Univerzitet u Novom Sadu

Filozofski Fakultet, Odsek za istoriju

Istorija Modernog Doba

Istoriografija o Jugoslaviji

Jugoslavija na razmeđu (1945-1950)

Branko Petranović

Mentor:
Student:
prof dr Slobodan Bjelica Pé ter Vukašinović
030012/19
 Autor knjige
Profesor Branko Petranović rođen je 31. oktobra 1927. godine na Cetinju. Školovao se u rodnom mestu
potom u Kotoru, a akademske studije završava u Beogradu. 1944. pridružio se partizanskom pokretu što je bio
prvi korak njegovog bavljenja modernom istorijom. Završio je prvo pravni pa filozofski fakultet u Beogradu, po
završetku rata. Bavio se advokaturom, arhivistikom, prosvetnim radom da bi 1969. postao profesor na
Filozofskom fakultetu u Beogradu. Predavao je istoriju Jugoslavije i bavio se izučavanjem relativno novih
događaja. Pored prosvetiteljskog rada intenzivno se bavio i naučnim radovima, izdaje velik broj knjiga vezanih
za svoj predmet. Jedan je od najvažnijih srpskih istoričara, začetnik istorije partizanskog pokreta i NOB i bio je
mentor mnogim našim profesorima. Umro je iznenada 1994. godine u Beogradu. Posle smrti od njegovih
beleški je načinjeno još par knjiga i radova koje su u kasnijim godinama objavljene.

Prikaz knjige
Jugoslavija na razmeđu (1945-1950) je knjiga koja pripada onoj grupi knjiga koje su izdate nakon smrti
profesora Petranovića. Ima 535 strana podeljenih na 5 glava koje su dalje podeljene na 32 podglave. Postoji i
predgovor na početku knjige ali zaključka nema i nedostaju mi profesorove misli i zaključak za kraj. Profesor
Lakić, koji nam se obraća u predgovoru, upoznaje nas da je knjiga sastavljena iz zaostavštine pokojnog
profesora i da je u sastavljanju ovih beleški pomogla supruga pokojnika. Iz razloga što se deo beleški izgubio,
napomene ne postoje u celoj knjizi već samo na prvih stotinjak strana.
Predgovor se više bavi profesorom Petranovićem i ima formu kraće biografije, sem poslednjeg pasusa,
ne bavi se temom koju knjiga obrađuje. Lakić je veoma dobro upoznat sa stilom pisanja i radom profesora
Petranovića što se vidi kada objašnjava njegov rad rečima:”Po misaonosti stil mu je -filozofski, po lepoti -
literalan, a po sistematičnosti -naučni”. Ove rečenice sam se setio kada sam već pročitao knjigu i zapanjila me
je tačnost ove konstatacije. Petranović piše o više stvari odjednom, tokom cele knjige, on nas upoznaje sa
glavnim akterima, spoljno političkim dešavanjima, unutrašnjom situacijom itd. Sve to uspeva da uradi bez da mi
probudi osećaj da je ovo sve previše i da moram ponovo da pročitam celu stranu. Stil pisanja mu je na prvi
pogled možda previše naučan i komplikovan ali posle prvih desetak strana sam se lako privikao, pa mi se
kasnije i svideo profesorov stil. Ponekad čak ubacuje i svoje mišljenje, pogotovo kada opisuje nekog političara,
sa ovim uspeva da razbije teže teme za shvatanje i pokazuje nam svoju ljudsku stranu, pa čak i uspeva na par
mesta da nas nasmeje.
