Историја

Историја (од грчке ријечи ἱστορία [istoría] — историа, што

значи „истраживање, знање које се стиче истраживањем“)[1]
или повијест (екав. повест)[2][3] јесте наука о прошлости, која
се нарочито односи на људе.[4][5] То је општи израз који се
односи на прошле догађаје, као и на памћење, откривање,
скупљање, организовање, представљање и тумачење
информација о одређеним догађајима. Научници који се аве
историјом се зову историчари. Догађаји који су се догодили
прије писане историје сматрају се преисторијом.

Међутим, повест и историја нису аш идентични синоними,

иако се тако чини. Повест је нешто што се заиста догодило и
што је сто одсто потврђено, а историја је наша интерпретација Историја, Николаос Гизис 1892.
повести. Повест је да се десио Косовски ој на Газиместану
1389. године, а предмет историје су одговори на питања: ко је
учествовао, ко је по едио, ко је издајник итд.

Познати српски историчар Чедомир Антић тврди да историја није наука, већ научна дисциплина.

Историја се може односити и на академску дисциплину – историографију – која користи причу како
и испитала и анализирала низ прошлих догађаја и о јективно утврдила о расце узрока и
посљедица које их одређују.[6][7] Историчари понекад расправљају о природи историје и о њеној
употре и разматрањем дисциплине студија тј. њене сврхе, као начин пружања „перспективе“ о
про лемима садашњости.[6][8][9][10]

Приче које су заједничке за одређену културу, а немају основа у спољашњим изворима (као што су
приче о Марку Краљевићу или о Косовској ици) о ично се сврставају као културна аштина, јер се
над њима не може спровести „непристрасна истрага“ како захтјева историја као наука.[11][12]
Херодот, грчки историчар из 5. вијека прије н. е. који се сматра „оцем историје“, је заједно са својим
савремеником Тукидидом, дао основе за стварање савремене људске историје. Њихов рад наставља
да се чита и данас и ствара подјелу између Херодотовог вида историје који се фокусира на културу и
Тукидидовог који се фокусира на војну историју.

Савремена историја је широг опсега, и о ухвата проучавање појединих о ласти и одређених

тематских елемената историјског истраживања. Историја је често дио основног и средњег
о разовања, а академске студије историје су главна дисциплина универзитетских студија.

Садржај
Етимологија
Предмет проучавања
Метод
Подела историје
Временска подела
Територијална подела
 Подела по проблематици
Историјски извори
Врсте историјских извора
Помоћне историјске науке
Праисторија
Велики историчари
Види још
Референце
Литература
Спољашње везе

Етимологија
Појам „историја“ потиче од грчке речи „istoria” што значи
испитивање,[13] испитивањем остварено знање, о јашњење,
описивање, приповедање... За старе Грке је ова реч
подразумевала знање стечено испитивањем и слушањем. Грчку
реч “istoria“ први пут срећемо код Херодота из Халикарнаса,
„оца историје“. Он је ову реч у својим делима употре ио пет
Историја сликара Фредерика
пута. Посредством латинског, ова реч је касније дошла у све
Дилмана (1896)
савремене европске језике. У латинском језику је реч историја
имала исто значење као и у грчком. Реч историја је кроз векове
мењала своју садржину. У неким европским језицима се
упоредо за историју користе речи које су изведене од других корена. У немачком језику се, нпр,
користи реч “geschichte” (од gesta – догађај), у словеначком zgodovina, у чешком dejiny, а у пољском
dzieje. У Хрватској се до 19. века употре љавала реч догодовштина или догађајница. У овим
језицима се под тим појмовима подразумевају сами догађаји. У наше време, о а појма употре љавају
се двојако и означавају историјски процес, развој људског друштва или науку која се ави
изучавањем тог процеса.

