БЕЛЕШКЕ СА ПРЕДАВАЊА

ФИЗИЧКА АНТРОПОЛОГИЈА
ШКОЛСКА 2004-2005
мр Софија Стефановић
Двосеместрални курс, Физичка антропологија-остеоантропологија, има за циљ да студенте упути у то које све
податке људски скелетни остаци могу пружити у реконструкцији прошлости. Такође, циљ је да студенти науче
технике документовања скелета на терену као и основе методологије обраде скелетних остатака. Курс је подељен у
неколико целина:

У првој, говори се о томе шта је антропологија (физичка и социокултурна) и које податке анализа скелета може да
пружи о једној индивидуи. Такође, говори се и о односу археологије и физичке антропологије, као и о историјату
антропологије у Србији. Затим се излажу основи методологије физичке антропологије, и наводе се основни и
специјални антрополошки инструменти који се користе у анализи скелета, као и то како изгледа антрополошки
записник и стандардне антрополошке пројекције лобање. На крају, говори се о спаљеним остацима људских костију
као и о методологији ископавања инхумираних и спаљених скелета.

У другој, излажу се основе остеологије, анатомске субдисциплине која се бави проучавањем људских костију.
Говори се о подели костију, њиховом постанку и грађи као и о грађи и подели зуба. Такође, обрађене су кости
лобање и лица као и кости посткранијалног дела скелета. За учење остеологије користите слике из анатомских
атласа наше библиотеке.

У трећој целини, излаже се методологија утврђивања индивидуалне старости и пола на основу скелетних остатака.

У четвртој, говори се о метричким анализама кранијалног и посткранијалног дела скелета, као и о анализи
епигенетских варијација на скелету.

У петој, последњој целини, обрађене су повреде на костима, њихова изложеност инфективним патогенима као и
анализа маркера окупационог стреса. На крају, говори се о анализама на молекуларно биолошком нивоу, тј. о
могућностима које нам анализа древне ДНК пружа у реконструкцији прошлости, као и о хемијским анализама којима
се може реконструисати исхрана и миграције.

Грађа курса, изложена је овде по испитним питањима (1-40), која ће бити постављана на испиту који се полаже
усмено. Студент одговара на три питања из различитих области.
ПОЈАМ И САДРЖАЈ ФИЗИЧКЕ АНТРОПОЛОГИЈЕ

АНТРОПОЛОГИЈА
Најшире посматрано, антропологија је наука која проучава човека, његову биологију, адаптације, понашање и
варијације, унутар контекста специјализоване адаптације наученог социјалног понашања-културе.
Антрополози проучавају феномене као што су физичке и културне разлике међу људским групама, структуру бројних
људских језика, адаптацију људских група на различите услове у срединама, промене модела културe кроз време.
Овако широка научна агенда чини антропологију дисциплином са много специјалиста и много субдисциплина, да
поменемо само неке-социокултурна, физичка, лингвистичка антропологија.
Када су антрополози привржени идеји разумевања човека у његовој целовитости, као функционалне целине, о
антропологији говоримо као о холистичкој науци.

ФИЗИЧКА АНТРОПОЛОГИЈА
Једна од бројних дисциплина антропологије је биолошка антропологија, односно физичка антропологија. Иако неки
антрополози праве разлику између термина физичка и биолошка антропологија (они који то чине подразумевају да је
физичка антропологија много више специјализована унутар биолошке антропологије и посвећена проучавању
људских анатомских структура и варијација), уобичајено је да се ова два термина користе као синоними.

Основно питање које постављају физички антрополози-шта значи бити човек и како смо постали људи? Антрополози
узимају податке из многих подручја да обезбеде научне одговоре на та питања. Природа научног процеса је да
непрестално редефинише наше идеје новим информацијама и новим погледима. Иако смо добили неке од
најважнијих одговора на основна питања, има још много тога да се научи и много тога о чему још увек може да се
расправља. То је узбудљив, изазован процес и ултимативни тест интелигенције за нашу сопствену врсту- да разуме
саму себе.

Физичка антропологија бави се местом људске врсте у природи, питањима нашег настанка, покушава да одговори
како и зашто наша тела и мозгови постају такви какви постају. Свакако, тим проблемима баве се и научници у другим
дисциплинама, али је њихово проучавање домен физичке антропологије. Управо тако широко засновано разумевање
људских организама је снага физичке антропологије, и у данашњем све специјализованијем свету науке, то је њена
значајна перспектива.

Због свега тога, постоје веома снажне везе између физичке антропологије и других антрополошких субдисциплина и
физичка антропологија могла би и требала би да буде интердисциплинарана, јер има много подручја у којима је
комуникација са другим научним дисциплинама потребна и могућа. Колико ће она бити интердисциплинарна то
зависи једино од личне ангажованости појединачних истраживача. Али веома ретко, она постаје заиста
интердисциплинарна, са постојањем активне међусобне комуникације и значајне размене метода и идеја. Обично,
културни и физички антрополози и археолози одвојено користе своје истраживачке методологије веома независне
једне од других.
Физички антрополози проучавају физичку структуру људи, еволуцију, варијације људских популација, везу људи са
природном средином и биолошке основе људског понашања. Они описују људску физичку структуру у садашњости и
прошлости и покушавају да разумеју како људске структуре функционишу у реалном животу и како се људска бића
са таквом структуром понашају. Такође, физички антрополози покушавају да објасне како су биолошке функције и
понашање интегрисане у средину у којој људска бића живе.

Физичка антропологија се у оквиру Београдског универзитета изучава на Одељењу за археологију, на Филозофском

факултету, и као посебна Катедра постоји од 1997. године. У Србији, истраживања физичке антропологије, усмерена су на
проучавање скелетних остатака покојника из археолошки истражених некропола и појединачних гробова.

Проучавање људских скелетних остатака, може нам

Гроб из раног бронзаног доба (некропола у Мокрину)
пружити бројне корисне информације о човеку и
његовом животу у прошлости. У најосновнијим
цртама, проучавање људских костију врши се из
неколико разлога: кости су основа за проучавање
фосилног човека; оне су и средство биолошке
компарације међу популацијама; кости носе податке о
погребној пракси и дају нам доказ о култури и погледу
на свет људи које проучавамо; оне су основни извор
имформација о древним болестима и понекад могу
указати на узроке смрти.

Антропологија, као и бројне друге научне дисциплине користи хипотетичко-дедуктивни научни метод који захтева
формирање идеја у форми хипотеза. Тестирање и експериментисање одређује да ли дата хипотеза објашњава или
потврђује оно што је посматрано. Ако то није случај, она се одбацује или модификује. Хипотезе или серије хипотеза
које издрже покушаје обарања и наставе да успешно објашњавају претходне опсервације и добијају научне потврде
кроз време, постају теорије.

ПАРАДИГМЕ
Физичка антропологија, једнако као и друге науке, има метод испитивања и један придружени сет питања која служе
као организациони оквир истраживања тј. као парадигма. Парадигма је основа за разумевање и интерпретацију
посматраног.
Парадигме физичке антропологије, значајно су се мењале током година. Антропологија данас, користи три основне
парадигме: типологију, културу и еволуцију природном селекцијом.

У раним фазама антрополошких истраживања, научни интереси су лежали у сортирању нових информација о
људској разноликости. Постојала је потреба да се добијене информације распореде у неки ред, и тада је парадигма
била типологија. Типологија је означавање једне индивидуе извучене из веће групе као “типичне” за ту групу, што је
онда дефинисано као-тип.
ТИПОЛОГИЈА
Типологијом се дефинише јасан сет критеријума који могу бити кориштени у карактеризацији сваке врсте, и за
класификацију индивидуа унутар тих група.
Ипак, типологија је идеалистичка дефиниција читаве групе и указује на типове али истовремено има тенденцију да
игнорише варијације од идеалног. Иако је типологија и даље важан корак у биолошким истраживањима, појавиле су
се и друге парадигме које су једнако важне као и типологија.

КУЛТУРА
Култура као друга парадигма укључује везу имеђу културе и еволуције у објашњењу људске биологије и понашања.
То је парадигма која подржава антропологију као дисциплину.
У раним фазама историје антропологије, сви атрибути људских група разматрани су као урођене карактеристике-то
је наслеђено и нема утицаја средине. Рани антрополози описивали су нпр. једну групу-по боји коже и косе, одећи,
језику, а све кроз призму урођених особина. Данас нам је наравно јасно да култура није урођена одређеној људској
групи. Култура је један од основиних начина на који се људи адаптирају на своју средину и пошто је тако, физички
антрополози треба да стално буду свесни значаја те чињенице данас и у прошлости.

ЕВОЛУЦИЈА ПРИРОДНОМ СЕЛЕКЦИЈОМ

Еволуција кроз механизме природне селекције, пружа нам основни теоретски оквир у којем тестирамо хипотезе о
људској биологији и понашању. Еволуција природном селекцијом значи да ће природа фаворизовати оне индивидуе,
које се “уклапају”, које поседују карактеристике које им дозвољавају да опстану и да имају више потомства. Ти
процеси воде ка биолошкој диференцијацији кроз време.
Еволутивну парадигму физички антрополози користе да објасне биолошке варијације које се виде у људским
групама, и то обезбеђује средство да се стварају претпоставке и тестирају хипотезе.
ПОЈАМ И САДРЖАЈ СОЦИОКУЛТУРНЕ АНТРОПОЛОГИЈЕ

У најширем смислу, социокултурна антропологија подразумева проучавање човекове културе. Ако применимо
дефиницију да је култура „скуп знања, веровања, уметности, морала, закона обичаја и других способности и навика
које је човек стекао као члан друштвене заједнице“, разумећемо колико је широка агенда могућих истраживања у
оквирима социокултурне антропологије.

Социокултурна антропологија истражује разноврсност човекових култура и друштава, нарочито оних који припадају
скорој прошлости и садашњости.

Социокултурна антропологија истражује и покушава да разуме друштвене системе и културне перцепције, као и
човекове капацитете који омогућују постојање самих система. Покушава да разуме функционисање тих система у
специфичним околностима и да разуме искуства индивидуа које живе у тим разноврсним системима.

Сам термин „социокултурна“ указује на два различита али у потпуности испреплетена аспекта човековог живота-
структуисање друштвених веза кроз економске, политичке или системе сродства и рода са једне стране, а са друге,
перцепцију, вредности, осећања који карактеришу човеков живот.

Могуће је направити разлику, тј. аналитички раздвојити социјалну и културну антропологију. У том случају, могли
бисмо да кажемо да социјална антропологија укључује у себе политичку и економску антропологију, разумева како су
породице или села организована. Културна антропологија је фокусирана на истраживање веровања и културних
пракси различитих група људи. Култура утиче на то како ми дајемо значење стварима у нашем животу, и она у
великој мери обликује наш начин живота. Проучавање религије, уметности, рода унутар једног или између друштава
само су неки од предмета које културни антрополози могу проучавати.

Али, иако аналитички можемо раздвојити друштвену организацију од веровања, тј. социјалну од културне
антропологије, у реалности највећи број антрополошких проучавања користи обе перспективе.

Постоје бројни могући приступи у истраживању, и они зависе и од антрополошке школе и од појединачних теоријских
становишта антрополога. Нпр. могуће је истраживати саму природу социокултурних система, практичне активности у
неком друштву, начине на које се они спроводе. Често се проучава регионална и структурална разноврсност
социокултурних система, њихова еволуција и процес развоја. Бројни су социокултурни антрополози који су
заинтересовани за проучавање улоге и искуства индивидуе унутар једног система.

Истраживачке стратегије у социокултурној антропологију, често су обликоване тако да доводе до генерализације и

стварања теорија о социокултурним системима, и кроз директну обсервацију и кроз компаративне анализе.
Социокултурна антропологија има развијене технике прикупљања података као и аналитичке методе који омогућују
систематизацију података.
ФИЗИЧКА АНТРОПОЛОГИЈА У РЕКОНСТРУКЦИЈИ ПРОШЛОСТИ
Иако се физичка антропологија бави и еволуцијом човека и анализама живог становништва, овде говоримо само о
оном њеном делу који се бави анализом људских скелетних остатака који потичу са археолошких локалитета. Број
података који један скелет може пружити о некој индивидуи је заиста огроман, али колико ће појединачни скелет
бити детаљно анализиран зависи од бројних фактора. Са једне стране, анализа зависи од самог антрополога, и од
тога који проблем он жели да истражи. Појединачна стратегија истраживања условиће број информација који ће
добити из једног скелета. Са друге стране, анализа зависи од финансијских околности у којима се одвија један
пројекат, јер ако су услови добри, из скелета можемо добити податке и о генетском профилу особе, о начину исхране
или анализом стронцијума о њеном пореклу.
Али, свака анализа скелета без обзира на ове околности подразумева једну стандардну процедуру у којој ће се
добити подаци о полу, индивидуалној старости, метричким и епигенетским карактеристикама скелета. Такође,
стандардна антрополошка анализа, обухватиће опис денталног профила и евентуалних палеопатолошких промена
или било којих других специфичности, попут нпр. вештачке деформације лобање, трагова евентуалних хирушких
интервенција (ампутација и трепанација) и сл. Стандардна антрополошка анализа о којој овде говоримо, односи се
само на инхумиране скелетне остатке јер се спаљени остаци људи анализирају на другачији начин, о чему ће
такође касније бити речи.

Пол
Утврђивање пола на основу скелетних остатака, могуће је захваљујући чињеници да се мушки и женски скелети
разликују. Иако се приликом утврђивања пола посматрају сви делови скелета, карлица је та која пружа најпоузданије
податке. Због тога што је прилагођена функцији порођаја, женска карлица је широка и разгрнута за разлику од
мушке, која је уска и висока. С обзиром да се полне разлике у скелетима појављују тек у периоду пубертета, веома је
тешко утврдити пол деце стандардном антрополошком методологијом. Пол деце, али и свих других индивидуа код
којих због фрагментованости или не постојања полног диморфизма пол не можемо да утвдимо, можемо анализирати
молекуларно биолошким методама које о полној припадности могу да нам пруже поуздане податке. Ипак, ова врста
анализа и даље је прескупа да би се стандардно примењивала приликом утврђивања пола.

Индивидуална старост
Када се утврђује индивидуална старост у моменту смрти, различита врста анализе користи се за различите узрасте.
Код скелета деце, пратимо аспекте скелетног раста-ницање зуба, максималну дужину дугих костију, степен
сраслости епифиза (окрајака) са дијафизама (телима) костију. Код одраслих особа, пратимо аспекте старења
скелета-степен сраслости лобањских шавова, истрошеност зуба или изглед пубичне симфизе. Приликом утврђивања
индивидуалне старости, много прецизније податке можемо добити код млађих индивидуа, јер се раст скелета
одиграва у биолошки дефинисаном ритму и лако се промене у расту прате на скелету. Код одраслих особа, старост
углавном морамо да утврдимо у оквирима ширих категорија, јер аспекти старења нису тако прецизно биолошки
дефинисани, нити су лако уочљиви на скелету. Недавно, развијена је метода анализе наслојавања зубног цемента
којом је могуће сасвим прецизно утврдити индивидуалну строст (грешка је ±2 године). Али, и даље смо далеко од
тога да имамо услове да ову методу стандардно примењујемо у нашим анализама.
Метричке карактеристике
Важан део анализе сваког скелета представља анализа његових метричких карактеристика. Физичка антропологија
има стандардизовану методологију када су у питању ове врсте анализа, што практично значи да ће сваки антрополог
на свету на идентичан начин урадити ову анализу. Оваква стандардизација, омогућује компарацију података, без
обзира кад, где и ко је обавио анализу. Метричка анализа подразумева мерење лобање и посткранијалног дела
скелета. Мере које добијамо заправо описују облик или величину одређеног дела скелета, и омогућавају нам
израчунавање биодистанци између популација или између индивидуа унутар једне популације

Епигенетске карактеристике
То су морфолошке варијације на нашим скелетима, настале или генетским наслеђем или као модификација током
развоја костију. Те варијације су нпр. додатне кошчице у лобањским шавовима, или повећан број и неуобичајена
локације одређених отвора и усека. Анализа оних епигентаских варијација које су наследне, може нам помоћи у
реконструкцији степена сродства међу индивидуама сахрањеним на једној некрополи, или у утврђивању блискости
или удаљености две популације.

Дентална анализа
Морфолошка анализа зубних круница, може нам, слично анализи епигенетских карактеристика пружити податке о
степену сродства међу индивидуама, јер је морфологија зуба, у великој мери наследна. Такође, анализа зубних
болести може нам пружити не само информације о денталном здрављу већ и о исхрани испитиване особе. Али, зуби
су у прошлости често коришћени и као нека врста додатне алатке (и данас је тако у корпарству, кожарству и др.), те
нам анализа њихове оштећености може указати и на овакву њихову употребу.

Палеопатологија
Палеопатологија, на основу скелетних остатака, реконструише болести од којих су патили древни људи. Чињеница
да постоје многе болести које не остављају трага на костима, узрок је што не можемо сасвим детаљно да
истражујемо болести прошлости. Међутим, постоји велик број оних које остављају трага на скелетима, највише
инфективни патогени који доводе до појаве нпр. сифилиса, лепре, туберкулозе. Такође, драгоцене су информације
које нам скелети пружају у повредама, и њиховом мање или више успешном лечењу. Трагови трепанација, омогућују
одређени увид о првим „хирушким“ интервенцијама у прошлости и покушају људи да поправе своје здравље.
Понекад је могуће, нпр. уколико су на скелету присутни трагови насиља, утврдити узрок смрти.

Поред горе поменутих анализа које представљају стандард у обради једног скелета, могуће је извршити и бројне
друге анализе. Нпр. овде ћемо говорити о анализи маркера окупационог стреса које нам могу помоћи у
реконструкцији интезитета физичких активности људи, на основу трагова припоја мишића на костима. Такође, развој
нових технологија у природним наукама омогућио нам је да дубоко продремо у саму микроструктуру скелета и да
кроз анализе на молекуларном нивоу дајемо и нове одговоре на стара питања али чак и да поставимо сасвим нова
питања.

Од тих анализа, овде ћемо укартко говорити о молекуларној антропологији, односно о могућностима које нам пружа
изловање древне ДНК из костију, без обзира колико су оне старе. Ове анализе пуно нам могу рећи о генетском
сродству између индивидуа али и о неким болестима које не остављају видљиве трагове на костима. Такође,
поменућемо и могућности које пружају анализе стабилних изотопа и трагова елемената у реконструкцији исхране,
као и могућност да се анализама стронцијума утврди географско порекло одређене особе.

Наравно као и у сваком научном истраживању, да би се све ове могућности које пружа анализа скелета искористиле
на најбољи могући начин, важно је дефинисати шта је проблем који желимо да покушамо да рашимо и шта су
најкориснији подаци који нам могу помоћи да одређени феномен разумемо.
ОДНОС АРХЕОЛОГИЈЕ И ФИЗИЧКЕ АНТРОПОЛОГИЈЕ

Археологија је једна од наука о човековој прошлости. Археолози ископавају и анализирају материјалне остатаке које
су људи за собом оставили, и покушавају да реконструишу како се некада живело. Археологија проучава развој
човекове културе, технологије и понашања, и поставља питања о томе како и због чега долази до промена у начину
човековог живота. Током својих истраживања, археолози често ископавају некрополе (гробља), и заправо већ сама
та чињеница доводи их, или би требало да их доводи у однос са физичким антрополозима. Дакле, овај „брак“ између
две научне дисциплине, постоји због саме природе материјала који археолози ископавају-људских скелета. Али, овај
„брак“, ни код нас али ни у свету није увек баш много успешан. Често, археолози не познају довољно значај
информација које скелетни остаци могу пружити у реконструкцији прошлости, што формира и њихов негативан став
и однос према овој врсти материјала. Тако је нпр. један професор из Колорада рекао својим студентима: „Људске
кости не пружају нам баш много информација. Уосталом, ми већ знамо да су они били Индијанци.“ Нажалост, овакви
ставови нису усамљени, па се чак и у археолошкој литератури може наићи на овакве савете: „Осим ако се не ради о
веома специфичним околностима, саветујем вам да их одмах (скелете) поново закопате и заборавите да сте их
икад видели.“ Овакви ставови археолога, често стављају људске скелетне остатке на саму маргину истраживања
прошлости. Али, велика одговорност за ово, лежи управо на физичким антрополозима, који би морали много
енергичније да раде на едукацји о значају скелетних остатака у реконструкцији прошлости. Такође, велики проблем
је и то што је много мањи број физичких антрополога него археолога, тако да и кад би археолози чували сав
скелетни материјал поставља се питање ко би га анализирао. Нпр. у Антрополошкој збирци у Минхену, сакупљено је
преко 30 000 скелетних остатака, а збирка има само неколико запослених антрополога. Или, нпр. у Србији, ископано
је до сада око 25 000 скелета, а не постоји више од пет научника који се баве физичком антропологијом.

Оваква ситуација је веома забрињавајућа, па или треба мењати стратегију када је у питању истраживање некропола
или треба омогућити едукацију за већи број физичких антрополога, што је могуће само кроз институционализацију
ове дисциплине. Ситуација какву ми данас имамо у Србији веома је контрадикторна. Наиме, са једне стране, наши
физички антрополози у анализама примењују најсавременије методе за реконструкцију прошлости (анализе древне
ДНК, анализе хемијског састава костију како би се реконструисала исхрана и сл.), док се са друге стране, велик број
скелета закопава и без било какве, макар и прелиминарне антрополошке анализе. Због свега тога је, физичка
антропологија код нас, једном ногом у XIX, док је другом дубоко закорачила у XXI век. Оваква ситуација, наравно
није добра, јер онемогућује њен складан и систематичан развој. Зато је један од циљева овог курса, осима тога што
ће научити студенте о основама анализе физичке антропологије и у томе да у њима развије осећај за значај ове
врсте материјала у истраживањима прошлости. Такође, иако то није „програмски“ циљ курса, надам се да ће се
одређени број студената заинтересовати за ову дисциплину, и пожелети да се у њој професионално усавршава.

