Проблеми методе

Особеност предмета историјске науке поставља одређене границе могућностима

историјског сазнања и одређује посебне путеве којима се до сазнања долази. Човјек није у
могућности да има непосредан увид у збивања из прошлости. Између историјског
сазнања, тј. прошлости коју су доживљавали људи од крви и меса, и историчара који ту
прошлост истражује налази се један медиј који сачињавају остаци прошлости у најширем
смислу које у нашој научној терминологији називамо историјским изворима. Само преко
њих историчар долази у додир са предметом свог интересовања. Такав положај ствара и
велике проблеме. На првом мјесту могућност упознавања једног одређеног дијела
прошлости зависи од тога у коликој је мјери она за собом оставила трагове преко којих је
можемо упознати. Постоје временски периоди и простори који не могу имати своју
историју из простог разлога што не постоје извори из којих бисмо је могли упознати.

Са друге стране, проблем има и своју квалитативну страну. Историчар не може

прошлост познавати као савременик, већ је сагледава у једној перспективи у којој вријеме
представља дубину, историчар мора да осјети истовремено и реалност прошлости и њену
удаљеност. Вријеме које га одваја од прошлости је испуњено конкретним развитком који
има своје резултате и посљедице које посредно дјелују на његово искуство. Историчар
прошлост мора учинити разумљивом, открити опште линије, смисао и вриједност
збивања. Отуда се историјом не може називати откривање и приказивање што је могуће
већег броја чињеница једног одређеног одсјека прошлости. Долазимо до закључка да се
историја не може одвајати од историчара. У процесу историјског сазнања историчар игра
веома активну улогу, јер документи никад не говоре сами, нити је у њима сакривена
историјска стварност. Документима историчар мора да поставља питања, да чини сталан
напор да открива смисао у вијестима које му преко докумената долазе.

Ова велика улога човјека – историчара нас доводи до нових проблема. Преко
човјека који је увијек припадник једне одређене класе, дио једне друштвене средине,
непрекидно се садашњост уплиће у тумачење прошлости. Било преко отворене
пристрасности и заступања одређених класних националних или сталешких интереса,
било у облику несвјесног преношења у прошлости оних схватања која владају у средини у
којој живи историчар. На сваком кораку наилазимо на примјере који илуструју један или

1
други случај. Нпр. историјска литература која настаје око територија за које се боре двије
државе, или националне историје појединих народа у периоду бујања национализма у 19.
и 20. вијеку, или на гледање на Париску комуну или Октобарску револуцију у дјелима
њихових противника.

Позитивистичка историографија је у жељи да достигне у сигурности и тачности

природне науке хтјела да искључи сваку пристрасност, наклоност или слабост. Идеалан
историчар мора да је потпуно неутралан и да вјерно репродукује историјску стварност.
Код просуђивања и оцјењивања „објективизма“ морамо имати на уму разлику између
отворене или прикривене пристрасности и стављања историје у службу одређених
политичких, социјалних, вјерских, националних или било каквих тенденција или покрета,
и нужну, неизбијежну „необјективност“. Човјек је спутан везама друштвене и идеолошке
зависности, његово мишљење и читав духовни живот су зависни од знања, идеја и
осјећања који владају у једној епохи. Свијет идеја је са своје стране одређен класама и
њиховим супротностима, преко њега мисао појединца не постаје само временски
условљена, већ и класно опредијељена.

Вриједност резултата истраживања зависи од способности историчара да примјени

историјски метод и од самог познавања метода.

Постоји дуг и компликован пут од историјских извора, као јединог средства

упознавања прошлости, до готових резултата који се износе у облику усменог или
писменог састава. Изграђена су бројна и танана правила која сачињавају историјску
методологију. Током времена та правила су се мијењала и усавршавала, јер је пракса у
току времена откривала недовољност или ограниченост домашаја поједних правила, а
упоредо са тим су се стварала и утврђивала нова правила. Методологија се усавршавала
упоредо са напредовањем науке.

Историјска методологија се састоји из четири дијела:

1. Прикупљање и познавање историјских извора;
2. Критике (спољашња или критика текста и унутрашња или критика исказа);
3. Синтеза;
4. Експозиција.

2
 У раду на историји све почива на историјским изворима, па се први дио метоодологије
односи на њихово прикупљање и познавање. Извора у свијету постоји непрегледан број. У
почетку су ријетки, нарочито за период до 12. вијека, затим њихов број расте, до 16. вијека
су већ врло бројни да би у 19. вијеку постали непрегледно море. То важи за документе, а
када се у обзир узму разни остаци старијих времена онда и у сиромашним периодима има
извора. Већ у 16. вијеку започело се са публиковањем извора у појединим књигама или
великим колекцијама. Тај рад је временом све више напредовао. Поједини документи су
умножени штампом и постали приступачни великом броју и омогућили напредак
историје. Међутим, штампаним публикацијама обухваћен је само мали дио изворне грађе
и то по правилу за старије периоде историје, али се исто тако публиковало и за новија
историјска раздобља по разним критеријумима. Историчар се, на првом мјесту, мора знати
оријентисати у публикацијама извора и колекцијама; мора познавати рад установа у
којима се историјски извори чувају (архиви, библиотеке који имају своја обавјештајна
средства: инвентаре и каталоге). Дио методологије који учи како се налазе историјски
извори назива се хеуристика. Знање се не може ослонити само на изворе, нити за
историјски рад може бити довољно само познавање извора. Врло су ријетки извори који
већ нису проучени, о којима нико није писао или их користио. Због тога морамо познавати
и историјску литературу која говори о тим или сличним изворима, о времену из којих
потичу и о разним другим околностима. О историјским дјелима, часописима и разним
другим публикацијама пружају нам податке различите библиографије (пописи књига и
радова).

Историја је постала наука тек пошто је научила да поставља питања: да ли су

извори аутентични, да ли су сачувани у правом облику у коме су настали, да ли су у стању
да причају истину и да ли хоће да говоре истину? Тај задатак, повезан са низом других,
испуњава дио историјске методологије који се назива критика. Разликује се:
1. спољашња критика или критика тексата која утврђује у каквом стању је текст
извора и труди се да га реконструише, као и да утврди његову аутентичност и
ближе податке о времену и мјесту настанка и личности аутора, уколико се у самом
тексту не наводе; и
2. унутрашња критика или критика исказа извора чији је задатак да покаже може ли
се, и у којој мјери, поклонити повјерење ономе што извор казује.

3
 Критика је најважнији дио историјске методологије и њеним усавршавањем омогућени
су најкрупнији кораци напријед у развитку историјске науке. Развитком критике из
историје су прогоњене легенде, непоуздана традиција и многобројне и разноврсне
заблуде, а у исто вријеме је расло повјерење у њене могућности и способности да открива
истину.

Када је критика помогла да се утврди поузданост чињеница о којима извори говоре, на

ред долази најтежи дио историјске методологије који се назива синтеза, а бави учењем о
томе како се повезују чињенице, успостављени развојни токови и како се врши
уопштавање и синтеза појединих тако добијених елемената.

Прави завршетак сваког рада на историји налази се у писменом или усменом

саопштавању резултата. Излагање резултата се врши у саставима који имају одређену
форму. О формама и изражајним средствима у историјским радовима учи експозиција,
посљедњи дио историјске методологије.

4
Историјски извори

Преко историјских извора историчар упознаје прошлост. Историјски извори су

текстови, предмети или чињенице из којих можемо црпити сазнања о прошлости.
Текстови као извор не захтијевају никаква ближа разјашњења. У погледу предмета се
треба подсјетити на камено оружје и оруђје које говори о животу преисторијских људи.
Поставља се питање како чињенице могу бити историјски извори? У модерној историјској
науци чињенице служе као извори. Чињеница да је у језику Јужних Словена велики број
назива који се тичу црквеног култа латинског поријекла свједочи да је латински елемент
морао одиграти неку улогу у најранијем ширењу хришћанства међу Словенима на
Балкану. Чињеница да и данас на територији Грчке и Албаније постоји велики број назива
мјеста словенског поријекла говори да су некад ови крајеви били насељени Словенима.

