ISSN 1450-6696

MUSEUM OF VOJVODINA, NOVI SAD

WORK OF MUSEUM OF VOJVODINA

51

NOVI SAD
2009
МУЗЕЈ ВОЈВОДИНЕ, НОВИ САД

РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ

51

НОВИ САД
2009
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51

Главни и одговорни уредник:

Владимир Митровић

Уредник:
Драгица Јовановић

Уређивачки одбор:
мр Лидија Мустеданагић
Марија Јовановић
Сузана Миловановић
Љиљана Трифуновић
Миле Игњатовић
Владимира Станисављевић
Станко Димић

Секретар редакције:
мр Лидија Баљ

Лектура и коректура:
мр Лидија Мустеданагић
Бранка Лугоња

Превод апстраката и резимеа на енглески:

Љубица Јанков

Припрема и штампа:
SCAN studio, Нови Сад

Тираж:
500 примерака

CIP – Каталогизација у публикацији

Библиотека Матице српске, Нови Сад

069 (497-113)

РАД Музеја Војводине = Work of Museum of Vojvodina / главни и одговорни уредник Владимир Митровић.
– 1994, бр. 36–. – Нови Сад : Музеј Војводине, 1994–. Илустр. ; 30 cm

ISSN 1450–6696

COBISS.SR–ID 28648204

ШТАМПАЊЕ ПУБЛИКАЦИЈЕ ОМОГУЋИО ЈЕ

ПОКРАЈИНСКИ СЕКРЕТАРИЈАТ ЗА КУЛТУРУ АП ВОЈВОДИНЕ,
НОВИ САД

ИЗДАЈЕ МУЗЕЈ ВОЈВОДИНЕ, НОВИ САД 2009.©

www.muzejvojvodine.org.rs; muzejvojvodine@nscable.net; muzejvojvodine1@nscable.net; rvmsekretar@gmail.com
 САДРЖАЈ – CONTENT
Археологија – Аrchaeology
Јелка Петровић: Сликана керамика у насељу старчевачке културе на Голокуту • Painted Ceramics
in the Settlement of the Strarčevo Culture on Golokut (Рецензент: др Борислав Јовановић) . . . . . . . . . . . . 7
Лидија Баљ: Минијатурне посуде винчанске културе: дечије играчке или предмети неке друге намене •
Miniature Vessels of Vincha Culture: Children’s Toys or the Objects of Some Other Purpose
(Рецензент: др Дубравка Николић). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 23
Илдико Медовић: Архитектонска пластика из Елемира • Architektonische Plastik aus Elemir
(Рецензент: др Борислав Јовановић) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 35
Јован Коледин: Нови налази Мако културе у Бачкој – у светлу налаза из околине Бачке Паланке •
New Finds in the Mako Culture in Bačka – In Terms of Tinds from the Vicinity of Bačka Palanka
(Рецензент: др Растко Васић) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 45
Лидија Милашиновић: Осврт на могућу реконструкцију друштвене структуре на Моришком слоју некрополе
у Остојићеву • Review on Possibility of Social Structure Reconstruction on The Maros Culture
Finds from the Necropolis in Ostojićevo (Рецензент: др Милош Јевтић) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 65
Снежана Маринковић: Налази бронзаног доба са налазишта Кудељара код Клека • Finds of the Bronze Age from
the Site Kudeljara near Kleka (Рецензент: др Борисав Јовановић) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 71
Верица Танасић, Јединствен налаз средњовековног надгробног споменика на територији Срема
Радован Сремац: Unique Find of Middle Ages Tombstone on the Teritory of Srem (Рецензент: мр Емина Зечевић) . . . . . . 77
Један век Гомолаве – A Century of Gomolava
Међународни симпозијум одржан у Новом Саду 24–27. новембра 2004.
– International Symposion Held in Novi Sad, November 24–27, 2004
Миленко Богдановић: Particularism in the Proto-Starčevo Culture • Rasčlanjivanje ili podela starčevačke kulture na faze
(Рецензент: др Борислав Јовановић) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 87
Борислав Јовановић: Late La Téne Unfortified Settlements in the Surrounding of Gomolava (Lower Srem) • Otvorena naselja
kasnog latena u okruženju Gomolave (Donji Srem) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 91
Нивес Мајнарић Recent La Tène Finds and Sites in Northern Croatia • Novi latenski nalazi i nalazišta
-Панџић: u sjevernoj Hrvatskoj (Рецензент: др Борислав Јовановић) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 103
Marija Jovanović: Gomolava – zanatski centar Skordiska • Gomolava – Handicraft Center Skordiska
(Рецензент: др Борислав Јовановић) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 117
Антропологија – Anthropology
Наташа Миладиновић Лобања из саркофага пронађеног у североисточном делу Сремске Митровице • The Skull from the
-Радмиловић: Sarcophagus Found in the North-Eastern Part of Sremska Mitrovica (Рецензент: др Живко Микић) . . . 137
Археоботаника – Archaeobotany
Ксенија Боројевић: Културна историја воденог ораха (Trapa natans L.) од преисторије до данас •
Cultural History of Water Chestnut (Trapa natans L.) from Prehistory to Now-a-days
(Рецензент: др Марија Блаженчић) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 159
Александар Медовић: Чурушки крупник из 4. века – у чврстом загрљају њивског попонца и њивског вијушца •
Ein Massenfund „barbarischen“ Dinkels aus dem 4. Jahrhundert n. Chr., Čurug, Vojvodina, Serbien
(Рецензент: Марија Јовановић) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 147
Етнологија – Ethnology
Марија Бански: Збирка чоколадних калупа из Музеја Војводине • The Assortment of Chocolate Moulds from
the Ethnological Collection of the Museum of Vojvodina (Рецензент: др Федора Бикар) . . . . . . . . . . . . . 175
Татјана Бугарски: Обућа у етнолошкој збирци Музеја Војводине • Footwear in the Ethnological Collection
of the Museum of Vojvodina (Рецензент: мр Катарина Радисављевић) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 191
Рајка Грубић: Утицаји барока на народно стваралаштво средњег Баната • The Influence of the Baroque
onto Folk Creativity of the Middle Banat (Рецензент: др Љиљана Гавриловић) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 209
Љиљана Радуловачки: Вашари у Шиду • Fairs in Šid (Рецензент: др Никола Павковић) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 223
Историја – History
Снежана Божанић: Спор између манастира Хиландара и браће Хардомилића oко Косорића •
The Argument Between the Monastery оf Hilandar аnd Brothers Hardomilić аbout Kosorić
(Рецензент: др Ненад Лемајић) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 229
Милован Цветановић: Aкт кaтoликa Пeтрoвaрaдинскoг Шaнцa oд сeптeмбрa 1747. и први вeлики судија
Нoвoг Сaдa Игнaц Хajл – инструмeнти држaвнe пoлитикe нa лoкaлнoм нивoу •
The Act of Catholics from Petrovaradin Trench since September 1747 and the First City Judge
of Novi Sad Ignaz Hayl–the Instruments of State Politics on the Local Level
(Рецензент: др Славен Бачић) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 235
Жарко Димић: Покушај реконструкције „Тефтера“ карловачке породице Лукић-Хаџић из XVIII–XIX века •
An Attempt of Reconstruction of The “Notebook” of Family Lukić-Hadžić from Karlovci,
from the 18th to 19th Century (Рецензент: др Владан Гавриловић) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 249
Јелена Смиљанић: Српски народни покрет 1848/49. и улога Ђорђа Стратимировића • Serbian National Movement in
1848/49 and the Role of Đorđe Stratimirović (Рецензент: Сузана Миловановић) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 261
Слободан Бјелица: Неки мало познати листови који су излазили у Бачкој и Банату 1941–1944. године • Some Less
Known Newspapers Issued in Bačka and Banat from 1941 to 1944 (Рецензент: др Александар Касаш) . 271
Драго Његован: Један мање познати извештај о „рацији“ у јужној Бачкој 1942. године • One Less Known
Report on the “Raid” in the South Bačka in 1942 (Рецензент: др Александар Касаш) . . . . . . . . . . . . . . . . 279
Звонимир Голубовић: Ко сноси одговорност за послератну судбину фолксдојчера Војводине (1944–1948)? • Who Takes
Responsibility for the Postwar Destiny of the Volksdeutschers from Vojvodina (1944–1948)?
(Рецензент: др Драго Његован) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 295
Конзервација – Conservation
Слободан Богојевић: Превентивни третман металних археолошких предмета у депоима •
Preventive Treatment of Metal Archaeological Objects in the Depots (Рецензент: Ана Олајош) . . . . . . . 315
Музејска педагогија – Education in Museum
Владимира Музејска креативна радионица „Новосадски храмови“•
Станисављевић,
Дариуш Самин: Museum Creative Workshop “The Temples in Novi Sad” (Рецензент: др Младенко Кумовић) . . . . . . . . . 331
Грађа – Records and Documents
Предраг Бајић: Документ Југословенске војске у отаџбини Национализација привреде у Војводини
из фонда Војног архива у Београду . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 341
Михаел Антоловић: Меморандум Немачке странке из 1927. године . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 337
Прикази – Surveys
Милкица Поповић,
Веселинка Марковић: Рад Музеја Војводине у светлу библиографске синтезе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 349
Михаел Антоловић: Повратак економске историје? (Борис Кршев, Финансијска политика Југославије 1918–1941,
Прометеј, Нови Сад, 2007, стр. 371). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 351
Лидија Мустеданагић: Град у слици и речи (Маја Ердељанин, Владимир Митровић, Сава Степанов, Слика града – Нови Сад
у ликовним уметностима 18–21. века, Културни центар Новог Сада, Нови Сад 2009) . . . . . . . . . . . . 355
Из музеја и галерија – From Museums and Galleries
Кнежевић Наташа: Популаризација појма биодиверзитета на примеру активности
Народног музеја из Зрењанина . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 357
Весна Гргуровић: На путу прерастања збирке у музеј
– Примена јавних радова у Музејској збирци Културног центра Врбаса . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 361
Лидија Мустеданагић: Римски шлемови из Музеја Војводине . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 366
Душан Миљковић: Први светски рат и Војводина. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 369
Миле Игњатовић: Графика као ликовна фиксација феномена живљења . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 371
Миле Игњатовић: Цртежи и слике Ратка Шоћа као белешке токова ликовне мисли . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 374
Драгана Куручев: Изложба слика и промоција монографије Љубодрага Јанковића – Јалета
у Градском музеју Вршац. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 376
Слађана Велендечић: Vox populi о римским шлемовима у Музеју Војводине . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 380
Снежана Добрић: Музеј Војводине у Ноћи музеја 2009. године . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 383
Весна Гргуровић: Друга национална Ноћ музеја у Врбасу . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 384
Марија Јовановић: Неолитска пластика на тлу Београда . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 386
Лидија Баљ: Праисторијска метропола у Галерији САНУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 387
Тијана Станковић
-Пештерац: Шлемови из Беркасова на изложби о Хромацију Аквилејском у Удинама . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 389
Тијана Станковић
-Пештерац,
Чарна Милинковић: Стручни скуп о тенденцијама у музеологији . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 392
Тијана Станковић
-Пештерац: Музеј данас: промене и континуитет . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 395
Размена публикација – Exchange of Publications
Александар Петијевић: Размена публикација за 2007. годину . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 397
Библиографија – Bibliography
Славица Прусина: Библиографија издања Музеја Војводине 1999–2009. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 409
In memoriam
Сузана Миловановић: Др Федора Бикар (1931–2009) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 419
 Jelka Petrović UDC 903.08“634“(497.113)

SLIKANA KERAMIKA U NASELJU

STARČEVAČKE KULTURE NA GOLOKUTU
Apstrakt: Naselje starčevačke kulture Golokut nalazi se u zapadnom delu Fruške gore na nadmorskoj visini 195–200 m, u ataru
sela Vizić. Veći deo slikane keramike na Golokutu nađen je u zatvorenim celinama – jamama i građevinskim objektima. U
odnosu na forme sudova, tehnikom slikanja najčešće su ukrašavani pehari na šupljoj niskoj nozi, konične i bikonične zdele, a
znatno ređe amforoidni lonci. Prema postojećim podelama starčevačke kulture, Golokut je naselje koje pripada fazi III po M.
Garašaninu i takođe fazi III prema podeli D. Srejovića, dok prema V. Milojčiću pripada fazi IV. Prema podeli slikane keramike
S. Dimitrijevića, u pitanju je njena završna faza, odnosno Spiraloid B, što potvrđuju nalazi slikane keramike sa sistematski
istraženog starčevačkog naselja na nalazištu Zadubravlje u Slavoniji, opredeljeni takođe u fazu Spiraloid B.
Ključne reči: Golokut, starčevačka kultura, slikana keramika, polihromija, Spiraloid B, Podunavlje.

Abstract: The settlement of the Starčevo culture “Golokut” is located in the west part of Fruška gora on the altitude of 195–200
m in the area of the village Vizić. Major part of the painted ceramics on Golokut is found in the closed entireties – pitholes
and construction objects. Considering the forms of vessels, by the technique of painting, most frequently are decorated chalices
(standing on a hollow foot), conic and biconic bowls and less frequently pots in the form of amphorae. According to the already
existing classification of the Starčevo culture, Golokut is the settlement that belongs to phase III in M. Garašanin’s opinion, and
it also belongs to phase III in D.Srejović’s opinion, whereas V. Milojčić considers it belongs to phase IV. In the categorization
of painted ceramics of S. Dimitrijević, we are dealing with the final phase, i.e. Spiraloid B, which is confirmed by the finds of
painted ceramics from the systematically researched Starčevo settlement on the site of Zadubravlje in Slavonia, which is also
classified into the phase Spiraloid B.
Key words: Golokut, the Starčevo culture, painted ceramics, polychromy, Spiraloid B, Podunavlje

Naselje starčevačke kulture na Golokutu nalazi
se na istočnoj padini jednog proplanka u zapadnom
delu Fruške gore (oivičenog šumom), koji leži na
nadmorskoj visini 195–200 m.1 Ono pripada ataru sela
Neštin. Na 2 km jugozapadno od lokaliteta smešteno je
malo selo Vizić, u kojem žive vlasnici njiva i voćnjaka
na kojima se nalazi ovaj arheološki lokalitet. To je
razlog zbog kojeg su 1973. godine preduzeta sondažna
istraživanja ovog naselja. U periodu od 1973. do 2003.
godine (sa prekidima) istražen je prostor koji je bio
izvan današnjeg vikend naselja.
Starčevačko naselje zauzima površinu od oko
1 hektara. Međutim, njegove granice, kao što je već
navedeno, nisu mogle biti preciznije određene. Ispod
sloja humusa (debljine 0,20–0,30 m) nalazi se kultur-
ni sloj (debljine 0,20–0,80 m), koji je u gornjem nivou
dislociran dubokim oranjem, te je mnogo arheo-
loškog materijala nađeno na površini, odnosno u hu-
musu. Zdravicu ispod kulturnog sloja čini žuta zem-
lja, odnosno les, u koji su ukopane jame različitih
dimenzija. Veće i dublje jame su građevinski objekti, a
manje i pliće su služile kao pozajmište zemlje za grad-
nju staništa, a zatim kao jame za otpatke.
Za zemunice i poluzemunice su kopane prostranije
i dublje jame, prepoznatljive po delimično očuvanim
podnicama i otiscima stubova. Pored njih su nalažene
velike količine lepa sa otiscima kolja i pruća, izmešane
sa garom i pepelom. Sadržinu stambenih objekata su,
takođe, činili mnogobrojni fragmenti keramike, ali i
cele posude, oruđe od kamena i kosti, kao i ljušture
puževa, školjke i lomljene životinjske kosti. Kod posuda
grube fakture preovladava ukrašavanje „organizovanim
barbotinom“, zatim tehnikom utiskivanja i ureza nokta;
primetna je i pojava bikoničnih zdela fine fakture.
Pehari na niskoj nozi i zdele ornamentisani su tehnikom
slikanja „crnim na crvenoj podlozi“. Navedene tipološke
odlike nalaza iz zemunica i jama opredeljuju naselje na
Golokutu u kasnu fazu starčevačke kulture.
Starčevačka keramika ukrašena je vertikalnim,
paralelnim trakama, zatim krivolinearnim i spiralnim
motivima u raznim kombinacijama boja.2 U pojedinim
slučajevima se lučne ili spiralne trake završavaju pro-
širenjima u obliku raširenih prstiju (tzv. šapice).3
SONDA 1 (aps. n./m v. 199,341 m)
JAMA 1
Na osnovu površinskog arheološkog materijala,
u južnom delu lokaliteta Golokut otvorena je sonda 1
(1973. godine). Na dubini od 0,53 m uočen je ukop u
žutu zemlju – jama 1. Najveća dubina jame ukopane u
zdravicu iznosi 0,45 m. Ispunjena je mrkom zemljom,
sa velikom količinom fragmenata i celih keramičkih

7
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
posuda, životinjskih kostiju, sitnih fragmenata kućnog
lepa, poda i ognjišta, kao i puževa i školjki. Preovlađuju
grube posude – lonci i konične zdele rađene u tehnici
„organizovanog barbotina“, kao i posude ukrašene
zarezima nokta i urezivanjem. U monohromnoj kera-
mici se izdvajaju zdele, pehari na nozi i žrtvenici na
četiri noge.
Među finom keramikom su pronađeni pehari i
zdele oslikane vertikalnim trakama mrke boje na crve-
noj i smeđoj površini. Posebno se izdvaja manji pehar
na nozi sa meandroidnim motivom, na kojem su,
između traka mrke boje, zapaženi tragovi bele boje.4
1. Sonda 1, kat. br. 1 / sond 1, cat. no. 1
2. Sonda 1, kat. br. 2 / sond 1, cat. no. 2
1. Pehar na šupljoj nozi, blago bikoničnog oblika
– crvene boje, dobre fakture. Ornamenti su izvedeni
mrkom bojom, u vidu meandra koji je kombinovan sa
vertikalnim trakama i tragovima bele boje.
H 11 cm, Ro 12 cm, Rn 5,7 cm; AP 7251 (t. i. 19/73).
Sonda 1, 2. o. s., jama 1; T. I, 1.
8
АРХЕОЛОГИЈА
2. Više fragmenata koji čine skoro ceo profil
bikoničnog pehara – dobre fakture, crvene boje. Gla-
čana površina oslikana je mrkim vertikalnim trakama.
Pehar je rekonstruisan.
Očuvana H 16,2 cm, Ro16 cm; AP 7252 (t. i. 20/73).
Sonda 1, 2–3. o. s., jama 1; T. I, 2.
3. Fragment blago bikonične zdele sa brada-
vičastom drškom – smeđe boje, sa crvenom prevlakom.
Oslikan je spiralnim trakama mrke boje.
Dim. 8 x 6,5 cm; AP 7255 (t. i. 26/73).
Sonda 1, jama 1; T. I, 3.
4. Tri fragmenta trbuha veće posude – dobre
fakture, smeđe boje, uglačane površine koja je mesti-
mično prevučena crvenom bojom. Ornament je izve-
den spiralnim trakama mrke boje.
Dim. 9 x 10,5 cm; AP 7258 (t. i. 29/73).
Sonda 1, 2. o. s., jama 1; T. I, 4.
SONDA 4 (aps. n./m v. 198,32 m)
Sonda 4 nalazila se istočno od sonde 1, na uda-
ljenosti od 23 m. Kulturni sloj je deblji, a zdravica se
javlja na dubini od 0,60 m, sem nekoliko plitkih manjih
ukopa, od kojih se najdublji javlja na 1,07 m. Kulturni
sloj obiluje fragmentima grubih sudova – loptastih,
poluloptastih i blago bikoničnih. Najveći broj sudova
ukrašen je tehnikom „organizovanog barbotina“, a
najmanji tehnikom urezivanja i zareza noktom. Zastup-
ljene su posude dobre i fine fakture. Među finom kera-
mikom se, pored fragmenata oslikanih vertikalnim
trakama mrke boje, ističe posuda sa vratom, ukrašena
tekućom spiralom mrke boje na crvenoj podlozi.5
1. Fragment gornjeg dela zdele, nenaglašenog
oboda – dobre fakture, crvene boje. Spoljna površina
je oslikana vertikalnim trakama mrke boje.
Dim. 5,5 x 5,1 cm; t. i. 153/73.
Sonda 4; T. II, 1.
2. Malo razgrnut obod na visokom vratu, vero-
vatno loptastog suda – dobre fakture, površine prevu-
čene crvenom bojom, sa tekućom spiralnom trakom
mrke boje.
Očuvana H 6,5 cm, Ro 11 cm; AP 7344 (t. i. 74/73).
Sonda 4; T. II, 2.
SONDA 6 (aps. n./m v. 199,806 m)
JAMA 3
Na 26 m severoistočno od jame 1, odnosno sonde
1, na dubini od 0,47 m otkrivena je jama 3 – u sondi
СЛИКАНА КЕРАМИКА У НАСЕЉУ СТАРЧЕВАЧКЕ КУЛТУРЕ...
6. Dubina jame 3 nije bila ujednačena; dostizala je
1 m od ivice ukopa u žutu zemlju. Verovatno je na-
stala vađenjem zemlje koja je korišćena pri izradi
keramičkih posuda, da bi kasnije bila pretvorena u
jamu za otpatke. Najveća dubina jame u odnosu na
površinu sonde iznosi 1,40 m. U jami su, pored sloja
pepela i gara, nađeni fragmenti grube keramike – ra-
đene u tehnici „organizovanog barbotina“, fragmenti
životinjskih kostiju, 2 koštana šila i veliki broj puževa.
Sem grube keramike, pronađena je keramika dobre
fakture, kao i manji fragmenti fine fakture, oslikani
kombinacijom lučnih širih i užih traka mrke boje.6
1. Fragment nenaglašenog oboda posude – do-
bre fakture, crvene boje, oslikan lučnim trakama mrke
boje.
Dim. 5,8 x 4,2 cm; AP 7396 (t. i. 200/73).
Sonda 6, 2. o. s.; T. III, 1.
2. Mali fragment gornjeg dela posude sa nena-
glašenim obodom – dobre fakture, crvene boje, osli-
kan mrkim spiralnim trakama nejednake širine.
Dim. 4,2 x 5,2 cm; AP 7405 (t. i. 231/73).
Sonda 6, 2. o. s.; T. III, 2.
3. Fragment gornjeg dela verovatno bikoničnog
suda sa nenaglašenim obodom – fine fakture, crvene
boje, oslikan vertikalno postavljenim širim i tanjim
mrkim trakama.
Dim. 3,3 x 5,5 cm; AP 7400 (t. i. 219/73).
Sonda 6, 2. o. s.; T. III, 3.
SONDA 8 (aps. n./m v. 197,258 m)
Jugoistočno od sonde 1, na strmom terenu,
otvorena je sonda 8, sa kulturnim slojem koji je deblji
nego u drugim sondama. Sa površinskim slojem, nje-
gova debljina iznosi 0,80 m. Za ovaj sloj (0,40–0,80
m) karakteristična je velika količina kućnog lepa sa
plevom, delovi ognjišta, pepeo i mnogo životinjskih
kostiju. Pored velikog broja fragmenata keramike grube
i dobre fakture, zastupljene su poluloptaste i konične
zdele, dobre i fine fakture, oslikane mrkim spiralnim
trakama i drugim ornamentalnim kombinacijama.7
1. Fragment gornjeg dela bikonične zdele sa ne-
naglašenim ravnim obodom – dobre fakture, obojene
crvene površine koja je oslikana mrkim trakama u
obliku tekuće spirale.
Dim. 15 x 10,1 cm; AP 7409 (t. i. 239/73).
Sonda 8, 2. o. s.; T. II, 1.
ЈЕЛКА ПЕТРОВИЋ
2. Dva fragmenta zdele nenaglašenog i stanjenog
oboda – dobre fakture, neujednačene crvene boje, po-
vršine oslikane mrkim spiralnim trakama.
Dim. 16,6 x 7,8 cm; AP 7410 (t. i. 240/73).
Sonda 8, 2. o. s.; T. II, 2.
3. Fragment trbuha bikonične zdele – dobre fak-
ture, smeđe boje, uglačane površine na kojoj su osli-
kane svetlomrke? spiralne trake sa motivom vila u sre-
dišnjem delu.
Dim. 10 x 7 cm; AP 7411 (t. i. 241/73).
Sonda 8, 2. o. s.; T. II, 3.
4. Mali fragment posude sa nenaglašenim rav-
nim obodom – dobre fakture, crvene uglačane povr-
šine koja je oslikana širokim vertikalnim mrkim tra-
kama.
Dim. 3,6 x 4 cm; AP 7435 (t. i. 294/73).
Sonda 8, 5. o. s.; T. II, 4.
SONDA 9 (aps. n./m v. 199,459 m)
JAMA b. b.
Na zapadnoj strani nalazišta otvorena je sonda 9,
udaljena oko 25 m severozapadno od jame 1 u sondi
1. Na dubini od 0,80 m je konstatovano da je kulturni
sloj deo ukopa – jame b. b., čija najveća dubina iznosi
1,76 m. Sadržaj kulturnog sloja i jame b. b. ukazuje na
intenzivnu građevinsku aktivnost na ovom neolitskom
naselju. To potvrđuju ostaci kućnog lepa sa otiscima
pruća, garom i pepelom, delovi ognjišta i mnogo živo-
tinjskih kostiju.
Pored toga, jama obiluje velikom količinom frag-
menata grube keramike – uglavnom urađene u tehnici
„organizovanog barbotina“, zatim delovima posuda
dobre i fine fakture, među kojima se nalaze komadi
posuda crvene i smeđe boje, oslikani spiralnim širim
i užim trakama mrke boje. Među njima se nalazi i dno
pehara na šupljoj nozi sa delom zida posude, na čijem
kraju su sačuvane vertikalne, obojene uske trake.8
1. Fragment gornjeg dela zdele sa malo stanjenim
obodom – dobre fakture, crvene boje, ukrašen širokim
mrkim trakama, verovatno u obliku spirale.
Dim. 5,2 x 6 cm; AP 7461 (t. i. 45/76).
Sonda 9, 3. o. s.; T. III, 1.
2. Fragment trbuha suda – fine fakture, crvene
boje, oslikan mrkom bojom. Trake su nejednake
debljine, krivolinijske, verovatno u obliku spirale.
Dim. 5,9 x 3,9 cm; AP 7460 (t. i. 44/76).
Sonda 9, 3. o. s.; T. III, 2.
9
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
3. Fragment oboda manjeg suda – dobre fakture,
neujednačene crvene boje, sa mrkim širim lučnim tra-
kama.
Dim. 3,6 x 4,1 cm; AP 7464 (t. i. 56/76).
Sonda 9, 4. o. s.; T. III, 3.
4. Fragment trbuha poluloptastog suda – dobre
fakture, crvene glačane površine, ukrašene mrkim bo-
jenim trakama u obliku spirale.
Dim. 8,3 x 5,6 cm; AP 7472 (t. i. 220/76).
Sonda 9, ukop uz istočni profil; T. III, 4.
5. Fragment trbuha blago bikoničnog suda –
oslikan mrkim uskim trakama, koje čine nepravilnu
spiralu na glačanoj crvenoj površini.
Dim. 8,9 x 3,9 cm; AP 7464a (t. i. 47/76).
Sonda 9, 3. o. s.; T. III, 5.
6. Fragment trbuha loptastog suda – fine fakture,
crvene uglačane površine, oslikan širokim, lučnim tra-
kama mrke boje.
Dim. 13 x 7 cm; AP 7465 (t. i. 57/76).
Sonda 9, 4. o. s.; T. III, 6.
7. Fragment dna pehara na šupljoj nozi – dobre
fakture, svetlosmeđe uglačane površine, sa tragom mr-
kog bojenja.
H 7,1 cm, R noge 8,8 cm; AP 7475 (t. i. 221/76).
Sonda 9, ukop uz istočni profil; T. III, 7.
SONDA 12 (aps. n./m v. 199,96 m)
Severno od sonde 9, na udaljenosti od 20 m istra-
žena je sonda 12. Ispod sloja humusa debljine 0,20 m
nalazi se žuta zemlja (zdravica), u kojoj su konsta-
tovani plitki ukopi kulturnog sloja do dubine od 0,65
m. Ukopi sadrže fragmente keramičkih posuda grube
fakture, među kojima je jedan veliki sud ukrašen
„organizovanim barbotinom“. Fragmenti bolje kera-
mike su malobrojni, kao i žrtvenici. Nađeno je nekoliko
fragmenata posuda fine glačane i slikane površine.9
1. Fragment bikonične zdele sa nenaglašenim
obodom – smeđe boje, površine mestimično ukrašene
crvenom bojom i oslikane širokim mrkim spiralnim
trakama, sa motivom tzv. šapice u sredini.
Dim. 12,2 x 11 cm; AP 7512 (t. i. 73/76).
Sonda 12, 2. o. s.; T. VII, 1.
2. Gornji deo suda bikonične profilacije, sa ne-
naglašenim, stanjenim obodom – dobre fakture,
crvene površine oslikane vertikalnim trakama.
10
АРХЕОЛОГИЈА
Dim. 7,8 x 8 cm; AP 7511 (t. i. 72/76).
Sonda 12, 2. o. s.; T. VII, 2.
SONDA 18–18a (aps. n./m v. 199,52 m)
Severozapadno od sonde 9, na udaljenosti od
samo 0,50 m, istražena je sonda 18–18a. Ostaci zone
sa nabijenom zemljom, delovi podnice sa tragovima
drvenih potpatosnica, kućni lep sa otiscima pruća,
ostaci ognjišta i rupe od kolja dokazuju postojanje gra-
đevinskog objekta u kojem su živeli stanovnici ovog
starčevačkog naselja. Da je ovo naselje dugo trajalo,
dokazuje i veliki broj fragmenata i celih posuda grube
fakture, najčešće rađenih u tehnici „organizovanog
barbotina“, a ređe tehnikom urezivanja, zarezima nok-
tom i štipanjem. Pored grube keramike, otkriveni su
fragmenti keramike bolje i fine fakture, oslikane verti-
kalnim i spiralnim mrkim trakama.10
1. Dva fragmenta suda blago bikonične profila-
cije, sa nenaglašenim, stanjenim obodom – dobre
fakture, neujednačene crvene boje, uglačane površine,
oslikane mrkim, uskim vertikalnim trakama.
Dim. 8,5 x 10,7 cm; AP 7540 (t. i. 197/76).
Sonda 18, ukop; T. IV, 1.
2. Fragment nenaglašenog oboda i ramena suda
– fine fakture, crvene i smeđe boje, površine oslikane
uskim dvojnim vertikalnim mrkim trakama.
Dim. 5,6 x 6,5 cm; AP 7561 (t. i. 172/78).
Sonda 18a, 4. o. s.; T. IV, 2.
3. Fragment loptastog suda sa nenaglašenim
obodom – fine fakture, crvene površine, sa vertikalnim
trakama mrke boje.
Dim. 5,1 x 6,8 cm; AP 7559 (t. i. 214/78).
Sonda 18a; T. IV, 3.
4. Fragment gornjeg dela posude sa nenaglašenim
obodom – fine fakture, tankog zida, smeđe boje, osli-
kan mrkim, vertikalnim trakama.
Dim. 5,5 x 3,9 cm; AP 7539 (t. i. 194/76).
Sonda 18, ukop; T. IV, 4.
5. Mali fragment verovatno poluloptaste male
zdele sa nenaglašenim obodom – dobre fakture, crve-
ne boje. Površina je oslikana mrkim trakama u obliku
spirale. Sa unutrašnje strane se nalazi ukras u vidu mr-
ke trake.
Dim. 4,8 x 3,2 cm; AP 7537 (t. i. 145/76).
Sonda 18, 3. o. s.; T. IV, 5.
СЛИКАНА КЕРАМИКА У НАСЕЉУ СТАРЧЕВАЧКЕ КУЛТУРЕ...
6. Dva fragmenta, odnosno ceo profil konične
zdele sa nenaglašenim, malo stanjenim obodom i
ravnim dnom – fine fakture, svetlocrvene boje, ugla-
čane površine oslikane mrkim, širokim trakama koje
formiraju spiralu.
H 7,7 cm; AP 7549 (t. i. 170/78).
Sonda 18a, 4. o. s.; T. IV, 6.
7. Fragment trbuha suda bikonične profilacije
– dobre fakture, smeđe boje, površine ukrašene širim,
mrko bojenim trakama koje čine spiralu.
Dim. 10,5 x 10 cm; AP 7560 (t. i. 136/78).
Sonda 18a, 2, 3. o. s.; T. IV, 7.
SONDA 22 (aps. n./m v. 196,50 m)
JAMA 6
Na krajnjem jugu lokaliteta, u sondi 22 otkrivena
je jama 6, koja je, verovatno, služila kao pozajmište
zemlje, a kasnije kao jama za otpatke. Najveća dubina
je 1,25 m. Ispunjena je mešanom mrkom i žutom
zemljom – sa sitnim fragmentima cepanih kostiju,
kućnog lepa, ostacima pepela, manjom količinom frag-
menata posuda grube i dobre fakture i jednim frag-
mentom slikane keramike.
1. Fragment suda sa nenaglašenim obodom
– fine fakture, crvenkasto-smeđe površine, oslikane
širokim tamnim lučnim trakama koje verovatno for-
miraju spiralu.
Dim. 4,9 x 9 cm; AP 7613 (t. i. 1/78).
Sonda 22, 2. o. s., jama 6; T. IV, 1.
SONDA 25–25a (aps. n./m v. 199,65 m)
ZEMUNICA – JAMA 9
Severno od temelja kuće B. Rajića, na kojem se
nalazi pomoćni reper, odnosno na udaljenosti od samo
2 m otvorena je sonda 25, sa proširenjem obeleženim
kao broj 25a. Proširenje leži severoistočno od sonde
25, na udaljenosti od 1,28 m.
Prilikom istraživanja je konstatovano da se radi
o stambenom objektu, odnosno zemunici (jama 9)
ukopanoj u zdravicu, o čemu svedoče ostaci podova
od nabijene zemlje, ulaz koji je vodio do peći izvan
objekta, zatim otisci kolaca za krovnu konstrukciju i
niša bočno ukopana prema istoku. Uz severnu ivicu
niše je otkriven grob žene u zgrčenom položaju. Na
šaci leve ruke nađena je lobanja govečeta.
Posle prvobitne funkcije građevinskog objekta,
zemunica je imala funkciju jame za otpatke, što potvr-
đuje sadržaj arheološkog materijala. Pored velike koli-
čine fragmenata keramike, kućnog lepa, slojeva pepela,
ЈЕЛКА ПЕТРОВИЋ
gari, pečene zemlje, životinjskih kostiju, velikog broja
puževa i nešto manje školjki, nađeni su fragmenti po-
suda bogato oslikanih motivom tekuće spirale. Treba
izdvojiti fragmente konične zdele sa kružnim trakama
čiji su završeci u obliku šake ili prstiju („šapice“), kao
i sud sa vertikalnim dvojnim trakama. Takođe treba
pomenuti fragmente konične zdele koja je oslikana
lučnim trakama sa raščlanjenim krajevima, kao i frag-
mente suda sa vertikalnim dvojnim trakama.11
1. Više fragmenata veće zdele sa nenaglašenim
obodom – dobre fakture, neujednačene crvene boje,
površine oslikane mrkim trakama u obliku spirale.
Dim. 13,8 x 18,7 cm; AP 7637 (t. i. 277, 325, 340/78).
Sonda 25, jama 9; T. V, 1.
2. Fragment gornjeg dela bikoničnog suda sa
nenaglašenim obodom – dobre fakture, crvene boje,
oslikan mrkim trakama u obliku spirale.
Dim. 7,8 x 5,5 cm; AP 7635 (t. i. 280/78).
Sonda 25, 1, 2. o. s.; T. V, 2.
3. Fragment gornjeg dela manjeg suda sa nena-
glašenim obodom – fine fakture, smeđe boje, površine
ukrašene trakama mrke boje u obliku spirale.
Dim. 4,7 x 3,2 cm; AP 7671 (t. i. 73/84).
Sonda 25, proširenje 25a; T. V, 3.
4. Fragment gornjeg dela suda, verovatno pehara
sa nenaglašenim stanjenim obodom – fine fakture,
crvene boje, uglačane površine, oslikane pravolinijskim
i krivolinijskim trakama mrke boje.
Dim. 6 x 5,7 cm; AP 7639 (t. i. 115/84).
Sonda 25–25a, zemunica, istočni deo – gornji nivo; T.
V, 4.
5. Fragment većeg trbuha suda – dobre fakture,
crvene boje, površine oslikane širokim trakama mrke
boje.
Dim. 20,5 x 8,5 cm; AP 7670 (t. i. 72/84).
Sonda 25, proširenje 25a; T. V, 5.
6. Tri fragmenta konične zdele ili pehara sa
nenaglašenim obodom – dobre fakture, smeđe boje,
površine oslikane mrkim lučnim trakama čiji se krajevi
javljaju u obliku šake.
Dim. 4,8 x 7,3 cm; 6,2 x 6 cm; 10,3 x 9 cm; AP 7638
(t. i. 326, 327, 328/78).
Sonda 25, jama 9 – zemunica; T. VI, 6.
7. Fragment gornjeg dela duboke posude sa rav-
nim, nenaglašenim obodom – dobre fakture, crvene
boje, površine oslikane mrkim, vertikalnim trakama.
11
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
Dim. 14,1 x 9, cm; AP 7636 (t. i. 283/78).
Sonda 25–25a, jama 9 – zemunica; T. VI, 7.
SONDA 40 (aps. n./m v. 199,42 m)
ZEMUNICA – JAMA 15
Severno od sonde 18, na udaljenosti od 22 m
otvorena je sonda 40. Već u površinskom delu sonde
40 su nađeni fragmenti keramike i životinjskih kostiju,
koji su dubokim oranjem izbačeni na površinu.
Kulturni sloj je veoma bogat arheološkim nalazima:
kućnim lepom, crvenom pečenom zemljom, delovima
podova; javljaju se plići i dublji ukopi, kao i jame broj
14 i 15. Posle detaljnog istraživanja je konstatovano da
se radi o dva stambena objekta. Jama 14 pripada tipu
poluzemunice; sastoji se od plitkog ukopa u zdravicu
(0,20 m) i dubljeg ukopanog dela u obliku osmice
(dubina 0,90 m). Unutar jame konstatovana su tri
sloja podova, sloj pepela i otisci za stubove. Jama 15
je stambeni objekat – zemunica; kružnog je oblika. U
njoj se nalaze ostaci podova, koji ukazuju na tri gra-
đevinske faze unutar objekta.12
Od arheološkog materijala u sondi 40 su, kao i u
ostalim sondama na ovom nalazištu, najzastupljeniji
fragmenti lonaca grube fakture, rađene u tehnici
„organizovanog barbotina“, zatim posude ukrašavane
štipanjem, dok su, kada je u pitanju keramika bolje
fakture, zastupljene konične i blago bikonične zdele,
pehari na niskoj nozi i fragmenti žrtvenika. Malo je
fragmenata posuda fine fakture; među njima se nalazi
nekoliko fragmenata sa slikanim motivima. Izdvajaju
se dva fragmenta: prvi sa vertikalnim mrkim trakama
i drugi sa retkim ornamentalnim elementima.
1. Fragment posude nenaglašenog, stanjenog
oboda – fine fakture, crvene boje, ukrašen vertikalnim
širim i tanjim trakama tamnomrke boje.
Dim. 6,8 x 7,2 cm; AP 7830 (t. i. 129/86).
Sonda 40, 4. o. s., jama 15; T. VII, 1.
2. Fragment gornjeg dela posude koničnog ob-
lika – fine fakture, smeđe boje, oboda oslikanog tam-
nom trakom, koja se raščlanjuje po konusu u vidu
vertikalnih traka.
Dim. 6,4 x 7,1 cm; AP 7808 (t. i. 96/86).
Sonda 40, 3. o. s.; T. VII, 2.
SONDA 50 (aps. n./m v. 198,43 m)
ZEMUNICA – JAMA 17
Na strmom delu terena, severoistočno od sonde
25, na udaljenosti od 11 m postavljena je sonda 50.
Odmah ispod humusa, na dubini od 0,35 m, uočena
12
АРХЕОЛОГИЈА
je kontura objekta ukopanog u zdravicu, nepravilnog
oblika, prečnika 5,5 m – označenog kao jama 17.
Tokom istraživanja je zaključeno da se radi o
očuvanoj zemunici sa četiri izdvojena prostora: u tri
ukopa nalaze se ostaci podova u tri nivoa; četvrti,
najveći prostor je na višem nivo, namenjen obavljanju
zajedničkih poslova. Po ivici zemunice, kao i po sredini
otkriveni su otisci kolja. U jednom ukopanom odeljku
su nađeni dislocirani ostaci ženskog skeleta.13
Zemunica (jama 17) obiluje arheološkim mate-
rijalom: fragmentima i celim posudama grube, bolje i
fine fakture, kao i nalazima kremenih nožića, kamenih
sekira i koštanih alatki. Među finom keramikom izdva-
jaju se fragmenti posuda oslikani širim mrkim tra-
kama, uz koje se nalaze tanje linije bele boje.
1. Dva fragmenta oboda manjeg suda – fine fak-
ture, crvene boje, površine ukrašene lučnim trakama
mrke boje, oivičenim belom bojom.
Dim. 4,5 x 6,5 cm; AP 7938 (t. i. 102,103/88).
Sonda 50, 2. o. s., jama 17 – zemunica; T. VII, 1.
2. Fragment gornjeg dela manjeg suda sa sta-
njenim obodom – fine fakture, crvenosmeđe boje,
površine oslikane širim mrkim lučnim trakama i užim
belim linijama.
Dim. 4,2 x 3,9 cm; AP 7898 (t. i. 51/87).
Sonda 50, 2. o. s., jama 17 – zemunica; T. VII, 2.
3. Fragment trbuha suda – fine fakture, crvene
boje, površine oslikane mrkim spiralnim trakama,
oivičenim belom bojom.
Dim. 4,2 x 6,2 cm; AP 7898 (t. i. 52/87).
Sonda 50, 2. o. s., jama 17 – zemunica; T. VII, 3.
Zbog nedostatka hronološki sigurne dokumentacije,
oslikani sudovi se u keramografiji starčevačke kulture
u Podunavlju i na području centralnog Balkana javljaju
u ograničenom broju. Povoljna okolnost je ta što se
dugoročna istraživanja Golokuta mogu iskoristiti za
tačnije opredeljenje stratigrafije i tipologije slikane ke-
ramike na ovom arheološkom lokalitetu, koji po veli-
čini predstavlja vrlo značajno nalazište starčevačke
kulture na zapadnom delu Fruške gore.
Veći deo oslikane keramike sa Golokuta nađen
je u zatvorenim celinama – jamama i građevinskim
objektima. Oslikana keramika povezana je sa kulturnim
slojem; pronađena je na različitim dubinama, na celom
lokalitetu. Konstatovana je veća zastupljenost ove kera-
mike u zapadnom, jugozapadnom i južnom delu istra-
ženog naselja.
СЛИКАНА КЕРАМИКА У НАСЕЉУ СТАРЧЕВАЧКЕ КУЛТУРЕ...
U odnosu na forme sudova, tehnikom slikanja
najčešće su ukrašavani pehari na šupljoj niskoj nozi i
konične i bikonične zdele, a znatno ređe amforoidni
lonci.
Osnovna podela slikanih motiva podrazumeva
dve grupe. Prvu grupu čine jednostruke ili dvostruke
vertikalne paralelne linije, spuštene od oboda do dna
suda. Pehar na šupljoj nozi predstavlja jedini primer
oslikavanja gornjeg konusa posude sa meandrima
povezanim u niz.
Motivi korišćeni u drugoj grupi su raznovrsniji –
kod slikanja spirala i krivolinijskih traka. Nije očuvan
nijedan primerak suda oslikanog ovim motivima, ali
se, ipak, jasno mogu izdvojiti sledeće vrste ukrasa:
najčešće su tekuće spirale koje prate gornji konus suda
u jednom ili dva niza. Njihovi međuprostori ponekad
su ispunjeni šrafiranim tankim ukošenim linijama.
Nekada su spirale međusobno razmaknute visećim
trouglovima, dok se ređe radi o motivu koncentričnih
krugova.
Vrlo karakterističan motiv predstavljaju spiralne
NAPOMENE
1 J. Petrović, „Naselje starčevačke kulture na Golokutu
kod Vizića“, RVM 29, Novi Sad 1984–1985, 9.
2 J. Petrović, „Zemunica u naselju starčevačke kulture
na Golokutu“, RVM 30, 1986–1987, 22, 26.
3 Crteže slikane keramike uradila M. Mogin, a foto-
grafije M. Đukić.
4 J. Petrović, „Naselje starčevačke kulture na Golokutu
kod Vizića“, RVM 29, 10.
5 Isto, 11.
6 Isto.
7 Isto.
8 Isto, 12.
9 Isto.
10 Isto, 14.
11 J. Petrović, „Zemunica u naselju starčevačke kulture
na Golokutu“, RVM 30, 13–22.
LITERATURA
J. Petrović, Naselje starčevačke kulture na Golokutu kod
Vizića, RVM 29, Novi Sad 1984–1985.
J. Petrović, Zemunica u naselju starčevačke kulture na
Golokutu, RVM 30, 1986–1987.
J. Petrović, Građevinski objekti u naselju starčevačke
kulture na Golokutu, RVM 41–42, Novi Sad 1999–
2000.
M. Garašanin, Centralnobalkanska zona, u: Praistorija
jugoslovenskih zemalja II, Neolit, Sarajevo 1979.
ЈЕЛКА ПЕТРОВИЋ
volute, koje se završavaju u obliku raščlanjenih šapa ili
stilizovanih kandžica.
Površina sudova je prethodno prevučena raz-
ličitim nijansama crvene boje, dok su ornamenti
izvedeni u vidu traka, mrkom bojom. Polihromija na-
staje usled oivičavanja traka tankim belim linijama.
U međuprostoru izdvojenog pehara, koji je ukrašen
meandrom, javljaju se tragovi bele boje.
Sve navedene tipološke i stilske karakteristike
opredeljuju ovu keramiku na završetak starčevačke
kulture u Podunavlju i Posavini.
Prema postojećim podelama starčevačke kul-
ture, Golokut je naselje koje pripada fazi III (po M.
Garašaninu14 i D. Srejoviću15), odnosno fazi IV (pre-
ma V. Milojčiću)16. Po podeli slikane keramike S.
Dimitrijevića, u pitanju je njena završna faza, odnosno
Spiraloid B17, što potvrđuju nalazi oslikane keramike
sa sistematski istraženog starčevačkog naselja na nala-
zištu Zadubravlje u Slavoniji,18 takođe opredeljeni u
fazu Spiraloid B.
12 J. Petrović, „Građevinski objekti u naselju starče-
vačke kulture na Golokutu“, RVM 41–42, Novi
Sad 2000, 9.
13 Isto, 7.
14 M. Garašanin, „Centralnobalkanska zona“, u: Pra-
istorija jugoslovenskih zemalja II, Sarajevo 1979,
135.
15 D. Srejović, „Die Lepenski Vir Kultur und der be-
ginn der Jungsteinzeit an der mittleren Donau“,
Fundamenta, Reihe A3/II, Köln 1971, 14, 15.
16 V. Milojčić, Chronologie der jüngeren Sleinzeit Mittel
und Südosteuropas, Berlin 1949, 70.
17 S. Dimitrijević, „Sjeverna zona“, u: Praistorija jugo-
slovenskih zemalja II, Sarajevo 1979, 247.
18 K. Minichreiter, Starčevačka kultura u Sjevernoj
Hrvatskoj, Zagreb 1992, 52–54, sl. 26.
D. Srejović, Die Lepenski Vir Kultur und der beginn der
Jungsteinzeit an der mittleren Donau, Fundamenta,
Reihe A3/II, Köln 1971.
V. Milojčić, Chronologie der jüngeren Sleinzeit Mittel
und Südosteuropas, Berlin 1949.
S. Dimitrijević, Sjeverna zona, u: Praistorija jugoslo-
venskih zemalja II, Neolit, Sarajevo 1979.
K. Minichreiter, Starčevačka kultura u Sjevernoj Hrvat-
skoj, Zagreb 1992.
13
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 АРХЕОЛОГИЈА

14
СЛИКАНА КЕРАМИКА У НАСЕЉУ СТАРЧЕВАЧКЕ КУЛТУРЕ... ЈЕЛКА ПЕТРОВИЋ

15
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 АРХЕОЛОГИЈА

16
СЛИКАНА КЕРАМИКА У НАСЕЉУ СТАРЧЕВАЧКЕ КУЛТУРЕ... ЈЕЛКА ПЕТРОВИЋ

17
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 АРХЕОЛОГИЈА

18
СЛИКАНА КЕРАМИКА У НАСЕЉУ СТАРЧЕВАЧКЕ КУЛТУРЕ... ЈЕЛКА ПЕТРОВИЋ

19
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 АРХЕОЛОГИЈА

20
СЛИКАНА КЕРАМИКА У НАСЕЉУ СТАРЧЕВАЧКЕ КУЛТУРЕ... ЈЕЛКА ПЕТРОВИЋ

Sond 4, cat. no. 2 Sond 18-18a, cat. no. 2

Sond 18-18a, cat. no. 6 Sond 50, cat. no. 2

Sond 25-25a, cat. no. 6 Sond 25-25a, cat. no. 4

21
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 АРХЕОЛОГИЈА

Jelka Petrović

PAINTED CERAMICS IN THE SETTLEMENT OF

THE STRARČEVO CULTURE ON GOLOKUT
Summary

Major part of the painted ceramics on Golokut is found in the closed entireties – pitholes and construction
objects. Finds of the painted ceramics were also related to the cultural layer, on different depths and in the area of
the whole site. We can still notice that this ceramics is more present in the western, northwestern and southern
part of the researched settlement.
Considering the forms of vessels, by the technique of painting most frequently are decorated chalices (standing
on a hollow foot), conic and biconic bowls and less frequently pots in the form of amphorae.
Basic categorization of painted motives understands two separate groups: the first consists of single or double
vertical parallel lines taken from the edge to the bottom of the vessel. The unique example of the upper cone
painted with meanders bound into the sequence, partly preserved, is present on a chalice (standing on a hollow
foot).
There is much more diversity in motives with the painting of spiral and curved lines. Not a single sample
of a vessel is preserved which is completely painted with these motifs, but we can still clearly sort out the three
following kinds: the most frequent ones are the ongoing spirals that follow the upper cone of the vessel in one
or two arrays. Their interstices are sometimes filled by hatching, using thin, decorated lines. The spirals are
sometimes separated between each other by hanging triangles, whereas much more rarely the motif of concentric
circles is used.
Very specific motif is the one representing spiral volutas ending in the form of evolved paws or stylized small
claws.
The surface of the vessels is previously coated by different hues of red coating while the ornaments are
painted by using stripes of brown colour. The effect of polychromy is obtained by using thin white lines rimming
the stripes. On the chalice we had already mentioned, decorated by meanders, the traces of white colour is visible
in their interstices.
All quoted typological and stylistic characteristics classify this ceramics in the end of the Starčevo culture in
Podunavlje and Posavina.
According to the existing classification of the Starčevo culture, Golokut is the settlement which belongs to
phase III according to D. Garašanin and also belongs to phase III according to D. Srejović, whereas according
to V. Milojčić it is phase IV; in the categorization of painted ceramics of S. Dimitrijević it is its final phase, i.e.
Spiraloid B.

22
 Lidija Balj UDC 903.23(497.113) “634“

MINIJATURNE POSUDE VINČANSKE KULTURE:

DEČIJE IGRAČKE ILI PREDMETI NEKE DRUGE NAMENE
Apstrakt: Minijaturne posude čine posebnu grupu nalaza na praistorijskim naseljima centralnog Balkana. Različitih su oblika
i uglavnom oponašaju posude za svakodnevnu upotrebu, mada među njima ima i posuda jedinstvenih oblika. U pokušajima
interpretacije ovih predmeta uglavnom se izdvajaju dva različita mišljenja: prema jednom, one su bile kultni predmeti, a
prema drugom dečije igračke. Cilj ovog rada jeste da pokaže da se među minijaturnim posudama nalaze sudovi različitih
namena, a da je među njima veliki broj dečijih igračaka. U kratkim crtama je predstavljen metodološki pristup koji omogućava
prepoznavanje igračaka među arheološkim nalazima. Takođe je ukazano na značaj izučavanja dečijih igračaka, jer one u velikoj
meri osvetljavaju period detinjstva i pružaju dragocena svedočanstva o odnosu između odraslih članova društva i dece.
Ključne reči: neolit, vinčanska kultura, minijaturne posude, igračke, materijalna kultura, arheologija detinjstva, Gomolava,
Muzej Vojvodine.

Abstract: In miniature vessels we include ceramic vessels of very small dimensions. They are all differently shaped and mainly
imitate vessels for everyday use, although among them we can find some which are uniquely shaped. They are often found in the
settlements of the Vincha culture. In the attempts of the interpretation of these objects we can mainly distinguish two different
opinions: either they were cult objects or children’s toys. We tried to show in this paper that among those miniature objects there
are vessels of different purposes, and along with them there is also a great number of childern’s toys. Methodological principle that
enables recognizing children’s toys amongst archeological finds is shortly presented in the paper. The importance of researching
toys is also pointed out in the paper, for they enlighten, to great extent, the period of childhood and provide precious evidence
about the relationship between adults and the children in the society.
Key words: Neolithic period, the Vincha culture, miniature vessels, toys, material culture, childhood, Gomolava, the Museum of
Vojvodina

Minijaturne posude čine posebnu grupu nalaza na
praistorijskim naseljima centralnog Balkana. Na terito-
riji Srbije su najbrojnije na nalazištima vinčanske kul-
ture. Različitih su oblika i uglavnom oponašaju posu-
de za svakodnevnu upotrebu, mada među njima ima
i posuda jedinstvenih oblika. U našoj stručnoj litera-
turi im nije poklanjana posebna pažnja. U odnosu na
ostali pokretni materijal, one su publikovane u znatno
manjem broju i najčešće su zastupljene sa svega ne-
koliko primera, pri čemu ozbiljnijih pokušaja njihove
interpretacije nije bilo. Razloge za ovo verovatno treba
tražiti kako u potrebi za razrešavanjem naizgled oz-
biljnih problema u praistorijskoj arheologiji, tako i u
uglavnom neprivlačnom izgledu minijaturnih posuda.
One su najčešće nevešto ili nemarno modelovane, pa
svojim izgledom nisu pobuđivale veću pažnju istra-
živača.
Sa druge strane, u radovima posvećenim minija-
turnim posudama sa pojedinih neolitskih nalazišta
one su najčešće detaljno tipološki i hronološki sistema-
tizovane, dok je njihova funkcija zanemarivana, ili samo
uopšteno razmatrana. Zbog toga su još uvek malo-
brojni radovi u kojima se konkretnije analizira neka od
pretpostavljenih funkcija minijaturnih posuda.
Autori koji su publikovali minijaturne predmete
uglavnom su se opredeljivali za njihovu kultnu funk-
ciju, napominjući da su neke od njih mogle biti dečije
igračke. Međutim, pretpostavka o minijaturnim posu-
dama kao dečijim igračkama je, gotovo po pravilu,
dobijala drugorazredni značaj jer su igračke shvatane
samo kao predmeti za dečiju razonodu. Osim toga,
smatralo se da nije moguće razlikovati minijaturne po-
sude koje su bile dečije igračke od onih koje su mogle
imati drugačiju namenu.
Cilj ovog rada je da doprinese interpretaciji mini-
jaturnih posuda, pri čemu je posebna pažnja posvećena
njihovoj pažljivoj analizi. Ona omogućava dobijanje
niza podataka koji, između ostalog, ukazuju na to koje
su od ovih posuda bile dečije igračke, a koje su mogle
imati neku drugu namenu. Takođe će biti ukazano na
značaj dečijih igračaka među arheološkim nalazima,
pošto one u velikoj meri osvetljavaju period detinjstva
i pružaju dragoceno svedočanstvo o odnosu između
odraslih članova društva i dece.
Kada govorimo o dečijim igračkama, važno je
odrediti značenje ovog pojma. Prema utvrđenim pravi-
lima ponašanja društva u celini, igračke su definisane
kao predmeti namenjeni dečijoj igri. U zavisnosti od
karaktera igre i njenog krajnjeg cilja, one se mogu
posmatrati kao predmeti za zabavu i za podučavanje,
kao i za podsticanje mentalnog i fizičkog razvoja. Igra-
čke su mogle imati i simboličnu ulogu, bilo da je u

23
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
pitanju njihova zaštitna ili kultna funkcija (Marjanović
1993: 3). Igra dece je, po svom sadržaju, potpuno po-
vezana sa životom, radom i delatnošću odraslih člano-
va društva, pa je i izbor igračaka zavisio od postojećih
socio-kulturnih uslova, kao i od raspoloživih materijala.
Sa pojavom keramike njihov izbor je postao znatno
veći.
Zbog toga su se i minijaturne posude našle u inven-
taru dečijih igračaka verovatno već tokom starčevačke
kulture (Stalio 1986), a u znatno većem broju, i kao
sasvim uobičajena pojava, u naseljima poznog neolita.
Izrada takvih igračaka imala je višestruku funkciju –
uz igru su deca sticala i veštine potrebne za buduća
zaduženja. Pri tome je važno napomenuti da su – zbog
malih dimenzija, debljih zidova i često jednostavnih
oblika – minijaturne posude manje lomljive i dugo-
trajnije od posuda korišćenih u svakodnevnom životu.
Zbog toga su često nalažene cele ili neznatno oštećene
i predstavljaju važan, neopravdano zanemaren izvor
informacija i interpretacija.
METODOLOGIJA
Polazeći od hipoteze da se analizom minijaturnih
predmeta mogu dobiti parametri koji omogućavaju
prepoznavanje dečijih igračaka među arheološkim
nalazima, u kratkim crtama će biti obrazložen
metodološki pristup koji to omogućava. Dobijen
je kombinacijom različitih standardnih pristupa i
obuhvata nekoliko različitih faza.
Prvu fazu obrade čine opis i analiza minijaturnih
posuda. Pažljivim posmatranjem utvrđuju se njihove
osnovne karakteristike – oblik, dimenzije, boja i
faktura. Zatim se utvrđuje stepen umešnosti kojom
su modelovane, simetričnost i ujednačenost debljine
zidova posude, kao i eventualne nepravilnosti, na
osnovu kojih se može zaključiti da li je predmet
napravio početnik, odnosno dete, ili osoba sa iskustvom.
Dodatnu potvrdu pružaju otisci prstiju, koji su na
minijaturnim predmetima često sačuvani, a na osnovu
kojih se može utvrditi koje posude su napravila deca,
a koje odrasli. Nevešta i neprecizna izrada uglavnom
ukazuje na dečije radove, mada među njima ima i
izuzetno vešto napravljenih predmeta. Među dečijim
igračkama se, takođe, mogu naći predmeti koje su
izradili iskusni i vešti majstori.
Drugu fazu obrade čini utvrđivanje stepena u
kojem minijaturni predmeti imitiraju predmete iz
okruženja, jer je jedna od osnovnih karakteristika
dečijih igračaka oponašanje predmeta iz sveta odraslih.
Sa druge strane, igračke mogu biti inspirisane prirodom
24
АРХЕОЛОГИЈА
ili nastati kao plod dečije mašte.
U trećoj fazi se utvrđuje kontekst nalaza na
osnovu raspoložive dokumentacije, kao i na osnovu
publikovanih podataka, jer uslovi pod kojima su
predmeti pronađeni u velikoj meri određuju njihovu
interpretaciju. Pošto se za minijaturne posude najčešće
smatra da su imale kultnu funkciju, u ovoj fazi je
najvažnije utvrditi da li su one pronađene u posebnom,
odnosno kultnom kontekstu ili svakodnevnom,
svetovnom.
U četvrtoj fazi istraživanja se dobijeni rezultati
porede sa podacima dobijenim sa ostalih lokaliteta
iste kulturne pripadnosti, a vrši se i poređenje sa
rezultatima istraživanja istovremenih kultura u bližem
i daljem okruženju.
Poslednju fazu istraživanja čini analiza socio-
kulturnih uslova koji su vladali u određenim
zajednicama, jer oni neposredno utiču na izbor i broj
dečijih igračaka. Na osnovu dosadašnjih saznanja
o zastupljenosti igračaka u različitim kulturnim
zajednicama u praistoriji može se zaključiti da su one
najbrojnije u društvima koja su živela sedentarnim
načinom života i koja su imala bogatu keramičku
produkciju.
Na kraju se, sa većom ili manjom verovatnoćom,
a na osnovu svih raspoloživih podataka, utvrđuje da li
je predmet bio igračka, ili je mogao imati neku drugu
namenu. Kriterijumi za prepoznavanje dečijih igračaka
se, pre svega, odnose na procenu da li je određena
posuda mogla imati neku praktičnu namenu. Ukoliko
se, prvenstveno na osnovu dimenzija, zaključi da one
nisu mogle biti praktično upotrebljavane i ukoliko
se, na osnovu njihovog oblika, utvrdi da oponašaju
neke od posuda za svakodnevnu upotrebu, može se
pretpostaviti da su u pitanju dečije igračke. Verovatnoća
je veća ukoliko se na osnovu načina izrade dođe do
zaključka da one u velikoj meri odstupaju od kvaliteta
ostalih posuda i ukoliko su na njima sačuvani otisci
prstiju.
Značaj otisaka prstiju
Za interpretaciju minijaturnih posuda od velikog
značaja su otisci prstiju nastali prilikom njihovog
modelovanja. Oni su najčešće sačuvani u vidu utisnuća
i udubljenja, tragova povlačenja prstima, uboda noktiju
i otisaka papilarnih linija. Prema dosadašnjem iskustvu,
ovakvi tragovi prstiju se najčešće sreću na dečijim
radovima i posledica su nedostatka veštine i iskustva.
Međutim, tragovi prstiju su česti i na minijaturnim
predmetima koje su izradili odrasli, jer im prilikom
izrade često nije poklanjana velika pažnja. Otisci prstiju
МИНИЈАТУРНЕ ПОСУДЕ ВИНЧАНСКЕ КУЛТУРЕ: ДЕЧИЈЕ ИГРАЧКЕ ИЛИ...
sačuvani su i onda kada završna faza obrade – kao što
je glačanje – nije izvedena u potpunosti.
Analizom otisaka prstiju moguće je dobiti niz
dragocenih podataka – od onih vezanih za rekonstruk-
ciju postupka prilikom njihovog modelovanja do
uzrasta osobe koja ih je napravila. Rekonstrukcija
izrade minijaturnih posuda često ukazuje na tehnike
koje su svojstvene početnicima. Možda najbolji primer
predstavljaju zdele koje su dobijene najjednostavnijom
tehnikom; ubadanjem prsta u kuglicu gline dobijan
je recipijent posude, nakon čega je posuda mogla biti
dodatno obrađena: prislanjanjem uz čvrstu površinu
oblikovano je dno, a zatim su kažiprstom i palcem
dodatno tanjeni i modelovani zidovi posude.
U nekim slučajevima je, na osnovu veličine
otisaka prstiju, moguće pretpostaviti koje su posudice
napravila deca, a koje odrasli. Nekada su ovi otisci
toliko mali da nema sumnje u to da su dečiji, dok
su u nekim slučajevima dovoljno veliki, pa se može
smatrati da su pripadali odrasloj osobi. Međutim,
bavljenje analizom otisaka prstiju veoma je složen
posao i zahteva dugogodišnje iskustvo u ovoj oblasti.
Samo stručna papilaroskopska analiza može pružiti
nepobitne dokaze o starosti osobe koja je neki predmet
izradila. Za ovakvu analizu je neophodna saradnja
forenzičara (za više informacija o ovoj temi vidi rad:
Balj 2009).
Analiza minijaturnih posuda
Definicija minijaturnih posuda nije precizno odre-
đena. U njih se uglavnom ubrajaju posude čija ukupna
visina ne prelazi 6–7 cm, što se ne odnosi na minijaturne
posude koje svojim oblikom oponašaju posude veoma
velikih dimenzija – poput onih za skladištenje hrane.
Iako su, zbog dimenzija uzora, često veće od navedenih
vrednosti, po svim ostalim karakteristikama i one
pripadaju grupi minijaturnih posuda.
Pregledom materijala i prateće dokumentacije u
praistorijskoj zbirci Muzeja Vojvodine ustanovljeno je
više od 50 minijaturnih posuda sa lokaliteta vinčanske
kulture. U ovom radu je obrađeno 15 minijaturnih
posuda koje potiču iz vinčanskog naselja na Gomolavi.
One su odabrane sa ciljem da se na primeru nekoliko
karakterističnih oblika ukaže na razlike između posu-
da koje su mogle biti dečije igračke i onih koje su
verovatno imale neku drugu namenu. Akcenat je
stavljen na interpretaciju njihove moguće funkcije,
jer su tipologija i hronologija minijaturnih posuda
vinčanske kulture u ranijim radovima detaljno
obrađene (Letica 1967; Živković 2001).
ЛИДИЈА БАЉ
Minijaturne posude koje pripadaju
dečijim igračkama
U ovom delu je dat opis osam minijaturnih posuda
koje po svojim karakteristikama pripadaju dečijim
igračkama:
Zdela cilindričnog oblika čija visina iznosi svega
1,7 cm, a prečnik oboda 2,2 cm (kat. 1). Oblikovana je
najjednostavnijom tehnikom – od kuglice gline u koju
je utisnut prst, a potom su pritiskanjem kažiprstom i
palcem dodatno stanjeni i oblikovani zidovi posude.
Nevešto je modelovana, asimetrična i ima tanke i
neujednačene zidove sa tragovima malih prstiju po
celoj površini. Sudeći prema njenoj veličini i kvalitetu
izrade, kao i prema sačuvanim otiscima prstiju, ova
posudica predstavlja igračku koju je napravilo dete.
Konična zdela, nešto većih dimenzija od prethodne
– visina 2,5 cm, a prečnik oboda 4 cm (kat. 2). Fine je
fakture, brižljivo modelovana, sa zidovima ujednačene
debljine – iako je prilično asimetrična. Uglačana je i sa
spoljašnje i sa unutrašnje strane. Značajnom je čini to
što je prilikom glačanja unutrašnje strane ostao sačuvan
trag malog prsta i otisak nokta na kraju poteza. Ovi
otisci su toliko mali da nema sumnje u to da je posudu
napravilo dete. Sudeći po svim karakteristikama, i ona
pripada dečijim igračkama.
Pehar na nozi visine 4 cm, sa obodom prečnika
4,5 cm (kat. 3). Asimetričnog je oblika, sa nesrazmerno
debelom stopom. Horizontalno razgrnut obod je u
obliku kreste. Fine je fakture. Uglačan je i sa spoljašnje
i sa unutrašnje strane. Na osnovu otisaka prstiju, koji
su suviše mali da bi pripadali odrasloj osobi, ovaj pehar
je svrstan u dečije radove. Po svojim karakteristikama
pripada dečijim igračkama.
Plitka konična zdela ovalnog oblika (činija)
visoka 3 cm, sa obodom prečnika 7,4 cm i 4,5 cm (kat.
4). Grube je fakture i nevešto izrađena, asimetričnog
oblika. Zidovi posude su debeli u odnosu na njenu
veličinu. Ispod oboda, na jednoj od užih strana, nalazi
se nedovršena kružna perforacija. Po celoj površini
posude očuvani su tragovi prstiju nastali prilikom
njenog modelovanja. Po karakteristikama nesumnjivo
pripada dečijim igračkama, a njen izgled i način izrade
upućuje na zaključak da i ona verovatno pripada
dečijim radovima.
Bikonična amfora visoka 4 cm, sa obodom
prečnika 2,5 cm (kat. 5). Fine je fakture, a debljina
zidova je u skladu sa njenom veličinom. Priglačana je
sa spoljašnje i unutrašnje strane. Recipijent je izveden
ubadanjem prsta u glinu, a zatim je obod modelovan
pritiskanjem kažiprstom i palcem. Po površini posude
su vidljivi tragovi prstiju, ali na osnovu njih nije
25
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
moguće utvrditi da li ju je napravilo dete ili odrasla
osoba. Prema svojim karakteristikama, ova posuda
pripada dečijim igračkama.
Bikonična amfora visoka 3,9 cm, prečnik oboda
2,2 cm (kat. 6). Na spoju konusa nalaze se četiri blago
naglašena ispupčenja, pa horizontalni presek na prelazu
ramena u trbuh ima oblik sfernog kvadrata. Dobro
je modelovana i uglačana sa spoljašnje i unutrašnje
strane. Nema očuvanih tragova prstiju. Po svim
karakteristikama, ova posuda spada u dečije igračke,
a, sudeći po kvalitetu izrade, verovatno ju je napravila
odrasla osoba.
Lonac sa tri vertikalno postavljene trakaste drške,
visine 3,8 cm (kat. 7). Sferičnog je oblika, fine fakture,
sa relativno tankim zidovima. Nevešto i nemarno je
modelovan. Spoljašnja površina je priglačana. Posuda
je asimetrična i nestabilna. Na površini su vidljivi
tragovi prstiju, koji upućuju na zaključak da ju je,
verovatno, napravilo dete. Po svojim karakteristikama,
ona svakako spada u dečije igračke.
Lonac sa tri horizontalno bušene tunelaste drške,
visok 3,5 cm, prečnik oboda 2,3 cm (kat. 8). Posuda
je fine fakture, ali nevešto modelovana – blago je
asimetrična, debelih zidova, priglačane spoljašnje
površine. Po površini su vidljivi tragovi prstiju, na
osnovu kojih se može zaključiti da ju je, verovatno,
napravilo dete, a po svim karakteristikama ona spada
u dečije igračke.
Minijaturne posude koje ne pripadaju
dečijim igračkama
U ovom delu sledi opis sedam minijaturnih posu-
da koje po svojim karakteristikama ne pripadaju deči-
jim igračkama:
Konična zdela sa blago povijenim obodom
ka unutrašnjosti – visoka 3,2 cm, prečnik oboda 6
cm (kat. 9). Fine je fakture i veoma dobro je mode-
lovana: zidovi posude su tanki i ujednačeni; dobro je
uglačana i sa spoljašnje i sa unutrašnje strane. Nema
očuvanih tragova prstiju. Kvalitet izrade ukazuje na
rad veštog majstora, što, uz njene nešto veće dimenzije
i zapreminu, pokazuje da nije u pitanju dečija igračka,
već posuda praktične namene. Verovatno je u pitanju
kuhinjska posuda za držanje začina.
Bikonična zdela zaobljenog recipijenta, visoka 5
cm, sa prečnikom oboda 5,3 cm (kat. 10). Fine je fak-
ture, sa tankim i ujednačenim zidovima. Zdela je vešto
modelovana – simetričnog je oblika, sa fino uglačanom
unutrašnjom i spoljašnjom stranom. Nema očuvanih
tragova prstiju. Na osnovu navedenih karakteristika
26
АРХЕОЛОГИЈА
može se zaključiti da ju je izradio iskusni zanatlija i da
je bila upotrebljavana kao kuhinjska posuda.
Bikonična amfora sa cilindričnim vratom i zaob-
ljenim ramenom – visoka 4 cm, prečnik oboda 1,7 cm
(kat. 11). Fine je fakture, relativno tankih zidova, dobro
uglačana sa spoljašnje i unutrašnje strane. Na spoju
konusa nalaze se tri veoma male vertikalno bušene
drške. Pažljivo je modelovana, tako da nema sumnje
da ju je izradio vešt majstor. U posudi je ostao sačuvan
mali grumen okera, što, uz ostale karakteristike, uka-
zuje na to da je namena ove posudice bila u vezi sa
upotrebom ove supstance. Spada u retke primere mini-
jaturnih posuda koje u potpunosti oponašaju veće po-
sude istog tipa, a nisu bile dečije igračke.
Deo posude u obliku boce, sa očuvanom visinom
od 4 cm, prečnika uskog oboda 4,5 cm (kat. 12). Ne-
oštećeni su gornji deo posude, rame i cilindričan vrat,
sa vertikalnom perforacijom širine 0,4 cm. Na obodu i
donjem delu ramena, odnosno spoju konusa nalaze se
po tri male perforacije. Posuda je fine fakture i izrade
– zidovi su tanki i ravnomerni, a spoljašnja površina
je dobro uglačana. Složenost ove, iako fragmentovane
posude, upućuje na zaključak da je ona imala tačno
određenu, za sada nepoznatu, namenu.
Konična zdela sa zaravnjenim obodom, visoka
2,6 cm, prečnik oboda 5 cm (kat. 13). Fine je fakture,
sa uglačanim površinama. Na obodu se nalaze četiri
otvora za vezivanje, koja su dijametralno raspoređena.
Opšti utisak je da su posude ovog tipa, sa uzicom za
vezivanje, zatvarane odgovarajućim minijaturnim
kalotastim ili pljosnatim poklopcima.
Posuda sa izlivkom visoka 3,2 cm, prečnik obo-
da 3,3 cm (kat. 14). Fine je fakture i prilično dobro
modelovana. Bikoničnog je oblika, sa kratkim ceva-
stim izlivkom. Spoljašnja površina je uglačana. Prili-
kom oblikovanja oboda i trbuha ostali su sačuvani
tragovi malih prstiju, koji upućuju na zaključak da ju
je napravilo dete. Posebno interesantnom je čine urezi
na unutrašnjoj strani, neposredno ispod oboda, koji se
često pripisuju tzv. vinčanskim znacima.
Posuda sa izlivkom po obliku slična prethodnoj,
ali znatno veća. Visoka je 6 cm, a prečnik oboda je
4,5 cm (kat. 15). Fine je fakture, zidovi su ujednačene
debljine i u skladu sa veličinom posude. Pažljivo je
modelovana: obod je blago profilisan, a zaobljeni tr-
buh je neznatno naglašen. Po spoljašnjoj površini su
ostali tragovi prstiju. Prema načinu izrade, ona spada
u posude koje su izradili vešti keramičari. Sudeći po
njenom obliku, dimenzijama i zapremini, ova posuda
je imala neku posebnu namenu.
МИНИЈАТУРНЕ ПОСУДЕ ВИНЧАНСКЕ КУЛТУРЕ: ДЕЧИЈЕ ИГРАЧКЕ ИЛИ...
DISKUSIJA
Iako nisu uvek brojne, minijaturne posude pred-
stavljaju uobičajene nalaze na lokalitetima vinčanske
kulture. Najbrojnija zbirka minijaturnih posuda, sa
više od 400 primeraka, potiče sa naselja u Vinči. Ovi
minijaturni predmeti su detaljno tipološki i stratigrafski
analizirani, ali njihova funkcija, zbog nepoznatih uslova
nalaza, nije mogla biti razjašnjena (Letica 1967: 108).
Komentarišući uobičajene pretpostavke o funkciji
minijaturnih posuda, Z. Letica navodi da ih stanovnici
Vinče nisu izrađivali radi zabave i, s obzirom na to
da njihovi oblici često predstavljaju umanjenu kopiju
predmeta složenih oblika, odbacuje pretpostavku da
su u pitanju dečije igračke (Letica 1967: 110). Iako ne
isključuje mogućnost korišćenja nekih minijaturnih
posuda kao igrački, ona zaključuje da je funkciju
minijaturnih posuda određivala trenutna potreba, što
znači da su one, nezavisno od oblika i kvaliteta izrade,
korišćene u različitim situacijama, pa se pretpostavlja
da su posude istih karakteristika mogle biti dečije igra-
čke, prilog u grobu ili deo inventara kućnog svetilišta
(Letica 1967: 111).
Sasvim suprotnog mišljenja je D. Balen-Letunić.
Ona smatra da se posude koje nemaju uobičajene di-
menzije i po svojim dimenzijama nisu pogodne za
svakodnevnu upotrebu veoma često neopravdano na-
zivaju kultnim (Balen-Letunić 1982: 69). Ona smatra
da su minijaturne posude – igračke važni pokazatelji
načina života ljudi u pojedinim razdobljima i da igra
sa glinom i oponašanje rada starijih članova zajednice
ima funkciju učenja i pripreme za život. Pošto je za
izradu kvalitetnih posuda potrebno vreme i iskustvo,
ona smatra da je period učenja moguće pratiti upravo
na minijaturnim posudama (Balen-Letunić 1982: 69).
Minijaturne posude – igračke iz zbirke Arheološkog
muzeja u Zagrebu podeljene su u dve grupe: one koje
su napravljene veštom rukom keramičara i one koje
su napravila deca (Balen-Letunić 1982: 70). U prvu
grupu svrstane su minijaturne posude kvalitetne izra-
de, koje su grnčari napravili po uzoru na posude za
svakodnevnu upotrebu. One su bile namenjene dečijoj
igri i najčešće imaju sve karakteristike keramike kul-
ture kojoj su pripadale (Balen-Letunić 1982: 70). Dru-
gu grupu predstavljaju posude koje su napravila deca.
Ovde su, takođe, najčešće zastupljene posude na-
pravljene po uzoru na one za svakodnevnu upotrebu.
Međutim, neki oblici nastali su kao kombinacija ne-
koliko tipova posuda, čime su dobijane nove forme
(Balen-Letunić 1982: 70). Najjednostavniji oblici zdela
su i najzastupljeniji među dečijim igračkama (Balen-
Letunić 1982: 71).
ЛИДИЈА БАЉ
Većina autora slaže se s tvrdnjom da oblik, dimen-
zije, kvalitet izrade i kontekst nalaza određuju funkciju
minijaturnih posuda. Tako su, zbog bogate izrade,
dve posude sa Belovoda interpretirane kao posude
za čuvanje kozmetičkih sredstava ili neke dragocene
tečnosti (Živković 2001: 21). Posebno interesantno
zapažanje odnosi se na minijaturne posude čiji je reci-
pijent izveden ubodom prsta u kuglicu gline. Takve
posude pronađene su i na Vinči i Ratini. Njihova spo-
ljašnja forma je različita, ali im je zapremina slična, pa
se pretpostavlja da su mogle imati praktičnu namenu
i da su služile kao merice za male doze, koje su bile u
upotrebi u različitim svakodnevnim situacijama (Živ-
ković 2001: 21).
Sudeći na osnovu malobrojnih nalaza minijaturnih
posuda u zatvorenim celinama, sasvim je moguće da
su mnoge od njih imale višestruku funkciju, koja se
menjala u skladu sa trenutnim potrebama. Međutim,
kontekst nalaza ukazuje samo na njihovu poslednju,
arheološki vidljivu funkciju, dok sve prethodne ostaju
nepoznate.
Kao primer takve upotrebe minijaturnih posuda
može se navesti tzv. ritualna površina, istražena na
Belovodama 1977. godine. Navedenu površinu činile
su tri peći, vatrište i tridesetak keramičkih posuda.
Dve minijaturne bikonične zdele nalazile su se uz
južni zid peći I, pored četiri zoomorfne figurine, pa
se pretpostavlja da su predstavljale posudice za hranu
namenjenu tim životinjama (Živković 2001: 21). U
okviru iste površine otkriven je veliki pitos, u kojem
su pronađene tri manje posude, od kojih je najmanja
u obliku minijaturnog lonca sa trakastim drškama.
U kulturnom sloju koji pripada „ritualnoj površini“
nađeni su delovi još tri minijaturne posude. Na osno-
vu celokupne situacije je zaključeno da arheološki
kontekst potvrđuje kultnu funkciju šest pronađenih
minijaturnih posuda. Međutim, to, prema autorki, ne
znači da su one namenski napravljene za potrebe kul-
ta i ritualnih radnji, već da su u nekim drugim, pret-
hodnim situacijama verovatno imale sasvim drugačiju
funkciju – kuhinjskih posuda za čuvanje začina, dečijih
igračaka i sl. (Živković 2001: 21).
Drugačiju sliku pruža kuća 14 sa Divostina. Činile
su je tri prostorije. U njoj su, osim nalaza koji uka-
zuju na svakodnevne aktivnosti, konstatovana i dva
tzv. svetilišna područja. Pošto su na planovima kuća
sa Divostina precizno naznačena mesta na kojima su
predmeti pronađeni, moguće je tačno utvrditi kontekst
nalaza i odnose među predmetima (Bogdanović 1988:
plan VIIc). Zahvaljujući tome, ovaj primer pruža moguć-
27
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
nost da se ispita teza po kojoj su minijaturne posude
imale funkciju kultnih predmeta. Analiza prostorne
distribucije pokretnih nalaza je, međutim, pokazala
da se tri minijaturne posude nisu nalazile u ritualnom
kontekstu, već da su pronađene uz svakodnevnu kuhinj-
sku keramiku, u neposrednoj blizini ognjišta (Madas
1988: 150). Ni minijaturne posude sa podova drugih
kuća u Divostinu nisu bile u vezi sa kultnim radnjama,
pa je zaključeno da su one upotrebljavane za čuvanje
začina, ili su pak bile dečije igračke koje su napravili
odrasli članovi domaćinstva ili sama deca (Madas 1988:
148). Na fotografiji sa rekonstruisanim posudama iz
kuće 14 nalaze se i tri pomenute minijaturne posude
(Madas 1988: 170). U poređenju sa ostalim posuđem,
a sudeći prema njihovom opštem izgledu i uzimajući
u obzir konstataciju autora da većina minijaturnih
posuda sa ovog nalazišta oponaša kuhinjske lonce,
moglo bi se zaključiti da su u pitanju dečije igračke.
U prilog ovoj tezi mogla bi se navesti i činjenica da
se minijaturne posude sa Divostina međusobno znat-
no razlikuju, a da bi posude za začine verovatno ima-
le standardizovan oblik. Za konačnu potvrdu ove
pretpostavke neophodna je neposredna analiza svih
minijaturnih predmeta sa Divostina.
Konstataciju da minijaturne posude, bez obzira
na to da li su u pitanju dečije igračke ili posude dru-
ge namene, najčešće imitiraju posude uobičajenih
dimenzija potvrđuju i navedeni primeri sa Gomolave.
Tako su među dečijim igračkama, od kojih su neke
napravila deca, zastupljeni skoro svi oblici posuda
korišćenih u svakodnevnom životu – zdele, amfore,
lonci, pehari na stopi (kat. 1–8).
Namena minijaturnih posuda koje ne pripadaju
dečijim igračkama mogla je biti različita. Na osnovu
oblika i konteksta nalaza nekih od tih posuda mogu se
izvesti pretpostavke vezane za njihovu funkciju.
Dve minijaturne zdele (kat. 9 i 10) po svim karak-
teristikama – pre svega oblikom (koji odgovara obliku
zdela korišćenih kao kuhinjska grnčarija), finom
fakturom, tankim i ujednačenim zidovima, simet-
ričnom formom, fino uglačanom površinom, kao
i zapreminom dovoljnom za praktičnu upotrebu –
upućuju na zaključak da ih je izradio vešt majstor i da
su bile korišćene kao kuhinjske posude. Najverovatnije
su služile za pripremanje i čuvanje začina.
Minijaturna amfora (kat. 11) svojim oblikom opo-
naša velike primerke ovog tipa posuda. Na osnovu
kvaliteta izrade, a pre svega na osnovu nalaza grumena
okera u unutrašnjosti minijaturne posude može se
zaključiti da je njena namena bila vezana za upotrebu
ove supstance, najverovatnije pri slikanju. Moguće je da
28
АРХЕОЛОГИЈА
veoma mala zapremina posude ukazuje na dragocenost
supstance koja je u njoj čuvana.
Međutim, u grupi minijaturnih posuda se nalaze
i oblici čiji se uzori ne mogu naći među posudama
većih dimenzija, pa se može pretpostaviti da one i nisu
minijaturne posude u pravom smislu, odnosno da su
njihove male dimenzije uslovljene jasno određenom
funkcijom. To se, pre svega, odnosi na fragmentovanu
posudu u obliku boce, sa perforacijama na obodu i
ramenu (kat. 12), koja predstavlja jedini takav primerak
sa Gomolave. Posude tog oblika su malobrojne na celoj
teritoriji vinčanske kulture: na Vinči su pronađena tri
primerka, na Grivcu i Kormadinu po jedan (Vasić
1932: sl. 120–122; Drašković 2004; Šeper 1952). Zbog
tragova crvene boje na jednom primerku iz Vinče
pretpostavljeno je da su to kozmetičke posude (Vasić
1932: 69). Posebnu pažnju ovom tipu minijaturnih
posuda posvetio je J. Korošec (1958). On navodi da
su nalazi takvih minijaturnih flaša veoma retki, a, s
obzirom na to da se njihov oblik potpuno razlikuje od
drugih posuda, one i ne predstavljaju imitaciju posuda
većih dimenzija. Autor na kraju zaključuje da su ove
posude imale neku posebnu namenu, ali nam ona
ostaje nepoznata (Korošec 1958: 11).
Kada su u pitanju posude sa cevastim izlivkom
iz različitih praistorijskih perioda, D. Balen-Letunić
navodi da su one bile prikladne za hranjenje dece
(Balen-Letunić 1982: 72, T.2/11). Na Kormadinu su
pronađene tri posudice ovog tipa (Šeper 1952: T.2/1;
T.5/6; T.9/4). Njihova funkcija različito je interpretirana
u literaturi, a zanimljivo je da je Šliman za ovakve
posude nađene u Troji pretpostavljao da su služile za
hranjenje dece (Schliemann 1881: 453, fig. 446–447).
One su pronalažene i u mikenskim dečijim grobovima
(čak i u grobovima dece koja su imala 5 ili 6 godina), a
smatra se da je njihova uloga bila pružanje utehe deci
na putovanju u donji svet. S druge strane, J. Živković
ove posude asociraju na merice koje su korišćene za
tečnost (Živković 2001: 21).
Drugačije viđenje datih posuda dao je V. Filipović
(2007). Prema njegovom mišljenju, na minijaturnim
posudama sisak nikada nije postavljen blizu oboda, što
znači da je količina tečnosti koju su mogle da prime
bila veoma mala i da se iz ovakvih primeraka nije ništa
izlivalo. Na ovakav zaključak navode i prečnici otvora
sisaka, koji iznose do 5 mm (Filipović 2007: 99).
Sudeći prema obliku, on navodi da su minijaturnim
posudama sa izlivkom najsličnije lule. Pored toga, one
imaju i odgovarajuće funkcionalne karakteristike, po-
put veće debljine zidova, izuzetno uskog otvora i malog
siska na koji se postavljala duža drvena cev za pušenje.
МИНИЈАТУРНЕ ПОСУДЕ ВИНЧАНСКЕ КУЛТУРЕ: ДЕЧИЈЕ ИГРАЧКЕ ИЛИ...
Debljina zidova u odnosu na dimenzije predmeta uka-
zuje na funkciju toplotne izolacije, kao što je slučaj i
kod modernih lula.
Uzimajući u obzir etnološku i etnomedicinsku
građu sa naše teritorije, Filipović navodi Trojanovićeve
podatke po kojima se kadilo iz raznih praktičnih i
magijskih pobuda. Na taj način su lečene stvarne, ali i
„uobražene“ bolesti. On navodi da su i deca kađena od
mnogih bolesti, ali i zbog straha, i to raznim travama –
čime se borilo protiv zlih duhova, koji su u našoj tradiciji
smatrani uzročnicima bolesti (Filipović 2007: 101). Na
osnovu etnoloških podataka, Filipović zaključuje da se
dim unosio u telo putem inhalacije, ali često i pušenjem.
Stoga on pretpostavlja da su minijaturne posude sa
siskom u vinčanskoj populaciji korišćene za pušenje
lekovitih trava (Filipović 2007: 102).
Zapažanja koja su izneta čine se sasvim prihvatljiva,
ali je za konačnu interpretaciju ovih posuda potrebna
hemijska analiza tragova sačuvanih supstanci, koja bi
potvrdila ili opovrgla hipotezu o upotrebi ovih pred-
meta kao lula ili kao posudica za hranjenje dece. Kada
su u pitanju posude sa izlivkom obrađene u ovom radu
(kat. 14, 15), napominjemo da na njihovoj unutrašnjosti
nisu uočljivi nikakvi tragovi gorenja, koji bi verovatno
postojali u slučaju da su korišćene kao lule, odnosno
da su u njima sagorevale trave.
ZAKLJUČNA RAZMATRANJA
Posmatrane u celini, minijaturne posude pred-
stavljaju nevešto izrađene, umanjene kopije posuda
za svakodnevnu upotrebu. Međutim, pažljivim po-
smatranjem, među njima se uočava čitav dijapazon
različitih grupa – od potpuno jednostavnih do veo-
ma kompleksnih oblika, preko nevešto izrađenih
do majstorskih dela, od kopija postojećih formi do
jedinstvenih oblika. Analizom samih predmeta, kao
i analizom konteksta nalaza dobijaju se podaci koji
ukazuju na njihovu moguću funkciju. Kao što je
pokazano, namena ovih posudica u vinčanskoj kul-
turi bila je različita. Neke su se mogle koristiti za ču-
vanje začina, neke za čuvanje dragocenosti (bilo da
BIBLIOGRAFIJA
Balen-Letunić D.
1982. Prethistorijske minijaturne posude – igračke iz
Arheološkog muzeja u Zagrebu, Vjesnik arheološ-
kog muzeja u Zagrebu, 3. serija, sv. XV, Zagreb,
69–95.
ЛИДИЈА БАЉ
je u pitanju oker ili neko kozmetičko sredstvo); za
neke se smatra da su mogle biti posude za hranjenje
dece ili lule, a neke su imale simboličnu ulogu. Za
razumevanje različitih funkcija koje su minijaturne
posude mogle imati od ključnog značaja su buduća
arheološka istraživanja, koja će, uz analizu supstanci
iz samih posuda, doprineti konačnom opredeljenju
nekih od njih.
Posebno su značajne minijaturne posude koje pri-
padaju dečijim igračkama. U jednu grupu spadaju one
koje su napravili odrasli, dok drugu grupu – svakako
daleko dragoceniju za samo istraživanje – čine igračke
koje su napravila sama deca. Prepoznajemo ih po
neveštoj izradi i pokušaju da se dočaraju oblici posuda
koje su bile u upotrebi u njihovoj okolini. Najčešće se
već na prvi pogled prepoznaju tipovi posuda koje su
oponašali: zdele, pehari, lonci, činije i amfore.
Danas je opšteprihvaćeno mišljenje da je, po svom
sadržaju, dečija igra potpuno povezana sa životom,
radom i delatnošću odraslih članova društva, pa je i
izbor igračaka zavisio od postojećih socio-kulturnih
uslova, kao i od raspoloživih materijala. Sa pojavom
keramike stvoreni su uslovi za njihovo trajno očuvanje.
Osnovna karakteristika dečijih igračaka je oponašanje
predmeta iz sveta odraslih, što potvrđuje i grnčarija
vinčanske kulture. Inicijativa za izradu keramičkih
predmeta poticala je od odraslih članova zajednice i
imala je praktično-vaspitnu funkciju. Pored igre i razvoja
veštine, značajno je bilo i pripremanje dece za buduća
zaduženja unutar zajednice. Svakako nije slučajno to što
su minijaturne posude najzastupljenije u kulturama u
kojima je veliki značaj pridavan izradi grnčarije.
Izučavanje dečijih igračaka i njihovo pravilno
razumevanje u kontekstu raspoloživih podataka pru-
ža dragocene podatke o uključenosti dece u život
vinčanske zajednice. Dalja istraživanja vezana za ovu
temu omogućiće bolje razumevanje odnosa između
odraslih članova društva i dece i pružiće saznanja o
tome u kolikoj su meri deca, uz odrasle članove dru-
štva, uticala na dinamiku svakodnevnog života zajed-
nice i samim tim aktivno učestvovala u kreiranju
arheoloških nalaza.
Balj, L.
2008. Praistorijske dečije igračke u Muzeju Vojvodine.
Magistarski rad, Filozofski fakultet, Univerzitet u
Beogradu.
29
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
2009. Otisci prstiju kao svedoci prošlosti, Glasnik Srp-
skog arheološkog društva 25, u pripremi za štampu.
Bailey, D.
2005. Prehistoric Figurines: Representation and Corpo-
reality in the Neolithic, Routledge, London and
New York.
Brukner B.
1965. Neolitski i ranoeneolitski sloj na Gomolavi
1965–1966. godine, Rad vojvođanskih muzeja 14,
137–176, Novi Sad.
1980. Naselje vinčanske grupe na Gomolavi (neolitski
i ranoeneolitski sloj), Rad Muzeja Vojvodine 26,
5–55, Novi Sad.
Brukner, B., Jovanović, B., Tasić, N.
1974. Praistorija Vojvodine, Novi Sad.
Derevenski S.
2000. Children and Material Culture, Routledge, Lon-
don and New York.
Drašković R.
2004. Minijaturno posuđe, tegovi od pečene zemlje,
kružne pločice, muzički instrumenti, predmeti kult-
ne namane, u: Grivac, ed M. Bogdanović, Kragu-
jevac, 365–370.
Filipović V.
2007. Minijaturne neolitske posude sa izlivkom/siskom
i njihova upotreba, Arhaika 1, Beograd.
Garašanin, M.
1951. Hronologija vinčanske grupe, Ljubljana.
1979. Centralnobalkanska zona, u: Praistorija jugoslo-
venskih zemalja II: Neolitsko doba, Sarajevo: 79–
212.
Kamp K. A., Timmerman N., Lind G., Grayboll J. &
Natowsky I.
1999. Discovering childhood: Using fingerprints to find
children in the archaeological record, American
Antiquity, 64 (2), 309–315.
Kamp K. A.
2001. Where Have All the Children Gone?: The Archa-
eology of Childhood, Journal of Archaeological
Method and Theory, Vol. 8, No. 1, 1–34.
Korešec J.
1958/59. Minijaturne staklenice v neolitu Jugoslavije,
Acta Archaeologica IX–X/1, Ljubljana, 3–12.
Letica Z.
1967. Minijaturni sudovi iz Vinče, Zbornik Narodnog mu-
zeja u Beogradu, sveska V, tom V, Beograd, 77–137.
Ljamić-Valović N.
1983. Minijaturni sudovi u ratinskom keramičkom
inventaru i neke karakteristične prateće pojave,
30
АРХЕОЛОГИЈА
Zbornik radova Narodnog muzeja XIII, Čačak,
45–51.
1988. Novi nalazi minijaturnih sudova u Ratini, Zbor-
nik Narodnog muzeja XIII-1, Beograd, 13–20.
Madas D.
1988. Ceramic vessels from the Divostin II House
floors, in: McPherron A. and Srejović D.: Divostin
and the Neolithic of Central Serbia, Pittsburgh.
McPherron A. – Srejović D.
1988. Divostin and the Neolithic of Central Serbia, Pitts-
burgh.
Nađ Š.
1960. Zaštitno iskopavanje na Gomolavi kod Hrtkovaca
– Prethodni izveštaj za 1955–1956. godinu, Rad
vojvođanskih muzeja 9, 112–129, Novi Sad.
Park W. R.
1988. Size counts: the miniature archaeology of child-
hood in Inuit societies, Antiquity 72, 269–81.
Perles, C.
2001. The early neolithic in Greece. The first farming
communites in Europe. Cambridge World Archaeo-
logy, Cambridge University Press, Cambridge.
Radimsky W. – Hoernes M
1995. Die neolitische Station von Butmir bei Sarajevo in
Bosnien I, Wien.
Šeper M.
1952. Neolitičko naselje na Karmadinu, Arheološki
vestnik XI/1, Ljubljana.
Todorova H.
1983. Ovčarovo, Sofija.
Tringham R. and Krstić D.
1990. Selevac, A neolithic village of Yugoslavia, Los An-
geles.
Tringham R. and Stevanović M.
1990. The Nonceramic Uses of Clay, in: Selevac, eds.
Tringham R. and Krstić D., 323–328.
Tripković B.
2007. Domaćinsto i prostor u kasnom neolitu – vinčansko
naselje na Banjici, Beograd.
Vasić M. M.
1936. Preistorijska Vinča I–IV, Beograd.
Whittle A.
1996. Europe in the neolithic, Cambridge University
Press, Cambridge.
2003. The Archaeology of People, Dimensions of Neolithic
life, Routledge, London and New York.
Živković J.
2001. Minijaturno posuđe sa lokaliteta Belovode,
Viminacium 12, Požarevac, 5–33.
МИНИЈАТУРНЕ ПОСУДЕ ВИНЧАНСКЕ КУЛТУРЕ: ДЕЧИЈЕ ИГРАЧКЕ ИЛИ... ЛИДИЈА БАЉ

Kat. 1. MINIJATURNA ZDELA

Opis: minijaturna zdela nepravilnog cilindričnog oblika.

Boja pečenja: svetlosmeđa.
Dimenzije: Ro – 2,2 cm, H – 1,7 cm, Rd – 2 cm.
Faktura: dobra.
Izrada: nevešto modelovana, dečiji rad.
Funkcija: dečija igračka.
Kulturna pripadnost: vinčanska kultura.
Lokalitet: Gomolava, 1974. god.
Inventarni broj: G 2503, nepublikovano.

Kat. 2. MINIJATURNA ZDELA

Opis: minijaturna zdela koničnog oblika sa blago naglašenim dnom.

Boja pečenja: svetlosmeđa.
Dimenzije: Ro – 4 cm, H – 2,5 cm, Rd – 2,2 cm.
Faktura: dobra.
Izrada: dobra, dečiji rad.
Funkcija: dečija igračka.
Kulturna pripadnost: vinčanska kultura.
Lokalitet: Gomolava, 1976. god.
Inventarni broj: G 2940, nepublikovano.

Kat. 3. MINIJATURNI PEHAR

Opis: minijaturni pehar na visokoj nozi.

Boja pečenja: crvena.
Dimenzije: Ro – 4,5 cm, H – 4 cm, Rd – 3 cm.
Faktura: dobra.
Izrada: nevešta, dečiji rad.
Funkcija: dečija igračka.
Kulturna pripadnost: vinčanska kultura.
Lokalitet: Gomolava, 1975. god.
Inventarni broj: G 2816, nepublikovano.

Kat. 4. MINIJATURNA POSUDA

Opis: plitka minijaturna posuda nepravilnog ovalnog oblika – činija.

Boja pečenja: svetlomrka.
Dimenzije: Ro – 7,4 x 4,5 cm, H – 3 cm, Rd – 7,2 x 4 cm.
Faktura: gruba.
Izrada: nevešta, verovatno dečiji rad.
Funkcija: dečija igračka.
Kulturna pripadnost: vinčanska kultura.
Lokalitet: Gomolava, 1976. god.
Inventarni broj: G 3131, nepublikovano.

Kat. 5. MINIJATURNA AMFORA

Opis: bikonična minijaturna amfora sa kratkim cilindričnim vratom i ravnim dnom.

Boja pečenja: svetlosmeđa.
Dimenzije: Ro – 2,5 cm, H – 4 cm, Rd – 1,7 cm.
Faktura: dobra.
Izrada: dobra, nije moguće utvrditi čiji je rad.
Funkcija: dečija igračka.
Kulturna pripadnost: vinčanska kultura.
Lokalitet: Gomolava, 1956. god.
Inventarni broj: A 2278, nepublikovano.

31
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 АРХЕОЛОГИЈА

Kat. 6. MINIJATURNA AMFORA

Opis: bikonična minijaturna amfora sa visokim cilindričnim vratom i zaobljenim dnom.

Boja pečenja: crvenkastosmeđa.
Dimenzije: Ro – 2,2 cm, H – 3,9 cm, Rd – 2 cm.
Faktura: fina.
Izrada: dobra, verovatno rad majstora.
Funkcija: dečija igračka.
Kulturna pripadnost: vinčanska kultura.
Lokalitet: Gomolava, 1956. god.
Inventarni broj: A 2277, nepublikovano.

Kat. 7. MINIJATURNI LONAC

Opis: minijaturni lonac sa tri vertikalno postavljene drške.

Boja pečenja: smeđe-siva.
Dimenzije: Ro – 2,5 cm, H – 3,8 cm, Rd – 1,1 cm.
Faktura: dobra.
Izrada: nevešta, verovatno dečiji rad.
Funkcija: dečija igračka.
Kulturna pripadnost: vinčanska kultura.
Lokalitet: Gomolava, 1977. god.
Inventarni broj: G 3229, nepublikovano.

Kat. 8. MINIJATURNI LONAC

Opis: minijaturni lonac sa tri horizontalno bušene tunelaste drške.

Boja pečenja: svetlosmeđa.
Dimenzije: Ro – 2,3 cm, H – 3,5 cm, Rd – 1,8 cm.
Faktura: dobra.
Izrada: nevešta, verovatno dečiji rad.
Funkcija: dečija igračka.
Kulturna pripadnost: vinčanska kultura.
Lokalitet: Obrež, Beletinci, 1961. god.
Inventarni broj: AP 7087.

Kat. 9. MINIJATURNA ZDELA

Opis: konična minijaturna zdela blago zaobljenog oboda.

Boja pečenja: svetlomrka.
Dimenzije: Ro – 6 cm, H – 3,2 cm, Rd – 2,5 cm.
Faktura: izuzetno fina.
Izrada: veoma vešta, rad majstora.
Funkcija: kuhinjska posuda.
Kulturna pripadnost: vinčanska kultura.
Lokalitet: Gomolava, 1976. god.
Inventarni broj: G 2977, nepublikovano.

Kat. 10. MINIJATURNA ZDELA

Opis: bikonična minijaturna zdela.

Boja pečenja: tamnomrka.
Dimenzije: Ro – 5,3 cm, H – 5 cm, Rd – 2,4 cm.
Faktura: fina.
Izrada: rad majstora.
Funkcija: kuhinjska posuda.
Kulturna pripadnost: vinčanska kultura.
Lokalitet: Gomolava, 1972. god.
Inventarni broj: G 1602, nepublikovano.

32
МИНИЈАТУРНЕ ПОСУДЕ ВИНЧАНСКЕ КУЛТУРЕ: ДЕЧИЈЕ ИГРАЧКЕ ИЛИ... ЛИДИЈА БАЉ

Kat. 11. MINIJATURNA AMFORA

Opis: bikonična amfora sa cilindričnim vratom. Na spoju konusa nalaze se tri vertikalno bušene drške.
Boja pečenja: tamnomrka.
Dimenzije: Ro – 1,7 cm, H – 4 cm, Rd – 1,5 cm.
Faktura: fina.
Izrada: veoma dobra, rad majstora.
Funkcija: posuda.
Kulturna pripadnost: vinčanska kultura.
Lokalitet: Gomolava, 1976. god.
Inventarni broj: G 3079, nepublikovano.

Kat. 12. MINIJATURNA BOCA

Opis: gornja polovina posude u obliku boce.

Boja pečenja: siva.
Dimenzije: Ro – 4,5 cm, H – 4 cm.
Faktura: fina.
Izrada: veoma dobra, rad majstora.
Funkcija: poklopac (?).
Kulturna pripadnost: vinčanska kultura.
Lokalitet: Gomolava, 1977. god.
Inventarni broj: G 2104, nepublikovano.

Kat. 13. MINIJATURNA ZDELA

Opis: konična zdela zaravnjenog oboda na čijem se rubu, na četiri naspramne strane, nalaze
rupice za vezivanje.
Boja pečenja: tamnosiva.
Dimenzije: Ro – 5 cm, H – 2,6 cm, Rd – 2,3 cm.
Faktura: fina.
Izrada: veoma dobra, rad majstora.
Funkcija: posuda nepoznate namene.
Kulturna pripadnost: vinčanska kultura.
Lokalitet: Gomolava, 1970. god.
Inventarni broj: G 3312, nepublikovano.

Kat. 14. MINIJATURNA POSUDA

Opis: minijaturna posuda sa cevastim izlivkom. Na unutrašnjosti posude nalaze se urezani tzv.
vinčanski znaci.
Boja pečenja: svetlosmeđa.
Dimenzije: Ro – 3,3 cm, H – 3,2 cm, Rd – 3,2 cm.
Faktura: dobra.
Izrada: veoma dobra, verovatno dečiji rad.
Funkcija: posuda simboličnog značaja.
Kulturna pripadnost: vinčanska kultura.
Lokalitet: Gomolava, 1976. god.
Inventarni broj: G 2892, nepublikovano.

Kat. 15. MINIJATURNA POSUDA

Opis: minijaturna posuda sa cevastim izlivkom.

Boja pečenja: svetlosmeđa.
Dimenzije: Ro – 4,5 cm, H – 6 cm, Rd – 3 cm.
Faktura: dobra.
Izrada: dobra, rad majstora.
Funkcija: posuda, lula (?).
Kulturna pripadnost: vinčanska kultura.
Lokalitet: Gomolava, 1965. god.
Inventarni broj: AP 5251, nepublikovano.
(Fotografije: Milica Đukić)
(Photos: Milica Đukić)
33
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 АРХЕОЛОГИЈА

Lidija Balj

MINIATURE VESSELS OF VINCHA CULTURE:

CHILDREN’S TOYS OR THE OBJECTS OF SOME OTHER PURPOSE
Summary
Miniature vessels outline special group of finds on the archeological site of the Vincha culture. They are
differently shaped and they mainly replicate vessels for everyday use, although among them we can find vessels
uniquely shaped.
Fifteen miniature vessels that are processed in this paper belong to the Vincha culture and originate from the
site of Gomolava. They were chosen in order to show, on the examples of few characteristic shapes, the difference
between the vessels that were children’s toys and the other ones that could have had some other purpose.
For the interpretation of the miniature vessels of great importance are fingerprints that were left while the
vessels were modeled. They were most frequently preserved in the form of pressing, dent, papillary lines prints,
nail thrust and traces that were left after finger dragging. According to the previous experience, those traces of
finger dragging are usually met on children’s works and are usually the consequence of lack of skill and experience.
However, the traces of fingers are often visible on the miniature vessels made by adults in the cases when not
enough attention was paid to them in the final phase of their making. By the analysis of fingerprints, it is possible
to get series of precious data-from reconstructing the procedure while they were modeled to the age of the person
who had made it. In some cases, it is possible to presume, according to the size of the fingerprints, which vessels
were made by children and which were made by adults. However, just expert papillaroscopic analysis could obtain
undisputable proofs about the age of the person who had made the object, and for this kind of analysis, the
collaboration with experts-forensics would be necessary.
Watched overall, miniature vessels represent ineptly made minimized copies of vessels for everyday use.
However, by closely watching them, we can distinguish among them the whole diapason of different kinds of
groups-from quite simple forms to the very complex ones, from ineptly made ones to masterly produced objects,
from copies to the unique forms. By the analysis of the objects themselves together with the analysis of the
context of finds, we acquired the data that may show their possible function. As it had already been shown, in the
Vincha culture, the purpose of these small vessels was different. Some of them had a symbolic role, some of them
were used for preserving valuables (whether it was ochre or any other cosmetic product), and the others were
used for keeping spices. For understanding of different functions that miniature vessels might have had, future
archeological researches are of huge importance, and together with the substance analysis found in them, they
would contribute the final categorizing of some of them.
Miniature vessels that belong to children’s toys are especially important. They are divided into two basic
groups: The first were made by adults and the second group-much more significant for the research itself-the toys
made by the children themselves. We can recognize them for the inept make, trying to conjure up the forms of
vessels that were used in their surrounding. Most frequently, at first sight, we can recognize types of vessels they
tried to imitate, such as dishes, pitchers, pots, bowls and amphorae.
Generaly accepted opinion nowadays is that children’s play is, according to its content, fully connected with
life and the activities of adults, so that the choice of toys depended on existing socio-cultural conditions, together
with obtainable materials. With the appearance of ceramics their choice became much larger. Basic characteristic
of children’s toys is to imitate the objects from the world of adults which is confirmed in the pottery of the Vincha
culture. The initiative for making ceramic objects came from adults and had practical-educational function.
Beside fun, together with the development of children’s skills, it was also important to prepare the children for
their future chores within the community. For sure it is not accidental that those miniature vessels are the most
incident in the cultures in which the great importance was paid to making pottery.
Studying children’s toys and their right understanding in the context of disposable data gives precious
information about incorporating children in the life of the community. Further reserch on this topic would enable
better understanding of relationship between adults and the children and will give information to what extent
were children integrated in the society as active participants, who next to the adults, influenced the dynamics of
everyday life of the community and through this actively participated in creating archeological finds.

34
 Ildiko Medović UDC 903.02(497.113)“6347“

ARHITEKTONSKA PLASTIKA IZ ELEMIRA

Apstrakt: Jugoistočno od sela Elemir kod Zrenjanina, u srednjem Banatu, pronađena je 2008. godine antropomorfna plastika.
Ova plastika otkrivena je na visokoj, levoj obali Tise, odnosno na aktivnom, privatnom majdanu peska zvanom „Božina peskara“.
Visina pronađenog dela plastike iznosi 18,3 cm. Arhitektonska plastika iz Elemira ima izgled tzv. ptičjeg lica. Izrađena je ručno,
od gline pomešane sa plevom, koja је slična kućnom lepu. Na plastici se izdvajaju detalji – oči, nos i kosa. Plastična, dvostruko
gnječena traka na vratu odvaja lice od donjeg, odlomljenog dela. Plastika iz Elemira najverovatnije pripada nekom svetilištu
(oltaru), ili nekom sličnom kultnom objektu iz kasnog neolita. Ona sadrži elemente kako vinčanske, tako i potiske kulture.
Ključne reči: plastika, antropomorfni prikaz, kasni neolit, Elemir, Banat, Srbija.

Abstract: Im mittleren Banat, südwestlich vom Dorf Elemir, bei Zrenjanin, wurde 2008 eine architektonische Plastik mit
anthropomorpher Darstellung zufällig entdeckt. Sie ist an der Oberfläche einer Sandgrube, am hohen, linken Theißufer, gefunden.
Der Fund aus Elemir unterscheidet sich vom üblichen archäologischen Fundgut vor allem durch ihre Massigkeit. Da die Plastik
Elemente sowohl der Vinča-Kultur (Vinča C und D) als auch der Theiß-Kultur (Theiß II) in sich vereint, haben wir sie in das
Spätneolithikum datiert.
Schlüsselworte: architektonische Plastik, anthropomorphe Darstellung, Spätneolithikum, Elemir, Banat, Serbien

Oko 800 m jugoistočno od sela Elemir kod Zre-
njanina, u srednjem Banatu, arheolog amater, inž. Joca
Bakalov je 2008. godine na površini peskare otkrio
antropomorfnu plastiku (sl. 1). Plastika se danas na-
lazi u arheološkoj zbirci nalazača iz Zrenjanina.1 Ovaj
slučajni nalaz je otkriven na aktivnom privatnom
majdanu peska zvanom „Božina peskara“. Sa plastikom
su pronađeni odbačeni fragmenti pečenog kućnog
lepa, kao i neolitska, eneolitska, bronzanodobna, gvoz-
denodobna, sarmatska i srednjovekovna keramika. Ovi
nalazi potiču iz zemlje koja je, prilikom pripremanja
terena za eksploataciju peska, skinuta i odbačena. Pošto
su ti radovi izvođeni teškom mehanizacijom, najveći
deo materijala je zdrobljen i uništen. Sem arhitektonske
plastike, svi pronađeni predmeti trenutno se nalaze u
Zavodu za zaštitu spomenika kulture u Zrenjaninu.
Peskara se nalazi na ivici visoke, stare leve obale
Tise (sl. 2). Eksploatacija peska se vrši na velikoj po-
vršini, koja duž obale iznosi 150 m, a u pravcu severo-
istoka oko 450 m. Slojevi zemljišta na kojem se peskara
nalazi su sledeći: oranično-humusni sloj – debeo oko
50 cm; ispod njega je veoma sterilan kulturni sloj –
koji iznosi oko 50 cm; ispod kulturnog sloja se nalazi
sloj terasnog lesa i sledi sloj čistog peska, koji se koristi
u građevinarstvu i koji se eksploatiše do dubine 2–3
m. Ove vrednosti su izmerene na oko 100 m od ivice
stare obale (sl. 3). Priprema terena za eksploataciju
peska sastoji se u uklanjanju „jalovine“, tj. gornjih
1 Zahvaljujem se inž. Joci Bakalovu, koji mi je ljubaz-
no ustupio ovaj značajan nalaz za publikovanje.
slojeva zemlje, sve do površine peska. Na taj način je
uništeno sve što je zatečeno na ovom prostoru. Ostaci
arheološkog materijala su, zajedno sa odstranjenim
slojem zemljišta, izbačeni na ivicu terase i u bivše ko-
rito Tise.
S obzirom na to da je eksploatacija peska na staroj
obali Tise započeta pre nekoliko godina, skoro svi
tragovi arheološkog materijala su se izgubili, te se samo
sporadično mogu naći sitni fragmenti praistorijske
i srednjovekovne keramike, sa retkim fragmentima
pečenog kućnog lepa i nešto više fragmenata životinj-
skih kostiju. Po završenoj eksploataciji, zemljište se
rekultiviše i koristi u poljoprivredi. U prvih 100 m pes-
kare, počev od ivice obale, profili su zasuti, neuredni i
prilično zatrpani, tako da se kulturni slojevi ne mogu
videti i proceniti. Jedino je istočni profil peskare bio
dostupan. Taj deo profila je očišćen kako je napred
opisano.
U ovom trenutku se eksploatacija peska vrši na
oko 450 m severoistočno od stare obale Tise. Na tim
severnim delovima peskare nema tragova arheološkog
materijala, niti kulturnog sloja u sveže zasečenim
profilima. S obzirom na to, nalaz antropomorfne
plastike u ovim severnim, sterilinim delovima peskare
deluje nelogično. J. Bakalov je upravo tu, na oko 350–
400 m severoistočno od ivice obale, pronašao ovaj
predmet, zajedno sa izlomljenim komadima glinene
ploče, koja je sa jedne strane bila uglačana. Kvalitet te
ploče je sličan kvalitetu zemlje od koje je napravljena
antropomorfna plastika. Sudeći prema mestu nalaza,

35
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 АРХEОЛОГИЈА

Sl. 1. Mesto nalaza arhitektonske plastike. Pedološka karta okoline Elemira (Nejgebauer i dr. 1971):
tamnobraon – černozem na lesnoj terasi; roza – solonjec.

Fundort der architektonischen Plastik. Bodenkarte der Umgebung von Elemir (Nejgebauer i dr. 1971):
dunkelbraun – Schwarzerde aus Löß (Tschernosem), rosa – Solonetz.

36
AРХИТЕКТОНСКА ПЛАСТИКА ИЗ ЕЛЕМИРА
Sl. 2. Staro korito rukavca Tise (foto: I. Medović).
Altes Flußbett der Theiß (Foto: I. Medović).
Sl. 3. Profil na severnoj periferiji naselja (foto: I. Medović).
Bodenprofil am nördlichen Siedlungsrand (Foto: I. Medović).
Sl. 4. Humka jugoistočno od naselja na peskari
(foto: I. Medović).
Grabhügel südlich von der Sandrgrube (Foto: I. Medović).
ИЛДИКО МЕДОВИЋ
moguće je da se na ovom prostoru, izdvojen od naselja,
nalazio objekat sa našom antropomorfnom plastikom.
U neposrednoj blizini peskare i ovog višeslojnog
naselja nalaze se dve velike humke. Jedna humka se
nalazi na oko 300 m jugoistočno od naselja, blizu leve
stare obale Tise (sl. 4). Druga je udaljena oko 750 m
severoistočno od naselja i na njoj je izgrađena grob-
ljanska kapela.
Iz literature je poznato da se na levoj obali Tise, u
bližoj i daljoj okolini Elemira, nalaze brojni praistorijski
lokaliteti. Najpoznatiji je Matejski brod, naselje vinčan-
ske i potiske kulturne grupe (Маринковић 2006a).
Nizvodno od Elemira, kod sela Aradac, nalaze se Ka-
meniti vinogradi, naselje potiske kulturne grupe. U
neposrednoj blizini sela su dva arheološka lokaliteta:
Mazgina humka i Zabran. Oba pripadaju otvorenom
tipu naselja starčevačke kulturne grupe (Marinković
2006b).
ANTROPOMORFNA PLASTIKA
Visina pronađenog dela plastike sa antropomorf-
nim prikazom iznosi 18,3 cm. Širina plastike je 16,2
cm, dok joj debljina iznosi 10,5 cm (sl. 5, sl. 6). Zbog
neuobičajene veličine, izmerili smo i njenu težinu,
koja iznosi 1,6 kg. Plastika je izrađena ručno, od gline
pomešane sa plevom; pečena je i ima svetlocrvenu
boju. Površina plastike je neravna, u skladu sa mate-
rijalom od kojeg je rađena. Nešto kvalitetnija obrada
se primećuje samo na prednjoj strani, dok je zadnja
strana neravna i gruba (sl. 8d). Glava je naglašena jed-
nostavnim potezima. Lice je asimetrično: desna stra-
na je zaobljena, a leva skoro ravna. Teme je ravno i
ukrašeno kanelurama. Iznad desnog oka se nalaze dve
široke paralelne kanelure, koje prate oko, a do njih pet
plitkih paralelnih kanelura, koje su koso postavljene u
odnosu na one iznad desnog oka (sl. 5, sl. 8a). Oči su
predstavljene u vidu blagih, ovalnih udubljenja. Pri-
likom modelovanja očiju, gornja ivica se blago izdigla,
te se stiče utisak da lice ima obrve (sl. 7). Između očiju
se nalazi plastično modelovan nos, koji je izvučen iz
osnovne mase. To plastici daje izgled tzv. ptičjeg lica (sl.
5, sl. 7). Plastična uglasta, dvostruko gnječena traka na
vratu odvaja lice od donjeg dela tela. Prednja aplicirana
traka na desnoj strani je oštećena i nema sumnje da je
slična onoj dobro očuvanoj, na levoj strani terakote (sl.
6, sl. 8c, d). Trake su široke između 3 i 3,5 cm. Debljina
trake iznosi 1,2 cm. Ispod aplicirane trake plastika je
bila pričvršćena za izvesnu podlogu. Na tom mestu je i
prelomljena (sl. 8b).
37
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
Pošto na prostoru srpskog Podunavlja i Potisja
nije pronađen predmet sa kojim bismo mogli da
uporedimo terakotu iz Elemira, ili na osnovu kojeg
bismo mogli da odredimo njenu kulturnu pripadnost,
ikonografsku analizu ove plastike pokušaćemo da
izvršimo na osnovu dosad poznatih antropomorfnih
prikaza. Najveći broj prikaza ljudskog lica pronalazimo
u neolitskom materijalu (starčevačka, Körös, vinčan-
ska i potiska kultura). Ljudsko lice je uglavnom pred-
stavljeno na terakotama, ali i na keramičkim posudama
i prosopomorfnim poklopcima (vinčanska i potiska
kulturna grupa).
Najjasniji detalj na licu su oči. Na plastici iz Elemira
su prikazane u vidu ovalnih udubljenja i srazmerne
su veličini lica. Način modelovanja ovih očiju teško
možemo da uporedimo sa onim na figurinama – zbog
njihove veličine (male su). Samo na jednoj figurini iz
Vinče su pronađene jamičasto udubljene oči (Васић
1936a, 94, sl. 183/a-b; Тасић 2008, kat. 4, 205), dok su
na svim ostalim predmetima oči izvedene urezivanjem,
a retko plastično (Tasić 1973).
Najistaknutiji detalj na licu je nos. Na terakoti iz
Elemira nos je formiran iz osnovne mase i ima izgled
ptičjeg lica. Takvo formiranje nosa nam je poznato
iz vinčanske kulture, i to njene kasne faze – Vinča D
(Срејовић 1984). Na vinčanskim figurinama sa ptičjim
licem, nos je formiran iz osnovne mase, dok ostali
detalji lica nisu prikazani (Васић 1936b, 92, sl. 461 a–c;
Тасић 2008, kat. 86, 232). Međutim, pseudoptičje lice
javlja se u protopotiskoj fazi potiske kulturne grupe
(Szakalhat faza, srednji neolit). Primer za to je terakota
iz Gradišta kod Kikinde, koja takođe podseća na ptičje
lice (Brukner i dr. 1974, sl. 64).
Lice, usta, brada i vrat nisu naglašeni. Po na-
šem mišljenju, plastična traka predstavlja ukras na
vratu – đerdan. Za razliku od ureza, ova traka u obliku
latiničnog slova „V“ ne javlja se često na antropomorfnim
figurinama. V-urezi su skoro neizostavni detalji na
antropomorfnim figurinama iz kasnijih faza vinčanske
kulture (Васић 1936b, 73, sl. 393a–c; 69, sl. 367a–c).
Njima se uglavnom predstavlja odeća, ređe nakit.
Na temenu plastike se nalaze duboke, široke kane-
lure, koje, verovatno, predstavljaju kosu. Dve kanelure
iznad očiju su mnogo dublje i jasnije od ostalih. Ure-
zana kosa je neizostavni detalj na antropomorfnim
figurinama starčevačke kulture. Na figurinama sa
lokaliteta Obrež–Beletnici (Brukner i dr. 1974, 488, sl.
23), kao i na crvenokosoj boginji iz Deronja (Karmanski
1990) i na terakoti iz Gladnice (Glišić i Jovanović
1957, T. V/1) kosa je prikazana oštrim urezima od
temena do sredine leđa. Kosa se veoma retko prika-
38
АРХEОЛОГИЈА
zuje u vinčanskoj kulturi, a, kada je prikazana, onda
su to plitki urezi (Васић 1936b, 31, sl. 194 a–c). Na
jednoj figurini pronađenoj na lokalitetu potiske kul-
ture Hódmezövásárhely-Kökénydomb u Mađarskoj
(Kalicz i Raczky 1990, Abb. 9, Kat.-Nr. 178, 19) kosa je
prikazana na temenu figurine, sa dubokim kanelurama.
Međutim, figurina je malih dimenzija i teško može da
se uporedi sa plastikom iz Elemira, iako je tehnika
modelovanja kose ista.
Pretpostavka da nalaz iz Elemira pripada idolima,
kao samostalna figurina, izuzetno je mala. Za izradu
antropomorfnih figurina uvek se koristila najfinija
glina. To nije slučaj sa našim nalazom.
Antropomorfna plastika iz Elemira najverovatnije
pripada nekom svetilištu (oltaru) ili nekom drugom
kultnom objektu. Po rečima nalazača, pored plastike
se nalazila izlomljena glinena ploča, uglačana sa jedne
strane. Ta ploča je, verovatno, bila sastavni deo plastike.
Sličan nalaz pronađen je na neolitskom lokalitetu Parca
u Rumuniji (Lazarovici i dr. 2001). U Svetilištu 2 u Parci
je otkriven oltar sa monumentalnim statuama. Radi se
o dve statue. Jedna statua je u obliku bikove glave, dok
se za drugu pretpostavlja da se radi o predstavi ženske
glave (kult Bika i kult Velike majke boginje). Statue
su, međutim, potpuno uništene u požaru. Glave nisu
pronađene. Pretpostavlja se da su sakrivene, ili pre
spaljivanja svetilišta odnete kao trofej. Do saznanja da
se na drugoj statui nalazila ženska glava istraživači su
došli na osnovu očuvanog donjeg dela zida, na kojem
je prikazan stomak sa kružnom izbočinom (simbol
plodnosti). Međutim, ova rekonstrukcija se više zasniva
na pretpostavkama nego na pouzdanim materijalnim
dokazima. Svetilište 2 je datovano u banatsku kulturu
(faza II), koja je paralelna sa fazama B2-C vinčanske
kulture (Lazarovici 2006).
Kultni oltari (svetilišta) javljaju se i u vinčanskoj
kulturi, ali tek u Vinča C i D fazi (Srejović 1997).
Najbliži primer za to imamo na lokalitetu Jakovo kod
Kormadina. U kućama su otkrivena posebno izdvojena
mesta posvećena kultu. Na to ukazuju otkriveni
bukranioni, među kojima se nalazi i jedan koji ima više
ljudske nego životinjske crte lica (Jovanović, Glišić 1961,
132, sl. 36–37/2a-c). Kultni obredi potiske kulturne
grupe vršeni su u prostorijama u kojima su živeli ljudi.
U kasnijoj fazi su se pojavile kuće sa prostorijama za
vršenje kultnih obreda (Gorzsa, Nesztö, Herpály). Na
ovim lokalitetima su otkriveni oltari, ukopani bazeni,
a na zidovima su bile pričvršćene životinjske glave (pre
svega lobanja bika). U literaturi se pominju i velike
plastike sa prikazom ljudi koje su sa životinjskim
glavama činile jednu celinu (Kalicz i Raczky 1990).
AРХИТЕКТОНСКА ПЛАСТИКА ИЗ ЕЛЕМИРА
ZAKLJUČAK
Plastika iz Elemira predstavlja jedinstven nalaz.
Po svojoj izuzetnoj veličini, ali i načinu modelovanja
izdvaja se od ostalih poznatih plastika. Iako se radi
o slučajnom nalazu, na osnovu određenih tipoloških
karakteristika je, ipak, moguće približno odrediti nje-
govu hronološku pripadnost, odnosno pripadnost kas-
nom neolitu.
Ukoliko bismo antropomorfnu terakotu iz Elemira
svrstali u figuralnu plastiku, onda bi ova terakota
pripadala grupi monumentalnih statua. Ipak, malo je
verovatno da se ovde radi o idolu ili statui. Mnogo je
verovatnije da terakota iz Elemira predstavlja arhitek-
LITERATURA
Brukner i dr. 1974: B. Brukner, B. Jovanović i N. Tasić,
Praistorija Vojvodine (Novi Sad 1974).
Glišić i Jovanović 1957: J. Glišić i B. Jovanović, Praisto-
rijsko naselje na Gladnicama kod Gračanice. Glas-
nik muzeja Kosova i Metohije 2, 1957, 223–240.
Jovanović i Glišić 1961: B. Jovanović i J. Glišić, Eneo-
litsko naselje na Kormadinu kod Jakova. Starinar
11 (1960), 1961, 113–139.
Kalicz i Raczky 1990: N. Kalicz i P. Raczky, Das Spät-
neolithikum im Theissgebiet. Eine Übersicht zum
heutigen Forschungsstand aufgrund der neuesten
Ausgrabungen. U: Alltag und Religion. Jungstein-
zeit in Ost-Ungarn (Frankfurt am Main 1990)
11–34.
Karmanski 1990: S. Karmanski, Donja Branjevina
[Beiträge] (Odžaci 1990).
Lazarovici i dr. 2001: Gh. Lazarovici, Fl. Draşovean i Z.
Maxim, Parţa (Timişoara 2001).
Lazarovici 2006: C.-M. Lazarovici, Absolute Chronology
of the Late Vinča Culture in Romania and its Role
in the Development of the Early Copper Age. U:
Homage to Milutin Garašanin (Beograd 2006)
277–293.
ИЛДИКО МЕДОВИЋ
tonsku plastiku. Moguće je da se radi o ukrasu na zidu,
ili delu žrtvenog, ili kućnog oltara. Na ovakav zaključak
nas upućuje i sastav gline, koji je veoma sličan sastavu
kućnog lepa, kao i kvalitet obrade.
Plastika iz Elemira sadrži elemente kako vinčanske
kulture (Vinča C i D), tako i potiske kulture (Tisa II).
Elemir se nalazi na tromeđi, odnosno na granici ove
dve istovremene kulture i banatske kulture na istoku.
Tako su na ovom području vrata bila širom otvorena
međusobnim uticajima i mešanjima stilova. Dokaze za
jake međusobne uticaje pratimo i u nalazima na obliž-
njim lokalitetima – Matejskom brodu i Kamenitim
vinogradima kod Aradca.
Маринковић 2006a: С. Маринковић, Матејски брод
(Зрењанин 2006).
Marinković 2006b: S. Marinković, Starčevo Culture
in Central Banat. U: Problemi prelaznog perioda
starčevačke i vinčanske kulture [naučni skup 1996]
(Zrenjanin 2006) 63–81.
Nejgebauer i dr. 1971: V. Nejgebauer, B. Živković, Đ.
M. Tanasijević i N. Miljković, Pedološka karta Voj-
vodine. Razmera 1 : 50.000 (Novi Sad 1971).
Срејовић 1984: Д. Срејовић, Уметност и религија. У:
Винча у праисторији и средњем веку (Београд
1984) 42–56.
Srejović 1997: D. Srejović, Arheološki leksikon ( Beograd
1997).
Tasić 1973: N. Tasić, Neolitska plastika (Beograd 1973).
Тасић 2008: Н. Н. Тасић, Неми сведоци једног вре-
мена, фигурална уметност Винче. У: Винча.
Праисторијска метропола. Истраживања 1908–
2008 (Београд 2008) 139–165.
Васић 1936a: M. Васић, Преисториска Винча II
(Београд 1936).
Васић 1936b: M. Васић, Преисториска Винча III
(Београд 1936).
39
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 АРХEОЛОГИЈА

Sl. 5. Arhitektonska plastika iz Elemira (crtež: V. Vojt).

Architektonische Plastik aus Elemir (Zeichnung: V. Vojt).

40
AРХИТЕКТОНСКА ПЛАСТИКА ИЗ ЕЛЕМИРА ИЛДИКО МЕДОВИЋ

Sl. 6. Arhitektonska plastika iz Elemira. Profili i zadnja strana (crtež: V. Vojt).

Architektonische Plastik aus Elemir. Seiten- und Rückenansicht (Zeichnung: V. Vojt).

41
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 АРХEОЛОГИЈА

Sl. 7. Arhitektonska plastika iz Elemira (foto: A. Miškov).

Architektonische Plastik aus Elemir (Foto: A. Miškov).

42
AРХИТЕКТОНСКА ПЛАСТИКА ИЗ ЕЛЕМИРА ИЛДИКО МЕДОВИЋ

Sl. 8. Arhitektonska plastika iz Elemira. Snimak: a) odozgo; b) odozdo; c) sa strane; d) otpozadi (foto: A. Miškov).
Architektonische Plastik aus Elemir: Foto a) von oben; b) von unten; c) von der Seite; d) von hinten (Foto: A. Miškov).

43
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 АРХEОЛОГИЈА

Ildiko Medović

ARCHITEKTONISCHE PLASTIK AUS ELEMIR

Zusammenfassung

Im mittleren Banat, südwestlich vom Dorf Elemir, bei Zrenjanin, wurde 2008 eine architektonische Plastik
mit anthropomorpher Darstellung zufällig entdeckt. Sie ist an der Oberfläche der im Privatbesitz stehenden
Sandgrube „Božina peskara“, am hohen, linken Theißufer, gefunden.
Der Fund aus Elemir unterscheidet sich vom üblichen archäologischen Fundgut durch die Massigkeit, aber
auch durch die Modellierungstechnik. Die Höhe der erhaltenen arhitektonischen Plastik beträgt 18,3 cm. Sie ist
handgemacht. Die Plastik besitzt ein sogenanntes vogelkopfförmiges Gesicht. An ihr sind Augen, Nase und Haar
deutlich sichtbar. Ein plastischer, mit zwei Finger geknetetes Band am Hals trennt das Gesicht vom unteren,
abgebrochenen Teil. Obwohl es sich um Einzelfund handelt, ist es uns anhand einigen typischen Merkmalen
gelungen, ihn grob in das Spätneolithikum zu datieren.
Falls wir diese anthropomorphe Darstellung aus Elemir als figurale Plastik ansehen, dann wurden wir sie zu den
monumentalen Statuetten zählen. Aber, die Wahrscheinlichkeit, dass es sich hier um ein Idol, oder eine Statuette
handelt, ist gering. Es handelt sich doch um architektonische Plastik. Sie kann entweder einst eine Hauswand
geschmückt haben, oder sie war Bestandteil eines Haus- oder Opferaltars. Zu dieser Schlussfolgerung kamen wir
anhand der Tonzusammensetzung, die dem Hauslehm sehr ähnlich ist, und anhand der Bearbeitungsqualität der
Plastik.
Die Plastik aus Elemir vereint in sich Elemente sowohl der Vinča-Kultur (Vinča C und D), als auch der
Theiß-Kultur (Theiß II). Das Dorf Elemir befindet sich im Grenzgebiet von drei Kulturen: Vinča-Kultur im Süden,
Theiß-Kultur im Norden und Banat-Kultur im Osten. Damit sind die Türen für gegenseitige Beeinflussungen und
Stilmischungen weit geöffnet. Beispiele dafür finden wir in umliegenden Fundorten Matejski Brod und Kameniti
Vinogradi bei Aradac.

44
 Jovan Koledin UDC 903.23“637“(497.113)

NOVI NALAZI MAKO KULTURE U BAČKOJ

U SVETLU NALAZA IZ OKOLINE BAČKE PALANKE

Apstrakt: Rekognosciranjem u okolini Bačke Palanke je, na dva nalazišta, otkrivena keramika iz ranog bronzanog doba. Lokaliteti
se nalaze na obodu lesne terase, kompleksnog su sastava, sa horizontalnom stratigrafijom. Okolnosti nalaza i tipologija keramike
odgovaraju nalazištima na širokom prostoru Karpatske kotline, koji pokriva Mako kultura.
Ključne reči: Bačka Palanka, Mako kultura, rano bronzano doba.

Abstract: By recognoscing loess bed which in semicircle surrounds Bačka Palanka, the ceramics from the Early Bronze Age was
found on two sites. The localities are situated on the edge of the loess bed, they are complex in structure with the horizontal
stratigraphy. The circumstances of the finds and the typology of the ceramics match to the sites, which are located on the wide
area of Carpati valley, which is covered by Mako culture.
Key words: Bačka Palanka, the Mako culture, the Early Bronze Age

Rekognosciranje izvedeno 2006. godine polazilo kojoj je podignuto današnje naselje. Druga zona je
je od pretpostavke da se najviše lokaliteta nalazi uz obuhvatala staru obalu Dunava, na kojoj je podignut
Dunav, na nekadašnjoj visokoj (lesnoj) obali i uz nasip.1 Usled visokog prolećnog vodostaja, jedan deo
nekadašnje rečne rukavce (dunavce). Za ispitivanje je terena ostao je nedostupan (karta 1).

Karta 1. Zona rekognosciranja, osnova je karta 1 : 50 000

Map 1. Zone of recognoscing, base is map 1 : 50 000

određen jedan relativno uzan pojas duž oboda lesne 1 Rekognosciranje je izvedeno u okviru pripreme kus-
terase, koja u blagom luku obilazi Bačku Palanku i koja tosa – pripravnika za samostalan rad u struci. Ekipu su činili
je izdignuta nekoliko metara iznad aluvijalne terase na Tijana Pešterac i Jovan Koledin.

45
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
Karta 2. Lokaliteti ranog bronzanog doba, karta 1 : 50 000
Map 2. Site of the Early Bronze Age, map 1 : 50 000
Na nekoliko mesta je nađen arheološki materijal
koji potiče iz ranog bronzanog doba. S obzirom na
današnji stepen istraženosti tog perioda u Bačkoj,
ove nalaze možemo pripisati ostavštini Mako (Makó)
kulture. Kako je ova kultura odavno definisana od
strane nekoliko autora,2 nećemo se mnogo zadržavati
na istorijatu tipološkog definisanja same kulture.
Nalazišta u okolini Bačke Palanke na kojima se
javlja keramika Mako kulture do sada nisu istraživana,3
tako da se moramo osloniti samo na rezultate rekogno-
sciranja. Na relativno širokoj površini nalaze se ostaci
kultura u rasponu od ranog neolita do keramike koja
se proizvodila do polovine XX veka. Ovako složena
struktura keramičkih nalaza, koji se nalaze na površini,
ukazuje na horizontalnu stratigrafiju.
2 Dimitrijević S. 1982. Тасић Н. 1983. Kalicz N. 1984.
Horváth F. 1984. Bandi G. 1984. Tóth K. 2002.
3 Brukner O. – Medović P. 1966. Пап Л. 1992.
46
АРХЕОЛОГИЈА
Lokalitet Obrovački put – Put za voćnjak
Lokalitet je otkriven relativno davno,4 ali je tek
revizijom materijala koji je do sada sakupljen ustanov-
ljeno prisustvo keramike Mako kulture. Sam lokalitet
nalazi se zapadno od puta Bačka Palanka – Bač. Na
mestu gde se odvaja prema voćnjaku, put se penje iz
aluvijalne ravni, na kojoj se nalazi Bačka Palanka, ka
lesnoj terasi (karta 2.1). Lokalitet je udolinom, koja je
izdubljena radom vode, razdvojen na dva dela, tako da
ima izgled dva isturena „jezika“ lesne terase, koja ulaze
u aluvijalnu ravan Dunava (sl. 1).
Južni deo je nešto viši od severnog i ima ob-
lik izduženog brežuljka. Odeljen udolinom, severni
deo nalazišta je blaga padina koja se pruža ka severu
(sl. 2).
4 Materijal sa rekognosciranja iz 80-tih godina nalazi
se u Muzejskoj zbirci u Bačkoj Palanci. Samo mali deo
prikupljene građe je objavljen (Пап Л., o. c., 130).
НОВИ НАЛАЗИ МАКО КУЛТУРЕ У БАЧКОЈ
Slika 1. Put za Voćnjak, pogled ka jugozapadu
Picture 1. Road to the Orchard, view towards south-west
Slika 2. Put za Voćnjak, pogled ka severu
Picture 2. Road to the Orchard, view towards the north
Većina nalaza potiče sa južnog dela lokaliteta.
Materijal je izmešan sa keramikom starijeg gvozdenog
doba i sa sarmatskim materijalom. Na severnom
delu lokaliteta se, takođe, javlja navedeni keramički
kompleks, kao i vinčanska keramika, na najvišem delu
brežuljka. Ovde je nađen fragment zdele sa ukrasom
na unutrašnjoj strani.
1. Fragment zdele sa unutrašnjim ukrasom. Frag-
ment je crvenkaste boje; sekundarno je goreo. Očuvan
je obod i deo tela. Ne može se ustanoviti da li je u
pitanju fragment zdele ili kupe na nozi. Ispod oboda je
urezana traka, koja je ispunjena kratkim horizontalnim
urezima. Očuvan je i deo motiva visećeg trougla, koji
se nalazi ispod trake. Pri dnu je vidljiv delić drugog
motiva, urađenog istom tehnikom. Bela inkrustacija
očuvana je na rubovima traka i elementima visećeg
trougla (T. I, 1).
ЈОВАН КОЛЕДИН
Na široj zoni severnog dela lokaliteta otkriven je
procentualno veći broj fragmenata keramike ranog
bronzanog doba nego keramike iz drugih perioda.
Tipološki se izdvajaju zdele, fragment posude (krčaga
ili amfore) sa trakastom drškom, fragmenti većih po-
suda sa ogrubljenom površinom, dva fragmenta dna i
donjih delova posuda. Jedan fragment pripada posudi
veoma tankog zida i fine fakture. Drugi je deo posude
debljeg zida i grublje fakture.
2. Fragment zdele od svetlosive do tamnosive
boje, osrednje fakture. Sitne i krupnije primese peska i
mrvljene keramike vidljive su na obe strane. Površina
je zaglačana, bez sjaja. Deo oboda je oštećen. Zdela
pripada tipu „S“ zdela; telo joj je konično, sa iznutra
naglašenim, širokim obodom. Rub je izvijen, tako da je
vrat veoma kratak, a telo naglašeno jakim, zaobljenim
ramenom (T. I, 2).
3. Fragment zdele tamnosive boje, osrednje fak-
ture. Sitnije i krupnije primese peska i mlevene kera-
mike vidljive su na obe površine. Površine su za-
glačane, bez sjaja. Zdela je tipa „S“, sa koničnim i
blago povijenim telom. Prelaz između tela i oboda je
naglašen sa unutrašnje strane. Prelaz je širi žleb, koji
je od ruba odvojen tankim rebrom. Sa spoljašnje stra-
ne, ovo udubljenje čini naglašeno, zaobljeno rame
zdele. Na ramenu je očuvan fragment plastične drške,
horizontalno postavljene na prelazu iz vrata u rame.
Obod je izvijen, a vrat je jako kratak, u obliku dubljeg
žleba (T. II, 3).
4. Fragment posude sa drškom koja polazi od
oboda i završava se na ramenu posude. Drška je traka-
sta, veoma široka i malo raširena na spoju sa obodom.
Vrat posude je blago konkavan. Faktura je osrednja,
sa vidljivim primesama peska i mlevene keramike na
površini. Površina je svetlooker do tamnosive boje,
mrljastog rastera (T. II, 4).
5. Fragment tela posude sa mnogo primesa u
vidu zrnaca peska. Površina je premazana tankim slo-
jem, koji je ukrašen metličastim prevlačenjem. Na
unutrašnjoj strani je fragment zaravnjen i šupljikave
fakture. Spolja je sivkastooker, a iznutra tamnosive boje
(T. II, 5). Fragment je nađen zajedno sa fragmentima
dve zdele, na padini severnog lesnog jezička.
6. Fragment posude srednje grube fakture. Pri-
mese peska vidljive su na obe strane. Spolja je tanji
oker sloj, na kojem se nalazi ukras izveden metličastim
prevlačenjem. Preko prvobitnih vertikalnih ukrasa
naknadno je izvedeno još jedno, koso prevlačenje,
tako da je dobijen motiv nepravilnih rombova. Presek
i unutrašnjost su sive boje, a unutrašnja površina je
zaglačana (T. III, 6).
47
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 АРХЕОЛОГИЈА

7. Fragment posude srednje grube fakture. Pri- 14. Fragment dna i donjeg dela tela posude veoma
mese od peska i mlevene keramike vidljive su na grube fakture. Boja površine je – usled naravnomernog
obe površine. Sa spoljašnje strane se nalazi tanak pečenja – siva, tamnosiva do oker. Površina je ogrub-
sloj sivooker boje, na kojem je dubokim brazdanjem ljena barbotin tehnikom. Dno je malo izvučeno po
izveden ukras. Prvobitni metličasti ukras bio je izve- obodu. Unutrašnjost je tamnosive boje i zaglačana (T.
den pod uglom, da bi kasnijom intervencijom bile IV, 14).
usečene duboke vertikalne brazde. Unutrašnja strana
je zaglačana i sivoplave boje (T. III, 7). Lokalitet Strelište
8. Veći fragment tela posude grube fakture. Pri- Lokalitet se nalazi na obodu lesne terase (karta
mese peska i krupnijih komada mlevene keramike II, 2). Samo vojno strelište izgrađeno je u napuštenom
vidljive su na obe strane. Površina je neravnomerno kopu ciglane, koja ovde postoji još od početka XX
pečena, od oker do tamnosive boje. Ukras je izveden veka. Ovo arheološko nalazište je odavno poznato, ali
češljastim prevlačenjem i kraćim potezima. Na sredini se navodi pod različitim nazivima.5 Lokalitet se nalazi
je ostao prostor bez ukrasa. Vidljiv je trag alatke koja
je imala 12 oštrih zubaca. Unutrašnjost je tamnosive
boje i grubo je zaravnjena (T. III, 8).
9. Fragment posude srednje grube fakture. Pri-
mese peska i komadića mlevene keramike vidljive su
na obe strane. Površina je oker boje, sa ukrasom izve-
denim metličastim prevlačenjem u dva navrata. Ukras
je najpre izveden kosim, a zatim vertikalnim, veoma
dubokim prevlačenjem. Unutrašnja površina je sive
boje i zaglačana (T. III, 9).
10. Fragment tela posude srednje grube fakture.
Primese peska i neprečišćene gline vidljive su u preseku,
kao i na unutrašnjoj strani. Boja na obe strane je, usled
neravnomernog pečenja, oker do tamnosiva, mrljastog
rastera. Površina je ukrašena širokim urezivanjem – Slika 3. Strelište, pogled ka zapadu
brazdanjem. Ukras je sa motivom „riblje kosti“. Unut- Picture 3. Shooting gallery, view towards the west
rašnjost je zaglačana (T. III, 10).
11. Fragment dna i donjeg dela tela posude srednje
fine fakture. Dno je malo udubljeno, tj. zadebljano ka
sredini. Telo je konično, sa blagim prelazom u dno.
Primese peska i sitno mlevene keramike vidljive su na
obe strane. Boja površine je u nijansama od oker do
sivooker, a dno je tamnosivo. Unutrašnjost je crven-
kasto-oker boje. Površine su zaglačane, s tim što je
unutrašnjost nešto slabije zaglačana (T. IV, 11).
12. Fragment tela posude srednje grube fakture.
Primese peska i mlevenih komadića keramike vidljive
su na površinama i preseku. Površina je oker boje, sa
jednom sivom mrljom. Ukras je izveden vertikalnim
metličastim prevlačenjem, sa tek nekoliko kosih poteza
izvedenih naknadno. Unutrašnja površina je sive do Slika 4. Strelište, pogled ka jugu
Picture 4. Shooting gallery, view towards the south
tamnosive boje i zaravnjena (T. IV, 12).
13. Fragment tela posude srednje grube fakture.
5 Ciglana M. Schroppa, kao nalazište II avarskog ka-
Primese peska i sitno mlevenih neorganskih materija
ganata (Dimitrijević D. – Kovačević J. – Vinski Z. 1962. 36.);
vidljive su na površinama, kao i na preseku. Boja
Bagrem, nalazi iz mezolita (Brukner B. 1966. 2; lokalitet se
površine je siva do sivooker. Ukras je izveden veoma ovde pogrešno navodi, kao Bagrema); jedna jama iz kasnog
dubokim vertikalnim prevlačenjem. Unutrašnjost je bronzanog doba istražena je u istočnom profilu Strelišta
sivooker boje i zaglačana (T. IV, 13). (Пап Л., о. c., 128–130, сл. 1, 3).

48
НОВИ НАЛАЗИ МАКО КУЛТУРЕ У БАЧКОЈ
na njivama istočno od velikog otkopa ciglane (sl. 3,
pogled ka zapadu) i ima oblik elipse, koja je polože-
na duž ose oboda lesne terase, pravcem istok-zapad.
Na južnoj strani, terasa strmo pada u aluvijalnu ravan
(sl. 4).
Horizontalna stratigrafija je i ovde potvrđena re-
kognosciranjem. Vreme ranog bronzano doba skromno
je dokumentovano. Na veoma velikoj površini je sa-
kupljeno nekoliko fragmenata keramike, tipičnih za
nosioce Mako kulture. Najkarakterističniji su fragmenti
4 zdele sa ukrasom na unutrašnjoj strani.
15. Fragment oboda i dela tela plitke zdele –
tanjira. Obod je nešto tanji u odnosu na telo, tako da
je profil zaobljen. Ukras se nalazi na unutrašnjoj strani
recipijenta. Odmah ispod ruba su tri paralelna niza
izvedena brazdastim ubadanjem. Ispod njih se nalazi
zona koso urezanih linija, izvedenih istom tehnikom.
Motiv nije poznat, usled slabe očuvanosti površine (T.
V, 15).
16. Fragment oboda i dela tela plitke zdele –
tanjira. Obod je spolja malo zadebljan, tako da je i
rub zaobljen. Telo je koničnog preseka, sa ukrasom na
unutrašnjoj strani. Ukras je izveden brazdastim urezi-
vanjem i ubadanjem. Ispod oboda se nalazi zona sa
tri horizontalne, paralelne linije. Ispod njih je očuvan
motiv romba sa tri koncentrične urezane linije, dok je
u sredini krug, izveden žigosanjem. Očuvani su tragovi
bele inkrustacije (T. V, 16).
17. Fragment oboda i tela plitke zdele – tanjira.
Ispod oboda, na spoljnoj strani, nalazi se horizontalan
plitak žleb i jedna (?) bradavica. Unutrašnji ukras
izveden je brazdastim urezivanjem i krupnim uba-
danjem, tako da izgleda kao da je rovašen. Ispod ruba
se nalazi zona sa tri horizontalne, paralelno urezane
linije. Od njih polaze kose, duboko urezane, paralelne
linije. Između dvostrukih ureza je nešto šira zona, po
čijim se rubovima nalaze nizovi uboda, tako da ima
izgled rovašenog cikcak motiva (T. VI, 17).
18. Fragment plitke zdele – tanjira. Obod je blago
izdvojen od tela; sa njegove spoljašnje strane se nalazi
jedan žleb. Sam rub je blago zaobljen. Ukras je izveden
na unutrašnjoj strani recipijenta, urezivanjem. Ispod
oboda se nalaze tri horizontalne linije, a ispod njih
koso urezane linije u snopovima, kako na jednu, tako
i na drugu stranu. Između ove dve zone nalazi se polje
bez ukrasa (T. VI, 18).
19. Fragment ramena veće posude, ukrašene bar-
botinom. Na ramenu se nalazi plastična traka ukrašena
otiskom nokta. Barbotinski sloj je nanesen ispod trake.
Iznad plastične trake nema barbotina; gornji deo tela
bio je samo zaglačan (T. VII, 19).
ЈОВАН КОЛЕДИН
20. Fragment trbuha veće posude grube fakture.
Nađen je na njivi koja se nalazi zapadno od one na
kojoj su pronađeni prethodni fragmenti. Površina je
ukrašena barbotinom (T. VII, 20).
21. Fragment dublje zdele. Očuvan je obod i
početak tela. Obod je lučno izvijen i zadebljan pri
osnovi, tako da prelaz u telo sa unutrašnje strane ima
jedan karakterističan žleb. Spolja je, ispod oboda, deli-
mično očuvana jedna aplikacija bradavičastog izgleda.
Fragment je sive do okersive boje, sa tamnijim mrljama
na spoljašnjoj strani (T. VII, 21).
Pošto je materijal sakupljen rekognosciranjem,
izdvojena je samo keramika, kao tipološki najosetljiviji
činilac svake praistorijske kulture. Usled toga, ništa
konkretnije ne možemo reći o karakteristikama nala-
zišta kod Bačke Palanke. Malobrojnost nalaza na veoma
velikom prostoru pokazuje da se bačkopalanačka
naselja ne razlikuju od naselja kakva su uobičajena na
teritoriji Mako kulture. Kako pokazuju istraživanja u
drugim oblastima, najčešće se radi o jamskim objek-
tima, sa nekoliko grobova sa ostacima spaljenih pokoj-
nika u blizini naselja.6
I ovako mali uzorak keramičkog materijala pokazuje
tipične naseobinske elemente Mako kulture, koja u
širem smislu pripada kompleksu Mako–Kosihi–Čaka
(Makó–Kosihy–Čaka) Karpatske kotline. U tumačenju
strukture naših lokaliteta poslužićemo se analogijama
sa najbližih poznatih lokaliteta. U Bačkoj je do sada sa
sigurnošću potvrđeno prisustvo nosilaca Mako kulture
u okolini Sombora i Čelareva.7 Zanimljivo je da postoji
mnogo objavljenih nalaza fragmentovanih zdela sa
ukrasom na unutrašnjoj strani. Ovi nalazi najčešće
potiču sa višeslojnih lokaliteta, a uglavnom se pripisuju
ostavštini vučedolske kulture. Sa druge strane, u Bačkoj
do sada nisu otkrivena nalazišta vučedolske kulture. ,,U
celoj Bačkoj, srednjem i jugoistočnom Banatu, ostaje
otvoreno pitanje najranije bronzanodobne kulture8. Na
levoj obali [Dunava], nema nalaza vinkovačke kulture,
ni vučedolske grupe”.9
Slika koja je dobijena detaljnim rekognoscira-
njem Titelskog platoa, izvedenom u okviru projekta
6 Bánffy E. – Gogâltan F. – Horváth F. – Nagy A. – Va-
day A. 1999. 356–357. Tóth K. 2001. 138.
7 Koledin J. 2007. 9–35. Materijal iz Čelareva nalazi
se u Muzeju grada Novog Sada. Nađen je prilikom čišćenja
kanala za otpadnu vodu pivare Karlsberg. Jedan grob sa
ostacima spaljenog pokojnika u urni je oštećen, kao i jedna
jama ili zemunica na drugoj strani kanala. Zahvaljujem se
Radovanu Bunardžiću na ovim informacijama.
8 Medović P. 1998. 147.
9 Ibid. 148.
49
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
Feudvar,10 pokazuje da naseljenost nije bila intenzivna
na početku ranog bronzanog doba i da u Bačkoj nije
bilo većih stalnih naselja.
F. Falkenštajn (Falkenstein) podelio je keramičke
nalaze sa Titelskog platoa u 29 horizonata. Za nas su
interesantni horizont 9 (kojim je on obuhvatio period
kasnog eneolita) i horizont 10 (kao horizont najranijeg
bronzanog doba). U horizont 9 svrstana je vučedolska
keramika, kao i vrpčasta (schnur) keramika stepskog
kulturnog kruga. F. Falkenštajn je nalaze kupa na nozi
u Bačkoj svrstao u period klasične i kasne vučedolske
kulture.11 Materijal ranog bronzanog doba (horizont
10) izdvojen je na samo nekoliko nalazišta u ispitanoj
zoni Titelskog platoa. Nedostatak ukrašavanja daje ma-
lo posebnosti za izdvajanje određenih kultura iz rano-
bronzanodobne keramičke produkcije, koja je zadržala
i istovetan tipološki repertoar, na velikom prostoru.
Falkenštajn je tipološki izdvojio konične zdelice
izvijenog oboda sa drškom koja polazi sa oboda.12 Oštar
prelom na trbuhu je široko prihvaćen kako kod grube,
tako i kod fine keramike, uz plastične trake i ureze.13
Tipične su šolje i posude sa kratkim vratom, koji je od
ramena odvojen uskim žlebom.14 Ukrašavanje se još
izvodi pojedinačnim ubodima ili nizovima uboda,15
grubim češljastim prevlačenjem,16 aplikacijama uskih
plastičnih traka na zid posude ili ispod podnožja
drške,17 kao i otiskivanjem grubim tekstilom18.
Konične zdelice izvijenog ruba pripadaju tipu koji
je karakterističan za sve kulture na tlu Karpatske kotline.
Falkenštajn primećuje da se one najčešće javljaju u
sklopu vinkovačke kulture i da su obeležje grobova
grupe Pitvaroš. Bikonični trbusi posuda, izdvojeni
vratni produžeci, kao i primena nemarnog češljastog
prevlačenja se, takođe, najčešće nalazi na vinkovačkoj
keramici. Fragmenti sa otiskivanjem grube tkanine na
površini skoro potpuno nedostaju u srpsko-hrvatskom
Podunavlju. Ovakvo ukrašavanje potiče sa severa
Karpatske kotline, gde je odomaćeno na teritoriji kul-
ture Hatvan. Među hatvanske tipove on svrstava i
zdele sa piramidalnim ispupčenjem na ramenu,19 dok
plastične aplike pripisuje kako hatvanskoj i nađrevskoj,
10
Hänsel B. – Medović P. 1998. Falkenstein F. 1998.
11 Falkenstein F. 77.
12 Ibid. Taf. 12, 1–2. 6
13 Ibid. Taf. 11, 23, 27; 12, 4.
14 Ibid. Taf. 11, 25; Taf. 12, 3.
15 Ibid. Taf. 11, 23, 28; Taf. 12, 4.
16 Ibid. Taf. 11, 29.
17 Falkenstein F. Taf. 11, 26. Taf. 12, 7, 24.
18 Ibid. Taf. 12, 8–9.
19 Ibid. 12, 6.
50
АРХЕОЛОГИЈА
tako i vinkovačkoj kulturi. Zbog povezivanja tipova koji
se javljaju na našoj teritoriji, Falkenštajn se priklanja
ranijim istraživačima,20 koji su naglašavali da je oblast
srpsko-hrvatskog Podunavlja pod direktnim uticajem
sa severa Karpatske kotline. To se prvenstveno odnosi
na uticaje nađrevske, moriške i kulture nosilaca
panonske inkrustovane keramike (PIK).
Falkenštajn preuzima hronološku podelu vuče-
dolske kulture od S. Dimitrijevića.21 Po Dimitrijevićevoj
hronologiji, u vreme kasnovučedolske (Vučedol C)
faze javlja se niz regionalnih grupa koje se hronološki
svrstavaju u kulture ranog bronzanog doba. Ovim
grupama, uz grupu Njiršeg (Nyírseg), koja egzistira
u severoistočnoj Mađarskoj, pripisuje i Mako grupu,
koja zauzima mađarski Banat i južni deo međurečja
Dunav–Tisa. U ovo vreme su svrstani i zvonoliki
pehari iz okoline Budimpešte, kao i grobni nalazi iz
Belegiša.22 Trajanje ovih regionalnih grupa podudara
se sa nastankom kultura Nađrev (Nagyrév), Šomođvar
(Somogyvár) – Vinkovci i Moriš (Maros).23 U poglavlju
o šomođvarsko-vinkovačkoj kulturi, Falkenštajn navodi
i grupu Ada, kao deo kompleksa Šomođvar–Vinkovci.
Po ovakvoj podeli, nalazi iz Potisja i iz Rumunije činili
su zapadnu zonu ovog kompleksa.24 Pošto je analizirao
do tada poznate rezultate istraživanja,25 autor je došao
do zaključka da vatinska kultura prekida trajanje
vinkovačke kulture u vreme faze Reinecke Br A2. Po
Falkenštajnu, terminus ante quem vinkovačke kulture
bio bi horizont ostava tipa Lovas (vreme Reinecke B1
faze), dakle početak srednjeg bronzanog doba. Shodno
ovakvom vremenskom određenju, horizont ostava
tipa Lovas Falkenštajn određuje kao pojavu vezanu
za grupu Belegiš, odnosno kao vreme prelaza iz faze
Reinecke Br B u fazu Reinecke Br C. Sa druge strane,
datacije šomođvarsko-vinkovačkih naselja vršene
metodom radioaktivnog ugljenika (14C) pokazuju
vrednosti između 2500 i 2300 godina p. n. e.26
20 Tasić N. 1968. Tasić N. 1976. Петровић J. 1980.
Grob sa Glokuta kod Vizića datiran je u vreme Reinecke
Br A2 – B1, a po klasičnoj hronologiji u vreme oko 1600
godina p. n. e. (Петровић J, o. c., 60).
21 Dimitrijević S. 1962. Vučedolsku kulturu podelio je
na faze A, B i C. Kasnije je klasičnu, B fazu razdelio na B1 i
B2 (Dimitrijević S. 1966).
22 Dimitrijević S. 1966, 32.
23 Falkenstein F. 1998, 34.
24 Ibid. 36, Abb. 10.
25 Tasić N. 1968. Tasić N. 1984.
26 Falkenstein F., 36. Radi se o nalazištima Vinkovci–
Hotel, Nagyárpád i Szava. O rezultatima dobijenim analizom
14C vidi u: Forenbacher S. 1993.
НОВИ НАЛАЗИ МАКО КУЛТУРЕ У БАЧКОЈ
Tablica datuma dobijenih analizom radioaktivnog
ugljenika 14C
APSOLUTNI 14C DATUMI VINKOVAČKE KULTURE
(Kalafatić H. 2006)
Vinkovci – Duga ulica 40 cal. BC 2398, 2382, 2347
KIA – 29563 1 σ cal. BC 2455-2306
Vinkovci – Hotel cal. BC 2306
z – 1818 1 σ cal. BC 2455-2146
Vinkovci – Hotel cal. BC 2283
z – 1817 1 σ cal. BC 2455-2140
Ljubljansko barje – Založnica 1 σ cal. BC 2438-2306
14C
APSOLUTNI DATUMI MAKO KULTURE
(Gogâltan F. 1999)
Szeghalom Cal. BC 1 σ 2510-2340
Bln-? Cal. BC 2 σ 2610-2270
Ovako dobijamo razliku od skoro 1000 godina,
što je, svakako, preveliki vremenski raspon za trajanje
vinkovačke kulture. Delimičan uzrok ovakvog nesla-
ganja je paralelno korišćenje tradicionalnog, relativ-
nohronološkog metoda i apsolutnog datiranja, za-
snovanog na novijim metodima, kakva je i analiza
radioaktivnog ugljenika. Tako je početak ranog
bronzanog doba pomeren: umesto u vreme Reinecke
A1 perioda (koji je tradicionalno počinjao sa XVIII
vekom p. n. e.), u vreme oko 2800/2700–2500/2300.
godine p. n. e. U tako modifikovanom Reinecke siste-
mu ovaj period je dobio oznaku A0, dok su neki autori
„produžili“ trajanje Reinecke A1 faze na vreme 2500–
1800. godine, označivši ga kao bronzano doba A127.
Primenom ovakvog „rešenja“ F. Falkenštajna na
internu hronologiju Vojvodine dolazimo do zaključka
da je vinkovačka kultura trajala do polovine srednjeg
bronzanog doba (Koszider horizont). U vertikalnoj
stratigrafiji telova kakvi su Gomolava i Gradina na
Bosutu, razvijena vatinska kultura posvedočena je kao
mlađa pojava od vinkovačke kulture, i to nije sporno.
Problem je u tome što na Gradini na Bosutu imamo
razvijenu vatinsku kulturu, koja je, navodno, import u
jami vinkovačke kulture.28 Rana vatinska kultura bi, na
osnovu ovog nalaza, bila paralelna sa najranijom fazom
vinkovačke kulture (u vreme Vučedol C faze) u Sremu
i sa Mako kulturom na teritoriji Bačke. Međutim,
takav kontekst nije arheološki potvrđen ni na jednom
nalazištu. Stoga se otvara pitanje o samom karakteru i
tipologiji rane vatinske kulture, ali takva rasprava izlazi
van okvira ovog rada.
27 Za modifikovanu Reinecke hronologiju videti u: J.
Lichardus – J. Vladár 1996; Falkenstein F., o. c., Abb. 10. Za
apsolutnu hronologiju videti u: F. Gogaltan 1999.
28 Tasić N. 1968; Majnarić – Pandžić N. 1984.
ЈОВАН КОЛЕДИН
Gabor Bandi (Bándi) izdvojio je tri glavne grupe u
okviru Zok (Zók) kulture: vučedolsku kulturu u južnoj
Transdanubiji i Slavoniji; Mako kulturu u mađarskoj
Niziji (Alfőld), severoistočnoj Transadanubiji i jugo-
zapadnoj Slovačkoj; grupu Njiršeg u oblasti gornjeg
Potisja na severoistoku Mađarske.29 Mako i Šomođvar
kultura su u početku živele jedna kraj druge. Kasnije,
na teritoriji Mako kulture nastaje Nađrev i čepelska
grupa zvonastih pehara. Kultura Šomođvar–Vinkovci
živi i dalje, do širenja nosilaca rane faze panonske
inkrustovane keramike (PIK)30.
Današnji stepen istraženosti pokazuje da je geneza
ranog bronzanog doba mnogo složenija od jednostavne
šeme koja je postavljena 60-tih i 70-tih godina prošlog
veka.
Rano bronzano doba na teritoriji Vojvodine
predstavljeno je kulturnom trijadom Vinkovci–Va-
tin–Mokrin (Moriš). Srem i Banat imali su „svoje“
kulture, dok je Bačka bila tampon zona između jakih
kulturnih centara, kakvi su bili Banat, sa jedne strane,
i Baranja i Transdanubija, sa druge.31 U nastanku
kulturnog kompleksa ranog bronzanog doba u Bačkoj
su učestvovale grupe postvučedolskog kruga, pre svega
Mako kultura (ili grupa, u zavisnosti od toga kako
pojedini autori zamišljaju socijalni status zajednica).
One su prepoznatljive po podjednakoj keramografiji.
I sama vinkovačka kultura se, već pri njenom izdva-
janju od strane I. Bone (Bóna),32 pokazala kao slo-
žena zajednica (kompleks Šomođvar–Vinkovci). Ot-
krićem prisustva kulture zvonastih pehara (KZP) na
Petrovaradinskoj tvrđavi, situacija u Sremu se pokazala
još složenijom. Nalazi „vučedolske“ keramike u Bačkoj
izdvajani su usled svoga lako prepoznatljivog stila
ukrašavanja. Uglavnom se radilo o fragmentima zdela
sa ukrasom na unutrašnjoj strani ili fragmentima
terina. Na nalazištima vinkovačke i Mako kulture
nije neuobičajena pojava importa sa područja kasne
vučedolske kulture. S druge strane, već u vreme
kasnoklasične (Vučedol B2) faze vučedolske kulture se
javljaju oblici koji su kasnije tipični i u vinkovačkoj i
29
Bándi G. 1984, 125.
30 Ibid. 128.
31 Tasić N. O bronzanom dobu videti u: Popović
P. (ed.) Praistorija Vojvodine 1974; Garašanin M. Rano
bronzano doba, in: Benac A. (ed.) PJZ IV, 1983; Tasić N. Die
Vinkovci-kultur, in: Tasić N. (Hrsgb.) 1984. Na karti koja
daje najznačajnija nalazišta srednjeg i južnog dela Karpatske
kotline u vreme ranog bronzanog doba, na teritoriji Bačke
je navedeno samo nalazište Popov salaš (Tasić N. 1984.
90–91).
32 Bóna I. 1965.
51
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
u Mako kulturi.33 Nalazi koji su izdvojeni u Ada-tip
(kao deo kompleksa Vinkovci–Šomođvar) potiču iz
muzejskih depoa i nisu u potpunosti arheološki doku-
mentovani prilikom nalaženja.34 Tipološki, ovi nalazi
mogu biti deo vinkovačko-šomođvarskog kompleksa,
ali i deo Mako kulture, odnosno kulturnog kompleksa
Makó–Kosihy–Čaka. Kako se ustalilo mišljenje da je
Mako kultura pokrivala centralni i istočni deo teritorije
ovog kompleksa (današnja Mađarska i rumunski
Banat), nalaze iz Bačke ćemo označiti terminom Ma-
ko. Smatramo da nema osnova, a ni potrebe, za usit-
njavanjem kulturnog kompleksa Mako kulture, bar
ne na ovom stepenu poznavanja kako materijalne
ostavštine, tako i hronološkog i teritorijalnog položaja.
Kao što smo već ranije istakli, relativnohronološki
odnos ovih kultura nije doveden u pitanje. Na osnovu
dosadašnjih rezultata istraživanja razvoja ranog
bronzanog doba došli smo do zaključka da su ovo
kulture koje se moraju svrstati u početak srednjeg
bronzanog doba, a ne u rano bronzano doba. Rano
bronzano doba na tlu Vojvodine javlja se kao period
potpune prevlasti tzv. postvučedolskih manifestacija.
Početak ovog perioda okvirno se može staviti u vreme
raspada kasnoklasične vučedolske kulture (faza B2 po
S. Dimitrijeviću), kad se na teritoriji Bačke i Banata
već javlja Mako kultura, a severnije i ostale grupe
vučedolskog kulturnog kruga (Zok, Njiršeg, Hatvan).
Kraj ranog bronzanog doba u Vojvodini obeležen
je pojavom vatinske i moriške kulture u Banatu. U Sre-
mu je neizvesno kakva je sudbina vinkovačke kulture
posle faze B kakvu poznajemo u Vinkovcima. Impor-
tovani predmeti u sklopu naseobinskih celina koje se
pripisuju vatinskoj kulturi35 pripadaju zapadnoj va-
rijanti vatinske kulture36. Ove celine, kao i izdvojeni
keramički materijal37 nisu više pripadali vinkovačkoj
kulturi. Uticaj sa severa i zapada je toliko preoblikovao
autohtonu vinkovačku osnovu da se ona ne može više
poistovetiti sa samostalnom kulturom iz ranijih faza
(Vinkovci A i B), kakva je postojala u vreme ranog
bronzanog doba. Međutim, moguće je izdvajanje jed-
ne prelazne faze koja bi zahvatala period kasniji od
Vinkovaca B, a raniji od vatinske kulture tipa Pančevo–
Omoljica.
33
Dimitrijević S. 1966. T. 9. 1, 13.
34 Horváth F. 1984.
35 Pehar na Gradini na Bosutu (Tasić N. 1968, Abb.
8); bronzana igla iz sloja na lokalitetu Atovac kod Kuzmina
(Анђелић Д. 1995); Vasić R. 2003. 30.
36 Majnarić – Pandžić N. 1984.
37 Atovac – Kuzmin (Анђелић Д., o. c.); Golokut kod
Vizića (Петровић J., o. c.).
52
АРХЕОЛОГИЈА
Toj fazi pripadao bi materijal iz groba na Golo-
kutu38, groba Zemun–Šljunkara39, nalazište Atovac kod
Kuzmina, kao i neki nalazi sa Gradine na Bosutu.40
R. Kalic-Šrajber (Kalicz-Schreiber) vidi Mako
grupu u sastavu Zok kulture u okolini Budimpešte, na
početku ranog bronzanog doba. Ova grupa obuhvata
veliki deo Transdanubije i oblast između Dunava i
Tise. Kalic-Šrajber isključuje mogućnost istovremene
pojave Mako i Glokenbeher-Čepel grupe. Posle Mako
perioda, na prostoru između Dunava i Tise se javljaju
pojedinačni grobovi i slučajni nalazi, koje I. Bona
pripisuje različitim fazama (tip Okőrhalom-Keteres i
Szigetszentmiklos). Ovakve, nejasne okolnosti nalaza
ne dozvoljavaju podelu na više faza. Različiti tipovi
nalaza sa područja između Dunava i Tise pripadaju
periodu između Mako i kasne faze Nađrev kulture,
odnosno vremenu Čepel-grupe41. R. Kalic-Šrajber se
ne slaže sa I. Bonom, koji je za šomođvarsku kulturu
tvrdio da je istovremena sa Mako kulturom. Međutim,
u Transdanubiji se oblast prostiranja ovih kultura
potpuno poklapa, što isključuje njihovu istovremenost.
Kalic-Šrajber vremenski izjednačava Mako kulturu sa
vučedolskom kulturom.42
Kao odrednicu za razlikovanje ranovinkovačke
kulture i vučedolskog supstrata Stojan Dimitrijević je
uzeo stil ukrašavanja. „Vinkovci su nastali na kasno-
klasičnom vučedolskom supstratu, bez preuzimanja
stila ukrašavanja. Zato vinkovačku kulturu ne treba
računati u vučedolski kulturni kompleks“.43 „Iskopava-
nja u Savi i Vinkovcima pokazuju paralelnu egzistenciju
kasne vučedolske, rane šomođvarske kulture (Sava,
jama 20), u isto vreme sa širenjem Makó-Kosihy-Čaka
kulture“.44
U kritici knjige Ištvana Ečedija o kurganima, Di-
mitrijević je još određeniji u pogledu odnosa ovih
kultura: „Postojanje vučedolskih nalaza na šomođvar-
skim i Mako lokalitetima ima sasvim različitu osnovu.
U Mako oblastima su takvi nalazi sastavni deo kulture
i kulturno obeležje, a u oblasti Šomođvar-Vinkovci,
vučedolski nalazi su import i nisu komponenta kulturnog
izraza. Ečedijeva tvrdnja da ’iznutra ukrašene zdele
Mako tipa nisu vučedolske, već sadržavaju ostatke
kasnijeg naseljavanja’“, može se samo tako odrediti,
kad se posmatra klasična vučedolska kultura kao
38 Петровић Ј., o. c.
39 Vranić S. 1991.
40 Поповић Д. – Радојчић Н. 1996.
41 Kalicz-Schreiber R. 1975, 165.
42 Kalicz-Schreiber R. 1976, 74.
43 Dimitrijević S. 1982, 20.
44 Ibid. 21.
НОВИ НАЛАЗИ МАКО КУЛТУРЕ У БАЧКОЈ
takva. Mako-tip je svakako naslednik kasne vučedolske
kulture čiji prvobitni horizonti nastanka su izgubljeni.
Zato naše mišljenje može biti preuzeto od Kalica:
„Mako grupa može jedino biti priznata na osnovu
ovog tipa Zok-kulture“.45
U nastanku ranog bronzanog doba u Transdanubiji
G. Bandi ističe da „prisustvo barbotina i kućne
keramike sa ubodima nokta u trakama, ukazuje na
južnije oblasti. Nedostatak ovih motiva u severnim
delovima Transdanubije i u celoj Mako oblasti, kao
i nedostatak šomođvarskih oblika u Mako prostoru
govori o različitoj genetskoj osnovi ovih grupa46.
Nastanak ranog bronzanog doba u Transdanubiji je
u vezi sa istovremenim dolaskom dve grupe. Mako
grupa, narod stvoren od južne i jugoistočne kompo-
nente, zauzima severoistočnu Transdanubiju i seve-
rozapadnu Slovačku. U Slavoniji i južnoj Baranji
živi osnova vučedolske grupe, koja dolaskom južne
komponente stvara vinkovačku grupu. Vinkovačka
grupa prodire na severozapad i zauzima velik deo
Transdanubije, koji je do tada bio u posedu badenske
kulture. Mako i Šomođvar–Vinkovci žive zajedno u
prvoj fazi ranog bronzanog doba, dok u drugoj fazi na
Mako teritoriji nastaju Nađrev, a zatim i Glokenbeher–
Čepel grupa, čija se istovremenost sa Šomođvar–
Vinkovci može dokazati“47. Kod razdvajanja tipologije
Šomođvar–Vinkovci od Mako grupe presudan značaj
ima nedostatak ukrašavanja kod Mako.48
Kao tipološke karakteristike Vučedol–Zok tradici-
je koje preuzima Mako kultura N. Tasić ističe „preu-
zimanje motiva tehnike ukrašavanja i oblika posude“,
što se odnosi na pehare na nozi sa ukrašenom unut-
rašnjom površinom.49 On Mako kulturu pre vidi
kao prelaznu fazu ka šomođvarskoj kulturi nego kao
postvučedolsku manifestaciju.50
Za Nandora Kalica (Kalicz) Mako kultura je
samostalna grupa, koja uz vučedolsku grupu i grupu
Njiršeg čini Zok kulturu. On pretpostavlja da se Mako
formira dolaskom populacija sa juga, kao i nomada
45 Dimitrijević S. 1982a, 451.
46 Bándi G. 1977 (1981), 24.
47 Ibid. 25.
48 Bandi G. 1984, 127.
49 Тасић Н. 1983, 42. Tasić navodi nalaze iz okoline
Odžaka i Čoke, kao i nekropole kulture grobnih humki
(Hügelgräberkultur) kod Velebita. Radi se o fragmentu pe-
hara na krstastoj nozi i delu amfore sa drškama kod oboda.
U napomeni 14 se pominje i jedan razoren grob, sa urnom i
peharom. Ovi nalazi do danas nisu objavljeni.
50 Ibid. 42–43.
ЈОВАН КОЛЕДИН
sa istoka.51 Zdele na nozi sa ukrasom na unutrašnjoj
strani jedan su od najznačajnijih Mako tipova.
Identičan oblik javlja se u kulturi Šomođvar–Vinkovci,
kao i u B1 fazi vučedolske kulture. Sličnost keramike
Mako i Šomođvar–Vinkovci kulture vodi do jednog,
još nejasnog zajedničkog temelja. Kultura Mako
prethodila bi Njiršeg kulturi i bila bi istovremena sa
Bubanj – Hum II i Glina III kulturom.52
Roza Kalic-Šrajber je konstatovala da su ostala
nejasna pitanja o prirodi južnog, balkanskog talasa
koji utiče na stvaranje Nađrev i Njiršeg kulture, kao i
problem pojave sličnih keramičkih tipova na lokalnim
osnovama.53 „Teško je odrediti šta je istovremeno, a
šta ostavština, jer ove kulture traju u vreme početaka
Nađreva. A prethodnici skoro svih lokalnih tipova
keramike su još u Mako kulturi... Rana nađrevska
kultura je produžetak Mako kulture. Južni faktor,
kulturnom difuzijom, u znatnoj meri utiče na veliku
oblasti. Ovi elementi dolaze kroz Mako, Šomođvar-
Vinkovci, i Šnekenberg-Glina III kulturu“.54 Mako
kulturu bi odlikovao nomadski način života i naselja
koja nisu ni trajna ni velika. Ona je savremena mlađoj
fazi Jevišovice B kulture i starijoj fazi šomođvarsko-
vinkovačke kulture. Srodnost i bliske veze sa Šomođvar–
Vinkovci kompleksom onemogućavaju određenje ja-
sne granice između njih.55 Ova svoja zapažanja Ka-
lic-Šrajber je kasnije donekle korigovala, tako da je
trajanje Mako kulture protegla na vreme i starije i
mlađe faze Šomođvar–Vinkovci kulture. U drugoj fazi
(FB II), Šomođvar–Vinkovci kultura zauzima veći deo
Transdanubije i savremenik je rane protonađrevske
kulture i Čepel grupe KZP.56
Florin Gogaltan (Gogâltan) smatra da je cela
zapadna Rumunija posednuta Mako kulturom. On
primećuje da na skoro svim nalazištima sa kasnim
badenskim materijalom postoje nalazi Mako kulture.
I on se slaže sa istraživačima koji smatraju da je kraj
Mako kulture teško odrediti. Nekropolu Beba Veke
(Beba Veche), koja pripada Mureš (Mures) kulturi,
određuje kao jednu post-Mako fazu, istovremenu sa
ranom nađrevskom kulturom.57
U podeli ranog bronzanog doba na tri faze, kako
ga je video N. Tasić, zanima nas prva faza, datirana
u Reinecke BrA1 horizont. Raspadom homogenog
51 Kalicz N. 1984, 93.
52 Ibid. 101.
53
Kalicz-Schreiber R. 1984, 146.
54 Ibid. 151–152.
55 Schreiber R. 1984, 37.
56 Kalicz-Schreiber R. – Kalicz N. 1998–1999.
57 Gogâltan F. 1995, 57.
53
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
vučedolskog jezgra nastalo je mnoštvo lokalnih grupa:
kompleks Makó–Kosihy–Čaka–Nyirség, sa jedne, i
Vinkovci–Šomođvar kultura, sa druge strane. Ove
promene nastaju krajem III/početkom II milenijuma,
a kraj faze oko 1850. godine p. n. e.58
A. Figler je utvrdio da se može pratiti dalji život
Mako tradicije u šomođvarsko-vinkovačkoj kulturi,
na prostoru severozapadne Transdanubije. Kultura
Šomođvar–Vinkovci nije nastala upadom strane
populacije, već laganim priticanjem stranih elemenata,
koji se postepeno ujedinjuju sa domaćom osnovom.59
Po J. Lihardusu i J. Vladaru, Mako kultura nastaje
u istočnoj Mađarskoj, kao proces nastavljanja tradicije
najkasnije badenske i elemenata Jamnaja kulture.
Ovako bi se objasnila sličnost keramike Mako i Glina
III kulture.60 Prodorom vučedolske kulture na sever
nastaje šomođvarsko-vinkovačka kultura. Postepeno
mešanje nosilaca kulture zvonastih pehara i mlađe
Mako grupe (na lokalitetu Budapest–Békásmegyer) oni
vide kao lokalni razvoj, a ne osnovu Nađrev kulture.
Oznaku „protonađrev“ odbacuju, kao i stavove R.
Kalic-Šrajber.61 Po njima se klasična, rana nađrevska
kultura razvija na Mako osnovi. Naglašavajući veze sa
zapadnopontskim prostorom, oni ističu veliku sličnost
najranije nađrevske faze (Őkorhálom) sa ranom Edinec
grupom u Moldaviji.62 Takođe zaključuju da kultura
zvonastih pehara, Vučedol i Kosihy–Čaka pripadaju
najkasnijoj fazi eneolita. Ovaj zaključak razlikuje se od
rezultata mađarskih istraživača, koji navedeni kulturni
kompleks stavljaju u rano bronzano doba.
Za N. Kalica, Mako kultura je starija od kulture
Njiršeg, koja bi bila istovremena sa ranim nađrevskim
kompleksom. Na osnovu mešanih nalaza (naselje Osz-
lar, dva groba iz Kompolta) Kalic zaključuje da Mako,
Njiršeg i rana nađrevska kultura žive istovremeno.63
U uvodu rada o zdelama dekorisanim s unutraš-
nje strane na tlu Transdanubije, G. Kulčar (Kulcsár)
pominje da su one karakteristične za kasnu vučedolsku,
Mako i Šomođvar–Vinkovci kulturu. Fragmenti
sa unutrašnjom dekoracijom karakterisali bi rana
nalazišta šomođvarsko-vinkovačke kulture.64
Dobar pregled rezultata istraživanja Mako kul-
ture u severoistočnoj Mađarskoj i severozapadnoj
58
Tasić N. 1987–1988, 63.
59 Sa simpozijuma u Zali 1992. U: Lihardus J. – Vladar
J. 1997, 278.
60 Ibid. 291.
61 Kalicz – Schreiber R. 1984, 89.
62 Lihardus J. – Vladar J. 292.
63 Kalicz N. 1998, 31.
64 Kulcsár G. 1998–1999, 132.
54
АРХЕОЛОГИЈА
Transilvaniji dala je J. Koš (Koós). Slovački arheolozi
usvojili su hipotezu o životu Kosihy–Čaka kulture i
u drugoj fazi ranog bronzanog doba (FB II). Slična
situacija ustanovljena je i u severnoj Mađarskoj, i to
severno od oblasti rane nađrevske kulture i zapadno od
oblasti kulture Njiršeg.65 U Oslaru (Oszlár–Nyárfaszőg)
otkriveno je 20 jama na nekih 100 m2. Grupa grobova
udaljena je ± 250 m od naselja. Zdele na nozi ukrašene
iznutra predstavljaju tip posuda koji je raširen u celoj
Mako kulturi, kao i u starijoj fazi Šomođvar–Vinkovci
kulture.66 J. Koš zaključuje da se razlika u materijalu
nastalom između starije i mlađe faze Mako kulture ne
može utvrditi.67
Postoje dva mišljenja o relativnohronološkom
odnosu Mako i Njiršeg kulture: da su istovremene, ili
da Mako prethodi kulturi Njiršeg, kako je ustanovljeno
na lokalitetu Tisaluc–Sarkad. Na tom lokalitetu je
jedna jama sa tipičnim Njiršeg materijalom okružena
jamama Mako kulture. Slična pojava primećena je i
kod Polgara (Polgár–Nagy–Kaszi), gde je otkrivena
jedna velika Mako jama u blizini naselja Njiršeg
kulture. Ni ovde nije primećeno mešanje materijala.
U jednom objektu Mako naselja u ulici Aranjheđ
(Budapest – Aranyhegy út.), zajedno sa fragmentima
zdele na nozi ukrašene s unutrašnje strane, nađen je
i fragment malog, ranonađrevskog pehara68. Važna
je i pojava karakterističnih Mako bikoničnih zdela
zbijenog tela, kao i zdela ukrašenih s unutrašnje strane
u oblasti Ada-grupe.69 Ove protivrečnosti rešio je
I. Satmari (Szathmári)70, tako da je u jednom delu
Mađarske (tamo gde se ne pojavljuje rana Nađrev i
Njiršeg kultura) Mako stanovništvo živelo istovremeno
sa Njiršeg kulturom.71
Važnost importa za dataciju Mako kulture ističe
i G. Kulčar (Kulcsár)72. Ona ukazuje na lokalitete
Tiszalúc–Sarkadpuszta i Oszlár (zbog veze Mako sa
Njiršeg kulturom) i Kompolt–Kišter (Kistér), koji su
povezani sa kulturom Šomođvar–Vinkovci.73 Ova
nalazišta dokazuju postojanje kasne Mako kulture
na severu velike mađarske ravnice.74 Na slovačkom
65 Koós J. 1999, 126.
66 Ibid. 127, Abb. 5.
67 Ibid. 128, Abb. 6, 1.
68 Vidi u: Kalicz-Schreiber R. 1994. Sl. 9, 1–9; Sl. 11.
69 Horváth F. 1980–81 (1984), T. IV. 3, T. IV. 3–4.
70 Szathmári I. 1998–1999, 147–148.
71 Ibid. 148.
72 Kulcsár G. 2002, 445.
73 Ibid. Vidi u: Gogaltan 1999, 17, T. 5.
74 Kulcsár G. 2002, 445.
НОВИ НАЛАЗИ МАКО КУЛТУРЕ У БАЧКОЈ
lokalitetu Čaka (Cseke), potok deli naselje i groblje.75
Moguće je da okolnosti nalaza na lokalitetu Put za
voćnjak ukazuju na sličan kontekst. I ovde je većina
keramike nađena na delu lokaliteta koji je, od drugog
dela, odvojen doljom ispunjenom vodom. Ako
pretpostavimo da je jedan deo lokaliteta nekropola,
ona se nalazi na nekih 100 m udaljenosti od naselja.
Ovakve okolnosti nalaza imamo i na lokalitetu Oslar
(Oszlár–Nyárfaszőg)76, a verovatno je potok razdvajao
naselje od nekropole i u slučaju Ciglane kod Čelareva.
To možda govori o jednom običaju u Mako kulturi,
kojem do sada nije posvećena pažnja.
U jednom novijem pregledu istraživanja ranog
bronzanog doba u Mađarskoj, Katalin Tot (Tóth) kaže
da „izgleda moramo prihvatiti postojanje grupe na
južnom delu međurečja Dunava i Tise kao nasleđe
kulture Šomođvar–Vinkovci77, kao i grupe Đula–
Rošija (Gyula–Roșia) na istoku velike Ravnice. Ovo
nisu autentični kompleksi, i uglavnom se zasnivaju na
slučajnim nalazima. Pokazalo se da jedan deo nalaza
duž desne obale Tise pripisivan Ada-grupi, pripada
Obeba–Pitvaros78, dok grobovi Đula–Rošija grupe
75 Ibid. 446.
76 Vidi Koós J. 1999, 127.
77 Ada-grupa, vidi u: Horváth F. 1980/81 (1984); Bóna
I. 1992, 9–15.
78 Tóth K. 2003, 109. K. Tot navodi rad G. Kulcsár
(Stud Arch VI. 2000, 45–75), koji, nažalost, nisam bio u mo-
gućnosti da koristim.
LITERATURA
АНЂЕЛИЋ, Д. 1995 Трагови насеља бронзаног и
старијег гвозденог доба. Археолошка истра-
живања дуж аутопута кроз Срем. Нови Сад
1995. 73–89.
BÁNDI, G. 1977 (1981) Über die Entstehung der
frühbronzezeitlichen Zivilisation von Transdanu-
bien. In: N. Kalicz – R. Kalicz-Schreiber (Hrsg.):
Die Frühbronzezeit im Karpatenbecken und in
den Nachbargebieten. Budapest – Velem 1977,
Budapest 1981. 21–27.
BANDI, G. 1984 Somogyvár Gruppe. In: N. Tasić
(Hrsg.): Kulturen der Frühbronzezeit des Kar-
patenbeckens und Nordbalkans. Beograd 1984.
125–128.
BÁNFFY, E. – GOGÂLTAN, F. – HORVÁTH, F. –
NAGY, A. – VADAY, A. 1999 Kompolt-Kistér.
In: Petercsák T. – Szabó J. J. (Eds.): Kompolt-
Kistér. Újkőkori, bronzkori, szarmata és avar
lelőhely. Leletmentő ásatás az M3 – as autópálya
ЈОВАН КОЛЕДИН
pripadaju delom Mako, a delom Otomani. U slučaju
oblasti južnog međurečja, radi se ne o pojavi etnikuma,
već o uticaju Šomođvar–Vinkovci kulture na kompleks
Makó–Kosihy–Čaka, i o njihovim intenzivnim veza-
ma“79. Ovo mišljenje odražava trenutno stanje istraži-
vanja na jugu Bačke.
Keramika sa nalazišta kod Bačke Palanke može
se tipološki uklopiti kako u vinkovačko-šomođvarski
kompleks, tako i u Mako kulturu, odnosno kulturni
kompleks Makó–Kosihy–Čaka. Kako se ustalilo miš-
ljenje da je Mako kultura pokrivala centralni i istočni
deo teritorije ovog kompleksa (današnju Mađarsku i
rumunski Banat), nalaze iz Bačke ćemo označiti ter-
minom Mako. Smatramo da nema osnova, a ni potrebe
za usitnjavanjem kulturnog kompleksa Mako kulture,
bar ne na ovom stepenu poznavanja kako materijalne
ostavštine, tako i njenog hronološkog i teritorijalnog
položaja. Nalazišta kod Bačke Palanke, na južnoj granici
ove kulture, sigurno su povezana sa vinkovačkim nase-
ljima u Sremu (Ilokom, Vizićem), iako o karakteru ovih
veza još nemamo sigurnih podataka. Buduća istraživanja
će sigurno doprineti rešavanju kako hronoloških i
tipoloških problema, tako i boljem poznavanju načina
života u Podunavlju na početku bronzanog doba.
79 Ibid. 110.
nyomvonalán. Rescue excavation at the M3
Motorway. Heves Megyei Régészeti Kőzlemények.
Eger 1999.
BÓNA, I. 1965 The Peoples of Southern Origin of the
Early Bronze Age in Hungary I–II. Alba Regia
4–5. Székesfehérvár. 17–63.
BÓNA, I. 1992 Bronzezeitliche Tell-Kulturen in Un-
garn. In: W. Meier-Arendt (hrsg.): Bronzezeit in
Ungarn. Forschungen in Tell-Siedlungen an Donau
und Theiss. Frankfurt am Main. 1992. 9–42.
BRUKNER, B. 1966 Die tardenoisienischen Funde von
„Pereš” bei Hajdukovo und aus Bačka Palanka
und das Problem der Beziehungen zwischen dem
Mesolithikum und präkeramischen Neolithikum
in Donaugebiete. AI VII, 1–12.
BRUKNER, O. – MEDOVIĆ, P. 1966 Rekognosciranje
ugroženih terena u Bačkoj i Banatu. AP 8, 190–195.
DIMITRIJEVIĆ, D. – KOVAČEVIĆ, J. – VINSKI, Z.
1962 Seoba naroda – arheološki nalazi Jugoslo-
55
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
venskog Podunavlja. Narodni muzej Zemun.
DIMITRIJEVIĆ, S. 1962 Prilog stupnjevanju badenske
kulture u sjevernoj Jugoslaviji. ARR II, 239–261.
DIMITRIJEVIĆ, S. 1966 Arheološka iskopavanja na
području Vinkovačkog muzeja. Rezultati 1957–
1965. AMC I, 1966.
DIMITRIJEVIĆ, S. 1982 Die frühe Vinkovci-kultur
und ihre Beziehungen zum Vučedoler Substrat.
OA 7. 1982. 7–36.
DIMITRIJEVIĆ, S. 1982a Chronologische Fragen des
pannonischen Äneolithikums. Germania 60–2.
425–458.
FALKENSTEIN, F. 1998 Feudvar II. Die Siedlungs-
geschichte des Titeler Plateaus. PAS Band 14.
1998.
FORENBACHER, S. 1993. Radiocarbon Dates and Ab-
solute Chronology of the Central European Early
Bronze Age. Antiquity 67. 218–220, 235–256.
GARAŠANIN, M. 1983 Rano bronzano doba. In:
Benac A. (ed.) PJZ IV. Sarajevo. 463–476.
GOGÂLTAN, F. 1995 Die Frühe Bronzezeit im Süd-
westen Rumäniens. Stand der Forschung. Thraco-
Dacica, XVI, 1–2. 55–79.
GOGÂLTAN, F. 1999 Bronzul timpuriu și milojicu în
Banatul românesc și pe cursul inferior al Mureșul.
Chronologia și descoperirile de metal. BHAB
XXIII, Timișoara.
HÄNSEL, B. – MEDOVIĆ, P. 1998. Feudvar I. Das
Plateau von Titel und die Šajkaška. PAS 13. Kiel
1998.
HORVÁTH, F. 1980/81 (1984) Ada-type artifacts of the
Early Bronze Age in the southern Alfőld. MFME
1980/81 (1984). 7–30.
KALAFATIĆ, H. 2006 Paljevinski grob vinkovačke
kulture s lokaliteta Vinkovci – Duga ulica 40.
PrilInstarheolZagrebu 23. 17–28.
KALICZ, N. 1984 Die Makó-kultur. In: N. Tasić (Hrsg.):
Kulturen der Frühbronzezeit des Karpatenbeckens
und Nordbalkans. 1984. 93–103.
KALICZ, N. 1998 A kora bronzkori Makó kultúra két
települése Heves megyében (Zwei Siedlungen der
frühbronzezeitlichen Makó-Kultur im Komitat
Heves). Agria XXXIV. 5–32.
KALICZ-SCHREIBER, R. 1975 Die Bedeutung von
Budapest in der Chronologie der mitteleuropäischen
Frühbronzezeit. AAC XV. 1975, 163–172.
KALICZ-SCHREIBER, R. (1974) 1976 Transdanubien
und die slawonische Vinkovci-gruppe. In: Simpo-
zijum o poznom eneolitu i ranom bronzanom
dobu u Podunavlju. Novi Sad 1974. Istraživanja 5.
1976. 73–75.
56
АРХЕОЛОГИЈА
KALICS-SCHREIBER, R. – KALICS, N. 1998 (1999)
Die Somogyvár–Vinkovci-kultur und die Glocken-
becher in der frühbronzezeit von Budapest (Zusam-
menfassung). Savaria 24/3, 1998 (1999). 23–24.
KOLEDIN, J. 2007 Prilog poznavanju ranog bronzanog
doba Bačke. PMB 49. 9–35.
KOÓS, J. 1999 Újabb adatok a kora bronzkori Makó-
kultúra elterjedéséhez és időrendjéhez Északkelet-
Magyarországon (Neuere Angaben zur Verb-
reitung und zur Chronologie der Makó-Kultur in
Nordostungarn). HOMÉ XXXVII. 103–128.
KULCSÁR, G. 1998 (1999) The Early Bronze Age
internaly decorated bowls from the Transdanubia
(Summary). Savaria 24/3, 115–133.
KULCSÁR, G. 2002 Die Mako-Kosihy-Čaka Kultur
im Spiegel einer Bestattungen. Antaeus 25, 2002.
441–475.
LICHARDUS, J. – VLADÁR, J. 1996 Karpatenbecken-
Sintašta-Mykene. Ein Beitrag zur Definition dsr
Bronzezeit als historischer Epoche. Sl. Arch.
XLIV–1. 25–93.
LICHARDUS, J. – VLADÁR, J. 1997 Frühe und mitt-
lere Bronzezeit in der Südwestslowakei. Sl. Arch.
XLV–2. 221–349.
MAJNARIĆ-PANDŽIĆ, N. 1984 Srednje brončano
doba u istočnoj Slavoniji i Baranji. IHAD 9. Za-
greb. 63–90.
MEDOVIĆ, P. 1998 Rekognosciranje Titelskog platoa i
bliže okoline 1965 i 1969. In: Feudvar I. PAS Band
13. Berlin. 41–140.
ПАП, Л. 1991 Рекогносцирање у околини Бачке
Паланке. Гласник САД 8. 124–134.
ПЕТРОВИЋ, Ј. 1980 Гроб раног бронзаног доба са
Голокута код Визића. РВМ 26. 1980, 57–64.
ПОПОВИЋ, Д. – РАДОЈЧИЋ, Н. 1996 Градина на
Бocуту. Галерија „Сава Шумановић“ Шид.
SZATHMÁRI, I. 1998 (1999) Adatok a kora bronzkori
makói kultúra kérdéséhez (Beiträge zur frage der
frühbronzezeitlichen Makó-Kultur). Sаvaria 24/3.
141–152.
TASIĆ, N. 1968 Die Vinkovci-Gruppe – eine neue
Kultur der Frühbronzezeit in Syrmien und Slawo-
nien. AI IX 1968. 19–30.
TASIĆ, N. 1974 Bronzano doba. In: Popović P. (ed.)
Praistorija Vojvodine. Novi Sad. 185–256.
TASIĆ, N. (1974) 1976 Funde der Nagyrév-kultur in
Syrmien. In: Simpozijum o poznom eneolitu i ra-
nom bronzanom dobu u Podunavlju. Novi Sad
1974. Istraživanja 5. 149–154.
ТАСИЋ, Н. 1983 Југословенско Подунавље од индо-
европске сеобе до продора Скита. Нови Сад –
Београд.
НОВИ НАЛАЗИ МАКО КУЛТУРЕ У БАЧКОЈ ЈОВАН КОЛЕДИН

TASIĆ, N. 1984 Die Vinkovci-kultur. in: N. Tasić
(Hrsg.): Kulturen der Frühbronzezeit des Karpa-
tenbeckens und Nordbalkans. 1984. 15–28.
TASIĆ, N. 1987–1988 Der jugoslawische Donauraum
und das Karpaten-Becken in der Frühbronzezeit.
Balcanica XVIII–XIX. 61–70.
TÓTH, K. 2001 Kora bronzkori településrészet Cson-
grád határában (Ein frühbronzezeitliches Sied-
lungsdetail in der gemarkung von Csongrád).
Stud Arch VII. Szeged 2001. 115–160.
TÓTH, K. 2002 Kora bronzkori temetkezések Szeged-
Kiskundorozsma határában (Frühbronzezeitliche
Bestattungen in der Gemarkung von Szeged-
Kiskundorozsma). Stud Arch VIII. Szeged 2002.
31–75.
TÓTH, K. 2003 A kora bronzkor kutatásának hely-
zete Magyarországon (Die Lage der Frühbron-
zezeitforschung in Ungarn). JAMÉ XLV. 2003,
65–111.
VASIĆ, R. 2003 Die Nadeln im Zentralbalkan. PBF
XIII, 11.
VRANIĆ, S. 1991 A Grave from the Early Bronze Age
found at Šljunkara near Zemun. Starinar XLII.
1991, 19–26.