Овде ће укратко бити приказано у којим све сегментима може постојати однос археологије и физичке антропологије,
и како он може бити користан за што детаљније документовање и реконструисање трагова прошлости. Тај однос
могуће је развијати кроз: 1. Присуство антрополога на терену 2. Постављање резултата антрополошке анализе у
археолошки контекст.
Присуство антрополога на терену

Током истраживања некропола, драгоцено је на терену имати особу која познаје остеологију човека. Први разлог је
сасвим практичан, јер таква особа ће са лакоћом, тј. много брже, бити у стању да очисти један гроб, јер ће јој знање
остеологије помоћи да са лакоћом прати анатомску артикулацију костију. Такође, неко са овом врстом едукације
моћи ће да направи много детаљније гробни записник, и да у њега укључи информације о свим присутним костима, о
положају сваке појединачне кости, да детаљно опише локацију гробних прилога у односу на кости. Такође,
антрополог ће моћи да утврди прецизне односе између индивидуа ако се нпр. ради о групној гробници и тиме
допринесе разумевању хронологије сахрањивања унутар ње (да ли се ради о истовременој сахрани или о
дуготрајној употреби једног гробног места). О свему овоме, детаљније ћемо говорити када тема буде-ископавање
инхумираних скелетних остатака. Овде ћемо само погледати пример скелета на фотографији испод-иако се ради о
примарној сахрани (кости су у анатомској артикулацији) један број костију је ван ње. Нпр. јасно је да лобања није
више у анатомском склопу са осталим костима, што говори о томе да је можда још за живота скелет дисартикулисан
(што би антрополог потврдио нпр. уколико су на лобањи или пршљеновима присутни трагови повреда) или је
накнадно из ритуалних или пљачкашких или неких трећих разлога гроб отваран, па је дошло до померања костију.
Антрополог би детаљно описао и положај десне шаке и покушао да одгонетне разлоге због којих је згрчена, а свакако
би забележио и да кости леве шаке уопште нису присутне и покушао да сазна шта је разлог овој дисартикулацији.

Такође, и приликом подизања скелета, антрополог ће нарочито пазити на најосетљивије делове скелета (нпр. кости
лица), знаће како најбоље да постпупи у случају оштећених скелета или било каквих спацифичних ситуација до којих
може доћи током истраживања некропола.

Осим вештине да се детаљно очисти, документује, и подигне скелет, драгоцено је присуство антрополога на терену,
јер ће у случају оштећеног материјала, пре него што дође до његове евентуалне додатне деструкције током вађења
из земље и прања, моћи да забележи, бар прелиминарне антрополошке информације о ископаном скелету.
Постављање резултата антрополошке анализе у археолошки контекст

Разматрање антрополошких података у археолошком контексту, такође је болна тачка односа две дисциплине.
Наиме, чак и када су након археолошких истраживања обављене антрополошке анализе које су учиниле да добијемо
јасну слику о полу, индивидуалној старости, болестима и сл. ове информације врло ретко су „враћане“ у археолошки
контекст некрополе, у којем је заправо драгоцено вршити њихову интерпретацију. Након истраживања некрополе,
археолози имају њен ситуациони план на којем се виде међусобни односи гробова, нпр. који гробови заузимају
централно место, који се налазе на њеној периферији. Наравно, поседују и детаљне иформације о гробним
конструкцијама (уколико постоје), као и о гробним прилозима, положају и орјентацији покојника. Све те информације
омогућују да се проучава погребна пракса и документујe њена широка разноврсност. Ипак, погребна пракса, тј. њена
анализа може пружити много драгоценије податке од пуког документовања њене разноврсности.

Некрополе, као „градови мртвих“, у одређеној мери представљају слику некадашње социјалне структуре заједнице и
у неком обиму, могу одсликавати односе, онакве какви су постојали унутар живе заједнице. И управо нам подаци које
пружа антропологија могу помоћи да закорачимо у комплексан свет веома различитих социјаних структура у
прошлости. Стављање података о полу, старости, узроцима смрти и болестима у археолошки контекст некрополе,
отвара широка поља истраживања социјалних структура. То практично значи да са антрополошким подацима у
археолошком контексту, можемо да анализирамо да ли је постојао различит третман покојника у односу на пол, или
да ли је индивидуална старост покојника утицала на то где ће и на који начин ће неко бити сахрањен. Дакле, на овај
начин ми заправо можемо да истражујемо на који начин су биолошке категорије покојника биле повезане са
одређеном пограбном праксом, која може одсликавати некадашње односе међу живим припадницима заједнице.

Тако нпр. ако антрополог утврди да у анализираном материјалу нема скелета новорођенчади, потребно је да
археолог покуша одговори због чега је то тако. Или ако су само жене сахрањиване са богатим гробним прилозима, а
деца нпр. без прилога, шта је у оквиру самог живог друштва могло да узрокује овакву манифестацију у погребној
пракси. Или, нпр. ако је нека болесна индивидуа сахрањена на периферији некрополе, шта су могући узроци таквог
поступања итд. Заправо, када резултате антрополошке анализе посматрамо у контексту погребне праксе, отварају
нам се бројне могућности за анализу структуре и функционисања једног древног друштва.

Данас, када анализама скелетних остатака можемо да изолујемо древну ДНК и реконструишемо нпр. степен
сродства покојника сахрањених на некој некрополи, или када смо у могућности да хемијским анализама утврдимо
како се одређена индивидуа хранила, посматрање ових информација у археолошком контексту чини јединим
смисленим приступом у реконструкцији прошлости.

Наравно, у овом односу археологије и физичке антропологије, веома је важно да је сам антрополог упознат са
археолошком проблематиком одређног периода или локалитета, јер ће, тек ако добро разуме који проблеми постоје,
моћи на добар начин да конципира и усмерава своја истраживања скелетних остатака. Иако ће основна анализа
скелета увек подразумевати увтрђивање пола, старости, метричке, неметричке и морфолошке анализе, која
детаљнија истраживања ће антрополог применити, треба да зависи и од проблематике која је археолошки
дефинисана.
ПРЕГЛЕД РАЗВОЈА АНТРОПОЛОГИЈЕ У СРБИЈИ

Следи текст чланка Професора Ж. Микића, О интердисциплинарности у српској археологији са посебним освртом на
физичку антропологију, Гласник САД 14: 263-269, 1998.

Абстракт: Дескриптивна фаза у српској антропологији трајала је читаво једно столеће - средине 19. до
средине 20. века. Најважније личности тог периода су В. Караџић, Ј. Жујовић, С. Тројановић, Ј. Цвијић, Т.
Ђорђевић, Ј. Ердељановић, В. Дворниковић, Б. Шљивић, Н. Жупанић. - Физичка антропологија ни данас није
у потпуности институционализована у нашој средини. Последица тога је да је она предмет професионалног
бављења свега неколицине појединаца. Међутим, интердисциплинарна сарадња са археологијом је
успостављена.

Кључне речи: Биофизичка антропологија, социокултурна антропологија, археологија, Антрополошко

друштво Југославије, Српско антрополошко друштво.

Ако поделу антропологије као обухватне науке о човеку прихватимо на њен социокултурни и биофизички део,
видећемо да археологија учествује својим сегментима истраживања у обе половине. У оквиру социокултурне
антропологије једно од основних поља истраживања је еволуција културе. У њему археологија и антропологија имају
свој дијалог. - С друге стране, у оквиру физичке антропологије једно од основних истраживачких поља је еволуција
човека. У њему археологија и антропологија опет имају свој специфичан дијалог, односно интердисциплинарно
условљену сарадњу. Колико су археологија и биофизичка антропологија нпр. приликом ископавања неке некрополе
или тумула упућене једна на другу - није потребно дискутовати. Свакако је антропологија једна од наука која је
највише присутна у археологији, тако да јој у том смислу треба указивати потребно поверење.

Али, најпре - вратимо се сасвим укратко развоју обе науке.

Археологија - у облику који нам је представљен из данашње перспективе - настала је у XВИИ веку, и то као
истраживање старина које треба да пруже материјалне доказе о историји народа, неке државе или њених владара.
Антропологија је по свом савременом усмерењу знатно млађа, али данас свакако у великом замаху, било да се ради
о физичкој страни људског тела или пак о еволуцији самог човека, његовог друштва, културе или религије.1

Развој археологије у Србији овом приликом није потребно поново представљати. Али, када се ради о развоју
антропологије у нашој средини, потребан је један краћи преглед.

***

Дескриптивна фаза у антропологији у Србији и Југославији је трајала читаво једно столеће - од средине XИX до
средине XX века. У том смислу морају се поменути имена и рад људи који сви нису били антрополози, али се
антропологија врло аргументована нашла у њиховом опусу.

Вук Караџић (1787–1864) је поред свог највећег доприноса на књижевном плану, дао врло значајан допринос и
српској антропологији у комбинацији са оновременом етнографијом. Уз етнографске записе оставио је записе и о
физичким особинама тела. У књижевни језик је унео богату народну терминологију о деловима тела од темена до
стопала. - Треба напоменути да се овим терминима и данас користимо, како у науци тако и у свакодневном говору.
Дао је, између осталог, и своје тумачење везе између природне средине и становништва, а ту су и делови о исхрани,
о начину становања, хигијени, болестима, као и о погребним обичајима2. - У целини посматрано, овај значајни
допринос Вука Караџића заслужује нову анализу савремене антропологије.

Јован Жујовић (1856–1936) је познат као оснивач геолошке науке у Србији. Уз чланке о геологији и палеонтологији,
познати су и његови радови из области антропологије. У свом делу Камено доба, које је објављено 1893. године,
цитирајући претежно француске научнике, дао је преглед оновремених најсавременијих знања и из
палеоантропологије од најстаријих почетака до краја неолитске епохе. Нешто касније, између 1927. и 1929. године, у
делу Постање Земље и наше домовине (И - ИИ), обрађена је и биолошка прошлост Земље почев од раздобља у ком
је настао прачовек3. - У овом делу је значајно његово велико интересовање за простор Балканског полуострва.

Сима Тројановић (1862–1935) је први српски школовани антрополог, који је воју докторску дисертацију одбранио на
Универзитету у Хајделбергу 1885. године, на групи за биологију са антропологијом. У српској антропологији није
нажалост оставио пуно трага, пошто је у оквиру својих широких интересовања приоритет дао етнологији. Међутим,
његови антрополошки радови се по садржају могу поделити у неколико група: Чланци и расправе о телесним
карактеристикама људи на преласку прошлог у овај век, као и о биоантрополошким процесима становништва
(брахикранизација нпр.), о остацима фосилног човека, вештачком обликовања главе, о трепанацијама код Срба и
Црногораца. Затим следе радови о народној медицини као и о исхрани народа4. Свакако да радови о улози ватре, о
погребним и жртвеним обичајима спадају у посебну групу и не излазе из оквира етнологије, односно културне
антропологије5. - Коначно, на овом месту треба поновити констатацију, да радови Симе Тројановића за српску
антропологију имају трајну вредност.

Јован Цвијић (1865–1927) је своју докторску дисертацију одбранио на Универзитету у Бечу 1893. године. По повратку
у Србију оснива Географски завод Универзитета и Географско друштво. Преко тридесет година је путовао кроз наше
крајеве, што је резултирало бројним радовима и утемељењем "антропогеографске школе". Умро је 1927. године у
Београду као врло познат научник.

Оно што карактерише његов научни рад, јесте утицај климе и рељефа на грађу (морфологију човека, наглашавајући
практично међу првима да је човек екосензибилно биће. Кад се ради о формирању антрополошких типова, Цвијић у
примарне факторе убраја социјалну структуру, односно занимање, ендогамију и егзогамију, као и миграције. Посебно
је наглашено деловање географске средине на етнопсихолошке карактеристике становништва. - Основну концепцију
оваквог става је дао у раду Антропогеографски проблеми Балканског полуострва, што је проширено у Балканском
полуострву и јужнословенским земљама6. Овај рад је најпре објављен на француском језику, а потом 1922. године
знатно проширен и штампан на српском језику. - Етнопсихолошка типизација и одела балканског становништва коју
је дао у овим делима, после ИИ светског рата у нашој средини је претрпела оштру идеолошку осуду. Потом је
уследило игнорисање и покушај истискивања из фондова научних сазнања. - Недавно се појавило репринт издање
Цвијићевог Балканског полуострва, што свакако представља значајан помак у тумачењу антропологије и рада у
антропологији у нашој средини.
Тихомир Ђорђевић (1866–1944) се практично није бавио антропологијом, али је био први научник у нас који је
експлицитно указао на значај палеоантропологије за историју и етнологију. Године 1908. је кроз рад Незнано гробље
у Жагубици, показао да су стара гробља (некрополе - извор примарних података за многе науке7. Подвлачи да
заправо подаци, до којих се долази изучавањем скелета и гробних прилога, практично представљају једини извор
елемената о грађи, изгледу и начину живота људи у одређеном периоду прошлости.

Јован Ердељановић (1874–1944) је у етнологији био присутан више од пола века. Поред тога што је оснивач научне
етнологије у Срба, он је и први професор који је студентима Универзитета у Београду први држао циклус предавања
из физичке антропологије, коју је дефинисао као "науку о телесним особинама људског рода, тј. о морфолошким
особинама и о свим другим појавама које су с телесним животом у непосредној вези".

Важно је овом приликом још поновити, да је у његовим упутствима за скупљање грађе о народном животу, која су
штампана 1911, 1925. и 1938. године, тражио да се прикажу и морфолошке одлике тела, наталитет и морталитет8,
итд. - У његовим радовима, у којима се бавио етничком структуром становништва Балкана, присутна је важност
природне средине и адаптације човека на њу, што се може сматрати и утицајем Ј. Цвијића, чији је савременик и био
Ј. Ердељановић.

Владимир Дворниковић (1888–1950) - универзитетски професор у Загребу и Београду, по образовању је био

филозоф, антрополог и етнопсихолог. године 1939. је објавио дело Карактерологија Југословена9, у намери да
истакне примарне одлике колективног карактера како југословенских народа тако и етничких група. У поређењу са
сличном студијом Ј. Цвијића В. Дворниковић иде и даље, јер сматра да поред рељефа и климе на формирање
етнопсихолошких категорија утичу још и антрополошки, психолошки и историјски фактори. Сматра да је динарски
антрополошки тип репрезентативан за "југословенског човека". Важно је напоменути да се служио кранилогијом, која
свакако не стоји у никаквој корелацији са менталним карактеристикама становништва. Међутим, најтежи напади на
ово дело су уследили после ИИ светског рата. Оно је проглашено безвредном компилацијом која је штетна по својим
тумачењима југословенским народима. - Са променом искључиво марксистичког приступа у анализи научног
стваралаштва, у догледно време могла би се очекивати и нова верификација овог дела В. Дворниковића.

Бранко Шљивић (1895–1963) је био професор анатомије на Медицинском факултету у Београду. Убраја се у пионире
наше антропологије, јер се као анатом први бавио антрополошком обрадом људских остатака потеклих са
археолошких ископавања. Конкретно - на позив Н. Вулића - који је руководио истраживачким радовима на
Требеништу, обради је људске кости из девастираних гробница и дошао до закључака о непотпуној фунерацији, о
појединим болестима, дужини живота10, итд. - Пошто се то догађало 1933. године, у методолошком и садржајном
смислу одсликава ток развоја физичке антропологије у нашој средини.

Нико Жупанић (1897–1961) је практично најмлађи у низу наведених појединаца који су се на одређен начин бавили
антропологијом до ИИ светског рата, односно до средине овог века. Студирао је у Бечу поред осталих дисциплина и
антропологију, а докторирао је 1903. године. На позив Ј. Цвијића 1907. године долази у Београд, где 1914. постаје
кустос Етнографског музеја. Од 1923. године је директор Етнографског музеја у Љубљани.
Најзначајније дело му је Етногенеза Југословена, објављено 1920. године у Загребу и посвећено оснивању
Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца11. Интересантно је поменути да је написано за време И светског рата и да је
ово дело првобитно било намењено енглеској читалачкој публици.

***

Физичка антропологија - за коју можемо рећи да је археологији најближа - није у нас непосредно после другог
светског рата била негована, шо се односи и на антропологију у целини. Разлог томе су најмање две ствари. - Прва.
Да је антропологија наводно највећим делом довела до развоја расистичких теорија у нацистичкој Немачкој. Друга.
Игнорантски однос према прошлости, односно историји - посебно српској, као став марксистичке идеологије.

Истина је да је 1959. године основано Антрополошко друштво Југославије, али је ресорно министарство "дало до
знања" да се од антропологије очекује да прикупља грађу за израду норматива и величина за потребе војске,
здравства, школства, затим спорта, итд. Отуда је антропологија дуги низ година остала изједначена са
антропометријом, што најбоље илуструју чланци објављени у Гласнику Антрополошког друштва Југославије12. Уз ово
- требало би поменути - да је словеначка антропологија давала основни тон антропологији у СФРЈ, а Б. Шкерљ је
био синоним југословенске антропологије.

Мала материјална и садржајна подршка развоју антропологије је основна друштвена одлика везана за ову науку у
бившој Југославији. Кадрови су се могли школовати само у Љубљани, касније и у Загребу, а остали заинтересовани
и мотивисани млади људи су ишли или у иностранство или су учили код старијих колега, који су опет били страни
ђаци. Тако долазимо до констатације да теоријска антропологија и није могла бити развијена као ствар једне опште
иницијативе, него је остала само на иницијативи и покушајима појединаца.

Када је у питању практична страна овакве ситуације, довољно је поменути да су стручњаци из Мађарске долазили да
обрађују коштане остатке човека потеклих са археолошких налазишта13, а стручњаци из Хрватске су обрађивали
рецентно становништво на тлу Србије14. - Наших стручњака у том тренутку није било, али се таква ситуација,
нажалост - само делимично изменила. - Проблем и кадрова и школе и даље остаје.

Када се најдиректније ради о физичкој антропологији у нашој средини, треба нагласити да је она предмет
професионалног бављења свега неколицине појединаца. Њена институционализација је практично у почетној фази. -
Српско антрополошко друштво је тек недавно формирано. Антрополошка лабораторија са једним запосленим
стручњаком постоји при Анатомском институту Медицинског факултета у Београду, а такође нешто слично и у Новом
Саду. На Филозофском факултету у Београду физичка антропологија се као помоћни предмет предаје студентима
археологије и студентима етнологије.

Изнесене чињенице су свакако основни разлог зашто аналитичка фаза у нашим услвоима тако споро почиње.
Међутим, сарадња археологије и физичке антропологије - коју свакако не треба именовати археоантропологијом -
задњих неколико деценија у нашој редини траје на обострано задовољство и на конструктиван начин. За илустрацију
те сарадње довољно је поменути око две стотине антрополошких прилога неколицине аутора. - Сигурно да је та
сарадња произишла из општег става о интердисциплинарности наука, јер је она с једне стране - неопходност, а, с
друге - обавеза, тј. прошлост човека треба анализирати са свих аспеката. Значи, најкраће речено, оно што
археолози пронађу на својим налазиштима не припада само археологији, јер је њена методологија недовољна да
сагледа сву прошлост човека. Зависно од карактера налазишта, како су показала и наша искуства, археологија ступа
у сараднички однос/контакт са врло различитим дисциплинама, односно лабораторијама: датовање, технологија,
антропологија (биофизичка и социокултурна), палеозоологија, палеоботаника, геологија, географија, етнологија,
социологија, историја, лингвистика, итд. - Свакако да би било и важно и интересантно прокоментарисати наша
искуства и у поменутим релацијама ', а овај прилог би требало да буде схваћен само као први у том низу како би се
интердисциплинарност у српској археологији сагледала у целини, с обзиром да смо на крају једне велике временске
епохе и да би требало подвући одређена искуства - важна и конструктивна за наредни период.

Literatura:

1. Schwidetzky, I.: Hauptprobleme der Anthropologie, Verlag Rombach Freiburg, Freiburg 1971.

2. Karadžić, V.: Sabrana dela, knjiga XVIII, Prosveta, Beograd 1972.

3. Žujović, J.: Postanje zemlje i naše domovine, I–II, Beograd 1927–1929.

4. Trojanović, S.: Starinska srpska jela i pića, Etnografski zbornik Srpske kraljevske akademije, II, Beograd 1896.

5. Trojanović, S.: Vatra u životu i običajima srpskog naroda, Etnografski zbornik Srpske kraljevske akademije, 19, Beograd
1930.

6. Cvijić, J.: Balkansko poluostrvo i južnoslovenske zemlje, II, Beograd 1931.

7. Đorđević, T.: Neznano groblje u Žagubici, Starinar za 1908, Beograd 1909.

8. Erdeljanović, J.: Uputstva za ispitivanja naroda i narodnog života, Srpski etnografski zbornik, XVI, Beograd 1911.

9. Dvorniković, V.: Karakterologija Jugoslovena, Kosmos, Beograd 1939.

10. Sljivic, B.: Knochenfunde in einem prehistorischen Grab bei Trebenischte, Z. Morph. Antrop. XXXVII/2, Stuttgart 1935.

11. Županić, N.: Etnogeneza Jugoslovena, Rad JAZU, 222, Zagreb 1920.