Предмет проучавања
Предмет проучавања историје чине догађаји из прошлости који се односе на човека као на
друштвено иће. Многи догађаји из прошлости нису предмет проучавања историје (историја
Сунчевог система, историја Земљине коре итд). Међутим, то не значи да историјску науку не
интересују и природни процеси. Историја проучава и оне природне појаве које су се непосредно
одразиле на животе људи (епидемије, потреси, поплаве итд). Предмет проучавања историје јесте
човек као друштвено иће. Његова физиолошка и иолошка страна предмет су проучавања других
наука.

Историја није наука о човеку и људима уопште, већ о људима као друштвеним ићима у времену и
простору. Простор и време итне су категорије у историјској науци.

Историчари пишу у контексту свог времена, и уз дужно поштовање тренутно доминантних идеја о
томе како да тумаче прошлост, а понекад пишу с циљем подучавања њиховог сопственог друштва.
По речима Бенедета Крочеа, „Сва историја је савремена историја“. Историју омогућава формирање
'истинског дискурса прошлости' путем продукције наратива и
анализе догађаја из прошлости везаних за људску расу.[14]
Модерне дисциплине историје су посвећене институционој
продукцији тог гледишта.

Сви догађаји који су запамћени или сачувани у некој

аутентичној форми сачињавају историјске записе.[15] Задатак
историјског истраживања је да идентификује изворе који су
најкориснији за произвођење прецизног описа прошлости.

Изучавање историје се понекад класификује као део

хуманистичких наука док се у другим околностима сматра
делом друштвених наука.[16] Оно се исто тако може сматрати
мостом између те две опште о ласти, којим се о ухватају
методологије о е о ласти. Индивидуални историчари строго
подржавају једну или другу класификацију.[17] У 20. веку
француски историчар Фернан Бродел је револуционисао
проучавање историје, користећи спољашње дисциплине као
што су економија, антропологија, и географија у изучавању Насловна страна књиге The
опште историје. Historians' History of the World

Традиционално, историчари су располагали за ележеним

догађајима из прошлости, ило у писаном о лику или у виду оралне традиције, и покушавали су да
нађу одговоре на историјска питања путем изучавања тих извора. Од почетка, историчари су исто
тако користили изворе попут монумената, натписа, и слика. Генерално, извори историјског знања се
могу поделити у три категорије: записани, речени, физички очувани, и историчари о ично користе
све три категорије.[18] Писање је маркер који раздваја историју од онога што долази раније.

Археологија је дисциплина која је посе но корисна у раду са затрпаним местима или о јектима, који
након ископавања доприносе изучавању историје. Међутим археологија ретко стоји сама. Она
користи описне изворе као допуну својих открића. Археологија се састоји од опсега методологија и
приступа који су независни од историје; другим речима, археологија не попуњава празнине у
текстуалним изворима. Уместо тога историјска археологија је специфична грана археологије, која
често производи контрастне закључке у односу на писане изворе. На пример, Марк Леон који се
ави ископавањем и тумачењем историјског Анаполиса у Мариланду, САД; је настојао да разуме
противречност између текстуалних докумената и материјалне евиденције, демонстрирајући
поседовање ро ова и неједнакост огатства изучавањем свеукупног историјског окружења, упркос
идеологије „сло оде“ садржане у писаним документима свог времена.

Постоји мноштво начина на које се може организовати историја, укључујући хронолошки,

културолошки, територијални и тематски. Те поделе нису међусо но искључиве, и знатна
преклапања су често присутна, као на пример у „Међународном женском покрету у до у прелаза,
1830–1975“. Историчар се може истовремено авити веома специфичним и веома општим, мада је
модерни тренд ка специјализацији. О ласт звана Универзална историја се одупире специјализацији,
и трага за универзалним о расцима или трендовима. Историја је често ила студирана са неким
практичним или теоретским циљем, мада се исто тако може изучавати из пуке интелектуалне
радозналости.[19]