Jovan Koledin

NEW FINDS IN THE MAKO CULTURE IN BAČKA

In terms of finds from the vicinity of Bačka Palanka

Summary

During recognoscing the vicinity of Bačka Palanka, two sites from the Early Bronze Age were found. Both
of them are on the edge of loess bed which is bounded by alluvial plain of the river Danube. Both sites are
with horizontal stratigraphy. Few fragments of ceramics were found, typical for the Mako (Makó) culture, which
occupied a large area of Carpati valley. Localities in the south of Bačka are positioned on the very border of this
culture. The sites of the Vinkovci culture (Ilok, Golokut near Vizić), were surely somehow connected to the sites
of the Mako culture in Bačka. Small amount of ceramics, on a relatively large area, talks about great indentation
of settlements and movable way of life. The beginning of the Early Bronze Age in Bačka and Srem, together with
its end is still not properly explained. The relation between the Vinkovci and the Mako culture towards the Vatin
culture, as well as the very nature of the Early Vatin culture are still unanswered questions, which together with
chronological problems make the outline of further research of the Early Bronze Age.

57
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 АРХЕОЛОГИЈА

T. I – zdele sa lokaliteta Obrovački put – Put za voćnjak

P. I – bowls from the site Obrovac road – Road to the Orchard

58
НОВИ НАЛАЗИ МАКО КУЛТУРЕ У БАЧКОЈ ЈОВАН КОЛЕДИН

T. II – keramika sa lokaliteta Obrovački put – Put za voćnjak

P. II – ceramics from the site Obrovac road – Road to the Orchard

59
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 АРХЕОЛОГИЈА

T. III – keramika sa lokaliteta Obrovački put – Put za voćnjak

P. III – ceramics from the site Obrovac road – Road to the Orchard

60
НОВИ НАЛАЗИ МАКО КУЛТУРЕ У БАЧКОЈ ЈОВАН КОЛЕДИН

T. IV – keramika sa lokaliteta Obrovački put – Put za voćnjak

P. IV – ceramics from the site Obrovac road – Road to the Orchard

61
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 АРХЕОЛОГИЈА

T. V – zdele ukrašene iznutra, sa lokaliteta Strelište

P. V – bowls decorated inside from the site Shooting gallery

62
НОВИ НАЛАЗИ МАКО КУЛТУРЕ У БАЧКОЈ ЈОВАН КОЛЕДИН

T. VI – zdele ukrašene iznutra, sa lokaliteta Strelište

P. VI – bowls decorated inside from the site Shooting gallery

63
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 АРХЕОЛОГИЈА

T. VII – keramika sa lokaliteta Strelište

P. VII – ceramics from the site Shooting gallery

64
 Lidija Milašinović UDC 904:726.8(497.113)“6373“

OSVRT NA MOGUĆU REKONSTRUKCIJU DRUŠTVENE

STRUKTURE NA MORIŠKOM SLOJU NEKROPOLE U OSTOJIĆEVU
Apstrakt: Nekropola Stari vinogradi u Ostojićevu predstavlja jednu od najvećih nekropola bronzanog doba na teritoriji Srbije.
Od pronađenih 285 grobova 77 pripada moriškoj kulturi ranog bronzanog doba.
Primenom metode J. O’Shea, predstavljene u „Villagers of the Maros“ na nizu nekropola u Mađarskoj, Rumuniji i Srbiji, potvrđeni
su analogni rezultati moriškog sloja u Ostojićevu i otvorena mogućnost za interpretaciju društvene strukture.
Pogrebna diferencijacija potvrdila je postojanje pet kvalitativnih društvenih markera koji su, u skladu sa tim da se javljaju i kod
dece, bili naslednog karaktera.
Ključne reči: Ostojićevo, nekropola, moriška kultura, pogrebna diferencijacija, najviše oznake društvenog statusa.

Abstract: The “Stari Vinogradi” necropolis at the village of Ostojićevo represents one of the largest Bronze Age necropolis on the
territory of Serbia. A total of 285 graves were discovered out of which 77 belong to the Early Bronze Age Maros culture.
Applying the methods of J. O’Shea, pioneered in his publication The Villagers of the Maros, on the sample of Maros culture
necropolis from Hungary, Romania and Serbia it is proved that the Ostojićevo results are to be analogous to those from O’Shea’s
work, and at the same time open the possibility for the interpretation of the social structure of deceased population.
The existence of five major qualitative social markers has been determined through investigations of the mortuary differentiation.
These markers are interpreted as hereditary, given that they are observed in child burials as well, where the individuals might not
have acquired them in their own right.
Key words: Ostojicevo, necropolis, Maros culture, mortuary differentiation, major social markers

Iako u potpunosti praistorijsko, bronzano doba
Evrope bilo je vreme širokih društvenih i ekonomskih
transformacija, naročito u kasnijoj fazi. Prve pojave
društvenih diferencijacija najbolje se uočavaju na
nekropolama koje reflektuju nejednaku distribuciju
bogatstva. To se naročito vidi na nekropolama inhu-
miranih pokojnika iz ranog bronzanog doba u cent-
ralnoj Evropi, koje, izuzev razlika u prilozima, poka-
zuju i diferencijacije po polu i starosti (Harding
2000: 390). Moriška kultura ranog bronzanog doba,
sa mnogobrojnim istraženim lokalitetima i dugom
tradicijom proučavanja, pruža mogućnost za analizu
društvene strukture i hijerarhije unutar zajednice.
MORIŠKA KULTURA
Moriška kultura rasprostirala se u trouglu reka
Tise i Moriša, zahvatajući jugoistočnu Mađarsku,
severnu Srbiju i zapadnu Rumuniju, sa fokusom na
područje ušća Tise i Moriša, a ograničena rekom Kereš
na severu, Tisom na zapadu i Zlaticom i Galackom
na jugu. Trajanje moriške kulture, po novijim C14
datumima iz naselja Klárafalva–Hajdova i Kiszombor
– Új Élet i nekropole u Mokrinu, znatno se pomera,
jer je najviši kalibrisani datum iz 2650. godine p. n. e.,
a najniži iz 1520. godine p. n. e. Trajanje nekropole u
Mokrinu vezano je za period od 2086. do 1807. godine
p. n. e. (O’Shea 1995: 37). Izuzev Mokrina, poznate
su i nekropole Szöreg, Deszk A, Deszk F, Ószentiván,
Pitvaros, Óbeba i Ostojićevo. Iako slabije istražena,
među ovim naseljima su: Kiszombor – Új Élet, Periam,
Rabe, Čoka, Nagyszentmiklós, Klárafalva–Hajdova,
Törökkanisza (Novi Kneževac), Pécska i Ószentiván.
MORIŠKA POGREBNA DIFERENCIJACIJA
Moriški normativni program podrazumeva poje-
dinačnu, primarnu inhumaciju na jasno definisanim
grobljima. Telo je najčešće polagano u ovalne rake, u
pravcu sever-jug ili obrnuto, na bok, u zgrčeni položaj i
licem usmerenim ka istoku. U zavisnosti od pola, žene
su polagane na desni bok, sa glavom ka jugu, a muškarci
na levi bok, sa glavom ka severu. S obzirom na to da
normativi nisu uvek primenjivani, pretpostavlja se da
svako odstupanje, odnosno devijacija/alternativa može
ukazati na neispunjavanje obaveza pojedinca kada je
u pitanju zajednica, ili označiti specifične kategorije
(npr. deca koja još uvek nisu dostigla potpuni status
u zajednici). Pogrebni tretman, odnosno odstupanje
od ustanovljenih normativa može ukazati i na neke
finije podele, u smislu izdvajanja onih sa naročitim
društvenim statusom, ili onih koji su umrli na ne-

65
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 АРХЕОЛОГИЈА

1. Szöreg
2. Deszk A, F
3. Ósentiván
4. Klárafalva – Hajdova
5. Kiszombor – Új Élet
6. Óbeba
7. Rabe
8. Novi Kneževac
9. Mokrin
10. Pitvaros
11. Battonya
12. Perjámos
13. Pécska
14. Tápé
15. Ostojićevo

Slika 1. Karta rasprostiranja moriških lokaliteta

Slika 2. Raspored grobova moriškog sloja na nekropoli u Ostojićevu

66
ОСВРТ НА МОГУЋУ РЕКОНСТРУКЦИЈУ ДРУШТВЕНЕ...
običan način. U Villagers of the Maros, J. O’Shea je,
radi rekonstrukcije društvenih statusa, ustanovio
niz kodova kod pogrebnog tretmana tela, kao i kate-
gorizaciju grobnih priloga po značaju koji su mogli
imati. Kodiranje grobova uključuje orijentaciju tela,
stranu na kojoj se nalazi i pravac lica u kombinaciji sa
demografskim i antropološkim podacima. Na taj način
bi se izdvojio normativ od devijacija, koje, u zavisnosti
od stepena, mogu ukazati na postojanje alternativnih
pogrebnih položaja. Upravo ova kodiranja i izdvajanja
nekih kategorija, kao i njihovo međusobno poređenje
doveli su do toga da se kod nekih slučajeva može usta-
noviti razlikovanje od zajednice (O’Shea 1995: 168).
Kodiranje grobnih priloga vršeno je njihovom
kategorizacijom po značaju koji su mogli imati, a u
komparaciji sa rezultatima pogrebnog tretmana tela.
Upravo to je pomoglo pri izdvajanju pet kategorija
kvalitativnih priloga, koji su govorili o najvišim društ-
venim statusima pokojnika u okviru zajednice. Među
ovim prilozima su: koštane igle, ukrasi za glavu i
pojasne garniture1 za žene, sekire, bodeži i ukrasi
za glavu muškaraca. Ono što je interesantno jeste
činjenica da su neki od ovih priloga pronalaženi u
grobovima dece (u položaju nošenja ili ne), što veo-
ma jasno svedoči o naslednosti određenog statusa,
ali u pojedinim slučajevima bez prava na nošenje.
Zajedničko za sve ove priloge je to da je većina bila
ograničena malim brojem predmeta (pojava) i isticana
prostornim rasporedom na nekropoli. Ostali prilozi
(keramika, metalne narukvice, torkvesi, vitičasti uvojci,
oruđa i životinjski prilozi) imali su kvantitativnu ulogu
i najčešće doprinosili značaju određene individue
(O’Shea 1995: 255).
NEKROPOLA U OSTOJIĆEVU – LOKALITET
STARI VINOGRADI
Nekropola u Ostojićevu nalazi se na periferiji
istoimenog sela. Vazdušnom linijom je od Kikinde,
u pravcu severozapada, udaljena 24 kilometra. Potez
na kojem se nalazi lokalitet naziva se Okruglica –
Kera bara i predstavlja levu obalu isušenog meandra
reke Tise. Geografski posmatrano, taj potez pripada
nekadašnjoj teritoriji rasprostiranja moriške kulture.
Lokalitet je registrovan 1954. godine, prilikom
kopanja zemlje za pravljenje nasipa na kanalu (Girić
1 Engleski termin koji koristi O’Shea je sashes, što je,
u nedostatku adekvatnijeg termina, prevedeno kao ‘pojasna
garnitura’, u skladu sa sastavom i najčešćim položajem pred-
meta, iako bi se mogao koristiti i termin ‘posebne ili spe-
cifične ogrlice’.
ЛИДИЈА МИЛАШИНОВИЋ
1959: 191). Sistematska iskopavanja vršena su od 1981.
do 1991. godine, u organizaciji Narodnog muzeja u
Kikindi, a pod vođstvom arheologa Milorada Girića i
Stevana Vojvodića2.
Ukupna istražena površina iznosi 3.886 kvadratnih
metara u 136 sondi, do dubine od oko 1,6 metara.
U nekropoli je pronađeno 285 grobova, među
kojima su oni iz ranog bronzanog doba, odnosno
moriške kulture i grobovi iz perioda srednje bronze,
među kojima su i 103 groba dece sahranjene u
posudama velikih dimenzija, nalik pitosima. Horizont
moriških grobova je jasno izdvojen kada je u pitanju
dubina i hijatus u korišćenju nekropole između ova
dva perioda. Navedeni hijatus, kao i karakteristični
prilozi omogućili su izdvajanje 77 grobova moriškog
horizonta (Girić 1995: 47).
Karakteristika ovih grobova je način sahranjivanja,
koji u velikoj meri odgovara moriškim principima.
Rake su najčešće pravougaone, sa zaobljenim uglovima,
a ređe elipsoidne i kvadratne. Najčešće su prilagođene
veličini pokojnika. U nekoliko slučajeva su primećeni
ostaci organske materije za koju se pretpostavlja da
su tragovi kože kojom je oblagano dno rake ili telo
pokojnika. Među grobovima nije uočeno međusobno
presecanje, a o mogućem obeležavanju grobova na
površini ukazuje grob 241. Kod ovog groba je, nepo-
sredno iznad rake, pronađen amorfni kamen, koji je
mogao imati navedenu funkciju, što bi potvrdilo teze
M. Girića o postojanju neke vrste prolaznog belega za
svaki grob (Girić 1971: 201).
Pokojnici su sahranjivani u orijentaciji sever-jug
(zavisno od pola), sa licem okrenutim ka istoku, u jače
ili blaže zgrčenom položaju. Kod dva groba je uočena
trepanacija. U većini grobova pronađeni su grobni
prilozi: keramika, oruđe i oružje, nakit od bakra,
ogrlice, ukrasi za glavu i prilozi u vidu životinjskih
kostiju.
REKONSTRUKCIJA DRUŠTVENE STRUKTURE
NA NEKROPOLI U OSTOJIĆEVU
U cilju rekonstrukcije društvene strukture prih-
vaćeni su metodologija i rezultati J. O’Shea, koji govore
o veoma jasnom razlikovanju grobnih priloga, pri
čemu bodeži, sekire, koštane igle, pojasne garniture i
ukrasi za glavu čine pokazatelje najvišeg društvenog
statusa osoba u okviru zajednice. Analiza je vršena u
tri metodološka stupnja:
2 Nekropola nije publikovana u celini, već samo par-
cijalno, u vidu članaka i separata. Antropološka analiza je
izvršena od strane antropološkinje Zsuzsane Zoffmann.
67
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
1. Analizirano je 155 grobnih priloga – u kontekstu
njihove distribucije po grobovima, ali i u odnosu na
materijal od kojeg su načinjeni, u odnosu na oblik i
dimenzije, kao i u odnosu na njihovu funkciju.
2. Analiziran je pogrebni tretman tela, odnosno
orijentacija tela i lica, bok na koji je telo položeno i
kontekst bioloških kategorija kao što su pol i starost
individua. Po modelu J. O’Shea, svi grobovi za koje su
utvrđena veća odstupanja od normativa svrstana su u
kategoriju takozvanih alternativnih položaja.
3. Treći korak istraživanja činilo je poređenje
rezultata dobijenih analizom priloga i tretmana tela, sa
ciljem utvrđivanja povezanosti određenog priloga za
neku naročitu polnu, starosnu ili drugu kategoriju, kao
i u odnosu na prostorni raspored na nekropoli.
Rezultati analiza po stupnjevima pokazuju da je
keramika, iako pronađena u čak 55 grobova, kako po
oblicima, tako i po dimenzijama prilično uniformna,
te da se za dalje analize može koristiti isključivo u
grupi kvantitativnih priloga. Ovaj rezultat jednak je
rezultatima dobijenim na ostalim nekropolama moriške
kulture. Za razliku od keramike, ostali grobni prilozi
podeljeni su u kategorije pojedinačnih i kompozitnih.
Kod ove druge grupe priloga uočeno je postojanje
određenih kompozicionih tipova, a kod svih je uočen
niz različitosti u distribuciji.
Kada je reč o orijentaciji, analiza tretmana tela
pokazuje da je kod muškaraca u većoj meri odstupano
od normativa sahranjivanja nego kod žena. Uočeno je
i da su četiri muške individue sahranjene po ženskom
pogrebnom normativu. Zanimljivo je i to da se žene u
gotovo podjednakom procentu sahranjuju u orijentaciji
ka jugu (17 grobova) i jugoistoku (16 grobova). Dečji
grobovi nisu pokazali naročite specifičnosti, izuzev po
pitanju manje dubine raka, ali ova pojava nije neuo-
bičajena. Poređenje rezultata prvog i drugog stupnja,
a u odnosu na prethodno usvojene oznake najvišeg
društvenog statusa, ukazuje na to da se koštane igle
pojavljuju isključivo u grobovima žena, uvek u položaju
u kojem su nošene i najčešće u paru. Grobovi sa ovom
kategorijom priloga nalaze se u centralnom i severnom
delu nekropole. Pojasne garniture se, kao i koštane
igle, sreću u grobovima žena, ali su pronađene i u dva
groba u kojima su sahranjeni muškarci. Zanimljivo je,
međutim, da su ova dva muškarca sahranjena po žen-
skim pogrebnim normativima, što potvrđuje ne samo
vezanost ovog priloga za ženski pol, nego i postojanje
društvenog pola unutar zajednice koji nije uvek jednak
biološkom. Kao i grobovi sa koštanim iglama, ova vrsta
priloga ima svoje mesto u nekropoli, odnosno zauzima
68
АРХЕОЛОГИЈА
njenu severnu polovinu. Oznake najvišeg društvenog
statusa za muškarce, bodeži i sekire, sreću se isključivo
u muškim grobovima, u južnoj polovini nekropole.
Ukrasi za glavu, kao zajednička oznaka statusa oba
pola, pojavljuju se u velikom broju. Svi se nalaze u
položaju nošenja, a kod muškaraca ih je gotovo duplo
više nego kod žena. Razlikovanje određenih tipova,
odnosno kompozicija u odnosu na pol nije uočeno, ali
je uočljivo da muških grobova sa ovim ukrasom ima
više u južnom, a ženskih u centralnom i severnom delu
nekropole. Od ostalih, kvantitativnih nalaza značajno
je napomenuti da se metalne igle pojavljuju u ženskim
grobovima, u centralnom i južnom delu nekropole.
Metalne narukvice imaju interesantnu distribuciju.
Jedna narukvica pronađena je u grobu muškarca sahra-
njenog po ženskim pogrebnim normativima, ali ne na
mestu nošenja. Kod drugog muškarca, sahranjenog po
normativu, narukvica je pronađena na ruci. Možda
najinteresantniju pojavu, kada je reč o metalnim naruk-
vicama, predstavlja činjenica da je najmasovnija naruk-
vica pronađena u grobu deteta. Za razliku od bakarnih
priloga, prilog od zlata (vitičasti uvojak) pronađen je
samo u jednom grobu. U mokrinskoj nekropoli se ovi
prilozi mnogo češće javljaju. Ogrlice sastavljene od
perli, koje su izrađene od različitih materijala, pokazuju
relativno nisku frekvenciju, kao i alatke. Keramika
se, kako je ranije navedeno, pojavljuje bez posebnog
obrasca vezanog za pol i starost, kao i bez određene
distribucije tipova i oblika. Prilozi u hrani takođe ne
pokazuju određena pravila u distribuciji kada je u
pitanju oblik i veličina posuda, kao i pol i starost osoba
ili bogatstvo ostalih priloga (Milašinović 2008).
Dakle, analizom pogrebnih normativa na nekropoli
u Ostojićevu utvrđeno je da postoji mnogo razlika u
distribuciji određenih priloga i otvorena je mogućnost
za analizu društvenih statusa.
U okviru prostorne distribucije ustanovljeno je
da se grobovi muških individua sa oznakama najvišeg
društvenog statusa nalaze u južnom delu nekropole.
Grobovi ženskih individua sa ovim oznakama zauzi-
maju centralni i severni deo nekropole, a o značaju
ovog prostora u vezi sa ženama govori i podatak da se
i muške osobe sahranjene po ženskim pogrebnim nor-
mativima, i to sa oznakama najvišeg statusa žene, nalaze
upravo u ovom delu nekropole. Među pomenutim
grobovima sa oznakama najvišeg društvenog statusa
zabeleženo je postojanje tri groba (120, 226 i 232), u
kojima pokojnici poseduju dvostruke oznake, pa bi
se za njih moglo pretpostaviti da predstavljaju osobe
od najvećeg značaja za zajednicu (Milašinović 2008:
84). Najčešći kvantitativni prilozi koji se, uz oznake
ОСВРТ НА МОГУЋУ РЕКОНСТРУКЦИЈУ ДРУШТВЕНЕ...
društvenog statusa, pojavljuju u grobovima su ogrlice i
metalne narukvice.
U kategoriji položaja i orijentacije pokojnika utvr-
đeno je da se obrnuto sahranjivanje (u odnosu na pol)
dešava samo kod muškaraca i verovatno je uzrokovano
većim brojem mlađih muškaraca. Istovremeno, u tri
groba (od ukupno četiri) pronađeni su prilozi koji
govore o najvišem društvenom položaju, što je potvrda
podjednakog značaja društvenog i biološkog pola.
Žene koje su sahranjene tako da su im ramena izvijena
ka tlu najčešće imaju bogate priloge (oznake najvišeg
društvenog statusa i centralna mesta na nekropoli), što
navodi na zaključak o njihovom posebnom tretmanu,
a ne devijantnosti u sahranjivanju. Žene sahranjene
ka jugoistoku imaju podjednako bogate priloge i ova
orijentacija se sasvim sigurno može smatrati ravno-
pravnom u odnosu na orijentaciju ka jugu. Dečji grobovi
čine posebnu kategoriju i verovatno najzanimljiviju, jer
upravo oni mogu odgovoriti na pitanje kako je status
dobijan i da li je naslednog karaktera. U tom kontekstu
je naročito interesantan grob broj 250, koji se nalazi
u južnom delu nekropole. Među mnogobrojnim prilo-
zima, u ovom grobu se nalazi i ukras za glavu, kao je-
dan od pokazatelja najvišeg društvenog statusa. Ovaj
ukras potvrđuje naslednost društvenog statusa.
Naročitu specifičnost Ostojićeva čini pojava
organske materije na dnu šest grobova; pretpostavlja
se da je reč o ostacima kože. Zanimljivo je da ovi gro-
bovi uglavnom pripadaju osobama muškog pola, a
da individue unutar njih poseduju oznake najvišeg
društvenog statusa. Izuzetak čini grob 60, u kojem je
pokojnik sahranjen sa zlatnim vitičastim uvojkom.
Kako je to jedini zlatni nalaz na nekropoli, njegov zna-
čaj je nesumnjiv. Na osnovu navedenog moglo bi se
pretpostaviti da koža predstavlja još jednu kategoriju
isticanja značaja pojedinca, ali, pošto ova pojava nije
zabeležena na ostalim nekropolama moriške kulture,
pretpostavlja se da je u pitanju specifičnost zajednice
BIBLIOGRAFIJA
Bona, I.
1975 Die mittlere Bronzezeit Ungarns und ihre Sudo-
stlichen Bezihungen. Akadémiai Kiadó. Budapest.
Girić, M.
1959 Grobovi iz ranog bronzanog doba u Ostojićevu.
Rad vojvođanskih muzeja 8: 191–194. Vojvođanski
muzej: Novi Sad.
1971 Mokrin, nekropola bronzanog doba. Arheološko
društvo Jugoslavije: Beograd.
ЛИДИЈА МИЛАШИНОВИЋ
koja je koristila nekropolu na Ostojićevu (Milašinović
2008: 91).
OSTOJIĆEVO U ODNOSU NA OSTALE
NEKROPOLE MORIŠKE KULTURE
Pridržavanje ili odstupanje od normativa pri
sahranjivanju pokazuje određene geografske karak-
teristike. Naime, lokaliteti koji manje odstupaju od
normativa predstavljaju periferne nekropole (Mokrin,
Pitvaros, Óbeba i Deszk F), a njima svakako pripada
i Ostojićevo. Ono po čemu se Ostojićevo izdvaja jesu
demografski podaci vezani za infans i adult starosne
kategorije, koji se javljaju u većem procentu nego što je
to slučaj sa ostalim lokalitetima, a što bi se možda moglo
objasniti njegovim krajnje perifernim položajem, koji
verovatno sugeriše na nešto mirniju sredinu, odnosno
slabije kontakte sa susedstvom. Međutim, prilozi govore
o većoj bliskosti Ostojićeva sa zapadnim nekropolama
(Mokrin, Deszk F, Ószentiván, Szöreg), za koje ga
vezuje i mali procenat pojave metalnih predmeta, što
je, svakako, logično s obzirom na udaljenost od izvora.
Najveća sličnost postoji sa mokrinskom nekropolom;
to je očekivano s obzirom na njihovu blizinu, odnosno
udaljenost od oko 16 km vazdušnom linijom.
ZAKLJUČAK
Ostojićevo pripada grupi perifernih, zapadno
orijentisanih moriških lokaliteta. Zajednica koja je
koristila ovu nekropolu poštovala je identitet i tradi-
cionalni karakter moriške kulture i razlikovala društ-
vene statuse, odnosno prihvatala definiciju i sim-
boličke oznake različitih društvenih, političkih i
ritualnih statusa koje je svaka zajednica prepoznavala.
Istovremeno je, kao i sve zajednice, imala sopstvene,
norme i standarde, ali oni nisu bili toliko izraženi da
bi se mogao narušiti jedinstveni identitet moriške kul-
ture.
1995 Pojava sahranjivanja dece u pitosima u srednjem
bronzanom dobu u jugoistočnom delu Panonske
nizije. Glasnik Muzeja Banata 6: 43–57. Narodni
muzej Pančevo.
Gogaltan, F.
1996 About the Early Bronze Age in the Romanian
Banat. Str. 43–48 in The Yugoslav Danube Basin
and the Neighbouring Regions in second millenium
b.c. Balkanološki institut SANU. Beograd–Vršac.
69
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 АРХЕОЛОГИЈА

Harding, A. F. O’Shea, J.
2001 European Societies in the Bronze Age. Cambridge 1995 Villagers of the Maros: A Portrait of an Early Bronze
University Press: Cambridge. Age Society. Plenum Publishing Corporation: New
Kovacs, T. York.
The Bronze Age in Hungary. Corvina Press. Budapest. Tasić, N.
Kristiansen, K., Larsons, B. 1985 Socijalno ekonomski aspekti sahranjivanja u
2005 The Rise of Bronze Age Society. Cambridge Uni- kulturama eneolita i ranog bronzanog doba jugo-
versity Press: Cambridge. slovenskog Podunavlja. Materijali XX: 55–64. Sa-
Milašinović, L. vez arheoloških društava Jugoslavije: Beograd.
2008 Grobovi moriške kulture nekropole bronzanog doba
u Ostojićevu. Magistarski rad, Filozofski fakultet,
Univerzitet u Beogradu.

Lidija Milašinović

REVIEW ON POSSIBILITY OF SOCIAL STRUCTURE

RECONSTRUCTION ON THE MAROS CULTURE FINDS FROM
THE NECROPOLIS AT OSTOJIĆEVO
Summary

The “Stari Vinogradi” necropolis at the village of Ostojićevo represents one of the largest Bronze Age
necropolises on the territory of Serbia. The necropolis was systematically excavated between 1981 and 1991. A
total of 285 graves were discovered within the researched area of 3.886 square meters, out of which 77 belong to
the Early Bronze Age Maros culture.
Applying the methods of J. O’Shea, pioneered in his publication The Villagers of the Maros, on the sample
of Maros culture necropolis from Hungary, Romania and Serbia it is proved that the Ostojićevo results are to
be analogous to those from O’Shea’s work, and open a possibility for the interpretation of the social structure of
deceased population.
Through classification and statistical analyses norms of the burial ritual have been determined to correspond
to those of the Maros group in general, as well as a number of peculiarities that however do not undermine the
communal unique identity of the represented social group.
The existence of five major qualitative social markers has been determined through investigations of the
mortuary differentiation. These markers are interpreted as hereditary, given that they are observed in child
burials as well, where the individuals might not have acquired them in their own right. The importance of the
mentioned symbols is further underlined by their spatial distribution: major female graves are grouped in the
central and northern sector of the necropolis, while male graves converge in the southern sector. In contrast
to these qualitative markers, the quantitative markers fulfill a different role of maintaining and expressing the
collective rather than individual status.
The Maros group finds from Ostojićevo display a high degree of similarity with other sites of the same
cultural group; most prominently with the nearby Mokrin necropolis and a group of peripheral sites around the
mouth of the Tisa and the Maros.

70
 Snežana Marinković UDC 903.23 (497.113)“6375/6377“

NALAZI BRONZANOG DOBA SA NALAZIŠTA

KUDELJARA KOD KLEKA

Apstrakt: U toku kopanja kanala u blizini Kudeljare kod Kleka otkriveni su nalazi keramike koji pripadaju srednjem i poznom
bronzanom dobu. Zahvaljujući Narodnom muzeju i njegovoj intervenciji, ovi nalazi su sačuvani. Bliži podaci ili šira obaveštenja
o samom nalazištu ne postoje, ali nalazi, svakako, zaslužuju pažnju.
Ključne reči: arheološki nalazi, Kudeljara, ulomci keramike – urne, zdele, srednje bronzano doba, pozno bronzano doba.

Abstract: During the process of digging the canals in the vicinity of Kudeljara near Kleka the finds of ceramics which belong
to the Middle and the Late Bronze Age were found. Thanking to the National Museum and the undertaken intervention they
were saved. Some closer data or more detailed information does not exist about the site itself, but the finds deserve attention,
for sure.
Key words: Archeological finds, Kudeljara, fragments of the ceramics – urns, bowls, the Middle and the Late Bronze Age.

Slučajno otkriveno nalazište Kudeljara nalazi se
u blizini Kleka. Prilikom zemljanih radova je izbačen
veći broj fragmenata keramike, o čemu je obavešten
Narodni muzej u Zrenjaninu. Brzom intervencijom,
Narodni muzej je sačuvao nalaze. Oni su zavedeni u
knjigu inventara, i to su jedini, oskudni, podaci o nala-
zištu.
Otkriven keramički materijal pokazuje više kultur-
nih horizonata. Prvu grupu nalaza predstavljaju frag-
menti posuda sa stilskim obeležjima u vidu raskošne i
bogate ornamentike, koja je karakteristična za horizont
inkrustovane kulture – srednjeg bronzanog doba.
Fragment drške urne – fino rađene, glačane po-
vršine, crne boje. Ornamentalni motivi izvedeni su u
tehnici urezivanja, sa tragovima bele inkrustacije, u
kombinaciji tačkastih uboda, cikcak linija i vertikalnih
linija. Na osnovu dekorativnih elemenata može se
zaključiti da drška pripada horizontu inkrustovane
keramike. Ima sličnosti sa detaljima dekora na urni sa
nekropole Stubarlija1 (T I, sl. 1).
Fragment ravnog oboda šolje manjih dimenzija
– fino rađena, glačane crne površine. Ispod samoga
oboda su, sa unutrašnje i spoljašnje strane, urezani sno-
povi girlandi, a ispod njih tačkasti ubodi, sa tragovima
bele inkrustacije. Ovaj fragment pripada horizontu
inkrustovane keramike – srednjeg bronzanog doba.
1Predrag Medović, Stubarlija: nekropola naselja Feud-
Sličnih primera ima na nalazištima Ludoš2, Dubovac,
Stubarlija3 (T I, sl. 2).
Fragment oboda urne – fino rađen, sivocrne boje,
glačane površine. Spoljna površina je ornamentisana
urezanim uskim, plitkim vertikalnim linijama, a ispod
oboda horizontalnim. Unutrašnja površina je bogato
dekorisana horizontalnim urezanim plitkim linijama,
iznad kojih se nalaze nepravilni urezani zarezi. Na sa-
mom obodu teče snop urezanih cikcak linija, koje se
završavaju žigosanim krugovima. Nema tragova in-
krustacije. Specifičan način ukrašavanja određuje ga u
horizont inkrustovane keramike (T I, sl. 3).
Fragment drške i oboda zdele – fine fakture,
glačane površine, crnosive boje. Obod je razgrnut i
ukrašen cikcak urezanim linijama i zarezima. Drška je
ukrašena dvema vertikalnim linijama, između kojih se
nalaze urezane cikcak linije. Ispod tih linija se naziru
žigosani krugovi, sa tragovima bele inkrustacije. Ovak-
ve tipove zdela susrećemo na nalazištima srednjeg
bronzanog doba, odnosno dubovačke grupe: Ludoš
kod Vršca, Vatin, Ilandža4 (T II, sl. 1).
Fragment posude – fino rađen, glačane površine,
crnosive boje. Ukrašen je žigosanim motivima i lini-
2 Nikola Tasić, Jugoslovensko Podunavlje od indoevrop-
ske seobe do prodora Skita, Novi Sad – Beograd, 1983, TVI,
sl. 5, TVIII, sl. 2.
3 Predrag Medović, nav. delo, spaljeni grob 23, sl. 2 i 3.
4 Nikola Tasić, Praistorija Vojvodine: dubovačka grupa

var, Muzej Vojvodine, Novi Sad, 2007, 36. inkrustovane keramike, Novi Sad, l974, 23l.

71
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
jama. Na naglašenom rebru su vidljivi urezani zarezi.
Pripada horizontu inkrustovane keramike – srednjeg
bronzanog doba (T II, sl. 2).
Fragment dna zdele – fino rađen, glačane površine,
sive boje. Bogato je ornamentisan urezanim motivima
(linijama, tačkastim ubodima, cikcak linijama koje
se završavaju tačkastim ubodima). Konkavno dno
ukrašeno je žigosanim krugovima, sa tragovima bele
inkrustacije. Ovakav tip zdela ima sličnosti sa nalazima
iz nekropole Stubarlija,5 a vremenski pripada horizontu
inkrustovane keramike (T II, sl. 3).
Posebnu pažnju zaslužuje fragment keramike koji
je raskošno ornamentisan, fino rađen, crnosive boje i
glačan. Površina je ukrašena plitko urezanim linijama,
tačkastim ubodima i cikcak linijama. Ornament i način
ukrašavanja tipičan je za inkrustovanu keramiku (T II,
sl. 4).
Fragment zdele, poklopac urne – fino rađen,
crnosive boje, ravnog oboda. Ukrašen je tačkastim ubo-
dima i vertikalnim urezanim linijama. Slični fragmenti
nađeni su u grobovima iz Belegiša6 (T II, sl. 5).
Drugu grupu keramike čini fragment plitke zdele.
Spoljna i unutrašnja površina je brižljivo glačana; ma-
njih je dimenzija (T III, sl. 1).
Fragmenti zdela – fino rađeni, crne boje, sa po-
vijenim obodima i tunelastim ili plastično izvučenim
drškama (T III, sl. 2 i 3).
Ovakvi tipovi zdela susreću se na brojnim nala-
zištima u Vojvodini: Batka–Perlez, Podumka–Orlovat,
Matejski brod – Novi Bečej, Hajdukovo. Gradina na
Bosutu, Jabuka, Kać i Popov salaš datuju se u Belegiš
kulturu, odnosno pozno bronzano doba.7
Posebno se izdvajaju: fragment urne koja je orna-
mentisana u tipičnom maniru Belegiš kulture, od-
nosno starije faze – karakteristični vrpčasti ukras u
vidu horizontalnih i vertikalnih traka; fragment urne
ornamentisan urezanim linijama, sa perforiranom drš-
kom (T III, sl. 4 i 5).
Izdvaja se fragment urne koji je fino rađen, sive
boje i glačan. Na sferičnom trbuhu je ukrašen širokim
5 Predrag Medović, nav. delo, 32, spaljeni grob 17, sl.
27.
6 Nikola Tasić, Jugoslovensko Podunavlje od indoevrop-
ske seobe do prodora Skita, 97.
7 Nikola Tasić, Praistorija Vojvodine, 240.
72
АРХЕОЛОГИЈА
kosim kanelurama i dvema drškama (u kombinaciji
jezičaste i plastično izvučene), iznad kojih teku duboke
horizontalne kanelure. Stilski i tipološki fragment urne
pripada mlađoj fazi Belegiš II kulture – poznom bron-
zanom dobu (T III, sl. 6). Analogni nalazi otkriveni
su na nalazištima – Ilandža, Iđoš, Perlez, Karaburma i
Cruceni u Rumuniji.8
Pažnju zaslužuje fragment sadžaka, srednje fak-
ture, oker boje, sa tragovima gorenja. Sličan nalaz po-
tiče sa lokaliteta Matejski brod kod Novog Bečeja, a
vremenski pripada poznom bronzanom dobu9 (T III,
sl. 7).
ZAKLJUČAK
Keramički materijal sa Kudeljare ima sličnosti sa
nalazima sa nekropola Belegiš, Karaburma, Ilandža,
Stubarlija. To je, pre svega, način ukrašavanja. Hrono-
loški okvir bronzanih nalaza definisan je zahvaljujući
ornamentalnim kompozicijama na keramici. Teško je
odrediti tip nalazišta, odnosno da li je u pitanju nekro-
pola ili naselje. Veći broj fragmenata urni upućuje na
pretpostavku da je Kudeljara nekropola.
Dosadašnja istraživanja nalazišta inkrustovane
keramike na prostoru srednjeg Banata pokazuju da
ona pripadaju, uključujući i slučajne i pojedinačne
nalaze, srednjem bronzanom dobu (Mali Akač – Novo
Miloševo)10 i verovatno su geografski povezana sa
lokalitetom Dubovac. Analiza keramičkog materijala sa
Kudeljare ukazuje na više kulturnih horizonata. Sred-
njem bronzanom dobu – horizontu dubovačke kulture
2. milenijuma stare ere – pripadaju nalazi keramike koji
su bogato ornamentisani, u maniru tipičnom za ovu
kulturu. Nalazi keramike ukrašeni plitkim urezanim
linijama (vrpčast ornament) pripadaju starijoj fazi
Belegiš grupe, dok ih ornamenti kanelura opredeljuju
u mlađu fazu Belegiš grupe, odnosno pozno bronzano
doba (1250–900. g. p. n. e.).11
8 Nikola Tasić, Jugoslovensko Podunavlje od indoevrop-
ske seobe do prodora Skita, 99.
9 Snežana Marinković, Matejski brod, katalog, Zrenja-
nin, 2006, 5.
10 Snežana Marinković, „Nalazi iz bronzanog doba sa
lokaliteta Mali Akač kod Novog Miloševa“, RVM 50, Novi
Sad, 2008, 25.
11 Milutin Garašanin, Praistorija jugoslovenskih zema-
lja: bronzano doba, Sarajevo, l973.
НАЛАЗИ БРОНЗАНОГ ДОБА СА НАЛАЗИШТА КУДЕЉАРА... СНЕЖАНА МАРИНКОВИЋ

Lokalitet Kudeljara kod Kleka.

Site Kudeljara near Kleka.

73
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 АРХЕОЛОГИЈА

Lokalitet Kudeljara kod Kleka.

Site Kudeljara near Kleka.

74
НАЛАЗИ БРОНЗАНОГ ДОБА СА НАЛАЗИШТА КУДЕЉАРА... СНЕЖАНА МАРИНКОВИЋ

Lokalitet Kudeljara kod Kleka.

Site Kudeljara near Kleka.

75
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 АРХЕОЛОГИЈА

Snežana Marinković

FINDS OF THE BRONZE AGE FROM

THE SITE KUDELJARA NEAR KLEKA
Summary

Accidentaly discovered site Kudeljara is located in the vicinity of Kleka. During earthworks the labourers dug
out great number of fragments of ceramics and informed the National Museum in Zrenjanin about it. By quick
intervention of the National Museum, the finds were saved and recorded in the inventory book and at the same
time those are the only, scarce data about this particular site.
Ceramic material from Kudeljara has certain similarities with finds from necropolis Belegiš, Karaburma,
Ilandža, Stubarlija. There is, first of all, the way of decoration. Chronological setting of bronze finds are defined
thanking to ornamental compositions on the ceramics. It is difficult to distinguish the type of site, whether it is
necropolis or the settlement. Greater number of fragments of urns leads to the assumtion that Kudeljara is prob-
ably necropolis.
Former research of the finds of incrustrated ceramics in the area of middle Banat show that they belong,
including both the incidental and individual finds, to the Middle Bronze Age (Mali Akač – Novo Miloševo) and
are probably geographically connected to the site Dubovac. The analysis of ceramic material from Kudeljara
leads to several cultural horizons. Finds of ceramics abundantly ornamented, in the manner typical for this
culture, belong to the Middle Bronze Age -horizon of Dubovac culture from the 2nd millennium BC. Finds of the
ceramics decorated by shallow carved lines (stripped ornament) belong to the older phase of Belegiš group, while
ornaments with caneluras classify the finds in the younger phase of Belegiš group-the Late Bronze Age, from 1250
to 900 BC.

76
 Верица Танасић и Радован Сремац UDC 904:726.8(497.113)“653“

ЈЕДИНСТВЕН НАЛАЗ СРЕДЊОВЕКОВНОГ НАДГРОБНОГ

СПОМЕНИКА НА ТЕРИТОРИЈИ СРЕМА

Апстракт: На српском православном гробљу у Шиду налази се један камени надгробни споменик карактеристичног
облика и орнаментике која се везује за споменике позног средњег века, у литератури познате под појмом стећак.
Споменик је у облику усадника и украшен је само са једне стране, која је окренута према истоку. Представа која се
налази на њему садржи шест крстова и стилизовану људску фигуру, чије линије трупа прате спољне ивице споменика.
Приказана је кружна глава и труп у облику трапеза, унутар којег се налази велики крст на постољу, а око њега и на
његовим крацима распоређено је још пет крстова. Тип и место налаза овог споменика померају досадашње границе
распростирања ове врсте надгробника и представљају значајан прилог познавању прошлости овог краја.
Кључне речи: Срем, Шид, позни средњи век, надгробни споменик, усадник, сеоба Срба.

Abstract: On Serbian Orthodox cemetery in Šid there is a tombstone of very specific form and ornaments connected to the
tombstones from the late Middle Ages, well known in literature under the notion of stećak. The tombstone is in the form of
tipstock and is decorated just from one side which is turned to the east. The image consists of six crosses and stylized human
figure whose torso lines follow the outer edges of the tombstone. There is a circular head and the torso in the form of trapeze
within which there is a big cross on the footage, and around it and onto its tips another five crosses are arranged.
The type and the place of find of this tombstone move the present boundaries of spreading of this kind of tombstone and represent
very significant contribution in learning about the past of this area.
Key words: Srem, Šid, late Middle Ages, tombstone, tipstock, Great Serb migration

Општина Шид је гранична српска општина
према Републици Хрватској у западном делу Сре-
ма. Граница општине према југу је река Сава, а на
истоку се граничи са територијом општине Срем-
ска Митровица; северно се простире до обронака
Фрушке горе. Као административни и културни
центар општине, градско насеље формирано је на
обалама потока Шидине, у његовом средњем току.
Поред зграда градске и општинске управе, у центру
града се налази и православна црква посвећена св.
Николају.
Шидско православно гробље, на којем се сахра-
њује данашње становништво, налази се у западном
делу градског насеља, односно при излазу из града,
са десне стране пута 7А6, који пролази кроз центар
насеља. Пут у правцу запада води ка Товарнику и
према граничном прелазу Шид–Товарник, а на ис-
току према Сремској Митровици. Гробље се про-
стире западним делом – на лесној заравни, а делом
на падини високој око десетак метара, која се спуш-
та према истоку. Простор на којем терен почиње
да се спушта представља центар гробља. Између
савремених надгробних споменика од црног и бе-
лог мермера могу се видети и споменици од пешча-
ра, са натписима који јасно говоре о томе да су ту
сахрањивани покојници током прве половине 18.
века. Неки од њих су можда и старији. Поједини
споменици леже у трави и ниском растињу, неки су
делимично затрпани земљом, али постоје и они који
су усправни до данaс, као што је надгробни споме-
ник у облику усадника у централном делу гробља,
на падини према истоку. Овај споменик налази се
између гробнице породице Чачић, са његове север-
не, и гробнице породице Димитријевић, са јужне
стране (слика 1). Овде ће бити речи о овом, веро-
ватно најстаријем, споменику на шидском гробљу,
који по свом облику представља за сада јединствен
пример надгробног споменика из периода позног
средњег века на територији Срема.
Врло је извесно да се овај надгробни споменик
налази у свом првобитном положају, са гробном
раком и скелетним остацима испод површине тла.
Окренут је лицем, односно украшеном површи-
ном према истоку, те би се могло претпоставити
да се испод њега налази гробна рака са покојником
правилне оријентације З–И, што би могла пот-
врдити само археолошка ископавања. Нисмо успе-
ли да сазнамо да ли су се приликом савремених

77
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
Слика 1. Положај усадника између савремених надгробних споменика
Picture 1. The position of tipstock among modern tombstones
укопавања покојника могле уочити старије гробне
јаме на овом месту.
Шидски камени надгробни споменик клесан
је од једног комада камена, правоугаоног је пресе-
ка и трапезасто се шири према врху, а сам врх је
двосливно решен (слика 2). Висина видљивог дела
је око 80 цм, ширина 30–40 цм, а дебљина до 30 цм.
На предњој страни је уклесана сложена представа,
која скреће пажњу и заслужује дубљу анализу (по-
себно појединачних симбола који су укомпоновани
у целину). Представу чини шест крстова и стили-
зована људска фигура (цртеж 1). Линије стилизова-
не људске фигуре прате спољне ивице споменика.
Помоћу две паралелне плитко клесане линије при-
казан је труп у облику трапеза. Глава човека je у об-
лику круга, који се налази при врху споменика. На
подножју споменика, представа трупа са две стра-
не уоквирује костурницу, јеврејску Голготу, која
је представљена у облику полукружног постоља
са степенастим спољним ивицама. На Голготи су
рељефно представљена три крста. Централни крст
је већих димензија и доминира: има краке који се
кружно завршавају, а са обе његове стране се, на
нижим постољима, налази по један тзв. латински
78
АРХЕОЛОГИЈА
крст. На попречним крацима централног крста
се, такође, налази по један рељефно клесан латин-
ски крст, а на кружном врху вертикалног крака је
грчки крст.
Мотив крста је један од најчешћих украса на
средњовековним надгробним споменицима. Јавља
се на свим облицима споменика и на целој тери-
торији њихове распрострањености. Нарочито су
бројни облици латинског и грчког крста, какви
су представљени и на шидском споменику. На тлу
Србије, нарочито у северозападној Србији, веома
су чести управо на усадницима. Јављају се као са-
мосталан мотив, али и у комбинацији са другим
мотивима, најчешће са полумесецом и кругом.
Бројни су и примери са више крстова на једном
споменику (Зечевић 2005: 62, табла 2, цртеж 12, 19,
68, 79, 81, 97, 98, 99, 111, 122, 169).
Централни крст припада врсти крстова са
постољем, који су названи голготски крстови. Ње-
гови краци се кружно завршавају, што доводи до
извесних сличности са крстовима приказаним на
споменицима у северозападној Србији: на локали-
тетима Толисавац – Мађарско гробље, Липеновић–
Мраморје и Ликодра–Мост у Крупњу, Милутино-
ЈЕДИНСТВЕН НАЛАЗ СРЕДЊОВЕКОВНОГ... ВЕРИЦА ТАНАСИЋ И РАДОВАН СРЕМАЦ

за мотив полуфигуре који налазимо на споменици-

ма у БиХ, али и у западној Србији (Зечевић 2005:
187–214): на некрополама Бучје – Сватовско гробље
у Прибоју (црт. 15), Доњи Штипари – Грчко гробље
у Новом Пазару (црт. 70), Липеновић–Мраморје у
Крупњу (црт. 95, 110), Растиште–Мраморје у Баји-
ној Башти (црт. 136), Рутоши – Џиновско гробље
у Новој Вароши (црт. 150), Степања–Манастир у
Лајковцу (црт. 160) и Толисавац – Мађарско гробље
у Крупњу (црт. 164).
Међутим, овако стилизована, она подсећа на
рељефни мотив аркада, које се, такође, представ-
љају на стећцима и унутар чијих ниша су често
представљени и други рељефни мотиви, или чак
сцене (Bešlagić 1982: 360–365).
Према облику, као и према орнаментици, шид-
ски споменик, као што је речено, припада групи
надгробних споменика која је у стручној литерату-
ри позната под именом стећци. Према типологији
стећака коју је Шефик Бешлагић предложио на
основу деценијског проучавања средњовековних
надгробних споменика у Босни и Херцеговини,
Србији, Хрватској и Црној Гори (који су сврстани
у период од 13. до 16. века), он би припадао основ-

Слика 2. Надгробни споменик типа усадник, Шид

Picture 2. The tombstone of tipstock type, from Šid

вац – Горња Борина у Лозници, Растиште–Мраморје

у Бајиној Башти, Бучје–Црквиште у Прибоју и
Степања–Манастир у Лајковцу (Зечевић, 2005:
187–210). На територији Босне, овакви крстови
бројни су на некрополама у околини Олова код
Кладња.1
Уколико би веома стилизован и схематски при-
казан средишњи мотив, унутар којег су крстови,
представљао мотив полуфигуре, треба напоменути
да појединачне представе људских фигура у раз-
личитим стилизацијама спадају међу мотиве који
нису тако чести на споменица позног средњег века
и углавном су карактеристика споменика из источ-
них делова Босне и Херцеговине. То се може рећи и
1 Бенац 1951: 5–73. На некрополи Jела шума (бр. 1,
Т. I ), Мусићи (бр. 23, Т. VII; бр. 74, Т. IX), Клиса (бр. 20,
Т. XIV), Славањ (бр. 5, Т. XVII), Козјаци село (бр. 1, Т.
XXII), Богановићи (бр. 18, Т. XXV; бр. 23, Т. XXVI; бр. Цртеж 1. Надгробни споменик типа усадник, Шид
24, Т. XXVII). Drawing 1. Tombstone of tipstock type, from Šid

79
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
Слика 3. Снимак шидског гробља са убележеном позицијом усадника
Picture 3. The photograph of the cemetary in Šid with the marked position of the tipstock
ном облику стуба, односно врсти коју карактери-
ше плоча са врхом на две воде.2
Стубови, односно усадници најчешће се јављају
у облику правоуглих паралелопипеда (усправне
плоче), који су постављени на једну своју мању
правоугаону базу. Често се база тих надгробника
приближава квадрату, а читав споменик квадеру.
Да би такви споменици чврсто стајали, морају се
укопати, усадити у земљу. Постоји неколико подвр-
ста усадника у облику усправне плоче. Као горњу
2
Bešlagić 1982, 80, таб. VI/1б. Стубови су, у ствари,
усправни споменици. У даљем тексту ћемо користити
термин усадник, пошто сматрамо да је то прикладнији
термин за врсту стуба којој припада шидски споменик
(уп. Зечевић 2005: 25, таб. 4).
80
АРХЕОЛОГИЈА
базу усадник најчешће има раван правоугаоник,
паралелан и симетричан доњој бази. Следећи чест
облик је плоча која се завршава као кров на две
воде. Знатан број плоча се постепено шири од дна
према горњој бази, тако да шире вертикалне стра-
не постају равнокраки трапези (Bešlagić 1982: 103).
Овој врсти усадника припада шидски споменик.
На основу вишегодишњих истраживања Беш-
лагић је утврдио да се стећци почињу постављати
изнад гробова у другој половини 12. века. До так-
ве тврдње дошао је датовањем надгробне плоче
требињског жупана Грда (1151–1177). То је до сада
најстарији познати камени надгробни споменик
који се сматра стећком. Како је Бешлагић закључио,
прва фаза средњовековних надгробних споменика
ЈЕДИНСТВЕН НАЛАЗ СРЕДЊОВЕКОВНОГ...
траје од средине 12. века и кроз 13. век (за њу се
везују надгробници у облику плоче), док се у 14. и
15. веку интензивно клешу и украшавају сандуци и
слемењаци. Крајем 15. века и у 16. веку постепено
се изнад гробова почињу усађивати споменици, па
су у то време постављане различите врсте и подвр-
сте усадника и крстача (Bešlagić 1982: 72, 122). Тре-
ба имати у виду чињеницу да су сва средњовековна
гробља у Босни и Херцеговини сврстана у некро-
поле стећака, као и да је према споменицима са тих
некропола, односно упоређивањем са њиховим об-
лицима и орнаментиком вршено опредељивање
споменика са других територија као стећака.
Што се тиче истражености некропола са овак-
вим споменицима, може се рећи да се, с обзиром на
велики број евидентираних некропола из овог пе-
риода, до сада врло мало приступало истраживању
гробова који им припадају.3 Истражене гробове
испод стећака на територији западне Србије навела
је Емина Зечевић у делу Мраморје, стећци западне
Србије (Зечевић 2005: 81–84).
Средњовековне некрополе се обично налазе
ван насеља, на мањим узвисинама, а веома често
непосредно уз хумке или чак на самим хумкама
(Benac 1950: 5). Највише таквих примера има у
Херцеговини и на територији целе Босне4, али и
у Србији (нпр. два средњовековна гробља у селу
Радаљ код Малог Зворника)5. Наjрепрезентативнија
оваква средњовековна некропола је Радимља код
Стоца. Датована је на основу натписа на спомени-
3 Такви подухвати пружили би много података
о обичајима при изради гробница и сахрањивању ум-
рлих. Евентуални налази прилога уз скелете помогли
би нам у проучавању одевања и коришћења разних
предмета који су у ондашњим приликама набављани и
употребљавани као прибор, накит, оруђе, оружје и сл.
Могли бисмо упознати материјале од којих су ти пред-
мети прављени, као и начин њихове занатске и умет-
ничке обраде. Шире и систематско проучавање гробова
допринело би упознавању ондашњих животних услова
и друштвених односа уопште (Bešlagić 1982: 44).
4 У околини Купреса су констатоване некрополе
на локалитетима – Дворишта (план II), Узур главица
(скица на стр. 99) и Перина главица. Најзаступљеније
врсте споменика на овим некрополама су сандуци и
слемењаци (Бешлагић 1954, 6–103).
5 Током археолошких рекогносцирања 1976. годи-
не, чији су резултати објављени у Археолошком прегледу
бр. 18, на територији села Радаљ у општини Мали Звор-
ник уочена су два тумула (уз ток реке Радаљ, на имању
породице Николић). На њима су констатовани и каме-
ни надгробни споменици. Према врсти споменика, сви
припадају усадницима (Васиљевић 1976: 165–167).
ВЕРИЦА ТАНАСИЋ И РАДОВАН СРЕМАЦ
ку бр. 12, односно споменика над гробом Радоја,
сина Стипана Милорадовића, војводе из Батнога,
данашњег Ошанића. На хумци се налазе 133 над-
гробна споменика, са уметничким достигнућима
оновремене фунерарне уметности (Benac 1950: 41).
Оваква ситуација могла би се очекивати и на шид-
ском гробљу. Наиме, западни део шидског гроб-
ља је узвишен, а обод тог узвишења прати стаза
са видљивим дрворедом (слика 3). Јасно се види
да је то обод хумке великих димензија – пречни-
ка око 100 м. Западни део гробља лежи на њеној
североисточној четвртини, а јужни део хумке под
стамбеним објектима шидског насеља, док се за се-
верозападну четвртину може рећи да је слободна,
па би и њено археолошко истраживање пружило
додатне податке за ову врсту споменичке грађе.
Према мишљењу Шефика Бешлагића, споме-
ници типа усадника постављани су на ободима не-
кропола формираних у 14. веку (Bešlagić 1982: 122),
а средњовековно становништво сахрањивало је
покојнике на хумкама или у њиховој непосредној
близини (Benac 1950: 5). На основу тога можемо
претпоставити да шидски споменик на ободу вели-
ке хумке представља периферни део средњовековне
некрополе, која се ширила од врха хумке до њеног
подножја. Тако би центар старијег средњовековног
гробља био на врху. У његовом центру се сахра-
њивало можда и раније – у 14. веку, док се по обо-
ду сахрањивало у 15, 16, а вероватно и у 17. веку.
Претпоставку да је континуитет сахрањивања на
шидском гробљу врло дуг могу потврдити само си-
стематска археолошка истраживања.
На основу научних истраживања средњовеков-
них надгробних споменика који су сврстани у стећке
утврђена је територија њиховог распростирања
(карта 1).6 У науци је, наиме, прихваћена тврдња
да средњовековних споменика типа стећака нема
северно од Саве. У граничним општинама северно
од Саве у Хрватској евидентиран је по један или два
споменика на сваком локалитету. Због оскудности
и локалитета и споменика, граница је померена
јужно, на Саву. Међутим, број ових споменика био
је знатно већи пре Другог светског рата. Тамо где
је пронађен један споменик, готово са сигурношћу
се може тврдити да их је било више. У недостатку
камена, људи су надгробне споменике користили
као грађевински материјал. Систематски попис
ових споменика рађен је 60-тих и 70-тих година.
6 Карте граничних општина у Србији, Босни и
Хрватској објављене су 1972. године у делу Стећци, ката-
лошко-топографски преглед.
81
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 АРХЕОЛОГИЈА

Карта 1. Северна граница простирања некропола са стећцима, са обележеним некрополама на територијама

граничних општина (према литератури, картирање Ш. Бешлагић 1972)
Map 1. North border of spreading the necropolis with stećci with marked necropolises on the territories of bordering
municipalities (according to the literature, mapping Š. Bešlagić, 1972)

Бешлагић је тада изнео претпоставку да је на тај
начин уништено најмање 20 % споменика (Bešlagić
1971: 42).
Споменик на шидском гробљу представља је-
динствен пример надгробника пронађеног на тери-
торији Србије, северно од Саве, који има сличности
са белезима у облику усадника датованих у 15. и
16. век, на гробљима у Пријановићима код Кладња
и Тупковићима код Живиница.7 Велики број ових
споменика констатован је и у околини Власенице
код Зворника (Бешлагић 1974: 107–124). У облику
усадника су и споменик Алтомана, оца војводе Ни-
коле Алтомановића, као и споменик деспота Сте-
фана Лазаревића у Марковцу код Младеновца; они
нису сврстани у стећке, иако су датовани у исто
време (Bešlagić 1982: 121).
Историјски контекст у који би се ставио шид-
ски надгробни споменик веома је тешко одредити.
Ако изузмемо усамљени помен насеља Sidia или
Syya, које се налазило у Моровићком архиђаконату
1330. године (Gašić 1936: 114), а које би се због бли-
зине и сличног назива могло поистоветити са Ши-
дом, Шид се као насеље не помиње пре почетка 18.
века. Археолошким рекогносцирањима до сада није
откривен неки већи средњовековни локалитет у
непосредној близини. Сумирајући све ово, немамо
7 1483. године, у којем стоји да је за последње четири
Према каталошком прегледу надгробних споме-
ника датом у делу Стећци, каталошко-топограски пре-
глед, које је објављено 1972. године у Сарајеву.
потврду за постојање старијег насеља на месту
данашњег Шида, односно за чињеницу да је оно
постојало пре Велике сеобе Срба под Арсенијем
Чарнојевићем 1690. године.
Датовање шидског споменика (према анало-
гијама) у период од средине 15. до краја 16. века
омогућава ближе одређивање контекста настанка
некрополе.
У историјским изворима се српска православна
популација у Срему помиње већ у 13. и 14. веку,
нарочито у време краља Драгутина. Јачање српског
елемента нарочито је осетно у 15. веку, када су
српски племићи држали велике поседе. Сланкамен
са околним насељима је 1441. године држао деспот
Ђурађ, а 1451. Митровицу и Земун. У западном
делу Срема, у Вуковској жупанији, Срби су насе-
љени пре 1462. године. Деспот Змај Огњени Вук
је 1465. добио Купиново и Сланкамен, а 1474. и
Беркасово (Поповић 1950: 11). Крај око Моровића
је 1466. године био насељен првенствено Србима,
а 1475. деспот Вук је, после једног похода у Босни,
довео велики број Срба у Срем. Од 1486. године
Ђорђе и Јован Бранковић су уживали Купиново,
Сланкамен и Беркасово, а 1497. и Ириг и Јарак.
О бројности Срба пресељених из Турске најбоље
говори писмо краља Матије Корвина од 12. јануара
године досељено око 200 000 српских душа (Ивић
1929: 24). Да би што јаче везао досељене Србе и да

82
ЈЕДИНСТВЕН НАЛАЗ СРЕДЊОВЕКОВНОГ...
би нове придобио за сеобу, Угарски сабор је 1481.
године донео законски акт којим се Срби ослобађају
плаћања десетка католичком свештенству. Овај са-
борски закључак значио је велику повластицу у
оно доба (Ивић 1929: 24).
Од средине 15, те током 16. и 17. века трају
стални сукоби турске и угарске војске, који неиз-
бежно доводе до миграција. Такве сеобе биле су и
1501/1502. године – за време пограничних сукоба,
када се са војском деспота Јована у Срем преселио
велики број Срба из северне Србије и Босне, затим
1521. године – када се, по једном турском писцу,
око 20 000 Срба населило у Срем (који је веома
опустео након пада Београда под Турке), са обаве-
зом да буду раја и плаћају харач. Изгледа да је том
приликом западни Срем насељен великим бројем
Срба (Поповић 1950: 15).
Османлијским освајањем Београда 1521. године
била је запечаћена судбина Срема. Источни Срем
(Сремска жупанија) тада је доживео велика разарања.
У време мохачког похода султана Сулејмана II (1526)
успостављена је османска власт на подручју Срем-
ске жупаније и источних делова Вуковске жупаније,
а до 1536. године Турци су освојили читав западни
Срем и источну Славонију (Вуковску и Пожешку
ЛИТЕРАТУРА
Крстић, А.
2007 Време турске власти у Срему. У Срем кроз
векове. Зборник радова, уредио Миодраг Ма-
тицки. Београд и Беочин: Вукова задужбина,
Институт за књижевност и уметност и Огранак
Вукове задужбине у Беочину. Стр. 75–102.
Бенац, А.
1951 Олово. Београд: Савезни институт за заштиту
споменика културе.
Benac, A.
1950 Radimlja. Sarajevo: Zemaljski muzej.
Бешлагић, Ш.
1954 Купрес, средњовековни надгробни споменици.
Сарајево: Земаљски завод за заштиту споме-
ника културе и природних реткости Народне
Републике БиХ.
Bešlagić, Š.
1977 Stećci, tipološko-kataloški pregled. Sarajevo: Vese-
lin Masleša.
Bešlagić, Š.
1982 Stećci – kultura i umetnost. Sarajevo: Veselin Mas-
leša.
ВЕРИЦА ТАНАСИЋ И РАДОВАН СРЕМАЦ
жупанију). Деценија ратовања, између 1526. и 1537.
године, довела је до депопулације у западном Срему.
У опустошена сремска подручја је после 1529. годи-
не насељавано српско становништво из Смедерев-
ског и Зворничког санџака са влашким статусом, а
влашке повластице проширене су на сву рају Срем-
ског санџака (Крстић 2007: 75).
Оваква политичка ситуација у Срему током
15. и 16. века не пружа нам могућност повезивања
шидског споменика са једном одређеном сеобом.
Оно што је сигурно јесте да шидски надгробник
потврђује присуство српског православног живља
у околини Шида током 15. и 16. века. Како је реч
само о једном сачуваном споменику, помисао на
постојање насеља негде у близини остаће само на
нивоу претпоставке.
Детаљнију анализу споменика, односно гроб-
не целине немогуће је у потпуности извршити
без археолошких истраживања. Надамо се да смо
овим прилогом дали известан допринос чувању
и заштити датог споменика, с обзиром на то да је
он данас изложен не само пропадању проузроко-
ваном променљивим климатским и атмосферским
условима већ и самим положајем – међу спомени-
цима савременог градског гробља.
Бешлагић, Ш.
1974 Стећци у околини Власенице. Старинар
XXIII: 107–124.
Васиљевић, М.
1976 Археолошка рекогносцирања Подриња. Архе-
олошки преглед 18: 161–174.
Gašić, E.
1936 Povijest župe i mjesta Morović. Đakovo: Bisku-
pijska tiskara.
Зечевић, Е.
2005 Мраморје, стећци западне Србије. Београд:
Српско археолошко друштво.
Ивић, А.
1929 Историја Срба у Војводини. Нови Сад: Мати-
ца српска.
Поповић, Д. Ј.
1950 Срби у Срему до 1736/7. године. Историја на-
сеља и становништва. Београд: Српска ака-
демија наука.
83
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 АРХЕОЛОГИЈА

Verica Tanasić, Radovan Sremac

UNIQUE FIND OF MIDDLE AGES TOMBSTONE ON

THE TERITORY OF SREM
Summary

On the Orthodox cemetery in Šid, onto which the present inhabitants are being buried, we can find a
tombstone of a characteristic form and ornaments which is related to the tombstones from the late Middle Ages.
This particular tombstone is carved from just one piece of stone, it is of rectangular cutting which is expanding
towards the top, and the very top of it is double ridged. The image that consists of six crosses and stylized human
figure (Drawing 1) is engraved on the front side. The torso of human figure is represented in the form of trapeze
by means of the two parallel lines whereas the head is represented by a circle on the top of the tombstone. On the
very bottom of the tombstone there are crypts, Jewish Golgotha, which is represented in the form of semicircular
gantry with stepwise outer edges. Three crosses in relief are presented on the Golgotha. The central one is larger
and dominates the image, it has rounded tips, and on both sides of it, on the lower stands, there is one, so called,
Latin cross. On the lateral tips of the central cross there is also one Latin cross engraved, and on the round top of
the vertical tip there is a Greek one. According to the very form of it, together with the ornaments, the tombstone
from Šid belongs to group of tombstones known in literature as stećci.
This tombstone has similarities with marks in the form of tipstocks dated in the 15th and the 16th century in
the cemeteries in Prijanovići near Kladanj and Tupkovići near Živinici.
The stećak from Šid confirms the presence of Serbian Orthodox population in the vicinity of Šid during the
15th and the 16th century, and that might present the beginning of nowadays Šid, unless any other kind of settlement
had already existed. As we are talking about just one preserved tombstone, the idea of existing the simultaneous
settlement, somewhere near here, will, for the time being, remain just on the level of the assumption.

84
 ЈЕДАН ВЕК ГОМОЛАВЕ – A Century of Gomolava
(1904–2004)

МЕЂУНАРОДНИ СИМПОЗИЈУМ ОДРЖАН У НОВОМ САДУ

24–27. НОВЕМБРА 2004.
Под покровитељством Српске академије наука и уметности – Огранка у Новом Саду и Музеја
Војводине од 24. до 27. новембра 2004. године у Новом Саду је одржан Међународни симпозијум ГО-
МОЛАВА У ВРЕМЕНУ И ПРОСТОРУ. На тај начин обележено је првих сто година Гомолаве (1904–2004)
који су, судећи по резултатима, били веома плодни. На симпозијуму су узели учешћа: академици †Богдан
Брукнер, Никола Тасић, Борислав Јовановић, као и археолози разних профила: Јелка Петровић, Андреј
Старoвић, Миленко Богдановић, Георгије и Магда Лазаровици (Румунија), Флориан Драшован (Румунија),
Ференц Хорват (Мађарска), Ненад Н. Тасић, Бобан Трипковић, Софија Стефановић, Предраг Медовић,
Растко Васић, Нивес Мајнарић-Панџић (Хрватска), Милош Јевтић, Петар Поповић, Марија Јовановић и
Радован Бунарџић. Прераном смрћу академика Богдана Брукнера (2006. године) није дошло до штампања
материјала са симпозијума. Један број аутора своје текстове објавио је у другим часописима Србије, док
се преостали мањи број текстова, на захтев аутора, објављује сада у Раду Музеја Војводине.

INTERNATIONAL SYMPOSIUM HELD IN NOVI SAD

NOVEMBER 24–27, 2004
Under the patronage of Serbian Academy of Science and Art – Branch in Novi Sad and the Museum of
Vojvodina from 24th – 27th November of 2004 the International symposium GOMOLAVA IN TIME AND SPACE
has been held in Novi Sad. In that way the first hundred years of Gomolava (1904–2004) had been marked,
which, according to the results, were quite fruitful. The following experts took participation in the symposium:
academicians †Bogdan Brukner, Nikola Tasić, Borislav Jovanović, as well as archaeologists of different profile:
Jelka Petrović, Andrej Starović, Milenko Bogdanović, Gheorghe and Magda Lazarovici (Romania), Florian Dras-
ovean (Romania), Ferenc Horvat (Hungary), Nenad N. Tasić, Boban Tripković, Sofija Stefanović, Predrag Medo-
vić, Rastko Vasić, Nives Majnarić-Pandžić (Croatia), Miloš Jevtić, Petar Popović, Marija Jovanović and Radovan
Bunardžić. Due to premature death of academician Bogdan Brukner in 2006. there were no publishing of an-
nounced collection from the symposium. Most of the material has already been published in Serbian periodicals,
but the other ones, according to the authors’ requests, are published now in The Work of Museum of Vojvodina.

85
 Milenko Bogdanović UDC 903 “634“ (497.11)

PARTICULARISM IN THE PROTO-STARČEVO CULTURE

Abstract: Introducing famous proto Starčevo phase in the chronological system of the Starčevo Culture was watched through the
analysis of the relations between the two key zones of the Starčevo culture – the upper canyon of Đerdap, with sites Lepenski Vir
and Padina, i.e. middle and lower Pomoravlje, including central Serbia as well.
Key words: proto Starčevo phase, the Starčevo Culture, Lepenski Vir, Padina, middle and lower Pomoravlje, central Serbia.

Apstrakt: Uvođenje poznate protostarčevačke faze u hronološki sistem starčevačke kulture posmatrano je kroz analizu odnosa
između dve ključne oblasti starčevačke kulture – Gornje klisure Đerdapa, sa nalazištima Lepenski vir i Padina, odnosno srednjeg
i donjeg Pomoravlja, uključujući i centralnu Srbiju.
Ključne reči: protostarčevačka faza, starčevačka kultura, Lepenski vir, Padina, srednje i donje Pomoravlje, centralna Srbija.

Although the Proto-Starčevo culture in its essence
carries a unique ideological model, it should be
mentioned that in the area this cultures covers there
used to exist various natural and climatic conditions
which strongly influenced the differences in the way
of life and industry, material an spiritual culture of the
native people, which are all manifested as distinguishing,
regional and local features and phenomena.
Based on natural and climatic conditions, we can
so far reliably distinguish two areas: Gornja Klisura
(Upper Gorge) in the Iron Gates with the Lepenski Vir
and Padina sites, and the area of central Serbia, middle
Pomoravlje and downstream of Kostol on the Danube
with the sites Divostin, Grivac, Banja, Blagotin and
Drenovac, Ajmana, Ušće Kameničkog potoka, etc.
The Iron Gates are an exceptional natural environ-
ment with a special microclimate. Even precipitation
rate, mild transition between seasons, relative atmos-
pheric humidity, absence of strong air currents or
sharp temperature changes, lime-based ground pre-
serving warmth, then secure food sources enabled
the Mesolithic people of Lepenski Vir to create an im-
posing culture whose rich and original contents can
hardly be paralleled with any other of the same period,
or even later. When life ceased in the last Mesolithic
settlement (Lepenski Vir II), about 300 years later, new
inhabitants of the horseshoe shaped area below Korso
hill, apart from a different ideology and some pastoral
characteristics, retained the way of life and economical
frame of their predecessors. Analyses of the fauna from
the Mesolithic and Neolithic horizons in Lepenski Vir
show that in both groups of inhabitants there are only
slight differences in what they ate, the difference being
mostly between the food found in waters and the food
that was hunted, or raised. In the Lepenski Vir I the
ratio between the fish remains and game remains is
57.31% to 37.74%. During the Lepenski Vir II period
this ratio changed in favor of the game, 63.12% to
25.72%. Lepenski Vir III is characteristic by a decrease
of fish remains to 15.36%. But also the game decreases
to 36.39% and the Neolithic community food now
consists more of farm animals, 25%. Bovine meet
makes 15.83%, sheep 3.2%, pig 0.34% and dog 5.91%.
This shows that the Lepenski Vir I period was marked
by aquatic food; river being the most reliable source
and fishing basic activity in providing it. Increased
game contents in the food in Lepenski Vir II shows
that in the last stage of the culture, the community
economy was based on hunting. But the change is not
so prominent; they still fish and gather food like at the
time of settlement establishing (Srejović, 1969: 159). In
Lepenski Vir III the total balance of the aquatic and
hunted food falls for 14.34%, and 20.55% in relation to
the Lepenski Vir I and Lepenski Vir II, but most of the
food makes the meat of domesticated animals.
In the Proto-Starčevo horizons of Divostin Ia,
Divostin Ib and Divostin Ic, the ratio between domes-
ticated animals and game is 87% to 13%; 42% of domes-
ticated cattle and 38% of domesticated sheep in Divostin
Ib are dominant in the south-east Europe Neolithic. The

87
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
obvious differences in food of the Neolithic population
in Gornja Klisura and central Serbia point to different
economic models. It seems that the Lepenski Vir III is
not „a real Neolithic settlement“, and that the Neolithic
settlements in Lepenski Vir only partially started the
process of organized food production.
The archaeological material also points to dif-
ferences and distinguishing style and type features,
depending on geographical disposition. For the time
being we could distinguish four groups of the Proto-
Starčevo culture. The first group, limited to Gornja
Klisura, includes Lepenski Vir and Padina. The second
and third include sites in central Serbia: Divostin
and Banja, sites downstream of Kostol, Ajmana, Ušće
Kameničkog potoka, Knjepište and others, Grivac and
sites in Bačka, Donja Branjevina and Magareći Mlin.
The fourth group includes the sites in middle Danube
basin, Drenovac and Blagotin. Other sites in east and
west Serbia and Vojvodina, depending on the style
and type features of the archaeological material could
be attributed to some of the mentioned groups. The
second and third groups are of special interest. It is
almost incredible that in the area of central Serbia, i.e.
Grivac, Divostin and Banja, in Early Neolithic, there is
not existing cultural unification, that in Divostin and
Banja there is no white drop-like painting and that
the closest analogies to this type of painted pottery, at
least for the time being, can be found 175 kilometers
to the north-west from Grivac, in Donja Branjevina.
It is also difficult to explain how a spatial and cultural
connection was established between Divostin and
Banja and the sites downstream of Kostol, since the
nearest communication route goes along the outside
borderline of the sites in the fourth group. Such facts
can be interpreted only by terrain relief characteristics
and positions of the rivers that cut in all direction over
central and east Serbia. The Kolubara and Vojvodina
borders could be reached only over the Peštan river
from the Gruža valley. Valleys of the Lepenica and
Kubršnica rivers lead to the Velika Morava and thence,
up to the confluence with Crnica, over the Crna Reka
to the Timok valley and the Danube banks, or along
the Morava to the Danube, then downstream, which
seems more complicated.
Among the phenomena indicating the stylistic
and typological differences in archaeological material
of the first group, primarily is the Lepenski Vir pottery
production with dominant conical forms of wide recep-
tacle, straight or rounded walls, which are of special
interest in relation to other types of pottery, rectangular
small tables with a round receptacle and large, shallow
88
АРХЕОЛОГИЈА
bowls on a hollow rectangular stem, which are very
frequent in Lepenski Vir III, but save Donja Branjevina
and Konopljara near Kruševac, they do not occur on
other sites of the Proto-Starčevo culture. Then there are
ellipsoid bases, slanting, strap handles, conical flat feet,
with impressed decorations combined with applied
arched bands, glossy polished surfaces and decorations
made with sheaves of twigs, denticulated wavy bands
occurring only in Lepenski Vir (Srejović, 1969: 89.
Karmanski, 2002: T. 38.1). Typologically diversified
pottery forms from the Grivac I horizon: bowls 303,
304, 305, biconical bowls 401, 402, 403, 404 and others,
do not occur in Lepenski Vir, Blagotin and other sites
( Bogdanović, 2004: 5.5 d, e, g, h, 5.6 d, e, f, h, 5.7 c,
g, h, 5.8 c, 5.17 d, h). In Lepenski Vir there is also no
pottery decorated by combination of modeling and
impressed ornaments (5.26 a), organized molded bands
in impresso technique (5.26 g), channeled barbotine
made with fingers (5.21 b), low relief barbotine of type
(5.43 b), relief barbotine (5.29 a), relief barbotine (5.41
b), organized barbotine (5.30 c, 5.52 a), various sorts of
circular, ellipsoid applications, applications or circular
and ellipsoid forms of ribbed bands (Bogdanović,
2004: 5.27 b, c, 5.44 c, 5.48 d, 5. 50 c), circular ribbed
bands decorated with short notches and denticulations
(5.48 f, 5.50 g). In Lepenski Vir also there is no pottery
decorated with horizontal and vertical molded S spirals
(5.47 e, 5.48 g), engraved ornaments of type (5.12 a),
tremolo lines (5.30 f), engraved ornaments combined
with molded bands (5.46 e), circular impressions (5.47
c), channeled ornaments (Bogdanović, 2004: 5.24 e,
5.25 c, g, 5.26 d, h, 5.45 g, 5.46 b), organized molded
bands with impressions of finger or some tools (5.50
e), relief wheat grains made by impresso technique
with additional modeling (5.50 b). Elongated forms of
a low body and high neck from Blagotin and Drenovac
(Nikolić-Zečević, 2002: 13) do not occur in the pottery
production of Grivac, Divostin and Banja and can
hardly be found in the Lepenski Vir pottery. For the
iconography of the painted pottery from Grivac II and
Grivac III horizons, except Donja Branjevina and to
some extent Gura Baciului, almost no analogies could
be found in central Serbia, in Gornja Klisura and on the
sites downstream of Kostol. In Lepenski Vir there are
no drop-like painted pottery of the type (5.31 b, 5.32 d,
5.33 a, f), then broken meander bands (5.32 a), hatched
deltoid motifs (5.32 c), hatched rhomboid (5.32 e),
wavy lines of the type (5.33 g), oblique hatched bands
of the type (5.35 f), dark red paint on cream base (5.55
a), hatched cuneiform of the type (5.57 a), spiraloid
decorations (5.59 a, c, d). Technologically restricted
PARTICULARISM IN THE PROTO-STARČEVO CULTURE
pottery (that of intermediary fabric is dominant, while
burnished specimens are rare) and limited in style and
type (conical vessels on a high foot are dominant) is
most probably conditioned by a way of life and aquatic
food.
It is similar with anthropomorphic and zoomorphic
figurines. Anatomically incorrect relief of a human
hand on a spherical bowl from Lepenski Vir is a single
occurrence of anthropomorphic figurines in Lepenski
Vir. Zoomorphic figurines, except for two fragments
(Srejović, 1969: 43a), regardless the style and type
characteristics, are not significant finds for studying
zoomorphic figurines of the Proto-Starčevo culture. On
the other hand, Grivac and Blagotin feature different
approaches to representing human figure. Common
characteristics of anthropomorphic figurines from
Grivac and Blagotin show head modeling with horn-like
protrusions on top of the head, a face like an ellipsoid
flat tablet with incised eyes disappearing in curves at
the back of the head, and mouth as an oval impression
(Nikolić-Zečević, 2001: 6 and 13. Bogdanović, 2004: 6.1
f). However, bodies of these figurines, unlike Grivac,
are of a schematized cylindrical shape that gradually
tampers from small stump-like spread arms towards
the base. The very unique specimen is an upper part
of a figurine from Blagotin with a head propped on
cylindrical neck, with modeled chin, nose and eyes
underlined with horizontal notches. Characteristic of
Blagotin are also several specimens of torsos modeled
according to the primordial naturalistic or realistic
manner as well as a realistically modeled relief on a
ceramic vessel from Grivac III, for which there are no
models in south-east Europe.
There are not many finds of altars in Lepenski
Vir. They are mostly of a simple make, similar to those
from Grivac (Bogdanović, 2004: 6.3 f), while those
with plastic applications on curved legs do not occur
in Grivac and Blagotin (Srejović, 1969: 43. a). The
altars were found at the Early Neolithic sites in middle
Pomoravlje in Blagotin and Drenovac, with expressive
denticulated legs and sides and with rectangular
receptacles (Nikolić-Zečević, 2001: 9), and massive
altars of baroque forms (Vetnić, 1999/2000: 20, 21),
are of unique character. Other archaeological material
includes flaked stone industry. Microlithic tools were
found in Lepenski Vir and Donja Branjevina. As far as
Lepenski Vir is concerned the microlithic tools do not
prove any direct contact between the Mesolithic and
Neolithic communities in the horseshoe valley, nor
a continual existence of these tools, but a recidivous
occurrence conditioned by an identical way of life and
МИЛЕНКО БОГДАНОВИЋ
only slightly changed economy. On the other hand, on
the Early Neolithic sites from Gornja Klisura, the way of
life and economic conditions in a process of organized
food production influenced an advanced flaked stone
industry of high technology with advanced processing
of the quartz and other minerals and soft stone. A high
degree of retouched flakes and blades in Grivac can
be explained by a need for retouched tools and their
considerably broader use. However, characteristics of
an advanced Neolithic technology can be hardly attri-
buted to a high degree of the primary flakes and blades
modifications from Grivac, since all other production
characteristics (chipping, splitting and retouching) in
this region, save the size, were already present in the
pre-Neolithic period, and due to a fact that no primary
centers of the Proto-Starčevo flint industry have been
found.
Presentation of the style and type differences
among the archaeological material of the Proto-Star-
čevo culture is not complete. It may be expected that
some further analyses of the pottery, altars, anthropo-
morphic and zoomorphic figurines and other objects
made of baked clay, may yield more complete results
within each of the mentioned groups.
Comparative analyses of the way of life, economy
and archaeological material show that in the Proto-
Starčevo culture, at least for the time being, only
Lepenski Vir stands distinguished. Modest pottery
production, from technology all the way to the style
and type range, whether it is just notched, molded or
painted decoration, absence of anthropomorphic, and
even zoomorphic figurines and microlithic industry
of Lepenski Vir are not characteristics of the primary
center, i.e. the primordial of the Proto-Starčevo culture,
whose basic horizons cover the Mesolithic Lepenski
Vir, from which a natural link could be established bet-
ween Mesolithic and Neolithic of the central Balkans.
The very same result can be reached in the coarse of
comparative analyses of the stratigraphic relationships
and absolute chronology of the Proto-Starčevo settle-
ments in Lepenski Vir and other sites.
The Proto-Starčevo Lepenski Vir has a relatively
powerful stratigraphy. In over 2 meters thick cultural
layer there are four distinguished Proto-Starčevo ho-
rizons: Lepenski Vir IIIa-bottom, Lepenski Vir IIIa-top,
Lepenski Vir IIIb earlier level and Lepenski Vir IIIb
later level (Srejović, 1969: 34, 6). To the Lepenski Vir
IIIa-bottom belong the settlements of pit dwelling type
while in the Lepenski Vir IIIb there were discovered
aboveground structures of irregular rectangular shape,
built of rough stone, timber and earth. The building
89
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 АРХЕОЛОГИЈА

remains have not been found only in the Lepenski Vir
IIIa-top, although the thickness of this layer of 0.40 to
1 meter is not negligible.
When absolute chronology of Lepenski Vir is
concerned, for now, three calibrated dates can be used
obtained by the radiocarbon tests on human bones
(Bonsall et al. 2002: 66. T. 6). Calibrated dates: OxA
5228 between 6229 and 5897 BC for Lepenski Vir IIIb,
then OxA 5831 between 6159 and 5763 BC for Lepen-
ski Vir IIIa and OxA 5829 between 5954 and 5593 BC
for Lepenski Vir IIIb are not in an ideal chronological
congruence. But the dates 6229 BC, then 6159 BC,
5954 BC and 5897 BC are congruent with the period
of Grivac I, Grivac II and Grivac III and the Proto-
Starčevo culture.
The Lepenski Vir stratigraphy and absolute chro-
nology indubitably indicate the fact that the Proto-
Starčevo settlements on this site lasted for a long time,
simultaneously with other sites of the Proto-Starčevo
culture (Grivac, Divostin, Donja Branjevina, Blagotin
and others).
The archaeological material that documents a
limited development, stratigraphy and even chro-
nological frames in relation to other sites of the Proto-
Starčevo culture also show that to Lepenski Vir can be
attributed signs of a conservative variant of the Proto-
Starčevo culture, a particular and rather closed one.
The Proto-Starčevo culture primary centers should
be sought outside Gornja Klisura, in central Serbia,
middle Pomoravlje and downstream of Kostol on the
Danube. Maybe they are Grivac, Divostin, Blagotin,
Drenovac, Ajmana and Knjepište. However, a crucial
role of Lepenski Vir in discovering and interpreting the
Proto-Starčevo culture cannot be denied. At the time
Lepenski Vir was discovered and the Proto-Starčevo
culture promoted, there was an ideological change in
interpreting Early Neolithic of the central Balkan. The
Starčevo culture was ultimately shifted as secondary.

REFERENCES
Bogdanović, M. 2004 Grivac, naselja protostarčevačke McPherron and D. Srejović, Pittsburg 379–387.
i vinčanske kulture, Kragujevac. Nikolić, D i Zečević, J 2001 Blagotin, Beograd.
Karmanski, S. 2000 Donja Branjevina. Odžaci, u pri- Vetnić, S. 1991/2000 Starčevački žrtvenici sa naselja u
premi. basenu Velike Morave, Glasnik 15/16: 9–22.
McPherron, A. Bucha, V. and Aitken, M. 1988 Absolute Šarić, J. 2000 Artefakti od okresanog kamena, u: Donja
Dating of Divostin, Grivac-Barice and Banja, in: Branjevina, ed. Karmanski S. Odžaci, 156–171, u
Divostin and the Neolithic of Central Serbia, ed A. pripremi.

Milenko Bogdanović

PARTIKULARIZAM U STARČEVAČKOJ KULTURI

Rezime

Iscrpnom analizom dve od četiri hronološke faze protostarčevačke kulture iskristalisao se zaključak da Lepenski
vir pripada prvoj, arhajskoj fazi protostarčevačkog perioda, dok su nalazišta u centralnoj Srbiji – poput Divostina,
Grivaca, Banje, Blagotina, Drenovca i Ajmane, kao i ušće Kameničkog potoka – u hronološkom smislu mlađa. Iz
toga proizilazi da su nalazišta u centralnoj Srbiji postala središta u kojima se razvijala klasična faza starčevačke
kulture. Analizom je utvrđeno da je Lepenski vir predstavnik konzervativne varijante proto-starčevačke kulture,
donekle zatvorenog tipa, dok primarni centri te kulture nastaju u srednjem i donjem Pomoravlju, kao osnova
dalje evolucije starčevačke kulture.

90
 Borislav Jovanović UDC 903.2/.6(497.113)“6387“

LATE LA TÈNE UNFORTIFIED SETTLEMENTS IN

THE SURROUNDING OF GOMOLAVA
/LOWER SREM/

Abstract: Protecting excavations of the highway route through Low Srem (1979–1989) offered unusual opportunity for better
exploring open settlements of Scordisci. Somehow, unexpected chronological uniformity aroused: all the settlements revealed on
the diagonal of the route belonged to the period of Oppida, or the beginning of the Romanizing of the region. That historical
turnover, caused by Roman invasion (1st century BC-1st century AD), marked the end of protohistory in the central Balkans.
Studying of open (i.e. unfortified) rural settlements of the late Latten, spatially very close to Gomolava, contributed enormously
in understanding of the settlement archaeology. Regarding that, for this analysis, the settlements of the late Latten were chosen,
which were discovered along the highway route, distant from Gomolava (i.e. Hrtkovci) from 14 to 28 kilometres airline, with
grouping in the zone limited to 14 or 24 kilometres respectively. Thus, the aim has been reached that the distance from Gomolava
to these sites is within a day walk, even less, on the plain terrain. These are the names of the settlements Tromeđa – Pećinci,
Livade – Sremska Mitrovica, Bare – Voganj, Begovi – Atovac, Kuzmin, going from the east to the west, i.e. from Belgrade to
Sremska Mitrovica.
Key words: open (i.e. unfortified) settlements, Gomolava, highway, Low Srem, settlement archaeology.

Apstrakt: Zaštitna iskopavanja trase autoputa kroz Donji Srem (1979–1989) pružila su nesvakidašnju priliku za bolje
upoznavanje otvorenih naselja Skordiska. Iskrsla je donekle neočekivana hronološka uniformisanost: sva naselja otkrivena
na dijagonali trase pripadala su vremenu Oppida, ili počecima romanizacije regiona. Taj istorijski preokret, izazvan rimskim
osvajanjima (I veka stare ere – I veka nove ere), označio je kraj protoistorije na centralnom Balkanu. Izučavanja otvorenih (tj.
neutvrđenih) seoskih naselja kasnog latena, prostorno vrlo bliskih Gomolavi, doprinela su razumevanju naseobinske arheologije.
S obzirom na to, za ovu analizu su odabrana naselja kasnog latena koja su otkrivena duž trase autoputa, udaljena od Gomolave
(odnosno Hrtkovaca) 14 do 28 km vazdušne linije, sa grupisanjem u zoni ograničenoj na 14, odnosno 24 km. Time je postignut
cilj da razdaljina od Gomolave do ovih nalazišta bude u granicama jednodnevnog hoda, ili još manja, i to po ravničarskom
terenu. To su naselja Tromeđa – Pećinci, Livade – Sremska Mitrovica, Bare – Voganj, Begovi – Atovac, Kuzmin, idući sa istoka
na zapad, tj. od Beograda ka Sremskoj Mitrovici.
Ključne reči: otvorena (neutvrđena) naselja, Gomolava, autoput, Donji Srem, naseobinska arheologija.

Systematically investigated Late La Tène sites in
Vojvodina are mostly the fortified settlements of the
oppida type as known in Central and West Europe
and they existed during the 1st century BC. The most
important sites of that type are Židovar near Vršac,
Gomolava near Ruma, Gradina on the Bosut river near
Šid and Čarnok near Vrbas.
Rescue archaeological excavations along the high-
way route in Lower Srem (1979–1989) offered rare
opportunity for more detailed comprehension of the
unfortified settlements of the Scordisci. Somewhat
unexpected chronological uniformity was encountered;
all unfortified settlements discovered along the dia-
gonal of the highway line dated from the time of
oppida or from the beginning of Romanization of the
region. This historical turn of events as a consequence
of Roman conquest (1st century BC – 1st century AD)
marked in fact the end of protohistory in the Central
Balkans.
Late La Tène unfortified village settlements in the
close vicinity of Gomolava enriched at the same time
the methods of investigation of habitation archaeology.
It was possible, for instance, to compare material cul-
ture and environment of both forms of permanent
settling in the Late La Tène period. The ensuing
short contribution is in fact an attempt to make these
analyses more frequent taking into consideration the
increase of information from the new investigations.
For that matter we have selected those Late La Tène
settlements along the highway line that are 14 to 28 km
far (as the crow flies) from Gomolava (i.e. Hrtkovci)
and mostly grouped in the zone limited to 14 to 24
km. Thus we achieved the objective that distance from
Gomolava and these sites is within the limits of one

91
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
day trip (by foot) or even less considering the lowland
terrain. These settlements from east to west, i.e. from
Belgrade to Sremska Mitrovica are Tromedja – Pećinci,
Livade – Sremska Mitrovica, Bare – Voganj, Bregovi –
Atovac, Kuzmin (Fig. 1).
TROMEDJA – PEĆINCI
(LOCALITY 4)
Large portion of the settlement, mostly its north
and west part were investigated. In total 19 dwelling
or other structures have been investigated and in more
details was described the pit dwelling 18 buried up
to 0.80 m and 3.50 × 2 m in size. According to the
post holes (diam. 0.10 – 0.15 m) for the posts, which
as it seems meet at one point it was most probably
a structure with light roof construction. Lacking of
solid floor and hearth speak in favor of an auxiliary
structure.
Pottery and other finds from Tromedja – Pećinci
(and other settlements) are published considering the
structures they belong to which means that they are
from reliable closed associations.
Pit dwelling (structure 1)
Three vessels are published from this structure
including single-handled beaker (Fig. 2) which resemb-
les variants of this pottery shape from Gomolava with
or without decoration.1 Two specimens richly deco-
rated by burnished motifs are hand-made.2 Two pots
– one potbellied with inverted rim and the other of
amphoroid shape have also corresponding parallels at
Gomolava.3
Notes:
1. Autoput 1995, T. XIV, 138
2. Gomolava 2, 1988, T. VI, 6 (phase VIa); T. V, 11; T. XIX,
1 (phase VIb).
3. Autoput 1995, T. XV, 148; Gomolava 2, 1988, T. XIX, 12.
Pit dwelling (structure 3)
Besides metal objects found within the settlement
from this structure comes rather rare metallurgical
find. Two small smelting pots (Fig. 3, 4) confirm the
metallurgical activities in the settlement.1 Direct ana-
logies come from the workshops of the Early Roman
time at Gomolava.2 This dating is also confirmed by
fragments of Roman – provincial pottery3 from struc-
ture 3.
Notes:
1. Autoput 1995, T. XVII, 175–176.
92
АРХЕОЛОГИЈА
2. V. Dautova – Ruševljan, Radni prostori metalopreraði-
vačke delatnosti, Gomolava 3, Rimski period, Novi Sad,
1992, T. II, 2–3; T. V, 1.
3. Autoput 1995, T. XIII, 124.
Pit dwelling (structure 4)
Two bowls with variants of ‘S’ shaped rim, bowl
with inverted rim and spherical pithos (fragment of
horizontal rim decorated with series of antithetically
arranged triangles surrounded by sheaves of burnished
lines) are the pottery finds from this pit dwelling.
Among fragmented metal finds worth mentioning is
wire-made fibula with low bow and highly bent foot
attached to the bow via ring-like clamp.1 Pin and frag-
ment of spring coil are missing (Fig. 5). Fibula belongs
to the group 3 from Gomolava dated in the first half
of the 1st century BC lasting until the middle of that
century.2
Notes:
1. Autoput 1995, T. XVII, 165.
2. Gomolava 1988, T. XLI, 9, 172.
Pit dwelling (structure 5)
From this association are published large amount
of pottery, mostly rim fragments of bowls, amphoroid
and conical pots along with bowl of Roman – provincial
pottery and wire-made fibula with high bow and
flat foot. We are presenting here shallow bowls with
‘S’ shaped rim (Fig. 6), conical pot with wide mouth
and arched combed ornament (Fig. 8) and wire-made
fibula (Fig. 7). Bowl and pot resemble vessels from the
late phase Gomolava VIb1 while the fibula with high
bow is from the Early Roman period.2 Pit dwelling 5
dates from the first half of the 1st century AD.
Notes:
1. Gomolava 1988, T. VI, 4; T. XXV, 3
2. Autoput 1995, T. XI, 104; T. XIII, 129; 1995a, T. XXI, 13.
Pit dwelling (structure 6)
In addition to pottery – three conical pots with
wide mouth and inverted rim, decorated with slanting
and vertical incisions and beaker with missing high
handles (Fig. 9) other heterogeneous metal objects
also belong to this association. Iron spurs with shallow
arch and point in the middle are well preserved as well
as wire-made fibula with high bow, bent foot attached
by clamp and ring-like ornaments but without pin and
coils (Fig. 10). Handle with spherical end and frag-
ment of rather narrow blade are fragments of iron
butcher knife. There was also found a buckle from an
astragaloid belt.
LATE LA TÈNE UNFORTIFIED SETTLEMENTS...
Beaker belongs to the common Late La Tène bico-
nical type with prominent shoulder and high handle
(phase VIb at Gomolava) (Fig. 9); arc fibula belongs to
the group 2 of fibulas from Gomolava and dates from
the end of the 2nd century BC to the middle of the 1st
century BC1 (Fig. 10). Astragaloid belt as distinctive
kind of dress ornament had been in use in the later
phase of the Early Iron Age of the Danube valley but
also during the entire Late La Tène period.2
Pit dwelling (structure 10)
Along with few pottery fragments and iron plates
there is also an amphoroid pot (Fig. 11) with upper cone
decorated with large antithetically arranged triangles
executed by burnishing.1 On the neck of biconical
beaker with two high handles, from the earlier phase of
La Tène Gomolava (VIa) the running multi-ply zigzag
polished line repeats the motif of antithetical triangles.
Identical motif occurs on the shoulder of amphoroid
pot with large antithetically placed hatched triangles.2
Notes:
1. Autoput 1995, XIV, 136.
2. Gomolava 1988, T. XXXIV, 7; T. XXXV, 5.
Pit dwelling (structure 13)
Wire-made fibula with triangular foot bent high
and attached to the bow via clamp (Fig. 12) and the
silver drachma are the most valuable finds in this pit
dwelling.1 Fibulae of analogous type belong in the stra-
tigraphy of Gomolava to the group 3 dated in the first
half of the 1st century BC.2 Silver drachma is identified
as the Srem type (phase B) from the end of 1st century
BC and the beginning of the 1st century AD.3
Notes:
1. Autoput 1995, T. XVII, 170.
2. Gomolava 1988, T. XLI, 11.
3. Autoput 1995b, 219, T. I, 2.
Pit dwelling (structure 18)
Pottery assemblage consists of bowl (Fig. 13), jugs,
amphoroid pot, lid, decorated spindle whorl. Conical
shallow bowl is standard shape for the ceramography
of Gomolava from phase VIb of La Tène settlement1
as are all other mentioned pottery shapes. There is
an identical analogy from Gomolava for the spindle
whorl so they most probably were produced in the
same workshop.2
Notes:
1. Gomolava 1988, T. VI, 5; T. XXXV, 2; Autoput 1995, T.
XIII, 128.
2. Gomolava 1988, T. XLVI, 15; Autoput 1995, T. XVI, 166.
БОРИСЛАВ ЈОВАНОВИЋ
Pit (feature 19)
Amphoroid biconical pot decorated by burnishing
is the only vessel from this assemblage reconstructed in
drawing. Vertical symmetrically arranged multilinear
bands descend to the horizontal band at the junction
of the cones1. Principle of decoration is similar to the
specimen from pit dwelling (structure 10) (Fig. 14)
and have corresponding analogies from Gomolava.2
Notes:
1. Autoput 1995, T. XII, 137.
2. Gomolava 1988, T. VII, 1,4 / VIb
LIVADE – SREMSKA MITROVICA
(LOCALITY 32)
Pit dwelling (structure 1)
Pottery assemblage includes three bowls: first
one is deep, conical with flat reinforced rim (Fig. 15),
second is short with ‘S’ shaped rim (Fig. 16)1 and third
is biconical with high neck and reinforced rim. There
are also two pots with identical motif consisting of deep
slanting incisions and a groove underneath inverted
rim while the third pot is decorated with wavy line
under the inverted rim.
Vessels decorated with polished ornaments are few
– shallow conical cup and biconical beaker with zigzag
multi-ply band creating antithetical triangles on the
neck.2 The cup is decorated in the inside as well as on
the outside; on the outside are double lines and inside
are alternating fields and vertical, i.e. zigzag lines (Fig.
17). This characteristic motif on shallow cups exists
with slight modifications during the phases VIa–VIb.3
Other interesting finds are fragment of molded
glass bracelet, fragment of bronze bracelet with shallow
grooves and segment of an astragaloid belt.4
Notes:
1. Autoput 1995, T. III, 23, 29, 32. Gomolava 1988, T. I, 1
(VIa); T. I, 7 (VIa).
2. Gomolava 1988, T. 4, 8 (VIa).
3. Ibid., T. XXIV, 3a-b (VIa), T. I, 11 (VIa); T. VI, 7a-b
(VIb), T. VI, 8a-b (VI b).
4. Autoput 1995, T. VI, 54–56.
Pit (feature 2)
Many pottery fragments have been found in the
pit including two conical bowls with inverted rim,
deep bowl with ‘S’ shaped rim1 bowl with high vertical
upper cone, two biconical beakers with high slanting
handles, biconical jug with high handle, conical pot
with wide mouth, amphoroid pot and pithos with
molded rim.
93
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
Characteristic decoration executed by burnishing
consisting of antithetically placed triangles framed
by bands of angular lines was encountered on the
neck of biconical beaker with high handles2 (Fig. 18).
Essentially identical motif but with hatched triangles
on the upper cone was executed on the single-handled
jug3 (Fig. 19). Both of these related motifs were en-
countered in the phases VIa and VIb of the La Tène
settlement at Gomolava.
Notes:
1. Autoput 1995, T. III, 26–27; T. IV, 34, 40.
2. Gomolava 1988, T. XXV, 7 (VIb), 149.
3. Ibid., XXXIV, 7 (VIa), 163; T. XXXVII, 9–10 (VIb), 166.
Pit (feature 3)
Pottery finds from the pit are amounted to the
fragments of miniature vessel with typical decoration
and of pot with molded rim and deep groove. More
interesting but also partially preserved are metal finds
– arc fibula without coils and pin and wire-made fibula
with high bent foot, two spherical ornaments and
clamp.1 The closest parallel for the later specimen is
arc fibula from pit dwelling (structure 6) from the site
Tromedja – Pećinci (Fig.10). It belongs to the group
2 from Gomolava dated from the middle of the 2nd
century BC to the middle of the 1st century BC and it
corresponds to the phase VIa.2
Notes:
1. Autoput 1995, T. VI, 60.
2. Gomolava 1988, T. XLI, 8.
BARE – VOGANJ
(LOCALITY 21)
Hut (structure 5)
Bowl with ‘S’ shaped rim, biconical cup and pot
with wide mouth and deep groove under the rim and
slanting incisions (Fig. 20) are characteristic shapes of
pottery from the phase VIa at Gomolava.1 There are
also many metal (iron) finds including mostly nails
and fragmented curved knives and fragments of bone
tools. Worth mentioning is one bronze segment of an
astragaloid belt. The assemblage from hut 5 corresponds
to the phase VIa at Gomolava.
Notes:
1. Autoput 1995, T. I, 5–6; Gomolava 1988, T. XXIV, 4(VIa);
T. III, 8 (VIa).
Cult pit (feature 6)
Beaker with two slanting handles, bowl with ‘S’
shaped rim (Fig. 21) and miniature bowl complete the
94
АРХЕОЛОГИЈА
assemblage found in the pit; beaker decorated with
angular line running along the neck perimeter and
creating the series of antithetical triangles dates from
phase VIa.1
Notes:
1. Autoput 1995, T. I, 5; Gomolava 1988, T. XXXIV, 4 (VIa);
T. IV, 8 (VIa).
BREGOVI – ATOVAC, KUZMIN
(LOCALITY 39)
Hut with storeroom (structure 2–2a)
Pottery finds are the most numerous in this asso-
ciation including three shallow conical bowls with
diversely shaped rims – angular rim, inverted rim,
‘S’ shaped rim (Fig. 22–23, 35), two biconical beakers
without preserved handles (Fig. 24), two cylindrical
pots with wide mouth, two amphoroid pots without
decoration, two amphoroid pots with burnished orna-
ments, fragment of a pithos with horizontal rim.
The bowls have analogies in the phase VIa at
Gomolava1 as is also the case with biconical beakers.2
Amphoroid pots are decorated with zigzag burnished
lines in horizontal or vertical sheaves.3 This pottery
assemblage dates the hut 2–2a in the phase VIa until
the beginning of phase VIb at Gomolava. Spindle
world with popular motif of impressed crescents is
identical to those from Gomolava.4
Notes:
1. Autoput 1995, T. VIII, 68–69, 71, 76; T. IX, 85; Gomolava
1988, T. XXXIII, 4 (VIa); T. I, 7 (VIa).
2. Gomolava 1988, T. II, 10.
3. Ibid., T. III, 3 (VIa); T. XIII, 1–6; T. XIV, 2–3 (VIb).
4. Ibid., T. XLVI, 15.
Hut (structure 9)
Fragments of amphoroid pot with zigzag band
consisting of multi-ply lines creating already mentio-
ned motif of antithetical triangles, biconical beaker with
slanting handles and pithos with horizontal rim illus-
trate the categories of vessels from assemblage found
in the structure 9. Hence the relative chronological
determination is phase VIa until the beginning of
phase VIb at Gomolava.1
Notes:
1. Autoput 1995, T. VII, 63; T. VIII, 75–77; T. IX, 81–82,
92–94.
Pit (feature 1)
Within this small assemblage were discovered
two pots (potbellied) with wide mouth, deep groove
LATE LA TÈNE UNFORTIFIED SETTLEMENTS...
under the rim and decorated with sheaves of deeply
incised lines – well known shapes of phases VIa and
VIb. There was also found corroded iron hammer with
short shaft-hole.1
Notes:
1. Autoput 1995, T. VII, 65–66; T. IX, 88–89, 90.
***
The evaluation of the results of investigations of
unfortified settlements of the Scordisci analyzed or
used in this work is restricted to the great extent by
the limited scope of excavations. Compromising with
needs (and demands) of the investors archaeological
team tried to reconcile rescue excavations with the
value of the endangered site. As a consequence we can
say, in brief, that understanding of the organization
of unfortified settlements of the Scordisci in the Sava
valley and the Danube valley is still incomplete but
previously we did not have any information at all.
In selection of the topic of this work we took into
account the relation of the settlement size and scope of
rescue excavations. For instance we limited comparison
of architectural structures in these settlements from the
architectural point of view or considering the settlement
plan. Structures and features are limited to the short
analyses of their contents (i.e. inventories) evaluated as
closed associations and this is also considerable gain
for investigation of habitation archaeology.
According to such selection good opportunity was
provided by the site Tromedja – Pećinci and to some less
extent Bregovi – Atovac. However, we did not present
complete assemblages from each structure or feature.
Instead of that we selected the most usable artifacts
from chronological and consequently typological point
of view. Therefore indicators of mutual relationship of
unfortified settlements in the immediate surrounding
of Gomolava as central fortification of the Scordisci
(in this region) established at this multilayered site
are more the confirmation of the potentialities of the
theme than certain long-term conclusions.
It is also conspicuous that inventories of the
structures are not uniform judging at least by the clo-
sed associations. It is obvious, however, that these
assemblages give information about the fate of the
architectural features and extent of their use and
БОРИСЛАВ ЈОВАНОВИЋ
approximate time of their abandoning. Whether this
abandoning was compulsory or optional we do not
have reliable data so far.
There is also no evidence about the size of families
or smaller communities of relatives if we can expect
such an information to be based on dimensions of pre-
served habitation structures identified in the original
text as huts or pit dwellings. These structures, however,
belong to the well-known pattern for Eastern Celts, i.e.
these are semicircular houses of relatively small size
and with rectangular or elliptical plan. Activities of the
members of such isolated probably blood-related com-
munity suggest agricultural or stockbreeding status of
the community but with possible existence of rather
small foundries or blacksmith’s shop.
It is conspicuous that tools and weapons had not
been found in significant amount on the house floors.
The most frequent finds are fragments of curved iron
knives and butcher knives usually highly corroded and
thus almost shapeless. This information speaks in favor
of voluntarily abandoning of dwelling units or perhaps
the entire settlement.
Pottery types mostly used as chronological deter-
minants are biconical beakers with two high handles,
pots with wide mouth and groove under the rim, three
types of bowls – with ‘S’ shaped rim, shallow carinated
ones and deep conical with inverted rim. Some bowl
types like for instance those from the site Velike Ledi-
ne – Kuzmin do not have corresponding analogies at
Gomolava.1
When selection of ornamental motifs is concerned
the bands of angular multi-ply lines that create series
of antithetical isosceles triangles extend during phases
VIa and VIb of the settlement at Gomolava. When
technique of burnishing is concerned there are vertical
bands with sheaves of angular or wavy lines in the
interspaces.
Comparing of chronological determinations bet-
ween the structures and features of single settlement
reveal that two types could be distinguished according
to the time of dwelling: single-phased (VIa) and those
living through two phases (VIa and VIb). Such analysis
confirmed existence of all three phases (VIc) only at
the site Tromedja – Pećinci (Table 1).
Notes:
1. Autoput 1995, T. X, 97.
95
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 АРХЕОЛОГИЈА

Table 1. Relative and absolute chronology of the Late La Tène settlements along the highway route
Belgrade – Sremska Mitrovica

Gomolava
– second half of the 2nd century BC –
– phase VIa (Lt D1)
second quarter of the 1st century BC
– phase VIb (Lt D2) – middle and end of the 1st century BC
– phase VIc (Early Roman) – first half of the 1st century AD
Tromedja – Pećinci (locality 4)
Pit dwelling (structure 1) VIa–VIb
Pit dwelling (structure 3) VIc
Pit dwelling (structure 5) VIc
Pit dwelling (structure 6) VIb
Pit dwelling (structure 10) VIa
Pit dwelling (structure 13) VIb–VIc
Pit dwelling (structure 18) VIb
Pit (feature 19) VIa
Livade – Sremska Mitrovica (locality 32)
Hut (structure 1) VIa–VIb
Pit (feature 2) VIa–VIb
Pit (feature 3) VIa
Bare – Voganj (locality 21)
Hut (structure 3) VIa
Cult pit (feature 6) VIa
Bregovi – Atovac, Kuzmin (locality 39)
Hut with storeroom (structure 2–2a) VIa–VIb
Hut (structure 9) VIa–VIb
Pit (feature 1) VIa–VIb

BIBLIOGRAFIJA
Аутопут 1995 – О. Брукнер, Домородачко насеље,
Археолошкa истраживањa дуж аутопута кроз
Срем / Native settlements, Arcaeological inves-
tigatinos along the highway route in Srem/, Нови
Сад 1995, 91–136.
Аутопут 1995 а – О. Брукнер, Римска насеља и ви-
ле рустике, Археолошка истраживања дуж
аутопута кроз Срем / Roman settlements and
villae rusticae, Arcaeological investigatinos along
the highway route in Srem / Нови Сад 1995,
137–174.
V. Dautova-Ruševljan, Radni prostori metaloprera-
đivačke delatnosti, Gomolava 3, Rimski period /
Metal processing activities: workshop / Gomolava
3, Roman period, Novi Sad 1992, 60–63, 202–203.
Gomolava 1988 – B. Jovanović, M. Jovanović, sarad-
nici, Gomolava 2, Naselje mlađeg gvozdenog doba
/ Gomolava 2, Lete La Tène settlement/, Novi Sad
– Beograd 1988.
M. Jovanović – Astragalni pojasevi na području central-
nog Balkana i jugoistočne Evrope / Asstragaloid Belts
in the Region the Central Bankans and Southeaast
Europe /, Рад Музеја Војводине 40, Нови Сад
1998, 39–95.
Аутопут 1995 б – П. Поповић, Нумизматички нала-
зи из времена римске доминације, Археолошкa
истраживањa дуж аутопута кроз Срем / The
numismathic finds from the time of Roman domi-
nation, Arcaeological investigatinos along the high-
way route in Srem / Нови Сад 1995, 219–231.

96
LATE LA TÈNE UNFORTIFIED SETTLEMENTS... БОРИСЛАВ ЈОВАНОВИЋ

97
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 АРХЕОЛОГИЈА

98
LATE LA TÈNE UNFORTIFIED SETTLEMENTS... БОРИСЛАВ ЈОВАНОВИЋ

99
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 АРХЕОЛОГИЈА

100
LATE LA TÈNE UNFORTIFIED SETTLEMENTS... БОРИСЛАВ ЈОВАНОВИЋ

101
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 АРХЕОЛОГИЈА

Borislav Jovanović

OTVORENA NASELJA KASNOG LATENA

U OKRUŽENJU GOMOLAVE
(DONJI SREM)

Rezime

Sistematski istražena nalazišta kasnog latena u Vojvodini pripadaju utvrđenim naseljima, odnosno regionalnoj
varijanti perioda Oppida u centralnoj i zapadnoj Evropi, koji je trajao tokom I veka stare ere. Židovar kod Vršca,
Gomolava kod Rume, Gradina na Bosutu kod Šida i Čarnok kod Vrbasa predstavljaju najvažnija nalazišta tog
tipa.
Zaštitna iskopavanja trase autoputa kroz Donji Srem (1979–1989) pružila su nesvakidašnju priliku za bolje
upoznavanje otvorenih naselja Skordiska. Iskrsla je donekle neočekivana hronološka uniformisanost: sva otvorena
naselja otkrivena na dijagonali trase pripadala su vremenu Oppida, ili počecima romanizacije regiona. Taj
istorijski preokret, izazvan rimskim osvajanjima (I veka stare ere – I veka nove ere), označio je kraj protoistorije
na centralnom Balkanu.
Izučavanja otvorenih (tj. neutvrđenih) seoskih naselja kasnog latena, prostorno vrlo bliskih Gomolavi,
doprinela su razumevanju naseobinske arheologije. Tako se, na primer, moglo uporediti ekološko okruženje obe
organizacione forme stalnog nastanjivanja u kasnom latenu. Kratak prilog koji sledi je, u stvari, nastojanje da
ovakvih i sličnih analiza bude što više, kao i podataka sa novih iskopavanja.
S obzirom na to, za ovu analizu su odabrana naselja kasnog latena koja su otkrivena duž trase autoputa,
udaljena od Gomolave (odnosno Hrtkovaca) 14 do 28 km vazdušne linije, sa grupisanjem u zoni ograničenoj
na 14, odnosno 24 km. Time je postignut cilj da razdaljina od Gomolave do ovih nalazišta bude u granicama
jednodnevnog hoda, ili još manja, i to po ravničarskom terenu. To su naselja Tromeđa – Pećinci, Livade – Sremska
Mitrovica, Bare – Voganj, Begovi – Atovac, Kuzmin, idući sa istoka na zapad, tj. od Beograda ka Sremskoj Mitrovici
(sl. 1).
Vrednovanje rezultata iskopavanja otvorenih naselja Skordiska, analiziranih ili korišćenih u ovom prilogu, u
velikoj meri je uslovljeno ograničenim obimom radova. Prilagođavajući se potrebama (i zahtevima) investitora,
arheološka ekipa je, ipak, nastojala da usaglasi zaštitne radove sa vrednošću ugroženog nalazišta. Stoga je
poznavanje organizacije otvorenih naselja Skordiska na području Posavine i Podunavlja i dalje nepotpuno, iako
ga, zapravo, ranije nije ni bilo.
Poređenjem hronoloških odrednica građevinskih objekata istog nalazišta, odnosno dužine nastanjivanja,
izdvajaju se dva tipa naselja: jednofazna (VIa) i ona koja traju dve faze (VIa i VIb). Analiza te vrste je postojanje
sve tri faze (VIc) potvrdila samo na jednom mestu – na nalazištu Pećinci–Tromeđa (tabela 1).

102
 Nives Majnarić-Pandžić UDC 903/904(497.5-17) “638“

RECENT LA TÈNE FINDS AND SITES IN NORTHERN CROATIA

Abstract: The most important researches have been presented together with the finds from the north Croatia in the period after
the proclamation about the synthesis of the Celts in Yugoslavia in PJZ V, in 1987. The researches in the region of Vinkovci, Osijek
are presented, together with researches and processing of the middle Latten cemetery in Zvonimirovo near Virovitica, as the
excavations in the region of Zagreb state. Most of these finds are dated in the middle and late Latten, although very rare early
Latten finds are also mentioned.
Key words: Croatia, Pannonia, Latten, Dux horizon, necropolis in Zvonimirovo, Taurisci, Scordisci

Apstrakt: Iznose se najvažnija istraživanja i nalazi iz sjeverne Hrvatske u vremenu nakon objave sinteze o Keltima u Jugoslaviji
u PJZ V, 1987. godine. Predstavljaju se istraživanja na području Vinkovaca, Osijeka, istraživanje i obrada srednjolatenskog
groblja u Zvonimirovu kod Virovitice te navode iskopavanja na području Zagreba. Pretežno su to sve nalazi iz srednjeg i kasnog
latena, no spominju se i rijetki ranolatenski nalazi.
Ključne reči: Hrvatska, Panonija, laten, Dux horizont, nekropola Zvonimirovo, Taurisci, Skordisci

I will outline the work and discoveries that took
place in northern Croatia following the publication
of the synthesis on the Celtic culture in Yugoslavia in
the edition “Praistorija jugoslavenskih zemalja’’ (“Pre-
history of the Yugoslav Lands’’), Vol. 5 (Jovanović 1987;
Božić 1987). I shall present the new discoveries in
chronological order, from the early to late La Tène, and
not with regard to the moment at which a discovery or
a study took place.1
P. Popović and myself, independently from
each other and not knowing of the other one’s work,
simultaneously undertook to study the period of the
early Latenization of the late Hallstatt regions of South
Pannonia and Central Balkans (Popović 1996; Majnarić
Pandžić 1996). Even though we dealt with the same
sites and material, our basic interests differed to a
certain extent. P. Popović succeeded in demonstrating
that most of the early La Tène fibulae, which form the
bulk of the subject matter, appeared as the result of the
influence of the early La Tène fashion, but as products
of local workshops. In this he put to the fore the Balkan
symbolism of the snake and the decoration of certain
pieces. In my paper, on the other hand, the emphasis
was placed on the diversity and compositeness of the
style, contacts and influences during the 4th cent.
B.C. in Pannonia. Considering that influences do not
1 in the character of the grave (Sokač-Štimac 1984;
I delivered the paper in Novi Sad in the autumn of
2004, so only the discoveries and publications until that date
were mentioned. Here I complement the data only to a limi-
ted extent, without claims to completeness.
travel through a vacuum, as today, but are connected
with their bearers, i.e. mobile individuals or smaller
groups that are still difficult to determine in ethnic
terms, and the interest for the mobility of individuals
in prehistoric periods is on the rise, as testified by a
long series of works, I drew attention to the fact that
certain early La Tène pieces of costume and even
of sets, appear quite early in the 4th century, which
certainly speaks of the early Latenization of the late
Hallstatt Pannonian world. I find it important that in
our territory, where we have mostly pieces of costume,
not luxury items but average ones, there appear whole
sets of early La Tène forms! In these lands there are
no imports of luxury weapons whatsoever, as is for
instance the case in Slovenia. It seems to me that we
should no longer satisfy ourselves with formulae such
as “influences, presence of elements’’ and the like, and
that we should conceive of this pre-colonizing layer of
early Latenization as a marker of real contacts between
various cultural and stylistic concepts, taking place
with the participation of actual individuals.
Here I can add that during a recent examination
of the repository of the Požega Municipal Museum the
grave from Velika was complemented with a certain
number of amber, glass and amphorae-shaped beads,
which however did not result in any significant changes
Majnarić Pandžić 1996; Dizdar-Potrebica 2002, Pl. 1–4).
In northern Croatia two young prehistorians have been
active in the last few years, Marko Dizdar and Hrvoje

103
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
Potrebica, to whom we owe many discoveries that
will now be presented here. In addition to Velika, we
should mention the new site of Bilač, near the entrance
to the Požega Basin from the Posavina region. This site
yielded a chance find of a zoomorphic fibula with a
duck’s head, related with the pieces from Vrućica and
Donja Dolina, which reveals the way and the nature of
the connections between the Posavina region and the
Basin (Dizdar-Potrebica 2002, Pl. 7,3)(Fig. 1).
We can conclude that in Croatia this horizon of
early La Tène zoomorphic fibulae, i.e. Lt B1, certainly
precedes the Dux-horizon, when the archaeologically
proven and historically documented more compact
settling of the Celts in the Pannonian Podunavlje
(Danubian Basin) had only just started. The finds
analyzed by P. Popović and myself bear clear testimony
to the interest of the local population in new La Tène
forms and the acquisition thereof, but solid archaeo-
logical foundations are too few to allow us to assert
that there were indeed some Celts settled at that time
in the area between the Sava and the Drava rivers. In
the same way, without real archaeological evidence,
which is indeed insufficient at the moment, we cannot
solve the question of early Latenization in the course
of the 4th cent. by explaining it as a result of military
raids (Marić 1963 and 1964; Žeravica 1985). Still, we
should admit that there are also indications speaking
in favour of this.
An important signpost towards a comprehensive
look at early Latenization is the late Hallstatt cemetery
in Szentlörinc in Hungarian Baranya (Jerem 1968).
104
АРХЕОЛОГИЈА
The recently analyzed and published cemetery with
human and horse burials at the position of NaMa in
Vinkovci is related to this site and this subject (Maj-
narić Pandžić 1999–2000; 2003). In addition to a typi-
cally late Hallstatt skeletal cemetery from the end of
the 5th and the first half of the 4th cent. this site yielded
also three horse graves, two of which contained a
horse harness. One harness belongs to the European
early La Tène style (Dehn 1966)(Fig. 2), while the
other belongs to the eastern, Thraco-Scythian style,
which can be connected with the only find to date of
this nature from Barać in the Iron Gate (Jovanović
1976), and to a degree also with Ritopek (Todorović
1966). There are many instances for comparison with
Szentlörinc, for human as well as for horse burials,
so this phenomenon in Vinkovci is fortunately not
isolated. The very rich horse harness stands out against
the all but poorly equipped graves of the local south
Pannonian late Hallstatt population. This is why in my
interpretation from 1999–2000 I put forward the idea
that these finds indicate that the local south Pannonian
population bred horses and took part in the at that
time widely distributed trade in horses between the
lower Danubian Basin, Italy and Central Europe. The
palaeozoological analyses carried out on the samples
from Vinkovci fit the types of harness excellently: the
skeleton of the horse with La Tène phalerae is the
shorter breed of the Central European horse, while the
other skeleton, with Thraco-Scythian rein fittings, is
the high and robust breed of the eastern type (Jurišić
2003). These finds from Vinkovci provided us with
RECENT LA TÈNE FINDS AND SITES IN NORTHERN CROATIA
insight into a complex and stratified picture of the
final Hallstatt period in southern Pannonia, an image
about the territory incorporated into intensive currents
between the Danubian Basin and Italy. It deserves
special mention that considerations of this kind would
not have been possible without important research
conducted by S. Bökönyi (Bökönyi 1964; 1981).
We have come to the time of historically testified
Celtic colonization of the Syrmian-Slavonian areas,
characterized by the Dux-style of the older and youn-
ger phases. We presently have a considerable number
of graves at our disposal. In northern Croatia in the
1990s important work was done by J. Šimić the on
organization and realization of the exhibition “The
Celts and Romans in Osijek’’ (Šimić 1997). The entire
material in the Museum of Slavonia was revised on that
occasion and it was corroborated that the necropolis at
Ciglana (Brick factory), i.e. Zeleno Polje in the Lower
Town of Osijek had indeed been excavated without
the presence of archaeologists. We, therefore, have
wonderful material from that site, but consisting of only
probable but not certain grave assemblages (mostly
arranged by typology, without any documentation).
The burials at that site clearly started in the Dux hori-
zon, even though there are also certain finds from
an earlier period, and lasted during middle La Tène,
whereas during late La Tène life shifted and became
more intense at another place, closer to the Drava. The
nearby warrior grave from Batina in Baranja (Vinski-
Gasparini 1959; Božić 1987) can also be attributed
to the time of the early burials at Zeleno Polje in the
Dux period, as can a whole series of early graves from
Syrmian necropolises (Majnarić Pandžić 1970).
In recent years the investigations carried out by M.
Dizdar in the area of Vinkovci yielded important new
contributions: for instance, an open settlement from
the earlier phase of middle La Tène, i.e. from the 3rd
century, was discovered at Ervenica, and a little further
a late La Tène open settlement was discovered. Salvage
excavations at Damića Gradina in Stari Mikanovci
offered a wealth of ceramic forms which, together with
the finds from Ervenica and from the central oppidum
in Vinkovci at Dirov Brijeg, made possible a detailed
typological-statistical analysis (Dizdar 2001). We gai-
ned a wide range of forms and of their frequency du-
ring the 3rd cent. up until the 1st cent. B.C. (Fig. 3);
moreover, in addition to a complex of settlements,
particularly late La Tène ones, fortified and open, we
gained for the first time a middle La Tène settlement
with pit-houses, whose existence had been hinted at
earlier by metal finds (Dimitrijević 1979; Majnarić
НИВЕС МАЈНАРИЋ-ПАНЏИЋ
Pandžić 1970). Unfortunately, a larger late La Tène
cemetery from Blato below Borinci in Vinkovačko
Novo Selo, which would have complemented the pictu-
re of bustling life in the area of Vinkovci in the 1st cent.
B.C., was discovered only after it had been destroyed.
Nevertheless, a wealth of finds from the end of the 2nd
and from the 1st cent. B.C. determined the general
significance of that large cinerary cemetery (Dizdar
1998). As much as 34 fibulae were found, in addition
to fragments of other grave goods. The case is the same
with most south Pannonian cemeteries.2
Vinkovci are a particularly suitable archaeological
area for the discovery of the organization of life in the La
Tène period; its area contains preserved archaeological
evidence about the continuing settled life from the 3rd
until the 1st cent. B.C., and it was shown that the La
Tène traditions and population continue to live in the
early provincial Cibalae (Majnarić Pandžić 1996 a and
c; 1997). This was observed in the ceramic production
with the finds of pottery kilns by M. Šaranović (Šara-
nović-Svetek 1980). Recent investigations constantly
complement this picture (Majnarić Pandžić 1997): the
salvage excavations at Dirov Brijeg next to the Bosut
river, as well as those within the present-day town
revealed close to 60 pottery kilns, many belonging to
the La Tène period (Dizdar 2001; Iskra-Janošić 2001,
20–23, 106–116).
We expected all of this also in Osijek – Mursa,
but our expectations have not been met to date. I have
already mentioned the archaeological neglect in the
case of Zeleno Polje, a necropolis of such importance
that it can be considered almost an equal to Karaburma.
The salvage excavations at Pristanište (Berth) on the
Drava in the Lower Town, on the other hand, were
a decent contribution. M. Bulat published from that
site, in addition to other things, also several middle
La Tène pits, as the remains of the local settlement
(Bulat 1977). However, due to the rather scant finds
this interpretation was corroborated well only with the
new and detailed typological evaluation of the finds
from Ervenica in Vinkovci (Dizdar 2001). This is a
testimony to the fact that the settlement still existed
at the time of the burials at Zeleno Polje, on the bank
of the Drava where what was probably the largest
and most important La Tène settlement in Slavonia
2 This is obvious in two larger studies on the Slavonian
and Syrmian material. Majnarić Pandžić 1970, passim; M.
Knežević Jovanović, Keltsko oružje iz razorenih ratničkih
grobova sa teritorija Srema i Bačke (Celtic weapons from the
destroyed warrior graves from the territory of Syrmium and
Bačka), OA 27, 2003, 287–309.
105
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
developed in late La Tène. This settlement has already
been traced and partly test-excavated.
The position of that settlement had already been
ascertained earlier, and test excavations were carried
out on a part of the settlement (Bulat 2001), while
salvage excavations in the 1980s uncovered large areas
which revealed a large settlement along the Drava bank,
a big production and commercial centre with a berth
on the river. Further, a large number of pottery kilns
was discovered; an abundance of pottery, including
lots of painted and polished pieces, as well as traces of
intense metallurgical production. However, the exca-
vation was organized with youth brigades and wage
labourers “with wages paid per cubic metre excavated’’,
so the local archaeologists could not document the
excavation properly. The time for the excavation was
very short and it was necessary to clear the way for the
building of a large hospital complex with the buildings
for Surgery, Gynecology and a Children’s hospital. The
typological-statistical analysis of the abundant ceramic
material was carried out in general outline by M. Dalić,
but this work has remained at the level of a manuscript,
in contrast to the published analysis of the ceramics
from the fortified late La Tène settlements from the
surroundings of Vinkovci, Orolik and Privlaka (Dalić
1998). Around 20 pottery kilns from late La Tène were
discovered in the spacious settlement in the Lower
Town adjacent to the Drava, in addition to a number
of semi-products, and discarded pieces. Another
smaller complex of pottery kilns was discovered a little
further away from the Drava, in present-day Hadrian’s
Street (Hadrijanova ulica). The importance of the
settlement is underlined also by the discoveries of one
Mr. Franjetić, e.g. a 1934 discovery of furnaces for iron
smelting upstream the 1980s-trenches (Bulat 2001).3
The greatest discovery in the last few years in
northern Croatia is definitely the Celtic cinerary necro-
polis in the village of Zvonimirovo near Suhopolje in
the vicinity of Virovitica (Tomičić 1997; Pavičić 1997).
More than 80 graves were excavated so far, the exca-
vation is in progress, and everything is excellently
3 The construction of new highways in northern Croa-
tia brought about open-area salvage excavations. Of interest
for our subject is the discovery of a late La Tène settlement
at Kiškorija near Virovitica in the Podravina region. This
site provided the best documented infrastructure of a set-
tlement in Croatia so far – groups of houses and their eco-
nomic features: wells, working pits and refuse pits as well
as fences (Dizdar 2006 b). The finds of glass necklaces from
that settlement inspired M. Dizdar to undertake a synthetic
analysis of jewellery of that kind in northern Croatia (Diz-
dar 2006 a).
106
АРХЕОЛОГИЈА
documented archaeologically, with the use of an inter-
disciplinary approach. The cemetery was analyzed
in M. Dizdar’s doctoral thesis, defended in 2004 and
ready for publication.
In the Virovitica region along the Drava river
occasional surface finds of La Tène material had been
known from before, bearing testimony of the life in La
Tène, late La Tène in particular, but the discovery in
Zvonimirovo was a true surprise (Majnarić Pandžić
2001). What was revealed was the long-term presence
of the Celts in an area in northern Croatia: an in-depth
and detailed analysis of the finds and all accompanying
circumstances ascertained that the cemetery was in
use from the Dux horizon, i.e. in terms of relative
chronology from phase Lt B2 to Lt C1, and that it
continued without interruption, extending in a regular
pattern, during the 3rd and 2nd cent. B.C. (Dizdar, un-
published dissertation from 2004; Dizdar 2005a; 2006
a and b; 2007; Fig. 4).
We did not know previously of such a prominent
Celtic presence in this area, so this discovery raised
a number of important issues. The burial ritual,
pursued in detail, showed certain specific features of
which we previously knew nothing due to the lack of
documentation and destruction of almost every grave
in Slavonia, as well as in Syrmia to the largest extent.
Prominent are thus cinerary graves with a preserved
wooden grave structure, a chest and traces of wooden
piles in the grave, which may have reinforced the
coffin or the funerary litter. These structures appear in
female graves in the northeastern part of the cemetery
(Dizdar 2005; Fig. 5).
A detailed analysis of grave finds, but also of other
anthropological data, indicates that in Zvonimirovo
we have a preserved horizontal stratigraphy of the
cemetery: it extended from the north towards the
southeast, and in this it shows a fairly regular pattern
(Fig. 6). M. Dizdar naturally registered all observations
on the plan of the cemetery and he succeeded in
distinguishing graphically a wealth of information: for
instance, regarding the relationship between the sexes
in the deposition in graves; family groups; double
or triple burials; a wealth of grave goods and their
reflection in the concept of social relations within
the community. The completed anthropological and
zoological analyses, together with the typological
study, contributed to Zvonimirovo today being a solid
foothold for considerations about the Celtic society in
the 3rd and 2nd cent. in northern Croatia.4
4 I thank Dr Dizdar for the permission to publish gra-
ve Lt 35. Because the metal finds, which are very numerous,
RECENT LA TÈNE FINDS AND SITES IN NORTHERN CROATIA
It is natural that Zvonimirovo should raise ques-
tions about the ethnic affiliation of the local inhabi-
tants. It lies in the area between the Drava and Sava
rivers in central Slavonia, where no traces of Celtic
presence had been known to us previously, so it was
assumed that it represented an enclave of the indi-
genous Pannonian population, settled between the
Scordisci and the Taurisci (Božič 1987; Sokol 2001 b).
After the analyses and the synthetic evaluation of the
graves discovered to date in Zvonimirovo, as well as
other minor sites, particularly in the Podravina region
around Koprivnica (Marković 1984), we acquired an
entirely new picture of the Celtic settlement in nort-
hern Croatia. I established as far back as 1970 on
the basis of the graves from Malunje and Vojakovac
that the area of northwestern Croatia belonged to the
Taurisci (Majnarić Pandžić 1970). It now transpired
from Dizdar’s comprehensive analysis of Zvonimirovo
and other sites that in all probability a large part of
central Croatia was settled by the Taurisci5 (the geo-
graphic term Central Croatia is relatively recent; it
encompasses also northwestern Croatia, but it is larger
and corresponds well to the geographic and cultural
division precisely in the La Tène).
The investigations by Dizdar and Potrebica in
the Požega Basin filled also this area with new La
Tène finds, spanning the period from early to late La
Tène. Following the discovery of the isolated grave in
Velika the picture is being increasingly complemented
(Dizdar-Potrebica 2002). The analysis of the finds so
far connects the Požega Basin with the Scordisci, and
the border between the eastern Celtic group and the
western one, i.e. between the Scordisci and the Taurisci
is perceived by our young experts on the mountain
chain of the Papuk and the Psunj, which they identify
with the ancient term Mons Claudius.
The finds from the early 1990s from Gradec in
the heart of Zagreb significantly complemented our
knowledge about the life of the Celts in this area:
this is a spacious fortified late La Tène settlement at
were not entirely cleaned and were not conserved, and con-
sequently could not be drawn and photographed properly,
Dizdar's dissertation is still waiting to be published. The
most interesting and valuable pieces are being restored in
Mainz.
5 Marko Dizdar carried out the analysis of diverse
forms, from jewellery and weapons to ceramic types, and
with increasing conviction determined the inhabitants of
Zvonimirovo as belonging to the Taurisci. He neverthele-
ss ascertained also the connection with the La Tène forms
from the Danubian Basin from the Slovakian-Hungarian
border to the Danubian Basin in Serbia.
НИВЕС МАЈНАРИЋ-ПАНЏИЋ
the highest point of the city of Zagreb, in the north
of Gradec – Grič. The salvage excavations over several
years yielded a stratified site with substantial prehisto-
ric layers: the early phase of the early Iron Age; a
distinctive late Hallstatt phase, succeeded by a late
La Tène layer, which yielded above-ground houses, a
layer rich with finds, a well-preserved bronze melting
furnace and occasional coins from eastern Noricum.
An earthen rampart, burnt through at the top, was
likewise well preserved. The knowledge obtained at
Privlaka and Stari Mikanovci (Majnarić Pandžić 1984)
would indicate that the rampart belongs to late La Tène
period, but the entire situation on that position at Grič
by no means excludes the possibility that a rampart
built in this way protected also the powerful Hallstatt
settlement, located on the same position (Majnarić
Pandžić 2004). Unfortunately, even though this salvage
excavation was quite extensive and yielded very
valuable results, nothing has been published except
my summary reports (Majnarić Pandžić 1992); both
the material and the documentation are temporarily
unavailable. The expectations from that site at Gradec
are rightly great, as it considerably complements the
picture otherwise acquired from graves. These Iron
Age settlements – the Hallstatt and the La Tène one –
were certainly important centres on an important stra-
tegical point at the entrance from Lower Carniola to
the Sava plain.
Another important and similar late La Tène forti-
fied settlement lay at the elevation called Kuzelin, near
Sesvete not far from Zagreb. The finds were published
in brief reports, but here also a comprehensive analysis
and presentation are yet to come (Sokol 1992 and
2001b). Not far from Kuzelin, close to the Sava river,
there was a recent find of a neck-guard from a late
La Tène helmet of the Novo Mesto type, which was
already presented in the literature (Sokol 2001a). The
most sensational find, in terms of the state of preser-
vation as well as regarding the place where it was
found, shifted considerably towards the east, was a hel-
met of the Novo Mesto type, found in the bed of the
Sava river next to its right bank in the vicinity of Stara
Gradiška.
All these finds confirm the orientation of the western
part of northern Croatia towards the southeastern Alpine
Taurisci, and at the same time underline the importance
of the Sava communication in late La Tène, which was at
the same time the direction of the trade in Italic luxury
goods into the south Pannonian Celtic world, and where
at the same time the interest of the Romans opened
towards the conquest of these lands.
107
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 АРХЕОЛОГИЈА

1. Ranolatenska zoomorfna fibula iz Bilača

(iz Dizdar – Potrebica T. 7, 3)
1. An early La Tène zoomorphic fibula from Bilač
(from Dizdar – Potrebica Pl. 7, 3)

2. Ranolatenska konjska oprema iz Vinkovaca (NaMa) (iz Majnarić-Pandžić 2003)

2. An early La Tène horse harness from Vinkovci (NaMa) (From Majnarić-Pandžić 2003)

108
RECENT LA TÈNE FINDS AND SITES IN NORTHERN CROATIA НИВЕС МАЈНАРИЋ-ПАНЏИЋ

3. Oblici keramike s vinkovačkih lokaliteta i primjer statističke obrade oblika (iz Dizdar 2001)
3. Ceramic forms from the sites in Vinkovci and an example of a statistical analysis of the forms (from Dizdar 2001)

109
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 АРХЕОЛОГИЈА

4. Trojni ukop Lt 12 iz Zvonimirova (iz Majnarić-Pandžić 2001)

4. Triple burial Lt 12 from Zvonimirovo (From Majnarić-Pandžić 2001)

110
RECENT LA TÈNE FINDS AND SITES IN NORTHERN CROATIA НИВЕС МАЈНАРИЋ-ПАНЏИЋ

4. Trojni ukop Lt 12 iz Zvonimirova (iz Majnarić-Pandžić 2001)

4. Triple burial Lt 12 from Zvonimirovo (From Majnarić-Pandžić 2001)

111
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 АРХЕОЛОГИЈА

4. Trojni ukop Lt 12 iz Zvonimirova (iz Majnarić-Pandžić 2001)

4. Triple burial Lt 12 from Zvonimirovo (From Majnarić-Pandžić 2001)

112
RECENT LA TÈNE FINDS AND SITES IN NORTHERN CROATIA НИВЕС МАЈНАРИЋ-ПАНЏИЋ

5. Ženski grob s drvenom grobnom konstrukcijom iz Zvonimirova (iz Dizdar 2004)

5. A female grave with a wooden grave structure from Zvonimirovo (from Dizdar 2005)

113
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 АРХЕОЛОГИЈА

6. Primjer razrade horizontalne stratigrafije na groblju Zvonimirovo (iz Tomičić – Dizdar 2005)
6. An example of an elaboration of horizontal stratigraphy at the cemetery in Zvonimirovo (from Tomičić – Dizdar 2005)

114
RECENT LA TÈNE FINDS AND SITES IN NORTHERN CROATIA НИВЕС МАЈНАРИЋ-ПАНЏИЋ

7. Kasnolatenska kaciga iz korita Save kod Stare Gradiške (iz Mihaljević – Dizdar)
7. A late La Tène helm et from the bed of the Sava river near Stara Gradiška (from Mihaljević – Dizdar)

115
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 АРХЕОЛОГИЈА

Nives Majnarić-Pandžić

NOVI LATENSKI NALAZI I NALAZIŠTA U SJEVERNOJ HRVATSKOJ

Rezime

Predstavit ću u glavnim crtama rad i otkrića koja su se u sjevernoj Hrvatskoj odvijala nakon objavljivanja
sinteze o keltskoj kulturi u Jugoslaviji u ediciji „Praistorija jugoslavenskih zemalja“, sv. 5 (Jovanović 1987; Božić
1987). Nova ću saznanja navoditi kronološkim redom, u smislu od ranog do kasnog latena, a ne prema vremenu
kada su se otkrića i studije događale.6
Možemo zaključiti da u nas taj horizont ranolatenskih zoomorfnih fibula, tj. Lt Bl, svakako prethodi Dux-
horizontu kada se tek javilo arheološki dokazano i povijesno zabilježeno kompaktnije naseljavanje Kelta u
panonskom Podunavlju. Nalazi koje smo P. Popović i ja analizirali jasno svjedoče o interesu domaćeg stanovništva
za nove latenske oblike i njihovo preuzimanje, no premalo je čvrstih arheoloških oslonaca da ustvrdimo da je tada
u međurječju bilo doista naseljenih Kelta. Isto tako ne možemo bez pravih arheoloških potvrda, a njih zasada
doista nema dovoljno, pitanje rane latenizacije u toku 4. st. riješiti vojnim racijama (Marić 1963. i 1964; Žeravica
1985); ipak treba priznati da ima indicija koje govore i tome u prilog.
Najveće otkriće posljednjih godina u sjevernoj Hrvatskoj svakako je keltska paljevinska nekropola u selu
Zvonimirovo kod Suhopolja, nedaleko Virovitice (Tomičić 1997; Pavičić 1997). Dosada je istraženo preko 80
grobova, istraživanja će se nastaviti, a sve je izvrsno arheološki i interdisciplinarno dokumentirano. Groblje je
obrađeno u disertaciji M. Dizdara, obranjenoj 2004. godine i spremnoj za objavu.

6
Referat u Novom Sadu održala sam u jesen 2004. godine, pa su navedena samo dotadašnja otkrića i objave. Ovdje
podatke ponešto nadopunjujem bez pretenzije na potpunost.

116
 Marija Jovanović UDC 902.2 (497.113 Gomolava)

GOMOLAVA – ZANATSKI CENTAR SKORDISKA

Apstrakt: Na levoj obali Save, na kraju sela Hrtkovci u Sremu, nalazi se višeslojni praistorijski lokalitet Gomolava, u arheološkoj
literaturi već dugo poznat i kao utvrđeno naselje Skordiska. Naselje Skordiska, podignuto početkom ili sredinom II veka stare ere,
opstalo je i nakon dolaska Rimljana u Podunavlje, odnosno do kraja I veka nove ere. Kulturni sloj debljine oko 2 m omogućio
je izdvajanje tri horizonta – Gomolava VI a-b-c, i tri zone u naselju. U unutrašnjem delu naselja otkriveni su centri za izradu
keramike, sa velikim keramičkim pećima, poznati kao „lončarska četvrt“, zatim metaloprerađivačke radionice za preradu metala
ili polusirovina od bronze, gvožđa i možda srebra. Tu su i radionice za obradu kože, vune i objekti za izradu tekstila. Neke od
njih istražene su u blokovima I, IV, VI i VII.
Ključne reči: Gomolava, Skordisci, Srem, metaloprerađivačka radionica, radionice, zona sa keramičkim pećima, period II veka
stare ere – I veka nove ere.

Abstract: On the left bank of the river Sava, at he end of the village Hrtkovci in Srem, there is a multilayered prehistoric site
Gomolava in the archaeological literature, for a long time, well known as fortified settlement Skordiska. The settlement Skordiska
was founded either in the beginning or in the middle of the 2nd century BC, it survived after Romans arrival in Podunavlje until
the end of the 1st century AD. Cultural layer about 2 metres thick enabled sorting out three horizons- Gomolava VI a-b-c and
the three zones in the settlement itself. In the interior side of the settlement the centres for making ceramics were discovered with
big ceramic kiln known as “pottery quarter”, then metal processing areas for processing metal or semi-row materials of bronze,
iron and maybe silver. There were also workshops for processing leather, wool and objects for producing textile. Some of them are
researched in blocks I, IV, VI and VII.
Key words: Gomolava, Skordisci, Srem, metal processing area, workshops, zone with ceramic kilns, the 2nd century BC – the 1st
century AD.

Gomolava se nalazi na levoj obali reke Save, na
kraju sela Hrtkovci u Sremu. Veštačko uzvišenje tipa
tella je već krajem 19. veka privuklo pažnju tadašnjih
istraživača, koji su na osnovu sakupljenog arheološkog
materijala konstatovali da se na ovom lokalitetu nalazi
više kulturnih horizonata: od neolita do kasnog sred-
njeg veka. Među kulturnim horizontima ubraja se i
latensko razdoblje (Brunšmid 1902, 68; Dimitrijević
1956, 5; Girić 1965, 109). Tek sredinom 20. veka su
započeta obimnija istraživanja, sprovedena u više
kampanja (1953–1957, 1965–1969, 1970–1985), i to
na delu nalazišta koje je ostalo sačuvano od veoma
izražene erozije Save i nenamenskih iskopavanja lju-
bitelja starina.
Naselje Skordiska podignuto početkom ili sredi-
nom II veka stare ere opstalo je i nakon dolaska Rim-
ljana u Podunavlje, odnosno do kraja I veka nove ere.
Kulturni sloj debljine oko 2 m omogućio je izdvajanje
tri kulturna horizonta – Gomolava VI a-b-c, i tri zone
unutar naselja. Na osnovu kulturnog sloja je izrađena
vertikalna i horizontalna stratigrafija. Vertikalnom
stratigrafijom, latensko naselje podeljeno je na tri faze
i svaka od njih ima svoje karakteristike:
l. Gomolava VIa. Vezuje se za osnivanje naselja sa
poluukopanim i nadzemnim zgradama, kao i za poja-
vu varvarskog novca, a hronološki spada u početak ili
sredinu II veka stare ere.
2. Gomolava VIb. Vezana je za razvijeno naselje
sa nadzemnim objektima i keramičkim pećima, koje
su omogućavale proizvodnju fine latenske keramike u
serijama. Formiranje zanatske četvrti, o čemu svedoči
ostava rimskih republikanskih denara i imitacija, drah-
me Apolonije, obuhvata period od sredine do kraja I
veka stare ere.
3. Gomolava VIc. Nastaje posle velikog požara u
kojem je izgorelo celo naselje, na kraju faze VIb. U ovoj
fazi obnavlja se naselje, ali ne i bedem. Dolazi do sta-
gnacije i napuštanja tella; radionice se sele u podgrađe.
To se naročito vidi na keramici, koja se osetno sma-
njuje. Postepeno se uvode rimsko-provincijske forme, a
sve češće su u opticaju i rimski republikanski denari.

117
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
Kada je u pitanju horizontalna stratigrafija, istraže-
ni prostor na Gomolavi podeljen je na više zona:
l. Prva zona vezana je za prostor sa fortifikacijom
– bedemom, koji je konstatovan u blokovima I, II i
delimično III.
2. Druga zona obuhvatala je prostor sa poluuko-
panim i nadzemnim objektima, istraženim u blokovima
II, IV i VII.
3. Treću zonu čini prostor (ili trg) ispunjen brojnim
keramičkim pećima, oko kojih se nalaze deponije sa
keramikom. Tu su bile smeštene i radionice za preradu
metala ili polusirovina od srebra, bronze, možda gvož-
đa, zatim kože, vune i tekstila. Neke od njih registrovane
su u blokovima I, IV, VI i VII.
To je, ukratko, slika Gomolave iz latenskog razdob-
lja, koja je obimno dokumentovana u monografiji Go-
molava 2: naselje mlađeg gvozdenog doba (Jovanović,
B. – Jovanović, M. 1988: 74, 88).
***
Istraživanje latenskog naselja na Gomolavi završe-
no je 1979. godine, odnosno pre tri decenije. Posle toga
su objavljene četiri monografije o Gomolavi. U mono-
grafiji Gomolava 2: naselje mlađeg gvozdenog doba au-
tora dr Borislava Jovanovića i Marije Jovanović pred-
stavljeno je utvrđeno naselje Skoridska na kraju pro-
toistorijskog razdoblja. Treća monografija – Gomolava
3: rimski period, koju su priredile dr Velika Dautova-
Ruševljan i dr Olga Brukner, obrađuje početak istorij-
skog razdoblja na Gomolavi i uspostavljanje rimske do-
minacije u Podunavlju. Pažljivom analizom publikacije
Gomolava 3: rimski period može se zaključiti da u njoj
ima mnogo nelogičnosti, o čemu treba nešto više reći.
Zamerke se, pre svega, odnose na publikovanje i inter-
pretaciju pojedinih građevinskih objekata i pokretnog
arheološkog materijala – naročito radionice za preradu
sirovina i metalnih nalaza. Drugi problem predstavlja-
ju keramičke peći, kojih, prema dr Olgi Brukner, ima
164 na oba platoa.
U monografiji Gomolava 2: naselje mlađeg gvoz-
denog doba objavljeni su pojedini objekti sa gornjeg i
donjeg platoa, koji su istraženi u blokovima od I do
VII. Publikovana su tri poluukopana objekta koja se
mogu označiti kao zanatske radionice: dva u bloku IV,
a jedan u bloku VII.
Poluzemunica ovalnog oblika, dimenzija 4,62 x
2,30 m, otkrivena je u kv. 81–83/IX–X bloka IV. Pro-
nađena je na dubini od 2,07 m (aps. n./m v. 83,48 m),
dok se dno nalazilo na dubini od 2,64 m (aps. n./m v.
82,92 m) (Jovanović, B. – Jovanović, M. 1988: 28, 67).
118
АРХЕОЛОГИЈА
U jugoistočnom uglu poluukopanog objekta nije bilo
poda, već samo nagorela površina, koja je označavala
mesto ognjišta ili manje peći. Na podnici su pronađeni
delovi manje zdele i pehara, koji su datovani u Gomo-
lava Ia fazu. Spoljne površine posuda bile su ukrašene
tehnikom glačanja (Jovanović, B. – Jovanović, M. 1988:
147, T. XXIV/ l, 2). Posude malih dimenzija su, po
svemu sudeći, pripadale vlasniku koji je unutar objek-
ta obavljao neku zanatsku delatnost. Male dimenzije
objekta–zgrade ukazuju na to da je ona, možda, imala
specifičnu namenu, poput radionice za pripremu siro-
vina za dalju obradu, preradu ili čuvanje sirovina kao
što je vuna, krzno, meso, ili pak skladištenje robe za
transport u susedne oblasti.
Ostaci druge poluukopane zgrade otkriveni su u
neposrednoj blizini: u kv. 85–86/VIII, na ivici viso-
kog rečnog profila bloka IV, na dubini od 2,19 m (aps.
n./m v. 83,07 m). U očuvanom delu objekta, na podu,
otkriveno je 15 masivnih tegova za razboj. Zbog veli-
kih oštećenja na ovom delu tella (propadanja profila),
rekonstrukciju objekta nije bilo moguće izvršiti. Te-
govi su bili poređani u nizu i, po svemu sudeći, deo
su tkačke radionice za izradu tekstila, u kojoj je bio
postavljen vertikalni razboj, čiji ostaci, nažalost, nisu
pronađeni. U neposrednoj blizini oštećenog objekta
pronađen je koštani predmet – čunak za razboj, koji
sigurno ima veze sa objektom – radionicom za izradu
tekstila. Ovo su, za sada, jedini podaci sa Gomolave
koji ukazuju na postojanje drugih zanata u ovom kas-
nolatenskom naselju (prilog 1).
U bloku VII, na donjem platou, istražena je treća
poluukopana zgrada, otkrivena u kv. D 4. Objekat
pravougaone osnove, sa zaobljenim uglovima, nalazio
se u jugozapadnom delu kvadrata. Njegove dimenzije
bile su 3,40 x l,50 m, a podnica mu se nalazila na
dubini od 1,92 m (aps. n./m v. 83,07 m). Iako je pod-
nica obnavljana nekoliko puta (konstatovana su tri
premaza podnice), ostaci vatrišta ili delovi peći nisu
pronađeni. U objektu je pronađena samo posuda –
zdela koničnog oblika (Jovanović, B. – Jovanović, M.
1988: T. XXXIII/10), koja hronološki pripada VIa fazi
(Jovanović, B. – Jovanović, M. 1988: 67). Namena ovog
objekta nije poznata. Blizina obale navodi na pomisao
da je tu moglo biti skladište za robu ili proizvode
koji su dolinom Save stizali iz drugih regija, odnosno
da su tu deponovani za transport ili prodaju. Iako
manjih dimenzija, objekat je mogao da se koristi i kao
radionica za izradu predmeta za svakodnevne potrebe
– poput ribarskih mreža, delova posuđa od drveta,
obradu vune ili lana, čuvanje žitarica, tekstila, ili kao
trgovište.
ГОМОЛАВА – ЗАНАТСКИ ЦЕНТАР СКОРДИСКА МАРИЈА ЈОВАНОВИЋ

*** da je u neposrednoj blizini bilo mnogo gara, može se

pretpostaviti da su u pitanju ostaci peći ili mesto gde se
Posebnu vrstu objekata na Gomolavi predstavljaju
topio metal (Nađ 1956; Terenski dnevnik: 24; Nađ 1960:
oni koji su, najverovatnije, služili kao radionice za
128). Tokom istraživanja, na ivici ove zone je pronađen
preradu metala i drugih polusirovina. Uspostavljanjem
jedan ceo sud i nekoliko fragmentovanih malih sudova
trgovačkih puteva već u neolitu, ovi proizvodi – u
koji su služili za topljene metala. Sudići su pregoreli i
vidu poluga ili ingota (aes rude i aes formatum), zatim
na njima je bilo tragova bronzanog oksida. Pored toga,
grumenja (bronzanog grumenja), ćilibara i ulja pa sve
jedan ceo sudić pronađen je u latenskoj jami V koja se
do novca, dopremani su kao luksuzna roba u Podunavlje
nalazila u neposrednoj blizini – u kv. 88/V, na dubini
i druge delove centralnog Balkana. Gomolava se tada
od 3,038 m (aps. n./m v. 82,302 m) i dnom na 3,203 m
nalazila u središtu važnih vodenih i kopnenih puteva,
(aps. n./m v. 82,137 m).
kojima je prenošena i druga luksuzna roba: školjke
Iste godine (1956), u kvadratu 89/V–D, na dubini
kopitnjaka (Spondylus gaederopus), razne vrste kamena
od 2,031 m (aps. n./m v. 83,379 m) pronađen je još je-
za izradu potrebnih alatki i oruđa, kremen, opsidijan,
dan (ceo) minijaturni sud levkastog oblika za topljenje
luč i oker. Sa pojavom metala, naročito bakra, kalaja,
bronze. Na unutrašnjoj strani tog sudića nađeni su tra-
srebra, gvožđa, zlata, ćilibara i drugih sirovina, na glav-
govi oksida bronze, izmešani sa garom i fragmentima
nim itinererima se podižu trgovačke stanice (punk-
latenske keramike (Nađ 1956; Terenski dnevnik: 23 i
tovi), u kojima se obavlja trgovina i razmena dobara.
24). U radu Zaštitno iskopavanje na Gomolavi kod Hrt-
Brojni itinereri uspostavljeni tokom paleolita i danas se
kovaca: prethodni izveštaj za 1955–1956. godinu stoji
koriste kao glavne transverzale, preko kojih se obavljaju
da je „verovatno na tom mestu bila topionica bron-
sve komunikacije u savremenom svetu. Potvrdu da je
ze“. Nađ ih je, na osnovu dubine, pripisao bronzanom
na Gomolavu dopremana sirova ruda ili polufabrikati
dobu (Nađ 1960: 128).
predstavlja nalaz bakarne narukvice u muškom grobu
Tokom istraživanja Gomolave 1969. godine prona-
12 i minijaturne narukvice od 7 bakarnih perli u dečjem
đen je oštećen minijaturni sud za topljenje metala
grobu broj 8, u vinčanskoj nekropoli koja pripada
(očuvan donji deo, visine 2,2 cm). Ovaj sud je iskopan
Gomolava Ib fazi (Brukner 1977: 11, T. I/1–5; Brukner
u sektoru III, kv. 94–95, u 6. otkopnom sloju, na dubini
1980: 34, 35, sl. 17). Metala je bilo i u drugim epohama
od 1,36 m (aps. n./m v. 84,05 m). Godine 1971. otkri-
na Gomolavi. Pri kraju protoistorijskog perioda su
vena je još jedna minijaturna posuda (malo oštećena
konstatovane zone sa ostacima minijaturnih sudova za
pri obodu) za preradu metala, i to u bloku I, u kv. 93/
livenje metala i dobijanje ingota, zatim kalupi, komadi
IX–VIII, u nivou 10. otkopnog sloja, na dubini od 2,47
kovačkog alata poput kašike za izlivanje tečnog metala,
m (aps. n./m v. 83,25 m). Visina ove minijaturne po-
livačkih klešta za držanje posuda i dr.
sude kupastog oblika je 7,1 cm, dok je prečnik otvora
Na osnovu arheoloških podataka, na Gomolavi
5 cm, koliko imaju i neke posude iz zone sa izgorelom
su tokom tridesetogodišnjih istraživanja registrovane,
zemljom u kv. F.
uslovno rečeno, dve radionice za preradu metala: jedna
Na osnovu iznetih podataka stekao se utisak da se
na gornjem platou – u široj zoni bloka I, odnosno u
jedna metaloprerađivačka radionica nalazila u bloku I,
prostoru koji se nalazio ispred ovog bloka; druga na
na krajnjem severnom delu naselja, bliže Savi. U prilog
donjem platou – u kv. F 4 bloka VII, otkrivena tokom
tome govori i otkriće zona sa ostacima izgorele zemlje
istraživanja 1978. godine (Dautova-Ruševljan 1992:
i gara, kao i pronalasci minijaturnih sudova za preradu
60). Ni ovde se ne može govoriti o radionici u pravom
metala na čijim su zidovima nađeni ostaci bronzanog
smislu reči, kakve su, na primer, radionice u poznatim
oksida. Sudovi su pronađeni u široj zoni bloka I i IV, u
rudarskim oblastima Češke (Waldhauser 2001: 76,
kvadratima od 84 do 95/V–X.
389), već bi to pre bila deponija odbačenih sudova za
U neposrednoj blizini zone za preradu metala
preradu metala.
nađeni su ostaci dva oštećena građevinska objekta –
kuća iz latenskog perioda. Jedna je otkrivena u bloku
***
I, u kv. 96–98/XII–XIV. Njena srednja dubina je 1,55
Još 1956. godine je Šandor Nađ na severoistočnom m (aps. n./m v. 84,12 m), a hronološki je opredeljena
delu lokaliteta, u kvadratima 90/V–A, B i 91/V–C, D, u Gomolava VIb fazu (Jovanović, B. – Jovanović, M.
na dubini od 2,288 m (aps. n./m v. 83,012 m) naišao na 1988: 6, 28, T. XXV, 4–11, T. XXVIII, 5–12).
zonu izgorele zemlje, u kojoj nije bilo armature, niti se Drugi građevinski objekat istražen je u bloku IV,
mogao ustanoviti neki određeni oblik. S obzirom na to u kv. 84/X. Njegova srednja dubina iznosi 1,85 m (aps.

119
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 АРХЕОЛОГИЈА

n./m v. 83,49 m) (Jovanović, B. – Jovanović, M. 1988: ***

17, 28; T. XXV, 12). Na osnovu nalaza keramike (zdela,
Na osnovu uvida u tehničku dokumentaciju za
lonaca i pitosa) datovan je u Gomolava VIb fazu. Oba
blok VII, odnosno kv. F dobija se utisak da je ovaj
objekta bila su podignuta na delu lokaliteta koji je bli-
prostor bio izdvojen od drugih objekata i zaštićen ne-
zu Save i mogu se dovesti u vezu sa prostorom za obra-
kom vrstom „zida“. „Ulaz“ u livačku radionicu bio je
du metala, pre svega bronze, čiji su tragovi i pronađeni
okrenut prema Savi (Dautova-Ruševljan 1992: 60, plan
na zidovima minijaturnih posuda.
VI, XIII). Međutim, crteži i fotografije pomenutog
objekta nedostaju, pa je na osnovu opisa teško za-
*** ključiti da li je reč o metaloprerađivačkoj radionici ili
topionici u kojoj je prerađivano grumenje bronze da
Godine 1978. u jugozapadnom delu bloka VII
bi se dobili poluproizvodi – ingoti. Za ostale podatke
otkrivena je druga zona sa minijaturnim sudovima
koji se vezuju za metaloprerađivačku radionicu, kao i
za livenje. Ova zona pripada prostoru sa keramičkim
predmete izrađene u njoj, svakako treba dati komentar.
pećima (?) u kv. F 4, koja je publikovana u monografiji
Stoga ćemo analizirati navode autora:
Gomolava 3: rimski period, čiji su autori dr Velika
– Negativ kalupa izrađenog od kamena za livenje
Dautova-Ruševljan i dr Olga Brukner. Zona je registro-
alki (inv. br. G 3916) pronađen je u kvadratu C 4, u
vana kao polukružni ukop prečnika 3,45 m, koji je bio
nivou 5. otkopnog sloja, na dubini od 1,41 m (aps.
ispunjen zapečenom zemljom, ugljenisanim drvetom
n./m v. 82,51 m – srednja vrednost za sve kvadrate),
i pepelom, što bi, najverovatnije, odgovaralo dimen-
dok je drugi otkriven u kv. C 3 u 7. otkopnom sloju, na
zijama metaloprerađivačke (livačke) radionice, dok je
koti 1,92 m (aps. n./m v. 82,00 m). Metaloprerađivačka
ivični deo služio kao banak za odlaganje šuta. „Unutar
radionica pronađena je između kota 1,41 m (aps. n./m
polukružnog ukopa pronađeno je oko 50 sudova za
v. 82,51 m) i 1,65 m (aps. n./m v. 82,27 m).
livenje, od kojih je veći deo sačuvan u fragmentima
Interesantna je činjenica da je u kv. C 3 u nivou
(oko 30–40 komada), usput jako deformisani ili pak
8. otkopnog sloja, odnosno na koti 2,18 m (aps.
istopljeni. Uklanjanjem sloja intenzivnog gara, pepela
n./m 81,77 m) pronađena fibula čiji je luk ukrašen
i zapečene zemlje, unutar polukružnog prostora radio-
paralelnim navojima u obliku osmice (inv. br. G 4074),
nice, utvrđeni su ostaci podnice (?) koji bi mogli da
koja hronološki pripada Gomolava VIa fazi. Identična
odgovaraju niveleti objekta. Najvažniji dokaz da se
fibula (inv. br. G 1974) pronađena je u bloku III, tj. kv.
ovde radi o livačkoj radionici predstavljaju brojni su-
77/XVI, na koti 1,75 m (aps. n./m 83,49 m), što je još
dovi za livenje, očuvani u celini ili fragmentovani sa
jedan dokaz za tvrdnju da brojni predmeti iz bloka VII
vidljivim ostacima oksida bronze na unutrašnjoj po-
koji se dovode u vezu sa metaloprerađivačkom radio-
vršini posude“ (Dautova-Ruševljan 1992, 60).
nicom potiču iz keltskog stratuma, i to osnivačke faze
Kao argument autor navodi i činjenicu da je u kvad-
naselja Skordiska na Gomolavi, odnosno Gomolava
ratu C 4 pronađen negativ kamenog kalupa za livenje,
VIa i VIb horizonta (Jovanović, B. – Jovanović, M.
zatim ulomci bronzanih sudova (Dautova-Ruševljan
1988: 83, 83, 170, T. XLI. 1, 2). Fibule sa lukom u obliku
1992: 60, T. 4–8, 17–36), olovna zgura (Dautova-Ru-
osmica zastupljene su u Podunavlju, na široj teritoriji
ševljan 1992: 60, 62, 63; T. 8/83), kao i fragmenti gvoz-
Skordiska. Pored toga, otkrivene su i na keltskim loka-
denih predmeta (Dautova-Ruševljan 1992: 88–90, T.
litetima u Hrvatskoj – Osijeku, grob 52 (Spajić 1962:
25–40). Sudovi za livenje, malih dimenzija (3,5 x 4
51, T. XXVI, 47), u Transdanubiji, Moravskoj i Češkoj
cm), pripadaju karakterističnim radionicama rano-
(Filip 1956: 400; Vidzal 1976: 183; Bujna 1982: 335).
rimske prerade bronze. Tako je utvrđeno da ovaj tip
posuda za livenje pripada livačkim radionicama 1–2. v. – Ulomci bronzanih sudova – deo čaše predstavljen
n. e. (Dautova-Ruševljan 1992: 60). Međutim, ovakva na tabli 4/17 (Dautova-Ruševljan 1992) – nađeni su u
tvrdnja nije prihvatljiva. Pregledom arheološke doku- bloku V, u kv. 72/XII, na dubini od 0,61 m (aps. n./m
mentacije, pre svega planova i terenskog dnevnika za 84, 56/84, 30 m).
1978. godinu, došlo se do zaključka da je tokom obra- – Drška posude sa spiralno savijenim krajevima,
de pokretnog materijala učinjen niz propusta, naročito predstavljena na tabli 4/18 (Dautova-Ruševljan 1992),
pri iznošenju osnovnih podataka o pojedinim pred- prečnika 5 cm, iz bloka VII kv. F, nađena je u 1. otkop-
metima, zatim o uslovima nalaza i nemogućnošću da nom sloju, na koti 0,42 m (aps. n./m 83,50 m). Među-
se podaci iz kataloških jedinica provere. U tekstu koji tim, to nije drška posude, kako je autor naveo, već
sledi probaćemo da ukažemo na neke propuste autora. dečja narukvica (T. I, 4).