Prvi deo knjige prati hronološku sliku i počinje formiranjem Demokratske Federativne Jugoslavije i
sporazumom Tito-Šubašić. Autor pokušava da objasni kako je došlo do paradoksalne situacije u kojoj komunisti
stvaraju državu ali preuzimaju stare monarhističke državne aparate poput namesničkog veća. Ovo je naravno
zbog toga što Tito i KPJ žele zapadnim saveznicima da pokažu da hoće da vladaju zajedno sa građanskim
partijama, u cilju dobijanja međunarodne pomoći. Sve je ovo samo formalnost koju Petranović lako raskrinkava
i objašnjava nam Titove misli i strategiju kako da ostvari potpunu političku premoć u zemlji. Kada je Tito u
novu vladu uključio Grola, Sovjetski Savez je protestvovao ne videći Titov cilj kada je ovo uradio. Profesor
nam objašnjava da je sve ovo Titova strategija kako bi jednog opasnog protivnika (poput Grola) izolovao i
neutralisao. Pored hronološkog prikaza kratkog života ove heterogene tvorevine, profesor nas upoznaje i sa
političkim partijama koje su oformljene u oslobođenoj Jugoslaviji. Većina ovih partija su postojale pre rata i
većina se nije kompromitovala sarađivajući sa nacionalsocialistima. Naravno one nisu imale nikakvu realnu
moć i njihovo postojanje je obična formalnost koja je služila da se Zapad zadovolji. Ovu farsu Petranović uviđa:
”KPJ nije prihvatila višestranački sistem ni u jednoj fazi svog razvitka”1. Pored Tita državom i njenim kursom
upravljaju njegovi najbliži “drugovi” Ranković, Kardelj, Đilas i Hebrang. Već se ovde oseća kako se
Jugoslavija polako odvaja od kursa koji postavlje SSSR i dešavaju se prvi manji konflikti i nesporazumi.
Profesor veoma dobro prikazuje intrigantnu poziciju u kojoj se Jugoslavija našla u tim ranim posleratnim
godinama. Kako odmičemo od prvih strana autor diverzifikuje teme koje obrađuje pa pojašnjava programe
postojećih partija, ideologiju komunista i njeno menjanje.
Moram da napomenem da sam oduševljen činjenicom da bez obzira na autorovo učešće u NOB, ne
oseća se pristrasnost ideologiji ili bilo kakva zaslepljenost. On je veoma korektan i objektivan, čak nas i
upoznaje sa levim skretanjima koja su se desila u Crnoj Gori a za koje je navodno odgovoran Milovan Đilas.
Profesor Lakić je bio potpuno u pravu kada je u pregovoru rekao da su fusnote profesora Petranovića knjiga u
knjizi (ponekad se ove fusnote prostiru preko celih strana).
Posle ovog dela autor nas upoznaje i sa odnosom komunista prema crkvama, naročito sa katoličkom
crkvom kao i pokušaje izmirivanja i regulisanja odnosa koji nisu bili previše uspešni. Jedna od najvažnijih i
najkontroverznijih ličnosti koja se vezuje za odnose sa katoličkim klerom je naravno kardinal Stepinac koji se
potpuno kompromitovao tokom rata sarađivajući sa ustašama. Strahovit ideološki otpor koji je crkva pružila
komunistima su začudili i njih same, militatno sveštenstvo je posle propasti ustaša i HSS preuzelo na sebe da
organizuje duhovni otpor hrvatskog naroda. Najfanatičniji sveštenici su pokušali da prikažu sliku kako: ”kao
krstaši brane Zapad od boljševizma”. Komunisti su se našli u teškoj situaciji jer je katolička crkva bila podržana
spolja, vatikanska i katolička štampa ocrnile su novu DFJ što nije naravno pomoglo Titovom cilju o dobrim
međunarodnim odnosima. Tito je zbog ovoga čak pristao i da se vidi sa Stepincom međutim za rešavanje
napetosti će biti potrebno da prođe još par godina.
Sledi veoma interesantna podglava o kolaboracionističkim elementima i njihovom međusobnom odnosu.
Ovde nisu previše detaljno prikazani pokreti što je razumljivo jer autor očekuje da čitalac već ima saznanja o
njima. Sa obzirom na to da je knjiga izdata 1998. godine, a autorove beleške vezane za knjigu verovatno potiču
iz vremena raspada Jugoslavije i ponovnog buđenja nacionalne svesti kao i vremena revizionizma u istorijskoj
nauci, za svaku je pohvalu to što autor ne kompromituje sebe i oštro osuđuje kvinslinge. On tačno zaključuje:
”Front jugoslovenske kolaboracije, nacionalno i verski heterogen, ideološko-politički raznolik, slivao se
završavanjem rata sve više u jedinstven front.2”. On čak navodi i da su Mihajlovićevi četnici već 1943., sa
Nemcima potpisali ugovor i da su praktično bili u službi nemačke vojske 3. Ni ostale formacije nisu pošteđene
kritike, ali ovo čak možda i nije kritika već objektivna slika prilika koje su se desile krajem rata u Jugoslaviji.
