VOLTER M.

MILER, ML
SVETI LAJBOVIC I ŽENA DIVLJI KONJ

Napomena
Izmišljeni Kanonik svetog Lajbovica jeste adaptacija benediktinskog kanonika
za potrebe života u Jugozapadnoj Pustinji posle pada Velike Civilizacije, ali je
činjenica da se imaginarni monasi opatije Lajbovic ne ponašaju uvek u skladu sa
njime kao što su to činili monasi svetog Benedikta.
Navodi iz Kanonika svetog Benedikta za život u manastirima, autorizovanog
1948. godine, u prevodu na engleski jezik Lionarda Dž. Dojla, pojavljuju se u
ovoj knjizi zahvaljujući ljubaznoj dozvoli Liturgijske Štampe iz Koledžvila u
Minesoti, po nalogu reda Svetog Benedikta.

1.
"Slušaj, sine moj, pouke svoga gospodara, i načulji uho srca svoga." Prva
rečenica Kanonika.
"Ko god da si, stoga, ti što stremiš nebeskome domu, poslušaj uz pomoć
Hristovu ovaj osnovni Kanonik koji smo sastavili novaka radi, da bi, u vremenu
potonjem, dostigao teže dostupne visove doktrine i krepkosti koje pomenusmo."
Poslednja rečenica Kanonika.
Izmeñu ove dve misli, zapisane, pretpostavlja se, 529. leta Gospodnjeg u doba
mraka, leže očinske preporuke za monaški život koji je nastavio da traje čak i u
senci Magna Civitasa.
Dok je sedeo, drhteći, u polumračnom hodniku izvan saborne sobe i čekao da
tribunal donese odluku o njegovoj kazni, brat Crnozub sveti ðorñe prisećao se
vremena kada ga je njegov gazda-ujak poveo da vidi Ženu Divljeg Konja na
plemenskoj svečanosti ravničarskih Nomada, i kako je ñakon ('Polutan')
Smeñiponi, koji je u to vreme bio u diplomatskom poslanstvu u Ravnicama,
pokušao da istera nečastivog iz njenih sveštenika svetom vodicom i da otera
njenu dušu iz većničke kolibe. Nastao je pakao i napad na osobu mladog
ñakona, tada još ne kardinala, čije je šamanske ('vračevske') napadače docnije
grupno smaknuo novopokršteni nomadski šarf. Crnozub je u to doba imao
sedam godina, i tom prilikom nije video Ženu, ali se njegov gazda-ujak kleo da
je bila prisutna, u dimu vatre, sve vreme nereda. Verovao je gazda-ujaku iako
inače ni roñenom ocu ne bi. Kasnije, pre nego što je pobegao od kuće, video ju
je dvaput, jednom po danu dok je jahao neosedlanog konja, nag, povrh jednog
grebena, a drugi put u varljivoj svetlosti vatre, kako luta u obličju Noćne Veštice
kroz tamu izvan ograde logora. Jasno se sećao da ju je video. Sada su njegove
veze sa hrišćanstvom zahtevale da se toga seća kao detinjih priviñenja. Jedna od
težih optužbi protiv njega bila je da ju je pomešao sa Majkom Božjom.
Tribunal nije žurio. U hodniku nije bilo časovnika, ali je prošao najmanje jedan
sat otkako je Crnozub završio svedočenje u svoju odbranu i bio zamoljen da
napusti sabornu sobu, koja je zapravo bila opatijska obedovaonica. Nije
pokušavao da pogodi razlog otezanja, niti značenje činjenice da je čist slučaj
poslao onog ñakona, sada kardinala ('Crvenog Kardinala') Smeñiponija, u ulozi
amicus curiae na pretresu. Kardinal je samo nedelju dana ranije došao u
manastir iz Svetog Vida, i bilo je poznato, iako najverovatnije nikada nije bilo
objavljeno, da je došao da razgovara sa opatom kardinalom Džaradom o izboru
novog pape (trećeg u četiri godine) koji će biti proglašen čim stari papa završi
umiranje.
Crnozub nije mogao da odredi da li je učešće njegove eminencije Polutana na
suñenu bilo povoljno za njega ili ne. Prisećajući se noći egzorcizma, setio se da
u to vreme Smeñiponi nije gajio prijateljska osećanja prema ravničarskim
Nomadima, kako divljim tako i onim pripitomljenim. Kardinala su odgajile
sestre, na teritoriji koju je osvojio Teksark. Bilo mu je rečeno da su njegovu
majku, Nomatkinju, silovali jahači Teksarka, i da je potom ostavila bebu
sestrama. Ali je kardinal u potonjim godinama naučio da govori nomadsko
narečje, i utrošio dosta vremena i napora da stvori savez izmeñu divljih plemena
Ravnica i izgnanog papinstva u njegovom pribežištu u Valani, u Stenovitim
Planinama. Crnozub je bio čistokrvni nomad, iako su njegovi pokojni roditelji
bili preseljeni u farmerske kolonije. Njegova majka nije posedovala nijednu
kobilu, tako da njen sin nije imao nikakav ugled meñu divljim plemenima.
Njegovo poreklo nije predstavljalo smetnju tokom njegovog monaškog života;
braća su bila milosrdna prema takvim nedostacima, dogod nisu bila vezana za
pitanja vere. Ali u takozvanom civilizovanom svetu izvan manastira za svakoga
ko nije živeo u Ravnicama bilo je rizično biti Nomad.
Iz blagovaonice su se čuli povišeni glasovi, ali nije mogao da razazna reči.
Ovako ili onako, sve što mu je preostalo bilo je ovo poslednje odlaganje, ali mu
je upravo ono najteže padalo.
Nekoliko koraka od klupe gde je trebalo da čeka nalazila se niša u zidu hodnika,
i u njoj kip svetog Lajbovica. Brat Crnozub napusti klupu i ode tamo da se moli,
ne poslušavši poslednje nareñenje koje mu je bilo dato: sedi tamo i ne mrdaj
odatle. Kršenje zaveta poslušnosti prelazilo mu je u naviku. Čak bi i pas seo i
ostao, podseti ga njegov ñavo.
Sancte Isaac Eduarde, ora pro me!
Greda za čučanje bila je preblizu kipu da bi mogao da gleda u svečevo lice, pa
se molio svečevim bosim nogama, koje su stajale na gomili naramaka. Ionako je
već predobro poznavao to zbrčkano staračko lice.
Sećao se da je u vreme kada je stigao u manastir tadašnji opat, Dom Gido
Graneden, već bio naredio da se kip iznese iz njegovog kabineta, koji mu je bio
uobičajeno mesto za počinak, u hodnik gde je sada stajao. Granedenov
prethodnik počinio je svetogrñe kada je dao da se lepi drveni kip oboji u
'prirodne' boje, i Graneden, koji ga je voleo u prvobitnom stanju, nije mogao ni
da ga gleda, sa naslikanim benastim osmehom i nemoguće zakošenim očima,
niti da trpi buku njegove restauracije u svojim odajama. Crnozub ga nikada nije
video potpuno obojenog, jer se u vreme njegovog dolaska činilo da glava i
ramena drvenog čoveka niču iz trupa koji je pripadao gipsanom svecu. Male
površine kipa bile su obrañivane fosfatnim jedinjenjem koje su smutili braća
apotekar i domar. Čim bi boja počela da se odiže, njih dvojica bi pažljivo očistili
mesto, nastojeći da ne oštete drvo. Proces je bio veoma spor, i on je proveo
godinu dana u opatiji pre nego što je restauracija bila dovršena; tada je njegovo
mesto u opatovom kabinetu već zauzimao biro-orman, tako da je ostao tu gde je
bio sada.
Restauracija nikada nije bila potpuno obavljena, bar ne za one koji su pamtili
prvobitno stanje kipa. Brat stolar povremeno bi zastao u prolazu da ga
nezadovoljno odmeri, pa bi malo radio na borama oko očiju čačkalicom za zube
ili finom šmirglom nežno glačao izmeñu prstiju. Brinule su ga posledice koje je
odstranjivač boje mogao da ostavi na drvo, te ga je često trljao uljem i sa
ljubavlju glačao. Kip je pre šest vekova uradio vajar po imenu Fingo, kome se
blaženi Lajbovic - koji tada još nije bio proglašen za sveca - prikazao u viziji.
Velika sličnost izmeñu kipa i posmrtne maske koju Fingo nikada nije video
upotrebljena je kao argument za kanonizaciju, jer se činilo da potvrñuje istinitost
Fingove vizije.
Sveti Lajbovic bio je omiljeni Crnozubov svetac, posle svete Device, ali već je
bilo vreme da poñe. Prekrstio se, ustao i pokunjeno se vratio na klupu 'da sedne i
ne mrda'. Niko ga nije video kako se moli osim njegovog ñavola, koji ga je
nazvao licemerom.
Crnozub se jasno sećao prvog puta kada je zatražio da ga oslobode konačnog
zamonašenja u Red svetog Lajbovica. Za godinu dana dogodilo se mnogo toga.
Bila je to godina kada je stigla vest da mu je umrla majka. Te iste godine opat
Džarad primio je crveni šešir iz Valane, od pape, a Filipea Harka je njegov ujak
Jurion, nadbiskup Teksarka, krunisao za sedmog Hanegana ovog carskog grada.
I bila je to, prevashodno, treća godina Crnozubovog rada (zadatak je dobio od
samog Doma Džarada) na prevoñenju svih sedam tomova Liber Originuma
blaženog Boedulusa, tog učenog ali krajnje spekulativnog pokušaja da se iz
materijala o novijim dogañajima rekonstruiše prihvatljiva istorija najmračnijeg
od svih vekova, dvadeset prvog - prevoñenju sa autorovog staromodnog
manastirskog novolatinskog na verovatno najnemogućiji od jezika, narečje
jezika ravničarskih Nomada kojim su govorili Skakavci, za koji pre osvajanja
(3174. i 3175. leta Gospodnjeg) Hanegana Drugog, na teritoriji koja je se nekada
davno zvala Teksas, nije postojao čak ni odgovarajući fonetski alfabet.
Crnozub je nekoliko puta tražio da ga oslobode ovog zadatka pre nego što je
zatražio ono čega se zaista plašio, da bude osloboñen svojih zaveta, ali je Dom
Džarad njegovo ponašanje ocenio kao neobjašnjivo tvrdoglavo, tupavo i
nezahvalno. Opat je bio zamislio malu nomadsku biblioteku koja je trebalo da
bude uzdarje visoke kulture od manastirske Memorabilije hrišćanske civilizacije
osvešćenim plemenima koja su se i dalje selila severnim Ravnicama, skitačkim
goničima krda koji će jednog dana prihvatiti da ih privedu pismenosti nekada
jestivi misionari, sada aktivni meñu njima i od Sporazuma svete Kobile izmeñu
hordi i okolnih agrarnih država ne više jestivi. S obzirom na to da je procenat
pismenih u slobodnim plemenima Skakavaca i Divljih Pasa koji su se kretali, sa
svojim dugodlakim stadima, severno od reke Nedi En, bio i dalje manji od pet
odsto, korist od takve biblioteke bila je samo maglovita predstava, čak i za
samog gospodara opata. Sve dok mu brat Crnozub, u svojoj početničkoj želji da
obraduje gospodara pre nego što započne posao, nije objasnio da se tri glavna
nomadska narečja manje razlikuju za čitaoca nego za slušaoca, i da bi
upotrebom hibridne ortografije i izbegavanjem lokalnih plemenskih izraza
prevod mogao da postane razumljiv čak i pismenim podanicima Hanegana
Šestog, bivšim Nomadima, dole na Jugu, gde se u predgrañima, na poljima i u
štalama i dalje govorilo narečje Kunića, dok se olzarški jezik vladajuće klase
govorio u rezidencijama, sudovima i u policijskim kasarnama. Procenat
pismenih je tamo, kod neuhranjenog novog pokolenja potčinjenih, porastao na
jedno dete od četiri, i kada je Dom Džarad zamislio te anñelčiće kako primaju
prosvetljenje od velikog Boedulusa i ostalih znamenitih predstavnika Reda, bilo
je nemoguće odvratiti ga od projekta.
Brat Crnozub nije se usuñivao da iznese svoje mišljenje da je projekt besmislen i
uzaludan, pa se tri godine jadao na nedovoljnost svog dara za takav zadatak, i
kudio intelektualno siromaštvo sopstvenog dela. Pri tom je pretpostavljao da
opat nema načina da proveri njegove tvrdnje, jer su, pored njega, samo braća
Vren sveta Marija i Raspevana Krava sveta Marta, njegovi stari drugovi,
dovoljno razumeli nomadski da bi mogli da ga čitaju, i znao je da Dom Džarad
to neće tražiti od njih. Ali Džarad ga je umesto toga naterao da načini dodatni
primerak jednog poglavlja dela, i poslao ga prijatelju u Valani, članu Svetog
Koledža koji je slučajno odlično govorio kunićki. Prijatelj je bio oduševljen i
izrazio je želju da pročita svih sedam tomova kada posao bude dovršen. Prijatelj
je bio glavom Crveni ðakon, kardinal Smeñiponi. Opat je pozvao prevodioca u
svoj kabinet i prepričao mu deo pohvalnog pisma.
"A kardinal ðakon Smeñiponi bio je i sam uklučen u misiju preobraćenja
nekoliko uglednih nomadskih porodica u hrišćansku veru. I tako, vidiš..." Zastao
je, jer je prevodilac počeo da plače. "Crnozube, sine, ne mogu da te shvatim. Ti
si sada obrazovan, knjiški čovek. To, naravno, nije vezano za tvoje monaško
zvanje, ali nisam znao da tako malo mariš za ono što si naučio ovde."
Crnozub je obrisao oči rukavom mantije i pokušao da objasni koliko je
zahvalan, ali Dom Džarad nije dao ga prekinu.
"Seti se šta si bio kada si došao ovamo, sine. Sva trojica, bližili ste se petnaestoj,
a još niste umeli ljudski ni da govorite. Niste ni čuli za Boga, mada se činilo da
znate dosta o goblinima i noćnim vešticama. Verovali ste da je kraj sveta malo
južnije odavde, zar ne?"
"Da, Dom'ne."
"Dobro. A sada pomisli na stotine, pomisli na hiljade divljih dečaka kakav si i
sam bio. Tvojih saplemenika, prijatelja. Reci mi, jer bih voleo da znam: šta bi
moglo više da te ispuni svrhom i zadovoljstvom, nego da preneseš svome
narodu deo vere, znanja i kulture koju si stekao ovde, u opatiji svetog
Lajbovica?"
"Otac opat možda je zaboravio", reče monah, koji je već u tridesetoj postao
koščat čova tužnog lica, čiji blagi izraz i uzdržano ponašanje nisu odavali ništa
od njegovog divljeg nasleña, "da ja nisam roñen slobodan, niti meñu divljacima.
Ni ja, ni moji roditelji. Moja porodica ne poseduje konje još od vremena mojih
prababa. Govorimo nomadski, ali bili smo radnici na farmi. Pravi Nomadi
nazvali bi nas travojedima i pljunuli bi na nas."
"To nije bila priča koju si ispričao kada si došao ovamo!" reče Džarad
optužujuće. "Opat Graneden je mislio da ste divlji Nomadi."
Brat Crnozub obori pogled. Dom Graneden poslao bi ga kući da je znao istinu.
"Pravi Nomadi bi, znači, pljunuli na tebe, je li?" reče Dom Džarad zamišljeno.
"Je li to razlog? Ne bi da bacaš bisere meñu svinje?"
Brat Crnozub otvori usta i zaklopi ih. Pocrveneo je, ukočio se, prekrstio ruke,
ukrstio noge, raširio ih, sklopio oči, počeo da mršti čelo, duboko udahnuo i
zarežao kroz zube: "Nisu to biseri..."
Opat Džarad ga prekinu da predupredi eksploziju. "Tvoje viñenje preobraćenih
plemena je pesimističko. Smatraš da nemaju nikakvu budućnost. Pa, ja mislim
da imaju, i da će naš zadatak biti izvršen, a ti si jedini koji može da to ostvari.
Sećaš se poslušnosti? Zaboravi svrhu rada, ako ne veruješ u nju, i pronañi svrhu
u radu. Poznata ti je izreka: 'Rad je molitva.' Pomisli na svetog Lajbovica, na
svetog Bendikta. Misli na svoj poziv."
Crnozub se konačno primiri. "Da, moj poziv", reče gorko. "Nekada sam mislio
da je molitva moj poziv - razmišljanje i molitva. Tako mi je bar bilo rečeno, oče
opate."
"A ko ti je rekao da monasi ne rade dok razmišljaju?"
"Niko. Nisam rekao..."
"Onda mora da misliš da je naukovanje pogrešan posao za monaha. Misliš da će
te ribanje kamenih podova i iznošenje govana iz klozeta više približiti Bogu
nego prevoñenje blaženog Boedulusa? Slušaj, sine moj, ako je naukovanje
nespojivo sa misaonom molitvom, da li to znači da je sveti Lajbovic straćio čitav
život? Šta smo onda dvanaest i po vekova radili u Jugozapadnoj Pustinji? Šta je
sa monasima koji su se uzdigli do svetaštva u istom skriptorijumu gde ti sada
radiš?"
"Ali to nije isto."
Crnozub odustade. Bio je u opatovoj zamci, i da bi se iz nje izvukao, bilo je
potrebno da natera Džarada da prizna razliku koju je ovaj namerno zaobilazio.
Postojala je vrsta 'naukovanja' koja je vremenom postala oblik misaone verske
prakse svojstvene Redu, ali to nije bio mučni posao prevoñenja blaženih
istoričara. Znao je da Džarad zapravo govori o originalnom radu, i dalje
obavljanom kao ritual, čuvanja Lajbovicove Memorabilije, fragmentarnih i retko
razumljivih beleški iz Magna Civitasa, Velike Civilizacije, spisa koje su sa
lomača Pojednostavljenja spasili nastariji sledbenici Isaka Edvarda Lajbovica,
Crnozubovog najdražeg sveca posle Device. Lajbovicovi kasniji sledbenici, deca
mračnog doba, preuzela su na sebe samozaboravni i srazmerno nemisaoni
zadatak zapisivanja i prepisivanja, učenja napamet i horskog recitovanja ovih
tajanstvenih zapisa. Ovaj zamorni posao zahtevao je potpunu, svake misli lišenu
pažnju, da mašta ne bi dodala nešto što bi prepisivaču učinilo besmislenom
džunglu linija na dijagramu neke izgubljene ideje iz dvadesetog veka. To je
zahtevalo unošenje sebe u rad koji je tako postajao molitva. Kada bi čovek i
molitva postali jedno, zvuk, reč ili zvonjava manastirskog zvona ponekad bi
učinili da čovek podigne pogled sa pisaćeg stola i u čudu opazi da je
svakodnevni svet oko njega na neki volšeban način preobražen i ozaren
božanskim prisustvom. Hiljade umornih prepisivača možda su na prstima prešli
u raj kroz iluminiranu kapiju od ovčje kože, ali njihov posao nije bio nimalo
sličan približavanju Boedulusa Nomadima. Crnozub je, meñutim, odlučio da se
više ne raspravlja.
"Hteo bih da se vratim u svet, Dom'ne", odlučno izjavi.
Odgovor je bila mrtva tišina. Opatove oči pretvoriše se u svetlucave proreze.
Crnozub zatrepta i skrenu pogled. Kroz otvoren prozor dozuja insekt, dvaput
obelete odaju i spusti se na Džaradov vrat. Tu je malo milio, a onda raširi krila i
odzuja kroz isti prozor napolje.
Kroz zatvorena vrata susedne prostorije, prigušen glas nekog novaka ili
postulanta koji je recitovao zadati memorabilijum prodirao je u tišinu, ali je nije
i umanjivao:
"...a vektorska krivulja jačine magnetnog polja jednaka je vremenskoj stopi
promene vektora gustoće električnog fluksa, dodatoj na četiri pi puta vektor
gustoće. Ali treći zakon glasi da je odstupanje vektora gustoće električnog
fluksa..." Glas je bio mek, gotovo ženski, i recitovao je brzo, kao kada monah
izgovara rozarijum, razmišljajući o nekoj od Tajni. Glas je bio poznat, ali
Crnozub nije mogao da mu odredi vlasnika.
Dom Džarad konačnu uzdahnu i progovori: "Ne, brate Crnozube, nećeš se
odreći svojih zaveta. Trideset ti je godina, ali šta si izvan ovih zidova?
Četrnaestogodišnji begunac koji nema gde da ode. Pff! Dobri ljudi ovog sveta
očerupali bi te kao pile. Roditelji su ti umrli, zar ne? A zemlja koju su
obrañivali, nije bila njihova?"
"Kako mogu da budem razrešen, oče opate?"
"Tvrdoglavo je to, tvrdoglavo. Šta imaš protiv Boedulusa?"
"Pa, recimo, to što s prezirom govori o Nomadima..." Crnozub zaćuta; ponovo
se našao u zamci. Nije imao ništa protiv Boedulusa. Za sveca mračnog doba,
Boedulus je bio razuman, radoznao, maštovit... i netolerantan. Bila je to
netrpeljivost civilizovanog čoveka prema varvarima, vlasnika plantaže prema
skitačkom goniču stoke, Kaina prema Avelju. Bila je to ista netrpeljivost kao
Džaradova. Ali Boedulusov blagi prezir prema Nomadima nije bio važan.
Crnozub je mrzeo čitav projekt. Ali je preko puta njega za stolom sedeo
pokretač projekta i posmatrao ga bolnim pogledom. Dom Džarad bio je, kao i
uvek, Crnozubov manastirski pretpostavljeni, ali je sada bio više od toga. Pored
opatskog prstena sada je nosio i crvenu kapu. Kao Visoki Poglavar Džarad
Kardinal Kendemin, princ Crkve, mogao je da nosi i zvanje 'pobednik svih
rasprava'.
"Postoji li neki način da iziñem, gospodaru?" upita on ponovo.
Džarad se trgnu. "Ne! Ako hoćeš, možeš da uzmeš tri nedelje da pročistiš glavu.
Ali to nemoj više da me pitaš. Ne pokušavaj da me uceniš takvim
nagoveštajima."
"Ja ništa ne nagoveštavam, niti vas ucenjujem."
"Je li? Ako te ne oslobodim posla, preći ćeš preko zida, zar ne?"
"Nisam to rekao."
"Lepo! Onda, slušaj, sine moj. Zavetom poslušnosti odričeš se slobodne volje.
Obećao si da ćeš slušati, i to ne samo kada odlučiš da ti se sluša. Tvoj zadatak je
tvoj krst, zar ne? Onda zahvali Bogu i nosi ga. Potrudi se malo, potrudi se
malo!"
Crnozub klonu, zagleda se u pod i polako zatrese glavom. Dom Džarad oseti da
je pobedio, pa nastavi:
"Neću više da te čujem da to pominješ, ne pre nego što dovršiš svih sedam
tomova." Ustade. Ustade i Crnozub. Opat potera prepisivača iz kabineta, smejući
se kao da je sve to bila šala.
Uputivši se na večernje, brat Crnozub u hodniku proñe pored brata Raspevane
Krave. Na snazi je bio propis o tišini, i obojica su ćutala. Raspevana Krava se
cerio. Crnozub se namršti. Oba njegova druga, begunci sa plantaža žita, znali su
zašto je išao da vidi Doma Džarada, i obojici je nedostajalo razumevanje za
njega. Njegov posao bio je, po njima, lak i udoban. Raspevana Krava radio je u
novoj štampariji. Vren je radio u kuhinji kao brat drugi kuvar.
Vrena je video te večeri u blagovaonici. Drugi kuvar stajao je na liniji za hranu,
sipajući kačamak u tanjire velikom drvenom kutlačom. U prolazu bi svako
promrmljao: "Deo gratias", a Vren bi klimnuo glavom kao da želi da kaže:
"Nema na čemu."
Kada mu se približio Crnozub, Vren je imao spremnu ogromnu kuglu kačamaka
u kutlači. Crnozub privuče tanjir na grudi i pokaza prstima previše, ali se Vren
bio okrenuo pomoćniku da mu da 'neophodna' uputstva. Kada je Crnozub
spustio tanjir, Vren mu ga napuni.
"Vrati pola!" šapnu Crnozub, narušivši tišinu. "Glavobolja!" Vren podignu
kažiprst na usta, odmahnu glavom, pokaza na znak - HIGIJENSKI PROPISI -
iza uslužne linije, pa mahnu prema znaku na izlazu, gde je kontrolor otpada
pazio da li se baca hrana.
Crnozub položi tanjir na sud sa kačamakom. Desnom rukom zahvati kačamak,
levom dograbi Vrenovu mantiju. Onda gurnu kačamak u Vrenovo lice i poče da
ga utrljava sve dok ga Vren nije ujeo za palac.
Prior je doneo vest Crnozubu u ćeliju: Dom Džarad ga je oslobodio posla u
skriptorijumu na tri nedelje, da bi mogao da moli molitvu ribanja podova za
kuvare u kuhinji i trpezariji. I tako je sledećih dvadeset jedan dan Crnozub
morao da trpi Vrenov osmeh opraštanja, izvodeći kolensko klizanje na kamenu
vlažnom od sapunice. Prošlo je više od godinu dana pre nego što je ponovo
postavio pitanje o svom poslu, zvanju i zavetima.
Tokom ove godine, Crnozub je osećao da je ostatak zajednice počeo da ga
posmatra sa podozrenjem, da se nešto promenilo. Bilo da je ova promena zaista
bila u ponašanju ostalih prema njemu ili samo u njegovoj uobrazilji, posledica
joj je bila usamljenost. Povremeno se osećao odbačen od svih. U horu bi se
zagrcnuo kod reči: "Jedan hleb i jedno telo, iako nas je mnogo, mi smo."
Njegova pripadnost bratstvu više se nije uzimala zdravo za gotovo. Bio je
izgovorio reči: "Hoću da iziñem", možda i pre nego što je to zaista pomislio, ali
ne samo da je tako nešto izjavio pred opatom, već je i dozvolio da njegovi
drugovi saznaju za taj ispad. Meñu zavetovanima, meñu onima koji su se
nepovratno predali Bogu i Redu, monah koji se pokajao bio je nešto
nenormalno, izvor nespokojstva, predznak, stvar vredna žaljenja. Jedni su ga
izbegavali. Drugi su ga neobično posmatrali. Treći su se ponašali previše
sažaljivo prema njemu.
Pronašao je nove prijatelje meñu mlañim pripadnicima zajednice, novacima i
postulantima još ne potpuno posvećenim Putu. Jedan od njih bio je Torildo,
momak vilinskog šarma čija je prva godina u opatiji već bila obeležena mnogim
nevoljama. Kada su Crnozuba poslali kuvarima na tronedeljenu kaznu ribanja
podova, zatekao je Torilda kako već riba, kažnjen za neki neokajan prestup, i
ubrzo je otkrio da je Torildo bio onaj nejasni glas koji je izgovarao
memorabilijum u sobi pored Dom Džaradove za vreme onog zlosrećnog
razgovora. Meñu njima su postojale velike razlike u zanimanjima, poreklu,
karakteru i starosti, ali ih je zajednička kazna zbližila dovoljno dugo da se vežu
jedan za drugoga.
Torildu je bilo drago što je našao starijeg monaha koji nije bezgrešan. Crnozub,
iako nije hteo da prizna da zavidi postulantu na srazmernoj slobodi da ode iz
manastira, počeo je da zamišlja sebe u Torildovim sandalama, sa Torildovim
problemima, Torildovom umiljatošću i sposobnostima (koje mnogi nisu umeli
da prepoznaju). Zatekao je sebe kako daje savete, i laskalo mu je kada mu je
Raspevana Krava kiselo saopštio da ga Torildo oponaša i govori kao on. To se
pretvorilo u kratkovečan odnos oca i sina, ali ga je još više izdvojilo iz redova
zavetovanih, koji kao da nisu sa naklonošću gledali na njihov odnos.
Počelo je da mu biva sve teže da razlikuje mrštenje zajednice od mrštenja
njegove sopstvene savesti. Jedne noći sanjao je kako kleči u kapeli radi pričešća.
"Neka te telo Isusa Hrista povede u večni život", ponavljao je sveštenik svakom
pričesniku, ali je Crnozub, dok se bližio red na njega, opazio da je to Torildo,
koji se, stavljajući naforu na Crnozubov jezik, nagnuo bliže i šapnuo: "Onaj koji
ovde deli hleb sa mnom izdaće me."
Crnozub se probudio, gušeći se. Pokušavao je da ispljune živu žabu.

2.
Prvi stepen pokornosti jeste bespogovorna poslušnost. Ovo je vrlina onih kojima
ništa draže nije od Hrista, onih koji, zbog svete službe na koju su se zavetovali, i
straha od pakla, i slave života beskonačnog, čim im nadreñeni nešto nalože,
prime to kao reč Božju i ne čase časa da to izvrše.
Kanonik svetog Benedikta, poglavlje 5.
U vreme kada je brat Crnozub prevodio jedanaesto poglavlje sedmog i
poslednjeg toma Boedulusovog dela, grozničavo radeći da dovede posao do
kraja, specijalni glasnik iz Valane u Slobodiji Denvera stigao je u opatiju sa
tragičnim vestima. Papa Linus Šesti, najlukaviji, ako ne i najsvetiji od poslednjih
papa, i najzaslužniji čovek za izlečenje postosvajačke šizme, pao je mrtav od
srčane kapi dok je stajao u vodi dubokoj do cevanica u ledenom potoku sa
pastrmkama i tresao svojim štapom na poslanstvo Kirije na obali. Bunio se kako
Gospod nikada nije rekao Petru da prestane da peca ribu pošto mu je dodelio
zadatak da peca duše. Papa Petar je posle vaskrsenja zaista povezao pet apostola
sa sobom u čamcu, podučio ih je Linus. Onda je zastao, pobledeo, ispustio štap i
uhvatio se za grudi; gotovo prkosno je prostenjao: "Odo' ja da pecam" i sručio se
u ledenu vodu. Tek je kasnije zapaženo da su ove poslednje reči bile iz Jovana,
21:3.
Čim je dobio poruku, Visoki Poglavar Kardinal Opat počeo je da pakuje svoje
fine haljine. Obavestio je stanicu na Papinskom putu u Senlaj Bovicu da će mu
biti potrebna oružana pratnja usput, i naložio bratu konjušaru da pripremi najbrži
par konja i najlakšu kočiju, pošto je planirao brzo putovanje. Suze su mu se
mešale sa nervoznim znojem, a raspoloženje mu se menjalo od skrušenosti do
uzbuñenja zbog priprema za put. Pokojni papa bio je taj koji ga je postavio za
kardinala. Ovo je trebalo da budu njegovi prvi izbori za papu. Zajednica je
razumela njegova pomešana osećanja i klonila ga se.
Pošto je očitao eulogiju za Linusa i odslužio Misu za mrtve, obratio se
monasima okupljenim u blagovaonici posle večere, uoči odlaska.
"Prior Olšuen obavljaće dužnost opata dok budem odsutan. Hoćete li mi obećati
da ćete mu ukazati istu poslušnost u Hristu koju ste ukazivali meni?"
Skup se oglasi potvrdnim mrmljanjem.
"Da li se neko uzdržava od obećanja?"
Nastade tišina, ali je Crnozub osećao da ga posmatraju.
"Sinovi moji dragi, ne pristaje nama u manastiru da raspravljamo o poslovima
Svetog Koledža, ili politici Crkve i Države." Zastao je da osmotri malo jezero
lica na svetlosti svetiljki. "No, svejedno, treba da znate zašto moje odsustvo
može da se oduži. Svima vam je poznato da je jedna od posledica šizme bila
pojava dva rivalska polagača prava na mesto pape izmeñu dotad nezabeležnog
broja kardinala. I da je jedan od uslova sporazuma koji je značio kraj šizme bio
da novi papa, sada već u svetom sećanju, potvrdi proglašenje ovih kardinala, bez
obzira na to koji od polagača prava ih postavi. Ovo je bilo učinjeno, i sada na
kontinentu imamo šest stotina osamnaest kardinala, od kojih neki nisu biskupi, a
neki nisu čak ni sveštenici. Budući da je ovaj broj gotovo jednako raspodeljen
izmeñu Istoka i Zapada, možda će biti teško dobiti većinu od dve trećine i
jednog potrebnu da se izabere papa. Konklava bi mogla da potraje. Nadam se da
neće više od nekoliko meseci, ali to se ne može tačno predvideti.
Bojim se da ćete s vremena na vreme čuti glasine od namernika. Sve dok traje
papsko iznanstvo iz Novog Rima, u sadašnjem okruženju snaga Teksarka,
neprijatelji valanskog papata nadaće se obnavljanju šizme, i hraniće glasine.
Molim vas da ih ne slušate.
Moć Države je oslabila. Sedmi Hanegan nije onaj isti tiranin kakav je bio drugi
Hanegan, koji se, kao što znate iz istorije, koristio prevrtljivošću i stočnom
kugom da preotme zemlju od Nomada, poteravši obolele životinje meñu krznata
nomadska stada. Poslao je svoju konjicu sve do Zaliva Duhova, koja je gonila
zalutale pored naših kapija. Ubio je papinog izaslanika, a kada je papa Benedikt
stavio Teksarkanu pod interdikt, Hanegan je zaplenio sve crkve, dvorove i škole.
Zauzeo je zemlje oko Novog Rima i primorao Njegovu Svetost da prebegne u
okrilje uzdrmanog Denverskog Carstva. Okupio je dovoljan broj biskupa sa
istoka da izaberu antipapu - ili, bolje reći, rivalskog papu da sedi u Novom
Rimu. Tako smo dobili šezdeset pet godina šizme.
"Ali sada je Filipeo Hark postao sedmi Hanegan. On jeste naslednik osvajača, ali
postoji razlika. Njegov predak bio je lukavi, nepismeni poluvarvarin. Sadašnji
vladar odgojen je i obrazovan da vlada, a neke od njegovih učitelja smo mi
podučavali. Zato imajte nadu, sinovi moji, i molite se.
Ako pravi Hanegan sedne sa pravim papom, njih dvojica, uz Božju pomoć,
sigurno mogu da se dogovore i okončaju izgon. Molite se da papi koga
izaberemo bude dozvoljeno da se vrati u Novi Rim slobodan od hemegonije
Teksarka. Ljudi svuda gaje jaka osećanja u pogledu okupacije, ali ne bi bilo
dobro za nas da se raspravljamo sa Svetim Koledžom da li Teksarkove trupe
treba da se povuku pre nego što se papa vrati kući. Tu odluku treba ostaviti
samom papi, kada bude izabran.
Molite se za izbor pape, ali ne za bilo kog kandidata. Molite se da nas Sveti Duh
vodi u odlučivanju. Crkvi je danas potreban mudar i svetački papa, ne papa sa
istoka ili zapada već papa dostojan te stare titule, 'sluga Božjih sluga'." Tišim
glasom, Dom Džarad dodade: "Molite se i za mene, braćo moja. Jer šta sam ja
nego stari seoski monah, kome je papa Linus, verovatno u trenutku slabosti, dao
da nosi crvenu kapu? Ako iko u Koledžu ima niži položaj od mene, to može biti
samo ona žena... ovaj, Njena Eminencija Opatica od N'Orka, ili moj mladi brat
ðakon Smeñiponi, koji je još laik. Neka me vaše molitve čuvaju od nerazumnih
dela. Što ne znači da odlazim meñu vukove, zar ne?"
Jedva čujno frktanje i kikotanje natera Džarada da izvije veñe.
"Da bih pokazao da nisam neprijatelj Carstva, preći ću Zaliv Duhova i zaputiti
se kroz Provinciju. Ali ću zato pomeriti sutrašnju misu. Ionako je praznični dan,
pa ćemo otpevati staru misu za prestanak šizme pre nego što poñem."
Raširio je ruke kao da grli okupljene, opisao veliki krug u vazduhu iznad
njihovih glava, sišao sa predikaonice i izišao iz dvorane.
Crnozuba obuze veliko nespokojstvo. Zatražio je dozvolu da se obrati Domu
Džaradu pre opatovog odlaska, ali je bio odbijen. Na rubu panike, pred zoru je
našao priora Olšuena, koji se bio zaputio tremom na jutrenje, i povukao ga za
rukav mantije.
"Ko je to?" upita Olšuen nestrpljivo. "Već kasnimo." Zastao je meñu senkama
stubova osvetljenih usamljenom bakljom. "A, ti si, brate Crnozube. Dede, reci,
šta je posredi?"
"Dom Džarad je rekao da će me saslušati kada završim Boedulusa. Ja sam pri
kraju, ali on samo što nije otišao."
"Rekao je da će te saslušati? Ako ne spustiš glas, svakako će te čuti. Šta to treba
da sasluša?"
"O promeni zanimanja. O napuštanju Reda. A sada ga neće biti mesecima."
"To ne možeš da znaš. Uostalom, šta ja tu mogu? I šta ti to znači, da napustiš
Red?"
"Pre nego što ode, da li biste ga podsetili na mene?"
"Šta da ga podsetim?"
"Ne mogu više ovako."
"Neću te ni pitati kako. Već kasnimo." Ponovo se zaputio prema crkvi, a
Crnozub zakaska pored njega. "Ako Dom Džarad bude imao koji slobodan časak
ovog jutra, i ja mu kažem za tvoju uzrujanost, hoće li znati šta je posredi?"
"O, hoće, siguran sam da hoće!"
"A sad, kakva je to priča o napuštanju Reda? Nije važno, zadržavamo jutrenje.
Doñi u moj kabinet za dan ili dva, ako hoćeš. Možda ću ja tebe pozvati. Sada se
smiri. Neće on dugo biti odsutan."
Opat Džarad, pošto je odslužio misu za prestanak šizme, objavi sa predikaonice
da želi da se na dan otvaranja sabora otpeva izborna misa za papu, i još jedna
kada u opatiju stignu prve vesti iz Valane, ako papa još ne bude izabran.
Obavivši to, ode put Zaliva Duhova.
Dvadesetak ili više monaha, meñu njima i Crnozub i Torildo, bili su se poreñali
duž istočnog zida i posmatrali oblak prašine dok nije nestao na istočnom
obzorju.
"Da bi dokazao da nije neprijatelj Carstva, on putuje kroz Provinciju", Crnozub
kiselo ponovi reči svog gospodara. "Ali pri tom vodi i oružanu pratnju. Šta će
mu oružana pratnja?"
"Grize te to?" upita Torildo, koga su obično više zanimala Crnozubova osećanja
nego misli.
"Kada bi on bio neprijatelj Carstva, stvari bi drugačije stajale za mene, Torildo."
"Kako?"
"Bilo bi drugačije za sve nas, da odavde niko nije pravio kompromise. Još je bio
toliko drzak da mi govori o bacanju bisera svinjama."
"Ne razumem te, brate."
"Nisam ni očekivao da hoćeš. Ako moji roñaci Vren i Raspevana Krava ne
razumeju, kako ćeš ti?" Utešno je položio ruku na Torildovu šaku koja je
počivala na parapetu. "Dovoljno je što brineš."
"A, brinem, stvarno." Postulant ga je posmatrao onim zelenim očima koje su ga
toliko podsećale na majčin blagi i topli pogled. U njemu je bilo nečeg
ženstvenog. Postiñen snagom osećanja, Crnozub povuče ruku.
"Znam. Zaboravimo to. Kako ti ide sa onim teškim memorabilijumom?"
"Kažu da su to Maksvelove jednačine. Mogu da ih izgovorim normalno i
unatraške, ali ne znam šta su niti šta znače."
"Ni ja, ali i ne treba da znaš. No, da ti nešto kažem: njihovo značenje je
protumačeno u prošlom veku. Trebalo bi da se nalaze meñu beleškama koje je
Ton Tadeo Fardentrot doneo sa sobom u Teksark pre sedamdeset godina. Koliko
sam čuo, Maksvelove jednačine spadaju u najpoznatije memorabilije."
"Fardentrot? Zar nije on izmislio telegraf? I dinamit?"
"Mislim da jeste."
"Pa, ako im je značenje tako dobro protumačeno, zašto ja moram da ih učim
napamet?"
"Tradicija, pretpostavljam. Ne, više od toga. Treba samo puštaš da ti reči prolaze
kroz um, kao molitva. Ako to radiš dovoljno dugo, Bog će te prosvetliti. Tako
bar kažu stariji."
"Ako je neko saznao njihovo značenje, mogao bih da to potražim."
"To bi moglo da pokvari čitavu stvar, brate. Ali možeš da pokušaš, ako hoćeš.
Možeš da pročitaš šta je brat Kornhoer napisao o tome pošto je Fardentrot
otišao, ali ne verujem da ćeš ga razumeti."
"Koji brat?"
"Kornhoer. On je izmislio onu staru mašinu za struju u katakombama."
"Koja ne radi."
"O, radila je kada ju je napravio, ali ovde nije bila od prevelike koristi. A njegov
opat zbog nečega nikada nije dopustio da nauči nekog drugog da je opravlja. Jesi
li ikada video električnu svetiljku?"
"Ne."
"Nisam ni ja, ali je palata Hanegana u Teksarku puna njih. I ovde na univerzitetu
imaju nekoliko komada. Koliko se sećam, braća Kornhoer i Fardentrot postala
su prijatelji, ali opat Džerom to nije odobravao. Nego, zašto ne pročitaš onu
pločicu iznad Kornhoerove mašine?"
"Video sam je, ali je nikada nisam pročitao. Tu mašinu je vraški teško čistiti.
Ima toliko žlebova i udubljenja." Torildo je bio nastojnik podzemlja i radnik u
magacinu. "Nikada mi nisi rekao koji je tvoj memorabilijum, Crnozube."
"Pa, verski je. Mislim da nema nikakvu naučnu vrednost. Zovu ga 'pazarni
spisak svetog Lajbovica'." Pokušao je da obuzda ponovnu navalu ponosa koji je
osetio kada su mu poverili osnivačev memorabilijum, ali Torildo ništa nije
primetio.
"Da li se dogaña nešto posebno kada ga izgovaraš?"
"I da i ne. Možda nikada nisam dovoljno predano radio na njemu. Kao što je
sveti Lajbovic imao običaj da kaže: 'Što vidiš, to i dobiješ, ŠVTID."
"Gde je ta izreka zabeležena? Šta to znači?"
Crnozub, koji je voleo zagonetne 'Izreke svetog Lajbovica', bio je pošteñen
obaveze da odgovori jer je zvono oglasilo sekstu i ponovno uvoñenje propisa o
ćutanju, koji je opat tog jutra obustavio zbog svog odlaska. Monasi počeše da
napuštaju parapet.
"Siñi do mene u podrum, ako budeš mogao", šapnu Torildo, prekršivši propis o
ćutanju.
Crnozubovi nomadski preci veoma su poštovali ekstatična magijska ili religijska
iskustva, i ovo nasleñe, iako pagansko, nije bilo nespojivo sa tradicionalnim
mističnim traganjem koje mu je bilo tako privlačno i prirodno u manastirskom
životu. Ali kako je bledelo njegovo osećanje jedinstva sa braćom po zavetu, tako
su mu sve manje bili privlačni formalni oblici posvećenosti. Procesije i
recitovanje psalama više nisu uzdizali njegov duh i ispunjavali ga zanosom. Čak
ni uzimanje euharistije za vreme mise više nije diralo njegovo srce. Osećao je to
kao značajan gubitak, uprkos sumnjama u pogledu svog zaveta Redu. Ono što je
gubio u javnom služenju nastojao je da povrati u samotnim molitvama.
Vreme koje su monasi mogli da provode sami u ćelijama bilo je ograničeno na
sedam noćnih sati, od kojih su najmanje jedan i po sat provodili u meditativnoj,
afektivnoj ili kontemplativnoj molitvi. Deo ovog vremena za molitvu bilo je
posvećeno čitanju onih delova božanske službe koje su zbog dnevnih poslova u
opatiji propustili da otpevaju u horu u propisanim satima, ali je Crnozubu retko
trebalo više od dvadeset minuta da dovrši ovaj brevijar, pa je ostatak vremena
posvećivao Isusu i Mariji. Ali dok je spavao, njegovi snovi često su bili obojeni
mitovima iz detinjstva i prikazama Žene Divljeg Konja koju je video.
Njegov ispovednik i duhovni savetnik oštro ga je upozorio u nekoliko prilika da
ne prima ozbiljno svaku prividno natprirodnu pojavu koja bi mu se ukazala
tokom kontemplativne aktivnosti, u vidu glasa ili vizije, zato što su takve stvari
obično bile ili ñavolje delo ili jednostavno usputne posledice pomne
usredsreñenosti neophodne za meditativnu ili kontemplativnu molitvu. Kada su
jedne noći u ćeliji počele da su se javljaju vizije, pripisao ih je groznici jer se
prethodnog dana razboleo i bio osloboñen rada u skriptorijumu.
Klečao je na tanko obloženoj drvenoj ploči pored ležaja i nepomično zurio u
sličicu Prečistog Srca koja je visila na zidu. Kada bi mu um odlutao, ili kada bi
se javila nezvana misao, usredsreñivao se na sliku. Slika je bila neugledna i
grubo naslikana, jedva nešto više od simbola. Molitva je bila vezivanje uma, bez
reči i misli, na sliku i srce Devičino. Bilo mu je pomalo mutno u glavi od
groznice, i osećao je talase obamrlosti dok je klečao. Povremeno mu se
smrkavalo pred očima. Više nije mogao da održava pogled na slici. Um kao da
mu je zaranjao u mračni hodnik koji je vodio u ništavilo.
A onda se pojavilo: živo srce koje je lebdelo pred njim u crnilu prostora i grčilo
se u kadenci sa njegovim bilom. Bilo je stvarno u svakoj svojoj pojedinosti. Iz
otvora probijenog u levoj ventrikuli ritmično su prskali mlazići krvi. Jedno
vreme nije osećao ni strah ni iznenañenje, ali je nastavljao opčinjeno da zuri.
Znao je, nemušto, da to nije Marijino srce, ali ga to nije čudilo niti brinulo sve
dok se kasnije nije u mislima vratio na to. Jednostavno je prihvatao ono što mu
je dolazilo, u trenutku kada se to dogañalo.
Iz zanosa ga je prenulo kucanje na vratima. Koža mu se naježila od nagle
promene u svesti.
"Benedicamus domino", odgovorio je, trenutak kasnije.
"Deo gratias", začuo je prigušen glas iz hodnika. Bio je to brat Džonan, koji je
budio braću na jutrenje. Koraci su se udaljili.
Ustao je i pripremio se za svakodnevne poslove, ali je čitavog tog i sledećeg
dana bio pod utiskom ukazanja. Bila je vrlo zagonetna, čak i kada mu je
popustila groznica.
Kada ga prior Olšuen nije pozvao ni trećeg dana posle Džaradovog odlaska,
Crnozub ga sam potraži. Olšuen je bio stari prijatelj: bio je Crnozubov učitelj i
ispovednik u vreme pre nego što je bio postavljen za priora, ali pojavljivanje
starog učenika na vratima njegovog kabineta nije izazvalo osmeh dobrodošlice
kod njega.
"Ah, da, rekao sam ti da doñeš do mene, zar ne?" reče Olšuen. "Pa, sedi, kad si
već tu." Vratio se na svoju stolicu, spustio laktove na sto, spojio vrhove prstiju i
konačno se tanko osmehnuo Crnozubu. Čekao je.
Crnozub je sedeo na ivici stolice, uzdignutih obrva. I sâm je čekao. Prior poče
naizmenično da rastavlja spojene vrhove prstiju i da ih ponovo spaja. Crnozubu
je ova navika oduvek izgledala opčinjavajuće. Koordinacija mu je bila savršena.
"Došao sam da zatražim..."
"Dom Džarad mi je rekao da te izbacim ako zatražiš išta više od blagoslova ako
nisi završio Boedulus, a znam da nisi. Neću te izbaciti jer sam te sâm pozvao."
Svaku rečenicu naglašavao je stankom i rastavljanjem prstiju. Ovo je radio samo
kad je bio uzrujan. "Dakle, šta želiš, sine?"
"Blagoslov."
Blagi Olšuen, koga je bilo lako razoružati, spusti ruke, nagnu se napred i sa
olakšanjem se nasmeja.
"Za moju molbu da budem osloboñen zaveta."
Osmeh iščeznu. Zavalio se unazad, ponovo spojio vrhove prstiju i očinskim
tonom mu se obratio: "Sine moj, Crnozube. Ti pokvareni mali Nomade!"
"Očigledno je da ste razgovarali sa Domom Džaradom o meni, oče priore."
Crnozub se usudi da se tužno osmehne.
"Nije rekao ništa što bi voleo da čuješ, a rekao je i par stvari koje bolje da ne
čuješ. Utrošio je bar pola minuta na tu temu, a govorio je brzo. Onda je dodao da
te izbacim, i otišao."
Crnozub ustade. "Pre nego što me izbacite, hoćete li mi bar reći gde da se
raspitam o proceduri?"
"O kakvoj proceduri? Za odrešenje od zaveta?" Olšuen sačeka da Crnozub
potvrdi, pa nastavi: "Pa, kada iziñeš na vrata, poñeš desno. Proñeš hodnikom do
stepeništa, pa siñeš stepeništem do trema. Odeš okolo do glavnog ulaza i iziñeš
u dvorište. Sa druge strane dvorišta je glavna kapija, a iza kapije drum. Odatle
moraš sâm da se snañeš. Put u tvoju novu budućnost leži pred tobom." Nije
našao za shodno da doda da će Crnozub biti ekskomuniciran, da na mnogim
mestima neće hteti da ga zaposle, da će biti lišen svih prava na obraćanje
crkvenim sudovima i sakramente, odbačen od klerika i pobožnih meñu laicima, i
lak plen za svakoga ko shvati da nema pravo na zaštitu suda.
"Želeo bih da iziñem redovnim putem, naravno."
"U biblioteci postoje knjige o kanonskom pravu."
"Hvala vam, oče priore." Crnozub se okrenu da ode.
"Čekaj", reče prior, popustivši. "Reci mi, sine... ako, pošto budeš završio
Boedulusa... ovo je samo mogućnost, razumeš? Dakle, ako ti se tada dopusti da
biraš posao, kako ćeš se osećati u vezi s tim da uzmeš da radiš nešto novo?"
Monah je oklevao. "Verovatno bih ponovo razmislio o tom novom."
"Koliko još imaš do završetka?"
"Deset poglavlja."
Olšuen uzdahnu i reče: "Sedi, onda." Počeo je da pretura meñu hartijama na
stolu dok nije pronašao zapečaćen koverat. Crnozub opazi svoje ime na njemu,
ispisano Džaradovim rukopisom. Prior razreza koverat, razmota savijenu
belešku, polako je pročita i zagleda se u Crnozuba. Ponovo je sastavio prste i
počeo da lupka dva po dva.
"Da biram posao?"
"Da... ostavio je mogućnost da biraš. Kada završiš Knjigu o korenima, možeš da
uzmeš Tragove preñašnjih civilizacija od istog autora. Ako nisi sit blaženog
Boedulusa."
"Sit sam blaženog Boedulusa."
"Onda ćeš dobiti da prevodiš Večne misli o regionalnim sektama Jogena
Durena."
"Na nomadski?"
"Naravno."
"Hvala vam, oče priore."
Crnozub ode hodnikom do stepeništa, siñe na trem, iziñe na glavni ulaz, preñe
dvorište i iziñe kroz glavnu kapiju na drum. Tu je neko vreme stajao, bojažljivo
osmatrajući suvi predeo. Niže niz drum ležalo je selo Sanlaj Bovic, a nekoliko
milja iza sela dizao se breg zaravnjenog vrha zvan Mesa Poslednjeg Pribežišta.
U daljini su se nazirale planine, sa nekoliko brežuljaka kao prethodnicom.
Zemljište je bilo poprskano kaktusima i jukom, sa oskudnom travom i meskitom
u nižim delovima. U daljini je bilo antilopa. Video je brata pastira kako vodi
svoje stado preko prelaza, i njegovog psa koji je režanjem gonio zaostale
životinje.
Pored njega se zaustaviše kola koja je vukla grbava mula, obavivši ga tankim
oblakom prašine. "Ideš u grad, brate?" upita prosedi vozar sa svog gnezda na
vrhu gomile džakova.
Crnozub je bio u iskušenju da proñe kroz selo i da se popne na Poslednje
Pribežište. Za brdo se govorilo da je ukleto, mesto gde su monasi povremeno
odlazili, nasamo (sa dopuštenjem), radi neke vrste duhovnog iskušenja u
divljini. Ali posle kraćeg oklevanja odmahnu glavom: "Od srca ti zahvaljujem,
dobri čoveče."
Ponovo je prošao kroz glavnu kapiju i uputio se prema podrumima. U vreme
kada je sveti Lajbovic osnovao red, govorilo je predanje, ovde nije bilo ničega
osim drevnog vojnog bunkera ili privremenog skladišta municije, koje su on i
njegovi sledbenici tako prikrili da je čovek mogao da proñe na dobačaj
kamenom od njega, a da ga i ne primeti. Bilo je to mesto gde su se čuvale
najstarije memorabilije. Prema Boedulusu, sve do sredine dvadeset prvog veka
tu nije bila izgrañena nikakva nastamba. Monasi su živeli u skrivenim pećinama,
a ovde su dolazili samo da odlože knjige i zapise dok se ne slegne bes
Pojednostavljenja i dok za dragocene dokumente ne proñe opasnost od
skinhedsa i pojednostavljivača. Drevne memorabilije još su ležale ovde, pod
zemljom, i čekale svoju sudbinu koja se možda već bila ostvarila i ubrzano
postajala prošlost.

3.
Neka monasi spavaju odeveni i opasani pojasom ili užetom... ali ne sa nožem
kraj sebe da se ne bi posekli u snu... Najmlaña braća neće imati postelje jedan do
drugoga, već pored starije braće.
Kanonik svetog Benedikta, poglavlje 22.
Po jedna uljana svetiljka, preslaba za čitanje, počivala je u svakoj od niša gde su
se čuvale knjige. Da bi se na policama pronašao neki naslov, bila je potrebna
ručna svetiljka. Knjige su obično nosili u čitaonicu u klerestorijumu, ali je
Crnozub pogledao rezime Durenovih De Perennibus Sententiis Sectarum
Rurum, svog sledećeg zadatka, uz svetlost sveće sasvim približenu stranicama
knjige. Ubrzo je vratio knjigu na policu i pošao da se nañe sa bratom Torildom,
koji je stajao naslonjen na Kornhoerov stari generator električne esencije,
zarñalu sandučinu u niši osvetljenoj svetiljkom.
"Hajde da sednemo ovde iza gde nas niko neće videti", promrmlja Torildo i
zakorači u duboke senke iza mašine. "Brat Obol je izišao, ali ne znam tačno
gde."
Crnozub je oklevao. "Nemam razloga da se krijem. Imam razlog što sam ovde,
iako nisam zatražio dozvolu."
"Psst! Ne moraš baš da šapućeš, al' snizi glas. Ja ovde smem da dolazim samo da
čistim. Mada to sada nije važno."
"Kakva su to vrata?" Crnozub pokaza prema zadnjem zidu tamnog udubljenja.
"Samo sobičak pun krša. Delova mašine, valjda. Doñi."
Monah je oklevao. Mašina ga je zbog nečega ispunjavala jezom. Podsećala ga je
na onu posebnu stolicu u kapeli, koja je, zapravo, bila sveta relikvija.
Uz mogućnost bržeg putovanja i komuniciranja koju su donela osvajanja
Hanegana Drugog nastala je i zaraza izumiteljstva, u svetu koji je počinjao da se
oporavlja, dvanaest vekova pošto je Magna Civitas nestala u Ognjenom Potopu.
Mnogi izumi, naravno, bili su obnavljanje starog, moguće zahvaljujući
sačuvanim zapisima iz velike civilizacije, ali su dobijene naprave ipak bile
majstorski načinjene i potrebne. Ono što je najviše nedostajalo u Hanegan Sitiju
bio je delotvoran i human metod izvršenja smrtne kazne. Zato je dve godine
posle izgradnje generatora električnih esencija u opatiji svetlog Lajbovica 3175.
l. g., usledila izgradnja stolice električnih sila, u Hanegan Sitiju u Carstvu
Teksarka. Prvi prestupnik koji je bio pogubljen novim metodom bilo je
lajbovički monah čiji je zločin bio to što je preneo ponudu azila od kardinala
opata sinu pokojnog Tona Tadea Fardentrota, neprijatelju Teksarka, čiji je rad u
opatiji Lajbovic uprkos tome doneo na svet mnoge nove izume koji su doneli
velike dobrobiti Carstvu, uključujući i stolicu električnih sila.
Bio je to prvi i jedini put kada je stolica upotrebljena. Hanegan Treći postavio ju
je na platformu na jednom gradskom trgu, i dok su za dovlačenje električnog
generatora bile potrebne dve zaprege mula, sam Gradonačelnik je presekao traku
koja je sprečavala oprugu da aktivira prekidač. Na oduševljenje svetine, napon
je bio nizak i monah je umirao sporo i bučno. Metod je bio odbačen dok se ne
sagradi bolji generator. Došao je i parni pogon, ali stolica nikada nije izneta iz
skladišta, jer je jedan od poslednjih Hanegana pronašao najboljeg dželata u liku
Vušina, čiji su se preci doselili sa drugog kontinenta, i koji je koristio sekiricu
takvom umešnošću i lakoćom da je i posle celog popodneva odrubljivanja glava
ostajao odmoran i spokojan, sposoban da presedi dva sata u dubokoj meditaciji
pre večere.
Stolica električnih sila na kraju bila je rasklopljena i prokrijumčarena preko
južnih Ravnica i granice Carstva u Zalivu Duhova. Ponovo se pojavila u opatiji
Lajbovic, gde su je postavili u crkvi, iznad kripte sa kostima monaha koji je
umro na njoj, i od tada su je svake godine, na dan njegove smrti, kadili
tamjanom, prskali svetom vodicom i održavali službu u sećanje na njega.
Tridesetak godina kasnije, opatija je nasledila i već ostarelog dželata, Vušina,
koji se pojavio, posrćući, iz peščane oluje, moleći za vodu i utočište. Otada je
prošlo samo tri godine.
"Hoćeš li stajati tu dok me ne uhvate?" upita Torildo nestrpljivo.
Crnozub uzdahnu i uvuče se u tesno udubljenje pored njega. Neko je nabacao
gomilu isluženih vreća za spavanje, pocepanih i buñavih, u pomrčinu iza
mašine. Udobno su se smestili.
"Nisam znao za ovo", reče Crnozub, čudeći se.
"Ti, Crnozube, nameravaš da pobegneš?"
Stariji monah je neko vreme ćutao, razmišljajući o tome. Prethodno je
nameravao da pobegne do Poslednjeg Pribežišta, da tamo donese odluku i da se
možda vrati. Torildo ga stegnu za butinu, kao da čeka odgovor. On mu skloni
ruku i uzdahnu. "Upravo sam pročitao rezime Durenove knjige. To je istorija
lokalnih kultova i jeresi koje su se pojavljivale i vraćale na različitim mestima.
Bog zna zašto Dom Džarad želi da tako nešto bude prevedeno na nomadski. Ne
vredi čak ni da pokušam da pretpostavim dok ne pročitam celu knjigu."
"Nećeš da bežiš?"
"Kako mogu? Svečano sam se zavetovao."
Torildo ispusti zagrcnut jecaj u tami. "Ja ću da pobegnem."
"Bilo bi to glupo od tebe. Dovoljno je da dobiješ Dom Džaradovu dozvolu, a za
postulanta je to obična formalnost."
"Ali Dom Džarad je otputovao, a ja moram da odem sada!" Njegovo jecanje se
pojača. Crnozub mu utešno obrgli ramena. Torildo se nasloni na njega i tiho mu
zaplaka u šupljini vrata.
"De, de, šta ti je sad?" upita stariji monah.
Torildo podiže glavu i približi lice Crnozubovom. Crnozub je video samo
ovalnu senku iz koje su svetlucale Torildove prelepe oči.
"Da li ti se zaista dopadam, Crnozube?"
"Naravno, Tori. Kakvo pitanje!"
"Ti si jedini razlog zbog koga sam ostao ovde u proteklih nekoliko meseci."
"Ne razumem."
"O, ti samo kažeš da ne razumeš, a u stvari razumeš. Sada više ne mogu da
ostanem. Ionako bih se uvalio u nevolju. Nečist sam. Bio sam ti neveran."
"O čemu to govoriš? Kako neveran?" Crnozub se nespokojno pomeri na
buñavim strunjačama.
"O, ti si tako pametan, ali i naivan." Uze Crnozubovo lice u svoje meke i tanke
šake. "Ja odlazim. Hoćeš li me poljubiti za oproštaj?" Osetio je da se Crnozub
trgnuo, i spustio ruke. "Nećeš, znači."
"Ovaj, svakako da hoću, Tori." Crnozub mu oprezno podari poljubac mira, prvo
ovlašno u desni obraz, a zatim...
"Ohhh", uzdahnu mladić, i stegnu ga u strastan zagrljaj.
Crnozub oseti pritisak usana na svojima i jezik koji je pokušavao da mu razdvoji
zube. Zabacio je glavu u stranu i unazad, daveći se. Tori leže preko njega i
zapipa ispod skuta njegove mantije, klizeći mu obema rukama uz noge. Crnozub
je isprva bio prestravljen, a zatim i užasnut zbog svoje erekcije, koju uspaljeni
Torildo sa oduševljenjem napipa.
"Tori, nemoj!"
"Znaš da je trebalo da budem žensko..."
Vrata sobička odjednom se otvoriše. Mršava ruka uzdignu svetiljku iznad njih.
U iznenadnoj svetlosti Crnozub ugleda četiri gole noge i dva ukrućena uda.
"Sodomiti!" razdra se stariji bibliotekar, brat Obol. "Uhvatio sam vas. Konačno
sam vas uhvatio, gadovi. Polazite u priorov kabinet!" Zamahnu da ritne Torilda
u golu zadnjicu, ali promaši. Obol je bio kratkovid. Nekada je posedovao jedini
par naočara u opatiji, izrañenih za njega u Teksarku, ali ih se odrekao iz verskih
razloga. Sada zgrabi Torilda za mišicu i dreknu na Crnozuba, koji je pokušavao
da se uzvere preko mašine.
"Elvene! Brate, Elvene! Vraćaj se ovamo, prljavi dupedavče!"
Trčeći uz stepenište, Crnozub je slušao komešanje iza sebe. Zastade na
odmorištu da se sredi, pa mirno proñe kroz čitaonicu u dvorište. Nañe se na
suncu, zaslepljen i pometen. Miopični starac ga je pobrkao sa bratom Elvenom,
novakom koji je radio za domara. Crnozub je u nekoliko navrata video Torilda i
Elvena, ali nije ništa posumnjao. Sada je, izgleda, bio uhvaćen u klopku koju je
bibliotekar postavio drugome. Zabuna neće potrajati. Na drugoj strani dvorišta,
svima pred očima, Elven je klečao i zagrtao žbunove ruža ñubrivom. Ništa od
časnog uzmaka. Krenuo je da se prijavi u prepisivačnicu, ali je tamo moglo da
postane nezgodno kada prior pošalje nekog po njega. Zato poñe u svoju ćeliju,
ali ga zvuk koraka u trku natera da se osvrne. Bio je to Torildo: trčao je prema
glavnoj kapiji. Crnozub zastade, čekajući da nastane gužva, ali se ništa nije
dogañalo.
Sačekao je pun minut. Kratko se pomolivši svetom Lajbovicu, odlučio je da se
vrati u podrum. Na dnu stepeništa dočekala ga je tišina i mutna svetlost. Pronañe
sveću koju je ranije upotrebio i zaviri iza mašine. Stari bibliotekar ležao je tamo
na leñima. Držao se za glavu i uvijao se od bola. Čelo mu je bilo krvavo.
Crnozub se nagnu nad njim.
"Ko je to?" zastruga on.
"Crnozub sveti ðorñe."
"Neka je hvaljen Gospod, brate. Treba mi mala pomoć."
Crnozub podiže starca, pomože mu da se provuče pored mašine i zatetura se sa
njim prema stepeništu.
"Pusti me. Pretežak sam za tebe. Sad će mi biti dobro."
Nakratko se nasloniše na zid da se odmore, a onda Crnozub prebaci
bibliotekarevu ruku sebi oko vrata i pomože mu da se popne uz stepenice. Obol
je škripao i stenjao.
"Bili su to Elven i Torildo. Pederi. Znao sam. Čime se tamo bave. Al' nikako da
ih uhvatim. Sve do danas. Znaš, svuda je bilo semena. Štrcali okolo. Iza mašine.
Zovu je semenarnik. Zamisli ti to. Kuda li su pobegli?" I dalje stružući, treptao
je u svom zamućenom svetu.
Crnozub ga pažljivo spusti na kraj stola u čitaonici i natera ga da legne na njega.
Monasi za stolovima poustajaše i brzo se okupiše oko njih. Jedan od njih donese
pehar sa vodom i obrisa bibliotekaru lice. Drugi pogleda posekotinu u kosi.
Treći upita: "Šta ti se dogodilo, brate?"
"Uhvatio sam ih. Konačno sam ih uhvatio. Brata Torilda i brata Elvena, dok su
ponovo radili onu stvar iza električnog idola. Torildo me je udario... nečim."
"Torildo te je zaista udario", reče Crnozub. "Ali nije Elven bio sa njim. Bio sam
to ja, Crnozub sveti ðorñe."
Okrenuo se i pošao, bez žurbe, i vratio se u svoju ćeliju. Ležao je na leñima i
zurio u sliku Prečistog Srca Devičinog sve dok nisu došli po njega.
Da lopatanje ñubriva nije bilo odreñeno kao oblik javne pokore, Crnozubu bi se
više dopadao taj posao od prevoñenja monahovog viñenja istorije Nomadima,
preponosnim da bi učili da čitaju. Vañenje sirovih govana iz klozeta i
prevoženje kolicima do najbližeg bureta za taloženje ñubriva bili su najmirisniji
deo posla. Tamo ih je mešao sa trostrukom količinom baštenskog korova,
kukuruzne šaše, saseckanih kaktusa i kuhinjskih pomija. Smrdljivu mešavinu
prebacivao je svakog dana u sledeće bure u nizu, da bi u njega prodro vazduh i
ubrzao raspadanje. Kada bi mešavina dospela u poslednje bure, već se osipala, i
bila je izgubila veći deo zadaha. Odatle bi je prebacio u čista kolica i odgurao do
velike gomile blizu bašte, na raspolaganje odgajivačima.
Trećeg dana, posle razgovora sa priorom, brat Elven je otišao preko zida.
Crnozub je očekivao da i njega razreše. Ali ne dogodi se ništa od toga. Pune tri
nedelje molio je molitvu lopatanja ñubriva, posvećujući svaku smrdljivu lopatu
duši sirotog Torilda. Da se peče u paklu - ja mu to ne želim, Gospode, molio se.
Niko nije pokazao prezir prema njemu, niti ga je iko izbegavao (pošto bi se
okupao), ali ga je sramota javne pokore naterala da se sam izdvoji. U svojoj
samoći, preko noći je u ćeliji još predanije iskao ono neopisivo odvajanje od
sebe koje se, činilo mu se, dešavalo u sjedinjavanju sa srcem Devičinim, srcem
koje nije bilo ispunjeno, već ispražnjeno tugom, otvoreno od tuge, tugom
otuñeno od sebe, srce zaronjeno u jamu blagoslovene tame u kojoj je,
povremeno, nazirao drugo srce, ranjeno, ali još živo.
"I ñavo ima svoje mislioce, kažu", bila je stroga ocena koju je njegov ispovednik
dao o njegovoj viziji, kao i o Crnozubovoj privatnoj molitvenoj praksi. "Žiža
kontemplacije mora biti naš Gospod. Posvećenost Našoj Gospi je divna stvar, ali
se mnogi monasi okreću njoj tek kada ih zažulje njihovi zaveti, kada je
poslušnost preteško breme. Zovu je 'Utočište grešnika', što ona i jeste - ali
postoje dva načina da se gleda na to: način Božji, i način grešni. Budi budan u
horu, sine moj, i prestani da ganjaš vizije noću."
Tako je Crnozub naučio da ne pominje svoju viziju. Video je da je razljutila
njegovog ispovednika, jer koju milost zaslužuje zavetovani monah koji se
odrekao svog zaveta osim one što dolazi kroz pokajanje i ispaštanje? Sličan stav
zapazio je i kod priora Olšuena koji ga je, na kraju njegove tronedeljne pokore,
poslao da se bavi redovnim poslom, ali mu i naložio da jedan sat nedeljno
provede sa bratom pomiriteljem radi posebnog savetovanja, na Crnozubovo
najcrnje očajanje.
Brat pomiritelj, monah po imenu Levion, bio je povremeni saradnik bratu vidaru
kao i čuvar memorabilije o izvesnim drevnim isceliteljskim veštinama. Lečio je
slučajeve senilnosti, padavice, depresije, manija i... nepokornosti. Takoñe je bio
dežurni egzorcist. Iako je poverovao u Crnozubovo svedočenje o incidentu u
podrumu, Olšuen ga je video kao ispoljavanje buntovnog nezadovoljstva, a
nezadovoljstvo je smatrao za greh ili bezumlje.
Crnozubova posvećenost Devici nastavila se i pored svega toga, i ovo
neodobravanje samo ju je pojačalo. Njegov stari junak, sveti Lajbovic, bio je
barem privremeno potisnut da bi više prostora ostalo za Devicu. Za svoj sledeći
projekt izabrao je Durenove Večne misli o regionalnim sektama da bi se
oslobodio Boedulusa, delimično i zato što su mnoge Durenovi seoske religije
bili kultovi Device, ili neke lokalne boginje koja je pozajmila Marijin lik i nosila
Marijino dete u naručju. Duren je čak pominjao nomadsku Dnevnu Devicu. Bio
je to izbor zbog koga je ubrzo zažalio, zbog izuzetnih teškoća u prevoñenju
teoloških ideja na nomadski, ali ga je u početku privuklo jedno poglavlje ('Apud
Oregonenses') koje se bavilo ostacima nečega što se nekoliko vekova ranije
zvalo Severozapadna Jeres. Činilo se da opis verovanja ovog kulta baca svetlost
na njegovu sopstvenu mističnu viziju.
"Oregonci su", pisao je Duren, "Majku Božju smatrali za prvobitnu materičnu
Tišinu u kojoj je izgovorena Reč postanka. Ona je bila mračna Praznina
oploñena svetlošću i materijom kada je Bog grmnuo 'Fiat!' Reč i Tišina bili su
jednake starosti, tvrñahu oni, i svaka je sadržala onu drugu."
Crnozuba je ovo podsećalo na sliku tamnećeg srca koje je postalo bezdan crnila
sa drugim živim srcem u sebi. Bio je duboko potresen.
"Za pripadnike kulta stoga je bilo nemoguće", pisao je Duren u jednom od
kasnijih poglavlja, "da izbegnu optužbu Inkvizitorovu da su od Device načinili
četvrtu božansku osobu, ovaploćenje ženske mudrosti Božje."
Budući da osim Vrena i Raspevane Krave niko u opatiji nije umeo da čita
nomadski, Crnozub je osećao da je bezbedno da sebi uzme izvesne slobode u
radu koji je bio tako imun na razumljivo izražavanje na tom primitivnom jeziku.
U prevoñenju reči eculeum ('ždrebe'), mogao je da bira izmeñu jedanaest
nomadskih reči čije je značenje bilo 'mladi konj', a da pri tom nijedna nije
značila isto. Ali svaki prevod 'večnosti' ili 'transsupstancijalnog' u jednoj reči
samo bi zbunio čitaoca. Teološke pojmove zato je ostavljao kao latinske reči u
nomadskom tekstu, i pokušavao je da ih protumači u dugim fusnotama koje je
sam sastavljao. Ali kad god bi zamislio sebe kako pokušava da objasni takve
stvari pokojnom ocu ili gazda-ujaku, fusnote su postajale začinjene
neodreñenošću za koju je znao da je mora izbaci iz konačne verzije. Zanos je
činio da mu zadatak bude manje mučan, ali je i pojačavao njegovo ubeñenje da
je uzaludan.
Posle dvomesečnog odsustva, opat Džarad je poslao prioru pismo iz Valane u
kome je zatražio, izmeñu ostalog, da se jednom nedeljno služi misa u čast izbora
pape, jer nije video kraj mučnom izbornom postupku. Obezglavljena Crkva bila
je u pometnji i previranju. Valana je bila suviše malo mesto za uspešnog
domaćina stotinama kardinala sa svim njihovim sekretarima, slugama i
pomoćnicima. Bilo je onih koji su stanovali u ambarima.
U pismu je bilo malo reči o samom skupu, osim neprikriveno prezirnog pomena
o tome da je već nekoliko kardinala otišlo kući, ostavivši iza sebe posebnog
zastupnika da ubaci njihov listić. Ovo je bilo moguće zahvaljujući kanonu
uvedenom zbog stranih, a ne domaćih kardinala, ali su ovi drugi koristili tu
pogodnost tokom dugih razdoblja interregnuma. U takvim slučajevima bilo je
potrebno da posebni zastupnik po mogućnosti bude iz redova sveštenstva
kardinalove titularne novorimljanske (ili valanske) crkve, i imao je pravo da
glasa prema ličnom ubeñenju i pod voñstvom Svetog Duha, ali je taj zamenik
uvek bio biran po lojalnosti, i retko je birao suprotno od želje svog kardinala sve
dok izbor ne bi postao očigledan i naveo ga da svoj glas podari pobedniku. Ova
praksa samo je otežala mogućnost kompromisa, jer je sluga uvek bio manje
elastičan od gospodara. Džarad nije hteo da dâ nikakvo predviñanje o datumu
svog povratka. Glasnik koji je doneo pismo malo se, meñutim, nacvrcao u
Sanlaj Bovicu i u takvom stanju izneo svoje mišljenje o celoj stvari: ili će svi
kardinali odrediti zastupnike i otići kućama da prezime, ostavljajući iza sebe
beznadežni ćorsokak, ili će izabrati nekog bolesnog starca za koga se očekuje da
će umreti pre nego što reši bilo kakav problem.
Posredstvom namernika iz Valane, čuvara papskih puteva i glasnika koji su
ostajali da prenoće na putu u druga mesta, stizale su i druge vesti i glasine.
Govorilo se da je Opat Džarad Kardinal Kendemin dobio dva glasa prilikom
trideset osmog glasanja - sumnjiva glasina koja je izazvala uzbuñenje i radost u
opatiji i navalu panike u Crnozubovom srcu, jer je ovome, po tada važećem
zakonu, bilo potrebno papino odobrenje da bude razrešen zaveta.
"Ne razmišljaš razumno", rekao mu je brat pomiritelj na njhovoj nedeljnoj
seansi, pošto je pet minuta slušao Crnozubovo nervozno brbljanje. "Misliš da ti
Dom Džarad stoji na grbači. Misliš da nikada neće promenti mišljenje. Ako se
vrati kao opat, opet ćeš moći da se obratiš papi. Ali ako se vrati kao papa, misliš
da neće imati pametnija posla nego da sedi tebi na grbači? Provešćeš čitav život
prevodeći memorabilije na nomadski. Zašto misliš da te Dom Džarad toliko
mrzi?"
"Nisam rekao da me mrzi. Stavljate mi reči u usta."
"Oprosti mi. On ti, dakle, sedi na grbači. Isto si rekao i za svog oca, da ti je
sedeo na grbači. Sad sam se setio. Mrzeo te je, u stvari, tvoj otac. Je l' tako?"
"Ne! Ni to nisam rekao."
Levion poče da pretura po svojim beleškama. Sedeli su u njegovoj ćeliji, koja
mu je služila kao radna soba. Njegova uloga posebnog savetnika nije bila stalno
zaduženje.
"Pre tri nedelje rekao si, ovim rečima: 'Otac me je mrzeo.' Zapisao sam to."
Crnozub je otromboljeno sedeo na Levionovom ležaju, naslonjen na zid.
Odjednom se nagnu napred, nasloni laktove na kolena, i poče da krši ruke.
Progovorio je, zagledan u pod: "Ako sam to rekao, mislio sam da me je mrzeo
kada je bio pijan. Mrzeo je odgovornost. Moje vaspitavanje trebalo je da bude
posao mog gazda-ujaka. Takoñe ga je ljutilo što me je majka povremeno učila
da čitam." Crnozub poklopi šakom usta, jer se odao ovim nepromišljenim
priznanjem.
"Postoje dve stvari koje ne razumem, brate sveti ðorñe. Prvo, ovamo si došao
nepismen, zar ne? Drugo, zašto bi tvoj ujak bio odgovoran za tebe, a ne tvoj
otac?"
"Takav je običaj u Ravnicama. Majčina braća preuzimaju odgovornost za njenu
decu." Crnozub je postajao sve nespokojniji. Učestalo je pogledao prema
vratima.
"Ah, da, kod Nomada vlada matrijarhat, zar ne?"
"Pogrešno! Nasleñe je po majčinoj liniji. To nije isto."
"Neka ti bude. Tvoj otac se, znači, osećao odgovoran zato što tvoja majka nije
imala braće?"
"Ponovo pogrešno. Imala je četiri brata. Moj gazda-ujak bio je najstariji. Naučio
me je plesove i pesme, vodio me na plemenska savetovanja, i to je otprilike sve.
Nisam mogao da postanem ratnik. Majka nije imala rasplodne kobile, i mi smo
zato bili izgnanici."
"Rasplodne kobile? Kakve veze imaju rasplodne kobile sa..." Ostavio je pitanje
nedovršeno i mahnuo rukom kao da želi da rastera odjeke. "Nije važno.
Nomadski običaji. Nikada neću razmrsiti to zmijsko klupko. Da se vratimo na
problem. Osećao si da ti otac sedi na grbači. Kažeš da te je majka učila da čitaš?
Ali rekao si da si ovamo došao nepismen. Jesi li slagao?"
Crnozub nasloni bradu na šake i zagleda se u stopala; mrdao je nožnim prstima i
ćutao.
"Sve što mi kažeš ostaje u ovoj sobi, brate."
Njegov pacijent je oklevao, a onda iz njega provali: "Slabo sam čitao i
podjednako loše govorio stenoplaninski. Vren i Raspevana Krava uopšte nisu
znali da čitaju. Ćutao sam jer su svi mislili da smo pravi Nomadi. Da je opat
Graneden saznao da smo došli sa farmi, poslao bi nas nazad."
"Shvatam. Zato si učio brže od Vrena i Raspevane Krave. Majka te je već bila
učila. Gde se ona obrazovala?"
"Ono malo što je znala naučila je od jednog misionara."
Levion je neko vreme ćutao, posmatrajući svog povremenog učenika. "Čija je
bila ideja da pobegnete i pridružite se divljim Nomadima?"
"Raspevane Krave."
"A kada su Nomadi odbili da vas prime, čija je bila ideja da doñete ovamo?"
"Moja."
"Reci mi ponovo. Kada ti je umrla majka?"
"Pre dve godine."
"A kada si prvi put saopštio Domu Džaradu da želiš da napustiš Red?"
Crnozub je ćutao.
"Bilo je to odmah pošto ti je umrla majka, zar ne?"
"To nema nikakve veze s tim", zareža on.
"Nema? Kako si se osećao, kao begunac, kada si dobio vest da ti je umrla
majka?"
Začu se zvono. Crnozub ustade sa iznenadnim osmehom, nesposoban da prikrije
olakšanje.
"Pa?"
"Bio sam veoma tužan, naravno. Sada moram da poñem na posao, brate."
"Naravno. Iduće nedelje, onda. Razgovaraćemo još o ovome."
Crnozubu su se sve manje dopadale ove seanse. Nije želeo da ga miri brat
pomiritelj, koji je njegovu želju da ode shvatao kao simptom bolesti, ako ne
ludila. Dok je žurio nazad u prepisivačnicu, odlučio je da Levionu ne kaže više
ništa o svojim roditeljima i detinjstvu.
Zbog nepoznavanja nomadskog života koje je brat Levion pokazao, njegovi
razgovori sa Crnozubom, umesto da ga pomire sa njegovim pozivom, samo su
mu pojačali čežnju za tim životom kojim nikada nije živeo. Sećao se kada mu je
majka prihvatila hrišćanstvo, i sećao se očevih pokušaja da ostvari isti autoritet
koji je ujak imao nad njim, insistirajući na njegovom pripremanju za ispit
zrelosti, za koji je već tada znao da nikada neće biti proslavljen. Crkva je
zabranila ritual koji je mladiće pretvarao u priznate ubice ratničkog kulta. Ali on
je prošao kroz obuku i razumeo je ponešto o duhu nomadskog ratnika i njegovoj
borbenoj pomami. Bilo je teško dati istinit odgovor na pitanje kakva je religija
Nomada. Sve što divlji Nomad radi obeleženo je ili religijom ili magijom. Isto
tako bilo je teško reći šta njegova religija nije. Mogao je da uzme listu njenih
sastojaka: rituale, običaje, zakone, magiju, medicinu, relikvije, plesove,
povremeno ritualno ubijanje, Prazno Nebo i Ženu Divljeg Konja, i da sve to
nazove religijom, ali bi u njoj opet nedostajalo mnogo toga iz svakodnevnog
života. Čak je i za pražnjenje creva postojao obred.
Nalakćen na svoj radni sto, ponovo je pročitao svoj omiljeni odlomak iz Durenih
Večnih ideja, zastao da razmisli o svojoj viziji, a onda je u svom prevodu pasusa
zapisao sledeću fusnotu:
Utisak je da se ideja o Devici kao materičnoj tišini u kojoj je izgovorena i
uslišena Reč slaže sa mističnim iskustvom mislilaca koji su ugledali Isusovo
živo srce u Marijinom mračnom i praznom srcu.
Zadržao se nad ovim rečima, izbegao da dopiše Prevodilac i rešio da iscepa
stranicu. Ali u blizini je stajao brat starešina prepisivača, koji je, kad god bi
Crnozub iscepao neku stranu, pomenuo koliko košta hartija. Vratiću se kasnije,
pomisli Crnozub, jer je u prepisivačnici postajalo mračno, a on je imao pravo na
samo jednu sveću. Potiskujući osećanje moralnog sagrešenja, raščistio je sto i
ostavio problem za sledeći dan.

