Универзитет у Београду

Филозофски факултет
Одељење за етнологију и антропологију

Семинарски рад из предмета

Етнолошке и антрополошке теорије

Етнографија

Ментор: Студент:
Александар Бошковић Никола Илић
ЕН 16/42
Београд, новембар 2020
 Увод

„Оно што људи причају, оно што раде и оно што причају да раде, јесу три потпуно
различите ствари.“
Маргарет Мид

У овом цитату се могу наћи неки од разлога због којег су антрополози развили метод,
који се разликује од квалитативних испитивања која се користе у осталим друштвеним
наукама. Ако желимо да разумемо како антрополози посматрају свет, морамо разумети
методе којима долазе до својих закључака. У овом раду ћу представити основни метод
којим се антрополози користе, дати његове главне карактеристике и пружити краћи увид у
развој етнографског метода.

Етнографија као sine qua non антропологије

Антропологија се може одредити као дисциплина која служи за разумевање људи и онога
што људи раде, а једна од главних алатки којом се служи у овом подухвату јесте
етнографија. Уколико антрополог врши било каква истраживања, етнографија би требало
да буде неизоставан процес у његовом истраживачком и сазнајном путу. Етнографија и
антропологија се међусобно прожимају, и заједно су постале основна премисе
антрополошке епистемологије. Да би дошао до етнографије, истраживач се пак мора
укључити у заједницу коју истражује. „Дубок зарон“ у животе људи које истражује, и
остајање тамо довољно дуго да би могао да разуме шта људи раде, јесте оно што би
требало да обезбеди квалитетно антрополошко разумевање.

Етнографија се може дефинисати као бележење и анализа културе или друштва, обично
засновано на посматрању са учествовањем , које резултира извештајем о људима,
местима или институцијама.(Howell 2018, 2) Тај извештај је обично писани, у форми
књиге, али може бити и у форми филма (етнографски филмови). Процес стварања
етнографије подразумевао је потпуно искључивање из свакодневног живота истраживача,
и „дубок зарон“ у страно друштвено окружење, обично не мање од шест месеци. (Agar
2001, 4857-4858) Временски период проведен на терену сматрао се јако битним у
сазнајном процесу, а у идеалном случају антрополог је требао да проведе две године. То
време би му омогућило детаљно учење домородачке културе, језика, и оно најбитније –
разумевање емске перспективе. Етнографија се тако може сматрати и интуитивним
методом у антрополошкој анализи. Иако у извесној мери интуитивни метод, свака (добра)
етнографија мора бити укључена у савремене антрополошке дебате.

Посматрање са учествовањем

Главни етнографски метод представља посматрање са учествовањем. Овај метод, као

дистинктивна одредница антропологије, представља тачку разликовања у односу на
остале друштвено-хуманистичке дисциплине. Може се дефинисати као дуготрајно
истраживање које подразумева суживот са истраживанима, како би се локална знања
вредности и праксе разумеле са нативне тачке гледишта. (Howell 2018, 2)

Процес етнографског истраживања започиње одабиром локације и теме истраживања.

Питање где ићи на терен може бити подстакнуто личним импресијама и жељама
истраживача или пак тежњом за некаквим теоријским добриносом. Након тога
антрополози одлазе у одабрану групу људи и настањују се у њиховој средини. Они настоје
да учествују у свакодневном животу, али и разним церемонијама које га прате, настојећи
да буду прихваћени од стране локалне средине. Методе којима се користе током свог
истраживања јесу дуготрајно посматрање, бележење, писање дневника, постављање
питања, спровођење формалних и неформалних интервјуа, организовање фокус група,
прављење аудио и видео записа. Ово антрополозима омогућава холистички приступ и
емску (из нутра) перспективу. Такође, емску перспективу омогућава учење и познавање
домородачког језика. Током истраживања, етнографи настоје да разумеју комплексне
социо културне институције и праксе које локалци, мање више, узимају здраво за готово.
Такође, трагају за специфичним погледом на свет, односно идејама о људској природи,
породици, економији, политици и осталим сегментима живота заједнице. (Howell 2018, 2-
5)

Занимљиво је да се овакав приступ заснива на извесном парадоксу. Наиме, истраживач се

труди да потпуно учествује у животу људи који су истраживани, истовремено
посматрајући их са дистанце. Са једне стране, он трага за потпуним упливом у живот
заједнице, настојаћи да разуме ствари „из нутра“, док му је са друге стране потребна
одређена дистанца, како би спровео истраживање. Због овога Клифорд Герц сматра да
посматрање са учествовањем никад неће постати нешто више од фикције и илузије
антрополога. (Howell 2018, 4-6)

Рађање метода

Уколико бисмо трагали за првим писаним описом култура или народа, вероватно бисмо
дошли до Херодотовог дела „Историја“, из петог века пре нове ере. Међутим, етнографије
какве их познајемо данас настају са развојем антропологије као академске дисциплине.

