УВОД У ИСТОРИЈСКЕ СТУДИЈЕ

 Основни појмови
1. Која су два значења речи ''историја''?
Појам историја се може односити на оно што се заиста догодило и на представу прошлости у
делима историчара. То је општи израз који се односи на прошле догађаје, као и на памћење,
откривање, скупљање, организовање, представљење и тумачење информација о одређеним
догађајима. Научници који се баве историјом се зову историчари. Догађаји који су се догодили
прије писане историје сматрају се преисторијом.

2. Објасните значај књиге ''Шта је историја?'' Едварда Х. Кара и наведите како Кар
дефинише историју као ''бескрајни дијалог''?
Е. Х. Кар (1892 –1982), дипломирао класичне језике, радио као дипломата. По професији није
историчар (тек се касније бавио писањем историје – Историја совјетске Русије). Дело је
настало 1961. године као скуп низа његових предавања на Историјском факултету
Универзитета у Кембриџу. Према Тошу, ово дело није постало образац за будуће историјске
студије, али је из два разлога себи обезбедила трајни значај. Успоставила је нови жанр,
премостивши јаз о писању природе историје (што су до тада радили филозофи) , те је свим
читаоцима послао, и даље примењиву поруку – да је историја''бескрајни дијалог садашњости
и прошлости''. То је дефинисао на следећи начин: Да бисмо сазнали о садашњости у светлу
прошлости, морамо о прошлости спознати у светлу садашњости. Улога историје је да унапреди
дубље разумевање прошлости и садашњости преко њиховог међуодноса.

3. Историјски ревизионизам – случај Ирвинг.

Историјски ревизионизам је реинтерпретација ортодоксних погледа на доказе, мотиве и
процес одлучивања који обухватају поједине историјске догађаје.Ревизиониста претпоставља
да интерпретација одређеног историјског догађаја или периода, коју за исправну прихвата
већина истраживача, треба да буде значајно измењена. Амерички историчар Џејмс М.
Макфирсон: „Историја је конитнуиран дијалог између садашњости и прошлости.
Интерпретације прошлости се мијењају у одговору на нове доказе, нова питања која
постављају докази, нове перспективе стечене проласком времена.Не постоји једна, вечна и
непроменљива истина о догађајима из прошлости и њиховом значењу.Ревизионизам чини
виталном и смисленом бескрајну одисеју историчара усмерену ка разумевању прошлости.”
У Британији је 2000. године пажња била усмерана на тужбу Дејвиде Ирвинга против Деборе
Липштад и њеног издавача ''Пингвин'' јер су написали да је у својим делима порицао
холокауст. Након 3 месеца, сведочења разних историчара, 350 страница пресуде утврђено је да
је Ирвинг избегао прихваћене истраживачке методе и да је манипулисао доказима како би да
би задовољио сопствене политичке предрасуде. Један од главних актера суђења, који је
допринео достизању правде, био је британски историчар и академик сер Ричар Џон Еванс
(1947-)

4. Историјска свест.
Човек је A posterior биће. Људска врста у већој мери зависи од искуства, а не нагона, због чега
појединац не може живети без свести о личној прошлости (такве обично сматрамо
неспособним за нормалан живот) На основу сопственог искуства и сећања формирамо наш
идентитет, а без одређеног знања о прошлости, појединац је у потпуности искључен из
друштвеног и политичког разговора.

5. Друштвено памћење.
Да би свака друштвена заједница имала колективан идентитет, потребно је да постоји
заједничко тумачење догађаја и доживљенога који су током времена утицали на обликовање те
заједнице. Друштву је потребна слика о прошлости која ће објаснити или оправдати
садашњост; некад по цену историјске тачности како би добили податак о неком претходном
искуству. Склоно је искривању, из разлога што нас тренутна ситуација неретко тера да
одређене видове прошлости потиснемо, а друге истакнемо. Ово памћење је једно од основних
средстава за одржавање активног политичког идентитета.Успешност се мери по томе колико је
прихваћено унутар заједнице.

6. Мит о настанку?
Мит о настанку представља израз друштвеног памћења, односно, друштвено памћење може
да буде у облику мита о настанку.То је омиљена и идеализована прича о настанку неког народа
или заједнице људи (може се срести свуда, школама, војним гарнизонима, па чак и
предузећима). Народи имају полузваничне верзије порекла са народним јунацима (херојима).
Лех, Чех, Рус.

7. Шта је то ''историјска радионица''?

Историјска радионица је била заједнички подухвата групе лево настројених историчара које је
предводио Рафаел Самјуел (1934 – 1996), на Раскин колеџу у Оксфорду. Циљ им је био да
подстакну истраживања и расправе у области историје радничке класе и жена.

8. Објасните појам плагијат?

Плагијат(lat. plagere = oteti), означава чин присвајања или копирања туђег написаног,
уметничког или другог креативног рада претварајући га у сопствени, било делимично или у
целости, без навођења изворног аутора.
Најпознатији пример јесте
Helen Keller - The Frost King тј. Frost Fairies
Alex Haley - “Roots,” тј. The African

9. Објасните појам анахронизам?

По Тошу, један од највећи грехова које историчар може да почини. Анахронизам је историјска
нетачност; чиниоци једног раздобља (обично садашњости) убачени су у неко друго (раније)
доба. Пример тога јесте савремен језик у историјском филму или драми, претпоставка да су
људи у ранијем добу исто мислили и понашали се као ми данас. Постоје два облика
анахронизам, Парахронизам се појављује када се догађај одвија у времену превише
у будућности (Аристотел приказан у Нирнбершкој хроници као научник из 15. века)
Прохронизам се јавља када се догађај одвија у времену превише у прошлости (сто из “Тајне
вечере”). Анахронизам може бити стваран или уметнички, а ако је уметнички може
бити намерни или ненамерни.

10. Шта је то ''контекст'', а шта ''другост''?

Контекст предмета истраживања представља његове хронолошке границе и окружење из ког
он не сме бити извађен (као што ни не смемо да оценимо значај неког археолошко открића док
не одредимо његов положај у односу на цело налазиште ) како бисмо га што боље разумели у
његовом времену, простору, са културом и веровањима.
Другост представља различито време, вредности, културу, приоритете у прошлости у односу
на садашњост.

11. Историјски процес и историјски континуум.

Историјски процес представља односе између догађаја у времену чиме добијају на значају
више него да се гледају појединачно. Нпр. историчаре доста интересује примена парне енергије
у пређи памука у 18. веку. Ови примери су интересантни, али усмеравају нашу пажњу ка много
битнијем питању – како смо од “тада” дошли до “сада”, та “велика прича” коју гради мноштво
ситнијих истраживања.
Континуум је оно на чему почива историјска свест, а то је да је наш свет производ историје
(свест прошлости). Сваки вид наше културе, понашања и уверења исход је процеса који су се
одвијали током времена.
12. Шта је то ''аутономија прошлости''?
Аутономија прошлости налаже да се прво реконструишу сва њена необична својства пре него
што се искуства из прошлости пренесу у садашњост.
Основна теорија историчара; уверење да је свако доба независно са сопственим културама и
вредностима; историчари треба да теже дуготрајном понирању у примарне изворе, уз свесно
одбацивање данашњих уверења.

13.Шта је то традиција? Традиција против историје?

Од судова до политичких удружења, од цркава до спортских клубова – присутна је традиција
тј. уверење да је чин из прошлости непобитан узор за оно што треба чинити у садашњости.
Поштовање традиције се често брка са осећањем за историју, зато што укључује љубав према
прошлости (или према једном њеном делу), те жељу да се та љубав продужи. Међутим, у
позивању на традицију је јако мало историје. Потпуно следити прошлост могу само оне
заједнице које нису доживеле промену и не очекују је.