12. Glasnik Antropološkog društva Jugoslavije, brojevi od 1 do 30, Beograd 1964–1994.

13. Nemeskeri, J.: Stanovništvo Lepenskog vira, U: Srejović, D.: Lepenski vir, Srpska književna zadruga, Beograd 1969;
Farkas, Gy. - P. Liptak: Antropološka istraživanja nekropole u Mokrinu iz ranog bronzanog doba, Dissertations et
Monographie, XI, Beograd 1971; Dissertations et Monographie: Vlasac - mezolitsko naselje u Đerdapu, Posebno izdanje
SANU, DXII/5, Beograd 1978.

14. Vlahović, P., Janićijević, B., Kušec, V., Miličić, J., Peranović, M., Rudan, P., Smolej–Nerančić, N., Sujoldžić, A., Šimić, D.:
Bioantropološka istraživanja đerdapskog područja, Etnoantropološki problemi - monografije, knjiga 2, Beograd - Zagreb
1988.
ОСНОВИ МЕТОДОЛОГИЈЕ ФИЗИЧКЕ АНТРОПОЛОГИЈЕ

Питања о пореклу и узроцима људске разноврсности, присутна су у нама независно од научних проучавања,
физичке или неке друге антропологије. Али, било је потребно да се неко систематично позабави
документовањем ове разноврсности међу људима, да би се створили темељи за развој физичке антропологије
као научне дисциплине. Оснивачем физичке антропологије сматра се природњак Фридрих Блуменбах (1752-
1840), чија интересовања су лежала управо у документовању широм света разноликих људи. Он је увео
краниометрију (мерење лобање) и користио је типологију да дефинише различите људске “расе” или биолошке
групе. Блуменбах је успоставио типове који су били идеали целе групе људи. Његово груписање пет главних
група људи засновано на физичким карактеристикама и географији, постало је познато под термином “расе” и
било је прихваћено много година. Данас, физички антрополози имају много више података о модерним људским
биолошким варијацијама од оних које су биле доступне Блуменбаху, и мало њих би се сложило са овом старом
поделом на пет група. Без обзира на то, његов рад био је темељ за каснији развој физичке антропологије.

Фридрих Блуменбах

Прво антрополошко друштво, Антрополошко друштво Француске, основао је Пол Брока, 1859. године. Брока је
такође основао и антрополошку лабораторију у којој је кључна активност била „расна краниологија“. У овој
лабораторији, обучавали су се многи научници и из ње антропометрија се брзо ширила по другим
институцијама.

Антрополошка мерења су основ анализе живих људи или скелетних остатака и она се реализују мерењем
растојања између одређених тачака на телу или на костима.
По својим карактеристикама, методологија физичке антропологије је природњачког типа, и због тога она
припада групи природних наука (егзактна и стандардизована).

Значајну улогу у утемељењу стандардизације у физичкој антропологији, одиграо је швајцарски антрополог

Рудлоф Мартин (1864-1925). Мартин се родио у Цириху, а студирао у Фрајбургу и Лајпцигу. Радио је као
истраживач-асистент у неколико швајцарских института, а професуру је добио на циришком универзитету 1899.
године. Постао је директор антрополошког института 1905, али се 1911. године, повлачи и одлази у Париз где
пише "System der Anthropologie und anthropologischen Bibliographie". Након тога, написао је и обимно дело
Lehrbuch de Anthropologie (Буквар антропологије), књигу која је представљала прву систематичну студију из
области физичке антропологије. Буквар антропологије остао је драгоцена референца за многе физичке
антропологе након њега.
Мартин је за лобању и посткранијални скелет дефинисао антрополошке тачке и растојања која треба мерити
приликом анализе скелета.

Управо је ова стандардизација омогућила да сваки антрополог на исти начин анализира скелет, што је отворило
могућност за компарације.
Све антрополошке мере имају назив по Мартину-М, и редни број (М1, М2, М.66...).
Рудолф Мартин, комплетирао је основни антрополошки инструментаријум, те се он у литератури помиње и као
Мартинов инструментаријум.

Основни антрополошки инструментаријум

ОСНОВНИ АНТРОПОЛОШКИ ИНСТРУМЕНТИ
Инструменти који помажу у анализи скелета, деле се на две групе:

1. ОСНОВНИ АНТРОПОЛОШКИ ИНСТРУМЕНТИ (прилагођени су за транспорт и рад на терену)

2. СПЕЦИЈАЛНИ АНТРОПОЛОШКИ ИНСТРУМЕНТИ (за рад у лабораторији)

Основне антрополошке инструменте чине четири инструмента:

1. АНТРОПОМЕТАР

За мерење живог становништва али и дугих костију

Чине га 4 шупље металне шипке, које се могу саставити у мотку
дугу 2 м. На горњем делу је попречно учвршћена шипчица, а
паралелно са њом је друга шипчица причвршћена за прстен
који се може померати дуж главне шипке. За мерења
тачака у карличном или раменом појасу, уместо правих користе се
лучне шипчице (специјални инструмент).

2. КЛИЗАЧКИ (РАВНИ) ШЕСТАР (НОНИУС)

Састоји се из два попречна хоризонтална крака, од којих је један стабилан а

други покретан и помера се по металној дршци која са обе стране има
угравирану скалу. Његови краци су на једном крају зашиљени (обично за
узимање мера на лобањи), а на другом зарављени
(обично за мере на дугим костима).
На тело могу да се надограђују разни инструменти из групе специјалних
антрополошких инструмената.

3. КРАНИОМЕТАР (КЕФАЛОМЕТАР)

Његови краци су на једном крају састављени, на другом слободни и

закривљени и завршавају се са две јабучице. Краци су повезани
пљоснатом шипчицом која има угравирану скалу и на њој се очитава
међусобна удаљеност крака.
Краниометар се користи за узимање мера на лобањи или глави, као и за
мерење физиолошких дужина костију.

4. МИЛИМЕТАРСКА МЕРНА ТРАКА

Метална трака за мерење различитих обима на костима или живом становништву.

СПЕЦИЈАЛНИ АНТРОПОЛОШКИ ИНСТРУМЕНТИ
Употребљавају се искључиво у антрополошким лабораторијама, јер нису погодни за транспорт и рад на терену.

1. УНИВЕРЗАЛНА МЕРНА ДАСКА

То је хоризонтална плоча са вертикалним зидовима, дуга најмање 60 цм а широка 30 цм. Служи за мерење
димензија дугих костију, а уз додатне инструменте и углова на костима

2. ВЕЛИКИ ОБУХВАТНИ ШЕСТАР

Мери димензије карличног и раменог појаса, има

лучне кракове и кружну скалу.

3. МАНДИБУЛОМЕТАР

Мери угао између рамуса и корпуса мандибуле, као и дужину и висину мандибуле.
 4. КООРДИНАТНИ ШЕСТАР

Даје две врсте димензија-по хоризонтали и вертикали. Нпр. Њиме може да се мери дубина паријеталног лука.

5. УГЛОМЕРИ
Постоје различите врсте угломера:
Нпр, када се нонијусу дода угломер добија се тзв. компатибилни угломер
Или нпр. угломер који има стабилно постоље, тзв. универзални антрополошки угломер

6. МОЛИСОНОВ СТАТИВ

Бочни клинови статива ставе се у ушне отворе лобање.

Молисоновим стативом мери се висина лобање (мера важна за
израчунавање мождане запремине)

7. УНИВЕРЗАЛНИ ДРЖАЧ ЛОБАЊЕ

Користи се за довођење лобање у одређене антрополошке пројекције. Када се лобања налази на држачу, то знатно
олакшава анализу, али и цртање и фотографисање.

8. ДИОПТРОГРАФ

То је сталак за цртање скелетних остатака са оптичким инструментима.

Служи и за исцртавање лобање у стандардним пројекцијама.
АНТРОПОЛОШКЕ ПРОЈЕКЦИЈЕ ЛОБАЊЕ

Методологија физичке антропологије је стандардизована и поштују се јединствени методолошки принципи.

Када је у питању лобања, правило је да се она посматра (црта, фотографише) искључиво у
стандардним антрополошким пројекцијама како би се избегао девијациони угао и непрецизност.

Стандардна пројекција лобање заснована је на тзв. ФРАНКФУРТСКОЈ ЛИНИЈИ. То је замишљена хоризонтална

раван која пресеца лобању по врху слушног отвора и по дну очног отвора.

Помоћу универзалног држача лобање, она се поставља у ову замишљену раван, а угао померања лобање је увек 90
степени у односу на франфуртску линију.

Франкфуртска линија-замишљена хоризонтална раван

Лобање са средњевековне некрополе у Винчи, фотографисане у стандардним антрополошким пројекцијама (без

пројекције базе лобање)
Постоји шест антрополошких пројекција лобање:

1. и 2. NORMA LATERALIS (лева и десна бочна пројекција)

3. NORMA FACIALIS (пројекција лица)

4. NORMA VERTICALIS (вертикална пројекција)

5. NORMA OCCIPITALIS (затиљачна пројекција)

6. NORMA BASILARIS (пројекција базе лобање)

АНТРОПОЛОШКИ ЗАПИСНИК
Антрополошки записник је формулар у који се уносе резултати антрополошке анализе-обраде скелета и он је
резултат прве фазе антрополошке обраде.

Не постоји стандардизован форумлар, већ сам антрополог, у односу на очуваност скелета, врсту истраживања,
конципира његов изглед, тј. број података који ће бити узети са једног скелета

Али сваки записник садржи неке стандардне групе података:

1. ПОДАЦИ ОПШТЕГ КАРАКТЕРА (име локалитета, број гроба, датум обраде)

2. АНАЛИЗА ПОЛА (лобања, посткранијални скелет)
3. АНАЛИЗА ИНДИВИДУАЛНЕ СТАРОСТИ
4. ЛОБАЊСКЕ МЕРЕ
5. МЕРЕ ПОСТКРАНИЈАЛНОГ СКЕЛЕТА
6. ЕПИГЕНЕТСКЕ (тзв.неметричке) ВАРИЈАЦИЈЕ
7. ПАТОЛОШКЕ ПРОМЕНЕ НА КОСТИМА
8. ПОСЕБНЕ НАПОМЕНЕ (нпр. повреде, вештачки деформисане лобање...)

Записник ће у многоме зависити од специфичности одређеног истраживања. Осим стандардних података који се
добијају анализом сваког појединачног скелета, антрополог може формулисати записник на основу проблема који
истражује (нпр. зубни каријес). Пре почетка анализе, потребно је извршити попис присутних костију, и прецизно
описати степен њихове очуваности. Антрополог може користити и шхеме у којима ће уцртати присутне кости, или
присутне делове костију:

Схеме за уцртавање присутних костију одрасле индивидуе

СПАЉЕНИ ПОКОЈНИЦИ

Све што је до сада речено о методологији физичке антропологији, о инструментима који се користе приликом
анализе, заправо је важило само за оне ситуације у којима се анализирају остаци инхумираних покојника. За разлику
од ове погребне праксе, која антрополозима даје за анализу, углавном добро очуване скелетне остатке, постоје и
друге погребне праксе које доводе до знатних оштећења костију. Уколко та оштећена постоје, не може се
примењивати иста методологија анализе као када радимо са инхумираним остацима.

Једна од најчешћих погребних пракси која доводи до већег или мањег оштећења костију је пракса спаљивања
(кремације) покојника. Оштећења која настају онемогућује стандардно антрополошко утврђивање пола и
индивидуалне стрости, али анализа ових остатака може пружити одређене податаке о самој погребној пракси.

Процес спаљивања (кремације) познат нам је на основу проучавања горења тела у модерним крематоријумима.
Када је тело изложено ватри, прво гори кожа и коса а како тече кремација, горење површинских меких ткива узрокује
откривање појединих делова скелета. Најчешће се сви меки делови брзо униште, а лигаменти и мождана маса
обично изгоре последњи. Кости се не уништавају на топлоти, али се појављују промене у структури и композицији. У
костима нестаје влажност, сагоревају њене органске компоненте и остају минерални делови. Долази до њиховог
фрагментовања и сакупљања. Након спаљивања, кости су веома фрагилне и лако се ломе. Али кад након горења
доспеју у земљу, у контакту са водом добијају на чврстини и имају већу механичку снагу од неспаљених.

Као процес, кремација је комплекснија од инхумације и може бити анализирана као сет технолошких, друштвених и
ритуалних трансформација. Чине је три дела: место где је тело спаљено, међупериод у простору и времену у току
којег се кости често преносе на неко друго место (у том периоду кости могу бити у различитим односима са живим
људима) и
место где се спаљени остаци полажу (оне могу и остати на месту где је тело спаљено али то обично није случај).
Врло често спаљени остаци полажу се у урну, али они могу бити сахрањени и у гробним ракама као и инхумирани
покојници.

Температура горења
Један од података који можемо добити проучавањем спаљених костију је и температура горења. Раније је та
температура израчунавана на основу нагорелости гробних прилога, уколико су били присутни. У новијим
истраживањима, животињске кости биле су излагане различитим температурама те је створена база за
израчунавање температуре горења у древним кремацијама.

Иако данас постоје поуздане микроскопске методе за утврђивање температуре горења (анализа промене
неорганских делова кости, јер је познато при којим температурама се како мења одређени састојак) ове методе су
скупе, те се ослањамо и даље на опсервацију боје кости при анализи температуре.
С. Мајс је у намери да истражи како се боја кости мења испитао серију модерних узорака животињских костију које је
излагао температури од 185-1200 степени и резултати до којих је дошао приказана су на табели:
ТЕМПЕРАТУРА C) БОЈА

185 Црвена/оранж
285 Тамно браон/црна
360 Црна
440 Сива/браон
525 Сива/браон (светлија од оне на 440)

645-1200 Бела, бледо жута

Остаци спаљеног покојника у урни

Постоје разлике међу студијама ове врсте, те тако нпр. Мајс нигде не помиње појављивање плаве боје, док су је неки
други аутори уочили, а и то јесте боја коју срећемо у материјалу. Ове разлике не могу се оправдати само могућом
различитом интерпретацијом боја, већ боја кости има везе и са дужином горења и врстама “горива”. Такође, на
температуру горења може утицати и количина масноће у телу, тј. дебела тела много боље горе него тања. Без
обзира што у интерпретацији темепратуре на основу боје постоје бројна ограничења, треба рећи да се сви аутори
слажу да кост добија белу, бледо жуту боју, тек на високим температурама, преко 600 степени.

Количина присутне индивидуе

Уобичајни поступак приликом анализе спаљених остатака је мерење њихове тежине, да би се утврдило колико
костију је сакупљено са ломаче и стављено у јаму, раку или урну. Обимна студија Тротера и Хиксона односи се на
тежину минералног дела скелета и указује на тежину кости која може бити очекивана из кремираног тела.
Код одраслих индивидуа, очекивана тежина кремираног скелета је у просеку 1 919 грама. За мушку индивидуу
просечна тежина је 2288 грама (распон 1534-3605 грама), а за женску 1550 грама ( распон 952-2278 грама). Тежина
може веома да варира и зависи од бројних фактора, укључујући висину и општу грађу тела. Такође, тежина коштане
месе опада са узрастом код старијих адулта, нарочито код жена.

У највећем броју случајева, спаљени људски остаци не могу пружити стандарсне антрополошке податке о полу и
индивидуалној старости, осим у случајевима када горење није било интензивно и кости нису јако оштећене. Али и у
случајевима када су веома оштећене, њихова анализа може пружити бројне драгоцене податке о древној погребној
пракси.

На наредној страни, приказани су спаљени скелетни остаци са античког локалитета Шаркамен код Неготина.
ИСКОПАВАЊЕ ИНХУМИРАНИХ ОСТАТАКА

БРИЖЉИВИМ ИСКОПАВАЊЕМ, ДОКУМЕНТОВАЊЕМ И ПОДИЗАЊЕМ СКЕЛЕТА, САЧУВАЋЕМО ВЕЛИК БРОЈ

АРХЕОЛОШКИХ И АНТРОПОЛОШКИХ ИНФОРМАЦИЈА

Током свих археолошки истраживања, може се наићи на људске скелетне остатке. Узрок је тај што покојници у
прошлости нису увек сахрањивани у некрополама, већ и на разним другим местима-испод подова кућа, у гробовима
унутар насеља, у јамама изван насеља, итд. Због тога, приликом ископавања увек треба бити на опрезу, јер људске
кости заиста могу да се појаве на свим истраживаним локацијама!

Начин на који је покојник сахрањен условљава праксу коју ћемо употребити у процесу ископавања. Уколико је
покојник инхумиран, то значи да кости нису оштећене (у највећем броју случајева), и да се обично налазе у
међусобном анатомском склопу (повезане једна са другом).

Пре него што започнемо ископвање инхумираних остатака, треба

да будемо свесни чињенице да осим костију, у гробу могу постојати
и гробни прилози (различити предмети или остаци животињских
костију). Уколико скелет брижљиво ископавамо, можемо добити
сасвим прецизне податке о локацији прилога у односу на покојника.
Ове информације су драгоцени подаци о древној погребној пракси
јер нам омогућују да реконструишемо нпр. да ли је неки гробни
прилог само положен поред тела или је ношен за живота, или је пак
чинио део покојниковог одела.
Инхумиран покојник

Некропола бронзаног доба у Мокрину, огрлица Брижљивим ископавањем, утврђена је прецизна позиција
положена иза карлице покојнице гробног прилога (средњевековна некропола Орља)
 Уколико је покојник сахрањен у оделу чији
саставни делови су били од неког трајног
материјала, брижљивим ископвањем
можемо утврдити њихову прецизну позицију,
и тиме допринети реконструкцији изгледа
самог одела. Нпр. на фотографији лево,
приказан је фрагмент ископаваног скелета
(некропола Орља код Пирота), где је у
односу на ребра, прецизно документован
положај сваког маталног дугмета, што може
помоћи у реконструкцији изгледа кошуље (?)
у којој је покојник сахрањен.

Положај покојника
Осим што смо свесни да брижљивим ископавањем можемо доћи до важних података о погребној пракси, важно је
пре
него што почнемо ископавање да знамо и да су положаји у
којима покојници могу бити сахрањени веома разноврсни.
Ово је важно знати јер ће и сам процес ископавања бити
одређен положајем у којем је особа сахрањена. Када су у
питању инхумирани покојници постоји неколико положаја
који су најуобичајнији:
ИСПРУЖЕН НА ЛЕЂИМА
ИСПРУЖЕН НА СТОМАКУ
НА БОКУ, ЗГРЧЕН
НА БОКУ, ВЕОМА ЗГРЧЕН
Али, варијације у положају могу бити заиста бројне, и
треба да будемо свесни да током ископавања можемо наићи на бројне „неочекиване“ ситуације.
Овде ћемо приказати само неке од могућих нестандардних положаја у којима покојници могу бити сахрањени, као и
ситуацију када је у гробу сахрањено више од једне индивидуе:
Али, ово није крај могућих „необичних“ ситуација. У свим које смо до сада приказали ради се о скелетима код којих су
кости и даље у свом анатомском склопу (артикулисане једна са другом), што значи да се ради о примарним
сахранама. Односно, да кости од тренутка сахране до момента ископавања нису померане.

Међутим, често се дешава да током ископавања

наилазимо на кости које нису артикулисане (већ су
ван анатомског склопа) што је сигнал да се ради о
секундарним сахранама. Секундарне сахране су
погребна пракса у којој се из неког разлога кости
покојника премештају са места на којем су они били
примарно сахрањени. Некад су разлози ових
премештања практични (нпр. прави се место у
гробу или некрополи за новог покојника), али су
некада и ритуалне природе. Такође,
дисартикулисани остаци могу бити пронађени и на местима где се одиграла нека битка, или сличан догађај који је
довео до дисартикулације покојника, а самим тим и до дисартикулације његовог скелета. Секундарно сахрањене,
дисартикулисане кости, обично је теже ископавати јер не постоји никакав логички след њиховог сахрањивања, па се
теже долази до најбоље стратегије ископавања.

Ископавање скелета
Када знамо све напред поменуто, спремни смо да започнемо ископавање. Одакле да почнемо? Уколико је у питању
истраживање некрополе и гробна рака је уочљива, најбоље је почети од лобање.

Приликом чишћења лобање треба бити опрезан и не уклањати земљу

на оним местима на којима лако можемо изазвати оштећења. Боље је
да скелет не буде перфектно очишћен него да га оштетимо током
чишћења.
Кости лица нарочито су крхке, тако да само брижљивим поступањем
неће доћи до њиховог оштећења. Такође, ако интензивно чистимо
земљу између вилица, можемо изазвати испадање зуба из алвеола,
нарочито секутића. Наравно, ово испадање зуба није толико страшно
уколико га уочимо и зуб сачувамо, али често се деси да то остане не
примећено, те ти зуби бивају избачени заједно са земљом из гробне
раке, и тако заувек изгубљени за антропологију.
Након чишћења лобање, логичан начин чишћења скелета је да следимо његову анатомску артикулацију- врат, труп,
руке и ноге.

ЛОБАЊА
ПОЛОЖАЈИ У КОЈИМА СУ ПОКОЈНИЦИ САХРАЊЕНИ
МОГУ БИТИ ВЕОМА РАЗЛИЧИТИ И НИЈЕ УВЕК ЛАКО
ВРАТ
УТВРДИТИ ПРЕЦИЗАН ПРАВАЦ ПРОСТИРАЊА
СКЕЛЕТА. ЗБОГ ТОГА ТРЕБА СЛЕДИТИ ЛОГИЧАН НИЗ,
ТРУП
ТЈ.ПРАТИТИ АРTИКУЛАЦИЈУ МЕЂУ КОСТИМА
РУКЕ НОГЕ

Артикулација је наравно иста код деце и одраслих, али с обзиром да код деце, епифизе нису срасле са дијафизама,
и да нису срасле кости лобање, карлице и пршљенова, то морамо имати на уму када пратимо артикулацију скелета.
Основна разлика између артикулације скелета одрасле особе и детета:

Скелет се када се кости откривају чисти шпахтлом, али детањније чишћење може се вршити само зубарским
алаткама. Скелет треба чистити тако да све кости постану видљиве, али да се ниједна не помери. Постоји одређена
разлика у процедури када се ископава скелет одрасле особе и скелет детета. Дечији скелети много су фрагилнији,
па је потребан додатан опрез, и понекад је боље, нарочито када су у питању новорођенчад, скелет подићи у блоку и
тако га доставити на анализу. Када се ископавају дечији скелети, пожељно је земљу око и испод скелета сакупити јер
се у њој могу крити многе ситне кошчице које нисмо уочили током ископавања.
Постоје одређене регије скелета при чијем ископавању је због присуства ситнијих кошчица потребан додатан опрез.
Ту нарочито мислим на кости шаке и стопала које су ситне и има их пуно! Уколико уочите да је у овим регијама
дошло до одређеног померања костију (често се дешава као последица спољашњих утицаја), потребно је да земљу
која је око њих сакупите, и накнадно просејете.

