Душан Михајловић - шекспир и српска драма у 19 веку -

Јасперс - теорија трагедије

Читање позоришта - ан иберсфелд

Макс шелер - теорија трагедије

Негативни јунак - никола милошевић

Zorica.nestorovic@fil.bg.ac.rs

Проучаваање и разумевање драме

Драмска форма је врло специфична и она приликом свог тумачења захтева одређене елементе
који нису од примарне важности приликом тумачења роамана или песме. Нешто што је у самом
драмском жанру прихваћено као прећутна конвенција и односи се на питање да ли се драма пише
за читање или за сцену или и једно и друго. На ово питање још нема одговора. Питање анализе
драмског текста од кључне важности за разумевање драмске традиције. Редитељ и глумац би
требало превасходно да се позабаве драмским текостм. Ако треба да се на сцени појави тај чехов
глумац и режисер би морали разумети чехова. Често се у модерној позоришној традицији
пренебрегава мишљење да мора да се познаје тумачење да би се изводила драма. Христић и
питање са драмом - да ли би античка трагедија преживела да је драма жива док живи на сцени.
Текст који прати неке околности извођења на сцени носи ону поруку која дело које припада
старини припада савременим или модерним и отуда ми и данас имамо антику. У том смислу
веома је важно да се приликом позоришног чина уважава драмски текст на исти начин на који је
од велике важности да се приликом анализе драмског текста, какава год она била, уважавају
елементи визуелног, сценског и позоришног. Зато драма није попут романа или песме - поставка
Стајена. Он каже да постоји нека фина паралела између драмског писца и композитора. Оно што е
запис нота је само сигнал који извођачи прате, али интерпретација композиције је много од
технике читања нота, много више од онога што је једноставно читање с листа. Режија је увек врста
интерпретације. Ако би се могла направити паралела онда би се могла направити паралела између
композитора и драмског писца, као што овај ствара дело рачунајући на начин ан који ће оно бити
извеено и драмски писац ствара имајући у виду драму као композитну уметности. Ефекат леденог
брега - оно што је на површини (податно оку) не посведочава целину којој припада. Испод
површине воде постоји нешто сасвим друго од леденог брега. Нешто што постоји у домену
најчешћег изневереног очекивања. Оно што ми читамо само је део онога што разумемо. Драма
као симболичка форма пар екселанс. Драмски писац налаи се под загонетком коју ако успешно
реши написаће добру драму. Са што мање средстава, у ограниченом простору и времену рећи што
више. Са што мање средстава представити један живот, појаву, радњу у њеној целини у том смислу
да се идеја покаже кроз живот јунака и то из момента живота који ће осветлити тај живот у целини.
Зато је унутар трагичке кривице садржано постојање јунака и зато смрт јунака није увек обележије
његове трагичности. Свака смрт је несрећна, али није свака смрт трагична. Трагично је само оно
што јунаку одузима упориште његове егзистенције. Многи јунаци умиру иако су физички присутни
на сцени. Оно на чему они заснивају својидентитет и своје саморазумевање, јунак више не постоји.
Зато у трагичној кривици нема избора зато што избор увек води настављању живота у неком
другом контексту који не угрожава егзистенцијалне ствари, постојање које је саморазумевање.
Нема више трагедије зато што су се све вредности релативизовале. Шта, у ком тренутку и на који
начин може угрозити човека. Постоје три типа моћи (моћ је кључна за трагичног јунака и распоред
моћи). Први тип је судбински, трансцендентална моћ, моћ је смештена изван људског делокруга -
зевс те убије стрелом. Други моменат је када се тај центар моћи сели у самог човека - Шекспир и
његови ликови - неће страдати од зевса већ од своје гордости. Трећи моменат је политичка моћ
коју појединац спроводи над заједницом вољом те заједнице. Ако је одредиво ко је крив нема
трагедије (раличита трагичка и морална кривица).

Поређење настајања песме и драме

Линије комуникације

Роман и поезија

Романописац и песник - речи: роман и песма - читалац

Драма

Драмски писац - речи : текст - читалац

Између аутора и глумца као и између глумца и публике постоји непрестана комуникација. Глумац
мора да се врати тумачењу аутора, а публика мора да даје одговор глумцу. Да ли ће разумевање
публике о глумчевој интерпретацији бити оспорно или не.

Драма је композитна уметност и читалац драме мора бити спреман да чује унутрашњим угом и да
види унутрашњим оком. - драмаска уметност састоји се од визуелних и аудитивних елемената.
Сликарство, скулптура, пелс, музика, поезија, прича...

За разумевање трагичког јунака простор није битан већ је битно време, од трагичке кривице до
самоспознаје трагичке судбине. Да би до тога дошло морају да се мењају трагични јуанци. Простор
нема симболичку улогу прве врсте. Нема трагедије без трагичког јунака ни трагичког јунака без
трагичке кривице.