14. Објасните на шта се односи појам есенцијализам?

Есенцијализам се односи на суштину неког народа или нације који ствара моћно осећање
јединственог идентитета.То је замисао да постоји уочљив и објективан, суштински квалитет
одређене групе људи (Косовски бој, народ одважан, али и под сталном опсадом. Такође и
нејединствен); Суштина се не мења и категорички се разликује од друге суштине; Вечан и
непроменљив; Према тим квалитетима, могуће је извршити категоризована груписања
заснована на проблематичним критеријумима. Није добар за историју јер потискује све оно
што је у супротности са сликом о себи, а такође је време између ''онда'' и ''сада'' знатно
скраћено потврдом непроменљивог идентитета који одолева дејству историјских прилика.
Потиче из Платонових радова; пример: троугао; фиксна и непроменљива форма – еида.

15. Непристрасност. Питер Берк о непристрасности.

Непристрасност представља одсуство емоција при бављењу науком; објективнији приступ и
реалнији поглед на одређену тему – поглед са неутралне тачке гледишта.Питер Берк (рођен
1937. у Стенмору у Енглеској, од оца католика и мајке Јеврејке) је као историчар и социјалиста
желео да каже и докаже да се неће бавити само уском облашћу својих политичких
интересовања већ сложеним историјским процесима.
''Ја сам социјалиста и историчар, али нисам историчар социјалиста'' -Берк

16. Објасните појам стереотип.

Стереотип јесте упрошћено и општеприхваћено мишљење појединца о особи или догађају,
формирано по причама и старијим искуствима.Обично је погрешно; појединац упркос
чињеницама наставља да верује у то.Конвенционално, формализовано.
Стереотип је генерализација о групи људи – исте особине се приписују готово свим члановима,
без обзира о стварним разликама међу њима.Пример: Војвођани су успорени, плавуше су
глупе..

17. Објасните појам мит.

Мит(гр. митос, казивање, појава) је фантастична, неистинита прича са елементима надреалног,
створена да би се објаснила нека појава, (биће) или догађај.Митови су често прожети
фантастичним ликовима, натприродним бићима, божанствима, симболима, магијама и
веровањима (религија). У митовима се спомињу молитве и жртве. Најчешћи мит јесте о
Постанку света, у коме се даје банализовано објашњење како је настао свет, одакле потичу
космичке силе итд. Најпознатије митологије су грчка и римска.

18. Објасните појам дискурс.

Дискурс је скуп размишљања, идеја, појмова о поједином догађају, групи или теми која се
може изразити преко језика.
19. Шта је то ''Крај историје''?
У својој књизи “Крај историје и последњи човек” из 1992. Јошихиро Франциско Фукујама
(рођен 1952 у Чикагу) говори о својеврсном “крају историје”. Под њим Фукујама не мисли на
крај ратова и сукоба, већ да људска раса не присуствује само крају Хладног рата, него да је
дошло до краја идеолошке еволуције као такве, те доласка до обједињаваеа либералне
демократије као коначног облика људске власти.

20. Временска дистанца (научна и архивска)?

Временска дистанца јесте период који мора проћи да би се историчар бавио одређеном темом
(личност, догађај). То је важно због друштвених одлика и етике, а такође неки подаци својом
поверљивошћу могу нашкодити тренутном поретку и стању ствари.
Научна временска дистанца је период који мора да прође да би се неки историчар бавио
одређеном темом, то је важно због друштвених одлика и етике, научна дистанца је у Србији
50год.Архивска временска дистанца је период који мора да прође да би неки документи били
отворени за јавност.Може да буде 20, 30, 50 година, у зависности како која држава то одреди
законом.У Србији је 30 година.

21.Историјски узроци и последице.

Историјско писање се ослања на претпоставку да су одређени догађаји везани с оним што се
раније догодило, са савременим токовима у другим областима и с оним што је потом уследило;
Догађаји се посматрају континуирано и мора се следити урзочно-последични след – део
историјског процеса; да би поставили догађаје, морају се испитати мотиви, околности и
разлози под којим се неки догађај одиграо; као и да испитају како је утицало на даљи ток и да
ли се ишта променило.

22. Прикривени узроци и дугорочне последице историје.

Испод појавне историје изречених намера постоји и скривена историја, које савременици нису
били свесни. То су сви процеси којих савременици нису свесни (демографске промене,
промене економске структуре). Тако су нпр. у 19. Веку викторијанци видели чувену победу
човечности. Са друге стране, последица закона из 1833. Била је и чињеница да је дошло до
опадања у трговини робовима са Кариба, те преласку на индустријску економију. Како
историчари могу пратити друшво кроз време тако могу уочити и дугорочне последице;
последице не могу да се прочитају из мотива јер се до циља често уплету прикривени или
структурни чиниоци. Нису могли да предвиде исход својих потеза.Некад су последице
значајније од узрока. Са становишта будућих нараштаја, понекад су последице значајније од
узрока будући да одређују важност коју придајемо извесном догађају. Више је писано о
узроцима Енглеске револуције, него о последицама.

23. Шта је научна дебата?

Дебата се дефинише као јасно организован и временски ограничен начин размене мишљења.
Увек постоје две стране: афирмацијска и негацијска. Афирмацијска даје аргументе у прилог
неке идеје док негацијска покушава да оспори те аргументе, сам проблем или предложено
решење. Abraham Lincoln and Stephen Douglas Илиноис 1858. сат времена изношења
става и 90 минута одбране истог. (кућа не може да опстане ако је подељена на два дела)

 Историјски извори и критика извора:

24. Шта су историјски извори?

Историјски извори обухватају сваку врсту доказа које су људи оставили својом делатношћу у
прошлости. Њих историчари користе, обрађују, проучавају и тумаче како би спознали историју
Од свих хуманистичких и друштвених наука, само историја користе толико различитих извора,
а свака од њих захтева посебно знање.
25. Подела извора према односу на догађаје или процесе о којима говоре (извори првог и
другог реда).
Деле се на изворе првог и другог реда. Историчари више воле изворе који су временски и
просторно ближи догађају, зато пак постоји временски и просторни критеријум. Суштина је
пак у томе да ли између догађаја и известиоца постоји посредник; непристрасни
(нетенденциозни) или пристрасни (тенденциозни).Извори првог реда су они извори који су
имали непосредан додир са догађајем о којем говоре, док се извори другог реда заснивају на
неком извору првог реда, односно имају посредника. Неки су савременији и примарнији од
других. Историчаре неретко занима шта су савременици мислили о догађају и шта се заиста
догодило. Историчар мора проучити изворе и увидети да ли су веродостојни или су написани
збркано, с намером да скрену на погрешан пут или изопачени на било који начин. Једно дело
може бити и примарни и секундарни извор (хронике).

26. Подела извора према односу према истраживачу (примарни и секундарни извори).
Деле се на примарне и секундарне; савремени – примарни; савремени доказ о догађају или
замисли; секундарни – дела историчара који су писали о прошлости користећи се примарним
изворима.Они извори из којих остали црпе сазнања, називају се примарни тј. извори првог
реда, а литература и остала дела која се позивају на примарни извор су секундарни.

27. Које су основне врсте историјских извора?

Основне врсте извора су писани, материјални, усмени (наративни) и аудио-визуелни.

28. Навести најмање четири различите врсте извора.

Наративни, мемоари, црквени списи, новине, књижевна дела, службена дела, повеље, акти,
аудио-визуелни, иконографски..

29. Аудио-визуелни извори.

Аудио и видео снимци; најмлађа врста извора, јављају се у 20.веку са развојем технологије;
непоуздани су због монтаже пре свега.
Чине их аудио и видео записи, који у зависности од тога како су настали могу послужити као
примарни или секундарни извор.То су најмлађа врста извора, често могу бити и непоуздани.

