Ранко Јаковљевић

Никола Граовац https://www.kupindo.com/Srbija-i-ex-YU-1961-80/51511477_NIKOLA-GRAOVAC-DRVORED-ulje-na-platnu-razglednica-

VINO AMARO
Староседеоци Североисточне Србије у трезору културне баштине посебно место
придају култу Диониса, између осталог бога вина, плодности, вегетације,
родоначелника метаморфоза вина и лозе. Један од ритуала врши се бајалицом
''Прича Господња'', са стиховима: ''...И литар вина постаде/ Лоза зеленога
винограда/ С грожђем на њој/ И вино из боце поста/ Чокот зелени/ С црним
грожђем на њему...'' .Друго античко божанство вина, Либер, овековечено је на
каменој плочи из Понтеса, датираној у крај првог или почетак другог века.

Најстарија представа лика жене која скупа са божанствима учествује у

светом обреду, садржана је на мермерној икони из Понтеса код Трајановог
моста. Како Мирослава Мирковић описује садржај плоче димензије 42х29
цм, у горњем појасу представљени су Либер и Либера (божанства
виноградарства и плодности)... лево од Либере мала женска фигура
обучена у пелопс, с неким предметом у рукама (котарица или птица); у
доњем делу фриза, с лева на десно, две Менаде обучене у дуге пелопсе,
обе с подигнутим рукама; у центнру је женска фигура у пелопсу, која држи у
десној руци кратак мач (Агава), а у левој одсечену главу човека; сцена
представља смрт Пентеја.

Познатоје да су Римљани робове приликом тешких физичких радова као

што су били изградња пловидбеноиг канала код Сипа и грандиозног
Трајановог моста код Кладова, хранили вином. Радни учинак је био знатно
бољи а тиме је ''решаван'' проблем недостатака бачви за чување овог
напитка, у земљаним посудама њихов век употребе био је веома кратак.
Као уосталом и ''горким вином'' из земљаних посуда прекраћен животни
век римских робова,

Већ у четвртом веку н.е. у кладовској регији биле су у употреби стаклене

чаше које имају паралеле са купастим посудама за пиће, насталим у неким
од црноморских стакларских центара. Пар стотина делова стаклених купа
полујајоликог облика са разгрнутим устима и апликованим капљама,
распоређеним око трбуха у хоризонталном низу пронађено је на локалитету
''Гламија 1'', нешто узводно од Корбова, а права су драгоценост два уломка
великих чаша, један плавичасто- зелене, други маслинасто- зелене боје, са
мотивима пчелињег саћа у рељефу. Скупа са откривеним фрагментима
стаклених боца и четири уломка чашица са ножицом и стопом, познатим у
земљама источног Медитерана, ови налази документују богатсво
трговинских веза, ниво цивилизацијског развоја, укључујући претпоставке
постојања организованог услуживања храном и пићем на начин примерен
садашњим угоститељским стандардима.

Током доминације на Ђердапу Угра, Бугара, па и Османлија, за хришћане

су манастири чинили најприкладније место намењено одморишту и
окрепљењу при путовању. Последњих деценија 14. столећа овде је
заживео исихастички православни покрет а један од његових значајних
представника, преподобни Никодим Тисмански подигао је манастир
Манастирицу. Павле из Алепа 1657.г. видео је на румунској страни Дунава
џиновску бачву, од стране Никодима начињену, запремине 3000 ведара
вина. ''Житија светих'' казују како је одбацио земаљску славу и доселио се
у Кладово: ''Но овом светилнику не беше прилично да остане сакривен под
судом, него да изађе на видело и светли многима на спасење. Зато, по
недознајним за нас судовима и путевима Божијим, он крете из Свете Горе
Атоске у Србију и дође у државу славнога кнеза Лазара. Лазар га хтеде
уздићи на високи духовни положај у својој земљи, но свети Никодим
то одби и настани се као обичан јеромонах у источним крајевима
Лазареве земље, око места Кладово на Дунаву: Ту се светитељ одаде
богоугодним подвизима, по којима се ускоро прочу надалеко, тако да к
њему стадоше долазити многи људи жељни монашког живота и подвига''
. Најпознатија особа која је нашла одмориште у кладовском манастиру је
Лазарева кћер, принцеза Оливера, након Ангорске битке и избављења из
заточеништва код монголског кана Тамерлана у раном XV веку
(Јаковљевић, 2007, 38). Она је 1390.г. са српског двора, као
петнаестогодишњакиња предата султану Бајазиту, да би са другим женама
из харема била заробљена од стране војске седамдесетогодишњег
монголског деспота. По слову народне приповести, иначе окрутни Бајазит,
не могавши да поднесе понижења злостављања његових миљеница,
извршио је самоубиство ударајући главом у решетке кавеза у коме је
присуствовао опскурним сценама у Тамерлановом чадору.

