Археологија

Археологија (од грчких речи αρχαίος = стар, (у

савременом грчком и прастар) и λόγος = наука, реч,
мисао) је наука која изучава материјалне остатке, тј.
све уочљиве трагове људских делатности ради
упознавања њихове садржине у одређеном времену
и простору, као и њиховог значења у одређеном
социјалном, економском и историјском окружењу.
Иако је уо ичајено да се њено проучавање везује за
„старине“, тј. за давну прошлост, њоме је
о ухваћено време од најстаријих материјалних
остатака па све до данашњих дана.[1]

По свом садржају и циљевима археологија је

Археолошки локалитет у Кнососу, на Криту
друштвено-историјска научна дисциплина. По
(Грчка), Минојска палата
научним изворима и методи рада археологија је
истовремено и егзактна наука, што значи да се
азира на материјалним остацима (покретним и
непокретним) потпомажући се притом, ако их има,
писаним изворима ради што ољег тестирања
хипотезâ. Њен основни и трајни циљ таквог начина
рада јесте упознавање човека као интелигентног
члана људског друштва, ствараоца и творца
континуиране културне еволуције.[2]

Археологија поседује одређене методе у изучавању

прошлости људи. Поред тога ослања се и на цео низ
других, помоћних научних дисциплина као што су:
геологија, палеонтологија, антропологија,
етнологија, античка историографија, хемија и др.[3]
Археолози испитују локалитет у Риму
На археологију се може гледати и као на друштвену
науку и хуманистичку науку. Ово зависи од
парадигме која се посматра.[4]

Резултати и плодови археолошких истраживања

постижу свој циљ ако постану приступачни,
видљиви и разумљиви не само стручњацима, него и
свима онима чију пажњу привлачи археологија као
изразито социјална и антрополошка наука.[5]

Садржај
Археологија и друштвене науке
Археолог издваја ситне артефакте и кости из
Успон археологије земље
Археолошки локалитет
Рекогносцирање терена
Археологија и природне науке
Датовање
Методе датовања
Когнитивна археологија
Начини сахрањивања и некрополе
Археологија и религије
Види још
Референце
Литература
На српском
На енглеском
Спољашње везе

Археологија и друштвене науке

Археологија, која се у новије до а све више везује уз антропологију а не историју како је то ило
уо ичајено у претходном раздо љу и то нарочито у Европи, проучава људска друштва и о јекте које
су она оставила за со ом. То нарочито долази до изражаја током проучавања праисторије о којој су
готово увек једина сведочанства њени материјални остаци (нпр. оруђа од камена, кости и метала,
керамика, остаци архитектуре, итд.). Поред праисторије археологија се ави и проучавањем
историјских периода, то јест периода у којима постоје писани извори, и она у том случају углавном
има улогу помоћне историјске науке. Иако су неки од њених спектакуларнијих открића главни знак
препознавања археологије, такви су налази сразмерно ретки и најчешће недовољно документовани
тако да они врло често немају велику вредност са становишта научне археологије. Модерна
археологија се заснива на тимском раду и детаљном документовању и анализи свих налаза
(укључујући ту и информације о природној средини, људске остатке, архитектуру, артефакте,
иофакте, итд.) и њихових асоцијација у циљу што прецизнијег реконструисања људских култура и
уопште људског живота у прошлости.

Успон археологије
Кирнијак из Анконе (14. век) се сматра оцем за археологију. Шездесетих година 19. века наука је
довела у питање датум стварања света које је, према искупу Ашеру, падало у 4004. годину п. н. е.
Сазнање о геолошким временским распонима, удружено с Дравиновом теоријом еволуције, донело
је свест о спорости и постепености развоја људских друштава и артефаката. Праисторија је са све
већом поузданошћу дељена даље на фазе, а артефакти подвргавани детаљнијој класификацији. Тако
је у првој половини 20. века на основу годова, варва и анализа полена утврђивана релативна и
апсолутна хронологија праисторијског раздо ља.[6]

