Подјела историје

Најважније су три подјеле историје су: 1) временска подјела или

периодизација; 2) територијална подјела; 3) подјела по садржини и
проблематици
Временска подјела или периодизација
1. Објаснити периодизацију историје по:
а) Аурелију Августину
Хришћани нису прихватили периодизацију историје из средњег вијека,
јер је она остављала по страни многе народе које су Грци и Римљани
сматрали Варварима. Полазећи од података које пружа Библија, велики
хришћански мислилац Аурелије Августин подијелио је читаву људску
историју на шест раздобља: 1. од Давида до Ноја; 2. од Ноја до Аврама; 3.
од Аврама до Давида; 4. од Давида до Вавилонског ропства; 5. од
Вавилонског ропства до Христовог рођења; 6. од Христовог рођења до
краја свијета.
б) Николи Макијавелију
Нову периодизацију начинио је славни италијански хуманист Николо
Макијавели. Пишући историју свог родног града Фиренце, Макијавели је
догађаје из грчке и римске историје назвао античким или старим
временима. Доба у коме је живио (ренесансу) сматрао је за неко ново
вријеме, па га је назвао новим вијеком, а оно што се налазило у средини
између антике и ренесансе постало је средњи вијек. Тако је настала
највише примјењивана периодизација која историју људског друштва
дијели на стари, средњи и нови вијек.
в) Карлу Марксу
Велики број присталица имала је Марксова периодизација према којој
у историји људског друштва постоје друштвено-економске формације.
Према Марксу, постоји пет друштвено-економских формација: првобитна
заједница, робовласничко друштво, феудално друштво, капиталистичко
друштво и комунистичко друштво.
Територијална подјела
Територијална подјела дијели историјски развој са гледишта
простора на коме се он одвијао. Према тој подјели могуће је разликовати
историје читавог свијета, историје појединих држава и народа и локалне
историје

Историјски извори
Историјски извори су текстови, предмети или чињенице из којих
можемо црпити сазнања о прошлости.
Предмети су разни остаци материјалне културе (оружја, оруђа, накит),
који нам дају шкрте али поуздане податке о степену развоја неког друштва.
Ако на примјер на тлу Грчке нађемо гвоздени мач који потиче из VIII вијека
п.н.е., закључићемо да су Грчка племена у то доба била овладала
вјештином топљења гвоздене руде.
И чињенице могу бити историјски извор, али подаци које оне дају су
посредни и такође шкрти. Чињеница, на примјер, да једина планина у
Војводини носи назив Фрушка Гора, указује на присуство Франака на том
простору у средњем вијеку, јер су Словени тада Франке називали Фрузима.
Текстови или писани извори су за историчара најважнији извор.
Текстове са гледишта правне историје можемо подијелити на:
правноисторијске изворе или правне споменике и историографске
изворе.
Правноисторијски извори или правни споменици представљају
документе који садрже правне прописе. Када закон настоји да обухвати
све прописе који се примјењују, или пак једну широку правну област, тада
га називамо законом или кодификацијом.
Од средине XVII вијека јављају се устави или конституције, највиши
правни акти који регулишу основе државног и друштвеног уређења и са
којима сви остали правни акти морају бити усаглашени.

2
 Међу правним споменицима у средњем вијеку су велики значај имали
статути, урбари и повеље.
Статути су правни акти које је доносила нека аутономна организација
или за своју територију или за своје чланове.
Урбари су збирке правних правила којима су регулисани односи
између кметова и њихових феудалних господара.
Повеље представљају правне акте настале из различитих пословних
односа.

Историографски извори немају правну садржину, али они служе као

неопходна допуна правним споменицима. Најзначајнији извори те врсте су
историје, анали, биографије, дневници и мемоари.
Анали или љетописи представљају хронолошко записивање догађаја,
обично по годинама, без неке веће повезаности. Сличне аналима су и
хронике, нарочито популарне у Византији. Писци хроника отпочињу
приповиједање догађаја од стварања свијета и стижу до времена у којем су
живјели.
Биографије или животописи описују животе неке истакнуте личности.
Средњи вијек је развије посебну врсту биографије, хагиографије или житија,
које описују животе хришћанских мученика, касније канонизованих. Врсте
биографија су и аутобиографије, односно када живот једне личности
описује она сама, а не неко други.
Дневници представљају постепено записивање догађаја, обично из
дана у дан, настало непосредно послије самог догађаја. По томе се они
разликују од мемоара, који представљају ауторово сјећање на прошле
догађаје, који настају знатно касније од самих догађаја.

