Zitija Ruskih Novomucenika

ЈЕРОМОНАХ ДАМАСКИН ОРЛОВСКИ
ЖИТИЈА РУСКИХ НОВОМУЧЕНИКА

Књига страдања и утехе
ПРЕДГОВОР - Јеромонах Дамаскин Орловски

Из архиве бољшевика...
27. април (10. мај) Мученнцн Шујски Свештеномученици Павле, Јован и
Мирјанин Петар
20. мај (2. јун) Мученици Московски: Свештеномученици Василије,
Христофор,Александар, Макарије и Мирјанин Сергије
7. (20)јун Свештеномученик Андроник, Архиепископ Пермски
16 (29)јун Свештеномученик Гермоген, Епископ Тобољски и Сибирски
ЗЈ.јул (13. август) Светитељ Василије, Епископ Кинешемски
12 (25) септембар Блажени Алексеј
27. септембра (10. октобар) Патријаршијски Месточувар, Свештеномученик
Петар, Митрополит Крутицки
23. март (5. април) Преподобноисповедник Сергије Сребрјански
25. јануар (7. фебруар) Свештеномученик Петар Зверев, Архиепископ
Вороњешки
20. јул (2. август) Преподобномученици Јован СтебљинКаменски, Тихон
Кречков,Георгије Пожаров и Козма Вјазњиков, СвештеномученициГеоргије
Никитин, Александар Архангељски, Сергије Гортинскии Теодор Јаковљев, Мученици
Јефимије Гребеншчикови Петар Вјазњиков
15 (28) децембар Свештеномученик Иларион Тројицки, Архиепископ Верејски,
Викар Московске Епархије
ПОГОВОР - Зоран Буљугић
Јеромонах Дамаскин
ПРЕДГОВОР
Очување своје сопствене историје у свести народа постало је један од

најсложенијих проблема 20. столећа. Општа дехристијанизација света, губљење
моралних критеријума као правила и основа живота народа и сваког појединог
човека, техничке могућности тзв. информативних средстава довели су до рушења
историјске свести, до ширења незнања. Све то има своје узроке.
Основа наших историјских знања је предање, засновано на сведочанствима
очевидаца, предање које се дуго времена сачувало усмено, а касније је записано. При
томе тачан запис може бити направљен кроз 50, па чак и кроз 100 година. Препрека
оваквом записивању може бити или пропаст народа, или друштвена катастрофа,
чији би резултат био уништење знатног броја људи и насилно наметнута промена
погледа на свет. У том случају губи се прејемственост историјских традиција,
прекида се веза мећу поколењима, те будућа поколења, ако и носе у себи наслеће
прошлости, носе га пре свега на генетском нивоу.
Тако је било у Русији у 20. столећу, када је старије и средње поколење које је
делотворно учествовало у животу земље уништавано на ратиштима у два
Отаџбинска и грађанском рату, умирало од болести за време епидемија,
истребљивано у време државног терора. Носиоци историјског памћења и историјске
свести народа налазе се у таквом случају у мањини, при чему та мањина нестаје услед
вештачког заустављања историјског процеса и покушаја државне власти да насилно
уведе "нове вредности", као и спровођења државних програма, чији је циљ уништење
културног наслеђа прошлости. На тај начин, поколења која улазе у живот раскидају
однос са прошлошћу свог народа - његовом религијом, културом, национално
схваћеним историјским постојањем, јер им њихово познавање, њихово позитивно
прихватање, како тврди нова државна идеологија, ништа практично не може
помоћи у овом животу. Тако се добија то да се "нова култура" ствара изнад понора,
гради на туђем темељу, а своја, ако се и чува, онда је то несвесно, од чега је мало
користи за делотворни историјски развој народа.
Духовна и друштвена катастрофа 1917. године насилно је разјединила народ,
осудила млади нараштај на прилагођавање новим безбожним и антинационалним
животним приликама и с годинама учинила да му искуство очева, дедова и
прадедова постане "незанимљивим", "неактуелним" приликом решавања
свакодневних задатака, што је на крају крајева довело до изумирања "органа
историјског опажања", до неразумевања и заборављања прошлости, до раскида
између прошлости и садашњости, губљења историјског предања.
Али приликом губљења народног предања само државне мере су недовољне да
се напише историја народа, тим пре што цела наша писмена историја и њена база
историјских извора није ништа друго до усмено предање, тачније или мање тачно
записано у складу с правилима ове или оне установе или диктатом историјског лица.
Једно од најважнијих питања у вези с науком о историјским изворнма јесте
питање о оригиналности, поузданости и истинитости оног извора који мора да
користи истраживач. Ако је то усмено сведочанство, непосредно или посредно,
његова солидност зависи од "солидности" сведока, када је он сам заинтересован за
истину више него за своје интересе и себичне циљеве. На крају крајева искреност и
истинитост сведочанства зависе од чистоте човекове душе, душе сведока и очевица,
јер све о чему он сведочи пре свега се одразило у његовој души, сагледано је очима
његове душе у зависности од тога какав живот води сам човек. Древни хришћански
сведоци и животописци-летописци су стајали у својој савести пред Богом; за њих је
реч лажи имала за своју последицу пропаст душе и страх Божији који је дејствовао у
њима био је много јачи од свих страхова од световних непријатности које би могле
уследити од друштва или власти због непристрасног излагања историјских догађаја.
Губљење хришћанског погледа на свет и страха Божијег довели су до
снижавања квалитета историјских извора, до искривљеног излагања историјског
процеса које се упадљиво испољило у 19. столећу у радовима чак и познатих
историчара. Код истраживача прво место нису заузела духовна интересовања, већ
своје "тело" и "крв", не тежња да изложе истински ток догађаја и да тим догађајима
дају оцену која одговара здравој памети, већ страх за своју личну и појединачну
судбину који је паралисао човекову вољу и бивао значајнији од страха да се буде
лажљивац пред лицем Божијим. Неоспорно је да је страшна слепа гомила,
руковођена користољубивим и немилосрдним људима који су у односу према
идеолошким противницима и људима који се с њима не слажу спремни да прибегну
било којим методима и средствима - од лажи и клевете до физичког уништења. Али
друштвена лаж, као и свака лаж, може процветати само тамо где истине нема, јер ће
је истина разобличавати самим својим постојањем. И зато је лаж увек непомирљиво
расположена према истини. Лаж никада не може расправљати са истином часно, јер
часни дијалог води уништењу лажи, зато се она обрачунава с њом помоћу клевете
или убиства. Најизразитији пример тога је крваво гоњење Православне Цркве од
материјализма и безбожја у 20. веку.
Резимирајући, може се рећи да тамо где нема тоталног уништења народа, где
нема спровођења политике смене цивилизација, садржаја, смисла и циља живота
народа, тамо нема битног проблема у репродуковању историјских догађаја и
очувању историјског памћења. Али тамо где се то догодило, или где се то догађа,
тамо народ стоји пред опасношћу губљења сећања на своју прошлост, иза којег
следи рушење самосвести народа и његова пропаст.
Дешавају се, истина, и такви периоди када се памћење и самосвест народа
налазе пред претњом разарања и без тоталног физичког уништења. То се догађа
онда, када друштвени врх, слој људи који управљају државом, почиње да постоји у
другачијем цивилизацијском моделу, прима другу веру. У то време друштво почиње
да се раслојава на неједнаке скупине, при чему се раслојавање врши не толико по
имовинским разликама, колико по разликама духовних вредности и интересовања, а
пре свега у односу према вери. Док није било таквих раслојавања, интереси руског
народа - од великог кнеза до ратара, слагали су се у оном најважнијем - у
православној вери. Основни писани извори били су за историчара летописи. После
Петра Првог код дела друштва појавиле су се сопствене вредности и оријентири које
је тај део друштва почео снажно да учвршћује, те су историјски записи почели да
стичу субјективни и произвољни карактер који се увек појављује онда када аутор није
обузет трагањем за истином, већ потврђивањем по сваку цену своје исправности.
Тако су била написане многе књиге из историје Русије које су требале да докажу на
њеном примеру исправност европских теорија.
Житија мученика, исповедника и подвижника побожности јесу део писменог
предања, део историје Руске Православне Цркве. Оне могу бити написане, прво, уз
коришћење усменог предања које је у сва времена било најбитнији извор историје
Цркве; његово постојање и веродостојност били су увек важни за чланове Цркве који
су против чак ii најмањег његовог искривљавања. Зато је аутор житија мученика,
исповедника и подвижника побожности Руске Православне Цркве себи поставио
нарочит задатак скупљања и записивања усмених сведочанстава која често имају
неупоредиво већу веродостојност од оних докумената која потичу од
револуционарних трибунала и казнених установа. Било је бесмислено од 1970. до
1980. године очекивати да he се то питање решити само од себе, да he историјско
предање неко негде записати и то касније пружити могућност да се направе
објективни и исцрпни историјски радови. У другој половини 20. века постало је јасно
да ће, упркос свеопштој писмености и огромним техничким могућностима
штампања, основни део наше историје једва бити стављен на папир и можда
ишчезнути смрћу сведока и учесника историјског процеса. Управо је из тог разлога
састављач житија употребио више од десет година на записивање усменог црквеног
предања у разним областима наше велике Отаџбине.
Друго, мора бити употребљен неопходан комплекс руководећих докумената
који се састоје од одлука највише власти, као што су то били царски укази у античкој
историји. То су они документи који се чувају у бившим партијским архивима и
Архиву председника Руске Федерације. Из ових докумената можемо сазнати ко је и
када планирао гоњења Цркве, њихове размере и трајање, начине њиховог
спровођења у овом или оном периоду владавине безбожне власти, као и њихов
смисао - зашто су предузимана гоњења и које су циљеве хтели да постигну гонитељи.
Треће, неопходно је коришћење архива ЧК-ОГПУ-ГПУ-НКВД-МГБ-КГБ-ФСБ.
Пошто је 20. век за Руску Православну Цркву био време мучеништва и
исповедништва, и материјали о мученицима и исповедницима се чувају у архивима
бивших репресивних организација. Колико год били тенденциозни записници
саслушања вођени у НКВД, они углавном представљају приближно исто оно што и
мученички акти у римско доба. То је један исти историјски прототип, једна иста
лица: хришћани - и представници безбожне, антихришћанске државе. У новим
мученичким актима су забележени узроци, време и место хапшења, као и истражни
процес, када се иследник трудио да постигне то да мученик клевеће себе и друге и
призна Руску Православну Цркву као контрареволуционарну организацију,
непријатељску држави по својој природи. Архиви су нам дали обавештења о пресуди
и времену мученичке смрти. У том смислу они су најдрагоценији историјски извор
без којег једва да би било могуће састављање потпуних житија мученика. Описујући
на основу сведочанстава очевидаца живот православног подвижника до хапшења,
када не би било архива, не бисмо знали да ли је он заиста био мученик или је из ових
или оних разлога прихватио понуде својих мучитеља. А падови су, као што је то увек
бивало у животу, могли бити веома велики.
Тек сада, када смо упознати са основним комплексом докумената који се
односе на историју гоњења Руске Православне Цркве, може се са сигурношћу рећи
да истраживач има могућност да прилично потпуно и тачно сазна шта се догађало у
то време, каква је истинска историја Руске Православне Цркве у 20. веку и да састави
историјски тачне и веродостојне животописе мученика, засноване на широком
историјском материјалу.
Што се тиче принципа састављања житија, аутор се трудио да се придржава
узора летописног и пролошког излагања, а не ауторског, као што су се понекад
писали животописи у 19. веку који су садржали стилску углађеност и сувишне
психолошке наносе.
Наводили смо документе државних архива који обухватају период међусобних
односа Цркве и државе од 1921. до 1926. године, и документ који је утврђивао начин
спровођења репресија од 19371938. године. Наводили смо и основне одлуке владе,
почев од 1922. до 1965. године.
За време одузимања црквених драгоцености 22. марта 1922. године Политбиро
је усвојио следећу одлуку:
"1. Хапшење Синода и патријарха сматрати неопходним, али не сада, већ
приближно кроз 10—15 дана.
2.Податке о Шуји објавити, а окривљене шујске попове и мирјане предати
Трибуналу у року од недељу дана (коловође стрељати).
3.Током исте недеље покренути процес против попова због трошења црквених
драгоцености (таквих чињеница је доста).
4.Од тренутка објављивања о Шуји, штампа мора да заузме гневан тон, да
саопшти преглед покушаја поповских побуна у Смоленску, Петрограду итд.
5.После тога ухапсити Синод.
6.Приступити одузимању у целој земљи, уопште се не бавећи црквама које
немају иоле значајнијих драгоцености."
Упркос глади у земљи, упркос недостатка, рекло би се, материјалних средстава
за куповину хране у иностранству, Лењин, Стаљин и чланови Политбироа нимало се
за то не брину и 2. априла 1922. године Политбиро усваја следећу одлуку о трошењу
средстава, добијених од одузимања црквених драгоцености: "1. Одобрити посебан
ванбуџетски кредит од 24 000 000 000 рубаља за поклон Првој коњичкој армији... 3.
Одобрити посебан ванбуџетски кредит од 20 000 000 000 рубаља за исплату плата
радницима и службеницима СЦИК за март. 4. Одобрити посебни ванбуџетски
кредит од 5 000 000 000 рубаља комисији за одузимање драгоцености."
Приликом описивања процеса одузимања црквених драгоцености 1922.
године историчари често стављају на прво место Лењина и Троцког, а Стаљин остаје
у сенци, што не одговара сасвим историјској стварности и умањује његову
историјску улогу п активност коју је он испољавао на пољу уништења православља
и традиционалне руске државе.
14. априла 1922. године Стаљин је упутио шифровани телеграм свим
секретарима губернијских комитета. У њему је писало:
"1. Да ли сте изабрали одговорног радника за руковођење послом повезаним с
питањима цркве и расколом унутар свештенства? Кога сте одабрали? У складу са
одлукама већа секретара губернијских комитета и представника губернијских
извршних комитета неопходно је предузети мере да се региструју лојални елементи
свештенства и подстакну да иступе против садашње црквене јерархије која је
иступила контрареволуционарно против совјетске власти, испољила своју злу вољу и
немоћ и тиме се до краја искомпромитовала. Лојални елементи свештенства морају
стећи сигурност да совјетска власт, не мешајући се у унутрашње послове цркве, неће
дозволити контрареволуционарним јерарсима да се обрачунавају с демократским
елементима свештенства.
2. Треба на све могуће начине подстицати лојалне попове на паролу сазивања
новог Помесног Сабора ради смењивања контрареволуционарног патријарха и
његове клике.
Ни губернијски комитети, ни извршни комитети нипошто не смеју да учествују
у том раду званично или отворено. Иницијатива мора потицати од демократских
попова и верујућих мирјана. (Овде и даље је подвучено у документу - И.Д.)
3. Рад у поменутом смислу треба водити енергично, да би се до краја довео
покрет који је настао у крилу цркве поводом одузимања драгоцености".
У мају 1922. године Стаљин је послао нови телеграм губернијским и обласним
комитетима партије.
"... Поводом директиве од 12. априла обавештавам вас да унутар црквене
организације почиње широки обновљенашки покрет. Партијске организације морају
на најпажљивији начин да га прате. Партија чврсто стоји на својој принципијалној
позицији која је непријатељска свакој религији. Совјетска власт која је спровела
одвајање Цркве од државе наставља политику службеног немешања у црквене и
религиозне послове. Али партији нипошто није свеједно да ли на челу црквене
организације која обухвата десетине милиона верника стоје контрареволуционарни
завереници или елементи који су лојално настројени према совјетској власти.
Препоручује се да се пружи сва могућа али незванична подршка обновљенашком
покрету, чија је платформа штампана у свим московским листовима од 15. маја.
Неопходно је да на предстојећем црквеном Помесном Сабору већину имају
елементи лојални совјетској власти. У унутрашње размирице у обновљенашком делу
свештенства по питању потребе или не патријарха, степену и карактеру самоуправе
парохија, као и у национална трвења препоручљиво је не мешати се, имајући на уму,
међутим, да је заоштравање борбе по свим тим питањима за нас пожељно. Посао се
мора обављати с максималном опрезношћу и тактичношћу преко ваших
представника и овлашћених лица за црквене послове. Званично, у штампи,
иступања обновљенаша против црквеног феудализма треба критиковати с тачке
гледишта њихове недоследности и половичности".
Из писма Ђержинског Лацису

Црква се распада и томе треба помоћи, али она се нипошто не сме оживљавати
у обновљеном облику. Зато политику рушења цркве треба да води СЧК1, а не неко
други... Ми рачунамо на комунизам, а не на религију. Ликвидирати може само
СЧК...
9.04.21. г. Ђержински
Строго поверљиво
Свим члановима Политбироа ЦК, копија редакцији "Правде", копија

редакцији "Известија", другу Лењину
Поводом прогласа лојалне скупине свештенства, на челу са епископом

Антонином, у "Правди" је штампана кратка белешка, а у " Известијама" нема ничега.
Бојим се да штампа неће обратити одговарајућу пажњу на овај документ који ће,
међутим, имати огромне последице у смислу потпуног раскола између
демократског и споразумашког дела цркве и њених монархистички-
контрареволуционарних елемената. Сада смо ми, разуме се, у потпуности и у
целини заинтересовани за подршку споразумашкој црквеној скупини против
монархистичке, ни за јоту, разуме се, не одступајући од нашег државног принципа
одвајања цркве од државе, а тим више од нашег филозофски-материјалистичког
односа према религији. Сада се, међутим, главни политички задатак састоји у томе
да споразумашко свештенство не буде терорисано од стране старе црквене јерархије.
Одвајање цркве од државе које смо ми извршили једном заувек, уопште не значи
равнодушност државе према ономе што се догађа у цркви... 14.05.22.1. Л. Троцки
P.S. Још једном понављам да редакције "Правде" и "Известија" не схватају
довољно огромну историјску важност онога што се догађа у цркви и око ње... тој
најдубљој духовној револуцији у руском народу (или, тачније, припреми за ту
најдубљу револуцију)...
Л. Троцки
Из поверљивог телеграма ЦК
Треба "разбити" попове или,тачније, продубити и заоштрити већ постојећи

раскол...
1
СЧК (односно ВЧК) - Сверуска ванредна комисија за борбу против контрареволуције и саботаже
(19171922) - прим. прев.
Ми морамо да водимо агитацију полазећи од главне чињенице да ми сада
имамо посла с поповима не као са жрецима неке религије, већ као са скупином
грађана којима је држава под извесним условима ставила на располагање
драгоцености.
У тој скупини грађана је раскол. Један њихов део независно од њихових
религиозних предрасуда (које нас за сада не занимају) признаје нужност да се
предају драгоцености ради спасења гладних; други део пак - "кнезови цркве" -
похлепни, грамзиви н развратни који иду против народа, свим силама се бори
против тога, тероришући ниже свештенство. Задатак агитације је да подржавамо
сада то ниже свештенство против вишег, да им ставимо на знање да држава неће
дозволити врху цркве да терорише ниже свештенство, пошто оно тежи да обезбеди
извршење декрета радничко-сељачке власти. Још једном: политички задатак се
састоји у томе да се изолује врх цркве, да се он искомпромитује у конкретном случају
његове помоћи гладнима и затим да му се покаже жестока рука радничке државе
која уме да кажњава оне који се усуђују да иступају против ње.
секретар ЦК РКП Молотов
Из извештаја о тихоновштини
Пре пет месеци у темељ нашег рада у вези с борбом против свештенства био је
постављен задатак:" борба против тихоновског реакционарног свештенства" и,
наравно, у првом реду с највишим јерарсима, односно: митрополитима,
архиепископима, епископима итд.
За остваривање овог задатка створена је скупина тзв. "Жива црква" која се
првенствено састоји од жењених попова што нам је дало могућност да посвађамо
попове с епископима. отприлике као војнике с генералима, јер је између белог и
црног свештенства постојало непријатељство још много раније, будући да је ово
друго имало велику предност у цркви и штитило себе канонима од конкуренције
белих попова за највиша јерархијска места. Ову околност смо узели у обзир и од ње
смо почели са остварењем постављеног задатка.
Упоредо са мноштвом чланака, прогласа, говора итд., у којима је жигосана
тихоновска и монашко-архијерејска политика и сам Тихон, преузевши у своје руке
врховну црквену власт, попови су приступили реалном остварењу тог задатка, тј.
удаљавању из управе епархијама тихоновских јереја и њихове замене архијерејима
лојалним према совјетској власти. У првом реду су замењивани архијереји нарочито
реакционарног типа...
Коначно уништити тихоновски и полутихоновски епископат и лишити га
управе црквом било би могуће само у случају уколико би се супротно канонима
посвећивали ожењени попови за епископе и бирали међу њима епископи с новим
погледима, те бисмо, несумњиво, добили епископат отворено настројен против
Тихона и његове политике...
Након извршења овог задатка, тј. када буде сломљена и дискредитована
тихоновштина која све до данас има још увек водећи значај, следи логички закључак
да настаје период парализе јединства цркве, што се несумњиво мора догодити на
сабору, тј. раскол на неколико црквених скупина које ће тежити да остваре и
спроводе у живот свака своју реформу.
Начелник 6. одељења тајног одсека ГПУ2 Ј. Тучков

30. октобар 1922. г .
Из записника бр. 2 заседања комисије за спровођење декрета о одвајању

цркве од државе 31.10.22.г.
Саслушано је:
3. Извештај о стању борбе против тихоновштине и информација о раду НЦУ3...
показали су да се организација нових скупина која је ослабила "Живу цркву", и то
када је тихоновских следбеника епископа остало на катедрама око 65 људи, показала
као преурањена мера, да су тихоновци, користећи пометњу, почели након првог
страха да долазе к себи и да се организују (истина, не под отвореном тихоновском
заставом), а на неким местима и да делују, протерујући обновљенаше из епархијских
управа, и не потчињавају се НЦУ... Донесена је одлука:
а) Да се заузме чвршћа оријентација на скупину "Живе цркве",спајајући с њом

леву групу;
б) Да се појача борба против тихоновштине, у чему год се она изражавала,
макар и у отпору НЦУ у центру и у унутрашњости;
в) Покренути обиман рад на чишћењу од тихоновског и уопште од
црностотинашког елемента4 парохијских савета у центру и у унутрашњости;
г) Извршити хитно смењивање тихоновских епископа;
д) Спровести преко НЦУ да епархијски савети свуда јавно признају совјетску
власт. Предложити да се то спроведе до L. јануара;
ђ) Предложити преко друга Красикова јавном тужилаштву да пружа ГПУ сву
могућу помоћ у административној борби против тихоновштине;
2
Државна политичка управа (ДПУ, познатија ка руска скраћеница ГПУ) - прим. прев.
3
Највиша Црквена Управа - обновљенашка. - прим. аут.
4
Црностотинаши - припадници патриотског народног покрета, организованог у виду тзв. "црних
стотина" - одреда који су водили борбу за веру, цара и отаџбину против револуционара 1905. године -
прим. прев.
е) Предложити ГПУ да покрене широку акцију компромитовања попова овде и
у унутрашњости;
ж) Одстрањене епископе који се налазе у Москви у мировини протерати преко
НЦУ у неки удаљени манастир...
Из извештаја упућеног Политбироу ЦК РКП о раду антирелигиозне

комисије у периоду од 12. до 24.П.22.Г.
Специјално створена подкомисија у саставу другова Красикова, Менжинског и

Попова размотрила је случајеве епископа, попова и мирјана за чију је активност
доказана активна "тихоновштина".
Одлучено је да се један његов део подвргне административном протеривању од
две до три године. Као места прогонства одређена су у првом реду Зирјанска област
(која има насеља удаљена на хиљаду и по врста од железничке пруге - апсолутно
усамљена и забачена) и Хива која се по својим географским и етнографским
својствима сматра изузетно згодним местом прогонства за реакционарно
свештенство. Други део ухапшених епископа и попова, бивших најближих
сарадника Тихона у Синоду и старом НЦУ, одлучено је да се изведе пред суд заједно
с бившим патријархом...
Предузимају се мере за добијање од представника "Живе цркве" и НЦУ
конкретних материјала који доказују контрареволуционарни рад одређених лица из
састава тихоновског свештенства и реакционарног мирјанства поводом примене
према њима судских и административних мера.
У области разбијања православне цркве:
Прихваћеним мерама успело нам је да зауставимо међусобно започету борбу
обновљенашких скупина у циљу стварања барем привременог њиховог заједничког
фронта против "тихоновштине" која изгледа да је почела приметно да јача у
последње време. Као резултат било је јачање репресија од стране НЦУ према
"тихоновцима"...
У принципу... НЦУ ће у блиској будућности спровести у живот прелазак на
нови календар са одговарајућим померањем свих црквених празника. Смисао
спроведених мера се пре свега своди на даље продубљивање раскола у цркви. Рад на
расколу у цркви захтева средства која морају бити додељена одговарајућим
комисијама...
Из извештаја председника "антирелигиозне" комисије Попова
У области борбе против тихоновске контрареволуције

Након што је скинуто "руководство" старе цркве, то јест епископата... црквена
контрареволуција има два упоришта: реакционарни део белог свештенства које не
жели да прихвати црквену реформу и многобројну у провинцији грађанску црквену
бирократију у лицу чланова парохијских савета...
Комисија се држи чврстог убеђења да је неопходно истерати црквену
контрареволуцију из њених последњих уточишта, не либећи се никаквих средстава и
не заустављајући се ни пред најсуровијим репресијама. Зато је комисија предложила
ОГПУ да предузме хитне мере за савршено прецизни попис свих реакционарних
елемената који су се притајили у парохијским саветима, и свих активних
представника свештенства који настављају да у контакту с њима воде тихоновску
политику.
Осим тога, као што је већ поменуто у претходном извештају, провинцији су
дате директиве у вези с расколом мирјана.
У најкраће време, у јеку саборске агитације, захваљујући сада предузетим
мерама, поћи ће нам за руком да искључимо знатну скупину активних поборника
контрареволуције из цркве.
Истрага поводом Тихоновог случаја напредује. Ових дана је бивши патријарх
био подвргнут саслушању...
У области разбијања цркве
Комисија је обратила пажњу на постојање у провинцији многобројних

обновљенашких органа који раде о нашем трошку и испољавају тенденцију да се
уместо борбе против црквене контрареволуције баве мистиком и продубљивањем
религиозног учења.
Ради борбе против овог штетног скретања предузима се затварање већине
органа (за то је довољно лишити их новчане потпоре) а оне који су преостали у
великим обласним центрима црквеног покрета треба ставити под строгу цензуру у
циљу регулисања њихове усмерености у складу са црквеном политиком...
12.12.22.г.
Из извештаја о црквеним лицима и сектама за време од 1. јула до 15.

септембра 1923. г.
Током последњег временског периода неопходно је на првом месту истаћи

црквени хаос који се догађа у вези с Тихоновим ослобађањем. Ослобађање, а
нарочито Тихоново покајање, његова одлука о молитвама за совјетску власт и намера
да пређе на нови календар не само што је збунила црквене људе, већ и многим више
или мање истакнутим совјетским јавним радницима то такође није било сасвим
разумљиво. Према једној верзији, Тихон је полудео, према другој продао се
бољшевицима, а према трећој - све је то лаж, па су чак и неки верници самог Тихона
сматрали лажним, али су се највише бојали да Тихон не пређе међу обновљенаше; то
је вернике највише плашило. Када је пак Тихон упутио први проглас, верници су се
уверили да је Тихон против обновљенаша и према њему се однос одмах променио
набоље, а његово покајање пред совјетском влашћу дало је верницима могућност да
без страха опште с њим.
Тихонове политичке подвале нимало се нису допале десничарским
елементима, штавише, њима је била гнусна његова веза са ГПУ о којој су они почели
да сазнају након његовог ослобађања, и у тој средини се повео разговор о томе да тај
старац не учини још нешто горе. Тихоново ослобађање обновљенаше је уплашило,
јер су првобитно они тумачили то као своју ликвидацију од стране грађанске власти
и рачунање на Тихона, али затим, убедивши се да је њихова позиција према власти
исто онако чврста и да Тихон уопште није ослобођен суђења, приступили су
организовању својих снага и одредили пут за борбу против тихоновштине, ради чега
су свуда почели да престројавају своје редове и да привлаче ауторитативније (од
старих) архијереја да би супротставили Тихону снажну и озбиљну опозицију, те су у
том циљу НЦУ назвали претходним именом "Синод", кооптиравши у његов састав
дванаест старих Тихонових архијереја. На тај начин, раскол између тихоноваца и
обновљенаша је постајао све озбиљнији и озбиљнији. И у садашњем тренутку то су
две јасно међусобно непријатељске скупине које сматрају једна другу
"расколницима"...
Непријатељство ових струја доводи до праве правцате туче у цркви... што
срозава ауторитет цркве и представља повољно тло за антирелигиозну пропаганду...
Начелник 6. одељења ОГПУ Тучков

18. септембар 1923. Г.
Строго поверљиво. Чувати конспиративно.
Из записника бр. 15 седнице Комисије за спровођење декрета о одвајању

цркве од државе при ЦК СКП (б) 6. марта 1923. године
2. Не дозволити решење на сабору (обновљенашком - И.Д.) питања о црквеној

реформи, мотивишући то тиме да НЦУ и обновљенашке скупине за реформу још
увек нису припремиле вернике.
3. Задовољивши се информативним извештајем о томе од стране НЦУ, након
завршетка сабора одмах сазвати конгрес у Москви свих обновљенашких групација на
коме треба поставити питање о црквеној реформи у оквиру којег ће се продубити
раскол међу скупинама, преносећи овај рад у том правцу у провинцију...
Из записника бр. 39... од 20. новембра 1923. године
Одлучено је:
а) Наложити д. Тучкову да преко Тихона уведе нови календар...

б) Наложити му такође да хитно излепи плакате и рашири Тихонов проглас о
увођењу новог календара...
Из записника бр. 45... од 26. фебруара 1924. године
б) Организацију Синода Тихону дозволити под условом да он уведе у тај Синод

низ лица која су добро позната ОГПУ. В) Красницког у Синод за сада не уводити...
Из записника бр. 46/47... од 21. марта 1924. године
б) Наложити д. Тучкову да спроведе... отпуштање митрополита Дионисија и

поставити уместо њега Владимира којег је протерала пољска влада због русофилства
у манастир...
Из протокола бр. 49... од 8. априла 1924. године
7. Узимајући у обзир да је увођење Красницког у Тихонову управу политички

корисно, наложити д. Тучкову да ово оствари, и ако убеђивање буде недовољно,
тактички да примени и друге мере које ће бити у стању да изврше на Тихона и њему
блиске епископе одговарајуће дејство...
Из записника бр. 52... од 17. јуна 1924. године
Организовање привремених тихоновских епархијских савета сматрати

могућим само у случају, ако у овима не буде било антисовјетских тенденција и ако
дође до стапања у унутрашњости Тихонових епископа са живоцрквеницима који су
изгубили ауторитет...
Из записника бр. 53/54... од 2. јула 1924. године
2. а) Узимајући у обзир могући настанак опасности на основу очигледне

подршке коју уживају обновљенаши од стране органа власти и притиска који трпе
тихоновци, наложити ОГПУ да изда директиву местима у унутрашњости о
престанку репресија које се примењују са тактичким циљем према тихоновцима,
ради јачања обновљенаша, не слабећи у исто време борбу против црквене
контрареволуције, проверавајући све доставе обновљенаша против староцрквеника
(тихоноваца) пре њиховог хапшења...
4. Сматрати могућим дозволу да се помиње Тихон на богослужењима само у
случају ако Тихон пристане да уместо речи "Целе Русије" употребљава формулу
"Целог Савеза Совјетских Социјалистичких Република". У случају пристанка Тихона
на овакву формулу наложити ОГПУ и другу Красикову да изда по својим линијама
одговарајући директиву местима у унутрашњости...
Из записника бр. 55... од 3. септембра 1924. године
б) Наложити д. Тучкову да предузме мере за јачање десне струје уперене

против Тихона, и да се потруди да је издвоји у самосталну противтихоновску
јерархију.
в) Истоме наложити да започне припремни рад на повезивању Тихона са
Синодом (Евдокимом)...
б) Наложити д. Тучкову да током 1925. године преко црквених управа,

углавном преко Тихона, издејствује увођење новог календара, тако да до 1. јануара
1926. године овај буде коначно уведен за све црквене празнике, рачунајући ту и
Васкрс; приликом спровођења неопходно је имати у виду да нови календар буде
првенствено уведен у градовима и уопште у индустријским областима, с којим
циљем наложити ОГПУ да поведе кампању међу црквеним људима, тактично
примењујући према поповима који се тврдоглаво опиру одговарајуће мере дејства...
6. Наложити д. Тучкову да преко обновљенашког Синода започне кампању
стварања у иностранству обновљенашких скупина којима би наши политички
представници могли да предају црквену имовину у вези са признавањем СССР...
Из записника бр. 61... од 5. децембра 1924. године
4. Сматрати монахе служитељима култа и не давати им грађанска права.
Из записника бр. 64... од 14. фебруара 1925. године
б) Отворене уз дозволу Лељинградског Губернијског извршног комитета две

богословске академије (тихоновска и обновљенашка), спојити у једну обновљенашку
академију, о чему наложити д. Тучкову да ступи у везу са Лењинградом.
в) Наложити д. Тучкову да укаже Лењинграду на целисходност увођења у
програм богословских школа политичког образовања, као и испита из овог предмета
приликом уписа на богословске студије.
2. Признати могућим да се дозволе религиозне беседе у црквама само за време
црквене службе, о чему треба обавестити административно одељење Московског
совјета...
Дневни ред:
1. О даљој црквеној политици у вези са Тихоновом смрћу... Одлучено је:

а) Наложити д. Тучкову да убрза спровођење раскола међу тихоновцима који је
на помолу.
б) У циљу подршке скупини која стоји у опозицији према Петру (месточувару5
патријаршије), објавити у "Известијама" низ чланака који компромитују Петра,
користивши у ту сврху материјале недавно завршеног обновљенашког сабора...
Из записника бр. 72... од 24. априла 1926. године
Линију коју спроводи ОГПУ у правцу разбијања тихоновског дела црквених

људи треба сматрати правилном и целисходном.
5
Месточувар - намесник, чувар патријаршијског трона - прим. прев.
Водити политику у правцу раскола између митрополита Сергија (којег је
Петар поставио као привременог месточувара) и митрополита Агатангела који
претендује на место патријаршијског месточувара, јачајући истовремено трећу
тихоновску јерархију Привремени Највиши Црквени Савет на челу с архиепископом
Григоријем, као самосталну јединицу.
Иступање Агатангела с прогласом верницима о томе да је преузео на себе
дужности месточувара треба сматрати правовременим и целисходним.
Из записника бр. 75... од 3. јула 1926. године
Услед тога што се у Москви окупило око 50 епископа, док је ради задовољавања
религиозних потреба Москве и губерније од стране црквених лица одређено особље
од 5 људи, сматрати боравак оваквог броја епископа политички штетним и
наложити ОГПУ (д. Тучкову), да, не прибегавајући хапшењима, путем нуђења
свакоме понаособ, предузме мере за удаљавање најштетнијих из Москве и њихово
живљење у манастирима према његовом (ОГПУ) нахођењу.
*****
Године 1928. власти су почеле припреме за протеривање сељака у огромним

размерама (тзв. "борба против кулака"; нап. прир). Велики део сељака су
православни који су сачували стари религиозни начин живота и за које је вера била
не само начин мишљења, него и одговарајућег животног понашања.
У многим селима, не изузимајући ни она најзабаченија, постојали су
председници црквених одбора, деловале су двадесетице, нису још били затворени и
растурени многи манастири, који су током 20их година добили од власти правни
статус задруга, друштава и комуна. Крајем 1928. године Политбиро је почео
припрему гоњења, чија је основа био документ који утврђује његове границе и
размере. Састављање документа било је поверено Кагановичу и Јарославском;
претходна варијанта у концепту била је утврђена са Крупском и Смидовичем. 24.
јануара 1929. године ЦК СКП(б) је утврдио коначни текст указа који је био разаслан
свим ЦК националних комунистичких партија, покрајинским, обласним,
губернијским н окружним комитетима, тј. свим представницима власти у совјетској
Русији. Документ се називао "О мерама јачања антирелигиозног рада".
Овај документ је означио почетак масовних хапшења свештенослужитеља и
мирјана, затварања храмова; у њему је, између осталог, писало:
"Јачање социјалистичке изградње, социјалистичке офанзиве против кулачко-
НЕП-овских6 елемената изазива отпор буржоаско-капиталистичких слојева, што има
6
НЕП - Нова економска политика, уведена после периода борбеног бољшевизма (1918-1922) ради
либерализације тржишта и обнове нормалног функционисања привреде. Касније проглашена за
свој упечатљив израз на религиозном фронту, где се запажа оживљавање различитих
религиозних организација које неретко једна другу блокирају и које користе легални
положај и традиционални ауторитет Цркве.
Црквено-религиозне организације користе тешкоће социјалистичке изградње у
циљу мобилизације реакционарних и несвесних елемената земље и ради
контраофанзиве против мера совјетске власти и комунистичке партије. ЦК скреће
посебну пажњу на то да деловање неких религиозних организација јача у последње
време, чак и у неким радничким областима.
Прилив у индустрију и на грађевинске радове нових кадрова радника са села
несумњиво доноси утицај сеоског погледа на свет, а постојање економских тешкоћа
јача тај утицај, изазивајући такве појаве као што су прикупљање прилога за градњу
храмова у Собинки и другим насељима Владимирске губерније, у Јарцевској
мануфактури Смоленске губерније, у Пермском и Кубанском округу итд...
... Често се запажа... неправилан приступ. Сматра се недопустивом било каква
примена административних мера према... верским заједницама. То користе
поглавари секти, покрећући врло често под заставом религиозне пропаганде
антисовјетску пропаганду, позивајући на неизвршавање совјетских закона и одлука
совјетске власти. Оваква делатност се свакако не може трпети, али свака
административна мера која се примењује у циљу пресецања такве делатности мора
бити праћена објашњењем масама трудбеника да се административна мера
примењује против антисовјетске, а не религиозне делатности верских заједница, те
да не представља 'гоњење' вере, гоњење због самог вршења религиозног култа.
При томе треба разликовати делатност врха верских организација од
религиозних расположења масе, за вернике религиозних организација религиозна
веровања врло често служе као покриће њихове антисовјетске делатности.
Религиозна расположења масе имају у већини случајева разлоге у успореном темпу
развоја социјалистичке изградње. Треба се научити да се вештом агитацијом слаби
утицај вођа, да се масе привлаче ради широког учешћа у совјетској изградњи,
будећи и организирајући их на тој основи око совјета...
Наркому унутрашњих послова и ОГПУ.
Не допуштати ни на који начин нарушавање совјетског законодавства од стране

верских организација, имајући у виду да су верске организације... једина легално
делујућа контрареволуционарна организација која има утицај на масе. НКВД треба
да обрати пажњу на то да се још увек стамбене и трговачке муниципализоване
просторије издају под закуп за молитвене домове, често у радничким областима.
Школе, судови, матични уреди морају бити потпуно одузети из руку свештенства.
Партијски комитети и извршни комитети морају да поставе питања о коришћењу
"буржоаску" појаву (нап. прир)

матичних уреда у циљу борбе против поповштине, црквених обреда и остатака
старог живота. Задружне организације и колхози треба да обрате пажњу на
неопходност поседовања вегетаријанских мензи и других задружних организација
које су створиле верске организације и секташи под видом домаће радиности и
других задружних предузећа. Домаћа радиност треба да се побрине о стварању
нових заната у областима у којима се производе предмети религиозног култа,
иконопис и сл.
Фракције совјета морају преузети на себе иницијативу разраде низа мера, око
чијег спровођења би се могле организовати широке масе за борбу против религије,
за правилно коришћење бивших манастирских и црквених зграда и земљишта,
отварање у бившим манастирима снажних пољопривредних комуна,
пољопривредних станица, зграда за издавање, индустријских предузећа, болница,
школа, ученичких домова и томе слично, не дозвољавајући да у тим манастирима у
било којем облику постоје верске организације...
Совјетске и привредне организације одлучно треба да искорене праксу
економског пружања услуга верским празницима, а оним организацијама које
користе рад секташа, треба издвајати средства за вођење политичког и просветног
рада међу њима, скренувши пажњу савезу безбожника и руководиоцима политичке
просвете на неопходност вршења међу њима антирелигиозног рада.
Секретар ЦКЛ. Каганович

Бр. 10400-С 14. фебруара 1929. године"
28. фебруара 1929. године на једној седници Политбироа ЦК је донео одлуку:

"... Поднети на првом следећем конгресу совјета РСФСР предлог о промени
тачака 4. и 12. Устава РСФСР на следећи начин: на крају параграфа 4. речи 'а слобода
религиозне и антирелигиозне пропаганде зајемчена је свим грађанима' заменити
речима 'а слобода религиозних убеђења и антирелигиозне пропаганде зајемчена је
свим грађанима'. На крају параграфа 12. речи 'изложени прогонима због политичког
рада или религиозних убеђења' заменити речима 'изложени прогонима због
револуционарно-ослободилачког рада"1.
4. јула 1929. године председник антирелигиозне комисије (АРК) Јарославски
поднео је Политбироу извештај о раду комисије за 1928-1929. годину. У њему је
писао:
"У раду антирелигиозне комисије неопходно је истаћи два правца:
1.Црквена политика; овамо спада надзор над радом свих верских организација,
борба преко одговарајућих органа против испољавања антисовјетске делатности тих
организација; решавање организационих питања повезаних с делатношћу цркве,
конгреси; регулисање рада духовних центара, регулисање производа и увоз из
иностранства религиозне литературе, решавање питања повезаних с припремом
нових религиозних кадрова (духовне академије итд.), питања која се тичу верских
школа, религиозног предавања уопште, литија итд.
2.Свакодневно руковођење антирелигиозним радом, доношење предлога у ЦК
СКП(б), разматрање питања повезаних са затварањем цркава, радом савеза
безбожника и других антирелигиозних организација...
У односу на црквену политику рад антирелигиозне комисије је био усмерен на
даље продубљивање раскола у Православној Цркви и у секташким организацијама
на основу издвајања елемената лојалнијих совјетској власти и њиховог сукобљавања
са десничарским групацијама ради разобличавања пред верницима
контрареволуционарних махинација тихоноваца и њима сличних. Исти такав рад на
расколу води се како у секташким организацијама хришћанске религије, тако и код
будиста и муслимана (делимично и код Јевреја). Као резултат таквог рада
традиционална Православна Црква је знатно ослабљена и подељена је на пет
међусобно сукобљених струја (тихоновци, обновљенаши, григоријанци,
аутокефалисти, јосифовци), при чему ниједна од тих струја сада не ужива
непорециви ауторитет међу верницима... У прошлости је антирелигиозној комисији
успело да спроведе преко црквеног Сабора одлуку црквених људи о лишавању чина
патријарха Тихона због контрареволуционарне делатности. Касније се оваква одлука
у односу на отворене контрареволуционаре у цркви спроводи преко одговарајућих
црквених и секташких организација. Принципијална питања која су настајала у вези
с том делатношћу решавао је Централни Комитет. Тако је Централни Комитет у
1928. години поставио и решио питања: а) о мерама борбе против јачања рада
секташтва, б) о борби против утицаја муслиманског свештенства, в) у 1929. години о
мерама јачања антирелигиозног рада.
Сва питања повезана с тим одлукама претходно је разрађивала антнрелигиозна
комисија. Питања која се сада постављају пред антирелигиозном комисијом своде се
на следеће...
У односу на манастире АРК је наложила специјалној комисији да уз учешће
НКВД и ОГПУ утврди тачан број манастира који још увек нису ликвидирани и
припреми питање о њиховом претварању у совјетске установе (у студентске и
ученичке домове, у колоније малолетника, совхозе и сл.), водећи такву политику да
се растерају у њима сконцентрисани елементи монаштва који су све до сада често
прикривали своју реакционарну делатност под фирмом радних комуна...
Што се тиче увоза из иностранства религиозне литературе, Еванђеља,
псалтира, духовних песмарица, Библија и томе слично, АРК не сматра могућим да
потпуно забрани увоз Еванђеља и Библија као књига непосредно повезаних са
вршењем култа, али у исто време ограничава на минималне размере увоз те
литературе, доневши одлуку да потпуно забрани увоз тзв. религиозно-моралне
литературе. Пошто поштанска конвенција донекле обавезује СССР по питању
допуштања или недопуштања религиозне литературе, комисији која ће учествовати
у преиспитивању поштанске конвенције АРК је дала инструкције о неопходности да
разради и уведе одговарајућа ограничења...
Што се тиче издавања религиозне литературе у СССР, не сматрајући могућим
да сада потпуно забрани издавање верских часописа, АРК је донела низ мера по
којима ти часописи не могу имати широку распрострањеност и утицај. Ограничење
тиража, обим и програми садржаја часописа сведени су на питања уско-догматска и
обредна. Број часописа је знатно смањен...
Што се тиче затварања цркава АРК је разрадила пројекте и директиве
партијским организацијама, савезима безбожника, совјетским организацијама о
озбиљнијем и опрезнијем односу према питањима затварања молитвених зграда..."
Репресије су нарастале, храмови су се затварали, али с тачке гледишта Стаљина
и Политбироа деловање невеште антирелигиозне комисије је само ометало широки
замах гоњења Руске Православне Цркве, гоњења која су по својим размерама требало
знатно да премаше гоњења и стрељања свештенослужитеља 1918. и 1922. године, јер
је у датом случају под удар дошла главна маса мирјана - сељаштво. 30. децембра
1929. године Политбиро ЦК је донео одлуку о ликвидацији антирелигиозне комисије
и преношењу свих њених послова на секретаријат ЦК (касније је била створена
комисија за питања култова при Президијуму СЦИК СССР). На тај начин,
управљање гоњењима се сконцентрисало у један центар. И као што је често бивало у
деликатним приликама, одлуке није доносио Стаљин, већ један од његових
најближих помоћника, у датом случају Молотов: "Ја се уопште изјашњавам за
ликвидацију религиозне комисије. Приликом ликвидације одељење ЦК ће ближе
прићи антирелигиозном послу. Антирелигиозна комисија је препрека."
"Молотовљев предлог" су подржали Стаљин, Каганович, Ворошилов и други, а
само је Кујбишев изразио сумњу: "Треба саслушати предлог друга Јарославског пре
него што почнемо да решавамо питање ликвидације антирелигиозне комисије".
Државна власт је почетком 1930. године донела одлуку да не дозвољава да иоле
активни верници или они који још нису били до краја осиромашени и имали су
економску самосталност улазе у црквене двадесетице, да ликвидира онима, који су
били спремни да до смрти бране Православну Цркву, и саму могућност да оснивају
и региструју црквене заједнице. Ма колико била тешка гоњења до тог времена, нова
гоњења су била још тежа. У неким местима сам покушај регистровања заједнице
верника доводио је до хапшења и стрељања свештеника и парохијана, за шта постоји
мноштво примера.
11. фебруара 1930. године президијум СЦИК СССР је потврдио одговарајућу
одлуку Централног Извршног Комитета и Совјета Народних Комесара СССР "О
борби против контрареволуционарних елемената у руководећим органима верских
заједница" која је гласила:
"У циљу борбе с покушајима елемената непријатељским совјетској власти да
искористе верске заједнице у својству упоришта за вођење контрареволуционарног
рада ЦИК н СНК СССР доносе одлуку:
'Предложити владама савезних република да одмах наложе органима који
врше регистрацију верских заједница да преиспитају састав руководећих органа тих
заједница у циљу искључивања из њих (према члановима 7, 14. Закона РСФСР о
верским заједницама од 8. априла 1929. године и аналогним члановима закона
других република) - кулака, лица лишена грађанских права и других лица
непријатељских совјетској власти.
Не дозвољавати да и убудуће у те органе улазе поменута лица, систематски
одбијајући регистрацију њихових верских заједница уколико постоје поменути
услови'.
Ова одлука се односи на верске заједнице свих култова, праваца, религиозних
струја и сл., али приликом њеног спровођења у националнпм окрузима мора бити
испољена нарочита опрезност.
Москва, Кремљ,
11. фебруар, 1930. г.
Председник ЦИК СССР М. Калињин
Председник СНК СССР А. Риков
Секретар ЦИК СССР А. Јенукидзе".
Комунистичке новине су почеле да објављују материјале о затварању храмова,

при чему су се разметале ширином и размахом гоњења, што је могло у датом случају
да доведе до супротних резултата. За разлику од Троцког који је био присталица
агитационих кампања, и Лењин и Стаљин, не запостављајући агитацију, деловали су
уз помоћ тајних одлука, које је усвојио узак круг лица, које су затим достављане
одговарајућим установама, а затим је већ њихова ствар била да спроведу кампању за
затварање и рушење храмова одлучно и до краја. И зато, када је листове запљуснуо
талас саопштења о незаконитим затварањима цркава, Политбиро ЦК је 21. марта
1930. године поводом једног од таквих саопштења донео одлуку:
"Редакцији 'Радничке Москве'. Због штампања у 'Радничкој Москви' од 18.
марта саопштења о масовном затварању цркава (56 цркава) објавити укор уреднику
новина 'Радничка Москва' другу Лазјану са упозорењем да ће у случају ако и даље
буде објављивао саопштења о томе бити постављено питање о његовом искључењу
из партије."
У то време у марту је била донета одлука "О борби са искривљавањима
партијске линије у колхозној изградњи", односно, о борби против Цркве. Президијум
ЦИК је предложио да се промени одлука у одлуку "О борби против
контрареволуционарних елемената руководећих органа верских заједница".
Седница Политбироа је тим поводом одржана 10. августа; одлучено је да се
поведе расправа о том питању 15. августа. Питање је, међутим, било толико битно да
је 15. августа Политбиро донео одлуку да остави на снази претходни
дискриминациони указ на основу којег су лица лишена грађанских права, кулаци и
сви који су некада припадали "буржоаској" класи, као и сами свештеници нису
могли да уђу у двадесетицу или да образују нову заједницу ради отварања храма, и
то упркос томе што је Црква била одвојена од државе. На тај начин, човек је био
лишен не само социјалних и грађанских, него и верских права.
Гоњења која су почела 1929. године трајала су до 1933. године. Многи
свештенослужитељи су у то време били ухапшени и одведени у логоре, многи су
тамо примили мученичку смрт. У периоду од 1929. до 1933. године било је ухапшено
око 40 000 служитеља Цркве. Само у Москви и Московској области било је ухапшено
4000 људи. Већи део ухапшених био је осуђен на затворску казну у концентрационе
логоре, а остали су стрељани. Они који су били осуђени на затворску казну и
доживели гоњења 1937. године, претрпели су мученичку смрт у то време.
Најзад, 1935. године ЦК СКП(б) је резимирао антирелигиозне кампање које су
се спроводиле током последњих неколико година и сачинио је један од закључних
докумената пред почетак нових гоњења 1937. године. У том документу гонитељи су
потврдили огромну духовну снагу Руске Православне Цркве која јој је омогућила да
упркос сталном угњетавању државе, хапшењима, стрељањима, затварањима цркава
и манастира, колективизацији која је уништила знатан део активних и самосталних
мирјана, сачува половину својих парохија. У том документу гонитељи су писали:
"Током последњег периода све организације које воде антирелигиозни рад
нагло су ослабиле своју активност. Савез борбених безбожника се налази у стању
готово потпуног расула, синдикати не врше антирелигиозни рад. Комсомол се
такође њиме не бави. Народни комесаријат просвете је потпуно запустио тај рад.
Међутим, на основу расположивих података се види да попови и секташи свих
боја имају густу мрежу упоришта за свој рад и да не само што уживају утицај међу
неким скупинама становништва, него покушавају и да ојачају своје позиције,
повећавајући своју активност.
У Ивановској области у 1935. години било је око 2 000 молитвених зграда и
више од 2 500 служитеља култа, у Горковском крају око 1 500 молитвених домова и
више од 1 500 служитеља. У Лењинградској области 1936. године било је више од 1
000 цркава и око 2 000 служитеља култа, а црквеног и секташког актива у званично
регистрованим 958 заједница Лењинградске области било је више од 19 000 људи.
У целој земљи има најмање 25 000 свакојаких молитвених домова (1914. године
цркава је било око 50 000). О још увек постојећим религиозним утицајима показују
следећи подаци. У граду Пскову од 642 човека која су се родила за 6 месеци 1935.
године крштено је у црквама 54%, од умрлих је сахрањено по верском обреду 40%. У
Амосовском сеоском совјету Псковског округа 75% сеоске деце посећује цркву. 50%
деце се исповеда и причешћује.
У Ивановској, Курској, Свердловској области и колхозима појављују се путујући
попови који под маском калајџија или обућара иду по селима, врше требе и воде
контрареволуционарни рад. Појавили су се јуродиви и путујући поклоници који
разносе антисовјетску пропаганду. У неким колхозима Вороњешке и Ивановске
области попови скупљају десетине хиљада рубаља ради поправљања цркава...
У низу округа Московске области карактеристично је широко празновање
храмовних празника и снажно је развијено надрилекарство. У Јефимовском сеоском
совјету Верејског округа 204 колхозника нису дошла на посао на 'Никољдан' (1935.г.),
те је снабдевање дрветом тога дана било обустављено... У селу Петровском
Шчелковског округа на 'зимског Николу' и 'Божић' становништво је пијанчило по
трн дана. Црква је била препуна. У цркви је добар хор,топло је, чисто и пријатно.
Као показатељ јачања религиозних утицаја и активности верника служи пораст
жалби и нагло повећање броја заступника пред комисијом за питања култова при
Президијуму СЦИК. Број жалби је достигао9221 у 1935.г. наспрам 8229 у 1934. г. Број
заступника је 1935. г. достигао 2 090 људи, што је два пута више него 1934. г.
До 1932. г. савез безбожника је имао 50 000 основних ћелија, око 5 милиона

чланова и око 2 милиона чланова у скупинама младих борбених безбожника'.
Године 1933. приходи од чланарина износили су 200 000 рубаља. Данас су се ћелије и
окружни савези безбожника скоро свуда распали. Од 5 милиона чланова остало је
једва 350 хиљада. Чланарине за 1935. годину дале су само 35 000 рубаља. Издавање
антирелигиозне литературе је нагло смањено. Покрајински и обласни совјети
безбожника у трагању за средствима почели су да се баве сумњивим комерцијалним
пословима... Савез безбожника Грузије је од киоска и купатила, као и закупа киоска,
купатила, издавања чамаца итд., који му стоје на располагању претрпео штету од 200
000 рубаља.
Централни савез безбожника сада тавори. Његова улога као руководећег
центра антирелигиозног рада је ништавна.
Другови Јарославски, Луночевски и Олешчук који стоје на челу савеза
безбожника, тим послом се уопште озбиљно не баве. Централни савет савеза
безбожника практично нема свој апарат. Друг Луночевски, заменик д. Јарославског,
спаја рад у савезу безбожника с радом у трима другим установама. Инструкторски
састав и основна одељења су кадровски непотпуни. Актив савеза је одавно изгубљен.
Знатан утицај на слабљење антирелигиозног рада и расуло савеза безбожника
извршили су недовољна контрола и руковођење од стране месних партијских
организација, као и постојање мишљења да је борба против религиозних утицаја код
нас завршена и да је антирелигиозни рад већ пређена етапа".
Процес прогањања Руске Православне Цркве трајао је још десет година. Време од 1929.
до 1931. године било је обележено стрељањима најнепоколебљивијих свештенослужитеља и
мирјана, свуда, где је ГПУ видео духовни живот. Године 1937. Стаљин је донео одлуку о
уништењу Цркве као сверуске организације, као и о уништењу већине њених парохијана -
сељака.
Свесавезна Комунистичка Партија (бољшевика)

Централни Комитет
Бр. П. 51/94 3. јул 1937. године
Другу Јежову
Секретарима обласних и покрајинских комитета, ЦК националних

комунистичких партија
Извод из записника бр. 51, седнице Политбироа ЦК Решење од 2.07.37. г.

94. О антисовјетским елементима
Послати секретарима обласних и покрајинских комитета, ЦК комунистичких
партија следећи телеграм:
"ЦК СКП (б) предлаже свим секретарима обласних и покрајинских
организација, и свим обласним, покрајинским и републичким представницима
НКВД да региструју све кулаке који су се вратили у завичај... с тим да
најнепријатељскији међу њима буду сместа ухапшени и стрељани на начин
административног извршења пресуде преко тројки...
ЦК СКП (б) предлаже да се у року од пет дана поднесе у ЦК састав тројки, као
и број оних које треба стрељати, а такође и број оних које треба протерати".
Секретар ЦК Ј. Стаљин
Другу Поскребишеву
Упућујем оперативно наређење бр. 00447 о репресирању бивших кулака... и
других антисовјетских елемената и одлуку. 30. јул 1937. године. Фриновски
ОПЕРАТИВНО НАРЕЂЕЊЕ
Народног комесара унутрашњих послова СССР бр. 00447

О операцији репресирања бивших кулака... и других антисовјетских
елемената
30. јул 1937. г. Москва

Материјалима истраге у вези са случајевима антисовјетских групацнја утврђено
је да се у селу задржао знатан број кулака, раније репресираних који се скривају од
репресија... Ту се задржало много црквених људи који су у прошлости
репресирани...
Пред органима државне безбедности постављен је задатак да се на најсуровији
начин разбије сва та банда антисовјетских елемената... и да се једном заувек заврши с
њиховим подлим подривачким радом...
У складу са овим наређујем да се од 5. августа 1937. године у свим републикама,
покрајинама и областима започне операција репресирања бивших кулака и
активних антисовјетских елемената.
I. КОНТИГЕНТИ КОЈИ ПОДЛЕЖУ РЕПРЕСИЈИ

I. Бивши кулаци...
6. Најактивнији антисовјетски елементи од бивших кулака... црквених људи...

који се држе сада у затворима, логорима, казнено поправним домовима и радним
колонијама.
9. Репресији подлежу сви горе набројани контингенти који се налазе у датом
тренутку у селу... у граду... у совјетским установама и на изградњи.
II.О МЕРАМА КАЖЊАВАЊА
1. Сви репресирани... се деле у две категорије:

а) У прву категорију спадају сви који су у највећој мери непријатељски... Њих
треба одмах ухапсити, и, након претреса њихових случајева на тројкама - стрељати.
б) У другу категорију спадају сви остали мање активни... Њих треба ухапсити и
затворити у логоре у трајању од 8 до 10 година...
III.НАЧИН СПРОВОЂЕЊА ОПЕРАЦИЈЕ
1. Операцију започети 5. августа 1937. године и завршити је у року од четири

месеца.
2. У првом реду се подвргавају репресији контингенти који спадају у прву
категорију.
3. У складу са приликама и месним условима територија републике, краја и
области се дели на оперативне секторе.
За организацију и спровођење операције у сваком сектору формира се
оперативна скупина на чијем челу се налазе одговорни радници НКВД.
У складу са захтевима оперативних прилика скупинама додатн војна или
милицијска појачања.
НАРОДНИ КОМЕСАР УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА СССР
ГЕНЕРАЛНИ КОМЕСАР ДРЖАВНЕ БЕЗБЕДНОСТИ Н. Јежов
Оверава: М. Фриновски
СВЕСАВЕЗНА КОМУНИСТИЧКА ПАРТИЈА (БОЉШЕВИКА)

ЦЕНТРАЛНИ КОМИТЕТ
Другу Јежову
свим обласним и покрајинским комитетима, ЦК националних

комунистичких партија
Извод из записника бр. 57 седнице Политбироа ЦК Решење од 31.01.38. г.
а)Прихватити предлог НКВ Д СССР о утврђивању додатног броја оних који

подлежу репресији...
б) Предложити НКВД СССР да се цела операција... заврши најкасније 15. марта
1938. године...
Секретар ЦК
*****
Почетком 1937. године у СССР је извршен попис становништва. На Стаљинов

предлог први пут је у тај попис било укључено питање о вероисповести на које су
морали да одговоре сви грађани почев од 16 година. Влада, а нарочито Стаљин,
хтели су да сазнају какви су њихови реални успеси током 20 година борбе против
вере и Цркве, како се изјашњавају људи који живе у држави која испољава у својству
религиозног сурогата ратоборно безбожје. Становништва старијег од 16 година у
совјетској Русији је 1937. године било укупно 98,4 милиона људи, од којих 44,8
милиона мушкараца и 53,6 милиона жена. Као верници се изјаснило 55,3 милиона,
од тога 19,8 милиона мушкараца и 35,5 милиона жена. Као атеисти се изјаснио
мањи, али ипак поприличан део42,2 милиона, од којих су 24,5 мушкарци и 17,7
жене. Није хтело да одговори на ово питање свега 0,9 милиона људи. Али ни то није
било све: као православни се изјаснило 41,6 милиона, или 42,3% укупног одраслог
становништва земље и 75,2% свих који су се изјаснили као верници. Као јермено-
григоријанци се изјаснило 0,14 милиона, или 0,1 % укупног одраслог становништва,
као римокатолици 0,5 милиона, протестанти 0,5 милиона, хришћани осталих
вероисповести 0,4 милиона, муслимани 8,3 милиона, јудаисти 0,3 милиона, будисти
и ламаисти 0,1 милион, осталих и оних који су нетачно навели религију било је 3,5
милиона људи.
Из пописа становништва је јасно произилазило да је становништво земље
остало православно, сачувавши националне духовне корене.
Напори који су предузети 1918. године у области борбе против Цркве и народа,
остварени како помоћу судова, тако и помоћу вансудских административних
гоњења, нису довели до жељених резултата, а ако се пође од података пописа
становништва може се рећи да су претрпели крах. То је значило, по мишљењу
безбожних власти, да у случају великог европског рата милиони људи могу прећи на
страну спољашњих непријатеља и почети борбу против својих унутрашњих
мучитеља. Стаљин је судио о народу по себи и по Лењину. Имајући психологију
професионалних завереника, они су ради личних циљева лако ишли на споразум са
спољашњим непријатељима као што је то било за време Отаџбинског рата 1914-1919.
године. Стаљин у том погледу народ није схватао. Борба на страни Немаца (чак и ако
би се Немци испоставили као мање сурови према Русима у методима њиховог
уништавања) била је за Русију безнадежна, јер би то била борба за уништење и
распад историјске руске државе, дакле, за оно чему су управо и водиле све
либерално-демократске странке од 19171-918. године, због чега су оне у то време и
биле осуђене на пораз.
Године 1937. од 98,4 милиона људи старијих од 16 година, који су одговорили на
питање, 68,5 милиона се изјаснило као писмено, а од њих 30,2 милиона се изјаснило
као верници, а 37,6 милиона као неверници. Попис из 1937. године је показао да је
неписмених било 29,9 милиона људи, од њих је исповедало веру 25,1 милион, а као
неверници се изјаснило 4,6 милиона.
Из овог пописа који је показао размере неуспеха изградње безбожног
социјализма у земљи, Стаљину је постало јасно колико свирепо и крваво мора бити
ново гоњење и невиђени рат против народа, чији резултат није био логор, нити су
непокорне чекали робијашки радови (и то не непокорне на делу, већ само идејно,
односно, оне који су се истицали својом вером), већ осуде на стрељање и смрт. Тако је
почело ново, последње овакво гоњење које је требало да физички уништи
православље.
Почетком 1937. године власти су поставиле питање опстанка Руске Православне
Цркве као сверуске организације. Као и раније, у случајевима доношења одлука
широких размера, оних које се називају историјским и државним и доводе до
пропасти милиона људи ради очувања власти, иницијативу покретања питања
Стаљин је поверио другоме, у датом случају Маљенкову. (Пребацивање оваквих
иницијатива на своје помоћнике сведочи о томе да је Стаљин савршено добро
познавао цену својих дела и унапред се спремао да се оправда у случају губитка
власти.)
20. маја 1937. године Маљенков је упутио Стаљину поруку:
"Познато је да је у последње време озбиљно оживела непријатељска делатност
црквених људи.
Хоћу да Вам скренем пажњу на то да организованости црквених људи
доприноси декрет СЦИК од 8.4.1929. г. 'О верским заједницама'. Овај декрет ствара
организациону основу за стварање најактивнијег дела црквених људи и секташа.
У члану 5. овог декрета пише: 'За регистрацију верске заједнице њени оснивачи,
чији је број најмање 20 људи, подносе органима, наведеним у претходном (4) члану,
молбу за регистрацију у облику који утврђује НКВД РСФСР'.
Као што видимо, већ сам начин регистрације захтева организационо
формирање 20 најактивнијих црквених људи. У селу су ти људи добро познати под
називом 'двадесетице'. На Украјини је за регистровање верске заједнице
потребно не 20, већ 50 оснивача.
У члановима 13,15,16. наводи се начин стварања извршних органа верских
организација. При томе се брижно предвиђа чак и то да се седнице тих извршних
органа одржавају без обавештавања или дозволе органа власти.
Ти чланови су следећи:
'13. Ради непосредног вршења функција повезаних са управљањем и
коришћењем имовине култа (чл. 11), као и ради представништва верска заједница
бира међу својим члановима на скупштини верника јавним гласањем за извршне
органе - у верским заједницама три човека, а у скупини верника - једног
представника'.
'15. Ради провере култне имовине н новчаних свота које се добијају путем
приноса или добровољних прилога, верске заједнице међу својим члановима на
скупштини верника могу да изаберу ревизиону комисију коју сачињавају највише
три члана'.
'16. Скупштине (седнице) извршних и ревизионих органа верских заједница и
скупине верника одржавају се без обавештавања или дозволе органа власти'.
Сматрам сврсисходним да се укине овај декрет који доприноси
организованости црквених људи. Чини ми се да треба ликвидирати
'двадесетице' и одредити такав начин регистровања верских заједница који не
би легализовао најактивније црквене људе. На исти начин треба ликвидирати у
облику у коме су настали, органе управе црквених људи.
Декретом смо сами створили широко разгранату и совјетској власти
непријатељску легалну организацију. У СССР има око шесто хиљада лица која улазе
у 'двадесетице'.
Шеф одељења руководећих партијских органа ЦК СКП(б) Маљенков"
Стаљинова резолуција од 26. маја 1937. године: "Члановима Политбироа од
друга Маљенкова". С кратким извештајем су упознати чланови и кандидати за
чланове Политбироа: Андрејев, Ворошилов, Жданов, Каганович, Калињин, Косиор,
Микојан, Молотов, Петровски, Постишев, Стаљин, Чубар, Ејхе.
На овај кратак извештај Маљенкова није одговорио Стаљин, па чак ни нико од
чланова Политбироа, већ сам извршилац - народни комесар унутрашњих послова
СССР Н. Јежов. 2. јуна 1937. године Јежов је написао Стаљину:
"Упознавши се с писмом д. Маљенкова поводом потребе да се укине
декрет СЦИК од 8.4.29. г. 'О верским заједницама', сматрам да је ово питање
постављено потпуно правилно.
Декрет СЦИК од 8.4.29. г. у члану петом о тзв. 'црквеним двадесетицама' јача
цркву тиме што озакоњује облике организације црквеног актива.
Из праксе борбе против црквене контрареволуције током протеклих година и
сада су нам познате многобројне чињенице, када антисовјетски црквени актив у
интересу антисовјетског рада легално користи постојеће 'црквене двадесетице' као
спремне организационе облике и као покриће.
Заједно с декретом СЦИК од 8.4.29. г. сматрам неопходним да се такође
укине инструкцију сталне комисије при Президијуму СЦИК за питања
култова - 'О начину спровођења у живот законодавства о култовима'.
Низ чланова ове инструкције ставља верске заједнице у положај малтене једнак
са совјетским друштвеним организацијама; посебно имам у виду тачке 16. и 27.
инструкције којима се дозвољавају религиозне уличне поворке и церемоније и
сазивање религиозних конгреса.
Ради израде нацрта новог законодавства о верским култовима сматрам за
потребно да се створи комисија при ЦК СКП(б)".
Већ након месец дана,2. јула 1937. године, Политбиро доноси одлуку о
спровођењу масовних репресија у земљи.
Како су се вршила хапшења, саслушања, којом су брзином тројке доносиле
одлуке о стрељањима - о свему томе је доста речено у књизи. Према подацима
владине комисије за рехабилитацију жртава политичких репресија године 1937. је
било ухапшено 136 900 православних свештеника, од њих је стрељано 85 300; године
1938. ухапшено је 28 300, стрељана 21 500; године 1939. ухапшено је 1 500, стрељано
900;године 1940. ухапшеноје5 100,стрељано 1100; 1941. године ухапшено је 4 000,
стрељано 1 900.
Само у Тверској области било је стрељано 1937. године више од двеста
свештеника. У јесен и зиму 1937. године сарадници НКВД су једва стизали да се
потпишу на "истражним" папирима, а у записницима одлука о извршењу смртне
пресуде секретар тројке је увек стављао 1 час ноћу, зато што се на писање те бројке
трошило најмање времена. Тако је испало да су сви осуђеници у Тверској области
били стрељани у исто време.
На завршетку кампање масовног затварања храмова Јарославски је поднео
Стаљину материјале који описују неке чињенице које се односе на затварање
храмова.
"Секретар Мосаљског окружног извршног комитета Смоленске области,
Соколов, је по задатку секретара РК СКП(б) Демењок и председника окружног
извршног комитета Гусева обавезао председнике сеоских совјета да у року од два
дана припреме материјале о затварању цркава.
Трећег дана је секретар окружног извршног комитета Соколов добио од 12
сеоских совјета извештаје с потписом председника и секретара сеоског совјета о томе
да верске 'двадесетице' не испуњавају уговор о коришћењу зграда, и захтев за
затварање цркава.
Соколову су ови документи били довољни да питање о затварању цркава
постави на президијуму окружног извршног комитета, и президијум је на предлог
председника окружног извршног комитета Гусева, без расправе, донео одлуку:
'Затворити Жуковску, Перекошенску, Николостанску, Фршњанску и друге цркве,
укупно 12, и замолити обласни извршни комитет да потврди ту одлуку'.
Између осталог, о питању затварања се није расправљало ни на једном
колхозном скупу, и нема ниједне молбе колхозника no том питању. Жустри
мосаљски администратори у лицу секретара РК СКП(б) Демењок, председника
окружног комитета Гусева и секретара окружног комитета Соколова одлучили су -
зашто се бавити масовним идеолошким радом када се цркве могу затворити и без
тога.
За само један дан у Мосаљску је административно затворено 12 цркава, након
чега је јавно тужилаштво било засуто жалбама верника, као и обласни извршни
комитети и друге обласне и централне организације, али упркос томе, окружни
извршни комитет је приступио извршењу своје незаконите одлуке. Свих 12 цркава су
затворене, и дата је одлука сеоским совјетима о предаји црквених здања ради
њиховог претварања у складишта".
Почетком пролећа 1938. године власти су одлучиле да је Руска Православна
Црква физички уништена и да више нема потребе одржавати специјални државни
апарат ради надзора над Црквом и спровођења у живот репресивних одлука власти.
16. априла 1938. године Президијум Врховног Совјета СССР донео је одлуку о
ликвидацији комисије Президијума ЦИК ССР о питањима култова. Од 25 000 цркава
које су постојале 1935. године, после две године гоњења, 1937. и 1938. године, у
совјетској Русији остало је свега 1 277 храмова, као и 1 744 храма која су се нашла на
територији Совјетског Савеза након што су му прикључене западне области
Украјине, Белорусије и Прибалтика 1939-1940. године.
На тај начин, у целој Русији је 1939. године остало мање храмова него што их је
било само у Ивановској области 1935. године. Може се са сигурношћу рећи да су
гоњења која су се обрушила на Руску Православну Цркву крајем 30-их година била
изузетна по свом замаху и суровости, и то не само у историји Русије, него и у
целокупној светској историји.
Године 1939. совјетска власт је завршила двадесетогодишњи период гоњења
након којих је процес разарања у неким случајевима био доведен до неповратности.
Ако су се разрушене цркве или цркве претворене у складишта могле у догледној
перспективи обновити или изградити поново, више од стотину архијереја, десетине
хиљада свештенослужитеља и стотине хиљада православних мирјана били су
стрељани, и тај губитак је био незаменљив и ненадокнадив. Последице ових гоњења
се осећају све до данас. Масовно уништавање епископа, просвећених и ревносних
пастира, подвижника побожности снизило је морални ниво друштва, из народа је
била извучена његова со, што га је поставило у претећи положај распадања. При
томе власти и даље нису имале намеру да зауставе процес затварања храмова; он је
и даље трајао, и ко зна до чега би довео да није избио Велики отаџбински рат.
Руска Православна Црква је увек задржавала свој став у односу на најтрагичније
околности живота народа, и у време када су грађанске власти и Стаљин током првих
дана рата били потпуно изгубљени, месточувар патријаршијског престола
митрополит Сергије је иступио у Богојављенској саборној цркви са обраћањем
народу:
"Фашистички разбојници су напали нашу Отаџбину... Понављају се времена
Батија, немачких витезова, Карла Шведског, Наполеона. Жалосни потомци
непријатеља православног хришћанства хоће још једном да покушају да баце наш
народ на колена... С Божијом помоћу и овога пута он ће развејати у прах
фашистичку непријатељску силу... Сетимо се светих вођа руског народа, на пример,
Александра Невског, Димитрија Донског, који су полагали своје душе за народ и
Отаџбину... Сетимо се безбројних хиљада обичних православних војника... Наша
Православна Црква увек је делила судбину народа. Заједно с њим она је подносила
искушења и радовала се његовим успесима. Она неће свој народ оставити ни сада.
Она благосиља небеским благословом и предстојећи свенародни подвиг. Ако ико,
онда управо ми треба да подсетимо на заповест Христову: Од ове љубави нико нема
веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн. 15:13). Нама, пастирима Цркве,
у овакво време, када Отаџбина позива све на подвиг, биће недостојно да само ћутке
посматрамо оно што се збива око нас, да малодушног не храбримо, уцвељеног не
утешимо, колебљивог да не подсетимо на дужност и вољу Божију. А ако се, поврх
тога, ћутање пастира, његова равнодушност према ономе што доживљава паства,
објасни још и лукавим побудама поводом могућих користи на оној страни границе,
то ће бити отворена издаја Отаџбине и своје пастирске дужности... Положимо своје
душе заједно с нашом паством... Црква Христова благосиља све православне на
одбрану свештених граница наше Отаџбине. Бог ће нам даровати победу".
Али ни почетак рата, ни порази првих месеци, ни препуштање великих
територија непријатељу, нимало нису утицали на непријатељски однос власти према
Руској Православној Цркви и нису је подстакли да престане са гоњењима. И тек када
се сазнало да Немци дозвољавају отварање храмова и да је на окупираним
територијама отворено 3 732 храма, тј. више него у целој Совјетској Русији, а да су на
територији уже Русије, без Украјине и Белорусије, Немци дозволили отварање 1 300
храмова, власти су преиспитале свој став.
Али ни тада се гонитељи нису спремали да дају дозволе за отварање храмова и
да пруже барем некакву слободу свештенству и православним мирјанима,
задовољавајући се само пропагандном кампањом у иностранству. 10. марта 1942.
године народни комесар НКВД Берија је, саопштивши како Немци користе у својим
пропагандним мерама отварање храмова, предложио своје противмере. Он је писао:
"ЦК СКП(б) другу Стаљину

Из званичних и агентурних извора је познато да Немци покушавају да
искористе Православну Цркву и свештенство за своје освајачке намере. Вршећи
преко Цркве утицај на становништво привремено окупираних територија, Немци
шире клеветничке измишљотине о положају Православне Цркве у СССР; тако на
пример, 9. фебруара ове године немачки радио је саопштио о окрутним обрачунима
и убиствима свештенства и верника које је тобоже извршила Црвена армија након
ослобођења града Можајска од фашистичко-немачких трупа. У вези с тим НКВД
СССР сматра целисходним... да радници Московске патријаршије припреме у
најкраћем року и издају књигу-албум с материјалима који разобличавају Немце у
односу према Православној Цркви и свештенству. Књига-албум је намењена ширењу
у црквеним круговима у иностранству, на територији коју су привремено окупирали
Немци, као и мећу верницима СССР.
Уз ово се подноси и план садржаја књиге-албума. Молим да се наложи НКВД
СССР да предузме неопходне мере за то да се обезбеди издавање од стране
Московске патријаршије књиге-албума 'Истина о религији у СССР' у складу с
поднесеним планом".
Али на окупираним територијама и даље су се великом брзином отварали
храмови, који су ускоро девет пута премашили њихов број у совјетској Русији, тако
да више нису биле довољне само пропагандне новинске мере.
4. септембра 1943. године дошло је до сусрета митрополита Сергија
Страгородског, Алексија Симанског и Николаја Јарушевича са Стаљином. Сутрадан
ујутру НКВД СССР је по Стаљиновом наређењу доделио митрополиту Сергију
аутомобил са шофером и горивом. Свега један дан је био потребан НКВД да уреди
вилу која је предата патријаршији и 7. септембра се митрополит Сергије са својим
особљем преселио у Чисту улицу. У 11 часова следећег дана је заказано отварање
сабора епископа и уздизање митрополита Сергија у чин патријарха.
На тај начин совјетска влада је демонстрирала свету промену свог односа према
Руској Православној Цркви; али, њена помоћ је била сведена на празну декларацију.
Док су се на територији коју су освојили Немци храмови и даље отварали н
обнављали, ни Стаљин ни совјетска влада нису се спремали да отварају храмове,
задовољивши се користима од представничке делатности Руске Православне Цркве у
иностранству. За све време Великог отаџбинског рата нису престајала хапшења
свештенства. Године 1943. је ухапшено више од 1 000 православних свештеника од
којих је стрељано 500. Од 1941. до 1946. године број смртних казни је износио више од
100 људи годишње.
Године 1946. Савет за послове Руске Православне Цркве је поднео Политбироу
извештај о свом раду и о положају Руске Православне Цркве и верника у Совјетској
Русији:
"... Као што је познато, православну веру у нашој земљи исповеда знатан број
становништва, у вези са чиме Руска Православна Црква у целини представља најјачу
верску заједницу у поређењу са осталим верским заједницама које постоје у
Совјетском Савезу.
При томе је пракса показала да, иако су за 29 година постигнути несумњиво
велики успеси у вези с наглим смањењем религиозности у земљи, с религиозним
предрасудама и с религијом још увек није свршено, а методи грубог
администрирања који су се примењивали често у великом броју места, нису се
оправдали. Ако је за време рата, из низа узрока, рачунајући ту и психолошке мотиве,
посећеност цркава била посебно значајна (у низу места то се објашњава такође
тешким животним приликама те године), она за време великих верских празника
(Васкрс, Божић и други) достиже размере ратног времена.
Истовремено се приметно повећао у низу места број вршења религиозних
обреда (треба). Тако на пример: за 11 месеци 1945. године у Пјатихатском округу
Дњепропетровске области било је извршено крштење 925 деце од 1 285 новорођених,
350 деце у узрасту од 2 до 7 година и 89 деце у узрасту од 7 до 12 година.
У четири округа Московске области током првог полугодишта 1946. године
било је извршено 1 462 крштења деце, у поређењу са 1 158 крштења у истом периоду
1945. године.
Ако је током 1945. године у Свердловској области извршено 11 216 крштења и

476 венчања, током 1946. године регистровано је 15 047 крштења и 1 101 венчање.
О степену религиозности говоре и чињенице повећања захтева верника за
отварање цркава. Довољно је рећи да је током последње три године приспело 16 275
захтева за отварање цркава и молитвених домова.
Претежан број захтева за отварање цркава потиче од верника централних и

источних области, покрајина и република, где постоји незнатан број дејствујућих цркава,
и свега око 9% свих захтева од верника који живе на територији која је била под
привременом немачком окупацијом и на којој је у том периоду долазило до масовног
отварања цркава.
Тако на пример, у Ивановској, Московској u Рјазанској области нема округа из којих
не пристижу захтеви верника за отварање цркава, при чему се у неким окрузима тражи
отварање по 10 и више цркава...
Поједини захтеви за отварање цркава имају више од 3 000 потписа верника.
Не налазећи позитивно решење овог питања у својим местима, многи верници се
обраћају са захтевима Врховном Совјету СССР, члановима владе и депутатима Врховног
Совјета, те шаљу специјалне изасланике у Москву и обласне центре.
За 9 месеци 1946. године само је у 24 области РСФСР представнике совјета посетило
7 000 таквих изасланика. Непосредно је Совјет за 1946. годину с молбом за отварање цркава
посетило 550 људи...
Према стању на дан 1. јануара 1947. године у СССР функционише 13 813

православних цркава и молитвених домова, што у поређењу са 1916. годином износи
28% (не рачунајући параклисе). Од њих: у градовима СССР функционише 1 352 и у
радничким насељима и селима 12 461 црква...
Немци су отворили на окупираној територији (углавном у Украјинској и
Белоруској ССР 7 000; бивших унијатских парохија које су се поново ујединиле са
православном црквом (западне области УССР) има 1997.
Њихов распоред по републикама и областима је крајње неравномеран.
Док на територији Украјинске ССР функционише 8 815 цркава, на територији
РСФСР само 3 082, од којих је око 1 300 цркава отворено у периоду окупације.
Осим тога, унутар РСФСР оне такође нису распоређене подједнако: док у
Сибиру, на Далеком Истоку и неким областима Урала и у Поволжју има од 3 до 9
дејствујућих цркава, само у Московској области има их 209, у Јарославској области
153, Костромској области 105, Рјазанској области 77 цркава.
Такође је неопходно истаћи да у Савезу има око 17 000 недејствујућих црквених
зграда од којих је око 140000 претворено у зграде за друге намене и предато
привредним културним установама, и око 3000 празних које званично нису
затворене и имају црквени инвентар, па се чак у већини случајева кључеви тих
храмова налазе код скупина верника (од њих првенствено и потичу захтеви за
отварање)..."
У извештају након две године, 1948. године, Савет за послове Руске Православне
Цркве дао је следеће податке о броју цркава и молитвених домова у Совјетској
Русији:
"... На дан 1. јануара 1948. г. у СССР је било 14329 дејствујућих цркава и
молитвених домова (11 897 цркава и 2 432 молитвена дома, што износи 18,4% у
односу на број цркава, молитвених домова и параклиса 1914. године, када их је било
77 767).
Број цркава у Украјинској ССР износи 78,3% у односу на њихов број 1914.
године, а у РСФСР - 5,4%.
До повећања броја дејствујућих цркава и молитвених домова дошло се из
следећих разлога:
а) за време рата на територији која је била под немачком окупацијом било је
отворено 7 547 цркава (фактички још више, јер је знатан број цркава после рата
престао да функционише због одласка свештенства заједно с Немцима и због тога
што смо одузели верским заједницама школске, клупске итд., зграде које су оне
заузеле за време окупације и претвориле у молитвене домове);
б) у 1946. г. прешла је у православље 2 491 парохија унијатске (гркокатоличке)
цркве у западним областима Украјинске ССР;
в) од 1944-1947. г. поново је отворено уз дозволу Савета 1 270 цркава, углавном у
РСФСР, одакле су потицале многобројне и упорне молбе верника.
Територијални размештај дејствујућих цркава је неравномеран. На пример: у
областима и републикама које су биле под окупацијом за време рата има 12 577
дејствујућих цркава или 85,7% свих цркава, а на осталој територији Савеза 12,6%.
60,5% отпада на Украјинску ССР, при чему је највећи број цркава у Вињицкој
области - 814.
На дан 1. јануара 1948. г. било је регистровано 11 846 свештеника и 1255 ђакона,
укупно 13 101 човек, или 19,8% у односу на њихов број 1914. г.
Ако се упореди број свештеника (11 846) с бројем цркава (14 329), испоставља се
да је свештеника мање од броја дејствујућих цркава за 2 483 човека. Док у многим
градским црквама нема само једног, већ неколико свештеника, многе сеоске цркве у
Украјини, у Молдавији и другим местима немају свог сталног пароха. У Украјинској
ССР, у Молдавији, у областима Руске Федерације где је много цркава, један
свештеник опслужује по две, три или чак четири парохије.
Током 1947. г. напустило је свештенство 834 човека...
Године 1947. поново је рукоположено у свештенички чин 575 људи, рачунајући
ту и 81 човека за ђаконе и чтеце...
Ако се узме у обзир старост свештеника (58,8% су старији од 55 година) и
природно опадање, током следећих година то опадање свештенства ће расти, а
црквене школе неће моћи да надокнаде тај губитак услед малобројности ученика,
што значи да ће се и број цркава смањивати...
На дан 1. јануара 1948. г. у СССР је било 85 манастира, што износи 8,3% у
односу на број манастира 1914. године (1025 манастира).
Године 1938. у СССР није било ниједног манастира, а 1940. г. уласком у СССР
Прибалтичких република, западних области Украјинске ССР, Белоруске ССР и
Молдавије њих је било 64.
За време окупације Украјинске ССР и низа области РСФСР било је отворено
око 40 манастира.
Године 1945. био је 101 манастир, али је 1946-1947. године 16 манастира
ликвидирано...
Од 1944-1947. године Савету и његовим представницима у унутрашњости од
скупина верника је приспело 20 689 захтева за отварање 5998 цркава и молитвених
домова. За поједине цркве Савету је приспело по 20 п више захтева.
Осим тога, представници Савета су примили 24 607 посетилаца по питању
отварања цркава.
Као резултат проучавања и разматрања ових захтева Савет је од 19441947.
године, уз одобрење владе СССР, дозволио отварање 1 270 цркава, за које је било 4576
захтева, или 22,7% у односу на укупан број захтева.
Одбијено је из разних разлога 15 567 (65,7%) захтева за отварање 4418 цркава, а
разматрање 546 захтева за 310 цркава на дан 1. јануара ове године и даље је у току..."
Након годину дана, 24. новембра 1949. године, Савет за послове Руске
Православне Цркве је послао Стаљину извештај у којем се каже:
"Савет извештава да је у складу са Одлуком СНК СССР од 1. децембра 1944. г.
бр. 164348/с, почев од 1945. г. (тј. још се није завршио Велики отаџбински рат, а
совјетска влада је већ донела одлуку о затварању храмова који су отворени без њене
дозволе - И.Д.) и нарочито током последње две године, вршило се одузимање од
верских заједница јавних зграда које су оне заузеле у периоду окупације и
претвориле их у молитвене домове, полазећи од потребе да се те зграде врате
совјетским органима.
Широко подстичући отварање цркава (за време рата је било отворено 10 000
цркава), немачки окупатори су давали верским заједницама у молитвене сврхе не
само црквене зграде, него и просторије чисто грађанског карактера - клубове, школе,
дечје домове, као и бивше црквене зграде које су пре рата преуређене у културне
сврхе.
Укупно је на привремено окупираној територији преуређена у молитвене сврхе
1701 таква јавна зграда, од којих је до данас, тј. до 1.10.1949. године, 1 150 зграда, или
67,6%, већ одузето и враћено државним и друштвеним организацијама. Од њих: у
УССР - 1 025 од 1 445; у БССР - 39 од 65, у РСФСР и другим републикама - 86 од 191.
У целини је ово одузимање прошло организовано и глатко, али у појединим
случајевима долазило је до пренагљености, грубости и самовоље, због чега су се
скупине верника обраћале и обраћају се Савету и централним владиним органима
са жалбама због одузимања зграда и грубих поступака.
Тако су, на пример, у Гомељској области током 1948. г. и седам месеци 1949. г.
обласни и окружни извршни комитети донели одлуке о одузимању од црквених
заједница 39 зграда, што износи 60% у односу на све дејствујуће цркве и молитвене
домове у области. Савет је дао сагласност на одузимање зграда у 16 случајева...
Управа колхоза 'Бољшевик' села Пањино Медвенског округа Курске области
30.4.1949. г. затворила је дејствујућу цркву, ставивши је под катанац, из разлога што је
та црквена зграда пре Отаџбинског рата била продата колхозу.
Понекад незадовољство и жалбе верника изазива и та околност што, вршећи
одузимање од црквених заједница друштвених зграда, месни совјетски органи након
ослобођења дуго времена не користе или уопште не користе те зграде у смислу
њихове непосредне намене. На пример:
У селу Љељацима Жмеринског округа Вињицке области зграда клуба која је
одузета почетком 1948. године верској заједници није била искоришћена у ту сврху и
након извесног времена председник колхоза је поново дозволио заједници да
преузме зграду. Али у јуну 1948. г. заједница је поново исељена из те зграде која је
предата колхозним јаслицама.
Скупина верника села Великог Чернечина Сумског округа Сумске области и
даље упорно тражи враћање клупске зграде (бивше црквене) која јој је одузета још
1944. године и све до сада је празна, што месни органи објашњавају одсуством новца
за обнову зграде..."
Са своје стране, 25. јула 1948. године министар МГБ Абакумов је поднео
Стаљину опширан извештај у којем се излагала суштина међусобних односа Цркве и
државе:
"Министарство државне безбедности СССР располаже материјалима о томе да
су у последње време црквени људи и секташи знатно активизовали рад на
обухватању становништва религиозним и непријатељским утицајем.
Под покрићем религиозних веровања црквено-секташки елементи врше
обраду колебљивих лица, нарочито мећу омладином, увлачећи их у своје скупине и
заједнице. Под утицај црквених активиста потпадају такође и комсомолци, чланови
и кандидати за чланове СКП(б).
Знатну улогу у ширењу верског учења и организовању непријатељског рада
играју лица из религиозног актива која су раније била подвргнута репресијама због
антисовјетске делатности, а која су се вратила у области након истека казне.
Религиозну обраду становништва црквени људи и секташи воде путем широке
религиозне пропаганде коју спроводе свештенослужитељи, проповедници, монашки
елементи и фанатично настројени верници у црквама и џамијама, у легално и
нелегално дејствујућим молитвеним домовима.
У низу случајева они организују религиозну обуку деце и омладине у
нелегалним кружоцима и школама.
Упоредо с тим црквени људи и секташи, користећи предрасуде верника, врше
религиозну обраду становништва путем организовања литија, специјалних молитава
за слање кише, 'обнова' икона, 'пророчанстава' и слично, уз учешће различитих
'јуродивих', хистеричних жена, 'подвижника' и 'светих'....
Црквени људи и секташи у првом реду теже да искористе легалне могућности
ради ширења религиозног рада, ради отварања нових храмова и молитвених домова.
На дан 1. јануара ове године, на пример, на територији РСФСР деловало је 3 217
православних цркава и молитвених домова и 3 411 регистрованих секташких
општина.
Сада се у Савету за послове Руске Православне Цркве и Савету за послове
религиозних култова при Министарском Савету СССР налази више од 1 000 захтева
за отварање нових молитвених домова, цркава и џамија...
У фебруару 1948. године на скупу архијерејских намесника цркава Кримске
епархије архиепископ Лука (Војно-Јасењецки, професор медицине, добитник
Стаљинове награде) прочитао је свој извештај поднесен патријарху о томе да месне
власти противправно приморавају становништво да ради празником и недељом, те
народ наводно нема могућности да иде у цркву, и да патријарх треба да се умеша у
ту ствар преко централних совјетских органа.
На овом скупу архиепископ Лука је рекао: 'Затражио сам од свих архијерејских
намесника извештаје о постојању у разним местима конкретних чињеница ометања
црквених послова од стране месних власти. Када сакупим ове чињенице, поставићу
питање пред Ждановим ради предузимања одговарајућих мера. Видећемо како ће
реаговати на то Жданов'.
Неки свештеници отворено у проповедима позивају вернике да не раде у дане
празника.
На пример, у марту ове године свештеник Паљњиковске цркве у Кунгурском
округу Молотовске области, Јегоров, приликом проповеди коју је одржао са амвона
изјавио је: 'Ви сте грађани неба, а не земље. За земљу треба мање радити и трудити
се, треба живети ради неба. Вас на небу неће питати колико сте посејали и колико
сте сабрали.'
У низу области свештенство, тежећи да обухвати што више становништва
религиозним утицајем, организује литије и молебане који доводе до масовног
недоласка на рад колхозника и обустављања пољских радова...
У последње време се повећао број лутајућих црквених људи, 'прозорљивих' и
'јуродивих' које активно користе антисовјетски црквени кругови у циљу ширења
непријатељске агитације и религиозног фанатизма међу верницима...
Неопходно је истаћи да се од стране представника месне власти у извесним
случајевима догађа пружање значајне помоћи црквеним људима у отварању цркава,
џамија и молитвених домова, издавању саобраћајних средстава, грађевинског
материјала за поправљање црквених зграда и сл.
У исто време неки заступници Савета за послове Руске Православне Цркве и
Савета за послове религиозних култова при обласним извршним комитетима не
врше у одговарајућој мери функције које су им поверене...
Тако је на пример, заступник Савета за послове Руске Православне Цркве у
Астраханској области П.В. Куљемин, користећи свој службени положај, узимао мито
од чланова црквених савета ради отварања цркава.
Осим тога, Куљемин је објављивао тајне директиве о вођењу свог рада.
Куљемин је ухапшен и осуђен на десет година итд....
Учешће комуниста и комсомолаца у вршењу религиозних обреда и
коришћење неких од њих од стране црквених људи и секташа за непријатељску
делатност.
Откривен је знатан број чињеница, када чланови партије и комсомолци под
утицајем црквено-секташког елемента узимају активно учешће у богослужењима,
религиозним скуповима; врше црквене обреде, сматрајући овакве радње за своју
'приватну' ствар.
У неким случајевима месни партијски органи недовољно оштро реагују на
овакве поступке чланова СКП(б).
Тако на пример:
У Тамбовској области, председник Мордовског сеоског совјета, Мордовског
округа, члан СКП(б) Меркаданов, син кулака, вршио је религиозне требе у својој
кући, одржава сталне односе са служитељима култа, о чему је познато партијској
организацији. али се никакве мере према Меркаданову не предузимају...
Државни тужилац Балахњинског округа, Горковске области, Сорокин, члан
СКП(б), дошао је у село Коново на сахрану своје сестре и дао је сагласност рођацима
да се умрла сахрани уз религиозни обред. Али како црква у селу није
функционисала, Сорокин је дозволио председнику црквеног одбора да отвори цркву
специјално ради сахране његове сестре. Након тог је црква 8 дана била отворена и у
њој је било одржано неколико служби на којима се окупило много верника из
суседних села.
Председник Курјуковског сеоског совјета, Инжавинског округа, Тамбовске
области, члан СКП(б) Јумашев у септембру 1947. године издао је наређење
председницима колхоза ' Друга Петолетка', 'Енгелс' II 'Котовски' да доделе коње ради
довоза грађевинског материјала за цркву, што су ови и извршили, док се за грађење
школе коњи нису давали.
Како је установљено, Јумашевљев таст је председник црквеног савета, сам
Јумашев врши религиозне обреде, а његова деца на религиозне празнике иду у
цркву.
Председник колхоза '18. Партијска конференција' Грађанског округа,
Тамбовске области, члан СКП(б) И.Н.Фролкин дао је 2. маја ове године аутомобил
верницима да би ишли у цркву...
У Городецком округу Горковске области под утицајем своје мајке припаднице
цркве, члан СКП(б) Подшчоков је дао изјаву да је изгубио партијску књижицу. Када
се о овом питању расправљало у обласном комитету СКП(б) Подшчоков је рекао:
'Моју партијску књижицу је моја мајка спалила у пећи. Више нећу да будем у
партији, јер сам читао верску литературу и уверио се да је бити у редовима
комунистичке партије велики грех. Зато сам се сложио са аргументима мајке која ме
све време наговара да изађем из чланства СКП(б)'...
Године 1947. секретар партијске организације једне установе града Гус
Хрустаљни Владимирске области Ремизова је на сахрану свог умрлог мужа позвала
свештеника. Том приликом су присуствовали инструктор градског комитета СКП(б)
Казаков и шеф одељења градског комитета Вагирева.
У граду Гремјачеву Горковске области у отварању цркве узимао је активно
учешће председник сеоског совјета Железнов члан СКП(б), Овај је лично бирао
црквени савет и чтеца, прикупљао је документа уз захтев упућен обласним
организацијама за отварање цркве.
Начелник погона фабрике бр. 1. града Саратова Левшаков кандидат за члана
СКП(б) - венчао је у цркви сина који се оженио комсомолком. На свадби и на
венчању у цркви били су присутни секретар фабричке партијске организације
Соломатин и члан СКП(б) Скосирски...
У граду Уљановску члан СКП(б) И.Г.Верјасов, шеф продавнице ОРС бр. 2
фабрике 'Володарски', систематски посећује цркву, прима у свом стану свештенике и
разне лутајуће црквене елементе, тзв. 'прозорљиве', и врши религиозне обреде.
Верјасов је не само активни верник, него је и непријатељски настројен према
совјетској власти.
Заједно са Верјасовом активно учешће у религиозним скуповима који се
одржавају у његовом стану, узима члан СКП(б) В.П.Зињагин - народни судија
Володарског округа града Уљановска, који о себи изјављује да је васпитан у
религиозном духу и да је још као дечак помагао у цркви...
Реакционарно настројени део свештенства свих вероисповести, актив верника и
секташи обрађују децу школског узраста, уз помоћ родитеља увлачећи их у
нелегално делујуће верске школе, на службе у црквама и џамијама, као и ради
индивидуалног обучавања молитвама, 'веронауци', Курану и томе слично.
Старешина Мелекеске цркве Уљановске области И.И. Игошкин (архимандрит
Гаврило) цркву на чијем је челу претворно је у својеврсну духовну школу.
Сваке недеље и празника, као и средом, након завршетка црквене службе
Игошкин с верницима, међу којима има и деце, одржава верске разговоре за време
којих се колективно уче молитве и заповести.
Позивајући вернике на обавезне разговоре И.И. Игошкин је у децембру 1947.
године наступио с проповеђу у којој је изјавио: Световна премудрост није за све
обавезна, али небеска премудросг је вечни загробни живот, она је обавезно потребна
свима'.
У другој проповеди, обраћајући се деци, Игошкин је рекао: 'Посебно се вама
обраћам и говорим, драга моја децо, да слушате с пажњом реч Божију. Ова наша
школа је необична, није онаква у којима се уче разне науке И премудрости. Овде ми
имамо непосредно општење и разговор са Самим Господом Богом...'
Уљановски епископ Серафим је у потпуности одобрио Игошкинове подухвате
и упутио одговарајућу представку патријарху о корисности организовања оваквих
'духовних школа' и у другим црквама Совјетског Савеза.
Не чекајући одговор патријаршије, епископ Серафим је 26. фебруара ове
године издао свим црквама у области посебну окружницу о организовању
религиозне 'наставе'.
... Старешина једне од цркава Стаљинградске области, С.Л.Гусељников, бивши
шумарски инжењер, 1947. године је пред почетак школске године окупио у цркви
око 300 деце школског узраста и одслужио с њима специјални молебан...
Свештеник цркве у Кунгурском округу, Молотовске области, Јегоров је у
децембру 1947. у проповеди коју је одржао у цркви, рекао: 'Црква је учитељица
побожности; школа и клуб не васпитавају децу, у њима се ваша деца не хране оним
што је потребно. Ако ваша деца буду ишла у клуб, васпитаваће у себи прљавштину'.
Као резултат рада органа МГБ на откривању и хапшењу антисовјетског
елемента међу црквеним људима и секташима, 1. јануара 1947. до 1. јуна 1948. године
у Совјетском Савезу је за активну подривачку делатност ухапшено 1968 људи, од
којих је:
православних црквених људи - 679 људи
секташа - 1 065 људи
муслиманског свештенства и верника - 76 људи будиста - 16 људи
католика и протестаната - 118 људи јеврејских
клерикалаца - 14 људи
... Агентурно-оперативне мере за откривање непријатељске делатности и
ликвидацију антисовјетских црквено-секташких групација и даље трају..."
Током целог послератног времена вршила су се хапшења православних
свештеника. Према извештају ГУЛАГа на дан 1. октобра 1949. године број
свештеника у свим логорима је износио 3 523 човека, од којих је 1 876 свештеника
било у Унжлагу, 521 човек у Темниковским логорима (посебан логор бр. 3), 266 људи
у Интинлагу (посебан логор бр. 1), остали у Степлагу (посебан логор бр. 4) и
Озерлагу (посебан логор бр. 7). Сви ови логори су спадали у категорију логора с
робијашким режимом.
Последња гоњења која се обично називају хрушчовљевским, трајала су од краја
1950их година до 1964. године. Године 1963. "у Руској Федерацији има 2 200
православних општина, у Украјини делује 5 600 цркава или 2/3 од укупног броја
православних цркава, у Белорусији 550 православних општина, у Казахстану 49
православних општина, у Молдавији 269 православних цркава, у Узбекистану 228
верских заједница од којих 178 муслиманских, у Туркменистану 221 заједница од
којих 192 муслиманске, у Кургизији 454 од којих муслиманских 339, у Таџикистану
према званичним јако умањеним подацима 128 заједница међу којима 111
муслиманских, у Литванији 802 заједнице међу којима римокатоличких 563,
староверских 57. У Естонији православних цркава има 106, у Летонији православних
120, у Грузији делују 44 православне цркве 1963. године".
То јест, број православних цркава на територији СССР износио је 9323, дакле,
мање него 1947. године за 4490, при чему је до смањења храмова дошло на
територији Украјине за 2215 храмова и у Русији за 882 храма. У периоду од 1961. до
1965. године из религиозних разлога је било осуђено 1234 човека.
Овакав је био прави однос безбожне државе према Цркви, однос који је био
врло далеко од либерализма и трпељивости. Од тих десетлећа нарочито су сурова
била гоњења првих 20 година, али од њих су најсуровије и најкрвавије године биле
1937. и 1938. Ових 20 година непрестаних гоњења дале су Руској Православној Цркви
сабор мученика, украсивши је крвљу, попут порфире и висона, изједначивши Руску
Православну Цркву по величини мученичког подвига са древним црквама које су
издржале "јарост зверску" паганског света.
Након десет година у складу са директивом МГБ и државног тужилаштва СССР под
бројем 66/241 сс од 26.10.48. Године сви којима је истекла затворска казна морали су бити
поново у.хапшени и протерани доживотно.
Јасно је да је након примене ових одлука и инструкција у пракси мало ко од
свештенослужитеља остао жив. Представници ондашње власти су се помоћу прогона и
стварања вештачких раскола трудили да скрену цркву с канонске и апостолске основе,
сањали су о црквеној револуцији и реформацији, попут оне која је била у Западној Европи,
чији би резултат било уништење Цркве. Уништењем Православља у Русији су се
подсецали национални духовни корени, када је човек губио везу са општенародном
прошлошћу, постајао наравствено раслабљен, а уместо уништаваног православља стварала
се демонска провалија одакле су се у виду злокобног дима подизали облаци опијајућег
незнања.
27. април (10. мај)
МУЧЕНИЦИ ШУЈСКИ СВЕШТЕНОМУЧЕНИЦИ ПАВЛЕ, ЈОВАН И
МИРЈАНИН ПЕТАР
Живот Православне Цркве и верника у држави која је за своју религију

прогласили безбожје, суштински се разликује од живота у држави у којој
представници власти исповедају православље: ако су услови живота за Православну
Цркву у царској Русији били слични условима живота у Византији, у совјетској
Русији они се могу упоредити са суровим паганством Римске империје.
У манастирима су се исто онако као и раније, независно од промена у државном
животу, молили, исто тако су у храмовима служили, и споља ништа није
наговештавало оштре и одлучне промене. А у то време се у срцима безбожних
властодржаца, срцима која су се све више приклањала злу, стварао подмукли план
уништења Цркве. Овај план није зависно од услова стварности, па чак ни од мотива
користи, већ често од самога зла, од мржње према Цркви. И где је ту човек могао да
се одбрани од наоружане хорде безбожника који су ишли на храмове. Међутим,
зачуђујуће је да планови безбожника нису ишли глатко, II требало се много трудити
да се људи непрестано подстичу на све веће зло и на разарање, на пљачку храмова и
манастира.
2. јануара 1922. године совјетска власт је издала декрет о одузимању музејске
имовине - о пљачки културног наслеђа које су народи Русије скупљали хиљаду
година. Али ни то бољшевицима није било довољно. Глад која је наступила
омогућила им је да створе услове грађанског рата уз пљачку цркава и убиства
свештенослужитеља. Бољшевици су хтели да униште одмах сву Православну Цркву,
али пошто би то значило уништење већег дела становништва ондашње Русије, то се
нису усуђивали, бојећи се масовних побуна сељака. Године 1922. становништво
области угрожених глађу износило је 23 милиона. За бољшевике је то значило 23
милиона потенцијалних непријатеља које је глад избацила из борбе и који неће
моћи да устану у одбрану Цркве, када наоружани одреди на њихов сигнал почну да
пљачкају цркве и манастире.
Много пре него што су совјетске власти почеле да изражавају узнемиреност
поводом глади која се приближава, у август 1921. године патријарх Тихон се обратио
с молбом за помоћ православним патријарсима, римском папи, архиепископу
Кентерберијском и епископу Јоркшком, као и православним људима Русије и целог
света. То је био истовремено и плач, и молба, и вапај за помоћ.1 Само је из дубине
1
НАРОДИМА СВЕТА И ПРАВОСЛАВНОМ ЧОВЕКУ
Превелика несрећа је погодила Русију. Пашњаци и њиве читавих њених области које су раније била
житница земље и које су давале вишак другим народима спржени су сунцем. Насеља су опустела и
насеобине се претвориле у гробља несахрањених мртваца. Ко још има снаге бежи из тог царства
ужаса и смрти главом без обзира, свуда напуштајући родна огњишта и земљу. Ужаси су небројени.
срца које дубоко пати, срца милосрдног и пуног љубави, и могла да се излије оваква
једна молба. Тада је уз патријархов благослов био основан Сверуски црквени комитет
за помоћ гладнима. У храмовима и међу верницима су почела прикупљања
средстава; у време највеће невоље Православна Црква са убеђењем и ауторитетом се
стављала на чело покрета за помоћ гладнима. Совјетској власти то није било корисно
и она је захтевала распуштање Сверуског црквеног комитета и предају свих
сакупљених средстава држави. Међутим и потпуно уклањање Цркве из помоћи
гладнима такође није било корисно и у децембру 1921. године совјетска влада је
предложила Цркви да поново започне прикупљање средстава ради помоћи
гладнима. 19. фебруара 1922. године патријарх се обратио православној пастви с
прогласом2.
Већ сада се страдања гладних и болесних не могу описати и многи милиони људи су осуђени на смрт
од глади и помора. Већ сад нема броја жртвама које је несрећа однела. А у следећим годинама она ће
постати за целу земљу још тежа: остављена без помоћи, земља која је недавно била у процвату и
рађала жито претвориће се у бесплодну и безљудну пустињу, јер незасејана земља непосејана не рађа
и човек без хлеба не живи.
Теби је, православна Русијо, упућена моја прва реч:
У име и ради Христа зове те устима мојима Света Црква на подвиг братске самопрегорне љубави.
Похитај у помоћ невољницима с рукама пуним дарова милосрђа, са срцем пуним љубави и жеље да
се спасе брат који умире. Пастири стада Христовог! Молитвом крај престола Божијег, крај завичајних
светиња измолите опроштај неба за земљу која је сагрешила. Зовите народ на покајање: нека се умије
покајничким заветима и Светим Тајнама, нека се обнови верујућа Русија, крећући у свети подвиг и
вршећи га - нека се он узвиси у молитвени.жртвени подвиг. Нека звуче надахнуто н неућутно
подстакнути вером у благодатну помоћ с неба ваши позиви на свето дело спасења унесрећених.
Паство рођена моја! У време великог позива Божијег благосиљам те: ваплоти и васкрсни у садашњем
подвигу твом света и незаборавна дела твојих благочастивих предака који су својом бескрајном вером
н самопрегорном љубављу у време најтежих несрећа сабирали у име Христово духовну руску моћ и
оживљавали руску земљу и живот. Носи н сада спасење њој - и удаљиће се смрт од своје жртве.
Теби човече, вама, народи васељене, упућујем глас свој:
Помозите! Помозите земљи која је увек помагала другима! Помозите земљи која је хранила многе а
сада умире од глади. Не само до вашег слуха него и до дубине ваших срца нека допре глас мој. болни
јаук осуђених на смрт од глади милиона људи, и положи га на вашу савест, на савест многих. У помоћ
одмах! У широку, дарежљиву и несебичну помоћ!
Теби. Господе, узноси измучена земља наша свој вапај: поштеди и опрости; Теби, Свеблаги, пружа
Твој народ који је сагрешио своје руке и молбу: опрости и помилуј.
У име Христово чинимо оно што је потребно: Господе, благослови.
2
Приликом читања вести о стању гладних човек доживљава ужас од којег се душа леди: Гладни више
не једу чак ни сурогате, јер њих одавно нема". Стрвине су за гладно становништво постале посластнца,
али се више ни та посластица не може набавити. По путевима н јаругама.у снегу. леже десетине
умрлих од глади. Мајке остављају своју децу на мразу. Јауци и вапаји се чују са свих страна. Долази
чак н до људождерства. Губитак становништва је од 12 до25%. Од 13 милиона становништва које
гладује само2 милиона добијају помоћ у храни ("Известија СЦИК", бр. 5,22. ове године).
Морају сви ко год то може да прискочи у помоћ становништву које страда од глади.
Добивши тек ових дана потврду Централне комисије за помоћ гладнима при СЦИК Законску
одредбу о могућем учешћу свештенства н црквених заједница у послу пружања помоћи гладнима,
Бољшевици су хтели од патријарха овакав проглас и делотворно учешће Цркве
у скупљању новчаних средстава, али они нипошто нису желели да се Црква стави на
чело покрета за помоћ гладнима и да, као што је то бивало у прошлости, позива на
жртвеност, милосрђе и љубав. 26. фебруара власти су издале декрет о одузимању
"црквене имовине, предате на коришћење скупинама верника... свих драгоцених
предмета од злата, сребра и драгог камења..." рачунајући ту и све освећене предмете.
Декрет је коначно уништавао добровољност прилога, а свештенство се принудно
стављало у положај оскврнитеља светиња. Желећи да разреши недоумицу пастве и
прими сав гнев бољшевика на себе, патријарх Тихон је упутио посланицу: "Ми смо
допустили, због изузетно тешких околности, могућност издавања црквених
предмета који нису освећени и немају богослужбену употребу. Позивамо верну децу
Цркве и сада на овакве прилоге, желећи да се они само одазову срца пуног љубави
на невољу ближњега и да пружају стварну помоћ нашој напаћеној браћи. Али ми не
можемо да одобримо одузимање из храмова, макар и у виду добровољних прилога,
свештених предмета, чију употребу ван богослужбених циљева забрањују канони
Васељенске Цркве и које Она кажњава као светогрђе - мирјане одлучивањем од Ње, а
свештенослужитеље свргавањем из чина (Апостолско правило 73, двократни
Васељенски сабор, правило 10)".
Совјетска влада је издала декрет о одузимању црквених драгоцености, али
самом одузимању није приступала. Отвореног грађанског рата нигде није било,
интервенција није била на помолу, ратни комунизам је био привремено укинут и
није било убедљивог изговора за пљачку храмова, а за гладне Црква је била спремна
да даје добровољно. И ствар је стајала.
Вођа целе акције је постао Лав Троцки. Не чекајући коначно стварање садржаја
и плана деловања комисије за одузимање црквених драгоцености, он је још у јануару
разаслао телеграме по губернијама, објашњавајући месним властима који су
истински задаци и циљеви одузимања. Као што то често бива, месне власти су
схватиле мисао бољшевичке владе дословно и 24. јануара председник Татарске ЧК
ми се поново обраћамо свима којима су блиски и драги Христови завети, с ватреном молбом да
олакша положај гладнима.
Ви, православни хришћани. одазвали сте се својим прилозима за гладне на наш први позив.
А невоља од глади је достигла крајњи степен. Пружите своје руке у помоћ изгладнелој браћи и
сестрама и не жалите за њих ништа, делећи с њима и комад хлеба и одећу по Христовим заветима.
Узимајући у обзир тежину живота за сваку појединачну хришћанску породицу услед њених малих
средстава, дозвољавамо могућност свештенству и парохијским саветима, уз сагласност заједнице
верника, на чијем се старању налази црквена имовина, да искористе драгоцене ствари које се налазе у
многим храмовима, а које немају богослужбену употребу (привесци у виду прстења, ланчића,
наруквица, огрлица н други предмети који се дају као дар за украс светих икона, ломљено злато и
сребро), ради помоћи гладнима.
Призивајући на све благослов Божији, моли православни руски народ, децу Христове Цркве, да се
одазову на овај наш позив. Који има две хаљине нека да ономе који нема; и који има хране нека чини исто
(Лк. 3:11). Будите, дакле, милостиви као што је и Отац ваш милостив (Лк. 6:36).
Денисов послао је из Казана своје предлоге које су чланови бироа обласног комитета
партије већ прогласили извршним:
"Узимајући у обзир изузетну државну важност и значај да се у рукама државе
нађу златне и сребрне девизе и предмети од злата и сребра... Сасвим су могуће и
прихватљиве у том погледу... конкретне мере:
Коришћење агитације свештенства: имајући конкретну могућност... привући
на своју страну двојицу или тројицу истакнутих представника свештенства у Казану,
преко њих пустити у осталу масу свештенства чисто хришћанску мисао... позвати
грађане да помогну становништву које умире од глади... у време невоље и најезде
глади на 'православни народ' (аналогија с Мињином и Пожарским); овде је могуће да
се мало играмо са религиозним осећањима верника...
Путем агентурне мреже тачно разјаснити где се све налазе највреднија црквена
богатства и да се започне рад на припреми и успешном експроприсању тог богатства
путем разноразних провала и напада на цркве, ризнице црквене имовине и
слично..."
Цинизам формулација пројекта и нескривени изазов бачен Русији, могли су да
доведу до побуна. Заменик шефа агитационо-пропагандног одељења ЦК Јаковљев
писао је Молотову:
"Пројекат... је политички неписмен и нетактичан... Идеја о спровођењу
аналогије с Мињином и Пожарским је недопустива Идеја... о спровођењу кампање...
помоћу ауторитета представника свештенства, може довести пре свега до штетног
јачања утицаја тог истог свештенства... Неизбежно ће довести до огромног гнева
верника... Представља легализацију пљачке која не може бити прихваћена као метод
деловања совјетске власти у садашњем тренутку..."
До почетка марта била је створена тајна комисија Троцког. Он је био њен
иницијатор и строго тајни шеф (јавни је био Сапронов). 11. марта, захтевајући да се
приликом одузимања црквених драгоцености примени страховлада, Троцки је
писао члановима Политбироа3:
"Рад на одузимању драгоцености из московских цркава је необично отежан због
тога што је упоредо с раније створеним комисијама, Председништво СЦИК4
створило своје комисије од представника Губернијских извршних комитета и
Губернијских финансијских одељења. Јуче смо на седници моје комисије у саставу
другова Троцког, Базилевича, Галкина, Лебедева, Уншлихта, Самојлове-Земљачке,
Красикова, Красношчокова и Сапронова дошли до једногласног закључка о
неопходности да се у Москви створи тајна ударна комисија у саставу: председник -
друг Сапронов, чланови - Уншлихт (заменик - Медвед), Самојлова-Земљачка и
Галкин. Ова комисија треба да тајно припреми истовремено политичку
3
Лењину, Молотову. Камењеву и Стаљину.
4
СЦИК - Сверуски Централни Извршни Комитет - совјетска влада (1918-1937), руска скраћеница
ВЦИК - прим. прев.
организацију и техничку страну посла. Фактичко одузимање треба да започне још у
марту месецу и да се заврши у најкраћем року. Потребно је само да и
Председништво СЦИК и Председништво Московског Совјета и ЦК за помоћ
гладнима признају ову комисију као једину у том послу и да јој на сваки начин
помогну. Понављам, ова комисија је потпуно тајна. Формално одузимање у Москви
ће се вршити непосредно преко ЦК за помоћ гладнима, где ће друг Сапронов имати
своје време за примање.
Молим да се што пре потврди ова одлука, као обавеза за све, да би се избегла
било каква даља збрка."
Тумачећи свој став у односу према Цркви и према свештенству, Троцки је
писао:
"Цела наша стратегија у датом периоду мора бити срачуната на раскол мећу
свештенством по конкретном питању: питању одузимања драгоцености из цркава.
Пошто је то питање горуће, и раскол на тој основи може и мора имати веома горући
карактер; зато оном делу свештенства који се изјаснио за одузимање и помоћи ће
том одузимању, више нема повратка натраг у клику патријарха Тихона. Зато
сматрам да се блок са овим делом попова може привремено увести у комитет за
помоћ гладнима, тим пре што треба уклонити било каква подозрења и сумње како
се наводно драгоцености из цркава не троше на потребе гладних".
13. марта Политбиро је потврдио московску комисију Троцког и донео одлуку
"о привременом пуштању 'совјетског дела' свештенства у органе Комитета за помоћ
гладнима у вези са одузимањем драгоцености из цркава". Али и после свих
објашњења Троцког и стварања тајне комисије посао се лоше одвијао. Месне власти
нису знале како практично да му приступе. Да ли треба доћи за време службе и
почети разбијање храма и отимање икона? Да ли треба одузимати после службе?
Нико није хтео да се суочи лицем у лице с побуњеном гомилом. Комисији комитета
за помоћ гладнима, комисији званично проглашеној, пристизали су телеграми од
месних комисија с питањима за која нису знали како да их реше5.
5
Витебск: Месна комисија моли да се разјасни начин разјашњавања сукоба у вези са захтевима
скупина верника да се остави део драгоцености.
Суџи: Питају за дозволу да уместо црквених драгоцености прикупљају жито од појединих лица.
Петроград: Постигнут је споразум са свештенством које се обавезује да ће подстаћи вернике да
добровољно дају црквене драгоцености.
Вологда: Питају за могућност замене црквених драгоцености домаћим стварима, раскошним
предметима и предметима из домаћинства.
Владимир: Питају за могућност замене црквених драгоцености одговарајућом количином злата н
сребра.
Ставропољ: Траже дозволу да се део одузетих предмета додели месном фонду Губернијског извршног
комитета за набавку хране.
Пенза: Скупина верника моли да јој се оставе ризе чудотворних и посебно поштованих икона, а у
замену се обавезује да ће дати у противвредности жито или друге сребрне производе.
На седницу Политбироа били су позвани представници комисије Троцког,
комисије Председништва СЦИК и Комитета за помоћ гладнима. Између
представника је избио спор, и Политбиро је донео одлуку: "Посао одузимања
црквених драгоцености још увек није припремљен и захтева одлагање, барем на
неким местима. Политбиро налаже другу Сапронову да затражи мишљење д.
Троцког о организовању комисије, о њеном саставу и даљем раду".
Сутрадан Троцки је поднео члановима Политбироа инструкцију о спровођењу
одузимања црквених драгоцености. Она је и била основ читавог плана одузимања6. У
6
У односу на одузимање црквених драгоцености президијум СЦИК учинио је углавном све да би
онемогућио кампању. Представник президијума д. Лебедев ниједном није окупио комисију за време
мог одмора. Декрет о одузимању био је издат и објављен потпуно независно до тока припреме и
показао се као маневарски метак који је упозорио попове на нужност озбиљне припреме за отпор.
Одсуство било каквог рада централне тројке (Лебедев, Красиков, Сосновски) довело је до потпуне
неуједначености у провинцији. Мислим да се ствар може поправити ако се постави у центар пажње
партије. Предлажем следеће конкретне мере:
1)У центру и губернијама створити конкретне комисије за одузимање драгоцености по типу
московске комисије Сапронова-Уншлихта. У све те комисије мора обавезно да улази или секретар
губернијског комитета, или шеф агитационо-пропагандног одељења.
2)Централа комисија би се могла састојати од члана секретаријата ЦК или шефа агитационо-
пропагандног одељења ЦК или од другова Сапронова, Уншлихта, Красикова. Винокурова и
Базилевича. Комисија има канцеларију која ради сваки дан (представник ЦК, Сапронов. Уншлихт).
Једном недељно комисија заседа уз моје учешће.
3)У губернијски.м градовима у састав комисије улазе комесар дивизије, бригаде или начелник
политичког одељења.
4)Упоредо са овим тајним и припремним комисијама постоје званичне комисије или одсеци при
комитетима за помоћ гладнима за формални пријем драгоцености, за преговоре са скупинама
верника и сл. Треба строго водити рачуна да национални састав тих званичних комисија не даје
повода за шовинистичку агитацију.
5)У свакој губернији треба прогласити незваничну недељу агитације и претходне организације за
одузимање драгоцености (разуме се, не објављујући о таквој недељи у јавности). У ту сврху треба
изабрати најбоље агитаторе, а нарочито. војна лица. Агитацији треба придати карактер који је далеко
од сваке борбе против религије и Цркве, карактер који је у целини усмерен на помоћ гладнима.
6)Истовремено треба унети раскол у свештенство. показујући у том погледу одлучну иницијативу и
узевши под заштиту државне власти оне свештенике који ћe отворено иступити у корист одузимања.
7)Разуме се, наша агитација и агитација лојалних свештеника нипошто не треба да се стапају, али у
нашој агитацији ми се позивамо на то да је знатан део свештенства покренуо борбу против
злочиначког и шкртог односа према драгоценостима од стране нечовечних и похлепних "кнезова
цркве".
8)За све време кампање, нарочито током недеље, неопходно је обезбедити потпуну обавештеност о
свему што се догађа у различитим скупинама свештенства. верника и сл.
9)У случају да почну да се испољавају у својству организатора отпора буржоаски трговачки елементи,
бивши чиновници и сл., треба хапсити њихове коловође. У случају потребе, нарочито ако би
црностотинашка агитација отишла сувише далеко, треба организовати манифестације уз учешће
наоружаног гарнизона с плакатима: "Црквене драгоцености за спас живота гладних и сл."
Политбиро су са свих страна пристизали подаци од ГПУ о току одузимања црквених
драгоцености из храмова7.
10) Истакнуте попове, ако је могуће, не дирати до краја кампање, али потајно, незванично (путем
дописа преко губернијских политичких одељења) упозоравати их да ће у случају неких ексцеса они
први одговарати.
11)Упоредо с агитационим радом мора се водити и организациони рад: треба припремити
одговарајући апарат ради пописа и одузимања, тако да тај посао буде обављен у најкраћем року.
Одузимање је најбоље почињати од неке цркве. на чијем челу се налази лојални поп. Ако таквога
нема, треба почети од најзначајнијег храма, брижљиво припремивши све детаље. (Комунисти морају
бити на свим суседним улицама. не допуштајући окупљање, искусна јединица. најбоље ЧОН. мора
бити у близини итд.)
12)Свугде где је то могуће треба правити наступе у црквама. на скуповима, у касарнама представника
гладних са захтевом да се што пре одузму драгоцености.
13)Попис одузетих црквених драгоцености при комитетима за помоћ гладнима треба да врше у
губернијама и у центру представници лојалног свештенства широко обавестивши о томе да ће
становништво имати пуну могућност да прати да ниједна мрвица црквене имовине не добије другу
намену осим за помоћ гладнима.
14)У случају да неке скупине верника предложе откуп за драгоцености, изјавити да такво питање
може бити размотрено у сваком појединачном случају у ЦК комитета за помоћ гладнима, ни у ком
случају не обустављајући при томе рад на одузимању...
15)У Москви се посао мора обављати већ утврђеним редом тако да се са одузимањем започне
најкасније 31. марта.
16)Сматрајући да се за Петроград може успоставити исти приближни рок у договору са д.
Зиновјевом, нипошто не форсирајући превише кампању и не прибегавајући примени силе, све док
политички и организационо цела операција не буде у потпуности обезбеђена.
Што се тиче губернија, губернијски комитети морају на основу ове инструкције, управљајући се према
роковима одређеним у Москви, и под контролом Централне комисије да одреде свој сопствени рок, с
једне стране обезбедивши брижљиву припрему, а с друге стране, не одуговлачећи с послом ни за
један дан више. и то тако да најважније губерније буду на првом месту.
7
Харковска Губернија (Преглед ГПУ Украјине бр. 941/3 т ТОРГПУза 1/3) Током последњих дана се запажа
силно узнемирење дела становништва због одлуке Совнаркома о одузимању Харковско-Николајевске
цркве из надлежности православног свештенства и предаји Савету аутокефалиста; пред црквом се
окупљају велике гомиле које се углавном састоје од жена. Под утицајем агитације
контрареволуционарног карактера гнев против аутокефалиста и Јевреја расте. Шире се свакојаке
провокативне гласине о томе да тобоже под изговором помоћи гладнима украјински Јевреји хоће да
се дочепају црквених драгоцености. Предузете су одлучне мере за забрану окупљања и хапшење
агитатора.
Оверава: Секретар Шестог СОГПУ Шестом одељењу
Извод из дневног рапорта бр. 53 Московског губернијског одељења при ГПУ од 4. н 5. марта ове
године. За москвовецки округ
5. марта свештеник цркве Ивана Војника - Христофор Надеждин одржао је проповед
контрареволуционарног карактера на тему о "некада моћној држави руској која пропада" с позивом
верницима да збију редове с црквом и супротставе се политици совјетске власти која, по његовим
речима, доприноси пљачки руске државе. Проповед је оставила на слушаоце снажан утисак.
6. одељење ИЗВОД Телеграм:
Шифра ВХГПУ 015933/289911/III22 г.
Из Иваново-Вознесенска 4/В 2451031445 Москва.
Тајно одељење ГПУ Иваново. Политички партијски извештај, време 3/111 до 10/111
Ове телеграме је читао и Лењин, истичући да одузимање пролази свуда мање
или више глатко. Само из Ивановс-Вознесенска саопштавају нешто неразумљиво.
Најзад је 18. марта одатле приспео подробан телеграм. Испоставило се да је "у Шуји
15. марта у вези са одузимањем црквених драгоцености, а под утицајем попова
монархиста и слично, раздражена гомила извршила напад на милицију и вод
црвеноармејаца. Део црвеноармејаца демонстранти су разоружали. Из митраљеза и
пушака одреди ЧОН и црвеноармејци 146. пука растерали су гомилу, након чега је у
болници регистровано 5 убијених и 15... Довече је у граду заведен ред..."
22. г.
Међу свештенством се разматра питање о одузимању драгоцености. У вези са издатим декретом а
поводом иницијативе свештенства у ИвановоВознесенску био је сазван уједињени скуп представника
парохијских савета на којем је поводом предстојећег одузимања драгоцености одлучено да се ово
питање размотри у парохијама, претходно проверивши имовину на основу пописа, након чега треба
окупити општи сабор парохијана по парохијама, да представници парохијана не би били увређени
зато што се са њима нико није посаветовао. Ми смо у односу на то преко обавештајаца сазнали да
приликом спровођења декрета о одузимању драгоцености неће доћи до већих немира међу
верницима.
10/11122 г. бр. 11/111 представника губернијског одељења ГПУ: Шорохов
Начелник СОЧ: Колесанов
Свим члановима Политбироа:
Друговима Лењину, Троцком, Знновјеву. Калињнну, Молотову и Стаљину.
Копија копије
Телеграм
Шифра Вх. ГПУ 017685/333920/1II 198/ш 135/24/ш 17/3 1735 лит. А.
Москва ГПУ нз Смоленска СЦИК другу Калињину
Покушај да се приступи фактичком одузимању драгоцености Смоленске саборне цркве није имао
успеха. Гомила верника се и дању и ноћу налази у саборној цркви и не дозвољава комисији рад. Сви
преговори с представницима верника нису довели ни до чега. О том питању смо разговарали с
Троцким. Од њега су добијена рукоподна упутства која смо спроводили. Саопштите да ли треба
деловати одлучно. Дешифровано предати.
17/322 787 Представник омладинског губернијског извршног комитета Булатов Иваново-Вознесенска
губернија (државни информативни извештај бр. 22 15/1II) У Иваново-Вознесенском срезу комисија за
одузимање црквених драгоцености почела је с радом. У Шујском срезу комисији за одузимање
црквених драгоцености гомила народа није дала да ради, било је покушаја насиља над члановима
комисије. Сукоби се смирују, комисија he ових дана почети да ради. У Тејковском срезу је однос
становништва према одузимању црквених драгоцености негативан. У Лежњевском срезу сељаци се
према одузимању црквених драгоцености односе непријатељски. Сељаци су истукли представника
општинског извршног комитета. Радници Лежњевске фабрике се према одузимања црквених
драгоцености такође односе негативно.
Владимирска губернија (Државни информативни извештај бр. 72 16/1II) Комисија за одузимање
црквених драгоцености није почела да ради свуда. Однос становништва према одузимању црквених
драгоцености је непријатељски. Калушка губернија (Државни информативни извештај бр. 19 16/Ш)
Рад комисије за одузимање црквених драгоцености у већини се одвија нормално, у неким местима су
послови већ завршени.
За Лењина је ово био срећан повод. Не губећи време, већ је сутрадан
издиктирао своје чувено писмо: "Ми морамо... да заметнемо најодлучнију и
најнемилосрднију борбу... са свештенством... с таквом суровошћу да они то не
забораве... десетлећима... У Шују послати... дати му усмену инструкцију... Ова
инструкција се мора сводити на то да се... ухапси што је могуће више... Лично
послати извештај... На основу овог извештаја Политбиро ће дати... директиву
судским властима, такође усмену, да се процес заврши... стрељањем веома великог
броја најутицајнијих... града Шује... Москве и неких других духовних центара... Што
нам више... свештенства пође за руком да тим поводом стрељамо, тим боље... Ради
контроле хитног извршења... одредити... специјалну комисију уз обавезно учешће
другова Троцког и Калињина, без икаквог саопштавања у јавности о раду те
комисије..."8.
8
Тамо.
Наводимо Лењиново писмо у целини. Строго поверљиво
Другу Молотову за чланове Политбироа
Молим да се копија нипошто не прави, већ да сваки члан Политбироа (д. Калињнн такође) направи
своје примедбе на самом документу. Лењин
Поводом догађаја у Шуји који је већ стављен на разматрање Политбироа, мени се чини да је
неопходно сада донети чврсту одлуку у вези са општим тоном борбе у датом правцу. Пошто сумњам
да ће ми успети да лично присуствујем на седници Политбироа 20. марта, своје ћу мишљење зато
изложити писмено.
Догађај у Шуји мора бити доведен у везу са саопштењем које је недавно РОСТА послала листовима не
ради штампања, већ заправо као саопштење о отпору који припремају црностотинаши у Петрограду
против декрета о одузимању црквених драгоцености. Ако се упореди с том чињеницом оно што
преносе новине о односу свештенства према декрету о одузимању црквених драгоцености, а затим
оно што нам је познато о нелегалном прогласу патријарха Тихона, већ је потпуно јасно да
црностотинашко свештенство на челу са својим вођом савршено смишљено спроводи план да нам
наметне одлучујућу битку управо у датом тренутку.
Очигледно је да је на тајним скуповима најутицајније скупине црностотинашког свештенства овај план
смишљен и усвојен прилично чврсто. Догађаји у Шуји су само једно од испољавања тог општег плана.
Мислим да овде наш противник прави огромну грешку, покушавајући да нас увуче у одлучну борбу
сада, када је она за њега посебно безнадежна п нарочито некорисна. Напротив за нас је управо дати
тренутак не само изузетно повољан, него и уопште једини тренутак, када можемо са шансама од 99%
у потпуни успех да потучемо непријатеља до ногу и обезбедимо за нас неопходне позиције за много
десетлећа унапред. Управо сада и само сада, када у местима где се гладује једу људе н по путевима
леже стотине, ако не и хиљаде лешева, ми можемо (и зато морамо) да извршимо одузимање
црквених драгоцености са најжешћом и најокрутнијом енергичношћу, не либећи се гушења било
каквог отпора. Управо сада и само сада огромна већина сељачке масе биће или за нас, или барем неће
бити у стању да подржи иоле одлучније ону шачицу црностотинашког свештенства и реакционарске
градске ситне буржоазије који могу и хоће да испробају политику насилног отпора совјетском
декрету.
Ми морамо по сваку цену да извршимо одузимање црквених драгоцености на најодлучнији и
најбржи начин, чиме можемо обезбедити себи фонд од неколико стотина милиона златних рубаља
(треба се сетити огромних богатстава неких манастира и лаври). Без тога се никакав државни рад
уопште, никаква привредна изградња, а посебно никаква одбрана своје позиције у Ђенови, уопште не
може замислити. Присвојити тај фонд од неколико стотина милиона златних рубаља (а можда и
неколико милијарди) морамо по сваку цену. А то се успешно може урадити само сада. Сви разлози
говоре да нам касније то неће поћи за руком, јер нам никакав други тренутак, осим страшне глади,
неће обезбедити такво расположење широких сељачких маса, тренутак који би нам или обезбедио
симпатију тих маса, или би нам, барем обезбедио неутралисање тих маса у том смислу што ће победа
у борби против одузимања драгоцености бити апсолутно и у потпуности на нашој страни.
Један паметни писац је у вези са државним питањима тачно рекао да, ако је за остваривање одређеног
политичког циља потребно учинити низ суровости, треба их учинити на најенергичнији начин н у
најкраћем року, јер дуготрајну примену суровости народне масе неће поднети. Ово мишљење је
нарочито поткрепљено и тиме што ће се према међународном положају Русије за нас, највероватније,
после Ђенове испоставити или се може испоставити да ће сурове мере против реакционарног
свештенства бити политички нерационалне, можда чак одвише опасне. Сада је победа над
реакционарним свештенством обезбеђена у потпуности. Осим тога, главном делу наших иностраних
противника међу руским емигрантима, тј. есерима и миљуковцима, борба против нас ће бити
отежана, ако управо у датом тренутку, управо у вези са глађу изведемо с максималном брзином и
суровошћу гушење отпора реакционарног свештенства.
Зато извлачим неоспоран закључак да морамо управо сада наметнути најодлучнију и најсуровију
битку црностотинашком свештенству и угушити његов отпор с таквом окрутношћу да они то не
забораве неколико десетлећа. Саму кампању спровођења овог плана замишљам на следећи начин:
Званично са свим могућим мерама треба да иступа само друг Калињин - никада и ни у којем случају
не сме да наступа ни у штампи, нити на било који други начин пред јавношћу друг Троцки.
Телеграм о привременом обустављању одузимања који је већ послату име Политбироа не сме бити
повучен. Оно нам је корисно. јер ће посејати код противника представу како се ми тобоже колебамо.
како му је успело да нас заплаши (за тај тајни телеграм, управо зато што је тајни, противник ћe,
наравно, убрзо сазнати). У Шују треба послати једног од најенергичнијих, најпаметнијих н највештијих
чланова СЦИК или других представника централне власти (боље једног него неколико), при чему му
треба дати усмену инструкцију преко једног од чланова Политбироа. Ова инструкција се мора
сводити на то да у Шуји ухапси што је могуће више, најмање неколико десетина представника месног
свештенства, месног грађанства н месне буржоазије по оптужби за отворено или посредно учешће у
пружању насилног отпора декрету СЦИК о одузимању црквених драгоцености. Одмах по завршетку
овог посла он мора да дође у Москву и лично поднесе извештај на седници Политбироа или пред два
овлашћена за то члана Политбироа. На основу овог извештаја Политбиро ће дати детаљну директиву
судским властима, такође усмену, да процес против шујиских побуњеника који се супротстављају
помоћи гладнима буде изведен с максималном брзином н да се заврши никако другачије до
стрељањем веома великог броја најутицајнијих и најопаснијих црностотинаша града Шује, а по
могућности не само тог града, него и Москве и неколиких других духовних центара.
Самог патријарха Тихона мислим да је целисходно да не дирамо, иако је он несумњиво на челу целе
те побуне робовласника. Што се њега тиче, треба дати тајну директиву Државној политичкој управи
да све везе тог црквеног лица буду што је могуће тачније и подробније праћене и откриване, управо у
датом тренутку. Обавезати Ђержинског и Уншлихта да лично подносе извештај о томе Политбироу
сваке недеље.
На конгресу партије основати тајно веће свих или готово свих делегата по том питању заједно са
главним радницима ГПУ, НКЈ и Револуционарног трибунала. На том заседању спровести тајну одлуку
конгреса о томе да одузимање драгоцености, а нарочито најбогатијих лаври, манастира и цркава,
мора бити спроведено с немилосрдном одлучношћу, апсолутно се ничега не устручавајући и у
најкраћем року. Што нам већн број представника реакционарне буржоазије и реакционарног
свештенства пође за руком да тим поводом стрељамо, то боље. Треба управо сада научити памети то
друштво да се на неколико десетина година не усуди ни да помисли на било какав отпор.
На Лењиновом писму Молотов је додао резолуцију: "Слажем се, али
предлажем да се кампања не прошири на све губерније и градове, већ само на оне
где заиста постоје велике драгоцености..."9.
Истога дана Молотов је послао свим губернијским комитетима телеграм10, а у
Иваново-Вознесенск посебан телеграм11. Следећег дана је на седници Политбироа с
мањим исправкама прихваћен пројекат Троцког.
Троцки није само руководио одузимањем музејских и црквених драгоцености,
него је био и оснивач монополског предузећа за продају драгоцености у
иностранству. Троцком и Лењину се журило да опљачкају храмове. Троцки је 23.
марта писао: "Нама је важније да добијемо током 22-23. године за одређену масу
вредности 50 милиона, него да се надамо да ћемо 23-24. године добити 75 милиона.
Офанзива пролетерске револуције у Европи, барем у једној од великих земаља,
потпуно ће зауставити тржиште драгоцености: буржоазија ће почети да извози и
продаје, радници ће почети да конфискују и тд, и тд. Закључак: треба журити до
крајњих граница".
Али ни свештеници Шује и Палеха, ни парохијани, па чак ни Вицинова среска
комисија, ништа нису знали о тим далекосежним плановима Лењина-Троцког.
Шујска комисија за попис и прикупљање драгоцености формирана је 3. марта;
председник је био А. Вицин, а чланови - представник политичке управе И. Волков и
шеф среског финансијског одељења А. Коњајева.
7. марта чланови комисије су први пут дошли у саборну цркву Св. Васкрсења.
Они су обратили пажњу да служитељи скидају са иконе Шујске Смоленске
Богородице свакодневну сребрну ризу с позлатом и одевају јој празничну ткану ризу
украшену бисером. Упитали су председника црквеног одбора Александра
Парамонова: - Зашто је замењујете?
Ради праћења најбржег и најуспешнијег спровођења ових мера треба одредити одмах на конгресу, тј.
на његовом тајном већу, специјалну комисију, уз обавезно учешће другова Троцког и Калињина, без
икаквог објављивања у јавности о тој комисији, и то на општесовјетски и општепартијски начин.
Треба одредити нарочито одговорне и најбоље раднике ради спровођења ове мере у најбогатијим
лаврама, манастирима и црквама.
Лењин
Молим друга Молотова да се постара да разашаље ово писмо члановима Политбироа вечерас (не
правећи копије) и молим да се она врате Секретару одмах након читања, са кратком примедбом о
томе да ли се слаже у основи сваки члан Политбироа или писмо изазива неке несугласице.
Лењин
9
Тамо.
10
19.03.22. г. Због тешкоћа које су се десиле у вези са одузимањем црквених драгоцености, ЦК
предлаже да се убудуће до посебних саопштења ЦК обустави спровођење одузимања црквених
драгоцености. Додатне директиве ЦК ће дати 20. марта. Овај телеграм не поништава оно што сте
утврдили заједно с Троцким.
11
19.03.22. г. Секретару Иваново-Вознесенског Губернијског комитета РКП.
Поводом догађаја у Шуји, молим да се благовремено саопштавају даљи подаци о политичком стању у
губернији и мерама које се предузимају. Ради објашњења у Шују ће 19. марта доћи комисија СЦИК
Ми увек у ово време скидамо окове икона ради чишћења.
Комисија је, међутим, посумњала - замењују у нади да у храму неће скидати
скупоцену ризу са иконе.
11. марта старешина саборне цркве протојереј Павле Светозаров добио је
званичан извештај комисије да ће она започети с радом 13. марта у једанаест часова
пре подне и позива представнике парохије ради учешћа у састављању пописа
црквених драгоцености.
У недељу, 12. марта, одмах после Литургије, када је сав народ био још у храму,
објављено је да ће се у 7,00 часова увече, одржати сабор верника ради избора у
комисију представника православних. Сабор се одвијао под надзором представника
совјетске власти - начелника среске милиције Башенкова, његовог помоћника
Владимира Ушакова и милицијског агента Капнтона Филипова. Скуп је предложио
да изабере своју комисију у име парохије. За председника су изабрали Николаја
Николајевича Рјапцева. Отац Павле је рекао да он сам не може дати црквене
предмете који имају богослужбени значај, јер је то светогрђе и нарушавање црквених
канона. Али приликом одузимања драгоцености он нема намеру да пружа отпор
владиној комисији. Након одласка комисије храм ће бити поново освештан, и у
њему ће се обновити богослужење.
Парохијани, нарочито жене, почели су да моле да замене црквено богатство
својим личним стварима.
- Црквене драгоцености - одговори Рјапцев - отићи ће у Америку, а ваше
хаљине и мараме ће за њих бити најобичније крпе.
Један од парохијана, учитељ Борисов, предложио је да се заузме код власги за
откуп црквених ствари. Власти су оставиле његову молбу без одговора.
Слични скупови су одржани и у другим црквама града. Сабор Тројнцког
гробљанског храма (старешина седамдесетогодишњи протојереј Иван Лавров) најпре
је одлучио да не бира представнике у комисију за одузимање црквених утвари и да се
црквена имовина не даје, али када је ствар дошла до одузимања, све је било предато
без отпора. У другим црквама, на пример у цркви Воздвижења Часног Крста у Шуји,
парохијски сабор је донео одлуку да се у замену за црквене предмете дају
добровољни прилози. Неке цркве, нарочито сеоске, биле су толико сиромашне, да
из њих није имало шта да се узме - ни у виду црквених ствари, ни у виду откупа.
У понедељак, 13. марта великопосна служба се завршила у 11,00 часова пре
подне. Народа је било мало, али око 12,00 часова људи су почели да пристижу, и
када се појавила комисија, храм је био пун.
Петар Иванович Јазиков је ишао у фабрику. Пут је пролазио недалеко од
саборне цркве светог Васкрсења; угледао је да се крај улаза у цркву скупља народ.
Дознавши да ће доћи представници совјетске власти и да ће пописивати
драгоцености, Петар Иванович је ушао у храм; ускоро се појавила комисија.
Парохијани су пропустили комисију да прође. Зачуше се повици.
- Зашто сте дошли! Шта вам треба, па Црква је одвојена од државе! Када су
чланови комисије пролазили Петар Иванович је видео да је Вицин, њен председник,
пијан.
- Погледајте, ови људи су ушли у цркву пијани - рекао је онима који су стајали
крај њега - то је увреда верника. Осим тога, они су наоружани. А с оружјем се не
може улазити у олтар.
Комисија је, међутим, ушла у олтар, где су је већ чекали представници црквене
комисије и старешина саборне цркве отац Павле Светозаров.
- Молим да очистите саборну цркву! - гневно је захтевао Вицин од старешине.
- Ја немам право да истерујем вернике из храма - одговори свештеник.
- Али вама је било познато да ћемо доћи и ви сте били дужни да унапред
очистите храм после богослужења.
- Ипак вернике који се моле не можемо удаљити из храма.
- Па шта - претећи је изговорио Вицин - ако одмах не очистите храм, узећемо
вас и вашу комисију као таоце!
"И узеће" - помисли о. Павле. Већ је имао прилике да седи у затвору као талац.
И он изађе на солеју и рече:
Владина комисија вас моли да се удаљите, јер јој сметате. У храму се одједном
зачу са свих страна:
- Нећемо отићи, нека они оду одакле су дошли.
- Ваше понашање неће донети никакву корист - спокојно и достојанствено рече
старешина.
За оцем Павлом су иступили чланови црквене комисије од којих је један,
Медведев, замолио:
- Разиђите се, иначе ће ухапсити и нас, и оца Павла.
Некима се чинило да се са властима још може договорити, да се треба само
разумно и чврсто држати. Тако је мислио и Петар Јазиков.
- Ако се бојиш да ће те ухапсити - рекао је он - скини са себе овлашћења, наћи
ће се други који ће успети да разговарају са властима.
Преговори су се отегли, парохијани нису хтели да напусте храм, повода за
хапшење старешине и чланова црквене комисије није било, али су се бојали и да
приступе попису пред народом. Позвавши представнике црквене комисије
начелнику среске милиције, комисија се удаљила, саопштивши да ће доћи 15. марта.
Отац Павле је одслужио молебан и предложио парохијанима да остану да се
моле заједно с њим до почетка вечерњег богослужења. Молили су се до вечери.
Након богослужења представници црквене комисије су пошли начелнику среске
милиције. Ту су их обавестили да сви они сносе одговорност због тога што је после
Литургије народ остао у храму, њима је било наређено унапред да храм после
богослужења затварају, а кључеве да дају на чување неком од служитеља у цркви. О
доласку владине комисије унапред се неће саопштавати и 15. марта, као што је
најпре било одређено, неће доћи.
Истога дана увече окупило се ванредно заседање председништва Извршног
комитета и донело је одлуку:"... увести ванредне мере, повезане с ратним стањем које
се заводи у губернији одлуком СЦИК од 12. маја 1920. године, те зато треба:
1) Забранити било каква јавна незаконита окупљања, како у граду, тако и у
срезу.
2) Лица која изазивају и подстрекавају нереде... одмах ухапсити и предати суду
Револуционарног трибунала.
3) Сви овакви случајеви морају се разматрати без одлагања.
4) Начелнику гарнизона и начелнику милиције... према лицима која нарушавају
ред... да примењују одлучне мере све до употребе оружја".
Овом одлуком је било условљено и све оно што се даље догађало. Сада се могао
испровоцирати народ на отпор - и угушити га силом оружја као
контрареволуционарну побуну. Одлучили су да и датум одузимања драгоцености не
померају, већ да остане претходни.
У среду, 15. марта, на тргу испред саборне цркве, од ујутру је почео да се окупља
народ, углавном жене. Око 10,00 часова у управу милиције је дошао Вицин и
саопштио да комисија иде да одузима црквене драгоцености и да милиција треба да
растера гомилу окупљену око саборне цркве. Начелник милиције Башенков је
послао осам коњичких милиционера. Растеривали су бичевима, али се жене нису
разилазиле; неко је почео да ломи и вади кочеве из ограде да се одбрани, а из гомиле
је на милицију полетело камење. Начелник милиције је послао појачање. Послали су
14 наоружаних црвеноармејаца који су покушали да растерају гомилу. Људи су
захтевали да се милиција и црвеноармејци повуку од саборне цркве. Милиционери
су почели да туку бичевима жене, па чак и децу. Неко је плакао, неко се усрдно
молио, а неки су говорили:
- Ионако треба да умремо, умрећемо за Мајку Божију.
Начелник гарнизона је донео одлуку о слању црвеноармејаца 146. пука под
пуном ратном спремом у броју од 40 људи под командом Колоколова и Зајцева.
Док су црвеноармејци ишли према тргу, људи који су их сретали наговарали су
их да не растерују народ, али, развивши се у стрелце, војници су кренули на гомилу.
Нико од клира или парохијана није смео да се попне на звоник и да зазвони. На
звоник су се попели дечаци. Мајке су их бодриле и помагале. Старији гимназијалци
су зазвонили у велика звона, а деца од 1112 година у мала, и зачула се прилично јасна
звоњава.
Ускоро су дошли аутомобили с митраљезима и почела је пуцњава. Пуцали су
најпре изнад глава, а затим и у гомилу.
Први је био убијен парохијанин храма Николај Малков. Пролазећи тргом, он
се зауставио недалеко од куће о. Павла Светозарова и повикао: "Православни,
браните веру!" - и био одмах убијен хицем у слепоочницу.
Палом младићу су дотрчала деца, али су их милиционери потиснули. Један од
безбожника је рекао:
- Ако не одете, пуцаћемо.
Деца су побегла у двориште и тамо се спасла од милиционера који су их
потискивали коњима.
Друга је била убијена девојка Анастасија. Тога јутра док је ишла у фабрику
зауставила се крај саборне цркве, попела се заједно са другима на њене степенице и
тамо је била убијена хицем. Били су убијени и Авксентије Калашњиков и Сергеј
Мефодијев. Тек кад је угледао људе како падају под мецима, народ се повукао и
разбежао.
У то време служба у храму се завршавала. Имајући на уму да су власти обећале
да неће вршити одузимање 15. марта, о. Павле је изашао на амвон и рекао:
- Никакве комисије данас неће бити, можете мирно да се разиђете кућама.
Иступили су и чланови црквене комисије, наговарајући све да се разиђу. Али
након онога што се догодило крај цркве. нико није веровао да неће доћи да
одузимају. У храму се окупило више од триста верника. Како се још могао избећи
даљи сукоб? Једино се могло отићи. У одсуству старешине можда се неће вршити
одузимање. И он је пошао својој кући која се налази на истом тргу око 50 корака од
храма.
Протојереј Павле Михаилович Светозаров родио се 1866. године у породици
ђакона који је служио у цркви села Картмазово Малиновске општине Судогодског
среза Владимирске губерније. Већ од малих ногу је желео да постане свештеник.
Завршио је Кијевску духовну академију и ступио као чтец у цркву села Картмазово.
Имао је намеру да се замонаши, али га је старешина Шујске саборне цркве наговорио
да се ожени његовом кћерком и да прими старешинство. Ускоро му је жена умрла,
оставивши га с малом децом. Пре преврата 1917. године предавао је веронауку у
Шујској гимназији, а када је била забрањена, почео је да држи веронауку при
саборној цркви.
Даровити проповедник, о. Павле је привукао срца верника. Нова власт је то
запазила и тражила је повод да га ухапси. Први пут је био ухапшен 1919. године, по
оптужби да се не потчињава одлукама Совнаркома. Године 1921. је био ухапшен и
задржан у затвору по наређењу ЧК у вези са Кронштатским устанком као
политички непоуздан. Неколико пута су га хапсили због пропзведи. Да би
надзиравали свештеника власти су му убациле у кућу као подстанарку шпијунку
Швецову. Много пута је она покушала да ступи с њим у разговор да би нашла
против њега неку оптужбу, али без успеха.
Тога дана, видевши да о. Павле улази у кућу, она продорно повика: - Убијају!
Да се није нешто догодило? Он журно уђе у њену собу.
Подстанарка је стајала крај прозора и показујући на трг, гласно изражавала свој
гнев према православнима. Све што је говорила било је толико увредљиво да о.
Павле није издржао.
Зар нисте ви криви за ове изгреде? - рече он. - Ви припадате партији која
проповеда непрекидни рат и мржњу, и сада се та борба и мржња изливају на ваше
главе.
Пуцњавом, бичевима и коњима гомила је растерана испред храма. Лешеви
убијених су стављени у припрату, никога нису пуштали да им приђе. На молбу
парохијана свештеник Николај Широкогоров је одслужио молебане Смоленској
Мајци Божијој, Николају Чудотворцу и Јовану Војнику, а затим су чланови црквене
комисије замолили парохијане да се разиђу. Лешеви убијених су били развезени, а
рањене су пребацили у болницу. Одузимања црквених драгоцености тога дана није
било.
У 3 часа ноћу на ванредном заседању окупило се председништво Шујског
извршног комитета и биро среског комитета комунистичке партије и донели су
одлуку: ради ликвидације немира створити, доделивши им ванредна овлашћења,
револуционарну петорку у саставу председник среског извршног комитета Осинкин,
начелник гарнизона Тјуљењев, начелник среске милиције Башенков, секретар
среског комитета комунистичке партије Едељман и некакав Жохов. Упутили су
захтев председништву губернијског извршног комитета, а овај је наредио да се
петорка распусти и уместо ње да се организује истражна комисија.
Од стране верника пострадало је 22 човека, од њих четворо убијено. Од
црвеноармејаца ниједан није био убијен, ни тешко рањен.
На седници Политбироа, 20. марта, уз учешће Камењева, Стаљина, Молотова,
Троцког, Цјурупе и Рикова одлучили су да прихвате предлог Лењина-Троцког и
истога дана пошаљу у Шују комисију ради истраге у саставу: Смидович, Н. И.
Муранов и И. И. Кутузов 23. марта комисија је сачинила закључак о протеклим
догађајима, сматрајући да су поступци Вицинове комисије били правилни и
усклађени са одлукама центра, а дејства месних власти против гомиле која се
окупила код храма "правилна", али недовољно енергична. Комисија је предложила
"губернијама и среским властима да предузму мере за брижљиву истрагу... а случај
да се пренесе ради коначне одлуке и примерног кажњавања у Револуционарни
трибунал".
Случајем се позабавио ГПУ из Ивановс-Вознесенска. Из Москве је био послат
као специјални изасланик Врховног трибунала СЦИК Јаковљев12.
17. марта о. Павла Светозарова су позвали ради саслушања и ухапсили.
Одузимање драгоцености из Саборне цркве изведено је без њега 23. марта.
Истрага у складу са инструкцијом Лењина-Троцког од самог почетка је
покушавала да докаже постојање завере свештенослужитеља, чији је циљ
супротстављање одузимању црквених драгоцености. Били су брижљиво испитани
12
Истовремено је он био члан Централне комисије за одузимање црквених драгоцености,
представљајући у њој ЦК партије бољшевика.
администрација и радници Шујске мануфактуре и утврђено је непобитно да завере
није било.
На основу наредбе СЦИК почела су масовна хапшења. За отпор одузимању
црквених драгоцености била су оптужена четири свештеника: Павле Светозаров,
Иван Рождественски, Иван Лавров, Александар Смељчаков13, председник црквене
општине шујске саборне цркве Александар Парамонов и двадесет мирјана. Након
окончања истраге на суд је изведено 19 људи.
Свештеник села Палех Иван Степанович Рождественски родио се 1872. године у
селу Пармос Судогодског среза Владимирске губерније. Био је ожењен, али није
имао деце, и сву снагу и време је трошио на парохијане и храм. Двадесет пет година
је ревносно служио о. Иван у цркви св. Воздвижења часног Крста и парохијани су га
волели.
У недељу 19. марта о. Иван је огласио посланицу патријарха Тихона - по својој
обавези и дужности.
Одслуживши након Литургије молебан, о. Иван је рекао:
- Чули сте патријархову посланицу. Знате за декрет централне власти о
одузимању црквених драгоцености. Позивам вас, своје парохијане, да се не
супротстављате одузимању у случају доласка владине комисије. Лично ја као
свештеник по канонима не могу да предам свештене предмете. А да присуствујем
када их буду одузимали други нећу и не могу.
Саслушавши проглас патријарха Тихона неки Кољесов је захтевао да се све
ствари сместа одузму.
- Али у цркви има историјских и археолошких предмета - благо се успротивио
свештеник.
- Историјски предмети ће остати у цркви, а предају се само материјалне
вредности.
Присутни професор уметничке школе Венијамин Васиљевич Ришков је
потврдио да је Кољесов у праву.
Отац Јован је предложио Ришкову као члану Археолошког института да
изврши научну експертизу археолошких вредности цркве.
Следеће недеље у Шујски ГПУ приспела је достава да је свештеник Иван
Рождественски "у виду проповеди обзнанио проглас патријархаТихона". 24. марта
код о. Ивана је био извршен претреси одузета је патријархова посланица; сутрадан је
био ухапшен и оптужен због читања посланице.
На саслушање су били позвани као сведоци парохијани и иконописци који су
тог дана били на служби, и сви су говорили да је о. Иван саветовао да се народ не
супротставља одузимању драгоцености. 2. априла 1922. године парохијани цркве св.
13
Свештеници Иван Лавров и Александар Смељчаков били су касније ослобођени, али само зато што
су у потпуности признали да совјетска власт има право да одузима црквене драгоцености и изјавили
да им црквени канони који оцењују таква одузимања као светогрђе нису познати.
Воздвижења часног Крста су упутили молбу властима о ослобађању о. Ивана, јер је
његово хапшење неспоразум: "Политичке теме свештеник Рождественски није
дотицао током читаве своје двадесетпетогодишње делатности" и последњи пут је
позивао на мир.
Истрага је притискала ухапшеног свештеника да призна одакле је добио
посланицу; о. Иван је настојао на томе да ју је добио поштом, али одакле је она била
и какав је био печат на коверту и где је коверат - он се не сећа.
Истрага је трајала три недеље, и 11. априла 1922. године свим оптуженима су
уручене оптужнице.
17. априла парохијани Крстовоздвиженске цркве села Палех послали су
Врховном Револуционарном трибуналу молбу: "Потврђујемо својим потписима да
свештеник нашег храма о. Иван Рождественски 19. марта ове године након читања
патријарховог прогласа није подстрекивао парохијане да се супротстављају одлукама
совјетских власти у вези са одузимањем црквених драгоцености, напротив, убеђивао
је народ да прихвати одлуку владе, и у исто време објашњавајући парохијанима да је
свештенство села Палех предузело све могуће мере да задржи оне црквене предмете
који имају посебан археолошки значај."
Сутрадан су парохијани Палеха окупили сеоску скупштину и саставили још
једну молбу Врховном Револуционарном трибуналу коју наводимо у целини:
"Узимајући у обзир да је о. Иван Рождественски много радио као јавни и
прогресивни радник у корист наше парохије и целог Палешког среза и стекао
свеопште поштовање, ми овде окупљени не можемо да останемо равнодушни према
оптужби да је агитовао у проповеди против радничко-сељачке власти. Да не бисмо
били неосновани у тврђењу да о. Иван поседује репутацију прогресивног
јавноградника, сматрамо неопходним да обавестимо Револуционарни трибунал
барем о томе да су захваљујући напорима и енергији о. Ивана у селу Палеху у
различито време биле отворене следеће друштвено-корисне установе, као на
пример: 1) Палешко друштво потрошача, 2) Палешка библиотека и читаоница која
постоји и данас и 3) Палешко кредитно друштво. Отац Иван је много допринео
ширењу просвете међу сељаштвом. Палешка школа другог степена, расадник знања
неколиких општина среза, дугује своје отварање пре свега њему, о. Ивану. То су само
његове главне заслуге пред државом и месним сеоским становништвом".
Судском процесу је придаван велики пропагандни значај. За то време су
оптужени били пребачени из Шује у Иваново-Вознесенск. Суђење је према
првобитном плану требало да се одвија у згради бивше женске гимназије, али због
недовољног броја места претрес је био пренесен у месно позориште. Судско веће је
заказано за 21. април. Судило је Судско веће изван судске зграде Врховног трибунала
СЦИК. Председник је био заменик председника Врховног трибунала Галкин14,
14
Он је истовремено био и члан Централне комисије за одузимање црквених драгоцености створене
no предлогу Троцког. У прошлости је био свештеник. После револуције је скинуо мантију.
чланови - Њемцов и председник Иваново-Вознесенског Губернијског
Револуционарног трибунала Павлов, и тужилац Смирнов.
Претрес је започео у 5 часова поподне. Судска већања су се одвијала од 21. до 25.
априла. О. Павле није признао кривицу. Није се супротстављао одузимању; ради
помоћи владиној комисији је п била изабрана комисија верника.
Суд је упорно хтео да сазна да ли је о. Павле добијао инструкције од свог
епархијског руководства и да ли сматра патријархове одлуке обавезујућим.
- Никаквих инструкција од свог непосредног руководства нисам добијао.
Посланице поглавара Цркве патријарха Тихона сматрам обавезујућим и извршним.
Било ми је јасно да се морају предати драгоцености, али их ја нисам могао предавати
својим рукама. Нека узму, ми то нећемо спречавати, али ми не смемо да их
предајемо својим рукама.
Исто тако независно и чврсто се држао свештеник Иван Рождественски. Одбио
је да призна да је крив, потврдио је само то да је заиста читао посланицу патријарха
Тихона и одржао своју помирљиву беседу.
Петар Иванович Јазиков15 није признао кривицу, поновивши исказе које је дао у
истрази.
- Да ли сте говорили да је владина комисија пијана? - упитао је Галкин.
- Када је поред мене пролазио Вицин, запахнуо ме је алкохолом.
- Да ли сте говорили о томе?
- Ако сам и говорио, само сам делио своје утиске са онима који су стајали поред
мене.
- Да лн сте верник? - упитао је са своје стране Смирнов.
- Верник сам.
- Какав је ваш однос према одузимању?
- Могу се одузимати само вишкови.
Након завршетка судске истраге председник Галкин је почео упорно да
предлаже оптуженима средство за ослобађање - самооптуживање и сарадњу са
судом.
- Мислим да ће у последњој речи - рече он - неки оптужени изнети своје
покајање пред влашћу због својих злочиначких радњи. То може допунити судску
истрагу и осветлити потпуније протекле чињенице. Ето, Рождественски може да
каже одакле је добио писмо с патријарховом посланицом.
Не знам одакле сам добио писмо - одговори свештеник. Тужилац Смирнов је
тражио стрељање за четворицу оптужених.
Галкин још једном предложи:
15
Петар Иванович Јазиков родио се 1881. године у граду Шуји Владимирске губерније. Васпитао се у
благочастивој породици, од детињства је ишао у цркву и певао на певници. У младости је завршио
занат ливца и радио у Шујској фабрици најпре као радник, а затим као шеф ливачке радионице.
- Признање и искрено покајање су најбоља одбрана. Суд ће то сигурно узети у
обзир.
Стојећи пред смртном казном - рече о. Павле - ја не могу да лажем. И понављам
да нисам учествовао у отпору одузимању. Ако сам због нечега и крив, то је само због
свог неодређеног става. Мој положај је био између власти и Цркве. Власт је тражила
своје, а од Цркве није било потпуно јасних објашњења како треба поступити. Али у
мени није било никакве крвожедности о којој говори тужилац. Молим да се на мене
не примењује најтежа казна - не ради себе, ја сам спреман да умрем, већ ради деце,
јер ће моје погубљење највише погодити децу која неће имати оца, као што немају
ни мајке.
У последњој изјави о. Иван Рождественски није признао кривицу. Изјавио је да
не зна одакле је добио посланицу патријарха Тихона. На отпор властима приликом
одузимања драгоцености није позивао.
25. априла у 18 часова и 15 минута била је прочитана пресуда:"... а) грађанин
Коровин Сергеј Иванович, свештеници Лавров Иван Степанович и Смељчаков
Александар Феодоритович осуђују се на казну затвора у трајању од две године, али
због њиховог покајања и поодмаклих година ова казна постаје условна;
б) грађанин Парамонов Александар Михајлович се осуђује на казну затвора у
трајању од годину дана;16
в) грађани Шаронов Јефим Фјодорович и Гурејев Иван Иларионович осуђују се
на казну затвора у трајању од две године;
г) грађани Медведев Михаил Владимирович, Горшков Александар Агејевич,
Корзењев Александар Андрејевич, Трусов Алексеј Васиљевич, Бугров Константин
Михајлович осуђују се на казну затворау трајању од три године;
д) грађани Борисов Харитон Игнатјевич, Крјуков Иван Васиљевич и Олга
Столбунова осуђују се на затворску казну у трајању од пет година;
ђ) грађани Јазиков Петар Иванович, Похљепкин Василије Осипович,
свештеници Рождественски Иван Степанович и Светозаров Павле Михајлович
осуђују се на најтежу казну - казну стрељања, али узимајући у обзир искрено
покајање Похљепкина и његову наивност, њему, Похљепкину, казна стрељања се
замењује петогодишњом затворском казном".
Била је упућена молба СЦИК о помиловању осуђених на стрељање.
26. априла узнемирени парохијани Палеха су послали Врховном трибуналу
телеграм с молбом да се не изврши пресуда пре одлуке СЦИК. Истога дана СЦИК је
захтевао копију пресуде и закључак истражног судије.
Размотривши случај, Президијум СЦИК је донео одлуку о помиловању
осуђених на стрељање. Калињин се обратио за дозволу помиловања Политбироу. 2.
маја Стаљин је донео одлуку да испита чланове Политбироа поводом предлога о
помиловању. Лењин, Троцки, Стаљин и Молотов су гласали за стрељање. 4. маја на
16
Он је био оптужен да није зауставио децу када су ова звонила у звона.
седници Политбироа смртна пресуда је била и званично потврђена. Председништво
СЦИК, повинујући се одлуци Политбироа, потврдило је смртне пресуде.
10. маја председник у Иваново-Вознесенском трибуналу Павлов упутио је хитни
телеграм председнику Врховног трибунала В. Т. Криљенку: "Пресуда над
Светозаровом, Јазиковом, Рождественским извршена је 10. маја у 2 часа ујутру".
Причају да су пред стрељање свештеници себи и мирјанину Петру служили
опело и да су се држали храбро. Последња молитва о. Павла била је за његову сироту
децу. И Богје услишио свештеникову молитву. Његова деца су проживела под
благодатном Божијом заштитом. Све невоље и несреће су пролазиле мимо њих. Оно
што је требало да уништи њихову судбину као деце стрељаног свештеника нимало
није утицало на спокојство њиховог спољашњег живота. Млађа ћерка о. Павла
Светозарова умрла је 80их година у дубокој старости у родитељском дому са
благодарним сећањем на оца мученика. И из очеве куће исто онако као и пре 65
година пружао се поглед на величанствену и лепу саборну цркву у којој је отац цео
свој живот служио као свештеник и одакле ја за време Великог поста 1922. године
почео његов крсни пут на Голготу.
20. мај (2. јун)
МУЧЕНИЦИ МОСКОВСКИ: СВЕШТЕНОМУЧЕНИЦИ ВАСИЛИЈЕ,
ХРИСТОФОР, АЛЕКСАНДАР, МАКАРИЈЕ И МИРЈАНИН СЕРГИЈЕ1
Василије Александрович Соколов се родио 1876. године у Московској губернији