Док су бајке са уобичајеним почетком ''био једном један'', словиле за

обавезно штиво, деца су васпитавана уз приповести у којима гостионица-
прво место приспећа јунака у непознату земљу, град или царство-
фигурира као сцена превара, пљачки, отмица, а у некима су запаженије
роле имали гостионичарева кћи или нпр. ''бременски свирачи''. Са друге
стране, на суседној Ади Кале половином осамнаестог века живот је
претакао у легенду Мишкин Баба, потомак славне узбечке династије
Саманида, из далеке Бухаре приспео на Дунав. Попут Христовог
новозаветног чуда на свадби у Кани галилејској, остало је забележено
веровање да је у адакалској таверни Мишкин Баба простим додиром руке
празну бачву испунио добрим вином. Гроб овог светог човека данас се
налази на острву Шимијан, крај стубова Трајановог моста, у време
исламског мистика од стране турских пописивача евидентирано са називом
Губавац, што је и могуће значење имена Мишкин, какво се у Босни
употребљавало за погођене овом тешком болешћу .

Становништво регије Гвоздених врата живело је у веома лошим условима, у

брвнарама ''са кужним ваздухом, увеличаним нагомилавањем анималних и
вегетабилних, у врењу и трулежи находећих честица, често се овај
просторчић још и са неким домаћим животињама дели... кисео хлеб је
њима само из меана познат, погача у обичном животу ретко виђена ствар, а
морал на лабавом темељу стоји кад се љубопитном дечијем уху отвара
широко поље упознати се са тајнама брачног живота'' . ''Двема страстима
се махом не могу супротставити, а то је похотљивост и оданост
шпиритуозном пићу- у овом смотрењу прави су потомци својих
прадедова, идолопоклоника Бахуса и Венере. Зато се сифилис код њи
особито у неким селима, јако укоренио и све већма се шири''- запажа
др.Стеван Мачај карактеристике Румуна насељених у великом броју на
Ђердапу. Велико сиромаштво учинило је гостионице још изазовнијим за
путнике намернике, трговце, бескућнике...

Према хроничару Јовану Д Јовановићу, 1938.г, Срез Кључки је једини у

нашој држави која има један терен живога песка од неколико стотина
хектара. Овај терен налази се у атару: Кладова, Вајуге, Рткова и незнтана
површина у В.Врбичком атару. Како овај песак није ни за какву другу
културу, то су га сопственици још при концу 19.века посадили виноградима
од домаће лозе. Али како већина становника са села није имала
могућности, нити је схватила значај домаће лозе на живом песку,
занемарила је одржавање ових красних винограда замењујући их
хибридима и на тај начин, у означеним селима су приближно нестали ови
виногради а остало је још само у варошици Кладову и нешто у Вајугу и на
њима је наша пажња сконцентрисана...Ови виногради од домаће
некалемљене лозе на живом песку дају нарочити квалитет вина који се у
основи разликује од домаћих вина из калемљених винограда. Зашто? Зато,
што калемљењем, или боље рећи укрштавањем, дивља подлога даје
грожђу од калема нешто од своје дивље особености. Или, црпећи храну од
дивље подлоге, грожђе мења своју особину, губи од своје јачине на
малигану и отступа од онога чија је подлога исто домаћа. Због овог свог
случајног и изузетног терена, Кладово је постало рнеомирано са својим
вином које на свим пијацама добија изузетну цену....