Метод
Општа метода историјске науке се дуго, све до почетка 20. века,
изграђивала на темељима политичке историје и практично је
ила специјална методологија политичке историје. Први део
методологије односи се на проналажење и познавање
историјских извора. Изворна грађа је основа за историјску
реконструкцију. Овај део историјске методологије назива се
хеуристика.[20] Број историјских за одређени догађај о ично ће
зависити од тога у ком периоду се догађај одвијао. За период до
12. века извори су ретки. Од 15. века извори су све ројнији. У
19. и 20. веку рој историјских извора у свету је непрегледан.
Од 16. века се појављују едиције историјских извора. Извори су
умножени штампом и тиме постају доступни широком кругу
стваралаца.
Приказ античке Александријске
библиотеке
Сакупљени извори, сами по се и, нису увек довољни за темељ
научног рада. Потре но је извршити критичку анализу извора
што је други део историјске методологије. Критика извора
може ити спољашња (или критика текста) која утврђује у каквом је стању текст, утврђују се лижи
подаци о датуму и месту настанка као и подаци о личности аутора уколико је аутор познат, и
унутрашња (или критика исказа) која испитује у коликој мери се тре а поклонити поверење неком
извору (веродостојност).

Најтежи део историјске методологије је повезивање догађаја и веза – синтеза. Синтезом се ствара
јасна слика о неком историјском догађају, појави, делатности, истакнутој личности... Последња фаза
методологије је експозиција тј. излагање до ијених резултата усменим или писменим путем.

Подела историје

Временска подела

Подела историје на временске периоде назива се периодизација.[21] Циљ периодизације је да се

издвоје посе ни временски периоди унутар којих историјски развој има специфична о ележја која га
чине карактеристичним у односу на претходне и касније периоде.[22] Покушаји да се историја
подели на периоде постојали су још у антици. Грчки и римски историчари вршили су периодизацију
на различите начине. Ипак, у старом веку је најприхваћенија ила подела на четири велика царства:
асирско, међанско-персијско, грчко-македонско и римско.

Ова подела није одговарала хришћанима јер није о ухватала многе народе које су Грци и Римљани
називали Варварима. Хришћанска периодизација заснива се на и лијском приказу догађаја,
односно на историју „иза раног народа“, Јевреја. Тако је настала подела историје на шест периода
(aetates) чији је творац свештеник Августин: 1) од Адама до Ноја, 2) од Ноја до Аврама, 3) од Аврама
до Давида, 4) од Давида до Вавилонског ропства, 5) од Вавилонског ропства до Христовог рођења,
6) од Христа до краја света. На темељу Августинове периодизације заснива се и данашњи начин
рачунања времена кога је установио монах Дионисије Мали у 7. веку. Нову периодизацију донео је
период хуманизма.

Временску поделу историје на три велика раздо ља разрадио је немачки научник Кристофер Келер у
другој половини 17. века. Он историју дели на следеће периоде: istoria antqua – период до
Константина Великог (4. век), istoria mediiaevi – период од оснивања до пада Цариграда под турску
власт и istoria nova (период након 1453. године). Касније су извршена померања датума. За крај
старог века узета је 476. година односно пад Западног римског царства, а за почетак новог века 1492.
година (откриће Америке). Било је покушаја да се за почетак новог века узме 1517. година тј.
почетак Реформације.

Термин „савремено до а“ први пут је употре љен 1807. године када је Наполеон Бонапарта извршио
реформу наставе у Колеж ле Франсу. Француски историчари прихватили су га након Бечког
конгреса 1815. године, а касније и немачки историчари. Енглески историчари прихватили су га
половином 19. века. За почетак савременог до а узимао се почетак индустријске, односно
Француске револуције.

Немачки историчар Карл Лапрехт извршио је поделу историје према „цикличној теорији“ на:
анимизам (прво итна заједница), сим олизам (до 9. века), типизам (до 13. века), конвенционализам
(до 15. века), индивидуализам (до 18. века) и су јективизам (од 19. века). Карл Маркс творац је
марксистичке периодизације према начину производње на следеће периоде: прво итна заједница,
ро овласништво, феудализам, капитализам и комунизам.

