ИСТОРИЈА

Прошлост и наука о прошлости

• Историја - наука која проучава прошлост
људског друштва: открива узроке историјских
догађаја, појава и процеса у разним областима
људске делатности, објашњава њихов ток и
суштину, указује на повезаност и последице
историјских догађаја
• Интересовање људи за прошлост старо колико и
само друштво – у ликовној и епској форми
постоји чак пре настанка писма ------ сва
друштва током историје записивала своје
представе и памћења о прошлости
• Писање о прошлости такође старо – налазимо га
у првим књижевним врстама, Библији и другим
античким списима ---- данас такве списе
називамо историографија
• Разматрања о историјату писања о прошлости,
односно о фазама развоја историографије и
настанку историјске науке чине посебно и
широко поље истраживања ---- историја
историографије
– она говори о делима и писцима историје, о
њиховим интересовањима (темама) и
примењеном методу
• Дуго времена писање о прошлости није било
историјска наука – наука се заснива на
проучавању извора и утврђивању чињеница,
проведеним према општеприхваћеним
начелима научног истраживања

• Историју као науку интересује човек као

друштвено биће у одређеном историјском
времену и на конкретном историјском простору
• Од историјске науке се очекује да:
- истражи, разуме и савременом човеку објасни
прошлост људског друштва
- изврши верну реконструкцију и објашњење
појединачних догађаја и дуготрајних појава и
процеса у разним раздобљима људског развоја и
на безбројним просторима људског живљења
- да одговори како су људи некад живели, зашто
су живели тако, а не другачије, шта су радили и
зашто баш тако, али и шта су савременици о
томе мислили
• све то пред науку поставља задатак:
- да прикупи податке
- да их опише и класификује
- да дефинише основне појмове
- да врши уопштавања, објашњава и разумева
- да искаже вредносни суд о њима
• важно открити не само како су догађаји утицали
на живот људи, већ и како су они на то реаговали
• у реконструкцији прошлости сусрећу се
прошлост и садашњост – прошлост неодвојива
од садашњости, не само зато што су у прошлости
настали услови у којима живимо, већ и зато што
се историја пише да би људи упознали и
разумели прошлост
• историчар поставља питања прошлости да би
добио одговор за садашњост
• свака генерација изнова “пише” своју верзију
историје зато што се разликују њихова
интересовања за прошлост или питања која
постављају прошлости
• проучавање прошлости и садашњост
функционишу у специфичном јединству –
савремено истраживачко питање уобличава предмет
истраживања, планира избор сведочанстава,
истовремено усмерава поглед на изворе, даје им
значење, али наше значење, јер ми из садашњости
замишљамо прошлу стварност
• увек присутна дилема да прошлим садржајима
не придамо накнадно значење (садржај и
смисао) онога о чему говоримо
- опасност анахронизма – историјској науци задатак да
утврди чињенице негдашњег света укључив и негдашње
вредности, ако жели да их разуме и објасни према
времену у којем настају, а не да истраживач учитава
• историјска наука мења своје резултате услед
деловања три узрока:
1. на основу учинка нових истраживања
2. на основу свежих научних схватања које доноси
јављање нових историографских школа или
достигнућа других наука
3. на основу предуслова које друштво намеће, тј.
са друштвеним променама које стварају
могућности за садржајна преиспитивања услед
нових околности због којих је могуће свестраније
с разлогом поново испитивати већ раније
проучено
• основна промена ипак настаје са откривањем
нових чињеница које су изазов постојећим
закључцима
• преиспитивање написаног легитимно – основни
предуслов поштовање захтева научности
(критички рад са изворима и примена научних
метода у истраживању и излагању)
 Појмови и дефиниције
• Наука уопште – систематско и методско истраживање
и знање у којем свако тврђење мора да буде засновано
на довољним и релевантним рационалним разлозима,
а њихов важење потврђено:
- применљивошћу
- успешношћу предвиђања будућих догађаја
- веродостојним историјским документима и
сведочанствима
- есперименталним поступцима
• “Наука је логички уређен систем објашњења
појава у једној области стварности, чији је циљ
свеобухватност и (макар приближна)
истинитост.”
• научне тврдње морају да буду доступне
критичком преиспитивању, поправљању,
допуњавању и усавршавању
• општа карактеристика свих научних тврдњи
њихова оповргљивост, тј. могућност провере
• у складу са овом дефиницијом науке, историја
јесте наука – она је на развијеној методи
(методологији) изведено истраживање и стечено
знање о прошлости људи, њен резултат доступан
је јавности, може се проверити историјским
изворима различите врсте
• пошто је наука проналажење, откривање новог и
непознатог, историја јесте наука јер:
- открива прошлост која нама није позната
- има јасно одређен предмет истраживања –
прошлост људског друштва
• има развијен метод – историјски метод (теорију
и технику) и науку о методу ----- методологију,
филозофију и теорију историје
• ове дисциплине проучавају садржај процеса
сазнања у историјској науци, поступак
истраживања, логику и теорију сазнања,
уопштавања и саопштавања резултата