Неке тешкоће приликом коришћења историјских извора:

дешифровање, фалсификати, интерполација, заблуда, субјективност.

3
 Помоћне историјске науке

Историчар се приликом истраживања резултатима до којих су дошле

поједине, уско специјализоване науке. Такве науке се називају помоћне
историјске науке. Има их много. Неке од њих су: палеографија,
дипломатика, нумизматика, метрологија, хералдика и историјска
топографија.

Палеографија се бави изучавањем старих писама. Њен значај је велик,

јер су се током историје развијали и смјењивали бројни системи писања и
бројна писма. Свако писмо има своју палеографију, тако да данас
разликујемо грчку палеографију, латинску, ћирилску, глагољску итд.
Хронологија је наука која се бави проучавањем времена. Треба
разликовати математичко-астрономску и историјску палеографију. Прва се
бави рачунањем времена на основу кретања небеских тијела, а друга
начином рачунања времена код разних народа кроз историју. Хришћани
броје године од наводног Христовог рођења, прије и послије. Стари Грци
од одржавања првих Олимпијских игара 776. године п.н.е. Римљани – од
оснивања града Рима 753. године п.н.е.
Дипломатика се бави испитивањем аутентичности средњовјековних
повеља или диплома. Назив потиче од грчког глагола diploo = удвостручити.
Из дипломатике се издвојила сфрагистика или сигилографија, која се бави
проучавањем печата.
Нумизматика се бави скупљањем и изчавањем новца. Сродна
нумизматици је и метрологија, чији је предмет проучавања систем мјера
кроз историју.
Хералдика се бави проучавањем грбова и других хералдичких
знакова.
Историјска топографија или историјска географија утврђује
смјештање географских области и мјеста у историјским изворима. Њен
значај је велики због тога што су се географски називи током времена и по
више пута мијењали.
4
Школа елегантних јуриста

Двојица француских правника, Кижас и Доно, основали су нову правну

школу познату данас под називом школа елегантних јуриста. Основни
задатак који су себи поставили елегантни јуристи био је доћи до изворних
римских правних текстова.
Проучавајући Corpus iuris civilis елегантни јуристи су закључили да то
није обичан законик, већ зборник вијековима ствараног права који
обухвата различите правне одредбе. У Јустинијановој кодификацији
пронашли су разне правноисторијске слојеве, почев од старог Закона XII
таблица, па све до Јустинијанових новела. Тако је римско право почело да
се посматра и тумачи у новој - историјској димензији.
Тако је први пут у историји право почело да се посматра и историјски,
а не само догматски, што су елегантни јуристи назвали историјом права или
закона.
Заслуга елегантних држава је и у томе што је она први пут обратила
пажњу и на национално право појединих држава.
Школа природног права
Оснивачем школе природног права сматра се холандски правник Хуго
Гроцијус. Школа је стекла велики број присталица, а њени најистакнутији
представници су вили Томас Хобс, Џон Лок и Жан Жак Русо.
Према учењу школе природног права, поред права које постоји у свим
државама, постоји и једно вјечно, универзално право, заједничко свим
људима у свим временима. То природно право је независно од државе и
њеног законодавства и својствено је човјековој природи која тежи миру,
слободи и правичности.
Однос школе природног права према историјском проучавању права
био је у основи негативан.
Поред тога, школа природног права је изводила настанак људског
друштва из уговора.
Под посредним утицајем школе природног права, порастао је интерес
за историјско проучавање друштва, права и државе.
5
Претече историјске школе права у XVII и XVIII вијеку

Међу њемачким научницима који су проучавали правну историју,

посебно мјесто припада Готфриду Вилхелму Лајбницу. Лајбниц је у
историји видио читав низ међусобно условљених промјена што је исказао
ријечима: „Садашњост је оптерећена прошлошћу и пуна будућности.“
У развоју права Лајбниц критикује унутрашњу и спољашњу историју
права. Унутрашња историја права излаже права разних народа, а
спољашња се јавља као помоћ за разумијевање правних промјена које
проналази унутрашња историја права.
Унутрашња историја права може да обухвати све познате народе и
државе или да се усредсреди само на један народ и једну државу.Од свих
тих података Лајбниц је намјеравао да створи једно велико законско
позориште.
Спољашња историја права, према Лајбницу, изучава историјске
околности у којима је одређени правни систем настао и развијао се.
Монтескје каже да су закони својствени само оном народу за који су
створени, а пуком случајношћу треба сматрати ако су установе једног
народа прихватљиве и за неки други. Монтескје је истакао потребу за
историјским проучавањем права.
Лајбницове и Монтескјеове идеје су стекле присталице у Њемачкој,
гдје је у другој половини XVIII вијека нарочити углед уживала Гетингенска
школа правника. Њени најистакнутији представници били су Јохан Стефан
Питер и Густав Хуго.
Питер закључује да историја није просто набрајање закона који су
једни друге укидали, већ прагматички спојена смјена правних система.
Хуго закључује да је право, попут свих духовних творевина народа,
резултат народног обичаја.

