Transkript DREVNIK br.

66
KAKO SU NASTALI EVROPA I TURSKI JEZIK?
U prvom delu emisije govorićemo o nastanku turskog jezika, za koji mnogi
misle da je neki drevni jezik i da iz njega mnogi narodi koriste reči u
nedostatku svojih. To ne samo da nije tačno, već je osmišljena podvala
protiv belih naroda, autohtonih na svojim prostorima koji govore svojim
jezikom hiljadama godina pre pojave turaka… Mnogi ne znaju ni istorijsku
pojavu turaka, a govore o velikoj i drevnoj civilizaciji što je više nego
smešno, odnosno netačno… Hajde da vidimo kako su se oni uopšte pojavili
na teritorijama, pre njih naseljenih isključivo rodom Rase, a što se tiče
Male Azije, isključivo Srbima, ako ne računamo ono malo hibridnih
naroda, tzv Mediteranske rase, od koje je kasnije iznikao grčki narod…
Posle neuspelog ustanka turskih plemena protiv kineskog cara, dobar deo tih
tjurskih plemena se premestio na zapad, bežeći od osvete cara. Jedan deo, veći broj
tih plemena, se smestio na teritoriju tadašnjeg Hazarskog Kaganata. Pošto su to bila
plemena hibrida, mešanci crne i žute rase, imali su fizičke karakteristike obe rase.
Tako su Seldžuci, koji su bili kosooki, stigli preko Indije i u malu Aziju u ne velikom
broju. Sve ostalo nam je poznato vezano za njih. To poznato nije u skladu sa
savremenom istorijom i ispada da samo njoj to nije jasno. Danas ne postoji
originalni turčin Seldžuk, dakle ne postoji original turčin, jer su izgubili svoje fizičke

1
odlike i karakteristike mešajući se sa stanovništvom koje su osvajali deo, po deo. Iz
tog razloga ne postoji originalni turski jezik, već je to bila mešavina svih jezika na
koje su nailazili. Turski jezik se oformio tek na početku 20. veka i tome su najveći
doprinos dali britanska obaveštajna služba i njihov igrač, odnosno špijun, Kemal
Ataturk koji je iznikao iz pokreta Mlada Turska.. Evo šta o tome kaže Branislava
Božinović...

"Ovo varvarsko pleme upalo je u Indiju gotovo tri veka pre Kosovske bitke,
gde se susrelo sa civilizacijom na vrhuncu i obogatilo jezik pozajmicama iz
sanskrta i od njega nastalih živih jezika. Većina reči koje Vuk Karadžić i lingvisti
posle njega nazivaju turcizmima, zapravo su turske pozajmice iz Indije. Za ovo
neka kao argumenti posluže: kabadalija, divan, at. Većina srpskih reči vezanih
za religiju kao što su: crkva, kandilo, oltar, post, bog, višnji i mnoge druge
nalaze se u sanskrtu zajedno sa nacionalnim obeležjima: svilen jelek, anterija,
opanak.
MISLIM DA JE DOŠLO KRAJNJE VREME DA SE OVO ZNA! Ne znati to, a
usudjivati se na rasecanje srpskog bića radi olakog donošenja zaključaka po
kojima on jeste ono što nije i nije ono što jeste, znači nehatno se i bezobzirno
odnositi i prema svome narodu i prema samome sebi. Srpstvo ima srpski jezik, a
ako je biće jezik, kako to pesnici i lingvisti kažu i ako je on najbliži rodak
sanskrtu, onda se dubina srpskih korena mora meriti jezikom. Samo sanskrt
može biti etalon, a Rgveda cilj traganja za najdubljim srpskim korenima.
Sanskrt, "samskrtam" - završen, kome bi bolje odgovarao atribut "savršen".
Dvadeseti vek predstavlja prekretnicu ka sunovratu, početak od strane
filozofa najavljene, propasti Zapada. Neobično veliko učešće aktera semitskog
porekla, u zapanjujućem neskladu sa učešćem u relevantnom broju stanovnika,
nije slučajno. Model novog svetskog poretka po duhu je starozavetni. U njegova
kola su se upregli oni narodi arijskog porekla koji su uprostili jezik, i to utoliko
više, ukoliko je stepen retrogresije veći. Jedna ekstremno neracionalna i
neostvariva monoteistična koncepcija leži u osnovi mondijalizma, političkog
scenarija kojim anglosasko-semitska koalicija namerava silom da preuredi i
usreći čitav svet. Ideja je semitska, sila je anglosaska."
Branislava Božinović-sanskritolog

Danas se osmanski jezik smatra mrtvim. Ali još pre nekih sto godina, ovaj
tzv. "veliki i moćni" jezik, uporediv po rečniku sa savremenim engleskim ,
dominirao je na prostoru ogromnog Osmanskog carstva. Kakav je to bio jezik?
Kako je nastao i zašto je prestao da postoji?

2
 Na samom delu otomansko carstvo je bilo višejezična država
Da počnemo iz daleka. Visoka Porta je bila višenacionalni, višekonfesionalni i
višejezični državni organ. Svo stanovništvo, na verskom principu, bez obzira na
nacionalnost, delilo se na zajednice - milete. Od arapske reči "milla" što znači
"narod". Piše dr Nazir Ahmet:

"... multi-religiozna, mnogonacionalna država je organizovana u skladu sa

diktatima šerijata. Svaka verska grupa se zvala milet. U numeričkom smislu, bilo
je tri glavna mileta: muslimanski, pravoslavni i katolički. Pored toga, jevrejima,
jermenima, koptima i drugima takođe je dat status mileta. U skladu sa
šerijatskim pravom, svakom miletu je data puna autonomija u skladu sa
sopstvenim zakonima i u stvarima koje se tiču verskih obreda."

Veoma zanimljivo je, da se pravoslavni milet zvanično zvao rimski (millet-i

Rûm), što bukvalno znači "rimski (romejski) narod".
Kao po pravilu, milet je vodio verski prvojerarh: konstantinopoljski grčko-
pravoslavni i jermenski patrijarh, glavni rabin u Istanbulu, itd, koji su bili
odgovorni pred sultanom-halifom za stanje u poverenoj im zajednici. U miletima su
postojali sopstveni sudovi, postavljali su i sakupljali sopstvene poreze.
Takođe, u miletima se koristio sopstveni jezik. Svakom miletu je data
privilegija da otvara svoje škole, i vodi nastavu na maternjem jeziku.
Tako je, u jevrejskom miletu bio ladino jezik (on je sefardski, on je isto i staro-
španski), u muslimanskom - arapski, u hrišćanskom – grčki sveštenički i
starosrpski. Pored toga postojali su brojni nacionalni govorni dijalekti: kurdski,
albanski, grčki, turkijski i drugi...

Srbski je bio diplomatski jezik Osmanskog carstva u 16.i 17. veku.

Uzgred, u ranom Otomanskom carstvu na sultanskom dvoru i u vladinim

institucijama starosrbski jezik je igrao vodeću ulogu. Da citiramo izvod iz knjige V.
Lamanskog "O slovenima (srbima) u Maloj Aziji, u Africi, i u Španiji", Sankt-
Peterburg, tipografija Carske Akademije nauka, 1859 godine:

"Jaka vrednost slovenskog elementa u Istanbulu i uopšte u Turskoj 16-17

veka (do jačanja Fanariota ?) takođe je privukla ruske emigrante, begunce i
lutalice. Iznad sam naveo nekoliko svedočenja o toj velikoj ulozi koju je igrao
Slovenski (Srpski) jezik na Turskom dvoru.” (Napomena: ovde treba da se
razjasni, da ne govorimo o savremenom srbskom jeziku, koji je stvorio Vuk Karađić u
prvoj polovini 19. veka, već o starom"srbskom" jeziku.).

