ДУШАН МАТИЋ

(1898-1980)

Dušan Matić (Ćuprija, 31. avgust 1898 — Beograd, 12. septembar 1980) pesnik, mislilac,
prevodilac, romansijer, esejista i prozaista, jedan od pokretača nadrealizma u srpskoj književnosti.
Bio je pesnik i s intelektualnim i filozofskim težnjama.

Radio je kao profesor gimnazije pre rata i profesor Akademije za pozorište, film i televiziju Beograd
posle rata. Kratko vreme, odmah posle rata, radio je u redakciji izdavačkog preduzeća „Prosveta“.
Kao gimnazijski profesor predavao je 13 godina a onda je posle dva poltička hapšenja biva bez
osude penzionisan.

Rođen u Ćupriji, školovan u Francuskoj - Grenoblu i Nici, Filozofski fakultet započeo u Parizu,
završio u Beogradu. Kao mladić, preživeo, povlačenje preko Albanije!

Bio saradnik u avangardnim časopisima „Zenit“ i „Putevi“.

Bio potpisnik manifesta i i jedan od pokretača i urednika almanaha „Nemoguće-Leinpossible". Tu

je objavio fotokolaž Mutan lov u bistroj vodi.

Sa Oskarom Davičom i Đorđem Kostićem napisao knjigu „Položaj nadrealizma u društvenom

procesu“. Sarađivao sa Aleksandrom Vučom - fotomontaže i roman Gluvo doba.

Nakon nadrealističkog eksperimenta, Matić je svoj poetski izraz pronašao u misaonoj i

intelektualnoj poeziji. Njegovi eseji odlikuju se preciznošću izraza, širokom erudicijom i stilskom
jasnoćom.

Početkom rata je uhapšen i neko vreme proveo u Banjičkom logoru.

Prvu samostalnu knjigu, zbirku eseja „Jedan vid francuske književnosti“ (1952), objavio je tek u
pedesetčetvrtoj godini života. Prvu pesničku knjigu, "Bagdala" (1954), u pedesetšestoj. Kasnije, sve
do smrti , bio je plodan u obe oblasti, i u poeziji i u esejistici. Kao nadrealista, prošao je kroz sve
faze, od nadrealističke preko socijalno-aktivističke do neomodernističke.

U prvoj fazi obeležja njegove poezije su: antitradicionalizam, destrukcija pesničke forme,
eksperimentalizam. Razračunavao se ne samo s određenim vidovima tradicije nego s poezijom kao
takvom, s pesmom, s pesničkim jezikom. Tako su nastale njegove najpoznatije, „antipesme“ –
Godišnja doba, Domaći zadatak, Zarni vlač i dr, u kojima se pesnik igra jezikom i smislom, pravi
duhovite obrte i verbalne dosetke, izobličava reči.

Knjige[uredi]

1. „Položaj nadrealizma u društvenom procesu“ sa Oskarom Davičom i Đ.Kostićem

2. „Gluvo doba“ sa Aleksandrom Vučom (1940)
3. „Jedan vid francuske književnosti“ (1952)
4. Knjiga pesama „Bagdala“ (1954)
5. „Buđenje materije“ - pesme (1959)
6. „Laža i paralaža“ (1962)
7. Izbor ranije objavljenih tekstova (1966)
 8. „Knjiga rituala"
9. „Prošlost dugo traje“ (1977)

Од Дединца сасвим различит, песник мислилац, с интелектуалним и филозофским

тежњама. Код њега нећемо наћи непосредност осећања, лиризам, младалачку разиграност
израза, његове главне особине су: интелектуалност, зрелост мисли и става, негованост,
густоћа и кристална чистота израза, пуно владање песничком техником.

Овај песник није престајао да сведочи о немогућем као једино могућем. Свакако, то
дозивање немогућег јесте надреалистичко оспоравање датог облика вета које ће памтити
Рембоову мисао, коа муњу бачену у сусрет модерноме духу, а не само модерој поезији.

Дух заменљивости, кроз разигране односе, овде се продужава и матицама језика: Матићев
надреализам у његовим јединственим песмама ,,Мутан лов у бистрој води'', ,,Заменице
смрти'', ,,Теку реке'', заснован је на овој заменљивости сваког става, идеје, мисли.

МУТАН ЛОВ У БИСТРОЈ ВОДИ

"Kad sto puta pregledate slike i dosade vam,

pustite makaze neka ih obrste. Makaze su brze od kengura.

Otsecite devojci nozice i prilepite ih na vrata...

Otsecite gavrane sa snega i prilepite ih na luftbalon...

Tako se dobija lepak–slika."