120
ГОМОЛАВА – ЗАНАТСКИ ЦЕНТАР СКОРДИСКА
– Drška posude sa savijenim krajevima, prečnika
3,5 cm, predstavljena je na tabli 4/19 (Dautova-Rušev-
ljan 1992; inv. br. G 380 u katalogu ne odgovara poda-
cima u inventarnoj knjizi Muzeja, jer je je pod tim
brojem zavedena mamuza od gvožđa). S obzirom na
veličinu, verovatno se radi o dečjoj narukvici. Predmet
ne potiče sa lokaliteta Gomolava, već verovatno iz pod-
građa Gomolave, sa prostora na kojem se nalaze ostaci
rimskog naselja sa vilom rustikom i veći deo antičke
nekropole iz 3. i 4. veka.
– Drška simpuluma, predstavljena na tabli 4/22
(Dautova-Ruševljan 1992), a pronađena u bloku VII,
kv. H 3, u 3. otkopnom sloju na koti 0,917 m (aps.
n./m 83,03 m), nije drška simpuluma tipa Radnoti 43
sa raščlanjenom i profilisanom drškom, kako je navela
dr Dautova-Ruševljan, već deo bronzane posude tankih
zidova. To se, inače, jasno vidi na crtežu (polukruž-
no profilisan komad – zakrivljen), koji samo podseća
na dršku simpuluma (Dautova-Ruševljan 1992: 62)
(T. II, 6).
– Drška vedra sa savijenim krajevima od tordirane
žice, predstavljena na tabli 4/23 (Dautova-Ruševljan
1992), iz bloka II, kv. 94/XVII, pronađena je u prvom
otkopnom sloju (nivelacioni sloj). Opet nije u pitanju
drška vedra, kako je autor naveo, već srebrna ogrlica –
torkves (T. I, 2).
Skoro identična ogrlica – torkves otkrivena je u
rimskoj nekropoli na Gomolavi, odnosno u devastira-
nom grobu 30 (inv. br. G 320) u bloku I, kv. 90/XVIII,
na koti 1,06 m (aps. n./m v. 84,29 m) (T. I, 3). Osim
ogrlice – torkvesa, u grobu su pronađeni: bronzana alka,
naušnica i bronzani novac IMP CONSTANTINVS PF
AVG iz IV veka n. e. Stoga smatramo da je predmet
pogrešno interpretiran (Dautova-Ruševljan 1992: 170,
171, T. 9/1–3).
Inače, dr Dautova-Ruševljan je rimsku nekropolu
sa Gomolave u istoj monografiji objavila pod nazivom
Nekropola (Dautova-Ruševljan 1992: 167–186), ali nije
uvidela sličnost između dva predmeta: drške vedra –
koja je publikovana na tabli 4/23, i ogrlice – torkvesa sa
table 9/1 (inv. br. G 320) iz groba 30. Pored toga, na-
pravljena je još jedna greška: u analizi groba 30 opisuje
se torkves od pune livene bronze (Dautova-Ruševljan
1992: 171), dok se na tabli 9 (str. 182) nalazi potpis
– srebrni torkves, što je tačan podatak. Slična ogrlica –
torkves pronađena je prilikom istraživanja rimske ne-
kropole u Mihovu (u Sloveniji), u grobu 52 (Garbsch
1965: T. 44, 11; Koščević 1991: 17, sl. 59).
Na tablama 5–7/24–36 predstavljeni su delovi drš-
ki patera i kaserola, koji su u I veku bili importovani
širom Rimskog carstva, kao i na teritoriji Barbarikuma
МАРИЈА ЈОВАНОВИЋ
(Dautova-Ruševljan 1992: 62). Interesantno je da autor
ni ovde nije uočio greške kod obrade bronzanih pred-
meta:
– Deo drške od bronze, lučno savijen, kružnog prese-
ka, sa jednim profilisanim završetkom, predstavljen na
tabli 5/25 (Dautova-Ruševljan 1992), nije deo drške, nego
je deo bronzanog torkvesa. Ovaj deo torkvesa – ogrlice
pronađen je u bloku VII kv. C, u 2. otkopnom sloju,
na dubini od 0,67 m (aps. n./m v. 83,27 m) i ne može
se direktno dovoditi u vezu sa mataloprerađivačkom
radionicom. Našu tvrdnju obrazložićemo pomoću pri-
mera. Naš primerak torkvesa – ogrlice pronađen je na
dubini od 0,67 m, dok su livačke radionice registrovane
na dubini od 1,41 m, sa dnom na koti 1,65 m (aps. n./m
v. 82,51/82,27 m). Razlika je velika, a ostalo prosudite
sami (T. I, 1).
Ova vrsta nakita, odnosno torkves – ogrlica sa štif-
tom poznata je sa keltskih nekropola u Podunavlju i
datuje se u Beograd 3 fazu. U Beogradu je jedan prime-
rak ogrlice sa štiftom (oštećena) pronađen u keltskoj
nekropoli na Karaburmi, u konjaničkom grobu 16
(Todorović 1972: 16, T. VI, 1; Božič 1981: 315–347),
a drugi u Zemunu. U „grobu“ na lokalitetu Zemun–
Gardoš su, među ostalim prilozima, nađeni i delovi
oštećene ogrlice – torkvesa (Ercegović 1961: 127, T.
IV, 5). I na poznatom keltskom utvrđenju u Manhingu
(Manchingu) pronađen je jedan komad, u sondi 105
„jama“ (Božič 1984: 135, sl. 1/1, 4, 5). Na Gomolavi
su za sada pronađena četiri ovakva komada (oštećena):
tri se nalaze u Vojvođanskom muzeju u Novom Sadu,
a četvrti se čuva u Zavičajnom muzeju u Rumi. Pored
toga, identična ogrlica – torkves, ali cela, otkrivena je
u kasnolatenskom naselju u Plavni, u poluukopanom
objektu 2/1952 (Jovanović 1988: 61, T. IV, 1).
– Nažalost, ovakvih primera ima još. Tako su na
tabli 5, pod brojem 26 a, b, objavljeni „verovatno delovi
vedra sa ostacima drški“ (Dautova-Ruševljan 1992: 65).
Na jednom od komada nalazi se i profilisan završetak u
obliku kupastog trna (T. 5, 26 a). Pregledom materijala
utvrđeno je sledeće: reč je o grupnom nalazu iz od-
brambenog rova, koji je istražen 1966. godine. U pitanju
je sektor XIII – kvadrati od 3 do 4, kota 2,74 /3,41 m
(aps. n./m v. 75,51–75,04), između 8. i 9. otkopnog
sloja, na jugozapadnom delu lokaliteta. Konstatovano
je da delovi posuda sa T. 5/27 i 28 potiču sa istog mesta,
odnosno da je u rovu pronađeno 9 oštećenih komada
koji potiču od različitih posuda (zavedeni pod brojem
AA 702 a–i). Ostaje otvoreno pitanje da li je reč o dršci
vedra ili masivnoj ogrlici – torkvesu, jer su pronađena
tri komada različitih profilacija i dimenzija – AA 702
d, e, f (?) (T. II, 5).
121
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
– Fragmentovana drška patere, predstavljena na
tabli 5/27 (Dautova-Ruševljan 1992), pripada istom
nalazu (pogrešno je obeležena brojem AA 703 u kata-
logu; inače, pod ovim brojem je zavedena „oštećena
ogrlica od olova“). Zapravo, reč je o izlomljenoj ogrlici
od srebra (12 komada koji se mogu sastaviti), kod koje
su sačuvane obe kopče i spiralni navoj na središnjem
delu (nije publikovana). Ona je, takođe, pronađena u
odbrambenom rovu u kv. 1/–1, na koti 3,28 m (aps.
n./m v. 75,51–75,04 m), 1966. godine.
– Drška kaserole, prikazana na tabli 6/30 (Dautova-
Ruševljan 1992), pronađena je u kv. G, u 4. otkopnom
sloju, na koti 1,28 m (aps. n./m v. 82,76 m). Na istoj
tabli prikazana je deformisana drška kaserole (T.
6/31; inv. br. AA 988). S obzirom na to da ne potiče
sa Gomolave, i ovaj deo posude nema direktne veza
sa metaloprerađivačkom radionicom u bloku VII, već
je nabavljen 1972. godine za Vojvođanski muzej. U
inventarnoj knjizi Muzeja registrovan je kao slučajan
nalaz iz seoskih bašta. Nažalost, dr Dautova-Ruševljan
je delove posuda iz odbrambenog rova ispod Gomolave,
oštećeni deo posude iz bašta (podgrađa), kao i druge
nalaze sa gornjeg platoa uvrstila u nalaze sa bloka VII
i podvela pod metaloprerađivačku radionicu, što ne
odgovara stvarnom stanju na lokalitetu, a pri tom se
dobija i pogrešna sliku o rimskom sloju na ovom na-
lazištu.
U tekstu o livačkoj radionici autor navodi da veći
broj bronzanih drški potiče sa prostora na kojem se
nalaze peći za obradu metala u bloku VII, ali ne navodi
u kojem su kvadratu otkrivene te peći (Dautova-Rušev-
ljan 1992: 61). Stekao se utisak da su delovi bronzanih
posuda – u ovom slučaju drške, olovna zgura i metalni
predmeti pronađeni u neposrednoj blizini kv. C 4, gde
je pronađen negativ kalupa za izradu alki (Dautova-
Ruševljan 1992: 60).
Autor sa tim povezuje i nalaze iz objekta u kv. H 2
u bloku VII, u kojem su, pored nagorele zemlje i gara,
pronađeni fragmenti bronzanih sudova (Dautova-
Ruševljan 1992: 60, 61, 65).
Interesantan je podatak da je ovaj građevinski
objekat publikovan u Gomolavi 2 (Jovanović, B. – Jo-
vanović, M. 1988: 38, 41, prilog 6). „Ostaci zarušenog
građevinskog stambenog objekta ležali su u pore-
mećenom sloju, na 0.91 m (aps. n./m v 83.03 m). Na
tom nivou je konstatovana ograničena zona sa sivom i
pečenom zemljom, izmešana sa ostacima gari i većom
količinom keramičkih ulomaka, dim. 4,40 x 3 m. Ispod
ovih ruševina, na dubini 1,14 m (aps.n./m v 82,86 m)
očišćena je delimično očuvana podnica (dim. 2,20 x
1,40 m) sa brojnim fragmentima latenske keramike in
122
АРХЕОЛОГИЈА
situ. U jednom delu objekta se nalazio nagomilani lep i
pepeo (dim. 0,55 x 0,60 m) sa neujednačenim kotama:
1,15 m – 1,54 m (aps.n./m v 82,82 m – 82,47 m). Tačniji
oblik građevine nije mogao da bude ustanovljen. Ispod
severnog dela objekta je mestimično očuvano jezgro
žute gline (dim. 1,90 x 0,70 m) – verovatno nivo naboja
građevine. Na osnovu fragmenata keramike koji su
ležali na podnici objekta in situ, objekat je datovan u
Gomolava VI b fazu“ (Jovanović, B. – Jovanović, M.
1988: 38, 41, T. XXXV, 1–6). To je, zapravo, još jedna
potvrda da metaloprerađivačku radionicu iz kv. F 4
treba datovati u Gomolava VIb fazu.
Bronzani sudovi na Gomolavi su, sasvim sigurno,
import i potiču iz italskih radionica, kako je autor u
tekstu konstatovao (Dautova-Ruševljan 1992: 61). Po-
sude tipa patere, kaserole, zatim bronzane čaše, zdele,
kotlići i simpulumi pronađeni na Gomolavi i njenom
podgrađu spadaju u luksuznu robu koja potiče iz sever-
nih gradova Italije i Istre, a okvirno se datuju u I vek
stare ere. Vešte ruke rimskih zanatlija izrađivale su ih
u poznatim radionicama u Akvileji i Capuu (Breščak
1982: 21, 27; Jovanović, B. – Jovanović, M. 1988: 97).
Analizom arheološke dokumentacije za pokretni
materijal utvrđeno je da su fragmentovane drške
bronzanih sudova – simpulima, patera i kaserola
(koje su publikovane u ovoj monografiji) – nađene u
kvadratima G, H i F, između 4. i 6. otkopnog sloja,
odnosno između kota od 1,28 do 1,65 m (aps. n./m
v. 82,76–82,27 m). Sasvim je sigurno da su i ovi
delovi bronzanih posuda dopremani u Podunavlje i
jugoistočnu Evropu dolinom Save i Dunava. Prenošeni
su uhodanim trgovačkim itinererima – preko Akvileje,
Emone, Siscije, Sirmijuma, zatim južno od Beograda,
sve do Đerdapa, pa i dalje. Tako su luksuzni predmeti
akvilejskih majstora već sredinom 1. veka stare ere, sa
prvim prodorima rimske vojske na istok, a sa njom i
spretnih trgovaca, dospevali u Podunavlje, do Srema i
severnih delova Srbije. Često ih nalazimo kao priloge
u spaljenim grobovima bogatih Skordiska: u Zemunu
(Ercegović 1961: 132, T. II, sl. 2, 3); u Beogradu –
Karaburmi, grob 11 (T. III, 7, 8), grob 12 (T IV, 1, 6, 7),
grob 21 (T. VII, 2), grob 22 (T. VIII, 1, 9), grob 36 (T.
XIV, 2), grob 56 (T. XX, 4), grob 92 (T. XXVIII, 14, 15),
grob 97 (T. XXIX, 1), grob 110 (T. XXXII, 8), grob 137
(T. XXXVI, 3) i grob 203 (T. XXXVIII, 3) (Todorović
1972). Pri tom treba imati u vidu činjenicu da je ne-
što više bronzanih predmeta pronađeno u muškim
grobovima sa oružjem – na Karaburmi: 11, 12, 21, 22,
92, 97 i 137. Manji broj bronzanih posuda otkriven je
i u ženskim grobovima (bez oružja): 36, 56, 110, 203.
Od drugog posuđa koje je pronađeno u Podunavlju
ГОМОЛАВА – ЗАНАТСКИ ЦЕНТАР СКОРДИСКА
treba spomenuti jedan primerak patere, koji se čuva u
Sremskoj Mitrovici (Popović 1992: 63, sl. 2). Simpulum
tipa Pescate pronađen je, sa ostalim prilozima, na loka-
litetu Mala Vrbica, Ajmana u spaljenom grobu 1/1986
(Stalio 1986: 33, sl. 30, fig. 48). Od drugih lokaliteta sa
bronzanim posudama pomenućemo Ljubičevac, Ostro-
vo (Popović 1992: 62, sl. 1), zatim Sotin–Zmajevac,
grob 1 (Majnarić-Pandžić 1972–73: 62, I. 6, 7, sl. 1),
kao i nalaze iz Osijeka (Pinterović 1962: 74–76, T. I,
1 a, b).
Poslednji nalazi bronzanih sudova potiču iz razo-
rene keltske nekropole sa spaljenim pokojnicima iz I
veka stare ere, koja se nalazi na potezu Vokoder, na
desnoj obali potoka Vranj, između Hrtkovaca i Niki-
naca. Nekropola je devastirana od strane divljih kopača,
koji su pronađene predmete 2003. godine ponudili
Muzeju Vojvodine na otkup. U spaljenim grobovima
su nađeni: mačevi, delovi kola, koplja, razni oblici
bojnih noževa. Među prilozima su se nalazili i delovi
bronzanih posuda većih dimenzija, poput bronzanog
kotla, kao i druge posude – kotlići, cediljke, patere,
vedro, krčag – koje su sasvim sigurno import. Vlasnici
ovih luksuznih predmeta bili su bogatiji članovi zajed-
nice Skordiska, koji su naseljavali šire područje oko
Gomolave.
Deo tih nalaza objavljen je u publikaciji Rimska
vojska u Sremu autora dr Velike Dautove-Ruševljan i
dr Miroslava Vujovića, i to kao deo opreme uglednog
ratnika iz redova plemenske aristokratije Amantina
(Dautova-Ruševljan – Vujović 2006: 55, 88–89, sl. 52). S
obzirom na to da je u raskopanoj nekropoli pronađeno
više keltskog materijala (tri duga keltska mača, zatim
14 kopalja različite dužine – od 9,5 do 73 cm, i 4 bojna
– keltska noža), tvrdnja autora da je reč o ratniku iz
redova plemenske aristokratije Amantina ne može se
prihvatiti. U pomenutoj publikaciji je navedeno: „U
1. veku p. n. e. provinciju Panoniju nastanjivalo je
više ilirskih i panonskih plemena: Breuci, Amantini
Skordisci, Kolapijani, Oserijati, Kornakati“ (Dautova-
Ruševljan – Vujović 2006: 4, 9, 10, karta I, II, III). Na
tlu današnjeg Srema, ova plemena su i nakon dolaska
Rimljana živela kao dve velike zajednice, čija se teri-
torija delimično poklapala sa teritorijom ranijih ple-
menskih saveza. Tako je Civitas Scordiscorum obuh-
vatala teritoriju oko današnjeg Slankamena (Acumi-
ncum), sa prostorom istočnog Srema (Dautova-Ru-
ševljan – Vujović 2006: 6). S obzirom na to da se
potez Vukoder nalazi na teritoriji Skordiska (između
Hrtkovaca i Nikinaca), a veći deo priloga u ovoj ne-
kropoli je keltskog porekla, osim bronzanih posuda
koje su import, ova nekropola se ne može pripisati
МАРИЈА ЈОВАНОВИЋ
Amantinima. Pored toga, autori nisu naveli nijednu
relevantnu činjenicu na osnovu koje su nekropolu, od-
nosno priloge iz nekropole tumačili kao deo opreme
uglednog ratnika iz redova plemenske aristokratije
Amantina (Dautova-Ruševljan – Vujović 2006: 55,
88–89, sl. 52).
Masovna pojava bronzanih sudova na Gomolavi
i njenoj široj okolini (podgrađu i nekropoli na Vuko-
deru) pokazuje da se na Gomolavi na kraju proto-
istorijskog razdoblja nalazilo i veliko pristanište, na
kojem se obavljala trgovima sa susednim regijama. Tu
su dopremani mnogi luksuzni predmeti, oružje, rude
gvožđa i bronze, staklena pasta, polufabrikati, ulja,
začini i drugi proizvodi. Sa Gomolave su otpremani
zanatski proizvodi – keramičke posude, žitarice, tekstil,
stoka i dr. Trgovalo se, kao i danas, mnogim zanatskim
i poljoprivrednim proizvodima.
Na tabli 8 pod brojem 37 prikazan je stalak sa
četiri nožice od gvožđa (Dautova-Ruševljan 1992: 65).
Reč je o predmetu od bronze, skoro kvadratnog oblika
(malo deformisan) i malih dimenzija (2,8 x 2,4 cm),
koji liči na stalak, ali bi pre mogao da bude deo neke
ukrasne oplate za drveni sanduk ili nekog predmeta od
kože – kaiša (?).
Sudovi za livenje malih dimenzija (3,5 x 4 cm)
pripadaju karakterističnim radionicama ranorimske
prerade bronze. Tako je utvrđeno da ovaj tip posuda
za livenje pripada livačkim radionicama 1–2. v. n. e.
(Dautova-Ruševljan 1992: 60, T. 2/2, 3 i T. V/1). Preg-
ledom sačuvanih posuda za doradu ili preradu metala,
pre svega bronze, na Gomolavi je pronađeno više tipo-
va posuda različitih veličina. Dimenzije livačkih posu-
dica kreću se od 8/7 x 3,5/3 cm do 2 x 2 cm. Na većini
sudića nalaze se tragovi bronzanog oksida. Jedan broj
posuda je deformisan, skoro slepljen, usled delovanja
visokih temperatura kojima su bili izloženi (Gomolava,
Terenski dnevnik 1978: 167) (T. III).
Činjenice govore o tome da je u kv. F 4, između
kota 1,41 i 1,65 m (aps. n./m v. 82,51 m – aps. n./m
v. 82,27 m), pronađena veća količina oštećenih sudova
za livenje (oko 50), od kojih je bilo moguće izdvojiti
dvadesetak komada kupastog oblika i različitih dimen-
zija: visine do 7,1 cm i prečnika otvora od 5 do 3,5 cm
(T. IV). Na mnogima od njih se nalaze samo tragovi
bronzanog oksida. S obzirom na to da je radionica loci-
rana između 5. i 6. otkopnog sloja, na osnovu analize
pokretnog arheološkog materijala, pre svega keramike,
utvrđeno je da ove posudice hronološki pripadaju
latenskom razdoblju – Gomolava VIb horizontu. Po-
stavlja se pitanje da li se uopšte može govoriti o meta-
lurškim radionicama za preradu bronze i drugog liva
123
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
Deo latenske zemunice sa tegovima za tkanje in situ,
na obali Save u bloku IV
Part of Lanten dugout with weights for weaving in situ,
on the bank of the river Sava in block IV
u ranorimskom periodu u Podunavlju, naročito na
Gomolavi, kako to tvrdi dr Dautova-Ruševljan (Dau-
tova-Ruševljan 1992: 60). Na platou Gomolave, kao i
u podgrađu nisu pronađeni čvrsti dokazi o toj grani
delatnosti. S pravom bi se moglo očekivati njihovo
postojanje uz potok Vranj. Na tom potezu istražene su
brojne keramičke peći (18 komada), zatim 23 jame u
kojima se nalazila odbačena keramika, jame za otpatke,
dva spaljena i dva skeletna groba. U istraženim kera-
mičkim pećima, jamama i sloju pronađen je veliki broj
fragmenata keramičkih posuda izrađenih u tradiciji
kasnolatenskog i rimsko-provincijskog lončarstva
(Dautova-Ruševljan 1991: 41–43).
Prema terenskoj dokumentaciji, posude za livenje
(sačuvan donji deo) pronađene su pored kv. F, u kv. H 1
(u 6. otkopnom sloju, na koti 1,65 m; aps. n./m v. 82,27
m) i u kv. B 2 (u nivou 8. otkopnog sloja, na koti 2,18
m; aps. n./m v. 81,77 m). Jedna od njih publikovana je u
monografiji Gomolava 2 (Jovanović, B. – Jovanović, M.
124
АРХЕОЛОГИЈА
1988: 179, T. XLVI, 18). Autor je ove posude prikazao
na tablama 2/2 i 3, iako one nemaju veze sa livačkom
radionicom, na osnovu čega možemo zaključiti da se
prilikom obrade pokretnog materijala nije vodilo do-
voljno računa o tačnosti iznetih podataka, kao ni o
vertikalnoj i horizontalnoj stratigrafiji u ovom delu
naselja Skordiska (T. IV)1.
O topljenju drugih metala na Gomolavi za sada
nema podataka. Sudovi malih dimenzija mogli su se
koristiti za topljenje i preradu bronze, dobijanje ingota
za izradu nakita: fibula, kopči i komada za pojasne gar-
niture – poput članka u obliku astragala.
U susednim kvadratima H 3, 4, na dubini od
1,92 m (aps. n./m v. 82,00 m) pronađena je oštećena
livačka kašika (inv. br. G 4039; T. II, 7), koju je autor,
zanemarujući kotu nalaza, uvrstio u deo kovačkog pri-
bora i doveo u vezu sa metaloprerađivačkom radio-
nicom (Dautova-Ruševljan 1992: 65). Treba napo-
menuti da je u kvadratu H 2 istražena latenska jama
čije dno leži na koti 2,42 m (aps. n./m v. 81,55 m), koja
hronološki pripada Gomolava VIa fazi (Jovanović, B.
– Jovanović, M. 1988: 38, 39, 41, T. XXXIII, 8, prilog
6). U susednim kvadratima H l, 2 i H 3, G 4 istražena
su još dva plitka ukopa na dubini od 1,92 m (aps. n./m
v. 82,00), koji, na osnovu pokretnog materijala, takođe
pripadaju Gomolava VIa horizontu (Jovanović, B. –
Jovanović, M. 1988: 38, 39, 41, T. XXXIII, 6–7, 9, prilog
6), što nedvosmisleno potvrđuje činjenicu da je livačka
radionica bila u upotrebi za vreme keltske dominacije
u jugoistočnoj Evropi, odnosno ovom delu Srema.
Na mnogim kasnolatenskim naseljima u Podu-
navlju – otvorenim ili utvrđenim, pronađene su posu-
de za preradu i livenje metala: u neposrednoj blizini
Gomolave, u ataru sela Pećinci, na lokalitetu 4, u
objektu 3, zemunici – T. XVII, 175, 176 i T. XXV, 12, 13
(Brukner 1995: 108, 127, 135); delovi livačkih posuda
pronađeni su u utvrđenom naselju na Čarnoku kod
Bačkog Dobrog Polja (Vrbas), u otvorenom naselju,
odnosno sondi X iz 1986. godine i u utvrđenom delu
naselja – sondi XXIII / 2004.
***
U prilogu o radu livačke radionice iz bloka VII, dr
Dautova-Ruševljan kao argument navodi i predmete –
kovački alat, olovna ogledalca, zatim zguru od bronze i
gvožđa – koji su pronađeni na gornjem i donjem platou,
odnosno u blokovima I–VII (Dautova-Ruševljan 1992:
60). Dr Dautova-Ruševljan je i olovne ramove za ogle-
1 Fotografije su uradile Julija Pap i Milica Kukić, a
crteže Mirjana Mogin.
ГОМОЛАВА – ЗАНАТСКИ ЦЕНТАР СКОРДИСКА
dalca uvrstila u zanatske proizvode sa Gomolave i
pripisala ih livačkoj radionici u bloku VII, što stvara
zabunu kod iščitavanja podataka o rimskom sloju na
Gomolavi. Pregledom dokumentacije ustanovljeno je
sledeće: na Gomolavi je otkriveno 47 celih i fragmen-
tovanih olovnih ramova za ogledala (prilog: karta).
Najveći broj primeraka pronađen je u bloku I, u kv.
90–97/IX–XIV. Više od 40 komada sakupljeno je u
2. i 3. otkopnom sloju, na dubini 0,37–0,55 m (aps.
n./m v. 85,40–84,93 m). Pojedini komadi dospeli su
čak do kote 1,50 m (aps. n./m v. 83,97 m), što se može
objasniti poremećajem slojeva nastalih ukopavanjem
kasnosrednjovekovne nekropole. Deo olovnih ramova
za ogledala pronađen je i u susednim blokovima (II,
III i IV), takođe u nivou 2. otkopnog sloja. Istražujući
dekorativne elemente na olovnim ramovima ogledala
sa Gomolave, dr Olga Brukner je, na osnovu analogija
sa nalazištima u susednim regijama, izdvojila jedanaest
tipova (Brukner 1971: 107, T. I, 1–16, T. VII, 1–18).
Po njoj su, a na osnovu stilskih odlika i sadržaja deko-
racije, olovni ramovi ogledala sa Gomolave najsličniji
primercima iz Dakije i Mezije, što navodi na zak-
ljučak da ovi kalupi potiču iz jedne od balkansko-
podunavskih radionica. Na Gomolavu su dopremljeni
kao i druga roba. Kako su pronađeni na širem prostoru
bloka I, sa novcem iz III i IV veka [Filipa II (244–249),
Aurelijana (270–275) i Konstantinusa (306–337)], pri-
merci olovnih ramova za ogledala sa Gomolave sme-
šteni su u III vek (Brukner 1971: 108). Inače, tokom
istraživanja bloka VII nisu pronađeni ostaci olovnih
ramova za ogledala u kulturnim slojevima sa rimsko-
provincijskim materijalom, što je još jedna potvrda za
to da bi ovi nalazi mogli imati više veze sa rimskom
nekropolom koja se prostire u podnožju Gomolave,
odnosno kultnim mestom koje se verovatno nalazilo u
neposrednoj blizini.
Po svemu sudeći, u vreme rimske dominacije u
Sremu Gomolava nije bila naseljena, već je, kako to
misli O. Brunker, mogla predstavljati kultno mesto za
rimsko stanovništvo koje je živelo u njenoj okolini
(Brukner 1971: 108). U jednom seoskom svetilištu
iz okoline Saladinova (u Bugarskoj) pronađeno je 13
olovnih okvira za ogledala posvećenih nimfama mesta
od strane Tračana, koji su datovani u II/III v. n. e.
(Veličković 1959: 63). U neposrednoj blizini blokova
I i II, u podgrađu Gomolave, nalazila se rimska ne-
kropola iz III i IV veka, ali u grobovima nije bilo pri-
loga poput olovnih ogledala. Možda pretpostavka dr
O. Brukner vezana za to da je reč o kultnom mestu, kao
i veliki broj olovnih okvira za ogledala, pronađenih na
određenom prostoru, imaju smisla. Međutim, iz toga
МАРИЈА ЈОВАНОВИЋ
proizilazi i zaključak da se ova grupa predmeta ne
može nikako svrstati u proizvode koji su izrađivani u
livačkoj radionici u bloku VII, kako to u svom tekstu
tvrdi dr Dautova-Ruševljan (Dautova-Ruševljan 1992:
60, 62–63).
Dr Dautova-Ruševljan je u monografiji 3 priložila
i deo tehničke dokumentacije sa bloka VII, ali sa ne-
dovoljno podataka. U planu XIII na strani 77 date su
osnove 5. i 6. otkopnog sloja u kv. F. Prema autoru,
u planu su prikazani ostaci metaloprerađivačke radio-
nice. Plan je prilično nejasan za tumačenje i iščitavanje.
Ispod (dve) osnove prikazan je deo severoistočnog
profila bloka VII, odnosno deo profila koji se odnosi
na kvadrat F 4. Na crtežu se jasno vide ostaci objekta
– jame u profilu, koja bi pre mogla da bude deo liva-
čke radionice – peći za topljenje metala, u ovom slučaju
grumenja bronze, koju autor nije uočio tokom istra-
živanja.
U monografiji Gomolava 2: naselje mlađeg gvoz-
denog doba, u planu broj 5 su, u uzdužnom profilu
označenom kao segment i-j, prikazani ostaci iste
jame, odnosno dela livačke radionice (Jovanović, B.
– Jovanović, M. 1988: plan 5). Treba napomenuti
da je prostor za livenje metala iz kv. F 4 udaljen od
severoistočnog profila bloka VII oko 1,40 m (što se iz
priloženog plana ne vidi jasno) (Dautova-Ruševljan
1992: 77, pl. XIII). Zbog toga se s pravom može pret-
postaviti da livačka radionica nije istražena u celosti,
već samo deo koji se nalazio ispred peći, tj. neka vrsta
deponije za odlaganje odbačenih sudova za livenje.
To potvrđuje i veliki broj oštećenih posudica, veoma
deformisanih od visokih temperatura. Nedostatak
livačkog alata u ovom delu bloka VII, kao i kalupa
za izradu raznih predmeta, prvenstveno od bronze,
ukazuje na to da livačku radionicu treba potražiti na
drugom mestu, možda u delu lokaliteta koji je okrenut
ka potoku Vranj, ali je zasada neistražen.
***
U prilogu o radu livačke radionice u kv. F 4 bloka
VII, dr Dautova-Ruševljan kao argument navodi nala-
ze kovačkog alata, fragmentovane gvozdene predmete,
pojavu zgure od bronze i gvožđa, zatim amorfne ko-
made metala u kulturnom sloju latenskog i rimskog
perioda, što potvrđuje metaloprerađivačku delatnost na
Gomolavi za lokalne potrebe stanovništva (Dautova-
Ruševljan 1992: 60).
U monografiji Gomolava 3: rimski period nalazi
se i odeljak (tekst) Kulturni sloj autora dr Velike Dau-
tove-Ruševljan i dr Olge Brukner (81–166), u kojem
125
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
su prikazani predmeti od keramike, poput lampi (T.
1–7), staklenih posuda (T. 8, 9), raznih oblika fibula (T.
10–13), narukvica (T. 13–16), niski – perli, prstenja i
naušnica (T. 17), raznih koštanih predmeta (T. 19–22),
medicinskih i kozmetičkih instrumenata (T. 23, 24).
Gvozdeni i bronzani predmeti – srpovi nisu nacrtani,
ali su kataloški obrađeni (kat. br. 275, na str. 108,
možda je srp). Čekići, makaze, klešta, razni oblici dleta,
turpije i oružja (koplja) prikazani su na tablama 25–40.
Nažalost, ovo poglavlje bi moralo da pretrpi određene
izmene jer ne odslikava pravo stanje nalaza na Gomo-
lavi. To se prevashodno odnosi na table 29–33, na ko-
jima su izloženi razni alati – kovački, stolarski, kožar-
ski. Na osnovu podataka iz kataloga nije moguće
dobiti realnu sliku o kulturnoj pripadnosti prikazanih
predmeta.
Velika šteta je što publikovani metalni predmeti
nisu obrađeni po mestima nalaza – blokovima, građe-
vinskim objektima, kulturnom sloju, jamama ili
radionicama. Tako bi se izbegle sve nelogičnosti koje
dominiraju u ovoj monografiji, a izložena građa našla
bi svoje mesto u stručnim i naučnim publikacijama.
***
Sporadični ostaci građevinskih objekata u bloku
VII, podignuti od rimskih opeka u tehnici suhozida,
najverovatnije pripadaju srednjovekovnom razdoblju.
Postojanje srednjovekovnih naselja potvrđuju nekro-
pole koje su otkrivene na oba platoa, formirana nase-
ljavanjem praistorijskih naselja. Na jugozapadnom
delu je otkrivena manja nekropola iz VIII i IX veka.
Sudeći po njenom obimu, naselje je, takođe, moglo biti
na platou. Sahranjivanje na severoistočnom delu tella
obavljano je do kraja XV veka, a najintenzivnije je bilo
u periodu XII–XV veka. Za ovaj period se može vezati
i manja crkva–kapela, takođe na platou (Stanojev
1996: 143). Ostaci ove crkve prikazani su u planu VI u
monografiji 3, na kraju publikacije.
U tekstu Sistem rovova i građevinskih objekata dr
O. Brukner priložene su i fotografije ostataka pome-
nutih objekata koji su pronađeni u kv. A, B, C (Brukner
1992: 78, 79, sl. 17, 18, 19, 20).
Tipološka analiza bronzanih sudova, pretežno kase-
rola i patera, ogrlica, kao i drugih komada od srebrnog,
bronzanog i gvozdenog liva, zatim olovnih ramova za
ogledala pokazala je da se metaloprerađivačka radio-
nica u bloku VII može datovati u fazu VIb naselja Skor-
diska, koja je bila dominantna faza u razvoju naselja na
Gomolavi, naročito u proizvodnji keramike i metalnih
rukotvorina.
126
АРХЕОЛОГИЈА
***
Dodatak:
Pregledom terenske dokumentacije – u ovom slu-
čaju terenskog dnevnika za blok VII iz 1978. godine,
dolazimo do sledećih značajnih podataka:
1. Terenski dnevnik/blok VII, kv. F 4, osnova 5. o. sloja,
str. 70, 71 (dub. 1,41 m, aps. n./m v. 82,51 m).
„Južni deo osnove kvadranta je zona nepravilnog
oblika, dim. 3,80 x 1,30 m, karakteristična po vrlo
izraženoj koncentraciji ugljenisanog drveta i površina-
ma sa pepelom. Istočni i zapadni krak ove zone pro-
težu se u istom pravcu (sever-jug – primedba M. J.)
kao i rovovi koji su zastupljeni i u ovom kvadrantu.
Takav jedan rov u centralnom delu kvadranta,
dim. 2,75 x 0,48 m ispunjen je intenzivnim ostacima
nagorelog lepa i ugljenisanog drveta posebno izraženog
na njegovim krajevima kao da su u pitanju ostaci stu-
bova. Na istočnom kraju ove zone nastavlja se rov
čije su dimenzije 2,27 x 0,31 m koji je ispunjen sivom
zemljom i slabije izraženim ostacima zapečenog lepa.
Ovaj rov preseca ovalno ukopavanje dim. 0,89 x 0,75
m sa ispunom sive zemlje i zapečenog lepa. Presecajući
istočnu ivicu kvadranta F 4, formirana je skoro kružna
površina prečnika R – 1,65 m sa ispunom u kojoj ima
tragova pepela i nagorelog drveta.“
2. Terenski dnevnik/blok VII, kv. F 4, dopuna za os-
novu 5. o. slojа, str. 103.
„Iz zone uz severozapadnu ivicu kvadranta F 4
konstatovane na nivou 5 o. sloja otkriven je niz frag-
mentovanih sudova za bojenje (verovatno se misli na
posude za topljenje metala – primedba M. J.). Kera-
mika iz ovog ukopa pripada sudovima latenske izrade –
zdelama, amforama i loncima i nosi na sebi pepeljastu
prevlaku, tipičnu za keramiku iz jame.“
3. Terenski dnevnik/blok VII, kv. F 4, opis keramike u
5. o. sloju, str. 142.
„Sloj dosta bogat keramičkim materijalom, razno-
vrstan u oblicima i fakturi. Procentualno oko 85 %
latenske i 10 do 15 % rimsko provincijske.“
4. Terenski dnevnik/blok VII, kv. F 4, osnova 6. o. slo-
ja, dub. 1,65 m (82,27 m), str. 119.
„Južno od kvadranta F 2 nalazi se polukružna zona R
3,45 m ispunjena velikom količinom gara i ugljenisanog
drveta. Iz zone potiču fragmenti levkastih sudića za
livenje i fragmenti predmeta od gvožđa i bronze (nije
ГОМОЛАВА – ЗАНАТСКИ ЦЕНТАР СКОРДИСКА
navedeno koji fragmenti su u pitanju – primedba M.
J.). Verovatno se radi o metaloprerađivačkoj radionici.
Po ispuni i drugim karakteristikama (ne zna se kojim
– primedba M. J.) ovo ukopavanje se potpuno izdvaja
od rovova (koji presecaju blok VII u pravcu sever-jug
– primedba M. J.) i drugih ukopavanja. Uz istočnu
ivicu kvadranta F 4 ocrtava se kružna jama prečnika R
1.60 m ispunjena tamnom zemljom, zasićena ostacima
gorenja (verovatno se misli na gar – primedba M. J.) i
pepela dok je centralni deo ispunjen jezgrima amorf-
nog lepa, dimenzija 0,65 x 0,50 m.“
5. Terenski dnevnik/blok VII, kv. F 4, opis keramike u
6. o. sloju, str. 212.
“Sa manjim izuzetkom rimsko-provincijske kera-
mike i nekoliko nalaza dačkog obeležja ostali nalazi
pripadaju latenskoj kulturi. Zapaža se veće prisustvo
keramike rađene slobodnom rukom (čak i sive).“
6. Terenski dnevnik/blok VII, kv. F 4, opis keramike u
7. o. sloju, str. 238.
„Relativno čist latenski sloj sa dosta fragmenata
grube i sive latenske keramike. Neznatan broj fragme-
nata rimsko provincijske i starije praistorijske keramike
(kostolačke, belegiše i bosutske).“
U odeljku Keramička proizvodnja u pomenutoj
publikaciji, dr Olga Brukner analizirala je kulturni
sloj u kv. F, od dna 3. do sredine 6. otkopnog sloja. U
tekstu stoji da je u pomenutom kvadratu pronađeno 8
podnica peći. Na dubini od 0,90 m do 1 m istraženo
je 7 podnica, dok je 8. podnica ležala nešto niže, na
dubini od 1,33 m. Interesantno je da se prečnici ovih
podnica razlikuju (od 1,10 do 1,40 m), a da nema ni
reči o pratećem keramičkom materijalu u pećima ili
strukturi njihovih podnica (primedba M. J.).
***
„Na prostoru ovog kvadrata u slojevima do du-
bine 1,28 m (dno 4 o. sloja) materijal je izmešan, te
se kasnolatenska javlja u većem broju u odnosu na
rimsko provincijsku keramiku, i to neposredno ispod
humusa. Ima i primeraka lonaca i maslinastozelene
traonice iz 4 v.
Između dubine 0,90 m do 1,50 m u kv. F prikupljena
je keramika sa deponija i u kulturnom sloju, ali bez
dovoljno podataka da bi se vezala za evidentirane peći.
Sadržaj sloja čine u istom prostoru fragmenti kasno-
latenske i rimsko-provincijske keramike koja pripada
МАРИЈА ЈОВАНОВИЋ
razvijenoj produkciji flavijevskog doba. Istovremeno
domorodačko lončarstvo je zastupljeno u svim forma-
ma kasnolatenske keramike i fakture, posebno u slikanoj
tehnici. Ima i primeraka rimsko-provincijskih formi ili
varijanti ovih formi sa načinom izrade, obrade površine
i fakture, karakterističnim za keltsko lončarstvo.
U 6. i 7. o. s., odnosno na dubini 1,65 m –1,92 m
nalazi se t. s. u formama zdela Ha 8 i tanjira Ha 2 i rane
forme amfora i tanjira, što je evidentirano i u drugim
kvadratima, potvrđuju italski import sa početka 1. v.“
(Brukner, 1992, 24–24).
***
Međutim, iz teksta o pećima u kv. F (peći od br. 140
do br. 147) ne može se zaključiti da je reč o keramičkim
pećima jer se ne pominje podnica sa roštiljem, ložište,
kao ni ostaci kalote. Prema tehničkoj dokumentaciji,
uglavnom se radi o vatrištima (ložištima) kružne os-
nove, sa zapečenom i sivom zemljom. Na ivici ovih
podnica nalaze se ostaci gara. Najverovatnije je reč o
otvorenom ognjištu ili vatrištu. Prečnici ovih „podnica“
iznose od 1,10 m do 1,40 m.
Napomenuću samo da je na dnu 4. o. sloja u kv. D
pronađen latenski materijal, i to na dubini od 1,28 m
(aps. n./m v. 82,76 m – dački lonac; G 3787 – T. XXI,
12), kao i u 5. o. sloju na koti 1,41 m (aps. n./m v. 82,51
m – lonac; T. I. 879/1978 – T. XXI, 11), koji hronološki
pripadaju Gomolava VIb fazi.
Nameće se zaključak da će i ovo poglavlje u mo-
nografiji Gomolava 3: rimski period morati da pretrpi
određene izmene. U poglavlju Keramička proizvod-
nja, autor dr Olga Brukner predstavila je sve peći koje
su otkrivene na lokalitetu. Po njoj, na Gomolavi su
pronađene i istražene 164 peći iz latenskog i ranorim-
skog perioda (Brukner 1992: 13, 29, plan V–VII, VIII–
IX). Može se izvući sledeći zaključak:
1. Na Gomolavi postoje velike keramičke peći, sa
jednim ili dva ložišta, masivnim roštiljem i kalotom
koja ima debele zidove. Najviše ih je otkriveno u la-
tenskom horizontu u VIa i VIb fazi – ukupno 16. Bile
su raspoređene u tri, uslovno rečeno, paralelne ulice,
postavljene u pravcu severoistok-jugozapad, prečnika
od 1,40 do 2 m (Jovanović, B. – Jovanović, M. 1988:
76, 91, 98, pr. 9, 10, pl. 9).
2. Druga vrsta peći je manjih dimenzija, potko-
vičastog oblika, sa ojačanom podnicom od latenske
keramike ili kamena (najčešće oblutaka), masivnih zi-
dova i sa ustima okrenutim ka severoistoku, najčešće
127
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
u istoj ravni sa keramičkim pećima, prečnika do 1,40
m. Pošto nisu vezane za građevinske objekte, možemo
pretpostaviti da su korišćene kao hlebne peći. U nji-
ma su se u datom periodu sušile žitarice uzgajane u
podgrađu Gomolave – prevashodno ječam, pšenica,
raž i proso, kao i razne vrste grahorica.
3. Otvorena ognjišta na Gomolavi, kojih ima mno-
go, verovatno više nego peći, mogu se dovesti u vezu
sa ranorimskim i srednjovekovnim razdobljem.
SKRAĆENICE – ABBREVATIONS
AI Archaeologia Iugoslavika, Beograd
AV Arheološki vestnik, Ljubljana
Gomolava 1 Gomolava, Cronologie unf strati-
graphie der Vorgeschichtlichen und
Antiken kulturen der Donauniedrung
und Südosteuropas, Novi Sad 1988.
Gomolava 2 Jovanović, B. – Jovanović, M., Gomo-
lava: naselje mlađeg gvozdenog doba,
Novi Sad 1988.
Gomolava 3 Gomolava: rimski period, Novi Sad
BIBLIOGRAFIJA
Božič 1981
Božič D., Relativna kronologija mlajše železne dobe v
jugoslovenskem Podonavju, AV XXXII, Ljubljana
1981, 315–347.
Božič 1984
Božič D., O starosti konjeniškaga groba št. 16 z laten-
skog grobišča na beograjski Karaburmi, Keltski
voz 6, Ljubljana 1984, 133–139.
Breščak 1982
Breščak D., Antičko bronasto posodje Slovenije, Roman
bronze vessels in Slovenia, Situla 22/1, Ljubljana
1982.
Brukner 1977
Brukner B., Beitrag zur Festsellung des Beginns der
Metallurgie und der Äneolitihisierung, AI XVIII,
9–12.
Брукнер 1980
Брукнер Б., Насеље винчанске групе на Гомолави
(Неолитски и рано- енеолитски слој): извештај
са ископавања 1967–1976. г., РВМ 26, Нови Сад
1980, 5–55.
Брукнер 1971
Брукнер O., Римски слој на Гомолави, РВМ 20,
Нови Сад 1971, 103–121.
128
АРХЕОЛОГИЈА
Možda se na kraju treba složiti sa komentarom
jednog od prvih istraživača Gomolave – Šandora
Nađa (zabeležen davne 1960. godine). On je na kraju
svog rada Zaštitno iskopavanje na Gomolavi kod Hrt-
kovaca: prethodni izveštaj za l955–1956. godinu dao
ovakvu primedbu: „Na Gomolavi ne postoji rimski
stratum. Izuzetak čine dve jame sa tipičnim rimskim
materijalom“ (Nađ 1960: 129).
Jahrbuch RGZM Jahrbuch des Römische-Germanisen
Zentralmuseums, Mainz
OZ Osiječki zbornik, Osijek
PA Památky archaeologicke, Praha
РВМ Рад војвођанских музеја, Нови
Сад
VAMZ Vjesnik Arheološkog muzeja u Zag-
rebu, Zagreb
ЗМС Зборник Матице српске, Нови
Сад
Брукнер 1995
Брукнер О., Домородачка насеља, у: Археолошка
истраживања дуж аутопута кроз Срем, Нови
Сад 1995, 92–136.
Bujna 1982
Bujna J., Spiegelung der Sozialstruktur auf latènezeit-
lichen Gräberfeldern im Karpatenbecken, PA
LXXIII/2, 312–431.
Гирић 1965
Гирић М., Историјат досадашњих ископавања на
Гомолави, РВМ 14, Нови Сад 1965, 109–112.
Girić 1988
Girić M., Geschichte der Archäologischen ausgrabun-
gen auf Gomolava, u: Gomolava I, Novi Sad 1988,
13–17.
Dautova-Ruševljan 1991
Dautova-Ruševljan V., Sondažno-zaštitna iskopavanja
na lokalitetu Vranj kod Hrtkovaca u Sremu
(1980–1989), РВМ 33, Нови Сад 1991, 41–62.
Dautova-Ruševljan 1992
Dautova-Ruševljan V., Radni prostor metaloprerađi-
vačke delatnosti, u: Gomolava 3: rimski period,
Novi Sad 1992, 60–75.
ГОМОЛАВА – ЗАНАТСКИ ЦЕНТАР СКОРДИСКА
Димитријевић 1956
Димитријевић С., Прехисторијски налази са Гомо-
лаве у Хртковцима у Археолошком музеју у
Загребу, ЗМС 15, Нови Сад 1956, 5–49.
Eggers 1955
Eggers H. J., Zur absoluten Chronologie der römischen
Kaiserzeit im freien Germanien, Jarbuch RGZM 2,
Mainz 1955, 196–238.
Eggers 1966
Eggers H. J., Römische Bronzegefässe in Britannien,
Jarbuch RGZM 13, Mainz 1966, 67–164.
Ercegović 1961,
Ercegović S., Keltski konjanički grob s Gardoša u
Zemunu, Vijesnik AMZ III/II, Zagreb 1961,
125–137.
Filip 1956
Filip J., Keltové ve stŕedni Evropě, Praha 1956.
Јовановић 1965
Јовановић Б., Општа стратиграфија Гомолаве, РВМ
14, Нови Сад 1965, 113–135.
Јовановић 1965a
Јовановић Б., Архитектура и метални налази мла-
ђег гвозденог доба на Гомолави, РВМ 14, Нови
Сад 1965, 229–235.
Јовановић 1971
Јовановић Б., Стратиграфија Гомолаве у иско-
павањима 1967–1971. годинe, РВМ 20, Нови
Сад 1971, 95–102.
Јовановић 1971a
Јовановић Б., Насеље Скордиска на Гомолави: иско-
павање 1967–1971, РВМ 20, Нови Сад 1971,
123–146.
Јовановић 1983
Јовановић Б., Келтски чланковити појас из Хрт-
коваца, РВМ 28, Нови Сад 1983, 27–34.
Jovanović / Jovanović 1988
Jovanović B./Jovanović M., Naselje mlađeg gvozdenog
doba, u: Gomolava 2, Novi Sad – Beograd 1988.
Jovanović 1988–1989
Jovanović M., Plavna – keltsko utvrđenje, РВМ 31,
Нови Сад 1989, 59–74.
Јовановић 1994
Јовановић М., Келтско утврђење Чарнок код Вр-
баса, у: Културе гвозденог доба југословенског
Подунавља, Симпозијум – Сомбор 1993, Београд
1994, 119–130.
МАРИЈА ЈОВАНОВИЋ
Koščević 1991
Koščević R., Antička bronza iz Siska: umjetničko-obrt-
na metalna produkcija iz razdoblja rimskog carstva,
Zagreb 1991.
Majnarić-Pandžić 1970
Majnarić-Pandžić N., Keltsko-latenska kultura u Sla-
voniji i Srijemu, Vinkovci 1970.
Majnarić-Pandžić 1972–73
Majnarić-Pandžić N., Kasnolatenski keltski grobovi iz
Sotina,VAM 6–7, Zagreb 1972–73, 55–74.
Nađ 1960
Nađ Š., Zaštitno iskopavanje na Gomolavi kod Hrt-
kovaca: prethodni izveštaj za l955–1956. godinu,
РВМ 9, Нови Сад 1960, 112–129.
Pinterović 1962
Pinterović D., O rimskoj bronci s terena Osijeka i oko-
lice, OZ VIII, Osijek 1962,71–153.
Pinterović 1978
Pinterović D., Mursa i njeno područje u antičko doba,
Osijek 1978.
Поповић 197l
Поповић П., Налази новца из латенског насеља
на Гомолави 1970. године, РВМ 20, Нови Сад
1971, 147–160.
Popović 1992
Popović P., Italischen Bronzegefäße im Skordiskergebiet,
Germania 70, Berlin 1992, 1. Halband 61–74.
Popović 1988
Popović P, Nalazi novca iz latenskog naselja na Gomo-
lavi, u: Gomolava 2: naselje mlađeg gvozdenog do-
ba, Novi Sad – Beograd, 1988, 101–104.
Spajić 1962
Spajić E., Nalazište mlađeg željeznog doba s terena
Osijeka, OZ VIII, Osijek 1962, 37–55.
Станојев 1996
Станојев Н., Средњeвековна сеоска насеља од V–XV
века, Нови Сад 1996.
Todorović 1972
Todorović J., Praistorijska Karaburma I: nekropola
mlađeg gvozdenog doba, Beograd 1972.
Walhauser 2001
Walhauser J., Encyklopedie Keltů v Čechách, Praha
2001.
Vidzal 1976
Vidzal J., Záchranný výskum Keltskěho pohrebiska v
Ižkovciach, SA XXIV/1, Nitra 1976, 151–190.
129
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 АРХЕОЛОГИЈА

1 2

3 4

Tabla I – predmeti od bronze i srebra pogrešno interpretirani u monografiji Gomolava 3 – rimski period
1 – latenska ogrlica sa štifom, inv. br. G 3497 (Dautova-Ruševljan 1992: T. 4/25), blok VII, kv. C, 2. o.
sloj (faza Beograd 3)
2 – torkves od srebra, inv. br. G 45 (Dautova-Ruševljan 1992: T. 4/23), blok II, nivelacioni sloj
3 – torkves od srebra, inv. br. G 320 (Dautova-Ruševljan 1992: T. 9/1), blok I, grob 30, IV vek n. e.
4 – dečija narukvica od bronze, inv. br. G 3615 (Dautova-Ruševljan 1992: T. 4/23), blok VII, 1. o. sloj
R 1:4

Panel I – bronze and silver objects misinterpreted in the monograph Gomolava 3 – Roman period
1 – Lanten necklace with stud, inv. no. G 3497 (Dautova-Ruševljan 1992: T. 4/25), block VII, sq. C, 2
ex. layer (phase Belgrade 3)
2 – Silver torkves, inv. no. G 45 (Dautova-Ruševljan 1992: T. 4/23), block II, Levelling layer
3 - Silver torkves, inv. no. G 320 (Dautova-Ruševljan 1992: T. 9/1), block I, Tomb 30, 4th century AD
4 – Child’s bronze bracelet, inv. no. G 3615 (Dautova-Ruševljan 1992: T. 4/23), block V II, 1 ex. layer
R 1:4

130
ГОМОЛАВА – ЗАНАТСКИ ЦЕНТАР СКОРДИСКА МАРИЈА ЈОВАНОВИЋ

5 6

Tabla II – predmeti od bronze i srebra pogrešno interpretirani u monografiji Gomolava 3 – rimski period
5 – delovi bronzanog torkvesa (?), inv. br. AA 702/a-f (Dautova-Ruševljan 1992: T. 5/26 a, b),
odbrambeni rov/sektor XIII – kvadrati od 3 do 4, iskopavanje iz 1966. godine
6 – deo bronzane posude, inv. br. T. i. 929/1977, (Dautova-Ruševljan 1992: T. 4/22), blok VII, kv. H,
3. o. sloj
7 – kašika za livenje, inv. br. G 4039 (Dautova-Ruševljan 1992: strana 65), blok VII, kv. H 3,4, dub.
1,92 m
R 1:4

Panel II – bronze and silver objects misinterpreted in the monograph Gomolava 3 – Roman period
5 – Parts of bronze torkves (?), inv. no. AA 702/a-f (Dautova-Ruševljan 1992: T. 5/26 a, b), defending
trench, sector XIII – squares from 3 to 4, excavations from 1966
6 – Part of bronze vessel, inv. no. T. i. 929/1977, (Dautova-Ruševljan 1992: T. 4/22), block VII, sq. H,
3 ex. layer
7 – Casting spoon, inv. no. G 4039 (Dautova-Ruševljan 1992: page 65), block VII, sq. H 3, 4, depth 1,
92 m
R 1:4

131
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 АРХЕОЛОГИЈА

Tabla III
– minijaturne posude raznih veličina sa Gomolave iz blokova I–VII

Panel III
– Miniature vessels of different sizes from Gomolava, blocks I–VII

132
ГОМОЛАВА – ЗАНАТСКИ ЦЕНТАР СКОРДИСКА МАРИЈА ЈОВАНОВИЋ

Tabla IV
– Gomolava, blok VII, kv. F 4, oblici posuda za livenje, R 1:2

Panel IV
– Gomolava, block VII, sq. F 4, shapes of casting vessels, R 1:2

133
134
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51

Nalaz rimskih olovnih ogledala na gornjem platou Gomolave

(Situacioni plan Gomolave)
Find of Roman saturnine mirrors on the upper plateau of Gomolava
(Situational plan of Gomolava)
АРХЕОЛОГИЈА
ГОМОЛАВА – ЗАНАТСКИ ЦЕНТАР СКОРДИСКА МАРИЈА ЈОВАНОВИЋ

Marija Jovanović

GOMOLAVA – HANDICRAFT CENTER SKORDISKA

Summary

In 1978, in the south-western part of the block VII, on the site Gomolava (Hrtkovci, Srem) was discovered the
second zone with miniature vessels for casting, within sq: F 4; which was published in the monograph Gomolava
3, Roman period whose authors are Velika Dautova-Ruševljan and Olga Brukner. By very careful analysis of the
publication Gomolava 3, Roman period we can conclude that there is a lot of inconsistency in it which needs to
be discussed in more detail. It is related to the publication itself and the interpretation of certain construction
objects and movable archaeological material-specially workshops for metal processing activity. Dautova-Ruševljan
indicates as an argument that in square C 4 was found a negative of stone casting mould, then remains of bronze
vessels (Dautova-Ruševljan 1992, 60; T. 4–8, 17–36), saturnine slag (Dautova-Ruševljan 1992, 60, 62, 63; T. 8/83)
together with fragments of iron objects (Dautova-Ruševljan 1992, 88–90; T. 25–40). Casting vessels of small
dimensions (3.5 x 4 cm) belong to the specific Early Romanian workshops for processing bronze. That way it was
shown that this kind of casting vessels belong to casting workshops from the 1st to the 2nd century AD (Dautova-
Ruševljan, 1992, 60), which can not be accepted. Here it will be explained why.
Bronze vessels onto Gomolava are imported for sure and they originated from Italic workshops as the author
had already claimed in the text (Dautova-Ruševljan l992, 6l). Dishes of type paterae, casserole, then bronze glasses,
bowls, pots and simpulii were found on Gomolava and sub fort; belong to luxurious goods which came from the
north towns of Italy and Istria, dating around the 1st century BC. Skilful fingers of Roman artisans had made
them in well-known workshops in Aquileia and Capua (Breščak 1982, 21, 27).
Facts claim that in sq: F 4 between the elevations 1.41–1.65 m (aps.n. /m v. 82.51 m-aps.n./m v. 82.27 m) was
found greater amount of damaged casting vessels (about 50) out of which it was possible to sort out about twenty
conically shaped, different dimensions: height from 7.1 cm, mouth diameter from the R 5 cm to 3,5 cm, with
mouth diameter of R 3 cm. (Panel 2). On many of them just traces of bronze oxide could be found. Regarding
the fact that the workshop was located between the 5th and the 6th excavated layer, according to the analysis of
movable archaeological material, in the first place ceramics and the remains of the construction objects, we came
to the conclusion that the remains of the metal processing workshop chronologically belong to the Late Iron Age-
Gomolava VIb horizon. The question is whether we can generally talk about metallic workshops for processing
bronze and any other cast in the Early Roman period in Podunavlje, especially on Gomolava, as Dautova-Ruševljan
(Dautova-Ruševljan 1992, 60) claims, considering the fact that firm proofs were not found about this branch
of activity neither on the plateau of Gomolava nor in the sub fort. Dautova-Ruševljanin even saturnine frames
for mirrors included into artisan’s products from Gomolava and assigned them to metal processing workshop in
block VII, which makes confusion when interpreting data about Roman layer on Gomolava. Going through
the documentation following things are identified: 47 whole and fragmented saturnine frames for mirrors were
found. Most samples were found in block in sq: from 90–97/IX–XIV. More then 40 pieces were gathered in the
2nd and the 3rd excavated layer, at the depth of 0.37–0.55 m (aps.n./m v. 85.40–84.93 m).
They were brought to Gomolava in the same way as any other goods. As they were revealed on the wider space
of the block I, together with the coins from the 3rd and the 4th century [Phillip II (244–249), Aurelian (270–275)
and Constantinus (306–337)] samples of saturnine frames for mirrors from Gomolava are put in the 3rd century
(Brukner 1971, 108). Maybe the assumption of O. Brukner that it is the matter of the cult place, together with great
number of saturnine frames for mirrors, found on one specific place, make sense. However this might lead us to the
conclusion that this group of products, under any circumstances, can not be classified in the products made in cast-
ing workshop in block VII, as in her own text claims the author (Dautova-Ruševljan l992, 60, 62–63).
Typological analysis of the bronze vessels, mostly paterae, casseroles, necklaces and some other pieces made
of silver, bronze and iron cast, then also saturnine frames for mirrors in the text Working areas of metal processing
activity in the monograph Gomolava 3, Roman Period written by the author Dautova-Ruševljan, showed that the
metal processing workshop from block VII can be dated in the phase VI b of the settlement of Skordiska, which
was dominant phase of the developement of the settlement on Gomolava, specially in the production of ceramics
and metal handicrafts.

135
 Наташа Миладиновић-Радмиловић UDC 903.5 ”652” (497.113)

ЛОБАЊА ИЗ САРКОФАГА ПРОНАЂЕНОГ

У СЕВЕРОИСТОЧНОМ ДЕЛУ СРЕМСКЕ МИТРОВИЦЕ

Апстракт: У тексту су представљени резултати антрополошке анализе остеолошког материјала из ранохришћанског

саркофага пронађеног у североисточном делу Сремске Митровице 1975. Иако су тада у саркофагу били пронађени
скелетни остаци две индивидуе, за антрополошку анализу је била доступна само лобања без мандибуле једне од њих.
У питању је лобања женске индивидуе старе 40–50 година. На њеној лобањи нису пронађене ни патолошке промене ни
трагови директног узрока смрти. Од епигенетских карактеристика уочени су sulci frontales, ossa suturae lambdoideae,
os Incae, condylus tertius и linea nuchae suprema. На очуваним зубима максиле није било трагова хипоплазије и каријеса.
Велики број заживотно изгубљених зуба вероватно је био последица пародонтопатије.
Кључне речи: Сирмијум, ранохришћански саркофаг, IV век, os Incae, condylus tertius, пародонтопатија.

Abstract: In the text are presented the results of anthropological analysis of osteological material from the Early Christian
sarcophagus which was found in the northeastern part of Sremska Mitrovica in 1975. Although at that time in the sarcophagus
were found skeleton remains of the two individuals, for the anthropological analysis was accessible just one skull without
mandible. This is an example of a female skull between 40 to 50 years old. On her skull there were found neither any pathological
nor any other traces that might lead to the direct cause of death. From the epigenetic characteristics sulci frontales, ossa suturae
lambdoideae, os Incae, condylus tertius and linea nuchae suprema are perceived. On the preserved teeth of maxilla there were
no traces of hypoplasia or caries. Great number of the teeth which were lost during her life was probably the consequence of
parodontopathy.
Key words: Sirmium, the Early Christian sarcophagus, the 4th century, os Incae, condylus tertius, parodontopathy.

Крајем 1975, у сeвероисточном делу Сремске затварање као на свим другим саркофазима позна-
Митровице, између Казнено-поправног дома и тим у Сирмијуму (ibid., 119).
Мале Босне, на њиви Јована Девића, случајно је от-
кривен један потпуно очуван и неотворен римски
саркофаг, укопан око 0,40 m испод површине ора-
нице, оријентације исток–запад (слике 1 и 2).1
Саркофаг су карактерисали дебели зидови и
груба једноставна обрада. Осим двоструко про-
филисаних ниских акротерија на двосливном по-
клопцу на саркофагу нису уочени други трагови
декорације. Димензије саркофага биле су: дужина
2,15 m, ширина 0,85 m, висина без поклопца 0,66
m, висина са поклопцем 0,93 m и ширина поклоп-
ца 0,92 m. Поклопац је спојен са доњим делом сар-
кофага са четири гвоздене кламфе, постављене на
средини све четири стране објекта. Врхови клам- Слика 1. Саркофаг пронађен у североисточном делу
фи, усађени у правоугаоне отворе, били су зали- Сремске Митровице (Милошевић 1979: 119, сл. 12)
вени оловом.2 Отварање поклопца показало је да Picture 1. Sarcophagus found in the northeastern part of
на њему нема уобичајеног жљеба за херметичко Sremska Mitrovica (Milošević 1979: 119, pic. 12)

1 Милошевић 1979. У саркофагу су се налазили, по наводу архео-

2 Вероватно су били заливени након друге са- лога, скелети мушкарца и жене средњих година,
хране. са лобањама на западу. Оба скелета била су поре-

137
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
мећена, од чега женски више од мушког. Лобања
жене лежала је одвојено од трупа и окренута на
теме, а средњи део њеног скелета склизнуо је пре-
ма мушком (ibid., 119). Иако у наставку текста П.
Милошевић одбацује могућност накнадног сахра-
њивања скелета у саркофаг и даје објашњење да
су кости поремећене вероватно услед земљотреса,
мишљења смо да је на основу поремећаја костију
у саркофагу примереније констатовати различито
време сахране ових индивидуа. Од гробних прилога
пронађени су једино фрагменти дрвеног сандучића
са гвозденом бравом, и то уз доњи део ногу жен-
ског скелета. Дрвени сандучић несумњиво је имао
функцију реликвијарија. То је и један од разлога да
се овај саркофаг датује у средину или другу поло-
вину IV века (ibid., 119 и 120).
Слика 2. Отворен саркофаг пронађен у североисточном
делу Сремске Митровице (Милошевић 1979: 119, сл. 13)
Picture 2. Open sarcophagus found in the northeastern part
of Sremska Mitrovica (Milošević 1979: 119, pic. 13)
Пронађени саркофаг има бројне аналогије на
нашем подручју. Одсуство декорације и површна
обрада зидова својствени су касноантичким сарко-
фазима у ширем региону Балканског полуострва.
Они углавном представљају упрошћене варијанте
малоазијског типа саркофага, који је доминирао у
138
АНТРОПОЛОГИЈА
источној половини Царства, а у IV веку се појавио
и у Македонији, Мезији и Панонији. П. Милошевић
сматра да би ту појаву вероватно требало повеза-
ти са досељеницима са Истока, чије присуство у
Панонији потврђују и многи сачувани текстови на
грчком језику.3 Одсуство декорације могло би да
се протумачи и тиме да су ови типови саркофага
обично били закопавани у земљу као обични ков-
чези, те да није било потребе за њиховим додатним
украшавањима (ibid., 119 и 120).
Нажалост, у Музеју Срема од целокупног осте-
олошког материјала похрањеног у овом саркофагу
пронађена је само једна лобања (маркирана на сли-
ци 2), чија је антрополошка анализа овде приказа-
на (слике 2–5; табеле 1–3).
МЕТОДЕ
У току испитивања остеолошког материјала
користили смо антрополошке методе које смо по-
делили у 2 групе:
а) методе које се примењују приликом утвр-
ђивања полне припадности скелета и
б) методе које се користе приликом утврђивања
индивидуалне старости скелета.
Методологија утврђивања полне
припадности скелета
Приликом утврђивања пола посебну пажњу
смо обратили на морфолошке елементе лобање
(glabella, planum nuchale, processus mastoideus, pro-
cessus zygomaticus, arcus supercilialis, protuberantia
occipitalis externa, os zygomaticum, tubera frontale
et parietale, нагиб os frontale, margo supraorbitalis и
облик orbitaе), а сам начин рада преузели смо од
групе европских антрополога 4 и Бикстре и Убела-
кера (табела 1).5
На зубима максиле су мерени мезиодистални
и вестибулолингвални дијаметри на начин на који
је то препоручио Хилсон (табела 3).6
Методологија утврђивања индивидуалне
старости скелета
Процену индивидуалне старости утврђивали
смо на основу степена облитерације лобањских
3 У Сирмијуму је до сада нађено неколико десетина
таквих натписа, везаних углавном за III и за IV век.
Већина таквих натписа је из IV века (ibid., 120).
4 Ferembach, Schwidetzky and Stloukal 1980: 519–527.
5 Buikstra and Ubelakera 1994: 15–21.
6 Hillson 1990: 240–242; idem. 1996: 80–82.
ЛОБАЊА ИЗ САРКОФАГА...
шавова (Валоаова шема)7 и на основу промена на
зубима (упоређивали смо промене на оклузалној
површини на денталном материјалу са нумерич-
ком класификацијом оједености горње површине
молара према животном добу које је формулисао
Бротвел;8 такође, праћена је абразија и на свим
осталим зубима максиле) (табела 1).9
ПРЕЗЕНТАЦИЈА АНТРОПОЛОШКОГ
МАТЕРИЈАЛА
Лобања из саркофага
Степен очуваности костију:
Кранијални скелет: фронтална кост, десна и
лева паријетална кост, окципитална кост, десни и
леви мастоидни наставак, десна и лева темпорална
кост, десна и лева зигоматична кост и максила.
Полна припадност и индивидуална старост:
Индивидуа женског пола, стара 40–50 година
(табела 1).
Слика 3. Лобањске пројекције10
Picture 3. Skull projections
7 Vallois 1937: 499–532.
8 Mikić 1978: 25.
9 Lovejoy 1985.
10 Све фотографије (слике 3–5) снимила је Н. Ми-
ладиновић-Радмиловић. Пост продукцију ових фото-
графија урадио је М. Радмиловић.
НАТАША МИЛАДИНОВИЋ-РАДМИЛОВИЋ
Кранијални индекси:
На основу примарних лобањских мера, може
се констатовати да је лобања ове индивидуе ме-
зокрана, ортокрана, метриокрана и мезоземична.
Средњи порион висински и фронтопаријетални
индекс показују и да је у питању висока и стеноме-
топична лобања. У односу на прогнатични, горњи
фацијални, назални, орбитални, максилоалвеолар-
ни и непчани индекс, ова лобања спада у следеће
категорије – мезогнати, месене, мезорини, мезо-
конични, долихурани и лептостафилини (слика 3;
табела 2).
Палеопатолошке промене нису уочене.
Епигенетске карактеристике:
На norma frontalis уочавају се sulci frontales,
један са десне и два са леве стране фронталне ко-
сти (слика 3). Четири прекобројне кости на ламб-
доидном шаву (ossa suturae lambdoideae) видљиве
су на norma occipitalis – три на десној страни
(димензија: 2,75 x 0,7 cm; 2,3 x 0,7 cm; 2,7 x 0,85 cm)
и једна на левој страни (величине 1,7 x 1 cm). Ин-
тересантна је и појава os Incae (слика 4). Os Incae је
део кости који је шавом одвојен од осталог, већег
дела скваме окципиталне кости. Настаје од горњег,
мембранозног дела скваме окципиталне кости ако
се у току ембрионалног развоја не споје мембра-
нозни и хрскавичави део, тако да у пределу горње
потиљачне линије заостаје један потиљачни шав.11
Linea nuchae suprema је слабо изражена. На norma
basilaris уочава се condylus tertius (слика 5).12
Слика 4. Os Incae
Picture 4. Os Incae
11 Hauser and De Stefano 1989: 100–103.
12 Ibid., 118. и 119.
139
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 АНТРОПОЛОГИЈА

Анализа зуба:
Присутни зуби у вилицама: 16, 17, 25 и 26
(слике 3 и 5).
Заживотно изгубљени зуби: 11, 12, 13, 14, 15,
21, 22, 27 и 28.
Постмортално изгубљени зуби: 18, 23 и 24.
Абразија: III степен (до дна фисуре): 16 (на
граници је према IV степену (отварање пулпе)). На
осталим очуваним зубима абразија није могла пре-
цизније да се одреди.13
Пародонтопатија је била веома изражена. Мо-
гуће је да је директна последица пародонтопатије
оволики заживотан губитак зуба.
Циста пречника 0,75 cm уочава се на букалној
страни на местима где су некада били зуби 13 и 14. Слика 5. Condylus tertius
Хипоплазија, каменац и аномалије вилице и Picture 5. Condylus tertius
зубног низа нису примећене.
Оклузија није могла да се посматра.

ДИСКУСИЈА И ЗАКЉУЧАК
У саркофагу пронађеном 1975. у североисточном делу Сремске Митровице један од скелета је си-
гурно припадао жени старој 40–50 година, како су археолози и претпоставили. На њеној лобањи нису
пронађене ни патолошке промене ни трагови директног узрока смрти. Посматрајући податке добијене
антрополошком анализом, могли бисмо да закључимо да је ова особа вероватно умрла природном смрћу,
међутим, мислимо да се такав закључак нажалост мора узети са резервом с обзиром да у антрополошку
анализу нису биле укључене мандибула и кости посткранијалног скелета.

13
Све кости лобање и остали очувани зуби били су
прекривени скрамом која је на појединим деловима, где
није претила опасност од оштећења костију, механички
уклоњена.

140
ЛОБАЊА ИЗ САРКОФАГА... НАТАША МИЛАДИНОВИЋ-РАДМИЛОВИЋ

Табела 1. Полна припадност и индивидуална старост на основу кранијалног и посткранијалног дела скелета
Chart 1. Gender and individual age according to Cranial and postcranial part of the skeleton

ЛОБАЊА ИЗ ЛОБАЊА ИЗ
ПОЛ И СТАРОСТ ПОЛ И СТАРОСТ
САРКОФАГА САРКОФАГА
ПОЛНА ПРИПАДНОСТ ПОЛНА ПРИПАДНОСТ
Лобања Карлица и карличне кости
Glabella (Broca) 2 Sulcus prearicularis –
Processus mastoideus –1 Incisura ischiadica major –
Рељеф окципиталне кости –1 Angulus pubis –
Processus zygomaticus –1 Arc compose –
Arcus supercilialis –2 → –1 Foramen obturatum –
Tubera frontale –1 Crista iliaca –
Tubera parietale –1 Fossa iliaca –
Protuberantia occ. exter. (Broca) 0 Општи изглед карлице –
Os zygomaticum –1 Пубичан регион
Инклинација фронталне кости –1 → 0 Вентрални лук –
Мандибула Субпубично удубљење –
Медијални изглед
Општи изглед – –
ишио-пубичне гране
Mentum – ИНДИВИДУАЛНА СТАРОСТ
Angulus mandibule – На основу аурикуларне површине –
ИНДИВИДУАЛНА СТАРОСТ На основу пубичне симфизе –
Облитерација На основу стерналних
–
лобањских шавова окрајака ребара
Коронарни шав 40–50 година На основу пршљенова –
Сагитални шав до 50 година На основу клавикуле –
Ламбдоидни шав није срастао Сраслост епифиза –
Абразија зуба максиле 45+ година
Абразија зуба мандибуле –

141
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 АНТРОПОЛОГИЈА

Tабела 2. Мере и индекси на кранијалном скелету

Chart 2. Measures and indexes on the cranial skeleton

ЛОБАЊА ИЗ ЛОБАЊА ИЗ
КРАНИЈАЛНИ СКЕЛЕТ КРАНИЈАЛНИ СКЕЛЕТ
САРКОФАГА САРКОФАГА
Примарне лобањске мере Орбите*
3,2
Макс. дужина лобање (g-op) 18,4 Висина орбите
3,25
3,75
Макс. ширина лобање (eu-eu) 13,8 Ширина орбите (mf-ec)
3,9
85,33 мезоконични
Висина лобање (ba-b) 12,9 Орбитални индекс
83,33 мезоконични
75
Кранијални индекс Максила
мезокрана
70,10 Максилоалв. дуж.
Дужинско-висински индекс
ортокрана (пал.дуж.) (pr-alv) 4,85
93,47 Максилоалв. ширина
Ширинско-висински индекс 5,3
метриокрана (пал.шир.)(ecm-ecm)
80,12 109,27
Средње висински индекс Максилоалвеоларни индекс
мезоземична долихурани
Приближна кранијална вел. 15,03 Непце
Порион-брегма висина лобање 12,15 Ширина непца 3,2
Базион-порион висина лобање 1,1 Дужина непца 4,2
75,46 76,19
Средњи порион-висински индекс Непчани индекс
висока лептостафилини
8,52
Индекс зарав. базе лобање Мандибула
ниска
Минимална ширина чела (ft-ft) 9 Мандибуларна дужина –
65,21 Бикондиларна ширина
Фронтопаријетални индекс –
стенометопична (cdl-cdl)
Дужина базион-простион 8,4 Бигонијална ширина (go-go) –
Дужина од базиона до назиона 9,4 Висина гране мандибуле –
89,36 Минимална ширина гране
Прогнатични индекс –
мезогнати мандибуле
Висина мандибул. симфизе
Скелет лица –
(gn-idi)
Укупна висина лица (n-gn) – Дебљина тела мандибуле –
Висина тела манд.
Висина горњег дела лица (n-alv) 6 –
(између P2 и M1)
Бизигоматична ширина (zy-zy) 11,85 Мандибуларни индекс –
Индекс робусности тела
Фацијални индекс – –
мандибуле
50,63
Горњи фацијални индекс Индекс гране мандибуле –
месене
Нос Фронтомандибуларни индекс –
Назална висина (n-ns) 4,4
Назална ширина (al-al) 2,2
50
Назални индекс
мезорини

142
ЛОБАЊА ИЗ САРКОФАГА... НАТАША МИЛАДИНОВИЋ-РАДМИЛОВИЋ

Tабела 3. Одонтометријска испитивања зуба

Chart 3. Ondometrical testing the teeth

ДИЈАМЕТАР ЗУБА ЛОБАЊА ИЗ ДИЈАМЕТАР ЗУБА ЛОБАЊА ИЗ

(М/Л; ВБ/Л) САРКОФАГА (М/Л; ВБ/Л) САРКОФАГА
– –
11 – 31 –
– –
12 – 32 –
– –
13 – 33 –
– –
14 – 34 –
– –
15 – 35 –
0,85 –
16 1 36 –
0,85 –
17 0,95 37 –
– –
18 – 38 –
– –
21 – 41 –
– –
22 – 42 –
– –
23 – 43 –
– –
24 – 44 –
0,55 –
25 0,8 45 –
0,85 –
26 1,05 46 –
– –
27 – 47 –
– –
28 – 48 –

143
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
ЛИТЕРАТУРА
Buikstra, J. E., and Ubelaker, D. H.
1994 Standards for data collection from human skeletal
remains. Arkansas Archeological Survey Research
Series, No 44. Fayettville, Arkansas: Arkansas
Archeological Survey.
Ferembach, D., Schwidetzky, I., and Stloukal, M.
1980 Recommendations for age and sex diagnosis of
skeletons, Journal of Human Evolution 7: 517–
549.
Hauser, G., and De Stefano, G. F.
1989 Epigenetic Variants of Human Skull. Stittgart: E.
Schweizerbart'sche Verlagsbuchhandlung.
Hillson, S.
1990 Teeth. Cambridge: Cambridge University Press.
1996 Dental Anthropology. Cambridge: Cambridge
University Press.
144
АНТРОПОЛОГИЈА
Lovejoy, C. O.
1985 Dental Wear in the Libben Population: Its Func-
tional Patterns and Role in the Determination of
Adult Skeletal Age at Death. American Journal of
Physical Anthropology 68: 47–56.
Mikić, Ž.
1978 O antropološkoj metodologiji terenske obrade skelet-
nih nalaza. Godišnjak 16. Centar za balkanološka
ispitivanja knjiga 14. Sarajevo: Akademija nauka i
umjetnosti Bosne i Hercegovine.
Милошевић, П.
1979 Три ранохришћанска гробна објекта у Срему.
Рад војвођанских музеја 25: 115–120.
Vallois, H. W.
1973 La Durre de la vie chez l’Homme fossile. L’Ant-
hropologie 47: 499–532.
ЛОБАЊА ИЗ САРКОФАГА... НАТАША МИЛАДИНОВИЋ-РАДМИЛОВИЋ

Nataša Miladinović-Radmilović

SKULL FROM THE SARCOPHAGUS FOUND IN

THE NORTH-EASTERN PART OF SREMSKA MITROVICA
Summary

By the end of 1975, in the north-eastern part of Sremska Mitrovica, between the Penal Institution and Mala
Bosna, on the infield of Jovan Dević, accidentally was found one completely preserved and enclosed Roman
sarcophagus, dug about 0,40 m below the level of plough land, oriented east-west (picture 1 and 2). P. Milošević
published this find in the Work of the Museums in Vojvodina 25 (“Three the Early Christian tomb objects in Srem”,
115–120).
Thick walls and rough simple woodwork characterized this sarcophagus. Apart from double profiled low
acroteries on the double catchment lid of the sarcophagus there are not any other visible traces of decoration. The
lid is connected to the lower part of the sarcophagus with four iron clamphes, which are fastened in the middle
of all four sides of the object. The vertexes of the clamphes, embedded in rectangular apertures, were stopped by
lead, probably after the second funeral.
According to the statement of the archeologists, there were two skeletons found in the sarcophagus, the
skeletons of a middle-aged man and a woman, with the skulls turned to the west. Both skeletons were disturbed, the
female one more than the male. The woman’s skull lied separated from the body and turned onto top of the head,
and the middle part of her skeleton slided towards the male one. Although in continuance of his text P. Milošević
rejects the possibility of subsequent burial of the skeleton in the sarcophagus and explains the disturbance of the
bones probably as a consequence of the earthquake, we are more inclined to believe that according to the way the
bones are disturbed, it is more likely to be the consequence of different times of burials of these individuals. Of
tomb supplements, just fragments of a small wooden chest with iron lock were found next to the lower part of
female skeleton’s legs. No doubt the small chest had a function of preserving relics. That is also one of the reasons
that sarcophagus was dated in the middle or the second half of the 4th century.
Unfortunately, in the Museum of Srem, of all ontological material stored in this sarcophagus just one skull
was found, without the mandible (marked on picture 2), whose anthropological analysis was shown here (pictures
2–5; charts 1–3)
The anthropological analysis showed that skull belonged to the female individual, who was between 40 and
50 years old at the time of her death (chart 1). On the skull bones were found neither paleopathological changes
nor the traces of direct cause of her death.
The analysis of the teeth showed that in maxilla the teeth number 16, 17, 25 and 26 were present (pictures
3 and 5), the teeth lost during life were 11, 12, 13, 14, 15, 21, 22, 27 and 28, and post mortally 18, 23 and 24.
Paradontopathy was very pronounced. It is possible that this large number of teeth lost during lifetime was the
direct consequence of paradontopathy. Cyst, of diameter 0, 75 cm is visible on the buccal side on the places where
teeth used to be. Hypoplasia, tartar and jaw anomalies of the teeth line were not noticed. Occlusion could not be
seen.
From the epigenetic characteristics on norma frontalis it is possible to perceive sulci frontales (picture 3). On
norma frontalis we can notice: four supernumerary bones on the lamboid suture (ossa suturae lambdoideae), os Incae
(picture 4) and linea nuchae suprema. On norma basilaris it is possible to perceive condylus tertius (picture 5).
Looking at the data acquired after the anthropological analysis, we could conclude that this parson died by
natural death, however, we think that, unfortunately, we must accept the conclusion only in par, considering the
fact that neither the mandible nor the bones of postcranial skeleton were included in the anthropologic analysis.

145
 Aleksandar Medović UDC 633.111:632.51(497.113 Čurug)“03“

ČURUŠKI KRUPNIK IZ 4. VEKA – U ČVRSTOM ZAGRLJAJU

NJIVSKOG POPONCA I NJIVSKOG VIJUŠCA

Apstrakt: U jednom trapu iz 4. veka na arheološkom lokalitetu Čurug – „Stari vinogradi“ pronađena je 2007. godine velika
količina ugljenisanih ostataka žitarica sa pratećim korovima. Ovde, na desnoj obali Tise se u kasnoantičkom periodu nalazilo
naselje Limiganta. Najbrojniji nalazi pripadaju plevičastoj vrsti žitarice, krupniku (Triticum spelta). Osim zrna krupnika koja su
skladištena obavijena plevom, pronađena je veća količina jednozrne pšenice (Triticum monococcum), neznatna količina drugih
vrsta žitarica, jedne mahunarke i jedne biljke uljarice. Mala težina i male dimenzije ugljenisanog zrna krupnika ukazuju na
to da su limigantski ratari ovu strnu žitaricu ili namerno požnjeli dok je još bila nedozrela („zelena“), ili je krupnik podlegao
pritisku dva korova koji se i danas teško suzbijaju, njivskog poponca (Convolvulus arvensis) i njivskog vijušca (Polygonum
convolvulus), i polegao?
Ključne reči: arheobotanika, kasna antika, Limiganti, trap, krupnik, njivski poponac, njivski vijušac, Čurug, Vojvodina, Srbija

Abstract: Am linken, für die Römer barbarischen Ufer der Donau, einige Kilometer nördlich des Plateaus von Titel, auf dem
eins bis zwei Kilometer schmalen, durch Schwarzerde auf Löß fruchtbaren Streifen, der entlang der rechten Theißufer verläuft,
stand im 4. Jahrhundert n. Chr. eine Siedlung von Limiganten. Während der Grabungskampagne „Čurug – Stari vinogradi 2007“
entdeckten die Archäologen des Museum der Vojvodina in einer Speichergrube große Menge verkohlten Getreides. Es handelt
sich hier um ein Massenfund von Dinkel (Triticum spelta).
Schlüsselworte: Archäobotanik, Spätantike, Limiganten, Getreidespeicher, Dinkel, Windenknöterich, Ackerwinde, Čurug,
Vojvodina, Serbien

U 4. veku, za Rimljane su sa „one“ strane Dunava
živeli varvari sa kojima su povremeno ratovali, ali i sa
kojima su redovno trgovali (sl. 1). Već krajem 3. veka u
Srednjoj i Južnoj Evropi dolazi do znatnog zahlađenja
klime kao nagoveštaj početka kraja antičkog perioda.
U naredna tri veka klima će biti generalno suvlja, ali
veoma nestabilna i sa naglim promenama vremena
(Blümel 2006). U takvim klimatskim okvirima, na juž-
nom obodu današnjeg Čuruga, u Bačkoj, nalazilo se
naselje Limiganata (Trifunović i Pašić 2003). Protezalo
se rubom lesne terase prateći uski, između 1 i 2 km
široki pojas karbonatne livadske crnice (Nejgebauer i
dr. 1971). Istočno i južno od ovog pojasa, crnica pre-
lazi u černozem sa znacima oglejavanja u lesu koji se
potom širi sve do Jegričke. U podnožju nekadašnjeg
naselja, prema zapadu i ka Tisi, danas se prostiru rit-
ske crnice i smonice. Na tom delu su na satelitskim
snimcima još uvek primetni obrisi vijugavog korita
„neobuzdane“ reke Tise. Današnji Čurug se većim
delom nalazi na aluvijalnom zemljištu na ritskoj
crnici. Jedna od prvih asocijacija pri pomenu naziva
Vojvodina je svakako černozem. Međutim, u Vojvodini
ima i drugog plodnog zemljišta. Livadska crnica kar-
bonatna na lesnoj terasi je izrazito poljoprivredno
zemljište vrlo visokih proizvodnih osobina. Odlikuje
ga relativno dubok akumulativni humusni horizont,
odlične je strukture, te je lako za obradu, vrlo dob-
rih vodno-fizičkih i hemijskih osobina, bogato humu-
som i ukupnim azotom, vrlo dobro snabdeveno lako-
pristupačnim fosforom i kalijumom (Živković i dr.
1972). Drugim rečima, ovo je idealno zemljište za
gajenje svih ratarskih kultura.
Tokom arheoloških istraživanja lokaliteta Čurug
– „Stari vinogradi“ (sl. 2) u 2007. godini u objektu
pod rednim brojem 738 (sl. 3) pronađena je velika
koncentracija ugljenisanih semena kulturnih biljaka.
Radi se o trapu, odnosno silosu iz 4. veka. Rukovodilac
istraživanja, S. Trifunović je za potrebe arheobotaničke
analize izdvojio 10 litara zemlje. Zbog velike gustine
nalaza, 35 g biljnih ostataka po litru zemlje, flotirana je
samo 5 litara zemlje. Analizirano je 100 grama biljnog
materijala. Izdvojeno je 25.035 ugljenisanih semena/
plodova biljaka čija težina iznosi 96,47 g. To znači da na
neugljenisana semena i plodove, odnosno ugljenisane
vegetativne delove biljaka i razne nečistoće otpada
svega 3,5% celokupnog analiziranog materijala. Ovaj
procenat je izuzetno mali. Ustanovljeno je 6 vrsta strnih
žitarica (krupnik [Triticum spelta], jednozrna pšenica

147
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 АРХЕОБОТАНИКА

Sl. 1. Arheološki lokalitet Čurug – „Stari vinogradi“ postavljen u ambijent iz 3./4. veka
(izmenjeno, po Dautova-Ruševljan i Vujović 2006).
Abb. 1. Lage von Čurug – „Stari vinogradi“ im 3./4. Jh. n. Chr. (verändert nach Dautova-Ruševljan i Vujović 2006).

[Triticum monococcum], dvozrna pšenica [Triticum
dicoccon], plevičasti ječam [Hordeum vulgare vulgare],
raž [Secale cereale] i obična pšenica [Triticum aestivum
s.l.]) i dve vrste prosolikih (obični proso [Panicum
miliaceum] i italijanski muhar [Setaria italica]). Uglje-
nisani ostaci delova klasa strnih žita predstavljaju veo-
ma značajnu taksonomsku jedinicu u uzorku. Njoj se
pripisuje skoro polovina svih nalaza. Od mahunarki
konstatovan je samo urov (Vicia ervilia), dok je jedina
vrsta biljka uljarica zastupljena u materijalu bio obični
lanik (Camelina sativa). U materijalu su konstatovane
brojne korovske i ruderalne biljke. Među ugljenisanim
semenima i plodovima biljaka izdvojeno je i nekoliko
delova stabljike obične trske (Phragmites communis).
Najzastupljenija vrsta žitarica u materijalu je
krupnik. Identifikovano je 9.804 zrna i 6.642 račvi
klasića. Ukupno, na krupnik količinski otpada 66%
svih nalaza, dok je težinski udeo krupnikovih semena
i račvi klasića zajedno u materijalu veći i iznosi 86%.
Tipično zrno krupnika odlikuje upravo to što nema
izrazite osobine, sem što ima paralelne strane. Njegova
identifikacija nije jednostavna, jer oblik ugljenisanog

148
ЧУРУШКИ КРУПНИК ИЗ 4. ВЕКА... АЛЕКСАНДАР МЕДОВИЋ

Sl. 2. Čurug – „Stari vinogradi“, pogled sa istoka.

Abb. 2. Čurug – „Stari vinogradi“, Blick vom Osten.

Sl. 3. Objekat 738, trap.

Abb. 3. Objekt 738, Speichergrube.

149
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 АРХЕОБОТАНИКА

zrna može veoma da varira (Dálnoki i Jacomet 2002). na činjenicu da su postepeno ugljenisana na relativno
Ukoliko su zrna uz to laka i malih dimenzija, kao ova niskoj temperaturi (Braadbaart 2008). F. Braadbaart
iz Čuruga, onda to predstavlja dodatni izazov. Teži- navodi da je većina ugljenisanog biljnog materijala sa
na hiljadu ugljenisanih semena krupnika u uzorku arheoloških nalazišta ugljenisana na temperaturi od
iznosi svega 7,89 g. Ova vrednost je izuzetno mala u 440ºC. Najverovatnije je to i slučaj sa krupnikom iz
poređenju sa vrednostima izmerenim u dva uzorka Čuruga. Rezultati nedavnih eksperimenta ugljenisanja
starijeg gvozdenog doba na Gradini na Bosutu, 13,32 i dvozrne pšenice u klasićima, pri niskoj stopi rasta
11,08 g (A. Medović, neobjavljeno), odnosno u jednom temperature do 440ºC, pokazuju da zrna dvozrne pše-
uzorku iz bronzanog/gvozdenog doba na Hisaru kod nice gube 67,2% svoje težine. Ako ovaj podatak pri-
Leskovca, 12,76 g (A. Medović, neobjavljeno). Izme- menimo za krupnik, to bi značilo da je težina hiljadu
rene dimenzije sto nasumično izdvojenih, celih zrna zrna krupnika u objektu 738 pre ugljenisanja iznosila
krupnika nisu tipične za ovu vrstu, a ujedno se pri- 13,19 g. Današnje srednje vrednosti hiljadu zrna krup-
bližavaju vrednostima zrna verovatno timofejeve pše- nika su trostruko do četvorostuko veće, između 40 i 55
nice (cf. Triticum timopheevi), ili opreznije rečeno g (Mielke i Rodemann 2007).
„nove“ vrste plevičaste pšenice („new“ glume wheat). Krupnik se po svom izgledu razlikuje od ostalih
Ova nova vrsta plevičaste pšenice konstatovana je u bli- žita: poseduje bogato razgranat korenov sistem, ima
zini Čuruga, na Titelskom platou, u bronzanodobnom izrazitu sposobnost stvaranja velikog broja novih
sloju na Feudvaru (Becker i Kroll 2008). Težina hiljadu izdanaka (visoka energija bokorenja), list mlade biljke
zrna iznosi 5,66 g (Borojević 1991). Vrednosti čuruš-
kog krupnika takođe se mogu uporediti sa dimen-
zijama nove vrste pšenice, ali i krupnika iz kasno-
bronzanodobnog naselja Stillfried an der March, na
rubu Panonske nizije, u Austriji (Kohler-Schneider
2001; 2003). Zrno čuruškog krupnika je u proseku
kraće i niže u odnosu na ono sa Stillfried-a, dok se
signifikantna razlika u odnosu na verovatno timofejevu
pšenicu ogleda samo u dužini zrna. U čuruškom nalazu
nije konstatovana ni jedna tipična račva klasića nove
vrste plevičaste pšenice (Kohler-Schneider 2001; 2003),
te je verovatnoća da se zrna ove vrste pšenice nađu u
uzorku praktično svedena na minimum. Doduše, u
materijalu je izdvojeno i 199 račvi klasića jedne vrste
pšenice u kojem su rasla po dva zrna, ali ona najviše
podsećaju na račve dvozrne pšenice. Pretpostavljam
da su to njeni „nedozreli“ klasići. Broj nalaza tipičnih
račvi klasića krupnika (6.401) nedvosmisleno potvrđuje
prethodni nalaz, odnosno da najveći broj izdvojenih
zrna na Čurugu pripada istoj vrsti, krupniku. Ovom
treba dodati još 241 terminalnu račvu klasića krupnika,
odnosno račvu koje se razvija na vrhu klasa. To znači
da je u uzorku zastupljen najmanje 241 klas krupnika.
Prostom računicom može se izračunati prosečan
broj zrna krupnika po klasu – 53. Razlog zbog kojeg
verujem da je ovaj broj prevelik nije samo genetske
prirode, već i zbog činjenice, da je verovatnoća da se
terminalne račve klasića ugljenišu, a potom i „prežive“
nekoliko vekova u zemlji mnogo manja nego kod
ostalih. Ukoliko bi se cifra barem prepolovila dobila
bi se mnogo realnija vrednost, doduše nešto manja, Sl. 4. Krupnik. A. bez osja; B. sa osjem (Hallier 1881).
26,5 zrna po klasu (sl. 4). Ugljenisana zrna krupnika Abb. 4. Dinkel. A. Ähre der grannenlosen Form.
u uzorku bila su veoma dobro očuvana, što ukazuje B. Ähre der begrannten Form (Hallier 1881).

150
ЧУРУШКИ КРУПНИК ИЗ 4. ВЕКА...
je izrazito maljav, a list odrasle biljke fin poput lista
obične trave, a ne žita (Mielke i Rodemann 2007). Pre-
ma podacima iz 19. veka, kada se krupnik još uzga-
jao u Nemačkoj, njegova prosečna visina iznosila je
3–3,5 stope, odnosno oko 1 m (Hallier 1881). Stabljika
krupnika je šuplja i ima tanke zidove. Zbog toga je,
naročito kod starijih, i do 1,5 m visokih sorti, pove-
ćana mogućnost poleganja. Ovo je najveća mana ove
žitarice. Klas krupnika je dugačak i rastresit (sl. 4). Pri
zrenju pognuti klas se raspada na klasiće u kojima se
nalaze dva(-tri) zrna koje čvrsto obavija pleva. Ova
tipična osobina divljih žitarica smanjuje rod i uveliko
otežava žetvu krupnika. Procenat pleve u klasićima
iznosi 25–35%. U odnosu na običnu pšenicu, prinosi
krupnika su mnogo manji, ali zato stabilniji. Krupnik
je veoma robusna pšenica koja nema posebne zahteve
prema klimi, ali ni prema kvalitetu zemljišta. Uspeva čak
i na nadmorskim visinama višim od 800 m. Ozima je
žitarica. Umesto semena, seju se klasići. Zakorovljenost
useva ne samo da otežava žetvu krupnika, već umanjuje
i prinos usled dodatnog pritiska na ionako lomljivo
klasno vreteno. Iako je u odnosu na običnu pšenicu
manje podložan prema bolestima, bolesti busanja i
korena, tj. gljivice koje uzrokuju poleganje, mogu da
nanesu veliku štetu usevu. Jedna od karakteristika
krupnika u prošlosti, ali koja se i do danas održala u
pojedinim delovima Evrope je da se već od prve polo-
vine juna žanju nedozrela zrna krupnika. Tada se ona
nalaze u fazi nalivanja, odnosno u stanju testa. Vlaž-
nost zrna se u tom trenutku kreće između 40 i 50%.
Zrno je sa leđne strane žućkasto, a po brazdici i u zoni
klice još zeleno (sl. 5), te se u zemljama nemačkog go-
vornog područja ono naziva Grünkern. Nakon žetve
i vršidbe zrna su još uvek čvrsto obavijena plevom.
Kako bi zrna dobila specifičnu aromu klasići se „prže“
u posebnim koritima sa ravnim, perforiranim dnom,
ispod kojih vatra razvija temperaturu između 110 i
150ºC (Körber-Grohne 1994). Ovaj proces traje 5–6
sati, ceo dan i noć, desetak dana, za vreme trajanja
rane žetva. Pri tome se klasići stalno mešaju kako
ne bi zagoreli. Ovako termički obrađena nedozrela
zrna mogu duže vreme da stoje na lageru, a da se ne
pokvare. Za izvođenje ove vrste posla, ali i sledeće
navedenog, odličan kandidat predstavljala bi peć sa
poklopcem koji ima oblik đuveča, pronađena nešto
zapadnije od Čuruga, na kasnolatenskom utvrđenom
naselju Čarnok kod Vrbasa (Jovanović 2004; Medović
2006). Odvajanje zrna od pleve se dešava pre finalne
upotrebe u posebnom procesu. U starim bohemijskim
izvorima iz 14. i 15. veka, među jelima koja se pri-
premaju od žitarica, pominje se i Pražma (Beranová
АЛЕКСАНДАР МЕДОВИЋ
1995). Reč pražma najverovatnije potiče od glagola
pražiti (= pržiti). Kaša je sve do skoro predstavljala
veoma važno jelo u ishrani ljudi. Kaša od isprženih i
krupno izmlevenih nedozrelih zrna žitarica, tj. Praž-
me, je veoma ukusna i slatka, čak i bez dodatka meda.
Prinosi koji se ostvaruju žetvom nedozrelog zrna su za
četvrtinu ili čak polovinu manji nego kad se žanju u
punoj zrelosti. Međutim, ranom žetvom obično jedne
četvrtine do trećine posejanog, ljudi su u prošlosti
rešavali dva problema: sa jedne strane trebali su da
požanju manju površinu čime su dobijali na vremenu;
sad ne moraju da se požure kako bi spasli moguće gu-
bitke usled lomljivosti zrelog klasa. Osim toga, zaštitili
su se od mogućih katastrofalnih posledica koja bi im
eventualno nanelo nevreme sa gradom. Sa druge strane,
dva meseca pre glavnog termina za žetvu obezbedili
su dovoljno hrane da ukoliko su već u maju potrošili
sve zalihe iz prošle godine prebrode ovaj gladni period
(Beranová 1995). Punu zrelost krupnik dostiže u julu/
avgustu. Posle žetve, zrela zrna krupnika se takođe la-
geruju obavijena plevom, tj. u klasićima. Time je seme
optimalno zaštićeno od gljivičnih oboljenja i štetočina.
U odnosu na običnu pšenicu, ječam, raž i ovas zrna
krupnika sadrže više belančevina, posebno tzv. lepka
(Körber-Grohne 1994). Zbog toga hleb pripremljen
od krupnikovog brašna može da ostane elastičan i do
nedelju dana. Osim toga, hleb od krupnika ima sladu-
njav, prijatan ukus.
Druga žitarica po broju nalaza u uzorku iz Čuruga
je jednozrna pšenica. Za razliku od krupnika, u uzor-
ku je identifikovano više račvi klasića nego zrna jed-
nozrne pšenice. Izdvojeno je 5.148 račvi i pet puta
manje zrna, 1.135. Težinski udeo ove ozime pšenice
u uzorku (zrna + račve klasića) jedva prelazi 10%.
Težina hiljadu zrna jednozrne pšenice iznosi 6,35 g.
Kao i slučaju sa krupnikom ova vrednost je relativno
Sl. 5. Recentna, nedozrela („zelena“) zrna
krupnika – Pražma.
Abb. 5. „Grünkern“ – Pražma.
151
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
mala. U ranovizantijskim uzorcima iz druge polovine
6. veka sa Gamzigrada (Felix Romuliana), zabeležene
su skoro i dvostruko više vrednosti: 9,57 g, 10,08 g i
11,39 g (A. Medović, neobjavljeno). Ovaj podatak, kao
i male dimenzije jednozrne pšenice (prosečna dužina
4,59 mm, širina 2,01 mm, visina 2,16 mm) ukazuju na
mogućnost da je jednozrna pšenica rano požnjevena,
tj. u nedozrelom stanju, odnosno u isto vreme (?) i na
istoj njivi (?) kao i krupnik. Da li je jednozrna pšenica
posejana zajedno sa krupnikom kao napolica? Kako je
uzorak uzet sa dna trapa (silosa) postoji mogućnost
da se ovde radi i o ostacima prethodnog lagerovanja
jednozrne pšenice obavijene plevom. Na ovo ukazuje
odnos broja račvi klasića prema zrnu jednozrne pšenice
koji je ubedljivo na strani račvi, na jedno zrno dolazi
4,54 račvi klasića. Je li ovo potvrda činjenica da na dnu
kese sa kokicama ostaju uvek one sitnije pomešane sa
neiskokanim zrnima kukuruza? Kod krupnika, od-
nos broja račvi klasića prema ukupnom broju zrna
umanjenim za jednu polovinu (u jednoj račvi klasića
nalaze se po dva zrna!) mnogo je bliži odnosu 1 na 1,
i iznosi 1,35.
Da li je krupnik pronađen u uzorku sa Čuruga
bio namerno požnjeven u nedozrelom stanju za po-
trebe pripremanja Pražme? Iako težina i dimenzije
pronađenog krupnika idu tome u prilog ipak mislim
da nije, jer je požnjeven najranije u julu. Na ovaj za-
ključak me navode pre svega brojni nalazi semena
dve korovske vrste koja su tek krajem juna mogla biti
obrazovana:
Njivski poponac (Convolvulus arvensis) je i danas
jedan od najproblematičnijih korova na njivama
umerenih klimata u svetu. Uspeva u skoro svim uslovi-
ma. Izbegava samo veoma vlažno zemljište. Ova trajna
zeljasta penjačica može da naraste čak i do 2 m u dužinu
(sl. 6). Njegova stabljika puže po zemlji, ili se uvija oko
biljaka. Vrh biljke brzo raste tako da za nekih sat i po
obiđe krug oko oslonca u smeru suprotnom od kazaljke
na satu. Biljka cveta od juna do septembra. Cvetovi su
krupni, levkasti, beli ili ružičaste boje. Žive samo pola
dana. Otvaraju se ujutro, a zatvaraju rano popodne,
kad su već ocvali (Grlić 1990). Oko dve nedelje nakon
oprašivanja u okruglastoj čauri sa dve komore razvilo
se 4-5 relativno velikih, tamnosmeđih semenki. Jedna
biljka može da proizvede i do 500 semenki. Međutim,
u Srednjoj Evropi biljka se uglavnom razmnožava vege-
tativno, dok je proizvodnja semena umanjena. Njivski
poponac gradi prostran sistem dubokog korenja i
mesnatih rizoma. Sa jedne strane, semena ne gube
klijavost i nakon 20–40 godina provedenih u zemlji,
dok sa druge strane novi izdanci poponca mogu da
152
АРХЕОБОТАНИКА
izrastu kako iz delova korena, tako i iz rizoma. Upravo
je to i razlog njegovog teškog suzbijanja. Jedan od na-
čina smanjivanja zakorovljenosti useva sa njivskim
poponcem je uvođenje u plodored visokih kultura
koje prave veliku senu. Pod takvim uslovima poponac
više nije konkurentan. Intenzivna obrada zemljišta
takođe pomaže u borbi protiv poponca. Konstantnim
uništavanjem nadzemnog dela biljke iznova se iscrpljuju
energetski resursi osovinskog korenovog sistema. Ispa-
ša može da bude efikasan način suzbijanja korova.
Ovce i goveda jedu zelene delove biljke, dok kokoške
i svinje uz to otkrivaju koren i tako ga suše. Osim što
ometa pri žetvi, najveća šteta njivskog poponaca ogleda
se „gušenju“, odnosno poleganju strnih žita. U čuruš-
kom uzorku izdvojeno je 127 ugljenisanih semena
poponca. Iako se poponac nalazi na trećem mestu po
broju nalaza među korovima, njegov količinski udeo
u uzorku iznosi pola procenta, dok je težinski udeo
skoro nebitan. Izmerena težina hiljadu ugljenisanih
semena poponca iznosi 2,64 g.
Njivski poponac, dok još nije razvio cvetove, vrlo
lako može da se zameni sa njivskim vijušcem (Poly-
gonum convolvulus). Zanimljivo je da obe vrste, iako
botanički nisu srodne, u svom latinskom nazivu imaju
reč convolvulus (lat. convolvere = uviti, uvrnuti). Po-
što je i njivski vijušac povijuša, čovek bi pomislio da
se latinski naziv odnosi na tu njihovu osobinu, a ne,
kao što je ispravno, na činjenicu da je krunica cveta
kod obe vrste pre rascvetavanja uvrnuta (Marin i Tatić
2004). Listovi obe vrste su veoma slični. Za razliku
od poponca koji prezimljuje pomoću rizoma, vijušac
je jednogodišnja biljka. Sitni, zelenkastobeli cvetovi
skupljeni su u klasaste cvasti (sl. 7). Semenje njivskog
vijušca sadrži oko 14% skroba, dosta šećera i proteina.
Može se upotrebiti za pripremanje kaša, ili samleveno,
kao dodatak brašnu, za pravljenje hleba. Iz tog razloga,
plodovi poljskog vijušca su u preistoriji i antici, iako
je i tada biljka smatrana korovom, bili vrlo rado
sakupljani, odnosno bile su sastavni deo ishrane ljudi
(Behre 2008). Lista useva umerenih klimata u kojima
njivski vijušac može predstavljati problem je skoro
neograničena. Prema Holm i dr. (1991) ova vrsta je
korov u 25 useva u 41 zemlje. U čak 20 useva širom
sveta označen je kao veoma problematičan korov. Nje-
gov korenov sistem, poput njivskog poponca, prodire
duboko u zemlju tako da je biljka neosetljiva na sušu
i nizak nivo hranljivih materija u zemljištu. Za razliku
od poponca vijušac ima žiličast koren. Nije izbirljiv
prema vrsti zemljišta, ali je primećeno da se u većem
broju pojavljuje na glinovitom zemljištu. Za razliku
od njivskog poponca zasenjavanje pak stimuliše rast
ЧУРУШКИ КРУПНИК ИЗ 4. ВЕКА...
Sl. 6. Njivski poponac (Hallier 1881).
Abb. 6. Ackerwinde (Hallier 1881).
vijušca. Jedna biljka njivskog vijušca može da proizvede
između 100 i 1.000 jednosemenih plodova, trostranih
orašica. Klija tokom celog vegetacionog perioda, ali
najvećim delom sa pojavom prvog dužeg, toplijeg
perioda u rano proleće. Polygonum convolvulus ima
razgranatu, dlakavu, zelenkastu ili crvenkastu, često
polegnutu stabljiku. Može da dostigne dužinu od 2,5
m. Pošto neujednačeno cveta i sazreva, na jednoj bilj-
ci mogu istovremeno da se nađu cvetovi, zreli i tek
zametnuti plodovi. Šteta koju izaziva ovaj korov ogleda
se pre svega u smenjenju prinosa useva. Ti gubici, u
zavisnosti od stepena zakorovljenosti, mogu iznositi i
do 25%. Osim što utiče na smanjenje težine semena
useva odgovoran je i za smanjenje sadržaja proteina u
njemu. Kao i poponac, vijušac smeta pri žetvi i izaziva
poleganje žita. Odrasle biljke vijušca proizvode veliku
količinu orašica, koje je zbog sličnih dimenzija sa
zrnom domaćina veoma teško odstraniti, kako iz roda
АЛЕКСАНДАР МЕДОВИЋ
Sl. 7. Njivski vijušac (Hallier 1881).
Abb. 7. Windenknöterich (Hallier 1881).
tako i iz semena odvojenog za sledeću setvu. Tako se
sledeće godine vraća na njivu i time se začarani krug
zatvara. Najbrojnija korovska vrsta u uzorku iz Čuru-
ga sa skoro hiljadu nalaza je njivski vijušac. Na svako
deseto zrno krupnika izdvojeno u uzorku dolazi po
jedan plod Polygonum convolvuls. Težinski udeo
vijušca u uzorku jedini od korovskih vrsta prelazi 1%.
Izmerena težina hiljadu ugljenisanih orašica iznosi
1,74 g.
Na osnovu iznetog ne verujem da su ratari limi-
gantskog naselja bili zadovoljni pogledom na njivu na
kojoj je usev bio potpuno uvrežen sa korovom. Uzrok
slabog prinosa, koji se manifestuje kroz relativno ma-
le dimenzije i težinu pronađenog ugljenisanog zrna,
direktna je posledica „pritiska“ korova na krup-
nik i njegovog ranog poleganja. Osim toga, ne treba
zanemariti ni negativan uticaj klime u 4. veku. Dodatnu
teškoću ondašnjim ratarima nisu predstavljale hladnoća
153
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
ili pak generalno suvlja klima same po sebi, već ne-
mogućnost planiranja usled nepredvidljivih klimatskih
prilika, odnosno nemogućnost održavanja ustaljenih
termina poljskih radova, a time i normalnog razvoja
poljoprivrednih kultura. A ionako nestabilni krupnik, vrlo
lako je mogao da polegne i usled olujnih udara vetra ili
grada. I u savremenom, potpuno mehanizovanom svetu,
teško je otarasiti se njivskog poponca i njivskog vijušca
LITERATURA
Becker i Kroll 2008: C. Becker i H. Kroll, Das prä-
historische Olynth. Ausgrabungen in der Toumba
Agios Mamas 1994–1996. Ernährung und Rohstoff-
nutzung im Wandel. Prähistorische Archäologie in
Südosteuropa 22 (Rahden/Westf. 2008).
Behre 2008: K.-E. Behre, Collected seeds and fruits from
herbs as prehistoric food. Vegetation History and
Archaeobotany 17, 2008, 65–73.
Beranová 1995: M. Beranová, Die Ernte von unreifem
Getreide im böhmischen Mittelalter. U: H. Kroll/R.
Pasternak, Res archaeobotanicae. International
Workgroup for Palaeoethnobotany 9 [Symposium
Kiel 1992] (Kiel 1995) 17–24.
Blümel 2006: W.-D. Blümel, Klimafluktuationen – Deter-
minanten für die Kultur- und Siedlungsgeschichte?
Nova Acta Leopoldiana NF 94, Nr. 346, 2006, 13–36.
Borojević 1991: K. Borojević, Emmer aus Feudvar. U:
B. Hänsel/P. Medović, Vorbericht über die jugo-
slawisch-deutschen Ausgrabungen in der Siedlung
von Feudvar bei Mošorin (Gem. Titel, Vojvodina).
Bericht der Römisch-Germanischen Kommission
72, 1991, 171–177.
Braadbaart 2008: F. Braadbaart, Carbonisation and
morphological changes in modern dehusked and
husked Triticum dicoccum and Triticum aestivum
grains. Vegetation History and Archaeobotany 17,
2008, 155–166.
Čanak i dr. 1978: M. Čanak, S. Parabućski i M. Kojić, Ilust-
rovana korovska flora Jugoslavije (Novi Sad 1978).
Dálnoki i Jacomet 2002: O. Dálnoki i S. Jacomet, Some
aspects of Late Iron Age agriculture based on the
first results of an archaeobotanical investigation at
Corvin tér, Budapest, Hungary. Vegetation History
and Archaeobotany 11, 2002, 9–15.
Dautova-Ruševljan i Vujović 2006: V. Dautova-Ruševljan
i M. Vujović, Rimska vojska u Sremu/Roman Army
in Srem (Novi Sad 2006).
Grlić 1990: Lj. Grlić, Enciklopedija samoniklog jestivog
bilja (Zagreb 19902).
Hallier 1881: E. Hallier, Flora von Deutschland (Gera-
Untermhaus 18815).
154
АРХЕОБОТАНИКА
na njivama. Zato ne treba previše kriviti ondašnje ratare.
Rod te godine nije bio najbolji. Međutim, katastrofa je
tek predstojala. Stanovnici naselja nisu bili u prilici da
u potpunosti iskoriste lagerovani krupnik. U tome ih je
sprečila vatrena stihija. Ostaje samo nerazjašnjeno: da
li se ovde radi o običnom požaru, ili kolateralnoj šteti
sukoba Limiganata sa Rimskom vojskom iz 358. i 359.
godine (Vulić 1929/1930)?
Holm i dr. 1991: L. G. Holm, J. V. Pancho, J. P. Herber-
ger i D. L. Plucknett, A Geographic Atlas of World
Weeds (Malabar/Florida 1991).
Jovanović 2004: M. Jovanović, Žitarice u praistoriji u
Podunavlju i na Balkanskom poluostrvu. Rad Mu-
zeja Vojvodine 46, 2004, 101–127.
Kohler-Schneider 2001: M. Kohler-Schneider, Verkohlte
Kultur- und Wildpflanzenreste aus Stillfried an der
March als Spiegel spätbronzezeitlicher Landwirtschaft
im Weinviertel, Niederösterreich (Wien 2001).
Kohler-Schneider 2003: M. Kohler-Schneider, Contents of
a storage pit from late Bronze Age Stillfried, Austria:
another record of the “new” glume wheat. Vegetation
History and Archaeobotany 12, 2003, 105–111.
Körber-Grohne 1994: U. Körber-Grohne, Nutzpflanzen
in Deutschland. Kulturgeschichte und Biologie
(Stuttgart 19943).
Marin i Tatić 2004: P. Marin i B. Tatić, Etimološki reč-
nik naziva rodova i vrsta vaskularne flore Evrope
(Beograd 20042).
Medović 2006: A. Medović, Arheobotaničke analize četiri
korpe ječma i jedne korpe prosa sa Čarnoka. Rad
Muzeja Vojvodine 47/48, 2006, 41–52.
Mielke i Rodemann 2007: H. Mielke i B. Rodemann, Der
Dinkel, eine besondere Weizenart – Anbau, Pflan-
zenschutz, Ernte und Verarbeitung. Nachrichtenblatt
des Deutschen Pflanzenschutzdienstes 59, 2007,
40–45.
Nejgebauer i dr. 1971: V. Nejgebauer, B. Živković, Đ. M.
Tanasijević i N. Miljković, Pedološka karta Vojvo-
dine. Razmera 1 : 50.000 (Novi Sad 1971).
Trifunović i Pašić 2003: S. Trifunović i I. Pašić, „Stari
vinogradi“ u Čurugu – višeslojno arheološko nalazi-
šte. Glasnik Srpskog arheološkog društva 19 (2003)
263–290.
Vulić 1929/1930: N. Vulić, Konstantius’ Sarmatenkrieg
im Jahre 358 und 359. Byzantinische Zeitschrift 30,
1929/1930, 374–375.
Živković i dr. 1972: B. Živković, V. Nejgebauer, Đ. Ta-
nasijević, N. Miljković, L. Stojković i P. Drezgić.
Zemljišta Vojvodine (Novi Sad 1972).
ЧУРУШКИ КРУПНИК ИЗ 4. ВЕКА... АЛЕКСАНДАР МЕДОВИЋ

a n D mm min.-maks. St. dev. Š mm min.-maks. St. dev. V mm min.-maks. St. dev. THZ g
Triticum spelta –
40 5,24 (3,9–6,0) 2,23 (1,8–2,6)
Stillfried/March
Triticum spelta –
100 4,97 (4–6) 0,42 2,44 (1,6–3,3) 0,28 1,89 (1,2–2,6) 0,24 7,89
Čurug
„New“ glume wheat
50 5,65 (5,0–6,5) 0,36 2,39 (2,0–2,6) 0,15 1,92 (1,5–2,3) 0,18
– Stillfried/March
„New“ glume wheat
100 5,30 (3,6–6,4) 2.10 (1,2–2,7) 1,90 (0,9–2,5) 5,66
– Feudvar
b n D/Š min.-maks. St. dev. D/V min.-maks. St. dev. Š/V min.-maks. St. dev.
Triticum spelta –
40 2,36 (1,85–3,17)
Stillfried/March
Triticum spelta –
100 2,05 (1,66–2,63) 0,19 2,66 (1,92–3,50) 0,28 1,30 (0,96–1,56) 0,11
Čurug
„New“ glume wheat
50 2,36* 2,94* 1,24*
– Stillfried/March
„New“ glume wheat
100 2,58 (1,77–3,31) 3,00 (2,00–4,18) 1,19 (0,91–2,36)
– Feudvar

Tab. 1. Dimenzije ugljenisanih zrna krupnika (Triticum spelta) i „nove“ plevičaste pšenice („new“ glume wheat) sa lokalteta
Stillfried an der March (Austrija), Čurug – „Stari vinogradi“ i Feudvar. D = dužina; Š = širina; V = visina; D/Š = indeks
dužina/širina; D/V = indeks dužina/visina; Š/V = indeks širina/visina; St. dev. = standardna devijacija; THZ = težina hiljadu
zrna. (*) izračunato na osnovu podataka u a.
Tab. 1. Meß- und Indexwerte der verkohlten Körner von Dinkel (Triticum spelta) und „new“ glume wheat aus Stillfried an
der March (Österreich), Čurug – „Stari vinogradi“ und Feudvar. D = Länge; Š = Breite; V = Höhe; D/Š = Länge/Breite-
Index; D/V = Länge/Höhe-Index; Š/V = Breite/Höhe-Index; St. dev. = Standardabweichung; THZ = Tausendkorngewicht. (*)
nachgerechnet anhand Angaben in a.

Ugljenisani nalazi:
Količina

Količina

Težina

Težina
u mg
u%

u%

Žitarice:
Strna žita
Triticum spelta 9804 39,16 77354 80,18 Krupnik
T. spelta, račve klasića 6401 25,57 5710 5,92 Krupnik, račve klasića
T. spelta, terminalne račve klasića 241 + 122 r Krupnik, terminalne račve klasića
Triticum monococcum 1135 4,53 7205 7,47 Jednozrna pšenica
T. monococcum, račve klasića 5148 20,56 2723 2,82 Jednozrna pšenica, račve klasića
Triticum dicoccon 1 r 5 r Dvozrna pšenica
T. dicoccon, račve klasića 154 + 32 r Dvozrna pšenica, račve klasića
Hordeum vulgare vulgare 12 r 93 r Višeredi (nepravilni) ječam, plevičasti
Secale cereale 5 r 39 r Raž
S. cereale, delovi klasnog vretena 2 r 0 r Raž, delovi klasnog vretena
Triticum aestivum s.l. 3 r 14 r Obična pšenica, u širem smislu
T. aestivum s.l., delovi klasnog vretena 2 r 3 r Obična pšenica, delovi klasnog vretena
Triticum, račve klasića 199 + 96 r Pšenica sa dva zrna u klasiću, račve klasića
Prosolika žita
Panicum miliaceum 45 r 46 r Obični proso
Setaria italica 16 r 4 r Italijanski muhar
Mahunarke:
Vicia ervilia 2 r 5 r Urov
Uljarice:
Camelina sativa 3 r 0 r Obični lanik
Moguće lekovite biljke:
Malva 2 r 1 r Slez
Korovi, ruderalne biljke i sl.:*
Segetalni korovi
Polygonum convolvulus 937 3,74 1630 1,69 Njivski vijušac

155
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 АРХЕОБОТАНИКА

Agrostemma githago 404 1,61 910 + Kukolj

Echinochloa crus-galli 56 r 16 r Korovski proso
Korovsko-ruderalne biljke
Convolvulus arvensis 127 + 335 r Njivski poponac
Setaria viridis 79 r 13 r Zeleni muhar
Chenopodium album 33 r 7 r Obična pepeljuga
Bupleurum rotundifolium 19 r 11 r Obična prorašljika
Stachys annua 9 r 3 r Jednogodišnji čistac
Digitaria sanguinalis 2 r 0 r Crvena svračica
Ajuga chamaepitys 1 r 0 r Žuta ivica
Berteroa incana 1 r 0 r Obični sivac
Solanum nigrum 1 r 0 r Obična pomoćnica
Ruderalne biljke, korovsko-ruderalne biljke
Polygonum aviculare 51 r 23 r Ptičji dvornik
Livadski korovi, ruderalne biljke
Bromus sterilis-tip 12 r 14 r Oštra klsača-tip
Livadski korovi, korovsko-ruderalne biljke
Plantago lanceolata 6 r 3 r Uskolisna bokvica
Ruderalne biljke
Glaucium corniculatum 3 r 0 r Obična makovica
Livadski korovi, korovi u šumi
Agrimonia eupatoria 1 r 1 r Obični petrovac
Coronilla varia 1 r 0 r Obična ajčica
Ostalo:
Trifolium-tip 80 r 23 r Detelina-tip
Silene-tip 10 r 3 r Pucavica-tip
Vicia-tip 2 r 4 r Grahorica-tip
Fumaria 1 r 1 r Dimnjača
Polycnemum 1 r 0 r Jelica
Trigonella 1 r 0 r Smiljkita
Identifikacija moguća do familije:
Poaceae 14 r 3 r Trave
Apiaceae 5 r 15 r Štitarke
Brassicaceae 2 r 2 r Krstašice
Asteraceae 1 r 2 r Glavočike
Ukupno: 25035 100 96471 100
Ostali ugljenisani nalazi:
Phragmites communis, delovi stabljike 10 64 Obična trska, delovi stabljike
Neugljenisani nalazi:
Sambucus ebulus 2 3 Obični burjan
Datura stramonium 1 2 Obična tatula
Težina hiljadu zrna (g):
Triticum spelta 7,89 Krupnik
Triticum monococcum 6,35 Jednozrna pšenica
Convolvulus arvensis 2,64 Njivski poponac
Agrostemma githago 2,25 Kukolj
Polygonum convolvulus 1,74 Njivski vijušac

Tab. 2. Čurug – „Stari vinogradi“. 2007. Objekat: 738. 4. vek. Ugljenisani i neugljenisani nalazi biljaka. Uzorak: 100 g. Gustina
uzorka: 35 g/l. (*) podela na funkcionalne podgrupe prema Čanak i dr. (1978). r: < 0,5%; +: > 0,5% < 1,0%.
Tab. 2. Čurug – „Stari vinogradi“. 2007. Objekt: 738, Speichergrube. 4. Jh. n. Chr. Verkohlte und unverkohlte pflanzliche Funde.
100 g. Funddichte: 35 g/l. (*) Teilung der funktionalen Gruppen nach Čanak i dr. (1978). r: < 0,5%; +: > 0,5% < 1,0%.

156
ЧУРУШКИ КРУПНИК ИЗ 4. ВЕКА... АЛЕКСАНДАР МЕДОВИЋ

Aleksandar Medović

EIN MASSENFUND „BARBARISCHEN“ DINKELS AUS DEM

4. JAHRHUNDERT N. CHR., ČURUG, VOJVODINA, SERBIEN
Zusammenfassung

Am linken, für die Römer barbarischen Ufer der Donau, einige Kilometer nördlich des Plateaus von Titel, auf
dem eins bis zwei Kilometer schmalen, durch Schwarzerde auf Löß fruchtbaren Streifen, der entlang der rechten
Theißufer verläuft, stand im 4. Jahrhundert n. Chr. eine Siedlung von Limiganten. Während der Grabungskampagne
„Čurug – Stari vinogradi 2007“ entdeckten die Archäologen des Museum der Vojvodina in einer Speichergrube
große Menge verkohlten Getreides. Aufgrund der mit bloßen Augen gut zu erkennen schlanken Körner fiel
zunächst der Verdacht, dass es sich hier um ein Massenfund neuen Spelzweizens („new“ glume wheat) handelt.
Der Tausendkorngewicht des entdeckten Weizens ist sehr klein: 7,89 g. Die Mess- und Indexwerte der Körner
liegen zwischen dem Dinkel und dem neuem, „emmerähnlichen Spelzweizen“. Nachdem ich unter der Stereolupe
auf die erste von insgesamt 6642 Stück, für Dinkel bezeichnend großen, breiten, schaufeligen und durch kräftige
Leitbündeln rilligen Spelzbasen stieß, wurde klar, dass 9804 ausgelesene Körner nicht zu cf. Triticum timopheevi,
sondern zu Triticum spelta gehören. Außerdem, die für „emmerähnlichen Spelzweizen“ typische U-förmig
ausgeweitete Spelzbasen wurden nicht gefunden. Zweithäufigst nachgewiesene Spelzbasen im Objekt Nr. 738
gehören dem Einkorn (5148). Es wurden vierfach weniger Körner dieser Weizenart nachgewiesen (1135). Ihr
Tausendkorngewicht ist auch verdächtig klein: 6,35 g. Außerdem, im Material fand ich nur wenige Reste vom
anderen Getreide: Gerste, Roggen, Saatweizen, Emmer, Rispen- und Kolbenhirse. Linsenwicke ist die einzige
Hülsenfrucht im Objekt, während die Ölfrüchte nur durch wenige Leindotterfunde verträten sind.
Ist der Fund von Čurug ein Beweis für Gewinnung von Grünkern (Pražma) im 4. Jahrhundert n. Chr.? Oder,
handelt es sich hier ganz einfach um eine Missernte? Die Antwort auf diese Frage mag in Funden zwei auch
heute sehr lästigen und weltweit gefürchteten Unkräutern liegen, Windenknöterich (Polygonum convolvulus)
und Ackerwinde (Convolvulus arvensis). Auf jeden zehnten nachgewiesenen Dinkelkorn kommt eine einsamige
Frucht von Windenknöterich; insgesamt 937 Stück. Die relativ wenige Nachweise von Ackerwinde, 127, gewinnen
an Bedeutung, wenn man weiß, dass sich dieses ausdauerndes Unkraut meist vegetativ vermehrt und dass der
Fruchtansatz in Mitteleuropa stets gering ist. Das Hauptproblem im Dinkelanbau ist seine geringe Standfestigkeit.
Wenn der Dinkel von windendenden und kletternden Unkräutern umschlungen und zu Boden gedruckt wird,
bekommt man, wie in Čurug vor etwa 17 hundert Jahre, ein schlechtes Ernteergebnis.

157
 Ksenija Borojević UDC 904:582.776.5(091)

KULTURNA ISTORIJA VODENOG ORAHA (TRAPA NATANS L.)

OD PREISTORIJE DO DANAS

Apstrakt: Ovaj rad razmatra arheološke i etno-istorijske podatake o korišćenju vodenog oraha (Trapa natans L.) od preistorije
do danas. Biljka Trapa natans ima neobičan oblik ploda i sadrži velike količine skorba, te je privlačio ljude još iz davnina.
Botanička i narodna klasifikacija zasniva se na morfologiji ploda Trapa i stoga postoje brojni različiti narodni nazivi za ovu
biljku i njene plodove. U Evropi, Trapa je zaboravljeni usev. U Aziji se još uvek uzgaja ova vrsta skrobnog voća, a u Severnoj
Americi se smatra invazivnim vodenim korovom. Primeri iz etno-botaničkog istraživanja autora u regionima Podunavlja i
Vojvodini (severna Srbija) i na Skadarskom jezeru (Crna Gora) omogućili su autoru novu interpretaciju korišćenja vodenog
kestena sa arheoloških lokaliteta, naručito sa vinčanskog nalazišta Opovo (Vojvodina) gde su nađeni mnogobrojni ugljenisani
fragmetni vodenog oraha (Trapa natans).
Ključne reči: vodeni orah, hrana, preistorija, Opovo

Abstract: This paper reviews archaeological and ethno-historic and evidence of water chestnut (Trapa natans L.) use in Eurasia.
Trapa natans has a striking fruit that has attracted humans since prehistory. Its botanical and vernacular classification has been
based on the fruit morphology and hence, various names, vernacular and botanical were given to Trapa spp. In Europe, Trapa
is a forgotten crop. In Asia, it is still cultivated and perhaps domesticated for the starchy fruits; and in North America, it is
considered an invasive aquatic pest. Numerous finds of Trapa from archaeological sites in the Old World are discussed. Examples
from the author’s ethno-botanical field work in the Lake Skadar (Montenegro) and Danube regions in Vojvodina (northern
Serbia) provided information for the new interpretation of the water chestnut (Trapa natans) use at the Late Neolithic site of
Opovo (Vojvodina), where many charred fragments of water chestnuts were recovered by the author.
Key words: Water chestnut, food, prehistory, Opovo

UVOD sima stabljike, sukcesivno se razvijaju tri vrste listo-

Trapa natans je veoma zanimljiva vodena biljka
čiji je plod, vodeni orah (orašak) sakupljan za ljudsku
i životinjsku ishranu od davnina. O značaju vodenog
oraha svedoče nam sve brojniji nalazi delova ploda
sa arheoloških lokaliteta kao i etnografski i istorijski
zapisi. Ekonomski i ekološki status vodenog oraha je
kontraverzan u mnogim krajevima Evrope, uključujći
i Srbiju, gde je vodeni orah danas zaboravljena gajena
biljka. U drugim delovima centralne i severne Evrope
vodeni orah je išezla ili ugrožena biljna vrsta koja je
zakonom zaštićena. U Indiji i Kini vodeni orah se još
uvek gaji, a u severnoj Americi je nepoželjni vodeni
korov na čije se suzbijanje troše milioni dolara.
OPIS BILJKE
Trapa natans je jednogodišnja flotantna ukorenjena
vodena biljka sa stabljikama dugim do nekoliko metara.
Dužina stabljike zavisi od dubine vode u kojoj biljka
raste (sl. 1). Na stabljici se razlikuju duge internodije i
kratki nodusi. Dužina internodija opada, a širina raste
idući od osnove ka vrhu biljke, koji se, kod potpuno
razvijenih biljaka, nalazi na površini vode. Na nodu-
va: submerzni linearni i lancetasti, a na vrhu flotantni
(plivajući) rombični. Na lisnim drškama plivajućih li-
stova obrazuju se mehurasta proširenja koja olakšavaju
održavanje flotantne rozete sa krupnim plodovima na
površini vode. Na nodusima stabljike, osim listova,
razvijaju se i perasti adventivni korenovi. Cvetovi vo-
denog oraha su pojedinačni, na kratkim drškama, mali
i hermafroditni. Krunica i čašica su od po četiri listića.
Krunica je bele, a čašica zelene boje. Plod vodene bilj-
ke Trapa natans je koštunica, po građi i čvrstini slična
orahu, pa se po njemu i biljka naziva vodeni orah ili
orašak. Zeleni spoljni omotač koštunice (egzokarp)
istruli u toku zime, dok plod miruje na dnu vodenog
bazena (sl. 2). Ali za razliku od običnog oraha (Juglans
regia) egzokarp vodenog oraha (Trapa natans) ne ljušti
se i ne otpada lako kada je vodeni orah zreo. Endo-
karp vodenog oraha je čvrsti smeđi deo, tzv. ljuska sa
trouglastim kracima. Otporan je na raspadanje i stoga
ostaje dugo očuvan (sl. 3). Broj i oblik krakova varira
kod različitih vrsta roda Trapa, a njihove morfološke
karakteristike su bitan taksonomski karakter. Unutar
ploda je seme – beli hranljivi sadržaj (vidi sl. 2) koji
nema endosperma, ali ima dva nejednaka kotiledona.

159
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 АРХЕОБОТАНИКА

Slika 1. Biljka vodenog oraha Trapa natans L. ispred gustog staništa u Agli Bari, rukavcu Dunava
kod Sremskih Karlovaca, Srbija, 2001.
Figure 1. Detail of Trapa natans L. plant in front of the dense cover in Agli Bara, an armband of the Danube,
near Sremski Karlovci, Serbia, 2001.

Slika 2. Presek zelenog ploda vodenog oraha Slika 3. Različiti vodeni orasi: Trapa bispinosa Roxb., azijski varijetet ploda sa
sa egzokarpom i drškom (Trapa natans L.) iz dva roga (gore levo); Trapa natans L., evropski varijetet ploda sa četiri roga (dole
Skadarskog jezera, Crna Gora. Razmer = 1 cm. levo); krtole biljke Eleocharis dulcis (Burm. f.) Trin. ex Henschel (desno)
Figure 2. Cross-section of the green fruit of Figure 3. Various types of water chestnuts: fruits of Trapa bispinosa Roxb., Asian
water chestnut with egozcarp and pedicel form with two spikes (top left); fruits of Trapa natans L., southeast European
(Trapa natans L.) from Lake Skadar, form with four spikes (bottom left); corms of Eleocharis dulcis (Burm. f.) Trin. ex
Montenegro. Scale = 1 cm. Henschel corms (right).

160
КУЛТУРНА ИСТОРИЈА ВОДЕНОГ ОРАХА...
Seme (kotiledoni) je vrlo bogato ugljenim hidratima,
sadrži oko 52% skroba, 15% belančevina, 7% masti,
3% šećera i 22% vode (Janković 1973). Stoga su plo-
dovi korišćeni za ljudsku i životnjsku ishranu još od
davnina.
Za pionirski rad na istraživanju roda Trapa u
jugoistočnom Balkanu zaslužan je Dr Milorad Janko-
vić†, profesor Biološkog fakulteta u Beogradu. Profesor
Janković se intenzivno bavio proučavanjem porekla,
rasprostranjenja, sistematike i ekologije roda Trapa i
objavio je niz studija i radova (Janković 1952; 1958;
1960; 1973; 1983; 1991). Kasnije se dr Jelena Blaženčić,
profesor Biološkog fakulteta u Beogradu i dugogodišnji
saradnik prof. Jankovića, takođe bavila anatomijom
i ekologijom vodenog oraha (Blaženčić 1968; 1971;
1971; Janković i Blaženčić 1967; 1968; 1970; 1973; Jan-
ković i dr. 1965). Osim botaničkih studija i retkih na-
pomena o korišćenju plodova, na Balkanu se niko nije
bavio kulturnom istorijom vodenog oraha.
RASPOSTRANJENJE VODENOG ORAHA
(TRAPA NATANS L.)
Vodeni orah (Trapa natans) raste u mirnim sla-
tkim vodama – u jezerima, rukavcima reka, kanalima,
barama. Široko, ali diskontinuirano je rasprostranjena
u Evropi, Aziji, Africi i Americi. Nalazi fosila vodenog
oraha datiraju iz gornje krede. Ova biljka je bila široko
rasprostranjena za vreme tercijera (Janković 1960). Vr-
sta Trapa natans, čiji plod ima dva kraka, ssp. bispinosa
(vidi sl. 3) rasprostranjena je u Indiji, Kini i Japanu.
Vrste roda Trapa takođe su široko rasprostranjene i u
tropskim regionima Afrike gde postoje endemske vr-
ste u jezeru Viktorija (Brenan 1963). Sadašnja sever-
na granica rasprostranjenja vodenog oraha nalazi se u
vodama u kojima najmanje 63 dana godišnje tempe-
ratura dostiže 22ºC (Hegi 1965). U Evropi, povišenje
temperature tokom klimatskog optimuma u Holocenu
(pre 8000–5000 godina) omogućilo je povoljne uslo-
ve za širenje mnogih drvenastih vrsta i termofilnih
organizama na sever. Nakon Holocenskog optimuma,
sniženje temperature dovelo je do povlačenja mnogih
biljnih vrsta (Bell i Walker 2005) i možda je ugrozi-
lo i populacije trape u severnim regionima Evrope.
Iako razlozi za povlačenje vodenog oraha nisu sasvim
jasni, klimatsko zahlađenje i ljudski faktori su dopri-
neli, uopšte govoreći, smanjenju rasprostranjenosti
vodenih biljaka, pa verovatno i vodenog oraha. Vrste
roda Trapa danas, u pojedinim evropskim državama
imaju status ugroženih vrsta, a u nekoliko su sever-
nih evropskih država i potpuno iščezle. Iz flore Srbije
КСЕНИЈА БОРОЈЕВИЋ
je, takođe, iščezla endemična vrsta Trapa annosa M.
Jank. (Janković i Blaženčić 1999). Trapa natans nalazi
se na listi biljnih vrsta koje su zaštićene Bernskom
konvecijom (Bern Convention on the Conservation of
European Wildlife and Natural Habitats 1979).
Istorija rasprostranjenja vodenog oraha u Severnoj
Americi je sasvim drukčija od evropske. Iako najstariji
nalazi ove biljke potiču sa kraja krede i početka tercijera,
ova vrsta je sasvim iščezla početkom pleistocena u
severnoj Americi (Hegi 1965). Trapa natans se ponovo
pojavljuje 1874. godine kada je uneta kao ukrasna vo-
dena biljaka iz Evrope. (Gajena je u Botaničkoj bašti
Asea Greya na Harvardskom univerzitetu 1877). To-
kom 1879. preneta je u lokalne vode, te se potom brzo
raširila i naturalizovala, pokrivajući velike površine
slatkih voda američkih država uz severni Atlantik,
gde se smatra opasnim vodenim korovom, jer onemo-
gućuje plovidbu i umanjuje mogućnost zaštite od
komaraca (Martin 1987). Trapa je uvrštena u štetne
vodene korove (USDA 2004), te se ulažu veliki napori
da se biološki kontroliše, ali do sada nije pronađena
uspešna biološka kontrola. Smatra se da Trapa ima
malu hranljivu vrednost, da ugrožava rast drugih bilj-
nih vrsta i doprinosi smanjenju kiseonika u vodi zbog
svog visokog nivoa raspadanja (Haber 1999). Orga-
nizovana kontrola sastoji se od mehaničkog i ručnog
sakupljanja biljaka. Šiljasti krakovi plodova se smatraju
opasnim za bosonoge kupače, te umanjuju rekreativni
potencijal reka i jezera. Na primer, između 1982. i 2001.
potrošeno je preko četiri miliona dolara za uklanjanje
trape iz jezera Čeplena (Chaplain) u državi Vermont
na severu SAD (Vermont Water Chestnut Manage-
ment Program Summary 2004).
KLASIFIKACIJA RODA TRAPA NATANS
I NARODNI NAZIVI
Karl Linne je prvi zvanično opisao vodeni orah
pod nazivom Trapa natans L. (1753). Ova biljka pri-
pada rodu Trapa, familiji Trapaceae Dumortier (Syn.:
Hydrocariacea Raimann, redu Myrtales) (Hegi 1965;
Janković, 1973). Prema Jankoviću (Janković 1958;
1973) termin Trapa natans L. je stari naziv za kompleks
evropskih i istočno-azijskih vrsta. U flori zapadnog i
centralnog Balkana, a na osnovu podataka o evoluci-
ji ploda, rod Trapa obuhvata dve sekcije: Longicarpa i
Brevicarpa (Janković 1973). Sekcija Longicarpa sadrži
tri vrste sa dugačkim kracima: Trapa annosa, Trapa
longicarpa M. Jank. i Trapa europaea Fleroff. Sekciji
Brevicarpa u Srbiji pripada samo jedna vrsta: Trapa
brevicarpa M. Jank., koja se odlikuje kraćim kracima.
161
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
U novoj kladističkoj klasifikaciji, koja se zasniva na
molekularnom istraživanju, rod Trapa pripada familiji
Lythracaeae i redu Myrtales (Stevens 2001). Tako Por-
cher i dr. (1995) ističu da je opšta neusaglašenost oko
klasfikacije vodenog oraha, za kojeg postoje različiti
latinski nazivi vrsta i brojna narodna imena, odraz
neusaglašenih gledišta u vezi sa postojećom sistemati-
kom roda i vrsti vodenog oraha (Melbourne Universi-
ty Project Multilingual, Multiscript Plant Name Data
Base).
Naziv roda Trapa izveden je iz latinske reči calcit-
rapa, zbog sličnosti ovog hladnog ratnog oruđa sa plo-
dom vodenog oraha (sl. 3). Naime, calcitrapa je u obli-
ku kugle sa četiri šiljka, slična topuzu. U antici su se
još koristili i drugi nazivi za vodeni orah koji se takođe
odnose na karakterističan izgled ploda, kao sto je naziv
tribolos (τριβολος) na grčkom, ili tribulus aquaticus na
latinskom jeziku (Hegi 1965). Drugi deo naziva, epitet
vrste je natans, što na latinskom znači plivajući, jer na
površini vode ova biljka razvija plivajuću rozetu listova
(vidi sl. 1).
Vrste roda Trapa u narodu su poznate pod razli-
čitim lokalnim nazivima koji se, skoro svi, odnose na
izgled ploda. Simonović (1959) za zbirnu vrstu Trapa
natans navodi narodne nazive: bivolčići, bika, vodeni
bikovi, vodeni orah, vodeni zubi, vodeni orešec, vo-
deni orišek, vragolić, vragulić, žirorog, kasaronja, ka-
soronja, keka, kekavac, kostanjevac, litišport, orašak,
orešek, orešec, pitomi šćenci, povodni orah, prljušci,
rašak, rašac, rogate šiške strelara, streljara, šulj, šuljevi.
Osim ovih naziva, ljudi oko Dunava u Vojvodini plo-
dove vodenog oraha nazivaju hrašak. Veće krakove na
plodu nazivaju rogovi, a manje bikčići. U Crnoj Gori,
stanovnici oko Skadarskog jezera, plodove nazivaju
kasoronje, a Albanci kaćiram. Obe ove reči potiču od
latinskog naziva castanea jer plod zbog smeđe boje
omotača i svetlog jezgra podseća na plodove kestena.
U ovom je korišten „vodeni orah“ kao narodni naziv.
U germanskim jezicima naziv vodeni orah (Wa-
ssernuss) je doslovni prevod sa grčkog hydrokaryon
(′υδροκαρυον). Plod ove biljke je takođe poznat pod
nazivom rogati kesten (Horn Chesnut), jezuitski orah,
vodeni topuz (calcitrap). U romanskim i slovenskim
jezicima ima slične nazive, poput vodeni orah, vodeni
kesten ili bikovska glava. Na engleskom jeziku naziv je
vodeni kesten (water chestnut). Međutim, isti naziv se
koristi i za krtolu sasvim različite vodene biljke Eleo-
charis dulcis (Burm. f.) Trin. ex Henshel (vidi sl. 3) i
jedan je od primera zbrke oko istog imena koji se ko-
risti za krtolu i plod dve sasvim različite biljke. Krtola
biljke Eleocharis dulcis se češće upotrebljava u kineskoj
162
АРХЕОБОТАНИКА
kuhinji nego plod vodenog oraha (Trapa natans) i re-
dovno se prodaje konzervirana u prodavnicama takođe
pod nazivom water chestnut.
ISTORIJISKI I ETNOGRAFSKI PODACI
O VODENOM ORAHU
U drevnom svetu Trapa se od davnina upotreb-
ljavala za ishranu ljudi i životinja. Sardžaj ploda vode-
nog oraha je vrlo hranljiv i, kao što je ranije navedeno,
sadrži velike količine skroba, proteine i manje količine
masti i šećera. Očišćeni vodeni orasi mogu da se jedu
sveži, kuvani, pečeni, ili osušeni i samleveni u brašno.
Slika 4. Profesor Jelena Blaženčić sa priveskom napravljenim
od vodenog oraha (Trapa natans L.) bez oštrih rogova,
Beograd 2001.
Figure 4. Professor Jelena Blaženčić wearing a chain
with a Trapa natans L. fruit pendant without sharp spikes,
Belgrade 2001.
Evropa
Upotreba vodenog oraha za ishranu ljudi i doma-
ćih životinja skoro da je zaboravljena u Evropi, među-
tim postoje mnogi istorijski, etnografski i arheološki
podaci o korišćenju vodenog oraha za ishranu i druge
namene. Tako na primer, Gams u knjizi Ilustrovana
flora srednje Evrope (Illustrierte Flora von Mittel Euro-
pa, Hegi 1965) navodi brojne primere nalaza vode-
nog oraha (roda Trapa) otkrivenih još u XIX veku na
mnogim arheološkim lokalitetima u Evropi. Ostaci
plodova vodenog oraha nađeni su u neolitskim nase-
ljima švajcarskih jezera; nalazištima na jezeru Federsee
u Nemačkoj; potom u južnoj Švedskoj i Finskoj.
Deschmann (1877) je indentifikovao ostatke plodova
ove biljke u naseljima Lebacher jezera (današnje Ljub-
ljansko Barje u Sloveniji). Brockman (1914) spominje
vodeni orah u knjizi Zaboravljeno korisno bilje (Ver-
КУЛТУРНА ИСТОРИЈА ВОДЕНОГ ОРАХА... КСЕНИЈА БОРОЈЕВИЋ

gessene Nutzpflanzen) i takođe navodi da se Trapa

uzgajala u vreme neolita. Klasični autori, Dioskurid i
Plinije, navode da se Trapa upotrebljavala u dolini Nila
i Trakije (sadašnja Bugarska) i da se hleb pravio od
brašna dobijenog od plodova vodenog oraha, a da su se
listovi i cele biljke koristile za ishranu konja. Hipokrat
opisuje upotrebu pića napravljenog od vodenog oraha
protiv zapaljenja, dok drugi autori navode načine kako
se od ove biljke spravlja tonik ili prah protiv dijareje
(Hegi 1965).
Pored nalaza iz antike Hegi (1965) navodi etno-
grafske i istorijske podatke o korišćenju vodenog oraha
za ishranu ljudi i za pravljene ukrasa u Evropi. Trapa
se sakupljala iz okolnih vodenih staništa i prodavala na
trgovima gradova Strasburga i Mulhausena sve do XIX Slika 5. Gusta staništa vodenog oraha, rozete listova Trapa
veka, te na pijacama u gradovima severne Italije, južne natans L., u severnom delu Skadarskog jezera, Crna Gora,
leto 2001 godine. U pozadini lokvanj (levo i desno) i trska
Francuske i Dalmacije. U severnoj Italiji postojala je
(u pozadini).
duga tradicija koja potiče još iz XVI veka, a možda i Figure 5. Dense cover of Trapa natans L. plants (front) in the
iz rimskog doba, da se od plodova vodenog oraha, čiji northern part of Lake Skadar, Montenegro, summer 2001. In
se šiljasti kraci prethodno obrade, prave lični ukrasi background, water lilies (left) and reeds (right).
(ogrlice) i brojanice.
Sličan način ukrašavanja može se videti i danas, za jednu krunu. Neki su jeli kasoranje presne, dok su
npr. u Srbiji. Prof. Blaženčić mi je pokazala lanac sa ga drugi kuvali, naročito siromašni tokom oskudica.
priveskom napravljenim od ploda vodenog oraha, koji Trapa bolje rađa u kišnim nego u sušnim godinima.
je dobila od svojih kolega (sl. 4). Tradicija sakupljanja Tokom istraživanja autora 2001. godine niko više
vodenog oraha za ljudsku i životnjsku ishranu se od- nije sakupljao vodeni orah. Glavni razlog za prestanak
ržala do nedavno i u Srbiji, Crnoj Gori, Hrvatskoj, ove aktivnosti je nastao kada su ljudi počeli da se sele
Moldaviji i Mađarskoj (Janković 1960; Karg 1996a). iz sela u gradove. Na primer, selo Dodoši koje se nalazi
na severnom delu jezera, je prema popisu iz 1948.
Crna Gora godine imalo 707 stanovnika (Radusinović 1964), a u
Vodeni orah se naručito intenzivno sakupljao i leto 2001. godine je u njemu bilo manje od dvadestak
koristio na Skadarskom jezeru u Crnoj Gori (Janković
1952; 1958). Tokom etnobotaničkih istraživanja autora
ovog rada tokom leta 2001. godine na crnogorskom delu
Skadarskog jezera, Trapa je uspešno uspevala uporedo
uz beli lokvanj (sl. 5). Skadarsko jezero je proglašeno
nacionalnim parkom 1983. godine, a time su bile za-
štićene zakonom i mnoge biljne i životinjske vrste,
uključujući i vodeni orah koji je šire rasporstranjen u
severnom delu jezera gde je voda plića nego u južnom
delu jezera. U jezeru uspeva podvrsta vodenog oraha,
kojoj je Janković dao naziv po Skadarskom jezeru Trapa
longicarpa ssp. scutarensis. Plodovi ovog vodenog oraha
su krupni i obično imaju četiri kraka, ređe dva, mada
ima primeraka i bez oštrih krakova (Janković 1952;
1958). Stanovnici oko Skadarskog jezera su sakupljali
Slika 6. Savica Gazivoda (89 godina) iz sela Dodoša
plodove vodenog oraha. tj. kasoranje (kako ga zovu
koja je redovno sakupljala vodeni orah
Crnogorci) do pedestih i šezdestih godina XX veka. do 60-tih godina prošlog veka, Crna Gora, 2001.
Crnogorski pisac i etnograf Jovičević (1909) beleži da Figure 6. Savica Gazivoda (89 years old), a women from the
je jedna osoba mogla da sakupi 10 bagaša kasoranja, village Dodoši who regularly collected water chestnuts until
tj. oko 150 kg (1 bagaš = 15 kg) i da proda 10 bagaša the 1960s, Montenegro, 2001.

163
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
Slika 7. Demonstracija ljuštenja vodenog oraha
(Trapa natans L.). Ruka Marka Strugara (79 godina),
Dodoši, Crna Gora, 2001.
Figure 7. Hand of Marko Strugar (79 years old), a man
demonstrating peeling of water chestnuts (Trapa natans L.),
Dodoši, Montenegro, 2001.
domaćinstava u kojima su živeli sami stari ljudi.
Intervjuisani stari ljudi iz sela Dodoša su se sećali da
su kasoronjem hranili svinje u jesen od avgusta do
decembra, naročito pre nego što stigne kukuruz. Ka-
soronje su sakupljale isključivo žene (sl. 6), tako što bi
jedna ili dve u čamcu (čunu) odveslale do gustih stani-
šta ponekad udaljenih više od jednog ili dva sata od
sela. Potom su rukom ubirale kasoronje dok ne napu-
ne čamac, otprilike oko 200–300 kg. Zatim su plodove
iznosile na leđima u korpama zvanim “lama” (oko 15
kg) uz brdo do svojih kuća. Nakon što bi donele plo-
dove kući, jednu manju količinu kasoronja bi odmah
stavile u metalni lonac i kuvale satima. Žene bi se oku-
pile i zajedno jele kasoronje kao užinu, a ne kao pravi
obrok. Muškarci su im se često pridruživali i svi su
zajedno uz kasoronje pili domaće crno vino ili lozu.
Plodove su ljuštili nožem ili vinogrdarskim makazama
(sl. 7). Ljuske od čišćenja bacali su negde iza kuće, ne
uvek na đubrište. Većinu prikupljnih plodova su davali
svinjama. Kasoronje za svinje nije bilo potrebno pret-
hodno čistiti ili prerađivati, jer su one same svojim ošt-
rim kljovama kidale ljusku i jele unutrašnji hranljivi
deo.
U selu Podhumu, takođe na Skadarskom jezeru,
plodovi vodenog oraha su sakupljani, ali u malim
količinama i ne redovno kao u Dodošima. Podhum
se nalazi na severnom delu jezera nasuprot Dodoša,
udaljen nekoliko kilometara od obale jezera, koja
se redovno plavi (vidi sl. 5). Stanovnici Podhuma
su etnički Albanci, muslimani i katolici. Muškarci iz
ovih sela sakupaljaju male količine vodenog kestena
164
АРХЕОБОТАНИКА
i nazivaju ga kaćiram na albanskom jeziku. Kaćiram
su povremeno sakupljali kada su odlazili čamcima
u ribolov. Alabanke ga nikada nisu sakupljale, jer za
razliku od Crnogorki, nikada nisu same odlazile čam-
cima na jezero. Kaćiram koji su donosili muškarci
su jeli kao užinu, ali su ga jeli odvojeno od žena. Za
razliku od Crnogoraca iz sela Dodoša, Albanci iz sela
Podhuma nikad nisu sakupaljali velike količine plodova
ove biljke, iako su Albanci katoličke vere gajili svinje.
Niko od intervjuisanih seljaka oko Skadarskog
jezera se nije sećao da su ostavljali plodove kasoranje
za zimu. Plodove su sakupljali sa prirodnih staništa na
jezeru. Nisu ni na koji način gajili niti podsticali rast
biljka ili vršili selekciju za veće plodove. Svako je mogao
da bere kasoranje uključujući i one koji su dolazili iz
sela koja nisu bila uz neposrednu obalu jezera. O mo-
gućnosti zajedničkog branja i nepostojanju granica
postoji i lokalni stih „Kasoronje bijelo voće, nek’ vas
bere ko god hoće“ (Stevan Lopičić, usmeni razgovor
1997. i 2001. godine). Svi intrevjuisani stanovnici
oko Skadarskog jezera i Podgorice znali su da su plo-
dovi hranljivi, ali nisu znali za neku drugu svrhu ili
upotrebu kasoranja. Znali su da se jedna druga vo-
dena biljka koristi u ishrani goveda, a to je – lokvanj
(Nymphae alba) tzv. lopuh. Svi oko Skadarskog jezera
su znali da Trapa, premda vodena biljka, bolje rađa ako
je kišno vreme. O oprašivanju vodenog oraha postoje
različiti podaci – samoorašivanje, zoofilija, kišne kapi
(Janković, 1973). Niko od intervjusaniih seljana iz
okoline Skadarskog jezera koji su sakupljali plodove
nije nosio kasoronje da proda u gradovima. Međutim,
intervjuisani stanovnici Podgorice su se sećali da su se
kasoronje mogle kupiti na ulicama grada do šezdestih
godina XX veka i da su se prodavale u jesen, slično
pečenom kestenu. Mnogi iz gradova su se nostalgično
sećali slatkog ukusa kasoronja.
Vojvodina
U Vojvodini, gusta staništa vodenog oraha nalaze
se u rukavcima Dunava, naručito u Agli bari kod Srem-
skih Karlovaca (vidi sl. 1), gde uspeva Trapa lonigicarpa
ssp. valida M. Jank. (Janković 1960). Za razliku od
Crne Gore, gde su se svi intervjuisani stanovnici iz sela
i gradova sećali da se kasoronje jedu, niko od interv-
juisanih ribara i stanovnika sela oko Dunava nije znao
da je rašak, kako zovu plod vodenog oraha, jestiv. Poje-
dinci su se prisećali da su svinje terane u močvare i da
su se hranile rašakom što je pre bila česta praksa (Jan-
kovića 1952). I sada se mogu naći svinje koje slobodno
žive u ritovima npr. u okolini Novog Sada (Koviljski
rit) i obilato se hrane plodovima vodenog oraha.
КУЛТУРНА ИСТОРИЈА ВОДЕНОГ ОРАХА...
Rusija
U južnoj Rusiji plodovi vodenog oraha sakupljali su
se vekovima. Vasiljev (1960) u knjizi o vodenom orahu
i prespektivima njegovog gajenja u bivšem Sovjetskom
Savezu navodi brojne istorijske primere intenzivnog
sakupljanja vodenog oraha. Tako autor navodi podatak
iz XVIII veka da su u mestima oko Crnog mora lokalni
stanovnici koristili stare ćilime za sakupljanje plodova
vodenog oraha na gustim staništima biljke, te da su
čak i plod Trapa natans nazvali ćilim. Sakupljači bi
stavili kamenje kao tegove na krajeve ćilima da bi ga
potonuli na dno, potom bi izvlačili ćilim sa zakačenim
plodovima. U srednjim delovima Sibira stanovnici su
sakupljali cele smrznute biljke ali to nije bilo efikasno
jer su bolji (veći) plodovi već pali na dno jezera. Prema
navodima Vukolova (1932), pre Prvog svetskog rata,
trgovci su obilazili mesta gde se sakupljao vodeni
orah i prodavali su plodove u Moskvi. Naročito velike
količine plodova su sakupljali stanovnici Brijanskog
regiona na jezeru Orehove. Autor Hitrovo (1905)
navodi da bi stanovnici sakupili oko 1.000 pudova u
toku jedne godine što je oko 18 tona vodenog oraha
(1 pud je oko 18 kg). U rodnim godinama vodeni orah
je bio hrana za svinje i igračke za decu, a u nerodnim
godinama od vodnog oraha se pravio hleb (Saharov
1928). Stanovnici su takođe jeli i sveže plodove na
taj način što bi plod raspolovili oštrim nožem na
dva dela, unutrašnji skrobni deo bi malo prosušili, a
zatim bi od njega pravili kašu ili bi ga mleli u brašno i
mešali sa pšeničnim brašnom za hleb. Vasiljev (1960)
takođe navodi oglede koji su postavljeni sa vodenim
orahom u bivšem Sovjetskom Savezu i o različitim
prinosima vodenog oraha. Na primer, na ogledima u
Astrahanskom regionu na jugu Rusije prinosi vodenog
oraha su iznosili 3,5 tona/ha prema podacima Mihai-
lova (1940), a prema podacima Troitskiija (1947) čak
5 tona/ha. Prema mišljenju Vasiljeva (1960) variranja
u prinosu bila su pre posledica različitih metoda žet-
ve (sakupljanja) nego razlika u stvarnom prinosu.
Prosečna težina 100 svežih plodova vodenog oraha
bila je 440 gr. Najveći plodovi su bili teški 9,5 gr, a
najmanje razvijeni plodvi su težili 2,6 gr. U velikim
plodovima jezgro je činilo 42% ukupne težine ploda, a
kod najmanjih 48% težine. Prinos izračunat na osnovu
težine skrobnog jezgra, tj. očišćenog ploda po jednom
hektaru je mogao biti oko 2,0–2,4 tone.
Južna i istočna Azija
U južnoj Aziji plodovi vodenog oraha su od davnina
sakupljani. U Aziji se gaji nekoliko vrsta/varijeteta roda
Trapa od kojih neke imaju plodove široke i do 6,5 cm.
КСЕНИЈА БОРОЈЕВИЋ
U Kini, Indiji i Tajlandu, Trapa je prava akvakultura i
biljka se komercijalno gaji. Delovi vode se ograde i u
njima se gaji Trapa, te se plodovi sakupljaju i koriste za
ljudsku ishranu. Vodeni orah sa dva šiljka, vrsta Trapa
bispinosa Roxb. se gaji u Indiji (vidi sl. 3). Ahmand i
Singh (1998) opisuju tradicionalno sakupljanje plo-
dova tzv. singhara (na Hindu jeziku) u Kašmiru u
Indiji. Autori navode visoke prinose vodenog oraha
koji su se kretali od 4.000 do 5.000 tona po godini na
jezeru Wular u Kašmiru. Oko jezera, vodeni orah je
predstavljao glavnu hranu za 30.000 stanovnika tokom
pet meseci u godini. U Indiji se Trapa bispinosa Roxb.
gaji u plitkim barama i jezerima koji nisu povoljni
za gajenje ribe. Kultivacija se odvija na dva načina –
direktno ili iz prirodnih klijanca ili se klijanci dva puta
presađuju. Kod presađivanja klijanci se presađuju iz
velikih buradi ili glinenih velikih posuda prvo u plitke
kanale tokom marta i aprila, a potom drugi put u veće
kanale, bazene i vodene rezervoare tokom juna ili jula.
Uz to se koriste i azotna đubriva (urea) u dva navrata
u intervalima od 40 dana. Žetva se odvija sukcesivno u
ciklusima od 8 do 10 dana počevši od septembra pa do
janura, jer plodovi ne sazrevaju u isto vreme. Svaki plod
se bere ručno, nakon što se cela biljka izvuče iz vode.
Najveći prinosi se dobijaju tokom druge i treće žetve u
jednoj sezoni. Lokalni prinosi su se kretali od 2,4 do
2,6 kvintala po bighu (oko 60–65 kg/ha; 1 kvintal = 100
kg; 4 bigha = 1 ha). Sa primenom neorganskih đubriva
i zaštitom protiv štetočina, prinosi se kreću od 10 do
12 kvintala/bigha, tj. 250–300 kg/ha. U Indiji je vršena
selekcija na veličinu ploda, mekoću spoljnog omotača,
boju lisne mase i za lako odvajanje ljuske od jezgra.
Štetočine vodenog oraha su insekti (napr. Galerucella
birmanica), zmije, pacovi, koji mogu znatno da snize
prinos. Plodovi vodenog oraha prodavali su se sveži u
neposrednoj blizini gde su gajeni, ili na lokalnim pija-
cama gde su cene kao i profit bili vrlo niski. U Indiji se
gajnjem vodenog oraha (Trapa bicornis) tradicionalno
bave sakupljači nektara palme (iz kaste Pasi) i lokalni
ribari (Ahmad i Singh 1998).
U Kini i Tajvanu takođe postoji duga tradicija akva-
kultura. Izuzetno veliki prinosi vodenog oraha zabe-
ležni su u Kantonu gde je prema navodima Fu Ka-shui
(1954) tradicionalno sakupljano oko 180.000–21.000
plodova, što je jednako prinosu od 10–16 tona/ha. U
Kini plodove Trape bicornis zvane ling tradicionalno
sakupljaju žene i deca u malim okruglim čamcima
(Bois 1927). Možda su neobično visoki prinosi vodenog
oraha u Kini dobijeni zbog razvijenih vodenih kultura
u regionu Kantona, i zbog intenzivnog sakupljanja
od strane žena i dece. Ahmad i Singh (1998) navode
165
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 АРХЕОБОТАНИКА

da se vodeni orah tzv. Ling Ko (što znači spiritualni vodenog oraha, koncentrisani oko ognjišta i u pepelu.
rog), može naći po celoj Kini i da se naročito mnogo Pored njih su pronađeni i izvanredno dobro očuvani
jede tokom septembarske proslave dinastije Yuan ko- drveni maljevi u kojima su se nalazili još uvek zabode-
jom se označava zbacivanje mongolske vlasti. U Japa- ni šiljasti vrhovi krakova ljuske vodenog oraha (sl. 8)
nu, vodeni orah smatraju sekundarnom ratarskom koji svedoče o načinu čišćenja ovih plodova u prošlosti
kulturom i neke vrste gaje u poljima nakon pirinča. Baltika (Rimantiené 1979; Vankina 1970). Trapa na-
Ekstrat iz ploda Trape natans var. japonica se u Japanu tans takođe je otkrivena i u naseljima pored jezera iz
upotrebljava kao antibakterijski tretman kod upalnih neolitiskog i bronzanog doba sa Federsee u Nemačkoj
infekcija (Kano i dr. 1981). (Karg 1996°; Maier 2004). Karg (1996b) je tim povo-
Svojim izgledom vodeni orah je i ranije, kao i u dom objavila kratku brošuru o upotrebi vodenog oraha
današnje vreme, bio inspiracija mnogim umetnicima. u prošlosti i sadašnjosti povodom izložbe u Württem-
U Kini je, na primer, inspirisao pesnika i slikara berg Landesmuseumsu. Novi nalazi vodenog oraha u
Zhang Cuiyinga (2002). U Japanu, beli cvetovi – zvani Švajcarskoj potiču iz potopljenog naselja Cham-Eslen
okunofushi (mnogo ljubičica) su odavno simbol oblasti na jezeru Zug koje se datuje u 4200–4100. godinu pre
Kumihama i atrakcija Kjota (Nature of Kyoto, 2005). naše ere (Stefani Jacomet, usmena informacija 2005).
Nedavno su nađeni brojni ostaci plodova vodenog
oraha iz neolitskog sojeničkog naselja u Ljubanskom
NOVI ARHEOLOŠKI NALAZI barju Hočevarica iz 3650–3550. god. pre naše ere (Jeraj
VODENOG ORAHA i dr. 2008). Kroll (1991) navodi da se spektar sakup-
Najstariji nalazi vrsta roda Trapa su nedavno ljanih biljnih vrsta proširio tokom bronzanog doba
otkriveni na ašelskom lokalitetu Gesher Benot Ya’aqov jugoistočne Evrope, te da je uključio plodove vodenog
blizu Mrtvog mora koji datira oko pre 780.000 godina oraha (Trapa) i samonikle jagode.
(Goren–Inbar i dr. 2000; 2002). Nalazi u Kini potiču iz
neolitskog perioda (Hui-Lin Li 1983). Različiti oblici
vodenog oraha, sa plodovima sa četiri i dva kraka, su
se kultivisali. Ostaci chich (Trapa natans) i ling (Trapa
bicornis) bili su identifikovani na neolitskom nalazištu
Ho-mu-tu u Yangtze basenu. Nedavno su u Kini sa
neolitiskog lokaliteta Hemudu, identifikovani ostaci
plodova kao i polen Trapa natans i Trapa bispinosa koji
potiču iz donjih slojeva datiranih u 5000–4500. godinu
pre naše ere (Zhejiang Provincial Institute of Cultural
Relics and Archaeology Hemudu, 2003). Na naučnom
skupu posvećenom počecima poljoprivrede u Kini
(The Spread of Agriculture in Asia: Understanding
Early Settlements in the Chengdu Plain) održanom
na Harvardskom univerzitetu od 14. do17. oktobra
2008. godine, nekoliko naučnika je istaklo sve veći broj
nalaza vodenog oraha (Trapa sp.) sa neolitskih loka-
liteta u Kini, ukazujući na značaj ovog biljnog resursa
(Z. Zhao i D. Fuller, usmena informacija 200. god.)
Zvelebil (1994) je prikupio podatke o nalazima vo-
denog oraha u zapadnoj i severnoj Evropi i zajedno sa
prikupljenim drugim samoniklim biljakama razmatra
važnost sakupljačke delatnosti biljaka tokom mezolita.
Autor navodi nalaze plodova vodenog oraha (Trapa) Slika 8. Drveni maljevi sa ubodenim rogovima ploda
vodenog oraha (Trapa natans L.) sa praistorijskog
sa lokaliteta u Holandiji, Skandinaviji, a naročito do-
močvarnog lokaliteta Sarnate u Latviji
bro sačuvane velike količine ljuski plodova ove biljke iz (prema Vankina 1970).
tresetišta sa lokaliteta u istočnom Baltiku. Tako na pri- Figure 8. Wooden mattocks with inserted water chesnut
mer, na lokalitetu Sarnate u Letoniji (2700–2490. god. (Trapa natans L.) endocarps from the peat bog site Sarnate,
pre naše ere), nađeni su 40 cm debeli slojevi ljusaka Latvia (after Vankina 1970).

166
КУЛТУРНА ИСТОРИЈА ВОДЕНОГ ОРАХА... КСЕНИЈА БОРОЈЕВИЋ

Panonska nizija lja u Opovu mogli su lako da sakupljaju vodeni orah iz

Arheološki nalazi vodenog oraha (Trapa) prvi put obližnjih močvara i reka (sl. 11).
su identifikovani u jugoistočnoj Evropi sa neolitskog Postavlja se pitanje da li su stanovnici kasnovin-
lokaliteta Opovo u Banatu (Borojević 1998). Kasnije su čanskog naselja u Opovu sakupljali plodove vodenog
ostaci vodenog oraha identifikovani i publikovani sa oraha za ishranu ljudi ili svinja? Kosti svinja bile su
drugih neolitskih lokaliteta u Panonskoj niziji: Gomo- nađene na lokalitetu Opovo (Russell 1993). Budući da
lava u Sremu (Van Zeist 2001), Uivar u Rumuniji (Fi- svinje mogu same kljovama da oslobode i jedu hran-
scher i Rosch 2004), Ocsod-Kovashalom u Mađarskoj ljivi deo ploda vodenog oraha, dodatna pripema i
(Judith Rasson, usmena informacija 2004), te sa lokali- ljuštenje plodova za ishranu svinja nisu bili potrebni.
teta Feudavar iz bronzanog doba (Kroll 1998). Životinje su mogle biti puštane u močvare gde bi same
jele plodove vodenog oraha, ali takve aktivnosti ne bi
Nalazi vodenog oraha (Trapa natans L.) ostavile traga u naselju. Stoga je verovatnije da frag-
sa neolitskog lokaliteta Opovo menti plodova vodenog oraha, koji su nađeni u otpad-
nim jamama vinčanskog naselja u Opovu, predstavlja-
U Panonskoj niziji najbrojniji ostaci vodenog ora-
ju ostatke od ljuštenja plodova namenjenih za ishranu
ha iz neolita nađeni su na vinčanskom lokalitetu Opo-
ljudi. Nameće se pitanje kako su stanovnici vinčanskog
vo u Banatu (4700–4500. god. pre naše ere). Lokalitet
naselja čistili tvrde ljuske plodova vodenog oraha da bi
Opovo se nalazi u Banatu, u južnom delu Panonske
došli do hranljivog skrobnog jezgra, jer nisu postoja-
nizije. Kasno vinčansko naselje je bilo smešteno na
li metalni noževi ili makaze. Malo je verovatno da su
dobro dreniranoj povišini (78 m) degradirane terase
stanovnici Opova upotrebljavali kamena sečiva, jer je
lesa, sledeći meander starog toka reke Tamiš. Tokom
vrlo teško preseći oštrim nožem sveži ili kuvani plod.
iskopavanja otkriveni su ostaci tri do četiri delimično
Prema izgledu fragmenata vodenog oraha i obliku pre-
sačuvane kuće i veliki broj jama kasnovinčanskog na-
loma ljuski nađenih u Opovu, čini se da su plodovi bili
selja (Tringham i dr. 1985; 1992).1 Najviše biljnog ma-
čišćeni tako što su udarani, tj. tucani nekom vrstom
terijala potiče iz otpadnih jama. Najzastupljeniji su
malja. Drveni maljevi sa ostacima krakova ljuske vo-
bili ostaci ugljenisanog drveta, zrna žitarica jednozrne
denog oraha nađeni su na gore pomenutom naselju
(Triticum monococcum) i dvozrne pšenice (Triticum
Sarnate u Letoniji (vidi sl. 8). Postoji mogućnost da su
dicoccum), ostaci pleve pšenica, delovi ploda vodenog
preistorijski stanovnici Opova upotrebljavali kamene
oraha (Trapa natans), zrna mahunarki, koštice voća i
žrvnjeve. Nekoliko primeraka donjih delova sedla-
semenke korovsko-zeljastih biljaka (Borojević 2006).
stog tipa žrvnjeva je otkriveno na Opovu, ali su malo-
Najbrojniji su bili ostaci žitarica, ali su takođe bili pri-
brojni, što nije iznenađujuće, s obzirom da je najbliže
sutni i mnogi fragmenti endokarpa plodova vodenog
nalazište kamena udaljeno preko 40 kilometara od
oraha. Čvrst spoljašni omotač ljuske se relativno dobro
Opova. Preistorijski stanovnici Opova su verovatno
očuvao. Ugljenisani fragmenti plodova potiču iz otpad-
jeli plodove vodenog oraha sveže, kuvane ili pečene.
nih jama i zastupljni su u 28% od 267 analiziranih
Oni su ih mogli mešati sa drugim dodacima kao sto su
uzoraka. Većina od ukupno identifikovanih 375 (1,94
žitarice, mahunjače ili meso. Tokom pečenja plodova,
g) fragmenata ugljenisanog endokarpa vodenog oraha
nakon što bi očistili plodove, ljudi su verovatno odba-
bila je veoma izlomljena. Nijedan ceo plod nije nađen.
civali čvrste ljuske u vatru, potom bi prilikom čišenja
U jednom slučaju očuvan je karakterističan gornji ot-
vatrišta ugljenisane ljuske dospele u otpadne jame.
vor ploda kao i dva cela lateralna kraka tj. roščića (sl.
Celi plodovi vodenog oraha se čuvaju dobro. Suvi
9, 10). Ova dva fragmenta sačuvanih krakova su široki
plodovi se lakše čiste od svežih. Međutim, prilikom
i kratki. Prema Jankovićevoj klasifikaciji roda Trapa,
čišćenja prelom ljuske kod suvog ploda je različit od
a na osnovu morfoloških karakteristika nađenih frag-
preloma kod sveže ljuske. Suva ljuska (enkokarp) se
menata, ovi plodovi bi mogli pripadati vrsti Trapa
lomi u većim delovima nego sveža. Fragmenti ljuske
brevicarpa. Trapa brevicarpa ssp. callosa nađena je u
vodenog oraha su relativno mali i upućuju na čišćenje
dolinama reka Tise, Begeja i Tamiša (Janković 1973),
nepotpuno suvih plodova (vidi sl. 9, 10). Na Opovu
dakle i u blizini Opova. Stanovnici preistorijskog nase-
je teško utvrditi da li se Trapa koristila u druge svrhe
1 Arheološka istraživanja u Opovu vođena su u sarad- osim za ljudsku i verovatno životinjsku ishranu. Sta-
nji Univerziteta u Novom Sadu, pod rukovodstvom dr Bog- novnici preistorijskog naselja Opovo su verovatno jeli
dana Bruknera†, Kalifornijskog univeriziteta Berkli, pod
vodeni orah kao dodatni izvor skroba (neophodnih
rukovodstvom prof. Rutha Tringhama i Narodnog muzeja u
Pančevu, pod rukovodstvom Ljubomira Bukvića†. ugljenih hidrata) pored žitarica koje su gajili. Moguće

167
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 АРХЕОБОТАНИКА

Slika 9. Vodeni orah (Trapa natans L.): ugljenisani
ostatci endokarpa ploda sa neolitskog lokaliteta
Opovo (levo); dva cela moderna ploda vodenog
oraha iz Vojvodine (desno). Razmer = 1 cm.
Figure 9. Water chestnuts (Trapa natans L.):
Charred fragments of fruit endocarp from the
Neolithic site Opovo (left); two whole modern
water chestnut fruits from Vojvodina (right). Scale
= 1 cm.
Slika 10. Detalj gornjeg otvora ploda vodenog oraha (Trapa natans
L.): deo modernog ploda (levo); ugljenisani deo sa neolitskog lokaliteta
Opovo, Vojvodina (desno). Razmer = 1 mm.
Figure 10. Detail of the top of water chestnut fruits (Trapa natans
L.): part of a modern fruit (left); charred part from the Neolithic site
Opovo, Vojvodina (right). Scale = 1 mm.

Slika 11. Rekonstrukcija potencijalne vegetacije na osnovu analize nadjenih makrobiljnih ostataka sa neolitskog lokaliteta
Opovo u Banatu, Srbija (prema Borojević 2006). Vodeni orah (Trapa natans) je prikazan u vodi rukavaca. Uz obalu je
trska (Phragmites communis) i drveće vrba i topola (Salicacacae). Izmedju vode i kuća je drveće bresta (Ulmaceae) i hrasta
(Quercus sp.). Uz kuće su žbunovi zove (Sambucus ebulus). Na uzvišici oko kuća, ali dalje od vode su usevi (napr. žitarice) i
drveće drenjine (Cornus mas) i hrasta.
Figure 11. Reconstruction of the potential vegetation around the Neolithic site of Opovo, Banat, Serbia, based on the analysis
of plant macro remains (after Borojević 2006). Water chestnuts (Trapa natans) plants in a channel. On the banks, reeds
(Phragmites communis) and willow and poplar trees (Salicacacae). Between water and the houses, elm (Ulmaceae) and oak
(Quercus sp.) trees. Near houses, bushes of elderberries (Sambucus ebulus). On the elevated areas, crops (e.g., wheat) and
Cornelian cherry (Cornus mas) and oak trees.

168
КУЛТУРНА ИСТОРИЈА ВОДЕНОГ ОРАХА...
je da je vodeni orah sakupljan intenzivnije tokom ne-
rodnih godina, naročito nakon poplava kada je bilo
vodenog oraha u izobilju. Neobičan i karkterističan
izgled ploda ukazuje da se on mogao upotrebljavati u
izvesne ritualne/medicinske svrhe. Malo je verovatno
da su od plodova vodenog oraha nađenih na Opovu
pravljeni lični ukrasi i brojanice, kao što su pravljeni u
Italiji do nedavno, jer opovski plodovi imaju četiri oštra
kraka nepodesna za nošenje. Da li su vodene orahe u
preistoriji sakupljale uglavnom žene, kao što to činile
Crnogorke, ili muškarci, kao što to činili sporadično
Albanci, ili deca, ostalo je nepoznato.
Posle otkrića vodenog oraha na lokalitetu Opovo,
kao što je već gore navedeno, nađeni su delovi plodo-
va i na drugim preistorijskim lokalitetima u Panonskoj
niziji. Na osnovu arheoloških istraživanja ne može se
utvrditi da li je postojala specijaliziacija u sakupljanju
vodenog oraha od strane dela stanovšita ili nekog re-
giona.
ZAKLJUČAK
Neobičan oblik ploda vodenog oraha (Trapa) i
njegovo hranljivo jezgro bili su privlačni za ljudski rod
još od davina. Kulturna istorija vodenog oraha (Trapa
natans) u drevnom svetu je veoma duga, o čemu nam
svedoči sve veći broj nalaza vodenog oraha sa arheo-
loških lokaliteta kao i istorijsko-etnografski zapisi.
Sve brojniji novi nalazi plodova vodenog oraha su sa
jedne strane odraz sistematskog prikupljanja uzoraka
za flotaciju na arheološkim lokalitetima, a sa druge,
odraz boljeg prepoznavanja malih delova ploda među
neindentifikovanim biljnim ostacima. Najstariji nalazi
potiču iz donjeg paleolita, gde su na ašelskom lokali-
tetu u blizini Mrtvog mora nađeni ostaci ljuske ploda
vodenog uz kamene avane. Brojni nalazi vodenog ora-
ha sa mezolitskih lokaliteta centralne i severne Evro-
pe govore o intenzivnom korišćenju ovih plodova u
ishrani ljudi i stoke. Duga istorija sakupljanja, a možda
LITERATURA
Ahmad, S. H. and Singh, A. K. 1998. The freshwater
aquatic fruit: Water chestnut. Aquaphyte Online,
Summer 1998, Vol. 18.
http://aquat1.ifas.ufl.edu/aq-w98-7.html (pristup
14 mart 2005)
Bell, M. H., and Walker, M. J. C. 2005. Late Quaternary
Environmental Change: Physical and Human Pers-
pectives. Harlow: Pearson/Prentice Hall.
Bern Convention. 1979. Convention on the Conservation
of European Wildlife and Natural Habitats, Bern 19
September 1979 (Appendix I). Council of Europe,
КСЕНИЈА БОРОЈЕВИЋ
i gajenja vodenog oraha (Trapa) u Aziji potiče još iz
neolitskog perioda. Veliki plodovi nekih azijskih vrsta,
na primer Trapa bispinosa Roxb., i visoki prinosi koji
se dobijaju u Indiji i Kini možda se mogu smatrati ne-
kim oblikom domestifikacije ove biljke. Brojni nalazi
vodenog oraha iz neolita sa lokaliteta Opovo u Bana-
tu i iz bronzanog doba sa lokaliteta Feudvar svedoče o
važnosti ovog resursa za ishranu stanovnika u južnoj
Panonskoj niziji. Premda su se svinje mogle hraniti
plodovima vodenog oraha, nalazi ugljenisanih ljuski
vodenog oraha u otpadnim jamama sa lokaliteta Opo-
vo potvrđuju da su plodovi čišćeni za ljudsku ishranu
u neolitu. Verovatano su stanovnici Opova intenzivnije
sakupljali plodove vodenog oraha u nerodnim godina-
ma, naročito posle velikih poplava, posle slabih žetvi i
kada je bilo vodenog oraha u izobilju. Etnobotanička
istraživanja na Skadarskom jezeru u Crnoj Gori otkri-
la su dva pristupa korišćenju ovog resursa: jedan, da
su kasoronje, kako vodeni orah naziva lokalno crno-
gorsko stanovništvo, intenzivno i redovno sakupljale
isključivo Crnogorke veslajući u čamcima i da su njime
hranile svinje i jele ga kao užinu, i drugi da su kaćiram,
kako ove plodove naziva lokalno albansko stanovništo,
uzgred sakupljali isključivo Albanci tokom ribolova, da
su ga jeli kao užinu i da njime nisu hranili svinje čak
ni Albanci katolici. Premda postoje zapisi o korišćenju
vodenog oraha za ishranu svinja tokom nerodnih go-
dina u dolinama reka Save, Drave i Dunava, u Vojvodi-
ni se niko više ne seća da se orašak mogao koristiti za
ljudsku ishranu. U delovima centralne i severne Evro-
pe, Trapa je u izumiranju i u nekim državama je zako-
nom zaštićena. Za razliku od duge istorije postojanja
i korišćenja plodova vodenog oraha u starom svetu, u
Severnu Ameriku, Trapa je uneta tek u XIX veku kao
ukrasna biljka da bi se potom brzo raširila i postala
nepoželjan i opasan vodeni korov, ukazujući na sasvim
različit značaj i kulturnu istoriju ovog biljnog resursa
u svetu.
European Treaty Series No. 104. http://europa.
eu.int/scadplus/leg/en/lvb/l28050.htm (pristup 14
mart 2005)
Blaženčić, J. 1968. Prilog poznavanju anatomske gradje
endokarpa ploda oraška (Trapa L.). (The structure
of the endocarp of the water nut (Trapa L.) Fruit).
Glasnik Botaničkog Zavoda i Bašte Botaničkog Uni-
verziteta u Beogradu, Tom III, 1–4, 169–172.
Blaženčić, J. 1971. Uticaj nekih ekoloških faktora na
morfogenezu vodene biljke oraška (Trapa L.) –
eksperimentalna studija. (The effects of some eco-
169
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
logical factors on morphogenesis of water plant
water nut (Trapa L.) – experimental study). Glasnik
Botaničkog Zavoda i Bašte Botaničkog Univerziteta
u Beogradu, Tom VI, 1–4, 1–78.
Blaženčić, J. 1971a. Ekološki odnos vodene biljke Trapa
annosa M. Jank. prema karakteristikama mulja i
vode. (Ecologic relation of water plant Trapa an-
nosa M. Jank. to characteristic of mud and water).
Ekologija, Vol. 6, No. 1, 63–69. Beograd.
Bois, D. 1927. Les plantes alimentaires chèz tous les
peuples et à travers les ages. Vol I. Paris: Paul
Lechevalier.
Brenan, J. P. M. 1963. Flora of Tropical East Africa: Tra-
paceae. London: Crown Agents for the Colonies.
Borojević, K. 2006. Terra and Silva in the Pannonian
Plain: Opovo Agro-gathering in the Late Neolithic.
BAR International Series. Oxford: Archaeopress.
Borojević, K. 1998. The relations among farming
practices, landownership, and social stratification
in the Balkan Neolithic period. Ph. D. dissertation,
Washington University, St. Louis. Ann Arbor:
University Microfilms.
Brockman, H. 1914. Vergessene Nutzpflanze. Zürich:
Wissen und Leben.
Deschmann, K. 1877. Bericht über die Pfahlbauten-
aufdeckungen im Laibacher Moor im Jahre 1876.
Sitzungsberichte der Philosophisch-Historischen
Classe der kaiserlichen Akademie der Wissenschaf-
ten, Wien, Heft I–III, 471–485.
Fischer, E. and Rösch, M. 2004. Archäobotanische
Untersuchungen. In W. Schier and F. Draşovean
(eds), Vorbericht über die rumänisch-deutschen
Prospektionen und Ausgrabungen in der befestig-
ten Tellsiedlung von Uivar, jud. Timiş, Rumänien
(1998–2002). Preahistorische Zeitschrift 79,
145–230.
Fu Ka-shui, A. 1954. A preliminary study on “Ling”
Trapa bicornis Osbeck and its cultivation in Can-
ton and its vicinity. Acta Botanica Sinica, Vol. III,
No. 1.
Goren–Inbar, N., Feibel, C. S., Verosub, K. L., Melamed,
Y., Kislev, M. E., Tchernov, E. and Saragusti, I.
2000. Pleistocene milestones on the Out-of-Africa
Corridor at Gesher Benot Ya’aqov, Israel. Science
289, 944–947.
Goren–Inbar, N., Sharon, G., Melamed, Y. and Kislev,
M. 2002. Nuts, nut cracking, and pitted stones at
Gesher Benot Ya’aqov, Israel. Proceedings of the
National Academy of Sciences of the United States
of America 99, 2455–2460.
Haber, E. 1999. Invasive Exotic Plants of Canada Fact
170
АРХЕОБОТАНИКА
Sheet No. 13. European Water Chestnut. Ottawa:
National Botanical Services. http://24.114.142.233/
nbs/ipcan/factnut.html (pristup 14. mart 2005)
Hegi, G. 1965. Illustrierte Flora von MittelEuropa, Band
V/2. Teil. München: Carl Hanser Verlag.
Hui-Lin Li 1983. The domestication of plants in China:
Ecogeographical considerations. In D. N. Keightley
(ed), Origins of Chinese Civilization. Berkeley:
University of California Press. 21–46.
Janković, M. M. 1952. Wirtschaftliche Bedeutung der
Wassernuss (Trapa natans L.). Jugoslavien. Archiv
für Hydrobiologie 47, 307–309.
Janković, M. M. 1958. Ekologija, rasprostranjenje, siste-
matika i istorija roda Trapa L. u Jugoslaviji (Eko-
logie, Verbreitung, Systematik und Geschichte der
Gattung Trapa L. in Jugoslawien). Societé Serbe de
Biologie: Editions Speciales. Beograd: Societé Serbe
de Biologie.
Janković, M. M. 1960. Rasprostranjenje roda Trapa L.
u dolini Dunava [Distribution of genus Trapa L.
in the Danube Valley]. Zbornik za prirodne nauke
Matica srpske 18, Novi Sad, 110–118.
Janković, M. M. 1973. Fam. Trapaceae Durmotier.
In M. Josifović, (ed.), Flora SR Srbije, Beograd:
SANU. 35–46.
Janković, M. M. 1983. Kasaronja (Trapa L.) na Skadar-
skom jezeru i potreba njene zaštite [‘Kasaronja’
(Trapa L.) on the Lake Skadar and the need for
its protection] In B. Ivanov (ed.) Skadrsko Jezero.
Naučni Skupovi 9. Titograd: CANU – Naučni sku-
povi. 265–270.
Janković, M. M. 1991. Prilog postglacijalnoj istoriji
roda Trapa L. na Balkanskom poluostrvu u vezi
sa kontinentalizacijom (kserotermizacijom) i
frigorizacijom klime [Contribution to the post-
glacial history of the waternut (Trapa L. sp.)
with emphasis on the area of Balkan Peninsula,
and in connection with continentalisation (xero-
termisation) and frigorisation of the climate]
Glasnik Prirodnjačkog muzeja u Beogradu. Serija
B, Biološke nauke Vol. 46, Beograd 1991, 87–101.
Janković, M. i Blaženčić, J. 1967. Rezultati morfoloških
i anatomskih proučavanja karaktera i prave prirode
končastih (perastih i jednostavnih) submerzivinih
organa raška (Trapa L.) kao i dinamike njihove
organogeneze. (Resultate morphologischer und
anatomischer Untersuchungen des Charakters
und Richtiger Natur der Faserigen [federartigen
und einfachen] submersen Organe der Wassernuss
[Trapa L.] wie auch Dynamik ihrer Organogenesis)
Glasnik Botaničkog Zavoda i Bašte Botaničkog Uni-
КУЛТУРНА ИСТОРИЈА ВОДЕНОГ ОРАХА...
verziteta u Beogradu, Tom II (1962–1964), 49–65.
Janković, M., Blaženčić, J. 1968. Anatomske i morfo-
loške karakteristike vegetativnih organa Trapa L.
gajene uporedo u vodenoj i vazdušnoj sredini pod
eksperimentalnim uslovima. (Anatomy and morp-
hology of vegetative organs of Trapa L. grown in
water and aerial environment under experimental
conditions). Glasnik Botaničkog zavoda i bašte
Univerziteta u Beogradu, Tom III, 1–4, 5–28.
Janković, M., Blaženčić, J. 1970. Neki aspekti ekološkog
i fiziološkog značaja korenovog sistema vodene
biljke oraška (Trapa L.). (Some aspects of ecologic
and physiologic importance of water nut (Trapa
L.). Glasnik Botaničkog zavoda i bašte Univerziteta
u Beogradu, Tom V, 1–4, 105–113.
Janković, M., Blaženčić, J. 1973. Uporedna studija
strukture endokarpa plodova različitih vrsta roda
Trapa L. i njen ekološki značaj. (Vergleichende
studie der Struktur des Endokarps von Fruchten
verschiender Arten der gattung Trapa L. und
seine ekologische Bedeutung). Glasnik botaničkog
zavoda i bašte Univerziteta u Beogradu, Tom VIII,
1–4, 81–116.
Janković, M. Blaženčić, J. 1999. Trapa annosa Janko-
vić (moravski vodeni orah, orašak, rašak, mora-
šak), Trapaceae. – fam. Vodenih orašaka. In.: Ste-
vanović, V. (ed.): The Red Data Book of Flora of
Serbia l. Extinct and Critically Endangered taxa.
Publication of Ministry of environment of Repub-
lic of Serbia, Faculty of Biology, University of Bel-
grade & Institution for protection of nature of the
Republic of Serbia.
Janković, M., Stanimirović, S., Blaženčić, J., Stanimirović,
D. 1965. Erster Beitrag zur Erkenntnis der Ent-
wicklungsdynamik der Art Trapa longicarpa M.
Jank. und ihrer Bedingtheit durch aussere Fac-
toren, im Bezug auf morphologische und bio-
chemische Veranderungen im Samen und im laufe
der Anfangsphasen der Ontogenie. Arhiv bioloških
nauka, XVII, 4, 265–287.
Jeraj, M., Velušček, A., Jacomet, S. 2008. The diet of
Eneolithic (Copper Age, fourth millennium cal
B.C.) pile dwellers and the early formation of the
cultural landscape south of the Alps: A case stu-
dy from Slovenia. Vegetation History and Archaeo-
botany 18, 75–89.
Jovičević, A. 1909. Zeta i Ljeskopolje. Skadarsko Jezero.
[Zeta and Ljeskopolje. The Skadar Lake]. Srpska
Kraljevska Akademija. Beograd: Srpski Etnografski
Zbornik, Knjiga 13, 219–313.
Kano, Y., Asaka, M., Nojiri, Y,. Saito, Konoshiuma,
КСЕНИЈА БОРОЈЕВИЋ
K. M. 1981. Shoyakugu Zasshi, Otaru, Japan 35,
62–649. (NAPRALERT Data Base, University of
Illinois, 2002).
Karg, S. 1996a. Bizarre Früchte aus dem Wasser.
Am Federsee wurde eine vergessene Nutzflanze
wiederentedckt. Schönes Schwaben 7, 8–11.
Karg, S. 1996b. Aus Pflahlbauers Pflanzenwelt. Trapa
natans – Die Wassernuß. [Exhibition Guide Würt-
tembergisches Landesmuseums]. Stuttgart: Würt-
tembergischen Landesmuseums.
Hitrovo, V. N. K. 1905. K istorii i biologii Trapa natans
L. v Orlovskoi gub. [On the history and biology
of Trapa natans L. in Orlovsko County] G. Kiev:
Materiali k poznaniiu prirody Orlovsk. Gub. Zap.
Kijevsk. Obshch. estestvoisp. T. 20.
Kroll, H. 1991. Sudosteuropa. In W. van Zeist, K.
Wasylikowa, and K. E. Behre (eds.) Progress in Old
World Palaeoethnobotany. Rotterdam: A. A. Bal-
kema. 161–177.
Kroll, H. 1998. Die Kultur- und Naturlandschaften des
Titeler Plateaus im Spiegel der metallzeitlichen
Pflanzenreste von Feudvar (Biljni svet Titel-
skog platoa u bronzanom i gvozdenom dobu –
paleobotanička analiza biljnih ostataka praisto-
rijskog naselja Feudvar) In B. Hänsel and P. Me-
dović (eds.) Das Plateau von Titel und die Šaj-
kaška (Titelski plato i Šajkaška) Prähistorische
Archäologie in Südosteuropa 13, pp. 305–317.
Linne, K. 1753. Species Plantarum 1: 120–121. The Lin-
nean Plant Name Typification Project. London:
The Natural History Museum.
http://internt.nhm.ac.uk/cgi-bin/botany/linnaean/
detail.dsml?ID=893000 (pristup 14. mart 2005)
Maier, U. 2004. Archäobotanische Untersuchungen in
jung- und endneolithischen Moorsiedlungen am
Federsee (mit einem Beitrag von Richard Vogt). In:
Köninger, J., Schlichtherle, H. (eds) Ökonomischer
und ökologischer Wandel am vorgeschichtlichen
Federsee. Archäologische und naturwissenschaftliche
Untersuchungen. Landesdenkmalamt Baden-Würt-
temberg, Gaienhofen-Hemmenhofen, 71–159.
Martin, A. C. 1987. Weeds. Racine, WI: Golden Press.
Mihailova, L. N. K. 1940. K ekologii I bilogii chilima
(Trapa L.) v delte Volgi. [About ecology and bio-
logy of chilima (Trapa L.) in the Volga Delta] Tr.
Astrah. Gos. Zapovedn. Vjiap. 3. M.
Nature of Kyoto. Kyoto Nature–200 Glimpses. Flora.
The Water Chestnuts („Okunofushi“) of Mt. Kabu-
to. http://www.pref.kyoto.jp/intro/21cent/kankyo/
contents_e/kyoto_nature/select200/flora/99pg-
kabu-e.html (pristup 14. mart 2005)
171
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
Porcher M. H. i dr. 1995. Sorting Trapa names. Multi-
lingual Multiscript Plant Name Database–A work
in progress. Institute for Land & Food Resour-
ces. The University of Melbourne. http://www.
plantnames.unimelb.edu.au/Sorting/Trapa.html.
(30. maj 2009)
Radusinović, P. S. 1964. Skadarsko jezero i njegov obodni
pojas. [The Skadar Lake and it surroundings] Tito-
grad: Grafički zavod.
Rimantiené, R. 1979. Šventoji. Vilnius: Mosklas.
Russell, N. 1993. Hunting, Herding and Feasting: Human
Use of Animals in Neolithic Southeast Europe. Ph.
D. dissertation, University of California, Berkeley.
Ann Arbor: University Microfilms.
Saharov, N. O. (1928). O nekotoryh s’edobnyh ras-
teniijah delty Volgi. [About some edible plants
in the Volga Delta.] Tr. Po prikl. Bot. gen. i sel. T.
XVIII vjap. 1, L.
Simonović, D. (1959): Botanički rečnik – imena bilja-
ka. SANU. Posebna izdanja, 3. Institut za srpsko-
hrvatski jezik. Naučno delo. Beograd. 890 str.
Stevens, P. F. (2001). Angiosperm Phylogeny Website.
Version 5, May 2004. http://www.mobot.org/MO-
BOT/research/APweb/ (pristup 14. mart 2005)
Tringham, R., Brukner, B., and Voytek, B. 1985. The
Opovo Project: A study of socioeconomic change
in the Balkan Neolithic. Journal of Archaeology,
12, 425–444.
Tringham, R., Brukner, B., Kaiser, T., Borojević, K.,
Bukvić, Lj., Steli, P., Russell, N., Stevanović, M., and
Voytek, B. 1992. Excavations at Opovo, 1985–1987:
Socioeconomic change in the Balkan Neolithic.
Journal of Field Archaeology, 19, 351–386.
172
АРХЕОБОТАНИКА
Troitskii, H. A. 1947. O vodianom orehe Trapa natans
L. i o vozmozhnosti ispol’ozovniia ego v kachestve
pishchevogo matriala. [About the water nut Trapa
natans L. and the possibility of its use for food
supplies] Simferopoj: Izv. Krimsk. Ped. Inst. Im M.
V. Frunze. T. XII.
USDA, NRCS. 2004. The PLANTS database, Version
3. Baton Rouge, LA 70874-4490 USA. (pristup 14
mart 2005) http://plants.usda.gov/cgi_bin/topics.
cgi?earl=plant_profile.cgi&symbol=TRNA.
Vankina, L. V. 1970. Torfyanikovaya Stoyanka Sarnate.
[The Sarnate peat bog site] Riga: Zinatne.
Van Zeist, W. 2001/2002. Plant Husbandry of Tell Go-
molova, Vojvodina, Yugoslavia. Palaeohistoria
43/44, 87–115.
Vasiljev, V. N. 1960. Vodianoi oreh i perspektivy ego
kul’tury v SSSR [Water nut and perspective of
its cultivation in the USSR]. Moskva: Izdatelstvo
Akademii Nauk SSSR.
Vermont Water Chestnut Management Program Sum-
mary. 2004. Vermont Water Quality Division.
http://www.anr.state.vt.us/dec/waterq/lakes/htm/
ans/lp_wc.htm.
Vukolov, S. M. 1932. Ispol’zuem zarosli vodianog
oreha. [Utilization of the water nut grove] Rostov
n/D: Kolhozn. sad i ogor, No. 12 (42).
Zhang Cuiying 2002. Picking water chestnuts. (Trans-
lated from Chinese). http://www.zhengjian.org/zj/
articles/2002/9/14/18519.html (pristup 14. mart
2005)
Zvelebil, M. 1994. Plant use in the Mesolithic and its
role in the transition to farming. Proceedings of the
Prehistoric Society 60, 35–74.
КУЛТУРНА ИСТОРИЈА ВОДЕНОГ ОРАХА... КСЕНИЈА БОРОЈЕВИЋ

Ksenija Borojević

CULTURAL HISTORY OF WATER CHESTNUT (TRAPA NATANS L.)

FROM PREHISTORY TO NOW-A-DAYS
Summary

This paper reviews archaeological and ethno-historical evidence of water chestnut (Trapa natans L.) use,
particularly in Eurasia. Important contributions to the study of botany and ecology of Trapa natans species in
Southeast Europe were made by the late Professor Milorad Janković and Professor Jelena Blaženčić from the
University of Belgrade. Although biological aspects of the plants have been described in literature previously,
this paper provides a detailed cross-cultural history of the plant. The paper surveys different names for the
plant, collection methods, and various uses and its significance using ethnographic and historical records and
archaeological reports. The author’s own ethno-botanical fieldwork in Serbia and Montenegro and archeobotanical
work in Serbia are discussed in the later part of the paper in detail. It provides first hand information of the plant
procurement and use in the distant and more recent past.
The scientific name Trapa derives from the late Latin word calcitrapa for a caltrop, an iron ball with four
spikes used in warfare, because of the resemblances of the fruits to this weapon. In English, the term “water
chestnuts” is used both for the fruits of Trapa natans and for the corms of Eleocharis dulcis (Burm. f.) Trin. ex
Henschel, popular in Chinese cuisine and commonly found in supermarkets. In Slavic languages, there are many
local vernacular names for Trapa, most of which refer to the shape of the fruit and water. The Serbian term
“vodeni orah” (water nut) was used in this paper.
Trapa fruits have inner cotyledons which are rich in nutrients, containing 52% starch, 15–20% proteins, 7%
fat, and 3% sugar. The fruits have been collected since prehistory. Numerous finds of Trapa from archaeological
sites in the Old World are discussed. Besides being used as food, the Trapa fruits were used in Eurasia in rituals,
including making of rosaries, and medicinally. The oldest remains of the endocarps date to a Lower Paleolithic site
in the Dead Sea Rift where they were associated with stone pestles. Water chestnut remains were recovered from
waterlogged Mesolithic sites in northern Europe and numerous Neolithic and later sites in Europe and Asia.
Ethnographic studies of the author revealed that water chestnuts were collected intensively by Montenegrin
Orthodox Christian women in the Lake Skadar region until the 1960s. The unprocessed fruits were primarily
used as pig feed and were boiled to be eaten as snacks. Albanian men in Montenegro occasionally gathered
water chestnuts while fishing at the Lake and ate them as a snack. Trapa is now a forgotten crop in Europe. It
is disappearing from northern and central Europe where it is protected by Bern Convention (1979). In Serbia,
although it still thrives in many places, an endemic species vrsta Trapa annosa M. Jank. has disappeared.
Examples from the author’s ethno-botanical field work provided information for the new interpretation of
the water chestnut (Trapa natans) use at the Late Neolithic Vinča site of Opovo in the southern Pannonian Plain.
Many charred fragments of water chestnuts (375), together with other plant macro remains, were recovered from
this site and identified by the author. Later discoveries of water chestnut remains from several prehistoric sites in
the Pannonian Plain provided additional evidence of the importance of this fruit in the prehistory of the region.
In contrast, in North America, Trapa natans was brought to Harvard as an ornamental plant in the 19th
century. Since then it has invaded waters of the Eastern Coast where it is considered an invasive aquatic pest and
millions of dollars are spent on its eradication. In Asia, however, it is still cultivated and sold on local markets,
although of low value. New discoveries of large quantities of Trapa natans endocarps from several Neolithic
sites in China attest to the continued importance of these starchy fruits and perhaps to a type of selection and
domestication dating back to prehistoric times.

173
 Марија Бански UDC 904:[663.915.3:664.143.5(497.113)“19“

КОЛЕКЦИЈА КАЛУПА ЗА ЧОКОЛАДУ У ЕТНОЛОШКОЈ

ЗБИРЦИ МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ

Апстракт: Колекција калупа за чоколаду збирке Музеја Војводине доспела је у Музеј као „случајни налаз“ из Новог
Сада. Чини је 338 предмета (67 инвентарних бројева). Поред калупа за чоколаду, који чине велики део колекције, она
садржи разне врсте штипаљки за калупе и две тренице за зачине. Сви предмети израђени су од калајисаног лима.
Калупи су разврстани према облику и намени: калупи за чоколаду у таблама (неки су са натписом), калупи у облику
различитих боца за алкохолна пића (за чоколаду пуњену одређеном врстом алкохолног пића), калупи за чоколаду
везани за божићне обичаје (Св. Никола – Микулаш, меда са руксаком, звонце, џепни сат, чизме, ципеле итд.) и Ускрс
(зец, јагње, јаје). На основу натписа „Mojsović“ (два калупа за чоколаду у таблама) претпоставља се да је читава
колекција калупа припадала Фабрици „Мојсовић и друг“ (мануфактури), која је радила између два светска рата у
Новом Саду.
Кључне речи: чоколада, калуп за чоколаду, божићна и ускршња чоколада, чоколада у таблама, чоколада пуњена
алкохолним пићем, Војводина, Нови Сад.

Abstract: The assortment of chocolate moulds from the collection of the Museum of Vojvodina arrived into the museum as an
“accidental find”from Novi Sad, it contains 67 inventary numbers with 338 objects. Beside chocolate moulds, which make major
part of the collection, it also contains different kinds of pincers for moulds and the two spices graters. All the objects are made
of blanched tin. The moulds differ in shape and purpose. There are several moulds for making chocolate bars (some of them are
with the inscriptions),bottle-shaped moulds (for the chocolate filled with certain kind of alchoholic drink), moulds referring to
the customs related to certain holidays, such as Christmas (St Nicolas, a bear with backpack, bell, fob watch, boots, shoes, etc)
and Easter (rabbit, lamb, egg). According to the inscription „Mojsoviæ“ on the two chocolate bar moulds, it is supposed that the
whole assortment of the moulds belonged to the factory (manufacture) Mojsoviæ & Friend, which worked in Novi Sad between
the two wars.
Key words: chocolate, chocolate mould, chocolate for Christmas, for Easter, chocolate bars, chocolate filled with alchoholic drinks,
Vojvodina, Novi Sad…

Колекција калупа за чоколаду је, после низа
перипетија, из једног вајарског атељеа доспела у
Етнолошку збирку Музеја Војводине. Уметник их
је нашао на једном тавану у улици Војводе Путника
у Новом Саду (касније је причао о неком подруму
у другој улици), ставио у пластичну гајбу за транс-
порт хлеба и понео у свој атеље, како би их „приме-
нио“ на неком новом вајарском делу – инсталациjи.
Аутор ових редова га је неколико година неуспешно
убеђивао у то да је калупима место у музеју. Умет-
ник се предомислио тек када је прикупљао новац
ради исељења у Канаду, па је колекцију понудио
Музеју. Споразум о откупу је, такође, одужен, тако
да је свота од 500 ДМ у динарској противвредности
исплаћена знатно касније, његовом брату, пошто је
он тада већ боравио у Канади.
Колекција калупа за чоколаду је, у први мах,
само делимично уведена у књигу улаза (под бр.
22/1–98) и књигу инвентара, јер су предмети били
веома прљави и кородирани, те се нису могли ин-
вентарисати пре конзервације. Међутим, конзерва-
торка за метал Музеја Војводине, дипл. инж. Ана
Олајош (инжењер технологије са специјализацијом
конзервације и рестаурације метала) успела је, уз
предан рад, да спаси читаву колекцију, тако да се
број инвентарних бројева повећао за осам, те је
утврђен и тачан број предмета који су заведени
под једним инвентарним бројем. Предмети су кон-
зервирани и смештени у заштитне кесице (67 ин-
вентарних бројева, односно 338 предмета).
У оквиру упознавања са основама музеолошке
обраде материјала, кустос приправник Татјана Цу-

175
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
пер израдила је главне картоне, а Богдан Шекарић,
такође кустос приправник, исписао је бројеве на
предмете.
Након обраде калупа прикупљена је литерату-
ра и грађа о чоколади и калупима, те је колекција
калупа за чоколаду, тзв. „случајних налаза“, постала
основа и одлучујући повод за реализацију Слатке
изложбе: историјата чоколаде у Војводини, која је
приказана у Новом Саду маја–јула 2004. године, у
Градском музеју у Суботици 2005. године, у Војном
музеју у Београду за Ноћ музеја (2006), Народном
музеју у Кикинди и Музеју у Смедереву (2007).
У каталогу изложбе1 је написан историјат чо-
коладе, историјат чоколаде у Војводини, као и
историјат изложбе. Због обима текстова, каталог
изложених предмета дат је само описно, без детаљ-
них података.
Од 338 предмета (67 инвентарних бројева)
већину чине калупи за чоколаду. Изузетак су разне
врсте (по облику и величини) штипаљки за калу-
пе (7 инв. бројева са 105 комада) и две тренице за
зачине. Сви предмети израђени су од калајисаног
лима.
Калупи за чоколаду могу се разврстати у следе-
ће групе:
Калупи за чоколаду у таблама (инв. бр. 11.304,
11.305, 11.306 – 2 комада, 11.307, 11.308, 11.309 – 4
комада, 11.310, 11.311, 11.312, 11.289, 11.510). Нат-
писи на таблама су веома драгоцени. Они указују
не само на врсту чоколаде (нпр. VANILLE, GA-
RANTI PUR, CHOCOLATA DI MILANO) већ и на
власника калупа. На калупу под инв. бр. 11.306
(2 комада) постоји натпис MOJSOVIĆ. Подаци о
претпостављеном власнику калупа пронађени су
у првом броју Новосадског компаса, издатом 1924.
године. У рубрици Шећерна индустрија наведе-
не су фабрике у Новом Саду: „Mojsović i Drug.
tvornica čokolada; Braća Brandeis tvornica čokolada;
'Plevna' tvornica bonbona; 'Pierette' fabrika čokolada;
I. Holender, bonbona i kandita“ и „E. Hacker tvornica
bonbona“.2 Вероватно су те „новонастале“ фабри-
ке израсле из већих посластичарница, што је било
уобичајено и у другим земљама. Међутим, оне су
брзо пропадале. Од наведених фабрика у Адресару
Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца из 1929. го-
дине нотиране су само Мојсовићева фабрика чо-
коладе и Фабрика бомбона „Плевна“, а поред њих
1 Марија Бански: Слатка изложба: историјат
чоколаде у Војводини, каталог, Нови Сад 2004.
2 Novosadski kompas, knj. 1. Novi Sad 1924, 78.
176
ЕТНОЛОГИЈА
су наведене и нове фабрике.3 Према Статистици
индустрије Краљевине Југославије са адресаром
индустриских предузећа, у којој су наведени подаци
за 1938/39. годину, од новосадских фабрика радила
је само „Фабрика чоколаде и бонбона Мојсовић и
другови“.4 У Eнциклопедији Новог Сада забележено
је Мојсовићево име, и то у оквиру биографије чу-
веног новосадског посластичара Младена Нешића
(1911–1989), који је учио занат код Мојсовића.5
Можемо закључити да је колекција калупа за чо-
коладу између два светска рата припадала Фабри-
ци чоколаде „Мојсовић“ у Новом Саду. Старији
Новосађани сећају се Мојсовићеве посластичарни-
це у Темеринској улици (у Адресару је назначено да
се налазила у кући број 9). Међутим, та кућа је по-
сле Другог светског рата срушена.
Табла са натписом „Gustav Kraus, Osijek“ (инв.
бр. 11.510) можда указује на његовог учитеља –
мајстора, који је, иначе, наведен у поменутом адре-
сару. Није разјашњено ни како се у колекцији на-
шао калуп са натписом познате швајцарске фирме
PH. SUCHARD.
Калупи у облику разних боца за алкохолна
пића (инв. бр. 11.269–11.277, 11.515 – 50 комада).
Ова група калупа интересантна је због различитих
облика – у виду боца за алкохолна пића којима се
пунила чоколада. За идентификацију боца (одно-
сно врсте алкохола који је у њих точен) много нам
је помогао Јожеф Ердељи (Erdélyi József, 1934), кон-
зерватор – саветник Музеја (сада у пензији), јер се
сећао свих тих „чоколада“ из детињства (биле су
му забрањене). Нарочито је био одушевљен пре-
познавши облик боце са шартрезом (shartreuse)
– врстом биљног ликера из картузијанског мана-
стира. По сећању Јожефа Ердељија, те чоколадице
биле су запаковане у станиол зелене боје.
Чоколада пуњена алкохолним пићем још увек
је забрањена у САД-у. Изузетак чини предузеће
Фореста Марса (Forrest Mars). Он је 1987. годи-
не, у својој 82. години, успео да добије дозволу за
производњу и продају чоколаде пуњене кремом од
менте и обогаћене брендијем, шкотским вискијем
или бурбоном. Ова чоколада, названа по његовој
мајци Ethel M. Chocolate, продаје се искључиво у
3
Adresar Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca za indust-
riju, obrt, trgovinu i poljoprivredu, Beograd 1929, 446.
4 Статистика индустрије Краљевине Југославије са
адресаром индустриских предузећа, Београд 1941, 150.
5 Енциклопедија Новог Сада, књ. 21, ПОЛ-ПОШ,
Нови Сад, 2003.
КОЛЕКЦИЈА КАЛУПА ЗА ЧОКОЛАДУ...
држави Невади. С обзиром на то да се Лас Вегас
налази у Невади и да има преко двадесет милиона
туриста годишње, продаја ове чоколаде и није тако
мала.6
У трећу групу калупчића уврштени су они у
облику обуће (инв. бр. 11.278 – 11.284 – 22 кома-
да). Ови калупи су, свакако, служили за израду
разних врста пуњених чоколада. Највероватније су
припремани за популарни дечји празник Микулаш
(6/19 децембар), познат у нашој вишенационалној
средини и као Св. Никола, Микулаш, Божић Бата
или Деда Мраз. Он дарује „добру“ децу, која су
очишћену обућу стављала у прозор ради поклона.
Нажалост, од калупа у облику св. Николе –
Микулаша – Деда Мраза (инв. бр. 11.291–11.294 –
36 комада; вероватно и 11.514 – 1 комад) сачуване
су само задње стране.
Уз зимски циклус обичаја везују се калупчићи
у облику меде са руксаком (инв. бр. 11.290 – 6 кома-
да, али само задња страна), као и калуп у обли-
ку звонцета (инв. бр. 11.300 – 1 комад) и, прет-
постављамо, калуп у облику џепног сата (инв. бр.
11.297 – 1 комад). Ови калупи коришћени су као
украси за божићну јелку.
Вероватно су радо куповане и мале танке окру-
гле чоколадице, тзв. дукати за украшавање божић-
них јелки, прављени у калупима с рељефном пред-
ставом главе девојчице (инв. бр. 11.512 – 1 комад),
калупима у облику главе кловна (инв. бр. 11.511 –
1 комад) и лептира (инв. бр. 11.321 – 1 комад).
За ускршње празнике везују се калупи у об-
лику зеца (инв. бр. 11.285–11.289 – 40 комада), јаг-
њета (инв. бр. 11.263–11.303 – 7 комада), као и два
примерка рамова у облику јајета (инв. бр. 11.298 и
11.299).
У калупе за пуњену чоколаду убрајају се калу-
пи у облику рибе (инв. 11.295, 11.513), ласте (инв.
бр. 11.268) и 14 комада калупа у облику купе (инв.
бр. 11.265, 11.266).
За израду чоколадних бомбона – дражеја слу-
жио је калупчић са четири зрна кафе (инв. бр.
11.302), а можда и калуп „низ бурића“ (инв. бр.
11.264). Новим истраживањима треба да се утврди
чиме су били пуњени калупи у облику бурића и
калуп у облику чутуре (инв. бр. 11.267 – 10 пари и
1 комад).
Услед недостатка адекватне литературе, ни ка-
луп под инв. бр. 11.301 није разјашњен; описан је
као „машна“, мада неодољиво подсећа на „крошну“
6 Christine McFadden, Christine France: Nagy csoko-
ládé enciklopédia, Budapest 2001.
МАРИЈА БАНСКИ
(танку дугачку воштану свећу која се употребљава
у току ускршњих празника).
Жигови радионица мајстора за израду калу-
па такође указују на везе са великим центрима за
производњу чоколаде, који постоје и данас.
Од калупа са жигом највише има оних са жи-
гом Anton Reiche, Dresden, на којима је обавезно
утиснут и серијски и редни број. То су калупи за
чоколаде Ph. Suchard, Vanille и табле са попречним
преградама (инв. бр. 11.311), калуп са натписом
„Gustav Kraus – Osijek“ и калуп у виду рама у об-
лику јајета. Жиг се јавља на једној штипаљци и на
6 калупа у виду купе.
Жиг E. F. TIECH – WIEN налази се на табли са
шест полукружних штангли (инв. бр. 11305) и на
једној штипаљци.
Жиг H. WALTER BERLIN N.O., са серијским
бројем 4.000 и редним бројем 9, налази се на калу-
пу са четири коњаника (инв. бр. 11.312). Судећи по
реклами у Konditor Zeitung-у из 1937. године, ова
фабрика модли, тј. калупа за чоколаду најстарија је
у Немачкој. На реклами је забележено да је основа-
на 1866. године.7
Жиг OLPA, са серијским бројем 0148, налази
се на таблама са натписом MOJSOVIĆ.
Жиг MAYER N. és HIRSCHLER – BUDAPEST
налази се на калупу у облику „јагњета које седи“.
Калуп истог облика види се и на фотографији
(веома лошег квалитета) објављеној у првом броју
годишњака Музеја трговине и угоститељства у
Будимпешти.8
О пореклу калупа без жига немамо података.
7 Konditor Zeitung, Nr. 6, Trier, 1937. Неколико при-
мерака овог часописа уступила ми је Весна Лудошки,
унука чувеног посластичара Љубомира Парлаћа, која
данас води дедину посластичарницу City, основану 1926.
године у Новом Саду.
8 Borza Tibor, Draveczky Balázs, Gundel Imre, H.
Szücs Gitta, Horváth Iván, S. Nagy Anikó, Thoma Lászlóné:
„A Magyar Kereskedelmi és Vendéglátóipari Múzeum gyüj-
teményei“, A Magyar Kereskedelmi és Vendéglátóipari Múze-
um Évkönyve, Budapest 1982, 202.
177
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 ЕТНОЛОГИЈА

КАТАЛОГ КАЛУПА ЗА ЧОКОЛАДУ

1. ЈАГЊЕ (2 ПАРА И 1 КОМАД = 5 КОМАДА)

Инв. бр. 11.263а,б
Калуп је у облику јагњета које седи. Састоји се из два симетрична дела (фигура је преполовљена
по вертикали). Ивице су у облику правоугаоне плочице, на којој су утиснути жигови и три
кружна испупчења (11.263а – 3 комада), односно удубљења (11.263б – 2 комада), помоћу којих
су се стране калупа причвршћивале приликом спајања. Отвор спојеног калупа налази се на дну
фигуре; кроз њега се сипала растопљена чоколада.
Жиг фирме: МАYЕR. N. ÉS HIRSCHLER BUDAPEST (2 комада)
Редни број калупа: утиснут на 4 комада.
Димензије: дужина 7,5 цм; ширина 5 цм; висина 1,3 цм.

2. БУРИЋИ У НИЗУ (1 КОМАД)

Инв. бр. 11.264
Калуп је у облику низа од шест бурића. Састоји се из две правоугаоне плоче, које су на једној
дужој страни зглобно спојене. На свакој плочи се налази низ од шест уздужних половина бурића.
Бурићи су са спољне стране спојени правоугаоном траком, на којој су укуцани жигови. Отвори
спојеног калупа налазе се на дну сваког бурића; кроз њих се сипала растопљена чоколада.
Жиг фирме: H. LECERFU C KÖLN
Серијски број калупа: 1037.
Редни број калупа: 1.
Димензије: дужина 19,5 цм; ширина 2,7 цм; висина 5 цм.

3. КУПА (1 ПАР И 2 КОМАДА = 4 КОМАДА)

Инв. бр. 11.265а,б
Калуп је у облику купе са зашиљеним врхом. Састоји се из два симетрична дела (купа је препо-
ловљена по вертикали). Ивице су у облику правоугаоне плочице, са по три (на једном комаду
два) испупчења (11.265а – 2 комада), односно удубљења (11.265б – 2 комада), помоћу којих су се
стране калупа причвршћивале приликом спајања. На спољашњој страни ивица су укуцани жи-
гови. Отвор спојеног калупа налази се на дну купе; кроз њега се сипала растопљена чоколада.
Серијски број: 9504 (11265а – 2 комада).
Редни број калупа: утиснут на 3 комада.
Димензије: дужина 6,2 цм; ширина 4 цм, висина 1,2 цм.