4.
I neka bude kažnjen onaj koji poželi da napusti zidove manastira i ode bilo gde,
ili da bilo šta učini, koliko god to bilo beznačajno, bez naloga opatovog.
Kanonik svetog Benedikta, poglavlje 67.
Otprilike godinu dana pošto je papu Linusa Šestog izdalo srce u hladnom potoku
sa pastrmkama, burni sabor izabrao je Olavlana Kardinala Fortosa,
osamdesetogodišnjaka sa juga Reke Hrabrih, posmatrača zvezda, stručnjaka za
otkrivanje veštica i čoveka koga su smatrali neutralnim u večnoj borbi za
prevlast izmeñu Istoka i Zapada. Odabrao je ime papa Alabaster Drugi i poživeo
dovoljno dugo da izda bulu ('na večnu pamjat') kojom je glavni Zemljin
meridijan od koga su merene sve geografske dužine bio pomeren iz svog
vekovnog (i donedavno nedostupnog) položaja. Linija nulte dužine trebalo je
nadalje da prolazi kroz središte visokog oltara u bazilici Svetog Petra u Novom
Rimu i da večno ostane tu, osloboñena uticaja nečega što je Alabaster nazvao
Zelena Veštica. Brojni predstavnici Kurije sa obe obale usprotivili su se dekretu
jer su u tom veku ubrzanog razvoja brodovi od drvene grañe ponovo počeli da
jedre morima; Alabasterova bula ne samo da je otežala navigaciju već je i
približila trenutak (prethodno odreñen da se dogodi u četrdesetom veku) kada je
trebalo oduzeti dan iz kalendara da bi ovaj tekao u skladu sa nebesima. Na
Istoku i Zapadu istovremeno su posumnjali da iza bule leže politički motivi,
povezujući to sa okupacijom teritorija oko Novog Rima koje su izvršile
Haneganove vojske, tako da je Alabaster umro, otrovan, samo nekoliko meseci
pošto je bio izbran.
Interregnum koji je usledio trajao je dve stotine jedanaest dana, i za njegova
trajanja biskupi su se gložili, a narod Valane bacao se kamenjem na kočije slugu
kardinala. Božansko Proviñenje konačno je uticalo na sabor da izabere Rupeza
Kardinala de Lonzora, takoñe poreklom sa juga Reke Hrabrih, najstarijeg i
najbolesnijeg čoveka u Svetom Koledžu. Izbranik je uzeo ime svog prethodnika
i proglasio se za Alabastera Trećeg, ali je smesta poništio njegov dekret novom
bulom (takoñe ad perpetuum rei memoriam) koja je pomerila glavni meridijan
na njen drevni položaj, pošto su ga učenjaci iz reda Lajbovica uverili da 'Zelena
Veštica' nije bilo utočište čarobnice, već samo ime drevnog naselja na dalekom
ostrvu koje je opustošio Ognjeni Potop. Ponovo se posumnjalo na političke
motive. Zapadnjaci su se pobunli zbog promene, i starac je umro u snu pošto je
pojeo zeca kuvanog u vinu i vinskom sirćetu, začinjenog dinstanim lukom i
lorberom.
Umorni kardinali ponovo su doputovali u Valanu. Ovog puta, na samom
početku sabora istaknuta je kandidatura Opata Džarada Kardinala Kendemina,
pa je ovaj, prilično nevoljno, dobio podršku gotovo petnaest odsto birača pre
nego što se proširio glas da će Dom Džarad, ukoliko ga izaberu, izgovoriti reči
'Non acepto!' koje su poslednji put bile zabeležene pre skoro dve hiljade godina,
kada ih je Sveti Petrus Muro Papa Celestin Peti uzaludno izgovorio iz svoje
pustinjačke pećine, pre nego što su ga očajni članovi Koledža odvukli na presto.
Sabor je ovaj put beznadežno pokušao da pronañe nekog iz svojih redova ko
neće biti osumnjičen za odanost ni Carstvu ni njegovim zapadnim saveznicima.
Predloženo je ime Ilaje Smeñiponija, jer je Crveni ðakon bio advokat i
diplomata po struci, vičan pregovaranju, ali su njegova srazmerna mladost,
njegova navodna sklonost manipulaciji i činjenica da je prvo trebalo da bude
proizveden u sveštenika i biskupa da bi stekao pravo da prihvati titulu pape,
pretegnuli tas protiv njega. Samo je Dom Džarad, koji nikad nije bio poznat kao
naročit poznavalac karaktera, izrazio spremnost da podrži svog prijatelja, ali
Smeñiponi to nije prihvatio.
Jedina telegrafska linija na kontinentu pružala se od Hanegan Sitija u Teksarku
do krajnjeg jugoistočnog roglja Denverskog Carstva. Da bi sakupio metal za
njenu izgradnju, prethodni Hanegan je zaplenio sve bakarne novčiće u Carstvu,
sve bakarne lonce i veliki broj crkvenih zvona. Linija je pomogla da osvojene
teritorije na jugu budu bezbednije od upada slobodnih Nomada sa severa, ali je
sada služila da Filipeo Hark bude obavešten o dogañajima na saboru i da šalje
uputstva nadbiskupu Benefezu i njegovim saveznicima u Svetom Koledžu.
Skoro svakog dana Benefezov kurir jahao je na jug do početne stanice da
podigne poštu, a drugi glasnik je nosio poštu u suprotnom smeru. Nijedan drugi
kardinal biskup nije mogao na taj način da bude u vezi sa svojom matičnom
dijecezom.
Narav žitelja Valane ponovo se prozlila. Crkva je bila jedina industrija Valane, i
život grañana umnogome je zavisio od papinog izgnanstva. Na saboru se usrdno
molilo protiv šizme, ali ne i u lokalnim crkvama. Radnici su svakodnevno
strugali sa katedrale grafite od prethodne noći koje su ispisali njihovi bližnji.
Narod je demonstrirao. Žitelji grada i okolnih sela okupljali su se da
nedodirljivim i nepopustljivim kardinalima predlože sopstvene kandidate. Na
ulicama se često čulo ime jednog svetog čoveka, koji je uživao glas u tom kraju
kao iscelitelj i prizivač kiše, nekog Amena Pirgave Ptice. Bio je to razrešeni
sveštenik Reda Naše Gospe Pustinjske, poznat denverskom biskupu, koji ga je
prisilio da izabere izmeñu razrešenja i suñenja zbog jeresi.
Ali sabor je, uprkos tome, voñen Svetim Duhom, svetom prpom od rulje i
dolaskom surove zime, konačno izabrao samog denverskog biskupa, Velečasnog
Mariona Skulita koji nije bio član Koledža već čovek na koga se moglo računati
da neće stvari učiniti gorim nego što već jesu. Uzeo je ime Linus Sedmi, čime je
nagovestio da će se vratiti politici pape koji je uspeo da okonča šizmu pre nego
što je otišao da peca.
Meñutim, Linus Sedmi je presporo umirao od razorne bolesti koja se nije mogla
pripisati otrovu (ukoliko njegove sestre i nećaci koji su probali hranu u
pontifikalnom jelovniku nisu i sami bili umešani u zaveru). Pošto se
posavetovao sa papinim lekarom, Ilaja Kardinal Smeñiponi unajmio je privatnu
kočiju bez crkvenih oznaka, uzeo nomadskog kočijaša koji navodno uopšte nije
govorio stenoplaninski ('Morao sam da vežbam svoj dijalekt Divljih Pasa',
objasnio je jednom od svojih pomoćnika) i potajno otputovao u Jugozapadnu
Pustinju da se posavetuje sa Opatom Džaradom Kardinalom Kendeminom.
Nomadski kočijaš je, zapravo, tečno govorio nekoliko jezika, i natenane su se
ispričali o mnogim stvarima.
Brat Crnozub je ponovo pobegao iz manastira. Znao je da će morati da se vrati,
ali je divljina ponekad delovala na njegovo nomadsko poreklo, tako da je
privremeno napustio svoje zavete i zdrav razum, i zbrisao. Pri tom nije bežao od
loše hrane i neudobne postelje i dugih, jednoličnih sati, već od sveznajućeg,
svevidećeg, ponižavajućeg autoriteta svojih pretpostavljenih. Ovaj put ukrao je
bakrenjake iz priorovog stola i kupio hleb i mešinu za vino u selu. Napunio je
mešinu vodom i odlutao na sever. Prvog dana putovao je kroz divljinu, da bi
izbegao putnike na drumu, ali se u sumrak zbog vukova vratio na glavni put, da
prenoći u monaškom zaklonu. Bila je to kamena grañevina bez krova, kocka od
tri koraka u preseku i jedva malo viša nego što je pobesneli vuk mogao da
doskoči. Meñu bezbrojnim grafitima, natpis na latinskom pozdravljao je sve
namernike i molio ih da prazne creva extra muros. Monasi njegovog reda gradili
su ovakva skloništa duž puta, ali ih niko nije čistio. Preko poda zaklona curkala
je voda iz obližnjeg potoka. Naložio je vatricu i skuvao malo vode u šolji,
začinivši je sa nekoliko prženih zrna meskita. Pre nego što su se pojavile zvezde
pojeo je još malo keksa i komadić sušene ovčetine. Za nekoliko dana čekalo ga
je gladovanje. Zaspao je, drhteći, u uglu zaklona, ali je pre zore ponovo potpalio
vatru.
Putujući uporedo - kao što je varljivo procenio po položaju sunca - sa drumom
sa koga je pobegao u zoru pošto je ugledao grupu konjanika sa dugačkim
puškama, stigao je do kanjona, ali na vidiku nigde nije bilo prelaza preko njega.
Bilo je već pozno popodne, a on nije imao gde da provede noć. Na drumu je
postojao monaški zaklon gde bi bio bezbedan, barem od četvoronogih
grabljivica. Ali tamo bi ga prvo potražili. Ubrzo pošto je u zoru ugasio ostatke
svoje vatre začuo je konjanike kako pristižu iza brda i šmugnuo je uz stazu koja
se odvajala od vijugavog puta i sakrio se meñu stenama dok ih nije ugledao. Bili
su to vojnici. Papina straža ili Teksark? Bili su suviše daleko da bi bio siguran.
Polegao je niže u iznenadnom strahu. Kada je brat Crnozub bio dečak, silovali
su ga vojnici, i užas tog dogañaja još ga je opsedao.
Dvonogi putnici na drumu bili su retki, i ako bi se video čovek koji ide peške,
bio je to ili monah ili osujećeni konjokradica. Danas su to bili kradljivci.
Ugledao ih je izdaleka. Do zalaska sunca ostalo je još dobar sat i po, ali preko
bezdana pred njim nije bilo puta. Kanjon se već bio pretvorio u jamu tame u
zemlji. Morao bi da ide duž nje dok je ne obiñe. Jedini zakon na ovoj teritoriji
bio je zakon daleke Crkve. Okrenuvši leña kanjonu, odlučio je da se popne na
Mesu Poslednjeg Pribežišta.
I upravo je sa mese Crnzoub, koga već četiri dana nije bilo u opatiji, bio svedok
dolaska Crvenog ðakona, nesvestan da je putnik u privatnoj kočiji koja se
pojavila iz petlovog repa prašine na severu i projurila kroz selo Sanlaj Bovic
prema opatiji svetog Lajbovica bio čovek koji je oblikovao njegovu nesrećnu
prošlost svojim divljenjem prevodu Boedulusa i koji će još više oblikovati
njegovu budućnost.
Kada mu je ponestalo vode, pretražio je Poslednje Pribežište u potrazi za
legendarnim izvorom i kolibom u kojoj je nekada živeo pustinjački stari Jevrejin
koji je napustio oblast u vreme Teksarkovih osvajanja. Pronašao je ostatke
kolibe, ali ne i izvor, niti bilo kakav drugi oblik vode, koju je ionako bilo teško
pronaći tako visoko iznad pustinje. Jedna druga legenda govorila je da je stari
Jevrejin bio prizivač kiše, i da mu izvor nije ni bio potreban. Bila je istina,
primetio je, da je mesa zelenija od okolnog zemljišta. Tu je postojala nekakva
zagonetka, ali se on nije trudio da pronañe odgovor na nju. Najveći deo
vremena, dok mu mešina nije presušila, proveo je moleći se Devici ili naprosto
sedeći na suvom vetru i kupajući se u sopstvenom zlu pod suncem. Bio je
početak proleća, i preko noći umalo nije umro od zime. Pošto je zaradio gadnu
prehladu i ostao bez vode, znao je da je došlo vreme da se vrati i pokuša da se
izvuče na ludilo.
A sada, tri dana posle prolaska kočije kroz selo, sedeo je drhteći i slinavog nosa
u tmurnom hodniku i čekao presudu. Pored njega bi povremeno i tiho prošao
monah ili novak, na putu u biblioteku ili radionicu, ali je Crnozub sedeo,
zgrbljen, sa laktovima na kolenima i licem meñu šakama, znajući da niko neće
pokazati da je svestan njegovog postojanja makar samo i klimanjem glave. Nije
bilo izuzetaka. Neko žurno proñe pored njega, pa zastade na vratima saborne
sobe. Osetivši da ga posmatraju, Crnozub podiže pogled i ugleda svog bivšeg
terapeuta, Leviona pomiritelja, kako zuri odozgo u njega. Kada su im se pogledi
sreli, Crnozub oseti kako mu se grči utroba, ali u monahovom pogledu nije bilo
ni prezira ni sažaljenja. Jedva primetno zavrtevši glavom, on uñe u sabornu
sobu, očigledno pozvan kao svedok. Ono što je bilo izgovoreno izmeñu njih u
Levionovoj ćeliji trebalo je da bude poverljivo kao ispovest, ali Crnozub nikome
nije verovao.
Kardinal Smeñiponi gotovo je odmah saznao za Crnozubovo nekažnjeno
odsustvo, jer je malo pošto je stigao zatražio da vidi rad mladog monaha koji je
prevodio Boedulusa na nomadski, pa je Džarad bio primoran da ga obavesti o
sve većoj prepisivačevoj neposlušnosti. Da stvar bude gora, diveći se nomadskoj
verziji Boedulusa, Smeñiponi je uzeo naglas da čita delove Crnozubovog
prevoda Durena svom nomadskom kočijašu, čije je nomadsko ime značilo Sveti
(Mali Medved) Ludak, i svom sekretaru, belobradom starom svešteniku po
imenu e'Lajden koji je tečno govorio nomadsko narečje Divljih Pasa, i sva
trojica su mu se otvoreno podsmehnuli. "Ove teološke ideje sasvim su tuñe
nomadskom umu", objasnio je Smeñiponi Džaradu i tako nehotice podržao
prepisivačevo mišljenje, nasuprotv Džaradovom. Da stvar bude još gora, dok su
prelistavali prevod, Domu Džaradu je privukla pažnju fusnota u Večnim
idejama, koju Crnozub nije ni obrisao niti potpisao kao svoju: "Utisak je da se
ideja o Devici kao materičnoj tišini u kojoj je izgovorena i uslišena Reč slaže sa
mističnim iskustvom mislilaca..."
Smeñiponi je prevede ponovo na latinski za njega. Nijedan svedok tog prizora
nije mogao da se seti da je opata Džarada ikada video besnijeg.
Ispred vrata blagovaonice, Crnozubov strah prerastao je u bezumni užas kada je
stigao stari postulant Vušin i seo pored njega. Čovek je promrmljao nešto što je
moglo biti pozdav na crkvenom sa onim svojim jakim teksarškim naglaskom
(iako je inače odbijao da govori ol'zarško narečje teksarškog kojim se nekada
služio), a onda je smotao cigaretu, za šta je bio potreban poseban oprost opata ili
priora. Ali Vušin je bio veoma neobičan čovek, koji se nikada nije izrazio ni za
jednu od vera, ali su mu položaj političkog begunca iz Teksarka i majstorko
kovačko umeće obezbedili dobrodošlicu u manastiru uprkos njegovoj groznoj
prošlosti. Prisustvovao je misi i poštovao ritual, ali nikad nije primio euharistiju,
i niko nije bio siguran da li je uopšte hrišćanin. Poticao je sa zapadne obale i
koža mu je bila žuta, sada vema naborana, a oblik očiju na neobičan način
drugačiji. Oni koji su ga se plašili i mrzeli ga, iza leña su ga zvali brat Sekira.
Šest godina bio je dželat kod sadašnjeg Hanegana, i još nekoliko godina kod
Haneganovog prethodnika, pre nego što je izgubio carsku blagonaklonost i
pobegao, da sačuva glavu, na Zapad.
Tokom tri godine provedene u opatiji vidno je smršao i, činilo se, naglo ostario,
ali je njegovo prisustvo na klupi ispred sudnice probudilo iracionalnu paniku u
okrivljenom koji se bio skutrio pored njega. Do tog trenutka, Crnozubov najveći
strah bio je od ekskomunikacije, sa svim grañanskim posledicama koje su išle uz
nju. Sada mu je na pameti bilo svo ono britko oruñe za kuhinju, i sekire i srpovi
koje je Vušin pravio za baštovane. Zašto, zašto je taj profesionalni ubica pozvan
na moje suñenje? Crnozubu je bio očigledno da je Vušina pozvao tribunal, ali ne
kao svedoka. Ja jedva poznajem čoveka! Oduvek se pitao da li odsečena glava
zadržava trenutak pomućene svesti dok pada u korpu.
Vušin mu dodirnu mišicu. Crnozub prestravljeno poskoči, ali mu je čovek samo
nudio pregršt čistog, pamučastog otpadnog materijala iz svoje radionice.
"Curi nos."
Crnozubu je bio potreban trenutak da shvati da mu ovaj nudi krpu da obriše
tečnu slinu koja mu je curila niz bradu.
"Grozno ladna noć na mesi", reče brat Sekira, odavši mu da zna gde se begunac
krio tokom odsustva. Svi su, dakle, znali.
Crnozub sa oklevanjem prihvati krpu i upotrebi je, pa kratko klimnu glavom u
znak zahvalnosti, kao da poštuje verski propis o tišini što se, u datim
okolnostima, čak i njemu samom činilo pomalo licemerno.
Vušin se osmehnu. Ohrabren, Crnozub upita: "Jesi li ovde zbog mene?"
"Ne siguran, ali verovatno ne. Mislim treba putujem sa kardinalom."
Donekle umiren, Crnozub ponovo zauze preñašnji položaj. Činilo mu se
neobično što je brat Sekira, koji je veoma dobro govorio ol'zarški, odbijao da se
služi tim jezikom, iako je njegov naglasak odavao da ga zna. Bio je to jedan od
nekoliko jezika, pored crkvenog, koji su se dosta upotrebljavali u opatiji, ali je
brat Sekira, kada bi ga čuo, obično napuštao društvo. Kakvu korist, pitao je,
mogu da imaju Ilaja Kardinal Smeñiponi ili Kurija od dželata koji je mrzeo svog
preñašnjeg poslodavca? Da li je Crkva odlučila da se odrekne svog drevnog
običaja da ne proliva krv neprijatelja?
Sat kasnije, zvono je počelo da zove na večeru. Saborna soba ponovo se
pretvorila u blagovaonicu, i tribunal je bio raspušten. Kada je struja monaha tiho
prošla niz hodnik, Vušin ustade da im se pridruži. "Ti ne jesti?" upita
okrivljenog.
Crnozub odmahnu glavom i ostade da sedi.
Pre nego što je večera bila završena, Levion se pojavi na vratima i obrati mu se:
"Brat lekar kaže da bi trebalo da jedeš."
"Ne mogu. Suviše se loše osećam."
"Ti si budala", reče Levion. "Budala i srećković", dodade, više za sebe, pošavši
nazad u blagovaonicu. Srećković? Reč je nastavila da odjekuje u Crnozubovoj
glavi, ali nije mogao da nañe primenu za nju.
Čuo se prigušeni glas lektora koji je čitao. Večeri tada doñe kraj. Monasi nemo
napustiše dvoranu, svi osim članova tribunala. Crnozub se ovaj put drznuo da ih
isprati pogledom, ali niko, čak ni Vren i Raspevana Krava, nije pogledao prema
njemu u prolazu. Poslednji koji je izišao zatvori vrata za sobom. Suñenje je bilo
nastavljeno.
Vrata se ubrzo ponovo otvoriše. Neko iziñe iz prostorije i zastade na ulazu.
Crnozub podiže glavu, ugleda pegavo lice, prosedu riñu kosu i crvenu kapu.
Plavkasto-zelenkaste oči zurile su u njega. Crnozub bez daha ustade i pokuša da
savije utrnulu nogu i pokloni se. Ilaja Kardinal Smeñiponi ga prihvati za mišicu
kada je posrnuo.
"Vaša visosti!" zakreketa on i ponovo pokuša da se pokloni.
"Samo sedi. Još se nisi oporavio. Hteo bih da porazgovaram sa tobom."
"Svakako, gospodine."
Crnozub ostade da stoji, pa kardinal sâm sede i povuče monaha za rukav, tako
da je ovaj morao da se spusti pored njega.
"Čuo sam da imaš problema sa pokornošću."
"To je istina, gospodine."
"Je li uvek bilo tako?"
"Ja... nisam siguran. Rekao bih da jeste."
"Počelo je još kada si pobegao od kuće."
"Mislio sam na to, gospodine. Ali kada sam došao ovamo, trudio sam se da
slušam. U početku."
"Ali si se umorio od dodeljenog posla."
"Tako je. To nije opravdanje, ali je tako."
Kardinal preñe na narečje Skakavaca, sa naglaskom Kunića. "Rečeno mi je da
govoriš i pišeš nekoliko jezika."
"Pa, dosta dobro se snalazim, gospodine, mada slabo stojim sa starim
engleskim", odgovori on na istom jeziku.
"Pa, znaš, većina današnjih narečja bar su polovinom stari engleski", reče
kardinal, prešavši na stenoplaninski. "Promenio se samo izgovor, i pomešali su
se sa španskim, a neki misle delimično i sa mongolskim, naročito kad je u
pitanju nomadski. Iako sumnjam u legendu o Bejring hordi."
Nastade tišina, u kojoj kardinal kao da se zamislio o nečemu.
"Misliš da bi mogao pokorno da služiš kao nečiji prevodilac? To više ne bi bilo
višesatno grbljenje nad prepisivačkim stolom, ali bi morao da prevodiš i
pismeno i usmeno."
Crnozub ponovo obrisa lice Vušinovom krpom i zaplaka. Kardinal ga ostavi da
tiho jeca dok se nije malo sabrao. Da li mu je zato Levion rekao da je srećković?
"Da li misliš da bi mogao mene da služiš, na primer?"
Crnozub promuca: "Šta vredi moje obećanje? Prekršio sam sve svoje zavete
osim jednog."
"A koji je to, ako smem da pitam?"
"Nikada nisam bio sa ženom ili muškarcem. Mada su me, kada sam bio dečak,
napastvovali." Dok je to govorio, javi mu se Torildovo optužujuće lice, ali on
odbaci to osećanje krivice.
Crveni ðakon se nasmeja. "A šta je sa samačkim zgrešenjem?" Videvši kako se
izraz Crnozubovog lica menja, on žurno dodade. "Oprosti mi zbog šale. Ozbiljno
te pitam, da li bi voleo da zauvek napustiš ovo mesto?"
"Zauvek?"
"Pa, u svakom slučaju na veoma dugo vreme i bez izgleda da te Red primi nazad
čak i kada bi hteo da se vratiš."
"Nemam kuda da odem, gospodine. Zato sam se i vratio sa mese."
"Tvoj opat će te pustiti da odeš sa mnom u Valanu, ali moraš da obećaš da ćeš
biti poslušan, a ja moram da poverujem u tvoje obećanje. Još nije moguće da
budeš razrešen. Bićeš moj sluga."
Prepisivača ponovo zagušiše suze.
"Pa, ovo ti je sad ili nikad", reče kardinal.
"Obećavam", zajeca on, "da ću se truditi koliko mogu, gospodine."
Smeñiponi ustade. "Žao mi je. Šta znači to 'koliko mogu'? Nije na tebi da
odlučuješ o tome. Neću krnjava obećanja. Ne, to nije dovoljno." Pošao je prema
vratima blagovaonice. Crnozub se baci na pod, zapuza za njim i zgrabi kraj
njegove mantije. "Kunem se pred Bogom", prostenja. "Neka me sveta Majka
napusti, neka me prokunu svi sveci, ako izneverim. Obećavam da ću te služiti,
gospodine. Obećavam!"
Kardinal ga je nekoliko trenutaka podsmešljivo posmatrao.
"U redu, onda, ustani i poñi sa mnom, brate prenemagalo. Hajde, daj mi ruku da
ti pomognem. Proñi kroz ta vrata, Crnozube. Učini to."
Grozničav i ošamućen, Crnozub zakorači u blagovaonicu, preñe nekoliko koraka
prema opatovom stolu, pogleda im lica i obeznani se.
Probudio ga je glas koji je govorio: "Dajte mu ovo kada doñe sebi, oče." Bio je
to brat vidar.
"Dobro, a sad poñi da obiñeš drugog bolesnika", reče prior Olšuen.
"Budan sam", reče Crnozub, uspravi se u sedeći položaj pod svetlošću sveća i
opazi da je jedini bolesnik u ambulanti. Brat vidar se vrati do njegove postelje,
opipa mu čelo i pruži mu čašu mutne zelene tečnosti.
"Šta je to?"
"Kora vrbe, tinktura od lišća konoplje, sok od maka, alkohol. Tvoja bolest nije
teška. Sutra već možeš da se vratiš u ćeliju, ako budeš želeo."
"Ne", reče prior. "Moraćeš da ga oporaviš tako da za tri dana bude sposoban da
napusti manastir. Inače bismo morali da ga trpimo do sledeće kočije za Valanu."
Okrenuo se Crnozubu, i glas mu postade hladan. "Smatraj da si u pritvoru.
Hrana će ti se donositi ovamo. Nećeš govoriti ni sa kim ko nije viši od tebe po
starešinstvu. Ako neki oboleli brat bude morao da leži ovde, vratićeš se u svoju
ćeliju. Kada poñeš od nas, ponećeš svoj brevijar, brojanice, pribor za pranje,
sandale i ćebe, ali ćeš svoju odeždu zameniti za novačku. Od sada, bićeš pod
starateljstvom svoga dobročinitelja, kardinala Smeñiponija, bez čijeg ćeš
blagoslova biti pod interdiktom i prezren. Jesam li bio jasan?"
Crnozub se zagleda u čoveka koji mu je u mladosti bio učitelj i zaštitnik, i
klimnu glavom.
"Imaš li još nešto da nam kažeš?"
"Hteo bih da se ispovedim."
Prior se namršti, napravi pokret kao da će odmahnuti glavom, ali onda reče:
"Sačekaćeš da lek prestane da deluje. Pitaću Doma Džarada za dozvolu."
Jedva čujnim glasom, Crnozub upita: "Mogu li da dobijem tvoj blagoslov,
onda?"
Olšuen na trenutak ostade da stoji u ljutitoj neodlučnosti, pa prošapta:
"Benedicat te, omnipotens Deus, Pater et Filius et Spiritus Sanctus", ocrta
majušni krst u vazduhu i ode.
5.
Ali ako ga ni ovo ne izleči, neka onda Opat upotrebi nož za amputaciju, i neka
bude po rečima Apostolovim: "Isterajte zloga iz redova svojih... neka ga ne
bude", da ne bi jedna obolela ovca zarazila celo stado.
Kanonik svetog Benedikta, poglavlje 28.
Praćen ledenim pogledima svoje nekadašnje braće, Crnozub je konačno napustio
ćeliju, noseći mali zavežljaj, i izišao u sunčano dvorište gde je kočija Crvenog
ðakona stajala spremna za polazak. Pomažući kočijašu da priveže njegovu
sirotinjsku imovinu na krovu kočije, začuo je glas Raspevane Krave, negde u
blizini, kako objašnjava novopristiglom postulantu koji je radio u biblioteci:
"Isprva je pokušao sa ubeñivanjem, priznajem", govorio je njegov bivši drugar.
"A kada mu ubeñivanje nije pomoglo da se izvuče, pprobao je silom. Pošto mu
ni sila nije pomogla, upustio se u sodomiju. Ali ni sodomija nije upalila, niti
kraña i bežanje. Zato je uzeo da dopisuje delo blaženog Boedulusa."
"Bez potpisa?" zastenja pomoćnik bibliotekara u prepasti.
"Nečuveno, zar ne?" reče Raspevana Krava.
"To nije bio Boedulus!" zavapi Crnozub. "Bio je to samo Duren!"
Crnozub se vozio pored kočijaša dok su se truckali severnim drumom prema
planinskim prelazima. Nijednom nije pogledao prema manastiru. Sekira je bio sa
njima, preuzimajući uzde kada je Sveti Ludak jahao kardinalovog konja ili se
vozeći u kočiji kada bi kardinal odabrao da bude u sedlu. I Vušin i Nomad su se
prijateljski ophodili prema oteranom monahu, ali je sa Smeñim Ponijem i
njegovim klerikalnim saputnikom razgovarao samo koliko je bilo neophodno.
Jednog jutra trećeg dana na putu, Vušin mu reče: "Kriješ od kardinala. Što
bežiš? Znaš da ti sačuvao glavu, tamo. Opat zavrne šiju k'o piletu, da nije
kardinala da spasi. Što plašiš od njega?"
Crnozub poče da poriče, ali začu drugačiji glas u sebi. Vušin je bio u pravu. Za
njega, Smeñiponi je predstavljao autoritet Crkve, prethodno ovaploćen u Domu
Džaradu, a on je bio umoran od poslušnosti na koju je morao ponovo da se
zarekne da bi se spasio. Ali to je bilo neophodno da bi se razdvojila služba od
čoveka. Posle Vušinove primedbe prestao je da zazire od svog spasitelja i
svakog jutra se ljubazno pozdravljao sa njim. Ali se kardinal, osetivši njegovu
nelagodnost, najveći deo putovanja pravio da ne primećuje njegovo prisustvo.
Vušin i Nomad su se s vremena na vreme rvali ili vežbali borbu močugama.
Nomad ga je zvao Sekira, što se niko u opatiji nije usuñivao, i činilo se da Vušin
ne zamera zbog ovog nadimka sve dok uz to nije išla reč 'brat'. Uprkos svojim
godinama i prividnoj lomnosti, Sekira je bio večiti pobednik ovih nadmetanja na
svetlosti logorske vatre, i Nomad je pored njega izgledao tako trapav da je
Crnozub jednom prihvatio da se ogleda sa kočijašem u borbi močugama.
Kočijaš ga je nimalo trapavo mlatnuo šest puta i ostavio ga da sedi u vrućem
pepelu, dok su se kardinal i Vušin slatko smejali.
"Neka te Vušin podučava", reče Smeñiponi. "U Valani će možda biti potrebno
da se braniš. Život u manastiru te je omekšao. Za uzvrat ćeš mu pomoći da
izbrusi svoj stenoplaninski naglasak."
Crnozub se učtivo pobunio, ali je Smeñiponi insistirao. Tako je započelo
podučavanje veštini borenja i učenje jezika. "Spreman da umreš?" veselo bi ga
upitao brat Sekira na početku svakog časa, kao što je uvek pitao svoje mušterije.
Posle toga bi dugo pričali na stenoplaninskom.
Crnozub se ipak najopuštenije osećao u društvu Svetog (Malog Medveda)
Ludaka, kočijaša, pošto ga je smatrao slugom bez ikakvog čina i položaja, i njih
dvojica su ubrzo postala prijatelji. Njegovo ime na nomadskom bilo je Čuir
(Ozle) Hoengan, a on je Crnozuba zvao 'Nimi', što je na nomadskom značilo
otprilike 'klinac', ali onaj koji još nije prošao ritualne probe muževnosti.
Crnozub nije bio ništa mlañi od Svetog Ludaka, ali se nije vreñao zbog toga.
Istina je, razmišljao je, ja sam tridesetpetogodišnji pubertetlija. Na ovo ga je
podsetio opat. U pogledu poznavanja sveta, bilo mu je kao da je od detinjstva
živeo u zatvoru. Ali je, uplašen od nesaznatljive budućnosti, već osećao da mu
taj zatvor nedostaje.
Život u manastiru nije zaista bio samo molitva, težak rad i ulizivanje kao što je
govorio sebi. Tamo je radio i stvari koje je voleo da radi. Voleo je crkveno
pojanje. Lepo je pevao, i iako se trudio da stopi svoj glas sa ostalima u horu,
njegov je bio onaj jasni tenor koji se izdvajao svojim nedostajanjem kada bi se
hor razdvojio na dve grupe, pevajući drevne psalme u obliku pitanja i odgovora.
Grupi bez Crnozuba nedostajao je njegov glas. A u tri prilike kada su u opatiji
boravili važni gosti, Crnozub je, na opatov zahtev, pevao sâm za sve - jednom u
crkvi i dvaput na večeri. U blagovaonici je pevao nomadske pesme koje je sâm
ulepšavao, vezane za sećanja iz detinjstva. Nije želeo da oseti gordost zbog toga,
ali je Sotona činio svoje. Za vreme svog boravka u opatiji, napravio je žičani
instrument, veoma sličan onom što ga je davno dobio od oca. Njegovo
nomadsko poreklo obeležio je tako što ga je nazvao chitara, po instrumentu
kralja Davida, ali je to izgovarao 'g'tara'. Našla se meñu onih nekoliko stvari
koje je poneo sa sobom, pa je za vreme putovanja malo prebirao po njoj, kada bi
Smeñiponi odjahao napred na konju. Osećao je otpor da radi bilo šta zbog čega
bi Smeñiponiju izgledao smešan, i pitao se odakle mu to.
Deo teritorije koji je pravom zavojevača proglašen provincijom Teksarka nije
bio potpuno definisan, i ta nedefinisana oblast izmeñu Zaliva Duhova, reke Nedi
En i zapadnih planina bila je neka vrsta ničije zemlje, gde su na mahove izbijali
lokalni ratovi izmeñu siromašnih odbeglih plemena Skakavaca koja su odbila da
se bave zemljoradnjom, nomadskih otpadnika i teksarške konjice kojoj bi se u
gonjenju pljačkaša povremeno pridružili ratnici Divljih Pasa. Kardinalova grupa
oprezno je obilazila zapadnu granicu oblasti, jer je Smeñiponi bez mnogo
objašnjavanja tvrdio da su planine, naročito vlažni i plodni venac Sakaminta,
bile dobro branjene od nenomadskih izgnanika sa istoka. Bilo je takoñe poznato
da Nomadi gaje sujeverni strah od planina i da se klone njihovih visova. Put je
vodio preko nižih obronaka, i noći su bile hladne. Ali ovde je život bio mnogo
bogatiji nego u okolnoj pustinji. Posle retkih stabala konjske jabuke i žbunastog
hrasta, flora je počinjala da bude bogatija i viša. Trenutno bez lišća, stabla
topole, vrbe i katalpa-pasulja bujala su pored korita potoka, dok su se visoko na
snežnim planinama mogla videti moćna stabla četinara. Morali su da pregaze
više potoka, od kojih su neki tekli na istok, neki su bili tanki tokovi oivičeni
ledom a neki samo suva korita kojima će voda poteći tek kada nastane otapanje
na bregovima. Proleće tek što je bilo počelo. Svi potoci, osim onih najvećih,
ispariće na suvom zemljištu na istoku, gde je malo dete moglo da proñe kroz
vodu koja padne za godinu dana, a da ne okvasi kolena.
Kada su se popeli više u putovanju na sever, počeo je da pada sitan sneg. Nomad
je uzjahao pastuva i odjahao da izvidi pobočne staze. Vratio se pre zalaska sunca
i izvestio da je video neke napuštene zgrade manje od sat jahanja udaljene od
glavnog puta. Zato su skrenuli sa papskog druma i vozili se nekoliko milja
neravnim putem dok nisu naišli na ruševno selo. Nekoliko pegave dece i pas sa
dva repa pobegoše u kuće. Smeñiponi pogledom postavi pitanje Čuiru
Hoenganu, koji reče: "Kada sam ja bio ovde, nije bilo nikoga."
"Krili su se od očiglednog Nomada", reče Crveni ðakon, smešeći se.
Ali onda iz jedne od koliba iziñe žena sa jednim krupnim plavim okom i jednim
sitnim crvenim okom, i stade da ih dočeka sa motikom i iskeženim zubima.
Grbavac sa mušketom žurno došepa pored nje. Crnozub je znao da kardinal ima
dobro sakriven pištolj u postavi sedišta, ali se nije mašio za njega. Osvrnuo se da
osmotri pet-šest ljudi bolesnog izgleda.
"Mute!" zastenja otac e'Lajden, koji se upravo bio probudio iz dremeža u kočiji.
U njegovom glasu nije bilo gañenja, ali je to bila pogrešna reč u pogrešnom
trenutku.
Ovo je očigledno bila mala kolonija genetski izobličenih, muta, odbeglih iz
prenaseljene Doline Izroda, koja se sada zvala Vačita Nacija, budući da su joj
granice bile utvrñene sporazumom. Svuda po zemlji još je bilo naselja ovakvih
begunaca, i obično su bili u odbrambenom ratu sa svakim tuñincem. Grbavac
podiže mušketu i uperi je prvo u Čuira Hoengana, koji je upravljao kočijom, a
zatim u Crnozuba.
"Silazite obojica. A vi unutra, napolje!" Ženin glas bio je pseće zavijanje verzije
ol'zarškog narečja koje se govorilo u Dolini, čime je bilo potvrñeno njihovo
poreklo. Bila je opasna koliko i išibano pseto, osećao je Crnozub. Mogao je da
oseti miris njenog straha.
Svi su poslušali izuzev Sekire, koji je naprasno nestao. Dželat je samo nekoliko
trenutaka ranije jahao kardinalovog konja. Na ženin poziv, pojavi se plavokosa
mlada devojka i pretraži ih. Bila je zlatokosa i prelepa, bez vidljivih nedostataka,
i Crnozub pocrvene kada su njene meke šake počele da ga opipavaju po telu.
Ona primeti njegovu rumen, osmehnu mu se u lice, približi mu se, uhvati i stisnu
njegovu muškost, a onda pobeže sa njegovim brojanicama. Žena ljutito doviknu
za njom da se vrati, ali je devojka bila odsutna taman toliko koliko je bilo
dovoljno da sakrije brojanice. Crnozub je bio gotovo siguran da je devojka
utvara, to jest u Dolini roñeni muta koji se izdaje za normalnu osobu.
Sećao se priča koje je čuo o čudovištima, pervertima, ubilačkim manijacima
meñu mutama. Neke od tih priča bile su prljave šale, i uglavnom su ih pričali
polovnjaci. Osećao je sramotu koja se krila u suštini tih priča, ali nije mogao da
zaboravi, suočen sa ovim pretećim prilikama, da se ova ili ona priča povremeno
potvrñivala. Sve je bilo moguće.
Smeñiponi se konačno pokrenu, siñe iz kočije i ne bez dostojanstva stavi crvenu
kapu. Obrati im se: "Mi smo crkveni ljudi iz Valane, deco moja. Nismo
naoružani. Došli smo da potražimo zaklon od vremena i spremni smo dobro da
platimo za krov nad glavom i vatru za kuvanje."
Stara žena kao da ga nije čula. "Pokupi sve što imaju, iznutra i sa krova", reče
nepromenjenim tonom devojci.
Kardinal se okrenu devojci. "Ti znaš ko sam ja, a ja znam tebe", reče joj. "Ja
sam Ilaja Smeñiponi iz Sekretarijata."
Ona odmahnu glavom.
"Nikada me nisi srela, ali znaš za mene."
"Ne verujem ti", reče ona.
"Miči se!" reče stara žena.
Devojka se pope u kočiju i poče da izbacuje odeću i druge stvari, uključujući i
Crnozubovu kitaru, a onda promoli glavu i upita: "Knjige?"
"I njih."
Sledeći će biti Smeñiponijev sakriveni pištolj, pomisli Crnozub, pitajući se zašto
je Smeñiponi insistirao na tome da ga devojka poznaje. Nije bio od onih
umišljenih egoista koji su očekivali da ih svuda prepoznaju. Kardinal samo
slegnu ramenima i prestade da protestuje. Činilo se da devojka nije pronašla
njegov pištolj.
Odjednom se iz pravca najveće kolibe začu prigušen uzvik. Izobličena žena se
osvrnu. Na vratima kolibe pojavi se starac pegave kože i sede kose. Iza njega je
stajao Vušin, sa podlakticom oko njegovog vrata. Sekira je mogao da se načini
gotovo nevidljiv. Obišavši selo i približivši se s leña, držao je isukan kratki mač
da bi pretnja bila svima jasna. Starac je očigledno bio starešina sela, jer žena i
grbavac smesta ispustiše oružje.
"Nisi smela da ih pljačkaš, Linura", izgrdi je starac. "Jedno je oduzeti im oružje,
ali..." Zaćuta, jer je ga je Vušin protresao i zamahnuo mačem.
Žena pade na kolena. Devojka pobeže. Vratila se sa vilama, otrčala iza
Smeñiponija i pritisla mu šiljke u leña. "Moj otac za tvog sveštenika", dreknu na
njihovog voñu.
"Skloni nož, Vušine", doviknu Smeñiponi i okrenu se prema devojci. Ona ga
lako munu vilama u stomak i preteći ogoli zube.
"Zar vi niste papina deca?" upita kardinal, upotrebivši stari eufemizam za izrode.
Okrenuo se oko sebe, široko raširenih ruku, gledajući svakog od njih u oči. "Zar
biste naudili slugama Hristovim i papinim?"
"Sramota, Linura, sramota, Edreja!" huknu starac. "Zbog vas će nas sve pobiti ili
oterati nazad u Vašitu!" Onda će devojci: "Edreja, skloni to. Pobrini se za
njihove konje, pa nam donesi piva. Brzo!"
Starija žena obori glavu. "Samo sam htela da im pretresemo prtljag u slučaju da
skrivaju oružje."
"Skloni nož, Šine", ponovi kardinal.
"Da mi vratiš rozarijum i g'taru", reče Crnozub devojci, ali ova nije obraćala
pažnju na njega.
Starac priñe da poljubi prsten Crvenog ðakona, vide da ga ovaj nema i umesto
toga mu poljubi ruku. "Zovu me Šard. To nam je porodično ime. Dobro mi došli
u kuću dok ne stane sneg. Nemamo baš previše hrane, posle zime, ali bi Edreja
možda mogla da ustreli jelena." Okrenuo se staroj ženi, sa podignutom rukom
kao da će joj udariti ćušku. Ova dade devojci mušketu i žurno se udalji.
"Imamo kod sebe kukuruz, pasulj i manastirski sir", reče Smeñiponi.
"Podelićemo to sa vama. Sutra su Pokajnice, pa nam neće ni trebati meso. Dvoje
od nas mogu da spavaju u kočiji. Imamo ceradu da je zaštitimo od hladnog
vetra. Zahvaljujemo vam i molimo se da se vreme brzo popravi."
"Molim vas da nam oprostite na neuljudnom dočeku", reče pegavi starac.
"Ovamo često nailaze grupice Nomada, pijanica ili otpadnika. Većina njih su
sujeverni i boje se zastave." Pokazao je na žutu i zelenu zastavu koja je lepršala
na zabatu njegove kuće. Na njoj su bili papski ključevi, i prsten od sedam šaka.
Kao znak papske zaštite, to je postala zastava Vašita Nacije. "Čak i oni koji se
ne boje uskoro shvate da nemamo ništa od vrednosti, osim devojke, i ostave nas
na miru, ali moja sestra nikome ne veruje. Eto, pre tri dana posetili su nas agenti
Teksarka, prerušeni u sveštenike. Znali smo da su ih poslali da nas uhode, pa
smo bili veoma oprezni."
"Šta se dogodilo?"
"Hteli su da znaju koliko nas živi u ovim brdima. Rekao sam im da ovde živi
samo još jedna porodica, četvrt sata hoda uz stazu. Savetovao sam im da ne idu
tamo, da je dečak-medved opasan, ali oni nisu hteli da slušaju. Sat kasnije vratila
su se samo dvojica, i to u velikoj žurbi da odu odavde."
"Stvarno mislite da bi Hanegan proganjao begunce iz Doline ovako daleko od
Carstva?"
"Znamo da bi. Bilo je još ubijenih, bliže Provinciji. Filipeo Hark koristi se
mržnjom ljudi prema mutama i naziva nas zločincima zato što smo se borili da
napustimo Dolinu. Nekoliko stražara je poginulo."
Dok su isprezali konje, Crnozub primeti dve krave ofucanog krzna u ogradi
pored ambara. To nisu bile obična goveda sa farme i ličila su na nomadsku
stoku. Ali bi nomadske krave već probile sebi put kroz ogradu, pa je zaključio
da je reč o mešancima. Ili životinjskim mutama, kao što su bili njihovi
gospodari. Nomadska goveda verovatno su poticala od nekoliko uspešnih
izroda. Ponekad i retko, pokazalo bi se da neko očigledno čudovište, bilo čovek
ili životinja, ima nadmoćne osobine za opstanak.
Gostoprimstvo muta naglo se popravilo posle lošeg početka. Grbavac, koji
očigledno nije bio iz Šardove porodice, nestao je. Malo zatim, Edreja je ubila
srndaća, donela šolju njegove krvi u kuću i ponudila je Čuiru Hoenganu. Ovaj je
zurio u ponudu u sleñenoj tišini.
Kardinalovo lice bilo je crveno od obuzdavanog smeha. Kada ga je Nomad
pogledao, Smeñiponi pokri usta. Hoengan frknu na njega i uze jelensku krv od
devojke. Režeći na nju, strašno se namršti i iskapi je u jednom gutljaju. Devojka
odstupi kao da ju je to zadivilo. Crveni ðakon prsnu u smeh, i trenutak kasnije
svi su se smejali osim Edreje.
"Pa, Nomadi piju krv, zar ne?" upita ona. Pocrvenevši zbog smeha, poñe da
odere jelena.
"Neki da", reče Sveti Ludak. "Prilikom obreda."
Pošto su večerali meso divljači meko poput teletine, crni hleb, grašak i mutno
domaće pivo u vrčevima, ponovo su seli da razgovaraju, okupljeni oko vatre u
Šardovoj kući. Samo je Nomad nedostajao; pod izgovorom da slabo govori
ol'zarški, uzeo je zavežljaj ćebeta i posle kratkog vremena otišao u kočiju da
spava pošto je izgubio na izvlačenju za mesto u kući. Drugi gubitnik bio je
Crnozub, kome je bilo drago što će spavati daleko od voñe, kardinala, ludog
sveštenika i nekoliko domaćih, uključujući i lepu vrtirepku.
Njihovi domaćini uglavnom su govorili ol'zark, ali kada je Šard postavio
istočnjaku pitanje, Vušin mu je odgovorio na lošem crkvenom. Pošto se ovo i
treći put dogodilo, Smeñiponi se okrenuo prema njemu i rekao: "Vušine, govori
na jeziku naših domaćina. To je dolinski ol'zark Vašita Nacije."
Sekira se naroguši i zagleda u Smeñiponija, koji mu čvrsto uzvrati pogled.
"Dolinski je jezik naših domaćina", ponovi.
Vušin pogleda u pod. U sobi je vladala mrtva tišina. On tada podiže pogled i
reče na čistom teksarškom: "Dobri čoveče, odgovor na tvoje pitanje jeste da sam
po zanimanju bio moreplovac i ratnik. Ali u mojim poznim godinama sekao sam
glave za gradonačelnika Teksarka."
"A kako ste spali na to?" upita slabim glasom Edreja.
Vušin je pogleda bez gneva.
"Ne spao, ne uzdigao", reče on na lošem crkvenom, pa se vrati na njen jezik:
"Smrt je put ratnika, devojko. U tome nema časti, niti beščašća, ako je čovek to
što jeste."
"Ali raditi to za Hanegana?"
Vušinov izraz lica obično je bio opušten, budan, spreman na osmeh, naboran
oko očiju, vedar i ispitujući. Ali sada je bio ukočen kao u mrtvaca. Okrenuvši se
Edreji, polako se pridignu i pokloni. Crnozub oseti kako mu se diže kosa na
glavi.
Sekira se tada zagleda u Crvenog ðakona kao da će reći 'Vidiš šta si me naterao
da uradim!' i iziñe u noć da prošeta. Bio je to poslednji put da je stari ubica
odbio da govori ol'zarški, ali je Crnozub primetio da je svaki put kada bi to
učinio oponašao Šardov naglasak, nazivajući to dolinski. Prema Edreji se tokom
čitavog njihovog boravka ophodio sa najdubljim poštovanjem. Bilo je očigledno
da se gorko kaje, ali zbog čega? Crnozub nije bio siguran.
Sneg je povremeno padao sledeća dva dana, ali su u Skrovitom Dolu, kako je
Šard nazivao mesto, ostali još šest dana, i Čuir Hoengan je to vreme uglavnom
proveo jašući napred da izvidi uslove na putu pred njima. I Vušin je najveći deo
vremena bio odsutan, ali nije ništa govorio o onome što radi, osim možda
kardinalu, nasamo. Činilo se da je najbolje sačekati da drugi putnici počnu da
prate stazu na njihovom putu.
Druge noći gostovanja sedeli su oko vatre u sredini Šardove kolibe. Smeñiponi
je pokušao da sazna istoriju porodice bez preteranog zapitkivanja. Njegovo
umeće ubrzo je navelo Šarda da priča o pustolovinama porodice posle gladi i
izgnanstva. Deset godina ranije došlo je do masovnog pokušaja bekstva. Trupe
Teksarka ulovile su i ubile bar dve stotine onih dok su bežali kroz šume i uz
korita potoka na drugu stranu venca. Najmanje dva puta toliko uspelo je da
pobegne vojnicima koji su istovremeno štitili Vašite od uljeza i pazile da mute
ne pobegnu. Dolina je bila više od doline; bila je to mala država koja je zadržala
izvorno ime postojbine sve do osvajanja. Niko nije brojao koliko ih ima, ali je
Šard pominjao četvrt miliona, na šta je Crnozub dizao obrve. Opštem verovanju
bio je bliži broj od pedeset hiljada.
"Hanegan dobro čuva prilaze Vašiti, ali patrole nisu mogle da pohvataju toliki
broj ljudi istovremeno", pričao je Šard. "Polovinu izginulih verovatno su ubili
vojnici Teksarka, a drugu linčovali farmeri. Edreja je, naravno, mogla da
pobegne izdajući se za normalnu, kao 'utvara'. Moja kćer je vrlo hrabra što je
ostala sa nama. Vaša vrsta najviše mrzi i plaši se utvara. One mogu da se
venčavaju sa normalnima i da prenose kletvu, rañajući čudovišta."
"Koliko ste ovde bezbedni od domorodaca?" upita Smeñiponi. "Ovu oblast
smatram odmetničkom."
"Bila je, i još jeste, donekle. Najbliže mesto nalazi se na dva dana odavde. Tamo
znaju za nas. Sveštenik nas posećuje svakog meseca, osim zimi. On i baron
vladaju gradom. Sa njima nikada nije bilo problema. U grad odlazi samo 'Dreja.
Naravno, nosi zelenu traku oko čela. Mi smo južno od Denverske republike, ali
se Crkva više poštuje ovde nego u Carstvu. Papski drum čuvaju patrole,
naravno. Uprkos tome, pojavi se poneki odmetnik, ali oni uglavnom vrebaju
putujuće trgovce. Mi nemamo ništa što bi ih navelo na pljačku."
"Ima li vas još u okolini?"
"Videli ste grbavca, Kortusa. Njegova porodica živi u susednoj kući. Ali jedina
porodica posle nas jeste ona sa dečakom-medvedom."
"Šarde, ja sam sekretar za vanredna eklezijastička pitanja."
Starac ga sumnjičavo pogleda. "Ako ste zaista to što kažete, onda nemate
potrebe da postavljate takva pitanja."
Monah je osećao da je u prostoriji zavladala napetost koja se graničila sa
neprijateljstvom, ali je sve prošlo u tišini. Činilo se da Šard laže o prisustvu
drugih muta u okolini.
Pošto su sudovi bili oprani napolju u snegu, Linura je ušla i sela sa strane i malo
iza svog brata. Potom uñe Edreja i spusti se prekrštenih nogu na pod pored
Crnozuba, koji se nespokojno uzvrpolji i gotovo prestade da prati razgovor.
Želeo je svoje brojanice. Njen devojački miris dražio mu je nozdrve. Kolena su
joj se zlatila u svetlosti vatre. Kada je primetila njegov pogled, navukla je ćebe
preko krila, ali mu se kratko osmehnula u oči pre nego što je ponovo obratila
pažnju na razgovor. Setivši se da ga je ovo smerno stvorenje prilikom prvog
susreta uhvatilo za penis, on je munu.
"Vraćaj brojanice!" šapnu oštro.
Ona se zakikota i uzvrati udarac, žestoko.
"Često sam se pitao kakav je život u Dolini", govorio je Crveni ðakon.
"Tamo ima više smrti nego života, gospodine kardinale", odgovori Šard. "Malo
njih koji tamo žive usuñuju se da rañaju. Retki su normalni poroñaji. Većina
novoroñenčadi umire. Ostala su suviše slaba da bi želela da žive. Da nije
pridošlica, Vašita bi odavno bila pusta."
"Pridošlica? Odakle?"
"Siguran sam da znate, gospodine."
Smeñiponi klimnu glavom. Mnoge porodice potvrñenog pedigrea imale su
nečisto potomstvo. Da ne bi izgubile registraciju kod čuvara podataka te vrste,
porodice bez straha od Crkve ubijale su svoju nenormalnu novoroñenčad. Ali
često su to bila deca čiji su se nedostaci mogli bar privremeno sakriti, i njih su u
kasnijem uzrastu pobožni slali u Dolinu. Često su ih dovodili monasi i opatice.
Ljudi koji su živeli u blizini Vašite mrzeli su i bojali su se njenih žitelja,
posebno onih naizgled normalnih. Crnozub je primetio da svi bacaju poglede
prema Edreji.
"Oprosti mi, kćeri", promrmlja Smeñiponi kada mu je uhvatila pogled.
"Ne volim da to priznam", govorio je Šard, "ali patrole koje čuvaju prelaze bile
su i naši zaštitnici i naše apsadžije. Ali nisu ništa preduzeli kada je nastala glad."
"A Crkva?" upita Crveni ðakon. "Bila je prezauzeta svojom šizmom da bi
ikome bila od pomoći."
"Istina, bili smo lišeni papine zaštite, ali je nadbiskup od Teksarka ipak poslao
nešto namirnica. Mislim da nije okrutan čovek, već možda samo nemoćan."
"Ne možete da zamislite koliko je Kardinal Nadbiskup Benefez nemoćan",
uzdahnu otac e'Lajden.
Crnozub hitro pogleda sveštenika, siguran da je bio sarkastičan i da je mislio
suprotno od onoga što je rekao. Benefez je iza sebe imao moć Hanegana. A
e'Lajden je govorio teksarški kao domorodac, što je verovatno i bio, iako je
njegovo znanje narečja Divljih Pasa značilo da je dugo živeo na Visokim
Ravnicama.
"Moje brojanice!" šapnu Crnozub ljutito.
Ona mu namignu i iskezi se. "Sakrila sam ih u ambaru. Dobićeš ih sutra."
Način na koji ga je pogledala izazva kod njega navalu požude, i on oseti priliv
krvi u lice. Plašio je se. Mnogi deformiteti su se ponavljali, a mnogi su bili
genetski povezani. Različiti autori popisali su ih u liste. Postojala je mutacija
kod koje je izuzetna telesna lepota bila praćena oštećenjem mozga, čiji je
najizraženiji simptom bila pojava ubilačkog bezumlja nekoliko godina posle
puberteta. Krišom ju je pogledao, ali ga ona uhvati u tome, zapalaca jezikom i
podrugljivo se osmehnu. Možda nije bila luda, ali je sigurno bila prava ñavolica.
Želeo je da ode u kočiju, na spavanje, ali ga je u tom trenutku bila sramota da
ustane. Konačno je molitvom smirio erekciju i promrmljao laku noć ostalima.
Edreja je pošla za njim napolje, ali joj je pobegao u klozet, odakle je izišao na
prozor na zadnjem zidu. Tamo ga odmah zgrabiše grbavac i još jedno stvorenje i
odvukoše ga prema kući sa osvetljenim dovratkom. Gotovo obeznanjen od
straha, začuo je kako grbavac promuklo šapuće da je nekome potrebno
oproštenje grehova.
"Ali ja nisam sveštenik!" pobunio se. Uzalud. Odvukoše ga u kuću u blizini
Šardove.
Grbavac i njegov pomagač pustiše Crnozuba pošto su ga gurnuli unutra, i
stadoše na vrata da mu prepreče put. Monahu je preostalo samo da sedne na
tronožac koji su mu pokazali i da tu sačeka šta će dalje biti. Prostorija je bila
osvetljena svetiljkom i vatrom u ognjištu. Tu je bio smežuran starac sa
proreñenom bradom koji je rekao da se zove Tempus. Predstavio mu je ostale.
Bila je to njegova žena, Irena, čije je lice bilo veliki ožiljak. Zatim Ululata i
Pustrija, žene patetičnog izgleda. Grbavac se zvao Kortus, a njegov drugar
Barlo. Svi su bili deca po jednom od roditelja, ili roñaci. Barloa je strašno
svrbelo, naročito u predelu genitalija. Tempus dreknu na njega da prestane da
masturbira, ali reči nisu imale uticaja na to stvorenje.
Bog je u svojoj mudrosti dao Ululati deformisano stopalo, iako joj je u svemu
drugom podario razmere božanskog lika u svome viñenju nebeske milosti. Ali to
stopalo nije bilo nešto na čemu bi čovek poželeo da hoda. "To je Božja volja",
reče otac.
Otac joj je dao štake. Njemu je Bog dao sedam prstiju, koje je pokazao monahu,
treće, beskorisno oko i četiri testisa sa dva zdrava uda koje mu je takoñe
pokazao. Prema sećanju njihove majke na njihova začeća pod teretom istog
gospodara, Pustrija je bila Ululatina polusestra. Pustrijina jedina mana bilo je
slepilo, i majci Ireni bila je posebno draga zato što nije mogla da vidi majčino
lice, skorenu masku na koju ova nije bila ponosna. "Takva je Božja volja, posle
vatrenog potopa i leda", rekao je otac.
Oproštenje je bilo potrebno Barlu, objasnio je Tempus, da bi prestao da
masturbira. Crnozub objasni da ne može nikome da dâ oprost, i da takvo
razrešenje ne bi imalo učinak kakav je Tempus želeo. Tempus je bio uporan.
Crnozub će moći da ode tek kada učini šta se traži od njega.
"Hoću li onda biti odmah pušten?" zatraži on da mu potvrde.
Tempus svečano klimnu glavom i prekrsti se iznad srca. Nimi na trenutak sklopi
oči i pokuša da prizove nešto latinskog.
"Labores semper tecum", reče najmekšim glasom koji je uspeo da proizvede.
"Igni etiam aqua interdictus tu. Semper super capitem tuum feces descendant
avium."
"Amen", reče Tempus u odjek na njegovu kletvu.
Nimi ustade i iziñe. U tom trenutku nije se naročito stideo što je tom čoveku
poželeo večne patnje, što mu je izrekao osudu izgnanstva, i što je na Barlovu
glavu prizvao neprestanu kišu ptičjeg izmeta; klipan koji se i dalje češao izmeñu
nogu pratio ga je izdaleka.
Čuir Hoengan je već spavao. Crnozub je izvlačio slamku sa Vušinom i izgubio
treće mesto u kući. Osećao je olakšanje što je tako ispalo, naročito posle svog
bekstva iz kandži grbavčeve porodice. Ako je već morao da spava u hladnoj
kočiji, više je voleo da to bude u društvu Nomada. Iako se po danu više nije
plašio stostrukog ubice, brat Sekira mu je još pohodio snove. Ponekad je sanjao
da je i sâm dželat i da moćnim mačem seče glave za Hanegana, ali je te noći u
kočiji sanjao da je Pontije Pilat, a pored njega je u snu stajao Vušin, dželat, u
liku centuriona Markusa, suočen sa pretendentom na kraljevstvo božje meñu
Nomadima.
Kraljevi Nomada su u to doba bili uobičajena pojava. Razapeo je na krst ne
jednog, već četvoricu njih za vreme svoje plodne karijere u južnom Teksasu-
Judeji. Prvi slučaj bio mu je najteži, i tužan: Crnozub-Pilat bio je kao dečak koji
je oborio svog prvog jelena. Pošto je pretendent bio bezazlen čovek, slučaj su
otežali moralni nazori njegove žene. Imao je želju da oslobodi svoju prvu
mušteriju. Sve potonje bilo je lakše ubiti, i svakako neophodno da bi se pokazalo
da kraljeve postavlja Teksark, a ne plemenski bogovi. Svima je postavljao isto
pitanje. Prvi nije mogao ili umeo da odgovori, i samo je stajao i gledao u njega.
Drugi razapeti bio je mnogo govorljiviji.
"Šta je istina?" upita Crnozub.
"Istina je suština svih istinitih izjava", reče drugi kralj Nomada. "Neistina je
suština svih neistinitih izjava. Kod ćutanja ne postoje ni istina ni neistina. Stoga
vašem veličanstvu nudim svoje ćutanje."
"Razapnite ga", reče Pilat, "i to bez milosti. I ovaj put uradite to kako treba.
Zakujte mu ruke i noge iza krsta. Taj način je prikazan u teksaškom priručniku
za prokuratore. Naravno, to za vas regrute nije dovoljno. Danas je potrebno i da
vam se kaže zašto. Pa, reći ću vam zašto.
Prikivanje ruku iza krsta predstavlja zdravo tehničko načelo i zdravu politiku
vladanja jer kada ruke prikujete ispred krsta težina tela visi na klinovima i ovi se
troše ukoliko ne prikujete i podlakticu; ali kada prebacite ruke preko grede krsta
i prikujete ih otpozadi, težina tela počiva na gredi, a klin samo drži ruku na
mestu. Na taj način možete bolje da mu smrskate kosti kada poñete kući sa
posla. Učinite to na teksarški način, ljudi; teksarški način je besmrtan način. I
hajde da ovaj put kaznu izvršimo sa malo više živosti."
"Živeo Hanegan!" reče Markus Sekira.
"Živeo Teksark! Sledeći slučaj."
Pontije se posle toga bolje osećao. Sada već napola budan, znao je da sanja, ali
je pustio san da traje. Čovekovo budalasto objašnjenje istine verovatno nije
imalo nikakve veze sa ćutanjem prvog kralja Nomada, ali je snažno
preporučivalo tišinu kao najbolju politiku, i to je donekle oduzelo žaoku iz
Pilatovog sećanja na poluosmehnut pogled onog prvog, koji mu, činilo se, nije
poručivao ništa filozofsko već je izražavalo jedno sasvim lično, beskonačno
poniranje u ono 'ja gledam tebe koji gledaš mene koji gledam tebe'. Njegova
žena Edreja bila je užasnuta ovim pogledom. Verovatno je bio seksi, i samim
tim uvredljiv za one čija je dužnost da takvo ñubre posmatraju kao gnusno.
"Šta je istina?" upita Pilat trećem kralju Nomada.
"Majka bisera, teksarška svinjo!"
Crnozub-Pilat nije imao ništa protiv ovoga.
Probudio se misleći o Edreji - i njihovom predstojećem sastanku na seniku.
Nestašluk. Sanjivo se prisećao brata Gimpusa kako podučava da je uzdržavanje
od seksualne strasti suština čednosti, kao i da je uzdržavanje moguće samo kroz
apstinenciju. Brata Gimpusa su uhvatili golog sa jednom ružnom udovicom u
selu, koja je tvrdila da mu svake srede plaća za osmu pričest. "Počivaj u miru",
prošapta Crnozub u jastuk.

6.
Ipak, imajući u vidu potrebe slabije braće, smatramo da je hemina vina dnevno
dovoljna svakome od njih.
Kanonik svetog Benedikta, poglavlje 40.
Čuir Hoengan još je spavao kada se Crnozub prenuo iz sna, razbuñen topotom
kopita koji se zaustavio u blizini kočije. Potom začu glasove kako tiho
razgovaraju na narečju Skakavaca. Govorili su o kravama u toru pored ambara, a
onda ih je nešto uznemirilo i kopita su ponovo zatopotala. Tada se začuše
Edrejini krici. Monah podiže rub cerade i proviri napolje. U slaboj jutarnjoj
svetlosti još je promicala pokoja snežna pahuljica. Ugledao je tri konjanika,
očigledno Nomade. Dvojica su držala izmeñu sebe devojku koja se otimala,
odignuta za mišice iznad tla. Šard poče da viče na njih izdaleka, a grbavac istrča
iz kuće sa mušketom. Crnozub se okrenu da probudi Hoengana, ali je ovaj već
bio budan i u pokretu. Nabacio je svoja vučja krzna i kožni šlem sa roščićima i
metalnim ukrasom. Tu kapu nosio je samo kada je bio u sedlu. Crnozub gurnu
ruku duboko u postavu sedišta i napipa ðakonov pištolj. Devojci je bio
promakao.
"U ime šarfa Divljih Pasa i njegove majke, spuštajte je! Nareñujem vam,
kopiladi bez majki! Sjašite!"
Crnozub podiže kardinalov pištolj, ali mu se ruka previše tresla. Nomad koji nije
bio zauzet devojkom podiže mušketu, pobliže osmotri Svetog Ludaka i odbaci
oružje na zemlju. Ona dvojica spustiše devojku na noge, i ova smesta pobeže.
Jahači polako sjahaše i onaj koji im je verovatno bio voña pade na kolena ispred
Hoengana, koji im se približavao.
Prešao je na Hoenganovo narečje. "O, roñače Malog Medveda, gospodaru
Dnevne Device, nismo joj želeli nikakvo zlo. Videli smo one krave tamo i
pomislili smo da su naše. Samo smo se šalili sa devojkom."
"Pa biste je u šali malo silovali, možda? Izvinite joj se i odmah odlazite odavde.
Znate da one pitome krave nisu vaše. Vi nemate majke. Jašete nežigosane konje.
Čuo sam vas kako se služite govorom Skakavaca, što znači da niste odavde.
Nemojte nikada više da uznemiravate ove ljude; to su deca papina, sa kojim
slobodne horde imaju sporazum."
Neznanci ga smesta poslušaše i žurno se izgubiše. Dogañaj nije trajao duže od
pet minuta, ali je Crnozub bio zapanjen. Čuir Ozle Hoengan se nasloni na kočiju
i odsutno ih isprati pogledom dok su jahali prema glavnoj stazi preko snegom
išaranog zemljišta.
"Ono su odmetnuti Skakavci, a ipak su te poznavali! Ko si ti?" upita Crnozub sa
strahopoštovanjem.
Nomad mu se osmehnu. "Znaš moje ime."
"Kako su te ono nazvali?"
"'Gospodar Dnevne Device?' Zar to nikada pre nisi čuo?"
"Naravno da jesam. Ljudi tako oslovljavaju svoga šarfa."
"Ili svoga ujaka, u nekim prilikama."
"Ali oni bez majke su te prepoznali. Noćas sam sanjao o kralju Nomada."
Hoengan se nasmeja. "Nisam kralj, Nimi. Još ne. Nisu prepoznali mene, već
ovo." Dodirnuo je metalni ukras na prednjem delu šlema. "Klan moje majke."
Osmehnuo se Crnozubu. "Nimi, moje ime je 'Sveti Ludak', a po majčinoj liniji
Mali Medved. Izgovori to na jeziku Kunića."
"Čir Honigan. Ali to na kunićkom znači Magični Ludak."
"Samo prezime. Kako zvuči."
"Honigan? Hanegan?"
"Baš tako. U rodu smo", reče Nomad gordo. "Nemoj nikom da pričaš i nikada
više to ne izgovaraj na kunićkom."
Iz pravca Šardove kuće približavao im se kardinal Smeñiponi, i Čuir Hoengan
mu poñe u susret da ga izvesti o incidentu. Crnozub se pitao da li je Nomad
zbijao šalu sa njim. Čuo je priče o nomadskom poreklu dinastije, ali pošto kod
Boedulusa nije bilo pomena o tome, to poreklo mora da je bilo vezano za
poslednjih nekoliko vekova. Sada je bar znao da je Hoengan imao ugledno
poreklo po majčinoj liniji. Njegova sopstvena porodica, poslata na farme, nije
imala oznake, a on nije nikada proučavao heraldiku Ravnica. Nešto drugo što je
podstaklo njegovu radoznalost u vezi sa Nomadima bilo je njegovo blisko
prijateljstvo sa ocem e'Lajdenom, koji ga je zvao Medvedić. Sveštenik je često
sedeo pored Nomada kada je ovaj upravljao kočijom, i njihovi razgovori bili su
očigledno lični i poverljivi. To je značilo da su se dobro poznavali još od
vremena kada su bili u Ravnicama. Iz onoga što je načuo u njihovim
razgovorima, zaključio je da je e'Lajden nekada bio Nomadov učitelj, ali se više
nije usuñivao da igra tu ulogu, jer je moglo da se dogodi da mu se njegov sada
odrasli učenik nasmeje u lice.
Crnozub poñe da potraži svoje brojanice i g'taru u ambaru, upola ukopanom u
padinu brega. Nije mogao da vidi Edreju, ali je čuo prigušen zvuk prebiranja po
žicama. Pod je bio od poravnatog kamena i ispod zatvorenih vrata na zadnjem
zidu do tora pored ambara vodio je kanal kojim je tekao potočić. Senik se
nalazio iznad vrata. Otvorio je vrata i našao se u podrumu sa nekoliko sudova u
kojima je bilo malo sasušene repe, jedna bundeva i nekoliko isklijalih krompira;
bili su to ostaci prošlogodišnje letine. Opazio je i nekoliko polica sa teglama
ušećerenog voća - gde li je moglo da izraste? U podrumu su bila još tri bureta,
nešto alatki za obrañivanje zemlje, i gomila slame za slaganje povrća. Unutra
nije bilo nikoga. Okrenuo se da poñe, ali tada Edreja kliznu iz senika i stade
pred njega. Nimi je pogleda i ustuknu od nje. Uprkos hladnom vremenu, na sebi
je imala samo kratku kožnu haljinu, vedar osmeh i njegove brojanice kao
ogrlicu.
Počeo je da se povlači unazad. "G-gde je g'tara?"
"Na seniku. Gore je mnogo udobnije. Možeš da se ušuškaš u seno. Doñi."
"Ovde je toplije nego napolju."
"U redu." Ona uñe i zatvori vrata za sobom. Ostadoše u mrklom mraku.
"Nemaš svetiljku, ili sveću?"
Ona se nasmeja, i on oseti njene ruke kako ga istražuju. "Šta, ne vidiš u mraku?
Ja vidim."
"Ne. Kako to, molim te?"
Ruke joj se povukoše. "Šta kako?"
"Kako vidiš u mraku?"
"Pa, ja sam muta, znaš. Neki od nas to mogu. Mada nije baš da vidim. Samo
znam gde sam. Ali vidim sjaj oko tebe. I ti si jedan od nas."
"Kojih nas?"
"Ti si muta koji svetli."
"Ja nisam..." Onda ućuta, začuvši šuštanje njene haljine u mraku, a zatim
grebanje kresiva o metal. Sinu iskra. Posle nekoliko iskri, poñe joj za rukom da
upali malo trudi i da je upotrebi da potpali voštanu hartiju. Nimi se malo opusti.
Uzela je dve glinene šolje sa police i odvrnula slavinu na jednom od buradi.
"'Ajde da popijemo po čašu vina od bobica."
"Nisam naročito žedan."
"To nije za žeñ, šašavko. To je da se opijemo."
"Ne bih smeo da radim takve stvari."
Ona mu dodade šolju i sede na slamu.
"Moja g'tara..."
"Dobro, de. Čekaj tu. Doneću ti je."
Ostavši sam, nervozno je sasuo vino. Bilo je jako, slatko, mirisalo je na smolu i
odmah je opuštalo. Edreja se pojavi sa njegovom g'tarom, ali je odmaknu kada
je posegnuo za njom.
"Moraš prvo da mi sviraš."
On uzdahnu. "U redu, ali samo ovaj put. Šta hoćeš da sviram?"
"'Naspi mi još jednu bar pre nego što preñemo na stvar.'"
Nimi napuni šolju i pruži joj je.
"To je ime pesme, šašavko."
"Ne znam tu."
"Dobro, sviraj onda bilo šta." Ona se opruži u slamu, i haljina joj se podiže.
Svetlost sveće otkrivala je ono ispod. Bila je gola. Ali tu nešto nije bilo u redu.
Poslednji put kada je video žensko na takav način bio je dete, ali se nije sećao da
je to tako izgledalo. Pogledao je nju, g'taru, šolju vina u svojoj ruci i sveću. Sasu
vino u grlo, pa ponovo napuni šolju.
"Sviraj neku ljubavnu."
On ponovo ispi, odloži šolju i poče da prebira po žicama. Pošto nije znao
nijednu ljubavnu pesmu, poče da peva uvodne stihove iz Vergilijeve četvrte
ekloge, na muziku koju je sam komponovao. Kada je stigao do reči jam redit et
Virgo, ona napući usne, lako dunu i ugasi sveću sa razdaljine od šest koraka. On
prestrašeno ućuta.
"Napuni šolju i doñi ovamo."
Nimi začu zvuk pljuskanja tečnosti u šolju i shvati da to sam čini.
"Popij to", reče ona.
"Kako da iziñem odavde?"
"Pa, moraš da nañeš ključaonicu. Nije velika."
On zapipa oko vrata.
"Ne tamo. Ovde."
Osetio je kako ga vuče za rukav, pa ispi vino da ga ne prolije i pruži se pored nje
u tami. "A gde je ključ?"
"Evo ovde." Ona uhvati ono što je uhvatila kada su se prvi put sreli. Nije imao
volje da se protivi. Spojiše se, ali on, posle priličnog nameštanja, reče: "Neće
unutra!"
"Znam. Lekar me je tako udesio da ne može, ali je svejedno zabavno. Zar ne?"
"Pa i nije."
Ona zajeca. "Ne sviñam ti se!"
"Ma sviñaš mi se, ali kad neće da uñe."
"Nije važno", šmrknu ona i spusti se niže u slami. "Samo doñi bliže."
Crnozub nije bio toliko zaprepašćen još od Torildovog spopadanja u podrumu.
Onako opijen, bojao se da bi kardinal Smeñiponi svakog časa mogao da iskoči iz
ostave za metle i drekne: "Aha! Uhvatio sam vas!" Ali se nije dogodilo ništa
slično.
Kada je isteturao iz ambara, okrnjene nevinosti, Edreja (semper virgo) gledala je
sa osmehom za njim sa senika, igrajući se njegovim brojanicama, sve dok se nije
uvukao u kočiju i spustio ceradu za sobom. U njegovu pripitu svest uvuče se
izraz 'protiv prirode'. Nikada nije bio toliko pijan.
"Bog ubio onu vešticu!" prošaptao je kada se probudio, ali se smesta pokajao
zbog tih reči. Ja sam veštica, ja! - brzo se popravio. Pomozi mi, sveti Isače
Edvarde Lajbovice. Pokrovitelju moj, jedva sam čekao da uñem u taj ambar -
pomoli se za mene. Bilo mi je milo što mi je ukrala stvari. Tako sam dobio
izgovor da poñem za njom, izigravajući ljutnju. Trebalo je da joj poklonim stvari
koje je ukrala od mene. Sada to znam. Zašto to tek sada znam? Pitam se da li
sam i sa Torildom znao šta radim. Ja, ili nečastivi u meni. O, sveti Lajbovice,
moli se za moj spas.
Crnozub se ljuto zaljubio. Njegova sopstvena seksualnost oduvek je bila
zagonetka za njega. Ponekad se pitao kakva je bila priroda njegove nekada
duboke privrženosti Torildu, za razliku od svih drugih prijatelja koje je imao u
opatiji. U njegovim erotskim snovima češće su se pojavljivale pozamašne
zadnjice nego velike grudi, ali ga je sada iznenada oborila s nogu ta devojka, i u
njegovom srcu nije bilo sumnje da je to najsnažnija ljubav koju je ikada osetio
osim prema srcu Devičinom, i to je bilo svetogrdno, ali istinito poreñenje. Ili je i
to bila požuda?
Uprkos njihovom tajnom susretu u podrumu, u danima koji su sledili Edreja je
na njegov zaljubljeni pogled odgovarala samozadovoljnim osmejkom i vrtenjem
lepe glave. Znao je šta je mislila. Njoj je, kao prokletoj, bilo zabranjeno da se
pari sa bilo kim izvan Doline. Kazna za takav prestup bilo je sakaćenje ili smrt.
Zavodeći ga, preuzela je strašan rizik. Ali ono što su njih dvoje učinili u ambaru
bila je samo strasna igra, koja nije bila kršenje osnovnih plemenskih zakona. Ali
je svakako bila protiv njegovih prekršenih zaveta. Znala je to. Na kraju je počela
da ga zadirkuje zbog spremnosti sa kojom je prekršio svoje zavete. Znao je da je
još vezan zavetima, i da jedno zastranjenje nije izgovor za novo. Ali bez nove
operacije, Edreja je bila fizički nesposobna za normalan koitus. Njen otac je dao
da joj to urade dok je bila mala, verovatno se bojeći da će je silovati neko poput
Kortusa ili Barla. O, Sveta Majko, sažali nam se.
Niko nije video da su bili zajedno u ambaru, ali seksualni naboj koji je treperio
izmeñu njih svaki put kada bi se našli jedno blizu drugoga ipak nije promakao
kardinalu. Crveni ðakon je uhvatio Crnozuba samog dok je ovaj vezivao prtljag
iza kočije pre odlaska.
"Vreme je da porazgovaramo, Nimi. Izvini... Crnozube. Čuo sam Hoengana
kako te zove Nimi, izgleda da ti nadimak pristaje. Kako bi ti voleo da te
zovemo?"
Crnozub slegnu ramenima. "Ostavljam svoj stari život iza sebe, pa ne marim da
ostavim i staro ime."
"U redu, brate Nimi. Samo nemoj da ostaviš svoje obećanje da ćeš biti poslušan.
Podsećam te da je Edreja muta. Dobro pazi šta radiš ovde. Znaš, Šardovo
izgnanstvo iz Doline ovamo nije mu prvo. To se već godinama dogaña. Ovo
mesto je nešto više nego što izgleda, kao i Edreja."
"Počinjao sam da slutim, gospodaru."
"Više ne smeš namerno da je viñaš. Ako je ikada ponovo budeš video u Valani,
drži se dalje od nje." Naredba mu je bila u pogledu. "To nema nikakve veze sa
tvojim zavetom na uzdržavanje od greha, ali neka ti ovo pomogne da ga se
pridržavaš. Tamo gore u brdima kriju veliku koloniju muta, ali im ne pokazuješ
da to znaš. Dovoljno nas se plaše da bi postali opasni."
"Da."
"I još nešto, Nimi. Kao što si video kod onih odmetnika, Čuir Ozle Hoengan je
važan čovek meñu njegovim saplemenicima, ali to takoñe ne bi trebalo da znaš,
a to ne znaju ni oni u Valani. Moram od tebe da zatražim da ćutiš. Postoji
potreba da to ostane tajna. On je moj poslanik iz Ravnica, ali to ne smeš nikome
da kažeš. Za tebe je on samo kočijaš koga sam unajmio."
"Razumem, gospodaru."
"Isto važi i za oca e'Lajdena. Ne moram da ti čitam misli da bih primetio tvoju
radoznalost u vezi s njim. O njemu takoñe ne smeš nikome da pričaš. Za ovo
putovanje pustio je bradu, da ga ne bi prepoznali. Pokupio sam ga četrdeset
milja južno od Valane i ostaviću ga na istom mestu, što će te učiniti još
radoznalijim. Čak ni moj prijatelj Dom Džarad ne zna ko je on. Znaš da sam ga
Domu Džaradu predstavio kao mog privremenog sekretara. Nisam mu rekao
ništa više od toga. Nećeš nikome pričati o njemu. Ako ga kasnije sretneš u
Valani, bez brade, nećeš pokazati da si ga prepoznao. Usput, njegovo ime nije
e'Lajden. O njima dvojici nikom ni reči."
"Imam veliko iskustvo u ćutanju, gospodaru."
"Da, ali, znaš, mnogo sam rizikovao s tobom, Crnozube... Nimi. Za sada, tvoj
posao jeste samo da držiš jezik za zubima. U Valani ćeš mi možda poslužiti za
druge stvari."
"To bi me radovalo, gospodaru. Godinama sam se osećao beskorisno."
Smeñiponi se okrenu da ga bliže osmotri. "Iznenañen sam što to čujem. Tvoj
opat mi je rekao da si veoma religiozan, i da mu se čini da si roñen za
kontemplaciju. Da li i to smatraš beskorisnim?"
"Nimalo, ali je moj red da budem iznenañen što je abot rekao da sam roñen za
to. Bio je veoma ljut na mene."
"Pa, prirodno da je bio ljut, delom i na sebe. Nimi, on se kaje što ti je dao da
prevodiš onog bezveznog Durena. Mislio je da bi to bilo korisno."
"Rekao sam mu da ne bi."
"Znam. Mislio je da izbegavaš ozbiljan rad. Sada krivi sebe zbog tvoje pobune.
Dobar je to čovek i iskreno žali što te je Red izgubio. Znam koliko je to bilo
ponižavajuće za tebe na kraju, ali pokušaj da mu oprostiš ako možeš."
"Ja njemu opraštam, ali on meni nije. Nije mi čak bilo dozvoljeno ni da se
ispovedim."
"Ko ti nije dozvolio, Dom Džarad?"
"Prior je rekao da će pitati opata. Pretpostavljam da je to učinio."
"Niko te nije ispovedio, a? Pa, otac e'Lajden može to da učini, ako ne možeš da
sačekaš da stignemo u Valanu. Verujem da ti je to sada potrebno."
Crnozub pocrvene, pitajući se da li ta primedba predstavlja aluziju na Edreju. Na
šta bi drugo!
Kasnije tog dana obratio se sedobradom svešteniku, ali je ovaj odmahnuo
glavom. "Njegova Eminencija zaboravlja jednu stvar, da ja ne bih čak trebalo da
služim ni misu. Video si me kako to radim, ali ne dajem euharistiju, niti
ispovedam. Služenje privatne mise samo je moj greh, ako je uopšte greh... i neću
u to da mešam druge."
Preko starčevog lica prelete žalostan i divlji izraz, kao da je u ratu sa sobom.
Crnozub, koji je već viñao takve poglede, zadrhta. Otac e'Lajden je jednostavno
bio malo ćaknut.
Kakva družina, pomisli on. Sveštenik pod interdiktom, mornar-dželat-ratnik,
divlji ali plemićki Nomad, osramoćeni monah i kardinal koji je, u stvari, samo
ñakon. Smeñiponi, Crnozub i Hoengan bili su svi nomadskog porekla, a
e'Lajden je očigledno živeo meñu Nomadima. Sveti Ludak, koji je po majčinoj
lozi nosio ime Mali Medved, i e'Lajden bili su, činilo se, stari prijatelji i često su
razgovarali o nomadskim porodicama koje su obojica poznavala. Samo
glavoseča nije imao veze sa ljudima iz Ravnica. Crnozub je postao radoznaliji
nego ikad o namerama Crvenog ðakona. Naročito kada je saznao da je kardinal
bio na čelu Sekretarijata za posebna eklezijastična pitanja, opskurnog i
sporednog tela Kurije koje je čuo da nazivaju 'biro za sitne spletke'.
Posle dva dana slabog snega, nebo se razvedrilo. Zasjalo je sunce, i dunuo topao
povetarac sa juga. Tri dana kasnije, sneg se već uveliko topio. Čuir Hoengan bio
je pola dana odsutan, a onda se vratio sa mišljenjem da put nije neprolazan, iako
će možda na par mesta morati lopatama da raščiste raskašeni sneg. Smeñiponi je
platio Šardu lepu svotu novčića iz papske kovačnice, i putnici napustiše selo.
Samo su deca, Šard i Tempus posmatrali njihov odlazak. Monahov pogled
uzaludno je tragao za Edrejom. Bio je siguran da je ljuta zbog njegovih
pomešanih osećanja i zbog toga što ju je izbegavao. Želeo je da joj saopšti da
krivi samo sebe, ali nije imao prilike. Devojka je netragom nestala.
Kada su pošli iz Skrovitog Dola, bili su bliže opatiji Lajbovic nego Valani, ali se
napredovanje ubrzalo kada su stigli do boljeg puta. Nekoliko dana kasnije, svi su
teže disali zato što su sada bili bliže visokim prelazima. Nešto se dogodilo sa
Zemljinom sferom posle katastrofalnog pada Magne Civitas. Ljudi su mogli
samo da se dive odozdo, ali ne i da se popnu na ruševine drevnih grañevina na
planinskim obroncima visoko iznad sadašnje linije drveća. Nekada je vazduh bio
bogatiji za disanje. Naravno, i sama Zemlja se izmenila, bolesna od ratova koji
su nekada davno prouzrokovali smak sveta. Rañao se novi svet, ali nije mogao
da raste onako brzo kao stari. Plodne i bogate tačke na njemu bile su opljačkane
i još više proreñene. Drevni gradovi sada su bili nalazišta gvožña. Petrolej će
večno biti redak. Hanegan je morao da otima bakar od sopstvenog naroda. Živa
bića koja nisu bila iskorenjena prilično su se izmenila. Vukovi iz pustinje i
ravnica pretvorili su se u drugačije vrste, čak i za one Nomade koji su nosili
'vučje kože', ali su svoj narod nazivali 'Horda Divljih Pasa'. Na svetu je bilo
manje šuma i više trave nego pre, ali se čak i u spisima sačuvanim u opatiji
Lajbovic moglo pronaći tek ponešto o biologiji pre Ognjenog Potopa i velikog
mraza koji je sledio. Kletva koju je Bog izgovorio u Postanju bila je obnovljena;
Zemlja i čovek doživeli su dvostruki pad.
Dvadesete večeri putovanja, Svet Ludak video je Nunshan, Noćnu Vešticu. Bili
su se rano ulogorili, i Hoengan je kasno po podne odjahao napred da izvidi
stanje na prelazima. U sumrak se vratio sav bled i počeo usplahireno da blebeće.
"Pogledam uvis, a ona stoji na jednoj izbočini, okružena ranim zvezdama.
Grdoba! Nikada nisam video tako veliku i ružnu ženu. Iz nje kao da je zračila
neka crna svetlost, kroz koju sam mogao da vidim zvezde. Sunce je bilo iza
planine, ali je nebo i dalje bilo svetlo. Onda mi je uputila zov - prodoran i jecav
zvuk, divlji kao u kuguara."
"Možda to i jeste bio kuguar", reče Smeñiponi. "Proreñen vazduh ume da te
ošamuti."
"Kuguar? Ne, bio je to konj! Bila je tamo, a onda se pretvorila u crnog konja i
odjurila, činilo se, pravo u nebo!"
Smeñiponi je ćutao, pognut nad svojom porcijom pasulja. Crnozub je proučavao
Hoenganovo lice i zaključio da je ovaj uzbuñen i iskren. Znao je da je Nomad
barem po zvanju hrišćanin, ali krštenje nije moglo da poništi nomadske legende.
Otac e'Lajden je prvi prekinuo tišinu. "Ako si video Noćnu Vešticu, ko umire?"
"Papa umire", reče Crveni ðakon.
"Da li se Nunshan pojavljuje zbog papa, gospodaru?" upita Crnozub, koga je sve
to pomalo zabavljalo.
"Možda to umire moj otac", reče tiho Nomad.
"Ne daj Bože", reče kardinal. "Praujak Slomljeno Stopalo mora da bude izabran
za poglavicu Tri Horde i da postane naslednik ratnog šarfa Hoengana Oza."
Onda okrznu pogledom Crnozuba. "Ovo takoñe spada u stvari koje moraš da
zaboraviš da si čuo, Nimi."
"Biće tako, gospodaru."
Crnozubu je počela da se slaže slika. Već sedam decenija, otkako je ratni šarf
Hoengan Oz poveo svoje ljude u poraz protiv Hanegana Osvajača i bio žrtvovan
od sopstvenih šamana nije bilo poglavice Tri Horde. Horda Kunića bila je
potpuno pokorena, kao i nekoliko plemena, uključujući Crnozubovo, horde
Skakavaca, i njihovi potomci ili su živeli u Carstvu kao mali rančeri, ili na
njivama Slobodne Republike Denver. Bez učešća birača iz horde Kunića, vojna i
sveštena funkcija kraljevske titule nije mogla biti popunjena. Hanegani su se
postarali da se to ne dogodi. Crnozub pomisli na svoj besmisleni san u kome je
kao Pilar razapinjao na krst pretendente za kralja Nomada. Verovao je u
proročansko svojstvo snova: bilo je to zbog njegovog nomadskog porekla.
Sada su meñu pokorenim narodima, prema kojima su slobodni Nomadi u
Crnozubovog detinjstvu pokazivali samo prezir, počele da se dižu bune. Čuir
Ozle Hoengan je, dakle, bio roñak Hoengana Oza, i majčina linija bila mu je
predodreñena za najviše počasti. Smeñiponi je bio umešan (ili se petljao?) u
politiku Nomada, koja je bila ista kao vera Nomada, jer je samo šamanski stalež
mogao da daje birače. Sada mu doñe pomisao da su kardinal, stari sveštenik i
Nomad sa vezama sa kraljevskom porodicom u hordi Divljih Pasa možda zastali
da se posavetuju sa kunićkim šamanima pre nego što su posetili opatiju
Lajbovic. Nekoliko razgovora koje je načuo tokom putovanja išli su u prilog
ovoj pomisli.
Bilo mu je nareñeno da ćuti, i nameravao je da posluša. Ali da to posmatra kao
nešto što ga se ne dotiče bilo bi okretanje leña pokojnim roditeljima i njihovom
nasleñu. Bio je zahvalan Čuir Hoenganu zbog ljubaznosti koju je pokazao prema
njemu. Jednog dana čak bi mogao da postane ponosan na svoje nasleñe, da
ponos nije bio jedan od smrtnih grehova protiv kojih ga je njegova vera
opominjala. Ako dve severne horde, Divlji Psi i nepripitomljena plemena
Skakavaca prestanu da preziru pokorena plemena, možda će moći da uspravi
glavu na ovom svetu. Meñutim, znao je da horda Kunića i njegovi izgnani
saplemenici moraju da se vaspostave pre nego što se to dogodi. Znao je da će im
sa zadovoljstvom pomoći ako bude mogao.
Sledećeg jutra video ju je i Crnozub. Bila je to mlada devojka, veoma slična
Edreji, ali daleko ispred nje po lepoti. Stajala je, naga, ispod jedne izbočine,
perući se i igrajući u malom vodopadu od tek otopljenog snega. Sa daljine
bačenog kamena, u jednom trenutku pogledala je prema Crnozubu koji je zastao
i ostao sleñeno da stoji, sav naježen. Njene oči skrenuše da prate Svetog Ludaka,
koji je nije video, u sedlu kardinalovog pastuva. Pratila ga je pogledom sve dok
sa ispusta nije pala velika gomila odronjenog snega i naterala je da odskoči
izvan vidika. Par sekundi kasnije, ispod izbočine izjurila je krhka bela kobila i
nestala u čestaru omorika sa kojih je kapao sneg. Crnozub protrese glavom.
Visina je zaista opijala.
Kasnije, kada je Nomad zaustavio konja da ga sačeka, Crnozub proñe pored
njega i reče: "I ja sam je video, jutros. Kao Fujoe Go, Dnevnu Devicu."
"Je li bila mlada?" upita Čuir Hoengan.
"Veoma mlada i lepa."
"O kome god da je bila reč juče, danas je mrtav", reče ratnik. "Ona traži novog
muža."
"Gledala je u tebe. Ili u kardinalovog konja."
Hoengan se namršti, odmahnu glavom i nasmeja se. "U konja. Kažu da se pari
sa pastuvima kada horde nemaju poglavicu. To je zbog ovog proreñenog
vazduha, Nimi. Deluje na obojicu."
Crnozub nastavi da hoda dok je Nomad čekao da ga sustigne kočija. Negde iza
njega došlo je do smene, i isti konj stiže do njega sa drugim jahačem.
"Zašto se ne voziš pored Sekire?" upita kardinal, prvi put nazvavši Vušina tim
imenom.
"Zato što mi se uštavilo sedalo, vaša eminencijo, ali i zato što mi treba
pešačenje." Crnozub je pušio neku jaku medicinsku travu koju je Nomad doneo
iz Nebraske, i osećao se govorljivije i manje stidljiv nego obično. U
meñuvremenu, takoñe je prestao da se plaši Smeñiponija i počeo da oseća
naklonost prema njemu.
"Šta sam to čuo o tebi i Ženi Divljem Konju, Nimi? Koliko često menjaš veru?"
"Nadam se, gospodaru, da je moja današnja vera uvek bar za trunku bolja od
jučerašnje, a vizija device pod ledenim vodopadom čini čuda za moju današnju
veru, iako ću sutra možda posumnjati u istinitost vizije. Ali jesam li ja rekao da
je to bila Hoengin Fujoe Vurn?"
Smeñiponi se nasmeja. "Osećaš, znači, da bi na ovoj visini moglo da bude neke
veze izmeñu vere i stvarnosti?"
"Na ovoj visini, i da i ne, gospodaru."
"Obavesti me ako ti se ponovo ukaže", reče Smeñiponi raspoloženo i odjaha
napred.
Bilo je to vreme vizija. Crnozub je čuo za čuda u planinama, magiju u
ravnicama i kočije na nebu. Devica se istovremeno ukazivala malim grupama
koje bi izabrala na tri mesta na kontinentu. Osim toga, ono što bi njena prikaza
rekla na zapadu, njen glas bi doveo u pitanje na istoku. Bilo je to kao da se
raspravlja sa sobom. Bio je to možda i najbolji dokaz njene božanske prirode, jer
se u božanstvu uvek mire suprotnosti. Nunshan i Fujoe Go, Noćna Veštica i
Dnevna Devica, dve strane Hoengin Fujoe Vurn. Postojala je treća: u
odgovarajuća vremena, postajala je Ratni Lešinar, konačni vladar bojnog polja,
hranilišta.
To je samo razreñen vazduh, reče Crnozub sebi. Ali po čemu to nije bila Žena
Divlji Konj? Video ju je na konju kada je bio dete. Video ju je ponovo tog jutra
pod vodopadom, i bila je to ista mlada žena. Žene iz hordi posedovale su kobile
za rasplod i ostavljale ih svojim kćerima. Nomadske žene su čudesne
uzgajateljke konja. I nijedan ratnik ne jaše kobilu u bitku. Jahati kobilu znači
odati svoju nespremnost za borbu. Zato je kardinalov pastuv bio ujedno jahaća
životinja i izjava. Divlji konji su zabranjeni svima osim njenom obećanom, jer
su njeni. Ona je prirodna projekcija nomadske kulture na čulni svet, ali priznanje
da je tako ne znači da je ona potpuno nestvarna. Hrišćani imaju slične
projekcije; koliko je samo pojavljivanja Device! A ona je i sutkinja moći u
Ravnicama; birajući muža, bira i kralja. Zabavljalo ga je da je zamišlja kako bira
papu.
Odlaskom iz opatije, Crnozub nije zadobio slobodu da misli svojom glavom - to
je oduvek imao. Ali više nije morao da oseća krivicu zbog toga. Njegova verska
praksa neizbežno je trpela zbog putovanja, kao i zbog njegovih grehova, ali se
trudio da što češće provede sat recitujući u sebi Pazarnu Listu Svetog Lajbovica,
dok se vozio ili ležao budan noću: Konzerva kiselog kupusa, šest lepinjica,
poneti kući za Emu. Amin. Kratka i blagotvorna, sprečavala je da mu misli
odlutaju Edreji. Bila mu je mnogo draža od memorabilijuma Maksvelovog
zakona koji je toliko zbunjivao Torilda i možda doprineo njegovom
prestupništvu.
Ali njegova ljutnja na sebe zbog Edreje, kao i njegova osećanja prema njoj
tražili su neku odušku. Kada su se te večeri ulogorili, Sekira je po običaju
upitao: "Spreman umreš sada?" Crnozub, bez negativnog odgovora, smesta
zamahnu nogom prema Sekirinom meñunožju. Dželat se izmaknu, ali mu udarac
okrznu bok; on se oduševljeno nasmeja. "Ti jako gadan večeras", reče i dopusti
Crnozubu da ga još tri puta napadne pre nego što ga je bacio licem u
poluotopljeni sneg. Bio je to prvi put da je učenik uspeo da dodirne učitelja, i
Vušin ga zagrli pošto mu je pomogao da ustane.
"Ovaj put spreman umreš, da?"
Bilo je to drugo veče. Polako su ubrzavali, putujući na sever i nizbrdo. Četvrte
večeri, glasnik sa svetiljkom i telohraniteljem koji je kaskao iza njega donese
vest Ilaji Smeñiponiju: papa je umro. On i vojnik malo se zadržaše kod njih da
se okrepe, a onda nastaviše prema jugu sa pozivom za opata Džarada i druge
kardinale duž Reke hrabrih. Još takvih glasnika krenuće na sve strane iz Valane
sa istim pozivom za sve kardinale biskupe, kardinale sveštenike, kardinale
ñakone, kardinale opate i kardinale opatice, kardinale nećake i pratioce širom
kontinenta dok se Valana bude pripremala za još jedan sabor.
Te večeri kardinal je imao poverljivi dogovor sa Nomadom i kapelanom, a
Crnozub i Sekira su za to vreme sedeli nešto dalje od vatre. Sledećeg dana
počastili su se kupanjem u javnim kupatilima u Pobli, prvom pravom gradu u
koji su svratili. Otac e'Lajden obrijao je bradu i više nije bio viñen sa ostalima,
iako ga je Crnozub kasnije video u društvu plavokosog muškarca u nomadskoj
odeći i sa nomadskim oružjem, ali sa držanjem koje nije poticalo sa Ravnica.
Kada su izišli iz Poble, Sveti Ludak je odjahao na istok, prema Ravnicama. Pola
sata kasnije istim putem je pošao i njegov kapelan e'Lajden, u pratnji
plavokosog, urbanog mladog ratnika.
Smeñiponi je unajmio kočijaša iz mesta i nastavio putovanje prema Valani sa
svojim slugama, stalnim pratiocem dželatom i vanrednim pratiocem monahom.
Crnozuba je već dugo mučilo jedno neizgovoreno pitanje. Krivica koju je osećao
zbog svog susreta sa Edrejom sprečavala ga je da ga postavi, ali više nije mogao
da izdrži. "Gospodaru, tamo u Skrovitom Dolu, kada su se spremali da nas
opljačkaju, zašto ste očekivali od devojke da vas prepozna?"
Smeñiponi se na trenutak zamisli, ali zatim otvoreno odgovori: "Oh, moja služba
je u tom kraju imala posla sa grupom naoružanih muta. Pomislio sam da oni
pripadaju toj grupi. Izgleda da nisam bio u pravu."
Crnozubova radoznalost nije bila zadovoljena. Vušin i Hoengan su proveli dosta
vremena u izviñanju tog kraja, ali su o svojim otkrićima izveštavali samo
kardinala. Odlučio je da ispita brata Sekiru.
Početkom popodneva, putovali su pored blatnjavih staza na kojima je bilo puno
dece i pasa, kroz sela od cigle i kamena sa krovovima od greda i dimnjacima
koji su podrigivali dim. Čuli su se zvuci kovačnice i ženski glasovi u prepirci sa
prodavcima oko cene krompira i kozjeg mesa. Ova sela su sada bila predgraña
Valane. Nastala u doba šizme i izgnanstva, razvila su se zahvaljujući novim
oblicima trgovine i industrije koje su sama donela u podnožje planina čije je
vrhove Crnozub video iz daljine. Ali sada su bili preblizu da bi se vrhovi i dalje
videli, i samo se na zapadu dizao džinovski masiv koji je govorio o njihovom
prisustvu. Sve je bilo novo i prljavo, i čudesno za monaha koji, iako je prvih
petnaest godina života proveo na nekoliko dana jahanja od tog mesta, nikada
nije bio u gradu. A grad je počeo da se uzdiže i opkoljava ih kada je kardinalova
kočija zašla dublje u gušće naseljenu oblast, gde je većina grañevina, kao i
opatija, imala po dva ili tri sprata. Čitavom okolinom dominiralo je utvrñeno
brdo, visoko ispred njih, brdo čiji su zidovi čuvali Svetu Biskupiju i sa koga su
se dizali tornjevi katedrale Svetog Jovana Izgnanog, gde je vikar Hrista na
Zemlji držao mise Tvorcu. Crnozub je bio opčinjen i jedva je čuo kardinala kada
se ovaj okrenuo da mu se obrati.
"Izvinite, gospodaru?"
"Jesi li znao da je trg ispred Svetog Jovana popločan kaldrmom donetom preko
ravnica čak iz Novog Rima?"
"Rečeno mi je, gospodaru, da je prostor oko katedrale teritorija Novog Rima. Ali
svo to kamenje?"
"Pa, ne baš svo, ali Sveti Jovan Izgnani zaista leži na zemlji Novog Rima.
Dopremljenoj. Upravo zbog toga lokalni živalj smatra da nema potrebe vraćati
se. Štaviše, podsećaju svakoga da je i sam Novi Rim izgrañen na dovezenoj
zemlji."
"Preko mora?"
"Tako se priča."
"Blaženi Boedulus je bio drugačijeg mišljenja."
"Da, znam. Teorija šizme u doba katastrofe. Ko zna? Kako se dogodilo da se
latinski vratio u upotrebu pošto su ga se prethodno odrekli?"
"To se, gospodaru, dogodilo u vreme Pojednostavljenja, bar prema Boedulusu.
Spaljivači knjiga nisu uništili verske spise. Jedan od načina da se dragoceni
materijal sačuva od neukih bio je da se prevede na latinski i ukrasi po uzoru na
bibliju, čak i ako je bila reč o svetovnom tekstu. Latinski je takoñe bio koristan
kao tajni jezik..."
"Ona zgrada ispred nas je Sekretarijat", prekinu ga kardinal. "Tamo ćete ti i
možda Vušin povremeno raditi. Ali prvo treba da nañemo stan za vas dvojicu."
Nagnuo se napred i obratio se kočijašu. Nekoliko trenutaka kasnije, skrenuli su
sa popločanog puta i ponovo se zaputili blatnjavom sporednom ulicom nad
kojom su se nadnosile grane sa pupoljcima novog lišća. Približavala se Sveta
Nedelja, kao i početak biranja novog pape.

