STUDIJE KERAMIKE

Posude nisu mrtvi predmeti: njih su izradili i koristili ljudi u različitim situacijama i na različite načine.
Keramika u sebi krije podatke o ponašanju, načinu života, svakodnevnim aktivnostima, socijalnim
odnosima, religijskoj praksi, društvenim događajima, trgovačkim i mrežama razmene, grupnim (i
pojedinačnim) identitetima, simboličkim predstavama, načinu ishrane, i mnogim drugim aspektima
života. Zbog svega ovoga u okviru arheologije se izdvojila posebna subdisciplina – studije keramike ili
keramologija. Sva istraživanja u keramologiji mogu se definisati na osnovu šest istraživačkih pitanja koja
objedinjuju široko polje keramičkih studija:

1. Kad?- Odnosi se na to koliko je nešto staro. Zahvaljujući tome što keramku na osnovu dekoracije,
načina izrade, oblika… jedan je od glavnih načina za utvrđivanje relativne hronologije.

2. Gde?- Važno je utvrditi lokacije proizvodnje, kao i mesto ležišta sirovina od kojih se keramika izrađuje,
kako bi se pratila njena distribucija, odnosno njeno „cirkulisanje” u okviru lokalnih, regionalnih ili nekih
drugih mreža. Osim toga, ovo pitanje traži odgovor i na to gde se obavljaju različite aktivnosti tokom
izrade i upotrebe, ali i privremeno ili konačno odbacivanje.

3. Kako?- Pokriva najširi spektar pitanja; odnosi se na načine izrade i upotrebe keramike, ali i mehanizme
njene distribucije i odbacivanja.

4. Koliko?- Koliko posuda jedan zanatlija proizvede u određenom periodu, koliko je posuda istovremeno
u uportebi…

5. Zašto?- Svaku pojavu je potrebno objasniti i ovo pitanje zapravo čini arheološku interpretaciju i
predstavlja mesto gde se slivaju svi odgovori na prethodno navedena pitanja.

6. Ko?- Naš cilj su ljudi, ne predmeti, tako da je bitno odgovpriti na ovo pitanje; ko su ljudi koji su
proizvodili keramilke posude, ko ih je koristio itd.

Nije moguće odgovoriti na sva pitanja, ali ih uvek treba imati na umu.

Istorija keramičkih studija

Istorija proučavanja keramike se može svrstati u tri perioda: istorijsko-umetnički, tipološki i

kontekstualni. Istorijsko-umetnički period počinje sa vremenom prvih antikvara, XV-XVII v. Grnčarija je
posmatrana kao vrsta magičnih predmeta koju su izradila natprirodna bića. I pored toga nije privlačila
mnogo pažnje i bila retka u kabinetima čudesa, verovatno zato što nije bila dovoljno egzotična i
neobična. Od XVIII veka povećava se naučni interes za keramiku, mada je predmet razmatranja
uglavnom bila keramika antičkog perioda. Krajem XVIII i početkom XIX veka, interesovanje se širi i na
keramiku drugih perioda (mada, na primer, srednjovekovna ni tada nije uopšte razmatrana). Sa
osnivanjem Biroa za američku etnologiju 1879. počinju prave istraživačke ekspedicije koje se bave
antropološkim i arheološkim istraživanjima. Tako istraživači poput Adolfa Bandelijea ili Frenka
Hamiltona Kušinga, pažnju jednako posvećuju i grnčariji koliko i drugim oblicima materijalne kulture.
Tipološka faza počinje 80ih godina XIX v. i za njeno proučavanje je ključno bilo razvijanje tipologije
(termina koji je prvi put upotrebio Ogastas Pit-Rivers), bazirane na osnovama biološke evolucije, po kojoj
su predmeti klasifikovani prema stepenu njihovog „razvoja”. U to vreme razvijene su i mnogobrojne
klasifikacije keramike, od kojih su neke u upotrebi i danas – na primer Dragendorfova i Dešeletova
klasifikacija rimske tera sigilate. Istovremeno, istraživači su prepoznali potencijal keramike kao
hronološki osetljivog materijala. Velika zasluga se u tom pogledu mora pripisati Flindersu Pitriju, koji je
razvio metodu serijacije da bi hronološki razvrstao 2200 grobova koje je iskopavao u Nakadi u Egiptu.
Prema njegovoj pretpostavci, asemblaži koji su međusobno slični hronološki su bliski; shodno tome,
tipovi posuda koji se zajedno pojavljuju moraju biti slične starosti. Metodu serijacije razvio je na osnovu
prisustva, odnosno odsustva pojedinih tipova. Da bi to mogao da sprovede, izradio je tipologiju –
keramiku je podelio u 9 kategorija, od kojih svaka sadrži određen broj varijanti. Forme su podeljene
prema otvorenosti, tj. zatvorenosti profila, a zdele su dalje klasifikovane prema konturi i nagibu zidova;
takođe, jedan od kriterijuma za klasifikaciju bile su i proporcije, tj. odnos između visine posude i njene
najveće širine. U obzir je uzeo samo one grobove koji sadrže najmanje pet različitih tipova. Flinders Pitri
je uvideo i to da nije dovoljno utvrditi relativno-hronološku sekvencu na jednom lokalitetu; naprotiv, bilo
je potrebno dovesti u hronološku vezu arheološke nalaze sa šireg geografskog područja, kako bi se
izradila opšta hronološka šema. Metod unakrsnog datovanja razvijen je proučavanjem veza između
dinastičkog Egipta i Evrope, a zasnovan je na principu da dobro datovani materijal može da ukaže na
starost nalaza i sa drugih lokaliteta ili geografski udaljenih područja. S druge strane, utvrđivanje
horizontalne distribucije pojava u arheološkom materijalu, pa i na keramici, omogućilo je definisanje
kulturnih područja, odnosno kulturnih grupa, tj. kultura, čime, s Gordonom Čajldom, počinje dominacija
kulturno-istorijskog metoda u evropskoj arheologiji. Izrada tipologija u svrhu definisanja hronološkog
sleda nije zaobišla ni američku arheologiju, mada su američki arheolozi, za razliku od evropskih
arheologa, osim formi i načina ukrašavanja, razmatrali i druge osobine keramike, kao što je, recimo,
tehnika izrade. Drugačiji pristup u američkoj arheologiji ogleda se, između ostalog, i u shvatanju da i
fragmenti treba da budu klasifikovani. Nels Nelson, jedan od pionira američke arheologije, izvršio je
klasifikaciju keramike uzimajući u obzir i fakturu, tehnike oblikovanja i funkcionalne elemente, kao što su
crne naslage na površinama, koje ukazuju na kuvanje hrane. Keramiku je podelio na 9 stilskih grupa, ali
tip za njega predstavljaju svi oni stilovi koji su karakteristični za određeni vremenski period. Najuticajniji
naučnik prve polovina XX veka, zaslužan za utemeljenje kulturno-istorijskog metoda u američkoj
arheologiji, bio je Alfred Kider. On je razvio nov način za utvrđivanje relativno-hronoloških odnosa.
Utvrdio relativno-hronološku sekvencu i tipologiju za ceo region Američkog jugozapada, u kojoj su
izbegnute opasnosti od faktora kao što su, na primer, lokalne varijacije, razvijajući metod unakrsnog
datovanja. Posle Drugog svetskog rata rad američkih arheologa i dalje je često bio usmeren na
razmatranja tipologije. Sa Anom Šepard počinje kontekstualna faza u studijama keramike. Njena knjiga,
Ceramics for the archaeologist, bitna je i u praktičnom i u teorijskom smislu. Zastupljeno je razmatranje
pogodnosti i ograničenja koncepta „tipa” i tipologije, ali se ističe i upozorenje da se keramičke tradicije
ne mogu uvek posmatrati kao kulturni entiteti. U metodološkom smislu, ona je predstavila metod
klasifikacije oblika i dekoracije ističući njene važne elemente u arheološkoj analizi: motiv, simetriju,
pokret i ritam. Veliki deo svog rada posvetila je značaju sirovina i njihovih osobina, detaljno razmatrajući
osnovnu sirovinu, značaj dodatih primesa, pigmenata i glazura, fizičkim karakteristikama keramike i svrsi
analitičkih metoda kao što su petrografske i fizičko-hemijske analize. Veliku pažnju posvetila je i procesu
izrade keramike – od nabavke sirovina do pečenja i tretmana posle pečenja, kao i arheološkim
metodama za identifikaciju koraka u izradi. Na kraju, ukazala je i na značaj keramike za interpretaciju
određenih pojava, kao što su kulturna interakcija ili ekonomski aspekti. Od sredine pedesetih godina,
keramika se više ne posmatra kao mrtav predmet, već kao dinamična kategorija, koja otkriva ponašanje
ljudi i kulturne procese. U razvoju evropskih keramičkih studija ovog perioda posebno mesto zauzimaju
naučnici okupljeni oko Sandera van der Leva. Keramika se više ne posmatra odvojeno od socijalnog
konteksta u kome se izrađuje, koristi i odbacuje. Istraživači se orijentišu na pitanja tehnologije i njenog
odnosa sa društvenim normama ili zavisnosti od njih i razmatraju uzroke inovacija i promena u
tehnološkim tradicijama. Pod uticajem ideja postprocesne arheologije i na polju studija keramike
razmatraju se pitanja simbolike i značenja, ali pre svega identiteta i stila. Od početka 80ih u Americi je
prisutno nekoliko različitih pristupa keramologiji. Bihevioralisti se sve više usmeravaju na pitanja funkcije
keramike i razmatranje tehnologije i varijabilnosti keramike. Istovremeno, pažnja američkih keramologa
jednako je usmerena ka rasvetljavanju pitanja organizacije keramičke proizvodnje, na osnovu i
etnoarheoloških i arheoloških istraživanja. Jedna od najznačajnijih figura ovog perioda svakako je
Prudens Rajs. Predmet njenih istraživanja bila je keramika istorijskih perioda u Meksiku, na osnovu čega
je razvila prvi model organizacije keramičke proizvodnje. Tako je dovela u vezu „razvoj” grnčarskog
zanata sa „razvojem” društva iz egalitarnog u stratifikovano i politički organizovano, čime je prvi put
primenjen koncept kulturne evolucije na keramiku. Stavljanje akcenta na pitanja roda i pola, simboličkih
predstava i identiteta nazvano je „procesnim plus” trendom, u okviru koga proučavanje keramike ima
posebno mesto, i to u identifikaciji socijalnih grupa, tj. grupnih identiteta, odnosno definisanju tzv.
socijalnih granica, agensnosti ili potencijala za delovanje i rasvetljavanju organizacije proizvodnje i
podele posla prema polu, te mehanizmima transfera znanja.

Etnoarheologija keramike

Etnoarheologija predstavlja istraživanja savremenih društava s ciljem odgovaranja na jasno formulisana

arheološka pitanja. Keramologija uključuje posebnu granu etnoarheologije, a to je etnoarheologija
keramike. Počeci etnoarheologije u celini, pa i etnoarheologije keramike mogu se vezati za ime Džesija
Fjuksa. Prilikom iskopavanja naselja Hopija iz XV v., pretpostavio je da složena ornamentika nema samo
dekorativnu funkciju, već i dublji smisao i složeniju simboliku. Tako je došao na ideju da otkrivenu
keramiku pokaže lokalnoj Hopi grnčarki Nampejo. Ona je uspela ne samo da prepozna simboliku motiva,
nego i da rekonstruiše i proces izrade tih posuda. Voren Debor i Donald Latrap su se tokom rada među
zajednicama Šipibo i Konibo, fokusirali na proces izrade i korišćene sirovine. Utvrdili su da se neki atributi
(obrada površina i dekoracija) javljaju na konkretnim tipovima posuda. Takođe, prikupili su podatke o
keramičkim cenzusima iz pet različitih naselja, što je postavilo osnove za analize upotrebnog veka i
obrazaca zamene, a obratili su veliku pažnju i na načine sekundarne upotrebe oštećenih ili polomljenih
posuda. Istraživanje su zaokružili odbacivanjem posuda: lokacije za odbacivanje najčešće su
formalizovane, a ne nasumične, a mesta na kojima se otpaci akumuliraju najčešće se nalaze van zona
najfrekventnijih aktivnosti, na primer duž ograda dvorišta. Oni u svom radu jasno ističu veza između
transformacije ponašanja i promena u materijalnoj kulturi, i načini na koji oni iz originalnog konteksta
prelaze u arheološki zapis. Pojam „keramičke ekologije” ili kulturne ekologije u keramičkim studijama
prvi put je upotrebio Frederik Matson, iako taj koncept zapravo nikada nije primenio u svojim
proučavanjima. Najizrazitiji predstavnik ovog pravca je Din Arnold. On ističe da je keramika povezana sa
ostatkom kulture i shodno tome ona može da o njoj da pruži informacije, pa „arheolog koji iskopava
keramiku može da donese zaključke i o ne-keramičkim aspektima kulture”. Prihvativiši koncept kulturne
ekologije, on posmatra keramičku tehnologiju u zavisnosti od okoliša. Stoga, on se koncentriše na
međusobne odnose keramičkih zajednica i njihovog prirodnog okruženja, i to sa ciljem definisanja kros-
kulturnih generalizacija, koje se mogu primeniti na mnogobrojna društva, kako u prošlosti, tako i u
sadašnjosti. Tako, na primer, on ističe tzv. konflikte planiranja: keramika mora da se izrađuje sezonski, ali
istovremeno aktivnosti vezane za njenu izradu ne smeju da ometaju druge poslove od kojih zavisi
strategija opstanka (na primer zemljoradnju). To se rešava podelom posla prema polu ili uzrastu, pa je
stoga razumljivo da se u neindustrijskim društvima izradom keramike bave žene – izrađuju je u okviru
domaćinstva, čime se ne ugrožavaju njihove obaveze vezane za pripremu hrane ili brigu o deci. Keramika
je takođe i kanal kojim se prenose informacije između delova ekosistema. Ona ima važnu ulogu u
zadovoljavanju nutritivnih potreba, jer njena upotreba omogućava širi izbor potencijalne hrane. Neke
namirnice su nejestive ili čak otrovne u sirovom stanju, a u keramičkim posudama one se mogu termički
obraditi i tako učiniti jestivim ili u nekim slučajevima čak i hranljivijim. Tako zadovoljenje osnovnih
potreba utiče na (veću) potražnju keramičkih posuda, a grnčari svojom ponudom na nju moraju da
odgovore. Etnoarheološki projekat Kalinga je ostavio veliki uticaj na keramologiju. Počeo je 1973. kao
istraživanje grupe arheologa koji su inicirali pokret tzv. keramičke sociologije, s ciljem proučavanja
kulturne transmisije tehnološkog znanja. Na osnovu svojih izučavanja severnoameričkih starosedelaca i
saznanja da je grnčarski zanat bio ženska aktivnost, pretpostavljali su da se transmisija znanja obavlja
preko ženske linije, s majke na ćerku, i da takva praksa ostavlja sasvim fine tragove na keramici, koji se
mogu sigurno detektovati, i tako upotrebiti u proučavanju sociopolitičke organizacije praistorijskog
društva. Ovakav pristup izazvao je velike kontroverze, pa je zato Vilijam Longejker odlučio da sprovede
etnoarheološka istraživanja kako bi proučio međugeneracijsko prenošenje stila, i to sa fokusom na
ornamentici. Odlučio je da istraživanja sprovede na filipinskom ostrvu Luzon, u zajednici Kalinga, koja je
zbog svog načina života u malim selima i keramikom koju izrađuju žene za potrebe sopstvenog
domaćinstva, a ne za razmenu, predstavljala idealan primer za komparaciju sa praistorijskim društvom.
Posle inicijalnih istraživanja, koja su pokazala da su načini učenja i prenošenja znanja mnogo
kompleksniji nego što se to dotad smatralo, ciljevi projekta su se proširili (poslednja sezona istraživanja
bila je 2001.); Longejker u istraživanja uvodi razmatranje upotrebnog veka, stope lomljenja i zamene,
kao i prakse odbacivanja, ne ostajući samo pri dokumentovanju aktivnosti i ponašanja, već i sprovodeći
iskopavanja na đubrištima, kako bi keramiku povezao sa ljudskim ponašanjem. U drugoj sezoni
istraživanja (1979–1980) fokus je bio na keramičkim cenzusima i upoređivanju kućnih inventara sa onima
koji su registrovani u prethodnim kampanjama. Tako je ovo etnoarheološko istraživanje dobilo i veoma
važnu vremensku dimenziju u rasvetljavanju dinamičnog života keramičkih posuda. S druge strane, u
ovom periodu je došlo do promena u samom društvu Kalinga – u toku samo nekoliko godina, keramika
počinje da se koristi i u razmeni. Ovakve promene izazvale su potrebu da se etnoarheološki prouče
uzroci i posledice takvih procesa i načini na koje oni ostavljaju traga u materijalnoj kulturi. Krajem 80ih
se razmatraju: razlozi za prihvatanje metalnih posuda; odnos između socijalnog konteksta i inovacije,
tehnološki aspekti procesa izrade, uz razmatranje stilske varijabilnosti i socijalnih granica, tj. grupnih
identiteta; uz to, sprovedene su i analize standardizacije i specijalizacije keramičke proizvodnje, odnosa
između keramičkih cenzusa, upotrebnog veka i veličine populacije, potrošnje i još mnogih drugih tema.
Dugo trajanje projekta Kalinga obezbedilo je posmatranje i detektovanje promena koje se dešavaju u
ljudskim društvima i mehanizama kojima oni utiču i na promene u materijalnoj kulturi. Jedno od
najznačajnijih istraživanja u okviru ovog projekta je ispitivanje funkcije posuda, sistematizacija tragova
upotrebe i definisanje aktivnosti u kojima su oni nastali, uz sprovođenje eksperimenata. Dok su američki
istraživači etnoarheološka istraživanja sprovodili uglavnom na prostoru Latinske Amerike i nešto ređe u
Aziji, evropski istraživači više su usmereni na prostor Afrike (Olivije Goselen i Aleksandar Livingston-
Smit). Tokom poslednje decenije istraživači u etnoarheologiji keramike prepoznaju izvesnu „krizu
identiteta”. Razlozi za to s jedne strane leže u činjenici da je sve manje zajednica kod kojih nema „upliva”
savremenog tehnološkog razvoja. S druge strane, uočeno je i to da mnoga istraživanja postaju sama sebi
svrha, pa se time postavlja i pitanje njene relevantnosti za arheologiju.

Arheometrija

Naučna oblast koja se bavi primenom analiza i metoda prirodnih nauka na arheološki materijal naziva se
arheometrija. Interesovanje naučnika za sastav sirovina od kojih su izrađeni arheološki nalazi seže još u
XIX vek, ali su njihova proučavanja bila uglavnom usmerena na metalne predmete, a sasvim retko na
keramiku; predmet jednog od prvih radova bila je glazura rimske keramike, u kojoj je otkriveno olovo.
Prva upotreba petrografskih analiza na keramiku vezuje se za osamdesete godine XIX veka u Belgiji i
Švedskoj, kada je ispitivana keramika sa praistorijskih nalazišta Novog sveta. Početkom XX veka
pojavljuju se radovi u kojima su predstavljene analize egipatske i mikenske keramike, sa akcentom na
sastavu pigmenata. U prvoj polovini XX veka posebno popularne postaju petrografske, tj. analize tankih
preseka, i to najviše zahvaljujući radu Ane Šepard, koja je te analize primenila na keramici iz oblasti Rio
Granda, i tako utvrdila široku distribuciju jedne vrste posuda. Taj metod je već od kasnih tridesetih
godina postaoprihvaćen u Americi i u Evropi. Već tada se testiraju i druge analitičke tehnike, kao što su
rendgenska difrakciona analiza, rendgenska fluorescencija i druge. Danas se ova istraživanja sprovode sa
nekoliko osnovnih ciljeva. Analize porekla sirovine, utvrđujući sastav korišćene gline i primesa, kao i
lokacije izvora, pokazuju ne samo lokacije proizvodnje, već i distribuciju keramike, pa tako služe
utvrđivanju mehanizama razmene i trgovine, kao i organizacije proizvodnje. Kompozicione analize
značajne su za utvrđivanje i receptura mase, pa time rasvetljavaju tehnološke izbore i tradicije, a delom i
funkcionalne zahteve koje je posuda morala da ispuni. Analize organskog sadržaja posuda rasvetljavaju
njihovu funkciju, ali i režim ishrane i način pripreme hrane u prošlosti itd. Jedan od najznačajnijih
naučnih skupova na kome se sastaju isključivo stručnjaci iz oblasti arheometrije keramike je EMAC
(European Meeting of Ancient Ceramics), koji se održava svake dve godine u nekom drugom evropskom
gradu, a akcenat se stavlja na rasvetljavanje uloge keramike u različitim socijalnim kontekstima.

Eksperimentalna arheologija

Uz etnoarheologiju, eksperimenti takođe u značajnoj meri utiču na naša saznanja o različitim aspektima
keramike. Interesovanje za eksperimente seže u drugu polovinu XIX veka, kada su neki od utemeljivača
arheologije kao discipline (Ogastas Pit-Rivers i Artur Evans, na primer) sprovodili i prve arheološke
eksperimente. Eksperimentalna arheologija je danas gotovo nezavisna arheološka poddisciplina, koja se
sprovodi s ciljem provere ranije postavljenih hipoteza. Važno je znati da ukoliko se hipoteza pokaže kao
validna, to ne znači da eksperimentalno sprovedena istraživanja pružaju nesumnjiv odgovor na to da se
nešto zaista tako i odvijalo u prošlosti – „validno” ne znači i „istinito”: to znači da se principi iza hipoteze
mogu dalje upotrebljavati dok se ne pokažu pogrešnim i zatim biti zamenjeni drugim. Eksperimenti se
mogu razvrstati u više različitih kategorija, u zavisnosti od njihovih ciljeva i metoda. Kada je u pitanju
keramika, možemo ih podeliti na dve velike grupe: replikativni i kontrolisani. Replikativni eksperimenti
najčešće odgovaraju na pitanje načina, odnosno tehnike izrade. U takvim eksperimentima veoma je
važno rekonstruisati tačan sled operacija, korišćenjem onih materijala i alatki koji su bili dostupni
zajednicama koje se proučavaju. Osnovni podaci o pojedinim koracima u izradi dobijaju se pažljivom
arheološkom analizom, tj. identifikacijom tragova koje ti koraci ostavljaju na keramici. Takođe, uvek je
važno imati u vidu arheološki kontekst (ne možemo pretpostavljati korišćenje peći, niti je
eksperimentalno izgraditi, ukoliko nijedna peć nije pronađena). Kod kontrolisanih eksperimenata je cilj
generalizacija (nisu vezani ni kulturno, ni prostorno, ni vremenski). Njima utvrđuju opšti zakoni, koji su
zajednički keramici mnogobrojnih tradicija. U ovom smislu posebno su značajni eksperimenti u vezi sa
performansama keramike, odnosno njenim ponašanjem (tokom izrade, ali i upotrebe) u zavisnosti od
njenih formalnih osobina, kao što su faktura, morfologija ili obrada površina. Takođe, u ovu grupu
spadaju eksperimenti kojima je cilj bio utvrđivanje razlika u režimu pečenja u zavisnosti od korišćene
strukture i korišćenog goriva, zatim oni sprovođeni u laboratoriji s ciljem utvrđivanja čvrstoće keramičkih
posuda. U ovu vrstu eksperimenta spadaju i oni fokusirani na identifikaciju načina upotrebe. Značajni su i
oni laboratorijski sprovedeni eksperimenti kojima je cilj bilo utvrđivanje zakonitosti po kojima se ostaci
organskih materija talože u zidovima posuda, pre svega da bi se na taj način jasno definisale preporuke
za uzorkovanje arheološke keramike za analize lipida.

Šta je keramika? Osobine sirovina i materijala

Keramika je najstariji sintetički materijal i predstavlja prvu svesnu upotrebu hemije u istoriji čovečanstva,
odnosno pronalazak materijala koji u takvom obliku ne postoji u prirodi- Čajld. Glina predstavlja sirovinu
od koje se proizvodi keramika. Iako se glina u prirodi nalazi u vidu sedimenta, ona nije zemlja. Vodi
poreklo od eruptivnih stena i najznačajnija karakteristika joj je što se sastoji iz minerala.

Stene i minerali

Litosfera (Zemljina kora) sastavljena je od niza elemenata: Si, Al i Fe. Oni ne postoje u prirodnom stanju,
već u različitim jedinjenjima, od kojih su najčešći oksidi. Elementi, oksidi i druga jedinjenja formiraju
minerale. Minerali su prirodna jedinjenja nastala geološkim procesima, karakterističnog hemijskog
sastava i različitim fizičkim karakteristikama. Minerali se razlikuju po strukturi kristalne rešetke, gustini,
tvrdoći, prelomu, sjaju i boji. U analizi gline važni su minerali koji formiraju stene, jer sve gline potiču od
stena. Minerali koji formiraju stene najčešće su silikati, tj. minerali čiji je glavni sastojak silicijum-oksid.
Najčešće stene su silikati aluminijuma, magnezijuma, gvožđa, kalcijuma, kalijuma i natrijuma. Kvarc čini
28% stena; to je najrasprostranjeniji mineral u litosferi i on je osnovni sastojak svih vrsta stena. On
predstavlja čisti silicijum-dioksid (SiO2), providan je i bezbojan. Ukoliko ima primesa i nečistoća može biti
obojen u ljubičasto (ametist), crvenkasto (karnelijan), sa crno-belim trakama (oniks), sivo ili čak crno
(„čađavac”). Čest je u eruptivnim i sedimentnim stenama, kao što su peskovi i peščari. Stene se sastoje
od minerala (jednog ili vise). Stene se prema poreklu najčešće klasifikuju na eruptivne, metamorfne i
sedimentne stene. Vulkanske ili magmatske stene nastale su kristalizacijom magme. Metamorfne stene
nastale su transformacijom već postojećih stena dejstvom pritiska i temperature u dubini Zemljine kore.
Dele se na plutonske (dubinske) i izlivne (vulkanske) stene. Sedimentne stene stvorene su na površini
Zemlje dejstvom egzogenih procesa (erozijom, odnošenjem materijala i taloženjem). One čine 66% stena
litosfere. Klastične (detritične) stene nastale su od ranijih stena koje su razorene erozijom i raspadanjem,
a usitnjeni materijal je transportovan na drugo mesto. Mogu biti rastresite ili čvrste. Gline predstavljaju
veoma fine klastične sedimente koji su nastali raspadanjem alumosilikata magmatskih ili metamorfnih
stena. Raspadanje stena i minerala u Zemljinoj može se podeliti na dva osnovna procesa: fragmentacija
– mehanička dezintergracija stena, i hidroliza – hemijske reakcije minerala sa rastvorima, čime se
stvaraju novi minerali. S obzirom na to da gline nastaju kao posledica egzogenih procesa, u poreklu glina
veoma je važna otpornost pojedinačnih stena na hemijske ili fizičke promene. Stabilnost ili
susceptibilnost stena na takve promene zavise od njihovog sastava i teksture. Najotporniji je kvarc, a
najmanje otporan olivin. Minerali sa velikom količinom aluminijum-oksida (Al 2 O3) – liskuni i feldspati,
najbrže prelaze u glinu. Feldspati su grupa alumosilikata (sastoje se od SiO2 i Al2 O3). Prisustvo kalijuma,
natrijuma i kalcijuma u feldspatima i glinama koje od njih potiču određuje osobine koje će glina pokazati
u pečenju. Oni spadaju u glavne elemente magmatskih, ali se javljaju i u ostalim vrstama stena. Liskuni
su silikati čiji su tetraedri raspoređeni u listiće, što ih čini lako cepljivim; osnovne su komponente
metamorfnih stena. Iliti su liskunasti glineni minerali, koji se nalaze u svakoj glini; od liskona se razlikuju
po većoj količini vode.

Vrste glina

Osnovna podela glina vrši se na osnovu mesta taloženja u odnosu na primarnu stenu. U izvesnom smislu
sve gline su sekundarnog porekla, jer su one posledica raspadanja stena, a ne njihove originalne
formacije.

1. Primarne (rezidualne) gline su oni sedimenti koji se nalaze na mestu postanka originalne stene ili
malim pomakom od njihovog prvobitnog ležišta. Nastale su nizom hemijskih reakcija, kao i uticajem
brojnih drugih faktora (mraz). Primarne gline nastaju od čitavog niza različitih stena: feldspatnih stena,
granita, bazalta, diorita i tufa. Bez obzira na sastav originalne stene, primarne gline karakteriše prisustvo
grubih, nepromenjenih, uglastih čestica te stene. Ovi minerali često čine preko 90% primarnih glina i
predstavljeni su kvarcom, feldspatima i liskunima. Primarne gline imaju izuzetno nizak učinak organskih
komponenti (manje od 1%). Karakteriše ih niska plastičnost. U ovoj grupi glina preovladava kaolinit.
Osobine kaolinita su srednja plastičnost, mala vezivna moć, veliko skupljanje posle pečenja i visoka
otpornost na termičke pritiske.

2. Sekundarne (transportovane ili sedimentne) gline nastaju premeštanjem ili transportom od mesta
nastanka, najčešće vodom, ali i vetrom, glacijacijom i erozijom. Mnogo su češće od primarnih glina i
finije su teksture, jer tokom transporta dolazi do usitnjavanja čestica. Zbog izloženosti vodi, njihova
plastičnost se povećava. Zajedno s glinenim mineralima voda taloži i nečistoće, jedinjenja gvožđa,
mangana i kalcijuma, pesak, ali i organske materije, čiji je sadržaj u sekundarnim glinama relativno visok
(5–10%). One se dalje mogu podeliti na osnovu uslova i načina taloženja i transporta na fluvijalne,
eolske, glacijalne i druge gline.
 Granulometrija gline

Gline se mogu definisati i na osnovu veličine čestica. Najvažnija osobina gline je plastičnost, koju dobija
zahvaljaujući česticama malih dimenzija. Prema različitim standardima, različite veličine čestica se
smatraju glinom. Kod nas je uobičajeno da se glinom smatra frakcija manja od 0,005 mm, dok se frakcije
između 0,05 i 0,005 nazivaju alevritima; peskovita frakcija se odnosi na čestice veće od 0,05 mm. S
obzirom na to da većina sedimenata predstavlja mešavinu različitih frakcija, formiraju se deskriptivne
kategorije, kao što su „peskovita glina” i sl. Da bi se neki sediment okarakterisao kao glina, mora da
sadrži određeni procenat glinovite frakcije, prema nekim šemama 35% čestica manjih od 0,002 mm,
prema drugim 40%. Količina glinenih čestica u sedimentu zavisi od načina formiranja depozita. Stene u
kojima dominira glinovita frakcija su ilovača i škriljac.

Glineni minerali i sastav glina

S obzirom na to da su gline smeše, one sadrže različite količine glavnih i sporednih sastojaka. Najvažniji
sastojak svih glina su glineni minerali, tj. alumosilikati koji sadrže vodu. Jedna manja grupa glinenih
minerala pripada alofanima – amorfnim alumosilikatima, koji su, za razliku od ostalih glinenih minerala,
rastvorljivi u hlorovodoničnoj kiselini. Većina glavnih glinenih minerala pripada grupi filosilikata (slojeviti
silikati), koji se sastoje od slojeva SiO2 i Al2O3, a prema rasporedu slojeva dele se na više podgrupa:
dvoslojne (kaolinit, haloizit) i troslojne (smektiti). Osim glinenih minerala, gline obično sadrže još i kvarc
(pesak) i ostatke neraspadnutih stena – feldspata i liskuna. Takođe, čest sastojak u glinama je CaCO 3.
Gline sa sitnim primesama kalcijum-karbonata pogodne su za obradu. Značajan udeo u glini čine i
organske materije, kao što su ostaci biljaka ili humusa.

Svojstva gline

Glina se generalno definiše kao materijal koji postaje plastičan kada se pomeša sa određenom količinom
vode. Radi se o tzv. dodatnoj vodi koju adsorbuju glinene čestice i koja se vezuje za njihove površine.

1. Plastičnost je najvažnija osobina gline. Ona se definiše sposobnošću gline da, kada se pomeša sa
dovoljnom količinom vode, formira testo koje pritiskanjem dobija željeni oblik, a po prestanku pritiska
taj oblik i zadržava. Izlaganjem toploti glina postaje tvrda i gubi plastičnost. Plastičnost gline zavisi od
niza faktora: granulacije, oblika čestica, sadržaja glinenih i drugih minerala, količine vode i organskih
sastojaka i drugih. Najvažniji uticaj na plastičnost imaju granulacija i oblik čestica, koje su najčešće u
formi listića ili pločica. Što su čestice sitnije, veća je površina izložena vodi, pa se stoga plastičnost
povećava. Takođe, na plastičnost utiču i adsorbovani joni. Sitne čestice gline se negativno električno
pune, dok je voda pozitivno naelektrisana. Isto naelektrisane čestice gline ponašaju se kao joni i
međusobno se odbijaju i na taj način ostaju stabilni i odvojeni, zbog čega se sprečava brzo zgrudvavanje.
Kada voda ispari, pločice dolaze u kontakt jedna sa drugom i posle toga se one teško odvajaju. Definicija
plastičnosti ističe deformaciju gline uticajem sile. Prva je kompresiona sila – pritiskanje gline, druga
tenziona sila – kada se glina razvlači, a treća je primena različitih sila koje deluju u suprotnim pravcima.
Sve tri vrste pritisaka izazvaće pucanje. Za utvrđivanje plastičnosti važne su dve osobine: tačka
razvlačenja i rastegljivost. U tački razvlačenja počinju da deluju kompresione sile koje menjaju oblik
plastične mase, pri čemu glina postaje savitljiva. Tačka razvlačenja može se meriti silom prema površini,
tj. kilogramu po kvadratnom metru. Rastegljivost se odnosi na količinu deformacije koju glina može da
izdrži ispod tačke razvlačenja a da se ne pojave pukotine. Ove dve osobine međusobno su obrnuto
proporcionalne: glina sa visokom tačkom razvlačenja imaće nisku rastegljivost; najbolja glina je ona koja
ima izbalansirane ove dve osobine. Plastičnost se može utvrditi na osnovu sadržaja vode. Ipak, za sada
preovlađuju sasvim subjektivni načini utvrđivanja plastičnosti, na osnovu „osećaja” – pritiskanjem
glinene kugle palcem: što se kasnije na ivicama pojave pukotine, to je glina plastičnija. Drugi način je
izrada „kobasica” od gline koje se savijaju u prsten; na osnovu deformacija i pukotina glina se opisuje
kao suviše plastična (ne održava oblik), plastična (zadržava oblik uz neznatnu pojavu pukotina), suva
(javljaju se brojne pukotine, ali se oblik i dalje zadržava) i suviše suva (kobasica puca i lomi se). Ovakva
vrsta testa sirovine zabeležena je i etnografski. Ispitivanja pomoću kojih se dolazi do delimičnih svojstava
plastičnosti su određivanje dodatne vode i određivanje granica plastičnosti. Dodatna voda meri se
gubitkom težine i izračunava u procentima prema suvoj glini. Broj koji označava plastičnost dobija se kao
razlika u količini vode u glini. U vezi sa količinom vode koju glina prima mogu se razlikovati dve vrste
gline. Masne gline su čiste gline bez primesa, odlikuju se velikom plastičnošću, imaju izrazitu vezivnu
moć zadržavanja velikog broja neplastičnih primesa i jako se skupljaju tokom sušenja. Posne gline imaju
hrapave površine, lako se rastvaraju u vodi, primaju malo vode i vezuju malo neplastičnih primesa.