6
Историјска школа права

У вријеме Наполеонове владавине у Француској долази до интензивне

кодификације права, а најзначајнија тековина цареве законодавне
дјелатности био је Грађански законик (Code civil), донијет 1804. године.
Њемачи правник Тибо предлагао је да се укине њемачки правни
партикуларизам у области приватног права и изради јединствени
грађански законик. Овај приједлог је наишао на јаку опозцију, јер су
њемачки правници сматрали да би израда оваквог законика била
пресликавање Наполеоновог Грађанског законика.
Знаменити правник Карл Фридрих Савињи је енергично одговорио на
овај приједлог тврдећи да њемачка правна наука још није спремна за
кодификаторски рад.

Глосаторска школа

На универзитетима у Италији (најприје у Болоњи) отпочиње

проучавање и тумачење списа римских правника. Пошто су
средњовјековним читаоцима многи римски правни појмови били нејасни,
болоњски професори су настојали да их протумаче, те су своја објашњења
(glossae) писали или на ивицама римског текста или између редова. Према
називима коментара – глосе, ова школа се данас назива глосаторска, а
њени најпознатији представници су били Ирнериус, Јакобус, Мартинус,
Хуго и други.
Њихова намјера је била да римско право што више прилагоде
потребама праксе. Овакав приступ римском праву назван је италски начин
учења, а његови заступници постглосатори.

7
 I ИСТОЧНЕ ДЕСПОТИЈЕ

ЕГИПАТ
ИЗВОРИ И ИСТОРИЈСКИ ПРЕГЛЕД

Извори

Пошто је египатско писмо дешифровано тек у XIX вијеку, првобитна

сазнања о Египту су се заснивала на подацима које су дали грчки
историчари. Херодот, који је за живота путовао у Египат, цијелу своју књигу
Историје посвећује египатској прошлости. Хекатеј из Абдере написао је у
фрагментима сачувану Историју Египта. Основни недостатак свих ових
списа је у томе што њихови аутори нису познавали египатски језик.
Међу ауторима који су писали на грчком, посебно мјесто припада
свештенику Манетону. Манетон је као високи свештеник имао увид у
храмовске архиве и библиотеке, те су подаци које он даје поузданији од
података које су давали његови претходници.
Сазнања о египатској прошлости почела су из основе да се мијењају
када је француски филолог Шамполион 1822. године успио да прочита један
египатски натпис и тиме удари темеље египтологији. Египћани су
користили сликовно писмо које су Грци називали хијероглифи. Шамполион
је искористио један тројезични натпис и упоређујући два позната писма са
хијероглифима, успио да нађе кључ за читање.
Преглед историје Египта
Према Манетону Египтом је управљало 30 династија, чију владавину је он
подијелио на три дијела, од којих сваки обухвата владавину десет
династија.