Gotovo sve još neuništene anti-revolucionarne snage su stale na stranu sila Osovine. Poslednja podglava prve
glave bavi se referendumom za republiku. Malo monotoniji deo knjige sadrži dosta tehničkih opisa o tome kako
bi se reorganizovala država, održao plebiscit i kako bi se raspodelili predstavnici po teritorijama. Izborna
kampanja je bila gotovo komična jer je koalicija KPJ bila jedina koja je izlazila na izbore. Postojali su neki
pokušaji lokalnih lista ali su te pokušaje komunisti vešto pogušili. Smatram da je autor mogao malo više da
obradi činjenicu da je Tito tada, ne obazirući se na međunarodnu percepciju o Jugoslaviji, skoro uveo diktaturu
dok je cela DFJ bila farsa da bi se odobrovoljio Zapad.

1
strana 69.
2
strana 143.
3
strana 145.
 Petranović nam u sledećoj glavi (II), disektira KPJ i bavi se njenim duhom, organizacijom, ideologijom i
istorijom. Po završetku rata trebalo je potpuno reorganizovati partiju zbog ogromnog priliva novih članova.
Partija je do kraja postojanja Kraljevine bila u ilegali i nije imala dobru rasprostranjenost u državi. Trebalo je
analizirati novu masu članova, organizovati ih u mesne odbore i ideološki priučiti. Partija i njena organizacija su
se iz temelja promenile od 1921. Po brojevima koje nam profesor daje vidimo da broj članova stalno raste i
kako zaključuje i sam, dok je pre rata i u ranim godinama rata bio prestiž biti član partije, kasnije je to bilo
sasvim normalno jer su skoro svi mogli da budu članovi. Reorganizacija infrastrukture partije je bila veoma
važna Titu iz razloga što je on državom upravljao više kroz partiju nego kroz državne organe tako da je
jačanjem partije nastala u stvari država u državi koja je ponekad i potiskivala tradicionalne organe vlasti. 1945.
su izdate partijske knjižice, popunjavali su se anketni listići i započeto je plaćanje članarine (sudeći po broju
članova ovo bi morao biti ozbiljan prihod). Partija je bila klasična u smislu da je na papiru sebi pripisivala
načela demokratije i jednakosti, a u stvarnosti svaki izbor kadra i svaka odluka je donešena na višim nivoima,
te obični članovi se nisu puno pitali o bilo čemu. Partija je imala ogromnu moć u svojim rukama, ne samo da je
armija bila pod njenim vođstvom (u samoj vojsci je u posleratnim godinama bilo 100,000 članova partije 4) već
je uživala i ogromnu popularnost narodnih masa5. KPJ je infiltrirala sve funkcije u državi i bila stvarni upravljač
državne birokratije. U ovom segmentu knjige pominje se i Milovan Đilas i njegov AGITPROP, to jest ideološko
cenzorni organ koji je širio ideologiju revolucije kroz dnevni list Borba i kontrolisao sve ostale medije.
Podrobno i detaljno je prikazana zastrašujuća cenzura koju je Đilas i Agitprop uveo. Paradoksalno je da dok
nisu došli na vlasti i dok su bili u ilegali zbog zabrane i cenzure u Kraljevini, komunisti su bili oni koji su se
borili za slobodu medija i različitog mišljenja a kada su se dočepali vlasti postali su stvar protiv koje su se borili
(ako ne i gore). Ideologija i cenzura su ulazile u sve segmente društva pa čak i u obrazovanje te je Agitprop
sproveo omanju reformu nastavnog sistema kako bi indoktrinirao mlade pionire da postanu što bolji komunisti.
Veoma monoton deo knjige je o kadrovskoj politici počev od 264. strane koji nije dosadan zbog
autorovog načina prikaza već zbog same teme koja je obrađena. Oslikana je istorija kadrovske politike i samog
kadra KPJ od njenog nastanka kao i uticaji koji su je formirali tokom godine. Podatak da je kraljevska policija
likvidirala jednog sekretara KPJ a Staljinov teror šest je ironično smešna 6. Petranović opisuje razlike između
predratnog, ratnog, posleratnog i postinformbirovskog komuniste i člana KPJ. Ovaj deo nije samo analiza
članova već i same partije i njene transformacije iz jedne slabo organizovane i razjedinjene partije u jednu od
najjačih komunističkih partija na svetu. Zapanjujuće je da je partija, inspirisana Staljinovim terorom, sprovela i
svoje čistke protiv “trockističkih štetočina” kao i drugih nepoželjnih elemenata. Titov obračun sa rukovodećim
kadrom unutar partije dobija dosta prostora i u njemu srećemo imena poput Hebranga i Žujovića koji su
progonjeni zbog navodnog “frakcionaštva” unutar partije. Teško je pratiti sve izmene u rukovodstvu i sve
funkcije koje ovo podglavlje pokriva, Petranović pokušava da nas upozna sa možda previše promena između
funcionera. Ipak i u ovom delu profesor nastupa kritički i ima hrabrosti da uoči da je KPJ držala pod kontrolom
Univerzitete i u njih infiltrirala marksističku ideologiju u cilju dobijanja mladog kadra za partiju. Težili su da
literaturu fakulteta sa strane prebace na sovjetsku. U ostatku glave, opisan je partijin odnos sa ostalim političkim
i gradjanskim nekomunističkim snagama.
