Сократ Схоластик

Сократ Схоластик (грч: Σωκράτης ο Σχολαστικός, рођ. око 380. — умро после 439. године) ио је
источноримски (византијски) правник и историчар цркве. Његово једино познато дело је
Ис орија цркве у седам књига написана на грчком језику у којој је приказана у првом плану
црквена историја од 312. до 439. године.

Садржај
Биографија
Историја цркве
Литература
Спољашње везе

Биографија
О Сократовом животу не знамо ништа више од неколико ауто иографских елешки које је
оставио о се и. Рођен је у престоници источног дела Римског царства, Константинопољу, око
380. године. О години његовог рођења само се може спекулисати на основу неколико Сократових
помена сопствених васпитача и учитеља. Као дечак стицао је основно о разовање код двојице
паганских граматичара Хеладија и Амонија. О ојица су морали да напусте Александрију око 390.
године када је цар Теодосије I одо рио уништење Серапејума, чувеног храма ога Сераписа.
Пошто је основно о разовање почињало око седме године сасвим је могуће да је Сократ слушао
Хеладија и Амонија када је већ ио дечак од десетак година. Класично о разовање је оставило
позитиван утисак на Сократа који је у једној од дигресија у својој историји, подвукао значај
античке мудрости, за коју вели да подржава хришћанску веру, а затим каже и да је корисно јер
припрема хришћане за расправу са паганима (III, 16.).

Историчар цркве Сократ је о ично познат под надимком Схолас ик што упућује да је ио
правник по струци. Данас се у науци ипак сумња да је надимак Схоластик касније додат у
рукописима Историје цркве можда како и се цариградски историчар на први поглед раздвојио од
античког филозофа Сократа из Атине. У Историји цркве не може се приметити Сократово
познавање римског права, а притом и сам историчар спомиње тежак живот правничког осо ља
при цариградским судовима (VI, 3, 2.).

Историју цркве Сократ је закључио догађајима из 439. године и дело је затим посветио цару
Теодосију II. Није познато када је и како преминуо.

Ис орија цркве
У уводу у своје дело Сократ открио своју жељу да настави Ис орију цркве Евсевија Цезарејског
која је закључена Константиновом по едом над Лицинијем 324. године. Међутим, дело је започео
Константиновим походом против Максенција 312. и царевим прео раћењем у хришћанство.
Такође, записао је како му је циљ да пише једноставним стилом, да разјасни историју Аријеве
јереси, коју је Евсевије у свом делу запоставио, и опише догађаје који су се тицали цркве све до
јерес , оју је се је у с о делу за ос а о, о е до ађаје ој су се цал цр е с е до

свог времена. На питања стила вратио се и у уводу шесте књиге где је подвукао да једноставним
излагањем жели да угоди и нео разованим и о разованим читаоцима и индиректно каже како је
то уједно и последица његове привржености истинољу ивости.

За разлику од античких аутора, које понекад цитира, Сократ је своју историју поделио у
несиметричан рој књига. Само прва, друга, пета и шеста књига имају предговоре. У предговору
друге књиге открива се да су ар неке књиге кружиле по цариградским ученим круговима
засе но али да их је Сократ, пред коначно издавање целовитог дела, редиговао. У предговору
шесте књиге, Сократ се о раћа свом патрону, извесном Теодору, на чији је наговор вероватно
коначно издање дела о огатио писмима и другим документима. Документа је при авио из з ирке
Сина о а коју је окупио и искоментарисао Са ин, а која нам није сачувана. До неких докумената
дошао је и током својих истраживања.

Од наративних извора користио је велики рој аутора, пре свега Евсевија, Руфина из Аквилеје и
Атанасија Александријског. Познавао је и дела хришћанских теолога који су сматрани за
јеретичке попут Оригена, Несторија и Еуномија, као и паганске ауторе 4. века, ораторе Ли анија
и Темистија. Најзад, хронолошку основу свог дела тражио је у цариградским хроникама и
листама епископа. За последње две књиге, у којима се авио савременим догађајима, Сократ је
користио и усмене изворе које је пажљиво проушавао и поредио како и до ио што тачнију
верзију догађаја.

Главни мотив Сократове историје је ор а за јединство цркве подељене услед спорово око
аријанског учења. У прве четири књиге, у којима аутор ламентира над нејединством насталим
након Константинове смрти 337, главни протагониста је упорни ранитељ православља
Атанасије Александријски. Теолошке нијансе Сократ приказује цитирајући писма или друге акте
(нпр. сим ол вере утаначен на Првом васељенском са ору у Никеји 325). Међутим поред
заваћених вођа различитих струја, повремено се појављују узорне личности епископа и монаха
(нпр св. Антоније). Такође Сократ пружа и податке о покрштавању народа који су живели ван
граница царства попут Гота, Персијанаца и Арапа.

Сократова Историја цркве представља важан извор и за секуларне историју. У предговору пете
књиге Сократ се извињава читаоцима на о иму световне историје али додаје да је то неопходно
пошто по његовом мишљењу када се држава нађе у незгодама слично ће снаћи и цркву и о ратно.

Сократов идеал је ио слога унутар цркве и хармонија световних и духовних власти. У складу са
тим је и оцењивао улогу важних актера и поделе унутар цркве је посматрао као последицу
људске неслоге пре него неспојивости доктринарних тумачења. Зато је нарочито ценио клирике
попут цариградског патријарха Прокла (434-447) који су својом лагошћу покушавали да привуку
јеретике на своју страну ез употре е насиља. На сличан начин је оценио улогу цара Константина
и Теодосија II у чије време је, по Сократовој оцени, установљен општи мир и у световним и у
духовним приликама. Ис орија цркве се завршава Сократовим оптимистичним поређењем
Теодосијеве владе са Константиновом и молитвом за мир међу црквеним средиштима, градовима
и народима.

Сократова Ис орија цркве представља важан извор за римску историју 4. и 5. века захваљујући
ауторовој употре и великог роја данас недоступних извора и његовој непристрасности. Данас се
сматра за најверодостојнијег међу позноантичким историчарима цркве.

Прво модерно издање Сократовог грчког текста појавило се у Паризу 1544. године. Најновије
издање Ис орије цркве приредили су Хансен и Сиринјан 1995. у серији Die Griechischen
Christlichen Schriftsteller (Berlin:Akademie Verlag).
Сократова историја преведена је на велики рој модерних језика укључујући и српски. У питању
је издање ез критичког апарата и највероватније преведено не са старогрчког оригинала већ са
неког од модерних језика: Сократ Схоластик, Историја цркве, Ши еник 2000.

Литература
Rohrbacher, D, The Historians of Late Antiquity, London-New York 2002, стр. 108-116.

Спољашње везе
Сократова Историја цркве у преводу на енглески језик из 1890. године (http://www.ccel.
org/ccel/schaff/npnf202.html).

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сократ_Схоластик&oldid=15416578”

Датум и време последње измене странице: 5. септембар 2017. у 02:24

Текст је доступан под лиценцом Creative Commons Ауторство—Делити под истим условима; могући су и
додатни услови. Погледајте услове коришћења за детаље.

Политика приватности
О Википедији
Одрицање одговорности

За програмере
Статистика
Изјава о колачићима