30. Штампа (новине) као историјски извор.

За историчаре најважнији објављени примарни извор. Тадашњи аутори су тежили да пренесу
податке или забаве читаоце, нису размишљали много о потомству. Неретко преко њих
сазнајемо доста научних података (попут британскиг анализа пописа становништва, која се
воде још од 1801.). За историчаре, новине имају троструку вредност.
- Извештавају нас о доминатним политичким и идеолошким идеја оног времена
- Извештавају о дневним догађајима онога времена
- Износе резултате истраживања која превазилазе новинарска.

31. Мемоари као историјски извор?

Појам који је у прошлости (18.век) схватан као лична хроника особе из јавног живота –
објављени тек после смрти (некада и много касније). Сврха мемоара била је попис чињеница и
мишљења које би било опасно објавити за живота, због чега је ова врста штива доста
интересантнија од политичарских аутобиографија. На овом пољу истиче се Сен Симон (дело
Мемоари), који је жудео да остави, како се каже, “издвојено мишљење” о Версају из доба Луја
14. и Луја 15. Но, нису мемоари само врста штива за богате и вишу класу. До средине 19. Века
у Енглеској мемоаре пишу и припадници нижих слојева (чак и занатлије).

32. Дневници као историјски извор.

Почиње да се води од 16. века и постало је скоро редовна активност, посебно у Енглеској. Џон
Ивлин и Семјуел Пипс су били мајстори те вештине. Представља белешке из дана у дан. Док се
мемоари пишу по сећању, дневник се пише по свежим утисцима дневних доживљаја. Писац је
у исто мери заокупљен својим одговором колико и спољашњим догађајима које је доживео.
Сазнајемо о аутору и његовом животу, погледу на свет, као и дешавањима; битни су за
политику 20.века јер ту не улази све оно што говоре током мандата већ што заиста мисле.

33. Усмени извори (Oral history).

Успомене тј усмена историја и усмена предања; омогућавају уживљавање у време о коме се
говори што допуњује писану грађу; недостатак је што често идеализују прошлост или
садашњост; такође су подложни променама јер настају из сећања на које утичу расположење,
осећања, ставови или убеђења.

34. Шта је хеуристика?

Oпшта дисциплина која се бави проналажењем и прикупљањем све релевантне литературе и
историјских извора током истраживања.
.
35. Наведите основне циљеве и поступке спољашње критике извора.
Основни циљ је анализа оригиналности и аутентичности извора. Постепено се траже одгови
на:
- Да ли се може пратити пут документа уназад све до аутора или је подметнут
- Да ли је садржај документа у складу са познатим чињеницама
- Какав је облик документа (то може одати доста података)
Поступци спољасње анализе - хемијска анализа, визуелна анализа, палеографска и епиграфска
анализа.
36.Наведите основне циљеве и поступке унутрашње критике извора.
Унутрашња критика тј. тумачење садржаја текста. Не чини га само пуко превођење са страног
или архаичног језика. Потребно је да историчар познаје историјски контекст како би разумео
на шта се односе употребљене речи. Анализира се садржина извора, веродостојност текста,
време, место, аутора, језик, жанр, публику, утицаје, мишљења..Утврђује се да ли је аутор
могао и желео да прикаже истину и да ли је то и учинио; одређује се и дух времена; проучавају
се и особине као што су пристрасност, страх, притисак, симпатија или антипатија код самог
аутора.

37. Аутентичност извора.

38. Веродостојност извора.
Шта је фалсификат, а шта интерполација?
Аутентичност спада у спољну критику и њоме се утврђује да ли је извор оригинал или
фалсификат.Врши се анализа аутора.Када кажемо да је извор аутентичан то значи да је он
заиста оно за шта се издаје, тј.да није фалсификат. Значи да је извор истинит, изворан текст за
који се представља, правоважан, садржај јесте оно за шта се представља, није фалсификат.
Веродостојност јесте унутрашња критика. Веродостојност се утврђује захваљујући помоћним
наукама.Веродостојан извор може бити и копија или интерполација докле год је поуздан;
анализира се садржај. Правна документа, повеље, тестаменти и споразуми од којих зависи:
богатство, друштвени положај, повластице.. Константиновадаровница којом је у 8. веку папи
Силвестеру Првом додељена власт – историјскифалсификат. Винлендкарта –
модернифалсификат. Дипломатика. Када кажемо да је извор веродостојан, то значи да су
подаци које он пружа истинити.Фалсификат је у потпуности нетачан историјски извор
(утврђено је да није оно зашта се представља). Интерполација је каснија допуна оригиналног
текста (оно што је касније дописано).

39. Шта историчар покушава да одреди уколико не постоји могућност да се утврди тачан
датум настанка извора или неког догађаја?
Покушава да утврди и проучи формалне елементе, писмо, писаћи материјал, филигране и
разматра податке из садржаја.

40. Како се на латинском називају параметри хронолошког оквира и шта они значе?
Terminus ante quem:Време пре ког се неки догађај морао догодити или време пре ког је нешто
сигурно било написано;
Terminus post quem: Време после ког се неки догађај морао догодити или време после ког је
нешто сигурно било написано;

41. Шта су помоћне историјске науке? Навести најмање пет.

42. Навести укратко предмет проучавања сваке од наведених помоћних историјских
наука:
Помоћне историјске науке јесу група научних дисциплина које се користе приликом анализе и
провере извора.
Палеографија – проучава стара писма;
Дипломатика – проучава изворе пословних и правних односа (акте, повеље, законе);
Хронологија – проучава системе мерења и обележавања времена;
Хералдика – проучава грбове;
Филигранологија – проучава филигране, водене жигове; (Шарл Брике)
Сигилографија – проучава печате;
Нумизматика – проучава новац;
Епиграфика – проучава писма и записе на тврдом материјалу;
Метрологија - проучава старе мерне јединице

43.Рачунање времена:
Византијска ера – Византијска ера је рачунала време од настанка света, 1.септембра 5509/8.г.
пне.;
Јеврејска ера – Јевреји су рачунали време од 3761. г. пне;
Олимпијска ера – Грци су рачунали време од првих Олимпијских игара одржаних 776.г. пне.,
периодично на 4 године;
Римска ера – Римљни су рачунали време од оснивања града, 753.г. пне.;
Конзулска ера – Римљани су време рачунали према конзулима; година је носила име конзула
који је те године вршио ту власт (дужност);
Хришћанска ера – Хришћани су рачунали време од рођења Исуса, прве године наше ере;
Исламска ера – Према исламској ери, време се рачуна од Хиџре, Мухамедовог преласка из
Меке у Медину, 622.г. пне.;

 Историја и историографски радови

44. Шта је то историјска литература? Објасните разлику између извора и литературе?
Историјска литература подразумева целокупно стваралаштво историчара везано за одређену
тему.Разлика је у ауторству и времену настанка.Извор и аутор су савремени описаном догађају,
док је литература написана касније од стране историчара који су те изворе користили.

45. Које су две најважније врсте установа у којима се чувају подаци значајни за
историјска истражвиања? Која је основна разлика између њих?
У Архивима се чувају документи и списи сачињени за живота неке личности или за време рада
неке организације, као и списи који су настали у пословним односима између институција и
појединаца – акти, повеље и документи, док се у библиотекама чувају књижевна дела,
углавном збирке књига, насталих из научне, уметничке или неке друге амбиције. Такође су
библиотеке служиле и за чување највреднијих приватних рукописних збирки.

46. Установе чији је задатак проучавање историје у Србији.

