Udajem se, stidim se, teško vreme dolazi

Svakog Petrovdana, 12. jula, u makedonskom selu Galičnik (koje danas

ima samo dva stanovnika), nastaje velika gužva: održava se javno
venčanje. Tačnije rečeno – svadba. Upravo po tom događaju, odnosno
običajima prepunim simbolike koji su zadržani od davnih vremena,
Galička svadba predstavlja u svetu poznat etnološki dragulj. Obred koji
se odigrava, duboko objašnjava pomešana osećanja svete tajne braka:
kao da se sreća i tuga drže za ruku. Možda najbolje predočavanje onoga
što život sprema. Ovde niko ne krije suze, budući da je i tuga predviđena.
Geografski položaj Galičnika, skrivenog mesta na bezmalo 1400 metara
nadmorske visine, svedoči da se i priroda ponekad postara da nešto
prikrije i sačuva od munjevite promene, što je inače odlika vremena u
kojem živimo.
I oni koji su u braku, jednako kao i oni takozvani slobodni, kroz priču o
Galičkoj svadbi, možda mogu da saznaju nešto i o svojim osećanjima.
Evo približnog opisa tog događaja. Uoči Petrovdana, cvećem se kiti
zastava i stavlja na pročelje kuće mladoženje. Iz kuće se potom ispaljuju
meci, predznak burnog narednog dana. Momci, obično rođaci budućeg
mladoženje dočekuju muzičare koji će svirkom upotpuniti svadbeni pir.
Muškarci su već napravili kolibu za muzikante. Ona je obično od paprati.
Simbolika paprati je višeznačna, ali za mnoge narode ima jedno
zajedničko značenje – donosi sreću i krije čudotvornu moć. Legende
govore da ova biljka ima nevidljivi beli cvet koji samo odabrani mogu da
vide. A kada ga vide, biće zauvek srećni.
Na redu je svekrva, mladoženjina majka. Njoj se pridaje posebna važnost
u novoj bračnoj zajednici. Ona kraj seoske česme izvodi ples sa peharom
u ruci i sitom na glavi. Sledi nevestinsko kolo, ples buduće neveste.
Njena igra je simbol borbe za ličnu slobodu koja se, po svoj prilici,
udajom gubi. Najupečatljiviji događaj Galičke svadbe svakako je muško
kolo, zvano „teko“ odnosno „teškoto“, takođe dobro poznato u folkloru
balkanskih naroda. Uz pratnju bubnjeva (tapani) momci igraju kolo koje
nagoveštava početak teškog života. Jer, do tog časa bezbrižni mladić će
bez ikakve sumnje početi da brine o budućoj porodici. A to je u
planinskim krajevima ovog dela Balkana podrazumevalo odlazak na
pečalbu. Daleko od kuće. Dakle, mogućni rastanak. Sa nevestom,
roditeljima i rođacima. Svatovi su već u svojevrsnom transu. Uzbuđenje
raste.
Uveče svatovi odlaze na tri česme, ili tri izvora vode. Pune se vrčevi.
Tom vodom devojka će se okupati. Jasno, njena čistota na taj način je
zagarantovana. Prilikom odlaska na vodu, devojku i njene prijateljice
prati mladina porodica sa bakljama. Običaj je da se nikada ne ide i ne
vraća istim putem. Uvek nekim drugim. I taj simbol je možda mogućno
lako dešifrovati.
Na dan svadbe, rano ujutro, svatovi odlaze na groblje. Od umrlih, koji
nisu nužno neprisutni u srcima rođaka i prijatelja, traži se oproštaj što će
uslediti velika proslava. Pozivaju ih po imenu, donose drvene sudove iz
kojih prolivaju vino po grobovima. Da i oni okuse kakvo će slavlje biti.
