Princip konzervacije

Prošlo je više od sto godina od kako je proklamovano načelo „konzervirati, a ne

restaurirati“. Ali uprkos jasnosti tog formulisanja moralo je proteći još 50-tak godina dok to
načelo nije zaista pobedilo, tek početkom 20. veka.

Uobražavalo se da je moguće istorijski verodostojno rekonstruisati spomenike iz daleke

prošlosti i to ne samo njihovu fizičku, već i njihovu estetsku suštinu, što bi drugim rečima
značilo, vratiti u život. Tako primenjeno načelo nanelo je štete spomenicima i njihovoj
dokumentarnoj i estetskoj suštini više nego sve katastrofe i revolucije prošlih vremena.

Zaštita spomenika danas više nije praksa koju obavljaju pojedinačni stručnjaci i
entuzijasti, već je to svestrano izgrađen sistem koji je multidisciplinaran, jer povezuje mnoge
nauke: hemiju, fiziku, biologiju, arheologiju itd. Nosilac odgovornosti je konzervator-
reastaurator. Spomenici kulture su oni pokretni i nepokretni objekti koji potiču iz neke minule
epohe, a koji u svom današnjem obliku imaju osobinu koju označavamo kao vrednost i koji
mogu biti od koristi kao izvori za razna saznanja.

Najveću vrednost imaju spomenici i objekti nulte kategorije, oni su pod zaštitom ili
Uneska ili države. Strog princip konzervacije znači konzerviranje putem pojačavanja otpornosti
materijala od kojeg je spomenik izrađen, tako da mu time produžimo mogućnost daljeg života i
očuvamo prvobitni oblik. Najozbiljniji pokušaj za utvrđivanje glavnih principa konzervacije
svakako predstavlja „carta di restauro“ iz 1932. godine. Ona se sastoji iz 11 tačaka od kojih
ćemo izdvojiti pet.

1. Treba se starati za održavanje i konsolidovanje da bi se spomeniku povratila

poremećena otpornost i snaga.
2. Obnavljanje spomenika i dodavanje novih elemenata dozvoljeno je samo u
slučajevima kada raspolažemo apsolutno sigurnim činjenicama, a izvođenje treba
da se zasniva na elementima koji u velikim merama postoje.
3. Nove elemente treba ograničiti na najmanju moguću meru.
4. Svi dodaci treba da se jasno razlikuju od originala da ne bi prouzrokovali zablude i
preuzeli ulogu falsifikovanja istorijskih dokumenata.
5. Restauracija izvedena po ovim načelima treba da bude praćena preciznom
dokumentacijom i analitičkim izveštajem sakupljenim u dnevniku rada ,
ilustrovanim crtežom i fotografijama.

1
 UNESKO- da bi se unapredila konzervacija kulturnog nasleđa UNESKO je 1959. g.
osnovao međunarodnu organizaciju pod nazivom ICCROM- međunarodni centar za
proučavanje

Principi konzervacije

Konzervatorska intervencija na kulturnim dobrima je ozbiljan čin, od koga zavisi

shvatanje, razumevanje predmeta, kao i njegove šanse da „preživi“ . Neadekvatan
konzervatorski tretman može da dovede u pitanje opstanak predmeta , ukoliko se upotrebe
neodgovarajući postupci ili materijali koji bi mogli da ga oslabe.

Konzervatorski i restauratorski tretman se ni u kom slučaju ne može smatrati

nevažnom fazom u ukupnom trajanju jednog kulturnog dobra.

Zato je potrebno da se istakne važnost nekoliko osnovnih pravila, čiji je cilj da odrede
neophodnost intervencija, da ograniče njihov obim i da ustanove preciznu metodologiju
konzervatorskog tretmana.

1. Dijagnostikovanje – konstatovanje zatečenog stanja predmeta

Svaki tretman počinje konstatovanjem zatečenog stanja predmeta i njegovog
kulturnog značaja.
Ne može se pristupiti tretmanu, a da se ne utvrdi od kog i kakvog materijala je
predmet napravljen, mora se utvrditi stepen oštećenosti predmeta, moraju se
utvrditi mogući ili verovatni razlozi propadanja, kao i proceniti potencijalni rizik kome
bi predmet bio izložen ukoliko ne bi prošao konzervatorski tretman.
Tok tretmana se određuje ne samo na osnovu analize materijala, nego i prema
kulturološkim specifičnostima predmeta, što podrazumeva istraživanja istorijskih,
arheoloških, etnoloških i drugih podataka , koji bi mogli da doprinesu razumevanju
tog predmeta.

2. Dokumentovanje intervencija
Vodi se detaljna evidencija o svemu što je konstatovano i urađeno i to od prvog
pregleda predmeta, preko toka svih faza konzervatorskog tretmana, do uslova
čuvanja i načina održavanja nakon konzervatorskog tretmana, kao i preporuke za
dalji redovni nadzor nad predmetom.

2
 Evidencija podrazumeva detaljan opis tretmana, izbor upotrebljenih materijala i
razloge baš tog izbora, fotografije, hemijske analize i dr. analize, crteže...
Dokumentacija je neodvojiva od predmeta i nakon završetka konzervatorskog
tretmana dostavlja se osobi koja je zadužena za predmet.

