Универзитет у Београду

Филолошки факултет

Елементи научног писања у књизи Ред речи у

реченици Љубомира Поповића

Ментор: Студент:
Проф. др Александар Милановић Ивана Динић
2014/10064

У Београду, јануар 2020.

 Садржај
1. Уводне напомене………………………………………………………………………..…2
2. Структура научног дела……………………………………………………………..…….3
3. Цитирање и парафразирање; библиографија………………………………………..…...6
4. Фусноте…………………………………………………………………………………......8
5. Истицање у тексту………………………………………………………………………....9
6. Језик и стил…………………………………………………………………...…………...11
7. Закључак…………………………………………………………………………………..12
Извори и литература………………………………………………………………………...13

1
1. Уводне напомене
Монографија Ред речи у реченици испитује распоред речи у реченици у српском
језику на обимном материјалу књижевних дела из 19. и 20. века. Ова монографија
настала је на основу докторске дисертације Ред речи у савременом српскохрватском
књижевном језику, одбрањене на Филолошком факултету у Београду 1972. године. Ово
је прерађена и допуњена верзија оригиналног текста.

У овом раду позиваћемо се на друго издање, из 2004. године. Бавићемо се

елементима научног, тј. академског писања на различитим нивоима. Почећемо од
структуре научног дела, питања композиције текста, сегментације на мање и веће целине
и сл. Затим ћемо се осврнути на цитирање у делу, на који начин је оно извршено и
обележено, какве врсте цитата постоје, која је њихова улога, какав је списак литературе
и како су референце наведене у њему. Говорићемо и о употреби фуснота као додатне
линије излагања, њиховом броју и обиму, врстама, нумерацији. Затим ћемо прећи на
средства којима се аутор служи како би постигао истицање одређених делова текста,
поменувши оне главне начине истицања. На крају, рећи ћемо нешто и језику ове
монографије и његовој примерености научном стилу.

2
2. Структура научног дела
Монографија Ред речи у реченици Љубомира Поповића састоји се од 392
странице. На предњој корици налази се име и презиме аутора и наслов монографије. У
горњем делу центрирано налази се назив издавача (Друштво за српски језик и
књижевност Србије), а у доњем делу назив библиотеке у оквиру које је књига издата
(Књижевност и језик). На задњој страни налази се извод из рецензије, коју је написао
проф. др Асим Пецо, као и лого библиотеке „Књижевност и језикˮ.

На првој страници налази се поново наслов монографије написан верзалом у

централном делу. Испод тога пише које је издање у питању (II издање). У горњем делу
је име и презиме аутора, а у доњем место и година издања (Београд 2004.). На другој
страници се налази импресум1. Рецензенти књиге су проф. др Асим Пецо и проф. др
Душан Јовић, уредници Зона Мркаљ, Босиљка Милић и Живојин Станојчић. За издавача
је наведен Вељко Брборић, као председник Друштва за српски језик и књижевност
Србије. Овде се такође налазе подаци да је индекс појмова приредила Сузана Чокић, да
је тираж 1000 примерака, подаци о штампи2 и ISBN3.

На последњој страници налази се CIP4, где можемо пронаћи податке о наслову и

аутору монографије, издању (2. издање), издавачу, години издања, штампи, броју страна,
тиражу, странама на којима се налазе напомене уз текст, објашњење скраћеница и
библиографија; ISBN, као и број под којим се ова књига може наћи на сајту COBISS.RS.

На трећој страници налази се Напомена аутора, из које сазнајемо да је књига

прерађена верзија докторске дисертације под насловом Ред речи у савременом
српскохрватском језику, која је одбрањена 1972. године на Филолошком факултету у
Београду. Ту су и напомене о унетим изменама у вези са литературом на коју се упућује
и терминологијом која се користи.