8
 Полазећи од ове подјеле, њемачки египтолог Лепсиус је у XIX вијеку
начинио периодизацију Египта на Старо, Средње и Ново царство.
Египат је настао у уском и плодном појасу уз Нил, који је са запада и
истока оивичен пустињама. Прве политичке организације, настале
уједињавањем неколико сеоских општина, Грци су називали номе, док су
Египћани користили изразе сепат и хест. Основни циљ нома био је
изградња система за наводњавање, како би се регулисао Нил, који сваке
године плави, остављајући плодни муљ.
У IV миленијуму постојале су већ двије велике цјелине: Јужни или
Горњи Египат (у горњем току Нила) и Сјеверни или Доњи Египат (у доњем
току, односно делти Нила). Око 2900. године п.н.е. побједом Горњег Египта
над Доњим, долази до стварања јединствене државе. Фараона
ујединитеља Манетон назива Менес, док се његово име у једном
египатском натпису наводи као Нармер. Египат је приказиван цвјетовима
лотоса и папируса, што су били хералдички симболи Горњег и Доњег
Египта.
Стварање јединствене државе и уједињење првих двају династија
означавају такозвано равнодинастичко доба (2900-2700 г. п.н.е.).
Преношењем престонице из Тиниса у новоизграђени Мемфис, отпочиње
период Старог царства (2700-2260). У вријеме Старог царства јача
централна власт фараона, а за владе III династије уводи се и положај првог
министра – џатија. У вријеме IV династије египатска цивилизација достиже
епоху великог успона: по налогу фараона Кеопса, Кефрена и Микерина
граде се пирамиде (фараонске гробнице). За владе VI династије централна
власт слаби, а јачају сепаратистичке тенденције нома, што доводи до
пропасти Старог царства.
Вријеме од 2260. до 2040. г. п.н.е. представља прво међураздобље
када се Старо царство распало на више самосталних кнежевина које се
међусобно боре за власт. Борбе су праћене немирима, али и уздизањем
средњег сталежа. Око 2040. г. п.н.е. фараон Ментухотеп I успијева да
поново уједини државу и тиме отпочиње период Средњег царства (до 1785.
године п.н.е.)

9
 Око 1785. године долази до слабљења централне власти, брзих
промјена владара и поновног јачања обласних господара. Те појаве
означавају почетак другог међураздобља. (1785-1567.), када у Египат из
Палестине проваљује номадско племе Хикси.
Потпуно протјеривање Хикса за владе Амозиса I означава почетак
Новог царства (1560-1080.). Египат постаје свјетска сили и шири своју власт
на Палестину, Сирију и Нубију.
Од 1080 до 715. године п.н.е. траје треће међураздобље. Држава
долази у потпуно хаотично стање и пада под власт Либијаца, да би се након
тога подијелила у неколико малих, независних држава.
Период од 525. године се назива Саитска ренесанса.
Персијанци су господарили Египтом до 332. године п.н.е. кад га осваја
Александар Македонски.
Птоломејова династија је управљала Египтом све до 30. године п.н.е.
кад је Египат дефинитивно изгубио самосталност и постао римска
провинција.

ДРЖАВНО УРЕЂЕЊЕ

На челу египатске државе налазио се владар – фараон. Израз фараон

представља грчку транскрипцију египатске ријечи пер-аа, што значи високи
дом. Фараон је сматран потомком бога сунца Ра. Његово лично име се није
смјело изговорити, а да би сачували „чистоту крви“, фараони се обично
жене својим сестрама.
Фараон има и врховну и законодавну власт, али приликом доношења
правних прописа дужан је да се руководи начелима правичности и
истинитости. Као врховни судија, само он може да изрекне смртну казну.
Фараон је и врховни заповједник војске.

10
 На челу чиновништва се налазио џати, нека врста првог министра. У
вријеме Средњег царства постојала су два џатија: за Југ и Сјевер. Џати је
истовремено стајао на челу управе, судства и привреде. Њему су
одговорни сви чиновници и од њега добијају упутства за рад.
Џати је учествовао у раду двије највеће судске колегије: био је
предсједник Велике десеторице Југа, по свој прилици највише судске
инстанце, а учествовао је и у раду Велике палате шесторице, такође
судског органа.
Послије џатија највише функције биле су чувар државног печата и
врховни благајник. Пошто су порези у Египту давани у натури, благајник је,
у ствари, управљао складиштима у којима су се чувале залихе робе (прије
свега жита). Њему су били потчињени чиновници задужени за скупљање
пореза. Већ у вријеме II династије почео је да се врши „попис злата и поља“.

ПРАВО У ЕГИПТУ
Извори права

Први закон у Египту је донио ујединитељ државе Менес. Тим законом

је било забрањено узимање зајма без залагања очеве мумије или сопствене
(није била могућа сахрана дужника док дуг не буде намирен).
Најплоднији законодавац је био Бокхорис. Он је саставио обиман
законик састављен од осам књига (40 свитака) којим је забранио дужничко
ропство, омогућио сељацима да слободно располажу земљом, упростио
форму уговора и слично.
Право је у Египту настајало законодавном дјелатношћу фараона. При
томе се право (закон) није сматрало изразом владареве воље, већ
божанског ауторитета
Доносећи законе, фараон се управља начелом маат,
персонификованом у истоименој богињи. Маат као принцип обухвата
цјелокупност свијета, правичност и истинитост. Само примјењујући то
начело фараон може да доноси правна правила, што је практично значило
да је религијско-морални принцип ограничавао владара приликом
стварања права.
11
Статусно право