У региону ребара и пршљенова, могуће је да постоје остаци цисти. Изгледаће као каменчићи и због тога треба из
тог регона сакупити све-чак и ако нисмо сигурни о чему се ради.

Одређени проблем, може представљати и патела, кост која није фиксирана на костима ногу, већ је постављена на
доње окрајке фемура и горње окрајке тибије. Да се не би изгубиле током ископавање, безбедније је склонити их, и
кад се очисти читав скелет вратити их пре снимања у анатомску позицију.

У карлици могу постојати кости фетуса. Уколико нема времена за сасвим брижљиво ископавање, потребно је
спаковати земљу из карличног региона и накнадно је претражити.

Документовање очишћеног скелета:

Када детањно очистимо скелет, веома важан корак је прецизно документовање скелета. Прво, потребно је извршити
попис свих присутних костију. Најпрактичније је овај попис радити на записницима у којима су схематски
приказане кости, и онда на њима само шрафирати оне које су присутне. Наравно, ови записници су различити за
скелете деце, младих и одраслих особа. На наредним странама приказани су модели тих записника. У гробни
записник, потребно је унети податке о положају и орјентацији скелета. Али такође, важно је забележити положај
сваке кости, јер он често може да пружи неке „танане“ податке о погребној пракси који ће нам промаћи ако се не
удубимо у скелет и положај сваке кости. Такође, гробни записник треба да садржи детаљан опис гроба, што
подразумева опис гробне раке (облик раке, димензије раке-ширина, дужина, дубина) и опис гробне конструкције
уколико она постоји. У записник се уносе сви подаци о гробним прилозима, са описом њихове прецизне локације у
односу на покојника.
Након овога, потребно је нацртати скелет, на милиметарском папиру. Може се по дну раке, по целој дужини
поставити милиметарска трака, која ће нам помагати да утврдимо растојање костију у односу на ивице раке и
међусобна растојања између костију. Приликом цртања, могу се користити различитет размере, а најчешће се
користи 1:20.
Данашња лакоћа да се уради велик број фотографија за кратко време, омогућује, и то треба искористити, да се
скелет детаљно документује фотографисањем. Уколоко је могуће, фотографисати што више детаља, нарочито
оних који се односе на позицију гробних прилога, неке специфичне положаје костију и сл. Фотографија гроба треба
да садржи следеће податке: број гроба, назив локалитета, стрелицу која означава правац севера.
Подизање скелета:
У потпуности документован скелет спреман је за подизање. Потребно је што више га ослободити од земље, чиме
уклањамо притисак који би могао довести до ломљења костију. Кости се подижу се истим редом којим су и
ископаване, дакле почиње се од лобање. Уколико је могуће, пакује се посебно лева и посебно десна страна скелета.
Када се подиже лобања, уколико је могуће, треба подићи лобању и доњу вилицу заједно. Пажљиво проверити
земљу у регији око лобање, јер се у њој могу налазити постмортално изгубљени зуби. Након тога, треба очистити сву
земљу која окружује ребра и пршљенове. Шпахтла сме да се стави испод ребра, док се горња површина придржава
прстима.
 Након ребара подижу се кичмени пршљенови. Биће потребно додатно уклањање
земље око пршљенова, како би се омогућило њихово подизање. Може се десити
да су као последица болести, пршљенови срасли. Ако је то случај, као што је
приказано на фотографији са леве стране, не треба покушавати са њиховим
раздвајањем, већ их треба подићи као јединствену целину.

Веома је важно да се скелет подигне убрзо након чишћења, да кости не би биле под утицајем сунца или било којих
других врменских прилика. Ако се кости перу одмах на терену, такође треба водити рачуна да се не суше директно
на сунцу јер то може довести до њиховог пуцања. Уколико се прање и сушење обавља на терену приликом паковања
костију, треба водити рачуна да се уредно спакују, да теже кости иду на дно а лакше на површину. Наравно,
непоходно је повести рачуна и да све кутије и кесе у које пакујемо материјал буду уредно обележене, са податцима о
имену локалитета, броју гроба и датуму ископавања.

ПОДСЕТНИК ЗА ИСКОПАВАЊЕ ГРОБОВА (ШТА НЕ СМЕМО ЗАБОРАВИТИ):

ДА ЛИ СКЕЛЕТ ПРИПАДА ОДРАСЛОЈ ИЛИ МЛАДОЈ ОСОБИ

ПОКОЈНИК МОЖЕ БИТИ ПОЛОЖЕН НА ВЕОМА РАЗЛИЧИТЕ НАЧИНЕ
КОСТИ НЕ МОРАЈУ БИТИ ТАМО ГДЕ ИХ ОЧЕКУЈЕМО
МОЖЕ ПОСТОЈАТИ ВИШЕ ОД ЈЕДНЕ ИНДИВИДУЕ У ГРОБУ
КОРИСТИТИ ПРИГОДНЕ АЛАТКЕ КОЈЕ НЕЋЕ ОШТЕТИТИ КОСТИ
НЕ УКЛАЊАТИ ЗЕМЉУ НИ ИЗ ЈЕДНЕ ШУПЉИНЕ НА КОСТИМА
УВЕРИТИ СЕ ДА КОСТИ ПРИПАДАЈУ ИСТОМ СКЕЛЕТУ
ОЧИСТИ СКЕЛЕТ ДОВОЉНО ДОБРО, ДА СЕ СВЕ КОСТИ ВИДЕ АЛИ ДА СЕ НИЈЕДНА НЕ ПОМЕРИ
ДЕТАЉНО ДОКУМЕНТОВАТИ СКЕЛЕТ И СВЕ ШТО СЕ НАЛАЗИ НА, ОКО И ИСПОД ЊЕГА
КОСТИ СУ ФРАГИЛНЕ-ПРЕ ПОДИЗАЊА УКЛОНИТИ ШТО ВИШЕ ЗЕМЉЕ-ТО ЋЕ ИХ САЧУВАТИ!

Следе схеме које се на терену могу користити за бележење присутних костију деце, младих и одраслих особа:
ИСКОПАВАЊЕ СПАЉЕНИХ ОСТАТАКА
Ископавање скелета у случају када се ради о остацима спаљених покојника, потпуно је другачије од ископавања
инхумираних покојника. Иако је број антрополошких информација које можемо добити из ове врсте материјала
најчешће веома ограничен, брижљивим ископавањем и документовањем ове врсте остатака, знатно можемо
повећати број података о географским, друштвеним и индивидуалним разликама у практиковању овог погребног
обичаја.

С обзиром да се спаљивање покојника на територији Србије јавља веома рано (најстарији остаци потичу са
мезолитског локалитета Власац на Ђердапу) и да траје све до средњег века, могућност да током свог
професионалног рада наиђете на ову врсту материјала је велика. Добро документовање контекста депозита у којем
су ове кости пронађене кључно је за разумевање погребне праксе спаљивања.
Контексти у којима је могуће пронаћи спаљене остатке:
„ керамичка, стаклена, камена урна
„ посуда чија је првобитна намена била другачија
„локација на којој је извршено спаљивање
„гробна рака у коју су положени спаљени остаци
„ друге секундарне локације на које су кости пребачене након спаљивања

У зависности од контекста у којем су кости пронађене зависиће и стратегија њиховог ископавања. Али, ти контексти,
када је у питању стратегија ископавања, могу бити подељени у две основне групе: спаљене кости у посудама (урне
или друге посуде) и ван њих.

„Ископвање урне“

Уколико су спаљени остаци положени у урну или било коју другу посуду, њено истраживање започиње заправо након
завршеног археолошког истраживања. Код нас је уобичајено да се урна празни, без вођења било какве посебне
документације, што није добра процедура. Заправо, урну треба посматрати као малу археолошку сонду, и брижљиво
и по слојевима је истраживати. Спаљене остатке треба вадити по слојевима, не већим од 2 цм, и сваки слој треба
документовати. Потребно је бележити које кости су у ком слоју, у ком слоју је одређени гробни прилог, да ли је и у
којој мери присутна гареж, каква је боја и укупан изглед земље. На примерима испод, приказана је са лева на десно,
урна, један слој урне и на крају, цртеж тог слоја.

На овом цртежу видимо како изгледа документација „ископавања урне“, по слојевима

Спаљене кости ван урне

Уколико спаљени остаци нису у посудама, већ на месту спаљивања, у гробној раци или на некој другој локацији,
методологија ископавања зависиће од степена очуваности костију. Уколико кости нису гореле на јаким
температурима, и само су делимично оштећене биће могуће применити исту процедуру као када су у питању остаци
инхумираних покојника. Ипак, у највећем броју случајева, радиће се о фрагментованим остацима које нећемо моћи
да ископавамо као инхумиране кости. Брижљиво и постепено уклањање земље, може допринети да откријемо
највећи број спаљених фрагмената.
Ипак, с обзиром да се понекад ради о фрагментима милиматарских величина,
једини начин да ископамо подручје у којем су спаљене кости а да ни једну не
изгубимо је УПОТРЕБА СИТА. Просејавање земље коју смо ископали можемо
вршити одмах по ископавању. У неким случајевима када време не дозвољава
брижљиво ископавање, боље је укупан садржај гробне раке подићи, и касније
просејати.
Ова целина посвећена је ОСТЕОЛОГИЈИ, анатомској субдисциплини која се бави проучавањем човекових костију.
За нас, знања из остеологије су важна јер ћемо научити шта је анатомски склоп човековог скелета а то нам је веома
корисно приликом ископавања инхумираних скелета. Такође, ова знања могу помоћи да се утврди број индивидуа
сахрањених на једном месту. Наравно, знања из области остеологије су основни корак да бисмо се даље бавили
физичком антропологијом, и могли да савлађујемо технике утврђивања пола и индивидуалне старости. Без знања
остеологије, било би немогуће да вршимо материчке, морфолошке или било које друге анализе на људским
скелетним остацима.
На фотографији испод приказана је основна подела костију по њиховом облику, на дуге, кратке, пљоснате и кости
неправилног облика.
 ОСТЕОЛОГИЈА-подела костију
Остеологија је наука која се бави проучавањем костију. У човековом
огранизму, кости и коштано ткиво имају неколико функција:
1. Служе као скелет, односно потпора целог организма
2. Пружају заштиту већини органа
3. Служе као ослонац мишића и на тај начин омогућују кретање
4. Складиште су калцијума и других минерала
5. У коштаној сржи стварају се нове крвне ћелије

По свом облику, кости се деле на дуге, кратке, пљоснате и

неправилне кости
ДУГЕ КОСТИ (ossa longa)
Дужина је знатно већа од њихове ширине и дебљине и то су углавном
кости удова. На свакој дугој кости постоје:
тело кости (дијафиза) и два окрајка (епифизе). Горња епифиза назива
се проксимална док је доња, дистална. Дијафизе дугих костију
изграђене су од компактне масе у чијој средини је медуларна дупља
испуњена коштаном сржи. Епифизе су споља покривене слојем
компактне коштане масе док је средишњи део изграђен од сунђерастог
ткива. На местима где се две кости додирују и граде зглоб, налазе се
зглобне површине (facies articularis).
У ову групу костију убрајају се дуге кости екстремитета и неке кости
шаке и стопала (метакарпалне, метатрзалне кости и фаланге).
КРАТКЕ КОСТИ (ossa brevia)
Код ове групе костију све три димензије су приближно једнаке и то су
кости шаке, стопала и кичменог стуба. Разноврсног су облика и груписне су у оним деловима где је
неопходна велика еластичност и чврстина. Грађа им је
претежно растресита и само је њихова спољашња површина обложена слојем
компактне коштане масе. Овој групи припадају кости корена шаке и стопала.
ПЉОСНАТЕ КОСТИ (ossa plana)
Код ове групе костију дужина и висина су знатно веће него дебљина и то су кости лобање, карличне кости,
ребра , грудна кост и лопатице. Пљоснате кости изграђене су из два слоја компактне коштане масе које
раздваја танак слој сунђерастог ткива (код костију лобање овај слој се зове диплое).
КОСТИ НЕПРАВИЛНОГ ОБЛИКА
Постоје кости чији облик није правилан, односно не може се убројати у претходне три групе. Њој припадају
неке кости лобање и кичменог стуба.
ПОСТАНАК КОСТИЈУ

Код фетуса, на самом почетку развића, настају везивни и хрскавичави модели костију који током развића постепено
окоштавају. Ако кост настаје окоштавањем претходног везивног модела то је ендостално окоштавање, а ако настаје
окоштавањем хрскавичавог модела то је енхондрално окоштавање.

Већина костију пролази кроз три стадијума развоја: мебранозни, хрскавичави и коштани.
Скелет се развија из мензенхима феталног ткива и у раним фазама представљен је леђном врпцом (chorda dorsalis).
Средином првог месеца интраутериног живота долази до згрушавања мезенхималне масе у пределу леђа и ствара
се кичмени стуб који замењује хорду. Истворемено, долази до згрушавања мензехималне масе и на другим местима,
односно долази до формирања примарних делова будућег скелета. Овај скелет назива се мембранозни скелет.

Средином другог месеца, мензехим, који је формирао мембранозни скелет даље се мења и постаје хијалина
хрскавица. У овој другој фази развоја он се назива хрскавичаст скелет, и будуће кости представљене су
хрскавичавим формацијама. Крајем другог, почетком трећег месеца, хрскавичасти скелет почиње да окоштава, а
хрскавица се разлаже и замењује коштаним ткивом.
ГРАЂА КОШТАНОГ ТКИВА И ГРАЂА КОСТИЈУ
Коштано ткиво састоји се од:
1. ЋЕЛИЈА
2. МЕЂУЋЕЛИЈСКЕ КАЛЦИФИЦИРАНЕ МАСЕ
3. ВЕЗИВНИХ ВЛАКАНА

Орагнска супстанца коштаног ткива чини око 30%, док неорганска једињења чине 70% коштаног ткива, у највећој
мери фосфати и карбонати калцијума али и друга једињења.

Кости одраслих инидивуа изграђене су од коштаних плочица (ламела), које су распоређене тако да образују две
врсте коштаног ткива: збијено (supstantia compacta) и растресито (supstantia spongiosa). Ламеле се састоје од
колагених влакана уроњених у основну минерализовану супстанцу. Између ламела се налазе шупљине (лакуне) у
којима су смештене ћелије-остеоцити, међусобно повезане цитоплазматичним продужетцима. Збијена, компактна
коштана маса се налази на периферији а сунђерсто, спонгиозно ткиво је распоређено између два листа компактне
коштане масе. Компактна коштана маса састоји се из морфолошких и функционалних јединица, тзв. секундарних
остеона, изграђених од концентричних коштаних ламела које окружују централни Хаверзов канал, кроз који пролазе
крвни капилари и нервна влакна. Спонгиозна маса такође је саграђена од збијених коштаних ламела али не садржи
Хаверзове системе.

Цела површина кости, осим зглобних површина, прекривена је везивном опном-ПОКОСНИЦОМ (periosteum).
Покосница се састоји из младих коштаних ћелија (остеобласти), везивних ћелија, везивних влакана, као и од
мноштва крвних
судова и живаца. Из покоснице кроз трансверзалне Волкманове канале продиру крвни судови у Хаверзове канале.
Уз помоћ остеобласта, покосница стално ствара ново коштано ткиво по површини кости што омогућује њен раст у
ширину. Такође, када дође до прелома, покосница ствра ново коштано ткиво које прекрива прелом.
ЗУБИ-ГРАЂА И ПОДЕЛА

Грађа зуба

Сваки зуб, чини круна (corona dentis), врат

(collum dentis) и корен (radix dentis). У
унутрашњости зуба је шупљина (cavum dentis),
која је у пределу круне проширена док се у
пределу корена сужава у канал који се отвара
на врху зуба. Шупљина зуба испуњена је
зубном пулпом (pulpa dentis), која је везивно
ткиво које садржи крвне судове и живце за
васкуларизацију и инервацију зуба. Главна
компонента од које су изграђени сви делови
зуба и која окружује његову централну
шупљину зове се дентин (dentinum), који је
чврст и састваљен од минерала. Површину
зубне круне прекрива зубна глеђ (enamelum),
танка, провидна и врло тврда супстанца која је
готово у потпуности изграђена од неорганских материја.

Површина корена зуба покривена је зубним цементом (cementum), жућкастим ткивом сачињеним од минерала,
колагених влакана и цементних ћелија. Корен зуба, усађен је у алвеоле на вилицама. Простор између корена зуба и
зида алвеоле испуњен је збијеним везивним ткивом-перидонцијумом чија се колагена влакна пружају из коштаног
зида алвеоле у цементни слој корена зуба и овај спој доводи до тога да нису могући већи покрети зуба у алвеоли.

Подела зуба
Зуби човека подељени су по својим морфолошким
карактеристикама подељени у четири групе: секутићи (dentes
incisivi), очњаци (dentes canini), преткутњаци (dentes
praemolares) и кутњаци (dentes molares). Секутићи имају
круницу облика длета и дуг, конусни корен. Очњаци су најдужи
зуби; горњи имају снажну круну пирамидалног облика, и прав и
дугачак корен док доњи имају ужу и дужу круницу и корен краћи
него горњи. Преткутњаци имају ваљкасте крунице на чијим
површинама се налазе две квржице. Обично имају један корен,
али први горњи преткутњак обично има два корена. Кутњаци су
најмасивнији зуби, крунице имају велику оклузалну површину
на којој је четири, пет или више квржица. Горњи кутњаци имају три док доњи имају два корена.
 Људи, као и већина сисара имају две генерације зуба у току живота. Први,
млечни зуби (dentes decidui), се развијају још у перинаталном периоду.
Млечних зуба има 20: осам секутића, четири очњака и осам кутњака, док
премолари не постоје. Млечни зуби су у поређењу са сталним бељи, тањи
и грађа им је мање чврста, крунице су им заобљене, коренови су краћи.

Фрагмент дечије мандибуле

Горња вилица одрасле особе из 5. века наше ере (некропола сеобе народа на Дорћолу)

Упоредо са формирањем и ерупцијом млечних зуба почиње развој зуба друге генерације – сталних зуба (dens
permenentes). Прво се формирају круне првих молара, првих инцизива и канина, а затим и осталих. Ерупција сталних
зуба обично започиње ницањем првог молара у шестој години живота, и наставља се тако што млечни зуби
испадају, а на њиховим местима ничу стални зуби. Сталних зуба има 32: осам секутића, четири очњака, осам
преткутњака и дванаест кутњака.
КОСТИ ЛОБАЊЕ

У костима главе (кранијални скелет), смештен је наш мозак и наша чула. Кранијални скелет, подељен је на:
КОСТИ ЛОБАЊЕ И КОСТИ ЛИЦА.

КОСТИ ЛОБАЊЕ:
ЧЕОНА КОСТ (os frontale)

Непарна кост која гради предњи део крова лобање. На њој разликујемо један
усправни и један хоризонтални део. Усправни део (squama frontalis) чини
коштану основицу чела. На спољној страни скваме у горњем делу види се са
сваке стране по једно испупчење у виду заобљене кврге (tuber frontale). Изнад
очних дупљи налази се надочни лук (arcus supraciliaris). Хоризонтални део
чеоне кости, својим базиларним деловима изграђује кров очних дупљи а његов
средњи део који је дубоко усечен спаја се са одговарајућим делом ситасте
кости. Сквама чеоне кости се својом задњом ивицом зглобљава са теменим костима. Овај зглоб, у облику шава, иде
попречно преко свода лобање и зове се крунски шав (sutura coronaria).

ТЕМЕНА КОСТ (os parietale)

Парна кост и постављена је позади скваме чеоне кости. Има облик пљоснате
четвртасте плоче на чијој се спољашњој страни налази кврга (tuber parietale).
Темене кости, спојене су на средини крова лобање својим унутрашњим шавом и
граде горњи уздужни шав (sutura sagitalis). Доња ивица темене кости, зглобљава се
са великим крилима клинасте кости напред и са слепоочном кости у задње две
трећине. Задње ивице паријеталних костију сапајају се са сквамом потиљачне кости,
и граде шав у облику слова ламбда (sutura lambdoidea).
ПОТИЉАЧНА КОСТ (os occipitale)

Непарна кост која гради задњи и задње-доњи део лобање.

На њој се налази велики отвор (foramen magnum) кроз који
пролази кичмена мождина и њене артерије. Испред отвора, налази се
базиларни део који се предњом ивицом зглобљава са телом клинасте кости.
Са обе стране отвора налазе се зглобне глачице за зглобљавање са атласом,
првим вратним пршљеном.

КЛИНАСТА КОСТ (os sphenoidale)

Непарна кост која гради средњи део пода лобањске дупље. Позади се зглобљава
са базиларним делом потиљачне кости и слепоочним костима, док је напред
зглобљена са ситастом кости, чеоном кости и костима лица. Она је као клин
увучена између ових костију а горња страна њеног тела је удубљена и има облик
седла (sella turcica). У овом удубљењу смештена је хипофиза. Доња страна тела,
зглобљава се са раластом кости (vomer), а задња
сраста са базиларним деловима окципиталне кости.