Факултети, школе, институти (САНУ).
47. Архиви и архивско истраживање. Објасните појмове:
Архиви су установе које чувају, сређују и стављају на располагање архивску грађу;
Фонд: скуп свих докумената насталих током рада једне установе и одељења;
Лични фонд: фонд који архиву уступа нека истакнута личност;
Архивска инвентар: сав материјал који се чува у архиву;
Реверс: признаница коју попуните када тражите неки спис у архиву;
Регистар: пружа податке о садржају појединих фондова;
Каталог: садржи списак архивских фондова;
Државни архив Србије, Архив Југославије, Архив града Београда, Архиви аутономних
покрајина, Војни архив Архив Државне Безбедности

48. Објасните шта је расправа (чланак) и наведите један пример.

Основна и методолошки најважнија форма писменог излагања резултата научних
истраживања; најчешће краћи текст (10-20стр.); обрађује неко питање или излаже збивања
краћег периода; има за циљ да нешто докаже, оповргне, расветли неки проблем; представља
текућу, актуелну научну продукцију.
О Буњевцима, Ивана Иванића
49. Објасните шта је монографија и наведите један пример.
Монографија је писано дело које има за циљ да тему којој је посвећена прикаже заокружено,
целовито и у вези са свим појавама које су значајне за ту тему; тема треба бити сложенија и
значајнија; може бити посвећена проблему, личности, области или периоду; има истраживачки
циљ; саопштава резултате истраживања. пример: монографија “Паја Јовановић” Николе
Кусовца

50. Структура историјске монографије. Пример.

Сложена структура подељена у заокружене целине: предговор, садржај, увод, централни део
који је подељен на поглавља, закључак, апендикс, индекс, научни критички апарат и резиме
који је углавном на страном језику.

51. Објасните шта је синтеза и наведите један пример.

Синтеза је дело у ком су сабрана сва сазњања о некој теми, значи подразумева и изворе и
литературу који се на тему односе. Краљ Сервије Тулије од Рудија Томпсона.

52. Објасните шта је библиографија и наведите бар три врсте библиографија.

Библиографија - списак књига сачињен на неком основу (нпр. национални). Дели се на текућу,
ретроспективну и аналитичку.Постоји и као описна библиографија са подацима о ауторима или
врстама дела.

53. Шта је приказ?

Приказ је врста историографског дела у чијем центру није резултат истраживања рада, већ
оцена и виђење од стране других научника. Укратко приказује дело и акценат је на
садржини.Објављују се у стручним часописима.Да би се приказ објавио, није потребна
рецензија.

54. Шта је рецензија?

Оцена вредности дела пре него се оно објави од стране неког ко има више или једнако искуства
у истраживању дате теме; за објаву рада су потребне 2 рецензије; академиима нису
потребне.Може бити позитивна и негативна.Може бити и ауторецензија. Разлика између
критике и рецензије - рецензију тражи аутор, док критику не

55. Објављивање извора. Како се објављују извори?

Средином 19. Века историјске студије су сазреле и отпочело је организовано прикупљање и
чување сирове грађе националне историје.
Неки извори се објављују одмах након њиховог настанка са одређеном намером и не треба им
придавати значаја, само на основу тога што се лако долази до њих. Узор за издавање је била
Монумента Германика Хисторија, чије издавање је започело 1826. године; у Британији је почео
''Свитак'' 1858. године; људи су желели да објаве све постојеће изворе; пошто је било превише,
издавали су се календари (сажеци) списа.
56. Критички апарат. Наведите два основна начина цитирања и објасните њихово
значење?
Kritički aparat (latinski: apparatus criticus) naziv je za komentar koji prati tekst i sastoji se od
materijala iz primarnih izvora. Овде је стручно и јасно дефинисан текст којим се позива на
изворе и литературу, као и објашњење појмова.
Ванкуверски тј. ванкуверски систем цитирање је стил цитирање који је спецификован по
питању пунктуације, обликовања наслова и италика. Популаран је у физици и медицини.
5.2. Harvardski sistem (tzv. autor-datum sistem) Harvardskim sistemom se propisuje navođenje
prezimena autora i godine publikacije u samom tekstu.

57. Политичка историја.

Политичка историја је део историјске науке који се бави анализом политичких догађаја, идеја,
покрета, органа власти, гласача, странака и лидера. Основно интересовање је за устројство
моћи у друштву, које у већини друштава представља ДРЖАВА. Она је повезан са другим
областима историје, посебно историји дипломатије, као и уставне историје и јавне историје.
Политичка историја има најстарији родослов, њу су непрекидно писали и читали од античког
доба.Фриман је изјавио да је ИСТОРИЈА ПОЛИТИКА ПРОШЛОСТИ
58. Биографија.
Опис живота неке личности од стране друге личности, тј аутора.Углавном се писало о
значајним политичким и црквеним личностима; ретко су биле непристрасне; књижевно-
историографски жанр; личност се мора поставити у контекст свог времена; аутор мора
проучити период и мора проучити све изворе и списе о особи.Током ренесансе су писали тако
да своје личности оправдају као узоре. Заснована је на личним документима који су често
чувани само за ту сврху. Писали су је храбри, неколицина. Главни захтев историчара јесте
постављање личности у историјски контекст тог времена у којем је личност живела. Мора да
проучи релевантно раздобље, све збирке списа које се односе на живот личности, заједно са
документима противника и подређених, као и пријатеља и породице. Никола Тесла Џон О Нил

59. Економска историја.

Прва је призната као специјалност. У Британији је добила оштре обрисе добро дефинисане
области још пре 1914. године. Најближе повезана за економске проблеме. Проучавали су је у
оквиру економије, а не историје; Обухвата све видове привредног живота у прошлости, све
што се тиче производње, размене и потрошње.; Британија је прва прошла кроз револуције;
проучавала је посебне гране индустрије, производња памучних тканина у Ленкаширу и
вунених тканина у Јокширу; истицање појединца и техничке новине; недостаци: често
занемарује разлике које носе политичка култура и национална традиција, поготову у
проучавању модерне глобалне економије. инфлација и инвестиција;

60. Друштвена историја.

Задњих 30так година су се историчари тек договорили чиме се она тачно бави. Све до тада је
друштвена историја тумачена на три различита начина. У Британији нпр. је посматрана као
млађи рођак економске историје. Прво је постојала историја друштвених проблема, али су се
овде историчари нису бавили друштвом као жртвом, већ самим проблемима (нпр. Лудило,
сиромаштво, болести). Један део се науке се бавио и реформаторски потезима добротвора у
установама као што су школе, болнице и универзитети. На крају, ту је и случај где је
друштвена историја била једно време историја свакодневног живота у кући. Друштвена
историја сада тежи да се бави друштвеном структуром, која пак представља збир друштвених
односа између великог броја различитих група у друштву.

61. Историја ''одоздо''.

Историја обичних људи или радничке класе.Одсутна из политичке историје, док се у
економској појављује у виду радне снаге или потрошача; у Британији су писали симпатизери
радничке класе; не заснива се на марксизму – има за циљ да радничком покрету створи
заједнички историјски идентитет.Позната је као историја одоздо или народна
историја.Представља најјачи огранак индрустријског покрета. Скупни идентитет нису тражили
у новим историјским одговорима што би одговарало марксизму, већ у претходном историјском
искуству саме радничке класе током претходних векова; Почетак писања историје рада почели
су на колеџу Раскин у Оксфорду – повезан са синдикалним покретом.

62. Студије рода.

to je teorijski pokusaj da se oba roda inkorporiraju u pisanje istorije. A zasto? Zato sto su neki dosli na
ideju da rod nije prirodna, vec drustvena razlika. A kao drustvena razlika, to znaci da je ono proizvod
istorijskog konteksta, te se mora proucavati istorija toga. Ali ne samo odnos muskog i zenskog vec na
primer i to kako muskarci imaju vecu politiku ulogu u istoriji i tome slicno

63. Усмена историја.