2. Skupljanje i sadržaj vlage. Dodatna voda u glinenom testu odvaja čestice gline, tako da, kad je glina
vlažna, masa ima nisku gustinu. Kada dodata voda ispari („voda skupljanja”), masa se skuplja i stvara se
tenzioni pritisak, čestice se približavaju jedna drugoj, i sve su gušće raspoređene. Tako masa dolazi u tzv.
„kožno stanje”, kad postaje čvrsta i gubi plastičnost. Za sušenje je od velikog značaja i voda koja je
sadržana u porama, koje ima u različitoj količini u zavisnosti od rešetkaste strukture glinenih minerala.
Fine gline imaju više pora. Gubitak ove vode ne utiče na skupljanje, jer se ona zamenjuje vazduhom.
Takođe, voda koja je vezana na površini čestica naziva se „adheziona voda”. Radi se o vodi koja se u vidu
tanke skrame adsorbuje iz atmosfere na površini delimično suve mase. Ni ona ne utiče na skupljanje. Što
je veća količina vode potrebna da bi se dobila zadovoljavajuća plastičnost, veća je šansa da će doći do
pucanja za vreme sušenja i pečenja. Zapremina gline se tokom sušenja i kasnije, tokom pečenja,
smanjuje. Tako se razlikuju skupljanje pri sušenju i skupljanje pri pečenju, koji zajedno čine ukupno
skupljanje. Svako skupljanje označava se procentom početnog stanja; skupljanje pri sušenju obračunava
se u odnosu na veličinu sveže modelovanog, vlažnog komada, a skupljanje pri pečenju u odnosu na
veličinu komada u suvom stanju. Sušenje je osetljiv korak u izradi grnčarije. Prilikom sušenja iz zidova
keramike ne izlazi sva dodatna voda. Zato je u tehnološkom postupku potrebno izvršiti predgrevanje na
temperaturama 110–120oC, kada se ta voda gubi. Proces sušenja može se podeliti u dva jasno odvojena
dela. Vlažna masa na početku sušenja sastoji se od prostora ispunjenog listastim česticama glinenih
minerala, koji bubre i pokrivaju se skramom adhezione vode; između njih leže čestice neplastičnih
primesa, a ostali međuprostori – pore ispunjeni su vodom iz pora. Na početku skupljanja voda isparava
kroz otvore na porama sa površine i prelazi u okolni vazduh, ali se i voda iz unutrašnjosti pomera ka
površini. U unutrašnjosti počinje gubljenje vode skupljanja, praćeno gubitkom adhezione vode. Glineni
minerali se približavaju jedan drugom, što se spolja odražava smanjenjem zapremine; pore su još uvek
ispunjene vodom. U drugom delu sušenja isparava samo porna voda iz razgranatog sistema finih pora u
obliku kapilara, koje se tada napune vazduhom. Važan faktor za sušenje gline je veličina čestica. Kod
finih glina voda brže isparava sa površine nego iz zidova; tako dolazi do neujednačenog skupljanja i
stvaranja pritisaka koji izazivaju pucanje ili deformaciju oblika. Vrlo često te pukotine nisu vidljive i
oštećenja će se pojaviti tek za vreme pečenja. Zato posude izrađene od fine gline moraju da se suše
veoma sporo. Takođe, fine gline često sadrže organske materijale, pri čemu i voda u porama može da
sadrži soli ili druge organske materije. Kako voda isparava, na površini mogu da se jave naslage ili
skrama, što utiče na gustinu i tvrdoću keramike. Razlika u stepenu skupljanja različitih delova posude
može da bude izazvana različitim tehnikama oblikovanja. Tako različiti delovi posude mogu da budu
izrađeni od testa sa različitom količinom vode: oni delovi posude sa većom količinom vode imaće veće
skupljanje od onih suvljih, što dovodi do pucanja. Orijentacija čestica gline takođe može da bude različita
u zavisnosti od tehnika oblikovanja. Skupljanje je različito u zavisnosti od orijentacije čestica, jer se javlja
različita količina vodene skrame oko čestica gline. Tako će uglovi i mesta spajanja postati najosetljivije
tačke, jer su to mesta gde se orijentacija čestica drastično menja. Ne treba zaboraviti ni to da na
skupljanje tokom sušenja značajno utiče i vrsta, količina i veličina primesa dodatih u osnovnu sirovinu.
Kako njihova količina i veličina rastu, sušenje postaje sve teže. S druge strane, primese mogu i da
olakšaju sušenje, jer smanjuju količinu površina koje adsorbuju vodu, pa je ponekad korisna količina od
25% primesa da bi se sprečilo jako skupljanje. Tokom sušenja raste otpornost na lomljenje, udar ili
savijanje i to se naziva suvom čvrstoćom. Atributi koji utiču na suvu čvrstoću su fine čestice, a na njeno
povećanje utiče i dodavanje organskih primesa. Suva čvrstoća raste sa gubitkom vode i najveća je kad je
posuda potpuno suva.

3. Tekstura. Grube čestice u glini utiču na njenu osobinu koja se naziva teksturom i ona zavisi od
količine, veličine i oblika uključaka u glini, bez obzira na njihovo poreklo ili mineralni i hemijski sastav. Ti
uključci mogu biti prirodni, posebno u primarnim glinama, ali ih mogu i dodati majstori, kao primese u
osnovnoj masi.

Keramika

Keramika predstavlja pečenu glinu u kojoj su osnovnoj masi dodate i različite primese, te ona pokazuje
drugačija svojstva od gline kao osnovne sirovine. Najvažnija svojstva keramike su:

1. Mikrostruktura, koju određuje njen fazni sastav, tj. međusobni odnosi (morfologija, granulacija i
distribucija) staklaste, ne-staklaste faze i makro i mikropora. Definisanje mikrostrukture keramike
zasniva se na utvrđivanju sastava, strukture, teksture i površinskih svojstava keramike. Faze
predstavljaju svaki homogeni materijal koji se mehanički odvaja od ostalih komponenti. Sastav se odnosi
na kristalne i staklaste komponente, amorfne faze i pore. Staklasta faza važna je u rekonstrukciji
temperature pečenja, jer se različiti minerali tope, tj. sinteruju na različitim temperaturama. Tekstura je
predstavljena morfologijom, distribucijom i veličinom kristala, amorfnih faza i makro i mikropora.
Struktura se odnosi na raspored faza. Površinska svojstva uključuju sve pomenute osobine koje su
vidljive na mrvljenim, poliranim ili polomljenim površinama. Fazni dijagrami se obično koriste da bi se
prikazale kristalografske promene i ponašanje sastojaka u materijalu prilikom izlaganja visokim
temperaturama, kad dolazi do topljenja. Kako se povećava temperatura pečenja, dolazi do vitrifikacije –
pojave staklaste faze i formiranja novih minerala. Analiza faznog sastava obavlja se nizom analitičkih
tehnika, kao što su analiza tankih preseka ili rendgenska difrakciona analiza (XRD).

2. Tvrdoća i čvrstoća. Tvrdoća je fizička osobina najjače povezana sa čvrstoćom, i najčešće se odnosi na
otpornost materijala na abraziju ili sposobnost keramike da izdrži fizički šok. Drugim rečima, materijal je
tvrđi ukoliko zasecanjem po njegovoj površini ostaje manji trag. Tvrdoća može da ukaže na razlike u
sirovinama, tehnikama izrade i uslovima pečenja. Može da se odredi na osnovu ogreba, a najčešći način
merenja je prema Mosovoj skali, na osnovu poređenja sa utvrđenim standardima. Kada je u pitanju
keramika sa arheoloških lokaliteta, primena ovog testa otežana je činjenicom da je keramika heterogeni
materijal, a tvrdoća može da se razlikuje na različitim delovima posude. Većina arheološke keramike
pokazuje tvrdoću između 2,5 i 4 na Mosovoj skali. Tvrdoća raste sa povećanjem temperature pečenja, a
na nju može da utiče i atmosfera pečenja, posebno redukciona atmosfera, koja je povećava. Finiji, manje
porozni materijali imaće veću tvrdoću. Izbor sirovina za primese takođe znatno utiče na ovu osobinu; tu
posebno valja istaći kvarc, kao jednu od primesa koja ojačava glineno telo i povećava otpornost na
pojavu defekata tokom pečenja i čini je čak 4 puta jačom. Na tvrdoću utiče i obrada površina: glačanje će
sabiti čestice na površini, što će je učiniti tvrđom i otpornijom na abraziju; slično se ponaša i keramika sa
premazom. Za arheologe je od velike važnosti oblik preloma keramike jer može da ukaže na tvrdoću:
tvrda keramika se teže lomi i ostavlja ravne ivice, dok mekša keramika ima neravne, trošne ivice.
Tvrdoća se najčešće odnosi na površinu keramike, dok se čvrstoća odnosi na ceo primerak – posudu.
Ona je posledica mnogih svojstava materijala – sastava, fizičkih osobina, tehnika oblikovanja, uslova
sušenja i pečenja, ali i oblika posude i debljine zidova. Čvrstoća se odnosi pre svega na otpornost na
mehaničke pritiske. Otpornost na različite mehaničke pritiske veoma je važna osobina keramike ukoliko
se razmatra njena funkcija, posebno funkcije skladištenja, transporta i termičke pripreme hrane.

3. Poroznost. Pore su definisane kao prazni prostori između čvrstih čestica. Otvorene pore predstavljaju
međusobno povezane pore, koje se bez prekida pružaju od jedne do druge površine. Zatvorene pore su
one koje nisu povezane sa površinom ili su odvojene od površine prisustvom glazure, premaza ili
vitrifikacije. U analizi poroznosti razlikuju se ukupna poroznost, koja se izražava odnosom zapremine
pora u odnosu na ceo primerak keramike, i prividna poroznost, koja prikazuje zapreminu pojedinačnih
otvorenih pora. Veličina i oblik pora zavise od veličine, oblika i rasporeda tvrdih čestica u masi. Obično su
nepravilnog oblika i zavise od sastava sirovine. Na poroznost značajno utiču dodate primese, pre svega
prisustvo organskih materija. Poroznost raste sa povećanjem količine dodatih primesa. Pre pečenja,
poroznost je predstavljena otvorenim porama. Na početku pečenja, ona raste, jer tada sagorevaju
organske materije. Maksimum dostiže na 800oC, a posle toga opada procesom vitrifikacije. Otvorene
pore se eliminišu ili transformišu u zatvorene. Jedan od načina utvrđivanja prividne poroznosti je
upijanje vode. Obavlja se tako što se posuda ili probna pločica izmeri u dobro osušenom stanju (suva
težina), a zatim potapa u destilisanu vodu kako bi se pore zasitile. Zatim sledi merenje u zasićenom
stanju (mokra težina). Povećanje u težini odražava sposobnost upijanja vode i predstavlja se kao
procenat težine u suvom stanju. Prava – ukupna poroznost određuje se odnosom specifične težine
(težina 1 cm3 materijala bez pora, tj. samo potpuno čvrstih sastojaka) materijala i prostorne težine
(težina 1 cm3 materijala) i takođe se izražava u procentima. Vizualizacija strukture pora može se dobiti i
primenom skenerske elektronske mikroskopije.
4. Boja pokazuje uslove pečenja. Važno je razlikovati boju površine posude od onih na prelomu, što
može dati detaljniji uvid u režim pečenja.

Neplastični sastojci

Sve ono što grnčar doda u osnovnu masu predstavljeno je različitim primesama i to je ono što čini
fakturu. Dodate primese znatno utiču kako na proces izrade, tako i na performanse posuda tokom
upotrebe. Primese se najčešće dodaju da bi se uticalo na (ne)plastičnost osnovne sirovine. Opošćivači
su one neplastične primese koje se dodaju u osnovnu masu da bi se smanjila njena prevelika plastičnost.
Oni čine glinu posnijom, snižavaju procenat skupljanja, sprečavaju krivljenje i skupljanje pri sušenju i na
niskim temperaturama pečenja povećavaju poroznost. Najvažniji i najčešći opošćivači su kalcijum-
karbonati (kalcit, tucane školjke), kvarcni pesak i šamot, tj. tucana keramika. Šamot se često koristi, i to
iz više razloga. S jedne strane je ekonomičan, jer se dodavanjem tucane keramike smanjuje potrebna
količina osnovne sirovine. Još važnija osobina je zapreminska postojanost. Pošto je šamot već pečena
glina, kao sastavni deo mase on se pri pečenju niti skuplja, niti širi. Upotreba šamota dalje povećava
otpornost na termičke i mehaničke pritiske i unutrašnje napone. Ukoliko je masa, međutim, neplastična,
moraju se dodati primese koje će povećati plastičnost i to su često masne organske primese sitne
granulacije, najčešće balega. Različite primese različito se ponašaju tokom pečenja. Kvarcu i pesku u
fakturi potrebne su više temperature pečenja, zbog prelaska alfa kvarca u beta kvarc. Kalcijum-karbonati
(krečnjak i školjke), zbog činjenice da može doći do rehidracije, takođe moraju da peku pod određenim
uslovima. So se dodaje u glinu sa velikom količinom krečnjaka da bi se poboljšao kvalitet osnovne
sirovine, tj. da bi se ublažila razgradnja karbonata za vreme pečenja – da bi se temperatura povećala na
onu koja je potrebna za njegovu razgradnju. Prisustvo natrijuma snižava temperaturu potrebnu za
vitrifikaciju. Tako se postiže da keramika ima veću čvrstoću i onemogućava rehidraciju kalcijum-oksida
posle pečenja. Pitanje organskih primesa uvek predstavlja poseban problem u interpretaciji. Njihovo
prisustvo najčešće se objašnjava potrebom za jednostavnim oblikovanjem, gde organske primese većih
dimenzija predstavljaju neku vrstu „armature” koja ga olakšava. Čini se da takvo objašnjenje nije sasvim
ispravno, jer organske primese većih dimenzija, kao što su trava ili slama, naprotiv, otežavaju
oblikovanje i utiču na pojavu pukotina tokom sušenja i pečenja. Drugo objašnjenje je da se dodavanjem
organskih primesa poboljšava proces pečenja. Naime, sagorevanje organskih materija u zidu posude
omogućava ujednačenije pečenje, posebno u uslovima kada nije moguće kontrolisati uslove pečenja na
otvorenoj vatri. Tako nastale pore činiće gotovu posudu „elastičnijom” i stoga otpornijom na različite,
posebno termičke pritiske, tokom upotrebe.

Metodologija

Procesuiranje keramike

1. Pranje- Postoje slučajevi kada materijal nikako ne treba slati na pranje. Takvi slučajevi su, na primer,
komadi koji su izuzetno trošni i prilikom pranja bi se u potpunosti raspali; fragmenti sa tragovima slikane
dekoracije koja bi se trenjem četkom u vodi u potpunosti uklonila, pa se takvi primerci moraju sačuvati
za konzervatora, koji će ih očistiti u laboratoriji; fragmenti na kojima postoje naslage organskih materija
pogodnih za fizičko-hemijske analize, koji bi se takvim tretmanom kontaminirao i tako dalje. Veoma je
važno da se materijal koji se ne pere pre pakovanja dobro osuši, zajedno sa zemljom, jer bi njegovo
pakovanje u kese u vlažnom stanju stvorilo uslove za razvoj različitih mirkoorganizama i dovelo do
propadanja keramike. Takođe, veoma je važno i da se materijal koji je iskopan na terenu do pranja drži u
otvorenim kofama, iz istog razloga. Za pranje se koriste meke četke, na primer četkice za nokte ili zube,
da se materijal ne bi oštetio. Uvek je veoma važno proveriti da li su mu pridružene terenske cedulje, jer
se materijal iz različitih celina ne sme pomešati. Ukoliko cedulje nedostaju, materijal gubi svaki značaj i
tretira se kao slučajni nalaz. Veoma je važno i kojim redom se materijal pere. Arheolog zadužen za
keramiku, prateći situaciju na terenu, treba da ustanovi taj redosled. Obično se u isto vreme pere
materijal iz srodnih celina ili iz istog konteksta. Posebno treba obratiti pažnju da su ivice – prelomi
fregmenata dobro očišćeni, da bi kasnije mogli lakše da se zalepe prilikom spajanja materijala, ali i kako
bi se omogućila makroskopska opservacija fakture, koja se najbolje vidi na prelomu.

2. Sušenje- Sledi nakon pranja i u tu svrhu se koriste regali, tj. ramovi sa žicom sa donje strane. Nije
preporučljivo da stoje direktno na suncu, jer vlaga može neujednačeno da isparava, što može dovesti do
pucanja keramike. Najbolje mesto je negde u senci, gde postoji strujanje vazduha. Takođe, ukoliko se
materijal ne osuši do večeri, treba ga uneti negde na suvo, jer se tokom noći sakuplja rosa, pa će se
materijal dodatno ovlažiti i sušenje će duže trajati.

3. Trijaža i pakovanje- Trijaža prestavlja pregledanje materijala pre pakovanja, odnosno pripremu za
analizu po završetku iskopavanja ili na terenu. Podrazumeva pregledanje i utvrđivanje da li u okviru
njega postoje neki instruktivni komadi koji zavređuju posebnu pažnju i koje je potrebno posebno
izdvojiti. S obzirom na to da se obično sav pronađeni materijal pere zajedno, u ovoj fazi treba razdvojiti
keramički, kameni i koštani materijal i zasebno ih spakovati. Materijal se pakuje u kese, najčešće
plastične. Pre pakovanja potrebno je proveriti da li se materijal u potpunosti osušio. U kese se pakuju i
terenske cedulje. Potom materijal ide u kutije. Svaka kutija mora imati jasno ispisane podatke o vrsti
materijala, godinu iskopavanja i kontekste iz kojih potiče. Takođe je važno naznačiti da li se radi o
obrađenom materijalu ili onom kome obrada tek sledi.

4.Obeležavanje-markiranje- Ponekad se na terenu pre pakovanja svaki fragment keramike obeležava, a

ukoliko ne, to se mora uraditi pre obrade materijala u laboratoriji. Oznake na keramici nisu
standardizovane i različiti su podaci koji se na njoj beleže. Jedini zahtev je da natpis na keramičkom
fragmentu bude što kraći, da bi zauzimao što manju površinu na fragmentu. Prilikom markiranja treba
voditi računa o tome na kom mestu se keramika obeležava. Keramika se NIKADA ne markira na prelomu
(jer se tako onemogućavaju makroskopska analiza fakture i spajanje), već uglavnom na unutrašnjoj
strani posude, i to ne na sredini fragmenta, već negde pri ivici. Samo u izuzetnim slučajevima fragmenti
se mogu markirati sa spoljne strane i to samo ukoliko se na unutrašnjoj strani nalaze važni elementi koji
govore o izradi ili upotrebi posude. Markiranje je najbolje raditi posebnim vodootpornim flomasterom,
često u boji kontrastnoj boji fragmenta, kako bi natpis bio čitljiv. S obzirom na to da su fragmenti
grnčarije često neravni, da bi se lakše napisali podaci, kao podloga se može koristiti bezbojan lak za
nokte, koji se može naneti i preko natpisa, da se ne bi eventualno izbrisao.

Tretman keramike na iskopavanju

Osnovni preduslov za analizu prostorne distribucije nalaza predstavlja mapiranje i tačno pozicioniranje
nalaza u prostoru. Keramika se u prostoru pozicionira grupno, jer je ima mnogo, kao sadržaj neke celine,
junita ili konteksta. Ipak, u nekim slučajevima je potrebno imati tačan položaj keramičkih nalaza, a
arheolog – keramičar mora jasno definisati kriterijume po kojima će biti određeni prioriteti za selekciju
nalaza kojima će se na terenu uzimati svi podaci, i koji će se kao posebne kategorije unositi u bazu
podataka pokretnih nalaza. Tu nema nekog posebnog pravila, jer će ti kriterijumi zavisiti od situacije na
terenu, ali se mogu ugrubo izdvojiti one situacije, univerzalne za lokalitete svih perioda i tipova:

1. Cele posude. Nepotrebno je posebno naglašavati činjenicu da je najveća količina keramičkih nalaza
fragmentovana. Cele posude pronađene in situ stoga predstavljaju važne nalaze, a njihova celovita
očuvanost, osim toga što pomaže u tipološkoj analizi i klasifikaciji, može pomoći u interpretaciji
arheološkog konteksta i ukazati na zone aktivnosti.

2. Hronološki osetljivi primerci. Njihovo mapiranje olakšava analizu stratigrafije i definisanje eventualnih
poremećenih slojeva (ukoliko se radi o primercima koji po svojim karakteristikama pripadaju mlađoj ili
starijoj fazi od one kojoj kontekst pripada).

3. Jedinstveni primerci, neobični zbog vrste i motiva ukrašavanja ili specifične profilacije, kao i oni
fragmenti koji po svojim osobinama liče na import.

4. Izuzetno se u posebnim kontekstima mapiraju svi keramički fragmenti. Takav je slučaj, na primer, sa
podovima stambenih objekata ili onim kontekstima za koje postoje indicije da se radi o strukturiranoj,
namernoj depoziciji. Takvi konteksti mogu biti jame, supstrukcije različitih arhitektonskih objekata i
slično.

5. Primerci koji mogu posebno da rasvetle neke aspekte proizvodnje, aktivnosti ili su na bilo koji drugi
način važni za interpretaciju, kako asemblaža, tako i lokaliteta. Nije neobično, na primer, da se dna
posuda uvek kotiraju, jer i ukoliko je posuda fragmentovana dno će najbolje pokazivati njen originalan
položaj u okviru nekog objekta. Osim toga, fragmenti dna su često osnovni parametar za utvrđivanje
ukupnog broja posuda.

Dokumentacija

Sve aktivnosti u vezi sa keramikom na terenu mora da prati odgovarajuća dokumentacija. U fazi
procesuiranja keramike na terenu, dokumentacija keramologa uglavnom sadrži različite spiskove – liste.
U njih se unose podaci o tome u kom se od prethodno opisanih koraka materijal nalazi. Pre svega je
važno pažljivo voditi formulare u kojima se posle podataka o kontekstu iz kog materijal potiče u
vertikalnim kolonama obeležava kroz koju je fazu prošao (u redu za pranje, oprano, osušeno, obavljena
trijaža, markirano), kao i gde je smešten (broj kutije). Na taj način tim arheologa – keramičara u svakom
trenutku zna šta se dešava sa svakom pojedinačnom kesom materijala, te može da prati dinamiku kojom
se materijal procesuira i ima uvid u količinu materijala, kao i broj kesa (korpi) materijala koji potiče iz
istog konteksta. Radni dan keramičara završava se tek po završetku radnog dana ekipe koja iskopava na
terenu, jer moraju da obave primopredaju materijala koji je stigao sa terena, sortiraju ga za pranje i
unesu u liste u početnu kolonu („u redu za pranje”). Ponekad keramičarsku dokumentaciju u ovoj fazi
može da prati i foto-dokumentacija materijala na regalima, za vreme ili posle sortiranja. Osim toga, treba
sastavljati i liste sa spiskom kutija i njihovim sadržajem, a mnogi keramičari vode i svoj dnevnik, u kome
tekstualno opisuju šta je urađeno svakog radnog dana, kao i svoje utiske i preporuke za dalje korake.

Priprema materijala za obradu

Sortiranje

U svakoj grupi keramičkih fragmenata prvo se odvajaju dve osnovne grupe. Tipične fragmente čine oni
delovi posuda na kojima je moguće identifikovati formu (obodi, dna, drške) ili tehnike i motive
ukrašavanja (ornamentisani fragmenti), tj. sve formalne atribute važne za primarnu obradu. To su oni
fragmenti koji su od značaja za stilsko-tipološke analize namenjene izradi ili uklapanju u poznate
relativno-hronološke šeme; potom oni primerci na kojima su očuvani i tragovi upotrebe, koji ukazuju na
funkciju posuda, kao i oni na kojima je moguće identifikovati neke od tragova postupka izrade. Drugu
grupu čine atipični fragmenti. To su oni fragmenti koji daju mnogo manje informacija, i to samo o boji,
fakturi i obradi površina i najčešće pripadaju fragmentima trbuha posuda. Postoje, međutim, situacije
kada se i atipični fragmenti tretiraju kao tipični. To je slučaj sa keramikom iz konteksta u kojima je došlo
do namernog deponovanja keramičkih fragmenata (na primer, supstrukcije peći). Za interpretaciju
takvih konteksta fragmentacija je od ključnog značaja, jer se radi o recikliranom materijalu. Potom se
atipični fragmenti sortiraju po sličnosti – pre svega po boji i fakturi na manje grupe.

Refitting-spajanje materijala

Spajanje materijala je dugotrajan posao i zahteva veliku pažnju i izuzetno poznavanje materijala. Pored
toga što oduzima mnogo vremena, potreban je i velik prostor sa velikim brojem stolova na koje materijal
može da se raširi. Materijal je poželjno je širiti prema kontekstima, ili po stratigrafskim jedinicama.
Ukoliko se radi o arheološkom sloju bez objekata, najbolje je početi od najnižih slojeva i postepeno
prelaziti na više. Prilikom širenja materijala potrebno je voditi računa o tome da se nalazi iz različitih
celina ne pomešaju. Pre početka spajanja svakako treba proveriti da li je materijal markiran, jer će se
često desiti da se spajaju fragmenti iz različitih celina (tzv. cross-fits). Ovaj korak je važan preduslov za
sprovođenje velikog broja naučnih analiza:

1. Kvantitativna analiza. Iako su mnogi istraživači pokušali da razviju metod za „prebrojavanje” ukupnog
broja posuda iz arheoloških celina, u arheološkoj literaturi još uvek ne postoji univerzalna formula po
kojoj bi se to izvodilo u praksi, jer se sadržaj i očuvanost asemblaža razlikuju od lokaliteta do lokaliteta.
Zato mnogi autori preporučuju istraživačima da sami razvijaju metode kvantifikacije. Utvrđivanje
prosečnog broja fragmenata na koji se polome pojedinačne klase posuda pomogao bi u razvijanju
metoda kvantifikacije. Teškoća se, međutim, ogleda i u činjenici da je za takav poduhvat potrebno
formirati reprezentativan uzorak, tj. raspolagati dovoljnim brojem sastavljenih posuda svih tipova i
funkcionalnih klasa.

2. Podaci o prostornoj distribuciji fragmenata koji pripadaju pojedinačnim posudama u velikoj meri
pomažu u interpretaciji kako formacionih procesa na lokalitetu, tako i specifičnih konteksta.
Fragmentacija je važna u rekonstrukciji „životnih istorija” ili „biografija” keramičkog posuđa. To je
posebno važno za analize životnog ciklusa posuda i posuda u sekundarnoj ili ponovnoj upotrebi. Podaci o
fragmentima koji se ni sa čim se spajaju (orphan sherds), ključni su za definisanje, na primer, onih
konteksta koji su mogli služiti kao mesta za privremeno odbacivanje ili konteksta u kojima su oni kao
reciklirani materijal korišćeni kao neka vrsta građevinskog materijala (kao supstrukcija, tegovi kojima se
učvršćuje travnati krov, za nivelaciju većih površina u naselju i sl.).

3. Spajanje značajno povećava uzorak celih posuda na kojima je moguće uzeti veći broj metričkih
parametara. Metrički parametri su od ključnog značaja za različite analize. Za funkcionalnu analizu su,
osim osnovnih mera (prečnici, zapremina i sl.), jednako važne i njihove međusobne proporcije, jer se na
osnovu njihovih vrednosti izračunavaju različiti indeksi koji ukazuju na verovatnu funkciju posude. Osim
toga, za funkcionalnu analizu je važna i distribucija tragova upotrebe. Različite vrste tragova javljaju se
na različitim delovima posude, pa bi na osnovu fragmenata bili dobijeni nepotpuni podaci. Metrički
parametri koji se mogu izmeriti samo na celim posudama (visina i zapremina), ili bar na onima koje su
rekonstruisane u celoj visini, važni su i za analize standardizacije keramičke proizvodnje.

4. Analiza spojenih fragmenata može da pomogne u rekonstrukciji pojedinih događaja. Na primer, čest
je slučaj da se spajaju sekundarno goreli fragmenti sa onima koji to nisu. To govori o tome da je posuda
polomljena pre nego što je dospela u vatru. Takođe, ukoliko je posuda polomljena jakim udarom (na
primer, u kući koja se iz nekog razloga urušila), na osnovu veličine fragmenata i njihovih mehaničkih
oštećenja moguće je utvrditi u kom položaju je posuda stajala u trenutku udara, kao i kojim redom se
polomila.

Fizička rekonstrukcija posuda u toku primarne obrade obično se ne preporučuje bez prisustva
konzervatora. Ipak, u nekim slučajevima neophodno je spojiti fragmente koji pripadaju istoj posudi,
makar da bi mogli lakše da se nacrtaju ili eventualno fotografišu. U tim slučajevima treba koristiti
papirne molerske trake umesto običnog selotejpa; lako se nanose, a ostavljaju veoma malo lepka. Uvek
treba voditi računa o tome da se one na posudi ne ostave dugo, već da se odmah po završenom crtanju
ili fotografisanju uklone. Ukoliko se koristi lepak važno je upotrebiti one vrste koje se rastvaraju u
acetonu, kako bi se njihovi tragovi kasnije lakše uklonili tokom konzervacije.

Selekcija

Selekcija materijala metodološki nedopustiva. Ipak, istraživač može pre primarne obrade da odbaci
određenu količinu fragmenata ekstremno malih dimenzija (najčešće do 2 cm). U tom slučaju, međutim,
u kartonima za obradu je potrebno naznačiti tačan broj odbačenih primeraka za svaki kontekst.

Za obradu keramike potrebno je imati: nonijus – za uzimanje osnovnih mera; lupu – za bolje
makroskopske opservacije fakture i tragova upotrebe ili izrade; tzv. krugove za merenje prečnika;
formulare za unošenje u bazu podataka, ukoliko se to radi ručno, ili kompjuter u koji se podaci unose
direktno; molerske papirne trake; lepak

Primarna obrada materijala

Klasifikacija i tipologija
Klasifikacija predstavlja formiranje grupa čiji članovi pokazuju određenu sličnost; drugim rečima, to je
grupisanje entiteta prema nekoj zajedničkoj osobini. U slučaju keramike, ti entiteti predstavljaju
formalne ili neke druge atribute (npr. tragove upotrebe), a cilj klasifikacije je da se istraživač lakše
„izbori” i što objektivnije savlada mnogobrojni materijal, smeštajući ga u određene „fioke”. Klasifikacija
se može podeliti na kategorizaciju – grupisanje prethodno neklasifikovanog materijala, i identifikaciju –
atribuiranje materijala već definisanim grupama, određenim na osnovu jasnih kriterijuma. Prilikom
primarne obrade materijala najčešće se vrši identifikacija – grupisanje fragmenata prema formi, fakturi
i/ili obradi površine. Neretko se, međutim, dešava da se istom prilikom obavi i kategorizacija – u onim
slučajevima kada se pojavi fragment ili posuda sa nekim novim, do tada neklasifikovanim atributom.
Klasifikacija nije krajnji cilj nauke – to je osnovna procedura kojom se podaci organizuju. Postoji
intuitivna tipologija, koja se zasniva na istančanoj percepciji i sposobnosti istraživača da uoči nekakve
obrasce iako nije u mogućnosti da ih eksplicitno definiše (ali ukoliko u jednom momentu ovaj “osećaj” ne
postane racionalno definisan, istraživaču se ne može verovati na reč). Teorijske rasprave o razlici između
klasifikacije i tipologije izuzetno su brojne. Tipologija se može smatrati oblikom klasifikacije u kome se
entiteti sortiraju; ona ne služi kategorizaciji i označavanju materijala, već njegovom razdvajanju u
odvojene grupe; stoga je ona uvek subjektivna. Prema jednoj od najraširenijih definicija, klasu čini ona
grupa nalaza koja ima samo jedan zajednički atribut, dok tip čini dosledno ponavljanje niza atributa.
Tako, na primer, možemo imati funkcionalne klase, tj. posude namenjene određenoj funkciji: lonci, na
primer, predstavljaju jednu funkcionalnu klasu; oni mogu biti različitih oblika i dimenzija, izrađeni u
različitim fakturama, sa različitim obradama površina, ali ih spaja jedna zajednička osobina – namenjeni
su kuvanju. Postoje i dimenzione klase koje čine posude istih veličina, bez obzira na njihov oblik i ostale
osobine, zatim morfološke klase – posude određenog oblika, ali različitih dimenzija, faktura i ostalih
osobina itd. S druge strane, tipove karakteriše dosledno ponavljanje istih atributa, pa bi, na primer, tip
bio lonac određene profilacije i dimenzija. Opisivanje tipa u keramici sastoji se od verbalnog opisa i
crteža, a ponekad i skupa crteža u formi dijagrama ili tabele. Naravno, nije sve tako jednostavno. Još pre
nekoliko decenija je utvrđeno da u važnosti pojedinih atributa postoji hijerarhija – nisu svi jednaki i neki
se uzimaju u obzir pre nekih drugih prilikom formiranja grupa. Najraširenija vrsta tipologije svakako je
sistem tip–varijanta. Razvijena je na materijalu sa područja Američkog jugozapada. Tipologija je, za
razliku od klasifikacije, teorijski usmerena, sa ciljem razrešavanja određenih pitanja i problema. Tako se u
ovom sistemu tip definiše na osnovu manjeg broja atributa; varijanta se od tipa razlikuje u jednom ili
više manje bitnih detalja i mora se pojavljivati u okviru prostornih i vremenskih granica u kojima se javlja
tip, mada može biti nešto uže rasprostranjena. Tip zajedno sa svojim varijantama čini klaster, a klasteri
mogu biti grupisani u keramičke sisteme. Sličnosti u grnčariji unutar klastera ili keramičkog sistema
posmatraju se kao posledica zajedničkih ideja, normativnih koncepata u vezi sa formom i dekoracijom i
tehnikama izrade i, što je još važnije, posledica su visokog intenziteta interakcije između grnčara.
Nomenklatura tipova se tako određuje pomoću nekoliko termina – prostor za koji su karakteristični, a
zatim karakteristikama neke od formalnih osobina, dok se varijanta iskazuje bilo prostornom
odrednicom, bilo određenim atributom (npr. Cliff Patterned Corrugated, Tabira Black-on-white –
Polychrome). Ovakva tipologija učvrstila se na području obeju Amerika, dok u Starom svetu, bar prema
utiscima američkih arheologa, nije pustila dublje korene. Ipak, ne može se reći da je sistem tip–varijanta
u Evropi potpuno neprihvaćen i nepoznat. On se najčešće primenjuje na klasifikaciju oblika, pa možda
zato nije čudno što se i kod nas tipologija najčešće izjednačava sa klasifikacijom formi. Poseban problem
ogleda se u tome što još uvek nije razvijena opšteprihvaćena, standardizovana klasifikacija formi. Svaki
istraživač koristi neku svoju, a pri tome se koristi i nestandardizovana terminologija, pa imamo mnogo
objavljenih asemblaža koje nije moguće međusobno porediti. Time je izrada klasifikacija i tipologija
vezanih za određeni period i prostor dodatno otežana. Sistem tipologije srednjovekovne keramike
formiran u okviru Projekta Beogradske tvrđave svakako predstavlja izuzetak. U osnovi se radi o
tipološkom sistemu tip–varijanta, koji je takođe zasnovan na principu hronologije: u okviru grupa posuda
koje pripadaju istom razdoblju izdvojeni su tipovi koji predstavljaju prikaz keramičke proizvodnje za dati
period, te stoga predstavljaju kulturne tipove. U tom sistemu posebno je važna činjenica da se uz
formalne atribute u formiranju tipova u obzir uzimaju i tehnološke karakteristike, uz postojanje
hijerarhije unutar atributa, gde je na prvom mestu funkcija, zatim ukupni oblik, a potom formalni
atributi. Mi smo, kada je reč o klasifikaciji i tipologiji, još uvek na početku.Tipovi se mogu utvrditi sa
sigurnošću samo na osnovu kontura cele posude i njenih tehnoloških aspekata. Jedan od osnovnih
zahteva pri izradi tipologije stoga mora biti izbegavanje izdvajanja suviše velikog broja tipova. Drugi
važan zahtev je konzistentnost i tačnost; drugim rečima, istraživač mora da uredi i definiše svoju
tipologiju tako da što je moguće više umanji nedoslednosti koje mogu proisteći iz različite individualne
percepcije, i to posebno u onim situacijama kada jedan asemblaž obrađuje više osoba. Treba pomenuti i
tzv. kvantitativne tipologije. Radi se o tipologijama koje su oformljene upotrebom statističkih metoda u
analizi dve ili više varijabli. Ovde se u pravom smislu radi o tipologijama koje su kreirane u skladu sa
unapred jasno određenim istraživačkim pitanjima, te stoga ne spadaju u domen primarne obrade
materijala. Iako se mogu zasnivati i na nominalnim, tj. kvalitativnim varijablama, najčešće se radi o
analizi metričkih parametara, obično sa ciljem utvrđivanja tipova na osnovu dimenzija, tj. veličina
posuda.

Formalni atributi

Predstavljaju sve one osobine keramike koje utiču na njene performanse. To su oni atributi koji se beleže
u fazi primarne obrade. Tu spadaju: faktura, obrada površina, dekoracija, morfologija i debljina zida.