Svatovi izražavaju žaljenje što oni i telesno nisu tu tokom sudbonosnog
obreda. I zato ih pozivaju da budu bar duhom. To povezivanje sveta
živih i mrtvih i ukazivanje da zauvek usnuli nisu zaboravljeni, čini
svetkovinu istovremeno tužnom, ali i dubokom. Naglas se poziva kum, a
mladoženju prijatelji vode na svadbeno brijanje. Ono je takođe javno.
Simbolizuje prelazak mladića u zrelo doba odgovornog muškarca.
Momci onda na konjima odlaze do kuće buduće neveste i najavljuju
dolazak mladoženje, Takmiče se u veštini jahanja. Zatim mladoženja ide
kod izabranice na belom konju. Mlada je obučena u nošnju boje šafrana,
crvenu, izvezenu srmom. Na glavi joj je veo. I sedi na – paprati! Stidi se.
Jer svi znaju da će za nekoliko sati postati žena. Ne više čedna. Nevesta
gleda mladoženju iz prikrajka – kroz prsten. „Gledam, u srce da te
pogledam“. Mladoženja, sa vezenim peškirom na ramenu odlazi,
ostavljajući pred devojčinom kućom belog konja. Ona će na njemu doći
kasnije u kuću izabranika. Ali konj će vući kočije sa sanducima punim
miraza. Tu bi, između ostalog, trebalo da bude odeća koja joj je potrebna
do kraja života. Bogata nošnja, košulje, krevetnina.... Jedino čarape može
da doda i kasnije... Do pola puta devojka ide sa članovima svoje
porodice, a od pola puta je čekaju članovi nove. Kada dođe do kuće
momka, dobija poklone od svekrve i odmah ljubi prag. Svekrva čeka
buduću snahu sa sitom i pogačom na glavi. A zatim se dešava nešto
upozoravajuće, i za one koji ne poznaju ove običaje, sasvim
neočekivano: nova porodica devojci pokušava da namakne uzde,
odnosno da je simbolično zauzda. Ona ipak uspeva da se oslobodi uz
pomoć devera ili mladoženjinih rođaka i prijatelja. Tada joj pod noge
prostiru ćilim kako joj nikakve zemaljske sile ne bi mogle ništa da učine.
Ide pravo do ognjišta, kako bi bila verna novom domu.
Najzad, svi zajedno kreću u crkvu na venčanje. Liturgija može da počne.
Po izlasku iz crkve najpre se igra kolo, nevestino oro, a zatim čuveno
„teškoto“, kao i druge narodne igre. Zanimljivo je da trpeza nije ono što
je presudno, kao u drugim delovima Balkana. Služi se jagnjeće eečenje i
male ćufte, krem od jaja... U smiraj dana, muzikanti odlaze. Mladoženjin
otac i plaća i ispraća.
I tu nije kraj. Sledi prva bračna noć. Uveče, mladence zatvaraju u
spavaću sobu okićenu cvećem. Onda svatovi bacaju šutku, loptu od
gline. Lopta je ispunjena leblebijama i slatkišima. Šutka tresne o vrata
spavaće sobe i razbije se, raspu se slatkiši. Dakle, devojka je deflorisana.
U stara vremena, galičke neveste morale su da najave posetu svojoj
porodici tri dana ranije kako bi za to dobila dozvolu. I takav je bio
početak tog novog, bračnog života.
Pomalo zastrašujuće, zar ne? Možda će u današnjim venčanjima i
svadbama neko ipak naći ostatke običaja koji su sačuvani u Galičniku?
Jeste, sve je toliko upečatljivo i sudbonosno. Neko bi mogao i da se
uplaši. Ne liči na romantična venčanja iz romana Džejn Ostin koje
devojke i danas obožavaju. Kada se, po rečima spisateljice, sretnu dve
dobre osobe, a tako obično biva, sreća predstavlja neminovnost. I
maldoženja ne odlazi odmah da radi. A kamoli u pečalbu! On je uvek
bogat i živi u dvorcu! Sa poslugom, jasno.