Територијална подела

Историјски развој дели се и са гледишта простора. Данас и писање светске историје з ог количине
података ио толико комплексан задатак да га ни нај ољи стручњак не и могао извршити. Још у
античком свету је ило покушаја да се напише историја света. Први који је писао о историји ван
граница Грчке ио је Поли ије који се, уз Херодота и Тукидида, сматра трећим великим
историчарем Грчке. У средњем веку покушаје приказивања светске историје срећемо у делима
писаца „универзалних хроника“. Напредак у приказивању светске историје учињен је у периоду
хуманизма. У 18. веку се јављају велике историје света. Заокрет у том погледу учинио је немачки
историчар Леополд Ранке (1795—1886) који је, поред ројних дела, написао једну историју света у
којој је критиковао дотадашње начине писања светске историје. У својој светској историји иступио је
са тезом да је задатак опште историје да изрази повезаност историје разних народа у оквире великих
з ивања која их повезују. Његов поглед на историју света је европоцентризам. Под Европом је на
првом месту подразумевао германске и романске државе док је словенске народе сматрао
другоразредним.

Подела по проблематици

Подела по про лематици јавила се у 16. веку када је постало јасно да се живот људског друштва у
прошлости не може посматрати ез познавања свих његових аспеката. Свака наука испитује и памти
свој развој (важне датуме, открића, истакнуте појединце итд.) з ог чега се појавио велики рој
историја. Политичка, војна и дипломатска историја су се нај рже развијале з ог интереса
политичких елита те су, стога, познате и као историја у класичном смислу. Међутим, у историју
спадају и историје филозофије, права, уметности, књижевности, економије, религије, културе,
просвете... Тимски рад историчара и стручњака омогућава потпуније истраживање. О једињавање
више историјских дисциплина означава се појмом „тотална историја“.

Историјски извори
Основна грађа за историјску реконструкцију је изворна грађа. Историчар нема непосредан увид у
догађаје из прошлости већ о њима сазнаје на основу историјског материјала. Историјски материјал
представља информацију о неком догађају из прошлости. Садржан је у историјским изворима.
Историјски извори су предмети, текстови и чињенице које садрже историјски материјал. До 19. века
под изворима су се подразумевали само писани текстови. Од тада се изворима сматрају и усмена
предања, споменици, уметничка дела, оружја, оруђа, новац и сл. Најважнија подела историјских
извора је подела на остатке и традицију. Остаци су историјски извори који су настали узгредно, као
саставни део историјског догађаја о којима говоре. За разлику од традиције, намена остатака није да
сведоче о догађају у коме су настали. У остатке спадају о ичаји, о реди, институције, оружје, оруже,
новац, уметничка дела, споменици, натписи, језик, повеље, исправе... Традиција је мање поуздана за
спознају прошлости. Дели се на: усмену (митови, легенде, анегдоте, пословице...), литерарну
(хронике, анали, натписи...), пу лицистичку (леци, новине, часописи, јавна писма...), ликовну
(портрети, скулптуре, слике...).

Врсте историјских извора

За проучавање различитих историјских периода користе се различити историјски извори. За

проучавање модерне историје најсигурније је користити изворе који су настали коришћењем
модерне технологије. То су: акустични документи, фотографије, филмови итд).

Писани извори најзначајнија су и нај ројнија група историјских извора. Први писани извори за
европску историју потичу из грчко-римског света. Најстарији писани извори ових цивилизација су
натписи на тврдом материјалу. Овим натписима ави се епиграфика. За читав период античке
историје најзначајнији писани извори су акти. У државама Средоземља у античко до а натписи су
готово једини извор за познавање друштвеног живота људи. За античку историју значајни су и
археолошки налази.

У најстарије средњовековне изворе спадају анали који говоре о догађајима који су, према мишљењу
њихових аутора, или значајни да се за ележе. Карактеристика анала је шкртост, сувопарност,
ређање догађаја хронолошким редом ез систематичности... Сродне аналима су и хронике с тим што
је излагање повезано, а оквир је много шири. Значајни извори за средњевековну историографију су и
иографије и хагиографије. Најзначајнији извори за средњи век су повеље и акта чијим се
проучавањем ави дипломатика.