у селу недалеко од Тројице-Сергијеве лавре. Након завршетка богословије и
Московске Духовне академије Василије Александрович се оженио и био
рукоположен за свештеника храма села Пустог Владимирске губерније. Даље ћемо
испричати његовим властитим речима:
"Лепо је живео о. Василије, свештеник села Пустог Владимирске епархије, тако
је добро живео да боље није могло ни бити, како је он сам говорио. Прва ствар,
благословио га је Господ срећним супружанством. Друга ствар, благословио је Бог о.
Василија службеним успесима и материјалним благостањем. Мало је службовао као
свештеник о. Василије у својој малој парохији, али је много постигао. Задовољни
парохијани су говорили: 'Нема бољег свештеника од нашег; какве проповеди држи,
какав поредак одржава, такав је у свему!' Храм Божији уз неуморну бригу његовог
старешине свештеника увек је био у одговарајућој лепоти и непрекидно је био
обнављан и украшаван.
Није Господ ускратио супрузима ни срећно потомство, па чак и више од тога.
За дванаест година они су изродили шесторо деце, све малишане од десет година па
наниже. Деца су била здрава, добра, радујући се и веселећи своје родитеље који су их
волели изнад свега. Разумљиво је да су деца задавала и пуно брига својим
родитељима, али ови нису очајавали и нису роптали на своју судбину. Подстичући и
1
То је након шујског био други судски процес који је обављен у складу с планом Лењина-Троцког: да
се искористи одузимање црквених драгоцености за широка хапшења епископата, свештенства и
мирјана Православне Цркве уз организовање у разним градовима примерних процеса и стрељања.
Подробно проучавање свих околности овог случаја довело нас је до закључка да су од педесет четворо
оптужених у овом процесу осуђени на стрељање и стрељани најчвршћи. најнепоколебљивији. они
који су имали дубоку веру н који нису хтели да издају друге, на шта је совјетски суд увек гледао
благонаклоно, нити да се извињавају пред судом једне власти која је издала варварски декрет који се
грубо мешао у црквени живот и озаконио гоњење Цркве. Од четворице стрељаних свештеника -
Христофор Надеждин и Александар Заозерски су били московски епархијски намесници; Василије
Соколов је био истакнути проповедник и пастир. Јеромонах Макарије Телегин и мирјанин Сергије-
Тихомиров били су стрељани због самоувереног држања на суду. Промисао Божији сачувао нам је
највеће подробности о животу н последњим данима свештеинка Василија Соколова. Осим
свакодневне дугогодишње пастирске делатности у његовом земаљском животу збила су се два
трагична догађаја: смрт његове много вољене жене Иларије 1902. године, када је остао удовац са
шесторо деце, и хапшење након 20 година њега самога: затвор, суђење, двонедељни боравак у ћелији
осуђеника на смрт, и најзад, мученички крај. Женину смрт је описао у причи "Измолила је" која је
била објављена у часопису "Поклоник", одакле је и наводимо уз нека скраћења. О последњим
недељама о. Василија пред стрељање сазнајемо из његових писама која је предао преко надзорника из
ћелије осуђеника на смрт.
подстрекавајући један другога на рад, они нису штедели ни здравље ни снагу само да
им деца буду у сваком погледу задовољна и исправна. 'Поживели смо за себе, сада
треба живети за децу, она треба да расту, а ми да се умањујемо, такав је закон у
свету', говорили су они једно другом.
Брзо и неприметно, као вода у широкој многоводној реци, протицао је њихов
живот утврђеним колосеком животне вреве, брига и послова, у непрестаној смени
радости и туге поводом успеха и среће и неуспеха и несрећа. Био је свестан о.
Василије да живот не може тако глатко да пролази. То није природно, мислио је он.
Речено је: 'У свету ћете имати невољу', и то свакако није узалудно речено. Не могу се
избећи невоље, као што ни спокојно море не може избећи буру. Опасна је и страшна
бура након дуготрајног и повољног затишја. Тешке су невоље за оне који нису
навикли на њих, нарочито после дугог и спокојног срећног живота. Кад би нам само
некакав крст послао Господ ради искушења, тајно се молио отац, не баш толико
велик и тежак, али такав да се не бисмо заборављали, већ да бисмо памтили
земаљску људску судбину.
Јесен дванаесте године свештенослужења о. Василија била је веома берићетна,
онаква за коју се обично каже: 'ни старци не памте'. Суво, ведро и за јесен чак
неприродно топло. Једном речју, благодет Божија. Али у дому о. Василија нису сви
били расположени весело. Откуд то?! Свима су сузе биле у очима, спремне да се
сваког тренутка излију. Ствар је у томе што је домаћин 'одједном', како рекоше,
оболео од тифуса, оне болести с којом нема шале: брзо обара човека и шаље га у
гроб, тако да се дуго и не мучи. Наравно, то су у кући добро знали, тим пре што ни
месни лекар није скривао озбиљност болесниковог стања. Уздање у организам оца
Василија било је варљиво. Зато су се сви обратили с молбом Господу да подигне
Својом силом болесника са смртне постеље. Молили су се парохијани за свог
болесног духовног оца, искрено молећи избављење од смртне опасности: показала се
колико је била јака везаност пастве за свог пастира. Ватрено су се молили
многобројни рођаци о. Василија, саучествујући свим срцем у његовом тешком
положају и положају његове породице и сви су у себи дрхтали при помисли на
тужан крај његове болести. Молила су се мала деца за свог вољеног оца, поређавши
се испред иконлуку и усрдно правећи поклоне до земље.
Али најтеже је било мајци Иларији. Није туга, већ јој је некакав ужас ухватио и
стезао срце као менгелама. Нема ни суза, и молитва јој не улази у главу, не налази ни
у чему ни олакшање ни спокојство.
- Господе, шта ће то бити с нама - у очајању је говорила попадија о. Василија.
Кад би бар мало пожалио мене и децу. Погледај какви смо, као јесење муве,
тумарамо по кући.
- Шта да радим - одговори свештеник - очигледно је да смо то завредели, да смо
заслужили да страдамо. Можда ћу морати да умрем, нећу да кријем.
- Зашто мислиш о смрти? Мисли о животу - покуша да му улије охрабрење
попадија. Ко ће да гаји и храни децу? Шта ћу сама с њима!
- А ти још причекај с тугом. Кад умрем, онда ћеш се наплакати и натуговати. А
како ћеш живети без мене? Проживећеш, даће Бог. Почећеш да месиш просфоре
овде и тиме ћеш се хранити.
- Бог с тобом, шта то говориш.
Више није имала снаге да разговара с болесником. Није изашла, већ је истрчала
од болесника и била сва обливена врелим и неутешним сузама.
Али усред плача мајку попадију је обасјала нека мисао, као да јој је пало на
памет сигурно средство да помогне својој невољи. Упутила се домаћем иконостасу и
пала на колена пред иконама и почела је пламено да се моли. Не обичним, наученим
молитвама, већ је сама смислила своју тужну молитву онако како је знала и умела.
- Господе, подигни га - даруј му исцелење. Знам да нисам завредела Твоју
милост, нисам је заслужила. Помози по милосрђу и по човекољубљу Твоме. Господе,
видиш моју беспомоћност, познајеш боље моју тугу и моју невољу. Не остави мене
као жалосну удовицу, а децу као сирочиће. Шта ћу с њима да радим? Куда да се
денем? Чиме да их исхраним и како да их подигнем? Зар си нам за то дао децу да
они цео свој век плачу због сиромаштва и нас родитеље због тога прекоревају? Ради
њиховог добра сачувај живот њиховог оца хранитеља. И ако већ треба правосуђе
Твоје да узме некога од нас, онда узми мене. Узми мене за њега, Господе! И ја ћу
умрети с радошћу, умрећу спокојна да моја деца неће остати без хлеба и без
надзора. Мајко Божија, света Заступнице! Принеси за мене Своју материнску
молитву Своме Сину да услиши глас мољења мога!'
Дубоки уздаси, испрекидани незадрживим јецајима, допреше до болесникових
ушију.
- Шта то тамо радиш? - упита он.
- Молим се - одговори мајка - Видиш и сам да нам је само једно преостало - да се
молимо. Више ни у кога немамо да се поуздамо, а Бог све може. Знаш ли да сам
молила од Господа да је боље да ја умрем него ти? Тако ће бити боље, зар не?
- Узалуд си то молила. Речено је: не искушавај. И ако си молила нећеш добити
ако не благоизволи Господ: Он и без нас добро види и зна шта да учини с нама и шта
нам је потребно.
- Па зато сам и молила - узврати попадија јер без сумње, за децу ће бити боље
да ти останеш, а ја да умрем. Није ли тако?
- Не, не - нестрпљиво рече свештеник - немој ни да мислиш о томе. И мени и
теби је једнако лоше и није нам време да умиремо. Али то је по нашем мишљењу, а
по Божијем то можда и јесте најбоље за нас и за нашу децу.
Господу Богу би угодно да услиши неуморно мољење за болесног јереја
Василија. Срећно је пребродио болесничку кризу и почетком октобра се јасно
запазио преокрет према оздрављењу. Снаге су се обнављале, болесник је брзо почео
да се поправља. Мајчица Иларија је била пресрећна и пуна радости поводом
избављења од опасности. 'Није оздравио, већ је васкрсао мој отац Василије - весело се
она хвалила свима - не знам како Богу да захвалим за то'. Поново се у кућу вратио
пређашњи ред свакодневног радног живота.
Прође година дана и опет дође јесен. Али каква супротност она би претходној!
Као за инат, ради оштријег контраста, те јесени се спојише све несреће и
непријатности својствене том добу године. У оца Василија се озбиљно разболела
његова жена, матушка Иларија, разболела се некако неочекивано, најпре споро, а
затим је сасвим онемоћала. Болесница је била болесна телом, али духом бодра. и том
својом бодрошћу је уливала у све људе око ње наду да ће се ускоро поправити и
подићи. Али наде се нису остваривале. Напротив, напади болести су постали све
тежи. Попадија се причестила и упорно и са сузама молила мужа да је помаже
јелејем.
- Зар се бојиш - наговарала је она мужа - као да ниси свештеник па не знаш
зашто је установљена та Тајна. Па видиш, лекови не делују. Можда нам Господ
намерно указује на то да је само у Њега свима исцелење. Ти и сам знаш примере да
су после помазивања јелејем оздрављивали малтене безнадежни болесници. А ако и
не оздравим, најпосле, опет ће ми бити на корист та тајна приликом преласка у
вечни живот. А ти испуни, пријатељу мој, ову моју молбу; више ми ништа и не
треба.
- Ах, кад би само могла да завириш у моје срце како се оно мучно и болно
стеже само од тих твојих речи, ти би ме поштедела. Боље ме не мучи, учинићу по
твоме и можда ћу поднети ту муку. Поднео бих све само да ти Бог да здравље. Ах,
матушка, матушка! Какав си нам јад свима задала. Не знам ни сам шта да радим
сада.
- Памти па врати, оче - зачу одговор - ти си ми прошле године у ово доба још
тежу муку приредио. И ја сам то поднела и преживела сам. Бог ће помоћи и ти ћеш
поднети. Осим тога, заправо, ту ничег тешког и нема. Ето, када умрем, тада, истина,
неће ти бити лако... Но и то ће се заборавити, залечити - додаде, размисливши,
попадија.
- Гледам ја како ти то равнодушно говориш, као да се шалиш. Ето, још се
присиљаваш да се осмехнеш. Али мени није до тога. И није ми, што је најглавније,
жао себе, деце ми је највише жао, биће им страшно без тебе.
- А ја баш, напротив, о деци мање мислим, него о теби, тебе ми је више жао
него њих. Шта деца? Она и сада још мало схватају мој значај. Порашће, даће Бог,
брзо. Они ће ти бити и утеха. Волећеш их, бринућеш се о њима, учићеш их,
изводити на пут, и тако ће ти време проћи неприметно.
После помазања јелејем болесница се заиста осетила знатно боље, на опште
задовољство свих.
- Ето сад ми је сасвим добро, и нигде ме не боли, једино што снаге немам.
Сутрадан након помазивања дошао је лекар из среског града којег је отац
Василије позвао на консултацију с месним лекарем. Истинољубивост је захтевала да
се каже права дијагноза болести без икаквих увијања. 'Код ваше жене, оче, колега и ја
смо пронашли болест јетре, све друге реуматске појаве потичу од те главне болести.
Морамо вам признати да нам је тешко да је лечимо. Зато смо одлучили да вам
предложимо да одмах пођете на клинику ради савета са упућенијим лекарима'.
Оца Василија је овај закључак лекара погодио као гром. А болесница је већ
звала к себи мужа, желећи што пре да сазна мишљење лекара.
- Но, шта кажу лекари? - дочека га она радознало га загледајући у лице.
Очигледно да је лоше, не криј, видим ти по лицу да је лоше.
- Баш ниси погодила - одговори о. Василије, савлађујући се колико је могао. -
Истина, нису обећали много тога доброг, али нису ни лоше предсказали. Кажу да је
болест уопште упорна и дуготрајна.
Између осталог, предлажу ми да пођемо у Москву на клинику. Не знам само
шта ћеш ми на то рећи.
- Чини ми се да доктори нису хтели да те плаше из сажаљења само да ти не
одузму наду, а ја сам сасвим убеђена да је моја песма већ испевана.
- Господе! Опет упадаш у мрачне мисли. Где ти је вера, нада у Бога? Зар ће нас
тако напустити Господ? Размисли: зар ти није грех да одбацујеш средства за
излечење и да подвргнеш себе опасности да умреш. Па ти си мајка деце! Барем њих
пожали, побрини се за себе.
- Но, како хоћеш - закључи попадија - Кад си тако смислио поћи ћемо у
Москву. Само ја не знам како ћу тамо да одем...
Добивши њену, макар и нераду сагласност, о. Василије је одмах почео да се
спрема за пут. Припреме су кратко трајале. Пред полазак болесна мајка је
настојавала на томе да благослови децу, ма колико да ју је одговарао од те тешке
сцене свештеник. За сваки случај' понављала је она своје.
- Будите паметни, децо, све слушајте, тату волите, мене не заборављајте - поучно
је она говорила деци, љубећи их и закрштавајући светом иконом.
На клиници куда је дошао о. Василије, дочекали су га са разумевањем и
благонаклоношћу. Око његове болесне жене одмах се окупила гомила студената на
челу с лекарима доцентима. Почела су брза питања, прегледи, слушања. Дошао је и
професор, погледао, послушао, завртео главом и рекао свештенику, одвевши га у
страну:
- Ваша жена има, оче, тешку болест, можда је рак, можда и нешто друго, али је
тешко излечиво. Мислим да сте се и ви и она узалуд мучили долазећи овамо.
Немојте клонути, дај Боже да се испостави да није то.
Професор је био у праву. Савет клиничких лекара је констатовао рак јетре код
болеснице о чему је трећег дана и било саопштено о. Василију.
- Ничим не можемо помоћи вашој супрузи, морате се помирити са судбином.
Рак је неизлечив, а јетра се не може оперисати. Исход је само један смрт.
Помоливши се у московским светињама Успенској и Покровској цркви, у
параклисима Иверском и Пантелејмоновском, о. Василије крену натраг.
'Да буде воља Твоја, Господе, да буде воља Твоја!' у мислима је понављао
свештеник, с болом гледајући на вољену жену која је лежала пред њим као
прекрасни увели цвет, покошен јесењом хладноћом. 'Само ме не лиши, Господе,
своје последње помоћи и милости, да је довезем живу кући, избави ме од мука да је
гледам како умире на путу'.
И Господ, богат милошћу, учинио је по молби оца Василија. Без великих
напора, чак и без већих тешкоћа, дошао је кући, у своје село. Није он мислио о
таквом повратку пре недељу дана када је одвезао болесницу из села. Сањао је да је
довезе здраву, насмејану, радосну, у стању да обновљеним снагама служи породици
и управља домаћинством. И ето, уместо тога он мора да је на рукама унесе, готово
бесвесну у кућу уз гласан плач деце, уз јецаје и нарицања суседа парохијана који су се
окупили да је виде.
Празник Покрова Пресвете Богородице. Свечано се служи служба Божија у
храму села Пустог у присуству мноштва верника. И виде и чују парохијани да је
страшно невесео њихов свештеник, њихов духовни отац, да је дубоком тугом
помрачено његово лице, да дрхти, обамире, сваки час се прекида његов обично
звучни глас, те и нехотице све задобија непразнични изглед. Сва црква као да се у
једном тренутку ускомешала, кренула напред према амвону да саслуша уобичајену
поуку свог пастира. Али шта је то? Пастир као да је хтео да се окрене према
постављеном аналоју, и одједном се опет вратио светом престолу. Пригушени уздах
целе цркве и речи: 'О Господе!' сами су по себи говорили да је паства у потпуности
схватила зашто је била лишена беседе и да због тога неће прекоревати пастира.
Помоливши се, сви се вратише својим кућама. О. Василије још дуго није излазио из
храма тога дана. У молитви пред Божијим престолом он је тражио утеху свом
пометеном срцу. У молитви Богу, као што жедан човек тражи изворску воду, тако је
и он тражио утеху својим јадима који су му притискали душу. Био је свестан да само
тиме и може олакшати своје тешко бреме - искрено и усрдно се молити и с дечјим
поверењем предати себе свеблагој помоћи Божијој и заузимању светих угодника. Сва
земаљска доступна средства да би се избегла несрећа била су исцрпљена. Тешко
удовиштво за себе и тешко сиротовање за децу предстојало је неминовно и
очигледно у најближој будућности.
На други дан Покрова о. Василију су дошли таст и ташта, а такође и његова
сестра.
- Да - говорили су крај болесничине постеље њени родитељи очигледно је да је
расплет близу. Неће преживети. Сва се осушила, чак и једва дише. И откуд ју је
напао тај рак, чудна ствар. Да није од оне њене прошлогодишње туге за време ваше
болести?
- Све може бити, наравно - одговори о. Василије. - И сам се тога добро сећам,
коликих ју је мука коштала моја болест. Шта да се каже? Молила се Господу да је
узме к Себи уместо мене. Јер ју је само крајње очајање, вођено самопрегорном
љубављу, могло подстаћи на такву молитву и што је занимљиво: било је то 2.
октобра, што значи на данашњи дан. Зар ће јој Господ дати по њеној молби и узеће
је к Себи? Тада ће све бити разумљиво: то је прст Божији, то је она измолила и за
мене је свој живот положила.
Увече истога дана умрла је матушка Иларија: отишла је с миром Господу.
Изгубио је о. Василије многовољену жену, породица брижну мајку, рођаци срдачну
и љубазну домаћицу, а парохијани, нарочито жене, услужну и предусретљиву
попадију. Губитак је био једнако велик за све.
Много народа се окупило на сахрани матушке Иларије, без обзира на то што је
био радни дан. Свима је искрено било жао, што се тако рано угасио један тако свима
потребан живот, било им је жао деце сирочића од којих половина није схватала
значај претрпљеног губитка, жао им је било и свештеника о. Василија који је постао
удовац још у младим годинама, жао им је било рушења породичне среће те куће на
коју су многи показивали као на пример достојан подражавања.
'Воља Божија, воља Божији, прст Божији', у мислима је понављао свештеник,
враћајући се последњи кући са свежег гроба. 'Кад бих могао и ја сада да легнем
поред покојнице, не би ми требала никаква друга утеха. Али деца, деца...' А деца,
шта ће, већ су се увијала око њега, хватала га за руке које су беспомоћно висиле,
губила се у широким наборима мантије коју је усковитлао ветар, падала под ноге,
трудећи се да му погледају у очи и осећајући својим малим срцима да им осим оца
није остало никог другог блиског и свог човека, и да он сада треба да им замени и
мајку и све. Погледа он на њих, на своју сирочад, и горко заплака".
Ускоро су после женине смрти о. Василија преместили у Москву у храм Николе
Јављеног у Сребрној улици, поред Арбата. Троје деце је умрло, остале су само две
кћери и син Борис. Он је завршио Московску Духовну академију, али свештеник није
постао; почео је Први светски рат и отишао је на фронт.
Године 1922. совјетске власти, користећи глад у Поволжју, почеле су гоњење
Православне Цркве. Свуда су слани агенти ГПУ који су позивали на разговоре
поводом одузимања црквених драгоцености, случајне људе, пролазнике, сапутнике у
возовима и често су уколико су, с њихове тачке гледишта, ти одговори били
неповољни човека хапсили. Јачајући своју делатност у црквама, агенти ГПУ су се
трудили да прате и слушају све проповеди. Што сами нису могли да схвате, о томе су
питали парохијане и на основу њихових одговора су састављали своје доставе. Те
доставе често нису одговарале стварности, али чим су доспеле у шесто тајно одељење
ГПУ, оне више нису биле под сумњом и нису се проверавале.
4. марта свештеник цркве Јована Војника, Христофор Надеждин, објашњавајући
значај наступајуће недеље - Недеље Православља рекао је да "непослушност Цркви
доводи до невоље и Божијег гнева, што се и запажа у савременом животу... народ је
толико огрезао у гресима да на њега праведно иде Суд Божији у виду предстојећег
одузимања црквених утвари и у томе што те ствари можда неће доспети у руке
гладних..." Доушник је то на свој начин записао.
Када је комисија за одузимање црквених драгоцености дошла у храм Николе
Јављеног, о. Василије Соколов их је молио да не узимају предмете неопходне у
богослужењу, чије ће одсуство створити тешкоће приликом причешћа. Комисија му
је то категорички одбила. Осећање горчине и увреде обузело је свештениково срце.
"Ми не треба да жалимо... због материјалног губитка - рекао је он у проповеди тим
пре што су ствари одређене за потребе гладних. Али парохијани не могу а да не буду
огорчени због тога што одузети црквени сасуди могу бити претворени у предмете за
домаћу употребу... Положај верника је сада сличан положају у вавилонском ропству.
Јевреји су се обраћали Богу у нади да ће Он казнити оне који су их поробили због
причињеног им зла, и парохијани се могу надати да ће Бог, допустивши одузимање
црквених драгоцености из храма, ако такви буду употребљени на зло, исто тако
узвратити онима који су то учинили".
Агент је лоше чуо проповед и да би разјаснио недоумице, обратио се
протођакону храма. Овај је, не придајући томе великог значаја, слободно препричао
садржај проповеди коју је агент записао у оном облику који му је био неопходан
ради обављања задатка. Отац Василије је био ухапшен. Укупно је било ухапшено и
изведено пред суд 54 човека, рачунајући ту и свештенике Христофора Надеждина,
Александра Заозерског, јеромонаха Макарија Тељегина, и мирјанина Сергија
Тихомирова.
Отац Василије је оптужен да је 7. априла одржао у храму "проповед о
одузимању црквених драгоцености... назвао је ... одузимање пљачком, а комисију
бандитима. На крају своје проповеди, поредећи положај верника с положајем Јевреја
у вавилонском ропству... позивао је становништво да се обрати с молитвом Богу и да
Га моли да збрише са лица земље оне који су извршили одузимање, као што је
некада Бог збрисао због истог тог Вавилон... И то се изразило у речима псалма које је
прочитао 'На рекама Вавилонским'... кћери вавилонска проклета, блажен је онај који
ће узети и разбити твоју децу о камен".
Епархијски намесник и старешина храма Св. Параскеве у Охотном рјаду2
Александар Заозерски оптужен је да је "добивши посланицу патријарха Тихона,
ширио ову по црквама... Упознавши парохијане с прогласом патријарха Тихона и
одлуком СЦИК, поднео је извештај по питању одузимања драгоцености након којег
се скуп изјаснио у корист одузимања драгоцености".
Епархијски намесник и старешина храма Јована Војника Христофор Надеждин
оптужен је да је "добивши проглас патријарха Тихона, ширио овај по црквама...
одржао је проповед на тему 'некада моћна Држава Руска која пропада... '13. марта... у
цркви упознао је парохијане с прогласом патријарха Тихона".
Јеромонах Макарије Тељегин био је оптужен да је приликом одузимања
црквених драгоцености из придворног храма патријаршијског подворја "у присуству
гомиле назвао комисију за одузимање пљачкашима и насилницима".
2
Охотни рјад - трговачки део Москве - прим. прев.
Мирјанин Сергије Тихомиров ..."5. априла... за време одузимања црквених
драгоцености у храму Богојављења у Драгомилову око храма се окупила гомила која
је почела да пружа отпор комисији за одузимање и покушала да продре у храм који
су чували... црвеноармејци. Хици испаљени у ваздух од стране заштите нису
растерали гомилу... Коњица која је дошла наместо догађаја, растерала је гомилу.
Било је тешко рањено и пребијено неколико црвеноармејаца... Најактивније учешће
су узимали у агитацији и премлаћивању црвеноармејаца: Тихомиров..."
Осим тога, епархијски намесници московских храмова били су оптужени да су
чували проглас "православном становништву града Москве"3 и протест упућен
СЦИК4 који су потписале стотине православних.
Од 26. априла до 8. маја у Московском Револуционарном трибуналу одржано је
суђење. Оптужени су се држали храбро и достојанствено. Више пута су судије
покушавале да их примаме ублажавањем њихове судбине у замену за сведочења
протнв других, али они на то нису пристајали.
Свештеник Александар Заозерски није признао да је крив за
контрареволуционарну агитацију против одузимања црквених драгоцености. Рекао
је само да је читао у храму посланицу патријарха Тихона. Али преко кога је добио
3
Православном становништву града Москве
Одлуком СЦИК од 13/26. фебруара ове године прописује се одузимања из цркава свих ствари и
предмета које имају материјалну вредност, рачунајући ту дарохранилнице, свештене сасуде, ковчеге,
кивоте и остало.
Према учењу Цркве овакво дело, као и свако дело светогрђа, кажњава се одлучењем од Цркве, а
моралну одговорност пак за овакав злочин сносе не само лица која су га учинила, него и сва она која су
то дозволила. Зато дужност сваког хришћанског верника овоме налаже да устане у одбрану
скврнављених светиња.
Не позивајући ни на побуну. ни на нереде, позивамо све истинске вернике да, користећи законита
средства, укажу грађанској власти на сву недопустивост и незаконитост мере коју је донела, мере која
дубоко вређа религиозна осећања милиона људи који и по уставу совјетске владе, тобож, уживају
слободу савести.
Совјетска влада која се више пута себе пред лицем целог света представљала као носилац воље народа
којој она наводно служи и потчињава се, неће моћи а да не узме у обзир гласно изражену жељу
милиона Руса спремних да бране своје светиње, вршећи своју дужност пред Богом и савешћу.
4
Сверуском централном извршном комитету
Ми доле потписани чланови Православне Руске Цркве сматрамо за своју наравствену дужност да на
све могуће начине протестујемо против одлуке коју је усвојио СЦИК 13/26. фебруара ове године о
одузимању из храмова црквених драгоцености, не изузимајући свештене предмете који имају
богослужбени значај.
Енергично молимо СЦИК да преиспита и укине поменуту одлуку која дубоко вређа религиозно
осећање милиона верника и која је у супротности с принципом слободе савести религиозног култа,
принципом који је прогласио совјетски Устав.
У жељи да пружимо сву могућу помоћ нашој браћи која умиру од глади спремни смо да поднесемо
све могуће материјалне жртве, али као неопходан услов сматрамо да нам се пружи могућност да ту
помоћ вршимо непосредно, отварајући народне кухиње, мензе, болнице н тд. н достављајући
гладнима храну под општим руководством комитета уједињених парохија Православне Цркве и
подносећи извештај о свом раду контролним органима владе.
текст посланице и протеста упућеног СЦИК одбио је да каже: "Дошао ми је
непознати грађанин и донео неколико примерака прогласа патријарха Тихона и
текстова протеста, број који је био довољан за све цркве мог намесништва. Све
патријархове прогласе и текст протеста сам разаслао по црквама по службеној
дужности, потчињавајући се одлуци највиших црквених власти".
И свештеник Христофор Надеждин није признао кривицу и одбио је да помене
преко кога је добио посланицу патријарха Тихона: "... дошао ми је непознат младић
и донео неколико примерака прогласа патријарха Тихона које сам разаслао по
црквама; касније је исти младић донео два примерка протеста СЦИК".
Оца Макарија Тељегина судије су питале о његовим убеђењима.
- По убеђењима сам монархиста - одговори он.
- Какав сте ви монархиста, када монарха нема? Па и ап. Павле каже: покоравајте
се постојећој власти.
- Ја се и покоравам: живим тихо, мирно, као сви смртници, власт ме се не тиче.
- Где служите?
- Био сам војни свештеник Прве Донске козачке бригаде. Сада служим у
придворној цркви патријаршијског подворја.
- То сте ви тамо увредили комисију?
- Да, ја сам назвао њене чланове пљачкашима и насилницима. Ја сам служитељ
светог престола и мени је веома тешко када одузимају свештене предмете.
С неустрашивошћу и отвореношћу држао се на суду свештеник о. Василије
Соколов. Из затвора је писао својој телесној и духовној деци:
"Мила моја децо и сви ви који ме волите! Ваше учешће у мом снабдевању
разним ситницама дубоко ме дира. Видим и осећам ваша срца која изгарају од
љубави. Али стрпите се мало и не трошите се на слање таквих скупих ствари као што
су поморанџе. Није нама затвореницима до поморанџи! Клањам се вашој љубави и
молим Бога да вам узврати за све небеском милошћу.
Много вас све воли протојереј В. Соколов.
Свима који ме воле и мојој духовној деци

Од свег срца вам захваљујем на саосећању које се испољава према мени у мом
жалосном стању. Вашим молитвама и вашом љубављу нека олакша Господ судбину
која ми се спрема! Дај Боже и вама свима трпљење у подношењу послане вам
невоље! Наравно, то је велика невоља за вас да видите оба пастира Ваша на
оптуженичкој клупи. Не губите наду. Након невоље ових дана даће вам Господ и
радост коју нико неће отети од вас.
Мир свима вама! Благословио вac Бог! Протојереј В. Соколов"

8. маја 1922. године прочитана је пресуда Трибунала: "Узимајући у обзир да се
оптужени, у односу на које је доказана контрареволуционарна делатност,
искористивши најтежи тренутак живота народа, када милиони сељака умиру од
глади, Заозерски... Соколов... Тељегин... Тихомиров... нису покајали за учињена
злодела... те су тиме испољили највеће злочинаштво, Трибунал је осудио Заозерског
Александра Николајевича, 42 године... Надеждина Христофора Алексејевича, 56
година... Соколова Василија Ивановича5, 46 година, Тељегина Макарија
Николајевича, 46 година... Тихомирова Сергеја Фјодоровича, 57 година... на најтежу
казну - стрељање"6.
Обновљенашки епископ Антонин Грановски поднео је молбу у СЦИК
Калињину за помиловање осуђених на стрељање. На седници Политбироа 11. маја7
саслушан је предлог Камењева да се потврди пресуда Московског Трибунала, али у
вези са Антониновом молбом упућеном Калињину, одлучили су да се "извршење
пресуде привремено обустави. Наложити д. Троцком да до вечери 12.5. заузме став и
поднесе писмени предлог Политбироу".
14. маја Бек, Красиков и Уншлихт су поднели Троцком свој закључак у вези с
процесом, предлажући да се одмах стрељају петорица оптужених. 18. маја на
седници Политбироа8 саслушан је закључак Троцког у вези с пресудом поводом
случаја одузимања црквених драгоцености у Москви: "У односу на доле поменута
лица неопходно је доћи до закључка да по околностима случаја и по карактеру
њихове личности нема основа које могу утицати у правцу ублажавања пресуде
Московског Трибунала:
1. Надеждин Христофор је, осим непосредног учешћа...9 заједно с другим
архијерејским намесницима јасно и свесно... под религиозном заставом активно
позивао... држао проповеди...
2. Соколов Василије, који није био чак ни архијерејски намесник, ипак је на
најактивнији и на најсвеснији начин водио непосредну... агитацију у цркви,
употребљавао је цео религиозни апарат аргумената...
3. Тељегин Макарије, као активни и непомирљиви непријатељ... ватрени
монархиста... који је потврдио своју непомирљивост на суду.
4. Тихомиров Сергеј, активни црностотинаш, који је непосредно учествовао... и
подстрекавао на то и гомилу...
5
У свим истражно-судским документима је написано Иванович, али то је грешка, исправно је
Александрович.
6
Наводим само имена оних који су тада претрпели мученичку смрт. Укупно је на стрељање било
осуђено једанаесторо људи, али шесторици је пресуда укинута.
7
Учествовали су: Лењин, Троцки, Стаљин, Камељев, Риков, Томски, Молотов, Калиљин, Цјурупа.
8
Учествовали су: Лењин, Троцки, Зиновјев, Стаљин, Камењев, Томски, Риков, Молотов, Калиљин,
Цјурупа.
9
Наводимо само основни, реални садржај документа, изостављајући речи које су пуно пута
понављају, речи које имају магијски карактер: "контрареволуционарни", "антисовјетски",
"црностотинашки" и слично.
5. Заозерски Александар је како у свом раду, тако и на суђењу, испољио највећу
свесност и непомирљивост... представља идеолога... свештенства.
Приликом искључивања из списка једанаесторице осуђених на најтежу казну
осталих шесторо лица, комисија10 се руководила искључиво разлозима да се с
најмањом штетом по суштину пресуде, праведно према свој једанаесторици, изађе
максимално у сусрет заузимању прогресивног свештенства".
Политбиро је потврдио предлог Троцког - стрељање. Осуђенима није одмах
било саопштено да је смртна пресуда потврђена, али је срце о. Василија већ
предосећало исход. Он је заспао тек пред јутро. И почели су да се вуку један за
другим дани и ноћи у ћелији осуђеника на смрт - од пресуде до мученичког краја.
Из затвора је писао својој телесној и духовној деци11.
*****
19.05. Мало сам заспао након бесане ноћи и почео сам да се осећам знатно
боље. Истина, срце не престаје да ме тишти, као да осећам најтежу несрећу, али
стање организма је спокојно и уравнотежено. Осим тога, шире се добре вести
(мислим да их шире ради расположења) како је наводно одлучено да се укину
смртне казне у вези с нашим случајем и да се замене другим казнама. Какве год биле
те казне, несумњиво је да су боље од стрељања, али човек тешко може да поверује у
такву добронамерност судија. Зашто је нису имали раније? Ускоро ће се све сазнати.
Вероватно је да се случај сада поново разматра и да ће коначна пресуда одмах
постати правоснажна. Господе! Шта онда! Зар ћу морати ипак да се растанем с
белим светом? Ето, када организам јача, тада се и жудња за животом увећава.
Мислим да су управо зато подвижници изнуравали и нису штедели своја тела да би
ту животност у њему ослабили, да би пробудили у њему жудњу за другим, небеским
и духовним животом. Две те жудње не могу постојати заједно у човековој духовној
настројености. И зато мудрац не дозвољава да животињско-телесна чулна жудња
овлада његовим организмом, већ се труди да преовлада она духовна.
Што се мене тиче морам да кажем да ни раније моја духовна жеђ није била моје
стално и постојано стање духа. Тако је и сада, чак и у овим својеврсним данима, када
питање о животу овде и животу тамо стоји као првенствено питање на дневном реду,
када су наде у овдашњи телесни живот готово изгубљене и предстоји неизбежни
сусрет са оностраним загробним животом. Чак и сада стање духа остаје колебљиво и
10
Тајна комисија за одузимање драгоцености под председништвом Троцког.
11
Ова писма је писао током двеју недеља које су претходиле погубљењу свештеник осуђен на
стрељање и представљају најдрагоценији споменик хришћанске књижевности новог времена, који је
изашао испод пера великог пастира и светог мученика. И када свештеномученик пише о својој
недостојности, о немарном вршењу хришћанских заповести, о свом животу пуном брига, о
недостојном испуњавању пастирских дужности, о томе он говори као човек, близак Сунцу Правде
Христу, у чијој светлости он благодатно види сву недостојност свог унутрашњег живота.
пламсаји чулног, земаљског живота нимало не слабе, већ само понекад замиру, да би
мало касније избили још снажније.
Али, мислим да не може проћи без трага оваква душевна напетост у борби за
то шта човек треба да изабере - земаљско или небеско, телесно или душевно,
садашњост или будућност. У сваком случају, тасови на ваги одлуке се приклањају у
правцу овог другог избора. И тај резултат је најважнији плод доживљеног времена.
Ма шта се догодило потом, ипак питање је решено коначно: држи се за вечни живот,
за небо, за душу. Све остало пролази и не вреди озбиљне пажње. Као човек који је
зашао у другу половину живота одавно би требало да се зауставим на таквом избору
и да усмерим све напоре његовом спровођењу у живот. Тога није било добром
вољом. Сада то морам да признам и да почнем да остварујем по нужности.
Да, затвор је велики учитељ и строги наставник. Он не воли шале и
половичност. Овде треба човек да се одлучи коначно и неповратно. У слободном
животу човек никако не може на то да себе примора, не може никако да дође до те
свести. Управо ме је овај затвор сада коначно уверио да предавати се са свим жаром
и искључивошћу световној и животној таштини јесте чисто безумље, да прави
човеков посао мора да се састоји у служењу Богу и ближњему, а најмање у бригама о
самоме себи. Шта ми је дала на крају крајева та моја велика брижност за земаљска
стицања, за частољубиве, службене и друге привилегије, за спокојство и задовољство
телесног живота? Признајем да ме је тај неправилни однос према животу и довео до
затвора. Истина, у последње време (тек у последње време) постао сам нешто бољи,
нешто брижљивији у односу на сиромашне и ближње уопште, али заиста врло
мало. Не, треба у корену све то пресећи и живетн на хришћански начин, а не на
пагански, као што је то било до сада. Али хоћу ли имати прилике, Господе, хоћу ли
имати прилике да испробам живот на Божији начин? И да ли човек може да живи
на Божији начин на слободи!? У затвору и у надолазећем страху од смрти одлучност
не нестаје, већ јача, а на слободи, усред животне вреве и свакојаких саблазни - тамо,
по свој прилици, нећеш донети такву једну добру одлуку. Да, да, и у сваком злу има
неко добро, па чак и веће добро. Тако се и у затвору много добрих преокрета збива у
људскнм душама. И људи одлазе одавде умногоме очишћени од старог кукоља, од
некадашње прљавштине. Хоћу ли и ја такав отићи и хоћу ли уопште отићи?!
Протојереј В. Соколов
20.05. Како бесконачно траје и како је бесконачно мучан затворски дан! Не знаш
када да устанеш и када шта да радиш. Часовника нема, и сви рачунају време само по
времену за оброке: њих је три јутарњи, подневни и вечерњи. Да ли има много или
мало времена од једног до другог оброка човек не зна, а ноћ - то је чиста вечност,
нарочито за мене који се често будим или уопште не могу да заспим. Зато су на
зидовима убележене разне црте сенки - сенка ручка, сенка вечере итд. Али ту је врло
мало тачности, па се зато тако често и чују с прозора дозивања - колико је сати, да ли
ће бити ускоро ово или оно. Лети се, наравно, људи могу дозивати, а како ли је тек
зими седети у оваквом положају. Ноћу такође нема светла и зато с нарочитом
радошћу човек гледа небеска светила. "Збогом звездо, време ми је за спавање..." сваке
вечери звуче у мојој души ове речи, драга Тоњичка (кћерка о. Василија - И.Д.). Јеси
ли мислила када си певала, и јесам ли ја мислио када сам слушао да ћу те мисли, та
осећања, која се налазе у тој песми, реално доживљавати баш ја. Од затвора, као и од
просјачке торбе, не одричи се. Ова пословица се показала тачном у свој њеној суровој
истинитости.
Данас сам устао, мислим, негде око 5 сати. Чујем неко кретање иза врата, нечије
ужурбане кораке, понекад узвике, а ја сам затворен као у сандуку и не могу да
проверим шта се збива око мене. Због тога су ми толико напети нерви - због те
неизвесности о ономе што се догађа око мене. Али сада као да се нешто спокојније
односим према свему, не зато што ми је нестао страх од смрти, већ зато што, на
основу онога што знам, наш случај још увек стоји на мртвој тачки. А када се покрене
и дође до краја, онда ћу се узрујавати онолико колико треба. За сада ми се
расположење сваки час мења: час ми је лакше, час теже. Понекада наиђе тако мутан
талас на свест да ми није ни до чега и да сам спреман да побесним. И само то што су
ми одузета било каква средства да направим неки скандал, само ме то избавља од
ексцеса.
Неки предлажу да се читају књиге, постоје људи који их чак и добијају из куће и
који се баве науком. Свако има своје нерве и свој карактер. Али ја немам тај карактер
да бих могао пред лицем смрти да размишљам о неким научним проблемима.
Покушавам да се усредсредим и да читам. И сваких пет минута прекидам да бих
размишљао стално о једном истом - о својој садашњој и будућој судбини. И када се
поново вратим књизи, заборављам шта сам читао. Какве може бити вајде од таквог
читања са прекидима? Када би макар постојао неки физички рад, неки ручни рад,
била би то права срећа. Уз њега бих могао да утучем време и избавим се наметљивих
мисли. Нажалост, не умем ништа да радим од тога, а и мало ко од нас уме да ради
нешто од те врсте. А онда нема ни никаквих материјала, никаквих оруђа. Голим
рукама се ништа не може урадити. Преостаје готово једини, али зато и најутешнији
посао у овом положају - молитва. Човек може било где да се моли, али овде може и
мора, по апостолу, непрестано да се моли. У речима молитве, приликом
задубљивања у њихов смисао и значај, откривају се све нови и нови извори
охрабрења и радовања. Понекад пониреш у самоосуђивање, у сазнање дубине своје
греховности, у сазнање своје претходне немоћи. Али затим то расположење бива
потиснуто моћнијим речима наде и утехе. Ожалошћеном и уцвељеном срцу
молитва не само што даје одмор и спокој, него и улива у њега струју живота, снагу
ради помирења с невеселом стварношћу, ради подношења несрећа. Без молитве би
човек заиста могао да пропадне, да упадне у безизлазну тугу, у смртну агонију.
За сада се држим свог правила - читам све дневне службе по молитвослову.
Никад нисам мислио да би ми та књига могла бити толико корисна у животу, као
што уопште нисам ни мислио да ћу доспети у ово садашње жалосно стање. О, када
би те молитве биле благоугодне пред Спаситељем нашим Богом! Када би долетели
ти жалосни уздаси до наших небеских молитвеника и покренули их на мољење за
нас! Али моје молитве не само што имају мало наде, него је уопште и немају. Свако
ко тоне, јауче и дозива... Ја више полажем наде у ваше молитве, моме срцу блиска
телесна и духовна децо. Ваше молитве су добровољне и самопрегорне, оне могу
више значити за умилостивљење Владике Христа. Некада су молитве верних извеле
из тамнице апостола Петра. Неће ли се нешто слично догодити и нама, грешнима,
по вашим светим молитвама?!
21.05. Из дана у дан нам Господ продужава живот. Стално оклева Господ да нас
позове к Себи, очекујући наше покајање, нашу душевну припрему. И судећи према
томе шта ћемо показати у то критично време, какве ћемо склоности у себи
испољити, добре или лоше, тако ће нам и бити. Јер код праведног Наградодавца све
се чини према заслугама.
Нажалост, ми смо у свом стању духа раслабљени. Из разних разлога. И зато
што смртна претња још није близу, и зато што продиру у наше мисли и доживљаје
горућа питања живота. Ето на пример, питања о преуређењу Цркве. То су нашем
срцу тако драга питања која се не могу заборавити ни у тренутку смрти. Да, шта ће
бити с тобом, мила наша Православна Цркво! Као да је ово судбоносно питање било
намерно постављено пред нама управо након овог суђења. Хиљаду година нису
покретана таква питања. Куда ћеш, у ком правцу кренути, мајко наша рођена?
Верујемо у божанску заштиту небеске Главе Твоје, верујемо у Христа Господа Који је
заволео Цркву Своју и предао Себе за нас и не може је оставити на милост и
немилост судбине, верујемо да ће је Он извести на истински и светли пут. Али то је
тек на крају, а шта јој предстоји да доживи до тада? Шта се спрема деци Цркве, док се
то све не збуде, док се не уреди на добро?! Само је Господу то познато, али судећи
према нама самима, много невоља и страдања треба да доживе православни
хришћани све док не достигну тихо пристаниште. И како ми је жао, како ми је криво
што сам у тако важно време одстрањен од сваког учешћа у збивањима око мене.
Наравно, можда ми не бисмо ништа од себе лично унели у те догађаје, али бисмо
ипак могли да помогнемо људима око нас да их схвате и да их поднесу. У души се
рађа зебња за своју паству која остаје без руководства, без духовног надзора, што
може имати за последицу колебања у вери, пад морала и отуђење од Цркве. А то је
сигуран корак према духовној пропасти. Господе! Не окриви нас још и због тих
последица по нашу паству, последица које могу бити тешке, не урачунај нама,
пастирима, то у грех и као благ, опрости због наше сопствене беспомоћности, због
немогућности да не само другима, него и себи ичим помогнемо у садашњем јадном
стању!
Како ћеш опстати и ко ће тобом управљати у оваквим условима, наша цркво
Николе Јављенога? Ко ће те и како повести када нас не буде било? И нехотице ми
падају на памет овакве мисли сада, уочи празника 9. маја (празник Младог Николе).
Шта ће предузети као услед пастирске кризе наши црквени старатељи? Да ли ће се
задовољити изнајмљеним свештеницима или ће почети да се брину о новом и
сталном свештенику? Могуће је и једно и друго и мислим да ће се наћи присталице
и једног и другог. Занима ме да ли ће и какав ће бити онај ко буде на мом месту и ко
буде мој заменик. Биће ми тешко и криво ако такав буде неки неделатни или
недаровити човек који не само што неће даље покренути оно што смо започели, него
га неће одржати ни на садашњој висини развоја. Зашто смо се онда трудили, зашто
смо онда све ризиковали? Наравно, тамо још увек има људи старог кова који
ревносно раде на корист и славу храма и парохије. Али чега све нема у данашње
време, каквих преокрета и изненађења? Тако и ту. Речено је: "Ударићу пастира и
овце ће се разбежати".
Драга Николојављенска паство! Како бих хтео да те видим у ове дане одговорне
и бремените свакојаким догађајима, на висини својих задатака, у потпуној свести о
озбиљности садашњег тренутка. Како бих хтео да задржиш и даље своју улогу
чуварке чистог православља, заветних предања, строгог устава службе и
богослужбеног реда! Како бих хтео да се у теби и даље настави религиозно
просвећивање, да се разгорева молитвено надахнуће, да се шири добротворни рад.
Хоћу да верујем и да се надам да небески Домаћин храма и руководилац пастве -
Христов светитељ Николај - неће дозволити да посејано семе буде угушено, неће
дозволити да пропадну млади усеви и послаће на своју њиву одговарајуће посленике
да заврше започето. Нека ово буде, нека буде!
22.05. Никољдан! Наш светли храмовни празник! Већ одавно чујем како звони
за јутрење. Та звоњава ме дира у срце. Звоне и код нас, наравно. Али ја не могу ни
звоно да чујем, ни службу да погледам. Ето шта човек може да доживи! Заиста су
велики наши греси те су нас лишили свега, чак и онога најневинијег и свима могућег.
То ми је несумњиво плата за сопствене пастирске грехе, за то што нисам умео и
нисам хтео да напасам како треба стадо Христово. Нама је заповеђено да напасамо,
не господарећи над наслеђем Божијим, већ душу своју полажући за њега, а ми
радимо управо обрнуто - напасање сматрамо спољашњим владањем над паством,
добијањем од ње бедне зараде, достизањем почасти и славе за себе итд, итд. Једном
речју, ми смо изопачили сам смисао духовног пастирства и претворили га у световну
владавину. За то, несумњиво, морамо бити и кажњени. Помислим, па нисам само ја,
сви су такви, али зар је то оправдање? Лопов не може да се оправда тиме што многи
други краду, па чак и више од њега. А кад је већ ухваћен, онда треба да трпи и казну.
Исто тако и ја - упао сам у клопку због ситнице такорећи, пао сам само због једне
проповеди, и ето зато сносим страшну казну. А казна је заиста ужасна, за мене
барем. Сваки дан морам да умирем, јер сваки дан чекам да ме позову на стрељање.
Не знам у којој срази је судски процес, можда је пресуда већ потписана и њен рок
већ истекао. Сада ће доћи да је изврше. И вртиш се у том ишчекивању казне која ти
виси над главом и не знаш шта чак ни шта да молиш од Господа, да ли то да ти се
још продужи живот, или то да се што пре заврши и прекрате се ове муке, ова
свакодневна умирања. Замишљаш како ће те ставити уза зид, како ће ти прочитати
пресуду, како ће уперити у тебе пушке, како ћеш осетити смртни ударац - све то по
неколико пута преживљаваш у својој машти, а срце стално дрхти, стално осећа бол
и нема ни минута спокоја. Зар је то живот?
По обичају, устао сам рано. Већ сам се помолио и причестио. Сећам се како бих
сада служио у својој цркви, сада бих поучавао своје парохијане, говорио бих им о
светитељу Николи и сам бих се радовао и друге бих радовао и храбрио. А затим бих
почео да идем по парохији и да са свима делим своје мисли и осећања. Својој
породици, својој деци бих донео празничну радост и утеху. Сада им без мене
празник и није празник. Иако њихов тата и није умро, њега нема с њима, а можда је
он и умро, помислиће они, и због тога ће се још више жалостити и туговати. Да,
колико сам ја свакојаких патњи и лишавања нанео тим својим случајем и ближњима
и даљиима. Зар се није могло унапред то све предвидети? Ма не, као да је намерно
било то све игнорисано и учињено тако управо како није требало чинити. Закаснело
покајање! Колико је било таквих покајања и какве је било вајде од њих! Ако су некада
та покајања и доводила до повратка претходној срећи и спокојству, да ли су она
много служила моралном исправљању и обнови? Мало, па се зато и исцрпло Божије
дуготрпљење, и наднео се над главом тај страшни и кобни ударац. Зато се сада
поставља питање могу ли ја да будем истински пастир, јесам ли у стању да остварим,
макар релативно, пастирски идеал или сам већ безнадежан. Од тога ће и зависити
судбина мог живота. Господ ће га сачувати и продужити, ако по свемудрости Својој
зна да се ја још увек могу поправити, да могу бити добар пастир. Ако не, Он ће
прекинути овај живот да ни мени самом не би доносио, нити другима чинио
непотребно зло и штету. Твори, Господе Срцезналче, вољу Своју! Мени је сада на
души само једно: умоли угодниче Божији Николаје, за мене недостојног, Господа
Бога да оконча мој живот на служби при светом храму твоме да не бих погинуо злом
и насилном смрћу, већ да бих се удостојио хришћанског и спокојног краја без бола.
Надајући се у молитве, верујући у заузимање твоје, са трпљењем ћу чекати крај ове
мучне трагедије, овог свакодневног умирања.
23.05. Видех се с Вама, децо моја драга. Хвала Богу! Као да ми је засветлело у
души. А сада су опет почеле да ме муче жалосне мисли, нисам ли се с вама последњи
пут видео? Живот ми виси о концу. Тешко је, неподношљиво тешко живети у таквом
положају.
Ти се, дакле, Борја, коначно жениш, оженио си се грађанским, а преостало је
још и црквеним браком. Но, нека ти Бог да да добијеш тај Божији благослов
породичног живота. Нека он учврсти твој брачни савез II нека вам пода мир и успех у
свим вашим подухватима и делима. Нека умножи Господ плодове рада вашег и нека
изведе на пут потомство ваше. Нека ваш савез не буде телесни, него пре свега
духовни, веза душа, са сједињењем мисли, осећања и жеља. Трудите се да све чините
заједно, да будете искрени једно пред другим. Једном речју, живите душа уз душу,
срце уз срце, живите не само за себе, него и не заборављајте мању браћу која су око
вас и којима је потребна ваша пажња и саосећање. Тада ћете имати за своје
свакодневне помоћнике у животу и делима својим Господа Бога и Његову Пречисту
Мајку и светитеља Николу Чудотворца чијој вас заштити и преко уручене вам
посебне иконе ја и поверавам.
Ваша судбина неће бити весела. И као да сам ја за то крив. Наравно, ја сам крив
до извесне мере. Шта да се ради? Опростите и због тога, као и уопште опростите за
све што сам вам причинио овом несрећом која се сручила на мене. Ипак се
потрудите да нечим улепшате тај јединствени дан свог живота у оној мери у којој вам
то дозвољавају најпосле ваша средства. Та средства нису велика, али ће вам бити
довољно за мало гостију. Не задужујте се. Боље је скромније, али за свој новац.
Опасно је уплитати се у дугове, они као окови спутавају човека. Ја лично никада
нисам бивао у дуговима и увек сам више волео да претрпим оскудицу или
недостатак нечега, него да будем богат туђим добром. Уосталом, немам никаквих
разлога да правим оваква упозорења, јер је твоја прошлост, Борја, у том погледу
беспрекорна.
Хтео бих, ах, како бих хтео, да бар мало погледам како живите, шта радите, хтео
бих да се прошетам по башти, да је прегледам својим домаћинским оком. Али о
томе не вреди чак ни мислити, пре мислим о томе да ли ћу уопште угледати свој
дом и своју драгу децу. Никада нисам клонуо духом као у ове дане, да ли зато што су
ми растројени нерви, што је овај живот који је постао напет у мислима и осећањима
почео да убија сваку бодрост у души, или зато што заиста осећам велику опасност по
свој живот. Можда и једно и друго. Мучно је утицала на моје расположење вест о
осуди на смрт шујских свештеника, учесника тамошње побуне. Овакав преседан
ништа добро не обећава. А затим стварање нове црквене управе са оставком
патријарха такође је неповољан моменат. Ми смо такође присталице старог правца,
јасно је да за нас међу новима неће бити бранилаца. Пре ћемо у њима наићи на
злобнике, и то се, наравно, може одразити и на судску одлуку поводом нашег
случаја.
И међу нама има људи који не очајавају и који живе тако као да им ништа не
прети, наравно, већини нас и заиста ништа не прети, осим затвора, зато што
оптужбе нису толико тешке. Али ја мислим да чак и када бих припадао таквима,
осећао бих се веома лоше. Како било, ипак си осуђеник на смрт, како нас овде зову, а
то је тешки и неизбрисиви жиг.
Јутро ипак доноси неку бодрост духа и рађа оптимизам у погледима. Човек
хоће да гледа будућност кроз ружичасте наочари, хоће да поверује да ће све проћи
без крајње жртве. О, када би тако уредио Господ! Довека бих славио Његову богату
милост. Довека бих у песмама хвалио пред престолом Његово снисхођење! Увек бих
славио и твоје заузимање, свети Никола, јер је теби особито својствено да пружаш
помоћ онима који су у тамници и да избављаш од смрти невино осуђене.
24.05. Ноћ уочи св. Кирила и Методија, оданије Пасхе. Са свих страна допире
црквена звоњава. Свуда празнују, моле се и радују се. А ја седим и мислим само једну
мисао - да ли ће ускоро доћи по моју душу. Господе, каква невесела судбина! Тешко
ми је да се обуздам да не молим и не преклињем: изведи из тамнице душу моју,
услиши глас мољења мога. Измучено је, изнурено срце у овом мучном ишчекивању.
И не знам, чак и ако ме мимоиђе ова чаша, да ли ћу икада ваљати за било шта.
Претворићу се у болесног инвалида. Сада желим само једно, да ме негде протерају
одавде. То принудно путовање би ме можда оживело, подигло би ми дух, ојачало
моје снаге. А без тога ипак тешко да ћу бити у стању да поднесем овај тешки ударац.
Бојим се и за вас, драга моја децо, бојим се да и ви од туге и суза себи не
навучете нешто. За мисаоног човека туга је врло опасна ствар. Добро је и много ће
вам помоћи то што имате много брига и послова и то разноразних. У тим
пословима ћете се ипак некако разонодити и забавити. А затим око вас су људи који
ипак одвлаче вашу пажњу од болне тачке и дају вам да предахнете. Ето баш у том
погледу је наш положај овде најужаснији. Седиш и дан и ноћ сам самцит. Против
воље у главу као да је забијен ексер - једна те иста ужасна мисао о предстојећој смрти
и о безнадежности твог положаја. Како ти је драго када неко кроз прозорчић на
вратима нешто упита или нешто каже. То си већ спреман да сматраш великим
догађајем и срећом. А како споро пролази време овде! Дан који почиње у 6 часова
чини се бескрајним. А ноћ је, за мене који мало спавам, још дужа. Бојим се чак и тих
ноћи, зато што овде ноћу долазе и купе људе да их пошаљу на онај свет.
Одслужио сам последњу пасхалну службу. Да ли ћу још имати прилику да
певам Пасху на земљи? Ти једини знаш, Господе! А ако не, удостоји ме да се
причестим вечном Твојом Пасхом у незалазном дану царства Твога.
25.05. Ево дошло је и Вазнесење Господње, чудесни крај најчудеснијег почетка

(Васкрсења). На тим чудесима почива цела наша вера, на њима се она гради као на
свом гранитном темељу. Ма шта измишљало неверје против хришћанства, оно ће
увек бити снажно и чврсто на том непоколебивом темељу који је дат у Васкрсењу и
Вазнесењу Христовом. За мене је сада нарочито радостан и пун наде тај празник
Вазнесења Господњег. Зашто се Он узнео? Идем, рекао је, да приправим место вама.
Дакле и мени, грешноме, Ти, Господе, ћеш припремити место, макар оно последње
место у царству Твом. Изгледа да није безнадежна наша судбина приликом тог
пресељења у онај загробни живот, дакле, смрт није уништење, није почетак новог
мучног постојања, она је почетак новог, бољег живота, она је промена туге у радост,
по изразу црквене молитве. Ако је тако, онда се не треба жалостити због престанка
овог земаљског живота, жалостити се због смрти која се ближи: за верујућег
хришћанина то је прелазак у бољи живот, то је почетак његовог блаженства са
Христом. Ове мисли ми сада дају велики спокој. те сам садашњу ноћ провео много
лакше, него све претходне. Али ето, јутро је опет донело раслабљеност духа. Допире
из Москве радосна звоњава. У мислима видим наш храм, реку свечано обучених
богомолника у њему. Видим испуњен храм, многа своја чеда која стоје на својим
омиљеним местима. И страшно ми је што мене тамо нема, што не само што не могу
да тамо служим и говорим, него чак не могу да присуствујем ни међу богомолника.
Утисци су тешки, али када се сетим да сам, живећи на слободи и уживајући сва њена
блага раније, уопште ова нисам ценио, сматрао сам их ни за шта, примао сам их као
нешто обавезно, као уобичајено, онда схватам да су та осећања потпуно заслужена н
за будућност врло поучна. Уопште, овај затвор човека приморава да и против своје
воље много тога посматра другим очима него онда, да превреднује старе вредности,
много тога да уздигне, а много н да смањи по значају, да уздигне све духовно,
идеално, а да снизи све материјално и чулно, јер прво увек живи и дејствује, друго
само до извесне границе.
26.05. Прошло је и Вазнесење Господње. Како је дивно време! Како је лепо у

свету Божијем чак и из тамничког прозора. Каква топлота, какав ваздух, какво дивно
плаво небо са ретким паперјастим облацима! Мора да је сада лепо на ливади, у
шуми, код нас у башти! Сигурно је процветао јоргован. Боже мој, како моја душа
чезне да види завичајна места! И ето, усред такве благодати човек не може да
размишља ни о чему осим смрти, осим блиског краја и растанка с тим прекрасним
светом... Али, с друге стране, ако је овде тако лепо, ако овдашњи свет може бити тако
красан и привлачан, како је онда несумњиво још лепши и привлачнији онај
невидљиви небески свет где пребива у Својој слави Господ са светим небожитељима!
Каква тамо мора бити радост, какво усхићење, какво блаженство! Апостол Павле
говори из свог искуства да се не може језиком изрећи лепота небеског света, да се не
може изразити оно усхићење које обузима душу оних који улазе у тај свет. Ако је то
тако, а тако је несумњиво, зашто онда жалити за овим овдашњим светом који је леп
само понекад, а и у тој привременој лепоти увек скрива у себи мноштво свакојаких
страдања и свакојаке физичке и наравствене ружноће. Управо зато Христос и говори
у светом Еванђељу: не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу да погубе.
Дакле, само наша малодушност тера наше срце да затрепери пред том телесном
смрћу. И само тај тренутак, тај трен изласка душе из тела, само је он и тежак и
страшан. А тамо и одмах је спокој, вечни спокој, вечна радост, вечна светлост, виђење
с нашим милима, гледање лица оних које смо већ овде волели, којима смо се
молили, с којима смо живели. И више неће бити немира, неће бити издаја, неће
бити сплетака, ни зла, свакојаке прљавштине, ситних и крупних самољубља, неће
бити ничега што нам овде трује чак и тренутке најчистије радости. Како ће се све што
је сада загонетно и тајанствено разоткрити за ослобођени дух, како ће све бити одмах
схваћено, чему тежи ум, шта је желело срце! Све је то неоспорно тако примамљиво,
тако очаравајуће, да доиста вреди претрпети тај пре или касније неизбежни крај
живота. И питање, који је крај бољи у смислу тешкоће, овакав насилни или лагани
природни. У првом случају постоји чак и извесна предност - то насиље, та проливена
крв може послужити за очишћење многих грехова, за оправдање многих зала пред
Оним Који је и Сам претрпео насиље и пролио крв Своју за очишћење наших
грехова. Моја савест ми говори да сам ја свакако заслужио своју злу судбину, али она
пак сведочи да сам часно вршио своју дужност, не желећи да обмањујем, да уводим у
заблуду људе, да нисам пристајао да помрачим истину Христову, већ да је
просветљујем у људским умовима, да сам тежио да Цркви Божијој донесем сваку
корист, а нипошто штету, да нисам имао ни најмању примисао да не треба помоћи
гладнима за које сам увек и радо скупљао свакојаке прилоге и помоћ. Једном речју,
пред судом своје савести сматрам себе невиним за ове политичке злочине за које ме
оптужују и због којих ћу бити погубљен. А зато Ти, Господе, прими ову крв моју на
очишћење грехова којих ја лично, а нарочито као пастир, имам веома много. И када
бих знао и био чврсто уверен у то да си ми Ти, Господе, то привремено моје страдање
доделио да ми буде барем делимично као вечно оправдање, ја не бих молио, не бих
ни желео промену предстојеће судбине. Ето, баш тог чврстог убеђења још увек
немам довољно. Својим пометеним умом стално се колебам, није ли боље још да
поживим, још да се помолим и припремим се за вечни живот. Дај ми Боже ту чврсту
мисао, ту непоколебиву увереност да ћеш ме Ти погледати милостивим оком, да
ћеш мк опростити многобројне хотимичне и нехотимичне грехове, да мe нећеш
сматрати за преступника нити за погубљеног злочинца, већ за пострадалог
грешника који се нада да се очисти Твојом Часном Крвљу и удостоји се вечног
живота у царству Твоме! Дај ми да поднесем и дочекам неустрашиво смртни час мој
и да с миром и благословом испустим последњи дах. Никаквог зла ни против кога
нема у мојој души, свима и све од срца сам опростио, свима желим мира, као што се
сам до земље клањам свима и молим опроштај, нарочито од вас, децо моја духовна,
децо моја телесна, пред којима бих највише могао да будем крив. Дајте и ви сви мир
души мојој, да бих сада могао спокојно рећи: сада отпушташ, Владико, слугу Свога с
миром.
Благослов Господњи да буде на свима Вама у векове. Амин.
1. 06.1922. године. Свима који ме воле и сећају ме се! Једва проживех ову
бескрајну ноћ. Уистину је то била ноћ уочи многострадалног Јова. Нерви су до те
мере напети, да нисам могао да заспим ни на тренутак. Сваки корак иза врата ми се
чинио да долазе по мене да ме воде на Голготу. И већ је јутро, а сна нема, а нема ни
позива. Усред ноћи сам се причестио. То ме је свакако духовно утешило, али се
телесно није ништа променило. Колико сам пута молио ја и Господа и свете
угоднике да ми пошаљу природну смрт. Завидим Розанову који се тешко разболео у
затвору и умро код куће. Чак ни такву, рекло би се, не сасвим велику срећу, чак ни
њу не могу да добијем. Преостаје, очигледно, да понављам једно исто: да буде воља
Твоја, како на небу, тако и на земљи!
Сетио сам се јучерашње Тоњине поруке уз пошиљку намирница. Пише: многи
учествују у слању пакета и моле благослов. Шаљем вам овај мој пастирски благослов,
не мој заправо, већ Божији преко мене, недостојног. Како би ми било драго да вас све
лично благословим, да са свима вама понаособ разговарам. Ана Васиљевна и
Владимир Андрејевич су сигурно пропатили због мене грешнога, и ти си се, Ана
Георгијевна, вероватно наплакала, сећајући ме се. А и сви ви: Јевдокија Ивановна,
Оља, Каћа, Пања, Мања, Тања, Матрјоша и други, сви сте се напатили због свог
свештеника с којим сте успоставили тако топле и пријатељске односе. Много сам
тужан због вас и због растанка с вама. Макар једним оком да вас погледам, да вас
видим кроз неки мали отвор! Али ништа се не види из моје ћелије, само небо и
затворски зидови. Утешимо се тиме да је свако страдање човеку на корист, на корист
његовој бесмртној души која само и има значај. За мене је страдање тим више
неопходно, јер сам живот проживео усред непрестаног заборављања на душе
поверене мојој пастирској бризи. Време је било трошено на свакојаке послове, а
најмање на оне којима је било најпотребније, на пастирски подвиг. Штета што човек
мора да сагледа истину након што се несрећа већ обрушила на њега, када већ не
може ништа да поправи. И ево Вама свима ко хоће и ко ће ме се сећати, поука из
моје трагичне судбине: освртати се назад на време и не дочекати да нам се догоде
такви непоправљиви ударци које сам доживео ја. Имајте храброст да будете свесни
неправилног пута којим идете, и умејте да скренете тамо куда треба. А куда треба, о
томе сваком човеку говори пре свега његова савест, а затим Христос у Свом светом
Еванђељу. Идите за савешћу и Христом и никада ни у чему нећете претрпети штету.
Можда ћете изгубити у очима друштва, у материјалним приходима, у службеним
успесима - све то на крају крајева није велики губитак. "Тражите вечни живот" - пише
ап. Павле Тимотеју. И ви пре свега и највише се брините о вечном животу, о небу, о
души, служењу Христу, о помоћи мањој браћи, о љубави према ближњима итд, и
тада ћете проживети свој живот без потреса и без катастрофе.
Често себи постављам ово питање: зашто ми се догодила ова непоправљива
несрећа? Пре свега, ради мене самога, а затим и ради вас, моје драге духовне деце,
мојих милих Самарјана и Самарјанки, парохијана и парохијанки, ради вас, браћо и
сестре! Јер сви ми морамо да сиђемо у гроб у различито време, а вашем пастиру је
суђено да и у смрти буде поучан и то управо зато што није умео да буде поучан за
свога живота. Ако ова моја судбина остави на вас довољно уразумљујући утисак, ако
вас моје невоље науче да се мирите са оним многим невољама без којих се не може
ући у Царство небеско тада ће бити оправдан мој тешки удес, лако ће ми бити да
гледам са онога света благотворне промене које ће се догодити у вашем животу. У
противном, мени ни тамо неће бити драго да осећам, гледајући вас, како нисте
изнели ништа духовно корисног из искушења које вас је задесило.
Боже мој! Како ми се много мисли роји у глави, много осећања у срцу која бих
хтео да вам изразим, својој драгој браћи и сестрама, својој духовној деци! Знам да се
усрдно молите Богу за мене, а и ја вас молитвено помињем. Немојте ослабити у
молитви због тога што Господ не чини по вашој жељи, већ по Својој светој вољи.
Тако мора бити. Наша воља је сувише кратковида и непостојана да бисмо се у њу
уздали. Само нас Божија воља може довести до истинске среће. Понашајте се онако
како је угодно Богу, не ропћите на оно што не испада по Вашој жељи. Тада ће Господ
мира увек бити с вама. Благосиљам вас, грлим н целивам целивом светим!
Грешни протојереј Василије
*****
Било је то његово последње писмо пред погубљење. Свештенике су стрељали

заједно са скупином других затвореника. Да нико не би препознао у њима свештен
лица, ошишали су их и обријали. Гробари су причали да су њихова тела била
довезена на Калитњиковско гробље и тамо сахрањена.
У породици сина о. Василија, Бориса, дуго време се чувао велики
свештеномучеников портрет. Када су почела нова гоњења Православне Цркве,
портрет су окренули лицем према зиду, а на његову обрнуту страну су залепили
слику под називом "Дедина радост". За време Другог светског рата Борис Васиљевич
је отишао на фронт. Код куће су остали жена и двоје деце - унуци о. Василија
Соколова. За време ваздушних напада сви су се они скривали у рову недалеко од
куће. 13. новембра 1941. године вратили су се након једног од ваздушних напада и
сели да пију чај. Молитвама свештеномученика Господ им је улио у свест намеру да у
случају наредног ваздушног напада остану код куће. Ноћу су чули ваздушну узбуну,
а затим блиску грмљавину од експлозија бомби. Бомба је пала баш у ров где су се
они обично скривали. Њихова дрвена једноспратна кућа се затресла, ваздушни талас
је угнуо предњи зид и срушио пећ. Али нико није страдао. У тренутку експлозије
портрет о. Василија се окренуо и у децу је гледао свештеномученик.
7. (20) јун
СВЕШТЕНОМУЧЕНИК АНДРОНИК, АРХИЕПИСКОП ПЕРМСКИ
Архиепископ Андроник (у свету Владимир Никољски) родио се 1. августа 1870.

године у породици ђакона Јарославске епархије. Образовање је стекао у Јарославској
богословији, где је примио и монашки постриг. Био је то у оно време редак случај
који сведочи о младићевој великој одлучности и чврстини карактера. Након
завршетка богословије уписао се на Московску Духовну академију; на другој години,
на свој рођендан, 1. августа, био је пострижен у монаштво под именом Андроник.
Након завршетка академије 1895. године рукоположен је у чин јеромонаха и
постављен за помоћника инспектора Кутаиске богословије. Након годину дана
јеромонах Андроник је био постављен за професора, а затим и инспектора
Александровске мисионарске богословије. Богословија се налазила у малом месту
Ардон на Северном Кавказу у Осетији. Усрдношћу њених оснивача и утемељивача
она је ускоро стекла добру и поуздану репутацију међу сељацима Осетинима.
Године 1896. оних који желе да уче у тој школи било је много пута више него што је
она могла да прими1. Безусловно поверење сељака према мисионарима, жеђ за
хришћанском просветом, свакодневно општење с тим једноставним људима у
њиховом завичају међу цветним ливадама и пашњацима - све је то пружало младом
професору огромну радост. Велика је срећа понети апостолско бреме међу народом
који је жедан хришћанске просвете. Овде је постало јасно да треба некористољубиво
давати и једноставно срце ће се само одазвати на речи Божије. Општење са
сељацима деловало је на младог пастира надахњујуће. Међу децом он је и сам
постајао дете. И већ је у машти замишљао: проживеће у том месту цео живот,
радећи на њиви народне просвете. Већ се спремао за другу школску годину, када је у
септембру 1897. године добио телеграм у којем је постављен за мисионара у Јапану.
Опростивши се од професора и ученика, о. Андроник је отишао у Петроград. Након
сређивања свих формалности повезаних с постављењем, он је отишао да посети
родбину, а затим је боравио у Москви и Казану и опростио се од пријатеља и
познаника. (О. Андроник је имао много познаника, јер је поседовао весео и
дружељубив карактер.)
Путовање у Јапан му је одузело неколико месеци. Пловио је заједно с
архимандритом Сергијем Страгородским који је такође одређен за мисију у Јапан 2.
Путовали су преко Италије, Грчке и Северне Америке. На о. Андроника ово
путовање је оставило огроман утисак. Свуда где су се заустављали посећивали су
1 Свуда где су Руси оснивали православне богословије - у Осетнји, на Алтају, или у Јапану, оне су
постајале истинска жаришта просвете месног краја. Нигде, ни у чему, руски народ преко својих
најбољих представника није налазно веће задовољство и корист него да помаже другима.
2 Архимандрит Сергије, познајући добро о. Андроннка, издејствовао му је да постане мнсионар у
Јапану.
древне хришћанске светиње, катакомбе и гробнице мученика, молили се крај
моштију светитеља Николаја Мириклијског, или у рушевинама древног колосеума,
прослављеног мноштвом хришћана који су у њему мученички пострадали. И свуда
су се упознавали са савременим стањем хришћанства, у Италији с
римокатолицизмом, у Грчкој са православљем. Запањио их је изврстан систем
предавања код римокатолика, а нарочито код језуита, и незнање и сиромаштво код
Грка. Изненадило их је како се много римокатолици труде, колико улажу напора у
своје планове, и све то не ради Христа, већ ради римокатоличке идеје. Запањио их је
несклад између великих хришћанских светиња које очигледно сведоче о служењу
древних хришћана једном Богу, и савременог римокатоличког света који је још само
по називу остао хришћански, све сво је напоре улажући у служење и угађање човеку.
Сва сјајна делатност савремених проповедника, музика оргуља која се чује у црквама,
па чак и читавих оркестара, све се то чинило ради угађања страстима савременог
човека, да му се да готово иста она забава коју даје и безбожни свет, само бесплатно.
У проповедима хришћанство је звучало само као тема коју је проповедник узео да би
показао своје реторичке способности. Проповедници су се утркивали ко ће више да
услужи своју паству. Тајна исповести се претварала у средство да се задржи паства у
окриљу католицизма.
Молитва на камењу колосеума, заливеног мученичком крвљу, крај гробница
првомученика хришћана, поређење њиховог живота са животом данас и властитим
животом, увек недостојним, надахњивали cу на подвиг, на верност својој Мајци
Цркви, која заслепљујуће блиста усред свеопштег разарања. - Сви ми хришћани -
писао је о. Андроник, сећајући се подвига мученика - морамо да се побринемо да
општа црквена свест за све буде промењена и постане потпуно своја, да црквено
начело живота буде свето и потпуно начело за све нас. И што чвршће и јаче будемо
себе доживљавали као оне који живе у Цркви, то ћемо бити непобедивији за
свакојака лукавства сатане. Та ствар управо и јесте опет ствар крви хришћана". Тада
још није ни наслућивао да ће кроз свега 20 година крв хришћана потећи потоцима.
Стојећи у катакомбама крај гробова мученика, клањајући се душом тим
светињама, човек мора и сам да се надахне на подвиг. "Овде, на костима мученика,
стварао се и јачао црквени живот; овде, усред невоља и страдања изгнаника,
испољила се сва сила вере Христове; овде су исповедници вере створили необориви
зид и победили горди свет славном победом духа над телом... Поучно је обилазити
ова места некадашње најјаче невоље за прве исповеднике вере Христове, који ништа
нису имали са собом, осим управо те вере... Осећа се да је довољно да човек одсече
своју самовољу и угађање себи, своју бригу о себи мимо Бога, поверује и каже себи
једном заувек: 'Бог нам је уточиште и сила', и каже то тако да заувек сачува у срцу ту
реч - и почеће други живот: живот светао, живот хођења светлим путевима
Божијим".
Он је и сам одавно већ живео том вером, потпуно се уздајући у Бога. И уздање
га није разочаравало. Радошћу духовном је било испуњено за њега то време, радосни
су били сусрети с људима, нарочито с православнима, са онима који су све земаљско
оставили ради Христа, попут архиепископа Николаја3, чије је правило о. Андроник
прихватио, дошавши у Јапан. Занимљиво му је било да види међу јапанском паством
резултате благодатних напора једног човека. Помоћ Божија је ту била очигледна.
По доласку о. Андроник се одмах бацио на мисионарску делатност. Временом
се добро упознао с православним заједницама које су биле малобројне, али са
чврстим темељем, живећи потпуно хришћанским животом, усред вишемилионског
народа који се клања идолима. Јапанци су га поразили једноставношћу прихватања
учења Христовог и дубином вере. Они су сами доживели на себи знамења и чудеса,
као и исцелења која су молили с детињом вером - и добијали су их. Они су слушали
вечне речи Господње: тражите и даће вам се, иштите и наћи ћете... Они су молили и
добијали, искали и налазили. Проживети годину дана усред таквог народа, макар и у
непрестаном раду била је велика срећа, те се касније са захвалношћу сећао времена
које је провеоу Јапану.
5. новембра 1906. године о. Андроник је био хиротонисан за епископа Кјотског и
постављен за помоћника архиепископа Николаја Касаткина.
Дошавши у Осаку затекао је православну заједницу у жалосном стању. У храм
није ишло више од 10 људи, за певницом је читао и певао један чтец. Хришћани су,
чинило се, били распршени и невидљиви у том огромном паганском граду. Тако не
може даље да траје, одлучио је владика Андроник, треба лично да идем пастви. И у
радне дане сваке вечери од пет поподне, он је почињао обилазак хришћанских
домова. У то време људи су завршавали своје послове и бивали слободни. Епископ се
упознавао с целом породицом. Распитивао се где су и под каквим околностима
примили хришћанство, ко је и када крстио децу. Ако то нису били староседеоци, он
се распитивао где су живели пре досељења, који узрок их је подстакао да се преселе
на ново место, какав су живот проводили на старом месту, редовно ли посећују
цркву итд. И постепено се пред владиком указивала све јаснија слика њиховог
живота, целог породичног и економског начина живота, колико су они чврсти у вери
и како је велика њихова побожност. Разговор се одвијао за столом, домаћини су
послуживали чај и разговор је са животних тема прелазио на религиозне. Теме
неусиљених разговора су саме пружале повода за поучне беседе, охрабрења, а
понекад и за разобличење и уразумљење. Дешавало се да неко заплаче, и епископ би
заједно с њим заплакао и изјадао се. Разговор је прелазио на историју Цркве. Владика
је причао о животу првих хришћана, о њиховој ревности и благочашћу. Причао је о
светима, с молитви и како се треба молити, о хришћанским правилима и обичајима
којих се треба држати у животу. И заједно са својим слушаоцима се радовао и тешио
духовним разговором. Тако је током вечери све до 10 сати отприлике успевао да буде
у три-четири куће. За две године епископ је знао све своје парохијане, њихове
3Архиепископ Николај (у свету Иван Дмитријевич Касаткин, 1836-1912); Руска Православна Црква гаје
канонизовала 1970. године.
потребе и положај свакога. И постепено храм се напунио, и више није само један
чтец појао за певницом, већ велики мешовити хор и то упркос томе што се у Јапану
не признају православни празници и православни Јапанци морају да их славе
радним даном.
Након две године, 1908. године, Синод је опозвао владику Андроника у Русију и
поставио га за епископа Тихвинског, викара Новгородске епархије. Дошавши у
Тихвин, он се одмах латио посла да обилази све цркве које спадају у Тихвински
викаријат. Само током септембра он је обишао Крестецки, Боровицки и Валдајски
срез, посетивши 22 сеоска храма, бавећи се црквеним потребама општина, лично се
упознавајући са људима, упознавајући се са потребама сваког парохијанина. Са
преноћишта су кретали у 67 часова ујутру, да би што раније стигли у најближу
парохију, и тако су путовали од цркве до цркве, заустављајући се у успутним селима.
Места су тамо забачена и пут је толико лош да су га често упозоравали да се може
догодити да не прође. али владика је ипак ишао. У сваком селу у којем се
заустављао, епископ је проповедао што је свакодневно заједно са разговорима
одузимало најмање шест часова. Морао је на таквим путовањима да спава највише
шест часова, а у пролеће с наступањем раних свитања, и мање. Све је то захтевало
огромно физичко напрезање, али владика је волео та путовања која обнављају душу
и тело. С каквим дубоким поштовањем га је народ дочекивао "са крстом и барјацима
у свом парохијском храму, доводећи собом и сву своју децу! - сећао се светитељ - Сви
се побожно крсте, многи плачу од побожне радости; многи и тајно и отворено моле
за савет, молитве, спремни су да одмах исповеде сву своју душу, моле да примим од
њих поклон неко убрус, неко новац, неко чак иконицу или нешто друго донесено са
светог места... И све то дира до дубине душе, усмерава је побожном и свечаном тону
од сазнања благодатног царства Божијег које се разоткрива пред тобом из дубине
смиреног. једноставног, наизглед грубог, а у суштини нежног и благог руског
народа".
То је Црква. Али не посећује храмове сав народ, неки су заборавили и када су
били тамо. Епископ је гледао и угледао као у једном маху, Руску Православну Цркву
и дух руског народа који се гаси, народа захваћеног најнижим страстима који тоне у
отворено безбожје. Владика је писао: "Одсуство... знакова побожности тешко се
одражава и на народни живот. Сви се жале на народно пијанство, на гнусно
слављење сеоских празника којом приликом се чак дешавају и убиства и обавезно
туче, теревенке, нарочито код омладине, на сеоска посела која често подстичу
омладину на разврат, опадање породичних обичаја, као и поштовања и покорности
млађих према старијима, а понајвише према родитељима, кицоштво, непоштење,
распојасаност и хулиганство, осветољубивост и суровост, вероломство и лажљивост,
све до лажног сведочења под заклетвом, што већ говори о губитку и саме вере, јер се
прави верник боји да прекрши заклетву. Млади нараштај, па чак и деца, расту без
икаквих позитивних и строгих правила живота: некаква духовна запуштеност се
огледа и на њиховим лицима. А шта ће с њима бити касније, када и сурови живот
удари на њих свој немилосрдни печат, нарочито ако се узме у обзир она трка за
материјалним, или боље рећи - животињским - задовољством које је постало
карактеристично обележје и дух последњег времена, ослободивши се духовних
високих начела живота. То су све више него невесели и злослутни знаци које када
човек види хвата га језа за будућност нашег народног живота".
Године 1913. епископ је добио катедру у Омску, а након годину дана је
премештен на катедру Пермску и Соликамску. Оно добро што је овде увео његов
претходник епископ Паладије Добронравов – пастирско-мисионарска школа, сеоске
црквено-парохијске школе где је био специјално постављен задатак васпитања деце у
хришћанском духу и где су деца учила занате - све је то епископ подржао и развио,
али под његовом управом је у Пермској епархији било започето и много тога новог.
Градили су се храмови: у касарни је била саграђена црква посвећена Сергију
Радоњешком од прилога војних лица Тројицко-Сергијевског пука; завршена је и
изградња величанствене саборне цркве у Белогорском манастиру.
На почетку суноврата хиљадугодишње хришћанске историје Русије на Пермску
катедру се успео подвижник и архипастир мисионар, сличан св. Стефану Пермском.
Његов живот је био узор древног благочашћа. Био је то подвижник, молитвеник и
нестицатељ, који је свако материјално благостање и богатство сматрао ни за шта.
После његове мученичке смрти бољшевици су дошли да изврше претрес његове
куће, сматрајући да ће наћи скривена блага, али су нашли свега неколико рубаља.
Сва средства је владика давао за помоћ сиромашнима. Одевао се једноставно, никада
није носио свилене мантије; и иако је био награђен многим орденима, те награде
никада није стављао. Светитељ је био ревносни вршилац монашких правила и
црквених обреда. Строго је постио: у посне дане хранио се само поврћем, а у мрсне
се задовољавао малом количином хране, а у последње дане Страсне седмице
употребљавао је за храну само просфору и чај. Уочи дана када је требало да служи
Литургију, владика готово уопште није спавао, сву ноћ стојећи на молитви.
Владика је био средњег раста, мршав, тамносмеђ с једва приметним сединама у
бради, проницљивих и пажљивих очију; имао је мек тенор и брз корак.
Више пута епископ је обилазио храмове епархије; током путовања са собом је
узимао само протођакона, кључара и два ипођакона. Архијерејске кочије никада није
користио, архијерејски коњи су били дати саборној цркви и њима је свештенство те
цркве ишло да врши требе. Током радних дана владика је служио у цркви и тада је
облачио једноставну свештеничку ризу н мали омофор. Када је био у Москви за
време помесног сабора 1917/18. године, најчешће је служио у малој цркви Спаса на
Бору крај кивота светитеља Стефана Пермског. Служио је сам, без ђакона, а певали
су његови сапутници Пермљаци - архимандрит Матвеј4, Андреј Гаврилович Куљашев
и Николај Ивановнч Знамеровски5.
4 Стрељан 1918. године.

5 Касније је примио монаштво са именом Стефан. Хнротонисан је у чин еппскопа 1924. године.
Време светитељевог служења било је време процвата духовног живота у
Пермској епархији; организована су предавања, разговори, скупови свештенства и
мирјана; у слушаоници уз Стефановски параклис почели су с радом мисионарски и
народно-појачки кружок; опремљена је добра библиотека из које су
заинтересованима даване књиге да их носе кући; у свим храмовима града служени су
акатисти након којих су се одржавали разговори. Перм се у то време одликовао
изврсним проповедницима, у чију припрему је епископ уложио много труда.
При једном храму било је организовано "старатељство за сиромашне"; оно је
имало своју народну кухињу, где су се ручкови давали по најнижој цени свима онима
који то желе, а оним најсиромашнијим, на основу спискова старатељства, бесплатно.
При фабрици за производњу свећа и у подворју Белогорског манастнра отворене су
књижаре. При храму школе за слепе и у женском манастиру отворена су сиротишта.
Црква Васкрсења је издржавала о свом трошку старачки дом у коме је живело око 50
стараца и старица. При саборној цркви је организовано Друштво носилаца
хоругвеносаца које је бројало неколико десетина људи, а 1917. године био је створен
одред за заштиту саборне цркве и архијерејског двора.
Владика је високо ценио духовну културу руског народа, онај духовно-
наравствени идеал који је овај мукотрпно стекао током хиљадулећа и који је за многе
почетком 20. века почео да бледи и нестаје. Желећи да подели с другима своје богато
духовно искуство и многобројна запажања на мукотрпном путу, владика је издао
књигу "Писма архијереја јерејима". Књига је брзо распродата и он ју је поново издао,
допунивши је новим поглављима. У овој књизи је епископ писао: "Сваком
посматрачу који пажљиво прати народни живот пада у очи једна очигледна
особеност народне руске културе. Наша народна култура је искључиво култура духа.
По свом начину живота, обичајима, душевним трагањима, у народном, па чак и у
књижевном стваралаштву, неизоставно постоји трагање за наравственом вредношћу
живота, однос према животу управо с те стране. Све остало, чисто спољашње, има
другоразредни и споредни смисао и значај, условљено је наравственим основама, као
што то и треба да буде свуда и свагда...
За њу (културу - И.Д.) и сам живот нема вредности без вредности духа, без
наравствених вредности. Само се с наравствене стране процењује човеков живот са
свим његовим поступцима и намерама. Ако нема тих наравствених основа, неће
бити смисла ни у највишим и најкориснијим човековим подухватима".
Али спуштајући поглед с високог идеала, са онога што је још увек имало живу
пројаву у људским душама, владика је с тугом посматрао савремени религиозни
живот који се карактерише искључиво спољашњом побожношћу. " Свуда и често
када питам како одрасле, тако и децу - истицао је он - имао сам прилике да видим да
они који себе називају хришћанима не знају не само јутарње и вечерње молитве, већ
ни оне које се најчешће употребљавају и оне најједноставније. Очигледно је и да се не
Налазећи се у логору. 17. новембра 1941. године био је осуђен на смрт и стрељан.
моле исправно, у породици се молитва не учи и молитвама нико не поучава. У
школама се науче понеке молитве. Али оне очигледно не усађују потребу за
молитвом, не васпитавају свето осећање молитве као нашег приближавања Богу, као
нашег разговора с Њим. Без тог најважнијег само учење молитава ради одговора
савршено ништа не значи, те молитве врло брзо ишчезавају одмах после завршетка
школе и то већ током летњих месеци. Очигледно је да се ни сами родитељи више
уопште не брину о томе да ли се њихова деца моле или не. Они ни сами нису томе
научили своју децу, нити их надзиравају да ли се строго придржавају онога чему су
их у школи научили... Исто тако се запажа да народ не зна житија светих, не знају ни
житије свог светог, па чак ни дан када се он слави. Према томе, чак ни према своме
светитељу немају никакав лични однос, осим што носе његово име. И то чак код оних
који су учили у школи. Очигледно је да су од савременог поколења далеки сви
високи примери хришћанског врлинског живота који су и без речи у стању да нас
науче истоме... На житијима светих и на пролозима су се васпитавали старински
Руси, па чак не из књига, већ преко речи других. Приче о светитељима биле су
најомиљеније приче које су обузимале сву пажњу слушалаца и дубоко се урезивале у
душе слушалаца. Људи су се навикавали да у својим размишљањима подражавају
примере светих, па чак и да живе као да су у његовом блиском присуству... На
највећу жалост, сада таквог примерног учења хришћанству и хришћанском животу
на житијима светих нема, па према томе нема ни оног светог одушевљења које може
дати сваки светли пример стварне врлине. Веру своју не познају, закон хришћански
не схватају јасно, светле узоре вере и врлине немају у себи. И ретко да би неко успео
да уверљиво, јасно и разговетно исприча своју веру ономе ко о њој пита. И то уз
готово свеопшту писменост, уз општу приступачност јефтине књиге, уз свакојаке
корисне издавачке куће! Човеку се и нехотице намеће питање које га збуњује: шта је
онда у таквим људима преостало од хришћанства? Чак и по спољашњем понашању
и обичајима понекад је тешко препознати хришћанина. Јер многи чак не умеју ни да
се прекрсте како треба, машући руком уместо усрдног крсног знамења. Не познају
православни обичај примања благослова код свештеника или архијереја - одвикли су
се од тога. Дакле, верујућим срцем не схватају истинско значење и силу крсног
знамења којим, као Крстом Христовим, демоне одагнавамо од себе; не схватају ни
силу благослова свештеничког којим се благослов Божији призива. Шта онда после
овога говорити о духовном животу, о благодати Божијој и осталим тајнама наше
спасоносне вере?"
Пастирима Пермске епархије епископ је упорно саветовао да своја богослужења
не врше само у храму, него и да служе по селима и приградским насељима, "да би
сви имали могућност да се помоле. У зависности од месних услова, може се у једном
селу служити увече бденије, а у другом селу ујутру друго бденије и Литургија. Увече
се може отићи у друго насеље и тамо служити вечерња или акатист с разговором...
Наравно, све то треба благовремено припремити, обавестити становништво да би
сви знали и припремили се". Саветовао је парохијским свештеницима да уведу у
храмовима општенародно појање. Треба почети од свима познатих молитава и
завршити тако да цело богослужење заједно с канонархом певају сами парохијани.
"На тај начин и у живот ће ући црквене песме које су у старини испуњавале народни
живот; тако ће оне потиснути све оне прљаве световне песме које су се намножиле у
народу; научиће их и побожности у понашању". Саветовао је пастирима да не
проповедају само на литургији, него и за време других богослужења "треба барем
кратку беседу о поуци из Еванђеља дати верницима и нахранити њихову душу
хлебом Божијим. Осим тога, неопходна су и ванбогослужбена предавања и
разговори у храму, у школи... На њима је умесно и треба увести хорско и
општенародно појање. Ту ће бити и читање из божанствених књига, и приче из
живота светих или из поучне историје. На овим предавањима је врло згодно вршити
и саму катехизацију народа".
Велики значај епископ је придавао братствима ревнитеља благочашћа.
"Несумњиво је да ће се у свакој парохији, чак и у најпосећенијој, наћи много оних
који се досађују и жале се на све оно ружно у животу. Ето управо нека од њих
свештеник и започне посао црквене мисије. Нека окупи око себе такве ревнитеље
побожности, хришћанске науке и доброг књижевног штива. Од њих се може
саставити постепено као неки мисионарски кружок или кружок ревнитеља.
Окупљајући их повремено заједно, треба разговарати о вери и животу, читати Реч
Божију н тумачити је, покретати у њима самима ревност за то да се н други привуку
у њихову заједницу, научити их како деловати на друге и на кога заправо и с какве
стране, и шта предлагати другима да би се подстакла жеђ за духовним животом".
У свом личном мисионарском искуству, својим очима је видео колико је велик и
позитиван утицај разних врста поклоничких путовања и излета. "Сељаци су
завршили своје пољске радове - сећао се владика - и цело село креће на пут из свих
крајева Јапана. Путују и појединачно, али најчешће у великим скупинама ради
удобности и јефтиноће. И сељаци и сељанке. н старо и младо, посећују све
знаменитости у овом или оном граду, или округу земље, посећују сва своја заветна
места и храмове, све гледају, обраћају пажњу на све чему се човек може поучити од
других, и кући се враћају задовољни путовањем, богати успоменама и утисцима,
доносе са собом реткости или корисне ствари и тд." За време свог служења у
Новгородској епархији епископ је видео какву велику корист могу донети
поклоњења и литије светињама. "Утицај на народ таквих народних свечаних
путовања и литија веома је велик и несумњив. Нарочито ако се такви догађаји
организују на време, уз претходну припрему и уз лично одушевљење свештеника.
Треба користити сваку повољну прилику да се народ подстакне на то. Суша,
дуготрајно кишовито време, помор стоке, црв је напао жито и сл., све то пружа
свештенику повод да се обрати души својих парохијана, да подстакне у њима дух
скрушености, тражење Божије заштите, жељу да се моле Њему или Његовим
угодницима. На крају тога ће бити посебна молитва, подизање икона у селу, литија
око села или у пољу итд. Ту је и место за проповед и општенародно појање, и давање
обећања трезвености и усрдности за опште добру ствар и сл. На време организовано,
све ће то имати веома важан значај и дуго ће се сачувати са страхопоштовањем у
народном сећању. Исто такав значај имају и путовања по светим местима. Одвајкада
је то било веома омиљено васпитно средство у Светој Русији. Нашим народним
светињама носио је народ и тугу и радост. Крај народних светиња он је добијао и
односио у живот све узвишено и свето".
Владика је схватао да у свет не долазе социјалне, економске или политичке
реформе, већ ново паганство. И ово "ново паганство у најразличитијим, привидно
лепим и културним, облицима насрће на саме основе вере у Христа Спаситеља. Оно
тежи да собом замени хришћански темељ живота хришћанских народа. Ради тога
му је у интересу да привремено штити свако друго исповедање, свако секташтво,
сваку другу веру, само да се у Русији сруши владајуће православље... у убеђењу да ће
после тога са свим тим другим веровањима и учењима лако изаћи на крај... Дошло
је такво време да се више не може добродушно ишчекивати да дође мисионар и
својим беседама наговори све да остану у православљу. Не, нека се сваки свештеник
у својој парохији сам потруди да све учини за хришћанску просвету пастве, за
њихово упућивање животу по Еванђељу, за лечење оних који су ослабили у вршењу
хришћанске дужности, за уразумљење збуњених и отпалих од Цркве, а према томе
и од Христа Животодавца"
Епископ је много допринео народној просвети и уношењу мисионарског рада у
живот. У губернији је било много старовераца, и на крају крајева су почеле да настају
једноверске (староверачке парохије које су ушле у општење с Руском Православном
Црквом; нап. прир) парохије. Том приликом услед недостатка пастира многе
парохије су дуго остајале без свештеника. Трудом епископа у Перму су били
основани пастирски курсеви, створени специјално за припрему једноверских
свештенослужитеља. Обука се завршавала свечаним богослужењем. Епископ је
лично служио Литургију у једноверском храму по служабнику из 16. века.
Пермска епархија је била једна од малобројних, где су архијереј и неки пастири,
нарочито они међу мисионарима, са забринутошћу гледали на нагло ширење новог
безбожја, овога пута у виду научног социјализма и марксизма. При томе се то учење
народу најпре приказивало својом спољашњом, чак веома привлачном страном, која
као да је позајмљена из хришћанског учења и говори о праведности; а унутра је оно
било пуно одрицања свих моралних вредности, пуно отрова моралног анархизма, те
је смртно погађало душу свакога ко би му се препустио. На просторе светске
историје изашла је нова секта безбожника која је поседовала динамичност и енергију
древних јеретичких секти које су потресале хришћански свет столећима и неретко и
раније освајали државну власт. Године 1916. у Пермској епархији су основани
мисионарски курсеви за разобличавање неверја и социјализма који су се одржавали
под руководством пермског епархијског мисионара Андреја Гавриловича Куљашева.
Курсеви су упознавали слушаоце са средствима борбе против неверја које се више
није ограничавало на "интелектуално" становништво градова, него се широко
разливало по селима међу сељацима. Слушаоцима су се саопштавали подаци о
савременом стању неверја у иностранству и у Русији, с научним постављањем питања
о Богу, свету и човеку, при чему се обраћала посебна пажња на оне ставове по
питањима вере које су оспоравали савремени безбожници.
За време тих предавања слушаоци су водили мисионарске разговоре са
богомољцима, држали су празницима и недељом у црквама проповеди које су затим
служиле као предмет разговора на предавањима.
За све време служења у Перму епископа Андроника током сваке недељне и
празничне Литургије увек су се држале две проповеди. Прву је говорио епископ
после Еванђеља, а другу после Литургије неко од свештеника по одређењу;
проповеди се нису држале са амвона, већ са архијерејске катедре.
Уочавајући готово свеопште државноправно незнање и опадање вере у Русији,
владика је сматрао да је немогућ прелаз са монархије на неки други облик владавине
без рушења руске државности, али му то ипак није сметало да говори Цару истину,
архипастирски изражавајући своје мишљење у односу на оно што је сматрао за
самог Господара и за земљу некорисним. Епископ се изразито негативно односио
према Григорију Распутину, који је то знао и бојао се владике. Путујући из
Петрограда у Тобољск, Григорије се обично заустављао на два дана у Перму. Ишао је
у саборну цркву, али је стајао подаље од архијерејске катедре, поред председника
црквеног одбора, док је за време Андрониковог претходника епископа Паладија
стајао увек напред крај десне певнице. Године 1916. владика је путовао у главни штаб
Врховне команде са изасланством Пермске губерније. Тројицко-Сергијевски
пешадијски пук који се налазио раније у Перму те године је доби назив "Пермски", и
Пермљаци су дали пуку нову заставу. После свечане церемоније пермско
изасланство је примио Цар. Сутрадан је епископ Андроник служио Литургију у
војној цркви при штабу главног команданта у присуству Цара и официра. Када је
Цар целивао крст, владика га је замолио да говори с њим насамо. Цар се сложио и
позвао га је у зграду штаба. За време сусрета епископ је почео да саветује Господара,
говорећи му да је Григорије Распутин недостојна личност, да се о њему много тога
неприличног и лошег говори, да његова блискост царској породици изазива
мноштво сплетака и компромитује Господара.
Господар је ћутке саслушао светитеља и када је овај завршио, устао је из фотеље
и позвонио.
- Грофе, испратите владику! - рекао је Господар министру двора грофу
Фредериксу. И сам је кренуо ка излазу. На вратима се окренуо и рекао: - Довиђења,
владико, саветујем вам да не верујете свакојаким бесмислицама.
Цар је био погођен овим приговором. Али светитељ није могао да не каже оно у
шта је био убеђен, тражећи корист не за себе, већ за Цара и народ. Господарев
одговор и немогућност отвореног разговора с њим били су му веома болни.
За разлику од многих архијереја и пастира који су равнодушно посматрали
живот њима савремене државе, епископ је сматрао да је та равнодушност пастира за
сваку осуду, а њен узрок је видео у лењости и одбијању да се потруди и проникне у
суштину догађаја који се збивају. А ко је, ако не пастир дужан да види и познаје
стварност вишестрано, да схвата њен духовни смисао и да уме да је јасно и у складу са
Христовом истином и срцем људским растумачи својој пастви барем ради тога да је
заштити од лажних учења погубних по душу. Ко ће збивања у свету да види тако
јасно као пастир у чијем срцу је запаљена благодатна светлост свепросвећујућег
учења Христовог, пред чијим је умом непристрасно еванђелско мерило. Политичари
често личе на слепце који вуку једни друге у јаму. Зато је пастир дужан да поучи
своју паству, да пробуди у срцу оних који долазе Христу чежњу за истинском
просветом која им милосрђем Христовим и заузимањем Мајке Божије неће
дозволити да пропадну ни у овом животу, ни у будућем.
Владику је већ одавно забрињавало у думском парламентаризму, који се тада
рађао у Русији, готово потпуно одсуство стваралачког начела, необуздано махнитање
страсти које разарају државне темеље. "У уставним земљама - писао је он - главна
енергија се троши код свих и свакога на партијску борбу... Заборавља се све - вера,
отаџбина, породица, посао - само да победи партија којој неко припада. За само три
године овог уставног потреса наша земља се не може препознати - и све је кренуло не
набоље, него нагоре: и вера, и обичаји су ослабили и срозали се до те мере да су
безбожност, бестидни разврат, пијанство и просјаштво постали поражавајући по
својој очигледности и отворености, а да не говоримо... о пљачкама и
разбојништвима... Сва та страначка и изборна агитација је једно најобичније бунило
којем се људи потпуно препуштају, заборављајући све остало.
Вера је запуштена толико да су чак и у верску комисију6 били изабрани, осим
неверника и слабих верника, Јевреји, Пољаци и муслимани. И то у земљи где је
владајуће становништво руско, православно и верујуће?!"
У свим годинама Првог светског рата епископ је узимао делотворно учешће у
животу народа. Од октобра 1915. године Пермска војна болница је почела да се
попуњава рањеницима. Владика их је лично посећивао. Наредио је да се уведе у
свим манастирима Пермске епархије "непрестано целодневно читање акатиста
Господу, Мајци Божијој и светима"; благословио је да се након читања акатиста чита
молитва за победу и молитва за упокојење војника који су свој живот положили за
веру, цара и отаџбину. Благословио је све женске манастире епархије да издвоје по
два човека ради скупљања прилога по селима за потребе војника, за издржавање
војних болница и за васкршње поклоне.
Владика је користио сваку прилику да пробуди заспале, просвети неуке и
обрати се народу речима поуке и савета. Архипастира је жалостило то што су према
догађајима руске историје многи постали потпуно равнодушни. Он је организовао
литије не само у дане црквених празника, него и у дане значајних историјских
догађаја. Његовим благословом десетине хиљада православних са мноштвом литија
6 Аналог комитета за послове религија у условима думске демократије.