Египатско становништво се дијелило на више неравноправних

сталежа. То су: свештенство, чиновништво, сељаштво, занатлије и робови.
Свештенство је у Египту било најпривилегованија категорија
становништва. Оно је живјело у храмовима, гдје су се његовали култови
појединих божанстава. Свештенство је идеолошки оправдавало
фараонову власт, те се он на њих ослањао и додјељивао им многе
привилегије. Њихово учешће у државној управи и судству постајало је
временом све веће. Поред тога, храмови су добијали од фараона велике
земљишне посједе заједно са зависним сељацима и робовима.
Свештенство је било најобразованији слој друштва, носилац културе и
науке.
Чиновништво долази одмах иза свештенства. За вршење службе су
добијали плату у натури, а више чиновништво земљу на коришћење.
Највиша звања су постала насљедна, те је тако створена чиновничка,
насљедна олигархија.
Најбројнију категорију становништва чине сељаци. Њих је било двије
врсте: слободни и зависни. Слободни сељаци живе организовано у сеоске
општине и добијају од државе парцелу земље на обраду. Имају обавезу
давања пореза у натури. Зависни сељаци живе на земљи која је, заједно са
њима, додијељена храмовима или чиновницима и није им било дозвољено
да је напусте. Дио производа дају својим господарима.
Значајну улогу у привреди Египта имале су слободне занатлије. Оне су
радиле у државним радионицама под контролом неког од чиновника.
Робови су у Египту релативно малобројна категорија становништва,
посебно у периоду Старог царства. Радили су најразличитије послове, али
се никако не могу сматрати носиоцима основног начина производње. Нису
били ни потпуно обесправљени. Роб је могао да заснива породицу и да
располаже имовином. У случају извршења кривичних дјела, судили су му
државни органи. Уколико би господар сурово поступао са робом, имао је
право азила у храму. Ослобођени робови су се потпуно изједначавали са
слободним људима.
12
Право својине
Врховним сопствеником све земље сматрао се фараон. Ипак, у
пракси се разликовало неколико облика својине.
Земља дата храмовима на коришћење је првобитно сматрана
заједничком, али се касније почела вршити подјела између појединих
свештеника. Мада је земља теоретски припадала фараону, она је у пракси
постала приватна својина храмова, односно свештеника и могла бити
предмет правног промета (могла се продати). Слично, посједе добијају од
фараона чиновници и војници, као награду за службу, али само на уживање.
Необрађена земља и грађевинско земљиште су додјељивани у пуну,
приватну својину. Фараоново право врховног сопственика огледало се или
у наметању тешких пореских намета корисницима или потребом давања
сагласности фараона приликом продаје земље. Над покретним стварима је
постојала пуна, приватна својина.
Облигационо право
Уговори су у Египту, до реформе фараона Бокхориса, склапани у
свечаној форми, у виду заклетве полагане пред свештеником или
чиновником. Купопродаја непокретности је била ограничена и земљу су
могли отуђити само највиши друштвени слојеви којима је фараон био
поклонио земљу.
Уговор о продаји непокретности је склапан уз низ формалности и
састојао се од три посебна акта. Право својине на земљи је преношено
продајом ствари, такозваним увођењем у посјед.
Распрострањен је био и уговор о зајму, чији предмет могу бити новац
или пољопривредни производи. Као обезбјеђење зајма служила је личност
дужника или неког његовог сродника, све док Бокхорис није укинуо
дужничко ропство.
У Египту се јавља и уговор о најму ствари уз плаћање накнаде, као и
закуп земље. Закуп се уговарао у дијелу производа, а обрада земље је била
обавеза закупца. Среће се и уговор о остави, који је бесплатан и под
заштитом религије, као и уговор о ортаклуку, гдје се више лице одређује
ради остваривања неког (најчешће имовинског) циља.

13
Брачно, породично и насљедно право

Брак је у Египту био моногаман, мада је фараон могао да има више

жена. Жена је у породици уживала врло висок углед и била готово
изједначена са мушкарцем. Имала је правну и пословну способност, а
приликом склапања брака регулисани су имовински односи између
брачних другова. Жена је могла слободно располагати својом имовином.
Жене су некада вршиле и највише функције, жена фараон – Клеопатра.
Развод брака је био слободан.
Родитељи и дјеца су дужни да се међусобно издржавају. Сва дјеца
насљеђују, без обзира на пол. Ако оставилац није имао дјеце, имовину
насљеђују његова браћа и сестре.
Египћани нису познавали тестамент. Ако је оставилац желио да
имовина пређе на неко лице по избору, ван круга законских насљедника,
морао је претходно прибјећи усвојењу.

