3.

ИСТОРИЈСКИ ИЗВОРИ И ПОМОЋНЕ ИСТОРИЈСКЕ НАУКЕ

Историчари проучавају прошлост на основу историјских извора. Историјски извори су сви остаци
прошлости, трагови човековог деловања, све оно што је човек оставио иза себе.

Историјски извори деле се на писане, материјалне, усмене.

У ПИСАНЕ ИСТОРИЈСКЕ ИЗВОРЕ спада све што је било кад, било где, било којим језиком и писмом,
на било ком материјалу записано. Ту спадају: књиге, писма, новине, часописи, документа, натписи
на надгробним споменицима, записи и натписи у црквама, грађевинама... Писани историјски
извори су најзначајнији историјски извори за историчара и историју јер дају највише података о
прошлости и најмање су подложни променама.

Писани историјски извори се чувају у библиотекама (књиге, новине, часописи) и архивима (разна
документа, споразуми, списи настали у пословним односима између установа, појединаца и
држава). Поједини писани историјски извори могу се чувати и у музејима: ретки рукописи,
натписи и записи на разним материјалима на којима се у прошлости писало (камену, глиненим
плочицама, металу, папирусу, пергаменту (штављеној кожи).

У МАТЕРИЈАЛНЕ ИСТОРИЈСКЕ ИЗВОРЕ спадају сви предмети и грађевине које су људи створили. Ту
спадају: оруђе, оружје, одећа, обућа, накит, посуђе, новац, печати, грбови, уметничка дела и
грађевине. Осим за историју материјални историјски извори су значајни и за историју уметности и
за археологију.

Материјални историјски извори се чувају у музејима (људи који раде у музејима зову се кустоси)
или на месту настанка.

У УСМЕНЕ ИСТОРИЈСКЕ ИЗВОРЕ (УСМЕНА ПРЕДАЊА, НЕМАТЕРИЈАЛНИ) спада све оно што се
преноси са старијих на млађе генерације, са колена на колено. Ту спадају: народне песме, митови,
легенде, пословице, обичаји. Ако се усмена предања запишу постају писани историјски извори.

Усмени историјски извори су најнепоузданији јер су подложи промени.

Захваљујући развоју технологије појавила се још једна група историјских извора а то су разни
аудио и видео записи, раније су они били бележени на плочама, касетама, видео тракама, а данас
скоро свака људска активност остаје забележена на неком дигиталном медију у електронској
форми.

Да би историчари могли да користе историјске изворе за проучавае прошлости неопходно је

извршити КРИТИКУ ИСТОРИЈСКИХ ИЗВОРА.

Најпре је неопходно извршити СПОЉАШЊУ КРИТИКУ ИСТОРИЈСКИХ ИЗВОРА, односно утврдити

његову аутентичност, да ли је он заиста оно што тврди да јесте, да ли је историјски извор оригинал
или фалсификат. (Константинова даровница – пример фалсификата у прошлости.)

Након што се утврди да је историјски извор аутентичан прелази се на УНУТРАШЊУ КРИТИКУ

ИСТРИЈСКИХ ИЗВОРА да би се утврдило да ли је историјски извор веродостојан, тачан.
Веродостојност се утврђује поређењем података из датог извора са подацима из другигх
историјски извора за тај период или историјски догађај.

Велику помоћ историчарима у проучавању историјских извора пружају ПОМОЋНЕ ИСТОРИЈСКЕ

НАУКЕ. Оне помажу историчару да одреди аутентичност историјских извора, да ли је оригинал или
фалсификат, време и место њиховог настанка и њиховог аутора.
Најважније помоћне историјске науке:

ХРОНОЛОГИЈА – бави се проучавањем различитих начина рачунања времена у прошлости и

њиховим превођењем у наш начин рачунања времена.

ДИПЛОМАТИКА – бави се проучавањем повеља

ПАЛЕОГРАФИЈА - бави се проучавањем старих писама и њиховим развојем

ПАПИРОЛОГИЈА – бави се проучавањем текстова записаним на меком материјалу а првенствено

на папирусу

ЕПИГРАФИКА – бави се проучавањем натписа на тврдом материјалу, најчешће на камену (епитаф –

натпис на надгробном споменику)

ХЕРАЛДИКА – бави се проучавањем грбова

СИГИЛОГРАФИЈА (СФРАГИСТИКА) – бави се проучавањем печата

НУМИЗМАТИКА – бави се проучавањем старог и савременог новца, натписима и представама на

њему

ГЕНЕАЛОГИА - бави се проучавањем порекла и историје породица, постанком и коренима имена и

презимена људи

Велику помоћ историчарима у проучавању историјских извора и прошлости пружају и друге

самосаталне науке: археологија, историја уметности, географија и информатика.