су се окупљали у манастиру на Белој гори у спомен избављења од Пугачовљевих
разбојника.
Болело га је то што значајне историјске догађаје народ доживљава као мало
значајне. Оно чиме би се други народи одушевљавали, учинили предметом
националног поноса, спомињали сваке године, оно што придаје националној
култури историјски облик, све то ми потпуно потцењујемо и код нас се никада не
налази довољан број образованих и разборитих људи да јасно објасне нашу
прошлост. "У овој недељи белих поклада - писао је епископ, обраћајући се пермској
пастви - у петак се навршава годишњица великог дана ослобођења од кметства које је
извршио блаженопочивши и незаборавни цар Ослободилац и мученик Александар
Други. Међутим, нажалост, деца и унуци ослобођених не сећају се на одговарајући
начин тог великог дела милости царске... Не испољавају благодарност са дубоким
страхопоштовањем... Нека сви храмови буду пуни верника. У Перму постоји и
посебан храм у спомен ослобођења сељака - то је храм Васкрсења. Тамо ће тога дана
бити одслужено свечано богослужење. Уместо неразумног банчења на хладноћи,
узнесимо у храмовима молитве и благодарења Господу Богу..."
Избила је фебруарска револуција. Вести о државном удару стигле су до Перма
3. марта. Сутрадан је стигла вест да се Цар Николај Други одрекао престола. 5. марта
у Спасо-Преображенској саборној цркви у присуству огромног броја верника на
Литургији, након читања Еванђеља еппскоп је рекао: "Ви очекујете од мене беседу...
Шта могу да вам кажем ја, многогрешни... Немамо више Цара... Цар који бескрајно
воли народ и који му је бескрајно желео толико добра, скинуо је са себе царску
круну; одрекао се наследног породичног престола... Нечасни царски саветници и
слуге су у својим плановима скривали истину од царева срца и чинили све да
разједине Цара с народом, и постигли су своје, али постигавши своје, они су први и
напустили Цара, одбивши да му служе. И тако немамо више Цара... и Црква не сме
да прогласи Цара за светињу руског народа која све уједињује у једног саборног
човека. Око Цара су се Руси уједињавали као деца око оца. До овог тешког искушења
су нас довели нечасни царски саветници; они су блатом упрљали скупоцену царску
порфиру и изнели је ради поруге на улицу, помешавши царско име са баналношћу,
својим бешчашћем понижавајући руски дух и светињу руског народа... Немамо
више Цара... Као што су пре триста година, у тешко време, похарали Отаџбину
подлаци и сурвали је у провалију, тако су и сада до истог тога довеле нечасне царске
слуге... Нека им Господ буде судија и у овом и у будућем веку...
Шта да чинимо усред ових тешких искушења? Народ је осиротео... смутња ће се
наставити и може уништити много тога; нека не искористи овај непријатељ наш
метеж и нека не учини своје подмукло дело које је смислио још много година
унапред... Шта да чинимо усред ових искушења? Пре свега, ми ћемо се у потпуности
покоравати привременој влади, као законитој власти која је не без воље Божије узела
власт, и свака душа властима да се покорава; јер нема власти која није од Бога; они
који су на власти од Бога су постављени; па се зато треба покоравати не само због
страха, него и по савести... Нека се не распаљују страсти и нека не избијају сукоби
међу Русима, јер то непријатељство може у корену поткопати наш живот и
претворити нас у оно ђубриво каквим нас сматрају Немци, желећи да га искористе
ради свог тобожњег културног и просвећеног живота. Нека међу нама не буде
подела. Сви се, као један човек, у ово страшно време одржимо у сталожености духа,
да бисмо и даље са Христом једнодушно, у слози и спокојно пребивали сви у ово
тешко време које нам је дато као искушење. Нека свако зна: Отаџбина је у опасности;
она је уздрмана у својим темељима. Не препуштајмо се тузи, већ извршимо своју
дужност, принесимо подвижништво у раду, чему нас призива Отаџбина... Нека нико
не избегава никакав посао који служи на добро Отаџбине. Није време за нерад и
забаве. Нашим непоштењем и бешчашћем нека се не оскврнави лице земље руске.
Писао сам смело своја молбена писма пре два месеца нашој највишој духовној
власти; окарактерисавши сву тежину садашњег тренутка и храбро указујући на
опасност која нам прети, молио сам да будем примљен у Министарски савет, у
Државну Думу, у Државни савет и код самога Цара; молио сам да престане ова
забава, овај пир за време куге, а да би се започела беспоштедна борба против лажи,
нерада, неправде, злоупотреба, издаје, да се не би отворила на нас небеса Божијег
гнева због овог плеса у братској крви. Људи плешу, смеју Се, купајући се у тој крви,
радују се како она прска, светлуцајући на сунцу својим капима. Па то је злочин пред
братском крвљу наше многострадалне војске. Али на ову своју молбу нисам добио
одговор; вероватно су се само насмешили, као на обичан хир одвећ ревносног човека
који види опасност тамо где је нема. И смешили су се тако до краја... а ми смо довели
себе до оваквог тешког стања. Преостали су нам само јад и плач... и не зна се када ће
престати.
И још једна моја, последња, реч о ономе о чему сам толико пута гласно говорио
свима. Тешко смо сагрешили и одступили од Бога. Покајмо се. Оставимо ову
бестидност. Сада је повољно време, иде пост, нека се сви обрате као један Господу
Богу да види да себе сматрамо грешнима пред Њим. Отаџбина је у опасности, она је
уздрмана и близу је пропасти. Само Свемогући Бог нас може извести из овог тешког
стања и само нас Он може спасти и вратити нам ред, дати снагу духа и извести нам
људе мудре и снажне који би наш народни брод смело и поуздано довели до тихог
пристаништа, предавши нам Русију пуну духовних и материјалних добара.
Молим све вас, пренесите у моје име све што сте чули својим блиским људима и
суседима вашим, надахњујте једни друге, у спокојству се покоравајући Господу Богу,
да бисмо се сви сабрали у једно. Ти пак, Милосрдни Господе наш, Ти си тај који је у
старини из расејања сабрао руски народ и уредио нашу Отаџбину, ослободивши је
од татарског јарма. То си Ти у тешка времена пре триста година обновио снагу
Русије, извевши људе мудре и снажне у борбу за спасење Отаџбине. Ти си тада,
Господе, из расула извео руску земљу, поставио си над нама за цара бојара Михаила
Фјодоровича. То си Ти пре сто година, када је Наполеон већ био у срцу Русије, у
Москви, тада из огња и пламена спасао Русију, протеравши наше непријатеље. И нас,
Боже, узведи у силу и славу, када угледаш наше покајање, када народ као деца
пружи руке к Теби, имајући Тебе за свог помоћника и заштитника... Ти нас, Господе
Боже, врати к Себи, уједини и помири све нас, да сви једним устима, као један човек,
захвале Теби. Услиши молитву нашу. Изведи нам човека благодатног, да нас доведе
потпуном јединству и спокоју, да се не подсмехне непријатељ нашој међусобној
завади. Нека поверују у Тебе сви Руси, да не пропадне наш немоћни брат. Знамо,
Господе, да нам нећеш дати уместо хлеба камен и уместо рибе змију. Од Тебе ћемо
све примити и прихватити с трпљењем. Тако се молите Господу сами, учите тако
децу да се моле и друге на то подстичите. Не хрлите у позоришта и биоскопе, већ у
Цркву Божију; тамо припадните Владичици света да са свима светима умоли за нас
разгневљеног Господа, и Господ Бог ће погледати на ово наше мољење и пројавити
нам Своје свепраштање и милост. Тада ће нас заобићи расуло живота, заобићи ће
опасност Отаџбину, и Господ ће нам, као нашим прецима, извести човека мудра и
добра..."
У марту је Пермски извршни комитет послао телеграм оберпрокурору светог
Синода са захтевом да се отпусти епископ Андроник од управљања епархијом "као
опасан за јавну безбедност и као онај који омета свештенство у његовом праву да се
организује."
Сазнавши ово, епископ је упутио оберпрокурору протест. Том приликом је
писао: "Моја делатност опасна за јавну безбедност, очигледно се састоји... у томе што
лично присуствујући на скуповима свештенства градова Перма и Мотовилихе,
скуповима које сам ја отворио, и дајући свима могућност да изнесу своје мишљење,
сматрам за потребно да упозорим на горљивост и неоснованост неких беседника,
који су очигледно похитали да се пожале комитету на мене, а највероватније - самом
совјету радничких и војничких депутата, који управља по наређењу немачких и
јеврејских провокатора свима и целом Русијом. Сада сам пак дозволио свештенству
да се окупи и да размотри сва питања која их брину без мог личног присуства, уз
подношење извештаја мени о темама предстојећих расправа, као и о већ одржаним
расправама, чији записници су ми поднесени да их прочитам. Сада само због једног
жалим: ако буде глупавих излагања на скуповима, свештенство ће само срозати свој
углед у очима пастве која очекује управо од својих духовних отаца подршку и
охрабрење усред тешких догађаја овог времена, догађаја који прете потпуном
анархнјом... Извештавајући о овом, у случају постављања питања мог умировљења,
молим Вас да неизоставно одредите строги и свестрани суд мојој опасној делатности
да не бисмо препуштали ствар у руке терору, па макар као најбоље било прихваћено
решење да одем у мировину".
Митрополиту Московском Тихону, будућем патријарху, владика је писао: "Што
више посматрам растућу подлост, тим више ми пада на памет да отресем прах с
ногу својих и одем у мировину...
У предсаборском савету заступам и Вас. Али не верујем ни у какве конгресе и
скупове - толико су се срозали људи... Тешко је гледати расуло Цркве и Отаџбине.
Није ли близу већ и последњи противник Христа?"
Ускоро је почео са радом помесни сабор и епископ је отпутовао у Москву. На
сабору био је изабран свети Синод од шест људи, а у случају смрти чланова Синода,
било је изабрано шест заменика међу којима и епископ Андроник. На сабору је
ушао у савет издавачког одсека и био један од најенергичнијих његових прегалаца.
"Огањ пламтећи" тако су га звали на помесном сабору. Издаваштво је наилазило на
све веће тешкоће након што су бољшевици заузели власт и преузели све
штампарије. Епископ је чинио све што може да се документи сабора и посланице и
даље штампају. Гласу помесног сабора он је придавао огроман значај. У децембру
1917. године владика је био у Перму. Оно што је видео у епархији веома га је
ожалостило, те се обратио пастви с прогласом који је молио да се чита не само у
храмовима, већ и у свакој повољној прилици: "... Талас не само државног расула,
него и безбожно-антихришћанског устанка против Цркве Божије запљуснуо је и
нашу пермску земљу. Непријатељи Цркве који су развратили народ сада гурају и
њене властите синове православне хришћане - да се изругују Цркви, вери и
свештенству... Зато од велике туге и жалости срца објављујем свим православним
хришћанима који још нису заборавили да су православни. Нека сви знају да све оне
који насрћу на црквену имовину, све оне који чине насиља и бешчашћа свештенству,
да све такве предајем строгом суду Свевидећег Бога Који боље од сваке власти зна ко
је за шта крив и судиће таквима по Својој правди. А та правда је ево оваква: у једној
епархији су житељи извесног села покосили сено на имању суседне женске обитељи,
осушили га и кренули кући са сеном; али кад су дошли, видели су да њихово село
пламти у пожару, те су сами схватили да их Господ кажњава за отимање
манастирског сена; вратише они своје коње и све сено довезоше у манастир. Они који
се не боје власти и закона људског, нека се боје овог суда Божијег... Драга браћо,
православни хришћани! Зар вам је мало тога што се врши разбојништво и пљачка
свуда у сред белог дана? Што се води страшан братоубилачки рат у нашој земљи коју
пљачкају са свих страна руски људи? Преклињем сваког Руса који је још иоле сачувао
веру у Бога и љубав према многострадалној и пропадајућој Отаџбини, преклињем
свакога да устане у одбрану Цркве и Русије. Окупљајте се, православни, по
парохијама око ваших храмова под руководством ваших духовних отаца и осталих
трезвених људи. А ви, оци духовни, заклињем вас вашом јерејском заклетвом пред
Богом, будите истински, добри и ревносни руководиоци својих хришћана које
духовно напасате. Окупљајте их, поучавајте, надахњујте за исправну ствар одбране
вере и Отаџбине".
У јануару 1918. године епископ се обратио посебном посланицом пастирима
Пермске епархије: "... Оци и браћо. Тешко је било до сада свима у Русији. Али је
настао час још веће и страшније невоље, час који одлучује о судбини наше Отаџбине.
Већ почиње готово отворено гоњење наше свете вере. Већ узвикују отпадници од
вере да треба одузети цркве и манастире и претворити их у позоришта и томе
слично. У најмању руку насрћу да одузму црквену имовину и драгоцености - свете
дарове наших отаца и дедова. Може се претпоставити још горе насртање на свету
Цркву. Време је страшно, време ако не и антихристово, онда му по својим
обележјима оно претходи. А ми, зар ћемо мировати?! Нека не буде ове осуде на
нама... Строго водимо рачуна о томе да смо постављени као чувари народа Божијег и
да ћемо морати да дамо одговор за сваку изгубљену овцу. Ако не будемо
руководиоци народне савести у овакво тешко време као сада, онда ћемо се показати
као они који уопште немају никаквог смисла и назначења за народ. Нека нам је Бог
свима нама на помоћи. Али упоредо с тим ставите себи у дужност да се пастирски
бринете за неодложну организацију парохије, барем преко оних трезвених којих ће
се наћи у свакој парохији и на које се можете ослонити у сваком добром делу. Сећате
се како сам вам о стварању кружока и братстава ревнитеља писао од самог почетка
мога ступања на Пермску катедру. Да сте ме тада послушали, у свакој парохији било
би спремно језгро чврсте побожности која се препорађа, а можда би се преко таквих
кружока окупила и цела парохија. Али мало је њих који су тај мој савет послушали.
Ето, зато смо и доживели потпуно расуло нашег живота у којем не налазимо нигде
подршку..."
Након кратког боравка у Перму, епископ се вратио у Москву. Почетком 1918.
године био је уздигнут у чин архиепископа.
Од фебруара, након објављивања декрета о одвајању Цркве од државе, отворио
се широки пут насиљима бољшевика. Затварали су се храмови, одузимале и
пљачкале црквене школе, неки храмови су претворени у плесне дворане.
У фебруару бољшевици су извршили напад на женски манастир и подворје
Белогорског манастира. Било је зверски убијених. Почела су стрељања бранилаца
православља.
Не чекајући архиепископов долазак, пермско свештенство је донело одлуку да
се окупи у слушаоници при параклису Св. Стефана ради састављања протеста због
насиља над вером. Одмах је након овога неколико свештеника ухапшено. Уз
подсмехе су их водили у затвор. Један од ухапшених је предложио да успут певају
црквене песме, али црвеноармејци су повикали:
- Иди, иди, док си читав, а ако запеваш, одмах ћемо те послати на онај свет!
У затвору су их задржали преко ноћи, од неких су узели изјаву да неће
организовати литије и да неће агитовати против совјетске власти. Неки су
свештеници сутрадан били ослобођени, а други су задржани као таоци.
Архиепископ је о свим овим догађајима обавештен у Москви, али је успео да
стигне у Перм тек 15. априла. Одмах по доласку владика је почео да припрема
свештенство и народ за литију 9. маја са проповедима у разним деловима града.
29. априла код архиепископа је био извршен претрес. За време претреса један
од оних који су га вршили, Гиљев, упитао га је: - Кога у својим посланицама
подразумевате под разбојницима?
Светитељ је одговорио: - Све оне који пљачкају црквену имовину, даровану
Господу Богу; тако ја верујем.
- Дакле, ви сте тим прогласом позвали непросвећене масе на оружани отпор
совјетској власти?
- Читајте документ - одговори владика - о чему он говори. Моја вера и црквени
закони ми заповедају да чувам веру, Цркву Христову и њено наслеђе. Ако то не
будем вршио, ја престајем да будем не само архијереј, него и хришћанин. Зато ме
можете одмах обесити, али ја вам ни копејку црквену нећу дати, а ви можете само
преко мог леша да то учините, јер вам ја жив ништа црквено нећу дати. Тако ја сам
верујем и поступам, и позивам православни народ да до смрти брани веру, Цркву и
црквену имовину; на то ћу позивати - то је моја архијерејска дужност.
Сутрадан је архиепископ послао у Пермски извршни комитет писмо.
"Постављен за чувара целог верног народа и црквене имовине од пљачке и
отимачине и, будући у потпуној сагласности с верним народом епархије који броји
милион и по људи - писао је он - изјављујем извршном комитету: предузмите хитне
мере за престанак оваквих насртања на слободу Цркве и на црквену имовину;
предузмите мере против по својим могућим последицама страшне увреде верног
народа кроз претресе, незаконите новчане казне, контрибуције и хапшења
свештенослужитеља. Против оваквих пројава насиља ја немам физичку снагу, али ћу
бити принуђен да прибегнем најодлучнијим мерама које ми стоје на располагању,
мерама духовног карактера, и тада ћете бити неизбежно присиљени да имате посла
с верним народом који предводим и представљам".
Месне новине су почеле да штампају клевету о владики, осећало се да ће га
власти ускоро ухапсити; њему блиски људи су га наговарали да се сакрије, али
архиепископ је одговорио да је све док стоји на бранику Цркве и вере Христове он
спреман на све, спреман је да прими и смрт, али паству неће оставити.
Очекујући хапшење, поверивши своју судбину Промислу Божијем, владика је
био спокојан, свакодневно се исповедао и причешћивао Светим Тајнама, и његово
светло расположење га није напуштало. Са свима је био предусретљив и љубазан.
9. маја је одржана свечана општеградска литија на челу са светитељем. У њој су
учествовале хиљаде људи. Вијориле су се многобројне заставе, цео народ је певао
пасхалне ирмосе, свештеници су позивали на уједињење верника крај крста распетог
Христа. Била је то потпуна победа православља. Архиепископ, поучавајући
парохијске литије које су ишле ка својим храмовима, говорио је да су непријатељи
хришћанства устали на Цркву Христову, али у Цркви је наша потпора која чува од
разбијања и уништења нашу нацију. Непријатељи Цркве насрћу на црквену имовину
коју је верни народ скупљао вековима и он, прејемствено добивши власт коју је
Христос дао апостолима "да везују и разрешавају грехе људске" одлучује од Цркве
оне који насрћу на храм Господњи, све док се не поправе. А ако треба и смрт да
прими, спреман је да умре.
Током свих црквених служби он је изобличавао нове совјетске власти због
похлепе, због бестидне обмане народа, због свег оног безакоња и моралне пропасти
које су они донели Русији. Хиљаде људи, чак и оних који уопште не верују, ишли су
да слушају храбру светитељеву беседу. Одмах после освајања власти, бољшевици су
разлили по Русији бујице лажи и измишљотина, али људско срце је тражило
истину, и желећи да је чују, многи људи су ишли у храм.
Као одговор на декрет о национализацији црквене имовине, чије се
остваривање претворило у пљачке цркава, архиепископ је у својој проповеди са
амвона, обраћајући се агентима власти који су се скривали међу верницима, рекао:
Идите и пренесите вашим шефовима, да ће до врата храмова и ризница доћи
само преко мене мртвога, а док сам ја ту неће добити ни пребијене паре.
Два дана после литије архиепископ је писао патријарху Тихону: "Нешто се
ужасно помаља свуда и код нас. Ја сам још увек на слободи, али ћу вероватно бити
ускоро ухапшен. Предзнаци потпуне анархије. У случају хапшења остављам одлуку о
затварању свих пермских градских цркава. Нека се разрачунавају са самим народом.
Н.А.Р.7 је у Јекатеринбургу. М.А.Р.8 је овде на слободи. Нека вас Бог чува. Захваљујем
Вам што сте ми доделили чин архиепископа. На дописнице које сам послао многим
архијерејима још увек нисам добио ниједан одговор. А треба да будемо обавештени
једни о другима..."
Епархијски живот је ишао својим током, али оно што се догађало у држави већ
се тицало сваке епархије и сваког храма. Један од архијерејских намесника послао је
извештај владики да је "ноћу између 4. и 5. маја пре звоњаве за пасхално јутрење у
селу Григорјевском житељ тог села Николај Гуљајев испалио из старог топа, да би,
како је сам рекао, 'погодио Христа'. Топ је експлодирао и убио на месту младог
момка који је стајао поред њега, а самом Гуљајеву разнео ногу. Био је превезен у
пермску болницу, где је након два дана умро у страшним мукама." Како се истицало
у извештају, "Гуљајев у цркву никада није ишао, и никада није вршио хришћанску
дужност светих Тајни исповести и причешћа".
Одлука владике: "Тако је страшно ићи против Бога, против Цркве и благодатног
свештенства! Нека се уразуме сви ђаволом заслепљени оскврнитељи свете наше вере
и нека се у смирењу и покајању обрате милостивом Богу. Сви пак искрени верници
нека помире с Богом оскврнитеље наше вере. Штампати у Епархијским новинама да
би се сви хришћани с тим обавезно упознали".
14. јуна власти су наредиле архиепископу да се јави да би одговорио на нека
питања у вези са оптужбама на његов рачун. Народ, сазнавши за то, почео је да се
скупља на тргу испред саборне цркве. Наређење је морало да се укине, и да би се
народ потпуно умирио, владики су послали упитник за саслушање да га попуни код
куће. Он је одговорио на сва питања и власти су, да би умириле становништво града,
7 Николај Александрович Романов - цар Николај Други

8 Михаил Александрович Романов - велики кнез.
одговориле многобројним изасланствима (једно од њих је било муслиманско) да су
потпуно задовољне одговорима владике. Поверовавши изјавама власти, људи су се
разишли и умиривали друге.
Власти су оптужиле светитеља да је: 1. одлучивао од Цркве све оне који су
насртали на црквену имовину и да је о томе штампао проглас у тиражу од 550
примерака; 2. позивао православне на одбрану цркава и манастира и штампао тај
позив у 550 примерака; 3. разаслао те прогласе преко намесника Пермске епархије;
4. да је "незадовољан претресом извршеним код њега... дозволио себи да 30. априла
ове године пошаље представку губернијском извршном комитету... у којем помиње
наводне незаконите радње ванредног комитета, као и месног извршног комитета"; 5.
"да је он, Андроник, 26. маја ове године са амвона саборне цркве, након читања
Еванђеља о пет губавих говорио проповед отворено контрареволуционарног
садржаја у којој је, између осталог, истакао да је Бог казнио руску државу због
грехова; казна је постојећа власт која под изговором слободе и једнакости уводи
насиље, угњетавања и гоњења..."
Власти су донеле одлуку: "Да позову на одговорност архиепископа Андроника
као оптуженог... због тога што се... 1. издатим декретима... није потчињавао, 2. ...
организовао отпор заосталих и несвесних маса становништва... 3. трудио се да се
супротстави постојећој власти..."
У свом извештају који је послао као одговор архиепископ Андроник је писао:
"Моји прогласи су састављени у пуној сагласности, па чак као извршење одлука
Сверуског црквеног сабора о томе, који у свом саставу заступа три четвртине свих
чланова мирјана из целе Русије. Према томе, суђење мени је суђење Сверуском
црквеном сабору и целом црквеном народу. Зато они који осуђују мене, црквени
сабор и верни народ супротставили су се, па су чак постали и непријатељи целог
верног народа. Такви, ако су православни хришћани, морају знати да су они по 121.
правилу Црквеног Номоканона 'анатемисани и изгнани из Цркве, јер су одлучени од
Свете Тројице и биће послани на Јудино место'.
Поука коју сам изрекао у саборној цркви у Недељу узетог у стварности се нешто
разликује од записа достављача. Рекавши да узети о којем приповеда Еванђеље јесте
цела Русија, цео руски народ којем је због богохуљења и кривоклетства одузео Господ
разум и вољу, и уподобивши њега, народ, с древним градитељима Вавилонске куле
који су зато, насупрот Божијем промишљању о њима, изгубили јединство, и чак
престали да разумеју једни друге и зато се разишли у непријатељској мржњи на
разне стране света, говорио сам: 'И сада су људи усхтели без Бога па чак и из мржње
према Богу да направе рај на земљи, у којем би сви били једнако срећни и блажени.
Али о том безбожном рају сада не може бити два мишљења. Сувише се одвратно у
њему живи. Наша упозорења о том рају раније нису слушали сматрајући их
мрачњачким и заосталим, и називајући нас због тога непријатељима народа,
позивали су на обрачун с нама. А сада су већ без наших речи и уверавања сви доиста
спознали све горке сладости рајског живота без Бога да би попут прародитеља -
Адама и Еве који су због богоборства изгнани из раја Божијег, горко оплакивали
своју беду и све несреће које доживљавају. Као врхунац свега још нам у том рају
прети и смрт од глади, јер код нас више нема хлеба и осуђени смо на гладовање. Али
немојте се усудити да тражите тај хлеб. Ако ви, не желећи да умирете од глади, за
своју малу децу затражите хлеб, оптужиће вас да сте провокатори, саботери,
контрареволуционари, а сви знају како се с таквима треба обрачунати... Али
погледајте како је и сада помешао Господ језике савремених градитеља безбожног
раја. Сада су људи прогласили свете речи и начела живота - једнакост и братство свих
без Бога. Али уместо тога у стварности видимо само ужасну мржњу, сатанско
непријатељство и братоубиство под заставом слободе. Сви већ препознају гнусну
превару и лаж, али су им, као код узетога, ослабљени снага и воља, те ништа не могу
да учине за раскринкавање преваре, за лечење живота. Сваки дан мени се
православни сељаци и појединачно и у скупинама жале на гомиле насилника по
селима који одузимају сада већ и народну својину - парохијске домове, који
забрањују да се крштавају деца, да се људи венчавају и служи им се опело у цркви.
И то уз проглашену слободу савести и веровања! Какво изругивање злих,
распамећених и безумних људи. Али духовно парализовани људи ништа не могу да
учине са таквим дрским изругивањем насилника. Тако богоотпадници и
кривоклетници сами себе кажњавају, да би на делу спознали како се може живети
без Бога и против Бога. Рећи ћу отворено: ово што сада доживљавамо као поредак
новог народног живота јесте најграндиознија контрареволуција. Искрено желећи
потпуни препород народног живота, желим да се то изврши не путем спољашњог
преврата, већ путем унутрашњег преврата, путем дубоког преврата народне душе. А
ради тога из свег срца желим да сада владајући режим још господари извесно време.
Хтели су људи рај на земљи да направе без Бога, онда нека се у пуноћи и изобиљу
наслађују његовим безбројним добрима, нека до самога дна испију сву сладост
савременог безбожног рајског блаженства да би сви затим свесно проклињали на
свим раскршћима то гнусно безбожје. И када људи дођу до те свести, када се
једнодушно покају пред Богом, тада ће Господ и вратити целом народу разум и
вољу. Управо тада ће и спознати истинску једнакост и братство свих слободних људи
пред Богом. Већ постоји почетак покајања, али за сада још увек слабог покајања које
није општенародног карактера. А оно мора бити исто тако опште, какво је било
народно безумље пре годину дана. Томе све нас и води Господ; и чини се, довешће
нас најзад, оном глађу и помором што су већ почели готово по целој Русији и ускоро
ће вероватно постати једина власт над животом и смрћу човечанства. И видим
својим духовним погледом како се кају сви који су сада безумни и у отпадништву
разарају живот Отаџбине. Видим како ће они у потпуној отрежњености припадати
подножју крста Христова који су попљували, с вапајем за Божанском помоћи.
Видим како ће се сви образовани који су развратили неуки народ, који су га гурнули
на безбожност и побуну, али су се сада смирили због невоља које су доживели.
надахнути на свети народни посао пред Богом, носећи овамо свој високи ум и богате
духовне снаге. Нека нам се врате од Бога разум и сила, као исцељеном еванђелском
узетом. Нека се сабере руска народна душа у Богу, да би збацила са себе сав опијум
нашег времена и разборито ишла према животу... У проповеди ја не 'позивам народ
да се обрати попут узетога (а не губавог, као што је погрешно речено у копији
одлуке) Богу да би се све вратило на старо'. Напротив, ја указујем да нас је
богоотпадништво наше у староме и довело до савременог краха у безбожном рају,
где је тако тешко свима да живе услед опште мржње и непријатељства све до
братоубиства. Зато и позивам народ да се обрати Богу и покајању и тврдим да ће
само онда, у Богу, и спознати сви себе у суштини, а не на речима, као једнаке и као
браћу, као слободну децу Божију. Ради суђења мени... неопходно је... укинути декрет
од 22. јануара о слободи савести који озакоњује моју личну слободу 'да исповедам
било коју религију'. Све дотле ја ћу се све до смрти придржавати закона и правила
православне вере коју исповедам. На исто тако чврсту, чак све до смрти, борбу за
веру, за Цркву и за црквену имовину позивам и позиваћу своју паству - верни народ.
То је моја архипастирска дужност која ми налаже да неустрашиво изнад свега
стављам вољу Божију и закон Цркве. И увек ћу тако поступати, онако како су
поступали свети апостоли које су хапсили гонитељи. О апостолима Петру и Јовану у
књизи Дела светих апостола... прича се како ондашње власти, 'позвавши их,
наредише им да нипошто не говоре и не уче о имену Исуса. Али Петар и Јован
рекоше им као одговор: судите, да ли је праведно пред Богом да вас слушамо више
него Бога. Не можемо да не говоримо оно што смо видели и чули. Они пак,
припретивши им, отпустише их, не нашавши могућност да их казне због народа', тј.
бојећи се народа.
...Никакав 'активни отпор непросвећених несвесних маса становништва да се
супротставља одлуци радничко-сељачке власти' ја нисам организовао... Моја дужност
није да поткопавам, већ да јачам веру у народу. То сам чинио, чиним и чинићу све
док ме Господ држи на бранику Цркве. Осим тога, сматрам недопустивом увредом
верујућег народа када истражна комисија револуционарног трибунала народног
суда назива тај верни народ којим ја руководим 'непросвећеним несвесним масама
становништва'. Гласно изјављујем и изјавићу на суду свој одлучни протест против
оваквог тешког вређања верног народа од стране оних који себе називају
представницима народне власти. Осим свега осталог, овакви представници власти се,
ако не лично, онда преко својих агената, увек могу уверити да ме слушају, и оно што
чују прихватају као руководство за извршење, верници свих сталежа и сваког
образовања. Верници који слушају архијерејски глас несумњиво су у стварима вере и
Цркве просвећенији далеко више не само од свих 'свесних другова' који устају против
Цркве, него и од доушника који не разликују еванђелско штиво о узетом од
еванђелског штива о десет губавих...
Поново на сав глас пред народним судом протестујем против неподношљиво
увредљивог назива верног народа 'несвесним слојевима становништва', тврдим да
никада нисам рекао ниједну реч не само о 'повратку старог уређења', него и о самом
том 'старом уређењу', и да сам по дужности архијерејства бранио, браним и да ћу до
смрти бранити веру и верни народ којем стојим на челу, којим руководим и који се
састоји од лица и најпросвећенијих и мало просвећених.
Зато нисам благосиљао, не благосиљам и никада нећу благословити да се
понижавају света вера и света Црква или да се расипа црквена својина - слободни
жртвени принос само верног, а не било каквог народа. Жртвени принос таквог
верног народа и појединаца, као жртва Богу, представља неотуђиву својину целе
Цркве, тј. самог верног народа. Зато сам отворено проглашавао, проглашавам и
проглашаваћу, и пред народним судом да чује цео народ прогласићу да се сви они
који заузимају храмове Божије или отимају нешто црквено или свештено ради
световне употребе и који проглашавају то својином неверног народа, по
непроменљивим и божанским правилима црквеним одлучују од Цркве и наде у
вечно спасење, осуђују се на вечну пропаст и одређено им је место где црв не умире и
огањ се не гаси".
14. јуна губернијски извршни комитет је добио молбу извршног комитета
савеза Пермске епархије да дозволи архиепископу Андронику одлазак у Москву у
вези послова савеза. Власти су то одбиле. У ЧК су се окупили представници власти
и одлучили да архиепископа ухапсе и одмах стрељају9. Расправљали су о томе како
да изврше хапшење. Одлучили су да уведу ванредно стање у граду и да доведу у
стање ратне приправности све постојеће трупе. Начелнику коњичке градске
милиције наредили су да постави по два коњичка милиционера наспрам прозора
свих градских црквених стражарница у случају ако неко од звонара хоће да се попне
на звоник; ако звонар не послуша наређење, издата је заповест да се стреља. Ради
хапшења светитеља било је покренуто око хиљаду и по војника.
Касно иза поноћи 17. јуна одред чекиста је пришао саборној цркви. Поставили
су око саборног трга страже, припремили коње, чекао је кочијаш. Договорили су се
да чим Жужгов изведе архиепископа, одмах довезу фијакер да би се светитељ што је
могуће брже одвезао из града. У мраку одред је пришао архијерејском двору, спољна
врата су била закључана, чекисти су их брзо разбили и ушли унутра. Наишли су на
друга врата. На куцање је изашао вратар.
- Где живи Андроник?
- Горе.
Наоружаног пратиоца су оставили крај спољашњих врата, а Малков,
Иванченко10 и Жужгов11 су се попели у владичине одаје. Владика је заједно са
двојицом свештеника бдео.
9 На састанку су између осталих учествовали и председник Пермске ЦК Малков, Иванченко, Сорокин,

Окулов, Жужгов.
10 Василије Алексејевич Иванченко родио се 1874. године у породици кријумчара, протераног у
Пермску губернију. Радио је у мотовилихинској фабрици. Године 1902. ушао је у РСДРП. За време
немира 1905. године постао је члан револуционарне борбене организације. Године 1907. постао је члан
банде "Шумска браћа"; због разбојништва и пљачке је ухапшен и осуђен на пет година затвора н две
- Који је од вас архиепископ Андроник? - упита предводник.
- Ја сам - мирно одговори светитељ.
Милиционери су изјавили да треба да изврше претрес. Са звоника саборне
цркве се зачу звоно на узбуну и разлеже се пред тргом; али је одмах неколико хитаца
обуставило звоњаву. Владики су наредили да се одмах спусти доле. У мантији, с
панагијом на грудима, камилавком и жезлом у руци изашао је светитељ према
фијакеру који га је чекао. Жужгов је сео поред архипастира, неко од чекиста се
узверао на кочијашко седиште, и фијакер је брзо кренуо према Мотовилихи.
Преостали чекисти су похапсили свештенике који су се налазили у кући.
Ушавши у двориште мотовилихинске милиције, одлучили су да замене коње.
За то време владику су сместили у канцеларију. Телефонирао је Мјасњиков3 и молио
да се одложи стрељање архиепископа пре његовог доласка. У међувремену већ је
почело да свиће, улицама је ускоро требало да крене саобраћај, и убице су се бојале
да иду даље. Мјасњиков12 који је дошао изјавио је да је одлучено да се стрељање
укине. Владика није поверовао.
- Знам да ће ме стрељати - убеђено је рекао он.
Кад је свануло, архиепископа су одвели у просторију парног купатила и
поставили стражара на вратима с наређењем да никога не пушта унутра. Жужгов му
је предложио:
- Можда хоћете супу?
Супа је била скувана у милицијској кухињи и била је с месом. Архиепископ је
одбио. Тада је Жужгов донео хлеба и млека, а сам је отишао у Перм да сазна зашто су
одлучили да не стрељају. Он је био нестрпљив да се што пре погуби светитељ и бојао
године прогонства. Године 1917. постао је начелник милиције у Перму, а од 1920. заменик
председника Пермске Губернијске ЧК. Учесник убиства великог кнеза Михаила Романова. Умро је
1938. године у Перму.
11 Николај Васиљевич Жужгов родио се 1877. године у Пермској губернији у породици
мотовилихинског радника. Радио је мотовилихинској фабрици. За време револуционарних нереда
1905. године био је члан револуционарне борбене организације. Учесник банде "Шумска браћа".
Године 1906. за време пијане теревенке је изазвао тучу која се завршила пуцњавом: били су рањени он
и један од учесника банде. У болници је за време саслушања Жужгов издао онога који је пуцао у њега,
те је тај ухапшен и осуђен на вешање, а Жужгов је постао сарадник полиције. За злочине које је
учинио за време док је припадао банди издржавао је затворску казну у Амурској губернији. Године
1918. бољшевици су га поставили за помоћника начелника милиције мотовилихинске фабрике.
Учествовао је у многим хапшењима и стрељањима. Године 1919. је добио место помоћника начелника
губерннјске милиције.
12 Г. И. Мјасњиков се родио 1889. године. Године 1906. је радио као бравар у фабрици топова у
Мотовилихи. Ушао је у РСДРП. Године 1917. је постао председник Мотовилихинског совјета

радничких депутата. Учесник убиства великог кнеза Михаила Александровича Романова. Године 1921.
ушао је у опозицију према Лењину и зато је био искључен из партије. Године 1923. Мјасњиков је
ухапшен и осуђен на три године прогонства у град Ериван. Побегао је затим преко границе и преко
Персије и Турске дошао у Француску. Радио је у Паризу као шофер. За време Другог светског рата се
вратио у Совјетску Русију и био стрељан.
се да неко не укине пресуду. У ЧК су поново сазвали саветовање и потврдили
стрељање.
У то време у граду се сазнало да су владика и свештеници који су били с њим
ухапшени и да се владика налази у Мотовилихи. Испред зграде милиције почео је да
се окупља народ, захтевајући ослобађање архипастира. Жужгов је наредио да се
разиђу, али људи се нису разилазили и он тада рече:
- Њима треба Андроник, затворите их заједно са Андроником. Ухапшене су две
жене, а остале су растерали. У то време је постало познато да су свештеници
градских цркава и Мотовилихе одбили да служе. Жужговје дошао архиепископу да
сазна узрок. Владика је рекао:
- Одлучили смо да ако некога од свештенослужитеља ухапсе да нико од нас
неће служити.
Увече 18. јуна у Мотовилихинску милицију поново је дошао Мјасњиков. Жужгов
је издао наређење да се припреме коњи и да се архиепископ вози на стрељање. Али
Мјасњиков је почео да се супротставља стрељању владике. Жужгов је почео да се
расправља. Тада је Мјасњиков инсистирао да се ухапшеник одвезе у Пермску ЧК. Ту
се поново расправљало о судбини светитеља. Најзад је Мјасњиков пристао, али ноћ
је већ била на измаку и стрељање су морали да одложе. Те ноћи власти су ухапсиле
тринаест свештеника и ђакона. У ЧК од њих су захтевали изјаву да се обавезују да
никада неће водити агитацију против совјетске власти и да ће ћутати поводом
хапшења архиепископа Андроника.
Цео дан 19. јуна архиепископ је провео у ћелији Пермске ЧК. Џелати су већ и
сами почели да се боје светитеља и, плашећи се његовог утицаја на стражаре,
изабрали су такве стражаре који су налазили задовољство у изругивању и
подсмевању над ухапшеником. Тако је прошао дан. Власти су одлучиле судбину
светитеља, али су се бојале да му то саопште. Увече је председник Пермске ЧК
Малков, знајући занимање свог пријатеља Сивкова за архиепископа Андроника,
позвао овога да присуствује саслушању.
Архиепископ Андроник је ћутке заузео једну фотељу крај писаћег стола. Дуго
није одговарао ни на једно питање, а затим, као да се одлучио на нешто, скинуо је
панагију, увио је у велику свилену љубичасту мараму, ставио испред себе на писаћи
сто, и, обраћајући им се, рекао отприлике ово:
- Ми смо отворени непријатељи и помирења међу нама не може бити. Када не
бих био архипастир и када бих морао да одлучујем о вашој судбини, ја бих, узевши
грех на себе, наредио да вас одмах обесе. Више немам о чему да разговарам с вама.
Рекавши то, он лагано разви мараму, стави панагију, мирно је поправи на
грудима и, сав утонувши у молитву, више не проговори ни речи.
На стрељање светитеља пошли су чекисти Уваров, Платунов и тројица
Летонаца. Између поноћи и један 20. јуна Уваров је ушао у двориште ЧК и наредио
да се изведе архипастир. У обичној мантији, у камилавци, с панагијом на грудима и
жезлом у руци изашао је светитељ. Из подрума је истрчао Жужгов и замолио
Платунова да и њега узму да присуствује на "Андрониковој сахрани". Платунов му је
наредио да седне поред епископа у кочије. Тако пођоше. Путем је светитељ
доброћудно приметио да му је било лакше у мотовилихинској милицији, јер му се
тамо барем нису подсмевали.
У одговору на то Жужгов је злобно затражио:
- Повуците одлуку о штрајку.
Архиепископ одговори - Не, нећу је повући, знам да ме водите на стрељање.
Ишли су Сибирским друмом, прошли су пету врсту и скренули на леву страну
према шуми. Прошавши око сто хвати, зауставили су коње13. Жужгов је одвезао од
фијакера лопате, једну је пружио архипастиру и наредио му да копа гроб. Како није
имао снаге, светитељ је копао споро и џелати су му помагали. Када су завршили
Жужгов је наредио:
- Хајде, лези.
Гроб је испао сувише кратак, светитељ је копао дубље и легао по други пут, али
и тада је био прекратак, те је поново копао продужујући га. Најзад, када је гроб био
завршен, владика их је замолио да се помоли. Џелати су му дозволили. Архиепископ
се молио десетак минута, затим се окренуо на све четири стране - благосиљајући или
можда молећи се за сву пермску паству, џелати то нису могли да разумеју, и рекао:
- Спреман сам.
- Нећу те стрељати, већ ћу те живога закопавати, све док не повучеш одлуку -
рекао је Жужгов.
Архиепископ одговори да никада то неће учинити. И џелати почеше да га
засипају земљом. Жужгов је неколико пута испалио у њега. Тело је било непомично.
Платунов је испалио још два пута. Жужгов још једном у главу - и почеше да
затрпавају.
После погубљења џелати су поделили ствари које су остале од архипастира:
гвоздени часовник, панагију и позлаћени ланчић.
Уочи хапшења архиепископа један свештеник му се обратио с молбом да га
поучи: "Како спасти паству од вукова који је грабе, а сами да не упаднемо у очајање
од поживотињења у народу и предстојеће поруге светиња?"
Владика је одговорио: "Верујте, оче, сва ова безбожност и разбојништво јесте
ђаволски насртај, одвратни напад на руску добру и богобојазну душу. Због
кривоклетства Бог је одузео народу разум и вољу, све док се не покаје... а када се
покаје најпре постепено, а затим у целини, прогледаће сви духовно, осетиће и снагу
и, као Иља Муромец, збациће тај ужас који је прекрио нашу земљу. Ми ћемо својом
чврстом, јасном и сигурном речју разоткривати људима правилан однос према
животу и пре свега према покајању, после чега ће нам се све од Бога вратити
изобилно... Можда тада мене неће бити на овом свету, али ме не оставља нада и
убеђење да ће Русија васкрснути својим повратком Богу. Храбрите све и мирите
13 Сада се то место налази на подручју града Перма.

озлојеђене животом, уливајте у њих начела светлог живота по Христовом Еванђељу.
Наш посао је да сакупљамо стадо Христово, да организујемо живе црквено-народне
снаге по парохијама да би људи који су се разочарали у свакојаке странке, овде, у
Цркви и међу верницима, нашли живо пристаниште и добар спокој. Васкрснуће
душа народна, васкрснуће и тело њено - наша здрава државност. Нека вам помогне
Премудри Господ. Молите се за грешног архиепископа Андроника који призива
Божији благослов".
16 (29) јун
СВЕШТЕНОМУЧЕНИК ГЕРМОГЕН, ЕПИСКОП ТОБОЉСКИ И СИБИРСКИ
Свештеномученик Гермоген, епископ Тобољски (у свету Георгије Јефремович

Долганов) родио се 25. априла 1858. године у породици једноверског свештеника
Херсонске епархије који је касније примио монаштво.
Основно образовање Георгије је добио у духовној школи родне епархије. Затим
је полагао матурски испит у класичној гимназији града Анањева Херсонске губерније
и уписао се на Новоросијски универзитет где је завршио Правни факултет. Ту је
слушао и предавања на Математичком и Историјско-филолошком факултету.
Дубоко религиозан од раног детињства, Георгије је рано осетио тежњу према
подвижничком животу. Одлучујући корак у том правцу помогао му је да направи
архиепископ Херсонски Никанор Бровкович. Коначном избору је допринело и
бављење наукама, јер онога који савесно и смирено тражи истину, науке ће довести
до Бога.
Завршивши универзитет Георгије се уписао на Петроградску Духовну
академију и ту примио монаштво под именом Гермоген. Посвећен у чин ђакона, а
затим 15. марта 1892. године у чин јеромонаха, он се много потрудио као
проповедник, узимајући велико учешће у кружоку студената-проповедника. Након
рукоположења он је својим ревносним богослужењем у академском храму стекао
много поштовалаца. Студенти су видели у њему монаха по призвању и будућег
градитеља Руске Цркве.
Године 1893. јеромонах Гермоген је завршио академију и постављен је за
инспектора, а затим ректора Тифлиске богословије при чему му је додељен и чин
архимандрита. Не желећи да повлађује духу времена које се изражавало у анти-
црквености и недуховности, архимандрит Гермоген je чврсто усмеравао живот
школе у колосек црквености, чији дух се трудио да улије професорима и студентима.
Не задовољавајући се само просветном делатношћу у оквиру богословије, он је
отварао црквене школе и доприносио ширењу мисионарства међу становништвом
пограничног подручја Русије.
14. јануара 1901. године у Петрограду је у Казанском сабору извршена
хиротонија архимандрита Гермогена за епископа Вољског, викара Саратовске
епархије. Чин хиротоније су извршили: митрополити Петроградски Антоније
Вадковски и Московски Владимир Богојављенски, и епископ Гдовски Венијамин
Казански.
Приликом уручивања епископу Гермогену архијерејског жезла, митрополит
Антоније је рекао: "Размишљајући о нашем уласку у нови, 20. век... и нехотице се
заустављамо на спајању у животу и историји привременог и вечног начела,
променљивог и непроменљивог начела... Времена пролазе и смењују се, а Богом
установљени темељи црквеног живота остају непромењени. У том непроменљивом
начелу Божијих речи и заповести се и састоји највиши смисао живота без којег би он
био бесмислен и ништаван."
Том највишем смислу живота - Христу и Његовој Цркви, свештеномученик
Гермоген је служио читавог живота, трпећи гоњења од рођења све до своје
мученичке смрти. Кратко је био викарни епископ, а 1903. године је постављен за
епископа Саратовског и исте године позван ради учествовања у светом Синоду.
Поставши владајући архијереј, он је одмах изнео свој програм: "Радити, радити
и радити на добро пастве, у савезу мира и љубави, у послушности власти, у
потпуном јединству снага и једнодушној тежњи сарадника да донесу корист онима за
које раде". Нарочиту пажњу светитељ је поклонио развоју мисионарства. Грађене су
нове цркве, скитови, молитвени домови и параклиси. У манастирима су увођене
уставне црквене службе и појања, позивана је братија са Атона и из других обитељи
које су се одликовале строгошћу живота и поштовањем устава. Мисионарском раду
епископ је привукао много верника међу којима је било много оних с високим
образовањем. Почело је издавање брошура и летака по питањима вере за широку
распрострањеност у народу, који су се бесплатно делили по црквама и школама.
Организована су религиозна предавања и ванбогослужбени разговори, чији програм
је састављао сам епископ и лично руководио њима.
Често обилазећи парохије своје епархије, светитељ је служио с таквом
побожношћу и молитвеним расположењем, да су сељаци из једног села говорили
свом свештенику: "Наши дедови и прадедови нису овако нешто видели. Никада
нећемо заборавити овакво светло славље, него ће се из нараштаја у нараштај, од
отаца деци, од деце унуцима преносити наше приче о доласку владике Гермогена у
наше село".
За време службе у саборној цркви многи су плакали од ганутости и духовне
радости, тако се дубоко побожно и трепетно молио владика у олтару пред
Престолом Божијим. Сваке среде епископ је служио вечерње са акатистом
Свемилостивом Спасу на којем су појали сви присутни. На тим вечерњима се
окупљало мноштво верника.
За време револуционарних немира 1905. године владика је чинио све што је у
његовој моћи да отрезни народ пометена духа. Упркос слабом здравственом стању,
он је скоро сваки дан вршио богослужења и држао надахнуте проповеди. У њима је
молио и преклињао да се делује на изазиваче нереда мерама саветовања, а ако оне не
донесу корист, да се клоне изазивача јавних нереда, молећи Бога да уразуми
непријатеље Цркве и Отаџбине; при томе не треба нипошто примењивати мере
насиља.
Епископ је говорио: "Чврсто се држи, православна паство, вере Христове као
котве спасења, и Он ће те увести у твоју нову отаџбину... не заборави своју мајку -
Цркву Православну. Она вас неће научити ничем лошем, она ће вас сачувати од
вукова који се у овчијој кожи појављују међу вама... Они обећавају много, али у
ствари, ништа не дају - осим смутње и нарушавања државног уређења. Увек имајте
на уму да су молитва и рад истинска нада истинских синова свете Цркве и наше
земље руске. Памтите увек и то да блаженом животу не воде радости и задовољства,
већ невоље; Царство небеско не можемо достићи широким вратима, већ уском
стазом, уз добровољно ношење свога крста".
За време богослужења су се делили леци религиозно-наравственог садржаја. На
молбу православног становништва града светитељ је држао литије. При томе се
сваки пут број њихових учесника повећавао, и ускоро су оне обухватиле цео град.
За време револуционарних немира епископ Гермоген је предложио радницима
да се окупљају ради решавања питања религиозног и друштвеног живота. Ти
скупови су се одржавали уз његово учешће: на једном од њих је одлучено да се
сагради нови храм који би припадао радницима.
У јануару 1905. године, када су након петроградских догађаја немири и
штрајкови избили и у Саратову, епископ је иступио са објашњењима протеклих
догађаја. Многи радници су били насилно избачени од стране штрајкача с посла и
претрпели губитке; владика им је понудио помоћ - благословио је да се сакупи новац
и у томе је и сам учествовао својим прилогом.
6. фебруара 1905. године светитељ је одслужио помен убијеном великом кнезу
Сергеју Александровичу1, рекавши да су за његову крваву смрт криви не само
терористи него и руско друштво, чији многи чланови мало верују, не извршавају, па
чак и одбацују државне законе и начела.
У свим градским црквама су се за време револуционарних немира по
благослову владике држала свакодневна вечерња богослужења, држане су
проповеди које су објашњавале суштину догађаја и раздавале су се књиге, тако да је
народ прилично брзо схватио суштину догађаја, те су немири престали.
Саратов је и после 1905. године остао град "напредне јавности" и
револуционарне интелигенције; године 1908. саратовска дума је одлучила да назове
две основне школе именом Лава Толстоја. Епископ се обратио губернатору с молбом
да укине одлуку думе, али овај је то одбио.
С великом љубављу и поштовањем односио се према епископу Гермогену свети
праведни Јован Кронштатски који је говорио да је за судбину православља спокојан и
да може мирно да умре знајући да ће епископи Гермоген и Серафим (Чичагов)
наставити његово дело и да ће се борити за православље. Проричући мученичку
смрт светитеља о. Јован му је писао 1906. године: "Ви сте у подвигу; Господ отвара
небо као архиђакону Стефану и благосиља Вас".
Истински пастир, епископ Гермоген, попут светитеља Василија Великог и
Јована Златоуста, није могао да не брани православље од проповеди безбожништва и
разврата које су почеле гласно да се разлежу са позорница.
Иступио је против постављања на сцену у Саратову комада " Анатема" и "
Анфиса" Леонида Андрејева, обративши се с молбом преко предводника племства
1
Губернатор Москве; убио га је терориста Каљајев на путу у губернаторски дворац.
саратовском губернатору да заштити православне,али добио је одговор да "у тим
комадима нема ничега таквог... а и губернатор нема права да забрањује комаде које је
дозволила цензура". Владики је постало јасно да се власт одриче заштите моралних
темеља народног живота, темеља који имају за свој једини извор православље.
14. новембра 1910. године у саратовској саборној цркви епископ је одржао
беседу поводом постављања на сцену комада " Анатема" и "Анфиса", завршивши је
обраћа?Бем световној власти с молбом да предузме све могуће мере да се прекине
огавно богохуљење на позорници (у "Анатеми"), као и огавна проповед разврата (у
"Анфиси").
"Иступајући с пастирском беседом против комада - писао је касније владика -
уопште нисам имао у виду ову или ону њену уметничку вредност, јер је она, по
општем признању, ништавна - имао сам у виду тај комад као гнусну пашквилу
против Божанског Провиђења и свих оних ствари вере које су драге и свештене
сваком хришћанину. Јер већ сама чињеница увреде Божијег Лица и Божијег
Промисла,
Божијег дела у човечанству мора до дубине душе да увреди и разгневи оне
(православне), који малтене на неколико корака од позоришта славе истог Тог
Господа Бога и сва Његова чудесна дела и спасоносно промишљање о човечанству!"
Већина образоване јавности која се још само по имену називала хришћанском,
устала је против владике због његове одбране хришћанске истине и наравствености,
тако да је светитељ морао поново да даје објашњења. "Моје 'иступање' нипошто није
било изазвано некаквом непромишљеном, да тако кажем, стихијском ревношћу -
писао је он - оно као да је било потпуно озбиљан и духовно промишљени корак:
имало је за своју основу углавном каноне свете Цркве и учење Светих Отаца и
учитеља Цркве.
Православна Црква се увек односила негативно према позоришним паганским
представама, а нарочито према онима које су се давале у недељне дане и друге дане
које поштује хришћанска Црква, забрањујући да присуствују на њима не само 'они
који припадају свештеничком чину и монасима' (24. правило Картагинског сабора),
и не само 'деци свештеника' (18. правило Картагинског сабора). У случају да се
позоришне представе и 'представе јавних игара' уопште буду давале 'у недељу и у
друге светле дане хришћанске вере', 72. правило Картагинског сабора препоручује
обраћање хришћанским царевима с молбом да се забране игре у те дане. Исто то
говори и учење Светих Отаца и учитеља Цркве. Каква је корист - говори св. Јован
Златоуст ићи на представе безакоња, посећивати заједничку школу бестидности,
јавну школу неуздржања, седати на седиште пропасти. Неће погрешити онај ко
позорницу, то најпогубније место пуно свакојаких болести, ту вавилонску пећ, назове
седиштем пропасти и школом разврата, и училиштем неуздржаности, и свим оним
најсрамотнијим. Заиста, ђаво убацује град у позориште као у какву пећ, затим је
потпаљује одоздо, не стављајући суво грање, нити нафту, нити кучине, нити смолу,
већ нешто далеко горе од тога - блудне погледе, срамне речи, развратне стихове и
најпоквареније песме'.
'Позориште гаси веру и хришћански живот говорио је о. Јован Кронштатски -
учећи испразности, лукавству (или умењу да се живи у свету), подсмевању; оно
васпитава лукаве синове овога века, а не синове светлости. Позориште је противник
хришћанског живота; оно је пород духа овога света, а не Духа Божијег. Истинска
деца Цркве га не посећују'.
'Позориште је школа овога света и кнеза овога света - ђавола; а он се понекад
преображава у анђела светлости; да би што лакше преварио кратковиде понекад
убаци, рекло би се, и наравствени комад да би сви непрестано понављали и трубили
о позоришту како је оно наравоучитељна ствар и да га треба посећивати ништа мање
од цркве, а можда и више: зато што је тобоже у цркви све једно те исто, а у
позоришту разноврсност и комада, и декорација, и костима, и глумаца".
Епископ Гермоген је припремио и прочитао у св. Синоду извештај, где је
наводио доказе о неопходности да се неки руски писци одлуче од Цркве. На
иницијативу аутора извештај је био штампан и разаслат је члановима Државног
Савета и многим утицајним лицима. Реакција државних чиновника била је
недвосмислено равнодушна. Сви су се малодушно бојали да не погоде друштвене
идоле, иако су многи државни чиновници сматрали себе православнима.
На наредној седници св. Синода крајем 1911. године епископ се оштро разишао
у мишљењима са оберпрокурором Синода В. К. Саблером због покушаја да се у
Православну Цркву уведу чин ђаконисе и чин заупокојеног мољења за инославне.
Епископ је иступио у одбрану црквених канона против оберпрокурора и синодских
чиновника који су често били потпуно равнодушни према судбини православља.
Оберпрокурор Саблер је уз прећутну сагласност архијереја који су сачињавали
Синод истрајао на свом мишљењу. 15. децембра 1911. године епископ Гермоген је
послао телеграм Цару, као врховном заштитнику и чувару темеља православне
државе. Он је писао: "У последње време у св. Синоду журе да што пре оснују неке
установе и донесу одлуке које су отворено против-канонског карактера... Свети
Синод уводи чисто јеретички чин ђакониса... У Синоду је изгласано увођење у
Православној Цркви изразито против--канонског чина заупокојеног мољења
Православне Цркве за инославне јеретике... тиме показујући отворено повлађивање
и самовољно и непромишљено снисхођење према противницима Православне
Цркве."
Оберпрокурор Синода Саблер је поднео Цару извештај с молбом да ослободи
епископа Гермогена од присуства у св. Синоду, наредивши му да се упути у епархију.
7. јануара указ о отпуштању био је објављен преосвећеном Гермогену. 12. јануара
чланови Синода под председништвом оберпрокурора су разматрали телеграм
епископа Гермогена и одлучили "да оптужба на рачун св. Синода од стране
просвећеног Гермогена... јесте неправедна... значи стављање себе у изузетне услове
приликом одбране својих гледишта... и... оцрњивање пред Господарем
Императором одлука и мишљења св. Синода јесте поступак који заслужује осуду."
Епископ је поводом свог отпуштања писао: "Сматрам да су узрок мог
отпуштања углавном оне несугласице које су се догодиле између мене и већине
чланова Синода приликом разматрања најважнијих питања на текућем заседању
Синода.
Више пута сам скретао пажњу члановима Синода на потребу да се размотре
одлуке оберпрокурора, а не само да се оне спроводе у живот у складу са жељама и
мишљењима световне власти, јер сада, када се у Цркви запажа потпуни неред, глас
Синода мора бити чврст, јасан, одређен и строго усаглашен с канонима и учењима
Цркве.
Својим иступањем у Синоду почео сам борбу не против епископа, оних који
заседају у Синоду - њихов положај ја разумем, већ са оним чиновничким односом
према пословима Цркве који се запажа у Синоду током последњег времена, и због
мог критичког односа према пројектима које је покретао оберпрокурор, што се пре
свега није свидело самом оберпрокурору, те је на његов захтев и дошло до мог
удаљавања.
Ако се моје удаљавање доводи у везу с телеграмом, онда је то телеграм који сам
послао Највишој власти (Императору - И.Д.). Подробно сам излагао своја гледишта о
оним питањима која су се разматрала у Синоду и доказивао нужност њиховог
решавања према строго канонским начелима Цркве".
15. јануара Цар је у телеграму на име оберпрокурора захтевао да преосвећени
Гермоген одмах напусти град. Оберпрокурор је пренео епископу да најкасније
следећег дана отпутује у Саратов. Епископ је био болестан и молио је да му се
дозволи да остане у Петрограду још три дана. Али оберпрокурор је то одбио.
Истога дана предвече епископу Гермогену су дошли епископ Полтавски
Назарије Кирилов и епископи Вологодски Никон Рождественски и Кишињовски
Серафим Чичагов и убеђивали га да одмах оде из града у своју епархију.
Сазнавши да архијереј није отпутовао, Саблер је молио Цара да ослободи
преосвећеног Гермогена од управе Саратовском епархијом и да га протера у
Жировицки манастир. Цар је пристао и истога дана, 17. јануара, потписао указ о
његовом отпуштању из епархије са одређењем места боравка у Жировицком
манастиру.
Приближавајући се Жировицама, владика је још из даљине чуо звоњаву звона.
Старешина и братија су изашли да сачекају светитеља. Манастирско двориште је
било препуно народа и обраћајући се свима, владика је рекао:
- Не сматрам себе протераним, већ човеком који жели да се у потпуности преда
служењу Господу Богу.
Населивши се у две мале собе на првом спрату каменог здања, он је увео за себе
уобичајени начин живота подвижника; легао је касно, али је устајао увек у седам
часова и често је служио. На његове службе у манастиру долазило је много народа из
села и из града Слоњима.
Након неколико година, налазећи се у Тобољску у кућном притвору, Цар
Николај Александровнч је молио старешину Саборне цркве Владимира Хлинова да
пренесе епископу Гермогену свој поклон до земље, и молбу да опрости, њему, Цару,
то што га је одстранио са катедре. У одговору владика му је пренео поклон до земље
и са своје стране молио опроштај.
Удаљавање архијереја с катедре од стране световне власти без икакве расправе и
саборске одлуке, као да је Црква била једна од световних установа које спадају у
одређено одељење државног ресора, вређало је епископово срце, као и срца многих
верника, јасно им стављајући до знања да је Сабор неопходан, да је неопходна обнова
патријаршије и укидање оберпрокуратуре.
Светитељу је било жао када је дошао у Жировице, али та туга није била за себе
и за своју судбину, већ за будућност Православне Цркве, Русије и царске породице.
Дешавало се да је, покривши лице рукама, дуго и неутешно плакао, и тада говорно:
- Иде, иде девети талас2; смрвиће, почистиће сву трулеж, сву стареж; збиће се
оно најстрашније од чега се леди крв - погубиће Цара, погубиће Цара, неизоставно
ће га погубити.
За време боравка у манастиру у светитељу је за многе приметно почео да се
испољава дар прозорљивости. У књизи митрополита Мануила Лемешевског "Руски
православни јерарси" о томе се прича следеће.
Једној жени је допуштењем Божијим услед врачања умрла кћи, а друга се
разболела. Мајка је одлучила да пође епископу Гермогену да моли од њега савет и
молитве.
Ујутро је дошла у храм у коме је служио владика. Када се служба завршила, он
је изашао из олтара и упутио се право уцвељеној мајци. Ова није стигла ни да изнесе
архипастиру свој јад, а он јој се обратио и рекао:
- Дошли сте с великим јадом, вама је једна мала ћерка умрла, а друга је болесна.
Мила моја, то су учинили зли људи и Господ је то допустио. Проћи ће мало дана и
та мала болесница ће умрети. Пред саму њену смрт ће вам доћи жена која ће ћутке
ући у собу и после тога ће умрети болесница. Али не узнемиравајте се, без
допуштења Божијег ништа се не дешава.
Његове речи су се у потпуности испуниле. Након неколико дана дошла јој је
непозната жена и одмах изашла. Ускоро је болесна девојчица умрла.
У августу 1915. године епископ је премештен у Николо-Угрешки манастир
Московске епархије.
После фебруарске револуције 1917. године епископ је био постављен на катедру
у Тобољск. Привремена влада, исто као и она претходна, била је незадовољна
храбрим епископом, и 7. септембра 1917. године министар вера је молио св. Синод
2
Највећа опасност, врхунац невоље - прим. прев.
да не пушта епископа у Тобољск, давши му неки налог који би га задржао у
Петрограду или у Москви. Али преосвећени Гермоген је ипак допутовао у Тобољск.
"Ја искрено и из дубине душе захваљујем Свемилостивом Господу што ми је дао да
боравим управо у Тобољску - писао је он касније патријарху Тихону. То је уистину
град-скит, утонуо у тишину и спокојство, барем за сада".
Овде, у Тобољску, светилник Христов је чистотом истинске вере засијао пред
свима. Непоколебиво бранећи истину за време владавине православног монарха, он
се с тим већом ревношћу супротстављао лажи и насиљу државног безбожја. Своју
тобољску паству он је позивао да "сачува верност вери отаца, да не приклања колена
пред идолима револуције и њиховим савременим жрецима који захтевају од
православних Руса брисање и кварење руске народне душе космополитизмом,
интернационализмом, комунизмом, отвореним безбожјем и животињски гнусним
развратом".
Нарочита брига владике били су војници који су се вратили с ратишта.
Искварени бољшевичком пропагандом, они су у суштини били одбачени од стране
друштва, а властодршци су гледали на њих као на оне који се опет могу претворити у
топовско месо, који се могу подстицати на пљачке и разбојништва, да би их тако
крвавим злочинима што јаче везали за себе.
Крајем фебруара 1918. године у архијерејском двору је одржана седница Јовано-
Димитријевског братства под председништвом епископа Гермогена. На скупу је
владика одржао ватрени говор у којем је оцртао психологију војника и ратника,
истакавши да војник страдалник очекује од друштва помоћ, а не осуду, и позвао све
да помогну војницима који се враћају с ратишта. Одлучено је да се у ту сврху
организује посебно одељење при братству.
Епископова брига о војницима довела је бољшевике до беса; они су се трудили
да војнике што више разјаре, а ту се неко о њима брине и пружа им помоћ, позива
их на мир.
Обраћајући се војницима повратницима с ратишта, светитељ је писао:
"Савремени властодршци захтевају од вас да се клањате бездушном идолу, да
презирете Отаџбину и да је уопште и немате, да презирете и да се на све могуће
начине изругујете православно-хришћанској вери и Цркви, да мрзите, прогањате и
некажњиво се ругате православним свештеницима и архијерејима, да ништа не
чините што би могло допринети општем добру, општем миру, како целог
становништва, тако и појединих његових слојева, да се трудите да одмах с великим
гневом нападате и рушите свако добро дело, усмерено задовољавању вапијућих
потреба становништва или појединих његових слојева, да се трудите да што је
могуће свестраније остварујете принцип: што горе, то боље".
У јануару 1918. године донесен је декрет о одвајању Цркве од државе који је
ставио вернике ван закона, а Цркву враћао у време паганске државе.
"Браћо хришћани - обратио се светитељ тобољској пастви након издавања
декрета - Подигните ваш глас у одбрану црквене апостолске вере, црквених светиња
и црквене својине. Чувајте светињу ваше душе, слободу ваше савести. Никаква власт
не може захтевати оно што је супротно вашој вери и вашој религиозној савести!"
Штампани су леци са чланком о декрету, где је његово усвајање окарактерисано
као почетак свирепог гоњења Цркве3. Владика је благословио да се они раздају по
3
Свим православним верницима, нарочито христољубивим војницима, православним сељацима и
радницима.
Објављен је декрет о одвајању Цркве од државе. потпуно нетачно назван "Декрет о слободи савести" у
црквеним и религиозним заједницама.
Према члану 3. декрет наводно има у виду обезбеђивање религиозне слободе верника, а заправо он
покреће гоњење Православне Цркве и то само и искључиво ње, гоњење свирепо и немилосрдно.
У ствари, нико од нас није читао у новинама, нити је од кога чуо да се било где на основу тог декрета
затварају муслиманске џамије, староверски храмови, католичке ип протестантске цркве, али сви
знамо жалосне случајеве пљачкања и затварања православних храмова у неким градовима и
насељима. Светост храмова се скврнави; свуда се пљачкају црквене ризнице, чије се благо скупљало
прилозима верника; богослужење се обуставља; свештеници се лишавају средстава за живот, хапсе се,
прогоне, па чак и убијају.
Безбожни састављачи декрета су извршиоце своје воље пронашли мећу нашим војницима који су се,
из незнања и на подстрек својих руководилаца. усудили да дигну своју руку на светињу својих предака
и почине дело, достојно велике Божије осуде. Они су учинили исто оно штосу учинили и они који су
разапели Христа - али и на њима нека се испуни молитва Христова: "Оче, опрости им јер не знају шта
чине".
Православни хришћани! Ако вам је драга Света Црква, ако у вашим срцима није коначно угушена
вера у Христа коју су вам предали ваши родитељи и коју вам је завештао читав сабор руских светих,
послушајте глас разума и хришћанске савести и схватите да декрет о Цркви садржи у себи очигледну
проповед неверја и представља проглас некажњене и немилосрдне борбе против православне вере и
свих верника.
Антихришћански декрет проглашава "религију за приватну ствар" личну ствар сваког Појединци, али не и
друштва или државе;у тим речима се састоји највећа неистина и највећа штета за сваку религију уопште, а
нарочито за светску хришћанску религију и за Васељенску Цркву Христову, за Сверуску Цркву Православну.
А хришћанска вepa је у суштини вepa друштвена, саборна и васељенска.
Хришћанин се не може спасти сам, одвојено од других: Где je двoje или троје сабрано у моје име, рекао је
Христос, тамо сам и ја међу њима. Хришћанин се спасава у Цркви - у заједници верника: тој црквеној
заједници је дата благодат Светога Духа која дејствује и даје се верним људима само у Цркви, ради
заједничке црквене вере и љубави, ради заједничког добра.
Црквена заједница је слична човековом телу: у телу су сви удови међусобно повезани, они живе и
делују заједно. Када се раскине веза измећу појединих удова, тело се распада и пропада. Исто тако,
пропада и човек, ако одлази из црквене заједнице, ако неће да се спасава заједно с другима, ако жели
да буде аутономно лице, непотчињено духу н правилима црквено законитог јединства свих верника
Хришћани се не могу спасавати без заједничке молитве, без вршења заједничког богослужења, без
општенародног учешћа у тајнама, без вршења заједничким снагама добрих дела: општецрквеног
доброчинства, просвете, старања једних о другима и томе слично.
Декрет проглашава религију за приватну ствар зато што његови састављачи не желе да признају
Православну Цркву за божанску установу, они се труде да је разједине, да разбију хришћане, чак
штавише, да ставе све осумњиче у некакав кућни притвор, са забраном да долазе у храмове на
заједничке црквене молитве, да убију веру у срцима, да их учине безбожницима!
Знајући да Православна Црква не може без храмова да поучава и спасава вернике и да је вера руског
народа тесно повезана с поштовањем црквених светиња, декрет одузима Православној Цркви право да
храмовима и ускоро су се проширили по граду. Сутрадан су му пренели да су
бољшевици неописиво побеснели поводом ширења летака. 11. априла у месним
стиче својину и располаже н,оме и тиме лишава Цркву могућности да гради и одржава храмове, одржавајући
њихову лепоту. Ако декрет буде спроведен у живот, руска земља ће се ускоро лишити храмова којима
се она све до сада украшавала и била славна мећу другим народима: њени храмови ћe се претворити
у рукама безбожника у места за увесељавање или ће доћи у стање потпуног сиромаштва н
запуштености; на њиховом светом месту, по речи Писма, "биће гнусоба опустошења"! Зар су наши
преци градили великим радом и жртвама све те храмове због тога да бисмо их ми, њихови
недостојни потомци, претворили из прекрасног станишта Божијег у пећину разбојничку и уместо
службе Божије приређивали у њима разне представе и игре на срамоту и развраћање руског народа,
на срамоту и подсмех Русији пред очима свих народа света?!
Антихришћански декрет проглашава имовину светих храмова "народном имовином". Али зар
својина наших храмова и до сада није била народно власништво: све што има храм, увек је било ч јесте
власништво целог верног народа, сви верници су доносили своју лепту од чистог срца. добровољно и с
љубављу, доносили су Богу, ради дела Божијег, ради спасења својих душа. Они су знали да је дар
њихове љубави угодан Христу Који је примио изливање мира на ноге своје од жене блуднице, да ће се
тај дар њиховог зноја н труда трошити на дело спасења њихових душа, и да другу намену неће имати.
Они су били у праву: сви приноси њихови су се чували, умножавали и користили само за црквене
потребе.
Нека и сада као н пре имовина храмова буде имовина свих верника, нека они. Верници располажу
том имовином у складу с њеном наменом; право на то им даје црквена власт, а црквени Сабор, чији су
половина чланова мирјани, подробно је одредио и доделио мирјанима право учешћа у располагању
црквеном имовином под руководством црквене власти. Али ви не можете дозволити да црквеном
имовином располажу људи који не припадају Цркви или који су чак потпуни неверници.
Непријатељи Цркве клевећу свештенство: они кажу да је оно пљачкало црквену имовину, да ју је
користило за своје потребе. То је очигледна лаж. Свештенство није корнстило оне дарове који су били
намењени храму, иако је могло, по речи Писма, "да се храни од олтара", живећи од награде за свој рад
коју је добијало од парохијана. Имовином храма оно је располагало уз знање и сагласност лица
изабраних од стране парохијана - председника црквених одбора, чланова старатељства, према 72.
правилу свети.х апостола и 10. правилу Константинопољског двократног сабора. По овим правилима
црквена имовина је Божија имовина н може се употребљавати само за црквене потребе за дела
спасења људи; њена употреба пак за световне потребе се сматра највећим преступом.
Антихришћански декрет нарушава црквена правила: он одузима Божију имовину од храмова, предаје
је у руке световних власти, тиме се свештена имовина светих Божијих цркава претвара у световну
имовину!
Браћо хришћани! Подигните ваш глас у одбрану црквене апостолске вере, црквених светиња и црквене
имовине. Заштитите ваше право да верујете и исповедате вашу веру онако како сте научили из старине,
како су вас научили апостоли, свети мученици, богомудри оци Цркве, хришћански подвижници. Чувајте
светињу ваше душе, слободу ваше савести. Реците гласно да сте навикли да се молите и спасавате у
храмовима, да су вам црквене светиње драже од самог живота и да је без њих спасење немогуће. Никаква
власт не може захтевати од вас оно што је супротно вашој религиозној савести и вашој вери: "Богу се
морамо покоравати више него људима" - тако су говорили свети апостоли, тако морамо да говоримо
и ми. Апостоли су с радошћу страдали за веру. Будите спремни и ви на жртву, на подвиг, н памтите
да је физичко оружје немоћно против оних који се наоружавају силом вере у Христа. Вера брда
премешта, "вера хришћана је победила безочност паганску". Нека буде н ваша вера смела н храбра!
Христос је разорно пакао, разориће Он и лукавства непријатеља наше Цркве. Верујте и непријатељ ће
побећи од лица вашег. Устаните у одбрану ваше вере и са чврстим надањем реците: "Да васкрсне Бог
и развеју се непријатељи Његови"!
новинама они су објавили против епископа претећи чланак. Владики блиски људи
су му рекли да се против њега нешто спрема. Светитељ је као и увек био весело
расположен н није обраћао пажњу на мржњу бољшевика.
У то време су се бољшевици све више спремали за епископово хапшење:
одузели су од становништва три десетине коња и припремили фијакер да након
хапшења одмах одвезу владику из града.
У четвртак, 12. априла, отварајући седницу савета Јовано-Димитријевског
братства, епископ је рекао да на основу података којима располаже, једне од
следећих ноћи ће бити ухапшен и одвезен из Тобољска.
Његове речи су оставиле велики утисак на присутне, те су почели да говоре да
те гласине не одговарају стварности и да се у граду неће наћи рука која ће се подићи
на архипастира. Али тачност података је била доказана и присутнима је овладао
немир; неки чланови савета су почели да настојавају на томе да владика пређе у
Знаменски манастир, недалеко од Тобољска, где је живео викарни епископ Иринарх
Сињеоков-Андрејевски са братијом.
У два часа ноћу епископ је дошао у Знаменски манастир да би размотрио са
владиком Иринархом новонасталу ситуацију. Разговарали су до јутра. Владика
Иринарх је саветовао да се стави под заштиту пастве, објавивши јој да се припрема
насиље. Али средство није било поуздано. Бољшевици ће обавезно изјавити да
никакви њихови планови за архијерејево хапшење не постоје, а проглас ће назвати
агитацијом против власти. Око шест часова ујутру владика је изашао из манастира у
град.
Патријарх Тихон је благословио да се обаве литије у целој земљи. " Ето и нама
ће - рекао је епископ Гермоген - Бог показати дан да одржимо у нашем граду литију,
и ми ћемо испод светих барјака, са светим крстом и светим иконама поћи да
прослављамо Бога у песмама духовним, отворено пред лицем непријатеља вере и
свете Цркве да исповедимо верност вери отаца и Мајци Цркви".
Литија је била одређена на Цвети, 15. априла 1918. године.
Увече 13. априла, за време богослужења у свом придворном храму, светитељ је
рекао да сваког тренутка очекује насиље над собом и да ће до обрачуна вероватно
доћи ове ноћи. Епископови пријатељи, позивајући се на примере из црквене
историје, када су пастири Цркве морали да се скривају од гонилаца, молили владику
да се, барем на неколико часова док се не разјасне околности, сакрије под њиховим
кровом. Он је пристао, одлучивши да избегне хапшење ноћу. Нека га ухапсе дању
пред народом.
Исте ноћи, око једанаест часова, у архијерејском двору се појавио одред
бољшевика.
- Где вам је архијереј? Где је Гермоген? - упитали су они све с којима су се
сретали.
Сви су одговарали да не знају.
Извршен је претрес у оба придворна храма. Летонци протестанти су се шетали
по олтару с капама, дотицали жртвеник и свети престо, подсмевали се
православним светињама. Претпоставивши да се владика можда скрива испод
престола, они су га са смехом гурнули и високо подигли. У четири часа ујутру
претрес у архијерејском двору се завршио и кочијаш, који је по наређењу власти још
од вечери стајао крај архијерејског двора да би одвезао владику, био је отпуштен.
Исте ноћи је извршен претрес у Знаменском манастиру, углавном у одајама
епископа Иринарха и у Михаиловском скиту који се налази на осам врста од града.
Сутрадан, у суботу 14. априла, три члана месног извршног комитета -
Хохрјаков, Писаревски и Дуцман појавили су се у архијерејском двору, где је било у
току заседање епархијског савета и расправљало се о догађајима од претходне ноћи.
Они су хтели да'поразговарају насамо са епископом Иринархом; овај је пристао
под условом да резултати преговора буду одмах саопштени члановима епархијског
савета. Совјетски представници су изразили незадовољство што се епископ Гермоген
скрива и почели су да уверавају да му никаква опасност не прети и да је претрес
извршен искључиво у циљу одузимања докумената.
Владика Иринарх је упитао, да ли су тачне гласине о предстојећем хапшењу
епископа Гермогена и његовом одвожењу у Јекатеринбург, Члан извршног комитета
Хохрјаков је одговорио да су те гласине бесмислица, да никакво хапшење епископу
Гермогену не прети, да им је он потребан само ради саслушања које ће због
наступајућег празника, Цвети, бити одложено до понедељка, али је пожељно да у те
дане ћути поводом претреса и околности које су га пратиле.
Преосвећени Гермоген је дошао у саборну цркву пред почетак свеноћног
бденија. За време богослужења у олтар је ушао члан епархијског савета Гаврилов и
упозорио владику о захтеву власти.
Владика је одговорио:
- Сматрам да у наравственом смислу немам права да говорим са црквеног
амвона о оним скрнављењима која су се догодила приликом претреса у храмовима, а
у своју неповредивост уопште не верујем. Нека ме сутра убију, али ја као епископ,
као чувар црквене светиње не могу II не смем да ћутим.
За време свеноћног бденија владика је одржао проповед коју су забележили
слушаоци. Због важности свега што се тиче успомене на овог свештеномученика,
навешћемо је у целини.
"Благодарим Господа Бога што ме је удостојио да пострадам за Његово свето
Име и Цркву. Моја страдања су се показала ништавним у поређењу са другим
страдалницима за Христову веру. Како се то догодило сматрам за своју дужност да
објасним. И раније сам говорио, и у приватним разговорима и у проповедима, да се
политике нисам дотицао, не дотичем се и нећу се дотицати. Ја је презирем, јер је
сматрам неизмерно нижом од узвишеног Христовог учења. Ја сам само молио и
молићу да се они који су на власти не дотичу Цркве Божије и молитвених скупова.
Имао сам прилике да и под старим режимом будем гоњен због својег одбијања да
понижавам своје узвишено епископско звање и апостолско служење за љубав
привремених земаљских политичких интереса. Због тога сам више од пет година био
заточеник старе власти, али остао сам веран својој истини. Можда ме је због тога
Господ поново удостојио да се успнем на катедру епископског служења у Тобољској
епархији. Ако овде има неког од представника садашње власти, ја у њиховом
присуству изјављујем пред вама, православни, да је мој рад далеко од политике.
Прича се о некаквој мојој преписци с бившим царским домом, али то није истина.
Никакве преписке није било. Али ако би ми се неко писмено обратио с молбом за
моје епископске молитве, неко ко ме одавно познаје, зар сам ја онда за то крив и зар
ја, као епископ, не могу да се молим за све оне који страдају, ма од чега та страдања
потицала4. Покушавају да ме оптуже како сам наводно хтео да стекнем симпатије
војника с ратишта. Оптужују ме што сам давао и своју лепту и сакупљао прилоге у
корист унесрећених војника који су се вратили без средстава с ратишта. Ја сам увек
ватрено волео нашег руског војника. Дубоко га поштујем и волим и сада, упркос
несрећном крају рата, јер је тачно да се та несрећа догодила с допуштењем Божијим
због грехова наших, а не кривицом обичног руског војника испробаног у својој
храбрости. Милиони њих су положили своје животе за спасење Отаџбине. Милиони
су се вратили нарушеног здравља у своје разорене, а често и потпуно осиромашене
породице. Зар сваки од вас не осећа да је дужност свакога човека који је остао у кући
за време рата да пружи руку помоћи осиромашеном војнику? Обраћали су ми се за
помоћ, а и да се нису обраћали, сматрао бих својом дужношћу да им заједно с
паством пружим сву могућу помоћ. Где је ту моја кривица? Судите и сами, колико
су у праву они који виде у мојој помоћи жељу да поткупим војнике. На то сам ја
гледао као на извршење заповести Божије о љубави и узајамној помоћи, а да је било
тако, најбоље је упитати за то оне који су од мене добијали ту помоћ. Али ма шта
говорили и ма шта чинили против мене, Бог им је судија: ја сам им опростио и још
увек им опраштам. Још једном изјављујем да је моја епископска делатност далеко од
сваке политике. Моја политика је вера у спасење душа верника.
Моја платформа је молитва. Са овог пута нећу скренути и можда ћу бити
лишен могућности да ову ноћ спокојно проведем у свом дому..."
Након завршетка свеноћног бденија владика је, окружен гомилом народа,
изашао из саборне цркве и упутио се у свој двор. Због празника и великог броја
људи власти су се бојале да га одмах ту ухапсе: око два часа ноћу донели су му позив
на саслушање у понедељак. Тиме су хтели епископа да умире да се после недељне
службе не би скривао.
4
Ради се о писму једне благочастиве жене с молбом да се моли за Цара с потписом "Марија" у којем је
била наведена и њена адреса. Али представници совјетских власти су мислили да је то "писмо царице
Марије" и у таквом облику су га објавили у новинама "Toбољски радник" у убеђењу да то нико неће
проверавати. Приликом бекства бољшевика из Тобољска ово писмо је заједно с другим епископовим
папирима било бачено као непотребно.
Један од очевидаца, Н. А. Сулима-Грудзински, овако се сећа последњих дана
боравка владике Гермогена на слободи.
- Ја од њих не очекујем милост - рекао је светитељ - они ће ме убити, штавише
они ће ме мучити и ја сам спреман већ сада. Не бојим се за себе, нити због себе
самога жалим, већ ми је жао града, бојим се за народ и онога што ће учинити с њим.
И осенио је себе широким крсним знамењем, пришао прозору архијерејског
двора и побожно почео да благосиља све четири стране града и његове житеље - и
вернике, и гонитеље, и своје будуће убице.
Завршивши благосиљање, он се окренуо, а у његовим кротким очима пуним
љубави блистале су сузе.
На сам дан Цвети, причестивши Светим Тајнама свештенослужитеље и
помоливши се, отишао је на десну страну иконостаса и лагано сео на архијерејски
трон.
Израз лица му је био спокојан, као да је најзад добио одговор на питање које га
је силно мучило.
Позвавши Сулиму-Грудзинског себи, благословивши га, епископ упита:
- Чули сте да организујем литију. Шта ви на то кажете?
Владико, ви ћете себе уништити - одговорио је овај сав збуњен. Одговор није
задовољио епископа, он се нагло подигао, три пут се поклонио светом престолу, и
затим, осењујући се крсним знамењем, свечано, величанствено и надахнуто
изговорио:
- Да васкрсне Бог и развеју се непријатељи Његови!
Према светитељевом наређењу у литији је учествовало цело градско
свештенство. Пред почетак литије одржао је у саборној цркви проповед, позивајући
у њој све православне Русе да узнесу свенародно мољење Господу Богу за спасење
отаџбине од пропасти.
Литија је привукла мноштво верника, створена је свечана молитвена атмосфера.
Црквена поворка се из саборне цркве упутила у део Тобољска који се налази испод
брда. Дошавши до цркве Св. Архангела Михаила, владика је служио молебан и
наредио да се враћају натраг, али су га молили да иде даље централним улицама
града, пролазећи поред свих храмова. На путу натраг, редови верника су постепено
почели да се проређују и на брдо се попело знатно мање народа. На целом путу су
их пратили пешадијски и коњички одреди црвеноармејаца, наоружани до зуба.
Литија се завршила у пола пет увече. Архипастир је био веома уморан и лагано
ишао окружен богомолницима, упућујући се свом двору. Пред улазом у двор
пришао му је војник. Био је без оружја и упорно је молио владику да га прими.
Епископ је дуго одбијао, позивајући се на умор. Овај се није повлачио и владика је
најзад упитао:
- Ви,вероватно, хоћете да ме ухапсите?
- Не брините, нећемо вас хапсити - улагивачки је изговорио војник - Видите да
немам чак ни оружје. Ствар је у томе што је део војника за вас, а већина против. Ми
хоћемо да вас заштитимо од насиља. За то време он је направио знак, и иза хрпе
наслаганих дрва појавило се мноштво војника који су кундацима почели да растерују
вернике. Народ је појурио према архијерејском двору, али војници су препречили
пут, те је само око тридесетак људи успело да дође до зграде. Окупљени око улаза су
осетили да се нешто лоше спрема. Чули су се повици:
Шта хоћете да учините с нашим епископом? Не дамо га! Неки су запевали: "Да
васкрсне Бог". На звонику поред архијерејског двора огласило се звоно за узбуну.
Бољшевици су отворили ватру по звонику и оборили звонаре. Једна монахиња је
потрчала на звоник саборне цркве, али војници су је сустигли и кундацима збацили
са степеница.
Саборни трг су опколили летонски стрелци и почели су да га чисте од народа.
Чуле су се псовке на рачун владике.
Владика се нашао опкољен војницима дошавши до собе за пријем, упитао их је
шта им треба. Један од њих је изашао напред и прочитао наређење о кућном
притвору епископа.
- Али за шта сам крив? - упита светитељ - У политику се не мешам и нисам се
мешао. Говорио сам и старој власти да не чини насиље над Црквом, и због тога сам
био заточен пет година у манастиру. Исто то молим и сада.
- Шта га слушате - повика неко од бољшевика, - Ухватите га одмах и готово.
Међу верницима се зачуше протести и војници почеше да умирују гомилу,
уверавајући да ће епископ бити здрав и читав и да ће се као и пре молити са својом
паством.
Одмах после тога бољшевици су наредили да сви буду истерани напоље. Када је
светитељ остао сам, опхођење с њим је постало грубо и изазивачко. Осећајући се
уморно и болесно, хтео је да узме лек. Војник који је стајао поред њега, уперио је
револвер у њега и рекао даје забрањено лечити се за време хапшења. Затим је
епископу било наређено да се одмах спакује.
Владика се пресвукао, исповедио се код јеромонаха Германа који је служио при
владичанском двору и изашао на трем, где су га већ чекали коњи. Под стражом је
био допремљен у штаб црвене армије.
Ушавши након архијерејевог одласка у двор, економ је угледао два непозната
човека од којих је један скривао испод шињела футролу са епископовом панагијом.
Отац економ је покушао да задржи лопова, али војници су му припретили
стрељањем ако се буде бунио и ако буде подбуњивао народ "лажним гласинама".
Вест о епископовом хапшењу брзо је обишла град и власти су пожуриле да
предузму мере у случају избијања народног незадовољства. Био је прекинут
саобраћај између горњег и доњег дела Тобољска, по улицама су почеле да се крећу
патроле које су растеривале окупљене скупине грађана.
Епископ Иринарх је након завршетка вечерњег богослужења у Знаменском
манастиру одмах пошао у извршни комитет да би се обавестио о догађају, и ако је
могуће, олакшао судбину ухапшеног владике.
Председник трибунала Дегтјарев је позвао у својству обавештеног лица некаквог
Крекова.
- На основу чега је ухапшен хришћански епископ и то после обећања да неће
бити узнемираван саслушањима два дана? - упитао је владика Иринарх.
- Епископ је за време свеноћног бденија 14. априла одржао изазивачку
агитациону проповед.
- На основу расположивих података проповед није садржала ништа
криминално и одликовала се умереношћу тона - успротивио се владика.
- Велику улогу је одиграла литија - рекао је Креков.
- Како ја схватам, литија је била најбоље средство за умирење народних маса,
када су верници видели да је епископ Гермоген здрав и читав и да слободно иде у
поворци улицама града, па су, дакле, све гласине о опасности која епископу прети и
о насиљу које му се припрема, лишене основа.
- Можда сте ви и у праву, али су литијом били незадовољни месни Јевреји који
су почели да подбадају војнике против епископа.
- На основу чије одлуке је епископ лишен слободе? Присутни нису одговорили
и владика је захтевао да телефоном разговара с председником совдепа Хохрјаковом и
упитао га је:
- На основу чије одлуке је епископ Гермоген затворен?
- Одлука је донесена, а чија је - није важно - одговори Хохрјаков.
- То је веома важно, јер о догађају морам хитно да обавестим најсветијег
патријарха, а ипак је и вама важно да информације које ћу саопштити одговарају
стварности.
- Е па, рецимо да сам ја донео одлуку, мени је дато то право бесно одговори
Хохрјаков.
- Молим вас да ми дозволите да посетим затвореног епископа.
- Два-три дана епископу никога неће пустити. А када то буде могуће
обавестићу вас телефоном.
Сутрадан после хапшења епископа Гермогена Тобољски извршни комитет је
обавестио житеље града и околине да је његово хапшење изведено из политичких
разлога и има за циљ очување јавног реда и поретка, а епископу блиски људи не
морају да се брину, јер је тај поступак према њему само упозорење
Комисија коју је формирао патријарх Тихон за истраживање насиља које је
причињено епископу Гермогену, замолила је Тобољски извршни комитет да јој
пошаље документарни материјал на основу којег су састављене оптужбе против
владике.
Нови председник извршног комитета Дислер је одговорио да је епископ
Гермоген ухапшен одлуком Централног извршног комитета као црностотинаш и
погромаш, али да немају никаквих документарних података који разобличавају
његову криминалну делатност.
Бољшевици су одузели осам коња од сељака села Анисимово и у један сат ноћу
тајно одвезли владику Гермогена из Тобољска у Тјумењ путем који је због пролећних
киша био непроходан. "Ко год вам крене у сусрет, пуцајте" такво је наређење било
издато стражарима. Кочијаши су дошли до Иртиша. Пролећна поплава је била
толико велика да је било незамисливо прелазити реку на коњима.
Епископ је изашао из кочија и пошао пешке преко реке у пратњи стражара
који су му се целим путем подсмевали.
У Јекатеринбург је владика дошао 18. априла и одмах је смештен у затвор близу
Сенског трга, поред цркве Св. Симеона. Врата ћелије су водила у посебан ходник,
под правим углом према главном ходнику и одвојен од њега слепим вратима са
резом. Надзор администрације је био врло строг, ћелија је била стално под
катанцем, могао се пронети само ручак који се достављао из месног женског
манастира, вода за чај и једна или две књиге наравствено-религиозног садржаја, али
за то је требала сваки пут дозвола комесара.
За време једне од првих шетњи владике комесар Оплетин је наредио да се сви
затвореници оставе у ћелијама, а у шетњу да се пусте само епископ и нека жена.
Затим се заједно са стражарима комесар подсмевао епископу и његовој принудној
сапутници говорећи свакојаке гадости специјално за затворенике који су гледали из
својих ћелија двоспратног затворског здања. После тога владика је одбио да иде у
шетњу.
У затвору је светитељ или читао, или писао, али се највише молио и појао
црквене песме. Читао је првенствено Нови Завет у преводу Константина
Победоносцева и житија светих.
Милошћу Божијом му је успело да преко старца стражара Семјона Баржова
успостави преписку са свештеником Симеоновске цркве Николајем Богородицким, а
преко њега са епископом Јекатеринбуршким Григоријем Јацковским и делегацијом
која је дошла у име епархијског сабора - протојерејем Јефремом Долгановом,
братом епископа Гермогена, свештеником Михаилом Макаровом и адвокатом
Константином Александровичем Мињатовом.
Ево неких веома карактеристичних редова из епископових писама који сведоче
о његовом непромењеном молитвеном расположењу.
"Скоро сваки дан сам на Литургији у храму угодника Божијег Симеона,
Верхотурског чудотворца. Како? За време звоњаве у мислима крај жртвеника
помињем све оне који се увек и сада помињу, живе и покојне.
После звоњаве 'За све' изговарам: 'Благословено царство' - а затим целу
Литургију до отпуста; и занимљиво је да ми је 'достојно и праведно' успевало да
певам или изговарам баш када звоне за 'достојно'".
Упркос тешким затворским условима и поодмаклим годинама, владика је био
бодар духом и добродушно је подносио искушења. Био је свим задовољан и срдачно
је захваљивао за бригу коју су му поклањали његови блиски људи.
Тешећи своју "побожно вољену и незаборавну паству" владика је писао:
"Драги у Господу!
Нека вас утеши, просветли и развесели Господ. Поново вас из свег срца молим,
не тугујте због мене поводом мога затварања у тамницу. То је моја духовна школа.
Хвала Богу Који даје тако мудра и благотворна искушења мени коме су крајње
потребне строге и јаке мере утицаја на мој унутрашњи духовни свет...
Упоредо с тим та видљива и привидно веома тешка искушења чине у суштини
природни и законити круг услова и околности, нераскидиво повезаних с нашим
служењем. Молим само ваше свете молитве да бих поднео ова искушења управо тако
као да су од Бога послана, с најискренијим побожним трпљењем и простодушним
благодарењем Господу Свемилостивом... што сам се 1) удостојио да пострадам за
служење које ми је Он поверио, и 2) што су страдања тако дивно смишљена (иако их
чине непријатељи Божији и моји) ради унутрашњег, скривеног, људском погледу
невидљивог потреса од којег лењ и сањив човек постаје свестан и забринут, почиње
да се отрежњава, да буде будан не само у спољашњем животу, него најважније у свом
унутрашњем животу у области духа и срца; од тих потреса (између живота И смрти)
не само што се просветљава унутрашња дубока свест, него и јача и учвршћује се у
души спасоносни страх Божији тај дивни васпитач и чувар нашег духовног живота...
Зато доиста слава Богу за све... Ако је Господу угодно, И учини вам да ускоро поново
ступим у служење, слава и велико благодарење Богу, а ако не, нека буде Његова
Премудра Света Воља и Промишљање".
У затвору је владика написао патријарху Тихону писмо у којем је изложио све
догађаје и смирено га молио да га остави на Тобољској катедри, а боравак у затвору и
свако друго насилно задржавање ван епархије сматра продужетком служења.
Делегација која је дошла у име епархијског сабора почела је да ради на
ослобађању епископа уз кауцију.
Совјет депутата је тражио за кауцију своту од сто хиљада рубаља.
Сазнавши то, владика је написао:" Драги у Господу, о. Николају, о. Јефреме, о.
Михаиле и Константине Александровичу!5
Милост Божија да буде са свима вама. Сазнао сам да је моје ослобађање могуће
под условом залога, тачније откупа (јер 'једном дат новац више се не враћа натраг'
како се свуда каже) од сто хиљада рубаља!!!
За мене је то свакако огромна количина новца; сто рубаља ја бих још и дао од
своје старе и мршаве плате - чак можда и до триста рубаља (то је крајња граница).
Ако ме паства буде откупљивала, какав сам ја онда 'отац' који ће уводити децу у
такве огромне трошкове уместо да за њих стиче или да им даје. То је нешто
неспојиво с пастирством. Ја уопште нисам преступник, тим пре нисам политички
5
Протојереј Николај Богородицки, протојереј Јефрем Долганов, свештеник Михаил Макаров и К. А.
Мињатов.
преступник... Затим, може ли се зајемчити да ме они, узевши сто хиљада, неће
поново ухапсити већ сутрадан...
Ако сам ја 'преступник' за њих из црквене средине, да ли ће ме они престати
сматрати таквим сами преступајући сва правила и законе црквене, рушећи Цркву и
приморавајући ме да иступам у одбрану Цркве?"
Обласни народни комесаријат је почео да се цењка и смањио је своту откупа на
десет хиљада рубаља. Новац је уз помоћ месног свештенства добијен од велетрговца
Д. И. Полирушева и предат властима. Хохрјаков је дао признаницу за добијени
новац, али уместо да пусте епископа, власти су похапсиле чланове делегације:
протојереја Јефрема Долганова, свештеника Михаила Макарова и Константина
Мињатова када су ови дошли да траже његово пуштање на слободу и изгледа да је
њихова мученичка смрт претекла светитељеву смрт.
Од владике Гермогена су се трудили да сакрију хапшење депутације, али је он
ускоро наслутио право стање ствари." Драги оче Николају - писао је он - много сам
узнемирен за моје госте и заступнике што већ много дана од њих немам никаквих
вести. Заиста се бојим да их нису ухапсили због мене непотребног..."
Велика и непрестана брига за светитеља било је причешће Светим Тајнама.
Мисао о таквој могућности дао је о. Николај Богородицки.
Владика је у поруци од 27. маја одговорио: "(Добио сам) Вашу најрадоснију
истински пасхалну вест о могућности да издејствујете за мене или да 1) одем у храм
(што је неупоредиво боље у оваквим околностима) ради причешћа светим
Христовим Тајнама или 2) да Ви дођете код мене са Светим Тајнама..."
Дозвола за причешће у ћелији добијена је уочи празника Св. Тројице.
На дан Светога Духа након завршетка Литургије о. Николај је узео Свете Дарове
и заједно са тројицом клирика упутио се у затвор. Владика Гермоген их је давно
очекивао. Када је почела исповест, троје појаца закључаних у малом ходнику, чули су
плач и уздахе светитеља.
После причешћа служили су молебан на којем је било дозвољено да
присуствују и други затвореници. Епископ је служио с великим молитвеним жаром.
Нарочито је био дирљив тренутак када је након завршетка молебана давао сваком
благослов и опраштао се. Говорио је присутнима: "Зар је ово затвор? Тамо где је
апостол био затворен, то је био затвор, а ово је благодарење Господу, школа
побожности!"
Сви су плакали. Дирнути владика, радујући се као дете, захвалио је клирицима
за њихов труд и упркос на одлучном одбијању, приморао је хоровођу да узме
неколико рубаља "и да их појцима".
Сутрадан предвече, епископ Гермоген је одвезен из затвора. С њим су заједно
одвезли још неколико људи међу којима и свештеника села Каменског
Јекатеринбуршке епархије Петра Карелина, бившег жандармеријског подофицира
Николаја Књазева, гимназијалца Мстислава Голубева, бившег шефа полиције
Јекатеринбурга Генриха Рушинског и официра Јершова.
На железничкој станици рођаци су се заувек опростили од ухапшених, само
епископа Гермогена нико није пратио. Али то га није нимало растужило, он је
схватао да им свима ускоро предстоји мученички крај и, спремајући се за њега, био је
духовно чврст и савршено спокојан.
Ноћу 13. јуна воз је дошао у Тјумењ и затвореници су пребачени на брод
"Јермак". Следећег дана увече брод се зауставио крај села Покровског и ту су све,
изузев епископа и свештеника пребацили на брод "Ока", затим су их искрцали на
обалу и стрељали.
Спремајући се за окршај с трупама Сибирске владе, бољшевици су правили на
броду " Јермак" утврђења и приморали епископа и свештеника да на њима раде.
Владика је био одевен у мантију сиве боје, кафтан од сирове свиле са широким
кожним појасом, а на глави баршунасту скуфију. Био је физички изнурен, али снага
духа га није напуштала. Вукући земљу, тестеришући даске и забијајући их ексерима,
владика је све време певао пасхалне песме.
15. јуна у десет часова увече епископа и свештеника су пребацили на пароброд
"Ока". Прилазећи покретним бродским лествама светитељ је тихо рекао кормилару
брода " Јермак":
Пренесите, слуго крштени, целом великом свету да се за мене помоли Богу.
На броду су ухапшенике ставили у прљаво и мрачно бродско складиште; брод
је пошао низводно у правцу Тобољска. Око поноћи бољшевици су извели о. Петра
Карелина на палубу, везали му два тешка гранитна камена и бацили га у воду. Око
пола један ноћу епископа Гермогена су извели из бродског складишта на палубу. До
последњег тренутка се молио. Када су џелати везивали конопцем камен, он их је
кротко благословио. Свезавши владику и привезавши му на кратком конопцу камен,
убице су га бациле у воду. Пљусак воде од пада тела заглушио је дивљи кикот
зверски помахниталих људи.
Чудо и посебно промишљање Господње пратили су свештеномученика и после
смрти. Његове часне остатке вода је изнела на обалу и 3. јуна су га пронашли сељаци
села Усољског; сутрадан их је сахранио сељак Алексеј Јегорович Марјанов на месту
налажења; ашовом пресекавши конопац Алексеј Јегорович је положио у гроб и
камен.
Ту је епископово тело остало до 21. јуна, када су га ради истраге ископале судске
власти Сибирске владе, а затим је било превезено у село Покровско и смештено у
привременом гробу на Покровском гробљу. 23. јула тело је поново било прегледано
и чланови комисије су дошли до необоривог закључка да пред њима заиста леже
часни остаци свештеномученика Гермогена Тобољског. Након завршетка прегледа
остаци су у литији били пренесени у црквену припрату и положени у привремени
гроб.
27. јула епископово тело је извађено из земље и пренесено у Покровски храм,
где су га свештенослужитељи обукли у архијерејске одежде; затим је у литији уз
огроман број верника пренесено на брод "Алтај".
Пришавши месту, где су били пронађени светитељеви часни остаци, пароброд
је пристао уз обалу; одслужили су помен и на месту првог гроба свештеномученика
поставили велики дрвени крст са натписом: "Овде су 3. јула 1918. године пронађени
часни остаци мученика епископа Гермогена, убијеног 16. јуна 1918. године за Веру,
Цркву и Отаџбину".
Сутрадан увече брод је пристао код Тобољска. На пристаништу је сандук са
светитељевим телом дочекала литија свих градских цркава и више хиљада верног
народа.
Последњи пут је обишао свештеномученик у литији своје пастве улице
катедралног града, и најзад је сандук с његовим телом смештен у Софијски Успенски
сабор. Тамо је стајао пет дана, не одајући никакав задах труљења. Уочи погребења
паства се дуго опраштала од свог архипастира, с највећом побожношћу целивајући
руке мученика који и након свог престављења није престајао да је благосиља на
подвиг неустрашиве одбране црквених светиња православне апостолске вере.
2. августа после божанствене Литургије епископ Иринарх је уз саслужење
огромног броја свештенства, у присуству војних и грађанских представника
Сибирске владе и мноштва молнтвеннка извршио чин погребења.
Свештеномученик Гермоген Тобољски је био погребен у гробници која је
саграђена у параклису св. Јована Златоуста на месту првог гроба св. Јована,
митрополита Тобољског.
31. јул (13. август)
СВЕТИТЕЉ ВАСИЛИЈЕ, ЕПИСКОП КИНЕШЕМСКИ
Епископ Кинешемски Василије (у свету Венијамин Сергејевич Преображенски)

родио се 1876. године у граду Кинешми Костромске губерније1 у породици
свештеника Сергија и његове жене Павле и своје хришћанско васпитање у целости је
дуговао родитељима. Очишћење ума и срца Тајнама и молитвом - у томе је био
смисао и циљ земаљског живота супружника И зато су се родитељи трудили да
заштите децу од утицаја света, знајући како је тешко ишчупати из срца трње грехова
и страсти, ако је оно већ ухватило корена.
Сав начин живота који је окружавао дечака од детињства био је сличан
монашком. Ни новости, ни сплетке, ни испразни разговори нису пробијали кроз
високи плот њихове куће коју је деци било забрањено да напуштају. И детету је била
радост када је њихову кућу посећивала сиромашна братија и поклоници. На сам дан
његовог крштења, када су Венијамина донели из храма кући, дошла им је старица
путујућа поклоница која је, погледавши дечака, рекла: "Биће то велики човек". Било
је и других предзнака његове изузетне будућности.
После завршетка гимназије Венијамин се уписао на Кијевску духовну академију
коју је завршио 1901. године у звању кандидата богословља и био постављен за
професора Вороњешке богословије. Занимајући се од своје младости за хришћански
подвиг, он пише дисертацију под називом "О скитском патерику" за коју му је
додељено звање магистра богословља. У Вороњежу је Венијамин проборавио до
1910.године.
Знајући савршено како класичне, тако и нове европске језике, Венијамин је ради
дубљег проучавања европске културе отпутовао у Енглеску и 1910-1911. године
боравио у Лондону. Након повратка у Русију постао је професор страних језика и
опште историје у Миргородској мушкој гимназији. Године 1914. Венијамин је
прешао у Москву и постао професор латинског језика у Петровској гимназији.
Предавање га је толико одушевило да је завршио Педагошки институт, коначно се
определивши за професију педагога. Али Господ је одлучио другачије.
Једном, када је дошао у госте родитељима у Кинешму, Венијамин се договорио с
друговима да се провозају чамцем по Волги. Већ када су били далеко од обале,
чамац се изненада преврнуо. Венијамин се помолио, молећи Господа да му поштеди
живот, обећавајући да ће се посветити служењу Православној Цркви. У том тренутку
угледао је дебелу дугачку даску, и ухвативши се за њу испливао.
Ускоро после овог случаја Венијамин се вратио у завичај, у Кинешму, и октобра
1917. године постао чтец у Вазнесенској цркви, где је служио његов остарели отац.
Памтећи завет који је дао Богу, он поче да проповеда у храмовима Кинешме и у
1 Данас Ивановска област.

њеној околини. Схватајући да без тачног и дубоког разумевања Светог Писма неуки
човек лако може да постане плен варалица и лажних учитеља, Венијамин је почео
да организује православне кружоке у којима се проучавању Светог Писма придавао
велики значај.
Године 1918. почео је да путује по парохијама епархије. Једном се после службе
у селу Захарјевском Венијамин обратио с беседом парохијанима у којој је објашњавао
читање из Светог Писма, а затим је свратио у кућу Ане Васиљевне Частухине у
суседном селу Балахонка. Тамо су ручали, попили чај и поразговарали. И мада
Венијамин Сергејевич још увек није постао свештеник, разговор с њим је оставио на
Ану и све присутне такав утисак, да су одлучили да по његовом савету организују у
свом селу црквени кружок. У Аниној кући је почела да се окупља омладина, певале
су се молитве, читало се Еванђеље. Народ је срцем осетио да им је Венијамин
понудио оно најпотребније, оно без чега је немогуће живети. У кружоку су се читала
житија светих, певале су се црквене песме и у народу омиљени духовни стихови.
Венијамин је знао: ко воли духовно, ко је већ осетио радост и мир који долазе од
Господа, такав никада неће заменити ту радост за греховне утехе пролазног света. И
зато се у сваком човеку пре свега трудио да пробуди интересовање и жеђ према
духовном.
Почетком 1918. године власти су забраниле предавање веронауке у школама, и
тако се светлост Христовог учења насилно одузимала из дечјих срдаца. Венијамин је
почео да учи децу у Вазнесенском храму.
16. јула 1920. године Веннјамин је био рукоположен за свештеника у граду
Костроми од стране митрополита Серафима Мешчерјакова. Убрзо након овога је
умро његов отац, протојереј Сергеј и о. Венијамин је примио постриг са именом
Василије - у спомен Василија Великог; 19. септембра 1921. године је хиротонисан за
епископа Кинешемског, викара Костромске епархије. У хиротонији су учествовали:
митрополит Серафим Мешчерјаков, митрополит Јеротеј Померанцев и
архиепископ Севастијан Вести.
Рукоположен за епископа, појачао је подвижничке напоре. Одрекавши се било
какве својине, населио се на крају града у малом парном купатилу које се налазило
на имању удовице Ане Александровне Родине. Никакву имовину или покућство
светитељ није имао, спавао је на голом поду, ставивши под главу цепаницу. Свој
подвиг је скривао од људи, примајући госте у канцеларији куће поред Вазнесенске
цркве. Купатило се налазило далеко од храма. Свако јутро, још пре свитања, владика
је ишао пешке кроз цео град у храм н враћао се кући касно увече. Више пута су га
пљачкаши заустављали на улици и он им је са кроткошћу и љубављу давао све што је
имао; ускоро су почели да га препознају и нису га узнемиравали.
Осим свакодневних црквених служби за време којих је обавезно проповедао,
светитељ је исповедао, обилазио куће свих којима је била потребна његова помоћ с
речју утехе, посећивао манастире и кружоке које је основао, а који су били разбацани
по епархији.
У дане великих празника светитељ је служио у саборној цркви, а сваки четвртак
свеноћна бдења у Вазнесенској цркви. Народ је волео та свеноћна бдења, посвећена
успоменама на страдања Господња и у великом броју се окупљао на њима. Нарочито
је много било радника. Неки од њих су живели у околини града; они су стајали дуго
на служби, па су се касно ноћу враћали кући, а ујутру су рано ишли на посао; но,
тако је била велика благодат црквене молитве да људи нису осећали умор. Сам
светитељ је читао акатист страдањима Господњим, и у храму је била таква тишина
као да у њему није било ниједног човека, а у најдаљем куту храма се чула свака реч.
Проповеди епископа Василија су привлачиле у храм све више људи. Неки су
потпуно мењали начин живота; неки су, следећи пример светитеља, раздавали
имовину сиромашнима, посвећујући живот служењу Господу и ближњима.
Светлост вере је обасјавала и невернике. Како год се односио неки човек према
хришћанској вери и Православној Цркви, скоро сваки је осећао да реч коју је
изговорио епископ одговара унутарњим захтевима душе, враћа јој живот, а животу
обасјавајући смисао.
Катарина Александровна Книшек није могла ни да претпостави да ће доћи
време када ће се обратити Богу и да ће живети изразито црквеним животом, јер је
до 36. године стекла укорењене навике нецрквеног живота. Рођена је у Петрограду,
деда јој је био пореклом из Чешке, али се већ отац осећао као рођени
Петрограђанин. Поштујући највише од свега образовање, родитељи су дали
Катарину на Високе женске студије на којима је она са успехом завршила
историјско-филолошки факултет. Године 1920. је с мајком отпутовала из Петрограда
који је разорила револуција у Кинешму. У цркву Катарина није ишла и све црквено
било јој је несхватљиво и туђе. Али ускоро је чула да у граду служи необични
епископ који говори необичне проповеди. Радознала, Катарина је пошла у храм.
Проповед коју је чула била је заиста необична и показивала је у проповеднику
човека талентованог и широко образованог. Катарина је дошла још једном, па затим
још једном, а затим је почела да иде редовно у храм. Пред њом се отворила
свељудска дубина Православља. Катарина се чудила: како она то брзо постаје
црквени човек и унутарње се мења. Ускоро се упознала лично са епископом.
Увидевши у Катарини човека изузетних способности, он јој је предложио да постане
председник црквеног савета вазнесенске општине. Од тог доба она је постала његова
најближа помоћница.
У Вазнесенском храму парохијани, председник црквеног одбора и свештеник
били су једнодушни с владиком. Тих година тамо су служили свештеник Николај
Панов2, ђакон Јован Груздев и чтец Василије Поспелов. Председник црквеног
2Свештеник Николај Иванович Панов родио се 1884. године у селу Хемилово Шишкинске општине
Костромске губерније. Служио је у Вазнесенском храму у Кинешми. У јулу 1928. године позвали су га
у ГПУ и понудили да постане обавештајац, али он је категорички одбио, рекавши да постати
обавештајац значи издати веру православну ради које је он спреман да претрпи било која мучења. 12.
октобра 1928. године био је ухапшен. На саслушањима се држао храбро, и одбацујући оптужбе
одбора био је Григориј Фјодорович Иванов, а за време његове дуготрајне болести -
монахиња Агнија (у свету Анастасија Захаровна Орлова), бивша благајница
Успенског манастира у Кинешми пре његовог затварања. У храму се држало
свакодневно богослужење и две Литургије, а владика је увек служио позну Литургију
без свештеника и ђакона.
За кратко време владика је организовао кружоке у Кинешемском, Јурјевецком,
Вичушком, Семјоновском, а затим и у Вјазњиковском округу. Само оних кружока
које је он лично посећивао било је више од десет; други су се организовали по
његовом благослову.
Мисионарска делатност епископа изазивала је код власти велико узнемирење.
Али повода за хапшење светитеља није било. И тада су власти почеле да шаљу у
храм људе, налажући им да за време проповеди епископу постављају искушавајућа
питања да би се владика довео у заблуду. Владика је унапред знао да таквих људи
има у храму, и унапред је давао одговоре на многа њихова питања. Разобличени
својом савешћу, схватајући сву беду свог положаја, они су напушталн храм, ништа га
не упитавши.
Као истински пастир, светитељ је чувао своју паству од сваке врсте зла и заблуда.
Ако би сазнао да неко од његове духовне деце мисли погрешно, журио је да тог
човека посети.
Недалеко од града Вичуге живела је тих година старица Марта Лаврентјевна
Смирнова. Она је била строга подвижница. Од детињства водећи богоугодни живот,
последњих 22. године била је тешко болесна, али је непрестано захваљивала Господу
и Он јој је дао дар расуђивања који су многи користили.
Сазнавши да старица прима код себе људе који се налазе у духовној заблуди,
владика се упутио у Вичугу, успут посећујући духовну децу.
Тек предвече је дошао до старичине келије. Она је била пуна народа и светитељ
је замолио све да изађу да би остао насамо с Мартом Лаврентјевном и њеном
келејницом.
- Хоћу да испитам - рече он - да ли си у прелести или не. Сазнао сам да те
посећују неки људи из Иванова који те по целом граду хвале као светитељку.
Међутим, они су неправославни. Ако будеш наставила општење с њима, искључићу
те из свог кружока.
Без колебања је старица пристала да прекине општење с јеретицима.
Код једне духовне кћери светитељеве - Евдокије - у поноћ је испред иконе
почело само од себе да се пали кандило. Очигледно да ме то Господ позива да
устанем на молитву - помисли она, али и сумњајући да ли да прихвати ту појаву као
написао је у записнику: "Не признајем никакву кривицу и нисам био члан никаквих организација
антисовјетског карактера". Био је осуђен на три године прогонства у Сибир. Године 1932. о. Николај се
вратио у Кинешму, радио је као улични чувар реда н вршио требе по кућама. Године 1933. поново је
био ухапшен и осуђен на пет година логора. Казну је издржавао у Рибниској колоннјн. Умро је на
робији од претешког рада и глади 1937. године.
благодатну или као лажну. А дух преваре је већ срцем осетила - ето, вели, ти си таква
молитвеница да ти и кандило Сам Господ пали.
Следеће ноћи Евдокија је позвала своју познаницу Катарину Дмитријевну. Али
и у њеном присуству се кандило упалило. Тада је позвала да преноћи код ње и трећу
сведокињу. И у њеном присуству се догодило исто - у поноћ се кандило само од себе
запалило. То је коначно уверило Евдокију да прихвати појаву као благодатну.
Саслушавши је, светитељ строго рече:
- Не, та појава није благодатна, већ је од непријатеља, а због тога што си је
прихватила за благодатну, налажем ти епитимију годину дана не приступај
причешћу Светим Тајнама. А кандило се више неће палити.
И заиста, од тога дана кандило се више није палило.
У лето 1922. настало је јеретичко црквено учење - обновљенаштво. Свуда по
земљи обновљенаши су заузимали храмове, истеривали православне свештенике и
архијереје које су совјетске власти хапсиле и убијале. У оним парохијама где су храм
заузели обновљенаши, светитељ је благословио свештенике да не напуштају своју
паству, а Литургију да служе на сеоским трговима. Пример таквог служења он је
лично давао и на тим службама су се окупљале стотине и хиљаде људи.
С највећим страхопоштовањем светитељ Василије је служио Литургију; често су
за време вршења проскомидије саслужитељи видели да су му низ образе обилно
текле сузе. Једном од својих блиских људи причао је да је за време Литургије
пређеосвећених дарова, када хор пева "Сада силе небеске", својим очима видео
небеске силе како предстоје пред престолом у облику белих голубова.
Ускоро се после хиротоније владика Василије упознао са својим будућим
келејником Александром Павловичем Чумаковом који је делио с њим муке
прогонства и робије. Касније је, у прогонству, митрополит Казански Кирил Смирнов
о њему говорио: "Видео сам много келејника, али таквога као што је Александар
Павлович нисам видео. Благо владики Василију".
Александар Павлович Чумаков се родио 1891. године у селу Анапољ
Палкинског среза Костромске губерније у сеоској породици. Родитељи су имали
окућницу и газдинство, али је земља била слаба, те је отац допуњавао приходе
молерским радовима. Образовање је Александар стекао у сеоској школи села
Васкрсења-Пенке. Марија Андрејевна, мајка Александра Павловича, била је дубоко
религиозна жена и трудила се да од детињства улије деци љубав према Богу и
Цркви. Када је Александар напунио 22. године она је настојала на томе да он пође
старцима у Оптинску пустињу н да узме од њих благослов за каснији живот. Када је
ишао у Оптину, пролазећи поред познатих села, девојке су истрчавале на пут да би
му се подсмевале: - гле, монаха! Александра су збуњивали подсмеси. Слушајући, он
је све ниже обарао главу, а образи су му се покривали руменилом; да није било
мајчиног благослова који он није смео да прекрши, сигурно би се вратио.
Али када је Александар дошао у Оптину, био на служби, чуо оптинско појање,
његово мучно расположење је прошло. Срцем је осетио да је нашао своју истинску
отаџбину. Александар је остао у Оптини и проживео тамо око годину дана.
Проживео би и дуже, али почео је Први светски рат и њега су позвали у војску. Није
морао дуго да ратује: ускоро је доспео у заробљеништво, бежао, био ухапшен, сурово
пребијен, бачен у затвор, али он је поново бежао, поново био ухваћен и претучен и
затворен.
У заробљеништву га је за време тешког рада угледала богата Немица и,
успламтевши страшћу према њему, понудила му да се њоме ожени. Александар је
одбио, она је покушала да га наговори, али наговарања нису имала успеха и онда је
она почела да га приморава силом и претњама на наложништво. Али и ту је одолео
храбри војник Христов. Видећи да његовом животу прети опасност, побегао је и
овога пута му је успело да дође до Отаџбине. Рат се у то време већ претворио у
грађанске немире и Александар Павлович је добио благослов у Оптинској пустињи
да ступи као чтец у храм села Пољки.
Године 1922. на архијерејској служби у Решемском манастиру куда је
Александар Павлович дошао да види необичног архијереја, ишао је поред епископа
Василија, појао заједно с њим и свидео му се.
- Александре Павловичу - рече владика - дођите код мене да служите као чтец у
храм Вазнесења.
- Добро, владико свети, али пре тога ћу само отићи до старца Анатолија
Оптинског да узмем од њега благослов.
- И ја сам био код старца Анатолија - одговори светитељ - али он је већ умро.
- Благословите, владико, да будем ваш чатац - одговори Александар Павлович,
поклонивши се светитељу.
Године 1922. у Доњем Поволжју избила је глад од које су свакодневно умирале
хиљаде људи. Власти су одлучиле да покупе децу која су остала без родитеља и да их
разместе по разним градовима у дечје домове. Нешто пре Васкрса довезли су такву
децу у Кинешму. Сазнавши за то, светитељ се после богослужења обратио народу с
проповеђу, позивајући на помоћ гладнима:
- Ускоро ће наступити празнични дани пасхалног славља. Када дођете с
празничне службе и седнете за сто, сетите се тада и гладне деце...
Многи су после те проповеди узели децу у своје породице. Сам епископ је у
дому своје парохијанке, Валентине Арсењевне Аљтовске, направио сиротиште у
којем је смештено осам девојчица. Не желећи да оптерећује постарију домаћицу,
епископ је изнајмио жену да ова пази децу. Често их је посећивао, понекад остајући
ту и да преноћи, али ни тада није кршио своје правило - легао би на под у кухињи и
стављао цепаницу под главу.
Дубоки аскета и подвижник, светитељ је био једноставан и пун љубави у
општењу. Када је владика ишао по епархији и посећивао кружоке, глас о његовом
доласку се ширио брзо, људи су хитали да се виде с њим и атмосфера је ту одмах
постајала топла. Гости су се смештали где је ко могао. Владика је често седао на под и
певао духовне песме, свирајући на цитри. И толико је било једноставности и љубави
у његовим проповедима, еванђелским беседама и појању, да се и он чинио као каква
свирала духовна у рукама Божијим. Нико од присутних није хтео да се ти разговори
заврше. За многе је сусрет с владиком постао звезда водиља за цео каснији живот.
Ускоро је Господ почео да открива околним људима да је дао Своме слуги
благодат не само у проповеди, него и да његову молитву чује и испуњава.
Једна девојка је доспела у тешке неприлике и, наговорена од стране ђавола,
улазила у стање све већег очајања; ствар је дошла дотле да је одлучила да се убије.
Добри људи су је довели светитељу коме је она све испричала. Он је ћутке саслушао
њену исповест и на растанку ју је благословио и пољубио у главу. Истог трена јој је
нестао терет у души и ишчезле су мучне мисли које су је опседале толико времена.
Једном су епископу дошли супрузи који су почели да се жале да немају децу и
да моле да се за њих помоли. Он се помолио. Ускоро им се родила кћи.
Једна жена се тешко разболела од дизентерије. Болест се нагло развијала и њено
стање је на крају постало критично. Поставши свесна да умире, позвала је светитеља
да је причести пред смрт. Владика Василије је дошао у кућу болеснице. Четворо
малолетне деце је стајало око мајке. Дубоко саосећање и жалост су обузели
светитељево срце и он је почео пламено да се моли Богу да жени дарује живот.
Помоливши се, исповедио ју је и причестио. Од тога часа жена је почела да се
опоравља, потпуно је оздравила и умрла је у дубокој старости.
Понекад су за безнадежно болесне родитеље долазила деца. Једном је у
светитељеву келију покуцала девојчица. Отворио је врата и препознао ју је, јер је
долазила код њега у храм да учи веронауку. Целим путем девојчица је горко плакала,
а када га је угледала - своју последњу наду - расплакала се још више: код куће је
умирао њен отац којег је она много волела. Светитељ је одмах кренуо самртнику,
затекавши га у стању агоније. Епископ је почео да се моли. Затим је дао самртнику
Свете Тајне и, препустивши остало вољи Божијој, отишао. Настао је преокрет
болести, болесник је брзо почео да се опоравља и ускоро је оздравио.
У селу Велизанец у председника црквеног одбора Василија Панфилова,
светитељевог духовног сина, цела породица је оболела од тифуса. Болест се отегла,
час би настало побољшање, па би опет постало горе, али од оздрављења није било
ништа. Саопштише о томе светитељу који је у том тренутку био у Вичуги.
Напољу је било јесење невреме, падала је киша и већ се ближила ноћ када је
светитељ изашао из града. Далеко и тешко је било ићи пешке по киши, по мраку и
блатњавом путу. Тек у дубокој ноћи епископ је дошао до куће председника црквеног
одбора. Исповедио их је, сви су се причестили и владика је кренуо даље. Након
његовог одласка, кроз неколико дана, цела породица је оздравила.
Светитељ је имао дар прозорљивости.
Једном су га молили да рукоположи неког човека у свештенички чин.
- Причекајмо - одговори владика.
Испоставило се да је тај човек био болестан и касније је полудео. Други пут
дошла је код владике жена да моли благослов за одлазак на пут.
- Не - рече светитељ - ти сада треба да се помажеш јелејем и да се причестиш.
За време помазивања јелејем почео је да јој се одузима језик и ускоро је умрла.
Једна жена је молила владику да је благослови да једе храну у време Великог
поста једном дневно.
- Не, то ти не благосиљам, једи два пута дневно, јер ти неће бити довољно хране
до Васкрса.
Догодило се то да су јој се почетком Великог поста разболеле обе снахе, те је
морала не само да негује болеснице, него и да се бави њиховом децом и стоком. Сада
је имала једва снаге да управља газдинством.
Мање од две године прослужио је светитељ на катедри и 10. маја 1923. ухапшен
је и протеран у Зирјански крај у насеље Уст-Кулом на две године. Овамо су били
протерани митрополит Казански Кирил Смирнов, епископ Новоторшки Теофил
Богојављенски, епископ Петерхофски Николај Јарушевич, свештеник из Великог
Устјуга Михаил Шилов и из Петрограда свештеннк Петар Ивањицки. У Уст-Кулому
је у пролазу боравио епископ Ковровски Атанасије Сахаров. Митрополит Кирил је
поклонио епископу Василију своју архијерејску одежду коју је овај, поштујући
великог светитеља, брижљиво чувао и пред смрт је благословио да се исече на делове
које је раздао својој духовној деци као светнњу.
Прогнани архијереји и свештеници су вршили службе у малој брвнари у тајги.
После Литургије архијереј, чији би био ред, држао би проповед. По општем
мишљењу, по благодатној снази и дубини речи, изнад епископа Василија био је само
митрополит Кирил.
Ускоро је овамо дошао келејник владике Василија, Александар Павлович,
добровољно поделивши с њим тегобе прогонства.
Познанство и заједничко живљење у прогонству с митрополитом Кирилом
оставило је у епископовој души неизбрисив утисак. Упознавши се с митрополитом,
немогуће је било сумњати у његову праведност. Гледајући га, служећи с њим,
живећи поред њега, он није сумњао - то је истински учитељ и чувар вере
православне, стуб савремене Цркве, и зато су тако значајна била његова
размишљања о вери и савременом стању Цркве. Митрополит је уживао ауторитет
православног богослова, потврђен благочашћем личног живота.
У мају 1925. године прогонство се завршило и владика Василије се вратио у
Кинешму. О свом повратку је обавестио своју духовну децу, и она су, окупљајући се у
мањим скупинама, почела да му долазе у Вазнесенску цркву; ту је после вечерње
службе, исповедао. Исповест је трајала дуго, до касно у ноћ, много се накупило
нерешених питања. Светитељ није пожуривао исповеднике, давао је место деловању
Бога и Његове благодати.
Ни у односу на службу, ни проповед и ни у чему светитељ није изневеравао
своја правила и Црква је у Кинешми почела брзо да расте.
На Божић 1926. године власти су, узнемирене растењем и јачањем Цркве,
захтевале да епископ напусти град. Александар Павлович је предложио да оде у
његов завичај у село Анапољ да би тамо сачекао док не прођу зла времена. Владика је
пристао.
За две недеље Александар Павлович је уредио малу кућу. У кући је био
направљен мали престо и ту су се вршила свакодневна уставна богослужења. Служио
је владика с Александром Павловичем и нико са стране на њиховим службама није
присуствовао, јер је близу њих био православни храм, где је служио светитељу
близак свештеник коме је Александар Павлович био некада чтец.
Тако је у готово потпуној усамљености епископ проживео око пола године, а
затим је отишао у Саров да се помоли крај моштију преп. Серафима; био је у
Дивејеву, одатле је отишао у Нижњи Новгород, где је заједно са замеником
патријаршијског месточувара митрополитом Сергијем Страгородским и епископом
Александром Шчукином учествовао у хиротонији јеромонаха Николаја Голубева за
епископа Ветлушког. Митрополит Сергије је саопџгтио владики Василију о
премештају епископа Вјазњиковског Корнилија Собољева на Јекатеринбуршку
катедру и да га верници из Вјазњикова моле да дође код њих. Уосталом, додаде он.
ви ћете се сматрати Кинешемским, а Вјазњиковска катедра ће вам бити привремена.
"Прихватио сам ово постављење - писао је епископ Василије митрополиту
Кирилу - због дужности послушања, иако је наравно, тај премештај био дочекан у
Кинешми с великом жалошћу. Кинешемци и сада стално траже мој повратак, али за
сада без приметног успеха. Ја лично не ропћем, иако жалим за завичајем. Изгледа да
је тај премештај био неопходан ради мог унутарњег духовног живота, а спољашњи
узроци вероватно и нису тако битни. Господ боље од нас зна шта чини и ја могу само
да се приклоним пред премудрошћу и брижном добротом Промисла који не
управља светом по људским мерилима. Помолите се, драги Владико, да ми Господ
помогне да се односим према новом послу с претходним осећањем интересовања и
учешћа. За сада се осећам спокојно; духовне деце за сада немам, јер нисам сигуран да
ћу дуго проборавити овде. Административних брига је такође врло мало, јер
викаријат обухвата свега 70 парохија (у Кинешемском је било 160). Остаје ми много
слободног времена за молитву и личне послове што ми је веома драго.
Александар Павлович живи са мном у истој соби. Шаље Вам поздрав, захваљује
за поздрав и моли благослов и молитве. Нека Вас сачува Господ, драги Владико! Од
свег срца Вас грлим и желим бодрости и здравља. Да ли Вам је нешто потребно?
Пишите. Опростите, благословите, помолите се.
Искрено љубећи ваш епископ Василије".
У Вјазњицима епнскоп је наставио посао који је започео још у Анапољу. Одавно

је желео разговоре које је водио у храму и у кружоцима да прикупи и објави у једној
књизи. Рукопис књиге је предао поверљивим људима у Кинешми и они су га руком
преписали.
Почетком 1927. године епископ Атанасије Сахаров је послао владики у Вјазњике
свог келејника јеромонаха Дамаскина Жабинског с поруком - хоће ли владика
Василије да прихвати привремену управу над Владимирском епархијом, због тога
што је он, епископ Атанасије, ухапшен и не може да настави служење.
Заменик патријаршијског месточувара митрополит Сергије Страгородски био
је ухапшен и на управу Православном Црквом је ступио архиепископ Серафим
Самојлович. Епископ Василије му се обратио због решавања овог питања, али је
владика Серафим Владимиру послао епископа Дамјана Воскресенског, а владику је
поставио на Ивановску катедру. Али он није имао могућност да користи то
постављење. У то време су светитељеве проповеди и његова духовна непоколебивост
почеле да привлаче у храм мноштво народа и власти су протерале владику у
Кинешму. Ту је служио неколико месеци, а онда су власти захтевале да оде.
У јуну 1927. године владика Василије је дошао у Кострому, где је проживео око
годину дана. Његова главна брига су била духовна деца, о сваком је хтео да зна све и
није пропуштао прилику да поучи и духовно подржи свакога од њих. Преписка с
њима одузимала му је много времена и није се могла слати поштом. Епископ је давао
писма свом ипођакону Василију Смирнову, овај их је одвозио Катарини Книшек и
она их је разносила по адресама, са своје стране скупљајући писма владики.
Године 1928. епископ је пошао у Јарослављ да поразговара с митрополитом
Агатангелом о питањима црквеног живота. С њим се срео у храму куда је овај дошао
да се помоли. Митрополит је предложио епископу Василију да остане у Јарослављу
као викарни архијереј. Владикаје то одбио.
У августу те године епископ се вратио у Кинешму и након месец дана је био
ухапшен. Заједно с њим су били ухапшени свештеник Вазнесенске цркве Николај
Панов и председник црквеног савета Катарина Книшек. Ухапшене су послали у
Ивановски затвор. Сваке недеље је ишао Александар Павлович у Иваново с понудама
за затворенике Оптужени нису признали кривицу. Иследник је питао епископа о
његовом односу према декларацији митрополита Сергија. Епископ је одговорио:
У својој оријентацији ја сам у потпуности делио и делим принцип лојалности
према совјетској власти, који представља суштину садржаја декларације
митрополита Сергија; такве сам одговоре давао својој Вазнесенској општини и
декларацију је општина потписала.
Око пола године епископ Василије, свештеник Николај Панов и Катарина
Книшек су провели у Ивановском затвору и били осуђени на три године прогонства.
У прогонство је владика ишао у робијашком транспорту и у Јекатеринбургу се у
ћелији етапног затвора срео с епископима Амвросијем Пољанским и Прокопијем
Титовом.
Светитељ се населио у малом селу Малоречка у тајги, 25 километара од
окружног града Таборово Јекатеринбуршке области. Александар Павлович је и овде
поделио с њим тешкоће прогонства. Заједно су направили у кућици престо, епископ
га је осветио и свакодневно је вршио богослужење.
Молитва и тежак рад у шуми - био је то живот сличан скитском с најстрожим
уставом. Александар Павлович је још ловио рибу и правио дрвена корита.
Међусобно су разговарали мало и ретко. Понекад су за време одмора одлазили у
шуму. Жубори у мраку речица. Гори ватра, осветљавајући усредсређено владичино
лице, његова душа је утонула у молитву. Потпуно их опкољава шумски мрак;
Александар Павлович хоће да проговори, али, погледавши владику, не усуђује се да
га узнемирава.
У усамљености, молитви и раду прошло је три године и већ се завршавала
четврта. Епископова мисао је била склона томе да овде остане заувек.
Али испоставило се да се ни прогонство није могло слободно бирати. Тек што
се спремио да моли месне власти за дозволу да остане, оне су већ саме почеле да
траже од њега да оде.
- Дозволите ми да останем - замолио је.
- Не, овде не можете. Одлазите. Можете да одете у било који град, осим
забрањених.
- Морам да размислим - рекао је светитељ и изашао на улицу келејнику који га
је очекивао.
- Но, Александре Павловичу, куда ћемо отићи?
Ја вам не заповедам, владико свети, ви сами бирајте Светитељ се замисли. Куда
да иде? Какво место да изабере као место изгнања? Разорени Саров... Дивјејево...
Оптинску пустињу. О Оптинској пустињи, о свом боравку у њој Александар
Павлович је често причао светитељу и овај је волео да слуша о тој обитељи коју је
толико волео руски народ. Волео је да слуша о послушањима које је вршио
Александар Павлович.
- А пекар Фотије коме си помагао у Оптинској, одакле је био родом?
- Из Орела.
- Но добро, поћи ћемо у Фотијев завичај.
У Орел је епископ дошао у септембру 1932. године. Одмах му је дошла из
Кинешме монахиња Виталија3 и довезла мноштво писама. На нека је он сам писао
3 Монахиња Виталија (у свету Фјокла Ивановна Кузњецова) - монахиња Успенског манастира у

Кинешми. У.хапшена поводом "случаја" епископа Василија, она је током првих дана затвора од
збуњености и не познајући праву механику истраге, давала опширне изјаве, објашњавајући
иследницима да је она заиста "следбеница епископа Василија", да се после његовог хапшења учесници
кружока и даље окупљају час код једних, час код других. "С епископом Василијем ми смо одржавали
и одржавамо везу. Он руководи нама и зна како живи наша заједница". Уосталом, у томе што су се
они окупљали заједно да се моле и по прилици разматрали догађаје црквеног живота, мати Виталија
није налазила ничег злочиначког и антидржавног. После месец дана затвора она је схватила праве
циљеве истраге. На саслушању је изјавила:
- Код епископа Василија Преображенског у граду Орелу сам била, доносила сам му писма и новац. Од
њега сам такође односила писма за чланове кружока. Више од мене ништа није тражио. Даље изјаве
одбијам да дајем.
- Зашто? - упита иследник.
одговоре, а на нека је давао одговоре усмено да би други записали и предали их.
Мати Виталија се кратко задржала код епископа. Док је он писао писма, она се
одмарала, а затим је наређивао да се не задржава и пође натраг.
До децембра је епископ живео сам, зато што се Александар Павлович задржао
на Уралу, очекујући када ће се успоставити зимски пут да би повезао ствари из
забите тајге.
У селу Наволоци где је епископ имао кружок, храм су заузели обновљенаши, а
православни - пре свега епископова духовна деца почели су да иду у храм села
Семигорје, где је служио свештеник Павле Никанорович Берјозин. Он се није лично
познавао с епископом Василијем, али је био његов велики поштовалац и увек га је
помињао на богослужењу, чак и онда када је након епископовог хапшења
упражњена Кинешемска катедра. На саслушањима је говорио иследницима:
"Сматрам епископа Василија стубом Руске Православне Цркве и праведником". Отац
Павле је био добар проповедник и за време његових богослужења храм је увек био
пун. Достављачи су подробно обавештавали власти о црквеном животу у Семигорју.
У децембру 1932. године ГПУ је ухапсио о. Павла и ђакона Василија Магера, а многе
су почели да позивају на саслушања.
У марту 1933. године епископ је добио обавештење да у Кинешми саслушавају
његову духовну децу, да су неке већ ухапсили, а иследници их испитују о владики. 31.
марта владика Василије и Александар Павлович су били позвани у Орловски ГПУ,
ухапшени и послати у робијашком транспорту у Кинешемски затвор.
Иследници ГПУ су испитивали свакога ко је иоле познавао епископа. Одговори
неких од њих су достојни поштовања. Марија Марова се суочила с безбожном
влашћу први пут 1921. године, када јој је било 16 година. Радила је као
дактилографкиња у среском извршном комитету, и одбијала је да ради у дане
црквених празника. Ухапсили су је, судили јој, али суд ју је тада ослободио оптужбе.
Ухапшена други пут 1933. године, на питања иследника она је одговорила:
- С епископом Василијем сам се први пут упознала 1920. године, певала сам у
његовом хору и учествовала у његовом религиозном кружоку. О осталим
следбеницима епископа Василија одбијам да дајем обавештења. И уопште одбијам
да потпишем на саслушању било шта и не желим да објашњавам зашто.
Александра Павловича су испитивали о његовим односима с владиком. Овај је
одговорио:
- Године 1922. ступио сам у службу епископу Василију Кинешемском код којег
се све до данас налазим као келејник и пружам му у свему сву могућу помоћ.
Иследник се занимао за подробности, нарочито у односу на друге људе.
Александар Павлович је покушавао да одговори, али ускоро се уверио да је
- To је моја ствар; и одбијам да дајем било каква објашњења.