Faktura- Predstavlja izgled i sastav mase od koje je izrađena keramika. Svaka glina od koje se izrađuje
keramika mora biti prečišćena, bez obzira na to da li će posuda biti grube ili fine fakture. Tek posle toga
se u osnovnu sirovinu dodaju primese koje će sa svoje strane uticati na različita svojstva gotove posude.
Prilikom primarne obrade materijala u najvećem broju slučajeva se fakture dele na tri velike grupe: finu,
srednju (medijalnu) i grubu. Opšteprihvaćen kriterijum za opredeljenje predstavljaju vrsta, količina i
veličina namerno dodatih primesa ili prirodno prisutnih grubljih uključaka. Tako će grubu keramiku
karakterisati velika količina primesa većih dimenzija, u kontrastu sa finom, koja je ili potpuno čista – bez
primesa, ili su primese toliko sitne da se golim okom ne mogu razaznati. S obzirom na to da je
makroskopsko posmatranje uvek donekle subjektivno, jer zavisi od individualne percepcije istraživača,
prilikom primarne obrade istraživači često izdvajaju (obično ih zalepe na karton uz šifre za svaku fakturu)
referentne primerke za svaku fakturu, pa se tokom obrade faktura svakog fragmenta određuje
poređenjem sa njima. Primese se u osnovnu masu dodaju iz različitih razloga – da bi se olakšao proces
izrade i poboljšala svojstva osnovne sirovine i njenog ponašanja u toku oblikovanja, sušenja i pečenja, ili
iz funkcionalnih razloga – da bi uticale na performanse posuda u toku upotrebe. Osnovna podela
primesa vrši se na: 1. neorganske (mineralne) – stene, kamenčići i pesak različite granulacije, usitnjene
ljušture školjki ili puževa, so i šamot i 2. organske- pleva, slama ili trava, perje, dlaka, različita vlakna,
pepeo, usitnjena balega ili čak i krv. Za razliku od mineralnih primesa, koje je relativno lako
makroskopski identifikovati, u slučaju organskih primesa to nije slučaj. S obzirom na to da one u toku
pečenja posude sagore, moguće ih je identifikovati kao udubljenja ili negative i to samo ukoliko se radi o
primesama većih dimenzija.

Boja- Ne spada u formalne atribute, već u fizička svojstva keramike, ali se uvek beleži u toku primarne
obrade. Utisak o boji je uvek individualan i varira od pojedinca do pojedinca. Da bi se izbeglo beskrajno
dodavanje različitih nijansi i kombinacija boja, potrebno je izraditi što je moguće objektivniji način
njihove identifikacije. Za to se uglavnom preporučuje korišćenje Manselovih paleta boja. Čest je slučaj,
takođe, da istraživači lepe na kartone referentne primerke atipičnih komada i da se keramika obrađuje
poređenjem sa njima. Osnovni podatak koji keramičar dobija razmatranjem boje su uslovi pečenja, pa
crvene, žute i narandžaste nijanse govore o oksidacionoj, a crne i sive o redukcionoj atmosferi pečenja.
Stoga se postavlja pitanje koliko su važne nijanse i da li je opravdano i potrebno isticati njihove manje ili
veće razlike. Takođe je veoma važno istaći da je čest slučaj da se na jednoj posudi ili fragmentu vidi ne
samo nekoliko različitih nijansi iste boje, već i nekoliko različitih boja, koje mogu biti posledica
neujednačenog pečenja, različitih tafonomskih procesa i hemijskih reakcija u postdepozicionim
uslovima. Zbog toga insistiranje na razuđenom sistemu beleženja boja nije uvek metodološki opravdano,
te je stoga i nepotrebno, pa je sasvim uopšten opis kao crno/sivo i crveno/ narandžasto/žuto/mrko
sasvim dovoljan. Naravno, postoje izuzeci. Uvek je potrebno posebno ubeležiti sekundarno gorele
primerke, koji se ističu „ciglastom” bojom, ali i one komade čija je boja toliko specifična da predstavlja
osnovnu karakteristiku neke sasvim posebne produkcije ili radionice. S druge strane, boje vidljive na
prelomu govore i o režimu pečenja. Tako bi trebalo razlikovati boju jezgra (koja je u najmanjoj meri
izložena atmosferi pečenja i donekle zaštićena od ekstremnih temperatura), margine, tj. zonu između
jezgra i površine, i same površine (kako unutrašnje tako i spoljašnje).

Obrada površina- Različiti tretmani površina, međutim, diktirani su postupkom izrade, vrstom sirovine,
ali i funkcijom posude. Površine se dele na: grubu, priglačanu, glačanu I poliranu.

1. Gruba- Gruba nije isto što i „neobrađena” površina, kako se često opisuje u starijoj literaturi. Reljefni
zidovi posuda takođe su posledica svesnog postupka, pa je stoga mnogo celishodnije takvu površinu
nazivati ogrubljenom. Tu se pre svega misli na reljefne površine koje nastaju dodavanjem gline na već
formiranu, izravnatu površinu (npr. barbotin).

2. Priglačana – površina koja zaravnata, ali je mat, tj. nema sjaja. Vidljive su strijacije, tj. tragovi poteza
alatkom u procesu izravnavanja. Obavlja se dok je posuda suva.

3. Glačana – ujednačena površina, gotovo bez ikakvih neregularnosti, ravnomernog sjaja. Može da se
obavlja kad je posuda u kožnom stanju ili kad je sasvim suva.

4. Polirana površina – ujednačena površina visokog sjaja. Iglavnom se obavlja posle kraćeg sušenja.
Osim ovako definisanih primarnih obrada površina, postoje i površine na kojima se primenjuje još neki
dodatni tretman: na primer, to mogu biti različite vrste premaza ili, u keramici kasnijih perioda, gleđ ili
engoba, koje se nanose posebnim tehnološkim postupcima.

Forma- Razmatranje oblika i načina ornamentisanja predstavljalo je osnovu za razvoj keramologije kao
posebne discipline u okviru specijalističkih studija arheološkog materijala. Prilikom klasifikacije oblika,
međutim, često se javljaju teškoće, pre svega zbog nejasnih kriterijuma za klasifikaciju i nedosledne i
nestandardizovane terminologije.

Anatomija posude

Glavni delovi posude se definišu po analogiji sa ljudskim telom. Na osnovnom nivou se može reći da
posuda ima 3 glavna dela: otvor, telo i dno. Telo se može definisati kao deo posude između otvora i dna,
tj. deo koji može da primi sadržaj i koji se može i kvantitativno izraziti kroz zapreminu. Naravno, oblici
grnčarije su često razuđeni i imaju složeniju profilaciju, pa se na njima može razlikovati više
„anatomskih” delova:

1. Obod. U engleskoj terminologiji, na primer, otvor mogu činiti usna (ivica, tj. rub otvora ili usta posude)
i obod, mada je veoma teško napraviti razliku između ta dva pojma. To je moguće samo kod razuđenih
formi, gde je obod u odnosu na ostatak posude postavljen pod uglom ili krivinom, pa bi mogao da bude
definisan kao zona od usne (ruba) do promene položaja zida posude. U domaćoj terminologiji se za ove
slučajeve koriste opisni termini, najčešće „razgrnuti” ili „uvučeni” obod, a drugi termini vezani za ovu
zonu posude gotovo da uopšte ne postoje.

2. Vrat se javlja kod tzv. zatvorenih oblika, tj. onih formi kod kojih je prečnik otvora manji od najvećeg
prečnika posude. Pokriva zonu između oboda i ramena i mora biti jasno profilisan; sa telom se dodiruje
pod uglom ili krivinom. U engleskoj terminologiji se razlikuje i „grlo”; kod nas ovaj pojam nije uobičajen i
koriste se opisni izrazi – osnova vrata ili zona najvećeg suženja (tj. najmanjeg prečnika) posude.

3. Rame je deo posude između vrata i njenog najvećeg prečnika; nešto ređe, ramenom se smatra samo
zona najvećeg prečnika posude.

4. Trbuh je deo posude između zone najvećeg prečnika i dna.

5. Dno predstavlja onaj deo posude preko kog se ona oslanja ili stoji na vodoravnoj površini. Po analogiji
sa ljudskim telom izdvajaju se i „noge” ili „stope”, vrsta oslonaca posude koji su finije modelovani i
profilisani, znatno manjeg prečnika u odnosu na najveći prečnik posude i obično znatno viši od „običnih”
dna.

Osim primarnih anatomskih delova posuda, postoje i sekundarni. To su oni elementi koji su pridodati
pošto je ona oblikovana: drške, piskovi i, u nekim slučajevima, stope.

Morfologija i definisanje oblika posude u celini

Definisanje oblika predstavlja jednu od najvažnijih komponenti u studijama keramike. Danas preovlađuju
tri osnovna pristupa u klasifikaciji oblika:

1. Klasifikacija na osnovu pretpostavljene upotrebe. Ovaj način definisanja oblika zasnovan je na

etnografskim opservacijama. Tako definisani oblici ne podrazumevaju definisanje u zavisnosti od
funkcije, već uključuju i druge elemente, pre svega dimenzije. Određenje formi na osnovu
pretpostavljene upotrebe u arheologiji, posebno kod praistorijskih perioda, veoma je komplikovano i
gotovo uvek – pogrešno. Isti oblik može biti korišćen za više različitih funkcija i obrnuto – više različitih
oblika može služiti istoj svrsi. Tako je u našoj arheologiji, na primer, uobičajeno da se mnoge vrste
posuda sasvim različitih oblika nazivaju loncima, ali kriterijumi za takvo određenje nikada nisu jasni-lonci
kao forma ne definišu se na osnovu karakterističnog oblika, već najčešće na osnovu subjektivnih
impresija istraživača o tome kako je mogla izgledati posuda za kuvanje hrane u davnoj prošlosti.
Definisanje oblika na osnovu pretpostavljene funkcije metodološki je ispravno samo ukoliko se
zasniva na objektivnim kriterijumima koje istraživač može jasno da definiše na arheološkom
materijalu. Ti kriterijumi su oblik i prečnik oboda i proporcije, tj. odnosi između metričkih parametara,
pre svega odnos između visine i najvećeg prečnika posude. Tako bi osnovna podela podrazumevala dve
osnovne vrste posuda – zatvorene i otvorene posude. Otvorene posude definišu se kao one vrste posuda
kod kojih je prečnik oboda apsolutno ili približno jednak najvećem prečniku; zatvorene su one čiji je
prečnik oboda manji u odnosu na najveći prečnik. Proporcije su veoma važne kako za definisanje oblika,
tako i za razmatranje funkcije. U tom smislu važni su centar ravnoteže, kao i odnos visina recipijenta i
gornjeg dela posude.

2. Klasifikacija na osnovu sličnosti sa geometrijskim telima i površima. Jednostavni oblici bili bi oni koji bi
predstavljali jedno geometrijsko telo ili njegov segment. Tu spadaju sferični (loptasti ili globularni),
konični, cilindrični, ovaloidni (u literaturi se često može naći i izraz piriformni ili kruškoliki) i hiperboloidni
oblici. Kompleksni oblici sastavljeni su iz više segmenata od kojih je svaki predstavljen geometrijskim
telom ili njegovim segmentom. Naravno, posuđe je najčešće složenijih oblika i takve kompozitne forme
mogu se definisati kombinacijom geometrijskih tela. Svi ovako definisani oblici mogu se dalje podeliti na
otvorene i zatvorene. Ukoliko posmatramo posude kao geometrijska tela, možemo reći da bi zatvorene
forme predstavljale geometrijska tela koja su „presečena” iznad njihovog najvećeg prečnika. Problem u
definisanju formi nastaje sa otvorenim posudama, tim pre ukoliko su one plitke. To je posebno slučaj sa
posudama jednostavnih konveksnih kontura. U našoj arheologiji, na primer, čest je slučaj da se posude
zaobljenih zidova koje ne predstavljaju „pravu” poluloptu nazivaju koničnim posudama. Takvo određenje
nije ispravno, jer konični oblici ne mogu imati zaobljene zidove, već oni moraju biti potpuno ravni. Zato
se preporučuje da se sve posude konveksnih zidova posmatraju kao odsečci lopte; u nomenklaturi će se
one najčešće nazivati poluloptastim posudama.

3. Klasifikacija na osnovu profilacije. Postoji nekoliko pokušaja standardizovanja klasifikacije oblika na

osnovu profilacije. Jedan od njih predložila je Ana Šepard. Po tom metodu oblici se razlikuju prema
konturi zidova između karakterističnih tačaka na profilu posude, u kojima nastaje promena u orijentaciji
zida; to mogu biti tačke u kojima se delovi posude spajaju pod uglom ili tačke infleksije, u kojima dolazi
do promene u kurvaturi profila, iz konkavnog u konveksni ili obrnuto. Na osnovu položaja ovih tačaka i
profilaciji između njih razlikuju se 4 osnovna oblika: jednostavni (koji imaju neprekinutu ravnu ili
zaobljenu liniju zida), infleskni (sa jednom tačkom infleksije), kompozitni (sa jednom tačkom promene
ugla) i kompleksni (sa više jednih i/ili drugih tačaka na profilu). Ukoliko se ove vrste posmatraju kroz
zatvorenost/otvorenost dobijaju se 3 osnovne grupe oblika, a u okviru svake se mogu razlikovati
jednostavne, infleksne, kompozitne i kompleksne: 1. otvorene, 2. jednostavne zatvorene – posude bez
vrata, i 3. nezavisne zatvorene (posude sa vratom); termin „nezavisne” odnosi se na činjenicu da deo
posude od tačke najvećeg suženja, tj. od osnove vrata naviše predstavlja posebnu formu, tj.
geometrijsko telo.

Opšte određenje formi:

TANJIR – plitka otvorena posuda čija je visina manja od petine vrednosti najvećeg prečnika.

ČINIJA – plitka otvorena posuda čija visina može biti u rasponu od jedne petine do jedne trećine
vrednosti najvećeg prečnika.

ZDELA – forma koju je najlakše definisati: to su posude čija visina nikada nije veća od njenog najvećeg
prečnika, ni manja od trećine vrednosti najvećeg prečnika. One mogu biti jednostavnih formi, u smislu
neprekinute konture zida. U tim slučajevima one su otvorene forme, a prečnik oboda im je istovremeno i
najveći prečnik (poluloptaste i konične zdele). Jednostavnim zatvorenim formama pripadale bi loptaste
zdele. Zdele mogu biti i kompleksne zatvorene posude, sa izdvojenim i profilisanim vratom i ramenom.
Ipak, raspon u vrednosti između tog prečnika i najvećeg prečnika posude ne sme biti velik.

ĐUVEČ – posuda otvorene forme, neprekinute konture zidova, namenjena termičkoj obradi hrane, o
čemu svedoče tragovi gorenja kako na spoljnim, tako i na unutrašnjim površinama; mogu biti kružne ili
ovalne osnove i male visine; karakterišu ih po 2 ili 4 jezičaste ili dugmetaste naspramno postavljene
drške.

ŠOLJA – po osnovnoj definiciji, šolje su posude za individualnu konzumaciju tečnosti, pa su stoga manjih
dimenzija. U morfološkom pogledu, mogu biti kako otvorenih, tako i zatvorenih formi, ali je osnovni
parametar za atribuciju neke posude ovoj grupi prisustvo jedne drške kao sekundarne morfološke
karakteristike, koja implicira konzumiranje vruće tečnosti. Neusaglašenosti oko ovog termina ogledaju se
u činjenici da se ponekad i male posude bez drški smeštaju u ovu kategoriju, što nije metodološki
opravdano, jer odsustvo drški isključuje konzumiranje vrućeg sadržaja (na primer tzv. vinčanske Brukner-
šolje). Slično tome, u grupu šolja smeštaju se i oblici s dve drške, koji se ponekad nazivaju peharima ili
kantarosima, te se tako svrstavaju u još dve različite grupe posuda.

AMFORA – pripada kompleksnoj formi posuda, odnosno posudama složene profilacije, koja može ali ne
mora imati drške. Može biti otvorene forme, ali i tada s jasno definisanim vratom, ili zatvorene, u
slučajevima sa uskim cilindričnim, konkavnim ili blago izvijenim vratom. U zavisnosti od toga da li je
otvorena ili zatvorena, ima funkciju skladištenja čvrstog ili tečnog sadržaja.

AMFORETA – takođe pripada kompleksnoj formi posuda, oblika sličnih amforama, ali obično manjih
dimenzija, glačanih ili poliranih površina, tankih zidova i s bogatim ukrasom. U metalnim dobima se
amforetama često nazivaju forme slične peharima, ali bez drški.
PITOS – posuda velikih dimenzija namenjena skladištenju čvrstih namirnica. U nekim slučajevima, na
primer kod vinčanske keramike, po obliku se ne razlikuje od amfora. U drugim slučajevima to mogu biti i
posude otvorenih formi, slične zdelama.

PEHAR – vrsta koja sigurno spada u red posuda oko kojih u arheološkoj literaturi vlada najveća konfuzija,
jer se u pogledu morfoloških karakteristika njihovo definisanje u najvećoj meri razlikuje u zavisnosti od
perioda. U vinčanskoj keramici peharima se nazivaju sve forme čiji recipijent ima formu zdela, ali je
postavljen na visoku usku stopu. U metalnim dobima se peharima najčešće nazivaju posude koje su
formom bliže krčazima. Tako, na primer, tzv. vatinski pehari pripadaju formi najbližoj krčazima –
recipijent predstavlja kompleksnu formu, i uvek podrazumeva prisustvo jedne trakaste drške koja ide
iznad oboda. Vatinski pehari se često, na primer, nazivaju kantarosima.

KRČAG – izdužena posuda sa izlivnikom čija je glavna karakteristika uzak, visok vrat i drška koja polazi od
vrata i završava se na gornjem delu recipijenta.

Bikonija

Jedan od kompozitnih oblika koji se često javlja u arheološkom materijalu jeste bikonični. Takva forma
pretpostavljala bi posudu koja se sastoji od dve (zarubljene) kupe postavljene tako da se dodiruju svojim
bazama. Nije redak slučaj da se u literaturi govori o obliku gornjeg, odnosno donjeg konusa; u tim
slučajevima gornji konus bi predstavljao rame, a donji trbuh posude. Osnovnu karakteristiku bikoničnih
posuda predstavlja relativno oštar ugao pod kojim se dva konusa sreću. To mesto se u anglosaksonskoj
literaturi naziva karinacijom, ali je iznenađujuće da u našoj terminologiji ne postoji termin koji označava
to mesto i ono se obično opisno definiše. U domaćoj arheologiji se u bikonične forme svrstavaju i posude
koje zapravo uopšte nemaju oštre prelome, a nazivaju se bikoničnim formama zaobljene profilacije, što
bi predstavljalo oksimoron jer bi se to doslovno moglo prevesti i kao „posude oštrog preloma koji je
zaobljen”. Teškoću u definisanju predstavlja činjenica da se u tim slučajevima radi o oblicima koji nisu
loptasti, već su pomalo „spljošteni” i zdepasti. Iako to nigde nije eksplicitno navedeno, tada kriterijum za
određenje bikonije nije prisustvo karinacije, već bi to trebalo da bude oštar ugao koji u odnosu na
najveći prečnik zaklapaju linije do osnove vrata, odnosno dna. Tako je sasvim uobičajeno da se u okviru
bikoničnih formi izdvajaju one sa oštrom profilacijom, za razliku od zaobljenih, blagobikoničnih formi.

Definisanje oblika pojedinačnih anatomskih delova posude

Obod. U slučajevima kada je on samo završetak konture profila on predstavlja samo otvor posude. Obod,
međutim, može biti kompleksnije modelovan i tada predstavlja značajnu morfološku karakteristiku.
Često je, pogotovo na starim iskopavanjima, vršena selekcija materijala, od koga su, uz ukrašene
fragmente, čuvani samo obodi. U prvim istraživanjima keramike, istraživači su uočili da oblik oboda često
može biti hronološki osetljiv, pa su mnoge relativnohronološke šeme proistekle upravo iz analize
njihovih oblika. Važno je istaći da njihov oblik sam po sebi uglavnom ne ukazuje na način korišćenja i
funkciju posude; njegovo oblikovanje više odražava određeni stil. Zato analiza forme oboda uglavnom
nije pogodna u razmatranju performansi u vezi sa upotrebom, ali može biti od velike važnosti za
razmatranje pitanja tehnoloških izbora, stila i identiteta. Varijacije u obliku oboda su gotovo bezbrojne.
Analiza njihove forme se, međutim, mora zasnivati na dva jasno definisana kriterijuma: njegovom
položaju u odnosu na zid i debljini. Ukoliko je oblik oboda elaboriran, on može u odnosu na zid posude
stajati pod uglom ili krivinom – ka spolja ili ka unutra. Kada je u pitanju zadebljani obod, treba voditi
računa o tome da li je zadebljan sa spoljne ili unutrašnje strane ili sa obe strane zida; zadebljanje može
biti postepeno ili strmo. Razmatra se i položaj najvećeg zadebljanja; oblik ivice se takođe notira
(zaravnjen, zaobljen ili zašiljen obod); u metričkom smislu treba izmeriti dužinu (visinu) zadebljanja, kao i
odnos između vrednosti zadebljanja i debljine zida posude. Obode je ponekad moguće sagledati pravilno
tek na osnovu crteža profila, jer oni pokazuju konture i sa spoljašnje i sa unutrašnje strane. Zato je
sasvim uobičajeno da se u mnogim publikacijama daje pregled oblika na osnovu kontura posuda,
najčešće oboda. Osim toga, obod u nekim slučajevima može da ukaže na oblik cele posude. Zato je
prilikom crtanja i analize njegove forme, veoma važno pravilno postaviti fragment: ivica oboda mora biti
postavljena u horizontalnu ravan. Kako se to obavlja? Najjednostavniji način je držati fragment u visini
očiju i postepeno ga pomerati dok najmanje tri tačke (najbliža, najdalja i ona u sredini) na otvoru posude
ne poklope u horizontalnoj ravni. Fragment se može i prisloniti na lenjir ili neku drugu ravnu površinu.

Vrat – anatomski deo posude koji se javlja na kompleksnim oblicima. Može biti nizak ili visok, uzak ili
širok, a po obliku konkavan, konveksan, ravan sa orijentacijom ka unutra ili spolja, cilindričan ili izvijen.

Rame – deo posude između oboda ili vrata i trbuha, odnosno gornji deo posude, do mesta najvećeg
prečnika. Ponekad se ramenom naziva samo najistureniji deo posude, posebno kod bikoničnih formi.

Trbuh – donji deo posude, od dna do mesta najvećeg prečnika. Zajedno sa ramenom čini recipijent.

Dno – Osnovna podela dna može se izvršiti na ravna, zaobljena i zašiljena, prema tome da li posuda na
njima može samostalno da stoji u prostoru ili ne. Prema vertikalnom preseku, dna mogu biti puna,
uvučena i prstenasta. Kada je u pitanju profilacija, važno je pratiti konturu dna i njegov položaj u odnosu
na trbuh posude; taj prelaz može biti blag, pod krivinom ili pod uglom. Problem u definisanju dna nastaje
kada treba razlučiti razliku između dna i stope (koja je integralni deo posude, a ne naknadno dodata).
Kriterijum za njihovo razlikovanje trebalo bi da bude visina, ali, kao i u drugim slučajevima, za sada ne
postoje jasno definisani brojčani parametri na osnovu kojih bi se objektivno mogla izvršiti takva
klasifikacija. Dodatna teškoća ogleda se i u tome što izgled i visina dna/stope hronološki i geografski
varira; zato se stope uglavnom razlikuju u relativnom smislu, u odnosu sa ostali materijal iste kulturne i
hronološke pripadnosti.

Sekundarne morfološke karakteristike- Drške se često smatraju hronološkim markerima. Mogu se

podeliti u dve velike grupe: „prave” drške, kojima se posuda drži (nosi), i reljefne drške („ušice”), koje
više predstavljaju oslonac za prste tokom korišćenja; one mogu biti različitih oblika (jezičaste,
dugmetaste, rožaste, bradavičaste, čepaste, kolenaste, sedlaste i slično). Prilikom obrade je, osim oblika,
potrebno notirati još neke podatke: položaj drške na posudi (ne samo da li se nalaze na obodu, vratu,
ramenu ili trbuhu, već i to da li su sa spoljašnje ili unutrašnje strane); ukoliko se radi o „pravim” drškama,
potrebno je naznačiti njihov raspon (na primer od oboda do ramena; u metalnim dobima karakteristične
su drške koje prelaze obod, pa je zato važno dati njihovu visinu), presek (kružni, elipsasti, četvorougaoni i
slično) i orijentaciju (vertikalna/horizontalna/kosa). Kod stope/noge je važno napraviti razliku između
pune i šuplje stope. Ukoliko je puna, tj. izrađena od jednog „valjka” gline, potrebno je naznačiti poprečni
presek (kružna ili ovalna). Takođe je važno odrediti oblik donjeg dela stope, tj. dno u užem smislu, i ono
se može definisati isto kao i dna koja su integralni deo posude (ravno, prstenasto). Kod šupljih stopa
važno je ubeležiti položaj zidova u odnosu na recipijent (kosa, vertikalna). Teško je napraviti razliku
između stope i noge i ta dva termina se najčešće koriste kao sinonimi. Ipak, uobičajeno je da se
terminom „noge” označavaju samo oni slučajevi kada posuda stoji na više njih; tako ćemo sresti pehare
na stopi, ali zdele na četiri noge. Noge, takođe, za razliku od stope mogu, ali ne moraju biti naročito
visoke, jer su one uvek sekundarna morfološka karakteristika, što sa stopama ne mora biti slučaj.

Rekonstrukcija oblika na osnovu fragmenata

Fragmenti dna su manje informativni od fragmenata oboda. Kod njih je moguće utvrditi položaj zidova u
odnosu na dno, a njihova veličina, uz ostale formalne atribute, može dati nagoveštaj o obliku cele
posude. U nekim slučajevima fragmenti ramena, tj. karinacije mogu da ukažu na određeni oblik, na
primer zdela, posebno imajući u vidu činjenicu da su te forme obično bogato ukrašene, i to baš u predelu
ramena. Takođe, spoj ramena i trbuha sam po sebi govori o zatvorenoj formi. Fragmenti trbuha su
najmanje instruktivni i zbog toga se oni nazivaju atipičnim komadima. Drugi formalni atributi takođe
mogu da pomognu u „smeštanju” fragmenta: specifični načini obrade površina (na primer, zatvorene
posude retko imaju polirane ili glačane unutrašnje površine), kao i prisustvo/odsustvo i vrsta
ornamentike.

Dekoracija

Funkcija ornamenta ne mora uvek biti samo dekorativna, već je često i simbolička. Posebno kada se radi
o praistorijskim periodima istraživači ne mogu uvek sa sigurnošću da utvrde da li neke predstave imaju i
neko posebno značenje i zato je potrebno da odvoje tzv. konotacijske od formalnih aspekata ukrasa. Dok
je za prve potrebno razmotriti značenja, što je ponekad veoma teško, drugi se odnose na one atribute
koji se mogu (objektivno) klasifikovati. Ipak, klasifikacija i analiza ornamentike i dalje je kompleksna, jer
ukrašavanje uključuje nekoliko povezanih, ali potpuno odvojenih formalnih aspekata, a to su pre svega
tehnike izvođenja i motivi. Ornamentalne tehnike se mogu klasifikovati u 3 grupe:

1. Tehnike kojima se sa površine posude nešto uklanja, čime se stvaraju udubljene zone u odnosu na
površinu posude. One se izvode pre pečenja, dok su zidovi posude još uvek plastični i pogodni za
doterivanje. Takve tehnike su, na primer:

Utiskivanje- Izvodi se utiskivanjem instrumenta u još uvek plastične zidove posuda. Najranija keramika
najčešće ima otiske prsta, ali se koriste i instrumenti – na primer ivica školjke, šuplje grančice ili kosti i sl.
Utiskivanje užadi ili kanapa, često obavijenog oko neke alatke, raširena je tehnika, na primer u praistoriji
naših oblasti, poznata kao „vrpčasta” ili šnur – keramika eneolitskog perioda. S druge strane, za
utiskivanje mogu biti korišćeni i posebno izrađeni instrumenti, pa postoji niz varijanti tehnika utiskivanja,
a jedna od najčešćih je žigosanje (ubadanje je sinonim), koje podrazumeva utiskivanje instrumenta čiji je
vrh pravilnog oblika, tako da ostavlja pravilne utiske, ujednačene dubine i ivica, ili pečaćenje, tj.
utiskivanje specijalizovanih alatki čiji je vrh oblikovan u nekom motivu.
Urezivanje se izvodi upotrebom zašiljenog instrumenta i njegovim povlačenjem preko površine posude.
Instrumenti mogu biti različitog preseka, a u zavisnosti od sile upotrebljene za izvođenje ukrasa dubina i
širina urezanih linija mogu da variraju. Varijante ovakvog ornamenta predstavljaju urezivanje češljem ili
alatkom – stilom, na primer, sgrafito: posebna tehnika kojom se preko prethodno nanesenog slipa vrši
urezivanje, tako da posle pečenja ukras postane jasno vidljiv u odnosu na pozadinu i boju gleđi. U
literaturi se često može naići i na žlebljenje, ali je još uvek nepoznat način izvođenja ove tehnike. Motivi
izvedeni žlebljenjem obično su plitko udubljeni, a dobijene linije su oblije i šire u odnosu na urezane.

Isecanje (duborez)- Motivi se dobijaju pažljivim uklanjanjem gline sa površine pomoću nekog
instrumenta, tako da se dobija reljefna površina, a obavlja se kada je glina u tzv. kožnom stanju.

2. Tehnike kojima se na posudu nešto dodaje, tako da njena površina postaje izrazito reljefna.

Apliciranje je „nalepljivanje” komadića gline na zidove posude, koja mora biti dovoljno prosušena, tj.
očvrsla da izdrži silu tokom pritiska, a da se ne deformiše. Najjednostavnije tehnike apliciranja
predstavljaju različite trake ili pojedinačni ornamenti u vidu loptastih ili nalepaka nekog drugog oblika.
Jedna od tehnika apliciranog ornamenta je i barbotin.

Modelovanje se u stranoj literaturi određuje kao unapređena varijanta apliciranja, tj. izvođenje
elaboriranijih motiva, ali celishodnije je pod modelovanim ukrasom smatrati reljefne motive koji su
izvedeni izvlačenjem motiva iz osnovne mase još uvek plastičnog zida.

Slikanje- Ova tehnika samo se uslovno može smestiti u ovu grupu i to samo zbog toga što slikanje
podrazumeva nanošenje boje – pigmenta na površinu posude, ali ona nije izrazito reljefna, iako se u
nekim slučajevima slikani ukras može sasvim malo „izdići” u odnosu na zid posude.

3. Ostale tehnike- Postoji još niz tehnika koje se ne mogu svrstati ni u jednu od prve dve grupe. Tu se pre
svega misli na one koje su istovremeno i tehnike obrade površina. Glačanjem određenih zona na posudi
dobija se estetski efekat, čime se ističe kontrast između glačanih (ili poliranih) i mat delova. To se može
obavljati i u nekom jasno definisanom motivu. S druge strane, pečenjem delova posude u različitim
uslovima može se dobiti višebojni efekat. Takođe, u ovu grupu spadaju i kombinovane tehnike kao što je
na primer inkrustacija, tj. ispunjavanje udubljenih (urezanih, žigosanih ili isecanih) ornamenata bojom.

Što se motiva tiče, najčešće se pravi razlika između geometrijskih (pravolinijskih i krivolinijskih),
vegetabilnih i figuralnih motiva.

Položaj ukrasa je od velikog značaja za razumevanje, ali i procesuiranje ornamentike. Uvek treba imati u
vidu da oblik posude često diktira zone koje će sadržavati ornament. Ovo je veoma važno jer pre svega
treba voditi računa o vidljivosti ornamenta. Tu treba utvrditi da li je ukras u potpunosti vidljiv iz jedne
pozicije ili ne, kao i to da li su ukrašeni oni delovi posude koji su vidljivi kada posuda stoji. Slično je i sa
ukrasom na unutrašnjim zidovima. Takođe je veoma važno utvrditi da li postoji korelacija između vrste
ukrasa i dela posude na kome se on uobičajeno pojavljuje, jer se tako može definisati obrazac koji
predstavlja karakteristiku ornamentalnog stila.
Prilikom primarne obrade dekoracije potrebno je uvek zavesti podatke o: tehnici ukrašavanja, motivu,
položaju motiva na posudi (što znači vezati motiv za anatomske delove posude, kako sa spoljne, tako i sa
unutrašnje strane). Ukoliko motiv pokriva određenu zonu na posudi, to svakako treba jasno odrediti (na
primer od oboda do ramena i sl.).

Metrički parametri i kvantifikacija

Metrički parametri su oni atributi posude koje je moguće izmeriti i njihove vrednosti brojčano izraziti; tu
spadaju različiti prečnici, visine (cele posude i njenih segmenata) i debljina zida.

Osnovne mere

Prečnik oboda- U osnovni alat arheologa – keramičara spadaju tzv. krugovi. To je šablon na kome su
ucrtane kružnice sa obeleženim vrednostima njihovih prečnika, uglavnom u međusobnom rasponu od
1cm. Fragment se prislanja na šablon i vrednost prečnika se lako izmeri poređenjem sa nacrtanim
krugovima. Obično se na ovaj način meri vrednost spoljnog prečnika oboda; zato treba imati u vidu da
će, ukoliko je obod zadebljan, vrednost prečnika na unutrašnjoj strani biti znatno drugačija. Ponekad se
može desiti da fragment ne odgovara nijednom prečniku na šablonu, ili se pak uklapa sa više njih. To je
obično slučaj sa veoma malim fragmentima koji su nemerljivi. Posebno su korisni oni šabloni na kojima
su osim prečnika ucrtani i procenti (u intervalima od 5%) kojima se označava procenat obima celog
oboda prisutan na fragmentu. Te vrednosti se koriste u analizama fragmentacije i izračunavanju
ukupnog broja posuda u asemblažu. Ako ne možete izmeriti prečnik poređenjem sa šablonom, imajte u
vidu da se možda radi o posudi ovalnog, a ne kružnog preseka!

Prečnik dna- Meri se korišćenjem krugova, kao i prečnik oboda.

Prečnik ramena- Za njega se koriste krugovi isečeni od kartona (sa obeleženim prečnicima) pa se oni
prislanjaju na rame. Treba imati u vidu da se na ovaj način može izmeriti samo unutrašnji prečnik
ramena, koji je važan za izračunavanje zapremine, kao i proporcija.

Ostali prečnici i važnost crteža- Vrednosti drugih prečnika, kao što je na primer prečnik najvećeg suženja
(tj. osnove vrata) ne mogu se izmeriti direktno na materijalu. Zato se utvrđivanje njihovih vrednosti
najjednostavnije može obaviti sa tehničkih crteža. Slično tome, još je jednostavnije dobiti vrednosti
prečnika oboda i dna sa crteža. Osnovni zahtev, međutim, bio bi da svi merljivi fragmenti posuda budu
nacrtani, što najčešće nije slučaj.

Debljina zida- Meri se upotrebom nonijusa. Problem može nastati zbog toga što znatan broj posuda
nema ujednačenu debljinu zida u celoj visini, posebno u slučaju složenih profila. Zato je preporučljivo
debljinu zida meriti na svakoj funkcionalnoj klasi ili tipu na istom mestu (što nije uvek moguće, zbog
fragmentovanosti).

Izračunavanje zapremine

Zapremina je jedan od faktora koja može da utiče na upotrebni vek posuda. Ukupna zapremina
predstavlja zapreminu cele posude, od oboda do dna. Posude, međutim, nikada nisu napunjene do
samog vrha. Zato je potrebno definisati efektivnu zapreminu, koja predstavlja maksimalnu količinu
sadržaja koji je obično pohranjen u posudi. Kod otvorenih posuda nema razlike između ukupne i
efektivne zapremine; one se razlikuju kod posuda složenije profilacije.

Metodi kojima se izračunava zapremina se mogu podeliti u dve grupe:

1. Eksperimentalni se zasnivaju na merenju količine namirnica koje staju u jednu posudu. Idealan metod
bio bi merenjem količine vode koja staje u datu posudu, ali se ne preporučuje zbog toga što voda ili neka
druga tečnost može da ošteti posudu, te kontaminira slikanu dekoraciju ili eventualne ostatke organskih
materija očuvane u njenim zidovima. Zato je češći metod korišćenje čvrstih materija – najčešće zrnevlja
(pirinač, proso, sočivo), kojima se posuda napuni, a zatim se meri njihova količina. S obzirom na to da je
zrnevlje teško i da može da ošteti posudu, posebno ukoliko je rekonstruisana od mnoštva fragmenata,
korisnije je koristiti kuglice stiropora. Ukoliko na posudi postoje praznine, unutrašnjost se može obložiti
plastičnom kesom, kako se kuglice ne bi prosule. Merenje zapremine na ovaj način, međutim, takođe
ima manu: podrazumeva prisustvo dovoljnog broja celih ili bar rekonstruisanih posuda, što u najvećem
broju asemblaža nije slučaj.

