Четврто певање

Проблеми божијега положаја и уочили смо извесну нестабилност у значењима која испуњавају
фигуру бога, извесно понашање код архангела које наговештава драмски 4 певање. Називају бога
преблаги и у њему виде једно својство које није приказано на позорници песничкој. Није уочено.
Бог се појављује само у страшним обрисима божијега гнева и јарости. Гнев праведни као оружије
правде. Упркос изричитости и упркос томе што каже да неће никад сатанина душа видети пут
истине, он ипак слуша оно што кажу архангели а то је да он заустави свој гнев. Пњегошев сатана у
највећим тренуцима своје фигуре. Да је ухваћен час после био би као код милтона, свргнути пали
анђео, а његош га нуди у најјачој силини. Он је сматрао да је изазов који сатана износи пред
небеску позорницу далекосежан и важан и погађа нешто битно у устрјству бога и самога
света.слика је сродна слици из горског вијенца како обилић излази прси надутијех у бескрајне
тмуше азијатске. Занимљива слика коју његош користи за обилића и архангеле што показује да је
небеска битка примакнута косовској бици у евокацији горског вијенца а да је косовска битка
блиска истеривању потурица. Близина између трансценденције и иманенције. Оно га што је
историјско или надисторијско или универзално. Ту је вишезначност позорнице. У сликама видимо
да је његош пројектовао истеривање потурица у дубину времена па из дубине времена у оно о
чему пева.

Најделикатнији део луче микрокозма - увек је занимљиво било милу зашто они посредују? Зашто
анђели посредују? Они долазе и посредују. Прошлог пута смо рекли да они то не могу чинити
макар без прећутне божије сагласности. Када би то чинили по својој вољи значило би да су они
остварили исти стадијум слободе као и сатана. Овако се пиање премешта у то зашто бог њима то
допушта? Шта то бога води да иако зна да сатана неће гледати пут истине ипак допусти њихово
посланство. Та божија одлука значи да је сатанина побуна дубоко везана за онтолошку мотивацију
и судбину универзума. Није пуки акт слободе већ акт у име нечега што устројава само
бивствовање. То није исто. Када се ја буним из права на побуну из закона слободне воље ја се
буним за слободу. Када се ја унутар слободе буним ради наела које није у вези са слободом то
значи да ја циљам на онтолошки проблем настанка света. На божији поесис циља сатана. Оно што
даје снагу његовој побуни даје недовољно дефинисан положај бога, мешање самих аспеката у
самом богу. Његова двострукост, са једне стране ствара ссвет - хришћански моменат, а са друге
стране да га не ствара ни из чега како би било доследно хришћански већ га ствара из тамне
материје, што значи да га ствара на антички начин. Тај напет однос две традиције даје снагу
сатаниној побуни. Када би бог стварао свет из ничег сатанина побуна би била као код милтона
могућа као основни акт сатанин и пука побуна слободе. Не би наглашавала проблематичност
божијега положаја у односу на тамну материју из које бог ствара. Као што бог из таме ствара
светлост - то је структура божијег појезисас, тако исто сатана себе као светлост и своје легионе
спаја са тамним царством. Он иде повратном силом појезиса. То значи да он активира унутар
божијега појезиса нешто што је у том појезису већ прешло из таме у светлост. Сада михаил износи
своју понуду. Обрати се душо изгубљена - пролих сузе покајања пред творце.... ови стихови су јако
важни. Они увеоде један од централних мотива његошеве целокупне поетике а то је мотив
преобраћења који има своју улогу и у горском вијенцу и у лажном цару ш м. Тај мотив се уводи у
свој његовој далекосежности. Сам мотив преобраћења метаноиа грк. Подразумева промену кроз
покајање, унутрашње покајање и промену. То је један од централних мотива хришћанске
традиције који је парадигматично утиснут у судбину и биографију апостола павла у делима
апостолским. Тај мотив има своју унутрашњу снагу и не треба га бркати са променом мишљења.
Преобратити се значи из темеља променити однос рпема животу и свету и том одлуком себе
изнова утемељити. Тај мотив ће играти важну улогу у аутобиографији, једном прозном жанру
вероватно и зато што је централна књига за излажење аутобиографије у велики жанр августинове
исповести где је тај мотив битан, а тај мотив ће бити кључан и у секуларним каснијим
биографијама.