Истрага је оптужила монахињу да је "као активна следбеница епископа Преображенског васпитавала
у антисовјетском духу чланове кружока; као нелегална веза између кружока и изгнаних, скупљала је
средства за помоћ прогнанима".
иследника немогуће задовољити, што му више човек говори то више он пита и то све
на штету људима, и зато је одлучно одбио да одговара:
- Одбијам да дајем изјаве поводом случаја. По својим религиозним
хришћанским убеђењима нећу никога да издајем, те зато било какве одговоре који се
тичу овог случаја одбијам да дајем.
Испитивали су епископа Василија је ли истина да сматра совјетску власт
краткотрајном. Владика је одговорио:
- По мом убеђењу, совјетска власт је привремена власт и зато у идеју коју
спроводе совјетска власт и Комунистичка партија о изградњи социјализма-
комунизма ја не верујем... то се неће остварити. Комунизам може бити остварен
само делимично. Потпуно остварење је немогуће услед унутрашњих
противречности...
Занимали су се за епископов однос према совјетским установама. Владика је
одговорио:
- Колхозе, синдикате и слично ја сматрам само као облике организације рада
који су с религиозне тачке гледишта сасвим допустиви, барем у садашњим
приликама. Борба против религије која постоји у тим организацијама допуштена је
вољом Божијом, ради испробавања морално-религиозног живота народа. У овом
периоду испробавања народа несумњиво ће доћи до раскола у народу на вернике и
невернике. При томе се верници могу наћи у мањини. Али упркос томе Црква ће
победити и врата паклена је неће надвладати.
Иследник се занимао када ће то бити. Епископ је одговорио:
- Победа Цркве Христове ће уследити тек после завршног периода светске
историје.
Владика је оптужен да је "као противник совјетске власти, оријентишући се на
рестаурацију државне власти, 1918. године створио мрежу контрареволуционарних
кружока - филијала ИПЦ (Истинска Православна Црква - И.Д.), чији је задатак био
да кроз религиозно антисовјетско васпитање религиозних маса свргне постојеће
уређење... организовао је и васпитавао кадрове тајног мољења монаштва... Постигао
је да у низу сеоских совјета Кинешемског округа дође до опадања раста
колективизације, до масовних немира и одласка старих радника из производње".
У јулу 1933. године епископ Василије је био осуђен на пет година затвора у
поправно-радном логору. Заједно с њим осуђено је једанаест људи, међу њима
свештеник Павле Берјозин, Александар Чумаков и монахиња Виталија - на пет
година, а Марија Андрејевна Дмитријева и њена сестра Јелисавета на три године
логора4.
4 Марија Андрејевна Дмитријева родила се 1899. године у селу Иљино Костромске губерније. У
младости је ослепела. На саслушањима се држала врло храбро. "У овом тренутку немам никакве везе
са епископом Василијем... - изјавила је она - Суворова Фјодора Павловича са салаша Макарјиха
познајем добро... Како сам се и преко кога сам се упознала с њим нећу рећи... У Суворовљевој кући
није било никаквих мољења. Нисмо се молили чак ни појединачно... Разговора... осим о нашим
Казну је владика издржавао недалеко од Рибинска на изградњи канала.
Александар Павлович је упућен у логор код Мурманска.
Верници су посећивали владику, довозили му храну и новац. Године 1935. код
њега је дошао у посету јеромонах Дамаскин, келејник епископа Атанасија. Разговор
се одвијао у присуству стражара и није се могло много причати. О. Дамаскин је
саопштио да је владика Атанасије ухапшен, а он сам је, бојећи се хапшења, прешао
из Владимира у Рибинск.
Александар Павлович је ослобођен из затвора годину дана раније; у пролеће
1937. године је дошао у Рибинску колонију да посети светитеља и замоли благослов
да пође митрополиту Кирилу Смирнову у Средњу Азију, где се овај налазио у
прогонству. Био је то изузетан случај када је могао преко поузданог човека много
тога да пита митрополита, тим више што су упорно колале гласине да је
патријаршијски месточувар митрополит Крутицки Петар Пољански умро. Али
виђење с Александром Павловичем било је изненадно и кратко и владика ништа
није стигао да запише и само је усмено замолио да пренесе митрополиту поздрав.
Александар Павлович је нашао митрополита Кирила у селу Јам-Курган
Чимкентске области и боравио код њега неколико дана. Митрополит се занимао за
све, и Александар Павлович му је много причао о владики Василију. Од
митрополита Александар Павлович је пошао у Ташкент и запослио се у фабрици.
У јануару 1938. године епископ је ослобођен из Рибинског логора. Населио се у
Рибинску код газдарице која му је дала засебну собу. У логору се владика упознао са
свештеником села Архангељског Угљичког округа о. Сергијем Јарославским који је
после ослобађања почео да служи у Угљичу и владика га је често посећивао.
Приликом једног од својих долазака у Угљич епископ се упознао с хоровођом цркве
села Котово Ираидом Осиповном Тиховом и она га је позвала да живи код ње у
Котову. У прошлости учитељица, она је била блиска епископу Угљичком Серафиму
Самојловичу. Својевремено је завршила богословске течајеве које је овај организовао.
После епископовог хапшења Ираида је много пута ишла код њега у прогонство и
доносила му храну и новац које су му сакупљали парохијани.
Прешавши у село Котово, владика се договорио с месним свештеником
Константином Соколовом да у радне дане служе заједно свеноћно бденије и
животима, никаквих није било, о вери и о религији... ништа нисмо говорили" итд. Она је одбила да
потпише записник саслушања. Истрага ју је оптужила да је "као заменик епископа Преображенског у
руковођењу контрареволуционарном филијалом, у својим рукама држала целокупну антисовјетску
делатност кружока; из њеног стана је вођена сва нелегална преписка и организована новчана помоћ
изгнаницима; информисала је Преображенског о религиозно-политнчком стању становништва,
руководила је целом нелегалном мрежом кружока преко позивања руководилаца кружока, будући
да је била идејни руководилац организације мреже кружока".
Њена сестра Јелисавета је била оптужена да је "као сестра Дмитријевне М.А., била извршилац свих
њених контрареволуционарних радњи у вези с њеним физичким недостацима слепило, и оптужује се
за исте ствари као и Дмитријевна Марија Андрејевна". Марија Андрејевна је надживела све своје
мучитеље и умрла је крајем 80-их година у граду Кинешми.
Литургију у присуству само најближих људи; касније су у башти газдаричине куће, у
малом парном купатилу, направили храм.
Ираида Осиповна је упознала владику с девојкама које су певале у цркви, оне су
почеле да га посећују и тако је у селу настао кружок који је постојао кратко време.
Епископов боравак у селу убрзо је приметио месни НКГБ и почело је ухођење. У то
време религиозно одељење НКГБ је почео по Русији разраду плана под условним
називом "Проповедници". Хапсили су све епископе и свештенике који нису имали
регистрацију, а уједно и оне који су их познавали.
5. новембра 1943. године Јарославски НКГБ ухапсио је епископа Василија,
јеромонаха Дамаскина и Ираиду Тихову. Оптужили су их да "представљају
присталице истинске православне Цркве, воде активну антисовјетску делатност и да
су организовали подземну домаћу цркву".
7. новембра епископ је био затворен у Јарославски унутрашњи затвор. Владики
је одузето врло мало имовине: један стари подрасник, дрвени крстић, иконица, дечја
играчка, кожни појас и чешаљ. Приликом пријема у затвор лекар је поставио
дијагнозу - миокардитис и препоручио лак рад. Владика је тада имао 68 година.
Саслушања су почела већ следећег дана. И истога дана ноћу. И следећег дана. И
опет следећег дана. Иследника је било двојица и они су се смењивали. Понекад их је
замењивао трећи иследник. Епископа су испитивали, не дајући му да спава више
дана.
Истражна "текућа трака", када данима нису давали људима да спавају, мучење
глађу, уз немоћ, болест и старост сломили су вољу за отпор измишљотинама
иследника. И када је иследник наредни пут донео унапред откуцан на машини
записник саслушања, владика га је потписао; одлучио је да говори барем некако, да
објасни барем нешто. Дуго је причао о свом религиозном путу. Како је био пре
револуције у Енглеској и са занимањем тамо посматрао хришћански студентски
покрет, како се вратио у Русију и ту лично постао учесник Московског студентског
кружока. Како је касније сам створио "еванђелске кружоке" и како се према
октобарском преврату односио потпуно негативно. Неко време је мислио да ће као
резултат закона о одвајању Цркве од државе ова стећи слободу од државног насиља,
али ускоро је држава покренула најсуровије гоњење Цркве, и тада је отишао у
Кинешму код оца.
Иследник је записивао на свој начин: "Окупивши око себе незадовољнике
совјетском влашћу међу присталицама нелегалне цркве који живе у градовима и
окрузима Ивановске и Јарославске области, створио је антисовјетску организацију и
руководио њом до тренутка свог хапшења, гајећи наду у неизбежност промена
политичког уређења у нашој земљи..."
У јануару 1944. године из НКГБ СССР су телеграфисали у Јарослављ да се
епископ Василије пошаље робијашким транспортом у Москву у унутрашњи затвор.
Измучен двомесечним боравком у Јарославском затвору и саслушањима,
светитељ је полумртав достављен у Москву. Приликом пријема у унутрашњи затвор
НКГБ 26. јануара лекар је поставио дијагнозу: миокардитис, артериосклероза,
исцрпљеност и написао упут у болницу.
Крајем јануара владику су сместили у болницу Бутирског затвора. Али ту је
проборавио кратко. Након две недеље преместили су га у унутрашњи затвор НКГБ
ради саслушања. Владику је испитивао мајор државне безбедности Пољански5.
Епископа Василија су укључили у исти "случај" с епископом Атанасијем
Сахаровом којег су такође допремили у Москву. Као формални разлог послужило је
то што је келејник епископа Атанасија јеромонах Дамаскин Жабински неколико пута
посећивао епископа Василија. Иследник је сада упорно хтео да добије потврду својих
претпоставки о блиском познанству двојице епископа.
Владика Василије је одговорио:
- Видео сам епископа Атанасија свега једном, у прогонству, код митрополита
Кирила. И од тада га нисам видео.
Иследник:
Да ли сте се лично дописивали са Атанасијем? Не.
- Зашто?
- Зато што је Атанасије за мене случајни познаник.
- Раније сте изјавили да вам је Атанасије Сахаров поверавао руковођење
Владимирском епархијом, писао вам писма, слао поздраве преко свог келејника
Жабинског, а сада изјављујете да је он за вас случајни познаник. Као што видите,
ваша изјава је у супротности са чињеницама.
- Ја и Атанасије Сахаров смо поштоваоци митрополита Кирила. У томе је оно
што је заједничко мени и Атанасију Сахарову.
13. јула епископа су преместили у Бутирски затвор и ту му прочитали пресуду -
пет година прогонства, након чега је владика добио тежак срчани напад.
Заједничким робијашким транспортом био је отпремљен у затвор града
Краснојарска, где су му саопштили да до места прогонства у село Бириљуси мора да
иде сам. Осим подрасника, иконице и крста владика није имао ништа; нашао је мали
5
Иван Васиљевич Пољански је рођен 1878. године у граду Калуги. Од 1919. до 1921. године био је
црвени партизан, а затим црвеноармејац. Године 1921. почео је да ради у Уфимској Губернијској ЧК
као начелник одељења, а затим начелник секретаријата оперативне јединице. Ту се упознао с
Тучковом који га је позвао 1926. године да ради у Москви. Као и Тучков, Пољански се специјализовао
за уништавање црквенослужитеља. Заједно с Тучковом је водио "случај" митрополита Петра,
ухапшеног на тобољском северу, препоручивши да "му се да (митрополнту Петру И.Д.) пет година
затвора". Пољански је водио случајеве свештенослужитеља 40-их година. Радећи у ОГПУ у Москви,
Пољански је 1927. године награђен пиштољем "Браунинг". Од 1935. до јула 1942. године радио је у
УНКВД за Лењинградску област као начелник одељења, заменик начелника одељења и, најзад, као
начелник одељења. Године 1937. је награђен вредним поклоном. Од 1942. до 1944. је начелник
транспортног одељења НКВД-НКГБ Октобарске железничке пруге у Москви. Био је награђен орденом
црвене заставе. Године 1944. постао је начелник одељења друге управе НКГБ. Године 1945. је награђен
орденом Лењнна. Године 1947. је отишао у пензију из МГБ због здравственог стања. Умро је 1956.
године у Москви.
комад хартије и написао изјаву за Краснојарски НКГБ да му од новца који су му
одузели приликом хапшења дају барем сто рубаља да се некако снађе за почетак.
Забито сибирско село, забачено међу речицама и бескрајним шумама. Обичаји
омладине искварени безбожношћу и огрубели од рата. Од свеопште суровости чак
су и мала деца подивљала. Дуго епископ није могао да нађе стан и најзад се населио
у кући удовице која је имала троје малолетне деце. Када се владика молио, она су од
коњске балеге правила лоптице и њима гађала светитеља уз речи: "На, деда, једи".
Ускоро му је Господ даровао извесно олакшање, јер су му жене вернице
пронашле други стан. Домаћица је била сама и код ње је у то време живела прогнана
монахиња.
Подвижнички напори, године затвора и прогонстава поткопали су светитељево
здравље, те се разболео. У Бириљусима му се догодила делимична парализа, сада је
почео тешко да хода и била му је потребна нега.
Честитајући јој Васкрс 1945. године, писао је својој духовној кћери:
"Драго моје дете. Још једном ти честитам празник. Ваистину Христос васкрсе!
Васкрс сам дочекао веома лепо. Господ ме је благословио свим добрима, све твоје
жеље су се испуниле. Слава Саздатељу због Његове милости и милосрђа.
Дете моје! Не секирај се много, све је у вољи Божијој, ја сам већ достигао крајњу
границу људског живота, 70 година, и даље ме живот мало занима. Несумњиво је
једно: да пет година у бириљуским условима нећу издржати. Смрт није страшна.
Хтео бих да умрем у кругу деце и рођака и са свима да поразговарам и благословим
их. Кад бих могао барем да имам крај себе блиског човека коме бих могао да
поверим своје завештање и одлуку о сахрани.
Авај! Ниједне душе нема. Мучна је та потпуна самоћа. Лечим се, узимам јод,
али најважнији и најдрагоценији лек сам добио на Велики Четвртак. Захваљујем
Творцу за све радости и утехе. Гуши ме кашаљ, тешко дишем, више лежим. Али није
добро ни сувише много лежати. Како било, потпуна непокретност олакшава дисање,
н онда могу да удахнем пуним плућима.
Збогом, дете моје! Замара ме писање, немој клонути. Буди здрава. Препусти се
потпуно вољи Божијој; приклони главу и реци: Да буде воља Твоја. Помоли се. У
дечју молитву верујем, она ми је често помагала. У молитви ћеш наћи утеху. Желим
ти здравље, дуг и срећан живот.
Искрено љубећи епископ Василије Кинешемски. Деци поздрав и најбоље жеље.
Од свих молим опроштај и клањам се до земље".
У пролеће 1945. године владика је послао писмо Александру Павловичу,
позивајући га да дође. Александар Павлович је писао да ће доћи када се заврши
косидба. Зар ћу дотле доживети, помислио је владика, добивши писмо. И са своје
стране је одговорио да је његово здравље све горе и да се не нада да he доживети до
јесени. 13. августа 1945. године епископ је осетио да му се ближи смрт и позвао је
монахињу која је живела код газдарице. Замолио ју је да прочита канон на излазак
душе. Монахиња је почела полако да чита и владика се молио. Када је прочитала
последњу молитву, светитељ је чврстим гласом изговорио:" Амин" - и тихо испустио
душу.
Навешћемо неколико писама које је написао епископ Василије у прогонствима.
Лиди Грибуњиној6
Драго моје чедо!
Мислим да сада тешко живиш. Све је то налетело тако неочекивано и

изненадно и многе је затекло неприпремљеним. Сигурно је много брига, трзавица и
послова. Да ли ћеш то издржати?
Присећам се како си често говорила да треба доказивати своју преданост Богу
не речима, већ на делу. Ето, сада је време искушења, када можеш доказати чврстину
својих убеђења и осећања на делу. Један тренутак си пропустила и изгледа да си због
тога зажалила. Сада Господ даје друго искушење које сада више не можеш избећи.
Несумњиво је да ће бити много тога тешког и мучног, да he бити туге и
непријатности свакојаке врсте. Али, хвала Богу, година је већ прошла. Читава
трећина! Даће Бог па he и преостало исто тако проћи, као протекла година. Надам
се да ћеш имати у себи трпљење. За материјалну подршку се не брини.
Чувај се саблазни. Чувај се нечистих мисли и маштања. Пажљиво прочитај Прву
посланицу Коринћанима 7:8-97 и држи се тога правила. То је врло важно. Више пута
смо о томе говорили и ти знаш моје гледање на то.
Нека те сачува и благослови Господ!
Искрено предани епископ Василије
Лиди Грибуњиној
Драго моје чедо!
Честитам ти наступајући празник Рођења Христова и Нову годину. Од срца ти

желим душевни мир и спокојство савести, желим ти да не буде несклада у мислима
и срцу и да сва воља и сав живот буду усмерени једном циљу - Богу, у јединој тежњи
да Му угађаш.
Мало знам о твом животу. Ништа не пишеш. Чувај се, чедо моје, да животне
бриге не угуше у твом срцу добро семе и да оно не остане без плода. Да ли успешно
6 Лидија Грибуњина се упознала с владиком 1921. године када јој је било 16 година. Она тада уопште
није ишла у цркву, али је њена млађа сестра често бивала у храму и код куће јој је препричавала
проповеди епископа Василија. Једном је Лидија одлучила да ипак пође да послуша владику и од тада
је почела да посећује храм. упознала се са епископом и ушла у један од његових кружока.
7 А неожењеним и удовицама велим: добро им је ако остану као u ja што сам. Ако не могу да се уздржавају,
нека се жене u удају; јер је боље женити се u удавати неголи распаљивати се.
водиш борбу против искушења? И можеш ли ме бар мало обрадовати твојим
победама у тој борби? Како твој ручни рад? Имаш ли наруџбине? И је ли истина да
влада сиромаштво и немаштина? Шта да пошаљеш? Мислим да сада настају најтеже
године за све - и за вернике и за невернике, али када се под притиском сиромаштва и
страдања људи сете Бога и роди се покајање, тада ће бити боље и лакше. Дај Боже да
то ускоро настане. Сада треба прикупити све своје духовне снаге, сву веру и уздање у
Бога, све трпљење и непоколебивост - иначе, лишивши се сидра и компаса, човек
лако може погинути у бури која почиње. Неизбежна су искушења и можда ће бити
тешка. Искрено ти желим снагу и трпљење да их савладаш и да твој дом не буде
саграђен на песку.
Срдачан поздрав и благослов мами, Шури и Зини.
Да те сачува и благослови Господ! У молитвама те не заборављам, не заборави
ни ти мене.
Искрено предани епископ Василије
Лиди Грибуњиној
Често мислим о теби и Нини8, чеда моја мила: некако вам Господ помаже и
ваша воља не слаби у вашој херојској борби против света. Мислим да непријатељ не
дрема и са свих страна се чују само подсмеси, лицемерна сажаљења, повици
незадовољства и врло мало саосећања и охрабрења. И како ми се чудним све то
чини: ето, сви ти људи су проживели лош, неуспешан живот, тај живот непрестано
грде, на њега се непрестано жале и кукају, вечно су незадовољни њиме, а у исто
време и у исто то вуку и друге. Чак ни лично искуство их не може уверити да у овом
животу нема среће. А све те људе који негодују, расправљају се и подсмевају се, треба
упитати: а да ли сте ви срећни? Да ли сте задовољни својим животом? А ако нисте,
зашто сметате другима да покушају да уреде свој живот другачије? Шта је то: завист?
Завист, и то врло лоше врсте: " Нама је било лоше, нека и теби не буде боље..."
Ах, на кога се у околини може показати и рећи при томе: ево, то је срећан
живот! Апсолутно ни на кога? Сви се жале и кукају... Храбри ћуте, али скривају у
срцу тугу незадовољства, због чега им је она још тежа...
Наравно, треба поштовати оца и матер, али поштовати уопште не значи
извршавати све њихове неразумне жеље и хирове, већ значи бринути се о њиховој
стварној користи, пре свега духовној. Ето, зашто су неки светитељи, на пример преп.
Теодосије, Пимен и други одлазили у монаштво против воље родитеља ако је
атмосфера домаћег живота с неверним или маловерним родитељима сметала
њиховом духовном напретку, потпуно схватајући да ће у манастиру донети истим
8Нина Стрекалова је Лидијина другарица која је по благослову епископа Васнлија примила монаштво
у Дивјејевском манастиру.
родитељима више стварне користи својом молитвеном подршком. Довољно је
прочитати Мт. 10:35-389, да би се схватило да се завети служења Богу могу давати без
сагласности родитеља; мама се без разлога љути што се ниси с њом посаветовала. На
крају крајева, и њој самој недостаје молитва. Ко се за њу моли? Ко приноси себе за њу
на жртву Богу? Па монашки живот није обест и није забава, већ приношење себе на
жртву ради сопственог спасења и спасења других. То је подвиг љубави и
самоодрицања.
Каква подударност, овог тренутка сам добио писмо од Валерије Николајевне10, у
којем ми пише:
"Отац Јероним11 је благословио да пренесем Татјани Алексејевној12: "По
благослову преп. Серафима саровски старци благосиљају је да пусти кћерку и да је
не задржава, јер у противном одговорност пада само на њу".13
То је већ страшно.
А о. Исакије је наредио да се пренесе мајци игуманији: "Лидија ће доћи..."
Нека те благослови и сачува Господ, драго моје дете. Нека ти помогне и нека те
заштити Својим омофором Царица Небеска молитвама преп. Серафима. За тебе се
увек молим пред престолом Божијим. Пиши. Ових дана ће ми доћи из Кинешме
Васја Смирнов (ипођакон). Писма ми можеш послати преко њега.
Искрено љубећи епископ Василије
P.S. Мами пренеси поздрав и благослов
Jlitgu Грабуњнној
Драго моје чедо,
Веома су ми се свидела и обрадовала ме твоја последња писма. Она су постала

некако озбиљнија по тону и дубља по садржају. Осим тога, у њима је и више
искрености. Желим да живиш управо у таквом правцу. Када сагледаш сву слику
унутарњег живота лакше се примећују недостаци и лакше се може дати савет.
Наравно, треба очекивати много искушења, најсуптилнијих, најнеочекиванијих, која
9 Јер сам дошао да раставим човека од оца његова и кћер од матере њене и снаху од свекрве њене. И
непријатељи човеку постаће домаћи његови. Који љуби отац или матер већма него мене није мене достојан;
и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан.
10 Валерија Николајевна Коковина, Лидијина другарица која је примила монаштво у Дивјејевском
манастиру.
11 Отац Јероним и о. Исакије су монаси Саровског манастира.
12 Мајка Лидије Грибуњине.
13
Године 1926. епископ Василије је благословио Нину, Валерију и Лидију да оду у Дивјејевски
манастир и, ако буду имале личну жељу, да приме монашки постриг. Валерија и Нина су отишле у
Дивјево и примиле монаштво. Лидију мајка није пустила и она је, не желећи да јој откаже
послушност, остала.
су још опаснија од спољашњег притиска живота. Најопаснија искушења су она која
се зову искушењима са десне стране, тј. која се прикривају под маском
добронамерних побуда.
Биће ми драго ако чешће будеш посећивала В.Н.14 Подршка и савети су ти
потребни. Искрено ти желим трпљење и храброст у предстојећим искушењима.
Нека те сачува и благослови Господ!
Искрено љубећи епископ Василије
Духовној деци
Благодат Вам и мир од Бога Оца нашега и Господа Исуса Христа. Драга, вољена
и мила децо моја!
Захваљујем Богу мојему кад год се сетим вac, у свакој молитви мојој с радошћу се
молећи за cвe вac... Убеђен у то, да ће Онај Koju је отпочео добро дело у вама довршити га cвe
до дана Исуса Храста. Као што је u право да ја oвo за cвe вac мислим; јер вac имам у срцу, u
у оковима мојима, tt у одбрани, и у потврђивању Јеванђеља, све вac који сте заједничари
моји у благодати. Јер Бог ми је сведок, колико чезнем за свима вама у љубави Исуса Христа;
и за то се молим Богу да љубав ваша cвe више и више изобилује у познању и у сваком
расуђивању, да проиените шта је најбоље, да будете чисти и беспрекорни на дан Христов,
пуни плодова правде кроз Исуса Христа, на славy и хвалу Божију (Фил. 1:3-4,6-11). Пред
нама су тешки дани, гомилају се црни облаци... Предстоје искушења, када ће свако
морати да покаже чврстину својега уздања, снагу љубави према Богу и чврсти ну
своје вере у Исуса Христа. Клевета, лаж, прекори, покуде, досада, униније, саблазни
света - све ће то наићи на вас. Када бисте били од света, свет би своје љубио, а како
нисте од света него вас ја изабрах од света, зато вас мрзи свет (Јн. 15:19). О, када би свако
од нас могао да се одупре у те дане искушења и суда! Каква велика радост ће бити за
мене да знам да та искушења служе ради учвршћења и очишћења, а не ради пада и
отпадништва. Од тога нема веће радости него да чујем како моја деца живе у истини (3
Јн. 4). Молим вас и свом снагом љубави моје преклињем вас. Тако дакле, браћо, стојте
чврсто и држите предања којима сте научени, било нашом речју, било посланицом (2 Сол.
2:15). Употпуните моју радост, да исто мислите, да исту љубав имате, једнодушни,
једномислени. Ништа не чините из пркоса, нити за празну славу, него смирењем
сматрајте један другога већим од себе (Фил. 2:23).
Подносећи један другога, и опраштајући један другоме ако ко има тужбу на кога; као
што Христос опрости вама, тако и ви (Кол. 3:13).
Угледајте се, дакле, на Бога као деца вољена, и живите у љубави као што је и Христос
нас љубио и предао себе за нас као принос и жртву Богу на пријатни мирис. А блуд и свака
14
В.Н. - владика Николај, епископ Николај Голубев.
нечистота и лакомство да се и не спомиње међу вама, као што и доликује светима (Еф.
5:13).
Само живите достојно Јеванђеља Христова, да вас када дођем видим, или ако вам не
дођем, да чујем за вас да стојите у једноме духу, једнодушно борећи се за веру Јеванђеља, и
ни у чему да се не плашите од противника; то је њима знак погибељи, а вама спасења и то
од Бога (Фил. 1:27-28). Чувајте се нарочито лажних пастира и лажних учитеља који
вам долазе у овчијим кожама, а унутра су вукови грабљиви. Јер сви траже своје, а не
оно што је Христа Исуса (Фил.2:21).
Чувајте се њих, они много зла могу да вам нанесу, јер чак и тајне у Цркви они
користе неретко за своје зле циљеве. Молитву усрдну, смирену, покајничку не
заборављајте, јер зар Бог неће одбранити изабранике своје који му вапију дан и ноћ, и зар
ће оклевати? (Лк. 18:7).
Али тајне покајања и причешћа треба користити можда највише једном
годишње (ово епископ Василије говори због обновљенаша и других издајника вере,
чије причешће није било право и које је требало избегавати; нап. прир). Ради тога
тражите пастире истински православне, ма где се они налазили, чак и у другим
епархијама, и такво причешће ће вам бити жељени и радосни празник за годину
дана. У изузетним случајевима, у случају блиске смрти, можете се обратити другима.
Чувајте се да место у души препустите злом осећању. Али говорим вама који слушате:
љубите непријатеље своје, добро чините онима који вас мрзе. Благосиљајте оне који вас
куну и молите се за оне који вас вређају... Блажени сте кад вас људи омрзну и кад вас одбаце
и осрамоте, и разгласе име ваше ради Сина Човечија (Лк. 6:21-28, 22-23). Ма колико нам се
тешкима чиниле учињене увреде, памтите да све њих шаље воља Оца нашега
небеског на нашу корист и духовно васпитање.
Дакле, никоме не узвраћајте зло за зло; настојте добро чинити пред свима људима;
ако је могуће колико до вас стоји, имајте мир са свима људима. Не чините освету за себе,
љубљени, него подајте место Гњеву, јер је написано: моја је освета, ја ћу узвратити, говори
Господ. Не враћајте зло за зло, ни увреду за увреду; него напротив благосиљајте, знајући да
сте на то позвани, да наследите благослов (Рим. 12:17-19; 1 Пт. 3:9). Не очајавајте, Господ
никад неће послати искушења преко мере, већ ће учинити искушењу крај да бисте
могли да га поднесете. После ноћи увек долази јутро, после буре тишина, после зиме
лето, а после туге радост. Заиста, заиста вам кажем да ћете ви заплакати и заридати, а
свет ће се радовати, и ви ћете жалосни бити, али ће се ваша жалост претворити у радост
Жена када рађа трпи муку, јер дође час њен; а када роди дете, више се не опомиње
жалости, због радости што се роди човек на свет (Јн. 16:20-21). Што је дубља туга, то је
блиставија радост, што је зло јаче, то је часнија борба с њим и то је блиставији венац.
Молите се без престанка, на свему захваљујте; јер је ово воља Божија за вас у Христу Исусу.
А сам Бог мира да вас посвети потпуно и васцели дух ваш и душа и тело да се сачува без
порока за долазак Господа нашег Исуса Христа. Веран је Онај који вac призива, који ће то и
учинити. Браћо, молите се за нас. Благодат Господа нашега Исуса Христа са вама! Амин.
(1 Сол. 5:17-18, 23-25, 28).
Нека вас благослови Господ и нека вас сачува од свакога зла под заштитом
благодати Своје. Испуните радост моју, јер ми је у оковима и страдању велика утеха
и укрепљење да знам да се нисам узалуд трудио.
Много и дубоко љубећи вас у Христу, молећи се за вас непрестано

епископ Василије.
5/18. октобра 1985. године су пронађени светитељеви часни остаци. У јулу 1993.
године су пренесени у женски манастир св. Ваведења у граду Иванову. У августу 1993.
године најсветији патријарх Московски и целе Русије Алексије Други благословио је
месно поштовање епископа Василија.
Тропар, глас 8.
Православља наставниче, благочашћа учитељу и чистоте, васељене светилниче,

архијереја богонадахнути украсе, Василије премудри, својим учењима све си просветио,
свирало духовна. Моли Христа Бога да спасе душе наше.
Кондак, глас 3:
Храброст твоју, светитељу Христов Василије, прослављамо и чистоту вере

преузносимо, и дару речи твојих дивимо се, јер си с небеса примио божанску
благодат да поучаваш и штитиш стадо Христово.
12 (25) септембар
БЛАЖЕНИ АЛЕКСЕЈ
Алексеј Иванович Ворошин родио се 1886. године у породици благочастивих

сељака Ивана и Евдокије Ворошиних у селу Каурчиха Јурјевецког среза Костромске
губерније.1 Та места су позната по томе што се ту у 16. веку подвизавао бл. Симон
Јурјевецки2. Да ли усрдна Алексејева молитва блаженом Симону, да ли блискост
месту његових подвига, углавном, испоставило се да су слични путеви бл. Симона и
Алексеја Ивановича којег у местима његовог живота поштују због праведности. Село
Каурчиха се налази између малог извора бл. Симона Јурјевецког и села Јолнат: овде,
у храму св. Николе, Алексејев отац је био председник црквеног одбора.
Када је дошло време Алексеју да се ожени, пронашао је невесту, и хтео је да се
њом вери, али неочекивана околност је променила његову намеру.
У то време омладина се скупљала по селима на тзв. поселима. Побожни људи
су на та посела гледали с негодовањем. Било је тамо свакојаких нецеломудрених
прича и слободних опхођења и весеље је често прелазнло границе хришћанског
благочашћа. Зато је Алексеј замолио своју невесту да не посећује та посела, али
девојка није послушала разборитог младића. Он се тада замисли: ако га она као
вереница није послушала, шта ће онда бити када му постане жена. И дубље се
замислио - над временом, над оним што се догађа око њега. Осетљива душа је
осећала да се рушило устројство читавог руског живота, као да је неко моћном
руком расклимавао цело њено здање. Почео је Први светски рат и он је задао снажан
ударац свему. У рат је народ одлазио као један, а враћао се као други. И премда се
рат водио далеко и његов ехо није у почетку допирао до забачених костромских села,
срце је осећало да ће бити невоље, и то велике невоље!
2Блж Симон је умро 1584. године и сахрањен у Јурјевецком Богојављенском манастиру који је од 1741.
године постао парохијска црква. Блажени се за живота н након смрти прославио мноштвом чудеса.
Године 1635. патријарху Јосифу је било познато житије бл. Симона, написано по причама људи који
су познавали блаженог. Патријарх је благословио "ради трпељивог житија и чудеса бл. Симона... да се
наслика лик његов на иконској дасци, са сјајем око главе... и да се поштује са осталим свецима".
Службе бл. Снмона су се најпре вршиле по општем Минеју, а од 1666. године по нарочито
састављеном Минеју. Године 1721. град Јурјевец је посетио архиепископ Нижегородски Питирнм, у
чију епархију је тада спадао град. Он је обратио пажњу на гробницу бл. Симона и забранио да му се
служе службе као светоме, већ је наредио да му се певају помени, поневши собом и житије. Године
1741. поново је почео да се претреса у светом Синоду случај бл. Симона због пронађених иконописних
приказа праведника. Чиме се случај завршио остало је непознато, зато што су сви документи који се
на њега односе, чувани у конзисторском архиву у Костроми, пропали у пожару 1887. године.
Средином 19. века само од себе је обновљено поштовање блаженог, нађен је препис његовог житија и
састављена му је служба. Био је отворен приступ и самој гробници. За време гоњења од безбожника
храм је био затворен, а зграда претворена у музеј. Данас је храм враћен Руској Православној Цркви.
Алексеј Иванович је одложио свадбу и пошао у Кривојезерску пустињу. На
левој обали Волге, наспрам древног Јурјевеца налазила се пустиња која је основана у
17. веку у спомен бл. Симона Јурјевецког. С трију страна је окружена језерима, а са
четврте пешчаним бреговима. Две су чудотворне иконе у пустињи - Јерусалимске
Мајке Божије с којом су сваке године ишли у литије и икона свештеномученика
Антипе3.
Старешина манастира је примио младића као искушеника. Годину дана је
Алексеј Иванович проучавао начин живота у манастиру и његов устав.
Вративши се кући, није хтео да живи у родитељском дому, већ се сместио у
малом парном купатилу. Ускоро су он и отац поставили у башти келију. Све
слободно време Алексеј је посвећивао молитви, усамљујући се ради тога или у својој
келији, или на извору бл. Симона. Вода се ту слива низ стрмину дубоке јаруге која је
обрасла са свих страна густом шумом која добро скрива од туђих очију,
Настао је март 1917. године, срушили су се вековни стубови државног живота
Русије и ехо тог пада је одјекнуо по целој руској земљи.
У предреволуционарној Русији није било у сваком селу начелника окружне
полиције. Није било полиције по селима, а и власти државне по селима није било,
већ су се сељаци скупљали на саборе сеоске општине и питања те општине
решавали сами. Али у Петрограду се појавила нова власт и слала указе да се и у
селима ствара иста таква власт, сеоски совјети. А власт, ако већ мора да постоји, не
може бити другачија, до праведна, света власт. И ко ће бити тада председник сеоског
совјета, ако не Алексеј Иванович. Поставши председник он није променио много
своје обичаје - као и пре се много молио, посећивао је црквене службе и ако је морао
да решава каква сеоска питања, он их је решавао не излазећи из храма. Након годину
дана у село је дошао председник сеоског совјета, постављен из града, и Алексеј
Иванович, напустивши ту дужност и готово сваки додир са светом, осамио се у својој
келији, у потпуности се предавши подвигу поста и молитве. Тако је прошло девет
година.
Године 1928. је примио подвигјуродивости. Сада је блажени живео где стигне,
одевао се у рите, нико није знао где ноћева и увек је његова појава била за сељаке
изненађење.
Понекад узме те у самом јеку сеоских радова почне да иде по њивама, мерећи
их палицом и ометајући рад. Видећи његово чудно понашање, сељаци су му се
подсмевали, али он није обраћао на то пажњу. Када би се наљутили, почели би да га
терају, блажени је одлазио, а затим се враћао и све се понављало испочетка. Прошла
је година дана и на тим њивама се појавио совјетски чиновник и сви су се тада сетили
Алексеја Ивановича.
3
Тридесетих година на том месту је била мрежа концентрационих логора, чији су затвореници
градили бране и канале на Волги. Данас су Кривојезерска пустиња и део града Јурјевеца потопљени.
Још нико од сељака није знао да ће бити протеривања. Уосталом, то је било
тешко схватити - како је то могуће да те из твоје властите куће без икакве кривице
истерују - а блажени је већ ишао по селима и упозоравао оне који ће бити
протерани. На многе његове настраности су навикли за годину дана сељаци, али
овако нешто још нису видели. Иде Алексеј Иванович по Парфенову сасвим го, идући
у госте трговцима-чизмарима Александру Степановичу Таламанову и Димитрију
Ивановичу Солодову. Чудили су се таквом догађају сељаци, чудили се трговци.
Прође мало времена и у село дођоше представници власти и одвезоше имовину
трговаца све до последње кашике и доњег рубља. Домаћини су стајали голи крај
својих кућа које им сада више нису припадале, без права да из њих било шта узму.
Дешавало се, дође блажени у неко село, изабере кућу и почне да је мери.
Ужурбано трчкара и рачуна. И тако израчуна, тако помене немогућу цифру, да се
она ни у какве размере не уклапа. Околина гледа, смеје се. Али пролази време,
домаћина куће хапсе и осуђују га на онолико година, колико је поменуо блажени.
Зима. Небо светлуца продорним плаветнилом, заслепљујуће сија сунце, плове
по небу благо ружичасти облаци. И само се пут тамни усред снежних поља.
Пут је у том тренутку пуст. Само нужда тера некога из куће. Усамљено се
издваја фигура блаженог који журно иде путем у село Середкино. Без иједне крпе на
телу, идући ка кући где живи Анастасија с мужем Генадијем. Попе се на трем, благо
закуца. Анастасија отвори и само што га песницама не истуче:
- Ух, бестидниче! Када ћеш да престанеш да нас срамотиш!
-Ћути, жено - заустави је Генадије и позва Алексеја Ивановича у кућу, а затим
окренувши се жени, строго и озбиљно јој рече:
- Дај му најбољу одећу коју имамо.
Одећа би донесена, Алексеј Иванович се обуче, опрости се с домаћинима и
изађе на улицу. Ту, недалеко од трема, он се свуче, уредно сложи на снегу одећу и
пође из села; дуго су домаћини били у недоумици, пронашавши је. А крајем зиме
дођоше представници власти да их истерају из куће. Истерали су их у доњем рубљу,
не дозволивши им да узму чак ни лаку одећу.
Тада се Анастасија сетила блаженог:
- Па што ми онда није отворено рекао! - жалила се она. Други пут Алексеј
Иванович је дошао сестри Ани. И не говорећи ни речи, почео је да сакупља ствари.
Ишао је по собама, нешто тражио, а оно што је налазио слагао је по столу. И чим је
сто био пун, он дохвати капу и побеже. Схватила је Ана да је то некакав предзнак, да
те ствари треба посебно чувати и сакрила их подаље; када је дошла комисија и
одузела им имовину, само су се те ствари и сачувале.
Волео је блажени да свраћа у шумско село Селезењево, волео је да буде у
гостима у Парфенову које се спуштало бочно према реци Јолнат. Ту у једној кући је
чувао врећу с књигама. Свраћао је блажени код Бобкових - да поседи мало, да попије
чај и одмори се. Али једном, ушавши у кућу, Алексеј Иванович не седе за сто и не
хтеде да пије чај, већ се попе на пећ. Лежи тако на пећи и ћути, ћуте и домаћини -
већ су се навикли на његове чудноватости. Полежавши неко време, он сиђе доле,
попе се на трем, седе на горњу степеницу и седећи спусти се низ степенице. Затим се
попе на таљиге које су стајале у дворишту и леже на њих. Лежао је и једва чујно јечао.
Не зна се колико дуго је тако лежао, али када су изашли да погледају више га није
било.
Након две недеље домаћица је, вадећи из пећи велики лонац с кипућом водом,
преврнула цео лонац на себе и ошурила се тако да није могла да хода. Са трема је
морала да се спушта седећи, па су је тек доле подигли и ставили на таљиге и око два
часа је прележала тако пре него што су је одвезли у болницу.
Примивши подвиг јуродивости блажени се сада молио стојећи у порти цркве.
У то тешко време за председника црквеног одбора, по једнодушној одлуци
парохијана, био је изабран Павле Иванович Бајдин. Он се родио у селу Јолнат у
благочастивој сељачкој породици. Када је порастао, бавио се својим имањем, а када
су му га одузели, почео је да ради у колхозу. И чудно му је било да види како многи
од младих који ништа не знају и који немају животно искуство, а постављени су за
начелнике, не жале ни људе, ни стоку, ни земљу.
Једном је за време службе ушао у храм бл. Алексеј - на глави му капа, у зубима
цигарета. Пође по храму, прекрстивши руке иза леђа, не обраћајући пажњу ни на
кога. Парохијани се узнемирише. Прође време... и власти донесоше одлуку да
затворе храм. Позваше Павла Ивановича и траже од њега кључеве од храма. И то не
због тога што су били потребни ти кључеви сеоском совјету, већ је храм требало
затворити наводно по жељи верника, који им дају кључеве добровољно.
Павле Иванович је одбио да преда безбожницима кључеве светиње, због чега је
био ухапшен и затворен у Кинешемски затвор. Будући да је био већ у поодмаклим
годинама, није поднео тегобе истрагe и умро је. Тело је било предато рођацима и
сахрањено на гробљу села Јолнат.
После хапшења председника црквеног одбора храм су затворили и по њему су
се дрско шетали радници у капама и с цигаретама у зубима. Дим и чађ су се вили у
оскврнављеном храму - власти су га претварале у клуб.
Видећи чудно понашање Алексеја Ивановича, многи су га терали и подсмевали
му се. Дешавало се, иде он тако по селу, праћен дечацима који су се на све начине
трудили да га наљуте. Ишао је блажени увек у једном истом дугом кафтану до
колена, а ако би му поклонили неку одећу, он ју је одмах давао другоме. Неколико
пута власти су хапсиле Алексеја Ивановича и упућивале га у Костромску
психијатријску болницу, али сваки пут су га лекари сматрали здравим и отпуштали.
Једном је ишао Алексеј Иванович крај поља. Било је тихо време, а небо ведро.
Сељаци и њихове жене су жњели на њиви лан. Заустави се блажени недалеко од
сељака и одједном, показавши небо и скрушено завртевши главом, озбиљно и гласно
рече:
- Ох, молите се Богу! Ох, како ће загрмети! Како ће загрмети! Молите се Богу!
И ништа више не објашњавајући, пође даље. А сељаци су се тога сетили када је
почео Фински рат и када су их узели на фронт.
Много пре масовног затварања и рушења цркава бл. Алексеј је многима говорио
да ће настати време када ће у Русији готово сви храмови бити затворени, али ће
Господ послати страшну казну, рат, и људи ће се пренути и отвориће се храмови.
Али опет на кратко: шездесете године ће настати ново гоњење, поново ће се
затварати храмови и сви истински верници ће претрпети тада много невоља.
Блаженом нису биле скривене ни околности његове смрти. Петнаест година пре
своје смрти дође он једном својој сестри Ани и рече јој:
- А ти мени припреми лапте4.
- Ево узми - одговори она, не схвативши да он не говори о садашњости.
Кроз петнаест година управо je њој припало да купи лапте у којима је блажени
био положен у сандук.
Ани Беземировој из Каурчихе, када је ова била још дете, блажени је говорио:
- Дај четвртину, дај четвртину...5
- Шта то Алексеј Иванович каже? - збуни се девојчица. Схватила је она то након
много година, када се удала за пијаницу, који јој је често понављао те речи.
Године 1931. протерали су Николаја Васиљевича, таста Димитрија Михајловича
(сестрића Алексеја Ивановича). Он је већ био у поодмаклим годинама и породица се
није надала да ће га видети више живог.
Једном дође Алексеј Иванович сестрићу. Код куће је била само његова жена Ана
Николајевна.
Блажени није волео да седи беспослен и брзо је нашао себи посао, и чинило се,
сав се занео њиме, не говорећи ни реч; Ана Николајевна је већ и заборавила да је он
ту. А блажени одједном подиже главу и као изненада упита:
- Коља не креће кући?
- Какав Коља? - упита она, не схвативши.
- Па тата - једноставно говори блажени. Ова од изненађења
пљесну рукама.
- Ма шта ти је, ујка Љоша, зар он може сада са Урала да дође?
- Па можда... можда - замишљено заврте главом блажени. Сутрадан се Николај
вратио кући.
Када се Ани Николајевној родио син, пошто је то било уочи зимског светог
Николе, одлучили су да се дете зове Николај.
Алексеја Ивановича су позвали да буде кум и он је пристао. Упрегоше коња и
упутише се у цркву да крсте дете. Блажени није пошао с њима, пошао је по свом
обичају пешке. Дете су крстили; након два дана су се окупили да прославе дететов
имендан. Нису приметили када се тога дана појавио у кући свог кумчета Алексеј
4
Лапти - опанци од лика - прим. прев.
5
Четвртина ведра која је износила 3 литра - стара руска мера - прим. прев.
Иванович. Ћутке је ушао, мало стајао и не говорећи ни речи, легао на под, руке је
прекрстио на грудима и лежао тихо као да стварно није жив.
С недоумицом и збуњеношћу гледали су то рођаци Алексеја Ивановича. Али
он је исто тако тихо отишао, ништа не рекавши. А Ана Николајевна и њен муж то
нису заборавили. Сетили су се тек кроз 42 године када је Николај био нађен мртав у
градском парку у Кинешми, и они су га угледали у истој оној пози, како је некада
лежао блажени.
Иде блажени Алексеј путем и пева молитву. Испред њега је празан пут, позади
нема никога. Али већ зна блажени да за њим јури касом његов сестрић Николај. Од
родбине он му је био најближи. Од детињства су били блиски - и када се блажени у
својој келији подвизавао и када је био председник сеоског совјета... А сада је и сам
Николај председник сеоског совјета у Жуковки. И приморавају га власти да затвори
храм, тобоже по жељи верника. Али зна блажени да неће његов сестрић затворити
храм, да ће се уклонити од тог посла и да ће чак на извесно време доспети у затвор.
Затим ће бити рат, страшан рат - и у каквим само смртним приликама неће морати
да буде, и свугде ће га ујакова молитва штитити. Пред сам полазак на ратиште бл.
Алексеј ће му се јавити - тада већ после своје смрти - и рећи ће му:
- Не бој се, Коља, увек ћу бити с тобом.
Вративши се после рата кући, Николај хтеде да се разведе од жене и тада му се
поново јави блажени. Узе га за руку, поведе га према вратима собе, отвори је и иза
ње он угледа своју жену. Показујући на њу, блажени ће рећи:
- Ево, довео сам ти жену.
И одмах после тога ишчезе. Ишчезоше и у Николају помисли да остави жену.
Уосталом, још је било много времена до тога, било је то тек 1936. године.
Јаше Николај пустим друмом. Гледа, неко познат је испред њега. Није ли то
ујак? Давно га није видео, јер је био заузет пословима у сеоском совјету. Види он да тај
сусрет није без разлога.
Приближи се, успори трк. Ћутке пођоше. Николај ћути - шта може да каже
блаженом. И блажени ћути. И одједном, као да прекида ток сопствених мисли,
Алексеј Иванович упита:
- А ти, Коља, хоћеш ли доћи да ме сахраниш?
А зар се спремаш да умиреш? - зачуди се овај и имао је чему да се чуди,
Алексеју Ивановичу је тек прошла педесета, био је крепак и здрав.
Погледа га блажени таквим погледом као да је желео да Николај заувек
запамти тај сусрет. А затим му махне руком и рече:
- Ма не, какви да умрем! - и пође брже.
Након годину дана Николај је носио сандук с телом Алексеја Ивановича на
гробље.
Ближила се двадесетогодишњица рушења руске државности. У току су била
хапшења. Алексеј Иванович је знао да овог пута хапшење неће избећи и да из
затвора неће изаћи. И хтео је да последњи пут пође и да се опрости с кућом и
родбином.
Сакупивши своју оскудну имовину у врећу, он се упути у Каурчиху. Око њега
поља, далека шума, дубока јаруга која се не види с пута, извор бл. Симона
Јурјевецког, Јолнат блиста сребрним сјајем. Прешавши плитку јаругу, Алексеј
Иванович приђе кући. У башти је стајала његова мала келија, сада празна, а у
родитељском дому су Димитрије Николајевич и Ана Николајевна с децом. Било је то
1937. године. Пролеће се простирало над земљом миомирисом и певањем птица.
Угледавши на рамену Алексеја Ивановича врећу, Ана Николајевна упита:
- Па, Алексеју Ивановичу, дошао си код нас стално да живиш? Овај ништа не
одговори, извади из вреће ствари, и одреди коме шта да се да.
Они утихнуше, осетивши нешто необично. А блажени седе близу пећи,
прислони главу уз њу и тихо запева.
У недељу мајка старица на капију затвора дошла.

Своме сину рођеном понуду донела...
Ана Николајевна пљесну рукама:

- Ох, Алексеју Ивановичу, опет си ту песму запевао. Опет ће бити гоњења?
Ручаше заједно, а затим се блажени помоли, дубоко се поклони домаћинима и
рече:
- За све ћу вам платити, Димитрије Михајловичу, за све ћу вам платити! и
додаде:
- Хоћеш ли доћи да ме сахраниш?
- Ма шта ти је, ујка Љоша, ти само о сахрани, ја ћу пре тебе умрети.
- Не, доћи ћеш - убеђено одговори блажени.
И све до јутра су разговарали, а ујутру Алексеј Иванович се опрости и упути се у
Парфеново где су већ чекали да га ухапсе.
Ћелије Кинешемског затвора тих година су биле препуне - свештеници и
монаси, председници црквених одбора и подвижници побожности, жене вернице
које нису хтеле да предају у безбожну колхозну запрегу ни себе, ни децу, и деца која
су због гладног колхозног живота покушавала да се исхране класјем са колхозног
поља. И комунисти који су разарали земљу, и лопови огрезли у злочинима и
окореле убице. Сви они су били помешани и стиснути у ћелије. Алексеја Ивановича
су сместили с криминалцима. Те ћелије су биле сличне вавилонском ропству,
китовој утроби, и блажени се молио сада и дању и ноћу. Нико није знао када је
спавао и када је јео, а своју оскудну порцију је готово целу давао.
- Ти, деда, сигурно хоћеш да једеш? - питали су га затвореници из ћелије.
- Једите, једите, то је све за вас одговарао је Алексеј Иванович. Блаженог нису
имали за шта да оптуже и иследници су, да би себе оклеветао, прибегавали
мучењима - стављали су га босоногог на ужарену плочу.
Ускоро је глас о чудном затворенику облетео затвор и начелник је дошао за
време саслушања да погледа блаженог.
- Сви кажу да си ти светац - рече он - шта ти кажеш?
- Ма какав светац, ја сам грешан и убог човек.
То је тачно. Код нас се свеци не трпају у затвор. Свеци не чине преступе, а ако су
те стрпали у затвор значи да има разлога за то. Због чега су тебе ухапсили?
- Тако је Богу угодно - кротко одговори блажени. Настаде ћутање које сам
Алексеј Иванович прекиде:
- Што са мном разговараш, када ти је у кући несрећа! Начелник затвора се
изненади, али не пође одмах кући, а када је дошао, угледао је да му се жена обесила.
Од тада је почео да тражи повод да пусти блаженог на слободу.
Али Господу би угодно другачије. Након мучења, проборавивши нешто више
од месец дана у истражној ћелији, бл. Алексеј је доспео у затворску болницу и тамо
умро.
Његово тело је тринаестог дана било предато рођацима и сахрањено на једном
од гробаља града Кинешме. 12 (25) септембра 1985. године часни остаци блаженога
су пренесени у храм села Жарки. У августу 1993. године блажени Алексеј је убројан у
сабор месно поштованих светих. Данас се мошти блаженог налазе у женском
манастиру Светог Ваведења града Иванова.
Тропар, глас 4:
Христа ради јуродивост си примио и мученичког венца си се удостојио и дар

пророштва од Бога си стекао, за Њега си и затвор претрпео свети блажени Алексеје, моли
милостивог Бога да нам дарује отпуштење грехова.
Кондак, глас 4:
На ужарене опеке си био постављен, више од свега Христа Бога си заволео и cpцe
мучитељево љубављу својом си ранио, видевши будућу несрећу у његовом дому. Свети
блажени Алексије, и од наших домова молитвом својом напасти одагнај и лукавство духова
злобе разори.
27. септембра (10. октобар)
ПАТРИЈАРШИЈСКИ МЕСТОЧУВАР, СВЕШТЕНОМУЧЕНИК ПЕТАР,
МИТРОПОЛИТ КРУТИЦКИ
Месточувар патријаршијског престола, митрополит Крутицки (у свету Петар

Фјодорович Пољански) родио се 28. јуна 1862. године у селу Сторожевом
Коротојакског среза Вороњешке губерније у породици свештеника. Отац Фјодор је
имао три сина: Александра, Василија и Петра. Александар је отишао у Петроград и
служио као државни чиновник. Василије се спремао да прими свештенички чин.
Најмлађи, Петар, студирао је на Московској духовној академији коју је завршио 1892.
године и ту је и остао као помоћник инспектора. За дисертацију на тему "О
пастирским посланицама" било му је додељено звање магистра богословља. Године
1896. Петар Фјодорович је био постављен за надзорника духовне школе у
Жировицама. Од 1906. године је ушао у Школски комитет при светом Синоду и
вршио дужност ревизора црквених школа. Прешавши у Петроград, Петар
Фјодорович је постао близак многим истакнутим црквеним архијерејима који су га
често посећивали у његовом стану. Мећу њима je био и архиепископ Литвански
Тихон Белавин. Петар Фјодорович је био живахан човек који је све освајао својом
ведрином. Чинило се да није било никаквих околности који би га могле приморати
да неутешно тугује и очајава. Господ га је обилно обдарио моралним и физичким
здрављем и огромним душевним тактом, тако да је, упознавши га, човеку било
немогуће да га не заволи.
Године 1918. бољшевици су затворили све црквене школске установе, те је био
укинут и Школски комитет. Петар Фјодорович је прешао у Москву и ту је учествовао
у Помесном сабору 1917/18. године. Године 1920. патријарх Тихон му је предложио
да прими монаштво, свештенство и епископство и да постане његов помоћник у
управи Православном Црквом. Патријархов предлог је био упућен онда када је већ
почело широко гоњење Православне Цркве. Неки епископи су били убијени, а
имена мученика су улазила у сам летопис Помесног сабора. Убијали су и оне које је
сабор послао ради разјашњења околности убистава архијереја. Били су зверски
убијени митрополит Кијевски Владимир, архиепископ Пермски Андроник, епископ
Тобољски Гермоген, архиепископ Черњиговски Василије и с њима многи
свештенослужитељи и мирјани. У то време архијерејство није обећавало почасти и
удобности, већ многа страдања, а често и мученичку смрт. Петар Фјодорович је
прихватио патријархов предлог као вољу Божију, као позив Божији који је зазвучао
кроз патријарха - да послужи Богу и Цркви.
Било му је већ 58 година. Као светован човек који није био везан ни монашким
заветима, ни свештеничким чином, он је још увек имао могућност да умре
природном смрћу, али ако је прихватао патријархов предлог, такве могућности се
готово сигурно лишавао.
Петар Фјодорович је живео у то време у Јерменској улици у Москви, у кући свог
брата, свештеника Василија, који је служио у храму св. Николе на Стубовима.
Дошавши кући, Петар Фјодорович је испричао рођацима о патријарховом предлогу
и додао:
- Не могу да одбијем. Ако и одбијем бићу издајник Цркве, али ако пристанем,
знам да ћу тиме себи потписати смртну пресуду.
Ове речи су се обистиниле. Након рукоположења за епископа Подољског,
викара Московске епархије, био је ухапшен и протеран. Прогонство је владика Петар
издржавао у Великом Устјугу; најпре је живео код познатог свештеника, а затим у
парохијском дому при саборној цркви. Власти га у прогонству нису ограничавале и
он је често служио заједно са устјушким свештенством. Вративши се из прогонства
1923. године, патријарх Тихон га је уздигао у чин архиепископа, а након годину дана
у митрополита Крутицког.
На Благовести 1925. године умро је патријарх Тихон. Руска Православна Црква
је изгубила мудрог првојерарха који је у очима већине црквених људи уживао
неоспоран ауторитет. Недуго пре своје смрти, 7. јануара 1925. године, патријарх је
саставио завештање: "У случају наше смрти, наша патријаршијска права и дужности,
пре законитог избора правог патријарха, привремено предајем Високопреосвећеном
митрополиту Кирилу1. У случају немогућности да из било којих разлога почне да
врши поменута права и дужности, иста прелазе Високопреосвећеном митрополиту
Агатангелу". Ако пак и овом митрополиту не буде пружена могућност да оствари
своја права, наша патријаршијска права и дужности прелазе Високопреосвећеном
Петру, митрополиту Крутицком.2 На дан сахране патријарха Тихона, 12. априла
1925. године, окупио се архијерејски сабор од 45 архијереја Руске Православне Цркве
који су, упознавши се са завештањем покојног патријарха, дали следећу изјаву:
"Уверивши се у оригиналност документа и узимајући у обзир 1) околност да покојни
патријарх у датим приликама није имао другог пута да сачува у Руској Цркви
прејемство власти и 2) - да ни митрополит Кирил, ни митрополит Агатангел, који се
сада не налазе у Москви, не могу да преузму на себе... дужности које су им поверене,
ми, архипастири, признајемо да Високопреосвећени митрополит Петар не може да
избегне дато му послушање и ради испуњења воље покојног патријарха мора да
ступи на дужност патријаршијског месточувара".
Прихвативши положај месточувара, митрополит Петар је преузео и све
проблеме који су стајали тада пред Руском Православном Црквом. Поставши
патријаршијски месточувар, он се нашао пред нужношћу избора црквене позиције.
По примеру својих претходника на овом месту, светих митрополита Петра, Алексија,
Филипа и Гермогена, он је одлучио да буде поглавар и воћа пре свега већине
верујућег народа. Митрополит Петар није био политичар, није био ни дипломата,
1
Смирнову.
2
Преображенском.
једини јасан циљ који је он имао пред собом било је то да буде са Христом и народом
Божијим. И зато је он тада већ чврсто одлучио да се не обраћа ни по каквим
питањима представницима ГПУ, да их ни за шта не моли и да не ступа с њима у
преговоре.
Најдоследнији браниоци православља били су у тим годинама монаси
Даниловог манастира, на челу са архиепископом Теодором Поздејевским. За време
харанге обновљенаштва Данилов манастир је постао неразрушиви бедем
православља. После хапшења патријарха Тихона многи епархијски архијереји су под
притиском обновљенаша почели да попуштају пред њиховим захтевима, и немајући
с ким да се посаветују, обраћали су се Даниловом манастиру и ту су добијали снажну
подршку и чврсте савете. Старешину манастира, архиепископа Теодора, називали су
стубом православља. Патријарх Тихон се односио према владики Теодору с великим
поштовањем и увек га је занимало његово мишљење, премда је често и поступао по
своме. Митрополит Петар је почео да се понаша у складу с мишљењем
архиепископа Теодора и њему блиских јереја, и, у првом реду, зато што су они у
његовим очима били најауторитетнији и најбољи носиоци црквеног мишљења целог
верујућег народа, били су чувари и бранитељи чистоте православља. Монаси су
оценили чврстину и верност православног месточувара и почели су често да га
позивају да служи у манастиру.
30. августа (12. септембра) 1925. године на храмовни празник митрополит Петар
је служио у манастиру. Тројицка црква, где су стајале мошти преп. Данила и цео
манастир били су препуни народа. Пут према кивоту преподобног, прекривао је
тепих од живог цвећа и цео кивот је био дивно украшен њиме.
Ушавши у храм, митрополит Петар је пришао моштима преподобног и с
дубоким поштовањем их је целивао. Неки монаси су видели да се, када је месточувар
затим пошао према солеји, изнад моштију створио као неки облак у којем се могао
разазнати лик преп. Данила. И све време, док је митрополит ишао према олтару,
преподобни га је пратио.
У то време архиепископ Теодор је био ухапшен и на челу братије је стајао
архиепископ Партеније Брјанских. Њему је после службе митрополит Петар предао
новац да га подели свештенослужитељима који су тада били у прогонству.
Митрополит Петар је помагао многим затвореницима. Лично је слао новац
митрополиту Кирилу Смирнову, архиепископу Никандру Феноменову, секретару
патријарха Тихона Петру Гурјеву и другима. Понекад је владика, добивши после
службе новац, одмах овај давао као помоћ онима који су се злопатили по затворима
и прогонствима. На предлог протопрезвитера московских цркава он је благословио
да се приходи парохијских храмова дају у корист затвореника.
Један од проблема који су тада стајали пред Руском Православном Црквом било
је разорно обновљенаштво. Обновљенаши су се припремали за свој други сабор,
појачано нудећи православнима да се помире с њима и да узму учешће у њему.
Некима се предлог чинио прихватљивим, те почеше с обновљенашима преговоре о
помирењу. Дошло је време да се одреди свој став према обновљенаштву - чврсто и
недвосмислено. Месточувар је написао посланицу православној пастви. Ради савета
предао је текст познатом црквеном прегаоцу тих година Александру Дмитријевичу
Самарину. 28. јула 1925. године месточувар се обратио с посланицом архипастирима,
пастирима и свој деци Православне Руске Цркве3, укрепљујући све колебљиве и
малодушне и задајући смртни ударац рушиоцима Цркве.
3
По милости Божијој
Месточувар патријаршијског престола, митрополит Крутицкп Смирени Петар
Љубљеним у Христу архипастирима, пастирима и свој деци Православне Руске Цркве
Благодат вам и мир од Бога Оца нашега и Господа Исуса Христа
Beћ је више од три месеца прошло откако је Господу било угодно да позове к Себи кормилара Руске
Цркве, најчаснијег оца нашега, најсветијег патријарха Тихона. Тежак је за нас тај губитак, нарочито
сада, када се брод црквени мора водити тихом пристаништу усред побеснелих таласа животног мора.
Много непријатеља има Православна Христова Црква. Сада су они појачали своју делатност против
Православља. Подражавајући наш богослужбени обред, нарочито у западним областима које су
одвајкада православне, римокатолици наводе верни народ на унију и самим тим одвлаче снаге
Православне Цркве од хитније борбе против неверја.
Такозвани евангелисти или баптисти, као и други секташи свуда где је то могуће проповедају своја
вероучења и одвлаче наивне душе тобожњом светошћу свога живота и обећањем материјалне
помоћи. И јадна, немоћна православна душа, не будући у стању да спозна сву лажност секташких
учења, заносећи се одушевљењем њихових проповедника, а неретко и саблажњавајући се и
материјалним користима, пије духовни отров и гине, отпадајући од Свете Цркве Православне... Све се
то догађа у време када се у виду широког таласа разлива неверје, продирући у све слојеве нашег
друштва.
На велику жалост, по Божијем допуштењу, дошло је до поделе и унутар саме Православне Цркве. По
речи Божијој, од нас изиђоше, али не бејаху од нас; јер да бејаху од нас, остали би с нама (1 Јн. 2:19). Под
овим подразумевамо тзв. представнике "живе цркве", обновљенаше, "препородитеље",
"самохиротонисане" и сл. Сви се они својом самовољном јерархијом и самовољним уређењем
црквеног живота, како у исконској Русији, тако и у Украјини и другим местима, одвајају од једног Тела
Христовог.тј. од Његове Свете Православне Цркве, и тиме смућују православни народ. По
непорецивим речима Господњим: оно што је скривено од премудрих и разумних, Господ је заиста
открио безазленима (Лк. 10:21). Наш руски православни народ је својим једноставним срцем осетио
унутрашњу неистину обновљенашког покрета и сву његову опасност. Где год може он с праведним
негодовањем одбацује овај покрет и не посећује обновљенашке храмове. Данас тзв. обновљенаши све
више и више говоре о сједињењу с нама. По градовима и срезовима приређују скупове, позивају на
њих православне клирике и мирјане ради заједничког разматрања питања о сједињењу с нама и ради
припреме свог новог лажног сабора који они сазивају у јесен текуће године. Али треба чврсто имати
на уму да су по канонским правилима Васељенске Цркве сви такви самовољно организовани сабори,
као и сабор живоцрквеника одржан 1923. године, незаконити. Зато канонска правила забрањују да
њима присуствују православни хришћани, а тим пре да бирају своје представнике на такав сабор. По
20. правилу Антиохијског сабора, "никоме да не буде дозвољено да сазива саборе својом вољом, без
оних епископа којима су поверене митрополије". У светој Божијој Цркви законито и канонско је само
оно што је благословено богоустановљеном црквеном влашћу која се прејемствено чува од
апостолских времена. Све што је самовољно, све што су радили обновљенаши без дозволе у Богу
почившег најсветијег патријарха, све што се сада ради без нашег благослова - месточувара
патријаршијског престола који дејствује у јединству с целом православном законитом јерархијом - све
то нема снагу по канонима свете Цркве (Апостолско правило34, Антиохијско правило 39), јер је
Обновљенаши су писали о њему: "... проглас митрополита Петра одредио је
целу линију понашања староцрквеника... Тон који су дали 'крутицки', већ је унапред
одредио став староцрквеника дуж целе линије фронта и касније су биле само могуће
варијанте једне те исте политике. При томе је у провинцији било лако и једноставно
позивати се на центар, као што се и види заправо..." Тако на пример, у
Лењинградској епархији "међу свештенством се појавила 'лева скупина' тихоноваца
која је била склона да води помирљиву политику светог Синода (обновљенашког -
И.Д.). Пре појаве прогласа Петра Крутицког ова скупина је давала наду да ће
извршити свој притисак на епископе и да ће се потрудити да их покрене с
непомирљиве позиције. Али чим се појавио Петров проглас... они су почели да
говоре другим језиком и спустили су своју заставу... исто се догодило и с
тихоновским мирјанима". "...Пре него што је почео да се шири проглас Петра
истинска Црква једна и једна је у њој благодат Свесветог Духа која у њој пребива: не може бити двеју
цркава и двеју благодати. Једно тело, један Дух, као што сте и позвани у једну наду звања свога; један Господ,
једна вера, једно крштење, један Бог и Отац свих (Еф. 4:4,5).
Тзв. обновљенаши не смеју да говоре о сједињењу с Православном Црквом, већ морају да принесу
искрено покајање због својих заблуда. Главне њихове заблуде се састоје у томе што су, одступивши
самовољно од законите јерархије и њеног поглавара, најсветијег патријарха, покушавали да обнове
Христову Цркву самовољним учењем ("Жива Црква", бр.111). Они су изопачили црквена правила која
су установили Васељенски сабори (одлуке лажног сабора од 4. маја 1923. године); они су одбацили
власт патријарха, саборно установљену и признату од свих источних православних патријараха, тј.
одбацили су оно што је признало цело Православље и осим тога на свом лажном сабору су га
оптужили. Упркос правилима светих апостола, Васељенских сабора и светих отаца (Апостолско
правило 18; 1. васељенски сабор правило 3,112,48; Св. Василије Велики 12) они дозвољавају
епископима да буду ожењени, а клирицима да се жене два пута, тј. нарушавају оно што цела
Васељенска Православна Црква признаје као свој закон и што може бити измењено само Васељенским
Сабором. На тај начин они раскидају везу с црквеним свештеним предањем и потпадају под саборску
осуду због нарушавања предања (догматска одлука Седмог васељенског сабора). Чак су и првобитни
оснивачи обновљенашког покрета (епископ Антонин и други) сами схватили сву неканоничност
својих заблуда, о чему отворено и непрекидно говоре у својим проповедима и прогласима...
Присаједињење светој Православној Цркви тзв. обновљенаша могуће је само под условом ако се сваки
појединачно одрекне својих заблуда и принесе свенародно покајање због свог отпадништва од Цркве.
И ми непрестано молимо Господа Бога да врати заблуделе у крило Свете Православне Цркве.
Богомудри и богољубазни архипастири, часни пастири и сви љубљени православни хришћани. У
овако тешко време које сада преживљавате, уздајући се у божанско промишљање које се брине о
нама, пребиваћемо у савезу мира и љубави међусобно, бићемо једно (Јн. 17:22-23), помажући једни
другима, чувајући нашу православну веру, показујући свугде и свуда примере доброг живота,
љубави, кроткости, смирења и послушности постојећој грађанској власти у сагласности са
заповестима Божијим (Мк. 12:17; Рим. 13:1; Д. ап. 4T8 19) памтећи да Црква Христова води вернике
само духовно-моралном усавршавању и да у њој нема никаквог места за политичку борбу, да би
грађанска власт то видела и да би Дух Божији проговорио кроз њу о Светој Цркви (1 Пт. 2:12-14).
Усрдно ћемо молити милостивог Бога да непоколебљиво сачува у православљу нашу Руску Цркву.
"Утврди, Господе, Цркву коју си стекао часном Твојом Крвљу"
(З.Ирмос на Сретење Господње св. Козме Мајумског).
Патријаршијски месточувар митрополит Петар Богом спасавани град Москва у лето 1925. јула 28. дана.
Крутицког, већина свештенства и црквено-парохијских савета Тамбовске епархије је
била спремна да учествује у скуповима архијерејских намесника и епархијском
сабору... на мирољубив став 'доњих слојева' снажно је утицао проглас Петра
Крутицког. На епархијским саборима који су се окупили након појаве тог прогласа,
тихоновци се више нису појављивали..." "У читавом низу епархија, како показују
наведени подаци, непомирљива линија тихоноваца која почиње из Крутица
изразила се у потпуном одбијању чак и да се разговара о црквеном помирењу.
Тихоновски архијереји овог типа или су ћутали, или су одмах оштро изражавали
свој негативни и непријатељски однос и бојали су се чак и да ступе у било какав
однос са синодалним представницима: очигледно је да су они дословно извршавали
директиве свог руководства; али било је и таквих архијереја с којима је, како се то
каже, успевало да се 'заподене разговор', али ти разговори су се завршавали обично
истом непомирљивошћу".
После месточувареве посланице совјетске новине су почеле да штампају чланке
у којима су га оптуживале за контрареволуционарну делатност4. На обновљенашком
сабору свештеник Александар Веденски је прочитао лажни документ у којем се
месточувар оптуживао да одржава везе са иностранством.
Већ месец дана након смрти патријарха Тихона ГПУ је почео да прави нови
раскол у Цркви. Представник ГПУ Пољански се срео са Московским викарним
епископом Борисом Рукином и предложио му да створи иницијативну скупину
"Одбрана православља"5 и да поднесе у њено име одговарајућу молбу у СЦИК.
Представник ГПУ је уверавао да ће Православна Црква након тога бити одмах
легализована, при чему ће се Црква одлучно оградити од свих новотарија,
укључујући и обновљенаштво. Епископ Борис је пристао, али је објаснио да он сам
не може ништа да уради, и упутио је представника ГПУ месточувару, препоручујући
овоме да прихвати понуду ГПУ. Месточувар је одлучно одбио овакву нагодбу. По
Москви су почеле да се шире гласине да је епископ Борис постао црвени
бољшевички архијереј и да смера нови раскол. Односи између епископа Бориса и
месточувара су се потпуно пореметили. Међутим, епископ Борис није напустио
своје покушаје да измени поредак црквене управе и поново је ступио у преговоре с
представником ГПУ. Договоривши се о условима легализације, он је захтевао од
4
Новински чланци са оптужбама против митрополита Петра свакако да нису били случајни.
Совјетске власти и ГПУ су донели одлуку о уништењу митрополита. 11. новембра 1925. године
комисија за спровођење декрета о одвајању цркве од државе при ЦК бољшевичке партије је донела
одлуку: "Наложити д. Тучкову да убрза спровођење започетог раскола међу тихоновцима... У циљу
подршке скупине (архиепископа Григорија Јацковског - И.Д.) која се налази у опозицији према
Петру... објавити у 'Известијама' низ чланака који компромитују Петра, користивши за то материјале
недавно завршеног обновљенашког сабора. Преглед чланака поверити друговима Стеклову И.И.,
Красикову П.А. и Тучкову Њима такође наложити да прегледају декларацију против Петра коју
припрема опозициона скупина (архиепископа Григорија - И.Д.). Истовремено са објављивањем
чланака наложити ОГПУ да почне против Петра истрагу".
5
Будући григоријанци.
месточувара сазивање архијерејског сабора, смерајући да на њему смени
митрополита Петра с његове дужности. Као противник патријаршијске управе,
епископ Борис је хтео укидање патријаршије и враћање Руске Православне Цркве на
синодални облик управе - колегијум епископа. Месточувар је одлучно одбацио све
његове предлоге као провокативне. "Власти без сумње неће дозволити никакво
слободно окупљање архијереја, а о помесном сабору да и не говоримо" - рекао је он.
Услови легализације које су понудили месточувару представници ГПУ, били су:
1) издавање декларације која позива вернике на лојалност према совјетској власти; 2)
уклањање архијереја неугодних власти; 3) осуда епископа који су живели у
емиграцији и 4) контакт с владом преко представника ГПУ.
У јесен 1925. године месточувар је ипак одлучио да састави и поднесе
декларацију совјетској влади, и тиме покаже каквим он види односе између Руске
Православне Цркве и совјетске државе. Митрополит Петар је направио преднацрт
декларације и поједине њене тачке и предао га епископу Јоасафу Удалову, молећи га
да напише текст. Владика Јоасаф је саставио. нацрт и прочитао га неким
архијерејима који су живели тада у Даниловом манастиру - епископима Пахомију
Кедрову, Партенију Брјанских и Амвросију Пољанском - и после њихових примедаба
унео у текст допуне и предао га месточувару.
Зато декларација и није добила коначни облик. Месточувар није хтео да је
преда совјетским властима преко представника ГПУ, већ је хтео да се лично сусретне
с председником владе Риковом. Али совјетска влада није желела да се сретне с
поглаваром Руске Православне Цркве и нацрт декларације је био одузет приликом
хапшења митрополита Петра од стране ГПУ6.
6
Совјету народних комесара СССР
Декретом Совнаркома РСФСР од 23/118 г. као унапређивање 4. тачке Устава (т. 13) проглашењем
одвајања Цркве од државе, свим грађанима је била призната слобода исповедања било које религије
(т. 1) и вршења религиозних обреда (т. 5) и, као јемство те религиозне слободе "у границама
републике" било је забрањено да се издају било који месни закони или одлуке које би угрожавале или
ограничавале слободу савести или успостављале било какве предности или привилегије на основу
вероисповедне припадности грађана" (т.2).
Каснијим одлукама и прописима одговарајућих органа власти било је дозвољено објављивање и
ширење религиозне литературе (Цирк. НКЈ и НКВД од 15/VIII21 г.; т. 4) и организовање богословских
студија (декрет СЦИК13/VI21 г. примедба уз т. 3. и објашњење 5. одељења НКЈ од 2/V23 г. бр. 280).
Издавањем декрета СЦИК и СНК РСФСР од 3/ VIII22 г. и инструкције уз њега НКЈ и НКВД РСФСР од
27/IV23 г. верницима је пружено право унутрашње црквене самоуправе; сазивање опште-губернијских
и сверуских сабора свог култа и организација извршних органа. Због у пракси примећених одступања
месних власти од претходно издатих декрета, инструкција НКЈ по споразуму са НКВД од 19/V123 г.
(С.У. за 1923. г., бр. 72) заједно са потврдом да имају обавезујућу снагу све законодавне одлуке издате
по црквеним питањима, је забрањивала: "Свим државним установама да путем администратнвног
уплитања подржавају било који култ или било коју црквену управу на штету других култова или
религиозних заједница" (т. 7) и месној власти се стављало у дужност да "заштити мирно и слободно
вршење религиозних потреба грађана у оном лојалном облику какав они хоће" (т. 8).
И заиста, свакојаке вероисповести на територији СССР, од примитивног шаманизма домородаца
ниске културе до сви.х могућих праваца секташтва - уживају јемство религиозне слободе и
самоуправе које није обезбеђени. Оне се региструју у границама које дозвољава законодавство СССР,
и њихове организације добијају право законитог постојања.
Православни верници (или по терминологији НКЈ "староцрквеници") су такође заједно с
представницима других религиозних вероисповести у поменутом року (јун 23. г.) поднели
одговарајућим установама све материјале које захтева закон (С.У. 23. бр. 49) ради регистровања
њихових религиозних заједница, упркос томе што одговарајући декрет (т. 5) налаже органима који
врше регистрацију да у року од месец дана (који је продужила одлука Президијума СЦИК од 23/VI24.
г. протокол бр. 19 до 1/Х124 г.) или региструју заједницу или њеним оснивачима саопште разлоге
одбијања - ипак све до сада регистрација православних заједница још увек није извршена.
Инструкцијом о начину регистровања религиозних заједница (бр. 92 "Известија" од 27/IV23 г.)
предвиђена су два разлога за одбијање регистрације: 1) ако је број чланова заједнице мањи од 50 или
2) ако су устав, задатак и метод делатности заједнице која намерава да се региструје у супротности са
уставом РСФСР и њеним законима. Број чланова наших заједница, као што је познато, не износи
десетине, већ стотине и хиљаде; свугде се подносио типски устав, објављен уз саму одредбу о
регистровању, а о својој послушности закону и политичкој лојалности наша Православна Црква је у
последње време давала више изјава.
Тако је поглавар Православне Цркве, покојни патријарх Тихон, током последњих година неколико
пута сведочио о томе, и у искреност његових изјава, како се може судити на основу званичне штампе
после његове смрти, веровали су друштвенополитички кругови. Ми, који по прејемству од патријарха
Тихона сада стојимо на челу Православне Цркве, у посланици верницима од 28/VII ове године поново
потврђујемо потпуну лојалност и потпуну неумешаност Православне Цркве у све врсте и облике
иностране и овдашње политичке борбе. "Црква - писали смо ми - води вернике само духовно-
моралном усавршавању и у њој нема места за политичку борбу".
У вези с проблемом недозвољавања регистровања, положај Православне Цркве у неким
провинцијским градовима током протекле године се још више погоршао у поређењу с претходним
годинама. Тамо су органи власти од православних епископа, као нерегистрованих, почели да
одузимају дозволе да посвећују у свештене чинове, тј. да врше одређена свештенодејства и да руководе
духовним животом верника оних заједница које их бирају.
За добијање свештенослужитеља органи управе упућују наше православне вернике тзв.
обновљенашима с којима они због разлике својих религиозних убеђења немају никакве везе. Тамо где
су епископи негодовали против изнесених захтева, њих су административно исељавали, а верници су,
остајући без епископа, морали да иду из града у град да би задовољили своје религиозне потребе.
Такође се запажају чињенице пристрасног и неправедног односа према предаји храмова. њиховог
одузимања од многобројних православних заједница и предаје безначајној обновљенашкој скупини,
упркос вишекратним објашњењима НКЈ (на пример, 29/11124 г. бр. 7792) о незаконитости оваквих
дела. Постоје градови и села где има по десетак обновљенаша, а они имају већину храмова, док се
хиљаде православних тискају у једној или две мале цркве.
Чак и у самој Москви наш бесправни положај омогућава органима власти да материјалну корист
мањине обновљенаша стављају изнад духовних интереса већине православни.х. Тако су све
најпоштованије православне светиње, на пример Иверска икона Мајке Божије, икона св. Пантелејмона
и друге предате обновљенашима.
Обесправљеношћу нашег положаја објашњава се она непрестана усмена и штампана клевета коју нам
упућују тзв. обновљенаши. живоцрквеници, препородитељи и слични, оптужујући нас за недоказане
политичке преступе, као што је то било, на пример, на последњем обновљенашком конгресу.
Покушали смо да преко државног тужиоца републике уложимо протест против клеветничког
иступања обновљенашког митрополита Александра Веденског, али наш протест је остао без
Крајем новембра 1925. године ухапшени су готово сви иоле истакнутији
архијереји који су у то време живели у Москви. Месточувар је видео да се неминовно
ближи и његово хапшење. Зато је требало побринути се о црквеној власти и
црквеној управи. 6. новембра 1925. године он је донео следећу одлуку: "У случају да
из било којих разлога не будем у могућности да вршим дужност патријаршијског
месточувара привремено поверавам вршење те дужности Високопреосвећеном
резултата. Молили смо да се наш протест објави у званичном владином органу ("Известија") где су
биле објављене белешке о заседањима тог конгреса.
Дакле, упркос свим јасним указивањима и њиховим објашњењима, упркос свој парадоксалности
сумњичења масе становништва за политичку непоузданост, Православна Црква још увек не може да
добије слободу оснивања верских школа, самоуправе, равноправностн и законске заштите једнако с
другим по броју своји.х чланова много мањим религиозним заједницама.
Овако ненормалан и "бесправни" положај православне заједнице која је преовлађујућа, нарочито
међу масом сељаштва, природно је да узнемирава становништво, ствара атмосферу незадовољства,
нарушава спокојни ток друштвеног живота, што је приметила и званична штампа (в. у "Известијама"
чланак секретара СЦИК Кисељева о путовању по насељима Рјазанске губерније), приморава
становништво да губи много времена и средстава у тражењу заштите своје законом зајемчене верске
слободе. Будући да после смрти покојног патријарха Тихона управљам Православном Црквом на
територији целог Савеза и потврђујући поново политичку лојалност од стране Православне Цркве и
њене јерархије, обраћам се Совнаркому с молбом да у име проглашене пароле о револуционарној
законитости упути категоричне наредбе свим извршним органима Савеза о престанку
админнстративног притиска на Православну Цркву и тачном спровођењу у живот закона које су
издали централни органи, закона који регулишу верски живот становништва и обезбеђују свим
верницима потпуну слободу религиозног самоопредељења и самоуправе. У циљу практичног
остварења овог принципа молим да се без одлагања региструју свуда на територији СССР
староцрквене православне заједнице са свим правним последицама које проистичу из тог чина и да
се архијереји који бораве у Москви врате на своја места. Уједно дајем себи за право да замолим
Совнарком о ублажавању судбине административно кажњених духовних лица. Неки од њих и то
неки у поодмаклим годинама више од годину дана се злопате у забаченим местима Печоре и Нарима
са својим нелеченим болестима без икакве медицинске помоћи, а други на суровом Соловецком
острву обављају физички принудни рад којем већина од њих уопште није прилагођена. Постоје лица
која је амнестирао СЦИК СССР и која се већ две године злопате у безводним степама Туркестана,
постоје лица која су издржала свој рок прогонства, али још увек нису добила дозволу да се врате у
места служења.
Такође дајем за право да молим и за хуманији однос према духовним лицима која се налазе у
затворима или су послата у прогонство. Свештенство је у огромној већини изоловано под сумњом за
политичку непоузданост, те би се зато праведности ради требало примењивати према њима нешто
ублажени режим који се свугде и свуда примењује према политичким затвореницима. Међутим,
данас се наши свештеници и монаси држе заједно с окорелим крнминалцима, а понекад се и
региструју као криминалци и заједно с њима заједничким транспортима упућују у прогонство.
Изражавајући у овој молби опште и ватрене жеље целе моје вишемилионске пастве, као признати
њен највиши духовни руководилац, гајим наду да жеље нашег православног становништва неће
оставити без пажње највиши владин орган целе наше земље; јер пружити најмногобројнијој
Православној Цркви права легалног слободног постојања каква уживају друге религиозне заједнице
значи учинити према пећини народа само чин праведности који ће са захвалношћу бити прихваћен
и дубоко оцењен од стране православног народа.
Сергију7, митрополиту Нижегородском. Ако пак овај митрополит не буде у стању да
врши ту дужност, привремени вршилац дужности патријаршијског месточувара
буде Високопреосвећени Михаил8, егзарх Украјине, или Високопреосвећени Јосиф9,
архиепископ Ростовски, ако митрополит Михаил буде лишен могућности да
спроведе моју одлуку.
Помињање на богослужењу мога имена као патријаршијског месточувара остаје
обавезно".
Овај корак је био диктиран благочастивом ревношћу за судбину управе
Црквом, жељом да се заштити Руска Православна Црква од анархије и раскола у
убеђењу да два друга кандидата за месточувара које је поставио патријарх Тихон,
митрополит Казански Кирил и митрополит Јарославски Агатангел, будући да се
налазе у прогонству, немају могућност да прихвате црквену управу. Осим тога, после
потврде избора митрополита Петра за месточувара од стране сабора архијереја
права двојице поменутих кандидата на положај месточувара престајала су да буду
безусловна и нису се могла посматрати механички на основу завештања патријарха
Тихона, већ само приликом захтева права од стране самих кандидата и приликом
одобрења од стране архијерејског сабора. Патријаршијски месточувар је знао да ће
корисна бити само законита предаја црквене власти уз благослов првојерарха, да ће
безвлашће довести Цркву до анархије и освајања црквене управе од стране скупина
које имају користољубиве циљеве, што ће, са своје стране, довести до раскида с
канонима и традицијама Православне Цркве.
9. децембра 1925. године одржано је заседање комисије за спровођење декрета о
одвајању цркве од државе при ЦК СКП(б)10. Саслушана је информација ОГПУ о
унутар-црквеним скупинама: како разбити Цркву, коме помагати, а кога
уништавати. Личност митрополита Петра, његова племенитост, дубока
образованост, ум, уздржаност и непроменљива благонаклоност према
представницима ОГПУ, али без икаквог улагивања пред њима, изазивали су код њих,
а нарочито код Тучкова11, бес и злобу. Представници ОГПУ су саопштили да ће
7
Страгородски.
8
Јермаков.
9
Петрових.
10
Учествовали су: заменик председника комисије Попов, Смидович, Красиков, Менжински, Путинцев
и Тучков.
11
Јевгениј Александрович Тучков је током 15 година играо значајну улогу у црквеној историји. Он је
разрадио многе планове за уништење Православне Цркве који су се спроводили током 20нх и 30их
година. Бољшевици су га поставили у ту сврху на кључно место. Он је истовремено предводио у ГПУ
тајно одељење за уништење Цркве и улазио је у комисију за спровођење декрета о одвајању Цркве од
државе при ЦК СКП(б).
Тучков се родио 1892. године у Владимирској губернији у селу Тељаково. Године 1903. завршио је
четири разреда сеоске школе. Године 1905. почео је као дечак да ради у посластичарници. Од 1911. до
1915. године радио је као писар у радноници коже и обуће у граду Шуји. Затим је три године био
писар код позадинских војних команданата. После револуције 1917. године ступио је у партију
бољшевика. Године 1918. ступио је у губернијску Ванредну Комисију Иваново-Вознесенска као шеф
правног одељења. Године 1919. нашао се у Уфи као организатор одреда за посебне намене. Био је
постављен на дужност шефа тајног одељења губернијске ЧК. У пролеће 1922. године прешао је у
Москву и ту постао заменик, а затим и начелник 6. тајног одељења ОГПУ и истовремено секретар
комисије за спровођење декрета о одвајању Цркве од државе, у којем својству је био све време
постојања те комнсије. Од 19221923. године ОГПУ је извршио по Русији огроман број репресивних
радњи, повезаних са одузимањем црквени.х драгоцености. Тих година је било изведено, независно од
одузимања, мноштво операција које су имале за циљ уннштење Цркве. Осим ретких изузетака, готово
сви епископи су били скинути са својих катедара, протерани и затворени у концентрационе логоре.
Исту судбину су доживели и истакнути свештенослужитељи и мирјани. За заслуге у спровођењу
репресија Тучков је 1923. године био награђен пиштољем "маузер".
Током свих последњих година живота патријарха Тихона Тучков је скупљао од обавештајаца податке
о патријарху блиским људима, немилосрдно прогањајући све оне који су пружали патријарху помоћ
у свакодневном раду у управљању Црквом. Подаци које је сакупљао Тучков често се нису одликовали
великом веродостојношћу. На пример, у септембру 1924. године Тучков је сачинио списак на којем су
се нашли свештенство и мирјани који су наводно били посебно блиски патријарху Тихону и упорно
га наговарали да не пусти у црквену управу Красњнцког. Подаци су међутим били толико далеко од
веродостојности. да се Тучков ни сам није усуђивао да спроведе оптужене чак ни кроз Посебно веће
ОГПУ. А подаци су били овакви: "Лично се познаје са Тихоном и има утицај на њега. што је користио
у помирењу Тихона с Красњицким, трудећи се да гa не пусти", "има утицај на тихоновце", "веома чето
бива код Тихона", "лично познат Тихону", "одан Тихону" итд. Списак са 30 имена био је предат мимо
свих судских и вансудских инстанци криминалном одељењу ОГПУ, чија ударна група је све похапсила
и одмах протерала - неког у Сибир, неког у Турухански крај. Након месец-два дана рођаци
ухапшених, запрепашћени овако нагло извршеним хапшењима и протеривањима, почели су да
истражују случајеве и да се жале. При томе се испоставило да су у спискове активних црквених људи
доспели и неверници. Тужилаштво је захтевало преиспитивање. Али ОГПУ је у то време управо
бранио безграничност својих права, чврсто је остајао при своме и пристајао само на ублажавање
пресуда, дозволивши прогнаницима да се преселе из забачене тајге у најближи срески град истог
Туруханског краја.
За хапшење и "случај" митрополита Петра, стварање смутње повезане с митрополитом Агатангелом
Преображенским, коначно оснивање расколничке скупине архиепископа Григорија Јацковског и
објављивање "Декларације" митрополита Сергија Страгородског, Тучков је 1927. године био награђен
дипломом и златним часовником. Године 1928. одлучио је да добије високо образовање и уписао се на
прву годину Московског државног универзитета. После прве године Тучков је напустио универзитет.
Од 1929. до 1931. године Тучков се активно бавио састављањем оперативних и истражних поступака
по целој Русији, чији резултат су била стрељања многих свештенослужитеља и мирјана. Године 1931.
начелник тајног политичког одељења ОГПУ Агранов упутио је СЦИК молбу да Тучкова награди за
његов рад, посвећен уништењу Цркве. Карактеришући свог потчињеног, Агранов је писао: "Под
руководством друга Тучкова и уз његово непосредно учешће извршен је огроман рад на расколу
православне цркве (на обновљенаше, тихоновце и читав низ других). У том раду он је постигао сјајне
успехе.
Уз његово непосредно учешће обављен је 1921. године рад на одузимању црквених драгоцености у
корист гладних.
Од 1923. до 1925. године он је одржао два црквена сабора (свесавезни сабори црквених лица) на којима
је био свргнут патријарх Тихон и донесена одлука о укидању манастира, култа моштију као и о
лојалном односу цркве према совјетској власти.
Низ година друг Тучков је обављао озбиљан посао на расколу заграничне православне руске цркве.
митрополит вероватно одбити да сарађује са ОГПУ, будући да је та сарадња, на крају
крајева, усмерена рушењу Цркве. Зато су донели одлуку: "Због црквене политике
која је очигледно непријатељска совјетској власти, а коју он (месточувар - И.Д.) води,
као и због конкретних материјала који га оптужују, линија коју спроводи ОГПУ по
питању унутар-црквених групација сматра се исправном". (Тј. митрополита Петра
треба ухапсити, а архиепископа Григорија подржати). Истога дана месточувар је био
ухапшен.
Почетком децембра, уочи хапшења, већ га јасно предосећајући, месточувар је
одлучио да изложи свој став првојерарха - какве задатке поставља у својој црквеној
управи и како гледа на њу и на своју дужност пред паством. Он је писао: "Очекују ме
тешкоће, суд људски, брз, али не увек милостив. Не бојим се напора. Њега сам волео
и волим, не плашим се ни суда људског - његову неблагонаклоност су доживели на
својој кожи неупоредиво боље и достојније личности од мене. Бојим се само једног:
Сјајно је обавио посао у вези с неуспехом крсташког похода против СССР који је објавио римски папа
1930. године.
Захваљујући енергичном раду друга Тучкова била је откривена и ликвидирана крајем 1930. и
почетком 1931. године Свесавезна контрареволуционарна монархијска организација црквених лица
(Истинска православна црква) која се у свом антисовјетском раду ослањала на црностотинашке
клерикалне кругове. Организација је имала мноштво својих подружница - 300 устаничких ћелија,
ватрено и хладно оружје.
Црквено-политички центар који је предводио ту организацију, а на чијем челу су били професор
Лосев, Новоселов, епископ Јосиф и други, имао је за циљ уједињавање под заставом цркве свих
контрареволуционарних снага ради обарања совјетске власти и рестаурације монархије.
Читав низ подружница, као на пример подружнице на Северном Кавказу, у централним
черноземним областима, Никољском округу Северног Краја и другима - претвориле су се у низ
контрареволуционарних наступа под паролама: борбе против колективизације, ликвидације кулака
итд.
Ликвидирана 1929. године на Северном Кавказу устаничка организација тзв. "именославаца", радила
је под руководством црквено-политичког центра "Истинска православна црква".
Под руководством д. Тучкова за последње две-три године било је ликвидирано неколико стотина
крупних антисовјетских организација и групација црквених лица устаничког и терористичког
карактера.
У борби против контрареволуционарног покрета међу црквеним лицима и клерикално-
монархистичким круговима који се групишу око цркве. Тучков је испољио огромну енергију,
иницијативу, одлучност и сналажљивост."
У октобру 1931. године Тучков је награђен орденом Црвене заставе рада. Од 1931. до 1933. године
Тучков је заузимао дужност овлашћеног председника ОГПУ за Урал. Од 1933. је постао заменик
нарочитог заступника града Москве. У то време он је као и пре руководио уништењем Цркве. До 1939.
године богоборачка држава је рад на уништењу Цркве сматрала углавном завршеним. На слободи
готово да није преостало православних епископа и свештеника. У јесен 1939. године Тучков је
ослобођен из органа НКВД с формулацијом: "због немогућности даљег коришћења". Сав његов живот
и рад је био повезан с уништењем Цркве и гоњењем Православља; многе године је с Јемељаном
Јарославским заседао у истим комисијама и отишао је као предавач у Централни савез борбених
безбожника. Године 1941. је заузимао дужност одговорног секретара Централног савеза борбених
безбожника. С те дужности је отишао 1947. године у пензију. Умро је у Москви 1957. године.
грешака, пропуста и нехотичних неправди ето шта мене плаши. Дубоко сам свестан
одговорности своје дужности. То је потребно у сваком послу, а у нашем, пастирском,
нарочито. Ако пастири не буду имали свест о својој дужности, неће бити ни енергије,
ни еванђелске љубави, ни трпљења у служењу. А ако она постоји, чувари винограда
Господњег могу само да се веселе и радују. Ако је суштинско обележје ученика
Христових, по речи Еванђеља, љубав, онда њоме мора бити прожета и сва делатност
служитеља олтара Господњег, служитеља Бога мира и љубави. И нека ми помогне у
томе Господ! Вас пак молим да извршавате с љубављу, као послушну децу, сва
правила, одлуке и наредбе Цркве. Њене уставе и правила многи сматрају
произвољним, сувишним, оптерећујућим, па чак и преживелим. Али мудраци овога
века уза сву своју самоувереност нису изумели средства да учврсте нашу вољу у
добру, да човеку дозволе да осети сладост духовне слободе од страсти, мир савести и
тријумф победе у борби против зла, као што то чине напори и подвизи које
прописују устави Цркве. До каквих несрећних последица може довести избегавање
црквених одлука, показује горко искуство наше браће по духу и телу која су отпала
од јединства са Светом Црквом и која лутају у мраку предрасуда и тиме се
самовољно отуђују од надања у живот вечни. Молићу се, ја недостојни пастир, да
мир Божији обитава у срцима нашим у све време живота нашег. За сваког
православног човека који дубоко доживљава садашње догађаје, они не могу а да не
изазивају у њему бојазан за судбину Православне Цркве, као и погубни раскол
предвођен епископима и презвитерима који су заборавили Бога и издају своју
сабраћу и благочастиве мирјане - све то можда није још увек тако опасно за Цркву
Божију која је увек јачала и обнављала се страдањима. Али је страшан и опасан дух
обмане који води борбу против Цркве и који ради на њеном разарању под маском
бриге..."
Саслушања су почела скоро одмах. 12. децембра је било прво саслушање.
Главна оптужба је била: пошто митрополит Петар није сменио с дужности Кијевског
митрополита Антонија Храповицког и није га лишио звања Кијевског митрополита,
а митрополит Антоније је контрареволуционар, дакле, контрареволуционар је и
митрополит Петар. Владика се држао смело, али ипак није био сасвим задовољан
својим одговорима на првом саслушању12,13.
12
На саслушању је вођен потпуни стенограм. Владика се држао тако да не дозволи да буде ни сам
збуњен. нити да други буду збуњени. У саслушањима је учествовало неколико иследника и Тучков.
Сви су се они трудили да одмах збуне владику својим притиском и лукавим питањима. Здраво
расуђивање им је пружало отпор. Тешко је било снаћи се и вешто одговорити, једино се могло
ћутати. И владика је, вративши се након саслушања у ћелију и сетивши се како су се иследници
хватали буквално за сваку реч, био незадовољан својим одговорима и написао је Тучкову: "На првом
саслушању сам се налазно у стању нервне напетости, како се изразно лекар који ме је прегледао... Не
сећам се добро својих одговора на постављена питања, а неких се уопште не сећам. Молим да се том
записнику не придаје значај..."
На каснијим саслушањима владика се држао још опрезније, одмеравајући и промишљајући сваку
реч, одговарајући једнозначно или уопште не одговарајући. На саслушању од 17. децембра иследник
је питао месточувара:
- Да ли је могуће признање од стране Цркве праведности социјалне револуције?
- Не, то је немогуће - одговори владика - Социјална револуција се гради на крви и братоубиству, што
Црква не може да прихвати. Само још рат може Црква да благослови, и то уколико се у њему брани
држава од туђинаца и православна вера.
После неколико саслушања на којима, чини се, иследници нису хтели да сазнају истину, бескрајно
постављајући једна те иста питања, месточувар је одлучио да објасни суштину свог става:
"Начелнику 6. одељења ОГПУ Јевгенију Александровичу Тучкову. Руска црквена историја тешко да
познаје овако тешко време за управљање Црквом, какво је време у годинама ове револуције. Онај коме
је та управа поверена, доспева у тежак положај између верника (који највероватније припадају
различитим политичким нијансама), свештенства (такође различитог расположења) и власти. С једне
стране, човек мора да издржи притисак народа и да се труди да не поколеба његово поверење према
себи, а с друге, да не ускрати своју послушност власти и не наруши своје односе с њом. У таквом
положају се налазно патријарх Тихон, у такво.м положају сам се нашао и ја у својству патријаршијског
месточувара. Нипошто нећу да кажем да је власт позивала на неке компромисе по питањима вере
или се тицала црквених темеља - тога свакако није било и не може бити. Али народ има своје
гледиште. На пример, проста чињеница предаје неког храма обновљенашима, од којих он окреће
главу с негодовањем. тумачи се у Смислу мешања власти у црквене послове, па чак и гоњења Цркве, и
ма колико то било чудно, у томе је он спреман да види и нашу кривицу. Између осталог ћу истаћи да
се међу истим тим критичарима примећује и тежња према власти, ако узгред дотакнеш питање
социјалне револуције и објасниш да је њен задатак побољшање животних услова радних класа. Сада
се поставља питање. каква у датом случају мора бити линија мог понашања? Одлучио сам да се
зближим с народом. Тиме свакако нисам имао никакву намеру да изразим своју равнодушност према
власти или непослушност према њеним одлукама. Мислио сам да ако то не чиним, то значи да
посматрам правилно и да себе обезбеђујем од било каквих случајности. Ето зашто сам Вам се веома
ретко обраћао са својим изјавама. Нећу сакрити ни други мотив тих ретких обраћања - овај мотив се
опет скрива у народној свести. Извините за отвореност - у човека који често има везе са ГПУ, народ
нема поверења. Наше честе посете ГПУ, заједно с митрополитом Серафимом (Александровом - И.Д.)
Тверским за време патријарха Тихона често нам нимало нису ишле у прилог, а митрополита
Серафима је народ чак прозвао "Лубјански" митрополит. Примећивао сам да су ме се на почетку моје
управе Црквом многи клонили. Ова појава је свакако ненормална. Какав сам ја то поглавар Цркве,
када паства није са мном; могу ли ја тада бити пожељан и за власт?! Управо сам зато и хтео да се
потпуно ослободим било каквих пребацивања од стране народа и свештенства. Како видим, та моја
опрезност била је узалудна и довела ме је до оваквог жалосног резултата.
За моју управу су били од значаја и неки утицаји - нисам се трудио да их избегавам. Моја сабраћа
архијереји су била различитог расположења у црквеном погледу, неки су били либералне
усмерености, а други строго црквене. Ја сам узимао у обзир мишљење ових других и користио њихове
савете, зато што се народ према њима односио са већим поверењем, па је чак неке од њих називао и
стубовима Цркве. Нисам имао разлога да прекинем везу са њима, а осим тога, то би значило
прекинути и неку духовну везу с народом, што би за мене свакако било тешко. Али њихова мишљења
нису напуштала границе црквености. Карактеристично је да нико од либералнијих архијереја никада
није износио чак ни алузију у смислу осуде тих строго црквених архијереја, нити их је помињао као
лица с неком политичком обојеношћу. И у разговору са мном они се нису дотицали политике, осим
саопштења ове или оне новости која је преузета или из новина, или из јавног мњења.
Лица из световне интелигенције готово да нисам ни познавао. нити имао везе с њима, ако се не рачуна
Вама познат случај обраћања А.Д. Самарину, као свом бившем оберпрокурору и као човеку веома
образованом и у црквеној сфери. Истина, изражаване су ми жеље да имам чврст став и да строго
чувам православну веру и црквени поредак. Признајем да те жеље нису биле неважне, ја сам их
ослушкивао и у неким случајевима се њима руководио. Али нисам примећивао никакав очигледни и
систематски утицај од стране једне или друге скупине лица.
Ова моја једноставна изјава сасвим правнлно одражава мој црквени рад у СССР. Што се тиче
иностранства, тај рад лично није био усмерен утом правцу, пошто сам био потпуно по страни од
тамошњих црквених људи и од њих нисам добијао никакве савете и поуке, осим једног јединог писма
митрополита Евлогија (Георгијевског - И.Д.) личног карактера. Њихов контрареволуционарни рад и
уопште антисовјетску пропаганду увек сам осуђивао. Тај рад се сувише тешко и жалосно одражава на
нашем раду и причињава непотребно узнемирење влади. Они морају дати одговор пред црквеним
судом, јер нарушавају завете Цркве о томе да је ова аполитична и да нипошто не сме служити као
арена за политичку борбу.
Митрополит Петар Пољански 14. јануар 1926. године"
Али упркос свим владикиним објашњењима и упркос томе што није имао никакве кривице, 10.
парила 1926. године месточувар је оптужен за контрареволуционарну делатност. Владика је упутно
протест сада више не Тучкову, већ једном од заменика начелника ГПУ. Том приликом је писао:
"Сматрам за потребно да изјавим да одлучно протестујем против поменуте оптужнице, јер нема
никаквих чињеница које би је заснивале. Мој однос према совјетској власти је увек био исправан и
беспрекоран. С монархистичком партијом нисам имао никакве везе и ни са једним човеком из те
партије нисам имао ни писмених, ни усмених односа. Не молим милост, већ праведан однос према
мени, болесном старцу." 5. новембра 1926. године месточувар је осуђен на три године прогонства.
13
Да не бисмо оптерећивали месточуварев животопис, овде дајемо само кратки преглед "случаја" на
основу којег је био ухапшен,и који се тицао не само владике Петра, него и целе Руске Цркве. 11.
новембра 1925. године комисија за спровођење декрета о одвајању Цркве од државе усвојила је одлуку
да убрза раскол у Цркви. За ГПУ је то значило хапшење црквене управе, свих оних који су могли да се
ставе на чело Руске Православне Цркве и који би се успротивили државној антицрквеној политици.
Списак таквих лица је био сачињен и ГПУ се припремио за хапшења. 19. новембра су ухапшени
епископи Гурије Степанов, Прокопије Титов и Јоасаф Удалов. 20 новембра су ухапсили епископа
Никона Дегтјаренка којег су затим пустили, утврдивши да се негативно односи према месточувару.
Главна хапшења су се догодила 30. новембра. Тога дана су у Даниловом манастиру били ухапшени
епископи Партеније Брјанскнх, Амвросије Пољански, Дамаскин Цедрик, Пахомије Кедров, Тихон
Шарапов, Герман Рјашенцев, Николај Добронравов, архимандрит Сретенског манастпра Серафим
Крутењ. Такође су ухапшени свештеници Николај Семењако, Николај Покровски, Василије Скворцов,
Иван Скворцов, Константин Скворцов, Сергеј Сидоров, ђакон Михаил Шик, чтец Иван Попов,
Александар Самарин који је пре револуције био неко време оберпрокурор светог Синода, Петар
Истомин, бивши помоћник оберпрокурора Сннода, а од црквене интелигенције - Фјодор Челишчев,
Константин Виноградов, Владимир-Токаревски, кнез Иван Мешчерски. Остали су похапшени касније.
2. децембра је ухапшен члан црквеног одбора Сретенског манастира, човек близак епископу Борису
Рукину. Он је изјавио како се претходно ухапшени чтец Иван Попов спремао да отрује епископа
Бориса. ГПУ се ухватио за ту верзију, појачао саслушања, али се испоставило да је све измишљотина.
Епископ Борис, међутим, који није волео митрополита Петра, почео је да потврђује легенду ГПУ како
је наводно патријарх Тихон писао писмо у иностранство с благословом на царство Романових и како
је митрополит Петар при томе присуствовао и настојавао на слању таквог писма емигрантима.
Чекиста Дерибас је упитао епископа Бориса одакле он све то зна, а овај је почео неодређено да се
позива на приче митрополита Серафима Александрова о томе. Митрополит Серафим, међутим, ту
легенду није потврдио и приликом суочења са епископом Борисом одбацио ју је категорички.
Видећи да хапсе све значајне и чврсте архијереје, месточувар се и сам спремао за хапшење. Саставио је
завештање о прејемству патријарашке власти и побринуо се о томе да оно доспе на одредиште. 9.
децембра месточувар је ухапшен. Истрага је трајала до краја маја 1926. године. До тог времена
григоријанци су се одредили као одређена расколничка скупина, митрополит Агатангел се одрекао
својих права на местобљуститељство, а место заменика је заузео митрополит Сергије Страгородски.
21. маја посебно саветовање при колегијуму ОГПУ је осудило: епископе Амвросија Пољанског,
Прокопија Титова, свештеника Петра Шипкова, чтеца Ивана Попова, бившег заменика
оберпрокурора Сннода Петра Истомина - на три године концентрационог логора; епископа Тихона
Шарапова и свештеника Ивана Скворцова на трн године прогонства у Казахстан; епископе Николаја
Добронравова, Дамаскина Цедрика, Гурија Степанова, Јоасафа Удалова, Партеннја Брјанских,
Пахомија Кедрова, свештенике Николаја Покровског, Василија Скворцова, Константина Скворцова,
бившег оберпрокурора Синода Александра Самарина, мирјане Владимира Токаревског, Кирила
Матвејева, Фјодора Челишчева, на прогонство у Зирјански крај на три године; свештеника Николаја
Семењака на прогонство у Зирјанскн крај на две године; епископа Германа Рјашенцева, ђакона
Михаила Шика и мирјане Лава Хреновског, Ивана Мешчерског - на прогонство у Казахстан на две
године; мирјанина Константина Виноградова на условно протеривање у Зирјански крај на две године;
бившег оберпрокурора Синода Владимира Саблера и истакнутог предреволуцнонарног дипломату
Павла Мансурова - на одузимање права боравка у шест великих градова с њиховим областима.
17. августа 1926. године колегијум ОГПУ је донео одлуку: да се обустави истрага против епископа
Ннкона Дегтјаренка, члана црквеног одбора Сретенског манастира Владимира Андроникова,
архимандрнта Серафима Крутења, келејника покојног патријарха Тихона Константина Пашкевича,
митрополита Серафима Александрова који је био ухапшен само ради тога да би ГПУ било лакше да
изведе суочавање са епископом Борисом Рукином.
Из наведеног списка имена осуђених очигледно је да је било ухапшено цело вођство Руске
Православне Цркве, односно онај део који је још увек остао на слободи. Ухапшена су два бивша
оберпрокурора Синода и један заменик оберпрокурора, тј. људи који су имали искуство у управљању
Црквом и познавали црквене каноне и црквено право.
Од свих ухапшених само Кирила Матвејева ГПУ није планирао да ухапси. Овај двадесетогодишњи
младић је био пријатељ Ивана Попова, чтеца храма Бориса и Гљеба. Они су живели у истој соби и 30.
новембра, када су сарадници ГПУ дошли да ухапсе Попова, Кирил је био код куће и присуствовао је
хапшењу. Хапшење, одбијање да се изда дозвола виђења и недостатак било каквих вести о пријатељу
који је доспео у тамницу ГПУ толико су разгневили Кирила да је 7. новембра послао колегијуму ОГПУ
изјаву: "Ви хапсите грађанина Попова И.С. само због тога што је верник и служитељ Цркве. Јер он
никакву другу кривицу... у односу на совјетску власт нема.
Будући да сам и сам дубоко верујући човек, и осим тога, човек који не трпи неправду, не могу да се не
разгневим на овакво насиље над невиним човеком, а нарочито од стране совјетске власти која себе
сматра оличењем правде и праведности, а у суштини је дубоко неправедна, те сматрам својом
дужношћу да вам тим поводом изразим свој огорчени
ПРОТЕСТ
По свом друштвеном положају ја сам службеник који, упркос младости (20 година), ради већ шест
година у совјетској служби... надам се да ћете моје јемство сматрати довољним и да нећете приморати
невиног човека да седи без икакве кривице у затвору који његово здравствено стање може довести до
кобног краја."
Одговора није било. и 24. марта 1926. године Кирил је послао изјаву СЦИК - Калињину, а копију ГПУ -
Ђержинском:
"Обраћам Вам се као председнику највишег органа управе у СССР са следећим:
30. новембра је ухапшен мој собни друг, даљи рођак и добар пријатељ Иван Сергејевич Попов заједно
с другим лицима која су ухапшена те ноћи, очигледно и судећи на основу састава ухапшених - у вези с
црквеним случајем. Све до сада, упркос свим мерама које сам предузео ја и рођаци поменутих
ухапшених, није нам успело не само да нам се омогући виђење с њима, него чак и да сазнамо суштину
оптужнице која их терети. Све њих држе у унутрашњем затвору ОГПУ ево већ четири месеца, и све до
сада случај није окончан и, очигледно, судећи на основу информација које даје ОГПУ, то неће бити
ускоро.
Овакво стање ствари сматрам потпуно неправилним и у основи недопустивим, нарочито у СССР,
земљи која се ослободила 'ропства и насиља' Царске владе, где сви грађани уживају потпуну слободу
вероисповести, савести итд.
Грађанин И.С. Попов, што ми је познато из нашег заједничког живота у истој соби и због тога што
имам прилике да непосредно посматрам његов живот, водио је тај живот потпуно удаљен од било
какве политичке делатности, никада није учествовао ни у каквим антивладиним организацијама, у
опште никада није активно иступао против совјетске власти, те се зато његово хапшење чини као
појава више него чудна, а осим тога, држање у затвору без права на посете, дописивања с рођацима и
осталим ускраћивањима права којима је изложен у унутрашњем затвору, по мом мишљењу, као и на
основу закона који постоје по том питању, потпуно је недопустиво исто као и хапшење његових
пријатеља у несрећи.
Но чини се да се у земљи Совјета дела и речи оштро разилазе.
Постоји закон који потпуно одваја Цркву од државе - међутим, органи власти сваки час угњетавају на
онај или овај начин Цркву: час одузимањем драгоцености, час хапшењима и стављањем у притвор
лица која се налазе на челу Цркве. час охрабривањем и подршком на све могуће начине раскола који
се догађају у Цркви итд.
Постоји закон по коме се свако вређање религиозног осећања грађана совјетске земље кажњава,
међутим, власти затварају цркве, праве у њима клубове у којима се догађају свакојаке светогрдне
радње итд., хапсе невине људе који узимају макар и најмање учешће у црквеним пословима - жртва
чега је очигледно и био мој несрећни сусед и његови пријатељи у несрећи.
Код наше владе и код лица која је предводе очигледно је веома јако развијена вера, а што је најважније
страх од 'непостојећег' Бога, чим се они тако усрдно и с таквим жаром труде да искорене веру у ЊЕГА
код грађана земље РУСКЕ, не жалећи и не устручавајући се да примењују сва расположива средства,
све до хапшења невиних људи и невиних архипастира Руске Цркве и њиховог држања у затворима
месецима без суђења.
Али узалуд се они надају. Сувише је јака у руском човеку вера у Бога, и никада и никоме неће поћи за
руком да је искорени.
Никада се неће угасити вера у Русији, већ ће, обрнуто, настати тренутак, и он је близу, када ће она
јаче него икада успламтети и обасјати Русију. И тешко онда угњетачима вере у њој. Зато је боље да се
не труде да је угуше.јер што је јаче насиље, то је јаче против насиље, и што јача буду угњетавања, то he
пре успламтети хришћанска вера и збрисати с лица земље њене угњетаче и непријатеље.
Призовите се памети, другови који се налазите на врху власти, промените свој однос према Цркви,
престаните да угњетавате православне хришћане, престаните да водите атеистичку пропаганду,
ослободите све невино заточене и протеране мирјане и архипастире, и самим тим (реч је
неразумљива - И.Д.) до мирног попуштања веома тешке атмосфере у земљи.
Очекујем Ваш одговор, друже Калињин; надам се да ћете предузети мере да размотрите поменути
случај (ухапшеннх 30/ХI. 25) и ослободити из затвора барем ове невине људе који страдају за веру".
На последњој изјави Тучков је ставио своју одлуку: "Овога типа треба ухапсити".
Кирил је ухапшен након неколико дана и оптужен за "слање претећих писама представницима
власти са захтевом за ослобађање ухапшених."
Године 1956. он се обратио са жалбом државном тужилаштву тражећи рехабилитацију, али то му је
одбијено, јер су власти и даље гледале на његова писма из 1925. године као на злочин.
14. децембра 1925. године митрополит Сергије Страгородски је послао на име
епископа који управља Московском епархијом изјаву да у складу са одлуком
патријаршијског месточувара он постаје вршилац дужности месточувара.
22. децембра скупина од девет епископа на челу с архиепископом
Јекатеринбуршким Григоријем Јацковским окупила се у Москви. Они су изјавили да
пошто је делатност месточувара контрареволуционарна, његовим је хапшењем
Црква лишена управе, те су они организовали Највиши привремени црквени савет.
7. јануара 1926. године у листу " Известија" је објављено саопштење о оснивању
НПЦС. 14. јануара митрополит Сергије је послао архиепископу Григорију писмо,
захтевајући одговор у вези са овим самовољним чином. Одговор архиепископа
Григорија о канонским основама НПЦС био је незадовољавајући и митрополит
Сергије га је 21. јануара обавестио да забрањује њему и његовим архијерејима
истомишљеницима свештенослужење, тако да све службене радње поменутих
архијереја (рукоположења, постављења, награде и било које одлуке у вези са
службом), почев од 22. децембра 1925. године па надаље, сматра неважећим. Изјавом
митрополита Сергија, као заменика месточувара, радње у вези са организовањем
Највишег привременог црквеног савета лишене су канонске основе. Али Тучков се
веома много уздао у свој споразум с владиком Григоријем, тим пре што му је овога
пута успело да се споразуме с православним архијерејем који поседује ауторитет. Он
је предложио архиепископу да уприличи састанак с патријаршијским месточуварем
митрополитом Петром и од њега добије сагласност за оснивање НПЦС.
Архиепископ Григорије је саставио извештај на име месточувара Петра, у којем је
писало да су након хапшења овога у Руској Православној Цркви почеле такве поделе
које могу изазвати раскол, да митрополит Сергије не живи у Москви, већ у Нижњем
Новгороду, и да не може да допутује ради управљања црквеним пословима, да је
митрополит Михаил одбацио захтев за вршење дужности патријаршијског
месточувара, а архиепископ Јосиф не може да га прихвати зато што му је потпуно
непознат. Архиепископ Григорије је предложио своје кандидате за дужност највише
црквене власти - себе и тројицу својих архијереја истомишљеника.
Бојећи се за судбину црквене управе, плашећи се анархије и раскола,
месточувар је резолуцијом на извештају архиепископа Григорија поверио вршење
дужности патријаршијског месточувара колегијуму од три архипастира из којих је
искључио кандидате које је предлагао архиепископ Григорије, наредивши им да се
упуте у своје епархије, и укључио је у колегијум архиепископа Владимирског
Николаја Добронравова и архиепископа Томског Димитрија Беликова који су му
били познати по својој чврстини и преданости Цркви.
Овлашћени представници ОГПУ који су учествовали у преговорима, Тучков и
Казански, нису рекли ни реч да архиепископ Николај седи у затвору. Зато ће
архиепископ Димитрије, уверавао је Казански, обавезно допутовати из Томска. И
Тучков је показао митрополиту Петру лажни телеграм у којем је писало да ће
архиепископ Димитрије за три до четири дана бити у Москви, док овај, међутим,
није ни чуо за преговоре. Унутрашњи осећај је говорио месточувару да ствар не стоји
тако како му иследници описују уз прећутну сагласност владике Григорија, али,
налазећи се у потпуној изолацији, како је могао да сазна какво је право стање ствари
у Руској Православној Цркви? Након дугих премишљања митрополит је замолио да
укључи ради учешћа у раду новоствореног колегијума митрополита Арсенија
Стадњицког. Тучков је спремно пристао:
- Молим вас, напишите телеграм о позиву, а ми ћемо послати.
Месточувар је написао текст телеграма, потписао га, предао Тучкову, али га овај
није послао.
Налазећи се у самици, митрополит је био веома жалостан - неће ли његови
поступци довести до нечег још горег. Забринутост због тога да ли је његова одлука о
стварању колегијума исправна, општа неодређеност, и што је најважније, одсуство
информација о правом стању црквене управе и немогућност да их добије у условима
потпуне изолације - све се то одразило на његово здравље. После посете
архиепископа Григорија и Тучкова он је оболео од тешког нервног растројства и 4.
фебруара је смештен у затворску болницу.
У то време митрополиту Агатангелу, кандидату за место патријаршијског
месточувара, власти су дозволиле да се из прогонства врати у Јарослављ. Али у
Пермском затвору је био задржан ради сусрета с Тучковом. Тучков му је описао
тежак положај Руске Православне Цркве који се све више погоршава борбом за власт
између архиепископа Григорија који се ставио на чело НПЦС, и митрополита
Сергија Нижегородског, који претендује на положај месточувара. Тучков је
предложио митрополиту Агатангелу, наводно ради успостављања црквеног мира и
ради црквеног добра, као другом кандидату за место патријаршијског месточувара,
као заменику патријарха који је постављен на ту дужност још 1922. године и
најстаријем и најауторитативнијем архијереју Руске Православне Цркве, да преузме
управу над Црквом у својству патријаршијског месточувара и започне преговоре с
владом у вези с регистрацијом црквене управе, у чему је Тучков обећао да ће
митрополиту пружити сву могућу подршку.
Митрополит Агатангел је поверовао и, не разјашњавајући даље, не улазећи у
преговоре по тако важном питању с митрополитом Петром, 18. априла 1926. године
је сачинио у Перму посланицу о свом преузимању права патријаршијског
месточувара коју је 26. априла заједно с пропратним писмом послао митрополиту
Сергију, и не само њему него и многим епархијским архијерејима, као архијереј који
је већ прихватио дужност месточувара. Владика Агатангел је још био у Перму, а
његов проглас је објављен у целој Русији, правећи нови раскол у Цркви.
Шест дана после потписивања од стране митрополита Агатангела посланице и
њеног разашиљања по Русији, одржана је седница комисије за спровођење декрета о
одвајању цркве од државе14. Представник ОГПУ је поднео извештај о успесима на
14
Учествовали су: Јарославски, Путинцев, Дерибас и Тучков.
пољу прављења црквених раскола. Донесена је одлука: "Линију коју ОГПУ спроводи
у правцу разбијања тихоновског дела "црквењака" треба прихватити као правилну и
сврсисходну. Треба ићи на раскол између митрополита Сергија (којег је Петар
одредио као привременог месточувара) и митрополита Агатангела који претендује
на патријаршијско месточуварство, јачајући истовремено трећу тихоновску јерархију
- Највиши привремени црквени савет на челу с архиепископом Григоријем као
самосталну јединицу. Иступање Агатангела с прогласом верницима да је преузео
дужност месточувара треба прихватити као благовремено и сврсисходно". Случај
митрополита Петра треба "издвојити и наставити даљу истрагу током једног до два
месеца. Наложити ОГПУ да за то време коначно разјасни стање ствари у вези с
међусобним односима месточувара Сергија и Агатангела, након чега треба решити
питање о даљем држању Петра у затвору".
22. маја митрополит Сергије је добио од Тучкова дозволу да размени писма с
митрополитом Петром и саопштио је месточувару да је митрополит Агатангел
ослобођен, да претендује на дужност патријаршијског месточувара и упозорио
владику да овај буде опрезан и да се уздржава од предаје местобљуститељства.
Добро знајући какав раздор може да направи од борбе за положај месточувара,
Тучков је са задовољством предао писмо митрополиту Петру, предложивши му да се
одрекне местобљуститељства, при чему је обећао да ће у том случају легализовати
црквену управу под воћством митрополита Агатангела и ослободити из затвора
самог митрополита Петра, након чега ће овај моћи неометано да оде на Кавказ или
на Крим, ради лечења у складу са својом жељом.
Митрополит Петар, упркос упозорењу митрополита Сергија, у писму од 22.
маја је поздравио одлучност митрополита Агатангела да преузме на себе дужности
патријаршијског месточувара, претпостављајући да се питање о коначној предаји
дужности разјасни након повратка из прогонства митрополита Кирила. Али
митрополит Кирил се није вратио, и тада је у писму од 9. јуна на име митрополита
Агатангела митрополит Петар потврдио предају местобљуститељских права.
Митрополит Петар се није држао за местобљуститељство које је по свом положају и
смислу, као и патријаршијска дужност најсветијег Тихона, представљало за њега
свакодневно страдање. Све болести и муке Помесне Цркве, све стреле лукавога,
којима су се трудили да је погоде њени непријатељи, најпре су погађали патријарха,
а сада месточувара. Без колебања митрополит Петар је написао документ о предаји
месточуварства. Али из мудре опрезности и бојазни да опет буде преварен, он је
додао: "У случају да митрополит Агатангел одбије да прихвати власт или у случају
немогућности њеног вршења, права и дужности патријаршијског месточувара се
поново враћају мени, а дужност заменика митрополиту Сергију".
Ово се није свидело Тучкову, али је оћутао, иако је знао да се дан раније
митрополит Агатангел одлучно одрекао местобљуститељства.
Након неколико дана, 12. јуна, митрополит Агатангел се у писму на име
митрополита Петра одрекао дужности патријаршијског месточувара. После овога
митрополит Петар је бно премештен у Суздаљски политички изолатор, где је држан
у самици, без икаквих вести о догађајима који се одвијају ван затвора.
Након извесног времена Тучков је дошао код митрополита Петра с новим
предлогом: да оснује православни Синод, уз обавезно укључивање у њега
архиепископа Григорија. Да ли he на заседањима Синода учествовати сам
митрополит Петар о томе је ћутао, али ако је потребно, приметио је Тучков, чланови
Синода могу долазити у Суздаљски изолатор и ту држати своје седнице. Тучков је
предложио да митрополит Сергије буде лишен права заменика месточувара и буде
премештен у Краснојарску епархију15. Тучков се трудио да изазове непријатељство
15
У то време митрополит Сергије је почео да ради на легализацији црквене управе. Власти су у
провинцији регистровале парохије, али су одбијале да региструју епархијске управе, тако да је цела
управа Руске Православне Цркве била нелегална. Добивши дозволу за регистрацију епархијских
управа, могло би се започети с припремама сазивања Помесног сабора ради избора патријарха. За
решавање текућих питања неопходно је било добити дозволу власти за сазивање архијерејских
скупова, барем од 15 архијереја. Ако се такви скупови буду организовали без дозволе, власти ће их
сигурно третирати као нелегалне и похапсити учеснике. што се већ дешавало. 10. јуна митрополит
Сергије је поднео захтев НКВД с молбом за регистрацију. Као услов регистрације власти су упорно
захтевале декларацију у којој би били утврђени односи с властима. Уз захтев митрополит Сергије је
предложно нацрт декларације.
"НАРОДНОМ КОМЕСАРУ УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА
Долепотписани од 14. децембра 1925. године врши дужност месточувара Московског Патријаршијског
престола.тј. привремено се налази на челу јерархије Руске Православне Цркве или Московске
патријаршије, чије се границе подударају с територијом СССР. Ова дужност ми налаже највише
духовно руковођење верском заједницом која броји више милиона чланова. Руковођење пак
претпоставља постојање сталних односа у свесавезним размерама. Упркос мојој удаљености од било
каквих административних функција. мој рад захтева одређене облике и одређене помоћне органе,
чије је постојање немогуће без законске регистрације. Међутим, јерархија наше Православне Цркве
(тзв. "тихоновске",тј. патријаршијске) све до сада нема регистрацију. То мора бити праћено многим
практичним непријатностима, придајући целокупном нашем раду карактер неке нелегалности, иако
ми не чинимо ништа што забрањују закони републике. Сви ме ови разлози, као и то да моје вршење
дужности прети да се отегне на неодређено време, подстичу да молим за регистрацију јерархије
Православне Руске Патријаршијске Цркве или тзв. староцрквеника (за разлику од обновљенаша,
самосвета и других), која ће нам пружити могућност да потпуно легално и отворено вршимо
дужности које нам налажу правила наше вере у вези с духовним руковођењем нашом паством.тј.
онима који нас добровољно признају за своје руководиоце.
Посебно молим:
1.Да региструјете мене. Сергија Нижегородског (грађанина Страгородског) у својству привременог
вршиоца дужности месточувара московског патријаршијског престола (потписујем се 'за
патријаршијског месточувара') и моју "Канцеларију Московске патријаршије" коју сачињава шеф и
секретари (од 2 до 4), као и потребан број преписивача, с правом да имам формуларе и печат.
Седиште моје и моје Канцеларије су у Нижњем Новгороду привремено с тим да би се у случају
потребе Канцеларија могла преселити у Москву. Списак особља Канцеларије биће накнадно
достављен након добијања опште дозволе.
2.Да се омогући регистровање од стране месних административних органа месне староцрквеничке
јерархнје: епархијских и викарних архијереја.справом да имају своју канцеларију (ако нема других
помоћних органа управе, онда: епархијских, викаријатских или презвитерских савета. итд.), те да
имају право на формуларе и печат.
Примедба: Наш даљи задатак у правцу добијања регистрације ће се састојати у организацији
колективних органа за руковођење црквеним пословима који ће бити изабрани на одговарајућим
саборима органи су поменути горе (тамо, где их нема). Организовавши се тако у унутрашњости, ми
ћемо приступити послу сазива Помесног нашег сабора у свесавезним оквирима ради избора
патријарха, организовања уз њега светог Синода и Највишег црквеног савета, као и осталих црквених
послова.
Све до Помесног сабора и до организације колективне управе уз патријарха молим да ми се дозволи
да ради разматрања насталих црквено-канонских питања повремено окупљам мање скупове
архијереја (од 5 до 15) у Москви и другим градовима (првенствено тамо где настане проблем) под
мојим председништвом или председништвом другог архијереја с мојим овлашћењем. О таквим
скуповима и одлукама донесеним на њима благовремено ће бити обавештена месна администрација.
4.Молим да ми се дозволи да се при поменутој канцеларији издаје периодични лист "Гласник
Московске Патријаршије" ради обавештавања парохијских заједница о стању црквеног живота, о
одлукама црквене власти и ради објављивања чланака о црквеним и верско-поучним питањима.
5.Молим да се дозволи староцрквеничкој заједници организовање духовног образовања, како високог
(у виду духовних академија). тако и средњег (пастирски течајеви и школе) за лица старија од 18
година.
У случају опште дозволе по тачкама 4. и 5. биће поднесени благовремено кратки прегледи и други
потребни подаци.
Ово моје обраћање има за циљ да покаже мој однос као и однос староцрквених православних
архијереја који имају исто мишљење, према совјетској власти и актуалним црквено-политичким
питањима.
10. јун 1926. године
Страгородски И.Н.
(Сергије, митрополит Нижегородскн)
Пребивалиште: Нижњи Новгород, Крстоваздвиженски манастир, бр. 18
ДЕКЛАРАЦИЈА
(Нацрт)
Православним преосвећеним архипастирима и пастирима и пастви
Московске патријаршије
Једна од непрестаних брига нашег покојног светог патријарха била је да изради за нашу Православну
патријаршијску Цркву регистрацију и заједно с њом могућност потпуно легалног постојања на
територији СССР.
Истина.наше парохијске заједнице постоје потпуно легално (на основу уговора склопљених са владом)
и као такве имају право да признају изнад себе у својим чисто духовним пословима за руководиоце
кога хоће. Према томе, наша православна јерархија у својим односима с парохијским заједницама
стоји искључиво на канонском тлу и, не претендујући ни на какве административне спољашње правне
функције, делује у оквирима закона. Али одсуство слободе регистрације за наше црквено-управне
органе прави јерархији много практичних непријатности. придајући њеном раду неки скривени или
чак конспиративни карактер. што, са своје стране, ствара много свакојакнх неспоразума и подозрења.
У циљу проналажења излаза из оваквог стања и следећи пример светог патријарха, обратио сам се
НКВД с молбом да региструје нашу црквену управу и сада имам радост да Вам саопштим
да је влада удовољила мојој молби. Влада је прихватила као могуће
Добијајући на тај начин права легалног постојања, ми смо истовремено свесни и да заједно с правима
преузимамо и одговорност у односу према оној власти која нам та права даје.
Зато сам преузео на себе да у име целе православне староцрквене јерархије и пастве потврдим пред
совјетском влашћу нашу искрену спремност да будемо у потпуности грађани који признају законе
Совјетског Савеза, грађани лојални његовој влади и да се одлучно оградимо од било каквих
политичких странака и подухвата усмерених на штету Савеза.
Али, да будемо искрени до краја, ми не можемо да прећуткујемо оне противречности које постоје
међу нама, православнима, и комунистима бољшевицима који управљају Савезом. Њихов задатак је
борба против Бога и Његове власти у срцима народа, док ми сав Смисао и сав циљ постојања нашега
видимо у исповедању вере у Бога и у што је могуће шире.м распростирању и јачању те вере у срцима
народа. Они прихватају само материјалистичко схватање историје. а ми верујемо у Промисао Божији,
чудо итд.
Нипошто не обећавајући да помирим непомирљиво и да прилагодим нашу веру комунизму и
религиозно остајући онакви какви јесмо, староцрквеници, или, како нас називају, Тихоновци, ми
црквени прогрес не видимо у прилагођености Цркве 'савременим захтевима', не у крњењу њеног
идеала, нити у промени њеног учења и канона, већ да се у савременим условима црквеног живота, у
савременим приликама успе да запали и одржи у срцима наше пастве сав претходни огањ ревности
за Бога и да се научи паства да у зениту материјалног прогреса налази истински Смисао свог живота
ипак после смрти, а не овде.
Уза све то ми смо убеђени да ће православни хришћанин, свето поштујући своју веру и живећи по
њеним заветима управо зато и бити свуда пожељан и узоран грађанин било које државе, рачунајући
ту и Совјетску, у ма којој области живота имао прилике да делује: у фабрици, на селу или у граду, у
војсци или у руднику итд. Ако држава захтева да се одрекне власништва, ако треба да свој живот
положи за заједничку ствар, треба ли да покаже пример трезвености, поштења, усрдности у служби
друштву, свему томе и поучава хришћанина његова вера. У сваком случају, пошто у Савезу међу
грађанима има не само комуниста, него и људи религиозни, један од првих таквих грађана може бити
и сваки православни хришћанин који припада тој огромној већини становништва.
Али обећавајући потпуну лојалност, обавезну за све грађане Савеза, ми, представници црквене
јерархије, не можемо да преузмемо никакве посебне обавезе или доказе за такву лојалност. Не
можемо преузети на себе, на пример, надзор политичког расположења наших једновераца. макар се
тај надзор сводно на то да поузданост једних јемчимо, а да друге лишавамо таквог јемства.
У ту сврху совјетска власт има одговарајуће органе и делотворнија средства. Тим више ми не можемо
да преузмемо на себе функцију егзекутора и да примењујемо црквене казне као одмазду онима који
не желе добро совјетској власти. Једна од тековина револуција је слобода Цркве од било какве
политичке и државне мисије; ми не можемо никако да се одрекнемо те тековине, а и верни народ нам
неће опростити то одрицање. већ чврсто обећавамо да, у оној мери у којој то буде зависило од нашег
ауторитета, нећемо дозволити да убудуће Црква буде увучена у било какву политичку авантуру и
нећемо никоме дозволити да именом Цркве покрива било какве политичке тежње.
Овде треба разјаснити наш однос према руском свештенству које је отишло са емигрантима у
иностранство и тамо створило некакво истурено одељење Руске Цркве. Не признајући себе грађанима
Совјетског Савеза и не сматрајући да су везани у односу према совјетској власти никаквим обавезама.
духовна лица у иностранству понекад себи дозвољавају непријатељске наступе против Савеза, а
одговорност за такве наступе сноси цела Руска Црква у чијем клиру и јерархији они и даље остају, као
и онај део свештенства који живи на територији Савеза и поседује његово држављанство са свим
последицама које из тога проистичу.
Окомити се на свештенство у емиграцији због његове неверности Совјетском Савезу било каквим
црквеним казнама било би неумесно и пружило би само још један повод да се говори о томе да нас
совјетска власт на то приморава. Али сасвим је пожељно и могуће да изразимо наш потпуни раскид с
таквим политикантским свештенством и тиме себе заштитимо у будућности од одговорности за такво
политикантство.
између месточувара и митрополита Сергија, причајући о њему све најгоре,
оптужујући га за интриге и политикантство. Митрополит Петар је одлучно одбацио
овај предлог. Након неколико година, сећајући се Тучковљевог предлога, владика је
писао председнику ОГПУ Менжинском: "... у односу на митрополита Сергија, једног
од заслужних, просвећених и најауторитативнијих архијереја према коме су се ови
односили с поштовањем и према којем је своју дубоку симпатију изражавала и
паства којом је управљао - понуђена мера била би насртање на његово достојанство и
нечувена увреда за њега... То би прешло сваке границе праведности. А што се тиче
архиепископа Григорија, морам да кажем да архијереј који је лишен катедре и који
је под забраном не може бити члан Синода".
5. новембра 1926. године патријаршијски месточувар је осуђен на три године
прогонства. У децембру је митрополит у робијашком транспорту упућен преко
успутних затвора у Тобољск. Тек сада, ослобођен из самице, сазнао је право стање
ствари црквених послова у Русији и 1. јануара је у Пермском затвору саставио
проглас у којем је коначно укинуо колегијум, потврдио забрану свештенослужења
архиепископа Григорија и његових архијереја и саопштио о одлуци митрополита
Агатангела да се одрекне преузете дужности месточувара патријаршијског
престола16.
Ради тога је потребно само установити правило да свако духовно лице које не жели да прихвати своје
грађанске дужности пред Савезом, мора бити искључено из састава клира Московске патријаршије и
ступити у надлежност заграничних помесних цркава, у зависности од територије. Истим обавезама
мора бити условљено и постојање у иностранству посебних руских црквено-управних установа попут
светог Синода или епархијског савета.
Оградивши се на тај начин од емиграната, ми ћемо градити свој црквени живот у СССР потпуно ван
политике, али имајући на уму нашу грађанску дужност пред Совјетским Савезом који нам је дао
простора и права да легално постојимо.
Позивам преосвећене архипастире да о овом мом прогласу упознају своје епархије и да ме обавесте о
свему што се буде односило на њега.
За патријаршијског месточувара, Сергије митрополит Нижегородски, 10. јун/28. мај 1926. године."
16
У то време, 12. децембра 1926. године, ГПУ је ухапсио митрополита Сергија и по његовој одлуци
црквена управа је прешла на архиепископа Угљичког Серафима Самојловича. Као формални повод
за хапшење послужио је покушај који је "открио" ГПУ да се патријарх Изабере помоћу писмених
изјашњавања архијереја. Из материјала истражног поступка догађај изгледа на следећи начин.
Епископ Павлин Крошечкин је у октобру 1926. године посетио митрополита Сергија Страгородског у
Нижњем Новгороду и саопштИо му да је, као и многи православни архијереји, дубоко забринут због
нереда у Руској Православној Цркви који су избили након хапшења митрополита Петра и који би
могли бити уклоњени избором патријарха. Али пошто је сабор у савременим околностима немогућ,
он предлаже митрополиту Сергију да се обрати православним архијерејима одговарајућим писмом и
затим сакупи њихова мишљења о датом питању. Опрезни и врло искусни митрополит Сергије је
одбио да напише такав проглас и предложио је да се православни архијереји сами обрате њему са
оваквом иницијативом, а онда ће он сачинити проглас. Епископ Павлин је саставно проглас
митрополиту Сергију под којим је предвиђао да се сакупе потписи православних епископа. Том
приликом предложно је кандидатуру митрополита Кирила Смирнова на место патријарха. Епископ
је сматрао да ако се већина архијереја изјасни за кандидатуру митрополита Кирила, такав избор ће се
моћи сматрати пуноважним. Психолошки је веома занимљиво да се излазак из тешког црквеног
стања покушавао наћи у "демократској" процедури "већином гласова". У суштини, а иницијатори тога
нису били свесни, предлагала се узурпација црквене власти: без икаквог црквеног суда насилно се
уклањао законити месточувар исповедник и заменик којег је овај одредио. Као и у случају прогласа
митрополита Агатангела из Пермског затвора. ОГПУ је тријумфовао. Добро знајући све то,
митрополит Сергије је поставио епископу Павлину услов - да добије мишљење о предложеној мерин
од месточувара митрополита Петра. Тај услов је био обавезан, али тешко га је било остварити. јер се у
то време митрополит Петар налазно у самици Суздаљског политичког изолатора. Према томе,
добити одзив митрополита Петра могло се само обавестивши о целој тој идејни ГПУ. Митрополит
Сергије се само насмејао над тим планом и у шали је рекао да ако би и пристао да учествује у тој
мери, то би било само у случају да њега изаберу за патријарха. Суочивши се са апаратом ОГПУ,
боравивши у затвору и прогонству, више пута разговаравши с Тучковом, неки епископи су већ били
убеђени да црквене несугласице потичу од свађа митрополита који се боре око црквене власти. Али
црквене раздоре је смишљало тајно одељење ОГПУ. Случај са изузетно уваженим и искусним
митрополитом Агатангелом је очигледан пример тога. Предвиђени кандидат за место патријарха,
митрополит Кирил Смирнов, је то добро знао. И када му је Тучков дошао у прогонство да му
саопшти да архијереји моле да постане патријарх, те су ради тога покренути нелегални избори, али
он хоће да зна како на то гледа лично митрополит Кирил - владика је одбио да разговара на ту тему.
Мера с тајним изборима патријарха, ако и није била у целини смишљена у тајном одељењу ГПУ, у
сваком случају је од ГПУ-а била од почетка праћена. За његово остварење ГПУ је одредио месец дана,
у децембру 1926. године похапсивши готово све учеснике, укључујући и митрополита Сергнја. Пре
хапшења епископу Павлину је пошло за руком да сакупи мишљења око 20 архијереја: већина се
изјаснила за митрополита Кирила. Понеко је остао при свом посебном мишљењу, а неки су желели
да виде као патријарха митрополита Сергија. "Случај" тајних избора патријарха који се чува у архиви
КГБ, не задовољава. Многих докумената нема. Нема текста нацрта прогласа митрополита Сергија
поводом избора патријарха, који је пронађен приликом претреса код епископа Павлина, нема ни
многих других црквених докумената о којима се говорило за време саслушања. Зато је приложена уз
"случај" декларација "соловецких епископа", која је уочи хапшења предата митрополиту Сергију да се
упозна с њом. Поводом поруке "соловецких епископа" митрополит Сергије је одговорио да није
стигао да се с њом упозна. Карактеристично је, међутим, да се нацрт декларације коју је он пре тога
сачинио у основним мислима подудара с поруком. Због важности овог документа наводимо текст
"Соловецке декларације" која се чува у "случају" митрополита Сергија (Касније је постао епископ и
руководилац послова Московске патријаршије).
Декларацију је донео из Соловецког концентрационог логора игуман Питирим Крилов'. Године 1926.
међу свештенством које је било ослобођено из логора све више се наметала потреба да епископат
заузме јасан став: какви треба да буду међусобни односи између Цркве и совјетске државе. О нацрту и
идеји се расправљало у затворским ћелијама. Главни аутори декларације су били архиепископи
Иларион Тројицки и Евгеније Зернов и професор патристике Иван Васиљевич Попов. Расправа је
трајала два месеца, расправљали су углавном епископи, нацрт су послали по ћелијама ради савета, а
коначну варијанту су одлучили да пошаљу митрополиту Сергију Страгородском. Неки архијереји,
посебно архиепископ Иларион, су негодовали - неће ли то бити некоректно да указују митрополиту
Сергију, као да он сам не зна, како треба да поступи. Други су сматрали да је то неопходни израз
мишљења епископата који се у том тренутку налази у Соловецком логору. Архиепископ Евгеније је
предао текст декларације игуману Питириму, овај ју је ставио у корпу за рубље и, пошто претреса
није било, срећно ју је изнео на слободу. Текст је уз благослов архиепископа Евгенија достављен
епископу Атанасију Сахарову, а затим предат митрополиту Сергију. Преносимо га у целини:
"Упркос основном закону совјетског Устава који обезбеђује верницима пуну слободу савести,
религиозног удруживања и проповеди, Руска Православна Црква све до сада доживљава веома
озбиљна угњетавања у свом раду и религиозном животу. Она не добија дозволу да створи органе
централне и епархијске управе, органе који правилно дејствују; не може да пренесе свој рад у свој
историјски центар - у Москву, њени епископи или се уопште не пуштају у своје епархије, или, ако се и
пусте. бивају принуђени да се одрекну вршења најбитнијих обавеза свог служења - проповеди у
Цркви, посећивања парохија које признају њихов духовни ауторитет, понекад чак и рукоположења.
Месточувар патријаршијског престола и око половине православних епископа се злопате у
затворима, у прогонству или на принудним радовима. Не одричући стварност ових чињеница,
владини органи их објашњавају политичким узроцима. оптужујући православни епископат и клир за
контрареволуционарну делатност и тајне завере за обарање совјетске власти и васпостављање старог
поретка. Већ је много пута Православна Црква, најпре преко покојног патријарха Тихона, а затим
преко његових заменика, покушавала у службеним обраћањима влади да распрши атмосферу
неповерења која је прати. Њихова безуспешности искрена жеља да се учини крај жалосним
неспоразумима између Цркве и совјетске власти, неспоразумима који су тешки по Цркву, а
непотребно отежавају држави обављање њених задатака, подстиче руководећи орган Православне
Цркве да још једном с потпуном правичношћу изложи пред владом начела која одређују њен однос
према држави.
Они који су потписали ову изјаву потпуно су свесни тога колико је тешко успостављање узајамних
добрих односа између Цркве и државе у условима текуће стварности и сматрају да о томе не могу
ћутати. Била бн то неистина која не одговара достојанству Цркве и при томе нецелисходна и
неубедљива, ако би почела да тврди да између Православне Цркве и државне власти Совјетских
Република нема никаквих несугласица. Али та несугласица се не састоји у ономе у чему жели да је
види политичка сумњичавост и на шта циља клевета непријатеља Цркве. Цркве се не тиче
прерасподела богатстава или њихово подруштвљење, јер је увек признавала да је то право државе, за
чије поступке није одговорна. Цркве се не тиче ни политичка организација власти, јер је лојална у
односу на власт свих земаља, у чијим границама има своје чланове. Она се саживљава са свим
облицима државног уређења од источњачке деспотије старе Турске до републике Сједињених
Америчких Држава. То размимоилажење се налази у непомирљивости верског учења Цркве с
материјализмом, званичном филозофијом комунистичке партије и владе Совјетских Република којом
та партија руководи.
Црква признаје постојање духовног начела, комунизам га одриче. Црква верује у Живог Бога, Творца
света, Руковођу његовог живота и судбине, комунизам не дозвољава Његово постојање, признаје да је
свет сам себе створио и да не постоје разумни крајњи узроци у његовој историји. Црква сматра да је
циљ људског живота у небеском призвању душе и не престаје да подсећа вернике на њихову небеску
отаџбину. макар живела у условима највишег развоја материјалне културе и свеопштег благостања -
комуннзам не жели да зна за човека никакве друге циљеве осим земаљског благостања. С висина
философског поимања света идеолошко размимоилажење између Цркве и државе спушта се у област
непосредног практичног знања, у сферу моралних начела. Црква верује у непоколебивост начела
морала, праведности и права, а комунизам их сматра условним резултатом класне борбе и оцењује
наравствене појаве искључиво с гледишта сврсисходности. Црква проповеда љубав и милосрђе,
комунизам другарство и немилосрдну борбу. Црква улива верницима смирење које уздиже човека,
комунизам му улива гордост која гa понижава. Црква подржава телесну чистоту и светост рађања,
комунизам не види у брачним односима ништа осим задовољења инстиката. Црква види у религији
животворну снагу која не само што помаже човеку достизање његовог вечног предназначења, него и
снагу која служи као избор свега великог у људском стваралаштву. основу земаљског благостања,
среће и здравља народа. Комунизам гледа на религију као на опијум који опија народе и слаби
њихову енергију, као на извор њихових несрећа и беде. Црква хоће процват религије, а комунизам
њено уништење.
Приликом оваквог дубоког размимоилажења у самим основама погледа на свет између Цркве и
државе не може бити никаквог унутрашњег зближавања или помирења, као што је немогуће
помирење између потврђивања и одрицања, између "да" и "не",зато што душа Цркве, услов њеног
постојања и смисла постојања јесте управо оно што категорички одбацује комунизам. Никаквим
компромисима и уступцима, никаквим делимичним променама у свом верском учењу или његовом
новом тумачењу у духу комунизма Црква не би могла да постигне такво зближавање. Жалосне
покушаје ове врсте су учинили обновљенаши: неки од њих су поставили себи задатак да убаце у свест
верника мисао како се наводно хришћанство у својој суштини не разликује од комунизма и да
комунистичка држава тежи постизању истих циљева као и Еванђеље, али на њој својствен начин, тј. не
снагом религиозних убеђења, већ путем принуде. Други су препоручили да се преиспита
хришћанска догматика у том смислу што њено учење о односу Бога и света не би подсећало на однос
монарха према поданицима и више одговарало републиканским појмовима; трећи су захтевали да се
из календара избаце светитељи "буржоаског порекла" и да се они лише црквеног поштовања. Ти
покушаји, очигледно неискрени, изазивали су дубоко негодовање верника.
Православна Црква никада неће кренути тим недостојним путем и никада се неће одрећи ни у
целини, ни у деловима, свог верског учења, надахнутог светињом прошлих векова, за љубав једноме од
друштвених уређења која се вечно смењују.
При оваквом непомирљивом идеолошком размимоилажењу измећу Цркве и државе,
размимоилажењу које се неизбежно одражава на животу и раду тих организација, њихов сукоб може
бити спречен само доследно спроведеним законом о одвајању Цркве од државе, према којем нн Црква
не сме да омета грађанску власт у пословима материјалног благостања народа. нити држава да
угрожава Цркву у њеном религиозно-моралном раду. Такав закон, издат међу првима од стране
револуционарне владе, ушао је у Устав СССР и могао би, уз промене политичког система - до извесне
мере да задовољи обе стране. Црква нема религиозних разлога да гa не прихвати. Господ Исус
Христос је заповедио да се даје "кесарево", тј. брига о материјалном благостању народа - кесару,
односно, државној власти и није оставио Својим следбеницима завет да утичу на промену државних
облика и да руководе њиховим радом. Према овом верском учењу и предању Православна Црква се
увек клонила политике и остајала је послушна држави у свему што се не тиче вере. Због тога,
унутарње туђа власти у старој римској империји или у донедавној турској, она je могла да остане и у
стварности је остајала лојална у грађанском погледу. Али савремена држава, са своје стране, не може
да захтева од ње ништа више. Насупрот старим политичким теоријама које су сматрале да је ради
унутрашњег јединства политичких снага неопходна религиозна једнодушност грађана, савремена
држава одлучно изјављује да јој није потребна помоћ Цркве у постизању својих задатака и да
препушта грађанима пуну религиозну слободу.
У новонасталом стању Црква би желела само пуно и дословно спровођење у живот закона о одвајању
Цркве од државе.
Нажалост, стварност нимало не одговара овој жељи. Влада, како у свом законодавству, тако и у начину
управљања, не остаје неутрална у односу према вери и неверовању, већ сасвим одређено стаје на
страну атеизма, употребљавајући сва средства државне принуде за његово увођење, развој и ширење
насупрот свим религијама. Црква којој њено верско учење налаже религиозну дужност проповеди
Еванђеља свима, рачунајући ту и децу верника, лишена је по закону права да врши ту своју дужност
према лицима млађим од 18 година. Међутим, у школама и омладинским организацијама се и деци
и младима од најранијег узраста насилно намећу принципи атеизма са свим логичним последицама
које из тога проистичу. Основни закон даје грађанима право да верују у шта год хоће, али се он
сукобљава са законом који лишава религиозну заједницу права правног лица и с њим повезаног права
поседовања било какве својине. чак и предмета који не представљају никакву материјалну вредност,
али су драгоцени и свештени за верника искључиво по свом религиозном значају. У циљу
антирелигиозне пропаганде, по сили тог закона, Цркви су одузети и смештени у музеје остаци светих
које она поштује.
У начину управе влада предузима све мере да сузбије религију: она користи сваки повод да затвори
цркве и претвори их у места јавних окупљања, да укине манастире без обзира што је у њима уведен
радни принцип, подвргава служитеље Цркве свим могућим угњетавањима у свакодневном животу, не
допушта верницима да предају у школама, забрањује узимање из јавних библиотека књига
религиозног садржаја, па чак и само идеалистичког правца, и устима високих државних функционера
више пута је изјављивала да је и она ограничена слобода коју Црква још ужива само привремена мера
и уступак вековним религиозним навикама народа.
Од свих религија које су искусиле на себи сву тежину набројаних угњетавања. у најгорем положају се
налази Православна Црква којој припада огромна већина руског народа, становништва које чини
огромну већину и у држави. Њен положај је отежан још и том околношћу што је део свештенства
који је отпао од ње и организовао обновљенашку схизму, постао као нека државна Црква којој
совјетска власт, насупрот сопственим законима, пружа покровитељство на штету Православне Цркве.
У званичном акту влада је изјавила да као јединог законитог представника Православне Цркве на
територији СССР сматра обновљенашки синод. Обновљенашки раскол има органе највише и
епархијске управе који неометано делују, његови епископи се пуштају у епархије, њима се дозвољава
посећивање парохија. њима су на располагање готово свуда предати саборни храмови који су одузети
од православних и који су због тога обично празни. Обновљенашко свештенство до извесне мере
ужива чак и материјалну подршку владе; тако су, на пример, његови делегати добили бесплатне возне
карте ради доласка у Москву на њихов тзв. "свештени сабор" 1923. године, и бесплатни смештај у
Москви, у згради бр. 3. Московског Совјета. Велики део православних епископа и свештенослужитеља
који се налазе у затвору или прогонству, доживели су ту судбину због своје успешне борбе против
обновљенашког раскола, борбе која по закону представља њихово неоспорно право које се посматра
као отпор мерама владе.
Православна Црква не може по примеру обновљенаша да тврди да религија у СССР није изложена
никаквим прогонима и да нема друге земље у којој би она имала тако широку слободу. Она неће
рећи наглас пред целим светом ту потпуну лаж која може бити изазвана само или лицемерјем, или
сервилношћу, или потпуном равнодушношћу према судбини религије, равнодушношћу која
заслужује безграничну осуду њених служитеља. Напротив, са свом правичношћу она мора да изјави
да не може прихватити као праведне и поздравити ни законе који је ограничавају у вршењу њених
верских дужности, ни административне мере које много пута увећавају угњетавајућу тежину тих
закона, ни покровитељство које пружана штету њој обновљенашком расколу. Свој сопствени однос
према државној власти Црква заснива на потпуном и доследном спровођењу у живот начела
одвојености Цркве од државе. Она не тежи обарању постојећег поретка и не учествује у делима
усмереним том циљу, никога не позива на оружје и политичку борбу, повинује се свим законима и
одлукама грађанског карактера, али она жели да сачува у пуној мери своју духовну слободу и
независност које јој пружа Устав, и не може бити слушкиња државе. Лојалности Православне Цркве
совјетска влада не верује. Она је оптужује за делатност усмерену на свргавање новог поретка и обнову
старог. Сматрамо неопходним да уверимо владу да те оптужбе не одговарају стварности. У
прошлости је, истина, било политичких наступа патријарха који су пружали повод за такве оптужбе,
али сви акти ове врсте које је патријарх издао били су уперени не против власти у правом смислу.
Они спадају у време када се револуција испољавала искључиво с њене разорне стране, када су се све
друштвене снаге налазиле у стању борбе, када власт у смислу организоване владе која поседује
неопходна оруђа управе није постојала. У то време органи централне управе у настајању нису могли
да обуздавају злоупотребу и анархију ни у престоницама, ни у унутрашњости. Свуда суделовале
скупине сумњивих лица која су се издавала за агенте владе, а у стварности су то били самозванци с
криминалном прошлошћу и још криминалнијом садашњошћу. Они су убијали и тукли невине
епископе и свештенослужитеље, улазили у куће и болнице, убијали тамо људе. одузимали имовину,
пљачкали храмове, а затим нестајали без трага. Било би чудно ако би у таквој напетости политичких и
користољубивих страсти, таквој мржњи једних против других, усред те свеопште борбе само Црква
остала равнодушни посматрач таквих нереда.
Прожета својим државним и националним традицијама које је наследила од своје вишевековне
прошлости Црква је у овом критичном тренутку народног живота иступила у одбрану поретка,
видећи у томе своју дужност пред народом. И у том случају она се није разишла са својим верским
учењем које захтева од ње послушност грађанској власти, јер Еванђеље обавезује хришћанина да се
покорава власти која употребљава свој мач на добро народа, а не анархији која представља друштвену
несрећу. Али када је временом успостављен одређени облик грађанске власти, патријарх Тихон је
упутио свој проглас пастви о лојалности у односу према совјетској влади. одлучно се одрекао сваког
утицаја на политички живот земље и до краја свог живота патријарх је остао веран том акту. Њега
нису нарушили ни православни епископи. Од времена издавања тог прогласа не може се поменути
ниједан судски процес на којем би било доказано учешће православног клира у делима која су имала
за циљ обарање совјетске власти.
Епископи и свештенослужитељи који у тако великом броју страдају у прогонствима, затворима или
на принудним радовима. били су изложени тим репресијама не на основу судских пресуда, већ на
административни начин. без тачно формулисане оптужбе, без правилно вођене истраге, без јавног
судског процеса, без пружања могућности одбране, често чак и без објашњења узрока, што је
неоспорни доказ одсуства озбиљног оптужног материјала против њих. Православна јерархија се
оптужује због односа са емигрантима у вези с њиховом политичком делатношћу усмереном против
совјетске власти. Ова друга оптужба је исто тако далеко од истине као и прва.
Патријарх Тихон је осудио политичка иступања епископа у иностранству, иступања учињена у име
Цркве. Катедре епископа који су отишли са емигрантима замењене су другим лицима. Када је с
његовом дозволом сазвани Карловачки сабор' преступио своја црквена овлашћења, донео одлуку
политичког карактера, патријарх је осудио његов рад и распустио Синод који је дозволио скретање
сабора од његовог програма. Иако су православне епархије које су настале у иностранству канонски
потчињене Руској патријаршији, у стварности је управљање њима из Москве и у црквеном погледу
немогуће због одсуства легалних облика односа с њима, што скида с патријарха и његових заменика
одговорност за оно што се догађа у њима. Можемо уверити владу да не учествујемо у њиховом
политичком раду и не налазимо се с њима ни у отвореним ни у тајним односима у вези с политичким
стварима. Одсуство чињеница које доказују да православна јерархија подржава криминалне односе са
емигрантима, приморава непријатеље Цркве, којима је уносно да изазивају против нас неповерење
владе, да прибегава гнусним кривотворинама.
Такав је "документ" који је поднео у октобру 1925. године Веденски који себе назива митрополитом, на
тзв. "свештеном сабору" обновљенаша, и који се није постидео свог претварања да је поверовао у
оригиналност ове грубо исфабриковане кривотворине.
Своје односе према грађанској власти, на основу закона о одвајању Цркве од државе, Црква замишља
у следећем облику. Основни закон наше земље одузима право Цркви да се меша у политички живот.
У том циљу служитељи култа су лишени како активног, тако и пасивног бирачког права и њима је
забрањено да врше утицај на политичко самоопредељење маса снагом религиозног ауторитета. Из
овога следи да Црква, како у својој јавној делатности,тако и у свом интимном пастирском деловању на
вернике, не сме да подвргава критици или порузи грађанске мере владе, али одатле проистиче и то да
она не сме ни да их одобрава, јер је не само куђење, него и одобравање власти мешање у политику, а
право одобравања претпоставља и право куђења или барем право уздржавања од одобравања које
увек може бити схваћено као знак незадовољства и неодобравања. У складу с тим Црква и делује.
С пуном искреношћу можемо уверити владу да се нити у храмовима, нити у црквеним установама,
нити на црквеним скуповима у име Цркве не води никаква политичка пропаганда. Епископи и клир
ће се и убудуће уздржавати од расправљања о политичким питањима у проповедима и посланицама.
Црквене установе, почев од парохијских савета, па све до патријаршијског Синода, понеће се према
њима као према стварима које превазилазе оквире њихове надлежности. Оне такође неће бити
уношене у програм парохијских скупова. намесничких и епархијских сабора, сверуских сабора на
којима се неће о њима pacправљати. Приликом избора чланова за црквене установе и представничке
скупове Црква уопште неће узимати у обзир политичке погледе, имовинско стање, друштвени
положај и партијску припадност оних који се бирају, какви год они били, задовољиће се тиме што ће
им упућивати искључиво религиозне захтеве за чистоту вере. ревност за потребе Цркве,
беспрекорност личног живота и моралног карактера.
У републици се сваки грађанин коме нису одузета политичка права позива на учешће у
законодавству и управљању земљом, у организацији власти и утицају у законом утврђеном облику на
њен састав. И то је не само његово право, него и обавеза, грађанска дужност, у чијем извршавању нико
нема права да га ограничава. Црква би продрла у грађанску управу ако би, одрекавши се отвореног
расправљања о политичким питањима, почела да утиче на карактер управе путем пастирског утицаја
на поједина лица, саветујући им или потпуно избегавање политичке делатности, или одређени
програм такве делатности, позивајући на то да уђу у неке политичке партије ради борбе против
других. Сваки верник има своју памет и своју савест које и треба да му показују најбољи пут за
уређење државе. Нипошто не одбијајући оне који питају за религиозну оцену мера које се
сукобљавају с хришћанским вероучењем, наравственошћу и дисциплином у питањима чисто
политичким и грађанским, Црква не спутава њихову слободу, саветујући им само општа начела
морала, позивајући их да савесно врше своје дужности и да делују у интересу општег добра, не с
малодушним циљем да угађају сили, већ из схватања праведности и друштвене користи.
Уклањање Цркве од мешања у политички живот у републици неопходно повлачи за собом и њено
уклањање од сваког надзора над политичком поузданошћу својих чланова. У томе се налази дубока
црта разлике између Православне Цркве и обновљенашког раскола, чији су органи управе и
свештенство, као што се то види из њихових сопствених многобројних изјава у штампи, преузели на
себе пред владом обавезу да надзиру лојалност својих верника, јемчећи у том погледу за једне и
одричући то јемство другима.
Православна Црква сматра ухођење и политичко потказивање потпуно неспојивим с достојанством
пастира. Држава располаже специјалним органима надзора, а чланови Цркве, њен клир и мирјани, у
очима савремене власти се ничим не разликују од осталих грађана и зато подлежу политичком
надзору у општем смислу. Из ових начела проистиче недопустивост постојања црквеног суда по
оптужби за политичке преступе. Обновљенашки раскол, враћајући себе у положај државне цркве.
овакав суд дозвољава.
На тзв. обновљенашком сабору 1923. године на основу оптужбе за политичке преступе били су
подвргнути црквеним казнама, које је праведно Православна Црква поништила, патријарх Тихон и
епископи који су отишли са емигрантима у иностранство. Православна Црква овакав суд укида.
Они црквено-грађански закони којима се руководила Црква у хришћанској држави, после њеног пада
изгубили су снагу, а чисто црквена законодавства којима се једино у садашње време може руководити
Црква не предвиђају суђење клирицима и мирјанима по оптужби за политичке преступе и не садрже
у свом саставу каноне који би наметали верницима црквене казне за преступе овакве врсте.
У својству услова легализације црквених установа представници ОГПУ су више пута упућивали
патријарху Тихону и његовим заменицима захтев да докажу своју лојалност у односу према влади
путем црквене осуде руских епископа који делују у иностранству против совјетске власти.
Полазећи од горе изложени.х начела, ми не можемо дозволити претварање црквеног амвона и
установа у једнострано оруђе политичке борбе, тим пре што политичка заинтересованост иностраног
епископата баца сенку на представнике Православне Цркве у СССР. изазива неповерење према
њиховој послушности закону и омета успостављање нормалних односа између Цркве и државе. Па
ипак били бисмо постављени у врло тежак положај, ако би се од нас тражило да изразимо своје
неодобравање у некаквом црквеном акту судског карактера, јер скуп канонских правила, као што је
речено, не предвиђа суђење за политичке преступе.
Али чак ако би православна јерархија, не узимајући у обзир ту околност по примеру обновљенаша, и
одлучила да приступи таквом суду. наишла би на читав низ посебних тешкоћа које стварају
неуклоњиве препреке за законито вођење процеса, у којем једино судске одлуке могу добити
непорециви канонски ауторитет и могу бити прихваћене од Цркве.
Епископима у иностранству могао би судити само сабор православних епископа, али потпуно
ауторитетни сабор не може да се одржи зато што се око половине православних епископа налази у
затвору или прогонству, па. према томе. њихове катедре не могу имати законитог представника на
сабору.
Према црквеним правилима васељенског значаја неопходно је лично присуство оптужених на суду, и
само у случају њиховог злонамерног избегавања суда дозвољава се вођење поступка у њиховом
одсуству. Епископи у иностранству, који су у очима совјетске власти тешки политички преступници,
у случају њиховог доласка у СССР били би лишени јемства личне безбедности, те зато њихово
избегавање суда не би могло бити признато као злонамерно.
Сваки суд претпоставља судску истрагу. Православна Црква не располаже органима путем којих би
она могла истраживати случај политичких преступа православних епископа у иностранству.
Али она не би могла да донесе свој суд ни на основу оног оптужујућег материјала који су сакупиле
владине установе, па чак и ако би он био поднесен сабору, јер би у случају примедаба против њега од
стране оптужених или подношења с њихове стране нових података и докумената који их оправдавају,
сабор био принуђен да преиспита истрагу власти, што би са стране Цркве било потпуно недопустиво
нарушавање грађанских закона.
Обновљенашки сабор из 1923. године, који је направио покушај суђења, покушај који се од нас захтева,
и који је пренебрегао црквене законе који га не дозвољавају, самим тим је учинио своје одлуке
ништавним и нико их не признаје. Закон о одвајању Цркве од државе je двостран: он забрањује Цркви
да учествује у политици и грађанској управи, али садржи у себи и одрицање државе од мешања у
унутрашње ствари Цркве - у њено вероучење, богослужење и управу.
Потпуно се потчињавајући овом закону, Црква се нада да he и држава поштено испунити у односу
према њој обавезе у смислу очувања њене слободе и независности, које је тим законом на себе
преузела.
Црква се нада да неће бити остављена у овом бесправном и угњетеном положају у коме се сада
налази, да ће закони о забрани предавања веронауке у школама и лишавању религиозних заједница
права правног лица бити преиспитани и промењени у за Цркву повољном правцу, да ће мошти
светих које поштује Црква престати да буду предмет богохулних радњи и да ћe из музеја бити
враћени у храм.
Црква се нада да ће јој бити дозвољено да организује епархијску управу, да изабере патријарха и
чланове светог Синода који делују заједно с њим, да сазове ради тога, када она сматра за потребно.
епархијске саборе и Сверуски православни сабор.
Црква се нада да ће се влада уздржати од сваког јавног или тајног утицаја на изборе чланова тих
скупштина и Сабора, да неће угрожавати слободу разматрања религиозних питања на тим
скупштинама и да неће тражити никакве претходне обавезе које унапред решавају суштину њихових
будућих одлука.
Црква се такође нада да рад на такав начин створених црквених установа неће бити доведен у такав
положај у којем би постављење епископа на катедре, одлуке о саставу светог Синода, као и одлуке које
овај доноси, били под утицајем државног чиновника којем би био поверен политички надзор над
њима.
21. јануара 1927. године на састанак с месточуварем у Јекатеринбуршком
затвору дошао је архиепископ Григорије и митрополит Петар је потврдио да је
архиепископ ван молитвено-канонског општења с њим и упозорио га да се смутња
коју спроводе он и његове присталице не може трпети у Православној Цркви. Тада је
месточувару пошло за руком да пошаље свој проглас на слободу, проглас који је
постао познат целокупној јавности.
У фебруару 1927. године митрополит Петар је дошао у село Абалак. Власти су
му наредиле да се настани на територији укинутог Абалачког манастира. Док су му
преуређивали собу која му је додељена у кући поред сеоског совјета, владика је
живео у селу. Држао се опрезно, знајући да ГПУ може сваку реч протумачити
против њега. Монахиња Јовановског манастира, Евгенија Мањежних, помогла му је
да среди собу, понекад му је помагала у домаћинству, али свакодневни посао је
старац сам обављао - ложио је пећ, чистио стан, кувао храну. Ту је кратко проживео.
Пермски проглас је веома уплашио власти, уплашила их је сама чињеница обраћања
месточувара православној пастви. Почетком априла 1927. године митрополит Петар
је ухапшен и пребачен у Тобољски затвор. 9. јула СЦИК је донео одлуку о судбини
патријаршијског месточувара: он је био протеран у поларни круг на обалу залива
реке 06, у насеље Хе.
У прогонству је владика Петар живео у атмосфери великог непријатељства од
стране месних свештеника, јер су обдорски, абалачки и хенски свештеници били
обновљенаши, при чему је то овај последњи скривао од митрополита. Месточувар у
обновљенашке храмове није ишао, а угледавши се на њега, престали су да их
посећују и верници којих је ту ионако било мало.
Крајем 1928. године завршило се месточуварево трогодишње прогонство, али
Тучков није хтео да чека завршетак прогонства и 11. маја 1928. године одлуком
Посебног већа ОГПУ рок му је био продужен за још две године. Владичино здравље
се погоршавало, тешко је подносио климу, нарочито за време зимских месеци. 15.
јула 1928. године упутио је изјаву ОСО ОГПУ и СЦИК:"... живљење у селу Хе
Обдорског округа, далеко у поларном кругу, у суровој клими, сувише се погубно
одражава на моје здравље које је након мог трогодишњег боравка овде потпуно
поткопано... Даље држање у овој клими коју тешко подносим, уз моје болести које се
Упућујући ово писмо влади. Руска Црква још једном сматра могућим да истакне да је с потпуно.м
искреношћу изложила пред совјетском влашћу како тешкоће које ометају успостављање узајамно
пожељних односа између државе и Цркве, тако и она средства којима би оне могле бити уклоњене.
Дубоко уверена у то да чврст однос поверења може бити заснован само на потпуној праведности, она
је изложила отворено, без икаквих прећуткивања и околишања, шта може обећати совјетској власти,
а у чему не може одступити од својих начела и шта очекује од владе СССР.
Ако предлози Цркве буду прихваћени, она he се радовати правди они.х од којнх ће то зависити. Ако
пак њена молба буде одбачена, спремна је на материјална лишавања којима је изложена, и дочекаће
их мирно, имајући на уму да њена снага није у целовитости спољашње организације, већ у јединству
вере и љубави њене одане деце, а највише полаже своју наду у непобедиву моћ њеног Божанског
Оснивача и на Његово обећање о непобедивости Онога што је Он саздао (Цркве; нап. прир)".
све више развијају (емфизем, миокардитис, хронични ларингитис итд.) и уз одсуство
средстава за њихово лечење, једнако је осуди на смрт". О ову изјаву власти су се
оглушиле. Након годину дана, 15. марта, митрополит се поново обратио властима:
"Проборавивши две године у селу Хе, уверио сам се да се моја болест, емфизем
плућа, у последње време погоршала, несумњиво услед хладне климе. Али осим
емфизема, патим још и од миокардитиса, која болест неретко, нарочито за време
јаких мразева, отежава дисање и онемогућава ми кретање... Овде сам још добио и
реуматске болове у рукама и ногама... Обавештење о примени амнестије на коју сам
имао једнако право као и други, нисам добио, али сам добио обавештење о
продужењу рока прогонства за још две године. Држање у овим суровим климатским
условима без одговарајуће медицинске помоћи за мене је претешко, те би било
пожељно да у новом року прогонства добијем олакшање своје судбине које би се
могло изразити у томе што бих био премештен на југ или у такво насеље у којем бих
имао могућност да добијем лекарску негу..." И ово месточуварево писмо је остало без
одговора. 29. марта 1929. године ГПУ је извршио код владике претрес: тражили су
преписку, али ништа нису нашли. Добро познајући ГПУ и његову ситничавост у
шиканирању, митрополит није чувао своју преписку.
А пред њим су тек били тешки и жалосни догађаји. Скоро у иста места, у
Сургут, био је протеран стари месточуварев познаник, највећи познавалац живота и
учења Светих Отаца Цркве, професор Иван Васиљевич Попов. Они су се дописивали.
Неколико пута је Иван Васиљевич слао митрополиту Петру новац, не саопштавајући
од кога, али једном је написао да тај новац преко њега шаље митрополит Сергије
Страгородски. Владику је дубоко погодило што се његов заменик боји да му шаље
новац отворено. Јер патријаршијски месточувар се не налази у прогонству због
политичких преступа, већ због верности Православној Цркви. Захваљујући одлуци
митрополита Петра сада стоји митрополит Сергије на челу Цркве. Замеништво
митрополита Сергија је јавно, а њихови односи су отворени. Зар заменик има
разлога да скрива да пружа материјалну помоћ ономе кога замењује? Следећи пут је
владика замолио Ивана Васиљевича да напише митрополиту Сергију да му више не
шаље новчане дознаке, јер му ништа није потребно. Све те непријатне ситнице,
међутим, нису имале ни најмањег утицаја на црквене одлуке.
16/29. јула 1927. године митрополит Сергије је објавио декларацију о лојалности.
У лето 1929. године епископ Дамаскин Цедрик је организовао слање гласника
митрополиту Петру17. Из достављених докумената оцртавала се забрињавајућа
17
Епископ Дамаскин је већ извесно време тражио човека који би могао да оде код протераног
месточувара и преда му материјалну помоћ. као и да га негује, јер је митрополит Петар био често
болестан. У лето 1929. године из Черњигова у Стародуб, где је у то време живео епископ који се вратио
из прогонства, дошла је монахиња Ирина Бурова. Она је била родом из Сибира и њу је владика
замолио да пође митрополиту Петру. Предао јој је писмо месточувару у којем моли одговоре о
многим питањима црквеног живота. а посебно о границама овлашћења митрополита Сергија.
Заједно са својим писмом епископ је предао и копије писама митрополита Кирила митрополиту
слика. Патријаршијски месточувар је видео да је црквени мир нарушен, да неки
архијереји напуштају административну потчињеност митрополиту Сергију, а то
прети расколом. У децембру 1929. године месточувар је упутио митрополиту
писмо18.
Сергију, као и писма архијереја који су износили своја мишљења о декларацији.