2. Matematički metodi zasnivaju se na računanju zapremina zasnovanim na matematičkim formulama.

Osnovu predstavlja sistem klasifikacije oblika posuda po kojoj se one posmatraju kao geometrijska tela ili
njihove kombinacije. Prilikom korišćenja ovog načina izračunavanja zapremine treba imati u vidu
debljinu zida, pa proračuni moraju biti zasnovani na unutrašnjim prečnicima. Mana se ogleda u činjenici
da je za njihovu primenu potrebno imati cele posude, što često nije slučaj. Zato su razvijeni posebni
metodi, za koje nisu potrebne cele posude, već je dovoljno imati ih rekonstruisane u crtežu.
Podrazumeva se da je to moguće samo kada su metrički parametri precizno izmereni. Postoje dve grupe
metoda: metod zbira cilindara i metod zbira zarubljenih kupa. Metod zbira cilindara se zasniva na tome
da se posuda na crtežu podeli na niz horizontalnih odsečaka ili cilindara iste visine; postavljeni jedni na
druge oni će formirati celu posudu. Sabiranje zapremina svakog pojedinačnog cilindra, prema poznatim
formulama, daće zapreminu posude. Mana ovog metoda ogleda se u tome što on potcenjuje stvarnu
zapreminu posude, jer se zasniva na cilindrima, a zaobljenost profila se ne uzima u obzir. Zato je bolje da
arbitrarno određeni cilindri budu što manje visine – što je njihova visina manja, konačni proračun je
precizniji. Metod zbira zarubljenih kupa je znatno preciziniji; predstavlja poboljšanu verziju prethodnog
metoda. Za razliku od cilindara, koji imaju vertikalne strane, zarubljene kupe imaju kose zidove; na taj
način se smanjuje greška kojom se potcenjuje ukupna zapremina posude. Zapremina se izračunava na
isti način kao prethodnim metodom – prostim sabiranjem zapremina pojedinačnih odsečaka posude.

Poslednjih godina, sa razvojem digitalnih tehnologija, sve više se za izračunavanje zapremine koriste 3D
kompjuterski modeli posuda, u kojima zapreminu automatski računa softver. Ovo bi svakako bili
najprecizniji načini, ali u praksi se još uvek retko koriste, jer podrazumevaju da se svaki pojedinačni
primerak kompjuterski obradi. Veliki problem u određivanju zapremine predstavlja činjenica da se
većina asemblaža sastoji većinom od fragmenata, te da je količina celih posuda uvek izuzetno mala, pa
ne može predstavljati validan uzorak za statističke analize. Zato istraživači moraju da rekonstruišu
morfologiju i zapremine posude-roditelja na osnovu fragmenata, što nije lak zadatak. Ukoliko se radi o
fragmentu posude koja je približno loptaste forme, njen prečnik se može izračunati na osnovu tetive luka
(koga čini zakrivljen zid fragmenta). Tako dobijen prečnik može se koristiti za izračunavanje zapremine
lopte, polulopte ili cilindra korišćenjem poznatih formula. Umesto izračunavanja tetive, mogu se koristiti
i krugovi za merenje prečnika ramena. Ovako dobijene zapremine mogu imati značaja za pojedinačne
slučajeve, ali računanje ovih vrednosti na svakom pojedinačnom fragmentu je veoma dugotrajno. Osim
toga, ukoliko ne znamo koji fragmenti pripadaju jednoj istoj posudi možemo doći u opasnost da merimo
zapremine na više njih. Sve ovo direktno je povezano sa procenama o ukupnom broju posuda u
asemblažu.

Koliko je posuda? Osnove kvantifikacije

1. Metodi zasnovani na prebrojavanju fragmenata. Najjednostavnije je da se svaki pojedinačni fragment

smatra zasebnom posudom. Na taj način bi se dobila procena o maksimalnom broju posuda. Naravno,
potpuno je jasno da bi takva procena u velikoj meri precenila ukupan broj posuda u asemblažu.Čak i ako
bi se spojeni primerci uvek računali kao jedna posuda, i tada bi broj posuda bio znatno precenjen. S
druge strane, postojali su i pokušaji da se utvrdi minimalan broj posuda (MNV – minimum number of
vessels). Ni ovi metodi nisu uvek egzaktni i u velikoj meri zavise od umešnosti i iskustva istraživača. Tako
se, na primer, procene o MNV mogu zasnivati samo na fragmentima oboda, i to onim koji su dovoljno
veliki (u smislu da predstavljaju dijagnostičke fragmente) i dovoljno karakteristični, tako da je istraživač
siguran u to da su obodi koji pripadaju jednoj posudi uneti u bazu podataka samo jednom. Mane ovog
metoda očigledne su: većina fragmenata oboda koji nemaju karakterističan ukras ili profilaciju biće
isključeni iz analize. Takođe, bilo je predloga da se koristi i tzv. hibridni metod: pošto maksimalni broj
posuda precenjuje, a minimalni broj potcenjuje ukupan broj posuda, ovaj metod se zasniva na prostom
sabiranju maksimalnog i minimalnog broja i zatim deljenjem tog zbira, čime bi se dobila prosečna
vrednost. Danas preovlađuje metod utvrđivanja ukupnog broja posuda na osnovu fragmenata dna. Iako
je to u osnovi metod utvrđivanja minimalnog broja posuda, smatra se pouzdanim jer se zasniva na
sledećim premisama: broj ulomaka dna znatno je manji broja svih ostalih fragmenata u asemblažu; dna
se obično ne lome na veći broj fragmenata, za razliku od posude u celini; čak i ako su dna
fragmentovana, u toku spajanja lakše je prepoznati ulomke dna koji se spajaju, nego naslepo pripisati
atipične fragmente jednoj posudi; čak i ukoliko raspolažemo fragmentima dna, tj. nismo ih spojili u
celosti, računanje i takvih primeraka neće značajno uticati na ukupan broj, čak i ako smo više ulomaka
jednog dna računali kao da su od zasebnih posuda. Ukratko, kada se u obzir uzimaju samo (fragmenti)
dna, brojčane razlike između tako dobijenog maksimalnog i minimalnog broja posuda neće biti naročito
velike.

2. Metode procene ekvivalenata- EVE (estimated vessel equivalents), kojima se utvrđuje minimalni broj
posuda. Oni se zasnivaju na principu po kome se proračuni vrše samo na osnovu fragmenata koji
predstavljaju deo merljive celine, najčešće na osnovu fragmenata oboda ili dna, kojima se može izmeriti
prečnik, te stoga predstavljaju manje-više pravilni kružni odsečak. Uzimanje mera za ovaj metod izvodi
se prilikom primarne obrade korišćenjem tzv. krugova na kojima su obeleženi procenti obima oboda u
odnosu na pun krug. Jednostavnim sabiranjem procenata prisutnih oboda dobija se minimalni broj
posuda. Veoma je važno imati na umu da se ekvivalenti procenjuju pojedinačno za svaki tip posude: na
primer, istu vrednost prečnika mogu imati i zdele i lonci, koji predstavljaju različite forme, imaju različitu
profilaciju i funkciju. Procena će se, stoga, izvršiti posebno za lonce, posebno za profilisane zdele,
posebno za neprofilisane zdele itd., a zatim će se dobijeni rezultati sabrati i taj zbir će pokazati procenu
minimalnog broja posuda na lokalitetu.

3. Procene broja posuda na osnovu ukupne površine i/ili mase. Prethodno opisani metodi u najvećoj meri
se zasnivaju na izdvajanju dijagnostičkih fragmenata, na osnovu kojih se vrše procene. Ipak, u
asemblažima su u najvećem procentu prisutni atipični komadi, tj. fragmenti trbuha. Logično bi bilo da se
početak takvih proračuna zasniva na proceni toga na koliko se fragmenata jedna posuda polomi. Tu se
suočavamo sa nizom poteškoća. Mnogi istraživači su ukazali na potrebu da se izračuna razmera
polomljenosti, tj. prosečna vrednost broja fragmenata na koji se jedan tip posude polomi. Posude
različitih karakteristika lome se na različite načine i na različit broj ulomaka. Velike posude će se polomiti
na veći broj fragmenata nego male; posude tankih zidova će se polomiti na veći broj fragmenata u
odnosu na one debelih zidova; posude pečene na nižim temperaturama lome se na veći broj ulomaka od
onih pečenih na visokim temperaturama itd. Takođe, treba imati u vidu i različite uzroke lomljenja; na
primer, ako se posuda polomi tako što na nju padne nešto teško (recimo, prilikom rušenja neke
građevine) i udari je velikom silinom, ona će se razbiti na veći broj fragmenata nego u slučajevima kada
bi takva ista posuda ostala in situ i polomila se pod uticajem različitih postdepozicionih procesa. Na
arheološkim iskopavanjima često se može videti običaj da se pronađenim fragmentima keramike meri
masa. Beleženje količine kilograma keramike iz pojedinačnih konteksta, međutim, ničemu ne vodi
ukoliko se pre obavljene trijaže i klasifikacije. Slično prethodno opisanim teškoćama koje se javljaju
prilikom utvrđivanja razmere polomljenosti, utvrđivanje korelacije između mase izražene u kilogramima i
tipova posuda jednako je nepouzdana. Ta veza ne zavisi samo od veličine posude, gde ćemo se voditi
principom da veće posude imaju i veću masu u odnosu na manje, već i od fakture. U idealnim uslovima
procedura merenja mase zasniva se na sledećim koracima: svaki pojedinačni fragment u asemblažu
mora biti klasifikovan, a u svakoj grupi mora biti prisutna jedna celovita posuda (bilo da je
rekonstruisana od fragmenata ili nađena u potpunosti cela). Merenje mase te posude daje vrednost
kojom se deli vrednost ukupne mase svih fragmenata; konačan rezultat predstavlja procenu ukupnog
broja posuda. Jedan od načina za procenu ukupnog broja posuda, koji isključuje procene o razmeri
polomljenosti, zasniva se na izračunavanju ukupne površine fragmenata. Takav metod primenjen je na
neolitskom asemblažu s Nea Nikomidije. Sa početnom premisom da je odnos između visine i prečnika
oboda konstantan, ukupna površina svih fragmenata u asemblažu podeljena je s prosečnom površinom
jedne posude. Površina celih posuda izračunata je primenom metode slične metodi zbira cilindara:
posuda je podeljena na segmente visine 1 cm, a površina svakog segmenta izračunata je prema
određenoj formuli. Tom rezultatu je dodata i vrednost površine dna. Iako je zasnovan na jasnim
matematičkim formulama, ni ovaj metod nije bez mana. Pre svega, odnos između prečnika oboda i
visine posude ne mora biti konstantan. Čak i da jeste, potrebno je prethodno obaviti dugotrajne
statističke proračune da bi se ta tvrdnja proverila, uz uslov da asemblaž sadrži dovoljan broj celih posuda
na kojima je moguće izvršiti merenja i koje bi predstavljale statistički značajan uzorak. Povrh toga,
primena takvog metoda veoma je dugotrajna i stoga nepraktičan. Zato i nije široko prihvaćen.

4. Metode razvijene samo za neke karakteristične tipove. Pojedinačne metode mogu biti razvijene za
određene tipove posuda, i to prebrojavanjem ukupnog broja karakterističnih anatomskih delova posude,
a najčešće sekundarnih morfoloških karakteristika. Na primer, ukoliko znamo da određen tip posude po
pravilu uvek ima po četiri drške određenog oblika, prebrojavanjem ukupnog broja takvih drški u
asemblažu i njihovo deljenje sa 4 daće procenu o minimalnom broju posuda tog tipa u okviru asemblaža.
VAŽNO: Uvek moramo imati u vidu da se morfološki atributi koje brojimo moraju pojavljivati isključivo
na jednom tipu posuda; to podrazumeva da postoji statistički validan uzorak koji isključuje mogućnost da
se taj atribut javlja i na nekim drugim posudama.

Statistika i baze podataka

Unošenje formalnih atributa prilikom primarne obrade mora da rezultira statističkim podacima, najčešće
o osnovnim karakteristikama asemblaža, koji se prikazuju kroz procentualnu zastupljenost pojedinačnih
atributa. Jednako važno je i utvrđivanje eventualnih korelacija između različitih atributa. Već se na tom,
osnovnom nivou obavljaju statističke analize, najčešće u vidu deskriptivne statistike, gde se posmatra
samo zastupljenost određenih pojava u okviru celine. Naravno, statističke analize pokazuju svoje pune
mogućnosti tek u posebnim vrstama analize, koje nastupaju posle primarne obrade, kada se jasno
formulišu specifična istraživačka pitanja. Statistika keramologu obezbeđuje alat kojim će svoje
opservacije učiniti smislenim i razumljivim, na osnovu kojeg će se sa sigurnošću definisati niz
karakteristika nekog materijala, koji će mu obezbediti mogućnost da proceni sličnosti i razlike unutar
jednog ili između različitih asemblaža; osim toga, statistika omogućava i proveru toga da li smo u pravu.
Ukratko, ona obezbeđuje argumente koji nam omogućavaju interpretacije. Statistika je u keramologiji,
kao i u arheologiji uopšte, važna i zbog toga što se bavi samo delom neke celine; mi uvek baratamo samo
uzorkom (ono što predstavlja arheološki materijal samo je ostatak nekog skupa koji bio mnogo brojniji;
dalje, arheološki lokaliteti retko kad se iskopaju u celini, pa zato raspolažemo samo uzorkom
materijala...). Važno je biti svestan činjenice da statistika barata podacima; zato ona nije sama po sebi
nauka, kao što ni primarna obrada materijala ne predstavlja naučnu analizu. Podaci koje uzimamo i
beležimo zavise od naših istraživačkih pitanja i hipoteza. Odgovaranje na naučna pitanja ili testiranje
hipoteza moraju biti zasnovani na jasno definisanim podacima. Svi podaci, nadalje, moraju biti
zabeleženi sistematski i na isti način. Za osnovne, jednostavne statistike postoji niz široko dostupnih
programa. Za analizu podataka dobijenih primarnom obradom sasvim je dovoljan MS Excell ili MS
Access; kompleksniji programi kao što je SPSS pogodniji su za neke specijalizovane analize. Prvi nivo
analize podataka, tj. podataka dobijenih primarnom obradom keramike, predstavlja primena
deskriptivne statistike, s ciljem sumiranja informacija o pojedinačnim varijablama. Rezultate takve
analize po pravilu prate različite vrste grafičkih priloga – grafikona i dijagrama, kojima se prikazuje
učestalost pojedinačnih varijabli, njihova raspodela i međusobni odnosi. Kasnije se primenjuju
naprednije tehnike i statistički testovi, kao što su analize varijanse, hi-kvadrat itd. Koji god od programa
da koristimo, međutim, naš najvažniji zadatak je da kreiramo bazu podataka, tako da možemo lako da
vršimo pretragu, a zatim i uradimo statističke analize. Na početku, ne treba zaboraviti da svaka baza
mora da sadrži generalije o kontekstu nalaza, dakle podatke o lokalitetu, sloju, jedinici, junitu, celini,
otkopnom sloju itd. Ne treba napominjati da je svaka dalja analiza suvišna ukoliko nemamo podatke o
provenijenciji nalaza. No, ti podaci veoma su važni i zbog toga što kasnijom analizom možemo pratiti
obrasce koji se hronološki menjaju. Veoma je važno da razdvojimo podatke tako da jedno polje ne
uključuje više različitih atributa. Kada se radi o fakturi, na primer, veoma je nepraktično da jedan
podatak čine vrsta fakture i dodate primese. Mnogo je bolje da osnovna podela faktura i dodate primese
stoje kao posebna polja za unos. Tako možemo vršiti pretragu i statistiku, na primer tražeći koja vrsta
primese je najčešća za grubu ili srednju fakturu ili koje su primese dodavane samo u grubu fakturu. Na
isti način je dobro „razbiti” podatke koji se odnose na morfološke parametre, pa odvojeno unositi opšte
određenje forme (zdela, lonac, pitos), varijantu forme (loptasta, bikonična, konična), profilaciju
(neprofilisana, sa konkavnim vratom), itd. Tako možemo, na primer, lako videti koja je forma
najzastupljenija, a u okviru svake forme koja varijanta i profilacija. Svi ovi podaci čine nominalne
vrednosti, što znači da uključuju opis ili vrstu nečega, tj. neke kvalitativne osobine materijala. S druge
strane, metrički parametri predstavljaju ordinalne, tj. kvantitativne varijable. Značaj analize
kvantitativnih varijabli: ona je korisna kako za finiju podelu keramičkih tipova prema dimenzijama, tako i
za utvrđivanje varijabilnosti posuda, koja ponekad može biti poseban predmet analize i ukazivati, na
primer, na veliki broj majstora, hronološke razlike, razlike u proizvodima različitih radionica i sl.

Šifriranje=kodiranje podataka

Osovno pravilo je da za svaku varijablu koristimo istu šifru. Arheolozi često koriste kombinovane, slovne
i brojčane šifre. Npr., vrste faktura obeležene su velikim latiničnim slovom (A – gruba, B – srednja, C –
fina), a dodate primese brojevima (01 – čista, 02 – sa peskom, itd). Naravno da nema „recepta” kako
najbolje izvršiti kodiranje. Ono što je važno jeste da sistem bude jednostavan i lako primenljiv, i da se ne
menja često, jer istraživači vrlo brzo napamet nauče šifre, a sam šifrarnik retko koriste. Važno je imati na
umu i to da uvek treba ostaviti mesta za šifriranje novih, dotad nepoznatih atributa.

Dimenzione klase posuda

Kada se govori o statističkim analizama, veoma važan segment predstavlja utvrđivanje dimenzionih klasa
posuda. Svaki arheolog zna da postoje posude potpuno istog oblika, ali različitih dimenzija (amfore-
amforete). Kad se radi o funkciji skladištenja, na primer, razlike u dimenzijama će govoriti o vremenskom
periodu skladištenja – veće posude će se obično interpretirati za dugoročno, za razliku od malih, koje će
ukazivati na kratkoročno skladištenje. Razlika u dimenzijama može da ukazuje na različitu vrstu sadržaja
u takvim posudama: velike će sadržavati, na primer, žitarice ili vodu, dok će se manje koristiti za neke
sadržaje koji se čuvaju u maloj količini (lekovite trave, začini i sl.), i tu dimenzije ne moraju biti u
korelaciji sa trajanjem skladištenja. Veličina posuda takođe može da ukaže na broj korisnika – da li se
radi o posudama za individualno korišćenje, tj. konzumiranje hrane ili o posudama za zajedničko
korišćenje ili serviranje. Definisanje dimenzionih klasa takođe je veoma važno prilikom razmatranja
organizacije proizvodnje, kao što je, na primer, broj majstora ili njihova veština ili specijalizacija, u kojoj
samo vešti majstori mogu da izrade posude većih dimenzija. Zbog svega ovoga je važno utvrditi
dimenzione klase posuda onako kako su ih videli njihovi proizvođači. To se, naravno, obavlja statističkim
tehnikama, ali do pouzdanog rezultata nije uvek lako doći. Ponekad je moguće utvrditi dimenzione klase
na osnovu dijagrama rasturanja u kojima se razmatraju metrički parametri posuda, kao što su prečnik
oboda, prečnik ramena i visina-na njima se jasno izdvajaju samo posude malih dimenzija. Najpouzdaniji
način za utvrđivanje dimenzionih klasa posuda svakako je dovoljan uzorak celih posuda, na osnovu koga
ih je moguće izdvojiti, a zatim sa tako utvrđenim kategorijama upoređivati fragmente posuda na kojima
je moguće uzeti samo ograničen broj mera, na primer, prečnik oboda.
 Ilustracije

Svaki arheološki materijal uvek prate ilustracije. Još u toku iskopavanja materijal se crta i fotografiše za
potrebe terenske dokumentacije. Crteži se koriste prilikom primarne obrade materijala i to za
klasifikaciju oblika, koja se obavlja poređenjem fragmenta (ili cele posude) sa postojećim crtežima u
tipologiji. U tu svrhu najbolje je imati crteže u razmeri 1:1, jer je tako najlakše izvršiti poređenje. Nije
retko, ipak, da se koriste crteži različitih razmera. Fotografije i crteži, međutim, veoma su važni i za druge
aspekte arheološkog istraživanja i interpretacije. Na kraju, ilustracije uvek prate arheološke publikacije i
stoga moraju biti dovoljno informativne i pre svega precizne i tačne. Ilustracije nam pružaju uvid u
sadržaj nekog asemblaža. Kako odrediti šta nacrtati? Za crtanje svega treba previše vremena, jer ima
mnogo keramike, zato se obavlja selekcija. Po pravilu, uvek se crta (i fotografiše) ono što se izdvoji u
terenski inventar. Uz to, za vreme primarne obrade je uvek dobro izdvojiti za crtanje one primerke koji
jasno ilustruju neki specifičan tip posude. Tehnički crteži keramike najčešće predstavljaju
pojednostavljenu sliku stvarnog izgleda posude; zato nije čudo da crteži zapravo pokazuju vrlo malo
sličnosti sa originalnom posudom (način je onaj što smo na praksi radili; crtanje spoljašnje strane
uključuje senčenje, šrafiranje...). Kada je digitalna fotografija ušla u upotrebu, običaj da se crta spoljna
strana posuda uglavnom je napušten. Fotografija ima nekoliko važnih prednosti u odnosu na crtež: daje
utisak o boji, volumenu, detaljima na površini, a fotografisanje je znatno brže i stoga mnogo efikasnije.
Zato se danas mnogo češće crta samo presek posude, a zatim se taj crtež uklapa sa fotografijom u
jedinstvenu ilustraciju; ukoliko je unutrašnjost posude važna, ona se takođe na ilustraciju dodaje kao
fotografija. Za crtača je, kao i za keramičara, najvažnije da fragment pravilno postavi i precizno izmeri sve
metričke parametre, pre svega spoljni i unutrašnji prečnik oboda i debljinu zida. Početak svakog crteža je
linija koja označava prečnik posude i vertikalna osa simetrije, upravna na njega; zatim se crta profil
posude. Za crtanje profila najčešće se koristi tzv. češalj, alatka koja se sastoji od snopa metalnih ili
plastičnih zubaca, spojenih okvirom, koji omogućava da se one pomeraju levo-desno; kada se češalj
pritisne na posudu, zupci se prilagode njenom obliku i tako na češlju ostane njena kontura. Veoma je
važno da se češalj pritisne na posudu pod pravim uglom. Kada je to obavljeno, češalj se postavlja na
papir, a konture se precrtaju korišćenjem češlja kao šablona. Najveći problem prilikom crtanja je
postavljanje češlja na liniju koja označava prečnik pod adekvatnim uglom, onako kako je posuda stajala u
realnosti. Crteži se skeniraju, a zatim digitalizuju upotrebom niza grafičkih programskih paketa. Kada je
reč o fotografiji, važno je voditi računa o tome da na njoj nema senki. Takođe, od značaja je i izbor
pozadine; pre svega, ona mora da bude mat, kako ne bi odbijala svetlost. Boja pozadine može da varira i
da bude izabrana u zavisnosti od različitih zahteva (npr.pozadina u kontrastu sa bojom kermike ako se
radi o fotografiji koja će biti uklopljena sa crtežom profila posude...). Fotografije keramike nemaju za
svrhu samo pomoć u klasifikaciji i dokumentovanju asemblaža ili prezentaciji. Snimci rađeni
objektivima velike sposobnosti uvećanja (makro), imaju značaja u arheološkoj analizi pojedinih
aspekata grnčarije. Takvi snimci mogu se smatrati pandanom posmatranju keramike pod manjim
uvećanjima i omogućavaju identifikaciju tragova upotrebe, raznih oštećenja, rekonstrukciju tehnika
dekoracije i tretmana površina i sl. Treba pomenuti i važnost različitih 3D kompjuterskih programa za
grafičke prikaze keramičkih posuda. Korišćenjem 3D skenera, osim što je moguće izvršiti različita
merenja, između ostalog i zapremine, mogu se dobiti veoma precizni preseci i crteži profila.
Tehnologija ne podrazumeva samo određeni postupak ili recepturu mase, već čitav niz različitih
interakcija, izbora, aktivnosti i ponašanja.

Izrada

Postupak izrade grnčarije predstavljen je sledom operacija u kome zanatlija vrši određene izbore. On se
sastoji od niza koraka koji čine sekvencu radnji potrebnih da se sirovina pretvori u gotovu posudu,
spremnu za upotrebu. Neke od pojedinačnih koraka u izradi moguće je identifikovati upotrebom
arheoloških metoda, dok su neki drugi arheološki „nevidljivi”, ali se mogu u manjoj ili većoj meri
rekonstruisati na osnovu etnografskih i etnoarheoloških podataka. Izrada keramičkih posuda ne
podrazumeva samo oblikovanje i pečenje posuda, iako su to koraci koji zahtevaju najviše veštine i
iskustva majstora; izrada počinje pripremom sirovina, kako osnovne, tako i primesa, a pre nego što
posuda bude gotova, tu je još čitav niz međukoraka, koji moraju biti valjano promišljeni da bi gotov
proizvod bio upotrebljiv i koristan. Etnoarheološka istraživanja među neindustrijskim zajednicama
pokazala su da se svaki od pojedinačnih koraka u izradi može odvijati na različitim mestima i u različito
vreme. Smatra se da je keramika, pre nego što je postala umeće profesionalnih zanatlija, bila sezonski
posao koji se najčešće obavljao tokom toplih perioda, jer je jedino tad bilo moguće posude dobro osušiti
i ispeći. Etnoarheološka istraživanja su pokazala da, s obzirom na to da se radi o sezonskom poslu, izrada
keramike neće ostaviti nikakvog traga u arheološkog zapisu, jer grnčari po obavljenom poslu
„pospreme”, očiste i time uklone sve tragove svojih aktivnosti-zato nam često izostaju radionička mesta i
zone aktivnosti vezane za izradu keramike.

Nabavka sirovina

Prvi korak u operativnom lancu je nabavka sirovine. Kada se govori o sirovinama, na prvom mestu je
svakako glina, ali se u procesu izrade keramike koriste i neke druge sirovine: primese koje se dodaju u
osnovnu masu, pigmenti, voda i gorivo. Glina se nikada ne nabavlja nasumično. Nabavka gline zavisi pre
svega od uslova prirodnog okruženja (geologije), nivoa sedentarnosti, udaljenosti majdana, ali i od
načina transporta (na primer, da li se nosi peške ili se koriste životinje za vuču) i drugih faktora. Osim
ukoliko se ne radi o grnčariji koja je proizvod radionica sa širokom distribucijom, keramika je obično
izrađena od lokalno dostupnih sirovina. Na osnovu kros-kulturnih etnoarheoloških istraživanja, utvrđeno
je da se u najvećem broju slučajeva glina i primese nabavljaju sa udaljenosti od 1 km od naselja, a nešto
ređe 4 km, s tim da udaljenost majdana nikada ne prelazi 7 km, odnosno razdaljinu koja se peške može
preći u oba pravca za jedan dan. Udaljenost sirovina za slip, glazure i slikanje ne igra značajnu ulogu, jer
se te sirovine koriste u manjim količinama i ređe od gline i primesa. Što se tiče goriva, i tu se obično
koriste lokalno dostupne sirovine; u slučaju nedostatka drveta, na primer, koristi se ono što im je
dostupno – žbunje, lišće, balegu i sl. Arheolozi keramiku karakterizuju korišćenjem fizičko-hemijskih
analiza. Grnčari u prošlosti nisu imali takav alat. Oni su glinu birali prema osećaju – prema boji, na
primer, ali i prema lepljivosti ili čak njenom ukusu. Takav način selekcije rezultat je dugotrajnog iskustva.
Osim toga, grnčari ponekad mogu da koriste glinu iz različitih izvora, ukoliko iscrpe majdan ili im on iz
nekog drugog razloga postane nedostupan. Različit sastav sirovina ne mora, dakle, da ukaže na različite
tradicije; pripadnost istoj tradiciji može se utvrditi sličnim postupkom oblikovanja i drugim sličnostima u
tehnologiji. Tehnike kopanja gline mogu biti različite. Najčešće je kopanje iz velikih jama; veliki komadi se
udaraju drvenim motkama da bi se usitnili; zatim žene na glavi ili u džakovima prenose usitnjenu glinu do
domaćinstva, gde se odvijaju ostali koraci u izradi. U nekim slučajevima grnčari kriju svoje izvore sirovina
i po obavljenom kopanju gline jame zatrpavaju, dok drugi primeri pokazuju da više grnčara može koristiti
isti izvor. Glina se obično nabavlja sezonski, ali količine sirovine koje se nabave u jednoj epizodi, prema
etnoarheološkim istraživanjima, variraju. Takođe, kada je reč o nabavci sirovine, ne postoji pravilo u
smislu podele posla. To mogu obavljati samo grnčari(ke), ali im u tome često pomažu muški srodnici i
deca, ali za grnčarke to mogu raditi i muškarci .

Priprema sirovine

Tek pribavljena sirovina ne može se odmah koristiti za oblikovanje posuda, već mora da prođe kroz
proces prerade. Glina koja je nabavljena iz majdana obično nema karakteristike neophodne da bi se ona
uspešno oblikovala i ispekla. Zato se dodaju i različite primese, koje takođe moraju da prođu kroz proces
prerade. Tako proces pripreme sirovine uključuje nekoliko koraka: separaciju, mešanje sa primesama i
pripremu mase za oblikovanje.

1. Separacija. Svaka glina pre oblikovanja mora da se prečisti, da bi postala plastična. To se obavlja u
procesu separacije, u kome se uklanjaju grubi uključci, kao što su komadi stena, korenje, grančice i sl.
Ponekad se separacija obavlja prilikom vađenja gline iz majdana, ali može da se obavi i kasnije, na mestu
gde se odvija oblikovanje posuđa. Jedna od tehnika vađenja gline i separacije je kopanje jame, koja se
tokom kopanja napuni vodom; organski materijali će plutati po površini, pa ih je lako ukloniti rukom, a
teže konkrecije padaju na dno jame. Drugi jednostavan način separacije je vađenje komada gline nekom
alatkom, potom se oni mese i gnječe, i tom prilikom se vade sve krupnije konkrecije. Prirodna glina često
ima sadržaj vode manji nego što je potrebno da bi se postigla optimalna plastičnost; to znači da je
potrebno dodati vodu. Glina pre dodavanja vode mora da se osuši, kako bi podjednako upila vodu. Na
najjednostavnijem tehnološkom nivou, pošto se iskopa, glina se obično suši na suncu, a zatim mrvi, pri
čemu se krupni uključci vide golim okom i mogu biti uklonjeni rukom. Komadi gline obično se postavljaju
na ravnu površinu, komad drveta ili ravan kamen, ili na raščišćeni prostor na zemlji, a mrvljenje se
obavlja nekom krupnom i teškom alatkom, često onom istom kojom je glina kopana; ponekad se u tu
svrhu mogu koristiti žrvnjevi ili veliki avani. Osim ovih jednostavnih i tehnički nezahtevnih tehnika
separacije, postoji još nekoliko efikasnih načina, i oni podrazumevaju dodavanje vode u glinu kako bi se
postigla ujednačena tečna masa – slip. Glina u formi slipa lako prolazi koroz sito, na kome se zadržavaju
krupnije konkrecije. Tradicionalni grnčari, međutim, verovatno nisu mogli da izrade sita sa okcima
manjim od 1 mm, ukoliko nisu u tu svrhu koristili tkaninu, pa je verovatno da se primena te tehnike ne
sme pretpostaviti za period rane praistorije. Drugi način je taloženje: glina je takođe dovedena u formu
slipa, a zatim sipana u neki recipijent; krupni uključci se talože na dnu, a gornja, finija frakcija se odvaja i
pretače u drugu posudu. Najređa tehnika separacije je razbacivanje – razvejavanje. Primenjuje se kada je
potrebna grublja masa, jer se tokom procesa sitnozrna frakcija potpuno ukloni. Grnčari bi razbacivali
izmrvljenu glinu na blagom vetru tako da im je padala među prste, pri čemu su se veće čestice
zadržavale u ruci. Na kraju, nešto složenija tehnika separacije je levigacija, koja se takođe zasniva na
taloženju krupnih konkrecija. Tehnike separacije materijala koji se koriste kao primese obično se ne
koriste u tradicionalnim, jednostavnim tehnologijama. Umesto toga, neplastični materijali se biraju sa
prirodnom veličinom čestica, kao što je pesak. Ukoliko nisu dostupni, neplastični materijali se lome i
mrve, pa se izuzetno krupni komadi uklanjaju.

2. Mešanje s primesama i priprema za oblikovanje. Pošto je obavljena separacija, potrebno je da se glina

ovlaži, kako bi se formirala masa slična testu, koja se zatim meša sa primesama. Najčešći način, koji se
verovatno koristio i u prošlosti, jeste gaženje. Masa se formira u gomilu, a grnčar po njoj hoda, gurajući
materijal sa vrha da bi ga pomešao sa onim na dnu. Iako naporan, ovaj način je brz i pogodan za velike
količine gline. Za manje količine, isti rezultat postiže se mešanjem rukom. Masa se rotira – odvija/zavija,
što se ponavlja dokle god sve primese nisu podjednako raspoređene u masi. U procesu mešenja veoma
je važno to što se na ovaj način eliminišu vazdušni džepovi, formirani u prethodnim koracima pripreme.
Mešenje rukom koristi se čak i posle prvobitnog gaženja. Da bi se sprečilo da glina prione i zalepi se za
radnu površinu, grnčari preko nje obično prosipaju neke materijale sitne granulacije (pepeo, pesak,
sprašenu glinu i slično), preko kojih se stavlja glineno testo. Primese se dodaju preko mase od gline, pa
se zatim testo mesi. Arheološki je nemoguće razlikovati ovako dodate materijale od primesa. Proces
mešenja mase može da se ponavlja i po nekoliko puta. Tradicionalni grnčari znaju da je masa gotova
najčešće po osećaju. Osim toga, da bi proverili da li je masa dobre konzistencije, uzimaju malu
gromuljicu gline i pritiskaju je i razvlače između prstiju, a zatim kidaju da bi proverili „lepljivost” (tj.
plastičnost), a malo mase protrljaju po jeziku da bi proverili „hrapavost” (tj. prisustvo primesa). Za
arheologiju je posebno važan podatak da je u tradicionalnim zajednicama čest slučaj da se primese
uopšte ne dodaju u glinu, već da se bira glina koja u prirodnom stanju odgovara potrebama grnčara ili se
mešaju različite gline iz više ležišta da bi se dobila pogodna masa. U tim tehnologijama nema mešanja
primesa, ali se proces mešenja testa smatra ključnim, jer homogenizuje glinu i tako je priprema za
proces oblikovanja. U naprednijim tehnologijama mešanje primesa obavlja se kada je glina u formi slipa,
pa se u tako spravljenu tečnu strukturu dodaju primese, koje se mešaju lopaticom ili nekom drugom
alatkom; posle ovog postupka slip se isušuje. Pošto je mešenje obavljeno i konzistentnost mase
postignuta, ona se deli na kugle određene veličine, u zavisnosti od dimenzija posude koja se izrađuje.
Spravljena masa može da se koristi odmah, ali može i da se skladišti kako bi se oblikovanje kasnije
obavljalo. Najčešći je slučaj da se skladišti glina koja je prošla samo proces separacije, pa se skladišti u
suvom stanju, ili se kugle gline obavijene vlažnom tkaninom odlažu na neko izdvojeno mesto i tako
čekaju da ih grnčar upotrebi kad dođe vreme za oblikovanje posuda.

Oblikovanje

Oblikovanje posude predstavlja jedan od najvažnijih koraka u izradi grnčarije. Tehnike oblikovanja mogu
se podeliti na nekoliko vrsta: osnovna podela zasniva se na korišćenju/nekorišćenju rotacije, tj.
grnčarskog vitla. Takođe, na početku treba istaći i to da neki autori razlikuju tri stupnja oblikovanja:
primarni, sekundarni i modifikaciju površine. Primarno podrazumeva oblikovanje samo jednog dela
posude, koji se često ostavlja da se prosuši (najčešće do kožnog stanja); posuda se dovršava kada je
prvobitno oblikovan deo dovoljno čvrst da bi mogao da izdrži težinu ostatka. Sekundarnim oblikovanjem
završava se formiranje posude i stanjuju zidovi. Modifikacije površine menjaju teksturu i poboljšavaju
estetski izgled posude. Taj korak u izradi može da se primeni za vreme primarnog ili sekundarnog
oblikovanja i/ili posle njih.
 Ručne tehnike izrade

1. Oblikovanje iz kugle je najjednostavnija tehnika izrade keramičkog posuđa. Ona se može podeliti na
dve vrste. Najprostija je tehnika je pritiskanja ili bušenja. Kugla gline se „otvara” guranjem prstiju, tj.
utiskivanjem palca u sredinu kugle, a zatim se ravnomernim stiskanjem u krug između prstiju jedne ili
obe ruke formira oblik. Kontinuiranim ponavljanjem ove radnje zidovi se stanjuju, a posuda raste u
visinu i dobija željeni oblik. Obično se koristi za izradu posuda manjih dimenzija i oblog dna, koje mogu
da stanu u jednu ruku. Ponekad se ova tehnika koristi i u kombinaciji sa drugim tehnikama, najčešće kod
formiranja dna posuda koje se kasnije grade primenom drugih načina izrade, ali i kao tehnika završnog
oblikovanja kojom se zidovi već gotovih posuda stanjuju. Nešto razvijenija tehnika je izvlačenje iz mase.
Obavlja se tako što se pesnica zabije u kuglu gline, a zatim se zidovi stanjuju pritiskanjem prstiju i
istovremeno izvlače rastezanjem posude nagore. Na sličan način zidovi posuda se stanjuju i prilikom
primene nekih drugih tehnika, na primer slaganjem kobasica, koje se stanjuju i razvlače na isti način.
Etnografski podaci pokazuju da je izvlačenje iz mase omiljena tehnika za izradu manjih zdela. Ona se
primenjuje uz pomoć polomljene posude, koja se koristi za rotaciju umesto vitla. Kugla gline postavlja se
na ovakvo „postolje”, a zatim se zidovi izvlače prstima desne ruke, dok se levom polomljena posuda
okreće.

