Учествујте у такмичењу у писању и допуњавању чланака на тему

избора песама.

Садржај
·
Почетак
·
·
Етимологија
·
·
Предмет проучавања
·
·
Метод
·
·
Подела историје
·

 ·

Временска подела




Територијална подела




Подела по проблематици

·
Историјски извори
·

Врсте историјских извора

o
 

Помоћне историјске науке




Праисторија




Велики историчари




Види још




Референце




Литература




Спољашње везе

Историја

 Чланак
 Разговор

Ћир./lat.





 Читај
 Уреди
  Уреди извор
 Историја

Алатке


















Са Википедије, слободне енциклопедије

Историја, Николаос
Гизис 1892.

Историја (од грчке ријечи ἱστορία [istoría] — историа — „истраживање, знање

које се стиче истраживањем“)[1] или повијест (екав. повест)[2][3] јесте наука o
људима у времену.[4][5] То је општи израз који се односи на прошле догађаје,
као и на памћење, откривање, скупљање, организовање, представљање и
тумачење информација о одређеним догађајима. Научници који се баве
историјом се зову историчари. Догађаји који су се догодили прије писане
историје сматрају се преисторијом.

Међутим, повест и историја нису баш идентични синоними, иако се тако чини.
Повест је нешто што се заиста догодило и што је сто одсто потврђено, а
историја је наша интерпретација повести. Повест је да се десио Косовски бој на
Газиместану 1389. године, а предмет историје су одговори на питања: ко је
учествовао, ко је победио, ко је издајник итд.
Српски историчар Чедомир Антић тврди да историја није наука, већ научна
дисциплина.[тражи се извор]

Историја се може односити и на академску дисциплину – историографију – која

користи причу како би испитала и анализирала низ прошлих догађаја и
објективно утврдила обрасце узрока и посљедица које их одређују.[6][7]
Историчари понекад расправљају о природи историје и о њеној употреби
разматрањем дисциплине студија тј. њене сврхе, као начин пружања
„перспективе“ о проблемима садашњости.[6][8][9][10]

Приче које су заједничке за одређену културу, а немају основа у спољашњим

изворима (као што су приче о Марку Краљевићу или о Косовској бици) обично
се сврставају као културна баштина, јер се над њима не може спровести
„непристрасна истрага“ како захтјева историја као наука.[11][12] Херодот,
грчки историчар из 5. вијека прије н. е. који се сматра „оцем историје“, је
заједно са својим савремеником Тукидидом, дао основе за стварање савремене
људске историје. Њихов рад наставља да се чита и данас и ствара подјелу
између Херодотовог вида историје који се фокусира на културу и Тукидидовог
који се фокусира на војну историју.

Савремена историја је широг опсега, и обухвата проучавање појединих области

и одређених тематских елемената историјског истраживања. Историја је често
дио основног и средњег образовања, а академске студије историје су главна
дисциплина универзитетских студија.

Етимологија

Историја сликара
Фредерика Дилмана (1896)

Појам „историја“ потиче од грчке речи „istoria” што значи испитивање,[13]

испитивањем остварено знање, објашњење, описивање, приповедање... За старе
Грке је ова реч подразумевала знање стечено испитивањем и слушањем. Грчку
реч “istoria“ први пут срећемо код Херодота из Халикарнаса, „оца историје“. Он
је ову реч у својим делима употребио пет пута. Посредством латинског, ова реч
је касније дошла у све савремене европске језике. У латинском језику је реч
историја имала исто значење као и у грчком. Реч историја је кроз векове мењала
своју садржину. У неким европским језицима се упоредо за историју користе
речи које су изведене од других корена. У немачком језику се, нпр, користи реч
“geschichte” (од gesta – догађај), у словеначком zgodovina, у чешком dejiny, а у
пољском dzieje. У Хрватској се до 19. века употребљавала реч догодовштина
или догађајница. У овим језицима се под тим појмовима подразумевају сами
догађаји. У наше време, оба појма употребљавају се двојако и означавају
историјски процес, развој људског друштва или науку која се бави изучавањем
тог процеса.
Предмет проучавања

Насловна страна књиге

The Historians' History of the World

Предмет проучавања историје чине догађаји из прошлости који се односе на

човека као на друштвено биће. Многи догађаји из прошлости нису предмет
проучавања историје (историја Сунчевог система, историја Земљине коре итд).
Међутим, то не значи да историјску науку не интересују и природни процеси.
Историја проучава и оне природне појаве које су се непосредно одразиле на
животе људи (епидемије, потреси, поплаве итд). Предмет проучавања историје
јесте човек као друштвено биће. Његова физиолошка и биолошка страна
предмет су проучавања других наука.

Историја није наука о човеку и људима уопште, већ о људима као друштвеним
бићима у времену и простору. Простор и време битне су категорије у
историјској науци.

Историчари пишу у контексту свог времена, и уз дужно поштовање тренутно

доминантних идеја о томе како да тумаче прошлост, а понекад пишу с циљем
подучавања њиховог сопственог друштва. По речима Бенедета Крочеа, „Сва
историја је савремена историја“. Историју омогућава формирање 'истинског
дискурса прошлости' путем продукције наратива и анализе догађаја из
прошлости везаних за људску расу.[14] Модерне дисциплине историје су
посвећене институционој продукцији тог гледишта.

Сви догађаји који су запамћени или сачувани у некој аутентичној форми

сачињавају историјске записе.[15] Задатак историјског истраживања је да
идентификује изворе који су најкориснији за произвођење прецизног описа
прошлости.