4. КУПА (4 ПАРА И 2 КОМАДА = 10 КОМАДА)

Инв. бр. 11.266а,б
Калуп је у облику купе са зашиљеним врхом. Састојао се из два симетрична дела (купа је пре-
половљена по вертикали). Ивице су у облику правоугаоне плочице, са по три (на једном пару по
два) испупчења (11.266а – 6 комада), односно удубљења (11.266б – 4 комада), помоћу којих су се
стране калупа причвршћивале приликом спајања. На спољашњој страни ивица су укуцани жи-
гови. Отвор спојеног калупа налази се на дну купе; кроз њега се сипала растопљена чоколада.
Жиг фирме: REICHE ANTON DRESDEN (6 комада)
Серијски број: 9505 (11266а – 6 комада).
Редни број калупа: утиснут на 8 комада.
Димензије: дужина 7,5 цм; ширина 4,2 цм; висина 1 цм.

5. ЧУТУРА (10 ПАРИ И 1 КОМАД = 21 КОМАД)

Инв. бр. 11.267а,б
Калуп је у облику округле чутуре са заобљеним странама, две косе ножице, два пара ушки
и лоптастим грлићем. Састоји се из два комада, односно предње и задње стране. Ивице су у
облику правоугаоне плочице, са по три испупчења (11.267а – 10 комада), односно удубљења
(11.267б – 11 комада), помоћу којих су се стране калупа причвршћивале приликом спајања. От-
вор спојеног калупа налази се на врху грлића; кроз њега се сипала растопљена чоколада. Отвори
се налазе и на две горње ушке, те се и кроз њих могла провући узица, попут ремена за ношење
код „праве“ чутуре.
Димензије: дужина 7,6 цм; ширина 7 цм; висина 1,2 цм.

178
КОЛЕКЦИЈА КАЛУПА ЗА ЧОКОЛАДУ... МАРИЈА БАНСКИ

6. КИШОБРАН (2 ПАРА = 4 КОМАДА)

Инв. бр. 11.268а,б
Калуп је у облику склопљеног кишобрана. Састоји се из два симетрична дела (фигура је пре-
половљена по вертикали). Ивице су у облику правоугаоне плочице, на којој се налазе четири
испупчења (11.268а – 2 комада), односно удубљења (11.268б – 2 комада), помоћу којих су се
стране калупа причвршћивале приликом спајања.
Димензије: дужина 9,8 цм, ширина 4,5 цм; висина 1,3 цм.

7. ФЛАШИЦА ЗА ШЕРИ (3 ПАРА И 3 КОМАДА = 9 КОМАДА)

Инв. бр. 11.269а,б
Калуп је у облику флаше за шери. Састоји се из два симетрична дела (флаша је преполовљена по
вертикали). Трбух флаше се од дна косо шири ка врху, док се раме косо сужава у дуг, ваљкаст
врат. При врху врата се налази прстенасто испупчење, које чини затварач флаше. Ивице су
у облику правоугаоне плочице, на којој се налазе три испупчења (11.269а – 6 комада), одно-
сно удубљења (11.269б – 3 комада), помоћу којих се калуп учврсти приликом спајања. Отвор
спојеног калупа налази се на дну фигуре – флаше; кроз њега су се сипали чоколада и шери.
Димензије: дужина 6 цм; ширина 4,6 цм; висина 1,5 цм.

8. ФЛАШИЦА ЗА ШАРТРЕЗ (3 ПАРА = 6 КОМАДА)

Инв. бр. 11.270а,б
Калуп је у облику флашице за шартрез. Састојао се из два симетрична дела (флашица је препо-
ловљена по вертикали). Она има трбух који се благо шири према врху (до половине висине
флаше) и обло раме које се сужава у грлић; при врху грлића се налазе прстенаста испупчења:
једно је шире – у средини, а два су ужа – испод и изнад њега. Ивице су у облику правоугаоне
плочице, на којој се налазе четири испупчења (11.270а – 3 комада), односно удубљења (11.270б –
3 комада), помоћу којих су се стране калупа причвршћивале приликом спајања. Отвор спојеног
калупа налази се на дну флаше; кроз њега је сипана растопљена чоколада, као и шартрез којим
је чоколадна фигурица – флашица пуњена.
Димензије: дужина 8,8 цм; ширина 4,2 цм; висина 1,3 цм.

9. ФЛАШИЦА ЗА ШАМПАЊАЦ
(1 ПАР = 2 КОМАДА)
Инв. бр. 11.271а,б
Калуп је у облику флашице за шампањац. Трбух флашице је ваљкаст и косо се сужава у грлић.
Затварач чине четири прстенаста испупчења и једно вертикално – преко њих. Калуп се састоји
из два симетрична дела (флашица је преполовљена по вертикали). Ивице су у облику правоуга-
оне плочице са засенченим горњим угловима, на којој се налазе четири испупчења (11.271а), од-
носно удубљења (11.271б), помоћу којих су се стране калупа причвршћивале приликом спајања.
Отвор спојеног калупа налази се на дну фигуре; кроз њега се сипала растопљена чоколада и
шампањац којим је пуњена.
Димензије: дужина 10 цм; ширина 5 цм; висина 1 цм.

10. ФЛАШИЦА ЗА ШАМПАЊАЦ (8 КОМАДА)

Инв. бр. 11.272
Калуп је у облику флашице за шампањац. Трбух флашице је ваљкаст и сужава се у коси грлић.
Затварач чине четири прстенаста испупчења и једно вертикално – преко њих. Калуп се састојао
из два симетрична дела (флашица је преполовљена по вертикали). Сачувано је само 8 комада,
и то истих половина. Ивице су у облику правоугаоне плочице са засеченим горњим угловима,
на којој се налазе четири испупчења (на другим странама су била удубљења), помоћу којих су
се стране калупа причвршћивале приликом спајања. Отвор спојеног калупа налази се на дну
фигуре; кроз њега је сипана растопљена чоколада и шампањац којим је пуњена.
Димензије: дужина 10 цм; ширина 5 цм; висина 1,5 цм.

179
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 ЕТНОЛОГИЈА

11. ФЛАШИЦА ЗА ШАМПАЊАЦ – ВЕЋА (2 ПАРА = 4 КОМАДА)

Инв. бр. 11.273а,б
Калуп је у облику флашице за шампањац. Трбух флашице је ваљкаст и сужава се у коси грлић.
Затварач чине четири прстенаста испупчења и једно вертикално – преко њих. Калуп се састоји
из два симетрична дела (флашица је преполовљена по вертикали). Ивице су у облику правоу-
гаоне плочице са засеченим угловима, на којој се налазе по три испупчења (11.273а), односно
удубљења (11.273б), помоћу којих су се стране калупа причвршћивале приликом спајања. От-
вор спојеног калупа налази се на дну фигуре; кроз њега се сипала растопљена чоколада, као и
шампањац којим је пуњена.
Димензије: дужина 11 цм; ширина 5,5 цм; висина 1,5 цм.

12. ФЛАШИЦА ЗА ШАМПАЊАЦ – ВЕЋА (1 КОМАД)

Инв. бр. 11.274
Калуп је у облику флаше за шампањац. Трбух флашице је ваљкаст и сужава се у коси грлић. За-
тварач чине четири прстенаста испупчења и једно вертикално – преко њих. Калуп се састојао из
две симетричне вертикалне половине, али је сачувана само једна. Ивице су у облику правоугао-
не плочице са засеченим угловима, на којој се налазе три испупчења (на другој страни су била
удубљења), помоћу којих су се стране калупа причвршћивале приликом спајања. Отвор спојеног
калупа налази се на дну фигуре; кроз њега је сипана растопљена чоколада и шампањац којим је
пуњена.
Димензије: дужина 11 цм; ширина 5,5 цм; висина 1,5 цм.

13. ФЛАШИЦА ЗА КОЊАК (3 ПАРА И 1 КОМАД = 7 КОМАДА)

Инв. бр. 11.275а,б
Калуп је у облику флашице за коњак. Састојао се из два симетрична дела (флашица је
преполовљена по вертикали); један пар је и даље спојен металном штипаљком. Трбух флашице
чине четири равне стране, које се полукружно завршавају; раме је обло, а грлић ваљкаст, са
прстенастим проширењем на врху. Ивице су у облику правоугаоне плочице, на којој се налазе
три испупчења (11.275а – 3 комада), односно удубљења (11.275б – 4 комада), помоћу којих су се
стране калупа причвршћивале приликом спајања. Отвор спојеног калупа налази се на дну фла-
шице; кроз њега се сипала растопљена чоколада, као и коњак којим је флашица пуњена.
Димензије: дужина 5,5 цм; ширина 4,4 цм; висина 1,5 цм.

14. ФЛАШИЦА ЗА КОЊАК (1 ПАР И 4 КОМАДА = 6 КОМАДА)

Инв. бр. 11.276а,б
Калуп је у облику флашице за коњак. Састоји се из два комада (флашица је преполовљена по
вертикали). Флашица има правоугаоно дно и равне зидове (4 стране), који се завршавају полу-
кружно и прелазе у ваљкаст грлић. Врх грлића је прстенасто проширен. Ивице су у облику пра-
воугаоне плочице са засеченим угловима, на којој се налазе четири испупчења (11.276а – 5 ко-
мада), односно удубљења (11.276б – 1 комад), помоћу којих су се стране калупа причвршћивале
приликом спајања. Отвор спојеног калупа налази се на дну фигуре – флаше; кроз њега се сипала
растопљена чоколада и коњак којим је пуњена.
Димензије: дужина 6,8 цм; ширина 4,8 цм; висина 1,5 цм.

180
КОЛЕКЦИЈА КАЛУПА ЗА ЧОКОЛАДУ... МАРИЈА БАНСКИ

15. ФЛАШИЦА ЗА БРЕНДИ (2 ПАРА И 2 КОМАДА = 6 КОМАДА)

Инв. бр. 11.277а,б
Калуп је у облику флашице за бренди. Састоји се из два дела (флашица је преполовљена по
вертикали). Она има ваљкасте зидове са страна, док су предња и задња страна равне, у облику
правоугаоника. Грлић је ваљкаст. Ивице су у облику правоугаоне плочице са засеченим горњим
угловима, на којој се налазе четири испупчења (11.277a – 3 комада), односно удубљења (11.277б
– 2 комада), помоћу којих су се стране калупа причвршћивале приликом спајања. На једном
комаду нема ових удубљења. Отвор спојеног калупа налази се на дну флашице; кроз њега се
сипала растопљена чоколада, као и бренди којим је пуњена.
Димензије: дужина 8,5 цм; ширина 4,6 цм; висина 1,5 цм.

16. ЖЕНСКА ЦИПЕЛА (2 ПАРА = 4 КОМАДА)

Инв. бр. 11.278а,б
Калуп је у облику женске деколтиране ципеле са потпетицом. Састоји се из два симетрична
дела (ципела је преполовљена по вертикали). Ивице су у облику правоугаоне плочице, на којој
се налазе три испупчења (11.278а – 2 комада), односно удубљења (11.278б – 2 комада), помоћу
којих су се стране калупа причвршћивале приликом спајања. На спољашњој страни ивица су
жигови. Отвор спојеног калупа налази се на врху, као код „праве“ ципеле; кроз њега се сипала
растопљена чоколада.
Жиг: редни број калупа утиснут на 2 комада.
Димензије: дужина 11 цм; ширина 6 цм; висина 1,5 цм.

17. МУШКА ЦИПЕЛА (1 ПАР И 4 КОМАДА = 6 КОМАДА)

Инв. бр. 11.279а,б
Калуп је у облику мушке дубоке ципеле на везивање. Састоји се из два комада, тј. две уздужне
половине. Сачуван је један пар (који представља десну ципелу) и 4 комада. Ивице су у обли-
ку правоугаоне плочице, на којој су жигови, као и два испупчења (11.279а), односно удубљења
(11.279б), помоћу којих су се стране калупа причвршћивале приликом спајања. Отвор спојеног
калупа налази се на врху, као код праве ципеле; кроз њега се сипала растопљена чоколада.
Жиг: редни број калупа.
Димензије: дужина 11,5 цм; ширина 5,5 цм; висина 1,5 цм.

18. ПОЛОВИНА КЛОМПЕ (1 КОМАД)

Инв. бр. 11.280
Калуп је у облику кломпе са зашиљеним врхом и малом потпетицом. Састојао се из два дела
– леве и десне половине кломпе, али је сачувана само десна страна. Ивице су у облику пра-
воугаоне плочице, на којој се налази жиг и два удубљења (на другој, одговарајућој страни су
била испупчења), помоћу којих су се стране калупа причвршћивале приликом спајања. Отвор
спојеног калупа налази се на врху, на месту отвора за ногу код „праве“ кломпе; кроз њега се
сипала растопљена чоколада.
Жиг: редни број калупа.
Димензије: дужина 13,2 цм; ширина 4,8 цм; висина 1,8 цм.

19. МУШКА ЧИЗМА (5 КОМАДА)

Инв. бр. 11.281
Калуп је у облику мушке чизмице. Састојао се из два комада – леве и десне половине чизме.
Сачувано је само 5 комада истих страна (леве половине). Чизмица има краће саре, наборане у
доњем делу, и ниску потпетицу. Ивице су у облику правоугаоне плочице, на којој се налазе два
удубљења, помоћу којих су се стране калупа причвршћивале приликом спајања (друге стране су
на одговарајућим местима имале испупчења). Отвор спојеног калупа налази се на врху фигуре
(као код „праве“ чизме); кроз њега се сипала растопљена чоколада.
Димензије: дужина 5,5 цм; ширина 6,3 цм; висина 1 цм.

20. ЂОН ЗА ШИМИ ЦИПЕЛЕ (2 КОМАДА)

Инв. бр. 11.282
Калуп у облику ђона за шими ципеле – са зашиљеним врхом и ниском потпетицом. Састојао
се из два дела: ђона и горњег дела ципеле. Сачуван је само ђон. Ивице су у облику правоугаоне
плочице, на којој се налазе два удубљења, помоћу којих су се стране калупа причвршћивале
приликом спајања. На горњем делу калупа се налазе одговарајућа испупчења и отвор кроз који
се сипала растопљена чоколада.
Димензије: дужина 9,5 цм; ширина 4,2 цм; висина 0,8 цм.

181
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 ЕТНОЛОГИЈА

21. ЂОН ЗА ЦИПЕЛЕ (2 КОМАДА)

Инв. бр. 11.283
Калупи су у облику ђона за леву ципелу: заобљеног врха, ниске потпетице. Ивице су равне и
широке 3 мм. Преко њих се, вероватно, причвршћивао горњи део калупа, који недостаје.
Димензије: дужина 10 цм; ширина 4,5 цм; висина 1 цм.

22. ЂОН ЗА ЦОКУЛЕ (2 КОМАДА)

Инв. бр. 11.284
Калуп је у облику ђона за цокуле – симетричан, са заобљеним врхом, ниском потпетицом и ни-
зом кружних испупчења на потпетици и предњем делу. Ивице су у облику правоугаоне плочице
(4 мм), преко које се, вероватно, причвршћивао горњи део калупа, који недостаје.
Димензије: дужина 12 цм; ширина 5,5 цм; висина 0,7 цм.

23. ЗЕЦ (2 КОМАДА)

Инв. бр. 11.285
Калуп је у облику малог зеца. Састојао се из две симетричне вертикалне половине, али су са-
чуване само две исте стране. Ивице су у облику правоугаоне плочице (осим на дну фигуре), на
којој се налазе жиг и три удубљења (на другој одговарајућој страни су била испупчења), помоћу
којих су се стране калупа причвршћивале приликом спајања. Отвор спојеног калупа налази се
на дну фигуре; кроз њега се сипала растопљена чоколада.
Жиг: редни број калупа.
Димензије: дужина 7 цм; ширина 7 цм; висина 1,5 цм.

24. ЗЕЦ (2 КОМАДА)

Инв. бр. 11.286
Калуп је у облику зеца који седи на задњим ногама. Састојао се из два комада, тј. леве и десне
стране, али су сачуване само две леве половине. Ивице су у облику правоугаоне плочице, на
којој су укуцани жигови и три испупчења, помоћу којих су се стране калупа причвршћивале
приликом спајања (на другим одговарајућим странама су била удубљења). Отвор спојеног калу-
па налази се на дну фигуре; кроз њега се уливала растопљена чоколада.
Жиг: редни број калупа.
Димензије: дужина 7 цм; ширина 6,4 цм; висина 1,5 цм.

25. ЗЕЦ – ЗАДЊА СТРАНА (1 КОМАД)

Инв. бр. 11.287
Калуп је у облику зеца који седи на задњим ногама; глава му је окренута у страну. Састојао се из
два комада (фигура је преполовљена по вертикали), али је сачувана само једна половина – задња
страна. Ивице су у облику правоугаоне плочице (осим на дну фигуре), на којој се налази жиг и
три испупчења (на другој половини су била одговарајућа удубљења), помоћу којих су се стране
калупа причвршћивале приликом спајања. Отвор спојеног калупа налази се на дну фигуре; кроз
њега се сипала растопљена чоколада.
Жиг: редни број калупа – 2.
Димензије: дужина 11 цм; ширина 6,8 цм; висина 2 цм.

26. ЗЕЦ – ЗАДЊА СТРАНА (34 КОМАДА)

Инв. бр. 11.288
Калуп је у облику издужене фигуре зеца са дугим уздигнутим ушима, који седи на задњим но-
гама. Састојао се из два комада – предње и задње стране, али су сачуване само задње. Ивице су
у облику правоугаоне плочице (осим на дну фигуре) са зарубљеним угловима, на којој се налазе
жигови и четири удубљења (на предњим странама су била испупчења), помоћу којих су се стра-
не калупа причвршћивале приликом спајања. Отвор спојеног калупа налази се на дну фигуре;
кроз њега се сипала растопљена чоколада.
Један комад такође представља зеца, али су му ивице нешто шире, а удубљења другачије распо-
ређена и нема жига – вероватно је припадао другом комплету калупа.
Жиг: редни број калупа утиснут на 33 комада.
Димензије: дужина 9 цм; ширина 4,5 цм; висина 1,3 цм.

182
КОЛЕКЦИЈА КАЛУПА ЗА ЧОКОЛАДУ... МАРИЈА БАНСКИ

27. ЗЕЦ – ПЛОЧИЦА (1 КОМАД)

Инв. бр. 11.289
Калуп је у облику правоугаоне плочице на чијој се горњој страни налази рељефна представа
зеца који седи. Бочне стране калупа се благо шире и прелазе у ивице, које су савијене и широке
око 5 мм. На ивицама се налазе три кружне рупице.
Димензије: дужина 11 цм; ширина 5 цм; висина 1,3 цм.

28. МЕДА С РУКСАКОМ (6 КОМАДА)

Инв. бр. 11.290
Калуп је у облику стојеће фигурице меде са купастом капом, у панталонама, са руксаком. Састо-
јао се из два комада – предње и задње стране. Сачувано је 6 комада исте странe. Ивице су у об-
лику правоугаоне плочице, на којој се налазе три испупчења (на другој страни су била удубљења),
помоћу којих су се стране калупа причвршћивале приликом спајања. На спољашњој страни ивица
се налазе жигови. Отвор спојеног калупа налази се на дну фигуре; кроз њега се сипала растопљена
чоколада.
Жиг: редни број калупа (на 5 комада).
Димензије: дужина 7,8 цм; ширина 6 цм; висина 1,5 цм.

29. СВ. НИКОЛА – МИКУЛАШ (30 КОМАДА)

Инв. бр. 11.291
Калуп је у облику стојеће фигуре светог Николе – Микулаша, тј. Божић Бате (Деда Мраза).
Он има високу капу и бунду оперважену крзном, а руке су му савијене у лактовима. Калуп се
састојао из два комада – предње и задње стране, али су сачуване само задње. Ивице су у облику
правоугаоне плочице, на којој су укуцани жигови, као и четири испупчења, помоћу којих су се
стране калупа причвршћивале приликом спајања (на предњим странама су била одговарајућа
удубљења). Отвор спојеног калупа налази се на дну фигуре; кроз њега се сипала растопљена
чоколада. Фигура је, највероватније, увијана у обојени станиол.
Жиг: редни бројеви калупа.
Димензије: дужина 9 цм; ширина 5,5 цм; висина 1,5 цм.

30. СВ. НИКОЛА – МИКУЛАШ (4 КОМАДА)

Инв. бр. 11.292
Калуп је у облику стојеће фигуре светог Николе – Микулаша, тј. Божић Бате (Деда Мраза). Он
има високу капу, високу капуљачу и бунду оперважену крзном, а руке су му савијене у лакто-
вима. Калуп се састојао из два комада – предње и задње стране, али су сачуване само задње.
Ивице су у облику правоугаоне плочице, на којој су укуцани жигови, као и четири испупчења
(на предњим странама су била удубљења), помоћу којих су се стране калупа причвршћивале
приликом спајања. На ивицама су са спољне стране укуцани жигови. Отвор спојеног калупа
налази се на дну фигуре; кроз њега се сипала растопљена чоколада.
Жиг: редни бројеви калупа.
Димензије: дужина 12 цм; ширина 5,5 цм; висина 2 цм.

31. СВ. НИКОЛА – МИКУЛАШ (1 КОМАД)

Инв. бр. 11.293
Калуп је у облику стојеће фигуре светог Николе – Микулаша, тј. Божић Бате (Деда Мраза). Он
има високу капуљачу и бунду оперважену крзном, а руке су му савијене у лактовима. Калуп се
састојао из два комада – предње и задње стране, али је сачувана само задња. Ивице су у об-
лику правоугаоне плочице, на којој се налазе четири испупчења (на предњој страни су била
удубљења), помоћу којих су се стране калупа причвршћивале приликом спајања. На ивицама је
са спољашње стране укуцан жиг. Отвор спојеног калупа налази се на дну фигуре; кроз њега се
сипала растопљена чоколада.
Жиг: редни број калупа – 17.
Димензије: дужина 14 цм; ширина 6 цм; висина 2,2 цм.

183
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 ЕТНОЛОГИЈА

32. СВ. НИКОЛА – МИКУЛАШ (1 КОМАД)

Инв. бр. 11.294
Калуп је у облику стојеће фигуре светог Николе – Микулаша, тј. Божић Бате (Деда Мраза). Он
има високу капуљачу и бунду оперважену крзном, а руке су му савијене у лактовима. Калуп се
састојао из два комада – предње и задње стране, али је сачувана само задња. Ивице су у об-
лику правоугаоне плочице, на којој се налазе четири испупчења (на предњој страни су била
удубљења), помоћу којих су се стране калупа причвршћивале приликом спајања. На ивицама је
са спољашње стране укуцан жиг. Отвор спојеног калупа налази се на дну фигуре; кроз њега се
сипала растопљена чоколада.
Димензије: дужина 13 цм; ширина 6,7 цм; висина 2 цм.

33. РИБА (1 КОМАД)

Инв. бр. 11.295
Калуп је у облику рибе. Састојао се из два комада (уздужне вертикалне половине фигуре),
али је сачуван само један комад. Ивице су у облику правоугаоне плочице, на којој се нала-
зе четири испупчења (на другој страни су била удубљења), помоћу којих су се стране калупа
причвршћивале приликом спајања.
Димензије: дужина 10,8 цм; ширина 5 цм; висина 1,8 цм.

34. ЛАСТА (1 КОМАД)

Инв.бр. 11.296
Калуп је у облику ласте у лету. Састојао се из два комада – горње и доње стране, али је сачувана
само горња. Ивице су у облику правоугаоне плочице, на којој се налазе четири испупчења (на
доњој страни су била удубљења), помоћу којих су се стране калупа причвршћивале приликом
спајања. Жиг је на спољашњој страни ивице.
Жиг: редни број калупа.
Димензије: дужина 7,5 цм; ширина 6 цм; висина 1,5 цм.

35. ЏЕПНИ САТ (1 КОМАД)

Инв. бр. 11.297
Калуп је у облику округлог џепног сата, са прстенастом алком и округлим точкићем за навијање
на врху. Састојао се из два комада – предње и задње стране (вероватно симетричне), али је сачу-
вана само једна. Ивице су у облику правоугаоне плочице, на којој се налазе четири удубљења (на
другој страни су била испупчења), помоћу којих су се стране калупа причвршћивале приликом
спајања.
Димензије: дужина 7,5 цм; ширина 6 цм; висина 0,5 цм.

36. РАМ (1 КОМАД)

Инв. бр. 11.298
Калуп је у облику јајоликог рама – плочице, чија је унутрашња ивица савијена тако да формира
ребрасто удубљење. На плочици се налазе три кружна испупчења, помоћу којих су се стране ка-
лупа причвршћивале приликом спајања, а са спољашње стране су жигови.
Вероватно је коришћен (заједно са деловима који недостају) за прављење чоколадних јаја по-
водом Ускрса.
Жигови: 3 ANTON REICHE 6 DRESDEN
Серијски број калупа: 14691.
Димензије: дужина 13 цм; ширина 9,5 цм; висина 0,5 цм.

184
КОЛЕКЦИЈА КАЛУПА ЗА ЧОКОЛАДУ... МАРИЈА БАНСКИ

37. РАМ (1 КОМАД)

Инв. бр. 11.299
Калуп је у облику јајоликог рама – плочице, чија је унутрашња ивица савијена тако да формира
ребрасто удубљење. На плочици се налазе три кружна испупчења, помоћу којих су се стране ка-
лупа причвршћивале приликом спајања, а са спољашње стране су жигови.
Вероватно је коришћен (заједно са деловима калупа који недостају) за прављење чоколадних јаја
поводом Ускрса.
Жигови: 3 АNTON REICHE 5 DRESDEN
Серијски број калупа: 14689.
Димензије: дужина 11,5 цм; ширина 9 цм; висина 0,5 цм.

38. ЗВОНЦЕ (1 КОМАД)

Инв. бр. 11.300
Калуп је у облику звонцета. Састојао се из два комада (симетричне вертикалне полови-
не), али је сачуван само један комад. Ивице су у облику правоугаоне плочице, на којој се на-
лазе три удубљења (на другом комаду су била испупчења), помоћу којих су се стране калупа
причвршћивале приликом спајања. Отвор спојеног калупа налази се на дну фигуре; кроз њега
се сипала растопљена чоколада.
Димензије: дужина 6 цм; ширина 5,6 цм; висина 2,3 цм.

39. МАШНА (1 КОМАД)

Инв. бр. 11.301
Калуп је у облику машне коју чине три хоризонтална ребра и четири вертикална – на среди-
ни. Вероватно се састојао из два комада. Ивице су у облику правоугаоне плочице (око 3 мм)
и на њима су четири рупице, помоћу којих су се стране калупа могле причврстити приликом
спајања. На спољашњој страни калупа су видљиви остаци зелене боје – на једној половини, и
црвене – на другој.
Димензије: дужина 9,5 цм; ширина 5 цм; висина 0,8 цм.

40. ЗРНА КАФЕ (1 КОМАД)

Инв. бр. 11.302
Калуп је у облику правоугаоне плочице, на чијој се површини налазе четири овална удубљења,
са по једним малим жлебом на средини – у облику зрна кафе. На спољашњој страни плочице су
жигови.
Служио је за прављење чоколадних бомбоница у облику зрна кафе.
Жигови: ANTON REICHE DRESDEN
Серијски број калупа: 6495 S.
Димензије: дужина 5,2 цм; ширина 4,2 цм; висина 0,6 цм.

41. ЈАГЊЕ (2 КОМАДА)

Инв. бр. 11.303
Калуп је у облику јагњета које стоји на овалном постољу, са рељефно наглашеним руном.
Састојао се из два комада (фигура је преполовљена по вертикали). Сачуване су само две исте
стране. Ивице су у облику правоугаоне плочице, на којој се налазе жигови и четири испупчења
(на другој страни су била удубљења), помоћу којих су се стране калупа причвршћивале при-
ликом спајања. Отвор спојеног калупа налази се на дну фигуре; кроз њега се сипала растопљена
чоколада.
Жиг: редни број калупа.
Димензије: дужина 11 цм; ширина 9,5 цм; висина 2 цм.

42. ТАБЛА PH. SUCHARD (1 КОМАД)

Инв. бр. 11.304
Калуп је у облику табле са шест полукружних штангли, а на свакој је великим латиничним сло-
вима исписано PH. SUCHARD. Бочне стране калупа се шире према дну. Ивице су савијене преко
њих. Са спољашње стране једне дуже ивице налазе се жигови.
Жигови: АНТОН REICHE DRESDEN PLATTINOL
Серијски број калупа: Nach 2065.
Редни број калупа: 29.
Димензије: дужина 18 цм; ширина 9 цм; висина 1,2 цм.

185
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 ЕТНОЛОГИЈА

43. ТАБЛА СА 6 ПОЛУКРУЖНИХ ШТАНГЛИ (1 КОМАД)

Инв. бр. 11.305
Калуп је у облику табле са шест полукружних штангли: дно калупа је таласасто, бочне стране
се шире према отвору, а ивице су пресавијене преко њих. На дужим странама ивица се налазе
жигови, док се на средини краћих страна налази по један мали закивак.
Жигови: E. F. TEICH WIEN
Серијски број калупа: 2076.
Димензије: дужина 19 цм; ширина 10,2 цм; висина 1,5 цм.

44. ТАБЛА MOJSOVIĆ (2 КОМАДА)

Инв. бр. 11.306
Калуп је у облику табле са 8 правоугаоних штангли. У свакој штангли је изведен натпис MOJ-
SOVIĆ (утиснута, велика, латинична слова). Натпис је уоквирен танком линијом. Бочне стране
калупа се шире косо према отвору. Ивице су пресавијене преко њих, а на њиховој спољашњој
страни су жигови.
Жигови: OLPA
Серијски број калупа: 0148.
Димензије: дужина 21 цм; ширина 10,3 цм; висина 1,3 цм.

45. ТАБЛА VANILLE (1 КОМАД)

Инв. бр. 11.307
Калуп је у облику табле са 8 правоугаоних штангли. Ивице сваке штангле су заобљене, а на
средини је изведен натпис VANILLE (утиснута, велика, латинична слова). Калуп је плитак, са
бочним странама које се косо шире ка отвору, док су ивице савијене преко њих. Са спољашње
стране једне дуже ивице налазе се жигови.
Жигови: ANTON REICHE DRESDEN
Серијски број калупа: Nach 15766.
Димензије: дужина 20,8 цм; ширина 10,2 цм; висина 0,6 цм.

46. ТАБЛА GARANTI PUR (1 КОМАД)

Инв. бр. 11.308
Калуп је у облику правоугаоне табле са 8 полукружних штангли. На свакој табли је исписано:
GARANTI PUR – на средини, дуж штангле, а M. Z. – на крајевима, попречно (утиснута, вели-
ка, латинична слова). Бочне стране калупа се косо шире ка отвору, а ивице су савијене преко
њих. Дуж бочне стране су, на два места – на средини, напукле, па су споља ојачане залемљеним
шипкама.
Димензије: дужина 22,5 цм; ширина 11,7 цм; висина 1,2 цм.

47. ТАБЛЕ „НА КОЦКИЦЕ“ (2 А И 2 Б = 4 КОМАДА)

Инв. бр. 11.309а,б
Калупи су у облику правоугаоне табле, са бочним странама које се благо шире ка ивицама.
Постоје два већа (11.309а) и два мања калупа (11.309б). Ивице су са спољашње стране пресавијене
преко бочних страна. Површина табле, тј. дно калупа је жлебовима подељено на мање правоуга-
онике – коцкице. Калупи под инв. бр. 11.309а су тако подељени на по 5 уздужних и попречних
редова “коцкица”, а мањи калупи (11.309б) на 3 уздужна реда и 8 попречних редова, с тим што
се у средњем уздужном реду налази већи правоугаоник – 4 „коцкице“.
Димензије: а/ дужина 18 цм; ширина 10 цм; висина 1 цм; б/ дужина 11 цм; ширина 7 цм; висина
0,8 цм.

48. ТАБЛА CHOCOLATA DI MILANO (3 КОМАДА)

Инв. бр. 11.310
Калуп је у облику мање правоугаоне табле. На горњој страни, у средини, налази се овална
површина са натписом – великим латиничним словима:
CHOCOLATA
DI
MILANO.
Око наслова се зракасто шире кратка ребра, која се полукружно завршавају уз ивицу горње
стране. Бочне стране се косо шире ка отвору калупа, а ивице су савијене ка спољашњој страни.
Димензије: дужина 10,5 цм; ширина 7 цм; висина 1,5 цм.

186
КОЛЕКЦИЈА КАЛУПА ЗА ЧОКОЛАДУ... МАРИЈА БАНСКИ

49. ТАБЛА (1 КОМАД)

Инв. бр. 11.311
Калуп је у облику велике правоугаоне табле, која је попречним преградама подељена на четири
мање табле. Дно сваке мале табле је ребрасто, са четири попречне равне пруге. Бочне стране
калупа су равне, а са спољашње стране дуже ивице се налазе жигови.
Жигови: ANTON REICHE DRESDEN
Серијски број калупа: No 264.
Димензије: дужина 24,5 цм; ширина 11 цм; висина 1,5 цм.

50. ТАБЛА СА КОЊАНИКОМ (1 КОМАД)

Инв. бр. 11.312
Калуп је у облику дуге правоугаоне табле, која је попречно подељена на четири поља – мање та-
бле. На свакој од њих је рељефна представа коњаника, са коњем у галопу, уоквирена танком ис-
пупченом пругом. Бочне стране калупа су равне, а са спољашње стране дуже ивице су жигови.
Жигови: H. WALTER BERLIN N. O.
Серијски број калупа: 4000.
Редни број калупа: 9 (са друге стране).
Димензије: дужина 26,5 цм; ширина 11,5 цм; висина 1,4 цм.

51. ШТИПАЉКЕ ЗА КАЛУПЕ (9 КОМАДА)

Инв. бр. 11.313
Штипаљке су направљене од дебље лимене траке која је на средини кружно савијена; крајеви су
паралелни, на растојању од око 5 мм и мало извијени ка спољашности.
Служиле су за спајање калупа за чоколаду који су се састојали из више комада.
Димензије: дужина 7 цм; ширина 2,2 цм; висина 1,3 цм.

52. ШТИПАЉКЕ ЗА КАЛУПЕ (6 КОМАДА)

Инв. бр. 11.314
Штипаљке су направљене од дебље лимене траке која је на средини кружно савијена, а крајеви
су паралелни, на растојању од око 5 мм. Ивице су истањене на самом крају, ради лакшег при-
чвршћивања на калуп.
Служиле су за спајање калупа за чоколаду који су се састојали из више комада.
Димензије: дужина 3,8 цм; ширина 2,2 цм; висина 1,2 цм.

53. ШТИПАЉКЕ ЗА КАЛУПЕ (9 КОМАДА)

Инв. бр. 11.315
Штипаљке су направљене од дебље лимене траке чији је један крај кружно савијен. Други крај је
раван, са прорезима по средини.
Служиле су за спајање калупа за чоколаду који су се састојали из више комада.
Димензије: дужина 7 цм; ширина 1,4 цм; висина 1,3 цм.

54. ШТИПАЉКЕ ЗА КАЛУПЕ (17 КОМАДА)

Инв. бр. 11.316
Штипаљке су направљене од дебље лимене траке чији је један крај кружно савијен. Други крај је
раван, са прорезом по средини.
Служиле су за спајање калупа за чоколаду који су се састојали из више комада.
Димензије: дужина 5,8 цм; ширина 1,4 цм; висина 1,1 цм.

187
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 ЕТНОЛОГИЈА

55. ШТИПАЉКЕ ЗА КАЛУПЕ (4 КОМАДА)

Инв. бр. 11.317
Штипаљке су направљене од дебље лимене траке чији је један крај кружно савијен. Други крај
је раван, са прорезом у средини.
Служиле су за спајање калупа за чоколаду који су се састојали из више комада.
Жигови: ANTON REICHE DRESDEN (непотпун на једном комаду), E. F. TEICH WIEN (непотпун
на једном комаду).
Редни број: 59 (1 комад).
Димензије: дужина 5,3 цм; ширина 1,4 цм; висина 1,3 цм.

56. ШТИПАЉКЕ ЗА КАЛУПЕ (9 КОМАДА)

Инв. бр. 11.318
Штипаљке су направљене од правоугаоне лимене траке, која је савијена по средини. Ивице су
извијене према спољашности.
Служиле су за спајање калупа за чоколаду који су се састојали из више комада.
Димензије: дужина 4,6–5,5 цм; ширина 1 цм; висина 1,2–2 цм.

57. ШТИПАЉКЕ ЗА КАЛУПЕ (51 КОМАД)

Инв. бр. 11.319
Штипаљке су направљене од правоугаоне лимене траке, која је савијена по средини. Ивице су
извијене према спољашности.
Служиле су за спајање калупа за чоколаду који су се састојали из више комада.
Димензије: дужина 2,2–4,3 цм; ширина 0,5–1 цм; висина 1,2–1,8 цм.

58. ПАС – ПЛОЧИЦА (1 КОМАД)

Инв. бр. 11.320
Калуп је у облику правоугаоне плочице чију горњу страну чини рељефна представа пса. Пас је
погнут унапред, има огрлицу и широк реп. Бочне стране калупа се благо шире и прелазе у ивице
које су савијене и широке око 5 мм. На ивицама се налазе три кружне рупице.
Димензије: дужина 11,2 цм; ширина 5,3 цм; висина 1,5 цм.

59. ЛЕПТИР (1 КОМАД)

Инв. бр. 11.321
Калуп је у облику плитке посудице са рељефном представом лептира раширених крила. Бочне
стране калупа се шире, а ивице су равне – у облику плочице (ширине око 3 мм), и на њима се
налазе три (вероватно су биле четири) кружне рупице.
Димензије: дужина 11 цм; ширина 8 цм; висина 1 цм.

60. ТАБЛА „GUSTAV KRAUS“ (1 КОМАД)

Инв. бр. 11.510
Калуп је у облику правоугаоне табле, која је жлебовима издељена на мале правоугаонике („коц-
кице”) у 5 хоризонталних и 8 вертикалних редова. На „коцкицама” су наизменично утиснути:
натпис „Osijek” (писаним латиничним словима); грб у облику венца, у којем се налази птица
са раширеним крилима и сунце; натпис „Gustav Kraus” (истим словима). Ивице калупа се косо
шире ка отвору и на њима су утиснути жигови.
Жигови: REICHE 2 ANTON DRESDEN 3
Серијски број калупа: No 103 0.
Димензије: дужина 17,5 цм; ширина 9 цм; висина 0,9 цм.

188
КОЛЕКЦИЈА КАЛУПА ЗА ЧОКОЛАДУ... МАРИЈА БАНСКИ

61. ГЛАВА КЛОВНА (1 КОМАД)

Инв. бр. 11.511
Калуп представља плитку посудицу у облику главе кловна. Кловн има капу и крагну. Дно калу-
па је рељефно, а ивице су хоризонталне, равне, са четири кружне рупице.
Димензије: дужина 8,3 цм; ширина 6,6 цм; висина 1,1 цм.

62. ГЛАВА ДЕВОЈЧИЦЕ (1 КОМАД)

Инв. бр. 11.512
Калуп је у облику округлог медаљона, тј. плитке посудице, са рељефном представом главе
девојчице са плетеницама. Бочне стране су прстенасто проширене, а на ивици су распоређене
три рупице.
Димензије: висина 1 цм; пречник 8 цм.

63. ПТИЦА (1 КОМАД)

Инв. бр. 11.513
Калуп је у облику правоугаоне плочице. На средини калупа утиснута је рељефна представа пти-
це у лету. На самој плочици се налази жиг и три кружна удубљења, помоћу којих се овај комад
спајао са још једним комадом, који недостаје, а заједно су чинили калуп. Овај комад је полу-
кружно савијен.
Редни број калупа: 2.
Димензије: дужина 8,3 цм; ширина 5,2 цм; висина 1,5 цм.

64. ЛУТКА (1 КОМАД)

Инв. бр. 11.514
Калуп је у облику лутке – стојеће фигуре са капом. Састојао из два комада, али је сачувана само
задња страна. Ивице калупа су у облику плочице, на којој се налази жиг и три удубљења (на
другом комаду су била испупчења), помоћу којих су се стране калупа причвршћивале прили-
ком спајања. Отвор спојеног калупа налази се на дну фигуре; кроз њега се сипала растопљена
чоколада.
Редни број калупа: 3.
Димензије: дужина 9 цм; ширина 5,6 цм; висина 1,5 цм.

65. БОЦА ЗА ЛИКЕР (1 КОМАД)

Инв. бр. 11.515
Калуп је у облику боце са ваљкастим бочним зидовима и равним странама. Грлић је кратак, са
прстенастим проширењем при врху. Ивице калупа су равне, у облику правоугаоне плочице са
три кружна испупчења (помоћу којих су се приликом спајања причвршћивале предња и задња
страна). Сачувана је само једна (задња) страна калупа. Отвор спојеног калупа налази се на дну
боце; кроз њега се сипала растопљена чоколада, као и ликер којим је пуњена.
Димензије: дужина 5,8 цм; ширина 4,4 цм; висина 1,2 цм.

189
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 ЕТНОЛОГИЈА

66. ТРЕНИЦА (1 КОМАД)

Инв. бр. 11.516
По површини мале правоугаоне тренице избушени су зупци. Бочне стране су равне, под правим
углом у односу на главну површину.
Део је инвентара посластичарске радње.
Димензије: дужина 6,8 цм; ширина 4,2 цм; висина 1,2 цм.

67. ТРЕНИЦА (1 КОМАД)

Инв. бр. 11.517
По површини мале правоугаоне тренице избушени су зупци. Бочне стране су равне, под правим
углом у односу на главну површину.
Део је инвентара посластичарске радње.
Димензије: дужина 6,4 цм; ширина 4,1 цм; висина 0,9 цм.

(Фотографије: Милица Ђукић)

(Photos: Milica Đukić)

ЛИТЕРАТУРА
Адресар Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца за
индустрију, обрт, трговину и пољопривреду,
Београд, 1929.
Марија Бански: Слатка изложба : историјат чоко-
ладе у Војводини, каталог, Нови Сад 2004.
Borza Tibor, Draveczky Balázs, Gundel Imre, H.
Szücs Gitta, Horváth Iván, S. Nagy Anikó, Tho-
ma Lászlóné: „A Magyar Kereskedelmi és Ven-
déglátóipari Múzeum gyüjteményei“, A Magyar
Kereskedelmi és Vendéglátóipari Múzeum Évkönyve,
Budapest 1982.
Енциклопедија Новог Сада. књ. 21, ПОЛ-ПОШ,
Нови Сад, 2003.
Konditor Zeitung, Nr. 6, Trier, 1937.
Christine Mc. Fadden, Christine France: Nagy csokoládé
enciklopédia, Budapest 2001.
Novosadski kompas, knj. 1. Novi Sad 1924.
Статистика индустрије Краљевине Југославије са
aдресаром индустриских предузећа, Београд
1941.

Marija Banski

THE ASSORTMENT OF CHOCOLATE MOULDS FROM THE

ETHNOLOGICAL COLLECTION OF THE MUSEUM OF VOJVODINA
Summary

The assortment of chocolate moulds from the collection of the Museum of Vojvodina arrived into the
museum as an “accidental find” from Novi Sad, it contains 67 inventary numbers with 338 objects. Beside
chocolate moulds, which make major part of the collection, it contains different kinds of pincers for moulds and
two spices graters. All the objects are made of blanched tin. The moulds differ in shape and purpose. There are
several moulds for making chocolate bars (some of them are with the inscriptions), bottle-shaped moulds (for the
chocolate filled with certain kind of alchoholic drink), moulds referring to customs related to certain holidays,
such as Christmas (St Nicolas, a bear with backpack, bell, fob watch, boots, shoes, etc.) and Easter (rabbit, lamb,
egg). A few moulds with the image of girl’s head, clown’s head, butterfly-like moulds were used for making thin,
small, round chocolates called “ducats”.
According to the inscription “Mojsović” on the two chocolate bar moulds, it is supposed that the whole
assortment of the moulds belonged to the factory (manufacture) Mojsović & Friend, which worked in Novi Sad
between the two wars.

190
 Татјана Бугарски UDC 904:[069.014:646.46(497.113)“18“

ОБУЋА У ЕТНОЛОШКОЈ ЗБИРЦИ МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ

Апстракт: У раду је представљена колекција обуће у Eтнолошкој збирци Музеја Војводине и указује се на основне
врсте обуће које су ношене у Војводини, првенствено на селу. Економске, друштвене и друге промене које су се
дешавале на овим просторима од друге половине 19. века одражавале су се у великој мери на материјалну културу
Војводине, па тако и на обућу. Обућа је посматрана кроз историјски развој појединих њених врста, њихову употребу
и комуникацијску улогу у датој култури.
Кључне речи: обућа, ношња, домаћа радиност, занатска производња, Војводина, Музеј Војводине, Eтнолошка
збирка.

Abstract: In this paper is presented the collection of footwear in the ethnological collection of the museum of Vojvodina and it
points to basic kind of footwear which was worn in Vojvodina, primarily in the villages. Economic, social and other changes that
were going on in this region since the second half of the 19th century greatly affected material culture of Vojvodina, as well as the
footwear. The footwear was tracked through historical development of its specific kinds, their usage and communicational role
in particular culture.
Key words: footwear, costume, handicraft, manufacturing, Vojvodina, the Museum of Vojvodina, ethnological collection

Обућа је саставни део ношње, који је настао
из потребе да се заштити стопало. Током историје
се развило више врста (облика) обуће, зависно од
тога да ли она покрива само стопало или и горњи
део стопала, прсте, да ли допире до чланка или по-
крива и листове. С обзиром на то, разликује се пет
основних облика:1
Сандале, са чврстим ђоном причвршћеним
каишићима за ногу, односно стопало, настале су у
условима топле и суве климе. Сачувани су подаци
о оваквој обући из старих цивилизација. Сандале
су прављене од разних материјала: коже, плетене
траве, дрвета, па чак и метала.
Опанци и мокасине састоје се од једног ко-
мада коже, којим је покривено стопало и који је
прикупљен и причвршћен на његовом горњем
делу. Ову обућу носили су древни становници се-
верне Европе и северне Америке, а одржала се у
народној ношњи европских народа од Балкана до
Балтичког мора.
Ципеле су, највероватније, настале као синтеза
претходна два облика. Састоје се од ђона и затво-
реног горњег дела.
Чизме су сличног облика, али су дубље; по-
кривају и доњи део ноге изнад чланка. Сматра се
да су настале у хладнијим деловима Азије, одакле
су се временом прошириле, мада су првобитно
коришћене и у неким топлијим крајевима где је
била потребна додатна заштита за ногу. Чизме су
биле веома заступљене код номадских народа, јер
су добро штитиле ногу при јахању.
Кломпе представљају обућу направљену од
дрвета. Ношене су у старом Риму, а сматра се да су
наслеђене од Гала, који су носили обућу са дрвеним
ђоновима. С обзиром на то да су биле веома прак-
тичне, лаке и јефтине, кломпе је носила сиротиња,
али и сељаци са севера Европе. У средњем веку су
ношене и као горња обућа, која је штитила финију
обућу од блата и влаге.
Обућа се може посматрати самостално (с об-
зиром на њен развој, облике и њихову распро-
страњеност), али и као део ношње, јер се једино
тако може потпуно разумети њена улога у одре-
ђеној култури. Због тога се подаци о обући у тра-
диционалној култури Војводине углавном могу
пронаћи у оквиру описа ношње.
Овај део ношње је традиционално прављен у
оквиру домаће радиности, за потребе чланова по-
родице. Развојем робноновчане привреде и заната,
људима на селу постајала је све доступнија занатски

191
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
произведена роба, што је утицало на брзе проме-
не у оквиру народне ношње. Будући да је купљена
за новац, занатски произведена обућа постајала
је симбол економске моћи и статуса, а ношена је
у посебним приликама, као свечана обућа. Људи
су радним даном често ишли боси, или су носи-
ли једноставну обућу од доступних и јефтиних
материјала: нештављене коже, вуне, дрвета.
Предмети из Етнолошке збирке Музеја Војво-
дине, као и из збирки других музеја потичу углав-
ном с краја 19. века и из 20. века. На основу пред-
мета из ове колекције може се закључити да су у
војвођанском селу (у периоду из којег предмети
потичу) опстајале готово непромењене архаичне
форме обуће, које припадају европском и дели-
мично азијском културном наслеђу, али и да су
страни утицаји константно пристизали са Истока
и Запада. Ови утицаји су се ширили захваљујући
развоју заната и трговине, а најпре су одражава-
ни у градовима. До средине 18. века најзначајнији
су били турски утицаји. Они су опстали и у вре-
ме Хабзбуршке монархије, захваљујући развијеној
трговини. Кожа и предмети направљени од коже
били су сврстани у „турску робу” којом су на тлу
Угарске трговали Грци, Јермени и Срби, поданици
отоманске Порте. Турски утицаји су се очували не
само у виду назива и врсте обуће него и у оквиру
обућарских заната. О пореклу тих заната сведоче
многи називи за алате и поступке у изради обуће
(мушта, дикеш, ћириш, ђон). Европски, пре свега
немачки, утицаји стизали су трговином, а касније
преко обућарског – шустерског заната. Међутим,
ови утицаји се у војвођанском селу нису јављали
у значајнијој мери до краја 19. века, када су нагло
преовладали.
Занатлије које су израђивале обућу у 20. веку
добиле су велику конкуренцију у индустријској
производњи, првенствено у производњи Фабри-
ке „Бата” из Борова. Поред обуће која је пратила
савремену европску моду, ова фабрика је произво-
дила и обућу која се надовезивала на традицијске
облике, као што су гумени опанци и црне вунене –
пустене зепе.
Обућа говори о полу, узрасту, статусу, етничкој
припадности, занимању.2 Значења која поједине
врсте обуће имају у одређеној култури разликовала
су се током времена. У Старом веку је била симбол
виших друштвених слојева, док су робови и обич-
ни људи ишли боси. Владари и богати људи су и у
каснијим периодима, по правилу, носили обућу од
скупоцених материјала или специфичног облика.3
192
ЕТНОЛОГИЈА
У условима континенталне климе (са смењи-
вањем годишњих доба) разликује се зимска и летња
одећа и обућа, а према ритму свакодневице и праз-
ника – свакодневна и свечана. У традиционалној
култури Војводине, свечаној обући се посвећивала
знатно већа пажња него свакидашњој, радној.
Најукрашенију и најскупљу обућу носили су млади
људи, а добијали су је пред свадбу. Чизме су, на при-
мер, носили млади, док се сматрало да старијима
то не приличи.
Ношња се није мењала равномерно: неки еле-
менти усвајани су раније, а неки касније. О одевању
Срба у Суботици постоји забелешка из 1786. годи-
не по којој су се одевали „на мађарски начин, само
уместо чизама носе и зими и лети опанке испод
којих, а изнад чакшира, обавијају сукно све до ко-
лена које држе за највећи украс што су више шаре-
ни. Ово сукно они у свом језику зову обојцима…”4
Промене су увек изазивале различите друштвене
реакције.
ОБУЋА У ОБИЧАЈИМА
Будући да је обућа симбол идентитета, али и
путника, преласка са једног места на друго, са њом
се посебно поступа у обичајима који означавају
прелаз из једног статуса у други. У многим рели-
гијским традицијама се при уласку на света места
обућа скида у знак поштовања (зороастризам, бу-
дизам, ислам), чиме се наглашава одвојеност ви-
ших сфера од свакодневног и обичног, дисконти-
нуитет световног и религијског. Тако се у бајкама,
на пример, помоћу специјалне обуће улази у други
свет. У Војводини се, прво код католика, а касније
и код осталих, раширио обичај да деца остављају
ципеле или чизмице у прозор уочи Светог Николе,
да би им он оставио поклоне.
Обућа има посебно место у свадбеним оби-
чајима. Раширен је обичај да младожења или
неко из његове породице дарује невести одећу и
обућу у којој ће се венчати, при чему се у неким
крајевима обућа (ципеле или папуче) дарује при-
ликом веридбе, а у другим на сам дан венчања.
Ношењем ове обуће потврђује се невестин нови
положај, припадност новој породици. Обућа, да-
кле, није означавала само лични идентитет него и
колективни – задружни; била је симбол примања
у кућну заједницу. Маријан Стојковић је са овим
довео у везу и обичај по којем господари слугама
обезбеђују храну, одећу и обућу. Он је обичаје са
обућом тумачио као „правне обичаје примања или
ОБУЋА У ЕТНОЛОШКОЈ ЗБИРЦИ МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ
прелаза у другу племенску задругу”.5 Изување обуће
пре уласка у храм, као и у туђу кућу тумачио је као
обредни поступак чији је корен у веровању да је
обућа странаца (особа које не припадају кућној
заједници) „нечиста, 'профана'; изува се гостима
странцима, када ступају у туђу кућу, и домаћима,
када долазе извани, из странога свијета, и младој
невјести, када ступа у кућу младожењину, особито
у ложницу, а то све ради тога, јер су све те особе
и обућа им по старинској вјерској предоџби про-
фани, туђи, 'нечисти', табу, перхоресцирани, јер су
били у додиру с прахом туђе и зато другима худе
земље; особито им је напрашена обућа 'нечиста',
туђа, обредно недопуштена, те је треба изути, а
туђом прашином напрашене ноге умити, јер и ина-
че вриједило је обредно начело: или босоног или
обредно обувен, у храмовским постолима – то је
стари култички захтјев.”6
Послови у вези са обућом били су подељени у
складу са постојећом структуром породице. Муш-
карци су правили опанке за чланове породице, док
су жене и девојке водиле рачуна о одржавању опа-
нака. Свако вече су скидале блато са њих, мазале
их сланином и брисале старим обојцима.7
КОЛЕКЦИЈА ОБУЋЕ У
МУЗЕЈУ ВОЈВОДИНЕ
Колекција обуће у Музеју Војводине представља
део Етнолошке збирке везан за народну ношњу.
Чини је 115 предмета, који потичу са територије
Војводине, Барање (2), из Купреса (1) и Црне Горе
(1), и то углавном са краја 19. и из прве половине
20. века. Међу њима има седам дечјих, 43 мушка
и 59 женских пари обуће. За четири пара није на-
значена припадност роду и узрасту: у питању су
опанци од сирове коже – који су, по облику, могли
припадати и мушкарцу и жени (мада би по вели-
чини можда одговарали мушкој особи), као и три
пара кломпи.
Насупрот обиљу свечаних ношњи, свакоднев-
на одећа и обућа често није сразмерно заступљена
у музејским збиркама. С обзиром на то да је сва-
кодневна обућа ношена док се не похаба, људи је
нису сматрали репрезентативним комадима, те је
нису чували. Због тога су примерци свакодневне,
радне обуће у Етнолошкој збирци углавном млађи
од свечане.
У колекцији је заступљена обућа коју су носи-
ли припадници различитих етничких група у
Војводини: Срби (26), Румуни (21), Мађари (21),
ТАТЈАНА БУГАРСКИ
Словаци (22), Хрвати и Шокци (23), Буњевци (1),
Црногорци (1). На неким врстама обуће биле су
видљиве ознаке етничке припадности (нпр. на
зепама). Поједини народи нису прихватали нове
врсте и облике и напуштали старе у исто време, те
су и у томе постојале разлике.
Неколико пари опанака и зепа прављено је као
део националног костима, што представља једну
варијанту овакве употребе обуће. Према другој
варијанти, уз комаде одеће који су осмишљени као
делови националног костима носили су се савре-
мени модни додаци – фризура, обућа, накит8.
ОПАНЦИ
Опанци од сирове коже сматрају се најстаријом
обућом већине европских и азијских народа. Ни-
дерле их помиње као најстарију обућу Словена.9
Они су се у свом архаичном облику – као парче си-
рове, непрерађене коже причвршћене за стопало –
задржали до краја 19. века; у Србији су били обућа
већине становника села до средине 19. века, а у
планинским селима су спорадично ношени и после
Другог светског рата. Са развојем вештине прераде
коже и развојем опанчарског заната појављивали
су се и други типови ове обуће.
Иако су опанци архаична врста обуће, опан-
чарски занат је релативно млад. Ову врсту обуће
дуго су правили мушкарци за чланове своје поро-
дице, тј. била је производ домаће радиности.
Опанчарски цех у Новом Саду био је искључиво
православни, а његов заштитник је био Св. Сава.
Опанчари су временом усавршавали начин обраде
коже.
Уколико применимо поделу Ј. Шобић, која је
урадила типологију опанака у Србији, основни ти-
пови опанака који су ношени у Војводини су:
1. Прешњаци – од сирове коже, домаћи и по-
лузанатски. Постоје два основна типа пресних опа-
нака, а оба су ношена у Војводини:
а) једноставни прешњаци (опанци истог обли-
ка израђивани су и од штављене коже);
б) врнчани опанци.
2. Црвени опанци – од полуштављене коже,
полузанатске израде.
3. Опанци ђонаши – од штављене коже, занат-
ске израде.
4. Капичари – од штављене коже, занатске из-
раде:
а) „каишари” – капичари без луба,
б) капичари са лубом.
193
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
5. Гумени опанци.
1. а) Први тип пресних опанака представљају
једноставни „прешњаци”. Они се састоје од парче-
та коже са савијеним и уздигнутим ивицама и опу-
те којом је спојен врх опанка (део код прстију) –
ако га има, и којом је опанак опшивен по ивицама.
Овакви опанци су ношени у панонско-карпатском
подручју и источном делу Балканског полуострва,
односно у Војводини, Румунији, Словачкој, источној
Србији, Македонији, код Арбанаса и Бугара. Прес-
ни опанци овог типа – познати као „паорски”10 (у
околини Вршца), „сабранци”11, „opinc’i cu cur’el’e”12
(румунски, „опанци са каишевима”) – израђивани
су од нештављене коже, свињске или говеђе. Кожа
се прала, посипала пепелом, разапињала и сушила;
на спољашњем делу је често остајала длака, која се
није скидала. Комади тако осушене коже секли су
се према потреби и „шили” опутом од танке коже,
памучног или кудељног конца. Овакви опанци нису
били трајни (могли су да се носе највише неколи-
ко месеци), а били су нехигијенски и нездрави. У
Србији су још 80-их година 19. века увођене забра-
не ношења те обуће13. Сељаци у Банату (првенстве-
но Румуни) израђивали су овакве опанке и од коже
коју су сами штавили, или је куповали од опанча-
ра, припремљену и већ скројену14. Такви опанци
ношени су и до средине 20. века. Они са стране
имају прорезане отворе, кроз које су се провлачили
кожни каишеви дуги око 2 метра; каишевима су се
причвршћивали за ногу. У Банату су такве опанке,
под називом „откривени”, носили чобани, а, када је
време било влажно, преко обојака су навлачили и
„биркавце”, кожну обућу у облику чизме без ђона
или чарапе.15
Подаци о ношењу оваквих опанака у Војводини
потичу из Баната16, као и опанци у овој збирци.
У колекцији Музеја Војводине постоји два пара
једноставних „прешњака” (инв. бр. 360 и један пар
за који немамо података). Сабранци од штављене
коже заступљени су са 5 пари. Опанци са инв. бр.
1266 су рад опанчара и одговарају опису банатских
„откривених” опанака17, док остали представљају
домаћи рад. Поред њих, постоје и опанци рађени
по угледу на старе пресне опанке, а направљени су
као део националног костима. Опанци са инв. бр.
10777, 10778 и 10779 део су дечјег српског нацио-
налног костима, а припадају типу „врнцани”. Према
Ј. Шобић, опанчари из околине Пожаревца су овај
тип опанака почели израђивати од штављене коже,
и то за потребе зидара из околине Ниша и Пирота,
који су тај тип опанака донели из свог краја. Ноше-
194
ЕТНОЛОГИЈА
ни су дуго јер су били практични – назувају се и
немају каишеве.18 Опанци са инв. бр. 8462 израђени
су 1930. у Војводинцима за потребе фолклорног
друштва, такође као део националног костима, и
нису типични за румунску ношњу тог краја.
б) Врнчани опанци су карактеристични за за-
падни део Балкана – динарске пределе, а ношени су
и у Срему.19 Прављени су од сирове, непрерађене
говеђе коже. Њихов предњи горњи део је испле-
тен. Лице се састоји од „премета“ и „преплета“,
које чине „врнчанице” од опуте (кожни каишићи
од тање овчије или козије коже) или памучних
„шпага”. „Премет” је постављен хоризонтално. Он
везује леву и десну страну опанка. Преко њега се,
кроз средину, провлачи „преплет”. На врху опанака
је мањи или већи шиљак.20 Као што је поменуто,
врнчани опанци су карактеристични за западни део
Балкана. Према бакрорезима Мартина Енгелбрех-
та, овакви опанци били су најраспрострањенији
међу граничарима средином 18. века.21
Пишући о српској народној ношњи у околини
Сремске Митровице, Ј. Ђекић наводи: „Средином
19. века носили су опанке 'шиљкаше' од говеђе коже
који су имали на врху по шиљак, а около ноге каи-
шима 'врнчано'. Ове опанке су носили граничари,
па и планинци. Овакве исте опанке носе и данас у
Босни.”22 Опанке „шиљкане” („на нос”) носили су
пастири у јужном Срему, и то преко „местви“ од
мекане коже, шивених у облику чизама.23
У колекцији нема врнчаних опанака са терито-
рије Војводине јер су изобичајени у 19. веку, али их
има у оквиру ношње колониста. То су „опутњаци”
из Купреса (инв. бр. 11068) и занатски израђени
„опутњаци” који су део националног костима
Црногораца израђеног по угледу на ношњу краља
Николе I.
2. Црвени опанци су врста полузанатске обуће
од полуштављене коже (штављене у јововој и бре-
зовој кори). Сматра се да је овај начин израде
црвених опанака донет из Босне24. Црвени опан-
ци су, највероватније, имали плетени горњи део. О
мушкој одећи и обући у Кузмину у Срему ношеној
у 18. веку свештеник Руњанин је забележио: „Опан-
ке просте од пресне коже говеђе, коњске, свињске,
сами правили су, виђе крат са длаком рутаве, како
је кожа са марвинчета скинута. За женихе било је
особито одело, от свију отлично… плаве или друге
фарбе чакшире, кратак гуњац и црвени опанки, јер
редко је на коме цервене опанке видети се могло.”25
Oпанчари су касније усавршили штављење коже и
израђивали опанке искључиво од ње.
ОБУЋА У ЕТНОЛОШКОЈ ЗБИРЦИ МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ
3. Опанчари у Војводини су до краја 19. века
правили опанке од штављене коже, са плетеним
горњим делом (тј. са преметом и преплетом), које
Ј. Шобић назива „ђонаши”. Они се у Војводини не
производе од краја 19. века, док су у ужој Србији и
даље били веома распрострањени и представљали
основни облик занатски израђених опанака.
4. Крајем 19. и почетком 20. века опанчари у
Војводини су прешли на израду опанака са затво-
реним горњим делом (лицем, образом, образином).
Називи за ове опанке су: капичари, хајдучки, ба-
натски, лубаши, заклопљени, швапски, пречански
(Србија), брњичари.26 Новина у њиховој изради је
и начин спајања горњих делова са ђоном – ковањем
дрвеним ексерчићима (инв. бр. 5509); то је техника
преузета од обућара, која је коришћена паралелно
са старом – шивењем опутом „шивачем”.
а) Првобитни капичари били су без луба. На-
зивали су се „каишари”, по дугим каишевима који
су се обмотавали око ноге и обојака; имали су и
ђон и лице, које се продужавало у језик (зализак,
каланћов, фуцак). Језик је могао бити шиљаст или
заобљен, украшен рупицама (постојали су каиша-
ри без језика). Овакви опанци ношени су у јужном
Срему до почетка 20. века, када су се појавили ка-
пичари са лубовима и каишићем са пређицом.27
Каишари су ношени и 30-их година 20. века, као
обућа за рад (инв. бр. 5509).
б) Капичари који имају луб, а затварају се ме-
талном пређицом у Војводини се израђују од краја
19. века, а после Првог светског рата (оквирно) ула-
зе у ширу употребу. М. С. Филиповић бележи да су
у Банату ношени „опанци с ремењем” и „ајдучки
опанци”, као и да су „ајдучке опанке” у Дупљаји до
почетка 20. века носили само слепци и просјаци.
Због тога су такви опанци у почетку називани
„слепачки опанци”. Међутим, они су убрзо постали
веома распрострањени.28 Као и код каишара, жен-
ски капичари су углавном били без језика, док су
мушки могли имати шиљаст, тј. троугласт, заобљен
или трапезаст језик, који слободно пада преко об-
раза, или је за њега причвршћен каишем. Капича-
ри су могли имати и нашивену „капну”, али таквих
нема у колекцији.
5. Од 20-их, а нарочито од 30-их година 20.
века израђивали су се гумени опанци облика ка-
пичара – домаће, занатске или фабричке израде
(Фабрика „Бата”, Борово). Ова обућа је била веома
распрострањена на селу, и то као обућа за рад. У
Збирци нема гумених опанака.
ТАТЈАНА БУГАРСКИ
Опанци су ношени уз обојке, којима су обави-
јане ноге. Обојци су ткани од вуне, у четири нита, а
димензије су им око 150 x 80 цм. На подручју нека-
дашње Војне границе ношени су црвени обојци
са пругама различитих боја. За ногу су се везива-
ли каишевима опанка. У женској и дечјој ношњи
већег дела Војводине су напуштени још у 19. веку,
док су их мушкарци у неким крајевима носили као
свакодневну, радну обућу још средином 20. века.29
Опанци капичари и гумени опанци ношени су уз
чарапе.
Због свог облика и широког ђона, опанци су
веома погодна обућа за ходање по блату, те су били
прилагођени војвођанском терену. Зато су најдуже
опстали као радна (нарочито за рад на њиви) и
као пастирска обућа. Међутим, опанчари су до
50-их година 20. века израђивали и обућу која је
на селу ношена у свечаним приликама. То су били
„опанчићи”30 или „цифрани опанци” – украшени
разнобојном кожом и огледалом на средини.31
КЛОМПЕ
Кломпе представљају једноставну обућу изра-
ђену од меког дрвета (липе, врбе, тополе), које је
издубљено за стопало. Горњи предњи део им је за-
творен, висок и зашиљен. Називали су их и cokule
(Словаци, Хрвати), klomfy, boty (Словаци), klumpa
(Мађари). На панонско подручје су их донели Нем-
ци, који су били најпознатији израђивачи кломпи.
Правили су их кломпари, али и друге занатлије које
су се бавиле израдом предмета од дрвета и сељаци.
Од центара у којима су прављене најзначајнији је
био Апатин.
Ова врста обуће ношена је ван куће, по блату
и снегу, и то као горња обућа. Њихов облик пого-
дан је за овакву употребу. Обувале су се на плетене
зепе, или се као подлога стављала слама. Кломпе
су биле веома једноставне израде, нису украшава-
не, осим иницијалима или неким другим ознакама
којима су родитељи означавали кломпе своје деце,
да би их она могла препознати у школи. Иначе,
других одлика (по којима би се разликовале мушке
од женских, или етничка припадност) нису имале.
Коришћене су као радна обућа. У кући је могло
бити неколико пари, па их је назувао онај ко је из-
лазио напоље. После употребе су се сушиле поред
ватре, те су временом добијале тамнију боју.
У Збирци постоји осам пари кломпи: шест пари
из Бачке и два пара из Баната. Све су занатски про-
изводи. Настале су у првој половини 20. века, осим
једних из 1950. и једних из 1972. године.
195
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
ЗЕПЕ
У Војводини је веома распрострањена била
обућа плетена од вуне (или неког другог матери-
јала) или шивена. Отвор за ногу код ове обуће
досеже до чланка. Називи за ову врсту обуће су
бројни. Срби их најчешће називају „зепе” или „на-
тикаче”, као и „патике” (подручје Великокикинд-
ског диштрикта) и „пачне” (Диштрикт и Фрушка
гора). Шокци користе називе „шуле” (Бачки Моно-
штор), „пепуле” (Бач), „љопе” (Гибарац) и „чарап-
ке” (Шокци и Буњевци у Барањи и околини Сомбо-
ра). Бугари у Иванову их називају „натикаче” или
„тикаче”, а Румуни „papuşi”, „naticăci”. Код Словака
такође постоји неколико назива: у Бачкој и Срему
„pant'uške”; у Кисачу, Лалићу, Селенчи и Бингули
„zepy”; у Пивницама и Љуби „kalafice”; у Бајши
„botoške”; у Банату „čarapy”. Назив „вунене ципеле”
забележен је код Хрвата у Старчеву.
Зепе су најчешће биле домаће израде. Жене
су их плеле од вуне, али и од кудеље (на 5 игала
или кукицом), или су их шиле од разних тканина.
Шивењем зепа бавиле су се и занатлије – кројачи
(код Словака, на пример). Лице зепе украшавано је
разнобојном вуном, везом и нашивеним тракама и
гајтанима. Румуни у Глогоњу и Овчи су 50-их годи-
на 20. века носили зепе „păpuc’i de toţchi”, прављене
од комада платна, чија је цела површина покривена
везом, и то техником гоблена или крстићима.32 Да
би биле погодне за ношење ван куће, зепе су под-
шиване филцом од старих шешира или другом тка-
нином; често су ношене обућарима да их подшију
кожом (касније и гумом).
Постоји још једна врста ове обуће, која је за-
натске израде: лице су производили вуновлачари,
а ђон су стављале папуџије или обућари. Овакве
зепе имају бројне називе: „почне“, „пошне“, „куте“,
„приглавци“, „натикаче“, „шарке“, „топлице“, „јопе“;
Мађари у Дорослову их зову „melegcipő”, у Безда-
ну „botos”, у Богојеву „pancus”. Оне су искључиво
црне, а најчешће их носе старије жене.33
Зепе су ношене по кући (тада нису морале има-
ти пришивен ђон) и ван куће, као свакодневна или
свечана обућа. Често су биле једина дечја обућа (у
Диштрикту до 10. или 12. године, када су први пут
добијала опанке34). Биле су и обућа за рад, а ноше-
не су и у кломпама.
Код свих народа у Војводини биле су у свако-
дневној употреби, док су их као део свечане ношње
највише носили Словаци, Румуни и Шокци. Све-
чане зепе које су носили млађи људи биле су више
украшене од оних које су носили старији (инв. бр.
196
ЕТНОЛОГИЈА
3574). У колекцији постоје 3 пара словачких све-
чаних зепа из Кисача (средина 20. века): за удате
жене (инв. бр. 337), верене девојке (инв. бр. 338) и
девојке (инв. бр. 339).
Као део свечане и полусвечане мушке ношње,
зепе су се најдуже одржале код Румуна – до среди-
не 20. века (на пример, у Овчи и Глогоњу; инв. бр.
3178). Носиле су их млађе жене и девојке недељом
за време поста, када се није облачила најсвечанија
ношња и нису одржавале игранке у селу, него су
млади одлазили ван села да се забављају („на игру”).
М. Малуцков бележи да су имућније девојке доно-
силе у мираз и по 12 пари зепа, за сваку недељу
поста по један пар.35
ПАПУЧЕ
Реч „папуча” је турцизам (персијског порекла).
Њом се у турском језику и у неким областима под
турским утицајем означава обућа уопште, разних
облика и кројева. У српском језику је за ову врсту
обуће коришћен и назив „пантофлије” (нем. Pan-
toffel).
Папуче се састоје од лица и ђона (са потпети-
цом или без ње), као основних делова. Чизмеџије
– папуџије у Босни израђивале су их са задњим
делом – лубом. Као врста оријенталне обуће, па-
пуче су пренете на Запад, где су у 16. веку постале
модна, а касније кућна обућа. У Војводини су се
појавиле као резултат мешања турских и европ-
ских утицаја, а правце одакле су ти утицаји дола-
зили донекле осликавају њихови називи: турске,
сегединске, лајпцишке, хрватске, сентандрејске,
бечкеречке папуче.
Израдом папуча бавиле су се занатлије – папу-
џије, папучари, али и чизмари и опанчари, као и
обућари који су их израђивали истом техником
као и ципеле (ковањем дрвеним ексерчићима).
Папуџијски занат је млађи од других заната обућар-
ске струке, из којих се временом издвојио као само-
сталан (првенствено из чизмарског). Чизмари су и
после његовог издвајања имали право да израђују
папуче.36 Заштитник папуџијског еснафа био је св.
Спиридон, као и чизмарског и других еснафа, одно-
сно заната који су се бавили прерадом коже.
И лева и десна папуча имале су исти облик.
Ђон је прављен од коже, а лице од коже, сомота
или плиша. Оне са сомотским лицем обично су са
стране биле појачане кожом – коловима. Танком
кожом се опшивала, порубљивала („ајнфасовала”)
ивица лица. Од исте коже израђивана је и пресвла-
ка за пету (ако је постојала). Лице женских папуча
ОБУЋА У ЕТНОЛОШКОЈ ЗБИРЦИ МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ
често је било украшено везом или нашивеним тра-
кама, шљокицама, перлама. У Јасенову су девојке
„на излазу” у време ускршњег поста носиле папуче
од жуте коже, са лицем украшеним карнером у три
реда.37 Папуче са златовезом ношене су у Банату до
Првог светског рата. М. С. Филиповић помиње чу-
вене везиље „златарке” у Меленцима и Зрењанину,
које су украшавале женске капе, формете, али и
лица папуча.38
У 19. веку и до Првог светског рата шивене
мушке папуче биле су тешке и круте, ојачане сло-
јем глине са сеном („ума – блато”), који је уметан
између табана и ђона. На тај начин су касније
коришћени „швабови” од липовог дрвета. Они су
папучи давали чврстину и спречавали њено „лом-
љење” при ходу.
Према М. Милошеву, постојало је неколико
врста женских шивених папуча. „Турске папуче”
имале су високу дрвену потпетицу и веома укра-
шена лица (гајтанима, срмом...), која су папуџије
куповале од гомбара. Од 80-их година 19. века
израђивале су се „лајпцишке папуче” са меком
петом, пуњеном свињском длаком. Најскупље су
биле „сегединске папуче”, које су између табана и
ђона имале дрвену потпетицу (3–4 цм), пресвучену
кожом; она се сужавала при дну. Лице им је било
од обојене коже или сомота са кожним коловима,
украшено везом и нашивеним украсима. „Бечкереч-
ке папуче“ или „папуче на шапслу” имале су кожну
потпетицу приковану за ђон. Папуџије су прави-
ле и дечје папуче.39 Од женских шивених папуча
у колекцији су, поред „сегединских”, заступљене
папуче које највише одговарају типу оних „на меке
пете” – са потпетицом од слојева коже или пуње-
ном потпетицом, која је уметнута између табана и
ђона. У Етнолошкој збирци постоје и коване муш-
ке и женске папуче.
У градовима су папуче ношене као кућна обу-
ћа, док су женама на селу биле део најсвечаније
ношње. Тек од краја 19. века су ушле у општу упо-
требу: ношене су као радна обућа за сваки дан, као
полусвечана и свечана, нарочито лети, тј. кад је
време суво. Оне су ношене и у време ускршњег по-
ста. Момци у Диштрикту носили су кожне папуче
радним даном, а папуче са лицем од сомота праз-
ником.40 У Диштрикту је забележено и то да су оне
биле део мушке свечане ношње крајем 19. века, те
да су се спремале и за покојника. Последњих годи-
на 19. века могле су се купити папуче прављене за
погреб – листуше.41 Сељаци су сами правили па-
пуче за снег и блато, које су звали “дрванице”. Оне
ТАТЈАНА БУГАРСКИ
су имале дрвени ђон и кожно лице.42 Папуче су,
такође, биле део поклона којима је младожењина
родбина даровала снашу уочи свадбе. Код Мађара
у Руменци (од 1900) младић је приликом веридбе
девојци предавао сандуче са марамом и новцем
(откупнина пољупца), а потом и пар црвених папу-
чица, чарапа и тканину од које се шије одећа коју
млада носи после поноћи, када јој везују џегу.43 У
колекцији се налази један пар женских свечаних
папуча које је њихова бивша власница добила на
дан свадбе од свекрве (инв. бр. 6493). Ова врста
обуће временом је ишчезавала као део свечане
ношње, осим код неких старијих људи на селу.
ЧИЗМЕ
Реч „чизма” је турског порекла. Преко Балка-
на се проширила на север, у Хрватску и Словенију,
а крајем 15. века је ушла и у мађарски језик. Ова
врста дубоке обуће од коже потиче из култура
степских номадских народа, у којима су их носи-
ли првенствено мушкарци. На Балкану чизме ула-
зе у ширу употребу доласком Турака, а на Запад
и Север су преношене трговином, сеобама и сл.
Израђивале су их занатлије – чизмаџије, од меке
жуте коже (сахтијана) или црвене (кајзара) или
кордована. Саре ових чизама биле су спојене ша-
вовима са страна, а ђон је, такође, пришивен.
Граничари су носили чизме сличне обући тур-
ске војске – меке, ниске, са издуженим врхом по-
вијеним нагоре. Славонски пандури носили су
жуте, а припадници славонске милиције црне чиз-
ме. На бакрорезима из 18. века може се видети
да су Славонци граничари носили и друге делове
ношње оријенталног карактера.44 Жуте и црве-
не чизме оријенталног типа носили су и грађани
Војводине у 18. веку.45 С друге стране, црне чизме
са крутим сарама и шавом отпозади дошле су као
западњачки утицај, посредством граничарских ху-
сара, првенствено Мађара, па је у народу и остао
назив „мађарске чизме”. То су два основна типа чи-
зама, на основу којих су настале све варијанте ове
обуће ношене у Војводини и ширем подручју од 18.
до средине 20. века, што се огледа и у примерцима
из ове колекције.
Чизмари су у 18. веку били међу најбројнијим
занатлијама у Новом Саду и другим градови-
ма, а неки од њих су били и имућни и прилично
утицајни чланови друштва. Познато је да су чизма-
ри израђивали и папуче, а од средине 19. века, када
су у градовима све више ношене мушке ципеле, по-
чели су и њих да израђују.
197
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
У традиционалној култури војвођанског села
чизме су заузимале посебно место, и то као свеча-
на обућа младих мушкараца. Као што је поменуто,
најпре су их носили варошани, а биле су и обавез-
на обућа православних свештеника. Током 19. века
су постале типична обућа мађарских сељака.46 У
подручју Диштрикта, „њих момак није добивао
одмах чим се пожео момчити већ тек када је по-
стао прави момак, односно пред саму женидбу. Но
дешавало се да момак добије чизме так пред вен-
чање, а и то да их никако ни нема, већ се венча у
позајмљеним или заједничким”47.
На селу су преовладавале мушке чизме од црне
коже (бокса), високе до колена, са крутим сарама,
што се види и на примерцима из ове колекције.
Саре су, осим код старијих примерака, спојене
шавом отпозади. Ђон је причвршћен ковањем
дрвеним ексерчићима (такве чизме су трајније и
издржљивије од шивених, јер техника њихове из-
раде дозвољава и више слојева ђона). Потпетица се
састоји од слаганих слојева коже (ђона); равна је и
ниска (око 2 цм), или мало извијена, па се сужа-
ва према доле (2,5–4 цм). Осим тврдих сара, чизме
су појачане и полукружном поставом на лубовима
(око пете) и прстима (врху).
Постоје и чизме са угласто усеченом горњом
ивицом сара (тзв. Иштванов рез48), која је опши-
вена кожним каишићем, а у дну усека се налази
кожно дугме. На пету, изнад потпетице, прикова-
но је троугласто парче коже, које служи за лакше
изување. Неке су украшене штеповима на предњем
делу и дуж сара. Са унутрашње стране чизме на-
шивене су траке од текстила, помоћу којих се оне
могу лакше обути или окачити о клин. Чизме са
равном горњом ивицом немају ове додатке и укра-
се. Ношене су и лаковане чизме, као и чизме са
меким сарама („на боре” или „сабранице”), али су
најраспрострањеније биле оне са крутим сарама. У
Вршцу и околини је ношено неколико врста чиза-
ма; најбољи играчи носили су чизме са извезеним
лалама.49
Као свечану обућу, чизме су носиле и жене то-
ком 19. и почетком 20. века. Девојке и млађе жене
носиле су црвене или жуте чизме, а старије црне.
Оне су подсећале на оријенталне; карактерише их
шиљаст врх, саре спојене са стране, набори изнад
риса (тзв. хармоника), украсни штепови и више
потпетице. У колекцији се налазе два пара оваквих
чизама: једне су шивене (старији начин израде,
инв. бр. 1802), а друге коване – са потпетицом која
је израђена као потпетица „сегединских папуча”
(инв. бр. 3603).
198
ЕТНОЛОГИЈА
ЦИПЕЛЕ
Обућарски занат (шустерски, ципеларски) у
Војводину су донели Немци, који су примењивали
европски начин израде обуће – ковање дрвеним
ексерчићима. Ципеле су ношене и на Истоку, као
и у областима под турским утицајем, где су их
занатлије – „кондурџије” израђивале шивењем.
Дубоке ципеле су средином 18. века замени-
ле опанке као део униформе граничара пешака. У
мушкој грађанској ношњи, ципеле су током 18. и
19. века постепено замењивале чизме, а улазиле су
и у женску ношњу. Пишући о занатима, Васа Ста-
јић навео је податак да су у Новом Саду 1770. го-
дине била 33 чизмара, већином Срби, а 8 ципелара
(3 Хрвата, 3 Немца).50 Ципеле су и увожене. С об-
зиром на то да су их продавали трговци, ципелари
су се бунили: „Године 1770. дозволила је државна
власт трговцима да продају ципеле за одличније
женске; обућари су се међутим, тужили да трговци
испод руке продају и сасвим обичне ципеле, как-
ве и они шију, па је 1774. дошло до нових погода-
ба.”51 Одговор трговаца био је да, „кад они не би
из горњих крајева Угарске или Аустрије доносили
свилене ципелице или кожне á la mode, овдашњи
ципелари не би имали ни појма о модерним ципе-
лама, па их не би могли ни израђивати.”52 Из до-
кумената везаних за ове спорове сазнајемо и то
да су ципеле које су трговци продавали биле „од
зелене и жуте коже украшене ружицама од свиле
и разноврсним тракама”, да су новосадски ципела-
ри производили Glatte Shuh – „ординарне ципеле
од глат-коже”, као и да муштерије „наруче код ци-
пелара и месецима морају да чекају.”53 Временом
се повећавао број ципелара, те је чизма све више
уступала пред ципелом (у ципеларском цеху у Но-
вом Саду 1844. године има већ 40 мајстора).54
На селу су се ципеле спорадично носиле од
краја 19. века, и то уз свечану ношњу, потискујући
свечане папуче, зепе и чизме. Израђиване су по
поруџбини, или су пак куповане на вашарима. Ци-
пелари су удовољавали укусу муштерија, али су
пратили и европску моду. Стога су облици, кројеви
и техника израде били врло слични онима који су
карактерисали ту врсту обуће у Европи тог или не-
што ранијег периода.
Женске ципеле су најчешће израђиване од ко-
же, али им је горњи део могао бити и од сомота,
плиша, сукна, „бронера” (црне, глатке тканине).
Ђон је углавном био од коже, причвршћен дрве-
ним ексерчићима. Потпетица се састојала од сла-
ганих слојева коже – ђона; била је равна, са благим
ОБУЋА У ЕТНОЛОШКОЈ ЗБИРЦИ МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ
сужењем према доле или извијена (полусрцолика у
профилу). У почетку су и лева и десна ципела биле
исте, тј. ђон је био симетричан.
Прве ципеле које су ношене на селу биле су тзв.
штивлетне (нем. Stiefel, Stiefeletten – чизмице, ду-
боке ципеле). То су дубоке или полудубоке ципеле
на везивање или „на цуг” – са гуменим умецима на
врху, да би се лакше обувале. Могле су бити од коже
или од плиша. Имале су кожна појачања са стране
(колове) и на врху (капну). Могле су бити украше-
не везом по плишу и нашивеним гајтанима и маш-
ницама (то су тзв. бронелке). Словакиње су носи-
ле ципеле са потпетицом у коју је било уграђено
„врзгало”; оно је звечало и шкрипутало приликом
ношења55 (такве ципеле носиле су и Русинке у Ба-
чинцима, а израђивао их је обућар у Шиду, Словак).
Вршачке папуџије правиле су меке кожне ципелице
на везивање за децу, зване „ципеле на уши”.56
У колекцији се налази и један пар дубоких
ципела које се закопчавају са стране, низом од де-
вет дугмета. Ципеле овог типа биле су веома рас-
прострањене у Европи од 80-их година 19. века до
20-их година 20. века. Поменуте ципеле (инв. бр.
6163) израдио је обућар Јон Ончу из Уздина, који је
био познат по њиховој изради.
Ципеле са рисним каишем („на шпанглу”), но-
шене у Европи 20-их година 20. века, биле су по-
пуларне и у Војводини. Оне су израђиване од црне
коже (или плиша – инв. бр 6346); имале су ниску
потпетицу и заобљен врх. Најчешће нису биле
украшене. Рисни каиш јавља се и на другим врста-
ма ципела – са вишом потпетицом и са више укра-
са (инв. бр. 3822, 6164).
НАПОМЕНЕ (ENDNOTES)
1 Подела преузета из: Valerie Steele (ed.) Encyclo-
pedia of Clothing and Fashion, s. v. Shoes.
2 О ношњи у јужном Срему средином 20. века је
забележено: „Ношња може понегде да буде знак и из-
весног занимања. Занатлије махом имају лакша одела.
Све занатлије носе лети на босе ноге кожне папуче, а
зими радничке ципеле. Земљорадници носе одела од
‚цајга’ и сомота, а лети врло често само плаве пантало-
не и кошуљу сиве боје. На ногама имају опанке или иду
сасвим боси. Сточари на глави имају капе од јагњеће
коже и носе велике беле кабанице које их штите од зиме
и кише, а на ногама имају опанке или ципеле.” Рада
Јованчић: „Српска народна ношња у јужном Срему”, у:
Српске народне ношње у Војводини, Нови Сад 1953, 19.
3 У старом Риму су патрицији носили црвену обу-
ћу, а цареви пурпурну. Обућа са кљунастим продужет-
ТАТЈАНА БУГАРСКИ
Плитке ципеле израђиване су као деколтиране
женске ципеле (салонке), по узору на европску
моду, али и као ципеле – зепе. Њих су, такође, пра-
вили сеоски обућари, и то као мушку и женску
обућу.
У колекцији постоји само један пар дечјих
отворених ципела – сандала. Лице ових сандала
(инв. бр. 4486) прављено је од коже и спојено је са
ђоном тако што је пришивено спољашњим штепом
белим концем. Ова техника ушла је у обућарску
производњу крајем 19. века.
Ципеле су на селу ношене искључиво као део
најсвечаније ношње. Обуване су уз чарапе, често
контрастних боја. Уз тамније ципеле носиле су се
чарапе пастелних боја. Девојке су их добијале пред
удају, а у неким крајевима су биле и део поклона
које млада добија пред свадбу. Ципеле занатске из-
раде, рађене по мери, задржале су се и после појаве
фабричких ципела.
КАМАШНЕ
Као део мушке сеоске свечане ношње повре-
мено су ношене и камашне – доколенице од сукна
или коже (фр. gamache). Оне су покривале лист,
попут сара чизама. Ношене су уз ципеле. Сукнене
камашне (тозлуци) ношене су као заштита за ноге
приликом жетве.
Камашне су прихваћене по узору на војну
обућу; носили су их граничари – пешаци, такође
уз дубоке ципеле „цокуле”. С обзиром на то да су
мушкарци у свечаним приликама чешће носили
чизме (које искључују ношење камашни), камашне
нису биле толико распрострањене.
ком била је знак престижа у Европи крајем 14. века;
дужина овог врха била је прописана и зависила је од
статуса и положаја онога ко га носи. Zlatko Mileusnić:
„O tragovima”, у: Koje dobre šuze! Šetnja kroz povijest obuće,
Zagreb 2006, 8–19.
4 Душан Ј. Поповић: Срби у Војводини II, Нови Сад
1990, 252.
5 Marijan Stojković: „Obuća”, Zbornik za narodni život
i običaje Јužnih Slavena, knj. XXX, svezak 2, 17–26.
6 Исто, 19.
7 Рада Јованчић, нав. дело, 22.
8 Бојана Поповић: „Одевање и мода у Србији у
првој половини 20. века”, у: Приватни живот код Срба
у двадесетом веку, Београд 2007, 326
9 Ј. Шобић: „Опанци и опанчарски занат у Србији с
освртом на музејске збирке”, ГЕМ 18, Београд 1955, 21.
199
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
10 Вера Милутиновић: „Српска народна ношња у
околини Вршца, у: Српске народне ношње у Војводини,
Нови Сад 1953, 113.
11 Према податку из главног картона опанака, инв.
бр. 630.
12 M. Maluckov, „Narodna nošnja Rumuna u jugo-
slovenskom Banatu”, Novi Sad, 1973, 112.
13 Ј. Шобић, нав. дело, 33.
14 M. Maluckov, nav. delo, 113.
15 Александар Стефановић: „Српска народна нош-
ња у Диштрикту у другој половини XIX века”, у: Српске
народне ношње у Војводини, Нови Сад 1953, 100.
16 Миленко С. Филиповић (уредио): Српске народне
ношње у Војводини, Нови Сад 1953.
17 Александар Стефановић, нав. дело, 100.
18 Ј. Шобић, нав. дело, 31.
19 Miroslav Draškić: Narodne nošnje u severozapadnoj
Bosni II, Zenica 1972, 153–155.
20 Исто.
21 Десанка Николић: Одевање граничара Војне кра-
јине у XVIII и XIX столећу, Београд 1978, 72.
22 Ј. Ђекић: „Српска народна ношња у околини
Сремске Митровице, у: Српске народне ношње у Војво-
дини, Нови Сад 1953, 7.
23 Рада Јованчић, нав. дело, 27.
24 Ј. Шобић, нав. дело, 34.
25 Душан Ј. Поповић: Срби у Војводини II, Нови
Сад 1990, 252.
26 Исто, 52.
27 Рада Јованчић, нав. дело, 22.
28 M. S. Filipović: „Različita etnološka građa iz Vojvo-
dine“, Prilozi i građa 1, Novi Sad 1962, 63.
29 Mirjana Maluckov: Narodna nošnja Rumuna u jugo-
slovenskom Banatu, Novi Sad 1973, 111–112
30 Податак са терена у Гибарцу 2008. године.
31 Ј. Ђекић, нав. дело, 9.
32 M. Maluckov, nav. delo, 112.
33 Rozália Raj-Diósi: „Vunovlačarski zanat (moj otac
vunovlačar iz Doroslova) – Proces prerade vune od sirove
200
ЕТНОЛОГИЈА
(presne) šišane vune, do gotovog proizvoda – zepa (meleg-
cipö)”, u: Stari zanati u Vojvodini, PČESA, Novi Sad – Kul-
pin 1992, 175–182.
34 Александар Стефановић, нав. дело, 92.
35 M. Maluckov, nav. delo, 112.
36 Милан Милошев: „Вршачке папуџије”, Рад војво-
ђанских музеја 6, Нови Сад 1957, 121.
37 Вера Милутиновић: „Српска народна ношња у
околини Вршца, у: Српске народне ношње у Војводини,
Нови Сад 1953, 121.
38 M. S. Filipović, nav. delo, 75.
39 Подела преузета из рада Милана Милошева
Вршачке папуџије (123–124).
40 Александар Стефановић, нав. дело, 97.
41 Исто, 99.
42 Исто, 124.
43 Катинка Евингер-Ковачевић: „Вереничка мара-
ма код Мађара у Војводини”, Рад војвођанских музеја 6,
Нови Сад 1957, 256.
44 Десанка Николић, нав. дело, 72.
45 Душан Ј. Поповић, нав. дело, 444.
46 M. Kresz: Ungarische Bauerntrachten (1820-1867),
Budapest 1957, 46.
47 Александар Стефановић, нав. дело, 92.
48 За податак се захваљујем колегиници Марији
Бански.
49 Вера Милутиновић, нав. дело, 114.
50 Васа Стајић: Привреда Новога Сада 1748–1880. Из
архива новосадског магистрата, Нови Сад 1941, 327.
51 Исто, 319.
52 Исто, 320.
53 Исто, 320.
54 Исто, 327.
55 Mila Bosić: Narodna nošnja Slovaka u Vojvodini,
Novi Sad 1987, 122.
56 М. Милошев, нав. дело 124.
ОБУЋА У ЕТНОЛОШКОЈ ЗБИРЦИ МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ ТАТЈАНА БУГАРСКИ

ОБУЋА У ЕТНОЛОШКОЈ ЗБИРЦИ МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ

ОПАНЦИ

1. ПАОРСКИ ОПАНЦИ
1. Прешњаци
димензије припад-
кат. инв. (дужина, ност етничка
народни назив материјал место доба израда
бр. бр. ширина, полу, припадност
висина, у цм) узрасту
1 360 „сабранци“ телећа кожа 30 x 9 x 6 мушки Срби Бочар крај 19. в. домаћи рад
2 бб телећа кожа 31 x 10 x 6 домаћи рад
2. Сабранци
3 630 „сабранци“ говеђа кожа 28 x 13 x 6 мушки Срби Бан. Стара Паланка око 1900. домаћи рад
4 1135 „opinc’i“ говеђа кожа 31 x 16 x 8 мушки Румуни Ечка 1925. домаћи рад
5 1266 „сабранци“ говеђа кожа 29,5 x 10 x 7 мушки Срби Зрењанин сред. 20. в. занатски рад
6 4351 „opinc’i cu cur’el’e“ говеђа кожа 34 x 12 мушки Румуни Локве 1967. домаћи рад
7 4352 „opinc’i cu cur’el’e“ говеђа кожа 31 x 13,5 x 7 мушки Румуни Локве 1967. домаћи рад
8 8462 „opinc’i“ кожа 25 x 10 x 6 мушки Румуни Војводинци 1930. занатски рад
9 10777 „врнцани“ кожа 18 x 5,5 x 5 дечји Срби Панчево занатски рад
10 10778 „врнцани“ кожа 20 x 6,5 x 5 дечји Срби Панчево занатски рад
11 10779 „врнцани“ кожа 22,5 x 7,5 x 5 дечји Срби Панчево занатски рад

2. ВРНЧАНИ ОПАНЦИ
говеђа кожа,
12 11068 „опутњаци“ 24 х 10 женски Срби Купрес 20. век домаћи рад
овчија опута
13 11052 „опутњаци“ скај, гума 30 x 10,5 x 10 мушки Црногорци Бијело Поље 1995. занатски рад

3. КАПИЧАРИ
1. Каишари
14 552 говеђа кожа 37 x 13 мушки Срби Стапар 1949. занатски рад
15 5509 кожа 30 x 14 x 7,5 мушки Шокци Бођани 1930. занатски рад
16 1029 кожа 31 x 9,5 x 9 мушки Шокци Дубошевица око 1900. занатски рад
2. Хајдучки опанци
17 551 говеђа кожа 27 x 10,5 x 12 мушки Срби Стапар 1949. занатски рад
18 1265 „хајдучки” говеђа кожа 33 х 15 мушки Срби Зрењанин 1953. занатски рад
19 1320 „ајдучки” говеђа кожа 32 х 15 мушки Срби Бела Црква 1953. занатски рад
20 1321 „ајдучки” говеђа кожа 32 x 13 мушки Срби Бела Црква 1953. занатски рад
21 9372 „банатски” говеђа кожа 24 x 9 x 9 дечји Срби Зрењанин 1983. занатски рад

КЛОМПЕ
22 1859 дрво 36 x 14,5 x 12 мушке Шокци Вајска 1920. занатски рад
23 5445 дрво 29 x 12 x 11 Срби Хајдучица 1940. занатски рад
24 5446 дрво 30 x 12 x 12 Срби Меленци 1950. занатски рад
25 7184 „klumpa” дрво 33,5 x 13 x 12 мушке Мађари Дорослово 1940. занатски рад
26 7185 „klumpa” дрво 31 x 13,5 x 7 мушке Мађари Дорослово 1930. занатски рад
27 7543 дрво 33 x 13 x 12 Срби Нови Сад 1925. занатски рад
28 7546 „цокуле” дрво 35 x 16,5 x 15 мушке Хрвати Сонта 1972. занатски рад
29 9607 дрво 28 x 12 x 10 дечје Срби Ченејски салаши око 1940. занатски рад

201

Foto: M. Đukić
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 ЕТНОЛОГИЈА

ЗЕПЕ
1. ЗЕПЕ ПЛЕТЕНЕ НА ПЕТ ИГАЛА
30 355 „шуле” вуна 21,5 x 9 женске Шокци Бачки Моноштор 1949. домаћи рад
31 1777 вуна, памук 22 х 8 женске Мађари Темерин 1955. домаћи рад
32 6349 „pant'uške” вуна 24 x 11 женске Словаци Стара Пазова 1940. домаћи рад
33 7529 „šule” вуна 23 x 9 женске Шокци Бачки Моноштор 1972. домаћи рад
34 7530 „шуле” вуна 23 x 9 женске Шокци Бачки Моноштор 1972. домаћи рад
35 7531 „шуле” вуна 24 x 9 женске Шокци Бачки Моноштор 1972. домаћи рад
36 7532 „шуле” вуна 25 x 10 женске Шокци Бачки Моноштор 1972. домаћи рад
37 7533 „шуле” вуна 24 x 9 женске Шокци Бачки Моноштор 1972. домаћи рад
38 7594 „шуле” вуна 23 x 9 женске Шокци Бачки Моноштор 1972. домаћи рад
39 7595 „шуле” вуна 24 x 9 женске Шокци Бачки Моноштор 1972. домаћи рад
а) Зепе плетене на пет игала са ђоном
средина домаћи и
40 1022 „чарапке” вуна, кожа 25 x 11 женске Шокци Дубошевица
20. века занатски рад
домаћи и
41 6432 „pant'uške” вуна, кожа 25 х 9 женске Словаци Стара Пазова 1960.
занатски рад
42 12000 „pant'uške” вуна, кожа 25 х 9 женске Словаци Стара Пазова 2007. домаћи рад

2. КУКИЧАНЕ ЗЕПЕ
средина
43 472 „пепуле” вуна 21,5 x 10,5 женске Шокци Бач домаћи рад
20. века
44 2902 „kalafice” вуна 23 x 10 женске Словаци Пивнице 1959. домаћи рад
45 2512 „љопе” вуна 25 x 9 мушке Шокци Гибарац 1957. домаћи рад
46 12002 „пепуле” вуна 18 x 7 дечје Шокци Бач 1991. домаћи рад
а) Кукичане зепе са ђоном
47 689 вуна, гума 26 х 10 женске Румуни Ечка 20. век домаћи рад
конац –
домаћи и
48 3574 „papuşi” вештачка 27 х 11 женске Румуни Влади-мировац 1956.
занатски рад
свила, кожа
49 3747 „papuşi” вуна, кожа 27 x 10 женске Румуни Влади-мировац 1958. домаћи рад
домаћи и
50 6239 „papuşi cu trandafiri” вуна, кожа 24 x 10 женске Румуни Влади-мировац 1940.
занатски рад
51 6934 „naticăci” вуна, кожа 25 х 8 женске Румуни Николинци 1969. домаћи рад
средина
52 8971 „вунене ципеле” вуна, гума 24 х 9 женске Хрвати Старчево домаћи рад
20. века
53 11843 „пепуле” вуна, гума 25 х 10 женске Шокци Бач 1991. домаћи рад

3. ЗЕПЕ ОД ТКАНИНА – ШИВЕНЕ И ВЕЗЕНЕ

54 337 „zepy” велур, конац 25 х 10 женске Словаци Кисач сред. 20. в. занатски рад
55 338 „zepy” велур, конац 26 х 11 женске Словаци Кисач сред. 20. в. занатски рад
56 339 „zepy” велур, конац 26 х 11 женске Словаци Кисач сред. 20. в. занатски рад
платно, кожа,
57 3178 „păpuc’i de toţchi” 29 х 10 мушке Румуни Глогоњ 1959. домаћи рад
конац
сомот, вуна, домаћи и
58 11566 „kivarott botos” 25 x 8,5 x 7 женске Мађари Купусина око 1980.
кожа занатски рад

4. ЗЕПЕ ОД ВАЉАНЕ ВУНЕ ЗАНАТСКЕ ИЗРАДЕ

59 8483 „pant'uške” вуна, кожа 26 x 9,5 женске Словаци Бачки Петровац 1975. занатски рад

202
ОБУЋА У ЕТНОЛОШКОЈ ЗБИРЦИ МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ ТАТЈАНА БУГАРСКИ

ПАПУЧЕ
1. ШИВЕНЕ ПАПУЧЕ
плиш, златни
60 301 28,5 x 10,5 женске Срби Зрењанин 1948. занатски рад
конац, кожа
61 1999 плиш, кожа женске Мађари Сента 1955. занатски рад
62 6493 „papucs” кожа 24 x 8, 5 женске Мађари Купусина 1958. занатски рад
а) Сегединске папуче
кожа, конац,
63 1916 свила, 23 х 8 женске Мађари Темерин 1955. занатски рад
шљокице
64 2000 плиш, кожа 24 x 8 x 6 женске Мађари Сента 1955 занатски рад

2. КОВАНЕ ПАПУЧЕ
65 2001 кожа 29 x 10 x 9 мушке Мађари Сента 1955. занатски рад
66 4341 кожа 29,5 x 10 x 7 мушке Срби Иланџа 1967. занатски рад
67 6347 плиш, кожа 25 x 10 x 6,5 женске Словаци Стара Пазова 1930. занатски рад
68 6424 плиш, кожа 28 x 10,5 x 7,5 мушке Словаци Стара Пазова 1930. занатски рад

ЧИЗМЕ
1. ЧИЗМЕ СА МЕКИМ САРАМА
69 1802 кожа 26 x 11 x 37 женске Шокци Бачки Брег 1893. занатски рад
70 3603 „şijme“ кожа 25 x 9 x 40 женске Румуни Ечка 1890. занатски рад
лакована
71 8803 „лаковане, крјане“ 29 x 10 x 40 мушке Срби Ковиљ 1956. занатски рад
кожа

2. ЧИЗМЕ СА КРУТИМ САРАМА

а) Чизме са равном горњом ивицом
мушке
72 3267 кожа Словаци Ковачица 1930. занатски рад
дечје
кожа, лако-
73 3734 30 х 45 мушке Румуни Алибунар 1937. занатски рад
вана кожа
74 6449 кожа 28 x 43 мушке Буњевци Суботица 1900. занатски рад
75 8571 кожа 29,5 x 10 x 42 мушке Срби Крстур поч. 20. в. занатски рад
б) Чизме са угласто усеченом ивицом
крај 19. –
76 478 кожа 27 x 9 x 40 мушке Срби Вршац занатски рад
поч. 20. в.
77 898 кожа 29 x 13 x 36 мушке Словаци Бачки Петровац око 1930. занатски рад
78 1715 кожа 28 x 11 x 40 мушке Шокци Бач 1908. занатски рад
79 2873 кожа 28,5 x 11 x 43 мушке Словаци Гложан 1904. занатски рад
80 2891 кожа 28 x 11,5 x 38 мушке Словаци Пивнице 1920. занатски рад
81 5034 кожа 20 x 38 мушке Словаци Падина 1920. занатски рад
82 6095 кожа 28 x 10 x 42 мушке Мађари Дорослово 1930. занатски рад
83 6120 кожа 26 x 10 x 41 мушке Мађари Дорослово 1910. занатски рад
84 6866 кожа 27 x 12 x 36 мушке Словаци Ковачица 1912. занатски рад
85 6987 кожа 28 x 14 x 40 мушке Мађари Михајлово 1910. занатски рад
86 7758 кожа 26 x 10 x 44 мушке Мађари Скореновац 1918. занатски рад

203
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 ЕТНОЛОГИЈА

ЦИПЕЛЕ
1. ЦИПЕЛЕ НА ВЕЗИВАЊЕ
плиш, кожа, метал,
87 1803 25 x 8 женске Шокци Бачки Брег око 1893 занатски рад
текстил
плиш, кожа, метал,
88 4106 25 x 9,5 x 10 женске Словаци Селенча 1910. занатски рад
текстил
89 6321 плиш, кожа, метал 26 x 8,5 x 11 женске Словаци Стара Пазова 1910. занатски рад
90 6386 плиш, кожа, метал 26 x 9 x 9,5 женске Словаци Стара Пазова 1916. занатски рад
текстил, кожа, метал,
91 7823 „papuşi“ 24,5 x 9 x 11 женске Румуни Војводинци око 1930. занатски рад
гума
92 7824 „papuşi” кожа, метал, текстил 17 x 6,5 x 7 женске дечје Румуни Војводинци око 1900. занатски рад
93 8301 „papuşi” кожа, метал, текстил 27 x 10 x 16 мушке Румуни Војводинци 1938. занатски рад
антилоп, кожа, средина
94 11043 30,5 x 10,5 x 11 мушке Мађари Нови Кнежевац занатски рад
метал, текстил 20. века
антилоп, кожа, скај, прва пол.
95 11551 24 x 8 x 10,5 женске Мађари Нови Кнежевац занатски рад
гума 20. века

2. ЦИПЕЛЕ СА ВИШЕ ДУГМАДИ

96 6163 „papuşi” кожа, лак 25 x 9 x 18 женске Румуни Уздин 1935. занатски рад

3. ЦИПЕЛЕ СА РИСНИМ КАИШЕМ

97 3822 „papuşi” кожа, лак, метал 24 x 9 x 12 женске Румуни Уздин 1935. занатски рад
98 5919 „papuşi” кожа, лак, свила 24 x 9 x 9 женске Румуни Бегејци 1900. занатски рад
99 6164 „papuşi” кожа, метал 25 x 9,5 x 11 женске Румуни Уздин 1935. занатски рад
100 6346 сандале плиш, кожа 25 x 8,5 женске Словаци Стара Пазова 1930. занатски рад
101 6492 „spanglis cipő” кожа 25 x 9,5 x 8,5 женске Мађари Купусина 1930. занатски рад
102 7255 „spanglis cipő” кожа 27 x 9 x 10 женске Мађари Дорослово 1930. занатски рад
103 8386 „spanglis cipő” кожа 26 x 9,5 x 9,5 женске Мађари Богојево 1960. занатски рад
кожа, индустријски
104 11553 „spanglis cipő” 26 x 9,5 x 9,5 женске Мађари Нови Кнежевац 1970.
синтетички ђон производ

4. ПЛИТКЕ ЦИПЕЛЕ
а) Деколтиране
плиш, свила, крај 19
105 460 25,5 x 8,5 женске Шокци Бач занатски рад
вуна, кожа –поч. 20. в.
плиш, свила, крај 19
106 465 25 x 9 женске Шокци Бач занатски рад
текстил, кожа –поч. 20. в.
107 2823 кожа 23 x 7,5 x 12 женске Срби Земун око 1935. занатски рад
108 2824 кожа 23 x 8 x 12 женске Срби Рума око 1935. занатски рад
антилоп,
109 6297 „papuşi” 23 x 8,5 x 12 женске Румуни Бегејци 1953. занатски рад
кожа
антилоп, средина
110 11044 „köröm cipő” 23 x 8,5 x 13 женске Мађари Нови Кнежевац занатски рад
кожа 20. века
антилоп, индустријски
111 11552 „simi cipő” 24,5 x 8 x 11 женске Мађари Нови Кнежевац 1960.
кожа производ
б) Ципеле - зепе
112 8541 „сукнанице“ сукно, скај, гума 25,5 x 9,5 x 7, 5 женске Срби Врачев Гај 1976. занатски рад
113 8542 „сукнанице“ сукно, скај, гума 27,5 x 10,5 мушке Срби Врачев Гај 1976. занатски рад

5. САНДАЛЕ
114 4486 кожа, метал 13,5 x 6 x 5,5 дечје Словаци Пивнице 1940. занатски рад

КАМАШНЕ
115 8463 „camaşle“ кожа, метал 12 x 26 мушке Румуни Војводинци 1920. занатски рад

204
ОБУЋА У ЕТНОЛОШКОЈ ЗБИРЦИ МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ ТАТЈАНА БУГАРСКИ

Слика 1: опанци, кат. бр. 1 Слика 5: опанци, кат. бр. 18

Picture 1: peasant footwear, cat. no. 1 Picture 5: peasant footwear, cat. no. 18

Слика 2: опанци, кат. бр. 9 Слика 6: кломпе, кат. бр. 23

Picture 2: peasant footwear, cat. no. 9 Picture 6: clogs, cat. no. 23

Слика 3: опанци, кат. бр. 12 Слика 7: зепе, кат. бр. 34

Picture 3: peasant footwear, cat. no. 12 Picture 7: woolen slippers, cat. no. 34

Слика 4: опанци, кат. бр. 16 Слика 8: зепе, кат. бр. 41

Picture 4: peasant footwear, cat. no. 16 Picture 8: woolen slippers, cat. no. 41

205
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 ЕТНОЛОГИЈА

Слика 9: зепе, кат. бр. 45 Слика 13: папуче, кат. бр. 64

Picture 9: woolen slippers, cat. no. 45 Picture 13: slippers, cat. no. 64

Слика 10: зепе, кат. бр. 57 Слика 14: папуче, кат. бр. 65
Picture 10: woolen slippers, cat. no. 57 Picture 14: slippers, cat. no. 65

Слика 11: зепе, кат. бр. 59 Слика 15: ципеле, кат. бр. 87
Picture 11: woolen slippers, cat. no. 59 Picture 15: shoes, cat. no. 87

Слика 16: ципеле, кат. бр. 93

Слика 12: папуче, кат. бр. 60 Picture 16: shoes, cat. no. 93
Picture 12: slippers, cat. no. 60

206
ОБУЋА У ЕТНОЛОШКОЈ ЗБИРЦИ МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ ТАТЈАНА БУГАРСКИ

Слика 17: ципеле, кат. бр. 92

Picture 17: shoes, cat. no. 92

Слика 22: чизме, кат. бр. 70 Слика 24: чизме кат. бр. 75
Picture 22: boots, cat. no. 70 Picture 24: boots cat. no. 75

Слика 18: ципеле, кат. бр. 96

Picture 18: shoes, cat. no. 96

Слика 19: ципеле, кат. бр. 98

Picture 19: shoes, cat. no. 98

Слика 25: чизме, кат. бр. 85

Picture 25: boots, cat. no. 85
Слика 23: чизме, кат. бр. 72
Picture 23: boots, cat. no. 72

Слика 20: ципеле, кат. бр. 109

Picture 20: shoes, cat. no. 109

Слика 26: камашне, кат. бр. 115

Picture 26: gaiters, cat. no. 115
Слика 21: сандале, кат. бр. 114
Picture 21: sandals, cat. no. 114 (Фотографије: Милица Ђукић)
(Photos: Milica Đukić)

207
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 ЕТНОЛОГИЈА

Tatjana Bugarski

FOOTWEAR IN THE ETHNOLOGICAL COLLECTION

OF THE MUSEUM OF VOJVODINA
Summary

Most objects from the collection came from the end of the 19th century to the middle of the 20th century;
this period is marked by significant changes that were also reflected onto the footwear that was worn by the rural
inhabitants in Vojvodina.
Kinds of footwear represented in the collection (peasant shoes, clogs, woolen slippers, slippers, boots, shoes,
gaiters) had different origin and historical development, usage and meaning in the culture. In that period, the
footwear was mostly hand made for the family needs. People used available, relatively cheap materials: untanned
leather, wool, and wood. In that way they preserved some archaic forms of footwear, such as peasant shoes made
of untanned leather, which belonged to European and partly Asian cultural heritage.
With the development of trade and crafts, people could afford goods that were produced by manufacturing,
which influenced quick changes in clothing. In that way, there were some foreign influences that were constantly
spread from the East and the West, but they firstly appeared in towns. Until the middle of the 18th century,
the most important influences were Turkish. They endured even in the time of Habsburg monarchy thanking
to developed trade. European influence, in the first place German, arrived through trade, and later through
shoemaking. However, these influences were not significant enough in the villages of Vojvodina until the end
of the 19th century, when they suddenly prevailed. Since the manufactured footwear was bought for money, it
instantly became the symbol of financial power. This kind of footwear was a status symbol and it was worn on
special occasions, as festive footwear. On weekdays people used to wear simple handmade or handicraft footwear
or they still often walked barefoot. The artisans who used to make footwear received a very serious competition
in industrial production.
Footwear, together with the other parts of the costume, next to its basic role had its communicational role
as well. It designated the gender, age, wealth, social status, ethnic identity of the person who used to wear it. The
festive footwear specially comprised numerous meanings. Young people mainly wore the most representative
footwear before getting married. When we are talking about custom practice, footwear used to have the most
important role in wedding customs.

208
 Рајка Грубић UDC 7.034.7:[72:398(497.113)

УТИЦАЈИ БАРОКА НА НАРОДНО СТВАРАЛАШТВО

СРЕДЊЕГ БАНАТА

Апстракт: Барок је уметнички стил који је цветао у многим европским земљама током XVII и XVIII века. На ове
просторе је доспео преко барокизиране украјинске уметности. Барокизација српског друштва у XVIII веку представља
период западњачке оријентације нашe културe. Сеоске заједнице нису, у суштини, осећале промене уметничких
стилова. Само неки елементи нових стилова допрли су до села, и то преко различитих медијатора. Када је у
питању народно стваралаштво средњег Баната, елементи барока су се у њему појавили током XIX века и углавном
су повезани са колонизацијом становништва за време Аустроугарске монархије. Овај рад представља покушај да
се пружи јаснија слика везана за традиционално народно стваралаштво овог хетерогеног и карактеристичног
подручја, да се укаже на који начин, под којим условима и у којој мери су се одређени елементи уметничких стилова,
у овом случају – барока, уткали у народно стваралаштво средњег Баната.
Кључне речи: барок, народно стваралаштво, народно градитељство, текстил, средњи Банат.

Abstract: The baroque is European artistic style that flourished in many European countries during the 17th and the 18th century.
The baroque arrived in this region through baroque Ukrainian art. Accepting and assimilating this style into Serbian society in
the 18th century represented the period of western orientation in our culture.
Village communities, did not essentially, feel any changes in the historic artistic styles. Just some of the elements of the new
styles reached the villages through different mediators. When we are talking about folk creativity of middle Banat, the elements
of baroque style appeared during the 19th century and mostly were related to the colonization of the population during Austro-
Hungarian monarchy.
This paper represents the attempt to present clearer image connected to traditional folk creativity of this heterogeneous and
characteristic region. The aim of this paper is also to point out in what way, under what circumstances and to what extent certain
elements of the specific style, in this particular case – baroque style, managed to be incorporated in the folk creativity of middle
Banat.
Key words: the baroque, folk creativity, architecture, village interior, uniformity, baroque ornamentation.

Барок је уметнички стил1 који је цветао у мно-
гим европским земљама током XVII и XVIII века.
Овај стил је стекао популарност захваљујући ми-
литантном црквеном реду – jезуитима, који су
покушавали да вежу народ за цркву помоћу сјаја,
блеска и раскоши.2
1 О уметничком стилу – бароку су, између осталих,
писали: Дејан Медаковић, Трагом српског барока, Нови
Сад 1976. Д. Медаковић, Путеви српског барока, Нови
Сад 1971. Д. Медаковић, „Барок код Срба“, Умјетност
на тлу Југославије, Београд 1985. Барок, Прва књижевна
комуна, Мостар 1985. Гермаин Базин, Барок и рококо,
Београд 1975. Мирослав Тимотијевић, Српско барокно
сликарство, Нови Сад 1996. Вељко Петровић, Милан
Кашанин, Српска уметност у Војводини, Нови Сад
1927. Радмила Милосављевић, Маријана Милосављевић,
Стилови у ентеријеру, Београд 2005.
2 Радмила Милосављевић, Маријана Милосавље-
вић, Стилови у ентеријеру, Београд 2005, 67.
Реч барок потиче од португалске речи 'barocco',
која означава нешто што је неправилно, несавр-
шено и претерано. Као уметнички стил, барок
се најпре појавио у Италији, да би се врло брзо
проширио по читавој Европи. Доба звано барок
представља период када сваки народ Европе ства-
ра уметничке облике који су њему својствени, а
који најбоље исказују његову даровитост. Доба
барока је доба интернационализма, у којем је из-
ражено одсуство верских разлика, национализма
и политичких супротности. Узаврелост размене
уметности резултирала је богатством израза за-
падне цивилизације.3
Барок је уметнички стил који карактерише
покрет, пребогата декорација и заобљене форме.
Зидови барокних грађевина су заталасани, а сту-
бови се уврћу у облику спирале. Унутрашњост
3 Гермаин Базин, Барок и рококо, Београд 1975, 6–8.

209
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
просторија декорише се богатим брокатом, сомо-
том и дамастом. Намештај је рађен у складу са ар-
хитектуром; многи његови делови су као извајани,
украшени скулптурама, оковимa и инкрустацијама
од драгоцених материјала. У периоду зрелог баро-
ка био је омиљен позлаћен намештај. У декорацији
је коришћена флорална орнаментика – венци од
цвећа и воћа, али и украси у виду трофеја, аморе-
та, музичких инструмената... Орнаментална прет-
рпаност и претерано декорисање намештаја дове-
ли су до поништавања његове структуре – барокни
намештај постаје украсни предмет, лишен истин-
ске намене.4
Сеоске заједнице нису, у суштини, осећале
промене уметничких стилова. Само поједини еле-
менти нових стилова допрли су до села, и то пре-
ко различитих медијатора. Неки од тих елемената
су у потпуности апсорбовани, трансформисани и
преобликовани, тако да их је тешко класифико-
вати у одређени стил. Међутим, иако измењени,
поједностављени, често и деградирани, елементи
барока оставили су препознатљив траг у народном
стваралаштву средњег Баната.
Циљ овог рада је да кроз један пресек, сагле-
давањем свих релевантних историјских, друштве-
них и економских збивања, пружи јаснију слику
везану за традиционално народно стваралаштво
овог хетерогеног и карактеристичног подручја, да
укаже на који начин, под којим условима и у којој
мери су се одређени елементи уметничких стилова,
у овом случају барока, уткали у народно ствара-
лаштво средњег Баната.
***
У време када се барок појављује у Европи,
главни токови српске уметности били су усмерени
ка подручју Подунавља. Томе је, свакако, допри-
нела и Велика сеоба Срба (1690) под патријархом
Арсенијем III Чарнојевићем – из Турске на аустриј-
ску територију у Подунављу. Овај моменат пред-
ставља прекретницу у духовном и политичком жи-
воту српског народа. Од тих времена почиње нагло
укључивање Срба у западноевропску културу.
Барок је на ове просторе доспео заобилазним
путем – не директним угледањем на Европу, већ
преко барокизиране украјинске уметности. Он у по-
четку налази погодно тло у црквеној архитектури,
иконографији, црквеној унутрашњој декорацији,
4 Р. М. Милосављевић, нав. дело, 67–69.
210
ЕТНОЛОГИЈА
употребним сакралним предметима...5 Тек у дру-
гој половини XVIII века се појављује тежња ка
непосреднијем угледању на западњачку уметност.
Барокизација српског друштва у XVIII веку, чији су
главни носиоци били српско грађанство и црква,
представља период западњачке оријентације наше
културе.6
Постојао је још један пут којим је барок (тј.
упрошћен и наивно схваћен декоративни реперто-
ар западног барока) стигао на ово подручје. Наиме,
ратови Аустроугарске монархије против Турске,
започети крајем XVII века, завршили су се 1699.
године, миром склопљеним у Сремским Карлов-
цима. Након тога је Банат обухваћен царским
патентом и колонизацијом која је започета 1718.
године. Хабзбуршка монархија спроводила је коло-
низациону политику како би остварила одређене
национално-политичке, фискалне, стратешке и
привредне циљеве.7
Аустријска војна управа израдила је колони-
зациони план по којем су у првој половини XVIII
века насељени Немци (као поуздани војници и
добри земљорадници), Шпанци и Французи (као
добри вртлари, виноградари и воћари). Ова ко-
лонизациона политика настављена је и у другој
половини XVIII века, када се у Банат насељавају
Мађари (као вртлари, узгајивачи дувана и кубика-
ши), Румуни (као сточари), Чеси, Словаци, Русини,
Јермени и Бугари (као поуздани радници и савес-
ни порезници).8 У овом периоду је створено вели-
ко етничко шаренило и образована етничка слика
Баната која се, готово непромењена, задржала до
данас. Вековни заједнички живот – у истим гео-
графским, економским и друштвенополитичким
приликама – довео је до узајамног прожимања и
стапања култура, до заједничког стваралаштва, по-
себно у области материјалне културе.
Досељено становништво је, поред својих оби-
чаја, донело и одређено занатско умеће. Наиме, по-
ред првих такозваних царских занатлија, које су, с
обзиром на то да су додељене појединим пуковима,
5 Вељко Петровић, Милан Кашанин, Српска умет-
ност у Војводини, Матица српска, Нови Сад 1927, 26–60.
6 Дејан Медаковић, „Барок код Срба“, Умјетност
на тлу Југославије, Београд 1985, 60–77.
7 Душан Поповић, „Срби у Банату до краја XVIII
века“, ЕИ САНУ, Посебна издања, књ. 6, Београд 1955,
32, 36.
8 Борислав Јанкулов, „Преглед колонизације Војво-
дине у XVIII и XIX веку“, Посебна издања, Матица срп-
ска, Нови Сад 1961.
УТИЦАЈИ БАРОКА НА НАРОДНО СТВАРАЛАШТВО...
пратиле аустријску војску, на подручје Баната до-
лазе немачке и мађарске занатлије: зидари, цигла-
ри, тесари, ковачи...9 Ако се узме у обзир чињеница
да је барок у Европи почео цветати након прогона
Турака, у исто време када су тамошње занатлије
почеле да реорганизују и обнављају цехове, онда је
и разумљиво што су управо те и такве занатлије
биле онај битан чинилац који је утицао на то да се
барок из виших друштвених слојева пренесе у на-
родну уметност.10
Долазећи из земаља у којој је занатска делат-
ност била на далеко вишем нивоу, ове занатлије
постале су узор својим суграђанима и локалном
становништву. Насељене не само по градовима већ
и по селима, као и остало досељено становништво,
оне су имале великог утицаја на даљи развој на-
родне уметности у Банату.
Када је у питању продор барокних елемената
у народно стваралаштво, за средњи Банат је би-
тан још један моменат. Наиме, у другој половини
XIX века су се у Зрењанину, тада Великом Беч-
кереку,11 и околним селима почела оснивати раз-
на удружења и радионице за домаћу радиност,
које су водили познати сликари и дизајнери. У
овом периоду је основано неколико предузећа за
домаћу радиност у средњем Банату (предузеће
Вилмоша Гринбаума и Јакоба Гутмана у Великом
Бечкереку, предузеће за домаћу радиност Нине
Ланг у Српском Елемиру)12. У њима су се ткали
торонталски ћилими и остали производи домаће
радиности. Коришћени су изворни народни моти-
ви, који су се прилагођавали новом модном укусу.
Када је украшавање у питању, овај нови модни укус
подразумевао је употребу златне и сребрне жице,
разних апликација (шљокица, перлица, стаклића),
карнера, набора и уметака...13 Колико год су се
трудили да задрже оригиналност како кроја, тако
и орнаментике, може се претпоставити да су на-
9 Павле Зубковић, „Кратак историјат занатске ради-
ности и занатских организација“, Архивска грађа градске
државне архиве у Зрењанину, год. II, св. 9–10, Зрењанин
1955.
10 Szacsvay Éva, Barokk a magyar népművészetben, Bu-
dapest, 1993, 20.
11 У писаним изворима се Бечкерек први пут спо-
миње 1326. године. Ово име је носио све до 1935. године,
када је граду дато име Петровград. Тај назив је задржан
до 1947, када је промењен у Зрењанин.
12 Ференц Немет, Торонталски ћилим, Нови Сад
1995, 56.
13 Ференц Немет, нав. дело, 55–56.
РАЈКА ГРУБИЋ
ведени предузетници, заинтересовани за народ-
но стваралаштво, утицали на формирање не само
појединих делова ношње (пре свега капа златара)
већ и украса (барокна раскош у орнаментици). На
овакав закључак нас наводи чињеница да су се
многи од тих производа извозили и продавали у
иностранству, што значи да су се прилагођавали
стилу и укусу који су владали у тадашњој Европи.
Поред тога, учешће ових радионица на локалним, а
пре свега на светским изложбама (будимпештанска
изложба домаће радиности 1881. године, Светска
изложба у Паризу 1900. године...)14 свакако су за
последицу морале имати не само инсистирање на
аутентичности и оригиналности већ и преузимањe
средњоевропских модерних допадљивих орнамен-
талних детаља. Иако је у овом периоду сецесија
почела да узима маха широм Европе, као и у
овдашњим уметничким радионицама, барокна ор-
наментика је и даље била не само присутна већ је у
појединим областима народног стваралаштва (као
што је израда невестинског оглавља) доживела свој
врхунац.
БАРОКНИ ЕЛЕМЕНТИ
У НАРОДНОМ ГРАДИТЕЉСТВУ
Све до средине XVIII века становништво Ба-
ната се, услед ратова са Турцима, често селило, што
се одразило на изглед насеља и начин становања.
Насеља су била ретка и углавном су бројала од 10
до 30 домова. Људи су живели у земуницама, коли-
бама или у ниским кућама плетарама, покривеним
шашом, рогозом, сламом или трском.15
Након протеривања Турака, Хабзбуршка монар-
хија започела је планско насељавање опустошеног
Баната. Марија Терезија је слала мернике с циљем
да мапирају терен и учествују у изградњи села,
ради што ефикаснијег спровођења колонизације.
Не само што су одређивана места за изградњу села,
као и сам његов облик (прав или издужен квадрат,
с повећим тргом у средини за цркву и јавну зграду,
са ушореним улицама и општинским бунаром за
сваку улицу), већ су и саме куће грађене типски, са
фронтом окренутим ка улици.16
Овако подизана насеља, у чијој су изградњи
углавном учествовале новопридошле занатлије,
14 Рајка Грубић, Занати и занатлије у прошлости
Зрењанина, Зрењанин 2002, 66–75.
15 Д. Поповић, Срби у Банату до краја XVIII века,
43–44.
16 Б. Јанкулов, нав. дело, 17–18.
211
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
имала су све предиспозиције да поприме одређене
елементе традиционалног народног стваралаштва
средина из којих су поједини народи пристигли,
али и елементе поједностављених уметничких сти-
лова који су били присутни у тамошњем окружењу.
Приликом досељавања становништва и изградње
села, елементи поједностављене верзије барока
најпре су се појавили на друштвеним и црквеним
грађевинама. Томе је допринела и сама државна
власт, која не само што је, ангажујући стране мај-
сторе, пропагирала барок већ је и материјално
помагала изградњу таквих цркава и већих друшт-
вених зграда.17 Ипак, треба нагласити да се ба-
рок споро ширио у сеоској архитектури. Наиме,
колонизовано становништво је било сиромашно;
од државе је добијало плац и материјал за зидање.
Тако су у почетку грађене једноделне и дводелне
набијаче, покривене трском и рогозом. Ове сео-
ске куће биле су једноставне, лишене било какве
декорације.
Привредни напредак који је уследио одразио
се на развој и изглед куће. Колонистичке куће из
XIX века знатно су веће, што је омогућило њихово
рогљасто грађење. Собе и споредне просторије су
велике и добро осветљене. Грађене су од тврдог
материјала – опеке, покриване црепом. Важна те-
ковина овог типа куће је отворен ходник, у који
воде врата са улице. Врата, увучена са две до три
степенице, и данас представљају обележје кућа у
Банату. У овом подручју је све до половине XIX
века доминирао наведени тип колонистичких кућа,
са забатом према улици.
Услед таквог благостања, у другој половини
XIX века почињу да се граде и куће уздужног типа,
паралелнe са улицом, са попречним рогљастим
продужењем за штале и шупе. Kада је градња кућа
у питању, тј. удобност становања, у овом периоду
су предњачили Немци. Они богатији су крајем XIX
века прешли на градњу такозваног градског типа
кућа, са двокрилном капијом на средини.18
У почетку су овакве куће на селу имали имућ-
нији људи: занатлије, богатији сељаци, трговци
(трговачке радње) и ниже племство. Њихова из-
градња била је скупа, па је, градећи такве куће, овај
слој сеоског становништва показивао и свој еко-
номско-социјални статус.19 Међутим, поред тога
што је за сељака кућа била мерило имовног стања,
она је у исто време била и мерило културе и циви-
17 В. Петровић, М. Кашанин, нав. дело, 26.
18 Б. Јанкулов, нав. дело, 76–77.
19 Sz. Éva, нав. дело, 19.
212
ЕТНОЛОГИЈА
лизованости. Управо зато су се у кућу, као у непри-
косновени животни простор, улагала максимална
материјална средства.20
Изградња кућа захтевала је и одређено занатско
умеће, тј. ангажовање обучених занатлија (зидара,
тесара, столара). Пратећи потребе становништва,
занатство (са својом богатом традицијом) такође
се развијало, што је у великој мери допринело да
се народно градитељство и сеоска архитектура по-
дигну на виши ниво. Вештина занатлија долази-
ла је до изражаја приликом градње и декорисања
најупечатљивијег и најистуренијег дела куће – за-
бата, прозора, улазних врата, стубова трема, па чак
и неких делова помоћних зграда у оквиру дома-
ћинства.
Већ је речено да су елементи барока који су
примењивани не само у домену сеоске архитекту-
ре већ и у осталим деловима народног стварала-
штва били упрошћени. Поједностављени барокни
елементи најчешће су присутни на забату куће.
Барокни забат има облик капе – кибле, украшен је
валутама, меандрима, пластичним гипсаним укра-
сима у виду розета и свевидећег ока, луковима у
облику срца. На овим забатима је често исписана
година изградње,21 као и име власника куће. Нај-
израженији стилски украс на фасади је забатни ве-
нац, који визуелно одваја забат од зидног платна
(сл. 1).
Сл. 1. Кућа са барокним забатом, Ечка, Румуни
Pic. 1. The house with baroque gable, Ečka, Romanians
20 Рајко Мамузић, „Насељавање и култура стано-
вања у војвођанским насељима XVIII и XIX века“, ГЕМ
37, Београд 1974, 90.
21 Година на забату не мора бити релевантна за од-
ређивање старости куће. Она најчешће говори о години
када је забат реновиран, тј. када су урађене промене на
фасади. Исти је случај и са именом: најчешће је уписано
име газде који је радио на дотеривању фасаде.
УТИЦАЈИ БАРОКА НА НАРОДНО СТВАРАЛАШТВО...
У средњем Банату се срећу и такозвани полу-
барокни забати. Уместо капе, ови забати имају кла-
сичан рогљаст облик, који у доњем делу поприма
валовити облик. Њихови украси изведени су у
плиткој пластици и идентични су оним на барок-
ним забатима.
Пластично израђеним луковима украшавани
су улични прозори и улазна врата. На трем су по-
стављани масивни стубови повезани лучним сво-
довима. Помоћне зграде (мала кућа у дворишту,
амбари и др.)22 украшаване су на сличан начин.
У домену народне архитектуре, односно у на-
чину градње и орнаментисања стамбених објеката
нема битних разлика код народа и народности
средњег Баната. Заједнички живот на поднебљу
које је диктирало основну привредну делатност и
одређивало основни материјал за градњу, утицај
власти, економски напредак, ангажовање занатлија
приликом градње и др. утицао је на униформ-
ност у народном градитељству. Одређене разлике
настајале су само на основу економског момента,
тј. материјалне могућности појединца да унајми
вичније занатлије и обезбеди бољи грађевински
материјал. Једина видна разлика која указује на
одређену етничку припадност власника куће је
боја коју он користи приликом кречења фасаде.
Наиме, док Срби најчешће користе белу боју и окер
нијансе, дотле Румуни, Словаци и Мађари радије
прибегавају зеленој и плавој боји.
БАРОКНИ ЕЛЕМЕНТИ У
СЕОСКОМ ЕНТЕРИЈЕРУ
Структура и унутрашње уређење банатске
куће, заједно са целокупним инвентаром, пре-
трпели су велике промене током историје. Проме-
не које су се дешавале током времена резултат су
привредних и социјалних прилика, као и култур-
них утицаја. Тако се могу издвојити два основна
периода која су се одразила на развој покућства.
Први период везан је за сточарство – привредну
делатност која је била условљена честим сеобама.
Tакав начин живота и привређивања имао је за
последицу примитивно и једноставно станиште и
сиромашно покућство. Основно покућство чинио
је примитиван кревет на сошицама, котао и вери-
ге, дрвено и земљано посуђе.23 Сви ови предмети
22 Бранислав Којић, Сеоска архитектура, у: Банат-
ске Хере, Нови Сад 1958, 171.
23 Рајко Николић, Покућство и посуђе, у: Банатске
Хере, Нови Сад 1958, 179–185.
РАЈКА ГРУБИЋ
рађени су у сопственој режији, били су једноставне
израде, углавном лишени декорације, или пак вео-
ма скромно орнаментисани.
Други период везан је за престанак ратова,
када су створени услови за стабилизацију поли-
тичких и економских прилика. У подручју које има
погодну климу, добар састав земљишта, које је бо-
гато речним токовима створени су услови за нови
начин привређивања – земљорадњу. Позитивне
промене у економији повукле су за собом и про-
мене у начину живота. Упоредо са развојем куће и
окућнице, покућство и намештај доживљавају пра-
ву револуцију.
Као и на народно градитељство, свеопште
друштвеноисторијске прилике су у великој мери
утицале на развој покућства. Оне се, пре свега,
односе на одређени економски просперитет, који
је са собом носио нови начин привређивања, за-
тим досељавање становништва које је донело и
одређена знања и културу, развој речног, друм-
ског и железничког саобраћаја, који су за после-
дицу имали развој заната и нарочито трговине,24
достигнућа у области науке и технике... Тако је, у
окриљу свеопштег напретка, створена и тежња за
бољим и удобнијим животом, која је за последицу
имала не само грађење веће куће већ и стремљење
ка конфору. Наиме, сеоске куће су све до XVIII века
имале само једну собу, скромно опремљену. Крајем
XVIII века се појавила још једна соба – предња или
гостинска, која је коришћена за славља и посебне
прилике. Ова соба почиње да се пуни намештајем
који су правиле занатлије. Слободно се може
рећи да није било суштинских разлика у њеном
опремању код Срба, Румуна, Мађара и Немаца у
средњем Банату. Наиме, код свих се, као основни
инвентар, појављује шкриња, сто са клупама или
столицама, два кревета и ормар са три фиоке.
Орнаментисани сандук – шкриња представља
један од најстаријих делова покућства и кућног
намештаја. У војвођанском сеоском ентеријеру
појављује се у XVIII веку, да би процват у произ-
водњи и употреби достигла у XIX веку. Њен основ-
ни облик, као и функција нису се мењали кроз
векове. У њу је одлагана одећа, накит, драгоцено-
сти и храна, како би се сачувала од влаге, инсека-
та, прљавштине, крађе.25 Шкриња се развијала од
24 Рајка Грубић, „Занатлије и трговци у прошлости
Зрењанина“, Рад Музеја Војводине 49, Нови Сад 2007,
212.
25 Војин Ивановић, „Збирка ковчега Етнографског
музеја у Београду“, ГЕМ 21, Београд 1958, 50.
213
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
скромних форми, рађених у сопственој режији, до
целовитих естетских реализација постигнутих од
стране занатлија.26
Најчешће коришћена техника украшавања била
је бојадисање. Употреба боја у разним нијансама
омогућавала је богатије детаљисање. Техника бојења
ове врсте намештаја није поникла у Војводини. Она
је дошла са Немцима и Мађарима који су у XVIII и
XIX веку досељени на ове просторе.27 На то указује
чињеница да су у наведеном периоду највећи број
столара чинили Немци. Крајем XIX века, када је из-
рада бојених шкриња достигла врхунац, у Великом
Бечкереку је само 0,5 % столара било Срба. Остало
су били Немци и Мађари.28 У граду је био на гласу
мајстор Фабијан, столар који је по наруџбини пра-
вио шкриње за Словаке из Арадца29 (сл. 2).
Сл. 2. Шкриња, Арадац, Словаци
Pic. 2. The chest, Aradac, Slovakians
Шкриња је претежно бојена посним бојама, које
су мајстори мешали са водом. Основа је најчешће
рађена у мирнијим и тамнијим нијансама мрке,
плаве или зелене боје. Орнаменти, рађени свет-
лијим бојама, извлачени су слободном руком, или
помоћу изрезане мустре – шаблона. На шкрињама
је најчешће украшавана само предња страна, и то
маркантним флоралним орнаментима подељеним у
два поља. Остала површина украшавана је ситнијим
цветним детаљима другостепеног значаја.30
26 Верена Хан, Умјетничка шкриња у Југославији од
XVIII до XIX столећа, каталог изложбе, Београд 1960, 7.
27 Вера Милутиновић, „Орнаментисани сандуци у
Војводини“, Рад војвођанских музеја 8, Нови Сад 1959,
141.
28 Рајка Грубић, Етно-шкриње, у: Шкриње из фонда
Народног музеја Зрењанин, каталог изложбе, Зрењанин
1992.
29 Марија Бански, „Девојачки сандуци“, Културно
благо Војводине, Нови Сад 1980, 23.
30 В. Милутиновић, нав. дело, 141.
214
ЕТНОЛОГИЈА
Бојена флорална орнаментика, затим разни
лукови и срца представљају најпрепознатљивије
мотиве преузете из барока. Њима су украшаване
не само шкриње већ и остали намештај – предња
страна кревета, наслони клупа (сл. 3) и столица,
комоде са фиокама, полице и ормарићи за тањи-
ре... Осликани намештај, рађен под видним кул-
турним утицајем средње Европе, посебно креве-
ти опремљени богатом постељином – наслаганим
јастуцима, памучним и вуненим прекривачима,
представљали су типичан ентеријер кућа панон-
ског подручја, али су показивали и богатство по-
родице, што значи да су их имале само имућније
сеоске куће и занатлије.
Сл. 3. Предња страна кревета, Арадац, Словаци
Pic. 3. The front side of bed, Aradac, Slovakians
Столица са наслоном представља пример на
којем је највидљивији утицај барока на народни
намештај. У почетку су овакве столице користиле
занатлије као део намештаја, да би их касније по-
чели прихватати и имућнији сељаци. Богато укра-
шен бојеним орнаментима, изрезаним луковима
или срцима, овај тип столице је, на неки начин,
представљао статус власника31 (сл. 5, 6).
31 Sz. Éva, нав. дело, 21.
УТИЦАЈИ БАРОКА НА НАРОДНО СТВАРАЛАШТВО...
Сл. 5. Столица, околина Сл. 6. Столица,
Зрењанина, Срби средњи Банат, Срби
Pic. 5. The chair, vicinity Pic. 6. The chair,
of Zrenjanin, Serbs middle Banat, Serbs
Разлике у облицима и орнаментици намештаја
појединих народа средњег Баната нису биле јасне и
уочљиве. Ова чињеница је у директној вези са ра-
дом и пореклом занатлија које су правиле сеоски
намештај. Као и у народном градитељству, и овде је
разлика најуочљивија у боји. Тако је намештај који
потиче из српских кућа најчешће мрк, ређе црн.
Словаци воле плаву боју (сл. 4), Мађари такође
воле плаву, али највише зелену боју, као и Румуни.
Сл. 4. Клупа, Арадац, Словаци
Pic. 4. The bench, Aradac, Slovakians
Поред шкриња, кревета, клупа и столица, у
сеоским домаћинствима средњег Баната најкарак-
теристичнији делови покућства на којима су пре-
познатљиви утицаји упрошћеног барока су иконе
на стаклу, слике светаца, бојена и глеђосана кера-
мика, као и разне дрвене посуде и кутије, преслице
и сл.
РАЈКА ГРУБИЋ
Сликање на стаклу се у народном стваралаш-
тву средњег Баната такође појављује за време ба-
рока, и то под утицајем Аустрије, односно Немач-
ке, где се јавља као имитација барокног манира.32
Њихова појава је тесно везана за политичке и еко-
номске прилике које су настале након протеривања
Турака. Појава стакла, побољшање веза са Евро-
пом и уздизање културе становања на виши ниво
чинили су основне предуслове за то да икона на
стаклу постане један од декоративних елемената
сеоског ентеријера. У моменту када су се појавиле
и „ушле“ у сеоске куће представљале су један од
најрепрезентативнијих делова покућства и очити
показатељ економске моћи њеног власника.
Српске иконе на стаклу углавном су израђиване
у сомборским радионицама, али и у радионицама
којих је било у Банату и Срему. Румунске иконе
импортоване су из иконографских центара у Руму-
нији, док су Мађари и Словаци куповали иконе до-
нете из Аустрије и Чехословачке.33
Иконе на стаклу су народне уметничке творе-
вине које су израђиване за потребе и према укусу
широких маса. На српским иконама су очуване све
битне одлике византијско-српске иконографије.
Међутим, с обзиром на то да су настале у периоду
када су утицаји европског барока били присутни у
свим доменима народног стваралаштва, разумљиво
је што је и тај вид народне уметности попримио
одређене елементе овог стила. Српске иконе на
стаклу представљају симбиозу два опречна израза,
која је само народна маштовитост могла довести у
чудни и непоновљиви склад. Барокна орнаментика
је најзаступљенија у позадини, и то у виду цркве
са барокним звоником; углови и празан простор се
попуњавају розетама, лалама и линијама, у којима
доминира златна боја. И код Румуна је на сличан
начин попуњаван празан простор на иконама. 34
Сликама светаца, у којима је доминирао култ
Девице Марије (сл. 7), били су украшени и зидови
кућа богатијих мађарских и немачких сељака. Ове
слике, често рађене на стаклу, биле су обогаћене
интензивним бојама и разним апликацијама. На
њима се, такође, јављају поједини елементи барока,
који су се мешали и уклапали са локалним култур-
32 Јасна Бјеладиновић, Народна уметност Југосла-
вије, Београд 1980, 55.
33 Марија Бански, „Иконе на стаклу“, Културно
благо Војводине, Нови Сад 1980, 23.
34 Миленко Филиповић, „Иконе на стаклу код вој-
вођанских Срба“, Рад војвођанских музеја 1, Нови Сад
1952, 79–83.
215
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
ним наслеђем. Тако су на стаклу рађени призори
из природе, као и барокне цветне композиције...35
Сл. 7. Богородица, околина Зрењанина, Мађари
Pic. 7. The Mother of God, vicinity of Zrenjanin,
Hungarians
Слике које су украшавале зидове сеоских кућа
говоре о укусу не само појединца већ и саме етни-
чке заједнице. Поред тога, у овом домену народног
стваралаштва највиднија је улога и утицај цркве
(како православне, тако и католичке), која је, на-
кон прогона Турака крајем XVII века, доживела
препород. У том периоду су по селима подизани
сакрални објекти чије је спољашње и унутрашње
уређење носило многе барокне елементе (високи
звоници подизани на спратове, дебели зидови са
крстастим сводовима, врата и прозори украшени
китњастим пиластрима; у иконографији је прису-
тан префињен и прозрачан колорит, флорална ор-
наментика у виду венаца и врежа, златно залеђе;
унутрашњост декоришу префињено везене заве-
се племенитих боја за олтарске двери; употребни
предмети – крстови, путири и сл., украшени су
стаклићима, филиграном и др.).36 Становништво
које се враћало цркви, црквеним обредима и прак-
35 Sz. Éva, нав. дело, 15–17.
36 В. Петровић, М. Кашанин, нав. дело, 26–60.
216
ЕТНОЛОГИЈА
си имало је прилику да посматра и копира оно што
је било најближе његовим естетским нормама.
У сеоским домаћинствима се тешко могао наћи
предмет који се употребљавао, а који није имао
одређене ликовне, односно естетске вредности,
што указује на изузетну стваралачку иницијативу
и уметничку креативност становништва. Свакод-
невно су употребљавани предмети једноставне из-
раде, најчешће врло скромно орнаментисани. Они
репрезентативни, богато украшени, користили су
се у свечаним приликама. Такав случај је и са по-
суђем израђеним од глине. Иако израда грнчар-
ских производа задире дубоко у прошлост, развој
грнчарског заната као занимања извесног броја
људи, бар што се средњег Баната тиче, може се пра-
тити тек од почетка XX века.37 До тада, па и мно-
го деценија касније, керамика је на ово подручје
импортована из Мађарске и Румуније (Мохача,
Ердеља, Олтеније). Она се развијала под утицајем
средње Европе и носила је обележја својствена чи-
тавој панонској области.38 Управо то је разлог што
је, по облику и функцији, посуђе готово немогуће
разликовати с обзиром на етничку припадност ко-
рисника.
Први грнчарски мајстори који су почетком XX
века радили на подручју данашњег средњег Бана-
та углавном су били Мађари и Немци (Фрања Тот,
Сабо Пал, Лајош Мезеи, Јосиф Палинкаш, Ђерђ
Фекете, Имре Враговић, Ференц Киш, Елек Хон-
пахер, Јосиф Фабијан, Ференц Киш...)39. Они су
израђивали керамику панонског типа (сл. 8).
Сл. 8. Украсна керамика, Мужља, Мађари
Pic. 8. Decorative ceramics, Mužlja, Hungarians
37 Рајка Грубић, Народна керамика, у: Керамика
кроз векове, каталог изложбе, Зрењанин 1997, 19.
38 Персида Томић, Народна керамика у Југославији,
Београд 1966, 9.
39 Рајка Грубић, Народна керамика, 19.
УТИЦАЈИ БАРОКА НА НАРОДНО СТВАРАЛАШТВО...
За керамику средњег Баната, а самим тим и
за панонску керамику, карактеристични су, углав-
ном, прастари рустични облици неглеђане кера-
мике (зделе, крчази, ћупови, тањири...), који су
били у свакодневној употреби. Међутим, керами-
ка која има украсно обележје и намену рађена је
под утицајем мајолике: преливана је белом енго-
бом; орнаментика је рађена четкицом и најчешће
се јавља у виду вегетабилних мотива.40 Сеоска
украсна грнчарија, која је била у употреби на под-
ручју средњег Баната, украшавана је типичним
упрошћеним барокним мотивима, као што су бо-
гата флорална орнаментика, таласасте линије, при-
зори из природе, насликана срца, натписи... На
овај начин су украшаване чиније, бокали, вазе и
нарочито тањири, који су представљали саставни
део покућства свих етничких група.
БАРОКНИ ЕЛЕМЕНТИ НА ТЕКСТИЛУ
Покушај да се село што више приближи граду
(поготово када је у питању богати слој сеоског ста-
новништва) био је омогућен управо прихватањем
присутног уметничког стила, који је прилагођаван
укусу сеоског становништва. Док се код богатог
грађанства унутрашњост просторија декорисала
брокатом, сомотом и дамастом, дотле су зидови у
сеоским кућама украшавани пешкирима окаченим
око икона (Срби и Румуни, сл. 9), украсних тањира
Сл. 9. Икона на стаклу, Бегејци, Румуни
Pic. 9. The icon on glass, Begejci, Romanians
40 Персида Томић, „О типовима грнчарског кола и
керамике у Србији“, Гласник Етнографског музеја 22–23,
Београд 1960, 12.
РАЈКА ГРУБИЋ
(Мађари и Румуни) и огледала, или окаченим на
специјалне рамове (код свих Банаћана).41 Ови
пешкири, ткани од разних врста домаћег памуч-
ног платна, украшавани су везом. На њима је била
заступљена и барокна орнаментика. Бојени кревети,
украшени богато везеним прекривачима и насла-
ганим јастуцима, чине једну од најупечатљивијих
слика из сеоског ентеријера. Кревети са пуно на-
слаганих јастука (богато украшених чипкама, ве-
зом, разнобојним свиленим умецима и др.) карак-
теристични су за све народе на подручју средњег
Баната и много шире (сл. 10).
Сл. 10. Јастуци на кревету, Арадац, Словаци
Pic. 10. Cushions on bed, Aradac, Slovakians
Народна везилачка уметност Баната, као уо-
сталом и Војводине, развијала се под утицајем
градске везилачке уметности. Богато орнаментисан
текстил украшавао је сеоске куће, задржавајући у
великој мери ренесансну структуру и мотиве веза
(на пример – букети цвећа у вази). Први утицаји
барока на текстил појавили су се на предметима
који су улазили у девојачки мираз. Наравно, и у
овој области народног стваралаштва дошло је до
преклапања и усклађивања локалних традиционал-
них мотива и мотива преузетих из барока (сл. 11).
Жене са села трудиле су се да у склопу својих, пре
свега материјалних, могућности опонашају везове
тадашњих госпођа. Као потврда томе свакако може
послужити чињеница да су саставни део текстил-
не декорације богатих племићких и градских кућа
41 Мирјана Малуцков, „Збирка пешкира у Војво-
ђанском музеју“, Рад војвођанских музеја 31, Нови Сад
1988–89, 217–220.
217
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 ЕТНОЛОГИЈА

у време барока чиниле таписерије рађене гоблен Исцртане и труковане мустре углавном су на-
везом, уз примену свиленог конца. На исти начин бављане за бели вез, ређе за вез у боји на текстил-
су, само на домаћем тканом платну и уз употребу ним предметима у ентеријеру. Наравно, оригинал-
вуне, жене са села украшавале разне прекриваче и не мустре првобитно су биле доступне само нај-
простирке.42 богатијим становницима села. Извезене мустре
Главни преносиоци везилачких вештина, како су се касније прецртавале, па су полако губиле
по градовима, тако и по селима, били су трукери. првобитне форме. Елементе барока који су препо-
Трукери су производили мустре за вез, тј. исцртане знатљиви на везовима Баната (преко градске при-
мустре су преносили на текстилну подлогу – плат- мењене уметности) чине различити облици цвет-
но, преко којих су жене касније везле. Постојале них и лисних лозица, понављаних у непрекидном
су и разне књижице, каталози са исцртаним узор- низу, са честим представама ружа, лала, каран-
цима за вез. У Европи су овакве узорке још у XVI фила, срца и сл., посебно на рубовима тканина46
веку радили најпознатији уметници онога доба.43 (сл. 11).
Једна од најистакнутијих личности у средњем
Банату која је дала изузетан допринос овој обла-
сти био је Антал Штрајтман, сликар, истакнути
дизајнер и професор цртања у великобечкеречкој
гимназији.44 Штрајтман се, између осталог, бавио
сакупљањем изворних народних мотива, њиховим
копирањем и спашавањем од заборава, као и
прикупљањем, стварањем и пројектовањем нових
мотива и модних детаља у традиционално народ-
но стваралаштво. Поред Штрајтмана и раније по-
менуте Нине Ланг, велики допринос како чувању,
тако и стварању нових узорака мустри, едукацији
и обуци сеоских жена у области домаће радиности
(ткање, вез, уклапање орнамената, слагање боја...)
дала је и Шарлота Ковалски из Елемира, која је била
и чланица централног одбора Удружења за домаћу
радиност Торонталске жупаније 1883. године.45 Сл. 11. Фрагмент веза, Хетин, Мађари
Pic. 11. Fragments of embroidery, Hetin, Hungarians
42Sz. Éva, нав. дело, 21. Чињеница да су за ширење мотива веза, по-
43Катарина Новаковић, „Одлике народног веза готово белог веза, најзаслужнији били трукери
у Војводини“, Рад Музеја Војводине 46, Нови Сад 2004,
и штампане књижице са мустрама довела је до
154.
44 У којој мери је Антал Штрајтман утицао на очу- изједначавања мотива у везилачком репертоару
града и села и до одређене униформности орнамен-
вање изворности орнаментике у народном стварала-
штву и на уплив нових мустри и модних детаља савре- тике када су у питању различити народи, тј. ста-
мене Европе можда најбоље илуструје део текста Немет новништво не само Баната већ и целе Војводине.
Ференца, у којем он набраја све Штрајтманове функције Утицај стилова високе уметности имао је за по-
(у једном временском периоду): Није он био обичан следицу униформност извезених мотива и орна-
професор цртања. Предавао је нацртну геометрију, ментике, али и уједначеност веза када је у питању
краснопис, допунско цртање за грчки језик, а као споредни одабир и слагањe боја.
предмет цртање слободном руком. И на стручном и на Под утицајем барока, у народно везилачко ства-
друштвеном пољу (у области у којој је деловао) био је
ралаштво Војводине, као и суседних области улази
веома ангажован. Био је надзорник кабинета за цртање,
почасни члан Занатског удружења у Великом Бечкере-
вез златном жицом – златовез. Најраскошнији зла-
ку, секретар Удружења домаће радиности Торонталске товез среће се управо на овим просторима, на гра-
жупаније, стални стручни саветник Одељења за домаћу ници два света, где су се укрстили утицаји бујних
радиност Земаљског занатског удружења, члан Одбора оријенталних и облих и раскошних барокних фор-
Земаљског удружења професора цртања Мађарске... Ф.
Немет, нав. дело, 11. 46 Катарина Новаковић, „Одлике народног веза у
45 Ф. Немет, нав. дело, 81–92. Војводини“, 155.

218
УТИЦАЈИ БАРОКА НА НАРОДНО СТВАРАЛАШТВО... РАЈКА ГРУБИЋ

ми и мотива.47 Златовез је у Војводину стигао с ве- кецеља, као и посебног украсног додатка на муш-
ликом сеобом становника из крајева јужно од Саве ким кошуљама – познатог под називом формент.
и Дунава, крајем XVII и у првој половини XVIII Златовез углавном представља директан про-
века. На то указују неке старе технике израде зла- извод наведених уметничких радионица, које су
товеза које су задржане, као и чест мотив лале и копирале и уносиле стране елементе стварајући
других орнамената из оријенталног репертоара. тако препознатљив стил градске или високе ве-
Међу тим, већ крајем XIX века, када је вез златном зилачке уметности. Занатске радионице, које су
жицом, као један од начина украшавања свечаних се појавиле упоредо са уметничким радионицама,
делова банатских народних ношњи, достигао свој радо су преузимале не само поједине кројеве већ и
врхунац, златовез је већ имао све карактеристике начин украшавања, тј. орнаментику. Управо то је
европских стилова – касног барока и рококоа.48 био случај са српским капама златарама и џегама,
У овом периоду су се на подручју Баната поја- које су и у кроју и у орнаментици имале обележја
вили центри златовеза, у којима су радиле познате средњоевропске моде тог периода (сл. 12). Остали
везиље златом, професионалке које су на овај на- делови народне ношње на којима је примењиван
чин долазиле до зараде.49 Један од најпознатијих златовез задржали су аутентичан крој (кецеље, оп-
центара на подручју Баната били су Меленци, село лећци, прслуци), али је орнаментика имала све ка-
надомак Зрењанина. У Меленцима је крајем XIX рактеристике раскошног барока.
века постојало више златовезачких радионица, од
којих је најпознатија била радионица Кате Лон-
чарски, зване Ката Златарка.50 Центар златовеза у
јужном Банату биле су Сакуле. У Малом Жаму, у
близини Вршца, почетком XX века је радила једна
позната везиља златом.51 Неки румунски одевни
предмети ношени на подручју Баната, а украшени
златовезом набављани су из Чакова (градића у бли-
зини Темишвара). Румунке које су се бавиле злато-
везом покушавале су (мање или више успешно) да,
на основу донетих примерака, копирају чаковски
златовез.52 Једна од њих била је и Вјан Софија из
Уздина, која је почетком XX века радила златовез
на кецељама са ресама, и то уз новчану накнаду.53
Своју кулминацију златовез је доживео између
1880. и 1920. године.54 У том периоду је представљао
најомиљенији начин украшавања (код Срба и Ру-
муна) свечаног женског оглавља, прслука, кошуља,

47 Ђурђица Петровић, „Златовез“, Гласник Етно-

графског музеја 51, Београд 1987, 52.
48 Ј. Бјеладиновић, нав. дело, 52.
49 Ђ. Петровић, нав. дело, 55.
50 Катарина Новаковић, Свечана женска оглавља у

Војводини, каталог изложбе, Нови Сад 2005, 27.

51 Мирјана Малуцков, „Збирка женских оглавља у

Војвођанском музеју“, Рад војвођанских музеја 30, Нови

Сад 1987, 238.
52 Мирјана Малуцков, Народна ношња, вез и тка-
ње Румуна у Банату, Војвођански музеј, Нови Сад 1970,
22.
53 Рајка Грубић, „Златовез у збирци Народног музе-
ја у Зрењанину“, Гласник музеја Баната, Панчево 1998,
103.
54 Ђ. Петровић, нав. дело, 54.
Сл. 12. Златара, Меленци, Срби
Pic. 12. Jewelry, Melenci, Serbs
Мотиви на српском златовезу су лагани, вију-
гави, са доминацијом цветних лозица. Златне
шљокице, перле и разнобојни стаклићи који су по-
пуњавали међупростор указују на директан утицај
високе орнаменталне уметности средње Европе,

219
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
која, када је златовез у питању, није изгубила своје
основне форме у народнoj уметности.55
На овим просторима, који су били под утицајем
Византије, вез златном жицом присутан је још од
средњег века. По српским манастирима је коришћен
приликом израде литургијског реквизита. Ван ма-
настира, златовез су радиле девојке и госпође са
дворова и великашких замкова. Ова врста веза
представљала је саставни део образовања угледног
женског света.56 Опстанак и развој златовеза на
тлу Војводине последица је привредног напретка
и развоја друштвено-економских односа. Злато-
вез је, као и већ помињани производи културног и
цивилизацијског прогреса, постао симбол не само
материјалног статуса његовог носиоца већ и једна
од оних нити које повезују и на одређени начин
бришу разлике на релацији град – село, тј. висока
уметност – народно стваралаштво.
***
Народно стваралаштво средњег Баната било
је условљено одређеним географским, друштвено-
историјским и економским чиниоцима. Једна од
најбитнијих карактеристика средњег Баната је шаро-
лика етничка слика, која је формирана током XVIII
и XIX века и до данас остала готово непромењена.
Дошавши из различитих подручја, ново станов-
ништво донело је одређене обичаје, традицију
и умеће. Међутим, вековни заједнички живот у
средини која је диктирала начин привређивања
(земљорадња је била и остала основна привредна
грана на селу), друштвено-политичке и економске
услове, економски напредак, развој саобраћаја и
успостављање живљих комуникацијских веза има-
ло је за последицу узајамно прожимање и стапање
култура, заједничко стваралаштво, посебно у до-
мену материјалне културе.
Народно стваралаштво дуго је било лишено
утицаја уметничких стилова. Међутим, економски
напредак довео је до раслојавања не само грађан-
55К. Новаковић, „Одлике народног веза у Војво-
дини“, 167.
56 Лазар Мирковић, Црквени уметнички вез, књ. 1,
Музеј Српске православне цркве, Београд 1940, 8–9.
220
ЕТНОЛОГИЈА
ског друштва већ и издвајање економски јачих по-
јединаца у сеоским заједницама. Када је у питању
средњи Банат, уметнички стил који је – иако у
великој мери измењен, поједностављен и у одређеној
мери деградиран – оставио препознатљив траг на
народно стваралаштво јесте барок.
Барок је на ове просторе доспео на неколико
начина: преко барокизиране украјинске уметно-
сти, затим колонизацијом становништва из средње
Европе и, на крају, преко уметничких радионица
које су осниване у Великом Бечкереку и околним
селима.
Привредни напредак у XVIII и поготово у XIX
веку испољавао се у свим доменима народног ства-
ралаштва. Када је у питању народно градитељство,
овај напредак се огледао у подизању већих, стабил-
нијих и конформнијих кућа. Кућа је постала не само
симбол имовног стања већ и мерило цивилизова-
ности и културе њеног власника. Зато се приликом
њене градње инсистирало на декорацији, посебно
на декорацији њеног најистакнутијег дела – забата,
прозора, улазних врата, као и самог трема.
Промене су видне и у домену унутрашњег уре-
ђења стамбеног простора. Саставни делови сео-
ског ентеријера постају бојене шкриње, кревети са
наслаганим јастуцима, столови, бојене и резбарене
клупе и столице... Зидови се украшавају огледали-
ма, иконама, украсним пешкирима... Осликана ке-
рамика украшава зидове, полице...
Највећу улогу у ширењу барокних елемената у
народном стваралаштву имале су занатлије. Дола-
зећи из земаља у којима је занатска делатност била
на далеко вишем ступњу, ове занатлије су постале
узор својим суграђанима и локалном становни-
штву.
Иако су сви већ споменути моменти, који
су представљали резултат прогреса, до сеоских
заједница стизали веома споро, ипак су оставили
препознатљив траг и условили одређене промене
у народном стваралаштву средњег Баната. Једна
од најбитнијих промена условљених прихватањем
елемената барока је униформност, која је у неким
деловима материјалне културе доведена до тога да
су основне одреднице етничке припадности биле
непрепознатљиве.
УТИЦАЈИ БАРОКА НА НАРОДНО СТВАРАЛАШТВО...
ЛИТЕРАТУРА
Базин, Гермаин, Барок и рококо, Београд 1975.
Бански, Марија, „Девојачки сандуци“, Културно
благо Војводине, Нови Сад 1980.
Бански, Марија, „Иконе на стаклу“, Културно благо
Војводине, Нови Сад 1980.
Бјеладиновић, Јасна, Народна уметност Југославије,
Београд 1980.
Грубић, Рајка, Занати и занатлије у прошлости
Зрењанина, Зрењанин 2002.
Грубић, Рајка, Етно-шкриње, у: Шкриње из фонда
Народног музеја Зрењанин, каталог изложбе,
Зрењанин 1992.
Грубић, Рајка, Народна керамика, у: Керамика кроз
векове, каталог изложбе, Зрењанин 1997.
Грубић, Рајка, „Занатлије и трговци у прошлости
Зрењанина“, Рад Музеја Војводине 49, Нови
Сад 2007.
Грубић, Рајка, „Златовез у збирци Народног музеја
у Зрењанину“, Гласник музеја Баната, Панчево
1998.
Барок, Прва књижевна комуна, Мостар 1985.
Зубковић, Павле, „Кратак историјат занатске ра-
диности и занатских организација“, Архивска
грађа градске државне архиве у Зрењанину, год.
II, св. 9–10, Зрењанин 1955.
Ивановић, Војин, „Збирка ковчега Етнографског
музеја у Београду“, ГЕМ 21, Београд 1958.
Јанкулов, Борислав, „Преглед колонизације Вој-
водине у XVIII и XIX веку“, Посебна издања,
Матица српска, Нови Сад 1961.
Којић, Бранислав, Сеоска архитектура, у: Банатске
Хере, Нови Сад 1958.
Мамузић, Рајко, „Насељавање и култура становања
у војвођанским насељима XVIII и XIX века“,
ГЕМ 37, Београд 1974.
Малуцков, Мирјана, „Збирка пешкира у Војвођан-
ском музеју“, Рад војвођанских музеја 31, Нови
Сад 1988–89.
Малуцков, Мирјана, „Збирка женских оглавља у
Војвођанском музеју“, Рад војвођанских музеја
30, Нови Сад 1987.
Малуцков, Мирјана, Народна ношња, вез и ткање
Румуна у Банату, Војвођански музеј, Нови
Сад 1969.
РАЈКА ГРУБИЋ
Медаковић, Дејан, Трагом српског барока, Нови Сад
1976.
Медаковић, Дејан, Путеви српског барока, Нови
Сад, 1971.
Медаковић, Дејан, „Барок код Срба“, Умјетност на
тлу Југославије, Београд 1985.
Милосављевић, Радмила, Милосављевић, Маријана,
Стилови у ентеријеру, Београд 2005.
Милутиновић, Вера, „Орнаментисани сандуци у
Војводини“, Рад војвођанских музеја 8, Нови
Сад 1959.
Мирковић, Лазар, Црквени уметнички вез, књ. 1,
Музеј Српске православне цркве, Београд 1940.
Немет, Ференц, Торонталски ћилим, Нови Сад
1995.
Николић, Рајко, Покућство и посуђе, у: Банатске
Хере, Нови Сад 1958.
Новаковић, Катарина, „Одлике народног веза у
Војводини“, Рад Музеја Војводине 46, Нови Сад
2004.
Новаковић, Катарина, Свечана женска оглавља у
Војводини, каталог изложбе, Нови Сад 2005.
Петровић, Ђурђица, „Златовез“, Гласник Етнограф-
ског музеја 51, Београд 1987.
Петровић, Вељко, Кашанин, Милан, Српска умет-
ност у Војводини, Нови Сад 1927.
Поповић, Душан, „Срби у Банату до краја XVIII
века“, ЕИ САНУ, Посебна издања, књ. 6, Београд
1955.
Szacsvay, Éva, Barokk a magyar népművészetben, Buda-
pest, 1993.
Тимотијевић, Мирослав, Српско барокно сликар-
ство, Нови Сад 1996.
Томић, Персида, Народна керамика у Југославији,
Београд 1966.
Томић, Персида, „О типовима грнчарског кола и
керамике у Србији“, Гласник Етнографског му-
зеја 22–23, Београд 1960.
Филиповић, Миленко, „Иконе на стаклу код војво-
ђанских Срба“, Рад војвођанских музеја 1, Нови
Сад 1952.
Хан Верена, Умјетничка шкриња у Југославији од
XVIII до XIX столећа, каталог изложбе, Бео-
град 1960.
221
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 ЕТНОЛОГИЈА

Rajka Grubić, M. A.

THE INFLUENCE OF THE BAROQUE ONTO FOLK

CREATIVITY OF MIDDLE BANAT
Summary

The baroque arrived in the region of middle Banat in several ways: through baroque Ukrainian art, the
colonization of the population from middle Europe and finally through artistic workshops which were founded
in Veliki Bečkerek and surrounding villages.
Folk creativity was deprived of the influences of historic artistic styles for a long time. However, economic
progress that occurred in the 18th and especially in the 19th century was expressed in all domains of folk
creativity.
Talking about the folk structural design, this progress was reflected in building bigger, more stable and more
comfortable houses. The houses became not only the symbol of someone’s property status but also the measure
of level of civilization and culture of its owner. Changes are also visible in the domain of arranging the interior of
residential area. Painted chests, beds covered with cushions, tables, painted and carved benches became integral
part of the village interior… Walls were decorated with mirrors, icons, decorative towels… Painted ornamental
ceramics decorated walls, shelves…
The greatest role in transference of the baroque from higher social levels into folk creativity of Banat had
artisans. Coming from the countries in which handicraft activity was on much higher level, those artisans became
the model for their fellow-citizens and the local population.
Although all the already mentioned positive moments, which represented the result of progress, reached
village communities very slowly, they still left the recognizable trace and caused certain changes in the folk
creativity of middle Banat. One of the most significant changes which were conditioned by accepting the elements
of the baroque was uniformity which in some aspects of material culture was drawn to undistinguishability of
basic points of ethnic identity.

222
 Љиљана Радуловачки UDC 394.6(497.113)(091)

ВАШАРИ У ШИДУ

Апстракт: Предмет овог рада су вашари у Шиду који су се у прошлости одржавали на годишње, односно календарске
празнике, а данас се не одржавају. Подаци су сaкупљeни на терену 2008. и 2009. године, путем интервјуа и у личном
контакту. Циљ овог истраживања био је да се на основу етнографске грађе прикупљене на терену и стручне
литературе запише нешто о функционисању ових обичајних установа у домену јавног живота у прошлости и
садашњости.
Кључне речи: Шид, вашари, календарски празници, обичајне установе.

Abstract: The subject of this paper is fairs in Šid, which used to be held annually, on specific holidays from the calendar, but
not any more. The data for this paper were gathered on the terrain during 2008 and 2009 through interviews and personal
contacts.
The aim of this research was to write down about functioning of these usual institutions in the domain of public life both in the
past as well as nowadays according to ethnological material gathered on the terrain and the competent literature.
Key words: Šid, fairs, calendar holidays, custom institutions

1. ИСТОРИЈАТ ШИДА И Први становници Шида су углавном били

ШИДСКОГ ЗАНАТСТВА
Општина Шид (са деветнаест насеља) нала-
зи се у западном делу Срема, у саставу Републи-
ке Србије, односно АП Војводине. Шидска оп-
штина захвата 687 км2, а броји приближно 40.000
становника1. Западно се граничи са Републиком
Хрватском, а јужно са Републиком Босном и Хер-
цеговином, односно Републиком Српском. Север-
но се граничи са општином Бачка Паланка, а ис-
точно, односно југоисточно са општином Сремска
Митровица.2
Најранији помен Шида је из 1702. године. Тек
на основу каснијих података сазнајемо да је Шид
већ почетком XVIII века постојао и био једно од
највећих насеља између Митровице, Илока и Вуко-
вара, што је и данас случај.3
1 Републички завод за статистику Србије: Површи-
не општине у Србији 2008, 16. Становништво према на-
ционалној или етничкој припадности, попис 2002, 46.
2 Ђурчић, Радован, „Општина Шид“, Географске
монографије војвођанских општина, Институт за гео-
графију Природно-математичког факултета, Нови Сад
1984, 10–11.
3 Гавриловић, Славко, Шид и Шидско властелинство
(1699–1848), Матица српска, Нови Сад 1958, 1.
Срби и понеки Грк (трговци), који су ту дошли из
крајева јужно од реке Саве, што потврђују подаци
из пописа становништва за 1815. годину, у којем се
спомињу занатлије са српским презименима. Вре-
меном се у Шид досељавају и други народи: Хрва-
ти, Русини (1803), Немци (нове занатлије), Слова-
ци. Јевреји се досељавају из Мађарске, а бавили
су се торбарењем и трговином метражне робе на
пијацама и вашарима.
На територији општине Шид данас живе и
Црногорци, Македонци, Словенци, Мађари, Албан-
ци, Роми, Украјинци, муслимани и други.4
Што се тиче историје занатства у Шиду, оно
је имало успона и падова. Прве занатлије биле су
самоуке, те није било специјалиста у данашњем
смислу. Знање се преносило на млађа поколења.
Велики број послова обављан је мобом (градња
кућа, кречење).
Временом се издвајају појединци који обављају
одређени занат, од којег је издржавана цела поро-
дица. Тек тада се занатска роба почела израђивати
по поруџбини. Занатлије су своју робу продавале у
занатским радњама и испред њих. На тим радњама
је обично висио рекламни производ. Занатлије су
4 Ђурчић, Радован, оp. cit, 79–80.

223
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
своју робу продавале на вашарима и црквеним
славама.5
Посебно су били значајни тесарски и зидар-
ски занат, јер су прве куће у Срему биле земунице,
затим куће од дрвене грађе и од набоја. За новије
куће коришћена је и опека. Она је била у употреби
углавном заслугом мајстора немачког порекла.6
Узимајући у обзир напредовање Шида и ко-
рист која се из тога могла извући, Марија Терезија
је 1773. године потврдила привилегију којом Шид
добија статус града (трговишта) и одржава ваша-
ре три пута годишње. Према тој одлуци, вашари
су трајали три дана и нису се одржавали недељом.
Време одржавања је, такође, било одређено наведе-
ном одлуком: одржавани су на Јосипово (19. мар-
та), на Св. Ловру (10. августа) и на Све свете (1.
новембра).7
У периоду 1752–1777. године није се мењао број
трговаца, док је број занатлија био у видном пора-
сту. У Шиду је било чуругџија, опанчара, ћурчија,
дунђера (дрводеља), колара, сарача, капамаџија,
чизмара, ковача и двојица сапунџија.8
Од краја XVIII до почетка XIX века се спомињу
ковачи, поткивачи, абаџије (кабаничари), ћурчије,
терзије, чизмари, сурсабави, капамаџије, сапунџије,
туфегџије, као и воденичари сувачари, а тек касније
млинари.
Туфегџије или пушкари били су веома тражене
занатлије, јер је било разбојника који су пљачкали
упадајући из Границе (Војне границе). Мајстори
кундакчије поправљали су кундаке на пушкама. Ма-
музџије су поправљале мамузе на чизмама. Бербери
су се, сем својим занатом, бавили и вађењем зуба,
пуштањем крви помоћу пијавица и купица и дру-
гим врстама лечења.9 Свећари или мумџије бавили
су се израдом свећа, терзије су израђивале прибор
за пушење, а сапунџије правиле сапун. Предмете од
коже правиле су ћурчије. Надалеко чувене шидске
ћурчије прерађивале су и бојадисале кожу.10
5Затезало, Никола, Занатство, трговина и угости-
тељство у општини Шид, Шид 1992, 9–11.
6 Јачов, Марко, Срем на прелому два века (XVII–
XVIII), Београд 1990, 58. Радуловачки, Љиљана, „О раз-
воју куће и начину становања у Срему“, Рад Музеја Вој-
водине, св. 43–45, Нови Сад 2003, 75–78.
7 Гавриловић, Славко, оp. cit, 12, 14
8 Гавриловић, Славко, оp. cit, 12, 13
9 Прица, Радомир, Радуловачки, Љиљана, „Нека-
дашње берберске вештине у Срему“, Свеске Матице
српске 17, Нови Сад 1990, 26–38.
10 Затезало, Никола, оp. cit, 12.
224
ЕТНОЛОГИЈА
Упоредо са развојем заната се развијала и трго-
вина, нарочито трговина стоком (челебџије). Хра-
на и стока из Шида транспортована је до Београда,
Будимпеште, Беча, Карловца, Осијека, Земуна и
Загреба. Сви послодавци били су угледни људи и
представници тзв. чаршије.11
На интервенцију занатлија Шида и других
грађана (1860. године) општина Шид је донела од-
луку да се вашариште са потеса Бељњаче пресели
на место где се и данас налази. Нова локација била
је повољнија због близине пута који је повезивао
исток–запад.
Обичај одржавања вашара од три дана у Шиду
је био на снази и у време старе Југославије. Данас
се вашари који трају три дана одржавају још у Не-
готину, Бијељини, Брчком, Шапцу и другим мести-
ма. Они се одржавају сваког 15 датума у месецу
који следи. За вашаре у Шиду одувек је било вели-
ко интересовање.12
2. ВАШАРИ У ШИДУ
Вашаришта и вашаре чине грађани. То је по-
тврђено још у XVIII веку, када је Шид од Бечког
двора добио статус слободног коморског града
(трговишта) и право на одржавање три вашара
годишње (у пролеће, лето и у јесен).
Реч вашар је мађарског порекла и означава
сајмиште. Она још значи ‘продавати или купова-
ти на вашару, пазарити, трговати’. Вук Стефановић
Караџић је (вероватно у Срему) забележио изреку
у вези са вашаром: „Коме вашар капу купује, он го-
логлав иде“.13
Осам дана пре вашара, али и после њега, по
Шиду и околним селима ишли су „торбари“ (што је
било дозвољено наредбом о торбарењу из 1811). Под
торбарењем је подразумевана само она роба која се
могла носити на леђима, а никако роба која је ноше-
на колима. Била је то врста ситне трговине.14
Торбарењем су се бавили Јевреји и наши суна-
родници из пасивних крајева старе Југославије: Дал-
матинци, Личани и Славонци. Они су робу разно-
сили тако што су пешачили по целој нашој земљи.
11 Затезало, Никола, оp. cit, 13.
12 Затезало, Никола, оp. cit, 15.
13 Под вашар (мађ. vάsάr) сајам, панађур видети
у: Кљајић, Братољуб, Велики ријечник страних ријечи,
Зора, Загреб 1972, 13–97. Караџић, Вук Ст., Српски рјеч-
ник, Нолит–Београд 1969, 55.
14 Гавриловић, Славко, Рума, трговиште у Срему
1718–1848/49, Матица српска, Нови Сад 1969, 136.
ВАШАРИ У ШИДУ ЉИЉАНА РАДУЛОВАЧКИ

У селима шидске општине и у Шиду су пред ва- У Срему је код „Планинаца“ под Фрушком го-
шаре и кирбаје (црквене славе Русина, које су вре- ром био обичај да, кад хоће да продају марвинче
меном постале обавезујуће за све житеље Шида и или свињче, ураде следеће: требало је ишчупати
околних насеља) ишли робари (торбари) вичући: мало длаке између ушију животиње за продају и
оставити је под праг штале или свињца, да не би
Ево Анте сви га знате, срећа при продаји стоке отишла из куће.16
Носи робу на свом дробу! У Елемиру и Шајкашу су врбом донетом из
цркве на Цвети (са иконе крсне славе) ударали сто-
За дане вашара или славе ваљало је купити не-
ку коју су водили на вашар за продају, да би било
што ново: мараму повезачу (код Русина „хустку“),
купаца колико је било света на Врбици.17
сомотску траку за косу, мању свечану мараму или
Трговци, занатлије и угоститељи имали су
материјал за нову „фићулу“ (свечану повезачу уда-
своје „адуте у рукаву“. Постављали су слепог миша
тих Русинки); тако се обнављала девојачка гарде-
да би им муштерије (купци) долазиле као слепе.
роба, или се бар додавао који нови детаљ старој
Постављали би и жабу, која је, како се верује на
одећи.
овим просторима, требало да им донесе новац.
Интересовање за шидске вашаре било је вели-
На вашару у Шиду, а тако је било и у другим
ко. На њих су долазили купци и продавци из сусед-
местима Срема где су одржавани вашари, вршена
не Хрватске и Босне. Било их је и из целе Војводине
је специфична врста купопродаје, нарочито ако је
и суседне Мачве.
била у питању продаја и куповина стоке. Увек је
Шиђани и становници ближих околних села
било и ценкања (погађања).
били су гостољубиви према својим пријатељима
Продаји стоке су увек присуствовали заинте-
и рођацима, често и из удаљених крајева. Тада су
ресовани посматрачи погодбе, а обавезно и цензо-
Сремце, Русине и остале посећивали рођаци из
ри (проценитељи). Заинтересовани купац најпре
Петровца, Миклушеваца, Винковаца и Вуковара,
је давао капару (предујам). Уколико једна страна у
из Босне и других места у ближој и даљој околини.
овом усменом договору одустане, био је обичај да
Те посете имале су узвратно дејство.
се капара враћа, па и дуплира, при чему је понекад
Сви продавци су плаћали боравишну вашар-
било и неспоразума, па и туче. Остатак новца да-
ску таксу, зависно од величине и места које су на
ван је код преузимања стоке.
вашаришту заузимали. Првог вашарског дана про-
Према изјави казивача, у Бачкој није била на
давана је стока. Другог дана су занатлије и трговци,
цени реч „образ“ и поштење. У Бачкој је поштова-
па и забављачи, постављали своје „шатре“. То зна-
на изрека: „Капара скапала (умрла)“; капара није
чи да је вршена припрема за продају занатлијских
враћана у случају неспоразума заинтересованих
и трговачких производа. Трећи дан је у Шиду био
страна у куповини, односно продаји.
познат под називом „сабат“.15
Погодба за стоку утврђивана је снажним руко-
Сва три дана угоститељи су држали шаторе у
вањем (рука руци), ударањем шаке о шаку – које се
којима су нудили своје специјалитете за старије и
пре тога обавезно запљуну. Ово руковање значило
млађе посетиоце. Ту се најчешће могла чути циган-
је: „Договорено“. То је била својеврсна обичајно-
ска музика, од зоре до касно у ноћ. Чувени су били
правна норма, којом је дат легалитет усменом до-
Цигани музиканти из Моловина и Ердевика, од ко-
говору (за куповину и продају стоке).
јих је већина страдала у злогласном Јасеновцу за вре-
После првог пазара на вашару, продавци су
ме Другог светског рата (били су приморани да, сви-
задовољно трљали руке. Ако су купци били задо-
рајући виолину, иду на тај страшни последњи пут).
вољни пазаром, штипнули би се по образу, или би
Купци и продавци стоке су се посебно припре-
пре погодбе „држали палчеве“. То је била врста не-
мали. Са паром са иконе (из божићне чеснице) у
вербалне комуникације. Прву добијену новчаницу
Срему је купован нови улар за тек купљене коње. За
продавац је обавезно превлачио преко косматих де-
куповину пар волова у Бачкој је, према саопштењу
лова на глави, а понекад и преко стидних делова тела
казивача, даван велики сребрњак или дукат са ико-
не крсне славе. 16 Шкарић, Милош, „Живот и обичаји 'Планинаца'

под Фрушком Гором“, Српски етнографски зборник, књ.

15 Под сабат (јевр. schabbath), што значи 'субота', LIV, Српска краљевска академија, Београд 1939, 138.
видети у: Вујаклија, Милан, Лексикон страних речи и 17 Босић, Мила, Годишњи обичаји Срба у Војводини,

израза, Просвета, Београд 1966, 848. Нови Сад 1996, 248.

225
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
преко одела, које, у овом случају, није представљало
никакву препреку извођењу овог обичаја.18
Сведоци смо да се овај вид комуникације,
поглавито без речи, задржао једино код наших
Цигана, који наведене радње обављају и данас на
бувљацима и пијацама. Они су, према томе, усво-
јили неке заборављене тековине Срба, преобрази-
ли их и развијали у складу са својом традицијом и
сензибилитетом.19
После успешно обављене продаје, односно ку-
повине обавезан је био „алвалук“20 и „алдумаш“.21
То је било узајамно чашћавање, односно испијање
заједничког пића на терет купца и продавца, у ко-
јем су учествовали и цензори и понеки сведок по-
сматрач.
Преко вашара се могао пратити друштвени
живот једне средине. Роба за продају на вашару
допремана је запрежним колима, а данас комбијем.
Господа је на вашаре у Шид долазила фијакерима
или чезама, обучена у господска одела, уз обаве-
зан мантил „иберцигер“ и одговарајући шешир.
Са вашара су се ти весели бећари враћали у два
(изнајмљена) фијакера: у првом је био шешир, а у
другом полупијан бећар са својим штапом и вио-
линистом.
Лумповање на шидским вашарима, као и оним
широм Срема било је посебно у моди.
Девојке удаваче долазиле су на вашар трећег
дана, у пратњи својих родитеља. Ако би о врат обе-
силе ниске дуката (дукатарке) и уоквирене „иља-
дарке“ пред Други светски рат, биле су увек у прат-
њи браће или млађих поузданих рођака.
Момци су својим изабраницама најчешће ку-
повали лицидерска срца, папучице или ниску ли-
цидерских граната од разнобојних колачића са
срцем у средини. Частили су их и белом алвом
(кретошем), ћетен-алвом, свиленим бомбонама,
орасницама и другим слаткишима.
18
Упореди: Тројановић, Сима, Психофизичко изра-
жавање српског народа поглавито без речи, Просвета–
Баштина, Београд 1985, 7–287.
19 Упореди: Пантелић, Никола, Етнички односи
Срба са другим народима и етничким заједницама, Ет-
нографски институт САНУ, Београд 1998, 11.
20 Кљаић, Братољуб, оp. cit, 485. Под халвалук:
награда за неку услугу, бакшиш. Енциклопедија Новог
Сада, АДЕ-АШК, 2, Нови Сад 1994, 85, 86.
21 Кљаић, Братољуб, оp. cit, 43. Под алдумаш: на-
појница – „трингелд“ (пиће). Енциклопедија Новог Сада,
АДЕ-АШК, 2, Нови Сад 1994, 86.
226
ЕТНОЛОГИЈА
Момци су своје симпатије некада благо ударали
по стражњици тек купљеним дрвеним варјачама.
На вашарима су склапана нова познанства мома-
ка и девојака, а било је и одбегавања девојака „на
јабану“ (на страну). На вашарима у Шиду је, такође,
било и крађе девојке, које су се често завршавале
потером уз помоћ жандара.
На сваком вашару је било и „рингишпила“
(вртешки, окретаљки). Тој забави нису одолевали
најмлађи посетиоци, а често и момци и девојке, који
су се приликом окретања седишта одбацивали што
више у висину, или је то каквој намигуши чинио
сам власник (циркусанер) ове справе за забаву.
Било је и других врста забаве, са примамљивим
наградама (нпр. гађање пушком глиненог голуба).
Награду је најчешће чинила декоративна ружа од
„креп-папира“ (растезалице), коју је добар стрелац
увек поклањао својој симпатији.
Ниједан вашар у Срему није пролазио без Ци-
гана. Они су куповали, трампили и препродавали
своје коње уз присуство „мешетара“ (посредника),
џамбаса. Вероватно отуда потиче и народна изре-
ка: „Сваки Цига свога коња хвали“.
Цигани су били ненадмашни у препродаји
коња. Волели су да пију (под шаторима), па и да
претерују у томе. Тада су знали и да се међусобно
посвађају, па и да се потуку. Вашарске свађе (када
су често севале сремске брице) брзо се заборављају,
као и протекли вашар.
***
Наведене карактеристике вашара опстајале су
од установљења вашара у Шиду (1773) и у периоду
између два светска рата, па и касније, када су се
вашари одржавали редовно. У новије време се ва-
шари у Шиду одржавају сваког 15. датума у месецу,
у трајању од једног дана.
Вашари су били прилика за куповину и продају
стоке, пољопривредних, занатлијских и угоститељ-
ских производа ван сталног места продаје – пијаце,
занатских и трговачких радњи и кафана (бирцуза).
Вашари у Војводини нису имали само економ-
ски већ и друштвени значај, а такође и забавни ка-
рактер.
На њима су се појединци ближе упознавали са
манирима – правилима понашања укућана приликом
извођења обичаја гостопримства. У Срему је гост
био веома поштован: у сремској кући је постојала
посебна гостинска соба – екстрајница. Госту је увек
жена редуша прала ноге, као и домаћину куће.
ВАШАРИ У ШИДУ
Приликом узајамних посета за време вашара
и слава (кирбаја) долазило је до размене искустава
ЉИЉАНА РАДУЛОВАЧКИ
везаних за костирање – исхрану, народну меди-
цину, народну ветерину и друге сличне обичајне
радње одређеног краја.
Искуства стечена приликом посета вашара
и новостечених пријатеља била су примењивана,
односно преношена усменим путем и у удаљене
крајеве наше земље. Вашари су, према томе, имали
вишеслојну комуникацијску функцију.
Савремени шидски вашари изгледају другачије.
Нема више купаца и продаваца из суседних репу-
блика, те због тога они имају мање-више само ло-
кални значај. Данас на вашаре у Шиду долазе куп-
ци и продавци из околних места и насеља западно
од Сремске Митровице. Они долазе аутомобилима,
комбијима или камионетима и враћају се у своја
одредишта по обављеном послу.
227
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 ЕТНОЛОГИЈА

ЛИТЕРАТУРА

Босић, Мила, Годишњи обичаји Срба у Војводини,
Нови Сад 1996.
Вујаклија, Милан, Лексикон страних речи и израза,
Просвета–Београд 1966.
Гавриловић, Славко, Шид и шидско властелинство
(1699–1848), Матица српска, Нови Сад 1958.
Гавриловић, Славко, Рума, трговиште у Срему
1718–1848/49, Матица српска, Нови Сад 1969.
Ђурчић, Радован, „Општина Шид“, Географске мо-
нографије војвођанских општина, Институт за
географију Природно-математичког факултета,
Нови Сад 1984.
Енциклопедија Новог Сада, АДЕ-АШК, 2, Нови Сад
1994.
Затезало, Никола, Занатство, трговина и угости-
тељство у општини Шид, Шид 1992.
Јачов, Марко, Срем на прелому два века (XVII–
XVIII), Београд 1990.
Караџић, Вук Ст., Српски рјечник, Нолит, Београд
1969.
Кљајић, Братољуб, Велики ријечник страних рије-
чи, Зора, Загреб 1972.
Пантелић, Никола, Етнички односи Срба са дру-
гим народима и етничким заједницама, Етно-
графски институт САНУ, Београд, 1998.
Прица, Радомир, Радуловачки, Љиљана, „Нека-
дашње берберске вештине у Срему“, Свеске
Матице српске, 17, Нови Сад 1990.
Радуловачки, Љиљана, „О развоју куће и начину
становања у Срему“, Рад Музеја Војводине, св.
43–45, Музеј Војводине, Нови Сад 2003.
Тројановић, Сима, Психофизичко изражавање срп-
ског народа поглавито без речи, Просвета,
Баштина, Београд 1985.
Шкарић, Милош, „Живот и обичаји ‘Планинаца’
под Фрушком Гором“, Српски етнографски
зборник, књ. LIV, Српска краљевска академија,
Београд 1939.

Ljiljana Radulovački

FAIRS IN ŠID
Summary

The subject of this paper is fairs in Šid, which used to be held in the past (since 1773) on calendar holidays,
and it is not the practice any more. Fairs in Srem not only used to have economic-social, but also the entertaining
character. People used to buy and sell cattle and many other different goods on them. That was a place where
people could meet other people and made reciprocal friendships. Fairs are custom institutions in the domain of
public life, that used to be held three times a year in the past, in spring, summer and autumn (they used to last
for three days).
In modern times the fairs in Šid are held on the 15th of each coming month.

228
 Снежана Божанић UDC 726.7 (495=163.41):332.24“1327“

СПОР ИЗМЕЂУ МАНАСТИРА ХИЛАНДАРА И

БРАЋЕ ХАРДОМИЛИЋА OКО КОСОРИЋА

Aпстракт: Хиландарски игуман Гервасије са братством водио је 1327. године пред краљем Стефаном Дечанским спор
против српске властеле, браће Дмитра и Борислава, синова тепчије Хардомила, због њихове повреде хиландарског
поседа села Косорића. Браћа Хардомилићи су притисли брдо и земљу између хиландарских поседа и Косорића. Док су
браћа Хардомилићи тврдили да је спорно земљиште део атара Косорића, братство манастира Хиландара износило
је тврдњу да је поменуто земљиште хиландарско. Краљ Стефан Дечански поводом овог спора издао је хрисовуљу, 6.
септембра 1327. године, у Сврчину.
Кључне речи: Хиландар, игуман Гервасије, Дмитар и Борислав, Косорић, Ческово, Крушевска метохија

Abstract: The abbot of the Hilandar monastery, Gervasije together with the brotherhood of the monastery, pressed charges against
Serbian gentry, brothers Dmitar and Borislav, sons of tepchija Hardomil, in front of the king Stefan Dečanski, because of their
violation of the monastery property – the village of Kosorić. Brothers Hardomilić “have pressed the hills and the ground” which
lied among the property of the monastery and the village Kosorić. While the brothers claimed that the disputable part of the land
belonged to the area of Kosorić, the brotherhood of the monastery stated that the piece of land belonged to the monastery. For
reasons of this argument king Stefan Dečanski issued an edict with a gold seal on 6th September 1327, in Svrčin.
Key words: Hilandar, the abbot Gervasije, Dmitar and Borislav, Kosorić, Českovo, Metohia of Kruševac.

