Рајићев предговор историји

Код деретића се понавља оно што је о рајићу писао скерлић што се надовезује на стојана
новаковића и формирало се уврежено мишљење које није превише улазило у рајићеве
експлицитно оглашене ставове нити је покушавало да их доводи у везу са рајићевом претходном
историографском традицијом. Никола Радојчић о Јр као историчару, али она није имала већег
одјека на опште схватање рајића као историчара. Питање које треба поставити зашто се говори о
овим историјама када је наш предмет књижевност. Књижевноуметничка вредност и утицај на
књижевност која је у многоме окренуто историји. Статус историје као науке и историографије као
дискурса у 18 19 20 веку и њен однос са књижевношћу је врло занимљиво потање. Доста метафора
и алегорија којима се рајић служи што његов стил чини литерарним и литерарност се и на ниво
заплета види. Нама је од 70 година 20 века постало јасно, када се поавила књига хејдена вајта
метаисторија, у којој се он анализирајући најзначајније европске историчаре бави питањем односа
између књижевности и историографије, питањем литерарних поступака у оквиру историографске
приче и он је ту радикално на страни наративистичког конструктивизма. Прича уобличава смисао
историје. Пол Викер је нешто година после објавио студију време и прича (има 3 тома, само први
преведен). Питање историје и времена као обликоване категорије. Наративност домен не само
фикције него и историографије и фикције на подједнак начин. То што је историографија наративна
не значи да не постоји истинитост већ се мери према другачијим критеријумима него истинитост
фикције. Неоаристотеловац на мимезис се позива. Августинова апулија времена - немогућност
схватања фремена. Идеја о укрштеној референцији и важности наратива за формирање идентитета
и појединца и заједнице. Однос између историје и књижевности је увек био интригантан и
проблематичан почев од аристотелове концепције. Историја - јесте се догодило, књижевност -
општије ствари какве би се могле догодити по законима вероватности и нужности. Ралика која је
временом све више расветљавања и са једне стране је долазило до приближавања у тој мери да је
понекада књижевност схватана као нека вреста историје и од књижевности се очекивало да буде
потпуно верна чињеницама до тога дасе у 20 веку било каква адекватност историје одбацује
управо због њене приповедне струкетуре. Он је то проба да превазиђе својом теоријом о
укрштеној референцији. Када се вратимо на рајићево време видимо да границе између онога шта
је филозофија, књижевности, историја, поука, забава, нису тако јасне и свакако не треба о
књижевном делу у прошлости судити на двадесетовековни начин када очекујемо јасне и
недвосмислене границе међу жанровима. Код рајића се обично говори и о вликом утицају
народне традиције на његову историју и зато можемо поставити питање о његовој литерарности.
Он је сматрао да је нешто што се налази у историјским књигама већ самим тим легитимизовано
као део историјског знања и није критички приступао тим претходним изворима. Он је одбацивао
народну традицију, али због неадекватности извора он је ипак имао велики удео народне
традиције и да чињенице немају упориште у стварности. У чему се разликује рајићева историја од
касније критичке историографије. На основу истраживања архивске грађе је критичка
историографија створила своју историју. Са једне стране се читају приче из прошлости, наративне
историје, која се у 18 и 19 веку преовладавају и онда се појављује критичка историографија која се
ослања на архивска истраживања и документарну грађу. Поузданија представа о прошлости.
Питања о смрти уроша 5, титулама средњевековних феудалаца и бранковићу који није издао на
косову. Сада се мора на неки други начин артикулисати пропаст срба, ако знамо да није било
издаје и неслоге. Ако се измене кључни подаци, мења се сама прича која не може да
функционише на исти начин, али се не доводи у питање њена приповедност. Они нису покушавали
да оформе историју без приче, само су мењали причу (то је тек пола века после њих била идеја
францушке школе анала). И врста историје која је парадигматска и која доводи до математичког
обрасца, малтене, представља опет само једнуваријацију причу. Историја се од приче не може
одвојити, али смисао приче у великој мери зависи од тога како су догађаји представљени и
обрађени. Због чега би се ико бавио вукшином да то нема значаја за смисао приче. Податак о
времену вукашинове смрти био би небитан да не постоји историја о томе да је он упропастио
царство. Тема је препозната као нешто што је битно одредило представу о себи срба који су се
ослањали мање на рајићеву, а више на епску историју вуковог доба. Оно што је важно да се
помене је однос стојана новаковића према спору критичке историографије и романтичара. Он у
једном тексту који носи наслов „критичка истија и народна традиција“ похвално говорећи о раду
руварца и ковачевића он каже да без обзира што наш архивски рад показује да чињенице о којима
народ пева нису истините, за нас је важно да познајемо како народ говори о својој историји зато о
на тај начин можемо да разумемо и историју менталитета. Ако се вратимо на смрт уроша 5 ми
можемо роћи да је она потпуно неисторијска, али то не умањује њен значај као историјске
трагедије. Сада се поставља питање о два начина односа према историји. Са једне стране постоји
прича као нешто што надсвођује читав низ догађаја, а са друге стране постоји прича као једино што
те догађаје легитимизује и то је значајна разлика. Историчар који улази у дубровачки архив и
суочава се са јако великим бројем докумената. Како да се он односи према документарној грађи?