3. Minimalana intervencija
Treba koristiti proverene metode i materijale, da bi moglo da se proceni delovanje
na originalni materijal predmeta, trenutno i na duže vreme. To dejstvo postoji, čak i
kada je minimalno i teško ga je predvideti u potpunosti.
Zato pre tretmana treba utvrditi neophodnost i obim svake intervencije , da bi se
intervenisalo u najmanjoj mogućoj meri, s tim da svako dodavanje originalnom
materijalu mora biti opravdano i mora poštovati predmet kao celinu.

4. Preventivna zaštita
Sve intervencije se rade vodeći računa o uslovima u kojima će se predmet čuvati
nakon završenog konzervatorskog tretmana.
Prioritetni cilj je prilagođavanje okruženja predmetu, umesto da se predmet
prilagođava okruženju.
Ukoliko se predmet vraća u veoma nepovoljne uslove, mora se uraditi tretman koji
će omogućiti da predmet takve uslove „podnese“ na najbolji mogući način i to je
onda element koji određuje vrstu tretmana.

5. Čitljivost intervencija
Treba izbegavati intervencije koje menjaju originalni predmet, a koje naknadno ne bi
mogle da budu prepoznate osim na osnovu prateće dokumentacije, a ne pregledom
samog predmeta. Ukoliko se čini da su takve intervencije neizbežne , one moraju da
budu ozbiljno opravdane.
Intervencije čiji je zadatak da predmet učine jasnijim, da se poboljša čitljivost
predmeta ili da mu se popravi estetski utisak (reintegracija, restitucija), ne smeju da
falsifikuju realnost, brišući svaki trag menjanja predmeta tokom vremena.
U tehničkom smislu, moguće su sve varijante, od „arheološke“ restitucije koja
sugeriše konture forme koja je izgubljena ili veoma ošećena , do „iluzionističke“
reintegracije nedostajućih površina. Svaki od tih slučajeva mora da bude opravdan i

3
 da ima bar detaljno dokumentovano stanje predmeta pre intervencije, kao i
mogućnost da se na samom predmetu dodate površine jasno razlikuju od originalnih
površina (ako ne vizuelnom metodom, onda bar analizama koje neće oštetiti
predmet).

6. Reverzibilnost intervencija
Svaka intervencija mora da bude reverzibilna u najvećoj mogućoj meri. To praktično
znači da sve što je učinjeno može da bude vraćeno u prvobitno stanje, bez ikakvih
posledica po predmet. Dakle, svi materijali koji se upotrebljavaju, odnosno ugrađuju
u predmet tokom tretmana, moraju da budu odabrani i primenjeni tako da mogu da
budu uklonjeni na način koji ne oštećuje predmet i da on ostane nepromenjen u
odnosu na stanje pre konzervatorskog tretmana.
To nije uvek u potpunosti moguće, ali se tome mora uvek težiti. Reverzibilnost
intervencija je primarni cilj, ali je moguće donekle odstupiti, ukoliko je neophodno za
očuvanje predmeta.
- Sposobnost da materijal stalno ostane reverzibilan je glavni kriterijum za odabir
između različitih materijala koje je moguće upotrebiti.
- Ako nije moguće obezbediti totalnu reverzibilnost materijala , u najmanju ruku treba
ih izabrati tako da ne smetaju kasnijim potrebnim intervencijama.
- Ipak ovo je skoro nemoguće postići i kada je intervencija neophodna u cilju očuvanja
predmeta od propadanja moramo voditi računa podjednako o trajnosti izvedenih
intervencija i stabilnosti upotrebljenih materijala. Ukoliko je neophodno birati
između trajnosti izvedenog tretmana i reverzibilnosti upotrebljenog materijala,
opredeljujemo se za kvalitet u tretmanu uprkos njegovoj nereverzibilnosti.

7. Kompatibilnost materijala
Materijali koji dolaze u direktan kontakt sa originalnim materijalom predmeta
moraju da budu sa njim kompatibilni u mehaničkom, fizičkom, hemijskom i
eventualno vizuelnom smislu. To važi za proizvode i za materijale koji se kratko
upotrebljavaju na predmetu u nekoj fazi tretmana (razređivači , dezinfekciona
sredstva, itd). To važi, naravno i za materijale koji ostaju ugrađeni u predmet na
duže vreme (lepkovi, konsolidanti, zaštitni premazi, podloge, materijali za
popunjavanje nedostajućih površina). Originalni materijal i dodati materijali moraju
da stare zajedno i u harmoniji, tako da ni na koji način i ni u jednom trenutku novi
materijali ne štete starima. Zato se prilikom izbora materijala vodi računa o

4
karakteristikama predmeta i njihovom načinu starenja. U tom smislu, iluzorno je
misliti da upotreba materijala sličnih onima od kojih je sačinjen originalni predmet
dovoljna da garantuje dugotrajnu kompatibilnost, a da i ne govorimo o problemu
čitljivosti , koji bi njihova upotreba mogla da izazove.