После овога налази се садржај на шест страница. Аутор се одлучио да садржај

смести на почетак књиге, иако у научној пракси постоји и могућност да се он налази на
крају. Рад се састоји из пет поглавља, која су нумерисана римским бројевима са тачком
и чији су наслови написани верзалом. Даље се поглавља гранају на бројна потпоглавља,

1
Импресум – подаци о издавачу, рецензентима, уредницима, штампи итд.
2
Лого и имејл Чигоја штампе
3
ISBN – Међународни стандардни број књиге
4
CIP – Каталогизација у публикацији

3
тако да имамо наслове првог, другог и трећег реда. Наслови другог реда написани су
нормалом и нумерисани арапским цифрама, а наслови трећег реда су такође нумерисани
арапским цифрама, али су поред тога дати курзивом, чиме су додатно истакнути.
Наслови другог реда увучени су у односу на наслове првог реда, а наслови трећег реда
у односу на наслове другог реда. Чини нам се да је оваква организација погодна за
монографију овог обима и садржине. Садржај је разуђен, постоји велики број краћих
потпоглавља, што олакшава сналажење у тексту.

Прво поглавље је уводно. У овом поглављу дати су неки општи подаци о појму
реда речи, затим се даје историјат питања, тј. преглед основних карактеристика
досадашњег проучавања реда речи. Потом се дефинишу предмет и циљ рада. Предмет је
„позициона организација просте реченице у српскохрватском књижевном језикуˮ
(Поповић 2004: 19), а један од главних циљева „да се покаже не само веза распоређивања
реченичних чланова са синтаксичком структуром просте реченице, него и са њеном
информативном организацијомˮ (Исто). Аутор затим кратко описује структуру књиге,
наводећи шта ће у ком поглављу бити представљено, а онда образлаже корпус. Како
наводи, грађу су чинила прозна уметничка дела јер она својом разноврсношћу могу
пружити највише материјала за проучавање реда речи. Даље наводи да су у корпус
укључени и писци из 19. века, и то са целе територије српскохрватског језика, како би
преглед и развојне тенденције били што боље дати. На крају уводног поглавља налазе
се техничке напомене у вези са списком скраћеница, упућивањем на делове текста,
правописом изворних текстова из којих су примери итд. Оваква структура и садржина
уводног поглавља су очекивани и у складу са устаљеним начином писања научног дела.

После уводног поглавља следи главни део рада, који чине следећа поглавља: II.
Распоређивање информативно пуновредних реченичних чланова, III. Распоређивање
помоћних речи, IV. Распоређивање заменичких и глаголских енклитика. Структура ових
поглавља је слична. На почетку сваког се налази увод или општи преглед питања којим
се дато поглавље бави, затим већи број потпоглавља и на крају неки вид закључка,
синтезе сваког од тих дела у виду општијег погледа на дати проблем.

Последње, пето поглавље – V. Општи поглед на реченични позициони систем има

улогу закључног поглавља, у којем су дата нека општија разматрања.

Иза главног дела рада налази се Објашњење скраћеница. Ово је у вези са књигама
из којих су узимани примери, а које су, ради боље прегледности и мањег оптерећивања

4
текста, навођене скраћено. Потом следи списак литературе (ВАЖНИЈА
ЛИТЕРАТУРА5), резиме на енглеском језику и, на самом крају, ИНДЕКС ПОЈМОВА. У
питању је индекс лингвистичких појмова, који омогућава лакше сналажење у тексту.
Добро је да књиге овог обима и садржине имају индекс појмова јер то олакшава
сналажење кроз дело, омогућава брже проналажење појма који тражимо и чини
структуру дела бољом.

Ова књига има и бројне додатке у виду различитих дијаграма и табела. Они су
смештени на одговарајућа места у тексту, а њихово присуство је очекивано, посебно
када су у питању дијаграми јер се дело бави темом из области синтаксе. Овакви додаци
су одлична допуна самом тексту и доприносе бољој прегледности.

5
Ово ћемо детаљније прокоментарисати у наставку.

5
3. Цитирање и парафразирање; библиографија
Једна од основних карактеристика научног текста је цитатност, односно
упућивање на релевантну литературу, претходна истраживања других аутора у вези са
датом темом итд. Ово се може учинити у виду цитирања или парафразирања. Цитирање
подразумева дословно преношење туђег текста, уз одговарајућу референцу, а
парафразирање приближно преношење неког става, идеје изнете у другом делу, такође
уз упућивање на извор.

Цитирање у овом делу није примењено на типичан начин – у виду краћих и дужих
цитата, иза којих би у загради стајала парентеза6, а која би потом била рашчитана у
списку коришћене литературе на крају књиге. Аутор се одлучио да важнију литературу
наведе на крају књиге, а да мање важне радове и оне који нису у потпуности посвећени
реду речи у реченици наводи у самом тексту. Осим по изузетку, нису навођене
граматике, речници, као ни контрастивни радови. На ово се упућује у напоменама које
претходе списку важније литературе.