У песми ,,Мутан лов у бистрој води'', у једној лексичкој и грамтичкој форми,

променом акцента, спајањем или растављањем речи налази се нова могућност значења, става,
правца кретања. Кроз ЈА, кроз јаство, тече слобода као његова сопствена ноћ. Замница ЈА
јесте заменица саме смрти, а сви силогизми до којих то ЈА може доћи јесу силогизми ове
НОЋИ. Све друго другачије је за њега могуће јер је све заменљиво као да то стихови:

,,Ја сан ја сен је сен,

јасан јасен јесени''

успевају да извуку супротност, налазећи у нестварноости стварност, откривајући некакакв

пнор у речима тако небитним тако да реченице као реке понорице извиру из реченица у току
да би их прекинуле и откриле неку мутну запоечту мисао, губећи се у другој мисли. Отуда
двостуркост овога текста, чији позитив указује на истовремено постојање његовог негатива
или неку сенку, али неодвојиву јасно од тела. У песми се заиста не зна шта је узрок, а шта
последица, или штај е глас а шта одјек, привид гласа већ је све једно преплитање у коме једно
има вид другога; нити су испреплетене – нити субјекта а његових атрибута који псотају
немогући, парадоклсални помало аветињски субјкети, што свему даје тамни сјај мистерије
или сјај сузе овога субјкета који до себе не може да дотече, те сузе која не може да нађе совје
око, тој ЈА које је и за себе самог једно ТИ и чија реч није његова ,,права'' реч.

Због тога је песма песма привидних веза, али и привидних односа: онај бескрај без
лика – то је стварност у непрестаном стварању и рушењу, стварност у којој делује начело
растурања и дисконтинуитета. Односи између ствари су привидни, привидношћу самих
ствари. Сваки лик је ту у знаку стиха: ,,лик од сломљеног огледала, заборав је наш''.

Границе ствари ишчезавају. Надстварност као немогућност могућа црно је рођена као
немогућнсот Истине. Авантура Маште коју Матић проналази симболе војника из завршних
стихова ове песме, али никада неће доћи до њиховог саживљавања као до потпуне слободе.

Mutan lov u bistroj vodi je fotomontaza Dusana Matica, najpre, objavljena 1930. u almanahu, a
onda u Le surréalisme au service de la révolution (1933). Ona prati istoimenu Maticevu poemu i
uspostavlja kontinuitet u nadrealistic koj pesnicko–umetnickoj praksi sa Dedincevom Javnom
pticom.93 Mutan lov u bistroj vodi polazi od konciznosti narodnih izreka, a ta vrsta jednostavnosti
se onda prenosi i u ravan vizuelno\grafickog jezika. Pokazalo se da su slobodne asocijacije
nadrealista u vizuelnom jeziku, kao i pesnickom, podlozne oblikovanju prema fundamentalnim
jezickim modelima. Istrgnute slike grade novu celinu, ali ne sasvim anarhicnu i haoticnu u
znacenju, vec citljivu i razumljivu, u kojoj se, ipak, postuju osnovni principi slike, odnosno,
umetnosti. Kakav bi bio odgovor na pitanje: sta je u fotokolazu ili fotomontazi realno| Da li to moze
biti fotografija coveka sa pistoljem u ruci| Ako se posmatracu, na trenutak, ucinilo da je bas to
realno, Matic ga je odmah razuverio jer, umesto glave, taj covek ima busen trave. Rec je, dakle, o
slici kao cistoj kreaciji duha, mada se cini da se za pojedine njene elemente moze naci podloga u
realnosti.

Kao novi medij koji koristi tehnicki reprodukovane slike, fotomontaza postavlja zamke prirodnom
opazanju. U prvi mah, izgleda, da se zahvaljujuci dokumentarnim vrednostima fotografije moze
nanovo pronaci izgubljena nit mimetickog predstavljanja realnog sveta, ali bas odatle polaze
mnogobrojni postupci manipulacije koje poznaje umetnost nadrealizma. U kolazu Mutan lov u
bistroj vodi Dusan Matic, koristi dokumentarnost i preciznost fotografije da bi dosao do nove
umetnicke sinteze u kojoj se predstavlja nadstvarnost. Varirajuci tamne i svetle povr- sine, on
dovodi posmatraca u neprijatan polozaj jer predstava lavira izmedju sna i jave.

TEKU REKE

Песник каже нека теку реке и нека носе што носе. Он није овде да продаје зјала и да
плаче над изгубљеним илузијама и провалијама. Нека теку реке и неканосе муљ. Нека теку
креке и нека спирају крв трава заборава ил трава успомена. Нека теку реке све дог песник
недође своме крају (живота).