Кривично право

Крвна освета и откуп у новцу су, као заостаци из првобитне заједнице,

били у Египту превазиђени. Код кривичних дјела против државе јавља се и
колективна одговорност: за издају, побуну и завјеру кажњавани су не само
учинилац, већ и његова породица.
Поред кривичних дјела против државе, најтежим деликтима
сматране повреде религијског култа. За ова кривична дјела је била
предвиђена смртна казна. Тешким деликтима су сматрани и убиство,
лажна оптужба и кривоклетство, за шта је пријетила смртна казна. Она се
иначе врло ријетко изрицала и то је могао да учини само фараон. За крађу,
превару, фалсификовање печата и новца кривци су кажњавани сакаћењем.

14
 Судови и судски поступак

Постојали су неки органи који су се бавили углавном суђењем. То су

Вијеће десеторице и Палата шесторице, којима предсједава џати. Од
времена V династије Палата шесторице је постала највиша судска инстанца
послије фараона. У доба средњег царства порасло је учешће свештенства у
суђењу.
Судски поступак је био писмен и о њему је сачињаван записник који се
чувао у архиву. Пресуда се доносила у другом дијелу поступка који је био
тајан. Морала је да садржи и навођење чињеница и мотива. Од доказних
средстава коришћене су писмене исправе, изјаве свједока и тужиоца,
увиђај заклетве, признање и Божји судови.

ВАВИЛОН
ИЗВОРИ И ИСТОРИЈСКИ ПРЕГЛЕД
Извори

Прекретница у тумачењу месопотамске историје настаје у XIX вијеку,

када су научници успјели да дешифрују писмо којим су се користили стари
народи Месопотамије: Сумерци, Вавилонци, Асирци, Хетити и Еламићани.
То писмо је названо клинасто, јер његови знаци, због начина писања,
обликом подсјећају на клин.
Посебно мјесто заузимају четири законика. То су:

15
 1. Законик Ур-Намуа, владара древног града Ура, донијет око 2000.
године п.н.е. Писан је сумерским језиком на плочици формата 20x20 цм.
Данас се чува у Музеју Старог истока у Истанбулу. Мада се овај законик
сматра најстаријим у историји човјечанства, његова редакција показује да
је имао и неке старије узоре.
2. Законик Билаламе, мирољубивог града Ешнуе, настао је вјероватно
између 1950. и 1900. године п.н.е. Текст је писан акадским језиком на двије
плочице. Данас се чува у Ирачком музеју старина у Багдаду.
3. Законик Липит-Иштара, сумерског владара из града Исина, потиче
вјероватно из 1875. године п.н.е. Садржи пролог и четрдесет добро
очуваних чланова који се углавном односе на брачно и насљедно право.
Чува се у Филаделфијском Музеју у САД.
4. Хамурабијев законик представља најпознатији и најбоље сачувани
законик древне Месопотамије. Пронађен је 1902. у иранском граду Сузи.
Француски археолози који су пронашли текст, пренијели су стелу у Париз,
гдје се и данас чува у музеју Лувр. Текст је прочитао, превео на француски
и нумерисао француски оријенталист Шел.
Законик се састоји од три дијела: пролога, самих чланова и епилога. У
дужем уводу (прологу) Хамураби прича како су га богови послали на земљу
да успостави ред и законитост.
Други дио садржи, према нумерацији Шела, 282 кратка члана. У
завршном дијелу закона (епилогу) Хамураби опширно наводи своје заслуге,
позива поданике на поштовање закона, обећавајући онима који га поштују
божанске награде, а пријетећи тешким клетвама и казнама онима који га
буду кршили.
Хамурабијев законик је правни акт једне моћне империје и
примјењивао се на територији цијеле Месопотамије, чак и послије
Хамурабијеве смрти, када се његово царство распало.
Иако се позива на божанско поријекло, он не садржи религијске
одредбе и санкције.
Хамурабијев закон је казуистичан, што значи да регулише конкретне
случајеве и не познаје опште правне дефиниције.