Он увек прилази са неким предразумевањем било да ће сада наићи на нешто што попуњава неко
празно место у историјској причи, али он мора претпоставити одређену историјску причу да би
могао да зна које је место у њој празно. Он мора да зна који су догађаји за неку причу
конститутивни да би могао да се позабави документарним испитивањем, да их потврди или
оспори на основу докумената. Павле Поповић - позитивистички рад у архиву. Потреба о томе
зашта ће истраживачу чињенице служити још у самом архиву. Чињенице као такве су небитне без
одговарајућег контекста. Са друге стране код рајића не постоји однос између документарног и
историјског. Код њега је све везано за историјску причу. Занимљиво је било видети да код њега
треба да се документарно потврди прича, али у боју змаја са орлови. Ту су чињенице где су топови,
колико је било људи итд. служиле као врста гаранта историјске приче. Она је вођена снажном
идеолошком потком, а са друге стране ослањајући се на стереотипне начине представе херојских и
нехеројских ликова. Са друге стране историја је писана на прилично модеран начин за то време у
смислу да је донела велики број прилога (рајић није био сам задовољан) као рецимо препис
душановог законика. Донела је детаљан списак извора, али некритички је приступљено. Он је
компилаторски приступио томе. Ако му се два извора не поклапају он их само остави и да читаоцу
да просуди шта хоће.

Историја као виши жанр од боја што се види и по јеику. Он се мора ослањати на постојећи
историјски дискурс и обрађује их и прерађује (не иде ка архивској грађи и новом дискурсу
историје). Он је на тај начин писао историју, а у боју је његова фактографија у скроз другој
функцији. Функцији легитимизације њега као ствараоца и некога ко зна о чему прича.
На почетку предсловије рајиће говори о јестестословцима, природњацима и онда прелази на то
како настаје хлеб. То чини да би показао да је да би се дошло до хлеба неопходно да се различите
силе удруже (зрно падне у земљу, киша по зрну...). Све те силе су потребне да би се створио хлеб и
он тај закључак преноси на људско друштво - добро ће успевати оно друштво у којем постоји
сагласје о општем добру. На тај начин рајић покушава да да слику једног идеалног, хармоничног
друштва које излгеда тако што свкаи грађанин ради свој посао и поред тога настоји да у њему
допринесе општем благостању и миру целог друштва. Хармонично друштво подразумева сталеже
који сви сарађују у циљу општег благостања. Оно што је даље занимљиво је да ће рајић говорити о
нечему што се може назвати друштвени уговор и он сматра да се тај уговор налази у основи свих
државних уређења. Он каже да су и монархије и републике и друга друштвена уређења изникла из
потребе да човек живи безбедно. Један човек не може сам да успе да задовољи све своје потребе
и недостатке и потребна му је помоћ других и зато су се сви усагласили да се сви заједно труде
општем добру. Овде се види оптимистички поглед на људско друштво. Људи се удружују да би
превазишли сопствена ограничења. Друштво као хармонична целина која треба да надогради
појединца. Друго могуће схватаењ је хобсово да је човек човеку вук и да друштво треба да
ограничи самовољу појединца, регулатор међусобних односа да би се спречила анархија. Рајић
покушава да друштво доживи као хармоничну целину што је важно зато што су следеће ствари
које он говори о србима потекле из овог схватања. Код њега ће та хармоонија бити постављена у
божију вољу. Такво хармонично друштов је у сагласности са божијим устројством света и испуњава
његову вољу која је да људи живе у љубва и узајамности и самим тим је то друштво благословено.