2. Tehnika pločica izvodi se tako što se pločice ili pljosnati komadi gline spajaju jedni na druge. Ne treba
očekivati da pločice budu ravnomernog oblika; naprotiv, najčešće se radi o amorfnim, većim komadima
gline, koji se naizgled vrlo grubo bacaju jedan na drugi, a zatim izravnavaju i izvlače prstima. Nije,
međutim, nepoznat ni običaj da se formiraju pločice u pravom smislu, a oblikuju se pritiskanjem mase na
ravnu površinu, valjanjem nekom vrstom oklagije na ravnoj površini ili ravnanjem između ruku. Ova
tehnika posebno je pogodna za brzu izradu posuda većih dimenzija.

3. Tehnika kobasica. Jedna od najčešćih tehnika izrade posuđa među tradicionalnim zajednicama je
slaganje kobasica i poznata je kao osnovna tehnika izrade grnčarije na širokom prostoru – od Afrike i
Azije do obe Amerike. Prvo se formiraju kobasice valjanjem komada gline po ravnoj horizontalnoj
površini ili vertikalno, između dve ruke. Debljina kobasica varira u zavisnosti od debljine zida posude koja
se izrađuje i najčešće su dvostruko ili trostruko šire od debljine zida gotove posude. Dužina kobasica
takođe varira, od 10 cm do čak jednog metra; što je kobasica duža, to je potrebno više zanatske veštine.
Građenje posude obavlja se polaganjem kobasica na prethodno formirani disk, dno buduće posude.
Razlikuje se, međutim, nekoliko načina slaganja kobasica: slaganje prstenova, segmentno i spiralno
slaganje. Kod prvog načina se umesto kobasica formiraju prstenovi, koji se slažu jedan na drugi. Drugi je
njemu sličan, ali se svaki prsten formira od nekoliko manjih segmenata, umesto jedne duže kobasice,
koja obuhvata ceo obim posude. Spiralno građenje zahteva najviše zanatskog umeća i veštine. Jedna
dugačka kobasica uvija se spiralno u visinu. Iako nijedna posuda nije oblikovana pomoću samo jedne
izuzetno velike neprekidne kobasice, ona je uvek veoma dugačka, a nova se nadovezuje na prethodnu.
Bez obzira na to na koji način se kobasice slažu, ova tehnika zahteva dve faze izrade. S obzirom na to da
se zasniva na manipulaciji svežom, mekom masom, posudu nije moguće izraditi odjednom, jer bi se
urušila. Zato se obično izrađuje jedna polovina posude, koja prvo mora da se osuši da bi bila dovoljno
čvrsta i mogla da izdrži težinu druge polovine. Iako se najčešće prvo izrađuju donji delovi posuda,
zabeleženi su i obrnuti slučajevi. Pošto se gornja polovina posude dovoljno osušila, okreće se naglavce i
nastavlja se sa građenjem donjeg dela. Prilikom nastavka građenja drugog dela posude veoma je važno
da ivice već prosušenog dela budu vlažne, kako bi se nastavak dobro zalepio. Kada se kobasice slažu,
veoma je važno da dobro prionu jedna za drugu. One se obično preklapaju, bilo sa spoljne, bilo sa
unutrašnje strane, a zatim se jako pritiskaju, da bi se dobio čvrst spoj. Često se dodatno spajaju
pokretima palca nadole na mestu spoja i tako dodatno pričvršćuju i po horizontalnoj osi. Kobasice se
takođe u toku slaganja izvlače, kao kod tehnike izvlačenja iz kugle, čime se postiže da zid raste u visinu.
Postupak građenja posuda slaganjem kobasica ne završava se grubim oblikovanjem posude. Taj
postupak stvara neravnu površinu na kojoj su često vidljivi žlebovi na mestu spojeva. Zato posle
oblikovanja sledi stanjivanje i ravnanje površine. To se obavlja kada je posuda u kožnom stanju: iako je
već čvrsta, ipak je dovoljno meka da bi se sa lakoćom uklonio višak gline i stanjili zidovi. Ukoliko tokom
postupka dođe do pucanja zidova ili su zidovi na nekim mestima suviše tanki, na sporna mesta se dodaje
grumen gline. Osim dobijanja ujednačene površine, stanjivanjem se maskiraju spojevi kobasica. Zato je
veoma teško identifikovati ovu tehniku na arheološkom materijalu. Ona može da se detektuje samo u
slučajevima kad su kobasice loše slepljene jedna za drugu. Karakteristični načini lomljenja mogu da
ukažu na primenu ove tehnike, kao što su paralelni lomovi duž horizontalne ravni, a prelomi su po
pravilu glatki i zaobljeni. Građenje posude slaganjem kobasica može biti primarna tehnika izrade, ali se
može kombinovati i sa drugim tehnikama. Spiralno slaganje obično se koristi za izradu posude u celini, a
druge dve vrste mogu biti samostalne, ali se koriste i u kombinaciji sa drugim tehnikama.

Tehnike izrade u kalupima

Izrada keramičkih posuda upotrebom kalupa česta je u tradicionalnim zajednicama i verovatno je bila
omiljena i u vreme praistorije. Na početku se mora razjasniti da se ovde radi o “kalupima“ koji su
dostupni u okruženju, ne namenski pravljenim. To su najčešće keramičke posude, često polomljene ili
oštećene, koje više nisu pogodne za svoju primarnu funkciju. Uobičajen postupak je da se komad gline,
prethodno pripremljen tapkanjem ili valjanjem kako bi se dobila „palačinka”, pritiska sa spoljne strane ili
unutar kalupa. Kalupi mogu biti konveksni, pa se palačinka lepi sa njihove spoljne strane, ili konkavni,
kod kojih se ona pritiska sa unutrašnje strane. Slično kao i kod mešenja mase, kalupi se obično pospu
nekim materijalom (pepelom, sprašenom glinom, finim peskom i slično), da se palačinka ne bi zalepila za
kalup. Različiti su načini pritiskanja palačinke na kalup: to može da se izvede pritiskanjem rukom, ali i
tapkanjem ili udaranjem kamenom ili nekom alatkom. Palačinka se najčešće ostavlja na kalupu da se
prosuši pre skidanja. U tom pogledu jednostavnije je korišćenje konkavnih kalupa, jer će se glina tokom
sušenja skupiti i sama odvojiti. Kod konveksnih kalupa, grnčarke obično po osećaju znaju kada palačinku
treba odvojiti, jer, ako se presuši, može da dođe do pojave pukotina. Kalupom može da se izradi cela
posuda, ali je češći slučaj da se na ovaj način izrađuje samo deo posude, na primer dno. Dvodelni kalupi
se izuzetno retko koriste kod tradicionalnih zajednica. Upotrebljavaju se za izradu gornjih, odnosno
donjih delova posuda, ili tako da formiraju dve strane posude, koje se vertikalno spajaju. Kalupi koje
koriste grnčari često su stare, polomljene posude. Glinena kugla se izravna u palačinku tako što se udari
o zemlju i oblikuje u kružni oblik nogom. Kalup, tj. posuda okreće se naglavce, posipa se pepelom da se
glina ne bi zalepila. Zatim se palačinka stavlja na kalup i nežno udara od centra ka spolja. Tako se
oslobađa vazdušnih džepova. Palačinka ostaje na kalupu dok se ne osuši dovoljno da bi mogla da izdrži
težinu dodatih zidova. Ponekad se u ovom stadijumu dodaju stope i dna. Ovaj stupanj zahteva veliku
veštinu i pažnju, jer posuda ne sme da bude suviše vlažna (urušiće se), ali ne sme da bude ni suviše suva,
jer se glina koja će se kasnije dodati neće dobro zalepiti.

Kombinovane tehnike

Najčešći je slučaj da se prilikom ručne izrade keramičkih posuda koristi kombinacija više opisanih
tehnika, pa je ponekad teško napraviti razliku između primarnog i sekundarnog oblikovanja. Izvlačenje iz
mase nekad se koristi kao primarno oblikovanje. Kombinovane tehnike izrade identifikovane su i na
vinčanskoj keramici. Tehnika izvlačenja iz mase često se kombinuje sa tehnikom kobasica, ali se ponegde
ovoj kombinaciji dodaje i tehnika čekića i nakovnja, kojom se obavlja finalno oblikovanje inicijalno
cilindrične posude u loptastu formu. Zajednica Mande posebno je zanimljiva zbog kombinovanja
različitih tehnika oblikovanja.

Tehnika čekića i nakovnja

Tehnike primene sile udaranjem na glinu u vlažnom ili kožnom stanju obično se smatraju sekundarnim
tehnikama oblikovanja. Poseban oblik tehnike udaranja je tehnika čekića i nakovnja, kod koje se kamen
ili poseban oblik od pečene gline drži sa unutrašnje strane posude, dok se sa spoljne udara lopaticom.
Ova tehnika može da se primeni i kada je posuda još vlažna. U tom slučaju ostavlja kružne otiske na
površini. Njom se poboljšavaju osobine posude: dodatno se spajaju kobasice ili pločice, uklanjaju se
neravnine na površini izazvane spajanjem kobasica, stanjuju zidovi i vrši se doterivanje oblika posude.

Podupirači

Za vreme oblikovanja, vlažna i meka glina menjaće oblik ukoliko na nju deluje sila, pa je potrebno da
bude oslonjena kako bi se izbegla neželjena deformacija. Veoma je važno da se ima u vidu kako će grnčar
tokom izrade pristupiti svim stranama posude. Grnčar može da obilazi posudu tokom formiranja, ali
češće sedi ili čuči, pa je potrebno da postoji način da se posuda okreće u toku rada. U tradicionalnim
tehnologijama su u upotrebi različiti pomoćni podupirači kojima se oblikovanje olakšava. Od posebnog
značaja za arheologiju je upotreba posebnih dodataka koji omogućavaju rotiranje posude u izradi. To su
najčešće polomljenje posude ili njihovi veći fragmenti. Veliki fragmenti keramike lako se okreću
zahvaljujući njihovom zaobljenom obliku; često se pune pepelom ili peskom da bi se posuda unutra lakše
okretala; mogu da stoje na zemlji, ali i da se drže u krilu, između kolena. Osim polomljenih posuda, kao
podupirači mogu da se koriste i polovine kokosovog oraha ili drugih plodova, korpe i sl.

Oblikovanje na grnčarskom vitlu

U prošlosti je najraširenije bilo sporo ili ručno vitlo. Mnogo je različitih oblika i vrsti vitla. Brzo ili nožno
vitlo sastoji se od dva diska povezanih osovinom; za razliku od ručnog vitla, koje grnčar okreće rukom, na
ovoj vrsti vitla grnčar nogom udara donji disk i tako okreće vitlo. Time su mu obe ruke slobodne za
oblikovanje posude.

Modifikacija površine
Posle grubog oblikovanja posuda, sledi niz koraka kojima se stanjuju zidovi, ravna i ujednačava površina
zidova. Postoji niz različitih tretmana koji se obavljaju u različitim koracima izrade, različitim alatkama, sa
različitim ciljevima. Navešćemo najvažnije:

1. Struganje. Pošto je završeno oblikovanje, potrebno je stanjiti zidove i ukloniti višak gline koji se na
njima zadržao. Struganjem se uklanja višak materijala pomoću alatke koja se drži u vertikalnom položaju
u odnosu na površinu. Obavlja se dok posuda još nije sasvim osušena ili kada je u kožnom stanju. Za tu
svrhu potrebna je alatka sa tvrdom i oštrom ivicom, a posebno je pogodno da bude reckava ili
nazubljena. Struganje je veoma dugotrajan proces i može da se ponavlja i po nekoliko puta. Glina koja se
ukloni u procesu struganja retko se odbacuje: komadići gline se čuvaju za neku buduću upotrebu .

2. „Podrezivanje”. Materijal se odseca kada je glina u kožnom stanju uz pomoć alatke – noža, čija se
oštrica drži pod oštrim uglom u odnosu sa površinu. Ukoliko glina nije dovoljno čvrsta, već meka i vlažna,
duž reza će se prelivati materijal; ukoliko je dovoljno tvrda, ostaće oštra ivica. Za ovaj postupak ponekad
je korisna tanka i čvrsta nit. Obično se primenjuje kod posuda izrađenih u kalupu, kako bi se uklonili
viškovi nastali spajanjem dva dela kalupa.

Obrada površina

Postoje tri osnovna načina obrade površina – priglačavanje, glačanje i poliranje. Radi se o postupcima
kojima se finalizuje izgled površine gotove posude. To se obavlja iz više razloga – pre svega
funkcionalnih, ali i estetskih. Sva tri načina obrade površine podrazumevaju trljanje nekom alatkom
(ponekad i rukom) kada je posuda u kožnom stanju ili sasvim suva. Posude se priglačavaju pre nego što
se u potpunosti osuše, a tokom postupka mogu i da se vlaže. Tehnike glačanja i poliranja mogu da se
primenjuju i posle nanetog premaza – slipa. U tom slučaju, nivo sjaja će zavisiti od toga u kojoj meri je
prvobitna površina ujednačena i glatka, osim ukoliko slip nije nanet u debelom sloju. S obzirom na to da
će glina posle sušenja izgubiti sjaj, postupak se ponavlja i posle sušenja. Alatke koje se koriste za
modifikaciju i obradu površina retko su specijalizovane. Etnološki podaci pokazuju da se u tu svrhu
koristi ono što je najdostupnije iz okruženja, a jedini zahtev je da dotična alatka bude dovoljno čvrsta i
oštra: stabljike listova ili kora različitih vrsta drveta (palma), ljuske različitih plodova, trska ili bambus,
klip kukuruza, štapić, rog ili kost i sasvim retko, glinene nepečene kugle itd. Ipak, najčešći je slučaj da se
za obradu površina koriste obluci. Obluci se najčešće odbacuju posle upotrebe, mada ima slučajeva kada
ih grnčari pažljivo čuvaju, jer ih donose sa velikih udaljenosti. Postupak obrada površina, posebno
poliranje, izuzetno je dugotrajan i naporan posao i može da traje i nekoliko sati za jednu posudu.

Premaz

Slip se najčešće definiše kao suspenzija gline u vodi; u arheologiji se najčešće koristi za premaz koji se
nanosi pre pečenja, ali se u tehnologiji odnosi na svaku sirovinu u tečnom stanju. Primena slipa ima
nekoliko tehničkih zahteva: mora dobro da prione na osnovu, ne sme da se ljušti i potrebno je da prelazi
u čvrsto stanje na istoj temperturi kao i osnovna masa. Slip je najčešće druge boje od tela posude i zbog
toga ga je veoma lako prepoznati. Takođe, lako se prepozna na prelomu, jer se poseban tanak sloj koji
čini slip razlikuje i odvaja od osnove i veoma često se u sastavu razlikuje od fakture osnove. Za nanošenje
slipa postoje tri osnovne tehnike:
1. Potapanje ili uranjanje posude u drugi recipijent koji je napunjen slipom. Ovaj način je najpogodniji, jer
se slip ujednačeno nanosi na celu posudu, kako spolja, tako i unutra. Ne nanosi se na potpuno suvu
posudu, jer bi se u tom slučaju prevlaka odvojila. Zato posuda mora još uvek da sadrži određen procenat
vlage, da bi se sprečilo neujednačeno skupljanje. Ukoliko prevlaka u potpunosti prekriva posudu, na dnu
ili obodu mogu da se očuvaju otisci prstiju majstora. Tokom ovog postupka, slip prodire u sva udubljenja
na površini; ukoliko je delimično potopljena, na površini će biti vidljiva jasna linija koja odvaja delove sa
slipom od onih bez njega.

2. Prosipanje slipa na unutrašnju ili spoljašnju površinu posude. Primenom ovog metoda majstor ne
može u potpunosti da kontroliše površinu na koju će slip biti prosut. Zato se koristi samo u onim
slučajevima kada je posuda suviše velika da bi mogla da se potopi ili kada se slip nanosi samo na jednu,
unutrašnju ili spoljnu stranu. Kako se slip sipa, tako posuda mora da se okreće i ukoliko okretanje nije
ujednačeno, nastaće ivica u formi lukova. Često se dešava i da se slip prelije na spoljnu, odnosno
unutrašnju površinu.

3. Nanošenje sunđerom, četkom, komadom tkanine, travom ili nekim sličnim materijalom koji je umočen
u slip. Takav način nanošenja slipa može da proizvede ujednačen slip preko cele površine, ali on ne
prodire u sva udubljenja kao što je to slučaj kod potapanja. Na površini su često vidljivi potezi majstora u
pravcu nanošenja slipa.

Najveći problem kod izrade posuda sa slipom predstavlja pečenje. Slip i osnova često imaju
neujednačenu stopu skupljanja, tako da slip može loše da se „zalepi” za površinu. Zbog toga se on na
posuđu pečenom na niskim temperaturama nanosi kada se posuda potpuno osušila, često neposredno
pre pečenja, a slip se brižljivo glača da bi bolje prionuo za osnovu. Osim toga, ukoliko se slip peče na
suviše visokoj temperaturi, može da izgubi sjaj. Čest je slučaj, međutim, da je na arheološkom materijalu
veoma teško utvrditi postojanje slipa. Mnogi procesi tokom izrade i u postdepozicionom okruženju
mogu da stvore sloj veoma nalik na slip. Tehnike obrade površine takođe mogu da naprave efekat slipa,
ali, za razliku od prisustva premaza, na takvim posudama nema tragova nanošenja. Osim premaza,
međutim, na površinu posuda mogu da se nanose i određeni materijali čija je svrha da spreče prianjanje
drugih materijala na površinu. To su, na primer, vosak, ulja i smole. Najčešće se nanose posle pečenja, ali
mogu da se kombinuju sa slikanim ukrasom koji se nanosi i pre pečenja.

Sušenje

Tokom nekih koraka u izradi – sušenja, pečenja i hlađenja, glina menja svojstva, kako hemijska, tako i
fizička. Za vreme sušenja dolazi do prve od promena: kako se suši, glina gubi vlagu i prelazi iz mekog,
plastičnog u čvrsto stanje. Paralelno sa gubitkom vlage, glina menja i zapreminu: kako vlaga nestaje,
mineralne čestice se pokreću bliže jedna drugoj, što dovodi do skupljanja, pa je osušena posuda manja u
odnosu na njenu veličinu dok je bila još vlažna. Postoje tri osnovna uslova da bi proces sušenja bio
uspešan: temperatura vazduha mora biti dovoljno visoka, mora da postoji protok vazduha i vazduh mora
da ima nizak nivo vlage. Osim toga, na sušenje utiču i propustljivost, mineralni sastav, kao i veličina i
oblik posude. Loše sušenje izaziva stvaranje pukotina koje nastaju brzim sušenjem, neujednačenom
količinom vlage u zidovima posude i nedovoljnim sušenjem. Tako posuda može potpuno da se polomi,
bilo u toku sušenja, bilo u toku pečenja. Pukotine nastale u toku sušenja razlikuju se od onih nastalih u
toku pečenja u sledećim karakteristikama: ivice pukotina koje su nastale u toku sušenja su iskrzane,
nepravilne i grube (pukotine nastale pečenjem su pravilne, oštrih ivica i zaobljene) i nastaju najčešće na
mestima gde su dva komada gline spojena. Sušenje može da traje od nekoliko dana do nekoliko nedelja.
Sušenje na suncu uobičajeno je za brzo sušenje posuda pre nego što se obavi glačanje ili nanese ukras.
Posude grube fakture mogu da se ostave na suncu, jer se suše brzo, bez stvaranja pukotina. Posudama
finije fakture ili onima debljih zidova mora se posvetiti veća pažnja: suše se sporije i obično se ostavljaju
u senci, ponekad i unutar kuće. Optimalni vremenski uslovi za izradu grnčarije su sunčano vreme, tople
temperature, mala količina padavina i niska vlažnost.

Pečenje

Pečenje je proces u kome se keramika izlaže određenoj temperaturi u određenom periodu kako bi glina
dobila važne osobine: čvrstoću, poroznost i stabilnost na hemijske i druge uticaje. Najvažnija odlika
pečenja je da u tom procesu dolazi do različitih hemijskih reakcija promenom fizičkog stanja minerala,
koja je izazvana zagrevanjem. Tako se razlikuju tri osnovne faze u pečenoj keramici: kristalna, staklasta i
pore. Sinterovanje je proces omekšavanja i srastanja zrna u jedinstvenu masu pri zagrevanju na
temperaturi ispod tačke topljenja materijala (temperatura sinterovanja). Tokom sinterovanja se čestice
u matriksu zbijaju, pore između njih postaju manje, što izaziva skupljanje, smanjenje poroznosti i
zgušnjavanje glinenog tela. Vitrifikacija je proces tokom koga u glinenom telu zagrevanjem nastaje
staklo, tj. staklasta faza. U zavisnosti od temperature pečenja, razlikuju se i vrste keramike; u tom
smislu, grnčarijom se naziva keramika pečena na niskim temperaturama, majolikom ona pečena na 900–
1100oC, a kameninom – 1200–1300oC. Porcelan je najkvalitetnija vrsta keramike, koja ima najveći
procenat staklaste faze (80%), tj. visoki stepen sinterovanja i peče se na temperaturama 1250–1400 oC.

Atmosfera pečenja

Atmosfera pečenja odnosi se na količinu vazduha koji je prisutan u toku pečenja. U zavisnosti od te
količine dolazi do pojave gasova: ugljen-monoksida i ugljen-dioksida. Oksidaciona atmosfera nastaje
kada je količina kiseonika veća nego što je potrebno za sagorevanje goriva; tokom procesa pečenja
dolazi do stvaranja ugljen-dioksida. Redukciona atmosfera nastaje kada nema dovoljno kiseonika da bi
sve gorivo sagorelo i tada dolazi do stvaranja velike količine ugljen-monoksida. Oksidaciona stvara
posude crvene, žute, braonkaste boje i njihovih nijansi, dok se redukcionom dobijaju proizvodi u
nijansama sive i u crnoj boji. Ovako uvreženo mišljenje neophodno je korigovati, jer se boja gotove
posude može dobiti i nekim dodatnim postupcima.

Termički profil

Pečenje je veoma složen proces, tokom kojeg temperatura varira. Zato, kada se razmatra pečenje, treba
uzeti u obzir ukupni termički profil, tj. termičke karakteristike pečenja, koga, osim maksimalne
temperature, čine i vremenska dimenzija, tj. brzina zagrevanja, trajanje izlaganja maksimalnoj
temperaturi i trajanje zadrške. Brzina zagrevanja odnosi se na trajanje zagrevanja do maksimalne
temerature. Suviše brzo zagrevanje može da dovede do neželjenih posledica, kao što je pucanje zidova,
na primer. S druge strane, suviše sporo zagrevanje može biti nepoželjan izbor, jer se na taj način troši
previše goriva. Maksimalna dostignuta temperatura takođe je važna zbog toga što na različitim
temperaturama dolazi i do različitih hemijskih reakcija. Postoji neko opšteprihvaćeno mišljenje među
arheolozima da se niske temperature dobijaju pečenjem bez peći, dok se samo u pećima mogu postići
visoke temperature. Etnoarheološka i eksperimentalna istraživanja pokazala su da to uglavnom nije
slučaj, i da se visoke temperature mogu jednako dostići i korišćenjem peći i bez njih. Vremensko trajanje
izlaganja najvišoj temperaturi veoma je važan aspekt termičkog profila. Veština majstora se ogleda u
sposobnosti da temperaturu održava baš onoliko dugo koliko je to potrebno: ni premalo, ni previše.
Zadrška predstavlja period, izražen u minutima, tokom koga se temperatura održava ispod određenog
praga. Valjano izvesti zadršku jednako je izazovno kao i održavati maksimalnu temperaturu. Elementi
termičkog profila najlakše se mogu kontrolisati kada se pečenje odvija u pećima. Kako su majstori uticali
na procese pečenja? To su obavljali izborom goriva, postavljanjem različitih vrsta izolacije između
posuda i goriva, itd. Po boji plamena tradicionalni grnčari mogu da procene i temperaturu na lomači, pa
s vremena na vreme dodaju određenu količinu goriva, kako bi održavali ili pak podigli temperaturu. Još
devedesetih godina prošlog veka ukazano je na nekoliko činjenica: maksimalne temperature nisu od
koristi u rekonstrukciji različitih procedura pečenja; nasuprot mišljenju koje je dugo vremena
preovladavalo u arheološkoj literaturi, pokazano je da izbor goriva nema uticaja na visinu maksimalne
temperature i, najvažnije, temperatura je u toku svakog pečenja, posebno onih bez keramičkih peći,
veoma nestabilna i može znatno da varira. Zato je istaknuto da se najveća pažnja mora posvetiti stopi
zagrevanja i vremenskom trajanju izlaganja temperaturi. Noviji rezultati kros-kulturnih istraživanja,
međutim, donekle su korigovale i ovaj stav: 1. Pokazano je da struktura u kojoj se pečenje odvija (peć ili
lomača) ne sme biti osnovni parametar u identifikaciji tehnologije pečenja; nasuprot uobičajenom
shvatanju da pečenje na otvorenom traje mnogo kraće nego ono u peći, pokazalo se da trajanje pečenja
ne zavisi od strukture u kojoj se ono obavlja. 2. Temperatura pečenja ni na koji način ne odražava izgled
strukture u kojoj se pečenje obavlja. 3. Oblik strukture u kojoj se vrši pečenje ima znatnog udela u
izgledu gotovih proizvoda. Tu se misli na oblike lomače ili jama za pečenje, prisustvo neke vrste izolacije,
način slaganja posuda, izolacije i goriva, i slično. 4. Gorivo ni na koji način ne utiče na vremensko trajanje
pečenja i stopu zagrevanja, ali ima uticaja na atmosferu. 5. Etnoarheološka istraživanja pokazala su da se
sve vrste pečenja mogu podeliti na dve grupe prema termičkom profilu, ali da su oba termička profila
zastupljena u svim vrstama struktura.

Stupnjevi pečenja

U toku pečenja dolazi do pojave niza različitih hemijskih reakcija. One zavise od vrste materijala,
granulacije osnovne mase i primesa, stepena zagrevanja, maksimalne temperature i atmosfere pečenja.
Na osnovu savremenih znanja, proces pečenja može se podeliti na 5 osnovnih stupnjeva:

1. Dehidratacija se dešava na temperaturama do 120oC. Posude osušene pre pečenja obično ne izgube
svu vodu (tzv. dodatnu vodu), tako da tokom pečenja, dok se dostiže 100 oC (tačka vrenja) ta voda
isparava. Ukoliko dođe do suviše brzog zagrevanja, voda istog trenutka prelazi u paru i tako se stvara
pritisak koji može da polomi posudu; takođe, može doći do različitih vrsta oštećenja: ljuspanja površine,
posebno ukoliko su primese većih dimenzija. One se manifestuju tako što se veliki sočivasti komadi ljušte
sa površine i ostavljaju velika udubljenja (“water smoking”, zato što se stvara bela para koja izlazi iz
pukotina), a Zuni su ovu pojavu nazivali „bežanje glasova”, zbog karakterističnog zvuka koji se tom
prilikom stvara. Kod pečenja bez upotrebe peći ili specijalno izgrađenih postrojenja posude se obično
predgrevaju. Tim postupkom dodatna voda u potpunosti nestaje, pa je pečenje mnogo sigurnije.

2. Razgradnja materijala na niskim temperaturama se dešava na temperaturama do 350oC. U ovom

stadijumu svi organski materijali sagorevaju, a neki minerali gline gube vodu. Suviše brzo zagrevanje i na
ovom stupnju može dovesti do ljuspanja i pojave pukotina.

3. Razgradnja minerala gline i početak procesa sinterovanja dešavaju se na temperaturama između 400 i
850oC. Različiti minerali sinteruju na različitim temperaturama. U ovom temperaturnom intervalu dolazi
do razgradnje i drugih minerala, koji mogu biti prisutni u glinenom telu u vidu dodatih primesa, kao što
su karbonati i sulfati. Ukoliko se minerali ne razgrade u potpunosti, može da dođe do rehidracije, što
znači da je potrebno ponovo dovesti temperaturu do nivoa višeg nego što je potrebno za sinterovanje ili
temperatura mora da se održava određeni vremenski period kako bi se sinterovanje završilo. Oštećenja
nastala u ovoj fazi predstavljena su pukotinama, koje su često heksagonalne strukture; u ekstremnim
slučajevima, posuda može u potpunosti da se polomi. Oštećenja koja nastaju na ovaj način manifestuju
se zrakastim pukotinama, koje se šire iz jednog centra gde se nalazi čestica mineralne primese. Najčešće
se javljaju na spoljnim, mada nije neobično ni da se pojave na unutrašnjim zidovima. Šamot se širi na
temperaturama njegovog prethodnog pečenja; ukoliko je ta temperatura premašena, šamot se skuplja i
na taj način se takođe stvaraju pukotine, koje, međutim, nisu vidljive golim okom.

4. Ovaj stupanj pečenja značajan je za atmosferu pečenja. Kada temperatura dostigne 500 oC, ugljenik iz
goriva sagoreva; on prvo zahvata površinu posuda, a ukoliko se temperature neko vreme održava, on
prodire i u njihove zidove. U oksidacionoj atmosferi, ugljenik će nestati na 900 oC, sa izuzetkom grafita,
koji je otporan na oksidaciju sve do temperatura od 1200 oC. U zavisnosti od priliva kiseonika, kao što je
već bilo reči, stvaraće se oksidaciona, odnosno redukciona atmosfera. Gvožđe koje nije sadržano u
kristalnoj strukturi drugih minerala pojaviće se na temperaturama iznad 600 oC, kao Fe2O3, koji odlikuje
crvena boja. Redukcija oksida gvožđa počinje tek na 900 oC i tada se formiraju crni ili sivi oksidi.

5. Vitrifikacija je proces kojim se u zidovima posuda stvara staklo. Kada se minerali silikata i oksida
dovoljno zagrevaju, tope se i pretvaraju u tečnost. Tačka topljenja mešavine sastojaka u masi niža je od
tačke topljenja svakog pojedinačnog sastojka. Vitrifikacija može da počne i na 700 oC, ali ne postaje
sveobuhvatna ispod 900–950oC. Stvaranje staklaste faze zatvara pore, koje postaju gušće, i posuda se
skuplja. Zatvorene pore sadrže gasove i, kako temperatura raste, raste i pritisak koji ovi gasovi izazivaju,
što može da izazove „naduvavanje” pora. To može da dovede do deformacije posude ukoliko je ona
„prepečena”, tj. suviše dugo izložena visokoj temperaturi. Posude oštećene u ovom stupnju deluju kao
da su se istopile, imaju sunđerastu strukturu i oštećenja nalik na plikove. Kako viskozitet opada, telo
posude počinje da se ponaša kao istopljeno staklo i ono se deformiše i izvitoperi; u ekstremnim
slučajevima potpuno se uruše i postanu neprepoznatljivog oblika.

Gorivo

Jedan od ciljeva etnoarheoloških i etnografskih istraživanja upravo je objašnjenje razloga za izbor

određene vrste goriva. Drvo je najpogodnije gorivo, ali se često koriste različiti „otpaci” – slama, balega,
stabljike biljaka koje se gaje u poljoprivredi, pa čak i kosti ptica i riba. Izbor može da zavisi od nekoliko
faktora: u zavisnosti od toga da li je potrebno brzo ili sporo zagrevanje, ili od primesa koje su dodate u
masu od koje se izrađuje keramika. Neke vrste goriva posebno su pogodne za stvaranje redukcionih
uslova na otvorenim lomačama. Iako tradicionalni grnčari nemaju tehnička znanja, na osnovu iskustva
biraju gorivo prema tome da li ono ima čist ili garav plamen, da li sporo gori ili pucketa, raspada se ili
zadržava oblik i toplotu i posle dogorevanja. Balega se veoma često koristi kao gorivo i ima posebne
prednosti: lako, sporo i postojano gori, bez stvaranja jakog plamena. Pošto ujednačeno sagoreva, ona, za
razliku od drveta, ne otpušta veliku količinu slobodnog ugljenika, koji bi mogao dovesti do delimične
redukcije; štaviše, njena porozna struktura omogućava da čak i posude koje su njom prekrivene budu
oksidaciono pečene. Tokom pečenja keramike bez upotrebe peći najveći problem je fluktuacija
temperature, posebno na periferiji vatre, što može da dovede do pucanja posuda. Jedna od prednosti
balege je činjenica da zadržava oblik posle sagorevanja i tako štiti posude od naglih promena
temperature. Trava, slama, suvo granje veoma brzo gore i zbog toga se često u toku pečenja dodaju na
lomaču. Trajanje sagorevanja zavisi od osobina goriva, kao što su količina ugljenika i vrsta pepela koju
stvaraju. Istraživanja su pokazala da izbor goriva ne utiče naročito na termički profil; tip goriva ne utiče
na trajanje pečenja.

Procedure pečenja bez upotrebe peći

Procedure pečenja obično se dele na dve osnovne grupe: ono koje se odvija bez posebno građenih
konstrukcija i pečenje u pećima. Pečenje bez peći može se dalje podeliti na dve osnovne grupe: pečenje
na otvorenom i pečenje u jamama. Na kontrolu uslova pečenja bez korišćenja peći može da utiče način
formiranja lomače, pre svega postojanje neke vrste izolacije, bilo u osnovi, bilo preko naslaganih posuda
i goriva. Česti su slučajevi da se gomila prekriva fragmentima keramike, polomljenim posudama,
balegom ili čak oblepljuje blatom. Izolacija utiče na jačinu toplote, maksimalnu temperaturu i atmosferu
pečenja. Bez obzira na to da li je keramika pečena u jami ili na otvorenom, pečenje bez upotrebe peći
često rezultira neujednačenom bojom posuda. Postavljanjem goriva oko posuda povećava se mogućnost
da one dobiju neujednačenu boju taloženjem pepela, tj. delimičnom redukcijom, kada se stvaraju mrlje
tamnije boje. Izolaciju najčešće čine fragmenti keramike, polomljene posude ili kamen, koji sprečavaju
kontakt posude sa pepelom. Posude se ponekad posle pečenja ostavljaju u žaru, kako bi se izbrisale
mrlje tamnije boje.

Pečenje na otvorenoj vatri

Osnovni koraci ogledaju se u tome da se gorivo postavlja ispod posuda, a često se duvanje vetra koristi
da bi se postiglo potpuno sagorevanje; zbog toga se često ostavljaju prazna mesta između komada
goriva, kako bi se pospešio protok vazduha. Temperature pečenja na otvorenoj vatri uglavnom su
ograničene i retko prelaze 1000oC. Visoke temperature se mogu lako i brzo dostići. Radi se o tome da
grnčari kontrolišu temperaturu i ona ostaje niska upravo kao posledica odluke majstora. Zašto je to tako
nije poznato. Kako su to postizali? Trajanje zagrevanja u pečenju na otvorenoj vatri može da zavisi od
izbora goriva. Ukoliko se koristi gorivo koje brzo gori, posude se pre pečenja predgrevaju da bi isparila
voda koja se još uvek zadržala u zidovima, kako bi se sprečilo pucanje i deformacija. To može da se
obavlja pored ognjišta u kući danima pre pečenja, ali posude mogu da postave oko vatre i neposredno
pre pečenja. Dodavanjem goriva sa spoljne strane lomače tokom pečenja smanjuje se dotok vazduha i
tako može da se snizi temperatura u centru. Kontrola uslova pečenja obično se obavlja dodavanjem ili
preuređivanjem goriva kako temperatura raste i sklanjanjem posuda u trenutku kad je dostignuta
željena temperatura. Kao što znaju kolika je temperatura po boji plamena, majstori znaju kada je posuda
pečena po njenoj boji: uklanjaju ih kada im površina ima ujednačenu boju, što znači da su svi delovi
posuda izloženi istoj temperaturi. Kada je u pitanju kontrolisanje atmosfere na otvorenoj lomači, tu
grnčar zaista nema puno mogućnosti. Štaviše, smatra se da je kontrola atmosfere u pečenju na
otvorenom sasvim nemoguća. Procedure pečenja na otvorenom prilično se razlikuju, ali sve dele neke
zajedničke karakteristike-podloga od goriva, najčešće one vrste koja sporo gori, priprema se na zemlji;
posude koje se peku slažu se preko goriva u različitim položajima, a zatim se dodatno gorivo slaže oko i
preko posuda. Donji sloj goriva se najčešće prvi pali, a tokom pečenja se po potrebi dodaje još goriva.
Kada vatra dogori, pečenje je završeno. Posude mogu odmah da se sklone ili da se ostave na mestu
lomače dok se ne ohlade u pepelu.