Овде је тај мотив изузетно драматичан и показује нам одакле михаил може да изнесе ово
мишљење. Он то не може знати ако нема неку прећутну божију сагласност за такво обећање.
Зашто је богу потребно да сатана заустави своју побуну? Зашто му је потребно да не дође до битке
ако је сигуран и зна да ће победити. Сам спев ће до краја показати као непоуздано то обећање.
Адам се повукао из битке па му ипак бог није опростио. Зашто је богу потребно преобраћење?
Каква снага је скривена у унутрашњем покајању и одакле она долази? На ову понуду сатана
одговара тако да треба добро да се обрати пажња на око које посматра небеску позорницу каже.
То је најважнија интервенција у целокупном посматрачком положају које око има у 4 5 6 певању.
Гласом крупнијем - архангели су говорили тихо као праве дипломате - зашто они тако говоре? Има
извесне слабости у њиховој побуни и понуди коју они желе на неки начин да сакрију. Обрнуто од
тога има неке снаге у сатанином одбијању јер он жели да сви његови легиони чују то одбијање. То
значи да онај који посматра уочава распоред сила и каже да он то говори тако да их сви чују.
Михаиле подобни ми чином, али духом нижи - ти и ја смо били исти док смо делили даровану
слободу, али сада када сам ја ступио у слободу од бога, ти мени јеси чином једнак, али оно што
сам ја освојио је стадијум виши духом који михаила чини много нижим. Сатана каже да се налази у
другом духовном окриљу него михаило. Видимо да сатана жели да његова побуна одјекне и бог са
друге стране не жели да се то догоди. Порука мора да се пренесе. Њима њихов положај омогућава
да преговарају са сатаном, а поверење које бог има у њих ставља их у положај божијих гласника.

Сукоб око бивствовања, око појесиса, правила која треба да постоје. Шта сатана хоће - да бићу да
друго правило. По том правилу ће свет изгледати друкчије. Овде је корен његове заблуде. У чему
се она огледа? Сатана је иступио из слободе за бога, из дароване слободе. Он је иступио из
правила које устројава божији појесис. То још значи да је он ступио у неку слободу од бога, од
божијег појесиса и његовог правила која се може назвати самослобода. Овде већ има неког
проблема са самослободом. Она опет није довољна. Као да има неки недостатак. Као да на неки
начин тражи нешто чиме ће бити испуњена. Он каже да није у ствари дигао побуну у име
самослободе него да правило друго бићу даје. Он тражи да се да други оквир бивствовања у који
ће сместити самослободу. Тај други оквир је такође везан за правило. Везан је за нужност. Сатана
је истргао своје бивствовање побуном из нужности да би га усмерио ка другом оквиру исте или
сродне нужности. То знчаи да унутар његове побуне има некога кретања које као да је повратно.
Он тежи да се врати у правило, али не у правило божијега појесиса него неко друго правило. То је
корен његове заблуде. Може ли се слобода вратити нужности на овај начин? Сатана у исто време
овим да правило другом бићу дадем, поставља питање које је битно везано за његову побуну а то
је питање онотлошке мотивацијек и у он нуди своју верзију настанка света. То је битно у односима
трећег и четвртог певања. У трећем је божија верзија. У четвртом певању је сатанина верзија.
Омиљен његошев поступак и то је добар знак да је 0он метафизички песник - он мора да упореди
разлике. не познајем име свемогуће... - ваш владалац - ја сам иступио из његове владе. Он
признаје да је њих бог из стања не још превео у стање бивствовања. Зашто нас је будио из сна
вечног? -оно што је потенциално подигао на ниво актуелног. Бог игра улогу онога који ослобађа
нешто што постоји пре и мимо њега. То може да посети да се два концепта стварања сударају.
Његошева имагинација се иначе ломи између хеленског и хришћанског момента. Сатана би више
волео да је био у некој врсти небивствовања. Бог га је на неки начин подигао, али то још значи да
је бог пробудио неку слободу у њему у моменту када га је из стања које није актуелно превео у
актуелно стање. Он га је пробудио за слободу за бога јер иначе он није био подложан тој слободи у
предбивственом стању. Бог је ту покренуо путању слободе. Она је покренута и не може да се тек
тако заустави и ту је моменат који је битан за сатанину побуну. Пробудивши сатану и рекавши му
буди он му каже слободан си по лакоме и светом правилу. Бог му је рекао буди и кад је овај могао
да каже јесам он је схватио да се налази у дарованој слободи, слободи за бога. Та одлука, то буди,
тај почетак и та иницијална ствар има своју унустрашњу логику и тај почетак отвара простор овој
побуни макар као могућој ствари. Из слободе за једно може се прећи у слободу за нешто друго.
Бог има нешто што му претходи. Сатана је у поседу извеснога знања - мрачна тајна. Каже да је бог
присвојио себи вољу. Ако је бог свемогућства име присвојио и рекао сатани буди он га је отворио
за слободу и вољу. Воља није античка него хришћанска категорија. Бог га је извукао из нужности, а
то значи да га је отворио за постојање.