Treća glava knjge (koja počinje na 323. strani) nosi naziv “Sistem vlasti i njegove protivrečnosti”. Ima
pet podglava a prvo se bavi originalnosti i samostalnosti KPJ u rešavanju problema i pitanjima uređenja u
odnosu na sovjetska rešenja. Revolucionarni karakter KPJ i NOB su uslovili stanovnište da se iz osnova

4
strana 223.
5
strana 202.
6
strana 265.
promeni društveno- državni poredak i promene svi zakoni koji bi državu vezali za predratno stanje i Kraljevinu.
Ova odluka dovodi do novih problema pogotovo u zakonodavstvu. Trebalo je “izroditi” novi pravni poredak ili
preuzeti neki drugi strani. U ovom problemu se ogleda suština ovog podglavlja koje prikazuje originalnost KPJ
u rešavanju problema zakonodavstva i do koje mere je ono moglo i htelo da preuzme strana (sovjetska) rešenja.
Sastav ustavotvorne skupštine je bio veoma mešovit ali uprkos ovome (i za razliku od skupštine koja je donela
ustav 1921.) vladala je harmonija i razumevanje obe strane (komunista i građansko-liberalnih orijentacija). Ipak
bilo je par protivrečnosti, naročito pokušaj odbrane srpskih seljaka od strane Jovanovića koji se ovom prilikom i
ogradio od donešenog ustava i rekao da se dešava “sovjetizacija” države. Ustavna osnova nove Jugoslavije se
zasnivala na odlukama AVNOJ-a, Ustav je imao elemente koji su ostvarili perspektivu daljeg socijalističkog
razvitka. Ustav FNRJ je donet među prvima u posleratnoj Evropi. U ovom delu se vidi i oseti da je autor
zainteresovan za teme koje su vezane za pravosuđe, što je normalno imajući u vidu da je i sam završio Pravni
fakultet. U delu o Ustavu, koje je po mom mišljenju trebalo da bude tema posebne podglave, prikazana je i
primesa staljinističkog elementa koji je inspirisao velike delove Ustava. Petranović navodi da se dešava i proces
“birokratizacije” koja po njegovim rečima znači: “velika količina propisa, preterana korespodencija, loš odnos
prema državnoj imovini...”7. Proces je uslovljen naglim porastom broja službenika koja je ubrzo premašila broj
službenika Kraljevine. Posebno interesantan je deo koji prikazuje delatnost sudova kao i famozni proces protiv
Mihailovića, koji je bio osuđen od zapadne javnosti zbog navodne pristrasnosti sudija. Bitna je uloga i veza
javnog tužioca sa OZN-om, pogotovo kada je reč o istragama u kojoj bi OZN-a trebalo da bude pod nadzorom
tužioca. U ovoj, drugoj podglavi autor je prikazao realnu snagu pravosudnih organa (sudija, advokata i tužilaca)
i iz toga izvukao zaključke da je njihova snaga i uticaj itekako skršena i ograničena.
Iako je ime trećeg podglavlja: “Dometi posrednog učešća građana u vlasti“, ono se izprva uopšte ne bavi
građanima kao pojedincima već uglavnom narodnim odborima i njihovom opterećenju za vreme kolektivizacije
i primene Staljinovog plana za rapidnu industrijalizaciju jedne zaostale agrarne zemlje. Ovo naravno dovodi do
strašnog položaja u kom su bili ovi odbori jer su oni bili zaduženi za sprovođenje ovih planova i viđenja.