18
Ваше Високопреосвештенство, опростите великодушно ако ћу овим писмом нарушити дубоки мир
Вашег Високопреосвештенства. Обавештен сам о тешким околностима које су настале за Цркву у вези
с преласком граница поверене Вам црквене власти. Веома ми је жао што се нисте постарали да ме
посветите у своје планове управљања Црквом. А међутим, Вама је познато да се ја месточуварства
нисам одрицао, па, према томе, ја и даље задржавам највишу црквену управу и опште руковођење
црквеним животом. У исто време усуђујем се да изјавим да (реч је неразумљива - И.Д.) заменика Вама
су дата овлашћења само ради обављања текућих послова, да будете само чувар текућег поретка. Био
сам дубоко убеђен да без претходног саветовања са мном нећете предузети ниједну одговорну одлуку,
јер Вам никаква оснивачка права нисам давао, све док вршим дужност месточувара и док је жив
митрополит Кириљ и док је био жив митрополит Агатангел. Зато и нисам сматрао потребним да у
свом наређењу о постављењу кандидата за заменике поменем ограничење њихових дужности; за мене
није било сумње да заменик утврђена права неће преправљати, већ ће ме само замењивати, показаће
се, да тако кажем, као онај централни орган преко којег би месточувар могао да има општење с
паством. Систем управљања који Ви спроводите не само што искључује то, већ и саму потребу
постојања месточувара, а црквена свест свакако не може да одобри тако крупне кораке. Ја нисам
направио омашке које би ограничавале обавезе заменика, и из осећања дубоког поштовања и
поверења према постављеним кандидатима, и пре свега према Вама имајући у виду при томе и Вашу
мудрост. Тешко ми је да набрајам све подробности негативног односа према Вашој управи, о чему се
чују протести и вапаји од стране верника, јерарха и мирјана. Слика црквених раздора изгледа
потресно. Дужност и савест ми не дозвољавају да останем равнодушан према овако жалосној појави,
подстичући ме да се обратим Вашем Високопреосвештенству с најусрднијом молбом да исправите
учињену грешку која је ставила Цркву у понижавајући положај који је изазвао у њој раздоре и поделе
и оцрнио репутацију њених јерарха. Исто тако Вас молим да уклоните и остале мере којима сте
прекорачили Своја овлашћења. Оваква Ваша одлучност ћe, надам се, створити добро духовно стање у
Цркви и смирити измучене душе њене деце, а у односу према Вама на нашу заједничку радост
сачуваће ону благонаклоност коју сте заслужено уживали и као архијереј и као човек. Положите сву
наду у Господа, и Његова помоћ ће увек бити с Вама. Са своје стране ја као првојерарх Цркве позивам
све свештенослужитеље и црквене људе да покажу у свему што се тиче грађанског законодавства и
управе потпуну лојалност. Они су дужни да се без поговора потчињавају одлукама власти, ако ове не
нарушавају свету веру и нису супротне хришћанској савести; и не смеју се бавити било каквом
делатношћу против власти, не смеју да изражавају ни у храмовима, ни у приватним разговорима, ни
одобравање, ни куђење њених поступака, нити уопште да се мешају у ствар која се не односи на
Цркву. Усуђујем се, међутим, да се надам да стварност не може показати међу представницима
православног епископата и клира случај такве нелојалности. Ни за време моје непосредне управе,
нити касније, није се чуло ни за један политички преступ од стране духовних лица. Уколико би се
догодили такви преступи, треба претпоставити да би кривци били доведени на јавно суђење; али на
суђењима политичким преступницима не помињу се представници свештенства. Врло сам спреман
да признам да се и сама влада одавно убедила у аполитичност Православне Цркве и Ви, владико.
можете да замислите с каквим вапајем код нас морају да се понесу свештенослужитељи, нарочито
они који се злопате у затворима и прогонствима, према неоснованим изјавама о речима и делима. а
затим и о горкој судбини која је задесила многе. Између осталих, пишу ми да Вам је епископ Василије
о пословима у моје име поднео извештај. Морам да приметим да ни њему, ни другом мом сабрату
Не добивши одговор, месточувар је у фебруару 1930. године послао друго
писмо19. Али ни на ово писмо није добио одговор и тада је у лето предао копију
децембарског писма преко посредника и истовремено је дао да се објави у јавности 20.
Ово писмо, као и могућност обраћања патријаршијског месточувара своме
заменику, дубоко су узнемирили власт.
17. августа 1930. године ГПУ је ухапсио митрополита. Приликом хапшења му
није речено шта га чека, а рок прогонства се завршавао кроз четири месеца, те је
митрополит скоро све своје ствари раздао сиромашнима. После тромесечног
боравка у Тобољском затвору премештен је у Јекатеринбуршки затвор, где га је
посетио овлашћени представник ОГПУ Пољански и предложио му да се одрекне
чина месточувара. Иначе, претио је он, митрополита очекује нова затворска казна.
Митрополит је одбио.
Одрицањем од положаја месточувара митрополита Петра одмах би била
укинута и права митрополита Сергија, те би Помесна Црква остала без канонског
законитог поглавара, што је могло само појачати и учврстити све започете расколе.
Не, месточувар нити је хтео, нити је могао да својом руком долива уље у тај огањ
геенски. Он је добро знао да се расколи тешко превазилазе у земаљском животу
нисам давао никакве налоге који се тичу црквених послова. О себи ћу лично рећи да сам прошао све
врсте страдања која се могу замислити, чинило се да познајем само једно годишње доба - доба невоље,
али Господ ме очигледно не оставља. Он подржава моје снаге. ослабљене тешким условима
прогонства, и уноси у душу спокој који понекад може да поквари само бол због Цркве. Милост
Божија да буде с Вама. Вашег Високопреосвештенства смирени послушник М.П.
19
"Стално мислим о томе да сте Ви били уточиште свим истински верујућим људима - писао је
месточувар. - Признајем да су од свих болних вести које сам имао прилике да добијем, најболнија
била саопштења о томе да мноштво верника остаје ван храмова у којима се узноси Ваше име.
Испуњен сам и душевним болом због насталих раздора око Ваше управе и других жалосних појава.
Можда су та саопштења пристрасна, можда нисам довољно упознат с карактером и тежња.ма лица
која ми пишу. Али вести о духовној пометености долазе из разних места, и то углавном од клирика и
мирјана који врше на мене снажан притисак. По мом мишљењу, услед ненормалних услова живота
Цркве, када су нормална правила управљања изложена свакојаким колебањима, неопходно је
поставити црквени живот на онај пут на којем је он стајао током првог Вашег замеништва. Зато и
благоизволите да се вратите тој Вашој делатности коју сви поштују. Ја сам свакако далеко од помисли
да ћете одлучити да се потпуно одрекнете вршења Вама наложеног послушања - то не би послужило
на добро Цркве. Понављам да ми је веома жао што ми нисте писали и што ме нисте посветили у своје
намере. Када ми стижу писма од других, несумњиво је да би дошло и Ваше. Пишем Вам отворено као
мени најближем архипастиру којем много дугујем у прошлости и од чије сам светитељске руке
примио постриг и благодат свештенства..."
20
У пропратној поруци уз писмо он је писао: "Дуго не добијам никаквих вести. Да ли су у Ваше руке
доспела моја два препоручена писма, послата на адресу: Сокољники, улица Корољенка бр. 3/5? Шта је
било предузето у вези са њима, односно, у вези с првим писмом, јер је друго написано да би скренуло
Вашу пажњу на то писмо. Копију овог другог за сваки случај шаљем преко свог поверљивог човека и
молим Вас да се уверите да је моја одлука да Вам предложим да исправите грешку и укинете све мере.
Ваша овлашћења су Богом благословена и имају обавезујућу снагу. Патријаршијски месточувар
митрополит Петар".
помесних цркава. Одушевљење и надахнута проповед расколоучитеља претвориће
се у горке сузе потомцима њихових следбеника. Грех изазивања раскола не може
покрити ни побожност личног живота, нити се може спрати мученичком крвљу21.
У новембру 1930. године ГПУ је покренуо против месточувара нов поступак,
оптуживши га да је, налазећи се у прогонству, водио "међу околним становништвом
дефетистичку агитацију, говорећи о блиском рату и паду совјетске власти и
неопходности борбе против исте, а такође је покушавао да искористи Цркву за
борбу против совјетске власти". Начелнику Тобољског окружног одељења ОГПУ
било је наређено да "прикупи податке који доказују кривицу Петра Пољанског у
односима с црквеним људима и покушајима руковођења Црквом у антисовјетском
правцу... да обрати пажњу на његову везу са тобољским свештенством... Да потврди
изјавама сведока... све... чињенице антисовјетске агитације од стране Пољанског, а
нарочито чињенице подстицања верника на активну борбу против обновљенаша".
30. новембра месточувар је позван на саслушање; он је одговорио: "Налазећи се
у прогонству на тобољском северу, нисам се мешао у послове управљања Црквом,
осим што сам једном написао митрополиту Сергију писмо у којем сам му саопштио
да су до мене дошле гласине о томе да у Цркви постоје раздори и поделе у вези с тим
што он прелази границе поверене му црквене власти и молио га да све то уклони...
Затим, налазећи се у Абалаку, прогнани свештеник ми се обратио с предлогом који
очигледно потиче из Тобољска, да наградим нека духовна лица. Одговорио сам му да
ми месни архијереј напише тим поводом. Са своје стране имао сам у виду да то
поднесем митрополиту Сергију са својим мишљењем".
12. децембра митрополит Петар је позван иследнику Костину који му је
прочитао оптужницу и предложио да одговори на нека питања. Схватајући сву
важност одговора, као и да ће се ОГПУ хватати за сваку реч, владика је писао изјаве
својом руком: "Не признајем никакву кривицу за оптужбе које ме терете.
Дефетистичком агитацијом у прогонству се нисам бавио... Ја уопште никада нисам
био противник совјетске власти. Совјетску власт признајем и њеним се одлукама
21
Објашњавајући зашто не може да пристане на предлог ГПУ, митрополит Петар је у изјави
Менжинском, 27. марта 1931. године писао: "Пре свега ја бих нарушио утврђени поредак по коме
месточувар остаје на свом положају до сазива Помесног сабора. Сабор, сазван без санкција
месточувара, сматраће се неканонским, а његове одлуке неважећим... Даље, моје смењивање мора
повући за собом н одлазак мог заменика митрополита Сергија... Према оваквој околности ја не могу
да се односим равнодушно. Наш истовремени одлазак не може зајамчити да црквени живот неће
потресати могућа трвења, те ћу кривицу, наравно, сносити ја. Зато је у датом случају неопходно наше
заједничко разматрање, као и заједничко разјашњавање питања у вези с мојим писмом митрополиту
Сергију од децембра 1929. године. Најзад, моја одлука која је донесена у затвору, несумњиво ће
изазвати приче, нагађања, биће протумачена као изнуђена, с разним нежељеним закључцима...
Отворено ћy рећи да се лично за себе не бринем: мени је још остало мало од живота а и, чини се, да
сам већ изгубио занимање за живот, потуцајући се више од осам година по затворима и
прогонствима. Само се бринем да таквом одлуком и непромишљеношћу могу прекршити своју
дужност и унети смутњу међу вернике".
потчињавам. Понављам да против совјетске власти било какве разговоре са било ким
нисам водио и то би било безумље с моје стране".
14. јануара иследник је саопштио владики о завршетку истраге и упитао да ли
жели да допуни своје изјаве. Митрополит је написао: "Одлучно изјављујем да нисам
умешан ни у какве радње због којих ме оптужују... за радње бесмислене и детињасто
наивне... Знам да ми је савест чиста и то ме подстиче да молим да се према мени
покаже совјетска праведност, узимајући у обзир при томе моју старост, оптерећену
болестима, као и дуготрајно прогонство... Мора се узети у обзир и то да се оптужба
за контрареволуционарну делатност односи на време од пре четири године, а да
нико од власти ниједном речју све до сада ми то није пребацио".
Истрага је завршена и уследило је поновно затварање у самицу. Митрополит
Петар је имао тада 69 година. По природи добро здравље је било уништено током
девет година прогонстава и затвора. Као да су се надали у његову скору смрт,
митрополита су стављали у неподношљиве услове; тако је прошла готово година
дана Јекатеринбуршког затвора у самици - без пакета, без виђења са било ким осим
представника ГПУ и затворских чувара, готово без шетњи. У затвору су му се
поломиле крунице на зубима и он се обратио властима да му позову зубног
техничара, али власти нису удовољиле његовој молби. Одсуство круница и
немогућност да добро сажваће храну довели су до тога да је након сваког узимања
хране добијао јаке болове у желуцу, те му се на крају крајева развио и катар желуца.
Ноћу је све чешће добијао нападе астме. Са зебњом је легао ноћу на затворски лежај,
сумњајући да ли ће сутра устати. Напади астме су били најчешћи после поноћи,
праћени неиздржљивим мукама. За време несвестица би падао на под и дуго тако
лежао. Понекад је то трајало све док не би ушао надзорник и пренео старог
митрополита на лежај.
У пролеће 1931. године у затвор је дошао Тучков и предложио месточувару да
постане обавештајац ОГПУ, претећи у случају одбијања новим продужењем
затворске казне. Положај је био безизлазан. Митрополит је рекао нешто неодређено
и одмах се тргао. Осетио је да његовој души прети велика опасност. Зато је,
изгубивши своју уобичајену уздржаност и благонаклоност коју је увек задржавао
према својим мучитељима, одговорио Тучкову оштро. Током свих година тешког
затвора у самици, одагнавао је од себе рђаве мисли и осећања. Благодаћу Божијом
не само поступком, него ни речју, није испољавао према било коме непријатељство
или нерасположење. И зато му је разговор у повишеном тону био непријатан.
Тучков је схватио да му је пропао план да упропасти митрополита и отишао је.
Чудно осећање је обузело старчеву душу и прошло је најмање два часа пошто је,
помоливши се, успео да се смири и да објасни себи оно што се догодило. Наравно,
није могло бити ни говора о било каквој сарадњи са ГПУ и то је требало јасно рећи.
Истога дана се обратио надзорнику да позове иследника Костина који је
присуствовао разговору, али надзорник је рекао да њега у затвору нема. Следећег
дана митрополит је замолио да се пошаље Тучкову телеграм и затим је написао
писмо Менжинском у којем је учтиво, али одлучно одбацивао предлоге. " Када бих ја
био само грађанин П.Ф. - писао је месточувар - мој пут би био усмерен другачије, али
као први поглавар Цркве ја не смем да тражим своју линију. У противном би се
добило оно што се на црквеном језику назива лукавство... Упропашћено здравље и
поодмакле године не дозвољавају ми да се са свом озбиљношћу и деликатношћу
понесем према улози обавештајца, коју ми је нудио друг Ј. А. Тучков. Не треба ни
напомињати да су овакви послови неспојиви с мојим звањем и осим тога туђи мојој
природи".
Владика није сумњао како треба поступати у случају предлога ГПУ о сарадњи. У
једном од својих затворских писама је писао: "Због наше слабости мање или више
одступамо од оног идеала, оне истине која је завештана хришћанима. Али важно је
то да човек не буде забринут само за оно земаљско и ради тога да не убија гневно
истину и не силази с њеног пута. Онда је боље потпуно се одрећи од Бога... А
међутим, ако се говори по савести, оно што је послужило као узрок овакве
репресије22, морално је недопустиво не само за поглавара Цркве, него и уопште за
сваког хришћанина у којем влада идеја греха и искупљења. У тој ствари морало би се
суочити с двама потпуно супротним начелима: начелом хришћанским и начелом
револуционарним. Као основа првог начела служи љубав према ближњему,
свепраштање, смирење и братство; у основи другог начела је: циљ оправдава
средства, класна борба, уништавање и томе слично. Прихватајући тачку гледишта
тог другог начела, човек креће револуционарним путем, изазива борбу и на тај
начин се одриче не само истинског символа хришћанске вере и уништава њене
темеље - идеју љубави и друге идеје, него и начела исповедања вере. Нема потребе да
се говори како мора бити решена ова дилема - љубав према ближњему или класна
борба - од стране озбиљног верника, а нарочито не најамника, него правог пастира
Цркве. Тешко да би овај знао за спокој током целог свог живота ако би подлегао
искушењу од стране поменутих противречности".
Утисци патријаршијског месточувара након Тучковљеве посете били су толико
снажни да је након неколико дана владика био парализован, одузели су му се десна
рука и нога. Рука му се временом повратила у претходно стање, али нога није до
краја оздравила, што се осећало приликом хода.
Од времена хапшења прошло је девет месеци, оптужница је била смешна, али,
изгледа да месточувара нису намеравали да пусте из самице. 25. маја 1931. године он
је писао председнику ОГПУ Менжинском: "Сада сам толико изнурен да ми је тешко
да се крећем, да стојим, па чак и да говорим. Напади гушења, понекад праћени
стањима несвестице, учестали су и сваки пут после њих се осећам потпуно разбијен
и нисам у стању да мислим. Ускраћивање насушних потреба је сувише велико и све
моје мисли су фиксиране на једном питању: када ће се, најзад, завршити моја
потуцања по затворима и прогонствима која трају ево већ девет година... За све
22
Његово задржавање у затвору и нова пресуда.
време од како сам ухапшен још ниједном нисам видео сунца. Морам у правом
смислу да се подвизавам, седећи у самици. Моје шетње од двадесет минута (тачније,
седење у ходнику који води у камени подрум), према условима затворског живота
обично трају између десет и пола дванаест ноћу, а и то с прекидима. Такође ме
притиска изолација, ускраћивање права да се дописујем с блиским људима и да
добијам од познаника храну... Упорно тврдим да се контрареволуцијом нисам
никада бавио, да никада нисам вршио никаква против-владина дела... Преко Вас се
обраћам совјетској правди и усрдно молим да ме ослободите из затвора и вратите у
место сталног боравка, где бих могао да се озбиљно позабавим лечењем код
професора који су ме раније лечили и да имам општење са саслужитељима
архијерејима - с мојим замеником и другима".
23. јула 1931. године Посебно веће ОГПУ је саслушало "случај" митрополита.
"Случај" је разматран у светлу одлуке президијума СЦИК СССР од 9.6.1927. године.
Донесена је одлука: Пољанског-Крутицког Петра Фјодоровича затворити у
концентрациони логор у трајању од пет година. Рок издржавања казне се рачуна од
тренутка доношења ове одлуке". Тј. не рачунајући годину проведену у самици.
19. августа представници ОГПУ Агранов и Тучков су упутили администрацији
Јекатеринбуршког затвора службени захтев с препоруком како треба држати
митрополита: "... Пољанског (Крутицког) Петра Фјодоровича, осуђеног на
издржавање казне у концентрационом логору... молимо да држите под стражом у
унутрашњем изолатору..."
После доношења пресуде иследник Костин је посаветовао митрополиту да се
покаје и да напише покајничку изјаву о свом учешћу у негдашњем Савезу руског
народа.
- Не само што нисам учествовао у таквој организацији - одговорио је
месточувар - него чак нисам ни чуо да је таква организација икад постојала у
Совјетском Савезу.
- Онда морате да се покајете због учешћа у антисовјетској организацији - рекао
је Костин.
- Али ја ни у каквим сличним организацијама нисам учествовао - одговори
владика.
Време је пролазило и наде у ослобођење су бледеле. Владику је чудило што је
мера осуде по својој тежини уопште није одговарала оној пресуди која му је била
прочитана. Почео је да моли власти да ублаже затворску казну или да га ослободе,
узимајући у обзир да код њега не постоји никакав политички преступ. "Ја се
непрестано налазим пред претњом много страшнијом од смрти - као што је, на
пример, парализа која је већ захватила моју десну ногу - писао је он - или скорбут
који ме је ухватио има већ више од три месеца, те имам снажне болове час у
листовима, као да их неко чврсто стеже гвозденим обручем, час у стопалима - кад
станем на ноге као да су ми се у њих ексери забили. Нарочито ме убија лишавање
свежег ваздуха, јер још ниједном нисам имао прилике да се шетам дању; већ трећу
годину не видећи сунца, изгубио сам осећај за њега. Од раног пролећа сам принуђен
да обуставим и ноћне изласке. То ометају напади гушења (емфизема) који се увече
толико појачају да ме потпуно прикивају за место, па се дешава да ми је тешко да у
ћелији направим и неколико корака. У последње време су се наступи гушења
појачали и учестали су. Понављајући се сваке ноћи, они ме сваки час подижу с
постеље. Морам сатима да седим, а понекад и до јутра, лоше ми је и са срцем тешки
болови у њему доводе до несвестица... Много пута сам молио лекара да ми
издејствује дневне шетње, исхрану која одговара мом здравственом стању уместо
заједничке кухиње која је тешка и не одговара потребама организма... али све је
узалуд; више пута сам се обраћао управи са истом молбом, и такође без резултата, а
болести се све више и више продубљују и приближавају ме гробу. Говорећи
отворено, смрти се не бојим, само не бих волео да умрем у затвору, где не могу да
примим Свете Тајне и где ће сведоци моје смрти бити само зидови. Поступите са
мном према одлуци... пошаљите ме у концентрациони логор... ма како ми тамо
тешко било, ипак је неупоредиво лакше од ове самице..."
У јуну 1933. године услови затвора су се још више пооштрили: заменили су му
ноћне и касне вечерње шетње у заједничком дворишту шетњама у малом дворишту
које је представљало нешто попут влажног подрума на чијем дну су се непрестано од
кишнице правиле баре, а ваздух је био препун испарења од нужника који су били
поред дворишта. Када је владика први пут угледао ноћу своје ново место за шетњу,
њему се смучило, позлило му је и добио је напад гушења, те се, бојећи се да не падне,
једва довукао до ћелије и није одмах могао да дође к себи.
И поново старац пише властима. Пред њим су две теме - тема бескрајних патњи
и својих дужности пред Црквом:"... непрестано сам лишен чак и оних елементарних
права која су овде дозвољена... од краја лета 1930. године па све до данас ниједном
нисам видео сунца... ваздух је овде... пун загушљиве прашине од каменог угља, а
зими... пун дима и чађи који се у великим количинама избацују из котларнице... Мој
боравак у затворима, политичким изолаторима и прогонствима траје већ више од
десет година укупно... Због изложених околности... одлучујем се да тражим смањење
у виду амнестије мог рока казне на три године, рачунајући и истражни затвор... За
вршење преступа који ми се приписује не само што нисам имао никакву жељу, него
чак ни физичку могућност... Оптужба по 58. члану била је покренута потпуно
неочекивано након што сам... изнео супротно мишљење поводом одрицања од
местобљуститељства,
(За себе лично, с тачке гледишта свог природног егоизма, ја не бих требало да се
по том питању разилазим с представницима власти, али ја нисам могао да поступим
другачије).
У суштини местобљуститељство мене лично не занима, напротив, оно ме све
време држи у оковима и у јарму... Али ја морам да узмем у обзир околност да
решавање датог питања не зависи од моје иницијативе и не може бити чин моје
личне воље. Својим звањем сам нераскидиво повезан с духовним интересима и
вољом целе Помесне Цркве. На тај начин, питање о располагању
местобљуститељством, пошто није лично питање, не подлеже ни личном нахођењу,
јер бих у противном био издајник свете Цркве. Између осталог и у чину мог ступања
на дужност постоји напомена да не смем да одбијем да извршавам вољу патријарха
Тихона, па према томе и вољу архијереја који су потписали тај акт... једнако као и
вољу клира и верника који су већ девет година са мном у молитвеном општењу".
Пролазили су месеци и године, а у положају месточувара ништа се није
мењало, осим што су услови постајали све суровији и строжи: преместили су га у
самицу Горњеуралског затвора за посебне намене; надзорницима је овде било
забрањено да га било куда изводе, где би он могао да се сретне с другим људима.
У Горњеуралском затвору митрополит Петар је одлежао до истека рока казне,
23. јула 1936. године. Тај дан је прошао, али га нису ослободили. Још 9. јула 1936.
године одржана је седница Посебног већа при НКВД СССР (за секретара - Тучков) на
којем је било одлучено да се продужи рок затворске казне митрополита Петра за још
три године; послата је молба у СЦИК СССР да потврди тај рок. На седници
Президијума СЦИК, одржаној 25. августа, одлучено је да се усвоји молба Посебног
већа НКВД о продужењу рока затворске казне за још три године. 1. септембра 1936.
године патријаршијском месточувару је саопштено о продужењу рока казне.
Митрополиту Петру је било 74 године и тај затворски рок се већ могао сматрати
доживотним. У сваком случају, власти су одлучиле да светитеља сматрају умрлим, о
чему су и саопштили митрополиту Сергију. У децембру 1936. године митрополиту
Сергију је била додељена титула патријаршијског месточувара. А месточувар је још
увек био жив. И тако је прошла још једна година затвора. У јулу 1937. године је по
Стаљиновој одлуци разрађено оперативно наређење о стрељању у року од четири
месеца свих исповедника који су се налазили по логорима и затворима. У складу са
овим наређењем администрација Горњеуралског затвора је саставила против
митрополита Петра оптужбу: "Издржавајући затворску казну у Горњеуралском
затвору, изјашњава се као непомирљиви непријатељ совјетске државе, клевеће
постојеће државно уређење... оптужујући представнике државе да 'прогањају цркву'.
Клеветнички оптужује органе НКВД за пристрасан однос према њему, резултат чега
је тобоже била његова затворска казна, пошто није прихватио захтев НКВД да се
одрекне чина месточувара патријаршијског престола".
2. октобра 1937. године тројка НКВД за Чељабинску област осудила је
патријаршијског месточувара митрополита Крутицког Петра на стрељање. Стрељан
је након неколико дана, 10. октобра, у 4 часа поподне.
23. марш (5. април)
ПРЕПОДОБНОИСПОВЕДНИК СЕРГИЈЕ СРЕБРЈАНСКИ
Преподобноисповедник Сергије (у свету Митрофан Васиљевич Сребрјански)

родио се 1. августа 1870. године у селу Трехсвјатском Вороњешког среза Вороњешке
губерније у свештеничкој породици. Годину дана после рођења сина о. Василија су
преместили у село Макарије три километра од Тресхвјатског. Као и већина
свештеничке деце, Митрофан Васиљевич је завршио богословију, али није одмах
постао свештеник.
Део образованог друштва оног времена био је настројен против Православне
Цркве и онај ко је горео од жеље да послужи свом народу и ко није био равнодушан
према моралним питањима, прилазио је друштвеним покретима, најчешће
социјалистичким.
Под утицајем народњачких идеја Митрофан Васиљевич се уписао на
ветеринарски факултет у Варшави. Ту је међу студентима равнодушним према вери,
у католичкој Пољској, почео усрдно да посећује православнн храм. У Варшави се
упознао са својом будућом женом, Олгом Владимировном Исполатовском, кћерком
свештеника који је служио у Покровском храму у селу Владичња Тверске епархије;
она је завршила Тверску гимназију, спремала се да ради као учитељица и долазила је
у Варшаву да посети рођаке. 29. јануара 1893. године они су се венчали.
У Варшави је Митрофан Васиљевич поново почео да размишља о правилности
избора свог пута. У души му је била ватрена жеља да служи људима, али да ли је
довољно задовољити се спољашњим служењем, постати стручњак и помагати
народу, сељацима, и то само у вођењу газдинства? Младићева душа је осећала
непотпуност овакве врсте служења, те је одлучио да ступи на поље свештеничког
служења.
2. марта исте године епископ Вороњешки Анастасије је рукоположио
Митрофана Васиљевича у чин ђакона Стефановске цркве предграђа Лизиновке
Острогошког среза. У чину ђакона о. Митрофан је служио кратко. 1. марта 1894.
године је постављен за свештеника 47ог драгонског Татарског пука, а 20. марта
епископ Острогошки Владимир рукоположио га је у свештенички чин.
15. јануара 1896. године о. Митрофан је премештен на упражњено место другог
свештеника Двинског војног насеља у саборној цркви и 1. септембра исте године
ступио је на дужност вероучитеља
Двинске основне школе. 1. септембра 1897. године о. Митрофан је премештен у
град Орел и постављен за пастира 51. драгонског Черњиговског пука, чији је
покровитељ била њено царско височанство велика кнегиња Јелисавета Фјодоровна.
Од тог доба је почео релативно дуготрајни период живота о. Митрофана у
Орелу. Ту је он целога себе предавао служењу Богу и духовној помоћи пастви. Био је
утешитељ многих, изврстан и озбиљан проповедник, чију су реч слушаоци упијали
као што жедна земља упија кишу. Паства је пошла за искреним и ревносним
пастирем, створена је јака парохија и то је омогућило о. Митрофану да предузме
тежак посао изградње храма који је он са успехом завршио. У парохији је основао
библиотеку и школу. Сва средства која је добијао од добротвора о. Митрофан је
давао за храм, школу и библиотеку. Године 1900. био је награђен златним напрсним
крстом са драгим камењем.
У лето 1903. године у Сарову је било свечано прослављење преп. Серафима. На
тим свечаностима је учествовао и о. Митрофан. Ту је био представљен великој
кнегињи Јелисавети Фјодоровној и оставио је на њу најповољнији утисак - својом
искреном вером, једноставношћу и одсуством било каквог лицемерја.
Године 1904. почео је руско-јапански рат. 11. јуна 51. драгонски Черњиговски
пук кренуо је у поход на Далеки Исток. Заједно с пуком кренуо је и о. Митрофан.
Свештеник није имао ни сенке сумње нити помисао да избегне своју дужност. Током
седам година служења као пуковски свештеник у Орелу он се толико саживео са
својом војничком паством, да је она постала за њега као некаква породица, с којом је
делио све тегобе војничког живота. Свуда где му се пружала могућност, он је са
својим помоћницима постављао војничку цркву и служио. Заједно с пуком
учествовао је у биткама. У службеном формулару о. Митрофана записано је кратко:
"Био је у биткама: 1) код ЛаоЈанга - 1315.8.1904. г.; 2) код Шангаја - 25.9.7.10.1904.; 3)
приликом напада на Инкоу 25.12.19047.1.1905; 4) код Мугдена 15.2.7.3.1905; 5) код села
Сан Вај Ђи од 1718.6.1905. г. у Свим поменутим биткама под непријатељском ватром
је вршио богослужења, причешћивао рањенике и сахрањивао убијене".
За време служења у војсци о. Митрофан је водио подробни дневник који је
штампан у часопису "Весник војног свештенства", а затим је објављен као посебна
књига. Дневник пружа пуну представу о њему као смиреном пастиру, верном својој
свештеничкој дужности. Ту, у условима ратних недаћа и тешких бојева, где су
војници и официри ризиковали живот, он је видео колико руски човек воли своју
отаџбину, с каквим смирењем даје за њу свој живот, видео је и то како разорно по
последицама и супротно стварности описују престоничке новине оно што се дешава
на ратишту, као да то не пише руска, већ непријатељска, јапанска штампа. Ту је
видео колико се дубоко поделио по вери руски народ, када су православни и
неверници почели да живе као два различита народа.
15. марта 1905. године о. Митрофан је као искусни пастир и духовник постављен
за ахијерејског намесника 61. пешадијске дивизије и у тој дужности прослужио до
завршетка рата. 2. јуна 1906. године заједно с пуком се вратио у Орел. За изузетне
пастирске заслуге које је показао за време рата, о. Митрофан је 12. октобра 1906.
године уздигнут у чин протојереја и награђен напрсним крстом на Георгијевској
ленти.
Године 1908. велика кнегиња, преподобномученица Јелисавета, много се
трудила на послу стварања Марто-Маријинске обитељи. Неколико лица је дало
предлог за оснивање те обитељи. Дао је свој пројект и о. Митрофан; његов пројект се
толико допао великој кнегињи, да је управо њега узела за основу обитељи. Ради
његовог остварења позвала је о. Митрофана на место духовника и старешине храма у
обитељи.
О. Митрофан је навикао да служи у Орелу, где је имао дивне односе с паством
којој је давао све своје време и снаге и нити је он хтео да се растане с њом, нити она с
њим. " Дешавало се, завршим да дајем крст на целивање после Литургије, а народ
стално иде и иде. С једним поразговарам, други моли савет, трећи жури да исповеди
свој јад - и тако сатима... моја жена ме чека на ручак, али ја пре пет сати поподне
никако не могу да дођем из цркве" - сећао се о. Митрофан.
Не смејући да одбије предлог преподобномученице Јелисавете о. Митрофан је
обећао да ће размислити и касније одговорити. На путу из Москве у Орел он се
сетио своје вољене пастве коју је много волео и замислио је како ће им бити тежак
растанак. Од тих размишљања и успомена његова душа је дошла у стање
пометености, те је одлучно да одбије предлог велике кнегиње. Истог тренутка када је
то помислио, осетио је да му се одузела десна рука. Покушао је да подигне руку, али
без успеха: не може ни прсте да помери, ни да савије руку у лакту. О. Митрофан је
схватио да га то очигледно Господ кажњава због супротстављања Његовој светој
вољи, те је одмах почео да моли Господа и обећао је да ће, ако оздрави, прећи у
Москву. Мало му се рука повратила и након два часа све је прошло.
Дошао је кући потпуно здрав и био је принуђен да каже парохијанима да их
напушта и прелази у Москву. Чувши ову вест, многи су почели да плачу и да га моле
да их не оставља. Видећи како то тешко преживљава паства, добри пастир није
могао да их одбије, те је, иако су га упорно звали у Москву, стално одлагао одлазак.
Чак је поново одлучио да одбије предлог и остане у Орелу, тим више што се бринуо
да неће моћи да изађе на крај с новим и сложеним обавезама у обитељи, где се од
њега очекује духовно искуство које он као породични свештеник не може имати.
Ускоро после тога приметио је да му је без икаквог видљивог разлога почела
отицати десна рука, и то је почело да му причињава тешкоће у служби. Обратио се
за помоћ једном од својих рођака, доктору Николају Јаковљевичу Пјасковском.
Прегледавши руку, лекар је рекао да никаквих узрока за ту болест не налази, нити
може да у том случају да било какво медицинско објашњење и да му, према томе,
помогне.
У то време су из Москве у Орел довезли чудотворну Иверску икону Мајке
Божије. О. Митрофан је пошао да се помоли и стојећи испред чудотворне иконе
обећао је да ће безусловно прихватити предлог велике кнегиње и отићи у Москву. С
дубоком побожношћу и страхом је целивао икону и ускоро је осетио да му је рука
била боље. Схватио је да за његов прелазак у Москву и долазак у МартоМаријинску
обитељ постоји благослов Божији који мора прихватити.
После тога, желећи да добије благослов стараца, пошао је у Зосимову пустињу.
Срео се са схијеромонахом Алексијем и другим старцима и испричао им о својим
сумњама и колебањима: неће ли бреме које преузима на себе бити претешко за њега.
Али они су га благословили да прихвати подухват.
О. Митрофан је поднео молбу да буде премештен у обитељ и 17. септембра
1907. године свештеномученик Владимир, митрополит Московски, поставио га је за
старешину Покровске и МартоМаријинске цркве на Великој Ординки, пошто је
МартоМаријинска обитељ почела с деловањем тек 10. фебруара 1909. године, када је
велика кнегиња Јелисавета прешла у кућу која је била додељена манастиру.
Сама преподобномученица Јелисавета је у преласку о. Митрофана у тек
основану обитељ видела знак нарочитог благовољења Божијег. "Господ је
благословио овај наш подухват преко свештеника писала је она Цару - којем су у
Орел из далека људи долазили по утеху и подршку - и ето, он мало по мало
напредује".
Населивши се у обитељи, о. Митрофан се одмах латио посла, предавши му се
свом душом - као што је то било у Орелу, када се бавио грађењем цркве, оснивањем
школе и библиотеке, као што је то било и за време рата, када је постао отац духовне
деце која су се свакодневно излагала смртној опасности. Често је служио и неуморно
поучавао оне још малобројне сестре које су дошле да живе у обитељи.
" Оних неколико сестара - писала је преподобномученица Јелисавета - које живе
са мном добре су девојке, врло религиозне - али и цело наше служење је засновано на
религији и живи од ње. Отац свештеник их поучава, три пута недељно имамо
изврсна предавања на која долазе и гости. Затим још на јутарњем правилу отац чита
из Новог Завета и држи кратку проповед... Пијемо чај сви заједно, и свештеник са
својом женом такође, и чај се завршава разговором о вери...
Очева предавања су врло занимљива, једноставно изузетна, јер он није само
дубоки верник, већ још и бескрајно начитан човек. Он почиње из Библије, завршава
црквеном историјом и све време показује како ће и шта сестре моћи да говоре и
чиме да помогну онима који доживљавају душевна страдања... Овамо многи долазе
из далека у нашу малу цркву и добијају снагу на његовим дивним, једноставним
проповедима и на исповестима. То је широк човек у коме нема ничег од ограниченог
фанатика, човек који је у целини утемељен на бескрајној љубави у Господу и
свепраштању - истински православни свештеник који се строго придржава наше
Цркве, за наш подухват он је благослов Божији, јер је ударио темељ какав треба да
буде. Колико њих је он вратио вери, упутио на пут истинити, колико људи ми
захваљује због великог добра да имају могућност да га посећују".
Игуманија обитељн је у потпуности схватила и оценила свештеника којег им је
послао Господ. Писала је о њему Цару:" Он ме исповеда, даје ми духовну храну у
цркви, пружа ми огромну помоћ и даје пример својим чистим, једноставним
животом, тако скромним и узвишеним по његовој бескрајној љубави према Богу и
Православној Цркви. Поразговаравши с њим само неколико минута, човек види да је
он скроман, чист и човек Божији, Божији слуга у нашој цркви".
О. Митрофан је у потпуности делио хришћанско стање духа велике кнегиње
која је тежила у првом реду да спасе своју душу на путу самопрегорног служења
ближњима. Као аутор пројекта обитељи, он је у потпуности изразио идеју њеног
оснивања у објашњавајућој беседи коју је написао: "О новоотвореној Марто-
Маријинској обитељи у Москви".
"Данас се начин живота - писао је о. Митрофан - веома удаљио од завета древног
хришћанства и савремено друштво је углавном сачувало само свој назив
хришћанског; услед тога опадање вере и заборав завета Христових учинили су живот
неподношљиво тешким, створили су незадовољство њиме и снизили његову
вредност како међу сиромашнима, тако и међу имућнима. Добар део савремених
људи утонуо је у ново паганство за које се може рећи да је горе од оног првог, јер су
људи постали лицемерни. Древни пагани су отворено обоготворавали своје страсти
и разне природне силе, а данашњи, лицемерно се покривајући хришћанством и
цивилизацијом, чине исто оно што и незнабошци Содома и Гоморе: иста суровост,
иста немилосрдност, исти разврат. Живот је постао ненормалан и плод те
ненормалности јесте мноштво физичких и духовних страдања.
Човечанство је то схватило и преко својих најбољих људи, познатих друштвених
доброчинитеља, ступило је у борбу са грехом живота и његовим плодовима -
људским страдањима, ради чега су они створили и стварају читаве низове
одговарајућих установа да би олакшали живот сиромашнима, болеснима, као и
онима којима је потребна подршка уопште. Све те установе у већини случајева имају
специјалне циљеве и тичу се различитих страна материјалног живота, али, осим
тога, мало или уопште немају живу везу с религијом и Црквом, те из тога произлази
непотпуност њиховог рада и плодова њиховог напора. Међутим, ова појава јасно
показује да друштво схвата ране савременог живота и поседује тежњу да их излечи,
говори о пробуђеној тежњи према љубави, милосрђу, преображају, говори о
трагању за изворима здравог, истински људског живота. Али... извор воде живе, тј.
истинског, здравог, духовно-телесног живота давно је дало Небо човечанству у Лицу
Богочовека Христа Који је правилан начин живота показао у Цркви. Дакле,
приликом увиђања и схватања рана савременог живота ради њиховог излечења
треба се обратити Христу и Његовој Цркви. Шта то налазимо овде? Препород и
спасење човека хришћанство види у буђењу и јачању у њему свести о нашем
усиновљењу према личном, живом Богу, отуда и љубав и тежње према светости,
врлини и вечности. Према томе, узрок ненормалности и патњи живота хришћанство
види у скретању од божанске норме, од закона, у греху. Зато, ступајући у борбу
против зла и страдања, хришћанство има у виду не само физичка страдања, не
пружа само милосрђе човеку у материјалној оскудици: гладноме даје хлеб,
промрзлом кров и одећу, болеснику медицинску помоћ, али ништа мање, чак и
више од тога, тежи да пружи милосрђе човековој души, позивајући га моралном
преображају, обновљењу по примеру и уз помоћ Христа. Религија позива човека да
се сети да је он син вечног Бога, син вечности она га уздиже изнад земље и васпитава
да омрзне грех и да живи не од уских, само чисто земаљских интереса, већ да
припреми своје духовно-телесно биће тако да постане способно да живи вечним
животом у најближем општењу с Богом. Ово милосрдно делање од памтивека је уз
помоћ Духа Светога вршила сва Црква Христова свим својим саставом и уређењем.
Али од најстаријих времена хришћанства на основи служења Богу, ближњима и
свом спасењу почели су да се издвајају људи који су се у ватреној одлучности да
послуже само Христу и Његовом делу добровољно издвајали из средине остале
верне браће своје и, положивши завет самопрегорног служења Богу, ишли су у
борбу против зла и страдања у себи и у другима ради стицања блажене вечности.
Ти људи су се одвајкада делили на две врсте, ишли су Господу двама путевима:
монашким и ђаконским или ђакониским. Оба та пута у суштини имају исти корен и
израсли су на истом тлу. Њихов корен је ово: како монахиња, тако је и ђакониса
несумњиво или непоколебиво веровала у Бога у Светој Тројици и у Христа
Богочовека, Искупитеља света; имале су непоколебиву одлучност да самопрегорно
раде у славу Божију, за добро ближњих и спасење својих душа за вечност, одрекавши
се ради тога не само од сујете, него и од много оног што је дозвољено, као што је, на
пример, брак, својина... Њихово тло је Црква, заједничка мати с њеним духовним и
непотрошивим капиталом: библијско-еванђелским учењем, светоотачким
предањима и списима и свим њеним чудесним богослужбено-уставним уређењем.
Разлика је само у томе што се монаштво спасава више подвигом унутарњег
преображаја човека посредством појачаног молитвеног, самозадубљеног и
сазрцатељног напора. Оно тим подвигом тако оплемењује човека, тако га чини
чистим да обнавља и друге који, долазећи овој духовној ризници, обилно захватају из
ње себи потребно руководство. Заслуге самопрегорног рада монаштва на очишћењу
и унутарњем уздизању човека су огромне. Ђаконисе су служиле Богу, спасавале су
ближње и своје душе делотворнијом љубављу, трудом милосрђа за јадног, палог,
тужног и уцвељеног човека, али обавезно ради Христа и у Његово име".
Упркос тешкоћи и новини предузетог посла, обитељ се благословом Божијим,
смирењем и радом игуманије, духовника обитељи о. Митрофана и сестара са
успехом развијала и ширила. Године 1914. у њој је било 97 сестара, имала је болницу
са 20 кревета, амбуланту за сиромашне, сиротиште за 18 девојчица, недељну школу
за девојке и жене које су радиле у фабрици и у којој се школовало њих 75,
библиотеку од 2000 књига, народну кухињу за сиромашне жене, оптерећене
породицом и радом за надницу, кружок деце и одраслих "Дечија лепта" који се
бавио ручним радом за сиромашне.
9. августа 1916. године привремени управитељ Московске епархије епископ
Волоколамски Теодор је поднео Синоду молбу да награди о. Митрофана митром
"због свог одличног и усрдног служења Светој Цркви, због својих напора које је
показао у ратно време и корисног рада у ... обитељи". Велика кнегиња од које су
тражили сагласност као игуманије, с радошћу се придружила одлуци да буде
награђен за беспрекорну и усрдну службу. 2. октобра 1916. године о. Митрофан је
награђен митром.
"Хоћу да радим за Бога и у Богу - писала је 1909. године преподобномученица
Јелисавета Цару - за човечанство које страда, а у старости, када моје тело више неће
моћи да се труди, надам се да ће ми Господ дати могућност да се одморим и
помолим - за дело које сам започела. И тада ћу отићи из делатног живота и
припремаћу се за онај велики дом. Али све док имам здравље и снагу, а око мене је
толико несрећних, и кораци Христа-кормилара / се чују / међу страдалницима, а
кроз њих ми помажемо Њему".
Али Господ је досудио другачије. На пољу хришћанског рада велика кнегиња је
служила до мученичког краја. Заједно с њом (све до самог затварања обитељи)
трудио се и о. Митрофан. Настала је 1917. година - фебруарска револуција, Царево
одрицање од престола, хапшење царске породице и октобарски преврат.
Готово одмах после револуције је извршен напад наоружаних људи на Марто-
Маријинску обитељ. Н. Ј. Пестов је овако изложио причу о. Митрофана о овом
одгађају: "Обитељи је пришао камион у којем се налазило неколико наоружаних
војника с подофициром и једним студентом. Студент очигледно није имао појма
како се рукује оружјем. Све време је држао у руци револвер са упереном цеви на
сваког који говори с њим. Одред који је сишао с камиона захтевао је да их одведу до
настојнице обитељи. Тада су сестре позвале и о. Митрофана.
- Дошли смо да ухапсимо царичину сестру - изјавио је подофицир који је
предводио одред. А студент је пришао мајци игуманији, уперивши у њу цев свог
малог револвера. Мајка је са својим уобичајеним спокојством ставила руку на
револвер уперен у њу и рекла:
- Спустите своју руку, па ја сам жена. Збуњен њеним миром и осмехом студент
се одмах покуњи, спусти руку и истог трена нестаде из собе. О. Митрофан се обрати
војницима:
- Кога сте дошли да ухапсите? Па овде нема злочинаца. Све што је имала мати
Јелисавета, све је дала народу. Од њених средстава је саграђена обитељ, црква,
сиротиште, дом за децу без родитеља, болница. Па зар је то злочин?
Подофицир, загледавши оца мало боље, одједном упита:
- Оче, нисте ли ви отац Митрофан из Орела?
- Да, ја сам.
Лице подофицира се одмах промени. Обраћајући се војницима који су Га пратили,
рече:
- Ево овако, момци! Ја остајем овде и све ћу сам средити. А ви идите натраг.
Саслушавши речи о. Митрофана и схвативши да нису наумили никакво добро
дело, војници су послушали и вратили се натраг својим камионом".
Али ускоро је велика кнегиња била ухапшена. Мало уочи њеног хапшења она је
предала заједницу бризи о. Митрофана и сестре-благајнице. Велика кнегиња је
одвезена на Урал, у Алапајевск, где је 5 (18) јула 1918. године примила мученичку
смрт.
20. марта 1919. године навршило се 25 година свештеничког служења о.
Митрофана. Тога дана његова многобројна духовна деца су му упутила честитке пуне
искреног осећања захвалности своме пастиру који им је био дат и у дане мира, и на
ратиштима, као и у време још горих и тежих искушења.
У писму су, између осталог, писали: "Усред свакојаких неприлика, притисака и
лишавања Ви носите на својим плећима велики труд духовног управљања и
руковођења многољудном обитељи - и ко може потпуно да схвати колико Вас то
кошта, колико препрека морате да савладате, колико да страдате, бранећи и
одржавајући уређење и устав обитељи и оне вечне еванђељске завете несебичне
љубави према Богу и ближњима који су постављени у њене темеље.
... Вашом бригом благоустројена света обитељ, као буктиња блиста усред
свеопштег мрака зла и невоља. Само у њој, у њеним светим храмовима, за време
њеног величанственог богослужења, у Вашим беседама и поукама налазимо себи
сада једину радост и утеху. Овамо носимо и своје невоље, и недоумице, и сумње, и
слабости душевне и телесне - и увек оживљавамо душом, постајемо храбри,
освећујемо се благодатним тајнама, лечимо немоћи, и од таштине и невоље
земаљске узносимо се духом навише!"
25. децембра 1919. године најсветији патријарх Тихон који је добро познавао о.
Митрофана, захваљујући му на многим напорима, дао му је првопастирски
благослов с повељом и иконом Спаситеља. У то време су о. Митрофан и његова
супруга Олга решили питање монаштва. Много година живећи у браку, они су
васпитали три сироте нећаке и желели да имају своју децу, али Господ им није дао
да им се жеља испуни. Видевши у томе вољу Божију, која их позива на посебан
хришћански подвиг, они су дали завет уздржавања од супружанског живота. То је
било већ након њиховог преласка у Марто-Маријинску обитељ. За тај подвиг нико
није знао, али када је избила револуција и настало време свеопштег рушења и
гоњења Православне Цркве, они су одлучили да приме монашки постриг. Постриг је
био извршен с благословом светог патријарха Тихона. О. Митрофан је био
пострижен под именом Сергије, а Олга под именом Јелисавета. Ускоро је после
овога патријарх Тихон одликовао о. Сергија чином архимандрита.
Године 1922. безбожничке власти су спровеле одузимање црквених
драгоцености из храмова. Многи свештенослужитељи су били ухапшени, а неки
стрељани. Једна од оптужби против њих је била и читање у цркви посланице
патријарха Тихона, која се односила на одузимање црквених драгоцености. О.
Сергије је у потпуности делио патријархова мишљења и сматрао је да се не сме
дозволити светогрђе и давати црквени сасуди. И премда је одузимање из храмова
обитељи прошло без икаквих ексцеса, о. Сергије је прочитао у храму патријархову
посланицу, због чега је 23. марта 1923. године био ухапшен. Пет месеци је лежао у
затвору без икакве оптужбе, и затим је по наређењу ГПУ од 24. августа 1923. године
протеран на годину дана у Тобољск. Ту се упознао и зближио с тобољским
подвижником Фјодором Ивановом који је касније примио мученичку смрт.
Из прогонства се о. Сергије вратио у Москву 27. фебруара 1925. године.
Сутрадан се као бивши прогнаник јавио у ГПУ да би сазнао за одлуку о својој даљој
судбини. Жена иследник која је водила његов случај, рекла је да се свештенику
дозвољава да врши црквене службе и да држи на богослужењу проповеди, али да не
сме да обавља никакву административну дужност у парохији и да му је забрањено да
учествује у било каквој пословној или административној парохијској делатности.
О. Сергије се вратио у Марто-Маријинску обитељ. Населио се у некадашњем
стану који се налазио у једној од зграда манастира на првом спрату. Врата су са
степеништа водила у мало предсобље одакле је посетилац улазио у велико
предсобље из којег су врата надесно водила у собу, где су обично свештеника чекали
посетиоци. Право из предсобља су водила врата у кабинет о. Сергија. У њему је
између два прозора стајао велики писаћи сто; с леве стране цео зид су заузимале
иконе, а с десне је стајао хармонијум. На њему је о. Сергије свирао црквене напеве,
ирмосе, и уз пратњу хармонијума певао. У обитељи је била башта и отац је све док је
ту боравио, сваке вечери, када је двориште било празно, шетао по башти и молио се.
О. Сергије није имао прилике да дуго служи у Марто-Маријинској обитељи.
Године 1925. власти су донеле одлуку да је затворе, а монахиње да протерају. Део
здања је био одузет и претворен у поликлинику. Неки од њених радника су
одлучили да одузму манастирски стан о. Сергију и у ту сврху су написали доставу
ОГПУ, оптуживши свештеника за антисовјетску агитацију међу сестрама обитељи
тиме што је, наводно, скупљајући их говорио да совјетска власт прогања религију и
свештенство. На основу ове доставе 29. априла 1925. године о. Сергије је ухапшен и
затворен у Бутирски затвор. Извесно време уопште није знао разлог свог хапшења.
Тек 11. маја је било прво саслушање на којем је сазнао за шта га оптужују.
- Реците, грађанине Сребрјански - обратио се иследник о. Сергију - коме од
сестара из обитељи сте говорили да совјетска власт прогања религију и црквене
људе?
- Никада о томе злобно нисам говорио - одговори он - али сам могао рећи да су
многи црквени људи протерани због сумње за политичку непоузданост, која је код
неких и могла бити, али ја се надам да ће се вратити поверење совјетске власти
према нама.
Сазнавши за шта га оптужују, монахиња Јелисавета је дошла да моли за његово
ослобођење. Написала је изјаву коју је предала Владимиру Черткову који је радио у
установи под називом "Обавештавање и експертиза у вези с пословима религиозних
струја". Чертков је подржао молбу и, пропративши је својим објашњењима, упутио
је 25. јуна 1925. године Петру Смидовичу који је истога дана послао сва документа
Тучкову. 30. јуна случај је био размотрен и донета је одлука да се свештеник
ослободи. 2. јула колегијум ОГПУ је обуставио поступак и о. Сергије је ослобођен.
Док је о. Сергије био у затвору, Марто-Маријинска обитељ је затворена, а сестре
похапшене. Неке од њих су биле протеране релативно близу - у Тверску област, али
већина је протерана у Казахстан и Средњу Азију.
О. Сергије и мати Јелисавета су отишли у село Владичња Тверске области и
населили се у брвнари покривеној шиндром у којој је некада живео монахињин отац,
протојереј Владимир Исполатовски. У прво време о. Сергије није служио, већ је
често ишао да се моли у Покровски храм у којем је почео да служи 1927. године.
Одмах након доласка, а још више након што је о. Сергије почео да служи у
Владичњи, почела су да га посећују многа његова духовна деца. Међу околним
људима он је био познат као молитвеник и човек светог живота. Људи су почели да
му се обраћају за помоћ и неки су по својој вери и молитвама праведниковнм
добијали исцелења. Без обзира на тамнице које је преживео и тешко време гоњења,
о. Сергије је наставио да се подвизава као духовник и проповедник. Користио је
време за поучавање у вери, подршку и просвећивање ближњих. Духовна деца су му
доносила храну и одећу, чији је већи део давао сиромашнима.
Али у селу је било и људи који су мрзели Цркву и који су хтели да ради
заборава својих грехова забораве на Бога, те су се односили непријатељски према о.
Сергију због његове отворене проповедничке делатности. Живот који је он водио
разобличавао је њихову савест и, намисливши да га униште, обратили су се за помоћ
властима.
30. и 31. јануара 1931. године ОГПУ је испитао ове људе. Они су изјавили: "По
свом јавном и вештом приступу народу са религиозне стране заслужује посебну
пажњу. Делује искључиво религиозном обманом. Ослања се на непросвећеност,
изгони демоне из човека... Нарочито је способан за проповеди које држи по два часа.
У својим говорима са амвона позива на јединство и подршку Цркви и религиозним
циљевима...
Резултати оваквих проповеди су ту... село Гњесци је категорички одбило да уђе
у колхоз. Једном речју, морам да кажем да је свештеник Сребрјански политички
штетан елемент који мора бити одмах уклоњен...
Основни метод рада: делује на осећања репликама, путем свих могућих
бесмислених гласина... које излаже у својим проповедима. Десило се да је једног
радника на станици Крјучково убио воз. То је искористио Сребрјански говорећи да
овај није веровао у Бога и говорио је нека га казни Бог, ако постоји и због тога је
кажњен... Користи чланке из новина у својим проповедима говорећи да су... страни
студенти који нису веровали у Бога и били су безбожници почели да се убијају и
завршавају живот самоубиством..."
На основу ових изјава о. Сергије је био након неколико дана ухапшен, али је
"материјал" за "стварања случаја" био недовољан и 14. фебруара су иследници
испитали житеље села Владичња, задржавајући у поступку изјаве само оних сведока
који су потврђивали оптужбу. Али и кроз призму лажних сведочанстава се види да је
о. Сергије био за народ истински старац и подвижник, чијим молитвама су се
збивала исцелења многих болесних.
" О свештенику Сребрјанском знам толико да му из целог округа долазе сељаци
да би добили исцелење од болести. Долазили су му и онда када није служио у цркви
и када је примао код куће...
Поп Сребрјански је у округу важио за светог човека и исцелитеља, и народ му је
долазио у кућу..."
Био је саслушан други свештеник који је служио у Покровској цркви у
Владичњи. Одговарајући на питања иследника, он је рекао: "Свештеника
Сребрјанског познајем од тренутка његовог доласка у село Владичња; које године је
дошао не сећам се, годину и више дана није служио али га је народ посећивао; зашто
га је посећивао не знам. Понекад сам с њим разговарао јер ми је причао о чуду које се
догодило приликом откривања моштију Митрофана Вороњешког: 'Један комесар је
приликом откривања моштију узео Митрофанову икону коју је донео кући и бацио
је на под, рекавши газдарици стана: ево вам бацам вашег Бога, и Он ме не кажњава.
И одједном му је позлило, разболео се, и почео је да моли да га одведу до
Митрофанових моштију, што су му и испунили и тамо је оздравио'.
Више нисам разговарао с њим, или, тачније, разговарали смо о свакодневним
стварима; тако ми је, на пример, причао како је видео Цара Николаја за време
прослављања Серафима Саровског и да је тамо било врло свечано. Раније, док још
нисам познавао Сребрјанског, читао сам његову књигу о руско-јапанском рату, чија је
основна мисао била да народ учи вери, Цару и Отаџбини...
У лето су му долазили градски становници... али ко су они не знам. Треба
истаћи да је он био врло добар проповедник, али су се проповеди тицале искључиво
верских питања".
10. марта власти су саслушале о. Сергија. Испричавши о својој служби у својству
пуковског свештеника, о. Сергије је наставио: "Од 1904. до 1906. године био сам на
ратном попришту у Манџурији, као награду добио сам скуфију и камилавку. Добио
сам следеће награде за ратне заслуге: Ана трећег степена, Ана другог степена,
Владимир четвртог степена и након завршетка руско-јапанског рата добио сам
напрсни крст на Георгијевској ленти. Од 1909. до 1918. године служио сам у Москви
као старешина цркава и духовник Марто-Маријинске обитељи милосрђа; од 1910. до
1918. године игуманија је била Јелисавета Фјодоровна Романова, а пројекат стварања
ове обитељи је био мој... Године 1905. издао сам дневник о руско-јапанској кампањи у
којем су описани дани боравка на ратишту, као и изводи из мојих проповеди. Према
револуционарима сам се односио као према побуњеницима који су нарушавали
мир у земљи, иако страначке програме нисам познавао и сам нисам био члан
никаквих друштава. У проповедима сам истицао да њих, побуњенике, треба
предавати у руке правосуђа; убиство Сергија Александровича од стране Каљајева на
мене је тада оставило снажан утисак и сматрао сам да је починио злочин против
Отаџбине. Догађаје у Москви и другим градовима 1905 године сматрао сам
злочиначким, јер су уперени против Цара, Отаџбине и Цркве. Лично никада никога
од револуционара нисам издавао властима, њих чак нисам ни познавао, ни видео. О
мом раду све пише у мојој књизи. Уопште до револуције 1917. године веровао сам у
монархију као у орган управе, али према причама Јелисавете Фјодоровне о животу
двора бивше царске породице био сам разочаран у састав особља монархијског
апарата. У ово време о монархији као о врсти управе нисам говорио; било је
случајева када сам говорио са свештеником Хреновом да је Николај Други на мене
као човек оставио добар утисак, али сам се видео с њим само на неколико минута у
Сарову приликом прослављања Серафимових моштију; тај сусрет је био случајан и
на његову молбу сам само освештао иконе; била је још једна прилика 1904 године,
када је Николај Други путујући пролазио кроз град Орел и био је за време службе у
цркви у којој сам служио, али тада нисам разговарао с њим. Живећи у последње
време у Владичњи, нисам водио агитацију против совјетске власти, понекад сам у
разговорима са Хреновом говорио да је 'живот постао тежак, да је стварање колхоза
теоријски добро, али народу је тешко да схвати како ће се то практично извести, али
ако успе, то је велики помак'; у проповедима сам говорио о једнакости сиромашних
и богатих на начелима хришћанске Цркве. Више ништа нисам говорио. Народ ме је
посећивао код куће, а ја сам се трудио да се избавим тих посета, јер сам се осећао
лоше, а такоће нисам хтео да се шире било какве гласине. Једна жена ми је долазила
и питала: 'Да ли да идем у колхоз? Ја сам јој рекао: 'У колхоз треба ићи'. Она рече: 'А
кажу да у Бога не треба веровати'. Ја јој рекох: 'Ко ће ишчупати из душе веровање у
Бога?' Хренову сам говорио о случају с комунистом приликом отварања моштију
Митрофана Вороњешког: након што је почео да гази Митрофанову икону, њему је
позлило, а када су га одвезли до Митрофана, он се исцелио. Као верник у чудо сам
веровао, али то сам нисам видео, и говорио сам на основу приче. Долазили су ми
верници тражећи помоћ од болести, тражећи да молитвом истерам демона; верујем
и у то да постоји могућност да се демон усели у човека, али сам лично само служио
молебан и слао сам их лекару. О случају радника на станици Крјучково говорио сам
на основу приче само са својим блиским људима, а не у проповедима, како је радник
говорио да га ето Бог не кажњава што не верује, и чак пре но што је дошао до
железничке станице прегазио га је воз.
Не признајем да сам крив за наводе оптужнице..."
На овом је истрага била завршена и 23. марта је донесена пресуда: "Оптужени
Сребрјански, као служитељ култа, од предреволуционарног времена до 1930. године
има непрекидни ланац активне борбе против револуционарног покрета... Објављена
књига 'Дневник свештеника 51. драгонског Черњиговског њеног царског височанства
велике кнегиње Јелисавете Фјодоровне пука Митрофана Сребрјанског' живо описује
живот и делатност оптуженог као монархисте и његову борбу против
револуционарног покрета 1905. године. Основна мисао која се налази у књизи може
се окарактерисати речима оптуженог: 'Чврста вера у свете принципе - вера, Цар и
света Отаџбина'.
Видећи да талас револуционарног покрета захвата масе, Сребрјански је позивао
на немилосрдну борбу против револуционара: 'Не само што нећемо слушати
побуњенике, већ се, напротив, потруднмо да их уразумимо, изобличимо, приведемо
послушности Богу и Цару, а ако то не желе, без прикривања и попустљивости их
предајмо у руке правосуђа'.
Убиство кнеза Сергија Александровича од стране револуционара Каљајева
изазвало је буру негодовања код оптуженог: Гнусно убиство великог кнеза Сергеја
Александровича много ме је погодило. Злочинци, ви вичете о слободи, а сами
делујете насиљем. Царство небеско мученику за правду'.
Револуција у престоници је такође изазвала нападе оптуженог: 'Нашло се тако
много издајника, лажних Руса који организују штрајкове и који траже срамни мир...'
Октобарска револуција Сребрјанског није променила и 1922. године он појачано
подржавао контрареволуционарни проглас патријарха Тихона за скривање
црквених драгоцености, за шта је био осуђен од стране колегијума ОГПУ на
прогонство. Ова казнена мера такође није на њега деловала, те је дошавши у округ
потпуне колективизације, Сребрјански у циљу уздизања ауторитета почео да се
издаје за 'светог човека', при чему су му гомиле жена долазиле ради излечења
болести...
Оптужен је да је као присталица монархијског начина владавине, систематски
водио антисовјетску агитацију у циљу ометања мера које спроводи совјетска власт на
селу, користећи религиозне предрасуде маса, што је кажњиво по члану 58. тачка 10.
део 2. Кривичног законика"1.
7. априла 1930. године тројка ОГПУ је осудила о. Сергија на пет година
прогонства у Северни Крај. Свештеник је тада имао 60 година и после неколиких
затворских казни, прогонства, етапних затвора, он се тешко разболео од
миокардитиса. Било је то време најтеже за прогнанике. Прошла је колективизација.
Сељачка газдинства су била разорена. Хлеб се продавао само на картице и у
ограниченој количини. Могло се преживети само ако је човек добијао пакете, али
пакети су долазили само у време када се на реци одвијао бродски саобраћај који је
престајао током зимског периода и у време сече шуме.
Оца Сергија су населили у једном селу на реци Пинеги. Ту је живело много
протераног свештенства. Овамо су му долазиле монахиња Јелисавета и Марија
Петровна Заморина која је познавала о. Сергија још у периоду његовог служења у
Орелу; касније је и она примила монаштво под именом Милица. Прогнани
свештеници су радили овде на сечи дрвећа и на сплаварењу дрвне грађе. О. Сергије
је радио на превозу балвана тако што је водио леденим колосеком коња који је вукао
брвна. Овај рад, иако је био лакши од сече и тестерисања дрвета у шуми, захтевао је
велику вештину и брзину. О. Сергије, монахиња Јелисавета и Марија Петровна
1
Касније су, 1989. године, власти ревидирале случај оптужнице о. Сергија, и он је био проглашен
невиним по свим тачкама оптужнице.
живели су у кућици, као мала манастирска заједница. Захваљујући свом
подвижничком животу, непрестаној молитвеној настројености, духовним саветима и
способности да теши невољнике у најтежим приликама, о. Сергије је ускоро постао
познат као дубоко духовни старац којем су многи поверавали своје невоље и у чије су
молитвено посредовање веровали.
Северна зимска природа је оставила велики утисак на исповедника."Огромне
јеле, умотане у снежне покриваче и засуте густим ињем, стоје као зачаране - сећао се
он - таква лепота од које човек не може ока да одвоји и око тебе необична тишина...
осећа се присуство Господа Творца и човек хоће да Му се бескрајно моли и да Му
захваљује за све дарове, за све што нам шаље у животу, да се моли без краја..."
Упркос болести и поодмаклим годинама старац је уз помоћ Божију испуњавао
норму коју му је задавала управа. Када је морао да крчи пањеве, то је чинио сам и за
кратко време. Понекад је гледао на сат да би сазнао за које време ће му успети да
искрчи пањ на којем је радило понекад н по неколико људи.
С месном управом о. Сергије је успоставио најбоље односе; сви су волели светог
старца и неуморног радника који је са смирењем прихватао своју судбину
прогнаника. Деци је исекао од дрвета и залепио, а затим обојио макету воза с
путничким и товарним вагонима које деца никада нису видела у животу, због тога
што су та места удаљена од железничке пруге.
Након две године прогонства власти су због поодмаклих година свештеника и
његове болести и због успешно обављеног рада одлучиле да га ослободе. Године 1933.
о. Сергије се вратио у Москву где је боравио годину дана - опростио се са затвореном
и разореном обитељи и отишао с монахињом Јелисаветом и Маријом Петровном у
Владичњу. Овога пута су се населили у другој кући коју су купила његова духовна
деца. Била је то омања брвнара с руском пећи, керамичким лежајем уз пећ и
пространим двориштем. Ту су протекле последње године старчевог живота.
Покровски храм у Владичњи је био затворен и о. Сергије је ишао да се моли у
Иљински храм у суседно село. Касније су власти почеле да изражавају незадовољство
поводом његове појаве у храму, те је био принуђен да се моли код куће. Последњи
период живота о. Сергија било је време старачке бриге за своју духовну децу и
православне који су му се обраћали за помоћ, што је било нарочито битно у оно
време када је већина храмова била затворена и многи свештеници ухапшени.
За време Отаџбинског рата, када су Немци освојили Твер, у Владичњи се
налазила војна јединица и очекивала се на том месту велика битка. Официри су
предлагали становницима да оду што даље од првих борбених линија; неки су
отишли, а о. Сергије и монахиње Јелисавета и Милица су остале. Скоро сваки дан
изнад положаја војне јединице су летели немачки авиони, али ниједном ниједна
бомба није пала ни на храм, ни на село. То су запазили и сами војници који су имали
осећај да се село налази под нечијом молитвеном заштитом. Једном је о. Сергије
кренуо на други крај села са Светим Даровима да причешћује тешког болесника.
Морао је да прође поред стражара. Један од њих је зауставио о. Сергија, и запањен
изгледом старца који је смело пролазио кроз село, и нехотице је изразио мисао која
је владала духом многих војника: "Старче, овде се неко моли".
Изненада је јединица била повучена с положаја, јер су битке почеле у другом
правцу, недалеко од села Медног. Месни становници, очевици ових догађаја,
приписују чудесно избављење села од смртне опасности молитвама о. Сергија.
Године 1946. о. Сергије је саставио за своју духовну децу подсетник2. За
исповеднички подвиг, за праведни живот и дубоко смирење Господ је наградио о.
2
"Мислим да ради правилног раста духовног живота сваки хришћанин и хришћанка морају
што чешће да себе питају имају ли у себи:
1)Веру у Бога Оца нашег небеског несумњиву, живу, тј. оправдану делима живота, почев од
мисли, жеља, речи итд. Сумње треба сматрати тешким грехом и одгонити их одмах покајањем. Бог је
Отац наш, а Црква мати, те зато људи као истинска деца Бога и свете Цркве морају без сумње да верују
да је свака реч Божија и свако правило, обред и одредба свете Цркве необорива истина.
2)Љубав према Богу, која се изражава пре свега у молитви пламеној н непрестаној, у подизању
храма Светој Тројици у срцу нашем и у предстајању пред Његовим престолом, као гореће кандило, с
кратком али честом, молитвом трудећи се да се њом испуни и дан и ноћ када не спаваш. Тада he
постати јасна реч апостола Петра древним хришћанима: 'И ви сами као живо камење зидајте се у дом
духовни, свештенство свето. да бисте приносили жртве духовне, благопријатне Богу, кроз Исуса
Хрнста' (1 Пт. 2:5). На тај начин, у том храму Свете Тројице, што гa је човек поставио у свом срцу,
његова душа ће и сама бити свештеник који приноси свете молитвене жртве за себе и за све. Обично
људи у молитви траже насладу, а мени се чини да је молитва наша дужност, свештена обавеза пред
Богом, н зато је главно у молитви пажња и напор, а остало, како Бог да, ако благослови Господ наш
молитвени напор радошћу захвалићемо, а ако нас награди хладноћом такође ћемо захвалити, јер смо
радости недостојни. Љубав према Богу се изражава у богомислију, у читању речи Божије, у
безусловној и тренутној послушности светом Божијем Закону и светој Цркви н у томе најзад, да не
правимо себи идола, тј. да не волимо више од Бога никога и ништа.
3)Наду хришћанску која се изражава у свецелом предавању себе Промислу Божијем
Премудром, Свеблагом и Свемогућем, у непрестаном уздању у помоћ Божију благодаћу Светога
Духа.
4)Увек се треба држати за руку Божију, како говори св. Давид у 15. псалму, стих 8: 'Свагда видех
пред собом Господа, јер ми је Он с десне стране да не посрнем', тј. треба увек имати на уму
свеприсутност Божију и саприсуство Бога човеку.
5)У животу уопште, а нарочито у духовном, треба чувати свето расуђивање које је духовна со
која не дозвољава животу да се квари н она чува правилност и неокрњеност духовног живота.
6)Љубав према ближњему; она треба да се заснива на чврстом исповедању да је цело
човечанство једна породица која има за свог оца Самог Господа Бога и прародитеље Адама и Еву.
Одатле проистичу закључци: а) на земљи нема туђинаца, сви су сродници; б) на земљи нема злих и
зла, већ постоје само болесна браћа и сестре. н постоји велика болест духа целог човечанства која се
изражава или у отуђењу од Бога и Његовог светог Закона, или у млакости. Треба истаћи да су у очима
правде Божије отуђење од Бога (неверовање) и млакост једнаки и већ је Господ објавио да ће хладан и
млак бити избачен из уста Божијих, тј. из Царства небеског, ако се не покају. На тај начин, земља је
болница, сви људи су болесни душом и телом и сви су браћа и сестре, и у односу једних према
другима они су духовна браћа н сестре милосрђа. Карактеристично својство пак истинске браће и
сестара милосрђа јесте да самопрегорно воле све људе и да служе њиховом привременом и вечном
спасењу. Уопште треба живети тако да се из сваког човека излива само радост, мир, утеха и кроткост
на све друге људе.
7)Грех има трн степена: а) насртај.тј. мисаони подстицај греховни (грех је напао ум), б) чињење
греха у машти н в) реч или дело када се тај насртај или маштање испољавају на речи или на делу. Зато
се треба научити непрестаној (веома честој) краткој молитви Богу, Мајци Божијој. анђелима и светима
н тренутном унутрашњем покајању којим се одмах одбија насртај, не допуштајући му да дође до
маштања. Борба против насртаја је једна од главних делања у духовном животу и ако је она озбиљна и
упорна, човек се преображава по Христовом лику. Приликом озбиљне борбе против насртаја код
хришћанина се појављује одлучност да у себи васпитава неизналажење греха у другоме, да би
унутрашњом молитвом за грешника, пре осуђујуће или гневне речи о њему, зауставио у себи наступ
гнева или осуде, н у човеку ће се образовати мирноћа или кроткост, и тај човек he себе и све и свја
победити и довести до спасења.
8)Врло је важно за духовни живот да хришћанин себи изабере друштво људи међу којима би
нашао одмор својој души, добијао помоћ, нарочито духовну. То се постиже познанством, нарочито у
храмовима, са достојним људима и читањем духовне литературе. Најважније је научити себе да се
увек буде у друштву Самог Господа Бога Тројединог, Мајке Божнје, светнх анђела и светих угодника
Божијих, што се постиже молитвом, богомислијем н побожним размишљањима уопште, као и
читањем житија светих и њихових дела. На тај начин, налазећи се мисаоно, љубављу срца и молитвом
са светим штивом, што представља разговор с тим земаљским и небеским светим пријатељима, човек
се одуховљује и облагодаћује.
9) Помисао на смрт уништава везаност за све привремено, земаљско и широко отвара врата за
све вечно и небеско. По себи се разуме како је спасоносно учити себе сећању насмрт.
10)Неопходно је памтити да је циљ човековог живота богоуподобљење, синовство Богу н
братство са људима.
11) На сваки посао или службу у земаљском животу треба гледати као од Бога нам дато
послушање у свету или у манастиру, које треба савесно вршити.
Најзад, оно што све то крунише јесу Свете Тајне Цркве и богослужење са свим црквеним обредима.
Сви хришћани морају неизоставно знати смисао и значење сваке примљене или примане Тајне,
сећати се тога, размишљати и проверавати себе. Пре свега, сетите се већ примљених тајни крштења и
миропомазања. Дали сте завет за цео вечни живот: одрицање од сатане и злих дела његових и
сједињење са Христом. заронили сте у свете воде купељи, потопили сте и убили сте прародитељски
грех, и грехове учињене пре крштења, као и само грехољубље, уронили сте у Христа целог човека,
његово тело н душу, сав његов живот, у постригу сте одсекли своје сопство и обећали да ћете живети
само по вољи Божијој, по заповестима, по правилима и уопште по руководству свете Цркве. У купељи
је човек умро греху, умро је земаљском животу и васкрсао је (изронио) са Христом н у Христу за
блажену н вечну бесмртност. У тајни миропомазања човек је добио нарочиту благодат Светог Духа
која освештава хришћанина н његова дела, и која му помаже. Ово треба чврсто имати на уму и никада
се не губити, ма шта се десило у животу, никада не клонути, не бити пометен тешкоћама живота,
несрећама и болестима - а једнако и земаљском срећом, памтећи увек да је с нама благодат светога
мира Светога Духа, која нам је нарочито дата ради помоћи. Њој и слава, част и благодарење а унинија
и гордости да не буде! Затим треба памтити да је тајна покајања као неко друго крштење, оно
васпоставља невиност,те јој зато треба не једном годишње, већ јој прибегавати што је могуће чешће, и
не само на општој исповести, већ што је најважније, на појединачној исповести, када нам се пружа
могућност да у потпуности положимо рачун о свом животу у Христу, да добијемо разрешење грехова,
да се умијемо у духовној купељи покајања, нарочито сузног, да добијемо руководствене савете
духовника н храбро идемо обновљени у мукотрпан духовни живот! Нарочито после исповести треба
себе подсећати да човек који је одлучио да озбиљно живи на хришћански начин мора обавезно и
одмах применити у животу дате му савете, а не одлагати под разним изговорима, само на речима се
одушевљавајући руководиоцима и саветима које нам они дају. Присећам се овде речи ап. Павла о
хришћанима, а нарочито о женама које непрестано уче и ничему не могу да се науче управо зато што
Сергија даровима прозорљивости и исцелења. Са смирењем о. Сергије је причао
једном Н. Соколовој да га људи сматрају прозорљивим, али "то делује благодат
свештенства" - говорио је он. - "Ето, на пример, тако ми је летос дошао млади
чобанин. Плаче, удара се у груди. Три краве из стада су му нестале.
- Мене ће - каже - осудити, а ја имам породицу.
- Па где си их тражио? - питам.
- Два дана и ја и рођаци и другови цео крај смо обишли и нема три краве!
Пропао сам сада!
Он и ја смо пошли према остацима срушене цркве који су се налазили око
двеста метара од моје куће. Тамо је хрпа разбијених цигала на месту светог
престола. А пред Богом је то место ипак свето. Тамо где је био олтар. Тамо се
вршила Тајна, тамо је силазила благодат. И тамо смо се пастир и ја помолили
Спаситељу и замолили Га да нам помогне да нађемо краве. Рекох пастиру:
- Ти иди сада с вером на то и то брдо, седи и свирај у своју фрулу, и оне ће ти
на звук доћи.
- Ох, оче, па тамо смо ја и браћа сваки жбун претресли!
И тако је и било. Седео је пастир и свирао на својој фрули и њему су се у року од
пола сата појавиле све три краве. Гледам - каже - риђа из грмља излази, а за њом
ускоро и бела... Мало касније, и трећа се појавила! Као из земље да су израсле!'"
У селу Гупка Тверске области, како сведочи староседелац ових места Тамара
Ивановна Круг, једну девојку је заболела нога и болест је постала толико тешка да су
јој лекари саветовали да иде у Твер у обласну болницу на операцију. Пре него што ће
поћи у болницу, девојка је са својом мајком дошла о. Сергију. Он се помолио за
исцелење девојке и рекао:
- У болницу пођите, али ћете се брзо вратити.
Пред полазак у Твер оне су рекле својима у породици да је болест задобила
такав карактер да треба болесницу дочекати на станици, јер она иначе неће моћи да
дође. Мајка и ћерка су селе на воз у Лихослављу и отишле у Твер. Али у возу је
са задовољством слушају, а у животу не примењују оно што су чуле. Тајна светог причешћа Телом и
Крвљу Христовом јесте враћено Дрво Живота, оно сједињује суштински човеково тело и душу с Богом,
и људи целог света, причешћујући се Телом и Крвљу Христовом, не само штосе сваки понаособ
сједињују с Богом, него се сви сједињују с Христом у његовој светој чаши у једну целовиту Заједницу
Љубави. Муж н жена добијају благослов Божији и благодат ради узајамног достизања вечног спасења
и ради рађања и васпитања деце такође за живот вечни. Безбрачни младићи и девојке посредством
завета девствености своје душе као невесте сједињују с Христом-жеником, и то је такође брак... Тајну
јелеосвећења за исцелење душе и тела морају да примају сви хришћани, јер су сви болесни телесно и
душевно од грехова; а у тајни јелеосвећења јереј се посебно моли за исцелење душе од грехова,
нарочито оних заборављених, и у тој тајни се греси доиста сматрају болешћу душе. Сви хришћани
обавезно морају да проучавају смисао богослужења н црквених обреда, а нарочито њихов историјски
и символични смисао, и да се науче да, присуствујући богослужењима и обредима, духовно-
молитвено доживљавају тај смисао".
дошло до потпуног исцелења болеснице, тако да када су дошле у Твер, девојка је
изашла на перон потпуно здрава.
Током последњих година живота архимандрита Сергија, почев од 1945. године,
његов духовник је био протојереј Квинтилијан Вершински који је служио у Тверу и
често долазио старцу. О. Квинтилијан је и сам био неколико година у затвору и
добро је знао шта значи носити бреме и горчину прогона током многих година. Он
се сећао о. Сергија: "Сваки пут када сам разговарао с њим, слушао његову надахнуту
реч, преда мном се из дубине помаљао лик подвижника-пустиножитеља... Он је сав
био обузет божанском жељом... То се осећало у свему, нарочито када је говорио.
Говорио је о молитви, о трезвености - биле су то његове омиљене теме. Говорио је
једноставно, поучно и убедљиво. Када је прилазио суштини теме, тада његова мисао
као да је дотицала крајње висине хришћанског духа, он је доспевао у некакво
усхићено-сазрцатељно стање, те су се, очигледно, под утицајем узбуђења које га је
обухватило, његове мисли заодевале у рухо дубоко душевног и песничког исказа.
'Звони за свеноћно бденије - говорио је он - за молитву сладосну, улазим у
храм... Полумрак, светлуцају кандила, осећа се мирис тамјана, дах нечег
неземаљског, чистог и сладосног, све је замрло... Осећа се присуство велике
стваралачке силе, свемоћне, премудре, добре, која ће сваки час планути и почети да
ствара... Са дрхтајем чекам... Када ће се завршити то тајанствено ћутање и разлећи
моћни Божији глас: 'Нека буде васељена и живот у њој!' Одједном чујем: 'Устаните,
Господе, благослови!' 'Слава Светој Једносуштној и Животворној Тројици'.
Непосредно иза овога се пева псалам 'Благослови, Душо моја, Господа' којим
псалмопевац Давид приказује стварање света... Шта ћу рећи ја, ништаван, о
осећањима која испуњавају моју душу у то време? Не стидим се да прнзнам да сам
готово увек у то време плакао сузама умилења од духовног узбуђења од сећања и
доживљаја чудесне, стваралачке и животворне делатности Свете Тројице која се тако
дивно приказивала у том обреду... опхођења храма с кађењем. Тако је јасно моја
душа спознавала неопходност те делатности Божије за људе, и ја сам се молио, кајао
се због грехова, захваљивао Господу за све, за све у животу света, у лично мом
животу, молио и преклињао да нас не остави саме... Било ми је неизрециво радосно
на души када сам видео, осећао и доживљавао то јединство Бога и човека, Бога и
целог света испуњеног животињама, птицама, рибама, биљкама и цвећем. Чинило
ми се да ћу се излити у сузама радости и усхићења...'
Пред мисаоним сазрцатељним погледима старца разоткрива се тајанствени
духовни свет с небројеним лепотама и умилењем... Он је у свету водио живот
пустињака. Несумњиво је да је та способност сазрцања била у вези с његовом
душевном чистотом. Његова анђеоска чистота и бестрашће којима је била прожета
последња предсмртна исповест коју сам примао од њега, довела ме је до неког
свештеног ужаса. После тога сам схватио душевно стање Петра када је ускликнуо:
Господе, иди од мене, јер сам човек грешан'. У њему ме је све задивљавало, све је
било необично. Задивила ме је његова незлобивост. Једном је приметио: 'Лоших
људи нема, постоје људи за које се треба посебно молити'. У његовим беседама није
било чак ни трунке непријатељства према људима, иако је од њих много страдао.
Ништа мање запањујуће је било и његово смирење. Једном ми је рекао: 'Ви сте
срећни, врло срећни, јер стојите крај престола Божијег, а ја сам ето због својих
грехова и недостојности лишен те милости Божије'. С људима је био необично
кротак и љубазан. У саговорниковој души је брзо проналазио болесно место и лечио
га је. Он је несумњиво имао дар да теши људе. То сам доживео и на себи. Једном сам
му дошао с тешким осећањем на души. Чим сам прекорачио праг његове убоге
кућице, он са напором устаде са своје столице. Тада се већ тешко држао на ногама,
скрстивши своје руке на грудима, уперивши поглед навише, уместо уобичајеног
поздрава, он ми каже: 'Страдам и молим се за вас'; поћутавши мало, настави: 'Кад
бисте само знали колико сте ви срећни, каква милост Божија почива на вама'. На
томе се његов говор прекиде. Нисам смео да га искушавам питањима. Када сам
одлазио од њега, чини ми се да сам све бреме са своје душе оставио крај његових
ногу.
Пошао сам од њега радостан, иако ме туга није дуго напуштала, али сам је већ
сада подносио са зачуђујућом лакоћом. Несумњиво је да је имао дар непрестане
молитве. 'Догађало се, дођем код њега говорила ми је једна становница села - а он,
сиромашак, клечи у предњем углу, подигавши руке увис, као мртав, ја тако мало
стојим и кренем...'
Настало је незаборавно пролећно јутро - сећао се о. Квинтилијан - на Истоку је
зарудела зора која је наговештавала излазак пролећног сунца. Још је био мрак, али су
се око кућице у којој је живео старац скупљали људи. Упркос пролећној
непроходности путева, они су се окупљали да би одали последњу почаст покојном
старцу. Када сам ушао у кућицу, она је била препуна народа који је сву ноћ провео
крај старчевог сандука. Почело је опело. Било је то свеопште ридање. Плакале су не
само жене, него и мушкарци...
Уз велики напор смо изнели сандук кроз мали узан трем на улицу. Намеравали
смо да га ставимо на теретне саонице, пошто је било немогуће носити га, јер је пут до
гробља на неким местима био претворен у дубоко блато, а на неким био потпуно
прекривен водом. Ипак из гомиле се изненада издвојише људи који подигоше
сандук на рамена... Испружише се стотине руку да само додирну крај сандука, и
тужан спровод је уз непрекидно појање 'Свети Боже' кренуо према месту последњег
починка. Када дођоше на гробље, сандук поставише на земљу, а гомила нагрну
према сандуку. Сви су журили да се опросте. Целивали су руке старцу, при томе
неки као да су замирали, многи су вадили из џепа беле марамице, убрусе, иконице,
додиривали њима тело уснулог и поново стављали у џеп.
Када су сандук спуштали на дно гроба, певали смо 'Светлости тиха'. Песковита
земља, а овлажени крајеви раке претили су да се обруше. Упркос упозорењу, гомила
је појурила према гробу и прегршти песка су засуле сандук покојника. Ускоро се
зачуше тупи ударци смрзнуте земље о поклопац сандука.
Наставили смо да певамо, али нисмо били сами. Грађани - зачу се неки глас -
гледајте, гледајте'. То је викао човек с руком подигнутом увис. И заиста, пред нашим
очима се указала дивна слика. Спустивши се из небеског плаветнила необично
ниско, изнад самог гроба је кружила шева и певала своју живахну песму. Да, нисмо
певали сами, нама као да се придружила творевина Божија, хвалећи Бога, чудесног у
својим изабраницима.
Ускоро је на месту старчевог упокојења израсла хумка. Поболи су велики бели
крст са неугасивим кандилом и натписом: 'Овде почива тело свештеноархимандрита
Сергија - протојереја Митрофана. Преминуо је 1948. године, 23. марта. Добар рат
ратовах, трку сврших'".
Још за живота отац је говорио својој духовној деци: "Не плачите за мном, када
умрем. Доћи ћете на мој гроб и рећи ћете шта вам треба, и ја ћу вам, ако будем
имао смелост пред Господом, помоћи."
После смрти архимандрита Сергија његово поштовање као подвижника и
молитвеника не само што се није смањивало, него је временом све више расло.
Многи верници долазе на гроб о. Сергија да се помоле, да добију утеху и заузимање.
Понекад се благодатни знаци да се отац сећа своје духовне деце изражавају у
чудесним знамењима.
Једном су дошла на гроб о. Сергија његова духовна деца из Орела, Јелисавета и
Олга Гришајеве. Помолиле су се, мало су поседеле крај гроба и почеле да тугују и
јадикују како више немају духовног оца да им нешто каже. У том тренутку оне
одједном осетише да се око њих разлио необичан миомирис који су оне повезале са
о. Сергијем. Тај миомирис их је пратио на целом путу с гробља и ишао за њима до
краја поља.
25. јануар (7. фебруар)
СВЕШТЕНОМУЧЕНИК ПЕТАР ЗВЕРЕВ, АРХИЕПИСКОП ВОРОЊЕШКИ
Свештеномученик Петар (у свету Василије Констанинович Зверев) родио се 18.

фебруара 1878. године у породици свештеника који је најпре служио у храму села
Вишњаци код Москве, а затим био постављен за старешину храма Александра
Невског при дому московског губернатора. После убиства генерал-губернатора
Москве, великог кнеза Сергеја Александровича, отац Константин је прешао да
служи у Сергијевски храм при Чудовом манастиру у Кремљу.
О. Константин Зверев и његова жена Ана имали су четворо деце: три сина -
Арсенија, Касијана и Василија и кћер Варвару. Карактери браће су се одредили још
у детињству и били су веома различити. Арсеније је волео да пише по разним
хартијама и постао је чиновник. Касијан је волео да се игра рата, постао је официр и
погинуо је на ратишту 1914. године. Василије је волео да се игра црквене службе.
У раном детињству је журио да дође на почетак богослужења у парохијски храм
у Вишњацима и на службу је увек ишао заједно са оцем. Видевши свештеника како
иде, звонар би ударио три пута у звоно и дечак је сматрао да два пута звони оцу, а
трећи пут њему.
Касније је понекада причао деци о свом детињству ради поуке. "У детињству сам
био врло дебео и пуначак, те су одрасли волели да ме штипају, а ја то нимало нисам
волео. И једном сањам сан. Седи за столом Спаситељ у плавоцрвеној одежди и држи
ме на рукама. А испод стола је страшан пас. Спаситељ узима моју руку и пружа је
под сто псу с речима: 'Једи је, она се туче'. Пробудио сам се и од тада се никада више
нисам тукао, већ сам се трудио да у свему себе уздржавам, да се не љутим и да не
чиним ништа лоше. Ви, дечаци, увек хоћете да пробате да пушите. А наш отац је
био врло строг и једном нам је рекао: 'Ако неко од вас буде пушио, усне ћу му
ишчупати!' Али ја сам ипак хтео да пробам. Попушио сам цигарету и кренуо сам у
цркву. Била је недеља пред Велики пост. Певало се: 'Не одврати лица Твога од чеда
Твога, јер тугујем, брзо ме услиши...' То је била моја најомиљенија песма. Али
одједном ми се неиздрживо завртело у глави и морао сам да изађем. Од тада више
нисам покушавао да пушим".
Године 1895. Василије је завршио гимназију и уписао се на Историјско-
филолошки факултет Московског универзитета. Године 1899. Василије
Константинович је поднео молбу да се упише на прву годину Казанске духовне
академије и после пријемних испита савет Казанске духовне академије је донео
одлуку да га прими. Након годину дана био је пострижен у монаштво са именом
Петар и рукоположен у чин јеромонаха. Године 1902. јеромонаху Петру је додељен
степен кандидата богословља с правом предавања у богословији за дисертацију
"Егзегетска анализа првих двеју глава посланице ап. Павла Јеврејима". Након
завршетка академије јеромонах Петар је био постављен за професора у Орловској
богословији. Године 1903. је премештен у цркву кнеза Владимира при Московском
епархијском дому с постављењем на дужност епархијског мисионара. Године 1907.
јеромонах Петар је постао инспектор Новгородске богословије. У јуну 1909. године
свети Синод је донео одлуку да постави јеромонаха Петра на дужност старешине
Бељевског Спасо-Преображенског манастира Тулске епархије.
Манастир се налазио недалеко од Оптннске пустиње и старешина је имао
сталну могућност да општи са оптинским старцима. Старци су са своје стране
високо оценили духовну настројеност јеромонаха Петра и често су му упућивали
људе ради духовног руководства. Он је више пута бивао у Саровском и Дивјејевском
манастиру, а нарочито поверење је гајио према бл. Прасковји Ивановној Дивјејевској,
и ова му је узвраћала истом таквом наклоношћу. Блажена му је поклонила грубо
платно које је сама израдила и од којег су му касније сашили архијерејску одежду; он
ју је брижљиво чувао, намеравајући да буде у њој сахрањен.
У недељу 8. августа 1910. године епископ Партеније Левицки је у цркви
одликовао игумана Петра чином архимандрита.
19. октобра 1910. године у Бељеву, на иницијативу председника школског савета
архимандрит Петар је у корист црквених школа града одржао предавање на тему
"Старчество и старац Амвросије Оптински као главни његов представник".
Предавање је доживело огроман успех и епископ Партеније који је присуствовао на
њему обратио се слушаоцима с беседом у којој је изразио своју радост поводом овако
великог скупа који сведочи о томе да људи у Бељеву не живе само ради овоземаљских
брига, већ се занимају и за религију.
На дан празновања Казанске иконе Мајке Божије у манастиру је било свечано
освећење Спасо-Преображенске саборне цркве која је тада напорима старешине
детаљно обновљена и украшена.
Архимандрит Петар није сводио своје служење само на поверену му обитељ,
него је често посећивао сеоске цркве Бељевског среза. Један очевидац овако описује
његово служење у селу Песковатом: "18. и 19. мај 1913. године заувек ће остати у
сећању парохије. Слава од служења архимандрита Петра, од љубазног и пажљивог
односа према обичном народу створила му је огромну популарност не само у
Бељевском срезу. Као најнижем сталежу, сељацима је потребна помоћ, а нарочито
духовна. Они долазе о. Петру с молбама да се помоли за њих, понекад да
поразговарају и да испричају о свом заиста горком животу. И нико не одлази од оца
Петра неутешен. Архимандрит Петар је дошао у село око шест часова увече, и одмах
је почело свеноћно бденије. Ускоро је дошао и хор од десет девојчица.
Храм у селу Песковатом стоји на брду изнад реке Оке. Поред њега је борова
шума. Широм су отворена сва врата храма. Сунчеви зраци клизе по безбројним
редовима народа који није могао да уђе у цркву. Нема уобичајеног дошаптавања и
равнодушности према служби. Познате молитве поје цео народ. За време појања
'Слава на висини Богу...' сви се спуштају на колена. Велике речи, маса људи која
клечи и моли се свим срцем, свим умом, до те мере гану и умирују да се човек и
нехотице моли.
Спустио се мрак. На припрату је изашао архимандрит Петар и упутио се
свештениковој кући, а за њим цео народ који пева 'Христос васкрсе'. Далеко по
целом округу се разносило ово радосно певање
Сутрадан је одслужена Литургија. Народа је било још више него на претходној
служби. После отпуста архимандрит Петар је изашао на амвон и почео да говори.
Обичне речи, јасан поглед. Говорио је о Христу Спаситељу, о сиромаштву храма у
парохији и најзад, прешао на разобличавање јереси. Највише је говорио о месним
секташима шкопцима и хлистовцима. Снажно и убедљиво архимандрит Петар је
оповргавао оно што су себи секташи стављали као заслугу и оправдање, приказивао
је слику лажи, себичности, готованства, окрутности, штете по тело и душу коју због
свог незнања и фанатичне заслепљености причињавају те секте својим
присталицама. Један од шкопаца се прогурао према излазу и снуждено се одвукао
кући. Утисак од проповеди је био огроман".
За време једне епидемије која је избила у то време архимандрит Петар се
обратио становништву с посебном беседом: "Још увек из разних места стижу
саопштења да се по нашој земљи шире заразне болести које односе у гроб на хиљаде
људи. И не чуди то што приликом овакве страшне појаве људи постају узнемирени и
труде се да измисле сва могућа средства да би отклонили смртну претњу... Али наша
невоља је у томе што ми никако да пронађемо оно средство које би нас заиста
избавило од ужасне болести која никога не штеди. Трудимо се да користимо разне
серуме и вакцине... Све комисије и огроман број људи савршено запостављају
духовно начело у човеку - његову душу, само о њој не желе да мисле, уосталом, они и
не могу да желе да мисле о њој, јер, чини се, и не наслућују да је заиста имају и да она
захтева далеко више бриге од тела... Они су се толико удаљили од свега духовног, да
не могу да поверују да главно и једино зло свих болести, несрећа и страдања на
земљи, јесте грех који и треба уништавати, с којим се треба борити по сваку цену,
свим силама, ма колико то било тешко. А сви ти микроби и бацили су само оруђе и
средство у рукама Промисла Божијег, Који тражи спасење људској души. Зна Бог да
нам је драг земаљски живот, да нам је драго тело, и управо на то усмерава Своје
ударце, да бисмо се пренули и покајали. Шаљући помор на људе, Господ нас самим
тим подсећа да увек имамо пред својим очима смрт, а после ње и страшни суд иза
којег следи вечна казна непокајаних грешника... Управо се Њему и треба пре свега
обраћати с молитвом за помиловање и отклањање Његовог праведног гнева, али
молећи се, треба се трудити да будемо достојни милости Божије. Неопходно је
признати своје грехе, покајати се због њих, одлучити водити свој живот у складу са
заповестима еванђељским. С покајањем треба сјединити пост и уздржаност, треба се
одрећи барем привремено разних задовољстава, забава, приредби и испразног
провођења времена. Али човеку некако постаје страшно када види око себе: с једне
стране, људи као да се боје заразних и смртоносних болести, боје се смрти и у исто
време се предају необузданом весељу, забавама, приредбама, потпуно заборављајући
своје свештене дужности према свом звању православних хришћана... Иако је већ
бескрајни број пута речено и испричано о томе да је наша интелигенција далеко од
народа, да га не познаје и не схвата, али би човек још једном хтео да повиче тако да
чују, најзад, они који треба да чују: 'Та станите, ради Бога, будите поштени и
непристрасни, сиђите с висине своје величине и ослушните оно што говори народ!
Поштедите, пожалите душу народну! Ви расправљате о просвети, жалите се да је
наш народ необразован, градите школе, а сами у исто време уносите мрак у његову
средину, развраћате га, замењујете истину Христову лажју паганства, доприносите
враћању народа паганским обичајима!... И како да не буду смртоносне болести у
нашој земљи, када одступамо од Бога и навлачимо на себе Његов праведни гнев! Још
се треба дивити неизмерном дуготрпљењу Божијем што нас Он милостиво кажњава,
треба Му из свег срца захвалити што нас коначно није погубио, и са сузама Га
молити да се зло не оствари и да отвори очи срца онима којима је поверено старање
о души народној. Покајмо се сви, исправимо се и обратимо се Богу од Којег смо
отпали!'"
Као и сваког подвижника, човека дубоке вере, архимандрита Петра је занимао
подвиг других. О једном од скромних служитеља Тулске епархије, протојереју
Алексију, он је сматрао за потребно да напише осврт и објави га ради поуке другима
у епархијском листу. "Ових дана ми је долазио - писао је архимандрит Петар - један
сеоски протојереј о. Алексије. Високог раста, витак, мршав, сав сед, добрих
продорних очију, смирен, љубазан, добродушан - он је оставио на мене најбољи
утисак. Одавно је свештеник, али у сиромашној парохији: 'Мој приход је једнак
приходу чтеца из околних села - говорио је он - али ја никада нисам себи тражио
бољу парохију; верујем да ми је Господ благословио да се потрудим управо овде. Ох,
колико сам видео на себи милости Божијих. Ја вас одавно помињем, и родитеље
ваше помињем. (Треба рећи да смо се видели први пут, и да до сада нисам никада ни
чуо за оца протојереја). Ја имам овакво правило помињем све. Живих помињем
преко седамсто, а уснулих не знам ни сам колико. Па то није тешко. Знате, они су сви
записани. На проскомидији, за време Херувимске песме и 'Достојно' читам њихова
имена, а затим уздахнем (ту отац протојереј стави руку на груди, упери своје очи у
небо и цео поглед његов се некако просветли - као да је видео Господа и молио Га за
живе и уснуле), затим поново читам и поново уздахнем, и увек тако. Протојереј сам
постао недавно. Тиме ме је удостојио преосвећени који је обратио пажњу на то да
никад ни на једној свадби не венчавам ако младожења и млада не знају Символ вере
и молитву Господњу напамет и са објашњењима; тешко их је учити, али они ипак
уче... Сва одећа на мени је туђа, не могу да је правим себи, немам средстава, али
хвала Богу за све.' И заиста, отац протојереј је веома сиромашно одевен. Када смо
почели да се опраштамо, о. протојереј је пришао иконама, целивао их, помолио се и
почео срдачно да ми жели небеске дарове од Бога.
Преда мном се јасно оцртава сва величина и лепота старчеве душе. Замислио
сам следећу слнку: сиромашна сеоска парохија удаљена од губернијског града 150
врста, груб сеоски народ, све више и више развраћен током последњих година,
непрестани напори, бриге, службе, требе, вођење домаћинства, бављење
парохијанима, оскудица, тако да пред крај живота не само што није уштеђено за
црне дане, него чак нема средстава ни одећу себи да сашије, јер су оскудна средства
била потребна сиромашнима које је требало још и васпитавати, као и његовој
сиромашној деци у Господу. Осим сиромаштва, за старост му је још остала бол у
ногама о којој о. протојереј говори некако добродушно, као да је нема он, као да се не
одузимају његове ноге. То су, да тако кажемо, све спољашње невоље, а колико невоља
је невидљивих, унутрашњих, о којима он нема снаге да прича, зато што их је тако
много и оне су тако свима добро познате! Помислите сада, каква мора бити снага
душе, каква величина духа, каква непоколебивост у постизању циља, каква преданост
вољи Божијој, какво смирење, вера, трпљење, самилост, љубав према Богом датим
парохијанима, ако се, упркос свим тешкоћама, напорима, лишавањима, невољама и
напастима, отац протојереј није предао лукавом духу који често многе од нас
прелашћује, није се преластио ни богатством, ни славом, ни скупоценом одећом, већ
је остао до краја свог живота на свом месту, у забити, у непознатости, у напорима,
међу својом вољеном паством, остао је да дели с њима до гроба све њихове потребе,
невоље и радости!
А каква је његова несебичност! Он се моли за живе и за уснуле, познате и
непознате, моли се самопожртвовано, без наде не само да ће добити захвалност за
своје добро дело, већ чак и без наде у то да ће за то сазнати они живи за које узноси
молитве. Он се моли просто зато што је молитва његово дисање, зато што он као
пастир сматра потребним да се моли, јер зна да је све од Бога, зна какав велики значај
има молитва за живе, а тек за умрле који сами себи више никако не могу да помогну!
Он се не моли само за своје рођаке или познанике, не, он се моли чак и за оне које
никада није видео и није познавао. Он зна само једно, даје њима потребна молитва, и
он скромно, тихо и неприметно чини добро дело и милостињу.
И ето управо на таквим молитвеницима још и стоји свет, на њима се управо и
држи наша вера и наш живот...
Такве подвижнике и молитвенике може васпитати и имати само православље.
И дај Боже да их буде што је могуће више!"
Од самог почетка ратних операција 1914. године у Спасо-Преображенском
манастиру је направљена војна болница са 12 кревета од којих су 5 били потпуно о
трошку манастира.
У октобру 1916. године свети Синод је донео одлуку да стави архиепископа
Петра на располагање епископу Алеутском Евдокиму Мешчерском ради
мисионарске службе у Северноамеричкој епархији. Али до пута није дошло и уместо
Америке 1916. године о. Петар је отишао као проповедник на ратиште, где је
боравио до фебруарске револуције1917.године.
Године 1917. архимандрит Петар је постављен за старешину Успенског
манастира у Тверу. Овде је имао први пут прилике да доживи невољу заточеништва:
бачен је у затвор као талац.
14. фебруара 1919. године у Москви је у патријаршијском двору на Тројицком
подворју одржано наречење архимандрита Петра за епископа. Сутрадан, на празник
Сретења Господњег, он је био хиротонисан од стране светог патријарха Тихона за
епископа Балахњинског, викара Нижегородске епархије, где је у то време архијереј
био архиепископ Евдоким Мешчерски којег је владика добро познавао из службе у
Бељеву, када је овај био епископ Каширски и викар Тулске епархије.
Епископ Петар је био високог раста, сувоњав, дуге косе коју никада није шишао,
риђе браде и светлих плавих очију. Имао је врло јак глас и добру дикцију; када је
служио у храму Христа Спаситеља и држао проповед, у целом храму се чула свака
његова реч.
У Нижњем Новгороду епископ се населио у Печерском манастиру на обали
Волге. Место је било познато по недавним догађајима: ту је живео епископ
Лаврентије Књазев кога су бољшевици стрељали 6. новембра 1918. године.
У старини се Печерски манастир налазио две врсте од Нижњег Новгорода, али
пре око 300 година дошло је до одроњавања, те су се манастирске зграде срушиле у
Волгу; остао је само један храм и монаси су се населили ближе граду у тзв. Ближим
Пештерама1. Почетком 20. века манастир је почео да пропада. Братија је била
малобројна и с епископом Петром је дошло неколико монаха. По доласку епископ је
увео у манастиру службу по типику. Служио је све велике и мале празнике, за време
свеноћног бденија је увек стајао у храму на архијерејском месту наспрам
многопоштоване иконе Печерске Мајке Божије, а често је и сам читао
шестопсалмије.
Професионални појци су тешко издржавали дуготрајна богослужења и епископ
је придобио и народ да учествује у службама. За десном певницом се стављао аналој
и ту се налазио типикар; овамо су долазили сви који су хтели усрдно да поју и читају.
На мале празнике служба је трајала око 5 часова, а недељом 6 часова. На 12 великих
празника трајала је 7 часова, тј. од 5 часова увече до поноћи.
Епископ је служио полако, разговетно и гласно изговарајући сваку реч. За време
кађења је ишао без журбе, тако да су стизали да отпевају цео полијелејни псалам.
"Хвалите име Господње" певао је цео народ на две певнице атонским напевом, оба
псалма у целини. За време првог часа и после Литургије епископ је благосиљао
народ. Придајући огроман значај учешћу парохијана у богослужењу, епископ се
трудио да уведе исто такво свенародно појање и у другим храмовима епархије. С
благословом епископа Нижегородског Евдокима он се обратио с посланицом
архијерејским намесницима Нижегородске епархије, позивајући их да у својим
намесништвима уведу општенародно појање и објашњавао им његову корист.
1 Ближе Пештере - блиске пећине - прим. прев.