Историјски извори се нису увијек овако широко схватали. У вријеме када се

формулисала историјска методологија у историјске изворе су се рачунали само текстови.
То је била посљедица веома уског интересовања за историју политичких догађаја и
неразрађеност метода; у то вријеме су историчари радили искључиво на основу текстова.
И много касније, под крај 19. вијека, француски историчар Шарл Сењобс, један од
најпознатијих теоретичара позитивистичке методологије, је тврдио да се „историја прави
помоћу докумената“. Касније су се и предмети, нарочито под утицајем археолошких
метода и резултата у проучавању преисторије, почели рачунати у историјске изворе.
Поред оруђа и оружја, умјетничких споменика и грађевина, подразумијевали су се и
остаци људских скелета из преисторијског периода и трагови људског дјеловања у
природној средини. Тек у новије вријеме, појам историјских извора проширен је до те
мјере да обухвата и чињенице. Има и покушаја да се појам историјских извора још више
прошири тако да би обухватио и податке о људској природи и природној средини, као и
историјска знања која омогућавају да се разумију други извори. Овако широк појам извора
за које се употребљава назив „извори историјског сазнања“ није методолошки оправдан.
На једној страни се тиме потенцира биолошка страна човјековог бића која је изван
стварног домена историје, а на другој се прави збрка тиме што се у изворе рачунају знања
добијена из извора.

5
Подијела историјских извора

Историјски извори обухватају велики број веома различитих елемената. Од камене

сјекире до дјела модерне архитектуре, од средњовјековне хронике до свеске неког ђака.
Због тога се веома рано осјетила потреба да се изврши подјела и класификација извора.
Учињен је читав низ покушаја подјеле са разних становишта. Многа од њих су била више
формалистичка на примјер, по материјалу или облику и сл. У ствари, једина оправдана
полазна тачка у подјели извора може бити њихова вријеност за истраживање. Таквој
подјели са гледишта критике извора се пребацивало да је произвољна и да не рачуна са
карактеристичним обиљежјима које пружа сама суштина извора, већ да та обиљежја уноси
извана. Иако ова подијела доводи до сулчајева да се исти извори могу рачунати у разне
групе, она ипак има, и пред оним пробелмима који су логички дослиједни, ту предност да
је практички далеко кориснија.

Са гледишта критике извори се могу подијелити на више начина:

1. Према односу на догађаје или ствари о којима говоре могу се подијелити на изворе
првог реда и изворе другог реда;
2. Према односу извора према истраживачу могу се подијелити на примарне и
секундарне;
3. Према сазнајној вриједности се могу подијелити на остатке и традицију;
4. Према садржини се могу подијелити на изворе за историју привреде, права,
друштва, умјетности, религије итд;
5. Према поријеклу се могу подијелити у разне врсте извора нпр: новац, повеље,
извјештаје, акта, новине итд.

Подијела на изворе првог и другог реда може се примијенити на текстуалне изворе

(писмене и усмене) и то прије свега на оне који су настали са циљем да о нечему
посвједоче. Изворима првог реда (негдје и извори прве руке) називамо оне изворе за које
се може утврдити да су имали непосредан додир са догађајима о којима говоре. Сви
остали спадају у изворе другог реда. У ствари сваки извор, уколико није намјерна
измишљотина, говори ствари које се у крајњој линији заснивају на неком извору првог

6
реда. Извори првог реда и поред тога што већ по дефиницији имају непосредан додир са
догађајем постављају извјесне проблеме. На првом мјесту искрсава питање да ли је и у
кликој мјери очевидац од кога нам потиче извор могао по своме положају у самом
догађају, своме ставу према њему, и по својој интелигенцији, способности опажања да
вјерно пренесе истину о догађају. Поред тога се поставља питање о становишту извора,
евентуалној пристрасности, тенденцији. Код извора другог реда остају сва та питања и
добијају у толико више у значају уколико је више посредника. Нови проблем се појављује
у вези са односом према првобитном извору: у којој мјери је он вјерно пренијет, гдје је и
колико измијењен у ком смислу итд.
Упоредо са овом подијелом употребљава се и једна заснована на истом начелу. То је
подијела на савремене и касније, односно домаће и стране изворе. Те су подијеле врло
сличне али нису идентичне. И код посљедње двије наведене подјеле се подразумјева
однос извора према догађају, јасно је на примјер, да доњи извор мора имати неког
посредника и да према томе није извор првог реда, исти је случај са страним изворима. За
основу се узима временска односно просторна удаљеност због тога су ове подјеле уже и
конкретније од подјеле на изворе првог и другог реда. Код оне врсте извора која је
настала са тежњом да говори потомству или савременицима о неком догађају лако се
дешава да савремени извор није у исто вријеме и извор првог реда, на примјер, када није
био присутан догађају већ прича на основу вијести неког посредника.

Подијела на примарне и секундарне изворе је уведена тек у новије вријеме и

методски је потпуно оправдана. Међу историјским изворима има и таквих који нам говоре
на основу другог, по правилу старијег, извора који нам је такође сачуван. Разумљиво је да
такав извор има сасвим другачију улогу у истраживању него онај који нам као једини
говори о неком догађају или појави. Ова подјела је драгоцјена зато што омогућава да се
повуче линија између извора и литературе. По дефиницији би у историјске изворе спадала
и дјела историчара која говоре о неком раздобљу из даље прошлости. Таква дјела су,
међутим, написана на основу извора који су сачувани и приступачни другима. Разумљиво
је да истраживања морају бити заснована на изворима, а не на оваквим историјским
дјелима. У историјској терминологији се она и не називају изворима већ литературом. Но

7
има и секундарних извора који се не рачујану у литературу, већ у изворе у правом смислу
ријечи. Нпр, средњовјековна историјска дјела која у свој састав укључују неки други
старији спис. Суштина цијеле подјеле је у томе што једна вијест ма колико пута
поновљена не добија ништа у вриједности. Вриједност за историјска сазнања има само
онај први извор из кога су сви остали црпили обавјештења. Дешава се да извор који је
дуго сматран за примаран постане секундаран због тога што се открило да је
искоришћавао вијести неког старијег извора.
Доказ у историјском истраживању може бити само примарни извор. Због тога у
практичном раду морамо строго одвајти изворе од литературе која, као што смо рекли,
спада у секундарне изворе. Литература се у историјским дјелима наводи због разноврсних
допунских објшњења и сл. или због заузимања става и супротстављања туђим
мишљењима или објашњењима, а никако као доказ.

Подјела на остатке и традицију је у методском погледу најважнија, иако је понеки

историчари оспоравају. Ова подјела се заснива на чињеници да су неки извори
свједочанства по вољи својих аутора, а да су други настали узгредно као саставни дио
историјског збивања о коме нам говоре. Они извори који су настали из намјере да пруже
обавјештења спадају у традицију, док они који представљају свједочанства самим тим што
су остали сачувани спадају у остатке.
У остатке спада веома велики број врста извора међу њима велики број писаних
извора (текстова). Ту долазе све чињенице које служе као извори, затим обичаји, обреди
итд. Натпис на неком египатком храму у коме се прославља владалац који га је подигао
рачуна се у традицију, сам храм је остатак. Живот Немњин од Св. Саве је изразити
примјер традиције, Немањина повеља манастиру Хиландару је остатак. Један исти извор
може, и то је доста чест случај, спадати и у остатке и у традицију, зависно од тачке
гледишта. Једна народна пјесма из ускочког циклуса на примјер, спада у традицију
утолико што свјесно тежи да прослави ускоке и опјева њихове борбе, иста та пјесма,
међутим, као резултат културног стања свог времена, као свједочанство о једном укусу,
као огледало у коме се одсликавају идеали једне средине, спада у остатке.

8
 Традиција обухвата:
1. Усмену традицију (митови, легенде, пјесме историјског садржаја, усмене
генеалогије...)
2. Писану традицију (анали, хронике, историје градова или држава, биографије,
аутобиографије, мемоари...)
3. Публицистичку традицију (летке, новине, књиге о државној политици влада,
листове, писма намјењена јавности...)
4. Ликовну традицију (композиције историјског садржаја и сл.)

Остаци су разнолики и многоврснији, а обухватају:

1. Материјалне остатке (остатке зграда и станова, архитектонске споменике, оруђа и
оружја, предмете свакодневне употребе, новац, тјелесне остатке и сл.)
2. Друштвене остатке (обичаје, обреде, институције, језик, лична, географска и друга
имена итд.)
3. Писане остатке (законе, акта, повеље, преписке, записнике, регистре, рачуне,
признанице...)