У историјске изворе спадају и регистарске, земљишне, пописне и матичне књиге, картографски

материјал (мапе, планови), пу лицистички материјал, закони и законодавни текстови,
ауто иографски извори (мемоари, дневници, ауто иографије).

Помоћне историјске науке

У циљу прикупљања, сређивања, о јашњавања и критичке анализе извора развио се читав низ
помоћних историјских наука. Сврха помоћних историјских наука је да служе знању о историји. Оне
помажу историјској науци да испуни свој методолошки задатак. Нарочито су значајне за хеуристику,
односно прикупљање извора, као и за критику извора.

У помоћне историјске науке у ужем смислу у рајају се:

Палеографија – проучава стара писма

Дипломатика – проучава повеље и акта
Епиграфика – проучава натписе на тврдом материјалу
Папирологија - проучава папир као материјал за писање
Филигранологија – проучава филигране, тј. водене жигове
Хронологија – наука о времену
Архивистика – бави се проналажењем, прикупљањем, сређивањем, чувањем архивске
грађе
 Генеалогија - наука о постанку имена
Текстологија - проучава историју текста
Сфрагистика – наука о печатима
Хералдика – наука о грбовима
Нумизматика – наука о старом новцу
Метрологија – наука о мерама
Историјска географија – бави се проучавањем ретроспективне географије

У помоћне историјске науке спадају и самосталне науке које имају свој предмет истраживања,
методологију и терминологију. Историјска наука користи се њиховим резултатима као најопштија,
свео ухватна наука. То су:

Археологија
Антропологија
Етнологија и етнографија
Филозофија историје
Ономастика
Лингвистика
Историја језика
Историја књижевности
Топографија
Географија
Политичка економија
Политикологија
Психологија народа

Праисторија
Праисторија или преисторија, није предмет проучавања историчара, већ се њоме ави археологија.
Праисторија је период до појаве писма. Датум који означава крај праисторије, дан када су писани
извори постали корисни академски извори, варира од региона до региона. У Египту је углавном
прихваћено да се праисторија завршава око 3200. п. н. е. док је крај праисторије на Новој Гвинеји
око 1900. п. н. е..

Велики историчари
Грчког историчара Херодота, који је живео у 5. веку п. н. е., називају „оцем историје“. Он је први
који је тежио прикупљању свих релевантних податка о одређеним прошлим догађајима (такође и
податке о страним земљама и народима) до којих је могао доћи, из свих приступачних извора.
Упоређивао је разне изворе, критички их оцењивао и настојао дати што о јективнију слику,
суздржавајући се од вредносних судова („Ја не судим, само извештавам“). Оцем модерне историје
као науке сматрају Леополда Ранкеа.