7.
Sveti broj sedam biće ispunjen ako našu redovnu službu izvršimo u vreme
jutrenja, prime, terce, sekste, none, večernje i kompline, jer je za ove sate dana
on rekao: "Sedam sam te puta u toku dana slavio." A za noćnu službu isti prorok
je rekao: "Usred noći ustadoh da te slavim." Zato treba da slavimo Tvorca
našega 'za sud izrečen u pravednosti njegovoj' u ove sate... i da se noću iz
postelja podignemo da ga slavimo.
Kanonik svetog Benedikta, poglavlje 16.
Topli činuk sa planina dahnuo je na sneg, i snega je nestalo. Jašući na
severoistok, Čuir Hoengan je obilazio siromašne zajednice poljodelaca duž
korita reke Kensau. U Pobli se bio naoružao teškim kratkim lukom i tobolcem
strela. Kardinal mu je dao svoj dvocevni pištolj i kupio mu nepotkovanog
ždrepca od jednog nomadskog trgovca, ali je želeo da izbegne nevolje sa
Crnozubovim sunarodnicima, koji su u sezoni obrañivali navodnjavane njive
krompira, pšenice i suncokreta, i obitavali u utvrñenim kolibama od kamena i
zemlje, radeći na zemlji za njene vlasnike, meñu kojima je bio i biskup od
Denvera. Postojala je mogućnost da pomisle da je nomadski odmetnik poput
onih koji su posetili Skroviti Do. Zemlja je ovde bila posna, ali ju je predano
obrañivanje obogatilo. Sada se bližilo vreme sadnje, i polja su bila puna ljudi i
mula, pa je izbegavao utabane puteve i držao se višeg zemljišta, ostavljajući trag
koji su otac Ombroz/e'Lajden i teksarški odmetnik mogli lako da prate.
U tom kraju je u svako doba bilo agenata Teksarka na liniji od i do stanica
telegrafa jugoistočno od Poble, i Hoengan je zato jahao sâm sve dok nije
dobrano zašao u kratku travu pašnjaka plemena Divljih Pasa, da bi tek tada
zastao da sačeka ostale. Čekao je u jednoj jaruzi, skriven zajedno sa konjem po
strani od puta koji je ostavio, dok ih nije čuo kako prolaze prema severu.
Nastavio je da čeka. Kada su njihovi glasovi zamrli u daljini, ostavio je konja u
jaruzi, izišao i pažljivo oslušnuo vetar sa jugozapada. Nakratko je položio uho
na tle, a onda ustao i uvukao se u procep izmeñu dve stene gde niko nije mogao
da ga vidi osim pravo sa puta ispod. Uskoro se začuše daleki glasovi.
"Ovuda su očigledno prošla tri konja."
"Ali ne mora da znači da je to bilo u isto vreme. Samo jedan konj bio je
potkovan."
"To će biti konj kapetana Lojtija."
"Neću više da te čujem da jednog odmetnika zoveš kapetan! Prodao je svoj čin i
čast zbog pičke nomadske špijunke."
Glasovi su se služili ol'zarškim. Hoengan postavi strelu i zategnu luk. Pojavi se
prvi jahač i odmah pade sa strelom u vratu. Hoengan skoči napred, ispali pištolj
u drugog jahača koji je upravo dizao mušketu i obori ga. Drugu cev isprazni
prema trećem jahaču koji je istovremeno pucao na njega, ali obojica promašiše.
Njegov protivnik okrenu konja i pobeže. Ova rat izmeñu Nomada i Carstva
trajao je već više od sedamdeset godina, ali su okršaji te vrste bili retki i dešavali
su se samo kada bi carske snage upale u zemlje Kobile.
Sveti Ludak napuni pištolj i dokrajči ranjenog, a onda se vrati do konja i zarobi
konje oborenih. Pošto je pretražio bisage i pronašao dokaz koji mu je bio
potreban, oslobodio je životinje i vratio se da pretraži tela ne bi li našao još
dokumenata. Potom se ljutito zagleda u trag odmetnika. Pošto je znao odredište,
promaklo mu je da primeti tragove jer ih nije ni pratio.
Uzjahavši ponovo, uputio se, i dalje sa toplim vetrom u leña, za sveštenikom i
njegovim gostom. Njegov lični rat sa Teksarkom počeo je pre mnogo vremena i
nije mu se video kraj. Takva je bila njegova zakletva data u ime njegovog
pretka, Ludog Medveda, sa Praznim Nebom i Svetom Devicom kao svedocima.
Čitavo popodne, a zatim i kroz sumrak, jahao je po tragu. Mesec se neće pojaviti
do jutra. Pojeo je samo suvog mesa i pripremio se da provede noć, ne upalivši
vatru, slušajući zavijanje i lavež divljih pasa koje je neuk svet nazivao vukovi i
užasno ih se bojao. Pošto je privezao konja i odmotao vreću za spavanje,
Hoengan polako preñe odbrambeni krug na daljini od pet ili šest koraka od
počivališta i obeleži teritoriju za spavanje ispuštajući mokraću na svakih
nekoliko koraka. Zaštitivši tako svoje počivalište, bio je bezbedan od životinja
koje obično ne diraju usnulog čoveka ako kod njega ne nanjuše krv ili bolest.
Samo jednom tokom te noći osetio je kako mu se nešto prikrada. Iskobeljavši se
iz ćebadi, skočio je na noge i ispustio urlik glumljenog besa. Začuo se hor
uplašenog kevtanja, i nekoliko tamnih senki pobeže na svetlosti zvezda sa
granice njegove teritorije koja mu je ležala niz vetar. Pošto je vikom oterao i
san, legao je sa tužnim mislima o leševima koje je ostavio tog dana.
Čuir Hoengan ubio je prvog čoveka, teksarškog graničara, u dvanaestoj godini.
Ombroz je tada oslobodio dečaka greha kao što bi oslobodio svakog vojnika u
ratu, zato što je graničar bio na pogrešnoj strani reke, u vojničkoj uniformi i bez
putničke zastave kao što je bio propisano Sporazumom kod Svete Kobile. U
pogledu Divljih Pasa - a sveštenik je poštovao načela horde - posle Svete Kobile
nije bio potpisan nikakav sporazum sa sekularnim telima, tako da se rat sa
Teksarkom, umesto da se pretvori u mir, samo usporio sve dok nije gotovo
sasvim prestao, a gotovo je prestao zato što je jedina granica izmeñu Divljih
Pasa i Carstva bila reka Nedi En na jugu, iza koje je ležala okupirana teritorija
Kunića. U budućnosti će možda i tamo biti borbe, ali samo ako se budu borili i
Kunići. Na istoku, u zemlji visoke trave, Skakavci su presretali neprijatelja kada
bi im se ćefnulo, ali nisu tražili pomoć Divljih Pasa zato što Tri Horde nisu
imale poglavicu.
Ombroz ga je mirne duše oslobodio greha zbog tog prvog ubistva, ali je pakleno
zagriženo zahtevao da uvaži drevni običaj vezan za taj čin. Dečak je odsekao
konjanikovo uvo i pojeo ga u čast ubijenog neprijatelja kao što mu je njegov
ujak Duh Medveda objasnio da se valja. Sveštenik je to drugačije nazvao.
Naredio je dečaku da svakog dana jedan sat meditira o značenju euharistije, i
prošao još jednom sa njim delove katehizma pre nego što mu je dao oprost.
Hoengan se smešio u noći, sećajući se toga. Nikada nije rekao svešteniku da je
jedući to uvo plakao za svojom žrtvom. U pogledu ljudi koje je ubio tog dana,
nije shvatao šta je to Vušin hteo da ga nauči da vidi. Sekira je pokušao,
neuspešno, da to poveže sa Praznim Nebom Nomada. Nešto kako se čovek
pretvara u tu prazninu. Ili je u to umešao i hrišćanstvo? Postojao je previše
različitih pogleda na svet. Vek ranije, za njegove čukun-ujake postojao je samo
jedan. Hoengan pomisli da je staro viñenje verovatno slično Vušinovom, ali sa
više osećanja, i vizijom. Pravi način, njegov način, još nije bio jasan Hoenganu,
ili bar ne sasvim.
Pred zoru je otresao inje sa pokrivača i odjahao dalje u slaboj svetlosti poznog
srpastog meseca na istoku. Znajući put kojim će ići sveštenik, nije morao da vidi
tragove da bi ih pratio, i posle dva sata ih je pronašao. Omborz je bio ponovo
potpalio njihovu vatru od balege, i pili su vreo čaj i jeli suvo meso dok je okolo
svitalo. Kapelan ga pozdravi, a odmetnik, koji mu još nije znao ime, sa
očekivanjem ustade, ali Nomad proñe pravo do njihovih konja, kojima su bile
vezane prednje noge. Uze da miluje jednog od njih, nežno mu se obrati, a onda
preseče uže i podiže mu prednje kopito da ga pregleda. Tek tada se okrenu
prema ljudima.
"Oče, doveo si uhodu meñu nas!"
"Sine moj, šta to govoriš? Ovo je kapetan Ezir Lojte, onaj o kome je govorio
kardinal Smeñiponi. Oženjen je praunukom Vetoka Enara, tvojeg roñaka."
"Što se mene tiče, može da bude oženjen i praunukom ñavoljeg klana. Jaše
potkovanog konja da bi znali da je ovde."
Sveštenik namršteno pogleda bivšeg vojnika, a onda ustade i zagleda se prema
zapadu.
"Ne brini, oče. Ubio sam dvojicu njih, a jedan mi je pobegao. Evo papira."
Okrenu se Lojteu i potegnu pištolj. Neznanac pljunu u vatru i reče: "Trebalo je
da pogledaš obe sapi. Ali ja sam ti zahvalan, ako si ubio moje progonitelje."
Hoengan uperi pištolj u njegov stomak. "Tvoj progonitelj stoji pred tobom."
"Čekaj, Medvediću", lanu sveštenik. "Uradi kao što kaže. Pogledaj žig."
On nevoljno spusti pištolj i još jednom osmotri neznačevog konja. "Jedan od
konja bake Vetok", reče iznenañeno. "I ti si dao da ga potkuju u Pobli? Prokleta
budalo!"
"Ako su išli za mnom da me ubiju, zašto bih im ostavljao tragove?" poče da
objašnjava Ezit Lojte, ali ga Hoengan nije slušao, već uze alat iz torbe i poče da
otkiva potkovicu sa kopita. "Pomozi mi ovde", reče Ombrozu.
Uskoro su ekseri bili izvučeni, i zadatak obavljen. Stavio je potkovice u svoje
bisage. "Moraćemo da ih pokažemo tvojoj tašti", reče neznancu.
"Nisam imao nameru..."
"Medvediću, on je stručnjak za konjičku taktiku Teksarka i poznaje njihove
ratne planove. Jahali su za njim da ga ubiju."
"Ali sada nam je beskoristan, pošto znaju da je ovde."
"Na osnovu tragova jednog potkovanog konja? Mogli su da budu bilo čiji.
Moglo je da bude neko svešteno lice. Ili trgovac."
"Ili izdajnik. Pre nego što su umrli, pomenuli su njegovo ime."
"Pa, sada je to rešeno, i trag prestaje ovde. Lojte je u pravu. Nameravali su da ga
ubiju. Eto, izgleda da bar oni misle da bi mogao da nam bude od koristi, pošto ti
ne misliš." Okrenuo se mladom bivšem oficiru. "Zašto si potkovao konja?"
"Pre nego što sam odjahao u planine, razgovarao sam sa jednim konjušarem u
Pobli i on mi je to preporučio. Uostalom, uvek sam jahao potkovane konje. U
konjici je to..."
"Trag se ovde završava", ponovi sveštenik. "Medvediću, nemaš čega da se
plašiš."
"Uzjašite", reče Nomad i pokaza prema obzorju. "Vidite li prašinu? Istočno od
nas nalazi se jedan od puteva kojima idu stada. Kreću se na sever. Sačekaćemo
da goniči stignu ovamo. Onda ćemo nekoliko sati jahati ispred stoke, i naši
tragovi će nestati."
"Ako tako uradimo", pobuni se Lojte, "nećemo stići kući pre mraka."
"Kući?" frknu Hoengan.
"Kod hogana njegove žene i njene babe", reče Ombroz ozbiljno. "Ali slažem se,
najbolje je da učinimo kao što kažeš."
Bila je sredina popodneva kada se Sveti Ludak konačno uverio da će čupava
nomadska goveda koja su išla za njima u dalekom oblaku prašine uništiti
njihove tragove. Promenili su pravac, napustili putanju stada i ponovo pošli
prema severoistoku.
Ombroz je i dalje pokušavao da pomiri strane. "Ako se kardinalov plan ostvari",
reče, "Hanegan će morati da prestane sa ovim upadima u zemlje Divljih Pasa i
Skakavaca, bar za veći broj godina. Horde će do tada ojačati, pod zajedničkim
kraljem."
Hoengan je neko vreme ćutao. Obojica su znala da će zemlje Skakavaca, prerije
visoke trave na istoku, podneti svu težinu osvajačkog udara. Crnozubovi
saplemenici, koji su ostali goniči stoke u tim krajevima, postali su najratobornija
od svih hordi, zato što im je tako bilo suñeno. Bili su na udaru Haneganovih
vojski, kao i sporog širenja farmera na plodnija zemljišta na istoku. S druge
strane, upravo su Divlji Psi bili najbliži Crkvi u Valani i potencijalnim
saveznicima sa one strane planina. Izmeñu hordi postojalo je gloženje, koje su
pogoršavali nomadski odmetnici iz matrilinearnog sistema i mladi begunci sa
okupiranih teritorija Kunića južno od Nedi En.
"Postoji preči problem, plaćanje robe", reče Hoengan konačno svešteniku.
"Ne brini za to", umeša se konjanik. "Njegova eminencija raspolaže velikim
bogatstvom."
"Da, Polutan poseduje mnogo stoke", reče Hoengan otrovno.
"Postoje i drugi oblici bogatstva osim stoke", reče kapetan Lojte. "Uostalom,
kako se usuñuješ da ga zoveš 'Polutan'? Jesi li ti uopšte hrišćanin?"
Sveštenik se nasmeja. "Polako, Lojte, sine moj. Medvedić samo vežba narečje
svog plemena, takoreći. Uostalom, kako bi 'Visoki Poglavar Ilaja Kardinal
Smeñiponi od Svete Mejzi' zvučalo iz usta sina Praujaka Slomljenog Stopala,
poglavice Tri Horde?"
"Moj otac još nije ničiji poglavica", progunña Čuir Hoengan, i dalje u
namćorastom raspoloženju.
"Vidiš kako naduren postaje kada se nañe nadomak kuće?" upita Ombroz.
"On nije poglavica", nastavi Sveti Ludak, "a ja mu nisam nećak, nego sin."
"Znaš da to nema nikakve veze", reče sveštenik. "Staro zvanje ne može ni na
koji način da se nasledi, bilo to po majčinoj ili nekoj drugoj liniji. Stare žene te
drže na oku, Sveti Ludače. A kada stare žene biraju Qoesach dri Vordara,
gledaju da nañu magijskog voñu, a ne nečijeg sina ili nećaka."
"Ne dopada mi se ova priča, učitelju", reče Hoengan. "Ja volim i poštujem svoga
oca. Priča o nasleñu je priča o smrti. Osim toga, Qoesach dri Vordara nije bilo
još od Ludog Medveda. Posle sedamdeset godina, ko zna kako razmišljaju te
savremene žene."
Ombroz se zakikota na reč 'savremene'.
"Praujak Slomljeno Stopalo još dugo će živeti", reče bivši teksarški oficir.
"Video sam ga pre tri meseca, kada je došao da poseti mog zeta."
"Odmetnik izgleda da je učio i medicinu", reče Nomad.
Oficir ga prezirno pogleda. "Zar ovo nije onaj Magični Ludak koji tvrdi da je
video Noćnu Vešticu, oče?"
"Bogamu, svešteniče! Zar si morao to da mu ispričaš?"
Otac Ombroz hitro pogleda obojicu. "Prestanite da izazivate kavgu, vas dvojica.
Ili mi predajte svoje oružje ili sjašite i pobijte se. Ovde i sada."
"Borbeni sud?" naruga se Ombroz. "Da, Crnozub mi je rekao da je crkva imala
običaj da to radi. Zašto me nisi to naučio, oče? Preskočio si deo katehizisa o
Gospodaru Vojski, ali nas sada ovde pozivaš da se prepustimo Božjem sudu u
tuči? Ja nisam želeo borbu. Samo sam hteo da čujem, od ovog našeg teksarškog
savetnika, kakvo još bogatstvo Polutan poseduje osim stoke? Pošto odmetnik
tvrdi da je tako."
"Bog ubio tebe i tvoju jezičinu!" reče oficir i naglo prebaci težinu na levu
uzengiju, nateravši konja da stane.
Čuir Hoengan se kratko zagleda u njega, pa slegnu ramenima i sjaha. Ombroz
brže-bolje reče: "Moram da te upozorim, kapetane, da se Sveti Ludak obučavao
za borbu kod stručnjaka - bivšeg dželata kod Hanegana. Možda si čuo za njega."
"Mislite na onog žutokožog mutu? Vu Šina? Slušajte, ako se plašite izdajnika,
bojte se njega. Ne bi me čudilo da ga je Filipeo Hark poslao da ubije kardinala.
On ima grupu unajmljenih ubica, znate. To su veoma vešti infiltratori."
"Sekira nije muta, grañanine", reče Nomad, upotrebivši reč 'grañanin' kao
uvredu. "Tamo odakle on dolazi, svi izgledaju kao mute. On mrzi Filipea Harka
gotovo jednako kao ja, gradski dečko."
"Medvediću, zašto to radiš? Kapetan Lojte je na našoj strani. I zna svoj posao.
Pokušaj da ne budeš guzica, sine moj."
"Dobro, ali kaži kopiletu da prestane da se pravi važan." Hoengan se okrenu da
uzjaše. Lojte nije bio zaplašen i iskoristio je priliku da ga ošine jahaćim bičem
po leñima.
Hoengan se okrenu, ščepa zglob koji je po drugi put zamahnuo bičem i ritnu
kapetana u stomak zašiljenim vrhom čizme.
Tokom nekoliko minuta koliko je bio napola besvestan, činilo se da je udarac
bio smrtonosan, ali je sveštenik na kraju ipak uspeo da ga povrati. Insistirao je
da provedu noć na tom mestu da bi Lojte mogao da se oporavi. Dugo i jarosno
ih je grdio, moleći Boga da im ostavi nezasluženog vremena da se pokaju.
Hoengan je samo pospano stenjao. Lojte je jaukao i jecao. Sledećeg jutra, Čuir
Hoengan izvuče oficira iz ćebadi za okovratnik jakne i natera ga da stane na
noge. "Slušaj me sad dobro, svinjojepcu. Ako ćeš u našoj vojsci biti kapetan, ja
sam ti pukovnik. Ima da mi se obraćaš sa 'gospodine' i da mi salutiraš."
Gurnuo je bivšeg kapetana tako da je ovaj seo na stražnjicu; potres ga natera da
se uhvati za stomak i jaukne.
"Ne, slušaj ti mene!" Ombroz zgrabi svog Medvedića za mišicu i brzo ga odvuče
do mesta gde nisu mogli da ih čuju. "Nikada te nisam video da se ponašaš tako
surovo! Zašto? Jedna je stvar pokazati starešinstvo, a sasvim druga da mu
prospeš creva. Zbog svoje naprasite naravi stekao si doživotnog neprijatelja."
"A ne, nisam. On je već neprijatelj svih nas. Zločinac prema svom sopstvenom
plemenu nije ničiji prijatelj. On je ono što jeste i treba da zna svoje mesto."
"Ne verujem da to zaista misliš. Njegovo mesto pred Bogom isto je kao tvoje."
"Pred Bogom jeste. Ali njegovo mesto u borbenim redovima pod ratnim šarfom
je moja stvar, i mora mu se pokazati da ono nije nimalo visoko. Ne sme mu se
verovati."
"A ti to znaš zahvaljujući tvom velikom poznavanju ljudi", reče Ombroz
ironično. "Koje je veće i od kardinalovog, s obzirom na to da nam ga je on sâm
preporučio. Ako on kaže da su agenti poslati ne samo da ga prate, već da ga
ubiju, ja mu verujem. U svakom slučaju, živeće sa Vetokinim klanom, jahao sa
nama ili ne. Tamo su ga prihvatili. Proveo je zimu kod njih."
"Jesi li me video da se svañam sa nekim drugim u poslednje vreme?"
"Ne, Sveti Ludače, nisam. I nadam se da se varaš u pogledu ovog čoveka. Suviše
zna o nama da bi ga ti tek tako oterao."
"Nema opasnosti. Nema kuda da ode. Ostavićemo ga sa narodom njegove žene,
bez obzira na to šta kaže uvaženi kardinal. I dalje me zanima otkud zna da
Smeñiponi može da plati deo cene za oružje koje je obećao."
"Ilaja je predano radio za papu Linusa, Medvediću, i Linus ga je dobro nagradio
za to. Znam lično da Ilaja poseduje imanja na zapadnoj obali i gore u Oregonu,
ali možda neće ni biti potrebno da dira svoje bogatstvo. Veruj mu. Ako
trgovcima platiš sa šest stotina grla stoke, kardinal će srediti da neko drugi
isplati preostale dve trećine cene. Kao najmoćnija država na kontinentu, Teksark
ima mnogo neprijatelja i malo saveznika. Mnogi od tih neprijatelja voleli bi da
pomognu hordama. A ti se ponašaš nezahvalno."
"Uopšte nije tako. Smeñiponi mi je drag. Znam da je njegov uticaj važniji od
njegovog bogatstva i imam poverenja u njegove namere. Ako je bogat, ja
nemam ništa protiv. Ali kako Lojte zna za to?"
"Verovatno ne zna. U pravu si, pravio se važan pred tobom. Nomadi i grañani se
jednako osećaju nadmoćniji u odnosu na one druge. Nomas et civis - ta priča je
stara kao Postanje. Ali kad je reč o novcu, postoje države zapadno od linije
podele koje žele da Carstvo bude zaustavljeno tu gde jeste, ili čak potisnuto
nazad na istok. U Teksarku se previše priča o objedinjavanju kontinenta, i
njihove ambasade prenose ove priče kući. Jedna ili više njih možda bi vam i
besplatno dala oružje."
"Šest stotina grla nije besplatno."
"Gotovo da jeste. Kardinal Smeñiponi mi je rekao kolika je cena robe. Ona pre
iznosi šest hiljada nego šest stotina grla."
"Ako uopšte budemo dobili oružje. Ako nam trgovci ne isporuče neupotrebljivo
ñubre."
"Šta te je dovelo u tako grozno raspoloženje, Sveti Ludače? Ne bi me čudilo da
si Lojtea nazvao travojedom."
Hoengan se nasmeja. "U kući moje majke još koriste tu reč. Da sam kod kuće,
možda bih je i upotrebio."
"Znaš, ima kod tebe neke političke opakosti, Sveti Ludače, koju nisi naučio od
mene."
"A, jesam!"
"A, ne, nisi!"
"Hoćeš li i ti pokušati da me išibaš, učitelju?"
"To sam već radio."
"Kada je meni bilo deset godina, a ti si bio mlañi. Učio si me da ne dižem ruku
na Božje sluge, ali ti nisi..." Nomad zaćuta. Opazio je promenu na Ombrozovom
licu, zatresao glavom kao da poručuje žao mi je i pošao nazad do svog konja.
Do trenutka kada su se ulogorili da provedu drugu noć pod zvezdama, sreli su
glasnika iz kraljevskog plemena horde Divljih Pasa. Jahao je na jug, noseći loše
vesti. Praujaka Slomljeno Stopalo udarila je kap, oduzela mu se leva noga, i
počeo je da sastavlja svoju samrtnu pesmu. Očekivalo se, stoga, od baba i
šamana da počnu da razmatraju druge kandidate za drevnu titulu Qoesach dri
Vordara.
Sledećeg dana, stigli su u hogane klana babe Vetok Enar. Starica je bila slaba i
bolesna, pa ih je dočekala, bez svoje babe, Lojteova žena Potear Vetok. Njen
muž sjaha i poñe da je zagrli, ali ga ona odgurnu: njegovo 'učenje o konjima',
nomadski eufemizam za vaspitavanje novog mladoženje koje vrše majke
njegove nove porodice, još nije bilo dovršeno. Poklonila se ocu Ombrozu i
Čuiru Hoenganu, i pozvala ih u hogan svoje babe. Pošli su za njom iz
poštovanja, iako se obojici žurilo da se vrate u Hoenganovu porodicu.
"Čuire, jesi li čuo rñave vesti?" upita lepa unuka. "Nadam se da neću biti ta koja
će morati da ti ih saopšti."
"Sreli smo glasnika. Čuo sam za svog oca." On joj pruži kožnu vrećicu u kojoj
su bile potkovice. "Tvoj muž će ti objasniti ovo, ali ne sad." Ona začuñeno
pogleda vrećicu, ali je ostavi u džep zastora, neotvorenu, dok ih je uvodila u
hogan.
Starica je sedela u visećoj kožnoj stolici obešenoj izmeñu dva stuba usañena u
nabijeni zemljani pod. Pokušala je da se pridigne, ali joj Hoengan mahnu da
sedne. Ona ipak izrazi svoje poštovanje prema Hoenganu i Ombrozu, načinivši
kokai: udarila se zglobovima prstiju stegnutih u pesnicu po čelu i potom savila
glavu sa šakom na kosi, dlanom okrenutom prema svakom od njih. Ova učtivost
činila se preterana, i nije je ponovila prema Ezitu Lojteu. Svoga zeta uopšte nije
primećivala; bilo je teško reći da li je to bilo uobičajeno vaspitavanje
mladoženje ('da ga naučimo o našim konjima') ili stvarni prezir.
"Ono što je Noćna Veštica nepromišljeno učinila tvom ocu ispunjava me
velikom žalošću, Hoengane Ozle Čuiru." Izgovarala je to veoma svečano.
Ombroz opazi da se Hoengan istinski uzvrpoljio pred njom. Pripisati bolest
Slomljenog Stopala Noćnoj Veštici i nazvati to nepromišljenošću značilo je da
je on bio odabranik ove Vidžas žene za Qoesach Vordara, a promenjeni redosled
kojim je izgovorila Čuirovo ime, sa matronimom na kraju, da je čin sina
Slomljenog Stopala porastao u njenim očima, koji god razlog da je imala za to.
Ali Hoengan Ozle bio je deminutiv za istorijskog Hoengana Oza, koji je izgubio
rat i polovinu svojih ljudi od Hanegana Drugog.
"Hoćete li piti krvi sa nama večeras?" upita starica. "Slavimo zbog ždrebadi-
blizanaca koje je na svet donela Potearina najbolja kobila. I još potpuno zdrave -
redak i čudesan dogañaj."
"Nazdravi Devici u naše ime, bako", reče otac Ombroz. "Izvinjavam ti se zbog
žurbe, ali potrebni smo Praujaku Slomljenom Stopalu."
"Da, želeće da vidi svoga sina, a od tebe će hteti poslednje pomazanje. Idite,
dakle, sa Hristom i Gospom."
Njih dvojica odjahaše dalje, ostavivši Ezita Lojtea sa njegovom mladom i
tazbinom.
"Kapetan ima još dosta da uči o Vetokinim konjima", reče Ombroz suvo kada su
dovoljno odmakli.
Hoengan se nasmeja. "Naučiće mnogo toga za kratko vreme kada Potear pokaže
toj staroj Vidžas one potkovice."
Planine su bile gotovo nestale u prašnjavoj izmaglici na zapadu kada Sveti
Ludak iznenada objavi da je Slomljeno Stopalo postao suviše prek u svojoj
bolesti, i da je njegova stara žena bila primorana da postavi drugoga za
privremenu glavu porodice.
"Kako to znaš?" naruga se sveštenik. "Prikazalo ti se?"
"Jeste, ono." Hoengan pokaza prema istoku. Pažljivo se pridigao sa sedla i
uskoro je stajao na leñima konja.
"Moje stare oči vide samo prazninu. Šta je to?"
"Tamo ima nekoga. Mislim da je to moj ujak. Još je miljama daleko, doduše.
Pokreće ruke i pleše poruku. Oni tamo vide našu prašinu."
"Ah, nomadska signalizacija. Trebalo je da je naučim dok sam još bio mlañi.
Oduvek sam joj se divio."
"Ona nam daje prednost nad ratnicima Teksarka."
Kada su hogani klana Malog Medveda iznikli na obzorju, u daljini se pojavi
oblačić prašine i uskoro videše jahača kako im se približava. Bio je to brat žene
Slomljenog Stopala, Crveni Lešinar, koji je bio nominalni starešina klana, ali se
pokoravao mužu svoje sestre jer je ona tako želela. Sada, pošto joj je muž bio
bolestan, brat je ponovo preuzeo ulogu koja mu je pripadala. Bio je to mršav,
ozbiljan čovek, na pragu šezdesete, sa modrim mrljama na koži koje bi ga
obeležile kao mutu svuda osim meñu Nomadima, kod kojih se kozmetički
poremećaj visoko cenio kao beleg Praznog Neba. Ozbiljno je porazgovarao sa
Svetim Ludakom o stanju Slomljenog Stopala, koji je po njegovim rečima
polako kopnio, ali se u tom trenutku bolest privremeno zaustavila.
"Neki od naših goniča već su se vratili sa juga", reče Crveni Lešinar Obrozu,
"uključujući ljude Duha Medveda. Oni su sada sa njim, oče. Ali on, naravno,
želi da vidi tebe."
Ombroz poče da mu priča o papi, ali je Crveni Lešinar već znao za to. Čak i u
odsustvu kardinala Smeñiponija iz Valane, njegov sekretarijat je neprestano slao
i primao poruke od ljudi iz Ravnica. Kada su stigli do sela Malog Medveda,
deca i mlañe žene iziñoše pred njih da ih pozdrave i da prime zagrljaje od
Hoengana i njihovog sveštenika.
"Hoćeš li ostati sa nama kada budeš video oca?" upita njegova majka. "Ili moraš
da jašeš dalje u zemlju Skakavaca?"
Sveti Ludak je oklevao sa odgovorom. Nije joj ranije rekao. "Mislim da se
Kuhali razvela od mene." Okrznuo je pogledom Ombroza, koji ih je venčao, ali
je sveštenik gledao na drugu stranu. "Rekla je da će me pozvati ako joj budem
potreban. Ali čak i ako to uradi, možda joj neću otići."
Lice njegove majke se snuždi. "Krive te zato što nemaš kćeri?"
"Moguće. Kao i zato što sam prečesto odsutan. Njena braća se žale. Premalo
sam uradio za porodicu. Kažu da sam suviše vezan za tebe. Znaš koja je reč za
to."
"Plašila sam se da će tako biti kada si se oženio Skakavicom. Naši goniči kažu
da su zimus ponovo morali da se bore sa Skakavcima za pašnjake."
"Je li neko ubijen?"
"Meñu našima je bilo samo ranjenih. Za njih ne znam. Pucali su jedni na druge i
izbacivali strele. Hajde sada da vidiš oca."
Šamani porodice Malog Medveda napustili su hogan dok je otac Ombroz davao
poslednje pomazanje svom najstarijem preobraćeniku. Sveštenik je znao da su
postiñeni zbog toga što neki od njihovih rituala nisu mogli da budu pomireni sa
verom koju je on propovedao, i da su prihvatili krštenje samo zato što je
Slomljeno Stopalo tako želeo. Kada starac umre, njihova sramota (i zavist?)
mogli bi da se pretvore u neprijateljstvo. Ali cela porodica isto je tako znala da
je on, Ombroz, kada je bio primoran da bira izmeñu njih i svog reda, kada ga je
novi starešina tog reda, imenovan od nadbiskupa Benefeza, što je značilo od
Filipea Harka, pozvao da se vrati u Novi Rim, odbio da ode od njih. Za to je bio
proteran i stavljen pod interdikt - mere na koje on nije davao pet para. Ipak,
kazna ga je povredila više nego što je bio spreman da prizna. Znao je da će
Vidžas žene biti njegovi saveznici u svakom neslaganju sa šamanima Duha
Medveda, ali je želeo da izbegne sukobe, kao i oni, bar do ovog trenutka.
Zahvaljujući njegovom učenju, većina članova nomadske porodice postali su
hrišćani, dok je on sâm vremenom postao Nomad.
Ombroz nije bio prvi učitelj iz reda svetog Ignjaca kome se dogodilo da njegov
najdraži učenik, koga je učio da misli svojom glavom, počinje da misli drugačije
nego što je sveštenik očekivao. Te noći je teško uzdisao posmatrajući kako Čuir
Hoengan igra igru umirućih sa šamanima u mutnoj i zadimljenoj svetlosti vatre
od balege ispred hogana Slomljenog Stopala.
Bubnjevi kao da su ponavljali 'Gadna beži, gadna beži, gadna mama beži...'
Ples je imao svrhu da umilostivi Crni Vetar, zastrašujuću suprotnost Praznog
Neba, i da odbije Noćnu Vešticu. Neko vreme je lutao kroz selo, posećujući
slične logorske vatre i razgovarajući sa starim žiteljima svoje 'parohije'. Tek
poneki od njih bio je zaista hrišćanin, ali je većinu pokrstio, i većina ga je
prihvatala kao jednog od šamana. Meñu nekrštenima, njegov glas mudrosti i
dalje se smatrao vrednim slušanja kada je pevao u veću.
Pre osvajanja, ovakva sela nisu postojala. Ali su Ravnice sada bile sve više i više
istačkane hoganima od kamena i zemlje nalik na one farmerske, i grupisane
pored raštrkanih potoka i zdenaca. Starci i deca ostajali su ovde preko zime, dok
su goniči premeštali svoja čupava goveda prema godišnjem dobu, tražeći
najbolja mesta za pašu i zaštitu od najgorih zavijajućih mećava koje su u srcu
zime brisale Ravnicama sa Arktika, preko zemalja Velike Kobile, tamo do
pokorene oblasti koja je prethodno pripadala hordi Kunića. Nekada davno,
Kunići su držali zemljište lako pošumljeno listopadnim drvećem, zemljište koje
je sada Teksark smatrao svojim. Kunići su u zimskim mesecima iznajmljivali
tamošnje pašnjake, delimično zaklonjene od ledenih vetrova, Skakavcima i
Divljim Psima, i za to su bili dobro plaćeni u stoci i konjima. Posledica toga bila
je da su Kunići još pre rata postali najmanje pokretna od svih hordi, i samo je
manjina pobegla sa juga posle osvajanja da obrazuje kunićku dijasporu u
siromašnim farmerskim oblastima, u susedstvu nekih osiromašenih, nekada
skakavačkih porodica koje su poput Crnozubove pobegle prema planinama
preko oblasti kratke trave koja je pripadala Divljim Psima.
Nikako nije mogao da pobegne od bubnjeva. Sada kao da su govorili: "Eto nam
slobode, eto nam slobode, eto nama device slobode..."
Pošto je posetio gotovo sve kuće, otac Ombroz se vrati hoganu Slomljenog
Stopala. Neko vreme je stajao je blizu vatre, posmatrajući ples, a onda se, pošto
je par časaka hvatao ritam, glasno nasmejao i pridružio i sâm igračima,
izmamivši radostan uzvik od svog Medvedića.

8.
Prvi stepen poniznosti jeste da ne krije od svog opata nijednu od opakih misli
koje mu zalutaju u srce, niti potajno počinjene grehe, već da ih smerno ispovedi.
Kanonik svetog Benedikta, poglavlje 7.
Sekretarijat za posebna eklezijastička pitanja nalazio se u jednoj od nekoliko
preostalih grañevina u blizini centra grada koji je postojao pre nego što je papa
došao na zapad. Ta dvospratna zgrada od kamena sa podrumom nekada je bila
vojna baraka za nekoliko desetina stražara i stajala je samotno meñu stablima
omorika na praznom jutru zemlje petnaest minuta hoda od Svetog Jovana
Izgnanog.
Iako su monah i stari ratnik prvu noć proveli drhteći pod ćebadima na
prostirkama u podrumu Sekretarijata, već sledećeg dana uselili su ih kod tri
učenika semeništa koji su se zvali Aberlot, Džaezis i Krumili, u malu kuću koju
je Smeñiponi našao za njih blizu zapadnog oboda grada. Zadobio je isprva
nevoljni pristanak učenika tako što je platio polovinu stanarine u ime svojih
slugu i tako što je obećao da će ravnopravno raditi kućne poslove i da neće
polagati pravo na starešinstvo nad mnogo mlañim učenicima, od kojih je jedan,
Džaezis, bio bolešljiv. Aberlot je bio punački, dobroćudni klovn sa
severozapada, koji se Crnozubu odmah dopao. Kurmili je bio istočnjak
izduženog lica, koji se isprva činio namćorast, ali je posle pokazao ironičnu
duhovitost koja je obično poklapala Aberlotove šale. Džaezisovu narav bilo je
teško dokučiti zbog njegove bolesti, ali je Aberlot rekao za njega da je pomalo
fanatičan u svom učenju za sveštenika, ali i da mu zbog toga nije odbojan, iako
je došao iz Hanegan Sitija.
Sama kuća nalazila se pored pivare. Kroz pivaru je prolazio potok i proticao iza
kuće. Leti se spuštao sa brda kao bistri planinski potok, ali sada je bio nabujao
od otopljenog snega. Njihov poljski klozet, kao i drugi u susedstvu, nalazili su se
uzbrdo od potoka i verovatno su se praznili u njega u kišnom razdoblju. Crnozub
je video decu kako piju iz potoka dole na gazu i pitao se da li je to možda uzrok
Džaezisove bolesti, koga su, kada nije bio u postelji, slušali kako ječi u klozetu.
Crnozub i Vušin su dobili sobu u zadnjem delu kuće u koju se ulazilo na
poseban ulaz, iako su mogli da koriste zajedničku kuhinju i da dele prostor u
radnoj sobi. Sve je, dakle, bilo utanačeno. Pridošlice su imale nekoliko dana da
obiñu grad pre nego što počnu da rade u Sekretarijatu.
Grad im se učinio prilično prljav, osim u lokalnim enklavama moći i bogatstva
gde su čistači ulica vredno radili, a voda se dopremala preko akvadukta. Valana
je brzo izrasla oko drevnog utvrñenja na bregu koje je u preñašnjim vekovima
bilo odbrambeni bastion brñana od divljijih Nomada. Izuzev same uzdignute
tvrñave, koja je sada okruživala središte Novog Vatikana, po podne u senci
tornjeva i zvonika katedrale Svetog Jovana Izgnanog, grad je bio bez zidina. Pre
nego što se izgnano papstvo preselilo ovamo, grad je bio postao neka vrsta
središnjeg kraljevstva meñu okolnim zajednicama naseljene oblasti, gde su se
trgovci trampili sa rudarima za srebro i krzna, sa Nomadima za kože i meso, i sa
farmerima za pšenicu i kukuruz. U vreme kada je papa pobegao iz Novog Rima,
tu su bila dva kovača, srebrar, dva izrañivača vrhova strela i jedan za lukove,
mlinar, tri bakalina, jedan lekar i jedan puškar. Otada se broj privatnih radnji
učetvorostručio, i sada su tu bili novi lekari, advokati i bankari. Polovina mesnih
vlasti u oblasti nadmetala se sa Valanom i meñusobno u uvoñenju novih
delatnosti. Bila je to rastuća ekonomija, ali sa dolaskom crkvenog poglavarstva
taj rast postao je eksplozivan. Samo je jedna zgrada od pet bila starija od
vremena progona. Meñu njima je bila i zgrada Sekretarijata meñu stablima
omorike, gotovo nevidljiva sa puta.
Crnozub je gotovo odmah počeo da radi u Sekretarijatu, zamenivši volonterskog
prevodioca koji je govorio nomadski bolje nego stenoplaninski i, slučajno, bio
hrišćanski saplemenik Čuir Hoengana i koji se obradovao što je osloboñen posla
i što može da se vrati svojoj porodici u Ravnicama. U agenciji je bilo
sedamnaest službenika računajući i domara, ali ne i glasnike koji su neprestano
bili na putu izmeñu Smeñiponija i njegovih brojnih dopisnika širom kontinenta,
što tajnih, što zvaničnih. Bilo je pet prevodilaca-sekretara uključujući i
Crnozuba, tri prepisivača, tri stražara-recepcionera i pet ljudi koji su radili u delu
zgrade odeljenom od svih drugih i sa pristupom spolja samo kroz zaključanu
gvozdenu kapiju, a iznutra jedino jednim hodnikom do kardinalove radne sobe.
Crnozub je brzo opazio da niko osim kardinala ne zna sve razloge postojanja
Sekretarijata i da su njegovi službenici izolovani jedan od drugog što je više
moguće.
Crnozub je nasledio radnu sobu svog nomadskog prethodnika, koja se nalazila
pored Smeñiponijeve zato što je Nomada bilo potrebno pažljivije nadzirati nego
ostale. Koliko god je kardinal bio suzdržan prema svojim službenicima, bio je
primoran da se poverava časnoj sestri Džulijan iz Državnog Sekretarijata,
poslatu da pazi na 'posebna pitanja', koja su mogla da utiču na zvanične
diplomatske odnose valanskog papstva. Činilo se da je imala izvesnu moć
zabrane, i ponašala se prema Crnozubu i drugim Smeñiponijevim ljudima
sumnjičavo i zapovednički, iako je izgledalo da je u dobrim odnosima sa
njihovim gospodarem. Ali ni ona, bilo je to očigledno, nije znala šta se dešava u
izdvojenom delu zgrade, i nije joj bilo dozvoljeno da tamo ulazi.
Počeo je neprestani priliv kardinala, koji su pristizali zbog predstojećeg sabora.
Čim bi pronašli stan, menjali su crvenu odeću u ljubičastu, u duhu žalosti za
preminulim papom. Ljubičasta je inače bila boja pokajanja, prikladna za veliki
post koji se približavao. Kada proñe razdoblje žalosti, boja će se promeniti u
šafransko crvenu. Kardinalsko crvena neće se nositi do izbora pape.
Jedan od prvih kardinala koji su stigli u grad dolazio je iz najudaljenije dijeceze
čitavog hrišćanstva i bio se, u stvari, otisnuo na more da prisustvuje ne ovom
već prethodnom saboru koji je izabrao biskupa od Denvera, sada pokojnog. Ime
ovog kardinala bilo je Ri, nadbiskup od Honga. On je prejedrio Pacifik u društvu
zvanične supruge i dve lepe mlade žene za koje se pričalo da su mu naložnice.
Lokalno Udruženje Puritanaca gledalo je na ove sa užasom, ali kardinal visokog
kancelara i bivši državni sekretar Hilan Blez opomenuli su policiju da ne dopusti
takvima da napadaju neobičnog stranog nadbiskupa, za čiju se dijecezu nije
znalo vekovima, sve do pre tri decenije, kada je jedan istraživački pohod
pronašao hrišćanske zajednice na ostrvima daleko na zapadu. Papa Linus bio je
toliko oduševljen saznanjem da još ima istočnjačkih hrišćana da je biskupa Rija
proizveo u kardinala pre nego što je malo bliže upoznao običaje njegove crkve. I
Sekira se sada obradovao kada je čuo za kardinala Rija, iz drugih razloga, i
odmah se uputio da se upozna sa njegovom pratnjom. Vrativši se, ispričao je da
je uspeo da se sporazume sa njima, donekle, na svom maternjem jeziku, jer su
dva narečja drevnog jezika bila toliko slična. Takoñe je bio zadivljen
savremenim naoružanjem Rijevih gardista; kada je Sekira rekao Smeñiponiju za
oružje, kardinal je otišao Riju u posetu. Izgleda da je zamolio da se to oružje
ukloni sa vidika, jer su vojnici od tada nosili uobičajene konjičke pištolje.
Vušin je požurio da objasni Crnozubu da su i navodne naložnice, zapravo,
venčane žene, ekstrasakramentalno, i da ih Ri drži u kući zato što se to očekivalo
od čoveka sa titulom nadbiskupa u društvu njegovog rodnog ostrva. Uprkos
tome, po svedočenju osoblja, povremeno su svi zajedno odlazili u postelju. Iako
su ih kardinali Udruženja zaista posmatrali sa užasavanjem, malo je bilo
učesnika sabora zbog kojih se niko nije sablažnjavao. Kardinal Ri bio je veoma
bogat, ali sa sobom na put, naravno, nije poneo više blaga nego što je šest
vojnika moglo da brani životima, i bio mu je potreban kredit da bi njegova
porodica i pratnja mogli da žive udobno. Većina trgovaca u Valani davala mu je
zajam, pošto je Smeñiponi usmeno jemčio za njega (ali je izbegao da stavi svoj
potpis na njegove menice).
Soreli Kardinal Nouvot iz Oregona, i sam kandidat, toplo je pozdravio
istočnjačkog prelata, a Emeri kardinal Buldirk, opatica N'Orka, odmah se
sprijateljila sa Rijevim ekstrasakramentalnim suprugama i ponudila im
gostoprimstvo svog unajmljenog stana. Ri je ovo nevoljno prihvatio, pošto je
saznao za raspoloženje grada prema njegovim prekobrojnim ženama. Ionako se
nešto osećao bolešljivo - njegov lični lekar pominjao je zmajev dah sa planina -
te verovatno nije ni osećao potrebu za svojim gospoñama. Naravno, bilo je još
oženjenih kardinala, ali su to većinom bili svetovnjaci i ñakoni, koji su ostavili
žene kod kuće.
Najuticajniji prelat na kontinentu, Urion Kardinal Benefez, nadbiskup od
Teksarka, kasnio je, začudo, na sabor, i poslao je obaveštenje preko žice da želi
da proslavi uskršnju misu u svojoj katedrali, sa svojim narodom i Haneganom.
Smeñiponi i njegove sluge bili su nedelju dana u Valani kada je Crnozub
odlučio da ode da se ispovedi. Kardinal, uvek spreman da pomogne malom
monahu u takvim ličnim stvarima u ovom tuñinskom gradu, zakazao mu je
prijem kod sveštenika koga je želeo da Nimi upozna.
Poštovani Amen Pirgavopero, O.D.D. (Ordo Dominae Desertarum), živeo je
sam u nečemu što je jednom bila pećina u brdu. Neko sa klesarskim alatom
oblikovao je spoljnu špilju, izravnao tunel, produbio ga, popunio otvor iza
prostorija za stanovanje kamenjem i malterom, i dodao kratke kamene zidove
koji su štrčali iz brda. Otac Pirgavopero delimično je otvorio rupu na mestu gde
se pećina sužavala. (Da bi planinski duhovi mogli da prolaze kroz kuhinju,
objasnio je.) Zasvoñeni krov, takoñe od kamena, pokrivao je zidove isturene iz
brda, tako da je vidljivi deo nastambe podsećao Crnozuba na pročelje
nomadskog hogana koje je napola progutala planina. Crnozub je saznao da je
pre desetak godina mesto pripadalo bogatom vlasniku krojačnice za kler, koji ga
je koristio kao podrum sve dok ga kardinal Smeñiponi nije otkupio za oca
Pirgavopera kada je ovog biskup od Denvera naterao da se povuče iz službe.
Začudo, kada je biskup Skulit postao sada već pokojni Linus Sedmi, u nekoliko
prilika pozivao je oca Pirgavopera u svoje privatne odaje. Ako su glasine bile
istinite, Crnozub se spremao da se ispovedi ispovedniku pokojnog pape. Još
jedna priča, čiji je trag vodio do papina sobarice, bila je da je Linus Sedmi, u
samrtnom času, proglasio starca za kardinala in pectore, što je trebalo da bude
ozvaničeno na sledećem konzistorijumu, ali niko nije mogao da potvrdi
služavkinu tvrdnju.
Monah je stajao u senci pod drvećem, hrabreći se da preñe stazu i pokuca na
teška vrata od borovine. Iz dimnjaka se dizala takna traka dima. Izuzev svetlosti
vatre koja je proizvela dim, unutra mora da je bilo mračno, jer su postojala samo
dva mala prozora, postavljena visoko na debelom zidu. Nimi je bio odlučan u
srcu i umu kada je pošao iz kuće, spreman da se valjano ispovedi. Ali sada,
stigavši na to mesto, osećao je kako ga obuzima nekakva zebnja.
Napustio je opatiju Lajbovic neispoveñen i zaudarajući na krivicu; potom je, na
putu iz pustinje u Valanu, uradio neoprostive stvari, i sada ga je obuzimala
drhtavica na pomisao da treba da se ispovedi neznancu, jer to nikada dotle nije
učinio. Sakrament pokajanja oduvek mu je odreñivao neki od sveštenika reda,
obično jedan nedeljno. Jedan monah nije ni mogao da uradi više nepodobnih
stvari za nedelju dana, pa čak ni tako neposlušni monah kakav je bio Crnozub
Sveti ðorñe. Obično je to bila stvar šaputanja samooptužbi svom redovnom
ispovedniku, i saslušanja osude na, recimo, nekoliko dana brojanica, ili u
najgorem slučaju javno izvinjenje bratu, ili na tri ili pet udaraca ne naročito
bolnim komadom užeta koje je trebalo da nanese sebi zbog samačkih činova
bluda, podrugljivih misli i pomanjkanja samilosti ili hrabrosti. Posle takvih
pokora uvek se osećao pročišćen i spreman da primi svetu euharistiju na misi.
Ali sada je već nedeljama prilično razuzdano grešio, često zanemarujući
molitve, kršeći zavete i potajno bivajući neposlušan prema svom dobročinitelju,
kardinalu. Upravo je kardinalu, u stvari, pomenuo svoj strah od ispovedanja
strancu; kada je kardinal predložio e'Lajdena, a e'Lajden odbio, uredio je da se
Crnozub ispovedi u Valani, cenjenom svetom čoveku, nikom drugom nego
Amenu Pirgavoperu, čije je ime u nekoliko prilika bilo pomenuto na
prethodnom saboru kao ime kandidata za papu! Crnozub je sada žalio zbog toga
što je svoj problem ikada poverio Smeñiponiju. Daleko bi se radije anonimno
ispovedio nevidljivom svešteniku iza rešetke u kapeli semeništa nego da to učini
u prisustvu svetog čoveka, i pomišljao je da šmugne i da to uradi pre vremena
dogovorenog za ispoved. Ali otac Pirgavopero pitaće ga po običaju koliko je
vremena prošlo od njegove poslednje ispovedi, i utvrdiće da ga je Crnozub
zaobišao. Osim toga, zamišljao je da bi sveštenik u semeništu bio toliko užasnut
onim što bi čuo da mu ne bi dao oprost, pa bi i to morao da prizna Pirgavoperu.
Čak i izvan opatije, za jednog običnog bivšeg Nomada sa malim poznavanjem
spoljšanjeg sveta bilo je veoma složeno biti katolik.
Borova vrata se odjednom otvoriše, i jedan stari crnac sa oblakom sede kose i
ogromnim belim obrvama iziñe i poñe prema njemu. Brada mu je takoñe bila
seda, ali kratko potkresana, kao da se brijao jednom mesečno i održavao je
makazama. Nosio je čistu, ali odrpanu sivu mantiju i sandale koje kao da su bile
načinjene od slame. Bio je mršav, gotovo kostur, sa žilavim mišićima
zategnutim preko kostiju, upalih obraza i stomaka koji su ukazivali na puno
gladovanja. Hod mu je bio žurno šepanje, uz pomoć kratkog štapa, dovoljno
teškog da posluži kao močuga. Kada se pojavio na vratima, gledao je pravo u
Crnozuba u senci, i uputio se pravo prema njemu, noseći tanak osmejak na licu i
prelazeći sjajnim plavo-sivim očima preko sitne i stidljive prilike pred sobom.
"ðakon Smeñiponi ispričao mi je ponešto o tebi, sine. Mogu li da te zovem
'Nimi'? Napustio si manastir zauvek, čujem. Zašto?"
"Pa, počeo sam da se osećam kao da nosim okove i lance, oče. Ali na kraju sam,
zapravo, bio izbačen."
Amen Pirgavopero ga uze za mišicu i povede ga stazom prema svom
pustinjačkom utočištu.
"I sada si se oslobodio okova i lanaca, je li?" Ušli su u prostoriju čiji su goli
kameni zidovi podsetili monaha na opatiju Lajbovic. Na jednom njenom kraju
bilo je ognjište, a na drugom privatni oltar.
Crnozub razmisli o sveštenikovom pitanju. "Ne. Čini mi se da stežu više nego
ikad, oče."
"Ko ih je zategnuo? Ko te je uopšte okovao? Je li to bio opat? Tvoja braća?
Sveta Crkva?"
"Naravno da ne, oče! Znam da sam to sâm sebi učinio."
"Ahh." On polako sede. "A sada želiš da se oslobodiš?"
"'Upoznaćeš istinu i...'" Slegnuo je ramenima. "Čovek mora da zna istinu da bi
bio slobodan."
"A, tako. A kakva je istina koju ti znaš?"
"Istina je bila ovaploćena u mesu i boravila meñu nama. Moramo se držati
njega."
"Da se držimo njega? Nimi, Isus je bio žrtvovan za naše grehe. Nudimo ga, kao
žrtvu, na oltaru. A ti bi i dalje da se držiš njega?" On se nasmeja i odnekud
izvadi stolu. "Jesi li spreman da se ispovediš?"
Crnozub je otezao. "Zar ne bismo mogli pre toga još malo da pričamo?"
"Naravno, ali o čemu želiš da pričamo?"
Naprezao se da smisli nešto, bilo šta, samo da odloži trenutak. "Pa, nisam
razumeo šta vam je značilo ono o žrtvovanju."
"Žrtvovati Isusa znači odreći ga se, naravno."
Monah poskoči. "Ali ja sam se odrekao svega zbog Isusa!"
"Ma šta mi kažeš! Osim samog Isusa, možda, dobri svetovnjače?"
"Ako se odreknem Isusa, šta će mi ostati? Ništa!"
"Pa, to bi zvučalo kao savršeno siromaštvo, da nije jedne stvari: to ništa, i njega
treba da se odrekneš, Nimi."
Crnozub se usplahiri. "Kako je moguće da jedan Hristov svetitelj tako govori?"
Pirgavopero pokaza na svoja usta i podrugljivo pokrenu vilice, ćuteći. A onda,
bez ljutnje, lako pljesnu monaha po obrazu. "Probudi se!" reče.
Crnozub sede na tvrdu klupu. U sebi je ponavljao formule, pokušavajući da kaže
pravu stvar starcu, koji mu se sada smejao.
"Ti si bogat čovek", reče Pirgavopero. "Tvoje bogatstvo jesu tvoji lanci i okovi."
"Nemam ništa osim mantije na leñima; g'taru koju sam sebi napravio su ukrali",
bunio se pomalo iznervirano monah. "Nemam više ni brojanice. I to mi je
ukradeno. Jeo sam tuñu hranu i spavao u tuñim kućama. Čak ni ne pišam u
sopstveni krčag. Obećao sam da ću biti siromašan radi Hrista. Ako sam i
prekršio taj zavet, ne vidim kako. Za druge znam da sam ih prekršio."
"Jesi li ponosan na taj neprekršeni zavet?"
"Da! Mislim, ne! Aha, shvatam, bogat sam ponosom, je li?" Amen Pirgavopero
sede preko puta njega. Gledali su jedan drugoga u mutnoj svetlosti. Starčev
pogled bio je kao u deteta, radoznao, otvoren, iščekujući. On pucnu prstima,
neočekivano bučno. Crnozub nije poskočio na to, ali je zato njegov pogled bio
oprezan, i uskoro ga skrenu u levu stranu. Pirgavopero nastavi da ga posmatra u
tišini.
I dalje oklevajući, Crnozub poče užurbano da priča, o životu u opatiji, ali ne o
svojim grehovima kao takvima već o nezadovoljstvima, ljubavima i
prijateljstvima, o posvećenosti osnivaču reda i Majci Božjoj, o svome pozivu i o
tome kako ga je izgubio, i o svojoj čežnji za mestom sa koga se toliko trudio da
pobegne. Zastajkivao je, nadajući se da će mu pustinjak, koji je slušao njegovu
priču, dati neki savet, ali je stari redovnik Naše Gospe Pustinjske samo
povremeno sa razumevanjem klimao glavom. Crnozub se konačno postide svog
samosažaljenja i zaćuta. Izmeñu njih nastade dugo ćutanje.
Posle nekog vremena, Pirgavopero blago progovori:
"Nimi, jedino što je teško u poštovanju Hrista jeste to što moraš da odbaciš sve
vrednosti, čak i vrednost koju pridaješ poštovanju Hrista. A odbaciti ih ne znači
prodati ih, niti izdati ih. Da bi bio istinski siromašan duhom, odbaci svoje
ljubavi i svoje mržnje, svoj dobar i loš ukus, svoje želje. Svoju želju da budeš, ili
da ne budeš, Hristov monah. Otresi se toga. Ne možeš da vidiš put ako te zanima
kuda on vodi. Osloboñen vrednosti, videćeš ga jasno kao po danu. Ali ako
zadržiš samo jednu, makar i najmanju želju, želju da budeš bezgrešan, ili želju
da promeniš zaprljanu odeću, put će nestati. Da li ti je ikada palo na pamet da su
lanci i okovi koje nosiš, zapravo, tvoje dragocene vrednosti, Nimi? Tvoj poziv
ili njegov gubitak? Dobro i zlo? Ružnoća i lepota? Bol i zadovoljstvo? Sve su to
vrednosti, i sve su teška bremena. Teraju te da staneš i razmisliš, i u tom
razmišljanju gubiš put Gospodnji."
Crnozub je strpljivo slušao, isprva opčinjen, ali je polako počinjao da se zatvara,
da misli svoje misli. Osećao je da starac pokušava da potkopa sve što je znao i
osećao u pogledu vere. Da li je zbog takvog govora biskup naterao Pirgavopera
da se povuče?
"ðavo!" reče monah tiho.
Pirgavopero ničim ne pokaza da je to shvatio kao optužbu. "ðavo? I njega
odbaci, šutni ga u jamu sa izmetom i pospi ga krečom!"
"Isuse!"
"I njega, nego šta, u jamu sa majčinim sinom ako te čini toliko bogatim."
Crnozub zasopta. "Isusa? Njega koga sledim? Zašto onda slediti? To što
govorite je bogohuljenje."
"Znaš, u redu je uzeti Hristov krst i nositi ga, Nimi, ali ako misliš da treba nešto
da dobiješ zbog toga, ti, zapravo, prodaješ taj krst, i bogat si čovek. Put je lišen
razloga. Treba samo da ga slediš."
"Bez želje da to činim?"
"Sine cupidine."
"Zašto, onda?"
"Tvoja želja da znaš zašto su tvoji okovi i lanci."
"Ništa ne razumem."
"Odlično. Zapamti to, Nimi, ali se ne trudi da shvatiš. To te kvari."
Crnozub se osećao ošamućeno. Je li taj starac sasvim normalan?
Amen Pirgavopero se blago nasmeja. "A sad da čujem tvoju ispovest, ako i dalje
želiš je poveriš mojim ušima."
Posle ispovesti, koju je želeo što pre da zaboravi, Crnozub prvo ode kući, ali je
tamo vazduh bio okužen nedavnim povraćanjem. Neko je oprao pod kod
Džaezisove postelje, gde je student ležao ječeći. Bio je veoma smršao. Jednom
je otvorio oči i izbezumljeno se zagledao u monaha koji ga upita da li želi da
pozove lekara.
"Bio jutros", zaškripa Džaezis. "Ne pomaže."
Crnozub mu donese hladnom vodom natopljen ubrus za glavu, pa se vrati u
Sekretarijat i tamo provede popodne i veći deo večeri prevodeći kardinalovu
poštu, pristiglu sa Ravnica i za slanje tamo. Ubrzano se upoznavao sa
nomadskom politikom i važnim ličnostima u hordama. Saznao je da se Čuir
Hoengan vratio hoganima i stadima svoje babe iz roda Malog Medveda, da je
ujaka Slomljeno Stopalo oborila iznenadna bolest, da se antihrišćanska struja
meñu ljudima Duha Medveda i Vidžas ženama u hordi Skakavaca, gde su se
neki bojali Hoenganove kandidature, odjednom okupila oko imena nekog
Hultora Brama, ubice dokazane reputacije, kao ratnog šarfa koji će najpre
ujediniti Tri Horde. Bram je zanimao Crnozuba samo zato što je bio Skakavac,
možda čak i daleki rod. Njegovi partizani prevodili su njegovo ime kao
Blagotvorna Svetlost, ali je hultor bram na skakavačkom značilo teške opekotine
od sunca. Takoñe je saznao da njegov gospodar nije preterano nezadovoljan
zbog ovakvog razvoja dogañaja, jer je Bram posedovao divljaštvo u poreñenju
sa kojim se Hoenganov temperament činio pitom, dok je sa druge strane, iako
uznemiren vešću o bolesti Hoenganovog oca, verovao da većina baba nikada
neće predložiti za najviše zvanje i mladoženju Fujoe Go jednog bezumnika
sličnog Ludom Medvedu, čijeg je bezobzirno zapovedništvo učinilo da Hanegan
Drugi preotme Kunićima teritorije na jugu, a Skakavce koštalo puno ljudi i
stoke. Divlji Psi iz Visokih Ravnica najjeftinije su prošli u tom starom
osvajanju.
Smeñiponi je uvek ostavljao beleške da pomogne monahu da izbegne političke
dvosmislenosti u svojim prevodima, u slučajevima kada je pogrešan izbor reči
mogao da uvredi odreñene grupe ili da ugrozi njegove planove ako bi prepiska
dospela u pogrešne ruke. Kardinal je primao više dugih pisama nego što ih
pisao, i Crnozub je bio iznenañen kada je shvatio da ovaj ima tako mnogo
pismenih saveznika u Ravnicama. Znao je, ili mu je bilo rečeno, da je samo pet
odsto Nomada pismeno. Sada je utvrdio da su pisci uglavnom bili iz manjinskih
hrišćanskih zajednica unutar hordi i da su većinom bili članovi uticajnih
porodica. Smeñiponi je očigledno nastojao da održi vezu izmeñu ove tri
manjine. Uz pomoć nekih Vidžas žena, čak je izigravao bračnog posrednika da
bi iskovao savezništvo izmeñu porodica iz plemena Divljih Pasa, Skakavaca i
Kunića.
Crnozub je zbog toga ubrzo posumnjao da je i neuspeli brak Čuir Hoengana i
devojke iz plemena Skakavaca bio ishod takvih napora. Kardinal je to radio još
od vremena vladavine pape Linusa Šestog, sa blagoslovom potonjih pontifa.
Proučavajući ova dokumenta, nenamerno je naišao na materijal dobijen od
Vidžas žena koji se ticao samog kardinala. Godinama su njegovi prijatelji tragali
meñu Skakavcima za bilo kakvim obaveštenjem o porodici Smeñiponijeve
majke ili o nekome ko se sećao nje. Obaveštenja od Vidžas žena prenosio je
e'Lajden Ombroz: 'Uz pomoć Medvedićeve porodice, stigoh do kraja potrage.
Mogu samo da zaključim, Vaša Eminencijo, da ne postoji, niti je ikada
postojala, materinska loza meñu Divljim Psima koja je koristila ime Smeñi Poni.
Ako se rod vaše majke nalazi meñu nama, onda to nije njihovo ime. Sestre koje
su vam prenele priču mora da su bile pogrešno obaveštene. Možda to ime postoji
kod Skakavaca ili Kunića, ili je reč o promenjenom imenu. Žao mi je što vam
nisam bio od pomoći.'
Postiñen, monah vrati dosje na njegovo, ne pročitavši ostatak i nikada ga ne
pomenu Smeñiponiju.
Crnozub je bio skromno zahvalan svome gospodaru na poverenju koje mu je
ukazao, dozvolivši mu da vidi, makar i slučajno, ove spise, ali je istovremeno
znao da je odreñeni broj poruka sa Ravnica bio šifrovan i da su ih donosili
Smeñiponiju na ruke. Odvijalo se nešto opasno, za Smeñiponija ili za ugled
Sekretarijata, ali u javnoj prepisci nije uspeo da otkrije nikakav ključ za prirodu
toga. Nije mu bilo dozvoljeno da vidi kardinalovu prepisku sa Oregonom i
zapadnom obalom, ali ova, naravno, nije ni bila na nomadskom. Već skoro jedan
vek na dalekom zapadu razvijala se tehnička civilizacija ravna Teksarku, ali su
daljina i planine sprečavali njihov dodir i rivalstvo.
Monah je posmatrao svoga gospodara kako se bavi prepiskom, pitajući se zašto
su kardinala tako retko pominjali kao papskog kandidata, kada se Smeñiponi
iznenada okrenu prema njemu.
"Nimi, umoran sam od toga da budem meta krajičku tvoga oka i tvojih
neizgovorenih pitanja. Šta je to što te zanima o meni?"
"Ništa, gospodaru! Ne doliči..."
"Ne doliči lagati svog zaštitnika. Postavi mi to, naravno drsko, pitanje."
Posle izvesnog ćutanja, Crnozub slabim glasom progovori: "Gospodaru, kako to
da niste sveštenik?"
"Da, očekivao sam da to bude prvo pitanje. Objasni sebe ovom bivšem monahu,
Ilaja Smeñiponi. Ispričaju mu kako si jednom bio oženjen, i kako je papa Linus
hteo od tebe da napravi sveštenika pre nego što te je proglasio za kardinala i
kako si ti to odbio, govoreći da je Seruna možda još živa, iako si znao da nije.
Oteli su je nomadski odmetnici, slični onima u Skrovitom Dolu. Otete žene kod
njih ne ostaju dugo žive. Eto, Crnozube, sada imaš talase. Treba li ti i okean?"
"Stidim se zbog svoje odluke da pitam."
"Ne cvili. Trebalo je da budem advokat, a ne sveštenik, i to je sve. Ima mnogo
sveštenika koji je trebalo da budu advokati, pa čak i nekoliko advokata koji je
trebalo da budu sveštenici. Rekoh da sam roñen da sprovodim zakon i rešavam
sporove. Nisam siguran ko čoveku odreñuje njegov poziv. Sprovoñenje zakona i
rešavanje sporova jeste ono u čemu sam ja dobar. Kao i politika i spletke. Ne bih
bio dobar sveštenik, ni redovni ni sekularni. Ne posedujem dovoljno blagosti i
pobožnosti za to. Mnogo bolje služim Crkvi kao pas-ovčar, boreći se za stado i
škljocajući zubima za petama ovaca da bi ih održao na okupu. Nema izgleda da
je Seruna još živa. Voleo sam je, na svoj način, ali ona nije bila srećna. I da jeste
živa, ne bi mi se vratila. Ali ne mogu da dokažem da je mrtva."
"Nemate dece?"
"Imam sina, u semeništu Svete Mejzi u Novom Rimu."
"A vi ste kardinal ñakon od..." Crnozub ućuta i pokri šakom usta.
Smeñiponi se nasmeja. "Jeste, ñakon crkve Svete Mejzi u Novom Rimu.
Nepotizam? Papa Linus je izvršio postavljenje. Misliš da me nije pitao? Naravno
da me je pitao. Šta bi još hteo da znaš?"
"Žao mi je što sam čačkao."
"Nisi. To što si me radoznalo posmatrao iza leña nije čačkanje. Dobar si ti
čovek, Nimi. Znaš svoje mesto i vredno radiš. Povećavam ti platu za polovinu."
"Pedeset odsto..."
"...ničega je ništa. U redu, možeš da povećaš troškove života za toliko, reći ću
Džaronu da ih plati. Sada se pozabavi tim pismima za istok. Toliko sam zauzet
praćenjem ko je sve došao na sabor i kako bi mogao da glasa, da nemam
vremena za redovne poslove."
Kada nije radio, monah je zapadao u raspoloženja bliska očajanju. Ne zato što je
njegovo sagrešenje sa Edrejom bilo toliko strašno, već zato što nije imao
kontrolu nad stvarima. Svaki dan njegovog života bio je posvećen Bogu, ali da
mu je Bog zaista bio u srcu, nikada se ne bi popeo u seno sa njom. Pri tom mu
nije bilo važno što njihov čin neće začeti dete. To ne bi ni bio greh da se nije
obećao Bogu, ali voleti nju značilo je manje voleti Boga, zar ne? Nije bio u
pitanju čin koji je prezirao, već slabost karaktera koja je dozvolila da se to
dogodi.
Jesam li otišao u manastir da bih sebe učinio moralno savršenim?
Ne, nikako.
Zašto, onda?
Monahova krajnja težnja jeste sjedinjavanje sa božanskim. Ali nišaniti taj cilj
znači potpuno ga promašiti. Njegov zadatak bio je da se oslobodi ega, tako da
svest, kada njen uobičajen neskladni mentalni sadržaj bude očišćen kroz ritualne
molitve i meditaciju, bude osposobljena da iskusi ne-biće u liku živuće
bezobličnosti i praznine koju Bog može da ispuni ako takva bude njegova volja.
Otuda Ekartove reči, stare dve hiljade godina: "Bog daje život svome sinu u
duši." Samo u ispražnjenoj svesti moguće je da se jednog dana sa monahom
probudi Hrist, kao ja-i-ja. Ali u Crnozubu je sada bio budan neko drugi, i bio je
usamljen, veoma usamljen, bez nje.

9.
Treći stepen poniznosti je da se osoba zarad ljubavi Božje potčini svome
nadreñenom do pune poslušnosti, vodeći se primerom Gospodinovim, za koga
apostol kaže: 'Ostao je ponizan čak i u smrti.'
Kanonik svetog Benedikta, poglavlje 7.
Zadovoljan zbog povećanja naknade za životne troškove, Crnozub je planirao da
promeni stan čim se grad posle izbora isprazni od posetilaca, ali je za sada
morao da nastavi da živi sa učenicima. Vušin je za nekoliko dana trebalo da
otputuje po kardinalovom nalogu.
Kada je došao kući sa posla popodne na Sveti Utorak, učenik po imenu Aberlot
uzviknu "Hvataj!" i dobaci mu nešto tek što je ušao na vrata. Crnozub posegnu
za predmetom, promaši i okrenu se da ga podigne pošto je odskočio od zida.
Ugledavši predmet, sledi se u polučučnju.
"Nešto nije u redu?" upita učenik. "Zar to nije tvoje? Rekla je da pripada tebi."
Crnozub podiže predmet i zapilji se u Aberlota. "Ona?" upita, bez daha.
"Monahinja. Pobogu, u čemu je stvar?"
"Monahinja?"
"Naravno. Iz jednog od strožih redova, čini mi se. Smeña mantija, bela kapica.
Bosa. Zar to nisu vaše brojanice? Rekla je da ste ih ostavili u kardinalovoj
kočiji."
"Zar to nije bila muta?"
"Muta? Ne bih rekao. Nije nosila čeonu traku. Naravno, verski celibati ne
moraju. Na monahinjama se vidi malo toga osim lica, šaka i stopala. Mada je
bila dosta zgodna za monahinju. Nije mi izgledala kao muta. Očekivali ste
mutu?"
Crnozub sede na postelju i zagleda se u brojanice i krst. Srebro je bilo pažljivo
očišćeno, a perle su mu se činile sjajnije nego što se sećao da su bile, pomno
uglačane.
"Da li je rekla još nešto?"
"Koliko se sećam, nije. Malo smo popričali o saboru. Rekao bih da sam pokušao
da se udvaram. Bila je ljubazna, ali nepristupačna. Ah, da, pitala je gde ste vi,
onako uzgred. To je sve."
"Šta si joj rekao?"
"Rekao sam da ste u ovo doba dana obično u Sekretarijatu. Ali nemam utisak da
je htela da vas pronañe. Otišla je u suprotnom smeru. Mislim da je htela samo da
vrati brojanice. Pitao sam se šta je tražila u kardinalovoj kočiji."
"Pljačkala je", prošapta on.
"Šta rekoste?"
Crnozub se zavali na klupi i sklopi oči. Posle dugog ćutanja, reče: "Hvala ti,
Aberlote."
"Nema na čemu." Učenik nastavi da čita.
Možda je monahinja zaista bila monahinja. Mora da joj je Edreja dala brojanice.
Za mutu je bilo sasvim u redu da bude monahinja i da ne nosi zelenu traku, ali
ako je glumila svešteno lice da bi sakrila poreklo, prema zakonu Denverske
Republike, kao i drugde, počinila je zločin. Proganjanje genetski obolelih bilo je
gotovo posvudašnje. Štitio ih je samo zakon Crkve, ali ne i za izigravanje
sveštenih lica. I mada se dešavalo da Crkva protestuje protiv diskriminativnog
sekularnog zakonodavstva, nikada nije zauzela čvrst stav protiv eugenskih
zakona sačinjenih da spreče brakove zdravih i papine dece. Niti se opirala
zakonima koji su regulisali prava venčavanja grañanja prema stepenu srodnosti
za potvrñeno nakaznima. Crkveni podaci o krštenjima koristili su se kao dokazni
materijal na sekularnim suñenjima, a sveštenici su bili dužni da svedoče o
rodoslovu roditelja na osnovu krštenica. Pre nego što bi nekom paru bilo
dozvoljeno da se venča u vancrkvenoj ustanovi, oboje su morali da se svuku i
proñu kroz pregled zdravstvenih inspektora grañanskog magistrata. Nomadi su,
naravno, imali sopstvena pravila, ali kod njih nije bilo trpeljivosti za
deformitete, kako nasledne tako i sve druge. Nakazne su jednostavno ubijali
odmah po roñenju.
Prebirući perle brojanica, zaključio je da ih je Edreja dala nekoj mohaninji koja
je putovala papskim drumom. Osećao je stid zbog straha i nade koji su ga
obuzeli kada se okrenuo da ih podigne. Ne, to je sigurno bila neka monahinja.
Ono što bi policija uradila muti koja se izdaje za grañanku nije bilo ništa prema
onome što bi joj učinila rulja. A Edreja sigurno nije sama uglačala perle i
očistila raspeće. Da ju je poslala ranije, izbegao bi onaj grozni trenutak kada je
morao da ispovedi da je trampio brojanice za seks, kao što je Pirgavopero
zaključio. Ali zašto ih je uopšte vratila, makar i posredno?
"Kakva joj je bila boja kose?" upita on učenika, koji se bio zaneo čitanjem.
"Čije kose?"
"Monahinjine."
"Koje... a! Ne znam, bila je pod kapicom." Zastao je. "Verovatno plava. Bila je
vrlo svetle puti."
Crnozub se nemirno promeškolji. Plavokose nisu bile česta pojava, ali ih je u
Valani verovatno bilo na desetine. Mešovito poreklo stanovnika kontinenta
davalo je boju kože u različitim nijansama smeñe, ali su bleda i crna koža bile
prilično retke, kao i riña i plava kosa.
Ustao je sa klupe i izišao napolje. Na ulici nije bilo nikoga osim starca i dvoje
dece. Truli miris iz potoka iza kuće bio je tog popodneva posebno prodoran. U
poslednje vreme razbolelo se nekoliko suseda, verovatno zbog potoka i njegovih
isparenja. Odlučio je da prošeta uz brdo, u smeru suprotnom od Sekretarijata.
Pešačio je čitav sat. Kuće su postajale sve reñe i reñe što je dalje odmicao.
Konačno stiže do stražarskog mesta na ograñenoj gradskoj meñi. Dalje je ležala
samo šuma i nekoliko pustinjačkih nastambi, uključujući i dom Amena
Pirgavopera. Zastao je da porazgovara sa stražarom.
"Koliko si već dugo na dužnosti, kaplare?"
Mladi oficir pogleda prema suncu, koje je bilo nisko na zapadu. "Oko četiri sata,
rekao bih. Zašto?"
"Da li ovuda prošla neka mlada monahinja? Smeña mantija, bela kapica..."
Stražar smesta pogleda prema šumi, okrenu se da odmeri Crnozuba, i iskezi se.
"O-ho! A pit'o sam se zašto ide tamo sama."
Razljućen vojnikovim pokvarenim osmehom, monah se okrenu i poñe putem
prema kući. Bes se ponovo prometnu u strah. Znao je da je to strah za Edreju, ali
ona je verovatno bila na sigurnom, kod kuće u Skrovitom Dolu. Monahinja je
ipak bila monahinja. Ako su monahinje imale neki mali manastir dalje u brdu,
zar bi se stražar pitao kuda je pošla?
Te noći sanjao je da nosi zelenu traku oko čela i da beži od rulje koja je
nameravala da ga uštroji zato što je legao sa Torildom, koji je imao grudi kao
Edreja... ili je, može biti, Edreja imala penis kao Torildov? Bio je zaključan u
Šardovom ambaru, gde se sada nalazio stari generator brata Kornhoera i stolica
elektriciteta iz kapele. Neko je vrištao. Grube ruke su ga upravo vezivale za
stolicu kada ga je neko protresao i probudio. One grube ruke bile su Vušinove.
"Prestani da se dereš", reče Sekira. "Razbudićeš čitav komšiluk."
"Već jeste", zagunña pospano Aberlot iz susedne sobe. Krumili je psovao i
mlatio po svom jastuku. Džaezis nije prestajao da hrče i ječi.
Kada su ostali ponovo utonuli u san, Crnozub opipa ispod svog tvrdog jastuka,
tražeći brojanice. Stegnuo je raspeće i počeo da šapuće molitvu, ali se prekide.
Očišćene ili ne, činile su mu se oskrnavljene. Prilikom ispovesti pokušao je da
okrivi Edreju da mu ih je ukrala, ali ga je otac Pirgavopero naterao da prizna da
je nije pitao za brojanice posle prijatnog, ali svakako grešnog seksa u senu.
"Ne mešaj reči. Trampio si brojanice za pušenje", kiselo je primetio starac, "i
prekšio svoj zavet čednosti. Nastavi sada. Šta si još uradio?"
Crnozub je još vršio pokajanje koje mu je otac Pirgavopero odredio.
('Napravićeš spisak, inventar svog svog bogatstva, sine moj.') Isprva je mislio da
je takva kazna beznačajna, i da će spisak biti veoma kratak. Ali što je duže radio
na njemu, sve je više shvatao da su njegova bogatstva saglasna i ni po čemu
različita od njegovih grehova. Za siromaštvo duhom bilo je potrebno više (ili
manje) nego ne posedovati ništa.
U grad je sa gostima stigla i boleština. Odozgo sa planina, možda, na njega je
dahnuo pokvaren činuk ili ledena mijazma, i oborila u postelju mnoge meñu
mladima, starima i slabima. Vladala je i nestašica hrane. Najviše se osećao
nedostatak pšenice, pa se po visokim cenama uvozila nekvalitetna raž. Mehane
su bile krcate, pa se u nižim krajevima loše izvedena kanalizacija izlivala na
ulice. Kvorum kardinala još nije bio stigao, ali je meñu onima koji su već bili u
gradu nekolicina bila obolela. Krivica je isprva bila pripisana vodi. To se svaki
put dogaña, govorili su posetioci; samo su starosedeoci mogli da je piju bez
posledica. Ali ovaj put bilo je gore nego ranije. Bolest se proširila i meñu
lokalnim življem. Simptomi su bili različiti: povraćanje i groznica, kao u slučaju
ñaka Džaezisa, a kod drugih vrtoglavica, glavobolja, depresija, manije, delirijum
ili panika. Jedan lekar je tvrdio da su na delu dve bolesti, koje se šire. Činilo se
da su nepogoñeni bili samo bogati Valanci, ali imunitet nije dolazio od
bogatstva; gostujući kardinali nisu bili siromašni ljudi, a ipak su se kod
nekolicine njih pojavili simptomi. Zavladala je žurba da sabor otpočne i da se,
po mogućnosti, što pre okonča. Lokalni živalj pripisivao je zarazu pretrpanosti
koju su prouzrokovali namernici. Drugi su govorili o gnevu Božjem, koji se
mogao umiriti samo brzim izborom.
Usled pošasti i nestrpljenja zbog oduženog saborovanja, tog meseca su u Valani
bili nemiri i demonstracije. Na Palminu Nedelju, od koledža Svetog Kamena
krenulo je prema nekadašnjoj tvrñavi na brdu nešto što je ličilo na crkvenu
procesiju. Kada se to našlo nadomak Svetog Jovana Izgnanog, karakter mu se
izmenio. Razmotani su novi stegovi, i procesija se pretvorila u političku paradu,
čija je poluozbiljna svrha bila da se izrazi opšta podrška ñaka semeništa Svetog
Kamena Amenu Pirgavoperu kao kandidatu za trostruku krunu i Petrov presto.
Čuvši za to, otac Pirgavopero nije čekao da ga pozove biskup od Devera, već je
u žurbi došepao u grad da raskrinka poduhvat i prekori ñake. Voñe pokreta
uhapsila je sekularna policija - čin koji je Pirgavopero takoñe našao za shodno
da osudi.
Sledećeg dana, studenti sekularnog koledža izveli su parodiju incidenta, ustavši
u podršku kandidaturi trigamnog biskupa Rija od Honga, na veliko radovanje
Sekire, koji se sprijateljio sa Rijevom šestočlanom gardom i naučio sve što se
moglo o životu sa one strane zapadnog okeana. Voñe su ponovo bile uhapšene,
ali je zatvor već bio prepun pijanih farmera, Nomada i secikesa okupljenih da
ispipaju rastuću gomilu peticionista i lobista koja se uvek pojavljivala na
saborima. ðačke voñe zato su bile lako išibane, a ostali su bili kažnjeni kućnim
pritvorom. Izrečene su i eklezijastične kazne za pokušaj uticanja na ishod izbora.
U utorak Svete Nedelje, dekan Svetog Koledža pojavio se na balkonu Svetog
Jovana Izgnanog i obećao razgalamljenoj gomili da će sabor početi čim se okupi
398 kardinala. "To će verovatno biti za deset dana", dodao je. Od smrti pape
Linusa Šestog, dvadeset dva kardinala otišlo je za njim u grob, a trojica potonjih
papa poštovali su moratorijum na dodelu crvenih šešira. Meñutim, prema još
važećem zakonu, za izbor su i dalje bile potrebne dve trećine plus jedan od
ukupnog broja raspoloživih birača, ne računajući one koji su bili potvrñeno
bolesni. I u slučaju da ne stigne više od potrebnih 398 kardinala, bilo je potrebno
da jednoglasno daju glas da bi papa bio izabran, tako da je dekanovo obećanje
bilo prazno, i ljudi su to znali. Nikakvo ozbiljno glasanje nije moglo da započne
dok svi osim senilnih, bolesnih i kljastih ne stignu u Valanu.
Glasovi su se brojali unapred, i valanske kladionice već su počele da primaju
opklade, što je predstavljalo prekršaj vredan ekskomunikacije. Još nije postojao
favorit, ali se za ulog od dva alabastera na Golopeza Kardinala Onija iz Starog
Meksika moglo dobiti tri alabastera, dok su pristalice Uriona Benefeza dobijale
tri za jedan. Sličan odnos bio je za Urionovog sabrata po izjavama, Otoa
Kardinala e'Nota sa Velike Rečne Delte i za Čantara Hadalu, veoma cenjenog
misionarskog biskupa iz Doline Izroda, sada Vašita Nacije. Soreliju Nouvotu iz
Oregona davali su izglede deset za jedan, zbog stalnih doktrinalnih problema na
njegovoj teritoriji. Opat Džarad Kandemin, zbog svoje neodlučnosti, vrednovan
je petnaest za jedan. Neki siromašni nosač ili domaćica mogli su se nadati
bogatstvu samo ako bi se kladili na nemoguće, a to su bili Ilaja Kardinal
Smeñiponi ili Amen Pirgavopero.
Sveta Nedelja slavila se sa onoliko pompe koliko je bilo moguće u odsustvu
vladajućeg pontifa. Mise su se održavale u prisustvu svih prisutnih i zdravih
kardinala, i mnoge verske procesije bile su prave. Ali sjaj nije bio dovoljna
opsena za živalj kome je jedina misao bila da se izabere papa, i to sa zapada, i to
što je pre moguće. Najveći deo njihovog gneva bio je usmeren na odsutnog
kardinala nadbiskupa od Teksarka zbog njegovog namernog odugovlačenja, ali
je njegova svita legista, slugu i konklavista već bila zaposlena pripremama za
njegov nesumnjivo veličanstveni izlazak na scenu u najpogodnijem trenutku.
Uvodni sastanak birača, njihovih pomagača i konklavista, legista, ostalih prelata,
diplomata, starešina verskih redova i eminentnih učenjaka, meñu kojima je bilo
teologa, istoričara i političkih teoretičara, bio je zakazan za po podne u četvrtak
uoči Uskrsa. Najavljena tema trebalo je da budu promene u odnosu Crkve i
sekularnih vlasti u prvoj polovini trideset drugog veka. Neslužbeni i svetovni
duh ovog skupa bio je naglašen njegovim održavanjem u velikoj dvorani
semeništa Svetog Kamena, kao i prisustvom odreñenih kategorija neaktivnih
posmatrača.
"Hoćeš li ići na to pesničenje, Crnozube?" upita Aberlot, koji je za tu priliku bio
obukao ñačku uniformu.
"Ko će se tući?" upita monah.
"Pa, Benefez, protiv svakoga ko mu iziñe na megdan. Ko zna, možda će baš tvoj
gospodar biti zatočnik zapada."
Džaezis se okrenu na svom dušeku i zastenja.
"Kardinal Smeñiponi se ne upušta u okršaje, a nadbiskup od Teksarka još nije ni
stigao u grad."
"Da, ali je čitava njegova svita već ovde. Kao i trinaest kardinala iz Carstva.
Nema sumnje da se sprema da odigra igru."
Džaezis jauknu u snu, i promrmlja prostakluk.
"Pomene li neko Benefeza, Džaezis podivlja." Aberlot pokaza glavom prema
grozničavom spavaču. "Ne znam da li mrzi njega ili Hanegana."
"Misliš da će biti svañe?"
"Znam da hoće. Ako ništa drugo, biće prisutan i otac starešina Korvani iz reda
Svetog Ignjaca." Ovo razbudi Džaezisa, koji poče da sipa razumljivije psovke.
Crnozub posegnu za svojim ogrtačem. "Znam jednog sveštenika iz
Korvanijevog reda koji mu se jednom usprotivio."
"I, je li i dalje sveštenik?"
"...'zanavek, po nalogu Melkisedeka', kao što kažu. Ali je pod interdiktom.
Odbio je da me ispovedi."
"Kako se taj zove?"
Crnozub se pokoleba i odmahnu glavom, požalivši što je uopšte pomenuo
ignjacijanca. U svome prevodilačkom poslu u Sekretarijatu otkrio je da su otac
e'Lajden, sa kojim je putovao u Poblu, i otac Ombroz, tutor i kapelan klana
Malog Medveda, bili jedan te isti čovek. "Pobrkao sam mu ime sa nekim
drugim", reče. "Mora da sam zaboravio."
"Pa, ideš li?"
"Čim se spremim."
Dvorana u Svetom Kamenu imala je dve hiljade sedišta. Četvrtina stolica u
prvim redovima bila je ograñena užadima za kardinale, ali je polovina tih mesta
i dalje bila prazna kada je zvono oglasilo tri sata. Još četvrtina sedišta bila je
odvojena za prve službenike kardinala, i ova su bila popunjena sveštenicima i
pisarima koji su očigledno bili tu da hvataju beleške i da se dosañuju. Druga
polovina sedišta bila je slobodna za niže prelate, predavače na semeništu,
sveštenike, monahe i ñake, po tom redu prvenstva. Ponuda je bila veća nego
potražnja. Crnozub i Aberlot, koji su stigli ranije, zauzeli su mesta iza
službenika kardinala, i niko nije zatražio od njih da se pomere unazad. Nekoliko
ljudi došeta na binu. Prepoznao je starešinu semeništa, zatim čoveka u beloj
tunici i skapularu sa crnom kapuljačom koji mora da je bio neki ugledni
dominikanac, verovatno poglavar tog reda sa zapadne obale. Crnozub iznenada
kliznu niže na stolici. Iz krila zgrade uñe Opat Džarad Kardinal Kendemin i
zauze mesto pored dominikanca. Njih dvojica srdačno razmeniše poljubac mira i
počeše živo da šapuću preko praznog sedišta meñu sobom.
"Šta ti je?" upita Aberlot, pogledavši ga odozgo. "Zašto ne legneš na pod?"
Kada je sat odnekud iznad njih odzvonio četvrti sat, Aberlot ustade, ozbiljnog
lica, i reče: "Evo sudije." Oko njih ustade još nekoliko ljudi.
Crnozub ga zgrabi za rukav. "Sedi, budalo!"
Čovek koji je izišao na podijum bio je predsednik semeništa. Izrekao je nekoliko
rečenica dobrodošlice, a zatim pozva kardinale da dopuste, ako žele, svojim
službenicima da sednu pored njih, a ostatak okupljenih da preñu napred i popune
prazna mesta. Aberlot pomeri svoju pozamašnu ličnost za jedno mesto u levo,
objavi susedu da je mesto izmeñu njih zauzeto, i kada se auditorijum ponovo
utišao, okrenu se da pozove Vušina, koji je stajao u dnu dvorane, da im se
pridruži, ali Sekira odmahnu glavom. Njegovo prisustvo značilo je da je i
kardinal Smeñiponi u blizini. Ratnik je postao lični telohranitelj Crvenog
ðakona i očekivao je da se uskoro preseli u odaje za poslugu u kardinalovom
domu.
Prvi govornik bio je dominikanac, predstavljen kao Dom Freden e'Gonijan, opat
od Gomara, vrhovni starešina Reda Propovednika u Oregonu. 'Tu es Petrus',
započe on predvidljivo i održa propoved koja je počela zapaljivim pozivanjem
na jedinstvo, ali se ubrzo pretvorila u jetku kritiku onih partizana u izgnanstvu ili
povratku čije su pobude bile ekonomske. Kasnije tog dana biće viñen sa
mantijom ubljuzganom pomijama kojima su ga obasuli sa prozora gornjih
spratova kuća u trgovačkom delu grada.
Predsednik semeništa potom predstavi Oca Generala Korvanija iz Reda Svetog
Ignjaca u Novom Rimu, čoveka očigledno blizu sedamdesete, ali i dalje
naočitog i vitkog. Njegove lake kretnje i dopadljiv lik podsetiše Crnozuba,
začudo, na njegovog poslodavca. Kao i kod Smeñiponija, Korvanijev uobičajeni
izraz lica bio je prirodni osmeh; kada bi osmeha nestao, efekat je bio
uznemirujući. Izgovorio je nekoliko reči pozdrava eminencijama, a onda mu se
osmeh izgubi. "Ovde je sigurno došlo do neke greške", reče. "Molim vas da se
strpite na trenutak." Zatim siñe sa govornice, spusti se stepenicama do prvog
reda gledališta i odlučno prihvati ruku njene eminencije kardinala Buldirka,
opatice od N'Orka. "Molim vas", obrati joj se. "Imate mesto na podijumu."
Otvorenih usta od čuda, Buldirkova dozvoli da je isprate do bine. Meñu
kardinalima nastade zaprepašćeno mrmljanje, pa čak i nekoliko prigušenih
uzvika ogorčenja, jer Korvanijeva nije bila čak ni član Svetog Koledža, a na licu
predsednika semeništa bio je izraz potpune zapanjenosti.
"Vidiš? Šta sam ti rekao", došapnu Aberlot monahu. "Kladim se u bakrenjak da
je to mesto bilo odreñeno za kardinala Rija."
Opaticu su posadili izmeñu Džarada i dominikanca, na nezadovoljstvo obojice, i
Korvani se tako predstavio kao najliberalniji i najgalantiji od svih prelata. Onda
ponovo razvuče usta u vedri osmeh i predstavi slušaocima učenog člana svog
reda koji je trebalo da govori umesto njega. Bio je to Urik Ton Jordin, S.I.,
klerik ali i profesor istorije na sekularnom univerzitetu Teksarka. Bio je to
mršav i sed pedesetogodišnjak sa naočarima, očigledno još jedan član unapred
odaslane svite nadbiskupa Benefeza. Način obraćanja bio mu je kao da je pred
učenicima, a ne na propovedaonici.
"Ono što nije bilo dovoljno dobro shvaćeno u pogledu čestih pojava šizme
unutar Crkve", rekao je, "jeste da one odražavaju svetovnu šizmu na kontinentu.
Oduvek su postojale dve crkve, ako smem tako da kažem, plemeniti poglavari:
jedna na Istoku, druga na Zapadu. Dok je papa stanovao u Novom Rimu blizu
Velike Reke, živeo je tako daleko od ove oblasti i dalekog zapada kao da se
Novi Rim nalazio na Atlantiku. Otkako se papstvo preselilo ovamo, u podnožje
planina, na zapadu se dogañao veliki oporavak crkve, čiji su problemi sada bolje
shvaćeni. Ovo su nam potvrdili dogañali u oblasti Oregona."
Crnozub opazi dva zapadna kardinala kako se naginju jedan prema drugom i
šapuću. Bilo je neobično čuti jednog od ljudi Uriona Benefeza da započinje
govor priznanjem argumenta koji su neki zapadnjaci koristili u prilog očuvanja
valanskog papstva. Pristup je za početak izgledao pomirljiv.
"A da bismo razumeli uzrok zapadnog problema", nastavi Ton Jordin, "treba
samo da uzmemo u obzir putanju kojom su glasnici obično išli pre
uspostavljanja mira u Provinciji. Na početku ovog milenijuma, čovek koji je bio
dovoljno nesmotren da putuje sâm iz Novog Rima na daleki Zapad mogao je da
izabere ovakvu putanju: južno kroz šume, obodom Doline Izroda, zatim do
Zaliva i, uporedo sa obalom, dalje do Reke Hrabrih. Prešavši reku, naišao bi na
kraljevski put na zapad preko pustinje koju su čuvali kraljevi vojnici; stigavši na
daleki Zapad, ponovo bi skrenuo na sever. Usamljeni putnik koji je išao na istok
mogao je da odabere sličnu zaobilaznu putanju. Zašto?"
Podigao je svežanj hartija. "Ovde imam primerak, od prošlog meseca star stotinu
četrdeset osam godina, vojnih propisa za Papsku gardu prilikom praćenja
papskih legata i drugih ambasadora najkraćim putem koji je u to vreme postojao
preko Visokih Ravnica. Ne plašite se: neću vam ih čitati, iako svako ko želi da
ih prouči može slobodno to da uradi. Ovi propisi zahtevaju četrdeset teško
naoružanih konjanika pod komandom kapetana i jedinicu od dvadeset strelaca u
lakom oklopu sa mačevima i halebardama koje su za njih na putu nosile mule.
Propisi navode neke dozvoljene puteve, sve rečne tokove, dok su zvanični
prelazi preko reka zabranjeni. Kada je grupa bila spremna da krene, polazak je
bio odložen sve dok jedan čovek, kapetan garde, nije odlučio da se poñe.
Pogañate li zašto?
Istina, u to vreme bilo je ljudi dovoljno drskih da preduzmu takvo putovanje
sami, ili u manjim oružanim grupama. Ali to je bilo kao otisnuti se na more u
čamcu na vesla. Čak i da niko nije živeo na tom velikom okeanu trave - isprva
visoke, kada se krene na zapad, pa niske i na kraju pustinjske trave na jugu, dok
se ne stigne do planina - čak i da niko nije živeo tamo, putovanje bi ipak bilo
dovoljno opasno. Ovaj kontinent živi u prirodnom stanju šizme, plemeniti
poglavari. Njegovu podelu odredila je priroda. Otvorena ravnica i dan danas je
mesto užasnih vetrova i usijanih ili ledenih godišnjih doba. Tamo napolju nema
ničega osim zemlje, neba i vetra. Čovek nema gde da se zakloni. Kuda god
pogleda, okružen je dalekim obzorjem. Trava se talasa na vetru. To je pravi
travnati okean.
U preñašnje doba, u toj zemlji trave obitavali su oni surovi, piratski stočari sa
svojim čupavim, divljim govedima, ljudi koji su uživali u mučenju, u tome da
glasnike deru žive i jedu njihovo živo meso, ili da od njih načine robove. Neki
od vas koji ste na putu ovamo upravo prešli Ravnice, u srazmernoj bezbednosti
dodao bih - iako saosećam sa teškoćama kroz koje ste ipak prošli - videli ste
potomke tih kanibala. I ako niste naišli na neku odmetničku bandu, prošli ste
neometano. Ali su zato preci ovih ljudi bili razlog za ove posebne propise koje
držim u ruci.
Divlji su oni i dalje, ovi stočari, ali vam dopuštaju da slobodno prolazite. Iako se
crkva na Zapadu, što svi priznajemo, poslušno poklonila jednom istinitom
vikaru Hristovom koji po tradiciji stanuje istočno od Ravnica, ona ipak mora da
ide posebnim putevima u pitanjima vere, morala i doktrine, kao što smo naučili
iz istorije Oregonaca. U tom pogledu vam preporučujem Durenove radove, ako i
dalje gajite sumnje u pogledu ovoga."
Crnozub iznenada pogleda opata Džarada i smesta zažali zbog toga. Njegov
nekadašnji starešina posmatrao ga je sa pobedničkim osmejkom. Neki kardinali
u opatovoj blizini takoñe su mrmljali meñu sobom.
Aberlot opazi Crnozubovo nespokojstvo i okrenu se prema njemu da šapne:
"Nimi, jesi li znao da Oregonci koriste hleb od nadignutog testa na uskršnjoj
misi?"
"Ne, nisam", odvrati Crnozub šapatom. "A nije ni Duren. Ćuti sad."
"Ah, da. Umesto 'Gle', eto jagnjeta Božjeg', kada podigne hleb, sveštenik kaže
'Gle', digao se'."
Crnozub ga ritnu u cevanicu. Usne mu se otvoriše u nemo uuu.
"Prevoz izmeñu Istoka i Zapada bio je u ono vreme jednostavno suviše otežan
da bi papa mogao da bude u neprestanoj komunikaciji sa svom svojom pastvom
i njihovim biskupima", nastavi profesor. "Ali sada u Visokim Ravnicama i
Preriji vlada srazmerni mir, ako ne računamo odmetnike. A na Jugu, tokom
većeg dela vaših časnih života bilo je moguće da čovek putuje sâm, ili u manjoj
nenaoružanoj grupi, kao što su neki od vas sa jugoistoka upravo učinili, da bi
stigao iz oblasti istočno od Velike Reke do ovih planina, uz ništa veću opasnost
od one koja vreba na drumovima u vašim užim dijecezama. Zašto? Zato što je
južna horda primirena, a Provincijom se dobro upravlja, dok su oni severno od
Provincije, ako ne umireni, ono bar svesni da bi razbojništvo, silovanje i
ubijanje nas 'travojeda' izazvali brzu odmazdu. S obzirom na tako obnovljen
saobraćaj i komunikacije, podrazumevane prednosti papstva ovde u izgnanstvu
nad Zapadom više ne važe."
Opat Džarad se bio pridigao na noge, ali se činilo da ga govornik ne primećuje.
"Ja nisam vojnik", nastavi profesor, "ali..." On zastade, jer je publika gledala
desno od njega, i tek tada opazi da Džarad stoji. "Da? Vaša Eminencijo...?"
"Možda se prednosti izgnanstva zaista podrazumevaju, kao što kažete. Ja se
molim za povratak u Novi Rim, pod odgovarajućim uslovima, jer je izgnanstvo
skandal i bezbožništvo. Ali hteo bih da podsetim učenog govornika da je
Sporazum Svete Kobile stariji od osvajanja, da su vojni propisi koje učeni
govornik navodi stariji od sporazuma, i da je sporazum sklopljen u
miroljubivom duhu sa Crkvom kao posrednikom, kao i da uprkos činjenici da
prelazak Visokih Ravnica nikada nije bez opasnosti, glasnici Crkve to čine bar
jedan vek, i to bez pomoći vojske Teksarka." Džarad sede, jarko crven u licu,
osvrćući se u očekivanju da čuje žagor odobravanja. Ali nije čuo ništa.
"Hvala vam. Kao što rekoh, ja nisam vojnik, ali su mi objasnili da zadatak trupa
Teksarka koje su se slučajno zadesile u blizini Novog Rima nema nikakve veze
sa Novim Rimom ili papstvom. Poslali su ih ovamo bez ikakve namere da
izazivaju ili zastrašuju papu. Tadašnji Hanegan bio je zaprepašćen papinim
bekstvom u Valanu, jednako kao i ostatak države. Trupe su bile poslate ovamo
ne da okruže Sveti Grad, već da zaštite farmere koji su naseljavali šumovite
krajeve izmeñu Velike Reke i nepošumljene prerije. Imanja je sa zapada i severa
ugrožavala istočna horda, koju čine oni što ih nazivaju Skakavci. Vojska je ovde
samo kao mirotvorna sila, i većina žitelja Novog Rima danas je svesna toga.
Stočari su upadali na farme, kradući letinu i otimajući mušku decu.
To je, znate, zato što se kod Nomada raña više devojčica nego dečaka. Nešto
nasledno, rekoše mi. U svakom slučaju, povratak papstva u Novi Rim biće pod
zaštitom, a ne pretnjom, ali trupe u..."
"Samo trenutak." Dvoranom odjeknu glas kardinala Smeñiponija, jasan i
zvonak. Crnozub se osvrnu, kao i mnogi drugi, ali se u publici nije videlo da
neko stoji. "Samo trenutak, ako mi dozvolite."
Oči poñoše uvis i unazad za glasom. Smeñiponi je stajao na balkonu za hor, sa
Sekirom koji je sedeo sa jedne i prečasnim Amenom Pirgavoperom, O.D.D., sa
druge strane. Crnozubu i Aberlotu nije bilo dozvoljeno da se popnu na galeriju,
ali su je stražari očigledno naknadno otvorili za one što su stigli kasnije, da bi se
izbeglo šetanje niz glavni prolaz kada započne sastanak.
"Ja sam potomak tih kanibala, kako ste ih nazvali. Moja majka, kako su mi rekle
sestre koje su me odgojile, nosila je porodično ime 'Smeñi Poni'. Nikada je
nisam upoznao, ali je porodica, kažu sestre, bila iz plemena Divljih Pasa, a ona
je bila mlada udovica čoveka iz plemena Kunića koji je pobegao iz teksarškog
zatvora, ali su ga stigli teksarški kuršumi. Jedan od tih teksarških mirotvoraca
silovao ju je kada je otišla na jug da poseti rodbinu pokojnog muža. Ja sam dete
tog nasilnog sparivanja. Sestre koje su me podigle u vašoj provinciji dopustile su
mi da zadržim ime koje im je rekla."
Crnozub je razrogačenih očiju gledao uvis, u Vušina, i njegovo iznenañenje
imalo je odraz na ratnikovom licu. Nijedan od njih dvojice nikada nije govorio
drugima o Smeñiponijevom poreklu, smatrajući to zabranjenom temom. A sada
je Crveni ðakon otkrivao svoje tajanstveno kopilanstvo svetu, u kome se već
neko vreme šuškalo o tome. No, Crnozub je znao malo ili ništa o tome, sudeći
po zapisu koji je imao prilike da vidi u Sekretarijatu.
"A ovde sedi i moj sekretar", reče Smeñiponi, gledajući odozgo u Crnozuba.
"Njegovi preci bili su Skakavci u bekstvu od vašeg teksarškog mirotvorstva.
Prethodno su izgubili svu svoju stoku kada se ova pomešala sa Haneganovim
bolesnim životinjama. Njegovi roditelji umrli su bez ijednog konja, obrañujući
tuñu zemlju. Od njega sam saznao ponešto o narodu Skakavaca i njegovoj
istoriji. Vekovima su napasali svoje životinje na zemlji o kojoj govorite i
drugde. Ta oblast se, koliko ja znam, na drevnim mapama zvala 'Ajova', ali je
bila gotovo bez ijednog stabla, a opet dovoljno plodna da bi bila dragocena za
farmere. A Skakavci su oduvek skupljali drvo za kočeve, motke, strele i koplja
iz retkih šuma severno i južno od te oblasti. Ako se sada tamo nalaze farmeri,
doselili su se posle pokolja koji je izvršio Hanegan. Slušam vas kako te
teksarške trupe prikazujete kao zaštitnike. Želite da vidite papu u Novom Rimu,
okruženog zaštitnicima. I ja želim da se papa vrati u Novi Rim, uprkos njegovim
zaštitnicima, gde će biti okružen neprijateljima, meñu koje ste se upravo
ubrojali. Poslali su vas ovamo da odvratite gnev od vašeg gospodara. Sada je na
kardinalu nadbiskupu od Teksarka, za koga svi znamo da vas je poslao, da
prihvati vaše stavove kao svoje ili da vas optuži za klevete protiv naroda
Ravnica."
Nastade zapanjen muk, koji ubrzo prekide kratak pljesak i glasno odobravanje
dvojice zapadnjaka. Otac general Korvani još jednom zlokobno ostade bez
osmeha i ustade. Pljesak smesta prestade. Smeñiponi sede na svoje mesto,
smešeći se. Kardinali su gledali preko ramena u njega. Tamo na podijumu,
Džarad je zurio otvorenih usta. Smeñiponi je bio poznat kao diplomata, uvek
učtiv, pomiritelj koji je retko pristajao uz ovu ili onu stranu. Ton njegovog glasa
bio je blag, ali je upravo objavio rat, i to je moralo biti smišljeno.
Pre nego što je Korvani stigao da progovori, biskup sa delte Velike Reke, sada
dela teksarškog Carstva, raspomamljeno skoči na noge da brani govornikovu
tezu o zaštitničkoj ulozi prethodnih Hanegana na Srednjem Zapadu i da osudi
upad. Uperivši prst prema balkonu, poče da govori nešto o Smeñiponiju, ali tada
ustade dekan Svetog Koledža i zagrme: "Mir Božji! Mir Božji!"
Skup je pretio da se pretvori u sveopštu verbalnu tuču, i malo je ko u publici
primetio ñaka koji je dolutao glavnim prolazom. Aberlot iznenada zgrabi
Crnozuba za mišicu i pokaza. Čovek u prolazu bio je Džaezis, raščupan i
neobrijan, lica išaranog crvenim mrljama. Zastao je usred dela ograñenog za
kardinale i izvukao nešto iz napola otkopčane gornje odore. Onda promuklo
uzviknu Jordinovo ime i opsova. Blesak, eksplozija i oblak dima. Ton Jordin se
uhvati rukom za grudi i pogleda naniže, ali na njemu nije bilo krvi. Jedan od
ljudi koji su sedeli iza podijuma svali se sa stolice umesto njega. Bio je to
glavom otac general iz Reda Svetog Ignjaca koji je sada ležao u krvi. Napadač u
prolazu zamaha pištoljem teksaške konjice, ponovo dreknu na Tona Jordina,
ispali drugu cev prema tavanici i sruči se na pod prolaza. Publika je bila na
nogama i urlala.
"Ubica! Teksarški ubica! Haneganovi agenti!"
Crnozub se osvrnu da pronañe izvor ovih nelogičnih reči, ali vide samo pesnicu
kako preti iz uspaničene rulje.
Ljudi pojuriše preko palog ñaka, a sa podijuma se začuše povici koji su tražili
lekara. Crnozuba i Aberlota uhapsi policija čim su istrčali iz zgrade.
Usledilo je osam sati ispitivanja u barakama valanske policije, ali se ubrzo
pojavio kardinal Smeñiponi da jemči za njih. Nije bilo nikakvog nasilja. Policija
je utvrdila da je Džaezis iz Teksarka, da je pohañao Jordinova predavanja na
tamošnjem univerzitetu, da je pao kod njega na ispitu i potom bio premešten u
Sveti Kamen. Lekar je izjavio da je on i sada u delirijumu zbog groznice.
Crnozub i Aberlot bili su pušteni malo posle ponoći; otišli su pešice do kuće po
svetlosti Paskalovog meseca. Džaezis je umro te noći u pritvoru.
Dok je grad spavao, prečasni Urik Ton Jordin poslao je jahača prema poslednjoj
stanici telegrafa na drumu za Provinciju. Poruka koju je ovaj nosio bila je
upućena Jurionu kardinalu Benefezu, sa kopijom za Cara, i trebalo je da stigne u
Hanegan Siti pre nego što svane petak uoči Uskrsa:
OCA KORVANIJA DANAS JE UBIO ðAK SUSTANAR
SMEðIPONIJEVOG NOMADSKOG SEKRETARA. POLICIJA JE
ZADRŽALA SEKRETARA RADI ISPITIVANJA ALI GA JE PUSTILA
POSLE SMEðIPONIJEVE INTERVENCIJE. UBICA JE UMRO U
POLICIJSKOM PRITVORU. USKORO ŠALJEM POJEDINOSTI. ČEKAM
DALJA UPUSTVA.
VAŠ ODANI SLUGA U HRISTU, JORDIN.