У чему је значај ове подијеле која допушта да се исти извори сврстају у обје групе?
Остаци и традиција траже различити приступ и различити критички поступак
истраживача. Традиција даје повезану слику догађаја коју је обликовао аутор. У томе
лежи предност традиције пред остацима који су, по правилу, неповезани међу собом.
Традиција непосредно говори о збивањима, док из остатака тек историчар извлачи
податке и то у оној мјери у којој је способан да их открије. Баш због тога они извори који
спадају у остатке, по правилу, не могу да обмањују, што са традицијом није случај. Главни
напор историчара кад ради са изворима који спадају у традицију сасатоји у томе да се
извор искористи, тј. да се употријеби као свједочанство. Било је потребно да се историјска
методологија у великој мјери развије и усаврши да би се остаци у већој мјери искористили
као историјски извори. Данас се може рећи да остаци у раду историчара предност имају
пред традицијом. У старијој литератури, нарочито француској, ова подијела је имала

9
други назив. Оно што одговара традицији називало се наративним, а оно што одговара
остацима документарним изворима.

Подијела по садржини, односно области историје за коју извори пружају податке,

је чисто практичне природе. Она служи за то да се у непрегледном мору извора за разне
периоде историје издвоје врсте извора подједнако важне у свим раздобљима. Примјер,
једна медаља из 15. вијека је у сваком погледу интересантан извор, њен натпис може
говорити о некој личности, догађају, поводом кога је искована, а да о томе свему не знамо
ништа из других извора. Поред тога, она је свакако веома важан извор за историју
ликовних умјетности. У 19. вијеку се практично не може десити да медаља говори о
нечему што са друге стране није већ познато. Она остаје извор за историју умјетности и то
само за једну одређену грану. Други примјер, Душанов законик је извор за читаву српску
историју 14. вијека и историју права, друштва, уређења, привреде итд. Један закон из
друге половине 19. вијека већ има неупоредиво мањи значај и за њега ће бити
заинтересована само нека грана правне историје. Уколико се више ближимо нашем
времену број извора се нагло повећава, а упоредо с тим и потреба да се издвајају и
посебно третирају извори за поједина подручја историјске науке. У овој подијели се групе
могу према практичним потребама подијелити на изворе за историју привреде, права,
друштва, умјетности, цркве, за ратну историју итд.

Важније врсте извора

Историјска методологија мора водити рачуна и о најважнијим изворима за

поједине епохе. Разне врсте извора траже различити приступ од стране историчара и често
веома особени критички поступак, судјеловање различитих помоћних дисциплина. Често
технички гледано разне врсте извора су сакупљене и чуване у различитим установама,
имају своје пописе и обавјештајна средства и слично. Због тога историчар мора бити
упознат са главним врстама извора. То је могуће само у општим цртама, јер постоји врома

10
велики број извора и њихови проблеми су различити у појединим периодима. Тек посебне
методологије (античке, средњовјековне, модерне историје и сл.) могу пружити детаљнији
и потпунији преглед врсте извора.

Идући од најновије историје ка све дубљој прошлости прво се сусрећемо са

изворима насталим из модерне технике биљежења. Ту спадају фотографије, филмови,
фонограми и магнетофонске траке. Њихова употреба је све масовнија у многим областима
живота. Одликују се тиме што механички вјерно биљеже тонску или визуелну страну
збивања, или обје истовремено. Предмет историјске критике нису сами резултати
биљежења (мада су фалсификовања и изопачавања могућа путем монтаже или слично),
већ избор оног што је биљежено. Овакви извори су нужно фрагментарни и настали су по
свјесном избору у коме су могле да дођу до изражаја различите тенденције. Биљеже се
крупнији догађаји, говори, дискусије на састанцима итд. Тонске или фото биљешке имају
улогу доказног материјала, и у том смислу су нарочито интересантни за историју. Ове
врсте извора чувају се у архивима који их на посебан начин описују и стављају у
употребу.

Најбројнији и најзначајнији по својој улози у историјском истраживању су извори

настали из разноврсних пословних односа. Те врсте извора и данас преовладавају, а могу
се пратити све до веома далеке прошлости. Најглавније су двије врсте: повеље и акта. Обје
врсте представљају писмена свједочанства пословне или правне садржине настале током
дјеловања установа или појединаца. Повеље се одликују тиме што су састављене у више-
мање одређеној форми, и што су, по правилу, настајале појединачно садржећи у себи све
елементе обављеног посла који је био повод њиховог настанка. Акта су, међутим,
састављена у слободнијим формама и настајала су у већем броју поводом истог посла.
Свака повеља је, у извијесном смислу, индивидуалност, акт само саставни дио фасцикла.
Повеља се може разумијети сама за себе, а атк тек у заједници са осталима. Хронолошки
посматрано повеље и акта се смјењују. До 16. вијека је суверено владала повеља (мада је
било и аката), а од тог доба повеље, усљед компликованости послова и развитка
административне праксе, узмичу уступајући мјесто актима. У новије вријеме повеље су
добиле извијесну парадну улогу (разне дипломе), док су акта потпуно преовладала. И
повеље и акта представљају остатке, њихова сигурност и погодност за историјска

11
истраживања је веома велика. Пошто су настали узгредно у току обављања послова, ови
извори, у цјелини узев, не обмањују нити искривљују истину. С друге стране од свих
остатака ови извори су намјање „немушти“ и дају највише података. Најважније је питање
аутентичности. Она се утврђује веома сложеним и нијансираним поступцима.
Утврђивањем аутентичности повеља на основу писма и форме бави се посебна помоћна
дисциплина која се назива дипломатика. Код испитивања аутентичности аката се мање
пажње посвећује анализи форме, а више узајамном односу између појединих аката. Како и
пословима понекад постоји тежња да се ствари из разних интереса нетачно прикажу
могуће је, и није чак и ријетко, да аутентичне повеље или акти садрже неистините
податке. Зато је у раду са овом врстом извора веома важана и унутрашња критика која
испитује истинитост исказа. Акта се могу подијелити на: спољнополитичка, управна,
војна, судска, финансијска итд. Неке од ових врста представљају посебне проблеме. Нпр,
код спољнополитичких се, нарочито за старија времена, мора водити рачуна о томе да се
преписка водила двоструко, по једном каналу за који се вјеровало да може доћи у
непожељне руке, и по другом, строго тајном. Подаци су се у таквим случајевима веома
разликовали. Савсим особито опрезност и критичност захтијевају, због своје природе,
шпијунски и конфидентски извјештаји. Код судских аката се мора пазити шта је од
ранијих исказа свједока већ на самом суду одбачено као сумњиво и непоуздано итд.

У ову групу извора спадју разноврсни регистри. У велике књиге су сукцесивно

уношени подаци одређене вресте: о порезима, о издатим упутствима или наредбама,
додијељеним земљиштима, приходима и расходима итд.

У ову групу извора можемо убројити и законе и законодавне текстове. Они су

обично сачувани у веома поузданим текстовима; али немаћу питање у којој мјери су били
поштовани и спроведени у живот.

Једна група извора је настала из средстава за обавјештавање. Ту су на првом мјесту

новине као организовани облик преношења вијести, а затим разни публицистички
претходници новина: леци, штампани говори, штампана писма, памфлети итд. Новине су
се нагло прошириле од почетка 19. вијека када је пронађена машина за брзо штампање.
Њиховој све већој улози допринијело је и усавршавање средстава комуникације. Новине
се као извор често корите, али увијек са свим предострожностима које налаже историјска

12
методологија. Питање аутентичности, времена и мјеста настанка се уопште не поставља.
Новине су веома непогодне за фалсификовање, а носе податке о излажењу. Теже је са
ауторима који се често јављају анонимно или псеудонимно, утврђују се испитивањем
стила и архивским истраживањима. Најважнија је унутрашња критика. Поставља се у свој
оштрини питање обавјештености и жеље да се каже истина. Веома се често црпило из
непоузданих извора, али су једне новине преписивале од других. То је околност која се
мора узимати у обзир кад се на примјер употребљава штампа као извор за историју Првог
српског устанка. Поред тога новине су веома рано постале оружје појединих политичких,
друштвених или привредних кругова и посматрале су ствари и обавјештавале из
нарочитог угла. О тој ангажованости у политичким борбама историчар мора стално
водити рачуна кад користи новине као историјски извор. Новине се чувају у
блиблитекама, углавном постоје пописи ове врсте публикација. Код нас је врло корисна
књига В. Драговића, Српска штампа између два рата, Београд, 1956. године.