16
Преглед историје Вавилона

Вавилон је настао у плодној равници између ријека Тигра и Еуфрата,

коју су Грци називали Месопотамија (међурјечје).
Први становници Месопотамије су били Сумерци.
Владар града Уме Лугалзагизи осваја Лугаш, Ур и Урук и ствара државу
која се њему чинила изузетно великом, те се проглашава владарем све
четири стране свијета, а свом првобитном имену додаје титулу Лугал
(велики човјек).
Прво у сјеверну Месопотамију надиру племена Аморићана, која
учвршћују своју власт у граду Акаду. Према овом граду добијају назив
Акађани. Акадску власт је срушило полудивље племе Гута. Гуте је успио да
протјера Урукегал, краљ града Ура, а Ур-Наму поново успоставља
сумерско-акадску државу. Напад Еламићана и унутрашње борбе за власт
убрзавају распад државе.
Док се у Уру воде борбе за власт, у Месопотамију упада племе Амуру
и заузима Вавилон. Најзначајнијим владарем вавилона сматра се Хамураби.
Вавилон освајају Хетити, а касније је држава под влашћу Касита. Каситску
власт ће срушити Асирци. Против асирске власти борило се племе
Халдејаца. Халдејско царство срушио је персијски цар Кир. Касније
Александар Македонски осваја Персију.

Државно уређење

На челу првобитних насеља налазе се патеси, вјероватно некадашње

родовске старјешине. Власт патесија временом јача и постаје апсолутна.
Краљ тумачи божју вољу, а бог је тај који посредством краља ствара
право као законодавац или судија, објављује ратове и закључује уговоре.
Највиши државни чиновник је био нубанда, управник двора који је
руководио јавним радовима и старао се о краљевом имању. Контролу над
управом, судством и војском вршио је други високи функционер – ишаку.
Локални органи власти су били строго потчињени централнима.
17
 Право у Вавилону

Статусно право

Највиши слој вавилонског друштва чине дворски чиновници и високо

свештенство, који уживају посебне привилегије. Остало становништво
дијелило се на три неравноправна слоја: авилум (слободни људи),
мушкенум (међуслој) и вардум (робови).
Авилум су најбројнија категорија вавилонског друштва. То су
посједници земље, сељаци, занатлије и трговци. Они учествују у раду
градских вијећа, која су задржала локалну управу и судство, а воде рачуна
и о градским финансијама.
Мушкенум представљају међуслој, који стоји између слободних људи
и робова, али чији положај није довољно јасан. Они могу да заснивају
породицу, посједују покретну и непокретну имовину, чак и робове. Њихов
поређен положај се огледа у области кривичног права. Хамурабијев
законик прописује да се за тешке тјелесне повреде примјењује принцип
талиона ако је повријеђени авилум. Али, ако је жртва мушкенум казна је
новчана. Међутим, љекарске услуге мушкенум плаћа мање од слободног
човјека, вјероватно због слабијег материјалног положаја.
Робови (вардум) су знатно бројнија категорија становништва него
што су у Египту.
Роб је својина господара и као ознаку свога статуса носи жиг, кога
може да одстрани само уз дозволу господара. Господар може продати
роба, али не и робињу која му је родила дјецу. Скривање туђег, одбјеглог
роба повлачило је смртну казну.
Роб ипак није сасвим обесправљен. Може склапати брак и са
слободним људима и закључивати неке уз присуство свједока и у писменој
форми.

18
 Роб се могао ослободити вољом свога господара и откупом. Поред
тога, Хамурабијев законик предвиђа још три случаја: 1) дјеца из брака
слободног човјека и робиње, слободна су након смрти оца; 2) дужнички
роб постаје слободан након три године проведене у кући повјериоца; 3)
ако вавилонског роба, одведеног у иностранство, неко у страној земљи
откупи и врати у Вавилон, он по повратку у домовину аутоматски постаје
слободан.

Стварно право

Теоријски, у Вавилону је владар био посједник све земље. Међутим, у

пракси се јавила приватна својина, и на покретним, и на непокретним
стварима, о чему свједоче многобројни документи о купопродаји. Поред
приватне, срећемо и заједничку својину сеоских општина.
Посебну врсту државине имају носиоци имовине – илкум. Илкум
представља земљишну дионицу давану војницима под условом вршења
војне службе. Илкум није био насљедан. Син држаоца може да наслиједи
илкум само ако се прихвати обавезе свога оца.
Из времена каситске владавине потиче установа кудуру. Сама ријеч
значи граница, међа, а радило се о каменим стубовима који су се
постављали на међе између имања и на којима су била забиљежена и
печатом потврђена права власника земље.