Profesor o ovome kaže: “Opterećeni mnogobrojnim poslovima mesni odbori su se u stvari pretvarali u
razrezivače mera, praćenje kampanja, ispunjivanje najraznovrsnijih izveštaja i formulara...”8 . Prelaskom na
plan kolektivizacije narodni odbori dobijaju sve više opštedržavnih zadataka (otkup, setva, žetva, pošumljavanje
itd.). U ranom posleratnom periodu dolazi i do stvaranja mnogobrojnih malih administrativnih jedinica (zbog
lakšeg izvršenja zadataka), pa za primer imamo Hrvatsku koja je 1940. imala 656 opština a 1945. je stvoreno
čak 4460 stim da se ovaj broj 1947. prepolovio na 2408. Vojni okruzi su se podudarali sa civilnim srezovima i
okruzima. Osećam da prof. Petranović pokušava što jasnije da objasni ovu zamršenu i komplikovanu sliku
reorganizacije i donekle uspeva jer sam razumeo suštinu ali mi je bilo teško i dosadno da istrajem zainteresovan
tokom celog podglavlja.
Naredno podglavlje se takođe bavi temom pravnog uređenja države, prikazana su glavna načela kao i
podele nove države na manje celine. Ovde se autor prvi put bavi pozicijom i brojem Mađara i Nemaca
(konstatuje da je broj koji Đilas iznosi u svojim beleškama ne može da bude stvaran) kao i drugih nacionalnih
manjina u Vojvodini. Đilas je komisijski hteo da utvrdi stanje u pokrajinama kako bi ih podelio po manje-više
većinski etničkim granicama. Podela teritorije je dovela do ponovnog šovinizma i netrepeljivosti između Hrvata
i Srba, iz razloga što su obe nacije bile velike manjine na teritorijama druge i želele su da se pripoje matici.
Verujem da ova mržnja i problem opstaju tokom celog postojanja Jugoslavije i da je nerešenost problema
dovelo do raspada tokom devedesetih. Nova podela stupila je na snagu 1946. (1948. za autonomije) i podelila je

7
strana 340.
8
strana 354.
državu na republike ali se osećao jak centralizam koji je Tito objašnjavao teškom spoljno-političkom
situacijom. Pored suvoparnog prvog dela o podeli i uređenju države sledi još monotoniji deo o daljoj
reorganizaciji partije po nacionalnim linijama, formiranjem KP Srbije 1945. objašnjen je i zategnuti odnos KP
Srbije sa centralnom partijom i sukobi između dva tela. Zapanjilo me je kako je autor opisao stanje stare
Jugoslavije i naroda pre i za vreme rata na početku 5. poglavlja na 376. strani, pogodila me je teška situacija u
kojoj se našao srpski narod od 1941. pa nadalje. Itekako zaostala (po autoru i najviše od svih evropskih
zemalja), Jugoslavija je veoma propatila tokom rata, slaba infrastruktura je skoro potpuno uništena, industrija je
bila ili izmeštena od strane okupatora ili sabotirana. Zemlja se nalazila u veoma lošem položaju i da nije bilo
sovjetske pomoći kao i američkog Land Lease programa, sigurno bi nastupila glad i dalji unutrašnji problemi.
Pored razaranja koje je rat doneo na ekonomiju, on je veoma oštetio i stanovništvo i ovde ne mislim na
isključivo ekonomsko stanje već i na duhovno. Mnoge porodice ostale su bez hranilaca, 236,000 ratnih siročadi
i 400,000 izbeglica je zaista zastrašujuća brojka.