Историографски извори су раније највише употребљавани у раду историчара. Они

постоје у свим временима. Већ стари вијек је имао своје историјске писце и значајна дјела.
Психолошки коријени појаве историјских дјела на одређеном степену развитка појединих
цивилизација су двојаки: с једне стране се јавља жеља да се дјеловање људи спасе од
заборава, а с друге, потреба да се сазна како је некда било. Стари вијек је дао и основне
форме историјског приказивања које су се одржале и кроз читав средњи вијек. Званичне
листе вршилаца разних јавних функција, вођене из године у годину и допуњаване
подацима о догађајима достојним да се запамте (ратови, епидемије, природне појаве),
представљају језгро из којих су се развили анали. Излагање је у њима неповезано,
чињенице се просто нижу хронолошким редом. Касније се назив анали употребаљавао и
за историјска дјела појединих писаца. Из легенди, пјесама, митова и сл. се развила друга
врста историографских дјела: „историје“ у ужем смислу. У њима су врло јасно изражене
умјетничке амбиције, а и читаоци су их примали као књижевна дјела. Умјетничкој форми
је све било потчињено осим захтјева да се износи истина. Да се не би нарушавало стилско
јединстово у оваквим историјским дјелима нису навођена писма или документи, већ је
њихов садржај преливен у фиктивне говоре и тиме је реторика којом су била прожета ова

13
дјела, још појачавана. Трећи облик: биографије се одржао непрекидно све до нашег
времена. Казивање у биографијама је усредсређено око неке, по правилу, истакнуте
личности. У средњовјековним и античким биографијама има више умјетничких тежњи
него критичности. У средњем вијеку су неке од ових основних форми добиле извјесне
особености. Хроника је сродна са аналима по хронолошком начелу у излагању, али је
излагање повезано у оквир веома широк. Многе средњовјековне хронике теже за тим да
буду „свјетске историје“. Специфичка примјена биографске форме на излагање живота
светитеља и мученика довела је до појаве хагиографије, у којој поуке и чуда преовладавају
над стварним током живота јунака коме је хагиографија посвећена.

Једну веома сродну групу представљају аутобиографски извори. Постоји неколико

основних врста аутобиографских извора који се међусобно мање или више разликују, али
свима је заједничко то што су и по садржини и по подручју интересовања везане за ону
личност која је текст створила. Као и историографски и аутобиографски извори спадају у
традицију; настали су из свјесне тежње да покажу како су се одиграли догађаји. Основне
врсте аутобиографских извора су: дневници, мемоари и аутобиографије. Аутобиографске
елементе садрже и многи други извори нпр. путописи, акта (нарочито молбе и представке
и службени живописи), повеље итд.

Дневници се одликују тиме што настају постепено (не обавезно из дана у дан) и
што су појединачни дијелови записани непосредно послије збивања које описују. Та
збивања треба да су, по правилу, на неки начин повезана с аутором. Тиме се дневници у
правом смислу разликују од разних службених списа који имају назив дневник нпр.
бродски дневник, дневник неког ратног штаба, дневник рада разних установа. Обично су
дневници писани за личну употребу, али не морају садржати искључиво аутобиографске
елементе, дешава се да се уносе писма, новински чланци, примједбе на прочитано штиво,
практичне прибиљешке.

Меомоари се разликују од дневника утолико што не настају истовремено или

сасвим временски блиско описаним збивањима и што и што дају заокружен и цјеловит
приказ једног раздобља ауторовог живота. У дневницима је забиљежено ауторово
искуство, а у мемораима сјећање на његова искуства. Аутобиографије су, у ствари, једна
подврста мемоара и разликују се тиме што се протежу на читав живот аутора.

14
 Све врсте аутобиографских извора имају велики значај за историјску науку.
Аутобиографски извори су поузданији од историографских, јер већ по својој природи
спадају у изворе првог реда. Између аутора неког аутобиографског текста и збивања које
је у њему описано по правилу нема посредника. Аутобиографски извори нам дају
повезану слику збивања какву бисмо врло тешко могли добити из аката или сличних
текстова који нам дају само фрагменте. Даље аутобиографски извори нам дају живу
представу о општој атмосфери и духовној клими једне епохе, оно што је најтеже докучити
из извора. Често говоре и о збивањима о којима нема никаквих писаних докумената, нпр
због природе самог посла (усмено саопштење, разговор, преговори); или због тајности
(тајни преговори, разговори, засједања). Најчешће се казивање аутобиографских као и
историографских извора допуњава и контролише подацима из докумената, али се дешава
исто тако да аутобиографски извори објашањавају настанак појединих аката или других
докумената. Нпр, документа усвојена на великим састанцима свезника у Другом свјетском
рату (Јалта, Техеран) извјесно корисно освјетљавају мемоари учесника на тим
конференцијама.

Рад са аутобиографским изворима поставаља и низ проблема пред историчаре.

Питање аутентичности се овдје доста често поставља. Постоји читав низ фалсификованих
мемоара које су написали „писци духови“ кријући се иза имена неке познате и
интересантне личности. Мотиви оваквих превара су различити, од чисто комерцијалних
до пропагандистичких. Жртве фалсификата су најчешће мртве личности за које се вјерује
да су могле знати неке тајне из високе политике. Кривотворених дневника и мемоара било
је и раније, зобг тога се пуна пажња мора обраћати на то како је текст сачуван и како је
доспио у јавност, да ли је писан ауторовом руком, да ли има измјена или уметака. С друге
стране је познато да су и у прошлости и данас мемоаре писали људе које је унајмило
аутор. Некада се то чини због недостатка литерарног талента или недостатка времена. У
оваквим случајевима треба утврдити у коликој мјери је само лице чији се живот описује
учестввовало у стварању мемоара или аутобиографије. Најважније је ипак питање које
поставља унутрашња критика. Због чега је написан извјестан аутобиографски текст?
Најчешће су то списи којима се аутори оправдавају или објашњавају своју улогу у
збивањима. За историчаре су нарочито незгодни аутобиографски текстови личности

15
потиснутих из јавног живота. Значајно је напоменути, да ако су мемоари писани у
каснијем животном добу постоји могућност да се нешто сасвим ненамјерно побрка.

Посебну групу писаних докумената представљају писма која могу бити различитог
карактера: аутобиографска ако садрже само саопштења личне природе, пословна кад
настају у пословима или службеним односима, публицистичка кад су намјењена јавности.
Поред тога, писма су и чисто литерарни облик. Позната су још од старог вијека и одржала
су се до данас. Некада су имала строго одређену форму и била су посвећена једној јединој
теми. Временом њихова форма се измијенила, а у данашње вријеме предност се даје
електоронској пошти.

Материјалним остацима можемо назвати групу која обухвата више врста извора
којима је заједничко то што по сазнајној вриједности спадају у остатке, а јављају се у
облику предмета. То су оруђа, грнчарије, дијелови станишта и грађевине, умјетничка дјела
итд. Њихово коришћење тражи специјална знања и методе доста различите од оних које се
употребљавају у раду са текстовима. Најчешће се овакви извори откривају ископавањима
при чему је од великог значаја мјесто појединог налаза, дубина слоја у коме је откривен и
положај у односу на друге нађене предмете. У нормалним околностима је оно што се нађе
у слоју ближем површини земљишта млађе од онога што је лежало у дубљим слојевима.
Код употребе оваквих извора, нарочито за вријеме када нема писаних извора, веома важне
су форме, украси, техника израде итд. Међу овим изврима нарочиту пажњу заслужују
новци, печати и ликовна умјетничка дјела. Новци се јављају веома рано и представљају
драгоцјен извор за историју привреде. Не само њихови натписи, ликовне представе,
тежина и врста метала од кога су ковани већ и само мјесто налаза пружа веома важне
податке. Нпр, налази римског новца изван римских граница нам говоре о употреби новца
код варварских народа и о њиховим привредним везама са Римом и о степену њиховог
привредног развитка. Проучавањем новца се бави једна посебна помоћна дисциплина:
нумизматика. Печати веома много говоре својим натписима и ликовним представама. Њих
проучава сфрагистика или сигилографија. Умјетнички споменици представљају у погледу
критичког истраживања исте захтјеве као и писани извори. И ту је важно утврдити
вријеме и мјесто настанка, аутора итд. Уз то долазе и специфична питања у вези са
формом и проблемима стила. Њихово испитивање тражи посебну стручност.

16
Проучавањем материјалних остатака и међу њима умјетничких дјела баве се посебне
самосталне дисциплине: археологија и историја умјетности.

Усмени извори или усмена традиција, на први поглед се може поставити питање да
ли су то уопште озбиљни извори за историчаре? Одговор није једнак за све врсте усмених
извора. Усмено казивање неког човјека о догађајима у којима је учествовао скоро се не
разликују од мемоара. Усмено казивање је увијек нека врста импровизације, па зато има
више вјероватноће да се појави збрка или грешка. Иначе је сазнајна вриједност усмено
изнијетих успомена и мемоара једнака. Зато се овакви искази или „изјаве“ учесника доста
користе од стране историчара, наравно само за најближу прошлост. Друге врсте усменог
казивања су далеко непоузданије. Код нас се доста често може срести генеалошка легенда,
када људи вјерују да знају своје поријекло неколико генерација уназад. Усмене легенде
везане за неко мјесто, локалитет или споменик су још далеко непоузданије. У заосталим
крајевима су врло бројне и популарне код лаковјерне публике. Најчешће су то тзв.
етиолошке легенде.

