1.

Теорија комедије
 О смеху - бергсон
 Мит пролећа: комедија - нортоп фрај - анатомија критике - основне комичке
структуре
 Типологија комичких јунака
 Мотив тврдице код плаута
 Мотив тврдице код молијера
 Врсте комедије
 Видови комике (језика, ситуације, карактера)

Шелер из чисто уметничке сфере издвојио феномен. Трагичко можемо разумети иако нисмо
естетски настојени већ постоји трагичко у свету, а не нужно само у књижевном делу. Нешто чиме
се најчешће служимо је психолошка метода која испитује рецепцију, али тиме не осветљавамо ај
феномен већ добијамо различите утиске о деловању трагичког. То не задире у срж феномена зато
што ће једно дело рецепцијски другачије деловати, али оно што је трагичко ће увек остати исто.

Индикативна метода- који је критеријум да можемо нешто назвати трагичким, а шта не? И шта са
збирним утисцима.

Разумевање трагичког и тумачење трагичког није исто

Он то ради са компоненцијалном анализом, узима трагичко и разбија га на делове и тражи те

делове тамо где се они нужно јављају.

1. Не постоји трагично у свету без вредности

2. Мора постојати време да би постојало трагично , али не и простор
3. Мора постојати кретање и деловање тих вредности (компоненте силе)
4. Силе морају нужно бити позитивне и снага која уништава вредност не сме бити без
вредности.
5. Негативна и позитивна сила нису у трагичком сукобу него у епском
6. Две позитивне силе и оне морају бити једна мало јача од друге.
7. Трагичка туга је осећање које се буди кад се прича о трагичности
8. Трагедија је неминовна
9. Трагедија има егземпларан карактер - конкретни догађаји су само реализација трагичног
које влада у свету.
10. Градитељска сила уништава себе саму - трагичка сила типа храброст делује на неку другу
појаву и тажи самоуништењу. - милош обилић као јунак који има велики трагички
потенцијал
Да би настала трагедија и трагично потребно је да једна сила буде уништена - које природе треба
да буде 2 вредност која уништава прву? Трагично се не јавља у натурализму и реализму или где је
људска воља на снази и где друштво условљава делање јунака. Кривац који је нешто урадио па не
може да буде трагично?

Типови кривице код јасперса

Јасперс је види као основни услов постојања трагике. Срцепарајуће није трагично ако нема
испаштања конкретне кривице

1. Кривица пореклом - ја сам крив зато што сам тај који јесам - урош 5
2. Кривица карактером - ја сам крив јер сам такав какав јесам -
3. Кривица деловањем -
 Деловање из самовоље - јунак хоће нешто зато што то хоће и он не поседује
трагично знање - простачко зло, а не трагичка кривица делањем
 Морална кривица - јунак поседује свест о својој кривици и не бежи од ње него је
прихвата и та кривица има карактер некривице

Две врсте трагичког знања још у антици

1. Епско трагичко знање - полутрагично - епски херој је свестан трагике света и он је прихвата
безупитно - не поставља питања ашто је то тако
2. Драмско трагичко знање - јунак долази у ситуацију да се запита шта је добор, где је бог,
како да поступим? Он не зна како да се понаша и изгубљен
3. Предтрагичко знање - трагичко знање покреће линеарно кретање историје. У
предтрагичком знању је човек ушушкан и уљуљкан и нема растрзаности и преиспитивања
бића и питања зашто се ово дешава.

Савлађивање трагике - природно се код човека јавља када он поседује трагичко знање

1. Филозофско тумачење - не сматра појединца за битног зато што треба да буде

егземпларно. Ако је појединаац небитан оствариће се филозофска апатија.
2. Религиозно откровење - доноси нешто ново што ће јасперс називати руком спаса. Човек ће
бити спасен самим тим што учествује у тој религији. Није нешто што се трагедији
супротставља и превазилази, већ нешто што је негира и оповргава зато што је увек решено
све са васкрсом и оним светом. То није превазилажење трагедије већ је њено негирање

Хрићанство као поглед на свет. У цикличном паганском свету постоји циклична историја и онда се
врти у круг. У хришћанству постоји линеарна историја.

Трагично се збива у искупљењу од трагичног - човек се у свом пропадању искупљује. Покреће

замку, упада у замку и страда и шта год он да уради страда његово духовно биће шта год да
одабере. У том страдању он се искупљује у најеманентнијем виду и зато мора да постоји нека
трансценденција. Трансцендирањем бића да оно јесте кроз искупљење кроз трагичко. Трагедија
не може потпуно рационално да се протумачи баш зато што постоји сукоб који произилази из
дубине трансцендетног виђења. Постоји тај сукоб који нас надилази.

Борба појединачног и општег - ако се појединац бори против акона то није трагично, али ако се
појединац као изузетак бори против норме онда је трагично.

Борба старог и новог поретка као историјска борба - потрбно је да страда неко са трагичком
кривицом да би било трагично.

Човек који страда побеђује свој неуспех тиме што трагично страда. Кроз слободу која ће бити
уништена и погажена и кроз то његово слбоодно делање и његов неуспех потрвђује се та слобода.

То деловање и та борба потврђују ту слободу. Он мора до краја да се оствари и да потврди своју

егзистенцију и да пропадне да би био трагичан.

Уживљавање и учествовање омогућују реципијенту уживање у трагедији.