Песма ,,Теку реке'' јесте тежила да достигне савршену пасивност, тотално

препуштање муљу Матићевих лењих, сањивих, спорих река, тако да ,,ружа свести на столу
нек почива за то време'':

,,Нек теку реке нек текуреке нек теку реке у којима

су утопљене све ноћи и она чак НОЋ
која их све обухвата''.
 ТЕКУ РЕКЕ
Nek teku reke, nek teku reke, nek teku reke
nek nose što nose
nisam ovde da prodajem zjala da plačem nad
izgubljenim iluzijama
nad otvorenim provalijama
nisam ruka koja piše zadatke koji se dopadaju
svima
nek teku reke, nek teku reke, nek teku reke
nek nose mulj
ruža svesti na stolu nek mirno počiva za to
vreme
u kosi svakoj zvezda će kasno da se javi
dok stope se dečije tope kroz polja široka kao
prvi sneg
i stonoga lovi senke pale preko zida
i trava raste do iznad njenog čela
trava zaborava ili trava uspomena nije važno
nek teku reke, nek teku reke, nek teku reke
nek spiraju krv
trava zaborava il trava uspomena to je sve što
još ostaje
nek teku reke, nek nose ljubav
nek sanjaju reke sve dok dođem kraju
nek teku oko statue lepše od mesa jorgovana
lepše od nemog začina trule mesečine
lepše od nemog šapata jezive mesečine
nek lutaju makaze bola po tim proplancima
mesečine
gole mesečine jalove mesečine
bolje da tu lutaju gde greje ledena mesečina
nego u sobama gde spavaju tek usnuli
ljubavnici
nek teku reke, nek teku reke, nek teku reke
pune
mesečine
nek lutaju makaze bola i turpije bola
da otupe oštre i opore reči što se dižu kao
optužbe sa ovih postelja vatre i izvrnutih
nebesa
nek teku reke, nek teku reke, nek teku reke
nek nose što nose
nek se došaptavaju sa usamljenicima duž ivica
gradova nek idu ruku pod ruku nek im
presecaju dah nek im podmeću nogu
šta mari
nek teku reke, nek teku reke, nek teku reke
nek nose blato i bol
ko si ti što dižeš ruku iza ruke svesti na stolu
nek teku reke nek teku reke nek teku reke
ko si ti što turobno vičeš a glave niko da
okrene
nek teku reke, nek teku reke, nek teku reke
nek nose zlato i bol
ko si ti što pleteš zamke oko zamaka gde
umiru
golubovi
nežni i nepoznati
ko si ti što si se toliko zagledala u statuu
ubistveniju od mirisa zumbula
svu od igala iščupanih iz bolnog mesa što nije
dočekalo svoje nade na raskršću gde tako
pozno vetar duva i gde nema nijednog znaka
nek teku reke, nek teku reke, nek teku reke
nek teku reke, nek teku reke, nek teku reke
uđi u prvu kuću skreni levo pođi uz basamke
tu desno odškrini
prva vrata
nek teku reči, nek teku reči, nek teku reči
iz jedne u drugu u treću i tako redom u
zadnjoj
gde je širom otvoren prozor naći ćeš gong
i lupi što igda možeš
čuj
ništa
lupi opet u gong lupaj lupaj
samo ne na prozor na prozoru nemoj da igraš
žmurke
nek teku reke, nek teku reke, nek teku reke
glavu ne osvrni
na prozoru samo nemoj da igraš žmurke
samo gledaj: nešto se tu snuje
koliko je to smrti ispisano i čije to smrti u
slepim
očima statue
ne ne igraj žmurke na ivici prozora
vrtoglavice su lake kao reči
nek teku reke, nek teku reke, nek teku reke
nek teku reči, nek teku reči, nek teku reči
šta je to jedna noć u praznoj sobi kraj gonga u
kojoj lupaš bez prestanka
 nek teku reke nek teku reke nek teku reke u
kojima sve noći i ona čak NOĆ
koja ih sve obuhvata
bez senke bez šminke u krošnji jutra zapevaće
PTICA
nek teku reke, nek teku reke, nek teku reke
nek nose ljubav
šta je to jedna noć čekanja 60x60x12 još
jedanput toliko još jedanput čekanje je
brže od brojanja
nek teku reke, nek teku reke, nek teku reke
nek ponesu nebesa sa sobom nek ponesu i
svoja
korita
tj. nas
ti slušaj samo pticu i smeh ovaj crveni i
iznenadni
smeh sa usana statue koju su propustili
da pogledaju pre nego što su napustili trg oko
ponoći
smeh dobri i tebi namenjeni
propustili topli i jednostavni smisao reči koje
će
danas mahinalno da ponavljaju
topli smisao koji će samo deca pred izlozima
zagledana danas pre odlaska u školu da
razumeju
nek teku, reke nek teku reke, nek teku reke
nek teku reči, nek teku reči, nek teku reči
u kosi svakoj zvezda će kasno da se javi
i kasna zvezda u svakoj reči da se javi.

Kratko rečeno, konstruktivne granice dele tekst na jedinice čijim se ponavljanjem i razmeštajem
sam taj tekst sklapa i zatvara u odelitu celinu. Eto zato u Matićevim pesmama "Zamenice smrti",
"Doneću ti cveće"; "Ima večeri" i "Teku reke" — a one nisu usamljene — stalno vraćanje i variranje
iste sintaksičke jedinice preuzima ulogu koju je u tradicionalnoj pesmi imalo ponavljanje čvrste
stihovne i strofične jedinice.