После Другог светског рата створила се јака веза између археологије и природних наука. Вилард
Ли и открио радиокар онски метод датовања. Јавила се могућност да се одреди старост ез
при егавања међусо них културних поређења. Култура се анализира као систем који се може
раставити на више подсистема: технолошки, друштвени, идеолошки .[7]

Археолошки локалитет
Локалитет је место људске активности коју можемо сагледати у
концентрацији артефаката и од ачених сировина. У мо илним
заједницама разликујемо станишта на отвореном и пећинска
станишта. Ако је могуће дефинисати кратке фазе окупације на
локалитету, тре а гледати на распоред артефаката и костију унутар
и око непокретних структура (нпр. огњиште), да и се уочило
постојање устаљених шема. Овим се ави део археологије који се
назива етноархеологија.

Проучавање локалитета не може открити више од једног аспекта Археолошки локалитет

друштвеног понашања. За ширу интерпретацију неопходно је Егнација, у Апулији (Италија)
узети у о зир целокупну територију на којој је група сликан из ваздуха)
функционисала. Територија годишњег домета (хоме ранге),
укључује територију на коју је заједница настањивала и на којој се
кретала током једног временског периода (једне године). Та територија о ухвата станишта (кампове
који могу ити: сезонски, транзитни, оставе и сл). Сви налази са једног локалитета тре ало и да се
посматрају у оквиру шире културне целине (културне групе или комплекса), како и ила сагледана
људска активност тога подне ља.

Рекогносцирање терена
Данас је теренско истраживање у археологији о ично део
свео ухватнијег истраживања неког подручја. Један од првих
великих теренских пројеката у централној Италији покренут је
средином 20. века када је расподела о радиве земље ситним
сељацима условила нагло интезивирање пољопривреде.

Раније су значајни локалитети рекогносцирани и ископавани зато

што се полазило од тога да њихови планови, о јекти и натписи Рекогносцирање терена из
одсликавају политичку и економску структуру подручја. Данас је ваздуха
вероватније да ће истраживање подразумевати свео ухватну
анализу на регионалном нивоу у настојању да се осветли шира
економска, пољопривредна и друштвена целина у оквиру које су
функционисали појединачни локалитети.

Истраживање терена може ити о илазак терена и ележење,

затим из ваздуха као и подводно, које се не разликује много од на
копну. Ослања се на рониоце и визуелно снимање делова морског
дна. Фотографисање, ележење и рекогносцирање налазишта под
водом попут потонулих родова или раз ацаног родског товара
почива на истим основним принципима као рад на копну али је
наравно тежи и тражи више времена.

На археолошко налазиште могу да упуте и топоними, имена

насеља, који често указују на неку делатност у прошлости. Имена
као што су Градац, Црквина или Гро љиште указују на могућност
постојања археолошких споменика у том крају. Други
традиционални метод је прикупљање података из литературе, Рекогносцирање радаром
археолози примењују и поступке који укључују употре у метода и
инструмената из других струка.
Први, настарији и најједноставнији метод за рекогносцирање терена је о илазак који подразумева
уочавање мањих коле ања у својствима терена и ако је то могуће уочавање артефаката на површини.
Иза рано подручје покрива се мрежом што омогућава систематично испитивање. Сваки налаз мора
се у ележити према координатама основне мреже.

Допринос теренском раду и документовању даје снимање из ваздуха. Снимак из ваздуха може при
повољним условима регистровати земљом затрпане остатке на које указују промене у оји
површинскох слоја тла или вегетација.

Када није могуће уз помоћ снимања из ваздуха утврдити положај налазишта на располагању је
известан рој направа за геофизичко истраживање.

Археологија и природне науке

Иако је рођена у оркиљу хуманистичких наука археологија је у тесној вези са природним наукама,
што је неопходно и о острано косрисно. Карактер овог односа се у протеклих 150 година драстично
мењао у складу са променама методологије и циљева које је археологија постављала.