Сећања људи добијена из интервјуа који води историчар.У почетку је било вредновано као
средство непосредног приступа прошлости. Усмена историја је и метод теренског скупљања и
бележења усмених извора, сећања и усмене традиције.

64. Историја културе.

Бави се духовном и културном климом неког периода, те се често преклапа са друштвеном
историјом.Проучава однос људи у племену, заједници, држави, као и обичаје, веровања, знање
и морал појединаца или групе. Оно што је заједничко културним историчарима могло би се
описати као бављење симболиком и њеним тумачењем (Питер Берк).

65. Историја приватног живота.

Проучава одређене уже породице, посматрајући породичне односе између укућана, систем
поштовања унутар ње, као и правила; на основу приватног живота се одређује да ли је
одређено племе, заједница или држава патријархално или матријархално уређена.

66. Локална историја – микроисторија.

Микроисторија је интензивна историјски истрага око добро дефинисане, мање јединице
истраживања (најчешће један догађај, село, или појединац). Као постављање "Великих питања
у малим местима",дефинисао је Чарлс Џоинер. Првобитно је настала у Италији 1970их. Назив
Реч "микроисторија" датира из 1959. године, када је амерички историчар Џорџ Стјуарт
објавио : Микроисторија завршног напада на Гетисбура, 3. јула 1863., који говори о последњем
дану битке за Гетисбург

 Историографија
67. Херодот
Херодот из Хеликарнаса (484 – 425 пне) је антички грчки писац и ''отац историје''.Херодот се
родио у малоазијској колонији Хеликарнасу. Због умешаности у побуну против Лигдамида,
бежи на Самос. Боравио је у Атини одакле стиче знање и информације за своје дело о Грчко-
Персијским ратовима. Заједно са Атињанима учествује у колонизацији Сицилије и стварању
Турија.Умро је између 430.и 424. пне јер зна за Пелопонески рат, али не и за Сицилијски
пораз. Написао је Историју (Грчко-Персијских ратова)( predstavlja prvo historijsko djelo
zapadne književnosti).Надимак ''отац историје'' му је наметнуо Цицерон.

68. Тукидид
Тукидид из Халимунта (454 – 396 пне) је био грчки историчар и аутор Историје пелопонеског
рата, која обрађује сукоб Спарте и Атине до 411.пне (почео да га пише 431.). Завршена је након
21 године рата, а онда подељена у 8 књига (највероватније од стране Александријских
библиотекара). Сматра се творцем политичке и научно-критичке историографије због
надмашивања претходника интензивним удубљивањем у страсти и у међухеленске социјалне,
економске и војне односе.Сматра се највећим историчарем Антике. Сматра се ''оцем
историографије''.
69. Историја у Средњем веку.
Била је под утицајем цркве, те се назива и црквена историја.Током средњег века црква је имала
исту ако не и већу улогу од државе.Њена улога је веома добро документована захваљујући
огромној количини црквених записа.Краљевске повеље којима је црква добијала земљу и
повластице сачуване су од почетка средњег века.Постојали су и црквени судови који су се
више бавили заштитом црквеног(канонског) закона, него грађанским прекршајима.Црква и
држава водиле су рачуна о чувању тих података.

70. Шта је то хроника?

Хронике су врсте наративних извора.Догађаји су изложени хронолошки, по годинама.Развиле
су се из хронолошких таблица и спискова званичника.Оснивач је Евсевије из Цезареје.

71. Шта је то „прозографија“ а шта „намиризам“?

Сер Луис Намир (Sir Lewis Bernstein Namier 1888 – 1960, пољски Јеврејин), историчар
политике18.века, установио нови приступ политичкој историји преко детаљног проучавања
докумената. Његово дело Структура политике и ступање на престо Џорџа III засновано је на
збирци биографских појединости за сваког појединог члана Парламента и члана Горњег дома
1760. године. Овај широки приступ проучавању иституција обично се назива прозографија.
Сличан подробан приступ применио је на проучавање војводе од Њукасла (који је био
премијер). Његово дело је послужило као повод да се установи вишетомно издање Историје
Парламента, у којем се налазе подробне студије свих појединих чланова Парламента и
њихових бирача.

72. Шта је „Оријентализам“?

У 18.веку, европски научници су били живо заинтересовани за историју и културу Оријента
(од Египта до Јапана).У књизи „Оријентализам“, Едвард Саид, стручњак за књижевност тврди
да је ово израз европског осећања надмоћности над мистериозним и романтичним Истоком.
Едвард Вади Саид (1. новембар 1935 - 25. септембар 2003) био је професор енглеског
језика и компаративне књижевности на Универзитету Колумбија- Био је један од оснивача
критичко-теоретске области постколонијализма. Рођен је
као палестински Арапин у Јерусалиму у Палестини, а по оцу је Американац. Културни
критичар, академик и писац, Саид је најпознатији по књизи Оријентализам (1978), анализи
културних симбола на којима се темељи оријентализам. Термин је касније редефинисан и
данас означава западњачко проучавање источњачке културе, односно, начин на
који Запад види и представља Исток.[3][4][5][6] Он је тврдио да је оријентална студија и даље
везана за империјалистичка друштва која је произвела, што чини већи део посла инхерентно
политичким, покорним власти, па самим тим интелектуално сумњив. Оријентализам је
заснован на Саидовом знању колонијалне књижевности, књижевне теорије и
постструктуралистичке теорије. Оријентализам, и његови остали радови тематски су повезани,
показали су се утицајним у области хуманистичких наука, посебно у књижевној теорији и
критици.[7] Оријентализам се показао посебно утицајан на подручју Блискоисточних студија, о
томе како они испитују, описују и дефинишу културе на Блиском истоку. Као критичар, он је
енергично разговарао и расправљао културне предмете који се састоје од оријентализма,
посебно када се примењују на и у области историје и домену студија. Са тих ставовима ушао у
сукобе са историчарем орјенталистом, Бернардом Левисом, Јеврејином из Енглеске.

73. Рани модернисти

Стручњаци који се баве раздобљем од ренесансе (*пад Константинопоља 1453. и откриће
поморских путева 1492.) до Француске и индустријске револуције (1789.).У Енглеској рано
модерно доба донекле одговара периодима тјудорск, стјуартске и хановеријанске династије.
Битна је размена добара настала у ово доба, размена старог са новим светом. Развој трговине су
почели градови северне Италије, Венеција, Ђенова и доминацију меркантилизма. Такође, у
периоду од 15. до 19. века се проширило Хришћанство заједно са освајањима.

74. Леополд Ранке и историја као наука?

Историја доноси суд о прошлости, и треба да подучава садашњост за добробит будућих
генерација.Циљ његовог дела је да покаже како је заиста било.Гледати свет њиховим очима и
просуђивати према њиховим мерилима уколико је то могуће.
Леополд фон Ранке (нем. Leopold von Ranke; Вихе, 21. децембар 1795 — Берлин, 23. мај 1886)
је био немачки историчар.Од 1825.до смрти био је професор историје у Берлину. Основна
карактеристика Ранкеовог рада јесте
истицање примарног значаја изучавања оригиналних извора
психолошких утицаја
објективног историјског става
разумевање националних тенденција.
Најзначајније његово дело била је историја папства у периоду XVI и XVII века, која је од
шестог издања (1874) обухватила период до 1870. Ова историја настала је након његових
опсежних истраживања у библиотекама Италије, где је три године (1828–31) прикупљао
материјал.У овом свом делу он је историју папства преусмерио са верских полемика, и
приказао развој папске моћи и њен утицај на историју Европе, истичући, међутим, више њен
политички него религиозни значај.
За овим радом уследила је обимна историја реформације, Deutsche Geschichte im Zeitalter der
Reformation (6 томова, 1839 — 1847), која је посматрана у оквирима савремене европске
историје са потпуним разумевањем за њене религијске вредности са лутеранског становишта.
Веома је ценио српску историју, што се да видети из његове Српске револуције и других
радова које је писао на основу података добијених од Вука Караџића.