Pretposlednja glava, IV, se bavi svemoći države u društveno-ekonomskoj sferi. Narodna revolucionarna
vlast, kao što smo to već i ranije videli, morala je da istovremeno udovolji velike mase seljaka, gladnih za
zemljom kao i ciljeve komunističke idologije koji su je pozivali na rešavanje seljačkog problema i reformu
zemlje. Reforma i nova raspodela zemlje se zasnivala na zemljišnom fondu koji je trebalo od osnova promeniti i
ponovo podeliti. Veliki deo fonda je posedovala nemačka narodnost koju je vlast eliminisala tokom rata i
neposredno posle te tako došla do zapanjujuće puno zemlje od 636,800 ha. Ne samo ova već i manastirska,
“kulačka“ i zemlja stranih kapitalista je prisvojena i podeljena seljacima. Iako je vlast kolektivizacijom došla do
puno zemlje ona nije bila dovoljna da pomiri seljačku “glad za zemljom” i rezultirala je time da je problem
agrarne prenaseljenosti jedino rešen u Sloveniji. Agrarni maksimum Jugoslavije je bio daleko manji u odnosu
na druge socijalističke zemlje. Sve ovo je dovelo do opadanja poljoprivredne proizvodnje koja će dovesti do
ivice gladi dok se ne pređe na NEP. Ne razumem zašto, do sada objektivan profesor Petranović, izbegava da se
izrazi kako treba. Naime na 391. strani on kaže da je Nemačka narodnost otišla po završetku rata, sa ovim ne
mogu da se složim zbog toga što je velika većina Nemaca pobijena (što tokom “oslobođenja” ili u logorima
poput onog zloglasnog logora pored Bačkog Jarka), ne verujem da profesor nije raspolagao sa ovim podacima
te me čudi što ih nije uključio u rad naročito u delu koji se bavi raspodelom nemačke zemlje. Na novu zemlju
oduzetu uglavnom od Nemaca i Mađara dovođeni su kolonisti, kvota za njihovo dovođenje je unapred određena
po republikama. Ipak, iako ovaj deo ima delove koji su po meni nedovoljno objašnjeni ili se obilazi suština,
došao sam do važnih saznanja o tome kako su se vlasti (Sreten Vukosavljevic) odnosili prema ne-slovenskim
nacionalnim manjinama najpre prema Mađarima, kao i strašno rešenje koje je predlagao kako bi se smanjio
njihov procenat u Vojvodini.
Naredni deo knjige se bavi državnim monopolom u privredi, ovaj deo je dosta loše objašnjen, skače se
sa teme na temu i vraća se na iste. Autor prikazuje stav KPJ prema privatnom kapitalu, bio on domaći, strani,
kvislinški ili okupatorski. Objašnjena je eksproprijacija i prelazak privatne imovine u državno vlasništvo ali
autor u ovom podglavlju nam pokazuje samo suve činjenice i podatke, retko kad iznosi svoje mišljenje ili neke
zaključke kao u nekim ranijim delovima knjige. Imam osećaj kao da prof. Petranović ni ne želi da dalje
obrađuje ovo podglavlje te je ono svedeno na samo 9 strana. 3. poglavlje objašnjava novi sistem rukovođenja,
ustvari ovo poglavlje samo dalje razrađuje raniju temu o kapitalu, ne razumem zašto je ono izdvojeno kao
posebno treće poglavlje. Profesor objašnjava sistem planske kontrole i planske privrede ali mi i ovde fale
njegovi zaključci i mišljenja kojih je do sada bilo u izobilju. On nam samo prezentuje fakte ali nigde nije
napisao kako je ovaj novi sistem doveo do ivice gladi i skoro propasti (u sledeća dva poglavlja će se malo
pozabaviti seljacima i njihovom reakcijom na novi sistem i na kolektivizaciju) i da nije mogao da funkcioniše
kao što ni komunizam niti socijalizam ne mogu da funkcionišu te je zato svaki komunistički “eksperiment” u
svetu propao. Četvrto i peto poglavlje se bliže bave običnim ljudima, naročito seljacima i njihovom stanju u
novom sistemu državne imovine, industrijalizacije i sindikalizacije. Za razliku od predhodna dva ovde se već
može osetiti da je ovo opet onaj autor iz prošlih glava, živopisno i realno predstavlja loše stanje seljaštva posle
rata kao i katastrofalnu politiku koju je vlast vodila a koja je neposredno dovela do još većeg siromaštva. Da su
seljaci oštećeni i da su propatili zbog industrializacije primećuje i sam profesor kad kaže:”Otkupni propisi za
1947. godinu su daleko razrađeniji i stroži, iako sa razgraničenijim merilima, jer se radi o prelomnoj odluci da
se pređe na plansku privredu i usiljenu industrializaciju Jugoslavije.9” Iz samog vokabulara i odabira reči može
se osetiti da se autor ne slaže sa politikom koje je preuzelo rukovodstvo i da shvata kakve je rezultate donelo,
isto se ne može reći za prethodna dva poglavlja. U četvrtom poglavlju su prikazane mere i novi sistem koji je
zavladao na selu, a u petom je prikazana recepcija i otpor seljaka na nove mere. Najviše (skoro isključivo) je
obrađeno stanje i nezadovoljstvo u Vojvodini i Srbiji, dolazimo do saznanja o ogromnom broju seljaka koji su
bili u zatvorima zbog neslaganja sa novim sistemom otkupa (u Srbiji, bez Vojvodine, više od 10,000 ljudi je
pozatvarano a oko 1000 osuđeno). Veoma je interesantno da su “kulaci” ali i manje imućniji pa i siromašni
seljaci uspeli da organizuju neki ideološki otpor. Taj ideološki otpor je možda problematično nazvati
antikomunizmom ali su se seljaci sigurno pokušali boriti razumom protiv ovog ludačkog novog režima, od 438.