Даље се рајић враћа на биолошку метафору и говори о људском друштву поредећи га са пчелама и
враћа се на питање јестества. Онда касније говори да се људско друштво може упоредити са
човечијим телом. тело има главу и руке и функционалне целине... То је занимљиво место, рајић
тражи само још једну метафору којом би подвукао идеалну хармонију, он тиме нешто каже и о
схватању човека. Да ли је човек баш толико хармоничан како се овде то представља. Хармонија
делује мало наивно читаоцима 21 века после разних духовних и интелектуалних искустава. Код
орфелина се у тренодији појављује некакав немир који настаје из суочавања човека са светом у
који је он бачен и у коме он не може да пронађе своје место, али са друге стране човек који не
може да прихвати ту позицију бачености тежи за неком срећом коју види око себе. Он тежи да
буде модеран али жели да убде старовремени. Растрзаност између субјекта баченог у свет, а то је
растрзаност која ће до свог израза доћи у доба романтизма где ће бити конкретивизована. Не
треба је стереотипно доживљавати као двојствоизмеђу разума и срца будући да човек није тако
једноставан. Код рајића се појављује једна општија претпоставка о идеалној хармонији света. Код
њега се може наслутити нешто од лајбницовског схватања хармоније и света. Он претпоставља да
сваки члан појединачног друштва не ради исто као онај други већ ради оно што је за њега
специфично, али тако да се то његово специфично делање усмерава ка општем добру и општој
целини.

Овде се поставља питање како разликовати самољубље од радње услед опште користи. Као и
свака утопијска идеја, када се спусти на ниво праксе, она се показује немоћна да одговори на
баналне примере, а када неко покуша да утопистичке идеје у пракси спроведе може се видети
како ствари полазе по злу. Осим питања како разликовати самољубље и делање само за себе, а не
и за општост. То питање и није тешко. Можемо га разликовати према критеријуму опште користи.
Ако доприноси општој користи онда ја делам у оквиру свог домена како треба, а ако не онда је
прилично самољубно. Оно што је овде свакако очигледно је да је општа корист надређена свима.
Ко је одредио шта је општа корист. Како можемо успоставити представу о општој користи. Рајић је
већ на почетку рекао да је благословено оно оштество које ради у складу са божијом промисли а
то је узајамност и љубав међу људима. Али шта је љубав међу људима? Доситеј ће дати јасан
одговор на то у скалду са идејом просвећености, а то је одговор „трудити се да ближњи сам себе
оствари“. Не као духовно уздизање ка богу већ као постајање просвећеним бићем. Рајићев поглед
на српску прошлост и начин на који ће он представити оно што је наследио из историје
превасходно одређује идеја о хармоничном стању које је успоставио бог као идеалном стању
друштва. Када погледамо даље видимо да рајић говори о томе да из његове перспективе треба да
се покаже шта је код срба било добро, а шта не, да да неку врсту поуке и даје критику
византинских, немачких, далматински, мађарских... извора и он каже да познавање српских
предака може да нам покаже да је одсуство поретка међу њима које је привукло међусобну
завист, а одатле је проистекло највеће и најгоре напуштање општих интереса да је оно што је
довело до пропасти српског царства. Душан је разделио царство велможама, а они су постали
самовласни после његове смрти и убили су уроша да би потом и сами изгубили сопствену
отаџбину. Овде се потпуно изоставља свака врста историјског питања о томе због чега је душан
поделио царство. Због чега је дошло због неслоге међу великашима. То се објашњава њиховом
природом која је супротна оној која је идална божанска природа која ствари држи у хармонији.
Јасно се разликују категорије добра и зла, добро је везано за хармонију и љубав, зло за
разједињеност, самољубље и мржњу на ближње своје и то је парадигма у којој он процењује
историју. Ту се препознаје поетика старих житија. Препознаје се врста изразито религиозно
обојене интерпретације. Хармонију и опште добро није могуће успоставити ако се не претпостави
инстацна бога на почетку свега. Без метафизике таква поузданост није могућа. Ако нема
метафизичког упоришта улазимо у низ преговарања о томе шта је опште добро. Што не би било
опште добро да се владало по вукашиновом? Реална политичка перспектива може тако да постави
ствари, али из перспективе где реалистична инстанца стоји изнад свега оне су практично немогуће.