Археометрија је о ласт која се ави израчунавањем, односно

користи технике и методе првенствено физике и хемије, да и
дошла до одређених резултата попут хемијског састава материјала
пронађеног на локалитету и сл.

Експериментална археологија ова о ласт користећи

експерименталне методе долази до резултата и закључака
(првенствено у рекогносцирању).

Насео инска археологија је грана археологије којом се Ископавања виле из античког

о једињују проучавања насеља и некропола, односно сложених периода
активности популационих група и индивидуа у оквиру насеља.

Ћили ар, фосилизована смола, чији су основни састојци

суцинитска киселина и ћили арско уље, је одличан пример спреге
природних наука и археологије. Анализе ћили ара, првенствено
инфрацрвена спектрографија, показују како физичко хемијске
методе могу да утичу на археолошки модел и управо је
захваљујући овим анализама ћили ар постао показатељ културних
прео ражаја и праисторијске трговине.

Иако су геологија, педологија и археологија три различите научне

дисциплине, допуњују се и узајамно користе до ијене резултате.
Археологија и геологија имају своју хронологију, геолошка
хронологија почиње архаиком, а завршава се крвартаром, млађи
део квартара - холоцен, о ухвата подеоке археолошке хронологије. Инсект откривен у ћилибару
Педологија се служи и геолошком и археолошком временском
хронологијом. Пре почетка радова врши се рекогносцирање
терена. Геолог описује положај и старост слојева, као и њихову повезаност. По завршетку се
детерминише петролошко-минералошки материјал који је нађен приликом ископавања у културним
слојевима, да и се преко налаза утврдио радијус кретања некадашњих становника. На основу
педолошких истраживања земљишта, по којим се на пример утврђује каква је ила вегетација,
крактеристике и тип земљишта, у сарадњи са археологијом може се открити да ли је у прошлости на
том локалитету човек само оравио или се и авио земљорадњом, тј. да ли је ио ратар, номад или
ловац.
Пало отаника (понекад и архео отаника) је научна о ласт археологије и отанике која се ави
проучавањем макро и микро иљних остатака са ахреолошких локалитета. Палео отаника као
интердисциплинарна грана отанике тесно сарађује са археологијом. Одређивање и интерпретација
налаза иљних остатака дају увид у прилике, животне и прехрам ене навике и економске односе у
одређеној епохи. Начешћи налази су остаци хране, семенке, дрво, текстил (у угљенисаном стању) и
полен и дрво у анаеро ном медију. Палинологија, прегледом поленских анализа, доказала је да има
велики значај приликом утврђивања прирдног окружења праисторијских заједница, односа између
човека и природе, односно активности праисторијских људи. Палинологија се развија у оквиру
палео отанике са циљем да допринесе потпунијем сагледавању еволуције иљног света.

Узимање узорка Полен кроз

полена за анализу микроскоп

Тафономска анализа остатака фауне са археолошких локалитета, кроз реконструкцију различитих

етапа током формирања слојева ( иоценеза, некроценеза, липтоценеза, тафоценеза) даје податке о
вези човека и животиња у прошлости.

Антропологија је лиско повезана са археологијом. Значај антрополошких истраживања огледа се у

могућности одређивања пола, старости, скелетне грађе, реконструисање висине, детерминација
типолошке структуре скелетног материјала откривеног на археолошком локалитету. Занимљиво је да
је могуће реконструисати лице древног човека, на основу изгледа ло ање.