Песма ,,Теку реке'' јесте тежила да достигне савршену пасивност, тотално

препуштање муљу Матићевих лењих, сањивих, спорих река, тако да ,,ружа свести на столу
нек почива за то време'':

,,Нек теку реке нек текуреке нек теку реке у којима

су утопљене све ноћи и она чак НОЋ

која их све обухвата''.

Матићев надреализам је ова чађ разума или његова _____ из којег тај разум потопљен
у неартикулисано јавља посредно што даје извенсу напетост песми обасјавајући је тамним
пламеном и давајући јој метафизичку атмосферу. Ова песма одаје говор из ћутње, говор из
одсутности. Матић дозива тим говором ћутње идеал препуштања рекама, једну моћну
лењост, али уз одређена помицања, идеал да се буде ношен када се у часовима стварања
идеала одваја биће од себе, када оно себе напушта и наглашава извесно разочарање.
Међутим, стање лирског ЈА је полусан, у коме надолазећа плима смирења тежи све дубљем
препуштању инерцији материје. Међу стиховима је неисказивост коај даје претпоставку
нејасну саму по себи. Ту где стих тежи да се отме од песме, од цлеине, песма се разлива
преко сопствених рубова у магли. Ту се губи редослед представа и ствари и све очитава
бескрај. Све ствари губе своју материјалну специфичност, утапајући се једне у друге, лишене
чврстине својих лица.
 САМО ПЕВА ТАЈНИ ПЛАМЕН

***Uroš Glovacki je zapisao: "Evo šta mi je pesnik ispričao 18. maja 1978. godine, kada sam ga
posetio povodom predstavljanja njegove poezije. Samo peva na Bagdali "tajni plamen" na
Slobodištu:
Bagdala je persiska reč — bahdala, što znači izletište, bašta na visini. Na Bagdalu su Turci išli sa
svojim ženama da teferiče. Ovo mi je rekao Nafši (mislim da je umro), šahov savetnik za kulturu…
Kaže se bahdad, samo to "h" kod nas prelazi u "g". Ja znam Kruševac onaj od ranije, kada je imao
pet do šest hiljada stanovnika. Kad se čovek popne na Bagdalu, videla su se na tri crkve tri krsta
koja su blistala na suncu. Onaj od Lazarice najviše… Znaš šta je bilo lepo: kad se išlo na Bagdalu
pelo se uz ulicu, kaldrmisanu. Tu na jednom uglu bila je kuća doktora Bolte, ta lepa kuća, žuta… Ja
o Kruševcu starom znam sve. Roćko i Mija Pavlović su mislili da je Bagdala viša, da je kao
Jastrebac. Razočarali su se kad su obišli Bagdalu.
Dugo nisam bio u Kruševcu, ali smo Lela i ja, sa Bucom Mirkovićem, prošli pored njega, sa
Bivolja, znaš, mi smo odmah okrenuli na kasarnu, pa smo, znaš, otišli dalje… Do Župe,
aleksandrovačke. Bože, bože, šta rade ovi ljudi naši! Znaš šta, bio sam besan što su srušili hotel.
Drag mi je taj hotel. Zvao se "Pariz". Moj otac se stalno premeštao zbog službe i onda smo prve
noći u nekom novom gradu provodili u tim hotelima.
Onda, hteli su svojevremeno da krenu spomenik kosovskim junacima. Ja sam rekao da ga ne
sklanjaju.

Da nađeš u Gluhom dobu ljubav devojke na kiši, da to koristite na Slobodištu… Ili, kako bi rekao
Rajner M. Rilke: "Sedeti, sedeti i gledati tople zrake popodnevnog sunca i znati mnogo, mnogo
stvari o negdašnjim devojkama, i — biti pesnik!"

"Iz života čovek može izvući relativno mnogo knjiga, ali iz knjiga tako malo, vrlo malo života",
kaže Kafka. Iz Matićeve poezije izvlačimo mnogo života; neki tvrde da toga u njoj nema, ni mnogo,
ni malo, čak uopšte. To su oni koji od poezije traže sirovi život, i sami sirovi. Da ga vide i osete kao
živu ribu u vodi. Ono što Matićeva poezija nudi, koncentrat je života, profiltriran iskustvom,
proveren lucidnošću.