СИТАСТА КОСТ (os ethmoidale)

Непарна и увучена у усек између хоризонталних делова фронталне кости. Својим

горњим делом у облику петлове кресте (crista gali), штрчи у лобањску дупљу, а
доњим већим делом изграђује носну дупљу.
Бочне масе су уметнуте између очне и носне дупље те својим спољашњим странама
граде део унутрашњег зида очних дупљи.

СЛЕПООЧНА КОСТ (os temporale)

Парна кост која својим доњим делом гради базу лобање а горњим гради бочни
део свода лобање. Сквама темпоралне кости, изграђује бочни зид предње
лобањске јаме, а од њене спољашње стране, унапред,
пружа се јабучни наставак који са сличним наставцима јабучне кости гради
јабучни лук (arcus zygomaticus). На доњој страни хоризонталног дела скваме
налази се јама за зглобљавање са главицом доње вилице (fossa mandibularis).
У темпоралној кости смештен је орган слуха и равнотеже.
КОСТИ ЛИЦА (ossa facei)

Костур лица, дели се на два дела. Горњи део, граде кости које су чврсто међусобно спојене и срасле за скелет
лобање, а доњи део костура лица гради доња вилица, која се зглобљава са слепоочним костима, и подјезична кост
која је само помоћу веза спојена са осталим костима.

ГОРЊА ВИЛИЦА (maxilla)

Максила је највећа кост лица око које се групишу све остале кости. Она има облик тростране пирамиде чији је врх
срастао са јабучном кости а база чини спољашњи зид носне дупље. Тело максиле је шупље и испуњено ваздухом.
Та шупљина назива се вилична дупља или синус (sinus maxilaris).

НЕПЧАНА КОСТ(os palatinum)

Ова парна кост је мала и постављена иза горње вилице. На њој се разликују усправни и
хоризонтални лист. Усправни лист се налази непосредно иза горње вилице и он
учествује у изградњи спољашњег зида носне дупље. Хоризонтални лист се налази иза
непчаног наставка горње вилице и срастао је са задњом ивицом овог наставка са којим
изграђује задњи део коштаног непца.

НОСНА КОСТ (os nasale)

Назална кост су заправо две правоугаоне плочице које граде корен носа. Горе се зглобљавају са фронталном
кости а бочно са чеоним наставцима горње вилице. Њихова доња ивица гради врх носног отвора (apertura pyriformis)

СУЗНА КОСТ (os lacrimale)

Сузне кости чине две мале, парне, танке коштане плочице правоугаоног облика смештене у предњем делу
унутрашњег зида очне дупље.
РАЛАСТА КОСТ (vomer)
Вомер је танка непарна кост ромбоидног облика која изграђује највећи део коштаног
дела носне преграде. Горе је спојена са телом клинасте кости, доле, са горњом
вилицом односно са подом носне дупље и напред са листом
ситасте кости.

ДОЊА НОСНА ШКОЉКА (concha nasalis inferior)

Ова парна кост има облик шкољке и припојена је за доњи део спољашњег зида носне дупље. Од тела кости
полазе наставци помоћу којих се спаја за горњу вилицу, ситасту и сузну кост.

ЈАБУЧНА КОСТ (os zygomaticum)

Парна и лежи на спољашњој страни горњег дела костура лица. Она гради на лицу
рељефно испупчење које се назива јабучица или јагодица. Њена горња ивица гради
део улаза у очну дупљу. Слепоочни наставак (processus temporalis) ове кости,
управљен уназад, гради са јабучним наставком (processus zygomaticus) јабучни лик
(arcus zygomaticus).

ПОДЈЕЗИЧНА КОСТ (os hyoideum)

Хиоидна кост је непарна и налази се испод доње вилице, у мускулатури врата. То је

једина кост скелета која се не зглобљава ни са једном другом кости. Има облик
потковице и састоји се од тела окренутог напред, великих рогова окренутих уназад и
малих рогова који полазе од тела навише.

МАНДИБУЛА
Непарна кост, састоји се из тела (corpus mandibulae) и две гране (ramus mandibulae) које се од задњих крајева тела
пружају навише. На споју тела и гране налази се угао (angulus mandibulae). На предњем делу спољашње стране
тела, брадно испупчење (protuberantia mentalis). На бочном делу тела, налази се отвор (foramen mentale) кроз који
излази ментални живац. Тело вилице на свом горњем делу носи зубну вилицу у коју су усађени зуби.
ПОСТКРАНИЈАЛНИ СКЕЛЕТ
Посткранијални скелет дели се на два дела:
1. КОСТИ ТРУПА (кичмени пршљенови и ребра)
2. КОСТИ УДОВА (горњи и доњи удови)

КОСТУР ТРУПА
КИЧМЕНИ ПРШЉЕНОВИ (vertebrae)
Кичмени пршљенови, заједно са крсном и тртичном кости чине кичмени стуб (columna vertebralis) и повезени су
хрскавичавом мембраном. Кроз кичмени стуб пролази канал у коме је смештена кичмена мождина. Између појединих
пршљенова налазе се међупршљенски отвори кроз које пролазе спинални живци.
Сви пршљенови имају: тело које је окренуто унапред; коренове пршљенског лука (то су парни стубови коштане масе
који пролазе са бочних страна тела); пршљенске лукове, који се позади спајају и граде ртни наставак који штрчи
уназад; попречне наставке и горње и доње парне зглобне наставке, помоћу којих се пршљенови међусобно спајају.

ВРАТНИ ПРШЉЕНОВИ (Vertebra cervicalis)

Постоји седам вратних пршљенова, први је атлас и од
осталих се разликује по томе што нема тела већ само
предњи и задњи лук који су међусобно спојени бочним
масама. Горе, атлас се зглобљава са потиљачном кости,
док се доле, зглобљава са другим вратним пршљеном,
помоћу две зглобне јамице. Други вратни пршљен,
аксис на средини тела има зуб који служи као осовина
око које се окреће атлас. Остали вратни пршљенови,
препознају се по томе што на попречном наставку имају
један отвор кроз који пролази кичмена артерија. Њихови ртни наставци су кратки и имају расцепљен врх (осим
седмог).
ЛЕЂНИ ПРШЉЕНОВИ (Vertebra thoracalis)
Постоји дванаест леђних пршљенова. Карактеристични су по томе што се на њиховим телима налазе глачице за
зглобљавање са ребрима. Ртни наставци су им косо управљени надоле и врх им се завршава једном квргом.
СЛАБИНСКИ ПРШЉЕНОВИ (Vertebra lumbalis)
Постоји пет слабинских пршљенова. Карактеристични су по томе што имају веома велико тело, готово четири пута
веће од тела вратних пршљенова а два пута веће од тела леђних. Лукови слабинских пршљенова су дебели и
четвртасти а ртни наставак има облик правоугаоника

Доњи део кичменог стуба, граде две кости, састављене од међусобно сраслих пршљенова, који формирају
крсну и тртичну кост.

КРСНА КОСТ (os sacrum)

Крсна кост је непарна кост која се налази испод слабинског дела кичме и
изнад тртичне кости. Бочно се зглобљава са карличним костима. Ова кост
гради задњи зид карличне дупље. Њена предња страна окренута је Према
унутрашњости карлице и издубљена је, док је задња страна испупчена.

ТРТИЧНА КОСТ (os coccyx)

Тртична кост састављена је од 3-5 рудиментираних репних пршљенова и
зглобљава се са врхом крсне кости.

Крсна кост

РЕБРА (costae)
Постоји дванаест пари ребара. Глава ребара је окренута уназад, и зглобљава се са телима кичмених пршљенова.
Прво и друго ребро
Прво се разликује од осталих по томе што је постављено хоризонтално и има горњу и доњу страну за разлику од
свих осталих која имају спољашњу и унутрашњу страну. Друго ребро је постављено косо и по свом облику чини
прелаз између првог ребра и осталих ребара.
Првих седам пари ребара су тзв. права ребра (costae
verae) и она се помоћу ребарне хрскавице непосредно
спајају са грудном кости.
Наредна три пара, тзв. лажна ребра (costae spuriae) не
допиру директно до грудне кости, већ се са њом спајају
преко хрскавице седмог ребра. 11 и 12 пар, тзв.
слободна ребра (costae fluctuates) чији се крајеви
слободно завршавају у мускулатури трбушног зида.

ГРУДНА КОСТ (sternum)

Стернум се зглобљава са кључним костима и ребрима
која су за њу спојена хрскавицом. Стернум чине три
дела: горњи део (manubrium sterni), тело (corpus sterni)
и врх окренут наниже (processus xyphoideus).
КОСТУР ГОРЊИХ УДОВА
Костур горњих удова чине:
1. фиксни део ( кости раменог појаса: две лопатице и две кључњаче)
2. покретни део (кости руке)

КОСТИ РАМЕНОГ ПОЈАСА:

КЉУЧНА КОСТ (clavicula)

Парна кост, облика издуженог слова «S». Горња страна клавикуле је глатка а доња је храпава. На спољашњем крају
клавикуле је зглобна глачица за зглобљавање са скапулом. Унутрашњи крај је масиван и на њему је глачица за
зглобљавање са грудном кости.

ЛОПАТИЦА (scapula)
Парна пљосната кост која је предњом страном наслоњена на задње-бочни зид грудног коша. Обликом подсећа на
троугао и има горњи, доњи и спољашњи угао. Спољашњи угао носи глачицу за зглобљавање са хумерусом (cavitas
glenoidalis).

КОСТИ РУКЕ:
Кости руке чине кости надлакта, кости подлакта и кости шаке и прстију. У надлакту се налази хумерус, у подлакту
улна и радиус, док су кости шаке сачињене од већег броја ситних костију.

РАМЕЊАЧА (humerus)
На хумерусу се разликују тело и горњи и доњи окрајак. Тело је тространо, призматичног облика, са нешто јаче
израженом предњом ивицом. На спољашњој страни тела је једна неравна површина, tuberositas deltoidea која служи
за припој делтоидног мишића. Горњи окрајак чине: глава (caput humeri), анатомски врат (collum anatomicum), и споља
и изнад врата две кврге, велика (tuberculum maius) и мала (tuberculum minus). Глава се зглобљава са скапулом. На
зглобном делу, антериорно, налазе се зглобна главица (capitulum humeri) за зглобљавање са радиусом и унутра је
тзв. ваљак (trochlea humeri) за зглобљавање са улном. Постериорно, изнад трохлее је дубља јама (Fossa olecrani) у
коју улази лакатни наставак улне.

ЖБИЦА (radius)
Спољашња кост подлакта. Тело радиуса је тространо призматичног облика и на његовој предњој страни припајају се
мишићи предње ложе подлакта. Глава радиуса (caput radii) је округла и на њој је глачица за зглобљавање са
хумерусом (fovea capitis radii). Испод главе је врат (collum radii) а на доњој унутрашњој ивици врата налази се јасно
изражена кврга (tuberositas radii) која служи за рипој двоглавог мишића надлакта.
Доњи окрајак радиуса је у облику четворостране заобљене пирамиде и продужава се споља у виду шиљастог
наставка (processus styloideus). На доњем окрајку налазе се глачице за зглобљавање са костима шаке и улне.
 ЛАКАТНА КОСТ(ulna)
Улна је унутрашња кост подлакта и има тело (corpus ulnae) и горњи и доњи окрајак.
Горњи окрајак знатно је развијенији и на њему, позади налази се лакатни наставак
(olecranon) а напред је кљунасти наставак (processus coronoideus). Ова два
наставка, својим предњим странама граде зглобну површину (incisura trochlearis)
за зглобљавање са ваљком хумеруса. Тело улне је тространо, призматичног
облика и на њему се припајају многобројни мишићи подлакта.

Улна и радиус
КОСТИ ШАКЕ (sceleton manus)

Кости шаке чини 27 костију које су подељене

на три групе:
1. кости ручја (ossa carpi): Чини их осам костију
поређаних у два реда. У горњем реду, идући од
палца налазе се чунаста(o.scaphoideum),
полумесечаста (o.lunatum), тророга
(o.triquetrum),грашкаста (o.pisiforme).У доњем реду
су трапезна (o.trapezium), трапезоидна
(o.trapezoideum), главичаста (o.capitatum) и
кукаста (o.hamatum).
2. кости доручја (os metacarpale I-V). У доручју
има пет костију и броје се почевши од палца.
3. кости прстију (phalanges digitorum)
У сваком прсту, има по три кости или чланка
(phalanx), осим у палцу у којем има два чланка.
КОСТУР ДОЊИХ УДОВА
Чине га:
1. КАРЛИЧНИ ПОЈАС
2. КОСТИ ДОЊИХ ЕКСТРЕМИТЕТА

КАРЛИЧНИ ПОЈАС: а) карлична кост (os coxae) је широка и пљосната и првобитно је састављена од три кости које
срастају после петнаесте године. Ти њени делови су: горњи део или бедрена кост (os ilium), задњи део или седална
кост (os ischi) и предњи део или препонска кост (os pubis).

КАРЛИЦА (pelvis)
Карлицу граде две карличне кости, међусобно спојене помоћу симфизе пубиса, и крсна и тртична кост. Крсна кост је
као клин углављена између задњих ивица карличних костију. У горњем делу бочне стране крсне кости као и у горњем
делу задње ивице карличних костију, постоје зглобне глачице између ових костију.

КОСТИ ДОЊИХ ЕКСТРЕМИТЕТА:

БУТНА КОСТ (femur)
Тело је тространо призматичног облика са слабо израженим ивицама. Најизраженија је постериорна ивица, у облику
храпаве линије (linea aspera). Горњи окрајак, састоји се из главе (caput femoris), анатомског врата (collum femoris),
велике кврге или трохантера (trochanter major) и мале кврге (trochanter minor). Доњи окрајак састоји се из два
зглобна дела или кондила. То су спољни (condylus lateralis) и унутрашњи (condylus madialis). Између њих, налази се
међукондилна јама (fossa intercondiloidea). На предњој страни доњег окрајка налази се зглобна глачица за
зглобљавање са пателом.
ЧАШИЦА (patela)
Патела је мала троугласта кост са заобљеним угловима и налази се испред доњег окрајка фемура. Урасла је у
снажну тетиву четвороглавог мишића фемура. База јој је окренутан навише а врх наниже.

ГОЛЕЊАЧА (tibia)
Горе се зглобљава са фемуром, доле са скочном кости а споља са фибулом. Тространо
призматично тело (corpus tibiae) има три стране и три ивице. Најјаче је изражена предња
ивица (margo anterior). Горњи окрајак тибије састоји се из два зглобна дела, спољног
(condylus lateralis) и унутрашњег (condylus medialis). На предњој страни горњег окрајка је
велико испупчење (tuberositas tibiae). На задњем доњем делу спољне стране налази се
зглобна површина за фибулу. Унутрашња страна му се продужава наниже у глежањ
тибије (malleolus tibiae). Доња страна окрајка и спољашња страна глежња служе за
зглобљавање са скочном кости.
ЛИШЊАЧА (fibula)
Фибула је танка и дуга кост потколенице и налази се са спољашње стране тибије и мало
уназад. Чини је дуго, тространо тело (corpus fibulae), глава (capitulum fibulae) која се
зглобљава са тибијом, и врат (collum fibulae) који спаја главу са телом, и доњег окрајка
који се зглобљава са скочном кости и доњим окрајком тибије.

КОСТИ СТОПАЛА (sceleton pedis)

Чини их 26 костију које су поређане у три групе:

1.кости ножја:
7 костију које граде тзв. tarsus. То су скочна кост (talus) која се зглобљава са
тибијом и фибулом, петна кост (calcaneus) која је испод ње. Испред ове две
кости је коцкаста кост (os cuboideum), споља, чунаста кост (os naviculare),
унутра, а испред ње три клинасте кости (ossa cuneiformia).
2. кости доножја:
Испред костију ножја, налази се пет костију доножја (ossa metatarsalia I-V).
3. кости прстију:
Испред костију доножја, налазе се кости прстију (ossa digitorum pedis),
састављене из три реда чланака (фаланги). Једино палац има две фаланге,
док сви остали прсти имају по три.
АСПЕКТИ РАСТА И СТАРЕЊА СКЕЛЕТА

Податак о индивидуалној старости је један од основних које можемо добити антрополошком анализом скелета. Иако
су до данас извршена обимна истраживања у овој области, још увек постоје одређена ограничења. Ограничења су
највише узрокована тиме што раст и старење скелета не зависе само од узраста особе већ и од бројних других
фактора који су најчешће непознати антропологу. Исхрана, друштвени статус, болести, повреде, тј. укупан начин
живота утиче на процес и раста и старења, и управо због тога, индивидуалну старост никада није могуће утврдити са
потпуном прецизношћу.

Због тога, можемо разликовати хронолошку, стварну старост која је апсолутна категорија и
денталну и скелетну старост на које у знатној мери могу утицати спољни фактори животне средине.

Хронолошка или стварна старост постнатално се рачуна од дана рођења. Подаци о хронолошкој старости ретко кад
су доступни антрополозима (само у случајевима када се ископава гроб са спомеником на којем се помиње година
рођена и смрти или постоји архива о покојницима са неког гробља). Због тога се индивидуална строст особе у
тренутку смрти утврђује на основу скелетног и денталног раста и развоја.

Када утврђујемо индивидуалну старост, ми заправо посматрамо два различита процеса-када су у питању скелети
деце и младих особа, оно што анализирамо, заправо су аспекти скелетног раста, док када посматрамо скелет
одрасле индивидуе, ми анализирамо аспекте скелетног старења.

Избијање зуба, раст дијафиза костију, њихово постепено спајање са епфизама су аспекти скелетног раста.
Утврђивање старости индивидуа у дечијем и јувенилном периоду знатно је поузданије него што је то случај код
одраслих. Разлог је то што је темпо раста и развоја скелета много мање варијабилан него што је случај са старењем.
Нпр. ако посматрамо вилицу детета, по броју зуба који су избили или су у заметку, са великом прецизношћу моћи
ћемо да утврдимо његову старост. Ако пак посматрамо зубе одрасле индивидуе, степен њихове истрошености је
једини критеријум који евентуално указује на узраст, а он може бити повезан са бројним факторима који нису везани
за старост особе (нпр. врста хране која је конзумирана током живота, или трошење зуба њиховом употребом у неким
свакодневним активностима и сл.).

Исти је случај и када је нпр. у питању посматрање дугих костију. Док траје раст, на основу њихове максималне
дужине и степена срслости епифиза, могуће је са великом прецизношћу утврдити узраст особе. Али када се раст
заврши и почне процес старења, дуге кости не показују никакве нарочите промене које би могле помоћи у
утврђивању индивидуалне старости.
 Тибија у различитим узрастима

У антропологији, индивидуална старост, иако има бројних другачијих предлога, најчешће се изражава у следећим
категоријама: Infans I 0-7 година
Infans II 8-14 година
Iuvenilis 15-20 година
Adultus 20-40 година
Maturus 40-60
Senilis више од 60 година
ИНДИВИДУАЛНА СТАРОСТ ДЕЦЕ

Узраст деце у моменту смрти, може се утврдити анализом зубне (денталне) старости или
на основу скелетне старости. С обзиром да се зуби и скелет развијају на различите начине,
дентална старост се не мора поклапати са скелетном. Такође, кроз рад на материјалу
познате старости, утврђено је да је дентална старост далеко мање варијабилна од
скелетне, односно да је формирање круне и корена зуба најмање погођено хормоналним
утицајима или утицајима животног окружења. Због тога је дентална старост знатно ближа
хронолошкој од скелетне, те се кад је год могуће старост деце одређује на основу зуба.

Код новорођенчади, старост је могуће утврдити на основу степена формирања зуба,

осификације лобање и дужине дугих костију. У овом периоду формирање зуба је у зачетку
и за анализу денталне старости је неопходна примена рендгенских снимака. Мерење
дужине дугих костију, показало се као најпоузданији метод за утврђивање старости у овом
периоду. Иако на раст костију фетуса могу утицати спољни фактори, тај утицај је у далеко
мањи него након рођења. Због тога је у овом узрасту, утврђивање старости на основу
максималне дужине дугих костију поуздан метод.

Скелет новорођенчета
Узраст фетуса или новорођенчета,
изражава се у гестацијским недељама. С
обзиром да је моменат зачећа почетак
живота, узрас детета на рођењу је 38-40
гестацијских недеља. На схеми са леве
стране, приказано је ком гестацијском
узрасту одговара која максимална дужина
хумеруса. Нпр. на самом рођењу (38-40
недеља), максимална дужина хумеруса је
око 60 милиматара.
И након рођења дужина дугих костију је
добар индикатор старости, али због утицаја
разних спољашњих и унутрашњих фактора
(исхрана, генетика, клима, начин и услови
живота), праћење формирања и ерупције
зуба најбољи је метод за утврђивање
старости у старијим узрастима.
Утврђивање индивидуалне старости на основу дентиције
На рођењу, две трећине круне секутића и једна трећина круне очњака су већ формиране, а присутне су се и
оклузалне површине првих млечних кутњака и квржице других кутњака. Ницање млечних зуба почиње у првој години
појавом секутића. Крајем прве године живота круне свих млечних зуба су комплетне а између друге и треће године
живота ничу и последњи млечни зуби – очњаци и молари.

Упоредо са формирањем и ерупцијом млечних зуба започиње развој зуба друге генерације – сталних зуба.
Прво се формирају круне првих кутњака, првих секутића и очњака, а затим и осталих. Ерупција сталних зуба обично
започиње ницањем првог кутњака у шестој години живота, и наставља се тако што млечни зуби испадају, а на
њиховим местима ничу стални зуби.