Датовање
Датирање има кључни значај за уношење реда у археолошки материјал. Развој метода датирања,
ило да су у питању „традиционалне“ или егзактно научне, сведочи о сналажљивости и околишним
путевима закључивања који решавање археолошког про лема чине врло фасцинантним задатком.[6]

Методе датовања

Метод датовања огранских узорака помоћу радиоактивног угљеника C14 примењује се од средине
20. века, како у археологији, тако и у другим наукама. В. Ф. Ли и је открио постанак C14 атома у
атмосфери и применио их на одређивање старости узорака. За ово откриће је до ио и Но елову
награду за хемију. Овакво датовање засновано је на распадању радиоактивних атома C14 уграђених
мета олизмом у животињско и иљно ткиво, заједно са два природна ста илна угљеникова изотопа
C12 и C13. Њихов однос је углавном сталан (на један атом угљеника са масом 14 долази атома
са масом 13 и атома са масом 12. Језгро C14 је неста илно и распада се према
експоненцијалном закону радиоактивног распада, са временом полураспада од 5.730 година. Живи
оргранизам прехраном стално надокнађује распале C14 атоме, што после смрти - престаје, па се
количина самањује током времена. Мерењем преостале активности у узорку органског порекла може
се одредити време које је протекло од смрти, тачније, може се утврдити старост узорка.

Датовање термолуминисценцијом користи се од 1953. Термолуминисценција је емисија светлости

која се јавља када загревамо материју која не проводи електричну енергију. Порекло ове појаве лежи
у јонизујућој радијацији, којој је матријал ио излођен током оравка у земљи. Елементи као што су
уранијум, торијум, калијум и ру идијум, током свог радиоактивног распада емитују нуклеарне
радијације. Када оне продру у минерал гу е енергију, а један од разултата је и јонизација, односно
електрони се одвајају од њихових матичних атома. Већина се одмах реком инује, а неки се
задржавају у „замкама“ (неправилностима кристалне решетке), све док се поново не загреју до
одређене температуре. За археолошко датовање ова температура је 300-500 °C. На археолошким
локалитетима наилази се на материјал који је горео, попу керамике, огњишта и сл. Током времена из
околине у коју је предмет ио укопан прикупља се нови рој електрона (пошто су осло ођени из
замке током горења) пропорцијално времену током кога је материјал ио потхрањен у земљи.
Уколико се овај материјал поново изложи загревању, доћи ће до емитовања фотона. Ова емисија је
природна темролуминисценција. Старост се утврђује односом природне темролуминисценције и
индуковане дозе.

Дендрохронологија је метода датовања, азирана на радовима

астронома Ендруа Дагласа, једна од првих метода апсолутног
датовања, откривена у првим деценијама XX века. Полазећи од
тога да годови на дрвету представљају својеврсни календар
доказано је и да ширина попречних годова на дрвету зависи од
тога каква је климатски ила година када је дрво до ило тај год.
Ком инација годова је јединствена за неколико година и у истим
климатским условима је потпуно идентична за свако поједино
дрво који је живело у исто време. Датовање дендрохронологијом

Компаративно-историјски метод датовања је утврђивање

старости поређењем са писаним изворима. Културе које нису оставиле писане трагове о се и
доводиле су се у непосредну или посредну везу са културама Блиског истока и Египта, где се према
писаним изворима установила прецизна временска скала.

Когнитивна археологија
Когнитивна археологија подразумева проучавање начина размишљања у прошлости на основу
материјалних остатака и углавном се сматра модерном археологијом. Писани извори и уметност су
вредан извор информација, али углавном су проучавани у домену историчара уметности и
историчара. За праисторијски период где су писани извори употпуности одсутни, раније генерације
археолога из су тежиле стварању пандана у историји. Претпостављало се шта су древни људи
веровали и мислили. Данас се покушава истражити како су праисторијски људи реаговали на
концепте кроз своје култне о реде.

Начини сахрањивања и некрополе

Чин сахране подразумева поштовање или осећање везано за мртву индивидуу, а можда и свест о
посмртном животу. Декоративни о јекти могу дочарати изглед појединца, по лепоти или по
престижу.
Неандерталац је прво људско иће које је своје мртве с пијететом
сахрањивало. На неколико места у Француској и Италији покојник
је заштићен ломљеним каменом, о луцима или каменим плочама.
У Регурдуу (Француска) покојник је положен на велику гомилу
камена, које је саграђена камена конструкција за скелет медведа.
Та и нешто једноставније конструкције у пећини Монте Чирчео
(Италија) антиципирају целокупну каснију фунералну
архитектуру.