17
Критика извора

Давно је прошло вријеме када су се историчари задовољавали простим ређањем

или препричавањем извора и њиховим повезивањем појединим дијеловима текста.
Историја се могла развити у науку тек од када је почела да се пита да ли су извори који се
користе заиста оно за што се издају и да ли је тачно оно што нам говоре. Термин критика
потиче од грчког глагола „кринеин“, који значи издвајати, одвајати и расуђивати. Тај
термин је заједнички разним областима духовне активности и много се употребљава у
свакодневном животу. Врло често се срећемо са књижевном, ликовном, филмском итд.
критиком, затим критиком неке активности, неког човјека итд.

Критика извора не подразумијева само трагање за фалсификатима и неистинама

већ уопште утврђивање степена вјеродостојности и оргиналности извора. Критика извора
је постигла огромне резултате у откривању фалсификата и неистина, али ипак у
свакодневном послу су такви резултати доста усамљени и изузетни. Много више и много
чешће у раду на критици суочени смо са задатаком да откријемо у којој мјери се можемо
ослонити на наше изворе.

Критика има два задатка, да утврди, кад немамо пред собом оргинал једног извора,
како стоје рукописи који су нам сачувани према оргиналу и да ли представљају заиста оно
за што се издају, и, кад је то урађено, да утврди да ли се ономе што нам извор каже смије
вјеровати и у којој мјери? Према те двије врсте задатака критика се дијели на:
1. Критику текста (спољашња критика у старијој терминологији), узима у обзир,
прије свега, формалне елементе; у њој важну улогу играју извјесне посебне научне
дисциплине које се називају помоћне историјске науке.
2. Критику исказа (унутрашња критика у старијој терминологији), у обзир узима
садржајне елементе.

18
Фалсификат, интерполација, заблуда

Различити мотиви наводе људе да кривотворе веома различите ствари. Најчешће је

жеља за материјалном користи основна побуда за ову врсту поступка. Колико има у
промету лажних старина, умјетничких дјела, писма великих људи створених искључиво
зато да измаме новац од лаковјерних колекционара.

Треба добро разликовати фалсификат од неистинитог податка у неком озвору. И

сасвим аутентични извори садрже, не ријетко, неистините податке. С друге стране, могуће
је, бар у теорији, да фалсификат садржи истините податке.

Фалсификату се супротставља аутентичан извор, а оргиналу се супротставља

копија или препис. Када испитујемо да ли је неки извор сачуван у оргиналу или препису
тиме не рјешавамо питање аутентичности, исто такође не рјешавамо питање да ли су и у
којој мјери истинити подаци које нам извор даје. Оцјењивање вјеродостојности је резултат
критике исказа (унутрашње критике) и независно је од питања оргиналности и
атентичности. Кад кажемо да је извор аутентичан ми тврдимо да је он заиста оно за шта се
издаје, тј. тврдимо да није фалсификат; кад кажемо да је неки извор оргиналан или очуван
у оргиналу ми тврдимо само да је он у оном стању у коме га је створио аутор односно
канцеларија или установа која га је израдила, другим ријечима, тврдимо да није у питању
копија, препис или превод; када кажемо да је извор вјеродостојан тврдимо да су подаци
које он пружа истинити.

Поред правих фалсификата постоје и извијесни прелазни облици код којих је извор
као цјелина аутентичан али су неки његови дијелови измијењени. То су интерполације
(уметања) дешава се да се у аутентичној и оргиналној повељи иструже или избрше
неколико редака и да се унесе нов текст у коме се, на пример, додају имаоцу повеље
посједи којих није било првобитно у повељи и које у ствари није добио. Догађало се да су
приликом преписивања читави нови пасуси допсивани у повељу.

Постоји још једна врста уметака у аутентичне текстове насталих већином без
намјере да се фалсификује. И некада су читаоци на ивицама рукописа (у маргини),
биљежили своје примједбе или допуне. Касније се дешавало да преписивач рукописа

19
такве биљешке, које су стајале са стране поред текста, приликом преписивања унесе у сам
текст. Такви умеци који су најчешће кратки називају се глосе.

Извор може бити у цјелости аутентичан, али научници усљед недовољних знања,
несавршених метода вјерују да је фалсификат. У том случају говоримо о заблудама.
Историчари су у заблуди кад фалсификат употребљавају као аутентичан извор, а исто тако
када аутентичан извор сматрају за фалсификат. Дешава се да историчари сматрају један
извор за нешто што он у ствари није, нпр. Ђура Даничић је биографију светог Саве од
Доментијана, односно Теодосија.

Критика исказа (унутрашња критика)

Послије темељно обављене критике текста и интерперетације, сазнали смо шта

аутор извора говори. Још нисмо поставили питање у ком односу то што говори стоји
према стварности.

Цијели проблем може се упростити и свести на два основна питања:

1. Да ли је извор могао да нам каже истину?
2. Да ли је хтио да каже истину?

Бројни и разнолики узроци могу дјеловати на аутора и у једном и у другом смислу.

Ако се изузме несигурност и разне могуће тенденције, сигурност и искреност онога

што на један извор казује зависи од тога колико је аутор знао о ономе о чему се прича.
Идеално изгледа случај када је аутор био свједок очевидац догађаја о којима говори.
Међутим, и ту постоје извјесни проблеми. Догађаји могу да узбуде и доведу посматрача
изван равнтеже, могу да буду судбоносни по њега и да га онемогуће да утиске нормално
прима. Веома је чест случај да људи нису били у положају да виде или непосредно
опажају оно о чему причају као нпр, неки нижи чиновник који прича о одлукама неког
високог политичког тијела, или ратник који причао о читавом току битке која се

20
одигравала на великом простору тако да је искључено да је могао имати непосредан увид
у све догађаје. Неко је могао бити присутан, али не и способан да разумије збивања.

Ипак, постоје и чињенице које нико не може сазнати непосредним опажањем, нпр,
нечије намјере, жеље, колебања, неки статистички податак до кога се долази
пребројавањем огромног броја јединица, суд о карактеру неког човијека и сл. У такви
случајевеима се увијек треба запитати одакле је сазнао те ствари и колико су поуздани
његови извори. Познати су случајеви да је неки истраживач могао да присуствује догађају
који описује, а да то није учинио због немарности или неког сличног разлога. Обично се
то дешава са описима неких догађаја који теку по одређеном програму. Опис се саставља
не на основу посматрања већ на основу таквог програма. Неистинитост се обично опази
кад је у програму наступила нека непредвиђена промјена. Као примјер могу се издвојити
писци неког свједочанства који су усљед неких психичких дефеката причали о ставрима
које нису могли видјети, чак и онима које се нису могле догодити. Велики је број
свједочанстава из средњег вијека, о разним чудима, приказивањима светитеља или давно
умрлих личности и слично. Људи могу да буду жртве сопствених или колективних
халуцинација. Сродне са овим су појаве тако јаких предрасуда или предубјеђења да их
наводе да не виде понешто од онога што се збило, или виде нешто што се није збило.

Од значаја је и питање утицаја средине, мјеста и времена на способност аутора да

види ствари у правој свјетлости. Општа духовна атмосфера једног доба се одржава и на
списима насталим у њему. Најзад, и литерарни и умјетнички стил једне епохе може
дјеловати на поузданост исказа наших извора. Позната је ствар да су антички и
средњовјековни писци стављали у уста великим личностима које описују, извјесне говоре
који ови никад нису одржали, просто зато што је захтијев форме био такав. Још је један
стилски захтијев био врло опасан за вјеродостојност причања средњовјековних и
хуманистичких историчара. Они су се у опису догађаја, нарочито битака и ратних
дејстава, дословно служили реквизитима позајмљеним из античких писаца.

Из свега наведеног могу се извести извјесне методолошке поуке. Прије свега мора
се увијек имати на уму оно што нам је спољашња критика (критика текста) дала о
личности аутора, његовом крају и времену, његовом образовању, зависности од других
писаца итд. Све је то потребно да би се могла процијенити његова могућност да поуздано

21
зна ствари о којима говори. Затим је потребно одвојено разматрати сваки поједини исказ и
открити његов прави карактер: нпр, дали је опис, да ли је бројни податак, да ли је оцјена
карактера или смисла нечега, да ли је мишљење о нечему итд. Свака та врста исказа има
своје особености. Неки средњовјековни писац је могао, ако је био присутан, тачно описати
пут неке војске и разне згоде на походу, али је врло тешко могао дати приближну бројну
процјену њене величине.