У обичне дане епископ је служио Литургију у манастирској цркви. На сваки
празник после богослужења држао је проповед. У манастиру је увео веронауку деци,
при чему им је лично предавао. Деца су се тако везала за њега да су се често
сакупљала у гомили крај његовог трема у очекивању неће ли поћи некуда владика да
га прате. Успут им је нешто причао, често из свог живота.
Понекад је епископ Петар служио свеноћна бденија целу ноћ. Уочи Божића
свеноћно бденије је почињало у 10 часова увече и после њега је одмах служена
Литургија. Захваљујући дуготрајним службама и најједноставнијем појању, храм је
увек био пун народа. Акатисте за време свеноћног бденија епископ никада није
читао, али је зато захтевао да се у целини читају катизме; акатисти су се читали само
на молебанима. Епископ Петар је нарочито волео Псалтир који одражава сву
разноликост душевних доживљаја и околности у која човек доспева; та
богонадахнута књига нас учи како и за шта да молимо Бога. Једном су епископа
позвали да служи у неком храму и за време свеноћног бденија су готово потпуно
изоставили катизме. Епископ Петар је позвао старешину и рекао му: "Зашто не
волиш цара Давида? Воли цара Давида."
Помене је епископ увек служио у целини, по типику, са седамнаестом
катизмом, без икаквих скраћивања." Ко ће мени одслужити овакав помен?" - говорио
је он. Када је некоме служио опело, служио је без икакве журбе. Волео је да се моли
заједно са Црквом речима црквених песника и светих подвижника. У тим речима,
као и у црквеним типицима, садржао се бескрајни живот и у њима се још на земљи
осећало небеско. Будући у Вороњежу, владика је говорио свом келејнику Инокентију:
"У свему је твој Петар грешан, само типик никада није нарушавао".
У Печерском манастиру древна саборна црква у част Успења Мајке Божије била
је у то време јако запуштена. Зидови и таваница су били црни од чађи. Епископ се
обратио народу, молећи за помоћ да се саборна црква среди и сам се први попео на
мердевине и опрао део таванице. Недуго уочи Васкрса владика је сам ишао да
очисти од снега манастирско двориште. Неко га упита:
- Зашто ви то радите, владико свети?
- Него шта ћу? Треба на Велику Суботу ићи у литији, а около је снег и нема где
да се прође.
Уочи празника Успења у храму су свакодневно почињали да се служе молебани
с акатистом Мајци Божијој по примеру Кијево-Печерске лавре - тако се епископ
заједно с народом спремао да дочека празник Богородичиног Успења.
Заносно, ревносно служење, искреност у вери, смирење, отвореност према
свима - све је то народ одмах осетио, оценио и заволео код епископа. Почели су да га
позивају на све храмовне празнике у градским црквама. Позивали су њега, позивали
су и епархијског архијереја, али стално растућа популарност епископа Петра међу
верницима није се допадала архиепископу Евдокиму; овај је почео да завиди свом
викару и на крају крајева га је омрзнуо. Људи за то нису знали, те су их као и пре
позивали да служе заједно. Било је то тешко искушење за обојицу, када су морали
заједно да стоје на катедри.
Владика Петар је тражио излаз из овог стања и одлучио је да поступи онако
како је заповедио Христос. Пред почетак Великог поста 1920. године на Беле покладе
високопреосвећени Евдоким је служио у граду, пославши епископа Петра да служи
у Сормово које се налазило тада прилично далеко од Нижњег Новгорода. Кочијаша
у то време није било, и епископ је ишао у храм на службе пешке. Враћајући се после
службе у Печерски манастир, он је свратио у Дивјејевско подворје, где је живео
архиепископ, да би замолио опроштај пред Велики пост. Ушао је у двор епископа
Евдокима, окренуо се иконама, помолио се, затим се поклонио архиепископу до
земље и подигавши се рекао:
- Христос међу нама.
Уместо уобичајеног: "И јесте и биће" архиепископ одврати:
- И није и неће бити.
Епископ Петар се ћутке окрену и изађе.
Касније је, као што је познато, архиепископ Евдоким отпао од Православне
Цркве, прешавши у обновљенашки раскол.
Почела је прва недеља Великог поста. Епископ Петар је служио сваки дан,
службе су трајале по 1314 часова дневно.
Често је служио у Сормову и, упознавши га поближе, многи радници су га
заволели. Када су у мају 1921. године власти ухапсиле епископа, радници су објавили
штрајк и нису радили три дана. Власти су обећале радницима да ће пустити
архијереја, али су га послали у Москву у ЧК на Лубјанку. Оптужили су га за
распиривање религиозног фанатизма у политичке сврхе.
На Лубјанки је епископ Петар седео у самици с неким морнаром. Ради забаве
они су направили штапиће од разбијеног стакла и играли се њима помоћу
сламчица. Док су били заједно разговарали су. Ти разговори су се завршили тиме
што је владика скинуо са себе крст који је носио око врата и ставио га морнару.
С Лубјанке су епископа преместили у Бутирски затвор, а затим у Тагански. Када
су га одводили из Бутирског затвора, с њим су се опраштали сви затвореници у
ћелији, многи су плакали, чак су и надзорници дошли да се опросте. "Сетио сам се
тада опраштања апостола Петра" - говорио је епископ, причајући о свом боравку у
затвору.
У Таганском затвору се окупило тада око 12 архијереја и мноштво свештенства.
Верници су доносили у затвор просфоре, одежде, те је свештенство вршило у ћелији
саборну службу. Око малог стола стајало је толико архијереја, да нису имали где да
ставе служабнике. Ђакона није било ниједног. Тада је велику јектенију почињао
митрополит, а даље су сви архијереји по старешинству говорили јектеније редом.
У Таганском затвору епископ је тешко оболео од исцрпљености, добио је чиреве
на глави и сместили су га у болницу. Крајем јула епископа Петра су с робијашким
транспортом послали у Петроград. Пре поласка дозволили су да се види са својом
духовном децом. Када су га извели из Таганског затвора, она су пришла владики и
ишла заједно с њим кроз цео град до Николајевске железничке станице у пратњи
стражара. Војници који су чували архијереја нису то спречавали и нису им сметали
да разговарају. До поласка воза је остало још неколико часова и дозволили су им да
их проведу заједно. Епископ је много причао о свом боравку у затвору и на крају
разговора рекао: "Како бих хтео да вам отворим своје срце и да вам покажем како
страдања чисте срце".
У Петроградском затвору епископ је проборавио до 4. јануара 1922. године и на
дан великомученице Анастасије Узорешитељнице био ослобођен и отпутовао је у
Москву. Свеноћно бденије и Литургију уочи Божића служио је у храму Марто-
Маријинске обитељи, а на други дан празника у храму Христа Спаситеља. У Москви
је добио од патријарха постављење за епископа Старицког, викара Тверске епархије.
Отишавши у Твер, владика се поново настанио у Успенском Желтиковом
манастиру где је 1918. године био старешина. Ту се одмах латио да уведе ред на
богослужењу, уводећи исти онај поредак какав је држао у Нижњем Новгороду.
Народ га се сећао и дочекао га је с радошћу. У Тверу је епископ Петар увео
богослужење по типику и благочастиви обичај поклоништва по месним светињама.
Понекад је лично путовао с духовном децом у Торжок, удаљен 60 километара. Ишли
су пешке, успут је владика читао акатист преп. Јефимију, а православни који су га
пратили појали су припев. У Марјину би преноћили и сутрадан би дошли у Торжок.
У пролеће 1922. године свима су постале очигледне размере нове несреће -
глади која је погодила Доње Поволжје, и епископ Петар је одлучио да, не чекајући
ни дозволу световних власти, ни било какве одлуке црквених власти, пружи сву
могућу помоћ гладном становништву. Архијереја, архиепископа Серафима
Александрова у то време у граду није било, те је фактички епископ Петар управљао
епархијом. У марту је сазвао савет чланова канцеларије која је постојала при Тверској
архиепископији; на њему је било одлучено да се одмах приступи прикупљању
добротворних прилога. Одлучено је да се организује циклус општеобразовних
предавања с тим да сав прилог од тих предавања буде употребљен за помоћ
гладнима. Донесена је одлука да се проглас архиепископа Серафима који је био код
њих пошаље игуманијама манастира с позивом да приме у обитељ децу гладног
Поволжја.
31. марта 1922. године епископ Петар се обратио тверској пастви посланицом
која је била разаслана по свим парохијама и манастирима епархије2. У то тешко
2По милости Божијој смирени Петар, епископ Старицки,

Љубљеној у Господу дeцu цркве Тверске пастирима и пастви
Благодат вам и мир од Бога Оца нашега и Господа Исуса Христа.
Страшном несрећом је Господ посетио земљу нашу. Због помањкања вере и због умножавања
безакоња велика глад је настала у најплоднијим крајевима наше отаџбине. Стотине хиљада наше
браће страдају и у тешким мукама умиру. Ужаси глади се не могу описати. Они којн су видели гладне
време он је објавио да ће служити сваки дан целу недељу као свештеник, и ујутро и
увече. Дешавало се да неко од парохијана, видећи да архијереј трпи оскудицу, одсече
од своје оскудне порције од 100 грама половину хлеба, и, завивши га у чисту хартију,
да је владики. Епископ Петар није одбијао: захвали, осмехне се и узме комадић од 50
са сузама кажу да се пред потресном сликом неизрецивих страдања смекшава н најсуровије срце н
спремно је да све да само да олакша страдања несрећника.
Богу хвала, ми не доживљавамо муке глади. Да ли су нам усрдни напори наши за обраду поља дали
летину прошле године? Или нас је Господ поштедео због правде наше? Али ко ће се усудити тако да
помисли? Није ли по милости Својој Господ родио жито нама да би нас можда учинио оруђем исте
такве милости према нашој браћи?
Помиловани Богом и сами ћемо миловати оне којима је потребна милост.
Нисмо остали туђи и равнодушни према страдањима гладних и на позив најсветијег оца нашег
патријарха одмах смо, чим су почели да долазе гласови о невољи, били спремни да идемо да
пружимо помоћ тамо где су под утицајем глади људи почели да се хране страшно је то рећи -
људским месом.
Сада и совјетска власт својим декретом од 23. фебруара 1922. године захтева да кренемо у помоћ
гладнима и да дамо црквене драгоцености ради спасења несрећних. Црквена имовина се скупљала
вековима и углавном се скупљала од мало новца сиромашних трудбеника који су с љубављу и
усрдношћу носили своје лепте на украшавање како храмова и икона, тако и богослужбених предмета
уопште. И ми смо са свом брижљивошћу и ревношћу чували то власништво Цркве и, хвала Богу,
сачували смо га до данас.
Ми не сумњамо да је совјетска власт пре издавања овог декрета добро промислила какву одговорност
преузима пред целим светом данас и пред строгим. неумољивим и непристрасним судом историје у
будућности.
Ми пак, као православни хришћани. који памте завете нашег Спаситеља Који стоји крај двери срца
свакога од нас са пруженом руком у лицу гладних, морамо да учинимо све н да уложимо све напоре
да бисмо спасли хиљаде оних који умиру од глади - и одрасле н децу.
Зато благосиљамо верну децу свете Цркве Тверске да дају као прилог од црквене имовине за ову свету
ствар све оно што није суштински неопходно ради вршења богослужења (суштински неопходно мора
се налазити у храму - в. декрет од 23. фебруара 1922. године), све што није спојено са вршењем свете
тајне Евхаристије и на шта пристаје савест верника.
Што се пак тиче предмета неопходних за вршење свете тајне Евхаристије, предмета с којима је
нарочито повезано религиозно осећање верника и са чијим се давањем не би мирила њихова савест, у
односу на такве, у случају захтева комисије за одузимање, ми благосиљамо вернике да изражавају
своје писмене протесте, да ступају у преговоре с представницима власти и да се заузимају за замену
свештених предмета да бисмо, с једне стране, нашом самилошћу и коректношћу, а с друге,
далековидим изласком власти у сусрет верницима, мирно вршили свето дело милосрђа - помоћ
браћи и сестрама нашима који страдају.
Али, чинећи добро по заповеди Господњој, морамо да погледамо на саме себе и на свој живот, да
појачамо наш пост и молитву да бисмо покајањем и исправљањем свог живота умилостивили Бога и
удостојили се да чујемо од Њега у онај дан: "Ходите благословени Оца мојега; примите царство које
вам је припремљено од постања света. Јер огладнех и дадосте ми да једем; ожеднех и напојисте ме;
странац бејах и примисте ме... Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте".
"Будите" љубљена у Господу децо Свете Цркве милосрдни "као што је Отац ваш небески милосрдан".
Благодат и мир са свима вама. Амин.
Смирени Петар, епископ Старицки
1922. год, месеца марта 18/31 дана, Твер
грама хлеба - често му је то била једина храна за цео дан. Почињао је да служи у 9
часова ујутру, а завршавао измећу 3 и 4 поподне. Сваки дан се обраћао људима
проповећу да помажу гладнима. Дешавало се да су парохијани, слушајући
епископа, плакали и давали оно последње што су имали.
Он је и сам давао у корист гладних све иоле вредније ствари из храма. Неки су
му то пребацивали. Он је тада говорио: "Код нас су оне бескорисне. Сувишне су нам
и непотребне. Код нас ће, дакле, оне стајати, а тамо ће људи умирати од глади". На
једној проповеди је рекао:" Једном дечаку је умро отац, а затим му је умрла мајка.
Суседи су однели маму на гробље, а он је ишао иза сандука. Када су сви отишли, он
је остао. Седео је на гробу и плакао. И послао је писмо Господу у којем је написао:
Господе! Господе! Зашто не долазиш, па мама је рекла да ћеш доћи, а Ти не
долазиш. Ја Те стално чекам, а Ти не долазиш'. И тако је он седео на мајчином гробу,
плакао и говорио: 'Мама, чујеш, послао сам Господу писмо, а Он не долази'. Тако је
седео и плакао и најзад заспао.
Ускоро дође један човек, пробуди дечака и упита га зашто ту спава. Дечак му све
исприча.
'Ето - рече човек - Господ ме је послао теби'. И он узе дечака код себе да га
васпита.
Ето видите како треба молити Господа, и како дечија молитва долази до
Господа."
Средином лета службеници епархијске управе, сви они који нису учествовали у
богослужењу, остали су без средстава за живот и епископ се обратио архијерејским
намесницима с молбом за помоћ.
У лето 1922. године почео је обновљенашки раскол; расколници су уз подршку
совјетских власти почели да руше Цркву. У јуну 1922. године митрополит Сергије
Страгородски, архиепископ Серафим Мешчерјаков и архиепископ Евдоким
Мешчерски су објавили проглас у којем су признали законитост обновљенашке НЦУ
као највише црквене власти.
Неки свештеници су - неко под утицајем примамљивих аргумената, неко под
претњом смрти - пришли обновљенаштву. Епископ Петар је одмах таквима
забранио свештенослужење, обнародовавши ту забрану да би упозорио православне
мирјане на опасност њиховог отпадања од Цркве.
19. септембра 1922. године епископ Петар се обратио тверској пастви прогласом
у којем је објашњавао суштину обновљенашког покрета и односа Православне Цркве
према њему3. Текст прогласа је био дат цензору тверског одељења ГПУ ради
3
Љубљеној у Господу верној деци Цркве Тверске,
Благодат вам и мир од Бога Оца нашега и Господа Исуси Христа.
Молим вас, браћо моја љубљена, речју апостолском: "Не дајте се завести различитим и туђим
учењима" (Јевр. 13:9).
Свим осталим искушењима којима нас је посетио, Господ нам је додао још и оно најтеже н најболније
за нас - поделу и смутњу у Цркви Православној. Неки су архијереји и свештеници, упркос одвајкада
утврђеним правилима, погазили канонски закониту црквену власт и, одбацивши је, сами су освојили
власт, образовавши своју тзв."највишу црквену управу" и издвојивши се у посебну религиозну скупину
коју су назвали "жива црква". За свој циљ они су поставили реформисање свих страна црквеног
живота, почев од преиспитивања догмата и канона, па све до обреда. И то реформисање они, опет
насупрот одвајкада утврђеним правилима, намеравају да спроведу сада, пре сазивања законитог
Помесног сабора Руске Цркве, мада се извесна питања, као преиспитивање и укидање догмата и
канона, могу решавати само на Васељенском Сабору. Ова верска скупина је унела велику смутњу и
раздор у живот верника. По дужности архипастирског старања о повереној ми од Господа духовној
деци, сматрам неопходним да се као упозорење чвршћима у вери и као укрепљење слаби.х изјасним
поводом скупине "жива црква".
По свом пореклу скупина "жива црква" је расколничка појава, а по својој суштини је секташка. НЦУ је
самозвана установа и не може имати моралну снагу над онима који нису с њима. Народни комесар
правосуђа према законима Руске Републике мора нас штитити од сваког њиховог мешања у наш
верски живот - као од нама по духу туђе организације. С њима нама, као с јеретицима, не доликује да
ступамо у било какво општење. Боље је пострадати, него огрешити душу. У животним питањима се
још и могу дозволити извесни компромиси, али у питањима вере је то злочин. Ако све досада нисмо
били лажљивци, ако смо убеђени у истинитост свега онога што смо исповедали и проповедали, како
се онда можемо. макар и у најмањем делу, одрећи тога и остати часни и верни истини? Ако пођемо с
њима, не значи ли то да су Цркву надвладала врата пакла, да је Христос Спаситељ рекао неистину, да
Свети Дух није сачувао чистоту Цркве. Не, не и не. Потребна је обнова не Цркве, већ нас самих. Ми
више не умемо, ми смо се одучили да усвајамо и разумемо благодатни ду.х црквених правила, па нам
се зато и много од тога чини сувишним, непотребним и застарелим. А зашто нам свети угодници који
су по целој земљи засијали у Православној Цркви, нису казали да је наша Црква у парализи или да је
чак умртвљена? Или онда они нису свети? Црква је света, чиста и није јој потребна обнова, бивајући
увек под вођством духа Божијег. Напротив, праведник и велики молитвеник о. Јован Кронштатски
овако говори о нашој Православној Цркви: "Наша вера и Црква су слични најпоштованијој, светој,
богомудрој, најчвршћој и вечно младој старици у којој увек живи младалачки, живи дух који
оживљава њену верну децу". Ми "нарочито морамо да поштујемо Цркву, да осећамо
страхопоштовање пред њеном светошћу, старином, непоколебивом чврстином, пред њеном
богопреосвећеном мудрошћу и духовним искуством. пред спасоносним њеним одлукама, њеним
богослужењем. тајнама и обредима". Светитељ Теофан Затворник Вишински у свом завештању
духовној деци овако је писао: "Спасавајте се и спасите се у Господу. Не умем ништа бол,е да вам
пожелим. Све ће бити када будете спасени. Пут спасења вам је познат, познато вам је и спасоносно
устројство Божије. У том погледу довољно је да вас подсетим на речи ап. Павла: 'О Тимотеју, предање
сачувај'. Сачувајте оно што су Господ и Његови свети апостоли предали Цркви и оно што једно
поколење хришћана преноси другоме. Принуђен сам да вас на то подсетим због тога што је сада
много лажних учења међу нама. учења... која поткопавају темеље вере, која руше породичну срећу,
разарају благостање државе. Причувајте се ради Господа тих учења. Постоји камен којим се испробава
злато. Пробни камен за вас нека буде учење које се одвајкада проповеда у Цркви. А оно што није у
складу са овим учењем одбацујте као зло, ма под каквим се привлачним именом оно прикривало. Ви
само то сачувајте, а све остало ћe вам се само од себе додати. Ван Православне Цркве нема истине. Она
је једина верна чуварка свега што је завештао Господ преко светих апостола и зато је истинска
Апостолска Црква. Људи такву не могу да створе. Господ неће допустити да врата паклена надвладају
Апостолску Цркву. Она јесте н биће по Његовом обећању до скончања века и то је наша Православна
Црква". Ето како су размишљали нама савремени велики праведници.
Ма колико била жалосна појава раздора и смутње у Цркви, морамо да захваљујемо Богу због њих јер
ће се у то време одвојити пшеница од кукоља и сваки ће се осврнути на себе и откриће у којој мери је
православни хришћанин. Молим Бога да сачува у истинитој Цркви што више људи, иако и по Писму
знам и из запажања о околном свету видим да ће остати мало правих верника томе води време: "Гле,
убрзо долази" јасно се чује у свему. Будимо сви верни до смрти. Не издајмо ни у најмањој мери нашу
Мајку Цркву, не прљајмо се општењем с јеретицима и отпадницима али се нећемо односити према
њима онако како се они односе према нама; онај који има дух Христов у себи не врши насиље, не
угњетава, не наноси увреде. Зар се из поступака обновљенаша не види којег су они духа? Нека нас
сачува све Господ од овога духа лукавога.
Немојте мислити из мојих речи како сам ја против Сабора, или да не желим савршени поредак у
уређењу облика живота Цркве, или да не желим да расправљам о питању белог (ожењеног)
епископата. Спреман сам да са свом ревношћу расправљам о свему томе. Али све мора бити
благообразно и по чину, мора се решавати не од стране скупине лица која нико није овластио, већ од
стране меродавних сабора, и Помесног и Васељенског. И ја чврсто верујем да ће такав меродавни
Сабор својевремено бити сазван, јер он је неопходан. А пошто сада не постоји канонски законита
Највиша црквена управа и све су епархије по благослову заменика патријарха митрополита
Агатангела самосталне и пошто су међусобно разједињене и, по причи, неке у већој мери, друге у
мањој пометене н колебају се због појаве реформаторског покрета у Цркви, позивам све да не журе да
се колебају и да пре сазива меродавног Помесног сабора заузму сопствени став и мирно раде на свом
спасењу, руководећи се Светим Писмом, свештеним канонима и уставима наше Православне Цркве.
Код тих живоцрквеника-обновљенаша нема ничег религиозног; они се религијом само прикривају,
они су политичари, мада многи од њих то ни сами не схватају. Мн политиком не треба да се бавимо,
то није наш пocao. Ми морамо да признајемо совјетску власт, да јој се покоравамо no хришћанској
савести, да не дозвољавамо са своје стране ништа уперено против власти, да се држимо строго декрета
о одвајању Цркве од државе.
Код обновљенаша је све климаво и несигурно, јер је све засновано на лажи и на свесној обмани. Већ су
се епископи Антонин и Васијан одвојили од њих и састављају нову скупину "препород Цркве". Али ни
с том скупином не можемо имати ничег заједничког. Ми не можемо и не смемо да верујемо оним
лицима која су била чланови "живе цркве" тј. погазила своју архијерејску и свештеничку заклетву,
показала се као кривоклетници и подлежу суду меродавног Сабора. Они ће се несумњиво и даље
цепати, као протестанти, и расуће се у ситне секте. Само је страшно то што људи пропадају за вечни
живот. По речима св. Јована Златоуста. нема већег греха од греха црквеног раздора. Тај грех се, по
његовим речима, не може спрати ни крвљу мучеништва.
Зато вас молим, пастири Христови, не пропуштајте да објављујете људима сву вољу Божију, пазите на
себе и на цело стадо у којем вас је Дух Свети поставио као чуваре пастве Цркве Господа и Бога коју је
Он стекао крвљу Својом. бдите, појачајте своје молитвене подвиге, држите се устава свете Цркве, не
уводите никакве новотарије у богослужбене чинове и својом чврстом и непоколебивом истрајношћу
за истину дајте добар пример својој деци у Господу, јер тешко нама ако због наше немарности или,
још горе, због наше саблазни погине нека душа хришћанска.
Молим и вас, верна децо свете наше Цркве. будите чврсти и непоколебиви у вери, не смућујте се
никаквим ветром учења, будите верна деца ваше Мајке Цркве која вас је одгајила, не идите за
расколницима и заједно се са својим пастирима молите Спаситељу нашему да не упаднемо у напаст,
да нас укрепи у правоверју и да нам да... да непоколебљиво бранимо истину.
Увек ћемо имати на уму речи ап. Павла: "Само живите достојно Еванђеља Христова, да вас када дођем
видим или ако вам не дођем да чујем за нас да стојите у једноме духу, једнодушно борећи се за веру
Еванђеља. И ни у чему да се не плашите од противника; то је њима знак погибељи, а вама спасења и
то од Бога. Јер је вама даровано од Христа не само да верујете у Њега, него и да страдате за Њега"
(Фил. 1:27-29).
Сматрао сам за своју дужност да вам кажем ово. браћо и оци, као упозорење против ове погибељне
појаве смутње и раздора да као што Еву превари змија лукавством својим, да се тако и мисли ваше не
одврате од простодушности (2 Кор. 11:3). Не будите више мала деца коју љуља и заноси сваки ветар учења,
добијања дозволе објављивања. Цензура ГПУ је одбила епископу да објави проглас:
"Због тога што проглас хушка један део свештенства и верника против другог - писао
је цензор - што је забрањено декретом о одвајању Цркве од државе, који даје право
сваком грађанину и удружењу да верује у шта хоће и да се моли коме и како хоће,
одбија се захтев за штампање овог прогласа, а епископ Петар се позива на
одговорност због непотчињавања совјетској власти због примене
предреволуционарног правописа у прогласу".
Оптужба због писања писма предреволуционарним правописом била je
недовољна и заменик шестог тајног одељења ГПУ Тучков, који је вршио надзор над
Црквом, захтевао је од тверског ГПУ да докаже да је епископ Петар ширио проглас.
ГПУ је почео да саслушава свештенике блиске архијереју. Првог су саслушали
старешину Владимирске цркве протојереја Василија Купријанова. Иследник је питао
какав је његов однос према совјетској власти.
- Покоравам се по хришћанској савести - одговорио је свештеник.
- Како гледате на обновљенашки покрет и НЦУ?
- НЦУ, као самозвану организацију, не признајем.
- Шта можете рећи о недозвољеном прогласу епископа Петра... и сматрате ли
га злочином, јер он представља хушкање како свештенства, тако и мирјана једних
против других?
- С моје стране, ту не налазим ничег преступног.
- Како се шири проглас међу свештенством?
- Не знам оне који су га ширили, а такође не знам да ли је био ширен.
Иследник је поново питао о обновљенашком НЦУ. Најзад је то досадило
свештенику и овај је написао: " Ако НЦУ представља управу државне Цркве, онда то
треба бити јавно саопштено и онда ће се сви они који се повинују совјетској власти
природно повиновати и НЦУ. А пошто се Црква сада по законима сматра одвојеном
од државе, за мене је НЦУ непозната организација; није познато по каквим законима
и правилима се она организовала; по црквеним канонима, будући да нема
упоришта у црквеној саборској власти, она је за мене неприродна и самовољна
организација, на штету правилним међусобним односима између совјетске власти и
Православне Цркве."
На саслушању је било довољно изнети и најмању симпатију према процесу
обнове и реформисања, а иследници су одмах питали:
- На који начин предлажете да се изведе покрет обнове?
обманом људском и лукавством ради довођења у заблуду (Еф. 4:14). Већ будите чврсти, непоколебљиви (1
Кор. 15:37). Бдите, стојте у вери, мушки се држите, снажите се (1 Кор. 16:13), чувајући јединство духа у
савезу мира, и Бог истине, мира и љубави биће с вама. Амин.
Божијом милошћу смирени Петар,
Епископ Старицки управитељ Тверске епархије,
Твер 6/19 септембар 1922. године
- Сазивањем сабора, а пре сазива овога ја НЦУ не признајем и сматрам је
самозваном - одговорио је свештеник Алексеј Бенемански који је позван на
саслушање у ГПУ поводом случаја епископа Петра.
Месни ГПУ се бојао да ухапси епископа и води његов случај у Тверу и 15.
новембра је саопштио Тучкову: "За епископа Петра је претходном истрагом
утврђено је да је ширио проглас који није дозволила цензура и ових дана биће
ухапшен с целом гомилом тихоноваца. Молимо вашу дозволу да вам одмах после
хапшења пошаљемо епископа Петра и његово друштво заједно с целим материјалом
да бисмо избегли побуну фанатика".
Истога дана тајно одељење ГПУ је одговорило да предлаже "слање епископа
Петра и других лица умешаних у случај" у Москву. 24. новембра 1922. године
епископ је ухапшен. Заједно с њим су ухапшени протојереји Василије Купријанов и
Алексеј Бенемански, благајник Новоторшког Борисо-Гљебскогманастира јеромонах
Венијамин Тројицки, епископов секретар Александар Преображенски и Алексеј
Соколов. Сутрадан су иследници саслушали епископа.
- Ваше гледиште и однос према совјетској власти?
- Као на радничко-сељачку власт коју ја у потпуности признајем и потчињавам
јој се.
- Ваша лична материјална помоћ гладнима?
- Био је један случај у Горњем Волочку, где је било много скупљених прилога у
корист гладних - пет милиона рубаља које су званично забележили скупљачи.
Касније се моја помоћ гладнима показала у скупљању прилога на богослужењима
приближно по милион рубаља сваки пут, а било је чак и таквих случајева да су ми се
непосредно у мом двору обраћали гладни за помоћ и добијали су је. Понекад у виду
одеће, хлеба или новца. Али главна моја заслуга није лична помоћ, већ позив
свештенству и мирјанима да помогну гладнима
- Којим средствима располажете?
- Средства добијам у виду новца које парохије издвајају за издржавање епархије
и он је износио током целе 22. године око 30 милиона рубаља, друго, помоћ
појединих верника (али не свештенства). Помоћ верника се састоји у томе што ми
дају хлеб, кромпир и друге намирнице.. Других извора немам. Све што имам у
двору, као што су, на пример: намештај, столови, теписи и остало припада
манастиру.
- Ваш однос према обновљенашком покрету свештенства и посебно, према
организацији Највише црквене управе?
- Покрет обнове сматрам неопходним у цркви, али у оквирима
неприкосновености догмата НЦУ сматрам канонски незаконитом и самозваном
установом до његовог признања од стране Помесног сабора Руске Цркве.
- Шта сте предузимали ради супротстављања делатности НЦУ и који је узрок
организовања Савета уз епископа?
- Одлукама НЦУ се нисам потчињавао, али нисам предузимао никакав отпор
његовој делатности. Савет уз епископа су изабрали свештенство и мирјани 17.
августа ове године на моју молбу, а због моје болести. Избор Савета није се догодио
на моју иницијативу, зато што нисам молио да ми се изабере Савет, већ само лица
која ће ми пружити помоћ. Поменути Савет се ниједном није састао, колико ми је
познато, услед тога што га органи власти нису регистровали.
- Узрок активне борбе, тј. речју и делом, против присталица НЦУ?
- Њихово јеретичко учење, тј. одрицање раја и пакла и томе слично; осим тога,
они су по мом мишљењу политички радници, што јасно произлази из низа чланака
и бележака како у часопису "Жива Црква", тако и у периодичној штампи.
- Ваше гледиште и однос према патријарху Тихону?
- Признајем га за поглавара Руске Цркве у црквеним пословима.
- Када сте сазнали за забрану вашег последњег прогласа од стране цензуре?
- 23-24. октобра.
- Ко је и где прекуцавао на машини с вашег концепта проглас, у којем броју
примерака и како су се они ширили?
- Неко од побожних људи је од мене узео да препише да би дао војном цензору
и да ми врати откуцано.
- Колико пута и где сте лично читали поменути проглас?
- Само једном у цркви св. Николе на војном вежбалишту.
- Код кога од чланова епископског Савета се сада чува епархијска преписка, као
и она писма која нису пронађена у ковертима приликом претреса?
- Епископског савета у епархији нема и зато сам сву преписку, рачунајући и
прогласе у ковертима који су пронађени приликом претреса, предао канцеларији с
резолуцијама.
- Какве сте податке и одакле добијали о резултатима ширења вашег прогласа?
- О томе уопште ништа не знам.
30. новембра ухапшеници су отпремљени у Москву и затворени у Бутирски
затвор. У децембру им је уручена оптужница због ширења прогласа епископа
Тверског Петра под насловом "Љубљеној у Господу верној деци Цркве Тверске",
усмереног "отворено против сваког обновљенашког покрета у цркви и као подршку
Тихоновој контрареволуционарној политици".
26. фебруара 1923. године комисија НКВД за административна прогонства
осудила је епископа Петра, свештенике Василија Купријанова и Алексеја
Бенеманског и мирјанина Александра Преображенског на прогонство у Туркестан на
две године, а мирјанина Алексеја Соколова на прогонство у Наримски крај такође на
две године.
После доношења пресуде све затворенике су преместили у Тагански затвор.
Средином марта током пете недеље Великог поста, на "помињању Марије
Египатске", епископ Петар је у великом робијашком транспорту упућен у Ташкент.
Пред полазак су му дозволили да се види с духовном децом. Епископ је због слабе
исхране добио авитаминозу, те му је цела глава била у завојима. Транспорт је
пратила појачана стража и све време док су ишли од Таганског затвора до Казанске
железничке станице, одакле је кретао воз, никоме од оних који су их пратили нису
дозволили да приђу осуђеницима.
У априлу је транспорт приспео у Ташкентски затвор. На Светли четвртак су сви
били позвани из затвора у командантуру ГПУ. Ту је осуђеницима саопштено ко
треба да иде даље. При томе су им узели писмену обавезу према којој су морали да
напусте Ташкент истога дана. У командантури је постало јасно да ће их на
прогонство послати у различита места. Епископу Петру је било одређено да иде у
Перовск, а протојереј Алексеј Бенемански је упућен у Самарканд. Али како било,
након петомесечног затвора, они су први пут изашли из затвора. Изашавши из
командантуре, прекрстили су се - Слава Богу за све! - и пошли да траже пријатеље.
Дуго би их они вероватно тражили да им Господ већ на самом почетку њиховог
трагања није послао у сусрет познату жену. Она их је довела до куће поред саборне
цркве, где им је била припремљена соба. У кући су их већ очекивали чланови
парохије саборне цркве и побожни парохијани. Поводом доласка прогнаника
припремљен је ручак, а парохијани су донели мноштво кулича4, чај, шећер, и свим
прогнаницима су поклонили по једну кошуљу од тканине из тог краја.
Толика љубав према исповедницима који су дошли била је толико очигледна и
толико велика, да је као никада раније било јасно да се с таквом несебичном љубављу
једни према другима могу односити само хришћани. Једни су остали с
придошлицама, други су, узевши њихове документе, кренули на станицу да купе
карте. Воз за Самарканд којим је требало да крене протојереј Алексеј Бенемански
полазио је у 11 часова увече. За воз којим је требало да путује владика није било
карата, те је овај морао да остане. У 7 часова увече почели су да се опраштају.
Епископ Петар је одржао беседу онима који су одлазили, а узвратну беседу је одржао
протојереј Алексеј. Епископ је заплакао, заплакали су и сви присутни. Растајали су се
на две године, и то под таквим околностима, када нико није могао тачно да предвиди
будућност. Узбуђење владике је било тако велико да је пожурио да оде у собу коју су
му припремили.
Прогнано свештенство Твера није успело одмах да успостави међусобну
преписку. Писма слана поштом су нестајала, а поуздани људи који би је преносили
нису се могли увек наћи. Понекад им је полазило за руком да се договоре с
машиновођом локомотиве који је доносио писма. Епископов келејник је тада
прилазио возу, машиновођа је отварао прозорче и бацао пакет писама на снег.
Келејник их је доносио епископу. Овај је одмах седао за мали сточић и почињао да
чита, а келејник је седао поред пећи. Епископ је читао и давао му писма, а овај их је
бацао у пећ. После тога епископ је писао одговоре. Тек након годину дана
свештеници су почели редовно да се дописују преко монахиње Олимпијаде
4 Васкршњи колач - прим. прев.

Пороховицке. У марту 1924. године епископ Петар је писао протојереју Алексеју
Бенеманском: "Журим да Вам саопштим велику радост, као и да поделим с Вама и
своју радост: поводом Лењинове смрти многима је објављена политичка амнестија,
између осталих и нама; амнестија скраћује рок издржавања казне за половину, а
пошто смо ми већ издржали половину казне, можемо ускоро да очекујемо повратак
кући..."
Догађаји из протекле године - обновљенашки раскол, хапшење патријарха
Тихона, покушај обновљенаша да освоје црквену власт наметали су једно исто
питање: како треба поступити, не жртвујући Христову истину и интересе Цркве и у
исто време избећи отворени сукоб с влашћу. Жеља да се избегне раскол водила је
политици компромиса, али то није умиривало савест, требало је пронаћи чврсту
канонску и правну основу. Време је наметало насушна питања црквено-канонског
карактера, а многи нису били спремни да на њих дају суштинске одговоре. У једном
свом писму епископ Петар је писао о. Алексеју Бенеманском: "У недељу на Литургији
одједном сам јасно схватио какво гледиште је требало да имам по питању помињања
свјатјејшег.5 Морао сам чврсто имати на уму да најсветији патријарх није имао права
да самовољно укине она канонска правила која су прихваћена и потврђена од стране
Цркве... Према томе, уколико би их он и укинуо, то би било незаконито, и они који
се с тим не слажу били би у праву..."
Године 1923. из затвора је ослобођен Свети патријарх Тихон. Он је предао
властима списак архијереја без којих није могао да управља Црквом. Међу њима је
био и епископ Петар. Крајем 1924. године владика је дошао у Москву, а 16. јула 1925.
године, већ после смрти патријарха Тихона, месточувар патријаршијског престола
Свети митрополит Петар га је послао у Вороњеж као помоћ митрополиту
Владимиру Шимковичу којем је тада било 84 године.
Епископ Петар је служио у огромном храму са пет олтара посвећеном Силаску
Светога Духа на Трновој пољани, али је чешће служио у Покровско-
Преображенском храму бившег Девичјег манастира у којем је и живео. За време
његових богослужења храм је увек био пун верника; било је тако тесно да човек није
увек могао подићи руку да се прекрсти. Епископ је са свима био срдачан, пажљив и
љубазан, све је волео, сви су му били рођени и бл иски, и народ га је такође убрзо
заволео.
Епископ је боравио у Вороњежу до јесени 1925. године када је био позван у
Москву код Тучкова. 23. новембра, опростивши се са вороњешком паством,
отпутовао је у Москву.
6. јануара 1926. године уочи Божића, умро је митрополит Вороњешки
Владимир. Покојниково тело су унели у цркву уз велики плач народа. На поменима
је било тако много људи, да су се свеће због загушљивог ваздуха гасиле. Вороњешка
5Има се у виду обавезност помињања на богослужењу имена патријарха Тихона, упркос томе што је
овај привремено предао црквену власт митрополиту Агатангелу.
паства је осетила да је осиротела. Многи су питали: када ће доћи владика Петар?
Вороњешка блажена, Теоктиста Михајловна, која је живела у то време у Девичјем
манастиру, говорила је: "О месојеђу ће доћи". Епископ Петар је дошао 10. јануара
заједно с митрополитом Курским и Обојанским Натанаилом Тројицким да служе
опело пок. митрополиту. Сахрана митрополита Владимира на којој се окупило
мноштво верника, прерасла је у народни сабор који је једнодушно желео да се
преосвећени Петар попне на Вороњешку катедру.
Да би унапред заштитили архипастира од могућих притисака совјетске власти,
њему су православни парохијани поставили услове неучествовање у политичким
скупинама које иступају против совјетске власти, и лојалност према овој. С своје
стране парохијани су давали своје јемство за политичку поузданост пастира.
Истовремено с тим они су се обавезивали да ће давати два делегата у случају да
архипастир буде позван у органе совјетске власти, да би били потпуно обавештени о
политичком раду свог архијереја. 12. јануара заступници православних парохија
Вороњешке епархије су упутили епископу Петру изјаву на коју је он дао свој одговор:
"Од свег срца захваљујем православним верницима Вороњешке епархије што су ми
указали велику част да ме позову на њихову славну архиепископску катедру, као и на
указаном ми поверењу. Видећи у овом једнодушном избору глас Божији, не усуђујем
се да одбијем и изражавам своју пуну сагласност на заузимање Вороњешке катедре;
што се тиче услова који су ми предложени, сматрам да потпуно одговарају мојим
убеђењима и мом стању духа, јер, с једне стране, чврсто верујем да се истинско
хришћанство садржи само у Светој Православној Цркви коју исповедамо, а нипошто
у некаквим религиозним организацијама које су се недавно појавиле и које су с
канонске тачке гледишта незаконите, а с друге, све време сам признавао и признајем
са свим трудбеницима совјетску власт против које нисам иступао и не иступам ни
речју, ни делом, те зато добровољно и радо прихватам дате услове и обећавам да ћу
их испуњавати непоколебиво, што потврђујем својим потписом".
После народног избора на Вороњешку катедру, епископ је отишао у Москву да
би добио потврду народног избора од највише архијерејске управе. Заменик
месточувара митрополит Сергије је признао овај избор и поставио је епископа
Петра на Вороњешку катедру с његовим уздизањем у чин архиепископа, рекавши
при томе да шаље у Вороњеж најбољег проповедника Московске патријаршије.
Верници који су дочекали архиепископа Петра на железничкој станици су
саопштили да га већ мноштво православних чека у Алексејевском манастиру и жели
да одслужи помен пок. митрополиту Владимиру.
У манастиру су владики поклонили иконе светих Митрофана и Тихона, и један
радник, парохијанин храма, одржао је поздравни говор, пожелевши архиепископу
Петру као Вороњешком архипастиру да га молитвама тих светитеља Господ сачува
на Вороњешкој катедри.
Стање цркве у Вороњежу је било такво да су у то време многе храмове заузели
обновљенаши којима је тада руководио лажни митрополит Тихон Попов. Иако је
био убеђени противник обновљенаштва, митрополит Владимир није могао да му
пружи значајнији отпор, јер је био стар и немоћан, те су верници Вороњежа својим
снагама покушавали да се боре против обновљенаша. У време доласка епископа
Петра у Вороњеж 1925. године, још за живота митрополита Владимира,
обновљенаши су покушавали да заузму Покровско-Преображенску цркву бившег
Девичјег манастира; верници су упутили у Москву председнику Президијума
Врховног Совјета Калињину председника црквеног савета Семјона Цикова с молбом
да власти учине крај безакоњу. Пред полазак на пут Семјон је дошао код епископа
Петра да узме благослов. Епископ Петар га је благословио и замолио га да оде у
Москву код месточувара митрополита Петра и подробно му исприча о црквеним
догађањима у Вороњежу и да узме од њега за вороњешког архипастира одежде.
Изасланик је све то обавио како ваља, што је изазвало незадовољство власти када су
за то сазнале.
Боравак архиепископа на Вороњешкој катедри, његово усрдно богослужење,
љубав према верницима - све је то разорно деловало на обновљенаше. Благодат
Божија је преко свог изабраника видљиво спаљивала лаж, лицемерје и подмуклост
обновљенашког покрета и обновљенаши су предузимали много напора да уклоне
архиепископа из Вороњежа, делујући преко световних власти.
С делом вороњешког свештенства архиепископ Петар није успоставио блиске
односе, пре свега због тога што су многи од њих били противници дуготрајног
богослужења; неки су, не чекајући крај свеноћног бденија, одлазили из цркве када су
служили са архиепископом. У Вороњежу је архиепископ био веома близак с
народом који се окупљао на службама у великом мноштву. С њим је архиепископ
проводио све своје време - и у цркви, и код куће; њему су непрекидно са својим
потребама долазили људи. И често се могло видети с каквим су снужденим лицима
улазили к њему посетиоци, а излазили су утешени и радосних лица.
Архиепископ је служио по атонском чину: канони, катизме, стихире - све се
читало и појало без журбе и скраћивања, те су зато службе трајале по неколико
часова, али народ није одлазио из храма пре завршетка богослужења.
Архиепископ Петар није волео партесно појање6 и увео је у храму појање народа
да би појала цела црква. Често би стојећи на катедри сам запевао "Хвалите име
Господње", а затим су сви певали у целини оба псалма атонским напевом. Средиште
народног појања у храму сачињавао је невелики хор који су у шали називали
"капелом"; њиме је управљао талентовани и неуморни хоровођа архимандрит
Игнатије Бирјуков. Певничком послушању он је дао много година живота,
скупљајући из многих места, а затим уводећи у црквену употребу древне напеве.
Након службе људи су прилазили архиепископу да узму благослов, а у то време цео
храм је појао стихире и тропаре. Због огромног броја народа на архиепископовим
6Партесно појање, од латинске речи партес - делови, деонице; вишегласно појање које се у Русији
развило у 17. веку под утицајем западноевропске црквене музике - прим. прев.
богослужењима, радници верници су преузели на себе дужност добровољних
редара.
Под високопреосвећеним Петром почело је враћање храмова из
обновљенаштва у православље. Чин примања у православље архиепископ је вршио
веома свечано. Владика је стајао на катедри, а свештеници покајници су са амвона
приносили архијереју и целом народу своје покајање. Затим се покајник клањао до
земље и појала се похвална песма св. Амвросија Миланског "Тебе Бога хвалимо".
Свештеници који су се покајали нису одмах пуштани да служе - њима је
архиепископ благословио да у прво време буду за певницом. Пре почетка
богослужења обновљенашки храмови су се поново освештавали. У свим црквама које
су се враћале у православље, архиепископа Петра су дочекивали с литијом и
барјацима уз огроман број народа. Све је то изазивало гнев обновљенаша којима је
преостајало све мање цркава. Рад архиепископа Петра у Вороњежу обновљенаши су
на свом епархијском скупу назвали "петрозверијадом".
Вечити сапутник и саслужитељ архиепископа Петра био је архимандрит
Инокентије Беда. Човек тих и кротак, он је био архијерејев најближи помоћник.
Њега је архиепископ послао у Саровски манастир по нотни акатист преподобном
Серафиму који се затим служио сваке среде.
Одмах по доласку у Вороњеж владика је дошао у административно одељење.
Објаснио је чиновницима да је постављен у Вороњежу као епархијски архијереј и
дошао је да преузме управу епархије. Затим је замолио да га административно
одељење региструје као епархијског архијереја Вороњешке епархије. Ту му је било
речено да га власти не познају, не признају, да с њим нису имале посла и да не желе
да имају посла. Као представници радничко-сељачке власти узимају у обзир само
вољу радника и представника верника.
После оваквог одговора власти радници верници су сами преузели бригу око
легализације епархијске управе под вођством архиепископа Петра. Неколико пута
су радници ишли председнику извршног комитета Шарову и упорно га молили да
региструје епархијску управу. Административно одељење је на крају крајева
дозволило општеградски сабор верника који је требало да саслуша декларацију
архиепископа и да изабере чланове епархијске управе. ОГПУ је захтевао од
архиепископа да утиче на раднике да ови не шаљу делегације и да не иду
председнику извршног комитета. Колико је то од њега зависило он је ту молбу
испунио. У замену за то ОГПУ је обећао да ће се по питању регистрације договорити
с властима.
Стање у граду је постајало све више усијано: неколико пута је архиепископ
добијао претећа писма, а било је случајева када су га са крова гађали камењем. На
крају крајева, радници су предложили да се оснује обезбеђење архијереја које би га
пратило на улици и остајало код њега у кући да преноћи у случају провокације.
Најчешће су у архиепископовој кући ноћивали Петар Атаманов, Семјон Циков,
Василије Сироштан и Иван Немахов. Архиепископ је мало веровао у ефикасност
обезбеђења, осим од ситних провокација, али није могао да одбије верницима право
да бране поглавара епархије. Бојећи се народа, власти су свакако могле да одложе
архиепископово хапшење, али се нису спремале да га потпуно повуку. Старац
Нектарије Оптински којем се архиепископ Петар обраћао за савет, поручио му је:
ако ствар буде и даље тако трајала, архиепископ неће избећи хапшење. Владика је
био захвалан људима због њихове бриге и увек је увече пре него што ће лећи да
спава силазио у предсобље да види да ли су они нахрањени и да их благослови пред
починак.
Признање архиепископа Петра за поглавара епархије које је сам народ
потврдио није владики олакшало служење на Вороњешкој катедри зато што су
власти признавале само обновљенашку цркву, а Православна Црква, иако је
постојала, била је готово нелегална. Овакво стање је отежавало архиепископов
обилазак сеоских парохија у епархији; ови обиласци су се сматрали за
контрареволуционарну делатност; за њих је сваки пут била потребна дозвола власти,
а оне је нису давале. С молбом властима да дозволе архиепископу обилазак епархије,
пошао је председник црквеног савета Семјон Циков, али без резултата. Представник
власти је на све молбе одговорио: "Што се ви, градски људи, бринете за село? Код вас
архиепископ служи у граду - и то је доста, а за село ви не брините". После оваквог
одговора, Семјон Циков је послао изасланике у сеоске парохије да кажу да они
пошаљу своје заступнике да би заједно издејствовали дозволу да архиепископ
обилази епархију. Сеоске парохије су сачиниле своје јемство за политичку
поузданост архијереја, али и ова настојања нису ни до чега довела. Што се више људи
заузимало за архиепископа Петра, то је већу мржњу изазивао код власти. Стање у
граду је у то време било такво да је архиепископ сматрао за неопходно да се обрати
посланицом вороњешкој пастви, истовремено пославши њен текст листу
"Вороњешка комуна" с молбом да је објави7, желећи да на тај начин ублажи напетост
у односима између Цркве и власти у Вороњежу.
7
Љубљеној у Господу деци Православне Вороњешке Цркве,
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Још за живота свога у Богу почивши високопреоспећени Владимир,митрополит Вороњешки,

притиснут годинама старац, слаб телом, али крепак духом, чврсти и непоколебиви стуб наше
православне вере, изразио је жељу да мене има за свог наследника на Вороњешкој архиепископској
катедри. И митрополитова жеља се испунила. Многобројни православни хришћани који су се
окупили на његовој сахрани, чак и из удаљених места, по древном су црквеном обичају, у храму,
једнодушно мене изабрали за епископа Вороњешког и Задонског. Али пошто су православни
хришћани, с једне стране, жалили и жале због тога што је током последњих година почело да се
појављује много нових верски.х скупина које не наилазе на симпатије међу верницима, а с друге,
болно су доживљавали и доживљавају као грађани то што између грађанске власти и православног
свештенства постоји некакав неспоразум који изазива неповерење власти према православном
свештенству, приликом избора мени су верници предложили услове које морам обавезно да
испуњавам: 1) да не ступам ни у постојеће, ни у поново настајуће верске групације које се одвајају од
истинског Православља које 19 векова исповеда Васељенска Црква н 2) да искрено признајем совјетску
Архиепископа Петра су почели да позивају на саслушања у ОГПУ. Он се
приликом тих посета држао мирно. Ушавши у иследников кабинет, освртао се као
да тражи икону, које, наравно, ту није било, крстио се према десном углу, поклонио
се до појаса, и тек онда почињао разговор са службеником. Прича се да су
службеници ОГПУ и нехотице, када би се он појавио, скидали капе са глава.
За време Успенског поста архиепископ је сваки дан служио акатист Успењу
Мајке Божије након којег је ишла литија око храма Алексејевског манастира.
У јесен 1926. године је требало да се под руководством Тучкова одржи конгрес
обновљенаша и у вези са тим ОГПУ је спроводио претресе код православних
архијереја. Вративши се једном из цркве, архиепископ је угледао код врата своје
куће милиционере који су ушли одмах иза њега и, показавши му налог, почели да
врше претрес. За време претреса, крај куће се окупила огромна гомила. После
претреса заменик начелника одељења милиције је предложио архијереју да пође с
њим ради саслушања. Показујући му гомилу која се окупила испред куће,
архиепископ га је упозорио на могуће непријатности. Заменик начелника је
власт, да будем у односу према њој потпуно лојалан и коректан, да не иступам против ње ни речју, ни
делом, да не учествујем ни у каквим контрареволуционарним организацијама и да будем апсолутно
аполитичан. Пошто су ови услови у потпуности одговарали и одговарају мојим уверењима и мом
духовном ставу, ја сам искрено, и то у писменом облику, преузео на себе обавезу да се чврсто и
непоколебиво придржавам услова које су ми понудили верници.
Сада, ступивши на управу многобројним православним парохијама готово целе Вороњешке епархије
као највиши духовни руководилац и чврсто се надајући с помоћу Премилосрдног и Свемогућег Бога,
молитвама епископа наших Митрофана и Тихона, да доведем у мир и добро уредим Вороњешку
епархију уз сложни и једнодушни заједнички рад са мном свештенства и мирјана, ја - ваш духовни
руководилац позивам све да свето н непоколебиво извршавају услове које су ми поставили верници и
које сам прихватио: 1) да се чврсто и непоколебљиво држе Православне вере која се непроменљиво
исповеда током 19 векова, памтећи да је "ова вера апостолска, ова вера отачка, ова је вера православна,
ова вера васељену утврди", и 2) дајући Божије Богу. да дају и кесарево кесару, тј. задржавајући своја
религиозна убеђења, у исто време да са свим трудбеницима признају совјетску власт, коју сам и ја
признавао и признајем, да буду према њој лојални, да извршавају њене законе п да нипошто не
мешају политику у верске послове.
Непоштовање ових услова од стране свештенства и мирјана прети светој Православној Цркви многим
несрећама. Али да не буде тога милошћу Божијом! Надам се да ће сваки верни православни
хришћанин, а пре свега пастир, ово схватити и уложити сав напор да разјасни оно неповерење власти
према нама које је до сада постојало. Позивајући све на непоколебиво извршавање понуђених ми
услова. упозорава.м да ће ако приметим да неки од свештенства крше те услове, и с моје стране бити
подвргнути новчаним казнама.
Молим Господа и Његову Пречисту Матер да нас све благослови миром и да нам помогне да радимо
за добро народа.
Благодат Господа нашег Исуса Христа са свима вама, браћо. Амин.
Смирени Петар, архиепископ Вороњешки и Задонски,

Вороњеж, 19. мај/1.јун 1926. године,
Редакцији "Вороњешке Комуне",
Архиепископ Петар
одговорио да како било, он има налог да достави архијереја у одељење милиције и
он ће тај налог извршити. А да не би било непријатности услед могућег сукоба
народа с милицијом, предложио је архиепископу да изађе извесно време након
одласка милиције. Тако је владика и учинио.
Када је архиепископ Петар изашао из куће, дочекала га је гомила од око 300
људи која је пошла за њим и зауставила се крај улаза у милицију. У саму зграду ушло
је неколико људи који су одлучно ушли у кабинет начелника одељења ОГПУ, где се
одржавало саслушање и захтевали одговор - из којег разлога је задржан
архиепископ. Такође су захтевали да се саслушање обави у њиховом присуству.
Начелник одељења је одговорио категоричким одбијањем и одлучно је захтевао да
одмах напусте просторије. Радници су изашли на улицу и, обративши се народу,
рекли да владику хоће да ухапсе, а милиција нема права да позива архиепископа на
саслушање, већ мора да га саслуша у његовој кући. Људи на улици су се
узнемирили. Милиционери који су изашли на улицу покушали су да силом
растерају гомилу, али без успеха. Са свих страна су се чули крици, јауци, плач, али
људи се нису разилазили. Видећи да ништа не помаже, начелник одељења је
запретио епископу да ће, ако се нереди не обуставе, позвати коњичку милицију и
растерати вернике.
Изиђите пред народ и реците му да ми се ништа неће десити и људи ће се
смирити и разићи - посаветовао га је архиепископ.
Не, идите ви сами и реците - одговори начелник. Архиепископ је изашао пред
народ и покушао да га умири, али људи су повикали да лично начелник изађе пред
њих и да им да реч да архиепископ неће бити ухапшен. Овај је изашао и то им
обећао, али људи се нису разилазили, захтевајући архијерејево ослобађање.
Начелник одељења милиције је издао наредбу да се ухапсе људи који су били
наЈближи архиепископу - сви они који су улазили код њега у кабинет. Милиционери
су се бацили у гомилу, али људи су пружали отпор, опкољавајући чврстим обручем
сваког од оних које су милиционери покушавали да ухапсе. Уз велике напоре им је
пошло за руком да ухапсе неколико људи, међу којима и Немахова, Огаркова и
Суховцева. Хапшење је оставило на људе мучан утисак и неки су почели да се
разилазе. На крају је био позван коњички одред милиције који је растерао преостале.
Када је након саслушања владика пошао кући, на улици га је очекивало свега
неколико људи.
29. октобра 1926. године архиепископ је позван у вороњешки ОГПУ. Пред
полазак из куће он је намерно и подробно све о том позиву испричао свом
келејнику. У ОГПУ су архиепископу показали телеграм у којем је стајало да се позива
у Москву Тучкову ради саветовања с митрополитима Сергијем Страгородским и
Агатангелом Преображенским. Када се архиепископ вратио оданде, испред куће и у
самом стану већ га је чекало мноштво људи. Од њему блиских људи били су ту
Циков, Атаманов, Половњиков, Москаљев, Горожанкин и неки други. Архиепископ
је изјавио да су му власти предложиле да оде у Москву. Неко од присутних је
посаветовао да пошаљу у Москву Тучкову делегате да га замоле да одложи
архиепископов позив, као и да сазна зашто га уопште позивају и у чему је ствар. А
дотле су одлучили да моле начелника и ОГПУ за одлагање пута, да би радници
могли за то време да узму одсуство ради путовања у Москву. Сутрадан су владику
поново позвали у ОГПУ и овога пута је рекао службеницима тајне полиције: "Ви
сами идете против народа, сами га изазивате и узрујавате; ја с вама, чекистима, више
нећу разговарати, разговарајте сами с народом и чупајте се како знате и умете".
Истога дана светитељу су дошли представници радника и саопштили му да
полазе у Москву ради преговора с Тучковом, а такође шаљу делегацију на
ванпартијску радничку конференцију која ће се одржати у Москви 27. новембра. Они
ће наћи председника вороњешког извршног савета Шарова и замолити га да са своје
стране разговара с Тучковом.
Владика је благословио њихов пут и саопштио им кућну адресу Тучкова. Истога
дана архиепископу су донели нацрт двају телеграма: један Тучкову, а други на име
Петнаесте свесавезне партијске конференције. Владика их је благословио да их
пошаљу, посаветовавши се пре тога са Димитријем Москаљевом који је некада био
правник.
Дошавши у Москву, Семјон Циков и Алексеј Горожанкин су дошли код Тучкова
кући да би се објаснили поводом позива Вороњешког архијереја у Москву.
Угледавши на прагу свог стана раднике који су дошли да се заузму за архијереја,
Тучков се разбеснео до крајњих граница и гневно им посаветовао да дођу код њега у
ОГПУ. Након посете ОГПУ могло је уследити хапшење, и радници су се уместо да
иду на Лубјанку упутили у Дом Совјета, где су тражили вороњешке делегате, а
посебно председника вороњешког извршног комитета Шарова, којег су молили да се
заузме за архиепископа Петра. Шаров их је ћутке саслушао, али је на једној од
следећих седница градске конференције радника иступио с нападима на
архиепископа. Том приликом је рекао: " Петар Зверев је духовно лице које под
заставом религије може водити и води раднике тамо куда не треба". Затим је
прочитао телеграме: "Москва. Президијум Петнаесте свесавезне конференције.
Преко Месног вороњешког ОГПУ Тучков захтева да у Москву дође једини од стране
народа изабрани православни архиепископ Петар Зверев. Православних је у
Вороњешкој губернији 99%, и то искључиво радника и сељака. Позив упућен
архиепископу узнемирава вернике раднике, нарочито услед гласина које шире
обновљенаши да ће наш архиепископ бити протеран. Да би престало узнемирење
верника радника и народа замолите Тучкова да се изјасни о узроцима позива
упућеног архиепископу. Склопивши уговор с архиепископом приликом његовог
избора и обавезавши се да ћемо помно пратити његов рад, сматрамо за потребно да
знамо разлог и сврху његовог позивања. Ради разјашњења питања о престанку
немира захтевајте да у Москву дође делегација верника радника на железници.
Одговорите. Вороњеж. Трнова црква - радницима" (даље следе потписи - И.Д.).
Након читања телеграма неки делегати су скочили са својих седишта и почели
да вичу: "Такве људе треба жигосати".
Истог дана је усвојена резолуција: "Конференција захтева брижљиво
испитивање делатности Петра Зверева, која разбија јединство радничке класе и
непријатељска је радничком покрету... Захтева да се он одмах изолује и удаљи из
Вороњешке губерније..." И затим:" Искључити девет људи који су потписали
телеграм из синдиката и удаљити их из производње. Размотрити питање њихове
делатности и извести их пред суд. Покренути процес који треба да служи као
пример! Извести на суд Петра Зверева! И најзад - одмах ухапсити архиепископа
Петра Зверева".
Саопштење о свему томе је одмах објављено у новинама "Вороњешка комуна".
То је био први дан Божићног поста и архиепископ Петар је служио Литургију.
Вероватно предосећајући да је хапшење близу, био је тужан. Исте ноћи код њега су
дошли сарадници ОГПУ да би извршили претрес и хапшење. Када су почели да
куцају на врата куће, владикин келејник, архимандрит Инокентије је чврсто затворио
врата и није их пуштао све док владика није спалио сва писма и документе који се
односе на друге људе, а којима су ти документи могли нашкодити. Након претреса
архиепископ Петар је одмах био пребачен у ОГПУ. Ујутру се вест о хапшењу
архијереја пронела градом и многи људи су пошли према згради затвора да би
сазнали за судбину свог архипастира. Видели су га тек увече, када је стража извела
архиепископа и сместила у аутомобил да га одвезе на железничку станицу. Верници
су појурили према станици, али су је сарадници ОГПУ опколили и нису никога
пуштали на перон све док није отишао воз са ухапшеним архиеппскопом. Након
доласка у Москву смештен је у унутрашњи затвор ОГПУ на Лубјанки.
Заједно с архиепископом Петром ухапшен је и архимандрит Инокентије и
други њему блиски људи, углавном радници: Василије Сироштан, Иван Немахов,
Семјон Циков, Петар Тимофејев, Димитрије Москаљев, Георгије Пушкин, Марија
Марченко, Агрипина Буданова. Сви су они затворени у Бутирски затвор. Истрагу је
водио заступник шестог одељења СО ОГПУ Казански. Он је питао архиепископа
Петра:
- Какве сте разговоре поводом положаја Цркве у држави водили понекад са
црквеним лицима која су долазила из епархије? Зашто сте истицали став о
неопходности мучеништва?
- Моје гледиште по овом питању јасно је барем из докумената и прогласа
декларативног карактера које сам поднео - одговорио је архиепископ. - Лично никада
у разговорима то питање нисам покретао, ма с ким разговарао, али ако би ме
питали, одговарао сам. Вероватно сам имао прилике да изнесем своје мишљење о
том питању поводом тога што у Православној Цркви постоји скупина која се
непомирљиво односи према држави и која је изабрала мучеништво, тј. како ја
схватам, ограничавање својих права итд., уместо регулисања односа. Можда сам,
упознајући се са оваквим гледиштем, понекад испуштао из вида да изјавим
слушаоцима да то гледиште није моје, јер, понављам, уопште не сматрам да је
мучеништво данас корисно за Цркву. У сваком случају, мислим да је моје гледиште
било слушаоцима познато, барем из прогласа које сам слао. Елемента
злонамерности у разговорима о мучеништву апсолутно није било.
Крајем марта истрага је била завршена. У оптужници иследник Казански је
писао:" Успон црквењачког активизма подударио се с доласком у град Вороњеж
Петра Зверева који је дошао у својству вође реакционарне цркве у губернији... Име
Зверева је постало симбол наступа вороњешких црностотинаша. Они су захтевали за
њега свакојаке гаранције и искључиви правни положај, користећи приликом својих
наступа те захтеве као пароле. Наступи који су почели обиласцима разних установа
и представника власти од стране појединих заступника, ускоро су били замењени
многобројним депутацијама председнику извршног комитета и другима; те
депутације се нису задовољавале да иду по установама, већ су често долазиле и у
станове одговорних радника и у повишеном тону истицале одређене захтеве. Након
извесног времена обиласци тих депутација су почели да попримају карактер
својеврсних демонстрација, при чему су у овоме учествовала не само црквена лица,
већ и други грађани Вороњежа..."
26. марта 1927. године Посебно веће при Колегијуму ОГПУ је осудило
архимандрита Инокентија, Ивана Немахова, Семјона Цикова на три године затвора у
концентрационом логору; Марију Марченко, Агрипину Буданову на три године
прогонства у Средњу Азију; Георгија Пушкина на три године прогонства. Осталима
су хтели да дају веће рокове издржавања казне, али не желећи да ствар дође на суд,
добили су од Президијума ЦИК дозволу да сами донесу пресуду; 4. априла
Колегијум ОГПУ је осудио архиепископа Петра и Димитрија Москаљева на 10
година затвора у концентрационом логору, а Василнја Сироштана на 5 година
затвора.
Својевремено је бл. Паша Саровска говорила владики да ће три пута бити у
затвору. Три затвора су већ била иза њега и он је почео да мисли - четвртог више
неће бити. Недуго пре хапшења дивјејевска бл. Марија Ивановна му је поручила да
му кажу: "Нека владика седи спокојно..."
Робијашки транспорт је кретао у концентрациони логор са Јарославске
железничке станице. Власти су дозволиле духовној деци да испрате архиепископа.
Угледавши их, владика повика.
- Има ли ту из Дивјејева?
Међу људима који су га испраћали биле су две дивјејевске сестре. Он им рече:
- Пренесите мој поздрав бл. Марији Ивановној.
У пролеће 1927. године архиепископ је дошао у Соловецки конц-логор. Био је
додељен 6. радној чети 4. одељења која се налазила у оквиру Соловецког кремља, а
затим је премештен у 4. чету 1. одељења која се налазила на истом месту. Ту је радио
као чувар заједно с архиепископом Курским Назаријем Кириловом. После
ослобођења архиепископа Прокопија Титова који је радио као рачуновођа на
складишту намирница, где је радило само свештенство, на његово место је постављен
архиепископ Петар. Живео је на истом месту, у просторији поред складишта, у малој
соби, заједно с епископом Печерским Григоријем Козловом. У то време у Соловцима
је још деловала црква преп. Онуфрија Великог, која је била остављена соловецким
монасима који су радили као најамни радници, тако да је молитва за време служби у
храму била за њега огромна утеха.
Из Соловака се владика трудио да пише што је могуће чешће, колико су то
дозвољавали затворски услови, готово у сваком писму помињући вороњешку бл.
Теоктисту Михајловну коју је он веома поштовао, просећи њене свете молитве.
Својој вороњешкој пастви из Соловецког логора архиепископ је писао:
"7. августа 1927. године. Да вас сачува Господ све у миру, здрављу и срећи. Свих
се с љубављу сећам, за све се молим. Свима се клањам и све благосиљам. За сада смо
по милости Божијој живи, здрави и срећни. Вршим дужност стражара заједно с
Курским архиепископом. Слава, слава Богу! За све благодарим Господу! Мени може
да пише ко и колико хоће на град 'Соловци'. Не заборави да се молиш за грешног
архиепископа Петра.
24. августа 1927. године. Често ти пишем, вољено у Господу чедо моје, надам се
да ће некако ово писмо доћи до тебе. Ни од тебе, ни од других још увек нисам добио
писма, зато не знам како живите и спасавате се. Писао сам некима за празнике
писма, али не знам да ли су их добили. За сада сам милошћу Божијом жив и здрав,
духом сам увек са свима вама и молим се за вас непрестано. Хоћу да мислим да ме
нисте заборавили и да се за мене молите, барем у тајности помињући моју
маленкост. Знам да је код вас био и служио преосвећени Алексије и да вам је сада
привремено постављен митрополит Натанаил. Да ли је дошао, како су га дочекали,
какав је однос према њему? Дај му Боже да правилно управља речју истине
Христове... Господ да благослови тебе и све. Поздрав свима...
19. септембар 1927. године... Живим од успомена и чувам у свом срцу Богом
дату ми паству, за коју се молим и коју благосиљам. Слава Господу за све што ми је
послао! Вашим молитвама ми смо здрави и бодри духом. Господ да вас благослови и
да вам да добра у свему. Ваш молитвеник и доброжелатељ, грешни архиепископ
Петар.
6. октобар 1927. године. Љубљено у Господу чедо моје, оче Митрофане!

Честитам празник Покрова Пресвете Богородице теби и свима онима који ме се
сећају. Свих се непрестано сећам и молим се за све својим слабим и грешним
молитвама. Нека вам Сама Владичица по Својој милости узврати за сва добра која
пружате мени недостојном. Не шаљи ми иконе и књиге уколико их ја не затражим,
јер се могу изгубити, а и приликом селидби ми представљају само оптерећење.
Последњу пошиљку сам добио јуче; овога пута је стигла оштећена, зато што се тегла
с медом пробушила и мед је исцурео, засладивши све остале предмете. Да те спасе
Господ за усрдност, бригу и пажњу.
... Честитам вам, вољена у Господу А.Л., предстојеће празнике Христовог
Рођења, Обрезања и Крштења Господњег. Молитвено вам желим од Господа сваку
милост и спасење душевно - а последње је најважније: ако буде Њега, биће и све
остало, само се потрудите да заволите Христа, потрудите се да само Њиме дишете и
живите, само о Њему да мислите, Њему да тежите, о Њему да говорите, Његове
речи у Еванђељу да читате, да их учите и примењујете у животу. Потрудите се да
заволите Христа и свима око вас биће топло, спокојно и лако. Помолите се да и мене
Господ научи тој јединој потребној науци. Захваљујем вама и свима, нарочито онима
који су се помолили и мало туговали због мене поводом годишњице мог растанка с
вама. Та година и удаљеност која нас раздваја не само што нису охладили моје срце,
него вас све још више волим у Господу и свима добра желим. Будите здрави,
спокојни и срећни, и нека вас све чува Мајка Божија и наши светитељи. Мир свима и
Божији благослов. Грешни архиепископ Петар.
Оцу Инокентију је лоше, ако умре, послаћу телеграм, и сви се тада помолите за
упокојење његове душе, сви читајте за њега Псалтир и барем по једну катизму током
шест недеља, а усрдни и до годину дана.
27. децембар 1927. године. Пишем вам, најмилија В.А., не само по својој жељи,
него и на молбу умирућег о. Инокентија којег сам управо сада посетио. Он је смршао
до непрепознатљивости и једва говори; његово стање је безнадежно... Духом је бодар,
са свима је помирен, предао се вољи Божијој, као хришћанин очекује смрт; а када
сам одлазио, не будући у стању да се поклони, он је направио рукама покрет,
говорећи 'Молим вас да пренесете мој поздрав свима' - што и журим да испуним.
Нека га укрепи Господ! Нешто сам се и ја разболео од прехладе. Заболело ме је грло,
сада ми је боље. Нека се нико не љути због тога што ретко добија од нас писма - сада
ће пошта ићи ређе и нама и вама: више од месец дана не примамо писма. Срце ме
боли за све вас. Целој вашој породици... свим вернима Божији благослов и поклон.
Архиепископ Петар.
13. јануар 1928. године. Улазећи у нову годину, поздрављам вас и све, шаљем
вам благослов и искрено вам желим све најбоље у овом земаљском животу пуном
невоља. Захваљујем вам на бригама у уверењу да ће вам Господ узвратити Својим
богатим милостима. Камилавке сам на време добио. Захваљујем онима који су их
направили тако добро, и захвалност сам одмах послао са извештајем. За сада смо
живи и здрави, али вести немамо никаквих већ два месеца, јер поштански саобраћај
још увек није успостављен, а, очигледно, још увек немају намеру да пошту шаљу
авионом. О. Инокентија смо сахранили, горко оплакавши његов губитак. Али у свему
је воља Божија. Он је умро помирен са свиме и са свима, не изговарајући ниједну реч
роптања или непријатељства. Мир и благослов вам...
20. јануар 1928. године. Тек сада имам могућност да вам пошаљем разгледницу
с параклисом Св. Варваре, коју сте ми тражили. Речима не могу да изразим своју
најдубљу захвалност на свему и могу само да се молим за вас све док ми Господ да
живота. Нека вас сачува Бог од свих замки ђаволских због ваше чисте и несебичне
усрдности! Молитвама многих ја сам још увек жив и здрав. Нарочито ме је дирнула
ваша жеља да на празник не осећам јаки бол и тугу. Нека вас спасе Господ... Ја сам
крвно повезан са својом паством и не могу да се не молим за њу и да се не бринем за
њен живот, мир, здравље и спасење. Вама, вашим укућанима и свима мир и Божији
благослов. Захвалност. На адресама не пишите чин...
13. фебруар 1928. године. Жао ми је што нико од вас не добија од мене писма,
али то се дешава само зато што је сада зима и пошта нередовно иде. Али ме чуди
што све до сада још увек не знате за смрт о. Инокентија који се упокојио на сам
Бадњи дан, 24. децембра у 3 часа ујутро, и ја сам обавестио његову родбину
телеграмом. Сутра му већ молитвено служимо 40дневни помен. Вашим молитвама
сам милошћу Божијом жив и здрав, као и остали, свима пишем кад год имам
могућности. Срдачно вам захваљујем за послатих 20 рубаља од 1/14. јануара. А мој
световни имендан ће бити 28. фебруара, а рођендан 18. фебруара. Од вас такође
мало долази вести, иако знам да ви сви пишете, и сећате се и молите се. Ако не
примате писма од мене, нека нико не мисли како сам тобоже некога избацио из свог
срца или сећања: све у Господу волим, сећам се и захваљујем и благосиљам. Нека Бог
свима вама да свако добро. Вечити ваш молитвеник...
2. март 1928. године. Ево и прва недеља Великог поста ближи се крају и сада
већ треба честитати празник Благовести и ја честитам теби и свима и молитвено
желим свима да се прожму небеском радошћу и још већом љубављу према
Узрочници нашег спасења, нашој Заступници и Покровитељки. Милошћу Божијом
сам жив и здрав и бодар духом и све своје надање полажем у Господа. Како вас
Господ милује? Да ли сте здрави? Јесте ли сви добро? Давно сам од вас добио још
децембарска писма, а за то време нема ништа. Изгледа да још увек нисте добили
телеграфско обавештење о смрти 24. децембра о. Инокентија којем смо већ служили
и 40дневни помен 1. фебруара. Сада ћу писати само једном недељно, зато и не
очекујте да вам чешће пишем и не мислите да не пишем, ако не будете примали
писма. Свима захваљујем на сећању, молитвама и подршци. Све то охрабрује и
теши када је човек толико одвојен од својих најмилијих. Али љубав се не може везати
- она делује на растојању и молитвено спаја људе у једно и пред Богом смо увек
заједно. Када опет отпочне пловидба, сваке недеље шаљите по пет дикирија и
трикирија свећа: стеарин нам не треба, такође нам не треба сапун, али у првој
следећој пошиљци пошаљи камилавку, само је сложи боље, да се не изгужва.
Молим ваше молитве. Тебе и све благосиљам. Господ да вас све чува у здрављу и
добру. С љубављу, архиепископ Петар.
4. март 1928. године. Сигурно се чудите, добивши ову дописницу - прву од мене
у низу других вама и другима. Али не чудите се, већ то схватите само као нужност. И
вашу дописницу и писмо сам добио. На свему вам дубоко захваљујем. Не могу
речима да изразим колико ценим ваше бриге и колико сам вам дубоко захвалан.
Ваше саосећање и ваша брига ублажава наш живот и храбри наше душе. Ако сам
вам постао драг и близак због тога што сте много пропатили због мене, како да вам
кажем колико сте ми сви драги и блиски, када сам и ја трпео и трпим за све вас да ви
будете спасени, али ја не очајавам и на свему Богу захваљујем, иако не знам да ли ћу
вас више видети и да ли ћу морати да оставим своје кости поред нашег покојника8.
Да буде воља Господња! Веома ме теши вест како се молите за покојника, да дајете
милостињу и читате Псалтир. Све је то оно најнеопходније за покојнике, све је то
насушна исхрана њихових душа. За све ће вам узвратити Господ. Хвала Богу, жив сам
и здрав. На сву срећу, зима је код нас блага, нема великих хладноћа због близине
мора. Код вас је хладније. Али се овде велика влажност ваздуха неповољно одражава
на организам - боле ме кости, често се прехладим, мало ми отичу ноге због слабог
рада срца. Колико је могуће лечим се и, наравно, чувам се... Сада су разгледнице
укинуте и могу да вам пишем само једном недељно. Молим вас да свима пренесете
мој поздрав, поклон и остало. За све се молим непрестано, све искрено желим да
видим. Не клонимо духом у невољама, живимо надом у милосрђе Божије. Замолите
молитве од Теоктисте Михајловне...
9. март 1928. године. Срдачно захваљујем свима вама због сећања на моју
хиротонију и рођендан, а што је најглавније, на вашим молитвама и на томе што се
срцем не одвајате од мене. Али нисам могао да испуним вашу молбу и пренесем о.
Инокентију ваш поздрав, јер мој незаборавни о. Инокентије већ сада стоји пред
Престолом Божијим и, ослободивши се сваке болести, туге и уздисања, моли се за
све оне који га помињу и воле. Пре мог доласка овамо нисам претпостављао да ће се
његова болест тако брзо развијати, али овде ми је постало јасно од чега болује и да су
му дани избројани. Од тог тренутка сам почео да се припремам за његов одлазак, не
скривајући то од њега. Најпре му је била тешка помисао на смрт, али се он затим
потпуно помирио с њом и покорио се вољи Божијој... Милошћу Божијом ја сам за
сада жив и здрав. Радим као рачуновођа на складишту намирница, у којем раде само
свештеници. Ту такође и живим, у малој собици заједно с преосвећеним Григоријем,
епископом Печерским из Нижњег. Али овде боравим само телом, док сам духом
увек с вама и међу вама, увек вас благосиљам и добра вам желим. Свих се, наравно,
8 Архимандрит Инокентије.
сећам и молим да свима пренесете мој поклон и добре жеље. Господ да вам помогне
у свему... Надам се да ћете ми и убудуће писати о себи и о својима...
24. март 1928. године. Многопоштована и предобра наша старатељко и

добротворко. Ако сам се од младости навикао да се с љубављу односим чак и према
онима који су гајили према мени непријатељска и злобна осећања, одатле можете да
закључите каквом је захвалношћу и благонаклоношћу испуњено моје срце према
онима који ме и воле и чине ми добро, премда то није заслужено с моје стране. Алн
чак и када тога не би било, ипак би моје срце било пуно љубави, као што и јесте, јер
духовна веза је јача од свих других веза, и зато што су моја осећања диктирана мојом
дужношћу и мојим обавезама. Како и ви, тако ни ја не треба да доказујем своја
осећања, јер сви ви добро знате шта сам подносио и шта подносим ради вашег
истинског и вечног добра. Из љубави према вама сам и ишао код вас, знајући тачно
шта ми предстоји, а љубав према свима вама нас је и раздвојила, давши вам
могућност да својим бригама и старањима саучествујете у овом мом стању у коме се
налазим. Али знајући благонаклоност према ме ни и љубав многих, нисам себе
заваравао мишљу о љубави већине. Али ја све волим и о свима се бринем, и свима
желим потпуну срећу и духовну и душевну и просто телесну. Иако се занимам за
ваш живот, ништа не знам о њему и о многим стварима се бринем, иако сада ни за
шта нисам одговоран. А ви сте неискусни, и много тога вам није познато, услед чега
и ваше грешке не могу бити толико тешке. Они пак који би били дужни да вам
покажу правилан пут, понешто прећуткују из личних разлога. Вас и све поздрављам
васкршњим поздравом, чувајући све вас у свом искрено љубећем срцу".
Архиепископ Петар је у својој собици примао све оне који су хтели да га виде и
с њим разговарају. постио их је чајем и хранио. Помишљао је на то да организује
помоћ затвореном свештенству. Ускоро је логорској администрацији било дојављено
да се у соби архиепископа Петра окупља свештенство, те иако су разговори вођени
искључиво на религиозне теме, логорска управа је одлучила да казни архиепископа -
он је био послат у Тројицки казнени одред 6. одељења, који се налазио на острву
Анзер. Почетком октобра 1928. године два свештеника су пратила
високопреосвећеног Петра од Соловецког кремља до Филимонова, где се у то време
налазио архиепископ Иларион Тројицки.
25. децембра 1928. године архиепископ је писао: "Од свег срца вас поздрављам,
најпреподобнија, а преко вас без изузетка свој мојој деци духовној честитам празнике
Рођења Христовог и Крштења. Непрестано молим Господа нашега да чува све вас у
правој вери, у миру, здрављу и срећи и да благослови Својим небеским благословом.
Искрено захваљујем свима вама на молитвама, сећању и подршци. У мислима сам
увек с вама и међу вама, нарочито у дане наших празника када се окупљате у храму,
где сам некада и ја био с вама и радовао се у узајамном општењу у Богу. Без обзира
на то што сам одавно отишао од вас, ваш живот и ваша интересовања су ми и даље
драга срцу, као и сопствена, ако не и више, јер се због мог служења вашем спасењу и
налазим у садашњем положају и месту. Увек хоћу да пишем свакоме од вас, али могу
да пишем само два писма недељно, те зато морам и у томе да се уздржавам, молећи
вас да се не љутите на мене због неписања, иако све вас имам у мом молитвеном
сећању и срцу... Вашим светим молитвама сам још увек жив и здрав на свом новом,
усамљеном и пустом боравишту. Бодар сам духом, покоравам се вољи Господњој,
која ме не оставља невољама и искушењима. Сада је пловидба обустављена и пошта
ће ређе стизати. Ако будете писали, шаљите дописнице са одговором, јер је нама
тешко да набавимо дописнице... Све што сте ми послали добио сам са захвалношћу.
Не попуштајте у молитвама и доброчинствима, да се сви удостојимо у своје време
милости Господње. Поздрав и молбе за молитве Теоктисте Михајловне. Предајем све
вас Господу и његовој Пречистој Мајци. С љубављу у Господу грешни архиепископ
Петар.
15. јануар 1929. године. Слава Богу за све што сам за ово време морао да
доживим и доживљавам. Овога пута сам некако посебно тужно и жалосно дочекао и
проводим празнике, као никада раније јер ево већ шести пут како те празнике
проводим ван куће, без оних са којима бих желео да их славим. Али све то треба
трпети. Но, шта да се ради. Не могу да живим како ја хоћу, већ како Бог заповеда.
Писма ни од кога одавно не добијам, вероватно због обустављања пловидбе и
саобраћаја чамцима који ретко иду. Вероватно су и од мене почела писма ређе да
стижу, иако може бити и других околности које од нас не зависе. До сада сам вашим
молитвама жив и здрав... Код нас је заиста права зима, с ветровима и мећавама, тако
да нас ветар малтене обара с ногу... Живим у усамљеном и пустом месту на обали
дубоког морског залива, никога не виђам осим оних који живе са мном и зато могу
да се осећам као пустиножитељ..."
У свом последњем писму уочи смрти архиепископ Петар је писао: "Честитам

теби, оче Митрофане, и свима вама празник Сретења Господњег, и молитвено
желим свима вама здравље, весеље и све милости Божије. Тога дана ће се напунити
већ десет година од дана моје хиротоније, те зато тога дана молим да се посебно
помолите за мене, да ми учини Господ Своју милост, да ми још дарује да послужим
светој Цркви трпљењем, подношењем без роптања свих невоља и напасти,
покорношћу вољи Божијој, смирењем, љубављу према ближњима, а највише према
мојој пастви, и молитвама за њу. А ако Бог пошаље по моју душу, и у смрти нећу
бити далеко од оних који су ми блиски срцу. Много се мисли роји у мојој души, али
за њих је тесна и мала дописница, те их зато не делим с вама, иако бих то желео.
Милошћу Божијом и молитвама многих за сада сам жив и релативно здрав, ако се
не рачунају реуматични болови у костима. А тешко ми је и тужно што сам далеко од
гроба оца Инокентија. Молитвено га помињем, захваљујући Господу за то што га је
избавио од овог живота и населио тамо где нема туге, жалости и уздисања... Због
зиме пошта одавно не стиже и одавно ни од кога не примам писма. Вероватно и ви
такође, иако сваке недеље некоме пишем по једно писмо. Код нас су почели
поприлични мразеви, и зима је у пуном јеку. Како сте? Свима без изузетка вернима
Господу молим да пренесете мир, благослов и поздрав. Све вас да чувају молитве
Мајке Божије и светих Митрофана, Тихона и Антонија, великих светитеља
Вороњешких. Као и пре живим у усамљеном и пустом месту, за све благодарећи
Господу и у свему смирено се покоравајући Његовој вољи. Молим те да будеш
смирен, да не мислиш о себи високо, да се молиш Господу и да не упадаш у саблазан
и преласт лукавога који се труди да преласти, ако је могуће, и изабране, по речи
Господњој. Мир теби и свима".
У јесен 1928. године на Анзеру је почела епидемија тифуса; од 1000 затвореника

који су се у то време налазили на острву, током зиме 1928-1929. године умрло је 500
људи. Ископане су велике заједничке гробнице близу храма Васкрсења Господњег
одмах иза манастирског гробља; тамо су целе зиме слагали умрле, а одозго су јаме
покривали јеловим гранама. Када је почела епидемија, у Голготском скиту је
смештена болница. Много година пре тога, 18. јуна 1712. године,Мајка Божија је,
јавивши се монаху Исусу, рекла: "На овом месту нека буде саграђен скит у име
страдања Мога Сина. Нека живе дванаест монаха и нека све време посте, осим суботе
и недеље. Доћи ће време те ће верници на овом брду у страдању гинути као муве".
Касније су на том месту подигнута два храма: камени у част Распећа Господњег с
параклисом у част Успења Пресвете Богородице, где је за време епидемије тифуса и
у време гоњења Цркве, када је манастир био претворен у концентрациони логор,
била смештена болница - и дрвени храм Васкрсења Господњег, испод брда где је
неко време била смештена мртвачница.
У јануару 1929. године архиепископ Петар је оболео од тифуса и одвезен у
болницу, у бивши Голготски скит.
У истој соби с архиепископом лежао је ветеринар, његов духовни син. На дан
смрти архиепископа Петра, 7. фебруара, у 4 часа ујутру, он је зачуо шум као од јата
птица које је долетело. Он отвори очи и угледа свету великомученицу Варвару са
многим светим девојкама међу којима је препознао свете мученице Анисију и
Ирину. Великомученица Варвара је пришла владикиној постељи и причестила га
Светим Христовим Тајнама.
Монахиња Арсенија која се у то време налазила у затвору на Анзеру чувала је
ствари високопреосвећеног Петра. Она је више пута слала владики одежду у којој је
био пострижен, али сваки пут јој је враћао натраг. 7. фебруара су јој јавили да је
криза прошла и да је у болести наступио преокрет.
Монахиња Арсенија упита:
- А у чему лежи?
- У затворској краткој кошуљи - одговорише јој.
Тада она посла владики одежду коју је чувао за смрт. Када су му је дали, он рече:
- У прави час ју је послала. Сада ме обришите сунђером.
Истога дана у 7 часова увече владика је умро. Пред смрт је неколико пута
написао оловком на зиду:" Више нећу да живим, Господ ме зове к Себи".
Сахрана је била заказана за недељу 10. фебруара. Један свештеник је пошао
начелнику 6. одељења да моли дозволу да се уприличи сахрана покојнику и да се на
гробу стави крст. Још кад је владика боловао из тврђаве су му послали мантију и
мали омофор. У столарској радионици су наручили сандук и крст. Дозволу да
учествују у сахрани добила су три свештеника и двојица мирјана. Али није било
дозвољено свечано опело и погреб у одеждама. Након извесног времена је постало
јасно да је начелник одељења одлучио да баци владикино тело у заједничку гробницу
која је у то време већ била до врха пуна умрлих. Увече су се свештеници упутили
начелнику и захтевали да испуни дато обећање. Овај је одговорио да је заједничка
гробница по његовој наредби већ затрпана земљом и снегом и да неће дозволити да
се из заједничке гробнице вади тело архиепископа Петра. Ноћу су сазнали да ово
наређење логорске управе није било извршено и да гробница није била покривена.
Опело владики било је извршено у канцеларији радионица, а затим су сандук и крст
одвезли на Голготу. Четири човека су у то време копала посебан гроб наспрам
олтара Васкрсенског храма. Са заједничке гробнице су скинули јелове гране. Владика
је лежао у дугачкој кошуљи с рукама прекрштеним на грудима, а лице му је било
засуто јеловим иглицама. Три свештеника су га на чаршаву подигла из гробнице,
очешљала косу, обрисала лице, и почела на снегу да га облаче. Сав је био бео и мек,
као да је тек јуче умро. Обукли су владику у нову љубичасту мантију, камилавку,
омофор, у руке су му ставили крст, бројанице, и Еванђеље н извршили опело. Пре
него што ће ставити у владикину руку разрешну молитву, сва три свештеника су се
потписала на њој.
Монахиња Арсенија упита:
- Зашто се потписујете? Па на молитви се не потписује? Они одговорише:
- Ако се времена промене, биће пронађене владичине мошти и сазнаће се ко га
је сахранио.
На опелу се окупило двадесетак људи. Након опела ко је хтео одржао је говор, а
затим су спустили остатке свештеномученика у гроб, ставили на њему крст и натпис.
Један од свештеника који су сахрањивали архиепископа причао је касније да су, када
су закопали гроб, угледали како из њега излази стуб светлости и у њему се јавио
владика и благословио их.
У пролеће 1929. године по одлуци логорске управе сви крстови на Соловецким
гробљима су скинути и претворени у дрва.
9. јуна 1999. године Његова Светост патријарх Московски и целе Русије Алексеј
Други благословио је извођење радова на утврђивању места сахране и проналажењу
моштију свештеномученика Петра. После радова који су трајали три дана, 17. јуна
1999. године мошти свештеномученика Петра су биле пронађене.
20 јул (2.август)
ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИЦИ ЈОВАН СТЕБЉИН-КАМЕНСКИ, ТИХОН
КРЕЧКОВ, ГЕОРГИЈЕ ПОЖАРОВ И КОЗМА ВЈАЗЊИКОВ,
СВЕШТЕНОМУЧЕНИЦИ ГЕОРГИЈЕ НИКИТИН, АЛЕКСАНДАР
АРХАНГЕЉСКИ, СЕРГИЈЕ ГОРТИНСКИ И ТЕОДОР ЈАКОВЉЕВ, МУЧЕНИЦИ
ЈЕФИМИЈЕ ГРЕБЕНШЧИКОВ И ПЕТАР ВЈАЗЊИКОВ
Свештеномученик Јован се родио 26. октобра 1887. године у Петрограду. Његов

отац, Георгије Георгијевич Стебљин-Каменски, је био директор канцеларије
министарства поморства, а последњих година пред револуцију сенатор у одељењу
херолдије1 и судства Владајућег Сената. Осим тога он је био председник Руског
друштва поморског права. Иванов дед Георгије Павлович СтебљинКаменски је у
последњим годинама свог живота био Вилански губернатор у чину тајног саветника.
У то време он је стекао имање Бијуцишки у Виланском срезу, где је протекло
Иваново детињство. Ту је на имању била сахрањена и његова мајка, Олга
Александровна, кћи вицеадмирала Александра Павловича Жандра, која је умрла 17.
августа 1902. године.
Основно образовање Иван је стекао код куће. Олга Александровна је извршила
огроман утицај на њега и његове две сестре, Олгу и Јелисавету биле су то
благочастиве девојке строгог и праведног живота. Од детињства је дечак осећао
топлину материнске љубави и снагу њеног благослова. "Ти си мој" - говорила је мама
и то је била за њега највећа нежност. Али она је умрла рано, када је Иван напунио 14
година. Гледајући мајку и дубоко патећи због губитка на дан њене смрти, он је
осетио како га два доживљаја онога што се збива обухватају у целини: први је био
оштар бол због неповратног губитка онога што је било најјаче и најтоплије у златним
данима детињства, и други што he његов даљи живот без мајке показивати какав је
душевни развој она у њему подстакла. Њему се тада чинило да ће сваки рђав
поступак његовог каснијег живота бити увреда њене светле успомене и нарушавање
дужности према њој.
После мајчине смрти Иван је завршио четири разреда гимназије и, у складу с
породичном традицијом, изабрао службу у морнарици, ступивши у Поморски
кадетски корпус који је завршио 1908. године у звању поморског кадета. По
завршетку Поморског кадетског корпуса Иван Георгијевич је био награђен наградом
"Адмирал Нахимов". Године 1908. добио је место на крстарици "Богатир" и 19081909.
године био на пловидби у иностранству. Године 1909. је произведен у морнаричког
заставника, премештен у Прву Балтичку поморску посаду и постављену дивизију
1
Херолдија - у царској Русији орган Сената који се бавио пописом племића који су
радили у државној служби, заштитом њихових сталешких привилегија, састављањем
родословних књига, грбова итд. - прим. преп.
пробнихторпедњача. Од 19091910. године Иван Георгијевич је вршио дужност четног
командира на крстарици "Адмирал Макаров". Године 1911. био је награђен
италијанском сребрном медаљом због пружања помоћи пострадалима за време
земљотреса који је 1908. године погодио Сицилију и Калабрију. Године 1911. Иван
Георгијевич је унапређен у потпоручника, а следеће је унапређен у чин поручника.
Године 1914. и 1915. је награђен орденима Светог Станислава трећег степена с
мачевима и лентом и Свете Ане с мачевима и лентом. У јуну 1917. године Иван
Георгијевич је напустио морнарицу из здравствених разлога.
У лето 1918. почео је да ради у научној експедицији која је истраживала невске
плићаке. Од 1919. до 1921. године Иван Георгијевич је након мобилизације служио
као помоћник директора светионика Балтичке морнарице и истовремено је вршио
дужност чтеца у цркви Св. Тројице у Петрограду. У то време је донео неопозиву
одлуку да служи Богу, да постане војник Христов. Благодатна подршка коју је
доживео када је донео ту одлуку, јасно му је предочнла да га Господ позива и да га
неће оставити у земаљским искушењима.
Васпитан у хришћанској породици, чија је основа живота било придржавање
Христом завештаних наравствених начела, као официр, обучен послушности и
морнаричком правилнику, он је био далеко од сваке двосмислености и лукавства. У
бескомпромисности живота у Христу, чврстом хођењу за Христом, било је нешто
сродно и блиско животу ратног поморског официра. Али војник земаљске отаџбине
ризикује и напреже се само за време војних вежби и ратних дејстава, а војник
Христов ризикује и подвизава се сваког тренутка, а нарочито ако му је Господ
досудио да живи у време гоњења. Припремајући се да прими свештенички чин,
Иван Георгијевич се припремао и за гоњења. У то време је пут свештенослужитеља
био не само радостан, него II тужан и горак, пут на којем су га често чекали тамнички
окови. О. Јован се касније сећао свог затвора као времена, када је најјасније осећао
присуство Божије.
Одлучивши да постане свештеник, целога себе препустивши вољи Господњој,
он је пошао на мајчин гроб на имање недалеко од Вилне које им је некада припадало.
Павши на земљу, осетио је да му у душу силази мнр и спокојство, било му је топло
као у детињству и као да је осетио да га мајка поново благосиља. По повратку у
Петроград Иван Георгијевич је 1921. године рукоположен у чин ђакона.
Године 1921. о. Јован је први пут ухапшен од стране ЧК, али је после кратког
затвора ослобођен. У лето 1923. године рукоположен је за свештеника у храму Св.
Тројице, на Стремјаној улици; ускоро је постављен за старешину тог храма и
уздигнут у чин протојереја. Ново служење га је у потпуности обузело. Пастви је давао
све своје време и снаге.
2. фебруара 1924. године власти су ухапсиле свештеника. У то време је почео
масовни повратак храмова из обновљенаштва у патријаршијску Цркву. Опоравио се
живот парохија и организовала се братства. Да би овоме учинио крај ОГПУ је почео
да се све јаче меша у црквени живот; у Петрограду је било ухапшено око 40
свештеника и мирјана. Оца Јована су оптужили да је окупио око себе православне, те
су ови почели да се окупљају не само у храму, него и у становима, где су се читали
акатисти и Свето Писмо, којом приликом је свештеник објашњавао једну или две
главе из апостолских посланица. Позван на саслушање, свештеник је изјавио да је
служио у становима неких својих парохијана молебане, где су пили чај, и док су
чекали да га донесу, водили су разговоре на религиозне теме. Ово властима није
било довољно: 26. септембра 1924. године Посебно веће при Колегијуму ОГПУ је
осудило о. Јована на три године затвора у Соловецки концентрациони логор. Укупно
је на издржавање казне у концентрациони логор било осуђено 35 људи - свештеника
и мирјана.
У Соловецком концентрационом логору о. Јован се држао достојанствено, увек
је ишао у свештеничкој одори и посећивао црквене службе, све док се то
дозвољавало. Оне су му биле велика утеха у тешким условима логорског живота. О.
Јован је писао из Соловецког логора писма свом оцу, сестрама и духовној деци.
"Христос се рађа, славите!

Драги моји и у Христу вољени, радујте се! Радујте се великом празнику који
усред зимске студени наговештава долазак пролећа.
Нека још јачају мразеви, нека зомске мећаве сакривају од наших очију сунце -
ми ипак знамо да природа ради свој посао и да ће после фебруарских мразева
сигурно испловито пролећно сунце. Нека и у историји човечанства још увек влада
морална студен, нека народи безглаво јуре у безумној егоистичној тежњи према
материјалном и личном благостањудело божанског градитељства се врши; Сунце
Правде и даље загрева све оно што је позвано у живот; мир је од земље неодвојив, не
онај мир који не може да се одржи пред првом баченом коском, пред првнм
сукобом материјалних интереса, већ онај мир којим се испуњава душа гладнога
човека када подели свој последњи залогај с њему непознатим сиромахом. Тај мир је
непобедив зато што је то мир љубави, а не компромиса. Негда јалова тежња
најбољих људи да учврсте своју вољу у чињењу добра, појавом на земљи Бога Логоса
добија обилну благодатну помоћ и благовољење према људима, ваплоти се у живот.
Али да бисмо се и ми испунили празничном радошћу, да бисмо се и ми поклонили
рођеном Сунцу Правде, сетивши се благовести анђела пођимо мислено у град
Давидов, испунимо се духовним расположењем псалмопојца, цара, пастира и
пророка.
Драги моји, зар још увек нисте научили да свакодневно читате реч Божију, зар
још нисте, нећу да кажем схватили, него зар још нисте осетили да вам је тај духовни
хлеб потребнији од обичног? Када читам зачала одређена за сваки дан, мислим о
свима вама и о томе какву би корист, утеху и радост свако од вас могао од њих да
добије. Од свег срца честитам свима празник и молим Господа да, погледавши на све
који Га траже, стресе њихову греховну прљавштнну, посети их у вери, учврсти у нади,
усаврши у љубави и учини верном децом Своје свете Цркве. Нека се моји мили
нећаци2, радујући се због Господом им дарованог разума и могућности да добију
образовање, не узносе у мислима, већ нека се сећају Онога Који је, већ са дванаест
година разумом превазишавши учене старце, био послушан нешколованом Јосифу,
и нека се уче највишој премудрости - духовном смирењу. Нека почетак највише
премудрости - страх Господњи - буде у основи целокупне њихове делатности.
Искрено вас воли

свештеник Јован Стебљин-Каменски.
Од Деве се рађа, иде пак на крштење Христос, Божија мудрост и сила (3 и 4

ирмос канона празника Крштења Господњег).
Драги и вољени моји, животним бригама раздвојени, али у срцу мом сви скупа
сабрани пријатељи И децо у Христу! Поздрављам вас са "Христос се роди" и
"Христос се јави". Како бих хтео опет све да вас видим и да проведемо заједно
празнике! Знам да код свакога од вас не могу а да не буду невоље и сумње и тако би
ме радовало да видим како су све оне потонуле у побожном поклоњењу Божијој
Премудрости, у савршеној уверености у Његову свемогућу силу. Препустите се
Премудрости Божијој, верујте Христу Господу да је 'блаженије дати неголи примати'.
Не тражите радости живота, већ се трудите да их дате онима које су оне потребније
него вама. Кога погађа болест или велика туга - 'не бојте ce': пред свим људима лежи,
за сад још у смирењу и понизности, у сточним јаслама, Велика Радост - Она ће вас
провести кроз све земаљске невоље и туге, кроз саму смрт и извешће вас у бескрајну
долину светлости и радости, у долину чисте љубави и вечнога живота. Идите и
поклоните се Христу Господу, оставите привремено (као витлејемски пастири) своја
стада земаљских брига; али знајте да је много пре Свог Рођења Он објавио преко
пророка Исаије: "Кога ћу погледати? Само на кротког и ћутљивог (духом скрушеног)
и на онога који дрхти од речи Мојих". Идите Господу са сваком кроткошћу, са
сазнањем своје недостојности (прекрштених руку на грудима), са чврстом вером у
љубав Божију према свима који хоће да се спасу, са трепетном спремношћу да Му
послужите онако како Он усхте, с радосном благодарношћу на позиву у Његову
свету службу, ма у чему се та служба изражавала. Идите светла лица савести
очишћене покајањем, оживљена срца приликом причешћивања, причешћивања
које вас попут Звезде Витлејемске води Господу. Идите према Младенцу Који чита
оно што је скривено у човеку, Ономе који је од злог Ирода и безбожног света скривен
- идите к Њему - Он вас зове, Он ће вам се открити, Он ће вам се насмешити и поћи
вам у сусрет! Идите, хитајте, и добићете неисказану Радост, залог Радости вечне и
снагу за подношење свих неизбежних тегоба живота. Да буде тако са свима вама.
2
Свештеникова духовна деца.
... Ево већ почиње Велики пост, почиње време, када су велики светилници духа,
који су сав живот проводили у самосабраности, налазили потребу за још већим
удубљивањем у себе, за још већим напором својих духовних снага. Ми пак који цео
живот проводимо безбрижно, пролазимо и мимо ове духовне лествице у царство
светлости, не налазећи никакву потребу да подигнемо своју ногу на прву степеницу,
већ само променом хране мислимо да оправдамо своју припадност изабраном стаду
Христовом искупљеном Његовом крвљу. Ми спајамо веру у Распетога с могућношћу
да се чак и после изношења крста предајемо световним забавама. Дух војује против
плоти и плот војује против духа. Ради победе духа у човеку Сам Господ се одева у
плот и страда од ње; ми пак. верујући у ту за нас спасоносну тајну, ругамо Му се,
задовољавајући жеље плоти. И још називамо те жеље потребама, док и нашој плоти
"једино што је потребно" - јесте служити Господу у послушности Духу Истине који у
нама живи.
Још једном тврдим да не одричем хришћанину могућност највише земаљске
среће - породичне, али сам уверен да истинска породична срећа може бити резултат
сједињења двају срдаца у њиховој тежњи према Светлости Истине, срдаца која на тој
тежњи граде свој живот и у тој тежњи траже узајамну подршку. Зна Отац небески да
су људима потребна земаљска добра која је Он даровао људима и неће лишити
Својих добара оне који Му искрено служе. 'Иштите најпре царства Божијег и све ће
вам се ово додати!' Ко пак тражи земаљску срећу пре царства Христовог, ко сам
дрско пружа руку да је узме, не чекајући да Господ благоизволи да му је да - такав је
сличан праоцу који је тражио познање Истине кроз кушање плода који је Носилац
Истине забранио. Не тражи се да сви хришћани буду аскети, али се безусловно
захтева од њих таква тежња према Господу која би их чинила спремним да приме од
Њега свако служење с вером да ће управо оно свакоме од њих дати највиши удео
њима могуће среће. Велики пост је Црква установила због свести о немоћи људској и
немогућности да човек буде увек у постојаном духовном напору. То је време када
сваки хришћанин мислено треба да престане пред Господом са оним талантима које
је у служењу Њему током године дана успео да стекне. А шта ми да кажемо Господу
осим 'причекај ме' и 'не посеци ме са смоквом неплодном'? Али нека се наша душа
пред почетак поста отвори за примање заповести и наредаба Божијих за будућност.
Нека наша свест не буде помрачена нашим гресима. Нека нам се укаже светлост
Христова. Нека нам Његов Крст буде огњени стуб који осветљава наш пут у мраку
земаљског живота и стуб од облака који нас штити од силне жеге земаљских порива.
Нека наш вером просвећени ум угледа истински пут онда када не види никаквог
пута, нека не посумња у избор пута и онда када му животно искуство буде нудило
мноштво путева.
Вољени моји, зашто стално осећам призвук туге у вашим писмима? Истина,
много је невоља код свих вас који живите у злу и сујети света, али не нестају ли наше
невоље пред вером у свеобнављајућу, просвећујућу и животворну благодат Божију?
Тугујете ли због свести о својој недостојности? Радујте се онда и милости Божијој коју
само недостојни и спознају. Да ли вас жалости неправда живота? Али то показује да
волите људе који су огрезли у њему и жалите их, а ако их волите и жалите,
очигледно интуитивно осећајући присуство и мрвице добра у сваком човеку, знате
да Господ, Свезнајући и Свевидећи, неће оставити да пропадне и најмањи делић тих
мрвица, већ ће на овај или онај начин све добро сјединити у једно. Наша радост је у
могућности да служимо том сједињењу; наша туга је сазнање своје немоћи у том
служењу. Али та туга се исцељује вером у Господа Који даје помоћ свима онима који
је траже, а радост не може бити помрачена нашом недостојношћу, јер служење
Господу није туђе ни бесловесним животињама, па чак ни неживој природи.
Свакоме човеку је увек отворена могућност свесног служења. Не одбацују се ни
блуднице, ни цариници, ни разбојници. Разумем сузе туге због оних наших
поступака који би по људској правди морали изазвати одвраћање од нас лица
Господњег, али су ми тим разумљивије сузе ганућа и радосне захвалности Ономе
Који нам још из далека иде у сусрет и јавља знаке да смо Његова, иако блудна, али
мила деца.
Учимо се да увек, и у свему што нам се збива, видимо последицу свеблагог
промишљања Божијег о нама, увек тежимо да извршавамо оно служење које у овим
или оним околностима Господ од нас очекује: било то стрпљиво подношење невоља,
или ова или она помоћ ближњему, или просто ћутање на увреду, или обуздавање
својих жеља, или нешто друго.
Мени пак који сам вам донео толико невоља и својом је непажњом повећавам,
молим да ми опростите и да ме помињете у својим молитвама не као служитеља
Христовог, каквим вам се представљам, већ као слабог човека који има узвишену
службу, а на сваком кораку се спотиче и коме треба непрестана помоћ која ми
вашим молитвама може бити дата у изобиљу. Благодаћу Својом Господ и Бог наш
Исус Христос да помилује и опрости свима нама.

Драги и вољени моји!

Нисам добио вашу заједничку честитку поводом празника коју сте ми
помињали у последњим писмима. Али радујем се што је она била написана. Да ли
ћете сачувати духовну блискост барем у најмањој мери и следеће године, и зар ће
ваша заједничка честитка која није дошла до мене бити последњи повод вашег
јединства? Хоћу да мислим да неће, не само зато што вас све волим и радујем се да
видим да сте сви заједно, него и зато што они мање утврђени од вас, лишивши се
духовне подршке узајамног општења, тешко да ће наћи такву подршку на другом
месту; а подршка је тако потребна сваком човеку! Добро је што се т. О.3 сећа села
Бијуцишки: не може да изазове ништа осим топлог осећања захвалности за онај
тихи спокој којим је одисало. Нека нам је оно сада бескрајно далеко; од тога нам се
чини још дражим и ближим. Људи неверници често и у повољним околностима не
осећају радост живота и само у тешким тренуцима се с горчином сећају већ
изгубљене среће. Ми пак, загрејани вером Христове љубави, ценимо изнад свих
земаљских добара онај душевни мир који представља плод чисте савести и свести о
срдачној љубави наших блиских. До извесне мере је тачно да 'треба умети бити
срећан'. Хришћанину који верује у Спаситељеве речи: 'Ево ја сам с вама у све дане до
свршетка света', отворена је могућност да добију радост путем Самог Извора Љубави
у свим животним приликама. Радост среће нам се продубљује радосним осећањем
захвалности на милости добијеној од Господа, а туга од тешких доживљаја се по
снази вере смањује или се чак потпуно покрива радошћу Васкрсења Христовог из
мртвих. Један енглески проповедник ме је навео на мисао да радост од речи 'видите
место где је лежао Господ' најбоље може бити схваћена на гробљу. Заправо, Господ је
сишао на земљу, сишао је и у гроб, на земљи носећи људску плот и у гробу немајући
ни обличја, ни лепоте. Место где је лежао Господ је гроб; али Њега више тамо нема.
Крајњу границу људских страдања - срамну смрт - искусио је Сам Господ. 'Не
плачите'. Вера Христова нас води из смрти у живот. 'Ваша туга ће се претворити у
радост...' Не препуштајте се тузи због раздора у Цркви, Господ ће све уредити на
радост верних. Само да ми сами не престанемо да будемо верни Истини и Љубави.
Да буде с вама Господ неодступно.
Не заборављајте молитву и у молитви на мене.

Драги и вољени моји! Ви сте свакако у прошлости доживели много радости;

добијали сте много задовољства од схватања плодности свог тешког рада, али сте
имали и много тешких и мучних тренутака, када је сав даљи живот изгледао као
бреме, када је сав дугогодишњи рад изгледао као да је изгубио своју вредност. Али не,
драги, ако ја и ви знамо да у материјалном свету који је подложан распадљивости
ништа не пропада без трага, несумњиво још драгоценији у смислу последица бива
сваки напор воље, сваки напор мисли покренут трагањем за истином, свака пројава
љубави. Ништа не нестаје без трага, иако често траг и не примећујемо, као, уосталом,
и у материјалном свету. Зато, ако у нашем животу радимо у интересу правде и
истине, ако ради помоћи другима ограничавамо своје потребе, ми онда нећемо
жалити због тога, макар нам се чинило да су сав наш рад уништиле случајне
3
Тетка Оља - изгледа рођена сестра његовог оца. За њу се о. Јован веома бринуо,
нарочито га је бринуло њено духовно стање.
околности (на пример, када пожар уништи дугогодишњи научни рад који се готово
приближио крају), макар нам људи које смо ми извели на пут показивали потпуну
незахвалност. Ми нећемо, кажем, жалити што смо радили и волели, зато што
управо само наше сопствено сажаљење и може лишити нашу делатност
наравственог значаја. У свом последњем писму ми помињете Ж. и Н.4 Сећам се како
су ми обоје говорили да су за кратко проживљено време свог заједничког живота
толико много добили среће да ако уопште за људе постоји икаква "порција" среће,
они су је несумњиво већ добили. 'Ма шта нас очекивало у будућности, говорили су
они, ми више немамо права да се жалимо, јер други људи за дуг живот не виде ни
најмањи део оне среће које смо ми удостојени'. Мислим да им је током дугих
каснијих година искушења ово њихово признање често падало на памет,
ублажавајући тешкоће које су доживљавали, мирећи их са животом и до последњег
тренутка изгонило је из њиховог срца сваку сумњу у доброту Сведржитеља. Ако је и
у вашем животу било много разочарања, ако сте морали да доживите тугу због вама
драгих и блиских, ви ипак имате утеху да знате да ни ви, ни ваши блиски, ни у
задовољству, ни у тузи нису одступили од Духа Истине и Љубави.
Да вас испуни Господ благодатном силом, потребном за превладавање сваке
туге, радосном вером у победу Васкрслог Христа. Нека нам буде дата радост виђења
и узајамног општења у условима мирног живота испуњеног љубављу и неугасивом
жељом да будемо верне слуге Распетог Господа.

... Време лети. Кроз месец дана је Живоносно Христово Васкрсење. Свим срцем
желим свима вама, моји драги, блиски и вољени да стекнете за време поста и страсне
седмице душевни мир и безграничну веру у доброту Божанског Промислитеља, да
се радост светлог Васкрсења учврсти у вашим срцима непоколебиво. Тек сада
почињем да схватам колико је неправилан онај уобичајени полу-утилитарни
приступ према вери у Бога. У томе се управо и састоји радост нашег следовања
Христу, што ми нисмо просто размажена деца небеског Оца која добијају од Њега
све што пожеле: 'Отац мој до сада чини и ја чиним', говори Господ; и ми смо
'пријатељи' Његови, ако чинимо оно што нам је Он заповедио, тј. ако учествујемо у
Његовом делању. Делање ваплоћеног Господа састојало се у побећивању злобе
љубављу, у безропотном примању крсне смрти од народа коме је Он указао милост.
'Оче, опрости им!' Али да бисмо могли да учествујемо у делању Христовом, пре свега
морамо да тежимо да љубављу победимо оно начело злобе које живи у нама самима
и испољава се у свим врстама егоизма. Убити у себи егоизам, или, барем, одбацити
4
Духовна деца о. Јована - супрузи који су проживели свој живот у породичној слози
и срећи.
га - јесте први услов следовања Христу: 'Нека се одрекне себе'. Други услов је
спремност за непрестано подношење невоља у земаљском животу: 'Нека узме крст
свој. У свету ћете имати жалост', По природи ми нисмо синови Божији, већ Његова
створења и послушне слуге, а по благодати постајемо синови Божији ако смо Његове
верне слуге...
Нека нам Господ да снагу да увек идемо путем правде и љубави. Знамо да ће
они који су гладни и жедни правде и верни у љубави добити укрепљење у најтежим
тренуцима свог рада, када нам се чини да и правда и љубав леже у гробу. 'Не тугуј
због Мене... гледајући Ме у гробу... јер ћу устати и прославићу се...' чује у свом срцу
свако од нас у таквим тренуцима и радосни трепет чврсте вере у Васкрсење Христово
улива у нас нове снаге за даљи живот. Много поздрављам вас, духовне оце моје и све
мени драге и блиске у вери и честитам вам празник. Господ да вас сачува, води и
развесели све вас.

Драги моји, мили и у Христу вољени, будите здрави и тешите се духовном

радошћу, у чистоти савести уздајући се у Господа. Драгим мојим нећацима и
нећакињама, како онима који су се потписали, тако и онима који се нису потписали
у писму, с љубављу шаљем свој благослов и из свег срца желим свако добро. Нека, не
мудрујући много, живе у простоти срца и чистоти савести, и тада се неће удаљити од
њих она узајамна веза која је у стању да утеши и укрепи сваког од њих понаособ у
тренутку очајања...
'Благовести, земљо, радост велику...'
Драги моји, свима вама честитам Велики Празник почетка личног учешћа
Творца Васељене у животу човечанства. 'Логос постаде плот и усели се у нас'. Само
духовно виђење ове прекретнице у историји света изазвало је код Исаије ликујућу
песму 'С нама Бог'. На земљи још царују невоље, свет још увек у злу лежи, али је "с
нама Бог". Он с нама војује против зла, које се у нама самима гнезди, и у срцима
нашим се успоставља царство Божије; Он се с нама бори и против спољашњег зла, и
оружје Његово - оружје непобедиво - јесте Крст, тј. бескрајна и свепобеђујућа љубав
која обожује човека смирењем
Сведржитеља. 'Благовести, земљо, радост велику'. Благовести, земљо, зато што
су се људи у својој духовности тако удаљили од интуитивног присуства Божијег, да
им треба да камење повиче. Да ли често у нама који по вери присуствујемо
приликом тајанственог уласка у наш храм Цара Славе исто тако трепери срце као
што је устрептало у праведној Јелисавети - од поздрава Мајке Божије? Благовести,
земљо! Чујеш ли ти, земљо жива - човече? Не празнослови, не буди злобан, него
благовести. Дај у твом срцу место Духу Божијем који живи у теби. Иако си земља, у
теби има и делић небеса. Дакле, предај се свим бићем делу Божијем. 'Благовести,
земљо, радост велику, појте, небеса, Божију славу!'
Још једном честитам оцима мојим духовним и свима блиским и вољеним,
старим и младим, наступајући Велики дан светлог Христовог Васкрсења.

... Јуче сам се, на дан Благовести, нарочито сећао нашег храма на Стремјаној, јер
се тога дана последњих година обично први пут након зимског прекида држала
служба у самој цркви (а не у сали). Тога дана је некако посебно радосно било молити
се, као да човек поново зарања у оно молитвено расположење којим је храм био
испуњен многе године. Некако се нарочито осећало да његови сводови само што се
не напуне ликујућом неземаљском радосном песмом: 'Христос васкрсе!' Лако и
радосно примали смо вест арханђела о спасењу света, зато што је сва душа била
загрејана вером у Обновитеља целе природе, зато што су нас и бујице воде које су се
сливале са сводова дуж зидова и тиме постепено скидале наслаге иња са свештених
ликова, некако приближавале сабору изабраника, Пречистој Заступници и Самоме
Скривеноме, у Љубави познаваноме Творцу. Овде такође почиње пролеће, снег се
истопио с кровова, али на земљи га је још много. Време је ведро, и сунчеви зраци
који већ греју говоре о сили благодати Божије која је у стању да загрева и хладно
срце, говоре о пролазности и непостојаности свега земаљског, о потпуној зависности
од небеске воље; говоре о непроменљивости неба које је остало исто онакво како је
увек било, какво је било и онда када смо сви били заједно...
Свим срцем, свима вама, драги моји и у Христу вољени, желим да се нспуните
радошћу Васкрсења.

свештеник Јован СтебљинКаменски.
Светло Христово Васкрсење.

Христос васкрсе, драги и вољени моји! Ваистину, несумњиво васкрсе!
Недокучива је људском уму та тајна, али она је истинита. Недокучив је за нас и
Промисао Божији, али и он је истинит и веран и спасоносан и радостан; радостан у
миру и срећи, радостан у невољама и искушењима; радостан неотуђивом радошћу
познања свеобухватне и свепобеђујуће љубави Божије.
Христос васкрсе! Васкрсао је живот, умрла је, изгубила је своју моћ, свој жалац
смрт. Најужасније стање људске душе - очајање више нема тло под собом зато што је
уништен ужас живота - свест о неминовности и непоправљивости смрти, свест о
безнадежности борбе против ње. Вечна није смрт, него живот, вечно није ништавило,
него битије. Све што носи у себи клицу Живота, клицу Љубави, клицу Истине - не
може бити уништено. Потврћује се бесконачност Живота, потврђује се коначност
смрти. Јер приликом откривања Истине биће посрамљена и уништена лаж. Јер
приликом појаве истинитости битија, разоткриће се и лаж одрицања. Јер приликом
разоткривања пуноте Љубави, истопиће се и уништити свако зло. Јер битије је
Љубав и Истина, а одрицање и зло су лаж. Много радосних мисли се излива данас из
моје душе, али све оне нису ништа у поређењу са оним богатством радости којим је
испуњено срце човека који верује у Васкрсење Христово. Створио је Господ Своје
подобије и отпочинуо; пао је човек и умртвио у себи образ Божији; и устао је Господ,
поново показао Своју животодавну силу и обновио човека. Нека се не збуњује срце
хришћанина ни у каквим околностима. Ако Господ почива и привремено се не
открива - не дрема Он и увек ће дати човеку све оно што му је заиста потребно. Што
сте страшљиви, маловерни? Христос васкрсе, и да буде радост Његовог Васкрсења од
нас неодвојива.
Дочекали смо празник милошћу Божијом у свечаној радости. Опело
плаштанице вршило је једанаест, а светло јутрење дванаест омофора5. Служба се
завршила после пет сати. На Страсну Седмицу морао сам много да читам, читао сам
и последњу полуноћницу с каноном.
... Нећаци моји вољени, живите у миру.
Христос Васкрсе!

Драги и вољени, ваистину Христос васкрсе. Дочекали смо празник свечано и

радосно. Обрадовали су ме вешћу и мили рођаци. Драга ми је свака њихова реч,
свако сведочанство њихове љубави према мени и драго ми је нарочито зато што им ја
никада ништа нисам давао, нити сам им чинио, и према томе, њихова везаност за
мене служи само као показатељ колико је драга и блиска њиховом срцу она света
благовест, чији сам им ја био служитељ. Тужно је, премда је и природно, што у
умовима неких од њих разне сумње почињу да стичу сувише велики значај. Ум
човеку није дат, наравно, да га он потцењује, већ да га користи. Много пута сам
морао да им говорим - нека се свим силама труде да поступају увек по савести и
закону љубави према ближњем и онда им никакве сумње неће бити страшне: они ће
остати Христови, и ум не само што их неће одвраћати од Начелника Живота, него ће
доприносити њиховом даљем хођењу Његовим истинским путем. Професор
психологије и састављач уџбеника логике, наш савременик Џемс, има у руском
преводу читав низ предавања која је понудио америчкој омладини. Један од основних
његових ставова састоји се у томе што се разум, одричући оно што се унапред
проглашава недокучивим, тј., не спада у његову надлежност, не руководи при томе
5
Архијереја.
логичким закључцима из позитивних знања, већ делује несвесно (под притиском
подсвесног, које такође припада области интуиције и чулног нагона). Џемс подвлачи
да могућност грешке за разум који се препушта таквом нагону, ништа није мање
вероватна него за разум који се препушта вери. Нека их Господ уразуми Духом
Истине и нека утеши све вас у узајамној љубави. Христос Васкрсе!

Светло Христово Васкрсење. Ваистину васкрсе Господ. 'Смрти празнујемо

умртвљење'.
Није случајно то што људи неверници често не воле чак ни да говоре о смрти.
Није случајно то што је тропар нашег празника над празницима пун помињања
смрти као побеђеног непријатеља. Није случајно то што апостол говори да ако
Христос није васкрсао, онда је наша вера узалудна. У животу људи, у њиховој свести
нема ничег ужаснијег од смрти. Смрт је крај; то је вечна неумитна препрека за тежњу
човечанства према уређењу свог чврстог благостања, према сталној стваралачкој
делатности која га једина задовољава. Смрт као да заувек раздваја срца која воле;
смрт одузима човечанству велике покретаче његове културе. Она је та која
приморава човека да ради у зноју лица свог од детињства и да се бави не
стваралачким радом, већ бригом за свој хлеб, бригом за свој опстанак. Смрт одузима
људима 9/10, ако не и више њихових снага на обнављању онога што она, та
сверазарајућа сила која се испољава у времену непрекидно њима одузима; она је
омрзнути господар за којег су људи осуђени да непрестано раде да не би изгубили
она достигнућа у области знања и културе до којих су неизмерним, да тако кажемо,
'прековременим', али зато слободним радом дошла претходна поколења. Бог није
створио смрт, јер Он је створио све за битије, али завишћу ђавола ушла је у свет смрт
и доживљавају је они који деле судбину света. Праведност је бесмртна, а неправда
причињава смрт. Тако је учио премудри Соломон, у својој тузи спознајући да је он,
као и сви људи, подвргнут ропству страха од смрти, и да ће умрети једнако као и
глупаци. А ми верујемо у Васкрслога Који је силом божанства Свога смрћу умртвио
начелника смрти. Смрт је невидљива и омрзнута крајња граница за човека који
природно тежи вечности. Васкрсење је реална крајња граница привидне вечности
смрти; она раздире завесу која нас одваја од познања вечности свог битија. Уистину
васкрсе Господ, вољени моји и драги! И радујем се да су сви такође као и ја спознали
истинитост те радосне вести коју не може да прими људски ум. Јер и нама је, по
милости Својој, Господ много пута давао радост да се уверимо у њу, јер иначе, како
бисмо могли, ми који смо навикли да верујемо само искуству и само својим очима,
да се препустимо вери у оно што чак не можемо ни да схватимо. Господ је васкрсао у
човековој плоти; васкрсао је човек силом Божанства које га је обновило - ето шта нам
говори наша вера, потпомогнута радосним срдачним трепетом и јачана нашим
сметеним умом који је искуствено познао силу Божију. Васкрсао је Господ - и сва
животна прљавштина, сва злоба света је већ осуђена на смрт. Нека она не помрачује
наш пут, понекад тежак, али јасан при светлости васкрсења пут према вечној
радости!

... Сећам се речи преп. Серафима (из записа Мотовилова); Господ ми је открио
да ће доћи време, када ће архијереји земље руске и остала духовна лица престати да
чувају православље у свој својој чистоти и зато ће их погодити Божији гнев. Три дана
сам клечао, молио Господа да их помилује, и молио да је боље да лиши мене, убогог
Серафима, Царства небеског него њих да казни. Али Господ се није приклонио
молби убогог Серафима и рекао је да их неће помиловати, јер ће учити учењима и
заповестима људским, док ће њихова срца стајати далеко од мене'. Али 'нека се не
збуњује срце ваше'. Истина је бесмртна па је чак ни гробни повоји не могу задржати.
Ма шта се догодило, верујем 'да ће се ваша жалост претворити у радост...'.
Ко се родио у римокатолицизму, од њега ће се тражити као од римокатолика.
Али тешко ономе ко од велике блискости Господу, од чистог исповедања
православне вере, направи макар и корак који га удаљава од Њега... Да управи Сам
Господ, све вас, рођене моје и блиске у Исусу Христу, молитвама Пречисте
Владичице и свих светих руских који су у целом свету засијали.

Христос васкрсе! Јуче сам служио Литургију, данас сам, као и увек, на Литургији
присуствовао и молио се, како сам умео, за вас, за све мени блиске, за вољени народ,
за све хришћане и оне који траже правду Божију.
Мени се чини да целокупно човечанство, сваки народ понаособ, братство или
породица, другим речима, свака заједница појединих лица не прима или не издваја
из себе добро и зло другачије, до управо кроз људе који је сачињавају. Сваки човек
који није успео да заштити своје срце да у њега не продре злоба, самим тим пушта
тај отров у своју породицу, у братство, у народ, у цело човечанство; обрнуто,
хришћанин који загрева у свом срцу љубав, који отвара врата свога срца Господу, као
да Га пушта у породицу, у братство, народ и човечанство. Нека те твоја туга због зла
света и недостатка љубави у њему не наведе да се и сам упрљаш том злобом и да се
њоме потисне љубав у твом срцу. Свако нека пази на она врата која су му поверена.
'Буди веран до смрти и даћу ти венац живота' (Откр. 2:10). Сваки од нас у својој
савести добро зна да често не чини оно добро које хоће и чини оно зло (односно, оно
штетно) које мрзи. Шта ту има чудно што се у заједници појединих личности њихови
недостаци сабирају и изазивају сукобе, раздоре и ратове? То не само што није чудно,
него је потпуно неизбежно. А ми негодујемо и жалимо се једни на друге, на друштво,
на његове законе. А управо је у томе ствар што је 'царство Божије унутра у вама'.
Нека се свако ко види друштвене недостатке и нереде потруди пре свега да заведе
одговарајући ред у себи самом. Нека ућути у њему све животињско, нека се зацари у
њему Дух кроткости, Дух љубави. 'А који су Христови - који хоће царство Христово,
који га траже - распеше тело са страстима и жељама' - 'jep гнев човеков не твори
правде Божије' (Гал. 5:24; Јк. 1:20). А у кога су страсти разуздане, ко не може да заведе
ред у свом малом телесном свету - храму, како може таквоме да се појави мисао да
критикује природни резултат сједињења њему сличних особа? 'Јер не ратујемо - учи
апостол против крви и тела' (тј. против људи), 'него против поглаварстава и власти, и
господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју' (Еф. 6:12).
Ако Господ допушта да се на земљи врши сва могућа неправда, није ли то због
тога што је дао човеку слободну вољу, и није ли то због тога да би примером
приметнијег спољашњег нереда подстакао човека на напор у правцу васпостављања
растројеног реда у његовом унутрашњем свету? Дакле, када видимо неправедност
људску не треба осећати мржњу, не треба осуђивати оне који ионако подлежу осуди,
људе који не знају шта чине; треба се ужаснути до каквог безумља доводи грех, који
делимично и у нама има склониште, треба се помолити Господу за благодатно, не по
нашим заслугама, просветљење наше свести.
У свету је све повезано. Истину може спознати само онај који пребива у Истини.
'Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети'. Човек који греши, тј. онај који скреће у
својим поступцима са Истинског Пута, самим тим показује да у њему нема ни
сазнања Истине. Ни реч Божију, ни 'суштину ствари' не може схватити човек који се
предаје греху, па макар знао напамет цео Стари и Нови Завет и све филозофске
системе од стварања света до данас. 'Ако ли неко мисли да нешто зна (савршено), још
ништа није сазнао као што треба знати. А ако неко љуби Бога, тога је Бог познао' (1
Кор. 8:23; уп. такође Јк. 3:1318и1Кор. 6:16).
Ма колико се то чинило чудним пут проницања у тајне битија својим већим
делом не пролази кроз проучавања дела великих мислилаца, па чак ни отаца Цркве,
већ кроз очишћење свог срца од греховне прљавштине. Свет у злу лежи и зато он
пребива у лажи и не може да позна Истину. Он широко отвара своја врата свакојакој
неправди и саблазнима, али ми, служитељи Христови, преко нас не сме ући у свет
греховна злоба. Нека кроз нас у свет обухваћен пламеном греха буде отворен пут
само за благодатну љубав Христову која је у стању да угаси пламен злобе и спасе све
оно добро што страда у том пламену и чезне за спасењем, макар, духом лукавства
прелашћено, оно ни само не зна одакле то спасење може доћи.

