У дјелу „Историографија под назором.

Прилози историји историографије 1“, у другом

поглављу „Од идеологије до науке“ Љубодраг Димић говори о рађању историографије у
Југославији и положају самог историчара кроз вријеме. Поглавље је подјељено на пет
дијелова- време, историјски извори, историчар, институције и историографија.
На самом почетку се говори о стању у држави након Другог свјетског рата и неповољном
положају историјске науке, те самим тиме и историчара. Прве послијератне године биле
су вријеме богато историјским појавама и процесима. Грађанску историјску свијест, у
послијератном периоду, обликовале су ствари као традиција, митови и обичаји док је
утицај историчара, који је тежио критичком тумачењу историје, био потпуно занемарљив.
Историја је била више посматрана као идеологија, а не као наука. По преузимању власти у
Југославији, КПЈ је политички и идеолошки непожељне садржаје о прошлости настојала
да потисне из свијести савременика. Били су забрањивани, заборављани и мијењани у име
чувеног слогана „братство-јединство“. Велики степен идеологизације и политизације, није
омогућавао рационална сазнања о прошлости. Власт је била поистовјећена са историјом,
сматрало се да ју она „пише“ у ходу, те да је само она може и тумачити. Оно што је могло
да компромитује партију, означавано је као „контра-револуционарно“ или „издајничко“.
Доминација КПЈ у јавном државном животу, наметнула јој је потребу за успотављање
апарата за агитацију и пропаганду (агитпроп) са задатком контроле културног, политичког
и научног живота у складу са интересима партије.
У наставку Димић истиче и велики значај историјских извора, као најпоузданијим
изворима знања о прошлости. Међутим, један добар дио њих био је потпуно недоступан
историчарима, посебно они који су се тицали савремене историје, а разлози су били
вишеструки (идеолошки, национални, конфесионални итд). Оно што је тада посебно било
спорно јесте судбина архивске грађе. Наиме неодговорност, одсуство културе и традиције
чувања културних вриједности, посебно архивалија, уочљиви су облици понашања према
историјским изворима. Влада Југославије је настојала да путем закона сачува архивску
грађу па је тако донешен 1945. године први закон по том питању, који је све умјетничке и
научне предмете ставио под заштиту државе. За архивалије су се највише биле
заинтересовале војне власти, које су основале „Одјељење историјско за ратне опите“.
Настало је у циљу очувања писане грађе, која се односи на борбу са фашистичким
освајачем и његовим помагачима, те да би се на основу ње написала ратна историја нашег
народа. Међутим, тај процес прикупљања архивске грађе се показао као ни мало лак због
нестручности војног кадра који је учествовао у томе, дио грађе био је у приватним
посједима, дио је био загубљен, уништен и сл. Несређа је била и у томе што је у
Југославији о судбини архивалија одлучивао полуобразовани и нестручни кадар и што се
сматрало да револуција подразумјева одбацивање и заборав прошлости. Са друге стране
новој власти била је потребна и хартија као и простор у бројним установама, тако је
архивска грађа постала главна сировина машинама за прераду хартије, а добар дио је
варшио и у Аустији и Њемачкој. Заокрет у судбини архивалија десио се те 1948. године.
Те године КПЈ је донијела нови закон о заштити и обезбеђењу архивалија, те потом
основала и Историјско одјељење са циљем прикупљања и обраде историјских извора,
штампе, литературе потребних за изучавање историје партије. Главни разлози ове
иницијативе били су супотстављање југословеских комуниста оптужбама Имформбироа,
стварањем „научне“ пожељне слике о себи. Одјељење је имало задатак да преузме сву
партијску архиву и крене са њеним уређивањем и публикацијом у „Зборник докумената о
Народноослободилачком рату“. Управо та брзина и журба на његовој објави довели су до
одређних недостатака као нпр. материјал је дат на штампање без предходне селекције или
то да су одређена документа накнадно уношена у Зборник. Али с друге стране се успјело у
приказивању важне улоге партије у антифашистичој борби, развитку њене војске и сл.
Важно је истаћи и јако тежак положај историчара у Југославији, који је био принуђен или
на колаборацију са комунистичим властима или искључивање из јавног живота. Већ 1945.