Након избијања првих кутњака, период ″мешовите дентиције″ (стални и млечни зуби истовремено присутни) протиче
у две фазе: у првој се централни, а потом и латерални млечнисекутићи замењују сталним зубима. У другој, која
започиње око 10 године живота, замењивање млечних зуба углавном протиче редоследом –преткутњаци, очњаци,
други кутњаци. Око 14 године завршен је процес ницања сталних зуба а најкасније, уколико уопште избију, избијају
трећи кутњаци.
Када се утврђује старост на основу зуба користе се схеме на којима је приказана дентиција млечних и сталних зуба.
Једна од најчешће употребљаваних је Убелакерова схема дентиције:

5 месеци
in utero 2 године 7 година
(±2 м) (±8 м.) (±24 м.) 11 година
(±30 м.)
7 месеци
in utero
(±2 м.) 3 године
(±12 м.) 12 година
рођење (±30 м.)
(±2 м.) 8 година
(±24 м)
6 месеци 4 године
(±3 м.) (±12 м.)
15 година
(±36 м.)
9 месеци
(±3 м.) 9 година
5 година (±24 м.)
(±16 м.) 21 година
12 месеци
(±4 м.)

10 година 35 година
18 месеци 6 година (±30 м.)
(±6м.) (±24 м)
ИНДИВИДУАЛНА СТАРОСТ МЛАДИХ ОСОБА

Када се заврши ницање зуба, око 14 године, код младих особа најзначајнији метод за одређивање старости је степен
окоштавања епифизно-дијафизних спојева. Пре четрнаесте године, епифизе нису срасле са дијафизом, а процес
срашћивања траје до око 25 године. Дакле, у читавом периоду између 14 и 20/25 године индивидуалну страост
можемо да утврђујемо на основу степена сраслости епифиза.
На месту спајања епифизе и дијафиза годину до две након срастања, остаје уочљива епифизна линија која указује
на прелаз ка адултном узрасту.

Истраживања су показала да међу популацијама али и између индивидуа, постоји разлика у темпу срастања
епифизно-дијафизних спојева. Такође, уочено је да се процес окоштавања дешава различито код жена и мушкараца,
односно, да највећи број епифиза сраста са дијафизом раније код жена.

Ослањајући се на податке различитих истраживања, група европских антрополога је препоручила употребу

табеле у којој су приказани распони срастања епифизе са дијафизом:
ИНДИВИДУАЛНА СТАРОСТ ОДРАСЛИХ ОСОБА

У периоду између 20 и 25 године, завршава се процес срастања епифизно-дијафизних спојева, али и укупан процес
раста скелета. Након тог периода, када анализирамо индивидуалну старост, ми заправо анализирамо аспекте
старења скелета. Речено је већ, да је много теже утврдити старост одраслих особа, јер су фактори који утичу на
старење скелета (начин живота, исхрана и сл.), антропологу који анализира скелет у навећем броју случајева
непознати. Због тога је када утврђујемо старост одраслих особа, најбоље да комбинујемо све посматране
параметре.

На кранијалном скелету посматра се: ОБЛИТЕРАЦИЈА ЛОБАЊСКИХ ШАВОВА И АТРИЦИЈА ЗУБА

На посткранијалном скелету посматра се: ПУБИЧНА СИМФИЗА И АУРИКУЛАРНА ПОВРШИНА (карлица),
КОМПАКТНОСТ СПОНГИОЗНЕ МАСЕ У ГЛАВАМА ХУМЕРУСА И ФЕМУРА
Такође у анализи индивидуалне старости, почела је да се примењује и анализа наслојавања зубног цемента (tooth
cementum annulation), која на основу досадашњих резултата обећева напредак у овој области.

Облитерација лобањских шавова

Кости лобање постепено срастају током живота, да би се процес њиховог потпуног спајања, облитерације,
интензивирао у адултном добу. Код највећег броја људи шавови срасту до 30 године, након чега тече веома спор
процес њиховог потпуног затварања. Различит степен срслости обележава се на следећи начин:
0-отворен шав 1-почетак срастања 2-пола шава затворено 3-више од половине шава затворено 4-потпуно срстање

Али, процес нема своје правилности, и код неких особа облитерација се никад не заврши у потпуности.
Посматрање облитерације лобањских шавова један је од најстаријих метода за утврђивање индивидуалне старости,
али истовремено и један од метода који је претпрео највише критика у антрополошкој литератури. Уколико се
старост на коју указују шавови не поклапа са старошћу на коју указују други параметри, податке других парамтара
треба узети као релевантније.
Атриција (истрошеност) зуба
Током живота, зуби се троше и степен њихове истрошености може бити индикатор индивидуалне старости. Наравно,
атриција може бити последица не само старости, већ и врсте хране која је конзумирана, начина жвакања и бројних
других фактора, те стога овај метод има одређених ограничења. Уколико нам је процес трошења зуба унутар
испитиване популације познат, посматрање атриције може бити добар индикатор утврђивања инидивуалне старости.
На сликама испод приказане су вилице са зубима различитог степена атриције али и са заживотно изгубљеним
зубима.

Када се анализира зуба атриција, користе се стандардизоване схеме за њено бележење. Једна од оних која ја
најчешће у употреби је Бротвелова схема:
Морфологија пубичне симфизе:
Морфолошке карактеристике пубичне симфизе, тј. праћење дегенеративних промена на њој, један је од најчешће
примењиваних метода утврђивања индивидуалне старости.
Промене у изгледу пубичне симфизе углавном су везане
искључиво за узраст а не за неке друге, спољашње факторе.
Метод је развио енглески анатом Тод и он је заснован
на чињеници да се промене пубичне симфизе кроз време
дешавају у тачно одређеном, предвидљивом ритму. Иако су
бројна истраживања довела до модификације Тодове
класификације, опсервација симфиза у утврђивању старости
широко се примењује. Тодова класификација дели
дегенеративни процес на симфизама у 10 фаза. Прва фаза,
када се на симфизалној површини виде попречни гребени
међусобно раздвојени уочљивим жљебовима, док обод симфизе није јасно дефинисан, што одговара узрасту од 17,
5-19, 5 година. Затим долази до процеса нестајања пубичних туберкулума, да би у фази десет, симфиза постала
веома дегенерисана, на њеној површимни се јављају ерозије, а рубови симфизе су мање јасни, што одговара узрасу
од преко 50 година.

Морфологија аурикуларне површине

Промене у морфологији аурикуларне површине (површина на карлици где се она спаја

са сакрумом) последица су старења. Истраживачи који су развијали метод за
посматрање морфологије, процес промена аурикуларне површине поделили су на 8
фаза. У првој-аурикуларна површина показује фину грануласту структуру, и не постоје
трагови порозности. Постепено, гранулација се губи, површина је све равнија. У
последњој, 8 фази, код особа старијих од 60 година, не само да нема ни трагова
грануласте структуре, већ су и саме ивице аурикуларне површине оштећене и
неправилне.
Компактност спонгиозне масе

Компактност спонгиозне масе у главама хумеруса и фемура, такође зависи од

индивидуалне старости. Код младих особа спонгиозна маса је компактна, док кроз
процес старења постаје све растреситија. Метод подразумева сечење костију, и
антрополози га данас углавном избегавају.

Наслојавање зубног цемента (tooth cementum anulation)

Метод је развијен крајем 90-тих година, и тек последњих година улази у нешто ширу употребу. Тестирање на 363
зуба индивидуа познате старости, показало је да је метод прецизан у 95% случајева, и да грешка никад не
прелази 2, 5 године, што указује на огроман потенцијал ове анализе када је у питању утврђивање индивидуалне
старости. За ову аналзу, узорак се припрема тако што се направи
попречни пресек корена зуба. Микроскопски увећани
исечак се анализира уз помоћ програма специјално развијеног за
ову врсту анализе. Метод је заснован на биолошкој чињеници да
се зубни цемент који окружује дентин зуба (и корена) наслојава у
познатом ритму, односно да линија цемента одговара једној
години живота. На слици лево, види се припремљен узорак зуба,
и белим стрелицама означене линије наслојавања зубног
цемента.
СЕКУНДАРНЕ ПОЛНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ

Поред податка о индивидуалној старости, податак о полу је један од основних које можемо добити антрополошком
анализиом скелета. Информације о полу покојника, важне су и у археолошкој и у палеодемографској интерпретацији
прошлости.Тако нпр. када нам је познат пол свих индивидуа сахрањених на одређеној некрополи, анализом
ситуационог плана можемо истраживати у ком делу су сахрењене жене а у ком мушкарци, односно да ли је одређено
место у некрополи зависло од пола покојника. Такође, све археолошке податке о карактеристикама гробнице,
гробних прилога, орјентације и положаја покојника, можемо ставити у контекст пола, и анализирати да ли су нпр.
драгоцени прилози или специфичне гробне конструкције везане за неки од полова или да ли су одређени положаји у
сахрањивању примењивани у односу на пол.

Када обављамо анализу скелета и покушавамо да утврдимо пол, ми заправо анализирамо тзв. секундарне полне
карактеристике. Тим термином називају се полне карактеристике скелета, за разлику од примарних полних
карактеристика које представљају разлике мушких и женских тела, односно меких ткива.

Разлике у полу засноване су на генетским разликама а наш пол одређен је од тренутка зачећа. Карактеристика
женског пола су два X хромозома, а мушког X и Y хромозоми. Али, на саму форму скелета тј. на секундарне полне
карактеристике у многоме утичу хормони. У зависности од пола, код фетуса се развијају јајници или тестиси.
Тестостерон, хормон који производе тестиси је одговоран за развој мушких полних карактеристика. Бројна
истраживања на сисарима су показала да јајници, односно естроген нису неопходни како би се развила већина
женских карактеристика, већ је довољно одсуство тестостерона. Због тога се женски пол може сматрати за основни,
у који ће се фетус развити у недостатку тестостерона.

Одређене секундарне полне карактеристике појављују се већ код фетуса. Због пораста нивоа тестостерона од
другог феталног месеца, уочено је да постоје одређене морфолошке разлике између карлица мушких и женских
фетуса. Овај ниво тестостерона изузетно је повишен од седмог феталног месеца до рођења, тако да код
новорођенчади постоје уочљиве разлике у карличној морфологији. Али, убрзо након рођења ниво тестостерона
опада, секундарне полне карсактеристике нестају да би се поново појавиле тек са пубертетом.

Карлица новорођенчета са мезолитског локалитета Власац

Управо због тога, пол деце је веома тешко утврдити, иако постоје одређени аутори који су издвојили групу
критеријума који се могу користити када се утврђује пол деце. Ипак, не постоји довољно поздана методологија, тако
да је једини поуздан начин да се утврди пол деце анализа древене ДНК из костију.

Женски и мушки скелет, заправо су веом слични. У чему су различити? Генерално говорећи мушки скелети су већи
од женских. Али, чим ово изговоримо, морамо се одмах сетити да постоји велик број веома високих жена и ниских
мушкараца, и управо због тога, приликом анализе скелета не смемео се ослањати на његове димензије. Друга
разлика је у томе што су кости жена обично лакше и тање грађене од робусних мушких костију. Али и ова разлика
има своја ограничења, јер у реалном животу није реткост да жене имају робусне а мушкарци грацилне кости. Дакле,
постоје бројна ограничења ако покушавамо да утврдимо пол на основу метричких карактеристика скелета.
Између мушког и женског скелета, разлике које постоје заправо су морфолошке разлике, односно разлике у облику
појединих делова скелета. Морфолошки, на мушким и женским скелетима различити су лобања и карлица.
Генерално говорећи, на мушким лобањама све је наглашеније него на женским-нпр. мушкарци имају наглашеније
надочне луке, наглашеније јабучне кости, наглашенији обрадак. Али, морфолошке разлике на лобањама такође могу
бити последица општег робустицитета индивидуе. То практично значи да укупно скелетно робусна жена може имати
нпр. наглашене надочне луке. Због тога постоје одређена ограничења када пол утврђујемо на основу лобање.
Заправо, једина морфолошка разлика између мушкараца и жена која је заснована на различитим функцијама
женског и мушког скелета је разлика у скелету карлице. С обзиром да су женске карлице прилагођене функцији
порођаја оне су широке и разгрнуте, за разлику од мушких које су уске и дугачке. Дакле, ово је разлика која није у
вези са општим димензијама скелета. Односно, и врло робусна и грацилна жена имаће широку карлицу, а врло
грациланили робустан мушкарац имаће уску и дугачку карлицу. Управо због ове чињеница, када утврђујемо пол,
карлица је та која нам пружа најпоузданије податке о њему.
УТВРЂИВАЊЕ ПОЛА ПРЕМА ЛОБАЊИ

Већ смо говорили о томе да постоје ограничења када пол утврђујемо на основу лобање. Њен облик у многоме може
зависити од популационе припаданости, времена када је индивидуа живела, географског окружења, начина живота,
што све условљава не постојање потпуно сигурних критеријума за утврђивање пола на основу лобање. Али, без
обзира на присутна ограничења, полни диморфизам лобање постоји и анализира се увек приликом утврђивања
пола. Смемео ипак да кажемо, да ћемо приликом утврђивања пола, увек дати приоритет подацима које нам пружа
карлица. Тако нпр. ако нека лобања показује робустицитет или изражен мандибуларни угао, што су мушке полне
карактеристике, а карлица показује јасне женске полне карактеристике, са сигурношћу можемо одредити посматрану
индивидуу као женску.
Генерално говорећи, женске лобање су мање, грацилније, док су мушке, веће, робисније са ширим и масивнијим
костима лица. Због снажнијих припоја мишића, лобање мушкараца су неравнијих површина, нарочито у потиљачном
пределу. Најзначајнијих 12 разлика између женске и мушке лобање приказано је на наредне две илустрације:

1. Укупна лобањска маса код мушкараца је већа и „плочастија“, док се код жена сужава ка врху и има заобљенију
форму.

2. Темпорална линија (linea temporalis), је израженија код мушкараца.

3. Горња ивица очне дупље (margo supraorbitalis), је оштра код жена, и обично заобљена код мушкараца.

4. Јабучна кост (os zygomaticum), је израженија код мушкараца.

5. Мандибула је робуснија, “квадратастија” код мушкараца, док је код жена грацилнија, “заобљенија”. Обрадак
(mentum) израженији је код мушкараца.
6. Чеона кост (os frontale), код жена је равна или готово равна, док је код мушкараца коса или веома коса.

7. Надочни лук (аrcus superciliaris), је већи и наглашенији код мушкараца.

8. Спољашње потиљачно испупчење (protuberantia occipitalis externa), може бити много израженије код мушкараца.
Укупно гледано читав рељеф потиљачне кости израженији је код мушкараца.

9. Зигоматични лук (arcus zygomaticus), код мушкараца је шири, робуснији, наглашенији, док је код жена ужи,
грацилнији, ненаглашенији.

10. Мастоидни наставак (processus mastoideus), код мушкараца је већи, снажније грађен, заобљенији, док је код
жена мањи и “шпицастији”.

11. Mандибуларни угао (angulus mandibule), израженији је код мушкараца, понекад и изврнут ка споља.

12. Зуби мушкараца су обично нешто већи од зуба жена, али је разлика углавном сувише мала да би била видљива,
те је неопходно извршити мерења. Величина круне зуба се најчешће изражава величинама мезиодисталног и
вестибулолингвалног дијаметра. Најзначајнији за полну детерминацију су очњаци, нарочито доњи, затим кутњаци,
преткутњаци и на крају секутићи.
УТВРЂИВАЊЕ ПОЛА ПРЕМА ПОСТКРАНИЈАЛНОМ СКЕЛЕТУ
Приликом утврђивања пола, посматрају се карактеристике свих костију посткранијалног скелета. Ипак, највише
података о полу пружа карлица, због чињенице да су мушка и женска карлица морфолошки значајно различите. Када
се анализирају остали делови скелета, обично се посматрају његове метричке карактеристике и општи робустицитет,
односно грацилитет. Али, постоје бројна ограничења када покушавамо да на основу димензија скелета, односно
појединачних костију утврдимо пол. Наиме, иако робустицитет или грацилитет индивидуе могу зависити од пола,
постоје бројни други фактори који могу утицати на димензије скелета. Генетски фактори, утицај средине, исхране,
начина живота, популационог порекла, само су неки од фактора који утичу на димензије скелета, и управо због свих
тих фактора, тешко је утврдити пол на основу појединачних костију посткранијалног скелета.

Када су у питању кости посткранијалног скелета, када се утврђује пол, ради су углавном о примени метричких
метода којима се мере одређене димензије костију. Сматра се да су метрички подаци који пружају највише података
о полном диморфизму: максимална ширина и дужина сакрума, дијаметар главе и обим средине тела фемура,
дијаметар главе хумеруса.

Део посткранијалног скелета који може да нам пружи најпоузданије податке о полу је карлица. Њен облик код људи,
условљен је локомоторном функцијом и статиком везаном за усправан ход. Између мушке и женске карлице постоје
бројне морфолошке разлике, првенствено засноване на њиховим различитим функцијама, заправо на функцији
женске карлице у порођају. Генерално говорећи, мушке карлице су масивније и уже док су женске карлице шире и
разгрнутије.

Карлица
Код одраслих индивидуа морфолошке разлике на карлици (поменућемо овде и једну на фемуру и крсној кости) су
бројне. Иако различити аутори дају предност различитим карактеристикама карлице, навешћемо оне које су у
најчешћој употреби код највећег броја антрополога:
1. Велика карлица (pelvis major), код жена је шира и разгрнутија, код мушкараца је ужа и дужа.

2. Мала карлица (pelvis minor), шира је и ужа код мушкараца. Али, да би се посматрао облик и велике и мале
карлице потребна је веома добра очуваност скелетних остататака која се ретко среће у материјалу који потиче са
древних некропола.

3. Пубични угао (angulus subpubicus), који склапају доњи рубови препонских костију, код мушкараца је оштрији, док
је код жена не само већи већ је и заобљен, због чега има облик лука. Због своје форме, пубични угао код жена се у
литератури не наводи као угао (angulus) већ као лук (arcus subpubicus).

angulus subpubicus arcus subpubicus

4. Колодијафизни угао на фемуру, због различите карличне морфологије разликује се и изглед овог угла на
фемуру

5. Крсна кост (sacrum), ширина женске крсне кости је већа.

6. Велики седални усек (incisura ischiadica major), код жена има облик латиничног слова „U“ , знатно је шири од
седалног усека код мушкараца који има облик латиничног слова „V“.

7. Преарикуларни жљеб (sulcus praearicularis)

На простору између горње ивице великог седалног усека и зглобне

површине крсне кости, на женским карлицама може постојати један
мање или више изражен жљеб (sulcus praearicularis). Мушке карлице
немају овај жљеб, или га имају само у благим назнакама. Ипак, мора се
напоменути да овај критеријум није поуздан, јер постоје и женске
карлице на којима се жљеб не појављује.

8. Медијални аспект ишиопубичног рамуса, широк медијални аспект ишиопубичног рамуса код мушкараца и узак

код жена.

9. Субпубична конкавност, широка субпубична конкавност присутна је код жена и уска код мушкараца.
ОСТЕОМЕТРИЈСКЕ ТАЧКЕ НА ЛОБАЊИ

Већ је речено, да је методологија физичке антропологије, бар када је у питању антропометрија, стандардизована. Ту
стандардизацију, омогућило је дефинисање тачака на лобањи и посткранијалном скелету, и растојања која се мере
између тих тачака. На лобањи дефинисно је око 100 тачака, а овде ћeмо поменути само неке основне које су
довољне да се изврши базична антропометријска анализа:

g (глабела)- најистуренија тачка на стецишту

надочних лукова

b (брегма)- на стецишту коронарног и

сагиталног шава

l (ламбда)- на стецишту сагиталног и

ламбдоидног шава

op (опистокранион)- најиспупченија тачка

кривине потиљачне кости

n (насион)- на граници носне и чеоне кости

ns (насоспинале)- најнижа тачка на доњој

предњој ивици носног отвора

eu (еурион)- најистуреније тачке на

паријеталним костима

ft (фронтотеморална)-најувученије тачке на
фронталној кости

zy (зигион)-најлатералнија тачка
зигоматичног лука

pr (простион)-на максили, између

централних инцизива
ba (басион)-на средини предње
ивице великог потиљачног отвора

op (опистион)-на средини задње

ивице великог потиљачног отвора

go (гонион)- најистуреније тачке на

угловима мандибуле

gn (гнатион)- на средини доње ивице

мандибуле
АНТРОПОЛОШКЕ МЕРЕ НА ЛОБАЊИ

Први корак у анализи скелета је антропометријска анализа. Мерењем растојања између одређених тачака на
скелету добијају се информације о његовим метричким карактеристикама. Мере које добијамо, омогућују
израчунавање индекса који изражавају корелацију једне антрополошке мере са другом. Индекси су основ за
антропостатистичке анализе, које користимо када желимо да упоредимо две индивидуе, или анализирамо читаву
популацију, или покушавамо да уочимо сличности и разлике између неколико популација.
Овде ћемо показати како се врше метричке анализе лобање да би се утврдиле примарне мере на лобањи.

