Петар Кочић је рођен 1877.

године у Стричићима крај Бања Луке, данашња

Република Српска (Федерација Босна и Херцеговина). Био је песник, прозаист и
политичар, посланик аустроугарског провинцијског Босанског сабора, али је због своје
антиаустријске политике и ангажмана избачен из парламента и често кривично гоњен и
затваран. Његове националне револуционарне идеје биле су усмерене против
аустроугарске власти која је, почев од Берлинског конгреса 1878. године, на коме јој је
целокупна територија Босне и Херцеговине дата на управу, успоставила
четрдесетогодишњу власт на овом простору. До 1908. Босна је формално остала у саставу
Османског царства, иако је њоме заправо управљало Аустроугарско царство, а од 1908.,
када је Аустрија извршила анексију (припајање) Босне, Босна и Херцеговина постају део
Аустроугарске државе. Аустријска власт на том простору трајаће све до завршетка Првог
светског рата 1918. године. Кочићев књижевни рад у тесној је вези са његовим
политичким и друштвеним ангажманом, једнако као што је и цео његов живот омеђен
почетком и завршетком окупације. Његово родољубље, жеља за ослобођењем народа,
бунт против народних непријатеља и уопште фасцинација крајишким човеком и
пејзажима испољиле су се у многим његовим делима, међу којима су најзначајнија драма
Јазавац пред судом и збирке приповедака С планине и испод планине, којој припада и
приповетка Јаблан, и Јауци са Змијања. Умро је 1916. године у Београду.

На стрњишту Лујо напаса Јаблана у сумрак уочи одлучујућег мегдана. Предочен је Лујин
спољашњи портрет са мало појединости. Спољашњи портрет јунака у несагласју је са
богатством и изузетним распоном осећајности у оквиру јунаковог унутрашњег портрета.
Лујо је брижан, са Јабланом дели и ужину и напаса га до неко доба ноћи. Воли га и поноси
се њиме. Тепа му, милује га и љуби, разговара са њим као са људским бићем, охрабрује га.
Приповедач напомиње да у Луји „већ одавно букти, пламти жеља: да се Јаблан и с
Рудоњом пободе“. Јаблан је искусан мегданџија. Његова снага је досад вишеструко
потврђена и он је „најјачи бик у цијелој околици“. Међутим, окршај са Рудоњом
представља посебан изазов јер је Рудоња „царски бак“, горостас изузетне снаге. Лујо осећа
неизрециву жељу да Јаблан надвлада надмоћнијег Рудоњу. Он га замишља као победника
који громогласно риче објављујући свој тријумф, тако да од силине његове рике одјекују
планински врхови. Истовремено, Лују опседају и узнемирују слике могуће Јабланове
пропасти и страдања. Он у својим мислима упризорује како Јаблан убоден издише.
Долигајући при помисли да би Јаблан могао надбости Рудоњу, Лујо испољава спремност,
приправност на борбу. Он се песмом руга царскоме бику и, наступајући изазивачки,
назива га „јадном кравом“, изражавајући пркос и неустрашивост. Могући да се подсмехне
Рудоњи, Лујо испољава супериорност у односу на њега. Лујо замишљено иде за Јабланом.
Не чује живот који око њега врви и буја. Он мисли о Јаблану и предстојећем мегдану.
Усредсређен је, замишљен, забринут. Покушава да гатањем предвиди исход мегдана.
Одмерава у педљима дужину штапа настојећи да умири страхове и трзаје у властитој
души. С једне стране, окупљени српски живаљ пружа Луји и Јаблану подршку и настоји
да их осоколи. Кнез и пољар , као представници аустроугарске власти у чијој су служби,
покушавају да их обесхрабре и застраше. Лујо им пркосно и заједљиво одвраћа,
показујући испод привидног самопоуздања бојажљивост и страх.
Рудоња је горостасно биће, изузетне снаге и величине. Његова физичка
надмоћност, сила и снага су његова предност. Луји се у првом тренутку он учини
„страшан и голем; и дебљи и већи од Јаблана“, због чега му се од страха „стеже срце“. С
друге стране, Јаблан поседује искуство и довитљивост. Његова физичка маленост само је
привид који прекрива мудрост и сналажљивост. Он поседује изузетну вољу која
проистиче из оправданости његове борбе. Јаблан је храбар, неустрашив и непоколебљив у
намери да победи. Силина са којом се мегданџије обрушавају један на другога приказана
је сликовито и живописно, па се има утисак да се од жестине борбе земља под њима
повија, круни и угиба. Треба позвати ученике да запазе како доминација садашњег
времена у опису ствара илузију да се борба бикова одвија непосредно пред нама. Телеса
бикова претачу се у једно, у том вртоглавом ковитлацу она постају једно „нешто“, што се
пред Лујиним очима „врти, вијуга, угиба“. Он се налази у улози посматрача, заједно са
нама читаоцима. Његово узбуђење је на свом врхунцу, што је представљено његовим
зажагреним очима које је „избечио“ и не трепће. Вид му је потпуно помућен, „засјењен“ у
вртоглавом заносу у коме се налази. Он је у стању изузетне нервне напетости, „дрхће и
стрепи“, „сваки му се живац разиграо“, „сваки удар одјекне у разиграном срцу“. Својим
телом он прати покрете које праве огромна телеса бикова и у жељи да помогне Јаблану
као изван себе покличе: „Поду’вати га, Јабо!“. Јабланова лукавост одлучује победника, и
тензија, која је све дотле била у успону, нагло опада. Јабланова поносна рика је носилац
оног највишег, естетског смисла текста, у коме се обзнањује несаломивост народног
отпора према туђинској власти и непоколебљиви слободарски дух малог народа који
наслућује и најављује скору пропаст и слом аустроугарске царевине у Великом рату.
Одјекивање планинских врхунаца вишеструко умножава Јабланов глас, његова опомена и
бунт откривају опште расположење народа према власти, израз су општег незадовољства
и упозорење окупатору.