3
 Evo još jednog svedočenja gore navedenog od uvaženog hrvatskog naučnika
Kukuljeivić – Siaktsinski:
Srbski su govorila dva najpoznatija Turska sultana: Muhamed II, naučio ga je
od svoje majke ili maćehe srbkinje Mare i od jedne svoje žene, takođe srbkinje, od
koje je imao sinove Džema i Sulejmana (Sulejman Veličanstveni), o kome Gammer u
svojoj istoriji Turske kaže sledeće:

Kada se Sigmund Gerberštajn nagnuo da poljubi ruku sultana (na audijenciji),

njemu su se ukočila leđa : "Pomozite radi Boga" - obratio se stražarima i Rustem-paši
(to je bilo prirodno da je srbin bio veliki vezir). Svi su ga shvatili. Sulejman,
takođe razumevši podiže ruku visoko, da ublaži bol u leđima ambasadora.."

Balbin u svom eseju Epitome rerum bohemicarum Pragae, 1688, kaže:

Slovenski (srbski) jezik toliko dugo i dobro znaju da zbog njegovog lošeg
poznavanja mogu nastati problemi. Posebno u sudu Carigrada. - autor F. Angello Rosi,
Biblioteka Vatikana, slovenski jezik i njegova opšta pravila

Stredovski u knjizi Mercurius Moravicus tom 17:

U sudu Carigrada slovenski (srpski) jezik dominira...

Martin Sentivani piše u knjizi Curioza et selecta variarum scientarium

Miscellanea . Turnivivae. D. 2 Dis. 2 : Bog je izlio slovenski (srbski) jezik, takođe se
koristi na dvoru turskog cara, i među turcima, među bliskim dvoru, on je cenjen u
sudu..
Zbog takvog značaja slovenskog (srbskog) elementa u Pori Otomanskoj, Ruski
poslanici, Poljski i Dubrovački razgovarali su sa njom u najvećem delu na maternjem
jeziku. Na slovenskom (srbskom) jeziku pregovarali su sa Turskim ministrima
Ugrijski i Austrijski izaslanici.
Slovenski (srbski) jezik je bio u to vreme diplomatski jezik. Austrija je u
ambasadu u Turskoj izabirala češće Srbe: dakle, pri jednom Ferdinandu I - osam
Srba je otpravljeno u ambasadu u Turskoj: Ivan Goberdanac, Nikolica Jurišić, njegov
brat Jeronim iz Zadra i njegov sin Vespasian iz Zadra (pomorci), Ivan Marija
Barzica, Josif Lamberg, Sigizmund Gerberštajn (Krajišnici), Anton Vračić
(Dalmatinac).
I Turci su zauzvrat birali u ambasade Srbe, koji su kod njih u službi."

Lamanskom odgovara savremeni srpski istoričar Olga Zirojević i u svom

članku "Kako su turci pozajmili srbizme", www.politika.rs/ navodi ogromnu
kolekciju reči srbskog porekla koja su se očuvala u turskom govoru.

Ali da se vratimo na temu. Vremenom su se preferencije političke elite promenile.

Kao što znate, može biti da se promenila i sama elita. U svakom slučaju ona je

4
izabrala arapski jezik. Jezik dominantne religije - islama. Jezik umetnosti i
književnosti postao je persijski. Jednog zvaničnog jezika u Velikoj Porti dugo
vremena, otprilike do sredine 19. veka, nije bilo.

Osmanski je bio službeni jezik carstva

Svi brojni jezici Velike Porte bili su u tesnom kontaktu jedni sa drugima, i naravno,
mešali se. Mešavina narodnih govora, arapskog i persijskog jezika, tzv osmanski
jezik, u vreme tanzimata, odnosno političkih reformi (1839-1908 godina), bio je
proglašen za zvanični jezik carstva.
Istina, u početku jedinstven standard osmanskog jezika nije postojao. Bilo je,
najmanje, tri verzije: "rafiniran" - jezik aristokratije; "srednji" - jezik gradskog
stanovništva, trgovca i zanatlija; "vulgarni" - jezik širokih narodnih masa, uglavnom
seljaštva.
Posebna karakteristika osmanskog jezika je veliki broj pozajmica iz drugih jezika,
uglavnom iz arapskog i persijskog jezika. Oni su činili 70-80 odsto, a, po nekim
procenama, i svih 90 odsto, rečnika.
Tako, jedanaest-tomna "Književna enciklopedija", objavljena 1929-1939. godine
u redakciji V. M. Fričea i A. V. Lunačarskog izveštava:

"Nedovoljno izučavanje pisanih spomenika iz doba nastanka Osmanskog

carstva ne dozvoljava da se opiše kompletna slika porekla i razvoja pismenog
književnog jezika. Njegova izrada je počela pod jakim uticajem arapske i
persijske književnosti Islama ulivši se u Turski jezik. Talas arabizma i farsizma
do neprepoznatljivosti je izmenio lice književnog Turskog jezika. Tako npr. na
nekim spomenicima XVII, XVIII i kasnijih vekova turski sloj zauzima beznačajno
mesto. (10-15 odsto). Arapski i persijski uticaj se ne ograničavaju samo na brojne
leksičke podatke; posuđuju se i morfološki (arapski i persijski oblik množine,
razlike gramatičkih rodova i dr.) i sintaktički (persijski "izafet", sistem fraza)
elementi. U visokostilizovanom jeziku feudalno-klerikalnih krugova srećemo
maksimalan broj (80-90%) arapsko-persijskih reči".

Pisanje osmanskog jezika, najčešće je bilo zasnovano na arapskom alfabetu.

Ređe se koristilo arapsko-persijsko pismo. Nemuslimanske zajednice koristile su
grčko i jevrejsko pismo, jer je arapski alfabet kod njih bio povezan sa islamom. Prvi
umetnički roman na osmanskom - "Istorija Akabi"(varijacija na temu "Romeo i
Julija", o velikoj i tragičnoj ljubavi devojke Akabi i mladića Akopa iz zaraćenih
jermensko-gregorijanskih i jermensko-katoličkih mileta) Vardan-paša (Ovsep
Vartanjan) napisao je jermenskom grafikom. Jedinstven sistema pravopisa do
sredine 19. veka nije postojao.

5
 Prvu gramatiku osmanskog jezika razvili su istoričar (dvorski hroničar) Ahmet
Dževdet-paša i budući veliki vezir Mehmed Fuat-paša Kečedžizade. Gramatika se
tokom više od pedeset godina koristila kao sredstvo u školama i prevedena je na
nemački (1855), arapski (1866), srbski, bugarski i druge jezike.
Celu drugu polovinu 19. i početak 20. veka, u Osmanskom carstvu kipele su
strasti u vezi poboljšanja jezika. Završili su sporove republikanski Turci jezičkom
reformom 1928. godine, posle kojih je nastao, u stvari, potpuno novi turski jezik.
Pismo je prevedeno na latinski alfabet. Pisanje na turskom jeziku arapskim pismom,
pod pretnjom zatvora, bilo je zabranjeno zakonom.
Ogromne promene pretrpeo je rečnik. Broj "prvobitno turskih" reči u
poslednjih 50-60 godina porastao je sa prethodnih 10-15 odsto do sadašnjih 75-80
odsto. Pri tome se za "iskonsko turske" reči često naglašavaju neologizmi.
Profesor univerziteta u Oksfordu Džefri Luis u lekciji "Turska jezička reforma.
Katastrofalan uspeh", posebno kaže:

"... bezgranična energija Kemala Ataturka, kao i njegov autoritet kao

predsednika Republike, podstakli su ga da počne etničko čišćenje jezika. 1928.
godine, on je promenio pismo: arapsko-persijsko pismo zamenio je latinicom. Dve
godine kasnije, on je napisao kratak predgovor knjizi o istoriji i potencijalu
jezika, u koju je uključio ove sudbonosne reči: "Turski narod, koji zna kako da
zaštiti svoju teritoriju i svoju uzvišenu nezavisnost, mora da oslobodi svoj jezik
od stranog jarma ".