10.
Neka čovek veruje da ga Bog neprestano posmatra sa neba, da su njegova dela
svuda prozirna za Božje oči i da anñeli neprestano obaveštavaju Boga o njima.
Kanonik svetog Benedikta, poglavlje 8.
U nedelju 17. aprila 3244. godine, u Valani, Crnozub je ustao pre zore i otpratio
mesec, sada već ne više pun, u njegovom zalasku za planine, a onda je oprao
zube pepelom i prokuvanom vodom, olakšao se u klozetu, obukao se i proveo
kratko vreme do izlaska sunca u molitvi. Ne uzevši da pojede ništa pre nego što
će se pričestiti, izišao je iz kuće. Uputivši se na misu po jutarnjem mrazu, osetio
je da ga neko prati. Okrenuvši se, ugledao je na dobačaj kamenom od sebe
čoveka koji je razgovarao sa nekim na otvorenom prozoru, i još nekoga ko je
išao u suprotnom smeru. Osoba na prozoru, ako je tamo uopšte bilo nekoga, nije
se videla sa njegovog mesta. Čovek koji je razgovarao sa prozorom bio je isti
čovek koga je video kako prosi na toj istoj ulici dan pre nego što je Džaezis
ustrelio Korvanija. Verovatno je živeo u tom delu grada. Utisak da ga prate bio
je privid izazvan sramotom. Nastavio je hoda prema katedrali Svetog Jovana
Izgnanog. Bilo je uskršnje jutro.
Sa stotinama kardinala koji su učestvovali u njoj, misa vaskrsenja u papinoj
matičnoj crkvi bila je spektakularan dogañaj, čak i bez pape. Crnozub je stigao
dovoljno rano da dobije mesto sa dovoljno prostora za klečanje, ali je većina
kasnije pristiglih morala da čeka u gomili ispred broda, kao i ispred same
katedrale. Izlazak iz zdanja posle mise bio je još teži nego ulazak, zato što su
mnogi od onih koji su izlazili zastajali da popričaju sa poznanicima i pravili
gužvu. Bila je to savršena prilika za napad. Crnozub oseti kako mu bodež
probada bok, u ruci koja je sunula izmeñu dva vernika. Ovi smesta užasnuto
ustuknuše. Crnozub se uhvati za bok i suoči se sa svojim napadačem. Bio je to
čovek koji je razgovarao sa praznim prozorom, prosjak. Osetivši da se ljudi
razmiču oko njega, Crnozub pogleda okolo. Bilo ih je trojica, prljavih i
odrpanih, dvojica sa noževima, jedan sa lancem. Borili su se tu, na velikom
nagibu stepenica ispred katedrale na kojima nije bilo odmorišta, i dvojicu od
njih već je bio skotrljao niz stepenice neko od napadnutih grañana ko je pokazao
neočekivano umeće. Neko je vrištao dozivajući pozornika, drugi papsku gardu.
Prvobitni napadač, prosjak, sada poseče monaha po licu i pokušao bi i da ga
ubije, ali zvuk pozornikove trube nagna svu trojicu u bekstvo.
U policijskoj stanici su Crnozubu očistili i povezali rane, a onda ga je ispitao
neki razdražljivi poručnik koji je tvrdoglavo ponavljao da veruje da su on,
Džaezis i Aberlot saučesnici u nekoj široj zaveri. Crnozubov odnos sa
kardinalom dao mu je bezbedan identitet, zbog koga je bio dovoljno drzak da se
oseća imuno na sve pretnje i verbalna zlostavljanja. Saopštio je poručniku ono
što je ovaj trebalo da zna i pokušao da izbegne ono što je ovaj zahtevao da
sazna, na osnovu pogrešnih zaključaka.
"Obične propalice ne bi pokušale da opljačkaju siromašnog monaha."
"Nisu hteli da me opljačkaju, već samo da me ubiju."
"Tačno! Ali zašto? Mora da su imali neki razlog da vas mrze."
"Pa, meni su ličili na obične propalice, i nisu mogli da imaju razloga da me
mrze, što znači da su verovatno bili unajmljeni."
"A ko ih je, po vašem mišljenju, unajmio?" upita oficir.
"Neka budala koja veruje da je Džaezis planirao da ubije oca Korvanija, i da
sam ja umešan u to."
Poručnik, koji je očigledno mislio isto, besno ga pogleda i iziñe na nekoliko
minuta iz sobe. Crnozub se pomoli svetom Lajbovicu. Kada se poručnik vratio,
držanje mu je bilo drugačije.
"Moraćete da budete na oprezu, za slučaj da vas ponovo napadnu. Budite u
društvu ljudi koje poznajete. Ne izlazite po noći. Izbegavajte gužve kakva je bila
ona jutros. Iziñite i sedite na klupu ispred moje kancelarije. Vaš poslodavac
uskoro će stići."
"Njegova eminencija? Zbog mene?"
"Zbog sebe. I njega su pokušali da ubiju. To može da vam ispriča njegov
čovek."
Iz druge sobe za ispitivanje upravo se bio pojavio Vušin. On sede pored
Crnozuba i ukratko mu ispriča kako su Smeñiponija napala dva neznanca
naoružana pištoljima. Smeñiponi nije bio povreñen, a napadači su bili mrtvi.
Policija je na mestu dogañaja pronašla obezglavljeni leš i odsečenu ruku koja je
i dalje držala pištolj. Napadač bez ruke pronañen je u jednoj uličici, na samrti
usled gubitka krvi. Ako je pre smrti nešto rekao pozorniku koji ga je pronašao,
policija je to čuvala za sebe. Nije bilo potrebno pitati kako su umrli. Jedan od
policajaca ubrzo donese Vušinu njegove mačeve. Bili su obrisani, ali je na njima
još bilo skorene krvi. Sekira se namršti, ali ih bez reči vrati u korice. Uskoro se
pojavi i Smeñiponi, i pošto se raspitao za Crnozubove rane, svi zajedno poñoše
nazad u Sekretarijat, u pratnji dvojice naoružanih ljudi koji su se držali na
pristojnom odstojanju.
"Jesi li razmišljao šta ovo znači, Nimi?"
"Znači, pre svega, da je neko pogrešio i povezao me sa Džaezisom. A vi,
gospodaru?"
"Ista greška. Za Hanegana je politički važno da mute, nomadi i grañani žive u
meñusobnoj mržnji i strahu, jer je u nejedinstvu lakše vladati njima. Jesi li znao,
Nimi, jesi li znao... da je Džaezis bio avet?"
"Skriveni muta? A, ne, gospodaru! Teško je verovati u to. Video sam ga bez
odeće."
"Izvršena je autopsija, i pronašli su znakove. Ali nisu hteli to da objave. Već
decenijama nije bilo pogroma, i ne želimo da sada ponovo započnu. Smesta ćeš
preseliti svoje stvari. Dok u gradu traje gužva, stanovaćeš u podrumu
Sekretarijata. Za slučaj da ponovo pokušaju. Možda nikada nećemo saznati ko je
unajmio te ljude, ali je sigurno da su bili amateri."
"Ovdašnji", dodade monah. "Jednog od njih već sam viñao."
"Da, ali nas telegraf čini predgrañem Teksarka, i reči danas putuju brže nego što
se sunce kreće iznad zemlje. Na svu sreću, sabor bi trebalo da počne sredinom
nedelje. Kada Benefez, ili čak Korvanijev zamenik, stignu ovamo, preuzeće
komandu nad svojim ljudima. Ne verujem da kardinal Benefez unajmljuje
ubice."
"Njegov nećak to radi", progunña monah.
"Ali samo profesionalce, Nimi, a ne amatere", reče Vušin.
Kada su stigli do Sekretarijata, prostrane, ali niske zgrade duboko uvučene meñu
drveće, Crnozub otkri da su tri podrumske sobe nameštene za povremene
glasnike ili političke begunce, i da jednu već koristi Sekira. Crnozub odabra
sobu bliže vratima toaleta, ali ga Sekira odmah upozori: "Noću koristi kiblu.
Nikada ne izlazi na ta vrata po mraku ako ja nisam sa tobom."
Ali do srede u uskršnjoj nedelji, kada se okupio potreban broj kardinala, nije
bilo novih napada, i dok su ljudi oboleli od Džaezisove bolesti mahnito jurili
ulicama, svlačili se goli meñu svetom ili jednostavno ležali u posteljama i urlali,
načinjen je prvi pokušaj da se održi sabor. Prvo su se kardinali okupili u velikoj
katedrali da zajedno daju misu, a onda su u povorci napustili zgradu da preñu trg
i uñu u palatu u kojoj će se održati izbori. Na jednom kraju prostrane prestone
dvorane bio je postavljen oltar, a palata je bila privremeno osveštana.
Kardinal Smeñiponi je za svoje saborne delegate izabrao brata Crnozuba Svetog
ðorña i sestru Džulijen od Uznesenja; pravilo da njegovi sabornici budu
sveštenici iz Svete Mejzi važilo je samo u njegovom odsustvu, a on je
nameravao da bude prisutan. Nimi je izbor sestre za sabornika ocenio kao
prefinjen diplomatski potez, ali ga je veoma začudila činjenica da je i sâm bio
izabran, sve dok nije primetio da Smeñiponi često razgovara sa Džaradom, i da
je Džarad kao svoga sabornika doveo brata Raspevanu Kravu. Nimi postade
neodreñeno nespokojan. Možda je Sveti Duh u izboru pape trebalo da misli i na
nomadsku politiku. Što da ne? Bilo kako bilo, strahovao je od neposrednog
susreta sa raspevanom Kravom ili opatom.
Meñutim, odmah pošto se okupio sabor, jedan kardinal iz Jute smrtno se
razboleo i morao je da napusti skup, izazvavši prekid usled nedostatka kvoruma.
Crnozub se vratio u svoj novi dom u podrumu. Policija je motrila na zgradu, ali
više nije bilo napada.
Tokom tri dana koliko je kardinal predsednik sabora dozvolio da traje prekid,
pristiglo je još sedam birača iz daleke severoistočne provincije. Iz stanice
telegrafa stigla je vest da će nadbiskup od Teksarka doputovati za deset dana.
Čim se sabor ponovo sastao, kardinal Smeñiponi predložio je, zajedno sa jednim
od Benefezovih konklavista, čime je hteo da pokaže nepristrasnost, propis kojim
se oficir za red opunomoćuje da uhapsi svakog kardinala birača koji pokuša da
napusti grad, ili čak zgradu, bez odobrenja sabora. Usledilo je žestoko
protivljenje kardinala koji su se bojali epidemije, ali je Smeñiponi u odgovoru
mrko ukazao na gnev naroda na ulicama, kao i na ono što bi moglo da se dogodi
kardinalima biračima ako ne održe kvorum. Propis je izglasan velikom većinom
i poslat je vlastima grada Valane, sa zahtevom za pomoć u njegovom
sprovoñenju. Zahtev je bio prihvaćen, i bekstvo kardinala iz Valane se od tog
trenutka smatralo zločinom. Tako je započeo proces traženja kandidata koji je
odgovarao Svetom Duhu i raznorodnim zemaljskim silama, iako najviša od
zemaljskih sila, kardinal nadbiskup Urion Benefez, još nije bio stigao u grad.
A grad je nastavio da poboljeva.
Drevni običaj spaljivanja balota, sa vlažnom slamom ili bez nje kao signala koji
je davao svetlu ili mrku boju dima iz dimnjaka, još se poštovao, ali su se zakoni
o izboru pape promenili u skladu sa zahtevima vremena. U teoriji, biskupa Rima
biralo je rimsko sveštenstvo, zaključano u zatvorenoj zgradi (con clave) sve dok
dve trećine glasača ne bi postiglo saglasnost. Već hiljadama godina, svakom
novom kardinalu, ma gde da je živeo, dodeljivana je rimska crkva čije je
održavanje bilo njegova dužnost i čije je ime postajalo deo njegove titule: Ilaja
kardinal Smeñiponi, ñakon Svete Mejzi u Novom Rimu. Sada je kardinala bilo
više nego crkvi u Novom Rimu i Valani zajedno.
Gradom bi s vremena na vreme prošla neka grupa demonstranata, da bi se
okupila na trgu svetog Jovana i izvikivala parole pred palatom. Petog dana
sabora, ljudi su počeli da bacaju po koji kamen na vrata palate, pa je papska
garda, u žalosti za umrlim papom, izišla sa nareñenjem da održava red. Ali
narod je ubrzo razoružao vojnike, nevoljne da proliju krv. Civilna policija, bez
dozvole da koristi vatreno oružje, bila je nemoćna da kontroliše masu. Gomila se
okupljala i razilazila po želji. Zaplašeni, kardinali su glasali tri dana zaredom. Za
vreme njihovog glasanja narod bi se razišao, iako je uvek bilo onih koji su čekali
da ugledaju beli dim.
Povremeno bi neki od kardinala, obično bolestan, pokušao da napusti grad, bio
uhvaćen i doslovno odvučen nazad u palatu, gde je jedna prostorija pored
saborne dvorane bila pretvorena u bolnicu. Birač je mogao da glasa iz postelje,
njegov balot bi do oltara odneo neki od konklavista pomoćnika koji bi ga
neprestano držao visoko podignutog da bi svako mogao da vidi da nije bilo
zamene. Ali dok je taj rani i neodlučni balot trajao, grañani ispred palate dizali
su drvenu skelu ispred velikih bronzanih vrata da bi sprečili izlazak iz palate.
Kovač je učvrstio skelu, ukucavši dugačke klinove u glavne nosače, usañene u
rupe izdubljene u granitnim zidovima. Drugi su zakucavali letve na prozore
zgrade.
Šestog dana tamnovanja, jedan grañanin popeo se na krov sa maljem i ćuskijom
i odlomio glinene pločice, da bi zatim drugi, sa sekirom, probio rupu u krovnoj
konstrukciji ispod pločica. Na krov su izvučene kofe pune pomija, i grañanin ih
je raspoloženo ispraznio kroz otvor. Gospe iz Udruženja Oltara Valane bile su
sprečene da donesu pomoć u hrani, pošto su pobunjenici zatvorili kuhinju. Palati
su prekinuli i dovod vode.
Najgrlatiji meñu kardinalima popeo se na razbijeni prozor i počeo da urla
anateme na gomilu, preteći isključenjem iz crkve svakome ko ostane na trgu u
narednih pet minuta. Svet je klicao i pljeskao kao da je upravo objavio dobru
vest. U stvari, niko ga nije ni čuo u opštoj galami.
Krajem popodneva, jedan kardinal sa prolivom zakukao je da su klozeti puni do
izlivanja, jer su svetojovanovci napolju bili sprečeni da ih prazne. Svi zahtevi
iznutra da se donesu sveće i ulje za svetiljke bili su odbijeni. Palata je počela da
miriše kao lokalni zatvor, doduše sa tamjanom. Konklava je sada zaista bila 'sa
ključem'. I sa klinovima i gredama. Ležaja je bilo dovoljno za sve kardinale, ali
su njihovi sabornici spavali na podu.
Crnozub je sedeo naslonjen na zid, spreman da odgovori na gospodarev poziv,
posmatrao, slušao, njušio i trudio se da se ne plaši. U Smeñiponijevoj službi
stekao je dosta samopouzdanja. To, kao i činjenica da je sposoban da odbije
napadače, bila su umirujuća saznanja, od koristi u svakoj situaciji. Crnozub je
znao da se ne menja, već da se otvara u novim dimenzijama. Ali je osećao da se
u tome udaljava od Boga.
Smeñiponi mu domahnu da doñe napred. "Razgovaraj sa što je moguće više
konklavista u službi kardinala. Ispitaj njihovo raspoloženje u pogledu
kandidature kardinala Nouvota i opata Džarada, naročito Nouvota."
"Da, gospodaru." Osvrnuo se na izrazito bučan tresak razbijenog prozora.
"Učestvovao sam na četiri sabora, ali nikada nisam video ovako nešto", reče mu
Smeñiponi, ispraćajući ga na zadatak brojanja glasova. "Ta bolest mora da
izaziva ludilo."
Crnozub poče da se kreće od kardinala do kardinala, ne približavajući se samim
biračima već ispitujući pomoćnike prelata. Konačno stiže i do opata Džarada.
Samopouzdanja koje mu je pomoglo sa policijom iznenada netragom nestade.
Tu je bio i brat Raspevana Krava, kao opatov konklavist, ali Crnozub pade na
kolena i poljubi opatov prsten. Džarad ga blago podiže na noge i osmehnu se, ali
ga ne zagrli, i oslovi ga po imenu, ali ga ne nazva bratom. "Došao si da me vidiš,
sine?"
"Dom'ne, moj gospodar me je poslao da potražim savet u pogledu moguće
nominacije Sorelija kardinala Nouvota."
"Od mene, ili od svih?"
"Od svih, dom'ne."
"Reci mu da, ako Sveti Duh nema ništa protiv, nemam ni ja." Osmehnuo se
Crnozubu i ponovo se okrenuo od njega.
"A nominacija Džarada kardinala Kendemina?"
"I Sveti Duh i ja smo protiv toga. Je li to sve?"
"Ne baš."
"Bojao sam se da nije."
"Hteo sam da zatražim opatov blagoslov za razrešenje iz reda."
Džarad ga zamišljeno pogleda: "Ja sam bio taj koji ti je poverio sakrament svetih
naloga, sećaš se?"
"Naravno."
Džarad sastavi dlanove, pogleda u tamu iznad njih i obrati se Bogu: "Jesi li ikad
čuo da je neko odbacio svete naloge?"
"Nikada", reče kardinal Smeñiponi, pridruživši im se. "Je l' to imamo neki
problem ovde?"
"Baš nikakav", uzviknu Džarad i uhvati ga rukom za rame.
"Šta ti kažeš, Nimi?"
"Da, imamo problem. Kada ću i kako ću da budem razrešen?"
"Pa, to delimično zavisi od ovog opata ovde."
"A to, bez njegove dozvole, zavisi od pape?" Crnozub skrenu pogled prema
Džaradu, opazi njegov gnev, opazi obuzdavanje gneva, i vide kako se
Džaradove usne neznatno miču u molitvi dok je slušao Smeñiponija, duboko
dišući.
"Oh, na kraju krajeva to zaista zavisi od pape, ali njegova dozvola je gotovo
automatska ako je opat dao svoju." Smeñiponi upitno pogleda Džarada. Ovaj
spusti ruku sa njegovog ramena.
"I gotovo automatski odbijena ako opat odbije?" Crnozub se takoñe zagleda u
Džarada.
Džarad se okrenu Crnozubu. "Izgleda da ti dugujem saslušanje. Hoćeš li da
razgovaraš sa mnom o tome? Doñi u moje odaje kada sve ovo bude gotovo."
"Zahvaljujem vam, dom'ne!"
Kada se okrenuo da poñe, Smeñiponi ga stiže. "Stvarno želiš da te razreše, ili
samo tražiš razlog za svañu sa opatom? Oslobodiće te, ako ga još više ne
razljutiš. Pusti to malo, Nimi. On je nezadovoljan tobom. Ne pogoršavaj stvar."
Monah poñe dalje. Njegovo samopouzdanje iznenada je iščezlo. Nedostajala mu
je opatija. Žudeo je za Džaradovim blagoslovom, ili bar nekim znakom
praštanja. Nastavio je da prikuplja mišljenja, iako je znao da je Smeñiponi,
zapravo, nameravao da proširi glas da podržava Nouvota. Neka varka, pomisli
Nimi. A opet, možda i nije. Severozapad je verovatno bio srećniji kada je
papstvo bilo sa one strane Ravnica. Upliv u poslove severozapadnih crkvi iz
Novog Rima bio je manji nego iz Valane. Nouvot je naginjao što ubrzanijem
povratku, uprkos netrpeljivosti kardinala Benefeza prema nezavisnosti
severozapada u pitanjima liturgije i katoličkog učenja. Ako je dobro shvatio
gospodarove nagoveštaje, Smeñiponi je, u stvari, mahao crvenom haringom da
odvuče kerove od politike u teologiju. Ali, sa druge strane, Soreli Nouvot bi
verovatno bio valjan izbor za najviši položaj.
Napolju se začu ponovljeno urlanje: "Izaberite papu! Izaberite papu!"
Povremeno bi se čulo i: "Izaberite Amena! Izaberite Amena!" Spolja doñe glas
da je otac Pirgavopero napustio svoju pećinu i otišao u planinu, i da je grupa
grañana pošla da ga traži. Crnozub poče da se moli svetom Lajbovicu i pokuša
da poštuje svoj brevijar, ali je bilo teško moliti se usred te galame, iako se činilo
da opatu Džaradu to polazi za rukom.
Sve je više osećao glad.
Kardinal visoki kancelar Hilan Blez pokušao je da povede svoje preplašene
prelate u Veni Creator Spiritus, ali se himna jedva čula od buke sa krove,
treštanja čekića po vratima i prozorima, pljuštanja pomija po podu i
uznemirenog žagora stotina birača i njihovih sabornika.
Smeñiponi se pope na privremeni oltar i grmnu: "Tišina! Utišajte se, u ime
Boga!"
Samo je skrnavljenje oltara moglo da privuče njihovu pažnju, i uskoro zaista
nastade tišina.
"Ovo što vidite i čujete uistinu je Božji sud nad nama! Ovaj skup sada mora da
pozove oca Amena da mu se obrati. Njegovo mesto je meñu nama. Saslušaćemo
ga, i to odmah. Šta kažete na to?"
"Silazi odatle, Ilaja!" doviknu opat Džarad.
"Tek kada budete glasali!"
Meñu kardinalima se začu nesložno mrmljanje uz nekoliko gnevnih uzvika, ali
posle nekoliko trenutaka prigušene vike spolja, skup iznenada utihnu. Svetina je
postavila izveštače na razbijene prozore da slušaju šta se govori unutra.
"Mir! Neka se prvo jave oni koji su protiv", uzviknu Smeñiponi. "Biće ih lakše
prebrojati. Neka podigne ruku onaj ko ne želi da sasluša oca Amena."
Pokazujući prstom tu i tamo i glasno brojeći, Smeñiponi konačno objavi:
"Sedamnaest! Amen Pirgavopero će nam se obratiti." Zatim klimnu glavom i
siñe sa oltara.
Na otvorenom prozoru iznad balkona za hor videlo se lice nekog čoveka. Bio je
to valanski policajac. Smeñiponi i kardinal visoki kancelar nestadoše kroz vrata i
uskoro se pojaviše na balkonu, razgovarajući sa policajcem. Ovaj doviknu
njihove reči gomili. Otvor na krovu bio je otkriven da bi lešinar mogao da
pobegne, ali preplašena ptica nije obraćala pažnju na to i ostala je da stoji na
poprečnoj gredi iznad znaka INRI. Gomila oduševljeno zagraja.
Uskoro je nekoliko prozora bilo otkovano, ali nijedna vrata. Posle dva sata
morali su da počnu da iznose izmet iz toaleta lopatama. Kroz otvor na krovu
spustili su nekoliko korpi sa veknama kiselog ražanog hleba, išaranim crnim
tačkama, a pumpe za vodu ponovo su proradile. Opet se, meñutim začu galama,
kada je lešinar iznenada sleteo sa krsta na pod, privučen smrdljivom masom
smeća na pločama. Konačno dozvoliše trojici svetojovanovaca da uñu kroz
prozor iznad balkona, oteraju pticu i počiste pomije sa poda.
Uminu pometnja, povrati se red, i jedini zvuk u palati bila je mešavina štucanja,
ječanja, uzdaha i stenjanja bolesnika, mešavina koja je pokrivala svaki prošaptan
razgovor koji se vodio u toj velikoj, privremeno osveštanoj pećini. Svetlost dana
bila je na izmaku. Sluge su počele da pale sveće, ali je malo kardinala bilo još
budno i na nogama. Ražani hleb bio je potrošen, kao i najveći deo vode, ali su
glad, žeñ i strah ostali da se produže na noć.
Crnozub slučajno doču jednog od teksarških konklavista kako govori nekoj
pomoćnici opatice:
"Svima je jasno da je kardinal Smeñiponi skinuo rukavice. Smeñiponi je ovog
proleća otišao u opatiju Lajbovic i tamo sebi uzeo sekretara i telohranitelja. A ko
je taj novi telohranitelj? Zločinac odbegao iz Teksarka, nekadašnji dželat Vušin,
sada osuñen na smrt zbog izdaje. A sekretar? Izbeglica iz horde Skakavaca koji
mrzi Teksark, odgajen da prezire carsku civilizaciju, ali odgajen u opatiji, i
prijatelj Korvanijevog ubice. Kardinal ñakon je ustao i izvreñao našeg učenog
Tona Ordina, a istovremeno je oklevetao kardinala Benefeza i maltene objavio
rat Crkvi Teksarka. Sada želi da jedan planinski pustinjak, koji jedva da govori
latinski i koji bi se smrtno plašio Novog Rima, postane novi biskup Novog
Rima, ponovo in absentia. In absentia za stalno, kako Smeñiponi verovatno i želi
da bude. Bez obzira na to kako bi moj gospodar glasao u pogledu Amena
Pirgavopera, podrška koju ovome pruža kardinal Smeñiponi verovatno će ga
primorati da se uzdrži, u to sam gotovo siguran."
Dvadeset potrebnih glasova bilo je, meñutim, u tišini sakupljeno, i Amen
Pirgavopero postao je kandidat za papu i pre nego što se pojavio da govori.

11.
Stoga, budući da je duh tišine toliko važan, dozvolu za obraćanje treba retko
davati čak i najuzornijim učenicima, čak i kada je to u cilju voñenja korisnoga,
bogougodnoga i poučnoga razgovora.
Kanonik svetog Benedikta, poglavlje 6.
Amen Pirgavopero nije bio dovoljno snažan da se odupre gomili koja ga je
sredinom prepodneva odvukla, nevoljnog, do papske palate. Tako je, konačno,
da umiri narod i sabor, stari crni pustinjak pristao da se obrati kardinalima. A
umirući kardinal Ri je za ovu svrhu pristao da postavi starog sveštenika za svog
sabornika, jer je većina dovodila u pitanje Pirgavoperovu titulu kardinala in
pectore koju mu je dodelio njegov nekadašnji progonitelj. Preneli su ga kroz
prozor na balkon, a kroz otvor na krovu spustili su još korpi lošeg hleba i bokala
sa vodom.
Na saboru su postojali pisari zaduženi da beleže sve govore, koje će kasnije
pregledati i izmeniti sami govornici, ali su se nekolicina od onih koji su zaista
saslušali naizgled beskrajnu besedu starog pustinjaka kasnije kleli da su neki od
pisara bili zaspali, tako da niko, zapravo, nije zabeležio ceo govor. Birači su ga,
meñutim, u početku pažljivo slušali.
Starci iz okoline grada pričali su neobične priče o Amenu Pirgavoperu. Po
nekima, običavao je da bešumno luta planinskim stazama na mesečini i
razgovara sa antilopama, gorskim duhovima i vaskrslim Hristom. Neki su ga
videli kako pred zoru leti iznad drveća, a u rupi u dnu pećine držao je zmije,
mumiju jednog starog Jevrejina, ili devojku mutu, čudotvorku. Pričalo se da je
bacio čini na papu Linusa Šestog, koji ga je kao biskup od Denvera primorao da
se povuče iz službe, i te čini su naterale Linusa da ga tokom svog bolovanja
nekoliko puta pozove u papsku palatu, da ukloni čini ili da izleči bolest čiji je
uzrok ostao tajna za lekare. (Crnozub ga je video kako se pretvara u mačku, ali
je bio spreman da prizna da bi se njegov vid na daljinu mogao znatno poboljšati
naočarima. Njegovo odbijanje da to učini, meñutim, nije bilo siromaštvo koliko
strah da oštrina vida ne ugrozi njegova povremena halucinantna prikazanja ljudi
i stvari.)
Jeretici i sveti ljudi dolazili su na hodočašće u Amenovu pećinu. Deca
nereligioznih roditelja bacala su kamenje na njegova vrata i nazivala ga
sodomitom, ali bila je činjenica da mu je lord kardinal Smeñiponi često dolazio
u posetu, i da je bio ispovednik uglednih grešnika iz grada. Trudne žene dolazile
su kod njega da im blagosilja stomak, a uz malu nadoknadu bio je spreman da se
posavetuje sa planinskim duhovima, koji su kontrolisali vreme čak i u zapadnim
Ravnicama i koje je oslovljavao imenima svetaca, kada je najbolje sejati ili
žnjeti ili gajiti ovce.
Ali sada je ovaj tamnoputi starac sa belim oblakom kovrdžave kose počeo svoje
obraćanje kardinalima na saboru na potpuno jednak način na koji je govorio sa
Crnozubom prilikom ispovesti. Bio je to vremešni ispovednik koji na
najpomirljiviji način prekoreva grešnike i manje pomirljivo iskušava njihove
umove paradoksima, a povremeno i mučnom sintaksom.
Raširio je dugačke koščate ruke kao da će obgrliti skup. "Očevi Crkve, cenjeni
velikodostojnici, meñu nama sedi laik bez ikakvog zvanja i u našem je društvu
kao uhoda u logoru neprijatelja. Ova propoved namenjena je njemu."
Nadbiskup od Apaloče ustade i uzviknu: "Pokažite nam ga, oče. Pozovite
zapovednika straže!"
"On je zaista bez dozvole meñu nama", reče Pirgavopero, odmahujući
razvodnicima da se povuku. "Ali ja vas molim da posedate, jer je on meñu nama
od početka i uvek će biti sa nama. Ovde je, uostalom, da uhodi za Isusa, a ovaj
sabor je logor neprijatelja."
Nastade žagor pravedničke pobune o Svetom Duhu i apostolskom nasleñu, ali
ubrzo uminu.
"Laik koji sedi meñu nama uhoda je savesti. Savest ne poseduje položaj i zvanje.
Savest ne može biti kardinalova ili prosjakova. Vezuje se za nagog čoveka. I za
nagu ženu." Opatica od N'Orka se trgnu, ali Pirgavopero nije gledao u nju. "U
njemu ili njoj, Otac daje život Sinu.
"Obraćam se zato ovom nagom laiku, bez obzira na njegov položaj. Položaji su
se borili sa položajima. Zvanja su se borila sa zvanjima. Poreklo se bori sa
poreklom. Da li laik želi jednog i jedinog papu, papu za sve? Neka se onda
odrekne položaja, zvanja, porekla i moli Boga za milost da glasa kao laik i čist
čovek." Posle ovog racionalnog uvoda, počeo je da luta.
Isprva je uglavnom govorio o povratku papstva u Novi Rim, ne zato što mu je to
pitanje bilo najbliže srcu, već zato što je znao da je najvažnije. Od samog
početka stavio je na znanje svima, na opšte zaprepašćenje njegovih valanskih
pristalica, okupljenih napolju, da se zalaže za bezuslovno vaspostavljanje
novorimskog papstva u njegovom vekovnom sedištu. Čak je i njegov prijatelj,
Smeñiponi, izgledao iznenañen ovim priznanjem.
Samo su kardinali iz Denverske Republike bili za večni izgon, i oni su takoñe
bili istinski zaprepašćeni. Izbegavali su da izgon nazovu izgon i predlagali da se
ime Valane promeni u 'Rim'. Njihovi razlozi imali su čvrsto obrazloženje, ali su
se složili sa pukom na ulici da bi kraj izgnanstva bio i kraj Valane. Ali valanska
struja bila je samo jedna malobrojna grupa na saboru. Svi ostali želeli su
povratak papstva u Novi Rim. Oko uslova tog povratka postojala je oštra podela
mišljenja, kao i zahtevi da Carstvo izvrši demilitarizaciju okolnih oblasti.
Sabor se našao u ćorsokaku.
U suštini, daleki istok i zapad bili su na jednoj strani, a središnje oblasti na
drugoj. Središnje oblasti predstavljali su Teksark i njegove vazalne države duž
Velike Reke. Bilo je i birača za koje pitanje valanskog izgnanstva nije bilo od
presudne važnosti. Meñu njima je bila i Emeri kardinal Buldirk. Poreklom sa
dalekog severoistoka, na dva prethodna sabora glasala je sa zapadom, ali je ovaj
put očigledno naginjala Benefezu zbog mogućeg omekšavanja njegovog stava u
pogledu položaja žena u kleru. Benefez, meñutim, nije bio prisutan da potvrdi
izjave svojih sabornika, tako da njen glas nije bio siguran. Kardinal Smeñiponi
je ulagao sav svoj šarm da je pridobije, a ona svoj da zavede njegovu ženstvenu
stranu.
Crnozub bi povremeno i sâm ponešto zabeležio, ali je starac verglao bez kraja i
konca. Pogrešno je navodio iz Pisma. Podrigivao je. Tačnije je navodio iz
Pisma. Prdeo je. Izvinjavao se zbog svoje slabosti. Govorio je o svom dečaštvu
na severozapadu. Govorio je o poljodelačkim pitanjima. Govorio je o mudrosti
nemislećeg Boga. Jedan od delova koji su bili verno zabeleženi i kasnije
upotrebljeni protiv njega, bio je ovaj:
"Sva ova priča o crkvi, državi i uzrocima šizme podseća me na jednu drugu
priču. Kada su sveštenici jednom pitali Isusa da li treba da plaćaju poreze
tadašnjem Haneganu, Isus je od njih pozajmio novčić i upitao ih čiji je lik na
njemu. 'Haneganov', rekoše oni. A on im na to reče: 'Podaj Haneganu
Haneganovo, a Bogu Božje.' Onda se nasmešio i stavio novčić u džep. Kada je
sveštenik zatražio svoj novčić, Isus ga upita: 'Šta misliš, kome pripada
Hanegan?' Pošto nije dobio odgovor, on ih podseti: 'Zemlja je Tvorčeva u
potpunosti, svet i oni što žive na njemu.' Naravno, to je samo još jedan način da
se kaže: 'Lisice imaju svoje jazbine, ali sin čovekov nema gde da odmori glavu.'
Isus tada vrati svešteniku njegov novčić i tu noć prespava ispod jednog od
Haneganovih mostova, zajedno sa Petrom i Judom. Sveštenik ode kući, plati
porez i sastavi tužbu."
Ovde se Pirgavopero još više udalji od teme Novog Rima i Valane.
"Zašto su, možda ćete se upitati, Juda i Petar i Isus spavali ispod mosta?" upita
on, prateći liniju preñašnjeg razmišljanja. "E, vidite, Juda je imao dobar razlog:
neko mu je ukrao konja, i bio je suviše umoran da pešači do svratišta. Petar je
takoñe imao dobar razlog: nije imao para da odsedne u svratištu. Isus nije imao
nikakvog razloga. Isus je bio slobodan da spava ispod mosta. To je bit slobode. I
razuma. I mišljenja."
Još jedno iskrivljavanje Pisma koje će kasnije biti upotrebljeno protiv njega bilo
je ovo:
"Šta čovek dobija time ako osvoji ceo svet, a izgubi dušu? Već sam govorio o
ovom svetu, i o onome kome on pripada, ali šta je, pitaće se neko, čovekova
duša, koja može biti izgubljena? Duša, s obzirom na to da li postoji ili ne postoji,
jeste sedište patnje. Kada se Isus rodio, osmotrio je svet i rekao materi: 'Od onog
najvišeg do onog najdubljeg, samo sam ja onaj što pati.' Ovo mi je rekao
kardinal Ri, čiji sam sabornik. I upravo je to prva činjenica vere: Jesam - znači
'patim'. Zašto patim? Je li to Božja osveta prema sinu? Ne, patim zato što se ja,
odnosno moja duša hvata za svet ne bi li ga ukrotila, a svet ima oštre zube. I
trnje. To je druga činjenica vere. Svet je takoñe ljigav i migolji se. Kad god
pomislim da ga imam u rukama, on me žacne i isklizne mi, ili deo njega umre za
mene i ispuni me tuga i osećanje gubitka - posledica greha. Ali postoji način da
se prestane sa hvatanjem za taj klizavi svet, način da se prestane sa patnjom i
gladovanjem. To je treća činjenica vere. Ta treća činjenica, blaženi očevi, može
se nazvati 'put Krsta'. Taj put vodi na Golgotu. A tebe meñu vama koji ćeš biti
papa, vodi u Novi Rim."
Tada se bez uvoda vrati na temu.
"Ovo su elementarne stvari. Četvrta elementarna činjenica vere naziva se
'stanice na putu Krsta'." Mahnuo je prema uljanim slikama na zidovima
katedrale.
"Evo šta ja kažem, poštovana gospodo, o Novom Rimu: tamo se završava put
Krsta. Poslednja stanica. Papa mora da se vrati u Novi Rim kao na Golgotu, i da
bude razapet. Hanegan će imati svoj novčić priloga, koji pripada Bogu ako
pravilno shvatite Božju ironiju, a Petar će imati svoje raspeće. Kada je u
prošlom veku Benedikt pobegao iz Novog Rima, ukazao mu se Isus, koji ga je
upitao: 'Quo vadis', ali je Benedikt pomislio da je to neki Nomad, i odgovorio:
'Ad Valanam', i više se nije osvrtao. Ovo sam čuo od jednoga meñu vama."
Osmehnuo se sabornicima iz Teksarka, na čijim su se licima za vreme njegovog
govora smenjivali izrazi najpre netrpeljivosti, zatim zapanjenosti, pa besa, a
onda sumnjičavog odobravanja, jer iako premise na osnovu kojih je došao do
svojih zaključaka nisu bile pohvalne za njihovog monarha dok mu je teologija
bila skandalozna, zaključci su mu bili isti kao njihovi. Papstvo je trebalo da se
vrati kući bez ikakvog prethodnog ustupka moći od strane carskog zapovednika
Teksarka.
Obično tako ćutljiv, ovaj čovek je sada u svom govoru potrošio popodne, i kada
su u sumrak upaljene svetiljke, nastavio je da govori na njihovoj svetlosti.
Jednom, kada je i Crnozub zadremao, prenuvši se, ugledao je jaguara u odrpanoj
mantiji kako se ponovo pretvara u tamnoputog starca sa razbarušenom sedom
kosom.
Amen Pirgavopero održao je govor koji će postati čuven u istoriji crkve, što će
biti priznato čak i u zapisima njegovih najstrožih kritičara. Takvi su bili navodi i
omaške koje su zapisali beležničari.
Amen o Padu i njegovim posledicama: "Plod tog stabla, uvažena gospodo, bilo
je razmišljanje. Razmišljanje je donelo i dobro i zlo. ðavo je preživajuća
životinja sa rascepljenim kopitima. Zmija Satana koja je proždirala duše i
preživala, naučila je ženu da razmišlja, a ova je naučila muškarca. Šta god da
radite, ne premišljajte se. Posvećeni nikad ne razmišlja. On maršira pravo iz
groba na Pakao - i uzdiže se na nebo ako je njegov usud takav.
"Ali ako razmišljate, te zbog toga i grešite kroz blud ili bes ili pohlepu, nikada se
nemojte stideti svoje krivice. Stid je ništa drugo do ponos, a ponos ništa drugo
do stid. Ovo dvoje, ponos i stid, gledaju u suprotnim smerovima, jer kada ponos
pogleda stid u oči i kada stid u oči pogleda ponos, oboje smesta umiru. Umiru
praćeni smehom, smehom čoveka koji ih je budalasto čuvao u glavi i držao ih
odvojene. Kada oseti svoj stid kao ponos i svoj ponos kao stid, oslobaña se oba,
i zanavek je slobodan od greha koji oba jesu. Krivica, meñutim, nije osećanje.
Kada primetite da ste zgrešili, i pokajete se zbog greha, ne poželite da niste
zgrešili. Poželite umesto toga da Bog u svojim neznanim putevima okrene vaš
greh na dobro, jer je vaš greh već deo istorije njegovog neprestanog stvaranja
sveta. Želeti da greh nestane znači protiviti se njegovoj volji."
Amen o istini: "Istina je prefinjena, strahotna reč Božja, uvažena gospodo,
subtile at infandum je njegova reč."
Amen, ponavljajući se, o čovekovom mestu u Božjem svetu: "Zar ne znate da je
Isus Hrist sam i bez prijatelja u Vaseljeni? Zar ne znate da je Zemlja Tvorčeva, i
sve na njoj? Šta to može da znači, uvažena gospodo, osim da lisice imaju svoje
jazbine, ali sin čovekov nema gde da položi glavu? Zato često noći ispod
mostova.
Šta je Bog, kada ga se bojiš, i sin čovekov, kada mu nanosiš zlo?
Onaj ko je blizak Bogu u opasnosti je. Moguće je biti toliko prosvetljen da iza
toga sledi slepilo. Svetlost je bila prejaka za tvoje oči i ti više nikada nećeš videti
Boga."
Amen o muškarcima, ženama i o Trojstvu, nastavljajući da govori u nekoj vrsti
zanosa: "Bog živi u samoj biti sina svoga. Ili kćeri." Klimnuo je prema opatici.
"Njegov presto... tamo je vrelije nego u paklu, znate. Čak ni sâm ñavo ne bi
mogao da sedne na taj presto. Ali vi možete. I ja. Mi sedimo u njegovom krilu i
znamo kako je biti božanstvo - iznutra. Bog u središtu sunca... ja sam više nego
samo ja. Jer jesam i Isus. I sveti duh. I, očiju mi, devica sam. Treba da se stidi
onaj koji govori o Bogu u trećem licu."
Otvoreno se zalagao za nešto što je Crnozub prepoznao kao doktrinu stare
severozapadne jeresi, mada se činilo da je većina slušalaca suviše pospana da bi
to primetila.
"Odakle potiču trojstvo i devica? Bezmerno božanstvo zevnulo je i ispljunulo ih.
Devica je himnična tišina u kojoj je Otac otpevao reč putem svetog daha i začeo
meso unutar njenog mesa u samom početku. 'Pre postanka, Bog nije Bog.' Ali
iza ovog zastrašujućeg četvorostrukog Boga zjape čeljusti bezličnog božanskog.
Ali reći to bila bi laž, uvažena gospodo. Laž je i samo izustiti to. Božansko?
Pokušati da se to imenuje ili ukaže na njega značilo bi potpuno ga promašiti,
iako smo pri tom u njemu. A opet, upravo sjedinjavanju sa tim suštinskim
božanskim usuñujemo se da težimo. U takvom jedinstvu, duša je kao čaša vode
prosuta u okean. Njena samosvojnost čaše vode rastvorena je u njenoj
samosvojnosti okeana. Ništa nije izgubila, niti dobila. Ponovo je kod kuće.
A plod smrti je greh", dodao je, kao, činilo se, usputnu misao.
Brat Crnozub je još u početku shvatio da je slušaoce nakratko osvojio njegov
pobožni polet, i prestao je da se trudi da razume svaku reč. Amen je znao kako
da govori. Umeo je da ostane svoj pred očima ljudi, i snaga njegovog duha
zadobijala je prevlast nad njima. Ali to je trajalo satima, i kardinali su počeli da
se okreću jedan drugom, pa čak i da tiho ustaju i okupljaju se po dvorani da
šapuću.
Novo jutro je već bilo dobrano svanulo kada je blagoslovio svoju nepažljivu
publiku i seo. Govorio im je celu noć. Bilo je to prvo od čuda budućeg pape.
Govorio je sedamnaest sati, a da nije popio ni čašu vode, i nimalo nije
promukao. Umorio ih je pričom. Samo je njegov prijatelj kardinal Smeñiponi
prozborio 'amen' kada je jutarnje sunce bacilo zrake kroz istočne prozore, ali to
je bilo zato što je na kraju samo nekolicina slušala besedu, a od njih samo šačica
sa pažnjom. Mnogi su bili zaspali. Drugi su čitali svoje brevijare ili se okupljali
po političkoj pripadnosti - zapravo su samo šetali od prestola do prestola - dok
su biskupi koji su ostali da sede šaputali i kikotali se sa susedima, nevino kao
devojke u rano jutro. Kada je Smeñiponi rekao 'amen' na govor, Pirgavopero je
ponovo ustao i odgovorio: 'Da?' - i tada, kao nadahnuti svetim duhom, nekoliko
pažljivijih slušalaca ustade i odgovori 'amen', sa tako dubokim osećanjem da je
to ponelo i druge, i začu se pokajničko 'amen' unezverenih slušalaca.
I to je bilo otprilike sve. Govor nije odmah postao čuven. Kao mnoge velike
besede u ljudskoj istoriji, Pirgavoperov govor je izgledao prilično pometeno
konklavi koja ga je, u očajanju, na kraju izabrala uprkos neobičnoj propovedi.
Njegove reči dobile su značenje tek mnogo kasnije, kada su ljudi pažljivo i na
miru pročitali transkripcije i nasumične beleške i prokleli ih kao najgnusniju
jeres ili ih veličali kao božanski nadahnute, novo otkrovenje. Ali Smeñiponiju i
svima onima koji su ga dobro poznavali, govor Amena Pirgavopera bio je poput
cvrkuta ptica koji na svakom jeziku govori takve stvari kao što su 'Živ! Živ!',
'Ko-ko-da' i slično. Značenje je u uhu slušaoca.
Izabrali su starca tog jutra, pre nego što je rulja počela da baca kamenje na vrata.
Kardinal Ri ležao je mrtav na svojoj prostirci. Stari Oto e'Noto potpuno je
skrenuo s uma. Hodnici palate bili su pokriveni bljuvotinom i govnima. Bolest je
tresla više od dvadeset pet kardinala, a petoricu su jedva obuzdavali od nasilja
njihovi sabornici. Izabrali su ga bez rasprave pre podneva.
Na iznenañenje mnogih, uključujući i Crnozuba, starac je rekao 'Accepto', i
prozvao se sopstvenim imenom, papa Amen, zbog čega su ga mnogi osudili.
Bilo je to kršenje jedne od najstarijih tradicija.
Naravno, pre konačnog izbora bilo je i nešto slabog otpora.
"Rekao je da posvećeni marširaju pravo u pakao!" požalio se jedan kardinal sa
juga opatu.
"'Iz groba' se spustio u pakao", dodade Džarad. "A trećeg dana ponovo je ustao
iz mrtvih i uzdigao se na nebo. To je sasvim pravoverno."
"Ako se to uopšte može reći za njega! Božju reč nazvao je strahotnom."
"Omaška", reče Smeñiponi. "Hteo je da kaže divotna."
"'Prefinjena i strahotna', rekao je. ðavolska svojstva. Zmija je bila
najprefinjenija od zveri. Božja reč je Satana?"
"De, de", reče opat. "Mislim da ga nisi najbolje čuo. Verbum subtile atque
infandum. To znači otmeno sročena, ali neizgovoriva. Čak i elegantna, ali
neizgovoriva. Istina tako prefinjena da izmiče govoru. Ćutanje Hristovo. I
mahao je rukama, zaokružujući Vaseljenu, dok je to govorio."
Na kraju, skup se jednoglasno složio oko jedne stvari. Ako je iko bio u stanju da
se vrati u Novi Rim kao poglavar crkve i da glumi Petra pred vladarevim
Cezarom bez kompromisa straha, bio je to Amen (kardinal in pectore Linusa
Sedmog, kao što su sada mnogi bili spremni da priznaju) Pirgavopero. Ali je
zato sabor upravo iz kompromisa i u strahu izabrao njega, dopustivši čak da
sabornici nadbiskupa Benefeza glasaju u njegovom odsustvu, što je bilo
nepravilno jer on nije bio prisutan da ih pouči kako da glasaju. Na njihovo
kasnije kajanje, glasali su za tog mršavog pustinjaka divljeg pogleda.
"Gaudium magnum do vobis. Habemus Papam. Sancte Spiritu volente, Amen
kardinal Pirgavopero..."
Ostatak se utopio u oduševljenom urlanju gomile, i sabor se ponovo preokrenuo
unutar sebe kada je svaki od kardinala stao pred novog papu da poljubi njegovu
papuču i da ga zagrli novi naslednik ključeva svetog Petra, kao i naslednik - ako
je Smeñiponi-pravnik bio u pravu - oba Petrova mača, koji su značili duhovnu i
svetovnu vlast, pri čemu je ova druga bila podreñena prvoj. Smeñiponi je, kao
advokat koji je bolje poznavao istoriju kanonskog prava i papstva od bilo koga
izvan opatije Lajbovic, tokom sabora otvoreno govorio o drevnoj teoriji dva
mača, na užas sabornika odsutnog nadbiskupa Teksarka. Citirao je drevni
proglas: "Porro subessse Romano Pontifici... de necessitate salutis..." 'I zato, da
bi zaslužili spasenje, svi moraju da se pokoravaju rimskom pontifu.' Prema
Smeñiponiju, ovaj nikada popularni proglas bio je namenjen prvenstveno
monarsima, bilo gradskim ili nomadskim, kao i Haneganima i Cezarima, ali je
prošao probu nepogrešivosti definišući pitanje vere i potkrepivši ga pretnjom
prokletstva u slučaju neposlušnosti. Možda je ono čega su se konklavisti
privrženi Teksarku najviše bojali, Smeñiponija kao pape, sada zamenio strah od
Smeñiponija kao vladara iz senke. Svima je bilo dobro poznato da je kardinal
bio pustinjakov zaštitnik, da je negovao prijateljstvo sa njim i da je uspeo da ga
pomiri sa Linusom Sedmim. Tada se činilo da je to bezazleno prijateljstvo
izmeñu bogatog i otmenog kardinala i skromnog svetog čoveka. Ako čovek
nema savesti, uvek može da plati da je stekne, cinično su primetili. Ali se činilo
da su Smeñiponi i Pirgavopero, iako dva suprotna pola, oduvek gajili iskrenu
meñusobnu naklonost. Sada je to prijateljstvo izazivalo zabrinutost.
Na ulicama je isprva vladalo slavlje, ali su se ljudi ubrzo razgnevili kada su
saznali da je njihov heroj promenio svoj preñašnji stav, koji je po opštem
ubeñenju bio da je Rimu mesto gde god papa odluči da se nastani. Drugi udarac
za grad bila je osuda Valane na interdikt koju je papa Amen izrekao da traje sve
dok kolovoñe nasilja prema saboru ne budu izvedene pred njega. Grad se tri
dana pušio od besa. Usled interdikta, bilo je zabranjeno držati mise i ispovedati,
i samo se umirućima mogao dati poslednji blagoslov. Grad je bio bolestan, i
znao je da je kaznu, zapravo, izrekao kardinal Smeñiponi. Ali su četvrtog dana
vezani teroristi ipak bili dovedeni pred papu. Naredio je da ih odvežu, saslušao
njihovu zajedničku ispovest i ponudio im osloboñenje od grehova ako poprave
sva oštećenja na zgradi pod nadzorom kardinala pokornika i zadovolje sve
zahteve izrečene protiv njih pred sudijom. Umirivši tako grad, papa-izabranik
ponovo je sazvao sabor i dao da ga opet izaberu u odustvu pretnje nasiljem sa
ulice. Ovo je takoñe bilo pripisano Smeñiponijevom uticaju. Glas protiv pape
bio je glas protiv skorašnjeg odlaska iz Valane, te zato nije ni bilo takvih
glasova, i bilo je samo dvoje uzdržanih.
Bila je istina da je Pirgavopero jednom rekao da je Rimu mesto tamo gde se
nastani papa, ali reći da papa ostaje papa gde god bio nije značilo da bi trebalo
da živi u Valani. Pirgavopero to nikada nije rekao, jer je i sâm bio papa samo
zato što je bio i biskup Novog Rima. Javna služba koja je obaveštavala i uticala
na javno mnjenje objavila je analizu Pirgavoperovih stavova i okačila je na
zidove ili vrata svake crkve u gradu. Grañani Valane, glasila je završna izjava u
ovom tekstu, nemaju razloga da se plaše Amenovog povratka u Novi Rim, jer je
to bio njegov dom, i iako je odlazio kao duhovni osvajač, moglo se očekivati da
se za svoga života svakog leta vraća u Valanu, da bi tu osnovao za stalno mnoge
institucije koje su se trenutno nalazile u Novom Rimu, recimo red ignjatovaca,
da bi ih oslobodio carskog uticaja. Uprkose tome, gnevni grañani kao da su bili
odlučni da ne dozvole papi Amenu da napusti Valanu sve dok ne stigne Urion
kardinal Benefez i ukaže poštovanje njegovoj svetosti.
Dotle su prisutni birači, kardinali Koledža, klekli ispred, poljubili prsten i primili
zagrljaj njegove svetosti pape Amena. Samo je nekolicina odbila da to učini,
tvrdeći da su izbori održani usred krize i da su zbog toga nevažeći. Ova grupica
bila je očigledno povezana sa Teksarkom, i njeno ponašanje nije bilo
neočekivano.
Bilo je otprilike podne na dan svetog izbora kada je kočija sa visokim
poglavarom Uronom kardinalom Benefezom, nadbiskupom od Teksarka, stigla
u bolešću obrvani grad u pratnji konjice. Crnozub je na trenutak opazio bes na
širokom nadbiskupovom licu kada je saznao za prisilni izbor, i začuo ga je kako
sipa psovke na svoje sabornike zbog načina na koji su glasali, ali su mu značenje
i značaj njegovog gneva već sledećeg trenutka isparili iz glave. Na suprotnoj
strani trga, preko puta palate, stajala je bosonoga devojka u smeñoj mantiji
monahinje. Bila je to Edreja, koja ga je posmatrala, činilo se, sa zaprepašćenjem.
Zakoračio je prema njoj, ali mu tada u umu odjeknuše Smeñiponijeve reči: Ne
smeš ponovo namerno da se viñaš sa njom. Ako je ponovo vidiš u Valani,
izbegni je. Ali ona se već bila okrenula i nestala u gomili.
12.
Dokonost je neprijatelj uma. Zato braća povremeno treba da se zaokupe fizičkim
poslovima, a u za to odreñene sate čitanjem svetih spisa.
Kanonik svetog Benedikta, poglavlje 48.
Čim je Ilaja Smeñiponi čuo da je njegov stari prijatelj-neprijatelj Urion Benefez
u gradu, počeo je da traži priliku da preskoči takve ceremonije kao što je
odevanje novog pontifa. Kada je dočekao pravi trenutak, naredio je Crnozubu da
poñe sa njim u posetu nadbiskupu carskog grada, ali monah nije mogao da
dokuči u kakvu svrhu. Dok su žurili na adresu na kojoj je Benefez rezervisao
stan, Crnozub mu poveri da je video Edreju. Glas mu je pri tom podrhtavao, i
kardinal zastade i oštro ga pogleda.
"Rekao sam ti da je izbegavaš!"
"Nisam vam bio neposlušan, gospodaru" - još, dodade demon u njemu nemo.
Smeñiponijev osmeh se ponovo pojavi. "Znam. Ona je zaobišla tebe. I sâm sam
razgovarao sa njom."
"Gde?"
"U mom uredu, kada si ti bio odsutan. Zatražio sam od obezbeñenja da mi je
dovede kada sledeći put donese srebro iz kolonije. Kada smo konačili u
Skrovitom Dolu, rekao sam ti za grupu muta u Sakamint gorju. Oni to mesto
zovu Novi Jerusalim. Tamo postoji jedan stari rudnik srebra u kome rade. Ona
dolazi u grad otprilike jednom mesečno, u, ovaj, drugo krilo zgrade, da razmeni
srebro za novac. Njihove veze su strogo ograničene na jednu njihovu tajnu
grupu, koje me obaveštava o tome. Zato me nije poznala od ranije, iako sam se
ja veoma iznenadio kada sam je video. Mi čuvamo njihove tajne. Pored ostalih
stvari, u strahu su za svoj rudnik. Video si papsku zastavu na krovu Šardove
kuće.
"Reći ću ti kako im je izgledala naša poseta, Nimi. Oni žive na rubu oblasti u
kojoj vlada bezakonje. Za poslednju grupu sveštenika koja je svratila u Skroviti
Do ispostavilo se da su agenti Teksarka, i bili su veoma podozrivi prema
Šardovoj porodici. Jedan od njih je pronašao planinsku stazu iza njihove kuće i
video je previše, pa su ga stražari tiho ubili i uklonili. Kada su ostala dvojica
primetila da ga nema, htela su da poñu da ga traže. Šard im je rekao da postoji
opasnost da ih napadnu medvedi. Stražari bi i njih ubili. Edreja je pošla u
potragu umesto njih, i donela je deo ruke sa tragovima zuba i kandži, pa su se
njih dvojica pomolila nad njom, sahranila je i pošla na jug putem kojim su i
došla. Ali pre nego što su pošla odala su Šardu da su na strani Teksarka, i da bi
sve mute trebalo da se vrate u naciju Vašita.
Odmah pošto su ta dvojica lažnih teksarških sveštenika otišla, naišao je jedan
kardinal bez biskupskog prstena, monah koji je svirao gitaru, i mačevalac koji
nije krio da je radio za Hanegana. Osim toga, ako je kardinal bio ono što je
rekao da jeste, trebalo je da zna sve o njima, a činilo se da nije."
"I sve što kriju je srebrni rudnik?"
"Ne baš. Mute u Novom Jerusalimu otprilike su devedeset posto aveti - dakle,
naizgled gotovo normalni, kao Edreja. U planine su počeli da beže pre više
pokolenja. Napred isturaju one nakazne i mesto gde oni žive nazivaju Prolaz
Strašila.
"A sad, što se tiče Edreje..." Zastao je i osmotrio monaha. "Poručila ti je da joj je
žao."
"Zašto?"
"Verovatno za to što je pobegla od tebe na trgu. I zato što te je izazivala, tamo
kod kuće. Kakva su tvoja osećanja prema njoj?"
Nimi potraži reči, ali nije uspeo da ih nañe.
"Jasno mi je. Sekretarijat ne sme da ima vidljive dodire ni sa kim iz Novog
Jerusalima. Razumeš?"
"Ne, gospodaru."
"Njihovi ciljevi su mutni, kao i neki od naših. Oni su odmetnici, kao i pod
optužbom su da su ubili stražare Teksarka kada su pobegli iz nacije Vašita. Boje
se pogroma carskih snaga iz Provincije. Drži se dalje od njih, kao i od nje. Ona
je nevolja."
Kao da ja to ne znam! - pomisli on ojañeno.
"Više je nećemo prihvatati kao njihovog agenta", dodade kardinal oštro. "To bi
trebalo da prekrati stvar."
Kočije iz Teksarska još su bile natovarene prtljagom i civilno i vojno osoblje
stajalo je oko njih čekajući nareñenja. Jedan monsinjor učtivo prepreči kardinalu
put i upita ga za ime i razlog posete.
"Samo mu recite da je došao Crveni ðakon."
"Smem li da znam svrhu..."
"Recite mu da sam došao da saznam zašto je pokušao da ubije mog sekretara i
mene."
Odmahujući glavom, monsinjor uñe sa tom porukom u odaje. Pola minuta
kasnije, pojavi se predavač Jurik Ton Jordin, beo kao čaršav, prestrašeno
pogleda obojicu i pobeže iz sobe. Kardinal pogleda Crnozuba i nasmeši se. Nimi
je sada razumeo zašto je tu.
Smeñiponija pozvaše da uñe. Crnozub sede pored vrata koja su ostala
odškrinuta. Nadbiskup od Teksarka još nije bio presvukao putnu odeću.
Haneganov ujak ljutito je hodao po sobi.
"Ilaja, kako se usuñuješ da me optužuješ, makar i u šali, pred mojim slugama i
gostima?" besneo je.
"Nisam znao da imaš gosta", začu monah svoga gospodara kako laže. "Ona
budala mi je izgledala van sebe od straha. Izvinjavam se, Urione."
"Pa, jeste, Jordin je zaista budala. Kada nas je obavestio o Korvanijevom ubici,
celu stvar je povezao sa tobom i jednim od tvojih ljudi. Žao mi je ako je neko
pokušao da te ubije, ali me vreñaju tvoje insinuacije, Ilaja. Isto kao što su tebe
pogodile Jordinove."
"Još jednom se izvinjavam, vaša visosti. Pitam se da li je sve to bilo samo
Jordinovo maslo. Ali pustimo da se te rana zaceli. Nego, Urione, hoćeš li
dozvoliti da crkva takoñe ozdravi tako što ćeš se pokloniti njegovoj svetosti?
Pogañam kako se osećaš, ali iako je biranje bilo sasvim nepravilno, izbor je
svakako valjan. Budi široka srca! Novi papa želi da se vrati u Novi Rim, bez
ikakvih prethodnih uslova, tamo gde carstvo želi da ga vidi, ne postavljajući
zahteve. Dobio si ono što si želeo." U Smeñiponijevom disanju doñe do takvog
zastoja posle reči 'želeo' da je Crnozub gotovo mogao da čuje osim tijare koje
nije usledilo. "Nije tražio čak ni povlačenje teksarških trupa, Urione."
Nastade dugi muk. "Treba prvo da se posavetujem sa mnogim drugim
kardinalima, Ilaja. Hvala ti na savetu", reče krupni čovek konačno. "Ne dopada
mi se ono što čujem, ali ne želim da budemo neprijatelji."
"Šta si to čuo?"
"Da si podbunio grad, da su tvoji ljudi podstakli nerede. Ili da je to učinio sâm,
ovaj, pustinjak."
"Lagali su te. Ljudi su morali da dovuku tog 'pustinjaka' na sabor. Razgovaraj sa
Džaradom. Razgovaraj sa Blezom. I razgovaraj, na kraju, sa njegovom svetosti,
pustinjakom, za ljubav crkve. Ljubav koju obojica delimo."
"Ah, da, Ilaja! Poznato mi je da voliš crkvu, ali se pitam šta još voliš. Videćemo,
videćemo."
Izlazeći, Smeñiponi opazi da su se Crnozubu u predsoblju pridružila trojica
uzrujanih birača koji su došli u Valanu kao pristalice Teksarka. Jedan od njih je,
meñutim, već bio kleknuo pred noge pape Amena i primio zagrljaj njegove
svetosti. Smeñiponi porazgovara sa njima o vremenu i požuri napolje.
"Zašto ste želeli da i ja budem prisutan tamo, gospodaru?" upita Crnozub
nevino.
"Zato što sam znao da je Jordin tamo, naravno. Hteo sam da se uplaši da ćemo
ga optužiti. I, iskreno, hteo sam da nahuškam nadbiskupa na njega."
"Mislite da je on unajmio one ljude?"
"Ako nije, zna ko jeste, ali i da je to bila greška. Mislim da ćemo sada biti
bezbedni. Ovo je samo dokazalo da su opasni. Sada bi valjalo da se odmorimo
posle najgoreg sabora od svih koje sam video. Uzmi dva ili tri slobodna dana."
Kada je Crnozub napuštao Sekretarijat, stražar na ulazu predade mu dva pisma.
Jedno od njih bila je poruka od Edreje. Pogledao je stražara; ovaj ga je
posmatrao sa izrazom koji ga je naterao da upita:
"Da li ga je pošiljalac predao lično tebi?"
"Dala mi ga je jedna mlada sestra u smeñoj mantiji, brate Sveti ðorñe. Neka se
poštovani gospodin ne ljuti što je nisam pitao za ime, pošto je i sama ćutala, pa
nisam želeo da joj smetam."
"U čemu da joj smetaš?"
"U njenom zavetu ćutanja."
Nimi ga iznenañeno odmeri. Bio je to nabijen muškarac u zrelim godinama, i
izgledao je kao bivši vojnik. Ime mu je bile Elkin. "Živeo si u manastiru, zar
ne?"
"U mladosti sam tri godine boravio baš u vašoj opatiji, brate, u isto vreme kada i
kardinal. Naravno, on tada još nije bio kardinal, pa čak ni ñakon, a ja još nisam
bio vojnik, ali smo otišli u isto vreme. Bio je tamo na učenju, a ja da..." Slegnuo
je ramenima.
"Da pronañeš svoj poziv ili da ga ne pronañeš", dovrši Nimi i odluči da se
kasnije čudi tome što je doznao. "Ta ćutljiva sestra. Da li često dolazi ovamo?"
Izraz stražarevog lica izlete sa da pre nego što se snašao i rekao: "O takvim
stvarima treba da pitate njegovu eminenciju, brate Sveti ðorñe."
"Naravno. Hvala ti." Okrenuo se da poñe. Drugo pismo bila je poruka od opata
Džarada, koji se izvinjavao što ne može da se vidi sa njim kao što je obećao.
Pisaću Njegovoj Svetosti o tebi, sine moj, i možeš biti uveren da ću pomenuti
samo ono što će biti od koristi za tvoje dobre namere.
Šta god je to značilo.
Poruka od Edreje je glasila: Tvoju kitaru ću ostaviti u pukotini na litici ispod
vodopada gore u brdu iznad stare papine pećine. Crnozub poñe onamo. Pitao se
zašto umesto poruke kod stražara nije ostavila njegovu g'taru. Čekalo ga je
pešačenje od pet milja do vodopada, i od uspona mu se zavrtelo u glavi. Kada je
stigao, pored jednog od bazena ispod vodopada ugledao je belog konja kako pije
vodu, i na trenutak je ostao okamenjeno da stoji; ali onda opazi da je reč o
pastuvu, a ne o kobili; životinja frknu, ugledavši ga, i otkaska izvan vidika
stazom koja je zavijala iza stene. Vodopad je bio običan mlaz vode čije je kapi
raznosio vetar, proizvodeći povremene bleskove duginih boja. Pošao je oko
bazena, strahujući i istovremeno se nadajući da će je pronaći iza vodopada.
G'tara je bila tamo gde je poručila da će biti. Bila je pomalo vlažna od izmaglice
vodopada, i on uzdahnu i obrisa je o ogrtač. Zašto ga je naterala da pešači čak
dovde?
Prolazeći ponovo pored bazena, bacio je pogled prema tragovima kopita u
pesku. Tragovi su se ukrštali i delom puta poklapali sa tragovima stopala,
manjih od njegovih. Oba traga vodila su u istom pravcu, udaljavajući se od
vodopada. Nekoliko trenutaka borio se sa sobom, a onda poñe po tragu.
Njeni tragovi vodili su u jednu pošumljenu jarugu, a zatim ispod niskog ispusta
koji se nadnosio nad peščanu obalu nabujalog potoka. Morao je da se povije u
hodu kada je zašao ispod stene, a zatim i da se spusti na kolena i da puzi. I tek
tada je pronañe. Čuo je za to mesto, ali ga nikada nije video. Za malu pećinu
ispod litice govorilo se da je bila dom Amena Pirgavopera pre nego što mu je
kardinal Smeñiponi kupio preureñenu pećinu bliže gradu.
Kosi zraci sunca probijali su se kroz lišće i pravili složene šare na kamenju i
nagim Edrejinim butinama, koja na sebi više nije imala odoru monahinje već
kožnu suknju i grudnjak iznad otkrivenog struka. Sedela je golom kožom na
golom pesku. Prateći njene tragove na šakama i kolenima, ugledao je njene
obnažene noge i zastao da ih osmotri. Ona mu se nasmeja i spusti pištolj koji je
držala u krilu.
"Divi se onda i ostatku." Povukla je suknju naviše i raširila noge da joj šarena
svetlost obasja krilo, a onda hitro skupila noge. Već je imao prilike da to vidi,
nejasno, u ambaru. Njena vagina je zbog šavova bila mala kao glava klina, ali
joj je klitoris bio veličine Nimijevog palca, i on, možda zbog toga što ju je
voleo, u tom prizoru nije video ništa odbojno, već samo sramno. Primetivši da
nije užasnut, već samo tužan i radoznao, ona se ñavolasto nasmeja i potapša ga
po ruci.
Seo je na meki pesak pored nje. "Zašto me izazivaš?" upita čežnjivo.
"Sada ili tamo kod kuće?"
"I onomad i sada."
"Žao mi je. Jednom je kod nas svratio odbegli monah iz vašeg reda. Nisam mu
se dopala, nimalo. Bio je zaljubljen u drugog monaha. Pitala sam se da li si kao
on. Osim toga, videla sam tvoj jaz"
"Jaz?"
"Jaz izmeñu onoga što jesi i što dopuštaš da drugi vide. Ne zaboravi, ja sam
muta. Vidim te stvari kod ljudi. Neki me nazivaju veštica, čak i moj otac, kada
je ljut."
"I šta si videla u mom jazu?"
"Znala sam da nisi begunac kao onaj drugi, ali da nešto nije u redu. Nešto u tebi
nije bilo kako treba. Pitala sam se da nisi kardinalov zarobljenik."
Nimijev smeh bio je odsutan. "Tako nešto. Bio sam u nemilosti."
"Jesi li još u pokori?"
"Čim kardinal sazna da sam se video s tobom, biću."
"Znam. Naredio mi je da napustim grad. Zato nisam sedela kod vodopada, da bi
ti mogao da se vratiš putem kojim si i došao."
"Ostavila si trag."
"Nisi morao da ga pratiš."
"Morao sam." Optužujuće ju je pogledao.
"Doñi ovamo pozadi gde nas neće videti." Prevrnula se i otpuzala dublje u
pećinu, ponevši pištolj sa sobom. Nimi poñe za njom. Stena iznad njihovih glava
bila je niža od visine tavanice tako da nije mogao da stoji uspravno, ali je na
mutnoj svetlosti sa ulaza mogao da razazna strunjaču na podu, sedlo, niski sto sa
svećom i nekoliko drvenih kutija.
"Pa ti si živela ovde!"
"Samo tri dana. Tvoj poslodavac je naredio sestrama da me ne puštaju unutra.
Ovo je bio moj poslednji dolazak u Valanu. Više nisam dobrodošla u
Sekretarijatu. Naši ljudi moraće da nañu nekog drugog. Vraćam se kući, sama.
Onaj konj napolju je moj."
"Ali zašto? Njegova visost rekao mi je da si menjala srebro za skrip, ali..."
"Skrip?" Nasmejala se. "Da, tačno je. Ne potpuno, ali je tačno. On ne želi da ja
to ubuduće vodim zbog tebe i mene, i zbog Džaezisa. Džaezis je bio jedan od
naših. A sada tvoj kardinal misli da imamo uhodu meñu nama. Možda je u
pravu, ali to nisam ja."
"Gde si nabavila oružje?"
"Digla sam ga iz jednog od sanduka u našoj pošiljci."
"Pošiljci?"
"Iz Sekretarijata u Novi Jerusalim, naravno."
Nimi nije mogao da veruje. "Dajemo vam oružje?"
"Ne dajete. Prodajete, pod uslovom da čuvamo deo arsenala Sekretarijata. Nisi
znao? Ima nas više nego što misliš. Gotovo da smo narod. Planine je lako
braniti."
"Mislim da nije trebalo da dolazim ovamo", reče on usplahireno.
Ona ga uhvati za mišicu kada je uzmakao prema ulazu. "Nećemo više pričati o
tome. Mislila sam da znaš." Ruka joj poñe uz njegovu mišicu ispod ogrtača,
milujući je. "Topao si i maljav."
Ponovo je seo. Pištolj je ležao na jednom od sanduka. On ga uze.
"Pazi, pun je. Plašila sam se ovde, sama. To je najmanji model, ali možeš pet
puta da opališ iz njega. Evo, pokazaću ti." Uzela je oružje od njega, uradila nešto
s njim, i pet mesinganih predmeta padoše joj iz pištolja u krilo.
"Ako su to meci, gde je barut?"
Ona mu dade jedan. "Prednji deo je zrno. Mesingani deo sadrži barut. Sad gledaj
ovo." Napela je pištolj i jedan njegov deo malo se zavrte. Ona povuče obarač i
ponovo nape pištolj, izazvavši još jedan pomak. "Vidiš? Izbacuje pet metaka. I
lako se puni ponovo." Počela je da okreće cilindar, škljocaj po škljocaj, i da
vraća metke u ležišta.
"Ali kako se pune patrone?"
"Kada si na terenu, ne puniš ih. Samo nosiš sa sobom puno patrona. U našoj bazi
ima presa za punjenje, ako ne izgubiš košuljice."
"Nikada nisam video tako nešto."
"Nije ni teksarška konjica. Pištolji dolaze sa zapadne obale. Mislim da su ih
izumeli u zemlji kardinala Rija, ali su verovatno prekopirani od drevnih." Ona
odloži pištolj i naglo ga zagrli. "Neću te više videti. Hajde da vodimo ljubav...
onako kako možemo."
Pomiren sa onim što je započeo, učinio je sve da je zadovolji. Ležali su na
strunjači, trljajući se jedno od drugo i ljubeći se. Bože, kako je lepa, primetio je
na slaboj svetlosti sa ulaza. Duh u prvobitnoj čorbi pojebao je Zemlju, i Zemlja
je rodila nju, zlatokosu kao mlad kukuruz i nasmejanu na vetru. O, Dnevna
Device, ime ti je Edreja, i ja te volim.
"Fujoe Go!"
"Šta?" prošapta ona, migoljeći se ispod njega i osmehujući se sopstvenom
zadovoljstvu.
"Fujoe Go. To je jedno od imena..."
"Šta?"
Ostao je nem, puštajući da njene ljubičaste oči pretražuju njegove.
"Bezimene?" pogañala je.
"Izgleda, ipak, da si, budna", zastenja on u iznenadnom orgazmu.
"Oh, daj to meni. Kao prošli put!" Posegnula je rukom naniže i dočekala
njegovo pražnjenje.
Istrošen, on se ipak iznenañeno trgnu. Trljala je to u sebe, u onaj sićušni otvor ne
veći od vrha pisaljke od pera lešinara. "Šta to radiš?" čudio se.
I dalje se osmehujući, ona reče: "Pravim sebi dete. Kao prošli put. Period mi
kasni još otkako smo ono radili."
On sede, ošamućen. U Šardovoj ostavi bilo je mračno kao u rogu, a on je bio
suviše pijan da bi bio siguran šta se dogodilo, i mogao je samo da oseti, a ne i da
vidi, uprkos onome što je rekao ispovedajući se starom pustinjaku.
"Nimi, beo si kao krpa!"
"Zašto?"
"Šard je doveo lekara da me zašije i ne dopušta da me odšiju. On je moj otac, i ja
ga volim i ne želim da mu prkosim, ali na ovaj način će beba da me otvori, ako
on ne da lekaru da iseče konce."
"Oh, Bože!" On se okrenu od nje, zagnjurivši lice u šake.
"Nimi, molim te, ne plači." Uhvatila ga je za ramena i pokušala da ih spreči da
se tresu. "Oh, molim te! Nisam želela da te rastužim. Htela sam da imam dete s
tobom. S tobom!"
Nimi se osećao ošamućeno i zlo. Činilo mu se da mu se smračilo samo na
trenutak, ali kada se prenuo i izišao, Edreja i beli pastuv više nisu bili tamo. Bio
je sâm ispred pećinice. Napisala mu je poruku na pesku: Zbogom, Nimi. Ti ipak
jesi monah.
Video ju je, meñutim, ponovo u gradu, vraćajući se kući iz brda. Idući ulicom,
pogledao je preko ramena na zvuk konjskih kopita i opazio Edreju kako ga
polako prestiže. Brzo je zatresla glavom, ali ga je jedva pogledala. On klimnu da
razume i nastavi da hoda. Bila se zaustavila negde usput, ali je morala da proñe
kroz grad da bi se glavnim drumom vratila kući. Crnozub, koji je bio odeven u
svoju mantiju lajbovičkog novaka, zañe za ugao i jedva izbeže da naleti na
nekog čoveka koji je preskakao konopac. Nosio je ñem od drveta i kože koji mu
je pridržavao harmoniku na usnama. Svirao je, brzo ali prepoznatljivo, Salve
Regina, preskačući konopac; šolja na zemlji pored njega uspela je da prikupi
pokoju banku. Crnozub potisnu oštar uzdah zaprepašćenja i pokuša da proñe
pored njega što je neprimetnije moguće. Jer je tu pred njim na ulici, u odori
lajbovičkog postulanta, bio Torildo, izigravajući budalu za groš. Crnozub je
jedva prešao šest koraka kada svirka prestade, kao i šum okretanja konopca, tako
da je mogao da čuje zvuk kopita konja svoje voljene kada je i ona prošla pored
izopštenog muzikalnog prosjaka.
"'Ej, Crnozube. Dragi!" pozva Torildo.
Crnozub preñe u brzi kas. Čuo ih je iza sebe. Edreja je zastala da se pozdravi sa
Torildom, koga je očigledno već negde bila upoznala.
"A, dakle on je bio taj!" začu njene reči.
Zvuk je dolazio iz kapele, resko pljeskanje praćeno ječanjem. Ponavljao se
svake dve-tri sekunde. Njegova eminencija kardinal Smeñiponi zastade da
oslušne, pa uñe. Posle tri dana odsustva bez dozvole, njegov sekretar za
nomadska pitanja bio je konačno pronañen. Crnozub je klečao ispred oltara
Device u zabačenoj kapeli Sekretarijata; bičevao se višestrukom kandžijom.
"Prestani", reče kardinal tiho, ali se zvuk nastavi. Švić, pljesak, ječanje. Tišina.
Švić, pljesak, ječanje. Tišina.
Čelnik SPEP-a glasno pročisti grlo, "Nimi, prestani!"
Videvši da ga ne slušaju, on se okrenu i poñe prema svom uredu, praćen
Sekirom. "Doñi do mene čim budeš mogao", doviknu preko ramena prema
zvuku bičevanja. "Sutra rano ujutru imamo prijem kod njegove svetosti. Reč je o
tvojoj molbi."
Prijem je loše prošao. Dok su išli prema papskoj palati, Crnozub, odranih leña i
bolestan od osećanja krivice, nije progovarao sa gospodarem, niti ovaj sa njim.
Meñu njima je sada postojala otuñenost kakvu nikada pre nije osetio. Smeñiponi
je očigledno znao da je prenebregao njegovo nareñenje i video se sa Edrejom, ali
nije mogao da zna, ili je samo nagañao, da je ona rekla Crnozubu za
krijumčarenje oružja. Da su usput progovorili, moglo je da doñe do obostranog
optuživanja, i Nimi je bio zahvalan zbog napete tišine.
Papa, kome kao da je i dalje bilo nelagodno u beloj odori, toplo ih i prisno
pozdravi. Kada je Crnozub kleknuo da poljubi njegov prsten, Amen klimnu
glavom kardinalu, koji se nekud izgubi, ostavivši iznenañenog monaha samog sa
vrhovnim poglavarom crkve.
"Ustani, molim te, Nimi. Hajde, sedi ovde."
Crnozub se kretao kao u snu. Kada je seo, učinilo mu se da je nastavio svoju
ulogu pokajnika u Pirgavoperovoj pećini. Krajičkom oka ugledao je kako se
Pirgavopero pretvara u pumu.
"Izgleda da sa nama sedi neko božansko biće", reče puma, osmehujući se tankim
osmehom.
"Božanskom biću bilo bi bolje da ćuti", začu Crnozub sebe, i začu, sa
zadovoljstvom, pumin smeh. Biće je bilo raspoloženo za šalu.
"Još neko vreme ćeš ostati u Smeñiponijevoj službi, ako nemaš ništa protiv",
reče puma, pretapajući se u starog crnca sa oblakom bele kose i belom kapicom.
"Čudi me da me još hoće." (Nimi ponovo začu sebe.)
"Zbog čega misliš da je baš tebe odabrao meñu svojim prevodiocima za ličnog
sekretara?"
"I sâm sam se to pitao, sveti oče. Preostalo mi je samo da pomislim da je, kroz
svoje česte kontakte sa njima, postao privržen saplemenicima svoje neznane
majke. A ja sam od iste krvi."
"Znači, reč je samo o etničkom nepotizmu? Zaista tako misliš?"
"Druga mogućnost jeste da on veruje da ja posedujem neko posebno svojstvo ili
dar koji on ceni, pa je zato odabrao mene, uprkos mojoj neposlušnosti, ali ne
mogu, sveti oče, da zamislim šta bi to moglo da bude. Šta god da je, mora da je
to zbog nečega uobrazio."
"Drugim rečima, ti si samo siroti grešnik koji duboko voli Boga, ali nema
bogzna šta da ponudi u pogledu nadarenosti."
Sarkazam? Crnozub klonu. Nesvesno je govorio kroz masku skrušenosti, a puma
u Pirgavoperu-Petru nemilorsdno je podigla ogledalo do maske koju je prozrela.
Na trenutak prikupivši snagu, on reče, povodom sarkazma. "U redu, priznajmo
da sam ja genije za nomadske jezike, koji je samostalno izumeo potpuno nov
alfabet koji koriste čak i u Svetom Kamenu. I ne samo to, već sam i naučio da se
branim, i razumem najveći deo poslova svog gospodara sa Nomadima, što je, u
stvari, najvažnije. Stoga je verovatno bilo logično što je izabrao mene. I treće,
učili su me kako da ubijem čoveka."
"Moraš se uzdržavati od nasrtanja na tuñ život", reče stara planinska mačka.
"Ali ne treba ni da se klanjam susedovom volu, sveti oče."
Papa se od srca nasmeja. "Budan si povremeno, Nimi. Ja u to zaista verujem:
stvoren si za kontemplaciju."
Crnozub uzdahnu i obori glavu. "Mogao bih da budem razrešen i da ipak
nastavim da radim za kardinala, sveti oče. I ne moram da budem monah da bih
se bavio pobožnim razmišljanjem."
Pirgavopero se vrati na temu: "U tvom slučaju, mislim da moraš. Kardinal
Smeñiponi odabrao te je zato što jesi monah, Nimi, i to pravi monah,
kontemplativac. Zašto misliš da se on, kao bogat i moćan čovek, sprijateljio sa
mnom, isposnikom i prosjakom, odrpanim i odbačenim sveštenikom bez
parohije, kome je godinama bio zabranjen pristup oltarima valanskih crkava?
Tvoj gospodar želi bolje da upozna ljude poput nas, Nimi. U njemu postoji nada,
zato što opaža da smo različiti, i to saznanje vodi ga u radoznalost umesto u
prezir. Da nisi zaista čovek od vere, zašto bi odabrao tebe? - kada bar trojica
ostalih znaju više o poslovima Sekretarijata nego ti. Ja ga poznajem. On se pita
kako je to doznavati Boga."
"Ako stojite pri svom mišljenju, predajem se. Ako ne, ponavljam da je pogrešio,
jer sam ja, ili sam bar bio, veoma rñav monah."
"Nosiš na grbači breme magareće kake. Tvoje je da se ispovediš ako tako želiš,
ali nije tvoje da sudiš na sudnji dan."
"Zaljubljen sam u avet, devojku mutu, sveti oče."
"Zato želiš da budeš razrešen?"
"Isprva nije bilo zato." Uzdahnuo je. "Sada je možda i to deo toga."
"Možda?"
"Zato što i ona kaže da sam monah. Svi govore da sam monah osim mene
samog."
"Pametna devojka. Kada osećaš ljubav prema njoj, ti vidiš Boga u njoj. Ne
dozvoli da ta ljubav umanji tvoju ljubav prema Gospodu. Strast je druga strana
milosrña, a ne njeno poricanje. Trebalo bi da budeš u stanmju da vidiš i voliš
Boga u svemu što je stvorio, uključujući i tu zabranjenu devojku. Ali ne
zaboravi da si monah svetog Lajbovica. Ljubav nije greh."
"Ali uživanje u njoj jeste."
"Za tebe. Sâm si odlučio da je tako."
"Još kao begunac sa petnaest leta."
"Tvoji sveti zaveti dati su mnogo kasnije, brate Sveti ðorñe."
"Ali ni tada nisam upoznao svet koji sam se zavetovao da odbacim, a u vašoj je
moći da me oslobodite tog zaveta, sveti oče."
"Toliko si saznao o svetu u poslednje vreme?"
"U ljubavi sam."
Papa Amen se nasmeja. "Voleti Boga kroz njegova stvorenja stvar je vredna
divljenja, ako znaš šta radiš. Dopusti mi sada da te podsetim na nešto.
Razgovarao sam sa opatom Džaradom, koji je mene podsetio na to. Red svetog
Lajbovica bio je isprva isposnički red. Stoga možeš da ostaneš u redu, a da živiš
izvan manastira. Živeo bi po drevnim pravilima svetog Lajbovica, onako kako ih
je on uspostavio. To bi bilo tek kada te tvoj sadašnji poslodavac oslobodi,
naravno. Tražim od tebe da razmotriš tu mogućnost i da odložiš svoj zahtev za
razrešenjem dok se ne odlučiš."
Crnozub uzdahnu. Pogledao je starca: puma je bila nestala. Pokorno je oborio
glavu, ali je pitanje ostalo: Šta ako je stvarno trudna? - pomisli on, vraćajući se
prazan sa prijema. Pa, ne baš sasvim prazan: ništavni monah je odgovorio papi.
Eh, to bogatstvo...
Njegove kolege iz SPEP-a obavestile su ga o onome što se dogañalo tokom
njegovog petodnevnog odustva. Valana je još bila u previranju. Spoljno nasilje i
unutrašnji kukavičluk koji su pokvarili Sabor 3244. godine bili su priznati čak i
od novog pape, koji je zaprepastio sve osudivši obolelu Valanu na interdikt.
Stražar Elkin naveo je Crnozubu imena voña nemira, koji su bili privedeni da
oprave oštećenja na palati. "Tih sedamnaest nasilnika klečali su tamo pred
papom Amenom, njihovim herojem. Naterao ih je da obećaju da će popraviti
štetu. Onda im je izrekao kaznu molitve i posta, i oslobodio ih je greha."
"Ali to uopšte nije zadovoljilo Benefezove ljude", nagañao je Nimi. Elkin
klimnu glavom.
Bilo je sasvim očigledno da je izbor ekscentričnog verskog askete sumnjive
pravovernosti i religijske impulsivnosti izazvao živčani potres u čitavoj
hijerarhiji i sedištima moći od jedne druge obale. Bio je to ili neočekivani napad
Svetog Duha na sabor, ili zajedničko delo ñavola i Crvenog ðakona.
Nadbiskup od Teksarka ispitao je gotovo sto sedamdeset kardinala koji su
učestvovali u biranju dok nije pronašao dovoljno birača spremnih da potvrde da
je njihov glas za Amena Pirgavopera dat pod pritiskom. U gradu je ostao samo
tri dana, i pod izgovorom da je bolestan propustio da ode i pokloni se izabranom
papi. Napustio je grad sa svojom vojnom pratnjom i nemalom grupom kardinala
sa Istoka dovoljno zdravih i nestrpljivih da pobegnu iz grada pod zarazom. Neki
pripadnici njegove struje objavili su da je Sveti Presto i dalje prazan zato što je
izbor bio iznuñen. Pozvali su starca da prizna da je izbor nevažeći, da objavi
održavanje novog sabora u Novom Rimu i da siñe sa prestola koji je nezakonito
zauzeo. Smeñiponi i ostali ustali su u odbranu izbora i zatražili da druga struja
prizna njegovu svetost ili da se suoči sa eklezijastičkim sankcijama. Samo je
jedan iz grupe promenio mišljenje tom prilikom, a ostali su napustili Valanu i
pošli kući. Činilo se da je stara rana šizme ponovo iskidala svoje šavove.
Svojom poslednjom voljom, zabeleženom na licu mesta, kardinal Ri je ostavio
svoje sluge kardinalu Smeñiponiju, a Sekretar za posebna eklezijastička pitanja
uspeo je tu sramotu da podeli sa njegovom svetošću papom, kome je nadbiskup
od Honga zaveštao svoju suprugu i niže naložnice. Advokat koji je sastavio
testament zauzeo je gnevno odbrambeni stav kada su ga zapitali o mogućnosti
da je pobrkao dva zahteva i da je Smeñiponi trebalo da dobije žene. Crveni
ðakon je izrazio sličan gnev i posvedočio da ga je kardinal Ri pre smrti zamolio
da se pobrine za njegove sluge. Izjavio je da je bilo sasvim prirodno što je Ri
želeo da ostavi svoje voljene u rukama nikog drugog do sluge slugu Božjih,
Amena pape Pirgavopera. Budući da su sluge kardinala Rija bile srećne što su
pronašle novog gospodara, Smeñiponi je odlučio da zadrži sve osim jednog, ne
kao doživotne sluge, već na osnovu petogodišnjih ugovora obnovljivih na
obostrani pristanak. Papa je odobrio SPEP-u povećanje budžeta radi plaćanja
troškova njihovog izdržavanja. Bili su to šestorica izvežbanih ratnika, dve lične
sluge i Rijev ispovednik. Ovaj sveštenik trebalo je da bude pušten da ode u Sveti
Kamen, gde su želeli da bivši kapelan drži predavanja o istočnjačkoj službi u
njegovoj zemlji i tamošnjem jeziku.
Što se tiče papinog nasleña od tri žene, Amen im je dao zlato koje im je ostavio
prelat, kao i slobodu, i ponudio im je, ukoliko budu želele, da odaberu školu,
manastir ili bračnog posrednika.
Vušin je sa svoje strane bio oduševljen kada je dobio komandu nad grupom
dobro uvežbanih ratnika čija je vojna tradicija bila bliska njegovoj. Sekira je
počinjao da govori stenoplaninski kao da mu je maternji, i već je sama ta
činjenica učinila da bude prirodno da mu se poveri komanda nad
Smeñiponijevom privatnom vojskom, ali je on ipak insistirao da ga zvanično
izaberu i da se potom zakunu na vernost njemu i kardinalu sekretaru, njihovom
poslodavcu. Crnozub se pitao da li je Smeñiponi znao ono što mu je Sekira
jednom rekao, da je svaki od tih ljudi po tradiciji bio spreman da ubije svakoga
koga bi njegov poslodavac odredio, čak i papu, svoje drugove i sebe. Vušinovo
poreñenje ovih boraca sa Haneganovim ubicama odavalo je njegov prezir čak i
prema profesionalcima meñu ovim poslednjima.
U Valani je još vladalo preveliko uzbuñenje da bi se iko zapitao kakav je razlog
mogao da ima Sekretarijat da drži grupu od šest profesionalnih ubica na platnom
spisku, iako je Crnozub postavljao sebi to pitanje otkako je napustio opatiju
Lajbovic sa Sekirom pod Smeñiponijevim okriljem. Osećao je da je manje
upoznat sa kardinalovim planovima nego što je zbog svog posla trebalo da bude.
Ovo mu je postalo jasnije otkako je video Edrejino oružje. Celo jedno krilo
Sekretarijata bilo je nedostupno za njega. Trudio se da ne bude radoznao.
Privremeno je delio spoljni deo Smeñiponijevog kabineta sa još dvojicom
sekretara za druge poslove, i sva trojica su primetila da bar jednom dnevno neko
iz zabranjenog krila doñe u ured sa koricama dokumenata, bude primljen u
Smeñiponijevo nepristupačno gnezdo i napusti ga bez dokumenata, koji se
nikada ne pojave da budu zavedeni u spoljnom uredu. A on u svom kabinetu nije
imao arhivu, već samo peć za spaljivanje hartije. Ona dva sekretara izrazila su
zajedničko mišljenje da se zabranjeno krilo bavi obaveštajnim poslom i
operacijama, a Crnozub nije imao razloga da se ne složi. Nije im rekao ništa o
oružju.