Начин сахрањивања, изглед гро а и надгро ног о ележја одређени Египатска мумија (Лувр)
су сепуларним кодексом заједнице који је заснован на религијским
представама, заштитним магијским поступцима, типу
емиционалне реакције на сам чин смрти. Мисао о гро у као станишту прати се од најстаријих
култура.

Постоји неколико начина сахрањивања која су практикована од праисторијских заједница:

инхумација
инфламација
експликација и декарнација
акватичко сахрањивање
мумифицирање
секундарно и парцијално сахрањивање
антропофагија

Једна од најважнијих карактеристика једне културе је о лик сахрањивања, тако да чак поједина
раздо ља носе назив према начину како су припадници култура тога до а сахрањивани, као што су
Култура поља са урнама или Култура тумула. У истој културној групи могу се јавити поред
доминантног и други начини сахрањивања, што може ити резултат утицаја других етничких
заједница, као и различитих религијских група унутар исте

Такође и гро ови и гро на о ележја носе печат разних култура и религија али се може уочити да је
задржана основна функција и порука:

указивање намене
идентификација верских, етичких, религијских атрибута
спречавање девастације гроба

Према начину настанака можемо их поделити у пет група:

задесни
импровизовани
масовни
кенотафоси
гробови са утаљеним сепукралним обликом

Археологија и религије
Религија се може схватити као понашање или владање које указује у веровање и жељу да се угоди
ожанској владајућој моћи, али и као друштвена институција. Шеме понашања могу ити одговор на
религиозна веровања и могу ити прожета кроз свакоденвни живот, тако да је археолошки тешко
разликовати.

Религиозни ритуали укључују извођење чинова о ожавања према ожанству или узвишеном ићу.
Ово садржи најмање четири различите компоненте:

Привлачење пажње, које захтева употребу светих места (храмова), осветљења, звук и
мириса који осигуравају усмерење пажње на ритуалне чинове. Свето место је често
обележено светим симболима који се понављају. Све ово могу бити археолошки
индикатори ритуала.
Гранична зона између два света, укључује различите активности попут ритуалног прања
(у смислу прочишћавања). Ритуали су се одигравали на отвореном или у храмовима, у
обредима што се одражава и на архитектуру храма.
Присуство божанства је неопходно за успешан и ефективан ритуал. У већини друштава
оно је симболизовано материјалним обликом или сликом. Ритуални симболи могу бити
иконографски обожавана божанства. Ритуални симболи често се уочавају у погребном
ритуалу.
Активно учествовање укључује покрете, јело, пиће и сл. У неким културама подразумева
поклоне и жртвовање.

Види још
Историја археологије
Археолошка теорија
Филозофија археологије
Археоботаника
Теренско истраживање у археологији
Подводна археологија
Српско археолошко друштво
Списак археолога
Списак српских археолога
Археолошки туризам
Хуманистика

Референце
1. Археолошки лексикон, 66
2. Археологија, 4
3. Археологија, 5
4. Sinclair, A. (2016) The Intellectual Base of Archaeological Research 2004-2013: a
visualisation and analysis of its disciplinary links, networks of authors and conceptual
language, Internet Archaeology 42. (https://dx.doi.org/10.11141/ia.42.8) Retrieved 31 March
2017
5. Археологија, 6
6. Грин, 187
7. Археологија и природне науке
Литература

