Живот и прикјученија и басне

Говорили смо о томе како је организована аутобиографија. Поставили смо питање шта је основна
тема аутобиографије? Данас треба да наставимо са тиме како се путем уланчавања примера и
поука ствара једна представа о ја. Питање целовитости живота и прикјученија. Због чега је у
питању једно целовито дело. Позиција наративног ја је она која се достиже на завршетку другог
дела живта ркјученија, нешто пре другог дела. Приповедање из перспективе просвећеног бића,
јунака који је доживео преображај и говори из поззиције преобраћења. Духовна ситуација која се
преобраћењем постиже односи се на оба дела и због тога се не може рећи да је то јединствена
књига. Писао аутобиографију гледајући ка другом делу који је требало да буде написан, а он је
својим идејама и обликом наративног ја већ био присутан. Књига као јединственом дело која је
стицајем прилика и материјалних околности штампано у два одвоједна дела. Писма објављена са
баснама 1788, 5 година касније.

Питање предговора и мотивације за причање о сопственом животу. Доситеј сам каже да су

читаоци и њихова корист доситеју први циљ. Доситеј у есеју о љубави каже да је љубав бринути о
добробити другога и доводити другога у шот веће савршенство. Доситеј овде говори о себи и томе
како ће присећање на сопствени живот њему самоме користити. Овде се рефлексија о ја повезује
са идејом о другима. Појављује се ја, али које кроз рефлексију о себи упућује и на друге што се
види кроз димензију будућности (деца и унуци). Сасвим у складу са нешто каснијом мисли да се
ваља усудиди да мислимо како ће ови после нас да нас гледају. Ја као циљ аутобиографског
приповедања. Античке технике бриге о себи - сложене античке технике бриге о себи и
изграђивање сопственог сопства (спознај самога себе). Лик јавног ја. Брига о себи је увек
подразумевала позицију другога. Оно што има сврхе сазнати о себи има сврхе само у контексту
других људи. Античке бриге о себи су подразумевале учитеља, фигуру учитеља који вас води ка
извесном сазнању. Потом су те технике подраумевале и пријатеља који је на истом духовном
нивоу и са којим се може комуницирати да би се кроз комуникацију са њим човек открио. Могуће
је комуницирати и са виртуелним другим. Аурелије пише самоме себи. Он мора да се издвоји од
себе да би писао самоме себи. Сенека пише писма пријатељу. Претпоставка другог је увек важна.
Колико је спознавање себе откривање нечега што посстоји а колико је то везано за стварање свог
идентитета? Нешто што је у антици било тешко повезано. Њихов циљ није био да раде на себи.
Није била идеја само да се спознају слабости већ да се кроз спознавање слабости ради на
унапређивању бољег себе. Клица у човеку коју треба развити. Оно што је важно је да препознамо
да такав став увек мора да подразумева и одређену етичку димензију без које се не може
говорити о одређеном правцу развоја. Хришћанство заот и преузима елементе стоичке
филозофије, али их удопуњује другачијом метафизиком од своје. (фуко - херменеутика субјекта)
Однос према себи подразумева одређену етику која у једном моменту постјае хришћанска, али
касније и агностичка. Почетак 20 века обележава једна снажна техника бриге о себи -
психоанализа.