13.
Opat će se starati o veličini odeće, da ne bude kratka za one koji je nose, već da
im pristaje kako priliči.
Kanonik svetog Benedikta, poglavlje 55.
Crnozubu se činilo da je njegov gospodar postao opsednut nomadskom
politikom za vreme problema sa papstvom u Valani i istočnom crkvom. Iako je
možda bio u stalnoj vezi sa istočnim kardinalima koji su uzeli učešća u izboru
pape Amena, pozvao je Hultora Brama od Skakavaca da uñe u Valanu sa
onoliko stražara koliko želi da bi se sastao sa papom. Razlog je bio očigledan.
Kardinal je bio optužen da je podržavao kandidaturu Čuir Ozle Hoengana iz
horde Divljih Pasa umesto ratnog šarfa Skakavaca. Da bi povratio neutralnost,
Smeñiponi je pozvao Hultora Brama da upozna papu pre nego što je pozvao
Hoengana. Napustio je blizinu pape da bi izjahao u Ravnice u pratnji samo
jednog policajca pitomog izgleda umesto uobičajenog divljeg telohranitelja i
sreo se sa ratnim šarfom Skakavaca, iako je svakako postojala potreba da papi
bude pri ruci u tako nesigurnim vremenima. Crnozubovo divljenje prema
poslodavčevoj odvažnosti je poraslo, iako je bio sklon fantazijom začinjenim
sumnjama o Sekretarevoj odanosti papi i otkrivenim aktivnostima sa oružjem za
izrode. "Ovo je svet, o sveti Isače Edvarde Lajbovicu, koji sam napustio da
budem monah. I gde sam sada?"
Rano ujutru otišao je sa Vušinom na mesto koje je Smeñiponi odredio za njihov
sastanak po povratku sa Ravnica, i tamo su ugledali Edrejinog zamenika,
glasnika iz Novog Jerusalima, kako već stoji na ulici. Sada kada je Crnozub
saznao, zvanično od kardinala i neposredno od Edreje, nešto o razmeni izmeñu
Novog Jerusalima i tajnog krila SPEP-a, on i Sekira bili su predstavljeni Uladu
iz kolonije. Crnozub je verovao da sve aveti bar izgledaju normalno. Ulad jeste
izgledao normalno, kada bi ga čovek ugledao iz daljine, bez ikoga u blizini sa
kime bi ga uporedio.
Ali kada bi stao pored drugog čoveka, bio bi za trećinu viši i težio bar dve i po
njegove težine. Crnozub je stajao i gledao kako džin, čije su ruke izgledale
nesrazmerno tanke, džepari trojicu prolaznika pre nego što je prešao ulicu da ga
upozori. "Ako to još jednom uradiš, prijaviću."
Ulad ga podiže za glavu jednom od tih dugačkih, vitkih ruku, palcem mu
pritiskajući slepoočnicu tako snažno da je od bola gotovo izgubio svest. Vušin
se prikrade iza džina i učini sa njegovim kolenom nešto što ga natera da pusti
monaha i zaurla od bola i sedne na pločnik, držeći se za nogu. Sekira zakorači
ispred njega i pritisnu mu mač na nos, spljoštivši ga. "Ako to još jednom uradiš,
ubiću."
"Nisam vas odmah prepoznao", reče džin, iznenañujućim kontraaltom, malenom
ratniku.
"Voliš li svoj posao?" upita Sekira.
"Pa da, lepo je moći doći u grad."
"Da li tvoji znaju da si lopov?" upita monah, ustajući.
"To je deo mog lažnog identiteta. Ljudi me znaju kao takvog. Nije važno ako me
uhapse. Policija me poznaje. Misle da sam odavde, a i jesam, donekle.
Povremeno me zatvore na nekoliko dana, ali nekad radim i za njih. Prethodno
sam jahao kao Edrejin pratilac. Ovde smo se sastajali kada smo se vraćali kući."
"Da li njegova eminencija zna sve to?"
"Treba da se nañem sa njim ovde. Doći će u kočiji Skakavaca. Mrzim Nomade.
Ti mi ličiš na Nomada, a nazvao si me aveti."
Nimi se suoči sa njegovim mrkim pogledom. "Jesi li ikada video Nomada da
nosi monašku odeću?" upita prezirno. "Zar ne izgledaš kao avet?" Osetio je da
mu Vušin dodiruje mišicu, pokušavajući da ga upozori, ali već je bilo kasno.
Ulad zareža i potegnu nož. Čelik udari u čelik, kliznu po njemu i tada oštrica
kratkog mača zaseče džinovu podlakticu, u jednom jedinom slivenom pokretu
od zamaha nožem, reza i pada noža i krvi na zemlju. Za trenutak su svi
skamenjeno stajali, a onda Vušin vrati sečivo u korice i reče: "Idi uradi nešto sa
rukom. Posekotina nije duboka."
"Mislim da je pokušao da me probode, Sekiro."
"Misliš?" Sekira se zacereka. "Može biti! Kardinal me je upozorio na Ulada, i
veoma je zadovoljan njim kao Edrejinom zamenom. Taj ima običaj da
povremeno podivlja. Ali on je samo privremeno tu, mislim; oni iz Novog
Jerusalima toliko su se razbesneli zbog toga što je naš gospodar oterao Edreju
kao personu non grata, da su odredili Ulada da je zameni. Umeju da budu veoma
drski."
"Zašto ga ne drže iza rešetaka?"
"Pa, kao prvo, zato što kardinal želi da se on upozna sa Nomadom koga dovodi
kući, i drugo, zato što izgleda da je to neki ugledan ratnik i zapovednik male
vojske koja je navodno na našoj strani."
"Na našoj strani protiv koga, za ljubav Božju? Da li tvoje prvo i drugo imaju i
treće? Koja je to naša strana?"
"Pa, na strani našeg gospodara!" obrecnu se Vušin, ljutito ga pogledavši. "Tvoja
odanost je sumnja u mojoj glavi, brate Sveti ðorñe. Misliš da te ne bih zaklao
kada bi ga izdao?"
"'De, molim te! To sam ja, Crnozub. Samo sam pokušavao da ga shvatim."
"To nije tvoj posao."
"Jesi li ti taj koji će mi reći šta je moj posao i paziti da ga radim, Sekirom? To je
novost za mene."
"Ne mogu da ti kažem šta ti je posao, ali nemoj da te uhvatim u nečemu što
nije."
Bila je to novost... i stvarnost. Prvi put je osetio pretnju od starog ratnika.
Smeñiponi mora da je bio ljući nego što je on mislio. Strah koji je osećao od
Vušina u opatiji bio je uobražen usled potresenosti. Ali u poslednje vreme je
otkrio da je Vušinova jedina svrha da izvršava želje svoga gospodara i da ga
štiti; bio je to jedini ratnikov ideal. Crnozub, koji je imao drugačiji stav o pitanju
odanosti, pokazao je neposlušnost prema gospodaru. Vušin je to znao, ili bar
slutio, zbog monahovog dugog odsustva. Njihov odnos više nije bio kao pre,
iako ga je Sekira upravo spasao od Uladovog bodeža. Edreja je iz osnova
promenila njegov život.
Ubrzo pošto se Ulad vratio sa zavijenom rukom, sa istoka je dojurila kočija sa
zapregom od četiri divna, siva pastuva i zaustavila se ispred Kuće Divljači.
Nosilac pobedničkog totemskog znamenja Skakavaca dojaha napred, sjaha i
stade mirno ispred ulaza restorana sa uspravljenim štapom.
"I istakoše zastave kralja paklenog", reče Crnozub kiselo, navodeći drevnog
pesnika.
Nimi je kasnije saznao da se Hultor Bram, kada se Smeñiponi sastao sa njim,
vozio u svojoj kraljevskoj kočiji, verovatno napravljenoj na istoku i ukradenoj
prilikom upada u istočne šume, i da ga je pratilo šesnaest dobro naoružanih
konjanika, dok je princ crkve ostavio kod kuće čak i svoje vrsne telohranitelje i
poveo samo onog dobroćudnog valanskog policajca. Bram je izgledao postiñeno
kada je video da je njegov domaćin sveštenik bez pratnje, i odmah je poslao sve
svoje konjanike kući, zadržavši samo dvojicu. Tako se dogodilo da se
Smeñiponi dovezao nazad sâm u kočiji sa iznenañenim, ali ne još i prijateljskim
šarfom. Kada je ova povorka stigla, džin Ulad priñe kočiji i predstavi se
kardinalu, koji ga smrknuto pogleda, prozbori nekoliko reči i mahnu mu da ide.
"Prvo će vas pozvati", džin reče Crnozubu. "Vi ćete čuvati ulaz."
Ulad je bio vidno uzrujan. "Trebalo bi sve Nomade da strpaju u zatvor kada
doñu u grad."
"Kako onda da obave poslove?"
"Njihov jedini posao je kraña!"
"Razume. Tebi je to zabava, a njima posao."
Ulad zareža, i Vušin ponovo podgurnu monaha.
Pored kočijaša sedeo je Nomad opakih usta, sa dugačkom puškom. Dva jahača
čuvala su kočiju. Policajac i Nomad siñoše sa kočije i pomogoše prelatu i
njegovom nomadskom saputniku da siñu. Ovaj Nomad bio je otmeniji od prvog.
Ulad je bio neskriveno razočaran kada je video da Nomadi nisu zarobljenici.
Trojica Nomada i policajac ostadoše pored kočije, a otmeni Nomad i prelat
uñoše da jedu.
Kočija je bila prašnjava od prelaska Ravnica, ali je bila skupe izrade i bogato
opremljena. Iako umorni, konji su bili elegantne i plemenite životinje koje su se
mogle prodati za najmanje hiljadu piosa po paru. Vrata kočije bila su obojena u
plavu i zlatnu boju, sa crvenom linijom na gornjem pervazu. Neko je upravo
govorio o pervazu. Stajali su u maloj grupi ljudi koji su, prolazeći ili stojeći na
ulasku u krčmu, ugledali Nomade, policajca i otmenu kočiju sa njenom gordom
zapregom i zastali da posmatraju. Crnozub je motrio na Ulada.
"Kažem vam da ne može biti sekretarova", govorio je piljar iz susedstva. "Ono
nisu njegove sluge, niti nekog od sveštenika."
"A moto na kočiji?" upita žena pored njega. "To je latinski, zar ne?" Kada je
piljar slegnuo ramenima, okrenula se fratru koji je izišao iz krčme i zagledao se
u kočiju. "Je l' to latinski, oče?"
"Pa, u stvari, nije."
"Nije valjda nomadski!" reče ona.
"Ne, to je crkveni jezik, ali engleski."
"Šta znači?"
"Ima dvadeset godina otkako sam ga učio", reče sveštenik. Okrenuo se da poñe,
ali zastade da doda: "Pominje se vatra. I ono je kardinal Smeñiponi unutra, pa bi
bilo bolje da se raziñete."
"Samo vi idite, oče! Ja stanujem ovde."
"Možda papa osniva sopstvenu vatrogasnu službu", reče učenik Svetog Kamena,
i Crnozub vide da je to Aberlot.
Crnozub ih poduči. "Moto glasi: 'Palim i žarim.' To je grb ratnog šarfa
Skakavaca."
"Vidimo se kasnije", reče svom bivšem sustanaru, napusti grupu, i ode da stane
pored prozora.
A u krčmi, kardinal je seo da ruča sa predstavnicima Nomada. Poslužili su im
piletinu pripremljenu sa začinskim travama i domaće pivo. Ogladneli ravničari
bili su dovoljno učtivi da se ne narugaju zbog nedostatka govedine, ali su
sastrugali svaki trag zeleniša sa mesa. Bram je nastavio monolog koji je započeo
usput, ali kardinal opazi svog sekretara pored prozora i domahnu mu da uñe.
Crnozub uñe u krčmu i vide da drski šarf na najprostačkiji način ispituje
njegovog gospodara o veri.
"Otac Božje majke ujedno je njen sin i njen ljubavnik", upravo je govorio
Nomad. Zažmirio je prema prozoru i pravio se da ne gleda u kardinala. "Tako
nam je objasnila naša Vidžas."
Kardinal uze zalogaj piletine i poče živo da žvaće, posmatrajući Brama.
"Jesi li čuo šta sam rekao?"
"Ne", slaga Smeñiponi. "Ponovi." Njegov skakavački bio je sasvim dobar, ali je
ipak povremeno pogledavao u Crnozuba radi podrške.
"Otac majke Božje ujedno je njen sin i ljubavnik. Tako to vidi i Duh Medveda
Skakavaca."
"Aha." Smeñiponi umoči pileću nožicu u sos i odgrize još jedan zalogaj. Hultor
Bram se na najotvoreniji način trudio da ga izazove.
Šarf se uspravi i podiže veñe. "'Aha'! Slažeš se?"
"'Aha' znači da sam čuo šta si rekao, šarfe. Ja sam advokat, a ne teolog. Jedi
piletinu."
"Poziva vas da uzmete komad piletine", prevede monah, osetivši značenje izraza
na narečju Divljih Pasa.
"Ako si advokat, zašto ne daš da uhapse?"
"Zato što nisam advokat za teologiju, a i kada bi te uhapsili, ne bi nikome bio ni
od kakve koristi." Pogledao je Crnozuba, koji klimnu glavom. Samo je
povremeno bilo potrebno da objasni ono što je bilo rečeno.
"Ti si papin advokat."
"Aha. Belo meso je suvo. Probaj batak."
"Isus je Marijin ljubavnik."
Kardinal Smeñiponi sa gañenjem uzdahnu i poče da lupka pilećom kosti po
stolu.
"Zašto želiš da se svañaš sa mnom? Da li ja govorim ružne stvari o Praznom
Nebu ili vašoj Ženi Divljem Konju?"
"Jesi, jednom. Pored vatre svetog saveta. Upravo zato ovako govorim s tobom.
Pokušao si da je oteraš, a tvoja hrišćanska marioneta poubijala je svoje
sveštenike."
Smeñiponi uzdahnu. "Znači, još to ne možete da zaboravite, a? Sanovtaš En nije
bila ničija marioneta. Što se tiče mene, učinio sam nepromišljenu stvar. Shvatio
sam to i kajem se. Ali to se dogodilo u farmerskoj oblasti, a ne u Istočnim
Ravnicama."
"Bez obzira na to, pleme je nekada bilo skakavačko. Moraš da poništiš
svetogrñe."
"Kako je to moguće?"
"Razgovarali smo o tome. Moraš da odeš njoj."
"Kuda? Nazad u farmersku oblast?"
"Ne. U pupak Zemlje, gde ona živi: u rasplodnik njenih divljih konja. To je
mesto pogubne vatre, zvano Kvareaktora."
"Čuo sam za njega. Zar to nije mesto gde je Ludi Medved postao gospodar
Hordi pre osvajanja?"
"Baš to. Svako koga kandiduju za sveto srodstvo mora da ode tamo da ga ona
odabere. Posle izbora, mora da prespava na tom mestu u noći punog meseca.
Tako će biti i sada. Biće izabran novi Qoesach dri Vordar. Jedan od nas trojice.
To je takoñe mesto gde sudimo optuženima za zločine, mesto probe. Mnogi se
nikada ne vrate odande. Mnogi se vrate bolesni, sa kosom koja opada. Malo ih
se vrate potpuno zdravi. Počinio si zločin u očima naših Vidžasa i našeg Duha
Medveda, Smeñiponi."
"I ako pristanem na probu?"
"Ako preživiš, nastaće savez. I mir sa Divljim Psima."
"Bez obzira na to ko bude izabrani poglavica?"
Bram zatrese glavom, kao da je zbog nečega začuñen.
"Kao Qoesach dri Vordar", ubaci Crnozub.
"Ah, u to nema sumnje! Stare žene znaju najbolje. I Hongin Fujoe Vurn."
Kardinal reče Nimiju na stenoplaninskom. "Objasni strpljivo i učtivo šarfu da je
njegova svetost najviši sveštenik čitavog hrišćanstva, i da diplomatski imunitet,
koji je on isprobavao na meni, ne pokriva crimen laesae majestatis, i da zato
obuzda jezik pred papom."
Hultor Bram bio je snažan Nomad, krupan otprilike kao Čuir Hoengan, ali
možda nešto vitkiji. Govor njegovog tela sastojao se od samo nekoliko reči, i to
uglavnom o sili, žestini spremnoj da skoči na tebe ili da te smrvi u srdačnom
zagrljaju ili da te ubije. Svi njegovi mišići kao da su bili spremni za to.
Crnozub nervozno prevede Smeñiponijevu poruku.
Jedan trenutak šarf ga je ubilački posmatrao, govor tela poručivao je 'ubiti
glasnika', ali se onda okrenu kardinalu i kratko klimnu glavom. U tom trenutku
Ulad se povi da uñe na vrata i uputi se, kao skupljena masa mišića, prema stolu.
Smeñiponi posla Crnozuba da iziñe. Ulad je, intuitivno je zaključio monah,
nameravao da razgovara o stvarima koje nisu bile za njegove uši, pošto je
Smeñiponiju više nego ikada bio potreban prevodilac, budući da je džin muta
govorio samo dolinski Ol'zark i pomalo stenoplaninski. Ulad je verovatno bio tu
da razgovara o oružju sa šarfom Skakavaca, i Smeñiponi je morao da bude
tumač obojici. Privremeno slobodan, uputio se kući, u društvu Aberlota, koga
nije video još od izbora.
"Slušaj, čuo sam da će biti šizme, možda čak i rata. Kako stoje stvari sa tim?"
"Za šizmu i za rat potrebne su dve strane. Koga imaš u vidu za rat? I zašto pitaš
mene?"
"Ti radiš za Sekretara."
"Koji verovatno ni sâm ne bi umeo da ti odgovori. Zašto ne pitaš neku od
Vidžas žena?"
"Ne znam nijednu. A ti?"
"Još ne."
"Kada? Čujem da tvoj kardinal razmišlja o odlasku na nomadsku teritoriju."
Crnozub ga okrznu sumnjičavim pogledom. Činilo se da svi znaju više o
planovima njegovog poslodavca nego on. "Gde si to čuo?"
"Od čoveka koji je izišao iz krčme pre tebe."
Crnozub se zabrinu. Smeñiponi je bio dovoljno neoprezan da dopusti da njegov
razgovor sa Hultorom Bramom čuje neko od gostiju ko je znao nomadski. Ali sa
njihovog stola nisu mogli da vide nikoga.
"Procurila tajna?" upita Aberlot trenutak kasnije.
"Ne znam. Imam utisak da ću biti otpušten, ranije ili kasnije."
"Od koga, kardinala? Zbog čega?"
"Sećaš se osobe koja mi je vratila brojanice?"
Crnozub nije rekao više od toga, ali mu je njegov prijatelj posmatrao lice, opazio
rumenilo i nije pitao dalje. Okrenuo se malo u stranu i šakom prikrio smeh, pa
upitao: "Šta će u tom slučaju biti sa tobom, Nimi?"
"Ne znam. Imam veliki dug da otplaćujem. A kod vraga ti tražiš izvan škole?"
"Leti ne idem na predavanja. Volim da putujem."
"Gde planiraš da odeš?"
"Gde me konj odnese. Bez uzda, znaš. Samo ga podbodeš ako prečesto staje da
pase."
"Onda se postaraj da odabereš pravog konja, blesavko, da te ne odnese do svog
rodnog mesta." Mahnuo je rukom prema ravnicama. Aberlot se nasmeja i
produži svojim putem.
Prošlo je dva dana pre nego što je Hultor Bram bio pozvan pred njegovu svetost.
Tokom odsustva kardinala Smeñiponija iz Kurije, papa je objavio datum svog
povratka u Novi Rim. Ako je čelnik SPEP-a gunñao zbog toga što je bio
izostavljen iz procesa odlučivanja, bar je imao alibi za pogrešnu odluku. Papa je
planirao veoma skori odlazak. Nije bilo dopisivanja sa Teksarkom o ovome.
Papa je iskoristio svoj razgovor sa Hultorom Bramom da pošalje apostolski
blagoslov Vidžasima i ljudima Duha Medveda u plemenu Skakavaca, i da
zatraži dozvolu za prelazak teritorije Skakavaca na putu u Novi Rim. Ratni šarf
je velikodušno obećao da će stotinu ratnika pratiti papinu povorku kada stigne sa
teritorije Divljih Pasa. Smeñiponi je ovo saslušao bez reči, ali je svima dao do
znanja da neće biti u sastavu pohoda, pošto je imao hitnih poslova u Ravnicama
i u samom Teksarku.
"Želja mi je da te postavim za apostolskog vikara Tri Horde", reče stari crni
papa Crvenom ðakonu sledećeg dana.
Crnozub opazi da je Smeñiponi doslovno zinuo od čuda, a nekoliko prisutnih
članova Kurije uplašeno se zgledaše. Nastade duga tišina, jer je papina izjava
izazvala pravu mentalnu lavinu. Prva pomisao: pretvoriti teritoriju sve tri horde
u apostolski vikarijat značilo je poništiti de facto status po kome je horda Kunića
predstavljala misionare teksarške arhedioceze. To bi okončalo nadbiskupovu
vlast u Provinciji, i primoralo bi ga ili da povuče tamošnje misionare ili da im
dopusti da slušaju novu vlast. Druga pomisao: to bi razbesnelo Benefeza, bez
obzira na to ko bi bio postavljen. Ali baš Smeñiponi? Treća pomisao: pre nego
što bi Smeñiponi mogao da bude postavljen za apostolskog vikara, morao bi da
se zaredi i da bude posvećen kao biskup jedne zatrte drevne dioceze. Crnozub se
sećao kardinalovih reči: Trebalo je da budem advokat, a ne sveštenik, i to je sve.
"Pa, Ilaja? Hoćeš li da budeš to?"
"Sveti oči, mislim da to nije moj poziv."
"Mi te pozivamo. Ovog časa." Crnozub se nije sećao da je ikada čuo da Amen
koristi pontifikalno mi izuzev u službenom latinskom.
Smeñiponi se sa mnogo dostojanstva prostre ispred starca, ali i dalje bez
odgovora. Ostao je tako sve dok papa to nije protumačio kao pristanak, iako je,
Crnozubu se činilo, posredi bilo samo pokoravanje.
"Ustani, Ilaja. Zaredićemo te, posvetiti i već sledeće nedelje poslati na put. Ako
to učinimo bez buke, moći ćeš da stigneš na okupljanje u Ravnicama pre nego
što Benefez sazna za to."
Crnozub je kasnije, na kardinalov zahtev, objasnio Hultoru Bramu situaciju pre
nego što je šarf napustio grad. "On će biti papin predstavnik za sve horde, i
poglavar svih crkvi i misija severno i južno od Nedi En. Ali o tome ne smete da
pričate pre nego što se dogodi."
Šarf zatrese glavom. "Skakavci ga neće prihvatiti", zareža svoj komentar na
postavljenje, "sve dok se tvoj gospodar ne pomiri sa Hongin, Fujoe Vurn, kao
što je obećao. A moraće da se pita i Duh Medveda."
"Izgleda mi", reče Smeñiponi kada mu je Crnozub preneo ove reči, "otkako sam
onako nepromišljeno ocrnio Jordinov govor, da me neprestano dočekuju
neprijatna iznenañenja, i to ne uvek od neprijatelja. Tebe to ne čudi, Nimi?"
"Ne sasvim, budući da sam i sâm kumovao jednom neprijatnom iznenañenju."
Bilo je to najbliže izvinjenju, a da ne bude baš to, ali ga kardinal samo radoznalo
pogleda.
Monahovo držanje prema Smeñiponiju bilo je zagañeno sumnjom, ali ne do te
mere da posumnja da su postupci njegovog prijatelja, pape Amena Pirgavopera,
za kardinala bili baš potpuno neočekivani. Možda su to bili Soreli kardinal
Nouvot ili Hilan Blez, koji su, za vreme Smeñiponijevog odsustva, sugerisali
Amenu da celokupnu teritoriju Nomada proglasi za apostolski vikarijat, kojim
će, iako kao diocezom, upravljati biskup neposredno odgovoran papi, čime će
najzad biti okončana de facto uloga teksarške arhedioceze kao misije pokorene
provincije. Crkvama u oblasti sada su upravljali misionari postavljeni od Uriona
kardinala Benefeza, ali sama Provincija ni na koji način nije bila pridodata
diocezi Teksarkane. Većina njenih prvi sveštenika bili su vojni kapelani. Ali
stvoriti od čitave zemlje Tri Horde vikarijat pod papskom vlašću značilo je
oduzeti Benefezu moć i prihode sa polovine teritorije njegovog nećaka. Da li je
sveti stari pustinjak mogao da smisli tako nešto bez nekog mračnog savetnika?
Koliko je Crnozub znao o tome, taj mračni savetnik mogao je da bude i Sveti
Duh. Starac je bio, kao što je sveti Lajbovic imao običaj da kaže, 'samostalan
kao krmača na ledu'. Zamisao je bila dovoljno luda da potekne ili od Boga ili od
Pirgavopera. Ili, kao što je Urion Benefez možda rekao, od Satane ili od
Smeñiponija. Sama činjenica da je Crveni ðakon preko noći postao biskup
govorila je, svakom ko je želeo da tako razmišlja, da postavljenje predstavlja,
zapravo, prevrat, lukavo izmamljen od ludog starog nazovi-pape koji je počeo
da vlada pre nego što je bio zakonito izabran.
Zareñenje Ilaje Smeñiponija i njegovo posvećenje u biskupa Palerma bile su
tajne ceremonije kojima su prisustvovali samo učesnici, a Crnozub gospodar
nije nosio drugu odeždu niti biskupski prsten sve dok nije bio spreman da poñe
iz grada u Ravnice, nešto pre papinog odlaska u Novi Rim. Bilo je jasno da
Filipeo Hark i Urion Benefez nije trebalo da znaju za Smeñiponijevo novo
zvanje i zadatak pre nego što ga sve tri horde prihvate kao duhovnog voñu svih
hrišćana Ravnica i Provincije.
"Nema sumnje da će već čuti za to, Nimi", rekao mu je kardinal. "Ali će ih o
tome obavestiti niko drugi nego papa, i to kada sam nañe za shodno. Imam novi
zadatak za tebe. Otkrićeš da te je tvoj prethodnik privremeno zamenio na poslu.
Posetiću prvo Čuira Hoengana, pa Hultora Brama.
Odnećeš moje pismo u Novi Jerusalim, poglavaru Dionu; ono im, izmeñu
ostalog, predstavlja tebe. Reci im da će, za sada, Soreli kardinal Nouvot voditi
Sekretarijat. Reci im da je Ulad postao opasan i da moraju da ga zamene. Ako
budu insistirali da znaju zašto sam odbio Edreju, moraćeš da im lažeš da je
postala suviše bliska sa sveštenstvom."
"Sramota me je, gospodaru."
"A gde je kajanje? Nema veze. Učini sve što možeš da ih umiriš. Saznaj koliko
možeš o Novom Jerusalimu. Neka te usput Vušin upozna sa onim što će se
dogañati. Te stvari su za sada tajna, iako svakog dana to sve više prestaju da
budu. Možda ćeš, a možda i nećeš, nastaviti da radiš za Sekretarijat - za
kardinala Nouvota. Možeš da se vratiš njemu, ako budeš želeo. Ako ne nañe
posla za tebe, reći će ti gde da me nañeš, a možeš i da se vratiš svojoj devojci u
Skrovitom Dolu i da se možda nastaniš u koloniji. Možeš, takoñe, da odeš u
opatiju i moliš ih da te prime nazad, ili da odeš u pustinjake. Ne želim ponovo
da te vidim ako i dok ta stvar ne bude iza tebe."
"Očekivao sam da budem poslat od vas, gospodaru. Nisam bio poslušan."
"Videćemo kako ti to pristaje."
"A Sekira ide sa mnom?"
"On i šestorica ljudi kardinala Rija, kao i neko iz drugog krila - Elkin, mislim da
ga znaš."
"Nisam znao da je iz drugog krila. Mislio sam da je samo vratar."
"Vrhunski obaveštajac i borac gotovo ravan Vušinu. Nekada je bio u opatiji
Lajbovic. Imaćete puno skupog prtljaga, povorku od dvanaest mula, ali to će biti
Uladova i Elkinova briga. Kada bude bezbedno, možda će dopustiti tebi, Uladu i
Sekiri da pojašete napred i skratite putovanje. Spakuj mantiju i obuci nešto
drugo za put. Mantiju ćeš moći da obučeš kada stigneš. Nimi, poverio sam ti
stvari za koje niko ne zna."
"Biću oprezan. A vi, gospodaru?"
"Ići ću na sabor šamana iz sve tri horde, svih Vidžasa i ljudi Duha Medveda.
Nadam se da će me, uz pomoć Svetog Ludaka i oca e'Lajdena, primiti kao
hrišćanskog šamana-posmatrača i da ću moći da objasnim svoju novu ulogu."
"Hultor Bram će pokušati da to spreči."
"Naravno, ali će Kunići želeti da čuju šta imam da kažem, zato što će prelazak
najviše da pogodi njih. Bram ne može da okupi većinu. Njegova baba bi mogla,
ali neće. Zavisno od dogañaja, možda ću poći za papom u Novi Rim, ili čak u
Teksark. A sada zbogom, Nimi. Blagoslovio bih te, ali si me čuo kada sam rekao
da ovo nije moj poziv, a sad sam ipak tu, kao neka varalica."
"Gospodaru, poznato mi je iz istorije da je nekada davno u tadašnjoj crkvi poziv
sveštenika značio poziv koji daje biskup, a ne obavezno Bog. I čuo sam rimskog
biskupa kako vas naziva onim u šta ste sada zareñeni i posvećeni."
Kardinal se osmehnu. "Hvala ti, Nimi. Blagosloven mi budi, onda, do sutra."
Crnozub se saže da mu poljubi prsten, ali kardinal izbegnu njegove usne, stisnu
mu ruku, reče: "Dobro, sutra ćemo se oprostiti", i ode.
Nimi oseti da je na ivici suza i poče da se moli, uputivši se prema najbližoj
crkvi. Smeñiponi mu je bio kao neki blagi nomadski otac koji nikada nije bio
pijan, dok je opat Džarad bio kao stroži nomadski ujak, koji je stalno sudio i
pronalazio krivicu. Ali ovaj drugi mu je ipak nedostajao; znao je da će mu prvi
nedostajati još više. Znao je da je ljubav prema ljudima način da se voli Bog, ali
i da vezanost za jednu osobu ne priliči siromašnom monahu i da predstavlja
znak profanosti ili obmane. Nije pogrešno voleti, već vezati se za voljenu osobu,
jer nas uvek čeka bol gubitka svih prolaznih stvari.
Sutradan, pošto se dovoljno oporavio od pada u grozničavu profanost da se seti
svog bivšeg sustanara, potajno je nagovorio svog voljenog (i verovatno na
propast osuñenog) kardinala da razgovara sa Aberlotom, koji je kao prijatelj
pokojnog Džaezisa mogao dobro da posluži kao izaslanik SPEP-a u ñakovu
porodicu, koji će ubediti savet da niko nije razotkrio Džaezisa kao mutu i da je
policija to otkrila tek posle njegove smrti. Sumnja je postojala sa obe strane, u
odnosu izmeñu kolonije i Sekretarijata, kojim će sada privremeno rukovoditi
Soreli kardinal Nouvot, i Smeñiponi se složio da bi neka vrsta gesta pomirenja
bila mudar potez.
"Ali to bi značilo još jednu osobu koja zna za oružje, Nimi. Zato mislim da to
možda ne bi bilo dobro." Bio je to prvi put da mu je Smeñiponi pomenuo puške.
I ne bi to ni sada pominjao da nije znao da je monah sve doznao u svojoj
zabranjenoj vezi sa Edrejom.
"Zaista verujete da je ta tajna sigurna od Teksarka, gospodaru?"
"Ne, možemo samo da učinimo da saznaju što manje. Poznato im je da tamo
postoji kolonija muta. Znaju da je dobro naoružana i da sam im pomagao.
Nadam se da je to sve što znaju, i molim se da tajnu, kako je ti nazivaš, bar još
neko vreme ne sazna papa."
Monaha je pomalo iznenadila ova primedba. Pre svega, nije postojalo ništa što
Amen Pirgavopero nije trebalo da zna, ali ga je više iznenadio miris izdaje u
kardinalovim rečima. Potrudio se da prikrije iznenañenost, i kardinal je, posle
izvesnog ubeñivanja, pristao da vidi ñaka, pa je Crnozub pošao da ga nañe pre
nego što se otisne na novo putovanje.
"Kažu da je leti u planinama prijatno sveže. Besplatno ćeš dobiti konja.
Posetićeš Džaezisovu porodicu. Naučićeš jednu novu veštinu."
"Koju to?"
"Da držiš jezik za zubima."
"Od kakve je to koristi?"
"Živećeš duže kao tajni agent."
Aberlot poñe sa njim nazad u Sekretarijat. Smeñiponi je upravo izlazio iz
zgrade. Pozdravio je svog sekretara i njegovog mladog prijatelja, obrativši se
Aberlotu: "Učenik na koledžu, rekoše mi. Kaži mi, šta misliš o našem gradu i
mladim damama u njemu?"
Aberlot spremno odgovori, i monah oseti kako mu rumenilo obliva lice. "Pa,
kada smo Crnozub i ja pre mesec dana prolazili pored policijske stanice, videli
smo telo obešenog sa stopalima u visini naših lica, sa natpisom vezanim za
nožne članke. Crnozub mi je pročitao natpis. Pisalo je 'Zbog coitus interruptusa'.
Otada se pribojavam ovdašnjih mladih dama."
Smeñiponi ga odmeri sa podrugljivim zaprepašćenjem. "Smatraš, dakle, da je
valanska policija u službi papstva?"
"Teologija mi nije jača strana, eminencijo."
"Ili da je papstvo deo policije, možda?"
"To svakako nisam pomislio, gospodaru!" Aberlotovo lice počelo je da bledi.
"Naravno da jesi, i još to misliš. U Teksarku je poglavarstvo deo policije.
Gradovi se u tom pogledu razlikuju."
Aberlot se poigravao glavom i sada je počinjao da se plaši. Smeñiponi ga je
saterao u ugao i insistirao na odgovoru. Šaljivdžija je, na kraju krajeva, ipak
razgovarao sa princem crkve.
"U stvari, mislim da je natpis glasio: 'Obešen zbog drskosti prema prelatu.'
Molim vas da mi oprostite, gospodaru."
"Tvoj oproštaj nije kod mene. Moraš sam da ga pronañeš." Smeñiponi mu se
utešno osmehnu, pa odmahnu glavom prema Crnozubu. "Stvarno misliš da se
ovom čoveku može verovati?"
"Naravno, eminencijo."
"Sve što ti je potrebno za put čeka te u konjušnici. Papire ćeš uzeti u uredu.
Pokrivaj lice dok ne stigneš u koloniju. Kada Ulad bude zamenjen, i savet
zadovoljen, tvoja veza sa Sekretarijatom nastaviće se samo ako budeš potreban
kardinalu Nouvotu. Ja idem na istok da se sastanem da Čuirom Hoenganom,
Hultorom Bramom i kunićkim šarfom koga još ne poznajem. Ne zna se koliko
ću biti odsutan."
"Šta potom, gospodaru?"
"Slobodan si sve dok te ne pozovemo kardinal Nouvot ili ja. Ili tvoj opat.
Zbogom, Nimi. Bog neka je sa tobom."
Crnozub se kasnije vratio mislima na ovaj razgovor. Očekivao je da bude
otpušten. Ono što ga je najviše začudilo nije bila pomirljivost njegovog
gospodara prema neposlušnosti, niti njegova spremnost da prihvati Aberlota, već
to što je Aberlot ocenio da sme da bude drzak pred ovim kardinalom nad
kardinalima. ðak je obično imao dobar nos u pogledu sagovornika. Aberlost je
osetio Smeñiponijevu pomirljivu narav; crveno sukno nije moglo da je sakrije.
Crnozub je i ranije bio svedok toga, i znao je da spoljašnjost ume da zavara.
Smeñiponi nije rasipao zlobu kada je udarao. Nikada nije bio osion, osim kada
je hteo da zaplaši. Činilo se da predviña stanje stvari trenutak pre nego što bi se
dogodile, i to uvek očekujući najbolje namere. A kada je očekivao najbolje
namere, ljudi bi obično požalili što ih nisu pokazali.
Oni koji bi mu prišli sa lošim namerama zažalili bi zbog toga bez mnogo truda
sa kardinalove strane. Sa lakoćom se uklapao u ljudsko stado, ali je pre bio
prikriveni ovčarski pas nego ovca, čak i meñu kardinalima koji su pre njegovog
posvećenja obično bili na višem položaju od njega. Predstavljao se kao bezazlen
čovek, kome se moglo prići i odozgo i odozdo, kao i na ravnopravnoj osnovi.
"Kakav bi to bio papa!" bio je jedini Aberlotov komentar. Pogledao je Nimija
kao da traži potvrdu, ali se monah uzdržao od odgovora.

14.
Na jednak način će i oni koji budu poslati na put paziti da ne propuste propisani
sat, već će vršiti službu što bolje mogu sami i gledaće da ne zanemare svoje
dužnosti.
Kanonik svetog Benedikta, poglavlje 50.
Zapadna trasa od Valane do Novog Jerusalima bila je slabije odreñena i
pokazala se teža za prelazak vozilima na točkovima nego papski drum na istok,
kojim su Crnozub i Vušin u rano proleće putovali sa kardinalom. Pored teglećih
mula bilo je samo četvoro kola, ali su morali često da im polugama vade
točkove iz blata, naročito posle letnjih pljuskova. Godišnja količina padavina
bila je mala, ali im je upravo bilo vreme, i kroz niže predele pustinje često su
jurile kratkotrajne bujice. Istočni put bio bi mnogo lakši i kraći da putnici nisu
morali da izbegavaju druge namernike. Razlog za to bila je 'bezbednost'. Kada
su prelazili jedan od potoka, ispod cerade na kolima ispao je sanduk i raspao se.
Crnozub je posmatrao Vušina i Rijeve ljude kako žure da pokupe puške iz plitke
vode, nespokojno se obazirući kao da traže uhode u čestaru kleke. Kasnije nije
mogao da odoli da se ne raspita o puškama i municiji u tovaru na mulama. Kada
je postavio pitanje, Elkin mu je rekao da je reč o srazmerno maloj pošiljci.
Činilo se da je vratar u SPEP-u voña pohoda, i postarao se da Nimiju dâ do
znanja da je, zapravo, radio u zatvorenom krilu. Družina se sastojala od nekoliko
goniča mula, Vušina, Aberlota, Ulada i šestorice ratnika iz pratnje pokojnog
kardinala Rija.
Rijevi ljudi bili su vični borbi bez oružja. Uveče, uz svetlost vatre, vežbali su u
parovima i sa Vušinom, koji je morao dobro da se pomuči da ga ne nadvlada
njihov voña, čoveka trideset godina mlañeg od njega. Meñusobno su razgovarali
na svom jeziku, i Vušin se često smejao. "O, Sekiro, podseti ih da bi trebalo da
uvežbavaju 'planinski ili crkveni'."
Sekira im nešto odsečno reče, i oni pokušaše, sa mnogo zastajkivanja, da
nastave razgovor na crkvenom. Nimi odjednom shvati da su govorili o njemu,
jer je on bio izuzetak od onoga što su oko sebe videli kao pravilo, da se monasi
ne bore, zato što ne smeju ili ne žele. Pri tom su i sami po verskom opredeljenju
bili hrišćani, i to zareñeni, iako je jedan od njih imao ženu u domovini. Kada je
Vušin ovo objasnio Crnozubu, monah je bio zapanjen.
Rijevi gardisti bili su isprva zagonetka za njega. Vušin je odmah uspostavio
komunikaciju sa njima, i činilo se da svako sasvim dobro razume onu drugu
stranu, naročito kada je reči pratila mahnita gestikulacija. Trećeg dana, Crnozub
se osmeli da ponovo podseti Vušina na to da je zadužen da 'žutu gardu', kako su
počeli da ih zovu u Valani, uči crkveni. Vušin ga je ljutito pogledao zbog
podsećanja, ali mu je trenutak kasnije objasnio, ne bez stida, da su ljudi
kardinala Rija upravo pokušavali da ga preobrate u hrišćanstvo.
Monah ga sa nevericom pogleda.
Sekira se nasmeja na izraz njegovog lica. "Mislim da ne bi voleo da čuješ tu
raspravu na crkvenom. Jesi li zaboravio da su to ljudi kardinala Rija?"
"Pretpostavio sam da su hrišćani, i čuo sam ih kako pevaju, ali..."
"Ali nisi očekivao da vojnici mogu da budu pobožni?"
Nimi se nakratko zamisli o tome. U glavi mu se vrati jeziva slika vojnika iz
njegovog dečaštva, silovatelja, na delu. "Biće da ima predrasude, Sekiro. Često
sam sretao vojnike koji su vernici, ali mislim da nikada nisam sreo ratnika, osim
tebe, za koga bi mi se učinilo da ima duhovnu dimenziju."
"Osim mene? Imam li ja duhovnu dimenziju, Nimi?"
"Slobodno se smej, ali meni se tako učinilo. O tebi znam samo ono što si mi sâm
dopustio da saznam. Zar nije tako, Sekiro?"
"Pa, tamo odakle ovi ljudi dolaze, svi monasi, čak i hrišćanski, gaje veštinu
borbe bez oružja."
"Ali oni sada nose oružje! Hoćeš da kažeš da su monasi?"
"Da, mislim da možeš da ih nazoveš monasi. Što se tiče oružja, Ri ih je
oslobodio tog pravila, a naš gospodar je potvrdio razrešenje. Red kome oni
pripadaju je azijski, i ovde nije priznat. Kada Smeñiponi ili papa shvati da su
pod verskim zavetom, ti ljudi će izgubiti slobodu dok crkva ne odluči šta će sa
njima. Oni ne čeznu za tim da se vrate kući, ali su njihovi zaveti slični našima.
Žele slobodu, da bi mogli da osnuju koloniju, ali su se plašili da pitaju. Zato žele
da nauče crkveni što je pre moguće. Nema potrebe da nas podsećaš na to.
Predložio sam kardinalu da neko vreme ostanu u opatiji Lajbovic. Tamo će moći
da nose crkveno ruho i da nauče vašu liturgiju. Misliš da bi bili dobrodošli
tamo?"
"Ne mogu da govorim u ime opata Džarada kardinala Kendemina." Na trenutak
se borio sa gorčinom, pa nastavi: "Čitao si Kanonik svetog Benedikta, Sekiro.
Lajbovička braća i dalje uglavnom poštuju odredbe tog kanonika, što znači da
nude gostoprimstvo svakom ko im doñe, kao da je sâm Hrist dolutao iz pustinje.
Što ne znači da Rijevi ljudi treba da iskoriste to pravilo."
"Naravno, ne želiš da opat sazna da si ti to savetovao tako što si savetovao protiv
toga", reče Vušin kiselo. "Ali si u pravu u pogledu njihovog učenja crkvenog.
Još više ću ih muštrati. Ako se zapute u Lajbovic, to neće biti na tvoj predlog,
već na kardinalov, koji ga je zaista i dao."
"U redu. Onda ću zaboraviti na to, iako bih voleo da saznam više o njihovom
redu."
"Oni znaju da sam te pomalo učio da se boriš, ali ih zanima da li bi drugim
monasima iz tvog reda bilo dozvoljeno da uče borbu bez oružja, ili bi to bilo
protiv pravila?"
"Pa, ne postoji pravilo za to, sve dok je reč o zanimanju ili vežbi. Mi povremeno
igramo igre sa loptom, izvan zidova, oni meñu nama koji se ne bave fizičkim
poslovima." Nasmejao se. "Ali ne mogu da zamislim opata kako daje dozvolu za
obučavanje boraca!"
"Znam. Šteta. Njihov red ima zanimljivu tradiciju. Ako im je već suñeno da
ostanu ovde, želja im je da zasnuju zajednicu, ili da se priključe nekoj od
postojećih."
Kasnije je priznao Crnozubu. "Znaš, Nimi, moj narod tamo na obali činile su
izbeglice koje su pre nekoliko pokolenja pobegle upravo od tih azijskih hrišćana.
Kardinal Ri bio je gori od Benefeza u svojoj zemlji. Ti hrišćani bili su
zavojevači. Moj narod bio je poražen i pobegao je preko okeana."
Nimi se zagleda u dželata kao da ga prvi put vidi. "I moji su bili poraženi", reče.
"Mogli bismo da budemo duhovna braća."
Oštar Sekirin pogled poruči mu da je preterao sa bliskošću. Okrenuo je konja i
odjahao nazad prema gardistima i kolima. Nimi još jednom shvati da mu Sekira
ne veruje sasvim otkako je prekršio kardinalovo nareñenje.
Vušin mu je ponovo postao stran, ali je bio svestan da to otuñenje leži u njemu.
Novost koju mu je, možda i ironično, saopštio Vušin, da žuta garda pokušava da
ga preobrati u hrišćanina - malo ga je postidela. Zašto su on i njegova braća
monasi zanemarili Vušinovu veru, ako ju je uopšte imao? Sekira je redovno
dolazio na misu, ali nikada nije primio pričest. Njegova posvećenost i odanost
imala je duhovno svojstvo, kao i njegov stav prema smrti. Bio bi to dobar
monah, pomisli Nimi. Ali albertinski red Lajbovica nikada nije bio posvećen
preobraćanju nevernika. Zato što je to bilo protiv pravila. Monasi su imali
dozvolu da odgovaraju gostima na pitanja o veri, ali Sekira nikada nije postavio
nijedno. A sada su ti tuñinci pokušavali da ga privole svom verskom bratstvu.
Red Lajbovica je propustio priliku da stekne, pored svoje električne stolice, i
monaha-ratnika i dželata.
Vušinovi novi prijatelji iz žute garde saznali su o godinama koje je proveo
radeći kao dželat za Hanegane, Filipea Harka i njegovog prethodnika. Nimi ih je
čuo kako razgovaraju, razumeo sasvim malo od njihovog mešanog dijalekta
izuzev kada su vežbali crkveni, ali je osećao da su tuñinci ujedno dirnuti i
zainteresovani, kao i to da se Sekira vratio sa ovog razgovora istovremeno
uzrujan i rasterećen. Činilo mu se da je Vušin podlegao gotovo hrišćanskom
napadu krivice zbog svog starog posla, i da ratnici nastoje da ga izleče kroz
preobraćenje. Sekiri je očigledno nedostajao kardinal bar onoliko koliko i
Crnozubu, i monah se pitao ko je sada Smeñiponijev telohranitelj posle atentata.
Apostolski vikar je sve Rijeve ljude pozajmio konspirativnom krilu SPEP-a čim
su naučili pomalo da se sporazumevaju na stenoplaninskom, ali su sada bili
ovde: daleko od svog novog gospodara, i izgubljeni kao i sâm Nimi.
Monah se trudio da se ponovo posveti veri, bar za vreme puta, ali je taj napor
postepeno propao, a posledica neuspeha bila je da je postao tako razdražljiv da
po tri dana nije ni pokušavao da se moli, meditira ili čita službu. Njegov um,
pogoñen povremenom iscrpljenošću usled vrućine, pružao se prema Džaradu,
Smeñiponiju, Edreji, Svetom Ludaku ili papi, uvežbavajući zamišljene dijaloge
sa njima ne bi li u njihove postupke uneo smisao. Ovo je naročito važilo za
Edreju. Bila je to čista zaokupljenost sobom, taština i ego. Ne uspevši da umiri
svoj um iznutra, konačno se okrenuo spoljnom svetu i pokušao da se zaposli i
bude na raspolaganju za razgovor svima, pa čak i Aberlotu.
Putnička družina zadobila je pod Elkinovim voñstvom gotovo vojnu strukturu, u
kojoj su Vušin i Ulad bili poručnici. Na putanji koju je trebalo da preñu nije im
pretila opasnost od agenata Teksarka niti od Nomada bez majke, iako im se put
kroz pusti predeo povremeno ukrštao sa lutajućim otpadnicima svake vrste, tako
da je uvek postojala mogućnost sukoba. Teren je bio divljiji od onoga koji je
Crnozub video prilikom svoje prve posete Valani. Nije bilo utabanog puta; takvi
su bili samo prelazi preko planina. Grupa je nosila uobičajeno oružje, osim onog
natovarenog na mule i u kolima, ali nisu sreli nikoga osim jednog sedog starca
koji im se pridružio jedne večeri odmah posle zalaska sunca, dolutavši iza njih iz
pravca Valane. Starčevo pojavljivanje bilo je prilika za raspravu izmeñu onih
zaduženih za tajnost i bezbednost, ali je starina izgledao jednom nogom u grobu,
a odredište mu je ionako bilo Novi Jerusalim. Ulad je izjavio da ga je negde
video. "Već je bio u Novom Jerusalimu", reče džin. "Magister Dion ga je
jednom zaposlio, tako da zna za nas."
"Zaposlio? Za šta?"
"On može da prizove kišu, ako mu platiš u srebru."
"I, valja li?"
"Padalo je, ali ne mnogo. Dion mu je zato platio, ali ne mnogo."
"On, znači, poznaje grad, ali me zanima da li zna i za naš teret?" pitao se Elkin.
"Pošto nas je već video, mora sa nama. Ako se bude dobro ponašao, biće nam
gost. Ako pokuša da nas napusti, postaće zarobljenik, dok ne stignemo tamo
kuda idemo."
Meñutim, starac je isprva odbio da im se pridruži, i možda bi bio zarobljen i
privezan za jedna od kola da nije promenio mišljenje kada je saznao da je
Crnozub monah iz svetog Lajbovica, što ga je, činilo se, veoma zabavljalo.
Zadirkivao je monaha što ne nosi mantiju iako nosi brojanice oko pojasa. Nimi
se trudio da izbegne razgovor sa starcem, koji je pokazivao da bolje poznaje
opatiju Lajbovic nego što se činilo verovatno. Posle nekoliko pokušaja da
zapodene razgovor, vremešni neznanac je slegnuo ramenima na monahovu
uzdržanost, pripisavši to možda svetom zavetu ćutanja, ali je nastavio da ga
bocka kao da mu je to neka vežba.
Sebe je nazivao hodočasnik, ali ne i hrišćanin. Nosio je dronjave haljine od
grubo izatkane konoplje, a svoju imovinu u vreći vezanoj za vrh štapa. Ćelu je
štitio od sunca neobično izvezenom kapicom koju je zvao 'jarmulka'. Iako u
početku sumnjičav i zatvoren, izgledao je sasvim bezazleno i već posle prvog
dana postao je pričljiv. Nimi nije mogao da veruje da bi Smeñiponijevi
neprijatelji poslali tako matorog čoveka kao uhodu. Činilo se da se Elkin slaže s
tim, jer ga je, pored toga što mu je dozvolio da jaše rezervnu mulu, popeo na
jedna od kola kada se požalio na bolove od sedla, iako je to značilo da će sedeti
na sanduku sa oružjem.
Rekao im je da je Jevrejin i da izmeñu ostalog pravi šatore. Bio je očigledno od
onih lutalica koje su menjale svoje umeće prizivanja kiše u sušnim oblastima.
Ovaj stari Jevrejin znao je nekoliko korisnih veština i zahvaljujući njima imao je
nekoliko izvora prihoda. Za petnaest piosa vadio je zub; za osam, sastrugao bi
kamenac sa ostatka vilica i dobro ih očistio talkom. Umeo je da radi i korenske
kanale. Ugovarao je posao kao prizivač kiše, i ako za nedelju dana ne bi pala
kiša, jedina plata bili bi mu smeštaj i hrana; ako bi kiša pala, primao je ono što
bi njegove mušterije, po njegovom mišljenju, mogle da daju. Besplatno je delio
savete o svemu i svačemu svakome ko bi pristao da ga sluša, a ponekad ih je
nametao i onima koji nisu.
Crnozub je nastojao da iskoristi putovanje za samovanje i ćutanje, pa je njegova
želja da bude uljudan preživljavala brojna iskušenja. Ali stari Jevrejin nije hteo
da ga ostavi na miru i postavljao je svakojaka pitanja o starom opatu Džeromu,
koji je, koliko je Nimi mogao da se seti, umro pre sedamdeset godina u dubokoj
starosti. Ovaj starac je, meñutim, tvrdio da je Džeromov davnašnji prijatelj,
Bendžamin.
"Onda mora da imate bar sto godina", rekao je Nimi, sa nevericom. "Pa i više."
"Hmmm-nn! Onda mora da je tako, zar ne?"
Govorilo se da u Dolini izroda ima izuzetno dugovečnih, ali se nije moglo
odrediti da i stari hodočasnik spada u takve. A opet, bio je dobrodošao u tajni
narod u Sakamintima, dozvoljeno mu je da ih napusti i nije nameravao da se
vrati. Magister Dion mora da je ispitao njegovo poreklo. Ali ako je i sâm bio
avet, Ulad bi to svakako znao. Ulad, meñutim, kao da je starog Jevrejina
smatrao za nepouzdanog čoveka, bar što se ticalo prizivanja kiše. U crkvi su svi
znali da je venac Sakamint pribežište izroda, ali je priroda samog srca kolonije -
da je reč o narodu aveti - bila prikrivena činjenicom da su mute kao što su bili
Šard i njegova porodica nastanjivali okolna brda, bez punog prava grañanstva,
ali sa zaštitom dobro naoružane centralne kolonije od otpadnika, odbeglig
Nomada i agenata Teksarka. Skitnice su se uglavnom držale dalje od te oblasti
isto kao što su zaobilazile Dolinu izroda, a oni koji bi pokušali da zañu tamo bili
bi ubijeni ili oterani.
"A kakva posla monah iz svetog Lajbovica može da ima u Novom Vavilonu?"
upita starac. "Naročito monah u nemilosti?"
"Ko vam je to rekao?" Nimi ga oštro pogleda, iznenañen da se glas o tome već
proneo do ovog potpunog neznanca. Ko je meñu putnicima znao za njegov
položaj? Pa, svi. Vušin, Elkin, Aberlot, svi. Ali je ipak bio postiñen što je njegov
lični život postao javna stvar.
"Ja samo nosim kardinalovu poruku koloniji. Zašto je nazivate Novi Vavilon?"
"Zašto je ti nazivaš Novi Jerusalim?"
"Njihovo je da je zovu kako hoće, i oni su joj dali to ime. Odakle ste pošli u
Novi Vavilon?"
"Iz Valane, kao i vi."
"A šta ste radili u Valani, prizivali kišu?"
"Išao sam da vidim svog starog prijatelja Amena Pirgavopera, ali nisu hteli da
me puste kod njega, a osim toga... on nije Pravi."
"A ko bi to bio?"
Stari Jevrejin slegnu ramenima. "Ko zna?" bilo je sve što je rekao.
Ulad, džin, koga je Crnozub isprva ocenio kao opasnog nasilnika i bezumnika,
postao je tokom putovanja u Sakaminte razigrano dete. Ružna strana njegove
naravi očigledno je poticala od njegovog početnog nepoverenja u sva ljudska
bića koja nisu bila mute, ali je ono popustilo kada su se bolje upoznali za vreme
dugog putovanja na jug.
Nimi je na putu ipak jednom izgubio strpljenje, ali ne sa starim hodočasnikom.
Bogu hvala, reč je bila samo o Aberlotu. Ali to se, uistinu, dogodilo još jednom,
sa opatom Džaradom kardinalom Kendeminom, u njegovom odsustvu, i zapravo
u mašti. Bilo je nečega neodoljivo privlačnog u zamišljanju kako steže ruke oko
Džaradove guše, palčeva pritisnutih na dušnik, iako je svaki put prestajao da ga
davi pre nego što bi matori jarac izgubio svest. Zlo je umelo da bude divno. Bio
je svestan toga. Bilo je teško priznati ispovedniku da greh ume itekako da prija;
sveštenik se ljutio zbog toga, kao da pokajnik pokušava da ga navede da i sâm
uživa u tako gnusnoj bezočnosti. U poslednje vreme osećao je da se udaljava od
stvarnosti, i Vušin ga je u toku jahanja uhvatio kako bogohulno mrmlja za sebe.
Gotovo je ispao iz sedla kada ga je Sekira mlatnuo po leñima ne bi li se prenuo.
Za samo nekoliko meseci dogodilo mu se toliko stvari, od kojih nijedna nije
izgledala stvarno, da je povremeno pomišljao da ludi. Umesto da se moli, lutao
je u mislima, a posle bi tiho psovao sebe.
"Uposli se nečim, brate", bio je Sekirin savet.
Nije bilo teško uposliti se. Svakodnevno podizanje i uklanjanje logora zahtevalo
je rada i vremena. Idealni dan sastojao se od jedanaest sati putovanja kroz
okrutne letnje predele i daljih trinaest sati u pakovanju, raspakivanju, brizi o
životinjama, lovu, kuvanju, obedovanju, čišćenju, krpljenju, popravljanju i,
konačno, spavanju. Jedanaest sati u putu kada je bilo sreće. Obično je bilo deset.
Sedmog dana putovanja, Ulad, Vušin i Elkin izdvojiše se da se posavetuju i
odlučiše da će karavan sa svojim dragocenim teretom biti dovoljno bezbedan i
bez Crnozuba, Aberlota, Ulada i Elkina, koji mogu da odjašu ispred pošiljke i
stignu u Novi Jerusalim za upola manje vremena. Vušin i Rijevi ratnici ostaće sa
goničima mula da brane karavan od odmetnika i pustinjskih skitnica. Neizvesna
je bila samo bezbednost onih koji će jahati napred, ali su Ulad i Elkin bili
vojnici, a Crnozuba je Vušin učio da se bori.
Starom Jevrejinu bilo je dozvoljeno da poñe sa prethodnicom, kao i Aberlotu, jer
su obojica bili beskorisni ako se ukaže potreba da se arsenal brani od neprijatelja
ili odmetnika. Aberlot je Crnozubovo najnovije crno raspoloženje pripisivao
ludilu. "Mislim da se gubiš", rekao mu je ñak prvog jutra, kada su se izvukli iz
vreća za spavanje. "Čitavu noć si govorio u snu, iako preko dana ne progovaraš
ni sa kim."
"O čemu sam pričao?"
"O curi sa jako malom rupicom."
"Kakvoj curi?"
"Pa toj, sa rupicom. Zvao si je rupa u Vaseljeni. Kažem ti da ludiš, Nimi."
"Rupe? A da nisam tebe nazvao guznom rupom, možda?" Ali vide da je Aberlot
ozbiljan, i dodade: "Pa, sigurno sam nešto sanjao. Ali je isto tako moguće i da
sam malo skrenuo. Već sam omanuo u dva posla. Pretpostavljam da mi treba
neko da mi govori šta da radim. Ne umem da se snañem bez ujaka, opata ili
kardinala."
"Ili pape? U snu si jednom pomenuo Amena Pirgavopera."
Petorica jahača u prethodnici konačno stigoše do zapadnih padina planina
Sakaminta. Elkin je bio ubeñen da su stekli tri dana prednosti nad ostatkom
karavana, sa teretnim mulama i kolima. Padine su ovde bile strmije nego na
istočnoj strani venca, u Šardovom kraju, i jedva su počeli da se uspinju kada
pljusak strela i kamenica zasu zemlju nekoliko koraka ispred njih. Oni stadoše u
mestu. Na obodu brda stajala su tri mute sa lukovima i jedan sa mušketom,
smrknuto ih posmatrajući na podnevnom suncu. Ulad poče da ih obasipa
pogrdama, a onda predstavi sebe i svoje saputnike. Mute se povukoše.
"Prolaz Strašila", frknu stari Jevrejin. "Bilo bi bolje za sve da su ostali tamo u
Dolini."
"Možda. U Dolini ima takvih koji veruju da će se Hrist ponovo pojaviti kao
jedan od njih", reče im Ulad dok su jahali kamenitom stazom.
"Hoćeš da kažeš da će roditi kao jedan od njih?" upita Crnozub.
"Da."
"Ali to ne treba tako da se dogodi", reče Aberlot. "Biće opažen kako se spušta na
oblacima."
"Ali mora prvo da se rodi da bi ga videli kako dolazi."
"Nije tako zapisano."
"Je li zapisano drugačije?"
"Mislim da nije."
Crnozub je ćutao. Stari Jevrejin se podrugljivo nasmeja obojici.
Kada su izišli na malu zaravan, Elkin upita Ulada koliko im je sati putovanja
preostalo do središta kolonije.
"Najmanje osam sati", reče džin.
Put koji je na tom mestu vodio u planine imao je sa severne stranu duboku
urvinu, a sa južne nekoliko ravnih jutara u podnožju jedne mese. Pošto se bližio
sumrak, Elkin je odlučio da se tu ulogore, a Ulad se pobunio zbog te odluke,
prvo tako što je kraj opisao kao uklet, a potom i kao nastanjen pumama. Pribeglo
se glasanju, i džin je bio nadglasan.
"Onda se bar držite dalje od šume", bio je uporan Ulad.
Proveli su mirnu noć, i svako od njih je na smenu bdeo pored vatre. Nisu se
pojavile ni pume ni duhovi. Crnozubu je zapala poslednja smena, i pri kraju
bdenja nebo je počela da osvetljava zora.
Pre nego što je probudio ostale, sišao je u pošumljenu jarugu da donese kofu
vode. Zašavši meñu drveće, našao se na obali koja je ujedno bila i kosturnica.
Traka peska pored potoka, koji su svakog proleća pohodile bujice, bila je široka
deset koraka i posuta mnoštvom sitnih ljudskih kostiju naplavljenih sa nekog
mesta uzvodno gde su ih polagali. Novi Jerusalim je, dakle, imao svoja
čudovišta, i priče da su takvu decu vraćali u naciju Vašita bile su laž. I nisu sve
kosti pripadale novoroñenima. Jedna napola zatrpana lobanja kao da je pripadala
petogodišnjem detetu. Mrtva deca, nesreća nasleñena od Velike Civilizacije.
Takva mesta postojala su i u ravnicama. Nimi nije bio užasnut, ali je odlučio da
ne puni kofu. U čuturicama je još bilo vode za piće. Brijanje i umivanje mogli su
da sačekaju.
Na pola puta uzbrdo sreo je nekoga ko se žurno spuštao. Ulad se klizajući
zaustavi, zasuvši monaha zemljom i šljunkom.
"Šta radiš ovde?" upita.
"Ništa, rekao bih." Nimi potapša praznu kofu. Ulad ga zgrabi za mišicu.
"Pre dve godine došlo je do epidemije", reče. "Mnogo dece je pomrlo."
"Shvatam", reče Nimi čvrsto i uspe da oslobodi ruku iz zahvata. Ulad ga pusti.
Ono što je Nimi rekao da shvata bila je činjenica da su zajednice širom
kontinenta svakih nekoliko godina bivale pogoñene takvim epidemijama. Često
su sve žrtve umirale u istoj nedelji, i sve su bile neverovatno izobličene. Kada je
to Nimi kasnije pomenuo Jevrejinu, hodočasnik je epidemiju nazvao 'Pasha
muta'.
"Eto ti tvoje priče o Novom Jerusalimu, i njihove prakse da mute vraćaju u
Dolinu", primetio je Aberlot.
Crnozub je slegnuo ramenima. Ono što je znao o Novom Jerusalimu čuo je od
Edreje. Mrtva novoroñenčad nizvodno od sela bila su više pravilo nego izuzetak.
U tome i jeste bila stvar. Novi Jerusalim trebalo je da bude izuzetak.
Uspon u planine vodio ih je duž velikih zavoja po obodu dolina ili visova, i staza
je na nekim mestima bila zatrpana klizištima koja će goniči mula morati da
prokopaju da bi oslobodili prolaz. Na padinama oko njih uzdizali su se visoki
četinari. Ubrzo počeše da se ukazuju znaci ljudskog prisustva, ali su ljudi koji su
izlazili da osmotre putnike izgledali normalno. Nekoliko porodica muta bilo je
nastanjeno na ivici raštrkane kolonije, kao što su Šard i Tempus živeli na
istočnoj padini istog planinskog venca. Ali ovde su to bile prave farme, iako su
mute graničari živeli na manje plodnom zemljištu. Gorski vrhovi privlačili su
kišu i sneg, i sa njih su se tokom čitave godine slivali potoci otopljene vode. Na
prolazima i u dolinama, pored potoka su rasli gajevi jabuka, trešanja, krušaka i
bresaka. Bilo je pozno leto, plodovi su bili zreli za berbu, i torbari su prodavali
svoju robu sa magarećih kolica, parkiranih u središtima zajednica, kojih je bilo
nekoliko. Sa štapova su visile čitava trupla goveda, ovaca i divljači, i sa njih se
seklo meso po želji domaćica. Prašnjavi muškarci, lica potamnelih od pepela i
minskog baruta, vraćali su se u pozno popodne kućama iz rudnika.
Takozvani kapitol bio je dvospratna zgrada od kamena i maltera, sa kuhinjom i
zajedničkom trpezarijom u prizemlju, podeljenom na veću prostoriju za prljave
rudare i manju za službenike vlasti i goste. Nimiju su objasnili da se na drugom
spratu nalaze Dionov ured i soba za savetovanje gde se jednom nedeljno
sastajala mala grupa zakonodavaca da odobri ili poništi administrativne odluke.
Centar naselja sastojao se samo od nekoliko zgrada, dok su stambene kuće i
ambari - uglavnom brvnare sagrañene na kamenim temeljima - bili razbacani po
planinama.
Crnozubovo viñenje okruženja bilo je obojeno onim što je saznao od Edreje, ali
je dečja kosturnica u njemu probudila sumnju. Osetio je olakšanje kada im se
pridružio Ulad, koji je bio odjahao napred u središte zajednice, i obavestio ih da
je Dion otišao u drugi kraj planina i da se neće vratiti do sledećeg popodneva.
Aberlotov sastanak sa Džaezisovom porodicom bio je takoñe odložen za
sutradan. On će, zajedno sa Crnozubom, Elkinom i starim Jevrejinom,
prespavati u gostinskoj kući, u kojoj je već boravio jedan posetilac spolja, koji je
izišao da ih dočeka. Crnozub, pošto je u prvom trenutku zinuo od iznenañenja,
kleknu da poljubi prsten Čuntara kardinala Hadale, apostolskog vikara u naciji
Vašita.
"A kako je kardinal Smeñiponi?" upita biskup izroda.
"Kada sam ga poslednji put video bio je dobro, eminencijo. Verujem da je sada
sa Čuirom Hoenganom i drugim nomadskim voñama u Ravnicama."
"Da, znam za njegove planove. Pretpostavljam da si prilično iznenañen što me
vidiš ovde?"
"Jesam, ali je trebalo da shvatim da imate posebne veze sa Novim Jerusalimom,
koji je naseljen iz vaše dioceze."
"Vikarijata", popravi ga Hadala. "Pa, stigli ste baš na vreme da se raspakujete i
umijete za večeru. Vidimo se tamo."
Pošli su za Uladom do dodeljenih odaja. Hadalino prisustvo probudilo je
Nimijev stid zbog neposlušnosti prema svom kardinalu, ali je protivteg tome
bilo njegovo nedavno saznanje o Smeñiponiju kao podrivaču papstva, izdajniku
pape Pirgavopera, i ako ne pokretaču zavere, onda bar podstrekaču jednog
prethodnog plana. Plan je očito bio da se valanskoj crkvi obezbedi vojna sila
koja će biti nezavisna od nomadskih saveza. Crnozub je zaključio da u tome ne
mora da bude ničeg lošeg, osim što papa nije smeo da sazna za plan. No, da li bi
Amen Pirgavopero osudio to što crkva poseduje oružje? Verovatno, pretpostavio
je. Da li mu je dužnost da ga obavesti? Pokušao je da smisli način da sazna da li
je Čuntar kardinal Hadala već bio upućen u tajnu, ali je odlučio da će samo
pažljivo posmatrati kardinala kada Sekira i žuta garda stignu sa oružjem.
Za večerom, meñutim, kardinal je pozvao Ulada i Elkina za svoj sto, na sasvim
drugoj strani prostorije od mesta gde su Crnozub, Aberlot i stari Jevrejin
večerali sa nekoliko službenika iz Dionovog ureda. Motrenje kardinala bilo bi
gubljenje vremena. Činjenica da je iskoristio večeru za dogovor sa Uladom i
agentom SPEP-a dovoljno je govorila. Odlučio je da uživa u divljači,
krompirićima i svežem voću, i da pokuša bolje da razume koloniju slušajući
Aberlota kako ćaska sa službenicima. Saznao je malo toga što nije znao.
Objašnjavali su kako je Novi Jerusalim izrastao iseljavanjem iz Doline.
Vačit-Ol'Zarkija, čije je ime bilo preuzeto od planinske oblasti severno od
Teksarka koja je prerasla je u geto-naciju iz prvobitne Doline Izroda, bila je
okružena graničnim stražama crkve i države, ali je granica noću bila sito za
begunce koji su dolazili bez prtljaga, i bekstvo uz pomoć aveti bilo je uobičajeni
način. Neka od ovih bekstava bila su obične ludorije, i begunci su se vraćali kući
posle nekoliko dana ili nedelja napolju, često bogatiji nego što su bili kada su
otišli. Muškarci su napuštali svoje planinske domove da kradu ili rade
privremene poslove u gradu. Žene su odlazile iz istih razloga, ali su pored toga
povremeno ostajale trudne sa mladim farmerima za koje su pretpostavljale da
imaju zdrave gene. Neki begunci se ipak nisu vraćali, i iako je i na istoku bilo
nekoliko kolonija aveti, izdvojenost Novog Jerusalima u vencu Sakaminta,
njegova prirodna bogatstva i prirodna zaštićenost učinili su od njega najveće
pribežište genetski sumnjivih osoba izvan Doline i najprivlačnije utočište za
begunce koji nisu nameravali da se vrate. Naročito u godinama posle osvajanja,
broj stanovnika brzo je rastao jer je horda Kunića pod imperijalnom čizmom
prestala da bude pretnja za putnike kroz provinciju, i bilo je dovoljno provući se
pored izvidnica Teksarka i lokalne milicije.
"Mi smo sposobni da branimo naše planine", objasnio je šef službenika posle
večere, praveći društvo Crnozubu do njegovog stana, "ali protiv Teksarka
nemamo drugog ofanzivnog oružja osim terora. Aveti su se izveštile u
infiltraciji. Imamo svoje ljude u vojsci i crkvi u Teksarku. Imamo ljude u Valani
i u Novom Rimu. Kada zlostavljaju naše u Vašiti, mi odgovaramo terorom."
Nimi zastade i osvrnu se oko sebe. Niko ih nije posmatrao niti slušao, i šef
službenika kao da je bio raspoloženiji da priča izvan trpezarije.
"Jesu li to vaši ljudi pokušali da ubiju kardinala i mene?" upita monah.
Službenik uzdahnu. "Nisam siguran. Nalog nije došao odavde. Naši ljudi su
porekli da su umešani, naravno. Razumni ljudi ponekad skrenu s uma u ilegali.
Pre nego što je omanuo na univerzitetu, Džaezis je trebalo da postane sveštenik.
Imamo mi tamo i druge. Teror je uvek moguć. Kada za to doñe vreme, možda
ćemo mu pribeći, iako će nas crkva prokleti, a koliko ja znam, i naš prijatelj
Smeñiponi. O Smeñiponijevim planovima znam isto koliko i vi. Kardinal
Hadala verovatno zna više, ali je moguće da ne postoji nikakav dugoročni plan.
Gledao sam magistera Diona kako igra šah sa vašim kardinalom kada je boravio
u Valani. Podjednako je gubio i dobijao. On uvek vidi nekoliko poteza unapred,
ali u šahu ne može biti dugoročnih planova. On samo ovde gomila oružje, za nas
i za druge. Ne znamo ko su ti drugi, ali pretpostavljamo da su Nomadi. Sklopio
je saveze sa svim narodima koji se boje Teksarka. Ima saveznike istočno od
Velike Reke i južno od Reke Hrabrih. Zato me podseća na čoveka koji osvaja
poziciju u šahu. Još ne uzima figure, već samo stiče moć."
Nimi je bio iznenañen slubenikovom otvorenošću. Možda Smeñiponi ovde nije
bio tako omiljen kao što se njemu činilo. Kolonija je imala svoje planove, a
Smeñiponi svoje. Monah promeni temu: "Znate li gde je sada vaš bivši agent u
Valani?"
"A ko to beše?"
"Ime joj je Edreja; oma je Šardova je kćer."
Službenik otvori usta, ponovo ih zatvori, sumnjičavo pogleda Crnozuba i
odgovori uzdržanim glasom: "Već sam suviše rekao. Evo vaših odaja. Sada
moram da idem." Okrenuo se na petama i pošao nazad prema kamenoj zgradi.
Crnozub je te noći sanjao da je ponovo u manastiru. Niko nije gledao u njega
niti mu se obraćao, i pitao se da li je i to deo njegove izopštenosti. Ali
'izopštenost' nije bila prava reč za to. Preprečio je put prioru Olšuenu, pomalo
spuštene glave, i sačekao. Kada su priorove sandale žurno došljapkale u njegov
vidokrug, on skoči u stranu da izbegne sudar. Olšuen bi naleteo pravo na njega.
Ili kroz njega, kao da je duh. Izišao je napolje, do groblja, i stao pored jedne
otvorene rake.
Bio je to isti onaj iskopani grob, i na istom mestu, kao u rano proleće kada je
napustio manastir. U manastiru svetog Lajbovica, u Pustinji, uvek je postojala
po jedna iskopana raka, čak i ako niko nije bio bolestan. U to vreme niko bio
nije prešao na onaj svet još od svetačkog brata Mjulstara, ali je grob ipak čekao
svog sledećeg stanara. Ivice jame bile su zaštićene upletenim palminim lišćem,
usmerenim unutra tako da kapi kiše klize niz vlati i kaplju u rupu umesto da
odranjaju ivicu. Kada bi bilo neophodno, jedan od monaha sišao bi u jamu i
izbacio lopatom svu zemlju koja je pala unutra od poslednjeg čišćenja. Svake
godine bilo je nekoliko penitencijalnih prilika kada bi braća obrazovala
procesiju koja ih je vodila do groba. Tada bi stajali tamo, oborenog pogleda, dok
se sunce pomeralo prema zapadu u senku te žućkaste jame. Kao i ljudska duša,
jama je predstavljala ne-stvar, ništavilo u središtu svega. Crnozub nije voleo ovu
jamu, niti taj oblik meditacije, iako su neki meñu braćom nalazili da im je um
posle toga ostajao do kraja dana čudesno usredsreñen.
Zastirka je sada izgledala vlažno. Opazio je da ni grob više ne izgleda kao grob.
Shvatio je da je zastirka u stvari žbun stidnih malja, a da jama nije raka.
Odmahnuo je glavom, i pošao, misleći usput na Edreju, da vidi opata, da mu
kaže da se grob pretvorio u pičku, ali tada začu plač novoroñenčeta. U jami je
bilo dete, i on ode tamo da pogleda. Beba je bila delimično obrasla krznom, i
nije imala šake: očigledno izrod. Muta. Njegov sin?
Začu sebe kako pušta zadavljene zvuke, a odmah zatim oseti oštar pljesak po
potiljačnom delu vrata. Prenuo se iz sna-zanosa i video da Aberlot sedi pored
njega. ðak je znao za izmenjeno stanje Crnozubog uma i tela posle odlaska iz
Valane. Njegova dnevna sanjarenja počela su da poprimaju oblik košmara.
"ðavo mi je na grbači", reče Nimi.
Crnozubovo viñenje sveta kao uvrnutog mesta ponovo se probudilo kada je sreo
Onmua Kuna, Nomada, koji se sledećeg dana vratio sa gradonačelnikom
Dionom i njegovom pratnjom. Nimi ga je prepoznao kao Nomada po naglasku
sa kojim je progovorio ol'zarški. Da je pripadao Kunićima videlo se po njegovoj
odeći, koja je bila od sukna, po nogama, koje nisu bile iskrivljene od odrastanja
u sedlu, i po boji kože, koja nije bila preterano preplanula od sunca. Novo
pokolenje Nomada Kunića bilo je usled neishranjenosti niže i od njihovih
predaka i od savremenih divljih Nomada. Kun je verovatno bio prisutan kao
nezvanični predstavnik svoje horde u Parva Civitasu Novog Jerusalima, koji je
očigledno postajao arsenal za svu decu Praznog Neba i Žene Divljeg Konja.
Nimi mu je prišao i obratio mu se na nomadskom, prešavši na južnjački dijalekt.
Kun se široko osmehnu, pa razmeniše ljubaznosti i pitanja o poreklu i
prethodnom životu. Razgovarali su o saboru Vidžas i ljudima Duha Medveda iz
svih hordi u Ravnicama, i Nimi ga je iznenadio i razveselio novošću da je
kardinal Smeñiponi postao apostolski vikar za Ravnice, uključujući i jug, inače
preplavljen sveštenstvom iz Teksarka. Kada je monah upitao Onmua Kuna koji
posao ga je doveo u Novi Jerusalim, bilo mu je bez mnogo uvijanja rečeno da
gleda svoja posla. Nomad slegnu ramenima i proguta izvinjenja.
"Možda ti položaj bivšeg kardinalovog sekretara daje pravo da pitaš, ali ne
mogu da ti odgovorim." Da bi ublažio odbijanje, on tada ispriča mastan kunićki
vic o Vidžas ženi, biskupu Teksarka i dugo željenoj erekciji.
Aberlota su poslali da poseti Džaezisovu porodicu, i Crnozub ga više nije video
do kraja boravka u Novom Jerusalimu. Na njegovo raspitivanje o Edreji niko
nije želeo da odgovori, niti da prizna da je poznaje. Što se ticalo gradonačelnika,
pozvao je monaha tek dan posle dolaska grupe ratnika sa mulama, kolima i
puškama, i tek pošto je bila izvršena primopredaja izmeñu Elkina i Civitasa.
Monah je svake noći sanjao bludne snove o plavokosoj i plavookoj ñavolici i
njenoj neprolaznoj kapiji. Bio je užasnut zbog tih snova.
Snovi su ga takoñe pripremili za prvi sastanak sa gradonačelnikom Dionom, koji
je odmah prešao na stvar. "Znamo zašto si ovde, brate Sveti ðorñe", blago je
rekao. "Bili smo uvreñeni kada je Sekretar odbio agente koje smo odredili.
Takoñe smo posumnjali da je ubistvo našeg brata Džaezisa bilo izdaja, ali nas je
upravo Šardova Edreja ubedila da grešimo. Sama je preuzela svu odgovornost.
Nema potrebe da objašnjavaš, niti da se izvinjavaš. Novi predstavnik uskoro će
stupiti u vezu sa Sekretarijatom. Upoznaćeš ga malo kasnije. Imaš li još poruka
za nas?"
Crnozub na trenutak pogleda u zemlju, pa u Dionove sive oči: "Samo svoje lično
izvinjenje, magistre. Edreja nije kriva. Greh je samo moj. I sâm kardinal to zna.
Edreja je nevina. Gde je ona, i mogu li da je vidim?"
Sive oči su ga pažljivo posmatrale. Magister konačno progovori: "Dužnost mi je
da te obavestim da je Šardova Edreja mrtva." Na trenutak se ponovo pobliže
zagleda u monaha, pa pozva stražara: "Ti! Ne daj ovom čoveku da padne!" a
drugom stražaru reče: "Donesi monahu malo rakije. Ona od bresaka je najjača."
Crnozub spusti lice u šake. "Kako je umrla?" upita konačno.
"Imala je pobačaj. Nešto nije bilo u redu. Kao što znaš, oni žive nešto niže pored
papinog druma, i dok je naš lekar stigao tamo, izgubila je previše krvi. Tako mi
je bar rečeno."
Magister je kratko posmatrao njegovu patnju, a onda tiho napusti sobu, pošto je
šapnuo Elkinu: "Sutra ćemo se sastati ovde."
Obavivši sve svoje dužnosti kao izaslanik, Crnozub ode u crkvu da se ispovedi i
sledeća tri dana je postio, neprestano se moleći za svoju ljubav i svoje
izgubljeno dete. Naslañivati se bolom bilo je podjednako grešno kao naslañivati
se bilo čim drugim: požudom, pobedom ili, kao što bi rekao Pirgavopero,
jednako grešno kao naslañivati se ljubavlju prema Isusu. Zatim je proveo još
nekoliko dana u gradskoj biblioteci. Kada ga je savladao bol, prekinuo je
proučavanje istorije kolonije i uzeo da izučava bol, odlučno ga potiskujući iz
dijafragme u abdomen, da bi zatim nastavio da čita privatna pisma izmeñu ranih
kolonista i njihovih roñaka u naciji Vašita. Tražio je bilo kakav podatak o
Šardovoj porodici, ili o njihovim precima. Bilo je očigledno da su se doselili
kasnije, baš kao što su i tvrdili, i da uopšte nisu bili istorijski zanimljivi za divne
stanovnike ovih planina, naoružane do zuba i okružene tom ružnom prvom
linijom odbrane. Zašto se mute Heloti iz tih prolaza strašila nisu pobunili protiv
dobro naoružanih aveti Spartanaca? Možda zato što su Spartanci bili roñaci ljudi
poput Šarda, a Šard se ponosio svojom Edrejom. Samo su geni muta bili
nepoželjni.
Saznao je da je kazna za seksualno opštenje grañanina Res Publike Jerusalim
Nove i mute bila smrt za grañanina i za potomstvo, ukoliko bi ga bilo. U Novom
Jerusalimu bilo je ljudi sa posebnim sposobnostima. Brakovi su se sklapali
izmeñu porodica, uz odobrenje Magisterijuma. Ljudi su bili uzgajani kao
životinje, ali je čovek u svojoj istoriji već uzgajao ne samo robove nego i sinove
i kćeri, kao životinje. Jedina nova stvar ovde bila su merila po kojima se
procenjivao genetski potencijal takvih veza, jer je istorijski bračni posrednik
obično bio zainteresovan za kombinaciju imetaka. Nimi je slutio da se merila
nisu previše razlikovala od onoga što bi izabrao gradonačelnik Teksarka. Ali
ovde su rasli zdravi grañani, sa naročitim sposobnostima, dok je sve drugo išlo
na groblje novoroñenčadi, ono kraj koga su prošli tog jutra, posle noći u
bregovima. Možda su poneko od mutantske dece grañana i vraćali u naciju
Vašita, kao što je rekla Edreja, ali je put do Doline bio dugačak i opasan.
Posle dugog razmišljanja o svojoj neizvesnoj budućnosti, odlučio je da se po
završetku svoje nevažne misije vrati u svet preko opatije Lajbovic zato što su
Rijevi žuti monasi-ratnici želeli da odu tamo, dok je Vušin imao nareñenje da se
vrati u Valanu. Nimi je imao sopstvene razloge da poñe kao vodič ratnicima.
Prvo, sumnjao je da ga je Smeñiponi poslao na put da ga se otrese, i više nije
verovao kardinalima Smeñiponiju, Nouvotu i Hadali. Želeo je da ostane izvan
svih zavera, a zavera je bila sve što je bilo sakriveno od pape Amena. Njegovoj
savesti i njegovim odnosima sa Bogom takoñe je bio potreban remont. Želeo je
da se ispovedi Džaradu, a Džarad mu je ionako dugovao razgovor. Znao je da
neće biti izbačen, ali da neće biti ni dobrodošao da ostane duže nego što je
neophodno. Nije hteo da bilo ko pomisli da je došao u svojstvu molitelja, ali će
Džarad učiniti da se baš tako oseća.
Kada su Crnozub i ratnici uzeli da pakuju opremu i sedlaju konje za put,
pridružio im se Onmu Kun, koji je terao kola, očigledno natovarena oružjem.
"To nećeš moći da uneseš u opatiju", reče mu Nimi.
"Ko kaže da idem u opatiju?" upita Kunić i potera kola na istok, za jahačima.
Stari Jevrejin, koji je za sebe rekao da se zove Bendžamin, takoñe je pošao za
njima, ali se ubrzo predomislio. "Reci opatu da ću ga posetiti pre zime."
Nimi obeća da će preneti poruku.
Uprkos Dionovoj opomeni, žudio je da poseti Skroviti Do prilikom silaska sa
planina, ali je Šard, čim ga je video, otrčao po pušku. Gardisti ispališe hitac
opomene preko Šardove glave, a onda jedan od njih pljesnu Crnozubovog konja
drškom biča po sapima i zagalami, poteravši ga putem kojim su došli. Projurili
su pored imanja i dalje niz put koji je vodio na istok, prema papskom drumu.
Nimiju nije bilo dato da plače na njenom grobu.
Čim su izišli na papski drum, Kunić se oprosti od Crnozuba i objavi svoju
nameru da napusti drum i poñe kroz divljinu prema jugoistoku. Taj put ga je
vodio na ničiju zemlju, gde je granica carske provincije postajala neodreñena.
"Zar te ne brinu teksarški agenti?" upita Nimi.
"Večeras se sastajem sa mušterijama", reče Onmu sa osmehom. "Oni će se posle
vraćaju kući, a ja ću ponovo u Novi Jerusalim."
Razmenivši kunićki znak mira, raziñoše se. Nimi zaključi da je Kun običan
dobavljač oružja za svoju porobljenu hordu. Ali video je oružje u kolima i
primetio da nije najnovije izrade: predostrožnost za slučaj da ga zaplene
imperijalne snage.
Na putu za opatiju, voña žute garde, čije je ime bilo Džing-Ju-Van, oprezno se
raspitivao kod Crnozuba o lajbovičkom redu, i pri tom mu je objasnio svoj.
"Red mača svetog Petra ima dve tradicije. Jedna je čisto hrišćanska. Naša
verovanja se ne razlikuju mnogo od vaših. Naše kanonske molitve nisu
istovetne, ali su dosta slične. Mi manje koristimo psalme, i češće se sprovodi
propis o ćutanju. Narod od nas očekuje da radimo ono što su nehrišćanski
sveštenici oduvek radili u toj zemlji. Izvan časova za čitanje svetih knjiga,
radimo u njivi, i molimo se samo kada smo na putu. Održavamo tradiciju borbe
bez oružja, zato što su je monasi tanteri odvajkada poštovali. Bilo je to iz nužde.
U našoj istoriji, nenaoružana žrtva pljačke smatrala se nemarnom zato što ide
okolo bez oružja, i morala je da plati bilo kakav policijski postupak protiv
pljačkaša. Nenaoružani monasi morali su da budu obučeni za borbu šakama i
stopalima."
"Ali vi nosite oružje."
"Propis se poništava kada to monah zatraži. Kada je umro naš stari gospodar,
razgovarali smo o tome da idemo nenaoružani, ali novog gospodara očekuje
rat."
Crnozubu je trebalo par trenutaka da shvati da je novi gospodar bio kardinal
Smeñiponi. "Zašto kažete da ga očekuje rat?" upita.
Čovek nije odmah odgovorio. Bio je oprezan. "Pa, na neki način, neprestano
smo u ratu." Bila je to uopštenost kojom je hteo da zaobiñe odgovor.
Nimi nije hteo da ga ispituje.
Sanjao je otvoreni grob u opatiji, i bilo je to prvo mesto koje je posetio pošto se
pozdravio sa vratarom, jer ga je ovaj uputio tamo pokretom ruke, ne narušivši
ćutanje. Na njegovo iznenañenje, otvoreni grob bio je premešten. Stari je bio
nedavno popunjen, i novi drveni krst nosio je ime sahranjenog:
HIC JACET JARADUS CARDINALIS KENDEMIN, ABAS. Datum smrti bio
je star dve nedelje.
"Brate sveti ðorñe", pozva ga poznati glas.
Okrenuvši se, ugleda priora Olšuena kako mu se približava. Zapanjeno je
posmatrao žutu gardu i njihove brojne mačeve. Čitav manastir bio je u žalosti.
Crnozub ode u kapelu da moli jalove molitve zbog svojih grešaka, ali mu se to
činilo kao samozavaravanje. Posle nekog vremena uputi se, sa rastućom
zebnjom, da traži razgovor sa priorom.
Bilo je to zaista teško unutrašnje krvarenje. U sredu ujutru, dok je davao misu,
opat Džarad, pošto je posvetio hleb i vino, okrenuo se svojoj braći u horu i
počeo da izgovara 'Ecce agnus dei', pomodreo u licu, ispustio zadavljen jauk i
pao unazad niz stepenice svetilišta sa velikim treskom i zvonjavom mesinganog
nafornjaka i pehara na kamenom podu. 'Telo i krv prosuli su se svuda po
pločama', rekao je brat Vren. Kardinal opat od Svetog Lajbovica umro je ne
povrativši svest.