On predlaže tri metode dobijanja potrebnih reči dizajniranih da turski jezik ne

zavisi od stranih reči: istraživanje resursa govornog jezika, prikupljanje pravih reči,
nađenih u starim tekstovima, i ako je potrebno, pravljenje novih reči iz postojećih
korena i sufiksa.
U oktobru 1932. godine je počelo prikupljanje reči. Svaki pokrajinski guverner
je predsedavao u odboru za prikupljanje. U toku godine više od 35.000 reči je
zabeleženo. U međuvremenu, naučnici su bili u potrazi za rečima izašlim iz upotrebe
ili se nisu nikada koristile u Turskoj, preturili rečnik turskog jezika i više od 150
starih tekstova. Njihov "ulov" za godinu dana iznosio je 90.000 reči. 1934. godine
rezultati su objavljeni u knjizi pod nazivom Tarama Dergisi.

Novinari su pisali svoje članke na osmanskom jeziku, a zatim predavali

posebnoj komisiji (ikameci). Ikameci su otvarali svoju kopiju Tarama Dergisi i
zamenjivali reči iz osmanskog jezika ekvivalenatima izabranim iz te knjige. U isto
vreme, u kancelariji druge novine, druga komisija je birala druge ekvivalente koji su
se pokazali istim u osmanskom jeziku.
U tom trenutku Ataturk je odlučio da je reforma stigla u ćorsokak, i da bi
pametnije bilo da se u jeziku sačuvaju sve strane reči, za koje nisu pronađeni turski
sinonimi, obezbeđujući njihovu tursku etimologiju.(Na primer, stara reč "civilizacija"
6
- "medeniyet". Ona je arapskog porekla. Ali slučaj je predstavljen kao da su je arapi
pozajmili od turaka).

Međutim, mnogi od reformatora umesto toga, da bi izmislili etimologiju za

odbačene arapske i persijske reči, iskreno su pokušavali da pronađu čiste turske
analoge za njih, i tako su napravili nekoliko grubih grešaka. Na primer, nije bilo
turskog ekvivalenta arapskom "Maarif" - "obrazovanje". Reformatori su je zamenili
rečju "Egitim" koja, navodno, potiče od drevnog glagola egitimek - edukovati. Ali
glagol egitimek nikada nije postojao. To je pogrešno tumačenje glagola igidimek -
hraniti (ljude ili životinje). Ali to nije sprečilo "Egitim" da postane savremena turska
reč za određivanje pojma "obrazovanje".
Mnogi neologizmi su bili pravilno izgrađeni od turskih korena i sufiksa. Na
primer, "altyap" - "potencijal", zamenivši francuski enfrastrüktür. Ali previše
neologizma, međutim, nije bilo izgrađeno pravilno.
Među njima neologizme je napravio lično Ataturk za geometriju. (Do 1937.
godine turski učenici su još uvek učili geometriju po osmanskim tehničkim uslovima.
Promene su počele u zimu 1936/7, kada je Ataturk napisao malu knjigu o elementima
geometrije, objavio ju je anonimno ). Za zamenu arapskih naziva figura: trougao,
pentagon itd, on je došao do novih reči dodavanjem odgovarajućoj cifri nedavno
izmišljen sufiks - "gen". Tako je "trougao" postao "üçgen". Ali, "otac turaka" nije
uzimao u obzir, da je za mnoge generacije seljaka iz Anadolije reč "üçgen" mogla da
znači samo "tri parna polja". (...)
Novi tehnički termini su razvijeni i za druge grane nauke, iako se svi oni danas
ne koriste u praksi. Na primer, lekari vole termine iz engleskog ili francuskog jezika.
Dozvolite nam da sumiramo, da navedemo samo četiri razloga zbog kojih su reforme
postale katastrofalne:
Prvo: reformatori nisu premostili jaz između inteligencije i neintelektualaca -
oni su uradili sve da stvore novi jaz.
Drugo: jezik je osiromašen, nije pronađena turska zamena za sve arapske i
persijske reči, predane zaboravu. Ovi gubici utiču na svakog turčina, koji je u
razgovoru ili pisanju u potrazi za rečima kojima bi izrazio svoja osećanja, ali ih ne
pronalazi, jer reči su mrtve.
Treće, mnoge od izvršenih izmena - nisu čisto turske.
Četvrto: većina turaka starosti do 50 godina je bila odsečena od književnih dela
1920-ih i 1930-ih, jednog od najvećih perioda svoje književnosti. "Prevod na
savremeni turski", što vidite u knjižarama ne može da zameni prave primarne
izvore."

Osmanski jezik nije umro iznenada. Na ovaj ili način on je korišćen u Turskoj
do 50-ih godina prošlog veka. Po mišljenju stručnjaka-lingvista, savremeni turski
jezik je direktan nastavak osmanskog jezika (jezika administracije i književnosti
Osmanskog carstva u drugoj polovini 19. i početka 20 veka). Međutim, naučnici se nisu

7
složili koja je njegova osnova: istanbulski dijalekt, gradski govor Ankare ili narodna
"vulgarna" varijanta osmanskog jezika.
Bliži nego sadašnji turski osmanskom jeziku je savremeni azerbejdžanski jezik,
toliko bogat arapskim i persijskimi pozajmicama.

KAKO JE NASTALA EVROPA I KAKO JE DOBILA IME?

Odakle je došlo ime "Evropa" i zašto je Azija, koja je široko predstavljena na

starim kartama, veštački podeljena na dva dela sveta - Evropu i Aziju?
Ispostavilo se da i ovde mahinacije crkvenaca nisu bile bez efekta ...
Da li se iko ikada zapitao:
"Kako je Petar I" mogao da otvori prozor u Evropu "nalazeći se u njenom
geografskom centru, a ne na granici?". Na kraju krajeva, kako nas ubeđuju - granica
Evrope i Azije navodno je oduvek prolazila duž planine Ural.
Ili drugo pitanje: "Zašto svim kontinentima ime počinje sa " A ", izuzev Evrope?
Šta je to u njoj tako posebno? "