Овде постоји тај други који је инхерентан сваком писању и он је инхерентан и о бризи о себи чија
је аутобиографија врло секуларизован израз. Позиција бога у свему томе. Између ја и другог
постоји бог као гарант истине. Доситеју је стало да уведе бога као апсолутни други који поседује
сазнање о целини. Тиме доситеј хоће да каже да оно што он приповеда, да без обзира што је то
само исечак из његовог живота одговара целовитој истини, носи карактер целовите истине. Ми се
онда враћамо на питање које смо већ постављали? Прича у којој се јако брзо прелази преко
париза и беч и не дају се извештаји о свему. Георгије Поповић - епископ какав је доситеј желео да
буде. (костић који посматрао поповића историјски наводи разне његове мане попут среброљубља
и осталог што није ни на који начин уклопиво са идеалом рационалистичког пастира). Доситеј
описује своја сећања и идеализовао. Како их је онда тако упамтио добро ако је после њих отишао у
манастир и све остало? Предоминација перспективе нараитвног ја. Наративно ја сећање
егзистенцијалног ја претвара у идеалну слику једног рационалног. Каква је ту истина? Која је улога
тог апсолутно другог који треба да гарантује за ту истину. Да ли је то истина која је везана за
чињенице или истина која је везана за обликовање представе о свету коме припада наративно ја -
ово друго. Аутобеографија и мемоара - разлика је у томе какав је статус чињеница. Да бисмо
разликовали мемоаре од аутобигографије то мора да се ради тако што су мемоари фокусирани на
истинито изношење догађаја битних за ширу јавност и може их писати само неко ко је учествовао у
тим догађајима. Ту се гледа која перспектива може да се заххвати. Ту су догађаји у првом плану.
Критеријуми истинитости аутобиографије. Аутобиографија јоакима вујића - аутобиографија која је
авантуристички роман у првом лицу само што се јунак тога романа зове јаоким вујић. Ова тврдња
да ће он писати као да је вођен свевидећим божијим оком контрадикторна је са сазнањем о
психологији. Истина светских могућности. Доситеј говори и представља нам своју истину о свету и
зато што ми њу препознајемо као вероватну и могућу ми можемо рпихватити тај свет. Та истина је
везана за приповедање о себи то је истовремено и истина о ја. То је истина која потиче из ја, али
истовремено и описује то ја које се кроз приповедање ствара. Ако се на питање ко сам ја одговара
кроз причу, прича је оно што повезује и ја и другог и у њој треба да се пронађе истина. Тиме
долазимо до питања о поучности доситејеве аутобиографије? Где се налази његова поучност? Да
ли се налази у оним стварима које експлицитно говоре кроз ликове? То су ствари којима доситеј
упућује на одређене идеје. Доситеј износи пример којим се изражава осећајност егзистенцијалног
ја које је далеко одмакло на путу просвећивања који је управо због тога и могао себе да прекине и
да на свом примеру објасни како је настало обожавање моштију. Није у питању антрополошка или
нека таква објективистичка истина већ она истина која се везује а оно ја које у себи покушава да
направи равнотежу између разума и осећајности. Свакако да постојои то уланчавање прича поука
прича поука. Овде заиста постоје конкретне поуке, али шта је основна поучност живота
иприкјученија? Не да се само прихвате све поуке. Доситеј говори о стварима морала, али нема
ништа од „корисних“, практичних знања. Доситеј хоће да свако по узору на њега буде обликован
као просвећено биће, да се у процесу самообликовања изгради као просвећено биће. Не треба
прича да делује дирекнто већ кроз оно што рикер назива рефигурацијом (читалачко реализовање
потенцијала који пстоје у причи). Ту се увек осим онога што нуди сам текст налази и део свог оного
читалачког одоговра који су покушали да опишу аус, изер и остали. Та прича ако треба да понесе
рефигуралну истинитост, она искључује истинитост у референцијалном смислу. Она мора постојати
до једног нивоа, до нивоа вероватности и нужности. Примена туђег искуства на процес
самоизграђивања. Да се ступи у неки дијалог са њим. Код скерлића је постојала реченица коју је
он понављао као лајтмотив о доситеју ипричао је у свим својим текостивам. Доситеј је био учитељ,
прави у библијском смислу те речи учитељ. Кад упоредимо облик просвећености који се јавља код
рајића и орфелина са доситејем, а ралзика између магазина и писма харалампију ми видимо
колико је то велики напредак у смисаоном погледу. Код орфелина се не поставља то питање о ја
већ се ради о томе како да се живи у склауд са временом и како да се овлада неким захтевима
времена. Код орфелина је човек у просвећености, а код доситеја не само да треба мислити о свом
времену већ се фокусирати на перпскетиву будућности и зато се код доситеја јавља идеал
просвећеог човека. Тај идеал је утопија и код канта је још створен као утопијски и увек говори ка
будућности. код доситеја је то освешћено и остварено. Код доситеја изостаје сумња у удобност, а
кант каже да није удобно бити зрео. Код доситеја је сувише рано за ту сумњу. Доситеј је предат
идеалима просвећености и сигурнији у то што ће доћи од канта. Нека врста оствареног утопијског
ја. Доситеј каже да се и у тренутку писања стиди неких поступака, али ради на томе да их поправи.
Стид је део комплекса оствареног просвећеног човека који зна да никада није завршен и никад
није готов. То нас кроз рефигурацију води ка теми коју је рикер поставио у завршетку времена и
приче, а то је питање наративног идентитета који се детаљно анализира у књизи сопство као други.
Ту се и даље наставља традиција о којој смо сада говорили. Све има реперкусије и на сам облик
приповедања. Доситеј не пише совјете здравог разума о којима говори у писму харалампију већ
штампа живот. Необично је да се у књижевност улази аутобиографијом. Улази баш зато да би
својим ивотом потврдио да је истина оно што ће говориит. Те поуке које ће совјети донети морају
претходно да буду утемељене у његовој егзистенцији. И због тога је за доситеја ово јавно ја нешто
што њега значајно одваја до орфелина. Он до тога није држао и он нас може подсетити на
модерног човека који заштићен анонимношћуи интернета дели различите савете и није битно ко
то говори. Орфелин има нешто од тога. Код доситеја је важно да он својом егзистенцијом гарантује
истину зато што његови савети нису усмерени ка томе како да се смоква прави већ како да се
живи. Тачка до које је доситеј дошао је једна потпуно нова и крајња тачка до које стиже српска
култура идући у том правцу. Стерија у роману без романа осим те широке пародије стерија говори
и о ја. Вреди размислити о статусу ја у роману без романа. какав је статус субјекта јунака, субјекта
писца и субјекта приповедача и коначно самог стеирје. Какав је његов статус у рбр и у каквој је тој
вези са стеријином сумњом у разум (рационалистичком сумњом у разум).

Басне

Структура приче и поуке. Деретић каже да се уланчавају прича и поука и да после поуке обично
следи нека следећа прича која опет има своју поуку...

Мисли из етике где он говори о страстима. Доситеј није био априорно против страсти.
Наравоученија понекад могу да упуте на нешто што се тешко може закључити из басне. Идеја
искушеништва, да му се жене не јављају на уму, он не би имао потребу да обудава своје страсти.
Не би било никаквог искушења. У том смислу је искушење тим веће што је изазов снажнији. Овде
је створена једна слика о монаштву која не одговара ономе што монаштво за себе каже да јесте.
Критика се делимично везује за ствари које се критикују. Доситеј преко структуре причао поука
прича наводи читаоца да прихвати његов свет. Како се то може објаснити литерарним средством.
Басне као алегорије у својој најједноставнијој карактеристици. Нешто што значи нешто друго и
нешто друго казује. Басна је алегорија и њен смисао не треба тражити у ономе што она дословно
говори већ у неком пренесеном значењу. Снага доситејеве интерпретације. Како извести поуку из
приче? Ако је прича алегорија која се састоји из више метафора, свака та метафора треба да има
поливалентно значење. Ако постоје метафоре поливалентног значења, сама значења система,
њихов број, се знатно повећава. И зато његово наравоученије редукује смисао приче.