15.
I neka opat bude siguran da će za izostanak zarade koju gospodar kuće očekuje
od ovaca krivica ležati na pastiru.
Kanonik svetog Benedikta, poglavlje 2.
U trenutku kada je vest o smrti opata Džarada stigla do Valane iz teksarške
telegrafske postaje, Sveti Tron i veći deo Kurije već su se bili zaputili ka Novom
Rimu, a kardinal Smeñiponi pošao je severnijim putem, prema svetom sabornom
mestu šamana Vidžasa i Duha Medveda. Prethodno je, naravno, otišla poruka za
Svetu kongregaciju pobožnih, čiji je predsedavajući kardinal bio napustio grad
sa papom. Njegov vikar smesta je obavestio SPEP i državni sekretarijat.
Kardinal Nouvot u SPEP-u bio je jedan od retkih kardinala koji su se zadržali u
Valani, i odmah je poslao glasnike za Smeñiponijem i papom, ali su oni već
nekoliko dana bili na putu i nije bio lak zadatak ući im u trag u bespuću
pašnjaka. Da je Nouvot poslao poruku po Nomadu vičnom daljinskoj
signalizaciji, možda bi i stigla naslovljenima, ali Nouvot nije nasledio
Smeñiponijeve nomadske veze sa njegovim uredom, i glasnici su bili osuñeni da
neko vreme lutaju.
Šesti septembar 3244. padao je u utorak. Mesec je bio pet dana stariji od prve
četvrti, i podigao se mnogo pre nego što se smrklo. Izvidnice Divljih Pasa koje
su osmatrale sa ivica naselja u 'Pupku sveta', uzgajalištu Hongin Fujoe Vurn,
posle dugo vremena opazile su tračak prašine na obzorju. Usamljeni jahač
mahao je rukama, dajući nomadski znak koji je značio 'crkva', ponavljajući ga
sve dok se nije uverio da je primećen i prepoznat kao očekivani gosti iz Valane.
Ali zašto je bio sâm?
Otac Ombroz našao se u čudu, jer je očekivao da će kardinal biti u pratnji svog
mladog sekretara i bar još jednog od uobičajenih telohranitelja. Odmah je poslao
po Okša, svog mladog akolita i najnovijeg učenika, ratnika u daljem rodu sa
Čuir Hoenganom, koji mu je već tri godine pomagao u služenju mise.
"Ja zbog sahrane ne mogu da iziñem pred njega", rekao je mladiću. "Hoću da ga
zaustaviš pre nego što se previše približi i da ga upozoriš na novosti. Prema
njemu se ophodi kao što bi se ophodio prema svom slavnom ujaku, sa
najdubljim poštovanjem. Ali moraš da mu saopštiš stvari koje mu se neće
dopasti. Poteci, pre nego što stigne preblizu logoru. Trudi se da se držite nižeg
zemljišta, ili iza neke uzvisine. Neprijatelj će biti na oprezu. Seti se da pomeneš
šta se govori o njegovoj majci, bila to istina ili ne."
"Naravno, oče", reče Okšo i smesta odjaha iz logora. Mladić je bio podjednako
iznenañen kao njegov učitelj zbog toga što je apostolski vikar došao sam, sa
vrećom za spavanjem i musketom, noseći samo crvenu kapicu - koja se lako
dala sakriti - kao osobeni znak po kome će se razlikovati od drugih grañana u
prolazu preko teritorije Nomada. Mladi akolit imao je previše toga da ispriča da
bi razgovor sa kardinalom počeo razmenom ljubaznosti. I dalje zureći u
Smeñiponijev prsten pošto ga je poljubio, počeo je da nabraja novosti o Divljim
Psima. Izgledao je kao da mu je nelagodno i izbegavao je da susretne kardinalov
radoznali pogled.
"Medvediću je prošle noći umro otac. Šarf je mrtav. Kobila je ovde ponovo
udovica. Sahrana je večeras. Bila je to ritualna smrt." Pogled mu odluta do
Smeñiponijevog lica da bi se uverio da je pravilno shvatio reč 'ritualna'.
Neznatno mrštenje na kardinalovom licu pokaza mu da jeste. "Ali bilo je velike
rasprave izmeñu Duha Medveda i Vidžasa. Svečanost klanja trebalo bi da počne
u petak, kada mesec bude pun."
"Trebalo bi? Šta to znači?"
"Odložili su je. Svetkovina traje nekoliko dana i već je trebalo da počne. Ovo je
prvi put da je odložen neki tako veliki praznik, ali ni od Velikog Ujaka nije bilo
prilično da, ovaj, umre baš kada kolju stoku. I kada se, ovaj, znate, slavi."
"Shvatam. Nastavi."
"Sahrana će biti večeras. Mnogo toga se dogodilo, gospodaru. Ovde je
predstavnik crkve Teksarka: monsinjor Sanual. Posmatrač od Benefeza, ali i
zastupnik. Naredio je ocu Ombrozu, u ime nadbiskupa, da se vrati u svoj red u
Novom Rimu..."
Smeñiponi se nasmeja. "Mogu da zamislim kako je dobri otac odgovorio. Pa,
kao njegov apostolski vikar, narediću mu da ostane. Vest da je Praujak
Slomljeno Stopalo umro veoma me je rastužila. Tvoj učitelj dao mu je poslednju
pričest, zar ne?"
Ombrozov akolit zagleda se na trenutak u njega kao da ne shvata, pa nastavi da
nabraja. "Poglavica Čuir Hoengan veruje da je pronašao vašu majku. Rekao je
da vam kažem da je ona na putu prema ka kući. Nije sasvim siguran u to. Iz tog i
iz mnogo drugih razloga, želja Blagog Svetla, šarfa Skakavaca, da provedete noć
u uzgajalištu ñavolje žene verovatno neće biti zadovoljena. Njegova drskost
nema proñu kod Vidžasa."
"Možda ću ipak da prenoćim tamo, želeo to Hultor Bram ili ne."
Mladi Nomad je delovao uzmenireno. "To je strašno mesto, gospodaru. Mnogi
su tamo ostavili kosti."
"Ljudi svuda ostavljaju kosti."
"Ona ubija one koje odbije."
"Zar ti nisi hrišćanin?"
"Jesam, ali ona nije!"
"Možda uspem da je pokrstim."
Okšo je bio užasnut. "Hongin Fujoe Vurn..."
Smeñiponi ga preseče. "Naravno da to ne bih pokušao. Ali kako drugačije da
dokažem svoje pravo da vladam vašim crkvama? Monsinjor Sanual može da mi
se pridruži, ako bude hteo."
Mladi Nomad se zakikota. "Mislim da bi okvasio mantiju."
"Reci mi, zašto Sveti Ludak misli da je moja majka živa?"
"Znam samo ono što je otac Ombroz rekao... da su sestre koje su vas podigle
govorile samo kunićki i da su pogrešno prevele njeno porodično ime."
"Znači da ja možda nisam smeñi poni?"
"Kod Divljih Pasa postoji porodično ime koje znači 'riñi ždrebac'. Ali kod
Kunića..." On slegnu ramenima.
"Šta znaš o njoj?"
"Samo govorkanja, gospodaru. Da je kraljevskog roda, ali da njena mala
porodica nije ni bogata ni ugledna. Dovoljno je stara da vam bude majka, ali se
nikada nije udavala. Živi sa drugom ženom kao sa mužem, i priča se da mrzi
muškarce. Možda ne bi trebalo ovo da vam govorim. Ali to nije ništa
neoubičajeno kod nas."
Ombroz ih je čekao na rubu logora; obrijano teme presijavalo mu se na suncu.
Bilo je istačkano ožiljcima na mestima gde su sa kože bili odstranjeni tumori.
Kardinalu pade na pamet, dok ga je posmatrao, da njegovo ime na jeziku Divljih
Pasa podseća na izraz 'obrijani medved', iako je sveštenik tvrdio da je upotrebio
brijač da se obeleži drugačije od šamana. Kada mu je kardinal saopštio da je
Amen Pirgavopero poništio njegov izgon iz reda svetog Ignjaca i da razmišlja o
tome da ga postavi za starešinu reda, Ombroz se tužno nasmejao.
"U Novom Rimu to će imati podjedaku težinu kao vaše nedavno postavljenje,
gospodaru."
"Pa, to je tačno, ali papi moraju da budu vraćena sva prava i prerogativi, budući
da niko nije doveo u pitanje punovažnost njegovog izbora. On mora u svemu da
vlada kao papa."
"Ja to razumem, ali red, naravno, neće obraćati pažnju na moje ponovno
postavljenje. A vi, eminencijo?"
"Pa, na kraju krajeva, ja ću te postaviti za pastora neke od crkvi u mom
vikarijatu."
Ombroz se ponovo nasmeja. "Moja crkva je u mojim bisagama. Vaši kuriri
donose mi nafore i vino zajedno sa poštom."
"Čak i ako je u bisagama, skitačka crkva treba da ima ime."
"Oh, ima ona ime. Naša gospa pustinjska."
Smeñiponi se osmehnu. "Isto ime kao papin nekadašnji red? Ordo Dominae
Desertarum. Vrlo dobro. A ti bi svakako bio srećniji kada bi promenio red?"
"Ako njegova svetost dozvoli. Red svetog Ignjaca nije bio odan papama u
izgnanstvu i ničim nije priznao papu Amena. Ja sam na njihovom spisku Božjih
neprijatelja. Zato, ako njegova svetost da svoj pristanak..."
"Zašto ne? Siguran sam da hoće." Kardinal pogleda prema delu naselja gde se
bilo okupilo mnoštvo ljudi. "Šta se dogaña? Gde je Sveti Ludak?"
"U žalosti je. Kao što znate, vaša eminencija stigla je baš kada treba da sahrane
njegovog oca."
"Njegova smrt bila je očekivana, zar ne?"
"Jeste, čak i planirana."
"Ponovo ljudska žrtva?"
"Da, bilo je to ritualno ubistvo, ali u njegovom slučaju više volim da o tome
mislim kao o eutanaziji. Koja je kod katolika još zabranjena, naravno."
"Da li je Čuir Hoengan to dozvolio?"
"Ne, šamani Duha Medveda isključili su ga iz svega, zbog njegove vere."
"Vere koju je delio sa svojim ocem."
"Slomljeno Stopalo nije bio pri sebi. Nije shvatao šta se dogaña."
"Neće mu valjda..."
"Odavati počast? Bojim se da hoće. Večeras."
"Što nisam došao dan kasnije."
"Ne mogu da se načudim što ste došli sami! Gde je brat Crnozub? Gde su Vušin
i žuta garda?"
"U Novom Jerusalimu."
"Sa puškama?"
"Sa puškama. Treba da znaš da papa prelazi Ravnice južno od nas, i sada se
verovatno već ulogorio da prenoći."
"Znam. Nadam se da će ga pustiti da proñe. Eminencijo, ovde je legat iz
Teksarka. Benefezov. Rekao bih da ste stigli u pravo vreme."
"Znam, rekao mi je tvoj mladi učenik. Ko je monsinjor Sanval i šta hoće?"
"Došao je da se sastane sa Duhom Medveda, Vidžasima i šarfovima. Benefez do
sada nije hteo da pristane na to. Pitam se da li će biti dovoljno nerazuman da
pokuša da preobraća. Mislim da bi ga šarf Skakavaca ubio kao uhodu, da je
pokušao da prisustvuje sastanku na teritoriji Skakavaca. Ali ovde je gost Čuir
Hoenganove ožalošćene porodice. Savetovao sam Medvediću da izigrava
ljubaznog domaćina, jer bi inače poslanici Kunića bili primorani da ga ugoste."
"A to bi izgledalo kao da je njihov zaštitnik ili saveznik. Vrlo dobro, prijatelju
moj. Postupio si bolje nego što misliš da jesi."
"Ne, znao sam da su sve kunićke crkve došle pod vašu upravu. Ako uspete da ih
pridobijete."
"Ne mogu da uzmem crkve i njihove pastore na silu, ali možda mogu da im
preotmem pastvu - uz pomoć lokalnih sveštenika vernih papi. Naravno,
sveštenici bi morali da govore kunićki."
"Takvih već ima dosta u Provinciji, gospodaru, i to su upravo oni koji su odani
svetom ocu, iako ih je učio nadbiskup Teksarka. Sveštenici koji govore
nomadski uglavnom su preobraćeni Nomadi. Prigrlili su veru njegovog ujaka, ali
ne i njega ili ujaka."
"Drago mi je što si potvrdio moje pretpostavke."
"Takoñe znam za pretnju Blagog Svetla da će vas naterati da se poklonite Ženi
Divljoj Kobili tako što ćete provesti noć u Pupku Sveta, kako zovu to mesto.
Hultor Bram nikada neće biti izabran i ne može da vas primora da to učinite. Ali
smo Medvedić i ja za svaki slučaj skovali plan. Hoćete da ga čujete sada, ili
kasnije?"
"Kasnije, molim te. Motre na nas, zar ne?"
"Da, i bilo bi pogrešno ako vide da više razgovaramo ozbiljno nego što se
smejemo. Sada bih da vas odvedem do staramajki zapovednica i njihovih
muževa. Ili biste se prvo odmorili?"
"Odmorio bih se, ako može. I okupao, ako je moguće."
Kardinal je odspavao nekoliko sati. Probudio se u tami, u kojoj se video sam
odsjaj mnogobrojnih logorskih vatri. Nomadi su već proslavljali kraljevski
pogreb, i čulo se kako pevaju i igraju. Miris pečenja pričešća dopirao je čak do
njegovog šatora. Kada je izišao iz šatora, kraj njega se smesta našao Okšo, koji
pokaza prstom i reče: "Eno vašeg oca Ombroza."
"Mog?" Smeñiponi ga radoznalo pogleda. "Sveti ludak mi je rekao da si kršten.
Zar on nije tvoj pastor?"
Ratnik stidljivo slegnu ramenima. "Ponekad, ali on se brije."
"To ga čini drugačijim. Tako ne mora da nosi okovratnik naopako."
"Ljudi Duha Medveda se ne briju, ali se on ponekad ponaša kao čovek Duha
Medveda, kao sada. Drag mi je, kao i svima nama, ali ga ne razumem baš
najbolje. Hoćete li sada da razgovarate sa njim?"
"Trebalo bi, ali ne bih da ga ometam, ovaj, u jelu. Izgleda mi, ako znaš šta to
znači, uduvan."
"Pušio je keneb iz Nebraske sa ostalima."
Smeñiponi mu se približi. Razodenuti stari sveštenik reda Ignjaca, koga je Amen
želeo da postavi za starešinu, sedeo je na hrpi osušenih goveñih koža i glodao
zdravim prednjim zubima dobro pečene ostatke ljudske šake. Kada je Smeñiponi
prišao, on odloži šaku nazad u zdelu, ali se vedro i bez stida zagleda u kardinala.
Okšo se držao u pozadini. Smeñiponi vide da Ombroz nije pijan već u posebnom
stanju duha izazvanom nomadskom ritualnom mešavinom napitaka koje je uzeo.
Posle učešća u plemenskim običajima, Ombroz je kardinalu izgledao kao
izmenjen čovek, ali mu se osmehivao svojim starim, toplim osmehom.
Smeñiponi susrete njegov osmeh pogledom koji kao da je dolazio sa udaljenosti
od hiljadu milja. Ja više ne poznajem ovog čoveka, ovog starog prijatelja.
Ombroz je prvi prekinuo muk. "Stari šarf mi je zavetovao svoju desnu šaku... a
to je velika čast... i uvreda, ako odbiješ."
Apostolski vikar ostade nem, posmatrajući ga.
"Ponekad", reče Ombroz, uzevši ponovo pečenu šaku Praujaka Slomljenog
Stopala, "uzmem komad hleda i posvetim ga kao istinsko telo Hristovo. A nekad
uzmem i istinsko telo Hristovo i posvetim ga kao komad hleba. Razumete?"
"Ahh!" začu se Okšov iznenañeni uzdah. Smeñiponi ga radoznalo pogleda. Na
Okšovom licu pojavi se osmejak, kao da je nešto iznenada razumeo.
Kardinal, i dalje hiljadu milja daleko, reče: "Zaista želite da uñete u papin stari
red, oče?"
Ombroz e'Lajden, ne toliko opijen da bi mu promakla mrva sarkazma, odgovori:
"Recite njegovoj svetosti da me bolest primorava da ostanem ovo što jesam,
gospodaru. Ne mogu da se vratim u svoj red, a prestar sam da se menjam."
"Vrlo dobro. Reći ću mu." Smeñiponi se okrenu i udalji se. Okšo na trenutak
ostade da stoji, pa potapša starca po ramenu pre nego što je i on pošao. Ombroz
se osmehnu mladiću i vrati se svečanom obedu. Okšo požuri da stigne
Smeñiponija.
"Toliko o redu svetog Ignjaca", reče kardinal.
"Zar vas ne razočarava to što je on sada jedan od nas?" upita ratnik.
"Ne. Žao mi je Ombroza e'Lajdena kao čoveka."
"Zato što je postao Nomad?"
"Ne, ali izvan crkve nema spasenja", promrmlja kardinal, navodeći drevno
učenje. Odgovor kao da je začudio Okša; Ombroz mu je sa puno divljenja pričao
o kardinalu, nazvavši ga liberalnim. Ova primedba zato mu nije pristajala. Ali i
on je bio sveštenik, a uz to i biskup.
"Gospodaru, ko odreñuje ko je izvan crkve?"
"Papa, i sâm zakon, Okšo."
"A ne Bog?"
"Otac Ombroz je posvećen čovek", reče Sveti Ludak, koji ih je sustigao. Obojica
se zagledaše u njega, čekajući da nastavi, ali Hoengan samo zevnu i zatrese
glavom. "Žena koja bi mogla biti vaša majka nalazi se ovde, gospodaru."
Smeñiponi pogleda u mesec i promeni temu. "Papa večeras ide u šetnju. On
uvek šeta kada je mesec pun, i peva Devici, mesečevoj sestri. Papa koji bi
prepustio crkvu ubogima, kada bismo mu Nouvot i ja dopustili." Bože, šta da
radimo?
"Eminencijo, zar ne želite da vidite tu ženu? Ona je kraljevskog porekla i moja
je dalja roñaka. Što znači da ste i vi u rodu sa mnom." Nasmejao se, činilo se, uz
prizvuk gorčine.
"Njeno porodično ime je Urdon Go, a ne Avdek Gole", reče on, pošto kardinal
nije progovarao. "Ne smeñi poni, već riñi ždrebac."
"Rekao mi je Okšo. Bože!" prošapta Smeñiponi, bled u licu. "Posle toliko
godina. Sestre su govorile kunićki, naravno."
"Vaša majka, ako je to ona, sada je tamo. To je ona stara žena što sedi na
ćebadima pored vrata hogana. Ali budite oprezni. Ume da bude nasilna kao
Nunshan."
"Naravno da hoću. Hvala ti." Smeñiponi poñe brzim koracima prema njoj, ali na
nekoliko koraka od nje zastade. Ženine oči bile su bele od katarakta, ali je
osetila njegovo približavanje, i smežurana maska njenog lica okrenula se prema
njemu. "Ti si iz Teksarka?" upita ona podozrivo.
"Samo napola", reče on na narečju Divljih Pasa. "Samo napola, majko." Nazvao
ju je majkom jer je to bio način učtivog obraćanja; nije morala to da shvati
doslovno.
Ali ona na to ustade i pljunu na njega i njegovu mantiju. Žvakala je nekakve
trave. Možda je loše ciljala. Bila je gotovo slepa. Mora da je bilo slučajno? Ali
već su joj rekli za njega. Zar joj nisu ništa objasnili o njemu?
Kardinal ustuknu. Ovo nije bilo dobro. Nije mogao da joj kaže da je čovek koga
nije videla bio ono što su silom posadili u nju i neželjeno iščupali iz njenih
bedara, i da mu je kosa riña. Bilo mu je jasno da ona ne želi da zna za njega.
Bila je to priprosta žena, ali puna gorčine. Video je da njena porodica, iako
kraljevske krvi, nije bogata. Ali sada, kada su Čuir Hoengan i poglavice saznali
da je on njen sin, vest o njegovom dolasku morala je doći i do nje, ako već nije
znala za to. I zato ga je verovatno očekivala. On više tu nije mogao ništa da
učini osim da poruči nomadskim šarfovima da je spreman da doñe kod nje ako
ga pozove. Bio je gotovo siguran da neće. Iako ga je susret sneveselio, bilo mu
je drago što ju je video i želeo je da veruje da nije sasvim sigurna ko je on.
"Eminencijo! Molim vas." Glas koji ga je dozivao sa ulaza u šator pripadao je
monsinjoru Sanvalu, legatu nadbiskupa od Teksarka. Punački diplomata delovao
je zbunjeno. "Molim vas, eminencijo, uñite samo na trenutak."
Iako se Sanval tog dana već poneo prezrivo prema njemu, Smeñiponi ga nemo
posluša, pognuvši se da uñe u svetiljkama obasjan prostor, zasićen mirisom
zemlje i prolivenog obrednog vina. Vino se osećalo i u Sanvalovom dahu kada
je ščepao kardinala za mišicu.
"Oni jedu starog poglavicu! Verovao sam da ćete večeras ostati u svom šatoru!"
"I da propustim predstavu?" Pažljivo je izvukao ruku iz Sanvalovog stiska.
"Nadbiskupov legat može da se duri u svom šatoru ako želi. Papin legat to ne
može."
Sanval ustuknu. Obojica su znala da se bore za naklonost divljih plemena i
novog hrišćanskog poglavice koji bi uskoro mogao da ujedini Tri Horde.
"Ne prezate ni od čega!" reče Sanval. "Kada bi njegova svetost znao..."
"Gledajte to ovako. Moja majka bila je nomatkinja. Pokojni poglavica bio je moj
roñak. Novi poglavica takoñe. Daleki roñak, naravno. Nemam nameru da
prezrem posmrtni ritual sopstvenog naroda. A sad, zbog čega ste hteli da me
vidite?"
"Samo zato. Zbog vaših rodbinskih odnosa." Sanval se podrugljivo osmehnu.
"Ombroz mi je rekao da ste odabrani za učešće u ritualu izbora kralja!"
"Upravo sam se video sa Ombrozom. Meni nije rekao ništa o tome. Uostalom,
uvek možete da ga se odreknete. Ne verujem vam, oče. Pili ste."
"Vikao je na mene! I taj njegov iskvareni smeh. Naravno, senilan je i lud, ali mu
verujem. To je istina, zar ne?"
"Upravo sam saznao da, zbog majčinog kraljevskog porekla, imam pravo na
počasti prilikom svetkovine. Ta čast je lična i nema nikakve veze sa mojim
položajem niti mojim zadatkom."
"Onda, u ime Gospoda, eminencijo, skinite službenu odoru kada doñe vreme."
"Jeste li ovde da izrazite neslaganje Teksarka sa paganskim ritualom Nomada, ili
da svojim prisustvom pozdravite njihov izbor hrišćanskog poglavice?"
"Nadao sam se da ću postići i jedno i drugo, ali nisam računao na vašu
spremnost da prigrlite nečastivog. Trebalo bi da budemo zajedno u ovome. Za
ljubav Božju, kardinale, trpeljivost negde mora da prestane."
"Sve do nedavno, oče, uopšte nisam bio sveštenik. Ja sam samo advokat kome je
papa Linus Šesti dao crveni šešir, a papa Amen postavio ga za biskupa.
Teološka cepidlačenja nisu u mom repertoaru."
"Kanibalizam nije cepidlačenje, eminencijo."
"Uzeću u obzir vaše primedbe, gospodine. Biće pomenute u mom izveštaju papi,
kao što sam siguran da će biti pomenute i u vašem izveštaju nadbiskupu. Jeste li
zbog toga hteli da me vidite?"
"Ne baš zato. Kruže glasine da ste poslati da uspostavite samozvanu episkopsku
vlast nad crkvama na našoj misionarskoj teritoriji. Je li to istina?"
"Vaša misionarska teritorija nije vaša, osim po pravu zavojevača, a takvo pravo
postoji samo ako je rat pravedan i odbrambeni. Papa Amen me je postavio za
apostolskog vikara Tri Horde, ako ste na to mislili, i vaši gospodari nemaju tu
nikakvog posla, ni jedan ni drugi."
"Bogamu! Papa ne postoji! Meñu nama nema saglasnosti! Čak ni o najobičnoj
pristojnosti, a kamoli o očuvanje crkve od šizme!" Sanval mu okrenu leña.
Smeñiponi smesta napusti legatov šator, ode do logorskih vatri, malo se zadrža
da posmatra orgije, pa se povuče na spavanje.
Ali te noći slepa starica uñe u njegov šator i pokuša da ga ubije u snu. Na njegov
povik, Okšo je skočio iz svoje vreće za spavanje, porvao se sa njom, oteo joj nož
iz ruke i odveo je.
"Ovo ne može biti vaša majka", reče ratnik.
"Jeste. Upravo je to dokazala."
Kardinal Smeñiponi proveo je ostatak noći zureći u pomični obrazac zvezda
uokviren dimnim otvorom na vrhu šatora. Mislio je na Serunu, svoju ženu.
Razmišljao je i o sestrama koje su ga podigle, o crkvi i Devici, i o Hongin Fujoe
Vurn, kojoj je obližnja jama bila svetilište. Sada je znao da mora da prihvati ispit
udvaranja Ženi Divljem Konju na njenom mestu drevnog ognja. Ako je želeo da
bude najviši hrišćanski šaman u očima Naroda, morao je, kao i otac Ombroz, u
potpunosti da postane Nomad. Vratiše mu se njegove pijane reči: Ponekad
uzmem komad hleda i posvetim ga kao živo telo Hristovo. A nekad uzmem i
živo telo Hristovo i posvetim ga kao...
Ovo ga je, zbog nečega, podsećalo na nešto što bi rekao Amen Pirgavopero.
Mesec je gotovo bio zašao kada je mračna senka ispunila dovratak. Valjda nije
opet njegova majka! Okšo je hrkao. Ali bio je to Sveti Ludak, koji ga tiho
pozva: "Brzo se obucite, gospodaru. Hoću da vam pokažem jamu."
Smeñiponi je poslušao, ali kada su se našli napolju, upita: "Zar ne bismo mogli
bolje da je vidimo po danu?"
"Ne. Ako morate da proñete probu, to će biti noću. Čak i svetlost punog meseca
sakriva zračenje otrova."
Uzjahali su dva konja koje je Hoengan doveo i tiho odjahali iz logora.
Narandžasti mesec upravo je bio dodirnuo obzorje i svetlost je bila oskudna, ali
su konji poznavali teren. Ivica kratera bila je udaljena pola sata jahanja od
logora. Kada su stigli u blizinu kratera, stražar im je pospano naredio da stanu
kada su prošli obod, ali je prepoznao šarfov glas i ponovo seo.
Kada su se našli na rubu jame, mesec je bio zašao i na istoku se nazirao
nagoveštaj zore. Jama je bila jezero tame, i morali su da sjašu i da joj se oprezno
približe pešice. Sveti Ludak zgrabi kardinala za ruku.
"Bogamu!" procedi.
"Šta je?"
"Vatra se pojavljuje i nestaje. Noćas je čak ni ja ne vidim."
"A ja ne znam ni gde da gledam."
"Gledajte u nebo. Pronañite najsjajniju zvezdu u sazvežñu Lopova i spustite
pogled pravo dole. Negde u središtu trebalo bi da vidite malenu crvenu tačku."
"Lopov je nomadsko sazvežñe."
Hoengan pokaza. Smeñiponi pogleda u pravcu njegovog prsta. "Mislim da se to
zove i Persej. A zvezda mora da je Mirfak."
Seli su na ivicu kratera i počeli ćutke da posmatraju. Čuli su se samo vetar i
daleko zavijanje divljih pasa. Čuir Hoengan je tiho psovao.
"Da li je to zaista toliko važno?" upita kardinal. "Zar ne možeš da mi ga pokažeš
po danu?" Pogleda prema istoku. Nebo je postajalo svetlije.
"Važno je. Treba da vidite sjaj. Morate da utvrdite pravac vetra, i da se držite niz
vetar. Ima noći kada se vidi trag isparenja, kao i rupa iz koje izbijaju."
"Zar nije bolje kada vatra miruje?"
"Da, ali čitava jama je donekle zatrovana. Rastinje u njoj uspeva samo na
provetrenoj strani. Treba da se držite mesta gde raste korov, osim kada je vetar
pogrešan. Za nekoliko minuta videćete na šta mislim."
Njihovo bdenje trajalo je sve dok sunce nije izišlo iza brda. Jama je izgledala
beživotno, izuzev ono malo rastinja u podnožju litice. Vetar je u tom trenutku
duvao od nje.
Sledećeg dana, voñe Duha Medveda i Vidžasa sastale su se da razmotre
Smeñiponijevu želju da se udvara Hongin Fujoe Vurn u Pupku Sveta i da se
suoči sa skrivenim vatrama Kvareaktora. Kardinalu nije bilo dozvoljeno da
prisustvuje, ali je Čuir Hoengan dvaput izlazio iz kolibe saveta da mu postavi
pitanje.
Prvo pitanje: "Hoćete li se prema Velikoj Kobili ophoditi sa jednakim
poštovanjem kao prema svetoj Devici?"
"Hoću, ako smem da joj uputim iste molitve."
Sat kasnije postavljeno je i drugo pitanje: "Shvatate li da vam, u slučaju da vas
ona odbije, neće biti priznata nikakva vlast nad hrišćanskim Nomadima bilo koje
horde. Hoćete li se odreći službe koju vam je dao papa?"
"Ako poživim dovoljno dugo za to, hoću."
Hoengan mu uputi oštar pogled i vrati se na savetovanje. Kada je bilo gotovo,
šarf Divljih Pasa objavi da će kardinal provesti noć uoči petka u jami. U petak će
se devici udvarati šarf Divljih Pasa, Sveti Ludak, a subotnje bdenje bilo je
namenjeno Blagom Svetlu, šarfu Skakavaca. Skakavci su dali prigovor da će od
njih trojice samo Hoengan imati pun mesec od sumraka do zore, a Sveti Ludak
mu je posle nasamo objasnio: "Ako jamu poznajete dovoljno dobro da se ne
spotičete u tami, mesec vam nije prijatelj. Paklena vatra je na mesečini
nevidljiva, a ponekad, kao što vam je poznato, i u tami. Mesec mogu da zaklone
oblaci. Provedite dan proučavajući jamu iz svakog ugla. Kada se vetar promeni,
moraćete da menjate mesto."
Sledeću noć proveo je u jami. Okšo ga je odveo do mesta silaska. Mesec, sada
gotovo pun, bio je u sumrak na istoku. Sa sobom je poneo ćebe, ali ne i
prostirku. Bilo bi suviše opasno zaspati, ali će preko noći pasti temperatura.
"Učitelj je tražio od mene da provedem noć na vrhu litice i održavam vatru",
rekao mu je ratnik. "Kad god se vetar promeni držaću podignutu buktinju.
Obratite pažnju. Povetarac je nekad suviše slab da bi se osetio dole."
"Je li to dozvoljeno?"
Okšo je oklevao sa odgovorom. "Neću početi dok svi ne pozaspu, a ionako se
neće videti iza stene. Uostalom, samo bi šarf Bram mogao da se pobuni. Neka
vas čuvaju Bog i Devica, gospodaru."
Vetar koji je duvao sa ruba kratera nosio je pramenje prašine koja je zaklanjala
zvezde, ali je to bila prašina iz prerije, a ne iz jame. Izabrao je mesto u
proreñenom čestaru rastinja gde će prašina iz ñavolje jame biti nošena u
suprotnom smeru od njega. I dalje je bio tužan zbog susreta sa ogorčenom
ženom čija ga je utroba donela na svet protiv njene volje. Bio je sin nasilja i
mržnje pre nego što su ga usvojile sestre, ali je njegovo sećanje na njih takoñe
bilo obojeno gorčinom, sa izuzetkom sestre Magdalene (Plače-Reku), bivše
nomatkinje iz plemena Kunića, koja mu je pričala priče i koja je njegovo
obrazovanje potpuno preuzela na sebe. Seruna, kojom se oženio, podsećala ga je
na Magdalenu. Sada su obe bile mrtve. Kada bude prolazio kroz teritoriju
Kunića da poseti neku od svojih crkvi, da li bi valjalo da obiñe i sirotište? I da li
je pomisao na to bila plod nostalgije ili gorčine? Bolje da ne, zaključio je.
Nijedno od ovih osećanja nije išlo u prilog njegovom eklezijastičkom i
političkom projektu.
Posle nekog vremena, kardinal poče da se moli, isprva iz svog molitvenika,
puštajući istovremeno da mu pogled počiva na mrlji tame koja je obeležavala
ulaz u pećinu ispod mesečinom osvetljene kamene litice. Tiho se obraćao tami,
ali je i dalje osećao pljuvačku svoje prave majke kako mu žari lice poput
kiseline. Obraćao se onoj drugoj, majci sa hiljadu imena: Regina Mundi,
Domina Rerum, Mater Del, Hongin Fujoe Vurn, čak i Lešinar Rata. Njena
prikazivanja uvek su se povezivala sa mestima: Vitlejem, Lurd, Gvadalupe, a
sada Pupak Sveta.
"Roñen sam u južnom delu tvoga kraljevstva, majko, i prepoznajem znake tvoga
prisustva. Čak i tamo gde Narod služi onima koji su uzeli tvoju zemlju, video
sam tvoje tragove. Mirijam, majko Isusova, moli se za mene."
Kada je oblak prekrio mesec blizu zenita, Okšo je podigao buktinju. Konačno je
uspeo da ugleda sjaj iznad i oko rupe u središtu jame, i premestio se stotinu
koraka u smeru suprotnom od plamena buktinje.
"Gospode pomiluj. Kyrie eleison."
Na sreću, vetar mu je ponovo duvao s leña.
"Moja majka bila je žena iz plemena Divljih Pasa, majko, a moj otac naneo joj je
zlo, njoj i tvom narodu. Neka i on bude mrtav kao što je ona mrtva za mene. Ne
daj da ga pronañem jer bih ga ubio. Nekada davno, pre nego što sam saznao da
je ona mrtva za mene, njen duh poručio mi je da doñem na ovo mesto. Nisam
poslušao njenu želju. Napustio sam Narod. Uzeo sam veru kojoj su me učile
sestre. Ali eto me sada, majko, konačno pred tobom."
Vetar je te noći često menjao pravac. Nastavio je da se premešta.
"Isuse, pomiluj. Christe eleison."
Nastavio je da se pomera tako da bude niz vetar, prateći povremenu svetlost
buktinje, ali se i dalje obraćao pećini.
"Moja kosa je riña. Rekla im je da je i njegova bila takva. Sestrama koje su je
primile. Sestrama koje su me podigle. Mirijam, majko Isusova, moli se za mene.
Da je on živ, ubio bih ga. Ora pro me, Ženo Divlji Konju. Kyrie eleison."
Te noći mu se zaista ukazala: obris žene, crn naspram sjaja iz vatrene jame.
Ruke su joj bile uzdignute kao krila. Nunshan? Ne, prilika je pripadala mladoj
ženi; Noćna Veštica bila je matora. Budući da je imala krila, mora da je bila
Buregan, Lešinar Rata. Ali čim se uspravila, nestala je.
Amen Pirgavopero pominjao ju je kao četvrtog člana Svetog Trojstva, i to je bio
jedan od izgovora za Benefezovu struju da odbije da ga prizna. Papa koji je bio
spreman da izrekne jeres nije bio papa. Ali on nije bio papa kada je to izjavio.
Da li bi to i sada učinio? Ne. Smeñiponi je bio iznenañen lakoćom kojom je
starac preuzeo ulogu pape. Sumnjičavci bi to nazvali licemerje. Vernici bi to
nazvali uticaj Svetog Duha, koji štiti stado od sagrešenja.
Koliko je papa završilo u paklu? - pitao se. Dante je pomenuo nekoliko njih, ali
je spisak bio nepotpun. Poslednji papa pre Ognjenog Potopa svakako je bio
meñu njima.
Sa tom pomišlju zapao je u dremež, jer se mesec bio spustio ispod ivice jame.
Probudila ga je svetlost na nebu i Okšova vika. Vetar je ponovo duvao u
pogrešnom pravcu. Zgrabio je ćebe i otrčao što je brže mogao prema stazi koja
je vodila iz jame. Bez obzira na ishod, njegov ispit bio je završen.
"Ako se za nedelju dana razboliš, umrećeš", bila je neuvijena prognoza Vidžas
koja je razgovarala sa njim. "Ako uskoro ne umreš, možeš da očekuješ da ćeš
živeti kraće. Jesu li te upozorili na to?"
"Naravno, bako."
Podrobno ga je ispitala. Rekao joj je za ženu podginutih ruku koju je video
naspram sjaja paklene vatre. Starica je zurila u njega. Posle dugog ćutanja,
upitala ga je: "Jesi li čuo za Borbenog Lešinara?"
"Čuo sam za Buregana."
"Borbeni Lešinar stoji crven na nebu."
"Ona nije bila na nebu."
Starica klimnu glavom, i to je bio kraj ispitivanja. Svoje mišljenje odnela je sa
sobom u kolibu saveta. Kasnije tog dana, Čuir Hoengan je došao da mu kaže da
ga je Duh Medveda uslovno prihvatio za hrišćanskog šamana. Uslov je bio da se
uskoro ne razboli.
Smeñiponi nije video razlog da se raduje. Iz Valane je stigao glasnik sa vešću da
je Džarad kardinal Kendemin, opat Svetog Lajbovica, otišao pred Sudiju. Stigao
je i izveštaj da su se papa i njegova pratnja ulogorili na ničijoj zemlji izmeñu
teritorija Divljih Pada i Skakavaca. Sveti Ludak je velikodušno ponudio da
menja vreme svog sastanka sa Hongin Fujoe Vurn sa Hultorom Bramom da bi
ovaj mogao da ode sa svojim ratnicima u subotu ujutru da dočeka Amena
Pirgavopera i otprati ga do granice Carstva.
Smeñiponi je odlučio da odjaše na jug sa ratnicima. Bram, koji se tek bio vratio
sa svog sastanka sa Kobilom, nije imao primedbi.
U rano subotnje jutro, jedan sat pre odlaska, kardinal Smeñiponi pozajmio je
hleba, vina, molitvenik i prenosni oltar od oca Ombroza. Želeo je da odsluži
pontifikalnu svečanu misu: bila bi to mudra politika i dobra reklama, ali on nije
lepo pevao, i od zareñenja nije dao više od nekoliko misa. Monsinjor Sanval je
kruto odbio njegov zahtev da služi zajedno sa njim ili da bude akolit. Crveni
ðakon pogleda Ombroza.
"Hoćete li me prvo ispovediti?" upita stari ignjacijanac.
"Imaš nešto novo da ispovediš?"
Ombroz shvati smisao njegovih reči i rezignirano zavrte glavom, pa pozva Okša,
koji je bio njegov pomoćnik za oltarom. Njih dvojica okupiše sve hrišćane i
pozvaše sve Vidžas i ljude Duha Medveda koji bi želeli da prisustvuju.
Apostolski vikar Tri Horde tada održa jednostavnu misu usred visoke prerije, sa
dimom vatri od balege na vetru i pred skupom divljih Nomada koji su kružili
oko oltara na bezbednoj udaljenosti. Činilo se da je više ljudi prišlo da primi
pričest nego što je bilo hrišćana u logoru, ali on nije nikoga odbio. Oni što su
izgledali iznenañeno zbog neodreñenog ukusa Hristovog tela verovatno su bili
paganski šamani. Ni Sanval ni Ombroz nisu prišli da prime naforu. Posle Ite,
missa est, u gomili se začu klicanje, ali nije mogao da odredi od koga je poteklo.
Bilo je očigledno da ga je Narod prihvatio kao visokog hrišćanskog šamana.
Monsinjor Sanval je ponovo pio. Izišao je da ih isprati pogledom kada su
odlazili, i doviknuo kardinalu da sledi gubitnika, da lažni papa nikada neće ući u
Novi Rim, i da čitavu crkvu čeka nesreća.
"Hvala na blagoslovu, monsinjore", odgovorio je kardinal.
Hultor Bram još nije bio spreman da bude prijatelj prijatelju svog takmaca, ali
njegova noć u jami nije prošla kako treba, i znao je da njegov potonji izveštaj
savetu Duha Medveda nije bio povoljno primljen. Saopštio je svojim ratnicima
da će, ukoliko Sveti Ludak ne proñe još gore u noći uoči nedelje u Pupku Sveta,
zvanje Qoesach dri Vordara biti dodeljeno šarfu Divljih Pasa. Drevna titula
konačno će biti obnovljena, i Tri Horde biće ponovo ujedinjene.
Opazio je da je kardinal Smeñiponi čuo njegove reči, i nabusito je upitao
kardinala za njegovo iskustvo sa Kobilom. "Da li te je prihvatila kao svog
pastuva?" hteo je da zna. "Jesi li je uopšte video?"
Kardinal je oklevao. "Nisam siguran šta sam video. Kada provedeš sate zureći u
tamu, počne da ti se priviña nešto čega tamo nema."
"A šta je to čega nema?"
"Učinilo mi se da izmeñu mene i tačke mutne svetlosti stoji neka žena. Ne
umem da je opišem. Bila je okrenuta prema meni, i ruke su joj bile podignute.
Onda je nestala."
"Kao Borbeni Lešinar?"
"Znači, rekli su ti da sam to video. Ja to nisam rekao."
Bram klimnu glavom. "Da sam je ja video, sada bih bio Qoesach dri Vordar. Ali
ja ću ubrzo umreti."
"Jesi li bolestan?"
"Video si Borbenog Lešinara. To je tvoja budućnost. Meni su rekli da sam video
svoju." Bram se nasmeja i odjaha. Jedan od ratnika je kasnije rekao kardinalu da
su Vidžas zaključile da se šarf Skakavaca sreo sa Noćnom Vešticom u jami, ali
su, po čovekom rečima, presudili u korist Svetog Ludaka, pod uslovom da
preživi jamu, i da on lično ne veruje da će Bram umreti zbog boravka u jami.
Ratnici su bili dobro raspoloženi. Bram im je obećao da će ih crkva dobro platiti
kao pratioce. Smeñiponi je bivao sve nespokojniji svaki put kada bi neko
ponovo pomenuo obećanje. Sa šarfom Skakavaca nije bilo reči o novcu. Ponudu
je možda dao neko drugi iz Kurije, ili sâm Amen Pirgavopero.
Posmatrao je ratnike kako se poigravaju na pašnjacima, pod septembarskim
suncem. Jedan od ljudi stajao je uspravo na leñima konja u trku. Drugi je učinio
isto, jašući tako blizu prvog da je ovaj morao hitro da se spusti da ne bi pao.
Ljudi oko njih gromoglasno su se smejali. Jedan od ratnika umeo je da klizne
ispod trbuha svog pastuva i da se uzvere u jahaći položaj sa druge strane. Pošto
je to tri puta učinio, konj je dobio erekciju. Čovek pokuša da se provuče četvrti
put, opazi to i odustade. Neko mu doviknu veselu uvredu, i sledećeg trenutka
obojica su bila na zemlji, boreći se noževima. Tada dojaha Hultor Bram, na
trenutak osmotri smrtonosnu igru, pa podesi svoj kožni šlem sa babinom
kićankom i oznakom ratnog šarfa.
Konačno se prolila krv, iz ne tako teške rane, ali odmah usledi naredba da se
spusti oružje. "Rešite to goloruki", lanu šarf Hultor, "ili prestanite. Čujte me!
Nema ubijanja! Ne meñu nama. Ako imate nešto protiv druga, sačekajte da se
vratimo iz ratnog pohoda."
"Zašto pominje ratni pohod?" upita Smeñiponi čoveka koji je jahao pored njega.
"Ovo bi trebalo da bude počasna straža."
"Skakavac je uvek u ratu", izjavi konjanik i obode konja da se udalji od ovog
farmera i hrišćanina sa crvenim šeširom.

16.
Opat, takoñe, treba često da pregleda postelje, da proveri krije li neko neki lični
predmet. Ako kod nekoga bude pronañeno nešto što nije dobio od opata, taj
neka bude najstrože kažnjen.
Kanonik svetog Benedikta, poglavlje 55.
Ovo je družina budala, bila je misao zapovednika policijske pratnje. Trideset
sedam kardinala jahalo je na konjima pored pape, a dvadeset četiri su se truckala
u kolima koja su mule vukle preko besputnih pašnjaka. Pratilo ih je trideset
pripadnika denverske konjičke policije i trideset ratnika iz plemena Divljih Pasa,
ali je ova sila trebalo da ih ostavi čim zañu na teritoriju Skakavaca i susretnu se
sa konjanicima Hultora Brama.
Stigavši na granicu, ulogoriše se da sačekaju Skakavce.
Amen Pirgavopero bio je spreman da čeka strpljivije od ostalih. Šatori koje su
im obezbedili njihovi nomadski pratioci bili su dovoljno udobni, i papa je
insistirao da mu se kardinali svakog dana pridruže u pevanju lauda, mise i
vespera, i u drugim kanonskim molitvama. Većina njih bila je navikla da
promrmlja prvih nekoliko stihova svakog psalma; nazivali su to recitovanje
brevijara.
Logor putujuće Kurije bio je opkoljen radoznalim ženama i decom iz porodica
Divljih Pasa i Skakavaca čija su se stada ili uzgajališta nalazila u blizini, ali su ih
ratnici iz pratnje držali na odstojanju da bi sprečili krañu. Svi su osetili
olakšanje, osim možda samih ratnika, kada su se na obronku brda pojavili
konjanici Skakavaca, više se ne poigravajući niti kavžeći, već jašući u tipičnoj
borbenoj formaciji Skakavaca, liniji koja je čas tu, čas tamo odmicala napred ili
zaostajala, otežavajući neprijatelju da sagleda njihov borbeni poredak. Izviñači
Divljih Pasa, u manjini, dograbiše koplja i oružje za pojasom i pripremiše se da
uzjašu, ali Hultor Bram naredi svojima da stanu i doviknu: "Mir! U ime Fujoe
Go."
Kurija je gledala za kardinalom Smeñiponijem koji je napustio njihove redove i
izjahao napred. Amen Pirgavopero poñe mu u susret i podiže ga kada je pao na
kolena na poljubi ribarev prsten.
"Čuli smo, Ilaja, da je Džarad sa Hristom i da se još nije uzdigao na nebo."
Bio je to čudan opis, ali kardinal odgovori: "Znao sam da će to biti prva stvar
koju ćete pomenuti, sveti oče. Ako mi dozvolite da se udaljim, voleo bih da
odem do opatije Lajbovic i pridružim im se u žalosti."
Stari crni panter delovao je iznenañeno. "Mislio sam da ćeš južno od Nedi En,
da obiñeš crkve u Provinciji."
"To takoñe, sveti oče. Ali snage Teksarka očekivaće da preñem Nedi En, a ne
Zaliv Duhova. Ako doñem sa zapada, možda ću izbeći hapšenje. Poseta opatiji
ne bi trebalo da mi oduzme više od dan ili dva."
"Isključićemo iz crkve svakoga ko se usudi da te dirne prstom u Provinciji.
Imaćeš to napismeno. Nalažem ti da odeš do opatije Lajbovic, a zatim na istok,
u zemlju Kunića."
"Hvala vam. Posle toga bih otišao do Hanegan Sitija, sveti oče."
"Onda ćeš ići kao moj legat. Vosak na tvojim nalozima biće zapečaćen mojim
pečatom. Papire ću poslati u opatiju po glasniku."
"Oprostite mi, ali moguće je da to neće imati uticaja na nadbiskupa i njegovog
nećaka."
"Nemaš moje dopuštenje da postaneš mučenik, Ilaja."
"Zar mi je potrebno?"
Amen se osmehnu i promeni temu. "Kako su naši prijatelji meñu Vidžasima i
ljudima Duha Medveda? I kakva je ta njihova pećina? Proveo si noć u njoj?"
"Jama za rasplod, sveti oče. Iskreno rečeno, mislim da je glas koji je bije
preuveličan u predanju i pričama. Pre mnogo vekova to mora da je bilo opasno
mesto, ali ako se Svetom Ludaku ne desi neko zlo, verujem da je njen ñavo
izgubio zube." Tri nedelje pošto je izgovorio ove reči, u opatiji Lajbovic
zahvatio ga je napad mučnine i letargije.
Kada se rastao od pape i Kurije, pošao je da se zahvali Hultoru Bramu za
njegovu uslužnost. Bram se požalio što ne pristiže novac. Kardinal je izjavio da
ne zna ništa o tome i ostavio problem umornim prelatima u papinoj pratnji.
Poslednje reči koje mu je uputio papa Amen bile su: "Postaraj se da središ
situaciju u opatiji Lajbovic, Ilaja. Reci im da izaberu novog opata i prenesi mu
moj blagoslov. Kardinal Onio je svedok da sam ti tako naložio, ako to neko
kasnije dovede u pitanje."
Razgovor se završio kratkim zagrljajem. Osvrnuo se prema pratnji Skakavaca.
Divlji Psi i valanski policajci široko su ih zaobilazili. Divlji Psi zatim uzjahaše i
poñoše na severozapad, a policajci se zadržaše još neko vreme.
Istoričari su kasnije nagañali da je rat koji je uništio papstvo počeo kada je
Amen Pirgavopero prihvatio devedeset devet odabranih ratnika Skakavaca
Hultora Brama, koje je šarf Skakavaca odvojio od porodica, obučio, izbrusio i
indoktrinirao, ali ne i platio, zbog toga što je bio ljut na kardinala Smeñiponija,
pa je tu netrpeljivost preneo i na Smeñiponijevog nadreñenog. Pošto mu je
blagajnik u papinoj pratnji rekao da ne nose nikakvo zlato sa sobom, zapovednik
policijske pratnje objasnio je situaciju papi.
Papstvo u Valani potpisalo je sa pojedinim porodicama skakavaca i Divljih Pasa
ugovor o snabdevanju svežim konjima u usputnim postajama da bi prelazak
Ravnica od Denverske Republike do zabitih farmerskih oblasti na istoku mogao
da se obavi za manje od deset dana. Dve preduzimljive porodice, jedna
Skakavaca i jedna Divljih Pasa, prihvatile su da prenose poštu preko Ravnica
kao konkurencija kurirskoj službi crkve, ali ne i Haneganovom telegrafu. Ovim
porodicama bio je obezbeñen odreñeni imunitet kako u pisanom zakonu tako i u
zakonu hordi. Bilo je prerano da se kaže da se pojavila nova klasa nomadskih
preduzetnika, ali su se neke od staramajki već bile bezobrazno obogatile
pružanjem usluga neprijatelju: civilizaciji. Nomadska zajednica je oduvek
pratila divlja, neograñena krda, i materijalno bogatstvo činilo je sela samo manje
pokretnim. Ali se upravo u okviru ovog ugovora, prema Bramovom tumaćenju,
očekivala isplata.
"Obećajte da ćete im platiti kasnije", bilo je sve što je papa Amen mogao da
kaže.
Pošto je Bramu bilo dato obećanje, papa i Kurija nastavili su put na istok sa
ovim demonima-čuvarima na konjima. Zbog umora starijih putnika, putovanje
je, umesto dva dana, trajalo četiri. Papa je voleo da ćaska sa običnim svetom, i
na putu je često razgovarao sa Skakavcima iz pratnje, kad god bi se ukazala
prilika.
"Naša plemena su gnevna", rekao mu je jedan od njih. "Ljuti smo zbog toga što
su Divlji Psi dozvolili bogomoljcima da budu gosti na svetom saboru hordi.
Tamo je, pored kardinala Smeñiponija, bio i izaslanik nadbiskupa Benefeza. A
Smeñiponi podržava Ozle Hoengana Čuira, na štetu Hultora Brama."
Papa je opazio učtivi redosled kojim je ratnik izgovorio ime Svetog Ludaka.
Gnevan ili ne, prihvatio je političku volju staramajki, njihovo favorizovanje
šarfa Divljih Pasa, kao zakonitu izbornu volju Ravnica. Svoje nezadovoljstvo
Smeñiponijem, meñutim, proširio je i na njegovog gospodara, papu, i otuda je
unapred bila zahtevana nagrada.
Amen je pokušao da ga ubedi da će biti plaćeni, ali se lista pritužbi nije
završavala na tome.
"Osim toga, Divlji Psi su dali hranu i postelju monsinjoru Sanvalu."
"Mislio sam da će Benefezov čovek biti gost kunićkih delegata", primetio je
Pirgavopero.
"Ah, pa jeste, nameravao je. Meñu delegatima kunićkog Duha Medveda bilo je
hrišćanskih sveštenika. Kunićki delegati su u opasnosti da ih proglase za
marionete teksarške crkve."
"Postoji samo jedna crkva, sine moj."
Tako je trajalo putovanje.
Prema Sporazumu Svete Kobile, svaki farmer ili vojnik Carstva koji bi naoružan
zašao na teritoriju Skakavaca mogao je da očekuje da bude napadnut, a na
svakog naoružanog Nomada na puškomet od granice Carstva bilo je dozvoljeno
otvoriti vatru. Zato su, kada je papina pratnja prešla brdo iznad granične postaje,
Hultor Bram i njegovi ljudi zastali. Ratnici su i dalje gunñali šarfu zbog toga što
im nije bilo plaćeno, ali je šarf bio zauzet posmatranjem sučeljavanja na
graničnom prelazu.
"Ovako ili onako, bićete isplaćeni", tvrdio je, "možda i ranije nego što mislite."
Kada se povorka prelata približila kapiji, Amen Pirgavopero sišao je sa svoje
kočije i otresao prašinu ravnica sa bele odore. Uputio se prema oficiru koji je
stajao, skrštenih ruku, na sredini druma. Uz bok su mu bila dva vojnika sa
dvocevkama, verovatno napunjenim sačmom.
"Po nalogu Hanegana, dužnost mi je da vam ne dozvolim prolaz", objavi oficir.
"Ako ipak pokušate, bićete uhapšeni."
"Ne preči mi put, sine. Poštuj Božju volju."
"Pokažite mi Božju volju."
"Digni desnu nogu i pogledaj."
Oficir posluša i pocrvene.
"Vidim senku desne noge", reče, praveći se da ne primećuje konjsku balegu i
trag svog stopala u njoj.
"Njegova volja je već izvršena", reče Pirgavopero. "Nažalost."
"Kakav mudrijaš! Ovo zovu vašom 'mudrosti', zar ne? Oprostite mi, ali za mene
je to samo gnjavaža, vaša, ovaj, svetosti. A mislim da ni lord zapovednik neće
biti oduševljen. Kako bi bilo da kažete nešto novo, na razumljivom ol'zarškom?"
Amen mu se iskezi i pokaza prema suncu, žmireći. Pukovnikove oči na tren
zaigraše, ali se on obuzda i reče: "Lep pokušaj, starče. Postoje dobri i loši
prevaranti, rekao bih. A ti si od boljih, a?"
"Nikada nisam razmišljao o tome na taj način, sine, ali moja služba to traži od
mene, zar ne?"
"Ne znam da li da te pljunem ili da kleknem pred tebe, stara budalo. Ali olakšaj
sebi i vrati se kući."
"Pukovniče, zašto se zarobljavaš u dualizam?"
"Šta nazivaš dualizam?"
"Pljuvanje Boga i klečanje pred Bogom."
"Moja nareñenja potiču od samog Hanegana. Popni se u tu kočiju, okreni nazad i
vrati se u Valanu, ili ćeš se naći u Hanegan Sitiju, i biće ti suñeno za jeres. Reci
još jednu reč, i posvedočiću o svemu što si ovde izrekao."
"Blagosloven budi, sine moj, i hvala ti."
Pukovnik frknu, tiho se posavetova sa kapetanom, a onda uzjaha i besno odjaha.
Kapetan uperi konjički pištolj u papino mršavo crno lice. Dva kardinala uhvatiše
papu za mišice, a treći ga gurnu nazad prema povorci.
Tako je put u Novi Rim bio zatvoren za njegovog novog biskupa.
Ratnici Skakavaca se razdvojiše da ih propuste, ali ne načiniše nijedan pokret da
isprate nazad, čak ni kada je Golopez kardinal Onio domahnuo Bramu. Bram se
samo namrštio i odmahnuo glavom. Njegovi ratnici ostadoše na mestu, gledajući
za njima dok nisu postali krpica prašine na zapadu. Amenova pratnja (dobar deo
Svetog Koledža) umorno započe još jedno dugo hodočašće. Iza njih su se nešto
kasnije začuli vika i pucnjava, ali prelati nisu mogli ništa da učine u vezi s tim, a
papa Amen je bio pomalo tvrd na ušima. Proñoše povremene šume na istoku,
čestar i visoku travu, otvorene pašnjake, dnevnu žegu i ledene noći na obodu
pustinje, pa konačno delove malo bogatije vodom, i na kraju planine. Usput su
živeli od milostinje Nomada, a u jednoj tački ih je presrelo izaslanstvo obližnje
rasplodne jame.
Čuir Ozle Hoengan venčao se sa Fujoe Go. Novi Qoesach dri Vordar, gospodar
Tri Horde, čija je mlada bila Dnevna Devica, kleknuo je na poljubi papin prsten
i da se zakune na večnu odanost njegovoj svetosti, u ime Boga i njegove Device.
Pre nego što su se rastali, Golopez kardinal Onio pozvao je Svetog Ludaka u
stranu i obavestio ga o ponašanju šarfa Hultora Brama pošto ih je straža vratila
sa granice. "Nisu se vratili sa nama, a zatim sam čuo pucnje i viku. Nisam
siguran, ali mislim da je bilo borbe."
Gospodar Tri Horde sedeo je nepomično na svom pastuvu, a čelo mu je polako
postajalo sve natuštenije. "Ako je uradio ono što se bojim da je uradio, imaću
njegovu glavu."
"Papa ne zna ništa o tome", reče mu Onio.
"Odmah ću poslati nekoga da izvidi šta se dogodilo." Zabrunda nareñenje
jednom od potčinjenih i odjaha sa svojom pratnjom prema rasplodnoj jami.
Potčinjeni odjaha na istok.
Izvidnik se neće vratiti bez vesti. Tog dana na granici, pratnja Skakavaca, koja
se nalazila pola milje daleko od dogañaja na kapiji, konačno se pokrenula. Čim
je prašina iza papine pratnje nestala iza bregova, ratni šarf Hultor Bram naredio
je svojoj devedeset devetorici elitnih ratnika da oružjem zauzmu put za Rim.
Spustili su se na jug i presekli drum prema Hanegan Sitiju, kuda se upravo
vraćao pukovnik koji je odbio da pusti papu. Bio je meñu prvima od
mnogobrojnih poginulih koje je njegova strana imala tog dana.
Ponovo su udarili na sever. Put za Rim bio je brzo zauzet, ali samo na kratko.
Ove poluzveri, roñene u sedlu, prosekle su put kroz teksaršku laku konjicu,
ostavivši njene ljude i životinje da leže na zemlji, načičkane strelama i ranama
od kopalja. Sporo vatreno oružje nije moglo da se odupre brzim i tačnim
lukovima. Mnogi Skakavci koristili su oteto vatreno oružje, ali samo kao
rezervu. Konji Nomada bili su brži i kvalitetniji, i za neiskusne vojnike bili su to
pravi jahači Apokalipse, devedeset devetorica njih i voña, sa demonskom
krvožednošću. Nisu bili plaćeni, jer niko nije bio poneo papinu riznicu. Isekli su
konjanike na komade, ubili sto četrdeset šest farmera, silovali njihove žene,
kćeri, sestre, majke, sinove, a onda su probili sebi put ka granici kroz sveža, ali
podjednako zelena pojačanja - da, prosekli su sebi put, trideset trojica njih,
opijeni adrenalinom, iscrpljeni, zajedno sa voñom tmurnog držanja i bolesne
noge. Ali su im bisage bile prepune, i kada su se ponovo našli u Ravnicama,
napravili su nosiljke za višak plena. Sada su bili plaćeni.
Upad je bio samo sjajan provod za one koji su ga preživeli i vratili se svojim
zahvalnim i nestrpljivim ženama, čija su srca i meñunožja podrhtavala od
nemira i nade, sa uglavnom veoma izrabljenim i mlitavim muškim stvarčicama!
Ratnicima bi te noći bila potrebna velika ljubavna domišljatost da ubede žene da
su se vratili kući iz bitke istinski željni njihovog seksualnog kolačića, ali se
većina njih pozvala na borbeni zamor i otišla na spavanje sama.
Rat je bio zabavniji - u to nije bilo sumnje, iako su izgledi bili dva prema jedan
da će poginuti pre nego što stignu da siluju, pljačkaju i pale ambare pune sveže
uvezane slame.
Te pozne septembarske noći u logoru klana šarfove majke istovremeno se
slavilo i oplakivalo. Ratni pokliči gotovo su potpuno zaglušili plač žena.
"Žarim i palim! Žarim i palim!"
Bio je to kraljevski moto na zastavi Hultora Brama. I niko nije sumnjao da je to
bio namerni šamar novom gospodaru Tri Horde, čiji će emisari stići za dva dana.
U jutro posle slavlja, nekoliko novih udovica otišlo je da se potuži Vidžasima i
Duhu Medveda Skakavaca. Bram je bio pozvan pred savet. U tišini je saslušao
optužbe i nije ni pokušavao da se brani.
Prodor do samih zidina Novog Rima kao da je bio ñavolja zamisao, jer je
poništio Sporazum Svete Kobile i obnovio ratno stanje izmeñu Teksarka i
Skakavaca. Ali svi su se silno zabavljali osim mrtvih, silovanih i doživotno
osakaćenih. U ratu ni Bog nije dobar! - verovatno bi rekao stari Tempus.
Zahvaljujući telegrafu, vest o Hultoru Bramu stigla je u Valanu mnogo pre pape,
koji nije imao pojma šta se dogañalo samo nekoliko milja iza njega, osim da je
njegova nomadska pratnja nestala i da se čula nekakva vika i pucnjava. Vrativši
se kući, suočio se sa optužbama iz Teksarka da su ili on ili državni sekretarijat
naredili Nomadima da napadnu.
Potonja kratka i nevesela vladavina pape Amena Pirgavopera u Valani ostavila
je iza sebe više važnih zakona nego vladavina bilo kog pape u veku posle šizme.
Ovo nije bilo iznenañujuće. Izostanak učešća teksarških saveznika značio je da
Kurija može da obezbedi jednoglasnu podršku predlozima novih papinih
savetnika, koje je vodio Soreli Nouvot, budući da je Smeñiponi bio na putu.
Soreli je u mnogome bio Smeñiponijev istomišljenik. Ali Amen Pirgavopero
nije dozvoljavao Kuriji ni u čemu da vlada njim. Pominjao je da će se povući, ali
tek pošto donese zakone.
U buli naslovljenoj Unica ex Adam Orta Progenies, posle uvodnih reči, papa je
ponovo uspostavio pravilo da niko ko je ljudskog porekla ne sme biti smatran
manje ljudskim, i da se izrodima ne smeju poricati prava po zakonima crkve i
država. Takoñe je bilo zabranjeno da se papina deca ograničavaju na izdvojenu
teritoriju kao što je bila Dolina. Posebno je proglasio nezakonitim njihovu
upotrebu u vidu roblja u logorima drvoseča Ol'zarka. U buli nije bilo ničeg
novog, osim činjenice da je papa prokazao crkvenu praksu unošenja porodičnih
pedigrea u krštenice, pošto je u mnogim državama nedostatak takvih
dokumenata bio zloupotrebljavan; strancu se moglo dogoditi da od njega traže
dokaz da nije avet koja se izdaje za normalnu osobu. 'Vladari koji, radi političke
koristi, koriste strah ljudi od onih sa naslednim manama, i koji greše protiv njih
nepravednim zakonima i podstrekavanjem naroda na nasilje, smatraće se
odgovornim za ova zla. Ipso facto kazna ekskomunikacije, propisana od naših
prethodnika za svakoga ko, ne dao Bog, nanese zlo takozvanoj papinoj deci,
ovim aktom se ponovo uspostavlja.' Bula se završavala kaznenom odredbom
koja je definisala kazne za kršenje njenog teksta i duha, i proširivala ih na nasilje
počinjeno pod izgovorom izvršavanja zakona. Jezik bule bio je pravnički, ali je
poruka očito poticala od Amena Pirgavopera.
Bez pomoći Kurije, sastavio je Motu Proprio (isključivo po sopstvenom
mišljenju) svojim tananim kaligrafskim rukopisom, osudivši odstupanje crkve
od pravilnog liturgijskog iskazivanja poštovanja prema theodokos (majci
Božjoj). Nije morao da pominje kojim je delovima duhovnog domena crkve
potrebna reforma u ovoj oblasti. Biskupi u patrijarhalnim zajednicama bili su
skloni da osuñuju marijolatriju na severoistoku, koju je Amen Pirgavopero
posredno podržao u svom preñašnjem obraćanju saboru pre (ovo su naglašavali
njegovi sledbenici) nego što je njegovo proglašenje za papu obezbedilo
bezgrešnost njegovim ex catedra izjavama. Motu Proprio, meñutim, nije sadržao
definiciju i kaznene odredbe koje su se očekivale od nepogrešivih proglasa
svakog pape; bio je to prevashodno odgovor njegovim vokalnim kritičarima i
poetska pohvala Majci Svih Živih.
Zakon o povlačenju pape, dogañaj koji se pre toga zbio možda jednom u
milenijumu, morao je, po nalogu pape, da bude uzet na preradu. Proglasio je da
odluka o povlačenju mora da potekne od čoveka, a ne od pape. Čovek koji je bio
papa trebalo je da ustane sa trona, oslobodi se svih ukrasa položaja, objavi sede
vacante rečima: 'Papa više nije papa' i udalji se kao da ga je napustio Sveti Duh.
I niko nije trebalo da mu se divi zbog toga što se odrekao niti da ga zbog toga
kažnjava ukoliko ne pokuša da se predomisli. Pirgavopero je insistirao na ovoj
izmeni u postojećem zakonu, a Hilan kardinal Blez se potrudio da je proda
ostalima. Činilo se da je ovim bila stavljena tačka na drevne prigovore da je
ostavka pape nemoguća.
"Planira sopstveno povlačenje", rekao je Nouvot, ali je glasao za izmenu.
Blago Svetlo bio je obeležen za smrt. To se dogodilo još kada su mu Vidžas
saopštile da je ono što je video u jami bila Noćna Veštica. I sâm je predvideo
svoju smrt u izjavi kardinalu Smeñiponiju. Dve nedelje posle ispita u Pupku
Sveta, osetio je da je bolestan. Kada su šamani Divljih Pasa došli da se
posavetuju sa svojim kolegama Skakavcima, znao je kakva će biti njihova
odluka. Ponudio je da se dobrovljno podvrgne žrtvenom pogubljenju, pod
uslovom da njegov mlañi brat, Eltur Bram (Demonsko Svetlo), bude postavljen
za ratnog šarfa umesto njega. Zapretio je da će u suprotnom sâm oduzeti sebi
život. Vidžas obe horde su se sastale da većaju, i zatražen je savet od svih
staramajki. Eltur je bio prilično ugledan ratnik, ali nije bio član papine pratnje i
bio je poznat, za razliku od svog naprasitog brata, kao staložen čovek.
Staramajke su, opet, upitale svoje sinove i nećake da li su spremni da slede
Eltura. U logoru Skakavaca bio je zamro borbeni zanos, pa su čak i trideset
trojica ratnika koji su preživeli upad shvatili da je Hultor Bram izdao Qoesach
dri Vordara. Bilo im je zapoveñeno da se očiste sedmodnevnim postom, ali to je
bila jedina kazna za to što su slušali svoga šarfa.
Odlučeno je da se Hultoru Bramu ne odobri ritualni pogreb kakav je bio
organizovan za Praujaka Divljih Pasa, Slomljeno Stopalo. Većina staramajki
bila je ljuta na njega zbog teških gubitaka koje je pretrpeo u borbama. Jedna od
njih se javila: "Imam u jami divljeg pastuva koga hoću da pustim."
Sve ostale su se zagledale u nju, i način Hultorovog umiranja bio je tog časa
odlučen.
Da bi sprečile preterano ukrštanje unutar iste krvne linije, Vidžas su ponekad
sparivale svoje kobile sa divljim pastuvima, koje muškarci nisu imali dozvolu da
dodirnu. Vidžas su imale svoj način hvatanja divljih pastuva. Nekad su za to bile
potrebne nedelje, pa čak i meseci. Žena bi postepeno nagoveštavala stadu svoje
prisustvo, držeći se daleko niz vetar. Onda bi počela polako da se približava, mic
po mic, dok je prvo ne bi ugledao voña. Tada bi se mirno i hitro udaljila. Konji
bi počeli da podnose njeno prisustvo kao da je deo okoline. Jednog dana bi joj
ratnik iz njene porodice doneo teglu sa mokraćom kobile u teranju iz njene
ergele. Namazala bi se mokraćom i prišla konjima kao i obično. Kada bi se voña
zainteresovao i počeo da se približava, ponovo bi se udaljila. Ovo je ponavljano,
sa mirisom i bez njega, sve dok žena nije mogla doslovno da šeta izmeñu
mustanga koji su pasli. Najzad bi izabrala željenu životinju, hranila bi je
poslasticama, stavila bi uže na nju, smirivala bi je i tetošila, mazila i na kraju
odvela da se pari sa njenim kobilama, a potom bi je oslobodila. Bio je to njihov
način da spreče preterano ukrštanje unutar ergele, ali je pri tom poštovana
sloboda divljih konja. Kada bi Vidžas pridobila konja, bilo je to bez jahanja i
kroćenja. Jedini problem u tome bio je to što su pastuva, koji više nije zazirao od
ljudi, mogli da zaroblje oni bez majki.
Da bi pomenuti pastuv ponovo postao divlji i oprezan, bivši ratni šarf horde
Skakavaca bio je žrtvovan gospodarici svih divljih konja i odvučen u smrt na
kraju dugačkog užeta vezanog za osloboñenu životinju.
17.
Pre i više od svih drugih stvari, mora se voditi briga o bolesnima, da budu
negovani kao sam Isus, jer su njegove reči: 'Bolestan bejah, i vi me obiñoste.'
Kanonik svetog Benedikta, poglavlje 36.
Iako je njegov izbor za opata, posle pristojnog razdoblja žalosti, bio prihvaćen
od svih, Abikju Olšuen je ograničio svoje odluke na male stvari i nije koristio
autoritet koji je imao kao prior pre nego što doñe do pravih izbora. Zato je
Crnozubu i žutoj gardi dodelio gostinske sobe, pozvao ih da četiri ili pet sati
svakog dana pomažu u uobičajenim fizičkim poslovima, a samom Nimiju rekao
da se pridruži ostalim monasima u horu na liturgiji, ali da ne prima pričest bez
naročitog odobrenja ispovednika, dakle njega samog.
Kada mu je Crnozub saopštio da tuñinski vojnici ne samo da su hrišćani već i
zareñeni, Olšuen je bio zaprepašćen. Pozvao je Leviona Pomiritelja radi saveta, i
položaj stranaca bio je naširoko razmotren sa Crnozubom. Olšuen i Levion bili
su podjednako nevoljni da prihvate ideju o verski zavetovanim profesionalnim
ubicama, a Nimi je u suštini znao veoma malo o njihovim verskim načelima i
praksi. Meñutim, znao je, i podsetio na to Olšuena, da su pre mnogo vekova
monasi svetog Lajbovica oružjem branili manastir, što se moglo videti po
zidinama sa parapetima i zarñalom gvozdenom oružju u zaključanoj oružnici u
podrumu, čije je ključeve sada čuvao Olšuen.
Crnozub je, sa svoje strane, bio iznenañen Levionovom odorom. Monah je
postao sveštenik. Iako nije imao ništa protiv tog čoveka, osećao je da bi
mogućnost da Pomiritelj bude njegov ispovednik bila jedna od muka u
njegovom ličnom paklu, ako bi se obojica našla tamo. Crnozub se nije mnogo
izmenio od odlaska iz manastira, ali jedna od manjih promena, posledica
služenja kardinalu Smeñiponiju i učenja borbenih veština sa Sekirom, bio je
nestanak straha od ljudi poput njega. Bio je užasnut kada je shvatio da je umeće
ubijanja izvrsno sredstvo za smirenje, čak i meñu ljudima koje je voleo i
poštovao.
"Zašto ne razgovarate sa njima umesto sa mnom?" rekao je ocu Levionu, svom
nekadašnjem iscelitelju za glavu.
"Pokušao sam, brate sveti ðorñe, ali ih jedva razumem. A ti?"
Ne želeći da mu uvale ulogu tumača, Nimi odmahnu glavom. "Oni uče crkveni,
oče. Bilo bi ljubazno od vas da im pomognete razgovorom. Siguran sam da
vama to ide mnogo bolje nego meni."
Posle toga je morao da odoli iskušenju da se oseća samozadovoljno. Tuñinski
hrišćani uskoro su bili pozvani da se pridruže braći iz svetog Lajbovica u
molitvi; uzimanje pričesti, meñutim, biće odloženo dok njihovo razumevanje
oblika katoličkog hiršćanstva na ovom kontinentu ne budu mogli da provere
katehizisti i konfesori. Pošto još nije bio izabran za opata, Olšuen se bojao
nezadovoljstva Valane, a malo je znao o karakteru Amena Pirgavopera i ove
žutokože ratne družine pokojnog kardinala Rija.
Nimija je postavio da pere sudove i riba pod u kuhinji. Zabludeli monah osećao
je nipodaštavanje svojih nekadašnjih prijatelja i trudio se da izbegne njihovo
sažaljenje. Bilo je očigledno da im je opat Džarad rekao malo ili ništa o njegovoj
službi kod kardinala Smeñiponija, i činilo se da samo Olšuen zna za to, ali da
slabo mari. Ako je brat Raspevana Krava nekome i ispričao da je Crnozub bio
jedan od Smeñiponijevih sabornika kada je izabran papa Amen, to kao da
nikoga nije zanimalo. Dužnosti u opatiji bile su molitva i očuvanje nasleña.
Zanimanje za spoljni svet namerno je bilo svedeno na najmanju meru. Nimi je
osećao zahvalnost što mu se niko nije rugao u lice ili o njemu govorio dovoljno
glasno da i on čuje.
Opatija Lajbovic imala je u toj sezoni puno posetilaca, a u gostinskoj kući bilo je
samo nekoliko nameštenih ćelija. Kada se Crnozub jedne večeri vratio sa
večernje službe, opazio je da u jednoj od ćelija koja je tog jutra bila prazna gori
svetiljka. Zavirio je kroz malo okno na vratima i sledio se zbog onoga što je
video. Ilaja kardinal Smeñiponi, bledog i izmučenog lica, ležao je u postelji,
naslonjen na jastuke. Crnozub pritisnu lice na rešetku da bolje osmotri bolesnog
prelata, svog preñašnjeg i budućeg gospodara.
"Jesi li to ti, Nimi? Pitao sam se gde se kriješ. Uñi, uñi."
"Niko mi nije rekao da ste ovde, gospodaru." Crnozub pade na kolena i poljubi
Smeñiponijev prsten. Osetio je da se kardinal trgnuo, i odlučio da više ne ljubi
prsten.
Dva dana kasnije, u opatiju stiže Onmu Kun. Nimi pomisli kako se to neobično
podudarilo, ali onda vide da su kunićkog odmetnika odveli pravo do bolesnog
kardinala, preskočivši čak i posetu prioru. Razgovarali su nekoliko sati pre nego
što im je Nimi doneo večeru iz kuhinje. Onmu se ponašao srdačno, ali je njihov
razgovor bio prekinut kada je ušao Crnozub, i nisu ga nastavili sve dok ih nije
napustio. Kunićki krijumčar bio je ponovo na putu izmeñu Provincije i Novog
Jerusalima, ali je ostao da sačeka da se Smeñiponi dovoljno oporavi za put, a
potom još duže.
Od samog početka nije bilo sumnje da će prior Olšuen biti izabran za opata,
duhovnog oca i starešinu reda svetog Lajbovica, ali ga je Smeñiponi ostavio da
brine zbog punomoći postavljanja koju je kardinalu dodelio papa, te je Olšuen
po svemu sudeći umislio da isceljenje kardinala treba da bude glavna briga
opatije.
Crveni ðakon je neko vreme patio od mučnine i iscrpljenosti. Nije imao apetita.
Pokušaji da povrati pošto bi štrpnuo kuvarevu hranu obično su se završavala
grčenjem na prazno. Kad god bi ustao iz postelje vrtelo mu se u glavi. Nije imao
daha, a puls bi mu se ubrzao kada je stajao. Crnozub je zatražio da bude
osloboñen ribanja poda u kuhinji da bi ponovo potražio savet kod blaženog
Boedulusa, jer je taj cenjeni autor pisao o Kvareaktoru, rasplodnoj jami, i
bolestima koje su se povremeno javljale usled izloženosti tamošnjem zračenju.
Čak je zabeležio i recept za nešto što se zvalo samonabički paprikaš, za koju su
drevni stanovnici Ravnica verovali da pomaže u ovom lečenju.
Prior Olšuen je isprva odbio da oslobodi Crnozuba od kuhinjskih dužnosti, jer
brat vidar nije želeo da mu ovaj pomaže. Ali kada je Smeñiponi saznao da je
prior dodelio monahu najprljaviji od poslova, pozvao je priora u svoju
bolesničku sobu i pokazao simptome loše naravi. Kardinal je čak doveo u
pitanje i svoje odobrenje Olšuenovog izbora, ako ovaj bude tako uporan u
nastavljanju Džaradove greške.
"A kakva je greška u pitanju, eminencijo?"
"Zašto ne daš Nimiju da diše, prokleta budalo!"
"Ovaj, ovde svi obavljamo fizičke poslove, pa sam mislio..." Odustao je, videvši
da Crveni ðakon samo što nije eksplodirao.
Brat Crnozub bio je osloboñen svog zaduženja u kuhinji i stavljen na
raspolaganje kardinalu.
Nimi je ponovo uzeo da čita Boedulusa, i da se savetuje sa bratom vidarom i
kuvarima. Kardinal je pristao na strogu dijetu koju je odredio pomenuti savet.
Dvaput dnevno morao je da pojede jabuku koja je bila probodena gvozdenim
ekserima i ostavljena da tako stoji tri dana. Recept za samonabički paprikaš
dozvoljavao je od mesa samo iznutrice. "Sve ono što ni pas ne bi pojeo", rekao
je gunñavi kuvar, što je prema pastirima bilo pogrešno, jer bi njihovi psi pojeli
sve delove životinje osim rogova i kopita kada bi im to bilo dozvoljeno. Recept
je pominjao divlji luk i sićušne divlje paprike. Smrdljivi divlji luk rastao je samo
duž obala reka, a u okolini opatije nije bilo nijedne. Kuvar je zato upotrebio luk
iz bašte, i iako su pastiri pronašli nekoliko čiltepina čuvajući stoku, ljute
baštenske paprike ocenjene su kao sasvim prihvatljiva zamena; smatralo se da
lekovita moć počiva uglavnom u kombinaciji jezika, džigerice, srca, mozga,
brizli, bubrega i škembića, sitno iseckanih. Ovo je trebalo krčkati u gvozdenoj
posudi, sa malo crnog vina ili vinskog sirćeta. Originalni recept tražio je
teletinu, a ne jagnjetinu, ali se te godine nijedna od krava za mužu u opatiji nije
bila otelila. Pošto su svake nedelje po dve mlade ovce bile žrtvovane zbog
iznutrica, monasima je bilo dozvoljeno, pa čak i preporučeno, da jedu jagnjeći
paprikaš, iako je lajbovički jelovnik zabranjivao crveno meso. Oni najpobožniji
meñu njima pribegavali su postu kada je bio služen, ali ga je većina novaka jela
sa uživanjem (u ukusu papričica i belog luka) i čiste savesti.
Tokom sledeće nedelje, kardinalu se popravio apetit. "Znaš, Nimi, ovaj paprikaš
je, u stvari, izvrstan. Pitaj kuvara šta stavlja u njega, hoćeš li?"
"Sumnjam da bi vam se dopalo da saznate, gospodaru."
"Ne? A zašto ove jabuke imaju rupe i smeñe pruge? I zašto me kljukaju
semenkama bundeve?"
"U jabukama su bili gvozdeni ekseri. Blaženi Boedulus je smatrao da je to dobro
za krv. Oktobar je, i bundeve su sazrele."
"Ali zašto samo seme? Boedulus, a? To je onaj kome si dopisao fusnotu, zar ne?
Ali ne o semenkama bundeve."
"Očigledno da to nikada neću okajati."
"Ne budi tako pokisao. Briga mene za to. Pričaj mi o svom boravku u Novom
Jerusalimu."
"Umrla je, gospodaru."
"Edreja? Tako mi je žao što to čujem. Bila je to bistra mlada dama. I živa
nevolja, naravno. Misliš da ćeš je preboleti?"
"Nikada je neću zaboraviti."
"Naučio si nešto?"
"Da."
"Onda možeš da biraš hoćeš li sa mnom na istok ili ćeš ostati sa svojom
braćom."
"Poći ću sa vama, gospodaru. I hvala vam. Ovo mesto postalo je izvor greha za
mene. Osećam previše nezasluženog gneva ovde."
"Sačekaj sa zahvaljivanjem. Verovatno će biti opasno. I hladno. Pre nego što
stignemo do Hanegan Sitija doći će zima. Misliš da možeš da nagovoriš nekog
od Rijevih gardista da poñe sa nama?"
"Nagovorim? Ne razumem. Oni vas smatraju svojim gospodarom, pa čak i
vlasnikom."
"Znam. Zato i ne želim da im bilo šta naredim, sve dok ne prevaziñu tu ideju o
posedovanju."
Nimi nije imao problema da regrutuje telohranitelja za kardinala. Svi su želeli da
poñu.
"Ne možemo tako", rekao im je. "Putovaćemo sa falsifikovanim ispravama. Ko
god bude išao, moraće da sakrije oružje u vreću za spavanje i da nosi mantiju."
Vušin mu je rekao da je Kvam-Do najbolji ratnik meñu njima, ali je on odabrao
Vi-Gija, čija je koža bila gotovo svetlosmeña. Od lokalnog življa razlikovao se
samo po očima.
U trenutku kada su stigle kardinalove zapečaćene isprave i pismo od pape,
Smeñiponi je bio spreman da napusti manastir i zaputi se prvo u Provinciju, a
zatim u Hanegan Siti. Pismo mu je otkrilo malo toga o Hultorovom upadu,
izuzev da se dogodio i da je za to okrivljen papa. Kardinal je napisao odgovor,
moleći papu da ne pomišlja o povlačenju dok se on ne vrati sa carskog dvora.
Poruka je bila ostavljena u pošti u Sanlaj Bovicu, zajedno sa prepiskom opatije,
po koju je svakih deset dana dolazio kurir.
Tri muškarca, odevena kao monasi, tada poñoše u Provinciju.
Malo posle njihovog odlaska, u opatiju Lajbovic stigoše još dva putnika. Jedan
je bio stari Jevrejin na putu za Mesu Poslednjeg Pribežišta; vodio je dve mlade
koze sa plavim glavama, punim vimenima i naraslim stomacima. Sa njim je
putovala mlada žena svetloplave kose, tek nešto manje trudna od koza. Stari
Jevrejin je odbio svako gostoprimstvo osim čaše vode, nekoliko biskvita i malo
hladne jagnjetine. Devojka je bila pobegla iz pritvora u kome ju je držala
porodica, i zahtevala je da vidi oca deteta.
"Otišli su pre dva dana. Rekao je kardinalu da ste umrli", rekao joj je Olšuen.
"On misli da jesam, ali kardinal zna da nije tako."
Opat zaškrguta zubima i nevoljno joj ponudi gostoprimstvo, iako su u gostinskoj
kući već stanovali tuñinski ratnici i krijumčar oružja; nisu postojale posebne
odaje za žene, a monah koga je tražila bio je otišao.
"Možete da boravite u zaključanoj ćeliji", rekao joj je, "sa noćnom posudom.
Bićete dovoljno bezbedni."
"A ko čuva ključ?"
Olšuen se na trenutak zamisli. A ako bi ona sama izišla da napastvuje muškarce,
umesto da bude obrnuto?
"Ah, evo, sam ću ga čuvati", reče konačno.
"Vi da me držite pod ključem?" Podigla je pogled prema trojici monaha koji su
je radoznalo posmatrali sa parapeta. ðavolasto se osmehnuvši, zadiže prednji
deo kožne suknje do struka. Ispod nje nije nosila ništa. Onda isturi kukove i
zameša zaobljenim stomakom i plavom šumicom na užasnutog opata, spusti
suknju, okrenu se na petama i odmaršira, vrckajući zadnjicom, prema Sanlaj
Bovicu. Neko zagraja za njom. Opat besno pogleda prema parapetu, ali monaha
više nije bilo tamo. Neki čovek sa mulom i kolima natovarenim ovčjom
balegom ubrzo zastade da je poveze. Nekoliko minuta kasnije pokupio je i
starog Jevrejina i nastavio put sa kozama vezanim iza kola.
"Crnozube, Crnozube", sa gañenjem promrmlja Olšuen i vrati se u kapelu, gde je
pao na kolena i proverio puls pre nego što je počeo da se moli. Monah koji uzme
da se moli, a da prvo ne umiri srce i um, loše se moli. Izgovorio je brz očenaš,
dok mu je srce tuklo, i vratio se u kabinet.
Putovanje iz opatije Lajbovic do istočne granice teritorije Kunića trajaće skoro
dva meseca. Onmu Kun je dao kardinalu spisak crkvi čiji su pastori i pastve bili
uglavnom nomadskog porekla, i kojima je prodavao oružje. Neki od tih ljudi već
su se nalazili na kardinalovom spisku korespondenata sa SPEP-om. Dok god
budu posećivali samo te crkve, njihov identitet biće bezbedan. Ali kardinal je
želeo da proñe kroz naseobine u blizini linije telegrafa, da bi mogao da sazna
vesti iz Valane i Hanegan Sitija. Zašli su dovoljno daleko na sever da bi konji
mogli da preñu reku kod Zaliva Duhova bez plivanja, i da izbegnu carske
kontrolne postaje. Njihovo putovanje posle toga bilo je ucrtano na mapi, od
crkve do crkve, od naselja do naselja. Bila je to surova i bezvodna zemlja,
budući da su se uglavnom držali severno od plodne brdovite oblasti.
I baš u jednom od takvih naselja, u starom gradu Jelo, Smeñiponi je saznao za
obim izdajstva ratnog šarfa Brama prema Qoesach dri Vordaru, i za njegovo
ritualno pogubljenje. Nije poznavao Eltura Brama (Demonsko Svetlo), za koga
se govorilo da je Hultorov brat blizanac, dva sata mlañi. Kunićki sveštenik po
imenu Stao-na-zmiju, koji je poznavao dotičnu porodicu Skakavaca, rekao je
kardinalu da je Eltur manje ratoboran i plahovit, ali verovatno i lukaviji nego
njegov blizanac, koga je obožavao. Stao-na-zmiju je bio iznenañen što su
staramajke izabrale baš njega, i izrazio je mišljenje da će Eltur svakako pokušati
da osveti brata.
Filipeo Hark je zahtevao od Skakavaca da predaju, kao zločince, sve ratnike koji
su učestvovali u pokolju, kao i pedesetoro dece Skakavaca koja će biti taoci radi
osiguranja protiv budućih upada, i da povrh toga plate polovinu ukupne
vrednosti svoje imovine u govedima i konjima. Odbijanje bi značilo opšti rat.
Snage carskog zapovednika u tom trenutku nisu imale odgovarajuću logistiku da
podrže ubačenu konjicu na otvorenim Ravnicama, iako je Teksark radio na
tome. Filipeo je mogao da pošalje svoju konjicu samo da ometa i da bude
desetkovana. Biće spreman za borbu tek kada bude u stanju da zauzme i sačuva
teritoriju. Upravo je zbog dugotrajnog držanja zauzetih zemalja Skakavaca ostao
sa nedovoljno slobodnih snaga za proširenje teritorija na zapad. Da su borci
Teksarka izgubili šezdeset šest od devedeset devet ljudi u bici, preživeli ne bi
slavili. "Samo su prljavi, varvarski Nomadi mogli tako da se ponašaju", suvo je
primetio sveštenik. Rat sa Skakavcima obećavao je za doglednu budućnost da
bude ćudljiv i promenljiv, ali okrutan.
Provincijom južno od Nedi En upravljao je prokonzul, uz pomoć policijske
vojske, čiji je vajkadašnji zadatak očigledno bio da čuva imetak bogatih od
pohlepe siromašnih Kunića. Crnozub se setio oružja koje je Onmu Kun dovozio
u oblast. Čak i ako ne padne u ruke Teksarka, to neće biti najsavremenije oružje
u arsenalu Novog Jerusalima, i sumnjao je da su Kunići spremni za ustanak,
iako je u Jelou čuo priče o kunićkim banditima, onima bez majki, u brdima na
dalekom jugu. 'Bandit' je bio politički izraz koji se koristio u Teksarku.
Jedna od stvari povoljnih za Filipea bilo je to što je gospodar Tri Horde, Sveti
Ludak Mali Medved, branio novom šarfu Skakavaca da prihvati borbu. Jedini
dozvoljen napad bio je protivnapad. Bilo je, meñutim, neizvesno da li je
Demonsko Svetlo odaniji svom gospodaru, šarfu šarfova, nego što je bio njegov
brat. Vesti o Bramovom upadu izazvale su veselje u Provinciji, pomešano sa
ogorčenjem na staramajke Skakavaca zbog njegovog ritualnog pogubljenja.
Smeñiponi je sve ovo doznao od sveštenika Kunića u Jelou, u čijoj se blizini
nalazio zanimljiv krater, gotovo podjednako veliki kao Kvareaktora, ali
nastanjen živim stvorenjima. Stao-na-zmiju je bio u bliskom dodiru sa
Nomadom iz plemena Skakavaca koji je živeo u okolini sa porodicom svoje
kunićke žene. Taj muž je vesti o svojoj porodici i hordi čuo od čoveka koji je
živeo na Nedi En i osmatrao signale glasnika Skakavaca i Divljih Pasa na
brdima sa one strane reke. Signalizacija se vršila pokretima celog tela, često
ritmičkim, a obuhvatala je i pokrete konja na kratkoj uzici; ovakvi signali bili su
dovoljno uočljivi i jasni i na velikim razdaljinama. Pošto bi bile poslate, vestima
je trebalo nekoliko dana da doputuju do Jeloa.
Otac Stao-na-zmiju, Smeñiponijev domaćin, bio je na taj način u vezi sa
Skakavcem, kao i sa teksarškim narednikom koji je primao službene vesti u
obližnjoj telegrafskoj stanici, i, činilo se, sâm odlučivao o osetljivosti
informacija.
"Zbog čega verujete tom naredniku?" čudio se kardinal.
"Njegova dragana je iz moje parohije, i svake subote ga dovodi u moju crkvu.
Verujem joj zato što joj je manje stalo do njega nego što je njemu stalo do nje.
Suviše je priprost da bi ikoga mogao da prevari. Ali to ne znači da mu uvek i
svaki put verujem.
"Postoji li način da prosledite poruku u Valanu, papi?"
"Ne", reče Stao-na-zmiju, ali neubedljivo. "Bilo bi opasno pokušati tako nešto."
"Imam potrebu da pokušam opasne stvari."
"Doveo bih parošanina u opasnost."
"Devojku?"
"Da, ali i narednika i sebe."
"Ali znate način?"
"Jednom je poslala poruku roñaku na zapad tako što ju je šifrirala i dala svom
draganu da je proturi u mrežu."
"I mogla bi to ponovo da učini?"
"Ne insistirajte večeras na tome", odgovori otac Stao-na-zmiju nabusito.
"Videću šta može da se učini."
"Neophodno je ubediti papu da ne daje ostavku."
"A poruka od vaše eminencije bi ga ubedila?"
"Ne mogu da obećam."
"Ni ja, ali ću porazgovarati sa njom."
Tri dana kasnije, poruka je bila poslata. Iako je čitav njen sadržao bio: 'Ne činite
ništa dok se ne vidim sa Filipeom Harkom', to zrnce moralo je da bude ubačeno
u nekoliko stotina reči prepiske jedne učenice, i Smeñiponi nije imao pojma na
koji način je bio odreñen primalac, niti kako je izvršeno uručenje.
"Smem samo da kažem da je ovo bolje nego uopšte ne pokušati", bilo je sve što
je rekla.
Smeñiponi nije želeo da žuri sa odlaskom iz Jeloa, jer je to bilo najbliže što će ih
putovanje dovesti reci Nedi En, preko koje su stizale vesti o dogañajima na
severu Ravnica. Otac Stao-na-zmiju bio je upoznat sa interakcijom izmeñu
civilizacije i nomadskih zajednica velikih travnatih ravnica. Bio je roñen u
vreme osvajanja i sećao se vremena kada je njegov otac otišao da se pridruži
pobunjenicima u brdima na jugu. Kada mu je otac poginuo, i on se, kao
Smeñiponi jedno pokolenje kasnije, našao pod starateljstvom sestara koje su ga
obrazovale. Kasnije, kada je izrastao u mladića, pošao je na sever sa prijateljem
iz plemena Divljih Pasa, ali nije bio vičan veštinama ratnika i goniča, i zbog
toga nijedna porodica nije htela da ga primi. Pomišljao je na to da se pridruži
nekoj od bandi onih bez majki, ali su mu sestre usadile osećanje greha, te se
vratio u Provinciju i postao sveštenik.
Sada je sa oduševljenjem prihvatio kardinala Smeñiponija kao duhovnog voñu, i
nije ga mučilo osećanje greha zbog nabavke zabranjenog oružja od Onmua
Kuna. Čak je obećao da će pomoći u osnivanju tajne lokalne milicije meñu
onima za koje je znao da su odani crkvi i nomadskom nasleñu.
Iako je verovatno bio bolje upoznat sa nomadskom kulturom od svoja tri gosta,
već mu je bilo sedamdeset pet godina i posmatrao je stvari sa drugačijeg
stanovišta, koje je bilo uopšteno i gotovo sasvim lišeno strastvene odanosti
prema Kunićima.
Otac Stao-na-zmiju imao je kudikamo bolji uvid u položaj Nomada nego
njegova tri gosta. Oni su veliki deo toga i sami znali, iako u fragmentima, ali je
sedamdesetogodišnji pastor te fragmente umeo da složi u širu sliku. Vest o
upadu Hultora Brama veoma ga je uznemirila, i to ne samo iz moralnih načela
jednog sveštenika. Pokojni šarf nije bio glup čovek. Znao je da mu valja umreti,
jer su mu Vidžas to prorokovale posle ispita u jami. Njegov upad, prema ovom
svešteniku Kunića, bio je poruka nikom drugom do kardinalu Smeñiponiju, baš
tu u njegovoj rektoriji, osobi koju je Bram prepoznao kao značajnog nosioca
moći u valanskoj crkvi.
Kardinal je vrteo glavom u neskrivenom neprihvatanju ideje, ali je Nimi
primetio da je nije porekao. "Skakavac je uvek u ratu", promrmljao je umesto
toga.
"Šta ste time hteli da kažete?"
"To je samo nešto što mi je rekao jedan od njegovih ratnika, dok smo jahali iz
Kvareaktora da se sastanemo sa papom."
Stao-na-zmiju je tvrdio da je Bram poveo svoj ratni odred sve do kapija Rima da
bi pokazao kardinalu (a ujedno i papi) da bi glavni teret rata poneli Skakavci, a
ne Divlji Psi, i da valansko papstvo traći energiju udvarajući se Čuiru Ozleu
Hoenganu. 'Uspeh' pohoda bio je takoñe poruka Filipeu Harku da je njegovo
širenje na zapad više prividno nego stvarno, s obzirom na odreñene prednosti
koje su imali Skakavci. Slušajući ovog provincijalnog kunićkog popa, Crnozub
je počinjao da oseća divljenje prema pokojnom šarfu Skakavaca zbog
odvažnosti i postojanosti u stavovima, uprkos njegovoj ubilačkoj nastrojenosti.
Ponovo se zapitao da li mu je Bram možda bio daleki rod.
Stao-na-zmiju je izneo svoje viñenje vojne, kulturne i istorijske situacije:
Prednost ratnika Nomada nad teksarškim konjanikom bila je, i to su svi znali, u
tome što je ratnik bio odrastao u sedlu. Opšta je pojava da pleme bez prethodnog
iskustva sa konjima, kada prvi put ugleda ratnike-jahače nekog drugog naroda,
vidi konja i jahača kao jednu jedinu, nepoznatu životinju. Ali kada su ratnici tog
drugog naroda bili ravničarski Nomadi, prvi utisak bio je ispravan. Nomadski
konj i jahač su jedno. Na poslu ili u ratu, čoveka u sedlu nisu zvali njegovim
imenom, već imenom konja, a u zvaničnim prilikama imenima konja i
odgajivača, a to je često bila majka čovekove žene. Mušakarac je, uostalom, bio
samo taj koji upravlja konjem, u ratu ili u radu oko stoke.
Meñu stvarima koje su prve padale u oči kod logora Nomada, privremenog ili
stalnog, bila je brojčana nadmoćnost žena, ukoliko to nije bio jedan od praznika
kada bi se većina ratnika-goniča vratila iz ravnica, gde su provodili najveći deo
vremena sa svojim poludivljim stadima. Kada su goniči bili kod kuće, izgledali
su kao divlji tuñinci u sopstvenom logoru ili selu, gde su starci, dečaci, sakati ili
nemoćni živeli i ponekad radili sa ženama. Mlañi dečaci brinuli su se o
rezervnim konjima i pokušavali da jašu one delimično ukroćene. Starci su
obično smatrali da im minula slavna dela daju pravo na neproduktivno uživanje
u penziji dok su dečaci i žene kuvali, čistili, nosili vodu, krpili, pravili glineno
posuñe i brinuli se o konjima. Povremeno bi neka od Vidžas žena upotrebila
svoje natprirodne moći da natera starog ratnika da radi neki od poslova koji ne
bi bili ponižavajući za njega, ali su veterani bili lenja družina i obično zaštićeni
višestrukim vezama sa Duhom Medveda. Ponekad bi se iskupili koristeći se
umećem duhovnog isceljenja u slučajevima kada su mladi ljudi bili rastrzani
gnevnim nedoumicama.
Prosečni ratnik-gonič severno od Nedi En i dalje je bio nepismen i govorio je
samo narečjem svoje horde, ali mu je majka bila Vidžas, ili baba, i verovatno je
samostalno učio da čita, pa čak je tome učio i svoju mlañu braću i sestre. Iako
nije znao sva slova ili drugi jezik, prosečni Nomad je sada u svom umu
zamišljao mnogo širi svet nego njegov čukunujak. Znao je da se zemlja ne
završava iza planina, i da ima ljudi koji žive iza Velike Reke na istoku, i da su
podjednako opasni i dostojni prezira kao ljudski biljožderi sa ove strane reke.
Pretpostavljao je čak i to da velika rasplodna jama Žene Divljeg Konja uopšte
nije Pupak Sveta, i da rasplodna jama njegove babe, ukoliko je imao babu, nije
bila obavezno smrtonosna za muškarca koji bi se usudio da uñe u nju, iako je
verovatno bilo bolje držati se dalje od nje. Više nije bio nomadski čistunac kao
njegovi najstariji ujaci. Koristio je oruña grañana, nosio gradsku odeću, pio
njihova pića i često jeo pasulj i kukuruz iz grada, ako nije morao da uzgaja svoj,
primetio je Stao-na-zmiju, kikoćući se.
Zemlja je bila stvorena da na njoj raste trava, za stoku i jelene i antilope i zečeve
i prerijske kučiće i konje da žive od nje, dok su od njih živeli ljudi i divlji psi i
nekoliko vrsta mačaka i lešinara. Životinjska hijerarhija Ravnica imala je na
svom vrhu tri vladara u savezu grabljivica: ljude, konje i pse. Kao i njihove
žene, kobile i kučke. Stvari su u Ravnicama bile mnogo jednostavnije nego u
oblasti uzgajivača kukuruza i pasulja. Nomad je mogao da oseća sažaljenje
prema farmerima, podjednako kao i prema svom plenu, jer je video da su ovi
plen drugih ljudi: vojnika, policije, sveštenika i ubirača poreza. Bili su vezani za
jedan komad zemlje, dok je Nomad posedovao čitav svet ispod Praznog Neba.
Prazno Nebo je, naravno, bilo osoba, ali i ono u šta se gleda odozdo: golo nebo.
Samo je na Ravnicama čovek mogao da sagleda ogromnost Zemlje sa konjskih
leña, i još možda na pramcu okeanske škune, ali Nomad nije bio siguran da li
treba da veruje u postojanje okeana. Znao je da uz svaku stvar ide njena
suprotnost, i pošto je bio okružen gotovo bezvodnim okeanom trave, bilo mu je
prirodno da zamisli okean sačinjen od vode. Ali nisu sve prirodne pomisli bile
stvarne. Posle poraza njegovih praujaka od vojnika drugog Hanegana i
Haneganove obolele stoke, ovaj novi Nomad bio je skeptik. Nije verovao u sve
što su mu govorili ujaci ili Vidžas, osim kada se spremao da bude čovek Duha
Medveda. Ali prosečni Nomad nije postajao čovek Duha Medveda i sumnjao je
u njihove moći. U hordi Divljih Pasa se neretko dogañalo da bolesni Nomad ode
u neki od planinskih gradova da poseti lekara različite tradicije, naročito kada je
bilo potrebno da se operiše. Ovakvi bolesnici obično su bili mladi ljudi, ali su
povremeno i neku od starijih osoba, ne baš njenom voljom, roñaci odvukli u
planinu kod lekara. Popriličan broj ljudi Duha Medveda neko vreme je radio u
bolnicama crkve ili carstva, trudeći se da nauči što više o toj drugačijoj vrsti
lečenja. Naučili su da peru ruke. Naučili su koje lekove da kradu da bi ih
koristili kod kuće.
A tu su bili i mitovi o postanku, o roñenju ove travnate Zemlje i njenog jedinog
pravog Naroda, iz drevne kataklizme.
Tokom prvobitnog vremena velikog umiranja, postojali su vatra i led. Samo
šačica životinja i ljudi vaskrsla je iz tog strahotnog pomora. A onda, posle
prvobitnog doba, nastalo je Staro Doba. U Staro Doba nastala je urota izmeñu
čoveka, psa i konja da zajedno vladaju čupavom i ničijom stokom koja je
slobodno lutala Ravnicama, tom svetom zemljom Praznog Neba i Svete Kobile.
Ovaj savez, Čovek-Konj-Pas, kontrolisao je čupavo stado za njegovo dobro,
obično protiv njegove volje, goneći ga tamo gde je znao da je trava zelenija.
Stoka je tako dobijala nešto u zamenu za svoju kožu, meso i kosti: imala je
zaštitu Čoveka-Konja-Psa protiv vukova i velikih mačaka, ali je ostala plen
Čoveka-Konja-Psa, obaran u trku iz sedla, pošto su konji bili nadmoćnija bića.
"Danas stada često nemaju kuda da trče", rekao je Stao-na-zmiju. Po čitavom
obodu Ravnica nicale su ograde. Bili su to pokušaji nekih plemena da tokom
čitave godine ostanu na jednom mestu, gradeći stalne domove, vršeći jesenji
odabir u svojim stadima (sada i u jatima) tako što bi prvo odvojili rasplodna
grla, a zatim poklali sve upotrebljive životinje čije bi meso odmah pojeli ili
osušili za zimu, dok bi ostatak prodali ili trampili sa farmerima za žito. Neki od
ovih su, na najveće gnušanje Nomada, gajili čak i svinje.
Horde su ove granične Nomade u početku smatrale otpadnicima, jednako
dostojnim prezira kao bivši Nomadi koji su, kao Crnozubova porodica,
obrañivali zemlju, s tim što je Crnozubov rod obrañivao tuñu zemlju. Ali su se
tada stare žene sa Visokih Ravnica, zbrčkane staramajke sa kožnatim pesnicama,
podsmešljivo stisnutim očima i moćima Vidžasa, zauzele za svet sa oboda i
počele da pune uši muževa, braće, sinova i očeva upozorenjima o Noćnoj
Veštici koja priziva na svoje mračne grudi one poglavice koji se ogreše o svoje
ili povrede stvorenja koja žive na njihovoj zemlji. I o tome da bi ovi naseljeni
goniči, ako ih odbace njihova skitačka braća, mogli da postanu saveznici
farmera i Teksarka.
Kada su ljudi počeli da viñaju Vešticu, nervozne poglavice priznale su da
Nomade koji su se nastanili iza ograda ne treba pljačkati i ubijati, već, ako je
moguće, ponovo privoleti tradicionalnom životu horde. Ova trpeljivost,
meñutim, bila je rezervisana za hacijende u blizini postojećih ograda. U
Ravnicama je bilo malo porodica koje su se drznule da samostalno ograde birana
mesta, daleko od drugih ograda. Takvima su voñe hordi slali ratnike da poruše
ogradu. Bili su prinuñeni da biraju izmeñu povratka uobičajenom načinu života i
napuštanja zajedničke zemlje. One koji su bili dovoljno nerazumni da ostanu
poklali bi odmetnici, na koje se moglo računati da plemena poštede truda i
krivice zbog prolivene krvi. Naravno, horde bi se pridružile crkvi u osudi
krvožednosti onih bez majki. Od vremena Hongana Oza, kada je Hanegan Drugi
upotrebio stočnu kugu kao oruñe rata, pomešavši svoja zaražena stada sa
stadima hordi, stvari su se znatno promenile.
Plemenski vidovnjaci imali su moć da vide budućnost. Bilo je moguće
predvideti da će se otvorena polja smanjiti i da će narod i stoka na njima
iščeznuti ili se promeniti. Promene su trajale neprekidno tokom tri pokolenja
posle osvajanja, i glavna osobenost sadašnje populacije bila je mladost. Plodne
babe i majke za kratko vreme udvostručile su broj stanovnika. Svaki nomadski
ratnik verovao je da sposobnost njegove žene da brzo izrodi decu, rañajući čak i
dvojke i trojke, raste i opada sa potrebama nacije. Kakav god da je bio razlog za
to, Velike Ravnice su se u poslednje vreme smanjivale, a broj stanovnika se
ubrzano povećavao. Da li je to bio glavni uzročnik rata? To se obično dešavalo
kada bi se ljudi nastanili na jednom mestu sa ženama i kada je bilo puno seksa i
beba, kada je dece bilo previše da se uklope u postojeće uslove. Bande dečaka su
u ovom procesu rano stvarale ratnike, i pošto su zapodevale kavgu sa susedima,
bilo je potrebno staviti ih pod komandu poglavica i dati im da čine nasilne stvari
protiv ljudi koji su se zamerili poglavici. Po mišljenju Nomada, uzrok rata bila
je poljoprivreda. Uostalom, prema hrišćanima, kada je Kain ubio Avelja, gonič
je ubio zemljoradnika.
Plemena su bila nemirna, nezadovoljna i gnevna. Svi su pravili kompromise; čak
i najdivljiji meñu njima koristili su oruñe i oružje napravljeno u gradovima i
naseljima istočno od planina. Donosili su svoju govedinu, kože, rukotvorine,
vučja krzna, medveñu mast i prekobrojne ponije na pijace, i vraćali se u
staromaterinsku zemlju vodeći mule natovarene alatkama, barutom, kuglama za
muškete, tkaninama, pasuljem i dovoljnom količinom destilovanog alkohola da
se bar njihovi starci dobro naljoskaju. Pevali su stare pesme i izvodili stare
plesove, slavili Divlji Narod i selili svoje nastambe i stada u skladu sa godišnjim
dobom. Svaka horda imala je sopstvenu svetu stazu, i na njoj sveta mesta za
sezonske logore. Na pašnjacima su se orijentisali koliko po obeležjima terena
toliko i po nebeskim pojavama. Nebo im je govorilo kada treba da poñu na jug.
Bila je sredina trideset trećeg veka, i Polaris je opisivao širi krug na severnom
nebu nego u Lajbovičevo vreme, ali su se horde u svom lutanju nazivale deca
Polarne Zvezde. Kada bi podigle letnje logore, nazivale su se deca Praznog
Neba i Dnevne Device. Kada bi se ukopale da prezime, bile su deca Vuka i
Veštice.
Crnozub je znao dosta o tradiciji, iako nikada nije živeo po njoj. Ali stvari su se
menale. Sada je mogao da vidi promene; kao dečak to nije mogao. Moć meñu
Nomadima u Ravnicama bila je izvan kontrole, i stare žene bile su zabrinute
zbog toga. Neki od voña bili su izabrani bez prethodnog dogovora sa
staramajkama, Vidžas ženama i ljudima Duha Medveda. Rat je pretio konjima i
svetim krvnim linijama, i ubijao je unuke. Žene su uglavnom bile protiv ratova,
osim kada je trebalo ograničiti meñuplemensku krañu konja.
Kada je Prazno Nebo umirao u prisustvu Sedamnaest Ludih Ratnika, obećao im
je da će se vratiti iz mrtvih, kada bude potrebno, ako svaki od sedamnaestorice
izgovori njegovo magično ime od sedamnaest glasova. U skladu sa njegovom
poslednjom voljom i testamentom, Prazno Nebo je otkrio svoje ime onim
ratnicima-sveštenicima koji su mu bili najodaniji u borbi, ostavivši svakome od
njih po jedan tajni glas koji se mogao izgovoriti samo jednom - izgovoriti ga
dvaput značilo je ostati zauvek paralisanog jezika. Samrtnik je mogao da ostavi
svoj glas samo najstarijem sinu, ili, ako sin to nije zaslužio, nekome koga bi
odabrali šamani Duha Medveda. Prazno Nebo obećao je da će se pojaviti svaki
put kada mu pravilno izgovore ime, ali je, da bi ime bilo izgovoreno, svaki
čovek morao da izgovori svoj glas kada na njega doñe red.
A ko je od njih znao pravilan raspored?
Onog dana svi su bili okupljeni oko njegove postelje, i iako su se uglavnom
slagali ko je dobio prvi, a ko poslednji glas, niko nije brojao ona izmeñu; na
primer, jedan kopljanik tvrdio je da je Prazno Nebo šaputao na uho desetorice
ljudi pre njega, ali ne više od dvanaestorice. Stoga se neizbežno dogodilo da
jedan skeptik, koji je nasledio glas od oca, izgovori taj glas, pokuša da ga ponovi
i odmah omutavi. Drugi su čuli glas koji je izgovorio, ali se tada pojavila
sumnja. Da li bi vredelo da ga izgovori, pravilnim redosledom, čovek koji nije
njegov prvobitni čuvar? I ako čovek izgovori taj glas, hoće li smeti da ga ponovi
izdvojeno, a da ne zanemi? Ali, jednog dana, pre otprilike stotinu godina, ipak
su se okupili, svi osim omutavelog skeptika, i odlučili da pozovu Prazno Nebo,
jer su za ljude došla loša vremena.
Izgovoriše glasove, ali se ne zbi nikakvo čudo. I već su pomislili da nisu uspeli,
kada se iz susednog šatora začu plač novoroñenog deteta. Dete je bilo sin majke
iz kraljevskog plemena, i oni je nagovoriše da ga nazove Prazno Nebo, ali je u
vreme ispita muževnosti dečak dobio ime Hongan Oz, Ludi Medved, i docnije
postao Qoesach dri Vordar, onaj što je poveo horde u strašnu pogibelj. Sveto
ime bilo je, dakle, pogrešno izgovoreno.
Bili su opčinjeni sveštenikovim pripovedanjem. Meñutim, potreba je nalagala da
poñu dalje i preñu jedan ogranak Crvene Reke na jugoistoku, a zatim da požure
prema Hanegan Sitiju.
Na obodu grada, na putu kojim je trebalo da poñu, zaustaviše se na rubu
lokalnog kratera. U središtu je ležalo jezerce, a zemljište oko njega bilo je
plodno i zeleno. Pored vode pasla su dva divlja konja, a neki čovek je pecao.
"Rekli su mi", reče Smeñiponi, "da je pre osvajanja ovo bila rasplodna jama
Kunića."
"Kao Kvareaktora?" upita Crnozub.
"Ne, ovo ne liči na rasplodnu jamu Žene Divljeg Konja."
"Tamo napred je neka kamena ploča. Ovo mesto ima ime."
"Šta piše?"
"Jezero Darblagoslova", pročita Crnozub i pogleda Smeñiponija koji je zurio u
drugu stranu ploče.
"Piše li nešto na poleñini, gospodaru?"
"Piše 'Boedulus je bio ovde'."
"Šta-a-a?" Nimi uze sâm da pogleda. "Boja! I to sveža. Ovo je nečija šala. Mora
biti. Osim ako nije..." Zastao je. "Znate li, gospodaru, da je blaženi Boedulus
poginuo u eksploziji na nekom arheološkom nalazištu koje je ispitivao? Postoji
legenda o jezeru sa džinovskim somom nazvanim Bodolos koji je došao da živi
u krateru ostalom iza bombe."
"Ovo je, znači, šala sa teorijom u pozadini. Mora da je lajbovička. Ko izvan reda
još zna za blaženog Boedulusa?"
"Maltene niko, gospodaru, ako Nomadi nisu čitali moje prevode."
"Izgleda da je potpisano inicijalima: BRT. Nemamo vremena da se vratimo i
pitamo oca Stao-na-zmiju o tome."
"Hajde da pitamo onog kunićkog farmera umesto toga", predloži Nimi, gledajući
u pravcu čoveka koji je jahao mulu na drumu.
Farmer se od srca nasmejao. "Ima skoro vek kako je moj čukunujak ulovio tog
matorog Bodolosa. Nahranio je celo selo. Taj što je to napisao pre mesec dana
nije baš bio pismen. Uzgred rečeno, nosio je iste haljine kao vi."
Smeñiponi i Crnozub se pogledaše. U opatiji im niko nije rekao za monaha iz
reda koji se nedavno zaputio u Provinciju.
"Pa, bar je jedan kunićki farmer naučio da čita", primetio je Smeñiponi kasnije.
"U Jelou je postojala mala crkvena škola, znate."
"Siguran sam da u Provinciji ima dosta Nomada koji mogu da čitaju knjige, ali
ne umeju da jašu, naročito u borbi."
"Koliko bi im trebalo da nauče da marširaju i pucaju?" upita ćutljivi Vi-Gi.
Monah i prelat se zamisliše o ovome, ali mu ne odgovoriše.
Prešli su Crvenu Reku i pošli preko pašnjaka na istok. Svratili su ukupno u
dvadeset tri crkve i dobili uverenja o odanosti od sedamnaest kunićkih pastora,
ali su mnoge noći proveli u ambarima ili u prirodnim zaklonima pored potoka.
Dvaput su uzeli sobe kod teksarških zemljovlasnika, ali nisu naišli na preveliku
radoznalost. Kardinal nije voleo da laže i ponovo je odlučio da to ne čini, iako ih
je na putu zatekla izuzetno hladna zima; ledena kiša je u ovim krajevima obično
padala tek u januaru. Kardinal se još nije bio sasvim oporavio. Počeo je da
veruje u obećanje Vidžasa da će posle ispita živeti kraće. Crnozub ga je obilato
hranio jabukama u koje su bili utisnuti ekseri, ali se činilo da je, uprkos tome, sa
prosedom riñom kosom polako gubio i energiju. Takvo je bilo prokletstvo
Kvareaktora.