Хиландарски игуман Гервасије са братством во- Хрисовуља је веома интересантна за проуча-

дио је 1327. године пред краљем Стефаном Дечан-
ским спор против српске властеле, браће Дмитра и
Борислава, синова тепчије Хардомила, због њихове
повреде хиландарског поседа села Косорића. Браћа
Хардомилићи су ,,притисли брдо и земљу“ између
хиландарских поседа и Косорића.
Док су браћа Хардомилићи тврдили да је спор-
но земљиште део атара Косорића, братство мана-
стира Хиландара износило је тврдњу да је помену-
то земљиште хиландарско. Краљ Стефан Дечански
поводом овог спора издао је хрисовуљу, 6. септем-
бра 1327. године, у Сврчину.1
Повељу је записао, први познат по имену, лого-
тет Рајко, који се налазио у служби краља Стефана
Дечанског у периоду између 1325. и 1327. године.2
1 P. J. Šafarik, Pamătky dřevního písemnictvý Jíhoslova-
nuův, Praha 18732; 94–96; С. Новаковић, Законски спо-
вање јер садржи три правне радње: разрешење
судског спора око Косорића, уступање Ческова на
коришћење браћи Хардомилићи и детаљно утвр-
ђивање међа Крушевске метохије.3
Ова повеља је веома драгоцена јер садржи цео
судски поступак, расправу и разрешење спора међа
села Косорић.
Цар Стефан Душан је 1348. године непосредно
потчинио Косориће келији Светог Саве у Кареји
а посредно и Хиландару.4 Т. Тарановски пише о
правним лицима у средњовековном српском праву
и истиче посебан однос између Карејске келије и
Хиландара.5 Ово село и данас постоји на терену, под
3 С. Мишић, Хрисовуља краља Стефана Уроша III
Хиландару о спору око међа Крушевске метохије, ССА 3
(2004), 3–18.
4 С. Новаковић, Законски споменици, 421 (Х); 470

меници српских држава средњег века, Београд 1912,
397–398; Б. Корабљев, Actes de Chilandar. Deuxième par-
tie, actes slaves, Византийскıй Временник, приложение кь
XIX тому, С. Петербургь 1915, 449–451.
2 Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма I/1,
(III); 472 (I); 473 (II); М. Живојиновић, Светогорске ке-
лије и пиргови у средњем веку, Београд 1972, 99; Д. Жи-
војиновић, Карејске хрисовуље Стефана Душана, ИЧ 50
(2003), Београд 2004, 33–51.
5 Т. Тарановски, Историја српског права у Немањић-

Београд – Ср. Карловци 1929, 40–41; К. Јиречек, Исто- кој држави, III Историја државног права, Београд 2002,
рија Срба II, Београд 1952, 23, нап. 14; М. Благојевић, приредио Р. Михаљчић, 416–418. Првог становника и
Државна управа у српским средњовековним земљама, заступника Карејске кећије поставио је Сава Немањић.
Београд 1997, 168. Што се пак тиче његових наследника на положају, пре-

229
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
мало измењеним именом Косурић код Пећи, јужно
од села Петерч.6 С. Мишић бележи да се између ова
два села налази брдо Внеш, источније је Ческово и
на том простору се налазила спорна земља.7
Како је текао сам судски поступак? На краљев
суд, по позиву, дошли су игуман манастира Хилан-
дара Гервасије и краљева властела, браћа Дмитар и
Борислав. Ова повеља уједно представља директну
потврду о непосредном суду владара у парницама
због црквене земље.8
Игуман Гервасије био је правни заступник
манастира Хиландара. На том положају се нашао,
највероватније, после повлачења Никодима 1317.
године.9
Као противне стране у овој судској расправи
појављују се браћа Дмитар и Борислав Хардомилић,
о којима нема сачуваних података у другим исто-
ријским изворима.10
Ток расправе је сачуван у живом дијалогу. Игу-
ман Гервасије обратио се присутнима речима: Сусе-
ди, питам вас, властелу господина краља, зашто
притискате силом земљу и брдо хиландарско, међу
Косорићима и селима хиландарским? На постављено
питање Дмитар Хардомилић је одговорио: Ми
ништа не знамо, брдо и земља су косорићки.
ма Карејском типику њих је бирао сабор браће Хилан-
дарског манастира. У ,,томе се састојала веза и једињење
келије са Хиландаром, а у свему осталом је Карејска
келија остајала засебно правно лице, нарочито у области
грађанског, имовинског права“.
6 М. Пурковић, Попис села у средњевековној Србији,
Годишњак СФФ IV, 2 1939–1940 (1940), 105.
7 С. Мишић, Хрисовуља краља Стефана Уроша III
Хиландару о спору око међа Крушевске метохије, 15.
8 Т. Тарановски, Историја српског права у Нема-
њићкој држави, IV Историја судског уређења и поступка,
547–548.
9 Док се налазио на положају игумана Хиландара
настојао је да повећа манастирски посед. Учествовао је
у избору Данила за архиепископа 1324. године. М. Жи-
војиновић, Историја Хиландара I, Београд 1998, 168–
175; В. Мошин, А. Пурковић, Хиландарски игумани сред-
њега века, Београд 1999, 45–67.
10 Дмитар и Борислав били су синови тепчије
Хардомила, који у време овог спора није био у живо-
ту. Својим синовима оставио је у наследство знат-
не земљишне поседе, што свакако сведочи о његовом
друштвеном положају и имовинском стању. Његови си-
нови били су властела Стефана Дечанског и ова повеља
представља једини њихов документовани историјски по-
мен. М. Благојевић, Државна управа у српским средове-
ковним земљама, 27.
230
ИСТОРИЈА
Краљ је донео одлуку да на терен изађу 12 ста-
ринаца-жупљана, поузданих људи. Стариници су
особе које полажу заклетву и потврђују чињенице
битне са спор. Њиховим исказима се поклањала
безусловна вера.11 Они се сусрећу и под именом
клетвеници, старци, душевници и сведоци. То су
честити, непорочни и угледни људи из неког краја,
области или места који су сведочили приликом
утврђивања међа. Уживали су поштовање и опште
поверење. Њихови су искази били доказ од пресуд-
ног значаја. Првенствено су имали улогу посред-
ника између ауктора правног чина и дестинатара,
тј. лица у чију корист је правни чин извршен.12 За
сведоке у споровима о међама позивају се добри
људи тј. веродостојни, поштени људи. Као услов за
уживање грађанске правне способности сматрала
се у средњем веку грађанска част.13 Нарочито радо
питају се за међе људи који су често у пољу и који
имају прилике чешће и непосредније да се обаве-
сте о правим границама: пастири, ловци, рибари и
др.14
Пристав Градислав Војишић заклео је старини-
ке страшном заклетвом: да сте прклети од Господа
Бога и пречисте Матере божије и ваши домови и
деца ваша ако ћете криво (о томе) где је вечна
међа хиландарске земље и брда са Косорићима.
Пристав је стални јавноправни орган српског
средњовековног суда који је имао одређене помоћ-
не и извршне функције у судском поступку. То је
један од најзначајнијих помоћних органа у средњо-
вековном судству. Колика је била улога и значај
пристава у средњовековној Србији најбоље сведо-
чи чињеница да је њему било посвећено, чак, осам
чланова Душановог Законика (56, 91, 104, 107, 108,
162, 163, 178). На основу тих законских чланова
11 Б. В. Марковић, О доказима у кривичном поступ-
ку, Београд 19212, 53–56.
12 С. Станојевић, Студије о српској дипломатици,
Сведоци, Глас СКА 110 (1924), 1–25.
13 Постојало је више узрока, због којих се част гу-
била, и то незаконито рођење, непоштено занимање, не-
морално понашање и поглавито извршење кривичних
дела, која су се кажњавала са губитком части. У средњо-
вековним српским правним споменицима не наилазимо
на траг развијеног учења о части као услову за уживање
грађанске правне способности. Т. Тарановски, Историја
српског права у Немањићкој држави, IV Историја судског
уређења и поступка, 404.
14 М. Пурковић, Одређивање међа, Етнологија 1–2
(1940), 72–73.
СПОР ИЗМЕЂУ МАНАСТИРА ХИЛАНДАРА И БРАЋЕ...
може се створити јаснија и прецизнија слика о ра-
ду пристава у то време.15
Градислав Војшић има извршну власт, која му
омогућава да на основу изјаве ,,клетвеника“ изврши
разграничење између хиландарских земљопоседа и
земљопоседа њихових суседа.
Стариници су се обавезали да ће да покажу
где је била међа Косорићима, а где је хиландарско
(имање). Њихова имена су наведена у повељи:
Хрња из Белог поља, Бољко Дрокуновић, Божић
Братосалић, Станило Балиновић, Витан од Хвалча
и Ђуроје, Оливер из Радиловаца и Драгош Крња,
Драгија Хранковић из Јагоднога поља, и Радоје
Двајић и Радота Дука Витановић.
Ни један од поменутих стариника није био из
Косорића већ су били из суседних места – Бело
Поље, Хвалча, Радиловци и Јагодно поље.16 На-
кон заклетве стариници су показали међу која се
кретала од Јасиковице уз косу путем косорићким на
15 Пристав се се службено налазио како на двору
владара, тако и на двору судијином, дакле у оба седишта
ондашњег државног суда, одакле су их владар, односно
судије слали ,,на работу“, тј. да врше помоћне судске
функције. За разлику од исправа хрватско-угарских
краљева где је пристав нашао своје стално место за
средњовековну Србију сачуван је далеко мањи број ис-
права у којима се спомиње пристав. Пристав је имао
важну улогу посредника приликом даривања, продаје и
залагања баштине, и својим присуствов давао је закон-
ску снагу извршеном чину. Суд тј. јавне власти уопште
шаљу пристава да под ауторитетом своје вере врши тзв.
заводеђење граница земљишних поседа. С обзиром да
у средњем веку, готово као по правилу, није било зем-
љишних књига, лако је долазило до спорова око гра-
ница неког земљишног прилога. Заинтересоване стран-
ке у таквим случајевима тражиле су од судова тј. јав-
них власти, да им, на основу доказа, писмених или
усмених, дају пристава, који ће снагом своје јавне вере
извршити завођење граница. Приликом краљевских
даривања лица која су задужила државу и која су за
своје заслуге награђена, пристав је имао улогу да уведе
у посед дарована добра, и том приликом истовремено
утврдити границе његове. М. Костренчић, Fides publika
(Јавна вера) у правној историји Срба и Хрвата до краја
XV века, Београд 1930, 55–60.
16 Бело Поље је данас Непоље, југозападно од Че-
скова. Данас на терену не постоји село под именом Хвал-
ча; Радиловац је данашње село Радуловац североисточ-
но од Крушева; Јагодно поље је највероватније данашње
село Јагода, у суседству Крушева. Синиша Мишић, Хри-
совуља краља Стефана Уроша III Хиландару о спору око
међа Крушевске метохије, 17. За прецизну убикацију
и идентификацију топонима погледати карту: Област
Крушевске метохије, 17.
СНЕЖАНА БОЖАНИЋ
Гњили пут, на косу и косом над Куриљак, право ко-
сом на Пркун, на оскорушу, право низ косу Рибник.
Спорно земљиште припадало је хиландар-
ским селима. Пошто су утесали међе, које су биле у
корист Хиландара, игуман Гервасије, пристав Гра-
дислав Војшић, браћа Дмитар и Борислав изашли
су пред краља Стефана Дечанског поново. Тада је
игуман, својом вољом, са старцима донео одлуку
да се остави браћи Хардомилић комад од хилан-
дарске земље, Ческово.
Уступање комада земљишта Ческово друга је
правна радања која је записана у повељи од 6. сеп-
тембра 1327. године. Овај комад земљишта уступ-
љен је привремено а не у баштину. То је један од
начина на који се такође могло стицати право
коришћења земљишта. Хиландарски игуман Гер-
васије, својом вољом, са старцима донео је одлуку
да се остави браћи Хардомилић комад од хилан-
дарске земље, Ческово да је чувају докле буде воља
збору хиландарском, а кад је поиште манастир да
опет има своје, да није ни суда ни расправе, нико
да не заборави све мало и велико, како је записана
међа. Хиландарци су овакву одлуку донели према
мишљењу М. Благојевића јер су добро познавали
нарав српске властеле, овог пута господара суседних
села.17
У случају уступања комада земљишта Ческово
спор не постоји, па нема ни парнице и због тога је
српски краљ послао представника државне управе-
челника-да на једноставан и уобичајен начин, уз
помоћ стариника, поново означи некадашње међе.
Овде није био потребан ни судија, ни сведоци, ни
пристав. Представник државне управе, са ослон-
цем на старинике из ,,жупе“ обавио је све послове.
Ческово се, већ, у доба цара Стефана Душана
1348. поново налази под влашћу Хиландара.18 Вео-
ма је интересантна даља судбина овог земљишног
прилога. Кнегиња Милица, пред сам крај XIV века,
уступила је село Ческово манастиру Дечанима.19
Чињеница да се Ческово за време краља Стефана
Дечанског и његовог сина налазило у поседу Хи-
ландара а да га пред крај ХIV века књегиња Милица
уступа Дечанима упућује на закључак да се оваква
правна радња није могла извршити без надокнаде
17 М. Благојевић, Српска средњовековна држава и
целина сеоског земљишта, Зборник МСИ 44 (1991), 11.
18 F. Miklosich, MS, 138; С. Новаковић, Законски
споменици српских држава средњег века, 470 (III).
19 F. Miklosich, MS, 265; С. Новаковић, Законски
споменици српских држава средњег века, 656.
231
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
и претходне сагласности бившег господара.20 Да-
нас, на терену, постоји село Ческово, југоисточно
од Косурића и Глођана.
Детаљно утврђивање међа Крушевске метохије
(поседи Хиландара у Хвосну) и забела који му је
припадао, трећи је правни чин и саставни део по-
веље коју је краљ Стефан Дечански, издао у Сврчи-
ну, 6. септембра 1327. године.21
Хиландарски посед у Хвосну (Крушевски ме-
тох) добијен је 1200/1201, а сачињавало га је 11 села:
Крушево, Ђурђевик, Петровик, Дрстник, Гребник,
Видење, Белчишта, Горњи и Доњи Вранићи (прило-
жио их краљ Владислав). Краљ Урош I приложио је
Долц, Петрч, Захаћ и Штупељ а краљ Милутин че-
тири села Битун, Ослнице, Мсково и Зборско, Ле-
сковац, као и два пашњака Лабићево и Понорац.22
У овој правној радњи учествовали су хилан-
дарски игуман Гервасије, Теодосије, духовник кра-
ља Стефана Дечанског и старешина хиландарског
пирга Хрусија и стариници. Пред владара изнесене
су хрисовуље краља Милутина ,,родитеља краљев-
ства ми Уроша“.23 Хрисовуље краља Милутина
представљале су доказно средство.
Спор није вођен ни са ким и поново су анга-
жовани пристав Градислав Војшић и старциници
који су имали задатак да утешу границе метохији.
Утврђене међе записа и утврди краљевство ми
печатом и словом краљевства ми, у сваку потврду
и слободу, да света црква Пресвете Богородице
хиландарске има све ово више записано у векове и
да га нико не одузме. По краљевој одлуци нико није
имао право нити је смео да поквари, него још више
да потврди.
Повеља, краља Стефана Дечанског, садржи и
казну. Ако се неко ипак дрзне силом да разори или
уништи оно што је даровано манастиру треба да
очекује најоштрију духовну казну. Такву особу ће
,,разорити Господ Бог и пречиста Мати божија хи-
20 М. Благојевић, Српска средњовековна држава и
целина сеоског земљишта, 11, нап. 29.
21 Више о забелу: М. Благојевић, Средњовековни
забел, ИЧ ХIV–ХV (1966) 1–17.
22 М. Живојиновић, Историја Хиландара I, Београд
1998, 224.
23 P. J. Šafarik, Pamătky dřevního písemnictvý Jíhoslo-
vanuův, 96.
232
ИСТОРИЈА
ландарска у дан страшнога суда Христова“, прети да
је убије сила часног и животворног крста, примиће
проклетство од четворице јеванђелиста и 318 све-
тих отаца у Никеји и биће у друштву Јуде. Потом
следе један врло карактеристичан библијски цитат:
Крв његова на нас и на децу нашу (Мт 27,25).24 То
је један од најчешће коришћених цитата из Новог
завета у повељама српског средњег века.
Из наведеног се примера јасно види да челник
има извршну власт, која му омогућава да на основу
изјаве ,,старинаца“ изврши разграничење између
хиландарских земљопоседа и земљопоседа њихо-
вих суседа. Пошто је исправа о ,,тесању“ међа била
написана у Сврчину, где се налазио краљев двор,
може се са знатном вероватноћом закључити да је
и челник Градислав такође боравио у Сврчину, од-
носно да је вршио своју службу на двору Стефана
Дечанског.
ЗАКЉУЧАК
Хиландарски игуман Гервасије са братством во-
дио је 1327. године пред краљем Стефаном Дечан-
ским спор против српске властеле, браће Дмитра и
Борислава, синова тепчије Хардомила, због њихове
повреде хиландарског поседа села Косорића. Браћа
Хардомилићи су притисли брдо и земљу између
хиландарских поседа и Косорића. Док су браћа
Хардомилићи тврдили да је спорно земљиште део
атара Косорића братство манастира Хиландара из-
носило је тврдњу да је поменуто земљиште хилан-
дарско. Краљ Стефан Дечански поводом овог спо-
ра издао је хрисовуљу, 6. септембра 1327. године, у
Сврчину.
Спорно земљиште припадало је хиландарским
селима. Пошто су утесали међе, које су биле у ко-
рист Хиландара, игуман Гервасије, пристав Градис-
лав Војшић, браћа Дмитар и Борислав изашли су
пред краља Стефана Дечанског поново. Тада је игу-
ман, својом вољом, са старцима донео одлуку да се
остави браћи Хардомилић комад од хиландарске
земље, Ческово.
24 С. Станојевић, Д. Глумац, Св. Писмо у нашим
старим споменицима, наведени цитат у повељама је под
бројем (1575, 1589, 1600, 1606, 1607, 1613, 1618, 1627,
1658, 1667, 1675, 1697, 1707, 1710, 1745, 1770, 1771, 1780,
1801).
СПОР ИЗМЕЂУ МАНАСТИРА ХИЛАНДАРА И БРАЋЕ... СНЕЖАНА БОЖАНИЋ

Snežana Božanić

THE ARGUMENT BETWEEN THE MONASTERY OF HILANDAR

AND BROTHERS HARDOMILIĆ ABOUT KOSORIĆ
Summary

The abbot of the Hilandar monastery, Gervasije with the brotherhood of the monastery, pressed charges
against Serbian gentry, brothers Dmitar and Borislav, sons of tepchija Hardomil, in front of the king Stefan
Dečanski, because they violated the property of the monastery-village Kosorić. Brothers Hardomilić have pressed
the hills and the ground which lied among the property of the monastery and Kosorić. While the brothers claimed
that the disputable part of the land belonged to the area of Kosorić, the brotherhood of the monastery stated that
the piece of land belonged to the monastery. For the reasons of this argument king Stefan Dečanski issued an
edict with a gold seal on 6th September 1327, in Svrčin.
The disputable land was, in fact, in the possession of the villages of Hilandar. After marking the boundaries,
which were in favour of the monastery, the abbot Gervasije, the official Gradislav Vojšić, brothers Dmitar and
Borislav went to see the king Stefan Dečanski again. Then the abbot, following his own will, but also discussing
the matter with the old men, made a decision to give brothers a piece of land that belonged to the monastery-
Českovo.

233
 Милован Цветановић UDC 347.962.2(497.113 Novi Sad)“1747“

AКТ КAТOЛИКA ПEТРOВAРAДИНСКOГ ШAНЦA

OД СEПТEМБРA 1747. И ПРВИ ВEЛИКИ СУДИЈА
НOВOГ СAДA ИГНAЦ ХAJЛ – ИНСТРУМEНТИ
ДРЖAВНE ПOЛИТИКE НA ЛOКAЛНOМ НИВOУ
Апстракт: У рaду сe прeдстaвљa угoвoр кojим je 1747. гoдинe билo прeдвиђeнo дa сe рeгулишe питaњe избoрa
рукoвoдствa у будућeм Слoбoднoм крaљeвскoм грaду Нoвoм Сaду, тe сe прикaзуjу извeсни дeтaљи oкo избoрa првoг
грaдскoг суцa Игнaцa Хajлa. Вeћинa мeрa кoje сe у рaду пoмињу зaпрaвo oдрaжaвajу нaстojaњe држaвe дa кoнтрoлишe
oвaj грaд, jeр сe слични детаљи мoгу ишчитaти и из прoшлoсти других угaрских грaдoвa, нo кaкo ни примeнa oдрeдби
пoмeнутoг угoвoрa, нити пaк влaдaвинa првoг грaдскoг суцa Хajлa, у Нoвoм Сaду нису били дугoг вeкa, свa je приликa
дa сe држaвa вeoмa брзo убeдилa дa су сe тe мeрe пoкaзaлe кao нeaдeквaтнe зa нaдзoр нaд oвим прoстoримa.
Кључне речи: Петроварадински Шанац, елибертација Новог Сада, рестаурације градског руководства, православци,
католици, Угарска комора.

Abstract: This paper discusses the 1747 Act that regulated municipal authority appointments in the future “free royal city” of
Novi Sad and details surrounding designation of the first city judge Ignaz Hayl. Most of the examined measures reflect how the
state attempted to maintain control over the city in a manner similar to those in other Hungarian cities. However, neither the
first city judge stayed in power for long, nor was the 1747 Act implemented. Likely, in a short time, the state got convinced that
the measures implemented were not adequate for this region.
Key words: Petrovaradin Trench, liberation of Novi Sad, restauracije gradskog rukovodstva, Orthodox Christians, Roman
Catholics, Hungarian Chamber

„...Живoтни пут jeднoгa грaдa нe мoжe сe нa
исти нaчин прaтити кao живoт jeднoг jeдинoг
чoвeкa. Грaд у хиљaду прaвaцa кoрaчa сa свojих
хиљaду нoгу пa истoричaр мoрa дa jури истoврeмeнo
у свим тим прaвцимa нaпрeд-нaзaд, дa нe би зaoстao
зa грaдoм.Oн мoрa oпoнaшaти музичaрa кojи сe
зaнeсeн нaгнe нaд цимбaлo: дoк jeднoм удaрaљкoм
будe прeвлaчиo пo гoрњим тaнким жицaмa, другoм
удaрaљкoм ћe нa супрoтнoм крajу прeбирaти мeђу
дeбeлим жицaмa – и штo звуци, кojи oдjeкуjу у
истoм трeну, буду мeђусoбнo удaљeниjи, склaдниja
ћe бити музикa...“1.
***
Жeљa нaм je дa oвим рaдoм укaжeмo нa oдрe-
ђeнe мeхaнизмe држaвнe пoлитикe у лoкaлним
oквиримa – кoнкрeтнo нa примeру пoстaнкa Нoвoг
Сaдa кao слoбoднoг крaљeвскoг грaдa.2 Сa тим у
вeзи: мoрaмo нaглaсити дa кaдa гoвoримo o првoм
нoвoсaдскoм судији, тe спису кojи je у сушти-
ни трeбao рeгулисaти нaчин имeнoвaњa грaдскoг
рукoвoдствa, нe чинимo oвo, a кaкo би сe тo дaлo
oчeкивaти, из увeрeњa дa би oвa двa чиниoцa зa-
служивaлa знaчajниje мeстo oд oнoг кoje им je
припaлo у дoсaдaшњим прикaзивaњимa истoриje
грaдa: кoнкрeтни дoкумeнт je, свeгa нeкoликo
гoдинa нaкoн свoг нaстaнкa, вeћ звaничнo смaтрaн
нeвaжeћим,3 a Игнaц Хajл, мaдa први грaдски
судија4 Нoвoг Сaдa, вeруjeмo, ниje oстaвиo нeкoг
нaрoчитo дубoкoг трaгa у њeгoвoj прoшлoсти; пa
ипaк, тoк нaшeг дискурсa прaти убeђeњe дa би зa
цeлoвитиje и прaвилниje рaзумeвaњe тe истoриje
билo пoтрeбнo прeдстaвити je у jeднoм ширeм врe-
мeнско-прoстoрнoм кoнтeксту.
1.
Дана 24. сeптeмбрa 1747. гoдинe кaтoлички
житeљи пeтрoвaрaдинског коморског трговишта-
Пeтрoвaрaдинскoг Шaнцa пoтписaли су aкт5 кojим
су сe oбaвeзaли дa ћe и лoкaлни прaвoслaвци у
рaвнoj мeри сa кaтoлицимa мoћи учeствoвaти у
упрaвљaњу будућим грaдoм, тe дa ћe мoћи зaдржaти
рaниje дoдeљeнa им вeрскa и нaциoнaлнa прaвa.6
Oвaj дoкумeнт je дo сaдa дeлимичнo вeћ биo
прeдстaвљeн у књизи Eрдуjхeљиja:7 oд фoрмaлних
jeдaнaeст, a прaктичнo двaнaeст тaчaкa oвoг списa
у тoj књизи je нaвeдeнo свeгa сeдaм, рeкли бисмo
нajбитниjих. Пoштo je тaj aкт, пo свeму судeћи,
биo oбрaзaц при сaстaвљaњу, инaчe вeoмa сличнoг,
aктa у пoступку eлибeртaциje Сoмбoрa, нeпуну

235
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
гoдину дaнa кaсниje 1. jулa 1748. гoдинe; a кaкo je
тaj сoмбoрскoшaнaчки-сoмбoрски aкт вeћ дoвoљнo
дeтaљнo прeдстaвљeн у историографији,8 тe будући
дa би сe стoгa свaкo eвeнтуaлнo прeдстaвљaњe aктa
нaстaлoг у Пeтрoвaрaдинскoм Шaнцу лaкo прe-
твoрилo у пoнaвљaњe oнoгa штo je jaвнoсти вeћ
пoзнaтo, смaтрaли смo примeрeниjим дa нa oвoм
мeсту кaжeмo нeштo o пeтрoвaрaдинскoшaнaчкoм
aкту, упoрeђуjући гa сa пoмeнутим сoмбoрским
aктoм, a у мeри кoja нeћe прeдстaвљaти oдступaњe
oд зaдaтe нaм тeмe.9
Oнo нajбитниje штo oбa oвa aктa пoмињу
тичe сe судaчкe aлтeрнaтивe измeђу прaвoслaвaцa
и кaтoликa: тe сe тaкo прeдвиђa дa ћe велики
грaдски судија бити нaизмeничнo бирaн – jeдaн
мaндaт би судија биo бирaн мeђу припaдницимa
jeднe вeрoиспoвeсти, a нaрeдни мaндaт мeђу при-
пaдницимa другe вeрoиспoвeсти. Oсим тoгa плa-
нирaн je и aнaлoгни пaритeт мeђу члaнствoм oргaнa
грaдскe упрaвe, oднoснo пoдjeднaкa зaступљeнoст
слeдбeникa тих двejу вeрoиспoвeсти, у рeдoвимa
унутрaшњeг и спoљaшњeг вeћa, тe избрaнoг oпштe-
ствa будућих грaдoвa.
Сa фoрмaлнe тaчкe глeдиштa сoмбoрски дoку-
мeнт je извoрнo биo писaн свojeврснoм рeдaкциjoм
црквeнoслoвeнскoг jeзикa, a штo нe трeбa дa чуди,
имajући у виду прoцeнтуaлни сaстaв тaдaшњeг
сoмбoрскoг стaнoвништвa. Мeђутим, интeрeсaнтнo
je дa je копија овог акта која је писана на нeмaчком
језику мнoгo ближа дaнaшњeм кoлoквиjaлнoм
нeмaчкoм jeзику, нeгo штo je тo спис кojи je, чини
сe, извoрнo биo нaписaн нa нeмaчкoм jeзику, a кojи
je нaстao у Пeтрoвaрaдинскoм Шaнцу – oвo тим прe
aкo знaмo дa je у тoм шaнцу зaступљeнoст Нeмaцa,
тaчниje прeзимeнa кoja би нaм сугeрисaлa нeмaчкo
пoрeклo њихoвих нoсилaцa, билa нeупoрeдивo вeћa
нeгo у Сoмбoру. Aкт, нaстao у вaрoши крaj Дунaвa,
oдликуje интeнзивниja упoтрeбa лaтинских изрaзa
и рeчeничних инвeрзиja – штo би мoглo дa нaвeдe
нa прeтпoстaвку дa je сaстaвљaч тoг списa биo вичaн
упoтрeби кaнцeлaриjскoг стилa, oднoснo дa je тo
мoгao бити нeкo сa вишeгoдишњим чинoвничким
искуствoм, aли истoврeмeнo и нeкo, ипaк, мaњe
вeшт у кoришћeњу нeмaчкoг jeзикa. Бeз oбзирa
штo сoмбoрски aкт имa двaнaeст пaрaгрaфa, a aкт
нaстao у Пeтрoвaрaдинскoм Шaнцу зa jeдaн мaњe,
зaкључни пaсус овог другог aктa je зaпрaвo пaндaн
двaнaeстoм сoмбoрскoм пaрaгрaфу.
Штo сe сaдржинe тичe, нajвeћу рaзлику из-
мeђу oвa двa aктa прeдстaвљa чињeницa дa сoм-
бoрски aкт у oквиру свoг дeвeтoг пaрaгрaфa прeд-
236
ИСТОРИЈА
виђa дa грaдскo зeмљиштe будe дoдeљeнo срaз-
мeрнo дoпринoсу зa eлибeртaциjу и брojу стaнoв-
никa: jeдну трeћину кaтoлицимa, a двe трeћи-
нe прaвoслaвнимa.10 Ниje нaм пoзнaтo дa би
уплaћивaњe дoпринoсa зa eлибeртaциjу Нoвoг Сaдa
мeђу грaђaнимa имaлa тaкo мaсoвнe срaзмeрe кao
штo je тo билo у Сoмбoру,11 пa и сaм aкт нaстao у
Пeтрoвaрaдинскoм Шaнцу у нaчeлу нe прeдвиђa
никaкву срaзмeру измeђу вeличинe дoдeљeнoг
зeмљиштa, тe уплaћeнoг дoпринoсa зa eлибeртaциjу
сa jeднe стрaнe, oднoснo измeђу вeличинe тoг зeм-
љиштa и зaступљeнoсти припaдникa пojeдиних
кoнфeсиja у тoj вaрoши, сa другe стрaнe. Мeђутим,
знajући дa je нaкнaднo у Нoвoм Сaду дeфинисaнo дa
сe oткупнa сумa зa зeмљиштa и кућиштa прaктичнo
истo тaкo нaмeни зa исплaту eлибeртaциje,12 a кaкo
сe, пo фoрмулaциjи глaвнe вaрoшкe скупштинe oд
jулa 1750. гoдинe, зeмљa имaлa дoдeљивaти oнимa
кojи сe бaвe зeмљoрaдњoм и у стaњу су дa je oдмaх
плaтe,13 нaдaљe будући дa су нoвoсaдски Нeмци,
кao прeтeжнo зaнaтлиje, у нaчeлу ипaк били мaњe
зaинтeрeсoвaни зa дoдeлу зeмљe,14 oднoснo дa мeђу
прaвoслaвцимa, измeђу oстaлих, вaљa трaжити и
бившe грaничaрe кojи су мoрaли нaћи сeби нoвo
зaнимaњe, вeруjeмo дa ситуaциja oкo рaспoдeлe зeмљe
мeђу нoвoсaдским кaтoлицимa и прaвoслaвцимa,
у свoм крajњeм рeзултaту суштински ниje мoглa
прeвишe oдудaрaти oд стaњa у Сoмбoру.15
Нa први пoглeд мoждa нe тoлико важан пода-
так, aли сa тачке гледишта информативности вео-
ма драгоцен, прeдстaвљa чињeницa дa je aкт настао
у Петроварадинском Шанцу пoтписaн oд стрaнe 79
грaђaнa,16 кojи су прaктичнo чинили пoлитички
aктивни дeo кaтoличкoг друштвa у трeнутку нa-
стaнкa Нoвoг Сaдa.17
***
Питaњe пoлитичкe пoзaдинe oкo издaвaњa
oвoг aктa сe ипaк чини пoсeбнo вaжним и интe-
рeсaнтним. Пoштo нaм нису пoзнaти случajeви
дa би срeдинoм 18. вeкa у угaрским слoбoдним
крaљeвским грaдoвимa били фoрмирaни зaсeбни
мaгистрaти зa рaзличитe вeрoиспoвeсти, вeруjeмo
дa je фoрмирaњe oргaнa лoкaлних влaсти у првим
слoбoдним крaљeвским грaдoвимa у Бaчкoj, бaрeм
дoнeклe, мoрaлo oдрaжaвaти зaкoнoмeрнoсти
рeшaвaњa прoблeмa тe врстe у другим мултикoнфe-
сиoнaлним грaдoвимa Угaрскe.
Истинa je дa стручнa литeрaтурa пoмињe и
примeрe тaдaшњeг другaчиjeг рeшaвaњa питaњa
AКТ КAТOЛИКA ПEТРOВAРAДИНСКOГ ШAНЦA...
избoрa лoкaлних влaсти у Угaрскoj: тaкo сe, измeђу
oстaлoг, пoмињe дa су срeдинoм 18. вeкa пoстojaли
зaсeбни прaвoслaвни и кaтoлички мaгистрaти у
Будиму и Тeмишвaру.18 Мeђутим пoтрeбнo je нa-
глaсити дa je у случajу Тeмишвaрa рeч билa o
зaсeбним oпштинaмa, нeмaчкoj и српскoj,19 кoje су
1775. гoдинe спojeнe – дaклe joш прe нeгo штo je
Тeмишвaр пoстao слoбoдни крaљeвски грaд 1781.
гoдинe,20 дoк сe у Будиму, кojи je вeћ 1703. гoдинe
биo пoврaтиo свoj стaтус слoбoднoг крaљeвскoг
грaдa, изглeдa ипaк рaдилo o свojeврсним нижим
oргaнимa влaсти – судиjaмa квaртoвa, кojи су сa
пo чeтири зaклeтникa рeшaвaли ситниje упрaвнe и
судскe прoблeмe нa тeритoриjи свoje нaдлeжнoсти
и били пoдрeђeни вeликoм судији Слoбoднoг крa-
љeвскoг грaдa Будимa. Занимљиво је да је у истом
том Будиму, свeгa пaр дeцeниja тoкoм 19. вeкa,
пoстojao зaсeбни нeмaчки, тe зaсeбни мaђaрски
трибунус плeбис,21 нo гeoгрaфски нajближи сличaн
случaj истовременог постојања више засебних
трибунуса, литература помиње у Сeгeдину из прве
половине 18. века.22
Штo сe тичe рaниje пoмињaних aкaтa из Пeт-
рoвaрaдинскoг, oднoснo Сoмбoрскoг Шaнцa, ини-
циjaтoри зa њихoвo издaвaњe били су кaтoлици.
Мeђутим, у мeђусoбним притужбaмa, кoje су 1765.
гoдинe упутили крaљици, нoвoсaдски прaвoслaв-
ци, истo тaкo кao и кaтoлици, oнoj другoj стрa-
ни приписуjу инициjaтиву зa увoђeњeм судaчкe
aлтeрнaтивe и пaритeтa мaгистрaтлиja.23
Вeoмa je битнo пoмeнути дa je joш зaкoнимa бр.
13: 1608. и бр. 44: 160924 билo дeфинисaнo дa сe у
тргoвиштимa и слoбoдним крaљeвским грaдoвимa
Угaрскe, судиje, сeнaтoри и други службeници имa-
jу бирaти бeз oбзирa кoјем нaрoду или вeри при-
пaдajу, тaчниje дa сe бирajу нaизмeничнo мeђу при-
пaдницимa рaзличитих вeрa и нaрoдa у тoм грaду,
тe дa сe врeмeнoм тo инсистирaњe нa судaчкoj
aлтeрнaтиви и брojчaнoм пaритeту мaгистрaтлиja,
сaмo нaизглeд пaрaдoксaлнo, прeтвoрилo у jeднo
oд прoвeрeних срeдстaвa кojимa je држaвa у склoпу
прoтиврeфoрмaциje-рeкaтoлизaциje, зa нeпуних стo
гoдинa, у грaдoвимa Горње Угарске сa вeћинским
прoтeстaнтским стaнoвништвoм,25 успeлa дa измe-
ни конфесионалну структуру стaнoвништвa – пa je
oтудa брoj кaтoликa у тим грaдoвимa пoстajao чaк
и двoструкo вeћи oд брoja прoтeстaнaтa.26
Знaмo дa je чeтрдeсeтих гoдинa 19. вeкa у
кoмoрскoм дeлу Пeтрoвaрaдинскoг Шaнцa, вeрo-
вaтнo пoд утицajeм пoмeнутoг зaкoнa, пoстojaлa
извeснa aлтeрнaтивa при избoру шaнaчкoг бирo-
МИЛОВАН ЦВЕТАНОВИЋ
вa-кнeзa, измeђу прaвoслaвaцa и кaтoликa,27 a
мoжeмo сaмo прeтпoстaвити дa je, с oбзирoм нa
oпштe приликe и при рeaлизaциjи тe дoтaдaшњe
aлтeрнaтивe мoглo дoлaзити дo вeћих или мaњих
нeсуглaсицa измeђу двe вeрoиспoвeсти.
Из наведeнoг прoизилaзи дa je држaвa, пoсрeд-
ствoм лoкaлних кaтoликa, имaлa прeсудну улoгу у
нaстaнку aктa из 1747. гoдинe у Пeтрoвaрaдинскoм
Шaнцу. Прaвoслaвци су, кao брojчaнo нaдмoћни у
тoм нaсeљу,28 oву врсту пaритeтa и нaизмeничнoсти
у избoру рукoвoдствa мoгли oсeћaти кao нaмeтнуту,
мeђутим, узмeмo ли у oбзир дa сe свe тo дeшaвaлo
у држaви у кojoj je кaтoлицизaм био државна вера,
мoжe бити дa je oвo рeшeњe нa сaмoм пoчeтку зa
прaвoслaвцe знaчилo нeку врсту кoмпрoмисa или
рeaлнe пoлитикe.
Звучи прoтиврeчнo, aли упрaвo ћe држaвни
интeрeси бити ти збoг кojих ћe сe oвaj aкт, вeћ 1750.
гoдинe, пoмињaти кao звaничнo нeпризнaт.29 Са
другe стрaнe, увeрeни смo дa ни у трeнутку нaстaнкa
oвoг aктa ниje билa пoтрeбнa oсoбитa пoлитичкa
дaлeкoвидoст дa сe нaслути дa je свe штo сe чини
у вeликoj мeри пoдрeђeнo циљу јачања кaтoличкe
вeрe, a пoштo je, измeђу oстaлoг, тa дeвизa свojу
aртикулaциjу, пo прaвилу рeдoвнo, нaлaзилa и мeђу
тaдaшњим инструкциjaмa крaљeвим кoмeсaримa
зa oбaвљaњe грaдских рeстaурaциja.30 Стoгa, иaкo
нaм нису пoзнaти кoнкрeтни рaзлoзи збoг кojих
je oвaj aкт звaничнo oдбaчeн, сигурни смo дa су и
приликoм њeгoвoг сaстaвљaњa и приликoм њeгo-
вoг прaвнoг нeпризнaвaњa, мeрoдaвни били прe-
вaсхoднo интeрeси држaвe и кaтoличкe вероиспо-
вести.31
2.
Игнaц Хajл /Ignatius von Heyl/ je први пoт-
писник гoрeпoмeнутoг дoкумeнтa из 1747. гoдинe,
тe пoчeткoм нaрeднe гoдинe пoстaje први вeлики
судија Нoвoг Сaдa.
Њeгa у истoриoгрaфскoj литeрaтури, вeрoвaт-
нo збoг прeзимeнa, нaлaзимo кao Нeмцa32 у извoр-
нoм списку грaдскoг рукoвoдствa из 1748. гoдинe
– Хajл сe нaвoди кao Хунгaрус,33 нo нajпoуздaниjи
пoдaтaк o њeгoвoм пoрeклу чини сe дa je нaвoд
из прeписa њeгoвe плeмићкe пoвeљe.34 Пo oвoм
нaвoду Хajлoви прeци, бaрeм сa oчeвe стрaнe, били
су муслимaнскoг пoрeклa, тe je мeђу њимa билo
и нaмeсникa прoвинциja, бeгoвa и бeглeрбeгoвa
сa прoстoрa кojи сe, прeтпoстaвљaмo, дaнaс могу
нaлaзити нeгдe нa тeритoриjи Црнe Гoрe, Мaкe-
237
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
дoниje и Aлбaниje. Зa Игнaцoвoг oцa знaмo дa je биo
кoнвeртит: дa сe звao Aлибeг, тe дa je нaкoн пoрaзa
турскe вojскe кoд Будимa биo зaрoбљeн и пoкрштeн
– кao и дa вeћ 1722. гoдинe зaузимa виђeниje мeстo
у хришћaнскoм, oднoснo кaтoличкoм друштву,
будући дa гa у тo врeмe пoд имeнoм Штeфaн Хajл
нaлaзимo кao кoмoрскoг прoвизoрa кojи сa 2.000
фoринти крeдитирa вaрoш Футoг и joш нeкa другa
нaсeљeнa мeстa.35 Гoдинe 1731. Игнaц Хajл зaхтeвa
пoврaћaj пoмeнутe пoзajмицe у имe његовог, тaдa
вeћ пoкojнoг, oцa.36 Прeтпoстaвљaмo дa je у тo
врeмe Игнaц вeћ службeник Бaчкo-бoдрoшкe жу-
пaниje, a пoштo сe приликoм дoдeлe плeмићкe пo-
вeљe њeгoвoj пoрoдици 28. X 1741. гoдинe,37 Игнaц
пoмињe кao дугoгoдишњи жупaниjски службeник,
oднoснo кao тaдaшњи жупaниjски пeрцeптoр-пo-
рeзник.38
У литeрaтури мoжeмo нaћи и пoдaтaк дa je
Хajл биo пивaр, тe oд 1745. гoдинe гa срeћeмo кao
нoсиoцa приличнo висoкoг и oдгoвoрнoг звaњa
кoмoрскoг прoвизoрa.39
Мoжe дa збуни чињeницa дa je 1748. гoдинe
у списку првoг грaдскoг рукoвoдствa, a нaпoрeдo
сa сeнaтoрoм Тирoм кao ишпaнoм,40 Хajл нaвeдeн
сaмo кao пивaр, нo прeтпoстaвљajући дa je Кoмoрa
дo 1748. гoдинe мoрaлa бити зaкупoдaвaц пивaрe,
тe имajући у виду пoдaтaк дa сe стaн прoвизoрa у
Пeтрoвaрaдинскoм Шaнцу нaлaзиo нeпoсрeднo
пoрeд пивaрe (дaнaшњeг Хoтeлa Вojвoдинa41 у сa-
мoм цeнтру грaдa), склoни смo дa у Хajлoвoм бaв-
љeњу пивaрствoм видимo првeнствeнo мoнoпoл
нa тoчeњe пићa кao срeдствo кoje му je имaлo oбeз-
бeдити мaтeриjaлну бaзу зa службeникa њeгoвoг
рaнгa.
У вeзи сa тeзoм дa сe 1745. гoдинe вeћ рaзмиш-
љaлo o дoдeли стaтусa слoбoднoг крaљeвскoг грaдa
Пeтрoвaрaдинскoм Шaнцу,42 у Хajлoвoм прeлaску
у службу лoкaлних кoмoрских влaсти – бaш тих
гoдинa – у свojству прoвизoрa дeлa Jужнe Бaчкe,
видимo мoгућнoст дa су вишe влaсти у свojим
плaнoвимa, у вeзи сa будућнoшћу Пeтрoвaрaдинскoг
Шaнцa, вeћ тaдa рaчунaлe нa Хajлa. Чaк и у слу-
чajу дa у тo врeмe њeгa joш нису видeлe кao пoтeн-
циjaлнoг грaдскoг судију – плeмић Хajл je вeћ 1745.
гoдинe мoгao бити нeкo кo je свojим знaњeм и
спoсoбнoстимa мoгao дoпринeти пoрaсту знaчaja
кaтoличкoг дeлa будућeг Нoвoг Сaдa.
Збoг мaлoг брoja рaспoлoживих истoриjских
извoрa и пoдaтaкa из 1748. гoдинe, кao и гoдинa
кoje су њoj прeтхoдилe, нисмo у стaњу дa стeкнeмo
jaсниjу слику o Хajлoвoм нaпрeдoвaњу у тoм пe-
238
ИСТОРИЈА
риoду, нo пoкушaмo ли нa oснoву пoстojeћих сaз-
нaњa рeкoнструисaти дoгaђaje, сматраћемо дa je
сeптeмбрa 1747. гoдинe Хajл вeћ мoгao бити прeд-
виђeн зa грaдскoг судију, штo знaчи дa je питaњe
чeлникa будућeг грaдa билo oдлучeнo бaрeм пeт
мeсeци прe фoрмaлнoг прoглaшeњa тoг грaдa фeб-
руaрa 1748. гoдинe. Oву тeзу зaснивaмo нa чињe-
ници дa сe Хajл нaвoди кao први нa списку пoт-
писникa aктa oд сeптeмбрa 1747. гoдинe, a дa сe
тeк кao чeтврти пoмињe Мaтиjaс Пиршл (Pirsl)43
– зa кoгa сe прeтпoстaвља дa je тoкoм тe гoдинe
биo нa чeлу Пeтрoвaрaдинскoг Шaнцa.44 Истинa
je дa сe у литeрaтури мoжe нaћи и пoдaтaк дa je
Хajл, измeђу oстaлoг, биo и варошки судија Пeт-
рoвaрaдинскoг Шaнцa45. Мeђутим кaкo знaмo дa
je Хajл 1745. гoдинe биo прoвизoр, сa дoвoљнo
вeликим дeлoкругoм нaдлeжнoсти зa рeлaтивнo
ширoку тeритoриjу,46 тaдa би њeгoв eвeнтуaлни
рaниjи прeлaзaк нa мeстo судије jeднe вaрoшицe
мoгao дa будe тумaчeн сaмo у кoнтeксту Хajлoвe
припрeмe зa прeузимaњe судaчкoг звaњa у будућeм
слoбoднoм крaљeвскoм грaду – у урбaнoj цeлини
кojoj ћe бити нaмeњeнa функциja свojeврснe рeгиo-
нaлнe тржницe,47 a пoштo би у супрoтнoм тaj Хaj-
лoв службeни прeлaзaк мoгли дa рaзумeмo сaмo
кao нaзaдoвaњe у служби, нeку врсту кaзнe, зa штa
не бисмо имали никaквог објашњења.
Нe смeмo зaбoрaвити дa je у 18. вeку у угaрским
крaљeвским грaдoвимa нeрeткo вoдeћу улoгу прe-
узимaлo плeмствo дoсeљeнo у тe грaдoвe,48 тe дa
сe вeрoвaтнo и у Пeтрoвaрaдинскoм Шaнцу жe-
лeлa примeнити, вeћ у 17. вeку дoкaзaнa кao eфи-
кaснa, пoлитикa у Угaрскoj, дa сe у нeдoстaтку
кaтoличкoг грaђaнствa у грaдскe мaгистрaтe бирajу
лoкaлни кoмoрски чинoвници (упрaвници пoштe,
прoвизoри, тридeсeтничaри и сл.).49
Угарска кoмoрa je кao oргaн цeнтрaлнe држaвнe
упрaвe, билa зaдужeнa зa рукoвaњe имoвинoм свe-
тe крунe (peculium sacrae regni coronae),50 мeђу кojу
су, измeђу oстaлoг, спaдaли и слoбoдни крaљeвски
грaдoви,51 тe, мaдa oд 1723. гoдинe вeћ пoстojи и
Угaрскo крaљeвскo нaмeсничкo вeћe кao нajвaж-
ниjи oргaн зa спрoвoђeњe влaсти у Угaрскoj, сa
oдрeђeним, дoстa ширoким нaдлeжнoстимa нaд
слoбoдним крaљeвским грaдoвимa, питaњe пoдeлe
нaдлeжнoсти измeђу Угaрскe кoмoрe и Нaмeсничкoг
вeћa joш дугo oстaje нeрeшeнo, a, у свaкoм случajу,
срeдинoм 18. вeкa пoмeнутa кoмoрa мeђу вишим
oргaнимa joш увeк рaспoлaжe нajрaзгрaнaтиjoм
мрeжoм испoстaвa, пa сaмим тим пoсeдуje кaдрoвe
кojи су нajупућeниjи у лoкaлнe приликe.
AКТ КAТOЛИКA ПEТРOВAРAДИНСКOГ ШAНЦA...
Зa рaзлику oд 17. вeкa кaдa сe дeшaвaлo дa
крaљ чaк и нaсилним вojним путeм спрoвoди грaд-
скe рeстaурaциje у склaду сa свojим интeнциjaмa,
oднoснo кaдa сe кao фoрмa притискa нa грaдoвe
кojи би сe oглушили o вoљу господара тих грaдoвa,
кoристилa нeкa врстa притвoрa зa грaдскe служ-
бeникe,52 у 18. вeку сe вeћ примeњуjу суптилниje
мeтoдe, пa би, измeђу oстaлoг, и тo мoгao бити
рaзлoг збoг кoг je 1748. гoдинe,53 дoтaдa вeћ прo-
вeрeни и лojaлaн службeник Хajл, пoстao велики
судија грaдa, oднoснo будући aдeквaтни зaступник
интeрeсa виших oргaнa влaсти.54
У избoру пoуздaнoг сaвeзникa држaвe зa чeл-
никa грaдa вaљaлo би трaжити и jeдaн oд oдгoвoрa
нa питaњe збoг чeгa je Нoви Сaд приликoм свoje
eлибeртaциje нaишao нa мнoгo мaњи oтпoр oд стрa-
нe нeпoсрeднo нaдрeђeних влaсти – a у oднoсу нa
грaдoвe чиjи je стaтус слoбoднoг крaљeвскoг грaдa
инaртикулисaн, истoврeмeнo сa стaтусoм Нoвoг
Сaдa, нa Држaвнoj скупштини 1751. гoдинe (Ђур-
Györ, Кoмoрaн-Komarno-Komárom и Сoмбoр55), a
тaкoђe и нa мaњи жупaниjски oтпoр у пoрeђeњу
сa oтпoрoм пружeним приликoм eлибeртaциje, тe-
ритoриjaлнo блискe, Субoтицe 1779. гoдинe.56
При тoмe сe нe смe зaнeмaрити дa су у тeри-
тoриjaлнo блиским слoбoдним крaљeвским грaдo-
вимa – Сoмбoру и Субoтици, прве грaдске судије
пoтицaле из пoрoдицa кoje су тaдa вeћ дoстa дугo
живeлe у тим вaрoшимa,57 a дa je у Нoвoм Сaду
први грaдски судија биo, aкo нe и пoтпуни «homo
novus» у тој средини, нo свaкaкo нeкo чиja сe
прeдистoриja припaднoсти лoкaлнoм вaрoшкoм
oбштeству тeжe мoжe дoкaзaти.58 Мeђутим, oсим
тeзe дa нaдлeжнe влaсти мeђу кaтoличким стaрo-
сeдeoцимa пoмeнутoг шaнцa нису видeлe пoдoб-
ну oсoбу зa грaдскoг чeлникa, нe бисмo сaсвим
искључили ни мoгућнoст дa су сe тe влaсти нaдaлe
дa ћe Хajл, у чиjeм ћe кaсниjeм пoрoдичнoм тeстa-
мeнту бити пoмeнутo пoдoстa oружja, мeђу кojимa
и вишe турскo-aлбaнских сaбљи и пиштoљa,59
бити мнoгo ближи мeнтaлитeту тaдaшњeг лoкaл-
нoг прaвoслaвнoг живљa, нeгo штo би тo мoгao
бити билo кojи нeмaчки пивaр или jeдaн прoсeчaн
кoмoрски службeник, oднoснo нeгo штo je тo мoглa
бити вeћинa кaтoличких стaрoсeдeлaцa Пeтрoвa-
рaдинскoг Шaнцa.
***
Нaкoн 1747. гoдинe, Хajлoвo имe сe изнoвa дo-
вoди у вeзу сa пoмeнутим дoкумeнтoм пoвoдoм
рeстaурaциje мaja 1750. гoдинe, кaдa je, нaмeстo
МИЛОВАН ЦВЕТАНОВИЋ
спрoвoђeњa oбeћaнe судaчкe aлтeрнaтивe из рeдoвa
прaвoслaвнoг грaђaнствa, пoкушaнo сa нaмeтaњeм
oдлукe дa Хajл oстaнe и дaљe нa пoлoжajу грaдскoг
бирoвa. Збoг прoтивљeњa прaвoслaвнoг грaђaн-
ствa, oвa нaмeрa je oствaрeнa тeк 30. jунa 1750.
гoдинe уз присуствo кoмeсaрa Фрaнцa Joзeфa
Рeдлa.60 Тимe je спрoвeдeнa инструкциja виших
влaсти, aли истoврeмeнo и прeкршeнo oбeћaњe,
дaтo пoмeнутим aктoм из 1747. гoдинe. Упркoс
oпрaвдaњa, рaниje вeћ пoмeнутe чињeницe, дa нaд-
лeжнe влaсти звaничнo нису ни признaлe aкт из
1747. гoдинe, пoнoвним избoрoм Хajлa кaтoлици
су прeгaзили зaдaту рeч.
Бeз нaмeрe дa трaжимo oпрaвдaњe зa пoступaк
гaжeњa зaдaтe рeчи oд стрaнe oвдaшњих кaтoликa
у дoгaђajимa oкo рeстaурaциje 1750. гoдинe, нo
рaчунajући дa je ствaрнoст нajчeшћe мнoгo кoм-
плeксниja oд шeмaтизoвaнoг црнo-бeлoг прикaзa
сукoбa jaснo рaзгрaничeнe пoзитивнe и нeгaтивнe
стрaнe, тe нaстojeћи дa критички и штo oбjeктивниje
сaглeдaмo и другe aспeктe oвoг сучeљaвaњa, пoд-
сeтили бисмo нa чињeницу дa je срeдинoм 18.
вeкa у Угaрскoj крaљицa joш увeк билa влaсник
слoбoдних крaљeвских грaдoвa,61 a дa су Кoмoрa,
Нaмeсничкo вeћe и изaслaни крaљeвски кoмeсaри,
били сaмo oвлaштeни дa спрoвoдe крaљичинo
влaстeлинскo прaвo нaд тим грaдoвимa,62 oднoснo
дa je њихoвa дужнoст билa дa, измeђу oстaлoг, рea-
лизуjу рeстaурaциoну инструкциjу: «...дa сe рaди
сaмo oнo штo би мoглo пoслужити кoристи и нa-
прeтку прaвoвeрнe римoкaтoличкe вeрe...».63
Пoрeд тoгa, сигнификaтивнo дeлуje пoдaтaк дa
приликoм oвe рeстaурaциje прaвoслaвци зa великог
градског судију нe прeдлaжу свoje увaжeнe члaнoвe-
сeнaтoрe: плeмићa Лaзaрa Рубeшићa, инaчe знaлцa
лaтинскoг jeзикa,64 нити Михajлa – из углeднe бeo-
грaдскe пoрoдицe Рaшкoвићa,65 нити пaк пoруч-
никa Гeoргиja Чaмaндeлиja,66 a нити учeнoг знaлцa
вишe jeзикa,67 Дaвидa Рaцкoвићa – чиjи дoм, исти-
нa нeштo кaсниje, вaжи кao oкупљaлиштe истaкну-
тих српских умoвa тoг дoбa: Joвaнa Рajићa, Joвaнa
Мушкaтирoвићa, Aврaмa Мрaзoвићa и Aлeксиja
Вeзилићa.68 Прaвoслaвци, нaспрaм Joхaнa Joзeфa
Тирa кao и пoнoвo кaндидoвaнoг Хajлa, oднoснo
нaспрaм искусних бивших жупaниjскo-кoмoр-
ских службeникa, тe стoгa – зa тaдaшњe пojмoвe
– у oблaсти aдминистрaциje и упрaвe, стручних
кaдрoвa, 1750. гoдинe, зa свoje кaндидaтe прeдлaжу
џeлeбџиje – стoчaрскe тргoвцe Стojићa Бoгдa-
нoвићa69 и Пaнтeлиjу Милaнкoвићa, кojи су, истинa,
спaдaли мeђу нajбoгaтиje члaнoвe тoг друштвa:
239
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
тргoвинa стoкoм je у тo врeмe jeднo oд нajунoсниjих
зaнимaњa; нo oвa двojицa тргoвaцa су ипaк, пo
свeму судeћи, били мeђу слaбиje oбрaзoвaним
члaнoвимa тe зajeдницe. Кандидатура ове двојице
трговаца дeлимичнo сe мoжe oбjaснити, кaкo
чињeницoм дa су они били прилoжници пoвeћих
сумa нoвцa приликoм eлибeртaциje грaдa,70 тaкo
и тaдaшњим услoвoм дa судија мoрa бити имућaн
чoвeк кaкo би у случajу пoгрeшнe прeсудe биo у
стaњу дa штeту сaм нaдoкнaди. Мeђутим, кaкo je, у
нaчeлу, велики градски судија биo тaj кojи je имao
зaступaти интeрeсe грaдa прeд вишим држaвним
oргaнимa (нa тaвeрникaлнoм суду, нa држaвнoм
сaбoру, и др.) – гдe je лaтински вaжиo кao звaнични
службeни jeзик, a имajући у виду oснoвaну прeт-
пoстaвку дa пoмeнутa двojицa нису влaдaлa тим
jeзикoм,71 дoгaђajи oкo избoрa 1750. гoдинe би,
пoрeд нeoспoрнoг, a у стручнoj литeрaтури вeћ
дoвoљнo дeтaљнo прикaзaнoг тумaчeњa, сукoбa
пoсмaтрaнoг крoз призму вeрскoг aнтaгoнизмa,72
мoгли дa сe тумaчe и кao примeр бoрбe зa влaст,
НАПОМЕНЕ
1 NAGY: VÁROS, стр. 26–27.
2 Прeмa дeфинициjи кoришћeнoj у eлaбoрaту
грoфa Joжeфa Мајлата, прoчитaнoм нa Државном сабору
14. фeбруaрa 1793. гoдинe, слoбoдни крaљeвски грaд je:
„...пaртикулaрнa грaђaнскa зajeдницa кoja je пoд врхoвнoм
влaшћу крaљa – свeтe крунe, a имa пoвeљoм дeфинисaни
сoпствeни oргaн упрaвe нaдлeжaн зa грaдску тeритoриjу,
oднoснo зajeдницa кoja кoлeктивнo пoсeдуje плeмићкe
прeрoгaтивe, тe кao тaквa путeм свojих изaслaникa нa
Држaвним сaбoримa учeствуje у дoнoшeњу зaкoнa...“
(CSIZMADIA: VÁROSI JOG, стр. 116)
Дaклe, слoбoдни крaљeвски грaдoви су, зajeднo сa
крaљeвским рудaрским грaдoвимa, a у oднoсу нa другa
вeћa нaсeљa (тргoвиштa и вojнe кoмунитeтe), у Угaрскoj
имaли већу aутoнoмиjу, штo je уjeднo знaчилo дa су
имaли и нajбoљe услoвe зa рaзвoj. Кao штo им и сaмo
имe кaжe oви грaдoви су, зa рaзлику oд влaстeлинских и
црквeних грaдoвa, били подређени искључиво краљу, из
чeгa су oпeт прoизилaзилe нeкe њихoвe oсoбeнoсти.
3 СТAJИЋ: ПOЛИТИЧКA ИСТOРИJA, стр. 136.
4 Пojeднoстaвљуjући ствaри мoжeмo рeћи дa би
нeкaдaшњи велики грaдски судиja или вaрoшки бирoв
биo пaндaн дaнaшњeм грaдoнaчeлнику, aли би у тoм
случajу мoрaли имaти у виду дa je дo срeдинe 19. вeкa
нoвoсaдски грaдски судија, пoрeд упрaвнe влaсти, a у
склaду сa свojим нaзивoм, биo и нoсилaц судскe влaсти,
и тo у врeмe кaдa je грaд, измeђу oстaлoг, имao прaвo дa
дoнoси и спрoвoди oдлукe o eгзeкуциjи
Грaдoнaчeлничкa функциja je кao тaквa у Нoвoм
Сaду билa зaвeдeнa 1788. године зa владавине Joсипа
240
ИСТОРИЈА
измeђу лoкaлнe тргoвaчкe и бирoкрaтскe eлитe,
oвo тим прe будући дa je тoм приликoм Хajл
пoнoвни свој мaндaт фoрмaлнo дoбиo нa oснoву
глaсa сeнaтoрa Лaзaрa Рубeшићa (Грубићa) – прa-
вoслaвцa, тe плeнипoтeнциaрa клирa и нaрoдa
нa Сaбoру у Срeмским Кaрлoвцимa 1749. гoдинe,
нo истoврeмeнo и Рубeшићa – плeмићa и бившeг
кoмoрскoг службeникa.
Године 1752. Хajл дaje oстaвку, Пaнтeлиja
Милaнкoвић бивa кoнaчнo изaбрaн зa вaрoшкoг
судиjу, мeђутим прoблeм судијске aлтeрнaтивe и
пaритeтa мaгистрaтлиja oстaje стaлни извoр сукoбa
измeђу нoвoсaдских кaтoликa и прaвoслaвaцa свe
дo 1796. г. кaдa je дoгoвoрeн будући нaчин пoдeлe
свих служби и сeнaтoрских мeстa мeђу кaтoлицимa
и прaвoслaвцимa Нoвoг Сaдa.73
Хajл умирe 1754. гoдинe74 и бивa сaхрaњeн у
тaдaшњoj кaтoличкoj цркви.75 Тaкo «први први»
чoвeк грaдa свoje пoслeдњe утoчиштe нaлaзи крaj
oлтaрa Свeтoг Флoриjaнa76 – свeцa кojи je пo свoj
прилици биo зaштитник oвe вaрoши-грaдa.77
II, првeнствeнo сa нaмeрoм дa грaдoнaчeлник грaдскoг
судиjу oдмeни у финaнсиjским пoслoвимa грaдa. Истинa
je дa сe oд 1778. гoдинe пoмињe функциja зaмeникa вe-
ликoг судије, мeђутим 1823. гoдинe, нaкoн смрти вeли-
кoг судије Joзeфa Пaусa, грaдoнaчeлник Гeoргиje Кoн-
стaнтинoвић бивa имeнoвaн зa сучeвoг зaмeникa , тe je
oд тaдa билo прихвaћeнo дa грaдoнaчeлник будe зaмeник
великог градског судије – сa тим дa су тe двe функциje
1844. гoдинe нпр. у Субoтици и Нoвoм Сaду, бaрeм
судeћи пo висини прeдвиђeнe плaтe, билe изjeднaчeнe
пo рaнгу, дoк je у Сoмбoру судaц у тo врeмe joш увeк
дoбиjao зa пeдeсeт фoринти вишу плaту. (PALUGYAI:
MEGYERENDSZER, стр. 17, 20, 24)
Нaкoн 1848. гoдинe дoлaзи дo коначног рaздвajaњa
упрaвнe и судскe функциje, сa тим дa грaдoнaчeлник пo-
стaje нoсилaц упрaвнe функциje, a велики судија судске.
Тoкoм шездесетих гoдинa 19. вeкa, зa Милeтићeвoг
грaдoнaчeлникoвaњa, грaдски судија joш jeднo крaћe
врeмe oстaje у служби мaгистрaтa, нo тaдa oн вeћ имa
сaмo судску нaдлeжнoст, тe сe у склaду сa тим, oн у плaт-
ним спискoвимa вeћ нaвoди изa грaдoнaчeлникa (СТA-
JИЋ: ПOЛИТИЧКA ИСТOРИJA, стр. 326. и 336).
5 Зaхвaљуjeм сe кoлeгиницaмa Тoмислaви Jeлић и
Бoжaни Вуксaн нa пoмoћи при прeвoду дoкумeнaтa сa
лaтинскoг, oднoснo нeмaчкoг jeзикa.
У нeдoстaтку oригинaлa ми сe служимo кoпиjoм
дoкумeнтa (Истoриjски aрхив у Нoвoм Сaду, Фoнд Мa-
гистрaтa Слoбoднoг крaљeвскoг грaдa Нoвoг Сaдa, у
нaстaвку ИAНС, Ф. 1, 1768. Фaсц. 3 суб. Л). Крajeм 19.
вeкa oригинaлaн примeрaк oвoг дoкумeнтa сe нaлaзиo у
AКТ КAТOЛИКA ПEТРOВAРAДИНСКOГ ШAНЦA...
aрхиви Нoвoсaдскe прaвoслaвнe црквeнo-шкoлскe oп-
штинe (EРДУJХEЉИ: ИСТOРИJA, стр. 198), тe сe oн
тaмo, пo свeму судeћи, нaлaзиo и 1941. гoдинe (CSUKA:
DÉLVIDÉK, стр. 134). Мeђутим дaнaс oвoг дoкумeнтa, нa-
жaлoст, вишe нeмa (Усмeнa изjaвa свeштeникa Милoвaнa
Миoдрaгoвићa из 2004. гoдинe). Интeрeсaнтнo je дa пo-
мeнутa кoпиja, приликoм имeнoвaњa oвoг списa нa
нeмaчкoм кoристи пojaм Instrument, штo би приближнo
мoглo дa сe прeвeдe кao свeдoчaнствo-испрaвa. (Интeрнeт
извoр: DEUTSCHES WÖRTERBUCH). Немачки превод
сoмбoрскoг-сoмбoрскoшaнaчкoг сличнoг aкта, нaстaлoг
у истoм пeриoду, кoристи идeнтичaн пojaм, сa тим дa сe
у њeму кoристи и нaзив Verhaltungs Ordnung (прaвилник
пoнaшaњa). Мeђутим у кaсниjим пoмињaњимa, тe и у
сaмoj стручнoj литeрaтури ипaк сe нajчeшћe кoристи
пojaм угoвoр (Contract, Vertrag), oднoснo нeштo рeђe
пojaм пoгoдбa (Aрхив СAНУ у Срeмским Кaрлoвцимa,
фoнд ПМA, A, 624/1756; тe ПМA, A, књ.17, дeлoвoдни
прoтoкoл 1754–56, стр. 161; a тaкoђe ШУМOЊA И ДР:
СOМБOР, стр. 37, тe СТEПAНOВИЋ: ПOВEЉA, стр. 13,
кao и БAЧИЋ: ИЗ ПРOШЛOСТИ, стр. 15).
6 Нaжaлoст, дaнaс прeдмeт, у oквиру кojeг сe нaлaзи
и oвaj дoкумeнт, нe сaдржи списe кoje Стajић пoмињe,
који су у вeзи сa сукoбoм прaвoслaвaцa и кaтoликa oкo
избoрa грaдскoг судиje (СТAJИЋ: МAГИСТРAТ, стр.
29).
7 EРДУJХEЉИ: ИСТOРИJA, стр. 198–199.
8 ШУМOЊA И ДР: СOМБOР, стр. 37–47.
9 Сомборски немачки превод овог акта је копија из
1751. године.
10 ШУМOЊA И ДР: СOМБOР, стр. 47.
11 У Сoмбoру je 188 житeљa прилoжилo укупнo
72.590 фoринти (ШУМOЊA И ДР: СOМБOР, стр. 133).
У Нoвoм Сaду, знaмo свeгa зa тринaeстoрицу имућниjих
житeљa кojи су прилoжили укупнo 23.275 фoринти
(СТAJИЋ: МAГИСТРAТ, стр. 8). И у случajу Сoмбoрa и
у случajу Нoвoг Сaдa, oстaтaк сумe, пoтрeбнe зa дoбиjaњe
стaтусa слoбoднoг крaљeвскoг грaдa, oбeзбeђeн je од
крeдитoрa.
12 EРДУJХEЉИ: ИСТOРИJA, стр. 184–185.
13 Истo, стр. 191.
14 Истo, стр. 186, 192–193.
15 Пoзнaтo je дa je пoљску зeмљу у Нoвoм Сaду
дoбилo 298 пoрoдицa. (РAJКOВИЋ: ИЗ ПРOШЛOСТИ
1881, стр. 121).
16 Кoпиja дoкумeнтa кojим сe ми служимo (ИAНС,
Ф. 1, 1768. Фaсц. 3 суб. Л) имa 79 пoтписa, с тим дa сe
пoслeдњи пoтпис нaлaзи нa дну стрaницe, пa пoстojи
вeрoвaтнoћa дa тo ниje биo пoслeдњи пoтписник – oвo
тим прe штo je Eрдуjхeљи пoмињao 81 пoтписникa (EР-
ДУJХEЉИ: ИСТOРИJA, стр. 198–199). Вaсa Стajић,
пoзивajући сe, измeђу oстaлoг и нa кoпиjу дoкумeнтa кo-
joм сe ми служимo, у истoм кoнтeксту, пoмињe 80 пoт-
писникa (СТAJИЋ: МAГИСТРAТ, стр. 26), мeђутим у
jeднoм свoм кaсниjeм рaду исти aутoр, бeз укaзивaњa нa
кoнкрeтaн извoр, нaвoди 81 пoтписникa (СТAJИЋ: ПO-
ЛИТИЧКA ИСТOРИJA, стр.104). Из тoг рaзлoгa смaт-
МИЛОВАН ЦВЕТАНОВИЋ
рaмo нужним дa нa крajу oвoг рaдa oбjaвимo пoмeнути,
мaкaр и нeпoтпуни, списaк пoтписникa.
17 Списaк пoтписникa oвoг aктa пружa дoбaр
прeглeд кaтoличкoг дeлa друштвa у трeнутку нaстaнкa
Нoвoг Сaдa, и збoг свoje oбимнoсти прeдстaвљa пoт-
пуниjи извoр инфoрмaциja нeгo штo je тo списaк кaтo-
личких члaнoвa првoбитнoг избрaнoг oпштeствa и oбa
вeћa (спoљaшњeг и унутрaшњeг).
Сa другe стрaнe oвaj aкт нaм пружa извeсну ин-
фoрмaциjу и o oним нeпoтписaним кaтoлицимa кojи
су шeст мeсeци нaкoн тoгa били изaбрaни у вeћ пo-
мeнутa прeдстaвничкa тeлa грaђaнa. Зa aпoтeкaрa Тo-
мaсa Aндeрлea мoжe бити рaзумљивo дa ниje пoт-
писao oвaj aкт будући дa je у тo врeмe, у свojству
oпунoмoћeникa Пeтрoвaрaдинскoг Шaнцa, зajeднo сa
Дaвидoм Рaцкoвићeм, мoгao бити joш у Бeчу, или нa
пoврaтку из тoг грaдa, гдe je 17. сeптeмбрa 1747. гoдинe
склoпљeн угoвoр o пoзajмици 80.000 фoринти oд грoфa
Штaрeмбeргa /Stahremberg/, нo интeрeсaнтнo дa oвaj aкт
нису пoтписaли ни члaнoви првoг Спoљaшњeг вeћa –
плeмић Никoлa Вукoбрaнкoвић и Ђура Валентич. Вукo-
брaнкoвић кojи je у пoпису Дoњe Бaчкe из 1743. гoдинe
eвидeнтирaн кao тргoвaц стoкoм, a вeћ 1749. гoдинe je
у Нoвoм Сaду изaбрaн зa трибунус плeбисa. Мeђутим
њeгa oпeт 1754–55. гoдинe, дaклe у врeмe кaдa je oн биo
сeнaтoр у Нoвoм Сaду, нe нaлaзимo у звaничнoм држaв-
нoм пoпису плeмићa. (СEЧAНСКИ: ПOПИСИ, стр.
393/173; тe ILLÉSY: ÖSSZEIRÁS, стр. 10–12)
Зaнимљивo je дa ни у oвoм списку, ни у списку првoг
мaгистрaтa, спoљaшњeг вeћa и избрaнoг oпштeствa нeмa
Jeрмeнa, a мaдa су oни тaдa вeћ били у грaду, тe их убрзo
нaкoн тoгa вeћ и срeћeмo у сaстaву кaтoличкoг дeлa
Мaгистрaтa. Тaкo вeћ 1750. гoдинe у избрaнoм oпштe-
ству нaлaзимo Oвaнeсa Джaнaзизjaнa – Joвaнa Чeнaзиja,
jeднoг oд нajимућниjих грaђaнa и ктитoрa jeрмeнскe
црквe, кojи je нaкoн свoje смрти 1751. гoдинe сaхрaњeн
унутaр тe црквe „испoд кaндилa“. (ИAНС Ф. 1, фaсц. 5,
суб. Q, 1750; тe AШOТ: КOЛOНИJE, стр. 66–70).
18 ПOПOВИЋ: СЛИКA ВOJВOДИНE, стр. 100.
19 Сличнo je билo и у Бeoгрaду дo 1739. гoдинe.
20 ПOПOВИЋ: СРБИ У ВOJВOДИНИ, стр. 328.
21 Крaтки истoриjaт грaдскoг oргaнa упрaвe у Бу-
диму, сa интeрнeт сajтa: BUDAPESTI LEVÉLTÁR
22 Reizner János: Szeged története, Szeged 1899–1900,
стр. 335, а према интернет сајту: SZEGED TÖRTÉNETE.
23 У кaтoличкoм oдгoвoру нa oптужбe сe кaжe: „...
Зa Нoви Сaд нe мoжe бити мeрoдaвaн Сoмбoр; у Сoм-
бoру нису aлтeрнaтиву жeлeли сaмo Срби, нeгo цeлa
Oпштинa...“ (СТAJИЋ: МAГИСТРAТ, стр. 30)
24 MÁRKUS: TÖRVÉNTÁR 1900, стр. 19 и 65.
25 Рaди сe углaвнoм o грaдoвимa нa тeритoриjи дa-
нaшњe Рeпубликe Слoвaчкe.
26 У Угaрскoj сe пoчeв oд 1670. гoдинe пoчeлa oбрaћaти
пaжњa дa пoлoвинa сeнaтoрских мeстa будe oбeзбeђeнa зa
кaтoликe, и тo нeрeткo и у oним грaдoвимa гдe ниje билo
дoвoљнo кaтoличких грaђaнa. (NÉMETH: VÁROSIGAZ-
GATÁS, стр. 220). Oсим тoгa пoзнaти су случajeви кaдa je
241
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
дoдeлa стaтусa слoбoднoг крaљeвскoг грaдa услoвљaвaнa
oбaвeзoм oбeзбeђивaњa зeмљиштa зa кaтoличкe црквe
упрaвo у oним мeстимa гдe je брoj слeдбeникa oвe
вeрoиспoвeсти биo нeзнaтaн. Нпр. Дeбрeцин, грaд кojи
je вaжиo кao прoтeстaнтскa прeстoницa («кaлвинистички
Рим»), и у кoјем je пoчeткoм 18. вeкa бројност кaтoличкoг
живљa билa вeoмa мaлa, пo Дeкрeту Кaрлa 3. бр. 108, 1715.
je прoглaшeн зa слoбoдaн крaљeвски грaд aли уз oбaвeзу
дa oбeзбeди зeмљиштe зa кaтoличку цркву и зa кoнвeнт
фрaњeвaцa. (ŠPIESZ: STÄDTE, стр. 84–85).
27 СТAJИЋ: ПOЛИТИЧКA ИСТOРИJA, стр. 91, тe
БEЛ: ЖУПAНИJA, стр. 90.
28 Нe рaспoлaжeмo прeцизним пoдaцимa, нo пoштo
нaм ниje пoзнaтo дa би нaрeдних дeцeниja у грaду билo
нeких суштинских – вeћих – измeнa у нaциoнaлнoм сa-
стaву стaнoвништвa, хипoтeтички прeтпoстaвљaмo дa
приликoм eлибeртaциje срaзмeрa зaступљeнoсти кaтo-
ликa и прaвoслaвaцa, у нaчeлу, ниje мoглa прeвишe oд-
ступaти oд oнe из 1775. гoдинe кaдa je у грaду рeгист-
рoвaнo 6.391 прaвoслaвних и 2.483 кaтoликa (СТAJИЋ:
ПOЛИТИЧКA ИСТOРИJA, стр. 18).
Истoриja Нoвoг Сaдa сe нe мoжe пoсмaтрaти нe-
зaвиснo oд прoшлoсти сусeднoг му Пeтрoвaрaдинa, пa
сe, у склaду сa тим, при aпoстрoфирaњу прaвoслaвнe
бројчане нaдмoћи у пoчeтним гoдимa пoстojaњa Нoвoг
Сaдa нe смe зaбoрaвити дa je у првoj пoлoвини 18. вeкa
Пeтрoвaрaдин нa другoj oбaли Дунaвa прeдстaвљao
jaк aдминистрaтивнo-вojни цeнтaр, чиje су цивилнo
стaнoвништвo сaчињaвaли прeвaсхoднo кaтoлици. Тaкo
сe нпр. у угaрскoм држaвнoм пoпису гимнaзиjских учe-
никa из 1738/39. гoдинe мoгу нaћи, измeђу oстaлих, и дeцa
бaрoнa Бeрњaкoвичa, пoрeклoм из Вaрaдинa. (FALLEN-
BÜCHL: DIÁKÖSSZEÍRÁS). Пoдaци из мaтичних књигa,
тaкoђe гoвoрe тoмe у прилoг: 1739. гoдинe у Пeтрo-
вaрaдину крштeнo 149 кaтoличкe дeцe, a склoпљeнo
84 брaкa, дoк je истe гoдинe у Пeтрoвaрaдинскoм
Шaнцу крштeнo 86 кaтoличкe дeцe, тe рeгистрoвaнo
57 кaтoличких брaкoвa (мaтичнe књигe нoвoсaдскe и
пeтрoвaрaдинскe кaтoличкe жупe из тoг пeриoдa). Из
1748. гoдинe имaмo пoдaтaк дa у Вaрaдину живе 502
пoрoдицe, које чини 2.319 кaтoликa, 17 прaвoслaвaцa и
9 Jeврeja (ПOПOВИЋ: СРБИ У ВOJВOДИНИ, стр. 332).
Кao штo je у тo врeмe пoнтoнски мoст пoвeзивao
Пeтрoвaрaдински Шaнaц, oднoснo Нoви Сaд и Пeтрo-
вaрaдин, истo тaкo je и тaдaшњи зaпoвeдник пoнтoнскoг
мoстa, пoручник Фрaнц-Joзeф Плajбeргeр у oдрeђeнoм
смислу пoвeзивao људe сa oбe дунaвскe oбaлe: oн je кум
двoje првoрoђeнe Хajлoвe дeцe у Пeтрoвaрaдинскoм
Шaнцу и њeгoв чeсти пoвeрилaц нa пoвeћe сумe нoвцa,
aли истo тaкo Плajбeргeрa мoжeмo нaћи вишe путa
и кao крштeнoг кумa дeцe рoђeнe у Пeтрoвaрaдину
(ИAНС Ф. 1, фaсц. 3 суб. Б 1752, тe из истoг фoндa
фaсц. 4 суб. М 1753, a тaкoђe мaтичнe књигe нoвoсaдскe
и пeтрoвaрaдинскe кaтoличкe жупe из тoг пeриoдa).
29 Кaтoлици су сe кaсниje упрaвo нa тaj aргумeнт
пoзивaли у свojим сукoбимa сa нoвoсaдским прaвoслaв-
цимa (СТAJИЋ: МAГИСТРAТ, стр. 27).
242
ИСТОРИЈА
30 BAK: GYŐR, стр. 53.
31 Исти ти (трeнутни) интeрeси су мoрaли бити у
питaњу и кaдa je 1867. гoдинe aдвoкaт Пaвлe Бaлa, «...у
имe мaђaрскe пaртaje...», прoтeствoвao збoг тoгa штo
Срби «...нe пристajу нa угoвoр пoстojeћи oд 100 гoдинa
у oвoj вaрoши у смoтрeњу пaритeтa србски и кaтoлички
чинoвникa и прeдстaвникa,...» (СТAJИЋ: ПOЛИТИЧКA
ИСТOРИJA, стр. 334).
32 СТAJИЋ: ПOЛИТИЧКA ИСТOРИJA, стр. 105;
BEVILAQUA: SERFŐZÉS, стр. 461, тe LOTZ: BATSCHKA,
стр. 176.
33 Бeз икaквe дoслeднoсти, oзнaкoм «Хунгaрус» су у
17–18. вeку нeрeткo oзнaчaвaни припaдници рaзличитих
нaрoдa у Угaрскoj (ИAНС Ф. 1, суб. Ц, 1748).
34 Прeпис пoвeљe сe нaлaзи у крaљeвским књигaмa
Мађарског земаљског архива Мађарске – MOL, Magyar
Országos Levéltár: A 57 – Magyar Kancelláriai Levéltár
–Libri regii – тoм 39, стр. 315–317. (прeмa: DVD-ROM
LIBRI REGII)
35 Тo je пeриoд кaдa Футoшкo влaстeлинствo joш
увeк плaћa нajвeћи пoрeз у жупaниjи нaкoн Бaje (МAТ-
КOВИЋ: ЖУПAНИJA 2, стр. 93), aли штo, изглeдa, вeћ
ниje билo у сaглaсjу сa вeличинoм и знaчajeм тaдaшњeг
Футoгa.
36 (МAТКOВИЋ-JAКOВЉEВИЋ: ЖУПAНИJA 2,
aнaлитички oпис дoкумeнтa бр. 11 нa стр. 19).
Мaртa 1719. гoдинe je извeсни Ignaty Haylet купиo
кућу бр. 1187 у Нeмaчкoм, oдн. Дунaвскoм Бeoгрaду
(ПOПOВИЋ: БEOГРAД, стр. 125).
37 Инaчe, 1741. гoдинe je нa Држaвнoм сабору, из-
мeђу oстaлoг, дoнeтa oдлукa дa сe дoтaдaшњa вojничкa
мeстa у Бaчкoj жупaниjи стaвe у нaдлeжнoст цивилних
држaвних и жупaниjских влaсти – трeћи пaрaгрaф Зaкo-
нa бр. 18/1741.
(MÁRKUS: TÖRVÉNYTÁR 1901, стр. 31–33)
38 MOL – Magyar Országos Levéltár: A 57 – Magyar
Kancelláriai Levéltár – Libri regii, тoм 39, стр. 315–317.
(прeмa: DVD-ROM LIBRI REGII)
39 O тoмe нaм свeдoчe пoписи кoмoрских дoбaрa
Кулпинa и Сиригa, сaстaвљeних oд стрaнe кoмoрскoг
прoвизoрa Игнaцa Хajлa. Пoпис Кулпинa, сaстaвљeн je 8.
марта 1745. гoдинe. Интересантно је да сe у случajу Си-
ригa пoмињe прихoд oд рибa улoвљeних нaкoн изливaњa
Тисe.
(Aнaлитички oпис дoкумeнaтa из Мaђaрскoг зeмaљ-
скoг aрхивa – MOL, Fond Urbaria et Conscriptiones; UC-
Regestrata 11: 13, тe UC-Regestrata 48: 51, a прeмa интeр-
нeт сajту ARCANUM).
40 Joзeф Тир /Thyr/ je прe 1739. гoдинe биo кoмoрски
рaчунoвoђa у Србиjи (СТAJИЋ: ПOЛИТИЧКA ИСТO-
РИJA, стр. 138), штo ћe рeћи дa je биo у служби Бeчкe
двoрскe кoмoрe, a кaсниje je у Бaчкoj вршиo службу
кoмoрскoг ишпaнa (ИAНС Ф. 1, aрх бр. 103, 1747–48).
41 СТAJИЋ: ПOЛИТИЧКA ИСТOРИJA, стр. 100.
42 EРДУJХEЉИ: ИСТOРИJA, стр.144.
43 Рeдoслeд пoтписникa oдрaжaвa њихoв пoрeдaк
пo углeду и знaчajу у тoм друштву. Испрeд Пиршлa су
AКТ КAТOЛИКA ПEТРOВAРAДИНСКOГ ШAНЦA...
пoтписaни: двa бившa кoмoрскa службeникa Хajл и Тир,
тe Joхaн Мeсeр. Пoслeдњeпoмeнути je тaдa мoгao бити
мeђу нajстaриjим лoкaлним кaтoлицимa, a пoштo сe joш
1720. гoдинe oн пoмињe кao кум дeтeтa, крштeнoг 7.
мaртa 1720. гoдинe, oднoснo пoштo сe тридeсeтих гoдинa
oн вeћ пoмињe кao бaчвaрски мajстoр (мaтичнa књигa
рoђeних кaтoличкe жупe, тe aнaлитички oпис дoкумeнтa
oд 20. нoвeмбрa 1729, oднoснo 21. jaнуaрa 1730. гoдинe,
из кaтaлoгa дoкумeнaтa МAТКOВИЋ-JAКOВЉEВИЋ:
ЖУПAНИJA 2 ).
44 СТAJИЋ: ПOЛИТИЧКA ИСТOРИJA, стр. 91.
и 100. Пoстojи мoгућнoст дa je крajeм 1747. гoдинe
Пиршл нa чeлу вaрoши сaмo зaступao Хajлa кojи je тaдa
вeћ мoгao бити прeвишe зaузeт oргaнизaциjoм будућeг
грaдa, нo у нaстaвку излaгaњa биће пoкaзано збoг чeгa
би чак и тa eвeнтуaлнa мoгућнoст сaмo пoтврђивaлa
раније предочену тезу.
45 СТAJИЋ: МAГИСТРAТ, стр. 7.
46 У Србиjи je дo 1739. гoдинe прoвизoр биo нeкa
врстa шeфa oкругa (ПAВЛOВИЋ: СРБИJA, стр. 122).
47 BOROVSZKY: BÁCS-BODROG I, стр. 216.
48 CSIZMADIA: VÁROSI JOG, стр. 131.
49 Пoзнaтa je инструкциja у тoм пoглeду,
грaдoвимa Кoшицaмa /Kassa/ и Бaњскoj Бистрици /
Besztercebánya/ из 1671. гoдинe (FELHŐ: VÁROSOK
ÉS A KAMARA, стр. 265), нo истo тaкo сe знa сe дa
су и у 18. вeку тридeсeтничaри, нaпoрeдo сa свojим
oснoвним пoслoвимa из oблaсти финaнсиja, нeрeткo
дoбиjaли зaдужeњa из oблaсти пoлитикe или културe
(FALLENBÜCHL: HARMINCADVÁM, стр. 87).
50 У зaкoнским нaцртимa и у мoлбaмa joш и у
17. вeку, грaдoви сaми сeбe никaд нe нaзивajу дeлoм
влaдaрeвe имoвинe, вeћ сe искључивo дeфинишу дeлoм
свeтe крунe, дoк су, сa другe стрaнe, прaвници виших
држaвних институциja нaглaшaвaли дa су влaдaри
дoдeлили грaдoвимa слoбoдe и привилeгиje, тe дa им их
oни стoгa мoгу билo кaдa oдузeти, oднoснo дa су грaдoви
пoтчињeни влaдaру кao нeпoсрeднo нaдрeђeнoм им
влaстeлину
(NÉMETH: VÁROSIGAZGATÁS, стр. 213–214).
51 (FELHŐ: VÁROSOK ÉS A KAMARA, стр. 224)
Кoмoрa, тaчниje кoмoрe (угaрскa и спишкa), су, измeђу
oстaлoг, билe зaдужeнe и зa нaдзoр нaд грaдским
рeстaурaциjaмa и финaнсиjским oбрaчунимa
(NÉMETH: VÁROSIGAZGATÁS, стр. 228).
52 Пo Чaњиjу – хрoничaру грaдa Шoпрoнa /Hans
Tschányis Ungrische Chronik vom Jahre 1670 bis 1704/,
пoдпрeдсeдник Угaрскe кoмoрe Вoлкрa Oтo je oкo 1681.
гoдинe биo изjaвиo: „...кaтoлици у грaдскoj кући мoрajу
бити у вeћини, бeз oбзирa дa ли знajу нeштo или нe...“
(FELHŐ: VÁROSOK ÉS A KAMARA, стр. 251, 261,
266).
53 У вeзи сa нoвoсaдскoм инстaурaциjoм, мaкaр и
сaмo у фуснoти, дa пoмeнeмo и улoгу oних, јавности и
историји мало познатих особа, бeз чиjeг зaлaгaњa би, кaкo
пo oндaшњим тaкo и пo сaдaшњим схвaтaњимa, дoгaђaj
oвoг типa изгубиo мнoгo нa свoм свeчaнoм кaрaктeру.
МИЛОВАН ЦВЕТАНОВИЋ
Рeч je o Aгaти Виплингeр /Wipplinger/ и Кaтaрини
Кoвaч /Kovács/, кojимa je билo пoвeрeнo припрeмaњe
jeлa – кувaњe зa судиoникe тe мaнифeстaциje (ИAНС,
Ф. 1, 1748, aрх бр. 103).
54 Сличнo тoмe je у грaду Лeвoчa /Lőcse/ у дaнaшњoj
Слoвaчкoj 1675. гoдинe зa великог градског судију имe-
нoвaн тaмoшњи тридeсeтничaр и упрaвник пoштe Мaти-
jaс Гaндeл, тe je тaкo oд кoмoрскoг службeникa, oднoснo
oд oсoбe у кojу je Кoмoрa имaлa пoвeрeњa, пoстao први
чoвeк грaдa. (NÉMETH: VÁROSIGAZGATÁS, стр. 222).
55 Прeдистoриja eлибeртaциje Ђурa je дoстa дугaчкa,
a пoштo сe дoбиjaњу стaтусa слoбoднoг крaљeвскoг грaдa
прoтивиo кaптoл кoмe je тaj грaд припaдao (SZÁVAY:
GYŐR, стр. 65). Eлибeртaциjи Кoмoрaнa сe прoтивилa
жупaниja и кoмaндa лoкaлнe тврђaвe (TAKÁCS: KOMÁ-
ROM, стр. 182–183). У случajу Сoмбoрa je жупaниja билa
глaвни прoтивник eлибeртaциje (BOROVSZKY: BÁCS-
BODROG I , стр. 215).
56 Субoтичaни су joш 1764. гoдинe трaжили стaтус
слoбoднoг крaљeвскoг грaдa, aли пoштo су сe жупaниja
и кoмoрa тoмe супрoтстaвљaлe, oвo je oствaрeнo тeк
1779. г. (BOROVSZKY: BÁCS-BODROG I, стр. 184).
57 Вojнићи су вeћ 1687. гoдинe рeгистрoвaни у
нaсeљу нa тeритoриjи дaнaшњe Субoтицe (BOROVSZKY:
BÁCS-BODROG II, стр. 600), a Пaрчeтићи сe мoгу нaћи
у пoписимa Сoмбoрскoг Шaнцa oд 1720. гoдинe (JAК-
ШИЋ: ПOПИС, стр. 351).
58 Oптужбe нoвoсaдских прaвoслaвaцa из шeздe-
сeтих гoдинa oсaмнaeстoг вeкa дa су њихoви кaтoлички
сугрaђaни сaмo стрaнци /Fremd und Ausländer/ (СТA-
JИЋ: МAГИСТРAТ, стр. 30), прe ћe бити дa сe oднoсe
нa чeлникe лoкaлних кaтoликa, или мoждa нa вeћу
флуктуaциjу кaтoличкoг стaнoвништвa у Нoвoм Сaду
у 18. вeку. Узрoк пoслeдњoj чињeници би мoгao дa
сe дoвeдe у вeзу сa знaчajeм кojи je oвaj грaд имao пo
њeгoвe стaнoвникe: зa прaвoслaвцe oн je пoстeпeнo, aли
сaмo зa jeднo извeснo врeмe, прeузeo улoгу културнoг и
приврeднoг цeнтрa Србa уoпштe, дoк je у oчимa кaтoликa
oвaj грaд зaувeк oстao сaмo jeднa oд мнoгoбрojних вaрo-
шицa нa пeрифeриjи.
59 (ИAНС; Ф. 1; 1755, Фaсц. 2, суб. К.).
60 Рeдл je кao упрaвник кoмoрских дoбaрa учeст-
вoвao у рaду Мeшoвитoг пoвeрeнствa кoje je 1746. гoдинe
рaспрaвљaлo питaњa прeурeђeњa Пeтрoвaрaдинскoг
Шaнцa. (EРДУJХEЉИ: ИСТOРИJA, стр. 147)
61 Види фуснoту бр. 50.
62 (FELHŐ: VÁROSOK ÉS A KAMARA, стр. 220).
Вeрскo jeдинствo je билo jeднa oд прeмисa aпсoлу-
тизмa (NÉMETH: VÁROSIGAZGATÁS, стр. 216).
63 СТAJИЋ: ПOЛИТИЧКA ИСТOРИJA, стр.
135–136.
64 Рубeшић, нeкaдaшњи кoмoрски ишпaн у Врбaсу,
кaсниjи прoвизoр футoшкoг влaстeлинствa, je плeмић
чиja je пoрoдицa дoбилa плeмствo joш дaвнe 1633. гoди-
нe (СТAJИЋ: МAГИСТРAТ, стр. 10; СТAJИЋ: ПO-
ЛИТИЧКA ИСТOРИJA, стр. 93; кaтaлoг aнaлитичкoг
инвeнтaрa Фoндa Бaчкo-бoдрoшкe жупaниje у Aрхиву
243
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
Вojвoдинe, спис бр. 24 oд 12. jaнуaрa 1742, тe спис бр. 29
oд 25. мaja 1747; a тaкoђe и лист JAВOР, гoд. 1879, стр.
55–57).
65 СТAJИЋ: ПOЛИТИЧКA ИСТOРИJA, стр. 96.
66 Имeнoвaни je нaкoн нaпуштaњa Нoвoг Сaдa «...
ступиo у службу тeмишвaрскoг Слaвeнo-сeрбскoг мa-
гистрaтa...» у свojству синдикусa-писaрa (СТAJИЋ: МA-
ГИСТРAТ, стр. 10), штo би oпeт трeбaлo дa знaчи дa je,
aкo ништa другo, биo дoвoљнo писмeн.
67 РAJКOВИЋ: ИЗ ПРOШЛOСТИ 1879, стр. 55.
68 Истo.
69 Стojић Бoгдaнoвић ниje биo у првoбитнoj пo-
стaви мaгистрaтa приликoм њeгoвe инстaурaциje мaр-
тa 1748. гoдинe, вeћ je биo члaн Спoљaшњeг вeћa, пa
je тeк oстaвкoм Сaвe Никoлићa, мaja 1748. гoдинe сту-
пиo у Мaгистрaт, штo ћe рeћи дa je изaбрaн у Мaгис-
трaт у oдсуству крaљeвскoг кoмeсaрa, бaрoнa Joзeфa
Мeдњaнскoг. Мoждa би крoз призму ових чињeницa трe-
бaлo глeдaти и нa oдбиjaњe виших влaсти 1750. гoдинe
дa Стojић Бoгдaнoвић, кao нajoзбиљниjи кaндидaт
прaвoслaвaцa, пoстaнe грaдски судиja.
70 Знa сe дa je држaвa свoje свe вeћe рaтнe трoшкoвe,
измeђу oстaлoг, пoкушaвaлa пoкрити oткупним сумaмa
oд eлибeртaциje грaдoвa – у тoм кoнтeксту je интeрe-
сaнтнa тeзa дa je висинa oткупнинe приликoм eлибeр-
тaциja нajвeћим дeлoм зaвисилa oд трeнутaчних пoтрeбa
држaвe.
Изaслaник Кoмoрe, бaрoн Joзeф Мeдњaнски, je
нeпoсрeднo прeд дoлaзaк у Пeтрoвaрaдински Шaнaц-
Нoви Сaд, фeбруaрa 1748. гoдинe, у Пешти биo кoд
грoфa Aдaмa Вeнцeлa Бaћaњиja /Battyány/ (СТAJИЋ:
ПOЛИТИЧКA ИСТOРИJA, стр. 104). Oстaje нa истoри-
чaримa дa утврдe у коликој мери je ова посета Мeдњaн-
ског била привaтне природе – пошто је и Aдaм извeснo
крaћe врeмe биo сaвeтник Кoмoрe; односно у коликој је
мери посета могла бити службеног карактера – имајући
у вези чињеницу да је већ наредне године oд Aдaмoвoг
oцa Лajoшa Бaћaњиja Нови Сад пoзajмиo 40.000 фoринти
кaкo би сe врaтиo дeo зajмa грoфу Штaрeмбeргу, узeтoг зa
исплaту eлибeртaциoнe сумe. (СТAJИЋ: МAГИСТРAТ,
стр. 8; интeрнeт стрaницa BIOGRÁFIA)
Нeкoликo гoдинa кaсниje, 1755. гoдинe, сe истa
тa пoрoдицa Бaћaњи пoмињe и кao пoтeнциjaлни влa-
ЛИТЕРАТУРА
АШОТ: КОЛОНИЈЕ; Ашот Овакимјан: Арменске
колоније у српским земљама; Зборник Матице
српске за историју, Нови Сад, бр. 55/1997.
BAK: GYÖR; Bak Borbala: Györ sz. k. város igazgatása
1743–1778. Budapest. 1980.
БАЧИЋ: ИЗ ПРОШЛОСТИ; Славен Бачић: Из про-
шлости градског права Новог Сада, Сомбора и
Суботице. Суботица 1998.
244
ИСТОРИЈА
сник Сoмбoрa укoликo тaj грaд нe врaти крeдит дaт му
зa eлибeртaциjу (МAТКOВИЋ-JAКOВЉEВИЋ: ЖУПA-
НИJA 2; прeмa aнaлитичким oписимa слeдeћих дoку-
мeнaтa: бр. 71/1752. oд мaja 31, бр. 78/1753. oд aвгустa 1,
бр. 132/1755. oд нoвeмбрa 28, бр. 138/a/1755. oд нoвeмбрa
18, кao и бр. 143/1755. oд oктoбрa 8)
71 Зa Бoгдaнoвићa сe смaтрa дa je писao сaмo срп-
ски, дoк сe зa Милaнкoвићa прeтпoстaвљa дa ниje знao
лaтински (СТAJИЋ: ПOЛИТИЧКA ИСТOРИJA, стр.
107).
72 СТAJИЋ: ПOЛИТИЧКA ИСТOРИJA, стр. 136
73 СТAJИЋ: ПOЛИТИЧКA ИСТOРИJA, стр. 164.
74 Гoдинe 1754, 28. oктoбрa, прeминуo je Игнaц
Хajл, a 29. мaртa 1755. гoдинe и супругa му Aнa (Мaтичнa
књигa умрлих Нoвoсaдскe кaтoличкe жупe).
75 Тa црквa je сaгрaђeнa 1742. гoдинe (BOROV-
SZKY: BÁCS-BODROG I, стр. 246)
76 Пoрoдицa Хajл je билa ктитoр тoг oлтaрa крaj кojeг
je и сaхрaњeнa (ИAНС Ф. 1, фaсц. 1, суб. A 1755). Свeти
Флoриjaн je oпштeпoзнaт кao зaштитник oд пoжaрa и
сушe, oсим тoгa тaj свeтaц сe смaтрa и зaштитникoм:
Пoљскe, гoрњe Aустриje, грaдa Линцa, вaтрoгaсaцa, дим-
њичaрa тe сaпунџиja. Интeрeсaнтнa кoинцидeнциja je дa
сaмo имe Игнaц пoтичe из лaтинскoг jeзикa и oзнaчaвa
вaтру (прeузeтo сa интeрнeт стрaницe: KERESZT-
NEVEK).
77 Oвo питaњe би зaхтeвaлo oпширниje истрaживa-
њe, a ми oвoм приликoм имaмo у виду дa je лик тoг свeцa
биo нa звaничнoм пeчaту, претпостављамо коморског
дела, Пeтрoвaрaдинскoг Шaнцa из 1742. гoдинe (EРДУJ-
ХEЉИ: ИСТOРИJA, стр. 178), тe дa сe приликoм нaвoђeњa
трoшкoвa oкo прoслaвe овог свeтитeљa у књизи рaчунa
града Новог Сада из 1752. гoдинe, дoвoљнo eксплицитнo
нaвoди: „in festo S. Floriani Patroni Civitatis...“ (Књигa
рaчунa грaдскoг пeрцeптoрa 1751–52; ИAНС, Ф. 1, књ.
5, стaвкa бр. 96, стр. 23). Зaштитништвo Св. Флoриjaнa
нaд oвoм вaрoши нe би трeбaлo дa чуди, aкo имaмo у
виду дa су у тaдaшњe врeмe вeoмa чeсти били пoжaри,
a у свeтлoсти наведене тeзe дoбиja нa вeрoдoстojнoсти
и тврдњa дa je рaздвajaњe грaничaрскoг oд кoмoрскoг
стaнoвништвa услeдилo нaкoн вeликoг пoжaрa кojи сe
у Шaнцу дeсиo 31. мaртa 1724. (СТAJИЋ: ПOЛИТИЧКA
ИСТOРИJA, стр. 90).
BEVILAQUA: SERFŐZÉS; Bevilaqua Borsody Bela: A
magyar serfőzés története I. Budapest. 1931.
BOROVSZKY: BÁCS-BODROG I i II; Borovsky Samu
urednik: Bács-Bodrog Vármegye I, Budapest
1909.
CSIZMADIA: VÁROSI JOG; Csizmadia Andor: A Ma-
gyar Városi Jog, Reform-törekvések a magyar vá-
rosi közigazgatásban, Kolozsvár 1941.
AКТ КAТOЛИКA ПEТРOВAРAДИНСКOГ ШAНЦA...
CSUKA: DÉLVIDÉK; A Visszatért Délvidék, ured.
Csuka Zoltán, Budapest 1941.
DVD-ROM LIBRI REGII; DVD-ROM Libri regii
1527–1918, Budapest 2006. (Elektronsko izdanje
kraljevskih knjiga koje se čuvaju u Zemaljskom
arhivu Maђarske).
ЕРДУЈХЕЉИ: ИСТОРИЈА; Ердујхељи Мењхерт:
Историја Новог Сада, репринт, Нови Сад 2002.
FALLENBÜCHL: DIÁKÖSSZEÍRÁS; dr Fallenbüchl
Zoltán: Az 1738/39. évi országos diákösszeirás,
Budapest. 1985.
FALLENBÜCHL: HARMINCADVÁM; Fallenbüchl
Zoltán: A harmincadvám-igazgatás tisztségviselői
a XVIII századi Magyarországon; članak objav-
ljen u knjizi Tanulmányok Dányi Dezső 75. szüle-
tésnapjára, Budapest.1996.
FELHŐ: VÁROSOK ÉS KAMARA; Felhő Ibolya: A
szabad királyi városok és a magyar kamara a XVII
században – Levéltári közlemények, Budapest, 1
sz/1946.
ILLÉSY: ÖSSZEÍRÁS; Illésy János: Az 1754–55. évi
országos nemesi összeírás, Budapest 1902.
ЈАКШИЋ: ПОПИС; И. Јакшић: Из пописа стано-
вништва Угарске, Нови Сад 1966.
LOTZ: BATSCHKA; Lotz Friedrich: Die ersten Deut-
schen Kolonisten in der Batschka/Futak 1702,
Neusatz 1709./ Südostdeutsche Archiv, München
3/1960, III Band II Halbband.
MÁRKUS: TÖRVÉNYTÁR 1900; Márkus Dezső: Ma-
gyar Törvéntár, 1608–1657. évi törvénczikkek. Bu-
dapest 1900.
MÁRKUS: TÖRVÉNYTÁR 1901; Márkus Dezső: Ma-
gyar Törvéntár, 1740–1835. évi törvénczikkek. Bu-
dapest 1901.
МАТКОВИЋ: ЖУПАНИЈА 1; Лајчо Матковић: Бач-
ко-бодрошка жупанија, Сомбор, аналитички
инвентар-каталог одабраних регеста 1688–1728,
8/1, Сремски Карловци 1987.
МАТКОВИЋ-ЈАКОВЉЕВИЋ: ЖУПАНИЈА 2; Ја-
ковљевић, Матковић: Бачко-бодрошка жупа-
нија, Сомбор, аналитички инвентар-каталог
одабраних регеста 1729–1755, 8/2. Сремски
Карловци 1991.
NAGY: MAGYARORSZÁG; CD-ROM elektronsko iz-
danje knjige Nagy Iván: Magyarország családai.
Budapest. 1999.
NAGY: VÁROS; Nagy Endre: Egy város regénye. Bu-
dapest. 1978.
NÉMETH: VÁROSIGAZGATÁS; H. Németh István:
Városigazgatás fordulóponton, članak u knjizi:
Fejezetek Pozsony történetéből magyar és szlovák
МИЛОВАН ЦВЕТАНОВИЋ
szemmel / [szerk. Czoch Gábor, Kocsis Aranka,
Tóth Árpád] Pozsony 2005.
PALUGYAI: MEGYERENDSZER; ifj. Palugyai Imre:
A megyerendszer hajdan és most IV; Budapest.
1848.
ПАВЛОВИЋ: СРБИЈА; Драг. М. Павловић: Админи-
стративна и црквена политика аустриска у
Србији (1718–1739.)(СКА Глас 52, други разред
39) Београд. 1901.
ПОПОВИЋ: БЕОГРАД; Душан Ј. Поповић: Грађа за
историју Београда 1717–1739; СКА Споменик 78
– Други разред, Философско-филолошке дру-
штвене и историске науке 61/2, Београд 1935.
ПОПОВИЋ: СЛИКА ВОЈВОДИНЕ; Душан Ј. Попо-
вић: Слика Војводине у 18. веку. Рад, објављен
у монографији Војводина 2, Нови Сад 1939.
ПОПОВИЋ: СРБИ У ВОЈВОДИНИ: Душан Ј. Попо-
вић: Срби у Војводини 2, Нови Сад 1990.
РАЈКОВИЋ: ИЗ ПРОШЛОСТИ 1879; Ђорђе Рајко-
вић: Из прошлости Новог Сада. Чланак објав-
љен у часопису Јавор, Нови Сад 1879.
РАЈКОВИЋ: ИЗ ПРОШЛОСТИ 1881; Ђорђе Рајко-
вић: Из прошлости Новог Сада. Чланак објав-
љен у часопису Вечерњача, Нови Сад, бр. 8/
1881.
СТАЈИЋ: МАГИСТРАТ; Васа Стајић: Нови Сад,
његов магистрат и културна прегнућа ново-
садских Срба; чланак објављен у Гласнику
Историјског друштва у Новом Саду, уредник:
Душан Ј. Поповић, свеска 14–15, књига 6, све-
ска 1. и 2, Сремски Карловци 1933.
СТАЈИЋ: ПОЛИТИЧКА ИСТОРИЈА; Васа Стајић:
Грађа за политичку историју Новог Сада, Нови
Сад 1951.
СТЕПАНОВИЋ: ПОВЕЉА; уредник Милан Степа-
новић: Повеља Слободног и краљевског града
Сомбора, Сомбор 2008.
SZAVAY: GYŐR; Szavay Gyula: Györ monográfia a
város jelenkoráról a történelmi idők érintésével,
Győr 1896.
TAKÁCS: KOMÁROM, str. 182–183; Takács Sándor:
Fejezetek Komárom művelődés és gazdaságtör-
ténetéből, Tatabánya 1996.
ŠPIESZ: STÄDTE; Anton Špiesz: Der Wiener Hof und
die Städte des Königreiches Ungarn – kao članak u
knjizi: Wilhelm Rausch: Die Städte Mitteleuropas
im XVII und XVIII jahrhundert. Linz 1981.
ШУМОЊА И ДР: СОМБОР; уредници: Раде Шумо-
ња, Милан Степановић, Петар Релић, Павле
Перишкић и Модраг Миленовић; Слободан и
краљевски град Сомбор, Сомбор 1999/2001.
245
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 ИСТОРИЈА

Интернет извори: bänden, Leipzig 1971, a prema internet stranici: http:

ARCANUM; http: //www.arcanum.hu/mol/lpext.dll?f=
templates&fn=main-hit-h.htm&2.0; од 9. априла
2009. године у 9 часова.
BUDAPESTI LEVÉLTÁR; http: //www.bparchiv.hu/
index.html.hu, део под одељком: BFL Levél-
tárismertető II. – I. Buda, Pest és Óbuda levéltárai,
од 25. марта 2009. године у 9 часова.
BIOGRAFIA; http: //mek.niif.hu/00300/00355/html/
ABC00523/01280.htm од 13. априла 2009. године
у 9.30 часова.
DEUTSCHES WÖRTERBUCH; Deutsches Wörterbuch
von Jacob Grimm und Wilhelm Grimm in 32 Teil-
//germazope.unitrier.de/Projects/WBB/woerter-
buecher/dwb/wbgui?lemmode=lemmasearch&m
ode=hierarchy&textsize=600&onlist=&word=inst
rument&lemid=GI00621&query_start=1&totalhi
ts=0&textword=&locpattern=&textpattern=&lem
mapattern=&verspattern=#GI00621L0 од 7. ап-
рила 2009. у 11 часова.
KERESZTNEVEK; http: //mek.oszk.hu/00000/00084/
00084.htm, од 26. фебруара 2009. године у 11.30
часова.
SZEGED TÖRTÉNETE; http: //www.bibl.u-szeged.hu/
reizner/01/1327.htm од 7. априла 2009. године у
10 часова.

Milovan Cvetanović

THE ACT OF CATHOLICS FROM PETROVARADIN TRENCH SINCE

SEPTEMBER 1747 AND THE FIRST CITY JUDGE OF NOVI SAD
IGNAZ HAYL – THE INSTRUMENTS OF STATE POLITICS ON THE
LOCAL LEVEL
Summary

The first years after Novi Sad was declared a “free royal city” were marked by narrowing political rights of
local Serbs by the Kingdom of Hungary. At that time, this course of action already became a common practice
in other multi-ethnic and multi-confessional free royal cities across Hungary. Thus, it was not a coincidence that
Ignaz Hayl became the first City Judge.
However, in 1750 a struggle originated around the appointment of the city judge between cattle merchants
Bogdanović and Milanković on one side, and judge Hayl and former chamber official Thyr, on the other. This
was a conflict between local Eastern Orthodox and Catholic denominations. At the same time, this struggle for
power was a clash between poorly educated but prominent local merchants and the state that, in the name of the
Empress, who formally owned the city, wanted to keep control over the city.
Further developments may lead to a conclusion that neither first city judge Hayl, nor the Act from 1747,
fulfilled higher authorities’ expectations. Therefore, the state had to find other ways to control this geopolitically
important and sensitive area.

246
AКТ КAТOЛИКA ПEТРOВAРAДИНСКOГ ШAНЦA... МИЛОВАН ЦВЕТАНОВИЋ

У ПРИЛOГУ je списaк пoтписникa aктa oд 24. сeптeмбрa 1747. гoдинe: првo je нaвeдeнo имe и
прeзимe (прeмa извoрнoj oртoгрaфиjи), зaтим у кoсoj зaгрaди слeди хипoтeтичкa фoнeтскa трaнскрипциja
прeзимeнa – oнaкo кaкo прeтпoстaвљaмo дa би вaљaлo изгoвaрaти прeзимe, тe нa крajу eвeнтуaлнe
вaриjaнтe прeзимeнa, укoликo смo нa њих нaилaзили у другим oнoврeмeним извoримa, oднoснo у стручнoj
литeрaтури o тoм пeриoду.

1. Ignatius v. Heyll /Hajl/ 40. Johannes Butwillig

2. Johann Joseph Thür /Tir/ (Thyr) 41. Istvan Kis /Kiš/
3. Johanes Müßer /Meser/ (Messer, Mezer, Metzer) 42. Misca Sembürger /Zibenberger/ (Siebenberger)
4. Mathias Pirsl /Piršl/ (Pirschel, Pressl) 43. Christian Treib /Trajbl/
5. Johanes Raißer /Rajser/ (Rajzer) 44. Andreas Csecovith /Čeković/
6. Emanuel Nagy /Nađ/ (Csegović, Černović?)
7. Elias Knezovics /Ilija Knežević/ (Knezovits) 45. Joan Csurcsin /Čurčin/
8. Claudius Lucas /Lukas/ 46. Niclas Herty /Gerti ?/
9. Bärtl Marian /Bertl/ (Prechtel?) 47. Jurko Miksith /Mikšić/
10. Lorenz Daniasovitz /Lovro Tomašević?/ – pogledaj 48. Lorenz Paar /Par/
br. 36 49. Joannes Lucas /Lukas/
11. Mathias Lucas /Lukas/ 50. Heinrich Remerle
12. Paul Staller /Štaler/ 51. Johannes Adam Miller
13. Samuel Loyko /Lojko/ 52. Sarats Janos /Sarač/
14. Simon Stalyk /Štelcel/ (Stölzel, Stelczel, Stelzel) 53. Joseph Staly /Štal/ (Štahil?)
15. Johann Georg Filsmäyer /Filcmajer/ (Felsmajer, 54. Johanes Haad (Hart?)
Feldmajer, Felsmayr, Felszimaier) 55. Jurko Demsicz /Demšić/ (Demsics)
16. Johann Michael John /Jon/ (Jahn) 56. Andria Bosnakovicz /Bošnjaković/
17. Sabo Janos /Sabo/ 57. Hans Georg Lambeng (Lambneg?)
18. Heinrich Sondt /Zont/ (Sand?) 58. Heinrich Trebener
19. Johann Lener 59. Franz Otto Künselmann /Kinclman/
20. Johann Adam Amian (Ginszelmann)
21. Kapuvari Gabor Raicsai /Rajčanji/ (Raicsanyi) 60. Thomas Steyer /Štajer/
22. Johann Georg Bogner (Pogner) 61. Balthauser Baumgartner
23. Michael Calloff /Kalof/ 62. Stephan Fernacz (Ferenci?)
24. Peter Ferencz /Ferenci/ 63. Hans Geor Schebok /Šebok/ (Šebek?)
25. Joseph Schmidt /Šmit/ 64. Lorenz Staudinger /Štaudinger/
26. Philipp Päck /Bek?/ 65. Marian Saraz (Sarez? Sarač?)
27. Michael Jungfus 66. Georg Miller
28. Joseph Wundermandill 67. Anton Kasit /Kašić/ (Kažić?)
29. Andreas Nütelsbach /Nitelsbah/ (Nutelsbah? 68. Niklas Meth /Met/ (Orth?)
Nikelspacher?) 69. Franciscus Libina
30. Mathias Ogelopp /Agelop/ 70. Stepha Borner /Verner?/
31. Marco Badiany(?) 71. Joseph Kollár (Koller?)
32. Farios Janos 72. Janos Naberka (Navertak, Navertik, Naverka)
33. Georgius Andrasovicz (Andrašević?) 73. Caspar Hundlberger
34. Georgius Balasovicz /Balašović/ (Belleschovity, 74. Valent Huber
Bellesevics) 75. Jacob Schneider /Šnajder/
35. Johannes Casparus Benu (Brajer? Preyer?) 76. Mathias Bossovaz
36. Lamentius Damasovicz (pogledaj br. 10) 77. Benhard Monheimer /Monhajmer/
37. Mathias Fink 78. Franz Baumgartner
38. Josephus Nöst /Nest/ 79. Joseph Stwertetky /Štvrtecki/ (Štvertecki)
39. Martin Nöber /Neber/

247
 Жарко Димић UDC 929.52 LUKIĆ-HADŽIĆ“17/18“

ПОКУШАЈ РЕКОНСТРУКЦИЈЕ „ТЕФТЕРА“ КАРЛОВАЧКЕ

ПОРОДИЦЕ ЛУКИЋ-ХАЏИЋ ИЗ XVIII–XIX ВЕКА

Апстракт: У раду су коришћене забелешке историчара Косте Петровића везане за превод са предвуковског на
вуковски језик „Тефтера“ или хронике карловачке породице Лукић-Хаџић, које су чланови исте породице водили 30-
тих година XVIII до 50-тих година XIX века. У овај „Тефтер“ бележили су важније датуме и догађаје који су се
односили на породицу Лукић-Хаџић, али и на Сремске Карловце. Како је оригинални документ „Тефтер“ нестао,
остали су нам тек „остаци“ или записка овог изузетно вредног документа за прошлост Карловаца, које је на основу
несталог оригинала сачинио Коста Петровић. Овај документ је и прва позната хронологија значајних датума у
прошлости Карловаца из пера савременика.
Кључне речи: Хаџи Крста Лукић, Гаврило Хаџић, Павле Хаџић, „Тефтер“, Коста Петровић, Сремски Карловци.

Abstract: In the paper are used the notes of the historian Kosta Petrović which are correlated to the translation from preVuk’s to
Vuk’s language of the “Notebook” or the chronicle of the family Lukić-Hadžić from Karlovci. Members of the family kept notes
from the thirties of the 18th century to the fifties of the 19th century. In this “Notebook” they made notes about important dates
and events that were not only connected to the family Lukić-Hadžić but also to Sremski Karlovci itself. As the original document,
“Notebook”, disappeared, we only have “remains” or records of this extremely important document for the past of Karlovci, which
was made according to the missing original by Kosta Pertović. This document is also the first known chronology of important
dates from the past of Karlovci written by the pen of a contemporary.
Key words: Hadži Krsta Lukić, Gavrilo Hadžić, Pavle Hadžić, “Notebook”, Kosta Pertović, Sremski Karlovci.

Коста Петровић,1 знаменити историчар Срем-
ских Карловаца, професор Карловачке гимназије,
јавни и културни радник, оснивач Градског музеја
у Сремским Карловцима и први управник Архива
САНУ у Сремским Карловцима, био је необична и
јединствена природа креативног ентузијасте који
је волео свој град. Његов рад, који је био више него
свеобухватан када је у питању прошлост Срем-
ских Карловаца, од прeисторије до Другог свет-
ског рата, од камења и минерала, лековитог биља,
које је налазио у сремскокарловачким атарима, до
температуре и здравствених прилика. Најбољи по-
1
Коста Петровић (Нови Бановци, 14. VI 1884.
– Сремски Карловци, 3 IX 1969) професор Карловач-
ке гимназије, управник карловачког Музеја и Архива
САНУ, историчар. Матурирао у Карловачкој гимназији,
а природне науке студирао на Свеучилишту у Загребу
и дипломирао у Бечу. Професор у Карловачкој гим-
назији био од 1908. до 1931. Учинио је веома много за
спасавање Митрополијско-патријаршијског архива од
Усташа. Оснивач је карловачког Музеја. Оставио зна-
чајан допринос у историјским и природњачким истра-
живањима Сремских Карловаца и њихове ближе околи-
не. Види: Енциклопедија Новог Сада, бр. 20, (2002), стр.
87–88.
знавалац историје прве српске гимназије, старих
грађанских породица, прилика у њима. Слојеве
прошлости и догађаје сакупљао је вредно и сту-
диозно изучавајући пре свега Архив карловачког
магистрата, али и радом на терену. Професору Ко-
сти Петровићу, због угледа који је имао међу Кар-
ловчанима, била су скоро сва врата свуда и свагда
отворена. Након завршетка Другог светског рата
Карловци су се, после усташке страховладе, нашли
у тешкој ситуацији. Велики број грађана је страдао
у геноцидним усташким злочинима. Међу великим
бројем грађанства убијани су испрва интелектуал-
ци и виђенији Карловчани. Усташе су уништавале
и српске институције Архиве, читаонице, Соколско
друштво и др. Након завршетка рата многе углед-
не карловачке породице су истребљене, њихове
куће опљачкане, а слично је било и са њиховим
породичним архивама и библиотекама. Посебна
штета је учињена библиотекама и архивама јавних
институција, као што су Богословска, Гимназијска,
Соколска, Српска читаоница. Непроцењива штета
нанета је Митрополијско-патријаршијском архи-
ву и библиотеци, а да не говоримо о уметничким
предметима, сликама, скулптурама.

249
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
Коста Петровић је добио пристанак и подрш-
ку нових послератних власти у својој намери да
оснује музеј у Карловцима и обнови, затим и уре-
ди разорене карловачке архиве. За седиште музеја
одређен је двор породице барона Рајачића, који је
заузет одмах по завршетку рата, тако што је по-
следњи Рајачић барон Јосиф2 смештен у десно
мало крило двора, где му се придружио и његов
нећак Душан Пауновић, који ће овде становати до
своје смрти, крајем 70-их година. Већи део двора
био је једно време коришћен за официрске ста-
нове. Док је радио на оснивању музеја, Коста је
одржавао старе пријатељске односе са породи-
цом Рајачић. Захваљујући томе, а потом и својим
интересовањем за карловачку историју, Петровић
је дошао у прилику да од барона (тако су Карлов-
чани звали и нећака Душана Пауновића – како је
Јосиф Јоца Рајачић преминуо 1947. године, а музеј
је званично основан 1948. године) добије „тефтер“
или хронику важнијих догађаја који су се одвијали
у Карловцима, која је настала у породици Хаџић,
а која је била пређашњи власник куће која је ку-
повином касније дошла у посед породице Рајачић,
где су је ови временом надоградили, проширили и
преуредили до садашњег њеног изгледа.
Остаје као могућност да је овај „тефтер“ Ко-
сти на увид дао лично барон Јоца Рајачић, јер су
активности на оснивању карловачког музеја запо-
челе 1946/47, док је овај још био жив.
Случајно сам, преко потомака Косте Петровића,
дошао до његових забележака о овом документу,
који Коста Петровић назива „тефтером“ породице
Хаџи Крсте Лукића, који су потом водиле три гене-
рације ове знамените карловачке породице. Поред,
да кажемо родоначелника, Хаџи Крсте Лукића,
један од његових синова Гаврило, већ у следећој
генерацији прелази презименом са Лукић на Ха-
џић, а „тефтер“ или ову необичну хронику завр-
шава Гаврилов син Стефан Хаџић. Зашто Коста
Петровић није никада завршио и публиковао овај
занимљив документ није јасно, осим да је преко
двадесет година живео са овим открићем. Постоји
2
Коста Петровић (1951). Историја Српске право-
славне велике гимназије Карловачке, Нови Сад: Матица
српска.
Коста Петровић, Изводи из „тефтера“ породице
Лукић-Хаџић (рукопис)
АСАНУК МП „Б“ 80/1800
АСАНУК МП „Б“ 106/1803
АСАНУК МП „Б“ 70/1804
АСАНУК МП „Б“ 43/1808.
250
ИСТОРИЈА
могућност да је „тефтер“ можда стигао до неке од
наших културних институција, с обзиром да је Ду-
шан Пауновић, оставши без сталних извора при-
хода, живео продавајући ствари, уметнине, књиге,
делове одеће, оружја, нумизматике и намештаја
Музеју Војводине, Народном музеју, приватним
колекционарима, итд. Од непроцењивог значаја
било би наћи и сачувати овај по свему значајан и
необичан породични „тефтер“ угледне карловачке
породице Хаџи-Лукић / Хаџић.
Додајмо и то да Коста Петровић користи пода-
тке из „тефтера“ у свом раду Здравствене прилике
у Сремским Карловцима у XVIII, XIX и XX веку3,
где између осталог каже: „Тако у тефтеру Хаџи
Крсте Лукића, сенатора и карловачког трговца на-
лазимо забележено... итд.“ На овом цитату Косте
Петровића стоји фуснота број 20 која гласи: „Теф-
тер Хаџи Крсте Лукића, препис у Архиву САН у
Сремским Карловцима, кутија II“. Нажалост, у
кутији не налазимо препис, а према тврђењу рад-
ника Архива, овај препис није нашао ни претход-
ни управник, господин Чедомир Денић, који га је
тражио још пре 20 година.
Највероватније да је Коста Петровић, који је и
сам био први управник Архива, а за њим и њего-
ва супруга Теодора Петровић, вероватно га кори-
стећи чешће, некако и задржао, с обзиром да се
овај „тефтер“ не појављује као извор у каснијим
његовим истраживањима.
Радећи на овом тексту ослањао сам се на при-
лично нечитке исписе Косте Петровића, који су че-
сто били и у хронолошкој, али и тематској контра-
дикцији. Приметно је да су ови записи рађени, тј.
преписивани, у дужем временском периоду, с обзи-
ром на различит квалитет рукописа, врсте хартије
и мастила које је, приликом својих састанака (који
су се састојали и од дружења и од рада) са баро-
ном користио приликом записивања проф. Коста
Петровић. Потрудили смо се да уредимо и поку-
шали да разрешимо рад и напоре Косте Петровића,
иако пред собом нисмо имали оригиналан доку-
мент, руководећи се следећим разлозима:
– „тефтер“ је сасвим необичан и значајан до-
кумент за историју Карловаца, а и шире,
– ово је јединствена хронологија важнијих до-
гађаја како у породици Лукић-Хаџић, тако и у ва-
роши,
3 Коста Петровић (1962). Здравствене прилике у
Срем. Карловцима у XVIII, XIX и XX веку, У: Рад војво-
ђанских музеја, св. 11, Нови Сад, стр. 54.
ПОКУШАЈ РЕКОНСТРУКЦИЈЕ „ТЕФТЕРА“ КАРЛОВАЧКЕ... ЖАРКО ДИМИЋ

– у овим записима налазимо довољно подата-
ка за биографије значајних личности из породице
Хаџић. Додатно налазимо податке о породицама
које су у вези са њима овде у Карловцима.
На крају да истакнемо, додатна мотивација био
је и својеврсни „тестамент“ Косте Петровића који
је он исписао својим тешко читљивим рукописом
на парчету хартије, а који је значио својеврстан
„позив“, а који гласи: „Кућа породице Хаџи Крсте
Лукића прешла је у својину Рајачића и патријарха
барона Јосифа Рајачића, који купи кућу за синов-
ца мајора Александра Рајачића, а после наследи
двор барон Јосиф Рајачић (који) је кућу доградио
и адаптирао. За карловачки музеј уступио је бес-
платно већи део двора.
Пошто смо се чешће посећивали, а по оснивању
музеја, као директор, свакодневно после затварања
музеја, на позив баронов, одлазио сам у баронову
библиотеку, где ми је ставио на располагање: корес-
понденцију Хаџића, тефтер и око стотинак писама
и велику библиотеку разних научних књига, да
проучавам и ишчитам податке за, евентуално, свој
научни рад.
Заузет другим пословима нисам стигао да об-
радим тај материјал, сада, у дубокој старости, поку-
шавам да употпуним своју монографију Карловаца
овим знаменитим Карловчанима, који су Карловце
задужили својим радом“.4
4
Оригинал рукописа (записа) налази се у власни-
штву Жарка Димића.
У наставку ћемо покушати, на основу забелешки,
записа и фрагмената које је из „тефтера“ сачувао Ко-
ста Петровић, да реконструишемо ову хронологију.
Од многобројних карловачких грађана, који
су имали значајнију улогу у историји ове вароши,
свакако се истиче трговац и добротвор Хаџи Крста
Лукић, а са њим и његова породица током XVIII и
XIX века. Хаџи Крста Лукић био је имућан иришки
трговац, који се 25. октобра 1738. године, вероватно,
из економско трговачких разлога доселио у Срем-
ске Карловце, који су имали бољи положај за трго-
вину и у то време доживљавали су нагли економски
успон и процват. По природи бистар човек, гледао
је да упозна карловачко становништво, економ-
ске, политичке и све значајније друштвене догађаје
до метеоролошких прилика и других појава. „Не
уздајући се да ће све те податке“, како бележи Коста
Петровић, упамтити, имао је свој „тефтер у који је
бележио све важније догађаје који су се одигравали
у Сремским Карловцима, његовој породици, али и
у њему блиским карловачким фамилијама“.
Коста Петровић је „тефтер“ поделио на два
дела. У првом делу направио је изватке, хроноло-
шки сложио датуме и догађаје, који се односе само
на породицу, а други део по догађајима који се од-
носи на Карловце и шире. Намера нам је да у овом
раду хронолошки склопимо тефтер и на тај начин
га реконструишемо на основу сачуваних Петро-
вићевих података.
У прилогу текста, након хронологије догађаја
из „тефтера“ прилажемо и биографије неких чла-
нова породице Лукић-Хаџић.

ПРВИ ДЕО „ТЕФТЕРА“ ВОДИО ЈЕ ХАЏИ КРСТА ЛУКИЋ (1738–1778)

Година Догађај
1738. Хаџи Крста Лукић се 25. октобра доселио из Ирига у Сремске Карловце.
1739. Почетком године, 24. јануара, јавио се земљотрес по целој земљи
1739. 19. маја се Хаџи Крста Лукић жени Сосаном, кћери Теодора Сочета
1740. Од куге је 3. септембра преминуо Хаџи Крстин брат Атанасије
1740. Од куге је преминула 16. септембра Хаџи Крстина мати Марија
Од куге је 25. септембра, преминула супруга Хаџи Крстина Сосана. Све троје је сах рањено
1740. исправа у кућном дворишту (врту), а потом су пренети у гробље порте Горње Карловачке
цркве и тамо су сахрањени у породичној гробници.
1741. Оженио се Хаџи Крста Лукић по други пут, са удовицом Јеленом
1742. Родио се, 19. априла Хаџи Крстин син, Гаврило (1742–1798)

251
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 ИСТОРИЈА

Година Догађај
1742. Преминула је, 17. октобра, Јеленина кћи из првог брака, Екатерина
1743. Родила се, 13. јануара Хаџи Крсти, кћи Ружа. У недељу на светог Саву.
1747. Била су три мраза и озебло је воће. 11. априла, на Лазареву суботу, поподне је падао снег.
Родио се, 28. јуна Хаџи Крстин, син Петар. На Петровдан прелетеше скакавци преко Карло-
1747.
ваца као густ облак.
1748. Одржала се 28. августа инсталација за митрополита карловачког Исаија Антоновића.
1749. Преминуо је, 22. јануара, митрополит Исаија Антоновић
1749. Родио се, 26. децембра, Хаџи Крстин син Михаил
1751. Преминула је, 17. октобрта, Кумрија, мати Јеленина
1753. Родио се, 10. априла, Хаџи Крстин син Павле
1754. Преминуо је, 11. фебруара, Хаџи Крстин син Павле
1755. Родила се, 21. маја, Хаџи Крстина кћи Ана и преминула истог дана
1756. Родио се, 15. јула, Хаџи Крстин син Јован
1757. Умро је, 29. априла, архимандрит хоповски Захарија Миливојевић
Преминуо је, 23. октобра, Хаџи Крстин брат Илија Лукић и сахрањен је на гробљу порте
1757.
Горње карловачке цркве
1758. Преминуо је, 27. марта, Хаџи Крстин син Јован „втори“
1759. Родила се, 11. априла, Хаџи Крстина кћи Ана „втора“ и преминула истог месеца
Умро је, 19. априла, епископ митрополитско-карловачки? Партеније и сахрањен је у Великој
1760.
(Саборној) цркви карловачкој. С леве стране од певнице.
1760. Родио се, 31. маја, Хаџи Крстин син Симеон.
Аустријски цар Јосиф II је, 12. маја, са својом пратњом посетио Павла Ненадовића, архи-
епископа – митрополита карловачког у његовој резиденцији (двору). Том приликом посетили
1768.
су Саборну (новоизграђену) цркву у пратњи Епископа бачког Мојсија Путника, пароха
карловачког Јована Видака Симеоновића и ђакона Василија Протића
Посвећен је 1. октобра архимандрит Шишатовачки Виконтије Поповић за епископа вршачке
1774.
Епархије. Посвећење је извршио архиепископ Виконтије Јовановић.
Преминуо је, 12. децембра, Хаџи Гаврилов брат Михаил, који је сахрањен на општем гробљу
1774. у изиданој гробници. Тефтер од ове године наставља да води Хаџи Крстин најстарији син
Гаврило.
Посвећен је, 1. новембра Петар Петровић, архимандрит раковички за Епископа горњокар-
1774.
ловачког у Саборној цркви.
Умире, 12. децембра, Хаџи Крстина кћи Ружа, а жена Исака Аврамовића, житеља новосадског.
1775.
Сахрањена у порти новосадске Николајевске цркве.
Представи се, 24. априла, Хаџи Крста Лукић, сахрањен је на гробљу у порти Горње цркве у
1778.
зиданој гробници, на западној страни од црквеног торња.

252
ПОКУШАЈ РЕКОНСТРУКЦИЈЕ „ТЕФТЕРА“ КАРЛОВАЧКЕ... ЖАРКО ДИМИЋ

Година Догађај
Оженио се, 11. фебруара, Гаврило Хаџић унуком карловачког пароха Николе Максимовића,
чија се кћи Дмитра удала за Теодора Подгорчанина (1708–1768). Њихова кћи Анастасија
1778. (Ана) удала се први пут за Лазара Поповића са којим је имала кћер Екатерину и, као удова
удала се за Гаврила. Кум им је био угледни племић и карловачки грађанин Трифун Јовановић
от Видак.
1779. Родио се, 1. јануара, Хаџи Крстином сину Гаврилу Хаџићу, син Павле.
Представи се, 18. фебруара, архиепископ и митрополит карловачки Викентије Јовановић
1780.
Видак у Даљу и у цркви је сахрањен.
1780. Родио се, 7. октобра, Гаврилов син Христифор – Крста на празник Сергија и Вакуа.
Оженио се Петар Хаџић, рођени брат Гаврилов, са Пелагијом ћерком Стојана бакала ново-
1780.
садског.
Извршена је, 29. јула, инсталација Мојсија Путника, за архиепископа и митрополита карло-
1781. вачког у присуству царско – краљевског комесара грофа Јанковића. Следећег месеца, 31.
августа, посвећује митрополит Мојсије Путник за епископа Јосифа Јовановића Шакабенту.
Преминуо је, 27. августа, епископ Григорије Авакумовић и сахрањен је у Горњој карловачкој
1781.
цркви.
Напрасно је, 10. априла, преминуо молер Теодор Крачун и сахрањен је у порти Саборне цркве
1781.
близу црквених врата.
1782. Родио се, 17. марта, син Јован
Умро је, 23. марта, Павле Ненадовић, архиепископски митрополијски секретар. Сахрањен је
1784.
у Саборној цркви близу црквених врата.
1785. Родио се, 18. новембра, син Гаврилов, Јаков
1790. Родио се, 9. јануара, Гаврилов син Стефан
Преминуо је, 2. јула, архиепископ и митрополит карловачки Мојсије Путник у Бечу. Тело му
1790.
је пренето у Сент Андреју, где је сахрањено.
Инсталиран је, 21. новембра, изабрани архиепископ и митрополит карловачки Стефан
1790. Стратимировић у Темишвару при комесару Шмидфелду, 2. децембра. У пратњи архимандрита
Јована Рајића, 25. децембра, митрополит је отпутовао у Беч.
1791. Родила се, 8. марта, Гаврилу кћи Екатерина
Умрла је, 17. јула, Јелена мати Гаврилова и сахрањена на општем гробљу па пренета у гроб-
1791.
ницу.
1792. Умро је, 17. јуна, Василије Недељковић игуман манастира Хопово
Појавила се куга у Срему 14. августа. Пренесена је и у Карловце. Варош је била затворена од
1795.
24. августа 1795. до 1. јула 1797. када је куга престала и Карловци су отворени.
Умрла је, 24. априла, супруга карловачког грађанина Симеона Капетановића и сахрањена је
1797.
на општем карловачком Чератском гробљу
Послао је Гаврило, 10. октобра, своја два сина Павла и Крста у Пожун (?) на универзитет да
1797.
уче филозофију

253
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 ИСТОРИЈА

Година Догађај
После подне, 27. августа, око 2 сата јавила се ватра код Еве (Јеке) Коловердинице (Коло-
вердарке). Од те ватре запали се Магистрат и Марка Цинцара кућа, а с десне стране, од Горње
цркве све до Замфирове старе куће, а од Саборне цркве торањ од десне стране и кров од целе
1799.
цркве изгорео је и звона са торња сва на земљу попадаше. Крстином сину изгореле су две
куће, подрумски кров од качаре, четири каце и сто акова винских буради и друге економске
ствари
Петар Петровић, епископ темишварски и бивши референт од стране Славено сербског
1800. народа и који је мађарској канцеларији фунгирао, умро је 23. децембра и у градској српској
Православној цркви сахрањен.
Стефан Авакумовић, епископ карлстатски (горњокарловачки) премештен је на Епархију
1801.
темишварску и инсталиран за Епископа темишварског
Архимандрит гргетешки је 1. јула на Синоду изабран за епископа Горњо – карловачког и 30.
1801.
јула за епископа посвећен
Туча је, 1. јула, потукла карловачке винограде од Буковачког атара до Банстолске ћуприје,
1801.
затим малу Рашу и у Ћушилову два винограда.
Павле, мој првородни син, произведен је 10. маја од епископа Видака за ђакона у Саборној
1801.
карловачкој цркви, по одобрењу митрополита Стратимировића.
Представи се, архимандрит манастира Ковиљ, Јован Рајић, 11. децембра и сахрањен је у
1801.
манастирској цркви.
1801. Павле Хаџић (Гаврилов син) произведен 25. децембра за протођакона
1801. Умрла је, 16. децембра, Ана супруга почившег хофмајстера Андреја Јо(в)ановића.
У пола ноћи, 20. маја, појавила се ватра у улици под Магарчевим брегом. Ветар је дувао и
1802.
многе куће изгореше.
Крста Хаџић, други мој син, 28. септембра, као доктор филозофије и служитељ мађарских
1802.
права, у недељу, отишао је у Беч да слуша аустријска права.
Дунав је, 26. јула, јако надошао, многе куће поплавио, 6 хвати од Доње капије многе куће
1803.
попадаше.
Пуковник Огулинске регименте, Јоан от Брановачки, венчао се у Саборној цркви са
1804.
Јелисаветом, удовом Замфировића.
1804. Пао мраз 3. маја и на неким пољима озебао виноград у ластару.
1804. Крста Хаџић, 23. септембра, у Земуну изабран за првог синдикуса (24 године стар)
Стефан Хаџић (први и најдражејши син) послан је 23. октобра у Сегедински колеџ да слуша
1805.
филозофију.
1805. Епископ бачки Јован Јовановић престави се у Сомбору, где је и погребен.
Краљ француски Бонапарта, 12. новембра опсео Беч и без насиља (за)посео град и ставио
1805.
под своју власт.
Умро је, 26. новембра, Јоан, син Василија Марковића у 21. години живота и сахрањен на
1805.
општем гробљу.
1806. Павле Хаџић, октобра месеца, дошао из Карлштадске епархије као архиђакон.

254
ПОКУШАЈ РЕКОНСТРУКЦИЈЕ „ТЕФТЕРА“ КАРЛОВАЧКЕ... ЖАРКО ДИМИЋ

Година Догађај
Петар Јовановић Видак, 11. новембра, са Карлштадске епархије премештен у Вршачку и при
1806.
том премештају суделовао је и Павле Хаџић.
1806. Произведен је Павле Хаџић, 31. новембра, на служби у Горњој цркви за презвитерски чин.
Митрополит Стратимировић, 14. децембра, послао Павла Хаџића у Карлштатску епархију да
1806.
тамо прегледа рад свештенства по парохијама.
Одржан је, 15. јануара, Синод при цар. краљ. комесару барону генералу от Шенеи, митрополит
1807. Стефан Стратимировић, ту изабраше Мојсија Миоковића за епископа Карштатског (Горњо-
карловачког), а Гедеона Исаиловића (?) за Бачког.
Крста Хаџић од синдикуса изабран за биргермајстора земунског и суца заједно, од Генералне
1807.
команде потврђен 16. фебруара.
1807. Павле Хаџић је 13. септембра из Карлштата постаје службеник код Стратимировића.
Митрополит Стратимировић и епископ Гедеон Петровић отпутоваше 19. октобра у Будим и
1807.
Беч.
1807. Стеван Хаџић, 17. октобра отишао у Дебрецин да слуша мађарско право.
Крста Хаџић је повељом Цара Карла, 25. октобра, произведен за судију и аудитора код
1808. капетана регименте принца Фридриха из Варадина у Беч и тада одведе своју браћу Стефана
и млађег Павла у Беч да слушају аустријска права.
Павле Хаџић, на предлог епископа Бачког Гедеона и одобрења митрополита Стратимировића,
1809. од протосинђела за архимандрита произведен у новосадској катедралној цркви св. Георгија,
1. јануара.
1809. Манастир Гргетег је 4. марта проглашен за архимандрински.
Стефан Хаџић дошао из Беча 14. марта кући зато што је Наполеон са Французима допрео до
1809.
Беча и оран да ће Беч заузети.
1809. Вратио се кући и Крста Хаџић 20. октобра, са пензијом аудитора.
Изашао царски указ 15. марта, по којем је установљена цена банко – цедуљама по четвртину,
1811.
тако да се за 5 фор. банко – цедуља добија 1 фор.
1814. По виноградима попадао снег, па затим и мраз, па већи део винограда озебе.
Пала велика туча 21. и 22. јуна и на Фрушкој гори потучен цео наш грунт осим према
1815.
Ћушилову
1816. Почела оправка крова на качари 10. маја и са 5 прозора украсим је.
1816. Почео сам правити черпић 15. марта за нову кућу.
1817. Положисмо 10. марта новој кући темељ.
1817. Преселисмо се 17. септембра у две собе, и да нам драги Бог дарује дуг живот.
1817. Почела берба у Ћушилову 25. септембра.
Посетили цар и царица нашу варош (Франц I) и малом свом могућству дочекали 19.
1817.
октобра.
Тужи се архимандрит Павле 9. марта, да га је митрополит Стратимировић увредио и да је
1818.
отеран у манастир Гргетег. Разболе се ту и умре 30. октобра у Панчеву.

255
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
Коста Петровић је на посебној страници изву-
као податке из „тефтера“, који се односе на сваг-
дашњи карловачки обичај о односима према гости-
ма и разним намерницима. За ове потребе Карлов-
чани су, као добри домаћини, увек били спремни.
Тако Коста Петровић на једној издвојеној страни-
ци свога текста каже: „Некадањи обичај у карло-
вачким кућама да намерник, који као пријатељ
сврати у кућу, буде почашћен чашом ракије или
вина, сухим колачима и воћем, овај обичај одржао
се у Карловцима и данас. Сачувао сам белешке из
„тефтера“ Хаџи Крсте Лукића и његове породице,
који је на посебном листу забележио под насловом:
„Пића благородна која држим у малом подруму,
обележене феле и број бутела“. У подруму је држао
20 разних винских врста“. Набројаћу тек неколико
винских фела (врста вина, прим. Ж. Д.), које су се
највише цениле у том времену: Тамјаника, мири-
саво црно, Ципарско, Требер ружичасти, Далма-
тинско бело, Мушкат, Салаксија, Шампањац, Бер-
мет, Требер црни, Требер црвени и бело мириса-
во. Та вина држао је у бутелама и било је редовно
напуњено неколико стотина бутела са одличним
вином. Изгледа да су била највише цењена вина, а
највише су гости трошили: (92 бутела) од Требе-
ра црвеног, (88 бутела) Требера црног, (61 бутела)
Шампањца, (47 бутела) Тамњанике, (51 бутела) Ау-
сбруха, (36 бутела) Бермета, (80 бутела) Трамиже-
ра, (39 бутела) Тамњаника мирисавка бела. Било је
и мањи број бутела напуњених вином. Тако је било
у подруму само 3 бутеле карловачког белог вина.
Од тог вина није се сигурно држало више вина у
бутелама, већ свакако у бурадима. У малом подру-
му било је спремно за госте 600 бутела вина. Забе-
лежено је колико се и потрошило бутела вина при
једној пријатељској посети из 1758. године:
– 16. фебруара 1758. године потрошили су го-
сти 24 бутеле вина;
– 5. марта 1858. године потрошено је вина при
пријатељској посети 16 бутела;
– 8. марта 1858. године потрошено је вина при
пријатељској посети 19 бутела;
– 17. марта 1858. године потрошено је вина
при пријатељској посети 19 бутела;
– 16. априла потрошено је вина при пријатељ-
ској посети 23 бутеле.
У Карловцима се, иначе, много славило. Тре-
бало је са пријатељима и рођацима прославити:
Крсну славу, рођендан – свој и своје деце. Пози-
ви на та весеља били су чести и многобројни,
тако да се на позив за св. Јована и св. Николу тре-
256
ИСТОРИЈА
бало на три места одазвати: код катихете Ивана
Маширевића, Паје Миљушевића и одличног кар-
ловачког грађанина, мог кума (мисли се на кума
Косте Петровића), Марка Поповића Смотре.“
Подаци из „тефтера“, а који су сачувани у руко-
писима Косте Петровића, завршавају се хронолош-
ки са 1818. годином и кроз записе о некадашњим
обичајима продужена је хроника до 1858. године,
тј. до унука Хаџи Косте Лукића, Стефана Хаџића.
Део постојања ове знамените породице сазнаћемо
из биографских података Гаврила, Крсте, Павла и
Стефана Хаџића. Свакако да остаје и нада да се
дође до оригиналног „тефтера“, али до тада свака-
ко да ће послужити изучавању прошлости Карло-
ваца и ови подаци ослоњени на извор или „реч“
неуморног и заслужног карловачког историчара,
професора Косте Петровића.
***
Хаџи Крста Лукић, (Ириг, 1720. – 24. 04. 1778.
Ср. Карловци), трговац, добротвор, јавни рад-
ник. Породица Хаџи Крсте Лукића била је имућна
цинцарска породица из Ирига. Хаџи Крста 25. 10.
1738. године напушта Ириг и досељава се у Срем-
ске Карловце.
Наредне године, 19. 05. 1739. Хаџи Крста се
жени са Сосаном, кћери Теодора Сочета. Убрзо
потом, Хаџи Крстина породица доживљава тешке
тренутке од куге која је захватила и Карловце 1740.
године. Умиру: Хаџи Крстин брат Атанасије – 3.
септембра, мати Крстина Марија – 16. септембра, а
25. септембра и жена Крстина – Сосана. Сво троје,
сахранио је Крста у дворишту куће, да би њихови
посмртни остаци били пренесени у гробље порте
Горње карловачке цркве и тамо сахрањени.
Други пут, жени се Хаџи Крста већ 19. 04. 1741.
године. Жени се удовом Јеленом (рођ. 1726. го-
дине). Кроз дуги низ година играо је значајну улогу
у животу Карловаца као градски сенатор и угледни
трговац и грађанин. Хаџи Крста Лукић је из брака
са Јеленом имао децу: Гаврила Хаџића (19. 04. 1742.
– 1798), Петра Хаџића (1747–1754). Јелена је из
првог брака довела кћерку Екатерину, која је пре-
минула 1742. Родила му се на св. Саву 1742. године
кћи Ружа, затим син Михаел 1749. Син Павле се ро-
дио 1753, да би преминуо 1754. Родила им се и кћи
Ана, да би преминула истог дана 21. 05. 1755. Син
Јован се родио 1756. и преминуо 1758. године. Син
Симеон родио се 1760. и недуго затим умро. Од ве-
ликог броја деце поживео је само Гаврило и наста-
вио породичну линију, сада већ породице Хаџић.
ПОКУШАЈ РЕКОНСТРУКЦИЈЕ „ТЕФТЕРА“ КАРЛОВАЧКЕ...
Хаџи Крста Лукић изродио је 11 деце, од њих
8 синова и три кћери. Седам синова је надживео, а
све три кћери за његовог живота су умрле.
Хаџи Крста Лукић, сахрањен је код Горње
цркве, у зиданој гробници, на западној страни од
црквеног торња.
Извор:
Петровић, Коста, Извори из „тефтера“ породице
Лукић–Хаџић (рукопис)
ЖАРКО ДИМИЋ
Гаврило Хаџић, (Сремски Карловци, 19. 04.
1742. – 30. 10. 1809, Сремски Карловци), трговац,
виноградар, добротвор. Наставио је очеву трго-
вину, а бавио се и производњом вина. Оженио се
1778. године са Анастасијом – унуком карловачког
пароха Николе Максимовића, чија се кћи Дмитра
удала за Теодора Подгоричанина (1708–1768). Кћи
Теодора, о којој је овде реч, Анастасија или Ана,
како су је још звали, удала се први пут за Лазара
Поповића, а касније, као удовица, удала се за Гав-
рила. Кум на венчању био је Трифун Јовановић от
Видак. У мираз је Анастасија Хаџићима донела ве-
лике винограде, који су се највећим делом налази-
ли у карловачком атару на потезу Ћушилово.
Гаврило је, као угледни карловачки грађанин,
15 година био сенатор, затим градски начелник.
Дуго година био је и спољни члан Сената. Са су-
пругом Анастасијом имао је Гаврило децу: Павла
(01. 01. 1779. – 1807), Христофора (Крсту) (07. 10.
1780. – 1807), Јована (17. 03. 1782), Јакова (18. 11.
1785), Стефана (09. 01. 1790), кћерке Екатерину (08.
03. 1791) и Еву (1786).
Гаврило 1797. године шаље на школовање на-
кон завршетка Гимназије у Карловцима синове,
Павла и Крсту, на универзитет у Пешту, где слушају
филозофију, а потом и најмлађег Стефана (1790),
који се школује након завршетка Гимназије у Кар-
ловцима (где су оба брата била прва генерација)
своје школовање наставља у Дебрецину и Бечу.
О осталој Гавриловој деци немамо података из
чега се може закључити да су рано преминула.
Извор:
Петровић, Коста (1951). Историја Српске право-
славне велике гимназије
Карловачке, Нови Сад : Матица српска, стр. 38, 42,
345, 354.
Васић, Павле (1978). Уметничка топографија Срем-
ских Карловаца, Нови Сад : Матица српска,
стр. 35.
Петровић, Коста, Изводи из „тефтера“ породице
Лукић–Хаџић, (рукопис).
Павле Хаџић (Сремски Карловци, 1. јануар
1779. – Панчево, 18. септембар 1818). Отац му је
угледни карловачки грађанин, сенатор и трговац
Гаврило Хаџић. Школовао се у Сремским Кар-
ловцима где је завршио тадашњу Карловачку
гимназију. Школовање наставља на универзитету
у Пешти. По повратку са студија произведен је за
257
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
ђакона у карловачкој Саборној цркви 2. августа
1801. године од стране епископа Петра Јовановића
Видака. Одлази са епископом Видаком исте године
(26. августа) у Горњо-карловачку епархију, где не-
дуго затим, 25. децембра 1801. бива произведен у
ђакона, а за протођакона 28. септембра 1802. годи-
не. Митрополит Стефан Стратимировић рукополо-
жио је, 14. децембра 1805. године, Павла Хаџића за
јеромонаха и упутио га као свог поверљивог чове-
ка да по епархији Горњо – карловачкој прегледа и
пази на рад свештенства по парохијама. У чин ар-
химандрита произвео га је епископ Видак 5. окто-
бра 1806. године. Исте године, Петар Јовановић
Видак постављен је за епископа Вршачког. На овој
церемонији 11. новембра 1806. служио је и Павле.
Септембра 1807. године Павле је произведен за
протосинђела. За архимандрита је Павле произ-
веден у Новом Саду од стране владике Гедеона 1.
јануара 1809. године. У мају 1809. постављен је за
архимандрита Гргешког. Жали се Павле да га је ми-
трополит Стратимировић увредио и да га је отерао
у манастир Гргетег. У манастиру се овај разболео,
па је болестан отишао за Панчево тражећи себи
лека, где је преминуо 18. 10. 1818. године.
Извори и литература:
АСАНУК МП „Б“ 22/1808
АСАНУК МП „Б“ 18/1811
АСАНУК МП „Б“ 71/1818
Петровић, Коста, Изводи из „тефтера“ породице
Лукић–Хаџић, (рукопис)
Христофор – Крста Хаџић, (Сремски Кар-
ловци, 07. 10. 1780. – Сремски Карловци, 1809),
млађи је и други по реду син карловачког „граж-
данина“, трговца, сенатора и начелника Гаврила
Хаџића. Школовао се у Сремским Карловцима где
је завршио Карловачку гимназију (у првој њеној
генерацији). Отац га, заједно са старијим бра-
том Павлом, шаље на студије у Пешту где слуша
филозофију. Овде је докторирао 1802. године и по-
стао доктор филозофије „угарских права“. Одлази
за Беч, где слуша и усавршава аустријска права.
Положивши испите бива примљен у аудиторску
праксу, а потом у Одељење за Војну крајину, уз по-
хвалу да служи на част свом заштитнику митро-
политу Стефану Стратимировићу. Из Беча се кући,
у Карловце, враћа 17. септембра 1804. године. Из
Карловаца за Земун одлази већ 20. септембра исте
године, где је изабран за првог синдикуса са 24 го-
258
ИСТОРИЈА
дине живота. Од синдикуса, за биргермајстера зе-
мунског, изабран је 16. фебруара 1807. – потврђен.
Крста је 25. октобра 1808. године произведен за
ритмајстера и аудитора у капетана III Хусарског
пука регименте принца Фридриха. Крста се враћа
у Карловце 20. октобра 1809. године као пензиони-
сани рихтермајстер. У пожару од 1799. године из-
гореле су Крсти две куће, подруми, качара са каца-
ма и друге економске ствари.
Извори:
Петровић, Коста (1951). Историја Српске право-
славне велике гимназије
Карловачке, Нови Сад : Матица српска.
Петровић, Коста. Изводи из „тефтера“ породице
Лукић–Хаџић (рукопис)
АСАНУК МП „Б“ 80/1800
АСАНУК МП „Б“ 106/1803
АСАНУК МП „Б“ 70/1804
АСАНУК МП „Б“ 43/1808.
Стефан Хаџић, (Сремски Карловци, 1790. –
1852!) – најмлађи је син угледног карловачког тргов-
ца, „гражданина“, сенатора, начелника и трговца
Гаврила Хаџића. Основно образовање добио је у
Сремским Карловцима, где је завршио и Гимназију.
Отац га, 23. 10. 1805. године, шаље на студије у Се-
гедин, где слуша филозофију, затим мађарско пра-
во у Дебрецину, а аустријска права у Бечу. Након
завршетка школовања враћа се у родне Карловце,
где 1811. године подноси молбу карловачком Маги-
страту да му се додели грађанство. У свом захтеву
наводи да овај статус заслужује обзиром на своје
образовање које је у међувремену стекао, затим као
сину угледне карловачке породице, своје беспре-
корно морално владање и на крају помиње своје
(породично) велико имање. Карловачки Магистрат
је прихватио наведене разлоге и образложење иако
Стефан Хаџић није био ни трговац ни занатлија.
Већ следеће, 1812. године, бира га Магистрат за
члана Спољног сената на место старог и угледног
„гражданина“, трговца Марка Гојковића. Нову по-
част је доживео већ 1816. године, када је изабран
за куратора Карловачке гимназије. У међувремену
се успешно бави виноградарством и трговином ви-
ном. Спада у ред имућних Карловчана.
Он руши стару очеву кућу и подиже нову, за
тадашње прилике „палату“, у којој су за време На-
родно црквених сабора одседале владике, племићи
и друге угледне личности. Ова кућа налазила се
ПОКУШАЈ РЕКОНСТРУКЦИЈЕ „ТЕФТЕРА“ КАРЛОВАЧКЕ...
на кућним бројевима 847 и 848 (данас је то улица
Патријарха Рајачића, број 18 – где је смештен Град-
ски музеј) коју касније откупљује патријарх Јосиф
Рајачић за потребе свога синовца мајора аудитора
барона Александра Рајачића, који ју је касније ре-
новирао дозидавши лево крило у стилу ловачких
кућа из доба цара Јосифа II. Данашњи дворац по-
родице Рајачић „Илион“ претрпеће временом још
преправки до данашњег изгледа.
Стефан Хаџић био је у Карловачкој гимназији
школски друг Илије Рајачића, потоњег патријарха
Јосифа Рајачића. Родитељи Стефанови узели су
синовљевог друга Илију на стан, да би деца заједно
учила и овај све време свога школовања у Карлов-
цима проводи у Хаџићевој кући. Ово пријатељство
Стефана Хаџића и Илије Рајачића настављено је до
краја њихових живота.
Важно је споменути да је током свога школо-
вања и песник Бранко Радичевић, једну школску
годину становао у овој кући.
Трговина са винима му лоше иде, више успеха
има са извозом и трговином чувених карловачких
дезертних вина: аусбруха и бермета. Наскоро, то-
ком 30-их година XIX века, у шест узастопних го-
дина, виногради су пропали, а уз то је био и јемац
за дуг свом старијем брату Христофору – Крсти,
који је наскоро, као пензионисани официр, изне-
нада преминуо. Све је то узроковало изузетно
лошу материјалној ситуацији, да би 1838. године,
молио карловачки Магистрат да му, због тешке
материјалне ситуације, отпише један део пореза.
Као члан Старатељства гимназијских фондова
регистровао је сва документа од оснивања Гим-
ЖАРКО ДИМИЋ
назије 1790. до 1830. године. Нажалост, како исти-
че карловачки историчар Коста Петровић „од тих
регистрованих докумената до данас је сачуван тек
незнатан број“.
Исто тако, Стефан је пописао и уредио доку-
мента карловачког Магистрата, која су била изузет-
но драгоцена за историју Карловаца. Митрополит,
потоњи патријарх Јосиф Рајачић, када му је школ-
ски друг и пријатељ запао у врло тежак положај,
није га заборавио и постави га за управитеља Даљ-
ског спахилука. Из овог времена остао је до данас
сачуван приличан број писама (у једном од њих
патријарх га зове братом!). Неко време држао је
Стефан Хаџић, заједно са пазовачким трговцем
Константином Петровићем, јарковачке пашњаке, а
сено са ових пашњака продавали су војним гарни-
зонима у Граници.
Извори:
Поповић, Аца Зуб (2003). Успомене, Нови Сад: Orp-
heus: Градска библиотека.
АСАНУК К. М. 255/1838
АСАНУК Ф. П. Рајачића
АСАНУК К. М. од 1834.
АСАНУК МП „Б“ 193/1833
Петровић, Коста (1951). Историја Српске право-
славне велике гимназије
Карловачке, Нови Сад: Матица српска, стр. 36, 49,
349, 354.
Васић, Павле (1978). Уметничка топографија Срем-
ских Карловаца, Нови Сад: Матица српска, стр.
52, 94.
259
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 ИСТОРИЈА

Žarko Dimić

AN ATTEMPT OF RECONSTRUCTION OF THE “NOTEBOOK”

OF FAMILY LUKIĆ-HADŽIĆ FROM KARLOVCI,
FROM 18th TO 19th CENTURY
Summary

“Notebook”, how Professor Kosta Pertović has called it, which was kept through several generations in the
family Hadži Krsta Lukić, later just by the family Hadžić, is quite unusual and significant testimony not only for
the mentioned merchant and civil family but also for the history of Sremski Karlovci and in certain details both
for the history of the Serbian Orthodox Church.
This chronology of the important dates and events that were happening not only within the family itself but
also in Karlovci during almost the whole 18th century and the first decades of the 19th century are important as
first-class historical resource.
Thanking to this “Notebook” we learned and managed to possess series of significant biographical data,
next to the essential events both in and out of the town, about the distinguished members of the family Lukić-
Hadžić.
We considered it really important to reconstruct and present to our cultural and competent public “the first
chronicle” of the town of Karlovci.

260
 Јелена Смиљанић UDC 329.17(436-89):929 Stratimirović

СРПСКИ НАРОДНИ ПОКРЕТ 1848/49.

И УЛОГА ЂОРЂА СТРАТИМИРОВИЋА

Апстракт: Револуционарна збивања у Бечу и Пешти захватила су Србе у Угарској и дошло је до социјално-
националног покрета. Мајска скупштина прогласила је митрополита Јосифа Рајачића за патријарха, а за војводу
изабрала граничарског пуковника из Лике Стевана Шупљикца. После Мајске скупштине вођство Српског народног
покрета прешло је на председника Главног одбора, младог „вожда“ Ђорђа Стратимировића.
Рат је трајао више од годину дана уз обострано велике жртве и разарања. За српски покрет био је веома штетан
сукоб између конзервативног патријарха Рајачића и либералног Ђорђа Стратимировића.
Кључне речи: Хабзбуршка монархија, Угарска, Револуција 1848–49, Српски народни покрет, Ђорђе Стратимировић

Abstract: The revolutionary events in Vienna and Pest affected the Serbs in Hungary and both the social and national movements
started. The May Assembly proclaimed Metropolitan Bishop Josif Rajačić as Patriarch, and chose Stevan Šupljikac, a frontier
colonel from Lika, as a Duke. After the May Assembly the leadership of the national movements was passed onto the president
of the Central Committee, Đorđe Stratimirović, a young leader.
The war lasted for more than a year, bringing great casualties and destruction to both sides. Conflict between the conservative
Patriarch Rajačić and the liberal Đorđe Stratimirović, was very harmful to the Serbian movement.
Key words: Habsburg Monarchy, Hungary, The Revolution of 1848/1849, the Serbian national movement, Đorđe Stratimirović

Револуција 1848–49. имала је корене у деша- феудално-племићког друштвеног уређења. Тежило

вањима која су обележила крај 18. и почетак 19.
века. Зато је важно да се осврнемо на ток европске
историје јер је почетак велике кризе, када је започета
демографска, економска и индустријска еволуција,
имало велики утицај на појаву низа револуцио-
нарних дешавања. Нагли пораст становништва
условио је преображај пољопривреде и индустрије,
а настала ситуација имала је озбиљне последи-
це за догађаје у сфери политичких дешавања. Од
1789. у Француској се распламсала буржоаска
револуција која је резултирала падом монархије
и успостављањем Прве републике 1792. Убрзо су
уследили Наполеонови ратови, борбе које је водио
Наполеон I против европских сила 1803–1815. и
који су завршени тријумфом контрареволуције и
прекрајањем граница Европе на Бечком конгре-
су. Једна од водећих личности овог периода био
је аустријски политичар и државник, кнез Кле-
менс Метерних, који је у периоду после 1815. из-
градио систем заснован на сарадњи између вели-
ких сила и сузбијању револуционарних покрета.
Успостављени мир био је привидан јер је већина
земаља у Европи и даље била у стегама застарелог
се увођењу грађанских слобода, али наметало се и
решавање националног питања појединих народа
и етничких група. Нови политички потреси нису
престајали до 1848. и довели су до нових револу-
ционарних збивања.
Талас немира, који је започео у Француској
фебруара 1848, када је са власти збачен краљ и
успостављена Друга република, захватио је чита-
ву западну и централну Европу и проширио се до
граница царске Русије. Настали национални и ре-
волуционарни покрети угрозили су и Хабзбуршку
монархију као феудалну и вишенационалну држа-
ву, која је од 1815. до 1848. стално била у кризи и
у привредном и политичком погледу заостајала за
западноевропским грађанским државама. У ери
буђења националне свести све више су се јављале
тежње да се заједница напусти и да се уђе у оквире
националних држава. На свом народном уједињењу
почели су да раде Италијани и Немци, а остварење
тих планова могло је да се постигне само на штету
поседа царевине и престижа владајуће династије.
Устали су и Мађари, чија је активност била усме-
рена на борбу за независност од Беча.

261
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
Пангерманске тежње немачке буржоазије, која
је нарочито стремила ка стварању Велике Немачке,
као и великомађарство, узнемириле су Бечки двор,
али и словенске народе у Монархији. У Франкфур-
ту је сазван Свенемачки сабор а убрзо је, као одго-
вор на то, дошло и до Словенског конгреса у Прагу.
Немири у Бечу довели су до смене кнеза Метерни-
ха и проглашења уставних слобода. Формирана је
нова либерална влада, док је реакција настојала да
револуцију заустави. Нов талас незадовољства ре-
зултирао је одласком цара, који се пред опасношћу
склонио у Инзбрук. Након избијања револуције у
Бечу, у Пешти је 15. марта револуционарна омла-
дина формулисала мађарски национални програм,
тражећи грађанске слободе и равноправност, као и
укидање феудалних обавеза. Угарски сабор је при-
хватио револуционарни програм, а Двор је већ 17.
марта признао независну мађарску владу на челу
са грофом Лајошем Баћанијем и Лајошем Кошу-
том као министром финансија. Власт је прешла на
средње племство које је носило мађарски нацио-
нални програм и које је инсистирало на „мађарској
политичкој нацији“. Племићи реформисти давали
су само грађанску слободу, али не и националну.
Немађари су признати као равноправни грађани и
држављани Мађарске, а не као припадници својих
нација које би биле равноправне са мађарском на-
цијом. Одбијање права на самоопредељење нема-
ђарских народа и инсистирање на држави једног,
мађарског народа, суочило је новоформирану Вла-
ду са националним питањем и борбом против по-
крета осталих народности, а у првом реду са Срби-
ма и Хрватима. Они су чували своја историјска
права и нарочито свој језик, иако су њихова при-
вилегијална права често кршена и ограничавана.
С друге стране, Срби и Хрвати били су чувени по
свом војничком духу и стога су неретко били оруђе
бечке владе у борби са мађарским прохтевима.
ПОЧЕЦИ СРПСКОГ НАРОДНОГ ПОКРЕТА
Срби у Угарској ушли су у вртлог револуцио-
нарних збивања под утицајем дешавања у Бечу и
Пешти. Њихов покрет у првим данима није био
уперен против Мађара и заједно су протествовали
на улицама Пеште, Новог Сада, Великог Бечкерека,
а у војним комунитетима, Земуну и Панчеву, но-
сили су угарску заставу и изражавали жељу да се
прикључе Угарској. Становништво Земуна и Пан-
чева узроке незадовољства налазило је у крутом
војном систему и непостојању грађанских слобода
262
ИСТОРИЈА
и на вести о догађајима у Бечу и Пешти збацили
су старе носиоце власти и увели нову грађанску
власт. Врење се осетило и у другим градовима, а
српски ђаци и интелектуалци припремали су се
за истицање народног програма. Међутим, при-
јатељско расположење према Мађарима ускоро се
изменило. Срби су од самог почетка устали у од-
брану принципа народности и равноправности и
на првим скуповима, као и у својим Народним зах-
тевањима, тражили признање српске народности,
језика и слободу вероисповести. Посебно место
добили су захтеви у вези са Народним сабором,
укључивање Срба у највише органе државне вла-
сти и судства, као и уређење Војне границе. Иако
умерени, ови захтеви за посебним националним
правима оцењени су као сепаратистички од стране
новоосноване мађарске владе. Ситуација је доби-
ла драматичан ток већ на априлским разговорима
вођеним у Пожуну између новосадске депутације
и вође мађарског националног покрета и тадашњег
министра у Влади, Лајоша Кошута. Увереност Срба
у испуњење захтева, насупрот Кошутовом инсис-
тирању на политичкој доминацији мађарства,
схваћено је као претња. Срби су били одлучни у
својим ставовима и Кошуту је стављено до знања
да признање права могу да добију на неком другом
месту. Могућност да се Срби прикључе Двору иза-
звала је претњу оружјем.
Незадовољство је расло и почели су немири
у Срему, Банату и Бачкој. Припрему народа на от-
пор преузела је српска ђачка и студентска омла-
дина. Светозар Милетић, ђак словачких роман-
тичара Колара и Штура, преузео је живу акцију
међу граничарима, одвраћајући их од одласка на
ратиште у Италију. Звонећи на узбуну звонима
са чурушке цркве, Милетић је позивао борце да
остану у завичају и бране свој народ од мађарских
агитатора.1 Дошло је до аграрне побуне у Вели-
кокикиндском и Потиском дистрикту што је до-
вело до крвопролића, разарања имовине водећих
људи и интервенције мађарске власти. Над Бана-
том и Бачком проглашен је преки суд. Гроф Петар
Чарнојевић је од стране мађарске владе именован
за опуномоћеног комесара. Циљ ових мера свакако
је био да се угуши српски национални покрет чије
је средиште било у Новом Саду.
Чланови пожунско-пештанске омладине оку-
пили су се 19. априла 1848. у Новом Саду, у који
су пристизале делегације Срба из Срема и Бачке.
Огорчени на насталу ситуацију и намере мађарске
1 Лазар Ракић, Надаљ, Нови Сад, 1988, стр. 64.
СРПСКИ НАРОДНИ ПОКРЕТ 1848/49....
владе да Србима одузме право на веру и језик, о
чему сведочи увођење мађарског језика у матичне
црквене и богослужбене књиге, отишли су у ми-
трополиту Јосифу Рајачићу у Карловце. Од свог ду-
ховног вође затражили су сазивање Велике народне
скупштине на којој ће бити бити изгласане одлуке
о државно-правном положају Срба у Монархији.
Карловачки митрополит Јосиф Рајачић, који
ће бити једна од водећих личности Покрета, није
био за радикалне мере. Од ране младости налазио
се у вртлогу великих искушења, прво као архиман-
дрит манастира Гомирје, затим као далматински
епископ, када је водио борбу са унијатима. Када је
1833. премештен у вршачку епископију, поново је
био изложен бројним проблемима, међу којима је
најтрагичнији исход имала епидемија азијске коле-
ре. Митрополијску столицу у Карловцима заузео је
1842. по одлуци Црквено-народног сабора.2 На по-
четку четрдесетосмашких дешавања настојао је да
одржи мир у народу и био за политичку неутрал-
ност. Покушао је да смири ситуацију, али је под
притиском народа пристао на сазивање Скупшти-
не. Планирано је да се Скупштина одржи у Новом
Саду, али како је над градом био објављен преки
суд, овај историјски чин одигран је у Карловцима,
седишту српске митрополије, 1/13. маја 1848.
МАЈСКА СКУПШТИНА И
ЊЕНЕ ПОСЛЕДИЦЕ
На дан 1/13. маја 1848. митрополит Рајачић је
након свечаног богослужења отворио Скупшти-
ну. На тродневном заседању проглашена је Српска
Војводовина као посебна покрајина у оквиру Хабз-
буршке монархије и објављен политички савез са
Троједном Краљевином. Устројен је Главни народ-
ни одбор као извршни орган Народног сабора са
седиштем у Карловцима, док су структуру народне
власти чинили окружни и месни одбори и пододбо-
ри. У очима народа Главни одбор је постао његова
врховна власт и засенио немачку генерал-команду
из Петроварадина.3 На Скупштини је српски на-
род добио свог патријарха и војводу – митрополит
Рајачић узвишен је у звање патријарха и изабран за
председника Главног одбора, а граничарски пуков-
ник Оточке регименте Стеван Шупљикац, изабран
је за српског војводу.
2
Знаменити Срби XIX века, I, Загреб, 1903, стр.
41–43.
3 них логора. Први и главни војни логор створен
Славко Гавриловић, Срем у револуцији 1848–1849,
Београд, 1963, стр. 150.
ЈЕЛЕНА СМИЉАНИЋ
Српска депутација је, предвођена патријархом
Рајачићем, кренула цару Фердинанду V у Инзбрук
с намером да изложи народне захтеве, желећи да
одлуке буду потврђене од стране највише власти.
Успут је депутација свратила у Загреб, како би
Хрватски земаљски сабор упознала са одлукама
донетим на Скупштини у Карловцима. Том прили-
ком је патријарх Рајачић вођу хрватског покрета
барона Јосипа Јелачића, увео у банску част. Но-
воименовани хрватски бан тада још увек није по-
ложио заклетву, а како Сабор није могао бити от-
ворен, саборски посланици су одлучили да управо
патријарх уведе бана у дужност.
У Инзбруку је Рајачић лоше примљен. Цар
Фердинанд је српску депутацију примио у прису-
ству мађарског министра спољних послова, кнеза
Естерхазија. Мађарска влада није признала леги-
тимитет Скупштине и све њене одлуке прогласи-
ла незаконитим, а извршен је притисак и на цара
Фердинанда V да се изјасни у корист владе. Војна
граница у Срему и Банату подређена је влади, што
је изазвало велико огорчење међу Србима грани-
чарима. Оваква мера могла је само да ослаби војну
дисциплину и да доведе у питање оданост главних
снага Монархије.
Такав развој догађаја наметнуо је српском на-
роду борбу за опстанак. Мађарска влада је убрзо
наредила напад на Карловце с циљем да се расту-
ри Главни одбор и ликвидира Српски народни по-
крет.
Од Мајске скупштине, као водећа личност По-
крета, јавља се млади вожд Ђорђе Стратимировић.
У овом периоду Срби су били без војводе, јер се
именовани Стеван Шупљикац борио у Италији у
редовима царске војске против Италијана. Будући
да је цар под утицајем Мађара био противан на-
родним жељама, Шупљикац је остао у Италији. С
друге стране, новоизабрани војвода није био човек
потребне енергије и за своје именовање тражио је
одобрење виших инстанци и цара. Ситуација је на-
метнула избор новог човека који би у првим дани-
ма покренуо народ. За војног вођу и председника
Главног одбора, до повратка патријарха Рајачића
из Инзбрука, изабран је Ђорђе Стратимировић.
Главни одбор у Карловцима преузео је своју
улогу у Покрету. Након решавања питања органи-
зације, када је на место потпредседника изабран
Александар Костић и на место секретара Јован
Станковић, приступљено је стварању српских вој-
је у Карловцима. Карловачки логор је био сталан,
263
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
јер је требало да врши блокаду Петроварадина и
да служи као сабирни, мобилизациони центар и
резерва.4 У Срему су оформљени војни логори у
Каменици, Черевићу, Баноштру, Шиду, Илоку, а
касније у Даљу и Сланкамену. На важније путеве
и раскршћа постављане су сталне или повремене
страже. Кренула је и жива акција придобијања на-
рода за Покрет. Стратимировић је у прогласу од
12. маја позвао народ да слуша његове наредбе и
да га помаже. Проглас је упућен и несрпском ста-
новништву, да би га или привукао Покрету или
одржао у неутралном стању. Проглас је покушај
стварања јединства народа који су живели на
територији тадашње Војводине, јер је то био једини
начин да се извојује победа и положе темељи новој
организацији. За Покрет је била важна и накло-
ност граничара. Одбору је придобијање ове важне
војне снаге олакшано мерама Двора према Војној
граници.
Мађари су српску активност прогласили неза-
конитом и наредили употребу силе, а Главни одбор
је 24. маја упутио проглас српском народу у којем
је изјавио да не иде против цара, већ у његову од-
брану. Бојећи се напада Мађара, Одбор је позвао
људе на оружје. Око Карловаца и Новог Сада
окупило се неколико хиљада бораца и граничара.
Царски комесар генерал Храбовски је из Петрова-
радина упозоравао Двор на расположење народа,
али је и сам допринео негативном развоју догађаја.
Српској депутацији која је тражила од њега извес-
не гаранције и заштиту за Србе, одговор је био да
на карти Монархије не постоји српски народ. Од-
бор је одбијање обзнанио српском народу и поднео
тужбу цару.
У време ових дешавања цар је издао манифест
у ком је лишио Јелачића банске части, тражио од
граничара да се одрекну незаконитог Главног од-
бора и приступио наоружавању војске. Храбовски
је добио наређење да заузме српски војни логор у
Карловцима и петроварадинске чете пошле су 12.
јуна с циљем да растуре Главни одбор.
ДОГАЂАЈИ КОЈИ СУ ОБЕЛЕЖИЛИ 1848.
Напад на Карловце као војно упориште, али и
политички центар Срба у Монархији, означио је
почетак рата. Српска војска под заповедништвом
Ђорђа Стратимировића одбила је напад на Карлов-
це и сукоб је завршен преговорима. Примирје које
је издејствовао царски намесник Петар Чарнојевић
4 Исто, стр. 209.
264
ИСТОРИЈА
након пораза Храбовског, трајало је врло кратко.
При огорчењу које је већ узело маха, услове при-
мирја је било тешко одржати.
На вест о нападу на Карловце део шајкашке
флотиле из Земуна ставио се на располагање Глав-
ном одбору. Остали шајкаши држали су положаје
на Римским шанчевима. Ђорђе Стратимировић је
15. јуна заузео арсенал с оружјем у Тителу, чиме је
обезбедио наоружање за даље подухвате. Шајкашка
је стала на страну Српског покрета. У Банатској и
Сремској граници пламтели су устанци, а стигла
је и тражена помоћ од Српске владе која је упу-
тила добровољце на челу са војводом Стеваном
Книћанином, чланом Државног савета.
Положај Срба, чија се главна снага налазила
у Бачкој, био је неповољан у погледу броја људи и
наоружања. Једина предност огледала се у терену
који су запосели и који је у Бачкој Тисом и кана-
лом Франца I природно био заштићен.5 Главни ло-
гори у Бачкој и Банату налазили су се иза Римских
шанчева, код Титела и Перлеза. Насупрот српским
положајима у Бачкој стајали су царско-мађарски
логори око Сентомаша и Шајкашке. У Банату су
контролисали подручје око Вршца и Беле Цркве,
али и Великог Бечкерека, чиме су српским снагама
онемогућавали продор ка северном Банату. Што се
Срема тиче, Срби су имали војне логоре у Карлов-
цима и у приобалном подручју Дунава, пошто су
се у Петроварадину и са бачке стране Дунава нала-
зила непријатељска упоришта. Логори су мењали
места и померали се према развоју ситуације на
ратиштима у Бачкој и Банату, а други су форми-
рани само док је претила највећа опасност, а после
тога су распуштани.6
Поред мањих чарки и сукоба између народа и
органа власти, дошло је и до отворене борбе. Срби
су напали Белу Цркву и Вршац али нису успели да
заузму ова важна војна упоришта мађарске вој-
ске. Кренули су на Велики Бечкерек у нади да ће
придобити варош за Покрет. Борбе су вођене код
Ечке, али без јачих снага и увежбаности војске,
Стратимировић је одустао од напада на Бечкерек.
Повукли су се у логор у Перлезу, међутим убрзо су
били поражени.
Прва већа борба развила се око Сентомаша,
који је био најважнија стратегијска тачка. Током
припреме за одбрану Сентомаша стигао је Сте-
ван Сурдучки, капетан царске војске, који је на-
кон приступања Покрету добио чин потпуковника
5 Шајкашка II, Нови Сад 1975, стр. 102.
6 Славко Гавриловић, н. д., стр. 209.
СРПСКИ НАРОДНИ ПОКРЕТ 1848/49....
и јуна 1848. именован за команданта Шајкашког
батаљона и целе Бачке. По његовој замисли израђен
је план по којем је подигнуто земљано утврђење
„Србобран“, око којег ће се водити најжешће битке
у Војводини и по ком ће Сентомаш добити своје
садашње име.7
Српски положаји код Сентомаша били су у току
1848. нападнути три пута и одолели су бројчано
јачој непријатељској војсци. Први напад извршен
је јула, други августа и трећи септембра месеца.
Исход борби код Сентомаша био је потискивање
мађарских посада из дела средње Бачке, чиме је
пресечена веза мађарске војске из северне Бачке
са Новим Садом и Петроварадином.8 Сентомаш је
добио нови назив – Србобран, због херојства срп-
ских војника и постао је симбол српске борбе и от-
пора.
Почетком августа 1848. код Темерина, Јарка и
Сирига биле су сконцентрисане јаке снаге мађар-
ске војске, што је представљало опасност за целу
Шајкашку. Стога је Стратимировић окупио шајка-
ше и добровољце из Србије за напад. Темерин је
освојен након другог покушаја, када је главна ко-
лона под командом Стратимировића истовремено
напала са одредима који су били стационирани у
Сиригу и Римским шанчевима.
СУКОБИ МЕЂУ ВОЂАМА ПОКРЕТА
У току ратних дешавања с јесени 1848, у вођ-
ству Народног покрета дошло је до сукоба између
дотадашњег председника Главног одбора, Ђорђа
Стратимировића и патријарха Рајачића. То је за-
право био сукоб либералнијих и антиаустријски
настројених снага Покрета са конзервативном
струјом која је тежила да буде лојална Бечком дво-
ру. Либерална схватања Стратимировића и његова
млада и плаховита природа косиле су се са конзер-
вативно настројеним патријархом Рајачићем, који
је у време Покрета имао преко шездесет година и за
собом богато животно искуство. Патријарх Рајачић
је, по повратку из Инзбрука, јачао свој утицај у
Покрету и 31. јула од Главног одбора добио звање
„Управитељ народа“. Тиме је стао на чело Покре-
та и усредсредио цивилну и војну власт у својим
рукама. Пребацивао је Стратимировићу што је
сукоб са Мађарима изведен без његовог знања и
одобрења. У одсуству патријарха, Стратимировић
7 Лазар Ракић, н. д., стр. 67.
8 Сузана Миловановић, Српски народни покрет у
Војводини, Нови Сад, 1998, стр. 10.
ЈЕЛЕНА СМИЉАНИЋ
је изабран за председника Главног одбора, али је
тежио да, до доласка војводе Шупљикца, преузме
власт над војском. На страни патријарха био је већи
део Главног одбора и народни официри, док је уз
Стратимировића била војска, нарочито шајкаши.
Патријарх Рајачић је позвао Стратимировића
да са бојишта дође у Карловце, а свим командан-
тима је писано да је вожд лишен врховне команде
и да се његовим заповестима више не покоравају.
У својој аутобиографији патријарх оптужује Стра-
тимировића да није слушао Главни одбор, да скоро
ни један командант војних станова нема у њему
поверења и послушност су му одрекли, да је из
народне благајне узимао новац неуредним начином,
не полажући рачуна о утрошку новца, да је сплет-
карењем завађао војне заповеднике. Даље истиче да
је Стратимировићу само привремено била повере-
на команда над војском, а он да се самовласно на-
звао „врховним вождом“, зашто он никако није
способан.9
Стратимировић се одазвао позиву, али је уб-
рзо отишао Книћанину у Томашевац. Тамо је до-
био вест да је српска влада, на захтев патријарха
дала налог за његово хапшење и интернирање у
Београд, па је због тога прешао у Тител где је имао
подршку војске. Међутим, морао је да се покори
патријарховом утицају и пристане на сазивање
Народне скупштине. Патријарх је тражио од ауст-
ријске владе да Шупљикац дође из Италије и
преузме врховну команду српске војске. Сукоб
је решен доласком војводе Стевана Шупљикца у
Карловце, који је на септембарској Скупштини
од Стратимировића преузео функцију врховног
војног заповедника. Патријарху је препуштена
власт у сфери политике, док је Стратимировић
формално добио положај потпредседника Главног
одбора. С циљем да се удаљи од војске, именован
је за члана народне депутације, поред војводиног
синовца Јована Шупљикца и адвоката Констан-
тина Богдановића, члана Главног одбора. Задатак
депутације је био да преговара са аустријском вла-
дом око статуса Српске Војводовине.
Рат се одужио. У народу није било јединства
јер је био исцрпљен ратом и његовим теретима.
Увођење преког суда од стране патријарха и Глав-
ног одбора и већа контрола власти нису могли
да уклоне народно незадовољство. Честа су била
9 Јован Радонић, Аутобиографија патријарха Јоси-
фа Рајачића, Критичка оцена, у: Посебна издања, књ.
178, Одељење друштвених наука, нова серија, књ. 5,
САНУ, Београд, 1951, стр. 39.
265
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
дезертирања војника и проблем одржања реда и
војничке дисциплине.
У Бачкој је по трећи пут, у септембру, одбијен
напад на Србобран. То је било време неповољних
промена за Мађаре: Јелачићу је враћено банско
достојанство и Хрватска је ушла у рат. Дошло је
до заоштравања односа са Двором. Председник
мађарске Владе, гроф Лајош Баћањи, поднео је
оставку и формиран је Одбор за одбрану отаџ-
бине на челу са Кошутом. Почетак раскида Беча
са Мађарима уследио је након царевог прогла-
са из Шенбруна од 3. октобра којим се распушта
Угарски државни сабор и његове законске одлуке
проглашавају за неважеће. Насупрот неуспеси-
ма у Бачкој, мађарска војска је имала предност у
Банату. Успела је да осујети намере српских снага
да освоје Кикинду. Тежили су освајању Панчева,
јер би заузимањем главне базе Српског покре-
та у овом крају могли да угрозе српске положаје
у Шајкашкој, као и источни део Срема на линији
Земун–Сланкамен–Карловци.10 Борбе око Панче-
ва трајале су до јануара 1849. али је напад окончан
поразом и повлачењем Мађара.
У Аустрији је у то време дошло до промене
на престолу: цар Фердинанд напустио је престо,
а његов наследник постао је млади надвојвода
Франц Јосиф, син надвојвоткиње Софије. Раски-
ду Мађара и Беча допринела је победа маршала
Радецког у северној Италији. Након промена на
престолу, дошло је и до промене курса политике
Двора према Српском покрету. Конзервативним
снагама у Монархији била је потребна подршка
Срба у борби против Мађара. Већ 15. децембра
потврђен је избор Рајачића за патријарха и Шупљи-
кца за војводу, али царев патент је заобишао
питање територије и граница Војводине. Српски
народ је кратко имао легитимног војводу, јер је
Шупљикац 27. децембра напрасно умро. Постави-
ло се питање избора новог војног заповедника, али
до избора новог војводе није дошло с обзиром на
ранији сукоб у Главном одбору и могућност да се
кандидује Стратимировић. Патријарх је именовао
генерала Фердинанда Мајерхофера, дотадашњег
аустријског конзула у Београду, а потом је, почет-
ком јануара 1849, положај предао генералу Кузма-
ну Теодоровићу.
Долазак Стевана Шупљикца у Војводину озна-
чио је крај првог сукоба патријарха Рајачића и
Ђорђа Стратимировића, али одмах након смрти
легитимно изабраног војводе поново је дошло до
10 Славко Гавриловић, н. д., стр. 266.
266
ИСТОРИЈА
супарничке борбе између двојице вођа Српског
покрета.
Стратимировић се отворено није слагао са по-
литиком патријарха и није био задовољан миси-
јом члана српске депутације при Двору која му је
била поверена. Иако се борио за признање Вој-
водине, навукао је мржњу дворских кругова и
председника владе, кнеза Шварценберга. По по-
вратку Стратимировића у Војводину, кнез је чла-
ну српске депутације, Константину Богдановићу,
отворено изјавио да српске ствари нису повољно
решене само због Стратимировића. Богдановић је
упутио патријарху Рајачићу писмо из Беча и из-
ложио ситуацију. Патријарх је у овом периоду на-
пустио Карловце и прешао у Земун где је основао
нов Одбор, али је овакво иступање изазвало оштру
опозицију Главног одбора у Карловцима, који је и
даље постојао и доносио одлуке.
До заоштравања сукоба дошло је након Страти-
мировићевог инсистирања да се сазове Народна
скупштина која би решила питање избора војводе
и организације Војводине. Патријарх је захтев од-
био, а команду над војском поверио Мајерхоферу,
а затим генералу Кузману Теодоровићу, који је био
човек ограничених способности. Стратимировић
је покушао да придобије српску владу, али без
успеха. Наишао је и на слаб одзив међу офици-
рима, али је имао подршку Главног одбора који
је остао у Карловцима након одласка патријарха
у Земун. Одбор се обратио Двору и покушао да
парира патријарховим оптужбама против Стра-
тимировића. Сведочио је о његовој лојалности и
одбијао да га ухапси. Заузет је и одлучан став пре-
ма патријарху. У писму патријарху Одбор је иста-
као да је он позвао Стратимировића у Карловце
као потпредседника Главног одбора. Патријарх
је осуђиван пред бечком владом због самовоље и
ниподаштавања Главног одбора.
Сукоб је добијао драматичан ток и да би се
избегла оружана интервенција, Одбор је позвао
патријарха да дође у Карловце и призна Одбор као
централну власт Војводине. Патријарх је критико-
ван да тежи апсолутистичкој власти и да у прилог
томе говори и његово повлачење у Земун у јесен
1848. јер је издавао наредбе и водио политику без
сагласности Одбора. Негодовање је изазвало и
постављање Мајерхофера на чело војске. Као одго-
вор на оптужбе патријарх је осуђивао Главни од-
бор и Стратимировића за нанету му увреду.
Главни одбор је изгубио битку против патри-
јарха и оних струја које су га подржавале. На по-
СРПСКИ НАРОДНИ ПОКРЕТ 1848/49....
дршку војске су све мање могли да рачунају док
су конзервативне снаге јачале, тако да су Стра-
тимировић и његове присталице под притиском
попустили. Чланови Главног одбора одржали су у
фебруару 1849. заједничку седницу са патријархом у
Темишвару и прихватили оптужбе уперене против
Стратимировића. Дошло је до нове реорганизације
Главног одбора и његове чланове је лично, као
управитељ Војводовине, постављао патријарх.
Стратимировић је остао на функцији потпредсед-
ника владе, али је исход сукоба означио његово ко-
начно потискивање из врха Покрета.
ЗБИВАЊА У ПОКРЕТУ 1849.
Мађарска влада је крајем 1848. била принуђена
да напусти престоницу, пређе у Дебрецин и по-
вуче већи део војске са јужноугарског бојишта.
Царска војска под кнезом Виндишгрецом угро-
жавала је Пешту, што је имало повољан утицај
на ратовање српске војске у Банату и Бачкој. Под
командом војводе Книћанина мађарска војска је
заустављена и поражена на прилазима Панчеву по-
четком јануара 1849. Победом је омогућено офан-
зивно наступање српске војске у току јануара и фе-
бруара 1849. На челу војске у Бачкој био је војвода
Книћанин, док је у Банату командовао генерал
Кузман Теодоровић. У борбама је ослобођен већи
део Војводине, Банат до реке Мориша, а Бачка до
Суботице и Сегедина.
После повлачења мађарских трупа и запо-
седања западних делова Баната и већег дела Бач-
ке, Срби су започели организацију Српске Војво-
дине у складу са закључцима Мајске скупштине.
Патријарх је наредио да се у свим службеним по-
словима Војводине употребљава српски језик.
Међу тим, присуство политичке кризе, која је била
изазвана сукобом у врху Покрета, као и нереше-
но питање граница Војводине које је млади цар
заобишао приликом признавања одлука Мајске
скупштине, негативно се одражавало на ситуацију.
Тежак ударац Српском покрету нанео је Октрои-
сани устав од 4. марта. Србима је било обећано
уређење на основу привилегија, али није било
помена о аутономном положају Војводине у духу
одлука Мајске скупштине. Војводина није при-
зната као посебна круновина, а Војна граница је
издвојена из Војводине и Хрватске као посебно
тело. Октроисани устав примљен је са огорчењем
у Војводини и Хрватској. Одвајање Војне границе
значило је поновно успостављање старог војног и
бирократског система и тиме гажење тековина На-
ЈЕЛЕНА СМИЉАНИЋ
родног покрета. Ново непријатно изненађење била
је и подела Угарске на VII округа и њено стављање
под војну власт, 2. априла. Седми округ обухватао
је Војводину и војна и управна власт предата је
Мајерхоферу, док је патријарх именован за царског
комесара у провинцијалним деловима Срема, Бач-
ке и Баната, које је ослободила српско-аустријска
војска. Банатска и сремска војна граница, по одред-
бама Октроисног устава, морале су бити враћене
у оквир старе аустријске Војне крајине и изузете
испод власти патријарха. Осим тога, патријарху
је стављено у задатак да помогне остваривање
тог прелаза Границе испод народне управе под
царску.11 Била је то даља деградација Српског по-
крета и његовог вођства. Овакво стање ствари во-
дило је апсолутизму младог цара, који је решио да
врати предреволуционарно стање и обрачуна се са
народним покретима.
Крајем марта дошло је до драматичног прео-
крета на фронту у Бачкој, а потом и у Банату. Ратна
срећа се окренула мађарској војсци, која је најзад
извојевала победу над Виндишгрецом и отпочела
своју офанзиву према југу. Потискивала је неспо-
собног Кузмана Теодоровића и продирала у Бачку
према Шајкашкој и Новом Саду. Дошло је до ра-
сула српског фронта, а масе избеглица су из Бачке
кренуле у Срем. Генерал Перцел, који је крајем мар-
та преузео команду над војском на јужноугарском
ратном попришту, на јуриш је освојио Србобран 3.
априла, наневши Србима тешке губитке. И поред
храбре одбране, Срби су доживели тежак пораз од
надмоћније мађарске војске.
Уследио је напад на шајкашко подручје и Рим-
ске шанчеве као одбрамбене линије. Критични
моменат био је 11. априла када је угрожен Тител,
као последње упориште Срба у Бачкој. Српска
војска била је у расулу. Патријарх Рајачић је на
инсистирање војводе Книћанина упутио молбу
Стратимировићу да преузме команду.
Стратимировић је 9. априла преузео команду
у Тителу и сукобио се са снагама генерала Перце-
ла на Тителској висоравни 13. априла. Пружајући
отпор на Мошорину и Вилову Стратимировић је
успео да одбије непријатељску војску, која се по-
вукла у Врбас, палећи и пустошећи успут места у
Шајкашкој. У борби на Великом Јарку 22. апри-
ла, Стратимировић је имао под својом коман-
дом и Србијанце и напад генерала Николе Киша,
мађарског команданта града Варадина, завршен је
одступањем Мађара.
11 Славко Гавриловић, н. д., стр. 309.
267
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
Ситуација у Банату имала је другачији ток. Ге-
нерал Перцел се након пораза код Титела пребацио
у Банат и месец дана касније, 10. маја, освојио Пан-
чево. Мађари су у потпуности овладали Банатом.
Током 1848. српска војска ређала је успехе
који су нашли места у српским народним песма-
ма и аутобиографијама појединих учесника По-
крета. Када је мађарска војска кренула у офанзиву
почетком 1849. Српски покрет је већ био изгубио
своју револуционарну суштину. Народни одбори
потпали су под утицај конзервативних струја које
су водиле политику лојалности династији. Српска
војска, као самостална формација, престала је да
постоји. Даље ратовање преузела је Јужна армија
бана Јелачића. Стратимировић је 6. маја одбио
мађарски напад код Каћа и Будисаве, 14. маја на-
пустио Шајкашку и као официр прешао у штаб
Јелачићеве армије. Након уласка Јелачићевих трупа
у Нови Сад 12. јуна 1849. отворена је артиљеријска
ватра с Петроварадинске тврђаве и град је разорен
и опљачкан. Пропаст Новог Сада дефинитивно је
означио приближавање краја Српском народном
покрету.
У току јуна и јула 1849. аустријска, хрватска и
српска војска водиле су тешке борбе с Мађарима
у Бачкој све до краја рата. Главнина мађарске вој-
ске коначни пораз доживела је код Вилагоша 13.
августа 1849. у борби са руским трупама. Послед-
ње мађарско војно упориште било је на Петро-
варадинској тврђави које је капитулирало 4. сеп-
тембра 1849. Главне вође мађарског покрета скло-
ниле су се пре коначног слома у суседне земље.
Рајачићево именовање за царског комесара
у Војводини са командантом VII војног дистрик-
та био је почетак његовог уклањања. У лето 1849.
патријарх је уклоњен с положаја царског комеса-
ра и управа над територијом Војводине поверена
бану Јелачићу. У свом опроштајном прогласу који
је упутио српском народу изнео је крајње поруке
из свог дугогодишњег политичког искуства и по-
звао српски народ да се узда у бана Јелачића, јер
сматра да ће Јелачић да брани народна права и да
ће се заузети за остварење закључака Мајске скуп-
штине. Патријарх је задржао своје добро мишљење
о бану, иако је Јелачић допринео уклањању Раја-
чића из српске средине и упућивању у Беч.12 По
12
Јован Савковић, Патријарх Јосиф Рајачић у Срп-
ском покрету 1848–1849., у: Прилози за политичку, кул-
турну и привредну историју Војводине, Зборник држав-
них архива Војводине, 5, Нови Сад, 1954, стр. 29–30.
268
ИСТОРИЈА
преузимању заповедништва, Јелачић је почео да
спроводи мере које нису ишле у прилог Србима.
Царским патентом од 18. новембра 1849. ство-
рена је посебна територија под називом Војводство
Србија и Тамишки Банат у коју су ушле само ци-
вилне области Бачке и Баната, а у Срему два сре-
за, Илочки и Румски. Војна граница и Шајкашки
батаљон остали су изван новоформиране терито-
рије. Средиште Војводства постао је несрпски
Темишвар. Службени језик био је немачки, цивил-
ни и војни заповедници странци. Цар је узео ти-
тулу српског војводе и за управитеља поставио
Мајерхофера.
Овакво решење коначно је одбацило тежње
Срба за посебном територијом у духу одлука Мај-
ске скупштине. Стварањем Војводства Србије и Та-
мишког Баната нису испуњена очекивања Срба и
тиме су одбачени захтеви због којих су се борили.
Једина тековина која је остала из Покрета 1848–49.
била је обнова патријаршијског звања.
Ђорђе Стратимировић је имао велику уло-
гу у Покрету. Ако се по страни оставе неслагања
са патријархом и тежње које су често довођене у
питање и приписиване његовој природи, војне
победе имале су велики значај за Српски народ-
ни покрет. Он је био човек од акције и поштован
међу војницима. Колико је био загонетна личност
савременицима остало је забележено у Мемоарима
Јаше Игњатовића који каже да му се из разговора
видила... финоћа и изображеност, и више му је
вредио садржај и мимика, него ли формалан из-
раз говора. Полет и план виши дао се видити ал
оданде чврстоћа и сталност није изгледала. – У
покрету није било човека који је био толико хваљен
и куђен. На обе стране се претеривало. Амбиција,
славољубље било му је велико, планови и покрај
вишег полета изгледали су нешто авантуријерски.
Имао је у себи неку црту романтике, а знао си људе
задобити. Био је популаран, ал је имао и доста
непријатеља. Једни су га обожавали, други су га
по песку вукли. Ал једно ипак стоји. Извуците из
српског покрета напоље личност Стратимировића,
показаће се велика празнина. Ако су неки дали
импулс, Стратимировић је дао полет покрету.
Извор:
Успомене генерала Ђорђа Стратимировића, Беч,
1913.
СРПСКИ НАРОДНИ ПОКРЕТ 1848/49....
ЛИТЕРАТУРА
Вуковић, Сава, Српски јерарси од IX до XX века,
Београд, 1996.
Гавриловић, Славко, Срем у револуцији 1848–1849,
Београд, 1963.
Знаменити Срби XIX века, I, Загреб, 1903.
Миловановић, Сузана, Српски народни покрет у
Војводини, Нови Сад, 1998.
Миловановић, Сузана, Петијевић Александар,
Патријарх Јосиф Рајачић, Нови Сад, 2005.
Петровић, Милан, Одбрана и пад Сентомаша
1848– 49, Србобран, 1929.
Радонић, Јован, Аутобиографија патријарха Јосифа
ЈЕЛЕНА СМИЉАНИЋ
Рајачића, Критичка оцена, у: Посебна издања,
књ. 178, Одељење друштвених наука, нова се-
рија, књ. 5, САНУ, Београд, 1951.
Ракић, Лазар, Надаљ, Нови Сад, 1988.
Савковић, Јован, Патријарх Јосиф Рајачић у Срп-
ском покрету 1848–1849, у: Прилози за поли-
тичку, културну и привредну историју Војво-
дине, Зборник државних архива Војводине, 5,
Нови Сад, 1954.
Савковић, Јован, Преглед постанка, развитка и
развојачења Војне границе, Нови Сад, 1964.
Шајкашка II, Нови Сад, 1975.
269
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 ИСТОРИЈА

Jelena Smiljanić

SERBIAN NATIONAL MOVEMENT IN 1848/49 AND

THE ROLE OF ĐORĐE STRATIMIROVIĆ
Summary

The European Revolution of 1848 was a series of political upheavals throughout the European continent.
The period of unrest began in France and then soon spread to the rest of Europe. Serbian revolt in Vojvodina in
1848 was part of the European revolutionary movement of 1848. Wishing to express their national and religious
individuality, confronting the authorities, both Austrian and Hungarian Serbs declared the constitution of Serbian
Vojvodina at the May Assembly in Sremski Karlovci. The May Assembly proclaimed Metropolitan Bishop Josif
Rajačić as Patriarch, and chose Stevan Šupljikac, a frontier colonel from Lika, as a Duke. Stevan Šupljikac had
served under general Radetzky in Italy, so after the May Assembly the leadership of the national movements was
passed onto the president of the Central Committee, Đorđe Stratimirović, a young leader.
The Hungarian government replied by the use of force. On June 12th 1848 a war between Serbs and Hungarians
started. The war lasted for more than a year, bringing great casualties and destruction on both sides. Serbs were
aided by volunteers from Serbia. Austria took the side of Hungary at first, but in the later stage of revolution the
Austrian court turned against the Hungarians. The feudal and clerical circles of Vojvodina formed an alliance
with Austria. They became the tool of the Viennese government.
Conflict between the conservative Patriarch Rajačić and the liberal Đorđe Stratimirović was very harmful
to the Serbian movement. Josif Rajačić was the conservative religious leader for the Serbs in Hungary. Đorđe
Stratimirovic was a local military leader who opposed absolutism. By the end of 1848 the Serbian movement in
the Vojvodina weakened after Stevan Šupljikac died suddenly. Patriarch Rajačić managed to limit Stratimirović’s
influence to military matters. Patriarch assumed authority while active military command was passed to General
Kuzman Teodorović, who proved indecisive. He was unable to make decisions.
After the defeat of the revolution, in November 1849, an administrative area of Serbian Vojvodina and Tamiš
Banat, was formed. Emperor Franz Joseph removed Patriarch Rajačić and transferred all authority over Vojvodina
to an imperial commander. An Austrian governor seated in Timisoara ruled the area, and the title of Duke
belonged to the emperor himself.