Списак важније литературе дат је уазбучено, према устаљеном начину навођења

литературе. Референце на страним језицима дате су у оригиналу. Списак не садржи
скраћене референце, које подразумевају да се презиме аутора транскрибује и такво стави
на списак литературе, што би даље значило да све референце почињу ћирилицом. Овде
то није случај, већ су наизменично дати наслови написани ћирилицом и они написани
латиницом. Она литература која се појавила после одбране докторске дисертације дата
је у угластим заградама, на шта се такође упућује у напоменама.

У књизи се често упућује на ширу литературу преко фуснота, а такође се наводе

туђи ставови парафразирањем. Цитати који поткрепљују неку тврдњу такође се наводе
у фуснотама.

С обзиром на то да су као грађа коришћена бројна књижевна дела, и она морају

бити цитирана када се из њих узимају примери. За ово је у делу успостављен систем
скраћеница како би се мање оптеретио основни текст. Иза сваког цитата који је преузет
из неког дела у загради стоји скраћеница која означава то дело и број стране на којој се
цитат налази. На пример: „Отпутовао је био са женом у Париз (Ускоковић, 195)ˮ
(Поповић 2004: 111). При крају књиге налази се објашњење скраћеница, у ком се уз

6
Парентеза – скраћена референца

6
скраћенице наводе пуни називи дела, издавач и година издања. Тако можемо видети да
је уз скраћеницу Ускоковић наведено: Милутин Ускоковић, Чедомир Илић, Београд,
1963. Занимљиво је да су скраћенице дате масним словима и са двотачком, иза које следе
подаци о делу и издању, што је систем који се обично користи за навођење парентезе, па
је могуће да је аутор на овај начин раздвојио две врсте цитирања – оно које се везује за
упућивање на ширу литературу и оно које упућује на књижевна дела из којих су преузети
примери. Чини нам се да је решење погодно – на овај начин одвојена је коришћена грађа
од библиографије.

7
4. Фусноте
Поред цитирања, фусноте су једно од главних обележја научног стила и
неопходне су да би се уопште могло говорити о научном делу. Оне чине додатну линију
излагања и служе за све додатне информације, напомене, објашњења, мање битне
податке. Старија пракса цитирања је подразумевала коришћење фуснота и у ту сврху,
што су тзв. библиографске фусноте, а данас се углавном користи систем скраћених
референци.

Постоји више начина за давање додатних напомена у тексту. Некада су се давале

напомене на крају стране, писале су се фусноте посебно за сваку страну или су све
стављане на крај, а данас се углавном практикује да се додатне напомене дају у виду
фуснота, које се налазе у доњем делу странице и које су нумерисане у континуитету кроз
целу књигу.

Ова монографија, у складу са својим обимом, има већи број фуснота. Оне нису
нумерисане у континуитету кроз целу књигу, већ свако потпоглавље започиње
нумерацију фуснота испочетка. Једна од основних функција фуснота у овом делу јесте
упућивање на додатну литературу. Аутор фусноте најчешће користи да читаоца упути
на релевантну литературу, стављајући притом у угласте заграде оне референце које су
новије у односу на годину када је одбрањена докторска дисертација на основу које је
настала књига. Поред тога, већ смо поменули да за цитирање шире литературе не
користи систем скраћених референци, већ на наведено дело упућује у фусноти, ту даје и
одговарајуће цитате којима поткрепљује одређене тврдње. Наравно, фусноте се користе
и у својој основној функцији – у њима се дају сва додатна објашњења, примери,
напомене и сл. и постоји велики број оваквих фуснота. То су тзв. експликативне фусноте
(Клеут 2008: 135).

Фусноте су у овој књизи наведене на дну странице и штампане мањим фонтом,

уз поштовање свих правописних и других правила као и у основном тексту, што је у
складу са устаљеним начином писања фуснота. Њихов обим и број по страници је
примерен. Углавном су то краће напомене, а и када су мало опширнија објашњења,
никада нису преобимне. Такође, њихов број по страници је умерен, никада их нема
превише, а ово је у складу са њиховом функцијом – да буду додатна, успутна линија
излагања.

