Борба жирондинаца и монтањара, Валми

Револуција од 10. августа 1792. године уклонила је са власти

крупну буржоазију, али су са њеном победом на видело испливали
проблеми у врху револуционарног табора. Жирондинско крило
јакобинског блока, које је заступало интересе углавном трговачке,
индустријске и посредничке буржоазије, намеравало је сада да
оконча револуцију. Насупрот њима, монтањари, за којима су ишле
масе ситне буржоазије, и даље су доказивали како је наставак
револуције неопходност како би се њене тековине сачувале.
Те принципијалне и суштинске разлике довеле су до новог
отвореног сукоба у тавору револуционара. Та борба поведена је у
специфичној форми између Законодавне скупштине и Париске
општине (Комуне). Образована у ноћи између 9-10. августа, Комуна је
била творенавина којом се имало преузети вођство над револуцијом,
и након њеног тријумфа, задржати власт. Преко Јакобинског клуба,
и његових веза са револуционарним удружењима и другим
градовима, Комуна је вршила утицај и у унутрашњости земље. Тако
је у Француској после рушења монархије настало специфично стање
двовлашћа. На једној страни била је Законодавна скупштина коју су
водили жирондинци, а на другој Комуна, на челу са монтањарима.
Непомирљива борба трајала је до сазивања Конвента 20. септембра,
али ће и након тога жирондинци и монтањари наставити свој
интересни сукоб, али у тругим облицима.
Први судар између Законодавне скупштине и Комуне тицао се
тзв. револуцинарних мера. Те мере биле су: прописивање цена,
пописи становништва, реквизиције, принудни курс асињата...
Опирући се овим мерама, жирондинци су истицали супротне циљеве
даљег тока револуције: стабилизацију створених друштвено-
економских односа, поштовање неприкосновености приватне својине
и слободе привредне иницијативе, тражење компромиса са
пораженим снагама, одбрана Устава из 1791. године.
Да би у новонасталој борби ојачала свој положај Законодавна
скупштина је именовала нови Изврши одбор састављен од све самих
жирондинаца, осим Дантона, који је припадао монтањарима.
Истовремено са тим, Скупштина је ипак морала да изађе у сусрет
појединим захтевима револуционарне демократске опције. У све
армије, које су тада водиле рат на фронту, она је упутила по три
комесара, са ванредним овлашћењима, који су имали право да
привремено уклоне сваког генерала и официра са њиховог положаја.
Ова мера била је мотивисана жељом да се у армији укони сваки
евентуални контрареволуционар. Скупштина је, поред овога, свим
оштинским управама упутила наредбу да изврше истрагу о
злочинима против државне безбедности. Комуна ове мере није
сматрала довољним и стално је критиковала попустљивост
Скупштине према контрареволуционарним елементима.
У исто време, стање на фронту било је веома критично. Пруси
су 23. августа заузели град Лонви и тиме се приближили Вердену,
највећем утврђењу на путу ка Паризу. У тим тешкимм тренуцима, већ
24. августа, дакле дан после пада Лонвија, у Вандеји и Бретањи
избиле су контрареволуционарне побуне. У таквим околностима
Комуна је давала све од себе да организује одбрану земље.
Организовани су радови на копању ровова и подизању утврђења,
производило се оружје, попис добровољаца и сл. Дантон је био
апсолутно сагласан са акцијама Комуне и сматрао је да се против
контрареволуције морају употребити сва средства, како против
спољног, тако и против унутрашњег непријатеља. По Дантоновом
савету полицијски органи Комуне последњих дана августа претресли
су хиљаде станова у Паризу притом похапсивши преко 3000 људи.
Због овога жирондинци су оштро напали своје политичке противнике
и 30. августа у Скупштини су издејствовали одлуку о распуштању
Комуне. Међутим, Скупштина није имала механизама да ту одлуку
спроведе у дело. По свој прилици, у сарадњи са наистакнутијим
монтањарим, Комуна је припремала велики обрачун са
контрареволуцијом.
На такво очајно стање у држави и политичкој сцени, 2.
септембра стигла је вест о опсади Вердена. Комуна је истог јутра
објавила проглас којим позива грађане на оружје. Масе добровољаца
слиле су према Марсовом пољу. У тим напетим тренуцима неко је
проширио глас како ће непријатељ револуције у најтежем тренутку
грунути браниоце Париза у леђа. Настао је прави хаос. Гневна и
узрујана маса људи предвођена високим функционерима Комуне,
народним гардистима и федералцима, истог дана спровела је у
тамнице велики број политички неподобних људи, који су потом
убијени. Према неким проценама између 1 400-2 000 људи страдало
је тог дана. Двоција министара у чијој је надлежности било да спрече
овакав пир нису ништа учинили. Ролан зато што није смео, а Дантон
зато што није хтео.
Тада, у тим пресудним тренуцима, у септембру 1792. године
одржани су и избори за Конвент. На тим изборима, осим у Паризу где
су монтањари победили, буржоазија је свугде била надмоћна. Била је
то антимонархијска, републиканска буржоазија, заинтересована за
дбрану тековина револуције, али и одлучна против свих даљих
социјалних захтева маса.
У време избора за Конвент, положај Француске био је очајан.
Велика Британија, Русија и Шпанија прекинуле су дипломатске
односе са Французима након Лујевог пада, а Пруси и Аустријанци, са
силом од готово 110 000 војника, све више су напредовали. Тада,
немајући изгледа у спас, браниоци Вердена предали су своје
утврђење. Пут за Париз тиме је био отворен. Али, поново је веома
лошу руку одиграо Брауншвајг, који је, уместо да одмах искористи
тренутак, допустио Французима да споје две армије и затворе га. Он
је у офанзиву кренуо тек 12. септембра. Одмах схвативши своју
грешку, Брауншвајг је покушао маневар, али му је краљ Фридрих
Вилхелм II, наредио да Французе нападне фронтално. Дана 20.
септембра 1792. године, на узвисинама код места Валми, дошло је до
велике битке. Пруска војска свој напад почела је око поднева. У
тренуцима окршаја једна граната упала је у француски ров и њена
експлозија изазвала је ланчану експлозију сандука са муницијом, што
је изазвало пометну у француским редовима. Командант Келер тада
је искочио из рова и нареди јуриш. Надахнути овим делом свог
команданта Французи се средише и тада је отпочео велики
артиљерскији окршај у којем су Французи однели победу. Жртве нису
биле велике. Французи су изгубили око 300, а Пруси свега 200
војника, али и поред релативно малих губитака, пруска армија није
имала снаге за даљи удар. Називајући битку код Валмија „првом
победом народа над краљем“, Гете је забележио знамените речи:
„Од овог места, од овог дана, настаје ново доба у историји света.“