Не буним се само зато што ме слобода оспособљава да се буним већ се ја буним зато што тај свет
није направљен тако како је речено. Бог не износи праву истину о настанку света и ја зато дижем
побуну. Моја побуна има дубљи легитимитет од моје воље,а тај легитимитет огледа се о томе да
нас бог није створио већ превео из једног стања, пребивственог, у бивствено. Бог нас је само
превео. Нас је створио тајни случај. Тамо где бог каже нужност сатана каже случајност. Ново
својство слободе је смештено у сатанине појмове. Овде се полако образује проблем који иде са
проблемом слободе,а биће важан за његошево дело, а то је проблем истине. Луча је прича о
сопству, прича о ја. Горски вијенац је прича о другом где је други други човек и Други је бог.
Шћепан мали је прича о истини. Овде имамо проблем истине, али имплицитни. У шћепану ће га
његош извести на центар у позорници. Овде се поставља питање ко говори истину, бог или сатана,
о стварању космоса. У чему се њихове верзије разликују? - бог је бог по вољи, а не по нужности.
Ако је он по вољи, онда можемо и ми да се бунимо.

Била су нека прва небеса која су спала и тиме омогућила божију владу. Простор цео у стара
времена беше свјетлим засут шаровима... - лица таме нигде било није - божија верзија да је
некада било мрачно царство - то је сукобљена верзија. Сатана каже да, било је мрака, али оно није
било прво. Пре њега је било светло царство где није било таме. Онда је случај падања уништио то
светло царство и само је бог опстао. Сатана помера настанак света даље од божије егзистенције.
То значи да он побуну не само по закону новоосвојене слободе, не смао у име нечега него то
нешто бива конкретизовано и он диже побуну у име светлосног легитимитета. Сатана каже да је он
легитимитет сам, он хоће да обнови светлост која је постојала. Интересантно је да је та светлост
циљ његовога стварања. када свуда буде светлост бог ће довести појесис до краја. То што бог
ставља у футур, сатана ставља у прошлост. Њихово кретање је увек супротносмерно и увек иду
супротним смеровима. Врло битно. Сатана диже побуну у име светлосног легитимитета, али ми
немамо доказ ко је овде у праву - питање истине је остало отворено за интепретаторе. Сударају се
две верзије. Сама побуна и моменат када се сатана буни је као неко ослобађање тамне истине
унутар божијега појесиса. Као да сатана активира унутрашњу проблематичност божијега појесиса и
то је најдалекосежнији домет његове побуне. Не то што се он буни против бога, већ то што он
активира унутрашњу противуречност побижега положаја. Сатанина побуна је оспољашивање
унутрашњег садржаја божијега појесиса. Сатана је оспљашења божија контрадикција, бог сам
мора да редефинише себе због сатанине побуне. После сатанине побуне божији појесис не може
остати какав је био и ту је разлог божијег оклевања. Бог каже да је ова грдна душа разбила... сама
побуна ако се одигра до краја ће бити нешто што ће потпуно изнова поставити све ствари не у
области моћи већ у области истине и легитимитета а то је нешто што тражи други поглед на сам
појесис и то је врло битно зато што то даје драматичност унутрашњег обрата у том кретању кроз
стадијуме слободе. Сатана стално хоће да се врати. Он неће самослободу. Страшни наук
самослободе је да се у њој не може остати. Сатана откривши самослободу би да се врати у
нужност, неки облик слободе јамечене од правила. Он би да се врати у нешто што је било и не
разуме да је ступивши у стадијум слободне заувек онемогућен за повратак. У томе је страшна слага
слободе. Нема назад и мора да се гледа шта има даље. Сатана је врло изричит. Кључно је да се он
позива на легитимитет. Разликују се у томе што је бог рекао да је пре било мрачно царств, а сатана
каже да је пре њега било светло. Бог каже да је пре њега била тама, а сатана каже да је пре бога
било светло. Ми не знамо шта је ту тачно. Његош је то оставио отвореним и ми можемо то из
њиховог понашања да наслућујемо. Осим тога у свему осталом су њихове приче слажу. Завера -
људи који сплеткаре и организују се и шапућу. Побуна је када се то што завера покреће укршта са
оним што се у свету догађа. Када се објави. Када се завера претвори у побуну настаје збрка и
дешавају се неиспланиране ствари. Тога има и овде. Случај - слобода, воља, почетак - све супротно
нужности, предубеђењу, правилима... сатана открива тајну, унутар бога пребива тајна о првим
небесима. Бог жели од свих да сакрије светлосна небеса зато што су она почивала на власти свих.
Бог сакрива ту тајну и задржава власт на себе. У фигури сатанине фигуре постоје мотиви који воде
прометеју. Романтизам је страшно много акцената стављао на прометеја. Између прометеизма и
сатанизма постоји једна коресподенција. Овде је кључно да сатана открива тајну. Он хоће да
створи свет као што је и био, али да му он даје правило, а сатана хоће да врати онај свет који је био
и правило које је било. Разлика је између структуре правила, али не и потребе за правилом.