8
5. Истицање у тексту
У сваком научном тексту постоји потреба да се одређени делови текста истакну,
додатно обележе. Посебно је то важно у дужим текстовима попут научне монографије
јер се на тај начин сам текст боље организује и читаоцу се олакшава сналажење. Ипак,
начин на који се то чини никако није произвољан, већ би се требало држати неких
устаљених принципа. Пожељно је да свако одударање од уобичајеног фонта, величине
или облика слова има своју у функцију, општеприхваћену и устаљену у научној пракси.

Главно средство које служи за истицање у тексту je употреба другачијег типа

слова. Са њиховом употребом не треба претеривати, а комбинација више маркера се
избегава и користи само по изузетку.

Курзив се обично користи за писање примера и наслова монографија, а може се

користити и за посебно наглашавање неких речи у тексту. Таква је отприлике ситуација
и у овој књизи. Прво, курзив је употребљен у садржају. Њиме су написани наслови
трећега реда7. У самој књизи курзивом су обележени и наслови другог и наслови трећег
реда. У сваком случају, посебно обележавање наслова, уколико је доследно, у
монографији овог обимна олакшава сналажење кроз текст, а посебно у садржају служи
да се раздвоје наслови различитих нивоа. Још једна употреба курзива у овом делу је за
истицање одређених речи у тексту и можемо рећи да се кроз целу књигу курзив често
користи на овај начин, нпр. да се истакне неки термин, атрибут, синтагма. Када су у
питању примери преузети из грађе, иако је уобичајено да се они наводе курзивом, овде
су у највећем броју случајева написани нормалом, а курзив служи да се у оквиру примера
(реченица, пасус) неки део посебно истакне. По устаљеној пракси, курзивом су написани
наслови монографија у списку важније литературе на крају књиге, а исто тако и у
фуснотама. Курзивом су такође написани наслови књижевних дела из којих је преузета
грађа у списку скраћеница на крају књиге.

Још један тип слова који служи за истицање јесу масна слова. Њихова употреба
требала би бити ограничена, не сматра се пожељном у научном стилу претерана и
неоправдана употреба масних слова. Са употребом масних слова се у овом тексту није
претеривало. Коришћена су најчешће за истицање неке речи у оквиру примера, некад и
у комбинацији са још једним маркером. Користе се такође понегде и за писање термина

7
Као и њихове нумерације.

9
у оквиру табела. Масним словима су такође написане скраћенице у оквиру списка
скраћеница који се налази на крају, као и слова под којим су одређени појмови наведени
у оквиру индекса појмова на крају књиге.

Подвлачење је још један начин обележавања делова текста, обично најмање и

најређе коришћен. Нисмо забележили његову употребу у књизи.

Још један начин да се нешто у тексту истакне јесте употреба верзала, односно
писање свим великим словима. верзал је у коришћен за писање наслова првог реда, тј.
наслова поглавља, како у садржају, тако и кроз само дело. Тиме су они на добар начин
одвојени од наслова других нивоа. Поред тога, верзалом су написани термини у оквиру
дијаграма и сл., у складу са устаљеним начином обележавања у текстовима који се баве
синтаксом.

Када је у питању комбинација неколико начина истицања у тексту, она се највише

избегава у научном стилу и увек треба да буде оправдана уколико је има. У овој књизи
комбинују се начини истицања у примерима. Тада, да би се неки делови истакли на више
нивоа, долази до комбинације масних слова и курзива, масних слова и верзала и сл. С
обзиром на то да је ово рад о реду речи у реченици, јасно је да је овакав вид истицања и
јасног обележавања онога што се анализира некада неопходан.

Што се тиче нумерације у тексту, странице су нумерисане, бројеви су арапски и

смештени су у доњем делу странице, у спољашњим угловима. Поглавља су нумерисана
римским и арапским цифрама, онако како је већ и описано у поглављу о структури дела.
Фусноте су нумерисане у оквиру сваког потпоглавља, а не заједнички кроз целу књигу,
о чему смо већ говорили у оквиру поглавља о употреби фуснота.

