Привреда и друштво Француске у XVIII веку

Готово читав XVIII век Француска проводи у дубокој кризи.

Корени и покретачи те кризе леже у њеној економско-друштвеној
структури и политичком систему. Ти реметилачки фактори
онемогућавају континуиран и складан привреди развој.
Као и готово свака друга земља тог доба, Француска јесте
привреда превасходно аграрног карактера. Када је реч о њеној
привредној снази она јесте доминантна на континенталном делу
Европе, али далеко каска за Енглеском и управо тај велики јаз
између Енглеске и Француске одвешће Француску у револуцију.
Привредни развој Енглеске у XVIII веку ослањаће се на достигнућа из
ранијег периода. Та достигнућа кулминираће средином XVIII века
када ће избити и индустријска револуција. Захваљујући томе, а и
својој доминантној позицији у поморској трговини, Енглеска је у
односу на Француску остварила изразиту економску надмоћ.
Разлога спорог напретка француске привреде има више. Пре
свега треба истаћи да француски сељак још увек производи
претежно за сопствену употребу. Дакле, нема говора о пласману
његове робе на тржиште. Друго, занатска производња има локални
карактер, није масовна и јефтина, ограничена је бројним прописима
и регулативама и у таквој атмосфери нема простора за напредак.
Оно од чега држава зарађује јесу бројне високе царине, спољна,
поморска, трговина и експлоатација колонија. Главна средишта
крупне спољне трговине налазе се у великим лукама Марсеју, Нанту,
Авру и Бордоу, а центри домаће радиности су у Фландрији, Камбри,
Еноу, Горњој Нормандији итд.
Међу економске кочнице већег француског развитка свакако је
најважније то што недостаје новчаног капитала. То је резултат
изузетно ниске акумулативне способности пољопривреде.
Пољопривреда је притиснута феудалном експлоатацијом, с једне, и
исрпљивањем од стране огромне апсолутистичке државе, са друге
стране. У таквим условима пољопривреда нема услова за
унапређивање нити стварање било каквог капитала. Другу препреку
представља готово у целини очувана еснафска организација, која
својим строгим прописима о квалитету, квантитету и асортиману
производа омеда бржи развој мануфактуре и индустрије.
Међутим, једна од најочитијих и главних препрека развоју
Француске јесте њено хаотилно административно и политичко
уређење. Француска тог доба била је подељена на сенешале и
бајаже. Сваки од њих има посебну управу, царине, писане и неписане
норме, властиту монету и сл. Управо због тога Француска је била
немоћна у изградњи јединствене државне управе која би поставила
темеље јединственом тржишту. Све то, заједно са заосталим
комуникацијама, причињавало је огромне штете привредном
промету. Када се томе дода и лењост, немар и нерад
административних служби, онда се јасно схвата у колико је мери
политички систем државе гушио и кочио њен привредни развитак.
Уочи револуције Француска је имала око 25 милиона
становника. Целокупно друштво делило се у три сталежа:
свештенство, племство и остатак Француске.
Први сталеж чинило је свештенство. Званична католичка црква
држала је у то време у својим рукама јавне и верске функције,
образовање, социјално старање, цензуру интелектуалног
стваралаштва итд. Сама је располагала огромним богатством, које јој
је доносио њен крупни земљишни посед и порез, тзв. десетина, који
је за њу плаћао сваки поданик француског краља. Највећу моћ у
цркви и друштву имали су 143 бискупа-племића, који се налазе на
самом врху црквене хијерархије.
Други сталеж- племство, делило се на неколико група. Прву
групу чинили су крвно и чиновничко племство, илити племство мача
и племство плашта. Крвно племство чинило је око 110 000 људи и
оно се делило на високо и ситно. Сваки припадник има своју
земљишну парцелу са које убира приход, а поред тога прима и плату
од краља за неке фиктивне јавне службе. Пониже њих налазило се
ситно провинцијско племство које је живело искључиво од имања и
сељачке ренте.
Судско, или чиновничко племство, по пореклу је припадало
грађанству. Његово главно упориште били су врховни судови
(парламенти), којих је у Француској било 13. Међу њима је,
незванично, најважнији био Париски. Као чувари старих традиција,
обичајног права и неких елеманта људске слободе, парламенти су
били једино правно ограничење апсолутистичке власту.
Трећи сталеж чинили су готово сви остали Французи, њих скоро
25 милиона. Најимућнији и најобразованији међу њима били
буржоазија. Она се делила на 3 слоја: крупну, средњу и ситну.
Крупну си чинили велики земљопоседници и фармери, крупни
рентијери, власници новчаних капитала итд. Средњи слој чинили су
мануфактуристи, ситнији банкари и акционари, трговци, мањи
бродовласници, новинари, писци, професори, музичари итд. Ситну
буржоазију чинили су занатлије, дућанџије, штампари, превозници,
сви они који зарађују од сопственог рада.
У том погледу, сељаштво је чинило највећи део француског
друштва. Њих је било готово 22 милиона. Ова огромна маса
становништва имала чинила је огромну већину становништва, а
имала је у свом поседу само око 1/3 земљишта. Сељаци власници
земље, који су мањина сељаштва, од пореза плаћају само државне и
црквене дажбине, сељаци -„закупци“, поред ових плаћају и разне
феудалне намете. Најважнији порези били су: тај (порез на укупан
приход газдинства), капитација (порез по члану домаћинства) и
двадесетина (порез на земљу). Феудалне дажбине биле су: рента
(плаћа се у новчаном или радном облику), и шампар (даје се у
сразмери са приносом летине и пење се до чак 1/5).
Пролетаријат је, такође, део трећег сталежа који се већ крајем
XVIII века назире као засебна класа. Ако се у њега уброје најамни
радници по градовима и беземљашка сиротиња по селима, он чини
1/5 читавог становништва у Француској. Материјални положај овог
слоја је бедан, и он ће у револуцију ући као лево орјентисано крило
трећег сталежа.