8
 Ili treće pitanje: "Po kakvoj logici je podeljen kontinent EvroAzija na dva dela,
ako se ta logika nije koristila za deljenje ostalih kontinenata na našoj planeti"
Odgovoriti nije tako lako, jer su događaji skriveni slojevi vekovima, ali ipak,
takvi pokušaji su napravljene u više navrata, a danas predstavljamo priču jednog od
autora, koji takođe sumnja da je Evropa - velika politička prevara, nije vezana za
geografiju, već služi kao baza za strategiju aneksiranja određene teritorije u interesu
određenih snaga.
Dakle:
Ako želite nešto dobro da sakrijete, stavite ga na najistaknutije mesto. Majstori
istorijskog falsifikovanja su to učinili. Granica dugog sukoba između dve
civilizacije - vedske i parazitske - koju nisu uspeli nikako da "uguraju pod tepih",
vidljiva je na svim kartama, ali mi to ne primećujemo.
Tako se u životu to dešava. Čini se da je sve na svetu jasno. Bez iznenađenja i
odjednom ... Radoznalo dete pita: Šta je Evropa? Ona nije država ili kontinent, a šta je
onda?
Svako ko malo poznaje geografiju odmah bi rekao: - Evropa je deo sveta;
kontinent Evroazija je podeljen na Evropu i Aziju. I onda će se iznutra pojaviti crv
sumnje. Na kojoj osnovi je ničim geografski odvojena teritorija jednog kontinenta
označena kao deo sveta?! Dakle, mi već znamo da je Azija Asija - zemlja Asa. Ali
mora postojati verodostojna zvanična verzija.
Kada pokušavaju da razjasne odakle je šta stiglo, jasan sistem geografskih
predstava počinje da se izdajnički otkriva. Kao neka vrsta magije. Delovi sveta iz
škole su nam predstavljeni kao "geografski koncepti". To je najveća podela zemlje,
koja uključuje čak i kontinente (obe Amerike su jedan deo sveta). Ali, ispostavilo se, da
nije tako! O tome nam nije rečeno u školi, ali prema Velikoj sovjetskoj enciklopediji:

Delovi sveta, istorijski formiraju podelu zemljišta Zemlje u regione ...

U Vikipediji je još čudnije:

Podela na kontinente izvedena je na osnovu razdvajanja vodenim prostorom

sa drugim kontinentima, a delovi sveta su koncepti više istorijski i kulturni.
I još:

Za razliku od kontinenta, deo sveta uključuje i ostrva blizu kopna, pri čemu
se pod blizinom imaju u vidu istorijske tradicije, a rastojanje može biti i veće...
Pa zašto se delovi sveta proučavaju na časovima geografije, a ne istorije?

9
 Dakle, očigledno je, da je po početnom značenju reč o geografiji, a tek u
poslednje vreme vetar se promenio. Prosudite sami. Delova sveta je šest - Amerika,
Afrika, Antarktika, Australija i Okeanija, Evropa, Azija. Veći deo ove podele je
geografski vrlo logičan. Deo sveta Amerika, zapravo je jedini kontinent sa susednim
teritorijama ostrva. Panamski kanal je veštački podelio Severnu i Južnu Ameriku tek
1913. godine. Pre toga, obe Amerike bile su samo jedan kontinent. Sa Afrikom,
Antarktikom, Australijom sa susednim arhipelazima Okeanije, sve se takođe uklapa u
geografsku logiku.
Ali sa Evropom i Azijom, sva geografska logika u potpunosti nestaje. Ispada
iz tog sleda. Zauzvrat, iz istorijske i kulturne definicije ispada Antarktik. Ko je tamo
nosilac istorijske i kulturne tradicije? Da li su to pingvini. I ispostavilo se da je
istorijska i kulturna konotacija ove definicije data u skorije vreme. Ne pre kraja 19.
veka. To se može videti iz rada istraživača tog vremena.
Ispostavilo se da su čak i tada postojali ljudi kojima je deljenje našeg
kontinenta na dva dela sveta bilo apsurdno. Publicista, prirodnjak i geopolitičar
Nikolaj Jakovlevič Danilevski napisao je 1869. godine "Rusija i Evropa. Pogled na
kulturne i političke odnose slovenskog sveta i germansko-romanskog." To je ono što
nas interesuje:

"... Amerika je ostrvo; Australija je ostrvo; Afrika je skoro ostrvo; Azija

zajedno sa Evropom takođe je skoro ostrvo. Zašto bi celo ovo kopno, ovaj
veliki komad zemlje, kao i svi ostali komadi, okružen sa svih ili gotovo svih strana
vodom, podeljen na dva dela zasnovanih na potpuno drugačijem principu?
Postoji li prirodna granica? Uralski greben zauzima oko polovine ove granice.
Ali, kakve on ima posebne kvalitete da iz svih planinskih lanaca na svetu samo on
služi kao granica između dva dela sveta, dela, koji su u svim ostalim slučajevima
priznati samo ako su okruženi okeanima i retko morima? Ovaj lanac je po svojoj
visini - jedan od najnižih, po mogućstvu njegovog prelaska - jedan od
najudobnijih; u svom centralnom delu, blizu Ekaterinburga, prolazi se preko
njega kao kroz čuveni Alaunski plato i Valdajske planine, pitajući kočijaša: ali
gde su, dečko, planine … ali Uralski planinski venac, u krajnjoj meri je ipak
nešto; služi kao granice između dva sveta a dalje to pada na reku Ural, koja je
savršeno ništa. Uska reka, u ušću ima četvrtinu širine Neve, sa potpuno
identičnim obalama sa obe strane ... "
A danas se stanje na terenu ne slaže sa Danilevskim. Takođe je očigledno da u
njegovom vremenu uopšte nije bilo istorijskih i kulturnih definicija delova sveta. Tada
je to bila samo geografija. Na kraju svog rada Nikolaj Jakovljevič u očajničkom
pokušaju da nađe racionalno objašnjenje za to, pripisao je ovaj incident grešci i
starim navikama. Ali danas znamo nešto više. Mislim da će se svi složiti sa mnom da

10
je činjenica falsifikovanja očigledna. Ali, da bi očistili gomilu mnogovekovnih laži,
moramo uroniti u izvor tog pitanja. Najstarijim i najskrivenijimi - slovom i
imenom. Počećemo sa time.
Evropa - kakva je to reč?
Vikipedija kaže: Evropa je dobila ime po junakinji grčke mitologije, Evropi,
feničansku princezu je oteo Zevs i odveo na Krit.
Iako je ovo najrasprostranjenija verzija, ona je izuzetno malo verovatna. Ko je u
9 ... 14 veku bio zainteresovan u Francuskoj, Nemačkoj, itd. za požudnu avanturu
lokalnog grčkog boga, da bi nazvali svoju zemlju tako? Pogledajmo Veliku sovjetsku
enciklopediju (u daljem tekstu VSE):

Evropa (grčki Europe, od asirijskog ereb - zapad (u drugim izvorima -

verovatno zapad) ..); u drevnoj Grčkoj su tako imenovali teritoriju koja leži
zapadno od Egejskog mora) ...