75. Томас Карлајл

Томас Карлајл (Еклиш Ехеин, 1795- Лондон, 1881) је био популаран, мада оспораван
викторијански писац, аутор дуге и живописне приче о Француској револуцији.Био је
најватренији подржавалац историјске реконструкције.Рекао је да ствари како су обављене
прикажемо у целости без обзира колико била страна модерном посматрачу. Услов за
разумевање прошлости је удаљавање од садашњости.Thomas Carlyle (4 December 1795 – 5
February 1881) was a Scottish philosopher, satirical writer, essayist, historian and teacher.
[1]
 Considered one of the most important social commentators of his time, he presented many lectures
during his lifetime with certain acclaim in the Victorian era. One of those conferences resulted in his
famous work On Heroes, Hero-Worship, and The Heroic in History where he explains that the key
role in history lies in the actions of the "Great Man", claiming that "History is nothing but the
biography of the Great Man".
A respected historian in his day, his 1837 book The French Revolution: A History was the inspiration
for Dickens' 1859 novel A Tale of Two Cities, and remains popular today. Carlyle's 1836 novel Sartor
Resartus is considered one of the finest works of the nineteenth century.

76. Херберт Батерфилд

Историчар са Кембриџа, специјалиста за 18.век. Његова анализа текста „ Виговско тумачење
историје“ је била уперена против „виговских“ историчара, који су историју посматрали као
напредак, а претходна доба као заостала. teznja da se proslosti sudi ili drze lekcije na osnovu
danasnjeg, navodno nadmocnog, znanja. Herbert Butterfield (7 October
1900, Oxenhope, Yorkshire – 20 July 1979, Sawston, Cambridgeshire) was Regius Professor of
History and Vice-Chancellor of the University of Cambridge. Butterfield's main interests were
historiography, the history of science, 18th century constitutional history, Christianity and history as
well as the theory of international politics. He delivered the Gifford Lectures at the University of
Glasgow in 1965. As a deeply religious Protestant, Butterfield was highly concerned with religious
issues, but he did not believe that historians could uncover the hand of God in history. At the height of
the Cold War, he warned that conflicts between self-righteous value systems could be
catastrophic.Позната дела: Christianity and History, Christianity in European History, Liberty in the
Modern World.

77. Главни представници и основне одлике школе француских аналиста. 156. str
Учити од других предмета; Француски аналисти: Лисјен Лефевр, Марк Блок, Фернан Бродел;
њихови данашњи следбеници имају већи углед од свих осталих школа; 1929. су Блок и Февр
основали историјски часопис који су назвали Анали друштвене и економске историје познат
као Анали. тражили су шири прилаз и свест о томе шта могу да науче од осталих дисциплина,
посебно друштвених наука (ekonomije, sociologije, socijalne psihologije i geografije, jer se one pre
svega bave savremenim problemima); тврдили су да историчари само уз њихову помоћ могу
сагледати ширину савремених проблема; залагали су се за интердисциплинарни метод,
разгранали су историју (pomogli da se to desi u zadnjih 30 godina). Уједно су са презиром
гледали на традиционалне правце политичког приповедања и индивидуалне биографије.'

78. Главни представници и основне одлике истори(ци)зма.

Започео је да се шири у Немачкој. Леополд фон Ранке и Томас Карлајл. Историцисти су
сматрали да је свако доба аутономно, историју треба реконструисати онакву каква је заиста
била. Треба свако доба схватити под његовим условима, под тадашњим вредностима и
приоритетима, а не да намећу савремене. Историчари требају да теже реконструкцији
прошлости. Сматрали су и да се савремене установе могу једино разумети ако понирамо у
њихову прошлост, та ћемо тиме упознати њихову праву природу; Обнављање историјских
стилова у уметности и грађевинарству нпр. Саборна црква у Софији, Опера у Паризу;

79. Позитивизам у историографији.

Позитивисти су хтели да историју приближе природним наукама у смислу прецизности.Огист
Конт – Правила позитивизма; Хенри Томас Бакл – Историја цивилизације у Енглеској; Иполит
Тен – пише о филозофима у Француској; Нума Дени Фистел де Куланж – Антички град.
Pozitivizam je učenje koje se zasniva isključivo na činjenicama. Pozitivizam negira metafiziku i
pokušava svoj predmet da opiše onako kakav jeste, bez stvaranja hipoteza i pretpostavki kakav bi
mogao biti.Ovaj pristup može da se nazove i opisnim odnosno deskriptivnim. Аргументи против
позитивизма у историографији су да је историја другачија наука од физике и етологије по
питању самих метода. Експерименталне методе не постоје у историји, те је немогуће
формулисати законе историје.

80. Марксистичка историографија.

Марксисти су историју гледали као непрестани сукоб класа чији је циљ бескласно друштво и
владавина комунизма.Писали су историје радничких класа.Енгелс – Стање радничке класе у
Енглеској; Маркс – 18.Бример Луја Бонапарте; М.Н. Проковски – 7 година пролетерске
диктатуре.Marksizam je filozofski pravac, odnosno politička ideologija temeljena na spisima
njemačkog filozofa Karla Marxa (po kojoj je dobio ime) i Marxovog prijatelja i suradnika Friedricha
Engelsa. Od svih tih spisa je najvažnija Marxova nedovršena knjiga Das Kapital.
Marksizam, koji se temelji na engleskoj političkoj ekonomiji, francuskom utopijskom socijalizmu i
njemačkoj idealističkoj filozofiji iz prve polovice 19. vijeka, nastoji dati kritiku društva koja je
istovremeno naučna i revolucionarna. Marksizam historiju tumači kroz sukob povlaštenih i potlačenih
društvenih klasa, te smatra da će svi društveni problemi biti riješeni stvaranjem besklasnog društva
zvanog komunizam. Kao prijelazna faza između kapitalizma - koga marksisti smatraju posljednjim
stadijem klasnog društva - i komunizma bi se trebao uspostaviti socijalizam u kome bi postepeno
trebalo biti ukinuto privatno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju.
Marksizam se danas uglavnom povezuje s revolucionarnim socijalizmom, odnosno raznim
komunističkim pokretima i državama, iako su sve do 20. vijeka među marksiste spadali i umjereni
socijalisti od kojih će kasnije nastati moderna socijaldemokracija.
Nakon pada Berlinskog zida i propasti komunističkih režima u Istočnoj Evropi, marksizam - koji je
bio njihova službena ideologija - je izgubio dosta pobornika, ali je manji dio marksista to shvatio kao
priliku za rehabilitaciju svoje filozofije, koju su, po njihovim navodima, izopačili zagovornici
totalitarizma kao Lenjin, Staljin, Mao i Pol Pot.
Podelio je na anticki period, to su Grcka i Rim, onda feudalni period, koji traje do 17. veka i engleske
revolucije kad je uveden period kapitalizma. I onda Marks ocekuje da ce svake sekunde da dodje
zadnji oblik, socijalizam. A onda je dodao i cetvrti, koji dolazi posle antickog i postoji dalje paralelno
sa ovim narednima, a to je nemacki period. Uveo ga je jer smatra da je Nemacka odgovorna za
stvaranje feudalnog perioda

81. Структурализам.