270
 Слободан Бјелица UDC 070 (=163.41)(497.113)“1941/1944“(043.3)

НЕКИ МАЛО ПОЗНАТИ ЛИСТОВИ КОЈИ СУ ИЗЛАЗИЛИ

У БАЧКОЈ И БАНАТУ 1941–1944. ГОДИНЕ

Aпстракт: Током Другог светског рата у бачким и банатским градовима излазило је десетак новина и часописа
на српском језику, који су били тесно повезани са пропагандном машинеријом окупатора. За разлику од периодике
сличног усмерења са других југословенских простора, која је историографски истражена (мада често једнострано),
бачким и банатским листовима је наша историјска наука посветила веома мало пажње. Већина се само помиње у
многобројним делима писаним на тему рата и окупације, а некима трага нема, чак ни у библиографским прегледима.
Листајући странице тих, чини се, заборављених листова, који се чувају у Библиотеци Матице српске, читалац
може ближе упознати ону страну српске, али и буњевачке елите у Војводини која је очување националне егзистенције
видела у сарадњи са окупатором, а не у оружаном супротстављању њему.
Кључне речи: Банат, Бачка, Други светски рат, штампа.

Abstract: During the Second World War in the towns of Banat and Bačka were issued about ten newspapers and magazines
in Serbian language that were closely connected with the advertising machinery of the occupier. In contrast to periodicals of
similar tendency from other Yugoslav areas which are historiographically researched (although fairly frequently one-sidedly), our
historical science paid quite little attention to the papers from Banat and Bačka. Most of them are just mentioned in numerous
works written about war and occupation, and some of them we cannot even find in bibliographical reviews. Going through the
pages of these, it seems, forgotten papers, which are kept in the Library of Matica srpska, the reader may learn more about this
side of not only Serbian, but also the Bunjevci’s elite in Vojvodina who saw the preserving of the national existence through the
collaboration with the occupier not in armed confronting it.
Key words: Banat, Bačka, The Second World War, press.

Српска штампа на подручју данашње Војво-
дине има веома богату традицију која датира још
из прве половине 19. века.1 Деценијама је вој-
вођанска штампа имала потпуни примат на чита-
вом српском етничком простору, који је почела да
губи тек на прелазу из 19. у 20. век.2 После 1918.
године војвођанска штампа је сасвим пала у сен-
ку београдске, како у погледу квалитета тако и
тиража. Ипак, на простору Војводине је, у перио-
ду између два светска рата, излазило на десетине
листова на српском језику различитог каракте-
ра, углавном информативно-политичког.3 Након
окупације 1941. године сви они су угашени, али су
се врло брзо пред читаоцима појавила нека сасвим
нова издања. То су били партизански листови који
су штампани илегално, у веома тешким условима,
а чија је сврха била парирање окупаторској пропа-
ганди и подизање борбеног морала међу станов-
ништвом. У почетку врло скромно опремљена и
ограниченог тиража, та бројна партизанска гласи-
ла и билтени су до краја рата прерасли у праве ча-
сописе и новине, од којих су свакако најпознатије
биле Слободна Војводина.4 Занимљиво да је и су-
парнички, четнички покрет, иако без значајнијих
организација на простору Баната, Бачке и Сре-
ма, током 1944. године издавао лист под именом
Војводина.5 Као место издања овог „органа коман-
де Југословенске војске у отаџбини“ наведене су
„слободне југословенске планине“.6
После капитулације краљевске војске 1941. го-
дине и распарчавања југословенске државне тери-
торије, Срем је припао усташкој Хрватској, Бачка

1 Види о томе у: Василије Ђ. Крестић, Историја
српске штампе у Угарској 1791–1914, Нови Сад, 1980.
2 Јован Скерлић, Историјски преглед српске
штампе 1791–1911, Београд, 1966, 86–87.
3 Душан Попов, Српска штампа у Војводини 1918–
1941, Нови Сад, 1983, 488–489.
4 О тој врсти штампе врло је опширно писао: Ду-
шан Попов, Партизанска штампа у Војводини, Нови
Сад, 1975.
5 Милан Б. Матић, Равногорска идеја у штампи и
пропаганди, Београд, 1995.
6 Војводина, 1/1. 5. 1944.

271
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
и Барања су анектиране од стране Мађарске, док
је Банат формално остао у саставу окупиране
Србије.7 Врло добро познавајући утицај штампа-
них медија на свест народа окупационе власти су,
прво у Бачкој, а потом и у Банату, нашле за сход-
но да подстакну или да омогуће излажење оних
листова који су имали за циљ да Србе увере да је
у њиховом најбољем интересу да мирно прихвате
постојеће стање. Осим што су преносили званичне
ратне коминикее из штабова армија Сила осовине,
односно пропагандне поруке из Берлина и Пеште,
листови о којима је реч су изузетно много просто-
ра поклањали забавним садржајима, желећи да код
читалаца створе привид нормалног, мирнодопског
живота. Покретачи и сарадници таквих листова
били су Срби, углавном предратни новинари. У
нашој стручној, али и широј јавности присутна је
дилема јесу ли они били издајници, како су после
ослобођења од стране комунистичке власти били
означени, или су само покушавали да, бавећи се
својом професијом, народу окупацију учине бар
мало сношљивијом.8
Први лист такве врсте појавио се у „Ујвидеку“
у децембру 1941. године, а излазио је, као дневник,
све до септембра 1944. године. Под именом Нова
пошта покренула га је група новинара на челу са
Војиславом Матићем, који је био главни и одговор-
ни уредник новина.9 Ускоро, на Нову 1942. годину
у Новом Саду је изашао и „народни илустровани
забавник Бранково коло“. Уредник и издавач Велис-
лав Спасић, иначе један од новинара Нове поште,
поручио је читаоцима да га је на покретање листа,
који је претендовао да попуни празнину у српским
часописима која је у то време постојала, мотиви-
сао успех истоименог календара.10 Бранково коло
је објављивало мноштво забавних, дечјих, поучних
7
Бранко Петрановић, Србија у Другом светском
рату 1939–1945, Београд, 1992, 111–117.
8 По мишљењу Милоша Мишовића „српска штам-
па у Другом светском рату делила је судбину своје земље
и свога народа али је и знатно утицала на њу“. Према:
Милица Кисић, Бранка Булатовић, Српска штампа
1768–1995 (библиографија), 40.
9 Новој пошти је наша историографија посветила
извесну пажњу, те стога у овом раду о њој неће бити
више речи. Види: Сава Дамјанов, Нови Сад под окупаци-
јом 1941–1944. (фељтон), Независни, Нови Сад, јануар-
март 1994; Мила Чобански, Звонимир Голубовић и Жи-
ван Куманов, Нови Сад у рату и револуцији, 1–2, Нови
Сад, 1976; Александар Касаш, Мађари у Војводини 1941–
1946, Нови Сад, 1996.
10 Бранково коло, 1/ 1. 1. 1942.
272
ИСТОРИЈА
чланака, романа, честитки, реклама, модних саве-
та, рецепата и сличних садржаја. Лист је излазио
сваких шест недеља, а судећи по позиву читаоцима
(„Чувајмо и помажимо једини српски часопис!“),
финансијски није баш најбоље стајао.11 Последњи,
шести број Бранковог кола је објављен половином
августа 1942. године.
Први број листа Понедељак, који је сваког по-
недељка излазио у Новом Саду, односно како у
заглављу пише „Ујвидеку“, појавио се 17. маја 1943.
године. Као одговорни уредник и издавач наведен
је Марко Теодоровић.12 На четири стране углав-
ном су презентоване вести са фронтова, али и
извештаји са различитих културних и спортских
приредби одржаних у Новом Саду и другим ме-
стима током протеклог викенда. Тако је на пример
у шестом броју јављено да је дан раније будимпеш-
танска радио станица вршила емисију програма
„из Ујвидека“, у присуству познатих мађарских
уметника и филмске глумице Зите Селецки. А ло-
кални клуб УАК је, истог дана, на игралишту које
је тада носило име Адолфа Хитлера, угостио Фе-
ренцварош, који је и „незаслужено победио“ са
2:1. По оцени извештача листа Понедељак, најбољи
појединац на терену био је играч домаћих Ђурица
Аврамовић.13 Недељу дана касније, објављен је
извештај са Тјеловске литије која је одржана на
„Дарањи насељу“, док није ни поменуто да се упра-
во тога дана обележавао један од највећих српских
празника – Видовдан.14 У следећем броју, поред
извештаја из света али и из Новог Сада, уобичајено
опширно је коментарисано фудбалско првенство,
које је претходног дана било завршено. Локални
УАК је сезону завршио на 11 месту, као „једини
представник нашег краја“ у мађарској фудбалској
лиги.15 Наредни бројеви су се детаљно бавили
искрцавањем савезника на Сицилију, које је било
у току, а последњи сачувани број изашао је крајем
јула, са позивом читаоцима: „Читајте Илустровану
недељу!“16
Први сачувани број Илустроване недеље дати-
ра из фебруара 1944. године. Главни и одговорни
11
Бранково коло, 4/ 15. 4. 1942.
12 Марко Теодоровић је био новинар Нове поште,
који је истовремено био и сарадник партизанског покре-
та. Душан Попов, Партизанска штампа у Војводини,
Нови Сад, 1975, 175–176.
13 Понедељак, 6/ 21. 6. 1943.
14 Понедељак, 7/ 28. 6. 1943.
15 Понедељак, 8/ 5. 7. 1943.
16 Понедељак, 11/ 26. 7. 1943.
НЕКИ МАЛО ПОЗНАТИ ЛИСТОВИ КОЈИ СУ ИЗЛАЗИЛИ...
уредник овог „недељног илустрованог листа“, који
је излазио сваког четвртка, био је такође Марко
Теодоровић. Као место издања, иако је лист изла-
зио на српском језику и ћирилицом, опет је наве-
ден „Ујвидек“, будући да су називи „Нови Сад“,
као уосталом и „Војводина“, током мађарске оку-
пације били проскрибовани. Илустрована недеља
се није бавила војним и политичким темама, него
забавним, покушавајући да читаоцима пружи
мало разоноде у суморном ратном времену. Тако
су објављиване песме, приповетке, Дизнијев стрип
о Паји Патку (из предратне Политике), фото-
графије, разне занимљивости из света филма,
спорта и слично. На страницама листа нашло се
место и за графологију и савете извесне пророчи-
це „Звездане“. Објављивани су и прилози читалаца
у виду досетки (афоризама), кратких састава који
су учествовали на „натечају“ за најбољу причу и
тако даље. Грађани су позивани и да читају књигу
Саве Давидовића-Зеремског Човек и његова наука
у односу према природи, која се могла купити у
издавачкој књижари Владе Лежимирца. У рубрици
„Веровали или не“ навођени су разни интересант-
ни подаци, а међу њима и овај: „Познати компо-
зитор Јозеф фон Хајдн приликом компоновања
некадашње аустријске (сада немачке) химне упо-
требио је за почетак прва три такта наше песме
„Весела је Србадија“.17 Иако несумњиво потпома-
ган из фондова окупационих власти, лист се фи-
нансирао и од претплате и од реклама, као што је
била следећа: „Првокласна јела и пића добићете
само у бифеу Танурџић“.18
У наредним бројевима редакција као да је те-
жила да истакне лојалност Срба окупационим вла-
стима. Тако је објављена прича Петра М. Стокића,
читаоца-сарадника, под насловом „Над гробом“.
Главна личност је извесни Стеван, Србин ратни
заробљеник, „син поносне Бачке“, који је после три
године пуштен из „ропства“. Вративши се у своје
родно место, сазнао је да му је драга у међувремену
страдала током бомбардовања (вероватно савез-
ничког). Огорчен, добровољно се јавио на фронт
и намерно погинуо. Редакција се извињавала чи-
таоцима што, због недостатка простора, не може
објавити све њихове прилоге. Данас не можемо
знати јесу ли бачки Срби заиста радо читали кола-
борационистичке новине и чак писали за њих, или
је сврха оваквих написа била да се и они „бунтов-
ни“ међу њима убеде да одустану од отпора. И међу
17 Илустрована недеља, 5/ 3. 2. 1944.
18 Илустрована недеља, 7/ 17. 2. 1944.
СЛОБОДАН БЈЕЛИЦА
порукама личне природе било је оних које су, мож-
да, имале за циљ да живот Срба под окупацијом
представе као уобичајен. Тако је „домобранац“
Емил Бајац посветио једну песму извесној г-ђици
Соњи Савељев из Надаља.19 У наредним бројевима
објављивани су и чланци из националне историје
и културе, из пера Саве Давидовића-Зеремског и
богослова Богдана С. Игића. Као и сваки магазин,
Илустрована недеља је на насловној страни доно-
сила фотографије тада популарних драмских умет-
ника, као што су били Бранка Ћосић Андоновић
и Милан Ајваз. Први текст који је имао политич-
ку конотацију била је биографија новопостављеног
председника мађарске владе Деме Стојаиа.20 Послед-
њи сачувани број изашао је 4. маја 1944. године.
Нешто озбиљнијим темама бавио се „српски
књижевни-културни-уметнички-забавни и поучни
илустровани недељни часопис“ Српско коло. Главни
уредник овог листа, који је излазио сваке суботе у
„Ујвидеку“, био је Велислав Спасић, а први број се
појавио половином марта 1944. године.21 У „Првој
речи нашим читаоцима“ Спасић је записао: „Ука-
зала се потреба да се покрене један такав часопис,
који ће бити позван да попуни ону празнину, која
се за прошле три године показивала у српској жур-
налистици и књижевности у Јужном Крају. Наме-
ра покретача Српског кола била је у првом реду, да
српским читаоцима пружи добар, занимљив, поу-
чан, обиман часопис са разноврсном садржином, а
изнад свега да има српско национално и културно
обележје, па да поред тога својим штивом пружи
све оно, што ће моћи да задовољи духовне и мо-
ралне потребе најширих слојева Срба читалаца
у овим крајевима. У томе стремљењу уредништ-
во Српског кола је на прво место свога програма
ставило: племенита, истинска и истрајна борба за
унапређење културних, привредних и социјалних
интереса овдашњих Срба, борба са пером у руци
за она права, која нама Србима стварно припадају,
а у исто време и указивање на наше дужности
према државној и народној заједници у којој жи-
вимо... Као посебну мисију уредништво часописа
је себи поставило још један важан и данас веома
актуелан циљ: обнављање и учвршћивање ста-
рих пријатељских односа, који су између Срба и
19
Илустрована недеља, 6/ 10. 2. 1944.
20 Илустрована недеља, 13/ 30. 3. 1944.
21 Велислав Спасић је након ослобођења Новог
Сада стрељан, заједно са Војиславом Матићем и још не-
ким новинарима. Енциклопедија Новог Сада, Нови Сад,
свеска 17, 221–222.
273
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
Мађара у њиховој државној заједници од давни-
на постојали, а били су само повремено прекида-
ни, на обострано жаљење, и то увек услед утицаја
треће стране“.22
Теме о којима је писао први број биле су карак-
теристичне и за сва наредна издања Српског кола:
фотографије са ратишта, занимљивости, шаљиве
приче, женска страна, дечји кутак, музика, шах,
филателија, биографије знаменитих Срба и друго.
Објављена је и репортажа из живота мобилиса-
них Срба упућених на рад у мађарским фабрика-
ма под насловом „Наши у радним јединицама“, са
закључком једног од „мункаша“: „Не дао Бог горе –
овако се може“. Већ други број Српског кола изазвао
је, сасвим сигурно, живо интересовање читалаца,
будући да је донео фотографију југословенског
краља Петра Карађорђевића са његовом верени-
цом, грчком принцезом Александром. Тешко је по-
веровати да је фотографија суверена непријатељске
државе, чије постојање окупатор уосталом није ни
признавао, могла бити објављена без одобрења
мађарских власти. Може се претпоставити да је
тај чин био у вези са умеренијом политиком коју
је Хортијев режим у то време покушавао да води,
надајући се да ће успети да се приближи западним
савезницима.23 Вероватно је сличну мотивацију
имала иницијатива Велислава Спасића, објављена
у истом броју, за обнову рада Српског народног по-
зоришта: „Јер само од нас самих зависи, да преду-
змемо кораке за остварење овог лепог и племени-
тог циља, па ако се будемо позивали на чињенице
из прошлости, ван сваке је сумње да се надлежни
неће оглушити о наше оправдане жеље у вези са
обновом СНП у Јужном крају. За то је потребно
да се наши интелектуалци, а пре свега позоришни
стручњаци, што пре састану ради договора о овом
по нас Србе великом и сада већ актуелном про-
светном питању“.24 Истовремено, уредништво ли-
ста је демантовало „чаршијске приче“ да је Српско
коло покренуто из било каквих личних или поли-
тичких интереса.
У уводнику трећег броја Српског кола Велислав
Спасић је покушао да покрене још једну културну
акцију. Констатујући да „после значајних догађаја
у априлу 1941. на тржишту српских књига у овим
крајевима тек веома ретко, у великим временским
22
Српско коло, 1/ 11. 3. 1944.
23
О променама у ставу окупатора према Србима
види опширније у: Александар Касаш, Мађари у Војво-
дини 1941–1946, Нови Сад, 1996, 136–145.
24 Српско коло, 2/ 18. 3. 1944.
274
ИСТОРИЈА
размацима, појавила се понекад нова српска књига“,
апеловао је да се то стање превазиђе те да се учи-
ни крај „кризи српске књиге у овим крајевима“.25
Истовремено је објављена и лепа репортажа о Бео-
граду, у оквиру које су пренети и акценти са једне
тамошње свечаности, на којој је говорио и „садањи
професор Филозофског факултета Београдског
универзитета др Коста Милутиновић, који је у
своје време био професор гимназије у Ујвидеку“.
Пренето је да је професор Милутиновић у својој
беседи одбацио књижевно стваралаштво Срба у
минулих четврт века, а српске књижевнике упутио
да им узор буде „херојско доба Немањића“.26 У на-
редном броју Српско коло је писало о „данашњем
стању српске ликовне уметности“, са задовољством
констатујући да је она у то ратно време оживела у
Београду, где је приређена и једна изложба. Са по-
носом је истакнута чињеница да су на њој учество-
вали и уметници из „Јужног Краја“ Табаковић и
Шербан.27 А у ускршњем броју листа су приказани
радови „наших сликарских уметника“ Милана Кер-
ца и Жарка Пирошког, те вајара Дејана Бешлина.28
Српско коло је на својим страницама објавило
и занимљиву полемику једног мађарског и једног
српског филолога о називу „Рац“. Према мишљењу
неименованог српског научника „израз Рац има
још у појачаној мери своје психолошко значење,
филолошку нијансу и национално-политичко обе-
лежје, политичку обојеност, тенденциозност и
умањену вредност“, те је исти захтевао да се Срби
називају – Србима.29 У пет наставака је објављиван
фељтон о Лајошу Кошуту и његовом односу према
српском народу, из пера младог мађарског истори-
чара др Кемењ Габора. Од деветог броја, на чијој
је насловној страни била фотографија оперског пе-
вача Теодора М. Дињашког, испод назива Српско
коло стајало је „српски недељни илустровани лист“.
Том приликом читаоци су обавештени да је рас-
писан „књижевни натечај Српског кола“, а Гаврило
Капларски је написао једну репортажу из „Сенто-
маша“, уз коју је објављена фотографија „источно-
православне цркве“. Репортажу Евгенија Планчака
о „Бачкерестуру“, под насловом „У матици бачких
Русина“, уредништво је објавило у једном од наред-
них бројева листа.30
25 Српско коло, 3/ 25. 3. 1944.
26 Исто.
27 Српско коло, 4/ 1. 4. 1944.
28 Српско коло, 6/ 15. 4. 1944.
29 Српско коло, 7/ 22. 4. 1944.
30 Српско коло, 11/ 10. 6. 1944.
НЕКИ МАЛО ПОЗНАТИ ЛИСТОВИ КОЈИ СУ ИЗЛАЗИЛИ...
Српско коло је често преводило написе који су
објављивани у листу на мађарском језику Каланђа,
као на пример чланак мађарског књижевника Па-
лоца Едгара поводом тристоте годишњице Сом-
борца Фрање Ђуре Колчића, са закључком: „Овај
јуначки Србин спасао је Беч од турске најезде“.31
Сарадник листа је, између осталих, био и Имре
Прокопи, који је тврдио како је мађарска поли-
тика према мањинама увек била толерантнија од
југословенске, узимајући за пример отварање гим-
назије на буњевачком језику 1943. године. Прокопи
се залагао и за ближу сарадњу мађарских и српских
књижевника, односно Сентелекијевог књижевног
друштва и Матице српске. Ипак, по његовом суду,
„предуслов спремности за овакву сарадњу са наше
стране међутим јесте, да се једном за свагда пре-
кине са кокетирањем ван граница и да народно-
сти на овом подручју у сваком погледу и под сви-
ма околностима буду верни и поуздани грађани
заједничке мађарске отаџбине“.32 А пет месеци на-
кон покретања иницијативе за обнову Српског на-
родног позоришта, Велислав Спасић је са жаљењем
приметио да на том плану није урађено ниш-
та од стране српских интелектуалаца, иако је, по
његовим речима, за такав подухват постојала воља
у народу.33 У импресуму следећег Српског кола као
уредник је, уместо Спасића, био потписан извес-
ни Фрања Шерфизе. У уводнику претпоследњег
броја, Велислав Спасић је дао синтезу свих до
тада објављених мишљења о заједничком живо-
ту Срба и Мађара, којима је његов лист из броја
у број посвећивао завидну пажњу. Пригодан чла-
нак о Јану Чајаку, словачком сликару из Бачке, у
истом броју је потписао А. Копчак.34 А последње
издање Српског кола, на смањеном броју страна, уз
обавештење да је излажење листа угрожено због
ратних операција, изашло је тачно месец дана пре
ослобођења Новог Сада.
У току окупације и бачки Буњевци су имали
своје Наше новине, које су излазиле у „Зомбору“,
а издавач и главни и одговорни уредник је био др
Грга Вуковић. Излазиле су на латиници од априла
1943. године, а бавиле су се како озбиљним – вој-
ним, политичким и привредним проблемима, тако
и забавним и локалним темама. Неретко су објав-
љиване вести из Хрватске, али и из Србије, као и
оне које су се тицале сложеног односа западних
31 Српско коло, 12/ 17. 6. 1944.
32 Српско коло, 18/ 29. 7. 1944.
33 Српско коло, 21/ 19. 8. 1944.
34 Српско коло, 23/ 2. 9. 1944.
СЛОБОДАН БЈЕЛИЦА
савезника према југословенском ратишту. На стра-
ницама листа често су објављивани и текстови
верске садржине и написи из историје Буњеваца.
Традиционалан дуализам у идентитету словенских
католика у Бачкој и Барањи очит је и кроз писање
овога листа. У једном од бројева објављен је текст о
пореклу и обичајима барањских Шокаца, а ускоро
и извештај о засебним прославама традиционалних
поклада, које су организовале Хрватско културно
друштво „Мирољуб“, односно „Буњевачко коло“.35
Свој став према Мађарима уредништво је изнело на
трећу годишњицу окупације: „Дне 11. априла навр-
шило се тачно три године од како је дична мађар-
ска војска ушла у Бачку и ову територију поново
присајединила мајци Домовини. Овај је догађај од
повјесног значаја и за наш народ, који већ преко
250 година живи са мађарским народом у државној
и братској заједници делећи са њим и добро и зло...
Нарочито то важи за протекле двије деценије, када
је наш народ тражећи своја права тражио уједно
и право свим народима, који живе на територији
Делвидека“.36
Наше новине су се Србима обраћале ретко,
обично преносећи изјаве функционера окупатор-
ске власти. Приликом свог устоличења, крајем маја
1944. године, нови велики жупан Бач-Бодрошке
жупаније др Јожеф (Јосип) Пиуковић препору-
чио је „Српству да коначно прекине са упорним
шовинизмом либералног система, да крене путем
национал-социјализма, да продужи живот који је
у одбрани Еуропе напустио столећима... Морају
да раде и Срби, а не да говоре много о правима,
да напусте прикривени лојализам и нека већ јед-
ном крену на тежак пут вршења дужности и при-
ношења жртава“.37 У исто време је и председник
мађарске владе Стојаи поручио Србима да рачуна
на помоћ оних међу њима који увиђају опасност
од бољшевизма, док се о Буњевцима изражавао у
најлепшим тоновима, истичући да га за њих вежу
и породичне везе.38 Убрзо је, на страницама На-
ших новина, најављено организовање буњевачке
народносне групе, на челу са др Иваном Миро-
ницким. Мироницки је, у интервјуу који је нешто
касније дао истом листу, изнео своје гледиште да
је трагедија Буњеваца и Шокаца што су увек били
подељени на међусобно сукобљене групе, те на-
јавио да ће њихова будућа организација оповргну-
35 Наше новине, 5/ 4. 2. 1944; 8/ 25. 2. 1944.
36 Наше новине, 15/ 14. 4. 1944.
37 Наше новине, 21/ 26. 5. 1944.
38 Наше новине, 22/ 2. 6. 1944.
275
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
ти сумњичења како је „буњевачко-шокачки народ
скренуо од своје прадједовске западне оријента-
ције“.39
Наше новине су у периоду који је уследио усту-
пале знатан простор организацији коју је Миро-
ницки предводио „у духу национал-социјализма“.
Тако сазнајемо да је, почетком јула 1944. године,
велики жупан Пиуковић примио буњевачке изас-
ланике, који су потврдили своју решеност да по-
могну одбрану Мађарске, али су затражили отпу-
штање Буњеваца из радних чета, те њихово сраз-
мерно учешће у вршењу власти. Велики жупан је
похвалио усмереност новостворене организације
према Загребу, која је, по његовим речима, била
међу Буњевцима недвосмислена и пре рата: „Ова-
ково држање није довело Буњевце у сукоб са
Мађарством те су и у Будапести одобравали хрват-
ску оријентацију Буњеваца“.40 Нешто касније
Пиуковић је и пред жупанијским посланицима
потврдио да је са Буњевцима нашао заједнички
језик, те приметио да и „бачки Срби већим дијелом
поштено обављају свој посао и своју дужност“,
издвојивши становнике Шајкашке.41 Разлику међу
бачким Србима направио је и новопостављени
сомборски градоначелник Петеи Јанош, који је
приликом свог устоличења истакао да „Буњевци до
једнога удовољавају својој дужности, а да и Срби
Зомбора у вршењу дужности стоје далеко изнад
Срба из појединих дијелова жупаније“.42 Убрзо ће
развој ратних прилика довести Мађарску у веома
тешку позицију, па се тако из последњег сачува-
ног броја Наших новина јасно види да је већ по-
ловином септембра у „Зомбору“ владало ванредно
стање.43
Вршачка Нова слога се појавила јануара 1942.
године као „недељни информативни лист за Ба-
нат“. Излазила је суботом, а као власник и издавач
у импресуму се, у име „Фонда за издавање српског
листа у Вершецу“, наводио Роберт Јунг. Одговор-
ни уредник листа је био Лазар Маринковић, а
његов заменик Александар Баница. Лист је доно-
сио вести из Баната, са светских ратишта, те ис-
црпне информације о активностима Недићеве
39
Наше новине, 26/ 30. 6. 1944.
40Наше новине, 27/ 7. 7. 1944.
41 Наше новине, 30/ 28. 7. 1944.
42 Наше новине, 31/ 4. 8. 1944.
43 Лист је излазио до половине октобра 1944. годи-
не, када је Грга Вуковић побегао из Сомбора. Миленко
Бељански, Хроника о НОР-у у Сомбору и околини 1941–
1945, Сомбор, 1969.
276
ИСТОРИЈА
администрације. Тако је др Антоније Георгијевић,
председник панчевачке општине, у једном од
првих бројева Нове слоге, најављивао велике инве-
стиције,44 а нешто касније је јављено о посети ми-
нистра Милана Аћимовића Вршцу.45 Често су пре-
ношени чланци из београдских листова: Обнове,
Новог времена и других. То су обично били говори
генерала Милана Недића или коментари неких од
апологета његовог режима, усмерени против Ен-
глеза, масона и нарочито Јевреја. Овакви написи
највише су се појављивали поводом годишњица
догађаја од 27. марта и Априлског рата. У сфери
пропаганде су биле и поруке српском народу које
су се могле прочитати у Новој слози, као што је на
пример ова: „Интерес Српства је чувати мир, по-
штовати ред и савесно вршити свој свакодневни
посао“.46 Од септембра 1942. као место издања
наводи се „Петровград-Вршац“, а као уредник се
потписује Милан А. Јакшић из Петровграда.
Нова слога је пратила и културни живот, који
се у Банату углавном сводио на рад Дунавског на-
родног позоришта, које је после окупације из Новог
Сада пресељено у Панчево. У броју који је изашао
на Божић 1943. године објављено је да је у Ботошу
основана „Српска народна књижница и читаони-
ца“. Као и сваки лист, Нова слога је примала огласе
и рекламе ресторана и предузећа, и то не само из
Баната него и из Београда. Међу последњим са-
чуваним примерцима Нове слоге, налази се један
који је објављен у јеку Стаљинградске битке. У
уводнику под насловом „Српски народ нема шта
да чека“, поручује се да греше они који очекују по-
беду Савезника, будући да ће њих поразити Трећи
рајх, као „ујединитељ Европе у борби за нашу не-
зависност“. Даље се наводи: „Сви до једнога мора-
мо у овим судбоносним данима да схватимо ове
значајне речи изречене на једном месту, одакле за-
виси и наша судбина: Европа може без Србије, али
Србија не може без Европе. Ко не може да схва-
ти ову истину, њега је ново доба прегазило, он је
непријатељ српског народа и мораће бити спреман
да поднесе последице оваквог свог става.“47
Поменути Милан А. Јакшић био је власник и
издавач још једног недељног листа на српском је-
зику који је у „Бечкереку“ излазио од јула 1944.
године, Банатских новина. Садржај Банатских
новина је обухватао пре свега вести са ратиш-
44 Нова слога, 4/ 31. 1. 1942.
45 Нова слога, 9/ 7. 3. 1942.
46 Нова слога, 27/ 26. 9. 1942.
47 Нова слога, 40/ 16. 1. 1943.
НЕКИ МАЛО ПОЗНАТИ ЛИСТОВИ КОЈИ СУ ИЗЛАЗИЛИ... СЛОБОДАН БЈЕЛИЦА

та, потом из Баната, савете пољопривредницима,
спортску страну, шах, хумор и тако даље. Како је
уредништво обавештавало читаоце „Банатске но-
вине су изашле да попуне празнину која се осећала
услед недостатка једног часописа на српском језику
у Банату, имају информативну сврху за све стале-
же, поучно-забавног су карактера и редовно имају
своје две стране за наше пољопривреднике с наме-
ром да им се што више корисних савета да, да им
се што више помогне у сопственом економском на-
претку; једном речју лист за сваку српску кућу.“48
Ипак, јасно је да су Банатске новине покренуте са
циљем да појачају немачку пропаганду међу Срби-
ма у Банату у време када је Вермахт трпео поразе
на свим фронтовима.
48 Банатске новине, 2/ 13. 8. 1944.
Управо су тако су били интонирани бројни
текстови објављени у овом листу. Извесни про-
фесор Лазић је своје сународнике позивао да
снажно помогну немачке ратне напоре, јер „само
тако ћемо доживети боље и срећније дане у новој,
већој и у сваком погледу обновљеној Србији, и
тиме наћи одговарајуће место у новој европској
заједници.“49 Антисемитски интонирани чланци
су објављивани и пред само ослобођење, у вре-
ме када у Банату одавно није било живих Јевреја.
Тако је, у последњем сачуваном броју Нове слоге,
професор С. Марков оптуживао „Израиљ“ не само
за априлски пораз и грађански рат који је уследио,
него чак и за међусобна крвава разрачунавања
југословенских народа.50
49 Банатске новине, 4/ 27. 8. 1944.
50 Банатске новине, 5/ 3. 9. 1944.

Slobodan Bjelica

SOME LESS KNOWN NEWSPAPERS ISSUED IN

BAČKA AND BANAT FROM 1941 TO 1944
Summary

After the occupation of present province of Vojvodina, Hungarian, i.e. German occupational authority tried
to influence the inhabitants of that region through advertisement as well. To this effect, several newspapers were
started, both daily and weekly, whose aim was to convince the inhabitants into benevolence of the occupational
authority and at the same time to discourage them of any kind of resistance.
The most well-known newspaper issued in the region of Bačka was New post, that was issued every day
(except Monday), since December 1941 to October 1944. Next to it, in Novi Sad, were issue the papers of amusing
character, such as: Branko’s Round Dance, Monday, Serbian Round Dance and Illustrated Week. Next to of these
papers, which were designed for Serbian people, in Bačka (in Sombor) Our Newspapers were issued which were
stipulated for Bunjevci. In Banat, in the service of quisling authority, just two newspapers in Serbian language
were issued- New Unity and Banat papers. In that area, to the effect of advertising, newspapers issued in Nedić’s
Serbia were much more used.

277
 Драго Његован UDC 341.485(497.113=163.41=411.16)”1942”

ЈЕДАН МАЊЕ ПОЗНАТИ ИЗВЕШТАЈ О „РАЦИЈИ“

У ЈУЖНОЈ БАЧКОЈ 1942. ГОДИНЕ

Апстракт: У раду се доноси један мање познати извештај о „рацији“ против Срба и Јевреја у јужној Бачкој
јануара 1942. године, који је вероватно настао после израде елабората Покрајинске комисије за утврђивање злочина
окупатора и њихових помагача Рација – III група масовних злочина. Овај сажети извештај о Рацији, у препису,
чува се у Архивској збирци Музеја Војводине под сигнатуром: Арх. 8258, ПК СКС, ист. од. Овде се, уз предговор
приређивача и незнатне интервенције, доноси у целости, сведочећи о ничим изазваној трагедији цивила у Новом
Саду и јужној Бачкој хладног јануара ратне 1942. године.
Кључне речи: Други светски рат, страдање цивила, рација у јужној Бачкој јануара 1942. године, окупација, геноцид.

Abstract: In this paper is presented one less known report on the “raid” against the Serbs and the Jews in the south Bačka in
January 1942, which was probably created after making the feasibility study by the Provincial Committee for identifying crimes
of the aggressors and their collaborators Raid – the 3rd Group of Mass Crimes. This brief report on the Raid, in the form of
transcription, is preserved in the Archive Collection of the Museum of Vojvodina, under the following signature: Arch. 8258,
PK SKS, hist.dep. There, next to the preface of the organizer and few slight interventions, the report is presented on the whole,
testifying about the tragedy of the civilians in Novi Sad and in the south Bačka in cold January in 1942, which was uncalled for
anything,
Key words: The Second World War, suffering of the civilians, raid in the south Bačka in January 1942, occupation, genocide.

У Архивској збирци Музеја Војводине (раније у Најодговорнијим лицима за злочине почињене

истоименој збирци Историјског музеја Војводине)
под сигн. Арх. 8258, ПК СКС, ист. од., чува се један
препис сажетог извештаја о мађарској „рацији“
против Срба и Јевреја у јужној Бачкој јануара
1942. године под насловом „Рација у Бачкој –
јануар 1942.“ Овај документ има 29 страница
А4 формата и писан је на латиничној писаћој
машини, а за његову тачност гарантују 1. Ст.
Пилиповић и 2. Рад. Радић, који су „сравнили“ препис
документа са оригиналом. Аутор документа није
нам познат, али се може претпоставити да је то
неко из Покрајинске комисије за утврђивање зло-
чина окупатора и њихових помагача у Војводини,
односно неко од стручњака Анкетне комисије. Ова
комисија прикупила је обиље изјава, докумената
и фотографија о страховитом злочину мађарских
окупатора Бачке и Барање над бачким Србима и
Јеврејима. Мађарским окупаторима здушно су
помагали, а у неким случајевима и предњачили у
злочиначкој активности, бачки Мађари. Због тога
је Покрајинска комисија многе од њих прогласила
ратним злочинцима.
током „рације“ у јужној Бачкој јануара 1942. године
суђено је после Другог светског рата у Новом Саду
пред Војним судом III армије ВЈ и пред Врховним
судом Војводине. Некима су судили народни судови
на нижим нивоима, а неки су кажњени, непосредно
по ослобођењу октобра 1944.1 године.
У Архивској збирци Музеја Војводине, у Архи-
ву Војводине, у Архиву Србије и у одговарајућим
збиркама других установа чува се више хиљада
докумената везаних за мађарску „рацију“ против
Срба и Јевреја у јужној Бачкој 1942. године. Већина
те архивске грађе је непубликована и непозната
научној јавности.
Ипак, до сада је објављено више радова који
на комплексан начин сагледавају овај трагични и
историјски догађај. Међу такве радове можемо
убројити књиге: Buzaši Janoš, Az ujvideki „razzia“,
Budapest, 1963; Милорад М. Ћурчин, Путевима
1Међутим, многи злочинци су побегли пред судом
правде, у Мађарску, западне земље, па све до Аргентине,
као што је то учинио и жандармеријски капетан Шандор
Кепиро, који и данас слободно живи у Будимпешти.

279
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 ИСТОРИЈА

слободе у равници, Жабаљ, 1974; Звонимир Голу-
бовић, Рација у јужној Бачкој 1942, Нови Сад 1992;
Павле Шосбергер, Јевреји у Новом Саду и Јевреји
у Војводини, те Драго Његован, Рација – III група
масовних злочина, Нови Сад, 2009, елаборат
Покрајинске комисије за утврђивање злочина оку-
паторa и њихових помагача у Војводини.
О ратним злочинима везаним за „рацију“ у
јужној Бачкој јануара 1942. године значајни су и
следећи радови: Лајчо Клајн, Геноцид и казнa (1941–
1945), Нови Сад 1991; Александар Вељић, Рација
– заборављени геноцид, Београд 2007, Алексан-
дар Касаш, Меморандум Ендре Бајчи Жилинског
упућен Миклошу Хортију поводом крвопролића
у Бачкој 1942. године, Зборник за историју Мати-
це српске, Н. Сад, бр. 46/1992, Александар Касаш,
Ендре Бајчи Жилински и Срби, Кровови, Ср. Кар-
ловци бр. 50/51/52/53, Звонимир Голубовић, Скица за
портрет једног ратног злочинца – случај Ференца
Сомбатхељија, Годишњак Музеја града Новог Сада,
1/2005; Александар Касаш, Стенографски записници
са суђења главно-одговорнима за рацију у јужној
Бачкој 1942. године, Нови Сад 2008; Драго Његован,
Два записника о саслушању ратног злочинца Фе-
ренца Сомбатхељија као једног од најодговорнијих
за рацију у јужној Бачкој, Зборник МС за друштвене
науке, 77-78/2008; Драго Његован, Пресуда Врховног
суда Војводине деветорици најодговорнијих за
ратне злочине почињене током рације у јужној
Бачкој, Рад музеја Војводине, 50/2008.
Документ који објављујемо пружиће читаоцу
основне информације, засноване на документима
ратног времена и послератног истраживања, о
суштини мађарске „рације“ против Срба и Јевреја
у јужној Бачкој јануара 1942. године.
Наше интервенције у тексту су минималне,
а оне значајније означене су у фуснотама. Текст
документа гласи:

Препис

РАЦИЈА У БАЧКОЈ
/Јануар 1942/

Од 4. јануара 1942. године па све до половине фебруара јужна и југоисточна Бачка била је попри-
ште страховитог покоља и таквих зверстава, која је човечанство упознало и претрпело само појавом
фашистичке агресије. То је време када је мађарски фашистички окупатор вршио „рацију“ у деловима
окупираних области, које су биле жариште Народно-ослободилачког покрета, покрета за свргнуће оку-
патора, ослобођење и успостављење праведнијег поретка, покрета који је радне масе водио у срећнију
будућност.
Ове крваве догађаје, за које је убрзо сазнала светска јавност, покушало се од стране владајуће
империјалистичке клике објашњавати као чисто војничким мерама, предузетим за сузбијање оружаног
устанка. Тежња свих објашњења је била да крволочне наредбодавце прикаже као мирољубиве, као по-
литичаре и војнике који бране национално право своје државе, а с друге стране да све тешке последи-
це ових гнусних и масовних злочина представе као неопходну последицу једног регуларног војничког
обрачунавања у коме је нападач био војничка снага Народноосло-бодилачког покрета, а бранилац оку-
патор. Из владајућих фашистичких кругова Хортијевог политичког и војног стана, тумачено је [да је] до
оружане интервенције мађарског хонвендства јануара 1942. године у Бачкој дошло због тога што су кому-
нисти2 у Шајкашкој напали мађарску оружану снагу. Хонведство је одговорило снагом ватреног оружја.
Под тим објашњењима борба је била упорна и дуготрајна, а пошто је становништво помагало борбу ко-
муниста – партизана, то је снага оружја употребљена некад и против становништва. Када је ова безоч-
ност ових и оваквих тврдњи у светској јавности постала разголићена и смешна, срамну улогу целокупне
владајуће клике требало је пребацити на појединца. Тада је са жаљењем констатовано да је у рацији било
и невиних жртава.3
2 У разним званичним објашњењима фашистичких наредбодаваца и војних команданата употребљаван је не-

кад израз комунисти, некад четници, а понекад партизани, већ према потреби и нахођењу. Уствари, увек се мислило
на припаднике НОП-а.
3 Суд мађарско-краљевског генералштаба – 1944 – суђење Ференцу Цајднеру Фекетехалмију и другим коман-

дантима ратним злочинцима из рације.

280
ЈЕДАН МАЊЕ ПОЗНАТИ ИЗВЕШТАЈ О „РАЦИЈИ“... ДРАГО ЊЕГОВАН

Против ове лажи изношењем истине и правилним тумачењем узрока и последица ових крвавих
догађаја наш НОП износио је праву истину окупљајући и даље народ у борбу против крвавог злочинач-
ког окупатора. Истина о стварном незапамћеном терору, о страшним злочинима почињеним над неви-
ним и мирним становништовом, продрла је у демократску јавност света. Тако је Комунистичка Партија
Мађарске у својим прогласима, а нарочито приликом годишњице мартовских дана револуције 1848. годи-
не, објаснила радном народу Мађарске какву је срамну улогу приликом организовања и извођења рације
у Бачкој одиграла (...) крупне аристократије и финансијски капитал. Посланик странке малих поседника
/Кишгазда парт/ Ендре Бајчи Жилински упутио је меморандум регенту Хортију протествујући против
извршених разбојништава и масовних злочина над српским и словенским живљем у Бачкој.4 И ако је де-
мократском свету постало јасно да масовна убиства Срба, Јевреја, Русина, мирних људи и жена, немоћних
стараца и старица, нејаке деце и одојчади није ничим изазвано, ипак се политика хортијевске Мађарске
није одрицала и није одустајала од нових злочина и нових насиља, јер су злочини и насиља саставни
део сваке империјалистичке политике, а поготову политике хитлеровског разбојничког кола, чији је само
један део и политика ревизионистичке Мађарске.
Мађарска крвавог властодршца Миклоша Хортија, мађарске феудалне аристократије, високог клера
и крупне буржоазије више од две деценије вршила је страшан терор над најгрубље експлоатисаним рад-
ним масама мађарског народа. Крупна буржоазија и њени недељиви сарадници аристократија и клер,
белим терором довели су и учврстили фашизам у своје земље. У сврху ублаживања оштрице горућих
социјалних питања, ширење идеја ревизионизма, шовинизма, антисемитизма и расне теорије политика
хортијевске страховладе иде за тим да радништву и сељаштву Мађарске укаже као једини пут за остварење
срећније будућности, пут борбе за повратак старих граница историјски фалсификоване „државе круне
светог Стевана“, чије је границе неправде историје сузила поклањајући земље мађарског народа његовим
„непријатељима“ – Словенима. У ослобођеној новој држави „круне светог Стевана“ биће по себи решени
сви социјални проблеми.
Ова експанзионистичка политика довела је хортијевску клику у коло сателита осовине Рим-Берлин
и априла 1941. године вероломно раскинувши пакт о ненападању раније склопљен са Југославијом, под
паролом регент Хортија „Honvedek elöre az ezereves hatarokig“5 расном мржњом одгајена, посебно васпи-
тавана у духу мржње према словенским суседима хортијевска солдатеска окупирала је Бачку и Барању из
које су се војне јединице југословенске војске повукле без отпора, проносећи заставу хортијевске страхов-
ладе преко лешева и крви мирног становништва градова и села северних делова наше домовине.
Војно фашистичко руководство мађарске војске – Хонведа, извршавајући упутства владе крупних
финансијских магната, грофова и барона, настојала је да окупацију прикаже као ослобођена „Делвидека“6
инсценацијом бојева, који су требали да уздигну славу хонведства и распире мржњу међу становништвом
окупираних крајева. Требало је на неки начин приказати да окупирани крајеви нису поклон за вазалство
хитлеровским господарима, него да их је хонведство добило у часној борби на витешком мачу. Због тога
је априла 1941. године у Бачкој месец страховитих покоља мирног становништва словенских народности,
месец страховите и безобзирне пљачке и насиља најгоре врсте која увек обележавају пут фашистичких
солдатески.
Руковођен својом Комунистичком партијом народ Бачке се одупро и устао је у борбу за ослобођење
Југославије. НОП је снажио своје редове окупљајући поред припадника словенских народности у своје
редове и најсвесније Мађаре од којих су у тој борби многи положили и животе. Поред првобораца на
вешалима и у мучилиштима окупатора дали су животе и првоборци Мађари Ендре Киш, Шаму, Отмар
Мајер и многи други.
Фашистички агенти, ширећи идеје ревизионизма обећавали су радним масама национално-угњетеног
мађарства у бившој Југославији по „ослобођењу“ уздизањем њиховог социјално-економског нивоа,
обећавањем земље, коју им није пружила такозвана аграрна реформа у хегемонистичкој владавини
Југославије. По окупацији, убрзо је – међутим – постало јасно да фашистички властодршци, влада феу-
4 Суд мађарско-краљевског генералштаба – 1944. године – документи суђења злочинцима Ференцу Цајднеру
Фекетехалмију и другим командантима.
5 „Хонведи /домобрани/ напред до хиљадугодишњих граница“
6 „Делвидек“ /Јужни крај/ – ревизионистички назив за Бачку и Барању.

281
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 ИСТОРИЈА

далне аристократије не мисли да да земљу сељаку. Требало је због тога приказати да сва беда и економска
слабост радних маса долази отуда, што се земља и друга економска блага налазе у рукама словенског
живља кога треба истребити, а тада ће бити земље за сиромашне мађарске сељаке и тада више неће бити
беде ни сиротиње.
Буржоаска владајућа клика свесно припрема терен за извођење масовних покоља, који би
истребљивањем словенског, а нарочито српског живља, довели до етничке премоћи окупатора у овим
крајевима. Политиком ангажовања најсиромашнијег дела домаћег сељаштва при извођењу таквог
истребљивања над српским и другим словеснким живљем, хортијевска клика је ишла за тим да међу наро-
дима Бачке ископа непремостиви јаз, да од домаћег мађарског живља створи послушно крваво робље, чија
ће зверства и пљачка одстранити и уништити српски живаљ у Бачкој и на тај начин омогућити да влада
„круне светог Стевана“ једног дана, можда, на неком новом Версају уз помоћ страних империјалистичких
помагача одбрани позиције стечене учешћем у завојевачким хитлеровско-фашистичким похо-дима.
У остваривању овога циља видну улогу одиграле су фашистичке организације у Бачкој. И ако је ге-
нерални план за спровођење рације био постављен и разрађен у Мађарској влади и генералштабу,7 те
и ако је мађарска војска, жандармерија и полиција била главни носилац зверства и извршилац основ-
ног задатка рације, ипак је рација у својој бруталности и жестини много добила живим ангажовањем, у
њеној припреми и извођењу мађарсог културног савеза Делвидека /Delvideki émagyar kultnaszöretsteg/ и
других фашистичких организација. Чланство фашистичких организација се ангажовало у припремама
и извођењу рације, ДМКС,8 организација крупне и ситне буржоазије мађарства у Бачкој опијена при-
видним успесима хитлеровских хорди, а занета тежњом за приграбљивањем свих економских позиција и
добара словенског живља и Јевреја у овим крајевима, васпитана идеологијом гебелсовске расне теорије,
она је политици Мађарске страховладе, политици истребљења словенског живља пружила сву потребну
потпору и у целини се заложила за њено што скорије и пуније остварење.
У Мађарској, земљи лажне демократије, која и ако је укључена у целини у политику осовине Рим-
Берлин, задржала разне облике формалне парламентарне владавине, било је потребно овакву огавну по-
литику масовних разбојништава добро маскирати и оправдати. Било је потребно припремити широк
круг саучесника из редова ситне буржоазије, сеоског полупролетеријата, средњака и кулака. Било је по-
требно народе Бачке окренути једне против других. Због тога је политика – властодржаца ишла најпре
линијом компромитовања КПЈ и НОП-а, линијом борбе против свих прогресивних снага. Пуни казамати,
вешала по целој Бачкој и друге форме страховладе, нису били довољни да разбију – снажење НОП-а.
Било је потребно НОП-у задати такав ударац, истребити сав живаљ у његовом жаришту, Новом Саду,
Шајкашкој те у привредним и културним центрима српства Србобрана и Бечеја, било је потребно из-
вести уништавајућу рацију, великоубилачко чишћење чијим током би се у смрт послало све оно што би
помогло разбуктавању Народноослободичаке борбе.
Због тога, већ почетком јесени у круговима фашистички настројених Мађара и Немаца дoлази до ор-
ганизованих припрема за рацију и сличне акције. Чланови ДМКС и њилаши9 се повезују са полицијским
апаратом и апаратом контра-шпијунаже. Они сачињавају спискове лица наклоњених НОП-у по коме
полиција и контрашпијунажа /Кемелхарито/ врши хапшење и интервенције.
Да би се оправдали предстојећи догађаји већ с јесени 1941. пуштају се у јавност гласине, како Срби –
тобоже спремају устанак, како ће поклати све Мађаре, како ни жене ни деца неће бити поштеђени, како
ће порушити све мађарске цркве, како ће све мађарске куће и земље бити од стране Срба приграбљене
итд. С времена на време у појединим деловима Бачке био би пуштен глас како су у супротном делу Бачке
у неком делу Срби поклали све Мађаре, силовали девојке итд. и томе слично. Нешто касније почетком
децембра и у децембру, почело се јавно причати о томе, „иде Божић ал га Срби неће дочекати“, понеки
7 Пресуда Врховног суда Војводине у Новом Саду бр. Бк. 16/46.
8 ДМКС /Delvideki magyar kultur-szövetseg/ – мађарски културни савез Делвидека /Јужног краја/, организација
која је камуфлирајући се иза културног рада за време старе Југославије спроводила ширење ревизионистичке, фа-
шистичке идеологије и вршила шпијунски рад у корист будућег окупатора – Мађарске.
9 Њилаши – назив за чланове организације стреластих крсташа, чији је вођа био Салаши, најотворенији слуга

Хитлера и Мађрске, организације тоталне фашистичке диктатуре, која је настојала да спроведе укључење без резер-
ве у фашистички Трећи рајх.

282
ЈЕДАН МАЊЕ ПОЗНАТИ ИЗВЕШТАЈ О „РАЦИЈИ“... ДРАГО ЊЕГОВАН

од фашистички настројених Мађара обраћао се Србима са речима: „Видећете шта ће вам ваш Божић до-
нети“, „спрема се божићно прасе, али га неће Срби јести“. „Долази Божић, а када дође, биће пуни јендеци
Срба“10 итд.
Још у новембру месецу срески начелник среза жабаљског, ратни злочинац Бела Вуковари изјавио је
свештенику Вакањцу: „Запамтите добро, да ћете дочекати у најскорије време, да ће у Чуругу бити поди-
гнута вешала за Србе, на којима ћете и ви висити.11 Другог јануара 1942. године шеф полиције у Новом
Саду Ђула Зомбори12 обавештава подручне органе, како је у Новом Саду примећено „једно лице“ које је
дошло из Марадика /Срем/ и како је то лице донело по сазнању наређење да о српском божићу отпочне
напад на Мађаре и Немце. Да би се подвукла истинитост тих навода у истом саопштењу се вели, да је исто
тако ухваћен и разговор два непозната лица, од којих је једно јеврејског лика13 како разговарају исто о
овоме. Ово саопштење шефа полиције у Новом Саду је поджупан Бачке жупаније послао свим среским
начелницима у Бачкој. Војска по гарнизонима, а исто тако и жандармерија и полиција праве често пробне
узбуне. У Бачку долазе неке нове војне јединице. Ове трупе ће у извођењу рације одиграти важну улогу.
Ово је наговештавало да се нешто спрема.
И када је створена потребна психоза о тобожњој опасности од Срба и покоља, који је са њихове
стране предстојао, приступило се последњим организационим припремама. Образују се разни одбори,
чији је основни задатак био да сачине спискове оних лица, који ће касније бити у рацији побијени. Ови
одбори, као што је већ речено, образовани су од најистакнутијих чланова ДМКС и њилаша, Мађара и
Немаца, по местима у којима ће бити изведена рација. Ови спискови били су сачињени још током месеца
децембра.14
Четвртог јануара 1942. године долази до састанка између министра унутрашњих послова Крстеш Фи-
шер Ференца, министра народне одбране Барта Кароља и начелника мађарског генералштаба генерал-
пуковника Сомбатхељи Кнаус Ференца на ком састанку је закључено да се спроведе рација у Шајкашкој.
При спровођењу рације има се припремити и одмазда.15 Само спровођење рације, било је поверено ко-
манданту пете армије са седиштем у Сегедину, генералу Фекете Халми – Цајднер Ференцу16 који је за
извођење рације издао посебна упутства трупама одређенима за њихово извршење. У једном од својих
упутстава он каже: „У матицу умрлих, погинулих и несталих особа треба као околност смрти навести
израз ‘убијен током оружаног комунистичког сукоба’. Овај поступак је потребан, да би се на основу њега
могао покренути поступак ради одузимања имовине.„17 Све трупе одређене за извршење рације благо-
времено су биле упућене у Бачку и деташиране по најближим гарнизонима.
Четвртог јануара у такозваном жабаљском риту једна ојачана жандармеријска патрола извршила је
напад на бивак жабаљског партизанског одреда, којим је командовао шајкашки народни јунак парти-
зан Баба Картара. Борба је отпочела око 10 часова пре подне. Жандармеријска патрола добила је знатна
појачања и мали партизански одред од једно 30 бораца био је опкољен. У упорној борби, која је трајала
до саме ноћи, када су партизани извршили пробијање обруча, пало је 8 другова, а седам жандарма. Исто

10 Доказни материјал покрајинске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини,
број 92-1938, број 2115/45.
11 Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини број 209/45 – инв.

бр. 193.
12 Материјал за суђење ратним злочинцима Леу Дејаку, Милану Поповићу, Ђули Зомбориу и другима пред

Већем војног суда III Армије Нови Сад, 1946. године.

13 Ово вероватно ради тога да би се оправдали каснији атроцитети извршену према Јеврејима у Новом Саду,

а који су већ раније припремљени.

14 По документу изјави свештен. Кавеш Иштвана из Мошорина још 23. XII 1941. примљен је акт од команде

V Армије из Сегедина, којим се тражи списак лица која треба ликвидирати, јер су противна постојећем државном
поретку. Тај списак у Мошорину сачињен је између 27. и 31. XII (Ком. за утврђивање злочина окупатора и помагача
у Војводини бр. 2640 као и пресуда Војног суда бр. 57/45.)
15 Пресуда врховног суда Војводине у Новом Саду бр. БК-16/46.
16 Исто као горе.
17 Упутство команданта пете армије хонведа, број 1402.

283
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 ИСТОРИЈА

тако рањено је девет жандарма и војника.18 Сам сукоб ликвидиран је исте вечери јер су партизани после
пробијања обруча успели да се отцепе од потере и да се удаље у непознатом правцу.
Овај сукоб малог шајкашког партизанског одреда покушавала је мађарска фашистичка влада и домаћи
издајници, на челу са Миланом Лажи-Поповићем да прикажу као узрок рације. Међутим, из изложеног
је јасно да је рација била припремљена и да су све организационе припреме биле окончане само се чекао
повод да она отпочне, како је то новосадски жупан Апатини Фернбах Петер у то време у једном разговору
са „представницима“ Срба изјавио: „Устанак у Шајкашу је на срећу раније избио“.
Рација у Бачкој има временски и организационо своја три дела. Најпре је рација изведена у Шајкашкој
и то у местима: Жабаљ, Чуруг, Госпођинци, Ђурђево, Мошорин, Шајкаш, Вилово, Гардиновци, Лок и Ти-
тел. Посебан део страховитог крвопролића над нашим народима чини рација у Новом Саду. Исто тако,
посебно је организована и изведена рација у Србобрану и Бечеју.
Рација у Шајкашкој. Пошто је искористила сукоб са шајкашко-жабаљским партизанским одредима
фашистичка влада је издала наређење за отпочињање рације. У народ је пуштена вест да је из Баната пре-
шло преко Тисе 300 наоружаних партизана са задатком да покољу све Мађаре у Шајкашкој.
Војни команданти раније одређени за акцију истребљења и чишћења већ 4. јануара приступају ма-
совном хапшењу српског, јеврејског и русинског живља у Шајкашкој. Низом наређења управних орга-
на /среских начелника и општинских бележника/ потпомогнуто је масовно истребљење српског живља
у Шајкашкој. Под претњом смрти забрањено је кретање ноћу, забрањен излазак из села, а касније је
забрањено уопште излажење на улицу и наређено да прозори кућа морају бити замрачени. Посебним
наређењем забрањује се за време предстојећих православних празника /Божића/ богослужење и звоњење
звона. Поверљивим грађанским лицима раздељено је војно оружје. Ово је било срачунато с тим, да фаши-
сти мештани убијањем утоле своје разбојничке прохтеве и остваре своје грабљиве циљеве.19 Месни одбори
за извођење рације образовани су од најизразитивијих фашиста у које су, обично, улазили представници
империјалистичке политике окупатора, органи угњетачког државног апарата: општински бележник, кнез,
свештеник, учитељи, богати трговци, и кулаци, полицијски наредници, Мађари и Немци, а у Ђурђеву и
неки издајници од Русина вршили су последња редиговања и употпуњавања спискова оних лица, која су
одређена за смрт, било зато што су позната као противници окупаторске политике, било зато што је било
потребно приграбити њихову имовину. Исто тако, врше се последње припреме: одређују се и испражњују
просторије, које ће касније служити за смештај похапшених, за дивљачка мучења и силовања, за масовна
убиства. Жандармерија, полиција и војска одређена за извођење рације, као и фашисти из места у којима
није рација извођена, долазе са оружјем и потребном спремом у распоредом одређена места.
Рација у Шајкашкој има два вида – вид масовног хапшења и убијања, које је трајало од 3 до 5 дана и
појединачна хапшења и убијања, која су се протегла све до половине фебруара месеца.
Рација је почела најпре у Жабљу и Чуругу.
У Жабљу је било седиште хонведске брахијалне команде, команде која је руководила извођењем рације
у целој Шајкашкој. Командант ове команде био је ратни злочинац и крволок пуковник Деак Ласло. У са-
мом Жабљу рација је имала масовни карактер од 4. до 9. јануара. Хапшења су отпочела 4. јануара увече,
када је село блокирано. Већина хапшеника на путу је злостављана и опљачкана. Хапшеници су одвођени
у општинску зграду, где су били у полицијским собама подвргнути тортури, а други су затварани у оп-
штинску шталу и такође тучени.20
Већ прве ноћи један део ухапшених страховито премлаћених кундацима, пендрецима и разним круп-
ним предметима, издахнуо је. Претреси станова, пљачкање кућа и хапшења настављена су и даље. По
раније израђеним списковима хапшени су без разлике људи, жене, деца, старци. Из Новог Сада су дош-
ли детективи, органи контрашпијунаже и заједно са неким злочинцима из места, Немцима и Мађарима

18Подаци мађарског генералштаба приказани на суђењу код суда мађарског генералштаба 1944. године, при-
ликом суђења Ференцу Цајднеру Фекетехалмију и другима, X 448–112 од 4. јануара 1944.
19 Покрајинска комисија за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача у Војводини бр. 2115/45,

те документи под инв. бр. 17, 18, 19, 21, 22, 23, 26 и 27.
20 Покрајинска комисија за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача у Војводини бр. 2115/45,

те документи под инв. бр. 17, 18, 19, 21, 22, 23, 26 и 27.

284
ЈЕДАН МАЊЕ ПОЗНАТИ ИЗВЕШТАЈ О „РАЦИЈИ“... ДРАГО ЊЕГОВАН

фашистима, страховито мучили и тукли ухапшенике.21 Злостављања су била тако тешка, да је бивао све
већи број мртвих. Но, поред злостављања вршена су и друга зверства. По исказима многих сведока зло-
чиначки извршиоци рације вршили су и насилне обљубе над ухапшеним девојкама и женама. Све су ове
жртве убијене, а многе су и оскрнављене одрезивањем дојки, парањем трбуха и слично.22 Многи ухапше-
ници били су масакрирани. Неки лешеви били су распорени, а потом ушивени. Некима су недостајали
отсечени удови, мошнице, уши, нос и други делови тела, а неке се уопште није могло препознати, јер су се
од силног злостављања претворили у крваву масу.23
Формиране су патроле, које су обилазиле салаше у атару и тамо на лицу места убијали налазећи
живаљ. На салашима су касније пронађени лешеви често пута страховито изнакажени од удара тупих
оруђа, без једног или оба уха, без носа, често пута без прстију на рукама, са огромним ранама на телу.24
Међутим, највећи број ухапшених спроведен је био из полицијских соба или из штале, или са дру-
гих страна на Тису или, пак, на место у близини Тисе, звано „Црна ћуприја“, које се налази на каналу
Јегричка. Доведене жртве овде су убијане из митраљеза. Преостали у животу, били су дотучени пушкама
и пиштољима. Жртве су претходно биле лишене одела, постројене близу воде, а онда је на њих отварана
убилачка ватра из ватреног оружја. Неколико случајно преживелих сведока описали су ова страховита
зверства фашистичких завојевача. На жртве, које су и ако везане покушале да се спасу бекством, отвара-
на је паљба митраљезом, а војска је хватала побегле жртве помоћу рефлектора, који су кроз ту страшну
ноћ претраживали терен. Ипак, Злоколица Живко, Апић Никола, Стражмештеров Ђока, Апић Петар и
још неки успели су бекством да се спасу. Њихове изјаве остале су као непобитни доказ о свој страхоти
„оружане акције мађарског ховедства.„ Оне говоре о ужасу тих божићних ноћи на реци Тиси, на каналу
Јегричка, где су фашисти разбојници побили на стотине недужних Срба и Јевреја.
Лешеви побијених бацани су под лед. На пролеће, када је лед кренуо, кренули су и лешеви жртава да
свуд уз Дунав поробљеним народима причају о грозотама фашистичке владавине, о судбини недужног
српског, јеврејског и русинског становништва. Околне баре биле су пуне лешева и цело пролеће сељаци
су наилазили на лешеве невиних људи.25
Циљ рације је био и да преостао српски живаљ обезглави. Због тога је у Жабљу, поред радника и
сељака, побијено и много чиновника, трговаца, занатлија и интелектуалаца. Поред осталих побијена су и
три српска православна свештеника, три лекара, два адвоката, један јавни бележник и многи други. Укуп-
но је лишено живота 579 лица. Но, све ово није поколебало радне масе нашег народа у вери да фашизам
и поред свих својих најокрутнијих метода, не може надживети тежњу наших народа за слободом и прав-
дом, да фашизму предстоји брзи крај.
У ЧУРУГУ рација је почела истовремено када и у Жабљу. Хапшења су отпочела 4. јануара увече. И овде,
као и у Жабљу, бездушно су убијани невини људи, старци и деца, ненаоружани, без икакве могућности да
се бране, без могућности да избегну смрт, којом их је злочиначки завојевач обдарио само зато, што нису
хтели да му служе. Рација је трајала масовно до ноћи између 9. и 10. јануара, али су појединачна хапшења
и убиства вршена и касније. У спровођењу рације, поред окупаторске војске и жандармерије и Мађара
фашиста из овог места, учествовали су фашисти из Темерина, Србобрана, Бачког Градишта, Мола и Аде.26
Убијања су у Чуругу вршена у два велика житна магацина, у основној школи, у општинском дворишту, у
соби добошара, на салашима и по кућама. У магацинима и општини вршена су најбестијалнија мучења
окорелих зликоваца, избезумљених фашиста.
У магацину за храну „Новаков“, истом таквом магацину „Лампел“ мучени су три дана многобројни
становници овога места, а 7. јануара 1942. увече, око 8 часова, отпочело је убијање. По исказима неких
преживелих сведока из митраљеза у магацину Лампел убијено је око 300 душа. Невине жртве после су
21 Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини, бр. 2115 – доку-
менти под бр. 62, 64, 65, 73, 76, 77, 78, 80, 83, 87.
22 Исказ сведокиње Десанке Папић, записник Анкетне комисије, број 316.
23 Записници Анкетне комисије, бр. 316, инв. бр. 72, 74, 75, 86, 91.
24 Анкетна комисија, инв. бр. 6988, 89.
25 Исказ преживелих сведока Живка Злоколице, Николе Апића, Петра Апића, Ђоке Стражмештера, Чеде Им-

брончева, Мила Чонкића, Ђорђе Драчина, Јоакима Хоркаиа и Саве Вукова, инв. бр. 52, 73, 78, 79, 81, 84, 85, 88, 90.
26 Искази свеодка Павла Дожића и Милана Туцакова – Анкетна комисија, инв.бр. 193 и 196.

285
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 ИСТОРИЈА

камионима и колима преношене на Тису и бацане под лед. Међу мртвима било је људи на заранку жи-
вота седих стараца и старица, а исто тако и одојчади, која је умирала у мајчином загрљају.27 У магацин
хране Новаков исто тако почев од 4. јануара довођени су ухапшеници. Овде су вршена најпре пљачкања,
војници и наоружани цивили најпре су са жртава скидали одело и обућу, одузимали новац и драгоцено-
сти и тада се отпочињало са страховитим, помахниталим мучењем. Уз повике „српске крви и паприкаша
од Срба“ мучење је час јаче, час слабије трајало све до 7. јануара увече. Жртве су преклињале да их убију
– не мучећи их. На улазу је био постављен мираљез и 7. јануара увече из овог митраљеза отворена је ватра
на ухапшенике. Уз страховиту вику и јауке, митраљеска паљба, са прекидима, трајала је читав сат, а када
је и последњи ропац утихнуо, пиштољима и пушкама дотучени су они, који су показивали још извесне
знаке живота.28 По завршеној пуцњави дошла су кола пред магацин и у њих су потоварени лешеви не-
виних жртава и упућени на Тису, где су бачени под лед. Лешеве побијених, по наређењу крволока, морали
су да носе Срби на својим колима, на Тису, и многи од њих, такође се нису вратили. И у основној школи
вршена су мучења и силовања, а и појединачна убијања.
У општинској згради вршена су најсвирепија мучења, која су превазилазила сва остала, јер су у
њиховом извршавању учествовали и специјално школовани агенти, упућени за то из Новог Сада. Овде
је побијена већа група ухапшеника и то и ватреним оружјем и разним тупим оруђем. Већи број невиних
ухапшеника није могао да поднесе страшно физичко злостављање и издисао је под батинама. Лешеве
побијених носили су колима на Тису, где су они, који још показују знаке живота, секирицом и пиштољима
дотучени. Ковач Елеке, један од најсвирепијих убица, бацао је под лед и живе људе или само рањене, са-
дистички уживајући у мукама невиних жртава, тестерио је гола женска тела на цичи зими, иронично се
смејући и саркастично их тешећи: „Не плачите, полако ће Елек-бачи“.29 Душа овог фашистичог дивљака,
као и његових садругова, била је пуна животињске мржње према свему што није фашистичко. Без трунке
хуманости и човечности.
Фашистички злочинци, представници новог поретка и Хитлерове нове Европе, само у Чуругу за вре-
ме масовне рације побиле су 854 невине жртве. Но, ни то није било доста. Још није било доста мрцварења
недужних становника, није било доста ни најбезочније пљачкање ни толико проливене крви и 20. јануара
окупатор у Чуругу приређује јавно стрељање 6 родољуба, међу којима је стрељан и кројачки радник, прво-
борац Николетић Стеван.
После извршених масовних убистава окупатор је наставио са хапшењем и пљачкањем. Била је раз-
резана контрибуција. Срби су морали исплатити све трошкове, које су учинили зликовци, хранећи се и
опијајући се за време свог крвавог пировања.
И у Чуругу, међу 854 жртава, поред радника и сељака нашла су смрт и два свештеника, два апотека-
ра, два лекара, неколико чиновника и других службеника. Преостали ухапшеници упућени су на даља
мучења у мађарске затворе.
У ЂУРЂЕВУ је рација имала специјалан ток. Пошто у овом месту није било довољно изразитих
фашиста, окупатор се није могао ослонити на неколико фашиста Мађара и верног помагача је нашао у
издајницима русинског народа, који су помажући окупатора убијали не само Србе, него и своју русинску
браћу. У овом месту је убијено и 10% жртава чине Русини, који су тада побијени. Четвртог јануара стигла
је у село војна јединица одређена за извршење рације, али против крвавих атроцитета устали су општин-
ски бележник – Хрват,30 учитељ Фрања Еперт, Немац и неколико поштених русинских родољуба. Они су
успели да војна јединица напусти село, али су ово своје поштено залагање касније платили животом. Де-
ветог јануара у село је поново дошла војска, жандармерија и агенти и отпочела је рација исте оне жестине,
каква је била и у Чуругу и у Жабљу; у Ђурђеву је убијено 206 лица од којих су били 166 Срби, 19 Русина,
18 Јевреја, 2 Немца и 1 Хрват.31
27
Искази сведока Петра Кекића, Живка Црног, Ангелине Сегединац, Саве Срећкова, инв.бр. 194, 202, 216 и 221.
28
Изјава сведока Павла Дожића, инв.бр.193, Живка Попова, инв.бр. 205. и пресуда суда мађарског ховедског
генералштаба, X 448/43-118, те пресуда војног суда војне области III Армије, бр. 525/4, 1945.
29 Пресуда војног суда бр. 589/45 и 936/45.
30 Реч је о Буњевцу, прим. Д. Његована (види: Рација – III група масовних злочина, приредио Д. Његован, Нови

Сад, 2009, стр. 55–6(1).

31 Исто, прим. Д. Његована.

286
ЈЕДАН МАЊЕ ПОЗНАТИ ИЗВЕШТАЈ О „РАЦИЈИ“... ДРАГО ЊЕГОВАН

Село је било блокирано. Патроле жандарма, војника и домаћих издајника доводиле су ухапшенике у
школу, која је пре тога неколико дана била испражњена, а клупе су са спољне стране поређане поред про-
зора тако, да невине жртве не би могле побећи, као и да се унутра ништа не може видети. Одмах је ухап-
шен бележник – Хрват,32 који се залагао за одгађање рације, као и управитељ школе Немац. Ту у основној
школи и они, као и остале жртве, дивљачки су мучени, вучени потпуно голи и тако голи са својим поро-
дицама упућени су на Тису на губилиште.33
Поред масовног убијања, вршена су и масовна пљачкања. У куће побијених жртава одмах су усељавани
издајници – помагачи у рацији, као награда за њихов зликовачки труд.
У ГОСПОЂИНЦИМА, је рација исто тако почела 9. јануара. Два дана трајало је масовно хапшење
и убијање, а појединачни злочини вршени су и читав месец дана после рације. И овде су жртве мучене
истим рецептима и истим начином. Окупатор је покушао своје злочине и да оправда. Тако је хапсећи
др Вулановић Илију, лекара, злочинац наредио да заједно са сином до општине понесе један сандук са
шећером. У општини је тај сандук замењен сличним у коме је била муниција. Ово је показано фашистичкој
светини, која је бесомучно викала: „Хала“ /на смрт/.34 Страховита мучења, незапамћена пљачкања,
силовања, сваковрсна насиља и убијања и овде су као и у осталим местим Шајкашке била на дневном
реду. У Госпођинцима је током рације убијено 77 лица.
У среском месту бившег среза тителског, Тителу, рација је отпочела масовно 10. јануара. Овде су
вршена убијања на ушћу Тисе у Дунав. Жртве су довођене и из неких околних места. Похапшене жртве
из Титела довођене су у свилару, где су биле подвргнуте дивљачком мучењу. Овде су ради стварања за-
блуде и представе о тобожњој некој истрази, детективи тражили од ухапшеника да признају где се крију
комунисти и четници. Наравно, да су жртве без обзира на одговоре, упућиване на Тису – где су убијане, а
лешеви бацани под лед. Убијања су вршена и по салашима, који су претресани и паљени. Укупно у Тителу
је убијено 52 жртве.35
У малом шајкашком месту ЛОКУ рација је, такође, била одређена и организована много раније. Из
овога села током рације одведено је у Гардиновце, где су на Дунаву потучени или у Шајкаш, одакле опет
у Мошорин, где су, такође, потучени, укупно 46 жртава. Јасно је, да су хапшења и овде била пропраћена
масовном пљачком и најсвирепијим злостављањем. Међутим, треба напоменути да је карактеристична
изјава окупаторског председника општине Суђи Михајла, који је изјавио сведокињи Мићин Љубуци:
„Морао сам да дам 50 људи, јер би моја глава отишла са рамена.“36 Из овога се јасно види да је мало село
Лок као и у другим селима Шајкашке унапред било одређено да да свој данак у крви. Ово још једном
потврђује да рација није дело само свирепих жандарма, полицајаца и домаћих фашиста, него да је она у
првом реду дело мађарске владајуће клике.
У ГАРДИНОВЦИМА рација је почела 5. јануара када је село блокирано. Хапшења су почела 7. јануара,
а трајала су неколико дана. Лица похапшена између 7. и 9. јануара су потучена, а касније ухапшена лица
задржана су као таоци. Овде су мучења вршена у стану православног свештеника, који је за ту сврху био
реквириран. Део ухапшеника после зверског мучења упућен је колима у Шајкаш, одакле је њих 6 касније
камионима пренето у Мошорин на Тису, потучено и бачено под лед. Поред ових жртава још 32 жртве
одведене су на Дунав и тамо потучене.37
У ШАЈКАШУ рација је почела 6. јануара 1942. године. Овде су руководећу улогу у рацији имали
мештани Немци, чланови Културбунда. У просторијама Културбунда састајали су се окупаторски жан-
дарми, официри и полицајци са руководећим личностима немачких фашиста. Немци су отворено пре-
тили да ће бити убијања. И на сам дан православаног божића, када је народ излазио из цркве, црква је
опкољена од фашистичких војника и један официр прозивао је из састављеног списка и одвајао оне Србе,

32 Исто, прим. Д. Његована.

33 Анкетна комисија, инв. бр. 50, 56, 57.
34 Исказ сведока Невене Клокочар, апотекарке из Госпођинаца, Анкетна комисија, инв. бр. 184.
35 Анктена комисија за утврђивање злочина окупатора и помагача у Војводини, инв. бр. 135, ЗКВ; инв. бр. 143

ЗКВ; инв. бр. 140 ЗКВ.

36 Записик комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача бр. 172.
37 Анкетна комисија, инв. бр. 239, 241, 232, 234.

287
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 ИСТОРИЈА

који су касније убијени.38 У самом селу Шајкашу хапшења су вршена, узимани су таоци, било је пљачке
и злостављања, али убиства нису вршена. Ухапшеници који су били одређени за смрт камионима су пре-
нети у Мошорин и тамо на Тиси убијени. У селу је једино убијен мошорински прота Светозар Влашкалић.
У крвавој рацији Шајкаш је дао укупно 26 жртава.
Мало шајкашко село ВИЛОВО такође је осетило све страхоте рације. Овде су хапшења почела 12.
јануара увече и трајала су масовно до 15. јануара. И овде, као и у другим местима било је забрањено свако
кретање. И овамо су дошли опробани крволоци, агенти и жандарми да спроведу најбестијалнија мучења
и терор, коме их је фашизам научио. Све ово било је пропраћено пљачком и грабљењем имовине жртава.
Ухапшени су после злостављања спровођени у Шајкаш, одакле су камионима слати у Гардиновце на Ду-
нав, где су после маскирања39 и убијања бацани под лед.40 Из овог села пало је мучки убијених 64 лица,
међу којима поред људи и жена има и стараца и нејаке деце.
Нарочито крвав вид имала је рација у родном месту великог борца за слободу народа Војводине
др Светозара Милетића – МОШОРИНУ. И овде је рација, као и у другим местима, била брижљиво
припремљена, а отпочела је 6. јануара одвођењем старог проте Светозара Влашкалића који је сутрадан,
на дан православног божића убијен у Шајкашу. После одвођења овог свештеника, у његовој кући сместио
се одбор за извођење рације, банчећи и пирујући. Овде је рација имала нарочито оштар темпо. Убијања
су вршена на Тиси, у самом селу и на салашима. Мучења су вршена у општинској згради, одакле су
многобројне жртве – често пута без знака живота, товарена на кола, саонице и аутомобиле и упућиване
на Тису, где су бацане под лед. Нарочито свирепа су била убиства у шупи код основне школе, где су
жртве биле убијане не само пушкама и аутоматским оружјем, него најчешће секирама и за ову сврху
припремљеним нарочитим оруђем: на дрвену палицу била је навучена гвоздена каписла од главчине кола
и ексером причвршћена за дрвену палицу. Овако опремљеним оруђима једним ударцем размрскаване
су главе невиних жртава. Много лешева нађено је обезглављено секирама. Највећи број жртава бачен је
под лед, док су неки лешеви /око 80/ однети на православно гробље и тамо закопани у четири заједничке
гробнице.41 Разумљиво је да је масовна пљачка и овде била неизбежан пратилац масовног убијања. У
фашистичким методима и не може се пљачка одвајати од убиства. Пљачка, убиства, гажење свих све-
тих права човекових слобода, вршење најбестијалнијих насиља, то су карактристике спровођења у живот
окупаторске политике фашистичког завојевача. Као жртва ове политике у родном гнезду великог борца
за слободу Светозара Милетића, пало је 179 жртава, од којих је 103 мушкарца, 47 жена и 29 деце. Од овог
броја 2 лица су старија од 80 гоидна, 9 изнад 70 година, а 9 изнад 60 година. Убијено је 7 деце од 5–10
година живота и 8 деце испод 5 година живота. Ето крвавог биланса „ослободилачког“ рада хонведства и
фашистичке багре.
Ка што се види, начин извођења рације у скоро свим местима Шајкашке је исти: страховита
злостављања ухапшеника, садистичка, бестијална мучења, безобзирна пљачка и отимачина, силовања
и уцена, убијања у за то одређеним просторијама: магацинима, школама, општинским собама, шупама,
на Тиси, на Дунаву, у пољу, убијања пушкама, пиштољима, митраљезима, разним тољагама, мочугама,
гвозденим палицама, секирама, ашовима, тестерама, бодежима, парања и тестерења голих телеса, бацање
живих и рањених под лед – ето, то су облици спровођења рације у Шајкашкој. У свим местима они су
заједнички, јер им је заједнички извор, јер им је јединствена команда фашистичка страховлада.42
Крвави догађаји нису могли да мимоиђу ни НОВИ САД, центар српства и жаришта НОП-а у Бачкој
и Војводини. Овде су припреме биле нарочито широко постављене. Поред гласина које су кроз град про-
туране о опасности, која прети од комуниста, Срба и Јевреја, вршене су и систематске припреме за велику
акцију чишћења. Велики жупан града Новог Сада др Апатини Фернбах Петер добро је информисан о
току рације у Шајкашкој, о благодати фашитичке буржоазије коју из ње извлачи, упућује 13. јануара пис-
38 Анектна комисија, инв. бр. 231, 226 и 230 ЗКВ.
39 Масакрирања, прим. Д. Његована.
40 Искази седока Живана Симонова, АК, инв.бр. 149; Емилије Ћурчић, АК, инв. бр. 159; Цане Бабић, АК, инв.
бр. 145.
41
Искази сведока Душана Јеркова, Стевана Карапанџије и Јовичић Емила, АК, инв. бр. 101, 102, 111.
42
АК, инв. бр. 2115/45, Врховни суд Војводине, бр. ВК 16/46. Суд мађарског генералштаба – суђење Ференцу
Цајднеру Фекетехалмију и другим командантима рације X 448/43.

288
ЈЕДАН МАЊЕ ПОЗНАТИ ИЗВЕШТАЈ О „РАЦИЈИ“... ДРАГО ЊЕГОВАН

мени захтев мађарској краљевској влади да се план „прочешљавања“ /рација/ прошири и да у њега у што
краћем року буде укопчан и Нови Сад. Овај захтев усваја министар унутрашњих послова др Керестеш
Фишер Ференц, а са њим се слаже и у целини га одобрава др Бардоши Ласло министар – претседник.43 Но
брига, новосадског жупана била је излишна, јер је већ 12. јануара одржан састанак одговорних мађарских
команданата на коме је шеф генералштаба44 издао тачна упутства за проширење рације на линији Бечеј-
Србобран-Пашићево-Бач. Паланка, обухватајући ту и Нови Сад. У Новом Саду већ 17. јануара почињу
последње припреме будуће рације. Тога дана велики жупан је позвао неке „представнике“ Срба себи бли-
ске и познате и обавестио их о току догађаја у Шајкашкој и рекао им да ће се „чишћење“ проширити и
на Нови Сад, јер „сви конци воде у Нови Сад,“ нагласио је да уколико буде неког отпора, војска неће по-
ступати „у рукавицама“. Осаманестог јануара командант V сегединске армије45 издаје писмено упутство у
погледу општег држања оружаних снага за време рације, бр. 1402, и бр. 1300. О будућем карактеру рације
јасно говоре две тачке из тога упутства. У једној од њих се каже: „У матице умрлих, погинуих и несталих
особа, треба као околност смрти навести израз: убијен током оружаног комунистичког сукоба.“ „Овај
је поступак потребан да би се на основу њега могао покренути поступак ради одузимања имовине.“46
Ово упутство јасно говори о унапред спремљеној пљачки заснованој на потоцима крви невиних жрта-
ва. У другом упутству се каже: „Одељење за чишћење кућа сачињавају и воде полицајци и жандарми /
ово су командири/, а њима се ради појачања може доделити мањи број војника.“47 Ова тачка упутства
требала је исто тако да обезбеди крвави ток рације. За командира одељења за чишћење – другим ре-
чима одељење за убијање и пљачку – постављају се опробани зликовци из редова крвавог хортијевског
полицијско-жандарског апарата. Ради организовања рације у Новом Саду и Србобрану као и у Бечеју,
одржан је посебан састанак мађарских команданата у Србобрану, где су разрађени оперативни плано-
ви ове спремне и крваве акције. Истог дана, тј. 19. јануара одржан је исти такав састанак у Новом Саду
са представницима команде жандармерије, контрашпијунаже, полиције и са руководиоцима члановима
фашистичких организација у Новом Саду. На овом састанку разрађен је план рације у Новом Саду и
одређен је рок њенога трајања. Командант рације за Нови Сад, пуковник Граши Јожеф, издао је писмену
наредбу за спровођење, одређујући рок њеног трајања од 21. до 23. јануара. У тој наредби предвиђено
је образовање 240 истражних патрола, од којих 150 жандармеријских, а 90 полицијских. Овом наредом
наређено је односно потврђено само образовање већ постојећег легитимационог одбора, тј. одбора, који
ће имати за задатак да ухапшенике класификује, односно одређује оне, које треба убити. За руководиоца
овога одбора одређен је шеф иследног одсека контрашпијунаже познати злочинац Хоркаи Јожеф. У овом
одбору били су заступљени представници домаће фашистичке буржоазије, као и велеиздајник српског
народа Милан Л. Поповић.48
Још пре почетка рације тј. 21. јануара 1942. године ујутру, извршена је смотра жандармеријских и
полицијских патрола и дата последња упутства. Свуд у граду на видним местима, била је излепљена
објава војне месне команде,49 којом се забрањује улични саобраћај, сваки друштвени живот као и свако
сакупљање у приватним становима. Забрањено је свако путовање и удаљивање из града. Наређено је да
сви прозори на кући морају бити затворени са спуштеним завесама. Богомоље морају бити стално за-
творене, а звоњење забрањено. Да би се овој објави дао војни карактер и оправдало њено издање у њој
се исто тако наређује да се преда свако оружје, муниција, и експлозивни материјал, као и да се забрањује
примање страних лица у кућу. Ироније, ваљда, ради првом тачком ове објаве загарантована је и при-
ватна својина приликом претреса. Све ово је било потребно да би радне масе биле онемогућене да бране
своје голе животе, а с друге стране да се унапред оправдају злочиначке мере, које је окупатор предузео
за истребљење радних слојева народа. Но, све ове акције нису биле довољне. Биле су потребне и такве
мере које неће потећи од окупатора. Тражени су и нађени издајници из редова Срба, чија ће помоћ и
43 Суд мађарског-краљевског генералштаба X 448/43.
44 Генерал Ференц Сомбатхељи, прим, Д. Његована.
45 Генерал Цајднер Фекетехалми – Ференц, прим. Д. Његована.
46 Команда V сегединске aрмије, упутство бр. 1402/42.
47 Команда V сегединске aрмије, упутство бр. 1300/42.
48 Извод из пресуда мађ. краљ. генералштаба бр. Х. 448/43/118 од 24. јануара 1944. године.
49 Хирдетмен – са потписом: „Хонвед аломаашпарачнокшаг“.

289
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 ИСТОРИЈА

изјаве бити драгоцене окупатору за успешно спровођење бесомучног клања невиног српског и јеврејског
становништва. Из Будимпеште, по налогу председника мађарске краљевске владе Бардоши Ласлоа50 као
специјални опуномоћеник у Новом Саду одлази Милан Л. Поповић и до завршетка рације тесно сарађује
са њеним спроводиоцима. Упоредо са првим хапшењима у Новом Саду појављује се излепљен на свим
видним местима, а касније и широм Бачке, проглас епископа Бачког Иринеја упућен „Благочастивој по-
стави51 српске православне Епархије Бачке,“ штампан на српском и мађарском језику, који позива српски
народ, за кога каже: „Знам да сте лојални и према овој земљи у којој су мирно живели наши прадедови“
да се клони „опасности која прети онима, који би се дали завести“. Јер „долазе са стране разни утицаји,
појављују се нове струје, туђе идеје, које иду за рушењем вере и поретка, зато прети опасност да се не-
обавештени људи поведу у странпутицу, а то може довести до велике несреће“... „Зато, познавајући сву
опасност која прети од рушилачких сила, очински препоручујем благочастију Вашем да се не дате завести
на крив пут, него да покорности законима ове земље, у вршењу својих дужности према Богу и држави
отклоните сва зла и све тешкоће које данашње време доноси...52 Радне масе, остављене и издане од оних
назови представника који су већ неколико дана раније из уста великог жупана новосадског сазнали за
предстојећа зверства и убиства, остављени и издани од руководиоца цркве, остављени сами са својим
руководством НОП-а чекали су крваве догађаје не претпостављајући сву страхоту њиховог тока.
21. јануара ујутру почеле су патроле са претресом станова и масовним хапшењем. Сви ухапшени
довођени су у садашњи дом културе /тада Левенте отон/ где је легитимациони одбор састављен од пред-
ставника војске, жандармерије, полиције и чланова одбора за рацију, мештана фашиста Немаца и Мађара,
вршио одабирање оних који су одређени за смрт. 21. и 22. јануара још није било масовних убистава. Руко-
водиоци рације незадовољни оваквим за њих мирним током рације, у тежњи да рација добије исти обрт
као масовно крвопролиће у Шајкашкој, наређују масовно издавање алкохолног пића учесницима у њеном
извођењу.53 Но, ни ово није било довољно. Због тога се ноћу између 22. и 23. јануара око зграде данашњег
Председништва Главног одбора /Вани палота/ Народне Скупштине Аутономне Покрајине Војводине
инсценира борба са тобож откривеним наоружаним комунистима. Пуцњава је трајала неколико сати.
Рано ујутру извршена је опет смотра свих учесника рације и на тој смотри приказани су „рањеници“ од
којих су неки имали повијене главе, други руке и сл., што је требало да покаже колико је оштра борба
била са партизанима и како је потребно пооштрити рад органа за ислеђивање и патроле. Алкохол је и
даље даван учесницима рације. Сада је рација добила жељени ток. Отпочело је масовно убијање. Масов-
но убијање вршено је на следећим местима у Новом Саду: на углу Милетићеве и Грчко-школске улице,
на углу Милетићеве и Трифковићевог трга, на Београдском кеју, у касарни XVI батаљона пограничних
ловаца, на новосадској дунавској плажи „ШТРАНД“ на православном Успенском гробљу, на фудбалском
игралишту „НАК“ и по појединим кућама.
23. јануара ухапшеници су спровођени улицама руку подигнутих у вис или везаних позади.
У Милетићевој улици групи од 30–40 људи и жена, међу којима је било и старица и деце и мајки са
одојчадима, наређено је „лези доле“ /„deküdy le”/ а тада је на њих отворена ватра из пушака и аутомата.
Исто је поновљено и на углу Милетићеве улице и Трифковићевог трага, а да би се маскирало ово зверство
после извршеног злочина међу лешеве бачено је две три пушке, да би се тобож приказало како се војска
бранила од људи, жена и деце сврстаних у четворо-редове. Пре него што су камиони пренали лешеве на
Дунав, њихови џелати су их оскрнавили скидајући са њих прстење, минђуше, бунде, ципеле, одело и сл.
На Београдском кеју примењена је друга метода истребљивања. Жртве су довођене од по 40 до 50
особа до места погибије, а тада је једна по једна жртва вођена до самог леда на Дунаву, а потом је с леђа
добијала плотун из неколико оружја.54

50 Војни суд III армије 1946. – суђење Милану Л. Поповићу, Деаку и другим ратним злочинцима, суд мађарског

генералштаба X. 448/43/118 од 4. јануара 1944. године.

51 Пастви, прим. Д. Његована.
52 Земаљска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини, инв. бр. 1972.
53 Пресуда Врховног суда Војводине, бр. ВК 16/46.
54 Записници Анкетне комисије бр. 40, 69, 130, 152, 412/45; фотографије које приказују како жандарми туку

побијене жртве по снегу на обали Дунава, инв. бр. 1904, 1905.

290
ЈЕДАН МАЊЕ ПОЗНАТИ ИЗВЕШТАЈ О „РАЦИЈИ“... ДРАГО ЊЕГОВАН

У војној касарни у улици Војводе Бојевића, где је био стациониран XVI батаљон пограничних лова-
ца, довођени су Срби и Јевреји у двориштe касарне и ту плотуном из пушака потучени. И овде је било
пљачкања и скрнављења лешева. Одавде су лешеви колима и камионима одношени на Дунав и бацани
под лед.
Најмасовније убијање било је на дунавској плажи „ШТРАНД“. Жртве су довођене на „Штранд“ што
пешице, што камионима са разних сабирних места у граду. На путу до „ШТРАНДА“ жртве су малтре-
тиране, тучене кундацима и бодене бајонетима. Да би се целој операцији дао ратни карактер и карак-
тер ратних операција, жртве су називане заробљеницима /„foglyok”/. Када би жртве биле доведене на
„Штранд“ најпре су пред фризерницом „Штранда“ морале да оставе све своје драгоцености; новац и оде-
ло. Пошто су овако припремљене за смрт, довођене су на Дунав, на лед, до отвора спремљеног, а ту је на
њих отварана ватра из пушака и митраљеза, а потом су лешеве војници и жандарми по нарочитој дасци
гурали под лед. Када је 23. јануара после подне прекинуто ово масовно убијање, неке жртве приспеле на
„ШТРАНД“ враћене су, али само оне које нису биле свучене. И ако је пала наредба за прекид убијања,
ипак су побијени сви они, који су у фризерници оставили своја одела и драгоцености.
На православном Успенском гробљу вршена су масовна убијања Срба и Јевреја, а овамо су и доне-
шени лешеви из разних делова града, побијени по кућама. Да би отклонили сведоке страшних догађаја,
фашисти су најпре убили гробара и све чланове његове породице.
Велики број жртава побијен је на фудбалском игралишту „НАК“.55 Овамо су жртве довођене и по-
што су претходно опљачкане и свлачене до голе коже, на њих је отварана ватра из митраљеза и пушака.
Лешеви су камионима одношени на Дунав и гурани под лед чакљама.
Патроле, које су вршиле претрес станова, убиле су на лицу места појединце или све чланове породи-
це. Тако су у Руменачкој улици убили 9 чланова породице Коларов. Удовој Јелени Јовановић, на њене очи,
убијени су њених 5 одраслих синова.56
Ова убиства по кућама праћена су најбезобзирнијом пљачком. Читави станови су формално
испражњавани. Све одузете ствари, приликом легитимисања од стране легитимационог одбора, без икак-
вих записника подељене су између организатора рације.
23. јануара по подне око 4 часа издато је усмено наређењe да се престане са масовним убијањем и да
се преостали у животу преведу у Дом културе. Овде у Дому културе непознато лице је свим присутнима
одржао говор обавештавајући их да се сада отпуштају кући, а да је рација уследила ради тога, што се из-
вестан број лица супротставио мађарским властима, те су због тога морали бити примерно кажњени. Ис-
тога дана је хонведски командант Новога Сада издао проглас о престанку рације. У овом погласу се тврди,
како су неодговорни и побуњени елементи пуцали и бацали бомбе на мађарске хонведе и жандаре, услед
чега је рањено 30 до 40 припадника мађарске оружане силе. И поред овога – великодушно – обуставља се
даље извођење рације, без обзира на оружани напад. У прогласу се истиче да је било и невиних жртава,
али за ово су само одговорни „комунистички партизани и други елементи, удружени са непријатељима
мађарске државе“.
Ток рације у Новом Саду био је такав да се јасно доказало, да су Срби и Јевреји остављени ван закона
и препуштени на милост окорелих зликоваца из редова шовинистичке мађарске солдатеске.
За време рације у Новом Саду, руководећи Народноослободилачким покретом, налазио се у граду
народни херој Светозар Марковић.57

55 Новосадски атлетски клуб, прим. Д. Његована.

56 Записник Анкетне комисије, инв. бр. 1832 и 1837.
57 Када је патрола ушла у кућу, у којој је био смештен нар. херој Тоза Марковић, он је једва успео да непримећен

уђе у примитивно склониште иза великог ормана у дуплим вратима са својим пратиоцем. Приликом увлачења у
склониште пукла су тајна врата од шперплоче, но, пијани жандари то нису приметили. Кућа у Кисачкој улици на-
лазила се тачно преко од касарне, тако, да је он посматрао током сва 3 дана кретање војника и агената. У Новом
Саду су за то време били: Бр. Бајић, Никола Петровић, Ђорђе Зличић, Илија Нешин, Клара Фејеш, Спаса Чобански
и још неки. Да прикрије провидни циљ да се НОП компромитује и да се за његово ширење, путем масовних уби-
става, пљачкања и страха уништи основа за његов успешан и даљи рад. Ни узимање талаца, ни претње о новим
рацијама, ни издајничко држање српске буржоазије, ни блебетања Милана Поповића и банде сакупљене око „Нове
поште“, нису могли код српског народа избрисати право схватање узрока рације, нису могли одагнати схватање

291
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 ИСТОРИЈА

За време рације у Новом Саду изгубило је живот 1.044 лица.

Већ смо рекли да је шајкашка рација, показавши за политику истребљена и безобзирне пљачке до-
бре резултате, била узрок за проширење овог масовног крвопролића и на друге крајеве Бачке. Наредбом
шефа мађарског генералштаба, приступило се организовању рације поред Новог Сада још и у Србобрану
и у Бечеју.58 За извршење овога, формирана је тзв. II оружана група, која је извршила рацију у Новом
Саду и I оружана група, која је рацију спровела у Србобрану и Бечеју. За команданта ове групе постављен
је исти командант, пуковник Дејак Ласло, који је спроводио рацију у Шајкашкој, који је имао довољног
крволочног искуства, што је гарантовао исти крволочни ток рације у Бечеју и Србобрану. Исто тако,
за извођење ове рације, додељени су и органи контрашпијунаже да руководе истрагом, тј. бестијалним
злостављењем.
Чим је рација у Новом Саду завршена предузете су све потребне мере да она отпочне у СРБОБРАНУ.
Сам почетак рације објављен је грађанству 25. јануара 1942. године ујутру у 7 часова, путем добоша. У
објави је наређено да се нико од грађана не сме кретати улицама, да све куће морају бити закључане итд.
већ према опробаном рецепту рација у Шајкашкој и Новом Саду. Истога дана већ око 8 часова у Србо-
бран је стигла железнича композиција са хонведима и жандармеријом. Они су се, углавном, сместили у
просторијама србобранске гимназије, где се главни део догађаја у Србобрану одиграо. И овде је, као и
у Новом Саду био образован легитимациони одбор, који је вршио класирање ухапшених жртава. Пре-
трес станова и хапшења вршени су 25, 26, 27. јануара. Разумљиво је да су и овде примењиване све методе
злостављања и пљачкања. У самом Србобрану није било масовних убистава. Овде је убијено свега три
лица, а преко 100 ухапшених је одведено у логор у Бачку Тополу где су задржани три месеца.59
Рација у БЕЧЕЈУ има нарочити вид. У Старом Бечеју и околини снаге Народно-ослободилачког по-
крета биле су знатне и с тога фашистички властодршци настоје да проширењем рације на Стари Бечеј
постигну одстрањење оних радних слојева, који су основа учвршћења НОП-а. Наравно да су организа-
тори рације имали поред овога у виду и приграбљивање економских снага српског и јеврејског живља у
Бечеју.
И пре него што је мађарска влада и генералштаб донела одлуку о проширењу рације и обухватање
Бечеја, рација је уствари почела 3 дана раније масовним хапшењем присталица НОП. У првом раздобљу
рације у Бечеју тј. до 20. јануара у згради општинске управе, где су били смештени ухапшеници, на
најгрознији начин у ходнику овога затвора секирама и тупим оруђем убијено је 10 жртава.60
На дан 20. јануара извршено је у Бечеју стрељање 10 бечејских омладинаца. Њиховом стрељању мо-
рали су присуствовати и остали ухапшеници. Сви ови догађаји само су увод у главне дане рације који
падају у 26, 27. и 28. јануара 1942. године. Као непосредна припрема масовног крвопролића одржана је у
општинској згради 25. јануара седница одбора за извођење рације, коме је присуствовао и председавао
познати крволок пуковник Дејак Ласло, руководилац истребљења радног народа Шајкашке. На овој сед-
ници је до танчина разрађен план рације у Бечеју. Ту је одређено ко ће сачињавати легитимациони одбор,
када ће се започети са масовним злочинима, где ће се и како ти злочини вршити. Исто тако ту је изврше-
на и последња редакција спискова „сумњивих Срба и Јевреја“, које треба ликвидирати. Да би се оправдали
ови крвави догађаји што следе и овде се крволоци служе истим рецептом-објашњењем да „конци побуне
у Чуругу и Жабљу воде у Стари Бечеј, па је зато потребно и у старом Бечеју извршити рацију.“61
Главна хапшења почела су 26. јануара, а завршена 28. и имају карактер погрома против Срба и Јевреја.
И овде је путем објава објављен почетак рације. И ова објава има исту садржину као и објаве у другим
местима, где је рација извођена. Хапшена лица су спровођена у градску општину ради легитимисања. По-
што и овде првога дана рације није било масовног убијања, а руководиоци нису били задовољни оваквим
током рације у ноћи између 26. и 27. јануара, провоцирана је борба у српском делу града. Пуцњава пијаних
пролетеријата Новог Сада, тежњу за ослобођењем и што скоријим свргнућем крволочног окупатора, чија је полити-
ка била истребљење словенског живља у овим крајевима.
58 Наредба шефа мађарског главног генералштаба Витеза Ференца Сомбатхељија, армијског генерала бр. 4009/

прет. I 1942. год. од 15. јануара 1942.

59 Ак. бр. 1544/2, инв. бр. 4711, 4721, инв. бр. 250 и 253.
60 Пресуда војног суда Војне области Војводине бр. С-180/45.
61 Записник АК, бр. 1957/45, инв. бр. 2744.

292
ЈЕДАН МАЊЕ ПОЗНАТИ ИЗВЕШТАЈ О „РАЦИЈИ“... ДРАГО ЊЕГОВАН

војника приказана је касније као борба са партизанима. Последице ове и сувише провидне провокације
показале су се сутра и прекосутра дан. Легитимациони одбор делио је све ухапшенике постављајући
их на леву и десну страну. /Јасно је да је легитимисање било праћено терором, свим видовима ужасног
злостављања/. Распоређени на десну страну су сви они, који су се налазили на списковима сумњивих.
Они су задржавани у општини и пребацивани у хотел „ЦЕНТРАЛ“, где су вршене припреме за масовно
убијање. Овде су жртве пљачкане, разодеване, одузимали су им драгоцености и новац и најзад везане.
Тако везани, потрпани су у камионе. Камиони су их однели до рибарске чарде и на Тиси код каналске
установе су сви од реда потучеи. 27. јануара је масовно убијање достигло врхунац. Жртве су поново ноћу
однете на Тису, где су појединачно убијане. Ово убијање трајало је од 9 часова увече до 4 часа ујутру.62
Заједно са појединачним убиствима, која су и после овога дана настављена у Бечеју, убијено је 203
особа – Срба и Јевреја.
Овако се одиграла једна од тешких епоха у животу народа Бачке. Фашистичка окупација показала је
свој прави лик. 3.417 лица лишено је живота, 21554 лица оштећено је разним другим злочинима. Штета
проузрокована злочинима изражена је у предратној вредности новца износи 277.879,727.- динара.63
Ово су страшне последице завојевачке политике грофовских властодржаца. Ово је наличје
хитлеровско-гебелсовског новог поретка.
Данас је низом непобитних доказа утврђена неусмњива одговорност извршиоца тешких злочина над
радним масама Срба и Јевреја, Русина и других народа Бачке почињеним у току рације. Данас је потпуно
јасно да сва одговорност лежи на тадашњој фашистичкој мађарској власти и њеним сарадницима по-
чев од регента Мађарске и министра – председника, па до општинских бележника, полицајаца и Жанда-
ра. Одговорност за ове тешке злочине лежи и на фашистичкој буржоазији мађарства у овим крајевима,
која је била најтешњи помагач, подстрекач, виновник у спровођењу бестијалних метода рације, масовног
убијања и злостављања. Одговорност за почињене злочине лежи и на представницима српске и јеврејске
буржоазије, која је издала интересе радног народа, помажући окупатору да спроводи политику мржње,
шовинизма и прокопавања јаза међу народима Бачке, која је помогла да се распири бесна пропаганда про-
тив народноослободилачког покрета, против политике братства и јединства у којој је једино био спас за
народ окупираних крајева.
Данас је посве јасно да за масовне злочине почињене, углавном над српским и јеврејским живљем
Бачке, не може и не одговара радни слој Мађара, јер непосредни руководиоци свих почињених ужаса
нису ситни сељаци и радници, него крупни финансијски магнати, грофовско-баронска аристократија и
фашистички клер хортијевске Мађарске, верног сателита политике хитлеровског брлога.

Сравнили:
Ст. Пилиповић
Рад. Радић

62 Пресуда Војног суда Војне области Војводине С. 195/45 и бр. С-180, инв. бр. 4757, 4758.
63 Спискови жртава и оштећеника АК, инв. бр. 1913–1971 и исказ о броју жртава оштећеника и штети, инв. бр.
2642.

293
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 ИСТОРИЈА

Drago Njegovan

ONE LESS KNOWN REPORT ON THE “RAID”

IN THE SOUTH BAČKA IN 1942
Summary

In the Archive Collection of the Museum of Vojvodina, under the following signature: Arch. 8258, PK SKS,
hist.dep., one transcription of brief report is preserved on Hungarian “raid” against the Serbs and the Jews in the
south Bačka in January, 1942 under the title “The Raid in Bačka-January 1942”. This document contains 29 papers
of А4 format, typed on a typewriter in Latin alphabet, and its accuracy is guaranteed by 1. St. Pilipović and 2.
Rad. Radić, who had “collated” the transcription of the document with its original. The author of the document is
unknown, but we can suppose that it was someone from the Provincial Committee for identifying crimes of the
aggressors and their collaborators in Vojvodina, i.e. some of the experts from the Poll Committee. This Committee
gathered numerous statements, documents and photographs about terrible crime of Hungarian aggressors of
Bačka and Baranja over the Serbs and the Jews from Bačka. Hungarian aggressors were whole-heartedly helped
by the Hungarians living in Bačka, who in some cases were even worse in committing crimes then the aggressors
themselves. That is the reason why many of them were proclaimed war criminals by the Provincial Committee.
The document, that is being published, will provide the reader with the basic information, based on the
documents of war time and post-war research, about the essence of Hungarian “raid” against the Serbs and the
Jews in the south Bačka in January 1942.
Our interventions in the text were minimal, and those more significant ones were marked in footnotes.

294
 Звонимир Голубовић UDC 323.15(=112.2) (497.113)“1944/1948“(093)

КО СНОСИ ОДГОВОРНОСТ ЗА ПОСЛЕРАТНУ СУДБИНУ

ФОЛКСДОЈЧЕРА ВОЈВОДИНЕ (1944–1948)?

Апстракт: У чланку се расправља о томе ко сноси одговорност за послератну судбину фолксдојчера Војводине
(1944–1948): егзодус, логорисање и исељавање. О овој теми постоје бројна дела како на српском, тако и на немачком,
у којима се износе не само различити, па и опречни судови, већ и различити подаци. Аутор је настојао да их прикаже
и на основу веродостојних историјских извора да свој реалнији одговор на питање из наслова рада.
Кључне речи: Немци у Војводини – Фолксдојчери, нацификација, страдање, немачка и српска историографија

Abstract: It is discussed in the paper who takes responsibility for the postwar destiny of the Volksdeutschers from Vojvodina
(1944–1948): the exodus, putting those people in the camps and evacuation. There are numerous books written both in Serbian
and in German, in which we can find not only different, opposite judiciaries but also differing data. The author of this text tried
to present them, according to the authentic historical sources and to find and give his own realistic answer to the question from
the title of the text.
Key words: Germans in Vojvodina–theVolksdeutschers, natification, suffering, German and Serbian historiography

БРОЈ СТАНОВНИКА ВОЈВОДИНЕ Обратимо сада пажњу на Војводину.3

У књизи др Петра Качавенде, Немци у Југосла-
вији 1918–1945,1 на страни 12, наводи се да је, пре-
ма попису становништва у Краљевини Југославији
од 31. 01. 1921, било 12.017.323 становника, од чега
је немачким језиком говорило 513.472 лица, да-
кле 4,21%. Највећи број Немаца живео је у Банату,
Бачкој и Барањи – 328.173; у Славонији и Срему –
122.836 и у Словенији – 39.631.
Према фељтону Николе Николића, Ко су били
фолксдојчери, објављеном у новосадском Дневнику
од 7. до 21. августа 1994,2 поред осталог констатују
се и области у Краљевини Југославији где је живео
већи број фолксдојчера. То су: 1. Словенија – Јужна
Штајерска и Кочевје; 2. Хрватска – Славонија са
седиштем у Осијеку; 3. Војводина 373.726 (Барања
– 16.108, Бачка – 173.796, Банат – 120.450 и Срем –
63.382); 4. Босна – мањи број у околини Бања Луке,
Сарајева и Тузле. Број је дат на основу пописа ста-
новништва из 1931. године.
Иначе, разни извори дају различите бројке
везане за Немце у Југославији: 504.000 (попис из
1921), 499.869 (попис из 1931), 710.000 (из 1937),
700.000 (из 1940. и априла 1941), 536.800 (из Вис-
бадена), 510.000 (из 1944). После Другог светског
рата, процена о броју Немаца који су живели у
Краљевини Југославији креће се од бројке 500.000
до 600.000.
Према више пута спомињаном попису станов-
ништва из 1931. године у Војводини је живело
1.628.000 становника. (Када се саберу подаци о
броју становништва по областима онда се добија
бројка од 1.879.381 становник!?) Од првонаведе-
ног броја Срба је било – 528.000 (33%), Мађара
– 413.000 (26%), Немаца – 343.000 (21%), Хрвата –
120.000 (7%), Румуна – 78.000 (5%), Словака и Чеха
– 67.000 (4%), Русина – 21.000 (1%), Јевреја 21.000
(1%) и осталих – 37.000 (2%).
Ево и броја становника по областима.
БАЧКА. Укупно – 885.475. Срба – 225.000,
Мађара – 310.000, Немаца 170.000, Хрвата 80.000,4
Словака 50.000, Русина – 20.000, Јевреја – 15.000,
остали – 15.475. По попису мађарског окупатора с
краја 1941. године национални састав становништ-
ва Бачке био је. Срба – 150.834 (дакле мање у одно-
су на попис из 1931 за читавих 74.166!), Мађара –
358.550 (значи више за 78.550!), Немаца – 161.932
(мање за 9.068), Хрвата – 6.031, Буњеваца и Шокаца
– 55.859. Остали – 54.450. Укупно – 788.137. Испада
89.925 мање у односу на попис из 1931. године
БАНАТ. Укупно 585.549 (попис из 1931). Срба
– 273.573 (45,7%), Немаца – 120.450 (21,5%), Мађара
– 95.760, Румуна – 62.284 (10,6%), Словака – 17.884,
Русина – 3.556, Јевреја – 4.870–5.000. По немачким
изворима, које спомиње Ђорђе Момчиловић у својој

295
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
књизи Банат у народноослободилачком рату,5 у
Банату је 30. 06. 1941. било 128.919 Немаца.
Према већ навођеној књизи др Петра Качавен-
де у Банату је уочи рата укупно било 575.964 ста-
новника. Срба – 245.000, Немаца – 130.600, Мађара
– 92.789, Румуна – 63.009, Словака 16.870, Хрвата
– 14.980, Руса 2.733 и осталих – 9.993.
СРЕМ је укупно имао 408.357 становника.
Срба – 202.207 (51%), Хрвата – 95.123 (23%), Нема-
ца – 63.382 (16%), Мађара – 19.019 (5%), Словака –
15.300 (3,5%), Русина – 5.300 (1,5), Јевреја – 2.000.
Петар Вукелић у своме раду,6 истина за Ве-
лику жупу Вуку, која је нешто већа од Срема који
је у Војводини, наводи да је Немаца било 57.726
(14,88%).
Све се ове бројке морају, када је у питању на-
ционалност становника, али и укупни збирови,
узети веома условно, јер је попис из 1931. године
вршен на основу матерњег језика и вероиспове-
сти. То важи, на пример, за српскохрватски, али и
мађарски и немачки. Наиме, овим задњим језицима
служили су се и Јевреји, а Цигани су говорили
српскохрватски или мађарски.
Но нас, у овом чланку, пре свега, занима број
Немаца (фолксдојчера) у Војводини, делимично и
у Барањи. Без Барање тај се број креће у распону
од 343.000 до 363.982. (Бројке добијене сабирањем
најмањих и највећих података). Овим бројевима
треба додати и број Немаца из два среза Барање –
16.108 и добијамо однос (распон) 359.108 до 380.090.
ШТА СЕ И КАКО ПИСАЛО У ПОСЛЕРАТНОЈ
НЕМАЧКОЈ О ФОЛКСДОЈЧЕРИМА?
Публикације различитог историјског жанра
као што су албуми са фотографијама, зборници
докумената, покушаји синтетичког приказивања
историје фолксдојчера и локалне завичајне хро-
нике, баве се наведеном проблематиком. Слабост
ових последњих, са становишта наше теме, којих
има највише, је у недостатку истражене архивске
грађе. Мало је простора посвећено догађајима то-
ком рата и непосредно по његовом завршетку.
О судбини фолксдојчера у Војводини при крају
рата и након ослобођења, наша историографија се
све до уназад десетак година само спорадично и
фрагментарно бавила или, што је много чешће, о
томе уопште није писала.
Насупрот томе, као што смо већ рекли, у Не-
мачкој је написан велики број књига неуједначене
научне вредности. Међу њима је и све већи број
296
ИСТОРИЈА
дела са именима фолксдојчера који су изгубили
живот. Одувек сам се и у свим случајевима за-
лагао за поименично регистровање свих жртава
(умрлих, погинулих, убијених и сл.) током Другог
светског рата и по његовом завршетку пар година,
уз објективно навођење узрока који су довели до
њихове смрти.
Одајући признање немачким ауторима књига у
којима се даје поименични попис фолксдојчера који
су изгубили живот, без обзира на низ испољених
слабости и ту, не могу а да им најозбиљније не за-
мерим на контексту у који их стављају.
Наиме, њихова анализа узрока и оцена држања
фолксдојчера уочи агресије на Југославију и током
окупације (петоколонашка улога, терор и злочини
над цивилним становништвом и др.) као и оце-
не народноослободилачке борбе су крајње суб-
јективне, грубе, тенденциозне, агресивне и нетач-
не, те самим тим и научно неодрживе.
Укратко речено, према њима испада да су
фолксдојчери били лојални за време Краљевине
Југославије и током априлског рата 1941. године,
а злочини које су Немци и они починили током
1941–1945. године били су њихов легалан, дакле
законом оправдан одговор на провокације парти-
зана (читај: Срба). Нигде примењен принцип
100 стрељаних Срба за једног убијеног немачког
војника (50 за рањеног), касније умањен на 50 пре-
ма 1 (25–1) оправдавају као једино исправан одго-
вор на акције „војних бандитских снага“, „комуни-
стичких провокатора и бандита“. При томе им не
пада на памет да објасне зашто се међу српским
жртвама налазе и деца, жене и старци. Стоји и
питање зашто су врло брзо били ликвидирани сви
Јевреји и добар део Цигана.7
Без обзира на све до сада написано мислим да
улога војвођанских Шваба за време Другог светског
рата, као и оно што их је снашло након његовог
окончања, још увек чека потпуну (свеобухватну)
научну, што ће рећи крајње објективну обраду.
Основно питање на које би требало одговорити
је: који су то унутрашњи и светскоисторијски чи-
ниоци довели до понорског разлаза војвођанских
Шваба и њихових суграђана, који су судбински
утицали на њихов даљи опстанак на просторима
Југославије. Заправо довели су до тога да је, након
двовековног заједничког живота и прихватљиве
толеранције, њихов даљи живот у истој држави био
немогућ. И, без сумње, најосетљивије питање: ко је
стварно крив за послератну судбину фолксдојчера
у Војводини (Југославији)?
КО СНОСИ ОДГОВОРНОСТ ЗА ПОСЛЕРАТНУ СУДБИНУ... ЗВОНИМИР ГОЛУБОВИЋ

ТРЕЋИ РАЈХ – ХИТЛЕРОВА добијају информације о збивањима у Трећем рајху

НАЦИСТИЧКА НЕМАЧКА8 и на њих реагују на разне начине.
Организације које формирају, а које су обухва-
Доласком Адолфа Хитлера на чело Немачке
тале сва подручја живота и рада фолксдојчера, сва-
као канцелара, 30. јануара 1933, странка, чији је био
ка на свој начин доприноси чврстом организовању
члан од њеног оснивања 1919, а вођа од 1921. годи-
Немаца и њиховом повезивању са Рајхом. Радило
не – Националсоцијалистичка немачка радничка
се о Швапско-немачком културном савезу – Кул-
партија, краће названа нацистичка партија, добија
турбунду (Schwäbich-Deutscher Kulturbund) осно-
широм отворена врата за слободну активност и
ваном још 1920. године, Немачкој партији (Partei
спровођење својих политичких и других начела.
der Deutschen), привредној задрузи „Аграрија“,
Идеолошки принципи нацизма били су: „1.
која је поникла из Културбунда, Централној кре-
Учење о надмоћности `аријевске расе` нордијског
дитној штедионици (Zentraldarlehens) и Цент-
човека; 2. антисемитизам; 3. политизација целокуп-
ралној задрузи за социјално старање (Zentral-
ног живота и апсолутни принципи вође; 4. укидање
Wonlfahrtsgenossenschaft) и низа других. Идејно,
личне слободе и свих моралних обзира“.
привредно и политичко обједињавање Немаца у
Странка је била организована на строго
Југославији и развијање свести о томе да су они
војничким основама где је вођа (Führer – од 1934.
интегрални део једне велике нације текли су па-
Хитлер) био неприкосновен. Оружане форма-
ралелно и били подстицани експанзијом Трећег
ције странке биле су SA (Sturm Abteilung- Јуриш-
рајха.
ни одреди), SS трупе (SS – Schutzstaffel – пара-
Млади Немци из Покрета за обнову (Erneue-
војна, параполицијска страначка јединица за
rungsbewegung), након преузимања вођства Култур-
обезбеђивање функционера и скупова странке) и
бунда, енергично су настојали да ову организацију
др. Тајна полиција Гестапоа (Geheime Staatpolizei –
претворе у монолитну политичку партију која ће
главни извршиоци Хитлерове злочиначке полити-
почивати на нацистичким принципима и која ће
ке) и SD (Sicherheitsdienst – Служба безбедности)
моћи не само идејно-политички окупити све Нем-
држале су под својом контролом целокупни друшт-
це у Југославији, већ да истовремено буде центар
вени, привредни и политички живот у земљи.
припрема за војне, диверзантске и шпијунске за-
Захваљујући безобзирном деловању помену-
датке уколико и Краљевина Југославије буде на-
тих организација странке, беди и незадовољству
паднута.9
широких народних маса, мерама за превазилажење
Од 1938. године отвара се ново поглавље у
последица пораза у Првом светском рату, односно
историји мешања Трећег рајха у животе фолкс-
за ревизију Версајског мировног уговора, попуст-
дојчера. Наиме, 02. јула те године Хитлер је устано-
љивости западних сила, уз помоћ немачке крупне
ви Фолксдојче Митештеле (VOMI – Volksdeutsche
буржоазије и реваншиста Хитлер се целокупном
Mittestelle) задуженој за одржавање везе са Немцима
немачком становништву наметнуо као неприкос-
ван Рајха, поверио улогу усмеривача немачких на-
новени вођа.
родних група у земљама ван Немачке. Треба нагла-
Увођење апсолутне диктатуре, нељудско уки-
сити да фолксдојчери свесно прихватају национал-
дање грађанских слобода, економско јачање, ми-
социјалистичку идеологију и саображавају своје
литаризација, уз готово благонаклоно гледање
поступке и деловање политици Трећег рајха.10
великих сила на све то, уз постојеће империјали-
Један немачки историчар је написао „...да пут
стичке супротности, омогућиле су Хитлеру лака
ка трагедији Шваба започиње нацификацијом
територијална проширења (Аншлус Аустрије –
руководства и дела популације и настојањем
Anschhluss 13. 03. 1938; Судети Чехословачке март
државно-партијског руководства Трећег рајха, из-
1939), да би нападом на Пољску 01. 09. 1939. прак-
међу осталог и преко оснивања VOMI да се инс-
тично отпочео Други светски рат.
трументализује немачка национална мањина у
другим земљама за ратну политику“.11
ФОЛКСДОЈЧЕРИ ВОЈВОДИНЕ
Захваљујући јединству оствареном у руковод-
Погледајмо сада како фолксдојчери (Volks- ству Културбунда, на чије је чело августа 1939. до-
deutscher – назив за Немце који су живели ван шао др Јанко Сеп (Sepp), као и спољнополитичким
Рајха) не само у Војводини, реагују на промене у и војним успесима Хитлерове Немачке, број чла-
Немачкој. Швабе у Војводини разним путевима нова Културбунда нагло је растао. Почетком марта

297
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
1941. године ова организација је успела да обухва-
ти 95% свих Немаца у Југославији.
ФОЛКСДОЈЧЕРИ И ПЕТА КОЛОНА
Аутори из Немачке у књизи Геноцид12 написа-
ше: „Оптужбе да су припадници немачке народне
групе деловали као пета колона против своје до-
мовине без икакве су ваљаности“.
А морали су да знају да је започета изградња
обавештајно-диверзантске организације у Југосла-
вији од стране Абвера (Abwehr – јединствена
обавештајна служба немачких оружаних снага)
завршена крајем 1940. године. Организација је
добила назив „Јупитер“. У оквиру ње, а под коман-
дом Абверштелеа II (Abwehrstelle), немачке контра-
обавештајне установе, у неколико места Југославије
изграђени су шпијунски центри са тајним радио
станицама. У Војводини су основане и радиле две.
Једна, звана НОРА, била је смештена у згради Ха-
бага, центру Културбунда у Новом Саду. Друга,
ВЕРОНИКА, била је инсталисана у Вршцу. Обе су
са успехом обављале постављене задатке.13
Поред наведених радио-станица постојали су
и други обавештајни пунктови који су у Немачку
слали значајне информације. Радило се о убаченим
немачким шпијунима, али и фолксдојчерима на
значајним местима, чак и онима који су служили ре-
довни војни рок у војсци Краљевине Југославије.14
Постојање полувојних или чак војних формација
не може се оспоравати, иако су различито називане.
Да их има, потврђују, поред осталог и радиограми
НОРЕ послати Абверу у Беч. У оном од 04. априла
1941, дакле још пре агресије на Југославију, каже се:
„Дајте нам оружје!“. При томе наводе преко 40 места
у Бачкој и Банату (12) где очекује да им се оно баци
из авиона. Надају се и доласку падобранаца.15
У циљу снабдевања фолксдојчера оружјем, али
и у вези са другим диверзантским акцијама, уочи
напада на Југославију Немачке и њених савезника,
из Баната је у главни град Румуније, авионом одле-
тео мајор Фехнер (Fechner).16
О петоколонашкој улози фолксдојчера уочи и
током априлског рата 1941. још и ове две белеш-
ке. У дневнику Абвера потпуковник Лахоузен за-
бележио је: „Укључивање фолксдојчера напредује.
Извршени су напади у циљу саботаже и ширења
узнемирености“.17
Deutsches Volksblat, лист на немачком језику,
који је излазио у Новом Саду, 18. априла 1941. до-
нео је и овај текст: „Без специјалних упутстава у
298
ИСТОРИЈА
свим насељима немачке мањине, скоро истовре-
мено истакнуте су заставе са кукастим крстовима
на свим кућама. Без позива и парола знао је сва-
ки појединац што му је дужност да учини у датом
тренутку. Немајући оружје, набавивши за први
тренутак пушке, како би на тај начин разоружали
остатке југословенске војске и одржали ред и си-
гурност. Они се нису колебали ни за тренутак, и
када је он наступио, нагнали су било речима било
оружјем, веће и мање југословенске јединице да
положе оружје“.18
Из реченог произилази да су фолксдојчери до-
следно одиграли улогу коју им је Хитлер наменио
речима: „Ви ћете бити извиднице које шпијунирају.
Ви имате да припремите извесне ствари дале-
ко пред фронтом. Ваша је задаћа да камуфлирате
наше властите припреме за напад. Сматрајте да
се налазите као у рату. За вас вреди ратни закон.
Ви сте данас можда најважнији део немачког на-
рода. Кад Немачка победи, онда неће бити никога
ко ће се усудити да вас криво погледа. До вас је да
извојујете Немачкој тај положај...“.19
Зна се да је Банат после капитулације Југосла-
вије и њеног територијалног комадања формално
ушао у састав Недићеве Србије, док су фактичку
власт имали домаћи Немци. Још неку реч о њихо-
вом држању априлских дана 1941. али и током
окупације.
У времену повлачења југословенске војске на
сцену ступају паравојне формације фолксдојчера,
а помоћ је пружена и немачким окупационим тру-
пама које су из Румуније ушле у југословенски Ба-
нат 11. априла 1941. (Јединице СС дивизије „Das
Reich“) да би већ сутрадан окупирале цео Банат.
Улазак поробљивача и неколико наредних дана
био је праћен убиствима око 400 особа, углавном
Срба, при чему у томе активну улогу има и један
број домаћих Шваба.
Следили су закони којима су Срби, Роми и, по-
себно Јевреји, не само сврстани у грађане другог
реда, већ су, практично, стављени ван закона.
„Коначно решење јеврејског питања“, како су
геноцид над овим народом крстили окупатори,
уследио је августа 1941. када су сви били похапше-
ни, пребачени у разне логоре у Србији и до пролећа
наредне године готово сви побијени.20
Чињеница да су месне власти, али и део локал-
ног немачког становништва били иницијатори и под-
ржаваоци акције интернирања, давала је овој акцији
ликвидирања Јевреја и пљачки њихове имовине, по-
себну бруталност, безобзирност и нехуманост.
КО СНОСИ ОДГОВОРНОСТ ЗА ПОСЛЕРАТНУ СУДБИНУ...
Наравно да нису сви фолксдојчери били учес-
ници у злочинима и другим облицима дискри-
минације и малтретирања Јевреја, Срба и Рома.
Међутим, њихов део кривице се састоји у томе да
су све то посматрали мирно, привидно незаинте-
ресовано, као да су глуви, неми и слепи.
Поменуте особине везане за трагедију Јевреја
фолксдојчери су испољили и у борби против сна-
га народноослободилачке борбе, чију су велику
већину чинили Срби. Стога дајемо преглед жртава
и других облика страдања Банаћана током 1941–
1944. године. У одмаздама власти пало је 2.409 жи-
вота; у затворима и логорима убијено је 92 лица;
у блокадама устаничких места ликвидирано је 70
особа; број уморених Јевреја је 3.800. Укупно: 6.340
лица је насилно лишено живота. Интернацијом,
логорисањем и присилним радом обухваћено је
24.456 особа.21
Нису само Швабе у Банату сматрале да је
доласком снага Рајха начињен први велики ко-
рак ка стварању државе Подунавских Шваба
(фолксдојчери из Баната, Бачке, Барање и Славо-
није), државе која би била гранични чувар немач-
ког животног простора на југоистоку Европе.22
Према др Сепу, који је после окупације пре-
шао из Новог Сада у Банат „главна идеја нацио-
налсоцијализма (Nazionalsozialismus) била је: то-
тално јединство етничке групе уграђене у истој
крви. Он је био убеђен да их крвно сродство са не-
мачким држављанима (Reichsdeutsche), самим тим
све уједињује. Судбина Немачке, постаће такође, и
судбина Подунавских Шваба“.23
Народносна група у Банату на челу са њеним
вођом (Volksgruppenführer) др Јанком Сепом ура-
дила је све, а могла је изузетно много, да, не само
привредно већ и у људству, максимално помогне
ратне напоре Рајха.
Сва три мобилисана годишта 1941. године
(1916, 1917. и 1918) послата су на Источни фронт.
Изгледа да већ од јануара 1942. године почиње рад
на организовању 7. СС добровољачке „Принц Еу-
ген“ дивизије. Она је марта те године озваничена,
а око 20.000 фолксдојчера, углавном из Баната, у
Вршцу је 02. маја 1942. положило заклетву.
Од августа дивизија је на брдској обуци у
Србији. Свој „матурски рад“ оверила је убиством
320 лица, већином жена и деце и спаљивањем два
села на Копаонику (Криву Реку и Драговац). Након
добијања у називу и речи брдска, ова дивизија је
учествовала широм Југославије на свим важнијим
бојиштима: на Неретви, на Сутјесци, у долини
ЗВОНИМИР ГОЛУБОВИЋ
Лима, на Дрвару, код Чачка и Ниша, на Сремском
фронту, Болману, Вировитичком мостобрану све
до Кршког, када се међу многим заробљеницима
нашло и око 7.000 фолксдојчера. Била је то једна од
најкрволочнијих дивизија која се бескомпромисно
борила против снага НОБ-а, али се и немилосрдно
обрачунавала са невиним народом.
Пошто је у свим борбама и сама имала губита-
ка у људству јасно је да је допуњавана новим доб-
ровољцима из других крајева Југославије, посебно
Војводине (Баната).24
Чак и у тренуцима када је сваком нормалном
човеку постајало јасно ко ће у овом рату изаћи као
победник, немачке власти у Банату чине све како
би покушале да зауставе надирање Црвене армије.
Тако они крајем августа 1944. формирају „Борбе-
ну групу Штецел“ (Kampfgruppe Stötzel) под чију
су управу доспеле све јединице помоћне (хипо)
полиције, Немачког људства, немачке избеглице
из Румуније и др. Септембра исте године изврше-
но је прегруписавање тих снага и формирање
„Групе за обезбеђење Берендс“ (Sicherungsgruppe
Behrends).25
Након тога уследила је и конкретна акција, тј.
покушај остварења циља због којег је и формира-
на: заустављање даљег напредовања снага Црвене
армије. У својој књизи Плаво, црно, црвено Петар
Шушњар26 наводи да је ова Берендсова група, са-
стављена од неколико хиљада људи, кренула из
Баната пут Темишвара. Њихова надања су пала
у воду јер су, руковођени Берендсом, доживели у
борбама 12. и 13. септембра 1944, праву катастро-
фу. У усменом разговору, друг Шушњар ми је из-
нео податак да је у борбама код Темишвара изгину-
ло близу 2.000 припадника споменуте групе. При
овоме је споменуо да је до тога податка дошао из
књиге Јанка Сепа Говори и чланци.
Сусрет са Берендсовим снагама спомиње се и
у књизи Хроника средњобанатског партизанског
одреда27 аутора Ђуре Батинића, Звонимира Голу-
бовића и Милоша Радојчина.
Као што смо већ споменули, после краткотрај-
ног априлског рата 1941. Банат је формално ушао у
састав квислиншке Србије Милана Недића, Бачку
и Барању су запоселе мађарске окупаторске тру-
пе, док је Срем ушао у састав такозване Независ-
не Државе Хрватске, усташке творевине на челу са
поглавником Антом Павелићем.
У власти НДХ значајну улогу су имали Немци,
односно фолксдојчери. Позабавимо се сада пона-
шањем фолксдојчера у Бачкој и Срему.
299
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
ФОЛКСДОЈЧЕРИ БАЧКЕ28
Не само вођство фолксдојчера у Бачкој већ и
целокупно чланство Културбунда било је колико
изненађено, још више и разочарано чињеницом
да су Бачку окупирале мађарске оружане снаге са
очигледном намером да ту вечно и остану. То рас-
положење и ставове најбоље илуструју два радио-
грама које је из Новог Сада упућено Абверовом
одељењу у Бечу. У првом се каже: „Ми смо једнако
разочарани као што смо огорчени и озлојеђени.
Шта траже Мађари овде? Радије доживотно под
Хотентотима, но и један дан дозволити да се на
нама распну благодети идеја круне Светог Стефа-
на“. У другом радиограму, на једном месту стоји:
„Народносна група је очајна због нашег изручења
Азијатима...“.
Како су брзо постали свесни да ће њихов сан
о формирању државе Подунавских Немаца морати
сачекати своје остварење, фолксдојчери Бачке при-
времено су се помирили са створеним стањем уто-
лико пре јер су фактички, недуго по уласку мађар-
ских хонведа у Бачкој, изборили посебан статус.
Узгред речено, док Мађаре 1941. године на-
лазимо у редовима Народноослободилачке борбе,
Немаца нема. Њихов став у целини био је да ни у
ком облику и никада не желе обнову било какве
Југославије!
О игнорисању већ 1941. године мађарских
окупаторских закона сведочи и добровољни, иле-
гални одлазак немачких младића у разне оружане
формације нацистичке Немачке. Масовно бежање
младих Немаца из Бачке и њихово укључивање у
јединице Вермахта забележено је још приликом
априлског проласка немачких трупа кроз Бачку
1941. Прихватање ових добровољаца из Бачке у
Вермахт настављено је, као што смо већ навели,
илегално до краја 1941. године.
У лето 1941. године руководство Фолксбунда
упућивало је немачку омладину из Бачке у Рајх на
наводне спортске курсеве, а у ствари радило се о
врбовању и слању у разне немачке војне форма-
ције.
Мађарски генерал Иштван Ујсаси (Ujszászi
István), руководилац II контраобавештајног одеље-
ња Генералштаба мађарског домобранства, у про-
тесту немачком војном аташеу у Будимпешти,
навео је да је немачким теретним возом између
1. и 8. септембра 1941. из Бачке у Србију пребаче-
но 30 немачких младића рада ступања у Веркшуц
(Werkschutz) СС јединица.
300
ИСТОРИЈА
Многи Немци из Бачке бежали су у Банат или
директно у Србију укључујући се у немачке фор-
мације које су ратовале против снага НОБ-а.
Један други мађарски генерал, Алајош Белди
(Beldy), руководилац предармијског васпитања у
Мађарској, приликом једне посете Берлину проте-
ствовао је јер је, по њему, до јесени 1941. из Бачке
на илегалан начин у разне немачке војне јединице
укључено између 4.000 и 5.000 младих Немаца.
Пошто је илегалан одлазак младих фолксдојчера
из Бачке у јединице Трећег рајха изазивао бројне
проблеме у односима између Мађарске и Немачке,
крајем 1941. године постигнут је споразум између
две државе којим се регулисало то питање тј. ле-
гализовао се добровољни одлазак бачких фолкс-
дојчера у немачке војне јединице. Са немачке
стране је одлучено да се мађарској влади саопште
следећи подаци: из Бачке је до краја 1941. године у
СС оружане формације отишло око 2.000, у Вер-
махт око 1.000 и у Веркшуц око 2.000 младих Не-
маца. Укупно око 5.000!
Током боравка Јоакима Рибентропа (Joachim
Ribbentrop), министра спољних послова нацистич-
ке Немачке од 6. до 8. јануара 1942. у Будимпешти
постигнут је споразум са председником мађарске
владе др Ласлом Бардошијем да Немци из Бач-
ке, уместо у мађарској војсци (хонведима) служе
војску у СС јединицама.
На основу међудржавног споразума између Не-
мачке и Мађарске од 12. 02. 1942. мађарска влада се
сагласила да 20.000 Немаца из Мађарске, старости
између 18 и 30 година, могу да се добровољно пријаве
да служе војску у СС формацијама. Споразум је
предвиђао да такви добровољци губе мађарско и
аутоматски добијају немачко држављанство.
Током марта и до половине априла 1942. добро-
вољним врбовањем у немачке војне јединице, које
није текло потпуно глатко, из Бачке је у Немач-
ку упућено 12.868 добровољаца. Од тога броја на
регрутацији је одбијено 3.452 лица. Од регрутова-
них за СС службу одређено је 4.173, а за Вермахт
5.423 младића. То укупно чини 9.416 нових војника
Немачке из Бачке.
Друга акција врбовања добровољаца спро-
ведена од 29. 06. до 13. 08. 1943, започела је у не
баш најпогодније време по нацистичку Немачку
и њене савезнике: после катастрофе 6. немачке
армије код Стаљинграда, односно тешког пораза
2. мађарске армије у Украјини, губитка Туниса и
повлачења Јапана са Гвинеје. Један мађарски из-
вештај говори да је након разбијања 2. мађарске
КО СНОСИ ОДГОВОРНОСТ ЗА ПОСЛЕРАТНУ СУДБИНУ...
армије код Вороњежа са њеним остацима враћено
у Мађарску и 10.000 фолксдојчера из Мађарске,
подразумевајући и окупирану Бачку.
Према инжењеру Сепу Шпрајцеру (Sepp
Spreizer), једном од вођа бачких Немаца, године
1943. организацијом Фолксбунда у Бачкој било је
обухваћено 59.765 породица са 213.637 чланова (!?)
док је 9,2% Немаца остало ван те организације.
Након бројних преговора 22. 05. 1943. потпи-
сан је нов међудржавни споразум између Мађарске
и Немачке о врбовању СС добровољаца из Бачке.
Ово добровољно врбовање добија карактер обавез-
не регрутације јер су њиме обухваћени СВИ Нем-
ци рођени између 1908. и 1925. године. По помену-
том споразуму могли су се врбовати и они Немци
који су већ служили у мађарским домобранима.
Њих је било око 6.000. Као и код првог врбовања
добровољаца тако је и код овог важило правило
да они који оду у немачку војску губе мађарско,
а добијају немачко држављанство. Ни ово друго
врбовање СС добровољаца, као и прво, није про-
шло без бројних проблема.
Транспортовање добровољаца обављено је у
времену од 07. 09. до 19. 11. 1943. На испраћају у
Новом Саду 06. 10. 1943. говорник Сеп Шенборн
(Sepp Schönborn), вођа штаба Земаљског руковод-
ства фолксдојчера и опуномоћеник друге акције
врбовања за СС, поред осталог је рекао: „Бачка
је сама дала 20.000 војника. Они другови који су
отишли пре три, две и хиљаде оних који су отишли
пре годину и по дана доказали су да одлука о нашој
судбини лежи у нашим рукама“.
Поред до јесени 1943. врбованих СС доброво-
љаца из Бачке – 14.000 (четрнаест хиљада) у овој
другој акцији врбовања обухваћено је нових
7.500 добровољаца од којих је, после регрутације
6.500 примљено у СС јединице. Значи, од 1941.
до новембра 1943. у СС трупама нашло се 20.916
бачких Немаца, с тим да је још 2.000 добровољаца
било у разним формацијама Трећег рајха. Или, све
заједно, 22.916.
На састанку обласних вођа Фолксбунда 08. и
09. 11. 1943, поред другог, констатовано је да је од
регрутованих до друге акције, значи од 14.416 по-
гинуло њих 7.000 (седам хиљада) – сваки други.
До краја 1943, односно почетком 1944. године
број добровољаца порастао је за неколико стотина
– 800. Били су то, претежно, фолксдојчери из мађар-
ског домобранства. Није познат, иначе мали број,
регрутованих после немачке окупације Мађарске,
23. 03. 1944. (годиште 1918–1925).
ЗВОНИМИР ГОЛУБОВИЋ
***
Пре него што наставимо о даљем укључивању
бачких фолксдојчера у немачким оружаним снага-
ма, морамо се осврнути ка поменутој окупацији.
Сутрадан по постигнутом споразуму између
Адолфа Хитлера и Миклоша Хортија, тј. 19. мар-
та 1944, нацистичка Немачка је извршила мирну
окупацију Мађарске, што ће рећи и југословенских
територија поседнутих од њеног северног суседа.
Овај догађај донео је нова страдања, могло би се
рећи и трагедију Србима, поготово Јеврејима.
Српски младићи (стари од 17 до 20 година) и они
времешнији од 45 до 62 године, били су одведени на
присилан рад у Аустрију, односно у војне јединице
на западу Европе. Похапшени су сви раније хапше-
ни и у међувремену ухапшени припадници НОБ-а,
да би завршили у немачким концентрационим ло-
горима.
Уследило је и „Коначно решење јеврејског пи-
тања“, које се састојало у хапшењу преосталих ско-
ро 15.000 Јевреја из свих делова Југославије оку-
пиране од Мађарске и њихово слање претежно у
логор смрти у Аушвицу. У хапшењу бачких Јевреја
и пљачки њихове имовине учествовао је и један
број фолксдојчера.
***
Трећа акција врбовања одвијала се од јула до
септембра 1944. Споразумом између Немачке и
Мађарске од 16. 04. 1944. Немачка је практично
стекла право да на територији Мађарске, узимајући
у обзир и окупиране југословенске територије, из-
врши обавезну регрутацију свих фолксдојчера који
су напунили 17 година. Тако мобилисани стичу не-
мачко, али задржавају и мађарско држављанство.
Попис је обухватио све рођене од 1882. до 1927. го-
дине, дакле лица стара од 62 до 17 година.
Из једног извештаја од 17. 04. 1944. види се
број фолксдојчера из Бачке који су за ратне заслуге
одликовани од стране Рајха. У њему су наведене и
области где су ратовали и заслужили одликовања:
Африка, Румунија, Бугарска, Финска, Хрватска.
Дакле, готово на свим европским и светским ра-
тиштима подразумевајући и она у окупираној Југо-
славији.
На основу међудржавног споразума између
Немачке и Мађарске од 30. 05. 1944. Немачкој је
дозвољено врбовање немачких девојака из Бачке,
старих између 17 и 30 година, за помоћни рад у СС
формацијама. Не види се број тако мобилисаних
301
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
младих Немица, али се зна да је први транспорт
са њима кренуо у Немачку 20. 07. 1944. У Нема-
чкој су завршиле осмонедељно школовање да би
потом биле упућене на рад у разна надлештва у
Немачкој (телеграфисткиње, телефонисткиње, дак-
тилографкиње) где су замениле мушкарце који су
били на разним фронтовима.
Трећом акцијом врбовања, која овога пута има
карактер обавезног регрутовања, обухваћено је
17.000 фолксдојчера старих између 35 и 50 година.
Они су били сврстани у тзв. Бачку дивизију. Према
Шпајцеровом извештају од 17. 09. 1944. до тада је
од укупног броја немачког становништва у Бачкој
чак 19% било у оружаним формацијама Рајха.
У Бачку дивизију за коју се од 01. 10. 1944.
усталио назив „31. SS Freiwilligen Grenadir Divizion“,
нису ушла млађа годишта, којих је и иначе било
мало јер су већ мобилисани. Ова дивизија има-
ла је задатак да брани мостобран на десној обали
Дунава, између Апатина и Батине, како то наводи
др Петар Качавенда. Исти аутор констатује да је
из Немачке у Бачку, због бомбардовања немачких
градова од стране савезничке авијације, од авгу-
ста 1942. до 1944. доведено 21.746 деце. Занимљив
је и податак др Качавенде о бази из које су се ре-
грутовали СС добровољци. То је фолксдојчерска
организација „Deutche Jugend“ која је већ 1942.
окупила 28.000 омладинаца.
Укупан број мобилисаних фолксдојчера из
Бачке: током 1941. године – 5.000; првом акцијом
врбовања 1942. – 9.416; другом акцијом – 6.500; крај
1943. почетак 1944. – 800; трећа акција врбовања
(мобилизације) – 17.000. Не рачунајући непознат
број (истина доста мали) мобилисаних најмлађих
годишта, као ни број мобилисаних младих Неми-
ца, наведене бројке у збиру дају 38.716. И то није
коначна бројка. Треба јој додати и 2.000 који су
били у различитим јединицама, па је то 40.716. И у
тој бројци недостају млади мобилисани после оку-
пације Мађарске.
Ако узмемо на почетку изнети број фолкс-
дојчера у Бачкој – 170.000, а бројке о укупно мо-
билисаним у оружане формације Трећег рајха, зао-
кружено 42.000, онда податак Шпајцера да је свим
мобилизацијама обухваћено 19% од свог немачког
становништва Бачке, што износи 32.300 не одгова-
ра истини. Наравно, постоји и вероватноћа да је
Шпајцер уместо укупне наведене бројке Немаца у
Бачкој имао неку много већу бројку.
Број погинулих фолксдојчера Бачке нисам
пронашао. Дошао сам само до оног који каже да је
302
ИСТОРИЈА
од 14.000 (треба 14.416) добровољаца до почетка
новембра 1943. погинуло њих 7.000!
ФОЛКСДОЈЧЕРИ СРЕМА29
И у Срему, као и у осталим деловима Југославије
„доласком Хитлера на власт Културбунд постаје
политичка, културна и обавештајна организација
која је имала у програму и физичко васпитање,
што јој је служило као маска да своје припаднике и
војнички васпитава...“. Отуда не изненађује што је
и у Срему организација Културбунда успешно оди-
грала своју петоколонашку улогу током априлског
рата 1941.
Одмах по окупацији и у Срему долази до
протеривања, углавном српског добровољачког
становништва насељеног после 1918. године. То
протеривање у западном Срему врше усташе, а
у источном домаћи Немци којима су помагали
припадници немачке војске. Понекад су у коло-
нистичка места долазили са тенковима и топови-
ма. Протерано становништво је маја 1941. пре-
бачено у Србију. На њихово место Немци су, на
основу одобрења власти усташке НДХ, населили
становништво своје националности и то у околи-
ни Инђије, Руме и Сремских Карловаца. (Немци до
10. 10. 1941. држе источни Срем подразумевајући и
Земун). Не наводи се ни број досељених Немаца ни
одакле су доведени.
Иначе, Срем је након успостављања усташке
власти припао Великој жупи Вуки на чијем је челу
стајао Немац др Јакоб Еликер. Како су сремски
фолксдојчери захтевали посебан положај у НДХ
то је Анте Павелић, поглавник НДХ, 21. 06. 1941.
донео законску одредбу којом су били обухваћени
сви Немци који су живели на територији НДХ.
Они су стављени под вођство немачке народне
групе којој је признат и статус правне особе под
називом „Њемачка народна скупина у НДХ“. Тиме
је Немцима признато право на самосталан рад у
НДХ. Наредни закони у том погледу (30. 10. 1941. и
др.) само су то право још више проширили и учвр-
стили.
„Од војних формација постојале су у Срему
следеће: Einsatzstaffel Deutsche Jugend (Немачка
омладина), и Дојче Маншафт – Немачка момчад
(Deutsche Mannschaft). Ове војне формације орга-
низовао је по директиви самог Хитлера вођа не-
мачке народне групе Бранимир Алтгајтер. Он је
20. 02. 1943. од претходних формација организовао
нову војну формацију Heimatwacht у свим селима и
КО СНОСИ ОДГОВОРНОСТ ЗА ПОСЛЕРАТНУ СУДБИНУ...
насељима у којима су живели Немци... У овој војној
формацији служили су сви припаднице немачке
народносне групе од 16 до 60 година... Од војних
формација постојале су још: Ловачки батаљон, Же-
лезнички заштитни батаљон“. У пролеће 1943. све
способно немачко људство из формираних војних
јединица регрутује се у СС дивизију „Принц Еуген“
која је била у саставу усташког домобранства.
Према Срети Савићу30 године 1931. у Срему је
било 107 насеља у којима је живело 408.357 станов-
ника. Након окупације, априла 1941, у Срему су биле
бројне немачке и снаге НДХ (домобрани и усташе).
Снаге у којима су били сремски фолксдојчери биле
су: 1. бојна 16. пешачке пуковније. У готово свим
местима Срема биле су устројене жандармеријске
станице или посаде са оружјем. Њих су углавном
чинили домаћи Немци и усташе.
Сврстани у: Батаљон за осигурање железнич-
ке пруге (Bahnschutz Bataillon), Добровољачку чету
(Freiwilligekompanie) и др. фолксдојчери Срема су
учествовали и у великој непријатељској офанзиви
на фрушкогорске партизанске снаге и народ Сре-
ма, августа 1942. године.
Др Петар Качавенда у свом делу31 посвећује
пажњу и фолксдојчерима у Срему, односно њихо-
вом учешћу у оружаним формацијама. Тим пово-
дом каже да су посебне формације Немаца, у окви-
ру домобранства, формиране већ средином 1941.
године, да би почетком наредне у њима (звале су
се „Einsatzstaffel“) било 2.630 фолксдојчера. Током
наредних месеци те, као и нове војне формације,
постају самосталне.
У полицијским снагама налазило се око 7.000
фолксдојчера. И иначе снажна и добро органи-
зована пропаганда за одлазак у СС јединице, у
пролеће 1943. године још више је појачана. Мар-
та 1943. године формирана је и месна милиција
(Heimatwacht) у коју су ступили сви мушкарци
стари од 16 до 60 година старости, који нису били
обухваћени другим војним формацијама. Пре-
ма евиденцији вођства фолксдојчера, почетком
1944. године, у разним војним формацијама било
је 25.048 фолксдојчера са територије НДХ, од тога
највећи број из Срема.
Војне формације немачке народносне ску-
пине – фолксдојчера у Срему региструје у своме
раду и мр Младен Голић.32 Он констатује да су и
фолксдојчери Срема служили у оружаним снагама
НДХ и то: у саставу усташке војнице и јединицама
Ајнзацштафела, а у саставу домобрана у посебним
ловачким бојнама. Служење у јединицама Ајнзац-
ЗВОНИМИР ГОЛУБОВИЋ
штафела регулисано је Павелићевом законском
одредбом издатом од стране вође немачке народ-
носне групе Бранимира Алтгајтера.
У Срему су се налазиле и ове две фолксдојчерске
оружане јединице: I/16. пп-. 1. ловачка бојна и 2. при-
правни батаљон „Генерал Лаудон“ Ајнзацштафела.
Предвиђено је да I/16.. пп јединица има 716 људи:
26 часника, 40 дочасника и 650 војника.
Приправни батаљон „Генерал Лаудон“ форми-
ран је у периоду март-август 1942. од фолксдојчера
старијих годишта Немачког људства (Deutsche
Mannschaft). Штаб овог батаљона се до октобра
1942. налазио у Осијеку, а потом у Руми и Сремској
Митровици. У Срему су 1942. године, у борби про-
тив партизана, ангажоване најпре 4. и 5, а потом и
3. чета овог батаљона.
Задаци формираног Немачког попунидбеног
заповједништва хрватског домобранства у Вин-
ковцима, чија се надлежност протезала на чита-
ву НДХ, одређени су у „Стабсбефелу“ Бранимира
Алтгајера од 18. децембра 1942. и гласе: „Немачки
војни округ хрватског домобранства у Винковцима
је једино место очевидности свих војних обвезника
који су припадници Немачке народносне скупине.
Он је једини надлежан у питањима позива у војску,
новачења, отпуштања из војске, ослобађања и од-
годе војних дужности како за службу у хрватском
домобранству тако и за Ајнзацштафел немачке
момчади. У смислу измена вербалних нота између
немачког посланства и Хрватског министарства
вањских послова, бит ће код овог војног округа
евидентирани сви од стране Вафен СС обухваћени
и уновачени обвезници“.
ЕВАКУАЦИЈА ФОЛКСДОЈЧЕРА
ИЗ ВОЈВОДИНЕ
БАНАТ
Да ли имамо прави одговор на питање: зашто
је тако касно донета одлука о евакуисању фолкс-
дојчера из Војводине (септембар 1944), одно-
сно почела њена реализација? Др Жељко Бјељац,
позивајући се на Verbrechen an den Deutschen
(67), једноставно констатује: „Треба истаћи да су
и немачке власти забрањивале евакуацију, на-
стојећи да масовно мобилишу становништво
против наступајућих совјетских трупа“.33 Мр Ми-
лан Мицић у истом Зборнику34 је конкретнији:
„Немачке власти у Банату и Србији по питању
евакуације немачког становништва из Баната нису
биле јединствене. Виши СС и полицијски вођа у
303
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
Београду др Беренс супротставио се евакуацији
немачког живља из Баната образлажући да ће, Не-
мачка после рата ионако бити пренасељена. Његов
опуномоћеник у Великом Бечкереку Фидлер под-
ржавао је став свог надређеног. Др Беренс је наре-
дио да се дуж Тисе поставе страже септембра 1944.
године које би спречавале евакуацију банатских
Немаца. Из тих разлога до почетка октобра 1944.
године из Баната није било евакуисано више од
10-15% немачког становништва“.
Мени ниједан од наведених разлога за останак
фолксдојчера у Банату није уверљив. Први – кога
су то желели мобилисати да се супротстави трупа-
ма Црвене армије? Децу, жене, старе? Други – на
основу чега је др Беренс закључио да ће Немачка
после рата и иначе бити пренасељена? Није могуће
да му нису биле познате жртве (број) које је Не-
мачка имала. Како је уопште могао да се не сложи
са евакуацијом у Немачку када је о тим плановима
Хитлер говорио још октобра 1940?
БАЧКА35
До 27. септембра 1944. према др Рудолфу Ме-
келу (Rudolf Meckel), референту за народносна
питања при немачком посланству у Будимпешти, у
Бачку је из Баната пристигло између 10 и 20 хиљада
Немаца. Требало је да по првобитном плану буду
распоређени по местима северне Бачке, чему се
мађарска влада енергично супротставила тражећи
да се транспортују даље за Немачку.
У тренутку када су трупе Црвене армије већ
увелико надирале кроз Банат др Мекел јавља да
је из Баната евакуисано 10–15% укупног немачког
становништва (13.600–17.130) (ако се узме у обзир
број становника из 1941?). Уз то се напомиње да је
планирано да се евакуише још око 30.000.
Дана 4. 10. 1944. командант 5. сегединског
војног округа издаје наредбу о делимичној евакуа-
цији Бачке. Три дана касније, група руководилаца
фолксдојчера, али и представници Рајха и мађар-
ске владе доносе одлуку о исељавању Немаца из
Бачке, које је требало да се изврши у две етапе.
Прва етапа: Немци који насељавају Бачку јужно
од „Франц Јожефовог канала“ (евакуација почиње
одмах!), а друга, они који станују северно од по-
менутог канала (њихово евакуисање почиње 10.
10. 1944.). Истога дана стигао је телеграм из Мини-
старства иностраних послова да Рајх може да при-
хвати 215.000 Немаца са територије Југославије.
По оцени Везенмајера (dr Edmund Veesennmayer),
СС бригадефирера, опуномоћеника Трећег рајха
304
ИСТОРИЈА
за Мађарску, из Бачке би се могло евакуисати око
100.000 Немаца. Требало је да сви буду транспор-
товани у Немачку.
Везенмајера је изненадио податак да око 30–40
хиљада бачких Немаца немају запрежна возила, па
је тај проблем решен додељивањем за евакуацију
железничких композиција.
На основу телеграма Везенмајера од 24. 10.
1944. сазнајемо да се тада у Мађарској налазило
око 120.000 избеглих Немаца. Ту бројку потврђује
и докуменат од 16. 10. 1944. у коме стоји да Рајх
треба да прихвати око 35.000 избеглих Немаца из
Румуније, око 35.000 из српског Баната, 50.000 из
Бачке, 50.000 из Северне Трансилваније, Сатмара и
Карпатске и 50.000 из Срема.
У свом реферату,где говори о сумарним пода-
цима евакуисаних Немаца, др Мекел 4. децембра
1944. јавља Министарству спољних послова, поред
осталог и ово: из Барање се неће моћи евакуиса-
ти више од 20.000–30.000, док број оних који ће се
евакуисати из Бачке процењује на 60.000–70.000 (у
књизи Verbrechen наводи се да је из Бачке евакуи-
сано 80.000 Немаца).
По оцени др Мирнића из Бачке је процентуал-
но највећи број Немаца евакуисан из разлога што
су многи од њих починили злочине. У Бачкој је
Анкетна комисија – Комисија за утврђивање рат-
них злочина окупатора и њихових помагача за све
групе ратних злочина – регистровала 929 ратних
злочинаца Немаца од којих је 542 успело да побег-
не из Бачке.
Аутори једне документоване едиције тврде да је
око половина од укупног броја Немаца успела да се
евакуише.36 Поред њих се тада, у разним СС и дру-
гим немачким оружаним формацијама, налазило око
40.000 бачких фолксдојчера. У данима ослобођења,
према Мирнићу, око 100.000 Немаца из Бачке нала-
зило се ван њене територије: било у саставу немач-
ких оружаних снага или под њиховом заштитом.
Ослободиоце Бачке дочекало је око 70.000 Немаца,
углавном жена, деце и изузетно старих особа.
ПОНОВО О БРОЈЧАНИМ ПОДАЦИМА
У време евакуације у разним немачким оружа-
ним формацијама било је више десетина хиљада
фолксдојчера. До ослобођења је, према неким пода-
цима изгинуло око 100.000 Немаца. Изгинули су и
сви припадници 7. СС „Принц Еуген“ дивизије (око
20.000), који су били у строју 5. маја 1942. у Вршцу.
Међу 80.000 заробљених Немаца у Словенији, 15.
КО СНОСИ ОДГОВОРНОСТ ЗА ПОСЛЕРАТНУ СУДБИНУ...
маја 1945. било је и 7.000 фолксдојчера. Из Слове-
није су побегли сви фолксдојчери.
Најбројније исељавање фолксдојчера са подруч-
ја НДХ започело је септембра и текло до новембра
1944. године. Њоме је обухваћено око 110.000 (из
Срема 50.000). У тој бројци се налазило и 17.000
мобилисаних фолксдојчера у немачку оружану
силу. Отуда, можда, други податак говори о 90.000
евакуисаних Немаца. Позиву за евакуацију из Бач-
ке се одазвало око 70.000 Немаца. Из Баната се по-
вукло око 35.000 Немаца, да би, после ослобођења
из Баната за Сибир било послато 30.000 радно спо-
собних логораша (?). И Николић развлачи број ло-
горисаних Немаца у Војводини, говорећи да их је
било од 110.000 до 200.000.
Званични попис становништва од 31. марта
1953. говори да је тада у Југославији било укупно
62.000 Немаца. (Сигурно је тај број био и већи,
јер се многи из страха нису смели изјаснити да су
Немци). Од тога броја у Војводини је било 35.000,
Србији 13.000, Хрватској 11.000, Словенији 1.000,
Босни и Херцеговини 1.000 и у осталим крајевима
1.000. Од тада па до 1960. године из Југославије се
легално иселило 53.298 Немаца.37
О свему реченом писао је др Бранислав Ђур-
ђев38 – Према попису из 1948. године у Југославији
је живело само 55.337 лица која су се изјаснила
да припадају немачкој народности. Од тога броја
у Војводини је живело 29.589 (Бачка 10.990, Ба-
нат 17.023, Срем 1.576). Неки се при попису од 15.
марта 1948, из мешовитих бракова, нису, из страха
изјаснили да су Немци. Године 1961. у Војводини је
живело 11.432 Немца; 1971. – 7.243, а 1981. године
– 3.808.
ПОЛИТИЧКА ПЛАТФОРМА
РУКОВОДСТВА НОБ-А
Аутори Геноцида као и неки други немачки
историчари или публицисти, који се баве судби-
ном фолксдојчера, не воде рачуна о чињеницама
нити се служе правим речима када говоре о народ-
ноослободилачкој борби. Они развијају тезу да
су Срби (не залазим сада у дубљу прошлост) од
Краљевине Србије, преко Краљевине Југославије,
као и током НОБ-а планирали да се на различи-
те начине ослободе Немаца (расељавањем и дена-
ционализацијом) или да им, на све могуће начине,
загорчају живот дискриминацијом у свим видови-
ма њиховог живота и делатности.
Ту тезу и за период 1941–1943. они упорно за-
ступају. Тако се позивају на неки заплењени до-
ЗВОНИМИР ГОЛУБОВИЋ
куменат после пада Ужичке републике новембра
1941. године. А у њему, наводно, стоји да се Одлу-
ком Извршног комитета Антифашистичког фрон-
та „утврђује начин на који је требало уништити не-
мачку народну групу“.
На Другом заседању АВНОЈ-а – наставља се
у Геноциду – од 21. до 30. 11. 1943. „зацртане су
контуре партизанске политике према Немцима.
Етнички Немци нису више признати као нацио-
нална мањина. Уместо тога формулисан је Проглас
из Јајца о припадницима немачке мањине, који је
послужио као смерница за касније мере које ће се
предузети против њих“.
„Тај декрет носи датум 21. 11. 1943. и потпис
Моше Пијаде који је, заједно са Едвардом Кар-
дељем, формулисао све прогласе из Јајца. Акт је
вероватно урађен као летак и, очито, не налази се
у сада објављеној збирци прогласа АВНОЈ-а“.39
Аутори један исти докуменат називају проглас,
декрет, плакат, акт и везују га за Друго заседање
АВНОЈ-а, иако носи датум 21. новембар 1943.
На основу онога што је до сада написано
о НОБ-у, од првог дана окупације, поготово од
покретања оружане борбе, политичка платформа
највишег партијског и војног руководства је анти-
фашистичка, а може се рећи и народнофронтов-
ска. Она је подразумевала да се под исту заставу
– антиокупаторску, позивају сви они који су хтели
да се боре против поробљивача и њихових сарад-
ника, без обзира на веру, националност и др.
Да би се неко уверио у то довољно је да по-
гледа зборнике докумената ПК КПЈ за Војводину и
окружних комитета КПЈ за Војводину у којима се
могу наћи и прогласи на немачком језику.
Што се тиче одлука Другог заседања АВНОЈ-а
навешћу из ње само 4. тачку: „Националним мањи-
нама у Југославији обезбедиће се сва права“.40 Те
илузорне наде да ће се опредељени за окупатора
ипак предомислити, руководство НОБ-а није се
одрекло ни 30. августа 1944. Тога датума је пред-
седник Националног комитета маршал Тито упу-
тио прву званичну амнестију уз услов да приступе
НОБ. (Наравно уколико нису своје руке окрвавили
неким злочином).41
СУДБОНОСНА ОДЛУКА
Долази 21. 11. 1944. и Одлука Председништ-
ва АВНОЈ-а да се и у Војводини спроведе кон-
фискација целокупне покретне и непокретне имо-
вине, поред других, и свих Немаца, осим оних који
305
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
су били у редовима НОБ-а.42 Оваква нагла промена
политичког курса према Немцима, по свој прили-
ци, може се објаснити боравком Јосипа Броза Тита
у Москви (од 21. до 28. септембра 1944) и директи-
вама које је том приликом добио.
Пре доласка у Вршац (16. 10. 1944) он борави
у Крајови одакле одржава везе са сарадницима у
Југославији. Одатле је, како се може претпоста-
вити, упутио наредбу за хапшење и логорисање
фолксдојчера, које у северном Банату почињу
спроводити борци 13. војвођанске ударне бригаде
од 15. до 27. октобра 1944. Као што је познато Тито
је 17. октобра увео Војну управу за Банат, Бачку и
Барању на челу са генералом Иваном Рукавином.
Да је протеривање фолксдојчера или њихово
логорисање потекло из једног центра, који су чи-
ниле победничке силе, сведоче закључци неколико
њихових конференција: у Јалти на Криму и у Пот-
сдаму.
Од почетка остају питања: зашто је директи-
ва о повлачењу фолксдојчера из Војводине донета
тако касно? Зашто је почела са запада, а не истока
Југославије? Судећи по писању Милована Ђиласа
нова власт није желела да побије преостале Нем-
це у Југославији већ да их протера. Док се за то не
стекну услови одлучено је да се они сместе у логоре
из којих ће способни бити употребљени за рад. На
поступак логорисања нова власт је била упућена и
због тога што су границе према Мађарској и Ауст-
рији, од стране њихових органа, биле затворене.
Касно ујесен 1944. године Ј. В. Стаљин је затра-
жио од Румуније, Мађарске и Југославије да му ис-
поруче немачку радну снагу за обнову земље. У вре-
мену од 29. 12. 1944. до 6. јануара 1945. из Бачке и
Баната у осам наврата укупно у СССР отпремљено
12.000 особа. Од тога је било 8.000 жена (старих од
18 до 40 година) и 4.000 мушкараца (од 16 до 50
година).43
На конференцији водећих сила антихитлеров-
ске коалиције на Јалти (Винстон Черчил, (Велика
Британија), Френклин Делано Рузвелт (САД) и
Јосиф Висарионович Стаљин (СССР), од 4. до 11.
фебруара 1945) је, поред осталог, усвојен Стаљинов
захтев да му се из Немачке, по завршетку рата, као
вид репарације додели радна снага.
На конференцији у Потсдаму (од 17. јула до
2.абгуста 1945) представници сила победница од-
лучили су да се из Мађарске, Пољске и Чехосло-
вачке исели преостало немачко становништво. Од-
лука се односила и на Румунију. Имајући у виду ту
одлуку и југословенске власти су хтеле да је при-
306
ИСТОРИЈА
мене на фолксдојчере у Југославији. Са тим циљем
оне су се 19. јануара 1946. обратиле савезницима са
захтевом да им се дозволи да 110.000 Немаца пре-
селе у Немачку.
Шеснаестог фебруара исте године они савез-
ницима понављају своју молбу (по другом извору
обратили су се Стаљину да поменуте фолксдојчере
прими у Источну Немачку).44 Мање је важно да
ли су молбе одбијене (како тврди један извор) или
на њих Југославија није добила никакав одговор
(други извор). У оба случаја резултат је био исти!
У јануару 1947. у Лондону, на састанку заменика
министара иностраних послова, југословенски
делегат је обновио горе изнети захтев (молбу) и
жељу да се уврсти у дневни ред. Пошто та жеља
није услишена она није ни разматрана.45 Евидент-
но је дакле, да нова власт није желела да задржи
преостале Немце у Југославији. Ако су савезници у
Потсдаму одлучили да се преостали фолксдојчери
из Пољске, Чехословачке, Мађарске и Румуније
протерају у Немачку, зашто се та одлука није одно-
сила и на Југославију?
Зашто су, у суштини, добијени негативни од-
говори на захтеве (молбе) југословенских власти
упућених савезницима 19. 01. и 16. 02. 1946. да се
110.000 Немаца из Југославије пошаље у Немачку?
О онима који су одлучивали о судбини Не-
маца, пише Милан Мицић: „Принцип колективне
одговорности примењиван је 1944–1945. године на
свим источноевропским просторима који су били
под немачком окупацијом током рата, а на којима
су живели Немци измешани са другим народи-
ма... Јединствен начин решавања тзв. немачког
питања, у источној Европи од Балтика до Дуна-
ва, несумњиво је био замишљен у врху политичке
структуре СССР-а, а нова комунистичка елита у
Југославији, Пољској, Чехословачкој били су само
спроводиоци и организатори те идеје. Тако је про-
цес прогона и логорисања Немаца у Банату (читај:
Југославији) 1944–1948. године био део европског
кажњавања пораженог у рату којег су у различи-
тим формама, поред СССР-а спроводиле и друге
силе победнице у рату...“.46
ЈОШ НЕКИ ПОДАЦИ ИЗ НЕМАЧКИХ КЊИГА
Књига која у преводу носи назив Злочини
над Немцима у Југославији 1944–194847 представ-
ља скраћену верзију четири књиге о страдању
фолксдојчера у Југославији, с тим што је нај-
више коришћена Leidensweg der Deutschen in kom-
КО СНОСИ ОДГОВОРНОСТ ЗА ПОСЛЕРАТНУ СУДБИНУ... ЗВОНИМИР ГОЛУБОВИЋ

munistischen Jugoslawien, Band IV (даље LW IV). У рања, били су: разне болести, недостатак лекова,
Злочинима... имамо само имена страдалих свеште- слаба исхрана, нехигијенски услови боравка, ста-
ника. Остало су све бројчани и статистички подаци рост и сл. Укупно, према проценама, у њима је ум-
и описи страдања фолксдојчера. Занимљиво је да се рло 30.000 до 30.500 логораша, док поименично тај
у њој дају и бројке Немаца страдалих током 1941– број износи 23.982.
1944 године!? Њени аутори дају и бројке страдалих
фолксдојчера као војника у борбама против савез- ***
ника и снага народноослободилачке борбе. Отуда
На основу делом изнетог и мени познатог,
збуњују године страдања фолксдојчера – 1944–
тешко је у много чему бити категоричан, тј. стаја-
1948!? Иако су овде дати подаци из књиге LW IV,
ти иза одређених бројки. То се односи на број
они се разликују. Такође, ни сумари не одговарају
фолксдојчера из 1941. године. При томе посебно
извору на који се позивају! За писце књиге Злочи-
у виду имамо Срем где се бројка од 63.382 сигур-
ни... сви су Немци невини страдалници, а њихова
но повећала након протеривања Срба колониста,
зла судбина се третира као бескрупулозни и ничим
односно досељавања Немаца из Босне и устанич-
заслужени злочин Титове власти над њима! Према
ких крајева у Хрватској на њихово место. Нема
немачким изворима у Југославији је установљено
прецизног одговора ни колико је фолксдојчера
три врсте логора за преостале, осим мањег броја,
изгубило живот у разним СС и другим оружаним
фолксдојчере. Први: радни логори (Arbeitslager),
формацијама Трећег рајха. У неким изворима се та
2. централни цивилни логори (Zentralen zivilen
бројка креће између 60.000 до 130.000, а односи се
Lager) и 3. логори са посебним статусом (Lager
на све фолксдојчере из Југославије. Једино је сигур-
mit Sonderstatus) у којима су били смештени деца,
но, због бројчаног односа између свих фолксдојчера
жене и стари. Пажњу ћу посветити овим трећим,
у Југославији – око 500.000 и броја из Војводине –
које немачки аутори називају и логорима смрти.
350.000 да је највећи број био из Војводине (по јед-
У Банату су била два: У Молину (Molidorf) и
нима око 100.000).
Книћанину (Rudolsfgand). У Бачкој: Бачки Јарак,
Немамо прихватљив одговор ни на питања ко-
Гаково и Крушевље. Такав логор у Сремској Ми-
лики је број евакуисаних (180.000?) фолксдојчера,
тровици био је у Свилари. Логор у Молину трајао је
број осталих (око 200.000), број убијених у јесен
од септембра 1945. до априла 1947. Сталан број ло-
1944, број логора и места где су се налазили као и
гораша се кретао између 5.000 и 7.000. Број умрлих
број који су кроз њих прошли (170.000?), колико их
по процени око 3.000. Поименично 2.012. Логор у
је остало ван логора (10.000?). Извори казују да су
Книћанину основан је 10. октобра 1945, а укинут
се у њима нашли и фолксдојчери из других дело-
марта 1948. Број логораша око 17.200. Број умрлих
ва Југославије, чак и из Румуније. Ево како се број
по процени око 11.000. Поименично 7.767. Логор у
логораша креће према разним ауторима: Ђурђев –
Бачком Јарку постојао је од 2. децембра 1944. до 17.
75.000, Политика – 96.769, Касаш – 140.000, Нико-
априла 1946. Број логорисаних до 15.000. Сматра се
лић – од 110.000 до 200.000!
да је у логору умрло око 7.000. Поименично 5.240.
Убеђен сам да се једино приближно тачан,
Логор у Гакову је трајао од 12. марта 1945 до јануара
боље рећи најтачнији одговор, за број логорисаних
1948. Просечан број логораша се кретао око 17.000.
и умрлих фолксдојчера може наћи у логорским
Претпоставка о броју умрлих је 8.500. Поименично
књигама, односно књигама умрлих логораша.
5.827. Логор у Крушевљу „живи“ од 12. марта 1945.
до 10. децембра 1947. Процена броја умрлих се
***
креће од 3.000 до 3.500. Поименично 2.103. Логор у
Свилари у Сремској Митровици трајао је од авгу- На крају следи закључак као одговор на питање
ста 1945. до 5. маја 1947. Просечан број логораша постављено у наслову овога рада. За злу, могу рећи
кретао се око 1.200. По процени умрло око 2.000. и несрећну судбину фолксдојчера у Војводини, у
Поименично 1.033. времену од октобра 1944. до 1948. године, одговор-
Уз напомену да ни један од три врсте логора ност сносе: 1. Нацистичка Немачка Адолфа Хитле-
нису то били у класичном смислу (ограђени бод- ра, 2. Огромна већина Шваба у Војводини, јер су се
љикавом жицом, са стражарским кулама и сл.), у свему ставили на страну Трећег рајха, 3. Велике
сумирајмо број умрлих из шест наведених логора. победничке силе и 4. Условно, режим нове власти
Најчешћи, готово искључиви узрок њиховог уми- у Југославији.

307
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
НАПОМЕНЕ
1Београд, 1991, 176.
2Даље: Н. Николић, Дневник
3 Војводина у народноослободилачком рату и соци-
јалистичкој револуцији 1941–1945, Нови Сад, 1984, 478.
(група аутора у редакцији др Чедомира Попова)
4 У Хрвате су убројани Буњевци и Шокци као ка-
толици.
5 Београд, 1977, 618.
6 Петар Вукелић, Окупациона власт и систем на-
ционалне дискриминације у Срему за време Независне
Државе Хрватске, Зборник за друштвене науке Матице
српске, Нови Сад, свеска 35/1963, 105–139.
7 Поред осталог видети Зборник радова са Међуна-
родног скупа Истина..., Нови Сад, септембар 2004, 93.
8 Написано на основу Просветине Енциклопедије,
слова К-П и Р-Ш, Београд, 1978.
9 Мила Чобански, Звонимир Голубовић, Живан
Куманов, Нови Сад у рату и револуцији, књ. 1, Нови
Сад, 1976, 758 (Даље у фуснотама: Нови Сад I); Јосип
Мирнић, Немци у Бачкој у Другом светском рату, Нови
Сад, 1974, 386.
10 Јосип Мирнић, нав. дело, 65–66.
11 Ради се о историчару Hansu Sonnleitneru. Видети
чланак Јована Мирковића објављен у Истини..., 93.
12 Радна група за документацију, Геноцид над не-
мачком мањином у Југославији 1944–1948, Београд, 2004,
272. (29–30) (даље у фуснотама: Геноцид)
13 Јосип Мирнић, нав. дело, 69.
14 Ј. Мирнић, нав. дело, Нови Сад I
15 Исто!
16 Др Качавенда, нав. дело.
17 Исто!
18 Нови Сад I, 264–265.
19 Исто!
20 Мр Милан Кољанин, Јевреји жртве рата 1941–
1945. године у Војводини, 167–203., У: Истина...
21 Милан Мицић, Страдање становника Северног
Баната 1941–1945. године, 265–294., У: Истина...
22 Ј. Мирнић, Немци..., 69.
23 Геноцид..., 27.
24 Лексикон НОР-а и револуције у Југославији 1941–
1945, том 2, слова М–Ж, Београд, 1980, 1254; Хронологија
радничког покрета, СКЈ и НОБ-а, том II, 1918–1945, Бе-
оград, 1980. (Даље: Хронологија...); Др Качавенда, нав.
дело; Геноцид..., 49.
308
ИСТОРИЈА
25 Шандор Вег, Систем немачке окупационе власти
у Банату 1941–1944, Зборник Матице српске за друшт-
вене науке, св. 35/1963, 63–105.
26 Петар Шушњар, Плаво, црно, црвено, Нови Сад,
2006, 107. и 121.
27 Ђуро Батинић, Звонимир Голубовић и Ми-
лош Радојчин, Хроника средњобанатског партизанског
одреда Нови Сад 2002, 172, 56.
28 Нови Сад I, Јосип Мирнић, нав. дело.
29 П. Вукелић, нав. дело.
30 Срета Савић, Борбе у Срему 1941–1944, Сремска
Митровица, 1981, 584, 56.
31 др Качавенда, нд, 50–51.
32 НОР и револуција у Србији 1941–1945, Београд,
1972, 457–475.
33 Истина..., 67, 93.
34 Истина..., 282.
35 Јосип Мирнић, нав. дело, 325–332.
36 Не види се да ли се мисли на укупан број станов-
ника Немаца 1941. или на половину оних који су остали
у Бачкој пред ослобођење. Тај би број, ако се узме у об-
зир да их је око 40.000 било у оружаним формацијама,
могао бити око 130.000 (половина око 65.000). Значи
могао би се уклопити и Мирнићев податак да је ослобо-
диоце у Бачкој дочекало око 70.000 Немаца.
37 Н. Николић, Дневник.
38 Др Бранислав Ђурђев, Послератно насељавање
Војводине..., Матица српска, Нови Сад, 1995, 203(59–
61).
39 Геноцид..., 49.
40 Од АВНОЈА до делегатске скупштине, Београд,
1973, 877. (58–64).
41 Хронологија...291, одредница 3350.
42 Др Никола Л Гаћеша, Радови из аграрне историје
и демографије, Матица српска, Нови Сад, 1955, 556, (182)
и Аграрна реформа и колонизација у Војводини 1945–
1948, Матица српска, Нови Сад, 1984, 404, 308–311.
43 Истина.., 93.
44 Истина.., 93–94.
45 Геноцид..., 52.
46 Истина.., 285, 292.
47 Arbeitskreis Dokumentation, Verbrechen an den
Deutschen in Jugoslawien 1944–1948, Die Stetionen eines
Völkermonds, аутора Georga Wildmanna и низа коауто-
ра, Минхен (München), 2000, 374.
КО СНОСИ ОДГОВОРНОСТ ЗА ПОСЛЕРАТНУ СУДБИНУ...
1. Петоколонаши из Вршца журе да
истакну заставу пре уласка немачких
окупационих трупа априла 1941.
1. The fifth columnists from Vršac hurrying to
hoist a flag before German
Occupation Troops arrive in April 1941.
2. Претња Србима преко немачке радио станице
Donausender од 11. IV 1941. преточена
је у летак и ширена по Бачкој.
2. A threat to Serbs over German radio station
Donausender from April 11, 1941, transformed
ino a leaflet and circulated all over Backa.
ЗВОНИМИР ГОЛУБОВИЋ
3. У знак одмазде, поред наведених 28 лица,
у Алибунару су Немци, уз помоћ домаћих
фолксдојчера, стрељали још 74 особе,
међу којима је било и ученика из Вршца.
3. As a sign of revenge, next to 28 afore-mentioned
individuals, Germans helped by Volksdeutschers,
shot another 74 ones, in Alibunar, some of
them were scholars from Vršac.
4. На панчевачком гробљу је 22. IV 1941.
стрељано и обешено 36 особа.
4. On the cemetery in Pančevo, 36 individuals
were shot and hanged on April 22, 1941.
309
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 ИСТОРИЈА

8. Једна од свечаности чланова Културбунда у Футогу

8. One of the members’ parades of Cultural Association of
5. Синагога у Петровграду коју су Немци срушили the GDR in Futog
5. Synagogue in Saint Petersburg which was
demolished by Germans

9. Припадници дивизије „Принц Еуген“

(око 20.000 људи) полажу заклетву – Вршац, мај 1942.
9. Members of the division “Prinz Eugen”
6. Немачко људство у Банату спремно за покрет (about 20000 people) taking an oath – Vršac, May 1942.
6. German men in Banat, ready to move

10. Немачки официра позива припаднике

7. Људство Deutsche Mannschaft-а – Оџаци,
фебруара 1942.
7. Men of Deutsche Mannschaft – Odžaci,
February 1942.
Културбунда да ступе у немачке
оружане јединице – околина Сомбора.
10. German officers invite the members of
Cultural Association of the GDR to join German
armed units – the vicinity of Sombor.

310
КО СНОСИ ОДГОВОРНОСТ ЗА ПОСЛЕРАТНУ СУДБИНУ... ЗВОНИМИР ГОЛУБОВИЋ

14. Концентрациони логор у улици Цара Душана у

Петровграду кроз који је прошло 5.412 Банаћана
14. The concentration camp in Tsar Dušan street in Saint
Petersburg, 5412 people from Banat went through it

11. Испраћај немачких добровољаца у СС трупе

11. Farewell to German volunteers into SS-troops

12. Ухапшени Јевреји у логору у Петровграду

12. Arrested Jews into the camp in Saint Petersburg
15. Дванаест људи је прво стрељано, а потом
обешено у Петровграду 19. IX 1941.
15. Twelve people were firstly shot, and then
hanged in Saint Petersburg on September 19, 1941.

13. Кроз логор „Свилара“ у Панчеву

прошло је 1.600 људи
13. The camp “Svilara” in Pančevo in which 16. После стрељања 10 људи у Мокрину 7. IX 1941.
1600 people passed through 16. Ten people after shooting in Mokrin on September 7, 1941.

311
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 ИСТОРИЈА

17. Пред присилно доведеним житељима Драгутинова

стрељано је 30 људи – Драгутиново, 9. I 1942.
17. In front of the inhabiants of Dragutinovo, who were
taken there by force, 30 people were shot on January 9, 1942.

20. Смотра Хитлерове младежи

у Вршцу 1943.
20. Military review of the Hitler Youth
in Vršac in 1943.

18. Пред почетак вешања 25 талаца

у Панчеву 21. VI 1942.
18. Just before the hanging of 25 of hostages
in Pančevo, on June 21, 1942.

21. Пруипадници Хитлерјугенда као

последња регрутована група за нацистичке
војне јединице у Вршцу 1944.
21. The members of the Hitler Youth as
the ultimate recruited group for Nazi
military units in Vršac in 1944.

19. Парада припадника Хитлерјугенда

у Петровграду 1941.
19. The parade of the members of the Hitler Youth
in Saint Petersburg in 1941.

312
КО СНОСИ ОДГОВОРНОСТ ЗА ПОСЛЕРАТНУ СУДБИНУ...
22. Стаљин, Рузвелт и Черчил – водећа савезничка
тројка на Јалти од 4. до 11. II 1945.
22. Stalin, Roosevelt and Churchill – leading Allied Troika
on Jalta from February 4 to February 11, 1945.
ЗВОНИМИР ГОЛУБОВИЋ
23. С лева на десно седе: Ричард Атли,
Хари Труман и Јосиф Висарионович Стаљин;
стоје: Лејхи, Бевин, Бернс и Молотов – Потсдам,
од 17. VII до 2. VIII 1945.
23. From left to right sitting: Richard Atlee,
Harry Truman and Joseph Vissarionovich Stalin;
standing: Leihy, Bevin, Burns and Molotov – Potsdam,
from July 17 to August 2, 1945.
313
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 ИСТОРИЈА

Zvonimir Golubović

WHO TAKES RESPONSIBILITY FOR THE POSTWAR DESTINY OF

THE VOLKSDEUTSCHERS FROM VOJVODINA (1944–1948)?
Summary

The author follows the ascent of Adolph Hitler in the barest outline, who managed to create powerful German
the state in the period between 1933–1939, thanking to the dictatorship he had introduced, certain circumstances
in the country but also the international factors. So-called Third Reich started by territorial conquering the other
countries (Austria–1938, Czechoslovakia–1939), but after the attack on Poland on the 1st September, 1939 the
Second World War started.
The development of the events in Germany and its growing into the world power was closely watched, not only
by the leadership of different organizations, but also by all Volksdeutschers (Germans living out of Reich). Among
these organizations, the Kulturbund played the most important role, whose fast organizational development and
massening, kept paced with and was encouraged by further invasion of Nazi Germany in Europe (1939–1940).
With the coming of young Germans from the Movement for the Restoration at the head of the Kulturbund in
1939, the door for penetrating and accepting Nazi ideology was widely open. So, among the Volksdeutschers was
developed the idea about the inextricable connection and belonging to one great – German nation.
Although some German authors in their papers tried to prove that the Volksdeutschers were loyal to the
Kingdom of Yugoslavia, numerous historic resources prove the opposite. They planned and organized preparations
for helping armed forces of Reich, in the case, they attacked Yugoslavia, in other words, their evident the fifth
columnists role was present just before and during the April war in 1941. All these facts are associated to the
Volksdeutschers in whole region of Vojvodina.
It is well known that local Boshes in Banat had actual power in the region. Without going into the details
about terror that was carried out from the first day of the aggression towards Jews, Serbs, Romany people and
the participants of NLF, we have to mention here that they had put all the economic and human potentials in
the function of war interests of Nazi Germany. Within the last one, next to sending the mobilized ones to the
East front, they formed, in the beginning of 1942, ill famed 7th SS Voluntary Mountain “Prince Eugene” division,
which is met on all bigger battlefields throughout occupied Yugoslavia, until the end of the war, in May 1945.
The author tries to subvert unconvincing claims of German authors who state that the leadership of national
liberation struggle, from the very start of the armed fight against the aggressor, in advance defined wicked, postwar
destiny of Volksdeutschers in Yugoslavia.
Radical change towards the Volksdeutschers and partly and for a very short period of time, to Hungarians in
Vojvodina happened after Josip Broz Tito, the supreme commander of the national liberation army and partisan
squads of Yugoslavia, went to Moscow in September, in 1944. It is obvious that was a common attitude of the
allies, but Soviet Union was the one that really insisted on it.
It is also recorded what happened next: taking the Volksdeutschers to the camps, those ones that did not
withdraw to Germany, following the decision made by Reich; decision was made by the presidency of AVNOJ in
November 1944 about the confiscation of complete movable and immovable property of Volksdeutschers.
In the existing literature, cannot be found the reasons for the decision made by the allies in Potsdam
(July-August 1945) about expelling the rest of the Volksdeutschers from Poland, Hungary, Czechoslovakia and
Romania into Germany, and why it was not referring to the Volksdeutschers in Yugoslavia? There is another
unanswered question: why did not Allies answer to Yugoslav demands (in the beginning of 1946) to transfer 110
000 Volksdeutschers to Germany?

314
 Слободан Богојевић UDC 069.44(497.113 Novi Sad):739.8

ПРЕВЕНТИВНИ ТРЕТМАН МЕТАЛНИХ

АРХЕОЛОШКИХ ПРЕДМЕТА У ДЕПОИМА

Апстракт: Рад се бави физичко-хемијским особинама археолошког метала. Анализирани су параметри који утичу
на стање металних археолошких предмета у депоима. Предложене су оптималне вредности амбијенталних услова и
набавка одговарајућих мерних инструмената за њихово праћење. Посебна пажња посвећена је амбалажи и актуелним
материјалима за адекватно паковање металних предмета. Анализиране су мере заштите од ванредних прилика, као
и предлози за осмишљавање простора и смештање предмета. Предложене су конкретне акције и одређени пројекти
у циљу побољшања карактеристика и опреме, а самим тим и услова за чување металних археолошких предмета у
постојећим депоима, као и неке институционалне мере заштите на нивоу музеја.
Кључне речи: метални предмети, метали, заштита, превентивна конзервација, музејски депои.

Abstract: The paper is dealing with psychical-chemical characteristics of the archaeological metal finds. The parameters that
influence the condition of metal archaeological objects in the depots are analyzed. Optimal values of ambience conditions and
obtaining the adequate measuring instruments for its monitoring are suggested. Special attention is paid to packaging and up-
to-date materials for adequate packing of metal objects. Protective measures in extraordinary conditions are analyzed, together
with the suggestions for organizing the space and storing the objects. Some specific activities are suggested and certain projects
which would enable improving characteristics and the equipment, and at the same time, the conditions for preserving metal
archaeological in the existing depots, together with some institutionalized measures of protection on the level of the museum.
Key words: metal finds, metals, preventive conservation, prevention, museum depots

УВОД оправданост. Стога посебну пажњу треба посвети-

Чување археолошких предмета подразумева
сарадњу археолога, кустоса и конзерватора који
износе различите експертизе и различите перспек-
тиве за решавање одређених проблема. Њихов за-
датак односи се на очување историјског, културног,
естетског и физичког интегритета предмета. То
подразумева правну, стручну и техничку (физич-
ку) заштиту.
Чување археолошких предмета почиње од тре-
нутка налажења предмета на самом локалитету,
па до његовог смештања у депо, али и низом мера
које следе након тога. Свака активност која се не
спроводи у складу са одређеним правилима, почев
од чувања (смештаја, одржавања), преко обраде,
коришћења, излагања, до транспорта, представља
опасност.
Уколико се метални предмети оштете услед
дејства негативних фактора могуће је извршити
одређени конзерваторско-рестаураторски третман
и тиме му продужити живот, али се овде мора узе-
ти у обзир трајање третмана и његовa финансијскa
ти заштити.
Институционалне мере заштите требало би да
буду у складу са активностима музеја које се одно-
се на примену техника управљања, а чији је циљ
организованији начин размишљања, предвиђање
будућих ситуација и повећана ефикасност свих
сегмената музејске делатности.
Након анализе стања металних предмета, фак-
тора који утичу њих, као и израде одговарајуће
документације могуће је планирати одређене
акције и пројекте за њихово побољшање.
Физичко-хемијске особине
археолошког метала
Добијање метала није представљало само
случајан налаз, већ је подразумевало и њихово
издвајање и продукцију. Ради се о металима који
су или у ,,чистом“ стању или у виду легура. Легура
представља мешавину два или више метала, која
се добија њиховим спајањем. Ови елементи нису
представљали само метале већ су откривали и епо-

315
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 КОНЗЕРВАЦИЈА

хе у којима је сваки нови материјал имао значајну
друштвену улогу.
Металне предмете који се налазе у збиркама
археолошког депоа можемо, према основној наме-
ни, поделити на статуете божанстава, ситну фигу-
ралну пластику, накит, посуђе, употребне предме-
те, мерне, медицинске, козметичке и друге инстру-
менте, војну опрему и новац. Неки метали су пак
експлоатисани ради добијања пигмента и козме-
тичких боја, док су други коришћени у декоратив-
не сврхе. Обликовање предмета од метала вршило
се ковањем и ливењем. За украшавање предмета
од метала примењивани су различити технички
поступци: искуцавање, цизелирање, ажурирање,
гравирање, гранулација, филигран, емајл, нијело,
тауширање (дамасцирање) итд.
Табела 1. Општи подаци о археолошком металу
Chart 1. General data of the archaeological metal
ОКСИДАЦИОНИ
Сребро – племенити метал. Осим у елемен-
тарном стању, овај метал може се наћи и у облику
аргентита (Ag2S). Налазишта Ag најчешће прате
налазишта оловних и бакарних руда. Сребро се
патинира само у присуству H2S, при чему настаје
Ag2S. Овај метал је најбољи проводник топлоте
и електрицитета од свих елемената. Он је мекан,
растегљив и лак за ковање, што омогућава његово
брзо обликовање и извлачење у танке жице и
фолије.
Бакар. Може се наћи у елементарном стању.
Најважнији минерал је халкопирит (CuFeS2). Чисти
бакар је мек метал, велике топлoтне и електричне
проводљивости. Ако се изложи утицају реалне ат-
мосфере, он прво потамни – због настанка оксида
и сулфида, а затим се превлачи зеленом патином
базних соли (Cu2(OH)2CO3 или Cu2(OH)2SO4).
Предмети од бакра су мекани, па је релативно
чист бакар неподесан за израду оруђа и оружја.