Pečenje u jamama

Posebno je pogodno za izradu posuda tamne boje, jer je veoma lako prekinuti dovod vazduha, a
oksidaciona atmosfera može se postići izlaganjem još užarenih posuda vazduhu. Primer: Jume u Arizoni i
duž reke Kolorado kopaju jame na čije se dno stavljaju komadi kamena i između njih granje. Na takvo
ležište postavljaju se posude i prekrivaju gorivom – hrastovom korom, preko koje ide još jedan sloj
posuda i kore. Kada pečenje započne, majstori više ne poklanjaju pažnju lomači, već je ostavljaju da
sama dogori, vraćaju se da pokupe posude tek sledećeg dana.

Hlađenje

Prilikom pečenja bez peći, hlađenje posuda najčešće počinje čim je dostignuta najviša temperatura, kad
se prestaje sa dodavanjem goriva. Pečenje se završava tako što se posude ostave na lomači dok gorivo
ne dogori ili se uklanjaju sa vatre kada grnčar oceni da je završeno pečenje. Hlađenje nije samo proces
kojim se pečene posude dovode u stanje u kome je moguće njima rukovati, već ono ima uticaja i na
izgled gotove posude. Na izgled finalnog proizvoda utiču stepen i atmosfera hlađenja. Keramika se
najčešće hladi u oksidacionoj atmosferi, bilo da se posude sklanjaju sa vatre, bilo da se ostave na lomači,
u kom slučaju se mora voditi računa da li je posuda prekrivena pepelom ili žarom. Stopu hlađenja veoma
je teško kontrolisati na otvorenoj vatri i ukoliko dođe do prebrzog hlađenja, velika je verovatnoća da će
zidovi posude popucati. Posude ujednačene debljine zidova, bez oštre profilacije, hlade se najlakše i
najotpornije su na pucanje. Takođe, posude tankih zidova otpornije su na termičke pritiske, pa mogu da
izdrže i brzo hlađenje bez neželjenih posledica. Prekrivanje lomače slojem materijala koji ne gori, kao što
su kamen, fragmenti keramike, balega ili blato, može da utiče na sporije hlađenje. Ukoliko se posuda
ohladi suviše brzo, najveći termički pritisak trpi obod; tada dolazi do stvaranja pukotina koje su najšire
na obodu i sužavaju se na suprotnom kraju.

Crna boja-redukcija ili oksidacija?

Nasuprot uvreženom mišljenju da se crna boja dobija isključivo pečenjem u redukcionim uslovima,
postoje tehnike pečenja u kojima se naknadnom redukcijom dobija ujednačena tamna, crna ili siva boja
gotovih posuda. Da bi se dobila crna boja posuda, neophodno je prisustvo ugljen-monoksida. Optimalna
temperatura za depoziciju ugljenika na posudi je između 400 i 650 oC i zbog toga je u procesu nakadne
redukcije potrebno sniziti temperaturu. Iako postoje različite tehnike naknadne redukcije, sve se
zasnivaju na sličnom postupku u kome se još užarena posuda, tek skinuta s vatre, prekriva i/ili uranja u
lako zapaljiv materijal, pri čemu se stvara velika količina gustog dima.

Tretmani posle hlađenja

Posle pečenja često se obavljaju posebni tretmani kojima se poboljšava izgled i zatvaraju pore da bi se
smanjila propustljivost ili povećala tvrdoća. Većina tretmana uključuje primenu čitavog niza organskih
materijala dok je posuda još vruća: biljnih sokova, soli, kokosovog mleka, kuvanih rastvora biljaka ili kore
drveća, smola, voska i sl. Osim toga, posude se često premazuju mašću ili lojem, kako bi se pore
zatvorile. Analize lipida s arheološkog materijala veoma širokog geografskog i hronološkog raspona
pokazale su i to da je u praistoriji bilo uobičajeno premazivanje unutrašnjosti posuda pčelinjim voskom.
Posle pečenja posude mogu da dobiju i premaz.

Arheološki metodi za rekonstrukciju tehnika izrade keramike

Oblikovanje

Zasniva se na makroskopskom ispitivanju keramike. Analiza se bazira na identifikaciji karakterističnih

tragova na posuđu koji su nastali u toku oblikovanja posude, modifikacije i obrade površina. Osim toga,
ponekad je moguće utvrditi sled operacija izrade, jer su neki tragovi pokriveni onima koji su nastali
kasnije. Oblik tragova koji ostaje na površinama posuda može da ukaže na stepen plastičnosti gline u
trenutku nastanka tragova. Teškoću u analizi predstavlja činjenica da neke tehnike ili koraci u izradi ne
ostavljaju nikakve tragove. To najčešće biva zato što su kasnijim tretmanom posude postupci oblikovanja
i modifikacije površine sasvim „izbrisani”. Najbolji primer je prisustvo premaza, koji, ukoliko je ujednačen
i u potpunosti prekriva i spoljne i unutrašnje zidove, onemogućava rekonstrukciju postupaka u izradi.
Tragovi izrade najčešće nisu vidljivi na spoljnim površinama, koje su dostupnije majstoru tokom izrade,
posebno ukoliko se radi o zatvorenim posudama. Zato će ponekad na unutrašnjim površinama biti
očuvani pojedini tragovi koji su na spoljnim potpuno uklonjeni. Veoma često nije moguće identifikovati
sve vrste tragova na jednoj posudi. S obzirom na to da se mnogi podaci mogu dobiti samo ispitivanjem
preloma, cele posude najčešće nisu pogodne za analizu. S druge strane, na celim posudama moguće je
identifikovati tragove koji ostaju na površinama zidova. Za analizu su od velike važnosti četiri grupe
atributa: obrasci lomljenja, oblik fragmenta, izgled preloma i tragovi na površini.

1. Obrasci lomljenja- U zavisnosti od tehnike izrade, posude se lome po određenim zakonitostima. Koliko
god da su pojedini delovi posude dobro prionuli jedan na drugi, mesta spojeva uvek predstavljaju tzv.
tačke stresa; drugim rečima, kada dođe do lomljenja, posuda će se polomiti na mestu spojeva. Ukoliko
su na posudi vidljive pravilne, najčešće horizontalne zone lomljenja paralelne sa dnom, sa sigurnošću
možemo reći da se radi o mestima na kojima su tokom oblikovanja spojeni delovi različitog nivoa
plastičnosti.

2. Oblik fragmenta i izgled preloma-Posude oblikovane tehnikom izvlačenja iz mase ne lome se pravilno i
njihovi fragmenti su nepravilnog oblika i neravnih ivica. Kod ostalih tehnika oblikovanja prelomi su
najčešći na mestima gde su spojeni komadi gline. To je posebno izraženo kod tehnike slaganja kobasica:
u ovim slučajevima prelom je uvek gladak i zaobljen. Ponekad su na keramici vidljivi tzv. laminarni
prelomi, paralelni sa površinom, koji se manifestuju odvajanjem tankog pljosnatog sloja od zida posude.
Oni se nikad ne pojavljuju na posuđu izrađenom tehnikom kobasica, ali se ponekad javljaju kod onih koje
su izrađene tehnikom pločica. Na prelomu je takođe moguće identifikovati prisustvo premaza, koji se
manifestuje u vidu tankog sloja koji se jasno odvaja od jezgra. Posebna vrsta tragova koji ukazuju na
tehnike oblikovanja predstavljena je orijentacijom čestica primesa u prelomu. Čestice primesa će se
orijentisati upravno na silu primenjenu tokom oblikovanja i one su jedan od pokazatelja upotrebe vitla,
jer se tada primenjuje sila u jednom određenom pravcu.

3. Tragovi na površini-Površina zidova u velikoj meri može da „sačuva” tragove oblikovanja posuda.
Primarne tehnike izrade se na površinama često ne mogu identifikovati, jer obično za njima slede
postupci modifikacije površina. Razlikuju se tri vrste tragova:

a) Udubljenja na površini posude, nastala pokretima ruku ili alatke. Ova vrsta tragova češće se nalazi na
unutrašnjim zidovima, jer se spoljni obično brižljivo obrađuju. Tragovi prstiju mogu da nastanu tokom
oblikovanja posuda, posebno tehnikom izvlačenja iz mase, ali i kasnije, kada se površina još vlažne
posude ravna vlažnim prstima. Dubina tragova ukazivaće na pravac pokreta. Tragovi alatki različitih
preseka upečatljiv su dokaz stanjivanja površine. Stanjivanje i ravnanje površine obavlja se oštrom
alatkom, pokretima upravnim na površinu keramike, kada je posuda još uvek pomalo plastična ili u
kožnom stanju. Pokret se može rekonstruisati dubinom žlebova. Na početku, alatke će se jako pritiskati
na površinu i oni će biti dublji, dok se kraj pokreta vidi postepenim smanjivanjem dubine žlebova, sve
dok potpuno ne nestanu. Ovako nastali tragovi nemaju pravilnu orijentaciju, već se manifestuju
snopovima tragova u različitim pravcima. Oblikovanje na vitlu ostavlja najupečatljivije i lako
prepoznatljive tragove. Ukoliko se oblikovanje obavlja korišćenjem obe ruke, na unutrašnjoj površini
biće vidljivi paralelni horizontalni spiralni plitki žlebovi i grebeni. Korišćenje alatke pri oblikovanju
ostaviće fine paralelne linije. Prilikom korišćenja alatke ravne ivice na spoljnim površinama biće
formirane mat trake ili facete, spiralno ili horizontalno organizovane.

b) Facete su tragovi najčešće nastali prilikom obrade površina. Njihov izgled pre svega zavisi od vrste
korišćene alatke i stanja plastičnosti posude u trenutku obrade površina (kožno stanje ili sasvim suva). U
tom postupku obično se koriste iste vrste alatki kao u procesu modifikacije površina, ali na donekle
drugačiji način. Cilj obrade je da se izradi ujednačena, ravnomerna, glatka površina. Za poliranje su
obično korišćeni meki materijali (tkanina ili koža); tako formirana površina je ujednačena i sjajna. Stoga
poliranje makroskopski ne ostavlja nikakve tragove i manifestuje se ujednačenim sjajem na celoj
površini. S druge strane, ukoliko se koristi neka alatka, ona će ostaviti tragove. Glačanje tvrdom alatkom,
kao što je oblutak, kost ili rog, ostavlja plitke paralelne linearne facete, koje su nesumnjiv dokaz ovog
postupka. Korišćenje tehnike čekića i nakovnja na zidovima će ostaviti dve vrste tragova. Na unutrašnjoj
površini oni se javljaju u vidu pravilnih udubljenja, koja se često preklapaju ili se nalaze na maloj
međusobnoj udaljenosti. Na spoljnoj površini tragovi se javljajuju u vidu pravilnih faceta, najčešće
organizovanih u paralelnim horizontalnim redovima, tako da je cela površina blago talasasta, a debljina
zida neujednačena. Ukoliko je, međutim, posle ovog postupka vršena modifikacija površina, ovi tragovi
neće biti vidljivi. Ne treba zaboraviti ni to da se prilikom ovog postupka može koristiti i alatka obložena
tkaninom ili kanapom, koji na površini ostavljaju otiske kojima se postiže i dekorativni efekat.

c) Tragovi nastali kada se čestice primesa u nekom postupku izrade povlače preko površine, tako da iza
sebe ostavljaju plitke kanaliće; obično čestica ostane na kraju ovako formirane linije. Posebno su izraženi
kod posuda grublje fakture, sa primesama većih dimenzija. Nastaju upotrebom alatke tokom
modifikacije površina, stanjivanja zidova ili finalnih obrada površina. Pravac linije koja je nastala
povlačenjem primesa pokazivaće pravac pokreta majstora. Kod posuda izrađenih na vitlu, uklanjanje
posude sa vitla nekom niti ili žicom ostaviće paralelne tragove povlačenja. Ukoliko je vidljiv tzv. školjkasti
trag, posuda je uklonjena s vitla dok je ono još uvek bilo u pokretu.

4) Otisci koji predstavljaju trag podloge ili podupirača na koji je posuda bila postavljena tokom
oblikovanja nalaze se na spoljnim površinama dna posuda.

5) „Šavovi” na površini ukazuju na oblikovanje u kalupu i pojavljuju se na onim delovima gde

su delovi dvodelnih kalupa bili spojeni (tada su vertikalni). Ukoliko je samo jedan deo
posude rađen u kalupu, a drugi izveden nekom drugom tehnikom, „šav” će biti horizontalan
i pokazivaće ivicu kalupa.

Rekonstrukcija režima pečenja na osnovu preloma

Ispitivanje svežih preloma na keramičkim fragmentima – makroskopsko i mikroskopsko –

istraživaču može da pokaže atmosferu pečenja. Prelomi pokazuju i jezgro, koje se po boji
gotovo uvek razlikuje od one zone bliže zidovima.

1. Prelomi ujednačene crvene boje nastaju oksidacionim pečenjem keramike.

2. Kod keramike s organskim primesama, ukoliko je pečena u oksidacionoj atmosferi, uz

nepotpunu oksidaciju ugljenika, pokazivaće crno ili sivo jezgro. U tim slučajevima margine
jezgra nisu jasne, već se razlivaju i postepeno prelaze u boju površine. Najbolji primer
predstavlja starčevačka keramika, koja po pravilu pokazuje crno jezgro, pa je istraživači
ponekad nazivaju „sendvič” pečenjem.

3–4. Redukciona atmosfera ostavljaće svetlije (sivo) jezgro na prelomu. Ukoliko se radi o
keramici sa organskim primesama, to jezgro može izostati, pa će boja ostati ujednačena
(siva) na čitavom prelomu. Margine ni ovde nisu jasno izdvojene, već su neravnomerne i
takođe se „razlivaju”. Crvena boja jezgra sa crnom bojom pri površini najčešća je na
naknadno redukovanoj keramici u fakturi bez organskih primesa. S obzirom na odsustvo
organskih primesa, deponovanje ugljenika neće se proširiti na jezgro, te je margina i ovde
razlivena.
 5. Na boju preloma može da utiče i atmosfera hlađenja. Oksidaciona se postiže kada se posude
uklanjaju sa lomače i ostavljaju da se hlade na otvorenom. Ukoliko je pečenje bilo redukciono, u ovoj fazi
pojaviće se tanka zona „prirodne” boje gline pri površini, pa veoma liči na oksidaciono pečenu keramiku
sa organskim primesama. Za razliku od tog slučaja, ovde je margina jasno izražena.

6. Postoje i situacije kada se na prelomu pojavi više boja, pa se smenjuju zone različitih boja ili nijansi. To
se dešava kod višeetapnog pečenja, kada se posuda brzo hladi, ponovo peče i ponovo hladi. Tako se
dobija prelom sa jasnim marginama i „duplim” jezgrom.

Arheometrijske analze u rekonstrukciji procesa izrade grnčarije

Poreklo sirovina i strategija nabavke

Važan cilj i prvi kritični korak u analizi proizvodnje keramike u prošlosti jeste utvrđivanje porekla sirovina
i lokacije proizvodnje u odnosu na njihove izvore. Identifikacija sirovina važna je, s jedne strane, da bi se
rekonstruisale strategije nabavke, recepture i načini pripreme mase i mehanizmi distribucije gotovih
proizvoda. S druge strane, znanja o mineralnom i hemijskom sastavu keramike važna su i za
rekonstrukciju režima pečenja: ne možemo razumeti promene u hemijskom sastavu do kojih dolazi
tokom sušenja, pečenja i hlađenja ukoliko prethodno ne upoznamo sastav sirovina. U arheologiji je
danas poznat postulat porekla sirovina koji kaže da se hemijske razlike koje postoje između različitih
ležišta sirovina mogu se identifikovati analitičkim tehnikama na arheološkom materijalu. Analize porekla
sirovine obavljaju se za sve vrste arheološkog materijala. Za neke vrste, kao što je, na primer, opsidijan,
one ne predstavljaju poseban problem, jer su ležišta opsidijana opštepoznata i jedini je zadatak izvršiti
analizu arheoloških nalaza da bi se oni atribuirali određenom ležištu. Problem, međutim, nastaje kada su
izvori sirovina nepoznati, što je najčešći slučaj sa keramikom. Analiza porekla, prema tome, može da ide
u dva pravca:
 Ispitivanje potencijalnih sirovina korišćenih za osnovnu masu predstavlja osnovni problem. Geološki
podaci o ležištima gline obično nedostaju. Osim toga, neka ležišta gline mogla su još u prošlosti biti
iscrpljena, pa danas o njima ne mora biti nikakvog traga. Tako bi, u analizi keramike, prvo trebalo
formirati referentne grupe keramičkih uzoraka nepoznatog porekla prema hemijskom i mineralnom
sastavu, a zatim ih dalje atribuirati potencijalnim izvorima. U idealnim uslovima može doći do apsolutnog
poklapanja hemijskog i mineraloškog sastava potencijalne sirovine i keramike. U praksi, međutim, to se
gotovo nikada ne dešava. Najveći broj istraživanja u arheologiji koncentrisan je na sprovođenje različitih
vrsta analiza sa jednog lokaliteta, tako da se formira određeni model sastava sirovina jedne lokalne
produkcije. Posebna teškoća u karakterizaciji sirovina ogleda se u činjenici da su grnčari često mešali
gline iz različitih izvora da bi dobili masu pogodnu za oblikovanje. Takođe, vrsta vode koja se meša sa
glinom može da dovede do hemijskih promena, uglavnom zahvaljujući prisustvu soli različitih elemenata.
Značaj analize porekla sirovina ogleda se i u rekonstrukciji strategija nabavke sirovine. Već smo istakli da
rezultati etnoarheoloških istraživanja pokazuju da je, posebno u neradioničkoj proizvodnji, sirovina
obično lokalnog porekla. Tako je formirana šema ili model koji sadrži pet različitih strategija nabavke
sirovine: 1. nediskriminaciona strategija – koriste se različiti izvori glina; 2. diskriminaciona strategija –
koristi se jedan izvor gline, a lokacija proizvodnje je blizu njega; 3. specijalizovana strategija – koristi se
više različitih glina, ali sa jasnom idejom o njihovim pogodnostima za određeni način izrade ili upotrebe;
4. mešana strategija – mešanje različitih glina da bi se dobile poželjne karakteristike; i 5. import koji
podrazumeva nabavku sirovina sa velikih udaljenosti razmenom. Ova šema je predstavljena kao
preliminarna, ali do danas nije bilo opsežnijih istraživanja koji bi je produbili i dopunili. Poseban problem
jeste problem primesa u osnovnoj sirovini. Tehnike karakterizacije sirovine obavljane su i za primese,
čime je u najvećem broju slučajeva, mada to ne treba da bude pravilo, dokazana lokalna proizvodnja.
Iako se karakterizacijom mogu dobiti podaci o njihovom hemijskom i mineralnom sastavu, oni često ne
govore o tome da li su i primese nabavljane lokalno ili su bile predmet razmene, kao i sa kolike su
udaljenosti dopremane.

Režim pečenja

Metode koje se koriste zasnivaju se na utvrđivanju veze između temperature i promena u glini, bilo
mineraloških, bilo mikrostrukturnih. Mineraloške promene detektuju se, na primer, rendgenskom
difrakcionom analizom; promene u mikrostrukturi – veličini, sastavu, obliku, količini i rasporedu faza,
uključujući i pore, kao i ispitivanje delimično završenih reakcija na granici između faza, tj. sinterovanje i
vitrifikaciju, najbolje detektuju skenerska ili transmisiona elektronska mikroskopija, a slični podaci mogu
se dobiti utvrđivanjem promena fizičkih osobina keramike. Najjednostavnije procedure procene
originalnih uslova pečenja obavljaju se ispitivanjem fizičkih osobina – boje i poroznosti. One se obično
mere ponovnim pečenjem fragmenata u laboratoriji pod kontrolisanim uslovima, gde se prate stopa
zagrevanja, atmosfera i dužina održavanja toplote ispod određenog tempraturnog praga. Istraživanje se
zasniva na principu da će se hemijske i fizičke promene sastojaka gline posle zagrevanja i hlađenja
zaustaviti i zadržati u tački najviše temperature. Ti procesi se neće iznova pojaviti za vreme ponovnog
zagrevanja, sve dok se ne pređe maksimalna temperatura. Postupak se obavlja tako što se nekoliko
fragmenata koji pripadaju istoj posudi zagrevaju na različitim temperaturama. Slično je i sa bojom – meri
se boja originalnog fragmenta i poredi sa primerkom koji je ponovo zagrevan. Poroznost je takođe fizička
osobina koja ima značaja u proceni originalnih temperatura postupkom ponovnog pečenja u laboratoriji.
Tokom pečenja, glina počinje da sinteruje, dolazi do vitrifikacije i tada se pore skupljaju; drugim rečima,
prividna poroznost opada sa povećanjem temperature. U tom postupku meri se prividna poroznost kod
originalnog fragmenta i kod laboratorijski pečenog fragmenta.

Uzorkovanje

Ovde treba imati u vidu dva faktora: kvalitativni, tj. koje karakteristike fragmenata keramike su pogodne
za određenu vrstu analize i odgovor na postavljena arheološka pitanja, i kvantitativni, tj. koliko je
uzoraka potrebno da bismo dobili valjane rezultate. Obično se preporučuje između 20 i 30 uzoraka po
asemblažu. Na izbor uzoraka može da utiče, pored oskudnih materijalnih sredstava, stanje njihove
očuvanosti, izloženost određenim spoljnim uticajima koji mogu u potpunosti da „izbrišu” podatke
potrebne za analizu ili, ukoliko se radi o materijalu iz muzeja, konzervatorski tretmani, koji u velikoj meri
ograničavaju izbor analitičkih tehnika. Statistička arheološka obrada keramičkog materijala gotovo uvek
se zasniva na različitim tipologijama i sistemima klasifikacije. Veoma je težak zadatak utvrditi prema kom
kriterijumu izvršiti klasifikaciju uzoraka za interdisciplinarne analize. Da li je tradicionalni sistem
klasifikacije koji se najčešće primenjuje tokom primarne obrade materijala pogodan za izbor
odgovarajućih uzoraka? Ako uzmemo u obzir da u okviru svakog tipa postoji niz primeraka sa sasvim
različitim karakteristikama – različitim obradama površine i različitim fakturama, čini se da uzorkovanje
po tom sistemu nije pogodno. Ako se uzorkuje na osnovu funkcionalnih klasa, takvih nedoumica će biti
manje, jer one najčešće pokazuju slične karakteristike, bar u onim formalnim atributima koji će biti
predmet istraživanja fizičko-hemijskih analiza – fakturi i obradi površina. Klasifikacija prema dimenzijama
takođe može da dođe u obzir, bar za praistorijsku keramiku, jer su velike posude često grube fakture,
dok su male finije. Ako se uzorkovanju priđe iz drugog ugla, materijal se može klasifikovati i prema
formalnim osobinama: prema fakturi i obradi površina, na primer. Osim toga što bi se na taj način
pomešale funkcionalne klase posuda, takva strategija bi se zasnivala na makroskopskoj opservaciji
osobina koje u stvari želimo da identifikujemo analizama; uzorak bi bio izdvojen prema individualnim
impresijama istraživača, a kada su egzaktne metode u pitanju, to se ne sme dozvoliti. S druge strane,
uzorkovanje može da se zasniva na hronološkim fazama – ukoliko želimo poređenje starijih i mlađih
slojeva/faza/kultura, ili materijal može da se izdvaja po arheološkim kontekstima – sa ciljem, na primer,
da se vide razlike između materijala iz kuće i kultnog mesta, iz arhitektonskih objekata i arheološkog
sloja itd. Takođe, uvek treba imati u vidu da je najveći broj analiza destruktivan, jer zahteva prethodnu
pripremu uzorka, pa se nekih fragmenata moramo odreći zauvek. Zato cele posude nikada ne mogu da
posluže kao uzorci. Zbog svega ovoga veoma je važno da se tokom primarne obrade materijala imaju na
umu i eventualne arheometrijske analize, i da se ona obavlja sa već unapred definisanom strategijom
uzorkovanja. Metodološki nije opravdano slati materijal na analizu bez prethodno obavljene arheološke
obrade. Rezultati takve analize bili bi potpuno nasumični, te, stoga, sasvim neupotrebljivi. Takođe, treba
ponoviti i to da je potrebno da metodi obrade budu standardizovani ili bar u dovoljnoj meri međusobno
kompatibilni kako bi se omogućilo poređenje različitih asemblaža koje su arheološki obradili različiti
istraživači.

Analitičke tehnike
1. Petrografske analize. Keramička petrografija je metod karakterizacije keramike na osnovu
pripremljenih tankih preseka, koji se posmatraju pod polarizujućim mikroskopom radi identifikacije
minerala. Da bi bila sprovedena, potrebno je izraditi preparate, koji predstavljaju odsečke keramičkih
fragmenata fiksirane za mikroskopsko staklo. Omogućavaju istraživaču da utvrdi: Recepturu mase, tj.
sastav matriksa, ali posebno namerno dodatih primesa. Mogu se identifikovati organski materijali;
namerno dodate mineralne primese lako se identifikuju na osnovu oblika: čestice zaobljenog oblika
moraju biti prirodne, jer takav oblik nastaje erozijom; čestice izrazito uglastog oblika nastale su
mrvljenjem i mogu da se protumače samo na jedan način – rezultat su aktivnosti čoveka, što znači da su
namerno dodate u osnovnu masu. Takođe, može se identifikovati šamot, najčešće na osnovu praznine u
vidu tankog prstena kao posledice skupljanja. Poreklo sirovina. Zato je veoma važno da se uzorkovanje
obavi tako da pokriva dovoljan broj „tipičnih” fragmenata, kao i to da budu zastupljeni primerci koji
odražavaju sve stilske karakteristike asemblaža. Tehniku oblikovanja. S obzirom na to da se glina oblikuje
primenom sile, te je tako izložena različitim pritiscima, posledica tog postupka je da se čestice primesa i
šupljine orijentišu u određenom pravcu, pa je, bar teoretski, ispitivanjem pravca i stepena međusobnog
poravnanja čestica moguće utvrditi tehniku oblikovanja; na ovaj način najlakše je identifikovati keramiku
rađenu na vitlu. Prisustvo raznih vrsta prevlaka. Slip se na tankom preseku pojavljuje kao poseban sloj
koji se jasno odvaja od glinenog tela. Teškoću u identifikaciji predstavljaju oni slučajevi kada se boja slipa
i glinenog tela ne razlikuju. Gleđ se, s druge strane razdvaja od glinenog tela po providnom sloju.
Atmosferu pečenja i maksimalnu temperaturu, na osnovu prisustva, tj. odsustva pojedinih minerala ili
organskih materijala, odnosno boja na prelomu, koje pokazuju jasne margine.

2. Skenerska elektronska mikroskopija (SEM) je analitička tehnika kojom se kombinuje visoka rezolucija
slike elektronskog mikroskopa sa analizom X-zraka koji nastaju kada se uzorak bombarduje elektronima,
pri čemu se stvara radijacija. Zrak se elektrostatički ili magnetno reguliše i usmerava na uzorak pomoću
niza sočiva. Da bi se dobila slika – tzv. mikrograf, koristi se signal elektronskog detektora. Detektor se
često povezuje sa kompjuterom da bi se generisala slika i omogućila njena dodatna obrada. Generalno je
nedestruktivna analiza. S obzirom na to da se njom analizira površina uzorka, ukoliko je potrebno
analizirati unutrašnjost zida keramike, potrebno je analizirati tanke preseke ili sveže prelome. Kada se
posmatraju tanki preseci, SEM je bolji od polarizujućeg mikroskopa, jer omogućava sitniju rezoluciju, ali
mana se ogleda u činjenici da je kod ove tehnike teža identifikacija minerala. Takođe, SEM nije pouzdan
u identifikaciji minerala gline, jer je njihova veličina ispod one koju omogućava mikrograf rasutih
elektrona. Primena SEM u analizama keramike je mnogostruka i važna za rekonstrukciju pojedinih
aspekata tehnologije. Prvo, elementarna analiza omogućava identifikaciju sirovina. Ispitivanjem tankih
preseka ili svežeg preloma moguće je utvrditi i način oblikovanja posude tako što se ustanovi orijentacija
praznina i čestica primesa u zidu posude pod uvećanjem. Na osnovu prisustva/odsustva vitrifikacije i
sinterovanja, analize SEM mogu da daju podatke i o temperaturi pečenja. Posebno treba naglasiti i to da
je SEM pogodna analiza za poređenje originalnih i laboratorijski pečenih fragmenata keramike, jer se
poređenjem stepena vitrifikacije i strukture pora može doći do konkretnih podataka o režimu pečenja.
Najbolja primena SEM je u analizama tretmana površine, identifikaciji i elementarnoj analizi premaza i
glazura. SEM se obično kombinuje s drugim analitičkim tehnikama, najčešće sa petrografskom analizom.
3. Transmisiona elektronska mikroskopija (TEM) jedina je vrsta elektronske mikroskopije kod koje je
glavna osobina ta da, ukoliko je uzorak dovoljno tanak, kroz njega lako prolaze, ali se i identifikuju
elektroni koji se raspršuju i skreću. Elektroni velike energije usmeravaju se, u vidu zraka, na uzorak.
Prilikom udara skreću na nekoliko načina, pri čemu šalju signal. Za razliku od SEM-a, uzorak se snima pod
mnogo većim uvećanjem, do veličine atoma. Zbog toga TEM ima poseban značaj u analizi sirovine, tj.
minerala gline, koji su veličine nanometarske skale. Zbog činjenice da TEM ima veliko uvećanje, pa stoga
skenira izuzetno malu površinu uzorka, pre primene ove analize uzorke je potrebno ispitati drugim
tehnikama, kao što su SEM ili XRD. Osim karakterizacije glinenih minerala, ova tehnika pokazala je
potencijale i kod rekonstrukcije režima pečenja, i to ne samo identifikovanja maksimalne temperature,
već i stepena zagrevanja i vremenskog trajanja pečenja, na osnovu promena do kojih dolazi u glinenim
mineralima tokom zagrevanja.

4. Rendgenska difrakciona analiza (XRD) tehnika je zasnovana na identifikaciji minerala na osnovu

njihove kristalne strukture. Svaki mineral ima jedinstveni hemijski sastav, ali je za ovu analizu važnije to
što takođe ima i jedinstveni izgled kristalne rešetke i razdaljinu između njenih čvorova. Prilikom analize,
kada se elektronima bombarduje uzorak, stvaraju se X- zraci. Za razliku od drugih metoda, kao što je na
primer XRF, X-zraci su monohromatski, tj. poznatih talasnih dužina koje odgovaraju međuatomskoj
razdaljini u kristalnoj rešetki. U zavisnosti od kristalne strukture uzorka, dolazi do difrakcije, tj.
prelamanja X-zraka pod različitim uglovima. Snaga odbijenog zraka zavisi od količine kristala u uzorku i
tako može da dâ podatke o relativnim količinama pojedinačnih minerala. Serije difrakcija maksimalnih
intenziteta nazivaju se obrascem difrakcije, karakterističnim za svaki pojedinačni mineral. Analiza se
obavlja upotrebom posebnog instrumenta – difraktometra, u koji se stavlja 20 mg sprašenog uzorka. Za
difraktometre je karakteristično da je izvor radijacije statičan, a uzorak i detektor se rotiraju. Intenzitet
difrakcije beleži se u vidu grafikona – difraktograma na kojima se vide karakteristični pikovi, koji govore
o količinama svakog pojedinačnog minerala u uzorku. Tu, međutim, treba biti obazriv, jer prilikom
difrakcije dolazi i do određenog stepena apsorpcije X-zraka, tako da može da se govori samo o relativnoj
zastupljenosti minerala. Osim toga, teškoće u interpretaciji javljaju se i ukoliko uzorak sadrži više od
jednog minerala, pa može doći do preklapanja rezultata. Osnovna primena rendgenske difrakcione
analize ogleda se u karakterizaciji sirovina, ali ona ima primenu i u analizi mikrostrukture i faznog sastava
keramike. Identifikacija staklastih i amorfnih faza ima značaja u rekonstrukciji režima pečenja, jer govori
o stepenu vitrifikacije materijala.

5. Rendgenska fluorescencija (XRF) analitička je tehnika koja se zasniva na principu da se primarni X-zraci
(iz radioaktivnog izvora) usmeravaju na uzorak i stvaraju praznine u atomima površine uzorka. Ove
praznine se pobuđuju sekundarnim (fluorescentnim) X-zracima, čija je energija karakteristična za
elemente prisutne u uzorku; praznine nastale izbacivanjem elektrona popunjavaju se elektronima iz
spoljnih orbita i tada dolazi do promene energije. Sekundarni X-zraci su elektromagnetni talasi čija je
talasna dužina karakteristična za atom iz koga dolaze. Neki od tih karakterističnih X-zraka izlaze iz uzorka
i mogu da se izbroje, a njihove energije izmere. Na osnovu poređenja tih merenja sa poznatim
vrednostima svakog elementa, elementi u uzorku se identifikuju i kvantifikuju. U analizi se koristi
instrument – rendgenski fluorescentni spektrometar, koji identifikuje pikove i meri njihovu površinu da bi
kvantifikovao podatke. Postoje dve vrste spektrometra, koje se razlikuju u načinu na koji karakterizuju
sekundarnu radijaciju: onaj koji meri talasnu dužinu (WD) i onaj koji meri energiju fluorescencije (ED).
Prednosti XRF-a ogledaju se u činjenici da se radi o nedestruktivnoj i veoma brzoj analizi, gotovo bez
ograničenja u broju uzoraka, tako da u kratkom vremenskom periodu mogu da se ispitaju velike količine
uzoraka ili jedan predmet na više različitih mesta. Takođe, sofisticirani instrumenti pokrivaju veliku
količinu elemenata, ali mogu da analiziraju i elemente u tragovima. Osnovna mana XRF analize ogleda se
u činjenici da je ograničena samo na površinu keramike. Zbog toga najveću primenu u arheologiji ima u
analizi pigmenata i premaza.

6. Ramanska spektroskopija je tehnika karakterizacije bazirana na tzv. neelastičnom rasejavanju ili

Ramanovom rasejavanju monohromatskog svetla, obično laserskog. To znači da se količina
monohromatskih fotona pod monohromatskim svetlom menja u zavisnosti od sastava uzorka. Posebno
je pogodna za keramiku, jer je nedestruktivna, ima jako veliku rezoluciju, a uzorak ne zahteva posebnu
pripremu. Najbolje se primenjuje analizi pigmenata i glazura. Ipak, mora se koristiti zajedno sa još nekim
analitičkim tehnikama, jer pokazuje različitu osetljivost prema različitim mineralima.

7. Neutronska aktivaciona analiza (NAA) se zasniva na izlaganju uzorka radijaciji neutrona, pri čemu on
postaje radioaktivan. Posle radijacije, mere se gama zraci koji se emituju iz uzorka, kako bi se utvrdile
količine elemenata prisutnih u uzorku. Važno je da se uzorak očisti od potencijalne kontaminacije,
odnosno potrebno je da se uklone glazure ili slip. Unutrašnjost keramičkog fragmenta se spraši i
homogenizuje, zatim postavlja u reaktor, gde se bombarduje neutronima u kratkom vremenskom
periodu. Izlaganje neutronima izaziva prelazak elemenata u nestabilne radioaktivne izotope, koji se
raspadaju emitovanjem različitih vrsta radijacije, dok ne dođe do formiranja stabilnih izotopa. Stepen
raspadanja razlikuje se od elementa do elementa i karakteriše ga vreme poluraspada. Odmah posle
bombardovanja, elementi s kratkim vremenom poluraspada dominiraju, a kasnije njihova aktivnost
prestaje i onda se posmatraju elementi sa dužim vremenom poluraspada. Tokom razgradnje
radioaktivnih izotopa emituju se različite vrste radijacije, a za NAA su od posebnog značaja gama zraci.
Oni imaju karakteristične talasne dužine, tj. energije za svaki element, i ta energija se meri pomoću
različitih vrsta detektora u gama spektrometru. Utvrđivanjem energetskih nivoa gama zraka identifikuju
se pojedinačni elementi u uzorku, a izračunavanjem broja gama fotona procenjuje se njihova količina.
Obrada podataka vrši se statističkim metodama, pre svega multivarijabilnom statistikom. NAA je
ekstremno senzitivna metoda i njom je moguće identifikovati 75 od ukupno 92 elementa. S obzirom na
to da gama zraci prodiru duboko u uzorak, može se analizirati ceo primerak, za razliku od mnogih drugih
metoda koje se ograničavaju na njegovu površinu. Prednosti NAA ogledaju se, pored toga što su
potrebne male količine, i u činjenici da je priprema uzorka jednostavna i brza, a metod potpuno
automatizovan, pa se istovremeno može ispitivati veći broj uzoraka. S obzirom na to da NAA identifikuje
elemente u tragovima, posebno je pogodna za utvrđivanje porekla sirovina, jer se upravo na osnovu
elemenata u tragovima razlikuju ležišta. Primena NAA je, uprkos visokoj ceni, prilično česta.