Avantura — to je svakako draga reč Matićeve mladosti, Remboov zavet. Ali ako postoji jedan drugi
pesnik koji je u dosluhu s Matićevom zrelošću, rekao bih da je to američki pesnik Vitmen.
Amerikanac je uticao i na Apolinera i na .ida, dva Matiću bliska pisca. Ne traži ništa bolje i
božanskije od stvarnog života — glasi jedna Vitmenova karakteristična misao koja kao da definiše i
Matićev pesnički stav. Ovde, u toj rečenici, kao da su sadržani i Matićevi afiniteti prema .idu, onom
iz zemaljskih hrana. "Nije mi dovoljno da pročitam kako je pesak obale mekan, hoću da ga moje
bose noge osete. Svako saznanje kome ne predhodi senzacija za mene je nekorisno." Beg u
nepoznato, Matić je pretpostavio hrabrom vraćanju životu. On je, uostalom, i u donkihotskoj
mladosti svojoj umeo da kaže: "smatram za podlo da mi misao abdicira pred životom (…) Ne vidim
obrazac kojim taj život bez obrasca treba primiti: blagom skepsom, mudrim mirenjem sa
egzistencijalnom nemoći".
 Matić je pesnik koji tvrdi da nema spokoja; da je nemir neodvojiv od bića kao senka od čoveka što
je; da je život samo trenutak, tako tužan u nesaznanom prostoru; da je trajanje uporno ali i uzaludno
obnavljanje. Ali on to isuviše dobro zna, pa se to saznanje pretvara u spokoj; senka nemira u
bogatstvo egzistencije; trenutak života u punoću kojom nam je sve dato, trajanje i obnavljanje u
raskošno čudo, svrhu pesničke inspiracije.

Matić nije tip prometejskog pesnika što krade bogovima vatru da bi usrećio ljude. On kao da ne
veruje u to usrećivanje uz pomoć spoljnih doprinosa: od vatre do atomskih robota. On je pesnik koji
nalazi "tajni plamen" u egzistenciji, u svakom čoveku.
Једна од лирски најизразитијих ењегових песама ,,Само пева тајни пламен'', можда
због тога што се у њој мисао о неизрецивости, као о некој недосежној битности, као о
тамности која гори кроз нас, док нас не изгори, све, са свим нашим речима, надама, на нашем
путу ка старом гробљу, ка ,,кости опраној'', исказује готово савременим изражајним
поступком.

У напомени уз ову песму – да се код читања придружи још један глас, који изговара речи у
загради, лежи9 сложена, сва тежња Матићева и сав нагон ове песме. Она има два
истовремена слоја, као два нивоа песме – један горњи, којим тече говор нашега лица, с
његовим надама, страховима и истинама, и други, доњи, којим се, свим стиховима у
заградама и другим гласом, казује само биће неумитности, нека тамна воља, која је одјек на
нашу вољу, и на речи које ми изговарамо, али одјек од којег као да се ствара ова неизрецива
битност, нешто фатално. То подсећа на односе вечите борбе ЈА и ДРУГОГ ЈА, ЕГА и АЛТЕР-
ЕГА. На алтер-его који појашњава деловање ЕГА.

Такође и на односе јунака и хора у грчкој трагедији – хора који одјекује, коментарише речи
јунака, ли по некој суштинској друогј логици, по неумитно-тамној у којое ће се улити све
наше акције, сва наша говорења. То је као када у античком пејзажу, брода одјекују од речи
које човек извикне у њихову бездан, и које, привидно јесу јека тог понора, ван-човечанског, те
судбине чија јека је од овог одјекивања на наше речи, али и поруга тим речима јер је од
прорицања нас, јер почиње тамо где ми престајемо. Но, ипак је од нашега меса.

Матићев ,,тајни пламен'' што само пева, пламне је недељивог, непотрошивог

суштаственог.