На српском
Палавестра, Александар (2011). Културни контексти археологије (https://www.academi
a.edu/29748872/Kulturni_konteksti_arheologije). Београд: Филозофски факултет
Универзитета у Београду. ISBN 978-86-86563-86-6. Приступљено 31. 5. 2019.
Грин, Кевин (2003). Увод у археологију: историја, принципи и методи модерне
археологије (3. изд.). Београд: Clio. ISBN 978-86-7102-069-5.
Џонсон, Метју (2008). Археолошка теорија. Београд: Clio. ISBN 978-86-7102-281-1.
Olsen, Bjørnar (2002). Od predmeta do teksta - Teorijske perspektive arheoloških istraživanja.
Beograd: Geopoetika. ISBN 978-86-83053-70-4.
Бабић, Сташа (2018). Метаархеологија. Београд: Clio. ISBN 978-86-7102-596-6.
Срејовић, Драгослав (1997). : Преисторија Европе, Африке и Блиског истока грцка,
етруска и римска цивилизација. Београд: Савремена администрација.
ISBN 9788638705368.

На енглеском
Rathje, William; Shanks, Michael; Witmore, Christoper (2013). Archaeology in the Making (http
s://www.academia.edu/37112895). London: Routledge. ISBN 978-0-415-63480-9.
Olsen, Bjørnar; Shanks, Michael; Webmoor, Timothy; Witmore, Christopher (2012).
Archaeology: The Discipline of Things (https://www.academia.edu/36747616). Berkeley, Los
Angeles, London: University of Caliphornia Press.
Renfrew, Colin; Bahn, Paul (2012). Archaeology - Theories, Methods, and Practice. London:
Thames & Hudson Ltd. ISBN 978-0-500-77112-9.
Hodder, Ian; Shanks, Michael; Alexandri, Alexandar; Buchili, Victor; Carman, John; Last,
Jonathan; Lucas, Gavin (2008). Interpreting Archaeology: Finding Meaning in the Past (https://
www.academia.edu/37558339). London: Routledge.
Shanks, Michael (1992). Experiencing the Past: On the Character of Archaeology (https://www.
academia.edu/4016761). London and New York: Routledge. ISBN 978-0-203-97363-9.

Спољашње везе
Историја српске археологије: Рађање археологије (2000. год.) (https://www.youtube.com/w
atch?v=o7W5Kcwg27o), РТС Образовни научни програм - Званични канал
Историја српске археологије: Утемељење школе 1. део (2000. год.) (https://www.youtube.c
om/watch?v=o189WGpvGng), РТС Образовни научни програм - Званични канал
Историја српске археологије: Утемељење школе 2. део (2000. год) (https://www.youtube.co
m/watch?v=0X1T5pqZxoY), РТС Образовни научни програм - Званични канал
Преци и потомци: Први истраживач Винче - Милоје Васић (https://www.youtube.com/watc
h?v=4mGQTHoVeik) РТС Образовни научни програм - Званични канал
Централни институт за конзервацију: Брига за потомство 1. део (https://www.youtube.com/
watch?v=kyzK5dozCyE), РТС Трезор - Званични канал
Централни институт за конзервацију: Брига за потомство, 2. део (2014.) (https://www.youtu
be.com/watch?v=H4-Fsw9Omy4), РТС Трезор - Званични канал
Сутра сам ја: На раскршћу времена (https://www.youtube.com/watch?v=fozpRa0cUo8&inde
x=8&t=0s&list=PLG6HMr6sRAxkd7So-fKUer1D4P8lCjb-A), РТС Образовно -научни програм
- Званични канал
 Vesti iz arheologije (https://web.archive.org/web/20110519105939/http://www.antikvarne-knjig
e.com/magazin-tag/arheologija)
e-journal for archaeology (http://intarch.ac.uk)
www.rastko.rs (http://www.rastko.rs/arheologija/index.php)

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Археологија&oldid=22778303”

Ова страница је последњи пут уређена на датум 9. јануар 2020. у 04:03 ч.

Текст је доступан под лиценцом Creative Commons Ауторство—Делити под истим условима; могући су и додатни
услови. Погледајте услове коришћења за детаље.