Petar Džadžić

IVO ANDRIĆ - EX PONTO

Ostaje nešto gorko i bolno posle čitanja ove knjige. Hadžić se setio odmah ruske muzike ili slike
Larsonsa na kojoj je devojče na samrti. Međutim vera u dobro daje novi ton budi osećaj čistote i
neke oblomovske iskrenosti. Ova knjiga pre nosi tugu nego melanholiju, bolne mutne reči
nastale u tamnici.
Andrić u osećaju mladosti podseća na Puškina. Bol koji oseća nije bol roba, njega boli poniženje.
On oseća malaksalost duše, zamor, i u tom polusnu on oseća svu veličinu života i svu lepotu
sveta. Ova tuga je zapravo tuga maldosti, kao ona puškinovska, a kod Andrića je obavijena još i
karamazovskom. Obe te tuge su obavijene i trećim velom najnovijim, gorkim, našim jer smo se
žrtvovali verujući u zoru. On govori o čoveku koji živi u strahu od greha, oseća zahvalnost za
svaku radost, i poklanja se dobroti. Ovo je srž Andrićeve duše. On je poput eterista koji su se
ugledali na Bodlera, oni su kao vetar, bez puta verni samo sebi. Počeli su raskošnim stihom da bi
završili umornim šaputanjem.
Novi stih je tako umoran širok i razliva se u pesnička ali nevezana ljubavna pisma bolu.
Njegov bol je zamor golgote, zamor mladosti, hamletski ponegde.
Njemu je žao ljudi koji trpe zlo pa i onih koji ga čine, žao mu je sebe, ali najviše od svega žao
mu je majke. Slika majke je čistija nego u prozi Stankovića i više naša nego kod Meštrovića.
Naša majka se više žrtvovala od vojvoda odevenih u svilu i kadifu. Andrićeva tuga potiče iz
našeg naroda. On sanja beskrajnu dobrotu, dok se istovremeno oseća potpuno sam.
Samo su Andrić i Pandurović uspeli da ostave svoju dušu u stihovima. Dok Pandurović nosi
svoju razderanu dušu, Andrić je nosi na rukama i pokriva njome prozebla bića koja susreće.
Njegovi opisi pejzaža, tišine, avlije, imaju neku bledu senku nečeg crkvenog. On veruje da
možda bilje i lišće znaju za neki bolji život, ta duboka vera u pravdu zemlje i dobrotu šuma koja
razume naše patnje, bila je prisutna još u japanskoj lirici koja je osećala život ptica, granja i
cveća, slađi nego naš. U suton Andrić veruje da bismo trebali da nađemo nešto novo, a pošto
novog nema mi se vraćamo večnoj majci. Opisujući prirodu on traži sve ono neostvarivo u sebi,
u bilju i oblacima.
Andrić je prikazao našeg seljaka. On je uvek stajao iza naše lirike, drame, ili celog epa. Izuzevši
Meštrovićev heroizam, Dučićevo neprestano pevanje o sebi zapravo, Stanković je našeg težaga
doživeo ibzenski. Tek Šantić uspeva da mu oseti dušu u zemlji. O našem seljaku se pišu
pozorišni komadi.
Pesnici u kojima žena budi tugu su kod nas: Pandurović, Dučić i Ćurčin. Kod Dučića posle
ljubavi ostaje zamor. Dučić nije razočaran kad ostavlja ženu nego traži utehu u zvezdama, moru.
U njemu žensko telo budi vizije ali ga njena duša jedva dodirne(Francuska lirika)
Andrić na stepeništu posle predstava nailazi na promrzlo ciganče koje mu nudi ljubičice, on
odbija, kasnije u svojoj sobi na stolu nailazi na buket ljubičica "nikad nas naša duša ne ostavlja....
u samoći čeka i u strpljivoj ljubavi".
Pandurović je najdublje osetio tragičnost ljubavi prema telu drage. On u trulom grobu još oseća
blagu svetlost njenog tela. Andrić mu je blizak što se tiče bola koju ljubav prema ženi stvara. On
u ženskom telu oseća maštanja i mogućnosti svih sreća.
Pišući u patnji stideći se suza on u našu liriku unosi žicu slavenske duše.
Ova knjiga je pisana mladosti, a u ovim stihovima leži naša duša.