18.
Četvrta vrsta monaha jesu takozvani girovagi. Oni provode čitav život u lutanju
od provincije do provincije, gostujući po tri-četiri dana u manastirima... Dela tih
ljudi bolje je i ne pominjati.
Kanonik svetog Benedikta, poglavlje 1.
Bilo je rano veče kada su stigli u okolinu Hanegan Sitija, i kardinal je odlučio da
uzmu sobe i prenoće u nekom od svratišta izvan grada. Postojala je mogućnost
da saznaju najnovije vesti od gazde ili od drugih putnika, kao i izvesnost da će iz
službenih objava doznati reakciju birokrata na te iste vesti. Bilo je, meñutim,
potrebno da se presvuku iz monaških haljina u crno i crveno. Vi-Giju je valjalo
nabaviti potpuno novu odeću, i ponovo je mogao da pripaše oružje kao
kardinalov telohranitelj. Crnozubu je trebalo samo kupanje i zamena odore. Na
putu su pustili brade, ali je samo Vi-Gi odlučio da se obrije. Njegove čekinje
bile su dosta tanke i davale su tuñinsku crtu njegovoj pojavi. Smeñiponijeva
brada bila je vatrenije riña od njegove kose. Crnozub je imao više sedih u bradi
nego na potiljku koji je hitno valjalo obrijati. Vi-Gi je uzeo da brije Nimijevu
tonzuru kratkim mačem, držeći oštricu obema rukama i glatko je povlačeći ispod
nasapunjane kose. Crnozub se pobuni da mačonoša previše naleže na njega.
"Samo da bi mi ostao miran. Ako hoćeš, mogu jednako dobro da te obrijem i
odavde", reče Vi-Gi nasapunjanom monahu. Crnozub ga pogleda sa
odglumljenim strahom. Gardista je držao mač podignut iznad desnog ramena,
kao da namerava jednim zamahom da pokosi naraslu strnjiku na lobanji.
"Ne hvališi se. Samo se nasloni, ako tako treba." Bio je iznenañen, jer je prvi put
čuo Vi-Gija da se šali, iako možda na pomalo mračan način, i uopšte da
progovara. Na teritoriji Kunića dogodilo se jednom prilikom da je morao da
potegne svoj dugački mač i Smeñiponijev pištolj, kada je grupa mladih siledžija
odlučila da se malo poigra sa trojicom lutajućih monaha-prosjaka. I Nimiju i
kardinalu nedostajao je Vušin. Crnozub se pitao jesu li, nenamerno, potcenili Vi-
Gija kao slabu zamenu za Sekiru, za čiju je glavu u ovim krajevima bila
raspisana nagrada. Ali Vi-Gi nije imao nameru da bude bilo čija zamena. Nimi
odluči da se sprijatelji sa njim, ako bude vremena.
Sredinom popodneva tog mraznog i sunčanog dana, stajali su na stepeništu
katedrale svetog Mihajla, borbenog anñela, razgovarajući sa kardinalom
nadbiskupom. Levo i malo iza nadbiskupa stajao je mlad i lepuškast akolit u
dugačkoj gornjoj odori sa čipkanim vezom i izvezenim porubima. Torildo se
radosno osmehnu čim je ugledao Crnozuba, ali onda pogrešno razumede izraz
na Nimijevom licu i obori pogled. Monah je bio zapanjen, ne toliko zbog toga
što je Benefez zaposlio zgodnog begunca koliko zbog iznenadnog uviñanja da
su slova BRT ispod natpisa 'Boedulus je bio ovde' na jezercu pored Jeloa bila
skraćenica za 'brata Torilda', koji je putovao iz Valane u Hanegan Siti.
Vi-Gi je izgledao nespokojno, jer je Benefez neprestano pogledao u njega, da bi
konačno upitao: "Mladiću, gde sam te već video?"
Smeñiponi odgovori umesto njega: "U Valani, Urione. Vi-Gi je bio u službi
kardinala Rija. Sada je u mojoj."
"Ah, da, petorica ili šestorica njih, zar ne? Gde su ostali?"
Smeñiponi zatrese glavom i slegnu ramenima. "Već dva meseca sam na putu."
Ovo izbegavanje odgovora bilo je gotovo laž, primeti Crnozub.
"Naravno", reče Benefez, pa se vrati na prethodnu temu: "Ilaja, mmm,
eminencijo, i ja sam učio kanonski zakon. Pre Ognjenog Potopa samo je dva
puta zabeleženo papino povlačenje. Jedan nazovi-papa bio je veliki grešnik, a
drugi veliki svetac. Prvi je izdao papstvo, drugi je pobegao od njega u svetom
užasu. Pitanje je, meñutim, da li je ijedan od ove dvojice bio legitimni papa.
Sme li istinski papa da odustane? Po meni, ne sme. Ako odustane, to znači da
ga, zapravo, nije ni odabrao Sveti Duh. Ovo je možda protivno stavu većine, ali
ja tako mislim. Pesnik njegovog vremena postavio ga je u pakao, ali je taj pesnik
bio ogorčen čovek. Mislim da je taj starac bio, zapravo, svetac, ali sumnjam u
valjanost njegovog izbora. Da je bio pravi papa, ne bi hteo niti bi mogao da se
povuče, a ne bi ni govorio o ostavci."
"Da li govorimo o san Pjetru od Monte Muronea, ili o papi Amenu
Pirgavoperu?" upita Smeñiponi.
"Zar njihov slučaj nije isti?"
"Ne, Urione, nije." Zastao je. "U stvari, ne znam šta da kažem. Amena
Pirgavopera sam upoznao. San Pjetra znam samo iz knjige u opatiji Lajbovic.
Pisac je smatrao da je bio svetački klovn."
"Zar to ne opisuje i Amena Pirgavopera? Na samilostan način?"
Smeñiponi oćuta. Činilo se da ostavlja sebe ranjivim sa svih strana. Crnozub
pokuša da se seti Vušinove reči za to. 'Happu biraki', pomisli. U borbi je to
značilo smrtonosni poziv drugome da postane neoprezan.
Smeñiponi zadade zadržavani udarac. "U tom slučaju, taj svetački klovn,
njegova svetost papa Amen, bio je toliko blagonaklon da te oslobodi, Urione,
svake odgovornosti koja povlači isključenje iz crkve za tvoje postupke, crimine
ipso laesale majestatis facto, kao i za bilo kakvo delo pobune koje si možda
učinio u mislima, rečima ili postupanju. Ovde sam da te obavestim o tome."
Crnozub primeti da purpurni ton Benefezovog lica nije samo odsjaj njegove
ljubičaste odore (bio je to dan sahranjivanja mrtvih). Ovaj, meñutim, nije
prasnuo, već zaprede: "Kako je to divno od njega, Ilaja. Kladim se da bi kod
tako velikodušnog čoveka jedina kazna bila da poljubim njegov prsten."
"Sumnjam da bi ti dozvolio da to uradiš, Urione. On je pošten čovek. Nema
nikakvih uslova, niti kazne, ukoliko ja ne odlučim da je izvršim."
"Ti?"
"Papa je poslao punomoćnika za ovaj slučaj. Mene."
"Tebe!"
"I ja te stoga oslobañam, Urione, bez uslova, in nomine Patrisque Filiique
Spiritusque Sancti."
Crnozub opazi kako se nadbiskupova desna ruka trza kao da će ponoviti znak
krsta kojim ga je prekrstio Smeñiponi, ali je to bio samo stečeni refleks.
"Tvoji kredencijali su podjednako valjani kao tvoj latinski, Ilaja. Idi kući i
prestani da me gnjaviš."
"Takoñe sam opunomoćen da ti ponudim kontrolu nad onim crkvama u
Provinciji čiji su parošani uglavnom doseljenici i vojnici kojima je maternji
jezik ol'zarški."
"Aha, jasno mi je. To, dakle, nije stvar geografije."
"Geografiju čine meñe i ograde. Nomad slabo mari za njih."
"Da, baš nedavno smo imali primer za to, zapadno od Novog Rima. Izgleda da
slabo mare i za ljudski život, a uz to i jedu ljudsko meso."
"Samo onih koje poštuju. To je pogrebni običaj ili počast hrabrom preminulom
neprijatelju."
"Ti braniš taj opaki čin!"
"Ne, samo ga opisujem."
Neko je vikao "S puta! S puta!" iz daljine, i kardinal Benefez pogleda niz ulicu.
"Izgleda da moj nećak stiže putem", reče Smeñiponiju. "Hoćeš li da se sklonimo
unutra?"
"Misliš, da se sakrijem? Ne, Urione, hvala ti. Moram da ga vidim, da mu ovo
predam." Pokazao je Urionu zapečaćene hartije koje je u opatiji dobio iz Valane.
"Ako nas ne primeti i ne stane, moraću da odem do palate i zatražim prijem."
Kao i obično, vladar je bio u žurbi i naredio je kočijašu da razmahne bičem.
Dobrodušno je mahao podanicima na ulicama koji su se klanjali kraljevskoj
kočiji u prolazu sa dvojicom gardista na konjima u prethodnici, odevenima
raskošnije nego njihov gospodar. Filipeo je želeo da se prikaže kao čovek
skromnih običaja, velikodušan prema podanicima i posvećen ekonomskim
interesima Carstva. Nastojao je da ga javnost ne poveže sa krvožednošću nekih
od njegovih prethodnika, pa je skratio listu zločina koji su se kažnjavali smrću.
Svoju okrutnost pažljivo je skrivao. U nekoliko prilika potajno je zahtevao da se
primeni najteža kazna, ali je malo ljudi znalo za to. Jedan od onih koji su znali
zvao se Vušin, i Hanegana je, zapravo, lična opčinjenost umetnošću pogubljenja
koštala njegovog najboljeg dželata. Druškanu se zgadila sopstvena veština kada
je video gospodara kako je upražnjava. I Hark ga je pustio da ode! Bila je to
jedna od njegovih retkih grešaka u procenjivanju ljudi.
Filipeo Hark bio je Hanegan samo po majci, pa su neki njegovo nasleñivanje
trona po majčinoj liniji smatrali krajnjom ironijom, s obzirom na muževni,
patrilinealni i svakako patrijarhalni kalup civilizacije Teksarka, koja je ponikla
kao reakcija na matrijarhalnu kulturu Ravnica. Prvi Hanegan (ili kako su to
Kunići izgovarali, Hongan), osvajač grada, bio je voña bande nomadskih
'odmetnika', i njegovo preuzimanje gradića i pijace po imenu Teksark bilo je po
pravu jačeg. Pojam 'odmetnici' koristili su farmeri; Nomadi, koji su ih prezirali,
ali ih se nisu toliko plašili, zvali su ih 'oni bez majki', što se odnosilo na one
prerijske skitnice koje su izbegavale porodične veze iz neprijateljstva ili zato što
ih nije htela nijedna žena iz horde; takvi ljudi su obrazovali homoseksualne (ne
obavezno u erotskom smislu) ratne družine, uzimajući žene silom kada bi osetili
potrebu ili došli u priliku, i zadržavajući ih, ako bi to uopšte učinili, kao
sluškinje.
Sa stanovišta civis-a, svaki nomas bio je odmetnik, ali su se za Nomade oni bez
majki bili toliko udaljili od nomadskih kulturnih normi da ih je narod Ravnica
više prezirao od farmera duž istočne granice, koje su povremeno pljačkali. Kao
što se obično dešava, neprijatelj i potpuni tuñinac manje je mrzak od zabludelog
brata. One bez majki, koji su u početku osvojili Teksark, tamo su poterali
ispravni, ortodoksni Nomadi iz nekoliko hordi. Za učmalu trgovačku zajednicu i
okolne farmere bila je to infuzija sveže krvi i novih nazora, i Teksark je počeo
da raste i da se utvrñuje. Nalazio se na mestu gde je, da bi ojačao, onako izložen
sa oba boka, morao da osvaja ili da iščezne. I pored svega toga, pet pokolenja
kasnije preobražaj varvarskih odmetnika u civilizovane aristokrate bio je gotovo
dovršen, a Filipeo je postao omiljeni vladar svuda osim na osvojenim
teritorijama.
Sâm grad Teksark, ili Teksarkana, kako su ga greškom zvali na crkvenom
latinskom, više se nije nalazio na mestu (sada izgubljenom) antičkog gradića
istog imena. Prekršten u Hanegan Siti, ležao je na Crvenoj Reci i rastao je u
nejasno omeñenom okruženju šume i ravnice, na mestu gde se prvobitno
nalazila nevažna tačka razmene izmeñu dve oblasti, obrasle i gole divljine.
Srazmerno miroljubivi Kunići dolazili su ovamo da menjaju višak stoke, konja i
koža za drvo, metal, rakiju, medicinsko bilje, gvožñuriju i svakojake sitnice
kojima su trgovci opsenjivali Nomade. Meñu trgovcima je, meñutim, bilo i
posrednika koji su se koristili seksualnom glañu onih bez majki i prodavali im
neveste, ili ih na neko vreme pozajmljivali. Bio je to početak procesa. Kada bi
cena nevesti porasla, banditi bi poubijali trgovce, uzeli šta je ko želeo i nastanili
se, ali su potom oni sami, a ne njihove otete žene, čuvali i množili konje - kao i
svaku drugu vrstu imovine. Bilo je dovoljno jedno pokolenje da se način života
potpuno preobrazi.
Filipeo Hark je i sâm proučavao ovu lokalnu i porodičnu istoriju koju tamošnji
živalj nije baš tako dobro poznavao. U kolegijumu, koji je kasnije prerastao u
bogati univerzitet, zainteresovao se za zapise istoričara. Ko je hteo katedru i
kraljevsku naklonost, pisao je da zadovolji monarha. Ko je pisao drugačije, bio
je retko objavljivan i nije mogao da postigne uspeh u karijeri. Blago rečeno.
Prolazeći pored ujakove crkve, monarh iznenada dade znak kočijašu da uspori.
Pokazao je prema grupici sveštenika, u kojoj je bio i njegov ujak Urion, koja je
stajala na stepenicama, obasjana jutarnjim suncem. Činilo se da se kardinal
Benefez žučno raspravlja sa čovekom sa crvenim šeširom, leñima okrenutim
kočiji.
"Ko je taj čovek?" upita Filipeo oštro.
"Koji, vaše carsko veličanstvo?"
Kardinal leñima okrenut kočiji iznenada pogleda preko ramena. Vladareva glava
nestade sa prozora kočije, i on kucnu kočijašu da požuri dalje. Pored drugog
kardinala stajao je čovek u odori albertijanskog reda Lajbovica i neki naoružani
čovek, verovatno telohranitelj. Pomislio je da poznaje jednog od njih. Naoružani
čovek imao je suviše tuñinske crte lica da bi bio kardinalov sekretar. A ujak
Urion je, izgleda, pronašao novog zgodnog mladića kao akolita.
"Teraj dalje, teraj dalje."
Proizvoñačev predstavnik već je bio stigao u Ratni Koledž kada je kraljevska
kočija istovarila svog putnika i njegove dvorane, ali ni on ni oficiri na dužnosti
nisu bili spremni za demonstraciju. Iznerviran odlaganjem, ali i rešen da iskoristi
svaki slobodan trenutak, Filipeo je sazvao hitan sastanak štaba da se razmotri
dugoročna strategija u Ravnicama. Oficiri su se osećali nelagodno zbog toga što
su morali da odgovaraju na monarhova pitanja bez prethodne pripreme, a Filipeo
je uvek uživao kada bi ih doveo u takav položaj. Puno toga je naučio iz prakse, i
to mu je pomagalo da prepozna budale. Komandiri pešadije i inženjerije bili su,
doduše, izvan grada na vežbama, i njihove zamenike su jednostavno pokupili iz
kancelarija i poterali u sobu za sastanke.
Tu su bili admiral e'Fondolaj lično, general Goldaem, šef štaba, i konjički
general-major Alvason. Pešadiju i inženjeriju predstavljali su pukovnici Holofot
i Blindermen. Ne iz šale, ali na šaljiv način, sâm Filipeo Hark ulovio je u
hodniku pukovnika Potskara, S.I., u trenutku kada se ignjacijanski glavni
kapelan vraćao sa mise, i odvukao ga na sastanak. "Nekome bi mogle da
zatrebaju vaše usluge, oče", rekao je monarh zaprepašćenom Potskaru. "Možda
baš meni. Jeste li znali da su kardinal Smeñiponi, a verovatno i njegov
problematični monah-sekretar, u gradu?"
Pukovnik otac Potskar klimnu glavom. "Čuo sam baš kada sam izišao iz crkve.
Mora da je već zatražio prijem kod vašeg veličanstva?"
"Ne! Bar ja ne znam ništa o tome."
"Siguran sam da hoće, ali će, naravno, prvo otići do nadbiskupa."
"Tako mi Boga, trebalo bi da naredim da ga uhapse. Da je Urion znao da on
dolazi, rekao bi mi. Koji se to ñavo dogaña?"
"Pretpostavio bih, vaše veličanstvo, da je došao da zastupa slučaj čoveka koji
sebe naziva papom."
"Ha! Čovek koji je poslao hordu Skakavaca da proseče put do Novog Rima!
Tako mi Boga, iako smo pobili dve trećine Nomada i poterali one gadove iz
Kurije nazad u Valanu zajedno sa njihovim Pirgavoperom, iza njih je ostalo
puno mrtvih i silovanih žena i spaljenih kuća. Takvog divljaštva nije bilo od
vremena pre drugog Haneganovog osvajanja. A sada, najviše zbog njega, imamo
nevolje sa Skakavcima duž čitave granice!"
"Koga, Smeñiponija? Sire, pogrešno su vas obavestili. On u to vreme nije čak ni
bio sa takozvanom Kurijom. Bio je sa monsinjorom Sanvalom na nomadskim
izborima. To mi je rekao sâm Sanval. Bio je šokiran Smeñiponijevim
ponašanjem. Veli da je čovek paganin. Ali iako je odjahao sa Skakavcima na jug
da se sretne sa papom, nije se pridružio ostalima, niti je nastavio na jug.
Veličanstvo, prema rečima jednog od mojih kapelana u oblasti sukoba, papa,
ovaj, samozvanac je okrenuo čitavu povorku nazad kada su stražari odbili da ih
puste preko granice. Ovaj sveštenik kaže da je nomadska pratnja napala tek kada
su se valanski kardinali udaljili. Ne može pouzdano da se tvrdi da su delovali po
nalozima Valane. Znam da je nadbiskup primio poruku od onog ludaka
Pirgavopera. Verovatno ga je obavestio da Smeñiponi dolazi."
"Čudi me da su ga stražari pustili da preñe granicu!"
"Pretpostavljam da je došao kroz oblast nemira, sire. Verovatno je prešao iz
Provincije."
"Preko opatije Lajbovic, rekao bih, gde je bio monah. Hoću da odmah pošaljete
jednog od vaših kapelana da mi dovede Smeñiponija. Neka s njim poñe i vojni
policajac. Ne smeju da prihvate 'ne' kao odgovor. I neka dovedu i tog monaha."
Pukovnik otac Potskar žurno ode. Hanegan radoznalo pogleda admirala
e'Fondolaja i upita: "Ne sećam se da sam vas pozvao ovde. Šta će nam
mornarica u borbi protiv Nomada u Ravnicama? Što ne znači da niste
dobrodošli..."
"Ja sam ga pozvao da prisustvuje", objasni general Goldaem. "Smeñiponi je
nasledio šestoricu tuñinskih ratnika od kardinala koji je umro na saboru, a Karpi
zna ponešto o njihovoj rasi i narodu. Možda će i nama biti korisno da znamo."
Admiral se namršti. Karpios Pljačkaš bilo je e'Fondolajevo nom de guerre u
njegovim piratskim danima, kada je postao drugi čovek od davnina koji je
oplovio Zemljinu kuglu, ali on nije voleo da ga zovu 'Karpi', naročito ne u
prisustvu njegovog Hanegana.
Uñoše u sobu za sastanke. Car prvo postavi pitanje o stanju snaga koje su štitile
nove farmerske oblasti i o novim dodirima sa Skakavcima. Obavešten da su se
povukli u defanzivi, Filipeo naredi da se ne vrše kazneni upadi teksarških trupa
dok on to ne naredi. Zatim izjavi: "Da sam ja ratni šarf Skakavaca, sklopio bih
savez sa Divljim Psima da zajedno udarimo na Provinciju. Presekao bih
telegrafske linije na nekoliko mesta. Divlji Psi bi presekli Provinciju na dva
dela, a Skakavci bi pošli na Teksark. Kakav bi bio vaš odgovor?"
U sobu uñe pukovnik otac Potskar i klimnu glavom Filipeu.
Javi se pukovnik Holofot: "Mogu da uništavaju, ali ne mogu da čuvaju. Takva
invazija bila bi samo veći konjički upad. Naša utvrñenja bi se odbranila. Mogli
bi da pokolju kunićke naseljenike i koloniste, ali bi se brzo umorili i bili
potisnuti nazad, kao što je bilo prilikom upada Skakavaca."
General Goldaem se čvrsto zagleda u svog vladara i zavrte glavom. "Vaš
scenario je neostvarljiv, sire. Kada počnu da se ulogoruju za zimu posle rata,
postaće ranjivi. I znaju, ako napadnu jug, da će naša konjica napasti njihova
porodična naselja na severu, koja će biti slabo branjena. Kada su horde potpuno
pokretne, mogu da se povlače doveka. Sada imaju nepokretnu imovinu. A ona je
ranjiva. Nemaju pešadiju koja bi branila i držala teritoriju."
"A ako Kunići ustanu i pridruže se napadačima?"
"Pazili smo da se ne naoružaju", reče inženjerac, pukovnik Holofot. "Čime će se
boriti, vilama?"
"Ne, ali bi mogli da snabdevaju napadače hranom i vodom, da im pružaju
utočište i skloništa", reče general. "Pitanje je: da li bi to učinili? Kunići gaje
gorka sećanja na severnjake, jer su se divlje horde sa nipodaštavanjem ophodile
prema njima. Iskreno rečeno, svejedno mi je da li nas više mrze oni ili
severnjaci. Ali čak i ako uzmemo u obzir podršku Kunića, pukovnik Holofot je
u pravu. Masovni napad konjice bi se iscrpeo na jugu, a severni trbuh bi ostao
izložen. Verovatnije je da bi napali farme severno od Doline, ovaj, severno od
nacije Vašita, a to je ono za šta još nismo pripremljeni. Ali se ubrzano
pripremamo, i za dve godine će čitava granica biti utvrñena. Preživeli farmeri
sada su dobro naoružani i puni mržnje prema Nomadima posle napada. Imamo
dovoljno snaga da ih podržimo, ali ne i da pre vremena napadnemo, jer imamo
isti problem na jugu kao oni na severu."
"A taj je?"
"Možemo da napadnemo i ubijamo, ali nemamo dovoljno ljudi niti logistiku da
držimo teritoriju Skakavaca zauzetu. Ukoliko, naravno, ne oslabimo naše snage
u Provinciji."
Filipeo se zamisli. "Pitam se", reče, "zašto farme na istočnom obodu, gde ima
više kiše, nisu tako produktivne kao izbegličke zemlje u podnožju Stenovitih, za
koje se priča da su maltene pustinja?"
Nakratko je vladao muk. Haneganova zapažanja izgledala su gotovo uzgredna, i
ni u kakvoj vezi sa Nomadima kao vojnim problemom.
"Sire, to pitanje je izvan mog domena", reče general zapovednik. "Ali mislim da
to možda ima neke veze sa disciplinom. Kao što znate, naši seljaci su slobodni i
rade uglavnom za sebe. Kada kažete 'produktivne', mislite na komercijalnu
letinu. Bivši Nomadi su napoličari, koji rade za zemljovlasnike, naročito za
denverskog biskupa. Prinuñeni su da rade, i zato imaju manji broj žetvi."
"Mislim da to nije objašnjenje", reče otac pukovnik Potskar. "I da nije ni sasvim
tačno. Bivši Nomadi učili su od gorštaka, koji su vekovima obrañivali bezvodnu
zemlju. A što se tiče padavina - u brdima severno od Valane nalazi se manastir u
kome monasi vode beleške o nebeskim prilikama, očekujući dolazak Gospoda.
Jedna od stvari koje beleže jeste kiša, zato što se mole za povoljno vreme. Kažu
da su se padavine na zapadnoj strani planina gotovo udvostručile od vremena
pre osam stotina godina. Tu, i samo tu, leži vaše čudo farmi bivših Nomada.
Naravno, monasi smatraju da je čudo njihovo, da je to odgovor na osam vekova
molitvi. U svakom slučaju, dotok za navodnjavanje je bolji nego u drevna
vremena, bilo to čudo ili ne."
"U redu, da li se porast odnosi na Ravnice u celini?" upita monarh.
"Njihove beleške odnose se na lokalne prilike. Ton Grejkol ukazuje na to da se
na ivicama naših šuma, tamo gde prerija gleda na istok, može naći veoma staro
drveće. To navodi na zaključak da se linija šuma već nekoliko vekova polako
pomera na zapad, ali niko nije siguran u to. Moguće je da Nomadi seku stara
stabla za svoje potrebe."
"Pa", reče general Goldaem, "ako ih priroda opkoljava sa istoka i zapada, u
svakom slučaju će izgubiti svoju voljenu pustinju. Ja kažem da treba pomoći
prirodi u njihovom istrebljenju."
"Istrebljenju? Neću da čujem ponovo tu reč, generale", reče Filipeo Hark oštro.
"Ciljevi su umirivanje i pripitomljavanje, a ne istrebljenje. To smo več postigli
na jugu. Kunićko stanovništvo je mirno."
"Osim što njihovi mladići beže da se pridruže bandama odmetnika."
"Severni Nomadi ubijaju većinu takvih. Jedan od načina, možda čak i jedini, da
se obezbedi oblast izmeñu šuma i zapadnih planina jeste da je naselimo."
"Kako, sire? Izuzev istočnog oboda, zemljište je neplodno, oskudno vodom, a
klima je užasna. Ko bi mogao, ili hteo, da živi tamo osim divljih goniča?"
"Pitomi goniči i pitomije vrste stoke", reče Filipeo Hark. "Ograñeni rančevi, kao
na jugu. Tamo na nekim mestima koriste zasade bagrema kao ograde. Ako ih
zasadite u razmacima od pola metra i redovno podsecate, izrastu u živicu koja je
dovoljno gusta i trnovita da zadrži stoku. Vode možda i nema dovoljno za
poljoprivredu, ali je moguće iskopati bunare za napajanje stoke. Deo zemljišta,
dalje na severu, gde mrazevi ubijaju bagrem, može da se ogradi. Na istoku
imamo dosta šuma. Sa dovoljno drveta da se pošalje naseljenicima, koji će ga
platiti govedinom i kožama. A nisam siguran ni da je poljoprivreda nemoguća.
Univerzitet proučava taj problem. Sve dok tamo ne budu mogli da žive
civilizovani ljudi, Ravnice će predstavljati prepreku. Dotle će biti svejedno da li
papa živi na mesecu, i objedinjavanje neće biti moguće."
"Ali koji bi ñavo pristao da živi tamo?"
Hanegan Hark se na trenutak zamisli. "Kunići su se naselili na jugu. Zato ne
želim da čujem priče o istrebljavanju."
"Ali oni su ionako oduvek bili napola naseljeni, sire. Kunići i Skakavci će pre
izginuti u borbi nego što će se odreći svog načina života. Obrada zemlje i
držanje ranča traže težak rad. A rad za Nomada predstavlja robovanje."
"Bivši Nomadi naučili su da rade kada su ostali bez konja. Vi proričete njihov
izbor. Ne smemo da dozvolimo da im ostane izbor. Neće biti potrebno
naseljavati Ravnice ako uspemo da pripitomimo divlja plemena. Neka Urion
pošalje misije u severne horde."
"Kardinal Urion poslao im je monsinjora Sanvala, i ovaj se vratio praznih šaka,
a rekao bih i prazne glave. Hrišćani meñu njima su već vezani za Valanu, sire, i
kruže glasine da ovaj papa u Valani namerava da oduzme crkve našem
nadbiskupu", reče kapelan.
"U Valani nema pape, i dok ga ne bude u Novom Rimu, nemaju za koga da budu
vezani. A Urion se nada da će biti sledeći papa. Videćemo da li će im Urion ili
neki antipapa ponuditi slañe spasenje. Naročito Skakavcima, kada ih budemo
kaznili. Pravi je trenutak za promene. Papstvo će pripasti jačem. Novi gospodar
hordi je iz plemena Divljih Pasa, a ne Skakavaca. Moramo da utičemo na oba.
Molim vas da shvatite", nastavi Hanegan, posle kratkog ćutanja, "da od vas
tražim da mi kažete šta mislite da će dogoditi ako uradimo ovo ili ono, čak i ako
nikada ne uradimo ništa od toga. Da bih vam pokazao šta mislim, pitaću
generala Goldama šta procenjuje da će se dogoditi ako uñemo u rat sa ciljem da
naprosto zbrišemo nomadski živalj u severnim Ravnicama."
Ponovo zaćuta, pa upita: "Dakle, generale?"
"Sire, zaista nisam nameravao da predložim..."
"U redu, jasno mi je da ste samo zveckali oružjem da umirite svoju vojničku
žlezdu, ali to sad nije važno. Odgovorite na moje pitanje: šta će se dogoditi ako
odlučimo da istrebimo Skakavce i Divlje Pse?"
General pocrvene i posle nekoliko sekundi reče: "Mislim da ne bismo uspeli.
Suviše smo rastegnuti. Držimo i čuvamo kunićke teritorije ispod Nedi En. Ako
pokušamo da udarimo na zemlju Skakavaca, mogu da se povuku i sačekaju
trenutak kada naša kola ne budu mogla da snabdevaju naše snage."
"Nomadi preživljavaju na strvinama i cvrčcima. Zašto ne biste mogli i vi?"
"Ja bih, ali ne možemo da se borimo bez baruta i sačme."
"Dobar razlog. Vidim da ste preuzeli kontrolu nad svojom vojničkom žlezdom,
ali biste ipak mogli da je ponovo aktivirate i organizujete posebni udarni
bataljon. Hoću ljude sposobne da budu veći Nomadi od Nomada. Uzmite
najkrupnije, najčvršće, najopakije ljude koje možete da nañete, kako iz naših
redova tako i iz bandi onih bez majki koje uspete da regrutujete. Naučite ih da
prežive na toj zemlji, naučite ih da govore i signaliziraju na nomadskom."
"A kakav bi bio zadatak tog bataljona, sire? Držanje teritorije svakako nije."
"Naravno da nije. Njihov zadatak jeste da iznenade, pobiju, razore i umaknu.
Kazneni udari, u slučaju da doñe do novog napada na farme. Što se tiče oružja,
postarajte se da dobiju novo biološko oružje sa univerziteta. Regrutujte Tona
Hilberta ako bude potrebno."
Goldaem pogleda Karpiosa, kiselo iskrivi usta i namignu. Nije verovao da je
biološko oružje budućnost ratovanja, i nadao se da Karpi deli njegovo mišljenje;
piratski admiral, meñutim, samo slegnu ramenima.
Filipeo se okrenu kapelanu.
"Pukovniče Potskare, hajde da pretpostavimo da moj ujak nadbiskup ima
odrešenu kesu za troškove preobraćanja horde Skakavaca. Šta bi se dogodilo?"
"Pa, ako ne potroši novac na dečake, protraćiće ga šaljući ljude kao što je
Sanval."
Činilo se da vladar suspreže kikot. "Kako bi ga potrošio na dečake? U milosrdne
svrhe?"
"Oh, pa naravno. Mislio sam samo na to kako je prošle nedelje primio begunca
iz opatije Lajbovic. Uzeo je u službu brata Torilda, kao pomoćnika i akolita.
Uvek je vodio brigu o dobrobiti mladih momaka."
"Poznajem svog ujaka, oče pukovniče Potskare. Moje pitanje jeste da li smatrate
da bi trošenje novca na pokrštavanje Nomada bilo mudro ulaganje?"
"Ne."
"Zašto?"
"Zato što će Nomadi pristati da ih krste, uzeti pare i prenebreći sveštenike, kao
što su oduvek činili."
"Tačno. Gle' koliko je sati! Hajdemo da pogledamo šta rade puškari, gospodo."
"Samo trenutak, sire", reče Goldaem. "Mislim da Karp... ovaj, admiral ima nešto
da kaže."
"Samo napred, Karpe", reče Hanegan.
Admiral se malo trgnu, ali reče: "Vatreno oružje koje su tuñinski ratnici doneli
sa sobom nestalo je ubrzo pošto su upoznali Smeñiponija."
"Kako to znate? I ako je tačno, šta to znači?"
"Čuo sam od Ezita Lojtea, sire. Njihova domovina ima savremenije oružje od
našeg, i takve puške se sada prave na zapadnoj obali." Odnekud je izvadio mali
pištolj, da bi mu ga istog trenutka jedan od Filipeovih telohranitelja oteo iz ruke.
Činilo se da gardista ima problema da proveri da li je oružje puno. Admiral ga
uveri da nije.
"Gde ste nabavili tu stvar?" upita Filipeo.
"Oko pedeset osam nautičkih milja odavde, sire. Na velikom pomorskom
kružnom putu, gotovo sasvim na severoistoku, rekao bih. Ili šest hiljada tri
stotine milja odavde, po zapadnoj rombnoj liniji. Toliko mogu da procenim bez
gledanja u mape."
"Preko okeana? Ne na našoj zapadnoj obali?"
"Ne, ali se sada proizvodi i na zapadnoj obali."
"Pokažite mi kako radi, admirale", reče Filipeo.
Karpios Pljačkaš izvadi pet metaka iz džepa, napuni revolver, ode do najbližeg
prozora, uperi oružje u nebo i zagluši im uši, držeći pritisnut obarač i brzo
potežući čekić bridom dlana pet puta uzastopno. Kada se ponovo okrenuo prema
njima, Filipeo je bio bled u licu.
"Moj Bože! Je li to ono što gomilaju u Sakamintima?"
"Nemam načina da to saznam, sire. Ali taj posebni bataljon koji Goldi treba da
organizuje morao bi da ima veliku vatrenu moć."
"Dajte mi oružje. Hajdemo do puškara."
Admiral se sa vidnim oklevanjem odvoji od oružja.
Prema ljudima iz prodaje, prototip sličnog oružja već je bio na crtaćoj tabli i
mogao bi da bude gotov za dve godine, ali su bili iznenañeni kada su videli da je
konkurentsko oružje već u proizvodnji.
"Da li bi ovaj pištolj ubrzao izradu?"
"Vrlo verovatno, sire."
Karpios Pljačkaš se ponovo trgnu.
"Daću vam ga pre nego što napustite grad", reče Filipeo, a onda opazi izraz
admiralovog lica, pa dodade: "Naravno, kada završite s njim, poslaćete ga
vlasniku."
"Svakako, sire."
Smeñiponijev razgovor sa njegovim carskim veličanstvom Filipeom Harkom,
gradonačelnikom Haneganom Šestim, dogodio se u gradskoj većnici, takoñe
poznatoj kao carska palata, u četvrtak petog januara, čime su bila opovrgnuta
govorkanja meñu Kunićima da Filipeo Hark za vreme punog meseca po tri dana
ostaje zaključan u svojim privatnim odajama, ne primajući nikoga. Mesec je tog
četvrtka bio pun, i pošto je monarh otvorio zapečaćene hartije od pape Amena,
obuzeo ga je takav bes da je Crnozub požalio što priče nisu istinite.
On i Vi-Gi morali su da ostanu da sede na klupi izvan prestone sobe i čuli su
samo prigušenu viku, ne uspevajući da razaznaju šta je posredi. Kardinal uopšte
nije učestvovao u vici.
Tada niz hodnik doñe sveštenik sa pojasom monsinjora i obrati se stražarima.
Jedan od njih snažno pokuca na vrata, otvori ih i uzviknu: "Monsinjor Sanval,
po pozivu gospodara gradonačelnika", i gurnu ga unutra, pa uñe za njim i zatvori
vrata. Buka na trenutak prestade.
Crnozub dotle nikada nije video Sanvala, ali je od gospodara i oca Stao-na-
zmiju čuo dovoljno toga o njemu da bi znao da neće biti nimalo dobronameran
svedok, i da su na dnevnom redu dvora Smeñiponijeve aktivnosti na pogrebnoj
svečanosti u Ravnicama i njegovo učešće u dogañanjima sa Ženom Divljim
Konjem. On i Vi-Gi se pogledaše i shvatiše da su obojica svesni toga.
Stražar koji je uveo Sanvala otvori vrata i reče drugom stražaru: "Uhapsi ih", pa
ponovo zatvori vrata.
Stražar nije nikako mogao sam da ih uhapsi, ali uperi pištolj u Vi-Gija i naredi
mu da odbaci mačeve. Dve sekunde kasnije, ležao je na leñima, sa vrhom mača
na grlu.
"Da mu uzmeš oružje, brate?" Bio je to predlog, a ne naredba.
"Ne", reče Crnozub. "Nije trebalo to da uradiš, Vi-Gi. Ne zaboravi kardinala."
Vi-Gi pogleda u vrata, pa ritnu oborenog stražara u stomak. Pošto mu je izbio
vazduh, dograbi pištolj i upade u sobu. Nimi opazi iznenañenog monarha na
prestolu. Smeñiponi je klečao na kolenima, a stražar mu je držao pištolj uz
glavu. Vi-Gi nanišani u Filipea Harka i zareža: "Puštajte mog gospodara!"
Nimi odskoči od vrata jer su oko vladara stajala još dva stražara sa podignutim
mušketama. Čovek koji je još hvatao vazduh zapuza prema Nimiju, koji ga
preskoči da bi izbegao borbu.
Začuše se tri praska, zatim tišina, a onda odjeknu Filipeov glas: "Vodite ga, kao
i onoga u hodniku."
Crnozub ponovo pogleda unutra. Vi-Gi je ležao u lokvi krvi koja se širila. Jedan
od stražara sa mušketama bio je oboren, ali je sada i sâm gradonačelnik imao
pištolj u ruci. Ličio je na onaj koji mu je Edreja pokazala u pećini. Bilo je
nemoguće odrediti ko je ustrelio Vi-Gija. Svo oružje bilo je i dalje upereno u
njegovo telo. Kada je Hanegan ugledao pobledelog Nimija kako stoji na
vratima, ponovo podiže pištolj, ali monah odskoči u stranu. Nije pokušavao da
beži. Preplašen i ponižen, kardinal Smeñiponi i dalje je klečao tamo.
Jedan od zatvora u Hanegan Sitiju bio je deo javnog zoološkog vrta, gde su
zanimljivi zatvorenici bili izloženi u kavezima sličnim onima u kojima su držali
pume, prave vukove i majmune. Ulazeći tamo, proñoše kroz otvoren prostor
ograñen teškom ogradom, sa tablom na kojoj je pisalo CAMELUS
DROMEDARIUS, AFRIKA, POKLON ADMIRALA E'FONDOLAJA.
"Stražaru, kakve su to životinje?" upita Smeñiponi.
"Tu sve piše", odseče zatvorski čuvar. "Nema stajanja i gledanja."
"Pa one su pripitomljene!"
"Mudro zapažanje. Da nisu, onaj dečak ne bi mogao da ih jaše, zar ne?"
"Ima li ih još?"
"Koliko ja znam, nema, ali će ih uskoro biti." Pokazao je prema ženki sa
naraslim trbuhom. "Ali to su jedine zatvorene kamile na kontinentu, koliko je
meni poznato. Admiral ih je doneo u velikoj škuni. 'Ajd sad dalje! Kreći!"
Proveli su ih pored ćelija punih manjih životinja, a zatim i onih sa ljudskim
zatvorenicima. Na svakoj ćeliji stajao je natpis o vrsti stanara. Oni ljudski su
uglavnom bili ubice: Homo sicarius, Homo matricidus, ali i dva Homines
seditiosi i jedan silovatelj dece. Svi oni zagrajaše kada su dvojicu klerika
zaključali u treću ćeliju sa desne strane. Tamničar odmota natpis i okači ga iznad
vrata kaveza, izvan njihovog vidika i dohvata. Čovek u nepokrivenoj ćeliji preko
puta njihove pogleda natpis, šapatom razmeni nekoliko reči sa čovekom u
susednoj ćeliji i ućuta, posmatrajući ih, činilo se, sa strahopoštovanjem. Natpis
na njegovom kavezu nije imao reč Homo već Gryllus (Skakavac), a njegov
zločin bio je ratni zločin. Njegovo klicanje sastojalo se od grubih slogova na
nomadskom, te se kardinal, kada je tamničar otišao, obrati čoveku na njegovom
maternjem jeziku.
"Kako glasi naš natpis?" upita on.
Čovek ne odgovori. On i Smeñiponi zurili su jedan u drugog. "Poznajem te",
reče kardinal na narečju Divljih Pasa. "Jahao si sa Hultorom Bramom."
Nomad klimnu glavom. "Da", odgovori na svom narečju. "Pratili smo te na jug
da se sastaneš sa tvojim papom. Pitao si me zašto nas je šarf nazvao ratni pohod.
Sada znaš zašto. Samo su mene uhvatili, na moju veliku sramotu. Ali ovaj ovde
Forft kaže da ste pokušali da ubijete Hanegana."
"Da li to piše ovde?" upita Nimi.
Nomad očigledno nije umeo da čita. Pošto se ponovo obratio čoveku po imenu
Forft, odmahnu glavom. "Ne znam šta znače sve te reči."
Forft, koji je bio kriv za pederastiju, reče: "Pominju se jeres, simonija, zločin
ranjavanja carskog veličanstva, kao i pokušaj regicida."
Na sreću, bio je pozni čas i vrt je za taj dan bio zatvoren. Iako su ostali
zatvorenici nosili uniforme, kardinal i njegov sekretar ih nisu dobili. Svakom od
njih dali su po tri ćebeta da se zaštite od januarskog mraza. Kavez je bio otvoren
sa južne strane. Bar će imati sunca tokom jednog dela dana.
Kardinal se još nije bio oporavio od prokletstva Kvareaktora. "Moja Gospa od
Lešinara izgleda je imala dah lešinara", reče Crnozubu, sa gotovo histeričnim
veseljem. "Kada bi se Urionov Borbeni Anñeo sukobio sa mojim Lešinarom
Rata, na koga bi se kladio da će pobediti?"
"Gospodaru, zar ona stara molitva ne glasi: 'Sveti arhanñele Mihajlo, sačuvaj nas
bitke'?"
"Ne, ne glasi, brate monaše. Glasi 'sačuvaj nas u bici', ali nas 'sačuvaj od zamki
ñavolovih'. Što ti dobro znaš. Ali kako bi se u ovom trenutku kladio u pogledu
ispunjenja ove ili one molitve?"
"Nikako. Ako sam pravilno razumeo nomadski mit, vaša Buregan, pošto je
prisvajate, uvek tuguje kada proždire pale ratnike, decu svoje sestre Dnevne
Device. Ni ona ne želi rat."
"U pravu si, moramo da se molimo za mir dok se spremamo za rat. Naravno da
si u pravu, Nimi, kao i uvek."
Nimi obori glavu i namršti se. Ali Smeñiponi nije bio samo sarkastičan. Da ih
drugi zatvorenici ne bi razumeli, služili su se novolatinskim, i kardinal je
govorio bez okolišanja.
"Ozbiljno mislim. Bio si u pravu kada si napustio opatiju, iako si monah svetog
Lajbovica. Bio si u pravu kada si se zaljubio u devojku kakva je bila Edreja. U
pravu si kada ne odobravaš to što uvozim i prodajem oružje sa zapadne obale
bez znanja njegove svetosti." Crnozub ga iznenañeno pogleda. Smeñiponi opazi
pogled, pa nastavi: "Papa Linus Šesti, koji je dao crvene šešire tvom pokojnom
opatu i meni, poverio mi je taj zadatak, u pismu koje i dalje čuvam u Valani.
Linus mi je rekao da ga nikome ne pokazujem osim ako me otkriju, a i tada
samo papi. Iskreno, Nimi, gotovo sam priželjkivao da me uhvate."
"O." Crnozub se zamisli o tome. Bila je svakako istina da je Smeñiponi bio
neoprezan kada je dozvolio Aberlotu Pocepanoj Vreći da sazna za njegove
aktivnosti. Ali mu je verovatno bilo draže da ga je u tome uhvatio Amen
Pirgavopero. Kardinal mu je odjednom izgledao manje mračno, bolestan čovek
sa grbom na leñima i nečistom savešću.
Na sreću, u vreme kada je vrt bio otvoren za posetioce, kada su ih deca pljuvala
kroz rešetke kaveza, ljudske životinje hranili su sirovom govedinom i presnim
krompirom radi zabave gledalaca. Nikoga nije zanimalo da gleda kada su jeli
kukuruznu kašu za doručak. Nimi se setio da je kod Boedulusa bilo zabeleženo
da je uzimanje sirovog mesa, ili još bolje sveže krvi kao što su ponekad radili
Nomadi, dobro za krvnu sliku bolesnika', pa je ubedio Smeñiponija da jede malo
mesa. Nimi je voleo sirovo meso, kada je bilo sveže, ali je meso koje su dobijali
u zatvoru povremeno mirisalo na kojotov ulov, a od presnog krompira obojicu je
boleo stomak. Filipeova vlada obezbedila je dovoljno kaše da izloženi primerci
u vrtu ne izgledaju izgladnelo. Tokom njihovog boravka u zatvoru, trojicu
zatvoreniku odveli su iz ćelija smrti do dželatovog panja. Od drugih zatvorenika
saznali su da je Vušina zamenila giljotina, a ne električna stolica. Električni
dinamo, kao skupa naprava, mogao je da se upotrebi na mnogo korisnijih načina
nego za prženje zločinaca.
Mesec je od punog postao mlad. A onda je jednog popodneva, kada je vrt već
bio zatvoren, pred kavez stao čovek u odori ukrašenoj čipkom.
"Torildo!"
Bivši brat namignu Nimiju, ali ostade nem.
"Šta želiš, čoveče?" obrecnu se Smeñiponi.
"Moj gospodar nadbiskup se pita da li biste voleli da vam donesu pričest."
"Voleo bih hleba i vina da sâm odslužim misu."
"Pitaću", reče Torildo i poñe.
"Raspitaj se da li papa zna da smo u zatvoru!" doviknu Crnozub za njim.
"Nimi!" zašišta kardinal.
Ali Torildo zastade. Ne okrećući se, reče: "Zna", i produži dalje.
"Bogamu! Sve je gotovo." Smeñiponi je bio besan i snužden.
Crnozub odluči da ga ostavi na miru. Umota se u ćebad i zadrema na ledenom
vetru.
Tri dana kasnije Torildo je ponovo došao. Ovaj put Crnozub namignu njemu.
Torildo pocrvene. "Nikada do sada nisam video sarkastično namigivanje", reče.
"Šta je sa hlebom i vinom?" upita kardinal.
"Vaša eminencija neće imati vremena da odsluži misu." Izvadio je nekakvo
pismo iz rukava, a iz džepa ključ. "Rečeno mi je da vas oslobodim kada
pročitate ovo i obećate da ćete poslušati uputstva."
Smeñiponi uze hartije i poče da čita, dodajući ih Crnozubu kada bi završio.
"Bogamu! Gotovo je", ponovi kardinal snuždeno, ali bez malopreñašnjeg gneva.
"Mislio sam da svaki kardinal ima crkvu u Novom Rimu", primeti Nimi pošto je
pročitao prve redove.
"U Novom Rimu postoji crkva svetog Mihajla", reče mu Smeñiponi. "Ali to je
Urionova crkva, i tamo ga ne zovu Borbeni Anñeo."
Čitali su u tišini, a Torildo ih je posmatrao i nestrpljivo dobovao prstima po
dlanu. Prva strana je glasila ovako:
Njegovoj Eminenciji Ilaji kardinalu Smeñiponiju, ñakonu od Svete Mejzi.
Od Uriona kardinala Benefeza, nadbiskupa od svetog arhanñela Mihajla.
S obzirom na to da je samozvani papa, izvesni Amen Pirgavopero, pokušajem da
se odrekne papstva priznao da nikada nije bio papa, Njegovo Carsko
Visočanstvo, gradonačelnik Teksarka odlučio je u svojoj milosti da oprosti sve
vaše zločine izuzev pokušaja regicida, zbog koga ste vi i vaš sluga Crnozub
Sveti ðorñe uslovno osuñeni na smrt. Bićete proterani iz Carstva kao personae
not gratae. Vašim potpisom na dole predviñenom mestu molite da se preostala
presuda protiv vas tretira kao nolo contendere, što je Njegovo Visočanstvo
voljno da prihvati, pristajete da budete ispraćeni pod stražom, najkraćim putem,
do prelaza po vašem izboru na reci kod Zaliva Duhova, i dajete obećanje da se
nikada neće vratiti izuzev po nalogu vladajućeg pontifa, Vrhovnog Veća ili
Konklave, i to isključivo u svrhu direktnog dolaska u Novi Rim, ili odlaska iz
njega, sa ili do najbližeg graničnog prelaza.
Ispod izjave o prihvatanju presude i odluke o večitom progonu, uz molbu za
nolo contendere, nalazila su se mesta za njihove potpise.
Ostale strane više su ili manje sadržale Benefezovu ličnu molbu Smeñiponiju i
ostalim valanskim kardinalima da prihvate Novi Rim kao pravo mesto za
predstojeći sabor na kome će biti izabran papa. Pročitavši do kraja, Smeñiponi
pogleda Torilda. Akolit je držao metalno pero i bočicu mastila kroz rešetke. Njih
dvojica požuriše da potpišu, i ključ se okrenu u bravi.
Njihovo vožnja kočijom do Zaliva Duhova glavnim vojnim drumom bila je brza
i neudobna, i trajala je manje od deset dana. Pre nego što su napustili Provinciju,
stražari su dozvolili Smeñiponiju da kupi dva konja od jednog farmera Kunića.
Mesec je ponovo bio pun i omogućavao im je da povremeno putuju noću. Kada
su konačno stigli u opatiju Lajbovic, uzbuñeni opat Olšuen kleknuo je da poljubi
kardinalov prsten i obavestio ga da je sada on, Smeñiponi, novi papa, izabran na
saboru ljutitih valanskih kardinala koji je papa Amen sazvao pre nego što se
odrekao službe. Kardinali su željno očekivali njegovo accepto.
"Ko je doneo tu besmislenu poruku?" upita Smeñiponi.
"Pa to je bio jedan naš stari gost, koji je otišao u Novi Rim sa vama. Vušin,
naime. Kardinal Nouvot poslao ga je sa pismom od Kurije - eno ga u mom
kabinetu - i usmenom porukom od Sorelija."
"Kako glasi usmena poruka?"
"Da je bio protiv odluke sabora, ali da se nada da ćete ipak prihvatiti izbor."
"Zato što zna da nije važeći", bio je prvi komentar Crvenog ðakona. "Naravno
da neću prihvatiti."
"Imate i jedan preči problem", reče Olšuen, pošto se oporavio od
strahopoštovanja prema kardinalu.
"A koji je to, Dome Abikju?"
"Jeste li vi bratu Svetom ðorñu doneli vest o njegovoj mladoj gospi? Došla je za
njim pošto ste otišli odavde. Mislio je da je umrla. Ona tvrdi da ste znali da je
živa."
Smeñiponi odjednom postade nestrpljiv. "Razgovaraćemo o tome. Hajdemo u
vaš kabinet. Hoću da pročitam pismo od Kurije."

19.
Neka svi gosti koji doñu budu primljeni u Hristu, jer su reči njegove: "Doñoh
kao gost, i vi me primiste."
Kanonik svetog Benedikta, poglavlje 53.
U opatiju Lajbovic stigli su u rekreacioni sat, kasno po podne na Pokajnice. Žuta
garda nadgledala je nekoliko mečeva u kik-boksu izmeñu novaka, gde su čak i
braća Vren i Raspevana Krava nespretno sparingovali. Crnozub primeti da se stil
borbe donekle razlikuje od Vušinovog - iako Sekira nikada ne bi priznao da ima
'stil'. Meñutim, predradnik Džing, koji se mačevao sa Vušinom, nazivao je to
'veština mača beskućnika' i 'stil bez stila'.
Smeñiponijeva prva dužnost bila je da se posavetuje sa opatom Olšuenom.
Crnozubu je zapala dužnost da žutoj gardi prenese loše vesti. Pre toga je otišao
da se smesti u gostinsku sobu.
"Još si ovde!" uzviknu kada je ušao.
"Ma, ne", reče Onmu Kun, kunićki krijumčar oružja. "Po drugi put sam ovde
otkako ste otišli." Bio je pun vina i želje za razgovorom. "Jesi li čuo da su me
Vidas i Duh Medveda Kunića izabrali su šarfa?"
Nimi je sumnjao u to, ali mu nije ni bilo naročito važno. Po ratnoj opremi u sobi,
Nimi je znao da drugovi pokojnog Vi-Gija - iako su naporno radili u opatiji,
učestvovali u liturgiji i učili novake borbi bez oružja - i dalje stanuju u
gostinskoj kući sa Onmuom Kunom. Ovo mu je govorilo da Olšuen nije bio
voljan da ih primi kao postulante ili novake bez dozvole sa višeg mesta.
Vrativši se sa vežbanja u dvorištu, pozdravili su ga osmesima i tapšanjem, ali se
Onmu i dalje smejao i pričao o svojim pustolovinama u Provinciji, a ratnici su
bili učtiva družina. Njihovi pogledi su ga ispitivali (Vi-Gi? Gde je?), ali su
čekali da krijumčar završi.
Objasnio je da su mu Smeñiponijeva šurovanja sa crkvama u Provinciji olakšala
prodaju oružja. Bilo je dovoljno da upita pastora da li je video kardinala
Smeñiponija kada je ovaj putovao u Hanegan Siti. Ako bi sveštenik rekao da
nije, Onmu bi požurio dalje. Ako bi rekao da ga je video i pokazao bar tračak
poleta, to je značilo da je grupi lokalnih partizana potrebno oružje. Jedna od tih
grupa, koja je sebe nazivala Vitezovia Praznog Neba, bavila se dobrotvornim
radom. Snadbevao ih je ne samo pešadijskim oružjem, već je i jednom posebno
putovao da im dovuče tri topa koja su ispaljivala kugle veličine breskve ili naboj
od teške sačme, za one kojima je pomoć bila neophodna. Prema rečima 'šarfa'
Onmua, Vitezovi su sve topove podmazali uljem, odložili u dobro zaptivene
sanduke, iskopali plitku raku na crkvenom groblju i preko noći ih zakopali.
Crnozub je odgovarao učtivim mrmljanjem, ali je na kraju okrenuo leña
pripitom krijumčaru i suočio se sa petoricom ratnika koji su ga sa iščekivanjem
posmatrali tamnim očima ispod zategnutih kapaka. Bio je postiñen zbog svog
neuspeha da se sprijatelji sa čovekom koji je bio stranac u tuñini, samo zato što
nije bio Vušin.
"Brat Vi-Gi je poginuo braneći svog gospodara", rekao im je. "Čuo sam kako se
to dogodilo, ali nisam video. Čula su se tri pucnja. Kada sam pogledao kroz
vrata, četvorica su držala oružje upereno u njega, a on je već bio pao. Imao je
pištolj koji je oteo od jednog stražara. Ako je pucao iz njega, mora da je
promašio. Veoma mi je žao. Bez obzira na to da li je to bila greška ili ne,
obavljao je svoju dužnost. Bio je bolji monah nego ja."
"Da li je bila greška?" upita Džing-Ju-Van, predradnik.
"Ko su bila ta četvorica?" zanimalo je Gai-Sija.
"Da li mu je služeno opelo?" upita Vuzo-Lo. "Jesu li ga sahranili kako
dolikuje?"
"Smemo li da zamolimo opata Olšuena da mu odsluži misu?"
Nimi pokuša da odgovori na neka od njihovih pitanja i izvini se zbog onih na
koja nije imao odgovor. Završio je svoj razgovor sa njima obećanjem da će
videti sa Olšuenom za misu za mir Vi-Gijeve duše, i odmah otišao do opatovog
kabineta. Vrata su bila otvorena, i Smeñiponi je sedeo za opatovim stolom i
govorio, a Olšuen je sedeo na klupi.
"Sramota je što Hanegan ima monopol nad telegrafom", požali se kardinal pošto
je dovršio pisanje pisma za koje je Nimi bio siguran da je bilo namenjeno
valanskoj Kuriji. Okrenuvši se u stranu da pogleda vlasnika stola, ugleda Nimija
na vratima, mahnu mu da uñe i nastavi: "Crkva ima novca da unajmi Filipeove
tehničare. Mogli bismo da postavimo liniju odavde do Valane, a možda i od
Valane do Oregonaca."
Opat reče: "Novca možda ima. Ali šta je sa bakrom? Čuo sam da je Hanegan
morao da zapleni kovani novac, lonce i crkvena zvona. Možda biste mogli da ga
kupite. Ali ko ga ima na prodaju?"
"Rečeno mi je da srebro bolje provodi električnu esenciju nego bakar. Ne znam
da li je to od neke koristi, ali imamo izvor srebra."
"Oh? A gde?"
Smeñiponi promeni temu. Pruži Olšuenu pismo i upita: "Šta mislite o ovome?
Uñi, Nimi, uñi."
Opat uze pismo i poče da ga čita, držeći ga tako da i Crnozub može da čita ako
bude želeo:
Soreliju kardinalu Nouvotu, sekretaru za posebna eklezijastična pitanja.
Od Ilaje kardinala Smeñiponija, apostolskog vikara za horde.
Non accepto!
Poznato ti je da nije moguće održati sabor ako o tome ne bude obavešten svaki
kardinal na kontinentu. Kurija mora da je savetovala njegovoj svetosti da pojasni
zakon o ostavci i konklavama, i ja ne mogu da verujem da je ozakonio sabor koji
je Kurija po svoj prilici održala. I ti i ja to znamo. Siguran sam da si bio u
manjini u gnevnom Svetom Koledžu.
Moje zarobljeništvo kod Hanegana prisililo je njegovu svetost da ponudi
ostavku. Ali evo me ponovo na slobodi, i molim se da razmotri svoju odluku. Ne
sme da ga obavezuje ništa što je učinio pod pritiskom ili ucenom: neka povuče
svoju ostavku, uz obrazloženje da je bila iznuñena. Ako ne bude hteo da to
učini, moraš da pozoveš sve kardinale (uključujući i mene ovde u opatiji) u
Valanu da odaberu sledećeg naslednika svetog Petra, potpuno uvažavajući
postojeće zakonske odredbe.
Iako cenim ironiju izbora pape koga je Hanegan upravo pustio iz zatvora uz
nagodbu ove vrste, moram da ponovim non accepto, što si ti, Soreli, znao da ću
učiniti.
Očekujem nova uputstva od svog suverenog pontifa, pape Amena, i kada ih
budeš dobio, radovaće me ako budeš mogao da odrediš Vušina da mi ih donese
ovamo.
"Pitate me šta mislim? Kako mogu da vam to kažem?" upita Olšuen, vrteći
glavom. "Tako vam Boga, gospodaru, ja sam običan lajbovički monah. Ja nisam
opat Džarad. Moj jedini poziv je ovde, moj Gospod je ovde, i iako sam sluga
svete majke crkve..."
"Auh, brate. Ćutite, molim vas, dosta je! Žao mi je što sam vam uopšte pokazao
pismo. Džarad je trebalo da odbije crveni šešir, ali je sedmi Linus insistirao da
ga prihvati. Pouzdano znam da je to istina, a verovatno i vi."
"Pokušavam da se prisetim da li se ikada dogodilo da opat odbije papin zahtev,
gospodaru."
"Moguće da nije, ali da vas je Amen Pirgavopero proglasio za kardinala, šta
biste mu rekli?"
Olšuen je oklevao pre nego što je rekao: "Ne, čak i ako je od njega." Bilo je
jasno da su čak i oni koji su ga poznavali samo iz rekla-kazala obožavali starog
sveštenika-pustinjaka-maga papu. Ali se istovremeno činilo da je od svih
poklonika moći samo Smeñiponi osećao duboku privrženost prema njemu.
Nimi tada prenese molbu u ime Džing-Ju-Vanovih ljudi i njihovog preminulog
brata, i Olšuen im obeća misu. Sutradan ujutru, Smeñiponi posla Crnozuba u
Sanlaj Bovic sa porukom i dovoljnom količinom zlata da unajmi glasnika sa dva
konja da je hitno odnese u Valanu. Glasnik obeća da će jahati od jutra do mraka,
a kada to mesec bude dozvoljavao i noću, i da će sačekati u Valani na odgovor,
ako ga ne zameni Vušin.
Vraćajući se u opatiju, sreo je Gai-Sija koji je jahao prema selu. Njih dvojica se
pozdraviše i zastadoše da se odmore. Nimi ga upita zašto ide u selo, i Gai-Si
reče: "Kada ste otišli, kardinal je odlučio da pošalje još jednu poruku. Evo je kod
imene."
"Još jedno pismo za Valanu?"
"Ne. Za Novi Jerusalim." Namrštio se zbog svojih reči. "Smete li to da pitate?"
"Verovatno ne. Pokušaću da zaboravim šta sam čuo."
Poñoše svako svojim putem. Nimi je dobro znao šta kardinal ima da poruči
gradonačelniku Dionu. Jedan od manjih komada oružja iz njihovog arsenala sa
zapadne obale nekako je dospeo u ruke Filipea Harka. I gospodar i sluga su to
videli. Činilo se da je jedina mogućnost da se to dogodi bilo prisustvo
Haneganovog agenta u Novom Jerusalimu. Ali nije nameravao da ispituje
Smeñiponija o tome, jer bi time doveo u nevolju Gai-Sija, koji mu je rekao kuda
je pismo bilo upućeno.
Nimi je u oktobru naišao na neljubazan prijem u manastiru, ali je to u martu već
bilo otvoreno neprijateljstvo. Zavetovani su ga ponovo ogradili zidom ćutanja.
Sa druge strane, nekima od novaka kao da je sada bio zanimljiviji nego pre.
Pokušao je da sazna šta se dogodilo u meñuvremenu, ali je jedini odgovor koji je
uspeo da izvuče na svoja pitanja bilo jedva promrmljano 'neočekivani posetioci'.
Trojica novaka koji su se zatekli u čekaonici ispred opatove sobe čuli su
nadvikivanje izmeñu opata i kardinala Smeñiponija - ili 'pape' Smeñiponija,
kako ga je nazvao jedan od njih - i to su pomenuli Nimiju. Samo mali deo
njihove vike bio je razumljiv, ali su bili sigurni da je bila reč o Crnozubu.
Crnozub odluči da se suoči sa kardinalom, ali kada ga je našao kako kleči pred
gospinim oltarom i moli se Devici, samo je kleknuo pored njega i čekao.
Smeñiponi se meškoljio, i Nimi je osećao njegovu nelagodnost. Crveni ðakon
se prekrsti i ustade. Monah sačeka nekoliko sekundi, pa ustade i on. Smeñiponi
je išao prema vratima. Nimi poñe za njim, vukući noge po podu. Začuvši taj
zvuk, Crveni ðakon se okrenu.
"Treba ti nešto, brate Sveti ðorñe?"
"Samo da znam šta se dogaña."
Iziñoše napolje i stadoše.
"Znao sam da bi mogla da bude živa. Ali nisam hteo da ti budim lažne nade. Idi
popni se na Mesu Poslednjeg Pribežišta. Čovek koji ju je poslednji video možda
sada živi tamo." Kardinal poñe dalje.
"Ona? Ko?" doviknu Nimi za njim.
Smeñiponi ga pogleda bez odgovora.
"Edreja!"
"Idi do mese. Reći ću opatu da sam te poslao. I sâm je nameravao da te pošalje.
Ali to je bila moja dužnost. Ja sam te obmanuo."
Bled kao duh, Nimi požuri do kuhinje da izmoli malo tvrdih biskvita i vode za
put. Od kuvara, koji je bio u dobrom raspoloženju, dobio je biskvite, nešto sira i
mešinu punu vina pomešanog sa vodom. Vratio se u gostinsku kuću da spakuje
vreću za spavanje; bilo je već kasno da poñe istog dana, i zato je prespavao i
uputio se pre svitanja, dok su zvona pozivala njegovu braću na laude. Put do
Poslednjeg Pribežišta nije bio kratak, i prva stvar koju je opazio kada je stigao
do uobičajene uzlazne staze bio je nedavno zatrpan grob sa dva ukrštena štapa
kao krstom. Nije mu bilo jasno otkuda grob tu. Kada se posle dugog uspona
našao na vrhu, sunce je zalazilo iza dalekih planina. Uputio se pravo prema
sklepanom zaklonu koji je otkrio prethodne godine i zatekao ga obnovljenog, ali
se iznutra niko nije odazivao. Oklevao je da pokuša da otvori vrata.
Pošto je nekoliko puta pozvao i nije čuo odgovor, seo je na vreću da sačeka.
Svetlost je bila preslaba za čitanje molitvenika, pa je uzeo da izgovara molitve,
povremeno meditirajući o tajnama svake dekade i o prelepoj ženi koja mu je
ukrala brojanice. Grob u podnožju mese stalno mu se vraćao u misli. Nestrpljivo
je zatresao glavom i vratio se kontemplaciji o petoj uzvišenoj tajni, koja je bila
sinovljevo krunisanje majke u Raju, posle njenog uznesenja. Ali pre i posle nije
postojalo, prema Amenu Pirgavoperu, za koga je krunisanje Device bio dogañaj
koji je pripadao večnosti. Devičino lice, meñutim, postade Edrejino, i on požuri
da završi poslednju dekadu. Kada je podigao pogled, iznad njega se naspram
zgasnulog neba ocrtavala mršava ljudska prilika sa visoko podignutom
močugom.
Nepoznati zaškripa: "Ne ustaj! Ko si? Šta radiš ovde?"
"Ja sam brat Crnozub Sveti ðorñe i ovde sam po nalogu mog gospodara
kardinala Smeñiponija."
"A, sećam te se", reče stari Jevrejin, čkiljeći u sumraku. "Ti si onaj što je na
putovanju u Novi Jerusalim previše zapitkivao."
"Jesi li im prizvao kišu?"
"I dalje previše pitaš. Gospodar te šalje sa porukom? Za mene?"
"Ne, nego me šalje sa pitanjem. Šta možeš da mi kažeš o Edreji? Video si je.
Kuda je otišla?"
Jevrejin je nekoliko sekundi ćutao. "Dogodilo se da sam joj bio od pomoći kada
je pobegla od oca. Došla je ovamo sa mnom pošto su odbili da je prime u opatiji.
Rodila je decu, a onda je otišla."
"Decu!"
"Blizance, dečake. Ali nisu ličili. Ostavila ih je kod mene, zato što nisu bili
savršeni. Njen otac bi ih ubio. A ona nije imala kuda osim da se vrati kući. Znala
je suviše toga o dogañajima u Novom Jerusalimu da bi smela da rizikuje da je
uhvate na putu za Dolinu."
"Gde su deca?"
"Nije im prijalo mleko moje koze. Odneo sam ih u Sanlaj Bovic. Ostavio sam ih
kod žene koja je obećala da će se brinuti o njima dok neko ne doñe po njih."
"Ko?"
"Hmm-nnn. Otkud znam? Neko iz Doline. Ili ti, kao otac."
"Edreja ti je rekla da sam ja otac?"
"To je pričljiva mlada žena. Bila je ovde, hmm-nnn, sedam ili osam nedelja.
Stalno je pevala ili pričala. Nedostaje mi njeno pevanje, ali ne i priča."
Začeprkao je po torbi i dodao Nimiju kresivo i čelik. "Ono u senci je ognjište.
Zapali trud. Drva su naslagana."
"Je li bio težak poroñaj?"
"Veoma težak. Morao sam da sečem. Izgubila je dosta krvi."
"Da sečeš? Ti si i lekar?"
"Ja sam sve i svašta."
Nimi uz dosta muke potpali vatru. Sledeći uputstva starog pustinjaka, u kolibi je
pronašao kutiju izmrvljenih starih mekinja, ubacio dve pregršti u lonac i dodao
vodu iz velikog krčaga pored vrata.
"Okači lonac o tronožac. Mešaj čistim prutom."
"Šta je ovo?"
"Hrana, oče."
"Ne zovi me tako. Ja nisam sveštenik!"
"Zar sam rekao da jesi? Al' si ipak otac. Možda bi trebalo da te zovem 'tata'."
Crnozub oseti kako crveni. "Zašto me ne bi zvao 'Nimi'?"
"Da li te tako zovu u opatiji?"
"Ne, ali me tako zove moj gospodar."
"Zar on nije sad u opatiji?"
"Da."
"Pa, izgleda da te je tvoj gospodar pustio da misliš da je mrtva, zar ne?"
"Rekao je da nije bio siguran i da nije hteo da mi uliva lažnu nadu. Mislim da
mu verujem."
"Ha!" Stari Jevrejin poče da se kikoće za sebe.
Nimi je mešao po loncu sve dok se kaša nije zgusnula. Stari pustinjak donese
metalne tanjire, kašike i pehare. Nimi izvuče biskvite iz vreće i nali pehare
razvodnjenim vinom. Sedoše na klupu načinjenu od ravnog kamena,
postavljenog na debele noge, usañene u zemlju, i uzeše da obeduju uz svetlost
vatre.
Crnozub se prekrsti i prošapta blagoslov. Stari Jevrejin, sa činijom u rukama,
zapevuši nekoliko reči molitve na čudnom jeziku za koji je Nimi pretpostavljao
da je hebrejski.
Kaša je, rekao mu je Bendžamin, bila od mlevenih zrna meskita koja je doneo iz
Sanlaj Bovica. Kada godina odmakne, moći će sâm da ih bere i melje ovde. Na
ovom mestu je i ranije gajio koze i pokušaće ponovo da uzgaji stado. Govorio je
o prošlim vremenima kao da im je lično bio svedok. Nekoliko puta je pomenuo
'opata Džeroma' kao da taj još upravlja manastirom, i o osvajanjima Hanegana
Drugog kao da su još u toku. Činilo se da su se za njega sva vremena pomešala u
neko samo njegovo Sada.
Nimi je prenoćio u starčevoj kolibi. Ponovo je sanjao o otvorenom grobu u
opatiji, onom u kome je bila beba, ali se probudio iznenañen, jer je znao da je u
njemu sahranjen Džarad Kendemin. Ujutru se osmelio da upita Bendžamina za
svežu humku u podnožju Mese. Pustinjak je prvo porekao da zna nešto o tome,
ali onda pogodi Nimijeve sumnje.
"Ako misliš da sam je sahranio tamo, idi i probaj da je iskopaš."
"Verujem ti."
Nimi nije žurio da ode. Njegova ljutnja na kardinala bila je potpaljena, i želeo je
da je se oslobodi, ili da je ublaži bar u umanjeno poverenje. Smeñiponi je i
ranije skrivao istinu od njega, ali nije mogao da se seti direktne laži. Iz onoga što
mu je starac rekao zaključio je da je Edreja verovala da je lagao. Ali ona nije
čula ono što je zaista rekao Crnozubu.
Ostao je još jedan dan i noć. Nebo je bilo oblačno, i bio se podigao hladan vetar.
Mešina i pustinjakov krčag su se ispraznili.
"Gde ovde uzimaš vodu?"
Bendžamin ga pogleda, neodreñeno mahnu prema nebu i nastavi da muze kozu.
Proñe dvadeset sekundi. Krupna, hladna kap vode pogodi monaha u lice.
Nekoliko trenutaka kasnije sruči se kratak pljusak. Nimi više nije postavljao
pitanja.
Stari pustinjak se pobunio da Nimi jede više nego što je poneo sa sobom, i malo
posle svitanja trećeg dana ovaj poñe na put. Kada je pri silasku iza njega počeo
da se kotrlja šljunak, on se okrenu i pogleda uz stazu. Stari Jevrejin ga je pratio,
noseći lopatu.
Zbog preñašnjeg sna, Nimiju se ukaza slika otvorenog groba. I kad svanu treći
dan, ona ustade...
Ali grob nije bio otvoren. Umesto toga, u podnožju Mese pronañoše dva groba.
Drugi je očigledno bio iskopan prethodnog dana. Stari Jevrejin se nasloni na
lopatu i začkilji u Nimija.
"A ne, neću da kopam", reče monah. "Ostaj uzdravlje, i hvala ti." Brzim
korakom je pošao prema Sanlaj Bovicu, ne osvrćući se.
Bendžamin mu je dao ime starice. Bez teškoća je pronašao njenu vremešnu
adobu i izbrojao sedmoro dece kako se igraju u dvorištu. Tada mu sinu da je to
'sirotište' koje je opatija oduvek pomagala u selu. Žena je bila mrzovoljna.
Činilo se da zna ko je on i zašto je došao, ali i da ga smatra za otpadnika i
propalicu. "Zašto niste došli po njih pre deset dana? Uzeli su ih na usvajanje."
"Ko?"
"Tri sestre."
"Kuda su ih odvele."
"Nije mi dozvoljeno da kažem."
Kada je Crnozub pokazao znake besa, nazvala ga je ološem, libertincem i lažnim
monahom. Naredila mu je da smesta ode i povukla se u staru adobu.
"Kuda je otišla majka?" doviknu on za njom, ali uzalud, i ostade mu da se uputi
po mraku u opatiju.
Pucnjava je počela sutradan, kada su monasi bili u manastirskoj blagovaonici na
ručku. Gore na parapetu, otac Levion, sada prior, bio je na postu kada je
odjeknulo prvo udaljeno buum! Baš se molio, kao što je često činio, bezmerju
razlomljenog pustinjskog horizonta i Bogu koji ga je stvorio. Prva eksplozija
jedva da ga je prenula iz molitve, iako je pogledom počeo da traga za dimom.
Posle drugog buum! iz trpezarije izlete Onmu Kun i potrča preko dvorišta.
Ugleda Leviona na zidu i pojuri uz stepenice da mu se pridruži.
"Gde?" upita zadihano.
"Ne znam. Ništa se nije videlo."
Buum! Razmak izmeñu eksplozija trajao je otprilike minut i po.
"Zvuči kao da dolazi odande", reče Levion, upirući prstom niz dolinu.
"To je zbog vetra", reče Onmu Kun, gledajući pravo u Mesu Poslednjeg
Pribežišta.
Posle četvrtog buum!, on pokaza prema Mesi. Tamo se zaista video tanak
pramen dima.
Na peto buum! na nekih dve stotine koraka od opatije podiže se oblak prašine.
"Bogamu! Uhvatio nas je u domet!" uzviknu krijumčar.
Na šesto buum! na sredinu puta ispred opatije pade ñule, odskoči kroz otvorenu
kapiju, odbi se od kamene ivice ružičnjaka i odskakuta pravo u manastir i kroz
vrata blagovaonice. Začuše se krici, i iz zgrade pokuljaše monasi.
"Hvatajte zaklon!" dreknu Kunić. "Ostala su mu još dva ñuleta!"
Ali to je bio kraj gañanja, i mada su monasi na svom mršavom predbožićnom
ručku bili gadno preplašeni, jedina stvarna šteta dogodila se u kuhinji; Onmu
Kun se, meñutim, odao pokazavši koliko zna o tome. ðule je bilo pronañeno, i
iako je bilo izobličeno i donekle spljošteno, činilo se da je na njemu bilo urezano
nekoliko hebrejskih slova. Pozvali su stručnjaka. Čitljivi deo zapisa glasio je:
"...učini da hleb iznikne iz zemlje." Bio je to blagoslov hrane. "Ima smisla, s
obzirom na metu", reče prevodilac. Odmah je održano savetovanje u opatovom
kabinetu. Pozvali su Crnozuba i odredili ga da bude islednik, budući da je
poznavao čoveka koliko i ostali i najbolje govorio njegovo narečje.
Sastali su se u gostinskoj kući.
"Po kom pravu boraviš ovde, dobri grañanine?"
"Pozvali su me", reče Kunić.
"Ko?"
"Pa, opat Olšuen, naravno. Ko drugi?"
"Na kardinalov zahtev?"
"Verovatno."
"Opat zna čime se baviš?"
"Ne znam. Ali i da zna, nikada ne bih uneo svoju robu ovamo. Kao što nikad
nisam."
"Znači da je zakopaš u pustinji dok ponovo ne poñeš na put. Tada je otkopaš."
"Ovaj put ju je otkopao onaj starac. Zeznuo sam se. Mislio sam da nikada ne
silazi i da ga ne posećuju. Prvi put sam upotrebio to mesto. Nisam očekivao da
će se usuditi da dira grob."
"On jeste malo lud, ali nije blesav. Znao je da to nije grob. Tako je iskopao tvoj
top i upotrebio ga da nam pošalje poruku."
"Mora da je prekoračio maksimalno punjenje da bi dobacio čak ovamo. I
podigao cev oko četrdeset stepeni."
"I gañao je sa visine od oko pet stotina stopa iznad nas."
"Je li to hteo nekoga da ubije?"
"Stari Bendžamin? Ne. Hteo je da upozori opata na tebe."
"Onda je bolje da odem."
"Šta se nalazilo u drugom grobu?"
"Puške."
"Ako hoćeš da preuzmeš svoju robu, neko će morati da poñe s tobom. Ima nas
šestorica. Svaki od nas može da te savlada."
"Čak i ti?" nasmeja je Kunić.
Crnozub mu istera vazduh i baci ga u ugao. Onmu ga iznenañeno pogleda sa
poda, hvatajući vazduh, ali bez ljutnje.
"Zašto si to uradio, brate Sveti ðorñe?"
"Da ti pokažem da ćeš, u slučaju da se sukobiš sa starcem oko oružja, izvući
deblji kraj."
"Ali to je moje oružje! Namenjeno je Skakavcima, a ja sam njihov šarf."
"Dobro znaš da je to laž. Sâm si mi rekao da uzimaš proviziju."
"Naravno, ako ga prodam. Ako ga izgubim, moje je."
"Ne razumem."
"Moram da ga platim. Šta misliš čije je, kardinala Smeñiponija?"
"Ne znam, ali ne verujem da je njegovo. Dionovo, verovatno. Ali ko god da ga
prodaje, ti si samo posrednik."
"Ali sam i šarf! Tajno, naravno."
I Onmu Kun te noći zaista nestade iz opatije, da se nikada više ne pojavi. Za
izbor šarfa horde bilo je potrebno ispuniti preduslov o srodstvu sa kraljevskim
plemenom, a Nimi je sumnjao da bi ijedan Nomad severno od Nedi En priznao
njegovu tvrdnju. Gai-Sija su poslali da najvećom brzinom odjaše na opatovom
konju do Poslednjeg Pribežišta kako bi zaštitio starog Jevrejina, kao i da ga, ako
bude moguće, nagovori da preda oružje. Vratio se sledećeg dana, vukući top, i
izvestio o dva prazna groba i o tome da Bendžamin nije raskopao drugi. Kun je
očigledno iskopao svoje puške i nastavio put. Tako se dogodilo da je opatija
Lajbovic došla u posed savremenog naoružanja, iako bez municije. Abikju
Olšuen je zaključao top u podrumsku sobu sa zarñalim oružjem iz preñašnjih
vekova.
Novaci su doneli vest o novoj bučnoj raspravi izmeñu kardinala i opata iza
zatvorenih vrata. Ovaj put se odnosila na oružje. Smeñiponi se pojavio iz sobe,
besan i ponižen; rekao je Crnozubu da Olšuen oseća da je gostoprimstvo opatije
bilo zloupotrebljeno.
"Sada zna da se Kunići naoružavaju", reče Nimiju. "Plaši se za manastir, ako
Hanegan posumnja da su monasi umešani. Želi da Džingovi ljudi odu."
"Ali oni nemaju nikakve veze sa tim!"
"Ne, ali se Dom Abikjuovo shvatanje hrišćanstva kosi sa idejom o monasima-
ratnicima. Za njega je to skandal. Zato ćemo uskoro morati da poñemo odavde."
"Jesu li staramajke Kunića zaista izabrale Onmua Kuna za šarfa, kao što on
tvrdi?"
"U zemlji Kunića sve se radi potajno, Nimi. Kod njih se stvari dokazuju u
praksi, a ne objavama. Ako ga ljudi slede u borbi, jeste šarf. Ako ne, nije, bez
obzira na to šta kažu Vidžas."
Bilo se zašlo duboko u Božićni post kada je glasnik iz Hanegan Sitija doneo
poziv upućen svim biskupima, sa potpisom Uriona Benefeza i još sedam
kardinala. Najavljivao je zasedanje opšte crkvene skupštine u Novom Rimu šest
nedelja posle Božića, sa obaveznim prisustvom svih biskupa i opata sposobnih
da putuju. Svrha zasedanja biće usvajanje novih zakonskih propisa o saborima.
"Samo vrhovni poglavar ima pravo da sazove opštu skupštinu", reče Smeñiponi
i odbi da potpiše. Olšuen je takoñe odbio. Glasnik slegnu ramenima i ode dalje.
Vušin je stigao sledećeg dana sa očekivanim pozivom na sabor u Valani.
Smeñiponi, Crnozuba i žuta garda srdačno su ga dočekali, ali je poziv koji
doneo bio prilično neobičan. Činilo se da je Kurija saznala za poziv na opštu
skupštinu, jer je ton ovog poziva bio oštar, a poslednji pasus je pretio
isključenjem za svakog kardinala koji bude učestvovao na nezakonitom
zasedanju u Novom Rimu, 'gde će šizmatici i jeretici pokušati da postave
dokazanog sodomita na presto apostola Petra'. Pismo je bilo potpisano sa Amen,
Episcopus Romae, servus servorum Dei, ali je Smeñiponi sumnjao u njegovu
verodostojnost, jer jezik poruke nikako nije mogao biti Pirgavoperov.
"Opasno se zakuvava", reče Crveni ðakon. "Moramo smesta da poñemo
odavde."