Види још
Филозофија историје
Списак политичко-територијалних промена у свету током историје
Референце
1. Joseph & Janda 2008, стр. 163
2. Јерковић, Јован; Пижурица, Мато; Пешикан, Митар (2010). Правопис српскога језика (http
s://drive.google.com/file/d/0BwtglljDs5k3TGRmbTNWdlUxbzQ/edit?pref=2&pli=1) (PDF) (на
језику: српски). Редакција: Мато Пижурица (главни редактор), Милорад Дешић,
Бранислав Остојић, Живојин Станојчић; Рецензенти: Иван Клајн, Драго Ћупић
(Измењено и допуњено екавско изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 411. ISBN 978-86-
7946-079-0. 256189191. Приступљено 18. јануар 2021 — преко Google Drive (https://www.g
oogle.com/drive/).
3. Речник српског језика. Матица српска. 2007. »ПОВЕСТ, -и (ијек. ПОВИЈЕСТ, -и)«
4. „History Definition” (http://archaeology.about.com/od/hterms/qt/history_definition.htm).
Приступљено 21. 1. 2014.
5. „What is History & Why Study It?” (https://web.archive.org/web/20140201183734/http://www.sie
na.edu/pages/3289.asp). Архивирано из оригинала (http://www.siena.edu/pages/3289.asp)
на датум 1. 2. 2014. Приступљено 21. 1. 2014.
6. Evans, Richard J. (2001). „The Two Faces of E.H. Carr” (http://www.history.ac.uk/ihr/Focus/Wha
tishistory/evans10.html). History in Focus, Issue 2: What is History?. University of London.
Приступљено 10. 11. 2008.
7. Munslow, Professor Alun (2001). „What History Is” (http://www.history.ac.uk/ihr/Focus/Whatishis
tory/munslow6.html). History in Focus, Issue 2: What is History?. University of London.
Приступљено 10. 11. 2008.
8. Tosh 2006, стр. 52
9. Peter N. Stearns; Seixas, Peters; Wineburg, Sam, ур. (2000). „Introduction”. Knowing Teaching
and Learning History, National and International Perspectives. New York & London: New York
University Press. стр. 6. ISBN 978-0-8147-8141-8.
10. Nash I 2000, стр. 102–115
11. Seixas 2000, стр. 24.
12. Lowenthal 2000, стр. 63
13. ἱστορία (http://www.perseus.tufts.edu/hopper/text?doc=Perseus:text:1999.04.0057:entry=i(stori/
a)
14. W. D. Whitney, (1889). The Century dictionary; an encyclopedic lexicon of the English
language (https://books.google.com/books?id=wrACAAAAIAAJ). Page 2842 (https://books.goo
gle.com/books?id=wrACAAAAIAAJ&printsec=frontcover#PPA2842,M1).
15. WordNet Search – 3.0 (http://wordnet.princeton.edu/perl/webwn) Архивирано (https://web.arch
ive.org/web/20050917065532/http://wordnet.princeton.edu/perl/webwn) на сајту Wayback
Machine (17. септембар 2005), "History".
16. Scott Gordon and James Gordon Irving, The History and Philosophy of Social Science.
Routledge Page 1. 1991. ISBN 978-0-415-05682-3.
17. -{Ritter, H. (1986). Dictionary of concepts in history. Reference sources for the social sciences
and humanities, no. 3. Westport, Conn: Greenwood Press. Page 416.
18. Lemon 1995, стр. 201.
19. Graham, Gordon (1997). „Chapter 1”. The Shape of the Past. University of Oxford.
20. Lamberg-Karlovsky, C. C.; Sabloff, Jeremy A. (1979). Ancient Civilizations: The Near East and
Mesoamerica. Benjamin-Cummings Publishing. стр. 6. ISBN 978-0-88133-834-8.
21. Marwick 1970, стр. 169
22. Tosh 2006, стр. 168–169