11
 Pretpostavimo "navodno zapad", iako nije lako izvući iz Ereba Evropu. Ali
zapadno od Egejskog mora imamo samo Italiju i Španiju. A posle milenijuma, na
mapama 15. veka Evropa već postoji skoro u savremenim granicama. Zapravo, bez
obzira na to kako su Grci ili čak Rimljani zvali ovo ili ono. Evropljani nisu Grci.
Različita mesta i različite epohe. Mora da postoji neko drugi ko je u 15. veku zapadnim
teritorijama dodelio jedno ime. I ne trudi se da postane slavan. Zato su pokrenute
bajke o pohotljivim bikovima i devicama.
Očigledno je da je neka jedinstvena politička snaga do 15. veka toliko uticala
na zapadne teritorije Evroazije, da ih je ujedinila pod jednim imenom - Evropa.
Uprkos činjenici da je ovde bilo mnogo različitih država, sve su one bile u zavisnom
položaju. Ova sila bi mogla biti samo katolička crkva i ona ostaje tiha, ćuti. Međutim,
svi znamo da je službeni jezik Katoličke crkve originalno bio latinski. Ako je i dala ime,
to je onda bilo na latinskom.
I, šta mislite, šta znači na latinskom euro? Pripremite se za strmi zaokret - na
latinskom to znači ISTOK! Proveriti je lako:
eurus, (grčki, latinski vulturnus)
1) evr, jugoistočni vetar L, Sen itd .;
2) pesnički istočni vetar, takođe oluja; vetar (uopšte):
3) pesnički istok
euro-akilo, onis m [eurus] - severoistočni veter
eurocircias, (grčki) - istočno-jugoistočni vetar
euronotus, - jugo-jugoistočni vetar
eurous,[eurus] - istočni .
Za one koji nisu uvereni da Evropa ima direktnu vezu sa latinskim istokom, ovu
reč ću napisati na latinici:
Europa i Europe, - Evropa.
Euro - pa (pars - deo, lat.) - Istočni deo.
Ovo je mnogo bliže od Ereba, kako po mestu tako i po vremenu. I što je
najvažnije, nije samo slično - to je identično. Ostaje da se shvati zašto katolici nazivaju
zapadne zemlje istokom.
Veoma je jednostavno. Ovo su za nas - zapad. Ali širenje uticaja katolika u
zemljama Evrope nastalo je sa zapada na istok. A pošto proces nagrizanja Vedske
kulture nije bio brz i još je nedovršen, nove zemlje osvojene od strane katolika
još dugo vremena nazivane su istokom (na njihovom latinskom žargonu). To i jeste
ogroman prostor koji se danas zove Evropa (Francuska, Nemačka, Poljska, baltičke
zemlje itd.).

12
 Ovde je važno napomenuti da ime Evropa ima jasno političko poreklo.
Azija - kakva je to reč. VSE navodi:

Asija (grčki Azija, verovatno od asirskog asu - istok), najobimniji je deo sveta
(oko 30% od ukupne površine zemlje), deo evroazijskog kontinenta.
Ponovo to nenaučno - "verovatno". I neverovatno, i nemoguće. I uopšte, na
grčkom jeziku, reč Istok je Anatoli. Zašto se mora uneti nečija tuđa oznaka za stranu
sveta?
Vikipedia izveštava:

... U hetitskoj eri u severozapadnom delu Male Azije nalazilo se carstvo Asuva ... U
grčkom epu je to carstvo oličeno u liku kralja Asija, saveznika Trojanaca ... U
vreme Herodota, određivanje celog dela sveta kao Asija (Azija) je bilo prihvaćeno
od strane Grka.
Asuva i Asija, kao što je to generalno napisano na svim evropskim jezicima, nisu
slične reči. I nepoznato je šta je cara Asija tako istaklo da nazovu njegovim imenom
ceo deo sveta?
To ne objašnjava ništa, ali rimski istoričar Amijan Markelin je opisao neke Ase-
Alane. I ti Asi živeli su upravo u toj istoj Asiji. I pored nezdrave pristrasnosti u
naučnoj eliti ka iskrivljenim asirskim rečima, treba priznati da jednostavno nema
danas očigledne hipoteze. Jasno je ponovo da je geografija daleko od glavne stvari.
Asija, to je politički entitet zemalja Asa. Njene granice ne određuju mora i planinska
područja, već ratovi i ugovori. Dakle, ime deo sveta Asiju, poput Evrope, koja ima
jasno političko poreklo.
Sada je bar nešto jasno. Ali pojavilo se jedno veliko pitanje: Kako se politička
podela našeg kontinenta pretvorila u tako smešnu geografsku, a onda iz nekog
razloga, u istorijsku i kulturnu?
Bilo je to po svim osnovama tako. Pre hiljadu godina, sa početkom Noći
Svaroga, zapadne teritorije su prošle kroz proces osvajanja od strene katolika i
objedinjavanja teritorija i naroda. Kad narode nisu mogli dovesti u "ujedinjenje",
oni bi bili potpuno uništeni. Tako su bili uništeni mnogomilionski plemenski savezi
Ljutića i Venda, koji su naseljavali sve zapadne zemlje. U Evropi, u suštini, desilo se
istrebljenje naroda. To je bio genocid prema svim definicijama. Pravi masakr.
Određena politička snaga, čiju manifestaciju posmatramo kroz akcije Katoličke
crkve, podelila je narode na komade, koji su krvarili u međusobnom ratovanju i koji
su oslabili u tom sukobu. Onda je ta ista sila sabrala sve te narode koji su joj bili
podvrgnuti pod jednu pesnicu a preostale osudila na uništenje. I sve to se sprovodilo
kao širenje hrišćanstva.

13
 Nakon što se ova sile utvrdila na pepelu, bila joj je potrebna Epoha Renesanse.
Ali renesansa svoje sopstvene, a ne grčke ili rimske kulture, kako istoričari obično
objašnjavaju. Grčku ili rimsku kultura, Evropa bi mogla prihvatiti, uvesti bilo šta,
samo ne da ih oživi.
Dakle, vatra, mač, laži i izdaja je ugradila u živo telo naroda zapada "mirna"
katolička religija - ideologija - način života - druga civilizacija. Civilizacija
ropstva, laži, raskoši i siromaštva. Mesto obitavanja, idealno za društvene parazite. I
nazvali su je - Evropa (istočni deo). A tada je to zvučalo arogantno i prezirljivo, poput
nacističkog Ostland (istočne zemlje).
To nije samodovoljna civilizacija. Da bi se održala u životu, uvek joj je bila
potrebna još jedna žrtva. Kada su završili sa jedenjem svojih robova, krenuli su da
osvoje susedne narode. A tamo se nalazilo bogatstvo - Asija.
Asija je dom naroda, nosioca iskonske, vedske civilizacije, gde nikada nije
bilo ropstva i siromaštva, gde je sve stvoreno sopstvenim radom, gde su se volja i
veština vrednovali iznad zlata. To je naša civilizacija, Asa ili azijatska, kako
pokušavaju danas da promene smisao reči. Ne kineska, ne mongolska, ne
japanska, već naša.
Asija se oduvek aktivno odupirala evropskoj ekspanziji. U 13. veku, kneževina
Moskva i druge (navodno tatarsko-mongolskom invazijom) su očišćene od zaraze
ropstva. Zatim je bio ustanovljen "Drang nach Osten" - pohod na istok. Evropska
udarna sila je pala pod led Čudskog jezera.
Ali već u 17. veku, teritorije koje su dugo oslabile hršćanstvom nisu se mogle
odupreti. Moskovska kneževina i njoj potčinjene, počele su da se određuju na kartama,
poput Evropska Tartarija ili jednostavno Evropa. Front u ratu civilizacija se
premeštao na istok. Godine 1720. Tatisšev je navodno predložio da nacrta granicu
između Evrope i Azije duž Uralske planine. U to vreme, upravo je to bila politička
granica između dva sveta.
Pritisak na istok se nastavljao. 1775., kao rezultat poraza oslobodilačke vojske
Asije (Velike Tartarije), koji mi znamo kao "Pugačovljev ustanak," evropska
civilizacija ropstva i pohlepe savladala je ostatke organizovanog otpora. Brzo
okupirane teritorije, novoformirana "Ruska imperija" je počela da čisti tragove
velikog suprotstavljanja. Unutar sebe je to bilo tehnički neizvodljivo. Na primer,
zarobljeni papiri Pugačovskog štaba (uredbe, naredbe, uputstva) su skriveni od
radoznalih očiju. Ostatak je napravila propaganda.