Када се напусти поље истине или поље слободе стиже се до поља моћи. Овде се јављају кључни
моменти. Он се куне да ће да се бори и каже да је сатана спреман да страда. Он добро разуме да
је сама побуна оно што удара у темељ божијега појезиса и да исход небеске битке неће чињеницу
побуне моћи да уклони. А шта онда може да уклони чињеницу побуне? Само сатана и у томе је
кључни мотив преобраћења. Сатана преобраћењем опозива слободу. Само он то може. Бог то
може све осим да сатани узме слободу за побуну. Слободу за побуну сатани може узети само
сатана. Бог то не може. Њему треба то и зато он оклева. Он ће оклевати и у петом певању. Пустиће
3 дана да траје небеска битка и он сам каже да чека на покајање и зато се не меша у битку. Он је
рекао да неће сатана да се покаје, а ипак чека. Милтон је пустио 3 дана битка да траје да би христ
победио сатану и да би истакао свога сина. Значај сатанине побуне и смисао је да је нико не може
зауставити па ни бог осим самог сатане. То јој даје страшну димензију. Она удара на сам појесис.
Код милтона нема мешања античке поетике - бог је рекао нека буде и било је. У хришћанском
доживљају света се јавља стварање ни из чега. Свет није вечан, створен је и има почеатак у
времену и крај. Грци имају вечан свет и богове који нису свемогући. Бог није створио све већ је
било нешто и пре њега. Сатана оспољава конфликт моћи и истине у богу будући да бог има више
моћи него истине. Зато се он спрма за стварање и спреман је на жртву. Он зна да ће бити поражен,
а бог очигледно оклева пред спремношћу за жртву.

Милиони подржавају сатану што значи да овима ништа није скривено, чак имају љубав за сатану.
Да ли ови милиони воле сатану? - да ли је љубав довољна против зла? У тој ствари се луча
микрокозма не изјашњава много, али код гетеа у фаусту, па код томаса мана у доктору фаустусу је
љубав оно што је недоступно злу. Друга могућност је да зло има снаге да призове љубав за себе.
Милиони се боре проив бога, велика, небеска побуна. Његош описује ко је све био са сатаном...
унутар небескога света ови су у стању дуга, а када буду емљи они су други - наполеон, александар
велики... његош их ту везује за сатанину побуну што је и логично будући да ће све те душе пасти на
земљу. Као да земаљска личност има дупликат у небеској што је и логично зато што ова личност
која путује горе и посматра има свог дупликата.

