Подела историје

Временска подела
Главни чланак: Периодизација
Подела историје на временске периоде назива се периодизација.[21] Циљ периодизације
је да се издвоје посебни временски периоди унутар којих историјски развој има
специфична обележја која га чине карактеристичним у односу на претходне и касније
периоде.[22] Покушаји да се историја подели на периоде постојали су још у антици.
Грчки и римски историчари вршили су периодизацију на различите начине. Ипак, у
старом веку је најприхваћенија била подела на четири велика царства: асирско,
међанско-персијско, грчко-македонско и римско.

Ова подела није одговарала хришћанима јер није обухватала многе народе које су Грци
и Римљани називали Варварима. Хришћанска периодизација заснива се на библијском
приказу догађаја, односно на историју „изабраног народа“, Јевреја. Тако је настала
подела историје на шест периода (aetates) чији је творац свештеник Августин: 1) од
Адама до Ноја, 2) од Ноја до Аврама, 3) од Аврама до Давида, 4) од Давида до
Вавилонског ропства, 5) од Вавилонског ропства до Христовог рођења, 6) од Христа до
краја света. На темељу Августинове периодизације заснива се и данашњи начин
рачунања времена кога је установио монах Дионисије Мали у 7. веку. Нову
периодизацију донео је период хуманизма.

Временску поделу историје на три велика раздобља разрадио је немачки научник

Кристофер Келер у другој половини 17. века. Он историју дели на следеће периоде:
istoria antqua – период до Константина Великог (4. век), istoria mediiaevi – период
од оснивања до пада Цариграда под турску власт и istoria nova (период након 1453.
године). Касније су извршена померања датума. За крај старог века узета је 476.
година односно пад Западног римског царства, а за почетак новог века 1492. година
(откриће Америке). Било је покушаја да се за почетак новог века узме 1517. година
тј. почетак Реформације.

Термин „савремено доба“ први пут је употребљен 1807. године када је Наполеон
Бонапарта извршио реформу наставе у Колеж ле Франсу. Француски историчари
прихватили су га након Бечког конгреса 1815. године, а касније и немачки
историчари. Енглески историчари прихватили су га половином 19. века. За почетак
савременог доба узимао се почетак индустријске, односно Француске револуције.

Немачки историчар Карл Лапрехт извршио је поделу историје према „цикличној теорији“
на: анимизам (првобитна заједница), симболизам (до 9. века), типизам (до 13. века),
конвенционализам (до 15. века), индивидуализам (до 18. века) и субјективизам (од
19. века). Карл Маркс творац је марксистичке периодизације према начину производње
на следеће периоде: п
рвобитна заједница, робовласништво, феудализам, капитализам и комунизам.