14
 A.S. Puškin je nakon samo 50 godina,
pristupio ovim papirima kroz veliko blato. I tu je
još jedno pitanje - šta su mu pokazali? U krajnjoj
meri one tekstove koji su objavljeni od strane
savremenih naučnika (ne znamo odakle ih oni
nalaze), ispunjene su rečima "moje verne sluge."
Da li bi takav čovek mogao tako da piše, onaj
ko je doneo ljudima volju i komunicirao sa
njima ravnopravno? U krajnjoj meri, originali
tih, čak i tih navodno Pugačovljevih dekreta, još
nisam mogao naći.
Očistilo se sve pažljivo, tako da je već u 18.
veku elita novih generacija kao štene šenila pred
"prosvetljenom Evropom", a prezirala prljavo,
tamno asijatsko smeće, kako su nazivali
neosvojenu Rusiju. Ali tragovi velike konfrontacije
sačuvani u imenima, različitim jezicima, utvrđeni
su na kartama. Kako može to da se sakrije?
Tako je geografija stigla u pomoć. Tadašnji evropski geografi bili su vrlo
praktični a u to su bili uključeni i veliki politički ljudi. Zbog toga su lagano i
kompetentno lagali. Sve što je ranije delilo dve civilizacije (armije, države, ugovori)
otišlo je u nepostojanje. Veliki generali postali su bradati pljačkaši, imperije su se
pretvorile u okupljanje neprijateljskih kneževa, veliki gradovi - u nedavno srušene
stražarske postaje. A u geografiji su se pojavila 2 nova dela sveta.
Kao što je zamišljeno od strane autora prevare, nije samo od Rusa trebalo kriti
političku pozadinu tog pitanja, već i od celog sveta, a pre svega - od evropljana.
Oni ne bi trebalo da znaju da je puno navodno nezavisnih evropskih država samo
reklamna tabla. Ne sme se pokazati da celom Evropom upravlja jedna sila i ne sme
dozvoliti oživljavanje zaboravljenih vedskih tradicija. Na kraju krajeva, osvajanje
Evrope nije gotovo ni do danas.
A tamo, gde god su se dve civilizacije suprotstavile, ostala je samo geografska
granica. Tamo nema patrole i patrolnih pasa. Stoje tihe planine, protiču reke i sve im
je ravno. Sa jedne strane možete pogledati granicu Evrope i Azije, a onda preći i
pogledati na drugu. Niko neće reći ni reč. To je tako ostavljeno sve do ovih vremena.
Prošao je samo jedan vek, a Danilevski je iskreno iznenađen geografskom
neusaglašenošću. Njemu nikako ne ulazi u glavu da razmisli o političkom tumačenju
imena Evrazija. Ali prolazile su godine,i takvih Danilevskih javlja se sve više i više.
Geografi su srasli sa svojim kancelarijama. Političari su ih skoro izbrisali iz
postojanja. Jednostavni smrtnici su počeli da se raspravljaju s njima i postavljaju

15
neudobna pitanja. Tako se i javila hitna potreba za popunjavanjem zvanične verzije. A
stručnjaci-lažovi najviših kvalifikacija počeli su da stavljaju novi sloj laži na
geografski sklop Azije-Tartarije, koji ima brojne pukotine.
Bilo je neophodno izmisliti bilo šta samo da ne bude očigledan politički sukob
između dve civilizacije. Tu se i zavrtelo oko navodno neke vrste istorijskih, dobro
uspostavljenih tradicija. Posle su shvatili da je cela priča neodvojiva od politike i
pretvorena je u kulturne razlike. To su sada "istorijske i kulturne" razlike i tako
pokrivaju politički sukob.
Prilikom pisanja ovog članka, naišao sam na zanimljiv fenomen. Vlasti regiona,
po kojima prolazi granica Evrope i Azije, ne znaju šta da rade sa ovim orijentirnim
objektom. Pokušavaju da mu pronađu komercijalnu primenu: izlete, itd. Ali nekako,
očigledno, taj posao ne funkcioniše. Nije baš zanimljivo ljudima. Verovatno bi bilo
fascinantno ako bi im ispričali istinu, ali ne bi moglo da se nešto zaradi na krvi i
hrabrosti svojih predaka.

Pod pojmom Evropa, danas se podrazumeva KORPORACIJA.

Moze se ona i ovako definisati: Evropa je jedna KORPORACIJA bez jasnog

geografskog područja. Vatikan je DRZAVA odnosno privatna KORPORACIJA pod
fasadom iluzornih naroda. To je trenutno tesko shvatiti a jos teže prihvatiti.
Sve se uradilo kako ne bismo uspeli da razumemo, ne samo kako je podeljen
kontinent na dva dela, već i mnoge druge stvari iz istorije.
Pominjali smo već mongolsko tatarsko osvajanje i tu imperiju u ranijim
emisjama, pa i u ovoj. Retko ko se osvrće na to da je naoružanje tih ratnika bilo
identično naoružanju koje je tada posojalo u Evropi i u Rusiji koje su ti “mongli”
osvajali. Već smo pričali o tome da su to bili beli ljudi Azije, odnosno arijevci, zapravo
su vođe bile potomci Dinlina, belog naroda. Naravno, kao i u svim ratovima,
regrutovali su se svi vojno sposobni sa teritorije sa koje polazi u neki pohod, pa je
tako i u njihovom sastavu bilo mongoloidnih ratnika, što ne znači da su oni predvodili
to osvajanje, a zapravo oslobađanje od ropskog sistema katolika. Na taj način su
prispela pojedina turkojezična plemena i na ove prostore. I to je jedini trag koji
postoji o mongolidnim narodima iz tog pohoda. Da se osvrenemo na kratko na to
kako je bila formirana armija Džingis hana i kako je bila naoružana, pa onda može i
da se razmatra, odakle sve to potiče i dolazi.
U istorijskim izvorima jednoglasno tvrde da je Džingis han imao dobro
naoružanu i obučenu redovnu vojsku za invazije. Vojska je stvorena prema
deseteričnom principu. Niža forma je bila desetina, 10 desetina je sastavljala stotinu,
10 stotina je dovodila do hiljadu, 10 hiljada je sastavljalo tjumen, 10 tjumena su