10
6. Језик и стил
Језик овог дела испуњава све битне параметре научног стила. Наравно, основна
је граматичка и свака друга врста језичке правилности у тексту. Затим, потребно је да
језик буде једноставан, без икаквих онеобичавања, експресивности и стилске
маркираности. Она у научном стилу није пожељна. Ово је у потпуности испоштовано у
овом раду, нисмо уочили експресивна значења, било какву врсту маркиране лексике,
необичне конструкције, инверзије и сл.

Циљ научног дела јесте да буде информативно. То се постиже одсуством било

које врсте експресивности, а једно од основних обележја научног стила је и употреба
термина. Битно је да термини буду општеприхваћени и да, уколико је другачије, то буде
јасно наглашено и дефинисано. Термина у овом раду има много, а у уводној напомени
је и наглашено: „Задржан је углавном терминологија тадашњег традиционалног
приступа синтакси; задржан је и назив 'савремени српскохрватски језик', који одговара
корпусу који је послужио за ово истраживањеˮ (Поповић 2004: 3). Дакле, аутор је одмах
на почетку објаснио за који се терминолошки апарат определио у књизи и тиме избегао
могуће нејасноће и забуне.

Аутор се користи такозваним ауторским ми, односно пише у првом лицу

множине. Ово у научном тексту означава неку врсту скромности и повезаности са
осталом литературом и ауторима који су цитирани и чија дела су подлога за сам рад.
Ми-форма заправо и није толико фреквентна у делу, јер се највише користе неутралне
форме, обезличене и безличне конструкције, пасив и сл.8 Овакав поступак доприноси
утиску објективности, који би научно дело свакако требало да пружа.

Већ и сам наслов говори много тога о делу, а често је проблематичан са

становишта стила. Није добро да наслов буде сувише експресиван, да буде компликован
и преобиман и сл. Наслов ове књиге је примерен њеној садржини, довољно је
информативан, без икаквих компликованих конструкција и непотребне
метафоричности, у њему нема непознатих појмова и термина.

У књизи постоје две линије излагања – главна у основном тексту и додатна у виду
напомена у фуснотама.

8
Примери: треба, наводи се, о чему ће бити више речи итд.

11
7. Закључак
На основу свега изложеног у овом раду, можемо закључити да монографија Ред
речи у реченици Љубомира Поповића испуњава главне параметре научног писања.

Ово дело је добро организовано, има ваљану поделу на поглавља и потпоглавља,

наслове на три нивоа, који су на примерен начин обележени, неопходне додатке у виду
бројних дијаграма и табела, потребне напомене, списак скраћеница и индекс појмова, а
све ово олакшава сналажење кроз књигу овог обима.

Цитирање је примењено на два начина – шира стручна литература цитира се кроз

употребу фуснота, а дела из којих је преузета грађа кроз употребу скраћеница,
оформљених за потребе ове књиге. На крају се даје списак скраћеница, као и списак
важније литературе. На додатну литературу често се упућује у фуснотама. Иако нема
типичног цитирања употребом скраћених референци, овај начин је омогућио раздвајање
двају различитих типова извора на које се упућује

У тексту постоји већи број фуснота, које имају различите намене – служе за
упућивање на литературу, али и за сва додатна објашњења. Оне су примерено
употребљене, њихов обим и број по једној страни нису претерани и не односе превагу
над основном линијом излагања.

У тексту је примењено неколико различитих типова истицања, пре свега употреба

различитих типова слова – курзива и масних слова, верзала, а понекад наилазимо и на
комбинацију два маркера. Све је учињено на доследан и примерен начин кроз целу
књигу, увек има своју функцију и не оптерећује текст превише.

Језик у овој књизи примерен је научном стилу – нема непотребне експресивности

и маркираности ни на ком језичком нивоу, користе се бројни термини, а терминологија
која ће се користити је образложена на самом почетку, тако да су избегнуте нејасноће.
Употребљава се ауторско ми, а још више безличне и обезличене конструкције, које
доприносе утиску објективности.

12
 Извори и литература
Извори:

Поповић 2004: Љубомир Поповић, Ред речи у реченици, Београд: Друштво за српски
језик и књижевност Србије

Литература:

Клеут 2008: Марија Клеут, Научно дело од истраживања до штампе: Техника

научноистраживачког рада, Нови Сад: Академска књига, 127–135.

13