МОРЕ
Spavaš danas, gusta lepoto leta
zriš u srcu avgusta
kao žena koja je poznala da ljubav je
Sve i pepeo i opet neiscrpna
žar što ga prvi dah raspiri
i drugi dah ugasi
i treći dah opet raspiri
i tako redom
za decu rodjenu i decu nerodjenu
bujan talas za to ne mari.
Spavaš, gusta lepoto leta
o ti zaslepljujući nedogledu
sjaj do sjaja, sjaj u sjaju
ambis do ambisa, ambis u ambisu
Svi krici svih brodolomnika u tebi su
izjednačeni
i smireni danas u tvom izlišnom dijamantnom
skladu.
Spavaj i ti pred tim nedogledom
 pred tim sjajem od sjaja svakog sjajnijim
spavaj na nemirnom uzglavlju uspomena
krnjih uspomena i promašenih trenutaka
spavaj, pijana od zaborava
spavaj na ivici čarolija koje nisi znala da vidiš
na jalovoj ivici saznanja
na ivici slepila i izgubljenog ukusa
i na dodiru oluja
i tamo gde se deli zora
i gde te nema
ni krikom ni zimzelenom
trajanja.
Spavaj
šta su htele smešne gajde smisla
šta ruke na nepoznatom poslu
post večnosti ja neću ni po cenu ove
nedonoščadi
ni po cenu svanuća za decu buduću žena
obeščašćenih
kad zemljom prodju bezazleni osvajači
na puste fatamorgane
to su samo ćelavi vrhunci
gde zalaze večeri i pesme nedopevane
sitih sebičnih ljubavnika.
Na prvom krevetu rasklopićeš mapu sveta
ispisaćeš sve koordinate i raširićeš sve šestare
odavde pa do Afrike
isti je stroj, isti je šum vetra, isti zov pustare
i iste turobne ruke u zamci mesa kao u srcu
prvog prolaznika.
Bolje spavaj.
Ne smej se kad zavoliš što nisi znala da ćeš
zavoleti
glavu svoju obujmi rukama obema
taj obruč od tuči ko će moći da slomi.
Prsnuće damari i kletve tek kad skrušeno
spustiš neuslišene usne na gorke usne
što cepaju svet na užas radosti i na užas
patnje.
O ružo slatkog užasa, o ružo nesvarene
otsutnosti,
o ista ružo užasa
o divlja ružo pomešane krvi
dan, a nema dana
noć, a nema noći
zvezde i krvotok ugašeni.
Bolje spavaj,
mačka se proteže na osenčenom zidu
Grozdje zri na čokotima
bonaca je polegla nad svetom
spavaj
dva pozna leptira žure varljivom suncu
i dolaskom noći nestaće ih
i dve lepote s njima.
Spavaj, kad ništa drugo ne preostaje ti
spavaj, ljubav čeka na sutra i na tebe i na
omamljena
krila prostora gde gore boje večnosti
i kad je tama u korenju tvog vida i u tvojim
ranjavim grudima
i kad te mami izgubljena prašuma tvoje krvi
tvoje smrtne istine.
Spavaj,
večnost je taj sjaj, taj nedogled
taj uzaludni sklad nad paperjem brodolomnika
i tvoj san preko svih pravdi i svih nepravdi
večnost je taj talas što nesmiren vrvi pred
tvojim
smrtnim nogama
taj talas silan ciklon što lomi katarke
i poslušno pašće pred nemilosrdnom,
ljubljenom, zaspalom
nogom tvojom.
 Песма ,,Море'' показује место где свест варијанте долази до највишег самосазнања, до
открића себе као варијанте међу варијантама те неизрециве истости која као да ,,прелази''
преко свега, и кроз све, то море као суштинска истина варијанте, као душа ,,нестварне
одсутности'' као љубав без имена, мисао недомишљена, апсолут у коме се свака мисао губи,
било мисао разума, било мисао боли – мисао, та илузија нечега стварног, илузија одређења и
надрећености. То је море апсолутног, талас у таласу, талас: Нешто што је увек исто, и за шта
речи нема. То море је бескрај са оне стране сазнања, море која разбија мисао у врагменте и
меша се са туђом мисли.

Matićevo More izvesno je samo u geografiji duha. Nema tu aluziju na vreme dolaska i odlaska, ne
vide se ostrva i plaže, ne čuju se ribari i deca, ne kuljaju oči radoznale svetine. More je to
pomereno na snimku, kao dvostruki profil deteta koje se meškolji između desetinki sekunde pa
fotograf ostavlja slučaju da "završi sliku". Danas svi pišu o moru, i to najčešće gimnazijski i
ferijalno, pa takvo more ima ulogu ljubavi, sastanka, poznanstva, dodira, muzike i igre, čula i seksa.
Matićevo more kao plućna maramica, iznutra, štiti davno već nepoznate likove i uspomene, ali im
daje da dišu u nekom prekobrojnom, luksuznom snu. More zamenjuje Bagdalu, kao što Bagdala
zamenjuje čarobni breg. More ima radno vreme sna!

БУЂЕЊЕ МАТЕРИЈЕ

У песми ,,Буђење материје'' све је свето јер се у свему свет подједнако огледа. Ту нема
хијерархије по врдности, где иза сваког бића и сваке речи стоји иста битност, исти свет и због
свега тога има ту светост постојања. Та светост јесте светост битности, као бића коеј је свуда
исто и које зато посвећује сваки живот, ,,ма и црва'', али само зато што је та истост која не
признаје никакве разлике и која и јесте совјим порицањем вога различитог, посебног, битног;
битност не садржи разлику између црва и човека. Она може у црву да нађе човека колико и
црва у човеку, само неке пуке привиде, поајве саме себе. То је велика плима света: сав свет је
испуњен светом. Он можда светлуца сузом оних чије певање је у салву ноћи, али сјај те сузе
меа се са сјајем духа ове веиспуњености, ове светлости до кјое долази само путевима
самопорицања.

У песми је све замршено, осећања доводе у питање и песник ће добацити само по

сопственом осећају и сопственој љубави:

,,Волиш ме, па шта? Зар да не прихватиш гласове.

Ко си ти да не би била глас међу гласовима''.

То постаје у њему пра-став свакога става: па шта став који стоји и пред лицем љубави као
било којим ставом филозофске визије.