У монографији о вајару Михајлу Томићу (рођен 22.2.1902.г. у Кладову),

записано је неколико редака о специфичности кладовске лозе и вина:
''Виногради у Кладову су једини у 19.веку преживели епидемију филоксере,
која је по целој Европи уништила винограде. У Кладову пак, као у неком
стерилном заклону, остала је поштеђена од те пошасти винова лоза. У
породици Томићевих отада се она чувала и неговала као светиња. Сви су
укућани око ње радили и њеним се соком поносили. Грожђе је било веома
квалитетно. Од њега се правило изванредно црно вино, које је наликовало
на карловачки бермет, али је било боље- сећао се, у својој деведесетој
години, сликар Никола Граовац- ''јер је било природно а не прављено као
бермет.Било је тако густо да га се скоро могло у кецељи носити''.

О горком укусу вина, буковског и кладовског може се говоритина примеру

опијања официра војне формације која је априла 1941.г. била задужена
бранити границу у случају инвазије немачких трупа из правца Румуније.
Небојша Јовиће је догађај овако описао:

''Сама појава госпође Гаље- Гаљинке Чудновске- српске начелниковице, у

сали угледног кладовског пансиона Дубровник, те петоаприлске вечери
1941.године изазвао је спонтани аплауз ,моштва присутних званица.
Музика кладовских Цигана одсвирала је 'туш' Она је, одевена у црну
свечану хаљину, са абелом чипком око врата, на чистом руском језику
поздравила госте. Опет аплауз и усхићење- музика је громогласно
засвирала казачок. Само је један плави господин са обрвама 'мишјег репа'
и цвикером на пола носа, седео озбиљан или забринут. Био је то капетан
Рихтер, 'специјални гост' који је малочас из Румуније стигао рибарском
барком. Они што на подијуму готово дивљачки играју не знају да је
организовање забаве платио нико други до Франц Нојхаузен, посланик
Трећег Рајха у Београду. Њавећом пажњом од свих присутних официра
обасипан је вижљасти капетан краљевске југословенске војске Станиша
Михајловић. Његовом столу са боцом вина 'Буково берба 1923'
прикључила се домаћица, где је још седео и артиљеријски потпоручник
Бора Тодоровић. Кад је време већ поодмакло, а весеље се претворило у
разврат и блуд, уз проливену бачву кладовског бермета, један гост је
непримећено шмугнуо у тиху пролећну ноћ. Био је то официр са цвикером.
Својом џепном лампом некоме је на другој обали реке дао 'зелени' сигнал,
махнувши неколико пута… Нешто пре поноћи десантни чамци са
немачким командосима кренули су ка српској обали. Југословенска војна
посада код Сипа брзо је и лако савладана.'' Према Милану Гулићу,
Л.Чудновски је за суботу увече 5. априла 1941. године заказао банкет у Кладову
и све официре са Сипског канала позвао на банкет, а војницима самог гарнизона
послао је већу количину вина. Док су се пијани официри бивше југословенске
војске враћали из Кладова за Сип Немци су већ прешли Дунав преко Аде код Сипа
и у шанцу крај самог пута посматрали повратак пијаних официра’’.

За потребе припадника немачке окупационе војске, импровизани бордели,

редовно снабдевани најбољим кладовским винима, постојали су у Сипу, кладовској
тврђави, Прахову. Неготински кочијаш из тога доба носи успомене снабдевене
алузијама на презир према пословној пракси удате лепе Неготинке, уз признавање
естетских квалитета крајинске тражене робне марке: ''Возио сам и немачке курве у
Прахово где су имали некакав куплерај, а и даље сам возио за Кладово. Чекао сам
ту у Прахову испред те зграде где су се немачки официри забављали са
појединим неготинским женама. У неко доба она је дошла до мог фијакера и
кренусмо пут Неготина. Знао сам и ко је и из које је куће, мужа сам јој знао...
Смејала се, онако лепа и задовољна... Мало смо причали, онако ради реда. Није
да не волим жене, али ово је било друго. Она је занатлија која се враћала са
дорбо обављеног посла''.

''Жена промени кревет али река не'' стих је надалеко познатог

италијанског евергрина ''Vino Amaro''. Исто се може рећи за малигане
стасале у кључком виногорју. А горчина вина- она је цена истине.
 Михајло Томић, Игранка у берби
La donna cambia il letto
Ma il fiume no