Upoteba i funkcionalna analiza

Grnčarija je izrađena da bi bila korišćena. Posude su oduvek izrađivane sa unapred jasno definisanom
namenom; ideja o budućoj funkciji jedne posude utiče na ceo operativni i bihevioralni lanac i na izbore
za koje su zanatlije u toku svog posla morali da se odluče. Kada je Dejvid Braun istakao da su keramičke
posude zapravo alatke, pažnja keramologa preusmerena je sa puke deskripcije na objašnjenja razloga
zbog kojih se izrađuju posude određenih karakteristika. Tako je nastalo novo polje u keramologiji –
funkcionalna analiza, tj. utvrđivanje namene posuda i rekonstrukcija aktivnosti u vezi sa upotrebom.
Primarne funkcije keramike se dovode u vezu sa tri osnovne namene: pripremom, skladištenjem i
transportom, i konzumiranjem hrane i pića. Džejms Skib I Majkl Fišer su pokazali da treba napraviti
razliku između dva različita aspekta funkcije – namerene i stvarne. Prva se može samo pretpostaviti i
odnosi se na tehničke odluke koje majstor mora da donese kako bi izradio posudu određenih
karakteristika; drugim rečima, zadatak istraživača je da utvrdi vezu između tehničkih karakteristika
posuda i njihove pogodnosti za određene načine upotrebe. Druga označava rekostrukciju funkcije na
osnovu karakterističnih tragova koji ostaju na zidovima posuda i nedvosmisleno pokazuju način
upotrebe. Ipak, uvek je potrebno biti obazriv i imati u vidu i mogućnost da su posude, posebno u
praistorijskim periodima, često bile višenamenske, tako da očuvani tragovi ne moraju nužno da pokazuju
i jedinu funkciju neke posude.

Performanse posuda

Performanse posuda se definišu kao karakteristike koje daju „sposobnost posudi da ispuni svoju funkciju
u nekoj specifičnoj aktivnosti”. Stoga se performanse mogu objasniti i kao osobine koje posude čine
pogodnim za učestvovanje u različitim interakcijama. Na kakve se interakcije misli? Posudama se rukuje,
u njima se kuva, u njih se nešto stavlja, u njima se nešto prenosi, one se čiste itd. Dakle, one nisu statični
predmeti, već imaju veoma dinamičnu ulogu u svakodnevnom životu. Performanse se odnose na one
radnje koje se dešavaju i u kojima posuda učestvuje posle procesa izrade. Performanse najviše utiču na
reagovanje posuda na različite pritiske. Na performanse utiču svi formalni atributi.

1. Termički pritisci-jedna posuda može biti izložena termičkim pritiscima u dve situacije – tokom pečenja
i prilikom izlaganja vatri tokom termičke obrade hrane. Nabrojaćemo neke od najvažnijih performansi u
vezi sa termičkim pritiscima: Otpornost na termički šok. Termički šok je ekstremni termički pritisak
izazvan naglim i velikim porastom ili padom temperature. Javlja se, na primer, kada se hladna posuda
postavi na vatru ili kada se zagrejana posuda s vatre ukloni na hladno mesto, a za posledicu može imati
pojavu pukotina. Najveći tenzioni pritisak posuda doživljava na unutrašnjim površinama za vreme
zagrevanja. Visoka otpornost na termički šok je neophodna performansa za posude namenjene izlaganju
vatri. Ona se može definisati sposobnošću posude da izdrži kontinuirano izlaganje visokoj temperaturi
bez pojave pukotina. Po definiciji, ta performansa određuje se maksimalnom temperaturnom
promenom koju keramika može da izdrži, a da pritom ne dođe do pojave pukotina ili lomljenja. Termička
provodljivost je sposobnost keramike da pod određenim rastom temperature provodi toplotu. U načelu
je keramika loš provodnik toplote, što je čini veoma pogodnom za funkcije termičke obrade hrane jer
omogućava višu otpornost na termički šok, a to je čini dobrim izolatorom. Visoka termička provodljivost
će, s druge strane, omogućiti brže zagrevanje sadržaja posude, ali će istovremeno usporiti njegovo
hlađenje. Ova performansa zavisi od niza faktora, pre svega od mikrostrukture: prisustvo zatvorenih
pora smanjiće, a velike, otvorene i međusobno povezane pore obezbediće veću provodljivost.
Sposobnost zagrevanja odnosi se na sposobnost posude da zagreje svoj sadržaj; može se objasniti i
brzinom kojom se toplota prenosi od spoljnih do unutrašnjih površina. Veoma je važna performansa za
posude koje su namenjene zagrevanju vode. Voda prolazi kroz zidove posude, te će, u dodiru sa
toplotom, početi sa isparava, čime će doći do hlađenja spoljnih zidova; takva situacija sprečiće da voda u
posudi provri. Sposobnost hlađenja je performansa suprotna prethodnoj. Zahvaljujući isparavanju vode
kroz porozne zidove posude dolazi do sniženja temperature u njenoj unutrašnjosti, čime se sadržaj
posude hladi.

2. Mehanički pritisci-njima su izložene sve posude. Čvrstoća I tvrdoća su u direktnoj vezi sa otpornošću
na mehaničke pritiske. Otpornost na udar (lomljenje) se određuje otpornošću posuda na mehaničke
pritiske koji izazivaju lomljenje; eksperimentalno se meri količinom energije koja je potrebna da bi se
keramika polomila. Otpornost na abraziju ili habanje posudi omogućava otpornost na oštećenja
(grebanje i struganje), kako u kulturnim, tako i u post-depozicionim procesima. To je uvek poželjna
performansa, posebno za posude koje su često u pokretu ili koje je potrebno često čistiti i prati.

Funkcija i formalni atribiti

1. Faktura. Izbor sirovina (osnovne mase i primesa) za izradu posuda veoma je često povezan sa
namerenom funkcijom. Da bi se izbegla pojava pukotina tokom izlaganja vatri, te obezbedila otpornost
na termički šok, idealne su one primese koje imaju isti koeficijent toplotnog širenja kao i osnovna masa.
Zato se šamot smatra idealnom primesom, ali isti efekat dobija se dodavanjem kvarca (kvarcnog peska),
kao i upotrebom tucanih ljuštura školjki ili puževa. Mineralne primese utiču na povećanje tvrdoće i
čvrstine, što keramiku čini otpornijom na mehaničke pritiske. S druge strane, velika količina organskih
primesa, posebno onih većih dimenzija, čini keramiku veoma poroznom. To je osobina koja može biti
poželjna, jer takođe povećava otpornost na termički šok; zahvaljujući vazdušnim „džepovima” u telu,
ona čini posudu elastičnijom. Ta osobina može biti poželjna i za skladištenje vode, jer ima visoku
sposobnost hlađenja zahvaljujući isparavanju vode kroz porozne zidove. Istovremeno, ona nije poželjna
za dugoročno skladištenje vode, jer će voda istovremeno i curiti. Visoka poroznost ima negativan uticaj
na tvrdoću, čvrstinu i otpornost na udar, ali zato pozitivno utiče na otpornost na abraziju. Posude sa
velikom količinom organskih primesa, iako pokazuju visoku otpornost na termički šok, nisu posebno
pogodne za kuvanje. Iako imaju relativno visoku sposobnost zagrevanja, eksperimenti su pokazali da
voda u njima teško može da provri, ponovo zahvaljujući visokoj propustljivosti. Takve mane mogu se
otkloniti posebnim tretmanima površine.

2. Obrada površina i dekoracija. Glačanje, poliranje ili dodavanje slipa smanjuje poroznost i
propustljivost, što je posebno važno za posude namenjene skladištenju tečnosti. Glačanje povećava
tvrdoću, jer se tokom tog postupka izravnavaju i sabijaju čestice na površini; tako keramika postaje
otpornija na abraziju. Istovremeno, eksperimenti su pokazali da posude sa premazom ne pokazuju
visoku otpornost na abraziju, dok je premaz od smole tretman koji povećava tu otpornost. Tretman
površina utiče na sposobnost zagrevanja. Dodavanje slipa posudama izrađenim sa velikom količinom
organskih primesa, koje zbog toga pokazuju veliku količinu otvorenih pora, te pore zatvara; na taj način
se smanjuje termička provodljivost, ali se povećava otpornost na termički šok. Glačanje, premaz,
poliranje, utrljavanje smole i slični tertmani površina smanjuju propustljivost, čime povećavaju
sposobnost zagrevanja. S druge strane, slip sa unutrašnje strane umanjuje otpornost na termički šok, a
ta mana može se prevazići tako što će se spoljne površine učiniti reljefnim. S tim u vezi se mora ispitati i
uticaj dekoracije na performanse, pogotovo u praistorijskim periodima. Reljefne, teksturirane površine
tradicionalno se posmatraju kao vrsta ukrašavanja; kao primer ćemo istaći impreso i barbotin u ranom
neolitu. One se, međutim, mogu posmatrati kao veoma bliske grubim (ili ogrubljenim) površinama, koje
značajno utiču na performanse u vezi sa termičkim pritiscima. Zato se u analizama performansi
dekoracija ne odvaja od obrada površina. Eksperimenti su pokazali da teksturirane površine povećavaju
otpornost na termički šok. S druge strane, one negativno utiču na sposobnost zagrevanja u slučajevima
kada posude imaju visoku propustljivost. Teksturirane površine sprečavaju da sadržaj iskipi, povećavaju
otpornost na termički šok, čime se produžava životni vek posuda za kuvanje; takođe, pozitivno utiču na
prenosivost, posebno ukoliko je posuda vlažna i klizava, jer obezbeđuju oslonac za ruke-takve zahteve
moraju da ispune posude namenjene transport.

3. Debljina zida. Iako se radi o merljivoj osobini keramike, debljina zida je smeštena u formalne atribute
upravo zbog njenog uticaja na performanse keramike. Sa povećanjem debljine zida raste i čvrstina, kao i
otpornost na udar, ali samo u situacijama kada posuda stoji. Zidovi utiču i na termičke performanse.
Tanji zidovi pokazuju veću termičku provodljivost od debelih i povećavaju sposobnost zagrevanja,
hlađenja i otpornost na termički šok. Ovakve osobine u suprotnosti su sa opštim shvatanjima u
arheologiji da keramika debelih zidova mora nužno biti povezana s kuvanjem. Ipak, i tu treba biti
oprezan, jer i etnografski podaci pokazuju da se posude debelih zidova mogu koristiti za kuvanje. Neka
istraživanja pokazuju da su debeli zidovi poželjni kod posuda za skladištenje pošto omogućavaju dobru
izolaciju, a time produžavaju i vreme skladištenja.

Morfometrijski parametri i namerna upotreba

Forma posuda, kao ni ostali formalni atributi, ne mora biti uslovljena funkcijom, mada određeni aspekti
formi svakako mogu da ukažu na namerenu ili čak određene aspekte stvarne upotrebe. Forma je prvi od
atributa koji je povezan sa razmatranjem funkcije. Ukoliko nam keramika nije dostupna, a raspolažemo
samo izveštajima i dokumentacijom ili publikovanim radovima, jedini izvor za ispitivanje funkcije biće
upravo forme, jer su one najčešće detaljno klasifikovane. Osim toga što i morfološki parametri utiču na
prethodno opisane performanse, niz performansi zavisi isključivo od ovih formalnih atributa. Kapacitet
(ili zapremina) veoma je važna performansa. Efektivna zapremina naročito ima značaja u analizama
funkcije. Veće zapremine posuda u kojima se čuvaju namirnice ukazuju na dugoročno skladištenje; kod
posuda za transport manja zapremina pokazivaće da se radi o posudama koje se nose. Stabilnost je
performansa koja pokazuje sposobnost posude da samostalno stoji. Nestabilnost je osobina poželjna
kod posuda sa funkcijom naginjanja i izlivanja sadržaja, zatim kod onih kojima se često manipuliše, kao i
kod posuda koje se drže okačene ili na nekakvim podupiračima. Dostupnost sadržaja je performansa
koja određuje koliko je lako pristupiti sadržaju posude. Zavisi pre svega od prečnika oboda, kao i oblika
vrata. Prenosivost je performansa koja pokazuje koliko je lako pomeriti ili preneti posudu na kraće ili
duže udaljenosti. I drugi formalni atributi utiču na ovu performansu, ali ona zavisi i od morfoloških
atributa. Kada je razmatra, istraživač mora imati u vidu razlike između pune i prazne posude, kao i razlike
između tečnog i čvrstog sadržaja. Na primer, lonci najčešće imaju ograničenu prenosivnost i pomeraju se
do i od vatre. S druge strane, statične posude – one namenjene skladištenju, ne moraju biti lako
prenosive, jer se gotovo nikad ne pomeraju.

Forme i anatomski delovi posude

Za analizu namerene funkcije mnogo je važnije posmatrati posudu u celini nego njene pojedinačne
delove. Funkcionalna analiza se u osnovi najviše zasniva na prisustvu/odsustvu pojedinih morfoloških
parametara. Osnovna podela oblika u vezi sa funkcijom jeste na otvorene i zatvorene posude.
Performansa koja zavisi od otvorenosti je dostupnost sadržaja. Neprofilisane posude širokog otvora
omogućavaju lak pristup sadržaju, što je veoma važno za funkcije pripreme, serviranja i konzumiranja
hrane i pića. Kada se razmatra funkcija, potrebno je imati na umu i to da je ponekad korišćena neka
alatka za mešanje sadržaja; alatka, dakle, može da se koristi i na posudama relativno ograničene
dostupnosti. S druge strane, ne treba zaboraviti ni to da su posude prane i čišćene, pa njihov otvor mora
biti dovoljno širok da bi kroz njega prošla ruka. Laka dostupnost sadržaju, međutim, ne mora biti
poželjna osobina, jer on može lako da se prospe, posebno ako se radi o tečnosti. Ovo posebno važi za
posude za skladištenje, jer otvorenost može da privuče štetočine i da utiče na kvarenje sadržaja.
Zatvorene posude, posebno one sa visokim profilisanim vratom, ograničavaju pristup sadržaju. Takve
posude obično se povezuju sa skladištenjem tečnosti, dugotrajno skladištenje i transport, a mali prečnik
otvora omogućava i lako pokrivanje posude. Oblik recipijenta naročito je važan za performanse vezane
za termičke pritiske. Posude zaobljenih profila pokazuju veću otpornost na termički šok, pa su pogodne
za funkcije izlaganja vatri. Nasuprot tome, oštra profilacija nikada nije poželjna kod posuda za termičku
obradu hrane. Mesta oštre profilacije (najčešće rame) predstavljaju „tačke stresa”, odnosno najvećih
kako mehaničkih, tako i termičkih pritisaka. Oštro profilisani zidovi uslovljavaju neujednačeno
zagrevanje, pa samim tim i neujednačeno širenje i skupljanje zidova; ako se tome dodaju i prethodno
opisani uobičajeni pritisci, jasno je da takve posude nisu dobar izbor za kuvanje. Oblik recipijenta samo
može da ukaže na veću ili manju verovatnoću za tu funkciju. Profilacija takođe utiče na termičke
performanse. Etnoarheološka i eksperimentalna istraživanja pokazuju da se za različite tehnike kuvanja
koriste i različiti oblici posuda. One korišćene za kuvanje na jakoj vatri (ključanje) u kraćem vremenskom
intervalu obično imaju otvorene profile i veći prečnik oboda, kako bi voda lakše isparavala. S druge
strane, pokazalo se da su profilisane posude (S-profilacije) s niskim širokim vratom veoma pogodne za
krčkanje sadržaja u dužem intervalu, jer prisustvo vrata sprečava sadržaj da iskipi i smanjuje isparavanje.

*Hrana, pored toga što se kuva, može da ključa, da se krčka i dinsta, ali i da se peče, prži i suši. Na svaki
od tih načina upotrebe date posude uticaće na različite performanse, a svaki od njih će na njoj ostaviti
različite tragove upotrebe. Osim toga, termička obrada hrane nije jedini način njene pripreme: ne
smemo zaboraviti npr. potapanje, kiseljenje, fermentaciju, i sl.

Visok vrat pojačava zatvorenost profila, pa se njegovim prisustvom i prečnikom u odnosu na recipijent
izražava tzv. suženost posude, koja određuje dostupnost sadržaju. Ukoliko je funkcija posude izlivanje,
oblik vrata će imati značajnu ulogu. Kod posuda sa razgrnutim vratom dolaziće do podlivanja, pa je za
ovu funkciju pogodnije da vrat bude vertikalan ili orijentisan ka unutra. Oblik dna utiče na stabilnost
posude. Široka i ravna dna su najstabilnija, ali stabilnost ne mora uvek biti poželjna osobina. Na primer,
zaobljena dna mnogo su pogodnija za izlaganje vatri, jer odsustvo oštre profilacije na prelazu dna u
trbuh umanjuje opasnost od termičkog šoka, slično zaobljenom recipijentu. S druge strane, zbog svoje
nestabilnosti, takve posude ne mogu biti položene direktno na vatru ili žar, već se moraju postaviti na
podupirače ili okačiti. Uvučena, konkavna dna, na primer, ponekad su karakteristična kod posuda za
transport koje se nose na glavi, a prstenasta dna pogodna su za posude u kojima se vrši mehanička
obrada hrane (mrvljenje, mešanje), jer pružaju manji otpor i trenje tokom pomeranja ili okretanja
posude. Na kraju, sekundarne morfološke karakteristike nedvosmisleno upućuju na određene funkcije,
kao što je na primer prisustvo izlivnika ili piska. Kod drški, međutim, treba biti obazriv. One bi mogle
ukazivati na funkcije transporta ili kuvanja, ili da se kroz njih posuda okači, što bi moglo da podrazumeva
i funkciju skladištenja. Pomoću drški se posuda može naginjati da bi se sadržaj izlivao. Ipak, ne treba
zaboraviti da drške, posebno one perforirane, uopšte ne moraju da služe za rukovanje ili kačenje; one
mogu služiti da se kroz njih pričvrsti neka vrsta pokrivača od mekih materijala – kože ili tkanine.

Proporcije i indeksi

Za analizu funkcije, pored metričkih parametara, važni su još neki, koji ne moraju nužno biti razmatrani
prilikom primarne obrade. To se pre svega odnosi na tzv. prečnik najvećeg suženja. Mesto najvećeg
suženja nalazi se tamo gde je najmanji unutrašnji pečnik posude; ukoliko se radi o neprofilisanim
posudama jednostavnog oblika, poklopiće se sa prečnikom oboda. Kod razuđenijih formi to je mesto
najužeg dela ili osnove vrata i pokazuje nivo do kog je posuda obično napunjena, odnosno mesto od kog
valja računati efektivnu zapreminu. Kod posuda kod kojih su prečnik oboda i prečnik najvećeg suženja
jednaki, mogu se pretpostaviti dve vrste upotrebe: serviranje čvrstih namirnica ili konzumiranje tečnih ili
čvrstih namirnica, uz mogućnost korišćenja i neke pomoćne alatke (kašike i sl.). S druge strane, ukoliko je
ovaj prečnik manji od prečnika oboda, to može da ukaže na funkciju skladištenja: namirnice u ovakvoj
posudi mogu se duže održati i sačuvati od nepovoljnih spoljnih uticaja, a sadržaj se ne može lako prosuti.
Ukoliko su u pitanju posude za skladištenje, ova vrednost pokazuje i trajanje skladištenja. U funkciji
skladištenja takođe je bitno to što zatvoreniji profili pružaju mogućnost zatvaranja posude ili prekrivanja
otvora pričvršćivanjem neke tkanine ili kože. Činjenica da uzak otvor sprečava prolivanje/prosipanje
sadržaja biće važna i u identifikaciji posuda za transport. Stepen suženja takođe govori o mogućnosti
manipulacije sadržajem. Ukoliko je posuda duboka, da bi se unutar nje obavljale radnje kao što su
mešanje, mrvljenje, sečenje i slično, otvor mora biti dovoljno veliki da bi kroz njega prošla ruka. Ovo je
važno u identifikaciji posuda za pripremu hrane. Već je bilo reči o tome da profilacija i prečnik otvora
utiču na brzo isparavanje vode ukoliko sadržaj ključa, što može biti i negativna osobina. Slično je i sa
posudama sa dugim vratom i veoma malim prečnikom najvećeg suženja. U tom slučaju velika je šansa da
će sadržaj prilikom ključanja iskipeti. Lonac za kuvanje, dakle, mora imati otvor dovoljno velik da spreči
da sadržaj iskipi, ali da istovremeno dozvoljava mogućnost manipulacije sadržajem u toku kuvanja
(mešanje); istovremeno, otvor mora biti dovoljno uzak da bi se sprečilo isparavanje vode – dakle,
prisustvo blage konstrikcije ili suženja poželjna je osobina. Zašto su metrički parametri važni? Iz potrebe
da se takva zapažanja izraze nekim jasnim brojčanim vrednostima i tako još jače empirijski utemelje
razvijeni su metodi kojima se razmatranjem odnosa između proporcija različitih metričkih parametara
izračunavaju indeksi, koji će omogućiti čvršću argumentaciju, ali, još važnije, i to što će omogućiti i
komparativnu analizu različitih asemblaža ili klasa posuda. Razmera najvećeg suženja. Može da sugeriše
namerenu funkciju. Ipak, on može biti manji ili veći, ali moramo definisati u odnosu na šta, odnosno,
moramo ga s nečim uporediti. Najbolje je uporediti ga sa prečnikom oboda i/ili sa najvećim prečnikom
posude. Indeks koji brojčano pokazuje razmeru najvećeg suženja može se izračunati prema formuli:
(Rmax – Rconstr): Rmax gde je Rmax – najveći prečnik posude, a Rconstr – prečnik najvećeg suženja. Što
je dobijena vrednost veća, veća je razmera suženja. Posude namenjene dugoročnom skladištenju, i to
posebno tečnosti, po pravilu će imati višu vrednost razmere suženja. Centar ravnoteže je ona tačka u
kojoj se seku vertikalna osa simetrije posude i njen najveći prečnik; visina centra ravnoteže izračunava se
udaljenošću centra ravnoteže od dna. Za poređenje različitih klasa posuda, međutim, nije dovoljno
izračunati visinu centra ravnoteže, jer će posude različitih dimenzija pokazivati i različite vrednosti. Zato
je potrebno izračunati indeks označen kao relativna visina centra ravnoteže, koji se izračunava odnosom
između visine cele posude i visine centra ravnoteže. Ovim indeksom izražava se stabilnost posude: što su
dobijene vrednosti indeksa niže, posuda je stabilnija i obrnuto. Osim ovih indeksa, predložen ih je još
znatan broj, ali nijihova primena nije naišla na široku upotrebu u analizama.

Analiza tragova upotrebe

Dejvid Hali-„promene na keramici nastale upotrebom” (use alterations). Ipak, na posuđu, mogu se
pojaviti i tragovi koji nisu posledica upotrebe – koji mogu nastati u procesu izrade ili tafonomskim
procesima posle depozicije. Zato je Džejms Skibo ovaj termin promenio i terminom „promene na
keramici” (ceramic alterations) obuhvatio sve tragove koji se na grnčariji mogu uočiti kao posledica
fizičkih i hemijskih procesa; oni mogu nastati u širokom vremenskom rasponu, od trenutka izrade
posude do trenutka kada je pronađu arheolozi, i mogu biti posledica ljudskog delovanja ili prirodnih
procesa. Hali je sproveo jednu od prvih studija koja je fokusirana isključivo na tragove upotrebe;
razmatrajući praistorijsku keramiku sa dva lokaliteta u jugozapadnoj Džordžiji, on je izdvojio tri vrste
takvih tragova: naslage gara, diskoloraciju i jamičasta oštećenja. U studiji koja je usledila, ova saznanja
je, oslanjajući se i na etnografske podatke o navikama u ishrani starosedelaca sa istog prostora, produbio
i uklopio i sa analizama drugih parametara važnih za razmatranje funkcije – morfologijom, indeksima i
performansama. Do danas je ovaj rad ostao jedini sveobuhvatni rad o funkciji jednog arheološkog
keramičkog asemblaža, u kome se kombinuju gotovo svi pristupi i metodi funkcionalne analize, sa
izuzetkom hemijskih analiza sadržaja. Sličan uticaj imao je rad Skiba i Blinmana, koji se, za razliku od
prethodnog, fokusirao na jednu klasu nalaza sa više lokaliteta; tragovi upotrebe su, međutim, takođe
analizirani zajedno sa drugim atributima i performansama. U metodološkom i teorijskom smislu, radovi
Džejmsa Skiba i Majkla Šifera najviše su doprineli analizi tragova upotrebe i zato su oni do danas ostali
vodeći autoriteti u ovoj oblasti. Njihovi radovi i teorijska razmatranja zasnivaju se na Skibovim
etnoarheološkim istraživanjima u zajednici Kalinga na Filipinima, mnogobrojnim sprovedenim
eksperimentima, a zatim i na analizama arheološkog materijala. Na nastanak tragova upotrebe značajno
utiču sve karakteristike i performanse posuda. S druge strane, veoma je važno imati u vidu da tragovi
upotrebe nastaju kao posledica aktivnosti, tj. interakcija između ljudi i posuda. Zato Skibo ističe četiri
važne komponente aktivnosti u vezi sa upotrebom: Vrsta aktivnosti koja pokazuje kako ljudi i predmeti
deluju na keramičke posude. Priprema hrane podrazumeva niz potpuno različitih aktivnosti: hrana može
da se kuva, peče, krčka, može da se potapa ili mehanički priprema mrvljenjem ili sitnjenjem; ukoliko se
koriste za termičku pripremu hrane, posude mogu biti direktno na vatri, ili postavljene na određenom
odstojanju od nje, pored izvora toplote ili direktno u žaru. Ne treba zaboraviti ni to da posude mogu da
se koriste i u druge svrhe – na primer kao lampe ili tokom procesa obrade vlakana. Sve ove aktivnosti
ostaviće različite tragove, a treba imati u vidu i da se mogu koristiti i različite alatke – kašike, poklopci i
slično. Sadržaj posude. Aktivnosti će svakako zavisiti od onoga šta je u posudi pohranjeno, a različite
vrste sadržaja, posebno organskog, na posudama će ostaviti karakteristične tragove, koji se mogu ispitati
i hemijskim analizama.Trajanje i učestalost upotrebe. Ova komponenta je naročito važna zbog toga što
će upravo od nje zavisiti količina i izgled tragova. Ne može se očekivati da će svi tragovi upotrebe biti
vidljivi odmah po prvoj upotrebi; to se posebno odnosi na mehanička oštećenja. Kontekst upotrebe
podrazumeva mesto na kome se aktivnost odvija. Ne možemo izjednačiti, na primer, kuvanje u okviru
domaćinstva za potrebe jedne porodice i kuvanje za neka veća društvena okupljanja. To su različite
aktivnosti, jer u njima učestvuju različiti ljudi; postojaće raznovrsnost u vrsti pripremane hrane, kao i
broju korisnika posuda, a trajanje i učestalost upotrebe će se takođe znatno razlikovati. Zbog toga je
arheološki kontekst veoma značajan prilikom analiza funkcije. Tragovi upotrebe se mogu podeliti na dve
grupe: atricije, koje se manifestuju uklanjanjem delova površine, odnosno njenom deformacijom. To su,
u stvari, oštećenja i mogu nastati delovanjem mehaničkih (abrazija) ili hemijskih (neabrazivnih) procesa.
Akrecije su tragovi koji se javljaju u vidu naslaga na spoljnim i/ili unutrašnjim površinama. Na jednoj
posudi često se javljaju različiti tragovi upotrebe, i to na različitim anatomskim delovima posude. Zato je
prilikom analize naročito važno pratiti njihovu distribuciju. Funkcionalna analiza zasnovana na tragovima
upotrebe najpotpunija je kada se obavi isključivo na celim posudama. Podaci se mogu dobiti i na osnovu
fragmenata, ali istraživač mora da bude svestan ograničenja koja mu nameće materijal. Najbolje je
koncentrisati se na dijagnostičke fragmente, prethodno klasifikovane u klase prema jednom od atributa,
poželjno morfološkim. Čak i ako raspolažemo samo fragmentima, uvek moramo imati u vidu da je
analitička jedinica cela posuda.

Atricije

Abrazija

Skibo i Šifer su postavili teorijske osnove za izučavanje abrazije na keramici: identifikovali su osnovne
faktore koji utiču na stepen i prirodu abrazije, vrste abraziva i kontaktne situacije, a razmotrili su i na koji
način abrazija utiče na keramiku iz ugla fizičkih procesa. Treba istaći da abrazija ne mora nastati samo
kao posledica delovanja čoveka. Na keramici se mogu uočiti i delovanja prirodnih abrazivnih procesa,
kao što je, na primer, fluvijalni transport; takvi tragovi nisu od značaja za razmatranje funkcije, ali su
važni prilikom analize individualnih biografija keramike, tafonomskih i formacionih procesa. Na početku
treba napraviti razliku između abrazije, koja označava vrstu tragova, i abrazivnog procesa, tj. aktivnosti ili
situacije u kojoj abrazija nastaje. Abrazija se definiše kao „trag nastao odstranjivanjem materijala sa
površine keramike ili njenom deformacijom, kao posledica mehaničkog kontakta keramike sa
abrazivom”. To su različite vrste ogrebotina, zareza, brazdi i brazgotina na zidovima posuda. Već smo
ranije pominjali da je otpornost na abraziju jedna od važnih performansi keramike i da na nju, između
ostalog, utiču tvrdoća, čvrstina, faktura i tretmani površine. Abrazivni proces, s druge strane,
podrazumeva pokret kojim dolazi do fizičkog kontakta između posude i abraziva. Abrazivi mogu biti
predmeti (kašika) i površine (prevlačenje posude preko zemljanog poda), ali i voda ili vazduh u slučaju
prirodnih abrazivnih procesa. U interakciji posude i abraziva tokom abrazivnog procesa, oni oboje mogu
biti u pokretu ili jedno od njih može ostati statično, a u zavisnosti od smera, jačine i učestalosti pokreta
zavisiće oblik i gustina oštećenja. Abrazivni tragovi na jednoj posudi mogu biti veoma složeni, jer ona
može biti izložena delovanju različitih abraziva u nizu situacija. Na pojavu i izgled abrazivnih oštećenja
utiče nekoliko komponenti. Osim onih već navedenih, treba dodati još nekoliko: Tvrdoća, veličina i
količina primesa. Ne treba zaboraviti da se keramika sastoji od različitih čestica (gline i primesa) i one će
različito reagovati tokom abrazivnog procesa. Ako su primese mekše od matriksa i abraziva, delovanjem
abrazivnih procesa one će se „istrošiti”, a zatim i nestati ili ispasti, tako da će na površini keramike ostati
udubljenja; kada su svi iste tvrdoće, površina će se ujednačeno habati; primese sa većom tvrdoćom od
matriksa veoma sporo abradiraju i postepeno postaju izdignute u odnosu na matriks. Drške će, na
primer, ponekad pokazivati prisustvo sjaja, nastalog kao posledica kontakta sa šakom ili prstima, kao
mekim abrazivom. Oblik posude ili njenih delova. Već smo rekli da različiti delovi posude pokazuju i
različitu „sklonost” ka pojavi abrazije. Svi istureni ili zaobljeni delovi posude (obodi, drške, ramena, sve
ivice) predstavljaju tačke stresa na kojima će pojava abrazije biti izvesnija. Suprotno tome, konkavni
delovi posuda biće zaštićeniji od abrazije. Osobine abraziva – tvrdoća, oblik i veličina. Različite vrste
ogrebotina i zareza, na primer, nastaće u kontaktu keramike sa nekom alatkom oštre ivice, recimo
kašike. Ako imamo prisustvo jamica iz kojih su primese ispale, to znači da je posuda bila u kontaktu sa
abrazivom veće tvrdoće od keramike – i matriksa i primesa. Posuda je mogla biti povlačena preko, na
primer, kamena, kao podupirača tokom kuvanja. Druga situacija je ona u kojoj se pojavljuju tzv.
„izdignute” primese. One nastaju u kontaktu sa abrazivom sitne granulacije, što znači da je prečnik
njegovih čestica manji od razdaljine između čestica primesa u zidu posude. U kontaktu keramike i
abraziva, matriks je uklonjen, a čestice primesa postaju izdignute. Takvi tragovi mogu nastati
povlačenjem ili okretanjem pune posude preko podnice peći. Tragovi mehaničkih oštećenja mogu da se
pojave i na unutrašnjoj površini dna – oni se često manifestuju uklanjanjem površine keramike u vidu
manjih ili većih opiljaka. Dešava se takođe i da obod bude abradiran tako da je sa njega uklonjena
originalna površina. Takvi tragovi se, na primer, mogu objasniti time da su posude bile pokrivene
poklopcem od nekog tvrdog materijala, ili da su stajale naglavce na nekoj tvrdoj površini u periodu kad
nisu bile korišćene. Priroda kontakta između keramike i abraziva. S obzirom na to da abrazivni procesi
podrzumevaju pokret, važni faktori koji utiču na pojavu, distribuciju i izgled oštećenja su smer, učestalost
i jačina pokreta. Treba imati u vidu da u nekim situacijama na posudu deluje više različitih abraziva – na
primer, tokom pranja posude, osim ruke koja izvodi pokret, mogu biti prisutna i još dva abraziva – pesak
i voda, koji na različite načine utiču na stvaranje oštećenja. Ovome treba dodati i činjenicu da
kontinuirano korišćenje vode za pranje generalno smanjuje otpornost keramike. Kada je u pitanju
učestalost, mogu se javiti dve vrste tragova: a) tragovi koji nastaju kao posledica jednog događaja i
javljaju se u obliku ogrebotina, brazdi, jamica, opiljaka i zareza, b) tragovi koji nastaju kontinuiranim
ponavljanjem određenih aktivnosti. Oni se manifestuju kao jedna zona u potpunosti oštećena
dugotrajnim ponavljanjem pokreta koji izaziva pojedinačne tragove, pa se svaki pojedinačni trag ne
može identifikovati. Na tim zonama jasno se izdvajaju centar (gde je potpuno uklonjena originalna
površina) i periferija, na kojoj su vidljivi pojedinačni tragovi. Mešanje sadržaja posude tokom pripreme
hrane ostavljaće paralelne (ili većinom paralelne) snopove zareza na unutrašnjoj površini, koji se
najčešće manifestuju u vidu trake. Opiljci koji su sa posude otpali, pa su ostavili tragove u vidu jamica na
spoljnoj površini, mogli su nastati kontaktom – sudaranjem sa drugom posudom, možda tokom
skladištenja posuda koje nisu bile u upotrebi. Pravilna traka formirana od većeg broja takvih jamica na
najisturenijem delu posude ukazuje na mogućnost da su posude čuvane jedna u drugoj i na taj način
oštećene.
 Neabrazivni procesi

Oštećenja nastala neabrazivnim procesima nastaju kao posledica različitih hemijskih reakcija unutar
posude. Ona se najčešće manifestuje erozijom površine u vidu jamica, ljuspanja ili njenog potpunog
uklanjanja. Dele se na tri grupe, koje izazivaju tri vrste neabrazivnih procesa:

1. Ljuspanje nastalo isparavanjem vode može se javiti u dve situacije u vezi sa upotrebom. Ukoliko su
pore posude zasićene vodom, a ona se izloži toploti, na zidu dolazi do ljuspanja površine, jer površina
smanjuje propustljivost, posebno kod poliranih ili posuda sa premazom. Druga situacija je kada se voda
zagreva u posudi; voda će zasititi pore u zidu, i kada para stigne do spoljnih zidova, manje propustljivih,
neposredno ispod nje će se formirati para koja će dovesti do ljuspanja. Ovi tragovi veoma liče na
oštećenja koja mogu nastati u procesu izrade.