• у историјској науци процес научне провере
врши се провером:
- аутентичности извора
- веродостојности њиховог исказа
- правилности критике извора и утврђивања
чињеница
- степена и квалитета познавања резултата
историјске науке – претходних знања о
предмету истраживања, као и логичке
заснованости и правилности закључивања
• Историја – термин са више значења у српском
језику
- оно што се објективно стварно догодило у
прошлости
- субјективна слика прошлости
- наука о прошлости
- наставни предмет
• у пракси, термин историја означава прошлост и
општу науку о прошлости (povijest – historija;
Geschichte – Historie; повест - историја)
• у пракси постоји назив историографија у општем
значењу писање о прошлости
• међутим, није свако бављење прошлошћу
научно
– историографија је сложен појам: разликујемо
пренаучну, научну и ваннаучну историографију
(публицистичку и политичко-публицистичку ---
историјска публицистика)
– супротно од свих врста историографија
параисториографија – карактерише је произвољност
као средство стварања погрешних представа, незнања,
чији је она истовремено производ – често израз страсти,
али и подстрекач
• корисно општи термин “историографија”
користити за писање о прошлости, а термином
“историјска наука” или “научна историографија”
истицати да неки рад припада стручној,
критичкој историографији – суштински значај
није у чему се пише, већ како је истражено и
објашњено
• научну историографију одликује строгост метода
и поуздана обученост кадра, висок квалитет
резултата
• историјску науку од историографије уопште
раздваја метод проучавања прошлости и
саопштавања резултата
• за разлику од осталих историографских врста,
историјска наука:
1. полази од захтева за истраживањима која се
заснивају на оптималном мноштву историјских
извора и која се изводе уз услов високе
стручности, оданости струци и завидне опште
образованости истраживача
2. узима да је располагање изворима различитог
порекла и противречних садржаја предност код
стварања тачних резултата
3. сматра неопходним критичка проверавања
аутентичности и веродостојности извора
посредством разрађеног стручног поступка (тзв.
“спољашња” и “унутрашња” критика извора)
чији је циљ да ли се и колико може веровати
извору
4. прихвата да је за саопштавање једино
меродавно оно што је плод свестраних и савесно
спроведених истраживања
Специфичности историјске науке
• у класификацији наука, према предмету
истраживања и примењеним методама и
техникама, историја је једна од основних
друштвених наука – има за циљ откривање и
објашњавање чињеница од значаја за
прошлост људског друштва (објаснити =
утврдити, разумети и читаоцу јасно изложити
чињенице, значења и везе међу њима)
• специфичност предмета истраживања ист. науке
ограничава могућност потпуног и објективног
сазнања, али оно је могуће без обзира што
предмет (прошло друштво и догађаји) не постоје
у време истраживања
• прошлост није могуће спознати непосредним
опажањем – могуће сазнати, са мањим или
већим степеном потпуности, захваљујући
сачуваним траговима и сведочанствима –
изворима, а разне “помоћне историјске” науке
развиле су технике и методе њиховог изучавања
• једина веза историчара са прошлошћу
историјски извори – бројни проблеми у раду са
њима - (за старије периоде премало, за новије
огроман број
“Располагање свим изворима је идеална
одредба и не треба је узимати у буквалном
значењу, јер бисмо онда морали бескрајно
чекати на писање историје.” (Б. Петрановић)
- одређени избор неопходан
• препрека објективном и целовитом сагледавању
прошлости то што остаци прошлих збивања носе
бројна ограничења за потпуно сазнавање --- због
тога научна истина одговара тренутном стању
истраживања, а може бити измењена
• коначна истина циљ којем се тежи – резултат
истраживања могућа историјска истина, под
условом да је истраживање урађено стручно
• специфичности историјске науке (према А.
Митровићу):
1. човек схваћен као историјско биће и проучаван
у свом друштвеном животу током историјске
прошлости
2. схватања, правила и поступак (метод) су
сагласни модерној научности уопште, а
одговарајући су процесу стварања знања на
нарочитом, осетљивом подручју историје
3. узспешност омогућава само доследна примена
строгог истраживачког метода утемељеног на
раду са изворима -
4. критичком анализом околног света, вредности
метода, сакупљеног истраживачког искуства и
постигнутих знања долази се до оправданог
сазнајног оптимума, потребног за успех при
савладавању сложеног негдашњег, садашњег и
будућег
5. објективност се десеже истраживачким радом,
али никада није досегнута
6. за учинак неопходно коришћење остатака
негдашње стварности
7. супротстављање пристрасностима омогућава
уздизање изнад сукоба, а једно и друго чине
претпоставку за самосталан резултат
8. израз је независног друштвеног интереса за
сазнавање прошлости – имплицира
ангажованост у човековом животу, али пре свега
просветитељску улогу и еманципаторске намере
9. овако уобличена научност се посвећује сазнању
о некадашњим људима и друштвима, са циљем
да се открије и упозна прошли живот
• овај сплет обележја учвршћује историјску науку у
систем наука с посебним местом