Пето певање и адамова судбина

Адамова судбина. Адам одступа и то је кључно. Сада се додирује небеска битка са човековом
судбином. Занимљиво питање како се душа која све посматра не сећа себе саме. Она себе не
налази у свом спиритуалном дупликату. Адам се повукао јер он је сањао сан, описује бога у сну
који је сањао. Његош описује сатану - ужасне примјере храбрости. Он описује сатану у највећој
сили и моћи. Милтонов сатана је изазвао велико дивљење. „Милтон је на сатаниној страни иако
сам то не зна“ - снажно описивање сатане. Слично би се могло рећи и кад аје реч о лучи. Сатана је
доминантна фигура посебно у поређењу са адамом. Адамово повлачење је битно из божије
перспективе. Оно је битно зато што је богу потребно. То је веза иманенције и трансценденције.
Сатана је дозволио битку у коју је бог на крају ушао. Бог и каже на 175 да је чекао на покајање.
Адам се повукао, битка траје и адам ће бити прогнан, али остао је неко...

Адам мора имати друкчију судбину него сатана. Сатана остаје бесмртан - адам има другу судбину.
Бог када је реч о адаму позива своју реч да оно што је било бесмртно. Адам ће постати смртан.
Зашто? Настаје земља као нешто што еј близу сатаниног царства и близу божијега царства и дата је
као место испаштања. Бог објашњавајући природу смртности каже да човек вољом истаје
слободан. То значи да је трајни учинак сатанине побуне немогућност да се ограничи слобода.
Сатанина побуна је објавила нови стадијум слободе и побуну је учинила неопозивом,
неповратном. Када је реч о смрти човеку је дато као покајање да живи у телу. Читав низ из божије
пресуде мотива како ће човек живети на земљи - исти мотиви као мотиви из посвете о животу на
земљи. Живот на змљи је казна са слободм која је освојена сатанином побуном. Човек може да
бира да наставља са избором небеске побуне или да се животом на земљи избори за божије
царство. У томе је шанса дата човеку. Стаза слободе га може одвести у оба правца. Сатана нема ту
стазу слободе и нема та два правца. Човеку воља остаје слободна. Постоје та два правца. Кључно
питање је зашто богу то треба. Одакле то богу? Зашто му је то потребно? То му је потребно зато
што сатанина побуна није опозвана. Сатанина побуна је скршена, адам се повукао под теретом сна
и ништа није учињено из слободе. Животом на земљи са дарованом слободом, адам као земаљско
постојање треба да опозове свој учињени избор. Оно што на небу није извео из слободе треба д
аучини на земљи. Да опозове. Сада је кључно место у 6 певању, када бог говори о настанку света,
кључно место је везано за стих 145 у 6 певању. Бог описујући човеков живот на земљи први пут
говори о томе да ће његова душа осетити бол. Бог први пут говори о болу. Бог јарости, бог гнева,
бог силе или бог нужности која је слепа први пут говори о болу. Неће га заволети ни сатанина
побуна, неће га заболети ни небеска битка, али када види бедну људску судбину у коју је душа
заплетена, одједном ће се појавити бол. Бол је нешто ново код бога. То је неко померање. Шта
одмах каже иза тога? Он ће слово моје возљубљено послати међ људе... христ се помиње оног
момента када бол испуни божиу душу. Христ обележава долазак бола у бога. Христ је онај
моменат када се бог мења, када бог ступа у неку доброту за човека. Христ обележава два момента
промене бога: бол због човека и доброту. Не долази христ као код милтона на небу већ се у
моменту када буде глеао бог страдање људско, бог одједном каже да ће се појавити бол који ће
значити долазак христа. То ће значити његово померање од бога јарости и гнева ка богу милосрђа
и доброте. Оног бога кога су призивали михаил игаврил, сада одједном када је све решимо он
проналази. Ствараењ земље није битно само за човека, битно је само за бога. Бог има потребу да
човек потврди своју постојаност гд еје показао своју непостојаност. Да човек дође ка његовом
појесису. Божије стварање је оповргнуто сатанином побуном. Али бог се мења и христ је долаак
доброте и бола у бога. Човек је њему важан и због тога га интересује човек. И послаће христа међу