do 443. strane dati su primeri pojedinaca i njihovog otpora. Poslednja podglava ove glave je demografsko-
istorijski prikaz strukture stanovništva kao i njegovo stradanje tokom rata. Dobijamo opsežnu sliku
demografskih prilika u zemlji neposredno posle rata kao i raznoliku etničku sliku stanovništva. Iako veoma
kratko poglavlje, veoma me je zainteresovalo ali verovatno jer me ove teme (o demografiji) inače zanimaju,
autor informacije iznosi dosta suvo i bez zaključaka.
Poslednja glava knjige je po mom mišljenju i najinteresantnija. Profesor Petranović nam oslikava
međunarodne odnose Jugoslavije. Svako poglavlje je posvećeno različitom entitetu. Prvo poglavlje razglaba
delikatan i jedinstven odnos koji je Jugoslavija imala sa Sovjetskim savezom, pritom stvarno mi nedostaje kriza
koju je izazvala rezolucija Informbiroa i mislim da je Petranović trebao više da se pozabavi ovom temom
pogotovo imajući u vidu da se vremenski okvir knjige prostire i na 1948. ali i na 1949. i 1950. godinu koje
predstavljaju klimaks sukoba ove dve države. Poseban odnos Jugoslavije i neka vrsta autonomije naspram
Sovjetskog saveza i drugih država “Narodne Demokratije” se ovde jasno prikazuje ali i u 4. poglavlju u kome
autor piše o odnosu Jugoslavije sa drugim socijalističkim državama. Ostale države koje dobijaju svoja poglavlja
su Albanija, Španija, Grčka (i civilni rat u njoj) ali i Zapadne sile (uglavnom kriza oko Trsta) i zaoštren odnos
prema njima, opet i ovde mi nedostaje prikaz odnosa posle 1948. godine kada dolazi do promene i
neprijateljstva sa SSSR. Poglavlja su dosta kratka (svako ima malo više od 10 strana) ali su itekako
interesantna, rado bi voleo da pročitam knjigu profesora posvećenu samo ovoj temi.

Zaključak
Jugoslavija na razmeđu (1945-1950) iako u svom imenu obuhvata period od 1945. do 1950. godine se
veoma retko bavi godinama posle 1948. Kada sam odabrao knjigu nadao sam se da će ona da se pozabavi i
unutrašnjom i spoljašnjom slikom mlade socijalističke Jugoslavije. Ovo se pokazalo kao ne skroz tačno jer autor
uopšte ne obrađuje temu koja me najviše zanima, a to je ono istorijsko Titovo “NE” i razilaženje sa sovjetima
kao i položaj domaćih staljinista (Sreten Žujović Crni, Hebrang, general Popivoda, Vlado Dapčević, Arso
Jovanović itd). Umesto ovog, po meni zanimljivog događaja, autor se na oko 100 strana bavi slikom privrede i

9
Strana 425.
razora koji je možda mogao u manjem obimu da obradi i da ostavi prostor i za ovu veoma bitnu temu. Izostala
je i tema o Golom Otoku i obračun sa neistomišljenicima koja je itekako aktualna 1948., 1949. i 1950.
Pored ovog nedostatka, verujem da je ova knjiga jedno kvalitetno i veoma objektivno delo (iako sam u
radu izneo mišljenje kako se ne slažem sa profesorom oko par stvari), pruža nam saznanja i kritiku o
novonastalom režimu, prvo DFJ pa onda FNRJ. Profesor Petranović pokazuje da ima itekako talenta za pisanje
ovako obimnih radova (iako se ponekad u nekim podglavama osetila monotonost) i da je izvrstan istoričar jer
kritički analizira događaje i dolazi do zaključaka. Uživao sam dok sam čitao knjigu, profesor Petranović je
opravdao moja očekivanja, nadam se da ću u bližoj budućnosti ponovo čitati neke njegove radove.