Орфелин - Петар Велики

Портрет петра великог којим се биографија завршава. Сличност са рајићевом историографским

поступком. Орфелин такође инсистира на хармоничности друштва при чему он много исцрпније од
рајића приказује супротстављање хармони при чему су они који се супротстављају увек негативно
карактерисани. Врста црно беле карактеризације традиционално је наслеђена из житија. Код
орфелина није иста метафизичка позиција. Петар велики се ипак доживљава помало као
изабраник божији. Али постји ипак велика разлика између њега и доброг цара (у руској традицији).
Он треба земљу да врати онакву какву је затекао и тако је преда свом наследнику. Петар је много
ствари променио, земљу реформисао и понекад доживљаван као антихрист. Орфелин ће истаћи
његове хришћанске квалитете и верничке, ипак га не може поставити за божијег намесника на тај
старински начин зато што му је стало да истакне како се русија за то доба променила. На месту тог
божијег намесника се код орфелина налази разумни владар. Разум као императив и место које је
некад имао трансцендентални моменат. Он се брине о поданицима својим не уважавајући њихове
потребе већ увиђајући шриу слику и знајући шта је за њега најбоље. Зидање петрограда и
присиљавање људи да не може да се сазида ни једна камена кућа у русији. Овде виимо да је и ова
хармонија хармонија која долази одозго и на неки начин је наметнута поданицима и сви који се у
њу не уклапају доживљавају се као побуњеници и отпадници зато што су они отпадници од
метафизичког принципа што је овде разум, а не бог. Обе историје су везане за одређено
метафизичко кретање и отуда је јако важно да се очекује да неко после петра великог настави
његово дело. Није случајно што је ово житије посвећено катарини другој, просвећеној владарки.
На почетку се не сусрећемо са петром у житију, треба доста да прође до његовог појављивања. У
почетку је дата предисторија руских царева, али пре тога орфелин описује савремену русију. И то
ради зато што тим описом он задовољава потребу за метафизичким кретањем и осмишљавањем
времена. Ако рајић каже хармонично друштво испуњава божији налог, људи међу собом живе у
љубави, па чак иако у историји не постоји пример тога, не доводи се у питање општа идеја. Са
друге стране орфелин има слабију метафизичку идеју везану за разум и њему је потребан доказ да
покаже да је разум делотворан и да се ствари крећу у скалду са разумом. На тај начин и катарина
друга у ствари је услов овакве биографије петра великог. Без ње, са петровим наследницима који
су допустили повратак многих искорењених обичаја, ова биографија би говорила о једном светлом
тренутку који се губи у тами пре и после петра. Али катарина омогућава орфелину да он каже да је
петар прекинуо тамо и да његово сунце наставља да даље сија преко катарине друге. Ту видимо
колико је за историју важно обликовање времена. Орфелин покушава да успостави нову
перспективу за разумевање времена која рајићу није потребна зато што има снажну метафизичку
идеју о богу и времен је одређено. Овај разуме који је заузео ту метафизичку инстанцу мора сада
некако да оправда своје време. КОд орфелина се види та чудна мешавина. Са једне стране
поступци писаца средњевековних житија, а са друге стране потреба да се објасни напредак који је
типичан за идеје просвећености, за људе који крај истори не виде у новом јерусалиму већ га
померају у недоглед. Али пошто историја у просвећености мора да убде оптимистичка, а нарочито
ако још треба да буде и херојска као што је ова орфелинова, онда је потребно то кретање о
времену не само оставити отвореним већ га и осмислити. Доказати да је разум оправдано ступио
на место бога. Видимо да се код рајића и орфелина појављују велике разлике у смислу што један
посматра ствари из доследно хришћнаске перспективе користећи разуме као среедство да се оно
што је вером објашњено даље потврди док је за другог разум метафизичко својство које
условљава облик читаве приче. А са друге стране постоји сличност што обојица пишу изразито
наративну историју и што обојица доживљавају историју коју ће написати као неку врсту
пропаганде вредности до којих држе. У оба случаја је та вредност хармонично друштво које је у
једном случају засновано на божијој речи, а у дрогој на разуму. У оба хармонична поретка не
постоји идеја о слободи појединца која ће се код канта и доситеја представити на сасвим другачији
начин.