ПРИМАРНЕ ЛОБАЊСКЕ МЕРЕ

М(Мартин)1
Максимална дужина лобање
(глабела-опистокранион)

Праволинијско растојање између глабеле и

опистокраниона (ова тачка није фиксна, тражи
се кранијометром)

М8
Максимална ширина лобање
(еурион-еурион)

Праволинијско растојање између еуриона,

тачака на паријеталним костима које су
паралелне, и нису фиксне већ се траже
кранијометром
М 17
Морфолошка висина лобање
(басион-брегма)

М 20
Слушна висина лобање
(порион-брегма)
(порион је тачка у средини
слушног отвора).
Ово је пројектована а не праволинијска мера лобање, мери се
Молисоновим стативом

М9
Минимална ширина чела
Фронтотемпорале-фронтотемпорале
(тачке нису фиксне)

М 48
Морфолошка висина лица
(насион-простион)

М45
Бизигоматични дијаметар
(зигион- зигион)

М 51
Ширина очне дупље

М 52
Висина очне дупље

М54
Највећа ширина носне дупље

М 55
Назална висина
(насион-насоспинале)

М 66
Најшире растојање мандибуле
(гонион-гонион)
АНТРОПОЛОШКЕ МЕРЕ ПОСТКРАНИЈАЛНОГ СКЕЛЕТА

Мере које могу бити узете на посткранијалном делу скелета такође су веома бројне. Кости посткранијалног дела
скелета, односно њихове метричке карактеристик,е могу нам пружити драгоцене податке о некадашњој телесној
конституцији особе. Такође, на основу максималне дужине дугих костију, може се израчунати телесна висина.
Овде ћемо поменути само неколико основних мера на фемуру и хумерусу.

ФЕМУР

М1
Максимална дужина фемура
Од најистуреније тачке на глави фемура до доње тачке
кондила фемура (мери се на остеометријској табли)

М8
Обим тела фемура
Мери се на средини тела, мерном траком

М19
Максимални дијаметар главе фемура

ХУМЕРУС

М1
Максимална дужина хумеруса
( од најистуреније тачке на глави до најниже тачке
на дисталном окрајку

М7
Обим тела хумеруса
ИНДЕКСИ У ФИЗИЧКОЈ АНТРОПОЛОГИЈИ

На основу свих мера кранијалног и посткранијалног скелета, могу се израчунати различити индекси чије вредности
описују изглед скелета. Истовремено, индекси су основ за даље, антропостатистичке анализе и за израчунавање
биодистанци између појединих индивидуа унутар једне популације или међу различитим популацијама.
Индекси омогућују да се нумерички изразе поједине морфолошке одлике чиме је знатно олакшано поређење
између скелета.Постоји велик број кранијалних и посткранијалних индекса, тј. готово за сваку меру постоји
одређени индекс који је описује. Овде ћемо поменути само један од индекса који описује форму лобање. То је
кранијални (лобањски) индекс, који представља однос ширине и дужине главе:

КРАНИЈАЛНИ ИНДЕКС= ШИРИНА ЛОБАЊЕ x 100

ДУЖИНА ЛОБАЊЕ

Према величини овог индекса лобање се деле на, дуге, округле, кратке.

ВРЕДНОСТ КРАНИЈАЛНОГ ИНДЕКСА:

X-64, 9-ултрадолихокране
65-69, 9-хипердолихокране
70-74, 9-долихокране (дуге и уске лобање)
75-79, 9-мезокране (округле лобање)
80-84, 9-брахикране (кратке и широке лобање)
85-89, 9-хипербрахикране
90-x-ултрабрахикране

У горњм реду схематски је приказан изглед долихокране, уске и дуге лобање

У доњем реду, брахикрана, кратка и широка лобања
ЕПИГЕНЕТСКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ
Епигенетске карактеристике су морфолошке варијације на нашим скелетима, настале или генетским наслеђем
или као модификација током развоја костију. Због тога што ове варијације нису увек наследног порекла, често
се у литератури помињу и као-НЕМЕТРИЧКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ. Такође, као синоним помињу се и термини-
прекинуте одлике, дисконтинуиране морфолошке варијације, незнатне варијације.

Први пут је 30-тих година прошлог века уочено да се у различитим популацијама појављују различите групе
епигенетских варијација, што је навело бројне истраживаче да испитују њихову генетску условљеност.
Истраживања су се вршила или на живим популацијама, највише анализом зуба и њихових морфолошких
карактеристика. Али, истраживане су и животиње, највише скелети лабораторијских мишева да би се овај
проблем анализирао. Показало се да одређен број варијација јесте под генетском контролом али да се ове
варијације неће увек појавити, односно да ће на њихово појављивање утицати и услови средине.
Као што се метричке карактеристике скелета користе у разматрању биодистанци међу индивидуама или
популацијама, исто тако се и анализа епигенетских карактеристика користи за разматрање биодистанци. Иако
епигенетске варијације постоје и на посткранијалном делу скелета, до сада су најчешће анализиране варијације
на лобањи и идентификовано их је више од две стотине. Постоји четири основна типа ових варијација: 1.
додатне кошчице унутар лобањских шавова 2. хиперостотични трагови, односно необичне скелетне
пролиферације, у виду додатне коштане масе на неком делу скелета 3. хипоостични трагови, подразумевају
недостатак осификације 4. варијације у броју отвора.

У посебну групу епигенетских варијација можемо издвојити варијације зуба, за које је истраживањима на живом
поулацијама доказано да су у веома високом проценту последица генетског наслеђа. Дефинисано је око 30
стнадардних варијација на зубима, и оне укључују морфолошке варијације зубне круне као и варијације у
изгледу зубног корена.

На наредној страници приказане су неке од епигенетских варијација које се анализирају на лобањи. Овде ћемо
(под редим бројевима како они стоје на илустрацији) описати неколико варијација:

1. Sutura metopica-или метопизам је несрастао шав средње линије чеоне кости. Овај шав требао би да
срасте најкасније до осме године, али код неких људи никада не срасте.
2 а и 2б. Отвори и усеци у супраорбиталном пределу-у овој регији може постојати различит број отвора и
усека, и они се класификују на основу своје локацаје и броја.
6. Foramina parietalia, су отвори на паријеталним костима у близини сагиталног шава, и могу варирати у броју,
положају и величини.
7 б, ц, д, е и ф, прекобројне кошчице које могу бити присутне на , сагиталном и ламбдоидном шаву, као и на
местима где се ти шавови међусобно додирују.

Иако су епигенетске карактеристике присутне и на посткранијалном делу скелета, много мањи број радова и
истраживања је посвећен овој врсти варијација.
ИЗЛОЖЕНОСТ ИНФЕКТИВНИМ ПАТОГЕНИМА

Током читаве историје човечанства, људи су били изложени бројним инфективним агенсима-бактеријама и
вирусима, што је доводило до појаве различитих болести. До сада су палеопатолози и антрополози документовали и
описали велик број инфективних, зубних и скелетних болести. У савременим студијама, све чешће се подвлачи
биокултурна перспектива болести и истражују се њени односи са социјалним, културним и укупним условима који су
владали у окружењу. Инфекција патогенима не узрокује увек болест, а да ли ће се она развити зависи од бројних
фактора, а врло често и од саме снаге човековог организма.
Иако бактерије и вируси могу да изаову бројна обољења која могу бити смртоносна, само један број оставља трагове
на скелету. Овде ћемо говорити само о оним инфекцијама које остављају трага на костима, које су најчешће до сада
биле проучаване и могу се поузадано дијагностиковати. То су зубни каријес, неспецифичне скелетне инфекције и
неколико специфичних скелетних инфекција-трепанематозе, туберкулоза и лепра.

Зубни каријес

Зубни каријес представља процес болести који карактерише деминерализација чврстог зубног ткива, а изазивају га
органске киселине које производе бактеријске ферментације угљених хидрата, нарочито шећери. Иако етиологија
каријеса није у потпуности јасна, неки кључни фактори у његовом настајању су познати: изложеност зубних
површина оралној средини, присуство оралне бактеријске флоре, салваторни гликопротеини, неорганске соли
наслојене на површини зуба и исхрана. Будући да карактеристике хране, њена конзистентност и начин на који се она
припрема снажно утичу на развој каријеса, присуство каријеса разликује се кроз време и може бити важан путоказ у
реконструкцији исхране древних популација.

Каријес особе сахрањене на некрополи велике сеоба народа на Дорћолу

По својој локацији, каријес може да буде коронални и каријес

површине корена. Под короналним каријесом подразумевају се
лезије глеђи површине крунице које приликом свог евентуалног
развоја продиру до дентина, а временом и до пулпе, што често
доводи до њеног запаљења. У зависности од тога, на ком месту
на круници се развија лезија, коронални каријес може да буде:
Оклузални каријес Каријес контактне тачке
оклузални каријес , каријес контактне тачке и каријес на
осталим глатким површинама крунице.
 Што се тиче димензија каријесних лезија, нумеричке ознаке класификују каријесну
шупљину као малу, већу и велику и огромни каријес, када је зуб потпуно уништен те
није могуће утврдити на ком месту је лезија била иницирана (зуб на левој страни
фотографије). Дуготрајно запаљење често доводи до периапикалног гранулома који у
неким случајевима може да се развије у хронични периапикални апсцес (апсцес је означен стрелицом).

Неспецифичне инфекције
Периоститис и остеомијелитис
Скелетне лезије инфективног порекла, узрокују патогени микроорганизми који продиру у кост директно из
спољашње средине (обично након повреде кости и околних меких ткива) или путем крви, хематогено (тако што се
микроорганизми из неког другог жаришта у телу преносе на кости).

Као последица инфекције на костима се може појавити периостеална

реакција, тзв. периоститис. Појава периоститиса, представља
инфламаторни одговор, најчешће на бактеријску инфекцију. Инфекције
које резултирају периоститисом, обично нису фаталне јер су у највећем
броју случајева ограничене на локализовану регију једне кости.
Међу неспецифичне инфекције спада и остеомијелитис, гнојно запаљење
које изазивају тзв. пиогене бактерије (најчешће Staphylococus aureus).
Процес почиње запаљенским променама у зидовима крвних судова што на
Периоститис крају доводи до некрозе кости. Инфекција се Хаверзовим каналима шири
кроз кортекс кости према периостеуму, који се јер се у њему накупља гној,
одваја од површине кости. Инфекција истовремено доводи до стварања новог коштаног ткива око тачке инфекције
што ствара задебљања кортекса и чини да његова површина постаје избраздана и рупичаста. За разлику од
периоститиса, инфекције које резултирају остеомијелитисом могу бити фаталне, уколико се инфекција крвотоком
пренесе на виталне органе.

Остеомијелитис
Специфичне инфективне болести
У ову групу инфективних болести убрајају се трепонематозе, туберкулоза и лепра.
Трепонематозе

Трепонематозе су у данашње време представљене са неколико болести од којих су најчешћи венерични сифилис и
невенерични (ендемски) сифилис. Велики проблем у прецизном дијагностиковању синдрома представља то што су
коштане лезије које настају као последица трепонематоза веома сличне, и понекад је готово немогуће направити
разлике међу њима. Патоген одговоран за све трепонематозе је бактерија рода Treponem, која укључује, T.
Cerateum, T. Palladium pertenue, T. Palladium palladium (изазива венерични сифилис) и T. Palladium endemicum
(изазива невенерични сифилис). Пошто постоји веома висок степен њихове морфолошке и имунолошке сличности,
све чешће се чују мишљења да оне можда и не представљају различите врсте болести, већ да уствари
представљају различите варијетете болести у зависности од тога у којој природној и културној средини се развијају.
Све више ДНК истраживања, потврђује предпоставку да ће се инфекције појавити у различитим облицима у
зависности од тога где настаје и какви су хигијенски и други услови код заражене популације. До трепонемалних
инфекција, долази најчешће кроз кожу. Код венеричног сифилиса бактерије спирохете улазе у тело током сексуалног
контакта из лезија на гениталијама. Код ендемичног сифилиса, патогени се шире из лезија на рукама, ногама и трупу
током контаката између индивидуа (довољан је и такав контакт као нпр. кад се деца играју). Код свих синдрома,
инфекција се шири кроз тело преко крвотока.

Сифилис
Код сифилиса, прва фаза болести траје око пет месеци, и у току ње обично спирохете продиру у лимфни систем,
чиме почиње њихово ширење. У највећем броју случајева, током пет месеци инфекција ће ескалирати до секундарне
фазе коју карактеришу појаве лезија на кожи а каква ће бити њихова дистрибуција, највише зависи од локалних
микроклиматских услова, али најчешће се «кожа отвара» на топлијим деловима тела. Током друге фазе,
трепонемалне инфекцијемогу обухвтити и кости. Најчешће су то кости посткранијалног дела али не и кости лобање.
Након 2-3 године, у великом броју случајева и кожне и коштане лезије спонтано ће се повући. Уколико до тога дође
многи ће у потпуности пребродити инфекцију или ће ући у латенту другу фазу у којој лезије на кожи неће бити
присутне. Ипак, неке лезије на костима могу опстати, што ће код оболелих изазвати осећај «бола у костима» што је
показатељ хроничне оболелости костију која може допринети развоју терцијалних лезија односно уласку у трећу
фазу болести. Уколико дође до треће фазе, развијају се велике промене на костима у облику гранулома који заправо
представљају акумулацију гранулационог ткива. Ове лезије најчешће нападају кости лобање и управо због тога
њихова појава на лобањама може да буде индикатор треће фазе болести.
Туберкулоза
Узрочник туберкулозе је бацил Mycobacterium tuberculosis, а ако неко оболи од
туберкулозе, може доћи и до запаљења костију. Инфекција се из неког
жаришта, најчешће плућа, крвљу може пренети на кости. Бацил туберкулозе у
коштаној сржи изазива почетно запаљење које доводи до формирања
туберкулума-гранулационог ткива које ресорбује коштане гредице, док у
центру туберкула настаје некроза и апсцесна шупљина. Запаљење изазива
деструкцију зглобне хрскавице, прелази у зглобну шупљину и преноси се на
другу кост.
Деструкција кости одвија се споро и најчешће се појављује на пршљеновима,
ребарима, грудној кости и дугим костима, али свака кост и зглоб могу бити
инфицирани.

Међу случајевима када је туберкулозе костију, најчешће је

дијагностикована туберкулоза која је инфицирала пршљенове.
Углавном је она локализована у предњим деловима доњих
торакалних и горњих лумбалних пршљенова. Туберкулоза
пршљенова смањује њихову чврстину, што доводи до њиховог
колапса. Пошто хрскавице не могу да се регенеришу, може
доћи до срастања суседних разорених пршљенова. То може
узроковати формирања јединственог коштаног блока
деформисаног кичменог стуба. Споља гледано, изгледаће као
да особа има грбу. На фотографији лево, види се деструкција,
колапс, и срастање одређеног броја кичмених пршљенова.

Лепра
Лепра је хронична инфекција коју узрокује бацил Mycobacterium leprae, чији период инкубације је веома дуг, може да
траје годинама, чак и деценијама. Након иницјалне инфекције M. leprae се мултиплицира веома споро, обично у
периферним живцима. Због тога се у првој фази губи осећај бола нпр. при стварању посекотине јер не постоји
адекватна инервација.

Након што лепра запали површинска ткива (периферне живце, кожу и слузокожу носа), кроз
један доста спор процес може напасти резличите делове тела, али најпре стопала, шаке, и
кости носа. Инфекција врши ресорпцију коштаног ткива тако да може доћи и до потпуног губитка
фаланги. Тежи облици лепре могу довести до стварања кврга и задебљања које могу потпуно
деформисати лице. На фотографији се види стопало на којем је инфламаторни процес стањио
све тарзалне и део метатарзалних костију, док дистални окрајци метатарзалних костију показују
абсорпцију кортикалне кости.
ПОВРЕДЕ НА КОСТИМА

Повреде могу да се дефинишу на различите начине, али се подразумева да су то трауме ткива изазване неким
спољашњим факторима. Социокултурне импликације трауме у прошлости, давно су препознате као важне у
истраживањима и већ дуго су предмет интересовања антрополога.
Палопатолошка истраживања, па тако и истраживања повреда, врше се од краја 19. века, и циљеви ових анализа
полако су се померали од од идентификације и дескрипције повреда ка интерпретацији социјалних и културних
узрока и последица трауматских повреда.
По својим карактеристикама, повреде могу бити преломи (сваки прекид континуитета кости) и дислокације
(измештање једне или више костију из зглоба).
ДИСЛОКАЦИЈЕ-могу бити делимичне или потпуне и подразумевају да су артикуларне површине зглобова померене
једне од других. Ово померање зглобова доводи до оштећења зглобне капсуле и лигамената и појављују се
компликације, попут осификације мембране, лигамената и тетива. Нестабилност зглобова тешко је идентификовати
не скелетним остацима. Али, једна од могућих последица дислокације је појава остеоартритиса, и уколико је то
случај, њега је могуће дијагностиковати на скелетима.

ПРЕЛОМИ-подразумевају делимичан или потпун прекид континуитета кости. Најчешћи типови прелома разлтат су
директне или индиректне трауме. Додатни типови прелома, они који су последица стреса или резултат секундарне
патологије ређи су и имају другачије порекло.

Директни траума
Директна траума подразумева да се лом појављује управо на месту где је кост нечим „изазвана“ а преломи који се
појављују могу бити (с лева на десно на илустрацији): 1. изазвани релативно малаом силаом на релативно малом
простору 2. велика сила делује на малом простору, може бити изазван убодом стреле, ударцем секиром и сл, 3. кост
преломљена на више од два дела, 4. директна сила смрскава кост, у виду депресије, компресије или пресуре.

1. 2. 3. 4.
Индиректна траума

Овај тип трауме подразумева да се прелом појављује на месту различитом од места где је нешто повредило кост.
Може их изазвати: 1. комбинована кружна и угаона сила 2. спирални, ротациони стрес 3. дејство угаоне силе 4.
дејство комресије 5. када се крајеви кости на месту прелома споје самом силом повреде 6. када померени део
зглоба, лигамента или тетиве, са собом повуче део кости.
 1 2 3 4 5 6

Поред наведених типова прелома, постоје и они који су последица већ постојеће болести. Сваки дисбаланс
метаболизма и поремећаји у исхрани учиниће да кости постану склоне преломима. Такође, постоје и фрактуре
изазване стресом, односо неком континуираном активношћу која на крају доведе до прелома.

Срастање прелома
Преломи почињу да срашћују одмах након што је кост сломљена, а темпо ће зависити од степена оштећења
коштаног и меког ткива, од места и типа прелома. Већ након 5-7 дана, на месту прелома и око њега формира се ново
коштано ткиво, калус, које се постепено увећава и ствара задебљање на кости. Када је прелом имболисисан на
добар начин, калус неће деформисати кост и временом ће кост поново вратити своје нормалне функције.
Али, ако прелом није добро имобилисан, и поломљени делови остану покретни, што је у древним временима сигурно
био чест случај, не само што срстање траје дуго, већ се и на месту прелома формира калус неправилног облика. У
случају отворених прелома, када на то место продру бактерије, долази до запаљења коштаног ткива и до
формирања неправилних калуса који понекад добијају огромне димензије. На наредним примерима, приказани су
неки од случајева неправилног срастања костију и стварања калуса огромних димензија (са лева на десно фемур,
тибија, хумерус):
МАРКЕРИ ОКУПАЦИОНОГ СТРЕСА

Човекове активности модификују кости и зубе а индикатори тих промена, најчешће се називају маркери
окупационог стреса. Ови индикатори промена на скелетима, укључују мишићно-скелетне стрес маркере и
степен скелетног робустицитета, и присутни су уколико се мишићи или тетиве усецају у кортикално ткиво кости
преко периостеума или ако се појављује хипертрофија припоја мишића на костима. Велики мишићни маркери
сматрају се директиним резултатом континуиране употреба мишића у свакодневним пословима који се понављају.
Када су места на којима се припајају мишићи под стресом, проток крви је повећан, што стимулише формирање
коштаних ћелија и резултује у коштаној хипертрофији и повећаној величини мишићноскелетних маркера стреса.

Иако су антрополози показивали спорадичан интерес за проучавање маркера стреса на костима, први
систематичнији приказ могуће методологије њиховог истраживања појавио се 60-тих година XX века. Али, тек 90-тих
година, учињени су озбиљнији покушаји да се систематизују дотадашња сазнања и понуде одређени нови приступи у
овој области истраживања. Због тога је ова област тек у повоју, и пред антрополозима је још много рада да би се
методологија развила и стандардизовала.
У радовима пре 90-тих, обично се покушавало да се одређена специфична модификација кости припише само
једном обрасцу активности. Данас знамо, да је важно реконструисати целокупни образац стреса што ће на најбољи
начин указати на активности у којима је особа могла да буде ангажована током живота. Наравно, у многим
случајевима наша дијагноза мора да буде ограничена само на тврдњу да је особа учествовала у неком облику
стресног рада, и да маркере изолујемо тј. групишемо по анатомским регионима, из чега, наравно уз помоћ
археолошких података можемо предложити опсег културних пракси које су могле да изазову констатоване скелетне
модификације.

До сада је анализа мишићних маркера стреса била кориштена да би се реконструисали начини живота древних
популација, као што су нпр. утврђивање различитих модела активности код мушкараца и жена, ефекти промена у
моделима опстанка (нпр. прелазак са лова и сакупљања на земљорадњу) и специфичне активности (нпр. оне
повезане са ловом, риболовом, земљорадњом, веслањем, јахањем...).