Облигационо право
У Вавилону срећемо велики број облигационо-правних уговора.
Развијени робноновчани промет захтијевао је једноставне и брзе форме
закључивања уговора, те се форма као битан услов за закључење правног
посла захтијевала само у појединим случајевима.
Код уговора о купопродаји се не утврђују обавезе странака, као што
је у савременом праву уобичајено, већ се само утврђује воља странака у
погледу права својине.

19
 Предмет купопродаје су могле бити покретне и непокретне ствари,
робови, па чак и сопствена дјеца.
Предмет уговора о закупу најчешће је земља, али и станови. Закупни
рок може бити кратак или дугачак, а закупнина се давала у облику плодова.
Закупнина износи половину или трећину приноса, а код закупа вртова и
двије трећине.
Предмет уговора о најму су во, магарац, кола, брод, роб, слободан
човјек. Посебан облик уговора о најму је лични најам. Овај уговор закључују
разне категорије радника и они строго одговарају за квалитет урађеног
посла.
Уговор о остави предвиђа чување туђе ствари и морао је бити
закључен у писменој форми и уз присуство свједока.
Хамурабијев законик предвиђа уговоре о налогу између двије
категорије становника: дамкара (банкара) и њихових агената (шамалу).
Шамалу се обавезује да ће обавити неки трговачки посао у корист дамкара,
уз пријем новца.
Породично право
Брак је у Вавилону био моногаман
Разлика у друштвеном сталежу није представљала препреку за
склапање брака.
Брак, по правилу, склапају младожења и отац. Али, разведена жена и
удовица доносе слободно одлуку за кога ће се поново удати.
Приликом склапања брака младожења даје невјестином оцу тирхату,
поклон, не велике вриједности, који није био обавезан.
Поред тирхатуа, муж жени прије или у току брака даје нудуну,
вриједније поклоне у покретним и непокретним стварима, да би
материјално обезбиједио жену ако умре прије ње. Ако муж није дао нудуну,
жени припада једнак дио насљедства као и дјеци.
Невјестини родитељи дају шерикту – мираз који се састоји од
вриједних ствари.

20
 Жена има право да тражи од мужа писмену гаранцију да је неће
продати у дужничко ропство, за дугове које је он стекао прије склапања
брака.
Брак престаје смрћу једног од супружника или разводом.
Хамурабијев законик не дозвољава мужу да отјера жену без ваљаног
разлога. Жену која има обичај да чини лудости он може отјерати или
задржати у статусу робиње.
Хамурабијев законик не говори о невјерству мушкараца. Невјерна
жена, ухваћена са другим свезаће се и бацити у воду, мада јој муж, ако то
жели, може опростити.
Усвојено дијете прелази под власт усвојитеља и стиче насљедна права
као и законита дјеца. Истовремено, оно прекида све везе са својом
претходном породицом.
Насљедно право
Према Хамурабијевом законику, имовину насљеђују синови
оставиоца који продужавају потомство. Хамурабијев законик не
фаворизује прворођеног сина.
Синови, рођени у браку са робињом, могу да учествују у диоби
насљедства само ако их је отац позаконио.
Вавилонско право не познаје тестаментално насљеђивање, али су се
његови ефекти могли постићи усвојењем.
Кривично право
Кривичноправне одредбе заузимају највећи дио Хамурабијевог
законика.
У систему кажњавања примјењује се систем талиона, по коме се казна
одмјерава на исти начин на који је извршено кривично дјело.
Наглашена је и правна неједнакост, јер се за исто кривично дјело
различито кажњавају авилум, мушкенум и роб.
Предвиђа се и повреда учињена случајно и од учиниоца се тражи само
да плати трошкове лијечења
У законику се не срећу казне принудног рада, нити затвора.
21
Судови и судски поступак

У најстарија времена судску функцију су вршили свештеници, али у

Хамурабијево вријеме преовладава свјетовно судство.
Судску функцију су прије свега вршиле професионалне краљеве
судије – даијанум, затим управници појединих области, градоначелници,
колегије истакнутих људи и, као врховни судија, сам владар.
Доказна средства су врло развијена. Срећемо свједоке, заклетве,
божје судове – ордалије. Важне су биле и писмене исправе, о чему свједоче
бројне сачуване таблице писане клинастим писмом. Нема никаквих
података о примјени тортуре.

22
23
24
25
26
27