дио историчара је био одстрањен из културног и политичког живота, изгубивши своја
политичка и грађанска права. Власт је била јако неповјерљива према интелигенцији, која
је долазила из грађанства тј. буржоазије. Но увијдјевши, да је без ње реализација
социјализма скоро немогућа, одлучено је да исту приволе на своју страну али кроз процес
„преваспитавања“. То је подразумјевало стварање „социјалистичке школе“ (изучавање
марксизма-лењинизма), која ће створити „нову интелигенцију“, одану циљевима партије.
Партија је наметала супериороност социјалистичке идеологије над буржоаском, те
агитовала на укључивању интелигенције у рад масовних организација, приласком КПЈ.
Као главно средство привлачења интелигенције, партија је радила на подизању
економског и животног стандарда исте, што се показало као јако ефикасно. Нова школа
захтјевала је и нове уџбенике, који ће бити усклађени са званичном идеологијом, а
посебно је био важан историјски уџбеник. Историја Југославије је била осликана кроз
црно бијеле стереотипне представе: богати, дебели капиталисти - понижени, гладни
радници; опљачкани сељаци – подмитљиви политичари итд.
Београдски универзитет, као највиша пегагошко-просвјетна, научна и културна установа,
био је важан за образовање „нове интелигенције“. Међутим, важио је и за послиједње
упориште „критичке историографије“, што није одговарало партији. Њена настојања да
поједине групе на факултетима, посебно групу за историју, попуни са марксистима, нису
успјела. Партија је наставила са заговарањем изучавања лењинизма-марксизма у што већој
мјери, да од студената треба створити нови марксистички кадар због дефицита истог међу
наставницима, а заузврат партија је улагала у боље услове студирања. Никако није била
задовољна начином рада Катедре за историју на Филозофском факултету, због односа
према НОБ-у и револуцији. Готово цијелу деценију није постојао предмет који се бавио
том тематиком. Тек од 1958. године почиње се са предавањем „Најновије историје народа
Југосалвије од 1918. до данас“. На тај начин спутани, историчари, изложени сумњи,
искључени из друштвеног живота и одстрањени из струке, бјежали су од савремености у
друге вијекове, далеке револуционарном субјекту.
Даље се говори о историјским друштвима, основаним у првим послијератним годинама у
Словенији, Србији, Хрватској, Црној Гори, БиХ и Македонији. Њихов главни задатак био
је окупљање и организација историчара на прикупљању грађе за историју НОБ-а. Такоће
су настојала да спријече и злоупотребљавање историје у националистичке и вјерске врхе.
Тек након више година, дошло је успостављања чврсте везе између ових друштава, која
почињу да дјелују као друштва историчара Југославије. Такође требамо поменути и
оснивање Историјског института САНУ 1947. године у циљу окупљања историчара и
њиховог научног ангажовања. За првог управника именован је Виктор Новак, а као његов
замјеник Георгије Острогорски. Рад института одвијао се у више секција, међу којима су
постојале секције за 19. и 20. вијек.
У читавом периоду 1945 – 1965 партија је вршила надзор над историјом, историографијом
и историчарима. Методи утицаја су временом постајали „блажи“ али се њихова природа и
суштина нису мијењале. Најбољи примјер за то је прослава двадесетогодишњице устанка
1961. године у којој су били изражени идеолошки елеменети. Прослава је морала да
искуључиво да подсјети на организаторску и предводничку улогу КПЈ у устанку. Важан
акценат је стављен на чињеницу „да је народно ослободилачка борба била организована,
општејугословенска и руковођена из једног центра КПЈ и Врховног штаба НОВ“.
Несумњиво да су биле у питању заповјести, које је требало извршити и којих се историчар
морао држати. Календар партијских прослава је имао важну мјесто у развоју
историографије Југославије. Значајни датуми, које је требало прославити, били су прилике
кад су се пропагандном сектору давала упуства и смјернице начина обиљежавања, што је
важивло и за историчаре. Ситуација се почела мијењати средином 60-их година, када се
партија сложила да је наступило вријеме да се методи рада историчара и методи рада
политичара морају што више да разликују. Слобода, коју су историчари тиме добили, није
била безгранична али је била значајна због ослобођења препрека које су предуко кочиле
развој историјске науке. Идеологизација науке није била у потпуности одбачена али је
била умањена апсолиутизација партијског фактора, култа личности, прећуткивање итд.