Методолошки је приступ и истраживачки поступак у друштвеним наукама, који се развио 60-

их година XX века у Европи. Проистекао је из лингвистичких теорија Фердинанда де Сосира и
културних теорија Клод Леви-Строса. Učenje zasnovano na strukturama, koje objektivno ne
postoje ali sacinjavaju ceo svet, ali pojedinacno nemaju znacaj, mora se proucavati njihov odnos.
Takodje, to je stanoviste da je sve sto ljudi rade, misle, osecaju i slicno sve deo jednog veceg sistema.
Ovaj deo je nastao kad se strukturalizam, koji je uspostavljen kao lingvisticka teorija, primeni na
drustvo

82. Постмодернизам, постструктурализам и плуурализам.

Постмодернизам, постструктурализам и плурализам.

Постмодернизам је Европски правац у уметности, филозофији,музици и архитектури 20ог века

може се описати као реакција на модернизам

Постструктурализам је покрет у књижевној критици и филозофски правац који је настао у

Француској крајем 1960-их година. Покрет је почивао на лингвистичким теоријама
Фердинанда де Сосира. Основна претпоставка овог покрета била је да језик није транспарентан
медиј који човека може директно (непосредно) да повеже са истином или реалношћу које су
изван њега, већ са структуром. Структура је само представа, тумачење истине.

Filozofsko idealističko učenje po kome je stvarnost sastavljena od mnoštva samostalnih bitnosti,

supstancija; lažno učenje koje odbacuje ideju o jedinstvu sveta i tvrdi da u osnovi sveta leži mnoštvo
samostalnih, međusobom nezavisnih duhovnih bitnosti, suština, stvarnosti: suprotno: monizam (lat.)
Zbog toga je sveobuhvatnost jedini put do istine

83.Ко су псеудоисторичари или „новоромантичари“ у Србији?

Јован И. Деретић, Олга Луковић Пјановић, Добросав Јевђевић, Милош Милојевић (Луди
Миша), Радивоје Пешић. Srbi pre Adama i posle njega. Istorija jedne zloupotrebe: slovo protiv
„novoromantičara“ je knjiga Radivoja Radića, srpskog istoričara i univerzitetskog profesora. Knjiga
je objavljena 2003, a drugo dopunjeno izdanje objavljeno je 2005.godine u izdanju izdavačke kuće
„Stubovi kulture“.
Radić u knjizi analizira i pobija tvrdnje predstavnika Srpske autohtonističke škole, odbačene od strane
istoričara kao neosnovane i pseudonaučne. On u knjizi navodi i pobija veliki broj tvrdnji predstavnika
ove škole, od kojih su najznačajniji Jovan I. Deretić i Olga Luković-Pjanović, naročito ističući
apsurdnost metoda kojima se služe, poput „proizvoljnog poigravanja sa lingvistikom“ [1] i drugih.
Početkom devedesetih godina 20.veka postaju popularne teorije koje su bile u potpunom raskoraku sa
zvaničnom istorijom. Najznačajniji predstavnici Srpske autohtonističke školeJovan I. Deretić, Olga
Luković-Pjanović, Slobodan Jarčević i drugi, iznose teorije u kojima se, između ostalog, dovodi u
pitanje doseljavanje Slovena na Balkan, ističe se da su Srbi„narod najstariji“ i da je srpski
jezik pramajka svih jezika, a njihove knjige štampaju se u velikim tiražima. [1] Radić kaže da je u
stručnoj javnosti preovlađivalo mišljenje da zastupnicima ovakvih teorija ne treba odgovarati jer im se
time samo daje na značaju,[2] ali da im je on odgovorio kako bi „odbranio zanat istoričara“.[3] Prema
pisanju Slobodne Evrope, knjiga je dobro primljena u stručnim krugovima[2] međutim, predstavnici
autohtonističke škole reagovali su optuživši Radića da je falsifikator i da radi po diktatu
Vatikana. Glas javnosti u svom članku od 14. decembra 2003. navodi da je jedan predstavnik Srpske
autohtonističke škole poručio da Radića treba batinati „zbog upropaštavanja naše patriotske istorije“.
[3]
Jovan I. Deretić (Orahovac, 8. januar 1937) je srpski publicista[1], zastupnik pseudonaučne teze
alternativne istorije Srba[2].Rođen je 8. januara[1][3] 1939[1] ili 1937. godine[3] u Orahovcu,
opštini Trebinje u Kraljevini Jugoslaviji (današnja Republika Srpska, BiH).[1]
Studirao je na Prirodno-matematičkom fakultetu 1961-62. godine, a 1963. godine je napustio
Jugoslaviju i otišao prvo u Francusku gde je studirao 1964-66. godine na Tehničkom koledžu u
Parizu, a potom je 1967-70. godine studirao istoriju u Lionu[1]. Stekao je doktorat prava (LLD) u
SAD[1]. Radio je u periodu između 1966.i 1997. u tehničkoj struci - inženjering u raznim firmama u
Francuskoj i Americi, a poslednjih šest godina u Čikagu. Više godina je bio urednik Američkog
Srbobrana[1]. Do 1997. godine živeo je u Čikagu kada se preselio u Beograd. Pored srpskog jezika,
govori francuski i ruski, a služi se nemačkim, italijanskim, latinskim i starogrčkim. [1]
Glavni predmet njegovog istraživanja jeste srpska antička istorija, koju zvanična istoriografija ne
poznaje. Njegovi tekstovi govore o navodnom postojanju srpske antičke istorije od 2000. godine p. n.
e, pa do 7. veka, kada su po zvaničnoj istoriji, Srbi došli na Balkan zajedno sa drugim slovenskim
narodima.

84. Ален Џ. П. Тејлор

Ален Џ. П. Тејлор (Birkdale, 1906– London, 1990). Рођен у богатој левичарској породици.
Користио редовно марихуану, а прва жена му је имала аферу са велшким песником Диланом
Томасом. Током рата, он је лобирао за британску признавање Јосипа Броза Тита и партизана
као легитимне владе Југославије. Eнглески академик, историчар, као и журналиста, чија је
специјалност била (историјска) дипломатија 19.и 20.века. приповедни историчар, постао је
познат захваљујући својим текстовима у популарним новинама и предавањима на телевизији.
Због његове популарности и намерно изазовних анализа разгневили су се историчари који нису
били спремни да историјско објашњење излажу у облику приче.Рекао је да иза Првог светског
рата не стоје неки дубоки узроци.Од преко 30 публикација, најпопуларније и најконтраверзније
његово дело јесте ''The Origins of the Second World War'', први пут објављено 1961.у коме се
бави узроцима избијања Другог светског рата.

85. Фернан Бродел

Фернан Бродел (департман Меза, 1902– Клиз, 1985) – истакнути француски историчар и
водећи представник Школе Анала (уз Лисјенале Февра). Инострани члан САНУ од 4.11.1965.
Његов опус је концентрисан на 3 кључне теме: Медитеран (дело: Медитеран и
медитеранскисвет у добаФилипа II), Цивилизација и капитализам, Француски идентитет (није
стигао да заврши). Имао је велике организаторске способности.Оформио је велики број
научника, ширећи утицај методе Школе Анала.Нарочиту пажњу је посвећивао разматрањима
појава које су дугог историјског трајања и које често неприметно утичу на живот друштва
током великог броја генерација.

86. Јован Рајић

Јован Рајић(Сремски Карловци, 1726– Ковиљ, 1801) – био је историчар, писац и педагог.Био је
најчувенији српски теолог и борио се против унијаћења Срба у Угарској. Ученик Емануела
Козачинског. Значајно му је историјско дело Историја разних славенских народов, наипаче
Болгар, Хорватов и Сербов. То је био први велики и озбиљан покушај да се прошлост Јужних
Словена прикаже у целини и упоредо са историјом околних народа. Његова Историја почиње
ранијом судбином Словена, ослањао се на писана документа и критичка разматрања. Обилато
се служио Хроником Ђорђа Бранковића, Даниловим Животима и неким страним
историчарима.У његовој Историји нема правог научног метода, али ипак представља напредак
у развитку српске историографије.У спеву Бојзмаја с орлови, алегоријски је описао рат
Аустрије и Русије против Турске 1788-1791. Трагедија цара Уроша.