16
sastavljali "Znamja" (zastava). Samostalno dejstvujuće jedinice, armije, smatrale su
se jedinjenjem od dva tjumena. Za novonastali narod-vojsku stvoren je novi zakon o
životu - Jasa Džingis hana.
Naoružanje ratnika se sastojalo od luka i strele, koplja, mačeva, palaša ili sablji,
borbenih sekira i noževa, raznih štapova, čiji su vrhovi bili od bronze i livenog
gvožđa, kovanog gvožđa, ponekad napravljenih i od kamena. Podjednako su
rasprostranjeni bili i kisteni - borbene kugle, povezane pomoću lanca sa palicom.
Sablje ukrašene urezivanjem, graviranjem i kovanim gvožđem, ponekad dragocenim,
kožnim plaštovima izvezenim zlatnim koncem. Pojasevi i remenici su bili ukrašeni
bogato i pričvršćeni kopčom
Zaštitna oprema orde uključivala je šlemove, oklope, metalne narukvice, zaštitu
za noge, vrat i štitove. Velika je bila raznolikost ordinskih oklopa. Rasprostranjen je
bio u obliku košulje ili kaftana. Masovno je bio rasprostranjen platneni oklop, koji se
krojio u vidu kaputa sa rukavima. Često je imao metalne delove - naplećke i što je
najvažnije - oblogu od gvozdenih ploča prišivenih i vezanih sa donje strane; takav
oklop je bio skup, a pokrivao se sa bogatom tkaninama, na kojima su sijali redovi
nitni, često bakarnih, mesinganih, pozlaćenih. Ponekad se ovaj oklop krojio sa
prorezima sa strane, opremao sa ogledalom za grudi i leđa, dugim rukavima ili je bio
postavljen od uskih čeličnih zakrivljenih bočnih ploča, zakovanih na vertikalne trake,
a ista struktura je prekrivala leđa. Konji su takođe bili često zaštićeni oklopom, kako
kožnim tako i gvozdenim oklopom. Svaki ratnik je imao dva ili tri konja.
Ispostavlja se da su organizacija i oprema ratnika konjanika bili skoro
potpuno identični onima koje smo opisivalai kada smo govorili o Persijskom
carstvu i kada smo tom prilikom pominjali Skite. Zapravo, najveći deo ratnika
Zlatne horde bio je sastavljen upravo od Skita i Kozaka. Kada to imamo u vidu i to
razumemo, onda će nam biti lako da razumemo odakle je i naziv Skoti, kako je
pravilno u originalu, dok mi to izgovaramo kao Škoti. I Skiti i Skoti, odnosno Saksi i
Saki pripadaju porodici istih naroda. Kao što su to Vendi, Veneti, odakle možemo
izvući Vindi, odnsono Indi, jer, kao što smo već pokazali u ranijim emisijama, naziv
Indija je čisto vedsko pravoslavnog porekla, a ne savremenih indusa.
Isto je ili skoro slično kada se radi o takozvanom Pugačljevom ustanku.
Oprema i uniforme su bile skoro identične, a ono što je manje poznato, to je da
su se na strani Moskovske Tartarije protiv Pugačova i njegovih trupa borile i evropske
trupe. I razlog za to je bio čisto politički, a to je zadržavanje političkog uticaja u
sferi svog uticaja i kasnijeg širenja na još neosvojene teritorije, što se i desilo u
kasnijim vremenima.

Međutim, Azija je ogromno prostranstvo i evropski uticaj nije uspeo da prodre u

17
baš svaku njenu poru, na sreću, tako da postoje još uvek sačuvani izvori o tome šta se
i kako zaista dešavalo, bez obzira na viševekovnu težnju za njihovim uništavanjem.
Recimo, sada postaje jasnije zašto je i danas Evropska Unija čisto politički
projekat, zašto se kao njeno jezgro smatraju one članice koje su najviše doprinele
širenju katolicizma u zemlje koje su bile čisto vedsko pravoslavne.
Nekada su svi ljudi na zemlji imali jedan jedinstven, osnovni naziv za sebe,
odnosno svoj rod, i to je bio naziv Rasa, iz čega je kasnije nastalo Raša, Rosi, Rusi,
itd. Pominjali smo već da Rasa izvorno nema značenje koje je danas ima. Rasa je
naziv, ime jedne civilizacije, civilizacije belih ljudi i ono nije imalo nikakvih odnosa
prema pripadnicima civlizacija drugih boja kože kao danas.
Isti slučaj kao što su tzv „mongolska“ najezda i tzv Pugačovljev ustanak
falsifikovanja istorije je i kada govorimo o Atili. I o tome smo već jednom govorili u
jednoj od prethodnih emisija, ali ćemo opet to ponoviti. Ponekada ponavljanja nije
nikada dosta.
Atilin pohod ne posmatramo danas kao pohod koji je oslobodio Evropu od
jarma Rimskog carstva, već na njega gledamo kao na pohod nekih mongoloidnih
ratnika kao u slučaju Džingis Hana. Recimo jednu stvar koja se retko pominje, a to je
da Atilina vojska nije dirala Rusiju. Ali to se ne pominje u savremenim izvorima. Nisu
rušili gradove u Rusiji i nikoga nisu žrtvovali. Odgovor na pitanje ko je bio Atila se
sam nameće. Njegova domovina je bila savremena Rusija, naravno ona tada nije
postojala kao takva, već je postojala velika imperija Tartarija u čiji sastav je ulazilo
daleko više teritorija nego danas u Rusiju. I sve te teritorije su bile naseljene belim
ljudima. Danas više nisu zbog uticaja i dejstva društvenih parazita.
Poznato je da su Huni došli u Evropu sa istoka, iz Sibira. Bilo je među
plemenima, objedinjenih hunima i brojnih plemena Sabira, Serva, Severa ili kako ih
sada zovu - Srba. Hunsko kretanje na zapad osvojilo je deo sibirskog stanovništva i
značajna ljudska masa je migrirala u Evropu. Na novim sibirskim zemljama u
Istočnoj Evropi, Srbi su se sreli sa rodnim plemenima, Skitima i Sarmatima. U ovoj
epohi migracija učestvovala su finska i turkijska plemena. To nije bilo osvajanje
Evrope, bilo je ujedinjenje sa svojim saplemenicima. Ali tamo, gde su evropljani
potisnuli naše pretke sa svojih teritorija, došlo je do sukoba, koji je prerastao u veliki
sukob, rat svih protiv svih. Gde su posle otišli Huni? Takva moćna vojska, koja je
pritisnula Rim, nije mogla da nestane bez traga.

Velika teritorija zauzeta hunima, kasnije se iznenada našla pod vlašću slovena i
slovenskih država. Dakle, Huni nisu nestali, to su naši preci, kojih se Zapad sve do sada
plaši i stvara oko njih sve moguće horor priče. Hunska plemena, čiju osnovu su činili
Srbi (Sabiri) na teritoriji Istočne Evrope stvorili su moćnu državu. Osnivač Hunskog
carstva 374. godine bio je Han Balamir. Njegovo ime je lako prepoznati slovenskim

18
jezicima - Velimir, Volimir, Vladimir. Pojavljuju se među hunskim vladarima
Muncuk, Ruas. Ruas je bio stric Atile, i on je napravio izuzetan doprinos u
uspostavljanju carstva.

