Tadeuš Ruževič

Plodovi surove empirije

"Sa velikim nepoverenjem gledam na svoja pesnicka

ostvarenja. Sa velikim nepoverenjem ta dela slusam.
Nisam mogao da shvatim da poezija postoji mada je
ubijen covek. Ubijen onaj koji je dozvao u zivot poeziju,
ugovoreni jezik koji treba da izrazava ono sto se ne da
izraziti. Pravi pokretac, uzrok mog stvaranja bila je mrznja
prema poeziji". Ovako o svom stvaralastvu govori Tadeus
Ruzevic, jedno od najvecih pesnickih imena XX veka.
Rodjen je u Radomsku, u Poljskoj, 1921. Pripada
tragicnoj generaciji koja je svoje prve stihove napisala u
klanici, tj. ratu, u kome je i ucestvovao kao borac. Poljska
je bila okupirana, svuda okolo je vladao Tanatos, Ruzevic
je bio mlad. Gledao je kako se citav njegov svet okolo rusi
i prerano video da su, to zapravo, samo kulise. Bio je
mlad i talentovan. On, videvsi toliko smrti oko sebe, vise
nije zeleo da zivi. Ali mladost u njemu jeste. Trajao je rat.
On je pisao poeziju. Toj generaciji pripadali su i Ksistof Bacinjski (1921 - 1944) i
Tadeus Gajci (1922 - 1944), dva veoma darovita pesnika, koji su poginuli u Varsavskom
ustanku. (Njihova mlada, mrtva tela na barikadama. Pitanje: "Da li je moguca poezija
posle Ausvica ?") Sa Ruzevicevim pokolenjem izrastao je i pesnik, pripovedac i
publicista Tadeus Borovski, koji je sam sebi oduzeo zivot 1951. Ruzevic je, kao mlad,
video smrt, njeno obicno, blago lice, koje ne nosi utehu. Odlucio je da joj zavara trag. I
da joj se osveti - svojom velicanstvenom poezijom. ("Pisanje - osveta smrtne ruke",
napisala je Poljakinja i pesnikinja, takodje, Simborska, dobitnica Nobela, nagrade koja
Ruzevica tek ocekuje).
Ruzevic i pesnicke generacije stasale tih ratnih godina, nisu imali vremena za puke
spekulacije i estetiziranja. Tako on u poeziji nije imao periode sazrevanja i traganja, on
je odmah poceo od najboljeg. Njegovi stihovi uvek pocinju od "gornjeg do" (Cvetajeva) i
opomena su, lament, samoanaliza, optuzba, predskazanje."Preziveo sam / vodjen na
klanicu", "Dvadeset mi je godina / ja sam ubica...Ubio sam coveka / i crvenim prstima /
milovao bele grudi zena". Ovo su stihovi koji nisu plod inspiracije, vec surove empirije.
"Podozrivo gledam na ta ostvarenja, sastavio sam ih iz preostatka reci koje su
pretrajale, iz nezamenljivih slika, iz velikog smetlista, iz velikog groblja", kaze Ruzevic o
tim svojim pesmama.

1
 Iz ratnog iskustva podoficira Dostojevskog, iznikla
je njegova grandiozna proza. Iz Ruzevicevog susreta
Iz poezije
sa smrcu, njegova poezija, koja, s obzirom na teznju
autora, da ne stvara "dopadljivu" poeziju, automatski Tadeusa Ruzevica
je, od pocetka, bila lisena rime i pesnickih slika.
Ruzevic je zeleo da kaze istinu, a to nikada nije bilo Kako je dobro
ni lagodno ni prijatno. Ni bez posledica. U Kako je dobro Mogu da
Ruzevicevom slucaju, posledica je - njegova poezija,
skupljam jagode u sumi
koju, verovatno, ne govore zaljubljeni, ali je, citaju
mislio sam nema sume i
samoubice, onda kad prodju i ljubav i nada. Onda
jagoda
kada padne zavesa i svi shvate da Godo nece doci.
Kako je dobro Mogu i da
Zato sto ga nema. lezim u senci drveta mislio
Ruzevic je na Jagelanskom univerzitetu studirao
sam drvece ne daje vise hlada
istoriju umetnosti, a kao i Klod Simon, Anri Miso, Zan Kako je dobro S tobom sam
Kokto, pored pisanja, on i slika. (Dragoceno poniranje
kako mi srce bije mislio sam
u drugu umetnost, prilazenje istoj vatri sa druge covek nema srca
strane, data mogucnost nesvesnom da se jos na
jedan nacin oslobodi naslaga arhetipalnog, mracnog,
genetskog, iskustvenog, znaci traumatskog).
Tako su Ruzevicevi stihovi puni asocijacija na slike Pitera Bruhela Starijeg, na
Pikasove fantazmagorije, Mondrijanove vizije pulsirajucih, novih svetova, kao i
umetnicke postulate Onegera i Arpa, koji postavljaju vecito pitanje: ko je umro prvi, Bog
ili covek.
Izvor za svoje grandiozno stvaralastvo, Ruzevic crpi i iz putovanja. Peo se na Kineski
zid, Statuu Slobode, bivao u madjarskoj ravnici, boravio i u Cehoslovackoj i u
Jugoslaviji.( Dragocena zracenja razlicitog tla, mirisi cvetova za koje maternji jezik nema
imena, ukus vetrova u kojima se dozivaju mora sa vekovima). Najinspirativnija zemlja za
njega ostala je, svakako, Italija, (Meka i Arkadija pesnika i slikara), zemlja sa najplavljim
nebom na svetu, kojoj posvecuje brojne stihove (Danteov grob u Raveni, Nista u
Prosperovom plastu, Bocca della Verita, Osmeh Leonarda da Vincija).
Ove godine, vrsacki KOV dodelio mu je svoju evropsku nagradu za poeziju, ciji ce
Ruzevic biti dvanaesti laureat. (Ovo bi mogla biti jos jedna smernica Nobelovom
komitetu, kome i Ceslav Milos poslednjih godina sugerise da nagrade ovog pesnika).
U Poljskoj, u Vroclavu, Tadeus Ruzevic slika u osami i pise poeziju, prozu, filmska
scenarija, drame, polemike, eseje. Njegove pesme, lisene patvorenog, a bogate
sustinom, slika su smutnih vremena koja nas nikako ne mimoilaze i zauvek postavljaju
pitanje: ko je, zapravo, od nas, zlocinac, a ko zrtva, kad su nam svima ruke krvave, dok
revolucije, tj. izgovori za ubijanje traju, A Bog i mrtvi, uporno cute?