свештеник Јован Стсбљин-Каменски.
Светло Христово Васкрсење. Христос васкрсе!
Драги моји, вољени и блиски, увек у срцу ношени, Христос васкрсе! 'Не
оплакујте Непропадивог као да је трулежан'. Ако видите свет који се распада у
гресима, не љутите се тако као да с њим пропада нешто истински вредно. Све
узвишено, све истинито, све чиме дише свака богобојазна душа, нераспадљиво је и
'више не умире'. Христос је васкрсао, учинивши сваку тугу пролазном, Христос је
васкрсао и страшно привиђење смрти се распршује, 'као што се топи восак од лиц
аогња'. Христос је васкрсао тајна Божија,тајна битија обузима људски ум и сва
највиша премудрост његова се клања пред невероватном Истином. 'Бог где хоће,
побеђује поредак природе'. Христос васкрсе! Има ли још места за очајање у било
каквим околностима? Христос васкрсе и у неприступној светлости Његовог
Васкрсења чине се тако јаднима сви наши страхови и бриге о привременој, често
тренутној срећи. Христос васкрсе! Светло је и радосно на нашој души и нема ничега
што би нас у даљем земаљском животу могло помести. Христос васкрсе - људи,
веселите се! Веселите се, људи Христови, весеље ваше вам нико неће одузети. Оно је
истекло управо за вас из неплодног камена, оно није својствено вашем рођењу по
телу које с годинама пропада. Оно вам је дато као дар благодати који се даје свима
'који се од Бога родише', вером у тридневно Васкрслог, у Онога Којег су живи
мртваци разапели и Који је ради проповеди Живота мртве из гробова позвао.
Христос васкрсе! 'Сви се насладите'. Како је много тога дана оних који су се чак
удаљили од вере, а обузима их весеље верника; многи од њих се и сами несвесно
обасјавају светлошћу Христовог Васкрсења и са светлим празничним радосним
лицем учествују у нашем ликовању, испуњавајући се љубављу. Милошћу Божијом,
као и прошле године, дочекао сам празник, удостојивши се учешћа у служењу
Светлог јутрења и Литургије. Читао сам прву трећину Еванђеља на француском.
Кући сам дошао око 6 часова. У тренутку Великог входа олтар је већ био осветљен
косим зрацима сунца које тек што је изашло...
Нема сумње да ће време до краја мог рока казне проћи неприметно. Мене
брине сада само жеља да Господ укрепи све вас у савршеној покорности Његовој
светој вољи и чврстој вери у доброту Његовог Промисла о нама да, ако Му буде
угодно да ми пошаље уместо повратка вама ново искушење, нико од вас због мене ни
речју, ни мишљу не наруши верност Господу и не помрачи свој ум претпоставком
како се нама може догодити нешто што није помислио и није пожелео Свеблаги
Промислитељ и љубећи нас Отац небески. Тешко човеку који сматра да његова
судбина зависи од зле воље или случајних грешака људи. Ваистину верујућем човеку
све иде на корист. Срећне околности изазивају у њему бескрајну захвалност Господу
Који нама грешницима даје Своје милости, док је Сам Он преузео на Себе наше ране
и бремена; искушења пак, упркос свој њиховој тежини, представљају за оне који их
подносе извор радосног схватања себе као сарадника и верног војника Христовог.
Неверницима, напротив, и срећа и искушења најчешће бивају погубни: прво их
квари, а друго их доводи до очајања...
Овде током целог свог казненог рока готово ништа нисам читао, али у
условима затвора се тако запажају, тако упадају у очи оне стране живота које обичан
човек чак и не примећује, да се само од себе нагомилава огромно мноштво
психолошких запажања како о себи, тако и о околним људима. И сва та запажања
тако упадљиво оцртавају наше немоћи и нашу потребу за помоћу Божијом...
Молим вас, пренесите свима блискима како празнични васкршњи поздрав, тако
и моју непрестану жељу сваког добра свима њима, а мени драгим људима, а сад
отпадницима од вере Христове6 желим брз и неопозив повратак њој...
Верујте, драги и мили по телу и вери Христовој, да се свих живо сећам и као и
пре вас волим више него што то могу да искажем по својству свог карактера. Господ
да буде с вама непрестано.

'Жедну душу моју благочашћа напој водама'...

Драги моји!
Чини се, нема краја мојој одвојености од вас. Моја душа је ишчупана из
атмосфере љубави, одвојена је од вољене службе Господње и бачена у свет сујете,
осуђена на њој туђи рад. Осећам, добро осећам, како мало већ остаје у мени воде
живота и у јаду душа моја тежи вама, тежи да се ослободи световне атмосфере која је
притиска. Мој немоћни разум не може да замисли друго успокојење до повратак у
родно гнездо. Али светоотачка мудрост у црквеним песмама позива душу која је
жедна духовне утехе да моли друго пиће: 'Благочашћа напој водама'. То пиће се даје
сваком човеку који га моли, ма где се он налазио. Али да би се душа утешила тим
пићем, она треба стварно њему да тежи.
Мили моји, и ви сте уморни од животне таштине и ви хоћете духовни одмор.
Не тражите га у непрестаном испуњавању оних жеља које настају у, премда и вером
просвећеном, али још увек немоћном вашем разуму. 'Ко је жедан нека дође к Мени!'
Чујете ли речи Господње? Идите к Њему свом вашом жељом, идите и поуздајте се у
Њега. Нека вас не плаши крст који стоји на путу сваког човека, јер од крста више не
зрачи смрт као пре. 'Јер гле, дође крстом радост свему свету', јер крст нам открива
светлост Васкрсења. Пут мимо крста је пут пропасти. Морамо једном и заувек да се
убедимо у то да су наш разум, као и наши органи спољашњих чула, сувише
несавршени да би спознали Истину, да можемо знати ствари само 'релативно', само
'делимично'. Ако хоћемо да спознамо Истину, морамо је тражити 'духом', у
молитви. Замислите се над речима: 'Који љуби душу своју изгубиће је, а који мрзи
6
Једна од духовних кћери о. Јована је прешла у католицизам, због чега је он много
патио. Осим тога, неки су за време његовог тамновања почели да се хладе према
вери.
душу своју пронаћи ће je'. Ето како наш слаби разум искривљава истински пут.
Дакле, не препуштајте се животној тузи и тражите утеху у благочашћу.

... Од прошле године, осим колективних писама, ни од кога од нећака нисам

примио писма.
Знам да сам и сам мало писао зимус, иако нисам престајао све да вас волим као
и пре, али знам и то како је тешко у младости не препуштати се спољашњим
утисцима. Тешко ми је, болно и страшно за омладину. Нека их сачува Господ и све
вас од сваког зла Својом свесилном десницом, посредовањем Непорочне Владичице
и свих светих. Чистота душе, непорочна савест, ум незлобиви - то су најбољи
проповедници истинског хришћанства за сваки узраст. Очишћујте душу речју
Божијом и молитвом, савест ваша нека буде ваш наставник и ваш ум нека се
просветли љубављу према свему што носи лик Божији. Срдачно и с љубављу још
једном вас све поздрављам.
Господ међу нама јесте и биће.

Ваистину Васкрсе Христос!

Драги моји тата, сестре и сви вољени моји. Оци, браћо, сестре и децо. Васкрсао
је Господ и све оне који Га траже, и даљње и блиске, сабира у једно. Васкрсе Господ и
даде нам радост познања Свог Васкрсења. Срећан је онај ко је, дочекавши празник
отворена срца, успео да се наслади том радошћу. Тешко оном ко је одвучен
животним бригама затворио своје срце сусрету са Жеником који излази из гроба.
Код нас смо дочекали и славимо празник свечано. Целе недеље поју оба хора и
вечерње и јутрење и Литургију; народа има мноштво. Нажалост, дошао сам на
Велики петак у хладну ризницу и прехладио сам глас. Већ сам статијена
погребењу.читао сниженим гласом, али сам ипак, иако на ниским тоновима, али
пуним гласом прочитао свих 16 паремија. Појати на Васкрс било је тешко. Ако је ко
благочастив' читао сам на силу. Пред Еванђеље мало сам се средио, читао сам на
грчком два дела и на француском два дела. О.Ј. је читао на малоруском, што се веома
допало нашим Украјинкама, о. Н. је читао на латинском, а ђакони на руском и
словенском. Појали су изврсно, а нарочито 'Милост Mиpa'. Литургију смо завршили
у пола пет. Омрсили смо се без струје.
Христос Васкрсе!

свештеник Јован Стебљин-Каменски. ...
Управљени Свеблагим и недокучиво премудрим Промислом Божијим, ми

уистину можемо увек да се радујемо. Радовали смо се приближавању Празника над
празницима, радујемо се и сада, ишчекујући обновљење благодати Духа, које нам
увек с новом снагом даје унутрашњу радост сазнања непрестане блискости Троједине
Љубави која нас увек теши. Љубав се пак не спознаје у одговарајућем узвраћању,
нити у плаћању, нити у уговору, већ у милости, у дару. Зато је способнији да позна
силу љубави Божије онај ко боље види своју ништавост као твари и своје
несавршенство, своју греховност као образа и подобија Божијег. Непрестано
узношење Господу благодарности за незаслужене милости јача веру у могућност
свакога од нас да се коначно очисти од сваке прљавштине и да суделује у Вечној
Светлости. Страшно је и помислити на предстојећи одговор за сву милост која нам је
пружена, али радосно је спознати да је Свезнајућем Судији име Љубав; а може ли
Љубав, која својом животодавном крвљу исцељује наше гнојне ране, одбацити било
кога од оних за које Она представља нешто најдраже и најжељеније у животу. Ако
људи (рачунајући ту и нас) имају мало радости у животу, то је зато што они у
некаквом духовном слепилу не само што не живе по закону љубави, него се,
напротив, труде да друге приморају да њима служе, и то да служе не из љубави, већ
из нужности, из материјалних интереса. Хоћу да истакнем да је Онај који је рекао: 'У
свету ћете имати невољу', истовремено и обећао ученицима да ће се 'радост њихова
испунити', тј. биће потпуна, савршена и да им ту радост нико неће одузети. Дакле,
невоље овог живота не смеју да гасе у нама радост - то су само она нужна уска врата
кроз која морамо да прођемо с радосном вером у правилност тога пута и изађемо у
бескрајни простор још недоживљене радости коју исијава светлост Истине и љубави.
'Јер гле, дође крстом радост свему свету'. Захваљујем Господу Који ми отвара сазнање
непрестаних Његових милости, јер су милости Његове непрестане према свима
људима којима Господ хоће да се спасу и да дођу у познање истине, али у
благостању, у задовољству и уобичајеној духовној непажњи ми у већини случајева не
примећујемо те милости и заборављајући да је 'сваки добри дар и сваки савршени
поклон одозго и силази од Оца Светлости', све приписујемо својим способностима и
срећној случајности. Међутим, сазнање милости Божије је сазнање Његове љубави
према нама, а сазнање Његове свесавршене љубави јесте истинска радост живота...

'Када сишавши језике сједини...'

Дан Свете Тројице. У детињству нам је тај дан пролазио готово неприметно;
једва да је остао у памћењу утисак од цркве на гробљу и дуготрајних молитава на
коленима. Празник се разликовао од других само по брезама. Први свесни доживљај
празника Живоначалне Тројице имао сам у нашем храму на Стремјаној улици који
ми је послужио као Овчија бања; нарочито памтим 1920. и 1922. годину. Ти дани су
пролазили ишчекујуће радосно и светло. Године 1923. сам сувише упечатљиво
доживљавао први месец свог свештенства и губитак вољеног храма. Касније године
ми нису могле дати радост непосредног молитвеног општења с вама на овај празник,
али, када је човечанство упало у грех па се поделило на појединачне народе, Он
благодатним општењем Светога Духа окупља у једно све људе који су расејани по
свету и који чезну за Светлошћу Истине и који Је траже. Дешава се да блиски људи
путују у истом вагону до станице где треба заувек да се растану; дешава се и то да се
блиски људи с разних страна скупљају ради даљег заједничког живота. Чини ми се да
се човек управо по томе разликује од животиње што, обдарен разумом, он не живи
од непосредних опажаја датог тренутка. Ми верујемо да су све тегобе живота, као и
Крст Самог Господа, будући да су мучна последица наше греховности, у исто време
и спасоносно средство које превладава наше удаљавање од Извора сваког добра.
Верујемо да су и раздвајање и спајање карике истог спасоносног ланца благодатног
Промишљања о нама Вишње љубави. Треба спознати своју индивидуалност, своју
личну подвојеност да би се доживела радост свог јединства са ближњима у узајамном
међусобном допуњавању у заједничком служењу Истини и Љубави. Господ у
Тројици представља слику савршеног сједињења трију Лица која се разликују. Не
завидимо онима који се привремено налазе заједно, али се радујмо заједничком
циљу и свим силама њему тежимо. Занимљиво је да човек који се због своје греховне
немоћи ипак исувише препушта утисцима неког тренутка, истовремено осећа
непотпуност својих доживљаја, непотпуност која га не задовољава, интуитивно
осећајући њихову привременост. У детињству кажемо: 'Када будем велики', у зрелим
годинама такође све сматрамо временски непуновредним и кажемо: 'када завршим
овај или онај посао' или 'када достигнем овај или онај положај', 'када се оженим',
'када изађем на слободу' итд. И то је такође грешка. Наш живот у телу на земљи
(попут живота детета у мајчиној утроби у односу на живот у телу) јесте припремни
процес за вечни живот, али све етапе тог припремног живота су једнако вредне,
делови су општег процеса. Није у праву онај који брише из свог живота његове
поједине периоде: болест, напоран рад, затвор... Ти бришеш, а живот тече
непрекидно и непрестано утискује у твојој души непрекидну криву твог делања, твог
духовног напрезања. Ти бришеш, зато што хоћеш да оправдаш своју леност; ти
бришеш и ниси свестан да ти сваки поједини период твог живота открива посебне
могућности духовног узрастања и ишчекивање жељених услова не сме да код тебе
изазива потцењивање могућности тренутка који доживљаваш, а који се више не
може поновити...
С радосном вером у доброту Оца небеског, Светим Духом поучавани, трудимо
се да макар издалека заједно идемо с Господом Исусом да би се наше срце с
радосним трепетом непрестано обасјавало светлошћу Његовог Васкрсења...
Што се тиче међусобних односа са ближњима, мислим да је за узајамну
подршку и јачање љубави неопходно да поверавамо једни другима своје доживљаје,
не бојећи се оговарања и можда чак и неправедних осуда. Божија љубав и милост су
безграничне, и нико од оних који их траже неће остати ускраћен. Зато ми нисмо
једни другима супарници, већ сапутници и сарадници. Супарници не могу бити
отворени један према другом и између њих зато и не може бити искрене љубави.
Људи који су делимично покретани животињским инстиктима, а делимично
подстицани самољубљем, тако су навикли да се непрестано надмећу једни с другима
и то да се надмећу пред другим људима, да сваку реч осуде која може да умањи
њихове личне шансе они веома болно доживљавају, и зато љубави и има тако мало.
Ми пак, хришћани, нисмо једни другима супарници, јер не стојимо пред људским
судом. Зато љубав која све покрива има слободан приступ у нашу заједницу. Ако се
будемо трудили да памтимо Кога следимо и Кога имамо за свога судију, онда нам ни
оговарања ни осуђивања неће бити болна. Понекад нам се чини да критика чак и
нама блиских људи задире у нешто што је нама драго и свето. Уствари, оно што је
чисто и свето не боји се критике, али често ми сами због своје немоћи у узвишене
доживљаје убрајамо и њима блиске доживљаје друге врсте. Meни се чини да ако оно
што поверавамо својим ближњима изазива, по нашем мишљењу, неправилна
осуђивања, то значи да нисмо схваћени; не треба се затварати у себе, већ се,
напротив, треба труДити да се буде схваћен. Можда ће овакав напор помоћи и нама
самима да се у својој представи одвојимо од туђих наслага^ Да кристализујемо, да се
тако изразим, суштину наших светлих доживљаја и тиме их још више појачаМо.
Када смо пак ми сами критичари својих ближњих,морамо имати на уму да
понајвише примећујемо у другима наше сопствене недостатке (и њима сличне), и
Зато, пре него што изнесемо своје мишљење, треба добро себе да проверимо у том
погледу. Oни који ме не разумеју кажу да ја хоћу да се млади верници одрекну свих
радости живота. То, наравно, није тачно. Мени се уопште не свиђају ни тзв.
'деликатне госпођице', тј. оне које не чине ово или оно само зато што 'то није обичај'.
Хтео бих да не само омладина, него и ја лично и сви верници учествују у највишој
радости живота, у непрестаном доживљају себе као Христових, да наш живот не буде
'животарење', већ делотворни и свесни рад на умножавању свог духовног таланта.
Хришћанин се не клони животних радости, напротив, он их прихвата у далеко
већој мери него неверник, зато што верује да му оне нису дате случајно, те се радост
овог или оног животног доживљаја спаја у њему с духовним доживљајем бескрајне
захвалности Ономе Који зна наше потребе. Хришћанин се не клони земаљских
радости, али их не поставља за циљ свог живота, не бори се за њих с ближњима, не
тражи их, зато их он добија 'чистима' и оне не помрачују његов Дух.
... Ближи се дан Преображења, дан када ми је у првој години мог ђаконства
Господ објавио Своју милост. Ви се вероватно сећате да сам био болестан. Али није
ме притискала болест сама по себи, било ми је страшно да будем одбачен од
божанског служења због своје недостојности. А шта може бити ужасније него бити у
очима људи свештенослужитељ, а осећати се у себи одбаченим од Господа. И ја тада
нисам молио оздрављење, већ само могућност да служим на празник на ноћном
мољењу н раној Литургији. Служба је почињала у поноћ. У десет часова увече
покушао сам да устанем из постеље, али сам на штакама дошао само до половине
кухиње и позлило ми је. Дошавши к себи, вратио сам се у постељу веома тужан. Сада
захваљујем Господу због тога што ми је онда ускратио утеху, јер у противном многи
би, а можда и ја сам, у тренуцима сумњи објашњавали изненадно побољшање мог
здравља аутосугестијом. Одузевши ми наду у том тренутку, Господ ми је заиста
објавио двоструку милост. У поноћ, када је зазвонило, био сам уверен да ћу остати у
кревету, али да не бих себи пребацивао како нисам употребио све напоре, ипак сам
спустио ноге на под, и одмах сам, на своје велико изненађење, осетио да могу да
стојим. У глави ми је било бистро, али сам помислио да стајати крај постеље не
значи још и бити у стању сићи са другог спрата и отићи у цркву, али сам себи рекао
да ће ми, ако је Господу угодно, свакако дати снаге и истовремено сам одлучио да
идем не само без штака, него и без штапа. Сви су били запањени ништа мање од
мене, али ја сам дошао у цркву, излазио на полијелеј, износио тешко празнично
Еванђеље и затим сам служио Литургију. Истина, био сам као у сну, али ми се
служба добро урезала у памћење. Сећам се чак и да сам грешком (Литургија је
служена у параклису Свих Светих, и осим мене је служио ђакон из Владимирске 7)
почео возглас 'Оглашени, изиђите' и, тек што сам почео, приметио сам да на
дверима лицем према мени и с подигнутом руком у којој држи орар стоји ђакон. Он
je видео да сам се збунио и дао ми је знак да наставим без заустављања. Вративши се
кући, више нисам осећао ранију слабост, али сам ипак морао да седим код куће до
Воздвижења. Увек се с радошћу тога сећам као што радосно верујем у милост Божију
према онима који су недостојни Његове милости и у испуњење молитве сваког
грешника коју овај приноси с вером. Само 'шта ћу узвратити Господу за све што ми
даде'?
Господ да сачува, управи и развесели све вас Својом благодаћу, посредовањем
Пречисте Владичице и Свих Светих.

Драги моји!
Што чешће с вером понављајмо: 'Сами себе и једни друге и сав живот свој
Христу Богу предајмо' и наше срце се неће стезати од узнемирености због тога што
7
У Владимирској улици се налази црква Владимирске иконе Мајке Божије. Ta црква
је била затворена раније од цркве у Стремјаној улици где је служио о. Јован (храм
Свете Тројице са параклисима: у част иконе Богороднце "Исцели моје невоље" и
Свих Светих).
дуго нисмо добијали вести. Код нас су празници прошли свечано и радосно.
Спокојне душе улазимо у нову годину. Понекад човек хоће да време пролази брже,
да што пре настане тренутак мог виђења са свима вама; али када мало размишља о
смислу живота и непоновљивости сваког тренутка времена, онда напротив, човеку
постаје чак страшно због оних дана, часова и минута које лакомислено пропуштамо
без користи. Ближи се време када ћу се можда поново вратити активном пастирском
раду. Да ли сам спреман за њега? Јесам ли искористио све могућности да се за њега
припремим на одговарајући начин? Авај, не! А преостали месеци, бојим се,
пролетеће исто тако јалово као и досадашњи. С радошћу мислим о истеку казне, као
што с радошћу школарац мисли о завршетку школе. Али у радости се осећа
призвук бриге због матурског испита и због припремања за свој будући животни
позив. У потпуности се мисаоно предајући вољи Божијој, не смем да желим да време
што брже протиче, време које ја ионако не успевам да на одговарајући начин
искористим, и уздам се у милост Господњу и Његову свесилну благодат која
надокнађује све што нам недостаје.
С тугом, наравно, мислим о могућој још увек дугој раздвојености од родног
града и искрено у Христу вољених отаца, браће, сестара и деце. Хтео бих да бар мало
видим све своје драге, да поразговарам с нећацима и нећакињама који сада већ
залазе у зрелији узраст, да се утешим заједничком молитвом у познатим храмовима
који испуњавају душу светлим успоменама... али, по апостолу, нисмо далеко од
искушења, јер су доиста она неопходна свим хришћанима. Наиме, како другачије
ако не кроз искушења, ићи за Оним Који није имао где главу да приклони.
Спокојство наших душа, истинска и мирна унутрашња радост пуна вере у победу
Љубави и Истине, стичу се ношењем јарма Христовог. У животу људи често виде
привид среће који нестаје у тренутку када им се он чини већ сасвим блиским.
Истинска срећа је неизоставно спојена са служењем Господу у овом или оном
облику, па чак и проистиче из њега. Млади људи који се спајају у општењу брака,
спознају истинску срећу само уколико су чисти од тежње према материјалннм или
неким другим користима, ако у самој тежњи према супружанском општењу с
трепетом, не зазирући од Господа, већ Му се радосно покоравајући, размишљају о
тој великој тајни постојања. Плод њихове љубави биће плод служења Господу и
оваплоћиваће у себи најбоље тежње својих родитеља. И најтежа искушења, само ако
се доживљавају умом и срцем као служење Господу, постају лако подношљива и по
вери радосно жељена. Сетите се свете мученице Софије која је видела страдања
својих кћери, сетите се апостола Андреја, свештеномученика Игнатија Богоносца и
безбројних хиљада мученика који су радосно сами и са својима ближњима ишли на
муке. И не треба имати ни примисао да су они то чинили 'у наступу религиозне
есктазе'; не, њихов радосни ход на смртне муке логички је проистицао из њиховог
погледа на свет и вере.
Свет у злу лежи и препуштени самима себи ми често малаксавамо у борби
против зла. Ако се пажљиво односимо према свом животу, ако себи одређујемо пут
којим ћемо ићи, често имамо прилике да приметимо да скрећемо с пута, вртимо се
на истом месту, и враћамо се натраг. Тешко је признати да си далеко од оног места
куда си одавно намерио да идеш. Поново прикупљаш снаге, поново крећеш на пут -
и опет су неминовни неуспеси. И често човек упада у униније приликом сазнања да
време пролази, да му је више немогуће да стигне до жељеног места. Али гле, Господ
Сила, овенчан трновим венцем иде човеку у сусрет и пружа му Своју Свемогућу руку
да га води много даље него што се усудио да се нада да ће доћи, још онда када је био
пун снаге. Зар неће бити радосно усхићење таквог човека пред Господом?
Зар he моћи онда да упореди сву могућу срећу на земљи с радосним трепетом
корака који га воде ка Господу, ма колико ти кораци сами по себи били тегобни?
Исповедам да смо недостојни мука за Христа, да смо недостојни и најмањег учешћа
у ношењу Његовог јарма. Зато ћу радосно и ја примити свако ново искушење, само
да Господ благоволи да очисти моје срце од греховног терета, само да утиче на то да
моја духовна рамена осете да она не носе било шта, већ Његов свети, добри и
жељени свакоме хришћанину јарам. Мислим и верујем да ћете и сви ви с радошћу
приклонити под њега своје главе.
Пуно вас поздрављам и предајем вас милости Божијој.
Волите и чувајте једни друге.

Драги мој тата, драги моји сродници и духом блиски...

Највише ме је погодила вест о смрти драге тетка Оље. Хоћу да се надам да се
она пред смрт барем мало смирила и помирила са оним крстом који јој је послао
Господ. Ако није имала довољно духовне бодрости за то, ако до самог краја тешка
болест није оставила њену свест, ми који смо је волели и који је волимо ипак ћемо
веровати да he јој милостиви Господ Који нас воли и састрадава с нама више него
што ми можемо и да помислимо да волимо и жалимо једни друге, дати вечни спокој
тамо где нема болести и туге, где нема разочарања, где љубав покрива недостатке
свих оних који је траже, а који су способни за самопрегорни рад, где вечна светлост
обасјава оне који су чиста срца.
Када добијем вести из родног града и нехотице се у мени рађа жеља да се што
пре вратим кући, све да видим и да се утешим вером и узајамном љубављу; чини се
као да могу нешто да учиним, да надокнадим пропуштено. Али не управља ли
светом Онај Који све види, не зна ли и Сам Онај Који 'све испуњава', све наше
потребе. И зато, ако Му буде угодно да ме пошаље и на крај света, опет ни ја, а
претпостављам, ни ви, нећете посумњати да је чак и у том случају Његова увек блага
воља усмерена на нашу корист. Наша туга због растанка је природна, али она нас не
сме притискати. Не сме нас смести то што због немоћи своје и ограничености свога
ума не можемо да правилно проникнемо у оно што нам се дешава, и да бисмо се
предали вољи Господњој спокојне душе, да бисмо смањили тугу, треба опет да се
ојачамо кушањем пречистог Тела Христовог и да просветимо свој ум причешћем
његовом Божанском Крвљу. За време свог боравка на Соловцима готово да ништа
нисам читао, ништа нисам научио, много тога сам заборавио, у многоме сам се
опустио, али ме је Господ утешио управо оним што ми је можда сада нарочито
потребно. Стекао сам потпуну покорност Његовој Вољи и чврсто уверење у добру
целисходност свега што нам се догађа. То не значи да ми се не враћа кући и да не
осећам тугу због дуготрајног растанка од свих мојих вољених; не, просто сам схватио
да невоље не само што могу да прате хришћанина на његовом земаљском путу, већ
заиста да буду његови природни сапутници. Ако је Сам Господ дошао на земљу ради
ношења крста (Јн. 12:27) да би тиме спасао човечанство, онда и ми приликом
постављања питања 'Шта да кажем? Оче, избави ме од овога часа' - треба самима
себи да одговоримо, 'али због овога часа сам и дошао'. Сав смисао земаљског живота
је у раду на себи и у потчињавању уређаја који опажа спољне утиске физичког света
апарату духовних опажаја. 'Подвижници задобијају царство Божије'. 'У трпљењу'
треба да стичемо суделовање својих душа у Божанској светлости. Међутим, нама је
врло тешко да подстакнемо себе на делотворно служење Господу, ако спољашње
околности на овај или онај начин томе не доприносе. Зато је и речено: 'Радујте се у
онај час и играјте!' Дакле, нека се изврши воља Господња. Али нама је дат разум да
бисмо деловали у складу са оним околностима које су нам познате и да се
припремамо за оно што нас очекује.
Моја срећа и здравље су у рукама Господњим. Моја радост је вера у Васкрсење
Христово, спасоносно за све оне који траже Светлост, Истину и Љубав. Моја жеља је
да непрестано радим Једном Истинитом Владики свих, да радим на истом послу с
њим Самим, с Пречистом Владичицом, с пророцима и светитељима, апостолима и
мученицима, преподобнима и праведнима имајући за своје саучеснике и вас и све за
које је прионуло моје срце, познањем не привремене и телесне, већ истинске духовне
љубави која никада не престаје, која је сазвучје срдаца која тајно од нашег ума уздижу
хвалу свом заједничком Творцу. Што се гласније разлеже у нама та чудесна похвала,
то ближи постајемо једни другима.
Господ да буде с вама непрекидно.

... Милошћу Божијом не очајавам... и тугујем само због своје духовне немоћи.
Сада из искуства знам да онај који не сабира расипа. Тако сам касно почео да
сабирам и тако мало сам сабрао да сам се врло брзо претворио од нерадника у
просјака.
Време пролази и можда је мој вечерњи час већ близу, а уља у мојој светиљци је
све мање. Сазнање овакве своје немоћи и брига за оне који су ме задужили својом
узајамном духовном подршком, изазвали су неколико тужних тонова у мојим
писмима упућеним вама. Али знам да су ти тонови фалш тонови и више се
објашњавају мојом леношћу, него околностима које су их тобоже изазвале. Ако нас је
Господ посетио раздвојеношћу, онда је и то похођење милостиво и добро, као и све
што Он чини, и нема сумње да ако нам оно не пружа духовни раст, онда смо сами за
то криви. Што се тиче животне туге због телесне раздвојености, она је природна, као
туга жене која рађа, као тегоба која је повезана са сваким послом, као што је за
испољавање љубави потребно извесно самоограничење (јер савршена љубав изазива
самопожртвовање). 'Ко љуби оца или матер више од мене, није мене достојан', и то
не зато што не треба јако волети оца или мајку; напротив, 'поштуј оца свога' (в.
такође Мк. 7:1113). Зато ћете 'у свету имати невољу', али ће се 'ваша жалост
претворити у радост'. Рад који је принудан ради прехрањивања, јесте последица
греха. У зноју лица свога пали човек једе свој хлеб, а у боловима жена рађа децу. Не
чуди ни то што се и духовни плод одгаја радом. 'Царство Божије се са напором узима
и подвижници га задобијају'. Мрзак је човеку принудни рад, али он радосно ради
када се брине о вољеном човеку. Људима је немогуће да немају невоље, али ми,
верници их чак с неком радошћу подносимо и делимично добровољно на њих
идемо ради служења Самоме Христу Господу у изградњи савршеног здања
човечанства искупљеног Његовом Крвљу. 'Зато вас више не зовем слугама', 'ви сте
моји пријатељи'... Ми више не познајемо ропска страдања, али без животних невоља
немогуће је носити лако и благо бреме Христово. Дакле, ваистину 'слава Богу за све'...
Празнујмо и ми дан светих бесребреника који нас својим бесплатним радом
позивају да једнако славимо Господа како у дане радости, тако и у дане туге. Чини ми
се да нас преко светих бесребреника и наш покојни деда позива да не будемо
утилитаристи у вери, већ да се, испуњавајући се у дане радости благодарном
љубављу према Извору сваког добра, у дане туге тешимо њоме и учвршћујемо у себи
наду у Онога Који зна наше потребе и бриге...
Шта ми може бити радосније него то да сећање на мене изазива тежњу и
молитву Ономе Који је Једини достојан непрестаног сећања, Који нас Једини може
очистити од прљавштине, дати смисао нашем животу II укључити нас у вечну
радост.
Љубављу вашом покријте пред Господом моју немоћ и помињите ме само као
недостојног, али свим срцем Њему преданог Његовог служитеља. Без обзира на
дуготрајну одвојеност, осећам да сам вам свима тако близу да ако би сваки од вас
могао, као у бајци, да погледа у чаробно огледало, видео би ме како се радујем у
светлим тренуцима вашег живота и болно тугујем због оних међу вама који из
световне сујете и немоћи одступају од благодати Божије...
Онај који верује у привременост телесног живота и вечност пуноте бића
нарочито радосно верује да њему, по речи апостоловој, све доприноси на добро. По
себи се разуме да у то 'све' не улази ниједан сопствени рђав поступак, али зато улазе
сви тешки доживљаји како они који су последица наших сопствених грешака, тако и
нарочито они које лично заиста нисмо заслужили. Ту учествујемо у ношењу целом
човечанству заједничког крста, тј. у ношењу Крста Христа Који је узео на Себе грехе
целог света.
Нека Господ чува и води све вас.

... Много размишљати и анализирати корисно је онда када се човек у животу

руководи резултатом својих размишљања; ако пак, добро знајући како треба да
поступамо, поступамо другачије и своју пажњу не усредсређујемо на томе да
уништавамо ту ненормалност, већ на томе да још више развијемо духовно
разумевање, онда тиме само копамо по својим ранама и сами себе излажемо још
већој осуди, као слуга који добро познаје вољу Господара, а не врши је. Исповедам
уопште, да наравствени закон није нешто митско, не налази се на небу, па да га човек
мора одатле узимати, не чува се иза мора науке да би се морао дуготрајно вадити,
већ је 'он у устима твојим и у срцу твоме, да га испуњаваш'. Када човек не би био
грехован, тј. када не би осећао у себи, осим наравственог духовног закона, још и
други - животињски закон, он не би имао потребе да наравствени интуитивни закон
поткрепљује његовим умним истраживањем.
Када добијемо неко наређење које се нама допада, радо га и одмах извршавамо.
Ако је пак такво наређење непожељно или га је тешко извршити, ми подробно
испитујемо колико је оно за нас обавезно и категорично. Често смо свесни да не
поступамо у складу са својим звањем хришћанина, али пред тим затварамо очи као
да то не примећујемо. Проучавање речи Божије, списа светих отаца и житија светих
наглашава нам захтеве наравственог закона и тиме нам олакшава његово
испуњавање, али, понављам, оно нам је корисно само када и уколико тражимо ту
подршку, а не бавимо се чисто теоријским истраживањем богословских питања. А
пошто тешко можемо схватити којим се заправо побудама (и у којој мери)
руководимо приликом нашег удубљивања у питања духа, онда свакако да не треба
да осуђујемо ни оне који се њима мало баве, па ипак се труде да у мери свог
разумевања, макар издалека, али верно иду стопама Христовим. Господ на овај или
онај начин увек помаже наше духовно узрастање, те смо сами криви ако се оно
привремено зауставља; али скоро на сваком путу постоје лакши и тежи прелази и
путник може да тражи боље услове за своје путовање. Бог никога не искушава, тј. не
наводи на нешто рђаво, али Он допушта често таква стања када нас наше слабости и
наше страсти више него обично вуку ка злу. Зато нам је и Сам Господ завештао да се
молимо 'не уведи нас у искушење'. У тој молитви нас Господ учи да не сваљујемо на
Њега кривицу због својих падова, већ да спознајемо немоћ својих сопствених снага у
борби против зла.
Не сумњам у непрекидност Божијег Промишљања нашег духовног узрастања у
вечни живот, али нас Господ можда понекад и ставља у такве услове тешке за такво
узрастање, да бисмо боље познали немоћ својих личних способности, да бисмо
непрестано тражили помоћ одозго и да за светле тренутке духовног успона
захваљујемо Господу као на дару благодати. С друге стране, знамо да је хришћанину
недовољно да буде само пасивни прималац благодати Божије, он мора да буде
активан, да и сам напреже своје снаге, и ето Господ, Који нас привремено лишава
Своје помоћи, као да разоткрива пред нама одсуство наше активности и самим тим
нам опет пружа помоћ у духовном узрастању. Дакле, верујући у добри Промисао
Божији, ми не очајавамо у искушењима, али наша душа природно тугује, према
порећењу псалмопевца, као жедна земља (као земља безводна). Уосталом, осврћући
се на протекло време моје одвојености од вас, не могу да не кажем да ми је Господ и
ту пружио толико Своје милостиве утехе, да могу да тугујем само због своје
незахвалности и духовне немоћи. И моја туга се растапа у радости у Господу и у
сазнању своје немоћи још више тежим да служим Господу свим својим бићем...
Непрестано мислим о свима вама, у мислима препуштам све бриге свеблагом
Промислу Божијем. Много захваљујем свима који су ме обрадовали вешћу о себи,
захваљујем и онима који ме се сећају у својим молитвама, а нарочито онима који
сећање на мене спајају са жељом да пред Господом оправдају мој недовољни
пастирски рад својим добрим понашањем у вери и чистоти. 23. фебруара, служећи
божанствено благодарење, поменуо сам све слављенике имендана и све вас који сте
драги мом срцу.
Јачајте духом, будите увек бодри и не чезните за мном, памтећи да 'ономе који
верује све доприноси на добро'.
Не присиљавајте једни друге обавезним и честим општењем, већ нека се свако
за себе труди да загрева у себи љубав једних према другима и по мери могућности не
одваја себе од других у молитви. Оно што себи желите то молите и за ближње.

... Дан св. Јована Претече милошћу Божијом сам дочекао служењем свеноћног
бденија и Литургије и провео сам га у светлом расположењу. Увече сам добио Асјино
писмо које ме више обрадовало него што ме је растужило. За њено удаљавање од
Цркве већ сам знао, а већ сама чињеница да ми је писала сведочи да, упркос свом
садашњем погледу на свет, унутарње она осећа истоветност својих тежњи с нашима.
Када се поставља питање о противречностима између науке и религије, увек ми се
чини да је истраживање тог проблема потпуно бескорисно. Иако Бога и треба
'сазнавати', а не 'признавати', Он се може сазнавати само срцем, јер Га наш разум
непосредно проповеда као 'неспознатљивог'. Када би људски разум могао научним
путем да реши питање о постојању или непостојању Бога, онда би несумњиво сви
људи који су достигли одговарајући степен образовања постали верници у случају
његовог позитивног решења и неверници у супротном случају. Али ми знамо да се
међу високообразованим људима могу срести и људи који дубоко верују и људи који
су потпуни атеисти. Није ли јасно да су сви спорови, како приватни, тако и
митингашки, на ову тему бескорисни. Зато, ма колико нам била тужна чињеница
одлажења (верујем привременог) из Цркве њених немоћних чланова, ми их наравно
не можемо вратити натраг путем логичких закључака. Ми знамо кога Господ назива
онима који граде на каменом темељу. Ми знамо и кога ап. Павле назива правим
Јудејцима. Егоиста не може бити хришћанин, а онај који је покретан љубављу
сигурно ће поћи крсним путем и поћи ће за Христом, можда чак ни сам то не
примећујући. Наравно, ни само отпадање од Цркве Христове, него će li свакИ грех
тешко одражава на човековој души и као што је уморном путнику тешко да погреши
у избору пута,тако и ми по вери имамо утеху у томе што Добри Пастир неће дати да
погине ниједна Његова овца, ма колико далеко она залутала. Овом мишљу се
непрестано тешим, када се бринем због стања свих мени блиских и далеких,
познатих и непознатих, оних који лутају у тами неверовања, али својим срцем жуде
за Светлошћу Правде.
Господ да буде с вама непрекидно и молитвама Пречисте Владичице и светих
Својих да вас сачува од свих невоља и напасти...
Никада не клоните духом, али не запостављајте ни своје здравље, већ га цените
као један од најдрагоценијих дарова Премудрости Божије...
Хтео бих све вас да видим, да бих сазнао како сви живите, а и душа ме боли за
оне којима сам био потребан, нарочито за нећаке и нећакиње. Верујем, наравно, да
их Промисао Божији неће оставити сироте, али за духовни живот неопходна је
сопствена стална пажња и тежња да се буде са Христом. Знају ли они радосни плод
такве тежње, траже ли сваку могућност да свесније крену Христовим путем, да ли се
моле за помоћ одозго, не запостављају ли безумно свете Тајне Цркве, није ли их
одвојеност од мене учинила равнодушнијим према духовним интересима - то су
питања која ми не излазе из главе и ако духовно стање мени блиских људи напредује,
ако је мој одлазак могао допринети самосталнијој, и зато свеснијој тежњи њиховој
према Истини и Љубави, онда благосиљам дан мог одласка и мог растанка са вама.
Мили моји, ми смо увек блиски једни другима (зар то и сами не осећате?), а ако пак
туга због наше телесне раздвојености доприноси делу Христовом, онда она
представља наш принос Ризници Љубави, а ми тако мало због своје немоћи можемо
њој да приложимо и тако се много њоме користимо да за нас мора бити радост када
јој дамо и ову лепту.
Још једном бих хтео да вас замолим да се не препуштате тузи, можда још
дуготрајног растанка са мном. Радосно је служити Господу у миру и срећи, док нас
невоље које доживљавамо чине не само Његовим служитељима, већ и саучесницима
Његове невоље. Сме ли наш просвећени вером ум да овакво саучешће осећа као
терет?
'Човеково срце промишља свој пут, али Господ управља његовим ходом'. Не
сумњам да моја раздвојеност од вас неће трајати ни тренутка даље него што то
одреди Онај Коме Јединоме хоћу да служим свим умом, свим срцем II свим својим
снагама. Зар нам је дато да разумемо времена и рокове које је Отац оставио у Својој
власти? На прилике сам се давно навикао, и саме по себи оне ме мало оптерећују;
'Господња је земља и све што је на њој'. У свакој прилици човек који верује добија од
Господа утеху: 'Ако се... населим и на крају мора, и тамо ће ме рука Твоја упутити и
држати ме десница Твоја'. Тужно ми је само што нисам с вама, што не могу
непосредно да с вама доживљавам све што вам је радосно и тешко, све оно што вас
брине; тужно ми је што сам привремено лишен радости да служим чистом
Христовом стаду, али тежећи кући, тежећи свом послу, ја не гледам и не уздам се у
долазак ове или оне комисије, овог или оног закона, већ очекујем промене од
Истинског Господара свега Коме је 'све предано'. Ако Он хоће, одмах ће уследити и
одлука...
Све док Господ благоволи да будем одвојен од вас, не преостаје ли ми само
спокојно да се томе покорим?... 'Молитву ћу излити Господу и Њему ћу објавити
туге своје...'
Да би се било хришћанин, уопште не треба читати богословске расправе. Треба
само имати отворено срце, чувати у себи душевну чистоту, и спознавши своју немоћ,
молити помоћ одозго. Како често у својој самоуверености ми ово друго не чинимо и
зато доспевамо на лажни пут!
Велика хвала од свег срца свима онима који ме се сећају у својим молитвама.

... Смелим молитвама праведне Јелисавете и заступништвом Пречисте

Владичице да пода Господ свима вама Своју благодатну помоћ и радосну могућност
да у обичним свакодневним пословима будете верне Његове слуге, увек вођене
жељом да чине добро свима с ким се Божијим Промислом у животу срећу. Ако је
Господ сишао на земљу не ради тога да Њему служе, већ да Он Сам служи
човечанству, онда и ми свакако морамо да служимо једни друге. Људи се по
Свемудром Промислу разликују међусобно и по полу, и узрасту, и физичкој снази, и
уму, и лепоти, и по многом другом - и та разлика је, изгледа, слична разлици међу
удовима нашег тела, разлици која нам је дата да би се у добровољном међусобном
дејству добијала потпуна хармонија јединственог живог организма (в. 1 Кор. 12).
Чини ми се да је човечанство створено као у неком незавршеном и несавршеном
облику зато да би се слободном вољом припремало за савршени живот у Господу, тј.
у Истини и Љубави, те би предности једних надокнађивале недостатке других.
'Припремите пут Господу, исправите стазе Његове; свака долина да се испуни, свака
гора и брдо да се снизи...' Ако човечанство у свом историјском развоју иде путем
оваквог брисања постојећих неједнакости, тј. ако у свести о свом јединству људи од
служења самоме себи непрестано прелазе на добровољно служење друштву, онда
оно расте и напредује. Ако је пак обрнуто, човечанство неће научити да служи свом
јединству, ако људи покретани егоизмом, употребљавају своје врлине - снагу, лепоту,
ум и остало - за своје личне циљеве, онда се оно распада, умањује се и назадује.
По нашој вери, човек је створен са слободном вољом. Али да би она могла да се
пројави, неопходно је да човек има нешто на свом располагању. Дакле, сама по себи
својина није краћа. Сам Господ додељује човеку својину коју пре свега представљају
његове природне способности ('и владајте'). Али ако човек употребљава не само своју
земаљску имовину, него макар само своје природне способности ради побољшања
свог положаја на штету других, онда се пред лицем Божијим и у срцу свом мора
сматрати отимачем - крадљивцем (Лк. 16). Авај, знамо да у стварности у човечанству
већ сахне љубав, сахне толико да је и сам човек принуђен да иде на принудно
ограничење слободне воље других људи све до лишавања права својине. Зато је
'много званих, али мало изабраних' (Мт. 20:16). Зато 'изиђите из њихове средине и
одвојте се, говори Господ' (2 Кор. 6:17). Наравно, хришћанин мора сву своју пажњу да
усредсређује на то да на овај или онај начин служи ближњима. Значи ли то да ја
морам да правим ципеле обућару, а не он мени? Значи ли то да ја морам да сејем
или да производим жито за све, а не да га добијам? Наравно да не. Али то значи да
ма каква била врста мог рада, ја немам права на искључиво благостање; то значи да
што се више прожимам духом Христовим, тим више тежим да ограничавам своје
личне потребе независно од количине, да тако кажем, користи коју ја приносим
заједници... Хоћу да подсетим све моје вољене нећаке да је у темељу хришћанства
љубав. 'По томе ће вас сви познати да сте моји ученици, ако љубав имате међу
собом'. Љубав истинска, љубав Христова све покрива. За њу самољубље није
препрека. Треба се трудити да се не затварамо у себе, већ да носимо немоћи једни
другима и бремена једни другима. Треба се трудити да се чак ни у шали не
подсмевамо слабостима својих ближњих. Ако је слабост доиста присутна, онда она
уопште није предмет веселог смеха (а тим више злобног); она захтева молитвену
подршку ономе којим је она овладала. Ако се пак људи смеју непостојећој слабости,
онда тиме често онемогућавају здраве и срдачне односе.
Свим срцем свима вама желим непрестано узрастање у Христу. Нека Он буде с
вама непрекидно!'

За време моје одвојености Од вас за мене су стекле нови смисао речи: 'Сватда;
садан увек и у векове векова'. Осим појма бескрајног времена које оне обухватају, у
њима сада чујем још и веру у свеблаги Промисао Божији, веру у непроменљивост
непрестане љубави Бога према нама, чујем спремност да се Име Његово прославља
не само у храму, не само у дане среће, него да се увек и у свим околностима спокојно,
па чак и у тузи, радосно предајемо Његовој светој вољи, само да Он благоизволи да
прими нашу невољу као службу Љубави, иако она И јесте најчешће последица наше
греховности. 'Молитву ћу излити Господу и Њему ћу објавити невоље моје': Ако
'крстом дође радост свему свету', онда носити крст значи носити радост. Срце човека
Који очајава под бременом животних Невоља, обасјава се радошћу када спозна какав
терет носи. Ето зашто су, чини ми се, веру Христову, која ништа није променила у
материјалном и друштвеном положају код првих својих присталица и која је
изазивала касније свирепа њихова гоњења, увек с радошћу прихватали сви они који
су чиста срца. Ако хришћанин у невољи упада у униније, то значи да је због своје
греховности одступио од Господа и изгубио живу веру у потребу ношења крста, у
силу крсне љубави. 'Противничке силе се боје крста написаног у ваздуху' - каже се у
канону Воздвижења часног Крста. Човек који није утемељен у вери такође се до те
мере боји свакакве животне непријатности, да се често да би је избегао упушта у дела
која осуђује његова властита савест. Верник пак 'по њему ходи', тј. иде за њим (за
крстом), 'колена приклонивши Христу'.
Драги моји, ово пишем онима који малаксавају у невољи, да би у обновљењу
вере кроз покајање и причешће Светим Тајнама добили утеху. Нема нам невоље без
радосне могућности да је принесемо престолу Љубави. Али како је сваки грех
одступање од Истине, и греховни пут нас све даље од ње одводи, то се у човеку који је
сагрешио изопачава исправно стремљење према радосном очишћењу и што више
греши, теже му је чак и да верује у стварност свима и свагда откривене могућности да
добије утеху и духовно укрепљење кроз покајање. Хтео бих да сви који су ми блиски
знају где и како треба тражити помоћ у тешком тренутку жалости и унинија, зато
што и сам увек прибегавам том спасоносном средству.
... За све ове године много је већ воде протекло, много ће још протећи за годину
дана која ми је преостала, а и како ће се она завршити? Нема потребе да знам зато
што је све у власти свеблагог Оца. Што се мене тиче, милошћу Божијом врло
спокојно гледам предстојећу годину и хтео бих само да надокнадим у њој оно што
сам пропустио током претходних година, да и за вас и за мене мучна раздвојеност не
остане без доброг плода у области нашег спасења. Господ нека вас не остави Својом
милошћу и нека вам помогне да свако према снази у миру и слози носи крсно бреме
животног пута...
Нека вас ништа не смућује. Свесилни, препун љубави и милостиви Господ је
исти данас и увек. Ако ми и допадне неко ново искушење, прихватићу га са
жалошћу у срцу због свих вас, али са спокојном вером у доброту Вишњег Промисла.
Пратећи ме у затвор, ви сте ми поклонили малу икону 'Гетсиманско мољење за
чашу'. Каква још утеха треба хришћанину? Примајући свештенство, свесно сам
преузео служење Распетоме, добро знајући Његове речи о томе да 'нема слуге изнад
господара својега'. И Господ је, верујем, примио од мене жељу да Му послужим у
дане поруге, и учинио ме је свештеником на дан Својих страдања, у петак. Нови
Завет за разлику од Старог не даје онима који траже Господа материјална, већ
духовна блага. Нови Израиљ више не добија на чудесни начин обиље земаљских
плодова, напротив, он се позива да учествује у Голготској жртви ради делотворног
учешћа у општем васкрсењу. Истинито је и тачно речено да је 'блаженије давати,
неголи примати', иако се нашем грехом ослабљеном уму то чини сумњивим. Једно
вас молим - трудите се свим силама да будете у миру једни с другима, без обзира на
разлику у годинама, карактеру, гледиштима и образовању. Колико је могуће,
морамо да живимо у миру са свима. Господ нека буде непрестано помоћник,
наставник и утешитељ свима вама, моји драги и вољени, и посредовањем усрдне
Заступнице нека вас заштити од сваког зла.

... Чини ми се да ако се Господ јавио грешницима, то је онда зато што их није
сматрао туђим Себи, него је и људе који су скренули с пута Истине и нису изгубили
савест сматрао својим овцама. И нама су тући само они људи који добро називају
злом, а зло добром; сви остали пак, ма колико огрезли у сујети света, наша су
сабраћа. Ми смо блиски Христу, ако не избегавамо такве људе ради очувања личне
душевне равнотеже, но, боравећи с њима, трудимо се да им у исто време носимо
мир и љубав. Не треба избегавати живот и рад са онима с којима нас је Господ на
овај или онај начин сјединио, треба само избегавати учешће у њиховим гресима и не
поводити се за њиховим примером у оним поступцима које осуђује наша савест;
тада неће потамнети у нама светлост Христова, већ ће, обасјавши наше ближње,
испунити наше срце радошћу од сазнања да смо барем у малој мери испунили
служење. Само пак служење нам је природно терет, као што је до извесне мере терет
и сваки посао. Али 'Царство Божије се с напором узима' и без напора ништа не
можемо учинити; вера пак олакшава бреме живота и чини јарам Христов благим и
бреме Његово лаким. Ја нећу тиме да одричем смисао монаштва, али размишљам у
складу са мишљењима апостола о удовицама (у Првој посланици Тимотеју), да у
монаштво треба да иду они људи које Господ позива на то делање одговарајућим
животним околностима. Они пак, чијем је старању Господ на овај или онај начин
предао децу или рођаке, или просто блиске људе, морају да носе ону врсту служења
која проистиче из тог положаја. Неправилно је постављати питање тако као да, ако је
за неке добро да одлазе у пустињу, онда је то добро и за друге; а ако за једне то није
добро, онда то не одговара ни другима. Чини ми се да треба увек имати на уму да
смо сви ми удови једног човечанства, али, како каже апостол, нисмо сви ми ухо или
око, већ свако мора да делује у складу са својим назначењем, у чему и да помогне
свима нама Господ молитвама Пречисте Своје Матере и свих светих...
Мили моји!... Сматрам за потребно да вам кажем да не бива увек частан и
поштован човек носилац Истине, и обрнуто, често се Истина Божија ставља у
недостојне сасуде. Добро је и радосно видети достојни сасуд благодати Божије, али
треба имати на уму да није у самом сасуду, већ је у његовом садржају сила Божија.
'Не држи Мене старац, већ га Ја држим: он пак од Мене моли отпуштење' (почетак
девете песме на Сретење). Зар нема кристално чистих римокатоличких свештеника и
пастора? Мислим, међутим, да њихова врлина не доказује истинитост католицизма
и протестантизма. Зар не знамо да се сила Божија у немоћи испуњава, да лични
недостаци свештенослужитеља не могу обешчастити Тајне које они служе. Дакле, не
треба главну пажњу обраћати на свештенослужитеље и не треба толико тражити
идеалне људе (који, узгред, и не постоје, зато што је 'Један Свет'), колико чистоту
идеја коју они носе и избегавати сваку прљавштину, порок или било шта од тога у
исповедању вере и у молитви.

свештеник Јован Стебљин-Каменски
Након истека затворске казне постајало је све очигледније да власти неће

дозволити оцу Јовану да живи у Петрограду и да ће духовна деца морати да се
помире с наставком њихове раздвојености. Тако се и догодило: послали су га у
административно прогонству у град Вороњеж, куда је дошао у новембру 1927.
године. Ту је добио место свештеника у Алексејевској цркви бившег Девичјег
манастира, а након извесног времена био постављен за њеног старешину и једног од
епархијских намесника. Захваљујући његовим напорима и активној подршци,
вороњешки парохијани су се непрестано окупљали и слали средства у Соловецки
логор Вороњешком архиепископу Петру Звереву и другим православнима који су се
налазили у логору. Једна од сведокиња на истрази касније је изјављивала о о. Јовану:
"Свештеник Иван Георгијевич Стебљин-Каменски је, живећи у радничком насељу,
међу верницима уживао огроман ауторитет и зато се увек код њега у његовом стану
и било где да је боравио окупљало много верника. Сви бивши 'зверевци' окупљали су
се око свештеника Каменског".
Године 1928. безбожне власти су почеле да организују ново гоњење Цркве, чији
резултат је требало да буде коначно затварање свих манастира и многих парохијских
храмова. Свуда су се на иницијативу власти одржавали зборови радника који су
тражили затварање цркава, вршила се појачана пропаганда против вере и Цркве. 2.
септембра 1928. године у радничком насељу у којем се налазио Девичји манастир
који су упола заузели безбожници, одржан је збор становника насеља. Укупно је на
територији манастира било направљено275 станова у којима је људи неверника, као
и преосталих монахиња у келијама, живело 872 човека. На збору је присуствовало
217 људи, а 100 људи је било позвано са стране, јер чак и у таквим условима
безбожници нису били сигурни да he им поћи за руком да затворе цркву. Један од
говорника одмах је навео да су поштоваоци и следбеници ухапшеног архиепископа
Петра Зверева почели религиозни рад: "... Зверевштина је опет подигла главу, њено
гнездо није било до краја уништено, и треба их уништити преко ГПУ".
Говорници су изјављивали:" Још увек многи не знају за радничко насеље, већ
знају за Девичји манастир, и заиста радници живе у зидинама манастира. У штампи
се често срећу вести о затварању манастира, цркава и томе сличног, и о коришћењу
њихових просторија за стамбени простор и радничке клубове. 500 радника морају да
живе сами и да васпитавају своју децу у културним условима, а ми видимо да
антисовјетски елементи, овде у манастиру, преузимају под свој утицај млади
нараштај".
"... Или радничко насеље или манастир: ако је наш путс овјетска власт, морамо
се борити против контрареволуције. У манастиру постоји поп, миљеник Зверева.
Зверевштина је упропастила и неке од наших другова радника. Има и сад оних који
помажу зверевштину. Са зверевштином треба завршити".
"У 31-oj келији живи поп Јован, Зверевљев миљеник. Живим у келији број 89, и
видим како тога попа посећују жене контрареволуционара, Нечајева и Пушкина
(бивши ктитор Трнове цркве). Монахиње уче децу радника да прилазе том
свештенику да узму благослов..."
"Већ је свима јасно да је музика звона музика контрареволуције. Све док овде
буде постојало контрареволуционарно гнездо, радничко насеље фактички неће
постојати..."
"Монахиње ометају културни развој младог нараштаја и стичу симпатије
становника не само у оквиру манастира, него и далеко ван његових зидина..."
8. септембра 1928. године у Вороњешком листу "Комуна" објављен је чланак
"Новодевичји манастир треба претворити у радничке станове, а цркву у клуб". У
чланку се, између осталог, говорило: "... Свуда су донесене резолуције у којима се
радници у потпуности придружују захтевима становништва насеља и са своје стране
настоје да се што пре иселе све бивше монахиње, а такође да се затворе цркве на
простору насеља н да се оне претворе у клуб или школе. Радници који су иступали у
расправи изражавали су чуђење поводом тога што су се с монахињама све до сада
толико 'снебивали'. Указивано је такође на неопходност одлучне борбе против
контрареволуционарних испада 'мантијашица' и њиховог коловође 'оца Јована',
миљеника Петра Зверева".
Према безбожној штампи у којој се отворено тражило хапшење о. Јована,
постало је јасно да је то хапшење неизбежно, при чему безбожници користе сваки,
па чак и најбезначајнији повод.
4. марта 1929. године помоћник начелника милиције упутио је у ОГПУ
саопштење: "На основу постојећих непроверених података у згради бр. 4 у
Ваведењској улици свештеник Јован који тамо живи, миљеник архијереја Зверева,
води жестоку агитацију против совјетске власти и уопште у тој кући се примећује
неко окупљање о чему вам саопштавамо и стављамо на знање".
У пет часова ујутру 1. маја 1929. године, када су безбожници дошли да руше
крст на куполи цркве, умрла је игуманија Девичјег манастира. Ово подударање
скврнављења храма са игуманијином смрћу толико је погодило вернике да се о томе
дуго говорило у граду. Касније су власти оптужиле о. Јована како је он тврдио да је
њена смрт била резултат гоњења Цркве. 4. маја је била сахрана игуманије. Отац Јован
је сам служио опело игуманији у њеном стану у манастиру који су безбожници
претворили у радничко насеље, одакле су у пратњи многих верника у литији сви
пошли на Трново гробље. Након сахране о. Јован је све благословио, посаветовавши
преосталим монахињама и парохијанима манастира да се држе заједно.
19. маја 1929. године о. Јован је ухапшен и 21. маја саслушан. На питања
иследника свештеник је одговарао с великим достојанством, трудећи се да ни у чему
не нанесе штету свом чину. Добио је дозволу да својом руком напише одговор. "У
односу према совјетској власти ја сам лојалан - писао је о. Јован - али сам против мера
које су уперене против религије. Сматрам да је васпитање деце у школама у
противрелигиозном духу и томе слично неправилно. Пошто ја друго оружје не
познајем осим крста, како у прошлости, тако н сада, налазим да је једино правилно
да делујем на масе умирујуће. Осуђивао сам свако иступање против грађанских
закона. За мене нема никакве сумње да је вера у распетог Христа непобедива и да је
привидна победа материјализма привремена појава. С молбом за молитву верници
су ми давали мноштво цедуља, јер никакве молбе за молитву нисам примао да их
читам напамет. Међу цедуљама постоје такве у којима ме моле за молитву за
затворенике и за заблуделе. Под 'заблуделима' сам подразумевао оне који су отпали
од вере или су на речима верници, али живе у безакоњу. За све време своје службе у
бившем Девичјем манастиру сваког сам празника, сваке недеље, а понекад и радним
даном говорио без изузетка поуке чисто духовног карактера или поуке које
објашњавају богослужења, нипошто не дотичући ни грађанску власт, ни потребу да
се људи снабдеју овим или оним намирницама. После игуманијине смрти, ни лично,
ни преко било кога другог, никакве гласине нисам ширио по граду. Да је
игуманијина смрт која је уследила за време скидања крста са цркве бившег Девичјег
манастира изазвана тим скидањем, нисам могао да говорим, јер њу је погодио, ако се
не варам, трећи за редом удар два дана пред смрт, и од тада она није долазила
свести, тако да чак нисам могао ни да је причестим уочи смрти. Још мање сам крив
због тога што сам понекад подстицао да ме зову или сам себе звао истинским
пастирем, у искључивом смислу позваним да спасава вернике од мрачних паклених
сила бољшевизма, али не одричем да сматрам себе једним од пастира Христове
Цркве, обавезних да речју, духом, вером и чистотом буду узор за вернике и да их
штите од таме неверовања, и исповедам да по вери мојој не само материјализам,
него ни сама 'врата пакла' неће победити Цркву Христову. Са игуманијиног гроба
сам отишао пре његовог затварања, али заиста сам благословио оне који су ми
прилазили, и том приликом сам их тешио како сам умео, али речи 'не тугујте,
постићи ћемо ми свој циљ' нисам говорио".
29. маја власти су поново саслушале о. Јована. Чувши за шта га оптужују,
свештеник је одговорио: "Не сматрам себе кривим ни у најмањој мери. За све време
свог боравка у Вороњежу како свуда, тако и са амвона и у приватним разговорима,
не толико из страха од казне, колико због свог погледа на свет, увек сам учио
кроткости, трпљењу и покорности грађанским законима. Никог око себе нисам
окупљао и, оставши случајно као привремени вршилац дужности епархијског
намесника, од марта ове године са свештенством епархије сам имао само службене
односе информативног карактера. Ширење било каквих гласина сматрам да је испод
мог достојанства као служитеља духа. Оптужбу за агитацију у прилог рата великих
сила против совјетских власти сматрам отвореним показатељом потпуно погрешне
обавештености ОГПУ о мојој личности, јер оваква неразумна делатност нема никакве
везе ни са правцем мојих мисли, ни карактером мојих односа чисто духовно-
учитељских према верницима. Речи које ми се приписују 16. фебруара ове године:
Грађани, резерви жита нема, прети глад, нека се снабдева ко може', такође нисам
изговорио и она такође мало одговарају мом раду. Никакву агитацију у вези са
игуманијином смрћу нисам водио. Мрачне силе паклене, по тумачењу Цркве и
учењу апостолском, немају ничег заједничког с политичким уређењем земље и
делују у сваком режиму (наша борба није против тела и крви, не против људи, већ
против духова злобе у поднебесју). Лицима која су ми долазила и питала ме да ли да
уђу у задруге, колхозе, комуне и томе сличне начине учешћа у новом уређењу
пољопривреде, увек сам одговарао тако да, ако се при томе ... не захтева одрицање
од вере, у таквом учешћу, разуме се, греха не може бити... Лицима која су ми
долазила из разних места за помоћ од разних болести увек сам саветовао да се
обраћају лекарима, позивајући се на Свето Писмо. Заједно с тим саветовао сам им да
се причесте и нисам им ускраћивао своју молитву".
4. јула 1929. године иследници су саставили оптужницу у којој је стајало да се
свештеник бавио радом који подрива ауторитет и моћ совјетске власти. 16. августа
1929. године одлуком Посебног већа при Колегијуму ОГПУ о. Јован је осуђен на
издржавање затвора у Соловецки концентрациони логор у трајању од три године.
Из Вороњешког затвора о. Јован је писао својој духовној деци:

" 'Оче свети! Сачувај их у име Твоје' (Јн. 17:11).
Празник Усековања главе светога Претече и Крститеља Господњег Јована.
29. 8/11.9.1929. Године.
Нећу умрети, већ ћу бити жив и испричаћу дела Господња.

Господ и Бог наш Исус Христос благодаћу и милосрђем Свог човекољубља нека
вам опрости, вољена децо, сва ваша сагрешења учињена из немоћи ваше; Сам Он
нека отресе вашу греховну прљавштину и нека обасја ваше помисли, нека вас
учврсти у вери, утврди у нади, сачува у љубави да будете честити чланови Свете Своје
Цркве.
Зна 'Онај који седи с десне стране Оца' тугу растанка пастира са својом вољеном
паством. Зна 'Пастир добри' с каквом тужном снагом се уздиже у тренутку растанка
молитвени усклик: 'Оче Свети, сачувај их у име Твоје'. Познаје Срцезналац шта се
збива и у мом срцу приликом растанка с вама, љубљени у срцу сирочићи - сестре
Покровске обитељи и љубљени у Господу парохијани Преображенског храма. Зар ћу
заборавити оне с којима сам се тешио заједничком молитвом и заједничким, у мери
у својих снага, служењем Христу Господу? Зар ћу заборавити свечано-радосно и
молитвено-усрдно појање девичјих хорова? Зар за мене није била велика радост да
будем сведок пред Господом усрдности оних који су се трудили у храму и искреног
стремљења према чистоти, љубави и правди оних који су приступали Светим
Божанственим Тајнама? Треба ли сваког од вас да поменем по имену да бисте знали
да све вас и сваког појединачно носим у свом срцу, заједно с вама тугујем, заједно се с
вама радујем? Или вам слова и речи могу рећи више него што су вам говорила и
говоре вам ваша сопствена срца? Ако за време мог служења у Вороњежу и боравка
међу вама ви који сте ми Господом поверени нисте осећали да је ваша верност Њему
за мене драгоценија од сопственог живота, ако то нисте осећали, онда вам, авај, ни
ово писмо, ни било које друго то неће открити. Али ако вас доиста волим љубављу
Христовом, ако се делимично тешим вашим сажаљењем, јер она сведочи и о вашој
љубави према мени, онда сада, растајући се с вама, препуштајући вас заштити
усрдне Заштитнице Пречисте Владичице (она је Мати и Игуманнја ваша) предајући
вас Њеном љубљеном Сину Који вас неупоредиво више од мене воли - сада хоћу
последњи пут са сузама да вас молим: не очајавајте никада, не сумњајте у непрестану
љубав Начелника Живота према вама. Памтите да стрпљивим подношењем невоља
ми као да идемо у сусрет Ономе Који је сишао к нама с небеса и крст ради нас
претрпео: отворите Му ваша срца, да Он уђе у њих, да вечера с вама и ви с Њим.
Трпите до краја. У вашим немоћним сасудима успели сте да пренесете драгоцену и
спасоносну православну веру дугим путем и да пређете велике препреке: не
разбијајте те сасуде на крају, да се не пролије вода живота, да ваши напори не буду
узалудни. Памтите да, шаљући невоље, Господ приближава вернике Своје Себи,
Своме Крсту. Не припуштајте не само злобу, него и гнев у ваша срца; ради тога се
пре свега трудите да живите у љубави и миру једни с другима, узајамно опраштајући
све увреде. Научите се да барем пред крај предајете сами себе и једни друге и сав
живот свој Христу Богу. Обуздавајте себе у свакој речи, у свакој мисли. 'Свако
створење да хвали Господа'... Горите пред Господом као чисте воштане свеће и
трудите се да савремени ветар не угаси ваш пламен, трудите се да га штитите од
дувања световних страсти и сујете - читањем речи Божије, нарочито Еванђеља и
апостолских посланица на руском језику. Чувајте себе у чистоти, не лажите, не
угађајте против савести човеку. Уосталом, ви ћете у свему томе успети ако се будете
непрестано вежбали у молитви, те вас нисам узалуд учио молитви Исусовој. Тосподе
Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога'. Ова молитва је одгајила дух
многих подвижника благочашћа. Понављајте је непрестано, па макар и хладне душе,
Сам Господ ће је загрејати због ваше непрестане тежње према Њему. Тражите
Господа свим срцем и Он ће вам се открити радосно н светло. Тражите Господа, јер
Он је близу свакоме од нас. Тражите Господа и препознаћете радост Његовог
налажења. Сами ћете спознати радост и мене ћете учинити учесником те радости.
Нека ове моје речи не буду празне, дајте им место у вашим срцима; јер ове речи су
део моје душе, нека барем та честица моје душе остане да живи у Вороњежу, дајте јој
да живи у вашим срцима, да живи, а не да умре, браћо и сестре. Ако тугујете због
растанка са мном, ако с болом мислите да ћемо временом постати туђи једни
другима, онда будите посебно обазриви на свој духовни живот, будите верни Христу
Распетоме и крај подножја Његовог Крста ви ћете, хоћу да верујем, увек наћи мене,
недостојног. Не удаљавајте се од Крста и ми ћемо бити блиски једни другима за све
време наше раздвојености, ма колико дуго она трајала. Заједно ћемо веровати у
спасоносност крсних страдања и заједно ћемо препознати радост Васкрсења
Христовог у свој Његовој светлости. 'Крсте, ти нам сила буди'. Научи нас познању
добровољног смирења, силе и љубави сада поново ношеног Дуготрпељивца да бисмо
с несумњивом вером клицали Њему, Који је ради нас у гроб положен: 'Животодавче,
слава Теби'.
Опростите, љубљена децо моја у Христу, браћо и сестре, мени многогрешном за
све што сам учинио из незнања и немоћи, покријте својом љубављу моје недостатке и
пропусте и неуморно се молите за мене Господу, и ја недостојни јереј, влашћу
Његовом која ми је дата, опраштам и разрешавам вас од свих ваших грехова (осим
намерно прикривених) у име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.
По могућности што чешће приступајте светој Чаши. Христос међу нама нека
буде непрестано. Свим срцем вас воли недостојни служитељ Распетог Сведржитеља.
Свештеник Јован Стебљин-Каменски".
*****
Након доласка у Соловке о. Јован је смештен у друго одељење концентрационог

логора.
Овог пута боравак о. Јована у Соловецком концентрационом логору био је
краткотрајан. Начелник 6. одељења СО ОГПУ Тучков је 1930. године покренуо
енергичну активност усмерену на уништење свештенослужитеља. 23. априла 1930.
године у Соловецки концентрациони логор стигло је наређење о хапшењу и
упућивању у Вороњешки ОГПУ свештеника Николаја Дулова и Јована Стебљина-
Каменског. Почетком маја о. Јован је премештен у Вороњешки затвор.
Прво саслушање је било 15. маја. Пошто је свештеник Николај Дулов пристао да
да изјаву, потребну истрази, иследнику је преостало само да докаже постојање
блиског познанства међу свештеницима. О. Јован је на питања иследника одговарао:
"Када сам био у Вороњежу на слободи свештеник Дулов је долазио у Вороњеж два
пута: на свету Тројицу (почетком јуна) 1928. године, а други пут у новембру исте
године. Оба пута смо се видели у храму при чему је он први пут служио у саборној
цркви којој припада и парохија бившег Девичјег манастира, а други пут је само
присуствовао на служби. После прве службе позвао сам га да заједно ручамо.
Никаквих саветовања свештеника уз учешће Дулова није било. Никаквих брошура
свештеник Дулов ми није доносио; брошура 'Шта треба да зна православни
хришћанин' није ми позната. Ја сам се уопште интересовао само за мишљеља
ауторитетних јерарха, а не безличних брошура."
20. маја је свештенику Јовану Стебљину-Каменском уручена оптужница. Био је
оптужен да је "ширио црквено-монархистичке летке и брошуре, ширио и
провокативне гласине свих врста и водио агитацију против свих мера совјетске
власти у области колективизације и индустријализације СССР, чији је крајњи циљ
био да припреми радничку масу за побуну против совјетске власти, њено обарање и
васпостављање монархије. Као резултат поменутог у многим окрузима централне
Черноземне области било је масовних побуна становништва против совјетске власти
и њених мера".
Упознавши се са закључком оптужнице, о. Јован је почео да пише да се са
оптужницом не слаже, објашњавајући зашто, али му нису дозволили да то допише.
Али свештеник је захтевао да му дају могућност да одговори на оптужбе, Након два
дана иследник му је дозволио да напише изјаву са објашњењем. О. Јован је написао:
"Категорички одбацујем да сам крив за све што ме оптужница терети. Нисам био
члан никакве монархистичке црквене организације... Код мене су долазили
црквеним послом сељаци, чланови општина и свештенство, а из оближњих села
монахиње... Никаквих разговора организационих и политичких нисам ни са ким
водио".
Заједно са о. Јованом био је ухапшен архимандрит Тихон.
Преподобномученик Тихон (у свету Тимофеј Уљанович Кречков) родио се 1862.
године у селу Плотава Репјевског среза Вороњешке губерније у сељачкој породици.
Својевремено је ступио као искушеник у Алексејевски манастир у Вороњежу, где је
био пострижен у монаштво и рукоположен у чин јеромонаха. Постављен је за
благајника манастира и улагао велике напоре на његовом украшавању, а на многим
иконама дуго времена су били сачувани натписи: направљена трудом јеромонаха
Тихона. Године 1924. јеромонах Тихон је уздигнут у чин игумана, а након три године
у чин архимандрита.
Године 1930. као резултат хапшења спроведених под воћством Тучкова било је
затворено и стрељано мноштво свештенослужитеља у целој Русији. Архимандрит
Тихон је ухапшен заједно с братијом Алексејевског манастира. Иследник се на
саслушањима интересовао куда је ишао архимандрит Тихон и није ли он за време
путовања водио антисовјетске разговоре. Он је одговорио: " Будући да сам у чину
архимандрита Алексејевског манастира, периодично сам обилазио села бивше
Вороњешке губерније. У последње време највише сам обилазио села: Лиски,
Песковатки и Шчучје. Почетком фебруара ове године био сам на помену умрлом
архиепископу Петру Звереву код његовог келејника Серафима Колопкова. Пре око
две недеље био сам на имендану код архимандрита Игнатија Бирјукова. Разговоре
како на помену архиепископа Петра Зверева, тако и на имендану архимандрита
Игнатија о гоњењу религије и доласку антихриста нисам водио. Када сам живео у
селу Лискама, агитацију да је дошао антихрист, а с њим и последња времена, и да је
совјетска власт власт антихриста нисам водио и о томе није било никаквих разговора.
У тренутку скидања крста са Девичјег манастира ни ја, ни други нисмо говорили да је
совјетска власт власт антихриста, те да је зато грешно покоравати јој се, да су све
религиозне струје које признају власт такође од антихриста, да имати било шта с
безбожницима значи разапињати Христа. На дан опхода с моштима светитеља
Митрофана, ни ја, ни било ко други од наших, нисмо говорили сељацима да
совјетска власт хоће да исцрпи изгладњавањем све оне који протестују против
незаконитих радњи и угњетавања, да не даје жито, већ све шаље у иностранство, не
даје месо и пљачка све сељаке. Разговоре о гоњењима религије, о доласку антихриста
и њима сличне у селима нисам водио, али таквих је разговора међу сељацима било,
али када и где не сећам се".
Почетком 1930. године архимандрит Тихон је поново позван на саслушање. На
питање иследника је поново одговорио: "Не признајем да сам крив за наводе
оптужнице".
С њим је ухапшен и протојереј Александар Архангељски. Свештеномученик
Александар се родио 1. фебруара 1874. године у селу Сошка Липецког среза у
породици чтеца Николаја Никаноровича Архангељског. Године 1896. завршио је
Тамбовску богословију и ступио у храм као чтец. Тада се упознао и са ћерком
протојереја Капитона Алексејева Катарином која је постала његова супруга.
Породица о. Капитона је била велика и благочастива. Сви синови су касније
изабрали свештеничко служење.
У Тамбову се тешко разболела његова жена, па су је сместили у земску болницу,
и Александар Николајевич је узео као кућну помоћницу у домаћинству глуву сироту
девојчицу. Једном је заједно с девојчицом кренуо да посети жену. Идући улицом
видели су да носе Казанску икону Мајке Божије. Александар Николајевич је наредио
кочијашу да се заустави, и пришавши људима који су носили икону, замолио их је да
дозволе и болесној девојчици да понесе икону. Они су дозволили. Након што је
одслужен молебан за здравље, Александар Николајевич је пошао с девојчицом даље;
када су прелазили мост, изненада се зачу грмљавина. Девојчица поче уплашено да се
крсти, и Александар Николајевич је изненаћено упита: " Ама, Марфуша, зар ти
чујеш?" Она одговори да добро чује. Било је то очигледно чудо и пројава милости
Божије.
Године 1904. Александар Николајевич је рукоположен у чин ђакона у храму
села Сторожеви Виселки Вороњешке епархије, а након две године у чин свештеника.
Породица о. Александра је у то време била велика - седморо деце. У селу које је
спадало у свештеникову парохију, умрли су муж и жена сељаци и остало им је двоје
сироте деце. Без икаквог оклевања о. Александар их је узео на старање. Она су само
ишла да преноће у своју кућу, а све остало време су проводила у свештениковој
кући. Село у коме се налазила црква и живео свештеник било је велико, главна
улица се пружала готово 10 километара. О. Александар је читаве дане или бивао у
храму, или ишао с требама по кућама парохијана. На све велике празнике у храм се
стицало мноштво богомолитеља из околних села, а многи од њих су остајали да
преноће у свештениковој кући; тада су на под простирали сламу и за све је увек било
места. Катарина Капитоновна му је била добра помоћница и иако је била слабог
здравља, трудила се да свима поклони пажњу, све је дочекивала и све је хранила.
Свештеникова породица је била сложна, деца су бескрајно волела оца и мајку и била
су врло послушна.
О. Александар никада није пролазио поред туђе невоље, чак и ако је био само
њен случајни сведок. Једном је пошао у град Усман да посети децу која су ту учила
гимназију. Пролазећи кроз село, угледао је пожар. Без оклевања је зауставио таљиге
и потрчао према кући у пламену из које је успео да изнесе трогодишњу девојчицу.
Родитељи у то време нису били код куће и он је предао девојчицу суседима.
О. Александар је био аполитичан човек. Добивши 1917. године текст одрицања
од престола Цара Николаја Другог, он га је прочитао у храму народу без икаквих
објашњења. Дођоше на власт бољшевици и захтеваху од свештеника да преда своју
кућу за школу. О. Александар је без противљења пристао. Бољшевици су тражили
да да представницима културног просвећивања књиге и часописе, он је и њих дао.
Тражили су му да да намештај - он је дао и њега. Школа није дуго опстала, учитељи
и ученици су почели често да се разбољевају и, повезавши то с тим што се настава
одвија у кући која је отета свештенику Божијем, учитељи су тражили да се она
затвори и власти су то и учиниле.
Године 1918. власти су покушале да ухапсе свештеника, с тим да га неизоставно
убију.
Уочи празника Покрова Мајке Божије о. Александар се касно вратио кући; био
је уморан и покисао до коже. Пошао је у кухињу да легне на пећ, н одједном зачу
коњски топот који је утихнуо крај његове куће. Схватио је да су дошли по њега. О.
Александар изађе у трем и, мало променивши глас, упита: "Ко је то? Сад ћу да
отворим". Затим оде у трпезарију и рече укућанима: "Да вас спасе све Господ! Ја
одлазим, нека избави и мене Господ од руку њихових". И спусти се кроз прозор у
двориште. Укућани отворише врата и упалише лампу, али се она сваки час гасила од
ветра. Један од придошлица упита: "Ко овде живи?" Одговорише му:
"Свештеник".Тада тројица уђоше у кућу и један од њих упита: "Где је он?" Катарина
Капитоновна и ћерка Катарина су одговориле да је отишао на требу или у млин.
"А ко је с нама говорио?" упиташе они.
Катарина Капитоновна одговори да је то био син. Мало променивши глас син
то потврди и они повероваше. После тога пажљиво претресоше целу кућу и
поставише једног стражара у двориште.
У то време о. Александар је дошао једној својој парохијанки, старици Марфи
Ивановној, и замоли је: "Марфа Ивановна, сакриј ме, бандити ме траже". "Оче -
одговори она - сви знају да код нас долазиш и да ја код тебе одлазим. Боље ти је да
идеш што даље одавде". Нашао је да је њен савет разуман и упутио се у суседно село
Мансуровку једном од својих парохијана и овај га је сакрио у сламу.
Одлучност да ухапсе свештеника била је, међутим, толико велика да су
безбожници почели да врше масовне претресе у кућама верника и дођоше и до те
куће. Вршећи претрес почели су да боду сламу бајонетима, али милошћу Божијом
нису закачили свештеника. Рано ујутро о. Александар је пешке отишао у град Усман,
а одатле је отишао у Вороњеж, где је добио намештење у храму села Липовка: ту је
био две и по године. После тога годину дана је служио у храму села Мечешка, а
затим све до самог хапшења у Успенској цркви у селу Бутурљиновка Вороњешке
епархије. За време служења у Бутурљиновки о. Александар је уздигнут у чин
протојереја и постављен за епархијског намесника.
Године 1929. су се појачала гоњења Руске Православне Цркве. 8. априла 1930.
године о. Александар је ухапшен. На саслушањима није признао кривицу.
У то време је био ухапшен и свештеник Сергије Гортински. Свештеномученик
Сергије се родио 10. марта 1889. године у граду Рјазану у породици свештеника
Димитрија Гортинског. Завршио је шестогодишњу школу у граду Александрову
Ериванске губерније.
Године 1916. Сергије Димитријевич је рукоположен за ђакона у храму села
Богојављенског Мосаљског среза Калушке губерније, а након годину дана је одређен
за ђакона у храму села Маљково исте губерније. Године 1920. је рукоположен за
свештеника и извесно време је служио у храму села Тилка Черњиговске губерније.
Након пет година прешао је да служи у храм села Козинка Ставропољске губерније.
У то време је већ био у пуном замаху закон о одвајању Цркве од државе и многи
сељаци су, склапајући своје бракове у државним установама, живели невенчано без
црквеног благослова. О. Сергије је убеђивао такве да се венчају, а упорне је упозорио
да онима који живе невенчано неће дозволити причешће. Власти су сматрале да је
таква његова делатност антидржавна и да крши закон о одвајању Цркве од државе. О.
Сергије је ухапшен и протеран у град Вороњеж. Ту је 1928. године поново био
ухапшен и оптужен да је идејни руководилац епархије. Оптужба није била доказана
и свештеник је ослобођен.
Године 1930. о. Сергије је ухапшен заједно са свештенством и монаштвом
Алексејевског манастира. Оптужен је да је водио антисовјетску агитацију како лично,
тако и преко других, углавном преко архимандрита Тихона Кречкова "којем је давао
специјална упутства антисовјетског правца".
На саслушањима је одговарао шкрто, трудећи се да никога не помиње.
О. Сергије је био тешко болестан од туберкулозе и с муком је подносио затвор;
када му је уручена оптужница за контрареволуционарни рад, написао је: "Наводе
оптужнице не признајем, јер је то очигледна лаж..."
С њима је био ухапшен и свештеник Теодор Јаковљев. Свештеномученик
Теодор се родио 1897. године у породици сељака Петроградске губерније Михаила
Јаковљева. Завршио је седам разреда Вороњешке реалке. После октобарског
преврата мобилисан је у Црвену армију, а затим је служио у милицији у
губернијском прехрамбеном комитету. У јеку гоњења Цркве рукоположен је за
свештеника, служио је у храму Алексејевског манастира, и заједно са свештенством
манастира ухапшен почетком 1930. године.
На саслушању 2. марта на питање иследника о контрареволуционарном раду о.
Теодор је одговорио: "Не осећам се кривим за оптужбе које ми се упућују... Када сам
служио у Алексејевском манастиру, исповедали су ми се сељаци из околних села. На
исповести сељаци нису питали ништа у вези са ступањем у колхоз, али био је случај
када су ме двојица сељака у децембру 1929. године питали после службе шта да раде,
да ли да уђу у колхоз или не. Одговорио сам им да не видим ничега греховног и злог
у улажењу у колхоз..."
Након неколико дана о. Теодор је поново позван на саслушање и на питање
иследника шта зна о архимандриту Игнатију, старешини Валујског манастира,
одговорио је: "Архимандрит Игнатије ... је за време свог служења уживао велико
поштовање парохијана као најстарији свештенослужитељ... Што се тиче оцене
политичке власти ја ништа не могу да кажем, јер се тим питањем никада нисам
бавио, немајући ни могућности ни жељу, већ сам се бавио дужностима свештеника у
најужем смислу те речи".
Заједно с њима су ухапшени јеромонаси Георгије Пожаров п Козма Вјазњиков,
свештеник Георгије Никитин и мирјани Јефимије Гребеншчиков и Петар Вјазњиков.
Нико од њих није признао наводе оптужнице. 14. јула 1930. године предата им је
одлука о завршетку истраге. 23. јула оптужница је упућена Колегијуму ОГПУ. 28. јула
Колегијум је размотрио "случај" и осудио је оптужене на стрељање.
Прошли су празници преп. Серафима Саровског и пророка Илије. 2. августа
увече оптуженима су прочитали пресуду. Затим су их убацили у камион да их возе у
околину Вороњежа и погубе их. У 10 часова увече истога дана архимандрит
Алексејевског манастира Тихон Кречков, јеромонаси Георгије Пожаров и Козма
Вјазњиков, свештеници Јован Стебљин-Каменски, Сергије Гортински, Теодор
Јаковљев, Александар Архангељски, Георгије Никитин и мирјани Јефимије
Гребеншчиков и Петар Вјазњиков били су стрељани.
15. (28) децембар
СВЕШТЕНОМУЧЕНИК ИЛАРИОН ТРОЈИЦКИ, АРХИЕПИСКОП ВЕРЕЈСКИ,
ВИКАР МОСКОВСКЕ ЕПАРХИЈЕ
Свештеномученик Иларион (у свету Владимир Алексејевич Тројицки) родио се

