Средњевековна историографија

 израсла је на античкој и хришћанској баштини

 византијска историографија је била директни настављач античке грчке историографије
 потребно је разликовати 2 типа европске средњевековне историографије: латинског Запада и
грчке Византије
 хришћанство је својим учењем омогућило целовит поглед на историју, било је религиозно
гледиште
 управо зато се средњевековна европска историографија није могла градити даље на античком
критичком духу и његовом схватању кружног кретања времена
 за средњевековног писца време има свој почетак у стварању света, оно затим тече кроз Стари и
Нови завет, преко пишчеве садашњости све до другог Христовог доласка и судњег дана
 тада ће време и историја нестати у вечност
 за средњевековно хришћанство историја је само историја човековог спасења у времену
 животи светаца и приказ односа средњевековног владара и црквене власти описује се као
наставак Библије
 средњевековни историчар не поставља основно питање: зашто?
 Бог је створио свет и усмерава историју а његови путеви су недокучиви. Људска беда и несрећа
сматрани су казном божјом као у Старом завету и грчким митовима. Управо то нам показује да се
критички дух антике сасвим изгубио у историографији латинског Запада.
 Средњевековни писци истичу да желе наћи истину, али то не могу постићи јер немају осећај за
историјске промене, немају критичност према одређеним историчарима антике, хришћанским
ауторитетима и причама очевидаца. Они се слепо ослањају на античке и библијске узоре, нису
критички приступали измишљотинама и легендама него су их напротив опонашали и сами
стварали. Веровали су традицији а нису је проверавали, код њих је машта надвладавала разум па
нису разликовали еп о неком историјском догађају од његовог стварног тока.
 као и у старом веку историја је и даље била грана књижевности, прича која је служила за забаву
врховима друштва или је у различитим облицима продирала у шире слојеве
 историја се најчешће читала и рецитовала и историчар је често био дворски забављач
 као и у старом веку историја није била посебан предмет у образовним установама него додатак
граматици, реторици и теологији којима је пружала пример
 проповедник није могао постићи успех само као говорник, морао је располагати и бројним
историјским илустрацијама којима је настојао да поткрепи своје учење
 прве катедре за историју су основане на неким свеучилиштима тек у 16. веку
 у средњем веку задатак историографије био је да помогне својим савременицима да се служе
искуствима својих претходника на моралном и политичком пољу, да пружи обавештења о
претходним догађајима који задовољавају људску потребу за сазнањима и њихову знатижељу и
најзад да омогући слушаоцима и читаоцима уметничко задовољство и забаву
 средњевековну историографију писали су свештеници, највише монаси, на латинском језику
 на народном језику настајале су песме које су славиле дела митских јунака али и важне догађаје
недавне прошлости и садашњости
 од 12. века јавља се већи број историјских дела на народном језику
 У средњем веку била је раширена предрасуда о 6 раздобља света која се поклапала са животним
добима човека. Свако раздобље је персонифицирала по једна библијска личност, а шесто,
последње раздобље имали је свој почетак у Христовом рођењу
 тако је почело бројање година од Христовог рођења које примењујемо и данас

1
 Врсте средњевековне историографије и најзначајнији писци

Еусебије из Цезареје ( 260 – 339 )

 био је први писац црквене хронике и његово дело је писано грчким језиком а сачувано је само у
Јеронимовој латиској верзији и тако је постало темељно изворно дело за писце хроника света
који су га често преписивали у изводима
 дела: Живот Константинов (4 књиге), Црквена историја (10 књига), Хроника (сачувани делови)
 паганску историју подређује основним етапама библијске историје да би доказао већу старост и
премоћ библијске над грчком традицијом
 у дела уноси документе којима располаже или оно што је знао из властитог искуства

Августин (  354 – 430 )

 био је епископ у римској северној Африци и најзначајнији је представник ранохришћанске

филозофије
 дело: De civitate dei ( О држави божјој) које представља темељ средњевековне историографије
 он се у овом делу обрачунао са паганским Римом не признајући му никакве вредности, постанак
и пад држава нема вредност у поређењу с историјом спасења
 Августин учи да хришћанска власт, црквена и световна, потиче од Бога ако испуњава своје
посланство да људе, огрезле у источном греху доведе у божју државу
 човечанство карактерише сукоб између ђавоље и божје државе
 обе државе су невидљиве и не могу се поистоветити са црквеном односно световном влашћу

Орозије

 био је свештеник и сарадник Августинов

 дело: Historiae contra paganos ( Историја против пагана )
 појаснио је Августиново учење разумљивим језиком
 повезао је римску и хришћанску историју сматрајући да једино римско царство може бити
заштитник вере и да након његовог пада мора доћи Антихрист

Исидор из Севиље ( 560 - 636 )

 био је писац хронике света

 саставио је Енциклопедију ( Etymologiae )
 био је настављач античке традиције нарочито схватањем да је историја пре свега извештај
очевидаца
 сматрао је да је историја прича о томе шта се видело и знало да је истина и зато мора бити
извештај сведока самих догађаја
 историчар мора писати на основу личног искуства док се за интерпретацију прошлости
задовољава компилацијом и преписивањем доступних ранијих дела

Беда Венерабилис Часни ( 673 – 735 )

 био је први писац светске хронике народа европског севера

 дело: Historia Ecclesiastica gentis anglorum ( Црквена историја енглеског народа )које садржи
поуздане и бројне податке о политичким догађајима, црквеном животу и култури

2
 Ото Фрајзишки ( 1115 – 1158 )

 био је бискуп и писац

 дело: Historia de duabus civitatibus ( Историја две државе )
 пише о две Августинове државе али разрађује Орозијеву теорију о позитивној улози римског
царства, заштитника цркве
 не поистовећује божју државу са црквом
 после прелаза римских царева Константина и Теодосија на Хришћанство, Христ има своју
државу- цркву на земљи
 пише историју божје државе на основу периодизације о 6 светских раздобља
 одбацује мишљење да је царство непријатељ црквеној власти

Прокопије из Цезареје

 дела: Панегирик цару Јустинијану; Тајна историја, у којојсе критички осврнуо на живот цара
Јустинијана и његове жене Теодоре
 његова дела су драгоцен извор за историју јужних Словена
 његова дела постају узор византијским писцима од 11. до 14. века за писање биографија владара