Литература
Lemon, Michael C. (1995). The Discipline of
History and the History of Thought.
Routledge. стр. 201. ISBN 978-0-415-
12346-4.
Marwick, Arthur (1970). The Nature of
History. The Macmillan Press LTD. стр. 169.
Lamberg-Karlovsky, C. C.; Sabloff, Jeremy
A. (1979). Ancient Civilizations: The Near
East and Mesoamerica. Benjamin-
Cummings Publishing. стр. 6. ISBN 978-0-
88133-834-8.
Graham, Gordon (1997). „Chapter 1”. The
Shape of the Past. University of Oxford.
Lowenthal, David (2000). „Dilemmas and
Delights of Learning History”. Ур.: Peter N.
Stearns; Seixas, Peters; Wineburg, Sam.
Knowing Teaching and Learning History,
National and International Perspectives.
New York & London: New York University
Press. стр. 63. ISBN 978-0-8147-8141-8.
Seixas, Peter (2000). „Schweigen! die
Kinder!”. Ур.: Peter N. Stearns; Seixas,
Peters; Wineburg, Sam. Knowing Teaching
and Learning History, National and
International Perspectives. New York &
London: New York University Press. стр. 24.
ISBN 978-0-8147-8141-8.
Nash l, Gary B. (2000). „The "Convergence"
Paradigm in Studying Early American
History in Schools”. Ур.: Peter N. Stearns;
Seixas, Peters; Wineburg, Sam. Knowing
Teaching and Learning History, National
and International Perspectives. New York &
London: New York University Press.
стр. 102—115. ISBN 978-0-8147-8141-8.
Peter N. Stearns; Seixas, Peters; Wineburg,
Sam, ур. (2000). „Introduction”. Knowing
Teaching and Learning History, National
and International Perspectives. New York &
London: New York University Press. стр. 6.
ISBN 978-0-8147-8141-8.
Tosh, John (2006). The Pursuit of History
(4th изд.). Pearson Education Limited.
стр. 52. ISBN 978-1-4058-2351-7.
Joseph, Brian; Janda, Richard, ур. (2008).
The Handbook of Historical Linguistics.
Blackwell Publishing (објављено 30. 12.
2004). стр. 163. ISBN 978-1-4051-2747-9.
Увод у историју са основама помоћних
историјских наука - Проф. др Миомир
Дашић, Титоград 1988. година
The American Historical Association's
Guide to Historical Literature, 3rd ed., eds.
Mary Beth Norton and Pamela Gerardi (2
vol, Oxford U.P. 1995) 2064 pages;
annotated guide to 27,000 of the most
important English language history books in
all fields and topics
Benjamin, Jules R. A Student's Guide to
History (2009)
Carr, E. H.; Evans, Richard J. (2001). What
is History?. Basingstoke: Palgrave
Macmillan. ISBN 978-0-333-97701-9.
Cronon, William. "Storytelling." American
Historical Review 118.1 (2013): 1-19. online
(http://www.williamcronon.net/aha-writings.h
tm), Discussion of the impact of the end of
the Cold War upon scholarly research
funding, the impact of the Internet and
Wikipedia on history study and teaching,
and the importance of storytelling in history
writing and teaching.
Evans, Richard J. (2000). In Defence of
History. W. W. Norton & Company.
ISBN 978-0-393-31959-0.
Furay, Conal, and Michael J. Salevouris.
The Methods and Skills of History: A
Practical Guide (2010)
Kelleher, William. Writing History: A Guide
for Students (2008) excerpt and text search
(https://www.amazon.com/dp/0195337557/)
Lingelbach, Gabriele. "The
Institutionalization and Professionalization
of History in Europe and the United States."
in The Oxford History of Historical Writing:
Volume 4: 1800–1945 4 (2011): 78+ online
(https://books.google.com/books?id=xVrwFT
6zAFoC&pg=PA78)
Presnell, Jenny L. The Information-Literate
Historian: A Guide to Research for History
Students (2006) excerpt and text search (htt
ps://www.amazon.com/dp/0195176510/)
Woolf D. R. A Global Encyclopedia of
Historical Writing (Garland Reference
Library of the Humanities) (2 vol 1998)
excerpt and text search (https://www.amazo
n.com/Encyclopedia-Historical-Writing-Refe
rence-Humanities/dp/0815315147/)
 Williams, H. S. (1907). The historians'
history of the world (https://books.google.co
m/books?id=g5sFAAAAIAAJ). (ed., This is
Book 1 of 25 Volumes; PDF version is
available (https://books.google.com/books/p
df/The_Historians__History_of_the_World.p
df?id=g5sFAAAAIAAJ&output=pdf&sig=fg_j
zCIwiXQiuqVE7Q_ciy4ulok))

Спољашње везе
Историја (https://dmoztools.net/Society/History/) на сајту DMOZ (језик: енглески)
Best history sites .net (http://www.besthistorysites.net/)
BBC History Site (http://www.bbc.co.uk/history)
Internet History Sourcebooks Project (https://web.archive.org/web/20090416220919/http://ww
w.fordham.edu/halsall/) See also Internet History Sourcebooks Project. Collections of public
domain and copy-permitted historical texts for educational use
The History Channel Online (http://www.history.com/)
History Channel UK (http://www.history.co.uk/)

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Историја&oldid=23514027”

Ова страница је последњи пут уређена на датум 29. децембар 2020. у 01:10 ч.

Текст је доступан под лиценцом Creative Commons Ауторство—Делити под истим условима; могући су и додатни
услови. Погледајте услове коришћења за детаље.