људе. Они који на земљи живе по мом закону враћају се у рај. Адам који није из слободе опозвао
него из сна. Адам је та веза. Сада бог који се мења после небеске битке. Небеска побуна је имала
дубоки онтолошки смисао. Она је назначила и њена снага је у томе што бог није могао остати бог
нужности, јарости и гнева него је морао постати бог милости и доброте. Сатана је мислио да је
могуће из самослободе ступити у нужност, а нема више правила у шта се може ступити. Па у шта се
може ступити? У слободу за христа и слободу за доброту. Пут од слободе за бога, преко
самослободе не води у правило већ води у слободу за христа. Не може се укинути кључни учинак
сатанине побуне, а то је да то буде необавезно. Слобода и спасење немају гаранција. То је покрет
слободе који може, али не мора да иде ка христу. То је самослобода. То више не може да псотане
обавеза и не може да буде нужност.бог каже да ће у крајњем часу земља нестати. Прелазак из
песничког ја из посамтрачог у актуални статус. Одједном се оно све што се гледало у огледалу се
прекида и ја сам испричао све приче и сада поново ја приповедам. Завршава се са везом и једним
ја. Кључно је међутим на 260 и даље- догађаји прошлости . одједном оно се помера. Помераењ из
овог ја из прошлог, прелази се на оно што је сада и почиње да се говори о будућем. То вежано зато
што душа поседује својство растезања у времену. Душа се шири и обухвата три временске
идмензије и у томе види лепо видјеине. Сунце правде и све остало....храм је овде близак стоичком
схватању васионе. Син достијни оца превјечнога - христ. Овај христ који се јавља овде у овом
виђењу. У последњих 20 стихова луче. Тип завршетка који је карактеристичан за књижевност у
средњем веку, а посебно у романтизму и назива се визионарски завршетак. Он ће касније имати
одјек у модернистичкој литератури. Исти ће тај завршетак бити одсечен од свог религијскога и
добити своје преобличење. Пројективни завршетак. Тај визионарски завршетак ће се појавити у
модернистичком роману ослобођен религијских елемената. Христ се јавља као онај други христ.
Он је обучен у человјечество, али је он христ другога доласка док је у божијим речина он онај христ
који долази на земљу, бог у хуманостии. Овде је обучена у человјечество, али у другом доласку он
долази да суди и добродјетељ у храм освештава. Доалзи до преустројства целога појезиса да би се
луча завршила молитвом христу. Све друкчије од билокаквог гнева и јарости. Овде бива оспорена
божија реч да ће земља бити уништена. Бог је 80 стихова раније рекао да ће земља да се уништи. У
другом доласку христовом бог дозвољава да земља буде спасена што значи да је бог сам себи
опростио. То је божанско опозивање - прелазак из бога јарости у бога милости. Бог преко христа у
себи одиграва оно исто што ово ја дугим путовањем кроз самог себе. Виђење овог другог христа је
плод слободе, али не и нужности. Нема никаквих гаранција за ово виђење. Оно је извор. Оно је
сазнање овога ја. После овога нема ничега. Шта значи та белина? Потпуно ћутање? Нема више шта
да се каже. Пут којим се ишло ка мистичком јединству је пређен и сада се ступило на границу
језика, тамо где трне свест о субјективности и наредни корак је спајање душе са бого м и губљења
свести о субјективности и достизање онога што је божанска метаноиа. То је рационално
незанисливо. То се рациоанлно тешко може објаснити. У томе је кључни улог сатанине побуне.
Покретање бога. И то је оно што јој даје њен значај. Избор, апел, то није заповед. Може се и
другачије, али ово ја види тај пут и да би приступило богу оно приступа христу. Први христ је христ
који силази на земљу, а други христ је христ кога види ја које гледа ка небу и иде да се сретне са
богом. Тек када види христа који добротом иазива хвалу неба и спасење земље. Тек када види
опозивање божије речи ја је спремно јер је очишћено од земаљскога да се сретне са
изванземаљским. Тада наступа ћутање и трне свака свест о субјективност. То ћутање овде