Стварност је множина –а а то су гласови као један глас апсолутне Истине коај нема свога
једога гласа. Стварност је растакање гласа у Матићевом ,,талогу'' коији је ,,смеће
прошлоссти'' на путу свега.
 МАТИЋЕВА СКУПА ИГРА

Изузетно је тешко, далеко теже него у случају других песника његовог времена,
одредити право Матићево место у спрској песничкој традицији. Почевши од младости када
се колебоа између поезије и филозофије, преко романтичарских година, до старости када је
изгледало да му је известан животни став, свеједно како исказан, важнији и од поезије и од
романа. У време када је Матић улазио у књижевност, модернисти попут Црњанског и Растка
Петровића на тај начинсу се супротставали свему што су у поезији оличавали Дучић и Ракић.
Њихова версификација, песничка синтакса и лексика, без обзира на све разлике међу њима,
увек носе на себи печат тог противљења. Да бисмо разумели ,,Суматру'' Црњанског или
,,Путника'' Растка Петровића, морамо их видети и као реакцију на Дучићеву и Ракићеву
поезију. С Матићевим песмам то готово никад није случај. Код Матића од првих до
последњих песама, углавном налазимо само траг непрестаних дилема како изразити властиту
мисао и доживљај. Дилема је шта изабрати као меидјум њиховог дефинитивног уобличења.
Дали поезију или неку од алтернатива које су такође привлачиле Матића: филозофију, роман,
есеј. У неким од његових најбољих песама ,,Море'', ,,Само пева тајни пламен'' – свака од тих
могућности као да бар на тренутак сенчи текст, дајући му смисаоону сложеност јединствену
у читавој српској поезији.

Матићев невелик опус из двадестих година прошлога века, све до времена

надреалистичког покрета, готово сав је у знаку тог колебања између поезије и филозофије. Ту
вероватно и треба тражити разлог што ова прегршт поетских текстова данас оставља утисак
улгавном неуспелог експеримента.

И на плану биографског опредељења и на плану налажења властитог израза преломни

тренутак за Матића наступио је тек с отвореним прихватањем надреализма 1930. године. Две
песме написане у тој преломној и јединственој години ссу Теку реке и Заменице смрти. У
стиховима песме ТЕку реке могуће је препознати централну тему Матићеве зреле поезије,
коју бисмо могли најједноставније формулисати питањем: ,,ШТа чини човеков идентитет?

Он се сећао свога роднога краја. Сећа се Багдале и дечакчке љубави у песми ,,Само пева
тајни пламен''.Користио је слободан стих. Он раскида са здраворазумским мишљењем и
доживљавањем у ,,Мутном лову у бистрој води''.

ЕСЕЈИ

ЛАЖА И ПАРАЛАЖА НОЋИ

Примећујем, све чешће, у непрекидном такњу реченица, такњу које представља у

суштини оно што називамо унутарњим животом, све већи број реченица у другом лицу. Оне
почињу с ,,ти', али имају поблик заповедног начина. Међутим, никако не бих могао да тврдим
да се иза тих реченица крије неко лице које их у мени изговара. Нисам никада имао
халуцинација, ниа удитивних, још мање визуелних.

Најчешћеје писао у сумрак, док се хвата ноћ. Мисли су му се чиниле као звезде.
Говори о заносуу коем песник пише. Писао је, цепао, писао опет, брисао, и опет псиао. Муње
су њему биле искра коај му помаже у писању. ,,Да ли палидрвца палим на ветру, ипак ми
остаје''. Довољно је светлости бар за један корак кроз ову мрачну шуму. Корак напред? Или
назад? Или у круг?, рече Ј. У.

*ДОПУНА*

Душан Матић креће особеним песничким путем. Књижевно-историјски гледано, он

припада надреализу који је одиграо посебну улогу средишње књижевне авангарде. У нашој и
француској поезији надреализам је специфичан управо по томе што су у њему највише,
најдуже и најзначајније, свесно и програмски разграђиване готово све наслеђене књижевне и
језичке конвенције. Код Руса то је време футуризма, а код Немаца и ХРвата време
експресионизма.

ФРАГМЕНТАРНОСТ ТЕКСТА: Надреализам захтева да се речи не доводе у везу по

правилима језичког система, већ по диктату савремености и случаја. Када случај одабере реч,
онда свака, ма колико обична реч била, добија другачије значење. Тако нпр. вокал И у
Матићевом стиху из Лаже и паралаже ноћи добија значење самосталног и целовитог текста.
Матић у духу надреалистичке поетике и графички ситиче овај вокал пишући га великим
словом: Ти си И ноћ И све чини И сви часи. Графичко истицање појединих слова утиче на
фрагментарност текста у целини па стичемо утсиак да је текст дат у комадима.

РАЗБИЈАЊЕ ЈЕЗИЧКИХ КОНВЕНЦИЈА: Матићева поезија се не може тумачити искључиво

из угла надреалистичке поетике, јер он надилази један од основних ставова надреализма, а то
је разбијање језичких конвенција само зато што су конвенције. Оно му служи да се помоћу
њега активира нешто од језичког памћења које тај окамањени низ носи. Реч је остваралачком
поступку, не о рушилачком.