Evropa, kao naslednica Rimske tradicije, zna i pamti ko je uništio Rimsku

"demokratiju", ko je uništio "razvijenu civilizaciju" Trećeg rajha, i ko sada
sprečava promociju "Evropskih vrednosti".
Da se vratimo na trenutak na tu priču o Hunima i Atili kojima je Rim plaćao
danak. Kosu ti Huni i ko je bio Atila? Zapadna civilizacija i njeni istoričari, skoro
da nisu propustili ni jednu priliku i događaj iz prošlosti da nam ga ne prikažu
izvrnutog, falsifikujući istoriju na taj način da mi budemo prikazani kao divljaci
obučeni u krzna životinja dok su u isto vreme oni prikazivani kao nešto
najnaprednije tog doba.
I u pokušaju da otkrijemo misteriju legendarnih Huna stižemo do zapanjujućeg
zaključka. Atila nije bio Mongol. Mnogi evropski i hrišćanski sveštenici tih godina su
pokušavali da shvate kako se tako odjednom, niotkuda, pojavio narod iznad svih.
Atilu su oni nazivali "Bič Božji". "Zbog razvrata u Evropi, Bog je poslao na nas Hune i
njihovog vladara", – govorili su oni.
Svima je poznato da je Atila rođen u slavnom gradu Itil (Atil) na obalama reke
RA – Majke Volge. To je prvo otkriće. Atila nije ime. To je pogrešno čitanje njegove
titule – ATILLE HUN (kasnije se pisanje promenilo na ATTILA REX, i do današnjeg
dana postoje dve opcije pisanja – AT-Tila i AtiL-La (to je zbog toga što su različiti pisci
pisali onako kako čuju) – Han Atilski. Otuda i naziv za to da su njegovu vojsku činili
neki Huni. Pogrešno izgovoreno, očigledno. Vojska Atile Hana je bila Hanova vojska,
hanska.
Tako je grad u delti Volge dao ime i samom hanu i čitavom narodu po govoru
"prosvećenih" evropljana. HAN (HUN) transformisalo se u u ""hun-ariji" tj,
HUNGARI. Tako da ne postoji narod koji bi se autohtono nazivao Hungarima jer su to
Hanovi Ariji.
Zapravo Atila je – jedinstvena osoba, kome odgovara definicija "Veliki han".
Biografija Atile se detaljno poklapa sa legendom o "vladaru Velikih mogula". Čak i
obred sahrane tih istorijskih dvojnika opisan je skoro od reči do reči. Ista tri groba,
povlačenje korita reke, kasnije poplavljenje mogile i ubistvo svih koji su učestvovali
u sahrani, i koji su znali mesto sahrane.
Poslanik rimljana doputovao je kod Atile, da bi se dogovorili o veličini rimskog
danka Hunima. Nakon te posete on je napisao:

"Grad je bio na tri reke, istočno od Dunava, i bio je izgrađen od drveta.

Carski dvorac sa izrezbarenim kulama isticao se na planini. Goste su dočekali sa
19
hlebom i solju, medom i kvasom. A devojke u dugim haljinama su igrale u
krugovima, praznovale dolazak gostiju.
Zemlju je uredio još pradeda Atile – Bolomber (možda Vladimir? Ili Bogomir?)
Brata Atile su zvali Blet (zvuči kaoVlad?)".

A evo još nešto... Volgari (Bulgari) zvali su Atilu Mstislavom! I to nije sve.
Odakle toliko mitova? I šta je zapravo Atila radio u Evropi? Oslobađao je Evropu
Rimskog jarma i ugnjetavanja..
Nakon oslobođenja Evrope od Rimskog jarma stekli su se uslovi da se na
Balkanu formira prva Srpska država, odnosno carstvo, uticajno i veliko. Eto, mi i
ne znamo da je Atilin pohod zapravo to omogućio, a Evropa to krije ode nas.
Nema potrebe nikakve da žalimo za Rimom iz koga je izrasla ova Evropska
Civilizacija, čiji je najviši oblik u razvoju bio Hitlerov fašizam. Ona postoji,
sačuvana, bez obzira na napore "vandala i podljudi", a postoje još i danas rimska
kultura, sudska praksa i filozofija.
Paraziti, odnosno oni koji uništavaju našu planetu, a da bi sve to zataškali i
onemogučili nam da to shvatimo, falsifikuju kompletnu istoriju planete. Ali baš
kompletnu. Bez izuzetka. Njih možemo uporediti sa kancerom, rakom. Ako
pogledamo kako kancer ubija zdrav organizam vidimo da isto to rade i paraziti.
Na isti način.
Znamo da sam tumor nije taj koji ubija, već njegove posledice? A kako? Daćemo
vam malu sliku da vam bude jasnije. Uzgred, ćelije raka se inače pojavljuju u svakom
od nas, ali ako je njih samo nekoliko ćelija, naše telo ih odmah uništi i ne dozvoljava im
da se dele nekontrolisano. Ali ako se iz nekog razloga to desi, tumor počinje da se
razvija, počinje da raste i povlači sebi potencijal koji naše telo proizvodi za
životnu podršku. Otprilike ako uzmemo 100% od ukupne podrške za život, rak guta
10%, i bez obavljanja bilo kakve funkcije u telu on raste samostalno. Ispostavlja se
sledeće, on počinje da otkida sve više, onda 20, 30, 40, 50, 60%, sve više rak uzima za
sebe i sve manje ostaje da se obezbedi ostatak tela. I ispostavlja se, sam organizam
hrani kancerogeni tumor, koji njemu ne daje ništa i treba da sa onim što ostaje
osigura svoje funkcionisanje. I kada svaki organ počinje da dobija nedovoljan
kapacitet kako bi normalno funkcionisao, počinje da se brzo razrušava, čime se
omogućava da kancerogeni tumor sve više i aktivnije raste. Ispostavlja se da
kancerogeni tumor ubija svog nosioca i umire sam. To je parazit koji sedi u
ljudskom telu. Dakle, društveni paraziti - su isto to! Ne deluju na drugačiji način. To
je kao kancerogeni tumor, proždire sve ostalo, uništavajući najbolje.
Zato što su društveni paraziti kancerogeni tumor koji vodi planetu na ivicu
uništenja. Društvenim parazitima, kako bi ostali na čelu, neophodno je da ljudi

20
žive u neznanju, tako da ljudi ne razumeju baš ništa, totalno ništa, nula. Lepo kaže
naslov Radovanove emisije – Ljudi ništa ne znaju. I to je blago rečeno. Dakle, pitanje
je da li želimo da budemo društveni organizam u kome raste kancerogeni tumor
i da on potpuno prekrije društveni organizam? Sastavljen je društveni organizam
analogno ljudskom telu. Dakle, ne postoji druga opcija, jer ako se ovo nastavi, ako
nauka ne prestane da bude religija, ako bi to trebalo da bude nauka, i ne stane
ponovo na naučnu poziciju, ništa se neće dogoditi. I molićemo se nauci, nauci kao
novom bogu, i šta će se dogoditi? Da li će to dovesti do promene problema? On
nikuda neće nestati. Može nekome da se sviđa, može se priznati ili ne priznati, ali
suština se neće promeniti. Problemi neće nestati.

Društveni paraziti su kancerogeni tumor koji će takođe umreti. Oni čak ne

shvataju da ako Zemlja umre, nestane civilizacija, oni će isto umreti, oni neće ostati
živi. To je isto u principu, samo ako je tako na nivou ljudskog tela, to je isto kao na
nivou društvenog tela planete Zemlje. Eto to je kancerogeni tumor. Što pre to
shvatimo, to ćemo pre biti oslobođeni od toga. Postoje metode kada se možete
otarasiti takve društvene bolesti. Dakle, shvatanje naše istinske istorije. Poznavanje
korena je neophodno za to. Jer, bez razumevanja odakle smo došli, ne možemo
dalje. To je prirodno, bez prošlosti nema budućnosti.

Ali, pitanje je sledeće. Ako uzmemo neku ćeliju u organizmu razumemo da je

takođe svaki čovek ćelija u društvenom organizmu. I tu je ćelija koja kaže: "Evo ja sam
veoma daleko od kancerogenog tumora. Kancerogeni tumor do mene nikada neće
stići". A to nije istina, stići će. Ako se cela planeta savije, nije važno, radili ili ne radili,
borili se protiv ovog tumora, ne borili se, svi će izginuti, uključujući i sam
kancerogeni tumor – društveni paraziti, i oni će propasti, jer kancerogeni tumor
nema inteligenciju, ne može da razmišlja. Izgleda da su pametni, a u stvari, nisu! Jer,
ako bi bar malo razmišljali, onda oni ne bi uništavali, ono na čemu žive. A paraziti su
paraziti. Kod parazita mozga nema! Ova karakteristika je potvrda da svetska vlada
jednostavno nema mozak.

21