2. Kristalizacija soli. Kada se posude koriste za skladištenje vode, ona prodire u zidove posude, noseći sa
sobom soli ili izvlačeći ih i iz gline. Kako voda isparava, ispod površine se stvaraju kristali; ukoliko je
zapremina pora suviše mala za narastajuće kristale, dolazi do ljuspanja spoljne površine. Oštećenja
nastala kristalizacijom soli mogu se pojaviti i u postdepozicionim uslovima, posebno u solima bogatom
okruženju. Ukoliko je u posudi u vodu potapana neka vrsta namirnica koja fermentuje, velika količina
vode je, isparavajući kroz porozne zidove, mogla da dovede do deponovanja soli i ljuspanja spoljne
površine.

3. Fermentacija. Pripremom i skladištenjem raznih vrsta kaša, mlečnih proizvoda i alkoholnih pića stvara
se velika kiselost koja agresivno deluje na unutrašnje zidove posuda, što izaziva stvaranje jamica i
ljuspanje unutrašnje površine. Oštećenja nastala kao posledica fermentacije imaju uvek jasno definisanu
distribuciju; kod takvih oštećenja uvek se jasno vidi margina, odnosno nivo do kog je posuda bila
napunjena, posebno kod onih koje su u dugom periodu bile izložene takvoj upotrebi. Tako se često vidi
da oštećenja počinju na određenoj udaljenosti od oboda, a iznad zone oštećenja prvobitna površina je u
potpunosti očuvana. Važno je imati u vidu i to da nisu sve vrste keramike u istoj meri podložne
oštećenjima nastalim fermentacijom: posude veće tvrdoće pokazivaće manji intenzitet tragova. Posude
pečene na visokim temperaturama, ili sa izuzetno nepropustljivim površinama (gleđosane, na primer)
pokazuju veliku otpornost na ovu vrstu oštećenja i na njima se takvi tragovi neće javljati. Njihova
identifikacija važna je za keramiku pečenu na niskim temperaturama. Treba imati u vidu i to da ova vrsta
tragova najčešće predstavlja jedini trag za identifikaciju alkoholnih pića, jer su tu hemijske analize gotovo
neupotrebljive.

Akrecije

Akrecije predstavljaju naslage na spoljnim ili unutrašnjim površinama posuda nastale sagorevanjem
organskih materija i njihovim deponovanjem u poroznim zidovima posuda. S obzirom na to da nastaju
sagorevanjem, akrecije se javljaju na posuđu namenjenom termičkoj obradi hrane. Pojavljuju se i na
unutrašnjim i na spoljašnjim površinama, i dele se na dve grupe: ugljenisane naslage i naslage gari.

Ugljenisane naslage-vrsta akrecija koje nastaju sagorevanjem hrane i deponovanjem ovako nastalih
ugljenisanih materija na unutrašnjim zidovima i/ili u porama posuda. Ostaci hrane koji se zalepe ili su
apsorbovani u zidovima posuda ugljenišu se kada se izlože visokoj temperaturi. Za razliku od naslaga
gari, oni prodiru u zidove i stoga se mogu detektovati i hemijskim analizama. Formiranje ugljenisanih
naslaga zavisi od tri glavna faktora: temperature (da bi počela karbonizacija, zidovi moraju da dostignu
temperaturu između 300oC i 400oC), prisustva vode u posudi i izvora toplote. Karbonizovane naslage
obično se javljaju u vidu tamnih zona jasnih ivica. U zavisnosti od tehnike kuvanja, tj. prisustva ili
odsustva vode u posudi zavisiće njihov položaj, tj. distribucija. Većina posuda korišćena za kuvanje u
prisustvu vode (supe, čorbe, paprikaši) će imati masti i sitnije čestice koje isplivavaju na površinu, jer su
lakše od vode, a kako voda isparava, one se deponuju i ugljenišu na zidu posude. Prsten karbonizovanih
naslaga u gornjim delovima posude uvek je indikator za ovakvu pripremu hrane, a njegova visina
pokazuje nivo vode u posudi. Debljina prstena zavisiće od dužine krčkanja sadržaja, pa on može biti širi ili
tanji. S druge strane, kada se hrana termički priprema bez vode, karbonizacija može da se dogodi na
celokupnoj površini unutrašnjih zidova ili na samo nekim delovima. Zagrevanje ili prženje, na primer,
semenki ili orašastih plodova tako će ostaviti tamne tragove na donjem delu posude ili samo na dnu.
Ponekad se hrana priprema u prisustvu vode, ali ona ostaje na vatri sve dok voda u potpunosti ne ispari.
Ovakav, kombinovani način termičke pripreme hrane najčešće ostavlja istovremeno karbonizovani
prsten, kao u slučaju kuvanja uz prisustvo vode, ali i intenzivne naslage na dnu. Posebnu teškoću pri
analizi akrecija, posebno ako raspolažemo samo fragmentima, predstavljaju fleke ili tamne zone na
zidovima posuda, koje ne moraju nastati kao posledica upotrebe. Karbonizacija može da se dogodi i
prilikom pečenja ili sekundarnog gorenja. Neujednačene boje posuda pečenih na otvorenoj vatri ili u
jamama mogu nastati kada gorivo ili pepeo dođu u kontakt sa posudom, slično procesu naknadne
redukcije. Razlika u odnosu na taloženje gari na spoljnim površinama za vreme upotrebe je što za vreme
procesa pečenja ugljenik prodire u zidove. To se, međutim, teško može razlikovati makroskopskim
posmatranjem. Jedini putokaz za razlikovanje tragova ogleda se u njihovoj distribuciji. Neujednačena
boja nastala tokom pečenja biće nasumično prisutna na posudi, na njenim različitim delovima; ona,
međutim, najčešće nije prisutna na unutrašnjim površinama. Tragovi nastali upotrebom najčešće su
simetrični, pravilni i prisutni na određenim delovima posude. Identifikacija akrecija na sekundarno
goreloj keramici je nemoguća: akrecije tom prilikom nestanu, ili, u slučajevima ograničenog priliva
kiseonika, mogu da se stvore nove, koje ne odražavaju način upotrebe.

Naslage gari. Prilikom izlaganja posude vatri, na spoljnim zidovima formiraju se tamne fleke, koje
nastaju kao posledica sagorevanja goriva korišćenog za održavanje vatre. Iako se ovim terminom
pominje samo garež, te naslage sastoje se i od raznih smola. Na deponovanje gareži na spoljnim
površinama utiče niz faktora. Jedan od najvažnijih je temperatura površine posude, koja može biti niža
od okolne vatre ukoliko posuda sadrži tečnost. Vrste tragova na spoljnim površinama: Garež koja
prekriva celu spoljnu površinu posude nastaje kada se posuda postavi u ili na otvorenu vatru. Ukoliko
nema vetra, pa se plamenovi pružaju vertikalno, sloj gari se neće deponovati na gornjim delovima
posude u onim slučajevima kada je prečnik otvora manji od najvećeg prečnika. Sloj je crne boje i, između
ostalog, sadrži garež i pepeo. Lako se otire, posebno tokom pranja i čišćenja. Druga vrsta sadrži i smole,
koje potiču od nesagorelog drveta, deponuju se na površini posude, a zatim očvrsnu zahvaljujući
relativno hladnijoj površini posude. Takve naslage često se odlikuju sjajem. Kako se smola hladi, ona
proizvodi vodootporan sloj. Oksidacija (oksidirane površine) i/ili mala količina naslaga svetlije, sivkaste
boje. Oksidirane površine nastaju kada temperatura površine posude pređe 400 oC. Na toj temperaturi
garež nestane, a novi sloj se ne može formirati na tako vreloj površini. Posude koje su bile postavljene na
otvorenu vatru često će imati oksidirane fleke na dnu, ali se one mogu javiti i na trbuhu. To se dešava
kod posuda u kojima nema vode koja bi snizila temperaturu zidova posude. Važno je imati u vidu da se
oksidirane površine ne formiraju tokom svakog pojedinačnog kuvanja, jer je potrebno izvesno vreme da
bi garež nestala. Takođe, ukoliko se one pojave, biće izbrisane tokom sledeće upotrebe. Zato oksidirane
površine nastale upotrebom uvek odražavaju poslednju aktivnost u kojoj je posuda učestvovala, za
razliku od naslaga, koje odražavaju učestalo i dugotrajno izlaganje vatri, čime se naslage akumuliraju na
zidovima posude. Stoga oksidiranim površinama obično odgovaraju karbonizovane naslage u
unutrašnjosti, dok to ne važi za obrnutu situaciju; pošto oksidirane površine mogu da nestanu, jer
odražavaju jednu pojedinačnu epizodu, a karbonizovane naslage su trajne, ne mora svakoj fleki sa
unutrašnje strane da odgovara svetlija površina spolja. Na deponovanje i izgled naslaga gareži takođe
utiče i udaljenost od vatre (na šta uticaj ima i izgled ognjišta ili peći), vrsta goriva (koja utiče na
temperaturu vatre i količinu smola koje će nastati) i tehnika kuvanja. Položaj u odnosu na vatru takođe
utiče na formiranje naslaga i posebno, njihovu lokalizovanost na određenim delovima posude. Posude
mogu biti postavljene direktno na vatru ili okačene na određenoj udaljenosti. To se vidi na osnovu
distribucije naslaga, koje mogu prekrivati spoljnu površinu u potpunosti, ili do određene visine od dna.
Ne smemo zaboraviti da posude ne moraju nužno biti postavljene u celini na vatru; one mogu biti i
pored vatre. U tim situacijama naslage gareži neće pokrivati celu površinu, već mogu biti lokalizovane
samo na jednoj strani.

Analiza tragova upotrebe veoma je važna u rekonstrukciji aktivnosti i načina pripreme hrane na
arheološkom materijalu. Njen značaj se, međutim, ogleda i u tome što može da pokaže nedoslednosti i
mane u arheološkoj interpretaciji koja se zasniva isključivo na tipološkoj obradi materijala.

Analize organskog sadržaja posude

Ričard Everšed je definisao koncept arheoloških biomarkera kao onih materija koje su očuvane u
organskim ostacima na različitim klasama arheoloških nalaza i koje pružaju podatke o ljudskim
aktivnostima u prošlosti; koncept biomarkera može se primeniti na čitav niz različitih vrsta biomolekula –
između ostalih na DNK i proteine. Ipak, početna i do danas najobimnija istraživanja bila su usmerena na
analize lipida, i to onih očuvanih na keramici. Značaj lipida (biljnih i životinjskih masti, smola, voskova i
ulja) kao biomarkera ogleda se u tome što se, zahvaljujući činjenici da nisu rastvorljivi u vodi, dobro
očuvaju i nisu podložni razgradnji, kao što je to slučaj sa drugim vrstama biomolekula (proteini ili ugljeni
hidrati). Keramika je posebno pogodna za dugotrajno očuvanje lipida, jer oni ostaju „zarobljeni” u
porama, što sprečava delovanje mikroorganizama. Analiza lipida kao biomarkera zasniva se na
identifikaciji hemijskih „otisaka prsta” poređenjem sa lipidima prisutnim u savremenim organizmima,
koji su mogli biti korišćeni i u prošlosti (referentni materijal). Pogodnost lipida za analizu ogleda se u
činjenici da se pojavljuju u različitim količinama i kombinacijama u svakoj biljnoj i životinjskoj vrsti, što,
bar u teoriji, omogućava utvrđivanje njihovog porekla. Druga važna osobina lipida je da opstaju na
uobičajenim temperaturama kuvanja, kao i da su donekle otporni na razgradnju i u postdepozicionom
okruženju.

Analitičke tehnike
Gasna hromatografija (GC). Arheološki lipidi su, u stvari, smeše više masnih kiselina, sterola i drugih
organskih jedinjenja, ali i različitih produkata razgradnje i kontaminacije. Zato je neophodno da se takva
smeša razdvoji na pojedinačne komponente, što se obavlja uz pomoć gasne hromatografije. Uzorak se
pre analize pretvara u gasno stanje i pušta se u kolonu gasnog hromatografa. U hromatografu se složene
smeše lipida razlažu na pojedinačne sastojke, a rezultat se dobija u vidu grafika, tzv. hromatograma, na
kome je svaka komponenta okarakterisana jednim pikom. Interpretacija rezultata vrši se upoređivanjem
s referentnom zbirkom hromatograma poznatih jedinjenja. Bazu za identifikaciju predstavlja retenciono
vreme, tj. vreme zadržavanja svake pojedinačne komponente u koloni hromatografa.

Masena spektrometrija (MS) je tehnika kojom se uzorak jonizuje, a obrazovani pozitivno naelektrisani
gasoviti joni razdvajaju se dejstvom magnetnog polja i registruju prema svojoj masi. Tako se registruju
vrste i količine prisutnih jona. Maseni spektar sastoji se takođe od niza pikova, gde svaki pik odgovara
određenoj masi jona. Kombinacija GC/MS omogućava razdvajanje komponenata u smeši (GC) i
identifikaciju svake komponente ponaosob (MS).

Analiza stabilnih izotopa (GC-C-IRMS). Koristi se da se utvrdi poreklo lipida, odnosno biljne i životinjske
vrste od kojih lipidi potiču. Sve biljke mogu se podeliti na različite grupe prema količini izotopa 13C u
zavisnosti od toga kako vezuju ugljenik tokom fotosinteze. Shodno tome, pretpostavljeno je da se na
lipidima sa keramike može utvrditi i poreklo masti herbivora u zavisnosti od njihove ishrane.
Kombinovana metoda GC-C-IRMS pokazala se izuzetno uspešnom u identifikaciji lipida mlečnih
proizvoda. Iako se lipidi zadržavaju u zidovima keramike, dugo nije bilo načina da se detektuju laktolipidi,
jer zbog razgradnje u postdepozicionim uslovima postaju veoma slični običnim mastima. Zahvaljujući
ovoj analizi, međutim, Everšed i Dad su utvrdili da se masti i mlečni lipidi kod preživara mogu razdvojiti-
lipidi mleka imaju niže vrednosti kod stearinske masne kiseline, nego što je to slučaj s mastima. Ovi
rezultati zaista su se pokazali revolucionarnim, jer su srušili ideje o jednoj drugoj revoluciji – revoluciji
sekundarnih proizvoda. Prema dugo prihvaćenoj teoriji Endrua Šerata, naime, mlečni proizvodi ulaze u
upotrebu tek u trećem milenijumu pre nove ere. Analize lipida su pokazale da to nije bio slučaj, već da je
mleko korišćeno još od ranog neolita.

Šta nam govore rezultati analiza?

Rezultati hemijskih analiza sadržaja posuda pružaju podatke o nekoliko aspekata života u prošlosti. Pre
svega, one govore o režimu ishrane i ekonomiji. S druge strane, pružaju i podatke o načinu pripreme
hrane (i pića); hrana i aktivnosti u vezi sa njenom pripremom i konzumiranjem reflektuju aspekte
socijalnih odnosa, posebno ako se utvrde razlike u pripremi i sastavu hrane u različitim arheološkim
kontekstima (na primer, gozbe naspram svakodnevne ishrane u domaćinstvu). Analize organskih
ostataka sa spoljnih površina keramičkih posuda daju podatke o korišćenom gorivu; time se ne
rasvetljavaju samo načini pripreme hrane, već i pojedine osobenosti prirodnog okruženja i način
eksploatacije resursa. Šta nam analize govore o keramici? One rasvetljavaju funkciju posuda.

Teškoće i ograničenja

Poreklo lipida određuje se na osnovu rasporeda atoma ugljenika (ugljenikov skelet); ukoliko je struktura
jedinstvena, lakše je utvrditi poreklo lipida. To se, međutim, dešava veoma retko. Istovremeno, promene
na lipidima ne dešavaju se samo posle deponovanja. Oni dodatno trpe promene zahvaljujući ljudskim
aktivnostima, pre svega kuvanju. Da bi se prepoznao originalni izvor lipida, potrebno je znanje o
hemijskim i biohemijskim mehanizmima i procesima. Zato su sprovedena i eksperimentalna istraživanja
u kojima su u replikama keramičkih posuda kuvane različite namirnice, a zatim je keramika izlagana
uslovima koji su simulirali uslove posle deponovanja; poređenje lipida koji su ostali na posudama sa
njihovim originalnim izvorima (namirnicama koje nisu termički obrađene) pomoglo je u definisanju tih
procesa, pre svega procesa degradacije. Uvek moramo imati u vidu i to da su mnoge posude bile
multifunkcionalne, a detektovani biomarker pokazivaće mešavinu svih namirnica koje su u posudi
pripremane. Poseban izazov u hemijskim analizama sadržaja posuda predstavlja detektovanje alkoholnih
pića. Patrik Mаkgovern-s obzirom na to da su hemijski markeri fermentacije veoma teško odredivi i
gotovo nevidljivi, on je ukazao na to da bi pojedinačni detektovani biomarkeri mogli zapravo da budu
ostaci pića spravljanog od različitih vrsta namirnica. Za detektovanje alkohola su se najbolje pokazala
dna, jer najviše upijaju tečnost. Najveći izazov u detekciji alkoholnih pića je činjenica da se u uzorku
identifikuju različiti biomarkeri, koji se obično ne dovode u vezu sa alkoholnim pićima.

Položaj organskih ostataka na posudi, kontaminacija i uzorkovanje

Sadržaj posude očuvan in situ-najređi oblik očuvanja organskih ostataka.

Ostaci vidljivi na spoljnim i unutrašnjim površinama.

Ostaci nevidljivi golim okom-najčešći i najbrojniji, jer se očuvani ostaci ne moraju deponovati u zidovima
samo kao posledica termičke obrade hrane; oni se deponuju u zidove posude kroz obradu proizvoda
biljnog i životnjiskog porekla, uz upotrebu toplote, ali i mehaničkim putem, na primer utrljavanjem voska
ili smole ili njihovim skladištenjem. Lipidi se ne zadržavaju u jednakoj meri na svim delovima posuda. U
posudama namenjenim kuvanju koncentracija lipida najveća na gornjim delovima posude i
proporcionalno opada ka dnu. Na kraju svakako treba imati u vidu i kontaminaciju; ona može da se javi
kao posledica hemijskih reakcija u postdepozicionim uslovima, ali i neadekvatnog rukovanja keramičkim
fragmentima. Česta je pojava migracije lipida u zidove posuda iz okolne zemlje, posebno u arheološkim
kontekstima bogatim organskim ostacima, kao što su, na primer, jame. Dok se na promene nastale u
postdepozicionim uslovima ne može uticati, druga vrsta kontaminacije nastaje isključivo zahvaljujući
ljudskoj nepažnji. Ona može nastati pakovanjem u plastične kese, lepljenjem i pranjem, ali i čestim
rukovanjem. Na površini ljudske kože takođe su prisutne masti, koje se mogu preneti i na keramiku
tokom obrade materijala. Pranje ne utiče na razgradnju lipida, ali utiče na smanjenje njihove
koncentracije. Zato bi bilo idealno da se keramika koja se šalje na analizu ne pere, ne markira i ne pakuje
u plastične kese, a uzorak bi trebalo uzeti zajedno sa okolnom zemljom. Naravno da to nije uvek
moguće. S druge strane, uzorkovanje se često obavlja na materijalu sa starih iskopavanja, koji je već
opran i pohranjen u kese. Zato je potrebno ukloniti potencijalno kontaminiranu površinu, i uzorak uzeti
sa dubine od 1 do 2 mm od površine. Najčešće se uzorci ne uzimaju na taj način, nego se šalju fragmenti
keramike. Zato je važno adekvatno ih spakovati.

VAŽNO: fragmente izabrane za uzorak ne pakovati u plastične kese, već u aluminijumsku foliju ili
beskiselinski papir; izbegavati prekomerno rukovanje uzorcima; uzorke uzimati sa različitih delova
posude; izbegavati dna ukoliko se radi o posudama za kuvanje; dokumentovati uzorke pre slanja na
analizu (fotografisati, nacrtati, zavesti podatke o kontekstu, kao i o samom uzorku); uvek uzorkovati
materijal koji je arheološki obrađen; nasumično biranje uzoraka nikada ne daje dobre rezultate jer
izostaje mogućnost interpretacije.

Posude su smrtne: sekundarna upotreba, odbacivanje i nastanak asemblaža

Cilj arheologa je da utvrdi i objasni faktore koji određuju odnos između grnčarije u realnoj upotrebi u
prošlosti i one koja je pronađena na arheološkim iskopavanjima, ili kako je to nazvano u bihevioralnoj
arheologiji – između živih i mrtvih asemblaža. Zato je bitno razumeti prirodu keramičkog asemblaža.
Ukoliko ga definišemo kao sve primerke celih posuda i fragmenata grnčarije koji su u međusobnoj
kontekstualnoj ili vremenskoj vezi na jednom lokalitetu, potrebno je da pokušamo da rekonstruišemo
kako i u kom vremenskom rasponu je on formiran. Keramički asemblaž nastaje kao posledica kulturnih
formacionih procesa, tj. kao posledica ljudske aktivnosti. Svaka keramička posuda, kao i ostale klase
pokretnih nalaza, prolazi kroz poseban „životni ciklus”, od nabavke sirovine, preko izrade i upotrebe do
odbacivanja. Životni ciklus, međutim, može biti i složeniji. Posuda se može popraviti i ponovno
upotrebiti. Ukoliko njena primarna upotreba više nije moguća, ona može biti u sekundarnoj upotrebi.
Keramička posuda se može i reciklirati – njeni fragmenti se koriste za neku drugu, sasvim novu namenu.
Na taj način nastaje pojedinačna – „individualna istorija” ili „biografija” svake posude.

Upotrebni vek

Svaka keramička posuda je u upotrebi jedno određeno vreme. Taj „upotrebni vek” posuda završava se
odbacivanjem ili recikliranjem. Relativna učestalost određenog tipa/klase, tj. njena zastupljenost u
okviru asemblaža može se znatno razlikovati od učestalosti istog tipa u stvarnoj upotrebi u prošlosti.
Upotrebni vek zavisi od različitih faktora, ali pre svega od načina upotrebe. Kada se razmatra upotrebni
vek, u literaturi se uglavnom misli na posude u primarnoj upotrebi, dok se ponovna upotreba,
recikliranje i privremeno odbacivanje često izostavljaju. Rezultati kros-kulturnih istraživanja pokazuju da
se trajanje upotrebe razlikuje od zajednice do zajednice i da se neka opšta pravilnost ne može utvrditi.
Međutim, uočeno je da posude za kuvanje imaju najkraći upotrebni vek, jer su izložene najrazličitijim
pritiscima (termičkim, mehaničkim). Suprotno tome, posude većih dimenzija i težine, kao što su posude
za skladištenje, traju mnogo duže, jer su statične, ne pomeraju se često i obično su pohranjene na
izolovanim mestima. Što je kraći upotrebni vek jedne klase posuđa, ta klasa će češće (tj. u većoj
količini) ulaziti u arheološki zapis. Principi dugovečnosti:

1. Čvrstoća posuda. Nedopečene posude će biti izložene većim rizicima nego one pečene na višim
temperaturama. Slično je i sa posudama sa glazurom u odnosu na one čije površine nisu naročito
brižljivo obrađene. Takođe, razuđeni, posebno oblici sa oštrom bikonijom, predstavljaju naročito rizičnu
grupu.

2. Učestalost upotrebe. Posude u čestoj, svakodnevnoj upotrebi, kao što su posude za pripremu i
konzumiranje hrane i pića, imaju najkraći upotrebni vek, dok posude koje se koriste samo povremeno
traju neuporedivo duže.
3. Način upotrebe je princip koji se pre svega odnosi na to da li je posuda statična ili u pokretu. Posude
kojima se često rukuje i koje se često pomeraju, češće se i lome, pa imaju relativno kratak upotrebni vek.
Ovaj princip odnosi se i na mesto upotrebe, odnosno kontekst. Npr., posude za transport vode koje se
nose na glavi češće se lome od onih koje se nose vezane na leđima.

4. Prisustvo domaćih životinja i dece.

5. Istrošenost posuda upotrebom. Ukoliko je posuda izložena agresivnom delovanju hemijskih procesa,
njeni zidovi će se oštetiti i stanjiti i, na kraju, polomiti. S druge strane, ne treba zaboraviti da delimično
oštećene posude mogu da se koriste u sekundarnoj upotrebi. Iako u sekundarnoj upotrebi, takvoj posudi
je produžen upotrebni vek.

6. Vrednost. Ovde se ne misli na materijalnu vrednost u smislu cene, već na: a. ekonomsku ili tehnološku
– potrebno je dugo vremena da se posuda izradi, sirovine od kojih se izrađuje nisu lako dostupne ili ima
mnogo škarta pri pečenju; b. socijalnu – koristi se u posebnim prilikama i utiče na status vlasnika; c.
funkcionalnu – kod Tarahumara u meksičkoj državi Čivavi posude u kojima se izrađuje pivo nikada se ne
peru, jer se veruje da akumulirani ostaci u zidovima ubrzavaju fermentaciju; zbog toga su starije i duže
korišćene posude „na ceni”. Pošto se te posude pažljivo čuvaju, imaće duži upotrebni vek, s tim da će se
verovatno i popravljati kada se oštete, čime se on dodatno produžava.

Uzroci lomljenja i principi dugovečnosti pokazali su jednu važnu činjenicu: postojanje pozitivne
korelacije između upotrebnog veka i veličine posuda, karakteristike koja se često naziva „primitivnom”,
jer se može direktno izmeriti. Princip „što je posuda veća, to duže traje”sasvim je lako objašnjiv, jer se
velike posude, posebno ako su napunjene, ne pomeraju često, pa je rizik od lomljenja mnogo manji. U
skladu s tim, utvrđeno je i postojanje negativne korelacije između veličine i prenosivosti; kako se
prenosivost povećava, veličina se smanjuje, a opasnost od lomljenja raste. S obzirom na to da su
dimenzije posuda nešto što se može precizno izmeriti, taj atribut bi mogao imati značaja u vezi sa
procenama upotrebnog veka arheološke keramike. Pokazalo se da vrednosti prečnika oboda i najvećeg
prečnika, kao i težina, nisu relevantni za određivanje upotrebnog veka, nego visina i zapremina.

Stope lomljenja i zamene

Keramički cenzusi-broj posuda u istovremenoj upotrebi u jednom domaćinstvu. Prema etnoarheološkim

podacima tu postoje velike varijacije, pa nije moguće utvrditi nikakvu zakonitost, niti obrazac po kome bi
se računali prosečni cenzusi. To dodatno otežava razmatranja cenzusa u arheološkom materijalu. Stopa
zamene ne mora uvek biti u korelaciji sa upotrebnim vekom. Količina posuda koje se tokom godine
polome, u stvari, veoma je retko jednaka količini posuda kojima se one tokom godine zamene. Dok je
upotrebni vek manje-više konstantan u jedinici vremena, stope zamene daleko su više podložne
varijacijama, pre svega u zavisnosti od socijalnog i ekonomskog položaja domaćinstva, promena navika u
ishrani, ali takođe i činjenice da je izrada keramike sezonski posao, koji umnogome zavisi od doba godine
i vremenskih uslova. Osim toga, varijacije u broju ukućana u jednom domaćinstvu takođe značajno utiču
na stope zamene, ali ne i na cenzuse – povećanje broja posuda u upotrebi povećava se s brojem
domaćinstava, a ne s brojem njihovih članova. Stope lomljenja i odbacivanja, kao i učestalost upotrebe
mogu da ukažu i na funkciju određenih klasa keramičkih posuda. Npr., fine zdele u Vinči u kasnom
neolitu dominiraju, dok su u ranom retke; u ranom verovatno služile za skladištenje (trava, začina), pa se
ne pomeraju mnogo, tako da se ni ne lome mnogo, dok su kasnije u većoj upotrebi pa se više lome-
koriste se za piće ili služenje hrane.

Popravke posuda

Na fragmentima keramičkih posuda se ponekad pojavljuju perforacije; ukoliko se radi o dva fragmenta
koji se spajaju, te perforacije nalaze se jedna naspram druge; to ukazuje na popravku posuda, a
perforacije su služile da se kroz njih nekakvom uzicom ili niti dva polomljena fragmenta povežu. Neretko
su hemijske analize pokazale da je na prelomima takvih primeraka bio prisutan bitumen, smola ili vosak,
koji su služili da se dva fragmenta međusobno spoje. S jedne strane, popravke produžuju upotrebni vek
jedne posude, ali se postavlja pitanje da li je popravljena posuda i dalje mogla da služi u svojoj primarnoj
upotrebi (tzv. produžena upotreba) ili je posle popravke njena upotreba promenjena. S druge strane,
popravke govore o vrednosti posuda za njihove korisnike. Zato je važno pitanje na koje istraživač mora
da odgovori: zbog čega je neka posuda popravljana i kakvu je ona mogla imati vrednost za ljude koji su je
koristili. Najšire gledano, popravke se mogu podeliti u 4 velike grupe: perforacije, upotreba metalnih
„spajalica”, upotreba gipsa i upotreba fragmenata sa drugih posuda. Prva je najčešća, posebno na
praistorijskoj keramici, i zasniva se na probijanju rupica duž preloma na fragmentu, koje se kasnije
povežu kožnom uzicom, kanapom ili nekom drugom vrstom niti. Umetanje fragmenata drugih posuda u
oštećenja retka je praksa i potvrđena je na crnofiguralnim grčkim amforama VI veka. S obzirom na to da
je izrada posuda često sezonska aktivnost, popravka utilitarnih posuda mogla je da služi da se „premosti”
period dok domaćinstvo ne popuni zalihe novoizrađenim primercima; moguće je da se popravlja i jer ima
simbolički ili statusni značaj.

Predviđanja: verovatnoća upotrebnog veka i formiranje asemblaža

Učinjeni su pokušaji da se predvidi broj posuda koje će se polomiti ili zameniti novima u različitim
vremenskim periodima, kako bi one bile primenjive i na arheološke situacije. Nikolas Dejvid uzeo je kao
početnu tačku broj posuda u upotrebi u etnografskom asemblažu i, koristeći jednostavnu formulu,
izradio projekcije za broj posuda svake klase koje će biti polomljene u periodu od jedne do sto godina.
Rezultati su pokazali da će posude sa najkraćim upotrebnim vekom biti najzastupljenije u asemblažu koji
će nastati u toku 100 godina. Voren Debor dopunio je Dejvidovu formulu-moguće je utvrditi stope
lomljenja pojedinačnih klasa, pri čemu će u arheološkom asemblažu posude sa najvišim stopama
lomljenja biti znatno precenjene, dok će one sa najnižom stopom lomljenja istovremeno biti značajno
potcenjene. Kasnije su metodi utvrđivanja upotrebnog veka na etnoarheološkim asemblažima
korigovani i ukazano je na njihova ograničenja. Imajući u vidu ova zapažanja, važno je istaći da moramo
biti svesni postojanja dva aspekta keramičkog asemblaža: prirodu onog u realnoj upotrebi (de facto,
systemic, behavioral assemblage), čiji sastav može da ukaže na faktore kao što su funkcija ili status, i
onog koji predstavlja ukupan broj odbačenih posuda (discard assemblage), koji osim raznolikosti
korišćenih tipova/klasa pokazuje i stope zamene. Mnogi autori koriste analize keramičkog asemblaža za
formiranje modela kojima će utvrditi vremenski raspon trajanja lokaliteta. U tom smislu, de facto ili
sistemski asemblaži nisu od koristi, već samo oni koji ukazuju na odbacivanje. Barbara Mils pokazala je
da se s protokom vremena u okviru takvih asemblaža povećava broj posuda, srazmerno njihovom
upotrebnom veku, i da su procentualni odnosi između funkcionalnih klasa u okviru asemblaža
konstantni; veću varijabilnost pokazaće asemblaži sa izuzetno kratkotrajnih lokaliteta, ali će se učestalost
svake funkcionalne klase stabilizovati na lokalitetima naseljenim duže od 5 godina.

Sekundarna upotreba, ponovna upotreba i recikliranje

Moramo imati u vidu da znatan broj fragmenata ne pripada nijednoj posudi prilikom spajanja; oni su u
pravom smislu „siročad” (orphan sherds). Njihovo prisustvo nam govori o tome da se sa keramičkim
posudama nešto dešavalo i pošto su izašle iz primarne upotrebe, čak i pošto su se polomile. Zato
moramo razmotriti pitanja sekundarne upotrebe. Majkl Šifer je definisao termine ponovne i sekundarne
upotrebe i recikliranja. Sekundarna upotreba predstavlja upotrebu celih ili delimično oštećenih posuda
za neku novu namenu, drugačiju od one prvobitne; ponovna upotreba manifestuje se blagim
korigovanjem originalnog oblika posude, čime ona dobija sasvim novu funkciju; recikliranje je upotreba
fragmenata u različitim aktivnostima, kada oni više ne predstavljaju posude, već postaju sirovine ili
alatke. Primeri sekundarne upotrebe poznati su pre svega zahvaljujući etnoarheološkim istraživanjima.
Oštećene posude mogu biti ponovno korišćene na više načina: donji delovi posuda kao hranilice ili
pojilice za domaće životinje ili podupirači za posude koje se izlažu vatri na ognjištu, recipijenti za mešanje
i procesuiranje hrane ili nekih drugih sastojaka, kao saksije za cveće ili kao kalupi ili sredstva za rotaciju
tokom procesa izrade keramike; gornji delovi posuda često se koriste da zaštite tek iznikle biljke.
Ponovna upotreba, koja podrazumeva blago korigovanje oblika cele ili skoro cele posude, potvrđena je
doterivanjem delova posuda tako da mogu da se koriste kao poklopci. U arheološkoj literaturi veoma je
malo primera sekundarne ili ponovne upotrebe. Fragmenti polomljenih posuda mogu se koristiti na čitav
niz različitih načina, koji se ipak mogu podeliti na dve velike grupe. Fragmenti mogu biti korišćeni kao
građevinski materijal ili za razne vrste poslova u održavanju domaćinstva i imanja. U etnoarheološkim
istraživanjima potvrđena je upotreba fragmenata tokom pečenja posuda, gde se koriste kao izolacija i
zaštita posuda od užarenog goriva, kao sirovina koja se meša sa blatom i tako formira lep za gradnju
kuća, ili za popločavanje, popunjavanje pukotina u dimnjacima, kao opterećenja kojima se ojačava krov
od trske ili trave i granja. Fragmenti se mogu koristiti i kao sirovina –šamot. Mogu se koristiti i kao alatke,
uz modifikaciju oblika ili bez nje-kao lopatice ili neka vrsta kašike u svakodnevnim poslovima; drške se
ponekad koriste pričvršćene na zid, za kačenje... Upotreba fragmenata kao alatki česta je i u arheološkim
asemblažima, iako istraživači retko kad na njih detaljnije skreću pažnju- vinčanske glačalice. Radi se o
fragmentima drški većih posuda, potpuno zaobljenih ivica, koje su nastale kao posledica abrazivnog
delovanja vode. Zbog toga termin glačalica nije adekvatan, jer su po svoj prilici korišćene kao tegovi za
ribarske mreže. Zanimljivo je pomenuti i diskove od fragmenata keramike koji su širom rimskog i grčkog
sveta korišćeni u latrinama – toaletima – za brisanje, što je njihovim korisnicima izazivalo veoma
nezgodne medicinske tegobe U sekundarnoj upotrebi su najčešće fragmenti posuda kratkog upotrebnog
veka. Njihova prostorna distribucija uglavnom je vezana za prostor van kuća. Takođe, treba imati u vidu i
to da mnogi primerci sekundarno korišćene keramike ili reciklirani fragmenti mogu da prođu kroz čitav
niz različitih načina korišćenja po završenoj primarnoj upotrebi, te da tako „cirkulišu” kroz različite
situacije i aktivnosti pre nego što budu odbačeni i tako uđu u arheološki zapis. Sve ovo govori o tome da
nijedan keramički asemblaž nije konzistentan, pa ga stoga ne možemo smatrati jedinstvenom celinom.
Naš cilj je, između ostalog, i to da ih prepoznamo i razdvojimo. Imajući u vidu činjenicu da posude i
fragmenti po završenoj primarnoj upotrebi moraju biti negde pohranjeni i tako spremni za buduću,
sekundarnu upotrebu, definisan je pojam privremenog odbacivanja. Etnoarheološkim istraživanjima
pokazano je da takva mesta ne moraju biti strukturirana, dakle, mogu biti privremena, i tada se keramika
može naći pohranjena zajedno sa drugim predmetima. Običaj da se, na primer, oštećene posude čuvaju
duž spoljne strane zida kuhinje lako može da navede istraživača da ih protumači kao zonu povezanu sa
izradom keramike. Iako su mesta privremenog odbacivanja etnoarheološki veoma dobro
dokumentovana, prilikom arheoloških iskopavanja ih je veoma teško identifikovati i jasno definisati.