МУЗИЧКИ ПРИНЦИП. Матић гради своје песме према музичком принципу који
подразумева понављање и варирање мањих језичких јединица које у том процесу творе веће
језичке јединице које су, донекле, са мањом језичком структуром изоморфне, а затим се овај
поступак понавља на све вишим и вишим нивоима. Матић прави математички правилну
структуру у којој се јединице без значења семантизују - накнадно им се приписује значење.

У 20. веку мења се поимање језика као система. У руској поезији 20. века створен је тзв.
заумни говор. То је песничкиј език у коме нема ниједног појма, ниједне представе већ само
оно што припада физици и физилогији, а то је враћање самој основи језика. Заумне речи су
граматичке форме испуњене произвољним фонемским низом.

ЗАУМ. Код Матиаћа препознајемо у језичком каламбуру који од 6 језичких фонема у једном
стиху даје 6 различитих речи: Ја сан ја сен јесени. Кроз игру речи Матић указује на улогу
коју у језичку имају фонеме као апстрактне језичке јединице.

СИМЕТРИЧНО/АСИМЕТРИЧНЕ ИГРЕ: Матиће не остаје само на језичким каламбурима. У

послењој збирци Муњевити мир из 1977. постоје овакви стихови: Болница / Бол-Ница.
Дељење језичке јединице на две или више компоненти, односно јединица другог реда што би
у оваквом случају била заједничка именица бол и властита Ница постаје уобичајени поступак
код раног и код касног Матића. Применом овог поступка увек се на једној страни добија
симетрија која би овде била изражена у фонемском паралелизму Б-О-Л-Н-И-Ц-А.
ОГЛЕДАЛСКА СТРУКТУРА – УКРШТАЊЕ СИМЕТРИЈЕ: Још један важан, ако не и
кључни поступак, којим се Матић служи у грађењу своје поезије. Тако у песми Где си имамо
стих: У недељу нико дићи неће / неће доћи. У основи Матићевог укрштања симетрије
препознајемо Костићев хијазам. Матићева песничка новина постаје јасанија уколико је
ишчитавамо на фону новина које је увео М. Црњански, тј. његово гласовито сегменовање
ритмичког низа до крајњих могућности. Матић иде даље од Црњанског. Тако: Ми брзо тако
лудо брзо ми. Исти стих Матић и почиње и завшрава истом величином, али у обрнутом
поретку. То је огледалски одраз огледалског одраза.

МИОДРАГ ПАВЛОВИЋ О МАТИЋУ: За стварно схватање Матића потребно је искуство,

животно и интелектуално; Матић је писац са интелектуалним искуством од своје ране
младости. Он је одмах био против схема. Он је у томе да се ухвати корак са оним што је у
свету на излгед само појава, само привид, само пролазно.

МОРЕ - поема; тон успаванке – позив песми, поезији да спава, пред морем као бескрајем
природе у свести о убогости вештине, оруђа, пред природом.

Спавај – изазива звук таласа, ритам ударања таласа о обалу, смиривање, бонацу,
успављивање, позив у надстварно где ће се остварити свет.

ПРВА СТРОФА: обраћање мору, ,,Спаваш данас, густа лепото лета'', и поистовећивање са
женом – која је схватила да је љубав неуништив принцип, да је све рађање из жара и пепела –
зрелост;

ДРУГА СТРОФА: море – заслепљујући недоглед, сјај у сјају, амбис у амбису непробуђене
материје испуњене лгасовима бродоломника – море: живот;

ТРЕЋА СТРОФА: апострофирање поезије, песм, позивом да и она спава пред недогледом; у
сећању на несавршенство, успомене, промашене тренутке;

ЧЕТВРТА СТРОФА: сусретање разума с неизмерљивошћу света; промишљање као узалуд –

смешне гајде смисла – таштина тражења ради поста вечнсоти; све су то ћелави врхунци;

ПЕТА СТРОФА: универзална спојеност, усаглашенсот и истоветност света, у машини и у

природи – на првом кревету расклопићеш мапу света;

ШЕСТА СТРОФА: мотив љубави изражен уснама: неуслишене усне горке усне, оне цепају
свет на ужас радости и на ужас патње;

СЕДМА СТРОФА: поезија као ружа слатког ужаса, несварене одсутности, тренутак потпуног
смиривања, готово додир смрти – дан, а нема дана; ноћ, а нема ноћи, звезде и крвоток
угашени...

ОСМА СТРОФА: детаљи спољашњег света кој ије потпаљен миром бонаце и вечери: тегли се
мачка, грожђе зри на чокотима... улази се све дубље у крајњу одсутност у смирености, све
више се улази у море-бескрај; ово је само осврт...

ДЕВЕТА СТРОФА: спавај, кад друго не преостаје ти... псавај, љубав чека сутра и на тебе....
ДЕСЕТА СТРОФА: вечност је тај сјај, тај недоглед – море-бескрај-недоглед-узалудни склад...
и сан преко свих морала стванрости, огроман талас и циклон и послушан пас пред љубљеном
ногом твојом – вечност и поезија помирени и спојени у љубав, у жени.