Историјски и праткично исто толико важно је и питање да ли је наш извор хтио да

каже истину. Многобројни су и разнолики општи и посебни мотиви који људе могу
навести да искриве истину о стварима о којима говоре.

Тежња за постизањем неке користи је један од најјачих општих мотива. Он дјелује

на појаву фалсификата, али исто тако и на искривљавање и извитоперивање података у
аутентичним документима. Нарочито су оваквом кварењу изложени извори, који иначе
уживају велико повјерење – документарни извори, повеље, акта итд. Није само интерес
појединца да се заобиђе истина већ и интерес разних група: вјероисповјести, политичких
странака, држава... Колико је нетачних података у аутентичним државним актима који се
тичу спољне политике појединих држава. Важно је уочити када се у једном извору на
једном мјесту открије лаж из неког интереса, мора се бити нарочито опрезан према свим
мјестима у извору која иду у прилог тог интереса. Још једна практична методска поука
била би, ако се у једном извору открију обмањивања која говоре или се могу схватити
тако да су супротна том интересу. Био је то очигледно важан факат јер би га иначе аутор
заобишао и прећутао, а поготову га не би измислио.

Мотив усљед кога може доћи до свјесног искривљавања истине може бити и страх
и притисак. Људи могу обилазити или избјегавати истину и у писменим и у усменим
исказима усљед страха од угрожавања безбиједности или живота (неслагања са режимом
некада су се плаћала главом). За критику ове врсте и откривање оваквих деформација
важније од самих текстова је познавање опште ситуације у амбијенту у коме су настајали,
те се разумије се, морамо увелико служити подацима које је дала критика текста о аутору,
његовор времену, средини, његовом животу итд.

22
 Не мора само страх за живот да буде разлог због кога ће људи прећутати истину
или слагати. Постоји веома јак притисак устаљених правила, норми, формалних поступака
итд. коме се људи прилагођавају и у томе почине понеку некоректност према истини.
Бројни формални захтјеви везани за услове да један документ добије све ознаке
аутентичности повод да се понеки податак донесе нетачно. Лијеп примјер за то пружају
средњовјековне повеље. Нпр, у неким повељама постоји списак дворских и државних
достојанственика који су се наводили као свједоци. Међутим, личности нису увијек биле
лако на окупу кад се повеља издавала, а њихова имена су ипак унесена у њу. Таква повеља
је несумњиво аутентична и њен основни садржај је сасвим истинит, али нису истинити сви
пропратни детаљи.

Симпатије и антипатије су веома чест повод да се ствари ретуширају или

деформишу, да се штошта прећути због чега оно што је речено добија други смисао.
Друкчији су извори о српској историји 19. вијека једног либерала и једног радикла итд.
Ангажовање за неку групу, странку или личност у историји било је толико често да се као
нарочити захтјев и идеал постављало пред историчара да пише „sine ira et studio“. Оваква
пристрасност се обично доста лако открива и код аутора, који се бучно декларишу као
непристрасни и објективни. Критика углавном доста лако открива симатапију или
антипатију и према томе може да се одмјерава сигурност и вјеродостојсност појединих
исказа.

Веома сличне деформације настају код људи усљед таштине, личне, породичне,
националне, конфесионалне итд. Жеља људи да истакну себе или своју ужу или ширу
заједницу долази најјаче до изражаја у придавању већег ранга, значајније и крупније улоге
у збивањима. Нарочито често су ове деформације код групе аутобиографских извора
(мемоара, дневника...).

Извјестан конформизам, жеља да се допадне публици наводи понекад ауторе да

ствари искривљавају. Најјаснију су примјер надгробни говори.

Већ раније је споменута неопходност да се у критичком поступку суоче разни

искази о истој ствари. То је један веома важан елемент критике уопште, јер само критиком
исказа у ужем смислу долазимо до закључака о већој или мањој вјеродостојности исказа.

23
Позитивисти су тврдили да један исказ није сам за себе научно употребљив, јер му
недостаје потврда. Такав захтјев је, постављен по аналогији са егзактним наукама,
претјеран и научно неоправдан. Његова примјена би имала за посљедицу брисање
огромног дијела људске историје у периодима кад су извори ријетки и кад наша знања
почивају само на једном исказу. То нам, пак, не даје за право да занемаримо потребу
верификације, тј. провјеравања садржине исказа. Она се може вршити и суочавањем не
само са другим исказима већ и са утврђивањем и познатим чињеницама из историјског
развоја.

У случају да нам о чињеницама свједочи само један исказ ми се морамо ослонити

на њега и опрезно користити све резултате критике и разумно се ограђивати од потпуне
сигурности те чињенице. Кад о истом догађају имамо два или више исказа поставља се
питање о њиховом међусобном односу. Разумије се да овом приликом долазе у обзир само
они искази за које се претходном критиком утврдило да су стварно независини. Природно
је да ће искази разликовати усљед различите тачке гледишта свједока, али срж самог
свједочанства би морала да буде заједничка.

Није риједак случај, међутим, да нам разни извори доносе и разне исказе о истим
стварима, исказе који се битно разликују и међусобно искључују. У том случају се не
може правити компромис и у узимати из једног извора једно, а из другог друго. То је
методски недопустиво. У принципу се узима да је једна чињеница поузданија уколико је
потврђује већи број независних извора.

24
Синтеза

Прелазећи на питања која се тичу стварања сазнања о самом историјском развоју,

започињемо најтеже и најпроблематичније поглавље историјске методологије. Скоро је
немогуће рећи поуздано, како се прелази пут од података које нам дају искази историјских
извора до резултата које срећемо у научним дјелима историчара.

Зашто је то тако? Највећи дио разлога лежи у самом предмету историје, у материји
коју проучава, у комплексности појава и процеса у историјском развоју. Извјестан дио се
мора приписати и чињеници да се историчари веома мало баве филозофским и логичким
аспектима свог рада. Разрађивање овог дијела историјске методологије је у највећој мјери
зависно од општег филозофског приступа могућностима и природи историјског
сазнавања.

Најдаље су у овом погледу ишли позитивисти, чији је главни напор био усмјерен ка
томе да историју конструишу као егзактну науку. Постављали су због тога врло строге
захтјеве прије свега у критици извора, и тежили да затим рационално конструишу даље
поступке. Систематски је, са позитивистичке тачке гледишта, овај дио методологије
покушао да разради француски историчар Шарл Сењобс. Пут од утврђене чињенице до
резултата прелазио се, по правилу, кроз „синтетичке операције“. Пошто нам извору дају
прави хаос чињеница, први задатак се, по Сењобсу, састоји у томе да се чињенице
групишу. Груписање би требало да се врши тако да заједно дођу чињенице које се односе
на појаве исте природе. У циљу олакшавања таквог груписања Сењобс је израдио и једну
шематску таблицу људских дјелатности на основу њихових услова, природе и начина
манифестовања. Ту таблицу не вриједи понављати, јер је неприродна и непотребна.
Илустрације ради наводимо да су људске дјелатности биле подијељене на шест група:
материјалне услове, интелектуално дјеловање, материјалне обичаје, економске обичаје,
друштвене институције и јавне институције. Свака од ових група се дијелила на већи број
подгрупа итд. Унутар такве подијеле је требало чињенице груписати по мјесту и времену
да би се добила статичка и развијена слика о некој појави.

Полсије тога је требало сваку чињеницу разматрати из двоструког аспекта: као

нешто јединствено, индивидуално, особено и пролазно и с друге стране откривати шта у

25
њима има колективно опште и трајно. На тај начин се уз извјесне опрезности долази до
знања о појединима заједницама у једном тренутку или њиховој еволуцији.

Извори нам, међутим, не дају потпуну слику већ само њене фрагменте. Та слика
може се надопуњавати тзв. „конструктивним резновањем“. Оно полази од аналогије
између „садањег“ човјечанства и човјечанства у прошлости. Резоновање почива, по
Сењобсу, на два става: једном општем изведеном из искустава и познавања како се ствари
дешавају, и једном посебном који нам даје извор.

Послије тога слиједи образовање „општих формула“, које упркос своме називу
нису резултат уопштавања, већ сажимања на тај начин што се испуштају извјесне
чињенице, јер је немогуће дати у историји мјеста свим чињеницама иако би оне на то
имале права.