Најпознатије легуре су месинг и бронза.

Гвожђе. По распрострањености је четврти еле-

АТОМСКИ
СИМБОЛ

БРОЈЕВИ

менат, а други метал у литосфери. Јавља се у три

БОЈА
БРОЈ
ИМЕ

алотропске модификације. У природи се налази у

облику оксида или карбоната. На собној темпера-
ЗЛАТО Au 79 златно-жута I, II, III тури се одликује феромагнетним својствима. Спа-
СРЕБРО Ag 47 сребрна I, II, III да у неплемените метале (стандардни електродни
потенцијали су мањи од нуле). Интензивно ко-
БАКАР Cu 29 црвенкаста I, II
родира на ваздуху. Продукти корозије су тешко
ГВОЖЂЕ Fe 26 сребрнастобела II, III, VI растворљиви и порозни су, па не могу да заштите
ОЛОВО Pb 82 сребрнастобела II, IV гвожђе од даље реакције. До корозије долази ако су
истовремено присутни вода, кисеоник и неки елек-
КАЛАЈ Sn 50 сребрнастобела II, IV
тролит (електрохемијска корозија).
Злато – племенити метал. У природи се углав- Олово – мек метал, ниске температуре топ-
ном налази у елементарном стању, са незнатним љења. Главни минерал је галенит (PbS). Има не-
примесама. Може се директно обрађивати, па оту- гативну вредност стандардног електродног по-
да и његово рано експлоатисање и коришћење. тенцијала, али се његова површина брзо превлачи
Стандардни електродни потенцијал је знатно изнад слојем оксида или неке соли (зависно од средине и
вредности електродног потенцијала кисеоника, па реактанта), који образују заштитни слој. Због тога
је изузетно стабилан на ваздуху. Чистоћа злата из- је стабилан на ваздуху и отпоран на корозију, воду
ражава се у промилима или каратима. Потреба да и многе водене растворе.
се за израду накита и других предмета користе ле-
гуре проистиче из чињенице да је чист метал вео- Калај. Најважнија руда је каситерит (SnO2),
ма мекан. Злато спада у најбоље проводнике елек- а најпознатија легура калајна бронза. Чист калај
тричне струје и топлоте. Оно је најковнији метал и (бели калај) мале је тврдоће, растегљив је и врло
метал који се веома лако извлачи. Од злата се могу кован. При собној температури је отпоран на
извући веома танке нити, а ковањем се може на- дејство воде и ваздуха и слабих је киселина и база.
чинити веома танка фолија. Позната је и природна Ваљањем се извлачи у танке листиће. Температу-
легура електрум (легура злата и најмање 20% сре- ра топљења му је ниска; лако се лије и поседује
бра, са примесама других метала). добре механичке особине. Има две алотропске

316
ПРЕВЕНТИВНИ ТРЕТМАН МЕТАЛНИХ...
модификације – бели (метална својства) и сиви
калај (неметална својства). Сиви калај је стаби-
лан испод 13°C. Прелазак из металне у неметал-
ну модификацију је врло спор, али се дешава да
калајни предмет који је дуже време изложен тем-
ператури испод 0°C једноставно буде претворен у
прах (,,калајна куга“).1
Цинк и жива. Цинк је у праисторији и у ан-
тичко доба коришћен у облику легуре са бакром
(месинг). Грци су га називали лажно сребро. Жива
је коришћена у декорацијске/декоративне сврхе
(амалгам). Особинама ових метала нећемо се по-
себно бавити.
Фактори који утичу на стање
металних предмета у депоу
Археолошки предмети представљају резултат
активности у прошлости и потичу са одговарајућих
археолошких локалитета. Стога је њихов пренос
у будућност врло компликован и захтеван. Сма-
тра се да старење предмета започиње од тренут-
ка његовог настанка. Метали су најнестабилнији
неоргански материјали, који теже да се врате у ста-
ње минерала.
Корозија метала дели се на хемијску и
електрохемијску. Процес корозије метала почиње
на његовој површини, одакле се брже или спорије
шири у дубину, при чему долази до промене саста-
ва метала и његових својстава. При овом процесу
метал се потпуно или непотпуно раствара, или се
на његовој површини образује опна од продуката
корозије. Легура се у неким случајевима разлаже
на своје компоненте, или се пак мењају физичко-
механичка својства метала и легура.2
Стање предмета углавном зависи од његове
реакције са спољашњом средином, између којих,
током времена, настаје нека врста равнотеже (слика
1). У тренутку када се предмет ископа, радикално
се мењају његови спољашњи услови и он пролази
кроз фазу адаптационог шока. Реакција подразу-
мева физичке и хемијске промене, па је од тог тре-
нутка предмет у фази веома брзог пропадања. Док
се не ископају, објекти имају подршку у виду земље
која их окружује, али ту подршку губе оног тренут-
ка када се откопају, тако да више нису у стању да
,,изнесу“ своју тежину. Посебну пажњу би требало
обратити на прихват археолошких предмета са ло-
калитета, као и на начин њиховог чишћења, јер су
управо тада оштећења највероватнија. Зато је не-
опходно спровођење одговарајућих процедура.
СЛОБОДАН БОГОЈЕВИЋ
Слика 1. Пропадање металног предмета
током времена3
Picture 1. Decay of the metal object over time3
Врло је битно да се пре ископавања разра-
ди систем прихвата и кондиционирања метал-
них експоната, који траје до почетка њиховог
конзерваторско-рестаураторског третмана. Ово
је велики проблем с обзиром на то да се у архео-
лошким депоима наших музеја, поред конзерви-
раних, налази и велики број предмета који нису
третирани. Поред тога што угрожавају третиране
предмете (загађење атмосфере у депоу, иницирање
корозије на третираним предметима услед дирек-
тног контакта итд.), они пролазе и кроз фазу на-
глог пропадања, тако да после одређеног броја го-
дина имамо потпуно девастиран предмет, чија је
конзервација веома компликована, а сам предмет
готово изгубљен.
Овај проблем већи музеји у свету решавају
тако што предмете смештају у посебне просторије,
у којима се метални предмети потапају у оптимал-
не растворе до почетка конзервације. Они чине
неку врсту инхибитора за корозионе процесе.
Ph вредност ових раствора строго се контроли-
ше, а целокупан процес се обавља у сарадњи са
стручњацима.
И неадекватни конзерваторско-рестаураторски
третмани могу имати последице по металне пред-
мете. Стога је неопходно да све интервенције буду
у складу са ICOM-овим етичким кодексом. Кон-
зерватори би требало да учествују у програми-
ма стручног усавршавања, док би лабораторије
требало снабдети одговарајућом опремом. Често
се јављају захтеви који за циљ имају постизање
одређене естетике на предмету, као и захтеви за
хипотетичком реконструкцијом, али и жеља да се
третман обави у што краћем року. Све то може
имати далекосежне последице по предмет.
317
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 КОНЗЕРВАЦИЈА

Са локалитета често пристиже већа група Редовна контрола стања металних археолош-
предмета. Студијско испитивање подразумева њи- ких предмета требало би да буде укључена у режим
хово делимично чишћење, односно делимично контроле збирки, односно правилник на основу
откривање информација. Након овог захвата, архе- којег се спроводи контрола прегледа збирки на ни-
олог одлучује да ли предмет завређује пажњу када воу целог музеја. Ова акција подразумева сарадњу
је у питању конзерваторски третман. На тај начин кустоса и конзерватора.
се врши њихова селекција и постиже знатна уште-
да, а конзерватори добијају знатно више времена
за третман одговарајућих предмета.
Када се анализирају фактори који утичу на
стање предмета, закључује се да иза готово свих
овде поменутих фактора, али и оних који нису
тема овог рада, стоји човек са својим деловањем и
односом према њима, дакле онај коме културна до-
бра служе и коме су поверена на чување.4
На стање металних предмета у депоу утичу и
следећи фактори:
– клима
(релативна влажност ваздуха, температура);
– осветљење;
– загађење;
– штеточине.

Готово сви ови фактори у међусобној спре-

зи утичу на металне предмете. Да би дошло до
корозије, неопходно је узети у обзир време излага-
ња предмета одређеним факторима, као и њиховим
критичним вредностима при којима долази до
корозије. Сви наведени фактори делују појачано и
убрзавају процес корозије у зависности од састава
и израде металног предмета, присуства декорација
и присуства хлорида у структури, али и начина
конзервације и рестаурације.
Метални предмети у археолошком депоу
најчешће се не могу посматрати као изолован си- Слика 2. Фактори који утичу на
стем, пошто представљају нераскидиву целину са пропадање металних предмета
осталим археолошким материјалима који се налазе Picture 2. Factors that influence
the decay of the metal objects
у депоима (керамиком, стаклом, каменом, предме-
тима органског порекла).
Археолошки предмети се у музеју користе
ради истраживања, излагања и комуникације. За УТИЦАЈ КЛИМЕ
све ове активности требало би да постоје посебне Релативна влажност ваздуха и температура
процедуре (руковање предметима, као и набавка
одговарајуће опреме, уградња система за пренос Стабилни, оптимални амбијентални усло-
предмета – као што су лифтови итд.). ви у депоу основ су заштите металних пред-
Посебну пажњу требало би посветити архео- мета. Чување предмета у контролисаној клими,
лошкој и конзерваторско-рестаураторској доку- одговарајући смештај и заштитно паковање једини
ментацији. Сваку акцију на предмету треба до- су безбедни поступци заштите металних предмета,
кументовати, што се ретко дешава у нашим јер се на овај начин елиминишу главни узрочници
музејима. оштећења.

318
ПРЕВЕНТИВНИ ТРЕТМАН МЕТАЛНИХ...
Чак и када је не видимо, вода се налази свуда
око нас. Релативна влажност представља један од
најбитнијих фактора који утичу на стање металних
предмета.
Влажан ваздух чини смешу сувог ваздуха и
воде. Међусобни однос апсолутне влажности и
апсолутне влажности засићеног влажног ваздуха
(сатурација), исте температуре и истог притиска
дефинише релативну влажност ваздуха,
AH
RH% u100
S равничарски предели и шумовити предели
при чему апсолутна влажност показује колико во-
дене паре садржи један кубни метар влажног ваз-
духа на температури и притиску влажног вазду-
ха.5
Уз узајамно дејство неадекватне температуре,
садејство ваздуха (O2,CO2), загађења (SO2, NO2),
органских киселина, као и присуства морског ваз-
духа, хлорида итд., релативна влажност утиче на
пропадање предмета.
Брзина атмосферске корозије метала зависи
од релативне влажности ваздуха, због чега постоји
зависност између брзине корозионих процеса и
дебљине адсорбованих слојева влаге на његовој
површини. Са повећањем влажности ваздуха, на
металним површинама предмета расте дебљина
адсорпционих слојева.
Кондензацију водене паре иницира предмет
ниже температуре који дође у додир са засићеним
влажним ваздух одређене температуре. Ова појава
приметна је код неадекватно пакованих предмета.
Кондензација је израженија код наглих промена
температуре.
Физичка величина којом се изражава степен
топлоте неког тела или простора назива се темпе-
ратура. Ширење топлоте карактерише једностран
прелазак термичке енергије с топлијег на хладније
тело. Ти процеси се у термодинамици називају
провођење, конвекција и зрачење (одвија се тер-
мичким или инфрацрвеним зрачењем путем сун-
ца, радијатора, вентилатора...). Топлота се шири
све док не достигне исти степен у свим деловима
просторије (термичка равнотежа).6
Температура се врло ретко посматра као за-
себан фактор утицаја на предмете. Тачно је да
одређене хемијске реакције и процеси делују раз-
личито на одређеним температурама, али у спрези
са осталим факторима. Минимална температура
на којој се чувају калајни предмети износи 18°C.
СЛОБОДАН БОГОЈЕВИЋ
Табела 2. Оптималне вредности релативне влаж-
ности ваздуха и температуре за металне
предмете у депоу3
Chart 2. Optimal values of the relative humidity of the
air and temperature for the metal objects in
the depot3
Стање метала Оптималне вредности
Стабилни Стабилне вредности одређују се на основу
метални општег стања предмета, као и поднебља и
предмети локације депоа, односно музеја.
Релативна влажност (RH):
30–40 % – средње суви простори и пустиње
40–50 % – централни и источни
45–55 % – обале мора и језера
Oдржавати оптималне услове што је могуће
константнијим. Дневне флуктације не би
требало да буду више од 3 %. Дозвољене
сезонске флуктације износе до 10 %.
Температура:
Од 10°C до 25°C.
Температура се мора подешавати у складу
са RH, али не сме варирати више од 5°C
дневно.
Метални Релативна влажност (RH):
предмети RH < 30 %,
под дејством за гвожђе RH < 15 %,
активне Оптималне услове одржавати константним.
корозије Температура:
Од 15°C до 22°C.
Флуктације температуре дозвољене
само у оквиру дозвољених граница RH.
Релативну влажност ваздуха, као и температу-
ру можемо пратити следећим инструментима:
– механичким инструментима (психометри-
ма, хигрометрима, термохигрографима);
– електронским инструментима (хигрометри-
ма, термохигрографима).
Ове уређаје треба често баждарити и обезбе-
дити им адекватну заштиту. Они се распоређују по
стратешким тачкама у депоима – даље од извора то-
плоте, сунчеве светлости, хладноће и вентилације.
Интeрвенције се не планирају на основу једног
мерења, већ на основу континуираног праћења па-
раметара, и то у дужем временском периоду. Да-
нас су у свету актуелни и Logger апарати, који, уз
одговарајуће софтвере, у дужем временском перио-
ду прате и меморишу параметре.
Релативна влажност ваздуха може се кори-
говати стварањем одговарајућих услова у депоу:
уградњом посебних вентилационих система – који
одржавају оптималне климатске параметре, набав-
ком одговарајућих овлаживача и одвлаживача, као
и употребом дехидратационих средстава (као што
је силика гел – SiO2).
319
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
Осветљење
Светло је скуп видљивих и невидљивих елек-
тромагнетних таласа. Утицај осветљења на ме-
талне предмете има посебан значај у изложбеним
просторима. Светлост је у тесној вези са топлотом.
И једно и друго су различити видови енергије.
Преко стаклених површина сунчеви зраци могу
знатно повећати унутрашњу температуру (ефекат
стаклене баште). За осветљавање депоа дозвољени
су само они вештачки светлосни извори који немају
хемијско, фотохемијско или биолошко дејство на
металне предмете.6
Максимално дозвољен опсег за светлост из-
носи 200 lux. Мерење се врши на 1 м изнад нивоа
пода.7 Може се учинити да је ова граница прилич-
но флексибилна. Међутим, с обзиром на то да се
ради о депоу, у којем би предмети требало да буду
адекватно упаковани и одложени на одговарајуће
полице – до којих светлост минимално допире,
као и да се ради о просторији која није радна и у
коју се само повремено улази, овај опсег је сасвим
задовољавајући. Уређаји за мерење фотометрич-
ких величина могу бити фотометри, луксметри,
колориметри итд.
Једно од могућих решења јесте да светлосни
извор буде флуоресцентан и лоциран под правим
углом у односу на полице, тако да није неопходно
бринути о центрирању светлосних извора у одно-
су на растојање између полица. Овде треба узети
у обзир и индиректно осветљење (светло које се
одбија са таванице насупрот светлу које пада ди-
ректно).
Метални предмети не спадају у групу пред-
мета који су изразито осетљиви на врсту и јачину
осветљења. Међутим, светлосно зрачење може бити
и директни и индиректни покретач корозионих
процеса, а може утицати и на старење и пропадање
материјала. Заштита се, заправо, односи на зашти-
ту предмета од ултравиолентних и инфрацрвених
таласа, а подразумева уградњу UV и IC филтера,
атермичких стакала, завеса итд.
Загађење
Највећи број музеја налази се у ужем градском
језгру, где је концентрација загађивача највећа.
Загађиваче можемо поделити на следеће групе:
– честице (прашина, паперје, полен, честице
дуванског дима, угља и осталих енергената, јаја ин-
секата, споре гљива и бактерија итд.);
320
КОНЗЕРВАЦИЈА
– једињења присутна у атмосфери ( H2O, NO2,
NH3 , CO, SO2, O3, H2S и сл.);
– бука и вибрације.
Прашина, као узрок оштећења металних пред-
мета, доспева споља, појављује се као резултат
одређених процеса у самом депоу, може сe уне-
ти на обући и одећи особља итд. Углавном су то
лепљиве честице угљеника, створене непотпуним
сагоревањем горива. У прашини су присутне и
честице пепела, малтера, креча и других материја.
Честице соли, које могу бити у облику кристала
(натријум-хлорида), углавном се налазе у примор-
ским областима.
Штетност прашине огледа се у томе што се
око ње, као око језгра, скупљају нова прашина и
нечистоће, односно ,,пелцери“ за даље разарање
предмета. Она привлачи влагу из ваздуха и ствара
погодне услове за развијање микроорганизама. У
индустријским срединама многе честице апсорбују
сумпор-диоксид и водоник-сулфид, или се за њих
лепе честице гвожђа. Минералне и друге честице
делују абразивно на предмете од метала.
Ваздух је смеша азотa, кисеоника, водоника,
аргона, угљен-диоксида, трагова других инертних
гасова, водене паре, као и случајних саставних де-
лова, у зависности од места и поднебља. У градови-
ма и индустријским зонама ваздух садржи, у већој
или мањој мери, гасове који представљају атмос-
ферска онечишћења, као што су сумпор-диоксид,
водоник-сулфид, угљен-моноксид, оксиди азота и
амонијака.
Сумпор-диоксид се по изласку из димњака де-
лом оксидише у триоксид, нарочито ако су у вазду-
ху присутни јаки оксиданси (озон, азот-триоксид и
други), а делом остаје у облику диоксида. Сумпор-
-триоксид заједно са апсорбованом водом даје теш-
ко испарљиву сумпорну киселину. Он се или окси-
дише кисеоником из ваздуха – градећи триоксид,
који са воденом паром даје сумпорну киселину,
или се једини са воденом паром – дајући сумпора-
сту киселину. Сумпорна киселина је веома јака и
корозивна киселина. Мале количине гвожђа играју
улогу катализатора у стварању сумпорне кисели-
не.4 Гвожђе је метал на који највише утиче прису-
ство сумпор-диоксида. Сумпорна киселина је, као
и амонијум-сулфат, електролит који уз релативну
влажност изнад 60 % иницира реакцију корозије.
Присуство хлорида највише утиче на предмете
од бакра и гвожђа. То се нарочито односи на музеје
у приморским местима, где се честице натријум-
ПРЕВЕНТИВНИ ТРЕТМАН МЕТАЛНИХ...
-хлорида разносе ваздухом. На водоник-сулфид су
нарочито осетљиви предмети од сребра. Олово пак
највише реагује на присуство органских киселина,
а нарочито на сирћетну киселину.
Присуство озона иницира процесе оксидације
код гвожђа и сребра, док код бакра и сребра делује
индиректно, као катализатор реакције са сумпор-
-диоксидом.8
Азот-диоксид је сам по себи штетан по метал-
не предмете, али и зато што под дејством светло-
сти од њега настаје озон који делује оксидишуће.
Азот-диоксид је растворив у води, при чему даје
нитратну и нитритну киселину. Уз присуство ваз-
духа, нитритна киселина оксидише и прелази у ни-
тратну киселину.8 С обзиром на то да је нитратна
киселина једно од наjјачих оксидационих средста-
ва, може се претпоставити какве проблеме прави
металним предметима.
Корозија коју узрокују органске супстанце
може настати и услед деловања човечијег зноја
(садржи органске киселине и соли), једињења која
се налазе у урину глодара, као последица емисије
штетних једињења из неадекватног паковања и
нeадекватне опреме у депоу, али и једињења која се
емитују као последица биолошких процеса.
Одређивање концентрације штетних агенаса
у ваздуху, односно одређивање квалитета вазду-
ха врши се одређеним хемијским методама и ин-
струментима (који су веома осетљиви и скупи), у
добрим лабораторијским условима и уз присуство
стручњака.
Опасност од штетних агенаса може се пре-
дупредити употребом посебних врста филтера
(на бази активног угља...), који су саставни део
уграђених система за регулацију амбијенталних
услова, као и набавком собних пречишћивача ваз-
духа.
С обзиром на то да се звук преноси ваздухом,
буку и вибрације можемо сврстати у загађиваче
ваздуха које изазивају саобраћај, вентилација итд.
Овај фактор посебно утиче на појаву прашине и
других нечистоћа, на стабилност фрагилних пред-
мета итд.
Биолошка оштећења
Утицај микроорганизама на металне предмете
повезан је са влажношћу и температуром амбијента
у којем се предмети чувају. Продукти које луче из-
весни микроорганизми могу бити иницијација за
корозију металних предмета, па је њихово дејство
углавном индиректно. Већ је поменуто да урин
СЛОБОДАН БОГОЈЕВИЋ
глодара садржи мокраћну киселину која загађује
атмосферу у депоу.
Ако услови у депоу задовољавају одређене
стандарде, који се односе на избор одговарајућих
подова, врата и прозора, и уколико је филтрација
ваздуха 95 %, развој микроорганизама и појава
штетних агенаса биће смањени на минимум.
Такође је неопходна и стална биолошка контрола,
као и превентивна дезинфекција, дезинсекција и
дератизација. Ове поступке треба да обављају она
предузећа која ће редуковати хемијска средства у
складу са безбедношћу по музејске предмете и рад-
нике.
НАЧИН ПАКОВАЊА
(АМБАЛАЖА)
Неадекватно паковање металних предмета
огледа се у директном или индиректном утицају на
иницирање корозије (емисије штетних агенаса, гу-
битак основних функција, абразивно деловање на
предмет).
Паковање има две основне функције:
– изолује објекат од дејства спољашње
средине;
– штити објекат од евентуалних шокова и
ексцесних ситуација.
Заштита од спољашњих фактора подразуме-
ва заштиту од прашине, повишене влажности,
флуктације температура, светлости, штетних аге-
наса из ваздуха, директног контакта са осталим
предметима и манипулације. Заштита од евентуал-
них шокова подразумева апсорпцију свих нега-
тивних притисака, као и вибрација, док заштита
од ексцесних ситуација подразумева амортизацију
на земљотрес и другe утицаје. Поменуте функције
доприносе стварању повољног микроамбијента и
допуњују остале превентивне мере.
При избору материјала треба узети у обзир
њихову хемијску инертност и нешкодљивост, као
и физичку и хемијску стабилност. Стога се узима
у обзир и маса предмета, његове димензије и фра-
гилност, врста паковања (амбалажа за паковање у
депоу, амбалажа за транспорт...) итд. Веома је бит-
но бирати материјале који омогућавају визуелно
праћење стања предмета. У већини наших музеја
се инвентарни бројеви одређеним супстанцама
наносе директно на предмет, или се пишу на на-
лепнице које се такође директно лепе на предмет.
Материјали који служе за писање инвентарних, те-
321
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 КОНЗЕРВАЦИЈА

ренских бројева, а на одговарајући начин су везани
за предмет морају бити реверзибилни и у складу
са стандардима о избору материјала (нетоксични
маркери и оловке без мириса, бескиселинске на-
лепнице без присуства лигнина...). У зависности
од функције, материјале делимо на оне који служе
за конструкцију кутија, оне који служе као подлога
или подршка, материјале за транспорт итд.
Тестирање материјала који се налазе на на-
шем тржишту требало би вршити у сарадњи са
стручњацима из ове области и одговарајућом
опремом. Данас се могу набавити и одговарајући
софтвери за музејско паковање експоната, који су
тестирани од стране великих светских музеја.
За сребрне предмете постоји низ специјалних
материјала који штите сребро од патинирања, а
постоје и специјалне траке које се убацују у кесице
са сребрним предметом (оне садрже активни угаљ
који апсорбује SO2 и H2S, па на тај начин редукују
патинирање).
У неким музејима се метални предмети пакују
у одговарајуће фолије, у којима се уместо ваздуха
налази аргон. Ова метода је одлична, али се мора
строго контролисати и пратити.

Табела 3. Добри и лоши материјали за паковање3

Chart 3. Recommendable and non recommendable packing materials3

Врећице, кесице
ПРЕПОРУЧЕНО НЕПРЕПОРУЧЕНО
• Поново завариве полиетиленске кесице • Кесице у које се пакује храна
(Ziplok, Baggies, Whirl-pak) • Папир импрегниран воском
• Spun-Полиетиленске кесице(Tyvek) • Омоти, коверте, завоји
Ради се о материјалу добијеном од влакана HDPE поступком Не може се вршити визуелна контрола, немају физичко
пресовања без употребе везива. Његове предности у хемијску стабилност. Метеријали импрегнирани воском
односу на стандардну пластику су у томе што дозвољава стварају танку превлаку од воска на предмету.
трансмисију гасова, а истовремено представља одличан
филтер за нечистоће. Стабилан је за дугорочну употребу.
• Кесице ламинираних филмова варивих на топло,
транспарентне, без додатака адитива
Испуне, подршка
ПРЕПОРУЧЕНО НЕПРЕПОРУЧЕНО
• Бескиселинске тканине • Неекспандирани памук
• Памук или полиетиленска вата у пластичним или Фрагилни предмети могу се уплести на памучна влакна.
кесицама од муслина Памук оставља влакна на предмету.
• Полиестерски филц • Папирне убрусе или тоалетне материјале
• Bubble-pak или air-cap (пуцкавац) Папир није постојан и садржи нечистоће.
Bubble-pak је врста пластичне фолије чију структуру чине • Новине
мехури ваздуха. Ова врста материјала амортизује спољне Новине се брзо размазују, могу да оставе мастило на
утицаје. Мехури ваздуха нису у директном контакту објектима и садрже нечистоће.
са површином предмета, већ су са супротне стране. Не Материјал је веома кисео.
користити овај материјал за оштре предмете да не би • Лискун
дошло до пуцања мехура. Може се правити више слојева Материјал генерише прашину која се тешко уклања и веома
датог материјала за бољу амортизацију. Предмет увек прво је штетан за музејске раднике.
обложити посебном тканином или муслином како би се
заштитила његова површина.
Пластичне пене
• Бела полиетиленска, експандирана пена (Polyfoam) • Плава полиетиленска пена (отпорна на ватру)
• Умрежена полиетиленска пена (Plastazote, Volara) Адитиви за инхибицију ватре могу мигрирати на предмет.
Табле полиетиленских пена су лаке, једноставне за • Розе полиетиленске пене (антистатици)
руковање, добре за амортизацију шокова, хемијски Проводник у пени упија воду из ваздуха и постаје сапунаст.
инертне и не пропуштају влагу. Доступне су у различитим • Хлорована или нитрована пластика
густинама и дебљинама. Користити само беле пене. (нпр. PVC – поливинил-хлорид).
• Етилен/винил-ацетат кополимери (Evazote, Volara) Пластика емитује гасовити хлороводоник, који се уз дејство
• Пене у виду плоча на бази екструдираног полистирена влаге конвертује у хлороводоничну киселину.
(Styrofoam) • Полиуретан
• Експандирани полипропилен (Microfoam) Нестабилан је и емитује штетна једињења.

322
ПРЕВЕНТИВНИ ТРЕТМАН МЕТАЛНИХ...
Пластичне табле, транспарентне
• Полиетиленски терафталатни полиестер (Mylar)
• Полиестер, транспарентан, без адитива и флуороугљенични
филм (тефлон), (Film-O-Wrap)
• Полиестер/полиоле фински филм (ламинат), (Scotchpak)
Плоче
• Бескиселинскa матиранa плочa
• Бескиселинскa таласастa плочa, без додатка лигнина,
лепенка
• Бескиселинскa Fome-Cor (International Paper Co.)
екструдирани полистирен са слојем полистирена
• Саћасте плоче:
– бескиселинска крута папирна плоча (Tycore);
– алуминијумска плоче (Hexcel Honeycomb).
• Таласасте полипропиленске плоче (Cor-X, Coroplast)
• Двослојни поликарбонат (Lexan)
Траке
ПРЕПОРУЧЕНО
• Водено сензитиван папир или траке на бази тканине – twill
• Памучне или полиестарске твил-траке
Тканине
ПРЕПОРУЧЕНО
• Полиестер Stabiltex
• Reemay 2014
• Washed – муслин
Врста муслина који је више пута пран у топлој води,
чиме је уклоњена нечистоћа,а постигнута мекоћа.
Слика 3. Одговарајућа амбалажа за метални предмет9
Picture 3. Adequate packaging for metal object9
СЛОБОДАН БОГОЈЕВИЋ
• Поливинилован хлорид (нпр. Saranwrap)
PVC је нестабилан (хлорована пластика)
• Целофан
Киселост материјала потиче од сумпорне киселине која се
користи у процесу производње.
• Картон или матиране плоче неодговарајуће киселости
• Папир импрегниран уреа формалдехидом и каширан
панелном плочом. (Gatorfoam)
НЕПРЕПОРУЧЕНО
• Траке сензитивне на притисак, укључујући:
– cellophane (целофан)
– masking (cамољепљиве)
– strapping (круте)
– duct (цевасте)
– electrical (електричне)
Приликом старења лепка остају опиљци, као и остаци
обојења.
• Гумене траке
Приликом старења гуме долази до њеног приањања и
лепљења за предмет
НЕПРЕПОРУЧЕНО
• Фабричка вуна
• Нетретирани муслин
Могу привући штеточине.
Постоји низ различитих типова стандардних
кутија и кеса за адекватно смештање металних
предмета:
• бескиселинске кутије са поклопцем, полие-
тиленске и полипропиленске кутије; за врло мале
предмете могу се користити кутије за смештање
архивске и фотографске грађе;
• за израду кутија користити високобаријерне
материјале који минимално пропуштају кисеоник
и влагу;
• за мање предмете користити мале завариве
полиетиленске кесице и предмете ређати верти-
кално (као на слици); за хронолошко слагање не-
опходно је кесице спојити бескиселинском иденти-
фикационом картицом, на којој се налазе одређени
подаци, као и документациони бројеви; за писање
инвентарних бројева требало би користити бес-
киселинске етикете; овакав вид смештања метал-
них предмета омогућава њихово лако визуелно
праћење и доступност.
323
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 КОНЗЕРВАЦИЈА

Слика 4. Вертикално смештање мањих предмета у адекватне кутије3

Picture 4. Vertical storing the smaller objects in the adequate boxes3

Археолошки предмети су посебно осетљиви

на варирање вредности релативне влажности
ваздуха. Употреба силика гела амортизује те про-
мене, па је он врло често саставни део амбалаже.
Силика гел чине инертна, безбојна, тврда зрнца са
безбројним ситним порама, што условљава његову
високу апсорпциону моћ. Углавном је сачињен од
силицијум-диоксида и воде. Може да апсорбује
30–40 % своје укупне масе у сувом стању. Лако се
регенерише.
Требало би користити материјале за испу-
њавање који амортизују притиске и друге спољашње
утицаје током премештања предмета. За то су на- Слика 5. Хоризонтално смештање предмета
рочито погодни јастуци од финог глатког платна у одговарајуће кутије3
или полиетиленске кесице испуњене одређеним Picture 5. Horizontal storing the objects in
the adequate boxes3
материјалима. Сви материјали који се могу кори-
стити налазе се у табели 3. Памук би требало из-
Круте полиетиленске пене могу се користити
бегавати јер апсорбује влагу, а његова влакна могу
за паковање, пошто врше имобилизацију предме-
оштетити предмет.
та – формирањем шупљина у које се он полаже.
Предмете у бескиселинским кутијама треба- Овај вид паковања нарочито је погодан за мање
ло би организовати тако да се могу лако узимати предмете, који се повремено користе у истражи-
и враћати, без угрожавања других предмета. Једна вачке сврхе. Требало би водити рачуна о томе да
од техника је полагање предмета хоризонтално (у шупљине буду одговарајуће, тј. да не буду тесне,
низ). Ако су предмети лаки, они могу бити орга- како би се предмети лако могли вадити. Ивице
низовани на 3–4 одељка, у виду послужавника или круте полиетиленске пене могу бити оштре, па би
платоа који су мобилни и лако доступни. Између требало водити рачуна о томе да се за објекте са
њих се постављају плоче од полиетиленске пене фрагилнијим површинама користе фине, меке по-
(слика 5). лиетиленске пене (табела 3).

324
ПРЕВЕНТИВНИ ТРЕТМАН МЕТАЛНИХ...
Слика 6. Израда шупљина у полиетиленској пени за
смештај мањих предмета3
Picture 6. Creating the cavities in polyethylene foam for
storing the smaller objects3
1. Сместити предмете у шупљине, израђене на
основу њихових димензија, у којима су они
имобилисани и лако доступни. Предвиђени
број предмета смешта се у посебне кутије.
2. На дно кутије поставља се плоча на бази
полиетиленске пене, дебљине око 6,35 мм.
3. Маркирати спољне димензије предмета на
другој плочи, израђеној на бази полетиленске
пене, дебљине од око 6,35 мм. Водити рачуна
о томе да се предмет не дохвати маркирном
оловком. Оштром оловком испунктирати
пену око предмета, а затим маркирати
линију на 6,35 мм око мањих предмета,
односно 25,4 мм око већих.
4. Склонити предмет, а затим исећи пену
посебним ножем, према већ утврђеном
правцу.
Користити круту полетиленску пену као по-
дршку и подлогу за фрагилне предмете (слика 7).
Добра амбалажа прати облик и функцију предмета.
Она мора да елиминише стрес на најфрагилнијим
деловима предмета, као и да равномерно распоре-
ђује његову масу.
СЛОБОДАН БОГОЈЕВИЋ
Слика 7. Конструкција посебног постоља
за предмете са кружном основом3
Picture 7. Construction of special stands
for the objects with round basis3
1. Почети од центра посуде (измерити криву од
основе па до 1/3 целокупне висине посебно израђеном
флексибилном кривом).
2. Користити парче круте плоче дебљине од 25,4 до
50,8 мм у виду полиетиленске пене (у зависности од
величине посуде), означити профил дела посуде као
на слици, оставивши око 50,8 м до дна плоче. Ако је
облик посуде симетричан, означити облик криве са
обе стране (као што је означено). Исећи означени
део оштрим ножем. Исти поступак поновити и за
формирање друге плоче која полови првоформирану.
3. Исећи део плоче димензија 25,4 x 25,4 м у центру
основе формираног дела полиетиленске плоче. Затим
исећи део истих димензија са врха централног дела
другоформиране плоче која се уклапа са првом.
4. Спојити плоче према формираним засецима.
Исећи танку пену за облагање облих површина
и причврстити шпенадлом или чачкалицом
(приказано на слици).
5. Поставити посуду на новоформирано постоље.
Уколико се ради о већим археолошким пред-
метима, као подлога се могу користити и плоче од
материјала (табела 3) који се не могу деформисати
под тежином предмета.
325
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
Слика 8. Подршка за фрагилне предмете3
Picture 8. Support for fragile object3
1. Фиксирати предмете тканином која
се везује, тако да се може једноставно
одвезати.
2. Користити бескиселински картон,
пластику Fome-Cor или Tycore – као врсту
плоче на којој се налази предмет.
3. Користити тканину или најлон за израду
ужета, односно конопца за руковање.
4. Полиетиленску пену поставити
на чврсту плочу; обложити пену
третираним муслином или глатком фином
бескиселинском тканином; плочу везати
обложеном пеном, обострано лепљивом
Scotch траком или адекватним лепком.
5. Водити рачуна о томе да чворови буду
већи од начињених отвора на подлогама.
Материјале за паковање требало би чувати у
чистим и контролисаним амбијенталним условима
(опсег релативне влажности ваздуха је од 40 % до
60 %). Уколико се не могу обезбедити одговарајући
услови, не би требало вршити акумулирање
материјала, већ га набављати само по потреби.
За обезбеђивање повољне микроклиме не-
опходна су мања финансијска улагања и мањи
временски период за извршење, тако да би ова
акција представљала први корак којим би се могли
повољно модификовати постојећи услови у нашим
музејима.
326
КОНЗЕРВАЦИЈА
Заштита од ванредних прилика
Да бисмо навели све стандарде за чување ме-
талних предмета у депоима, морамо поменути и
стандарде који се односе на заштиту предмета од
пожара, поплава, земљотреса и других ексцесних
ситуација. У таквим ситуацијама врло је битно
присуство одговарајуће сигнализације, као и по-
себних процедура и обезбеђења.
Поред већ утврђених правила ватрогасне
службе, депои морају бити обезбеђени посебним
системима превенције, детекције сензорима (на
бази јонизационих, фотоелектричних детектора...)
и прскалицама, као и алармима, хидрантима и
апаратима за гашење пожара. Иако централни си-
стем за гашење пожара има веће предности, апа-
рати се користе у готово свим нашим музејима.
Препоручује се коришћење апарата за гашење по-
жара на бази CO2 у комбинацији са апаратима на
бази воде под притиском, јер они нису довољно
ефикасни на материјалима као што су папир или
дрво. Апарате на бази сувог праха под притиском,
који су у употреби у нашим музејима, требало би
избегавати, с обзиром на то да је прах са предмета
немогуће у потпуности уклонити у случају ексцеса.
Цев апарата мора бити од нерђајућег челика.
С обзиром на старост зграда у којима се налази
већина наших музеја, посебну пажњу требало би
посветити постојећим електричним инсталацијама,
санитарним инсталацијама за довод и пренос воде,
грејању и климатизацији, као и инсталацијама
за отицање отпадних вода. Уколико је то могуће,
ваљало би избећи присуство водоводних и кана-
лизационих цеви у зидовима депоа. Такође је неоп-
ходна и инсталација за уземљење, као и заштита од
атмосферских пражњења.
Обезбеђење депоа представља део система који
се односи на цео музеј, а подразумева присуство
аларма и противпровалних система. Депо би тре-
бало опремити видео-надзором и алармима, елек-
тронским вратима, а улазак условити посебним
шифрама и идентификационим картицама. Неоп-
ходно је двадесетчетворочасовно обезбеђење.
Осмишљавање простора за смештај
металних предмета
Археолошке металне предмете најчешће смеш-
тамо у депое у којима се, поред метала, налазе
предмети од керамике, камена, стакла, као и архео-
лошки текстил.
ПРЕВЕНТИВНИ ТРЕТМАН МЕТАЛНИХ... СЛОБОДАН БОГОЈЕВИЋ

На атмосферско загађење утиче и неадекватна ЗАКЉУЧАК

опрема (полице, столови, врата, зидови), којом се
У раду су обрађене физичко-хемијске особине
индиректно може иницирати корозија. Једињења
археолошког метала. Анализирани су параметри
емитована на овај начин су водоник-сулфид,
који утичу на стање металних археолошких пред-
мравља, сирћетна и хлороводонична киселина... На
мета у депоима и предложене су оптималне вредно-
појаву органских киселина најчешће утиче дрвена
сти амбијенталних услова и набавка одговарајућих
грађа, и то храстова. На ове киселине осетљиви су
мерних инструмената за њихово праћење. Посеб-
предмети од олова, којима не одговарају храстове
на пажња посвећена је амбалажи и материјалима
и јелове полице. Сличан утицај имају и емулзије
за адекватно паковање металних предмета; то су
лепкова на бази поливинил-ацетата. Олово под
материјали и амбалажа за које су неопходна мања
дејством органских киселина прелази у олово-
финансијска улагања и мањи временски период за
-карбонат. Цинк и бронза такође могу бити угро-
извршење, тако да би ова акција представљала први
жени, али мање него олово.
корак којим би се могли модификовати постојећи
Сулфиди су главна претња за сребрне предме-
услови у нашим музејима. Обухваћене су мере за-
те. Они се најчешће емитују од различитих врста
штите од ванредних прилика, а изнети су и пред-
гума, композитних материјала од којих су израђене
лози за осмишљавање простора и смештање пред-
плоче за чување предмета, као и од одређених тек-
мета. Предложене су конкретне акције и одређени
стилних материјала третираних једињењима која
пројекти у циљу побољшања опреме, а самим тим
садрже сумпор.
и услова за чување металних археолошких предме-
Разградњом поливинил-хлорида (PVC) настаје
та у постојећим депоима, као и неке институцио-
хлороводонична киселина која угрожава металне
налне мере заштите на нивоу музеја.
предмете, па овај материјал не би требало кори-
Неке од предложених акција можемо при-
стити.
менити и на предметe од других материјала у ар-
хеолошком депоу, док је за неке од њих потребна
Табела 4. Материјали који се препоручују и не
опсежна анализа. Интервенције које се односе на
препоручују за израду опреме у депоу8
побољшање постојећих услова планирају се на
Chart 4. Materials that are recommended and that
основу континуираног праћења параметара, као и
are not recommended for making the
након процене и приоритизације ризика по пред-
equipment in the depot8
мете. Анализа мера заштите није обухватила по-
Материјали који емитују штетна једињења требна финансијска средства, као ни људске ресур-
се (кустосе, конзерваторе, техничку службу, управу
Материјал Једињење
музеја и правну службу). За неке од предложених
• Дрво (посебно храст, јела • Органске киселине задатака неопходно је ангажовати и стручњаке из
и буква) • Гасовити сулфиди
• Лепкови на бази протеина, • Једињења сумпора других области и институција.
вуна • Оксиди азота Конзерваторско-рестаураторски третмани губе
• Гума добијена процесом • Хлороводонична киселина
вулканизације смисао и циљ уколико се предмети чувају у не-
• Неке врсте боја адекватним условима. Стога предметима треба
• Нитро-целулоза обезбедити оптималне услове чувања, чиме би се
• Поливинил-хлорид
• Полиуретан број интервенција свео на минимум, и то само у
случају када превентивне мере закажу. Тиме би
Препоручени материјали
трошкови конзервације били много мањи, а збирке
• Метал би биле одговарајуће и стручно чуване.
• Стакло
• Керамика Превентивном конзервацијом постигла би се
• Неоргански пигменти знатна ефикасност у раду музеја, услови за осми-
• Полиетилен и полипропилен
• Акрилати, поликарбонати и табле на бази полистирена шљавање одговарајућих пројеката и економска
• Раствори акрилата (нису обавезне емулзије) уштеда, а предмети би добили стручну и подесну
• Полиестарска влакна заштиту, што и јесте једна од основних функција
• Памук и ланена платна
музеја.

327
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
НАПОМЕНЕ
1Дејан Полети, Општа хемија II: хемија елемената,
Технолошко-металуршки факултет, Београд, 2000, 191.
2 Сретен Младеновић, Корозија материјала, Техно-
лошко-металуршки факултет, Београд, 1990, 3.
3 Museum Handbook, Museum Management Program,
National Park Service, Washington, 2000, www.nps.gov/his-
tory/museum/publications/conserveogram/cons_toc.html
4 Вера Радосављевић, Радмила Петровић, Конзер-
вација и рестаурација архивске и библиотечке грађе и
музејских предмета од текстила и коже, Архив Србије,
Београд, 2000, 114, 61–62.
5 Б. Ђорђевић, В. Валент, С. Шербановић, Термоди-
намика са термотехником, Технолошко-металуршки
факултет, Београд, 2000, 362.
ЛИТЕРАТУРА
Александра Џикић-Николић, Планирање конзер-
вације за музејску грађу на примеру збирке за
грчку материјалну културу и уметност Народ-
ног музеја у Београду, Филозофски факултет,
Београд, 2008.
Wiliam Mourey, La Conservation des Antiquites Métalli-
ques, L. C. R. R. A., Draguignan, 1987.
А la Recherche du Métal Perdu, Musée Archéologique
du Val d´Oise, Editions Errance, Paris, 1999.
Museum Handbook, Museum Management Program,
National Park Service, Washington, 2000, www.
nps.gov/history/museum/publications/conserveo
gram/cons_toc.html
М. Драгојевић, М. Поповић, С. Стевић, В. Шћепа-
новић, Општа хемија I, Технолошко-металур-
шки факултет, Београд, 1999.
328
КОНЗЕРВАЦИЈА
6 Антонио Ђардуло, Заштита и конзервација књи-
га, Clio – Народна библиотека Србије, Београд, 2005, 53.
7 Gail Dexter Lord, Barry Lord (edited by), The Ma-
nual Museum Planning, Altamira Press, a division of Row-
man & Littlefield Publishers, Inc, Walnut Creek, Canada,
2001, 192.
8 Garry Thomson, The Museum Environment, Butter-
worth-Heinemann, Oxford, 2000, 150–151, 156.
9 Wiliam Mourey, La Conservation des Antiquites Mé-
talliques, L. C. R. R. A., Draguignan, 1987, 25.
Сретен Младеновић, Корозија материјала, Техно-
лошко-металуршки факултет, Београд, 1990.
G. Guichеn, B. Tapol, Climate Control in Museums,
Volume I, ICCROM, Rome, 1998.
Gail Dexter Lord, Barry Lord (edited by), The Manual
Museum Planning, Altamira Press, a division of
Rowman & Littlefield Publishers, Inc, Walnut
Creek, Canada, 2001.
Scott A. David, Copper and Bronze in Art, The Getty
Conservation Institute, Los Angeles, 2002.
Garry Thomson, The Museum Environment, Butter-
worth-Heinemann, Oxford, 2000.
Ancient and historic metals: conservation and scientific
research, The Getty Conservation Institute, Los
Angeles, 1995.
Драгослав Срејовић, Археолошки лексикон, Савре-
мена администрација, Београд, 1997.
ПРЕВЕНТИВНИ ТРЕТМАН МЕТАЛНИХ... СЛОБОДАН БОГОЈЕВИЋ

Slobodan Bogojević

PREVENTIVE TREATMENT OF METAL

ARCHAEOLOGICAL OBJECTS IN THE DEPOTS
Summary

In this paper are processed psychical-chemical characteristics of the archaeological metal finds. The
parameters that influence the condition of metal archaeological objects in the depots are analyzed and optimal
values of ambience conditions together with obtaining adequate measuring instruments for its monitoring are
suggested. Special attention is paid to wrapping and up-to-date materials for adequate packing of metal objects
for which, some minor financial investments are necessary and shorter period of time for its accomplishment, so
that this action would represent the first step by which the existing conditions in the museums could be modified.
Protective measures in extraordinary conditions are analyzed, together with the suggestions for organizing the
space and storing the objects. Concrete activities are recommended and certain projects in the aim of improving
characteristics and the equipment and at the same time, the conditions for preserving metal archaeological in the
existing depots, as well as some institutionalized measures of protection on the level of the museum.
Some of the recommended activities can be applied onto the objects of some other materials in the
archaeological depots, whereas for some of them very extensive analysis would be necessary. The intervention for
improving the existing conditions should be planned according to the continual monitoring of the parameters in
the longer period, after the estimation and prioritization of the risk related to the objects. The analysis of measures
of preventive protection involved neither necessary financial means, nor human resources (curators, conservators,
technical service, the management of the museum and the administration). For some of the suggested tasks it is
necessary to deploy experts from some other domains and the institutions.
Conservatory-restoration treatments lose both their sense and aim if the objects are preserved in inadequate
conditions. Thus, it would be necessary to provide for the optimal preserving conditions, which would reduce the
number of interventions to the minimum, just to be used in the cases when preventive measures, for some reason,
fail. Hereby, the museum would be able to save money regarding the expenses of conservation, and the collections
would be adequately and expertly preserved.
Using preventive measures of conservation, considerable efficiency would be obtained in the work of the
museum, which would also create conditions for organizing theoretically adequate projects and money saving,
at the same time the objects would get competent and adequate protection, what is, in fact, one of the basic
functions of the museum.

329
 Владимира Станисављевић
Дарјуш Самии

МУЗЕЈСКА КРЕАТИВНА РАДИОНИЦА

„НОВОСАДСКИ ХРАМОВИ“

Апстракт: Музејска креативна радионица „Новосадски храмови“ настала је као резултат дугогодишње сарадње
музеја и школа. Полазна основа су јој теме које не спадају у школски програм, а код ученика изазивају интересовање.
Одлучили смо се да групу заинтересованих ученика средњих школа упознамо са храмовима који су временом постали
један од симбола града. Прошлост верских заједница и њихових сакралних објеката обухвата широки спектар
појмова и сазнања, од локалне историје до историје уметности и познавања народних обичаја. Током једне школске
године полазници радионице су обишли све значајне храмове у Новом Саду и културне институције које чувају
предмете за црквену употребу. Приметили смо велику пажњу код ученика и жељу за самосталним радом и учешћем
на састанцима. Циљ радионице је остварен. Ученици су добро упознали духовну прошлост града и доживели сусрет
са свим верским конфесијама које су допринеле мултиетничком карактеру града.
Кључне речи: школа, музеј, верске конфесије, црквена уметност, међурелигијски дијалог

Abstract: Museum creative workshop “The Temples in Novi Sad” was created as a result of long-standing cooperation of the
museum and the secondary schools. The starting point for it was the topics, which are not included into school syllabus and in
which students are interested. We decided to introduce the group of interested students to the temples that, in time, became one
of the symbols of the town. The past of the communions and their sacral objects, involve quite wide spectrum of notions and
cognitions, from the local history to the history of art and learning about folk customs. During a school year, the participants of
the workshop visited all significant temples in Novi Sad and cultural institutions, which preserve objects for religious use. Very
big interest was noticed with the students and the wish for individual work together with the participation on the meetings of the
workshop. The aim of the workshop is fulfilled. The students learned a lot about the ecclesiastical past of their town and had a
chance to meet all religious confessions, which contributed to multiethnic character of the town.
Key words: school, museum, religious confessions, church art, interreligious dialogue

Поред сталних настојања да се иновира и обо-
гати педагошки рад са публиком осмишљен је
пројекат Музејска креативна радионица као по-
себан едукативан програм усмерен на анимацију
даровитих ученика новосадских основних и сред-
њих школа. Циљ овог пројекта јесте да пружи
повољне могућности да даровити ученици задо-
воље своја интересовања, развију своје интелекту-
алне потенцијале, те да се навикавају да поштују
и чувају материјалне и духовне вредности, одно-
сно општа културна добра која музеји и друге
културне институције чувају и преносе у својој
средини. У намери да постане саставни део пе-
дагошких активности Музеја Војводине, неколи-
ко година уназад организују се радионице из об-
ласти археологије, историје, етнологије, историје
уметности, конзервације и рестаурације музејског
материјала на различите теме, применом флекси-
билног система метода и облика рада, као и савре-
мених средстава презентације музејских садржаја
и уз ангажовање не само музејских стручњака, већ
и спољних сарадника и даровитих ученика.
Музејска кративна радионица „Новосадски
храмови“ настала је из жеље да се ученици упознају
са богатом прошлошћу верских конфесија у Новом
Саду и њиховим споменицима који су остали као
трајно сведочанство. Музеј Војводине такође посеб-
но обрађује прошлост духовног живота и та тема
заузима значајно место у оквиру сталне поставке.
Идеја је да се кроз теоријска сазнања, упознавање
са предметима и обиласке самих сакралних објеката
створи комплетна слика о том важном сегменту
наше прошлости. Локална историја остаје најчешће
необрађена у оквиру школског програма, ослоњена
је на индивидуално интересовање ученика и
ангажовање наставника. Музеј у том случају преу-
зима значајан удео у очувању културне традиције и
баштине као и образовању будућих генерација.
У ери технолошког бума и правој поплави ин-
формација и развоја система комуникација шко-

331
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
ла свакако остаје примаран васпитно-образовни
субјекат у друштву. Комплетно остваривање сложе-
них васпитних задатака тражи ангажовање читавог
низа и сарадњу са другим институцијама. Оспо-
собљавање за самообразовање и доживотно учење
као императив савременог друштва не остварује се
само у школи. Познато је да су школе притиснуте
појавом нових научних спознаја, образовна добра
се гомилају геометријском прогресијом што доводи
до преобимних наставних планова и програма који
имају за последицу дидактички материјализам. Ди-
дактички материјализам погодује књишком учењу,
енциклопедизму и формализму у знању ученика, а
не развијању способности и потребе за учењем и
истраживањем. Музеји у овом случају могу својим
потенцијалима и разноврсним активностима, при-
лагођеним свим категоријама посетилаца, заснова-
ним и усклађеним на наставним плановима и про-
грамима школа, да допринесу остваривању циља и
задатака васпитања и образовања.
Специфичност музејских институција је у
томе да путем музејских предмета, оригиналних
сведочанстава прошлости остварују комуникацију
са посетиоцима и да преносе сазнање путем прин-
ципа очигледности и осталих дидактичких прин-
ципа. „Музејски материјал је у функцији реали-
зације принципа очигледности и својом аутен-
тичношћу у стању да активира сва чула, да побу-
ди интересовање, да делује на емотивну сферу и
изазове доживљавање ствари појава и изградњу
властитог односа према вредностима.“1 Музејски
садржаји могу да подстакну развој истраживач-
ког духа да својим новим садржајима константно
побуђују интересовања тако да постану значајан
чинилац самообразовања. Разлози недовољне
искоришћености музејских потенцијала у унапре-
ђивању савременог образовања произилазе де-
лом из проблема пред којим се нашло школско
образовање, делом из погрешног схватања његове
улоге, да све што музеји могу да пруже може бити
сведено на посету изложби праћену стручним, али
недовољно примереним вођењем ученика. За не-
организовано, непланско и повремено коришћење
укупних могућности које музеји пружају на упо-
знавању прошлости културног наслеђа као и на
ширење музејске културе, одговорне су школе као
и други чиниоци васпитања, али и музеји који
нису довољно пажње посветили развијању своје
образовне функције. Када се ради о даровитим
1 педагошке службе или по сопственом опредељењу.
Борислав Аксентијевић, Васпитна улога музеја,
Билтен заједнице музеја Србије 1, Београд 1971. стр. 19.
332
МУЗЕЈСКА ПЕДАГОГИЈА
ученицима, како у редовном разредно-часовном
систему наставе тако и у ваншколским активно-
стима и сарадњи са другим институцијама, важно
је питање како осмислити адекватне облике едука-
тивног рада. У раду са даровитим ученицима пре
свега наставници али и други стручњаци морају
бити креативни и вољни да код деце развијају
способност мишљења, а не искључиво памћења и
репродукције сувих чињеница. Да би се поменути
задатак реализовао залажемо се за диференцијацију
и индивидуализацију свих наставних процеса и
педагошког вођења. У том циљу, неопходна је мо-
дернизација образовне технологије чиме се избега-
ва фронтални облик рада, свођење образовања на
један општи задовољавајући просечан ниво, као и
превазилажење навика пасивног усвајања знања.
Пошто је делатност школа примарно оријенти-
сана на усвајање знања циљ пројекта музејске креа-
тивне радионице јесте развој вољно-емотивне ком-
поненте у процесу образовања. У класичној школ-
ској настави, наставник је креатор и водитељ свих
активности, а у поменутом пројекту млади у великој
мери самостално одабиру теме и организују и воде
потребна истраживања, вежбају се у анализирању
појава и извођења закључака, укратко овладавају
културом интелектуалног рада. У таквим условима
кустос постаје сарадник док се код ученика развија
способност међусобног комуницирања.
Пратећи савремене музеолошке тенденције
и достигнућа у области музејске педагогије, а у
циљу сопствене иновације, педагошка пракса Му-
зеја Војводине познаје и примењује разноврс-
не облике рада са ученицима у циљу упознавања
и популаризације културне баштине и ширења
музејске културе. Одавно се почело размишљати о
могућностима ангажовања даровите деце у музеју
и као резултат тих настојања настала је музејска
креативна радионица – пројекат намењен не само
даровитој већ и високо мотивисаној деци за одре-
ђену област или тему.
Музејима комплексног типа какав је Музеј
Војводине пружају се изванредне могућности
организације посебних радионица из различитих
области археологије, историје, историје уметно-
сти, етнологије, заштите музејског материјала,
музеологије, или неке од тема из опште културе
било да представљају глобално усмерење или
подстицај за укључивање поменутих категорија
ученика по препоруци наставника, психолошко-
Поред комплексне обраде поједине теме ученици
МУЗЕЈСКА КРЕАТИВНА РАДИОНИЦА...
су упознати и са организацијом рада у музеју, кул-
турном баштином коју музеј чува, те са пословима
кустоса различитих струка.
Музејска креативна радионица поред општег
циља упознавања културних добара и ширења
музејске културе доприноси развијању позитивног
односа и осећања према културној баштини у гло-
балу као и према националној култури. У њој се
развијају интелектуалне способности (мишљење,
разумевање, памћење), као и поједине функције
што у крајњој инстанци утиче на оспособљавање
ученика за самообразовање и способност за успе-
шну комуникацију са вршњацима и одраслима.
Циљ музејске креативне радионице је свакако
формирање и развијање културних потреба, по-
треба за уживањем у културним добрима и на-
вика посећивања институција културе као и пар-
тиципације у културном животу уопште.
Организација рада у оквиру пројекта музејске
креативне радионице „Новосадски храмови“ је
комплексно питање. Тема радионице обухвата низ
специфичних научних области које су ипак остале
недоступне чак и даровитим ученицима у оквиру
наставних планова и програма. Са друге стране не-
опходно је да програм задовољи интересовања по-
лазника и за релативно кратко време пружи вели-
ки број нових информација. Да бисмо рад учинили
што ефикаснијим на првом заједничком састанку
сви ученици су упознати са начином одржавања ра-
дионице, предложене су теме, припремљена основ-
на литература, предложени интернет сајтови...
Ученици су разговарали о својим интересовањима
са кустосом историчарем и музејским педагогом
који ће координисати радом.
Рад у оквиру радионице састојао се из теориј-
ског дела у оквиру којег су ученици упознати са
темама: Општа црквена историја и настанак број-
них конфесија, Црквена уметност: сликарство,
архитектура, музика, Духовни живот и обичаји,
Православна црквена заједница, Римокатоличка
црквена заједница, Протестантске црквене зајед-
нице и Јеврејска верска заједница. Методски, овај
део радионице био је ослоњен на вербалну ме-
тоду, односно предавање и објашњавање, да би
касније уследио разговор или дискусија. Пошто је
централни део радионице представљао обилазак
храмова и непосредно упознавање, код ученика је
развијана способност посматрања и тумачења. По-
ред заједничких састанака ученици су према својим
амбицијама успевали да стечена сазнања уклопе у
текуће школске обавезе. Могли су контактирати са
ВЛАДИМИРА СТАНИСАВЉЕВИЋ, ...
кустосима и истраживати у музејској библиотеци
и збиркама.
Реализација радионице је текла спонтано и овај
рад представља резиме трогодишњег извођења и
формирање коначне концепције. Пошавши од прет-
поставке да школско градиво до скоро није прида-
вало никакав значај религијском аспекту друштва,
као последица међу младима постоји непознавање
често основних појмова верског живота. Музејска
радионица нема могућност да комуницира са ве-
ликим бројем полазника, она је упућена на тален-
товане појединце који би обогаћени сазнањима
били даљи преносиоци међу својим вршњацима.
Питања вере и верског живота често се појављују у
свакодневници. Важно је да се међу младима фор-
мира однос према овим темама и да сазнања схва-
те као могућност за комуницирање са широким
кругом људи и разумевање друштва у којем живе.
Увођење наставе веронауке је знатно поправило
ситуацију али међурелигијски дијалог је остао не-
што што друштво прихвата као неопходност за
коју још увек не постоје проверене методе.
Прошлост Новог Сада била је условљена посто-
јањем значајног војног упоришта и раскршћем ве-
ликих трговачких путева. Из тог разлога место
је постало циљ досељавања разних народа што је
истовремено створило богатство верског живота и
постојање великог броја сакралних објеката. Сам
поглед на панораму града намеће питање: ко је поди-
гао све те велелепне храмове? Одговор нас води до
чињенице да су у граду присутне све велике заједнице
које су се појавиле у историји хришћанства. Такође
смо пошли од претпоставке да већина младих још
није закорачила ни у један од храмова поред којих
свакодневно пролази и испред којих заказује саста-
нак са вршњацима, а камоли да нешто више може
рећи о самом објекту и верској заједници којој при-
пада. Право задовољство било је приметити како су
открића могућа и у свакодневници.
Прву етапу радионице представљао је теориј-
ски рад. Трудили смо се да не оптеретимо учени-
ке и да не поистоветимо музејску радионицу са
школском наставом тако да смо се задржали само
на најосновнијим чињеницама неопходним за
даљи ток радионице. Сложили смо се да овај део
не сме да обухвата више од два састанка музејске
креативне радионице. Укратко смо поновили нај-
значајније тренутке из историје Новог Сада да би
прешли на преглед опште црквене историје. Не-
опходно је било схватити генезу три велике гра-
не хришћанства: православље-римокатолицизам-
333
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
протестантизам као и историју јеврејске заједнице,
чиме смо заокружили теме нашег интересовања.
Овом приликом је такође указано на сталну потре-
бу повезивања општег и локалног у циљу добијања
што објективнијег суда. Упознавање са основним
појмовима црквене архитектуре и сликарства смо
због ограниченог времена и очигледнијег презен-
товања оставили за део посете самим храмовима.
Другу етапу у реализацији радионице пред-
стављало је упознавање са предметима за цркве-
ну употребу и делима црквене уметности која
се чувају у културним институцијама, на првом
месту у самом Музеју Војводине где је један део
сталне поставке посвећен духовном животу. На
њему се могу видети свештеничке одежде све три
велике хришћанске конфесије и уочити разлике у
њиховом украшавању. У витринама се могу видети
и лепи примерци путира, кадионица, антиминиса,
молитвеника, а једна посебна витрина посвећена је
обреду јеврејске заједнице. Посета Галерији Мати-
це српске уз стручно вођење њиховог кустоса упо-
знала је ученике са најлепшим примерима фресака
и икона насталих на подручју Војводине. За овај
део радионице такође смо издвојили два сусрета.
У току једне школске године успели смо да одр-
жимо укупно десет састанака са ученицима. Пред-
виђено је да они буду једанпут месечно и да не
трају дуже од два школска часа. Пошто смо за уво-
дне часове и обиласке Музеја Војводине и Галерије
Матице српске искористили укупно четири састан-
ка преостало нам је да на што бољи начин осмис-
лимо обилизак знаменитих новосадских храмова.
Пред собом смо већ имали групу ученика која вла-
да основним теоријским појмовима и има усвојене
визуелне представе о црквеној уметности. Како би
састанак што боље искористили руководили смо се
просторним распоредом храмова у граду. Трудили
смо се да у самим храмовима групу сачека неко од
представника заједнице, одржи кратко предавање и
одговори на питања ученика. Уколико је постојало
интересовање код самих полазника добијали су као
задатак да припреме и представе својим вршњацима
храм који обилазимо. Излагање је требало да садржи
историју изградње храма, тумачење његове архитек-
туре и сликарства као и најзначајније тренутке из
историје заједнице. Распоред обилазака се мењао у
складу са околностима и најважније нам је било да
у току једног циклуса не буде заобиђен ниједан од
великих новосадских храмова.
Ово је био један од начина реализације посе-
те храмовима. Први обилазак смо започели у Са-
334
МУЗЕЈСКА ПЕДАГОГИЈА
борном храму св. Георгија који због своје лепоте
и богатог украса изискује пажљиво посматрање и
добро припремљено излагање. Краћи део састанка
посветили смо обиласку Николајевске цркве. Ова
радионица је у потпуности била посвећена Српској
православној цркви, највећој и најзначајнијој вер-
ској заједници у граду. Друга радионица имала је
за задатак да повеже три храма, прво смо обиш-
ли највећи храм у граду – жупну цркву Имена
Маријиног, популарну новосадску катедралу. Ово
је уједно и најзначајнији храм римокатоличког об-
реда, друге по величини верске заједнице у Новом
Саду. Даље смо се упутили до православне Успен-
ске цркве, а крај радионице се одржао поред хач-
кара – споменика на месту некадашње јерменске
цркве на углу булевара Михајла Пупина и Желез-
ничке улице. Неки од предмета и делова ове цркве
чувају се данас у Музеју града Новог Сада. Трећи
састанак је као централну тему имао Синагогу и
историјат јеврејске заједнице која је због наглог
смањења броја верника уступила свој храм граду за
одржавање концерата и културних манифестација.
Због близине овај састанак је искоришћен и за
обилазак Реформатске цркве. Четврти састанак се
кретао улицом Јована Суботића, прво смо обиш-
ли Грко-католичку или популарније називану Ру-
синску цркву, а затим Евангеличку цркву такође
познату и као Словачку. До сада је искуство по-
казало предусретљивост свештенства поменутих
цркава у извођењу радионице и њихово активно
учествовање. Због издвојености из најужег центра
града, али и историјског значаја и величине цео
један састанак био је посвећен Алмашкој цркви
на Подбари. Она је представљала интересантну
тему за ученике који су желели да се опробају у
презентацији храма. Обилазак Петроварадина је
због раздаљина сведен само на подграђе. Прво смо
обишли најстарију римокатоличку цркву у граду
Св. Јураја и оближњи самостан који такође више
није у функцији и повремено уступа свој простор
културним дешавањима. Током шетње старим ули-
цама разговарали смо о постојању цистерцитског
манастира у средњем веку и фрањевачког самоста-
на на чијем месту се данас налази Војна болница. У
самом дворишту Војне болнице обишли смо пра-
вославни храм Св. Апостола Петра и Павла чиме
се завршио годишњи план радионице.
Сматрамо да смо успели да обухватимо нај-
значајније сегменте из духовне прошлости Новог
Сада. Наравно, није могуће обићи све храмове,
неки од њих више не постоје (Јерменска црква, Св.
МУЗЕЈСКА КРЕАТИВНА РАДИОНИЦА...
Јовановска црква, цистерцитски манастир...) али
смо се трудили да сваки буде барем споменут и да
се учесницима радионице укаже на могуће изворе
информација о њима. Нови храмови се подижу, а
неким заједницама се број верника смањује тако да
је све теже пронаћи тренутак за упознавање са не-
ким црквама (такав је случај са Старокатоличком
црквом св. Антуна у Петроварадину). Као наград-
ни излет на крају школске године повели смо по-
лазнике са наше радионице заједно са учесницима
других музејских радионица на излет у Београд. За
њих је најинтересантнији део излета била посета
Музеју српске православне цркве у којем се чува
благо фрушкогорских манастира.
Пошто је музејска радионица успешно реали-
зована кроз три годишња циклуса можемо конста-
ЛИТЕРАТУРА
1. Berti, Ivan, Majka Božja tekijska, priručnik za ho-
dočasnike na Tekije kod Petrovaradina, Petrovara-
din 1938.
2. Вукашиновић, Владимир, Кратак историјат
храма Рођења Светога Јована Крститеља на
Успенском гробљу у Новом Саду, Беседа 4, Нови
Сад 1994.
3. 200 година Алмашке цркве: 1797–1997, Нови
Сад 1997.
4. Ђаковић, Богдан, Хорови при Саборној цркви у
Новом Саду, Нови Сад 1996.
5. ЕНЦИКЛОПЕДИЈА НОВОГ САДА
6. Ердељан, Милорад, Нови Сад: Храм Светог
оца Николаја (Николајевска црква), Беседа 1-6,
Нови Сад 1989.
7. Ердујхељи, Мелхиор, Историја Новог Сада,
Нови Сад 1894.
8. Имеровски, Миле, Како су сањане и грађене
цркве Новог Сада 1. Цркве и верске заједнице
Новог Сада, Нови Сад 2007.
9. Јовановић, Миодраг, Српско црквено градитељ-
ство и сликарство новијег доба, Београд-Кра-
гујевац 1987.
10. Јовановић, Слободан, Алмашка црква, ДАНС
29, Нови Сад 2000.
11. Kljajić, Marko, Sveti Juraj u Petrovaradinu: 1693–
2003., Novi Sad 2004.
12. Маглић-Лозић, Н., Анализа просторног раз-
мештаја верских институција и богомоља на
територији Новог Сада, Нови Сад 1991.
13. Миросављевић, Вељко, Св. Јовановска црквица
у Новом Саду, Нови Сад 1921.
ВЛАДИМИРА СТАНИСАВЉЕВИЋ, ...
товати да је остварена сарадња између музеја и
школе по питањима која су дуго била табу за обе
институције. Ученици су показали да поседују
интересовање од оног да први пут закораче у хра-
мове поред којих свакодневно пролазе, до тога да
се озбиљније баве темама верског живота. Ова још
увек захвална и неистражена тема добила је своје
нове присталице. Имали смо прилике да помог-
немо ученицима који су радили матурске радо-
ве на теме Историја Јермена и Петроварадин у
прошлости. Из тог разлога као прилог овом раду
направљен је списак литературе која се бави нај-
различитијим аспектима црквеног живота у Но-
вом Саду. Овај списак наравно није коначан и он
ће се у будућности повећавати са обзиром на инте-
ресовање за ову тему.
14. Миросављевић, Вељко, Српско-православне
цркве у Новом Саду у 18. веку, Гласник исто-
ријског друштва у Новом Саду, књ.VI, св. 1, 2,
Сремски Карловци 1933. (204–215)
15. Миз, Роман, Како су Русини подигли цркву,
Свеске за историју Новог Сада 6, Нови Сад
1994.
16. Овакимјан, Ашот, Арменске колоније у српским
земљама, Зборник Матице српске за историју
55, Нови Сад 1997. (49–74)
17. Pavić, Juraj, Grko-katolička župa u Novom Sadu,
Spomenica kalendar grkokatolika križevačke bis-
kupije 1933. (196–206)
18. Пауловић, Роберт, Борба калочког надбискупа
Петра Варадија за Петроварадинску тврђаву,
Зборник Матице српске-серија друштвених
наука 6, Нови Сад 1953. (88–112)
19. Пауловић, Роберт, Милошевић Милоје, Само-
стан Св. Јурја у Петроварадину, Грађа за про-
учавање споменика културе Војводине III, Но-
ви Сад 1959. (18–30)
20. Петроварадин: јуче, данас, сутра, Нови Сад
2005.
21. Петровић, Душан, Успенска црква-бисер град-
ског центра, Свеске за историју Новог Сада 3,
Нови Сад 1992.
22. Петровић, Душан, Храм Успенија Пресвете
Богородице у Новом Саду (Успенска црква), Но-
ви Сад 1994.
23. Predragović, Josip, Isusovci u Petrovaradinu 1693–
1773. Vrela i prinosi (Fontes et studia) 9, Sarajevo
1939. (1–49)
335
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 МУЗЕЈСКА ПЕДАГОГИЈА

24. Рајшић, Светислав, Храм Воздвижења Часног
крста у Окружном затвору у Новом Саду: мо-
литва иза решетака, Нови Сад 2003.
25. Руварац, Димитрије, Како је изгледао двор вла-
дике бачког за време Јована Јовановића и шта
је све иза смрти његове заостало, Гласник исто-
ријског друштва у Новом Саду 1, Нови Сад
1928.
26. Сандић, Александар, Цар-Лазарева црква у
Новом Саду, Нови Сад 1898.
27. Севдић, Јован, Чишћење слика Стефана Алек-
сића и Паје Јовановића у Саборној цркви у Новом
Саду, Грађа за проучавање споменика културе
Војводине II, Нови Сад 1958. (245–250)
28. Севдић, Јован, Историјат и обнова Николајев-
ске цркве у Новом Саду, Грађа за проучавање
споменика културе Војводине III, Нови Сад
1959. (289–302)
29. Споменица двестогодишњице Св. Успенске црк-
ве у Новом Саду, Нови Сад 1921.
30. Србуловић, Ђорђе, Надгробне плоче у порти
Успенске цркве, Свеске за историју Новог Сада
8, Нови Сад 1997.
31. Станчић, Донка, Историјат и обнова Саборне
цркве у Новом Саду (1851–1853 и 1902–1905),
Нови Сад 1992.
32. Стоја, Војислав, Знамења прошлости у Сабор-
ном храму, Свеске за историју Новог Сада 4,
Нови Сад 1993.
33. Стоја, Војислав, Благо Саборне цркве, Свеске за
историју Новог Сада 6, Нови Сад 1994.
34. Стоја Војислав, Ктитори Николајевске цркве,
Свеске за историју Новог Сада 7, Нови Сад
1996.
35. Takacs, Miklos, A Belakuti/Petervaradi ciszterci
monostor, Ujvidek 1989.
36. Томашевић, Катарина, Музичка делатност
језуита у Београду и Петроварадину током
XVII и XVIII века, Зборник Матице српске за
сценске уметности и музику 18/19, Нови Сад
1996. (69–78)
37. Ћираковић, Драгана, Преглед историје цистер-
цитског реда на Петроварадинској стени, Рад
Музеја Војводине 47/48, Нови Сад 2006. (105–
112)
38. Hervay, Ferenc, Repertorium historicum ordinis
cisterciensis in Hungaria, Roma 1984.
39. Чакић, Стефан, Освећена обновљена капела на
Алмашком гробљу у Новом Саду, Беседа 2, Но-
ви Сад 1990.
40. Шосбергер, Павле, Пета синагога, Свеске за
историју Новог Сада 2, Нови Сад 1992.

Vladimira Stanisavljević
Darijuš Samii

MUSEUM CREATIVE WORKSHOP “THE TEMPLES IN NOVI SAD”

Summary

Museum creative workshop “The Temples in Novi Sad” had an aim to inform secondary school students
about the history of the churches in Novi Sad. Since local history does not fit into school syllabus we noticed
that in that field we can have good collaboration between the schools and the museum. Students interested in the
history of their town with special overview onto certain communions and their temples were gathered around this
workshop. Novi Sad, because of its multiethnic character offers very prolific opportunities for the work of such
a workshop. In this town there are objects of all big Christian confessions, and visiting them enabled us to give
information about different époques and styles. During the meetings with the students we tried both to present
the history of the church and the most characteristic elements of its doctrine, together with its customs. We
also insisted on the fact that on the exhibitions in the museums and galleries some of the exhibited objects were
used in churches in the past. The idea was to create the more complete image possible about the sacral heritage
that exists in the town. Very big interest was noticed with the students and the wish for active participation on
the meetings of the workshop. If the knowledge they acquired during the workshop they handed down to their
coevals, then we can say that the work of the workshop was successfully done.

336
 Михаел Антоловић
МЕМОРАНДУМ НЕМАЧКЕ СТРАНКЕ ИЗ 1927. ГОДИНЕ
Припадници немачке мањине у Краљевини
СХС, будући да су по уговору о заштити мањинa
имали право опције за своју матичну земљу (Ауст-
рија, Немачка) нису уживали политичка права до
његовог истека, те им није било омогућено ни да
учествују на изборима за Уставотворну скупшти-
ну 1920. године. Одатле су они започели своје по-
литичко организовање тек након истека рока за
оптирање у јулу 1922. године. Немачка странка
(Partei der Deutschen in Königreich der Serben, Kroa-
ten und Slowenen) основана је 17. децембра 1922.
на скупштини немачких представника у Жомбољу
(Hatzfeld), који је у то време још увек припадао
Краљевини СХС. За председника новоосноване
партије, следећи традицију некадашње Немачке
народне странке у Угарскоj, изабран је др Лудвиг
Кремлинг док су за потпредседнике изабрани др
Штефан Крафт и др Ханс Мозер. На оснивачкој
скупштини усвојен је и програм Немачке странке
који се састојао из општег и посебног дела. Док
је општи део страначког програма захтевао по-
штовање либерално-демократских установа и
предлагао низ економских и социјалних мера, у
посебном делу били су изнети захтеви који су
се односили непосредно на немачку мањину у
Краљевини СХС. У првом реду, указивало се на
неопходност омогућавања несметаног културног
и просветног развитка за који се тражила и одго-
варајућа државна потпора. Такође се захтевао
и равноправан положај за припаднике немачке
мањине у спровођењу аграрне реформе. Немачка
странка је била добро примљена међу немачким
становништвом и убрзо по оснивању, број месних
одбора се повећао на преко 100 подружница. Орга-
низационо уобличена и са јасно дефинисаним
политичким програмом, странка је самостално
наступала на парламентарним изборима одржаним
1923, 1925. и 1927. године постигавши при томе
завидан успех: упркос бројним притисцима власти
и малверзацијима око бирачких спискова, успевала
је да у Народној скупштини буде заступљена са 8,
5, односно 6 посланика.1
1О политици Немачке странке види: Oskar Plautz,
Das Werden der deutschen Volksgemeinschaft in Südslawien,
UDC 323.15(=30)(497.1)“1927“
У парламентарном раду Немачка странка је
била упућена на сарадњу са Радикалном странком
будући да је од ње, као владајуће странке, мог-
ла једино да очекује испуњавање својих захтева.
Одатле је Немачка странка учествовала у обез-
беђивању неопходне скупштинске већине при-
ликом формирања влада у условима изразито не-
стабилних политичких односа у Краљевини СХС.
Понављајући своју приврженост југословенској
држави, представници Немачке странке непре-
стано су истицали своју спремност за сарадњу
са властима тражећи заузврат остваривање одре-
ђених захтева, пре свега, у области школства,
културе и економских односа. Непосредно након
распуштања Народне скупштине указом краља
Александра од 15. јуна 1927, руководство Немачке
странке обратило се председнику одлазеће владе
Вељи Вукићевићу.2 Имајући у виду предстојеће из-
боре које си били расписани за 11. септембар, Нем-
ци су своје виђење проблема са којима се сусреће
немачка мањина у Краљевини СХС изнели у виду
меморандума који је у име Немачке странке, пред-
седнику владе упутио др Штефан Крафт. У суш-
тини, у меморандуму је Немачка странка изнела
своје захтеве усмерене ка побољшању положаја
немачке мањине при чему би њихово остварење
представљало основу на којој би се могла оствари-
вати заједничка сарадња двеју странака (Немачке и
Радикалне), уочи и након избора.
Меморандум Немачке странке из јуна 1927. до
сада није био публикован нити му је у историогра-
фији поклањана посебна пажња. Иако је на његове
најзначајније тачке указао Оскар Плауц,3 само по-
Neusatz, 1940, 47–67; Dušan Biber, Nacizem in Nemci v
Jugoslaviji 1933–1941, Ljubljana, 1966, 35–37; Branislav
Gligorijević, Parlament i političke stranke u Jugoslaviji
1919–1929, Beograd, 1979, passim; Zoran Janjetović, Deca
careva, pastorčad kraljeva. Nacionalne manjine u Jugoslavi-
ji 1918–1941, Beograd, 2005, 179, 185–192; Branko Bešlin,
„Nemci u Vojvodini 1918–1941“, Tokovi istorije, 1-4, (1999),
210–212.
2 О Образовању Вукићевићеве владе и распуштању
Скуптине види: Branislav Gligorijević, нав. дело, 224–230.
3 Oskar Plautz, нав. дело, 63–64.
337
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 ГРАЂА

стојање меморандума је, са изузетком Зорана Јање-
товића, остало непознаница за читаву српску и
југословенску историографију. Оригинални текст
меморандума чува се у Историјском архиву у Сом-
бору, у фонду Јоце Лалошевића, под сигнатуром Ф
57. 275. Текст меморандума гласи:4
4Текст доносимо без икаквих правописних и лек-
сичких интервенција. Болдоване речи у документу следе
пример оригинала у коjeм су оне посебно истакнуте.

Gospodinu predsedniku vlade,

Gosp. Velji Vukićeviću,
Beograd.

Visoko poštovani gospodine predsedniče!

Ozbiljna vremena u kojima ima da se razvija naš državni život traže da se prikupe sve pozitivne snage u cilju
stabilizacije i unapređenja političkih, privrednih i socijalnih prilika naše zemlje.
Smatramo, da ona skroz pozitivna i napredna komponenta, što je lojalni i radini nemački živalj predstavljala,
ne bi pod tim vidom trebala našoj državi da bude na odmet i da bi politička pouzdanost, socijalna ustaljenost i
privredna inicijativa 600 000 naših domaćih Nemaca,5 koji obitavaju duž celoga severa otadžbine, mogle biti od
velike koristi po državu ne samo u sadašnjosti, nego možda još više u nedalekoj budućnosti ako bi se taj elemenat
i osećajno potpunoma predobio za novo stanje i uveo u aktivnu saradnju u državnom životu. U tom cilju trebalo
bi narodu dati osećaj da je slobodniji i obezbeđeniji u u ovoj državi i u svojoj građanskoj ravnopravnosti i u
slobodnom narodno-prosvetnom i privrednom razvitku. Ako su ovi pogledi tačni, onda je državni interes da se
raskrsti što pre sa politikom potiskivanja Nemaca i bezobzirnog pobijanja državi odanih vođa toga elementa i da
se iskreno pristupi ostvarenju srdačnog i trajnog modusa vivendi između nemačke manjine i većine naroda koji bi
omogućio i trajnu i sve tesniju političku saradnju. Psihološke i političke pretpostavke zato bile bi:
1. sanacija svih težih povreda prava i ravnopravnosti nemačke manjine.
2. obezbeđenje i oživotvorenje potpune građanske ravnopravnosti u političkom, prosvetnom i privrednom
pogledu, obezbeđenje slobode nacijonalnog opredeljivanja i slobode prosvetnog i ekonomskog rada i
razvitka u formi koja bi što potpunije isključila nova trvenja i nesporazume između manjine i većine.
3. garancije za efikasnost i trajnost tih mera primerenim učešćem ne samo u političkom predstavništvu nego
i u javnoj upravi.

Iz ovih načelnih pogleda rezultirali bi sledeći konkretni zahtevi čije bi ispunjenje imalo pripremiti moralni
teren za zajedničko istupanje na izborima i za tesnu političku saradnju posle izbora:

Ad 1.
Vraćanje oduzete nemačke društvene svojine naročito u Sloveniji ili primerena odšteta. Vraćanje takozvanih
kantorskih zemalja kao crkvena imovina. Načelan sporazum o vraćanju podržavljenih privatnih škola u savezu sa
uvođenjem prosvetne autonomije. Sanacija težih nepravdi počinjenih agrarnom reformom.

Ad. 2.
a) u političkom pogledu:
Neodložna izrada i obnarodovanje uredbe za opštinske izbore u Vojvodini u duhu istinske samouprave sa
garancijama da narod slobodno bira svoje predstavnike i samoupravne činovnike. Sporazum u pogledu roka u
kom će se opštinski izbori u Vojvodini najkašnje provesti. Priznanje zavičajnosti (nadležnosti) i državljanstva u
slučajevima jasnim i obzira vrednim.

5
Очигледно се ради о претерано високој бројци обзиром да је попис становништа из 1921. забележио 505.790
грађана немачке националности у Краљевини СХС. Види: Dušan Biber, нав. дело, 15–23.

338
МЕМОРАНДУМ НЕМАЧКЕ СТРАНКЕ ИЗ 1927. ГОДИНЕ МИХАЕЛ АНТОЛОВИЋ

b) u prosvetnom pogledu:
Dosledno načelu nacijonalnog samoopredelenja, konačno priznanje isključivog prava roditelja da slobodno
i nesmetano, prostom izjavom usmeno pred školskim odborom, određuju narodnost svoje dece i škole u koju
dete ima da ide.6 Usvajanje načela da na nemačkim školama ima da obučavaju učitelji Nemci a dok takovih u
potrebitom broju nema, iznimno i učitelji druge narodnosti koji potpuno vladaju nemačkim jezikom i imaju
simpatije za nemačku decu i nemačku kulturu. Dozvola za osnivanje nemačke učiteljske škole. Načelan sporazum
o zakonskom uvođenju prosvetne samouprave po primeru srpske narodne crkveno-školske samouprave u bivšoj
Ugarskoj na bazi reciprociteta sa Koruškom.
U međuvremenu:
Shodna izmena nastavnog plana i učila za tzv. paralelne nemačke razrede da bi više odgovarali karakteru i
zadatku nemačkih škola. Ukidanje pripravnih razreda ili bar prestajanje sa nezakonitim pritiskom na roditelje
i prisilnim uvođenjem dece u te razrede. Neodložno osnivanje nemačkih paralelnih razreda svuda gde su date
zakonske pretpostavke, naročito u Sremu i Slavoniji. Ukidanje mera bivšeg ministra prosvete gosp. Pribićevića
povodom njegove politike „represalija“ protiv nas Nemaca posle izbora 1925. i vraćanje po njemu ukinutih
nemačkih srednjih škola, odnosno, nemačkih paralelnih razreda. Za provedbu svega toga i pripremu terena za
prosvetnu samoupravu, administrativna podela u školskoj upravi i podređenje naših manjinskih škola jednom
državnom podsekretaru u Ministarstvu prosvete iz redova naše stranke. Potpuna sloboda organizacije i prosvetnog
rada u celoj zemlji našeg prosvetnog saveza (Kulturbunda)7 koji će promeniti svoje ime u „Nemačka matica.
Udruženje za unapređenje narodne prosvete i blagostanja Nemaca u Kraljevini SHS“.
c) u ekonomskom i socijalnom pogledu:
Potpuna, dosledna, stvarna ravnopravnost i jednakost u ekonomskom i socijalnom životu i obezbeđenje
slobode privrednog udruživanja. Sporazum o roku u kom se najkašnje imade uzakoniti poreska reforma u cilju
izjednačenja poreskog zakonodavstva i poreskih tereta. Ravnopravnost i u pogledu kreditne politike državnih
kreditnih institucija i u pogledu pomaganja altruističkih i opšte korisnih privrednih i socijalnih institucija iz
javnih sredstava. Saniranje najosetljivijih povreda prava ratnih invalida i siročadi te državnih umirovljenika.
Napuštanje do sada u praksi kruto provedenog načela agrarne politike da pripadnici neslovenskih narodnosti ne
mogu biti aktivnim učesnicima agrarne reforme.

Ad. 3.
Političko predstavništvo odgovarajuće broju glasova koje naša stranka unosi u političku zajednicu sa ma
kojom vladinom strankom (100 000-120 000) tj. 10-12 mandata u jačim nemačkim srezovima. U međuvremenu,
državnoga podsekretara u Ministarstvu prosvete sa gore obeleženim zadatkom. Do provedbe opštinskih izbora
u Vojvodini i oživotvorenja opštinske samouprave, izmene u sastavu opštinskih predstavništava i opštinskog
činovništva u najpotrebnijoj meri. Postepeno uvođenje čestitih i kvalifikovanih sinova i našega naroda u
samoupravnu i državnu službu.

Gospodine predsedniče, gornjim redcima nismo želeli toliko da iznesemo pretpostavke i uslove za jedan
sporazum o zajedničkom istupanju na izborima i tešnjoj političkoj saradnji koliko da obeležimo mere koje bi
mogle popraviti štetne posledice dosadašnje pogrešne politike prema nemačkoj manjini i utrti put onom srdačnom,
pouzdanom i trajnom sporazumu ne samo između dve stranke nego između većine i manjine koja treba i hoće
6 Југословенске власти су приликом одређивања националне припадности ученика примењивале тзв. анали-

зу презимена како би отклонило могућност да у мањинска одељења буду уписани ученици словенског порекла.
Ова пракса изазивала је велико незадовољство међу припадницима националних мањина. О немачком школству и
Краљевини СХС/Југославији види: Josef Volkmar Senz, Das Schulwesen der Donauschwaben im Königreich Jugoslawien,
München, 1969.
7 Швапско-немачки културни савез – Културбунд основан је 1920. у Новом Саду као централна организација

Немаца у Југославији. Када су посланици Немачке странке присупили опозиционом блоку, власти су 1924. забра-
ниле даљи рад Културбунда уз образложење да је почео да делује као политичка организација. Почетком 1927. рад
Културбунда је био поново дозвољен. Oskar Plautz, нав. дело, 35; Branislav Gligorijević, Demokratska stranka i politički
odnosi u Kraljevini SHS, Beograd, 1970, 373; Dušan Biber, нав. дело, 34.

339
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 ГРАЂА

da potpunoma sraste sa državom, između dva naroda koji se u tolikim pravcima sretno nadopunjuju i koji će, što
dalje tim više, biti upućeni na prijateljski međusoban odnos.
Morali smo tako da učinimo jer prvi izborni sporazum imade samo smisla i svrhe ako se hoće onaj drugi
drugi, široki i trajni, koji mi od srca želimo a za taj se sporazum moralna i politička baza mora pripremiti i
ozbiljno i duboko.
Nadamo se da gospodin predsednik neće krivo tumačiti ozbiljna naša naprezanja koja ćemo na osnovi
zakona i Ustava i dalje nastaviti kako bi doprineli da dođe do onoga pravoga, istinskoga i trajnoga sporazuma za
koji smo duboko uvereni da će biti od znatne koristi za celu državu. Na tome ćemo putu vazda iskreno pomagati
svaki politički pravac i svako ozbiljno nastojanje koje teži za sređivanjem naše uprave i za političkim i privrednim
jačanjem naše države.

Primite, gospodine predsedniče, uverenje o visokom našem poštovanju i iskrenoj odanosti našoj.

Beograd, 24. juna 1927.

U ime Stranke Nemaca Kraljevine SHS
dr Stefan Kraft
(својеручни потпис)

340
 Предраг Бајић UDC 338.246.025.87(497.113)(09)

ДОКУМЕНТ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ВОЈСКЕ У ОТАЏБИНИ

НАЦИОНАЛИЗАЦИЈА ПРИВРЕДЕ У ВОЈВОДИНИ
ИЗ ФОНДА ВОЈНОГ АРХИВА У БЕОГРАДУ

УВОД Документ је писан ћириличном писаћом ма-

шином, недатиран и без печата, што упућује на
Током рада на својој магистарској тези
претпоставку да се можда ради само о нацрту или
„Организација и карактер окупационог система
предлогу који још није добио завршну форму(на
у Банату“1 нашао сам у фонду Четничке архиве
једном месту у самом документу он се назива
тадашњег Архива војно-историјског института
„први и основни план“). Поред тога, није ни да-
(АВИИ), садашњег Војног архива, документ под на-
тиран. Потписан је презименом аутора (Паповић),
словом „Национализација привреде у Војводини“,
исписаним крупним ћириличним курзивом.
под сигнатурама 18/5-2 до 18/5-7, у кутији 113
Документ наводим у целини, с тим да сам унео
наведеног фонда. Документ ми је одмах приву-
исправке грешака у куцању, које су на оригиналном
као пажњу својим насловом, јер је наговештавао
документу исправљане, вероватно од самог аутора,
могућност компаративне анализе планова руко-
као и неисправљене словне грешке које сам уочио
водства Југословенске војске у отаџбини (ЈВУО), а
током читања документа. Сва подвлачења и вели-
то значи вероватно и Краљевске владе у Лондону,
ка слова су наведена као у оригиналу. Скраћенице
и мера које су после рата предузеле револуционар-
коришћене у тексту су допуњене текстом у угла-
не власти у Југославији и Војводини.
1 Одбрањена 29. 6. 2007. на Филозофском факул-
стим заградама. Своје оцене и коментаре дао сам у
напоменама и закључку.
тету у Новом Саду, пред комисијом у саставу: проф. др
Документ гласи:
Александар Касаш, председник комисије, доц. др Бран-
ко Бешлин и др Зоран Јањетовић.

НАЦИОНАЛИЗАЦИЈА ПРИВРЕДЕ У ВОЈВОДИНИ

Проблем врло тежак и компликован. Нема утврђених правила, нема испробаних система. Сем тога
свака земља има своје специјалне прилике, сваки период своје сложене задатке. Али никакве сметње не
смеју утицати да се овоме проблему не посвети највећа пажња. Ово је животно питање народа и државе.
Свака површност и свако одуговлачење може се тешко светити. Ниједан проблем који засеца у ову област
не сме бити остављен да га време решава. Сви главни моменти морају бити обухваћени, све главније радње
предвиђене. Зато овај први и основни план предвиђа само најпотребније, да би се на основи утврђених
главних линија овога рада могло приступити опширнијој изради плана.2
Пре него што се пређе на утврђивање принципа за национализацију привреде сматрамо да је по-
требно одмах у почетку расправити основно питање, а то је питање привредног система за организацију
националне привреде. Док се не утврди овај основни принцип не може се улазити у проучавање општег
проблема национализације привреде.
У савременом привредном животу сусрећемо се углавноме са три привредна система: државни, при-
ватни и задружни. Ова три система сусрећемо у организацији привреде у појединим државама, и то било
као самосталне било као паралелне привредне системе. Сваки од ових привредних система има своје до-
бре и лоше стране, зато ћемо се у најкраћим потезима осврнути на њих.
Државни привредни систем. Његов је циљ да што већи број привредних грана или цела привреда
земље пређе у државне руке. Држава руководи са целокупним привредним животом. Ствара се држав-
ни капитализам или државни социјализам. Не улазимо у државно-правне теорије овога система. Посма-
трамо га са чисто привредног гледишта и државу сматрамо као привредно лице.Тако посматрано, добре
2 Ова реченица упућује на претпоставку да је овај документ само преднацрт или предлог за стварање детаљног
плана по наведеном питању.

341
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 ГРАЂА

стране овога система леже у томе, што се целокупна привреда одвија у корист државе, а не појединаца,
што се привредна предузећа одржавају у највећим кризама, што се тешко или никако не спроводи
ликвидација предузећа. Све се чува као државна, односно, народна имовина, под цену највећих жртава.
Лоше стране овога система су укочени државни бирократизам, спорост у пословању, незаинтересованост
водећег људства, недостатак приватне иницијативе, злоупотребе, застарели принципи рада, помањкање
рационализације и сл.
Приватни-лични привредни систем. Ово је некада био а и данас је у неким државама водећи при-
вредни систем. Добре стране су што у раду учествује лично сопственик предузећа, често са целом поро-
дицом, улаже се највећи труд за напредак предузећа, еластичан је, прилагодљив приликама, рационално
се управља и води, тежи се што већем привредном напретку. Лоше стране су што се не обзире ни на
државу ни на појединца за постизање што веће зараде, лични интерес је изнад свих интереса, што веће
предузеће то мање обзира према свакоме, врши се искоришћавање произвођача и потрошача, имовина се
често расипље на претеран луксуз и непроизводне сврхе, ствара се незадовољство код радничких маса,
изазивају немири и политички покрети који угрожавају народну слободу и имовину и др.
Задружни привредни систем. Ово је најмлађи привредни систем.3 Добре стране су му што води рачу-
на и о произвођачима и о потрошачима, постигнуте зараде не иду у корист појединаца него целине, води
се рачуна о напретку предузећа, врши се рациона-лизација у производњи, не упушта се у лакомислене
шпекулације, а нарочито што привредна делатност има увек чисто национални карактер. Лоше стране су
недостатак приватне иницијативе, често самовласт управа, недовољно контролисање, гдекада бирократи-
зам у пословању.4
У животу савремене државе сусрећу се сви наведени привредни системи, и паралелно не искључујући
један другог. И у нашем привредном животу потребно је да постоје сва три система, иначе привредни
живот државе и народа не би се развијао својим правим током. Само се поставља питање која од ова три
система треба нарочито фаворизирати. Мишљења смо да треба у нашем привредном животу фаворизи-
рати задружни привредни систем, с обзиром на карактер наше привреде која носи првенствено обележје
сељачке привреде. У пољопривреди задругарство је нашло своју најбољу примену. У овом погледу имамо
нарочито пример Данске, која је захваљујући својој задружној организацији дошла у ред првих привред-
них земаља.5 Затим Швајцар-ска, Шведска, Француска, дају лепе примере, а нарочито Бугарска последњих
деценија има највише да захвали задругарству.
У организацији наше националне привреде, која ће имати претежно пољоприв-редни карактер, у
првом реду примениће се задружни привредни систем, док ће и даље државна и приватна привреда зад-
ржати своја важна места у привредном животу земље а нарочито приватна-лична привреда. Приватној
привреди не могу се чинити никакве сметње, шта више треба је обилно помагати, нарочито у делу које
захтева што већу приватну иницијативу. Пострадала национална предузећа треба обновити и оспособити
за рад, приватног привредника треба обилно помоћи.
Кад смо утврдили основни систем преко кога ће се одвијати наш национални привредни живот у
Војводини, можемо донети закључак да ће пољопривреда Војводи-не бити организована првенствено пу-
тем задругарства, у градској привреди остаће приватни привредни систем а држава ће задржати само
извесан удео у привреди као привредник и то искључиво у предузећима која су од специјалног државног,
војничког или опште народног интереса.

СПРОВОЂЕЊЕ НАЦИОНАЛИЗАЦИЈЕ
У извођењу национализације привреде у Војводини предвиђамо три фазе:
а/ војничка акција привредног карактера
б/ акција обезбеђења и чувања
в/ акција за ликвидацију
3То што се задружни систем сматра за најмлађи упућује на претпоставку да аутор документа под задружним
заправо мисли на фашистички корпоративни систем. Њега су тако често називали Д. Љотић и његови следбеници,
којих је у Војводини, посебно Банату, било у релативно великом броју.
4 Још један доказ за тврдњу изнету у претходној напомени. У традиционалним патријархалним задругама није

било бирократије.
5 Овде се мисли на традиционално задругарство.

342
ДОКУМЕНТ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ВОЈСКЕ У ОТАЏБИНИ... ПРЕДРАГ БАЈИЋ

Прве две акције у тесној су вези једна са другом. Оне се наслањају једна на другу. Каква је то војничка
акција привредног карактера? Према плану и распореду КОМАНДЕ ВОЈВОДИНЕ војска ће имати да из-
врши два примарна задатка. Један је чисто национално-државни задатак, према коме војска врши на-
ционално ослобођење народа и државне територије и да чува државну границу. Други је задатак војно-
привредног карактера који има за циљ акцију на привредном терену. Зато ову војску називамо ПРИ-
ВРЕДНА ВОЈСКА која има искључиво привредне задатке а у служби је главног тела за национализацију
привреде, које ћемо називати ГЕНЕРАЛНА ДИРЕКЦИЈА ЗА НАЦИОНАЛИЗАЦИЈУ ПРИВРЕДЕ.
Ова организација је под директним врховним заповедништвом Команданта Војводине и има најшира
привредно-национална диктаторска овлашћења.
Привредна војска има крупне задатке и ако се не буде располагало са довољном снагом многа ће
имовина бити упропаштена, многа предузећа уништена, биће пљачка на свим странама, што ће имати за
последицу знатно поремећење плана за национализацију. Ко ће састављати ове одреде, које ће се људство
мобилисати за ове сврхе одредиће унапред Команда Војводине. Како за редовну војску исто тако и за ову
војску треба израдити тачан план кретања. Ова војска иде у саставу редовне војске, само по доласку у из-
весно место у Војводини унапред се зна који и колико људства остаје за привредну службу.6
Какве ће бити потешкоће у националном ослобођењу Војводине сада не можемо предвидети. Једно
само претпостављамо да ће се наша војска кретати од југа према северу. Према томе и привредна војска
треба да буде тако распоређена да одмах по доласку у неко место може започети са својим радом. Пошто
је привредна војска искључиво у служби Генералне Дирекције то ћемо о њој опширније говорити као
органу Ген.[ералне] Дирекције.

ГЕНЕРАЛНА ДИРЕКЦИЈА ЗА НАЦИОНАЛИЗАЦИЈУ ПРИВРЕДЕ У ВОЈВОДИНИ

Ово тело стоји под врховним надзором Команде Војводине а у своме раду потпуно је самостално
и у његову надлежност улазе сви послови око национализације привреде. Према томе, сматрамо да је у
периоду, док траје национализација привреде потребна у Војводини чисто војна управа без обзира каква
ће управа бити у другим крајевима државе.7 Не само министарства грађанскога реда, него ни Министар-
ство војно не може се мешати у послове Г.[енералне] дирекције. Команда Војводине са подређеном јој Ген.
[ералном] Дирекцијом има неограничена привредна овлаштења. Зато је потребно са највишег места из-
вршити декретовање овога рада, учинити све евентуалне потребне уставне и законске измене, сматрајући
овај рад државном нуждом. Све што учини Команда Војводине са подређеном Г.[енералном] дирекцијом
не улази под опште државне законе, било национално-државне било међународне. Свака законска за-
штита мора бити искључена, јер ако ово не буде развиће се правни спорови било у држави било пред
међународним судиштем који би много могли изменити ситуацију на штету извођења национализације.
Ствар је правника да нађу најбржу формулу за ову акцију.8
Генерална дирекција креће се у саставу Команде Војводине. Седиште јој је у истом месту где и Ко-
манде што сматрамо да ће бити Нови Сад. Генерална дирекција биће организована према привредно по-
литичким рајонима. Она ће бити подељена на Дирекције и то за Срем, Бачку, Банат и Барању. Дирекције
се даље гранају по срезовима а срезови по варошким и сеоским општинама.
Укратко органи су Генералне дирекције :
1/ Генерална дирекција
2/ дирекције
3/ среска повереништва
4/ варошка и сеоска општинска повереништва
Ово су главни органи за вршење функције према вани а унутрашња организација Генералне дирекције
и дирекција биће према привредним гранама пословања и то
1/ пољопривреда
2/ трговина
6 Примећује се фрапантна сличност са организацијом Војне управе за Банат, Бачку и Барању, која је деловала
од краја октобра 1944. до половине јануара 1945.
7 Још једна сличност са партизанском Војном управом,која је, осим у Војводини, постојала још само на Косову,

и то у време оружане побуне балиста.

8 Дакле, иде се свесно на кршење и домаћих закона и међународног права.

343
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 ГРАЂА

3/ индустрија и занатство
4/ задругарство
5/ банкарство и осигурање
6/ одељење за варошко стамбена питања / непокретности /
7/ одељење за културно социјалне установе
8/ правно одељење
Ово је начелна подела Генералне дирекције и дирекција а детаљи ће се израдити у специјалном плану
о уређењу и организацији Г.[енералне] дирекције.

РАД НА ТЕРЕНУ
Да би организација посла на терену била што боље изведена морамо се претходно упознати са
организацијом привредне војске. Привредна војска дели се на срезове а у сваком срезу на одељења у
вароши и на селу. Командант среза уједно је и први старешина привредне војске у дотичном срезу а сем
тога он је повереник Ген.дирекције за дотични срез. У Војводини рачунамо на максимум око тридесет
срезова и потребно је унапред предвидети све среске команданте. Како је становништво Војводине дис-
циплиновано и има поштовање према свакој власти, ипак сматрамо да ови срески повереници треба да
имају официрске чинове без обзира да ли су то раније имали или не. Народ највише респекта има пре-
ма војсци а официр као наредбодавац највећи је ауторитет. За варошке поверенике и сеоске поверенике
постављати што више људи са официрским чиновима. За поверенике постављати најбоље и најчеститије
људе које никакве људске страсти и слабости неће скренути са правог пута.
Као што је напред речено са редовном војском креће се и привредна војска. Одмах по завршетку
акције редовне војске, она се креће даље, а привредна војска врши даље своје задатке. Становништву се
одмах саопштава путем прогласа да је забрањена свака пљачка и уништавање имовине. Исто тако се огра-
ничава становништву свако кретање из места у место а исто тако и ноћно кретање, јер се под заштитом
мрака врше најлакше пљачке и уништавања. Повереници са својим људством, као и људством мобилиса-
ним из дотичног места врши печаћење целокупне имовине свих лица која су напустила место. Све што се
може ставити под кључ закључава се и печати. Код важнијих предузећа у граду или на селу постављају се
страже. Имовина која се не налази у затвореним просторијама, као што је већином пољопривредни алат,
справе и машине преносе се у затворене просторије или ограђене плацеве и чувају. О стоци се води на-
рочито рачуна. Ова стока сакупља се на одређено место и класира по врстама, одређују се одмах чобани
и чувари стоке, који ће чувати и хранити стоку. У случају да већи део неког насеља или цело насеље на-
пусти своје домове, потребно је извршити печаћење зграда било станбених било привредних, јер је ово
најлакши пут за контролисање. Ово је прва фаза чисто војничког карактера која има за циљ да онемогући
пљачку и уништавање. Док се овај посао не заврши не може се предузимати никакав други рад без обзира
на молбе и интервенције месног становништва. Ово ће трајати негде дан-два негде и неколико дана, већ
према величини места, бројном стању људства и експедитивности повереника.
Чисто национална предузећа од почетка несметано врше свој рад. Где је случај мешане имовине,
Србин и странац,9 у предузеће се поставља повереник да не буде злоупотреба. Затим се пуштају у рад
предузећа која су потребна за нормални живот становништва. То су електричне централе, млинови, апо-
теке, извесне радионице и трговачке радње. Само у свако овакво предузеће, које је припадало стран-
цу, мора се поставити повереник од стране повереника дотичне општине, уколико за предузеће није
одређен од дирекције специјални повереник. Сав примљени новац за извршене продаје или радње по-
вереник предузећа доставља истог дана општинском поверенику а овај даље поступа према наређењима
дирекције.
Пољопривредна имовина заслужује специјалну пажњу. Питање је годишње доба када се врши на-
ционална акција. Зато повереници морају водити рачуна да земљорад-ничка имовина не пропада. Ако
је време сетве мора се водити рачуна о засејавању, ако је време обраде мора наћи начина за обраду, ако
је време вршидбе или бербе мора водити рачуна да се плодови саберу. За све радове употребиће се што
9
Овде се први пут употребљава овај израз, за који сматрам да означава сав несрпски живаљ у Војводини,а не
стране држављане. Ово је први симптом драстичне националне дискриминације коју заговара аутор овог документа,а
у даљем излагању она ће бити знатно уочљивија. Уједно се намеће закључак да се све напред наведене мере односе
само на имовину „странаца“, што ће се из даљег садржаја документа јасно видети.

344
ДОКУМЕНТ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ВОЈСКЕ У ОТАЏБИНИ... ПРЕДРАГ БАЈИЋ

више месно становништво. Оно што је способно за рад у граду и селу, мушко и женско, мобилисаће се
за националне радове. У погледу организације свог пословања повереници добиће израђена упутства од
Г.[енералне] дирекц.[ије]
Ово би била у најкраћим линијама акција за обезбеђење и чување имовине. Сад настаје период

ЛИКВИДАЦИЈЕ
Враћамо се на утврђене привредне системе и њихову примену. Речено је да ће бити нарочито фавори-
зирано задругарство, и да ће у сељачкој привреди задружни привредни систем. Ликвидација се врши пре-
ма специјалним наређењима Г.[енералне] дирекције и дирекција. Повереници не могу вршити никакву
ликвидацију без претходног наређења. За новчано пословање ангажоваће се Државна хипотекарна банка,
филијала Нови Сад. За обављање осталог пословања око ликвидације потребно је створити унапред за-
дружну централу која ће преузимати имовину према даљњем распореду. Сматрамо да ће се задружна
централа звати РАВНОГОРСКИ савез српских земљорадничких задруга за Војводину.10 Поред савеза за-
друга оснива се одмах и Задружна банка. Генерална дирекција извршиће све потребне припремне радове
да се ове две установе оспособе за рад. Све досадашње задружне установе на територији Војводине, како
националне тако и стране, ликвидирају се и постоји даље само Равногорски савез српских задруга.
Прво се почиње ликвидација имовине у градовима, али се паралелно припрема акција за што бржу
ликвидацију сељачке имовине. Градска имовина се ликвидира путем продаја на лицитацијама, али никако
целокупна, него само један део, како би се створила могућност да у градској привреди у Војводини узме
учешћа што више српског елемента из других крајева.11 Према привредној снази месног српског станов-
ништва Г.[енерална] дирекција одређује опсег првих продаја. Уједно са ликвидацијом градске имовине
врши се ликвидација имовине на селу која нема пољопривредни карактер /трговине, банке, штедионице/.
Ликвидацију вршити по привредним гранама и то од лакше према тежем.
1/ Културне установе. Све културне установе, како у градовима тако и по селима, са целокупном
својом имовином / покретном и непокретном / предају се Матици српској у Новом Саду. Српска Мати-
ца преузима сва друштва и културне установе са целокупном имовином преко својих органа. Матица
одговара за правилно управљање са преузетом имовином и настоји да што пре обнови и прошири рад
српских културних друштава и установа по целој Војводини.12
2/ Санитарно социјалне установе преузима Равногорски савез српских зем. Задруга, за здравствене
задруге, како би ова имовина и установе биле приступачне најширим народним слојевима. Савез ће имати
важан задатак у организовању здравствених задруга у Војводини, што ће бити предвиђено правилима.
3/ Задружне установе. Имовина свих задружних установа прелази у руке Равногорског савеза српских
з.[емљорадничких] задруга.
4/ Банкарство и осигурање. Целокупну имовину ових установа које нису у српским, националним
рукама, преузима Задружна банка за Војводину.
5/ Занатске радионице. Ове су радиле или за пољопривреду или за друге сврхе. Ликвидација се врши
и једних и других, али у почетку већи део у градовима него у селима. У селима се задржава што већи
број радионица за колонисте и занатлије из других крајева. У селима где су мештани већином Срби а
радионице су биле у рукама страног елемента овакве радионице се продају Србима мештанима. У градо-
вима продаје се један мањи део радионица мештанима а остало се настоји продати занатлијама из других
крајева. Радионице се продају само стручним лицима и нико не може узети више од једне радионице
уколико природа посла не дозвољава спајање више радионица у једну. Примљени новац за продају радио-
ница чува се код Хипотекарне банке за Занатлијску банку за Војводину, која ће се што пре организовати
од стране Г.дирекције.
Лица која се налазе у војсци, редовној или привредној, имају право бесплатно на занатску радионицу,
ако су стручне занатлије.

10 Још један наговештај националне дискриминације.

11 За разлику од мера које су предузете после рата, у овом плану је, дакле, предвиђана и планска колонизација
градова.
12 Овим би Матица српска, два пута забрањивана од окупаторских власти, доживела да и сама постане оруђе

за културни геноцид.

345
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 ГРАЂА

6/ Индустријска предузећа. Држава ће преузети индустријска предузећа која имају такав карактер
производње да изискују државно управљање. Предузећа која имају општи карактер производње продају
се путем лицитације приватним лицима и то искључиво Србима. Продаје се врше на отплату или за го-
тово. Примљени новац иде у корист Индустријске банке за Војводину. Индустријска предузећа која имају
чисто пољопривредни карактер, било да прерађују сељачке сировине или израђују робу претежно за по-
требе сељака, предају се у власништво Равногорског савеза српских земљорадничких задруга.
7/ Станбене зграде у градовима. Прво ће се удовољити потребама самог града. Издвојиће се зграде
и плацеви у граду који су потребни за градске регулације, паркове, државне и самоуправне зграде и сл.
Затим се издвајају зграде на периферији града где је било претежно сеоско становништво. Остале зграде
у градовима, које сматрамо градским станбеним делом, продају се путем лицитације. Појединац може
купити само једну кућу са плацем за становање. Првенствено долазе у обзир лица која немају своје стан-
бене зграде или имају нехигијенске станове. Зграде се продају заједно са намештајем и то за готово или
на кредит до десет година. Продаје се врше у корист Задружне банке.
8/ Трговине. Све трговачке радње без обзира мале или велике, у граду или на селу продају се путем
лицитације. Продаје се врше за готово, са тенденцијом да се што више националног елемента из других
крајева пресели у Војводину као градски привредни елеменат. Продаје се врше начелно за готово али на-
ционална кредитна политика наће начина за кредитирање трговаца. Примљени новац од продаје дели се:
1/3 у корист Занатске банке, 1/3 у корист Индустриске банке и 1/3 у корист Задружне банке. Све радње
морају се ликвидирати најдаље у року од шест месеци, иначе прелазе у власништво Равногорског савеза.
9/ Сељачка газдинства. Ово ће бити најтежи посао ликвидације. Продаја сељачких газдинстава се не
врши већ се земља дели бесплатно искључиво српском становништву. На основу података приближно
се може утврдити са којим су количинама земље располагали странци у Војводини. Подела земље врши
се за потребе становништва у Војводини које сада тамо живи и за потребе становништва које ће се ко-
лонизирати. Староседеоци добију земљу странаца који су били насељени по мешаним насељима. Сем
тога мештанима оставити земљу слабијег квалитета како би боља земља остала за становништво које се
колонизира.13
Колонизација становништва из других крајева. Својевремено је вршена колонизација али смо сви
уверења да оно што се радило није ваљало. Нећемо се упуштати у оцену старога, него настојати да
колонизација буде правилно извршена. У погледу колонизације постоје разне теорије и системи. Мишљења
смо да је најбоље применити систем пресађивања. Становништво једне општине, или среза пресађује се,
пресељава заједнички на нови терен у једно село, општину или срез. Овако пресељени људи не осећају се
усамљени у туђем крају, не постоји велика чежња за старим огњиштем, у добру и у невољи увек се лако
ослања један на другог, не губи се стари начин живота, обичаји и предаје.14 Зато треба израдити план који
срезови долазе у обзир за пресељавање, колико ће се приближно породица преселити, и у који крај одно-
сно који срез у Војводини извршиће се пресељење. С обзиром да су Немци држали најбољу земљу треба
настојати да се колонизира горштачки елеменат што више по немачким насељима.15
Висина поседа која ће се делити колонистима треба да буде најмање десет хектара. Боље је преселити
мањи број домаћинстава па их правилно колонизирати, снабдети са довољно земље и потребним спра-
вама и алатима, него ићи за што већим бројем што би кроз кратки период изазвало стварање сеоског
пролетаријата. Поред поседа од десет хектара насељеник добије потребне станбене и привредне зграде,
алат, машине и стоку. Сем тога насељеник одмах по доласку добије извесну суму новаца, коју неће враћати
за подмирење првих потреба. Ова сума да буде око пет до десет метери пшенице. Затим добије потреб-
ну људску и сточну храну до нове жетве. За покривање ратних издатака и за набавке потребних ствари
за домаћинство даје се сваком насељенику према броју чланова породице из општих житних магацина
становита количина хране коју ће насељеник моћи слободно продати. Зграде по селима делити водећи
рачуна о броју чланова породице. Но најбоље зграде давати породицама које су се истакле у националној
борби и које су дале највише жртава у борби. Ово ће бити за њих један трајни знак пажње и признања.
13
Једном речју, кроз свих 9 наведених тачака осећа се снажна тенденција ка лишавању припадника национал-
них мањина свих врста имовине, а из задње тачке се види чак и тенденција дискриминисања месног српског живља
у односу на планиране колонисте, који би, наравно, били политички подобни четничком покрету.
14 Овај систем је добрим делом коришћен при колонизацији 1945/46.
15 Из ове реченице се види да су и овде немачка имања била планирана као основни фундус за колонизацију.

346
ДОКУМЕНТ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ВОЈСКЕ У ОТАЏБИНИ... ПРЕДРАГ БАЈИЋ

У сваком насељу оставља се извесна количина земље за резерву, која ће се употребити за узорне
економије и за накнадне колонизације.
Насељеник не може продати ни хипотекарно имање оптеретити за период од десет година.16
Кредитирање сељака врши искључиво Задружна банка преко задруга и она једина има право на хипотеку.
Насељеници се одмах уводе грунтовно као сопственици имања уз наведено ограничење.

Ово би био у најкраћим линијама основни план за национализацију привреде у Војводини. Ако се
ово узима као основа онда за правилан рад треба израдити следеће:
Законска овлашћења за несметано вршење национализације
План о организацији привредне војске
Организација Генералне дирекције
Преглед војвођанске привреде
Преглед великих индустријских предузећа и економија с обзиром на
специјалне поверенике
Статистика страног и националног становништва по срезовима и
њихове величине поседа и ев.друге имовине.
Преглед срезова из којих ће се пресељавати, број домаћинстава која
се пресељавају и одређивање места где се сели
Организација Равногорског савеза српских земљорадничких задруга
Организација Задружне банке,Занатске банке,Индустриске банке.
Организација пољопривредне службе
Организација здравствене службе у Војводини
Прогласи, наредбе, упутства становништву за први период

С ВЕРОМ У БОГА ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ

(Потпис: Паповић)
16 У колонизацији 1945/46. тај период је био 15 година.

ЗАКЉУЧАК припадници не само те две, него и осталих нацио-

Из овог документа се, као што је већ у напо-
менама назначено, може извести закључак да би
мере по овом плану биле далеко неповољније и
неправедније за припаднике националних мањина
у Војводини него оне које су спровеле власти
НОП-а током постојања Војне управе и касније,
током аграрне реформе и колонизације. Намеће
се утисак да се често помињани израз „странци“
у овом документу односи на сав несрпски живаљ
у Војводини. Њиме би, дакле, били погођени не
само они припадници немачке и мађарске мањине
који су, са разлогом или без икакве кривице, били
жртве неселективних мера Војне управе, већ и сви
налних мањина. Ту несумњиво спадају и они који
су били припадници и симпатизери НОП-а, за
ЈВУО подједнако непријатељи као и окупаторски
сарадници. Са друге стране, нема ни наговештаја
некаквих мера против војвођанских Срба који су
били сарадници окупатора.
Остаје да се каснијим истраживањима утврде
све околности настанка овог документа, име и
положај у покрету његовог аутора, као и анализа
главног питања које овај документ отвара: да ли
је овакав план индивидуални потез свог аутора,
или је рађен по задатку, са намером да се, у случају
повољног војног расплета, до кога није дошло, он
и спроведе.

347
 Veselinka Marković, Milkica Popović
RAD MUZEJA VOJVODINE U SVETLU BIBLIOGRAFSKE SINTEZE
Časopis Rad vojvođanskih muzeja pokrenuo je
Vojvođanski muzej u Novom Sadu 1952. godine i u
periodu do 2008. godine objavljeno je pedeset brojeva
u trideset devet svesaka. Kontinuitet izlaženja časopisa
je u osnovi očuvan kao i njegov rejting. Tokom godi-
na i decenija menjao se časopis, kao i naslov. Izgle-
dom, tematikom, rubrikama i koncepcijom uvek je
nastojao da odgovori zahtevima vremena. Izdavanje
50. jubilarnog broja rada bio je značajan povod da se
objavi njegova bibliografija.
Reči Ljudmile Astahove da je bibliografija most
„koji sjedinjuje kvante znanja sa objektivnim svetom“
potvrđuje i Bibliografija rada vojvođanskih muzeja 1–35 /
Rada Muzeja Vojvodine 36–50 (1952–2008) čiji su autori
dr Drago Njegovan i mr Lidija Mustedanagić. Popis
periodičnih publikacija i njihovih priloga, te njihovu
sistematsku obradu, Muzej Vojvodine prepoznao je
kao jedan od prioritetnih zadataka. Povod za izradu i
publikovanje ove monografije, je pomenuti jubilej, jed-
nog od najprestižnijih muzeoloških časopisa u Srbiji,
pedeseti broj Rada vojvođanskih muzeja/Rada Muzeja
Vojvodine. Ona nije samo precizni i formalni popis svih
1.598 priloga objavljenih u časopisu, već jedna živa i
dinamična naučna struktura koja svedoči o razvoju naše
muzeologije i kulture u celini. Naš godišnjak je na ovaj
način dobio zaokružen pregled 50 godina izlaženja.
U opširnom i sadržajnom predgovoru autori su
dali pregled osnovnih etapa u razvoju časopisa, meto-
dologiju izrade opisa njegovih priloga, kao i tri tabele
sačinjene radi lakšeg i preglednijeg pristupa ovoj bib-
liografiji (Glavni i odgovorni urednici, Članovi uređi-
vačkih odbora i Sveske Rada prema brojevima, go-
dinama objavljivanja i broju strana). Tako su data ne
samo potrebna objašnjenja i uputstva za korišćenje
bibliografije, nego i kritička zapažanja autora u vezi sa
menjanjem koncepcije, uvođenjem ili ukidanjem nekih
rubrika, smanjenjem tiraža i sl.
Bibliografske odrednice su date tako da upućuju
na naziv priloga, broj časopisa i strane, a unutar svake
struke data je podela na članke, rasprave, izveštaje, pri-
loge i građu, zatim na ocene i prikaze i bibliografiju.
Nakon Sadržaja po strukama sledi Sadržaj po autorima,
gde su odrednice raspoređene prema imenu autora, sa
hronološkim rasporedom objavljivanja priloga. Pre-
glednosti i informativnosti doprinosi i imenski registar,
kao i ilustracije u vidu korica pojedinih brojeva Rada
koji su obeležili etape i promene kako u izgledu, tako
i u samom sadržaju i koncepciji. Autori su se pobri-
nuli da pregledima sadržaja po strukama i autorima,
azbučnim redom omoguće jednostavan, brz i kvalitetan
dolazak do željenih informacija.
Bibliografija predstavlja afirmaciju rada dosadašnjih
generacija muzejskih radnika Vojvodine, ali i podsticaj
novim da daju svoj doprinos razvoju muzejske teorije
i prakse. Svedoči da je sudbina jednog časopisa slična
sudbini živog organizma koji se modifikuje i menja
izgled podložno svim uticajima u datom trenutku.
Bibliografija rada vojvođanskih muzeja 1–35 / Rada
Muzeja Vojvodine 36–50 (1952–2008) predstavlja delo
vredno pažnje i poštovanja. Praksa je pokazala potrebu
stvaranja popisa ovog tipa, a autori su našli pravi
odgovor i time ostvarili značajan naučni doprinos.
349
 Михаел Антоловић
ПОВРАТАК ЕКОНОМСКЕ ИСТОРИЈЕ?
Boris Kršev, Finansijska politika Jugoslavije 1918–1941, Prometej, Novi Sad, 2007, str. 371
Привредна, односно економска историја
представљала је релативно развијену дисципли-
ну југословенске историографије. Посебан под-
стицај томе пружала је околност да је у време по-
стојања социјалистичке Југославије марксизам
био прихваћен као једини легитиман метод изуча-
вања људског друштва. Бивајући понекад налик на
Прoкрустову постељу у коју је требало сместити
историју читавог људског рода од антике до савре-
мених дана, марксизам је, мора се признати, значајно
утицао на ширење хоризонта интересовања српских
и југословенских историчара првенствено у правцу
изучавања тзв. материјалног живота тј. економских
аспеката историјског развитка. У мноштву истори-
чара који су дали значајан допринос истраживању
економске историје југословенских земаља својом
важношћу истичу се Мијо Мирковић, Никола
Вучо, Миливоје Ерић, Никола Гаћеша, те Смиљана
Ђуровић чији радови и данас представљају полазиш-
те за свако ново истраживање. Распад заједничке
државе 90-тих година прошлог века учинио је да
оппштејугословенске теме изгубе на атрактивности
будући да су се историчари у новим/старим нацио-
налним државама наследницама Југославије окре-
нули ужим националним истраживачким темама.
Истовремено, сужавање видокруга историчара на
националне оквире био је праћен и „променом па-
радигме“ – историја радничког покрета, народно-
ослободилачког рата и социјалистичке револуције
били су замењени новим истраживачким темама
које су кореспондирале са идејним и политичким
преокретом насталим сломом југословенске држа-
ве. У склопу наведених процеса нагло је опало
интересовање и за проблеме економске историје те,
упркос неколицини вредних дела, током последњих
петнаестак година готово да није било значајнијих
помака на том подручју. У том смислу, књига Бо-
риса Кршева посвећена финансијској полити-
ци Краљевине Југославије представља отклон од
преовлађујућег тока збивања унутар српске исто-
риографије.
Аутор је своје дело, које представља синтетич-
ки поглед на финансије прве југословенске држа-
ве, структурирао унутар десет јасно омеђених по-
главља излaжући у њима резултате до којих је дошао
истражујући ову, дуго времена, скрајнуту историо-
графску тему. Након уводног дела у којем је указао
на историјске особености прве југословенске држа-
ве (стр. 17–41), Кршев је друго поглавље свога рада
посветио анализи финансијског система Краљевине
СХС/Југославије (стр. 42–100). Попут осталих обла-
сти државне управе и финансијски систем каракте-
рисала је његова изразита хетерогеност наслеђена
из држава чији су поједини делови ушли у састав
југословенске државе. У циљу стварања јединст-
веног система државних финансија југословенске
власти су током 20-тих година постепено врши-
ле централизацију финансијске политике чији је
један од најнепосреднијих елемената представљало
уједначавање новца, будући да је на простору нове
државе било у оптицају пет монета: српски динар,
црногорски перпер, бугарски лев, немачка марка и
аустроугарска круна. Процес унификације новца
коначно је био завршен крајем 1922. године. Како
замена страних валута, првенствено круна за дина-
ре није прошла без сумњичења у погледу оправда-
ности проглашеног паритетеа 4:1 у корист динара,
јавиле су се и прве оптужбе које ће давати тон по-
литичким сукобима током постојања Краљевине
Југославије, односно, речима аутора проблеми из
домена монетарне и фискалне политике постали
су „Дамоклов мач“ у рукама новостворене државе
(стр. 63). Одатле су економска питања изазивала
непрестане политичке спорове о финансијској по-
литици чему Кршев посвећује дужну пажњу у 3.
поглављу своје монографије (стр. 101–123). Прве
године постојања нове државе обележили су про-
блеми са заменом новца који су поставили тезу о
„српској пљачки“ пречанских крајева. Поред тога,
предмет политичких спорова била је пореска по-
литика југословенских власти која је све до 1929.
почивала на задржавању раније постојећих поре-
351
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
ских оптерећења. Разлог томе налазио се у уверењу
да она одговарају различитој економској снази
појединих југословенских покрајина, те да би ли-
неарно изједначавање пореских давања довело до
још изразитије пореске неправде. Последице овак-
вог става неповољно су се одразиле на развијеније
покрајине, што аутор илуструје приликама у Војво-
дини где је дошло до помањкања обртног капита-
ла, смањења куповне моћи, одливања капитала у
друге покрајине или у иностранство, као и до пре-
задужености сељаштва. У четвртом поглављу (стр.
124–163) Кршев је анализирао изворе државних
финансија, у првом реду, структуру пореског сис-
тема, таксе, трошарине, царине и државне моно-
поле, приходе од поседа у државном власништву,
те прилив средстава у виду ратних репарација.
Државним расходима посвећено је пето поглавље
(стр. 164–191). У првом реду, радило се о обавезама
југословенске државе проистеклим из наслеђених
дугова краљевине Србије и Црне Горе, као и делу
предратног дуга аустроугарске монархије као и рат-
ним дуговањима српске владе према савезничким
државама: САД, Великој Британији и Француској.
Поред нових задужења код Народне банке и у ино-
странству, највећу ставку у буџету представљали су
трошкови државног апарата који су чинили готово
половину укупних буџетских расхода. О развоју
банкарских институција Кршев говори у шестом
поглављу (стр. 192–234) у којем је у кратким црта-
ма указао на конституисање Народне банке Кра-
љевине СХС јануара 1920. као и на формирање
државних привилегованих новчаних завода. По-
ред тога, он је знатну пажњу посветио и приват-
ним банкарским установама, као и устројству и
карактеру финансијског тржишта и берзанског
пословања. Седмо поглавље (стр. 235–257) је у це-
лини посвећено питању међусобног односа аграр-
не реформе и финансијске политике југословенске
државе. У првом реду, спровођење аграрне рефор-
ме није било праћено одговарајућим државним фи-
нансијским мерама у погледу обезбеђивања повољ-
них пољопривредних кредита као што ни царинска
и пореска политика нису штитиле пољопривредне
произвођаче. Са друге стране, аграрна реформа је,
ипак, представљала значајно оптерећење за финан-
сије југословенске државе, првенствено у виду
државних дугова насталих преузимањем обавеза
за исплату надокнаде за земљу која је одузета ве-
лепоседницима. Доминација ситног сељачког по-
седа у земљовласничкој структури узроковала је
екстензивну и скупу производњу која није била
352
ПРИКАЗИ
конкурента на тржишту. Ово је пак доводило до
презадужености сељаштва и отварања питања
„сељачких дугова“ које је решено путем уредбе
из 1936. о ликвидацији земљорадничких дугова.
Светска економска криза и њене реперкусије на
привреду и финансије југословенске државе Кршев
разматра у осмом поглављу (стр. 258–299). Вели-
ка депресија коинцидирала је у југословенском
случају са процесом опште привредне етатизације
којој је претходило успостављање јединствене
финансијске управе на територији читаве земље,
чиме је био окончан адиминистративно-финансиј-
ски партикуларизам. Са друге стране, крах међу-
народних финансијских институција 1931. за које
је Југославија била непосредно везана (аустријска
Kreditanstalt и немачка Darmstadter und National-
bank) утицао је на слом домаћег банкарског систе-
ма, при чему је крах приватног банкарства омо-
гућио јачање државног финансијског капитала.
Опште економске неприлике изазване светском
економском кризом катастрофално су се одрази-
ле на стање југословенских финансија које су се у
раздобљу 1931–1935. нашле у стању непрестаног
буџетског дефицита док је, у исто време, било за-
бележено преко 1 900 стечајева, као и више од 2
600 захтева за принудним поравнањем. Излаз из
кризе наступио је у виду „нове финансијске поли-
тике“ Милана Стојадиновића, о чему Кршев рас-
правља у деветом поглављу (стр. 300–329). Задр-
жавајући државни интервенционизам у привреди,
влада Милана Стојадиновића је разрешила питање
земљорадничких дугова, уредно измиривала раз-
личита социјална давања повећавајући животни
стандард ширих слојева становништва и поста-
вила новчане заводе на здраве финансијске осно-
ве. При томе, руководећи се протекционизмом у
спољној трговини, влада је системом споразума
омогућила да југословенски извоз, у зависносно-
сти од појединачне земље, буде већи од 20–50%
од увоза. Истовремено су традиционалне спољно-
трговинске партнере Југославије – Велику Бри-
танију и Француску, замениле Италија и Немачка
са којима су успостављене чрсте привредне везе,
док је унутрашњи економски развој земље био
финансиран од стране државе. У последњем, де-
сетом поглављу (стр. 330–342), Кршев анализира
финансијске прилике у Југославији уочи Другог
светског рата, током којих је од пресудног значаја
било подржављење Народне банке 1940. године.
Избијање рата у Европи створило је привредну
нестабилност, док је пад вредности домаће валуте
ПОВРАТАК ЕКОНОМСКЕ ИСТОРИЈЕ?
био узрокован неконролисаном емисијом новца од
стране Народне банке тако да су последњи месеци
постојања краљевине Југославије били обележе-
ни јачањем инфлације и дубоком кризом њених
државних финансија.
Црвена нит која се провлачи кроз читаво
дело јесте ауторово убеђење да су финансијске по-
тешкоће југословенске државе, као и начини на
који су југословенске владе приступале њиховом
решавању, узроковале све остале, првенствено по-
литичке проблеме Краљевине СХС/Југославије.
Тако Кршев експлицитно заступа становиште да је
основу свих политичких спорова, чији је изрочник
била финансијска политика Краљевине Југославије,
чинило (је) тзв. „пореско питање“ (стр. 115). Ово-
ме становишту се могу упутити приговори са
разних страна, првенствено, да је реч о економ-
ском редукционизму који сложене феномене са
којима се током свога постојања сусретала прва
МИХАЕЛ АНТОЛОВИЋ
југословенске државе настоји објаснити помоћу
искључиво једног, додуше, изузетно важног чинио-
ца. Но, упркос томе, сматрамо да је у поплави пау-
шалних оцена о карактеру Краљевине Југославије,
који се појављују у јавном (пара)историјском
дискурсу, Кршев са правом указао на значај еко-
номских фактора у развоју југословенске државе
који често остају изван видокруга чак и научне
историографије. Кршев је успео да истраживање
финансијске политике презентује на прегледан,
јасан и приступачан начин, те је резултат његовог
бављења овом сложеном темом монографија коју
могу да читају и они који не спадају у узак круг
стручњака за економска и финансијска питања. Ис-
товремено, заједно са својом претходном књигом
(Банкарство у Дунавској бановини, Нови Сад,
1998) Кршев сведочи о обнављању интересовања
за економску историју ослобођену идеолошких на-
слага и ограничења.
353
 Lidija Mustedanagić
GRAD U SLICI I REČI
Maja Erdeljanin, Vladimir Mitrović, Sava Stepanov, Slika grada – Novi Sad
u likovnim umetnostima 18–21. veka, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad 2009.
Sam naziv knjige koja je pred nama – Slika grada
– Novi Sad u likovnim umetnostima 18–21. veka –
nedvosmisleno, naročito svojim podnaslovom, upuću-
je na osnovnu temu monografije. Bazirajući se na
likovnosti, autori su uspeli da daju svojevrsnu istoriju
umetnosti, tematizovanu izborom motiva grupisanim
oko centralnog toponima – grada Novog Sada, shva-
ćenog istorijski determinisanim: to nije samo današnja
opština Novi Sad, već je to grad sa svim svojim
menama i širenjima kroz istoriju, večno oslonjen na
Petrovaradin i Petrovaradinsku tvrđavu, te Dunav kao
neminovnu prirodno-geografsku okosnicu.
Knjiga je, kako u uvodu autori napominju, name-
njena najširem sloju publike, pri čemu se poštuju
stilske i vremenske odrednice smeštene u umetnički i
istorijski kontekst. Zamišljena je tako da dočara grad
Novi Sad, sa svim svojim bitnim topografskim ozna-
kama u određenim i važećim istorijskim okolnostima,
u likovnom izrazu umetnika, pri čemu su zastupljena
cehovska pisma, vandrovke, grafike, crteži, ulja, akva-
reli, skice, karikature, zaglavlja časopisa, stare razgled-
nice, fotografije, konceptualna umetnost i sl. Mate-
rijalno-stilska likovnost i nosilac njenog izraza odab-
rani su na osnovu: veličine umetnika odnosno njihove
zaokruženosti i potvrđenosti (čak i ako se ne radi o
njihovim najboljim ostvarenjima), tematske orijen-
tacije na grad kao jednoj od orijentacija u opusima
savremenih umetnika, te isključivim i jedinim opre-
deljenjem Novim Sadom kao temom kod nekolicine
umetnika.
Zamišljena da da istorijsko-umetničku sliku o li-
kovnim predstavama Novog Sada, od njegovog prvog
beleženja na cehovskim pismima, sa sinhronijskim sko-
kovima do moderne umetnosti koja se u naraciju upliće
diktatom motivske opredeljenosti, Slika grada nam daje
i svojevrsnu istoriju Novog Sada, jer se odabir tema i
motiva nametao, ujedno sa glavnim tokom knjige, kao
poziv za enciklopedijsko osvrtanje na pojedine topo-
se, pri čemu se koncizno spajala prošlost sa savre-
menošću. Kao posebna tema obrađeni su hramovi –
crkve i religiozne građevine svih veroispovesti, koje su
postojale i koje još uvek postoje, zatim centar grada
sa Palatom Vojvođanske banke i Gradskom kućom ili
Magistratom, delovi grada kao što su Ribnjak i peri-
ferije, Dunavska, Jevrejska, Zmaj Jovina i druge ulice,
Katolička porta, zgrada Kanala DTD, Matica srpska,
Srpsko narodno pozorište, parkovi, fasade i sl., pri
čemu je najveći prostor knjige zaposednut likovnim
prizorima Petrovaradinske tvrđave, Dunava i mostova,
uvodeći specifičnu tematiku Novog Sada kao prostora
sa kojeg se šalje umetnička poruka, na način na koji
su to, na primer, osmislili konceptualni umetnici
koristeći prostor razrušenih mostova tokom 1999.
godine i posle. Dinamika rušenja i građenja, izmena
delova grada i pojedinih ulica je simultano prožeta
dizajnerskim uplivom, koji je od krupnih slika na dve
355
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
strane, do smanjenih reprodukcija, skoro i do veličine
poštanske marke, u zahvalnoj smeni bojenih i belih
strana, uspeo da prati ritam diktiran koncepcijom.
Pored enciklopedijskih osvrta na istorijat pojedi-
nog zdanja, dela grada, prirodne pojave ili ulice, ističu
se i mota, preuzeta iz romana ili putopisa, dajući još
jednu dimenziju ovoj knjizi zaista specifične građe.
Istorijski pristup razvoju pojedinih umetničkih opre-
deljenja ili žanrova, te osvrt na pojedine umetničke
pojave, usložnjene su kritičkim pogledom na scenu i
kontekstualzacijom same arhitektonike publikacije.
Zastupljenost tema i autorski prilozi ostvareni su na
sledeći način: Vladimir Mitrović je zajedno sa Majom
Erdeljanin napisao Uvod i tekst o razglednicama kao
pretečama masovne komunikacije, a sam je autor većine
naslova u knjizi – Prikaz grada u zidnom slikarstvu,
Novosadski hramovi: prve umetničke galerije, Hramovi
kao slikarski motivi, Cehovska pisma i vedute, Druga
polovina 19. veka – pojava fotografije, Slikarstvo krajem
19. i početkom 20. veka, Period između dva svetska
rata, Posleratni period, Prvo lice jednine: konceptualna
umetnost; sa Savom Stepanovim, koji je autor tekstova
Grad – mesto za umetnost, Slike grada, Mala saga o sru-
šenim mostovima, V. Mitrović je napisao poglavlje Novi
Sad u umetnosti na raskrsnici vekova; Maja Erdeljanin
jedan je od autora, pored S. Stepanova, poglavlja pod
nazivom O nekoliko umetničkih novosadskih urbanih
opsesija, te autor tekstova o istoriji Novog Sada (uz
podršku Ilije Komnenovića), dok izbor za citate takođe
pripada njoj. Autorka je prisutna u knjizi i sa izborom
nekoliko slikarskih ostvarenja, čime je njen profil ovde,
kao likovnog umetnika, zaokružen na dostatan način.
Autori knjige obezbedili su nas ne samo sa mar-
kantnim izborom od 200 ilustracija, već i sa 123 duže
i kraće biografije umetnika i umetničkih grupa, od
Jakoba Alta, najplodnijeg autora veduta sa motivima iz
Novog Sada i okoline sa početka 19. veka, sakupljenih
u čuveni veliki album Dunavske razglednice, preko
356
ПРИКАЗИ
Petra Dobrovića, jednog od najistaknutijih slikara 20.
veka, Anastasa Jovanovića, slikara, grafičara i fotografa,
Bogomila Karlavarisa, Milana Kerca, umetničke grupe
KOD, Milana Konjovića, jednog od najznačajnijih i
najplodnijih srpskih slikara, te do Miroslava Mandića,
avangardnog privrženika hodanja, Zaharije Stefanovića
Orfelina, jednog od najznamenitijih Srba svog vremena,
prave renesansne ličnosti 18. veka, Jovana Soldatovića,
istaknutog jugoslovenskog modernog skulptora,
Đorđa Tabakovića, čuvenog novosadskog arhitekte,
Milenka Šerbana, Bogdana Šuputa, Save Stojkova, i
mlađih savremenika kao što su Milan Pivnički, Borivoj
Popržan, Danijel Babić i drugi. Možda možemo malo
zažaliti što se u ovaj raskošni registar, zahvaljujući
slikama grada koji volimo, nisu uvrstila imena kao što
su Anastas Bocarić, Petar Ćurčić i Miomir Bata Milu-
tinović.
Nije izostao ni spisak ilustracija, kao ni bibliografija
sa više od 90 naslova, te rezime na engleskom jeziku.
Posebna napomena usmerena je i na izvore kao
što su katalozi tri izložbe Novi Sad za sva vremena
autora dr Jasne Jovanov, novosadskih kolonija (Na
kanalu između 2 mosta, Neoplanta), više izložbi udru-
ženja Likovni krug i dr., te pregleda likovne scene
publikovanih od strane SULUV-a, Likovnog kruga ili
galerija i muzeja Novog Sada.
U ovoj svojevrsnoj šetnji gradom, oplemenjenom
saznanjima iz domena istorije kulture i umetnosti,
osveženom novim perspektivama, kako onima iz skoro
drevne prošlosti, kada je grad bio tek slutnja, a svaki
pokušaj njegove likovne materijalizacije tek dovođenje
iz sna predstave o nebeskom Jerusalimu, tako i njegove
futurističke vizije uspostavljene na dalekom horizontu
nade i strepnje, posebno mesto zauzimaju institucije
baštine koje se ovde uspostavljaju kao važni segmenti
u osmišljavanju koncepcije i izgleda monografije, pa
dužnu zahvalnost autori pokazuju Muzeju grada Novog
Sada, Muzeju Vojvodine i Galeriji Matice srpske.
 Knežević Nataša
POPULARIZACIJA POJMA BIODIVERZITETA NA PRIMERU
AKTIVNOSTI NARODNOG MUZEJA IZ ZRENJANINA
Danas, kada je sa naučne strane velika pažnja
usmerena na zaštitu prirode, očuvanje biodiverziteta
i održivi razvoj, građanstvu to pitanje deluje više kao
teorija koju bi neke naredne generacije trebalo da
(možda) i praktično primene. Broj institucija koje se
bave zaštitom i unapređivanjem prirode neprekidno
raste, umnožavaju se naučni i stručni skupovi, vode se
razne rasprave, uvode se pravilnici ali su odjeci svega
toga minimalni. Usvojeni su brojni zakoni koji se
odnose na zaštitu prirode, zaštitu biljnih i životinjskih
vrsta. Međutim, zakoni su samo mrtvo slovo na papiru,
ako se ne shvati njihova važnost i ako se dosledno
ne sprovode. Da bi ih poštovali, neophodno je da se
upoznamo sa onim šta treba zaštititi.
Pojam i značaj biodiverziteta. Biodiverzitet (bio-
loška raznovrsnost) podrazumeva sveukupnost gena,
vrsta i ekosistema na Zemlji, odnosno obuhvata ukupnu
različitost i variranje gena i svih vrsta mikroorganizama,
gljiva, biljaka i životinja kao i svu raznolikost ekosistema
u kojima su živa bića aktivni nosioci procesa. Termin
biodiverzitet, odnosno biološka raznovrsnost, postao je
sastavna komponenta ekologije i zaštite životne sredine,
pre više od četvrt veka. Njime je u širokom smislu
obuhvaćena problematika očuvanja i korišćenja bioloških
resursa na planeti Zemlji. Danas, ovaj termin je opšte
prihvaćen u nauci, praksi i svakodnevnom životu, a sama
zaštita biodiverziteta je u poslednjih nekoliko decenija
doživela izuzetan napredak. Očuvanje biodiverziteta je
u našem ličnom interesu. Biološki produkti jesu osnova
na kojoj je zasnovana civilizacija. Prirodni produkti se
koriste kao sirovina u različitim industrijama poput
poljoprivrede, farmacije, hortikulture, građevine i sl.
Tako da gubitak biodiverziteta utiče na rezerve hrane,
mogućnosti za rekreaciju, turizam, drvne resurse,
medicinu itd.1 Negativni ekološki faktori današnjice,
zajedno sa antropogenim faktorom, dovode do smanjenja
biološke raznovrsnosti čime se ugrožava homeostaza
Zemlje i potencijalno onemogućava napredak ljudskog
roda lišenog ekonomske osnove održavanja života koju
čine prirodni i biološki resursi. Pravilno shvaćen bio-
diverzitet je bitan preduslov za zaštitu prirode i opstanak
živog sveta na planeti Zemlji.
1 http://www.cbd.int/convention/guide.shtml?id=
changing
Uloga muzeja u popularizaciji pojma biodiver-
ziteta. Dakle, jedna od bitnijih tema današnjice jeste,
svakako i očuvanje biodiverziteta. Muzej, kao insti-
tucija čija je delatnost usmerena ka društvu, može
imati značajnu ulogu u promovisanju održivog razvoja
i očuvanja komponenti biodiverziteta. Jedan od načina
promocije problema biodiverziteta kroz muzejsku
delatnost jeste organizovanje izložbi koje predstavljaju
tradicionalni način komunikacije između muzeja i
posetioca, i koje inspirišu brojne aktivnosti poput pre-
davanja, susreta, tribina, filmskih projekcija i sl. Iako,
možda, na prvi pogled ne izgleda da je tako, izložbe
su mesto gde se odvija učenje. Ono je kompleksno,
ne svodi se na jednostavan transfer informacija, već
obuhvata vizuelno razumevanje predmeta i njegovog
sadržaja, emocionalnu angažovanost putem povezivanja
predmeta i njegovog sadržaja sa sopstvenim iskustvom
i deljenjem ovih asocijacija sa porodicom i prijateljima.
Ovakvo učenje kreira kompleksnu mrežu iskustva,
činjenica, impresija i akumuliranog znanja. Pored izla-
gačke ne treba zanemariti i izdavačku muzejsku delat-
nost, koja podrazumeva objavljivanje stručnih i nauč-
nih članaka i publikacija, izradu kataloga i sl. Time
muzejska aktivnost trajno ostaje dokumentovana, za
razliku od izložbi koje su prolazne.
U skladu sa modernim svetskim i evropskim toko-
vima, muzejska delatnost sve više sudeluje u edukaciji
različitih društvenih struktura. Klasična i, uprkos
svemu, nezamenljiva stručna tumačenja stalne postavke
i povremenih izložbi, predavanja uz dijapozitive,
igraonice i radionice, stručni skupovi i savetovanja –
neke su od raznolikih mogućnosti za sticanje znanja o
biodiverzitetu i njegovom značaju. Akcije poput osmiš-
ljavanja malih dečijih izložbi, uz one velike, i njihova
svečana otvaranja, ili zajednički razgovori o tajnama
živog sveta koji nas okružuje, Muzej pretvaraju u vesela
i bučna susretišta velikog broja dece sličnih interesa. To
je mesto gde deca nastavljaju učenje, ali istovremano
mesto izazova za odrasle.
AKTIVNOSTI NARODNOG MUZEJA
IZ ZRENJANINA
Narodni muzej aktivno učestvuje u životu lokalne
zajednice, odgovara na zahteve društva novog mileni-
357
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
juma o čemu svedoči posećenost, kako izložbi, tako i
stalne postavke, ali i osvojene nagrade i priznanja.2 U
kontekstu novina koje se dešavaju u muzejskoj praksi,
Zrenjanin ne zaostaje mnogo. Neosporno je da kustosi
Narodnog muzeja nastoje da slede aktuelne teme. Pri-
rodnjačko odeljenje je, u tom smislu, priredilo brojne
izložbe, a takođe izvršilo reorganizaciju i modernizaci-
ji stalne postavke.
IZLOŽBE. Kako bi se publika upoznala sa poj-
mom biodiverziteta, sa njegovim značajem i potrebom
da se očuva, prirodnjačko odeljenje Narodnog muzeja
iz Zrenjanina upriličilo je brojne izložbe. Koloritnim
fotografijama, dermoplastičnim preparatima, herbar-
skim primercima posetiocima je ukazano na raznovr-
snost, lepotu i bogatstvo živog sveta. Propratni teksto-
vi, katalozi, legende, CD i video bim prezentacije do-
punjuju praznine u mozaiku percepcije kod posetioca,
navodeći ga na razmišljanje. Neke od izložbi koje su
realizovane u poslednjih par godina:
Čudesni svet vilinskih konjica, oktobar 2005. Izlož-
ba koju je priredio mr Svetozar Santovac, muzejski sa-
vetnik Narodnog muzeja Zrenjanin u saradnji sa Naci-
onalnim parkom Fruška gora. Na njoj su predstavljene
fotografije Odonata Sveta, preparati vilinskih konjica
iz Odonatološke zbirke i slike odonata akademskog sli-
kara kustosa Milana Grahovca. Za ovu izložbu urađen
je katalog, CD prezentacija i web prezentacija.3 Cilj au-
tora je bio da se povežu ljudi širom sveta pod jednim
geslom, a to je zaštita prirode.
Kroz paukovu mrežu, septembar 2006. Takođe re-
alizovana u saradnji sa Nacionalnim parkom Fruška
gora. Međunarodna izložba fotografija paukova iz ce-
log sveta, na kojoj je izloženo 40 najuspelijih radova
od ukupno 460 koliko je pristiglo na poziv NP Fruška
gora, a od 92 autora iz 36 zemalja sa svih kontinena-
ta. Izložba nije bila takmičarskog, već edukativnog ka-
raktera, imala je za cilj da kroz fotografije prezentuje
i populariše paukove, kao malo poznatu grupu beski-
čmenjaka.
Izložbe fotografija zrenjaninskih autora, septembar
2006: Prizori iz prirode, autor Nataša Đorđević i Motivi
carske bare, autor Predrag Kostin. Na fotografijama je
dat osvrt na prirodu, životinje posebno, sa željom da se
ukaže na lepotu sveta koji nas okružuje i koji ponekad
ne primećujemo.
Leptiri, septembar 2007, međunarodna izložba fo-
tografija, na kojoj je izloženo 40 od ukupno 800 radova
2 Narodni muzej Zrenjanin dobio je nagradu »Mihailo
Valtrović«, tj. proglašen je za najbolji muzej u Srbiji u 2006.
godini.
3 http://www.naturefg.com
358
ИЗ МУЗЕЈА И ГАЛЕРИЈА
poslatih na konkurs koji, već po tradiciji, organizuje
NP Fruška gora. Fotografije su delo 122 autora iz 40-ak
zemalja širom sveta. Organizatori izložbe su Nacional-
ni park Fruška gora i Narodni muzej Zrenjanin, a au-
tor izložbe je Dragiša Savić iz NP Fruška gora.
Sove & sove, april 2007, autor izložbe mr Svetozar
Santovac, muzejski savetnik Narodnog muzeja iz Zre-
njanina. Povod za organizaciju ove izložbe je bogata
zbirka figura sova koja je u vlasništvu Boška Zakina,
ornitologa-amatera, zaljubljenika u prirodu. Kolekcija
figura »sova« broji oko 700 predmeta i nastala je kupo-
vinom i poklonima prijatelja iz celog sveta. Zanimljivo
je da su predmeti izrađeni od različitih vrsta materijala
(zlata srebra, poludragog kamenja, porcelana, bronze,
keramike, različitih vrsta drveta, stakla, kristala, kože,
metala, kanapa, hleba, voska, vulkanske lave i sl.),
različite veličine, namene i umetničkog sadržaja. Cilj
izložbe je bio da se promeni negativan stav i mišlje-
nje o sovama. Jedan od načina da se uspe u tome je
edukacija, upoznavanje sa životom sova, tj njihovom
biologijom. Sove su savršeno građeni noćni predatori
koji zauzimaju važno mesto u lancu ishrane i značajan
regulator brojnosti glodara, jer su im oni glavna hrana.
Upoznavanjem njihove važnosti u ekologiji prirode,
zaštitom njihovih staništa i populacija, može se ostva-
riti značajan pomak u stavu društva prema sovama
kao veoma korisnim pticama.
Na digitalnim krilima, novembar 2007, izložba re-
alizovana u saradnji sa prirodnjačkim muzejem iz Pod-
gorice. Autor fotografija Ondrej Vizi, autor postavke
Božana Karaman, komesar i autor dela sa trodimenzi-
onalnim predmetima mr Svetozar Santovac, muzejski
savetnik Narodnog muzeja Zrenjanin. Na izložbi je
predstavljeno 70 fotografija ptica sa Skadarskog jeze-
ra, dok je na otvaranju organizovana video bim pre-
zentacija o fotodokumentaciji Prirodnjačkog muzeja
iz Podgorice, uz komentar autora fotografije Ondreja
Vizija. Poruka izložbe je da elektrotehnika može trajno
da sačuva krila koja se vide na slikama, dok ona pra-
va, u prirodi, najčešće ne može. Njih možemo sačuvati
samo mi, svi zajedno.4 Da li će neke naredne generaci-
je uživati u digitalnim krilima ili onim pravim, zavisi
od naših narednih poteza. Lopta je u našem dvorištu,
treba misliti o tome.
Orhideje sveta (2008), međunarodna izložba foto-
grafija organizovana u saradnji sa JP Nacionalni park
Fruška Gora. Radove su poslala 82 autora iz 26 zemalja.
Samu izložbu čini 40 odabranih odštampanih fotogra-
fija, kao i propratni katalog i CD prezentacija. Osnov-
4 http://www.pmcg.cg.yu/Izlozba_fotografija_o_vizija.
htm
ПОПУЛАРИЗАЦИЈА ПОЈМА БИОДИВЕРЗИТЕТА...
ni cilj ove izložbe je ekološka edukacija i prezentacija.
Prikazom određene grupe organizama, u ovom slučaju
orhideja, na fotografijama iz različitih krajeva sveta,
propratnim predavanjem i štampanim materijalom
prikazana je raznovrsnost, lepota i vrednost ove vrste i
ukazano je na značaj očuvanja, odnosno zaštite.
Skeleti uživo (2008), izložba preuzeta od Priro-
dnjačkog muzeja iz Beograda. Pripada klasičnom kon-
ceptu prirodnjačkih izložbi, kojim se obrađuju principi
građe tela: oslonac, kretanje i uspravno držanje. Izlože-
no je oko 70 skeleta različitih životinjskih vrsta, čime
je omogućeno da se posetioci bliže upoznaju sa unu-
trašnjom građom životinja, sa onim što nije moguće
uočiti golim okom. S tim u vezi, izložba je od velikog
značaja za učenike i studente (biologije, medicine, ve-
terine), jer im pruža priliku da uživo vide i saznaju de-
talje anatomije životinja, koji su sastavni deo njihovog
školskog gradiva.
Kuda ide ljudski rod? (2009), jeste zapravo mini-
prezentacija projekta koji su sproveli učenici osnovne
škole iz Belog Blata na temu pozivnog konkursa Fon-
dacije »Okrugli svet« iz Republike Mađarske. Izložena
su četiri panoa na kojima su učenici predstavili svoje
viđenje trenutnog stanja ugroženosti biodiverziteta,
kao i posledice klimatskih promena na Zemlji. Ova
prezentacija je vid upozorenja i pokušaj da se skrene
pažnja javnosti na aktuelne probleme i da se podigne
nivo ekološke odgovornosti i svesti.
KREATIVNE RADIONICE. Kako bi se posetioci
zainteresovali za izložbe, pogotovo mlađi uzrasti, pe-
dagoško-informativna služba je organizovala kreativ-
ne radionice pod nazivom Odjeci, koje predstavljaju
svojevrsan komentar i nadgradnju izložbi. Ovde se
učenici pozivaju da nakon posete izložbi osmisle crtež
ili trodimenzionalni rad na temu date izložbe. Radovi
učenika se tokom izložbe ili nešto kasnije postavljaju
u izložbenim prostorijama Narodnog muzeja. Neke od
akcija u Odjecima:
Još jedan iz čudesnog sveta, izložba radova učenika
četvrtih razreda osnovnih škola, inspirisanih među-
narodnom izložbom fotografija Čudesni svet vilinskih
konjica. U likovnoj akciji učestvovalo je 18 učenika iz
5 zrenjaninskih osnovnih škola. Svim učesnicima uru-
čeni su katalozi izložbe Čudesni svet vilinskih konjica i
zahvalnice. Autori najboljih šest radova dobili su na-
grade – majice sa odštampanim svojim radom, jer po-
stoji začkoljica »nemojte se truditi da budete najbolji,
takve radove zadržavamo«. Od kako je Narodni muzej
ponovo otvoren za publiku, nakon pauze od dve godi-
ne zbog renoviranja i adaptacije, ovo je bila prva akcija
namenjena najmlađim uzrastima. Moj pauk, bezopasan
НАТАША КНЕЖЕВИЋ
i lep, akcija u kojoj su učenici pravili trodimenzionalne
radove, koji su kasnije okačeni na »paukovu mrežu«, i
postavljeni u izložbenom prostoru Narodnog muzeja.
Prilikom vraćanja radova učenici su dobili zahvelnice
za učestvovanje u akciji. Lepršavi svet leptira, internet
izložba sa 199 učesnika iz tri osnovne škole i pet vr-
tića. Radovi su prevedeni u digitalnu formu, objedi-
njeni i dostavljeni na kompakt disku školama i vrtići-
ma – učesnicima, dok je izbor najboljih postavljen na
muzejski sajt.5 Odjeci na temu sove, 30 radova učenika
iz dve osnovne škole i jednog vrtića, izloženi u Holu
Narodnog muzeja tokom izložbe »Sove & sove«.
STALNA POSTAVKA PRIRODNJAČKOG ODE-
LJENJA. Osim izložbi i kreativnih radionica kao pra-
tećih projekata, za popularizaciju bioloških tema i
aktuelnih problema današnjice, zahvalna je i stalna
postavka prirodnjačkog odeljenja. U odnosu na stari
koncept, može se reći da je nova verzija osmišljena ne-
što modernije. Nakon završetka kompleksnih radova
na renoviranju i modernizaciji, ovaj segment stalne
postavke otvoren je za posetioce maja 2008. godine.
Sadržaj stalne postavke pripodnjačkog odeljenja
podeljen je u dve prostorije. U prvoj prostoriji su u
vidu diorame predstavljeni dermolastični (trajni) pre-
parati životinjskih vrsta iz zbirke prirodnjackog ode-
ljenja, i to onih koje su iščezle ili se retko mogu vi-
deti.6 Time je omogućeno da se akcentuju ne samo
životinje, već i njihovo prirodno okruženje. U odnosu
na raniju praksu, kada su predmeti izlagani u običnim
staklenim vitrinama, može se reći da je diorama atrak-
tivniji i zanimljiviji vid izlaganja za posetioce. Osavre-
menjivanjem načina izlaganja postignut je veći kvalitet
prirodnjačkog segmenta stalne postavke. Eksponati su
predstavljeni u vidu ambijentalnih celina, čime je izbe-
gnuta stereotipnost, a samim tim i određena sterilnost
koja je karakterisala ranije muzejske postavke. Osnov-
na ideja pri odabiru i izlaganju eksponata, bila je da se
posetiocima prikažu dermoplastični preparati životinj-
skih vrsta koje su odavno nestale ili su veoma retke na
našim terenima. Na primer, dermoplastični preparat
beloglavog supa Gyps fulvus (Hablizl 1783), ulovljen
je u okolini Pančeva 1895. godine. Danas je ova vrsta
ugrožena do izumiranja i opstaje zahvaljujući formira-
nju prirodnog rezervata na Uvcu. Dermoplastični pre-
parat vuka Canis lupus (Linnaeus 1758), predstavljen
je u delu diorame koji svojim ambijentom predstavlja
5
http://www.muzejzrenjanin.org.yu
6 Diorama (grč. di-orao – gledam kroz) je savremen
način izlaganja koji podrazumeva predstavljanje dermopla-
stičnih preparata životinja u prostoru koji je uređen tako da
predstavlja njihova prirodna staništa.
359
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
zimu, jer su vukovi do naših prostora dolazili sa kar-
patskih planina, vrlo retko, samo za vreme dugih i hla-
dnih zima. Pelikan Pelecanus crispus (Bruch 1832) po
navodima Matjeva (1850) gnezdio se u pančevačkom
ritu. Velika droplja Otis tarda (Linnaeus 1758) neka-
da se gnezdila u okolini Aradca. Danas se, malobrojni
primerci ove vrste mogu videti samo na prostoru oko
mađarske granice, jer se u Mađarskoj veštački gaji.
Kao što je i ranije bila praksa, jedan deo stalne
postavke namenjen je za eksponate geo-paleontološke
zbirke, tako su u drugoj prostoriji postavljeni fosilni
ostaci životinja, stari između 10 000 i 30 000 godina.7
Postavka fosilnih ostataka ima za osnovnu ideju da
fosilizovane kosti budu izložene u tri dimenzije. Fo-
silizovana lobanja mamuta Mammuthus primigenius
i stepskog bizona Bison priscus postavljene su u pro-
storu tako da nagoveštavaju prirodnu veličinu ovih
vrsta. Ostale kosti skeleta mamuta, stepskog bizona i
džinivskog jelena Cervus megaceros postavljene su na
tlo, na podlogu od zemlje, kako bi se dočaralo njihovo
prirodno nalazište. Ovaj segment postavke dopunjuje
mural »Lov mamuta«, savremena interpretacijska slika
preistorijskih ljudi koji su verovali da će im naslikane
scene lova i plena učiniti lov uspešnim, kao i minija-
turna skulptura mamuta koja prikazuje morfološku
građu, boju krzna i kljova, kao i proporcije tela.
Ovde posetioci mogu da saznaju nešto više o ovim
impresivnim životinjama, koje su obeležile epohu ple-
istocena. Smatra se da je osnovni razlog njihovog ne-
stanka klimatske promene, koje su uslovile smanjenje
areala dlakavog mamuta (ali i drugih vrsta mamuta).
Dodatno smanjenje brojnosti ove vrste uzrokovano
je antropogenim faktorom (lov). Neki naučnici suge-
rišu da bi još jedan, mogući razlog njihovog nestan-
ka mogle biti infektivne bolesti.8 Evidentno je da se
može povući paralela između mamuta i pojedinih
ugroženih vrsta današnjice. Kao i u prošlosti, i danas
su prisutne klimatske promene (ne toliko drastične
kao što su ledena doba) koje negativno utiču na žive
organizme. Prisutan je i negativan antropogeni faktor
koji se manifestuje na različite načine. Jedina razlika je
činjenica da su ljudi danas daleko svesniji, inteligentniji
i racionalniji nego u prošlosti, pa je neoprostivo da na
nestanak vrsta gledaju skrštenih ruku.
KARIKA KOJA NEDOSTAJE. Kako bi priča bila
potpuna, neophodno je da se jedan deo pažnje prirod-
7 Fosil (lat. fossus – u bukvalnom prevodu »onaj koji je
zakopan«) je mineralizovan ili na drugi način očuvan osta-
tak ili trag (poput otiska stopala) životinje, biljke ili nekog
drugog organizma.
8 http://en.wikipedia.org/wiki/Mammoth
360
ИЗ МУЗЕЈА И ГАЛЕРИЈА
njačkog odeljenja usmeri na floru. Usled nedostatka
prostora u okviru stalne postavke, ali i adekvatnog ma-
terijala, biljni svet je bio u drugom planu. Ovoj temi bi
trebalo posvetiti više pažnje u okviru aktivnosti Narod-
nog muzeja. U tom smislu, prirodnjačko odeljenje za
naredni period ima u planu dopunu stalne postavke
materijalom iz botaničke zbirke. Ovaj segment će biti
posvećen lekovitoj flori Vojvodine. Predviđeno je da
se publici uz lekovite biljne vrste, predstave načini i
mogućnosti uzgoja lekovitih biljaka, obrada i dobijanje
krajnjih produkata, kao i trenutno stanje ugroženosti
sa mogućim merama zaštite.
Stepen ugroženosti biljnih vrsta je, takođe, alar-
mantan. Njihov značaj za ljudsku populaciju je neza-
menljiv. Činjenica je da su skoro svi primarni oblici
vegetacije na teritoriji Vojvodine, neposredno ili po-
sredno ugroženi, i da su tendencije promene vegeta-
cijskog pokrivača negativne. U cilju informisanja jav-
nosti i podizanja svesti ljudi o značaju florističkog bio-
diverziteta i potrebe da se isti očuva, izrađena je Crve-
na knjiga flore Srbije – dokument o živom svetu koji
nestaje. Time je, ujedno, i dokumentovana floristička
raznovrsnost i trenutno stanje ugroženosti pojedinih
biljaka na teritoriji naše zemlje. Ova knjiga je i jasna
opomena da je došlo vreme da o našem prirodnom
bogatstvu drugačije razmišljamo i sa njime drugačije
postupamo, kako bi ga očuvali i za naredne generacije.
Muzej bi svojom delatnošću mogao da skrene pažnju
javnosti na ovaj problem.
***
Važan korak ka boljem upoznavanju i suštinskom
razumevanju biodiverziteta, i njegovog značaja za ljud-
sku populaciju, jeste informisanje i edukacija javnosti.
Da bi rešili problem neophodno je da shvatimo nje-
govu srž. To je moguće ukoliko se na adekvatan način
predoče informacije koje će biti razumljive, ne samo
užem naučnom krugu, već i širem građanstvu. Neop-
hodni su, pre svega, dugoročni programi edukacije
javnosti, koji će rezultirati promenama u ponašanju i
stilu života, i koje će pripremiti i prilagoditi društvo na
promene. Danas su sve zemlje sveta zaokupljene pita-
njem obrazovanja. S ulaskom u vreme u kojem znanje
predstavlja sržnu vrednost, menja se poimanje procesa
obrazovanja, mesta i načina na koji se odvija, te njegovih
ciljeva. Pored klasičnih obrazovnih institucija poput
škola i univerziteta ističe se značaj drugih ustanova koje
posreduju u prenosu znanja. Istovremeno sve više na
značaju dobija informalno obrazovanje, jer se upravo u
njemu nalaze ogromne neiskorišćene rezerve. Aktivno
učenje i personalno stvaranje značenja su prirodni
НА ПУТУ ПРЕРАСТАЊА ЗБИРКЕ У МУЗЕЈ
procesi koji se odvijaju u informalnim okruženjima
poput muzeja. Muzeji predstavljaju veliki izvor infor-
macija, te nam omogućavaju da bolje upoznamo i
razumemo sebe, svoju porodicu, zajednicu i celokupno
čovečanstvo.
U prošlosti, muzeji su predstavljali konzervativne i
relativno zatvorene institucije, čija je osnovna funkcija
bila konzervacija i čuvanje kulturnog nasleđa. Malo
pažnje se poklanjalo posetiocima, pa je i njihova zain-
teresovanost bila minimalna. Socijalne promene dru-
štva, globalizacija, modernizacija, promene u nači-
nu življenja uzdrmale su do tada nepomične temelje
muzeja. Tako da se slobodno može reći da je, posled-
njih par decenija, muzej kao institucija u velikoj meri
reformisan. Muzejska delatnost je oblikovana pre-
ma zahtevima i interesima društva novog doba. Pro-
grami su usmereni ka posetiocu, pa je s tim u vezi,
zainteresovanost publike, ali i medija postepeno rasla.
Muzeji su, tako, postali globalni simboli tranzicionog
društva. Oni su svojevrsni kulturni centri sa bogatim
edukativnim sadržajem, osavremenjen novim tehno-
logijama i medijima, kojima se postižu raznovrsni
interaktivni performansi. No, bez obzira na reforme i
modernizaciju, muzeji su zadržali svoje izvorne karak-
teristike: stabilnost, kontinuitet postojanja, autentičnost
i ugledan položaj u državi.
Narodni muzej iz Zrenjanina sledi tokove »nove
muzeologije«. Aktivno učestvuje u životu lokalne
zajednice, odgovara na zahteve društva novog
milenijuma o čemu svedoči posećenost, kako izložbi,
tako i stalne postavke, ali i osvojene nagrade i priz-
nanja. Sama činjenica da je različite sadržaje Muzeja
videlo preko 85.500 posetilaca u toku 2006. godine
govori puno, uzimajući u obzir da je Zrenjanin grad
Весна Гргуровић
НА ПУТУ ПРЕРАСТАЊА ЗБИРКЕ У МУЗЕЈ
Примена јавних радова у Музејској збирци Културног центра Врбаса
Основана далеке 1969. године, Музејска збирка
Дома културе, данас Културног центра, прешла је
пут дуг четири деценије, пут испуњен бројним про-
блемима, недостацима, борбом за опстанак, про-
стор, разумевање заједнице и коначно, прерастање
из збирке у музеј.
У почетку Збирка је поседовала око петсто пред-
мета, претежно етнографских. Наредне три деценије,
ВЕСНА ГРГУРОВИЋ
koji broji 80.000 građana. Sledeći savremene muzeo-
loške trendove, Narodni muzej organizuje različite
oblike rada sa posetiocima, postajući aktivno mesto
učenja i zabave, kao i izvor tačnih, dinamičnih i
zanimljivih podataka. Bavi se aktuelnim temama,
organizuje kreativne radionice edukativnog karaktera,
gde, pogotovo mlađi uzrasti, mogu dosta toga da
nauče o svom okruženju. Jedna od aktuelnih tema
koja se provlači kroz izložbe (negde svesno i cilja-
no, a negde sasvim prećutno, neprimetno) jeste i
pojam biodiverziteta. Publici se, pre svega, putem
trodimenzionalnih eksponata i koloritnih fotografija
ukazuje na bogatstvo prirode, na raznovrsnost biljnog i
životinjskog sveta, na značaj svake pojedinačne jedinke
i na potrebu da se priroda i živi svet očuva takav kakav
jeste. Modernizacijom načina izlaganja muzejskih
predmeta postignut je veći kvalitet prirodnjačkog seg-
menta stalne postavke. Postavljanjem eksponata u
ambijentalne celine izbegnuta je stereotipnost i steril-
nost koja je karakterisala ranije muzejske postavke, a
samim tim obezbeđen je atraktivniji i zanimljiviji vid
izlaganja za posetioce.
Kao i ostali savremeni muzeji i Narodni muzej iz
Zrenjanina suočava se sa sve zahtevnijim korisnicima,
ograničenim sredstvima, i činjenicom da postaje sve
relevantniji i odgovorniji za niz društvenih pitanja.
Zato je neophodno, gotovo obavezujuće, da se pažnja
muzejskih radnika usmeri ka »tržištu«, odnosno pub-
lici i njenom proučavanju. Ali, istovremeno je važno
da se Muzej izgrađuje ne samo kao mesto gde ljudi
uče, već kao institucija koja sama uči, i to na taj način
da prihvata promene i koristi ih na inovativne nači-
ne, da uči iz prošlih aktivnosti kako bi se razvila za
budućnost.
све до 1998. године, рад се базирао на прикупљању
музејске грађе и припремама за прву сталну по-
ставку, нажалост у привременом смештају. Већ тада
Збирка је имала богат фонд који се састојао од етно-
графских, историјских, уметничких и, захваљујући
Музеју Војводине, археолошких предмета.
Данас, након четири деценије, добијен је адек-
ватан простор за сталну поставку, као и привре-
361
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
мено решење за депо. Запослених има троје, а
музејски фонд ближи се цифри од десет хиљада
предмета. Добијени простор, четири пута већи од
претходног, има преко триста квадрата и пружа
много боље услове за рад. Међутим, да би се испо-
штовали музејски стандарди и омогућило праћење
савремених музејских трендова, било је неопходно
да се изврше промене у распореду просторија, а те
промене захтевале су извесне грађевинске радове.
Такође, било је потребно да се уреди простор који
је привремено додељен за депо, а недостајала су и
средства за рестаурацију, односно реконструкцију
Базе „Центар“, етно-куће старе готово три века, ко-
ја се налазила у изузетно лошем стању, а за чију ре-
конструкцију је постојао пројекат израђен од стра-
не Покрајинског завода за заштиту споменика.
Са намером да обезбеди део средстава и из-
врши потребне радове, Музејска збирка, октобра
месеца 2007. године, одазвала се на Јавни позив за
организовање јавних радова од интереса за Репуб-
лику, упућен од стране Министарства за економију
и регионални развој и Националне службе за запо-
шљавање и конкурисала је за средства којима би
ангажовала двадесет лица, на рок од два месеца, и
то на пословима везаним за: радове на сталној по-
ставци Музејске збирке, радове на рестаурацији и
конзервацији етно-куће „БАЗА ЦЕНТАР“, уређење
простора депоa, радове на формирању збирке
уметничких дела Јожефа Пехана, археолошка иско-
павања на локалитету „Чарнок“ .
Локална самоуправа потврдила је оправданост
извођења планираних јавних радова и оценила да
су у интересу развитка културе Општине као и
саме Покрајине, те је одобрила из сопственог бу-
џета, додатна неопходна средства за реализацију
радова.
Министарство је позитивно оценило пројекат
Музејске збирке и одобрило средства у износу од
1.032.000 динара. Са евиденције Националне служ-
бе за запошљавање ангажовано је двадесет лица
(осморо са првим и другим степеном стручне
спреме, деветоро са трећим и четвртим и троје са
седмим степеном стручне спреме).
Званичан назив пројекта јавног рада гласио
је „Рестаурација етно-куће“, а са реализацијом се
могло почети у децембру, када је и стигло званич-
но саопштење о резултатима конкурса.
Како су у међувремену настали проблеми ве-
зани за извођача радова, што Музејска збирка није
могла бити јер су у питању и грађевински радови,
реализација је одлагана до почетка месеца маја.
362
ИЗ МУЗЕЈА И ГАЛЕРИЈА
Ово се и није показало лошим, јер је прошла зима
са хладним временом, а наступале су идеалне вре-
менске прилике за извођење радова са којима се
почело 4. маја.
Паралелно су текли радови на неколико лока-
ција: у самом објекту Музејске збирке, на етно-
кући и у депоу.
Објекат у којем се налази Музејска збирка,
односно стална изложбена поставка, добијен на
коришћење септембра 2005. године, својим постоје-
ћим архитектонским решењем није задовољавао
потребе музејске делатности. Требало jе наћи ре-
шење да се ограничени простор искористи на што
бољи начин, а скроман изложбени простор, пре-
уређењем, повећа до максимума. Пројекат је изра-
дила Дирекција за изградњу града.
Грађевинским радовима дошло се до преуређе-
ња којим је омогућен кружни ток посетилаца кроз
сталну изложбену поставку, добијен је простор за
тематске изложбе дугачак 24 метра, а ходник ду-
гачак 19 метара, до тада нефункционалан и гото-
во неупотребљив, претворен је у део простора за
сталну изложбену поставку. У ту сврху извршени
су следећи радови: срушена су три преградна зида,
демонтирани постојећи прозори у ходнику, а на
њихово место уграђене витрине, пробијен нови
отвор за врата у постојећем зиду, са унутрашњих
прозора скинута крила прозора, а на њихово место
уграђене витрине, формиран спуштени плафон у
једној просторији и изнутра окречен цео објекат.
Радови на рестаруацији и конзервацији етно-
куће рађени су на основу Предмера радова које је
извршила Дирекција за изградњу града, а у саглас-
ности са покрајинским Заводом за заштиту спо-
меника културе који је израдио главни порјекат.
Предвиђени радови подразумевали су: скидање
старог бибер-црепа, замену дотрајале и труле дрве-
не конструкције новом и покривање крова трском,
рушење дотрајалих делова зидова и зидање од
черпића блатним малтером, чишћење укопане базе
од обрушене земље и ојачавање циглом, набијање и
помазивање земљаних подова, бојење столарије и
кречење зидова споља и изнутра и израду заштит-
ног тротоара око објекта.
Извршеним радовим у потпуности је спроведе-
на заштита једне од четири овакве куће, које пред-
стављају типично рурално архитектонско решење
на подручју Војводине са почетка 19. века. Осим
своје етнолошке вредности, овај објекат је значајан
и као једина неоткривена партизанска база за вре-
ме Другог светског рата, а као таква је и стављена
НА ПУТУ ПРЕРАСТАЊА ЗБИРКЕ У МУЗЕЈ ВЕСНА ГРГУРОВИЋ

Етно кућа пре реконструкције

Етно кућа након реконструкције

363
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
под заштиту закона. Сада, као етно-кућа, овај обје-
кат пружа бројне могућности за организовање
културног живота и представља репрезентативан
облик туристичке понуде овог подручја.
У простору депоа, недавно добијеном као при-
времено решење, вршено је пописивање, фотогра-
фисање и раздвајање предмета по сродности. Про-
стор је више пута детаљно пречишћен.
Током два месеца спровођења јавних радова у
Музејској збирци, ангажовањем академског слика-
ра, радило се и на формирању збирке уметничких
дела Јожефа Пехана. Дела која су се налазила на
конзервацији у Народном музеју у Београду вра-
ћена су у Музејску збирку, пописана, процењена и
током Међународног дана музеја, а у Ноћи музеја,
била изложена управо у простору за будућу сталну
поставку, у којем су вршени грађевински радови,
што би се могло оценити и као својеврстан пер-
форманс.
Део јавних радова предвиђен да се обави на
археолошком локалитету Чарнок, нажалост, није
Ходник у Музејској збирци пре радова
364
ИЗ МУЗЕЈА И ГАЛЕРИЈА
успешно одрађен, што због изузетно високих тем-
пература крајем месеца јуна, што због неспремно-
сти ангажованих лица на теренске услове.
Након два месеца радови су приведени крају.
Планирано је, готово у потпуности, остварено. Ново
искуство и нови начин рада, уз изузетну сарадњу и
подршку Министарства за економију и регионал-
ни развој, Националне службе за запошљавање,
локалне самоуправе и руководства Културног цен-
тра Врбаса, показали су се као делотворни у циљу
остваривања сарадње са локалном заједницом и
развоја и унапређивања културних и туристичких
потенцијала Врбаса, али и региона, као и у циљу
постизања корака напред у прерастања збирке у
музеј.
Уз како очекиване тако и неочекиване пробле-
ме који су се јављали пре почетка и током јавних
радова, мишљења смо да се пројекат може оцени-
ти као успешно реализован, оправдан и пожељан
у области културне делатности, у нашем случају
музејске.
Ходник у Музејској збирци после радова
НА ПУТУ ПРЕРАСТАЊА ЗБИРКЕ У МУЗЕЈ ВЕСНА ГРГУРОВИЋ

Изложбени простор током извођења радова

Изложбени простор по завршеним радовима

365
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
Lidija Mustedanagić
RIMSKI ŠLEMOVI IZ MUZEJA VOJVODINE
Izložba Kasnoantički šlem iz Jarka zamišljena je
tako da nam predstavi načine otkrivanja, rekogniciju,
restauraciju i prezentaciju ne samo poslednje otkrivenog
rimskog pozlaćenog šlema iz sela Jarak u Sremu, već i
prethodno pronađena dva šlema iz Berkasova koji od
1955. čine jedne od najdragocenijih eksponata Muzeja
Vojvodine, postajući njegov neformalni zaštitni znak.
Autorka izložbe Tijana Pešterac, kustos-arheolog
i dizajner izložbe Jelena Dobrović, akademski slikar,
osmislile su zanimljivu i inspirativnu postavku, prila-
gođavajući se prostoru sale u zgradi u Dunavskoj 37,
ali i propozicijama savremenog pristupa ekspoziciji
materijala, sledeći jedan od osnovnih zahteva muzeja
koji, prema Etičkom kodeksu IKOMA (ICOM) iz 2004,
imaju važnu dužnost da razvijaju svoju obrazovnu ulo-
gu i privuku širu publiku iz zajednice, okoline ili grupe
u čijoj su službi.
Duhovno putovanje kroz vreme i kulturološka
avantura suočavanja sa predmetima koji na simbolički
način predstavljaju jednu od najjačih evropskih država
– Rimsko carstvo (na našim prostorima prisutno od I
366
ИЗ МУЗЕЈА И ГАЛЕРИЈА
v. n. e. sve do pada Carstva), podeljeni su na tri faze/
prostorije.
U prvoj prostoriji posetioci su sa temom, najav-
ljenom TV spotom i novinarskim prikazima sa konfe-
rencije za štampu, mogli da se upoznaju preko pet panoa
na kojima su se nalazile legende, 3D animacije šlema
iz Jarka nasuprot rotirajuće osvetljene žičane skulpture
Dragana Miličića koja je predstavljala konstrukciju istog
šlema, a naročito putem dokumentarnog 50-minutnog
filma o sva tri rimska šlema.
Autori filma Nela Toth i Saša Ljubojević, su na
način dokumentarnih filmova i ostvarenja popularnih
televizijskih produkcija kao što su National Geographic
ili History, uspeli da ožive vreme rimskih osvajanja na
području današnje Vojvodine i Slavonije, nastanak
provincije Panonije, važna strateška utvrđenja i polo-
žaje mesta značajnih za otkriće rimskih šlemova.
Pronalazak šlemova, istorijska kretanja i mape, kao i
kazivanja naučnika i konzervatora, te postupak restau-
racije, u jednoj živopisnoj montaži nadahnuti su vir-
tuelnim kretanjem šlemova, detekcijom njihovih deta-
lja i strukture, kao i transparentnošću konstrukcije,
što je ostvareno bogatom i izražajnom kompjuterskom
animacijom.
U legendama na pet panoa govorilo se, uz pomoć
mapa i fotografija, o nalaženju kasnoantičkog šlema
u selu Jarak, udaljenom od Sirmijuma (Sremske Mit-
rovice) 17 km, koji je u fragmentima, smotanim u
zlatni svitak i smeštenim u krčag, pronašao u avgustu
2006. godine poljoprivrednik Živko Rajaković, a koji
je, ne raspoznavajući o čemu se radi, fragmente isprav-
ljao lepeći ih na karton. Pažnji stručnjaka iz Muzeja
Vojvodine dr Velikoj Dautovoj Ruševljan nije tada
moglo promaći da se tu u stvari radi o šlemu tipa Ber-
kasovo. O delovima, radionici i pripadnosti takođe je
precizno izvešteno: saznajemo da je šlem verovatno
pripadao visokom oficiru iz neke od konjičkih jedinica
rimske vojske, a po skupocenosti izrade i njegovoj
predstavi na novcu sa likom vladara, sasvim je izvesno
da su i sami carevi mogli posedovati takav šlem.
S obzirom da su ostaci šlema pronađeni u krčagu
arheolozi su zaključili da je reč o ostavi, a da je vreme
njenog pohranjivanja u zemlju moguće vezati „za ne-
mirno doba IV veka, kada je tlo provincije Druge Pano-
РИМСКИ ШЛЕМОВИ ИЗ МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ ЛИДИЈА МУСТЕДАНАГИЋ

367
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
nije (Pannonia Secunda) bilo poprište brojnih sukoba,
počev od unutrašnjih borbi za vlast, do ratova koje su
Rimljani vodili sa spoljnim neprijateljem – brojnim
varvarskim plemenima“.
Panoi 3 i 4 govorili su o restauraciji i konzervaciji,
pri čemu su pristupačnim jezikom postale čitljive sve
faze u oživljavanju predmeta koji je na prvi pogled
delovao kao hrpica zlatnih ljuski: konzervator Milan
Čolović i restaurator-vajar Slobodan Savić uspeli su
da skinu naslage minulih vekova i vrate predmet u
skoro funkcionalno stanje, ali i prepoznatljiv izgled.
Arheolozi dr Velika Dautova Ruševljan i docent dr
Miroslav Vujović predložili su dva tumačenja natpisa
na šlemu – radi se ili o imenu konjičkog krila ili o
delu ličnog imena vlasnika šlema, koje može glasiti
kao Latinianus, Latinus, Lateranus, Laturnus, Latiaris,
Laticcus, itd.
Pano 5 podsetio nas je na povest kasnoantičkih šle-
mova iz Berkasova: o tome kako ih je pronašla seljanka
Angelina Vrkatić, kako su bili zakopani još u rimsko
vreme zajedno sa dva para konjskih žvala i nekoliko
srebrnih ukrasnih delova za pojas (koji su bili izloženi
u vitrini u drugom delu izložbe), te o istorijskim uslo-
vima IV v. n. e. u kojima su nastala i pohranjena u
zemlju. Radi razlikovanja nazvani su Šlem br. i Šlem
368
ИЗ МУЗЕЈА И ГАЛЕРИЈА
br. 2 iz Berkasova, a prvenstvo najlepšeg među svim
ikada pronađenim kasnorimskim šlemovima uvek
je pripadalo Šlemu br. 1: „Izuzetnog sjaja, ukrašen
umecima od staklene paste koji imitiraju dragi kamen
smaragd i poludrago kamenje oniks i kalcedon, već
pola veka oduševljava naučnu i širu javnost“. Autorka
izložbe Tijana Pešterac na istom mestu ne propušta da
navede o kakvoj je to javnosti sve reč, pa spominje i dve
velike evropske izložbe koje su se poslednjih godina
organizovale u Triru (Nemačka) i u Udinama (Italija),
na kojima su šlemovi iz Berkasova imali povlašćeno i
reprezentativno mesto. Njenom zaslugom je ova priča
redukovana i objavljena u flajeru-katalogu koji je, u
srpskoj i engleskoj jezičkoj verziji, pratio ovu postavku
od 12. do 22. maja 2009. godine.
Središnji deo izložbe sastojao se od vitrine sa krča-
gom u kojem su nađeni fragmenti šlema iz Jarka, te
dva para konjskih žvala i srebrne aplikacije za vojnički
pojas koji su nađeni u ostavi iz Berkasova. Na dva
susedna zida prostirala su se dva stripa, veličine od oko
2 x 3 m, na kojima je umetnik Nebojša Pejić koloristično
i realistički oživeo momente pronalaženja sva tri šlema
(tekst se mogao iščitati u prevodu na engleski, posebno
odštampanim za izložbu).
Srednja ili druga prostorija je pored vitrine sadr-
žavala i četiri laptopa, pri svakom zidu, na kojima su
se mogle izlistavati fotografije šlema iz Jarka pre i posle
restauracije.
Treća prostorija je od druge bile odvojena tamnom
zavesom na kojoj su odštampane fotografije šlemova
i potpisne legende, u istom rasporedu kako su bili i
izloženi u poslednjem delu postavke. U zamračenoj
prostoriji tamnih zidova, tri šlema na rotacionim
postoljima, pokrivena zvonima od pleksiglasa, na
koja je padala hladna usmerena svetlost iz tri izvora,
na postamentima od oko 1 m visine pokrivenim be-
lom nabranom draperijom, bila su okružena sa osam-
deset gipsanih figura vojnika, visine 50 cm koji su
predstavljali visoke konjičke oficire iz IV veka, kakvi
su i mogli nositi jedan ili sve prikazane šlemove. Bio
je to zapravo jedan umnoženi vojnik, a ne neka voj-
na formacija. Figure su bile postavljene na svetao pod
ispunjen veštačkim ružinim laticama koje su simbo-
lizovale trijumf rimskog oružja i opasane mesinganim
stubićima, povezanim kanapom; čitava prostorija miri-
sala je na ruže, a ambijent je ispunjavala mešavina film-
ske instrumentalne muzike na temu Rimskog carstva.
Skoro mistična atmosfera obavijala je tri velelepna
rimska kasnoantička šlema, čija je zlatna boja dobijala
iskričavo sablastan izgled sporo se okrećući pod hlad-
nim osvetljenjem, a ovoj hladno-toploj mešavini sasvim
ПРВИ СВЕТСКИ РАТ И ВОЈВОДИНА
je odgovarala igra senki i svetlosti, koja se lomila među
figurinama na podu. Simbolizam ovako minimalistički
ponuđene postavke samo je još više naglasio lepotu i
posebnost ovih eksponata.
Verbalni nivo izložbe trebalo je da pored flajera-
kataloga, legendi i filma, bude upotpunjen i pratećom
monografijom Kasnoantički šlem iz Jarka, autora dr
Velike Dautove Ruševljan i dr Miroslava Vujovića, što
se nažalost nije dogodilo, pa ćemo o ovoj publikaciji
govoriti po njenom izlasku iz štampe.
Zadovoljavajući ne samo vizuelno i auditivno, već
i kinetičko, taktilno i oflaktivno, na nivou čula, koja
tako angažovana predstavljaju riznicu fenomenoloških
Душан Миљковић
ПРВИ СВЕТСКИ РАТ И ВОЈВОДИНА
In medias res. Погодак у сам центар био је догађај
од 11. новембра 2008. године у Музеју Војводине.
Тада је отворена изложба 90 година од завршетка
Првог светског рата – Војводина на крају рата.
Аутор ове репрезентативне изложбе, кустос Музеја
Војводине Станко Димић, на веома оригиналан на-
чин, најширој јавности приближава период Првог
светског рата и ситуацију у Војводини на крају
рата. Изложба је отворена на дан потписивања
примирја између представника Антанте и Немач-
ке пре 90 година. Овај дан је свечано обележен у
Паризу, Лондону, Риму, као и у осталим европским
метрополама. Музеј Војводине се овом изложбом
придружио европској церемонији обележавања
овог великог датума.
На самом почетку изложбе налази се костур са
шлемом на глави и гас-маском на лицу, иза џакова
напуњених песком, са митраљезом испред себе и
„Косачем смрти“ у позадини, тј. приказом костура
са косом у рукама који коси људске животе, без об-
зира на веру, нацију, расу, пол и старост. Ова сцена
представља увод у апокалипсу Првог светског ратa
која је однела преко 10 милиона људских жртава.
У наставку видимо карту Европе пред Први
светски рат, фотографије припадника „Младе Бос-
не“ Недељка Чабриновића и Гаврила Принципа,
затим фотографију Франца Фердинанда и Софије
Хотек, као и пиштољ типа „браунинг“ каквим је
Гаврило Принцип убио Фердинанда и Софију. Сле-
де прикази мобилизације у Берлину и Бечу, као и у
земљама сила Антанте: Русији, Енглеској, Белгији,
ДУШАН МИЉКОВИЋ
i saznajnih senzacija, izložba je uspela da uspostavi
ritam predstavljačkog u postupnoj gradaciji ponuđenog
sadržaja, podatnog ne samo nivou stručnjaka, koji će
pomno zagrebati ispod površine stvari, već i arheo-
loški nevičnim i laički zainteresovanim da, od brojnih
termina vezanih za delove šlema do izraza lica slučajnih
pronalazača prikazanih na stripu i samih predmeta,
sklope celinu koja će ih preneti u rimsko doba. Autorka
je uz brojnu ekipu saradnika uspela da odgovori na
Faustovu mudrost, odgonetajući prošla doba koja su u
tami, / zapečaćena knjiga prava; / što vama duh se doba
čini / ono je sopstven duh vaš u suštini, / u kom se doba
odražava.
Црној Гори и Србији. Део изложбеног простора
је посвећен почетку ратних операција и првим
победама Србије над Аустроугарском на Церу и
Колубари. Пред нама су оригинални предмети из
тог времена као што су: пушке, пиштољи, сабље,
бајонети, шлемови, униформе, телефони... Посебан
утисак оставља тешки митраљез „Максим“ на точ-
ковима који је био у широкој употреби у војскама
свих земаља учесница у овом сукобу.
Следе прикази повлачења српске војске 1915.
године и егзодус српског становништва изазван
аустроугарском, немачком и бугарском инвазијом.
Посебну целину чини ситуација у Војводини
за време Првог светског рата, после чега нам је
представљен победоносни улазак српске војске у
јесен 1918. године у веће војвођанске градове: Земун,
Руму, Бечкерек, Кикинду, Нови Сад, Суботицу...
Упечатљив дојам представљају два велика
уметничка дела: оригинално уље на платну Ана-
стаса Боцарића „Велика народна скупштина у Но-
вом Саду“ и копија уља на платну Ивана Тишова
„Проглашење Краљевине СХС“.
Све земље учеснице Првог светског рата, било
да су биле у блоку Централних сила, или на страни
сила Антанте заступљене су приказом најважнијих
догађаја који су везани за њихову историју у перио-
ду од 1914. до 1918. године.
Изложба се завршава приказом потписивања
примирја 11. новембра 1918. године и слављем у
Паризу поводом завршетка рата. На крају изложбе
налази се карта Европе после Првог светског рата.
369
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 ИЗ МУЗЕЈА И ГАЛЕРИЈА

Сл. 1. и 2. Дочек српске војске у Новом Саду 9. новембра 1918. год.