Када се на скелетима анализирају маркери окупационог стреса, важно је имати на уму да старије индивидуе имају
јаче изражене маркере него млађе особе, јер се код старијих стресне активности акумулирају током година. Због
тога, истраживачи који користе мишићне маркере да реконструишу прошле начине живота узимају у обзир разлике у
годинама да би осигурали што поузданију реконструкцију. Такође, потребно је водити рачуна о полу индивидуе чији
скелет анализирамо. Наиме, у највећем броју скелетних узорака до сада анализираних, показало се да мушкарци
имају веће мишићне маркере него жене. Иако ове разлике могу бити узроковане различитим моделима мушких и
женских активности, могуће је да су неке од тих разлика заправо изазване различитим величинама тела/костију. Због
тога је пре анализе маркера потребно направити процену величине тела, јер и мишићна маса а самим тим и могући
маркери зависе од укупних димензија костију. Једна од костију која се показала као најкориснија у процени величине
тела је хумерус (мери се његова максимална дужина, дијаметар главе и ширина дисталног окрајка). Након утврђеног
пола и старости индивидуе и укупне процене димензија тела може се приступити анализи мишићних маркера.
Избор припоја мишића који ће бити анализирани зависи са једне стране од проблема који желимо да истражујемо, а
са друге од очуваности материјала. Такође, неки од припоја тешко се дијагностикују, и због тога нису прикладни за
анализу. У досадашњим истраживањима, показало се да одређени припоји добро одсликавају укупан образац
активности и лаки су за дијагностиковање што је довело до њихве готово стандардне анализе у овој врсти
истраживања. Нпр. на костима горњих удова, на хумерусу то су мишићи: deltoideus, latissimus dorsi, pectoralis major,
teres major, на радиусу- biceps brachii, supinator, и на улни- triceps brachi. На костима доњих удова, на фемуру-gluteus
maximus, adductor magnus, vastus lateralis и на тибији-soleus и popliteus.

Када се направи избор мишићних припоја који ће бити анализирани, неопходно је извршити категоризацију величине
маркера у оквиру посматране популације. Односно, потребно је за сваки посматрани припој пронаћи кости чији
припоји представљају категорије, од слабо присутног до веома наглашеног припоја. Овим правимо стандард за
категоризацију маркера унутар посматране популације. Најчешће се та категорија изражености припоја оцењује у
распону од 1-3 (са међуоценама 1, 5 и 2,5), тако да заправо можемо дати пет различитих оцена изражености једног
припоја мишића. На примеру испод, приказана је категоризација изражености supinator-а на радиусу ( код особа из
некрополе раног бронзаног доба у Мокрину), мишића који представља главног извртача подлакта. Са лева на десно,
приказан је supinator, од слабе изражености, изражености до најјачег степена изражености.

Поред степена изражености мишићних припоја, анализирају се и лезије које могу бити присутне на одређеним
припојима. Уколико се нека активност континуирано понавља, не само да ће мишићни припој бити увећен, већ ће се
на њему појавити лезије-оштећења. Лезије се обично кавантификују као и израженост припоја, од 1-3 (и 0 која
означава одсуство лезије). На примеру испод, приказане су лезије на хумерусима, на фрагменту припоја мишића
pectoralis major-а:
ХЕМИЈСКЕ АНАЛИЗЕ КОСТИЈУ У РЕКОНСТРУКЦИЈИ ИСХРАНЕ И МИГРАЦИЈА

Подаци о исхрани древних људи драгоцени су у реконструкцији човековог живота у прошлости. Питање исхране
условљавало је многе аспекте древних друштава, укључујући величину групе, социјалну организацију, локацију
насеља, производњу алатки и технологију итд. Постојећи докази о исхрани долазе из бројних истраживања: анализе
фауне, палеоботаничка истраживања, проучавања копролита, денталних студија, проучавање алатки за припремање
хране. Али, све то су само посредни докази о исхрани и крајње ограничени због малог броја ове врсте остатака на
археолошким локалитетима. Могућност да директије реконструишемо древну исхрану је хемијска анализа самих
костију. Ове анализе могу пружити обиље података о свим варијабилностима у исхрани кроз време и кроз различите
географске регионе. Они могу помоћи процени значаја исхране за раст и развој, за процену појаве стреса и болести
у односу на врсту конзумиране хране, али могу помоћи и у реконструкцији друштвене организације. Такође, нарочито
је занимљиво када се подаци о исхрани пореде са подацима о статусу покојника, и одређен број студија у овој
области био је усмерен ка томе да се тестира да ли су нпр. индивидуе вишег друштвеног стауса имале другачији
приступ изворима хране, него рецимо индивидуе нижег статуса.
Истраживања хемијског састава костију да би се испитивала исхрана древних популација иницирана су 70-тих
година XX века. Ова истраживања усмерена на утврђивање трагова одређених елемената у костима и на анализе
стабилних изотопа. Читав принцип заснован је на једноставној чињеници-оно што једемо оставља трага у нашим
костима! Поједини елементи и хемијска једињења, карактеристични за одређене намирнице, кроз биохемијске
процесе трајно се задржавају у нашем коштаном ткиву.

Анализе изотопа
Изотопи су хемијски елементи који поседују исти број протона и електрона
али се разликују у броју неутрона. Они могу бити радиоактивни ( нпр. C
14, распадају се претварајући се у друге елементе) или стабилни (током
времена се не мењају). Већина елемената постоји као мешавина два или
више изотопа. Главни састојак органског дела кости је протеин, колаген.
Колаген чине амино киселине, сачињене од угљеника, кисеоника, азота и
сумпора. Од ових елемената у коштаном колагену стабилни су изотопи
угљеника и азота, те привлаче највише пажње када се проучава древна
исхрана.
Такође, стабилни су и изотопи стронцијума чијом анализом је могуће истраживати порекло одређене индивидуе,
односно миграције. Однос стабилног изотопа угљеника и азота је благо различит у различитим врстама хране. Ове
разлике прелазе на кости оног који конзумира храну, те тако однос стабилних изотопа у костима може нешто рећи о
исхрани. Угљеник се појављује у два стабилна изотопа (13C и 12C), а азот такође има два стабилна изотопа (15N и
14N). За анализу стабилног изотопа, колаген се екстрахује из костију и пречисти се.Тај материјал се затим спали, и
створени гас се анализира спектрометром и добијају се податци о присуству и одсуству различитих изотопа.
Коштани узорак од 2 грама је довољан за ову врсту анализе.
Анализе стабилних изотопа угљеника највише се користе у реконструкцији биљне исхране. Наиме, односи
стабилног изотопа угљеника у биљкама варирају у односу на врсу фотосинтетичког процеса коју
користе биљке да би стварале угљенехидрате из атмосферског угљен диоксида. У зависности од врсте биљке
зависи и сам процес фотосинтезе, а од њега зависе и односи стабилног изотопа угљеника. Због тога је у остацима
костију понекад могуће детектовати која врста биљне хране је преовлађивала у исхрани одређене инидивуде.

Такође, анализа изотопа угљеника у људским костима може показати да ли је преовлађивала употреба морских или
терестријалних организама у исхрани. Однос 13C и 12C у бикарбонату морске воде је виши него у атмсферском
угљен- диоксиду. Због тога су њихови односи различити код биљака које живе у различитим условима, а ове разлике
могу се уочити и у колагену животиња које се хране овим врстама.
Када су у питању изотопи азота, њиховом анализом обично се утврђује да ли је у исхрани преовлађивала морска
или терестријална исхрана, јер у овим срединама азот на различите начине улази у организме. Овим анализама
могуће је детектовати, нпр. да ли је исхрана била заснована на легуминозним биљкама које фиксирају азот или
организмима у чији ланац исхране није укључена фиксација азота. Такође, овом врстом анализе могуће је
анализирати дужину и интензитет периода дојења, односно на костима деце, дужине сисања.

Велику перспективу за будућа истраживања, пружају анализе изотопа стронцијума јер је њима могуће детектовати
порекло одређене индивидуе. Наиме, стронцијум се појављује у четири стабилна изотопа: 88Sr (82,53%), 87Sr(7,04%),
86Sr (9,87%), 84Sr(0,56%). Стене и седименти имају различите 87Sr/86Sr вредности у зависности од тога у којој
географској регији се налазе. У регији у којој живи, човек користи храну са одређеног подручја, а у тој храни
појављују се различити варијетети односа 87Sr и 86Sr у зависности од тога о којој регији се ради. У човековим зубима
задржава се однос изотопа какав је био у средини у којој је особа провела детињство док се у костима рефлектује
последњих двадесет година средине у којој је човек живео. Када се анализирају изотопи стронцијума, може се
утврдити да ли је особа пореклом из регије у којој смо пронашли њен скелет, или из неког другог региона.
Анализе трагова елемената
Анализа различитих елементата који су присутни и у органским и у неорганским деловима костију, такође може
помоћи у реконструкцији исхране. Концентрација различитих елемената варира у животињским и биљним врстама.
То ће узроковати да се у садржају човекових костију елементи детектују у различитим концентрацијама, у
зависности од употребљаване хране. Нпр. када је у питању стронцијум, који се често анализира у овој врсти
истраживања, познато је да морске рибе и шкољке показују висок ниво стронцијума (због вишег нивоа минералног
садржаја у морским водама), док је ниво стронцијума код речних риба нижи. Овиом врстома анализа обухваћена је и
анализа других елемената, баријума, гвожђа, цинка, али су анализе стронцијума ипак најчешће и са најдетаљније
развијеном методологијом. Неке од анализа присуства одређених елемената нису усмерене ка анализи исхране већ
ка реконструкцији недостатака у исхрани који су довели до одређених патолошких промена на костима. Тако нпр.
особе које су током живота патиле од надостатка гвожђа на скелетима имају патолошке лезије (нпр. поротичну
хиперостозу и крибра орбиталију). Анализом скелета са овом врстом лезија, утврђен је низак ниво гвожђа у њиховим
костима у поређењу са скелетима индивидуа који нису имали ову врсту лезија.

Иако постоји пуно методолошких проблема и ограничења приликом анализе стабилних изотопа и трагова
елемената, даљим истраживањима у овој области можемо очекивати многа нова сазнања о човековом животу у
прошлости.
МОЛЕКУЛАРНА АНТРОПОЛОГИЈА-ИЗОЛОВАЊЕ ДРЕВНЕ ДНК ИЗ КОСТИЈУ

Молекуларно генетичке анализе ДНК (дезоксирибонуклеинске киселине) изоловане из древних остатака

представљају нову област истраживања, која укључује проучавање ДНК секвенци у циљу детерминације пола,
реконструкције сродничких веза, популационо-генетичких анализа и различитих еволутивних аспеката. ДНК
изолована из древних узорака означава се термином древна ДНК (дДНК).

Детекција органских компоненти у древним остацима отворила је многа нова поља истраживања, а најзначајније
откриће свакако је била могућност изоловања ДНК из фосилних и субфосилних остатака, биолошких трагова и
музејских узорака. Изолацијом древне ДНК (дДНК, енгл.: “ancient DNA”) омогућено је изучавање молекула који леже у
основи еволуције живог света, у практично неограниченој временској скали.

Сазнање о очуваности једарних структура и нуклеинских киселина потиче још са почетка XX века када су ботаничари
покушавали да "оживе" семена пронађена на различитим археолошким локалитетима, након што су успешно
показали постојање једарних елемената бојењем древног биљног материјала. Иако сасвим случајно, пионири
хумане палеопатологије су добили сличне податке о једрeном материјалу, микроскопском анализом древних
мумифицираних остатака.

Прву успешну екстракцију древне ДНК и РНК извршио је кинески тим истраживача радећи са постхумним остатцима
кинескe принцезe из Западне Хан династије, старим око 2000 година. Увођењем техника молекуларног клонирања
започела је нова ера у изучавању древне ДНК. Прво успешно умножавање дДНК изоловане из животињског ткива
објављено је 1984. године, а врло брзо затим је објављен рад о клонирању дДНК изоловане из египатских мумија.
На жалост, технике молекуларног клонирања захтевају велику количину изоловане ДНК из узорака који су добро
очувани, што је био ограничавајући фактор у раду са њима.

Откриће ланчане реакције полимеразе (енгл.: “Polymerase Chain Reaction”-PCR) средином осамдесетих година,
довело је до великог пробоја у науци, а посебно у истраживању древне ДНК, пошто је за PCR довољна минимална
количина ДНК. Због тога је PCR постала метода избора за све истраживаче заинтересоване за изучавање
прошлости на молекуларно биолошком нивоу, при чему је за изолацију дДНК довољна врло мала количина
(неколико грама) древног материјала.

PCR је молекуларно биолошка техника којом је могуће умножити одређени сегмент ДНК више од милијарду пута,
употребом специфичних олигонуклеотида (прајмера) који ограничавају циљни фрагмент ДНК молекула и ензима ДНК
полимеразе. Основни принцип PCR амплификације заправо представља имитацију репликације ДНК процеса који се
нормално одиграва у свим живим организмима. За PCR реакцију је потребна таргет ДНК (једноланчна ДНК тј.,
денатурисани дуплекс ДНК) који се умножава, пар специфичних олигонуклеоида који ограничавају жељени фрагмент
ДНК, нуклеотиди (градивни блокови ДНК молекула) и ензим (Таq полимераза) који катализује уградњу нуклеотида по
принципу комплементарности са матрицом.
Анализа древне ДНК

Анализа дДНК даје могућност изучавања генетичког материјала древних организама у циљу добијања информације
о индивидуалним карактеристикама као и о популационо генетичким параметрима. Три најзначајнија питања од
интереса у изучавању дДНК су:

1. Добијање генетичке информације на индивидуалном нивоу: Добијање ових информација важно је у

проучавању индивидуалних људских, животињских и биљних остатака са археолошких локалитета.
2. Добијање података на интрапопулационом нивоу: Поређењем генетичких профила две или више
индивидуа могу се утврдити њихове везе у смислу биолошке дистанце (сродничких веза).
3. Добијање генетичких информација на интерпопулационом нивоу: Поређење генетичких профила
различитих популација може омогућити одређивање генетичке дистанце између датих популација. На овај
начин, анализа дДНК може пружити податке о миграцијама, генетичком мешању, величини древних популација,
филогенетским везама и путевима ширења болести.

Детерминација пола применом молекуларно биолошких метода

У палеодемографским студијама веома су значајни подаци о разликама у морталитету мушкараца, жена и деце. Баш
због тога, инфомације о полу одређене индивидуе су веома важне, али не могу увек бити добијене стандардном
антрополошком анализом. Иако је антрополошка методологија утврђивања пола на основу скелетних остатака преко
секундарних полних карактеристика развијена, постоје бројни случајеви када пол није могуће утврдити.

Детерминација пола одраслих индивидуа, преко морфолошких и метричких параметара најчешће не представља
проблем, међутим физичка антропологија нема поуздане методе за детерминацију пола оштећених и
фрагментованих скелетних остатака, као и скелетних остатака индивидуа без изражених секундарних полних
карактеристика и дечијих скелета.

Када стандардном антрополошком методологијом пол није могуће одредити, употребом молекуларно биолошких
метода могуће је утврдити пол индивидуе, без обзира на њену археолошку старост. PCR методом је могућа
прецизна детерминација пола детекцијом репетитивних и уникалних секвенци специфичних за X и Y хромозом.

B 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10

500 bp

100 bp

ДНК новорођенчади са Лепенског Вира

Присуство патогених микроорганизама у древним остацима

Примена PCR методе у палеопатолошким студијама, такође је веома значајна. На овај начин је могуће детектовати
болести које не остављају трагове на костима, нпр. маларију, кугу и колеру.
Применом PCR -а до сада је детектован Mycobacterium tuberculosis у древним скелетним остатцима и у узорку плућа
мумије, што је доказало присуство туберкулозе у Јужној Америци у пре-Колумбовској ери. Из узорака зубне пулпе
индивидуа из некрополе са краја 16. века у Француској, идентификована је бактерија Yersinia pestis одговорна за
сепсу. Такође је успешно детектована Micobacterium leprae из скелетних остатака и Trypanosoma cruzi из узорака
мумија.

Употреба дДНК технологија за палеопатолошке студије је врло значачајна не само због тога што омогућује праћење
еволуције патогена, него и праћење миграција и еволуционих веза између популација.

Сродничке везе и популационе анализе

За добијање генетичких информација из дДНК узорака до сада се највише користила анализа хиперваријабилног
региона митохондријалне (мт) ДНК. У овом малом региону митохондријалног генома налази се релативно велики
број полиморфизама секвенци (редослед нуклеотида у ДНК фрагменту). Велики број митохондрија по ћелији
омогућава изоловање довољне количине мтДНК из древних узорака. Одсуство рекомбинације и унипарентални
(углавном матернални) тип наслеђивања олакшава интерпретацију резултата у популационим и еволуционим
студијама.

Један од важнијих радова у овој области везан је за анализу мтДНК изоловане из скелетних остатака Неандерталца.
Неандерталци имају једно од значајнијих места у студијама еволуције човека, а њихова веза са прецима савремених
људи није сасвим јасна. Резултати анализе неандерталске мтДНК су указали да се дивергенција Неандерталаца
десила пре 690 000-555 000 година, што је четиири пута дужи временски период од процењене старости мтДНК
заједничког претка савремене људске популације (150 000-120 000 година). Ови резултати такође указују на
временски период од око 500 000 година независне еволуције Неандерталаца и линије из које је еволуирала људска
врста. На основу ових резултата се такође могло закључити да није постојала размена мтДНК између
Неандерталаца и предака савремених људи, али се свакако не искључује могућност размене нуклеарних гена.

Анализа хиперваријабилних локуса геномске ДНК из древних узорака

Проналазак технологије генотипизације молекула ДНК засноване на генетичким анализама из веома малих узорака
биолошког материјала (крв, длаке, пљувачка, семена течност, кожа, кости итд.) омогућује данас недвосмислену
идентификацију особе која је тај биолошки материјал оставила.

Анализа микросателитских или STR локуса (енгл.: “Short Tandem Repeat”) постала је метода избора за анализу
дДНК. Ови локуси показују високу полиморфност и наслеђују се по Менделовом типу наслеђивања, због чега су
постали изузетно примењиви у хуманој идентификацији, реконструисању генеолошких стабала и популационој
генетици. Анализом STR локуса ДНК изоловане из скелетних остатака, могуће је добити генетичке податке о некој
индивидуи, али такође и генетичку структуру неке древне популације. Поред тога, ове анализе могу помоћи у
закључивању о евентуалним сродничким односима између особа чији су скелетни остаци анализирани.

Морфолошке сличности, за које није познат начин наслеђивања, као што су епигенетске (неметричке) варијације
скелета, метрички параметри и карактеристике зуба су до сада биле једини начин за процену евентуалних
сродничких веза. Због фенотипског карактера тих особина, резултати ових анализа нису поуздани. Међутим,
сродност и сродничке везе се данас могу поуздано проценити анализом генетичких варијација између индивидуа на
нивоу ДНК. Типизација већег броја полиморфних локуса је постала поред осталог, врло примењива за
реконструкцију генеолошких стабала и анализу интрапопулационе структуре у смислу сродничких веза између
индивидуа дате популације, што је један од веома важних елемената који могу допринети расветљавању историје
древних популација. Управо висок степен полиморфизма ових локуса и висока хетерозиготност, фаворизују употребу
STR локуса уместо анализе мтДНК за структурне анализе малих популација.

Полиморфни локуси везани за Y хромозом, због искључиво патерналног начина наслеђивања и одсуства
рекомбинације у одређеним секвенцама, су од посебног интереса за антрополошке, археолошке, форензичке,
генетичке и демографске студије. Посебна предност примене Y везаних генских локуса у популационим студијама
лежи у чињеници да се хаплотипови Y хромозома наслеђују без рекомбинације, те је могуће пратити дугачке
предачко-потомачке линије у људским популацијама. Анализе Y везаних STR маркера користе се у популационој
генетици за праћење миграције мушкараца и процену популационе разноликости, а такође у судској медицини за
хуману идентификацију и одређивање сродничких веза. Као и у случају мтДНК, анализа Y везаних STR локуса је од
великог значаја за утврђивање сродничких веза када узорци особа из неколико генерација недостају, тако да се
преко мтДНК може пратити материнска линија, а преко Y хромозом везаних локуса може се пратити наслеђивање
мушке линије. Такође се анализом Y везаних STR локуса могу пратити миграције и генетичке сродности популација.

Изоловања древне ДНК из скелетних остатака, пружа могућност провере неких старих информација али што је
далеко значајније, добијање потпуно нових информација. Генетичке информације на индивидуалном,
интрапопулационом и интерпопулационом нивоу, свакако ће у будућности моћи да пруже значајан допринос не само
антрополошким него и археолошким студијама.
ФИЗИЧКА АНТРОПОЛОГИЈА

ИСПИТНА ПИТАЊА
Школска 2004-2005

1. Појам и садржај физичке антропологије

2. Појам и садржај социокултурне антропологије
3. Физичка антропологија у реконструкцији прошлости
4. Однос археологије и физичке антропологије
5. Преглед развоја антропологије у Србији-фаза дескрипције
6. Преглед развоја антропологије у Србији-фаза институционализације
7. Основи методологије физичке антропологије
8. Основни антрополошки инструменти
9. Специјални антрополошки инструменти
10. Антрополошке пројекције лобање
11. Антрополошки записник
12. Спаљени покојници
13. Ископавање инхумираних остатака
14. Ископавање спаљених остатака
15. Остеологија-подела костију
16. Постанак костију-остеогенеза
17. Грађа коштаног ткива и грађа костију
18. Зуби човека-грађа и подела
19. Кости лобање
20. Кости лица
21. Костур трупа
22. Костур горњих удова
23. Костур доњих удова
24. Аспекти раста и старења скелета
25. Индивидуална старост деце
26. Индивидуална старост младих особа
27. Индивидуална старост одраслих особа
28. Секундарне полне карактеристике
29. Утврђивање пола према лобањи
30. Утврђивање пола према посткранијалном скелету
31. Остеометријске тачке на лобањи
32. Антрополошке мере на лобањи
33. Антрополошке мере посткранијалног скелета
34. Индекси у физичкој антропологији
35. Епигенетске карактеристике
36. Изложеност инфективним патогенима
37. Повреде на костима
38. Маркери окупационог стреса
39. Хемијске анализе костију у реконструкцији исхране и миграција
40. Молекуларна антропологија-изоловање древне ДНК из костију