13. септембра 1886. године у селу Липице Каширског среза Тулске губерније у
породици свештеника. Деда будућег светитеља, Петар Тројицки, службовао је у
истом селу. Парохијани су сачували сећање на њега као необичног човека. Када је
умирао, сви становници села су дошли да се опросте с њим и добију од њега
последњи благослов.
Жена о. Алексеја Тројицког умрла је рано, те је морао сам да васпитава децу
којих је имао петоро: три сина и две кћери. Два сина - Владимир и Димитрије -
постали су епископи, а трећи син Алексеј свештеник. После смрти жене о. Алексеја
велико учешће у васпитању сирочића преузела је њена неудата сестра Надежда,
учитељица црквено-парохијске школе; када Владимира није имала коме да остави,
она га је узимала са собом на наставу. Дечак је рано научио да чита, с пет година је
стајао за певницом, читао часове и шестопсалмије.
Основно образовање будући светитељ је стекао у Тули - у духовној школи, а
затим у богословији, након чега је послат о државном трошку у Московску духовну
академију да настави образовање.
Владимир Алексејевич се уписао на академију 1906. године, "када су опијеност и
бунило револуције који су продрли и иза зидова академије - како је о томе писао
један савременик - тек почели да се губе, али још нису сасвим нестали". Владимиру
Алексејевичу је било тешко када је видео, како је говорио, "срамоту академије која је
променила светле ризе чисте и трезвене науке за дречаве и прљаве разнобојне рите
уличне политике", срамоту оне академије коју је он волео као "своју љубљену
невесту"... Али олуја није прошла без користи за Владимира Алексејевича: његов
аналитички ум није могао да се смири док није пронашао узрок зашто је вихор
захватио тако широке кругове образованог руског друштва: један од главних узрока
који су одредили овакве размере покрета, била је, по његовом схватању, нецрквеност
друштва које је изгубило везу с Црквом, и прекинуло с њеним исконским
традицијама... Чим му је то савршено постало јасно, почео је да посвећује готово сва
своја дела разраћивању питања о Цркви и црквености.
Тежња чистог срца, васпитаног у правилима дубоке црквености, у благодатној
атмосфери православног богослужења и целовитости истине која може постојати
само у Православљу (а све што се одваја од њега, подмукло саветује човеку да иде
својим путем, ван Православља - све је то од греха који поробљава душу, од човекове
ускогрудости и неслободе која нема у себи љубави и слободе Христове), је и учинила
да му боравак у академији постане необично важан и драгоцен. Ту је нашао оно што
је тражио - истину. Али трагања нису била лишена тешкоћа и разочарања. У
академији је морао да се суочи с плодовима учености Запада који је излагао своје
представе о Богу. Ништа безбожније и по душу погубније није читао. И колико се то
разликовало од радова Светих Отаца који су писали о ономе што је за њих било
смисао целог живота, штавише, питање вечног живота или вечне пропасти, чему је
било немогуће прилазити само као систему искључиво умних теорија. То и јесте
дивно у Православљу што је оно откривена истина и не захтева никакве логичке
натегнутости или лукава извођења закључака да би ускладило приватан човеков
живот са црквеним, а Цркву са истином, онако како ју је говорио Дух Свети кроз
еванђелисте и предање Цркве. Сама та истина је била у светоотачком богословљу,
иста у црквеном богослужењу, иста и у речи Божијој. Понекад је од те истине која
освежава душу дух био обузет и човеку дође да отворено каже млаком свету који
лежи доле одакле је дошао и на шта је спао. Студент четврте године Московске
духовне академије Владимир Тројицки је на дан празновања 95. годишњице њеног
оснивања овако изразио једну од својих заветних мисли:" С поносом често каже наш
савременик: богат сам и обогатио сам се и ништа ми не треба; а не зна да је несрећан,
и јадан, и сиромашан, и слеп, и наг (Откр. 3:17). И све то зато што је вера Христова
престала да буде живот, зато што се људи не клањају Јединоме Богу, већ су
направили себи безбројно мноштво идола, идола бездушних који не могу да
одухотворе живот и да га учине садржајним.
Идоли све више и више потискују Христа из људског живота. Све што се тиче
вере све више и више у данашње време постаје 'приватна ствар', чак нешто што треба
стално скривати у најскривенијој 'клети', чему нема и не треба да буде никаквог места
у животу. У наше дане хришћанство се појављује само као лично притајено
благочашће, али је зато хришћански живот потпуно осиромашио. Хришћански
живот је могућ само у Цркви: само Црква живи Христовим животом... Друштво
више воли да иде на тржнице досадног света, да јури тамо у помрчини од једног
варљивог пламена према другом, да пропада од духовне глади, да се храни
рошчићима који доликују само свињама и неће да има изобиље хлеба у дому
небескога Оца Који јесте света Црква Православна. А ако неки и говоре о учешћу у
црквеном животу, под тим животом не подразумевају зидање Тела Христовог у
заједничком братољубљу и духовним подвизима, не, под животом Христове Цркве
подразумевају привређивање, управљање столовима мењача новца (Мт. 21:12) и
борбу за некаква права. И на светом месту хоће да поставе свој бездушнн световни
идол!
У односима према Цркви највише избија савремено идолопоклонство. Многи су
се ражестили, кудећи једини пут Христов (Д. ап. 19:9), пут црквени. Стварају се 'нови
путеви' са именом Христовим, али без Цркве, 'крај зидова црквених'. За те 'нове
путеве' се испоставља да су веома удобни управо ради тога да би се сачувало име
Христово, а клањало се својим омиљеним идолима. Зато су толико и привлачни сви
ти 'нови путеви'. Они су лаки и повлађују страстима. Од стварне Христове вере која
се садржи у светој Цркви, на тим путевима остају понекад благочастива, а чешће
ружна маштања која немају никакве везе са животом... Многи избегавају да говоре о
Православљу и јеретичким западним вероисповестима - католицизму и
протестантизму - већ говоре само о некаквом општем хришћанству. Симпатисати
јеретика, бити на страни непријатеља Христове Цркве, ко то сада сматра срамним и
погубним преступом, цепањем нешивеног хитона Христовог?... Користећи мрачно
незнање друштва по питањима вере и побожности, прикривајући се крупним, али
потпуно празним речима, јеретици проповедају најнемогућнија, најбесмисленија и
најодвратнија учења, а синови Цркве, нимало не размишљајући, јеретичку лаж
стављају изнад православне истине. Онога ко је одлучен од Цркве због богохулних
јереси отворено називају великим учитељем, приређују у његову част славља, иду му
на поклоњење. Штавише, усуђују се још да вређају чуваре Христовог стада због тога
што терају вукове од Богом им поверених оваца. Непријатељи Цркве засипају
наслеђе Божије безбројним хулама од којих душа долази у стање ужаса, душа која
воли Бога и свету Цркву...
Недостатак преданости Јединоме Богу заједно са жељом да се споји поклоњење
Богу и идолима створили су у наше време, првенствено код западних јеретика,
гледање на богословље као на некакво спољашње знање. Шта је то богословље? За
многе је оно само знање богословских истина, али не и знање Бога. Знање Бога је пак
искуствена (опитна) наука. Само чисти срцем ће Бога видети и зато истинско
богословље мора бити побожност, па ће тек онда она донети плод по својој мери".
Још као студент академије, Владимир Алексејевич је почео да се истиче као
највећи руски богослов, усредсредивши своју пажњу на историјскодогматску
апологију 9. члана Символа вере, тј. на разоткривању православног учења о Цркви. У
академији је најпре као студент, а затим као професор, написао и објавио радове:
"Хришћанство или Црква", "Гностицизам и Црква у односу према Новом Завету", "О
црквености духовне школе и богословске науке", "О нужности историјско-догматске
апологије 9. члана Символа вере", "Тријединство Божанства и јединство човечанства",
"Покајање у Цркви и покајање у католицизму" и друге.
Године 1910. Владимир Алексејевич Тројицки је завршио Духовну академију са
звањем кандидата богословља и задржан на академији као професорски
стипендиста, а након годину дана постављен за вршиоца дужности доцента на
катедри Светог Писма Новог Завета. Од тада је почела његова педагошка делатност
која је трајала све до самог затварања Духовне академије и донела много плодова
како на пољу непосредног предавања, тако и у области богословског истраживања,
јер је у њему Духовна академија добила дубоко православног научника-богослова. За
време студија он се брижљиво спремао за предавања, али сада је одредио себи
правило: написавши текст у свесци, он ју је увек остављао код куће и држао је
предавање не користећи никакве белешке. У почетку се тога, наравно, прибојавао,
али затим се тако навикао да му је ова навика чак давала и својеврсну сигурност, те је
почео да се осећа на катедри - најпре Духовне академије, а затим и црквене - као
потпуно одомаћен.
У тренуцима слободним од предавања Владимир Алексејевич је писао
магистарску дисертацију на тему "Белешке из историје догмата о Цркви". Овој теми
је придавао огроман значај, видећи да је 9. члан Символа вере постао камен
спотицања и саблазни за савремене људе. За њега је била од суштинске важности
жива реч истине, његова душа је тражила ту реч и хранила се њоме; за њега није
постојало формално знање, богословље је за њега било непосредно повезано са
животом, било је оно без чега човек не може ниједног тренутка. У том смислу он је
био православни Рус, а касније православни руски архијереј за којег су речи
Христовог Еванђеља биле непосредна заповест упућена души. У њему уопште није
било лукавства. За њега су апсолутни значај имале речи "Иштите најпре царства
Божијег..." (Мт. 6:33) и "Какав ће откуп човек дати за душу своју" (Мт. 16:26). Имајући
жив ум, будући дубоко образован човек, он је одмах обратио пажњу на то да је по
значају средишње питање за савремене људе постало питање не о Божанству Исуса
Христа, не о крсним страдањима Богочовека, већ о Цркви без које нема спасења, без
које и сама вера постаје преласна и демонска. Признати католицизму или
протестантизму да су и они Црква, значило би кренути путем или самоуништења,
или лукавства недостојног имена хришћанина. А ко се онда у западним
вероисповестима спасава? - питају маловерни људи, а чешће неверници. Али, авај,
често људи уопште и неће да се спасу и да буду са Христом. Они у свом животу
постављају било какве циљеве, желе било шта, само не живот у Христу, не живот с
Богом. У таквим градовима као што су били Содом и Гомора, готово да и није било
људи који су желели да живе благочастиво и који су тежили светом животу; и
Јерусалим је тражио власт и богатство и, будући доследан у својим трагањима,
разапео је Богочовека и Творца. С крајњом оштрином религиозног исповедања овај
истакнути богослов је писао: "Ја никако не могу да мислим да су православље и
римокатолицизам скоро једно исто, да су то две помесне цркве. Ја исповедам да је
Црква једна, а римокатолици за мене нису Црква, па према томе, нису ни
хришћани, јер хришћанства нема без Цркве".
Можда је управо због тога што је за њега било толико важно то питање о значају
Цркве касније обратио своју оштру пажњу на дела Алексеја Степановича Хомјакова
и први пут међу црквеним богословима дао им објективну научно-богословску
карактеристику, одредивши њихово место међу богословским делима и утврдивши
њихову везу с богословљем древних учитеља Цркве, таквих као што су св. Игнатије
Богоносац, св. Иринеј Лионски, Тертулијан, св. Кипријан Картагински, бл. Августин.
"А. С. Хомјаков писао је он сакупио је и усвојио оно што су говорили на Истоку и на
Западу током неколико векова разним поводима, применио је све то на западне
вероисповести, допунио различитим веома дубоким философским и историјским
мислима, и, најзад, изложио у савршено новом облику и надахнутим тоном.
Хомјаков је све то рекао 'на нов начин', и у томе је његова огромна заслуга за
богословску науку. Ризница светоотачке писмености је неисцрпно богатство и ко
износи одатле на свет Божији барем неки део, таквоме можемо само захвалити.
На Хомјаковљева дела морају нарочито да обрате своју пажњу савремени
полемичари који морају да воде борбу с јересима и заблудама. Носећи на себи
снажан печат светоотачке полемике, Хомјаковљева полемика представља светлу и
блиставу тачку на мрачној позадини полемике са западним вероисповестима.
Староцрквена полемика и Хомјаковљева полемика је принципијална, она сече
дрво заблуде до корена. Тесно повезана са идејом Цркве, она се не задржава
искључиво на појединачним заблудама, већ показује њихов заједнички корен у
супротстављању догмату о Цркви, а одатле проистиче и одлучна морална осуда
сваког одвајања од Цркве. Хомјаковљева полемичка дела представљају управо
искуство примене принципа староцрквене полемике на западне вероисповести".
У пролеће 1912. године Владимир Алексејевич је завршио магистарску
дисертацију и предао је на читање рецензентима.
Већ неколико пута је за време летњег распуста ишао на путовања, најчешће у
иностранство. Имајући радознао карактер, он је свуда хтео све да види и да сазна,
како живе људи у свакој земљи, како доживљавају истину Христову и живе ли њоме
уопште У лето 1908. године обишао је источноевропске земље и Балкан. Сада, 1912.
године, посетио је Немачку, Швајцарску и Француску. Било му је стало да види
плодове европске културе - католицизма и протестантизма; за њега је живот у
потпуности био наставак богословља као науке, а побожност је била темељ за
објективно виђење околног живота. Сва његова запажања и утисци су били веома
тачни и показали су се као веома драгоцени када је почео рат с Немачком, рат
између словенског и германског света, рат између хришћанског света и света који је
имао слабу и неодређену представу о Христу, често туђу Господу. Путовање је
трајало месец дана, али уз живост путниковог карактера, због тога што је хтео да све
сам погледа и затим да промисли, време путовања као да му је било згуснуто, те му
више није преостало ништа загонетно и занимљиво у Западној Европи. У свом
техничком и културном развоју западноевропске земље су запале у ћорсокак, а
њихов духовни развој је био толико плитак, да није имао чак ни сенке садржајне
дубине.
Посетивши након путовања на Запад родно село, Владимир Алексејевич се
вратио у Сергијев Посад, где се латио штампања магистарске дисертације коју је
писао две године. Крајем новембра рецензенти - професори С.С. Глагољев и М.Д.
Муретов - изнели су врло високо мишљење о ауторовом раду. У мишљењу Глагољева
је стајало: "Овакве књиге као што је књига господина Тројицког не појављују се често
у Русији. Њихова појава је празник богословске науке". Свој одзив проф. Муретов је
завршио речима: "Када би од мене зависило, без икаквих колебања бих признао да
дисертација Тројицког у потпуности заслужује не само звање магистра, него и
доктора наука". 11. децембра 1912. године Владимир Алексејевич је успешно
одбранио дисертацију. 16. јануара 1913. године свети Синод је потврдио његово звање
магистра богословља и место доцента. За најбољи магистарски рад додељена му је
награда Московског митрополита Макарија.
Али сам аутор се од оваквих мишљења, и од доделе награде, нимало није
погордио. Имајући високе критерије какав треба да буде рад на једну тако одговорну
тему, он је схватао колико још треба да учини и да проучи да би је разоткрио колико
је могуће потпуно и достојно таквог драгоценог предмета као што је Црква. Као
дубок богослов и смирен човек, био је прилично заштићен од гордости која погађа
душу и која би могла да се испољи након високих похвала поштованих професора.
После одбране дисертације Владимир Алексејевич је кренуо на пут у Кијев и
Житомир. Ту се срео с епископом Прокопијем Титовом с којим је био веома близак.
Заједно с њим он је често посећивао архиепископа Антонија Храповицког према
којем се, као и многи студенти Духовне академије, а нарочито они који су желели да
приме монаштво, односио с великим поштовањем.
Дошао је и Велики пост 1913. године, дошло је и време да Владимир
Алексејевич крене другим путем. У детињству је добио строго православно
васпитање; може се рећи да је његова главна васпитачица била Православна Црква с
њеним узвишеним богослужењем које се ни са чим не може упоредити и уставом
који васпитава вољу за добро. Тек када је постао студент и почео да пише радове о
Цркви, могао је да увиди и схвати оно што је осећао од детињства. Сада је знао зашто
је волео православно богослужење, и та љубав, спојена са жељом да се осами, довела
га је до мисли да прими монаштво. Одлуку да прими монашки постриг кочило је
само једно: знао је да, ако постане монах, неће бити слободан у избору црквеног
послушања и да може бити постављен на било коју црквено-административну
дужност, за шта он није осећао у себи ни најмањег призвања. Усамљеност, молитва,
бављење науком - ето за чиме је чезнула његова душа. Али у избору омиљеног
животног пута постоји ризик - нашавши оно што желиш, наћи ћеш и оно чему се
душа супротставља. Најзад се Владимир Алексејевич ипак одлучио и на дан
празника Победе Православља поднео је молбу за пострижење.
Постриг је био одређен за 28. март у пустињи светог Параклита која се налазила
недалеко од Тројице-Сергијеве лавре. Владимир Алексејевич је сам одабрао ову
усамљену пустињу за свој постриг. Популарност младог доцента међу професорима
академије и студентима била је толико велика да су на постриг дошли многи
професори академије и студенти.
Након извршења пострига, ректор духовне академије, преосвећени Теодор
Поздејевски је, изашавши на амвон, рекао новом монаху поучну беседу: "Истина
Христова је једноставна и само су је људи отежали и отежавају је различитим
световним и животним мудровањима. Та истина је у ономе што је највредније и
најважније за живот то је разоткривање у свом унутрашњем човеку Христовог лика.
Он, тај лик, бива таман, као што је таман лик на старој икони; али као што је искусни
уметник може очистити од чађи времена и каснијих наноса, тако се и непропадиви
лик Христа који живи у нама може ослободити од туђих наноса. То се може учинити
сузама, трпљењем, борбом, при чему та борба може бити бескрвна, дакле, али не и
без жртве. Треба бити спреман да се ради вишег циља жртвује све, ма како нам
нешто било драго, ма колико нам се чинило важним. Ради тог следовања Христу
треба жртвовати и науку, и академију, зато што су они без Христа ништа, а у Христу
свако свугде може донети већу корист него у области науке. Пример за то су велики
подвижници и старих и нових времена који су, ни сами то не желећи, постајали
славни и у државним пословима, следећи само Христа и монашке завете!"
Пре него што је примио монаштво Владимир Алексејевич је писао својим
рођацима: "Опростите ми, драги моји, због свих мојих преступа према вама, знаним
и незнаним. Клањам вам се до земље и молим вас да ми заборавите све моје зло.
Помолите се за мене, нарочито 28. увече (око 9 часова), када у Параклиту буде моје
пострижење у монаштво. Полазим на свој пут светло и с радошћу. Сада већ чезнем
да се што пре огрнем црним одеждама и да се заклоним од света који ме гони у
стопу. Молим све вас да ми и даље указујете своју љубав. Опростите!" И након месец
дана: "Дакле,ево већ је готово месец дана како сам монах. Много тога сам доживео,
много осетио. Као да ме је неки високи талас подигао, па ме још увек није спустио.
28. марта у Параклиту је био мој постриг. Шта сам доживео не умем да испричам,
али сам се после осетио као да сам се подмладио, као да сам дечак. У духовној
радости био сам пет дана у храму. Вратио сам се у академију, али се још увек нисам
вратио својим пословима. Почела је Страсна седмица, Васкрс... Све ми је то ове
године било некако нарочито. На Велики Четвртак први пут сам прошао кроз
Царске двери посвећен сам за јерођакона и почео сам готово свакодневну службу
која ми сваки пут пружа велику радост. Током протеклих дана мог монаштва имао
сам првенствено осећање радости и душевног спокојства.
Што сам сада свештено лице то ме готово уопште не чуди: као да је тако морало
да буде - чак ми је почео да изгледа чудно некадашњи световни изглед. На ново име
сам се навикао, иако ни оно световно нисам заборавио. И тако сам у радости дочекао
Светли празник - 'јер ме од смрти у живот Христос Бог преведе'.
Заједно с световном одећом збачено је нешто што ме је оптерећивало и
збуњивало; осећам се лакше и спокојније. Искусни људи кажу да се то увек тако
новом монаху даје да окуси душевни мир да би знао ради чега мора да се подвизава у
свим будућим искушењима.
Па ипак својих 'световних' пријатеља сећам се веома често. Мислим да у односу
према њима ни у монаштву немам разлога да променим свој став. Занимљиво ми је,
наравно, шта мислите сада о мени: 'пропао човек не зна се зашто'; 'шта је учинио са
собом?'; ех, свет, свет. Ја сам свет схватио и помирио сам се с њнм и веома ми је жао
што свет неће да се помири с монаштвом. А треба само да призна: 'ниједан облик
живота не мора да буде исти за све'. Изабрао сам онај за који ми се чинило, а и сада
ми се чини да ми највише одговара. Не жалите, већ се заједно са мном радујте, зато
што се ја сада радујем. А шта значи име Иларион? Весели".
11. априла је рукоположен у чин јерођакона; 2. јуна, на Тројицу, у чин
јеромонаха. Прошло је свега два месеца од како је пострижен и десило се оно чега се
он највише бојао и ради чега је одлагао постриг - 30. маја јеромонах Иларион је
постављен на административну дужност инспектора Московске духовне академије.
Од тада је изгубио мир и спокој. О овом времену свог административног рада
владика Иларион се увек сећао као о некаквом кошмару, који је по тежини готово
једнак затвору, када су монаха који је чезнуо за самоћом, неискусног у пословима
административним и световним, одвукли на животно поприште, стављајући му у
дужност да доноси одговорне одлуке у својству иако не толико велике, али ипак
власти.
5. јула 1913. године уздигнут је у чин архимандрита; био је то најмлађи
архимандрит и професор у Русији у оно време.
Добијањем новог звања његов живот се потпуно променио. Писао је рођацима:
"Сада осећам на првом месту само једно: потпуно сам избачен из колосека, до
темеља су срушени моји планови и намере у односу на непосредну будућност, а њу
сам зацртао на читаве године. Расположење ми је потиштено. Имам гомилу послова,
у стану ми је као на пијаци, долази ми дневно по педесет људи. Писма, телеграми...
Морам да одговорим на њих, а понекад успевам једва да једно писмо напишем
дневно. А не могу ни тако брзо да уђем у нови колосек. На лето ћу, у најмању руку
цео јул, морати да седим у академији: у својој личности ћу спајати и ректора, и
инспектора, и помоћника инспектора... Не ропћем, јер монах је црквена ствар.
Личног живота он нема - он је сам. Куда те пошаљу тамо иди и ради. Већ три године
како нисам имао распуст, а на овогодишњи сам рачунао, али опет није испало онако
како сам ја желео. Слава Богу за све!"
Али догађали су се и тешки доживљаји повезани с неким налозима Синода. У
лето 1913. године архиепископ Никон Рождественски је отпутовао на Атон да
расправи ствар тамошњих монаха и с њим су хтели да пошаљу на пут и
архимандрита Илариона, што овај никако није желео, али су срећом послали
професора духовне школе С.В. Тројицког. Непријатни случај у вези с атонским
монасима сустигао је архимандрита Илариона након годину дана. У марту 1914.
године он је писао својим рођацима: "У последње време су почели да ми досађују
налози највише власти. Када је требало да нешто напишем, ја сам прихватао налог
ипак добронамерно, али ових дана сам добио такав налог од Синода да сам одмах
изгубио мир и идем одавде. Мораћу да после Васкрса живим у Москви и водим
случај убеђивања атонских монаха. Читав је случај уопште прилично прљав, крајње
одговоран, мом духовном лику... мало одговара, захтева поприличну научну
припрему коју ја уопште не поседујем, а имам и мало времена, и што је најважније,
не знам како да изађем на крај с академским пословима. Овај налог ме заиста много
притиска..."
Нипошто није хтео да има посла с тим случајем и Господ му се смиловао -
након месец дана о томе је писао:" Случај атонских монаха се решава без мог
учешћа. Могуће је да сам био без разлога узнемирен, али узнемирење је постојало и
много времена ми је отишло на то. Јер до јуна преостаје нешто мало више од месец
дана, а морам још да прочитам 44 семинарска рада (ове недеље сам прочитао осам!),
пет кандидатских и још осам испита, а празници, службе... И нехотице почнем да
размишљам само о томе како да дочекам јун месец када ће се хоризонт мало
разведрити. А сада нека ми само Бог помогне!"
Годину дана након пострига, правећи кратки резиме онога што је проживео,
архимандрит Иларион је писао рођацима: "Монаштво је добра ствар, али оно је
муњевито промакло поред мене. Сва моја несрећа је у томе што немам самоћу, а без
самоће ми је тешко да живим: губим мир. А најгоре је када немир и зловоља улазе
чак и у твој стан... У науци је застој.. свакојаких грехова је нешто мало мање него пре,
а душевни спокој се уопште не примећује. За то није монаштво криво, већ моје
инспекторство. Ја сам лош инспектор..."
Уосталом, овде се одражавао не толико недостатак способности за вршење
административне дужности, колико недостатак искуства захваљујући којем би могао
да разликује важне догађаје који су захтевали примену административних мера од
небитних. Ускоро је, међутим, све што се збивало добило једну посебну тежину -
почео је Први светски рат који су у то време називали Отаџбинским и предосећало
се да његове последице никога неће мимоићи. Првих месеци након почетка ратних
дејстава архимандрит Иларион је понекад по читаве дане читао новине све док се
фронт није стабилизовао и почео да се назире дуготрајни карактер рата. Те године
академија је прослављала стогодишњи јубилеј. Сада су на основу службеног
положаја архимандрита Илариона сви празници и јубилеји непосредно од њега
зависили, али те године су због рата славља била укинута, па чак није било ни
уобичајене годишње свечаности.
За време свенародног молебана на тргу у Сергијевом Посаду архимандрит
Иларион се обратио окупљеном народу: "Православни Руси! Нисмо с радошћу
овамо дошли: не, не с радошћу. Тежак облак народног јада и народне несреће
надвио се над нашом отаџбином. Нису то капи кише, то су капи врелих суза, капи
крви црвене и скупоцене падају из тог ужасног облака на родну земљу. Можда је
суђено да се пролије читава бујица крви и суза. Отаџбина је у опасности! Отаџбина је
у невољи и муци! Отаџбина захтева од нас жртве. Она је већ многима од нас узела
рођене и блиске и - ко зна? - можда је узела и заувек. Она захтева наша имања, па чак
и сам наш живот. У времену које је пред нама мораћемо много тога да препатимо
срцем и душом.
Куца страшан час суда над руском земљом. Током последњих десет година ми
смо много грешили. Ми, Руси, допустили смо да се неверје шири у нашој вољеној
земљи. Код нас се раширио невиђени разврат и кварење нарави. Ми, Руси, грешни
смо пред нашом славном историјом. Грешни смо пред успоменом и заветом наших
предака. Грешни смо пред нашим рођеним светињама. Почели смо да губимо страх
Божији. Одвикли смо се да волимо Цара и Отаџбину. Навикли смо да вређамо и
хулимо све своје и домаће, а хвалимо и преузносимо све туђе.
Куцнуо је час да искупимо пред Богом наше народне кривице, наше народне
грехе..."
Што је дуже трајао рат, то је теже и јасније било мучно предосећање у срцу. И
пре свега зато што рат није разјашњавао оно што је главно и једино важно - његов
значај и смисао за Русију, зато што се води рат између земље у којој је основа
народног живота готово хиљаду година било Православље, и земље која је пре готово
хиљаду година отпала од Цркве, чије су многе стране живота и културе постале
непријатељске хришћанству. Несрећа није била у самој чињеници рата, него у томе
што је већи део руског образованог друштва које је представљало наследника
реформи Петра Првог, био у суштини анти-народни, непријатељски расположен
према Христу и чезнуо је за пропашћу Отаџбине. Овакав став ондашњег друштва
показало се да је за њега битнији и важнији од националних и општенародних
интереса, и оно је било спремно да уништи и сам народ, само да не напусти онај
западноевропски и свој сопствени став који се у то време састојао у безбожности и
материјализму.
Овакво стање духа интелигенције утицало је и на део свештенства и изазвало је
безбројне нападе на монаштво. Године 1915. свештенство у државној Думи је
сачинило "Белешку" у којој су стајали следећи редови: "Данашње богословије не
умеју да улију својим питомцима искрену веру и љубав према Цркви. Од многих
недостатака духовне школе треба пре свега поменути незадовољавајући одабир
руководилаца школе који се првенствено бирају међу монашким лицима, која су у
већини случајева млада и немају довољно искуства у педагошком послу. Могу се
поменути стотине случајева када се монах, који тек што је изашао из студентске
клупе, са 2526 година, поставља за надзорника или инспектора школе".
Лаж оновремених руских политичара била је толико огавна да је архимандрит
Иларион сматрао за своју дужност да их оповргне. Да не би био неоснован, узео је
статистику оберпрокурора за 1913. и 1915. годину. Из званичне статистике је следило
да је монаха међу наставницима духовних школа било свега 2,7%, а остали су били
бело свештенство и (највећим делом) световни људи. Према званичној статистици
међу лицима која су заузимала у духовном школству административне дужности
1915. године световних лица је било 60%, белог свештенства 30%, а монаха 10%.
Навевши ове бројке, архимандрит Иларион је написао у закључку:" Где је
првенствено постављање за руководиоце школа монашких лица? Где су обећаних
стотине 2526-годишњих монаха на инспекторским и надзорничким дужностима?
Ако је одабир руководилаца духовних школа незадовољавајући, зашто су онда
због тога криви само монаси, ако је њих на административним местима само 10%, а у
духовно-школској служби свега 2,7%.
Али нема никакве сумње да ће се статистички оповргнута неистина непрестано
понављати и у штампи и у јавности, а непријатна истина никоме није драга!"
У августу 1916. године у уводном предавању у Московској духовној академији
архимандрит Иларион је рекао: "Сада опет доживљавамо тешки Отаџбински рат и
поново пред очима видимо ружно наличје европске културе. Зар he и овај рат проћи
бесплодно за руско друштво, као што је без користи био Отаџбински рат пре сто
година? А код нас се чак и сада чују гласови како ми не ратујемо против
западноевропске културе, већ само против пруског милитаризма. А овај рат, чини
ми се, могао би да научи Русе многоме, пре свега томе да је за излечење рана које
разједају руску душу неопходно покајати се за двовековни рат против Цркве, да
треба сви да се врате вери отаца и да дају Православној Цркви некадашње место у
животу државном и друштвеном. Пред почетак рата Црква је у Русији била
понижена до крајности. Некада је, по Регламенту, Црква била потчињена
Императору; то се могло још и оправдавати. Али руски монарх је увео уставне
законодавне установе. Црквени живот по новом законодавству уопште није издвојен
из надлежности представничких установа. Тако су сада добили право да разматрају и
решавају многа питања чак и унутрашњег црквеног живота и Фридман и Чхеидзе.
Поробљавање Цркве од стране државе достигло је завршницу. И то управо у време
када су и расколници, и секташи, који су израсли из немачког семена и штетни за
Русију, добили потпуну слободу. Отвориш новине и видиш како је лако
расколницима да окупе свој сабор. Сетиш се како је и Фетлер, сада протеран из
Русије, организовао конгресе баптиста у древној православној Москви. Али само
Православна Црква не може да сазове сабор и на њему постави законитог поглавара
по 34. апостолском правилу!
Понекад је тешко човеку да борави у Московском Успенском сабору. Тешко је
када видиш тамо људе који се не моле, већ 'разгледају знаменитости'. Ти људи се
шетају по саборној цркви као по музеју. Чак им ни кивоти московских светитеља
ништа не говоре и они пред њима не само што се не клањају, него се чак и не
прекрсте. Али ове године сам имао прилике да служим у Успенском сабору рану
Литургију. Једва сам дошао до олтара, толико је саборна црква била пуна обичног
народа. Бескрајни редови богомолника су ишли и побожно целивали мошти
великих светитеља у сва четири угла цркве. Схватио сам да је још увек жива руска
душа и да се древна саборна црква још увек за њу није претворила у беживотни
археолошки музеј, каквим га сматрају интелектуалци који су далеко од црквеног
живота! Али још ми је болније него икада било да видим празан патријаршијски
трон! Хтео сам да узвикнем: докле, Господе! Када ће се попети на тај трон врховни
пастир руског народа, узети у своје светитељске руке свиралу и палицу и окупити у
једно Христово стадо све Русе, укључујући и оне овце уграбљене у гори које су се
разбежале сада по Врапчијим брдима и пасу на туђим и штетним пашњацима?"
Добро схватајући да рат има религиозни карактер, да људи умиру или за веру,
или борећи се против вере, архимандрит Иларион је узео живо учешће у
мисионарском и противрасколничком раду. По налогу светог Синода он је
делимично редиговао, а делимично сам саставио 24 полемичка летка против уније и
штампао их у 600 хиљада примерака. Нарочиту недоумицу код њега је изазивало
када је неки професор и стручњак, на пример за савремено секташтво, прожет
патриотским осећањима, подносио молбу да буде отпуштен из академије да би
учествовао у војним операцијама на ратишту. Тако је професор недавно основане
катедре за разобличавање руског секташтва А. В. Ремизов поднео молбу да му се
дозволи да крене на инжењерске курсеве ради каснијег служења у војсци. Оваква
дозвола му је била дата. Архимандрит Иларион је тим поводом изнео потпуно
негативно мишљење. Он је писао: "Дужност патриотизма захтева да останемо на
свом месту и да се бавимо својим послом на који смо постављени и за који смо
припремљени.
Борба против Немаца се не води само на бојном пољу, она се води и у трговини,
и у индустрији, и у науци. Борба против секташтва, против те 'немачке вере', јесте
борба са истим тим непријатељским духом и непријатељским мишљењем. Та борба
је непосредна дужност господина Ремизова и за вршење те дужности он ће
несумњиво бити кориснији, будући да има припрему већ по свом образовању".
Од 7. до 14. јула 1917. године с благословом светог Синода у Московској духовној
академији је одржан конгрес научног монаштва на којем је присуствовало око 70
монаха. На заседањима конгреса се расправљало о положају научног монаштва у
школској и ваншколској служби. Одлучено је да се створи братство монаха научника,
потврђена је одлучност да то братство има своје манастире и школске установе.
Расправљало се такође и о томе да се духовна академија претвори у чисто монашку
уз одабир професора међу монасима.
Ватрени присталица овакве реформе бноје епископ Теодор Поздејевски. Пред
његовим очима је лебдео идеал потпуно монашке, аскетске и строго православне
школе. Тај идеал, та страсна жеља онога чему се надао заклањала је сагледавање
стварности и чињенице да је руски живот постао далек од овог идеала и покушај да
се он постигне административним путем није могао ни до чега довести. Већином од
30 гласова, против 19, уз остале који су били уздржани, усвојена је резолуција коју је
он предложио: "Конгрес научног монаштва сматра неопходним да црквени сабор
као заштиту чистоте православно-богословске науке од опасности која јој прети
приликом реформе академија на начелима аутономности, остави барем једну од
постојећих академија коју неће захватити та реформа, реорганизовавши је на
начелима строго црквеним у смислу устава, дисциплине и начина живота и
снабдевши је професорима од лица свештеног чина (првенствено монашких), а
једнако и мирјана строго црквеног живота, и учинивши је органом рада братства".
Професори Московске духовне академије архимандрит Иларион и јеромонах
Вартоломеј Ремов који су гласали против ове резолуције изнели су своје издвојено
мишљење: "Сматрајући пожељним да црквена власт организује једну Духовну
академију са посебним уставом који уређује њену управу и начин живота на строго
црквеним начелима, не налазимо, напротив, никакву могућност да се сложимо с
резолуцијом коју је прихватио конгрес. Резолуција предлаже посебну академију 'као
заштиту чистоте православно-богословске науке од опасности која јој прети
приликом реформе академија на начелима аутономности'. У тим речима резолуције
изражена је осуда постојећих начела академија, осуда коју ове нипошто нису
заслужиле, зато што нема никаквих довољних разлога сматрати професоре
академија непријатељима православне вере. Историја академске науке нас
приморава да с великом опрезношћу упућујемо професорима академија оптужбу за
неправославност, јер су општепознате чињенице да су ставови из научних радова
који су овако брзоплето проглашени штетним за Православље ускоро постајали
општеприхваћене истине. Православној богословској науци не прети ни нека
посебна опасност од академске аутономије која се уводи у живот, зато што на
академијама и даље предају исти професори, и аутономија их неће учинити
непријатељима Цркве, што они ни раније нису били...
Признајући корисност оснивања посебне црквене академије, не можемо,
међутим, желети да та академија буде претворена у орган делатности монашког
братства. У последње време црквена власт је спречавала образовање научног
монаштва у ужем смислу те речи, усмеравајући академске монахе обично путем
црквено-практичне делатности и не пружајући монасима могућност да дуго времена
остану на академским професорским катедрама. Зато се мора признати чињеница
да научно монаштво данас уопште није блиско богословској науци, већ се често,
нажалост, односи према њој без дужног поштовања. Онај програм рада који се
предлаже за оснивање монашког братства, има првенствено практични карактер.
Зато ми то братство и не можемо сматрати довољно ауторитетним у очима широке
црквене јавности да би као свој орган имало, између многих других, и високу
богословску школу. Ми се веома бојимо да братство већ у првом раздобљу свог
постојања, лативши се посла коме није дорасло, не пружи радост онима који му не
желе добро".
После фебруарске револуције 1917. године отворен је Помесни сабор.
Архимандрит Иларион који је активно учествовао у његовом раду, овако је описивао
атмосферу у којој је почињао сабор на страницама "Богословског весника": "Црквени
сабор... Последњих дванаест година ове речи нису силазиле са уста свих црквених
људи, нису силазиле са страница духовне и световне штампе, чуле су се с висине
парламентарних трибина. Но међутим... сабора ипак није било. Као да је неко
проклетство висило над саборним животом Руске Цркве. Царева одлука од 31. марта
1905. године поводом извештаја светог Синода о сазиву сабора: 'Сматрам немогућим
да се у ово данас немирно време обави толико велики посао који захтева и мир и
промишљеност, какав је сазивање Помесног сабора. Остављам себи да, када настане
време повољно за то, по древним примерима православних царева, покренем тај
велики посао и сазовем Сабор Сверуске Цркве ради канонског разматрања предмета
вере и црквене управе'. Године су пролазиле; у нешто промењеним условима
државног живота положај Православне Цркве је постајао неподношљив. Црквени
живот је доспевао све више и више у стање расула. За Руску Православну Цркву су се
бринули чак и њој туђи људи. Верске заједнице које су некад биле забрањене добиле
су слободу. У старој православној Москви неометано су заседали сабори расколника,
окупљали су се конгреси баптиста. За Православну Цркву пак још није настало
повољно време. Царско самодржавље, устројено по идеалу Петра Првог, све време је
било непријатељско према самосталности руске националне Цркве и у том погледу,
себи на пропаст, остало је верно себи до самог краја. Био је потребан стихијски
преврат, обарање самог царског престола, па да настане и за Православну Цркву
повољно време да сазове сабор којег је она била лишена 235 година. Однос царске
династије према Православној Цркви је историјски пример незахвалности. Пре 300
година Црква је тражила националну династију, одбацујући иноверну династију.
Првосветитељ Руске Цркве, свјатјејши патријарх Гермоген, је претрпео због идеје
националне династије мученичку смрт. А та династија се ускоро претворила у
потпуно туђу руском народу, уништила је патријаршију, ударила пастира Руске
Цркве и лишила расејане овце могућности да се саберу у једно, довевши самим тим
Цркву у крајње жалосно стање. Петроградски период руске историје се завршава у
виду ужасне срамоте и тешке свенародне несреће...
Састав сабора је исто тако шаролик и разноврстан као и сама стомилионска
Руска Православна Црква...
И радосно је било видети ту разнолику масу саборских чланова и истовремено
и страшно и мучно. Радосно зато што се најзад остварио сан многих нараштаја
руских православних људи о враћању Цркви канонске саборске управе, која је у њој
тако дрско обешчашћена од Петровог времена. Страшно је зато што тако дуго није
било сабора, тако се много у црквеном телу накупило неспоразума, узајамног
неразумевања, понекад чак и непријатељства и злонамерности. Ти људи су толико
разноврсни, толико удаљени једни од других, тако су се одвикли једни од других - да
ли се они могу ујединити у заједничкој љубави и једнодушности, разумети једни
друге, оценити једни друге, опростити једни другима прошлост ради боље
будућности? Сва та забрињавајућа питања су непрестано узнемиравала мисао и
стварала неспокојно стање духа.
Било је тренутака нарочитог духовног узлета. Такав је био тренутак отварања
сабора након Литургије на Успење. Из целе Москве су се окупиле литије на челу са
епископима. На уздигнутом месту насред саборне цркве у пуном одејању стајало је
неколико десетина епископа Руске Цркве. Њима се придружило мноштво
архимандрита, протојереја и јереја. Чланови сабора мирјани су такође изашли на
средину саборне цркве. Првосветитељ Кијевски митрополит чита кратку посланицу
о отварању сабора. Чланови сабора су запевали Символ вере. Тренутак је био
потресан, многима су у очима биле сузе. Одмах су у виду поворке чланови сабора
изашли из цркве и, дошавши код светитеља Алексија у Чудов манастир, упутили се
на свенародни молебан на Црвени трг. Ведар, сунчан дан, трг прекривен многим
хиљадама народа, читава шума хоругви се уздиже изнад гомиле која се црни. По
посебном чину је одслужен молебан на Лобном месту, и под хоругвама (црквеним
заставама; нап. прир) су се чланови сабора кроз Никољску капију вратили у Кремљ.
Око других барјака су стајале готово целе парохије православних Московљана са
својим духовним пастирима. Друге парохије су дочекивале чланове сабора који су
пролазили поред њих певањем тропара. За све време пута сузе су и нехотице
навирале на очи. То су биле сузе гануте радости која загрева срце и смекшава душу..."
За догађаје који су се одвијали на сабору занимала се онда цела академија, њени
професори и студенти. Када се прочуло да сабор намерава да обнови патријаршију,
мишљења су се у академији поделила. Део професора и студената су сматрали
непожељном обнову патријаршије која може спречити започете "слободе" и довести
да постављања уместо смењеног "цара земаљског" - "цара црквеног" који може да
узурпира власт сабора. Сазнавши да се у академији износе мишљења против
обнављања патријаршије, архимандрит Иларион је хитно отпутовао у Сергијев
Посад и увече истога дана одржао у академији предавање на тему "Да ли је потребна
обнова патријаршије у Руској Цркви?" На предавању које је трајало око три часа
присуствовали су готово сви професори и сви студенти. Архимандрит Иларион је
говорио о патријаршијском периоду у Руској Цркви, а затим о томе какве су несреће
потекле од уништења патријаршије: тиме као да је озакоњено мешање у послове
Цркве световних људи, чиновника, од којих су многи били иноверци, често
каријеристи спремни да забораве на Цара Небеског ради угађања цару земаљском, а
понекад и потпуни неверници. Одвраћајући онима који су се бринули због граница
патријаршијске власти архимандрит Иларион је рекао:" Сада настаје такво време
када патријаршијски венац неће бити царски венац, већ пре венац мученика и
исповедника који ће морати да самопрегорно руководи бродом Цркве у његовој
пловидби по бурним таласима животног мора".
Предавање се завршило бурним аплаузом присутних међу којима тешко да је
још остало људи убеђених у неопходност старог уређења РПЦ. Архимандрит
Иларион је могао да се мирне душе врати у Москву на сабор.
Испуњавале су се наде о. Илариона о обнављању канонског уређења РПЦ. Али
на сабору је патријаршија имала и својих противника који су често гледали на
Православну Цркву не као на Богом основану и управљану Духом Светим, већ као на
земаљску установу и организацију за коју су важни оквири права и дужности које
имају пре земаљски, правни карактер. Архимандрит Иларион је наступио на сабору
с говором у одбрану патријаршије. "Свугде и увек - говорио је он - мењају се облици
највише управе помесних Цркава, мењају се и саме помесне Цркве, али се увек чува
непроменљивим онај закон највише управе на основу којег је на њеном челу
првојерарх. Имена и обим власти првојерарха се мењају, али непоколебиво остаје
начело првојерарха у свакој помесној Цркви.
Наша несрећна Руска Црква са својим Синодом представља тужан и жалостан
изузетак. Сва Васељенска Црква Христова до 1721. године није познавала ниједну
помесну Цркву којом се управљало колегијално, без првојерарха. Ни Руска Црква
никада није била без првојерарха. Нашу патријаршију је уништио Петар Први Коме
је она сметала? Саборности Цркве? Но, није ли баш у време патријараха било код
нас нарочито много сабора? Не, није саборности и није Цркви засметала код нас
патријаршија. Коме онда? Московском самодржављу којег је Петар претворио у
неорганичено самодржавље, њему је сметала руска патријаршија. У сукобу са
државном влашћу привремено се угасила руска патријаршија и на чело Руске Цркве
постављен је целој Христовој Цркви непознати колегијум у којем је ускоро завладао
дух монарха зато што је од оберпрокурора наметнути неки хусар 'сабором
архијерејским, као ескадроном на вежби, командовао'. Оснивање колегијума било је
у сваком случају новотарија у Цркви Христовој; та новотарија је била створена по
холандско-немачким узорима, а нипошто ради црквене користи...
Хтео бих да се обратим свима онима који због нечега још увек сматрају да је
потребно упућивати приговоре против патријаршије. Оци ибраћо! Не нарушавајте
радост наше једнодушности! Зашто преузимате на себе незахвалан задатак? Зашто
говорите безнадежне речи? Јер ви се борите против црквене свести. Бојте се да се не
покажете као богоборци (Д. Ап. 5:39)! Ми смо ионако сагрешили, сагрешили смо
тиме што нисмо добили патријаршију пре два месеца када смо дошли у Москву и
први пут се срели једни с другима у Великој Успенској саборној цркви. Зар неко од
вас није осећао бол до суза што види празан патријаршијски трон? Зар није било
понижавајуће да види да је Московски митрополит за време свеноћног бденија пред
Успење стајао негде испод скела? Зар није било горко видети на историјском
патријаршијском трону прљаву даску, а не патријарха? А када смо целивали свете
мошти чудотвораца московских и првопрестолника руских, зар нисмо онда чули
њихов прекор због тога што је код нас двеста година обудовела њихова
првосветитељска катедра?
Москву зову срцем Русије. Али где у Москви куца руско срце? На берзи? У
трговачким радњама? На Кузњецком мосту? Оно свакако куца у Кремљу. Али где у
Кремљу? У окружном суду? Или у војничким касарнама? Не, у Успенској саборној
цркви. Тамо, крај предњег десног стуба треба да куца руско православно срце. Орао
петровског, по западном узору устројеног самодржавља, је кљувао руско
православно срце. Богохулна рука безбожног Петра збацила је првосветитеља руског
с његовог вековног трона у Успенској саборној цркви. Помесни сабор руски од Бога
датом му влашћу поново ће поставити патријарха на његово законито и неотуђиво
место. И када уз звоњаву московских звона најсветији патријарх буде пошао на свој
историјски свештени престо у Успенској саборној цркви, тада ће бити велика радост
на земљи и на небу".
У знатној мери захваљујући иступању архимандрита Илариона престале су
расправе поводом патријаршије, гласови противника су замукли под утицајем
храбро изнесених речи истине, и сам говор, иако га је изговорио један човек, зазвучао
је као глас Цркве против којег су могли да негодују само њени отворени непријатељи.
Зиму 1918-1919. године архимандрит Иларион је у целини посветио
предавањима на Духовној академији, службама у московским црквама са обавезном
проповеђу, као и раду у комисији за организовање светске конференције
хришћанства на којој је заступао јасан и чврст став. У свом писму секретару комисије
за организацију светске конференције хришћанства Гардинеру архимандрит
Иларион је писао: "По Вашем убеђењу све заједнице које себе називају хришћанским
сачињавају једну Христову Цркву, али само ослабљену у свом јединству... Овакво
учење о Цркви је потпуно немогуће прихватити, јер оно је свакако потпуно непознато
древној Цркви која није познавала никакав разлабављени појам јединства Цркве...
Основну истину хришћанства, његову велику тајну - ваплоћење Сина Божијег
признају све хришћанске вероисповести. Али само то их не може спојити у једну
Цркву. Јер и ђаволи, по апостолу Јакову, верују (2:19), и веру своју су по сведочанству
Еванђеља исповедали попут апостола Петра (Мт. 16:16; Мк. 1:24; Лк. 8:28)".
Знајући да се одржавају некаква саветовања поводом приближавања
Православне Цркве и римокатолицизма, студент Духовне академије Сергеј Волков
поставио је питање архимандриту Илариону, није ли предвиђено сједињење цркава.
"Ови скупови се одржавају под мојим председништвом - одговорио је архимандрит -
те тешко да се од њих може очекивати неки позитивни резултат... Уосталом, ако се
Рим покаје, онда..." почео је он да говори али није завршио реченицу, јер уопште
није веровао у покајање Рима.
После доласка на власт бољшевика одмах су почела гоњења Цркве и већ 10.
марта 1919. године архимандрит Иларион је ухапшен и затворен у Бутирски затвор.
Својим блиским људима писао је из затвора: "Честитам вам празник. Дошао бих и ја
на празник, али ме не пуштају. Сутра ће бити тачно два месеца како сам ухапшеник,
и даље сам у том стању, а колико ми остаје да будем, то не знам. Позивали су ме код
иследника. Мој 'случај' се и њему показао смешним и никакву кривицу није нашао.
'Сутра ћу' каже - 'о томе обавестити колегијум'.
Авај, после саслушања је прошло 16 дана, а ја ништа не знам. Питање: зашто? У
нашој славној републици такво питање је потпуно неумесно.
Као и пре живим добро. Овде сам се потпуно навикао, као да тако и треба. Овде
сам се чак п поправио, угојио, физички се осећам сасвим добро. Да бих појачао
циркулацију крви почео сам да идем на посао, на пример, да извлачим воду из
затворских подрума. Добро је што могу неколико часова да проведем на ваздуху и
мало да развијем мишиће. За рад још додају фунту хлеба. У данашње време храним
се изврсно. Време пролази неприметно; чак ми је криво, што књиге споро читам.
Одвија се уједначен и правилан живот. Када би то било у неком лепом крају, било би
као санаторијум. Пролеће се некако споро помаља у природи, те скоро да ми и није
криво што сам иза зидова и решетки...
Код нас су сада у ћелији три професора. С времена на време држимо
предавања; завршили смо курс стенографије. Искрено ћу рећи да сам ова два месеца
проживео не без користи, па чак и занимљивије него што сам живео ван затвора".
Ова његова прва затворска казна је трајала око три месеца.
24. маја 1920. године у подне, у храму Тројицког патријаршијског подворја
одржано је наречење архимандрита Илариона за епископа. Приликом наречења
архимандрит Иларион је, обраћајући се патријарху Тихону и присутним
архипастирима, рекао: "У овај дан наречења захваљујем Богу који ми је дубином
мудрости човекољубиво све удесио и увек оно корисно давао.
Захваљујем Богу који ме је из небитија увео у постојање и дао ми као насладу
највиши дар Своје љубави и доброте - биће обасјано свешћу.
Благословен Бог који просвећује и освештава сваког човека који долази у свет и
мене, бесловесно дете, препородио бањом препорођења, спојивши ме са Собом
изабраним Својим стадом које се спасава.
Захваљујем Богу Који ми је показао ову чулну светлост у дому служитеља Свога,
Који ме је довео у овај свет од духовних предака, због чега сам од свог детињства био
близак Његовом светом храму и тамо нисам познавао друго место осим певнице и
олтара.
Нека је благословено име Господње због тога што нисам имао размажено
васпитање у свом детињству, одрастајући мећу ливадама, пољима и шумама мог
завичаја у дивној једноставности радне свакодневице, због чега, ако се и стидим
просити, копати могу (Лк. 16:3), и потребама мојим могу да ми послуже ове моје
руке (Д. ап. 20:34).
Захваљујем Богу Који је од детињства отворио мој ум, ставивши у њега тежњу за
знањем и Који ме провео не кроз другу какву школу, већ кроз школу духовну.
Највише и непрестано захваљујем Богу за то што ми је даровао велику радост и
срећу да живим и учим у Московској духовној академији. Лишивши се у детињству
мајке, у младости сам стекао у академији мајку-васпитачицу која ме ево већ
четрнаест година храни не само млеком, него и тврдом храном богословља. Највећа
ми је жеља да до краја живота будем последњи њен служитељ и да имам у изобиљу
хлеба, неголи да будем неко ко је далеко од ње и ко је лишен тога.
Захваљујем Богу Који ме је удостојио да много година проживим под
благодатним кровом игумана руске земље - преп. Сергија, да видим тамо веру
народну, да будем понекад и до суза дирнут њоме, да видим тамо духовну жеђ и сам
да будем разбуктан жељом да дам жедном народу макар кап духовног пића.
Добро је што си ме смирио, Господе, да се научим наредбама Твојим (Пс.
118:71), јер сам био горд и брз на гнев да осуђујем туђег слугу (Рим. 14:4), и Господ
који све оне који ходе у гордости може смирити (Дан. 4:34), дао ми је разум да
грешне људе разумем, с грешним људима да саосећам, и грешним људима да
опраштам.
Слава Богу и за све оно што сам доживео и промислио током последњих година
буре и пометње, када је земља предана у руке нечастивога (Јов. 9:24), када је руска
држава, одвојивши се од Христове Цркве, ступила у најтешњи савез са синагогом
сатане (Откр 2:9). Тих година је само ојачала моја вера у Цркву и учврстило се моје
срце у нади на Бога. Када до темеља руше стари свет да би на његовим рушевинама
изградили нови фантастични свет, када се много тога од људских дела показало да је
саграђено на песку, када падоше многи силни (2 Цар. 1:25,27),тврди темељ Божији
(2Тим. 2:19)Црква Божија, стоји непоколебиво, само украшена као хаљином од
пурпура и висона1, крвљу нових мученика. Што смо знали из црквене историје, о
чему смо читали код старих, сада видимо својим очима: Црква побеђује, када је
нападају (Иларије, Одл. 7:4). Непријатељи би хтели да нас сматрају преживелима,
умрлима, али ми смо живи (2 Кор. 6:9), и жива ће бити душа наша (Пс. 118:175). Не
само што верујемо, него и видимо да су врата паклена немоћна пред вечним
Божијим саздањем. Међу ветровима лажних учења, међу мутним побеснелим
таласима злобе, лажи и клевете помамних непријатеља као стена стоји Црква, она
Руска Православна Црква о којој су тако волели донедавно да понављају како је она у
парализи, како је само одржава полицијска сила државе. Али ево, силе државе су се
подигле против Цркве и наша Црква је дала више мученика и исповедника него
издајника. Посматрајући све то и размишљајући о свему томе, осећам да се
испружише преда мном кораци моји (Пс. 17:37) и на камену постави Господ ноге
моје (Пс. 39:3), да не ослаби срце моје (Пон. зак. 20:3).
Ово последње Божије доброчинство никако не могу у овом тренутку да
сакријем, када стојим пред сабором вашим, архипастири Цркве, призван
епископском служењу. Млади во тресе главом када му стављају јарам зато што на тај
јарам није навикао. И за мене је нов тај јарам који ми ви сада стављате и врат мој
дрхти од њега. Од детињства сам се определио за служење Цркви и све до сада сам
само њој служио колико ми је дозвољавала леност моја. Сав свој научни и
професорски рад сам сматрао као служење Цркви и у томе сам видео највиши и
једини смисао целог нашег академског рада. Али оно служење Цркви које сам
обављао до сада, оно је сасвим другачије од предстојећег ми епископског служења.
Раније сам читао књиге, а сада морам да читам срца људска, та најмудрија и често
сасвим неразумљива слова. Онда сам писао мастилом на папиру, од сада ћу
благодаћу сликати лик Божији у људским душама. Раније сам поучавао, а сада
морам да водим спасењу. Раније сам могао да останем скровит, а сада ме стављате на
свећњак црквени. Раније сам могао да се скривам од људи и да уживам у
повучености, од сада морам да светлим људима светлошћу добрих дела. Свом
душом сам волео академски живот, одвојен од света, узвишен изнад света, усамљен
као пустињачки. Највише сам у последње време жалио због тога што сам изгубио
своје једино благо - вољену пустињу. Сада ми одузимате наду да се у ту пустињу
поново и у потпуности вратим. Епископ мора бити увек у вртлогу људског живота.
Око њега се сваки дан скупљају људи, а то скупљање се може назвати свакодневним
притиском људи (2 Кор. 11:28), свима мора бити све (1 Кор. 9:22), свима себе да учини
робом (1 Кор. 9:19), слабима да постане као слаб (1 Кор. 9:22), са слабима да буде слаб
(2 Кор. 11:29), једне да теши, друге да поучава, а неке и да разобличава (2 Тим. 1:9).
Навикнувши на претходно своје служење и свом душом га заволевши, бојао сам
се архијерејства и увек сам доста говорио против свог епископства. А сада стојим
пред вама, архипастири, примивши звање ваше и нимало се не противим, јер је
1
Висон - врста памука - прим. прев.
чврста моја нада у Господа. Сада видим јасно да је велика потреба за посленицима на
њиви Божијој. Сада чврсто знам да воља Божија управља Црквом и да се у Цркви
постављају епископи не без воље Божије. Чујем пророчку опомену: благо човеку
када узме Јарам у младости својој (Плач 3:27), и приклањам свој врат под епископски
омофор. Милосрдни Господ да прими душу моју, ову малу лепту која се ставља у
ризницу цркве да би се употребљавала на општу корист. Воља Господња да буде (Д.
ап. 21:14).
Али исповедам и оно што сада збуњује моју јадну душу. Био сам грешни
мирјанин, постао сам грешни монах, па постао грешни јереј, али да постанем
грешни архијереј - дрхтим од страха. 'Чиме је толико сагрешила црква Божија, чиме
тако разгневила свог Владику када је предата мени, најпрезренијем од свих и
подвргнута оваквом посрамљењу? Тако кличе Јован Златоуст (О свештенству. 6,12).
Какве ћу речи изрећи ја, грешни и најјаднији човек? Како ћу се усудити да отварам
уста своја, знајући страшну реч псалма: грешнику рече Бог: Зашто говориш наредбе
моје? Разобличићу те и ставићу пред лице твоје грехе твоје (Пс. 9:16). А греси моји
као тешко бреме оптеретише ме, усмрдеше се и загнојише се духовне ране моје од
лица безумља мога (Пс. 37:56). Више од блуднице безаконовавши, реке суза никако
не принесох. Човекољупче милосрдни, од прљавштине дела мојих избави ме, да не
будем плен ни храна туђему, и проповедајући другима да не будем сам одбачен (1
Кор. 9:27).
Молим вас и преклињем, светитељи Божији, непрестано се за мене молите
Христу Богу да ме удостоји да се причестим благодати архијерејства не на суд или на
осуду, да загрева та божанска благодат угљевље огњено у савести мојој, спаљујући
трње свих мојих сагрешења у преостало време живота мога и да не будем бачен због
грехова својих на место мучења, када завршим поље овог привременог земаљског
живота".
Сутрадан је архимандрит Иларион хиротонисан за епископа Верејског, викара
Московске епархије. Од тога дана његов живот се потпуно променио. Ако је пре
хиротоније још и имао времена за бављење науком, читање духовних књига,
налазећи непрестано у њима поткрепљење својој души, сада више није имао
времена: служио је готово свакодневно, ујутру и увече; дешавало се да је морао на дан
да одржи по две проповеди. Кући је долазио дању само на два часа које је користио
за одмор пред вечерњу службу, а догађало се да по неколико дана уопште не ноћева
код куће. Посећивао је са службама храмове и манастире Верејеског округа и те
посете су прерастале понекад у путовања која су трајала по месец дана. Ако је имао
слободан дан од богослужења, од јутра до касне вечери владика је примао људе који
су му долазили да реши њихове насушне проблеме. И све то није могао да избегне.
То је било архипастирско служење када је речју и примером подржавао
колебљиве и малодушне и поучавао оне који мало знају. За годину дана свог
архијерејства одслужио је 142. Литургије, више од 140 свеноћних бденија и одржао
330 проповеди, и то узимајући у обзир и то да је те године два месеца боловао од
тифуса, при чему је месец дана боравио ван куће. Болест је изазвала проблеме на
срцу и касније се то поново јављало приликом сваког премора.
Говорећи о себи, епископ Иларион је писао својим блиским: "Потпуно сам
изгубио слободу. Као ухапшеник прикован за своја теретна колица - тако и ја живим.
Не само што немам слободних дана, немам ни часа слободног, када бих могао да се
позабавим оним што хоћу, а не оним што је хитно. Бар кад би ме бар узели у
Бутирку на одмор. То је нама једини приступачни летњиковац или санаторијум. Не
знам, али некако још увек имам снаге, иако ми често снаге понестаје и дух
малаксава". "Цело лето (1921. године И.Д.) прошло је у непрекидним обиласцима
Москве и Московске губерније. И у Москви има крајева који су удаљени више од 10
врста. Времена уопште немам довољно и стално журим. Често се уморим. Добро је
што се, кад се уморим, брзо се и опоравим - види се да сам још млад.
А током последњег месеца опет проблеми у животу: поново је ухапшен
преосвећени Петар (Пољански И.Д.), и опет сам сео за његов сто да примам људе
који чекају... првенствено развод. Немам ни јутра ни вечери... Немам времена да
читам, немам времена да пишем, немам времена... чак ни да грешим. Ради трећег
ми можда Господ и одређује овакав живот".
Активни црквени рад светитељев, његове проповеди на богослужењима и
помоћ патријарху Тихону, његове сјајне наступе на јавним расправама власт је
дочекала с бесом. 22. марта 1922. године епископ Иларион је ухапшен. Оптужен је да
је извршавао налоге патријарха, примао у патријаршијском подворју посетиоце који
су долазили по савет у вези с црквеним пословима, организовао јавне расправе и,
поседујући велику ерудицију у богословским питањима, дискредитовао своје
опоненте-безбожнике који су иступали против њега. 22. јуна Колегијум ОГПУ је
донео одлуку о протеривању епископа у Архангељску губернију.
4. јула 1922. године епископ Иларион је заједно с робијашким транспортом
дошао у Архангељск и 10. јула је ослобођен из затвора. После свакодневне
преоптерећености, после истраге и транспорта прогонство му се учинило као
неочекивани одмор. Велики град, кућа скоро у центру у којој су му домаћини
доделили посебну собу с прозорима који гледају на сунчану страну. У прво време је
готово читаве дане ишао по кеју величанствене Северне Двине, уживајући у свежем
ваздуху, миру и слободи. Уживао је у томе што не треба стално да себе приморава и
присиљава само на то како да уради све што је потребно, нешто што се више не
може одложити, а за чије извршење више нема снаге. Истина, природа је била
сурова, са свих страна су опкољавале насеља шуме или мочваре и готово да уопште
није било отвореног простора."Да би се направила ливада или поље, треба усред
мочваре потражити сув брежуљак: тамо је шума. Шуму треба посећи и добиће се
'чистина' - на њој се прави ливада или поље. До њега треба направити пут кроз
мочвару: насипају се струготине, пребацују даске, штапови итд. и добија се
својеврсни пут. А мочвара је или с кржљавом и проређеном шумом, или чиста
мочвара.
Има свих врста маховина. Први пут сам видео како расте јаребика... Замислите
како је све покривено једним тепихом од светломрке маховине, и по њему су
разбацане, до пола нестајући у њему, црвене јагоде величине мале вишње... Када их
има много, изгледа као да је неко просуо по маховини јагоде".
Једно је било тужно и забрињавајуће - немогућност да као прогнанику стално
служи у храму и прима вести о црквеним догађајима.
Рођацима је епископ писао: "Служим врло мало. 15. јула сам сасвим тихо у
цркви крај куће одслужио, а данас у саборној цркви. И само то.
Морам признати да ми је на празник досадно без службе, иако радним даном
немам никаквог посла. Једном речју, у мом животу је много и доброг, а главно је
слободно време и што могу да учим. Да ли ће ми то учење икада затребати не знам.
Али, учим барем за себе! Хоћу да се школујем за рачуновођу: течај предавања из
рачуноводства већ лежи на мом столу.
А Цркву нека 'оживљавају' други; наши су се путеви разишли. Занимљиво је
шта су све смислили на конгресу 'оживљавања': 1) да се архијереј жени, 2) да се
монаси жене уз задржавање чина, 3) да се жени свештеник удовицом, 4) да се жени
свештеник други пут, 5) да се жени свастиком, 6) да се жени сестром од тетке или
стрица. Дакле, шест 'да се жени' - и то је све! Како то једноставно испада! Е, па
наздравље! А нама је боље да се злопатимо по прогонствима, него да се приклањамо
дрскости, бешчашћу и глупости. Та ствар није Божија, те ће зато пропасти пре или
касније.
Главна гнусоба је потпуна политичка провокација. Увек су наши либерали били
одмах први после полицајаца...
Жива црква у Москви и Петрограду се и међусобно и са свима посвађала, тако
да се показала врло viva. Одлука конгреса личи на бунцање неких другова...
'Новопеченима' се по канонима не може признати чин, зато што су све њихове
одлуке незаконите. Оваквог гледишта се и придржавам. Путем 'оживљавања' не могу
да идем - касно је, већ сам неупотребљив за то, 'оживљеница' ће побећи".
"Јесен је код нас изузетно топла и лепа, до сада се температура није спуштала
испод четири степена; дрвеће још стоји са зеленилом, на пример, тополе. Сада, на
пример, пишем (пола дванаест увече) са отвореним прозором. Седим наспрам
прозора у старом платненом подраснику. За сада немам и не помишљам да заптијем
прозоре, јер бих се угушио. Нипошто нисам очекивао овакву јесен. За све то је
заслужна Голфска струја. А и Нова Земља помаже, затварајући улазе у Карско море.
Сад сам овде географију Севера проучио из разних књига, понекад из врло
озбиљних. Имам довољно времена. Уосталом, и не баш толико. Књига је много и не
могу одмах све да их прочитам. А треба ми и много времена за систематски рад.
Никако њега да се латим. Иако докторска титула има за шта да ми се додели, још
увек дуго нећу моћи да је браним. Овде се ништа не може урадити. Може се нешто
урадити само у академској библиотеци. Опет морам да чекам куда ће да ме пошаљу.
У Москви су потпуно полудели. Окупи се тридесетак, четрдесетак случајних
људи са улице и почну: 'Хајде да направимо живу цркву! Хајде! И готово!' Какви
идиоти? А и жива црква се састоји све од самих афераша. Кажу да су Тројицки
Посад претворили у праву крчму. А колико само најгнуснијих гадости! Ја све то
пратим. А оно што се објављује у разним новинама, и тамо има много тога
занимљивог. Али наравно, веза са ЧЕК-ом пружа самозванцима привид снаге.
Кукавице! А шта се тек ради у провинцији? Права збрка! 'Пометња језика'. На
пример, на једној архијерејској служби у једном губернијском граду епископ помиње
НЦУ, протођакон такође, други ђакон и појци патријарха. Биће још много
свакојаких гадости. Изгледа да је тако суђено. Руси су преживели и овакво понижење
и срамоту од својих јуда и од издајника. Но, надам се да никада нећу ступити у
општење с НЦУ и с разним самозванцима, па макар и морао да много година
тумарам по прогонствима...
Са овдашњим епископом2 имам добре односе. Често код њега долазим (на
неколико минута), разменимо новости. За ова три месеца сам служио свега пет пута.
За сада овде никаквих гадости није било. Али сваки дан се може појавити или
доћи..."
Како је живео владика у архангељском прогонству 1922. године и шта је
обузимало његове мисли, добро се види и из писама Јелисавети Аполоновној
Воронцовој, његовој познаници из Сергијевог Посада.
5/18, на дан Преп. Сергија: "На данашњи дан не могу у мислима да будем нигде,
осим Посада и лавре. Од јутра се налазим стално тамо, сећам се прошлих дана... Ви
можда већ знате куда је Господ управио моје стопе. После прилично тегобног и
исцрпљујућег живота током три и по месеца у Москви доспео сам на крајњи и
прилично негостољубиви Север. У овом догађају свог живота видим очигледну
милост Божију, зато што не знам шта би се могло догодити да сам остао у Москви.
Бездан лудила није очигледно исцрпљен до дна. Са дна су се подигли најгушћи
остаци муља... Још себи нисам све разјаснио, није ми све познато, али већ видим
много глупости и нискости, лажи и неправде. А за сада ми почиње време које сам
дуго и узалудно очекивао. Собица (шест са три аршина), књиге и слободно време.
Господ ми је помогао да се и овде средим, тако да могу да живим без досадних брига,
а сиромаштво покућства нимало не погађа моју пролетерску душу..."
4. августа: "Ни сам не знам разлог зашто сам дошао овамо. Никаквог 'случаја'
није било. Све је прошло без 'суда и истраге'. Изгледа да је тако потребно. Промисао
Божији може да делује и кроз злочинце. Они мисле да они своју злу вољу чине, а
уствари је супротно, они врше добру вољу Божију. Тако је и са мном, мени је
несумњиво добро већ због тога што сам се сакрио од људског метежа... Што се тиче
смутње црквене, осим глупости и гнусобе, у њој ништа више не видим. Незгодно је
да пишем подробно о томе... Знам и неке нове 'посленике'. Очекивати од њих добра
2
Епископ Архангељски Антоније Бистров.
је исто што и ићи у најгушће коприве и тражити малине. Зла од тих посленика ће
бити веома много. И многи од њих ће морати да пострадају, јер имају власт и да на
смрт осуђују. И то уз одвојеност Цркве од државе. Мислим да је у мом личном
животу садашњи мој положај тек почетак болести3 и да ћу вероватно много година
провести по затворима, у потуцањима, у невољи и лишавањима. Али, знајући
црквену историју, нимало нисам пометен, бирам да ми је боље да 'страдам с
народом Божијим', него да се називам 'сином кћери фараонове'..."
У јесен исте године: "Управо сам мислио како сте Ви, Јелисавета Аполоновна,
отишли некуда на обале Волге, а испоставља се да сте стално код куће. И ја сам
стално овде, само сам неколико пута направио шетње по околини, више по води.
Овде је копно веома лоше, одмах упаднеш у мочвару. Иако сам далеко, о московским
приликама сам добро обавештен из разних извора и сви ти подаци нарушавају
миран ток мог живота. Могу да будем равнодушан према сопственој судбини и
животу, али ствар Цркве ће ми увек бити драга и блиска. Сада видим само једно:
сатана ради без предаха и завртео је мозак некима, чак и разумним људима. Истина,
међу новим 'посленицима' огромна је већина авантуриста и афераша, од њих се
ништа и не може очекивати осим глупости, гадости и неваљалства. Али ми је жао
што су неки које сам сматрао часним из неких разлога полудели. Надам се да нећете
овога пута поновити свој савет како наводно треба заједно с њима радити. Не, боље је
живети у прогонствима и у изгнанству; али играти се с Црквом и њеним законима,
говорити глупости - то не. За све је крива, наравно, Ваша љубљена пред којом се тако
слепо клањате,тј. совјетска власт. Она је на вештачки начин изазвала расуло црквене
управе, похапсивши људе који немају никакве везе с политиком. Она насупрот
својим сопственим захтевима подржава скупину глупака... А где је закон о одвајању
Цркве од државе? Па они све време непрестано причају о тим законима. Какво
лицемерје, каква безочност. А очигледно је гоњење свих оних који су верни светом
Православљу..."
"Тежак, па чак и исцрпљујући, живот који сам по вољи Божијој водио
последњих пет година имао је за последицу смиривање страсти у мом личном
животу, ако не и потпуно, онда веома знатно... После дванаест година службе ништа
немам и немам никаквих жеља. Неко други би се ужаснуо, видећи ме како седим у
овој убогој соби и рекао би: И то си добио за дванаест година службе! А ја сам врло
задовољан и драго ми је што живим овде, а најважније ми је што имам слободно
време и књиге. Вести о московској смутњи долазе до мене и чудим се људској
нискости и крајњем кукавичлуку људи који су ради свог благостања спремни да
потпишу нешто са чиме се не слажу. То значи да ти људи немају никаквих убеђења.
Ја се пак надам да својим гресима нећу додати још и отпадништво, па макар још
морао много да лутам..."
3
Тих су година речју "болест" означавани у писмима хапшење и затвор.
"Сада се може јасно рећи да је одузимање (црквених) драгоцености било
непотребни подухват. Судећи на основу статистике, драгоцености нису вределе
више од двадесет милиона златних рубаља. А сада израчунајте колико кошта само
одузимање, превоз, претапање (са мањком у тежини и... губљењем метала). Та на
неким местима су сандуци за паковање коштали исто онолико колико и саме
драгоцености. Томе додајте још и трошкове за држање у затворима хиљада
ухапшених тим поводом. Трошкови истраге и судова... Бојим се да је то све превише
коштало... У новинама су лагали да су у храмовима такве милијарде да ће се
драгоцености превозити у возовима дугим седам врста (то су тако писали
бестидници)... Нечасни диоклецијани, нерони и декији су отворено говорили: не
можете бити хришћани, иначе ћемо вас побити. А Ваши љубимци говоре и трубе на
сав глас пред светом: код нас је највећа слобода савести, код нас је одвајање Цркве од
државе. А у исто време у пракси: нећете да се покоравате Красницком, молим лепо,
онда изволите у бувару, у прогонство. Само дајте слободу савести и жива црква ће
црћи, али управо те слободе нема... Покров сам провео у тузи и јаду. На свеноћном
бденију које сам служио у једној парохијској цркви чак сам се расплакао када су
запевали: 'О, велика заштитница уцвељених јеси, Богородице чиста'. Понављам речи
136. псалма, примењујући их на оне који су срушили наш Сион. Ви имате 'Књигу
правила'. Погледајте... и видећете тамо да сви црвени попови и нови јереји немају
никакав свештенички чин и да се с њима не може имати никакво општење. То је за
мене једино поуздано ма шта се догодило при нашој 'слободи савести'..."
"Мене уопште не занима моја лична судбина зато што спољашње стање за мене
нема никакву важност... Али не могу да не патим и не говорим ватрено, видећи и
увиђајући страдање Руске Цркве. Смутња коју су извели неваљалци... на чему се
држи? Она се држи само на томе што је сада злочиначки укинута слобода савести и
поништено одвајање Цркве од државе, који су зајемчени у основним законима... Има
људи које протерују у удаљене крајеве управо као православне јереје, уступајући
њихово место разним подлацима. Ово безочно изругивање државним законима
људи заслепљених својом глупом и тупом мржњом према Православној Цркви
погађа ме до дна душе. И зар се то уопште може оправдавати? То је просто гнусно и
ништа више. Покварених људи је било увек, али никада они нису имали такву
слободу не само да делују, него и да руководе и 'управљају'... Тужна размишљања о
црквеним стварима често нарушавају мој спокој. Тако да у последње време имам
некакву неурозу па се у сну свађам са самозванцима и отпадницима, ретко када их не
сањам. Понекад ми и док читам одвлаче пажњу од књиге. Али захваљујем Богу за све.
Како је код мене тихо, на пример, сада, касно увече, и целог дана сам слободан.
Служим само два-три пута месечно, више не смем из разних разлога зато што нема
слободе савести, тј. вероисповести. Живим врло скромно и сиромашно, али душа
моја се насићује за обилном трпезом књига из руске црквене историје. А ето у
Нижњем јерес влада. Евдоким је један од издајника који је узео белу камилавку из
прљавих и поганих руку живе цркве. С таквима се не сме молити..."
Тако је епископ Иларион проживео у Архангељску до краја године. Настао је
Велики пост 1923. године, а после њега Пасхални дани, а после њих је већ био близу
крај рока издржавања казне.
Владика је писао рођацима:" Прву недељу сам добро провео. Читао сам канон у
храму и уопште био сам на службама као чтец и као појац. Сада живим доста добро;
уосталом, ко уопште може да зајемчи макар и један једини дан нашег живота?
'Самозванштина' нам је пред вратима, али још је нема. Јер у живој цркви
најглавније је самозванство њених управљача које нико није изабрао и нико није
поставио и који никоме нису потребни. Зато самозвани архијереји данас имају исто
онолико благодати колико и било који Татарин. С њима никада нећу ступити у
општење, шта год било. А шта ће бити? Ето мало ћу још лутати пет, а можда и десет
година. Па шта? И лутање може бити добро. Онако како ја овде живим, још увек се
може живети...
Кућа нам није богата, али се пирог у њој пече. Доносе га добри људи. Уопште,
никада у животу толико пирога нисам јео, колико овде. На празник, на пример,
имао сам прилике да једем око пет различитих врста - са лососом, бакаларом,
младицом, јаребиком, са свежим харингама: ове године је био до сада невиђени улов
рибе на ушћу Двине. У последње време се нешто значајно повећао број мироносица
и разних приноса. Пост, изгледа, умекшава срца".
Епископ Иларион је у то време добијао много писама; део њих је долазио преко
посредника, а део поштом. Обимна преписка је била узрок тога што је ГПУ одлучио
да ухапси владику и изврши код њега претрес. Прочитавши налог за претрес и
хапшење, епископ упита: "Дакле, ви ме хапсите без обзира на резултате претреса?"
Добивши потврдан одговор, владика је остао потпуно миран. Видећи да сарадник
ГПУ одлаже писма, епископ је приметио да то узалуд чини зато што су сва писма
прошла кроз ГПУ и да су прегледана; баш ових дана је добио врло неуредно
залепљено писмо, што јасно показује да су га у ГПУ већ прочитали. Митрополит
Серафим Чичагов, који се такође налазио у прогонству и у време претреса дошао
код владике Илариона, приметио је да је то вероватно некакав неспоразум који ће се
сигурно разјаснити и да ће владику ослободити. Епископ Иларион само одмахну
руком - ма какав неспоразум.
Али упркос свим покушајима да направе оптужницу против епископа, то им
није успело и он је био ослобођен из затвора. Али ГПУ се није одрекао намере да
ухапси епископа и неколико дана пред истек рока прогонства, 13. јуна 1923. године, у
његовом стану је поново извршен претрес. Овога пута уопште ништа нису нашли
осим неколико бројева часописа "Наука и религија". Један од сарадника ОГПУ упита:
А где су писма која сте добијали?
Писма сам одмах читао, писао одговор и уништавао - одговори епископ.
Дан уочи завршетка прогонства, увече 21. јуна, преосвећеног Илариона су
позвали у Архангелски ОГПУ и ту му саопштили да му је дозвољено да оде.
5. јула је већ био у Москви. Истога дана у 6 часова увече служио је свеноћно
бденије у храму Сретенског манастира, где су пре тога служили обновљенаши. Пред
почетак богослужења владика је извршио чин освештања. Обраћајући се
свештенству и монаштву манастира, он га је позвао да се покаје због обновљенаштва
и супротстављања патријарху, и то да принесе покајање пред народом; непокајанима
неће дозволити да служе и неће им допустити да улазе у олтар.
Следећег дана на празник Владимирске Мајке Божије у Сретенском манастиру
је служио патријарх. Народа се окупило толико да није могао да стане у храм, те су
многи стајали у манастирској припрати. У проповеди је владика говорио о празнику,
о савременом црквеном животу, о обновљенаштву, о епископима самозванцима.
Утисак од проповеди је био такав да су људи почели да узвикују да признају само
патријарха Тихона, а многи су плакали. Служба која је почела ујутру завршила се тек
у шест часова увече, након што је патријарх благословио сав народ.
Реакција обновљенаша је била брза. Три дана после богослужења у Сретенском
манастиру, 9. јула 1923. године, Московски епархијски савет (обновљенашки) у
саставу епископа Леонида Скобејева, "епископа" Јоаникија Чанцева, "епископа"
Георгија Добронравова и неких других поднео је захтев ГПУ. У њему је стајало:
"Московски епархијски савет овим саопштава да наступи епископа Илариона
(грађанина Владимира Алексејевича Тројицког) за време његовог служења у
храмовима Москве имају отворено контрареволуционарни и погромашки карактер;
својим иступањима поменути епископ хушка један део верника против другог, у
својим говорима се оријентише на крајње реакционаре и подстиче их на активна
дејства. Као резултат његових говора у гомили се покрећу разговори о нужности
обнављања монархије. 'Једног смо господара нашли, наћи ћемо и другог'. Наводе се
у разговорима цитати из Апокалипсе како се након повратка пастира мора јавити и
кнез. Отворено се воде разговори о неопходности погрома Јевреја и тд, да је први
непријатељ руског народа совјетска власт, а други обновљенашки црквени покрет.
Отворено се износе очекивања о скором паду власти. Као резултат његових говора
долази до сукоба између различитих скупина, а негативни односи и расположења
тихоновске гомиле расту свакога дана, те се у најскорије време могу очекивати
улични сукоби. Сматрајући за своју грађанску дужност да о томе обавести Државну
политичку управу, епархијски савет скреће пажњу на друштвену опасност говора
епископа Илариона".
Истога дана један од руководилаца обновљенашког покрета, свештеник
Владимир Красњицки, написао је ГПУ: "Усрдно вас молим да обратите пажњу на
крајње провокаторску контрареволуционарну делатност Тихоновог асистента
Илариона. Проповедајући 6. јула у Сретенском манастиру, он је одржао такав
погромашки говор, да је у гомили на улици дошло до сукоба и ствар се завршила
хапшењима.
Током последњих десет дана тихоновци су се изузетно избезобразили, понашају
се изазивачки и спремни су да се физички разрачунавају, и то расположење - јасно
погромашко и отворено антисовјетско - ствара он, епископ Иларион.
Ако његовој очигледној контрареволуционарној делатности не буде учињен
крај, неизбежни су јавни нереди и убиства црквених обновљенаша".
Одмах после повратка епископа Илариона из прогонства патријарх Тихон га је
уздигао у чин архиепископа. Најближи помоћник патријарха, преосвећени Петар
Пољански, у то време је још увек био у прогонству и архиепископ Иларион је постао
патријархов помоћник.
У лето 1923. године обновљенаши су почели да воде преговоре о помирењу с
православнима и о сазивању црквеног сабора на којем је било предвиђено да се
патријарху Тихону предложи да оде у мировину, те да се тако заузме црквена
управа. Ако патријаршијска Црква не би пошла на помирење, тада би сама
чињеница вођења преговора православних са обновљенашима, иза којих је стајала
држава, ишао на руку овим последњим, пошто би то могло међу православнима
изазвати пометњу и поткопати ауторитет како самог патријарха Тихона, тако и
његових најближих помоћника.
Православну Цркву су на тим преговорима заступали архиепископи Серафим
Александров и Иларион Тројицки, као и протојереј
Василије Виноградов. Од стране обновљенаша били су архиепископ Евдоким
Мешчерски и неки Новиков. До сусрета је дошло 26. августа 1923. године на имендан
патријарха Тихона, када је у Москву дошло да би честитало најсветијем неколико
десетина архијереја. Сам он је тога дана служио у великој саборној цркви Донског
манастира.
Сусрет са обновљенашима је трајао око два часа. Углавном је говорио
архиепископ Евдоким који је захтевао да се патријарх ради мира и добра Цркве
одрекне власти и да чланови патријаршијске делегације поднесу патријарху такав
предлог. Саслушавши његов "предлог", чланови православне делегације су
одговорили да им је наложено да воде преговоре о помирењу обновљенаша с
патријархом, а не да расправљају питање о патријарховом одрицању. Једино што
они могу да учине је да пренесу са што већом тачношћу садржај говора
архиепископа Евдокима и самим тим информишу патријарха о стварним
гледиштима њега и његове управе.
Након повратка у Донски манастир делегација је известила патријарха о
дрским и провокативним предлозима обновљенаша. Патријарх Тихон је,
саслушавши их, са доброћудним осмехом рекао: "Ја сам и предвиђао превару; од
Евдокима се друго и није могло очекивати". Тада је патријарх благословио да се
архијереји који су се окупили, а нису стигли да се разиђу по епархијама, саберу да би
их чланови делегације обавестили о поступцима обновљенаша. Истога дана у
Михајловској цркви Донског манастира одржан је сабор 27 архијереја на којем је
архиепископ Серафим Александров по патријарховом налогу, испричао
архипастирима о резултатима сусрета са вођом обновљенаша.
И премда ни о каквом помирењу са обновљенашима под таквим условима није
могло бити ни говора, њихов циљ је ипак делимично био постигнут: дошло је до
сусрета њиховог вође с православним архијерејима и обновљенаши су заједно с
Тучковом, користећи средства државне штампе, могли о њему да пишу шта хоће,
док православни нису могли да одговоре, пошто им је на располагању остала само
усмена и рукописна реч.
Истога дана архиепископ Евдоким је написао на име своје рјазанске управе, као
и на име митрополита Антонија Храповицког писмо које је ускоро било објављено у
листу "Известија" и изазвало поприличну пометњу међу православнима: "У Донском
манастиру је почело потпуно распадање и пометња. Тихон нам је послао већ три
изасланика с молбом за примирје н помирење. На заједничкој седници чак су и
његове присталице донеле резолуцију: 'Одрећи се свих овлашћења и предати се на
суд сабора епископа'. Резолуција је већ уручена Тихону... Бивши патријарх Тихон се
потпуно изгубио и, схвативши то, поднео захтев свештеном Синоду за помирење са
свештенством и народом који су се одвојили од њега. Мешовита комисија му је, чак и
преко његових ватрених бранитеља (Иларион Тројицки) поднела следећу
резолуцију: одрећи се свих овлашћења, удаљити се у манастир, чекати суђење
сабора епископа. Резолуција је уручена".
Крајем октобра обновљенаши су поново предложили сусрет, претходно
уверивши православне да неће бити постављани никакви неиспуњиви услови.
Обновљенаше су на преговорима заступали архиепископи Алексије Баженов и
Серафим Руженцев. Православни архиепископи Серафим Александров и Иларион
Тројицки. До сусрета је дошло 20. октобра 1923. године. Представници обновљенаша
су пре свега изјавили да саопштења архиепископа Евдокима о току преговора не
одговарају стварности. Штавише, они више уопште не настојавају на поменутим
условима. Православни јерарси су захтевали од обновљенаша забрану
свештенослужења ожењеним архијерејима, другобрачним и трећебрачним
клирицима и признавање најсветијег патријарха за законитог поглавара Руске
Цркве. Делегација обновљенаша је изнела уверавања да је сагласна с таквим
условима. Али већ након недељу дана архиепископ Евдоким је обавестио
архиепископе Илариона и Серафима да даље преговоре сматра могућим само 'под
условима које сте раније прихватили и то:
а) удаљавање бившег патријарха Тихона од управљања Црквом,
б) удаљавање бившег патријарха Тихона да буде све до сабора у Гетсиманском
скиту,
в) преношење коначног решавања случаја бившег патријарха Тихона на сабор".
Гневу православних архијереја који су добили провокативну хартију није било
граница. Истога дана су уз благослов патријарха учесници преговора - архиепископи
Серафим Александров, Иларион Тројицки и Тихон Обољенски, послали
архиепископу Евдокиму одговор у којем су описали стварни садржај и ток
преговора. У њему су, између осталог, писали: "Сматрамо да пре било каквих нових
преговора мора бити исправљена штета која је нанесена црквеном миру Вашим
вестима, супротним истини. По нашем убеђењу, једноставна морална дужност
обавезује Вас и Ваш синод да објавите објашњење о томе да Ваше вести о
непостојећој изјави најсветијег патријарха и непостојећој резолуцији која је њему
наводно била уручена, не одговарају стварности.
Осим тога, не можемо а да не обратимо пажњу на окружницу коју је разаслао
Ваш Синод и која је сада штампана у броју 1 "Весника светог Синода", страна 16. Ту се
против најсветијег патријарха износи очигледна неистина како он наводно
обједињује реакционарне друштвене снаге ради нове политичке побуне и немира и
како наводно управља црностотинаштвом и белогардејштином... Никакве политичке
тежње нас не наводе да се окупимо око најсветијег патријарха, већ само жеља да
сачувамо верност свом архијерејском обећању и да сачувамо у непоколебивости
канонски поредак јерархијског прејемства. И у нашим преговорима с Вама и с
другим представницима Вашег синода нама је руководила искључиво једна жеља -
да поново ујединимо са светом Црквом оне који су отпали од њеног јединства за
време жалосне црквене смутње. Ова жеља нас подстиче да не избегавамо даље
преговоре, упркос тешким непријатностима које су нам изазвале горе наведене
чињенице; али ти преговори, по нашем уверењу, могући су само у случају уколико
такве чињенице не само што се неће више понављати, него ће и оне које су се већ
догодиле бити по могућности исправљене..."
Разуме се, обновљенаши нису хтели да објаве деманти, а сви покушаји
православних да саопште истинско стање ствари наилазили су на отпор ГПУ.
Тучков је, међутим, наставио енергични рад на разарању Цркве. Сада је
смислио да направи у Православној Цркви раскол увођењем у богослужбени живот
григоријанског календара. Ево како описује те догађаје протојереј Василије
Виноградов. Совјетска власт је тражила да Православна Црква пређе на нови
календар, јер радници "фабрика празнују и не раде на велике црквене празнике по
новом календару (тада су бољшевици још сачували те празнике у свом
законодавству), али када ти празници наступе по старом календару, они тих дана
масовно и самовољно напуштају посао: држава због тога трпи огромну економску
штету". Али и патријарх се успротивио: "Увођење новог календара би значило
одвајање Руске Цркве од целе Источне Православне Цркве, од јединства црквеног
живота са свим источним патријарсима и помесним Црквама".
Године 1923. у Константинопољу је одржан "Свеправославни црквени конгрес"
под председништвом Константинопољског патријарха Мелетија. Иако није имао
законитих овлашћења, конгрес је усвојио одлуку да се уведе нови календар у
службени живот Православне Цркве. Представници совјетске власти су добили од
патријарха службену копију те одлуке и уручили је патријарху Тихону, сакривши од
њега да је нису прихватили сви источни патријарси и патријаршије.
"По налогу патријарха архиепископ Иларион је саставио одговарајућу
патријаршијску посланицу у којој се увођење новог календара мотивисало одлукама
'Свеправославног конгреса' под вођством Константинопољског патријарха, и
нужношћу да се сачува јединство богослужбеног живота с целом Православном
Црквом која је већ прихватила нови календар. До објављивања ове патријаршијске
посланице дошло је 1. октобра по старом календару на празник Покрова Мајке
Божије, приликом службе коју је служио патријарх у московском Покровском
манастиру. Све до самог тренутка 'запричесног стиха' нико од оних који су
саслуживали патријарху није знао коме ће поверити читање своје посланице... Али
патријарх одједном позва најстаријег јереја по положају... протојереја Виноградова и,
предавши му рукописни... текст посланице, предложи му да одмах прочита
посланицу пред народом. Будући да је имао слаб глас, о. Виноградов је покушао да
одбије, позивајући се на то да ће због његовог слабог гласа и лоше акустике огромног
храма мало ко чути његово читање. Али патријарх му је с његовим уобичајеним
осмехом узвратио: 'Ништа зато, ништа, прочитајте ви, прочитајте'. Због недовољно
гласног читања о. Виноградова, само су први редови богомољаца могли, и то само
делимично, да разумеју нешто из посланице; до огромне већине богомољаца дошле
су само поједине речи из којих су могли да схвате само да се ради о новом календару;
а шта им се поводом њега објављивало, остало им је нејасно...
Да би се што безболније фактички увео нови календар у црквени живот,
неопходно је било да посланица буде штампана и разаслана епархијским
архијерејима уз указ светог Синода, а по свим парохијама свих епархија уз указе
одговарајућих епархијских управа, и то о року, да примерци посланице и
пропратни укази доспеју свуда благовремено...
Након што је патријаршијска посланица о новом календару била свечано
проглашена на богослужењу у присуству самог патријарха и пред масом народа, и
након што су ту вест саопштиле све совјетске новине, како престоничке, тако и
провинцијске, и у московским црквама свуда почели да служе по новом календару,
Тучков је закључио да је сада већ патријарх направио неопозиви корак, такав корак
којим је себе већ неповратно обавезао пред руским народом и целим светом да
фактички уведе нови календар. Тучков је одлучио да постави ствар тако да народ
пружи поводом увођења новог календара што је могуће већи отпор патријарху. А
како су се сви разлози за такву опозицију врло убедљиво отклањали садржајем
патријаршијске посланице, Тучков је одлучио да лиши патријаршијску управу
могућности да разашаље заједно са указима о увођењу новог календара и
патријаршијску посланицу која објашњава цело ово питање. По његовом налогу
штампарија је задржавала штампање из дана у дан, правдајући се недостатком
времена... Посланица није била штампана ни у совјетским новинама. А уместо тога је
у престоничким совјетским листовима, по инспирацији Тучкова, за то време
штампана белешка... У тој белешци се саопштавало да је тзв. 'Свеправославни
конгрес' који је донео одлуку о увођењу у црквени живот новог календара био
обновљенашког карактера, а да је патријарх који га је сазвао био обновљенаш. На тај
начин се народу уливало у свест да увођењем новог календара патријарх Тихон и сам
прелази на страну обновљенаша... Патријаршијска управа је послала Тучкову
делегацију с протестом против објављивања ове белешке... На питање зашто се
посланица још увек не штампа, уследио је равнодушни одговор: 'Да, говорио сам им,
али ме они због нечега нису послушали; разговарајте сами са штампаријом'.
Делегација је упитала зашто се он односи сада према томе тако равнодушно, док је
све време упорно тражио од патријаршије да се тренутно уведе нови календар,
обећавајући чак за то и легализацију патријаршијске управе? Тучков је одговорио:
'Раније сам ипак мислио да ћете престати да будете контрареволуционари, али сада
сам изгубио наду у то'. Делегација је поменула да ће, ако се у року од неколико дана
посланица не штампа, бити већ касно и да ће доћи до повратка на стари календар.
Будући потпуно убеђен да је враћање на стари календар за патријарха сада већ
потпуно немогуће. Тучков је одговорио истим равнодушно-хладним тоном: 'Радите
како ви хоћете... то је ваша ствар'. Када се испоставило да ни до 5. новембра по новом
календару посланица још увек није штампана, Патријаршијска управа је, ослањајући
се на неопрезно изречену Тучковљеву фразу делегацији 'радите како хоћете',
сматрала да има право да се врати на стари календар.
Уз сагласност патријарха, а на основу одлуке архиепископа Илариона (као
управитеља Московске епархије) Московски епархијски савет је око поменутог
датума разаслао по московским црквама указе у којима је стајало да се услед
задржавања штампања патријаршијске посланице увођење новог календара одлаже
на неодређено време. Добивши овакве указе, све московске парохије које су пре три
недеље, премда и потпуно мирно и покорно патријарховој вољи, прешле на нови
календар, сада су се с великом радошћу вратиле на стари..."
Након што је 8. новембра 1923. године патријарх поништио своју одлуку о
увођењу у црквену употребу новог календара, агенти ГПУ су по Тучковљевом
наређењу одузели из патријархове канцеларије текст посланице, штампали је у
штампарији и излепили по огласним таблама, надајући се да ће на тај начин довести
у забуну црквене људе који су долазили у Москву из провинције.
"Али и ту је Тучков имао мало успеха. Сви црквени људи који су долазили у
Москву, збуњени оним што су читали у посланици, хитали су да се обавесте у
најближу московску цркву, а тамо су им свечано изјавили да је то 'било па прошло'".
Суочивши се с немогућношћу да направи нови раскол у Православној Цркви
ни кроз "помирење" са обновљенашима, ни кроз увођење новог календара и
вероватно оптужујући за то патријархове најближе помоћнике, Тучков је позвао
најсветијег у ГПУ. Ту му је у оштрим изразима поставио ултиматум. Патријарх
Тихон је морао одмах да прими "митрополита" Евдокима и заједно са њим да изради
декларацију о помирењу. Одбијање помирења совјетска власт ће посматрати као
контрареволуционарни чин услед чега ће патријарх бити ухапшен.
Патријарх је категорички одбацио све Тучковљеве предлоге, оштро изјавивши
да му нико неће наметнути оне поступке која одбацује његова савест.
За све то време архиепископ Иларион је активно учествовао у свим
предавањима и расправама које су се тада одржавале у Москви. 17. августа 1923.
године архиепископ је одржао у слушаоници Политехничког музеја предавање на
тему: "Тихоновци и обновљенаши. Шта их раздваја?" Предавање је трајало од 9
часова увече до поноћи с паузом од 15 минута. Архиепископ је оценио
обновљенаштво као покушај дела свештенства да избегне прогон власти помоћу
одласка у раскол, испричао је на какве су кривотворине подло ишли обновљенаши у
борби против Цркве. Говорећи о конгресу белих епископа на Тројицком подворју,
владика је изјавио да епископи Православне Цркве не признају тај конгрес, јер се на
њему окупило свештенство обновљенашког покрета, чији су многи епископи били
посвећени уз кршење устава Православне Цркве.
Ускоро је после предавања, 4. септембра, у слушаоници Политехничког музеја
одржана трибина на тему: "Обновљенашки сабор 1923. године". Начин излагања је
био овакав: најпре је архиепископ Иларион прочитао реферат, а затим је дата реч
опонентима - свакоме по 10 минута. Као опоненти иступили су обновљенаши,
православни, староверци и секташи-толстојевци. Архиепископ је издвојио неколико
карактеристичних црта обновљенашког покрета: "Прво, кривотворење својих
овлашћења, од чега је почела иницијативна скупина белогсвештенства, 'жива
црква'јесте присвајање административне црквене власти, док је патријарх пристао
само на посредовање тих лица након предаје његове патријаршијске канцеларије
заменику којег је он одредио, што није засметало тим лицима да присвоје власт и
уведу у заблуду друге; друго, обмањивање јавног мњења - штампање победничких
извештаја о тобоже свеопштем обновљенаштву, о преласку у обновљенаше низа
епископа; треће, кривотворење јерархије, које се изразило у постављању самозваних
архијереја, у смењивању и кињењу осталих епископа; четврто, с тачке гледишта
Православне Цркве неканонско и недопустиво понашање конгреса 'живе цркве',
одржаног у августу 1922. године. На том ускопартијском конгресу који није
представљао већину Цркве, усвојен је низ одлука крупног карактера које су се затим
на све могуће начине спроводиле у живот. Уопште, примећује се изразито
професионални карактер конгреса: јединствена црквена благајна, питање о
поновним браковима свештенства итд.
Ти моменти су прилично упадљиво разоткрили суштину целог обновљенаштва.
Постепено се од њега удаљавају сва лица која су му пришла било услед свог заноса
тим покретом, било 'страха ради јудејског'".
Затим је владика истакао да је инструкција за избор чланова сабора била
састављена тако да обезбеђује већину оснивачима. Према инструкцији забрањивало
се да на сабору присуствују лица која су била оптужена црквеном суду због
противобновљенашке делатности. Било је обавезно присуство на сабору
обновљенашких централних комитета, представника НЦУ и самог НЦУ, што је
износило 180 људи од приближно 480 присутних. А и сам сабор је одржан у нимало
свечаној атмосфери као што то описује "Рад сабора". Од самог почетка су избили
неспоразуми са сибирском јерархијом. У Сибиру су три епископа која су била под
забраном рукоположила два ожењена епископа. Они су рукоположили за епископа
Петра Бљинова који је затим сам рукоположио 16 епископа. Сви су они затим дошли
на сабор, иако, по мишљењу самих обновљенашких архијереја, нису имали право да
учествују у богослужењу које је претходило отварању сабора. Епископ Антоније
Грановски је протествовао против учешћа Бљинова у свештенослужењу. Пошто у
складу с канонима Цркве само два епископа могу да посвете неког за епископа, а
Бљинов је то извршио сам, епископ Антонин је сматрао да је само половина
благодати на тим епископима, и за време службе у Заиконоспаском манастиру
извршио је њихово "дорукоположење". Обновљенашки сабор се може упоредити са
Другим ефеским сабором који је назван разбојничким. Главно питање лажног сабора
из 1923. године је било питање о лишавању чина патријарха и суђења њему. Али
суђење патријарху нема правно дејство већ самим тим што оптуженом нису послали
позив, нити су га чак обавестили. Обновљенашки сабор је усвојио резолуцију у којој
се каже да се Помесни сабор из 1917. године састојао од племића, лица која су
припадала привилегованом сталежу, и по злу познатих контрареволуционара.
"Иако је на њему било и племића - рекао је архиепископ - они нипошто нису чинили
већину. Негативан однос сабора према октобарској револуцији је настао због тога
што је цело друштво тада јасно видело страшно лице те револуције, уплашило је се и
није могло јасно да схвати шта се догађа. А и ко је тада - упита владика, обраћајући
се дворани - могао да замисли да ће се та власт тако дуго одржати? Није могао тај
сабор да излази у сусрет власти, у чији дуготрајни опстанак није веровао.
Обновљенашки сабор је одиграо ружну улогу - он је санкционисао злочине према
Цркви, учињене у различито време од стране представника скупине 'жива црква' и
других обновљенаша. Али са саборима се увек понавља једно те исто: постоји некаква
тајанствена сила која приморава вернике да одлуке једних сабора призна, а других да
одбаци. Та сила је против сабора из 1923. године".
Излагање високопреосвећеног Илариона се завршило уз аплауз целе дворане,
после чега је објављена пауза.
После паузе као бранилац обновљенаштва је иступио бивши оберпрокурор
Синода Лавов, чија је појава била дочекана таквом буком да је једва могао да говори.
Затим је иступио епископ Серафим Мешчерјаков који је изашао у одрпаној црвеној
мантији. Његово излагање нису прекидали. Он је рекао даје почев од 4. века
административна црквена власт потпала под утицај државе и да су се често за
епископе постављали недостојни људи. Тако је било и код нас у Русији од времена
Петра Првог. И зато су епископи које је постављао Синод, оберпрокурор, световна
лица, били чак и мање достојни људи од живоцрквеничких епископа.
Наступио је затим православни свештеник из Московске епархије који је
испричао о методима увлачења у живу цркву сеоског свештенства, о томе како су му
обновљенаши на Тројицком подворју предлагали да потпише протест против осуде
свештеника на стрељање, а на предњој страни тог папира била је штампана формула
прихватања НЦУ и презиме, име и име по оцу свештеника.
Староверац је говорио о неозбиљности спора између тихоноваца и
обновљенаша и предлагао им да се помире. Толстојевац се пожалио да су најпре
обновљенаши звали све секташе на сабор, обећавајући им свакакве повластице,
желећи да уз њихову помоћ себи обезбеде већину на сабору, али када су они дошли
на сабор, тамо их нису пустили.
13. октобра у згради Политехничког музеја одржана је трибина на тему:" Ко су
непријатељи Цркве?" Расправа је трајала од 8 часова увече до поноћи. У њој су
учествовали архиепископ Иларион и обновљенашки свештеник Александар
Веденски. Први је иступио Веденски. Он је рекао да је обновљенашки покрет почео
још под монархијом и да су свештеници под монархијом били чиновници државне
безбедности, а сабор из 1917. године скуп контрареволуционара.
Његово излагање су прекидали бука и повици, а када је он почео да говори о
патријарху Тихону да је био повезан с контрареволуцијом у иностранству и био
противник помоћи гладнима, у дворани је избила бура протеста и бука је трајала
четврт часа. Том приликом сваки пут када је Веденски говорио "Тихон" дворана је
заједнички викала "Патријарх".
Одмах после Веденског је иступио архиепископ Иларион. Његова појава је била
дочекана аплаузима. Када је он почео да говори настала је потпуна тишина. Владика
је рекао да је било свакако и у старом државном поретку недостојних
свештенослужитеља, али нису сви били такви, и већина је служила искључиво
Цркви. Обновљенаши кажу да су против сваке политике, да су слободна црква, а
међутим, када је служио на 15 врста од Москве, обновљенашки свештеник је претио
да ако у храму буде служио архиепископ Иларион, парохијски савет и сам
архиепископ ће бити ухапшени. Тешко да им је власт дала оваква овлашћења, већ
би се пре рекло да они сами присвајају политичку власт. Говорећи о патријарху,
архиепископ је рекао да патријарх Тихон није контрареволуционар и да никада није
био противник одузимања црквених драгоцености, али је сматрао да се не смеју
давати освећени предмети. Своје излагање архиепископ Иларион је закључио
речима да патријарх никада од својих обећања неће одступити и да неће са
обновљенашима ићи на компромисе.
На крају трибине Веденски је изјавио, обраћајући се православнима: "Ми смо се
с вама свађали и свађаћемо се". За време његовог излагања нису му дали да говори и
део слушалаца је почео да одлази. Сутрадан је поново била трибина коју су
организатори назвали "Зашто су Тихон и Иларион непријатељи Цркве" у којој су
учествовали архиепископ Иларион и Александар Веденски.
Често су се расправе у Москви водиле између народног комесара просвете
Луначарског и вође обновљенаша Веденског који су сва питања унапред решавали.
Али се слика потпуно мењала када је у расправама било дозвољено да учествује
архиепископ Иларион. Владика се држао једноставно, озбиљно, с достојанством, у
његовом говору се осећала непоколебива вера у исправност свега онога што је
говорио; чинило се да само дели своја знања и искуство; слушајући архиепископа,
присутни су заборављали и на народног комесара просвете Луначарског и на
издајника Цркве Веденског. Једном је, желећи да искуша архиепископа, Луначарски
упитао овога:
- Како је могуће да сте ви, служитељи култа, потпуно огрезли у
противречностима. С једне стране, за вас је Свето Писмо нешто неоспорно, а с друге,
тамо се више пута каже да нема власти која није од Бога. А совјетску власт ви не
волите. А совјетску власт ви грдите, незадовољни сте њоме. Како ћете ви, грађанине
Тројицки, одговорити на ово.
- А зар ми говоримо да совјетска власт није од Бога - рече архиепископ - да,
наравно да је од Бога! Као казна за наше грехе...
15. новембра 1923. године архиепископ Иларион је ухапшен.
20. новембра најсветији патријарх Тихон је упутио писмо 5. одељењу Народног
комесаријата правде у којем је стајала молба за испитивање узрока хапшења
архиепископа Илариона и за убрзавање његовог ослобађања, зато што је патријарху
"због његових година и здравственог стања... његова помоћ као енергичног и
високообразованог епископа, крајње нужна и незаменљива". Затим је патријарх
изражавао бојазан да тај чин, ако није изазван озбиљним државним разлогом, "може
створити без икакве потребе непожељно узнемирење међу верујућим
становништвом". Тучков је на ово писмо одговорио одбијањем: "Тројицки је ухапшен
због контрареволуционарног рада који се изразио у антисовјетској агитацији на
трибинама, предавањима која је организовао и због ширења
контрареволуционарних гласина, тако да не налазим могућим да удовољим молби
бившег патријарха Тихона".
7. децембра комисија НКВД за административна прогонства осудила је владику
на три године затвора на Соловцима.
У јануару 1924. године архиепископ је доспео у етапни затвор на Поповом
острву. Ту га је затекла вест о Лењиновој смрти. У време када су у Москви смештали у
привремени маузолеј сандук с Лењиновим телом, затвореници су по наређењу
логорске управе морали да стоје ћутећи пет минута. Владика Иларион је лежао на
лежају док је усред бараке стајао строј затвореника међу којима је било и
свештенослужитеља. "Устаните, ипак је био велики човек, а и казниће вас ако вас
примете" - убеђивали су га затвореници. Све се, међутим, завршило срећно, и
владика је, обраћајући се свештенству, рекао:" Помислите, оци, шта се сада збива у
паклу: лично се Лењин тамо појавио, какво је то славље за демоне!"
Дошавши на Попово острво, владика је сазнао да обновљенаши преко совјетске
штампе шире "податке" о његовом тобоже помирљивом односу према њима. Да би
избегао ширење саблазни архиепископ се 17. јуна 1924. године обратио
православнима одговарајућим писмом: "Пастирима и деци Православне Цркве! С
крајњим негодовањем сам сазнао из новина о томе како ме је безочно оклеветао вођа
обновљенашке цркве, бивши епископ Евдоким који је на свом нечастивом зборишту
изјавио како сам ја наводно дао неку молбу у којој се кајем за неке непознате заблуде
и признајем њихов самозвани синод.
Призивајући Бога за сведока, својом архијерејском савешћу уверавам вас да је
изјава бившег архиепископа Евдокима безочна и очита лаж; никакву молбу никоме
нисам подносио и њихов самозвани синод никада нисам признавао и не признајем,
јер се, чувајући верност свом архипастирском обећању, налазим у потпуној
послушности једином законитом првосветитељу Руске Православне Цркве
најсветијем патријарху Тихону.
Дрска и бестидна лаж вође самозваног раскола показује да они који су отпали
од истинске Цркве губе благодат Духа Светога и налазе се у потпуној власти ђавола
који се у истини није одржао, већ говори лаж (Јн. 8:44).
Клевета против мене је свакако имала за циљ да посеје саблазан и пометњу
међу православннма. Будите опрезни, знајући да су расколници који су отпали од
Цркве у стању да иду на сваку, чак и на отворену лаж, за коју ће им Бог бити судија".
Крајем јуна 1924. године након отварања бродске линије архиепископ Иларион
је отпремљен на Соловецко острво; ту је плео мреже на Филимоновом ловилишту
рибе, био је шумар, чувар у Филиповој пустињи. За њега је почео нови трновити пут
искушења - овога пута то није било слободно изгнанство, већ окови и
концентрациони логор. Али владика је и на ово искушења био потпуно
припремљен. Оно што је за неког другог могло бити камен спотицања и тешко
страдање, за њега, православног богослова, постало је украс душе.
Писао је верним женама које су му помагале за време његовог прогонства у
Архангељску.
30. октобра 1924. године: "Било ми је врло драго када сам добио од Вас тако
опширно и занимљиво писмо. Изражавам Вам за њега и уопште за сећање Ваше на
мене дубоку захвалност. Господ да Вас сачува од сваког зла. Да сачува и цркву
архангељску од таквих искушења које неће бити у стању да поднесе. Ја сада одавно
више не радим; одмарам се и живим мирно на Соловцима. Мој живот овде је врло
срећан. Никакве невоље, туге и ограничења не доживљавам. Архангељску годину
памтим, и често је се сећам. Сећам се са осећањем захвалности свих добрих
архангељаца... Срдачно захваљујем свима на поклонима. Све сам их добио и сви ме
толико подсећају на дивни Архангељск... О мени знајте само то да живим врло
добро, да ми је здравље добро, да сам бодрог духа..."
12. новембра:"Дубоко поштована Катарина Ивановна! Хвала Вам на Вашим
писмима с подробним вестима. Нека Господ помогне Архангељцима да победе
нечисту силу самозванштине. Пренесите мој поздрав свима онима који ме се сећају и
помињу ме. Овде живим потпуно срећно, далеко боље него што живе многи на тзв.
'слободи'. Мени се овде много свиђа и готово да не осећам никакве тегобе. Осећам
физичку и моралну лакоћу..."
9. децембра: "Цењена Катарина Ивановна! Обавештавам Вас да сам све Ваше
пошиљке примио. Оно што је било намењено другима, предао сам. За све
изражавам захвалност Вама и свима који ме се сећају и који желе да ми помогну.
Живим у потпуном благостању и добром расположењу. Соловци су ми се веома
допали и не видим нарочиту тешкоћу у томе што живим овде. Никада нисам
мислио да ћу се тако добро осећати у соловецком прогонству. Мој московски живот
је био далеко тежи, тамо сам све време био заузет и страшно сам упропашћивао
своје здравље и своје нерве. Овде сам спокојан. Таква је, изгледа, воља Божија, да за
сада овде радим, а не да служим светој Цркви..."
У логору је владика задржао монашко нестицање, детињу незлобивост и
једноставност. Он је простодушно давао свима све што су му тражили. Ни на какве
увреде никада није одговарао, чинило се да их и не примећује. Увек је био миран и
весео, и ако га је чак и нешто оптерећивало, он то није показивао. Из свега што му се
дешавало увек је тежио да извуче духовну корист, те му је на тај начин све служило
на добро.
На Филимоновом ловишту рибе десет километара од главног Соловецког
логора, био је заједно с двојицом епископа и неколицином свештеника. О овом свом
послу говорио је доброћудно: "Све даје Дух
Свети: раније је рибаре учинио богословима, а сад је обрнуто - богослове је
учинио рибарима".
Совјетска власт је у то време свима давала једнаке рокове издржавања казни: и
истакнутом архијереју који се истакао заједно с патријархом Тихоном у борби
против злих непријатеља Цркве - обновљенаша, и младом јеромонаху из Казана,
чији се "злочин" састојао у томе што је скинуо орар са ђакона-обновљенаша и није му
дозволио да заједно с њим служи.
"Јер овај дивни Господар - говорио је тим поводом архиепископ Иларион -
прима последњег као и првог, одмара онога који је дошао у једанаести час, као и
онога који је радио од првога часа. И последњег милује и првога двори; и ономе даје,
и овога дарује; и дела прима, и намеру целива; и делање цени и принос хвали".
Архиепископ Иларион, као истински хришћански богослов који се трудио да
види Бога свуда, на сваком месту и у свако време, и сам Соловецки логор је
прихватао као строгу школу врлина - нестицања, кроткости, смирења, уздржања,
трпљења и трудољубивости. Он се није ничим могао растужити - и то његово стање
духа је подизало дух људи око њега.
Према свима се односио са истинском љубављу и разумевањем. У сваком човеку
је видео образ и подобије Божије, за живот сваког човека се занимао искрено. Сатима
је могао да разговара и са официром, и студентом, и професором и представником
криминалног света, с неким непознатим лоповом којег је с радозналошћу испитивао
о његовом "послу" и животу. Владика је свима био приступачан. Његова
једноставност је ублажавала и смањивала недостатке његових саговорника. Заиста је
био кротак и смирен срцем, налазећи у томе спокој не само за своју душу, него
уносећи мир и спокој у сметене душе људи који су га окружавали.
Они који су га познавали у Соловцима, писали су о њему: "Он је свима био
приступачан... с њим је свима лако. Најједноставнија спољашњост - ето шта је био
владика. Али иза ове уобичајене форме веселости, могла се постепено сагледати
дечија чистота, велико духовно искуство, доброта и милосрђе, она дивна
равнодушност према материјалним добрима, истинска вера, права побожност,
високо морално савршенство. Његов уобичајени изглед је скривао од људи његово
унутрашње делање и спасавао њега самога од лицемерја и таштине. Био је одлучни
непријатељ сваког лицемерја и спољашње побожности. Сваког свештеника који би
дошао у Соловецки логор подробно је испитивао о свим околностима које су
претходиле његовом хапшењу.
- Зашто су вас ухапсили? - упита владика игумана неког манастира који је
доспео у логор.
- Служио сам молебане у свом дому, када су манастир затворили - одговори
овај - али, народ се скупљао, па су се чак дешавала и исцелења...
- А тако дакле, чак је и исцелења било... Колико су вам дали година на
Соловцима?
- Три године.
- Е па то је мало, за исцелења би требало дати више, совјетска власт је
направила пропуст..."
Сада је владика био далеко од црквених догађаја. У логору је сазнао за смрт
великог светитеља РПЦ патријарха Тихона, ту је сазнао да је поглавар Руске Цркве
постао високопреосвећени Петар, митрополит Крутицки, према којем се
архиепископ Иларион односио са огромним поштовањем и уважавањем и радовао
се оваквом избору Божијем.
У то време совјетска влада и ОГПУ су планирали у Цркви нови раскол. Овога
пута он је требало да буде предвођен архиепископом Јекатеринбуршким Григоријем
Јацковским с којим је Тучков већ повео преговоре и овај је дао пристанак да постане
вођа одговарајуће скупине јерарха. У ту скупину је било пожељно увести архијереја
који је поседовао неоспорни ауторитет и за којим би пошли и други јерарси. И
наравно, најбоље би било ако би се тај архијереј у датом тренутку налазио у затвору,
тј. дуго времена бно лишен свих података и обавештења о црквеним догађајима,
након чега би био делимично обавештен о њима, чак и помоћу оригиналних
црквених докумената.
Желећи да увуче архиепископа Илариона у раскол, Тучков је издао наређење да
се он премести из Соловака у Јарославски ОГПУ, да му се да засебна ћелија,
могућност да се бави научним радом, да води преписку и добија књиге које хоће, а за
то време је хтео да покуша да га наговори на сарадњу са ОГПУ.
5. јула 1925. године архиепископ Иларион је премештен из Соловецког логора у
Јарославски политички изолатор. Из затвора је писао својој рођаци: "Питаш ме када
ће се завршити моје муке? Одговорићу овако: муке не признајем и не мучим се. С
мојим 'стажом' мене затвор не може да изненади и уплаши. Већ сам навикао не да
седим у затвору, већ да живим у затвору, као што ти живиш у свом стану. Наравно,
било је у мом животу много тога и има много тога бесмисленог, али бесмислено је за
мене смешније од мучног. Због тога имам и повластице у свом животу због којих сам
спреман да трпим и разне бесмислености... Заиста. Имам овде посебну ћелију с
добрим осветљењем, с готово довољним грејањем - и то све бесплатно. Треба
трошити само неколико рубаља месечно да пансион буде прави - наравно, за таквог
човека који је тако равнодушан према таквим стварима као што сам ја. Али главно
је... најдраже ми је то што могу без сметње да се препустим својој првој и вечној
љубави - науци с којом ме је изгледа живот сасвим раздвојио... Овде... ме нико и
ништа не узнемирава. Осим два часа шетњи дневно и неколико минута за ручак или
чај, преостало време проводим с књигама. Себи сам поставио огромну тему која се за
десетак година једва може разрадити. Најважније питање је свакако питање
литературе. У прво време користим књиге које могу да набавим. До сада ми књиге
нису недостајале. Скоро сваког месеца добијам од пријатеља из Москве по сандук
књига и сваког месеца их враћам, направивши одговарајуће изводе. Само се у мом
садашњем положају може човек латити читања сабраних дела које броје хиљаде, па
чак и десетине хиљада страница. До сада сам простудирао више од десет хиљада
страница. Неке књиге су десетак година лежале код мене и никада нисам имао
времена да их прочитам. И још ако књига има хиљаду, хиљаду двеста страна
немачког текста! А сад је и на те књиге дошао ред.
Једном речју, моје расположење и духовни садржај живота је исти онакав какав
је био пре петнаест година. Само ми једно недостаје академска библиотека! Кад бих
имао академску библиотеку, замолио бих да ми овде пруже уточиште, не до краја
ове године, већ барем до краја овог десетлећа. Шта да се ради када је место за науку,
које је од интереса и важности за мене, само у затвору? Ја ту ни за шта нисам крив.
Ево како уређује Господ (преко ОГПУ) мој живот: живим без потреба и без
брига ево већ четири године. Само мислим о томе које књиге да набавим и како. И
по мојим наруџбинама добри људи ми успешно то испуњавају. Ево и данас сам
добио пошиљку: читав пуд књига је дошао, а уза зид стоји сандук с прочитаним
књигама спремним за слање. Ето то су све моје бриге! А безбрижност ми је најдража
ствар!
Све поздрави и свима испричај како сам пронашао своју судбину у затвору".
Тучков се два пута сретао с архиепископом Иларионом. Први пут му је Тучков
дошао у ћелију, где је разговарао о црквеним пословима и црквеном животу. Али
пошто владика није био обавештен о црквеним догађајима последњих година,
провевши то време у концентрационом логору, што је он и поменуо, разговор је
испао празан. Други пут Тучков је позвао архиепископа у затворску канцеларију и ту
је поново почео разговор о црквеним догађајима у последње време и између осталог
предложио му да га ослободи и врати на Московску катедру, али под условом да
подржи једну од скупина свештенства, имајући у виду григоријанце. Архиепископ је
одговорио да мора најпре да поразговара с њима, зато што су му неки непознати, а о
другима зна сувише мало. Затим се разговор дотакао савременог положаја
Православне Цркве, нарочито организације Највише црквене управе. Владика је
рекао да по садашњим околностима НЦУ може бити само привремена, али да је
организација такве привремене управе веома пожељна. Том приликом она у свом
почетку не сме бити самозвана, тј. мора се организовати уз сагласност
патријаршијског месточувара. Та црквена управа мора деловати у сагласности с
епископатом и уједињавати епископат. Она ни у најмањој мери не сме подсећати на
карактер рада тзв. обновљенашког НЦУ 1922-1923. године. Православна црквена
управа мора свој задатак сматрати ограниченим: њен задатак је сазивање сабора
којем ће припадати пунота црквене власти. Што се тиче сабора, он мора бити
окупљен, а не покупљен, као што је то било учињено са НЦУ 1923. године. Сабор
мора организовати сталну црквену управу и при томе он мора распршити сумње да
се иза религиозне православне спољашњости скривају политичке тежње.
Саслушавши архиепископа, Тучков је предложио да и писмено изложи своје
погледе на црквене потребе у садашњем тренутку, што је овај и учинио. Написао је
документ у два примерка: један је био намењен Тучкову, а други заменику
месточувара митрополиту Сергију Страгородском.
Текст ове "декларације" нимало није задовољио Тучкова. Преговори нису
довели ни до чега. Владика је био непомирљив према обновљенашима, одбио је да
подржи григоријански раскол, истицао је захтеве да нова црквена управа обавезно
има благослов месточувара.
Архиепископ Иларион и Тучков су готово по свим тачкама имали различита
гледишта. Владика је предлагао представницима државе да сарађују с Црквом, али
на основу независности Цркве, на основу позитивног раста и духовне снаге саме
православне пастве, чији су чланови такође и грађани државе па, према томе,
представљају и његову снагу. Тучков је хтео да издејствује сарадњу јерараха на основу
потпуног потчињавања Цркве држави, и на крају крајева је захтевао непосредни
обавештајни рад, као да је владика био један од сарадника ОГПУ. Тучков је пре
физичког уништења свог непријатеља хтео да га уништи морално. Архиепископ је
одговорио на те предлоге оштрим и категоричким одбијањем. Видећи да му не
полази за руком да привуче на своју страну тог истакнутог јерарха, Тучков је злурадо
рекао: "Пријатно ми је да разговарам с паметним човеком. А колики вам је рок
издржавања казне у Соловцима? Три године?! За Илариона три године! Тако мало?"
26. фебруара 1926. године архиепископа су преместили из засебне ћелије у
заједничку ћелију затвора у Коровњицима. 15. марта владика је писао рођаци о
променама које су му се догодиле у животу: "Ту има и плусева и минуса. Плусеви:
слободнији живот, неограничена преписка... Минуси: изгубио сам своју драгу
усамљеност, а заједно с њом и могућност да радим онако као што сам радио раније.
Дању је овде још и добро: у огромној ћелији остаје само шест људи и може се мало
читати и писати, али увече се скупља читавих двадесет људи и тада почиње таква
забава да је то просто страшно. Ћелија у коју су ме сместили сматра се најбољом, у
њој је више 'интелигенције', али авај! - сада се и интелигенција мало разликује од
дивљака по свом начину живота.
Занимљива ствар! Нико ме није осудио на затворску казну, а ипак седим у
затвору, где сви седе на основу неких судских пресуда. Али... већ сам одавно престао
да се чудим. Али зашто се само мени такве ствари дешавају? Јер у целом затвору
нема никога без пресуде осим мене. Сви остали наши мирно живе у Соловцима, а ја
сам већ пребачен на друго место. Какво ли ће ми још изненађење приредити време?
Имам неких разлога да очекујем нешто ново, али да ли ће то све бити на добро - не
знам. И уопште, већ сам стекао навику на овакав ненормалан и бесмислен живот.
Као што сам ти, сећаш ли се, писао, ја не седим, већ живим у затвору".
Владикин однос према обновљенашима и расколницима свих врста остао је
непомирљив. Један од обновљенашких архијереја, Гервасије Малињин, желећи да
истакне ту непомирљивост најближег помоћника патријарха Тихона, писао је о
њему у обновљенашком часопису: "Срео сам се у шетњи двориштем у Јарославском
затвору 'Коровњици' с архиепископом Иларионом Тројицким. Препознао ме је и
зачудио се зашто сам доспео у затвор.
Он ми рече: - Зашто сте се одвојили од патријарха Тихона и нарушили ону
заклетву коју сте давали приликом хиротоније за епископа, да нећете имати ничег
заједничког с тзв. живом црквом?
На то узвратих: - Заклетву нисам нарушавао. Са живом црквом нисам имао и
немам никакве везе.
- Ви сте отпали од Цркве - рече ми архиепископ Иларион.
- То није истина, већ сте ви, тихоновци, фактички отпали. Источни патријарси
нису с вама, већ с нама.
- Какви смо ми тихоновци, зашто олајавате име покојног најсветијег патријарха
Тихона. Ми смо православни, источни патријарси су с нама, то знам по
документима. Обновљенаши лажу. Ваш Веденски је претерао у лагању..."
Нисам имао прилике да дуго разговарам с архиепископом Иларионом, зато
што ме је затворска администрација позвала и био сам ослобођен из затвора. На
растанку архиепископ Иларион ми је рекао: "Пре ћу иструнути у затвору, него што
ћу променити свој став..."
1. априла архиепископу Илариону је постало јасно да ће га већ следећих дана
отпремити у робијашком транспорту на Соловке. Сазнавши за то, писао је
рођацима: "Ова селидба ми изгледа прија. Јер мени уопште не приличи да седим
одвојен од људи. А тамо је далеко слободније. А и сва места су ми тамо позната. Тамо
имам масу пријатеља. С њима желим и да се видим. Само ми једно није нарочито
пријатно - путовање. По свој прилици да ћу све до самог Васкрса лутати до обале, тј.
до Попова...
И зашто су ме само вукли овамо? Изгледа да су нешто хтели са мном да
разговарају, и разговарали су, али као да им се нису баш моје речи допале. Али, ма
шта Бог радио, све је на најбоље. Надам се да ће н овога пута бити управо на
најбоље..."
У етапни логор на Попово острво владика је доспео нешто пре Васкрса. Ту је
требало чекати почетак успостављања пловидбе, када су затворенике пребацивали
на Соловке. Ту је дочекао и велики празник Васкрс. Ево како описује овај догађај
свештеник Павле Чехранов.
"Око нас шума, бодљикава жица, на високим стубовима осматрачнице... У
насеље су сатерали огроман број људи. Услед пролећне непроходности путева
експлоатација шуме је обустављена. Више од хиљаду људи се враћало натраг у
логор. А у логор може да стане осамсто људи. Клуб је затворен и претворен у
стамбену просторију с дашчаним лежајима. У осталим баракама пролази су
испреграђени лежајевима, двоспратни лежајеви су претворени у троспратне. Чак су
и у привилегованој канцеларијској бараци сада лежајеви на спрат и уместо 60 људи
тамо је стало 120. Врелу воду врло често не дају, јер се сви казани користе за ручак и
вечеру.
Приближавао се Васкрс. И како смо хтели, макар и у оваквим приликама, да
одслужимо службу. 'Како човек - мислио сам ја - чак и сада када је тешко и да се
прогура кроз гомилу да би поразговарао, да не отпева 'Христос васкрсе!' у пасхалну
ноћ?' И ја сам одлучно да припремим своју братију. Поразговарао сам с
најдоброћуднијим епископом Нектаријем Трезвинским, епископом Митрофаном
Грињевом, епископом Рафаилом Гумиљовом и епископом Гаврилом Абалимовом.
Последњи није ни сумњао шта му се спрема. Од остале братије били су обавештени
о. Филумен и стални друг владике Илариона Тројицког, шахиста о. Аркадије
Маракулин.
Али само су архиепископ Иларион и епископ Нектарије пристали на пасхалну
службу у недовршеној пекари, где су само прозорски отвори били направљени, није
било на њој ни врата, ни прозора. Остали су одлучили да одслуже у својој бараци, на
трећем спрату лежајева, испод саме таванице, насупрот просторије команде чете.
Али ја сам одлучио да ван бараке отпевам пасхалну службу, да макар у тим
тренуцима не чујем псовке и скаредности.
Договорили смо се. Настаде Велика Субота. Затворско двориште и бараке су
биле као сардине набијене логорашима који су дошли са сече шума. Али нас је
задесило ново искушење. Дошло је наређење команданта командирима чете да се
нипошто не дозволи никаква црквена служба и да се од осам часова увече не пушта
нико из других чета. С тугом су ми епископи Митрофан и Гаврило саопштили ову
вест. Али ја сам упорно наваљивао на своју 'парохију': 'Ипак покушајмо да одржимо
службу у пекари'. Епископ Нектарије је одмах пристао, а архиепископ Иларион
нерадо, али ипак је замолио да га пробудимо у поноћ.
Око поноћи сам се упутио у бараку у којој се налазио владика Нектарије. Врата
су била широм отворена и мени је, када сам брзо ушао, препречио пут дежурни.
- Забрањено је да се пушта било ко из других чета. Зауставих се неодлучно, али
владика Нектарије је био спреман.
- Сад ћу, сад ћу - рече ми он.
Кренух к владики Илариону. Ушавши брзо у бараку, прошао сам поред
дежурног који ми се учинио нешто познат и благонаклон према мени.
- Молим вас, што пре обавите и одлазите, забрањено је... Климнух му главом,
приђох владики Илариону који је лежао и спавао колико је дугачак. Повукох му
чизму и владика се придиже.
- Време је - рекох му шапатом. Цела барака је спавала. Изађох.
У пролазу ме очекивао владика Нектарије. Ускоро нам се придружио владика
Иларион и ми смо један за другим тихо кренули према задњој страни барака. Иза
пута је стајао костур недовршене пекаре са отворима за прозоре и врата. Привукли
смо му се један по један. Нашавши се унутар зграде, изабрали смо зид који нас је
више скривао од погледа пролазника и чврсто смо се прибили уз њега; с лева
владика Нектарије, у средини владика Иларион, а ја с десна.
- Почињите - проговори владика Нектарије.
- Јутрење? упита владика Иларион.
- Не, све по поретку, од полуноћнице - одговори владика Нектарије.
- Благословен Бог наш... - тихо изговори владика Иларион.
- Волноју морскоју... - запевасмо ми полуноћницу.
И чудно, чудно су одјекивале у нашим срцима те речи које дубоко дирају душу.
гонитеља, мучитеља под земљом сакривши...' И сва трагедија фараона прогонитеља
у тим нарочитим приликама урезивала су се у наша срца дубоко као никада до тада.
Бело море с белим леденим покровом, подне греде на којима смо стајали као за
певницом, страх да нас стражари не примете. А срце је дисало радошћу што се
пасхална служба одржава, упркос строгом наређењу команданта.
Отпевасмо полуноћницу. Архиепископ Иларион благослови јутрење.
- Да васкрсне Бог и развеју се непријатељи Његови... - не рече, већ прошапта,
загледајући се у ноћну маглу, владика Иларион.
Запевасмо 'Христос васкрсе!' Да ли да плачем или да се смејем од радости,
мислио сам. И тако сам хтео да отпевам дивне ирмосе гласно! Али опрезност нас је
обуздавала. Завршили смо јутрење.
- Христос васкрсе! - рече владика Иларион и ми се сва тројица целивасмо.
Владика Иларион прочита отпуст и оде у бараку. Епископ Нектарије је пожелео и
часове да прочита после Литургије. И ми смо то учинили нас двојица сами. Само
што сам ја био служитељ, а владика Нектарије појац, тако је сам хтео, јер је знао све
песме као и читања напамет.
Ова васкршња служба је остала у сећању владике Илариона... Године 1927. у
мају он ми је писао: 'Сећам се прошлогодишњег Васкрса. Како се он разликује од
данашњег! Како смо га свечано одслужили онда!
Да, прилике на Васкрс 1926. године биле су необичне. Када смо га нас тројица
служили у недовршеној пекари, у то време је тамо, у Ростову, у саборном храму
обасјаном електричним осветљењем (храму који су заузели обновљенаши - И.Д.) уз
учешће дивног хора градско свештенство такође служило свечано богослужење.
Али!... Мислимо да је наш кемски Васкрс у пекари без прозора и врата, уз светлост
звезда, без митри и брокатних риза дражи био Господу, него величанствени и
раскошни ростовски".
С почетком успостављања пловидбе архиепископ Иларион је упућен на
Соловке. У то време је тамо с благословом архиепископа Евгенија Зернова написана
црквена декларација која је, по мишљењу њених састављача, требало да одреди
положај Православне Цркве у новим историјским условима, као и међусобне односе
Цркве и државе. Када је владика дошао на острво, текст декларације је већ одобрила
већина архијереја. Исто мишљење имао је и архиепископ Иларион, само што је
изразио сумњу неће ли бити некоректно да се поучава заменик месточувара
митрополит Сергије, али након размишљања се сложио да ће та посланица имати за
митрополита значење савета који он може али и не мора да прихвати.
О сусрету с владиком у то време Олег Волков је у својим успоменама писао:
"Понекад ме је Георгије водио код архиепископа Илариона који је живео у
Филиповској пустињи, на три врсте од манастира. Тамо је радио као стражар.
Георгије ме је убеђивао да се чак и логорска управа и нехотице односила с
поштовањем према овом истакнутом човеку и дозвољавала му је да живи сам у својој
ћелији.
Преосвећени нас је дочекивао срдачно. У једноставности његовог опхођења
било је прихватања људи и разумевања живота. Чак и љубави према њему. Љубави
аскете који је сматрао да су му његове радости послате с неба.
Приђосмо његовој руци, он нас благослови и одмах нас, као да брише сваку
границу између архиепископа и мирјана, дохвати за рамена и привуче столу. И био
је тако неусиљен... да је човек заборављао на његову ученост и изузетност које су га
истакле на једно од првих места међу ондашњим православним јерарсима.
Познавао сам места код Серпухова одакле је владика Иларион био родом. Сав је
сијао, сећајући се младости. Затим је неизбежно прелазио... на размишљања о
црквеним стварима у Русији.
Треба веровати да ће се Црква одржати - говорио је он - Без те вере се не може
живети. Нека се сачувају макар сићушни пламичци који се једва светлеједном ће од
њих све поћи поново. Без Христа ће људи прождрети једни друге. То је схватао чак и
Волтер... Ето ову зиму сам овде проживео када не видиш дан - када је стално мрак по
цео дан. Изађеш на трем - около шума, тишина, мрак. Као да им нема краја, као да је
свуда пусто и глуво... Али 'што је ноћ мрачнија, то су сјајније звезде...4 Добри су то
стихови. А како иду даље, ви се сигурно сећате. Мени, монаху, пристаје да знам
Писмо".
У новембру се истицао трогодишњи рок затворске казне архиепископа и пред
крај њеног трајања превезен је са острва на копно. 19. новембра 1926. године Посебно
веће при Колегијуму ОГПУ је поново осудило владику на три године затвора на
Соловцима. Оптужили су га да је разгласио садржај разговора с Тучковом. Дошавши
на Соловке, владика се шалио: "Понављао сам годину".
Својим помоћницама из Архангељска владика је писао у то време: "8. август.
Многопоштована Олга Павловна! Шаљем Вама и Катарини Ивановној свој срдачни
поздрав. Захваљујем вама и осталим добрим људима због добре успомене на мене.
Милошћу Божијом већ пету годину живим на обалама Белог мора и потпуно сам се
сродио са Севером који је ваш завичај. Увек ми је драго да чујем нешто о
Архангељску и тамошњем животу, а највише о драгом нам црквеном животу. Надам
се да ће сачувати све вас Господ од претераних искушења. Ја сам жив и здрав. Живим
добро, чак и боље него што сам рачунао раније, када сам први пут долазио овамо...
Четврта година је протекла откако сам се растао од Архангељска, а чини се као да
сам тек недавно отишао из њега..."
У јесен 1927. године почела је нова пометња у црквеном животу, делимично
повезана са објављивањем декларације митрополита Сергија. Архиепископ Иларион
који се одликовао великом уздржаношћу и мудрошћу, поседујући широк
историјски видик, окупио је у "келији архимандрита Теофана петнаестак епископа
од којих су неки почели да се саблажњавају смутњом која се догађа на слободи и
убедио је епископе да ни по коју цену не иду на раскол. 'Никаквог раскола!' рекао је
он. Ма шта нам буду говорили гледаћемо на то као на провокацију!'"
У лето 1928. године архиепископ је писао тим поводом: "Шта да кажем о томе?
Само то да са свима онима који се одвајају не симпатишем нимало. Сматрам да је
њихов подухват потпуно лакомислен, суманут и крајње штетан. Не одређују узалуд
канони 1315 двократног сабора црту после које је одвајање чак и похвално, а до те
црте одвајање је црквени преступ. А према условима текућег тренутка тај преступ је
веома тежак. Ова или она административна одлука, макар и очигледно погрешна,
уопште није 'casus belli'. Исто тако и све оно што се тиче спољашњег права Цркве (тј.
оно што се тиче односа према државној политици и слично) никада не сме бити
предмет раздора. Ја заиста ништа не видим у деловању митрополита Сергија и
његовог Синода што би превазилазило меру снисхођења или трпљења. Но, узмите
делатност барем Синода од 1721. до 1917. године. Тамо је, по свој прилици, било
више сумњивог, па ипак се онда нису одвајали. А сада као да су разум изгубили,
4
Што је ноћ тамнија, то су сјајније звезде,
Што је дубља туга, то је ближи Бог.
(А. Мајков)
невероватно је колико се ничему нису научили током последњих година, а време је,
одавно је време... Често се темеље на бапским причама... Шта да се ради. Лукавства
ђавола су веома разнолика. А што је најважније, постоји tertius gaudeus5 и њему као
да су се сви унајмили да пружају свакојаку радост. Да, ми немамо културу и
дисциплину. То је велика несрећа..."
Почео је нови трогодишњи рок издржавања казне, поново је морао да преживи
зиму на Соловцима. Иако заједно са архијерејима пријатељима, таквима као што су
архиепископ Херсонски Прокопије Титов, али ипак у заточеништву. Заточеништво
је чинило непоузданим и несталним сваки подухват. Таман човек почне
истраживање, употребио је много времена и снаге ради његовог успешног напретка,
а сутра га премештају на друго место, макар и у област истог Соловецког острва, па
надзорници праве претрес и од радова не остаје ни трага. Радити или било шта
записивати у таквим приликама било је готово исто што и трудити се написати
књигу, налазећи се на броду за време непрестане олује. Једина утеха је било можда
то што се могло сићи на празник Богојављења на реку и видети како су се на обали
три јелена зауставила и гледају у то чудо освећења воде.
У то време архиепископ је писао рођацима:" До сада ме нико још није назвао
дедом. Али понекад се дешавало да ме назову старцем и то мије чудно да чујем. Већ
ме јако брада одаје - поседела је, не знам како. Али осећам да ми душа још увек није
остарила. У њој живе и рађају се свакојака интересовања. Та интересовања морам да
задовољавам читањем, зато што за прави рад, разуме се, нема одговарајућих услова.
Често ми се намеће зловољна мисао: ето кад бих имао толико слободе од рада и
толико слободног времена у академској атмосфери! Али мало се љутим, љутим, и
затим се све на то и сведе. А затим отворим књигу озбиљније, испоставља се, не може
се увек читати, пажња ми је расејана оним што се дешава око мене и уопште ми није
занимљива.
Са спољашње стране мој живот је релативно подношљив - нисам гладан, у стану
се не смрзавам, имам шта да обучем (мада сам често тако обучен да ме не би
препознала), имам с ким да поразговарам, немам готово никаквих брига на души.
Видиш колико предности имам! Али, наравно, сувише дуго живим на Белом мору...
Стихија ме је избацила на далеко острво. Али се трудим да не изазивам
сажаљење у својој души, да не обраћам пажњу на оно што се збива око мене, а живот
да испуњавам оним што је могуће. И тако сам се током дугих година навикао да
живим и не жалим се. У боље се не надам, од горег се не одричем. Каква је о мени
воља Божија, тако нека и буде".
Ближио се крају и овај рок затворске казне. Крајем лета и у јесен 1929. године
владика је писао рођаци: "Живим као и пре, сасвим добро, без потреба и брига.
Никуда се не мичем с места. Већ има две године како живим у једној истој кући,
усред шуме, између морског залива и језера... О својој непосредној будућности,
5
Tpeћи који се радује (лат.), тј. човек који извлачи корист од сукоба двеју страна.
наравно, ништа не знам. Иако ништа добро не очекујем. Ето сада се не осећам
премореним, зато што ми је овде лакше да живим, него што је то било раније, али
нисам нимало духовно порастао, већ сам само оглупео. Али у томе нема само моје
кривице, иако је кривица моја. Вероватно су се могле проживети ове године с већом
коришћу..."
" Добио сам од тебе вест о Липицама... Да ли ћу икада имати прилику да
поново видим завичајна места, где је тако много промена, где су једни порасли, други
потпуно нестали. Не знам, али понекад бих тако желео да обиђем сва та места.
Истина, до тзв. истека рока остаје свега месец дана: али то савршено ништа не значи.
Значи само једно: узми своје ствари у завежљај, пребаци га преко рамена и почни да
луташ и то на најнепријатнији и најгори начин...
Живим без потреба, али живот је невесео и празан. Само ми време тако
узалудно пролази и понекад ми падају на памет овакве мисли. Ето, на пример, за
шест година од 1906. до 1912. године прешао сам цео академски пут. Колико сам
наука прошао, колико радова написао. Чак сам и магистарску дисертацију
одбранио. Од дечака који је дошао из Туле, постао сам одрастао човек. А за
последњих шест година шта сам урадио? Само јад, само туга. Пропале су најбоље
године, а њих ми више није много остало. Више је остало иза мене. Управо тај
губитак је ненадокнадив. И колико ће их још пропасти!
Ето такве ми мисли понекад навиру и, разуме се, од њих ми постаје невесело.
Али умирујем се тиме што за све то нимало нисам крив. Очигледно је да сам доспео
у такво историјско раздобље у којем живот мора да пропадне без дела и без користи.
Имам једино утеху у томе што нисам само ја у таквом положају, већ су други чак и у
горем. Јер ја још увек не водим борбу за комад хлеба, а колико људи у тој борби
уништава свој живот..."
Нешто пре окончања рока казне и одласка са Соловака архиепископ је писао
рођацима:" Доживео сам већ јесен ове године. Само што је код нас јесен заиста
чудесна. До сада нема ни хладноће, ни снега. Понекад кишица сипи и сипи, а
понекад је сасвим суво. А претходних година у исто време сам увек ишао по леду
језера. 15. новембра ће се напунити пет година откако лутам - ако се, наравно, рачуна
да сам у лето 23. године живео тако што сам боравио на једном месту (а то је веома
сумњиво). Сада сам у стању прилично непријатне потпуне неизвесности: да ли ћу
отићи одавде или ћу опет остати. Ако одем, то ће бити брзо, али да ли ћу у том
случају доћи од зла на горе - такође не знам. Једном речју, унутар мене је неизвесност
и неодређеност. Шта да пожелим самоме себи - такође не знам. Јер у неком другом
погледу код нас је овде боље него код вас, а и навикао сам се током многих година.
Само што душа тражи нешто ново..."
14. октобра 1929. године Посебно веће при Колегијуму ОГПУ осудило је
архиепископа на три године прогонства у Казахстан. Најмучније је било то што је
сада од Белог мора преко целе земље до најјужнијих граница морао да пређе у
робијашком транспорту, више пута се заустављајући на неодређено време у етапним
затворима. У поређењу са оним што му је сада предстојало, Соловци су били одмор.
Готово одмах након упућивања на обалу покрали су га и у Петроградски затвор је
доспео у ритама које су врвеле од паразита. Испред њега је био нови казнени рок.
Али Господ је имао свој рок праведниковог живота. У етапном затвору владика се
разболео од тифуса и 19. децембра је смештен у затворску болницу до које је,
измучен болешћу, дошао пешке. Из болнице је писао: "Тешко сам се разболео од
тифуса, лежим у затворској болници, изгледа да сам се успут заразио: у суботу, 28.
децембра, решава се моја судбина (криза болести), тешко да ћу преживети..."
У болници су му рекли да га треба обријати; владика је одговорио: "Радите сада
са мном шта хоћете". У грозници је говорио: "Ето сада сам сасвим слободан, нико ме
неће узети..."
Неколико минута пре смрти дошао му је лекар и рекао да је криза прошла и да
сада може да почне да се поправља. Светитељ му је једва чујно одговорио: "Како је
добро! Сада смо далеко од..." истим речима је тихо преминуо.
Било је то 28. децембра 1929. године. Митрополит Серафим Чичагов који је
тада био на Петроградској катедри издејствовао је да светитељево тело буде предато
из затворске болнице ради црквене сахране. Тело покојног владике у белим
архијерејским одеждама било је положено у припремљени сандук и превезено у
храм Новодевичјег манастира у којем је одржано опело. У опелу и сахрани светитеља
учествовали су митрополит Серафим Чичагов, архиепископ Алексије Симански,
епископ Амвросије Либин, епископ Сергије Зенкевич и мноштво свештенства.
Опело је завршено у четири часа поподне. После тога су подигли сандук и
понели га на гробље Новодевичјег манастира уз појање ирмоса "Помоћник и
Покровитељ би ми на спасење..." Дошавши до гроба, поставили су сандук,
одслужили последње молитве, поклонили се усопшем архипастиру и почели да
спуштају сандук у гроб. Епископ Амвросије је први бацио грудву земље на сандук.
Брзо је израсла невелика хумка и постављен бели крст с натписом:" Архиепископ
Иларион Тројицки". Затим су сви почели да се разилазе с гробља; и у то време су
свечано и празнично почела да брује звона. Један од учесника на сахрани се сетио
речи псалма које су се чуле на опелу:" Господња је земља и све што је на њој,
васељена и све што живи у њој. Јер је он морима основа и посред река утврди је. Ко
ће изићи на гору Господњу? И ко ће стати на светом месту Његовом? У кога су чисте
руке и срце безазлено, ко не изриче имена његова узалуд и не куне се лажно. Он ће
добити благослов од Господа и милост од Бога спаса својега" (Пс. 23:1—5). И тада је
схватио због чега је та звоњава која као да је васкршња "то су се анђели на небу
радовали новоме светоме..."
ПОГОВОР
Пред нама је књига - сведочанство, збирка житија и мартиролог мученика,

исповедника и подвижника Руске Православне Цркве 20. столећа. Слободно се
може рећи да је тај протекли век био век највећих страдања i мучеништва руског
народа, време у историји невиђене антрополошке катаклизме. Ова књига - избор из
четворотомног дела игумана Дамаскина Орловског - само је мали делић историје
једне руске и општељудске Голготе која пружа потресну слику гоњења
хришћанства, гоњења које по дубини ужаса и размерама свирепости и подмуклости
превазилази гоњења у римско доба и у време француске револуције. По речима
Његове Светости патријарха Московског и целе Русије, Алексеја Другог, у
предговору за четврти том: "На непрегледним пространствима руским успеле су се
на своју Голготу стотине хиљада невиних страдалника и исповедника. Они су
примили мученичку смрт за реч Божију и за сведочанство Јагњетово које има (Откр. 6:9).
У сабору новомученика руских су епископи и свештеници, монаси и мирјани,
мушкарци и жене, старци и деца. Они не само што су сами посведочили своју веру
крвљу, него су и крепили малодушне, молили се за своје мучитеље. Својим
исповедничким подвигом они су по ко зна који пут у историји посведочили да
врата пакла неће надвладати Цркву Христову (Мт. 16:18). Данас су они наши
заступници пред Господом, моле се за наш многострадални народ, за нашу
љубљену Отаџбину" (Мученици..., том 4. с. 4). Управо ово мученичко сведочење своје
вере, непоколебљивост у одбрани Цркве и неустрашива спремност да се пострада за
Христа представљају највећу вредност ове књиге.
До данас је написана огромна литература која узроке и последице руске
револуције разматра са свих могућих научних и идеолошких аспеката. Наше је
убеђење да се узроци руске трагедије могу објаснити само на религиозно-
метафизичком плану, односно, са аспекта онога што се назива интегралном
Традицијом. Руска револуција (као и свака револуција уопште) представља израз
општег обезбожења света, његове десакрализације и секуларизације, једне
универзалне деградације која од Бога Лепоте, Истине, Добра и Савршенства води
изрођавању, пропадању, царству "Кнеза овога света", ономе што готово све религије
називају "земаљским паклом". По том схватању ово наше време је врхунац тог
пропадања, Геноново "мрачно доба", поноћ светске ноћи у којој обездуховљено и
дехристијанизовано човечанство маса уместо Небеског Женика ишчекује
антихриста.
Како се могло догодити да се Света Русија претвори у безбожничку империју
зла, Трећи Рим у Трећу интернационалу, Дом Пресвете Богородице у "синагогу
сатане"? Одговор на ова питања је у одступању од Бога, од идеала хришћанске
државе која је нашла најсавршенији израз у византијској теорији симфоније,
односно, сагласју између Цркве и државе, између духовне и световне власти (тако на
пример, цар Василије Македонац у својој славној Епанагоги пореди однос између
свештенства и царства, између патријарха и цара са складним односом између
душе и тела, што води добробити и процвату хришћанства и државе). Уколико се
поремети однос симфоније неизбежно долази до пропадања и Цркве и државе. По
мишљењу већине руских богослова "онај који задржава" да се јави безаконик о
којем говори св. ап. Павле (2 Сол. 2:7) јесте хришћански цар, а такав последњи
хришћански цар који је погинуо на бранику Православља јесте цар Николај Други
Романов. Његовим уклањањем завладао је "безаконик", чији је "долазак по дејству
сатанином са сваком силом и знацима и чудесима лажним, и са сваком преваре
неправде међу онима који пропадају, зато што не примише љубав истине да би се
спасли" (2 Сол. 2:910). А митрополит Московски Филарет говори о цару као
помазанику Божијем: "Како је моћно помазање Божије! Како је величанствен
помазаник Божији! Он је живо оруђе Божије. Сила излази кроз њега у васељену и
покреће већи или мањи део рода људског на велики циљ свеопштег усавршавања"
(архиепископ Серафим Собољев: Руска идеологија. "Суворин", Петроград, 1992, с.
49). Руска империја је и представљала по својој суштини творевину израслу из
византинизма који се стопио са словенском народном основом, попримивши и
културне утицаје азијских народа који су такође поседовали империје. Још је
Константин Леонтјев сјајно уочавао значај византинизма за Русију а посебно за њена
два стуба: самодржавље и православље: "Желим да кажем да је наш царизам,
плодотворан и спасоносан за нас, ојачао под утицајем православља, под утицајем
византијских идеја и византијске културе.
Византијске идеје и осећања су сјединиле у једно тело полудивљу Русију.
Византизам нам је дао снагу да издржимо татарску најезду и дуготрајно плаћање
данка. Византијски лик Спаса на велико-кнежевској застави штитио је Димитријеву
верујућу војску на ратном пољу на којем је Московска Русија први пут показала
Татарима да више није она ранија, раздробљена и расцепкана Русија.
Византизам нам је дао снагу у борби са Пољском, са Швеђанима, са
Французима н Турском. Под његовим окриљем, ако му останемо верни, имаћемо
снаге да издржимо притисак целе интернационалне Европе, ако би она некада
покушала, пошто код себе уништи све узвишено и лепо, да и нама наметне трулеж
и смрад својих нових закона о малој земаљској свесрећи, о земаљској радикалној
светривијалности" (Константин Леонтјев: Византизам и словенство, Логос ортодос,
Београд, 1994. с. 30).
Реформе Петра Првог су означиле потпуни заокрету руској историји,
радикални раскид са прошлошћу, побуну против вишевековне традиције руског
византизма. Некритички се одушевљавајући Западном Европом и њеном културом,
Петарје насилно европеизирао, позападњачавао Русију, отварајући свој чувени
"прозор" према Европи кроз који су покуљали протестантизам, рационализам и
секуларизам, масонство и атеизам. По свом психолошком типу, осим што се
одликовао потпуном неуравнотеженошћу и изузетном суровошћу, Петар је био
типичан протестант. Своју државу, велику евроазијску и телурократску силу, хтео је
да потпуно преуреди по немачко-холандском обрасцу. Његов рационализам по
питањима вере, религиозна недаровитост, неосетљивост за духовно-мистичну
страну живота, утицали су на то да све подређује државном апарату, па чак и
Цркву. Овај Лутеров обожавалац укинуо је патријаршију и поставио на чело
Синода оберпрокурора да управља Црквом; овај је то често радио на груб начин,
понекад чак није био ни православне вере. Немилосрдно газећи предањем
утврђено канонско уређење Православне Цркве, цар је успоставио нови систем
односа између Цркве и државе, систем који је уређен тзв. "Духовним регламентом"
који се у суштини своди на програм руске реформације. Словенофил Јуриј
Самарин је говорио о Петру: "Он није разумео шта је то Црква, он је једноставно
није видео и зато је поступао као да је није ни било" (Весник Савеза православних
братстава, број 30, с. 13). Овај Лењинов духовни предак је затварао манастире,
одузимао њихова имања, прогањао црквене јерархе који су се супротстављали
његовим богоборачким реформама. Монаштво је називао готованством и
лицемерјем, ширење манастира у Русији "гангреном", а молитву непотребним
послом и губљењем времена. Још горе се Црква провела под његовим
наследницама: Аном Ивановном и Катарином Другом. Ова последња је учинила
исто што и бољшевичка власт 20их година 20. века: одузела је манастирима имања.
Тако је, на пример, у време доласка на престо Катарине Друге у Русији било 954
манастира, а 1796. године, након њене смрти, остало их је свега 254. Био је то чин
колико светогрдан, толико и противправан. Земљу коју су манастири поседовали
завештали су им побожни мирјани, те је њено одузимање било кршење њихове
воље. Изгубивши изворе прихода, манастири више нису могли да се баве
просвећивањем народа нити духовно-културним радом у њему, више нису могли
да издржавају школе и богословије, те је зато религиозност почела нагло да опада.
Манастирска имања царица је поделила својим послушним великашима и
фаворитима. Ко се томе супротстављао бивао је сурово кажњен, као мученички
пострадали митрополит Ростовски Арсеније.
Тако је постепено образован узак слој европеизираног племства, културно и
духовно потпуно отуђеног од народа, елите која се стидела и свог порекла и своје
земље, а насупрот њој је стајала огромна већина народа сељаштва, ситног
грађанства и свештенства - која је живела по свом верском и националном предању
и инстиктивно мрзела ту њој туђу, свемоћну и позападњачену државу.
И премда се у 19. веку, нарочито под утицајем победе над Наполеоном 1812.
године, руско самодржавље све више враћало својим националним коренима, а
положај Руске Православне Цркве бивао све бољи, раскол у руском друштву се све
више продубљивао. Интелектуална елита која се најпре одушевљавала идејама
француске револуције, затим хегелијанством, па либерално-демократским идејама,
на крају је почела да прихвата атеизам, анархизам и марксизам, постепено
увлачећи у свој пројекат рушења хиљадугодишње руске државности и широке
слојеве народа. Русијом се шире секте и атеистичка учења. Револуција се ближила
попут неумољивог удеса, а Руска Православна Црква ("државни пртљаг" како ју је
звао Пушкин) била је немоћна да јој се супротстави, као и Цар, њен последњи
бранитељ који се нашао окружен издајницима у војсци и Државној Думи.
Псеудоелита, чији су представници углавном били масони, спречавала је цара да
спроведе неопходне промене и реформе, и у тежњи да по сваку цену задржи своје
привилегије припремала је преврат и укидање "дотрајале" монархије. Уочи
фебруарске револуције, Цар је резигнирано изјавио: "Свуда унаоколо су издаја,
кукавичлук и обмана" (Татјана Миронова: Крв његова на нама и на деци нашој - у
часопису " Двери српске" с. 61).
Такоје крвави крај династије Романових 17. јула 1918. године у Јекатеринбургу и
18. јула исте године у Алапајевску био епилог једне драме која је трајала више од два
века, био је то трагични завршетак петроградског периода руске историје. Божији
помазаник и руски самодржац који се читавог живота држао највиших идеала
благочашћа и наравствености, остао је потпуно усамљен, издан, па ухапшен, а
затим мучен по прогонствима и кућним притворима, и на крају погубљен заједно с
породицом на свиреп начин. Али након његовог изнуђеног одрицања од престола,
његова војска која му се заклела на верност је ћутала. Ћутала је и Црква која му се
такође заклела на верност. Ћутао је и народ. Тајна безакоња је почела да дејствује
изазивајући саблазни. У то време било је чак и свештеника и епископа који су се
радовали његовом паду, слали телеграме радости и подршке масонској влади
Керенског и певали "јектенију" за "привремену владу". Био је то врхунац потпуног
духовног помрачења, те је зато октобарска револуција праведна казна Божија због
одступања целог народа од идеала монархије као богоустановљеног поретка, казна
због греха цареубиства. Комунистичка демонска оргија је била такође и последица
кобне духовне и наравствене неуравнотежености, помањкања дисциплине и
одговорности код руског народа, тријумф рушилачког начела у њему као израз оног
"вишка езотеријског" (по изразу савременог руског мислиоца Александра Дугина)
који тера руског човека да се из висина божанског са страшћу суновраћује у мрачне
дубине демонског.
Али је, с друге стране, то био тријумф антируских и богоборачких снага у
земљи, као и оних снага на Западу које су финансирале све три руске револуције и
помагале да се крвави бољшевички режим одржи више од седам десетлећа. Данас
више није никаква тајна да су револуцију помагали како Немачка, тако и амерички
банкари (попут Јакоба Шифа - вође јеврејског финансијског света у Америци, или
"трговца револуције" Хелфанда Парвуса) уз прећутну сагласност "савезнице"
Енглеске. Уништавајући Русију и руску државност, њени непријатељи на Западу су
хтели да елиминишу опасног привредног и политичког конкурента, као и да
загосподаре њеним просторима ради исцрпљивања њених огромних природних
богатстава. Уништавање пак традиционалних руских сталежа - племства, сељаштва,
грађанства, свештенства и монаштва - обезбеђивало им је стварање једне
обезбожене, обескорењене и безобличне масе која ће постати послушно робље
произвођача и огромно тржиште потрошача западног "материјалног обиља",
гомила следбеника псеудорелигије обожавалаца прогреса.
Упркос паду тзв. "тоталитарних комунистичких система" ова политика није ни
данас напуштена. Сада у служби мондијализма, наследници бољшевика,
следбеници марксизма и левичара свих боја сада су и даље на власти у источној
Европи. Пресвучени у "демократе", они су у разним политичким странкама, како на
власти, тако и у опозицији, држе кључна места у култури и информисању,
откупљују за мали новац државну имовину, поткопавају државу, веру и нацију
преко разних "невладиних организација". Уједињени са својом левичарском
сабраћом са Запада у Четврту интернационалу - Савет Европе, они остварују свој
демонски глобалистички пројекат на основу истог идеала: интернационализма и
космополитизма. Зашто не треба престати говорити н износити истину о
комунистичким злочинима? Зато што њихови наследници и даље понављају лажи о
"прогресивној природи" Октобарске револуције о "великом напретку" који је
представљао Совјетски Савез у односу на "заосталу" царску Русију, о њеном
"демократском карактеру" итд.
Да би читалац стекао што потпунију слику о правој природи совјетског
режима навешћемо још неке чињенице које, уз оне садржане у књизи игумана
Дамаскина, потпуно разбијају левичарску теорију о "прогресивности" Совдепије.
Лењинова руска социјалдемократска радничка партија (РСДРП) је тежила и
радила на поразу Русије у два за њу тешка рата: у руско-јапанском, у којем је
погинуло 50.000, и у Првом светском рату у којем је погинуло око 1.700.000 руских
војника. За ту партију су, дакле, непријатељи Русије били увек савезници. Данас је
већ непобитно доказано да је Лењина и његове планове за рушење руске државе од
1915. до 1917. године финансирала Немачка која је тада била у рату с Русијом. О
томе говори чак и званични извештај министра иностраних послова Немачке фон
Килмана цару Вилхелму Другом од 3. децембра 1917. године. Захваљујући новчаној
помоћи Немаца, са задовољством је истицао фон Килман, бољшевици су успели да
створе "јаку материјалну базу" и издају "један тако користан лист као што је
'Правда'" ("Отаџбина". 1990. бр. 11, с. 43). А у архиву америчког Хуверовог института
сачувана је и фотокопија признанице коју је издао један од ондашњих Лењинових
сарадника, "интернационалиста" А. Л. Хелфанд (Парвус), чувени "трговац
револуције": "29. децембра 1915. године примио сам милион рубаља у руским
новчаницама за јачање револуционарног покрета у Русији од немачког
представника... у Копенхагену. Др. А. Хелфанд (потпис)" (исто, с. 44). Заиста
необична сарадња између кремаљских комунистичких вођа " пролетерске државе"
п њихових класних непријатеља, банкара са Волстрита. Такође је већ постало
општепознато да се Лењин и раније у периоду од 1912. до 1914. године бавио
подривачким радом против сопствене земље, радом који је финансирао
аустроугарски генералштаб (није случајно совјетско руководство одбијало да повуче
своје трупе из Аустрије, окупиране 1945. године, све док му се не преда архив тог
генералштаба). Али ни то није све: још 1904. године у време руско-јапанског рата,
Лењинов лист "Напред" издаван је јапанским новцем. Лењинова РСДРП је такође
новац, добијен за издају, користила за уништење руске армије после октобарског
преврата. Још пре склапања мира с Немцима и њиховим савезницима бољшевици
су почели да врше саботажу путем демобилизације војника на фронту п том
приликом разорили су читаву војну организацију, уводећи изборност командног
кадра. Сада су Немци могли неометано да дођу до Пскова, Витебска, Белгорода и
Ростова на Дону што су и учинили током фебруара и маја 1918. године.
Лењин је у марту 1918. године предао Немцима знатан део територије и 26%
становништва Русије - били су то огромни уступци да Немци не би бољшевички
режим заменили неким другим, још попустљивијим. Тај човек је цинично тврдио да
поклањати или не поклањати шаком и капом руске земље јесте питање које "треба
решавати... искључиво с тачке гледишта најбољих услова за развој и јачање
социјалистичке револуције" (В.И. Лењин: Целокупна дела, т. 35, с. 349). Данашњи
левичари свих боја и даље себе сматрају наследницима Лењинове партије која је
наставила да тргује Русијом на све стране. Тако су од фебруара до октобра 1920.
године бољшевици предали Финској округ Печенги у Заполарју, Естонији
Ивангород и Печерски срез Псковске губерније, Летонији део Островског среза (сада
Питаловски округ Псковске области). Циљ је био да Совдепија по сваку цену склопи
мир да би се комунисти учврстили на власти, обезбеђујући услове за "развој и
јачање социјалистичке револуције!"
Бољшевици на жртву револуцији нису приносили само руске земље, него и
цео руски народ. Већ од самог почетка они су један део тог народа осудили на
физичко уништење. Наводимо неколико одломака из материјала који је сакупила
Специјална комисија Врховног команданта оружаних снага на југу Русије А.И.
Дењикина 1919. године.
"У град Јекатеринодар бољшевици су ушли 1. марта 1918. године. Истога дана
је била ухапшена група мирних грађана, пре свега интелектуалаца, и сви
затвореници, укупно 83 лица, били су убијени, заклани и стрељани без икаквог суда
и истраге... Међу убијенима су идентификована... деца од 14 до 16 година и старци
преко 65 година. На жртвама су се иживљавали тако што су им секли прсте руку и
ногу, полне органе и унакажавали лице".
У истом Јекатеринодару под влашћу "Председника ЦИК кубаноцрноморске
републике" Абрама Рубина "бољшевици су у пролеће 1918. године издали декрет...
по којем су девојке од 16 до 25 година старости подвргаване 'социјализацији'...
Иницијатор овакве 'социјализације' био је комесар унутрашњих послова Јеврејин
Бронштајн. Он је и издавао 'мандате' за ту 'социјализацију'... На основу оваквих
мандата црвеноармејци су похватали више од 68 девојака - младих и лепих,
углавном из грађанских породица и ученица месних школа... Неке од њих су након
разноврсних и сурових мучења, биле убијене и бачене у реке Кубан и Красун. Тако
је, на пример, ученица петог разреда једне јекатеринодарске гимназије пуних 12
дана била изложена силовању од стране скупине црвеноармејаца, да би је затим
бољшевици привезали за дрво, пекли ватром и на крају стрељали".
У Ставропољу су у лето 1918. године бољшевици "свуда убијали људе: око
њихових домова, близу железничке станице, у касарнама, лешеви су се налазили на
улицама, у каналима, у оближњој шуми итд.; међу закланима било је цивила,
официра, стараца, гимназијалаца... На свим лешевима откривене су многобројне
ране нанесене ватреним и хладним оружјем, углавном по глави, лицу и очима,
трагови удараца, ишчашења, па чак и дављења, многима су главе размрскане, а
лица искасапљена..."
"Након извесног времена бољшевици су почели да излазе из школске зграде,
сви умазани крвљу коју су спирали са себе и са свог оружја, са секира и лопата у
коритима која су се налазила у дворишту, а затим су се поново враћали у школу да
наставе свој крвави посао" ("Отаџбина", 1990. бр. 10, с. 4113).
Бољшевици се нису устезали не само да проливају руску крв... него и да
претварају Русе у индустријску шљаку... У јануару 1918. године у Таганрогу
"црвеноармејци су у железари бацили у високу пећ око 50 војних питомаца и
официра пошто су им претходно везали ноге и руке у полупресавијеном положају.
Касније су остаци ових несрећника пронађени у шљаци железаре" (Исто, с. 45). Ево
још двоје "напредних" учесника комунистичког покрета, чије "наслеђе" многи
признају - Бела Кун (право име и презиме Арон Коган) и Розалија Земљачка (право
презиме Залкинд). Први је члан РСДРП од 1916. године; партијски стаж друге траје
још од 1896. када марксистичке организације у Русији још нису успеле да се стопе у
јединствену партију. Само од новембра 1920. до јануара 1921. године под
руководством председника Кримског обласног револуционарног комитета Куна и
члана обласног револуционарног комитета Земљачке, на Криму је, по подацима
удружења кримскнх лекара," бнло убијено без суда и истраге око 120 хиљада људи -
мушкараца и жена, од стараца до деце... Званични подаци наводе цифру од 56
хиљада". "Сведочим - наставља очевидац ових догађаја, познати руски писац И. С.
Шмељов да је на Криму била ретка руска породица која није имала једног или
неколико стрељаних. Као што сам више пута имао прилику да чујем од званичника:
'очистити Крим гвозденом метлом'. Они су се трудили ради 'статистике'. Тако су се
цинично хвалили извршиоци наређења - 'треба дати добру статистику'. И дали су
је" (Шмељов И.С.: Душа Отаџбине. Зборник. Париз, с. 187188).
Истребљивање десетина н стотина хиљада Руса ради статистике није ништа
друго до најочигледнији геноцид. Намеће се питање: где су онда били борци за
демократију и људска права да се супротставе бољшевичком терору и геноциду?
Ево још једног посленика "комунистичког покрета" који је ревносно спроводио
геноцид над руским народом Јона Јакир... Члан РСДРП од 1917. године, кандидат за
члана (1930-1934) и члан (1934-1937) ЦК СКП(б)... "У позадини наше војске -
подучавао је у зиму 1919. године ратне комесаре члан Револуционарног ратног
савета 8. армије црвених Јакир - и даље ћe избијати побуне уколико не буду
предузете мере које у корену пресецају саму помисао на исте. Те мере су: уништење
свих побуњеника, стрељање на лицу места свих који поседују оружје, па чак и
процентуално истребљење мушког становништва" ("Отаџбина", 1990. бр. 7, с. 43).
Оруђе овог геноцида нису била само стрељања на које је подстицао и друг
Лењин (сетимо се његовом чувеног писма Политбироу из 1922. године поводом
догађаја у Шуји), него и економска политика "ратног комунизма" који је овај
спроводио од 1918-1921. године. Ту је руски народ принесен на жртву марксистичкој
теорији која је захтевала потпуно подржављење економије, уништење приватне
својине и трговине - по тој суманутој теорији држава he и без трговине расподелити
међу људима све што им је потребно... Држећи се ове утопијске схеме, бољшевици
су забранили слободну трговину житом, а сами нису успели да њиме снабдеју
градове. Упропашћена од стране бољшевичког режима, индустрија није имала шта
да понуди селу у замену за жито, те су зато почели да га силом отимају од сељака.
Сељак је, наравно, пружао отпор пљачки и скривао је жито, смањивао сетву. А
покушаје сељака да ступе у непосредну размену с варошанима, заобилазећи
бољшевичке органе, чекисти су пресецали као "шпекулацију" и "контрареволуцију".
Резултат тога је да су руски градови почели да изумиру од глади коју су заправо
систематски организовали комунисти (в. о томе у "Руски поредак", бр. 79, 1996, с. 8 -
чланак кандидата историјских наука Д. Волгина).
А онда су комунисти организовали глад и на руском селу из којег су
одузимали целокупно жито. Године 1920. бољшевички режим је изазвао масовну
глад чак и у најжитороднијим руским губернијама Тамбовској, Вороњешкој и
Саратовској. Када су гомиле изгладнелих сељака долазиле властима с молбом да им
дају барем мало жита, чекисти су по њима отварали митраљеску ватру... А када је
због глади у тамбовском крају избио сељачки рат, власти су почеле да издају војсци
и оваква наређења: "... заузети Коптево, конфисковати сву стоку, одузети инвентар,
залихе жита и сву храну уопште... запалити село Коптево са четири стране...
Уништити банду у Новосељску, конфисковати стоку, жито и сву храну"
("Војноисторијски часопис",1993,бр. 1,с. 51).
А шта је потом било са житом које су бољшевици одузели од гладних руских
сељака? Становници руских градова који су 1920. године умирали од глади нису га
добили. Штавише, управо те исте године бољшевици су почели да силом
приморавају раднике на рад у предузећима - јер је само тако било могуће задржати
гладне људе од бекства на село... А шта је било са црквеним драгоценостима које су
отели комунисти тобоже ради куповине жита у иностранству? Треба напоменути да
је вредност отетих драгоцености износила 2,5 милијарди златних рубаља, а жито су
купили само за једну милијарду.
Комунисти су драгоцености извозили пре свега у Америку и за добијени новац
су набављали оружје помоћу којег су одржавали своју власт у Русији насиљем,
борили се против беле армије и бавили се ширењем светске револуције. Осим тога,
бољшевичке вође су отварале своје рачуне у страним банкама на којима су
гомилале тај новац. Жито и новац су ишли пре свега црвеноармејцима и чекистима
- тим џелатима руског народа. Треба подсетити и на то да се њихов значајан део
састојао од људи неруског порекла Јевреја, Естонаца, Летонаца, Мађара, Чеха,
Немаца, па чак и Кинеза. Генерал Руске армије А. В. Туркул се сећао
црвеноармејаца Кинеза који су "на прстима носили златне бурме, скинуте са
стрељаних, а у џеповима су им нађене табакере и часовници, такође од стрељаних"
("Стављам крст", Москва, 1995, с. 147). У Црвеној армији је тада било око 300 хиљада
таквих "интернационалиста".
Погледајмо сада на пример, како је изгледао јеловник председника СЧК
Ђержинског, несуђеног римокатоличког свештеника, који се сачувао у тајном
архиву:
"Понедељак: дивљач, свежа лососовина, карфиол на пољски начин;
Уторак: чорба од гљива, телећи котлети, спанаћ са јајетом;
Среда: пире супа од шпаргле, кувана говедина, кељ;
Четвртак: бојарска супа, зелен, грашак..."
И тако даље, све до недеље ("Строго поверљиво", 1996, бр. 5, с. 22). Дакле, у
време када су дневно хиљаде људи умирале од глади у Русији, главни чекиста се
сладио месом дивљачи, лососовином и бојарском супом.
Истих година у европским и америчким банкама су отворени и рачуни
бољшевичких вођа.
На име друга Троцког (Бронштајна) отворен је рачун на износ од милион
долара и 90 милиона швајцарских франака. На име друга Зиновјева (Апфелбаума)
80 милиона швајцарских франака. На име друга Ганецког (Фирстенберга) 10
милиона швајцарских франака. И најзад, на име друга Лењина - свега скромних 75
милиона швајцарских франака. Већ сам овај списак чланова "синагоге сатане",
односно, Лењиновог Политбироа, сведочи да су руски народ више десетлећа
предводили, пљачкали и истребљивали најобичнији криминалци и џелати. А вођа
"перманентне револуције" Троцки с ганутошћу прича како није могао да заборави
како се 1917. године на њега сручило обиље црвеног кавијара: "Тим дивним
кавијаром су обојене, и то не само у мом сећању, прве године револуције" (Тамо).
А што се тиче руског народа, погледајмо како је он живео још 1925. године,
године коју многи воле да приказују као епоху некаквог изобиља које је настало
"захваљујући Лењиновом НЕП-у".То показују и неки наводи из писама која су
припадала архиву ОГПУ. Из села Иљино Кузминске општине Липецког среза
Тамбовске губерније: "И у нашем срезује већ 50% гладних". Из Лодејног Поља:
"Ствар са житом у Лодејнопољском срезу стоји врло лоше. Код приватних трговаца
жита нема, а деоничарима дају по неколико фунти. Сељаци своје жито немају и иду
десетине врста за две-три фунте". Из Псковске губерније: "... Сељаци живе врло
сиромашно. Становништво сиромаши и гладује". Из Јарославске губерније: "Брашна
нема... Куличи, Шумарово и друга места су без хлеба и готово сваки дан нас
опседају са захтевима да им се достави печени хлеб". Из Семипалатинска: "Село је
страшно сиромашно, нико готово да нема хлеба. Нема шта да се сеје" ("Наука и
живот", 1994, бр. 3, с. 12,13,16). А "заостала" царска Русија је не само имала довољно
жита да исхрани сопствено становништво, него гаје и извозила!
Треба поменути и то да је национални доходак још 1928. био 1215%, а
рентабилност индустрије 50% нижа него 1913. године у "мрачној царској Русији"
("Питања", 1990, бр. 11, с. 30). Производња индустријских производа по глави
становника је 1928. била нижа него 1913. за 1720% (тамо). И то ако се још узме у
обзир да се становништво земље знатно смањило у грађанском рату који су
изазвали бољшевици и да је услед геноцида Русија изгубила 13 милиона људи
("Историја СССР", 1990. бр. 2, с. 26).
Али бољшевицима ни ово није било довољно. Од 1929. до 1933. године они су
предузели против руског народа нови талас геноцида путем тзв. "колективизације".
Тада су поново један одређени део руске нације осудили на физичко уништење -
овога пута то је био најбољи део руског сељаштва који истовремено и у највећем
броју је био православан и живео по верским и националним традицијама. Само у
периоду од 1930. до 1931. године чекисти Генриха Јагоде (право име и презиме
Генар Јехуда) разорили су и протерали у забиту тајгу у Сибиру 381 026 руских
сељачких породица.тј. најмање милион и по људи ("Питања историје", 1994, бр. 10,
с. 54). Те људе који су били претворени у специјалне насељенике, очекивала је
лагана смрт од глади, хладноће и робијашког рада у рудницима и на
експлоатацијама шуме. Још неколико десетина хиљада руских сељака доживело је
исту судбину у логорима ГУЛАГа који су припадали ОГПУ - под руководством
Лазара Когана, Матвеја Бермана, Семјона Фирина и Зиновија Кацнељсона... Али
Лењиновим наследницима и ово је било мало. Када су крајем 1932. године одузели
сву храну сељацима на југу Русије, у родним областима настала је глад 19321933.
године. То је било планирано и смишљено уништење руског народа, при чему су
специјални одреди спречавали гладнима да дођу до житородних места; они су их
терали натраг с циљем да тамо умру од глади. Према најскромнијим прорачунима,
од ове глади коју су комунисти организовали помрло је 7 милиона руских сељака у
Великој, Малој и Белој Русији (тамо, с. 56). И најзад, још неколико хиљада оних који
су се супротстављали пљачки, члан Политбироа ЦК СКП(б) и Стаљинова десна
рука Лазар Каганович који се, иначе, прославио тиме што је, пре него што је
притиснуо дугме уређаја који ће подићи у ваздух цркву Христа Спаситеља у
Москви, у заносу ускликнуо:" Задигнимо сукњу мајчици Русији!" - уништио је
помоћу тенкова, авијације и отровних гасова. Према неким прорачунима само
глађу 1932. и 1933. године комунисти су уништили приближно сваког петнаестог
Руса - око 7% руског народа!
Уочи Другог светског рата, када је комунистички режим схватио да му је руски
војник потребан ради одбране од Немачке, тај геноцид је задобио нешто блаже, али
перфидније облике. Тако је, на пример, руском сељаку скраћиван живот тиме што
му је снижаван животни стандард огромним порезима и ниским откупним ценама
за жито, лан и кромпир. Али је можда једна од најужаснијих акција овог геноцида
било свесно тровање руског народа радијацијом.
Када су 1949. године у комбинату плутонијума у Чељабинску40 (данас је то
град Озерск у Чељабинској области) сви резервоари постали препуни
радиоактивних отпадака, члан Политбироа ЦК СКП(б) Лаврентије Берија без
оклевања је наредио да се ти отпаци бацају у речицу Течу, што је чињено све до
краја 1951. године. При томе власт није ни на који начин ни покушавала да упозори
народ на велику опасност. Као резултат тога у Чељабинској и Курганској области
настрадало је више од 120 хиљада људи, од којих је 30 хиљада добило велике и
тешке дозе радијације. Најгоре су прошли деца и омладина зато што се смртоносни
стронцијум нарочито брзо скупља у младим костима које још нису ојачале" ("Наука
и живот", 1996, бр. 5, с. 35).
Али комунисти нису само вршили физички, него и духовни геноцид руског
народа. Довољно је подсетити се безброј случајева како су брисали национално
памћење и националну самосвест руског народа, како су прљали и газили његово
национално сећање, веру и духовност, претварајући га у безобличну и
обескорењену масу. Руском народу се сугерисало да не живи у Русији, већ у
"међународној отаџбини пролетаријата", да је патриотизам погрдна реч, да је
споменик Мињину и Пожарском само гомила " бронзе од шест хиљада пудова
класних непријатеља..." О томе како су рушили цркве, манастире и споменике,
мењали имена градовима, трговима и улицама, спаљивали књиге са "јатовима" и
"јеровима", постоји огромна литература у коју спада и ова књига игумана
Дамаскина. Навешћемо још само један пример да би се схватиле размере овог
духовног геноцида.
Било је то у граду Николајеву, у јесен 1926. године, на тргу крај Адмиралтејске
саборне цркве која је осуђена на рушење. Комисија у саставу другова Барцевича,
Фејермарка, Побељацког и Берловског руководи рушењем гробнице оснивача града,
саборца славног Потемкина - Тавридског Михаила Фаљејева. Срушили су надгробни
споменик и отворили гробницу. Сишавши у њу, представник НКВД Берловски је
одмах почео да ломи Андрејевску заставу и заставу Русије које су биле прислоњење
уза зид. Било им је стало да што пре униште те њима тако мрске симболе руске
славе! Остатке Фаљејева су затим сахранили на другом месту. Међутим, славни херој
Бородинске битке, кнез Петар Багратион, био је комунистима опасан чак и
сахрањен на другом месту, те су зато 1932. године дигли у ваздух његов гроб! Опасан
им је био и доживотни начелник Фаљејева кнез Потемкин који је Русији припојио
Крим, који је створио Црноморску флоту, који је ојачао руску армију, који је
оличавао снагу и величину Русије 18. века.
Зато су, ископавши Потемкинове остатке из гроба, изложили те остатке ради
поруге у Херсонски антирелигиозни музеј. Тако су још 1932. године посетиоци тог
музеја могли да прочитају натпис. "Лобања љубавника Катарине Друге Потемкина".
У својој патолошкој мржњи према прошлости људима су надевали и нова
гротескна имена потпуно у духу њихове безбожничке и анти-традицијске
идеологије. Тако су се после револуције појавила следећа "модерна" имена: Трактор,
Булдожер, Барикада, Петолетка, Домна (висока пећ) или имена постала од
скраћеница: Боркомин (борац комунистичке интернационале), Велиор (велики
организатор револуције), Ким (комунистичка интернационала омладине); треба се
само сетити Солжењицинових јунакиња из романа "У првом кругу" које се зову
Дотнара (кћи радног народа) и Динера (дете нове ере)!
Али уништење националне традиције је црвеним маговима и члановима
ђаволског синедриона и у оваквом облику било недовољно. Њихова суманута
утопијска свест их је нагонила да човекову суштину претварају у некакво дресирано
човеколико, тачније, мајмунолико биће које се спарује искључиво по инструкцији
"ватрених револуционара": "Полно одабирање се мора градити на линији класне,
револуционарно-пролетерске сврсисходности - поучавао је у књижици, коју је 1924.
године издао Комунистичког универзитета 'Свердлов', извесни Арон Залкинд ...
полни нагон према класно непријатељском објекту је иста таква изопаченост као и
полни нагон човека према крокодилу или орангутану" ("Отаџбина". 1991, бр. 8, с.
44). "Социјализам носи собом одумирање породице" - тврдио је 1929. године још
један теоретичар марксизма, С. Ј. Вољфсон (тамо, 1995, бр. 9, с. 55).
Ово се наставило и касније, дакако у ублаженом и перфиднијем облику. Још
80их година руском народу су уливали у главу да је он вредан само толико уколико
представља део совјетског народа. Зато би било још понајбоље да се заједно с
другим народима Русије сасвим раствори у тој анационалној маси. У вези са
брисањем руске историје треба се сетити да је један од првих уништених руских
споменика био споменик чувеном "Белом генералу" М. Д. Скобељеву у Москви који
је уништен на Лењинову иницијативу." Владимир Иљич - сведочи један комуниста
који га је добро познавао - уопште није могао да трпи споменике царевима,
великим кнезовима, свакојаким генералима који су се прославили под царем... Ми
ћемо очистити сву ту старудију, изјављивао је он" (Т. М. Маљков: "Записи
команданта Кремља". Москва, 1967, с. 128).
То је, дакле, суштина бољшевичког богоборачког режима о којем толико
потресно прича ова књига. Руски народ би у обрачунавању са овом пошашћу
морао, на крају крајева, да учини још само једно: да извади из Кремља остатке свих
бољшевичких вођа, почев од Лењина, да их спали и баци у канализацију!
У овом тренутку истински препород руског народа води кроз покајање
враћању православној вери и васпостављању праве самодржавне царске власти. Јер
без духовног оздрављења народа, нема ни националног, ни политичког, ни
државотворног оздрављења. Остварењу тог циља ће свакако помоћи и
монументално дело игумана Дамаскина. А у нашој средини која. нажалост, још увек
нема оваквих подухвата, надам се, да ће подстаћи сличне напоре на послу
истраживања и писања оваквих житија о српским мученицима и исповедницима
православља који су у 20. веку, доживевши исту судбину као и руски народ,
пострадали од комуниста, Хрвата и Шиптара. Вечан им помен!
Зоран Буљугић
12. новембар 2002. године Београд

Zitija Ruskih Novomucenika

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Zitija Ruskih Novomucenika

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

ЈЕРОМОНАХ ДАМАСКИН ОРЛОВСКИ

ЖИТИЈА РУСКИХ НОВОМУЧЕНИКА

ПРЕДГОВОР - Јеромонах Дамаскин Орловски

Очување своје сопствене историје у свести народа постало је један од

Из писма Ђержинског Лацису

Свим члановима Политбироа ЦК, копија редакцији "Правде", копија

Поводом прогласа лојалне скупине свештенства, на челу са епископом

Треба "разбити" попове или,тачније, продубити и заоштрити већ постојећи

секретар ЦК РКП Молотов

Начелник 6. одељења тајног одсека ГПУ2 Ј. Тучков

Из записника бр. 2 заседања комисије за спровођење декрета о одвајању

а) Да се заузме чвршћа оријентација на скупину "Живе цркве",спајајући с њом

Из извештаја упућеног Политбироу ЦК РКП о раду антирелигиозне

Специјално створена подкомисија у саставу другова Красикова, Менжинског и

Из извештаја председника "антирелигиозне" комисије Попова

У области борбе против тихоновске контрареволуције

У области разбијања цркве

Комисија је обратила пажњу на постојање у провинцији многобројних

Из извештаја о црквеним лицима и сектама за време од 1. јула до 15.

Током последњег временског периода неопходно је на првом месту истаћи

Начелник 6. одељења ОГПУ Тучков

Строго поверљиво. Чувати конспиративно.

Из записника бр. 15 седнице Комисије за спровођење декрета о одвајању

2. Не дозволити решење на сабору (обновљенашком - И.Д.) питања о црквеној

а) Наложити д. Тучкову да преко Тихона уведе нови календар...

Из записника бр. 45... од 26. фебруара 1924. године

б) Организацију Синода Тихону дозволити под условом да он уведе у тај Синод

Из записника бр. 46/47... од 21. марта 1924. године

б) Наложити д. Тучкову да спроведе... отпуштање митрополита Дионисија и

Из протокола бр. 49... од 8. априла 1924. године

7. Узимајући у обзир да је увођење Красницког у Тихонову управу политички

Из записника бр. 52... од 17. јуна 1924. године

Организовање привремених тихоновских епархијских савета сматрати

2. а) Узимајући у обзир могући настанак опасности на основу очигледне

Из записника бр. 55... од 3. септембра 1924. године

б) Наложити д. Тучкову да предузме мере за јачање десне струје уперене

Из записника бр. 57... од 1. новембра 1924. године

б) Наложити д. Тучкову да током 1925. године преко црквених управа,

Из записника бр. 61... од 5. децембра 1924. године

4. Сматрати монахе служитељима култа и не давати им грађанска права.

Из записника бр. 64... од 14. фебруара 1925. године

б) Отворене уз дозволу Лељинградског Губернијског извршног комитета две

Из записника бр. 66... од 11. новембра 1925. године

1. О даљој црквеној политици у вези са Тихоновом смрћу... Одлучено је:

Из записника бр. 72... од 24. априла 1926. године

Линију коју спроводи ОГПУ у правцу разбијања тихоновског дела црквених

Из записника бр. 75... од 3. јула 1926. године

Године 1928. власти су почеле припреме за протеривање сељака у огромним

Наркому унутрашњих послова и ОГПУ.

Не допуштати ни на који начин нарушавање совјетског законодавства од стране

"буржоаску" појаву (нап. прир)

Секретар ЦКЛ. Каганович

28. фебруара 1929. године на једној седници Политбироа ЦК је донео одлуку:

Комунистичке новине су почеле да објављују материјале о затварању храмова,

До 1932. г. савез безбожника је имао 50 000 основних ћелија, око 5 милиона

Свесавезна Комунистичка Партија (бољшевика)

Бр. П. 51/94 3. јул 1937. године

Секретарима обласних и покрајинских комитета, ЦК националних

Извод из записника бр. 51, седнице Политбироа ЦК Решење од 2.07.37. г.

Народног комесара унутрашњих послова СССР бр. 00447

30. јул 1937. г. Москва

I. КОНТИГЕНТИ КОЈИ ПОДЛЕЖУ РЕПРЕСИЈИ

6. Најактивнији антисовјетски елементи од бивших кулака... црквених људи...

II.О МЕРАМА КАЖЊАВАЊА