Иако је развој антропологије као дисциплине утицао на развој етнографија, сами почеци
антропологије нису толико везани за теренска истраживања. Већина антрополога са
почетка двадесетог века није практиковала одлазак на терен. Тако се Е. Б. Тајлора и Џ. Џ.
Фрејзера, утемељивачи социјалне антропологије у Великој Британији сматрају
кабинетским антрополозима. То значи да су, тада нову науку, ови антрополози градили на
основу секундарних извора као што су подаци који су прикупљали мисионари, трговци,
колонијални администратори, путници и авантуристи.

Прве експедиције које утемељују етнографску праксу биле су Кембриџка експедиција у

Торесовом тесанцу 1898. године, која је била под руководством Алфреда Хадона, и
Севернопацифичка експедиција Америчког музеја за природну историју 1900-1901.
године, коју је предводио Боб Џесоп (антрополошку страну ствари био је задужен Франц
Боас). (Boškovic 2007, 127)

До велике промене у развоју антрополошког метода долази након што британски

антрополог, Бронислав Малиновски, објављује разултате свог истраживања током Првог
светског рата, на Тробријандским острвима. Његово дело „Аргонаути западног
пацифика“ , које је изашло 1918. године, сматра се зачетком посматрања са
учествовањем, али и библијом теренског истраживања његове, али и наредних генерација.
Малиновски је настојао да забележи целокупно искуство друштвеног живота заједнице
коју је проучавао. (Shokeid 2001, 5628) Према њему,

„Крајњи циљ је докучити домородачку тачку гледишта и њихов однос према животу, да
би се схватиле визије које имају о свету у којем живе“. (Howell 2018, 6)

Малиновски, али и његови наследници, били су свесни да треба развити пријатељски

однос са људима које истражују. Њихов задатак је био да пажљиво слушају и бележе
ствари које се дешавају око њих, трудећи се да не „угрозе“ нормалан ток ствари, односно
да буду ненаметљиви. Дакле, на почетку су више пасивни посметрачи. Временом, када
постану ближи са истраживанима, потежу за активнијим методама као што су покретање
конверзација и спровођење интервјуа. Све време истраживачког рада, етнограф прави
белешке од којих касније настаје крајњи продукт истраживања – етнографија. (Shokeid
2001, 5629 )

Новији приступи

Током последњих неколико деценија, појавила су се два нова приступа теренском раду –
вишетеренска (Multi-sited) и дуготрајна (Multi-temporal) етнографија. Оба у циљу
дубљег и комплекснијег разумевања савремених проблема.
Вишетеренска етнографија представља метод прикупљања података где етнограф прати
групу људи, групу објеката, одређену тему или друштвени проблем, кроз различите терене
(било географски, било социјално различите). Овакав приступ се јавио као одговор на
теме које су нове у антрополошким истраживањима, као што су проучавање репродукције
и репродуктивних технологија, нових модела електичне комуникације (интернет, мобилни
телефони), мобилности и миграција људи. Вишевременска етнографија је термин који се
користи за повратак етнографа у заједницу, и након првобитног теренског рада. 1
Етнограф се тако временом стално враћа у истраживану заједницу и дуготрајно проучава
људе и догађаје кроз време. Овакав приступ може бити јако користан за праћење односа
људи према разним променама које се дешавају у друштву, попут економских,
технолошких, или пак друштвених промена које могу мењати старе вредности и праксе.
(Howell 2018, 8-9)

Основе оваквог приступа поставио је британски антрололог Рејмонд Фирт још 1959. године. Фирт
1

је издвојио два приступа поновног проучавања заједнице: синхронијско проучавање, односно

упоређивање некадашњих и садашњих истраживања, и дијахронијско проучавање, које се односи
на континуирано проучавање људи и догађаја кроз време.
 Библиографија

Agar, M. H. 2001. Ethnography. In The International Encyclopedia of the Social and Behavioral
Sciences, ed. Smelser Neil J., and Paul B. Baltes, 4857-4862. Amsterdam: Elsevier

Boskovic, A. 2007. Etnografija. U Sociološki rečnik, ur. A. Mimica, M. Bogdanović, 126-127.

Beograd: Zavod za udžbenike.

Shokeid, M. 2001. Fieldwork in Social and Cultural

Anthropology. In The International Encyclopedia of the Social and Behavioral Sciences, ed.
Smelser Neil J., and Paul B. Baltes, 5628-5632. Amsterdam: Elsevier

Howell, S. 2018. Ethnography. In The Cambridge Encyclopedia of Anthropology, ed. F. Stein,

S. Lazar, M. Candea,
H. Diemberger, J. Robbins, A. Sanchez & R. Stasch. http://doi.org/10.29164/18ethno

Boškovic, A. 2007. Etnografija. U Sociološki rečnik, ur. A. Mimica, M. Bogdanović, 126-127.

Beograd: Zavod za udžbenike.