На другој страни се упоредо, а добрим дијелом, и насупрот позитивистичкој

методологији стварала једна друга, такође једнострана и несавршена методологија. Док су
позитивисти тежили да историју устроје као науку исту онакву као што су природне
науке, и сметњу у томе напору видјели у несигурности података којима историја
располаже, дотле су њемачки филозофи и историчари, ослоњени прије свега на Кантову
филозофију, доказивали да код историје имамо посла са једним сасвим другим типом
сазнања, сасвим различитим од оног у природним накама. Ова струја је добила
присталице и у другим земљама и данас је доста јака. Најдосљедније је формулисао
њемачки филозоф Вилхелм Дилтај. Полазна тачка учења о „наукама о духу“ је став да
предмет историје предпостављају збивања из прошлости, недоступна опажању и
непосредном повезивању. Ми смо у сатњу да их упознамо само преко представе коју су
оставили у нашој људској свијести. Бавећи се њима ми опет стварамо нове представе у
нашој свијести, па је зато изведен од неких закључака да је свака историја у ствари
историја мисли и, чак, да је свака историја савремена историја. Тај парадоксални став се
заснива на томе да је познавање историје само један мисаони акт зависан од структуре
свјести субјекта који мисли.

Из тога су за методологију слиједиле веома крупне посљедице: историја не може

ни да тежи за објашњавањем, уопштавањем и откривањем закона јер то не допушта њен

26
предмет. Умјесто тога историја тражи разумијевање као једну нарочиту категорију
сазнања. Збивања из прошлости можемо само да разумијемо. То разумијевање се не
постиже, искључиво рационалним путем, већ преко „интуиције“, „симпатије“,
„доживљавања туђег искуства“ итд. Методска начела и поступци су веома непотребни,
отуда се она код историчара ове филозофске оријентације и не разрађују. Далеко више
пажње се посвећује питањима излагања историјске материје него путевима којима се
долази до резултата.

Као што је позитивистичка оријентације претјерано подвлачила све оно што

историју повезује са егзактним наукама, тако је ова отишла у супротну крајност и
претјерано наглашавала и хипертрофисала оно што је код историје особено. Као и у
другим областима знања и у историји се ослањамо на евиденцију и свједочанства, а не
само на опажање. Истинска специфичност прошлих збивања као предмета изучавања се
сатоји у томе што се ни у ком случају не могу поновити ради верификације, као што се то
чини у лабораторијским условима код природних наука. Ни став о јединствености
историјских збивања не може да издржи критику. Све је у извјесном смислу јединствено и
појединиачно. Када се констатује да се историја бави збивањима у њиховој
индивидуалности и посебности онда то говори о оријентацији интересовања, а не о
природи саме материје, која се изучава. Уопштавања су не само могућа у историји него и
неопходна, уопштвања извршена кроз искуство омогућавају нам да уопште схватимо
збивања. Најјачи аргумени у корист „аутономије“ иесторије је онај који се односи на
менталне процесе (намјере, жеље, планове...) као предмет истраживања они заиста траже
нарочити приступ у објашњавању.

Критика овог схватања повлачи за собом и неодрживост методских посљедица које

су из њега произлазиле. На тај начин смо дошли у незавидну ситуацију: одбили смо тако
теоријски неисправан и практично незадовољавајући методолошки приступ позитивиста,
а истовремено обеснажили напоре да се историја схвати као савим специфична духовна
дјелатност са својим особеним категоријама. Умјесто свега тога нисмо у стању да
пружимо један систематски преглед методолошких принципа управо због нерезрађености
овог дијела методологије, коју смо толико истицали.

27
 Прије свега је потребно истаћи да сви историјски резултати нису једнаки по својој
природи и да се за њихово постизање не постављају исти методски захтјеви. Историчари
понекад, и то не ријетко, постављају себи циљ да само испричају ток неких догђаја. Њихов
резултат је туђа једноставна нарација, једнака по своме карактеру било каквом опису.
Овакав резултат је веома близак дјелима старих хроничара. Ипак он се не може сасвим
избјећи и често представља темељ на коме се гради амбициознији покушаји. Ово утолико
прије што се у модерној историографији веома ријетко среће чиста нарација без икаквих
покушаја објашањавања и уопштавања. С друге стране, резултати који су настали из
намјере да се процеси, збивања или догађаји објасне нису без дескриптивних елемената.

Сви ови напори, полазе од чињеница тако значајних код позитивиста и

замишљених скоро као нека самостална, појединачна бића. Сакупљање чињеница и
њихово груписање води неприродном и штетном издвајању појединости и њиховом
изоловању. Подаци појединости из историјског процеса увијек се у мањој или већој мјери
дају повезати са другима, и та повезаност се мора уочавати и користити. Код оваквог
приступа је огроман значај добио план истраживања, тачна свијест о томе шта тражимо о
шта хоћемо да сазнамо и објаснимо. Никакав научни напор се не предузима без
претходних знања о тој научној области. Већ се ослања на претходне резултате. То
омогућава да се откривају проблеми и постављају питања изворној грађи.

Радну хипотезу и план истраживања не треба нипошто побркати са унапријед

припремљеном тезом која се подацима само илуструје. Овакав начин рада је у правом
смислу ријечи озлоглашен, врло често служи да би се „доказивало“ нешто што аутор хоће
да „докаже“ без обзира на документацију и научне разлоге. Историјска литература је
препуна оваквих радова који су увијек тенденциозни и немају уствари везе са науком.

Претходно знање и активан став истраживача судјелују и у даљем раду повезивања

појединости добијених из изворних података у смишљену и организовану цјелину. Прави
пут се не састоји у „груписању чињеница“ по неком вјештачком критеријуму на примјер,
области људске активности и слично, већ у праћењу и откривању веза које постоје у самој
појави која се изучава. Врло често нам подаци из извора не пружају цјеловиту слику, већ
само поједине дијелове тако да смо присиљени да празнине испуњавамо. Нпр, извори дају

28
податке из којих се види са су двије државе у рату, а затим у информацијама наступа
прекид тако да из даљих података видимо да су државе у миру.

Наше знање, изворни подаци и евентуалне комбинације су оспособили да дођемо

до једне дескрипције појаве којом се бавимо. Преостаје послије тога још објашњење и
уопштавање. Наравно, рад не протиче у оваквом одвајању појединих фаза посла,
посматрано изоловано ради прегледности и јасности. Веома је заплетено питање о
објашњењима у историјском раду. Под објашњењима се подразумијева довођење у везу
једне појединачне појаве са неком другом или читавим низом других који је „проузрокују“
или „условљавају“. Другим ријечима се може рећи да се оно што објашњава подводи под
неко опште правило или закон. Историјско објашњење је врло блиско објашњењима које
даје здрав разум и која се досита разликују од објашњења у егзактним наукама. Здрав
разум очигледно из читаве масе узрока и услова селекцијом издваја један који је на свој
начин најважнији док све остале несвјесно подразумјева. Објашњење које дају историјски
историчари сродно је оваквом типу објашњења и по недовољној прецизности и по
селекцији и занемаривању читавог низа „споредних“ услова или узрока. Најчешће се
јављају код историчара „каузална“ објашњења која имају за циљ да укажу на узрок појава.
Као типично се може узети овакво објашњење: „Балканске државе пале су под турску
власт јер су биле војнички слабе и политички разједињене“. Ту се очигледно пад под
страну власт доводи у везу са општом појавом да војнички слабе државе подлијежу јачима
и да је одсуство јединства знак слабости. Многа каузална објашњења не садрже
карактеристичне узрочне везе „због“, „јер“..., јер се њихово нагомилавање избјегава из
језичких стилистичких разлога. Услов правилог објшњења зависи од тога да ли је веза
између појединачне појаве и општег правила добро успостављена и од тога да ли је
„опште правило тачно“. „Опште правило“ по коме слабији губе ратове се такође може
сматрати као тачно. Том објашњењу се може замјерити да је сувише уопштено и површно.
Објашњавајући економске појаве ми се не можемо задовољити емпиријским
уопштавњаима типа „слабији губе ратове“ већ морамо знати правилности и законитости у
привређивању, тек тада можемо дати правилна објашњења. Слично је и са психологијом,
социологијом и читавим низом других наука. Отуда долази до оних често превеликих
захтјева за образованошћу историчара у читавом низу других научних дисциплина. Због
оваквог коришћења резултата других наука оне су убрајане у „помоћне историјске науке“

29
иако то нема никаквог оправдања. Историја се само користи резултатима до којих су оне
дошле на свом посебном домену о својим посебним методама.