Ова репрезентативна изложба садржи око 200
оригиналних предмета који су у највећем броју из
збирки Музеја Војводине, али су ту и предмети из
других музеја, као и из приватних збирки: Музеја
града Новог Сада, Градског музеја у Суботици, За-
вичајног музеја у Руми, Библиотеке Матице српске,
приватне збирке Драгана Аврамова и приватне
збирке Жарка Димића.
Аутор изложбе, Станко Димић, уједно је и
аутор каталога, који је опремљен веома вредним

370
ГРАФИКА КАО ЛИКОВНА ФИКСАЦИЈА ФЕНОМЕНА ЖИВЉЕЊА
илустрацијама и фотографијама. Велики допри-нос
успешној реализацији изложбе дали су и сарадници
на изложби: мр Предраг Бајић, др Драго Његован,
Софија Томик, Душан Миљковић, Јаворка Рачуни-
ца, Кристина Менеши, Дарјуш Самии, мр Ференц
Немет, Светлана Кресоја, Моника Сабо, Боривоје
Милосављевић, Татјана Вучићевић, Обренија Стој-
ков, Зоран Глумац и Илија Гаруновић; рецензент –
проф. др Ранко Кончар; дизајнер плаката и корица
– Александар Бошковић, технички уредник – Иван
Кукуров; лектор – Бранка Лугоња, преводилац –
Миле Игњатовић
ГРАФИКА КАО ЛИКОВНА ФИКСАЦИЈА ФЕНОМЕНА ЖИВЉЕЊА
Новосадски љубитељи уметности имали су
ретко задовољство да у Музеју Војводине виде гра-
фичка остварења једног од најзначајнијих савре-
мених графичара на овим просторима Петра Ћур-
чића која су настала у последњој деценији. У изу-
зетно значајном комплексу уметничког опуса Петра
Ћурчића графика, која по свом карактеру повезује
и прожима све друге сликарске технике, несумњиво
заузима најистакнутије место. Он својим делом
указује на те широке могућности и путеве могућих
ликовних исказа који се могу пратити посредством
медија цртежа и графика. Пo снажним обележјима
индивидуалног стила створио је један свет на који
полаже искључиво право власништва, али у којем
можемо пронаћи и делић себе, уз констатацију да
на хоризонту савремене графике није могуће че-
сто препознати било шта што је у толикој мери
истински аутентично. Есенција његовог уметнич-
ког израза као естетске одреднице апсолутно је
подређена наративно експресивној ликовној акцији
у чијој функцији су и сви други ликовни елементи.
Рецепцију идејних изворишта ове уметности могуће
је наћи у духовним и уметничким вредностима ев-
ропске културе: ренесансе, холандског сликарстава
(Бројгел), Диреровим цртежима и графици и дели-
ма незаобилазног Хијеронимуса Боша, али и пре
свега, у значајном властитом коефицијенту сликар-
ског талента и богатству духовног простора и под-
свесних порива у додиру са непознатим простори-
ма и патином времена.
Акција сликарског превођења цртачке тензије
у језик графичког медија, у тесној кореспонденцији
са нелимитираном слободом перцептивног вид-
ног поља, резултирала је необично оригиналном
МИЛЕ ИГЊАТОВИЋ
Соња Дорошки; аутори поставке – Звонко Борас
и Станко Димић; конзерватори експоната – инж.
Ана Олајош, Сања Влаховић и Драган Огар; и фо-
тограф – Милош Ћулибрк.
Општи је утисак да је аутор изложбе, кустос
историчар Станко Димић, имао на уму речи које
је Марко Тулије Цицерон изрекао пре више од две
хиљаде година да је историја сведок времена, свет-
лост истине, живот успомене и учитељица живота.
Historia est testis temporum, lux veritatis, vita memoriae
et magistra vitae.
визуелизацијом иницијалних ликовних импулса
методом сусрета и логичке повезаности разних
бизарних призора и бића. Ћурчићев графички ан-
гажман не представља, чини се, побуну ни против
кога ни против чега и не супротставља се никоме и
ничему, већ само генерише визуелизацију реалних
чињеница искристализованих свешћу и снагом
сопствене стваралачке интуиције. Фигурација као
конвенција слике заснована је на помало искрив-
љеном опажању стварности у форми експресивног
цртежа, недовољно анатомски коректног и изра-
женог лимитираним миметичким пиктуралним
знаком који, у крајњој инстанци, служи потвр-
ђивању логике примарне идеје уметника. Његова
ликовна реторика „реализма“ израз је потребе да
се један животни мото пренесе у графички медиј-
ски простор при чему, визуелизацију класич-
них реминисценција, личних митологија и але-
горија, треба разумети као уметнички повод да
се идентификује, реконструише и превазиђе ефе-
мерност историјског и животног тренутка, али
и као начина изражавања себе као стваралачког
бића. Снага Ћурчићеве поетике наводи нас да
уместо научене „објективне“ перцепције реалних
чињеница прихватимо субјективну симболику као
легитимно уметничко становиште остварујући на
тај начин, у домену графике, сопствену ликовну
лексику и демонстрирајући, притом, висок реги-
стар еманципације стваралачке аутономности. У
наративном подтексту, који стоји иза свега, са до-
зом благог подсмеха и пародије, без патоса и лаж-
ног моралисања, у једној необично чудесној ико-
нографској артикулацији експресивне форме на
ивици карикатуралности, уметник нам суштински
371
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
подастире и један потпуно огољен свет искрив-
љених облика и сасвим изокренутих вредности у
чијем низу призора откривамо, са не малим изне-
нађењем, да је то заправо наш стварни свет у којем
живимо и који смо научили да видимо и разумемо
на сасвим другачији – наш начин.
Изазови времена и околности пред којима се
уметник нашао искристалисали су начин његовог
ликовног казивања у погледу на уметност као по-
зорнице историје и живота, указујући тако на
проблеме човековог идентитета који се тичу свих
нас и којима се модерна уметност поново враћа
потврђујући тиме свој друштвени значај. Он сусре-
те са стварима и догађајима из живота, литерату-
ре и историје памти, јер су му се дубоко урезале у
свест, а њихова ликовна транспозиција посредсвом
поетике графичког израза, јесте његова намера да
их, те сензације чула и интелекта, до краја разуме
и одгонетне њихову тајновиту суштину. Истовре-
мено цртеж и графика, као самосталне сликарске
дисциплине, означавају ауторов траг и потпис који
отркривају суштину природе уметника као ства-
раоца и као човека.
Реализована целина под заједничким називом
Пикасо и госпођице из Авињона представља, у из-
весном смислу, уметников омаж великом уметни-
ку и његовим авињонским дамама најављујући
стогодишњицу овог значајног дела које је означи-
ло прекретницу у Пикасовом сликарству, али и
у светској модерној уметности. Састоји се из два
плана или из два начина виђења. Први план је за-
право ликовна парафраза Пикасовог малог циклуса
графика названог Сликар Дега у јавној кући. У фас-
цинантно маштовитим варијантама основне теме
надреалних призора женских еротизованих ликова
и алегоријских анималних призора приказана је, на
карикатуралан начин, атмосфера бордела са фигура-
ма постављеним у помало незграпне положаје што
им даје својсво фантазије. Други план представља
ликовну фиксацију феномена Пабла Пикаса и једно
од могућих виђења уметничке иницијације овог
сликара, изражено потпуно метафоричким реч-
ником.Називи графичких прилога који су дати,
не без дозе хуморног тона, као нпр: Велт Шмерц,
Ваздушна бања, Купање за мистика, Bello adriatico,
Стара пруга, Шишање, Прадо, Плоча за Л. Шејку,
Џексон Полок у трави, Пикасо-авињонске даме,
итд. код Ћурчића, поред несумњивог сугерисања
ликовно-филозофског контекста коначног заокру-
живања једног графичког или цртачког исказа,
подразумевајући и идејну вишеслојност у њиховом
иконографском тумачењу, значе и уметничку
372
ИЗ МУЗЕЈА И ГАЛЕРИЈА
визуелизацију повратка у меморију места и вре-
мена интуитивном реконструкцијом уметничких
и историјских догађања. Тај реторички подтекст
садржи у себи патину времена и слојеве вишезнач-
ности који су компатибилни са приказаним пред-
метима, што им никако не умањује значење већ на-
против доприноси већој убедљивости алегоријског
контекста и целокупног значења цртежа.
У тој сложеној медијској презентацији Ћурчић
је попут старих мајстора развио суптилну линеар-
ну организацију снажног интензитета црно-белог
контраста. Он је страствен цртач и као уметник
живи са својом изражајном линијом чија се има-
гинативна моћ мери једино и искључиво коли-
чином талента. Као самосталан фактор који даје
унутарњи живот предметима и целокупном ликов-
ном делу, цртеж за њега има прворазредни значај.
У том фиолозофско-рефлексивном виђењу цртеж
има, како то сам аутор каже: заводљиво својство
фантома... који се самоостварује. И тако цртач је
тек благонаклони провокатор. Изазивач. Предан,
будан, и пажљив. Као какав медијум спреман да
поништи своје првобитне намере његов је ослонац,
притом, пре интуиција него интелект. На тра-
гу ових размишљања која, како нам уметник по-
тврђује, нису дефиниције, при чему о стилу, правцу
и уметничком опредељењу није умесно ни говорити
могуће је на одговарајући начин разумети умет-
нички став Петра Ћурчића.
Као израз особене и снажне перцепције издваја
се у том графичком опусу једна тематска цели-
на условних пејсажа метафизтичко-симболичког
карактера чији је заједнички ликовно-сижејни
именитељ периферија као маргина човекове егзис-
тенције. На овим делима која приказују реалност
изван реалности идеализованог естетског кон-
цепта, Ћурчић се представља као велики и врло
значајан протагониста визија носталгије, усамље-
ности и свеприсутне пролазности. Необично веш-
то комбинује трошну периферијску архитектуру са
деловима запуштених пејзажних простора, затрпа-
них одбаченим предметима, као симбола суморне
поетике потрошачког урбаног друштва и реалите-
та његовог духовног простора, тог друштва, у реал-
ност слике-графике. Ликовна егзекуција објеката,
пејсажа и одбачених предмета реализована је начи-
ном инсистирања на њиховој тродимензионалној и
реалности перспективе са могућношћу да их разу-
мемо и као објекте-идеје, а не искључиво као ви-
зуелни ликовни феномен.
Употпуњујући агенду сопствених уметничких
намера и мотивске инспирације Ћурчић је, сходно
ГРАФИКА КАО ЛИКОВНА ФИКСАЦИЈА ФЕНОМЕНА ЖИВЉЕЊА
вечној дилеми у уметничком делању да ли сликар
бира тему или тема бира њега, у складу са сопстве-
ним ставом према уметничким подстицајима до-
пустио да, по ко зна који пут, тема одабере њега.
На необично оригиналан начин у неколико вари-
јација, тематски је разрадио могући циклус цртежа
и графике са називом Плоча за Леонида Шејку као
аутентичну ликовну имагинацију и са могућношћу
вишеслојног тумачења. Инстинктом истинског ства-
раоца и искораком из простора баналне креативне
појавности, начинио је својеврстан омаж Леониду
Шејки који је прерано завршио свој уметнички жи-
вот и једном од наших најоригиналнијих уметника
и ликовних теоретичара у домену модерног сли-
карства друге половине 20. века. У општу сопстве-
ну идејну слику-матрицу естетског и композицио-
ног сижеа надреалистичко-метафизичког става у
односу на форму и предмет и њихову семантичку
транспозицију, инкорпорирао је Ћурчић елемен-
те Шејкине ликовне форме и идејне опсервације
о сазнању да нема уметничког остварења ако оно
није оплођено искуствима претходних генерација.
У овој, стваралачки провокативној ликовној
интерпретацији као облику визуелне и интелек-
туалне опсервације, Ћурчић стоји у духовној
МИЛЕ ИГЊАТОВИЋ
кореспонденцији са одабраним уметником, као
симболичним посредником, што у одређеној мери
даје могућност бољег разумевања никад довољно
растумачене природе и бића уметности.
Петар Ћурчић је до сада остварио врло запа-
жено и респектабилно уметничко дело. Његов сли-
карски опус, захваљујући таленту, тематски је бо-
гат и технички разуђен. Успешно се исказао у више
ликовних дисциплина. Поред графике и цртежа
свој стваралачки исказ дао је у сликарству, колажу,
акварелу и таписерији. Импонују његова луцидна
графичка остварења и запажања о природи уметно-
сти као последице његовог изузетног образовања.
Имајући у виду изванредно значајан допринос
овог ствараоца за развој нашег савременог сликар-
ства и превасходно модерног графичког израза
Музеј Војводине, у оквиру своје редовне годишње
изложбене делатности, организује изложбу цртежа
и графика Петра Ћурчића са значењем велике по-
части и признања за његов изванредан допринос
развоју наше савремене графике и афирмације мо-
дерне графичке мисли. Као изузетно племенит гест
Петра Ћурчића треба истаћи његов вредан поклон
целе изложбе Музеју Војводине чиме је графички
фонд ове установе значајно обогаћен.
373
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
Миле Игњатовић
ЦРТЕЖИ И СЛИКЕ РАТКА ШОЋА
КАО БЕЛЕШКЕ ТОКОВА ЛИКОВНЕ МИСЛИ
Обележавајући педесет година плодног умет-
ничког рада сликара Ратка Шоћа организована је
у Музеју Војводине ретроспективна изложба овог
уметника из Врбаса на којој су приказани његови
цртежи и уља. За уметника попут Ратка Шоћа
тешко је временски одредити ону кулминативну
тачку која представља препознатљив знак његове
самосвојне уметничке личности, јер је он као ретко
који сликар његове генерације показао доследност
у односу према уметности и начину сликарског
изражавања. Више од пет деценија живота Шоћ је
посветио откривању лепоте уметности која се про-
теже све до граница докле допиру сећања, машта,
токови свести и таленат за ликовно обликовање.
Његова мотивска опредељеност је фигурација,
односно људска фигура или прикази птица и живо-
тиња као бића блиских човеку и без којих је све
друго „само мртва природа“. Приликом реализације
одређене идеје интересује га, пре свега, ликовна
проблематика, али не и сама тематика, која по њему
није примарна и ограничава слободу уметнич-
ког изражавања, при чему је извесна стилизација
форме подређена у потпуности том настојању. Ли-
ковна фабула и алузивно дефинисана јединица
композиције има сигурну структуру која се темељи
на програмским претпоставкама нове фигурације
и донекле енформела као најслободније форме ли-
ковног израза, „јер − како каже − слика не мора да
представља ништа, али мора да покаже све“.
Тај неформални мизансцен фантазмагорич-
ног света настао негирањем стереотипа сценичног
призора, у колоплету судбоносно повезаних бизар-
них форми и визуелизованих појмова, утеловљен
је програмски у надреално фантастични оквир.
Са начином његовог обраћања цртежу као нече-
му узвишеном што представља, како то уметник
каже, „рентгенски снимак сликара“ негирајући
притом наративно у његовом сижејном контек-
сту, подразумевајући то као реторичко објашњење
цртежа или слике које по њему није ни потребно
тумачити, „јер се слика и музика не могу препри-
чати“, у основи се не можемо у потпуности сагла-
сити, јер верујемо да тамо где постоји човек или
неко друго живо биће постоји и прича.
374
ИЗ МУЗЕЈА И ГАЛЕРИЈА
Дакле, иако у основи уметничка акција Ратка
Шоћа значи решавање чисто ликовне проблема-
тике, поетика фантазмагоричне сцене као измаш-
тани ауторов запис, изведен цртачким поступком,
садржи тај један литерарни набој дајући, на тај на-
чин, цртежу – слици неопходне атрибуте ликов-
не целовитости. Шта више може се рећи, да ови
цртежи као пројекција уметникове маште про-
жете естетиком реалитета онтолошке датости, у
идејно-технолошком контексту и иконографској
шеми, представљају форму несвесне семантичке
визуелизације и пластичне транспозиције сопстве-
них литерарних и афористичких садржаја, као из-
раза уметничког става и односа према стваралач-
ком чину. Обремењен обиљем података, из стварног
живота и маште, целокупни опус својим креатив-
ним садржајем сугерише разлоге Шоћове уметнич-
ке акције као последице његове интелектуалне ши-
рине и зрелости његовог духовног и стваралачког
бића. Врцаве сентенце и необично интелигентне
констатације и промишљања о уметности и умет-
ницима, изражене у форми афоризама, у директној
су духовној и мисаоној коренсподенцији са базич-
ним концептом естетских замисли његовог ликов-
ног исказа, као уметнички став и промишљање о
уметности, инкорпорираних у ткиво бића цртежа
или слике као универзалне пластичке јединице.
Будући да је у својим сликарским промиш-
љањима исказао непрекидно настојање да цртеж
приближи слици подразумевајући и обрнути
смер, истичући притом своју сликарску акцију
уљане технике као феномен парадокса где „слика
постаје основа за цртеж а не у обратном процесу“
решавајући на њој једноставно и лако ликовну
проблематику другог и трећег плана, док је на
цртежу то много теже учинити − могуће је његов
пластички исказ у оба медијска израза стручно
анализирати истовремено критичком методом
сличне вредносне аргументације. Јасно је истак-
нута његова наглашена усмереност ка проблемској
суштини сликарског исказа у смислу неопходно-
сти реинтеграције свих изражајних пластичких
елемената који најбоље афирмишу медијске струк-
туре цртежа и слике. У контиууму његове поетске
ЦРТЕЖИ И СЛИКЕ РАТКА ШОЋА КАО БЕЛЕШКЕ...
фигурације и у датом времену постојећих програм-
ских стереотипа, запитаност да ли је његово сли-
карство модерно и у коликој мери, за њега никад
није било примарно нити га је то много занимало,
јер он ни најмање није био фасциниран резултати-
ма модернистичке концепције, што је најбоље из-
разио у њему својственом афористичном духу „ни-
када се не удварам укусу публике, боље нека се она
удвара мени и мом сликарству“. Инспиративни дух
традиције и медитеранског колорита за њега никад
није пресахнуо и назире се повратком у меморију
Милове и Лубардине уметности као парадигма-
ма колористичког звука, имајући са њима доне-
кле компатибилан поглед на суштину уметничког
стварања, али се темељи, пре свега, на чињеници
да истински стваралац било куда да крене носи у
МИЛЕ ИГЊАТОВИЋ
себи свој сопствени уметнички кредо као приро-
дом дато сликарско уверење.
Угледна ликовна критика већ је потврдила
да је, посматрано у светлу савремених ликовних
дешавања, то сликарство програмског континуи-
тета и малих промена, али ће право место његовом
стваралаштву у нашем сликарству у смислу ко-
начног вредносног суда накнадно дати објективна
историја уметности. Иако у основи постмодерни-
стичког ликовног израза, то сликарство није обеле-
жено програмским иновацијама, али је утемељено
на оригиналном и самосвојном начину ликовног
промишљања што га сврстава у категорију врло
присутних и актуелних савремених сликара одне-
гованог потеза и искреног пластичког израза.
375
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
Драгана Куручев
ИЗЛОЖБА СЛИКА И ПРОМОЦИЈА МОНОГРАФИЈЕ ЉУБОДРАГА
ЈАНКОВИЋА – ЈАЛЕТА У ГРАДСКОМ МУЗЕЈУ ВРШАЦ
Београдски сликар Љубодраг Јанковић Јале је
први пут самостално презентовао свој рад у врша-
чком Градском музеју, у периоду од 14. новембра
до 14. децембра 2008. године. Изложба под нази-
вом „Нове слике”обухватила је двадесет дела у
комбинованој техници на платну из периода по-
следњих десетак година. Изложбу је пратио лук-
сузни каталог у тиражу од 300 примерака. Уводни
текст је написала Драгана Куручев, кустос Градског
музеја Вршац, док се за дизајн побринуо мр Јавор
Рашајски.
Током читаве 2008. године Јанковић, после
дуже паузе, учестало излаже у престижним галери-
јама и музејима Србије: Галерија Народног музеја,
Крагујевац, Слике – избор из опуса; Галерија Дар-
Мар, Београд, самостална тематска изложба – „По-
кретни празник”; Завичајни музеј, Јагодина, само-
стална изложба... Вршачка експозиција је четврта у
том динамичном низу.
Слике изложене у вршачком Музеју селектова-
не су као новији радови Јанковића и потичу из пе-
риода који обухвата временски интервал од 1997.
до 2008. године.
Може се закључити да се после извесног низа
година и данас у опусу Љубодрага Јанковића Јале-
та у центру пажње и даље налази мотив који га
опчињава у самом старту. То је, пре свега, људско
тело, тачније, женско тело, симбол Земље, рађања,
плодности, али као тело и оличење непостојаности,
ништавности. Тело као облик, као маса, као знак...
Оличење апсурдног универзума, биолошке немоћи
телесног, у опозицији са трајањем и временом. Шта
тело јесте на сликама Љубодрага Јанковића Јалета
– мотив, изазов, облик? Жену сматрамо исполин-
ком, богињом плодности, Великом Мајком... Oна је
и Земља, мајка од које потичемо и којој се враћамо.
Жена је раздрагана паганка, бучна, на обредном
купању... Можда античка богиња? Жена легенде,
мита, жена народне приче, бајке... Но, то је и она
наша безимена, ћутљива, трагична, провинцијска
хероина, која дели терет живота заједно са својим
мушким партнером. Жена балканска, српска, било
која... Нема жена, неприметна у својој мудрости
тихог трпљења.
376
ИЗ МУЗЕЈА И ГАЛЕРИЈА
„Из громадних жена не избија силина. Избија
кликтај животу. Нема сирове снаге која кипи. Из
њих напросто зрачи занесеност, утонулост у мисао
или емоцију, очараност и посвећеност. Бујне форме
преливају се најчешће у зеленом или магличастом
озрачју. На том Јалетовом пропланку све тежи ве-
дрини. Још једном се сетимо Родена који позива на
ведрину. Не мора то да буде ведрина мудраца који је
доспео до смиреноумља, схвативши законитости на
којима биће опстаје. То може да буде ведрина сањара
који сања о повратку човека у првобитну хармонију
и у рајско блаженство”, наводи Милан Комненић.
Стилизоване, деформисане телесне масе „жи-
ве” у њима одговарајућем станишту слике. Амби-
јент – призор изграђен је као компактна структу-
ра линеарне мреже коју чине симбиоза стопљеног
замишљеног простора и монументалних фигура
човеколиких бића, обликованих у једном даху.
Тачније, простор се модификује и постоји под усло-
вом односа група, пластичних и волуминозних,
утопљених у непостојећи, фантастични пејсаж. Он
се дефинише кроз више планова. Мотив је јасно
назначен. Сфумато ефекат, атмосфера сна, магле-
них предела, отвара нам нестварно – стварни свет.
Тонским решењима се регулише свеукупна повр-
шина платна. Звучни колор бљесне понекад пред
очима посматрача, враћјући нас у реалност. Бића
– облици као и лица, варирају у својој визуелној
дефиницији, те имају крајње редуковане форме.
Оно што се као потпуно новонастало може ре-
гистровати, јесте чињеница да се аутор сада, засићен
тренутним догађајима, окреће све више будућности,
ка непознаницама, ка другој временској димензији.
Ту су потенцирани потпуно ванискуствени, науч-
нофантастични стеновити пејсажи као са друге
планете (На обали, Ходочашће, Ново станиште,
Дан птица...). С друге стране, бежећи од буке са ас-
фалта, враћа се аркадијским визијама, мраморним
актовима, девојкама на купању (Ведрина, Девојачке
воде, Обредно купање...).
Скулпторалност је и даље присутна. Она још
увек стоји у интерутицају са цртежом, графиком
и сликом. Облици су утишани, монолитни, реду-
ковани тако да мењају основно значење, те нас до-
ИЗЛОЖБА СЛИКА И ПРОМОЦИЈА МОНОГРАФИЈЕ Љ. ЈАНКОВИЋА...
воде до идеје преточене у симбол. Претапају се и
егзистирају у свом свету, чинећи део архитектуре
надреалног, метафизичког или фантастичног при-
зора. Кубистичке или изразито пластично заобљене
форме облика, такође су део особеног визуелног
дефинисања. Фасетирање и обле алтернације по-
вршине се смењују у игри истраживања, што ком-
позицији даје одређени интерни ритам и ствара
динамичну рефлексију светлости.
Та божанска светлост је део игре, симбол, ин-
струмент, чаролија... Она подсећа на присуство
невидљивог посматрача. Златна светлост, можда
светлост византијске иконе или барокне илузије,
исијава оптимистична и племенита, обасјава фи-
зички, стварно видљиви призор. Некад је изненада
непријатно искрена, трештава и јака, некад сасвим
дифузна, нејасна...
Боја је понекад опозиционо плава и жута. Нај-
чешће је налазимо у палети избора замљане, или
друге природне материје – песка, глине, опеке, сте-
Слика 1. СКУП ПАСТИРА, 2003, комбинована техника на платну
ДРАГАНА КУРУЧЕВ
не, воде, биљке... Слика је махом тонски решена,
једноставна, где је боја и даље лако прозрачна, го-
тово ефемерна. Тек понегде налазимо звучније ко-
лорне егзекуције у целини.
Измена, мутација форме, облика тела и третма-
на у визуелном, варирање ликовне интрпретације,
као и симболика боје и светла, кореспондирају са
променама карактера и судбине човека у процесу
његове егзистенције, што у овом случају јесте суш-
тина идејног фона. Феномен тог вечног кретања,
сада обухвата границе најширег ареала људског
постојања и његове бити – од настанка, елементар-
не борбе за опстанак, страха, усамљености, немо-
ћи, све до сазнања човека о сопственој снази да се
мења, моћи да управља природним процесима и
собом, до приближавања идеалу који је сам себи
створио. Визуелно је презентован непрекидни ри-
там промене комплексне природе човека, од датог,
биолошки одређеног, до безлично савршеног бића,
бића које ће се индивидуално одржати само ако се
377
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
врати основној суштини – природи и мисији побе-
ђивања, пре свега себе самог.
Сликар дубоко интегрише идеју и визуелни ко-
ментар на тему, путем ликовног инструментаријума,
кроз визуру апсолутно савремене реализације. Јан-
ковић у симбиотичком диктату везује античко,
византијско, барокно умеће, тако да формулише
снажан лични ликовни говор, који је надасве лако,
на први поглед, препознатљив међу инима. Он
спаја класично и савремено, тако да његови при-
зори јесу не само мит, легенда из прошлости, већ
и назирање, претпоставка будућег. Јанковић про-
налази своју карику у ланцу, од пећинске слике
до новог визуелног израза. Добро познаје токове
историје уметности. Карактеристични називи сли-
ка – Исполонке, Деукалион и Пира, Обредно купа-
ње, Посета запису, Ходочашће, Гозба X, Сузана
и старци, говоре управо о једном култивисаном
обраћању публици. У прилог овом закључку гово-
ре многе асоцијације, скривене у значењу, у нази-
вима, које нас увлаче у дијалог са аутором, тако да
слика лако комуницира са посматрачем.
У дијалошком споју фантастично – поетично,
реално – нереално, традиционално – савремено,
Јанковић налази особену формулу, долази до ис-
тине која није само туђа, него и наша стварност.
Стварност међусветова постојања и непостојања.
Ту се везује знано, емпиријско и неизвесно, ту се
слути о човеку будућности... Можда управо зато
видимо бића сликана без јасних црта лица, бића чо-
веколика, боголика, у обрисима... Намеће се неиз-
весност вечитих питања и одговора. Страх и узбу-
ђење отварања нових светова ширине и слободе,
гоне нас на мисионарско трагање за оностраним.
На Јанковићевим сликама вишеслојног значе-
ња пратимо баш ову причу, од њеног почетка, од
људске искре паганске радости, чина мистичних
обреда, човека овоземаљског, слабог, с једне стра-
не, до саме његове супротности, божанског облич-
ја, отпорног у трајању, с друге стране. Ту се не-
где нашао и уметнички чин, као заиста посвећен
ритуал, који има моћ да нас подсети, опомене, да
нам скрене пажњу. Тај обред стварања има снагу
појединца и групе, који заједно чине нераскидиву
целину. Јанковић је истрајни учесник у том акту
истраживања, у тој светковини која везује про-
шлост, садашњост и будућност, где даје већ дуго
времена препознатљив, личан визуелни одговор.
У том смислу континуираног трајања може се до-
живети закључак Звонимира Осречког: „Више
од пола века легитимише се публици и ликовној
сцени, Љубодраг Јанковић Јале својом особеном,
378
ИЗ МУЗЕЈА И ГАЛЕРИЈА
промишљеном, прочишћеном и давно заокруже-
ном ликовном поетиком. Истрајавање на путу
којим се ретко иде и на сликарству које се не би
могло назвати лепим у уобичајеном значењу, могло
је потрајати, одржати се и опстати захваљујући, пре
свега, утемељености Јалетовог ликовног дела као
целисходног уметничког органона, профилисаног
и однегованог на чврстом онтолошком становиш-
ту, аутентичном семантичком поретку и специ-
фичним морфолошко-синтаксичким ликовним
конвенцијама. Уметност овог ствараоца и педаго-
га, хомогенизовала се истрајношћу на другачијим,
особенијим естетским вредностима а, с протоком
времена, све више исказивала издвојеним сликар-
ским језиком инокосног уметника запућеног нај-
вишим светковинама стваралаштва и раскошима
велике и моћне слике.”
Поред изложених слика, посетиоци су имали
прилику да погледају и репрезентативну моно-
графију о Љубодрагу Јанковићу Јалету, која је из-
ашла из штампе 2007. године у тиражу од 1.000 при-
мерака. Аутор концепта и текста првог поглавља
монографије, која носи назив Љубодраг Јанковић
Јале – Освојена ведрина или славопој трагичним
снагама живота, је Милан Комненић. У луксузној
књизи, на 271 страни, свеобухватно је изложена
биографија уметника.
Као покровитељ се појављује Универзитет умет-
ности у Београду, Факултет за примењене уметно-
сти. Издање и штампање помогао је Секретаријат
за културу града Београда. Издавач књиге коју
штампа „Публикум” је „Радионица душе” из Бео-
града. За квалитетан дизајн се побринуо „Блажина
дизајн студио”. Текст је штампан на српском, док
је за превод на енглески језик ангажован Тимоти
Бајфорд. У прилогу се налази мултимедијална
монографија (CD rom).
У поглављу Критички написи налазе се, хроно-
лошки наведени, текстови познатих историчара
уметности, теоретичара и ликовних критичара,
који говоре о делу Љубодрага Јанковића Јалета у
интервалу од 1965. године до данашњих дана. Ауто-
ри текстова су: Живојин Павловић (1965, 1988),
Драгослав Михаиловић (1969), Синиша Вуковић
(1972), Божидар Тимотијевић (1973), Владимир Розић
(1974), Срето Бошњак (1979, 1996), Сретен Петковић
(1988), Гордана Васиљевић (1996), Балша Рајчевић
(1996, 2001), Бранко Кукић (1996), Миленко Радовић
(1997), Ђорђе Кадијевић (1996), Сретен Петровић
(1998), Зоран Павловић (1999), Драган Јовановић
Данилов (2000, 2005), Слободан Словинић (2004) и
Василије Б. Сујић (2004). Ту је затим, поглавље под
ИЗЛОЖБА СЛИКА И ПРОМОЦИЈА МОНОГРАФИЈЕ Љ. ЈАНКОВИЋА...
називом Избор текстова из књиге Милоша Јевтића
– Облици Љубодрага Јанковића.
Основни подаци нашли су се у поглављу био-
графије – самосталне, групне изложбе у земљи и
иностранству, награде, институције у којима се
дела налазе, списак аутора предговора за каталоге
изложби, прилози и најаве, интервјуи и изјаве,
филмови, ТВ филмови, ТВ записи... Библиографија
обухвата спискове енциклопедија, лексикона, књи-
га, критика и осврта. Бројне фотографије групе
аутора – породичне, са студијских путовања, из
атељеа, успешно допуњују текст.
Исцрпан приказ ове монографије написао је
Звонимир Осречки за часопис Ликовни живот (бр.
123–124, 2007).
Љубодраг Јанковић Јале је рођен 9. марта 1932.
године у Пироту. Основну школу и четири разре-
да ондашње ниже гимназије је завршио у Јагодини,
свом завичајном граду.
Слика 2. ДАН ПТИЦА, 2006, комбинована техника на платну
ДРАГАНА КУРУЧЕВ
Од 1947. до 1951. године похађа средњу шко-
лу за примењену уметност (одсек графике) у класи
професора М. С. Петрова. Потом је, године 1954,
дипломирао на Академији примењених уметно-
сти (одсек сликарства) у класи професора Винка
Грдана.
До 1968. се бавио разним дисциплинама из
области примењене уметности, а као илустратор
сарађује са више издавачких кућа. Године 1962. је
изабран за асистента на одсеку Примењеног сли-
карства на Академији примењених уметности у
Београду, а пет година касније је изабран за доцен-
та на предмету Вечерњи акт. Био је и редовни про-
фесор на предмету Акт на Факултету примењених
уметности у Београду.
Члан УЛУПУДС-а је постао 1957, а у чланство
УЛУС-а примљен је 1961. године. Поред низа само-
сталних изложби учествовао је и на многим колек-
тивним изложбама у земљи и иностранству.
379
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
Слађана Велендечић
VOX POPULI О РИМСКИМ ШЛЕМОВИМА
У МУЗЕЈУ ВОЈВОДИНЕ
„Више пута помињани музејски бум у Евро-
пи је почео оног тренутка када су музеји проме-
нили свој однос према посетиоцима и прихвати-
ли класичну маркетиншку девизу – потрошач је
краљ, преобративши је у његову висост посети-
лац, замењујући њоме стару девизу његова висост
предмет“ (Владимир Кривошејев, Музеји, публика,
маркетинг, 149).
Да ли наши музејски радници још помало сум-
њају у ову теорију, иако европски музеји врве од
посетилаца, и да ли чињеница да испред наших
музеја нема редова и гужви говори o томе да нисмо
узјахали овај талас?
Обавеза сваког кустоса јесте да се, креирајући
изложбе, придржава музеолошких принципа, јер
изложба не би требало да буде сама себи циљ, као
што ни питање њене посећености не треба да буде
неважно.
Изложбу Касноантички шлем из Јарка дефи-
нитивно можемо диференцирати на неколико ни-
воа сложености, те су тако своје потребе могли
задовољити посетиоци свих узраста (мада иску-
ство Педагошке службе Музеја Војводине јасно го-
вори о томе да узраст није једини услов повећаног
или смањеног интересовања). Можемо слободно
истаћи да је, с обзиром на психофизичке каракте-
ристике особа, било јасно дефинисано неколико
разина сложености изложбе.
Наиме, они који су у Музеј дошли без интере-
совања за стручну или историјску позадину откри-
ћа, који нису желели да се удубљују у садржај, али
су били привучени атрактивношћу изложених
предмета могли су на „безболан“ начин, кроз пот-
пуно упрошћени стрипски приказ открића, за врло
кратко време добити информације о касноантич-
ким римским шлемовима из Музеја Војводине и
поћи даље – у правцу атракције која их је чекала
иза тамне завесе, у последњој просторији.
За оне категорије публике које су биле заинте-
ресоване за продубљену причу и стављање експо-
ната у историјски и стручни музеолошки концепт
биле су припремљене уводне легенде, са којих се
могао сагледати историјски миље за који је везано
откривање сва три шлема, као и конзерваторско-
380
ИЗ МУЗЕЈА И ГАЛЕРИЈА
рестаураторски проблеми и решења која су усле-
дила.
Следећи ниво заинтересованости требало је да
задовољи 45-минутни филм о открићу и конзер-
вацији шлемова, који се емитовао у три термина
током изложбе.
Стручној публици намењена је монографија о
открићу и конзервацији шлемова. Нажалост, она
није изашла из штампе у време изложбе, али ће
се, највероватније, и она ускоро наћи у стручној
археолошкој литератури.
Постојала је бојазан да најједноставнији при-
каз открића – стрип – посетиоца остави тренут-
но задовољеног, без потребе да се даље мисаоно
ангажује и искористи потенцијал Музеја за проши-
ривање својих знања. Међутим, праћење понашања
посетилаца од стране Педагошке службе Музеја
Војводине показало је супротно: једноставно и
јасно приказана прича о открићу мотивисала је по-
сетиоце, те су се враћали у салу са уводним леген-
дама и задржавали на изложби.
Велики број посетилаца тада је показао инте-
ресовање за филм, и то не само да га погледа, већ
и да „га купи“.
Оно што је дефинитивно постигнуто било је
гласно усхићење и одушевљење посетилаца („ва-
ууу“) у сали у којој су била изложена три касно-
античка шлема. Осим атрактивности самих на-
лаза, утисак је појачавало и одлично дизајнерско
решење њихове презентације. Пригушено светло,
гипсани одливци римских војника распоређених
у тријумфалној формацији око шлемова (чиме је,
на довитљив начин, остварена не само симболичка
ознака за њихово чување већ и актуелна физичка
неприступачност), музика која максимално допри-
носи драматици и појачава доживљај учинили су
комплетан утисак фасцинантним.
Такође је уочено да се велики број посетилаца,
и после тумачења изложбе од стране музејског во-
дича или кустоса – педагога и археолога, враћао и
још једном обишао све три сале у којима је излож-
ба била постављена.
Да бисмо добили оцену посетилаца о утиску и
доживљају који је изложба изазвала код њих, при-
VOX POPULI О РИМСКИМ ШЛЕМОВИМА У МУЗЕЈУ ВОЈВОДИНЕ СЛАЂАНА ВЕЛЕНДЕЧИЋ

премили смо анкетни лист на којим су нам посе-

тиоци оставили драгоцене податке о квалитету из-
ложбе, као и о квалитету медијске промоције, ква-
литету интерпретације, податке о интересовању за
музејске изложбе и о томе колико су овом излож-
бом мотивисани да се поново врате у Музеј Вој-
водине, посете сталну поставку и учествују у дру-
гим програмима Музеја.
Такође су се могли уписати у књигу утисака и
оставити драгоцене импресије, похвале и критике
упућене онима који су приредили изложбу.
Анкета спровођена током изложбе Касноан-
тички шлем из Јарка садржала је низ питања,
подељених у неколико група. Прву групу чинила
су питања која је требало да нам дају информације
о структури посетилаца – полу, месту становања,
узрасту и стручној спреми.
Друга група односила се на питања у вези са
квалитетом медијске промоције, као и на она која
говоре о оцени саме изложбе и импликацијама
које ће посета ове изложбе имати на даљи однос
према Музеју.
Последњом групом питања посетиоцима је
остављена могућност да кажу шта им се није до-
пало и које би друго решење понудили, шта би до-
дали, а шта изузели.

Анализа анкете
Од укупно 9.200 посетилаца анкетирано је 279
посетилаца (око 7.000 посетилаца видело је изложбу
у Ноћи музеја, али они нису били анкетирани због
велике гужве). Сваки посетилац је био замољен да
попуни анкетни лист, осим у случају велике гужве,
нпр. најављене посете од 97 ученика и сл.
По полној структури, изложбу је посетило
60,9% жена и 39,1% мушкараца.
По узрасној структури, највише је било ђака
и студената – 52,7%, запослених 30,5%, пензионе-
ра 9,6%, а незапослених 5,3%. Овај податак говори
о томе да је и даље најбројнија публика из обра-
зовног система, те да јој треба посветити посебну
пажњу, али свакако треба наћи начин да се боље
анимирају и остале структуре грађанства.
Већина посетилаца била је из Новог Сада –
77,1%, што се може објаснити релативно кратким
трајањем изложбе. Наиме, изложба је била отворе-
на од 12. до 22. маја 2009. године, што је било крат-
ко време за организовање и долазак људи са шире
територије. Наравно, овај податак се може искори-
стити и као смерница за медијске промоције из-
ложби у будућности. Да је медијска кампања била
агресивнија у периоду припреме изложбе, можда
би резултат био другачији.
Непосредно пред отварање изложбе и у току
Ноћи музеја су, као пропагандно средство, кориш-
ћене римске двоколице са костимираним промоте-
рима, што је изазвало велико интересовање људи
који су се у том моменту затекли на улици. Тре-
бало би, осим класичних промотивних акција –
гостовања у медијима, новинских чланака, флајера,
плаката, билборда и сл., у будућности размотрити
и овај облик промоције.
На такав закључак се надовезују и одговори
везани за начин на који су посетиоци били ин-
формисани о изложби: 34,4% испитаника сазнало
је за изложбу путем медијске најаве, 1,4% преко
сајта Музеја, 31,9% препоруком пријатеља, 4,3% из
месечног програма Музеја, 29,4% остало. Највише
одговора у категорији остало било је везано за
препоруку наставника или учитеља, што потврђује
чињеницу да су школе, наставници и предавачи
веома важна карика у промоцији музејских из-
ложби и да би досадашњи приступ овом сегменту
кампање требало још више и темељније искори-

381
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
стити. До сада је Служба за однос с јавношћу и
педагошки рад посвећивала пажњу школама при-
ликом анимирања публике, али би, можда, начин
комуникације требало преиспитати и пронаћи
нови образац, који би у школском особљу нашао
врло моћне медијске сараднике.
У сваком случају, ако би се мало озбиљније
анализирали одговори везани за информисаност,
јасно је да сајт Музеја још увек није нашао прави
пут ка корисницима интернета и да је потребно
наћи начин да се он популарише. Оно што је могуће
одмах учинити јесте стварање мејлинг-листе заин-
тересованих корисника, који би били обавештава-
ни о програмима Музеја и путем порука добијали
могућност линковања на сајт Музеја, чиме би ство-
рили навику његовог коришћења. Почетна меј-
линг-листа прикупљена је помоћу ове анкете, јер
је од 279 анкетираних 114 посетилаца пожелело
да прима обавештења о музејским програмима и
оставило је своју адресу.
Поставља се и питање колика је корист од
штампања музејског месечног програма када је
свега 4,3% посетилаца помоћу њега сазнало за из-
ложбу. Наведени податак нас наводи на закључак
382
ИЗ МУЗЕЈА И ГАЛЕРИЈА
да га добијају погрешне особе, или да је овај начин
информисања напросто превазиђен.
Уверени смо да се најбољи вид анимирања по-
сетилаца још увек постиже путем масовних медија
– телевизије, радија, дневних новина, а, уколико је
презентација атрактивна, велику корист може нам
донети и реклама „од уста до уста“.
Атрактивност изложених предмета привукао
је највећи број посетилаца – 73,5%, док је далеко
мањи проценат био привучен медијском кампањом,
насловом изложбе и сл.
Оцене које су посетиоци дали изложби јасно
говоре о њеном квалитету: 86,7% посетилаца оце-
нилио је изложбу највишом оценом, 6,8% оценом
врло добра, а оценом добра – 4,3% посетилаца.
Оцену задовољавајућа и незадовољавајућа нико
није употребио.
Одговоре на питање шта им се највише свиде-
ло теже је интерпретирати јер је оцењивачима било
омогућено да заокруже више од једног одговора.
Међутим, статистика каже да се највише заокру-
жених одговора односило на саме шлемове, затим
на комплетну концепцију изложбе и комплетан
дизајн изложбе.
МУЗЕЈ ВОЈВОДИНЕ У НОЋИ МУЗЕЈА 2009. ГОДИНЕ
Што се тиче критика, на изложби ништа не би
додало или променило 83,1% анкетираних, а 7,5%
испитаника би мењало климатизацију, хигијену,
додало столице на изложбу (оно што нема дирек-
тне везе са изложбом, али има са Музејом, те би
то требало да буде подстицајан податак!), 3,6% ис-
питаника би додало више експоната, 2,9% би из-
менило текст стрипа, 2,9% би додало агресивнију
медијску кампању, више светла, омогућило би при-
лазак шлемовима, да се не окрећу... што је, с обзи-
ром на проценат, занемарљиво.
До 15 минута се на изложби задржало 19% по-
сетилаца, до 30 минута 53,1%, а 45 минута 24,4%.
Ови подаци указују на то да је, иако је на изложби
био релативно мали број експоната, читав концепт
изложбе посетиоце успео да задржи много дуже
него што је реално потребно за површно гледање
поставке.
Изложбом Антички шлем из Јарка дефини-
тивно је испуњен образовни задатак Музеја: нешто
ново научило је 82,8% испитаника, а ништа ново
није научило свега 12,2%. Задатак је остварен, јер је
већина оних који ништа ново нису научили из гру-
пе високообразованих особа, па се претпоставља
да припадају стручној публици.
Изложба је, такође, подстакла 82,1% посети-
лаца да прочита нешто више о Римском царству,
а 62,7% испитаних је изразило жељу да учествује
Снежана Добрић
МУЗЕЈ ВОЈВОДИНЕ У НОЋИ МУЗЕЈА 2009. ГОДИНЕ
Ноћ музеја је манифестација која бележи неве-
роватно интересовање у Србији. Први пут је Ноћ
музеја организована у Берлину 1997. године и од
тада постаје водећа културна манифестација. Ове
године 16. маја под слоганом „Одличан провод у
музејима“ Ноћ музеја је организована у 41 граду у
Србији. Током овогодишње Ноћи улицама, трго-
вима и изложбеним просторима у Србији про-
дефиловало је више од пола милиона посетилаца
који су са великим стрпљењем чекали да погледају
изабране садржаје.
Бројни посетиоци могли су да уживају у 400
разноврсних програма на више од 190 локација.
Овогодишња Ноћ музеја окупила је 18 градова ви-
ше него прошле године.
СНЕЖАНА ДОБРИЋ
у музејским програмима који се баве античким
периодом. Ови подаци дају јасан знак Музеју да
постоји потреба за организовањем озбињних еду-
кативних програма намењених не само ђацима
него најширој популацији.
Од укупног броја анкетираних њих 36,9% није
никада видело сталну поставку Музеја Војводине,
али су сви потврдно одговорили на питање да ли их
је ова изложба мотивисала да је погледају. Прави на-
чин за регрутовање потенцијалне музејске публике!
Велико признање љубазности музејског особља
је чињеница да је 99,6% анкетираних потврдно од-
говорило на питање Да ли сте задовољни музејским
особљем (свега један одговор био је негативан, али
уз шаљив коментар, тако да је љубазност и овог
пута тријумфовала).
Оно што остаје као питање за размишљање
јесте чињеница да 38,3% испитаних није знало да
се у Музеју Војводине чувају позлаћени парадни
римски шлемови из 4. века нове ере, а ми их на-
зивамо „нашим брендом“ – што је покренуло низ
недоумица: ко је и где омануо?
Док нешто не предузмемо и по том питању,
као утеха нам остаје чињеница да су у Ноћи музеја
посетиоци стрпљиво чекали и по цео сат, у ужас-
ним климатским условима, како би уживали у
атрактивности шлемова и овој сјајној изложби и а
коментар из књиге утисака: „Вредело је чекати“.
У Новом Саду по трећи пут јеорганизована
Ноћ музеја, а многобројни посетиоци могли су да
уживају у понуђеним садржајима на 40 локација у
граду, у неуобичајено време од 18 до 02 сата.
Број посетилаца на овој манифестацији се по-
већава из године у годину. У првој Ноћи музеја
која је оганизвована 19. маја 2007. године у 9 градо-
ва било је 320 000 људи. У Новом Саду евиденти-
рано је 50 000 посетилаца, а Музеј Војводине, као
најпосећенија културна институција, забележио је
5 000 посетилаца.
Друга Ноћ музеја организована је 19. маја
2008. године. И ове године се повећао број градо-
ва У Србији који су у својим срединама организо-
вали Ноћ музеја, укупно 23 града, а забележено је
383
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
450 000 посетилаца. У нашем граду понуђене кул-
турне садржаје видело је 100 000 људи.
Музеј Војводине са својим разноврсним и мо-
дерним садржајима и сталном поставком у две згра-
де бележи и ове године највише посетилаца, укуп-
но 11 000. За Новосађане, али и све који су желели
да трећу Ноћ музеја доживе у Новом Саду, Музеј
Војводине се потрудио да им омогући прави угођај
који ће памтити. Посетиоци су могли активно да
учествују у појединим програмима и виде изложбе
које су отворене непосредно пре Ноћи музеја.
Стална поставка Музеја, која прати историју Вој-
водине од преисторије до половине 20. века, смеште-
на у две зграде, у Дунавској 35 и 37, на око 3 000 м2,
изазвала је велику пажњу посетилаца. На поставци
су изложени музејски експонати који имају изузетну
музејску и културну вредност и на посебан начин
могу да дочарају богатство и разноликост живота на
просторима Војводине. Поред сталне поставке мог-
ли су посетиоци да погледају и тематске изложбе.
На изложби КАСНОАНТИЧКИ ШЛЕМ ИЗ
ЈАРКА су представљена три позлаћена шлема из 4
века. Посетиоци су могли да уживају у лепоти два
позлаћена парадна шлема из Беркасова код Шида
и у позлаћеном шлему из Јарка. Ниједан музеј на
свету нема три овако раскошна примерка касноан-
тичких шлемова, па је самим тим угођај био лепши
и потпунији. Аутор изложбе је Тијана Станковић-
Пештерац, кустос-археолог у Музеју Војводине.
Савремена презентација је посетиоце на тре-
нутак вратила у римско доба, а томе су допринеле
девојке и младићи обучени као Римљанке и римски
легионари који су у Дунавском парку приказали
перформанс Римска војна доктрина. У току војне
вежбе интерактивно су укључени и посетиоци,
Весна Гргуровић
ДРУГА НАЦИОНАЛНА НОЋ МУЗЕЈА У ВРБАСУ
Међународна организација музеја и музејских
радника (ICOM) препоручује музејским профе-
сионалцима да користе Међународни дан музеја
као одскочну даску за акције које публици промо-
вишу рад њихових институција, привлаче пажњу
одлучујућих фактора у друштву на улогу и потребе
музеја, и које повезује професионалце из различи-
тих области и дисциплина.
384
ИЗ МУЗЕЈА И ГАЛЕРИЈА
они су имали прилику да заједно са легионарима
направе чувену формацију Корњача уз коришћење
римских штитова. Аутор перформанса је Завиша
Лучић и Удружење Green Banner из Новог Сада.
Изложба која је такође побудила интересовање
публике је ЗАВИЧАЈ НА ДУНАВУ – Суживот Срба
и Немаца у Војводини, заједнички пројекат Музеја
Војводине из Новог Сада и Централног музеја Поду-
навских Шваба из Улма. Захваљујући многобројним
музејским експонатима, архивској грађи и обиљу
илустрованог материјала на савремен начин прика-
зана је историја суживота Срба и Немаца на просто-
ру Војводине. Аутори изложбе су Christian Glass, Зо-
ран Јањетовић, Ранко Кончар, Веселинка Марковић,
Сузана Миловановић, Љубица Отић, Агнеш Озер,
Катарина Радосављевић и Богдан Шекарић.
Посетиоци су захваљујући СЗР „Шешири и
капе – Ковач“ и Ани Филиповић могли да учествују
у свим фазама израде шешира.
Посетиоци љубитељи етнологије имали су
јединствену прилику да погледају изложбу БРАЗИЛ
И ИНДОНЕЗИЈА, КОЛЕВКЕ СТРУКТУРАЛИЗМА –
трагом Клода Леви-Строса и Ј. П. Б. Де Јоселин де
Јонга. Изложба је организована у сарадњи са Универ-
зитетом из Стразбура. Фотографије на изложби су
резултат етнографског теренског рада међу Индијан-
цима Мато Гроса и Амазоније и Индонезије.
Љубитељи колачића и чоколаде могли су да
уживају у колачима посластичарнице „Времеплов“
и чоколади ручне израде „Еуген Савојски“.
Захваљујући богатој културној баштини коју
чува и презентује јавности Музеј Војводине је и ове
године достигао рекордну посету. Сталну поставку
у зградама у Дунавској 35 и 37, тематске изложбе и
пратеће садржаје посетило је 18 000 посетилаца.
У складу са препорукама Међународне органи-
зације музеја и музејских радника да се обележавање
Међународног дана музеја интегрише у национал-
ни програм, Уметничко продукцијска група „Ноћ
музеја“ организовала је у Београду и девет других
градова, 2007. године, прву националну Ноћ музеја.
Наредне, 2008. године, 17. маја, друга национал-
на Ноћ музеја одржана је у 23 града и тиме пот-
ДРУГА НАЦИОНАЛНА НОЋ МУЗЕЈА У ВРБАСУ
врдила да је прерасла у највећу и најмасовнију кул-
турну манифестацију у Србији.
Врбас, који је претходних година обележа-
вао Међународни дан музеја у сопственој органи-
зацији, први пут се прикључује националној
манифестацији Ноћ музеја и то са пет програма
Музејске збирке Културног центра Врбаса, на две
локације.
Централни део програма, у објекту Музејске
збирке, представљала је изложба „Путовање кроз
векове – Јожеф Пехан“, на којој је изложено 47
дела Јожефа Пехана (пастели, цртежи и уља на
платну). Ова изложба заправо је завршни корак у
формирању Збирке уметничких дела Јожефа Пеха-
на и публика је имала прилику да види и дела која
су враћена из Народног музеја у Београду где су
била на рестурацији. Јожеф Пехан, пореклом Чех,
један је од учесника најактуелнијих збивања суд-
боносне прекретнице мађарског ликовног живота
почетком двадесетог века. Школовао се у Минхе-
ну, радио у Будимпешти, Београду, Врбасу. Изучио
је и фотографски занат у Новом саду и бавио се
фотографијом у Врбасу. Почетком 1913. у Врба-
су излаже стотинак својих дела. „Његови женски
актови су гест разрачунавања са јавним мнењем,
свесно ризичан пробој у средину чији је отпор и
пакост уметник већ добро познавао“.
У једној од просторија Музејске збирке у којој
је изложен комплетан намештај апотеке Милете
Лесковца, настао у Бечу 1894. године, у сарадњи
са градском апотеком у Врбасу, одржан је део про-
грама под називом „Заборављене апотеке“. Милета
Лесковац диплому је стекао у Будимпешти 1895. го-
дине, један је од три предратна врбаска апотекара,
а његова апотека „Круна“ налазила се у (данашњој)
Улици Ивана Милутиновића. Управо у просторији
у којој се одвијао програм, пре Другог светског
рата, налазила се апотека другог апотекара, Немца
Јулијуса Шуха. Током вечери промовисани су раз-
ни препарати, који су уједно и подељени посетио-
цима. Велику заслугу за реализацију овог дела про-
грама имали су запослени у градској апотеци који
су апотекарским предметима попунили витрине и
обезбедили препарате који су поклоњени посетио-
цима. Уз волонтере Музејске збирке, они су били
домаћини и пружали све потребне информацији о
историји апотекарства у Врбасу.
ВЕСНА ГРГУРОВИЋ
Део програма под називом „Тајанствени пред-
мет“ подразумевао је да посетиоци погоде називе
и функцију три изложена предмета која су била
постављена у витрини, у ходнику Музејске збир-
ке. Игра је изазвала велико интересовање. Три
посетиоца са највише тачних одговора награђена
су уникатним предметима од глине, производима
радионице „Школа глине 2006“.
На платоу испред зграде Музејске збирке у
оквиру дела програма под називом „Покретне сли-
ке историје“ приказивани су историјски и архео-
лошки филмови.
Друга локација на којој се дешавала Ноћ му-
зеја, била је партизанска база Центар, у Улици
Миливоја Чобанског, у Старом Врбасу. Током Дру-
гог светског рата у малом подруму налазила се
база за скривање партизана и она током рата није
била откривена од стране окупатора. Реч је и о
јединственој етно кући са почетка 19. века, на којој
су, због изузетно лошег стања у коме се годинама
налазила, у току били рестаураторски и конзерва-
торски радови. Кућа је била отворена за посетиоце
који су могли да уживају у звуцима тамбурашког
оркестра из Равног Села. Овај део програма сим-
болично је носио назив „Где су партизани?“
Програми врбаске Ноћи музеја, као и у оста-
лим градовима, трајали су до два сата после по-
ноћи. Одличан одзив и посећеност обе локације са
свих пет програма, говори о оправданости овак-
вих манифестација и значају музејске делатности
у културном животу једног града. Они су пружи-
ли могућност музејским радницима да се сретну
са публиком и упознају их са променама на које
наилазе музеји као институције које су у служби
друштва и његовог развоја.
Ноћ музеја представља пројекат којим се
афирмише интеракција са заједницом, развијају
вредности глобалног дијалога – међукултуралног
разумевања и поштовања људских права. Укључи-
вање Врбаса у Ноћ музеја један је од начина да се, у
складу са темом Међународног дана музеја за 2008.
годину – „музеји као чиниоци друштвених проме-
на и развоја“, посредовањем баштине, да допринос
савременом развоју друштава.
385
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
Марија Јовановић
НЕОЛИТСКА ПЛАСТИКА НА ТЛУ БЕОГРАДА
Неолитском фигуралном пластиком су се то-
ком 20. века бавили многи археолози – истражи-
вачи винчанске епохе. У складу са временом у
којем су живели и радили, своје погледе на пред-
мете обликоване у глини – винчанске теракоте или
винчанску фигуралну пластику – оставили су М.
Васић, М. Грбић, М. Шепер, П. Корошец, Б. Гавела,
Д. Гарашанин, Д. Срејовић, Н. Тасић, Б. Јовановић,
Б. Брукнер. Својим чарима и лепотом винчанска
фигурална пластика у последње време привлачи
пажњу млађих генерација, које са задовољством
ишчитавају и тумаче њено значење. Међу њих спа-
дају и аутори изложбе и каталога Живот у глини –
неолитска уметност на тлу Београда – фигурална
пластика из збирки Музеја града Београда – Бисе-
нија Петровић, Велибор Катић и Милош Спасић.
Аутори изложбе су врло успешно приказа-
ли бројне археолошке налазе из околине Београ-
да, која је миленијумима представљала изузетно
богато подручје за живот, како у праисторијском
тако и у историјском раздобљу. Како наводе ауто-
ри, тако је територија данашње северне Србије од
културне провинције постала средиште значајних
промена у коме су се укрштали многобројни кул-
турни утицаји разних праисторијских заједница
које су, ношене жељом за прогресом, подизале
своја станишта на обалама плодних река Дуна-
ва, Саве и Мораве. То је допринело да се подручје
данашњег Београда развије у важан културни
центар за средњу и југоисточну Европу. На месту
данашње Винче, низводно од ушћа Саве у Дунав, у
неолиту је основано насеље првих земљорадника,
који су винчанску културу развили до савршен-
ства. Ова култура сматра се колевком европске ци-
вилизације, у оквиру које фигурална пластика има
посебно место.
Изложбом Живот у глини Музеј града
Београда први пут је својој публици приказао ре-
презентативну збирку неолитске фигуралне пла-
стике сакупљене из околине Београда. Поред тера-
кота из Винче код Београда, пред публиком су се
нашли и предмети са других налазишта: Бањице,
Грабовца, Јабланице 1 и 2 код Младеновца, Корма-
386
ИЗ МУЗЕЈА И ГАЛЕРИЈА
дина код Јакова, Жаркова, Југова у Гроцкој и Бре-
стовика.
Бисенија Петровић, Велибор Катић и Ми-
лош Спасић су еволуцију неолитске пластике,
која се одвијала континуирано од старчевачког до
краја винчанског раздобља, приказали кроз три
развојне фазе, са 234 одабрана предмета. Аутори
су се потрудили да помоћу изложених предмета,
постављених хронолошки и опремљених легендом,
постепено уведу посматрача у уметнички и духов-
ни свет неолитског човека. Раскошно моделоване
антропоморфне и зооморфне фигурине, амуле-
ти, дечје играчке, представе домаћих животиња,
затим тајанствени просопоморфни поклопци и
богато украшени жртвеници највиши су умет-
нички ступањ винчанског света. Фигурална пла-
стика заносно прича о 5. миленијуму на Балкану
и неолитској уметности југоисточне Европе. Посе-
тиоци изложбе Живот у глини имали су прилику
да први пут виде реконструкцију винчанског све-
тилишта и букраниона из Јакова код Корамадина
(Срем), као и минијатурни модел неолитске куће
из Прогара.
Фигурална пластика исказана у глини пред-
ставља усмено предање, сведочанство помоћу кога
је човек објашњавао несхватљиве природне појаве,
однос живота и смрти. Људи неолитске епохе,
обављајући магијске ритуале и негујући веровања
и митове, успели су да кажу о себи и свом време-
ну много више него што им је била првобитна на-
мена, кажу аутори у свом тексту. Тумачењем тих
уметничких остварења долазимо до духовности.
Можемо да закључимо да потка неолитске култу-
ре и уметности почива у магијском и религијском
веровању људи тог доба.
Бисенија Петровић, Велибор Катић и Милош
Спасић су нас на тренутак вратили човеку, ства-
раоцу тог минулог времена. Пролазећи поред ви-
трина са разноврсним материјалом, уз то и богато
украшеним, не можете а да се не запитате: Шта
су нам поручили, какве су биле њихове жеље за
будућност? Да ли су наслућивали да ћемо их једног
дана чути, разумети...? Какав је то шапат који се
ПРАИСТОРИЈСКА МЕТРОПОЛА У ГАЛЕРИЈИ САНУ
још увек чује када застанеш крај витрине? За кога,
и коме плешу раскошно обучене неолитске даме?
Или нам се само на трен учинило да смо баш ми
одобрани да их чујемо.
Управо због тога, Бојан Ковачевић је добро
приметио да „разумевање тога ‘колико’ прошлост
чине доба, којима је испуњен овај каталог, дубока и
иза нас – увек је само приближно, оријентационо,
апстрактно. Можда није сигурно да су људи од пре
неколико хиљада година имали потомке који су
данас живи, али је сасвим извесно да смо ми, који
смо данас живи, морали имати претке у времену
вајања ових фигурина, ту око Београда или негде
другде“.
Лидија Баљ
ПРАИСТОРИЈСКА МЕТРОПОЛА У ГАЛЕРИЈИ САНУ
Изложба Винча – праисторијска метропола
одржана је у Галерији Српске академије наука и
уметности у Београду у периоду од 24. октобра
2008. до 7. јануара 2009. године. Настала је поводом
обележавања сто година археолошких истраживања
на налазишту Винча. Базирана је на раздобљу млађег
каменог доба, са циљем да посетиоце упозна са пе-
риодом у којем је настала и развијала се винчанска
култура као најпрогресивнија и најдинамичнија
млађенеолитска култура југоисточне Европе.
Ауторски тим у саставу Дубравка Николић,
Стеван Ђуричић, Ненад Тасић, Јасна Вуковић и
Милорад Игњатовић, помогнут креативним тимом
на чијем је челу био Дамир Влајнић, причу о Вин-
чи приказали су кроз три међусобно употпуњене
тематске целине.
Прва целина је имала за циљ да посетиоце упо-
зна са уметничким достигнућима винчанске култу-
ре путем, још увек загонетних, сведочанстава као
што су антропоморфне и зооморфне фигурине, про-
сопоморфни поклопци и жртвеници. Најзначајније
међу њима су Lady of Vinča, Хајд ваза и Видовдан-
ка, откривене још приликом првих истраживања
Винче, којима је руководио Милоје Васић. Управо
су ови налази заслужни што је Винча, још почет-
ком прошлог века, постала позната широм света.
ЛИДИЈА БАЉ
Изложба Живот у глини отворена је у Конаку
књегиње Љубице од 24. јуна 2009. године. Прати
је лепо опремљен каталог на српском и енглеском
језику. Добро урађена ликовна реинтерпретација
рад је академског сликара Снежане Бекрић, која
је глини удахула живот, као и неолитски уметник.
За добру фотографију побринуо се Владимир По-
повић, који је заналачки измамио осмех на лицу
неолитских дама, прибележио елегантан покрет и
шум богато набраних хаљина.
Изложба Живот у глини такође је била постав-
љена у Музеју у Младеновцу, од 11. 2 до 1. 3. 2009.
године. Њени аутори били су: Бисенија Петровић,
Велибор Катић и Милош Спасић.
Други део изложбе посвећен је стогодишњици
археолошких истраживања на овом локалитету.
Користећи се личним предметима истраживача,
опремом и инструментима, оригиналном терен-
ском документацијом и новинским чланцима,
представљен је развојни пут српске археологије
почевши од првих истраживања М. Васића (1908–
1934), преко истраживања седамдесетих и осам-
десетих година прошлог века, све до оних која су
започета 1998. године, а која трају и данас. Осим
историјата приказана је и методологија архео-
лошких истраживања, као и археолошки процес
који прати пут предмета од ископавања преко
анализе и конзервације, до њиховог излагања и
интерпретације. У оквиру овог сегмента заинтере-
совани посетиоци били су у могућности да се кроз
интерактивне садржаје, на забаван начин, упознају
са резултатима истраживања Винче.
Трећи сегмент изложбе био је посвећен свако-
дневном животу. Приказане су алатке које су то-
ком хиљаду година дуге историје користили зем-
љорадници, рибари, грнчари и ловци. Пажљиво
изабрани предмети сведоче о специјализованим
занатима и високим естетским вредностима, пру-
жајући могућност посетиоцима да се упознају са
особеностима живота људи у доба винчанске кул-
387
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 ИЗ МУЗЕЈА И ГАЛЕРИЈА

– што је у великој мери допринело успешности

ове изложбе. Истраживање је показало да се
посетиоцима највише свидео богат интерактив-
ни садржај, модеран дизајн, а на првом месту
јединствена реконструкција неолитске куће.
Успешно је испуњен и један од главних циљева
– да се путем комуникације и интеракције са
публиком – промовише Винча као аутентични
сегмент наше културне баштине.
Изложба је праћена луксузним издањем
каталога који је на својеврстан начин употпу-
њује и прати. На готово три стотине страна
представљено је богатство стечено истражи-
вањем Винче, које се огледа како у разноврсним
налазима тако и у искуству и занимљивим при-
чама. Издвајају се фасцинантни подаци о мно-
гим познатим и угледним личностима из света,
који су почетком прошлог века, захваљујући
умешности М. Васића, на различите начине по-
магали и учествовали у истраживању овог ло-
калитета. Следе текстови о месту и значају вин-
чанске културе у европској археологији, мето-
дологији истраживања, о животу винчанске
заједнице, фигуринама, различитим култним
предметима и реконструкцији објеката са циљем
да се археолошко наслеђе што боље презентује
туре. Примерци накита од спондилуса, гли-
цемерис и денталијум шкољки, као и алатки
од опсидијана, сведоче о живој размени до-
бара између култура које су се у то време
развијале на простору од Егеје до средње
Европе.
Изложба је настала као резултат успеш-
не сарадње четири партнерске институције:
Филозофског факултета Универзитета у Бе-
ограду, Народног музеја у Београду, Музеја
града Београда и Српске академије наука и
уметности.
Користећи најновије информационе
технологије, мултимедијалне садржаје,
принтове великих формата, звуке и покрет-
не слике, успешно комбинујући старо са
новим, аутори ове изложбе успели су да
давно минуле епохе приближе и представе
савременој публици. Пратећи програм чи-
нило је чак 127 радионица и 53 вођене туре
– у којима су учествовали бројни волонтери

Foto: V. Miladinović Piki

388
ШЛЕМОВИ ИЗ БЕРКАСОВА НА ИЗЛОЖБИ...
јавности. На крају књиге налази се прегледан ката-
лог изложених предмета. Квалитетне фотографије
(А. Радоман и В. Миладиновић), графички дизајн
(Д. Влајнић) и графичка припрема (П. Дакић), уз
карте и реконструкције (С. Ђуричић) допринели су
да ова књига на најбољи начин сведочи о истра-
живању Винче.
На крају треба истаћи податак да је за два и
по месеца изложбу видело око 50 хиљада посети-
лаца. Они су је оценили као изузетно занимљиву,
истичући да им је разноликост и комплексност
Tijana Stanković-Pešterac
ŠLEMOVI IZ BERKASOVA NA IZLOŽBI O
HROMACIJU AKVILEJSKOM U UDINAMA
U organizaciji Nacionalnog komiteta Sveti Hroma-
cije Akvilejski u Udinama (Italija) (8. novembra – 8.
marta 2009) održana je izložba Hromacije Akvilejski
– na raskršću naroda i religija (Cromazio di Aquileia
– Al crocevia di genti e religioni). Muzej Vojvodine
na ovoj izložbi učestvovao je pozajmicom dva kasno-
antička pozlaćena šlema iz Berkasova koji su, kao
najreprezentativniji simboli rimske moći u IV veku,
dominirali izložbenim prostorom i plenili pažnju po-
setilaca. Autor izložbe don Sandro Piussi, arheolog i
direktor Arhiva dijeceze u Udinama izložio je više
od 150 eksponata iz brojnih muzeja Italije, Vatikana,
Austrije, Hrvatske, Danske, Francuske, Nemačke,
Grčke, Slovenije i Španije u velelepnom zdanju Muzeja
dijeceze i galerije Tijepolo (Museo Diocesano e Galle-
rie del Tiepolo). Pomenuto zdanje podrazumeva Patri-
jaršijsku palatu (Palazzo patriarcale), nekadašnju rezi-
denciju akvilejskih patrijarha, a danas sedište udinskog
nadbiskupa i Muzej dijeceze i galeriju Tijepolo. Najpre
u udinskom Kastelu, Patrijaršijska palata je u XV veku
premeštena u objekat iz XIV veka koji je pripadao
bratstvu sv. Antonija, uz crkvu iz XIV veka. Od tog
trenutka patrijarsi su menjali palatu u nameri da je
pretvore u građevinu dostojnu svoga uzvišenog do-
stojanstva. Svoj današnji oblik pak Patrijaršijska pala-
ta je dobila u XVIII veku, kada je po nalogu pat-
rijarha Dionizija podignuta impozantna fasada, zatim
grandiozno unutrašnje stepenište, i biblioteka, proši-
renjem jugoistočnog krila. Vrhunac predstavlja rad
mladog, ali već poznatog venecijanskog rokoko slikara
Đovanija Batiste Tijepola (Giovanni Battista Tiepolo,
1696–1770), čije freske i danas zadivljuju posetioce
ТИЈАНА СТАНКОВИЋ-ПЕШТЕРАЦ
представљеног материјала обогатило искуство и
пробудило истраживачки дух. Значајним успехом
се сматра и то што је велика већина изразила жељу
да посети археолошко налазиште у Винчи.
Најјачи утисак који остаје након посете овој
изложби свакако је успешна примена савременог
дизајна и мултимедијалних технологија у пред-
стављању седам хиљада година старе винчанске
културе, чија су безвремена (или можда свевреме-
на) стилска достигнућа, на овај начин најбоље при-
казана.
Muzeja. Patrijarh Dionizije takođe je zaslužan za po-
dizanje divnog neoklasicističkog pročelja crkve Sv.
Antonija koja se nalazi u sklopu Patrijaršijske palate.
Preko 500 godina, počev od XIII veka, Udine su bile
sedište Akvilejskog patrijarhata, jedine patrijaršijske
institucije zapadnog hrišćanstva, izuzimajući Rim, pod
čiju su jurisdikciju padale ne samo sve dijeceze seve-
roistočne Italije, nego i dijeceze na teritorijama Aust-
rije, Slovenije i Istre.
Zahvaljujući neizmernom talentu arhitekte Leo-
narda Mijanija (Leonardo Miani) koji je nesrećno pre-
minuo na dan otvaranja izložbe, arheološki predmeti
inkorporirani su u raskoš Tijepolove rokoko galerije,
odaje stare biblioteke, i zbirku friulanske drvene skulp-
ture. Antička Akvileja kao grad na raskršću naroda i
religija oživljena je putem savremenih načina izražavanja
u vidu video bim projekcije i 3D animacije. Sa plafona
zgrade na prostor između stepeništa projektovana je
trodimenzionalna rekonstrukcija grada, prikazanog
na vrhuncu svoje moći, naizmenično smenjujući se sa
slikom njegovih današnjih ruševina.
Kako joj i samo ime govori, izložba je bila po-
svećena akvilejskom biskupu Hromaciju koji je živeo
u periodu 388–408. Sv. Hromacije je jedan od rano-
hrišćanskih mislilaca, crkvenih otaca, naslednik Vale-
rijana u prestolu akvilejskih biskupa. Njegova orto-
doksna doktrina suprotstavljala se arijanstvu, koje je
zapadna crkva u potpunosti odbacila, a njegovi lik i
delo do te mere prihvaćeni su u katoličkoj crkvi da se
biskup Hromacije danas slavi kao svetitelj. Očuvan je
takođe jedan korpus njegovih tekstova, na latinskom
jeziku, rekonstruisan od strane francuskog naučnika
389
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
Žozefa Lemarija (Joseph Lemarié), u kojem su doku-
mentovani akvilejska liturgija i liturgijske propove-
di. Povodom 16 vekova od smrti biskupa Hromacija
osnovan je Nacionalni komitet Sveti Hromacije Akvi-
lejski, pod čijim je pokroviteljstvom organizovan sim-
pozijum u Akvileji u maju 2008, a potom organizova-
na i izložba, čiji je evidentan uspeh potvrdilo više od
10 000 posetilaca.
Koncepcija izložbe podrazumevala je 11 tematskih
sekcija, raspoređenih u 11 različitih odaja Patrijaršijske
palate. Prema rečima autora Sandra Piusija, sve teme
su proizilazile iz inicijalnog nukleusa: Hromacije
Akvilejski i Akvileja, kao grad moćnih, grad mnogih
religija, grad Rimljana i varvara. Posetiocu se nudila
šetnja kroz izložbu, kojom se evocira jedna dramatična
istorija Akvileje IV i V veka. Ta istorija tragična je, ali
puna nade, koju daje hrišćanstvo, a izražava lik i delo
Fotografija prve odaje sa šlemom 1 iz Berkasova
Hromacija i njegovih savremenika. „Čuju se glasovi
pagana i hrišćana, koji su živeli zajedno u ovom gradu.
Upravo se glas Hromacija, kao zlatna nit, prepliće sa
izloženim predmetima. Ljudima koji su živeli na hori-
zontu, između Alpa i Jadranskog mora, u ovoj zemlji
susreta i sudara, između izgradnji i rušenja, između
napada i odbrane, na tržištu života, u simbolima pre-
obraženim u umetnost, u onoj ljudskosti – koja se u
svakom vremenu bori za životnu nadu i životno išče-
390
ИЗ МУЗЕЈА И ГАЛЕРИЈА
kivanje – nudi se Jonino znamenje. A Hromacije je
glasnik u svakom vremenu.“ (Piussi, Cromazio di
Aquileia, Milano 2008)
U prvoj odaji, čiji su zidovi oslikani mnogobrojnim
likovima hrićanskih mislilaca i biskupa, nailazilo se na
kasnoantički pozlaćeni šlem br. 1 iz Berkasova, koji
je dominirao prostorijom, okružen bistama rimskih
vladara IV veka pozajmljenih iz različitih evropskih
muzeja, poput divne biste Flavija Valensa (364–378) iz
firentinske galerije Ufici.
Druga odaja, gde je bio smešten šlem br. 2 iz
Berkasova, prezentovala je odnos varvara i Rimljana,
predstavljen kroz tipične arheološke artefakte kao
izraze materijalne kulture jednih i drugih. Kao simbol
rimske moći poslužio je naš šlem.
U treću odaju, izduženu Tijepolovu galeriju, bili
su postavljeni izvanredni primerci rimskog novca IV
veka, u zlatu i srebru: novca koji su kovali tadašnji
vladari, kao i novca grada Akvileje. Četvrta odaja tre-
balo je da upozna posetioce sa Akvilejom i oživi je
kroz portrete njenih građana, koji su bili postavljeni
ispred bele draperije tako da nisu narušavali ras-
koš i sklad enterijera sa reljefnom pozlaćenom tava-
nicom. Grad Akvileja bio je prvi rimski grad na
Apeninskom poluostrvu sa ove strane istočnih Alpa.
Smeštena nasuprot Iliriku, na raskršću puteva između
ШЛЕМОВИ ИЗ БЕРКАСОВА НА ИЗЛОЖБИ...
Fotografija druge odaje sa šlemom 2 iz Berkasova
Mediterana i Evrope, Akvileja je bila stecište kulturne
razmene i trgovine. Kroz svoju istoriju, ona je bila
mesto boravka brojnih rimskih vojnih jedinica, a
kasnije i Gota, predvođenih Alarihom. U IV veku
novi narodi su prešli granice Rimske imperije na ušću
Dunava, a bitka kod Hadrianopolja 378. obeležila je
navalu Gota kroz istočne kapije Rimske imperije. Tada
je moć Rima na svom zalasku, dok akvilejska crkva
prolazi kroz svoje zlatno doba kao glavno uporište
hrišćanske vere između orijenta i zapada. Ovo je
upravo doba Hromacija, akvilejskog biskupa, od 388
do 408. U petoj odaji arheološki artefakti svedočili
su o multietničnosti Akvileje i njenim stanovnicima
kao pripadnicima različitih religija, pa su između
ostalog, bili izložene lampe sa simbolom menore,
skulptura u obliku leotokefalnog božanstva – simbol
mitraizma, skulptura Serapisa, kao brojni predmeti
vezani za kultove božanstava rimskog panteona i
hrišćanstvo. Šesta odaja svojom tamom sakrivala je
bogatu biblioteku, u kojoj su, pod posebnim uslovima,
bili izloženi rukopisi i najstarije očuvane propovedi
biskupa Hromacija i njegovih savremenika.
Na spratu niže, u nekoliko odaja, skulpture od
drveta, inače deo stalne postavke Muzeja, bile su
kombinovane sa pričom o prvim hrišćanima, ispri-
čanom kroz arheološke artefakte kao izraze njihove
duhovne i materijalne kulture, sa naglaskom na rano-
hrišćanske bazilike. Od naročitog interesovanja bio
ТИЈАНА СТАНКОВИЋ-ПЕШТЕРАЦ
je najstariji krst sa Hristovim monogramom, izrađen
od bronze, inače čuvan u Kunsthistorisches Museum
u Beču. Poslednja odaja, rekonstruisana zajedno sa
delovima freskopisa na tavanici koji potiče sa jedne
od ranohrišćanskih bazilika i malim prozorom iza
koga je bila izložena zdela tipa terra sigillata sa pred-
stavom dobrog pastira. Ova odaja, pod nazivom Jonino
znamenje, bila je posvećena biblijskom liku Joni i
priči koja je čest motiv u akvilejskoj ranohrišćanskoj
umetnosti, naročito na mozaicima bazilika. Njome je
dominirao čuveni sarkofag iz Kopenhhagena sa reljef-
nom predstavom legende o Joni, flankiranom pri-
kazima dobrog pastira.
Uz svaki izložen eksponat stajale su poetski pisane
legende, sa čestim citatima iz Hromacijevih propovedi
i propovedi drugih hrišćanskih mislilaca. Flajer na 8
strana predstavljao je vodič, a pored toga štampana je
knjiga (ujedno i katalog) od 509 strana pod uređivačkom
palicom don Sandra Piusija. Kao dodatak, uz knjigu
bio je priložen i DVD sa dokumentarnim filmom. Po-
red toga, postojao je audiovodič na nemačkom, engles-
kom, slovenačkom i friulanskom jeziku.
Naslovnu stranu flajera i plakata kojim je izložba
reklamirana, krasila je fotografija šlema br. 1 iz Berka-
sova.
Zadivljen lepotom berkasovskih šlemova koje je
video u Triru 2007. godine na izložbi Konstantin Veli-
ki, Piusi je poželeo da ove šlemove predstavi i pred
391
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
Чарна Милинковић и Тијана Станковић-Пештерац
СТРУЧНИ СКУП О ТЕНДЕНЦИЈАМА У МУЗЕОЛОГИЈИ
У Новом Саду, у Галерији Матице српске је
одржан 8. и 9. јуна 2009. године стручни скуп под
називом Нове тенденције у музеологији – стална
поставка. Циљ стручног скупа био је тај да покаже
и нагласи да су музеји институције које би требало
да постану синоним за сазнајност; да су то места
где људи себе упознају и своје знање обогаћују но-
вим информацијама. Како би музеји то постали,
истиче се изложба која је саставни део музеја и
која је покретач нових идеја. Изложбама се пред-
ставља културна баштина, а резултат изложбе-
них активности је стална поставка. Говорило се о
принципима и могућностима који подразумевају
идеју, време и новац, осавремењивање сталне по-
ставке. Она би требало да буде јасна и доступна
свим узрастима посетилаца. Акцентовао се тим-
ски рад у музејским институцијама, превасходно у
раду на сталној поставци; о искључивању потребе
за личним истицањем и о неизбежности постојања
компромиса међу запосленима. Разговарало се и
392
ИЗ МУЗЕЈА И ГАЛЕРИЈА
italijanskom publikom. I to je učinio na izuzetan na-
čin: predstavio ih je kao simbolički izraz – izraz rimske
moći. Luksuzna izrada šlemova iz Berkasova odražava
varvarski ukus; u tome se krije još jedan simbolički
izraz: sve izraženija varvarizacija Rimskog carstva kao
najava novog doba i početak sumraka carstva. Na itali-
janski način lepa i prozračna, idealno uklopljena u
raskošno zdanje Muzeja dijeceze i galerije Tijepolo,
izložba je predstavljala dizajnerski i arheološki po-
duhvat, vezujući rimsku i ranohrišćansku prošlost sa
izrazima hrišćanstva XIII–XVIII veka.
Naslovna strana flajera i plakata
на тему савремене музеологије, тачније о томе да
су музеји установе које активно учествују у друшт-
веним збивањима и да поставке треба да прате све
друштвене тенденције: потребне су измене и зао-
крет од догматског схватања.
Организатор стручног скупа, на којем се стек-
ло 12 излагача из земље и иностранства, била је
Галерија Матице српске, а скуп су подржали Пок-
рајински секретаријат за културу и Министарство
културе Републике Србије. Партнери су им били
Филозофски факултет из Београда – Семинар за
студије модерне уметности и Семинар за студије
баштине Одељења за историју уметности.
Поздравну реч имали су: др Бранка Кулић,
управница Галерије Матице српске, Душица Жив-
ковић, помоћник министра културе, Милорад
Ђурић, покрајински секретар за културу и др Ли-
дија Мереник, професорка Филозофског факулте-
та у Београду (Семинар за студије модерне уметно-
сти).
СТРУЧНИ СКУП О ТЕНДЕНЦИЈАМА...
Првог дана, одржана су следећа предавања:
Савремена музеолошка пракса сталних по-
ставки – проф. др Лин Тетер (Lynne Teather), Уни-
верзитет у Торонту;
Трансформација музеја – од Музеја револуције
до Музеја савремене историје и школа музеологије
Музеја савремене историје у Цељу – мр Андреја
Рихтер, Музеј савремене историје, Цеље;
Студије баштине Одељења за историју умет-
ности, Филозофски факултет у Београду – проф.
др Драган Булатовић, семинар за студије баштине
Одељења за историју уметности, Београд
Европске препоруке описа музејских професија
– превод – Александра Стефанов, Галерија Матице
српске.
Програм другог дана био је нешто шири:
Сталне поставке – др Ненад Радић, Семинар
за студије баштине Одељења за историју уметно-
сти на Филозофском факултету у Београду;
Стална поставка Музеја савремене историје у
Цељу – мр Тања Роженберга Шега, Музеј савремене
историје, Цеље;
Увођење савремене уметности у Лувр. Жорж
Брак и Анселм Кифер – два примера савременог
декора палате – Светлана Јефтовић, Школа Лув-
ра;
Сталне поставке у Националној галерији Сло-
вачке – др Ива Паштрнакова, Национална галерија
Словачке;
Идејни концепти формирања сталних по-
ставки Галерије Матице српске и Стална поставка
18. века – мр Тијана Палковљевић, Галерија Мати-
це српске;
Стална поставка 19. века у Галерији Матице
српске – Снежана Мишић, Галерија Матице срп-
ске;
Стална поставка 20. века у Галерији Матице
српске – др Симона Чупић, Семинар за студије мо-
дерне уметности, Филозофки факултет, Београд;
Улога конзерватора у припреми сталних по-
ставки – Даниела Королија Црквењаков, Галерија
Матице српске.
Скуп је започео излагањем проф. др Лин Те-
тер из Торонта под називом Музеологија/музејске
студије: трендови и тенденције (Museology/Mu-
seum Studies: Trends and Tendencies). Др Тетер је
професор музејских студија, специјализована за
историју, филозофију музеја и савремене про-
блеме у њиховом развоју. Иако се у својој богатој
каријери бавила и праксом, радећи у малим,
али и великим музејима, попут Националног
Ч. МИЛИНКОВИЋ И Т. СТАНКОВИЋ-ПЕШТЕРАЦ
музеја Канаде, њено излагање имало је превас-
ходно теоријски приступ. Имајући у виду своје
гостовање у Србији, др Тетер је настојала на томе
да упути аудиторијум у поједине делове канадске
историје и њене културне баштине. Користећи се
појединачним примерима покушавала је да објасни
неке од аспеката музеја, попут личног контекста
музеја – музеј као место сећања и значења. По-
ред тога, излагање је базирала на савременим му-
зеолошким теоријама које се проучавају у оквиру
музејских студија, имајући у основи критички при-
ступ и наглашавајући, поред осталог, прогресивну и
партиципативну музеологију. Дотакла се и тер-
минолошког проблема са којим се сусрећу свет-
ски униврзитети: да ли студије музеологије можда
треба назвати студијама културне баштине?
Управо, Семинар културне баштине постао је са-
ставни део Одељења за историју уметности Фило-
зофског факултета у Београду, о чему се у оквиру
овог стручног скупа могло сазнати путем видео
записа проф. др Драгана Булатовића. Др Тетер је
такође поменула критичку рефлексивну музејску
праксу као предлог музеолозима да буду критички
мислиоци и морални практичари. Проблематика
планирања изложбе је за учеснике скупа, углавном
музејске раднике суочене са практичним пробле-
мима, представљала најкориснији елемент у њеном
излагању. Планирање изложбе, као један сложен
процес, подразумева детаљну анализу основног
задатка изложбе, простора у којем ће бити одржа-
на, потреба посетилаца и захтева тржишта (тј.
односа музеј – друштво) и студију изводљивости
пројекта. Посебну пажњу требало би посветитити
тактици комуникације са посетиоцима музеја, при
чему се публика ставља на прво место. У оквиру
студије посетилаца предлаже се израда политике
комуницирања, у чијој се основи налази јавни
имиџ изложбе, који се креира на основу простора
у којем се она одржава, (тј. карактера грађевине
и њене архитектонске појаве), али и јавне изјаве
– јавно исказане идеје изложбе. Посебна пажња
треба да буде посвећена разбијању предрасуда које
чине да се посетиоци осећају мање интелигентним
јер не разумеју текстове на изложби; легенде треба
да буду тако написане да представљају превод са
академског на језик посетилаца.
Такође, др Тетер је поменула потребу побољ-
шања прилаза музејима, најпре у физичком смис-
лу (екстеријер и ентеријер, оријентација у просто-
ру, мапе кретања са путоказима који олакшавају
циркулацију посетилаца), а потом и у погледу рад-
393
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
ног времена, отклањања препрека за посетиоце са
посебним потребама, стара лица и децу. Предло-
жила је јавни дијалог и форуме као један од начина
укључивања публике у рад музеја и креирање из-
ложби. Као студију случаја дала је недавно рекон-
струисану Галерију Онтарио.
Предавање које је одржала мр Андреја Рих-
тер Трансформација музеја – од Музеја револуције
до Музеја савремене историје и школа музеологије
Музеја савремене историје у Цељу, имало је за тему
проблематику која је захватила њихов музеј и све
типски и режимски прављене музеје после 1945.
године широм бивше Југославије. На почетку рада,
60-их, 70-их и 80-их година, Музеј револуције имао
је бројне посете и активну изложбену делатност.
Падом режима, као и ратним немирима (1991.
године), долази до декаденције музеја. Интере-
совање за Музеј револуције нагло је опала и по-
стојала је могућност његовог потпуног гашења. У
таквим условима радила су 4 кустоса историчара.
Ради очувања и музеја, али и радних места, они су
кренули у истраживање и обилажење свих људи
Цеља, који су прошли и преживели вихор Другог
светског рата. Дошли су до веома интересантних
прича које су биле вредне бележења управо због
своје сурове истинитости. Све приче су уобличили
и преточили у сталну поставку. На тај су начин по-
лако зашли у модернизацију као и реорганизацију
институције, чија се путања кретала од Музеја
револуције до Музеја савремене историје. Тим по-
духватом су заинтересовали публику као и многе
друге донаторе који ће им омогућити потребне
финансије за реновирање музејске зграде. Данас
они из државног буџета добијају 60% средстава, од
града Цеља 37%, а од спонзора 3%. Године 1994. за-
почели су реновирање; 1995. направили су Дечији
музеј са сталном поставком прилагођена дечијем
узрасту. Следеће године су направили Фото студио
Јосипа Пеликана, а до 2000. су активно радили на
унутрашњој реорганизацији музејских делатности.
Тако су поред историјског одељења, образовали и
одељење за етнологију, те су број запослених по-
дигли на 19 људи. Предмете који осликавају Други
светски рат су другачије распоредили, сместили их
у нове витрине и додали им савремену грађу. Обо-
гатили су музеј педагошким активностима као и
разноврсним креативним групама. Имају поставку
улице трговачких занатлија са краја 19. и почетком
20. века, која је оживљена радионицама у којима
се израђују предмети и ствари које карактеришу
тај период (нпр. израда шешира и сл.). У склопу
394
ИЗ МУЗЕЈА И ГАЛЕРИЈА
Дечијег музеја, млађим генерацијама је направљена
посластичарница у којој се одржавају и прославе
рођендана. Деца су укључена у многобројне секције.
Постоји и кафе клуб за одрасле. Нису изоставили
ни хендикепом обележене грађане Цеља. За њих
су направљене посебне прилазнице и степенице
које су уграђене на спољни зид зграде. Оне прате
њену висину, с обзиром да су предмети изложени
на првом и другом спрату. Редовно се одржавају и
предавања за глувонеме.
Другог дана предавања је мр Тања Рихтер за-
окружила предавање мр Андреје Рихтер, прикази-
вањем кратког промотивног филма о сталној по-
ставци Музеја савремене историје у Цељу.
Др Ненад Радић, запослен на Одељењу за исто-
рију уметности при Семинару за студије баштине
на Филозофском факултету у Београду, говорио
је о Музеју историје Југославије, кратко поменув-
ши проблеме његове сталне поставке. Много више
скренуо је пажњу на необичну тематску изложбу
Ефекат Тито која је последњих неколико месеци
била у жижи интересовања јавности, подсећајући
на лик и дело Маршала, његову харизму и бизарне
поклоне које је добијао. Дотичући се једног дела, не
тако далеке наше прошлости, још увек живе међу
појединим генерацијама, посматране кроз култ
личности, изложба је изазвала бројне контроверзе.
Једно од најзанимљивијих било је излагање
под називом Увођење савремене уметности у
Лувр. Жорж Брак и Анселм Кифер – два примера
савременог декора палате Светлане Јефтовић која
је завршила мастер студије на Школи Лувра (Ecole
du Louvre), а тренутно је стажистикиња центра
„Помпиду“ у Департману за едукацију и културне
акције. Својом презентацијом на кратко је унела
дух Лувра и показала на конкретним примерима
француску смелост осавремењивања сталних по-
ставки путем инкорпорирања модерне уметности
у велелепно здање некадашње палате. Савремена
уметност у Лувру није потпуно нова појава. Још
је Пикасо 1947, позван од тадашњег директора
француских државних музеја Жоржа Сала (George
Salle), излагао у Великој галерији Лувра. Међутим,
као најзначајније примере Светлана Јефтовић је
поменула дело Жоржа Брака и Анселма Кифера.
Сала Хенрија II подигнута је у XVII веку, спајајући
у ренесансној палати, краљевско предсобље и гар-
деробу. Средишњи део таванице ове сале укра-
шен је раскошним рељефно изведеним орнамен-
тима италијанског уметника из XVI века, а по-
том и у XVII веку, елементима који су додати по
МУЗЕЈ ДАНАС: ПРОМЕНЕ И КОНТИНУИТЕТ
налогу Луја XIV. Прилику да поменути простор
осавремени, добио је 1953. сликар кубиста Жорж
Брак (Georges Braque, 1882–1963), када је ангажо-
ван да изведе три фреске на таваници, уметну-
те у рељефни украс стар четири века. Као резул-
тат декоративног дизајна публици је тако било
представљено дело под називом Птице. Педесет
година касније, други савремени уметник, Анселм
Кифер (Anselm Kiefer), бива позван да употпуни
сталну поставку Лувра. Том приликом он поставља
монументалну слику на тему констелација и ауто-
портрет у оквиру степеништа из XIX века. Мону-
ментална стаклена пирамида је модерни симбол
Тијана Станковић-Пештерац
МУЗЕЈ ДАНАС: ПРОМЕНЕ И КОНТИНУИТЕТ
Семинар Музеј данас: промене и континуитет
одржан је у периоду 24–27. 03. 2009. у Београ-
ду, у Музеју историје Југославије. Реализован је у
сарадњи са Министарством културе Републике
Србије, Фондом за уметност и културу средње и
источне Европе (The Fund for Arts and Culture in
Central and Eastern Europe), уз подршку Америчке
амбасаде у Београду и Музеја историје Југославије,
при чему је носилац пројекта била УПГ Ноћ музеја.
Квалитет семинара наслућивао се већ самим из-
бором предавача и програмом. Један од предава-
ча био је директор Националног музеја америчке
историје (National Museum of American History),
једног од музеја у оквиру Смитсонијена, др Брент
Глас (Dr Brent D. Glass), а други, директор Коби
фондације Ворд Минц.
Као водећи историчар и руководилац највећег
програма везаног за историју САД, Историјске и
музејске комисије Пенсилваније, Глас се придру-
жио Смитсонијен институту. Због заслуга и инте-
ресовања која су се односила највише на архитек-
тонску и урбану историју, историју индустрије и
технологије, као и историју културних споменика,
музеја и историјских места, постављен је на место
директора Националног музеја америчке историје
2002. године. Поменути музеј, смештен недалеко
од Беле куће у Вашингтону, има посету од преко
3 милиона људи годишње, његове колекције броје
више од 2 милиона предмета, почев од чувене за-
ставе која је инспирисала стварање америчке хим-
не (Star-Spangled Banner), преко радног стола Тома-
са Џеферсона, до омиљених икона поп културе.
ТИЈАНА СТАНКОВИЋ-ПЕШТЕРАЦ
Лувра и дело архитекте И. М. Пеиа, отворено 1989.
године заједно са новим реконструисаним улазом
и тргом испред њега. Да је Лувр на неки начин
лабораторија експерименталне уметности (www.
louvre.fr) показује и наставак сарадње са савреме-
ним уметницима. На крају свог излагања Светла-
на Јефтовић је указала на озбиљност вишечлане
државне комисије која одлучује о томе да ли дело
неког савременог уметника заслужује да буде ин-
корпорирано у овај монументални споменик кул-
туре, у чијим зидовима је записана историја дуга
800 година.
Господин Ворд Минц (Ward Mintz) је извршни
директор Коби фондације (Coby Foundation), чије
се седиште налази у Њујорку. Током своје богате
каријере био је најпре помоћник директора Јев-
рејског музеја (The Jewish Museum) у Њујорку, а
потом заменик директора за програме и збирке
Њуарк музеја (The Newark Museum), одговоран за
активности кустоса, програме изложби и едукацију.
Фондација на чијем челу се данас налази има за
циљ финансирање пројеката у домену уметности и
друштвених наука, савремених или историјских, а
ограничена је на непрофитне организације средњег
Атлантика и Нове Енглеске. Велики део новца ова
фондација улаже у изложбене програме и програме
едукације, при чему је услов њихова општа корист.
Предавања су била осмишљена тако да сваком
од учесника омогуће практичну примену сазна-
ња до којих су дошли, теоријски делови били су
обогаћени мноштвом примера из праксе, а посебан
акценат стављен је на интерактивност. Учесници
семинара били су укључени у мисаони процес пу-
тем конкретних задатака који су им давани. Њи-
хов ангажман подразумевао је такође размену ис-
кустава и проблема са којима се суочавају кусто-
си у свом раду, при чему су предавачи на основу
свог богатог искуства, нудили могућа решења за те
проблеме. Све је било прожето свежином америч-
ког приступа у коме се проблеми посматрају као
изазови.
Сваки музеј треба да има своје јасно осмишљену
мисију, формулисану у неколико јасних и прециз-
них реченица (оно што се у енглеском језику на-
395
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
зива Mission Statement, а појам као такав преузет и
у другим језицима). Када је добро дефинисана, она
треба да одговори на неколико основних питања:
зашто музеј постоји, коме служи, како утиче на
друштво. У том случају, може послужити као важ-
на алатка за управљање музејом; са њом треба да
буду упознати сви радници музеја, а њене речи
треба да им пружају мотивацију за рад. Мисија
треба да буде написана у договору са представ-
ником Министарства културе, али тако да чак и
музејски кафе или ресторан функционишу у скла-
ду са њом.
Др Глас је напоменуо да су се раније дефини-
ције улоге музеја фокусирале на његове задатке
сакупљања, чувања, излагања и едуковања и да је
2004. године ревидиран Икомов етички кодекс.
Наиме, након шестогодишњих разматрања у Сеу-
лу на XXI Генералној скупштини Икома, на којој
је председавао њен некадашњи председник Џефри
Луис (Geofrey Lewis), састављен је нови документ,
чија је главна идеја да буде у служби друштва, за-
једице, јавности и читавих њених изборних округа,
као и професионализма музејских радника. У поме-
нутом контексту важна је ставка 4 Икомовог етич-
ког кодекса за музеје: музеји пружају могућност за
вредновање, разумевање уживање и управљање при-
родним и културним наслеђем; имају важну дуж-
ност да развијају своју образовну улогу и привуку
ширу публику из заједнице, околине или групе у
чијој су служби; интеракција између битног дела
заједнице и промоција њеног наслеђа је интеграл-
ни део образовне улоге музеја. Брент Глас је поен-
тирао рекавши да је данас циљ музеја да служе:
локалној заједници, региону, оснивачу и уз то да
имају међународну одговорност.
Надовезујући се на претходну тему Ворд Минц
је говорио о проблему односа између изложбе
(програма) и публике. Предложио је формирање
институције која је оријентисана према публици,
која уважава посетиоце, приређујући одличне из-
ложбе и изложио могућности креирања различи-
тих музејских програма за одрасле, породицу и
децу. Свесни времена у којем живимо, омладину
можемо привући у музеј уводећи новине као што
су: вођење кроз изложбу путем мобилног телефона
(за то је неопходна сарадња између телекомпанија
и музеја), атрактивно дизајниран сајт и присутво
музеја на сајтовима као што су Фејсбук (Facebook)
и Јутјуб (Youtube). Евалуација сваке направљене
изложбе неопходна је како би били свесни пред-
396
ИЗ МУЗЕЈА И ГАЛЕРИЈА
ности и недостатака нашег рада. Са тим у вези,
Минц је пред учеснике семинара поставио кон-
кретан задатак: требало је да направе евалуацију
изложбе Музеја историје Југославије Ефекат
Тито, са аспеката добро дефинисаних појмова:
изложба је пријатна; занимљива; оплемењујућа;
значајна. Успешна изложба омогућава посетиоци-
ма да доживе значајно искуство; осим што им је
побуђена пажња и пружен осећај самопоуздања,
посетиоци осећају да су доживели трајну промену
у спознајном и емоционалном смислу. Реализација
такве једне изложбе могућа је уколико на њој ради
тим професионалаца, почев од кустоса, педагога,
особе задужене за односе са јавношћу, особе за-
дужене за обезбеђивање новца и особе задужене
за руковођење финансијама. Оно у чему су се Глас
и Минц сложили је да у музејском послу постоји
неколико основних принципа које никада не треба
заборавити: гостољубивост, обавештавање посе-
тилаца о будућим програмима и изложбама, под-
сећање на осниваче музеја, евалуација програма
и чињеница да предмети не говоре сами за себе.
Поред тога, Глас је истакао да никада не смемо пот-
цењивати људске потребе за удобношћу, а с тим у
вези поменуо је један интересантан статистич-
ки податак: најчешће питање које се поставља у
музејима је Где је тоалет?.
Као човек изузетне харизме, заслужан за транс-
формацију и реновирање Националног музеја аме-
ричке историје, др Глас је неколико пута у својим
излагањима истицао уметност рекламирања, или
како да наш програм стигне до праве публике, по-
себно нагласивши важност кустоса као његовог
креатора и преводиоца са академског језика
на језик посетилаца. Суочен са проблемом
реконструкције великог музеја, чији је директор,
истакао је неопходност финансирања из приват-
них фондова и привлачења донатора. Учесницима
семинара препричао је своја искуства кроз тему
Како претворити посетиоце музеја у донаторе? и
објаснио да је потребно време да би се изградио
однос између потенцијалних донатора и музеја.
Потом су, на помало шаљив начин, Брент Глас и
Ворд Минц извели симулацију састанка једног ди-
ректора музеја и представника једне фондације.
На крају, Глас је истакао могућности малих
изложби, које каткад могу бити једнако ефектив-
не као и велике, а Минц је као један од начина
привлачења публике предложио програме са сав-
ременом тематиком.
 Александар Петијевић

РАЗМЕНА ПУБЛИКАЦИЈА
Библиотека Музеја Војводине је током 2007. године путем размене
примила следеће публикације од наведених установа:

ALBA IULIA Емина Зечевић, Накит Новог Брда из Археолошке

збирке позног средњег века, 2006.
Muzeul Naţional al Unirii:
Apulum, XLIV, 2007.
Српска академија наука и уметности:
AMSTERDAM Друштвено-политичка мисао Његоша, Научни
Rijksmuseum: скупови, CXIII, Одељење друштвених наука,
Bulletin van het Rijksmuseum, Jaargang 54, 3, 4, 2006, 27, 2006.
55, 1, 2–3, 2007. Косово и Метохија, прошлост, садашњост, будућ-
ност, Научни скупови, CXV, Одељење друшт-
БАЊА ЛУКА вених наука, 28, 2007.
Први балкански рат 1912. године и крај Османског
Музеј Републике Српске: царства на Балкану, Научни скупови, CXVI,
Милка Радоја, Античка збирка Музеја Републике Одељење историјских наука, 30, 2007.
Српске, 2000. Kosovo and Metohija, past, present, future, editor Ko-
Братислав Теиновић, Српски устанак у Босни sta Mihailović, 2006.
1875–1878, 2006. Глас, CDIV, Одељење историјских наука, 13, 2006.
Špiro Bocarić, Pogled u prošlost, Slike Špira Bocarića Документа о спољњој политици Краљевине Србије
iz Muzeja Republike Srpske u Banja Luci, 2006. 1903–1914, књ. II, св. 1/I, приредили Љиљана
Алексић-Пејковић и Живота Антић, 2006.
БЕОГРАД Документа о спољњој политици Краљевине Србије
Галерија САНУ: 1903–1914, књ. II, 1/II, приредили Љиљана
Знамења Карловачке митрополије, уредник Динко Алексић-Пејковић и Живота Антић, 2006.
Давидов, Галерија САНУ, 112, 2007. Документа о спољњој политици Краљевине Србије
1903–1914, књ. II, 2/I, приредили Љиљана
Етнографски музеј: Алексић-Пејковић и Живота Антић, 2006.
Милош Матић, Врата, капија два света, 2007. Документа о спољњој политици Краљевине Србије
Вјера Медић, У рукавицама, колекција рукавица у 1903–1914, књ. II, 2/II, приредили Љиљана
Етнографском музеју у Београду, 2007. Алексић-Пејковић и Живота Антић, 2006.

Завод за заштиту природе Србије: Српско археолошко друштво:

Заштита природе, 57, 1–2, 2007.
Историјски институт САНУ:
Историјски часопис, LIII, 2006, LIV, 2007.
Мешовита грађа = Miscellanea, нова серија, XXVII,
2006.
Народни музеј:
Љубинка Бабовић, Светилишта Лепенског Вира,
место, положај и функција, Археолошке моно-
графије, 17, 2006.
Гласник Српског археолошког друштва, 8, 1992, 10,
1995, 13, 1997, 17, 2001, 21, 2005, 22, 2006.
Библиотекарско друштво Србије:
Библиотекар, часопис за теорију и праксу библио-
текарства, 1–4, 2006, 1–2, 3–4, 2007.
Друштво конзерватора Србије:
Гласник Друштва конзерватора Србије, 26, 2002,
27, 2003, 30, 2006.

397
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
Републички завод за заштиту споменика
културе:
Марија Јовин, Пећка патријаршија, истраживања и
резултати, 2006.
Центар за археолошка истраживања:
Адам Н. Црнобрња, Култна намена римских жижа-
ка у Горњој Мезији, 2006.
Александар Јовановић, Огледи из античког култа и
иконографије, 2007.
BERLIN
Humboldt – Universität:
Ethnograpisch-Archäologische Zeitschrift, Jahrgang
47, 1, 2, 3, 4, 2006.
Freie Universität:
Masken, Menschen, Rituale, Alltag und Kult vor 7000
Jahren in der prähistorischen Siedling von Uivar,
Rumänien, 2005.
Museum für Vor – und Frühgeschichte:
Das berliner Museum für Vor – und Frühgeschichte
1829–2004, Acta Praehistorica et Archaeologica,
36/37, 2004/2005.
Deutsches Arhäologisches Institut:
Eurasia Antiqua, Band 12, 2006.
BERKELEY
University of California:
Kala Uyuni, An Early Political Center in the Southern
Lake Titicaca Basin, 2003. Excavations of the Ta-
raco Archaeological Project, Contributions of the
Archaeological Research Facility, 64, 2007.
БИТОЛА
Завод за заштита на спомениците на култу-
рата и музеј:
Валентин Соклевски, 70 години Музеј Битола, 2004.
BONN
Rheinisches Landes Museum:
Bonner Jahrbuch, 204, 2004.
БОР
Музеј рударства и металургије:
Душица Николић, Античко гвоздено оруђе, Музеј-
ске збирке 1, археологија, 1997.
398
РАЗМЕНА
Татомир Вукановић, Речник древног рударства у
земљама централног Балкана од XII до XVIII
века, 1998.
Душица Николић, Игор Јовановић, Археолошка
истраживања Музеја рударства и металургије
1963–2004, Музејске збирке 7, археологија,
2004.
Зборник радова Музеја рударства и металургије у
Бору, 7/9, 2007.
BRATISLAVA
Slovenské národné múzeum:
Zbornik Slovenského národného múzea, Archeológia,
16, 2006.
Múzeum, 4, 2006, 1, 2, 2007.
BRNO
Archeologický ústav AVČR:
Pavlov I, Southeast, Dolnověstonické studie, 14, 2005.
Moravské Zemske Muzeum:
Jan Šmerda, Mince zemí koruny české, Numismatická
sbírka Josefa Květoně, 2004.
Folia ethnographica, 40, 2006, 41, 2007.
BUCURESTI
Academia Romānā, Institutul de Arheologie
“Vasile Pârvan”:
Dacia, Revue d’Archéologie et d’Histoire Ancienne, L,
2006, LI, 2007.
BUDAPEST
Budapesti Történeti Múzeum:
Budapest Régiségei, XXXIX, 2005.
Iparművészeti Múzeum:
Ars decorativa, 24, 2006.
Die Eszterházy – Schatzkammer, Kunstwerke aus fünf
Jahrhunderten, herausgegeben András Szilágyi,
2006–2007.
Kulturális Örökségvédelmi Hivatal:
Műemlékvédelem, L, 1–2, 3, 4, 5, 6, 2006.
Műemlékvédelmi szemle, 2, 2003.
Magyar műemlékvédelem, XIV, 2007.
Magyar Nemzeti Múzeum:
Communicationes Archaeologicae Hungariae, 2006.
РАЗМЕНА ПУБЛИКАЦИЈА
Magyar Tudományos Akadémia Könyvtára:
Archaeologiai értesítő, 131, 2006.
Néprajzi Múzeum:
Néprajzi értesítő, LXXXVII, 2005, LXXXVIII, 2006.
Szépművészeti Múzeum:
Bulletin du Musée Hongrois des Beaux-Arts, 102–103,
2005, 104, 2006.
CAMBRIDGE, MASS.
Tozzer Library, Harvard University:
W. W. Howells, Skull Shapes and the Map: Craniometric
Analyses in the Dispersion of Modern Homo, Pa-
pers of the Peabody Museum of Archaeology and
Ethnology, 79, 1989.
COPENHAGEN
The Royal Danish Academy of Sciences and Let-
ters:
Sune Dalgård, Lidt om Vibeke Kruse, Historisk filo-
sofiske Meddelelser, 95, 2007.
Heine Nielsen, Olympia and the Classical Hellenic City
– State Culture, Historisk filosofiske Meddelelser,
96, 2007.
Finn Ove Hvidberg – Hansen, Arsū and Azizu, A Study
of the West Semitic Dioscuri and the Gods of
Dann and Dusk, Historisk filosofiske Meddelelser,
97, 2007.
Fereydun Vahman, Claus V. Pedersen, Religious
Texts in Iranian Languages, symposium held in
Copenhagen May 2002, Historisk filosofiske Med-
delelser, 98, 2007.
ЧАЧАК
Народни музеј:
Зборник радова Народног музеја, XXXV, 2005,
XXXVI, 2006.
Емина Милошевић, Вајар Ђорђе Јовановић (1861–
1953), Изложбени каталози, 4, 2007.
Љубица Миљковић, Надежда Петровић – избор
слика из Народног музеја у Београду, Излож-
бени каталози, 6, 2007.
Радивоје Бојовић, Драгутин Гавриловић – мајор са
чином пуковника, Изложбени каталози, 5, 2007.
DRESDEN
Landesamt für Archäologie mit Landesmuseum
für Vorgeschichte:
Arbeits und Forschungensberichte zur Sächischen Bo-
dendenkmalpflege, Bd. 47, 2005.
АЛЕКСАНДАР ПЕТИЈЕВИЋ
Der Fund, Bibliografische Information der deutschen
Nationalbibliothek, 2007.
EGER
Dobó István Vármuzeum:
Agria XLII, 2006
Csiffáry Gergely, Magyarország üvegipara 1920-ig, Stu-
dia agriensia, 25, 2006.
Magyarország védelme Európa védelme, Studia agrien-
sia, 24, 2006.
ESSLINGEN AM NECKAR
Regierungspräsidium Stuttgart
Landesamt für Denkmalpflege:
Fundberichte aus Baden-Würtemberg, Band 22/1, 2,
1998, 24, 2000, 25, 2001, 26, 2002, 29, 2007.
FRANKFURT/MAIN
Römisch-germanische Kommission des Deutschen
Archäologischen Instituts:
Germania, Jg. 85, 1, 2007.
FREIBURG
Institut für Ur- und Frühgeschichte und Archäo-
logie des Mittelalters der Universität:
Archäologische Nachrichten aus Baden, 72–73, 2006.
GÖTTINGEN
Seminar für Ur- und Frühgeschichte:
Göttinger Jahrbuch, 54, 2006.
GRAZ
Historischer Verein für Steiermark:
Blätter für Heimatkunde, 81. Jahrgang, Heft 1, 2–3,
2007.
Historischer Jahrbuch der Stadt Graz, Band 36, 2006.
Zeitschrift des Historischen Vereines für Steiermark,
XCVII Jahrgang, 2006.
Steiermärkisches Landesarchiv:
Zeitschrift des Historischen Vereines für Steiermark,
96, 2005.
Blätter für Heimatkunde, 79. Jahrgang, Heft 4, 2005,
80. Jahrgang, Heft 1–2, 3, 4, 2006.
Josef Riegler, Bauern, hohe Herren, Veröffentlichungen
des Steiermärkischen Landesarchives, Band 34,
2005.
399
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 РАЗМЕНА

Steiermärkisches Landesbibliothek: KISKUNHALAS

Elke Hammer – Luza, Elizabeth Schöggl – Ernst, Graz im
A Kiskun Múzeum Baráti Köre:
Bild, Ansichten und Einsichten, Veröffentlichungen
A százéves Kiskun Múzeum 1902–2002.
des Steiermärkischen Landesarchives, Band 31,
2003.
Carlos Watzka, Arme, Kranke, Verrückte, Veröffent- KOPER
lichungen des Steiermärkischen Landesarchives, Univerza na Primorskem:
Band 36, 2007. Slavica Hristova, Petar Namičev, Говрлево нема да
Franz Weiss, Bilder in Holz geschnitten, Werkkatalog умре – Govrlevo will not die (Annales Mediter-
Berta Prassl ranea), 2004.
Mitja Guštin, Prvi poljedelci, Savska skupina Lengyel-
GRONINGEN ske kulture, First farmers, the Sava group of the
Lengyel culture (Annales Mediterranea), 2005.
Rijksuniversiteit, Groningen Institute of Archaeo-
Alenka Tomaž, Boris Kavur, Zemlja in ogenj (Annales
logy:
Mediterranea), 2006.
Palaeo-Aktuell, 17, 2005.
Alenka Tomaž, Od Sopota do Lengyela, prispevki o
kamenodobnih in bakrenodobnih kulturah med
HALLE (SAALE) Savo in Donavo (Annales Mediterranea), 2006.
Ljudmila Plesničar Gec, Emonski forum – Emona fo-
Landesamt für Denkmalpflege und Archäologie:
rum (Annales Mediterranea), 2006.
Reinhard Schmitt, Stefan Tebruck, Jenseits von Jeru-
Zrinka Mileusnić, Brodolom kod Gnalića (Annales
salem, Spuren der Kreuzfahrer Harz und Elbe,
Mediterranea), 2006.
2005.
Irena Lazar, Rimljani, steklo, glina, kamen, Katalog
razstav, 2004.
ХЕРЦЕГ НОВИ
Градска библиотека и читаоница:
KOTOР
Бока, 26, 2006.
Лазар Томановић, Путописна проза, 2007. Поморски музеј Црне Горе:
Godišnjak Pomorskog muzeja u Kotoru, LIV, 2006.
HØJBJERG
Jysk Arkǽologisk Selskab: КРУШЕВАЦ
Kuml, 2006. Народни музеј:
Биљана Грковић, Сава Шумановић (1896–1942):
IAŞI светлост Срема, изложба поводом 110 година
Institutul de Arheologie: од рођења из фонда Галерије слика „Сава Шу-
Arheologia Moldovei, XXIX, 2006. мановић“ у Шиду, 2006.
Virgil Mihailescu, The Great Medieval Coin Hoard of
Iaşi (Historical significance of the great medieval
ЛЕСКОВАЦ
coin hoard of Iaşi, 2002), 2006.
Народни музеј:
KECSKEMÉT Бернар Баван, Вујадин Иванишевић, Iustiniana Pri-
ma – Царичин Град, 2006.
Clio – Könyvkiadó:
Лесковачки зборник, XLVII, 2007.
Székelyné Kőrösi Ilona, Kecskemét anno..., képek a
régi Kecskemétről, 2006.
LIBEREL
КИКИНДА
Severočeské muzeum:
Историјски архив: Jan Mohr, Franz Metzner: Skulptur und Architektur
Драгоје–Рајо Кујовић, Иђош кроз историју потиског zwischen Jugendstil und Monument, 2006.
Баната, 2006. Sborník Severočeského muzea, Historia, 14, 2006.

400
РАЗМЕНА ПУБЛИКАЦИЈА
LINZ
Oberösterreichisches Landesmuseum:
Fritz Hippmann, Medaillen und verwandte Objekte,
Teil 3, Stadt Linz (Numismata Obderennsia No.IV),
Studien zur Kulturgeschichte von Oberösterreich,
Folge 16, 2007.
Gabriele Spindler, Andreas Strohhammer, Die Ordnung
der Dinge, Neue Sachlichkeit in
Oberösterreich, Kataloge der Oberösterreichischen
Landesmuseen, NS 34, 2005.
G’hert & G’sehn, Sinne 2, Hören und Sehen Schloss-
museum Linz, Kataloge der Oberösterreichischen
Landesmuseen, NS 24, 2005.
Heidelinde Dimt, Dagmar Ulm, Picksiass & Stinksauer,
Sinne 1, Geschmack und Geruch, Kataloge der
Oberösterreichischen Landesmuseen, NS 11, 2003.
Jahrbuch des Oberösterreichischen Musealvereines,
Band 151, 2006.
Raimund Karl, Jutta Leskovar, Interpretierte Eisen-
zeiten, Fallstudien, Methoden, Theorie
Studien zur Kulturgeschichte von Oberösterreich, Fol-
ge 17, 2007.
Um’s Gspürn, Sinne 3, Tasten, Fühlen und Sechster
Sinn Schlossmuseum Linz, Kataloge der Ober-
österreichischen Landesmuseen, NS 40, 2006.
Wahrnehmungen – Aspekte der österreichisch – ameri-
kanischen Beziehungen in der bildenden Kunst
(1945–1965), Ausstellungskonzept Christina
Hainzl, Kataloge der Oberösterreichischen Lan-
desmuseen, NS 29, 2005.
Nordico–Museum der Stadt Linz:
Alexander Binsteiner, Der Fall Ötzi, Raubmord am Si-
milaun, Dokumentation, Linzer
Archäologische Forschungen, Sonderheft XXXVIII,
2007.
Alexander Binsteiner, Erwin M. Ruprechtsberger,
Mondsee – Kultur und Analyse der Silexartefakte
von See am Mondsee, Linzer Archäologische
Forschungen, Sonderheft XXXV, 2006.
Erwin M. Ruprechtsberger, Otto H. Urban, Linzer Kel-
tenforschung, Linzer Archäologische Forschungen,
Sonderheft XXXVI, 2007.
Erwin M. Ruprechtsberger, Zuila (Zawila) und die
Festungsarchitektur im Fezzan (Libyen), Linzer
Archäologische Forschungen, Sonderheft XXXVII,
2007.
Günter E. Thüry, Kulinarisches aus dem Römischen
Alpenvorland, Linzer Archäologische Forschungen,
Sonderheft XXXIX, 2007.
АЛЕКСАНДАР ПЕТИЈЕВИЋ
Nahrung im Altertum – Auskahlbibliographie mit einem
Ausblick auf die Urgeschichte, Linzer Archäo-
logische Forschungen, Sonderheft XL, 2007.
LONDON
Royal Anthropological Institute:
Anthropology Today, vol. 22, 6, 2006, vol. 23, 1, 2, 3–4,
5, 2007.
Archaeology International, 2005–2006.
LJUBLJANA
Narodni muzej
Argo, 49, 1, 2, 2006.
Andrej Šempov, Od brona do evra, kratka denarna
zgodovina Slovenije, 2007.
Katja Mahnič, Srednjeveški ženski pečati, iz Arhiva
Republike Slovenije, Medieval Women’s Seals, in
the Archives of the Republic of Slovenia, Viri,
Gradivo za materialno kulturo Slovencev, 5, 2006.
Stane Gabrovec, Stična II/1, Gomile starejše železne
dobe, catalog, Katalogi in monografije, 37, 2006.
Tomaž Nabergoj, Stopinje v preteklost, zakladi iz arheo-
loških zbirk Narodnega muzeja Slovenije, 2006.
Prirodoslovni muzej Slovenije:
Scopolia, Revija Prirodoslovnega muzeja Slovenije, 58,
59, 2006, 60, 2007.
Janez Gregori, Mineralna bogatstva Slovenije, Scopolia,
suppl. 3, 2006.
Slovenska akademija znanosti in umetnosti:
Arheološki vestnik, 57, 2006.
Ivan Turk, Divje babe I, Paleolitsko najdišče mlajšega
pleistocela v Sloveniji = Divje babe I, Upper Plei-
stocene Paleolitic Site in Slovenia, Opera Insituti
Archaeologici Sloveniae, 13, 2007.
Janez Dular, Sneža Tecco Hvala, South-Eastern Slovenia
in the Earlz Iron Age, settlement, economy, society,
Opera Insituti Archaeologici Sloveniae, 12, 2007.
Letopis SAZU, 57/ 2006, 2007.
Zalog pri Verdu, Tabor kamenodobnih lovcev na za-
hodnem robu Ljubljanskega barja,
Opera Insituti Archaeologici Sloveniae, 11, 2006.
Slovenski etnografski muzej:
Etnolog, 16 (67), 2006.
Univerza v Ljubljani, Filozofska fakulteta, Odde-
lek za arheologijo:
Documenta praehistorica, XXXIV, 2007.
401
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 РАЗМЕНА

MADRID
Instituto de Historia, Departamento de Prehis-
toria:
Trabajos de prehistoria, vol. 63/2, 2006, vol. 64/1, 2007.
MAINZ
Römisch-Germanisches Zentralmuseum:
Jahrbuch des Römisch-Germanischen Zentralmuseums
Mainz, Jg. 52, 1, 2, 2005.
Germania, Jahrgang 84, 2. Halbband, 2006.
MARIBOR
Pokrajinski muzej:
Stoletno sporočilo, vodnik po izbranem gradivu iz
zbirk Pokrajinskega muzeja v Mariboru, 2003.
MARTIN
Slovenské národné museum:
Zborník Slovenského národného musea, Etnografia
47, ročnik C, 2006.
MISKOLC
Herman Ottó Múzeum:
A Herman Ottó Múzeum évkönyve, XLIV, 2005.
Hevesi Attila, Viga Gyula, Herman Ottó öröksége, 2006.
MURSKA SOBOTA
Pokrajinski muzej:
Zbornik Soboškega muzeja, 6, 2001, 7, 2003.
MÜNCHEN
Bayerisches Landesamt für Denkmalpflege:
Bericht der Bayerischen Bodendenkmalpflege, 47/48,
2006/2007.
Südost – Institut:
Ulf Brunnbauer, Andreas Helmedach, Stefan Troebst,
Gesellschaft, Nation, Konflikt und Erinnerung in
Südosteuropa, Südosteuropäische Arbeiten, 133,
2007.
Andreas Schmidt – Schweizer, Politische Geschichte
Ungarns von 1985 bis 2002, Südosteuropäische
Arbeiten, 132, 2007.
MÜNSTER
Westfälisches Museum für Archäologie:
Neujahrsgruss, Jahrebericht für 2006, 2007.
NEUCHÂTEL
Musèe d’ethnographie:
Bibliothèques et musèes 2006, 2007.
НИШ
Народни музеј:
Ниш и Византија, Пети научни скуп, Ниш, 3–5. јун
2006, Зборник радова V, 2007.
НОВИ САД
Библиотека Матице српске:
Душица Грбић, Катица Шкорић... и др, Ћирилске
рукописне књиге Библиотеке Матице српске,
књ. 11, Зборници, Рукописне књиге Библиотеке
Матице српске, књ. 11, 2006.
Годишњак Библиотеке Матице српске за 2006,
2007.
Лаза Чурчић, Исходи и стазе српских књига 18.
века, Трагови, књ. 10, 2006.
Српске књиге Библиотеке Матице српске 1801–1867,
том 2, М–П, том 3, Р–θ, 2007. Каталог старих и
ретких књига Библиотеке Матице српске, књ.
IV, 2006.
Галерија ликовне уметности – поклон збирка
Рајка Мамузића:
Александра Томашевић, Слике, 22. феб. – 21. март
2007, 2007.
Галерија Матице српске:
Емица Милошевић, Поклон збирка др Милоша
Бокшана, 2006.
Мирјана Брмбота, Поклон збирка Милене Јефтић
Ничеве Костић, уља–пастели–цртежи, 2006.
Поклон збирка Вање Карут, графике и цртежи,
2005.
Симона Чупић, Тијана Палковљевић, Галерија Ма-
тице српске 20. век, 2007.
Снежана Мишић, Поклон збирка Саве Текелије,
2007.
Матица српска:
Зборник Матице српске за друштвене науке, 120,
2006, 122, 2007.
Зборник Матице српске за историју, 73, 2006.
Зборник Матице српске за природне науке, 111,
2006, 113, 2007.
Летопис Матице српске, год. 182, књ. 478, св. 6,
2006, год. 183, књ. 479, св. 1–2, 3, 4, 5, 6, књ.
480, св. 1–2, 3, 4, 2007.

402
РАЗМЕНА ПУБЛИКАЦИЈА
Музеј града Новог Сада:
Весна Недељковић Ангеловска, Тијана Јаковљевић,
Ивана Јовановић, Водич кроз Божић, Све што
сте хтели да знате о божићним обичајима, а
нисте имали кога да питате, 2006.
Годишњак Музеја града Новог Сада, 2/2006, 2007.
Гордана Петковић, Патријарх Георгије Бранковић
(1830–1907), каталог изложбе, 2007.
Данијела Василић, Владимир Ђукановић, Накит од
тепелука до Ђердана, из збирке накита Етно-
лошког одељења Музеја Републике Српске у
Бањалуци с краја XIX и из прве половине XX
века, каталог изложбе, 2007.
Јелица Милојковић, Милена Павловић Барили,
2007.
Љиљана Лазић, Меморијал Меланије Бугариновић
и кћерке Мирјане Калиновић – Калин, 2007.
Љубица Миљковић, Надежда Петровић, Избор
слика из Народног музеја у Београду, 2007.
Тијана Јаковљевић, Мали свет – каталог изложбе
дечијих играчака, 2007.
САНУ, Огранак у Новом Саду:
Анали Огранка САНУ у Новом Саду, бр. 2, 2007.
Dušan Čamprag, Suzana Kujundžić – Ostojić, Zbornik
radova sa simpozijuma „O Bunjevcima“ u Subotici
7–9. decembra 2006. godine, 2007.
Научни скуп „Јован Апостоловић и његово време“,
Нови Сад, 12. октобар 2007, 2007.
NOVO MESTO
Dolenjski muzej:
Borut Križ, Novo Mesto, VI Kapiteljska njiva, Mlajše-
železnodobno grobišče, Late Iron Age Cemetery,
Zbirka Carniola Archaeologica, knj. 6, 2006.
Ivica Križ, Pečarska in keramična industrija v Novem
Mestu, katalog izožbe, 2005.
Majda Pungerčar, Zastava, mestna straža, godba za-
igraj!, 2007.
Marjeta Bregar, Pošta na Dolenjskem do leta 1918,
katalog zgodovinske razstave, 2004.
NÜRNBERG
Germanisches Nationalmuseum:
Anja Grebe, Matisse Jazz, Das Musée Matisse zu Gast
Germanischen Nationalmuseum, 2007.
Frank Matthias Kammel, Heiβe Kufen, Kulturgeschich-
tliche Spaziergänge im Germanischen National-
museum, Band 10, 2007.
АЛЕКСАНДАР ПЕТИЈЕВИЋ
Petra Krutisch, Weltberühmt und heiβ begehrt, Möbel
der Roentgen – Manufaktur in der Sammlung des
Germanischen Nationalmuseums, 2007.
ОХРИД
Завод за заштита на спомениците на кул-
турата и Народен музеј:
Милчо Георгиевски, Галерија на икони – Охрид,
1999.
OXFORD
The University of Oxford, Ashmolean Museum:
The Ashmolean, 51, 2006, 52, 2007.
PARIS
Direction des Musèes de France, Service des Bib-
liothèques des Archives et de la Documentation Gènè-
rale:
Christiane Eluére, Le premier or de l’humanite en
Bulgarie 5e millēnaire, 17 janvier/30 avril 1989,
Musée des antiquités nationales Saint – Germain
– en – Laye, 1989.
PÉCS
A Janus Pannonius Múzeum:
A Janus Pannonius Múzeum évkönyve, 48–49 (2003–
2004), 2004.
Georg Linsenmann, Deutsche in Ungarn, Ungarn in
Deutschland, Europäische Lebenswege, 2006.
Ingeborg Becker, Farbenfreude und Exotik, Ungarische
Jugendstilkeramik der Manufaktur Zsolnay, Pécs,
2006.
József Sárkány, XIX Országos kerámia biennále, Pécsi
Galéria, Pécs 2006, Április 2 – Április 30, 2006.
PITTSBURGH
The Carnegie Museum of Natural History:
Annals of Carnegie Museum, vol. 75, 3, 4, 2006, vol.
76, 1, 2, 2007.
Bulletin of Carnegie Museum of Natural History, 37,
2006.
POREČ
Zavičajni muzej Poreštine:
Dragana Lucija Ratković, Tar/Frata/Vabriga, kulturna
baština (Hereditas Histriae, I), 2006.
Vltava, Muk, Gaetano Benčić/Angelo Palma: Tarski
kovač i dirigent limene glazbe
403
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
(Mala biblioteka Zavičajnog muzeja Poreštine, knj.
14), 2006.
Pučko otvoreno učilišče:
Vladimir Kovačić, Rasvjeta u antici (Mala biblioteka
Zavičajnog muzeja Poreštine, knj. 15), 2006.
POZNAŃ
Muzeum archeologiczne w Poznaniu:
Fontes archaeologici posnaniensis, vol. 42, 2006.
PRAHA (PRAGUE)
National Museum:
Vlastimil Novák, The Josef Michera Collections, Ro-
man, Early Byzantine, Islamic and Late Medieval
Glass Weights, Vessel Stamps and Jetons (Editio
Monographica 2006 Musei Nationalis Pragae,
num. 1), 2006.
Knihovna Nàrodního muzea:
Muzejnĭ a vlastivĕdnà pràce, ročnik 44, ročnik 114,
1–2, 3–4, 2006.
Arheologický ústav AVČR:
Arheologicke rozhledy, ročnik LVIII, 4, 2006, LIX, 1,
2, 2007.
Jan Fridrich, Ivana Sýkorová, Bečov IV, 2005.
Martin Kuna, Nada Profantová, Počátky raného stře-
dověku v Čechách, 2005.
Etnologický ústav AVČR:
Český lid, ročnik 93, 1, 2, 3, 4, 2006.
Univerzita Karlova v Praze, Filozofická fakulta:
Studia Medievalia Pragensia, 5, 2005.
PULA
Arheološki muzej Istre:
Alka Starac, Reljefni prikazi na rimskim nadgrobnim
spomenicima, Monografije i katalozi, 16, 2006.
Alka Starac, Tragovima kamenoklesara, arheološki na-
lazi u ulici Porta Stovagnaga, Monografije i kata-
lozi, 17, 2006.
Histria archaeologica, 35, 2004.
Kristina Džin... et al, Histria – Istra – Ein Archaeolo-
gisches Juwel in der Adria, Monografije i katalozi,
15, 2005.
Kristina Džin, Rimska gospodarska vila u Červar Portu
kod Poreča, katalog 67, 2005.
404
РАЗМЕНА
Kristina Džin, Stancija Peličeti, rimska vila rustika –
novi nalaz na trasi Istarskog ipsilona, izložba, ka-
talog 70, 2006.
Tatjana Bradara, Kasnosrednjovjekovna i renesansna
keramoka s područja Istre, stolno posuđe od 14.
do 16. st., katalog 69, 2006.
Željko Ujčić, Ranokršćanska Bazilika Sv. Marije For-
moze u Puli, katalog 68, 2005.
Međunarodno središte hrvatskih sveučilišta u
Istri:
Histria antiqua, 14, 2006.
Sveučilište u Zagrebu, Međunarodni istraživački
centar za arheologiju:
Međunarodno arheološko savjetovanje „Instrumenta
domestica od prapovijesti do kasne antike“, Ma-
terijali 17, 2005.
Međunarodno arheološko savjetovanje „Vinogradarstvo
i maslinarstvo od prapovijesti do srednjeg vijeka“,
Materijali 18, 2006.
RÁCKEVE
Árpád Múzeum:
Kovács József László, Kovácsné Paulovits Teréz, Duna
vizén malom forog (a ráckevei molnárcéh évszá-
zadai), Ráckevei Múzeumi Füzetek, 6, 2005.
SALZBURG
Landesamt für Kultur und Denkmalpflege:
Bodendenkmalpflege in Mecklenburg-Vorpommern,
Band 53, Jahrbuch 2005.
Museum Carolino Augusteum:
Das Salzburg – Panorama von Johann Michael Sattler,
Band 1, Das Werk und sein Schöpfer, 2005.
Der Immerwährender Mozart-Kalender erscheint an-
lässlich der Sonderausstellung des salzburger Mu-
seums Carolino Augusteum „Viva! Mozart“, 2006.
„Viva! Mozart“, das Journal zur Ausstellung, 2006.
Salzburg Museum:
Hans Makart 1840–1884 (Jahresschrift des Salzburg
Museum, Band 50, 2007.
СКОПЈЕ
Филозофски факултет:
Folia archaeologica Balkanica, I, 2006.
Музеј на Македонија:
Зборник, Археологија, 2, 2005.
РАЗМЕНА ПУБЛИКАЦИЈА
Фаница Вељановска, Античкото население од Мар-
винци-Валандово, 2006.
Петар Намичев, Руралната архитектура во југо-
западна Македонија од XIX-от и почетокот на
XX-от век, 2005.
Јелица Додовска, Од традиције на минатото, Маке-
донија-етнокултура и бит, 1999.
СМЕДЕРЕВО
Музеј у Смедереву:
Смедеревски зборник, 1, 2006.
СМЕДЕРЕВСКА ПАЛАНКА
Народни музеј:
Ана Милошевић, Црква Светог Илије у Смедерев-
ској Паланци, 2006.
SPLIT
Arheološki muzej:
Vjesnik za arheologiju i povijest dalmatinsku, 99, 2006,
100, 2007.
Maja Bonačić Mandinić, Rimski carski novac u stalnom
postavu Arheološkog muzeja u Splitu, I dio, 2007.
Maja Bonačić Mandinić, Rimski republikanski novac
u stalnom postavu Arheološkog muzeja u Splitu,
2006.
Boris Čargo, Grčko-helenistička keramika u Arheolo-
škom muzeju u Splitu, 2007.
СРЕМСКА МИТРОВИЦА
Музеј Срема:
Јованка Дражић, Справе за предење из етнографске
збирке Музеја Срема, 2005.
Оливера Дрезгић, Наше школе некад (од XVIII века
до 1918. године), каталог изложбе, 2005.
STRÁŽNICE
Národní ústav lidové kulturý:
Národopisná revue, 4, 2006, 1, 2, 3, 2007.
СУБОТИЦА
Градски музеј:
Museion, Godišnjak Gradskog muzeja Subotica, 6,
2007.
Raffai Judit, Subotički fotografi u svetlu svadbenih
fotografija (1862–1940), 2005.
АЛЕКСАНДАР ПЕТИЈЕВИЋ
Stanka Kujundžić, Naši mladenci, bunjevačke svadbene
nošnje na fotografijama od 1870–1970. godine,
Svadbeni običaji Hrvata-Bunjevaca u XX stoljeću,
2004.
Olga Kovačev Ninkov, Život i delo Franca Ajzenhuta
(1857–1903), Povodom 150-godišnjice rođenja
umetnika, 2007.
Olga Kovačev Ninkov, Zavičajna galerija „Dr Vinko
Perčić“, 2001.
Papp Árpád, Vivat! Éljen! Živeli! Gostione, kafane,
krčme i točione u staroj Subotici, 2007.
ST. PÖLTEN
Verein für Landeskunde von Niederösterreich:
Jahrbuch für Landeskunde von Niederösterreich, Neue
Folge 66–68 (2000–2002), 2006, 69–71 (2003–
2005), 2007.
Unsere Heimat, Jahrgang 78, Heft 1, 2, 3, 2007.
SZEGED
Móra Ferenc Múzeum:
Gabriella Vörös, Barbarians at the Borderland of the
Romans, 2003.
Hétköznapok vénuszai, kr. e. 7. évezred vége – kr. e. 5.
évezred közepe, 2005.
SZEKSZÁRD
Wosinsky Mór Megyei Múzeum:
A Wosinsky Mór Múzeum Évkönyve, XXVIII, 2006.
SZOMBATHELY
Savaria Múzeum:
Savaria, 29, 2005, 30, 2006.
ШАБАЦ
Народни музеј:
Museum, Годишњак Народног музеја у Шапцу, 7,
2006.
Татјана Ђ. Марковић, 50. oктобарски салон: пола
века трајања, Посебна издања, 4, 2006.
ŠKOFJA LOKA
Loški muzej:
Jana Mlakar, Plečnik na Loškem, 2007.
Jože Štukl, Arheološke raziskave srednjeveške Škofje
Loke, kazalog razstave, 2004.
Loški razgledi, 52, 2005.
Matjež Bizjak, Zbirka Loški razgledi, Doneski, 11,
2005.
405
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 РАЗМЕНА

TRIER Ljubica Gligorević, Vinkovci u tradicijskoj kulturi,

2006.
Rheinisches Landesmuseum:
Ivana Iskra-Janošić, Danijel Petković, Blago muzeja,
Funde und Ausgrabungen im Bezirk Trier, 37, 2005,
2006.
38, 2006.
Ivana Iskra-Janošić, Urbanizacija cibla i razvoj kera-
Trier Zeitschrift, 67/68, 2004/5.
mičarskih središta (Posebna izdanja, XIII), 2001.
Imperator Caesar Flavius Konstantinus der Grosse,
Ivana Iskra-Janošić, Vinkovci u antici i srednjem vije-
Ausstellungskatalog, 2007.
ku, 2005.
Marko Dizdar, Ivana Iskra-Janošić, Maja Krznarić Škri-
ВАЉЕВО
vanko, Vinkovci u svijetu arheologije, 1999.
Народни музеј:
Гордана В. Марковић, Етнологија у раду Народног
ВРШАЦ
музеја Ваљево 1951–2006. (Библиотека каталози
3), 2006. Градски музеј:
Весна Станков, Сарачки занат у Вршцу, 2007.
ВАРНА Добри Стојановић, Слике, 2006.
Varna Regional Museum of History:
Известия на Народниа музей Варна, XL (LV), 2004. VUKOVAR
Gradski muzej:
ВЕЛИКО ТЬРНОВО
Zdenka Pavičić Friedrich, Razvoj željezničke mreže
Регионален исторически музей: u hrvatskom Podunavlju 1850–1914. (Vukovar –
Известия, XXII, 2007. Hrvatska povijesnica, knj. 1), 2006.

VESZPREM
WEIMAR
Veszprém Megyei Múzeumi Igazgatóság:
A Veszprém Megyei Múzeumok közleményei, 24, 2006. Landesamt für Archäologie:
Ágota S. Perémi, The Avar, Conquerors, archaeological Alt – Thüringen, 39, 2006.
relics in Veszprém county from the Avar age to
the 11th century, 2005. WIEN
Balácai közlemények, IX, 2005.
Österreichisches Archäologisches Institut:
Csirke Orsolya, Gabler Dénes, K. Palágyi Sylvia, Terra
Barbara Brandt, Verena Gassner..., et al, Synergia, Fest-
Sigillata edények, A Veszprémi Laczkó Dezső Mu-
schrift für Friedrich Krinzinger, Band I, II, 2005.
zeum Gyüjteményéből, 2006.
Csirke Orsolya – K. Palágyi Sylvia, Római Kori éksze-
rek és viseleti tárgyak a Veszprémi Laczkó Dezső Österreichisches Museun für Volkskunde:
Múzeum Gyüjteményéből, 2005. Österreichische Zeitschrift für Volkskunde, LX, Band
Hausgeschichten, Studien zur Ungarndeutschen Kultur 109, Heft 2, 3, 4, 2006, LXI, Band 110, Heft 1,
in Transdanubien, 2006. 2007.
Regenye Judit, Ősrégészet veszprémben, 2006.
S. Lackovits Emőke, Egervári Márta, Hímzések a ZAGREB
Laczkó Dezső Múzeum Néprajzi Gyüjteményében,
Arheološki muzej:
2005.
Jacqueline Balen, Sarvaš, neolitičko i eneolitičko nase-
S. Lackovits Emőke, Lélek és Élet, 2006.
lje, Katalozi i monografije, 2, 2006.
VINKOVCI Vjesnik Arheološkog muzeja u Zagrebu, 3. serija, vol.
XXXIX, 2006.
Gradski muzej:
Danijel Petković, Hladno oružje, iz zbirke oružja Povi-
Etnografski muzej:
jesnog odjela Gradskog muzeja Vinkovci, 2007.
Etnološka istraživanja, 11, 2006.
Danijel Petković, Srednjovjekovna naselja sjevero-
Mirjana Randić, Nives Ritting-Bejak, Svijet hrane u
zapadnog dijela vinkovačkog kraja (Acta musei
Hrvatskoj, 2006.
cibalensis, 3, nova serija), 2006.

406
РАЗМЕНА ПУБЛИКАЦИЈА
Institut za arheologiju:
Prilozi Instituta za arheologiju u Zagrebu, vol. 23, 2006.
Muzejski dokumentacioni centar:
Informatica museologica, 36, 1–2, 3–4, 2005.
ЗРЕЊАНИН
Народни музеј:
Зоран Славић, Град, простор у времену.
Јелена Кнежевић, Ликовни ствараоци зрењанинске
гимназије.
Јасмина Туторов, Зоран Павловић, Слике 1960–
2006, 2007.
Милева Шијаковић, Сто лица столица, 2005.
АЛЕКСАНДАР ПЕТИЈЕВИЋ
Јасмина Туторов, Владимир Величковић, 2006.
Божидар Воргић, Богдан Брукнер, Научни скуп
Проблеми прелазног периода старчевачке у
винчанску културу, Зрењанин, 21–23. октобар
1996. године, Научни скупови, књ. 1, 2006.
Јасна Јованов, Стеван Алексић, 2006.
Васа Атанасију и др., Историја спорта Зрењанина,
2006.
Снежана Маринковић, Матејски брод, 2006.
ZÜRICH
Schweizerisches Landesmuseum:
Musèe Suisse, Schweizerische Nationalmuseum, Jahres-
bericht, 115, 2006.
407
 Славица Прусина
ИЗДАЊА МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 1999 – СЕПТЕМБАР 2009.
1999
1) AUKCIONA IZLOŽBA SLIKA
Aukciona izložba slika likovne kolonije Dvorac-
Čelarevo / izbor radova Nikola Kusovac. – Novi Sad :
Muzej Vojvodine, 1999. – 24 str.: ilustr. ; 23 cm
2) ВЕЈИНОВИЋ, Славко
Срби у дијаспори у прошлости и садашњости /
Славко Вејиновић. – Нови Сад : Музеј Војводине, 1999.
– 179 стр., [16] стр. с таблама : фотогр. ; 24 цм
3) ВУКСАНОВИЋ, Данило
Данило Вуксановић : цртежи : Музеј Војводине,
Нови Сад, 18. март – 1. април 1999. / [предговор
Селимир Радуловић ; фотографије Бранислав Лучић,
Един Хоџић]. – Нови Сад : Музеј Војводине, 1999. – [8]
стр. : илустр. у боји ; 24 цм
4) ЂУКИЋ, Станимирка
Етно-кућа Брвнара : Бачки Јарак / аутор текста
Станимирка Ђукић ; превод на енглески Марица
Николић. – Нови Сад : Музеј Војводине, [1999]. – 28
стр. : илустр. у боји ; 21 цм
5) МИЛЕТИЋ-Станић, Нада
Православне цркве у Барањи / Нада Милетић
Станић ; [цртежи Милан Стевановић ; фотографије
Фото Поповић, Вуковар, Виолета Спасић]. – Нови Сад :
Музеј Војводине, 1999. – 95 стр., [1] пресавијени лист с
геогр. картом: илустр. ; 24 цм
6) МИЛОВАНОВИЋ, Сузана
Велики бечки рат и Карловачки мир :
(1683–1699) / [аутор изложбе и каталога Сузана
Миловановић ; фотографије Милош Ћулибрк, Славица
Љубичић]. – Нови Сад, [1999]. – 20 стр. : илустр. ; 23
цм
7) ЦРЕВАР, Славица
Новосадска банка : од Новосадске штедионице
до Новосадске банке A. Д. : 1864–1999 / [аутор изложбе
и каталога Славица Цревар ; коаутор Радојка Ковачев
; сарадник на реализацији изложбе и каталога Нада
Андријашевић ; уводни текст Никола Гаћеша]. – Нови
Сад : Музеј Војводине, 1999. – 44 стр. : илустр. ; 23 цм
2000
8) ЂОРЂЕВИЋ, Бранка
Branka Đorđević : svetlosti Naise : Muzej
Vojvodine, Narodni muzej Vranje, Galerija savremene
likovne umetnosti Niš, Beč, Solun, Atina. – Novi Sad :
Muzej Vojvodine ; Vranje : Narodni muzej, 2000. – 18 str. :
reprodukcije u boji ; 32 cm
9) МИХАЛЏИЋ, Стеван
Дневник проте Стевана Михалџића : од 14.
јануара до 16. маја 1919. године вођен приликом
путовања и бављења на Мировној конференцији
у Паризу и Лондону / приредио Драго Његован. –
Нови Сад : Музеј Војводине ; Београд : Београдско
читалиште, 2000. – 183 стр. : илустр. ; 24 цм
10) ПОПРЖАН, Боривој
Borivoj Popržan : gracias a la vida : Muzej
Vojvodine, Novi Sad, 6. – 20. april 2000. ; [autor eseja
Čedomir Mirković]. – Novi Sad : Muzej Vojvodine, 2000. –
[20] str. : reprodukcije u boji ; 30 cm
11) РАД Музеја Војводине = Work of Museum of
Vojvodina / главни и одговорни уредник Љубивоје
Церовић. – 1999–2000, бр. 41–42. – Нови Сад : Музеј
Војводине, 2000. – илустр. ; 30 цм
12) ШОРЂАН, Марија
Lica iz skloništa = Portraits of People and Bomb-
Shelters / Marija Šorđan ; [fotografija, photo Nikoljačić
Kolja, Tasić Tasa ; prevod, translation Mirjana Milanović].
– Novi Sad : Muzej Vojvodine, 2000. – 12 str. : ilustr. ; 20
cm
13) ШОРЂАН, Марија
Marija Šorđan : lica iz skloništa = portraits of
people and bomb shelters : Muzej Vojvodine, od 18. 01. do
28. 01. 2000. – Novi Sad : Muzej Vojvodine, 2000. – 12 str.
: ilustr. ; 20 cm
2001
14) BISERICILE româneşti din Jugoslavia : expoziţie de
fotografii organizată cu ocazia Zilei Naţionale a României
1 Decembrie, la Muzeul Voivodinei (22 noiembrie – 7
decembrie 2001) = Румунске цркве из Југославије :
изложба фотографија која се организује поводом
1. децембра националног празника Румуније, у
Музеју Војводине (22. новембар – 7. децембар 2001.)
409
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
/ [organizatori] Ambasada României, Belgrad [i] Музеј
Војводине, Нови Сад [и] Societatea Fundaţia Română de
Etnografie şi Folclor din Voivodina, Novi Sad. – [Novi Sad :
Muzej Vojvodine], 2001. – 24 str. : ilustr. ; 29 cm
15) КУМОВИЋ, Младенко М.
Музеји у Војводини : (1847–1997) : културна
политика и развој / Младенко М. Кумовић ; [превод на
енглески Едит Јанков]. – Нови Сад : Музеј Војводине :
Панпапир, 2001. – 471 стр. : илустр. ; 25 цм
16) МУНЋАН, Иво
У походе коренима : белешке о старој српској
књижевности / припремио Иво Мунћан. – Нови Сад :
Музеј Војводине, 2001. – 143 стр. ; 25 цм
17) ПРИСАЈЕДИЊЕЊЕ Срема, Баната, Бачке
и Барање Србији 1918. : документи и прилози /
[приредио] Драго М. Његован. – 2. допуњено изд.
– Нови Сад : Музеј Војводине, 2001. – 253 стр., [1]
пресавијен лист с геогр. картом : илустр. ; 24 цм
18) ТАИРОВИЋ, Зоран
Zoran Tairović : oltaroid : Muzej Vojvodine, Novi
Sad, 28. 09. – 08. 10. 2001. – Novi Sad : Muzej Vojvodine,
2001. – [24] str. : ilustr. u boji ; 21 cm
19) УЛИЋ, Доброслав
Моји писци : портрети, уља на платну
Доброслава Ј. Улића : изложба, Музеј Војводине Нови
Сад, [13. 02. 2001. год.]. – Нови Сад : Музеј Војводине
: Градска библиотека ; Ветерник : Издавачка кућица
Мали принц, 2001. – [20] стр. : репродукције у боји ; 23
цм
20) ЦЕРОВИЋ, Љубивоје
Доситеј Обрадовић : (1739–1811) : изложба
/ аутори изложбе Лидија Мустеданагић, Александар
Петијевић ; аутор текста Љубивоје Церовић ;
фотографије у каталогу Милица Ђукић, – Нови Сад :
Музеј Војводине, 2001. – 23 цм
2002
21) БАТИНИЋ, Ђуро И.
Хроника о Средњобанатском партизанском
одреду / Ђуро И. Батинић, Звонимир Голубовић,
Милош Д. Радојчин. – 1. изд. – Нови Сад : Музеј
Војводине, 2002. – 171 стр. : илустр. ; 24 цм
22) МАМИЋ, Марко
Марко Мамић Маша : Словенски богови
и божанства : рељефи у дрвету : Музеј Војводине
Нови Сад, децембар 2002. / [Владета Јеротић, Ђорђе
Кадијевић, Петар Петровић, Никола Кусовац, Бане
Јовановић ; фотографије Сава Старчевић ; превод на
енглески Tamara Rodwell Jovanović]. – Нови Сад : Музеј
Војводине, 2002. – [44] стр. : илустр. у боји ; 23 цм
410
БИБЛИОГРАФИЈА
23) МУСТЕДАНАГИЋ, Лидијa
Милош Црњански = Miloš Crnjanski :
(1893–1977) : Стална изложба = Állandó kiállítás / [аутор
изложбе и текста каталога Лидија Мустеданагић ;
превод на мађарски језик Едита Андрић]. – Нови Сад :
Музеј Војводине ; Сегедин : Српска самоуправа, 2002. –
31 стр. : фотогр. ; 24 cm
24) ОТИЋ, Љубица
Сава Текелија : (1761–1842) : стална изложба /
[аутори изложбе и каталога Љубица Отић, Милкица
Поповић ; превод резимеа на румунски језик Илеана
Урсу]. – Нови Сад : Музеј Војводине ; Арад : Савез
Срба у Румунији, Подружница, 2002. – 32 стр. : илустр.
; 24 цм
25) ПЕТРОВИЋ, Јелка
Gomolava : naselja kasnog eneolita / Jelka Petrović,
Borislav Jovanović ; [prevodilac Mirjana Vukmanović ;
fotografije Julija Pap, Eržebet Gubanda, Nebojša Borić,
Milica Đukić ; crteži Mirjana Mogin, Snežana Bekrić
; planovi Miomir Petrović, Slađana Sič ; indeks Vesna
Karpuzović]. – Novi Sad : Muzej Vojvodine ; Beograd :
Arheološki institut, 2002 [i. e.] 2003. – 387 str. : ilustr. ; 28
cm + planovi ([8] presavijenih listova)
26) ЦЕРОВИЋ, Љубивоје
Срби у Украјини / Љубивоје Церовић ;
[превод резимеа на украјински Свитлана Строцка,
Симеон Сакач, на руски Алексеј Арсењев, на енглески
Едит Јанков ; илустрације Зорана Ђорђевић ; карте
Драгослав Врбашки]. – Нови Сад : Музеј Војводине :
Српско-украјинско друштво, 2002. – 412 стр. : илустр. ;
25 цм + геогр. карте ([3] пресавијена листа)
2003
27) АНТИЋ, Љиљана
Ljiljana Antić : zvanice na armagedon : skulpture
i crteži : Muzej Vojvodine, [Novi Sad, novembar 2003]
/ [tekst Sreto Bošnjak, Smiljka Seljin ; fotografije Milan
Đakov ; urednik Dragica Jovanović]. – Novi Sad : Muzej
Vojvodine, 2003. – 1 presavijen list ([6] str.) : ilustr. u boji
; 30 cm
28) ДАВИДОВИЋ, Марија
Иконостас / Марија Давидовић. – Нови Сад :
Музеј Војводине, 2003. – [12] стр. : илустр. у боји ; 21
цм
29) ДАУТОВА-Рушевљан, Велика
Kasnoantička nekropola kod Sviloša u Sremu
= Late Roman necropolis near Svilos in Srem / Velika
Dautova-Ruševljan ; [prevodilac Mirjana Vukmanović ;
crteži Vukica Mogin, Olga Brukner, Mirko Manojlović,
Miomir Petrović, Vera Vojt ; fotografije Julija Pap, Eržebet
Gubanda, Mirjana Marijanski Manojlović, Milica Đukić].
– Novi Sad : Matica srpska : Muzej Vojvodine, 2003. – 191
str. : ilustr. ; 28 cm
ИЗДАЊА МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 1999 – СЕПТЕМБАР 2009.
30) ЗНАМЕНИТЕ личности Срема : од I до XXI
века / [главни уредник Бора Чекеринац]. – Сремска
Митровица : Музеј Срема ; Нови Сад : Филозофски
факултет, Одсек за историју : Музеј Војводине, 2003. –
XIX, 619 стр. : илустр. ; 30 цм
31) ИДВОРЕАН-Стефановић, Братислава
Ћилим Срба у Војводини, 1850–1950 = Carpet
weaving among Serbs in Vojvodina, 1850–1950 : [тематска
изложба] / [аутор изложбе и каталога Братислава
Идвореан-Стефановић ; превод Владислава Фелбабов ;
фотографије Милица Ђукић]. – Нови Сад = Novi Sad :
Музеј Војводине, 2003. – 71 стр. : илустр. у боји ; 21 цм
32) ИДВОРЕАН-Стефановић, Братислава
Ћилими у Срба у Војводини, [Нови Сад],
мај-јун 2003. : 1850-1950 / [аутор изложбе и каталога
Братислава Идвореан Стефановић]. – Нови Сад : Музеј
Војводине, 2003. – 1 пресав. лист ([6] стр.) : илустр. ; 21
цм
33) МАЛУЦКОВ, Мирјана
Ћилимарство Срба у Војводини : (са каталогом
збирке српских ћилима Етнолошког одељења Музеја
Војводине) / Мирјана Малуцков ; [фотографи
Јулија Пап, Ержебет Губанда, Милица Ђукић, Јанош
Јанко, Миленко С. Филиповић, Иван Чакан, Весна
Марјановић, Драгана Латиновић, Мирјана Малуцков ;
карту израдио Миомир Петровић ; превод резимеа на
енглески Беата Божа ; израда регистра Вида Зеремски].
– Нови Сад : Музеј Војводине, 2003. – 321 стр. :
илустр. ; 24 цм. – (Посебна издања / Музеј Војводине.
Монографије ; 15)
34) МЕЂУНАРОДНИ научни скуп «Сеоба Срба у
Руско царство половином XVIII века» (2003 ; Нови
Сад) Сеоба Срба у Руско царство половином XVIII
века = Serbian migration to the Russian empire in mid-
18th century / Међународни научни скуп [«Сеоба
Срба у Руско царство половином XVIII века»], Нови
Сад, 7-8. мај 2003. = International symposium [«Serbian
migration to the Russian empire in mid-18th century»].
– Нови Сад : Музеј Војводине : Српско-украјинско
друштво : Филозофски факултет, 2003. – [8] стр. ; 22 цм
35) МИЛОВАНОВИЋ, Сузана
Потиска и Поморишка војна граница :
(1702–1751) : Музеј Војводине, Нови Сад, 2003. / [аутор
изложбе и каталога Сузана Миловановић]. – Нови Сад
: Музеј Војводине, 2003. – 23 стр. : фотогр. у боји ; 23
цм
36) РАД Музеја Војводине = Work of Museum of
Vojvodina / Главни и одговорни уредник Ранко Кончар
; 2001–2003, бр. 43–45–. – Нови Сад : Музеј Војводине,
2003–. Илустр. ; 30 цм
37) СТОЈКОВ, Сава
Sava Stojkov : slike na staklu : Музеј Војводине,
The Museum of Voivodina mart-april 2003. godine. – Novi
СЛАВИЦА ПРУСИНА
Sad : Музеј Војводине, 2003. – [6] str. : reprod. u boji ; 30
cm
2004
38) БАНСКИ, Марија
Слатка изложба : историјат чоколаде у
Војводини / Марија Бански = Sweet Exhibition : history
of chocolate in Vojvodina / Bánszky Mária ; [превод
на енглески језик Татјана Ачански, Љубица Јанков
; илустрације Пал Лепхафт ; фотографије Милица
Ђукић]. – Нови Сад : Музеј Војводине, 2004. – 54 стр. :
илустр. ; 21 цм
39) БРАДИЋ, Коста
Коста Брадић : Музеј Војводине, Нови Сад,
септембар 2004. / [аутори текстова Ђорђе Кадијевић,
Миле Игњатовић ; фотографије Григорије Брадић]. –
Нови Сад : Музеј Војводине, 2004. – [32] стр. : илустр.
; 30 цм
40) ВОДИЧ = Guide / Ранко Кончар ... [и др.] ; [превод
на енглески језик Владислава Фелбабов]. – Нови Сад :
Музеј Војводине= Novi Sad : Museum of Vojvodina, 2004.
– 27 стр. : илустр. ; 21 цм
41) ДЕНЕГРИ, Јеша
Илија Босиљ : Иронија ироније : непознате
слике : Музеј Војводине, Нови Сад, 27. 11. – 8. 12.
2004. / [аутори изложбе и каталога Јеша Денегри,
Даринка Рацков, Војислав Башичевић ; аутори текстова
Јеша Денегри, Биљана Томић, Горанка Вукадиновић;
преводилац на енглески Љубица Јанковић]. – Нови Сад
: Музеј Војводине, 2004. – 67 стр. : илустр. у боји ; 20
цм
42) IZLOŽBA Podunavske Švabe : u ogledalu prošlosti i
budućnosti : primer mesta Futog / [tekst Stefan Barth]. –
Novi Sad : Muzej Vojvodine, [s. a.]. – 1 prospekt : ilustr. ;
21 cm
43) КУМОВИЋ, Младенко
Muzeološko obrazovanje u Finskoj, Češkoj
Republici i Srbiji i Crnoj Gori : komparativni pregled /
Mladenko Kumović ; [prevod na engleski Edita Jankov]. –
Novi Sad : Muzej Vojvodine, 2004 [i. e.] 2005. – 160 str. :
ilustr. ; 25 cm
44) МАРКОВИЋ, Веселинка
Војводина и Први српски устанак / [аутори
изложбе и каталога Веселинка Марковић, Сузана
Миловановић ; ликовно-графичко решење изложбе
и каталога Драган Радовановић ; превод резимеа на
енглески Љубица Јанков ; фотографије Милица Ђукић].
– Нови Сад : Музеј Војводине, 2004. – 51 стр. : илустр.
; 21 цм
45) МИЛОВАНОВИЋ, Сузана
Светозар Милетић и његово доба : Музеј
Војводине, Нови Сад, фебруар 2004. године / [аутор
411
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
изложбе и каталога Сузана Миловановић ; уредник
Драгица Јовановић ; фотографије Павле Јовановић]. –
Нови Сад : Музеј Војводине, 2004. – 71 стр. : илустр.
(делимично у боји) ; 20 цм
46) ЊЕГОВАН, Драго
Политички плакат у Војводини (1848–2003)
: Музеј Војводине, Нови Сад, 2004. / [аутор изложбе
и каталога] Драго Његован ; сарадници Душан
Миљковић, Татјана Стојков, Станко Димић ; уредник
Драгица Јовановић ; фотографије Милица Ђукић]. –
Нови Сад : Музеј Војводине, 2004. – 55 стр. : илустр. ;
16 цм
47) ЊЕГОВАН, Драго
Присаједињење Војводине Србији : прилог
политичкој историји Срба у Војводини до 1921. године
/ Драго Његован. – Нови Сад : Музеј Војводине, 2004. –
378 стр. : табеле ; 25 цм
48) ОТИЋ, Љубицa
Светлопис и мода : грађански костим у
делима војвођанских фотографа (од друге половине
19. до тридесетих година 20. века) / [аутор изложбе
и каталога Љубица Отић ; фотографије Боривој
Миросављевић]. – Нови Сад : Музеј Војводине, 2004. –
60 стр. : илустр. ; 20 цм
49) ПОПОВИЋ, Растимир
Растимир Поповић – Цицо / [Музеј Војводине,
Нови Сад]. – Нови Сад : Музеј Војводине, [2004]. – [8]
стр. : илустр. у боји ; 21 цм
50) PUT jednog slikara : [izbor tekstova o slikarstvu
Pavla Blesića] / [priredio Sava Stepanov ; fotografije Pavle
Jovanović]. – Novi Sad : Muzej Vojvodine, 2004. – 183 str.,
[26] str. s tablama (reprodukcije) : ilustr. ; 25 cm
51) ПОПОВИЋ, Милкица
Градови Војводине оком старих фотографа :
(1850–1914) / [аутор изложбе и каталога] Милкица
Поповић. – Нови Сад : Музеј Војводине, 2004. – 87 стр.
: фотогр. ; 17 цм
52) РАД Музеја Војводине = Work of Museum of
Vojvodina / главни и одговорни уредник Ранко Кончар.
– 2004, бр. 46–. – Нови Сад : Музеј Војводине, 2004. –
Илустр. 30 цм
53) СТАНОЈЕВ, Небојша
Арача : цркве, некропола, манастир / Небојша
Станојев ; [фотографије Катарина Пивнички, Gubanda
Erzsébet, Mudrák Attila, Небојша Станојев ; цртежи,
планови Мирјана Могин, Небојша Станојев ; превод
Драгица Помана]. – Нови Сад : Музеј Војводине, 2004.
– 139 стр. : илустр. ; 29 цм. – (Посебна издања / Музеј
Војводине. Монографије ; 16)
412
БИБЛИОГРАФИЈА
2005
54) БАЈИЋ, Предраг
60 godina pobede nad fašizmom / [autor izložbe
i kataloga Predrag Bajić ; fotografije Milica Đukić, Slavica
Ljubičić]. – Novi Sad : Muzej Vojvodine, 2005. – 15 str. :
fotogr. ; 24 cm
55) БЛАЖИЋ, Светлана
Fauna arheoloških lokaliteta u Vojvodini / [autor
izložbe i kataloga] Svetlana Blažić. – Novi Sad : Muzej
Vojvodine, 2005. – 24 str. : ilustr. u boji ; 24 cm
56) КАРЛАВАРИС, Богомил
Bogomil Karlavaris : povodom 80-te godine
života : Muzej Vojvodine, Novi Sad, Galerija savremene
umetnosti, Zrenjanin, Muzej Kikinde, Kikinda / [uvodni
tekst Sonja Briski Uzelac ; prevod na nemački Ute Bremer,
prevod na engleski Ljubica Jankov]. – Novi Sad : Muzej
Vojvodine, 2005. – 27 str. : ilustr. u bojama ; 26 cm
57) МАНДИЋ, Здравко
Zdravko Mandić, nove slike : Muzej Vojvodine,
Novi Sad, 16. – 28. maj 2005. godine / [dizajn, reprodukcije
i priprema Rajko R. Karišić]. – [Novi Sad : Muzej
Vojvodine], 2005. – 1 presavitak ([6] str.) : reprod. u boji ;
31 cm
58) МИЛОВАНОВИЋ, Сузана
Патријарх Јосиф Рајачић : (1785–1861) / [аутори
каталога] Сузана Миловановић, Александар Петијевић
; [фотографије Милица Ђукић, Владимир Червенка]. –
Нови Сад : Музеј Војводине : Музеј града Новог Сада,
2005. – 79 стр. : илустр. ; 20 цм
59) НОВАКОВИЋ, Катарина
Свечана женска оглавља у Војводини : [Музеј
Војводине, Нови Сад, 6. 09. 2005.] / [аутор изложбе и
каталога] Катарина Новаковић. – Нови Сад : Музеј
Војводине, 2005. – 56 стр., [8] стр. с таблама : илустр. ;
24 цм
60) SLIKAR nečujnog proticanja : [izbor tekstova o
slikarstvu Zdravka Mandića] / [priredio Sava Stepanov
; fotografije Rajko Karišić, Pavle Jovanović]. – Novi Sad
: Muzej Vojvodine, 2005. – 192 str., [36] str. s tablama ;
ilustr. ; 25 cm
61) SLIKAR portreta i pejzaža Vojvodine : [izbor tekstova
o slikarstvu Save Stojkova] / [priredio Sava Stepanov ;
fotografije Pavle Jovanović]. – Novi Sad : Muzej Vojvodine,
2005. – 143 str., [37] str. s tablama (reprodukcije u boji) :
ilustr. ; 25 cm
62) SLIKARI i suncokreti : Muzej Vojvodine, 24. 02. –
5. 03. 2005. god. / [autori tekstova Dragan Škorić, Bela
Duranci ; prevod na engleski Marica Nikolić ; fotografije
Zvonimir Sakač]. – Novi Sad : Muzej Vojvodine : Naučni
institut za ratarstvo i povrtarstvo, 2005. – 84 str. : ilustr. u
boji ; 21 x 20 cm
ИЗДАЊА МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 1999 – СЕПТЕМБАР 2009.
63) ТУБИЋ, Милојко Р.
Југословенски спорт : корени, развој,
раздруживање / Милојко Р. Тубић. – Нови Сад : Музеј
Војводине= Museum of Vojvodina, 2005. – 815 стр., [32]
стр. с таблама (фотогр.) : илустр. ; 24 цм. – (Посебна
издања / Музеј Војводине ; 17)
64) ХАМЕРШТИЛ, Роберт
Robert Hammerstiel : Novi Sad, oktobar 2005.,
[Музеј Војводине]. – Novi Sad : Muzej Vojvodine, 2005. –
[40] str. : ilustr. ; 20 cm
65) ЧАКАН, Иван
Alatke i oruđa za oranje : drveni plugovi u
muzejima Vojvodine / [autori izložbe i kataloga Ivan Čakan
i Filip Forkapić ; fotografije Milica Đukić ... [et al.] ; prevod
na engleski Ljubica Jankov, prevod sa nemačkog na srpski
Mariana Samardžić]. – Novi Sad : Muzej Vojvodine, 2005.
– 56 str. : fotogr. ; 25 cm
2006
66) АНДРИЋ, Зоран
Plavi pano-N : katalog izložbe / [autor izložbe
Zoran Andrić ; autor teksta Sava Stepanov]. – Novi Sad :
Muzej Vojvodine, 2006. – 64 str. : ilustr. ; 28 cm
67) АЦИН, Иванка
Иванка Ацин : скулптуре и рељефи у дрвету
: Музеј Војводине, [јуни 2006.] / [фотографије Павле
Јовановић ; графичко обликовање Лазар Јовановић]. –
Нови Сад : [Музеј Војводине], 2006. – [28] стр. : илустр.
у боји ; 30 цм
68) ДАУТОВА-Рушевљан, Велика
Rimska vojska u Sremu = Roman Army in Srem
/ [autori izložbe i kataloga Velika Dautova Ruševljan,
Miroslav Vujović ; prevod na engleski Miroslava
Vukmanović ; karte Danijela Tasić ; fotografije Milica
Đukić, Vladimir Červenka, Slobodan Maksić, Miran Erič,
Stanko Trifunović, Stefan Pop-Lazić]. – Novi Sad : Музеј
Војводине = Museum of Vojvodina, 2006. – 131 str. :
ilustr. ; 30 cm
69) ЖИВЕТИ заједно : из историје заједничког
живота Срба и Мађара у Војводини = Együtt élni
: a szerbek és a magyarok vajdasági együttélésének
történetéből / [аутори изложбе и каталога Сузана
Миловановић, Љубица Отић, Агнеш Озер, Јован
Пауновић, Љиљана Трифуновић, Милкица Поповић,
Веселинка Марковић, Татјана Цупер, Мирко Грлица,
Арпад Пап, Петер Риц, Стеван Мачковић, Золтан
Месарош ; превод на мађарски Едит Андрић ;
фотографије Милица Ђукић]. – Нови Сад : Музеј
Војводине ; Суботица : Градски музеј, 2006. – 89 стр. :
илустр. ; 22 cm
70) IZLOŽBA radova umetnika, prijatelja Muzeja
Vojvodine / [autor uvodnog teksta Ranko Končar ; prevod
СЛАВИЦА ПРУСИНА
na engleski Mirjana Živanović Popović]. – Novi Sad :
Muzej Vojvodine, 2006. – [72] str. : ilustr. u boji ; 23 cm
71) КОВАЧЕВИЋ, Душан С.
Петровац : у подножју Грмеча, Клековаче и
Осјеченице / Душан С. Ковачевић. – 2. допуњено изд. –
Нови Сад : Музеј Војводине, 2006. – 511 стр. : илустр. ;
24 цм
72) МУСТЕДАНАГИЋ, Лидија
Свет књиге / [аутор изложбе и каталога Лидија
Мустеданагић ; превод резимеа на енглески Љубица
Јанков ; фотографије Милица Ђукић]. – Нови Сад :
Музеј Војводине = Museum of Vojvodina, 2006. – 39 стр.
: илустр. ; 20 цм
73) ОБРАДОВИЋ, Милорад
Prilog proučavanju porekla dr Davida Grubija,
utemeljitelja medicinske mikologije / Milorad Obradović ;
priredio Teodor Kovač ; [prevod rezimea ne engleski jezik
Ljubica Jankov]. – Novi Sad : Muzej Vojvodine, 2006. – 47
str. ; 30 cm. – (Edicija posebna izdanja ; 19)
74) ПИВНИЧКИ, Милан
Pivnički : Музеј Војводине = Museum of
Vojvodina, Novi Sad, 2006 / [autor teksta za katalog Mile
Ignjatović ; prevod teksta na engleski Ljubica Jankov ;
fotografije Pavle Jovanović]. – Novi Sad : Muzej Vojvodine,
2006. – 16 str., [44] str. s tablama : ilustr. u boji ; 21 x 22
cm
75) РАД Музеја Војводине = Work of Museum of
Vojvodina / главни и одговорни уредник Ранко Кончар.
– 2006, бр. 47–48–. – Нови Сад : Музеј Војводине, 2006.
– Илустр. 30 цм
76) ТОДОРОВИЋ, Душан
Dušan Todorović : projekti-instalacije-slike,
projects-installations-paintings : Muzej virtualne imovine,
Museum of virtual property / [autori uvodnih tekstova
Milan Uzelac, Sava Stepanov ; fotografije Pavle Jovanović
; prevodi tekstova Save Stepanova, Dušana Todorovića,
Vesna Latinović, prevod biografije Kristina Kovač]. – Novi
Sad : Muzej Vojvodine, 2006. – 72 str. : ilustr. ; 25 cm
77) ШЕШУМ, Велимир Д.
Одбојкашки клуб „Маглић“ – Маглић :
1953–2005 / Велимир Д. Шешум ; [фотографија Ранка
Хрваћанин]. – Маглић : Одбојкашки клуб „Маглић“ ;
Нови Сад ; Музеј Војводине, 2006. – 256 стр. : илустр. ;
26 цм
2007
78) ВОЈВОЂАНСКОМ гражданству у сусрет
/ [аутори изложбе Љубица Отић ... [и др.] ; аутор
каталога Љубица Отић ... [и др.] ; фотографије Милица
Ђукић]. – Нови Сад : Музеј Војводине = Museum of
Vojvodina, 2007. – 102 стр. : илустр. ; 22 x 23 цм
413
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
79) ВОЈВОЂАНСКОМ гражданству у сусрет :
[каталог изложбе, Музеј Војводине, Нови Сад, мај-
септембар 2007. године] / [аутори изложбе Љубица
Отић, Веселинка Марковић, Милкица Поповић, Татјана
Спасојевић Поповић ; концепт каталога Иван Кукуров
; фотографије Милица Ђукић]. – Нови Сад : Музеј
Војводине, 2007. - 1 пресавијен лист ([8]стр.) : фотогр.
; 23 цм
80) ZARIĆ, Vera
Vera Zarić : senke iz davnina / autor teksta Mile
Ignjatović ; urednik Dragica Jovanović ; fotografije Pavle
Jovanović. – Novi Sad : Muzej Vojvodine, 2007 (Novi Sad :
Scan studio). – 46 str. : ilustr. ; 21 cm
81) ЈАПАНСКЕ ЛУТКЕ
Путујућа изложба јапанске фондације / аутор
додатног текста Веселинка Марковић. – Нови Сад :
Музеј Војводине, 2007. – [60 ] стр. : илустр. ; 17 x 16 cm
82) ЈОВАНОВ, Јасна
Феђа Соретић = Fedja Soretić / [текстови,
written by Јасна Јованов, Феђа Соретић ; превод,
translated by Срђа Јанковић]. – Београд: Архитектонски
факултет ; Нови Сад : Музеј Војводине, 2007 (Београд :
Академија). – 133 стр. : илустр. ; 30 цм
83) КУМОВИЋ, Младенко
Страдање сремских Јевреја у холокаусту = The
persecusion of the Jews from Srem during the Holocaust /
Младенко Кумовић ; [превод на енглески Едит Јанков].
– Нови Сад : Музеј Војводине, 2007. – 253 стр. : илустр.
; 24 цм
84) ЛАЗУКИЋ, Стеван
Vojvodina stara : fotografije / Stevan Lazukić ;
uvodnici u cikluse i komentari ispod fotografija Boško
Ivkov. – Novi Sad : Foto, kino i video savez Vojvodine
: Muzej Vojvodine : Vojvođanska akademija nauka i
umetnosti, 2007. – 219 str. : ilustr. ; 30 cm. – (Edicija
Zlatno oko ; knj. 17)
85) МАРИНКОВИЋ, Снежана
Матејски брод : [9. маја 2007. године] / [аутор
изложбе и каталога Снежана Маринковић]. – Нови
Сад : Музеј Војводине, 2007. – 1 пресавитак ([6] стр.) :
илустр.
86) MEDOVIĆ, Predrag
Stubarlija : nekropola naselja Feudvar kod
Mošorina (Bačka) / Predrag Medović. – Novi Sad : Muzej
Vojvodine, 2007 (Vršac : Triton). – 139 str. : ilustr. ; 30 cm.
– (Posebna izdanja / Muzej Vojvodine ; knj. 20)
87) МЕДИАЛА у Војводини – тренутак истине :
Музеј Војводине, од 12. до 23. априла 2007. / [аутор
текста Миле Игњатовић]. – Нови Сад : Музеј
Војводине, 2007. – [8] стр. : илустр. у боји ; 23 цм
414
БИБЛИОГРАФИЈА
88) РАД Музеја Војводине = Work of Museum
of Vojvodina / главни и одговорни уредник Јован
Пауновић. – 2007, бр. 49–. – Нови Сад : Музеј
Војводине, 2007. – Илустр. 30 цм
89) РАЦКОВ, Даринка
10+1 : Ликовна колонија Музеја Војводине,
1997–2007. / [аутор текста Даринка Рацков ; уредник
Драгица Јовановић]. – Нови Сад : Музеј Војводине,
2007 (Вршац : Тритон). – [104] стр. : илустр. у боји ; 21
цм
90) RAŠAJSKI, Javor
Javor Rašajski : slike i crteži / autor uvodnog teksta
za katalog Darinka Rackov ; prevodilac Petar Joksimović. –
Novi Sad : Muzej Vojvodine ; Vršac : Gradski muzej, 2007
(Vršac : Triton). – 13 str., 68 str. s tablama : ilustr. ; 24 cm
91) СИМИЋ, Зорица
Сукња : традиционални хаљетак народне
ношње крушевачког краја / [аутор текста Зорица
Симић]. – Нови Сад : Музеј Војводине, 2007. – 1
пресавитак ([8] стр.) : илустр. ; 23 цм
92) САМОСТАЛНА изложба Слободан Бата
Недељковић
Slobodan-Bata Nedeljković : 35 godina umetničke
aktivnosti : retrospektivna izložba „Tragovi vremena“ / 33.
samostalna izložba, Muzej Vojvodine, 23. 11. do 02. 12.
2007. ; [autor teksta Mile Ignjatović]. – Novi Sad : Muzej
Vojvodine, 2007 (Novi Sad : Scan studio). – 39 str. : ilustr.
; 29 cm
93) СТОЈАНОВИЋ, Душко
Duško Stojanović : Muzej Vojvodine, 2007. /
[tekstovi Ranko Končar, Laurent Danchin, Michel-Pierre
Lanquetin]. – Novi Sad : Muzej Vojvodine, 2007. – 36 str. :
reprod. ; 34 x 19 cm
94) ХАМЕРШТИЛ, Роберт
Роберт Хамерштил = Robert Hammerstiel /
[каталог изложбе] : 21. новембра 2007. године / [аутор
текста Ранко Кончар, Миле Игњатовић]. – Нови Сад
: Музеј Војводине, 2007 (Novi Sad : Scan studio). – 1
пресавијен лист ([8] стр.) : илустр. у боји ; 23 цм
95) HAMMERSTIEL, Robert
Robert Hammerstiel = Роберт Хамерштил /
[katalog izložbe] : 21. novembra 2007. godine / [autor
Teksta Ranko Končar, Mile Ignjatović]. – Novi Sad : Muzej
Vojvodine, 2007 (Novi Sad : Scan studio). – 1 presavijen
list ([8] str.) : ilustr. u boji ; 23 cm
2008
96) АРСИЋ, Милош
Петар Мојак : слике, керамика, графика,
цртежи, таписерије : 1952–2007 / Милош Арсић ;
[избор дела Дијана Мојак, Слободан Мојак ; превод
Јелена Милојковић ; фотографије Павле Јовановић ...
ИЗДАЊА МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 1999 – СЕПТЕМБАР 2009.
и др.]. – Нови Сад : Музеј Војводине, 2008 (Нови Сад :
Scan studio). – 144 стр. : илустр. ; 30 цм
97) ГАЛЕТИЋ, Владимир
С плавима до краја : [1985–1992] / Владимир
Галетић ; приредио Боривој Миросављевић ;
[фотографије Борислав Војновић ... [и др.] : карикатуре
Милан Игњатовић и Мишко Поповић ; превод резимеа
на енглески Јосип Киршек]. – Нови Сад : Фото кино
и Видео савез Војводине : Музеј Војводине, 2008
(Нови Сад : Офсет атеље). – 432 стр. : илустр., фотогр.
(делимично у боји) ; 31 цм. – (Едиција Златно око ; књ.
21)
98) ДИМИЋ, Станко
Деведесет година од завршетка Првог светског
рата : Војводина на крају рата : [каталог изложбе] /
[аутор изложбе и текста каталога Станко Димић ;
уредник Драгица Јовановић ; дизајн плаката и корица
Александар Бошковић ; превод у каталогу Соња
Дорошки ; фотографије Милош Ћулибрк]. – Нови Сад
: Музеј Војводине, 2008 (Нови Сад : Scan studio). – 30
стр. : фотогр. ; 22 цм + Каталог изложених предмета
99) МЕДОВИЋ, Александар
Preistorijska večera : „prosoto“ uz pivo : Novi Sad,
[17. maj] 2008. / [autor Aleksandar Medović ; urednik
Dragica Jovanović]. – Novi Sad : Muzej Vojvodine, 2008
(Novi Sad : Scan studio). – 34 str. : ilustr. ; 18 cm
100) НОЋ музеја (2008 ; Нови Сад)
Национална ноћ музеја : програм Музеја
Војводине : субота 17. мај 2008. / [дизајн Јелена
Добровић]. – Нови Сад : Музеј Војводине, 2008 (Нови
Сад : Scan studio). – 1 пресавитак ([8] стр.) : илустр. ;
23 цм
101) ЊЕГОВАН, Драго
Библиографија Рада војвођанских музеја 1–35
/ Рада Музеја Војводине 36–50 : (1952–2008) / Драго
Његован, Лидија Мустеданагић. – Нови Сад : Музеј
Војводине, 2008 (Нови Сад : SCAN studio). – 137 str. ; 30
цм
102) РАД Музеја Војводине = Work of Museum
of Vojvodina / главни и одговорни уредник Јован
Пауновић. – 2008, бр. 50–. – Нови Сад : Музеј
Војводине, 2008. – Илустр. 30 цм
103) РАЈАЧИЋ, Петар
Patrijarh Josif Rajačić : njegovo i naše doba / Petar
Rajačić. – 2. izmenjeno i dopunjeno izd. – Sremski Karlovci
: Naučno-memorijalni centar „Patrijarh Josif Rajačić“
; Novi Sad : Muzej Vojvodine : Zmaj ; Zagreb : Srpsko
narodno vijeće u Republici Hrvatskoj, 2008 (Beograd :
Politika ). – 264 str. ; ilustr. u bojama ; 28 cm
СЛАВИЦА ПРУСИНА
104) РАЈАЧИЋ, Петар
Патријарх Јосиф Рајачић : његово и наше
доба / Петар Рајачић. – 3. измењено и допуњено
изд. – Сремски Карловци : Научно-меморијални
центар „Патријарх Јосиф Рајачић“ ; Нови Сад : Музеј
Војводине : Змај ; Загреб : Српско народно вијеће у
Републици Хрватској, 2008 (Београд : Политика ). – 264
стр. ; илустр. у боји ; 28 цм
105) ТРИФУНОВИЋ, Љиљана
Дозиднице [Електронски извор] : дигитални
каталог збирке дозидница Музеја Војводине / [аутор
Љиљана Трифуновић ; ликовно-графичко решење
Јелена Добровић ; софтверско решење Синиша
Самарџија ; фотографија Милица Ђукић, Иван
Кукуров]. – Нови Сад : Музеј Војводине, 2008 (Нови
Сад : Scan studio). – 1 електронски оптички диск (CD
ROM) : текст, слика, звук ; 12 цм
106) ЋУРЧИЋ, Петар
Petar Ćurčić : grafika kao likovna fiksacija
fenomena življenja : katalog izložbe / [autor teksta Mile
Ignjatović ; fotografije Pavle Jovanović ; prevod rezimea na
engleski Sonja Doroški]. – Novi Sad : Muzej Vojvodine,
2008 (Novi Sad : Scan studio). – 120 str. : reprodukcije ; 15
x 18 cm
107) ЧАРОБНА игла : Ко некад у осам : збирка
грамофона и ријечка дискографија : [Музеј Војводине
од 17. априла до 12. маја 2008.] / [аутор концепције
изложбе Ервин Дубровић]. – Нови Сад : Музеј
Војводине, 2008 (Нови Сад : Scan studio). – [4] стр. :
илустр. ; 20 cm
108) ШЕШУМ, Велимир
Ловачке приче из Доњег Милановца / Велимир
Д. Шешум ; [карикатура Самуел Арњош – Арес ;
епиграми Мирослав Ђорђевић – Лорд од Беде]. – Нови
Сад : Музеј Војводине ; Београд : Ловачки савез Србије
; Доњи Милановац : Огранак Вукове задужбине, 2008
(Нови Сад : Scan studio). – 68 стр. : илустр. ; 17 цм. –
(Библиотека Свети Евстатије Српски)
109) ШЕШУМ, Велимир
Ловачко друштво Доњи Милановац : 1899–2008
/ Велимир Д. Шешум ; [фотографија Ранка Хрваћанин].
– Нови Сад : Музеј Војводине ; Београд : Ловачки савез
Србије ; Доњи Милановац : Огранак Вукове задужбине,
2008 (Нови Сад : Scan studio). – 399 стр. : илустр. ; 25
цм
2009
110) DAHEIM an der Donau = Zusammenleben
von Deutschen und Serben in der Vоjvоdina = Zavičaj
na Dunavu : Suživot Srba i Nemaca u Vojvodini /
[Ubersetzung Zoran Janjetović, Carl Bethke]. – Novi Sad
415
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51
: Muzej Vojvodine ; Ulm : Stiftung Donauschwabisches
Zentralmuseum, 2009 (Novi Sad : ABM Ekonomik ). – 231
str. : ilustr. ; 21 cm
111) ZAVIČAJ na Dunavu : suživot Srba i Nemaca u
Vojvodini = Daheim ander Donau : Zusammenleben von
Deutschen und Serben in der Vojvodina / [prevod Zoran
Janjetović, Carl Bethke ]. – Novi Sad : ABM Ekonomik. –
231 str. : ilustr. ; 21 cm
112) ИДВОРЕАН-Стефановић, Братислава
Техника ткања ћилима код Срба у Војводини
/ Братислава Идвореан-Стефановић. – Нови Сад :
Музеј Војводине, 2009 (Петроварадин : Maxima graf ).
– 228 стр. : илустр. ; 30 cm. – (Посебна издања / Музеј
Војводине. Монографије ; 21)
113) IDVOREAN-Stefanović, Bratislava
Carpetweaving techniques among the Serbs in
Vojvodina / Bratislava Idvorean-Stefanović. ; [Translated
by Vladislava Felbabov] – Novi Sad : The Museum of
Vojvodina, 2009 (Petrovaradin : Maxima graf ). – 228
416
БИБЛИОГРАФИЈА
str. : ilustr. ; 30 cm. – (Special editions / The Museum of
Vojvodina. Моnographs ; 22)
114) СТАНКОВИЋ-Пештерац, Тијана
Kasnoantički šlem iz Jarka : u prostorijama Muzeja
Vojvodine, od 12. do 22. maja 2009. godine / [autorka
izložbe i flajera Tijana Stanković-Pešterac]. – Novi Sad
: Muzej Vojvodine, 2009 ( Novi Sad : Scan studio ). – 1
presavijen list : ilustr. u boji ; 22 cm
115) STANKOVIĆ-Pešterac, Tijana
Kasnoantički šlem iz Jarka = Late Roman helmet
from Jarak : Museum of Vojvodina, from 12 th may
through 22 th may 2009. / [exhibition and flyer author
Tijana Stanković-Pešterac].– Novi Sad : Muzej Vojvodine,
2009 (Novi Sad : Scan studio ). – 1 presavijen list : ilustr. u
boji ; 22 cm
116) STANOJEV, Nebojša
Aracs : templomok, temető, monostor = Nebojša
Stanojev ; (az eredeti szerb szövegről magyarra fordította
Valkay Zoltán), [a fényképeket Katarina Pivnički ... [et
al.] készítette ; a rajzokat es térképeket Mirjana Mogin és
ИЗДАЊА МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 1999 – СЕПТЕМБАР 2009. СЛАВИЦА ПРУСИНА

Nebojša Stanojev készítette ; [az összefoglalót fordította]

Dragica Pomana]. – Novi Sad : Музеј Војводине =
Мuseum of Vojvodina ; Újvidék, 2009 (Újvidéken : Scan
Studió). – 137 str. : ilustr. ; 29 cm. – (Különkiadványok /
Vajdasági Múzeum. Monographie ; 16)

53) 116)

110) 111)

417
РАД МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ 51 БИБЛИОГРАФИЈА

112) 113)

418

ДР ФЕДОРА БИКАР
(1931–2009)
Са великом тугом смо примили вест да је по-
сле дуже и тешке болести преминула наша драга
колегиница др Федора Бикар, музејски саветник у
пензији.
Федора Бикар рођена је у 14. јануара 1931. у
Будимпешти, од оца Васе Бикара и мајке Милесе,
рођене Малаћ из Будимпеште. Основну школу је
завршила у Сремској Митровици, а осам разре-
да Класичне гимназије у Будимпешти где је 1949.
матурирала. Од 1950. до 1953. године радила је у
Државној архиви у Будимпешти као дактилограф
и помоћни архивиста. После завршеног курса за
конзервацију и рестаурацију музејских предмета,
од 1953. до 1956. радила је у Националном музеју
Мађарске у Будимпешти као конзерватор и рестау-
ратор.
Историју је студирала на Универзитету у За-
гребу, где је дипломирала 1962, а потом је на Ин-
ституту за историју радничког покрета Хрватске
у Загребу, у Одељењу за раднички покрет до 1918.
године, радила као асистент од 1963. до 1969. го-
дине.
Од 1969. године па све до пензионисања
1995. године радила је у Историјском одељењу
Војвођанског музеја, односно Музеја Војводине,
као кустос историчар, и од тада се преплићу њен
научни и стручни рад у Музеју.
Докторирала је на Филозофском факултету у
Новом Саду 1975. са тезом Национална политика
Социјалдемократске партије шире Угарске од
оснивања СДП Угарске 1890. до пропасти Аустро-
угарске монархије 1918.
IN MEMORIAM
Стручним радом Меморијални музеј Јована
Рајића у Ковиљу 1979. године стекла је стручно
звање музејског саветника.
Током 1979–80. године била је Руководилац
стручномузеолошког одељења Војвођанског музеја
и заменик в. д. директора, а од 1971. до 1989. члан
редакције за историју Енциклопедије Војводине.
На основу постигнутих научних резултата Са-
вет Филозофског факултета у Новом Саду 1982.
потврдио је Федору Бикар у звање научног сарад-
ника за Новију историју Војводине.
Како у Војвођанском музеју десет година пре
њеног доласка није био запослен ниједан исто-
ричар, чекао ју је замашан посао сређивања,
инвентарисања и стручне обраде целокупног
историјског фонда.
Током свог вишегодишњег рада у нашем музеју
поставила је више запажених изложби. Федора
Бикар је 1979. године, у старој згради основне шко-
ле у Идвору, приредила сталну поставку под нази-
вом Живот и дело Михајла И. Пупинa, у оквиру
обележавања 125-годишњице његовог рођења, за
шта јој је Југословенски одбор за обележавање
јубилеја овог научника доделио Златну плаке-
ту Михаила Пупина. Изложба Меморијални музеј
Јована Рајића, постављена 1985. у конаку мана-
стира Ковиља, приказала је историјат манастира
Ковиља и живот и дело првог српског историчара
и архимандрита овог манастира. Федора Бикар је
утемељила концепцију историјског дела сталне по-
ставке Војвођанског музеја која је отворена 1990.
године. Реализовала је сталну изложбу о Милошу
Црњанском у његовој родној кући у Чонграду у
Мађарској 1993. године.
Поред музејских послова паралелно се бавила
проучавањем прошлости Срба у Мађарској, што је
резултирало објављивањем више радова из те обла-
сти: Евген Думча, први градоначелник Сентандреје
је студија објављена у првом Сентандрејском
зборнику 1987. године. Исти рад је штампан у ма-
ђарском преводу у Сентандрејским свескама 2001.
године. Књигу Срби у Мађарској објавила је 1998.
године. Др Федора Бикар сачинила је избор из
Успомена проте Стевана Чампрага, некадашњег
дугогодишњег конзисторијалног бележника Епар-
хије Будимске, који је објављен у Сентандреји
419
IN MEMORIAM
2001. године. Следеће године (2002), са Душаном
Салатићем издала је књигу Сентандрејски сим-
боли на српском, мађарском и енглеском. Године
2003. објавила је истакнути и запажени резултат
свог дугогодишњег истраживања, монографију
Сентандреја у огледалу прошлости. Тај мали али
по много чему знаменити град, у историји српског
народа заузима посебно место. Симбол славне
прошлости и свеукупне српске културне баш-
тине у Мађарској, „Фарос српства“ како га је на-
звао Јаша Игњатовић и „Српска северњача“ како
гласи наслов једне збирке песама посвећених
Сентандреји, послужила је као инспирација мно-
гим књижевницима и ликовним уметницима.
Ипак до дела које је Федора Бикар написала није
било целовите, нити тако свеобухватне историје
тог славног града.
Др Федора Бикар била је велики познавалац
историје и културе Срба у Мађарској. Прошлост
Сентандреје за њу је уједно и завичајна историја,
јер је др Федора Бикар, будући да је била пореклом
из српске грађанске будимпештанске породице,
своје младалачке дане провела у породичној кући
у Сентандреји, живећи међу малобројним Србима,
у време када то место још није било толико по-
знато као туристичко излетиште. Због тога је за
настајање овог дела, поред озбиљног истраживач-
ког рада који му је претходио, несумњиво значајно
да је писано са пуно емоција које ауторку нису
одвеле из науке у сентиментално ламентирање
и националну романтику, већ су оживотвориле
историјску суштину и допринеле надахнутом и ди-
намичном излагању. Др Федора Бикар је успела да
прикупи и обједини мноштво података о прошло-
сти овог града и Срба у њој, а посебан квалитет
њеног истраживачког рада огледа се у томе што је,
захваљујући добром познавању мађарског језика,
подједнако користила изворе и стручну литерату-
ру на српском и мађарском језику. У рукопису је
остала скоро завршена хроника о породици Лупа
из Помаза у Мађарској.
Федору Бикар сам упознала давне 1986. годи-
не у стану Јелене Билић, њене пријатељице, код
које сам становала за време студија, да бисмо се,
стицајем околности, поново среле када сам се запо-
420
слила у Историјском одељењу Војвођанског музеја:
најпре ми је постала ментор, а ускоро затим и до-
бар пријатељ. Дружење са њом у следећих двадесет
година обавезује ме да проговорим и из једне лич-
не димензије, с обзиром да сам Федору познавала
и као човека. Јер као што је Иво Андрић рекао:
„Помислите да Покојници немају другог стана ни
завичаја до нашег сећања“.
Познавати Федору била је привилегија. Имала
је одлике једног правог средњоевропског интелек-
туалца. Памтићу је као пожртвовану колегиницу,
занимљивог саговорника, оданог пријатеља и изнад
свега доброг човека. Иако је по личном избору била
велики индивидуалац, није живела самотан живот.
Имала је пуно пријатеља. Људи су је волели, звали
је, одлазили јој. И после одласка у пензију наста-
вила је да се бави истраживањем и објављивањем,
са пуно енергије и љубави, пратећи истовремено
стручни музејски рад и активно учествујући у њему
као ментор и рецензент својим млађим и старијим
колегама. Колико је волела кућу у којој је радила
најбоље говори и то да је својом последњом вољом
завештала Музеју део своје личне покретне имо-
вине. Реч је о преко стопедесет предмета из обла-
сти ликовне и примењене уметности, етнологијe,
археологијe, те предмета везаних за друштвену и
културну историју.
Волела је живот иако јој није увек био наклоњен.
Ведрог духа, велике животне енергије, по природи
оптимиста успела је неколико пута да се избори са
озбиљним лекарским дијагнозама. Дисциплино-
ван пацијент, правила се као да то није ништа, не
желећи да оптерети никога око себе. У разговору
са њом болест је била само успутна тема.
Поседовала је особине којима тежи сваки
хришћанин: умела је да не злопамти и умела је
да опрости. Са лакоћом и са задовољством. Жи-
вот је до краја живела у духу сентенце римског
књижевника и филозофа Сенеке који је рекао:
„Колико ћу живети то је ствар туђе воље, али од
мене зависи то – да докле год живим, живим као
човек“.
Вечан јој спомен и хвала.
Сузана Миловановић