87. Стојан Новаковић

Стојан Новаковић(Шабац, 1842– Ниш, 1915) – био је политичар, премијер, дипломата,
филолог, историчар, председник Српске краљевске академије, управник Народне библиотеке
Србије, а бавио се и превођењем.Прикупљао је и објављивао информације о књигама
објављеним на српском или хрватском језику, а такође и на страним језицима, које се тичу
Словена. Сакупљену грађу објавио је у књизи Српска библиографија за нову књижевност
1741-1867. Била је то прва библиографија код нас.Био је први председник Српске књижевне
задруге. Приредиоје и штампао Душанов законик. Дела: Срби и Турци у 14. и 15. веку,Устанак
на дахије 1804., Двадесет година уставне политике у Србији 1883-1903.Унук му је био Радош
Новаковић.

88.Вук Караџић
Вук Стефановић Караџић(Тршић, 1787– Беч,1864) – Пореклом из Петњице у ЦГ (Дробњаци).
филолог, реформатор српског језика, сакупљач народних умотворина, писац првог српског
речника. Поред рада на реформи језика и сакупљања народних умотворина, бавио се и
историографским радом.Сакупио је обиман материјал о догађајима до1814.,од чега је издао
само један део, Правитељствујушчи совјет сербски. Описао је владавину Милоша Обреновића
(Милош Обреновић књаз Сербији).Написао је неколико историјских монографија о вођама
Првог српског устанка (Хајдук Вељко, Петар Добрњац, Хаџи Рувим).Дао је материјал Ранкеу
за Српску револуцију. Дела су му и Српски рјечник, превод Новог завјета. Супарник М.
Светића у борби Утук на утук.(Ситнице језикословне од Светића и Одговор на ситнице
језикословне).

89.КонстантинЈиречек
Константин Јиречек (1854-1918) – чешки историчар, посветио се изучавању прошлости
балканских народа, нарочито Срба. Деда му је са мајчине стране био Павел Јосеф Шафарик.
Био је и министар образовања у Кнежевини Бугарској. Доста је проучавао дубровачки архив, а
затим је отишао у Бугарску. Делом Историја Срба заокружио је свој научни рад.Ова књига се
са стоји из 2 тома. Први прати догађаје до 1371., а други до 1537. (незавршен). Овим делом је
допринео победи критичке школе у српској историографији. Због издавача је морао да се
ограничи на политичку историју. Паралелно са Историјом Срба писао је и дело Држава и
друштво у средњовековној Србији, које такође није успео да заврши.

90. Слободан Јовановић

Слободан Јовановић (Нови Сад, 1869- Лондон, 1958) – српски правник, историчар, књижевник
и политичар, председник Владе у изгнанству, професор БеоградскогУниверзитета, председник
Српске краљевске академије, декан Правногфакултета, шеф Пресбироа за време Првог
светског рата.Објавио је сабрана дела у 17 томова. У социјалистичкој Југославији дела му нису
штампана.Рехабилитован је тек 2007.године. Најзанчајнијадела: Друга влада Милоша и
Михаила, Уставно право Краљевине СХС, Влада Милана Обреновића.

91. Георгије Острогорски

Георгије Острогорски (Санкт Петербург, 1902- Београд, 1976) – Отац Александар, мајка
Александра, рођ. Леман. Један од највећих византолога двадесетог века. Године 1933. Досели
осе у Југославију, где на Филозофском факултету предаје Историју Византије. Основао је
Византолошки институт САНУ, који је захваљујући њему постао важна институција светске
византологије. Написао је Историју Византије.Супруга му је била Фанула Папазоглу.

92. Радован Самарџић

Радован Самарџић(Сарајево, 1922- Београд, 1994) – српски историчар и академик САНУ.
Годину данасе усавршавао код Фернана Бродела. Бавио се историјом Средоземља од 16.до 19.
века. Достаје проучавао Дубровник (дело: Велики век Дубровника). Докторирао је код Јорја
Тадића на теми из дубровачке историје. Бавио се и Османским царством у 16.и 17.столећу
(трилогија: Мехмед Соколовић, Сулејман и Роксана, Осман). Показао је велико интересовање
за прошлост Београда, Србије и Срба. Објављивао је и архивску грађу. До пензионисања је
остао шеф Катедре за општу историју новог века. Проучавао је Начертаније Илије Гарашанина.

93. Бранко Петрановић

Бранко Петрановић (Цетиње, 1927- Београд, 1994) – предавао је историју Југославије и бавио
се изучавањем најновије историје југословенских народа. Његово приступ значајно је утицао
на новије генерације истраживача југословенске историје. Објавио је велики број радова на ову
тему.Написао је Историју Југославије 1918-1978.

 Испити, учење, писање и сређивање текста

94. Како припремити испит?
Испит се не спрема дан уочи пологања.Његов разлог је да се провери знање стечено током
године или семестра.Продразумева да се ново градиво научи и понавља током године.Најбоље
би било користити тј.правити картице свега што смо прочитали, затим читати беешке и водити
радни дневник. Не трудите се да у фази понављања научите нешто ново јер готово да нема
никаквог ефекта. Водите рачуна да добро спавате, храните се умерено и бавите неким
спортом.(МАРИЈАНА ЧАНЧАРЕВИЋ ПРЕДЛАЖЕ КОШАРКУ :Д)

95. Консултације са ментором?

Ментор је особа која вас саветује, усмерава и прати ваш рад.Пре него што се одлучите да се
бавите неким истраживањем обратите се ментору.

96. Како објаснити термин у писаном раду, шта треба избегавати у објашњењу и
дефиницији ?
Термин треба објаснити тако да читаоц разуме текст, а ако је потребно консултовати и речник.
Треба избегавати контрадикторне речи, речи које имају више значења, употреба исте групе
речи у објашњењу речи нпр: слобода значи бити слободан, копирање објашњења из речника
аутора, и нејасан стил изражања.
Не користити буквално дефиниције јер ниједно објашњење није савршено!

97. Објасните појмове аргументација и аргумент и наведите основни циљ аргументације

и улогу аргумената?
Научни рад који осим личног става захтева да буде доказан аргументима који потврђују
хипотезу и наводи логичан закључак. Аргументација није само лични став него и анализа и
дискусија о супротном мишљењу.

98. Начин поређења и структурисање поређења.

Поређење може бити део аргументације или предмет истраживања.Текст треба имати делове у
које улазе циљ, сличности и ралике замисли које се пореде.Избегавати поредити
неупоредиво.Пре писања текста треба утврдити намену.

99. Сређивање написаног текста (истицање водеће идеје, пасус, структура поглавља)
Истицање идеје је потребно да не би изгубили предмет из вида и да олакшамо читаоцу.Сваки
део посматрати као мању целину са кратким уводом и закључком. Подсетити на предходне
информације и најавити будућа разматрања ако сматрамо да је је потребно.Важно је водити
рачуна да су делови повезани.
Пасус треба разматрати само једну идеју коју истиче прва реченица а наредне је развијају, На
крају треба дати заључак и најавити следећи пасус.
Поглавља треба да имају углавном подједнаке целине написаног текста које су хронолошки
повезене.Галва се почиње уводом, разматра и завршава закључком који је важан за читаоца јер
подсећа на главне тачке.

100. Шта треба да садржи увод а шта закључак ?

Увод треба да садржи констатацију и хипотезу о којима рад говори, њихово објашњење и
питања, анализу проблема, уоквиреност теме и лично искуство о теми.
Закључак треба да садржи иницијална питања или констатације текста, метод рада, разматрање
о теми као и навођење могућности наредним истраживањима.