Каузална објашњења нису једини тип којим се служи историчар. Има објашњења
која се своде на укључивање једне појаве у неки познати развој, нпр, „стварање државе је
први корак на путу уједињења српских земаља“. Ту је просто Немањина држава укључена
као карика у један развојни ланац. Има даље обавјештења која појединачну појаву
укључују у једну општије познату историјску појаву.

Уопштавања у исторји се врше једним дијелом на исти начин као у другим

наукама: посматрањем појединих појава и апстраховањем битних елемената који се
понављају. Често се таква уопштавања не врше посебно као нарочити напор, већ се до њих
долази емпиријским путем. Таква уопштвања немају самосталну вриједност и тешко је
наћи случајеве да их неко посебно формулише. Таква уопштавња служе у ствари као
обавјештења. Све већим помјерањем интересовања на подручје привредних и друштвених
односа уопштавња до којих се долази индукативним путем добијају све већи значај и у
нашој науци. Други пут код уопштавња води стварању општих појмова који су за развитак
науке од огромног значаја. Откривањем структуралне повезаности појединих појмова ми
можемо доћи до општих појмова, као што су, нпр, „робовласничка демократија“, „антички
полис“, „ренесанса“, „феудализам“, итд. Овакви оппшти појмови на садашњем степену
развитка науке још немају свуда опште прихваћени садржај, али су упркос томе веома
плодоносни. Они представљају скелет на коме почива велики дио објашњења и помажу
код изграђивања сталног појмовног апарата неопходног у свакој науци. И ти општи
појмови нису сви на истом степену прошлости, али су сви подједнако корисни.

30
Експозиција

Крајњи циљ свих напора на пољу историјске науке је саопштавање резултата

писменим или усменим путем. Из научног истраживања настају историјски радови који
имају своју одређену форму. Нормално би било очекивати да питања формална и естетска
не треба да задржавају пажњу. И заиста форма израза није нешто што је циљ само по себи,
већ произилази из суштине текстова. Сума једног рада одређује његову форму, јер се не
може на исти начин саопштити нови извор, мјењати опште прихваћена слика догађаја, или
износити ново тумачење неког познатог збивања. Сваки од тих задатака тражи да му се
прилагоди форма излагања.

Средство комуникације је при томе увијек језик и то један конкретни језик којим се
служе писац и читаоц. Проблеми израза почињу зато од језика. С језичке и стилске стране
историјски рад поставља оне исте основне захтјеве као свака проза: лексичку, граматичку
и правописну коректност и тачан и јасан стил. То је минимум од кога се мора полазити.
Од историјског списа се може тражити да буде умјетничко дјело у једном нарочитом
смислу, да дјелује естетски својом одмјереношћу и унутрашњим архитектонским складом
расчлањеношћу и распоредом. Напротив, чисто спољашњи ефекати: многобројене
метафоре и слично „биран“ језик и извјештачен реторички стил не би требало да добију
мјеста у историјским радовима. И данас се, међутим, и код широке, па и код стручне
публике радо траже овакви умјетнички облици. Терминолошка прецизност, јасност
објашњења траже један једноставан и строг језик. Што се год изгради већи број
специфичних историјских техничких термина све је мања могућност варирања, тражења
синонима, избјегавања истих ријечи итд. Умјетнички захтјеви долазе у сукоб са научним
захтјевима и код избора шта треба жртвовати за нас не смије бити колебања.

Уколико већи значај добијају они други формални захтјеви за које би се могло рећи
да траже „љепоту мисли“, а не „љепоту ријечи“. Још далеко жешће треба реаговати
против друге крајности која је такође долазила до изражаја у историјским радовима:
подцјењивање сваког формалног елемента и безоблично трпање података и тврђења без
икакве бриге о читаоцу. Има свијета који сматра да је нејасност и претрпаност знак
учености и да научни радови одмјереношћу, строгошћу и једноставношћу губе своје
научно достојанство. Успијешно и лијепо излагање у једном историјском тексту мора се

31
прије свега цијенити по композицији, унутрашњој рашчлањености и повезаности и
логичком реду. Најчешћа огрешења се састоје у томе што аутори нису били у стању да
савладју материју већ пуштају да их она води.

Најлакше је препознати да ли је неки истраживачки текст добро саздан и уобличен

по томе што држи читаоца у извјесној напетости. Макако то необично звучало, успјели
научни радови, чак и када су посвећени сасвим специјалном питању, доводе читаоца који
је у стању да их разумије, у стање напетости и везују његову пажњу тако да он с
интересовањем очекује резултат. Јасним и каратким истицањем проблема, затим вјештим
распоредом аргумената који неминовно доводе читаоца до закључка који аутор завршава
свој текст.

План излагања састављен обавезно прије писања, треба да буде кристално чист и
јасан такав да га сам читалац лако открива. Његов скелет треба да представља битне тачке
садржаја. Појединости и некад неизбјежна потреба за узгредним детаљним разјашњењем
не смију да ремете једноставност тог плана. Објашњењима која се тичу детаља је мјесто
испод текста у напоменама, а уколико траже већи простор у посебном екскурсу који се
доноси на крају иза текста. Као сваки други састав и историјски рад мора имати увод,
главни дио и закључак. Из чега ће се састојати увод и закључак тешко је унапријед рећи
јер све зависи од задатка и садржаја текста. Код расправа посвећених појединим питањима
важи као правило да се у уводу изнесу дотадашња мишљења и помену дјела у којима је
питање изложено. То је заиста непоходно да би се одмах уочило у чему је повод за питање
текста и да би се осјетило шта аутор доноси ново.

У наше доба је проблем економисања простором добио свој посебан значај. Некада
се допринос и значај дјела често цијенио по његовом обиму. Књиге и расправе су
остављале утисак већ својом дебљином. И данас има поклоника опширности и људи који
сматрају да плод велике учености и знања мора да буде велик по обиму. Увијек је,
међутим, било примјера изванредно великих и важних резултата изложених на малом
простору. Концизност није нимало умањила значај таквих дјела. Данас је број научника
који се појединим областима историје баве, затим научних установа и публикација тако
велики, а исто тако су већи но икад и захтјеви модерне методологије за познавањем неке
научне области у читавом свијету, да постоје прави проблем како пратити ту велику

32
продукцију и бити у току свега што се ствара у једној области. То је већ довело до велике
стадње у простору и правог мајсторства у кратком излагању.

Извјестан значај код излагања историјских резултата има и употреба тзв. научног
апарата. Те напоммене имају вишеструку примјену. Често служе само зато да се наведе
мјесто у извору (публикација и страница) на којој се аутор позива као доказ за своје
тврдње или обавјештења. Такви наводи представљају строгу обавезу писца највећег броја
врста радова и зато су неизбјежне.

33
Врсте историјских радова

Расправа је по правилу краћи састав који обрађује неко посебно питање или излаже
збивања једног краћег периода. Расправа има најмање одређену форму; облик је тешко
прописати због тога што је садржина расправе веома разнородна и што су због тога
могући веома различити начини уобличавања. Увијек мора имати краћи или дужи увод из
кога ће се видјети циљ и задатак ауторових напора.

Монографија свој предмет излаже на једној широј позадини, у вези са свим

појавама које за ту тему имају значај. Монографија треба да до краја исцрпи проблем коме
је посвећена и да га сасвим заокружено прикаже. Пошто је монографија по правилу
обимнији рад, проблем композиције се поставља у нарочито оштром виду. Од ње се тражи
да пропорционално и хармонично покаже поједине дијелове проблема, а да у исто вријеме
не буде разбијена цјелина.

Приручник се може у основи свести на монографије са нарочитим циљевима. Док

је монографија била прије свега истраживачки облик: пише се ради саопштавања
резултата истраживања, приручник има на првом мјесту у виду излагање историјских
резултата. У приручнику се размјењују знања за читаво једно пространије научно
подручје. Приручник треба да да све изворе, литературу и дотадашње резултате тако да
може да буде полазна тачка сваког истраживања у тој области. Док су монографије
најчешће посвећене неком проблему, личности или области, приручници се пишу за
историје појединих народа, држава, за читаве научне области.

Приказ, рецензија и критика – представљају такву врсту историјског излагања, код

кога у центру пажње нису резултати аутора, већ других научника. Циљ је да се читаоцу
прикаже: садржај и вриједност једног дјела. Када је акценат на информацији о садржају,
онда такав састав називамо приказом. Када се више пажње посвећује оцјени вриједности,
онда је код нас уобичајено да се зове рецензија, док се критиком назива таква рецензија
која истиче недостакте дјела које се приказује.

34