20.
Smatramo da je dovoljno za ranu večeru, svejedno da li pada u šesti ili sedmi
sat, da na svakom stolu budu dva kuvana jela, zbog zdravstvenih ograničenja
braće, tako da onaj koji iz nekog razloga ne može da jede jedno mogne da
obeduje od drugog.
Kanonik svetog Benedikta, poglavlje 39.
Crnozub je imao utisak da je već više od godinu dana neprestano na putu. Ovaj
put nije bilo kočije do Valane. Osmorica ljudi sa šesnaest konja jahali su
papskim drumom na sever. Nekoliko milja južno od odvajanja prema Šardovoj
kući i dalje prema planinama oko Novog Jerusalima, kardinal Smeñiponi se
zaustavio, pozvao Crnozuba i Vušina i obavestio ih da će zaobići to područje.
Crnozub se pobuni: "Gospodaru, jedini koji bi trebalo da skrene s puta sam ja.
Mogao bih da pojašem preko polja na istok, odmaknem nekoliko milja severnije
i ponovo vam se pridružim na drumu pre mraka."
"Ne", reče kardinal. "Ne želim da vide više od jednog od nas. Vušine, odaberi
čoveka koji će projahati pored stražara i odneti poruku gradonačelniku Dionu.
Poruka je, zapravo, jednako namenjena Šardu koliko i Dionu, ali će Šard
poslušati samo Dionova nareñenja."
"Zašto ne bih sâm pošao?" ponudi se Sekira.
"Ne. Šard te se seća."
Nimi reče: "Mogao bi da se seti svakog od nas. Otišao je po pušku i izišao
pucajući na nas kada smo prošle jeseni prolazili ovuda na putu za opatiju."
Sekira ode da se posavetuje sa monasima-ratnicima. Vrativši se, reče:
"Predlažem Gai-Sija. On će biti najmanja meta i jaše najbržeg konja. Ako ne
bude mogao da nañe obilazni put, može da sačeka do mraka i projuri pravo kroz
Prolaz Strašila. Mesečina će biti dovoljno jaka."
Smeñiponi klimnu glavom i mahnu Gai-Siju da priñe, pa ga uputi da izbegava
svaki kontakt sa porodicama koje su čuvale prolaz. "Dionu ćeš reći ovo: 'Na
istoku otvori kapije Divljim Psima i Skakavcima. Na zapadu pošalji poklone
Kuriji.' Ponovi to, molim te."
"Na istoku otvori kapije Divljim Psima i Skakavcima. Na zapadu pošalji
poklone Kuriji."
"Dobro je! Zatim ga podseti na to šta smo Nimi i ja videli u Haneganovim
rukama. Poslao sam mu poruku o tome iz opatije. Ako ju je dobio, znaće šta
treba da se radi. Na kraju će ti dati da povedeš dobro natovarenu mulu. Napusti
Novi Jerusalim sa zapada i nastavi što brže možeš u Valanu."
Gai-Si sjaha, pokloni se kardinalu i sede pored staze. "Sačekaće mrak", reče
Sekira. "I ja mislim da je tako bezbednije."
Smeñiponi pogleda Crnozuba. "Zašto si tako razočaran?" upita.
"Nije to ništa, gospodaru."
"Nadao si se da će neko moći da sazna da li je Edreja u očevoj kući?"
"Znam da to nije jednostavno. Bilo bi opasno."
"Nema veze. Gai-Si može da pita Diona."
"I da čuje istinu kao što sam je i ja čuo?"
Smeñiponi slegnu ramenima. "Ne mogu da naredim Dionu šta da kaže ili radi,
osim sa mojim vlasništvom."
Bilo je to prvi put da je kardinal izjavio da je arsenal njegovo vlasništvo, ali to
nije bila Crnozubova briga.
"Gospodaru, voleo bih da Gai-Si ne pominje Edreju Dionu."
"Zašto ne?"
"Zato što će početi da razmišlja o izdajniku ili uhodi kada mu Gai-Si kaže za
pištolj koji smo videli kod Filipea. A Edreja je baš negde u to vreme pobegla od
kuće. Mi znamo kuda je otišla, ali joj gradonačelnik možda neće poverovati."
Kardinal pogleda odozgo u Gai-Sija. "Jesi li čuo i razumeo ovo?"
"Da, gospodaru kardinale. Ćutaću."
"Onda se vidimo u Valani. A sad, da pojašemo otprilike milju u čestar kleke."
Tri dana kasnije, u ponedeljak uveče trećeg aprila, ulogorili su se u čestaru pola
milje istočno od papskog druma. Trebalo je da to bude noć punog meseca u
Svetoj Nedelji, ali sunce još nije bilo zašlo, i pošto su im zalihe hrane bile na
izmaku, Nimi je pošao napred u potrazi za korenjem i jestivim biljem koje je
počelo da niče, a Vušin je uzeo jedino vatreno oružje koje su imali i otišao u lov
na sitnu divljač, dok su ratnici skupljali drva i održavali vatru. Smeñiponi, vidno
iscrpljen od dugog puta i sa gadnim kašljem u razvoju, umotao se u ćebad i
zaspao još pre mraka, sa glavom na sedlu.
Crnozub je iskopao nekoliko glavica divljeg luka na obali poluzamrznutog
potoka; imale su vrednost samo kao začin, ako se Sekira vrati sa mesom.
Naravno, bio je to dan Božićnog posta, ali i preke potrebe, naročito za kardinala,
koji se nikada nije sasvim oporavio od ispita u rasplodnoj jami. Nimi pokuša da
odredi svoj položaj u odnosu na logor posmatrajući sunce na zalasku, prve
zvezde i na kraju sjaj logorske vatre u daljini. Pronašao je juku i oštrim štapom
iskopao nekoliko mršavih korenova iz tvrde zemlje.
Tada začu dva pucnja i zaključi da je to bio Vušinov pištolj, ali se odmah zatim
začuo i treći - suviše brzo da bi Vušin stigao da napuni. Duž obale potoka u
podnožju brda projuri konj, i on ugleda nomadskog jahača. Iz pravca logora
začu se vika, propraćena još jednim hicem, ali je uspeo da prepozna samo
glasove predradnika Džinga i Vuzo-Loa na njihovom jeziku, sve dok nije začuo
Sekiru kako uzvikuje smrtnu pretnju na lošem, ali razumljivom narečju Divljih
Pasa, kao i slabiji odjek kardinalovog glasa koji je potvrdio da je pretnja stvarna
i ozbiljna.
Nimi požuri nazad prema svetlosti vatre, trudeći se da bude što nečujniji. Dva
nomadska odmetnika sedela su na zemlji, ruku vezanih na leñima, okruženi
Smeñiponijevim telohraniteljima. Kardinal je sedeo u svojoj vreći za spavanje.
Neki čudan konjić bio je vezan za stablo kleke, a na panj su bile naslonjene dve
muškete.
"Nimi, gde si?"
Bio je to Smeñiponijev glas. Crnozub požuri u krug svetlosti vatre i sruči juku i
divlji luk pored trupla ustreljenog divljeg psa. Kardinal iskrivi lice na miris luka.
Vušin objasni šta se dogodilo. Trojica onih bez majki sa samo jednim konjem
pokušali su da ukradu dva konja od kardinala. Jedan od njih uspeo je u tome, ali
su dvojicu koji su sjahali da pretresu i opljačkaju Smeñiponija iznenadili i
zarobili Sekira i ostali, pošto su čuli njihovo približavanje.
Odrpani Nomadi preplašeno su posmatrali neobične ratnike, naoružane
dugačkim sečivima.
"Nimi, objasni im kako stoje stvari", reče Sekira, namignuvši.
Crnozub obrisa zemlju sa ogrtača i ode da stane iza svog gospodara. Okrenuvši
se prema njima preko vatre, uspravi se, uperi prst u jednog od njih i reče na
besprekornom skakavačkom:
"Poznajem vas. Vi zlostavljate ovu oblast. Ovaj put ste nasrnuli na apostolskog
vikara hordi, kome čak i Ozle Hoengan Čuir, Qoesach dri Vordar, dolazi po
savet, a da ne pominjem šarfa Skakavaca, Eltura Brama. Vaš pajtaš upravo je
ukrao konja visokog šamana sveg hrišćanstva, budućeg šarfa i praujaka svete
rimske katoličke crkve. Uz to ga je izabrao i Borbeni Lešinar, što su objavile
Vidžas."
"Ne preteruj, Nimi", reče kardinal na crkvenom.
"Konj za konja!" reče smeliji od dvojice. "Uzmeš ovog konja, veliki čoveče, i mi
kvit."
Nimi preñe preko njegovih reči i obrati se čoveku koga je prepoznao. "Ti! Bio je
to Sveti Ludak lično, sada gospodar hordi, koji te je sprečio da siluješ Edreju
prošle godine, blizu Šardove kuće, nedaleko odavde."
Odmetnik slegnu ramenima, ali mu je držanje odjednom bilo manje
samopouzdano.
Smeñiponi se iskobelja iz vreće i ode da osmtri zapuštenog mustanga. Obišavši
oko male kobile, okrenu se prema njima i strogo reče na narečju Divljih Pasa:
"Ona pripada Hongin Fujoe Vurn. Oskrnavili ste kobilu Žene Divljeg Konja!
Ozle Hoengan Čuir bi vašim crevima nahranio pse. Vušine, smesta oslobodi ovu
životinju."
Sekira dvaput zamahnu mačem, jednom da preseče uzicu kojom je kobila bila
vezana za drvo, drugi put da je pljoštimice pljesne po sapima. Mustang frknu,
ritnu se i odjuri u noć. Pošto Gai-Si nije poveo rezervnog konja za svoj galop
kroz Prolaz Strašila, i dalje su imali konja viška, ali ni Smeñiponi ni njegove
sluge nisu nameravali da se stvar završi na tome.
"Ko je vaš voña?" upita kardinal.
"Njegovo ime je Jaše-Sve."
"Koliko je daleko njegov logor odavde?"
"Skoro dan jahanja, veliki čoveče."
"Koliko ljudi broji vaša banda?"
Činilo se da odmetnik nekoliko trenutaka broji na mentalne prste. "Trijes-sedam,
mislim."
"Ima li žena? Dece?"
"Juče je bilo pet zarobljenih. Danas možda više, možda manje."
"Koliko bandi kao što je vaša ima u ovom kraju?"
"Ne znam. Ponekad sretnemo druge ljude bez porodice. Nekad se borimo, nekad
jašemo zajedno. Na granicama zemlje Divljih Pasa ima mnogo neženja, kao i na
jugu, duž Nedi En."
"Da li nekad napadate i pljačkate farmere?"
"To ne bi bilo mudro."
"Ali se dešava?"
"Povremeno."
"Da li biste pristali da vam plate da napadate farmere?"
Zarobljenici se zgledaše i nelagodno promeškoljiše. Smeñiponi objasni:
"Skakavci su u ratu sa Haneganovim farmerima."
"Znamo, ali mi smo u ratu i sa jednima i sa drugima."
"Ali pretpostavimo da vas Skakavci prihvate kao saveznike?"
"Oni to nikada ne bi učinili, veliki čoveče."
"Da li vam je ovaj monah rekao da sam ja šaman svih hordi?"
"Ne znamo šta to znači."
"To znači", reče Crnozub, "da reč njegove eminencije slušaju sve tri horde."
"Da li biste se borili protiv Hanegana pod Demonskim Svetlom?"
"To je nemoguće."
"A pod šarfom Kunića?"
Ideja o šarfu Kunića natera vezane da prsnu u gromoglasan smeh.
"Pustite kukavice da idu", naredi Smeñiponi. "Vi cvileći divlji štenci, sad ima da
odete vašem Jaše-Sve i da mu kažete da doñe kod mene u Valanu, ako i sâm nije
kukavica, i da dovede konja koga ste ukrali. Ako to ne učini, bićete proterani
južno od Nedi En i istočno od Zaliva Duhova. Hanegan će već znati šta će sa
vama."
Božić je došao pre nego što su stigli u Valanu. Smeñiponi je održao misu
Vaskrsenja u jednoj zabačenoj crkvi, uz pomoć putujućeg misionara koji je
mucao tokom čitave liturgije, suviše preplašen zbog prisustva visokog
sveštenika da bi išta uradio kako valja.
Nekoliko dana kasnije, jedan brzi glasnik iz Poble, gde su proveli noć, odneo je
vest o njihovom dolasku u Valanu, pa su ih Soreli kardinal Nouvot i Elkin,
stražar iz SPEP-a, čekali u Kući Divljači, gde je kardinal godinu dana ranije
ugostio Blago Svetlo. Sunce je bilo na zalasku, i oni naručiše večeru. Dvojica
prelata i njihovi pomoćnici seli su za jedan sto, a Vušin i žuta garda za drugi.
Soreli Nouvot bio je brz govornik i imao je dosta toga da objasni.
Pre nego što je podneo ostavku, koju je Nouvot, jednako kao i Smeñiponi,
smatrao neregularnom, ali i neopozivom, papa Amen je prekinuo dotadašnju
tradiciju i postavio nove kardinale, ukupno četrdeset devetoro njih, i preduzeo
dotle nezabeleženu stvar da isti broj kardinala liši tog zvanja. Smeñiponi je bio
šokiran ovom vešću, ali je to pokušaj sazivanja sabora učinilo razumljivim, ako
ne i zakonitim.
Amen Pirgavopero, koji je insistirao da njegova ostavka bude podneta Kuriji,
povukao se u svoje preñašnje obitavalište, drevnu nastambu koja kao da je bila
izrasla iz planinske litice i koja je u svoje vreme služila kao podrum, a pre toga
bila pećina čiji su dublji zakuci nikada nisu bili potpuno istraženi i koje je starac
otvorio 'da omogući planinskim duhovima da izlaze i ulaze'. Tu su kardinali iz
Kurije dolazili da se savetuju s njim, da ga grde i mole, ali sve uzalud.
A bilo je novosti i iz Teksarka. Iako se tekst onoga što je trebalo da bude
Amenova ostavka pojavio tamo, poslat telegrafom, originalni potpisani primerak
dokumenta, ako je i postojao, nije se mogao pronaći u Valani niti igde drugde.
Jedan preduzimljivi falsifikator u prestonici Carstva prodao je veštu imitaciju
originala arhediocezi Teksarka za iznos od deset hiljada piosa, koji mu je bio
isplaćen pošto je policijski stručnjak potvrdio da je to zaista rukopis antipape,
Amena. Ali je potom drugi stručnjak dokazao da dokument sadrži upadljive
greške koje nastaju prilikom prenosa teksta telegrafom, uključujući i nekoliko
čisto operativnih kodova, kao što je bio ZMF, što znači 'prekid, sledi nastavak'.
Falsifikator je prebegao na teritoriju Kunića, i više ga niko nije video.
"Kao što sam ti rekao, papa je odbio da živi u palati", reče Nouvot, "i vratio se u
svoje staro boravište. Božićnu misu je služio kod kuće, a ne u Jovanu Izgnanom.
Prima svakoga ko doñe da ga vidi, i bez ljutnje trpi svakojaka poniženja.
Potpisao je sigurno na desetine praznih bula. Pristaje da utisne svoj pečat u
vosak gotovo svakog dokumenta. Uopšte nisam siguran da li ih prethodno
pročita. Ko zna da li je zaista postavio sve te kardinale, ili je to neko učinio
preko njega? Trebalo bi da znam, ali ne znam. Zato što je saznao za neke puške
u SPEP-u i misli da sam ja odgovoran za to."
"Pa, moraću da mu priznam da sam ja..."
"Nemoj. U suštini, sada i jesam odgovoran. Njegovi postupci odaju čoveka koji
je izgubio orijentaciju, ako ne i razum, ali ne i dobrodušnost. Tebe, Ilaja,
neprestano pominje, i veseliće se kada čuje da si se vratio. Već sutra moraš da
odeš da ga vidiš. I ti i brat Crnozub."
"Naravno. Alo o čemu će biti reči, ako neće o oružju?"
"Tvoja kandidatura za papu bila je njegovo delo. Stoga će njegov jedini
agendum verovatno biti da te proizvede u pontifa."
"Moram da ga odgovorim od toga."
"Pa, možeš da pokušaš. Ali pored novih kardinala, u grad pristižu i članovi
Koledža, i to masovno. A neki od onih sa istoka dovode oficire i emisare koje si
pozvao. Prijavili su ih kao oružanu pratnju."
"U odgovor na isti poziv koji sam ja dobio? Ko je sastavio tu bljuvotinu?"
"Domidomi kardinal Hojdok."
"Poznajem li ga?"
"Ne. On je jedan od novih. Iz Teksarka je, ali ga je Benefez isključio iz crkve
zbog podrške papi Amenu, a papa ga je postavio za kardinala. Inače je grañanski
advokat, a ne sveštenik."
"Kako istočnjaci stižu ovamo?" upita Smeñiponi.
"Uglavnom kroz Ajovu. Izgleda da se farmeri tamo bolje slažu sa Skakavcima.
Dosta trguju meñusobno. Tek poneka teksarška patrola zañe severno od reke
Mizerije, i tamo ne zaustavljaju kardinale, čak i ako znaju da dolaze na sabor."
"Mizerija je ime reke?"
"Staro ime bilo je Misuri, gospodaru", umeša se Nimi.
"'Mizerija' joj danas više odgovara", reče Soreli. "Pre okupacije farmi bio je to
prirodni put do Novog Rima."
"Naravno. Ne služi me pamćenje. Prva stvar koju sutra moram da uradim jeste
da pošaljem glasnika Svetom Ludaku i Irvasu Plivaču da doñu ovamo na sabor, i
da pošaljem oružanu grupu u Novi Jerusalim po novo oružje."
"Irvas Plivač?"
"Šarf Eltur Bram, Hultorov brat. Šarf Skakavaca."
Donesoše im večeru. Ovaj put to je bila divljač sa dobrim crnim vinom. Bili su
gotovo izgladneli posle dugog predbožićnog putovanja i lake hrane. Nimi se
odsutno zapita da li bi trebalo da ispovedi da je jeo divljeg psa na ražnju u vreme
posta, iako je kardinal dao dopuštenje zbog vanrednih okolnosti.
"Usput, kako stoje stvari u Teksarku?" upita kardinal Nouvot.
"Pa, eto, svuda u Provinciji izbijaju bune. A tu je, naravno, i povremeno
čarkanje sa Skakavcima. U Hanegan Sitiju malo se toga promenilo, osim što
dovoze pustinjske životinje radi ratovanja u bezvodnim oblastima. I znaju za
naše oružje."
"Dva loša predznaka."
"Još jedna stvar." On pogleda prema susednom stolu i kucnu Vušina po ramenu.
"Sekiro, zaboravio sam da ti kažem za jednu malu promenu."
"Gospodaru?"
Smeñiponi pogleda Crnozuba. "Reci mu ti."
"Njegovo carsko veličanstvo zamenilo te je mehaničkim glavosečom, Sekiro."
Vušin slegnu ramenima. "Čovek bez senke i oblika, kada seče glave, i sâm
postaje mašina sekačica. Tu se ništa nije promenilo."
Ovo izazva mrmljanje, pre negodovanja nego odobravanja, meñu ostalim
prisutnim ratnicima.
"Izuzetan čovek", reče Soreli pomalo uzdrhtalim glasom kada se Vušin ponovo
okrenuo od njih.
"Čovek bez senke i oblika", glasno je razmišljao Smeñiponi.
Prošle su četiri nedelje otkako su poslednji put videli Gai-Sija, i već su počeli da
se brinu da je pao u Prolazu Strašila kada se ipak pojavio, ali ne sa mulom teško
natovarenom 'poklonima za Kuriju' kao što je stajalo u Smeñiponijevoj poruci,
već sa gradonačelnikom Dionom. Tajna Novog Jerusalima više nije bila tajna.
Smeñiponi nije pokazao iznenañenje zbog ovoga, i Nimi shvati da je poruka
Dionu, zapravo, bila šifra.
Valana nikako nije mogla da smesti bujicu kardinala i čitavu brigadu lake
konjice, koje su se grañani poprilično uplašili jer se velikom brzinom proneo
glas da su ti naoružani ljudi, u stvari, aveti. Ali magister Dion nije imao nameru
da paradira njima. Njegovi ratnici odmah su postavili utvrñeni logor oko zgrade
na jednom brdu podaleko od grada. Čim su kola bila istovarena, ponovo su ih
poslali u Novi Jerusalim po novi tovar. Takoñe su bili planirani redovni konvoji
koji će njegove ljude snabdevati hranom, municijom i drugim svakodnevnim
potrebštinama vojničkog života. Bilo je predviñeno da u početku spavaju u
šatorima, ali je posle četiri dana bila izgrañena stalna zgrada od brvana ispod
koje je bio podrum za skladištenje municije i ponovno punjenje mesinganih
čaura. Mašine za punjenje bile su jednostavne i prenosne, tako da su mogle da
prate vojsku u bici.
U potrazi za obaveštenjima o Edreji, Nimi se obreo nadomak kapije
novoizgrañene utvrde, nadajući se da će izmoliti razgovor sa magisterom, koji je
sada imao ulogu glavnokomandujućeg oficira. Učtivo su mu saopštili da sačeka,
i poslali jednog od stražara u oružarnicu. Crnozub zapodenu razgovor sa ostalim
stražarima.
Opazio je da su njihove puške slične pištoljima po tome što su imale obrtne
cilindre, ali sa šest komora umesto pet. Stražar mu pokaza da je municija istog
kalibra kao ona za pištolje, i od istog mesinga; razlikovali su se samo težina
metaka i barutno punjenje. Municija za pištolje mogla je bezbedno da se
ispaljuje iz pušaka, sa kraćim dometom, ali je bilo opasno koristiti snažnija
punjenja u pištoljima. S obzirom na retkost bakra, bilo je veoma važno sačuvati
ispaljene čaure, čak i u borbi.
Stražar se vratio posle tri sata čekanja. Nimiju su preneli Dionovo učtivo
izvinjenje i poslali ga nazad. Vratio se u privatnu kuću Crvenog ðakona izvan
grada, gde su svi privremeno stanovali.
Smeñiponi je dobio spisak novih kardinala koji je papa Amen sastavio u
njihovom odsustvu, pa je dao primerak Crnozubu da ga i on ima, zajedno sa dve
kopije poziva svim pristiglim kardinalima da se prijave u papskoj palati kod
službenika državnog sekretarijata, koji je papa Amen posle interregnuma dao u
nadležnost Hilanu kardinalu Blezu. Naložio je Nimiju da jedan primerak poziva
pošalje poštom u crkvu Svetog Jovana Izgnanog i da zatim unajmi gradskog
objavljivača da glasno izvikuje tekst drugog primerka na svakoj raskrsnici u
gradu.
Obavivši ove poslove, Nimi je svratio u svoj stari stan, gde ga je dosta skrušeno
pozdravio Aberlot, koji se zaljubio u mlañu sestru pokojnog Džaezisa.
"Imam utisak", reče Aberlot sa neuobičajenom ozbiljnošću, "da je taj svet u
planinama podjednako netrpeljiv prema došljacima kao što su ovi netrpeljivi
prema avetima. Gledaju nas, u stvari, kao niža bića."
"Edreja to nikada nije radila."
"Znam. Ona je, usput, u zatvoru."
"Oh, Bože! Jesi li je video?"
"Ne, nisu mi dozvolili."
"Za šta je optužena?"
"Pre nekoliko meseci otišla je bez dozvole. To je sve što znam."
Uz pomoć autoriteta svog poslodavca, Crnozub je dobio priliku da razgovara sa
magisterom Dionom. Dion je učtivo saslušao Nimijevu priču o Edrejinom
putovanju u opatiju Lajbovic, a zatim u Mesu Poslednjeg Pribežišta, gde se
porodila.
"A posle toga se vratila u očevu kuću", dovršio je. "To je sve što je učinila."
"A otac ju je pretukao i doveo meni. Ne smemo da dozvolimo da nam ljudi
odlaze bez dozvole."
"Ali imala je stalnu dozvolu da dolazi u Valanu!"
"Nije imala dozvolu, već nareñenja."
"Ali njen otac bi ubio decu."
"Decu?"
"Blizance, kako mi je rekao stari Bendžamin."
"Sve to što mislite da znate, dakle, u stvari je rekla-kazala. Videću šta je posredi,
ali će ona u meñuvremenu ostati u pritvoru. Shvatite to kao zaštitu od njene
porodice. Ionako je nikada više nećete videti. Ni vaš kardinal ni ja to nećemo
dozvoliti."
Crnozub napusti logor, ogorčen na gradonačelnika i Smeñiponija. Nameravao je
da usput svrati do brdskog doma Amena Pirgavopera i da ga moli da interveniše,
ali je najmanje četrdeset ljudi, meñu kojima je bilo i više kardinala, stajalo u
redu ispred njegovih vrata, pa je čak i sâm Crveni ðakon bio deseti po redu. On
se zato napravi da ga nije video, i ode u najbližu crkvu da se molitvom oslobodi
gneva.
Prvog dana maja - koji je obično bio sveti dan Nomada - po Smeñiponijevom
pozivu na ratni savet, u grad zajedno ujahaše Čuir Hoengan, njegov polunećak
Okšo, otac Ombroz i Demonsko Svetlo sa jednim od svojih añutanata.
Smeñiponi se iznenadio kada je saznao da je Okšo, uprkos svojoj mladosti, bio
izabran za šarfa Divljih Pasa pošto su Svetog Ludaka postavili za sudiju i voñu
sve tri horde. Voñe Divljih Pasa poklonile su se i poljubile kardinalov prsten.
Eltur Demonsko Svetlo se uzdržao, ali je pozdravio vojnim pozdravom Nomada.
Sledećeg dana sa juga je stigao Onmu Kun, sasvim trezan, sa kožnim šlemom i
znakom svoje porodice. Predstavio se kao šarf Kunića. Pošto im je bila poznata
Onmuova reputacija, ostali zatražiše da vide dokumente. Pokazao im je svitak
meke jelenske kože sa vezom Vidžasa koji je prikazivao ljudski lik sa ušima
kunića. Iz bisaga je izvadio nisku lešinarovog perja, koju su takoñe izradile
Vidžas; sveti talisman trebalo je nositi na šlemu, i to samo u borbi. Posle kraće
rasprave i izvesnog sumnjičavog odmahivanja glavom, njegovi dokazi bili su
prihvaćeni. U želji da im ukaže počasti, Smeñiponi sa odobrenjem Kurije smesti
voñe Nomada u papsku palatu, pošto se papa bio povukao u svoju preureñenu
pećinu u brdu i odbijao da se vrati.
Vojno savetovanje bilo je zakazano za četvrtak četvrtog u SPEP-u, i
zapovedniku Dionu je bio upućen poziv da doñe i povede svoje više oficire. Ali
u noći trećeg u grad ujaha velika sramota i u svetlosti punog meseca projaha
kroz grad do Smeñiponijevog imanja i diže veliku galamu na kapiji. Vušin i
Vuzo-Lo smesta istrčaše iz trpezarije da provere gosta, ali se odmah vratiše da
pozovu Crnozuba.
Nimi se zapilji u čudo koje je stajalo napolju na mesečini. Pred njima se nalazilo
sto pedeset kilograma mišića i crnih malja, prekrštenih ruku i očiju koje su
sevale. Neznanac je sipao psovke na lošem skakavačkom i zahtevao da vidi
'hrišćanskog šamana koji se hvalio mojim ljudima da je venčan sa Bureganom i
nazivao me kukavicom'.
Crnozub proguta knedlu i vrati se do stola. "Pred vratima je, čini mi se, jedan od
onih bez majki, koji želi da govori sa vašom eminencijom."
"Ko je on?"
"Mislim da ga zovu 'Jaše-Sve'. Sećate se odmetnika koje ste oslobodili?
Pominjali su svog voñu..."
Kardinal obrisa sos sa usana, ustade i ode do ulaza.
"Gde je moj konj?" upita zdepastog odmetnika.
"Vezan je za kapiju, prokleti travojedu."
"Onda uñi da jedeš govedinu sa nama, prokleti lopove."
Čovek uñe u kuću, okružen sumnjičavim ratnicima sa isukanim kratkim
mačevima. Zbog smrada koji je širio oko sebe, kardinal ga posadi u začelje
stola. Većina ostalih već je bila završila onedovanje. Sluga mu iseče nekoliko
komada pečene govedine i donese iz kuhinje krompir pržen sa lukom. Još je bilo
rano za ono što je Nomad nazivao trava, ali se požalio na nedostatak
'unutrašnjeg mesa' uz govedinu. Nimi je znao da Nomadi jedu doslovno celu
životinju, izuzev kože, rogova, papaka i kostiju. Bila je to osnova recepta za
lečenje radijacijske bolesti blaženog Boedulusa. Odmetnik je jeo rukama,
omotavajući goveñe odreske oko komada krompira. Kardinal mu se obrati.
"Hvala ti što si mi vratio konja. Nego, jesi li znao da su šarfovi hordi, kao i sâm
Qoesach dri Vordar ovde u gradu?"
Jaše-Sve prestade da jede i besno ga pogleda. "Ti si me pozvao. Oni su
neprijatelji. Jesi li hteo da me ubiješ?"
"Ne, hteo sam samo svog konja."
"Mojim ljudima si pomenuo borbu protiv farmera. Za novac."
"Hteo sam da znam šta misle."
"Koji farmeri su tvoji neprijatelji? Oni iz okoline?"
"Ne, nego oni pod zaštitom biskupa od Denvera."
Crnozub se umeša da objasni. "Njegova eminencija želi da upotrebi reč 'grañani'
i misli, zapravo, na podanike Hanegana, tačnije na oružane snage Teksarka. Ne
misli na mirne ljude koji obrañuju zemlju i ubiru letinu. Mnogi od njih su bivši
Nomadi, uključujući i moju porodicu."
"Hvala ti, Nimi", pomalo jetko reče Smeñiponi, pa se ponovo okrenu Jaše-Sve:
"Koliko naoružanih ljudi možeš da sakupiš, ako odlučiš da to uradiš?"
Jaše-Sve kao da je na trenutak uzeo da se bavi mentalnom aritmetikom. "Zavisi
od toga koliko platite. U zlatu, ne mnogo. Trebaju nam dobri konji. Porodice nas
ubijaju ako uzmemo divlje konje. Dajte nam dva dobra konja i ženu po čoveku, i
dobićete malu vojsku."
"Konje može, ali ne i žene. Kolika je ta vojska?"
"Možda četiri stotine ratnika. Ali Skakavci su u ratu protiv farmera na istoku.
Nećemo se boriti pored njih."
"Razumem. A pored Kunića?"
Jaše-Sve odjednom postade oprezan. "Crvljivo Lice mi je rekao da si pretio da
ćeš nas proterati južno od Nedi En, na teritoriju Teksarka."
"Gai-Si, donesi jednu od onih novih pušaka."
Mali ratnik ode u susednu sobu i vrati se sa jednom od pušaka sa zapadne obale.
"Napuni je i povedi ga napolje da mu je pokažeš."
Smeñiponi i Crnozub ostadoše za stolom dok je sluga raščišćavao sto. Napolju
odjeknu šest hitaca za isto toliko sekundi, propraćenih rzanjem i topotom kopita
na prilaznoj stazi.
Vušin se vrati unutra sa odmetnikom, koji je držao praznu pušku u rukama i sa
strahopoštovanjem je posmatrao. "Žao mi je. Vaš konj je pobegao."
"Kada ga nañu, daj ga ovom šarfu odmetnika, kao i pušku."
Zdepasti posetilac se zapanjeno zagleda u Smeñiponija. "Nisam ti ništa obećao!"
"Znam. Dok to ne budeš učinio, nema poklona."
"Nema obećanja!"
"Čuj, hoću samo da ostaneš ovde večeras i sutra do večeri. Nećeš moći da doñeš
na sastanak, jer se bojim da bi neko mogao da te ubije. Kada si dolazio u grad,
jesi li primetio utvrdu na brdu?"
"Da. Nedavno sagrañena."
"Sutra uveče ćeš otići tamo da razgovaraš sa gradonačelnikom Dionom i
Kunićem Onmuom Kunom. Svi ljudi koje regrutuješ biće pod njihovom
komandom, kao i ti, i nećete biti proterani južno od Nedi En. Tamo ćete ići
dobro naoružani i sa mnogo drugih ratnika."
"Razmisliću o tome."
Kardinal skrenu pogled. "Sekiro, sredi mu da se okupa, potkrati kosu i bradu, i
obuci ga kao gorštaka. Može da ostane kod nas do sutra uveče."
Jaše-Sve besno zareža i pokuša da ustane, ali ga šest isukanih mačeva umiri.
Dozvolio je da ga odvedu.
Smeñiponi upitno pogleda Crnozuba.
"Gospodaru, ti ljudi žive od ubijanja i pljačke."
"Pa, tako je u ratu, zar ne?"
Nimi se te noći svim srcem molio za mir, ali se pri tom bojao da Devica neće
uslišiti molitvu. Ako kardinal bude stvarno izabran za papu, postaviće je za
zapovednika hordi.

21.
Kad god u manastiru bude valjalo obaviti neki važan posao, neka opat sazove
čitavu zajednicu i objavi šta treba da se učini... Razlog zbog koga
preporučujemo da se sve dâ na savetovanje jeste taj da Gospod najbolja rešenja
često otkriva upravo najmlañima.
Kanonik svetog Benedikta, poglavlje 3.
Nimi je te noći loše spavao i dva puta se budio iz ružnih snova da se moli pred
raspećem. U jednom od tih bdenja imao je posetioca. Mesečina koja je padala
kroz prozor na belu posteljinu otkrila mu je tamni lik na vratima. Takva telesina
mogla je da bude samo Jaše-Sve. Brzo se podigao na noge, spreman da se bori
ako odmetnik pokuša da potvrdi svoje ime. Ali telesina samo zagrokta i ode
dalje. Nekoliko sekundi kasnije, za onim bez majke kroz hodnik se prošunja još
jedna prilika. Zaključio je da je to jedan od ratnika žute garde koji ga je pratio.
Odmetnik je verovatno samo tražio mesto gde će olakšati bešiku.
Nimi se vrati u postelju. Strepeo je od novog dana jer je jasno video smer
razvoja budućih dogañaja i način na koji ih je Smeñiponi usmeravao. Crveni
ðakon nije doslovno crtao mapu budućnosti, ali je bio posvećen jednom cilju:
ispitivao je na koji bi način sve što se dogañalo moglo da mu koristi u ostvarenju
tog cilja. Nimi nije imao ništa protiv rušenja Carstva ili smanjenja njegove moći
i obnove papstva u Novom Rimu. Bilo je to ono čemu je Smeñiponi težio. Čak
su mu se i neka od sredstava činila opravdana. Znao je da postoji nešto što se
zvalo pravedni rat; nije sumnjao u drevno učenje. Ali Lajbovic je bio čovek
mira, zar ne? - posle ratoborne mladosti - a on je i dalje bio svečev duhovni
sledbenik, bez obzira na to što je bio manje dobrovoljni pripadnik svečevog reda
pod opatima kakvi su bili Džarad i Olšuen. Kao i opati i njegova braća, odrekao
se sveta, ali je sada bio usred njega, i odricanje mu se činilo besmisleno.
Probdeo je veći deo noći, prisećajući se svoje privrženosti Lajbovicu i svetoj
Devici. Kada je najzad nakratko usnuo, sanjao je Edreju, probudio se sa
erekcijom i potisnuo potrebu da masturbira jer je već svitalo i ljudi su počeli da
prolaze hodnikom.
Mrzovoljno je pošao sa kardinalom na sastanak u palati sa voñama hordi i
Novog Jerusalima. Pretpostavljao je da će potrajati najveći deo dana. Primetivši
njegovu nevoljnost, poslodavac mu reče: "Žao mi je, Nimi, ali bićeš mi
potreban. Kao i Skakavcima."
Bila su prisutna samo četiri člana Svetog Koledža: Soreli Nouvot, Čuntar
Hadala, Ilaja Smeñiponi i jedan od novih kardinala, izvesni poglavica Hoken
Irikava, koji je tvrdio da je kralj severoistočnog šumskog naroda; na crvenom
šeširu nosio je prišiveno pero. Takoñe je tvrdio da je po tituli viši od svih
prinčeva crkve osim samog pape. Pored četvorice kardinala, tu je bilo još
nekoliko vojnika različitih narodnosti poreklom istočno od Velike Reke i
zapadno od kontinentalne raseline, koji su došli u grad sa svojim kardinalima
biračima. Usledila je prozivka i upoznavanje. Dion je očigledno i dalje bio ljut
zbog Nimijevog zahteva u pogledu Edreje i u samom početku se pobunio zbog
njegovog i Vušinovog prisustva.
Smeñiponi se okrenu Elturu Bramu, namignu i reče: "Da li biste, molim vas,
izvestili zapovednika o sukobima Skakavaca i Teksarka posle smrti vašeg
brata?"
Šarf se suvo osmehnu i poče da govori. Posle minut i po, Dion podiže ruku.
"Šta ovaj govori?"
"Ja ga uglavnom razumem", reče kardinal, "ali sam dobro govorim samo
kunićki, a pseći solidno. Skakavački je maternji jezik brata Crnozuba."
Dian pogleda Nimija i klimnu glavom.
"A Vušin zapoveda žutom gardom, koja obučava ljude veoma delotvornim
načinima borbe bez oružja."
Gradonačelnik se pomiri sa ovim, ali da bi dokazao nepristrasnost, naredi Uladu
i ostalim svojim oficirima da odu da greju klupu u hodniku. Crnozub poče da
prevodi izveštaj šarfa Demonskog Svetla o najnovijim čarkanjima izmeñu
njegovih ratnika i teksarške konjice, ali je bila reč samo o sporadičnom
ratovanju sa malo povreñenih i poginulih. Zbog nareñenja dobijenih od Svetog
Ludaka, snage Skakavaca nisu nanovo napadale zaštićene farme. Bram ironično
primeti da su nebranjene farme severno od Mizerije bile pošteñene napada od
trenutka kada je počela trgovina izmeñu farmera i Nomada.
Većina velikodostojnika imala je sopstvene tumače, koji su prevodili lokalna
narečja na crkveni. Bio je to spor proces. U središtu pažnje najčešće je bila mapa
tog dela kontinenta, oblast izmeñu Stenovitih i Apaločan planina. Mapa je
predstavljala problem za sve Nomade osim Svetog Ludaka, ali se otac Ombroz
trudio da im pomogne objašnjenjima odnosa Zemlje i njene papirne predstave.
Nimi je opazio da se pretvorio u uši i glas šarfa Skakavaca, i uskoro je počeo da
upozorava ostale, naročito Smeñiponija i Diona, kada bi u meñusobnom
obraćanju prešli na crkveni ili ol'zarški, ne čekajući da on prevede. Onmu Kun
se takoñe služio trima jezicima, ali Demonsko Svetlo, ako je i razumeo još neki
govor osim nomadskih, ničim to nije pokazivao; Nimi, meñutim, opazi da je šarf
dizao veñe kada bi ga čuo kako izraz 'Crvena Brada' prevodi u 'njegova
eminencija'. Njegova eminencija, opet, iako je pomalo govorio skakavački,
pravio se da ne razume ni reč. Bram nije reagovao ni na šta što mu je bilo
saopšteno u obliku zahteva ili nareñenja ukoliko nije dolazilo od Gospodara
Hoengana Ozle Čuira. Činilo se da uvažava samo Qoesach dri Vordara.
Nimi je uhvatio sebe kako se divi voñi Skakavaca. Bilo je to, doduše, divljenje
koje čovek oseća prema grizliju ili pumi, ali je pri tom imao na umu da je i sâm
možda bio daleki roñak Demonskog Svetla. Šarf se nije sa prezirom i grubo
ophodio prema monahu, iako je dobro znao da su Crnozubovi preci bili napustili
hordu da bi obrañivali zemlju u posedu denverske arhedioceze.
U jednom trenutku opazio je da Sveti Ludak gleda u jedan od prozora blizu
svoda dvorane. Crnozub pogleda u tom pravcu i vide da je to isti balkonski
prozor kroz koga su na poslednjem saboru uneli Amena Pirgavopera u zgradu.
Prozor je bio otvoren. Ugledao je policajca i mladog šarfa Okša, čije je odsustvo
već bio primetio kao neobično, kako mašu. Gospodar hordi ustade.
"Gospodaru kardinale, eminencijo, moram da vas napustim i da vidim šta žele."
Pokaza prema njima.
Smeñiponi pogleda prema prozoru, klimnu glavom i reče: "Dok budeš odsutan,
razgovaraćemo o stvarima koje se ne tiču mnogo tvoje oblasti. Molim te da nas
obavestiš ako je u pitanju nešto važno."
Čuir Hoengan (Crnozub je pokušavao da se priseti pravilnog redosleda njegovog
imena kada mu se obraćao, ali nije svaku put uspevao da pogodi) bio je odsutan
četvrt sata, i za to vreme se razgovor uglavnom vodio sa snabdevačima vojne
opreme sa zapadne obale. Kada se gospodar hordi vratio, lice mu je bilo olujni
oblak.
"Teksarški uhoda je slušao svaku reč koja je ovde bila izgovorena", zareža on,
zureći u Smeñiponija.
"Uhvatili su ga u tome?"
"Da. Naš šarf Okšo bio je na straži."
"Jesi li siguran da je iz Teksarka?"
"Naravno. Poznajem ga. Vi takoñe, eminencijo." Zastao je, i njegov pogled
upućen Smeñiponiju postade ubitačan. "On je, ili je bio, muž Potear Vetok. To
je naš stručnjak za taktiku teksarške konjice. Vi ste nam ga poslali, sećate se?
Od početka mi je bio sumnjiv."
Otac Ombroz, koji je sedeo u blizini, spusti glavu u šake. "Esit Lojte!" zastenja.
Smeñiponi poblede. "Kažete da je uhvaćen?"
"Oh da, gospodaru. Okšo mu je vezao ruke i drži ga na uzdi."
Nimi se trgnu. Znao je šta je Sveti Ludak mislio kada je rekao 'na uzdi'. Nomadi
su bušili rupe u obrazima zarobljenika i provlačili uže ili kožnu uzicu kroz
otvore.
"Da ga dovedem na ispitivanje? Preseći ću uzdu da može da govori."
"Ne, neka ga čuvaju u lokalnom zatvoru. Što se mene tiče, može da istrune
tamo."
"NE! On pripada meni i porodici Vetok. Kada poñem odavde, vodim ga sa
sobom, živog ili mrtvog."
Smeñiponi ustade i suoči se sa razjarenim voñom Nomada. "Priznajem da sam
pogrešio što sam mu verovao", reče. "Imaš pravo da raspolažeš njime. Ali
gospodaru Hoengan Ozle Čuiru, zabranjujem ti, kao tvoj apostolski vikar, da ga
ubiješ."
Nekoliko trenutaka streljali su se pogledima, a onda Nomad jedva primetno
klimnu glavom. Kardinal ponovo sede.
Hoengan opet napusti dvoranu. Ovaj put nije ga bilo skoro čitav sat. Kada se
vratio, ponovo stade pred kardinala.
"Jeste li ga zatvorili?"
"Veći deo njega", reče Qoesach dri Vordar. "Ostatak je ovde." I isprazni na sto,
ispred svoga apostolskog vikara, vreću punu krvavih delova tela. Nimi opazi
šaku, uši, vrh nosa i nešto što je verovatno bilo kapetanov penis.
Demonsko Svetlo, koji je sedeo pored Crnozuba, skoči na noge i oglasi se
zaglušujućim ratnim pokličem Skakavaca u znak odobravanja. Smeñiponi se
okrenu i povrati.
"Rekli ste da ga ne ubijemo", reče Hoengan blago.
Sastanak je bio prekinut da sluge očiste sto i pod. Kada su se ponovo okupili,
Okšo se pridruži dvojici šarfova, i sva trojica sedoše sa svojim voñom
Hoenganom i Elturovim tumačem. Nimi je sedeo okružen četvoricom Nomada, i
činilo mu se da su ostali zauzeli drugačija mesta nego malopre. Oko Nomada
više niko nije sedeo.
Magister Dion se isprva usprotivio planu koji su zastupali Smeñiponi i Nomadi;
želeo je da se udruži sa Divljim Psima i Skakavcima i da preñe Ravnice severno
od Nedi En, da bi se zatim udružio sa sposobnim mutama iz nacije Vašita i
napao Hanegan Siti sa severa. Čuntar kardinal Hadala, apostolski vikar Doline,
poznavao je tamošnji vojni potencijal, pod uslovom da tamošnji ljudi budu
naoružani, i podržao je Dionov plan o mešovitoj vojsci aveti iz Sakaminta i
njihovih roñaka muta iz Ol'zarkije. Bio je to pravi razlog zbog koga je
zapovednik aveti doveo svoju brigadu lake konjice u Valanu.
Smeñiponi je, meñutim, bio protiv toga. Izvršivši izviñanje u Provinciji, planirao
je rat na tri fronta. Na sastanku su bili prisutni oficiri iz četiri naroda-države u
oblasti Apaloče, koji su bili spremnu da napadnu marionetske saveznike
Teksarka na istočnoj obali Velike Reke. Njihov cilj nije bio toliko da zauzmu
zemlju koliko da primoraju Filipea da pošalje snage u odbranu svojih poslušnika
na istočnoj obali da bi sačuvao kontrolu nad rekom. Plan je bio da ometaju,
zapodenu čarke i povuku se, i da zatim spreče ove snage da se vrate sve dok sam
Hanegan Siti ne bude ugrožen. Tu je bio i glavni zapovednik oružanih snaga
kralja Tenesija, koji je ukratko predstavio planove koje su istočni narodi
dogovorili meñu sobom, uz učešće Hokena Irikave.
Većina Nomada bila je zadovoljna istočnim planom. Hoengan Ozle Čuir je
predložio da šarf Skakavaca ponudi Filipeovim snagama privremeno primirje
neposredno pre napada na istočnu obalu.
"Tako se neće plašiti da pošalje trupe preko reke."
Šarf Demonsko Svetlo se osmehnu svom voñi, i taj osmeh je govorio da će
primirje, ako bude sklopljeno, biti prvom prilikom prekinuto.
Uloga vojski Novog Jerusalima u ovom planu bila bi da se spoje sa gerilcima
Onmua Kuna, koji su trenutno bili raštrkani po brdovitoj oblasti Provincije.
Gerilci bi u malim grupama prešli na ničiju zemlju nekoliko dana jahanja od
Jeloa, isprva se držeći podalje od dobro čuvane, ali uske telegrafske linije koja je
vodila do poslednje stanice pre Valane. Kun je pokazivačem ocrtao krug na
mapi oko oblasti gde su Nedi En i Zaliv Duhova bili jedva širi od potoka, izuzev
nekoliko jezeraca gde su iza drevnih, odavno srušenih brana ostali mali
vodopadi. Taj kraj, istočno od papskog druma, bio je zemlja odmetnika, i Nimi
je konačno počeo da shvata zašto je njegovom poslodavcu bilo potrebno
savezništvo sa Jaše-Sve, iako to ovde nijednom nije pomenuo. Severne kunićke
horde već bi se podigle protiv onih bez majki, ali su Kunići, zahvaljujući zaštiti
Teksarka, imali malo dodira sa ovim odmetničkim bandama.
Kada se snage Kuna, Diona i možda samih odmetnika budu udružile pod
jednom komandom, ubrzo će uslediti naoružavanje Kunića oružjem sa zapadne
obale koje Onmu pre toga nije mogao da doturi onamo. Razmišljalo se o
potpunom razaranju telegrafske linije, kao i o fizičkom uklanjanju žice u Novi
Jerusalim. Lokalne milicije Kunića, već u tajnosti naoružane, iako oružjem
starije izrade, podigle bi ustanak u isto vreme dok bi Dionove i Kunove jedinice
napredovale na istok izmeñu Crvene Reke i Nedi En.
Dok bi tako snage Teksarka bile zaposlene u Provinciji i sa one strane Velike
Reke, Divlji Psi i Skakavci bi se udružili i napali sa severa, sa ciljem da se
omogući naoružavanje svih sposobnih muta iz nacije Vašita i da se sa njima
krene u opšti napad.
Magister Dion je konačno dozvolio da ga ubede. Insistirao je da Valana takoñe
digne svoju miliciju i zauzme utvrñenje koje su podigli njegovi ljudi, gde bi
grañani mogli da se sklone u slučaju upada 'infiltratora ili odmetnika', a milicija
bi bila upotrebljena da pomogne policiji u hvatanju nelojalnih grañana, naročito
onih teksarškog porekla. Ponudio je jednog od svoja dva vojna savetnika,
majora Elsviča Dž. Glivera, širokog i niskog čoveka crvenog lica i dugačkih
brkova, kao najpogodnijeg oficira da vodi miliciju. Crnozub je očekivao od svog
gospodara da se usprotivi ovoj uzurpaciji, ali je ovaj ćutao. Čuntar Kardinal
Hadala prekinu tišinu i reče, uz mig, Smeñiponiju: "Ja ću paziti na majora za
vas, kardinale, pošto ostajem u utvrñenju."
Niko nije postavio pitanje moguće reakcije Valane na to što je stavljena pod
komandu jednog tuñinca i aveti.
Kada se sastanak konačno završio, napolju samo što se nije bilo smrklo.
Smeñiponi saopšti Nomadima da će palata u kojoj su odseli sutradan biti
potrebna za početak sabora, i zamoli ih da spakuju stvari i presele se da prenoće
na njegovom imanju. "Crnozub će vam pokazati put."
A monaha rukom pozva sebi i šapnu mu: "Postaraj se da ne stignu tamo pre
nego što iziñe mesec. Sada ću porazgovarati nasamo sa Dionom i reći mu da
sačeka voñu odmetnika."
Nimi klimnu glavom u znak da je razumeo. Nagovorio je šarfove i Svetog
Ludaka da večeraju na kardinalov račun u Kući Divljači. Kada su najzad stigli
na imanje, Jaše-Sve je već bio otišao, verovatno da se sastane sa Dionom. I dalje
ljuti zbog uhode, Nomadi prilično hladno pozdraviše domaćina i odmah se
povukoše u svoje sobe.
Na stolu više nije bilo hrane, ali Smeñiponi pozva Nimija da popije čašu vina sa
njima, i upita ga šta misli o svemu što se dogodilo tog dana.
"Osećam se kao da nisam u vašoj, već u službi hordi, gospodaru."
"Sasvim prirodno. Bio si Bramov tumač. Šta još?"
"Osećao sam i strah i ljutnju."
"Od koga strah? Na koga ljutnju?"
"Vas."
Vušin na ovo preteće zabrunda.
"Pretpostavljam da je i to prirodno", reče kardinal. "Sveti Ludak i šarfovi
očigleno su bili ljuti na mene, zbog Esita Lojtea. Pa su to preneli i na tebe. Lojte
je jedan od retkih ljudi koje sam potpuno pogrešno procenio. Ali sutra počinje
sabor. Biće manje buran nego onaj prošle godine i..." On ućuta, opazivši izraz
Crnozubovog lica. Sekira ga je takoñe primetio i smrknuo se, jer je njegova
odanost gospodaru bila potpuna.
"Oh, snaći ću se i bez tebe", reče Crveni ðakon. "Na saboru mi ne treba
prevodilac za skakavački, a ako zatreba mogu da pozajmim Blezovog ili
Nouvotovog sekretara. Još si ljut?"
"Ne, gospodaru. Samo veoma umoran."
"Ovo je bio iscrpljujući dan. U redu, imaš odmor dok ne dobijemo novog papu.
Nomadi će biti u gradu još nekoliko dana. Biće stvari koje će morati da
razgovaraju meñu sobom i sa Dionovim oficirima. Ali seti se Lojtea i seti se
prošlogodišnjeg napada. Čuvaj leña."
Rano sledećeg jutra, šetajući ulicama, Crnozub je video nekoliko kardinala i
njihovih slugu koji su išli u palatu na sabor. Meñu kardinalima bila je i jedna
žena, ali to nije bila kardinal Buldirk. Čuo je za nju, ali ju je sada prvi put video.
Na južnoj obali Reke Hrabrih nalazio se mali manastir u kome je živela, radila i
molila se zajednica bosonogih monahinja, sestara Ordo Dominae Desertarum
Nostrae pape Amena Pirgavopera, koji je majku Iridiju Silenciju postavio za
kardinala, drugu ženu u Svetom Koledžu. Crnozub je primetio da njeni sabornici
nose istu odoru kakvu je nosila Edreja kada je bila poštonoša izmeñu SPEP-a i
Novog Jerusalima. Taj red je godinu dana ranije imao privremeno boravište u
Valani, i Nimi je zaključio da je Edrejina prijateljica meñu ovim sestrama, sestra
Julijana, ovoj nabavila odoru da se preobuče u nju. Ali monahinje su se u
meñuvremenu odselile. Povučen iznenadnim porivom, zaboravio je na svoju
dotadašnju neodlučnost da priñe jednoj od njih na ulici. Obratio joj se tihim
glasom.
"Oprosti mi, sestro. Ja sam monah svetog Lajbovica, monah koji tamo ne uživa
naročiti ugled. Jedna mlada žena, u vašoj odori, povremeno je dolazila ovamo iz
planina. Ime joj je bilo Edreja. Videvši vas, upitao sam se da li možda znate..."
Sestra je držala oboren pogled i nije progovarala. Majka Iridija opazi da je njenu
sabornicu oslovio nekakav drski sveštenik, i približi im se, namrštena čela. Ona i
monahinja počeše da mrmljaju na nekom tuñinskom jeziku. Majka Iridija
odmeri Crnozuba od glave do pete, klimnu glavom, posegnu u svoje korice za
dokumenta i dade mu molitvenu razglednicu.
"Bog te blagoslovio, brate Crnozube", reče, načinivši mali znak krsta. "Moli se
za one u nevolji." Onda dohvati pomoćnicu za mišicu i brzo je odvede dalje.
Crnozub, zapanjen što je znala njegovo ime, a time i njegov greh, oseti vrelinu
krvi u licu. Pogleda molitvenu razglednicu. Bila je debela, sjajno lakirana i
verovatno osveštana svetom vodicom kao većina onih svetih kartončića koje su
prodavali prosjački verski redovi. Motivi na njima uglavnom su bili sladunjavi i
sentimentalni, ali ovaj nije bio. Pri vrhu jedne strane imao je crtež raspeća, ali je
razapeta bila žena, i iznad crteža stajalo je ime Santa Librada. Ispod krsta je na
engleskom jeziku bio ispisan savet, koji je uz malo teškoća uspeo da razume.
Pisalo je:
(Kada imaš problema sa policijom i sudom, i kada sloboda nije na vidiku, moli
se svetoj Libradi, i ona će ti pomoći, ako veruješ.)
Za Edreju sloboda sigurno nije bila na vidiku!
Došlo mu je da potrči za monahinjama i postavi još pitanja, ali to bi bilo sasvim
nedolično, i znao je da mu ne bi odgovorile. Odlučio je da im napiše upitno
pismo i da ga uruči po jednoj od Smeñiponijevih spremačica.
Pogledao je drugu stranu razglednice. Tamo je bila odštampana molitva ili
pesma čije značenje nije mogao potpuno da dokuči, jer jezik, iako ga je
podsećao na latinski, nije bio latinski:
Santa Librada del Mundo,
Tengo ojos, no me miren;
Tengo manos, no me tapen;
Tengo pieses, no me alcansan.
Con los angeles del 43,
Con el manto de Maria estoy tapado.
Con los pechos de Maria estoy rosado.
Pade mu na pamet Aberlot, koji se vratio u Sveti Kamen u školu, pa skrenu
prema njihovom nekadašnjem zajedničkom stanu. ðak je možda znao nekoga u
školi ko bi umeo da mu prevede natpis.
Na trgu svetog Jovana Izgnanog okupljali su se ljudi, ali to nije bila ona
razjarena rulja kao pre godinu dana. U gradu više nije bilo bolesti, i više je strah
nego bes, ako je uopšte bilo besa, bio usmeren na Teksark i odsutne kardinale.
Narod je želeo da Pirgavopero ostane papa, ali je njegovo odbijanje sada već
bilo prihvaćeno kao tužna izvesnost. Smeñiponi je bio široko poznat i omiljen,
ali ne i dovoljno poštovan; ali ako mu je nedostajalo svetaštva, isto je bilo i sa
nadmenošću, i činilo se da oseća privrženost prema običnom svetu u gradu.
Na putu da poseti Aberlota, Crnozub je zastao da pogleda ulazak u sabornu
zgradu nekolicine kardinala koje je nedavno postavio papa Amen. Stajao je
pored jednog mladog sveštenika, koji mu je rekao njihova imena.
Prvi je bio opat Džojo kardinal Vočindaun, iz opatije Vočindaun, daleko na
istoku od Velike Reke.
Pa Volfer kardinal Pojlif, iz Severne Zemlje, još odeven u krzno, iako dan nije
bio hladan.
Domidomija kardinala Hojdoka iz Teksarka Benefez je ekskomunicirao zbog
podrške papi Amenu, koji ga je potom postavio u Koledž. On je pisao one ljutite
pozivnice na sabor, i činilo se da je i dalje ljut dok je krupnim koracima ulazio u
dvoranu.
Za njim je stigao Fjuri kardinal Širikejn, tiho, gotovo klizeći; bio je sa zapadne
obale, sveštenik koji je, kako mu je rekao Sekira, takoñe govorio Vušinovo
narečje. Njegova spoljašnjost kao da je zaista imala trag azijatskog.
Zatim Abraha kardinal Linkono, učitelj iz Novog Jerusalima, jedina potvrñena
avet u Koledžu.
"A ono je Hoken poglavica Irikava", reče mladi sveštenik.
"Znam. Video sam ga juče."
"Jeste li znali da ga je kardinal Buldirk, zapravo, predložila papi Amenu?
Opatija od N'Orka je u susedstvu Irikavinog šumskog kraljevstva."
"Iznenañen sam", reče Nimi svom informatoru. "Pre godinu dana činilo se da ta
dama naginje kardinalu Benefezu."
"Ha! To je bilo pre nego što je papa Amen zaredio dve žene, a treću postavio za
kardinala", reče sveštenik - prilično ukočeno, činilo se Crnozubu.
"Irikava daje neobične izjave, tvrdi da je njegova porodica stara kao sam
kontinent. I to orlovo pero! Ne želi da ga zovu kardinal. Njegove sluge
oslovljavaju ga sa 'sire' i 'veličanstvo'."
U dvoranu tada uñoše dva skromnija lika: Buzi kardinal Fadso, koji je ugradio
klozetsku šolju sa mehanizmom za ispiranje koji je sâm izmislio u
Pirgavoperovo brdsko utočište, i Livit lord kardinal Baehovar, trgovac iz Jute.
Potom stiže novi biskup Denvera, Varli kardinal Svajnmen, čija je dioceza
obuhvatala čitavu Slobodnu Oblast Denver, izuzev same Valane; njegova
katedrala nalazila se dva dana jahanja severno od Danfera, male zajednice na
rubu prostranstva poluzakopanih ruševina nekadašnjeg grada Denvera. Iako se
biskup od Denvera popeo na Petrov presto još pre nekoliko godina, stolicu
denverske dioceze po tradiciji nije zauzimao kardinal.
Crnozub se zahvali svešteniku i nastavi da se probija kroz svetinu na trgu. Bila
zakonita ili ne, konklava još nije bila zvanično zaključana i zatvorena. Vrata i
prozori još su bili otvoreni, a ljudi na trgu bili su tihi jer se iznutra čuo nečiji jak
glas kako se obraća prelatima koji su već bili stigli. Nimiju je trebalo nekoliko
trenutaka da prepozna glas svog gospodara, zato što je bio pun gneva.
"Nalazim se pod uslovnom smrtnom kaznom na koju me je osudio carski
gradonačelnik. Hanegan, nadbiskup i njihovi saveznici proglasili su papu
samozvancem. Pokušavaju da okupe generalnu skupštinu crkve Novog Rima, a
to - kao što znate - nije moguće bez odobrenja pape, a ako nema pape, ne može
ni da se dogodi. Teksark je počeo da vodi neobjavljen rat protiv valanskog
papstva, i svi smo u opasnosti. Iako svi osuñujemo upad Skakavaca u nezakonito
zauzetu oblast oko Novog Rima i popotnji pokolj nedužnih, bili smo primorani
na savez sa hordama protiv Carstva. Morate da se zaštitite. U Valani su
teksarške uhode. Jedan je uhvaćen juče; teško su ga unakazili, bez mog znanja,
gospodari Tri Horde. Sada ga leče u gradskom zatvoru. Kao što se verovatno
sećate, prošlog Uskrsa izvršili su atentat na mene i mog sekretara. Biće još
takvih napada.
"Postoji oružje - i to nadmoćno - za papsku gardu i za svakog od vas koji ga
bude želeo za sebe i svoje sluge. Valana je otvoren grad. Nemamo granične
straže i možete biti sigurni da Haneganovi agenti neometano dolaze i odlaze.
Oružje će, znači, biti obezbeñeno za vas i vaše sluge..."
Možda je gnev u njegovom glasu bio retorički. Monah zavrte glavom u čudu i
nastavi put. Nije žalio što je Smeñiponi ovaj put odabrao druge sabornike, ali se
nadao da će njegova očigledna nevoljnost da služi biti zaboravljena.
Aberlot nije bio kod kuće. U nameri da prepiše neobičnu molitvu i da je ostavi
sa porukom na njegovom stolu, pokušao je da uñe u sobu, ali su vrata bila
zaključana. Slegnuo je ramenima i pošao nazad kada mu nešto pade na pamet:
zbog gužve pred njegovim vratima još nije bio stigao da vidi Amena
Pirgavopera. Ali ljudi koji nisu bili na poslu sada su se nalazili na trgu Svetog
Jovana Izgnanog, a kardinali u palati. Zato se okrenu i poñe uz brdo prema
Amenovom domu.
"Ja ću ti je prevesti", reče stari crni papa, držeći razglednicu majke Iridije.
"Ovo je više pesma nego molitva. Napisana je na jeziku koji sestre danas
govore, ali u njihov govoru ima više klasičnog španskog nego u
stenoplaninskom ili ol'zarškom. Ovo je stari španski sa ponekom reči iz lokalnog
narečja. Već sam viñao ovakve tekstove. Znam šta znače sestrama. One misle da
razapeta žena ne prikazuje istorijski dogañaj, već dogañaj u Marijinom umu,
kada je sebi dozvolila da oseti razapinjanje njenog sina."
"Želi da zauzme njegovo mesto na krstu?"
"Želi? U svom srcu već je na njemu. Librada del mundo znači osloboñena sveta.
Ali sledeća tri stiha kao da izgovara razapeta. Ima oči, ali ne vidi sebe. Sa
rukama prikovanim za krst ne može da se dodirne. Pošto su joj noge takoñe
prikovane, ne može da hoda na njima. Značenje sledećeg stiha - 'sa anñelima iz
broja četrdeset tri' - nemoguće je odrediti. Poslednja dva stiha kao da izgovara
dete Hrist: 'Marijino ćebe me pokriva. Marijine grudi daju rumen mojim
obrazima.' Dete sisa. Ovo je tumačenje sestara."
"A kakvo je vaše?"
"Ja nisam tumač, već ti, Crnozube. Imaš oči, ruke i noge. Možeš li da vidiš sebe,
da se dodirneš i da hodaš?"
"Nikada do sad nisam sumnjao u to, ali..." Zastade. "Ali ono što vidim u
ogledalu nisam ja, zar ne? Mogu da dodirnem svoje telo, ali da li sam to ja?
Moje noge se pokreću, ali ko je taj što hoda?"
"Ako znaš prava pitanja, šta će ti odgovori? Odgovori su u pitanjima."
Osmehnuo se mačjim osmehom. "Dopadaju mi se tvoja pitanja."
"Mogu li išta da učinim za Edreju?"
Pirgavopero oćuta. Nimi se poboja da će reći 'Ne to pitanje'. Posle nekoliko
trenutaka zaprede kao puma. "Ostani još malo i moli se sa mnom. Molićemo se
u sebi."
Počeše da se mole bez reči. Crnozub je povremeno ustajao da podloži vatru. U
sumrak su se okrepili skromnim obrokom, a zatim još neko vreme nastavili da se
mole. Ujutru je brat Crnozub nacepao drva, a Amen Pirgavopero je na vrata
okačio natpis MOLIM SE - IDITE.
Nimi je ostao da se moli sa njim. Tišina je bila onakva kakva je morala biti,
nekada, u opatiji Lajbovic. Petog dana, neko doñe pred vrata i tri puta uzviknu
'Habemus Papam!' pre nego što je otišao. Pirgavopero kao da ga nije čuo. Tišina
je ostala nenarušena.
Crnozub je ostao devet dana u nekoj vrsti novene. Za tih devet dana naučio je
više o svojoj duši nego za sve godine u opatiji Lajbovic. Amen Pirgavopero bio
je njegov nemi učitelj. U toj tišini učenikova duša nekako je počela da podseća
na učiteljevu. Nije bilo objašnjenja za to, jer bi objasniti značilo prekinuti tišinu.
Možda bi ostao i duže od tih devet dana, ali je desetog jutra, kada je izišao da
naseče drva, ugledao kako se iz Valane diže veliki oblak dima. Da li je to ceo
grad bio u plamenu?
Amen ga je otpratio gotovo do podnožja brda, do mesta odakle su mogli da vide
da gore samo papska palata i policijske barake. Samo! Bila je to Pirgavoperova
primedba.
Zagrlili su se bez reči i bez reči se rastali. Nimi je bio nejasno zabrinut za starca.
Pokušao je da se ukloni sa poprišta eklezijastičke i političke borbe za premoć, ali
kako je mogao da se oslobodi toga kada su se ljudi i dalje gložili i tukli zbog
njegovog silaska sa apostolskog trona? Da li je ikada bio papa? Da li je i dalje
bio papa? Šta je bilo sa njegovom ostavkom? Ako je neko spalio original,
Crnozub se plašio da ni starac neće biti bezbedan. S druge strane, znao je da bi
bilo uzaludno savetovati mu da zatraži zaštitu.
Požaru su prethodile eksplozije, rekao mu je stražar na kapiji. Ali kardinal
Smeñiponi, sada papa Amen Drugi, nije bio mrtav. Samo se povukao iz grada,
zajedno sa većim delom Kurije. Kuda? Stražar nije znao da mu kaže. Veći deo
Dionove brigade odjahao je papskim drumom na jug, ostavivši nekolicinu ljudi,
kao i deo žute garde, da obučavaju grañansku miliciju u utvrñenju koje su
sagradile aveti. Nekoliko kardinala pronašlo je tamo utočište. Možda je sveti
otac otišao sa Dionom. Teksarški uhoda je nestao iz zatvora, i stražar je cenio da
je možda četrdesetak ubačenih agenata izvršilo upad u zatvor i diglo palatu u
vazduh. "Ti gadovi su godinama živeli meñu nama - doseljenici iz Teksarka.
Većina se izdavala za begunce."
Rekao je Nimiju da su se Nomadi vratili u Ravnice, i da je papa verovatno bio sa
njima.
Crnozub požuri do Aberlotovog stana. Poruka na vratima glasila je: 'Otišao u
utvrñenje. Poslužite se.' Crnozub oproba rezu. Ovaj put bila je otključana.
Sudeći po neredu na podu i prevrnutom nameštaju, neko se već bio poslužio, ili
su studenta silom odvukli u utvrñenje jer se opirao.
Otišao je u SPEP. Zgrada je bila napuštena, osim zatvorenog krila. Kada je
pokušao da uñe tamo, bio je smesta izbačen. Vratio se u Jovana Izgnanog. Tamo
je zatekao samo kuratora. Ovaj ga je obavestio da je novi papa, pošto se izvukao
iz zapaljene zgrada, napustio grad u kočiji koja je pripadala šarfu Skakavaca, ali
da su, zapravo, pošli na jug za Dionom.
"Da li je kočija imala natpis 'Žarim i palim' sa strane?"
"Je li to pisalo? Bilo je nešto na starom engleskom, mislim."
Bram će preuzeti otpremu pušaka, pomisli Nimi. Pošao je prema utvrñenju. Na
putu ga neko dograbi otpozadi za okovratnik i odvuče u utvrñenje. Bio je to
Ulad, koji nije hteo da mu poveruje da se dobrovoljno zaputio tamo.
"Znaš da sam sluga kardinala, ovaj, pape Amena Drugog", bunio se on.
"Da si to što kažeš, bio bi sa njim. Od sada si vojnik, popišanko", reče mu džin.
"Borićeš se za sveti grad."
Sveti grad? Na koji grad je mislio, Novi Rim ili Novi Jerusalim?
"Hoću li videti Edreju?"
"Ne verujem", zareža div.
Nimi prestade da se opire, ali je Ulad zadržao svoju dugačku ruku na njegovom
vratu dok su išli tamo.

22.
Neka polovina kilograma hleba bude dovoljna za dan, bio to jedan obrok ili
ručak i večera.
Kanonik svetog Benedikta, poglavlje 39.
Ilaji Smeñiponiju - sada papi Amenu Drugom - nedostajao je njegov tumač za
skakavački; Nimija niko nije video posle izbora. Novi papa nije želeo da
poveruje da ga je Crnozub napustio, pa je ostavio poruke za njega kod kardinala
koji su ostali u Valani. Sada se vozio sa šarfovima Okšom i Demonskim
Svetlom Bramom u Bramovoj kočiji, dok je nekoliko kardinala putovalo iza
njih, ko u kočiji, ko na konju. Vušin, koji je sada tečno govorio sva nomadska
narečja, vozio se se papinim kočijašem. A u kočiji, mladi šarf Divljih Pasa
ulagivao se svom pontifu, što je ovoga pomalo nerviralo jer ga je Bram i dalje
zvao 'Crvena Brada', i svaki put kada bi Okšo izgovorio 'vaša svetosti' ili 'sveti
oče', šarf Skakavaca bi se natuštio. Bram je pominjao Esita Lojtea češće nego
što bi bilo pristojno. Okšo je tvrdio da je uhoda bio uhvaćen pre nego što je
mogao da sazna nešto više od imena učesnika na savetovanju.
"I to je previše", obrecnu se Eltur. "Kada Hanegan sazna da imamo saveznike na
istoku, oklevaće da pošalje snage preko Velike Reke. Jesam li u pravu, Crvena
Brado?"
Smeñiponi je zurio kroz prozor u predeo kao da je u dubokom razmišljanju.
Eltur je morao da ponovi pitanje. Okšo prevede pitanje na govor Divljih Pasa,
ali je Smeñiponijev odgovor bio posredan.
"Napad na palatu sasvim me je zatekao. Sat ili dva nisam mogao jasno da
mislim. Agenti koji su oslobodili Lojtea iz zatvora odmah su ga odveli do
stanice telegrafa. Trebalo je pravovremeno da se setimo i da pošaljemo ljude da
je zauzmu pre nego što pošalje poruku. Stanica će biti zauzeta, ali je sada
kasno."
"Znači da Haneganova vojska neće preći Veliku Reku!"
"To ne možemo da znamo dok ne pokušaš da sklopiš primirje, šarfe Brame."
"Očekuješ od mene da glumim kukavicu, Crvena Brado?"
"Naravno da ne! Možeš da se praviš da to činiš protiv svoje volje. Neka misli da
je to Sveti Ludak zahtevao od tebe, i da ćeš drage volje obnoviti neprijateljstvo
ako Teksark ne bude održao reč."
Smeñiponi je imao nelagodan utisak da ga Eltur smatra odgovornim za
destruktivno ponašanje njegovog brata blizanca Hultora, ali je to bilo verovatno
zbog mišljenja oca Stao-na-zmiju da je Hultorov koljački pohod bio poruka
kardinalu koji je razmazio hrišćane meñu Divljim Psima i izostavio Skakavce iz
ratnih savetovanja.
"Tvoja plemena i tvoji ratnici, kao i ti sâm, šarfe Brame, najjače ste oružje koje
imamo protiv Hanegana."
Eltur je imao problema da ovo shvati. Okšo pokuša da prevede izjavu na
skakavački, ali ishod ponovo nije bio zadovoljavajući.
"Mi nismo tvoje oružje, Crvena Brado", reče Šarf.
Na putu su se mimoišli sa desetak naoružanih ljudi iz Novog Jerusalima. Papski
drum bio je zauzet i pod patrolama Dionovih snaga. Straža je zauzimala borbenu
formaciju i pozdravljala kada bi papa prošao kraj nje. Ubrzo stigoše na
odredište. Put do Šardovog logora više nije bio obična staza kroz grmlje do
Prolaza Strašila. Ljudi magistera Diona bili su hitri graditelji. Čestar je bio
raščišćen. Pedeset metara od papskog druma bila je podignuta barikada od
trupaca, a sa obe strane improvizovanog puta nalazile su se stražarske kućice.
Ruševne kolibe muta bile su porušene i zamenjene barakama i drugim
grañevinama od trupaca. Dva karavana kola bila su natovarena i spremna da
krenu na put, a u vazduhu je još lebdela prašina trećeg, poslatog na jug. Onmu
Kun, pomisli Smeñiponi.
Čim je Amen Drugi sišao iz Elturove kočije okružila ga je Kurija, i njegov
rastanak od nomadskih šarfova bio je nehajan i ne naročito srdačan. Svakog od
njih dočekala je grupa ratnika njegove horde, i za jedan sat bili su spremni na
pokret. Tajne Sakaminta više nisu bile tajne, i kolonija je sada očigledno bila u
ratu.
Gradonačelnik krupnim koracima priñe grupi kardinala, vojnički precizno se
nakloni prilici u belom i usnama okrznu papin prsten. Onda poče da odgovara na
pitanja pre nego što su mu bila postavljena.
"Telegrafska stanica je zauzeta. Prema izjavama zarobljenika, Lojte je bio tamo i
otišao. Odmetničke snage su na svojoj teritoriji uhvatile u zasedu konjičku
jedinicu. Razbojnik koga ste mi poslali doveo nam je stotinu ljudi i rekao je da
nisu uzimali zarobljenike. Naša laka konjica pošla je na drugu stanicu i usput je
naišla na kunićke gerilce koji su se zaputili da nam se pridruže. Recite mi šta je
sa našim saveznicima na istoku?"
"Pa, novosti o dogañajima kod nas još nisu stigle do njih." Smeñiponi slegnu
ramenima. "Što znači da neko vreme nećemo znati šta se dešava kod njih." On
pokaza prema planinama. "Je l' put čist za nas?"
"Naravno, sveti oče. Sve zgrade su od trupaca, ali su nove, i to će biti vaš treći
Rim dokle god budete želeli da to bude." Dion domahnu jednom momku sa tako
dugačkim nogama i kratkim rukama da bi svako pomislio da je muta, ali ga on
predstavi kao svog sina i pokaza se da je mladić lepo vaspitan i naočitog lika.
"Slodžon će biti sa vama dok vam bude potreban vodič. Vodiće moj posao dok
budem sa vojskom."
Mladić se pokloni i zagleda se izbliza u papin prsten umesto da ga poljubi.
Dok ih je kočija koja je prethodno pripadala gradonačelniku vozila u planine,
Smeñiponi je nastavio da zamišljeno posmatra predeo. Gradonačelnik je bio
naredio da se na vratima naslikaju papska kruna i ključevi. Ovaj put se sa njim u
kočiji vozio i Vušin, zajedno sa Slodžonom i kardinalima Hilanom Blizom i
majkom Iridijom Silencijom. Sa ovom poslednjom uspostavio je uzdržano, ali
postojano prijateljstvo; ona mu je zahvalila što je uticao na Amena da je odredi
za kardinalat. Smeñiponi joj je priznao da, zapravo, nije uradio ništa slično, ali
da se raduje što je izabrana.
Tokom putovanja u planine, obavestila ga je da je Edreja u zatvoru, ali se
Smeñiponiju povratila slabost zbog poteškoća sa disanjem na visinama, tako da
nije bio u stanju da izrazi podršku njenoj molbi Slodžonu, osim da joj se
osmehne i pokaže da se obrati mladiću. Taj gest je mogao da znači sve što bi
prisutni želeli da znači. Hilan Bliz promeni temu, počevši da govori o poslovima
Kurije.
Kada su konačno stigli u središte oblasti, papu Amena Drugog morali su da
prenesu na stolici u njegove nove odaje. Zatražio je od državnog sekretara da
pošalje hitnu poruku u Valanu, Crnozubu, sa zahtevom da pošalje kopiju recepta
blaženog Boedulusa. Odmah zatim se sručio na perjani dušek i prespavao
šesnaest sati. Izvan zgrade ostao je razočarani skup vernika meñu 'papinom
decom' normalne spoljašnosti, koji su se okupili u nadi da će primiti apostolski
blagoslov od svoga duhovnog oca. Sekretar Hilan kardinal Bliz dao im je svoj
blagoslov i poručio im da ponovo doñu sutradan.
Kaplar Crnozub Sveti ðorñe nikada nije primio hitnu poruku svog pontifa, jer
je, pošto je stigla u Valanu, bila upućena u utvrñenje i uručena njegovom
pretpostavljenom, majoru Elsviču Dž. Gliveru, koji je potpisao priznanicu u
Crnozubovom odsustvu, ali je potom zaboravio da mu je prosledi. Umesto toga,
pokazao ju je Čuntaru kardinalu Hadali. Ovaj ju je otvorio i pročitao.
"Izgleda da je naš novi sveti otac posle izbora postao gurman", reče Hadala sa
prizvukom poruge u glasu. "Ovo je samo zahtev da mu se pošalje neki recept od
kuvara po imenu Boedulus."
"Da nije neka šifrovana poruka?" upita zajapureni major.
"Mislim da nije. Da kaplar Crnozub ima neku poverljivu informaciju, papa bi ga
pozvao da lično doñe."
"Pa, čuo sam da je njegova svetost poslao po njega."
"Gde ste to čuli?" upita kardinal oštro.
"Govorka se. Možda je poteklo baš od njega, ali neko reče da je čuo od
kardinala Nouvota."
"Bogamu! Moraću da razgovaram sa Sorelijem. Znate da gradonačelnik Dion ne
želi tog monaha u Novom Jerusalimu. Zbog te afere sa osumnjičenom
devojkom, ali i zato što se papa sada suviše oslanja na gradonačelnika da bismo
smeli da rizikujemo da ga uvredimo. Zato sam siguran da ga Ilaja nije zvao da
doñe. Osim toga, u Novom Jerusalimu neće mu biti potreban tumač, čak i ako..."
Zaćutao je.
Major ga je posmatrao i pitao se da li je razlika izmeñu tumača i prevodioca
prekinula njegov tok misli. Kao da želi to da potvrdi, Hadala produži:
"Osim toga, ovde nam treba neko da se bavi prepiskom izmeñu nas i nomadskih
šarfova. Verovatno će biti potreban i Soreliju, iz istih razloga. Zato smo i
predložili njegovo unapreñenje u kaplara, da bi bio u razumnoj meri zadovoljan.
Sumnjam da su priče o njegovom povratku u Smeñiponijevu, ovaj, papinu
službu, potekle od Nouvota."
"Pa, mogu dovoljno da ga zaposlim dok vam ne zatreba", reče Gliver. "Trenutno
je u miliciji. Kasnije će dobiti voljno do sutrašnje sahrane."
"Bolje da ga držite pod prismotrom, za slučaj da mu padne na pamet da beži. Ne
može mu se verovati. Smeñiponi je to dobro znao. I ne dajte mu nikakvu
dužnost u gradu. Verovatno je previše osetljiv da bi streljao izdajnike."
Čistačica koja je svakog ponedeljka dolazila da bivšem papi opere odeću,
sudove i pod, obično bi se vratila kada bi videla njegov znak MOLIM SE -
IDITE na mestu, ali joj je ovaj put privukla pažnju mrka mrlja od nečega što je
procurilo ispod vrata. Bojažljivo je pokucala na vrata, ali iznutra nije bilo
odgovora. Gurnula je vrata, i ona se otvoriše unutra. Jutro je bilo tiho, i njen krik
se čuo do susednog brda. Čuli su ga farmer i dva pastira, i odmah su dotrčali
tamo. Obezglavljeno telo Amena Pirgavopera bilo je palo postrance sa prie-
dieu-a gde je očigledno klečao ispred oltara kada je ubica napao. Glava mu se
bila odbila od zida i otkotrljala ispod stola. Ležao je mrtav najmanje dva dana.
Način na koji je bio ubijen - jednim jedinim vodoravnim zamahom mača -
isprva je bacio sumnju na žutu gardu, ali ni Gai-Si ni Vuzo-Lo nisu napuštali
utvrñenje tokom nedelje u kojoj se dogodilo ubistvo, a ostali, uključujući i
Vušina, bili su u Novom Jerusalimu, u papinoj pratnji.
Pošto je Crnozub bio meñu poslednjima koji su videli papu Amena živog,
policija ga je iscrpno ispitala, ali u prisustvu njegovog advokata, sveštenika koga
je neko od kardinala odredio da ga zastupa. Ispostavilo se da ga policija ne
sumnjiči, ali je njegov advokat ipak bio od pomoći jer je objasnio religijsku vezu
koja se razvila izmeñu lajbovičkog monaha i penzionisanog pape tokom
devetodnevne nemušte molitve u Amenovom boravištu, nekoliko dana pre nego
što je bio ubijen. Nimi je, meñutim, optuživao sebe. Propustio je da posluša
svoju slutnju u trenutku njihovog rastanka, utisak da Pirgavoperu preti opasnost.
Iz te brige ga je prenuo Ulad, kada ga je dograbio za vrat i regrutovao u miliciju,
ali je bio gotovo siguran da Pirgavopero ne bi poslušao upozorenje.
U policiji nisu marili za njegovo osećanje krivice; još nisu imali nijednog
osumnjičenog, iako je stanovništvo grada bilo pažljivo ispitivano, i svaki
grañanin koji nije mogao da dokaže mesto stanovanja i poreklo bio je poslat u
logor za pritvor u blizini utvrñenja. Petnaestoro grañana koji su dokazano
učestvovali u terorističkoj pobuni već je bilo streljano. Ubičin mač lako je mogla
da bude dobro naoštrena konjička sablja kao i jedno od onih sjajnih sečiva
azijskih ratnika. Nimi je bio pušten da ode, ali je dobio odsustvo samo do
starčeve sahrane. Imao je želju da pobegne u Novi Jerusalim, ali je znao da bi ga
sigurno uhvatili, kao i da ga Smeñiponi verovatno ne bi toplo dočekao kada bi
saznao da je pobegao.
Telo Amena Pirgavopera, osvetljeno mnogobrojnim svećama, ležalo je na
visokom odru u katedrali svetog Jovana Izgnanog, i svi vernici koji su ostali u
Valani posle pobune, čistke i izgona sada su dolazili da mu odaju poslednju
počast i da u dugačkoj koloni proñu pored njegovih mošti. U svemu tome bilo je
pompe i raskoši, iako manje nego da je umro kao ustoličeni pontif, kao i
izvesnog haosa, ali je to bilo više usled egzodusa u Novi Jerusalim nego zbog
njegovog povlačenja sa prestola i prethodnog uručenja papske vlasti kardinalu
Smeñiponiju. Istražitelji su utvrdili, na primer, da posle ostavke niko od
zvaničnika nije uzeo od starca njegov ribarski prsten-pečatnjak i dva službena
pečata (jedan za vosak, drugi za olovo); ove pečate bi posle papine smrti, za
vreme interregnuma, obično uzeo i polomio kardinal visoki kancelar. Jesu li biti
upotrebljeni pošto je Smeñiponi seo na presto? Prsten su bili skinuli sa ruke
ubijenog pape, ali pečati nisu bili pronañeni, iako su pripadnici milicije pretražili
njegov dom. Da li ih je ukrao njegov ubica? Ove i mnoge druge nepravilnosti
dovele su u sumnju mnoge dokumente izdate od strane Pirgavoperovog
pontifikata, naročito u slučajevima kod kojih nije bilo moguće pronaći živog
svedoka.
Pošto se pridružio povorci i sačekao svoj red, Crnozub je konačno prošao pored
odra. Primetio je da je pogrebnik uspešno prikrio činjenicu da je pokojnikova
glava bila odrubljena sa tela, ali je leš i pored toga više ličio na papu nego
Pirgavopero za života. Njegova nekada razbarušena seda kosa bila je pažljivo
začešljana, dublje bore na licu bile su poravnate smolom, a mrka koža donekle
izbeljena puderom. Zadah leša je, meñutim, počeo da nadjačava miris tamjana u
crkvi. Nimi oseti kako ga guše suze, i požuri da iziñe na trg.
Napolju nije bilo puno sveta. Mnogi od poklonika Amena Pirgavopera bili su
fanatično odani starom svecu, i veliki broj njih dovodio je u pitanje valjanost
njegove ostavke, a time i valjanost izbora Smeñiponija, pa su kružile glasine da
je sâm Smeñiponi organizovao starčevo ubistvo da bi sebi obezbedio titulu.
Začuvši dvojicu brñana kako glasno izražavaju ovu teoriju, Nimi povika na njih:
"Voline glupe! To je upravo ono u šta Teksark želi da verujete!"
Izgrñeni nasrnuše na njega, i Nimi dozvoli da bude uvučen u tuču. Dobio je
borbu, ali je ostao bez samopoštovanja, iako je sada nosio zelenu uniformu
milicije umesto smeñe monaške mantije. Osećao je, meñutim, kako ga tapšu po
leñima, i čuo uzvike odobravanja Valanaca koji su poznavali i voleli novog
papu.
Kada je sledećeg dana počela sahrana, Crnozub je opazio da se zadah leša oseća
čak i kroz isparenja borovog tamjana kojima je bila zasićena katedrala; kasniji
svedoci kanonizacije pape Amena Prvog svedočiće o nebeskom miomirisu koji
se širio iz tela. Dobro je poznavao olfaktorna čuda koja su izvodile mošti
svetaca; Lajbovicovi sledbenici pričali su da je mirisao na ambrozijsku
pečenicu. Sada je nastojao da i sâm oseti čudesni parfem Amena Pirgavopera, ali
se činilo da je njegovo svetaštvo bilo umanjeno njegovim gresima, jer je zadah
truljenja uprkos svemu opstajao.
Ali tada se telo Amena Pirgavopera iznenada uspravi na odru i pokaza prstom
pravo u Crnozuba. Puma mrdnu brkovima i iskezi očnjake. Nimi stisnu oči da ih
pročisti od suza. Kada ih je ponovo otvorio, leš je ponovo ležao bez znaka
života, i ostao je nepomičan tokom čitave pogrebne mise koju su služila
šestorica kardinala koja nisu napustila oblast.
Čistke meñu valanskim življem su se nastavile, čak i za vreme pogreba. Kada je
Nimi izišao iz crkve, saznao je da se broj streljanih zaverenika povećao na
osamnaest, i da je više od trideset grañana zatvoreno u logor u blizini utvrñenja.
Svako ko nije mogao da pribavi dokaz o mestu roñenja, dokumentom ili putem
potvrde svedoka, bio je, ako se niko ne bi pojavio da posvedoči da nije
učestvovao u teroru, zauvek poslat u izgnanstvo. Svaki uhapšeni sa jednim ili
dva neprijatelja u gradu mogao je da očekuje prijavu i svedočenje čiji je ishod
bilo pogubljenje. Na taj način su se podmirivali stari računi. Sud koji je rešavao
slučajeve nije bio ni grañanski ni crkveni, već vojni. Nimi je pretpostavljao da je
većina stvarnih zlikovaca pobegla iz grada neposredno posle zločina, ali su
suñenja bila sredstvo da se bar na formalan način izvrši odmazda. Za ubistvo
Amena Pirgavopera, meñutim, policija još nije imala osumnjičenih.
Kada je Valana bila umirena i očišćena, niko nije pominjao raspuštanje milicije.
Da su Čuntar kardinal Hadala i njegovi oficiri iz Novog Jerusalima imali
sopstveni ratni plan postalo je jasno kada su izdata nareñenja da se mešovite
jedinice do prvog u mesecu, u noći punog meseca, pripreme za pokret iz grada.
Divljim Psima bili su poslati glasnici, i šarf Okšo je odgovorio tako što je poslao
tri vodiča i više od stotinu konja za mobilisane grañane koji nisu imali svoje.
Vodiči su bili dodeljeni Crnozubu kao prevodiocu. Utvrdio je da im nije poznato
da su pod komandom Čuntara Hadale, Sorelija Nouvota i Elsviča Glivera, a ne
pape. Plašio se da im to kaže, jer je Nouvot oduvek bio blizak sa Smeñiponijem.
Valanci su bili sumnjičavi i puno su se bunili zbog napuštanja okoline grada i
odlaska u planine, ali još nije bilo pomena o pobuni.
A onda, prvog jula, dok se milicija pripremala da pojaše na istok sa četrnaest
kola oružja, u Valanu je dojahao glasnik iz papske garde i okačio dokument od
osam strana sa papskim pečatom na vrata katedrale i zid papske palate. Zatim je
otišao u utvrñenje i tamo postavio još jedan primerak.
U zaglavlju dokumenta je stajalo: Amen II Episcopus Romae servus servorum
dei, omnibus electis domini ipsis fidelibus in una Ecclesia vera Catholica atque
Apostolica credentibus, qui subsunt nobis secundum Petrum unicum pastorem...
Crnozub je znao da će mu istoričati dati ime prema prvim rečima teksta, Scitote
Tyrannum, koji je sledio. Kada se posle mraka vratio sa odsustva u utvrñenje,
pročitao je na svetlosti baklji prve pasuse na zidu:
Amen Drugi, biskup rimski, sluga slugu Božjih, svima koji iskreno veruju u
jedinu istinsku crkvu, katoličku i apostolsku, svima od Boga izabranima koji
slede kako nas tako i Petra, jedinog pastira kome je Hrist poverio da bude glava
njegovog duhovnog tela, šalje svoje pozdrave i apostolski blagoslov.
OVIM OBZNANJUJEMO DA TIRANINA Filipea od Teksarka (Tyrannum
Phillipum Texarkanae), kao i njegovog ujaka, bivšeg kardinala nadbiskupa
Grada Hanegana (Civitatis Hanneganensis), zbog svojih dela (ipso facto)
isključenog iz crkve, što je potvrdio i naš sveti prethodnik, Amen Prvi,
proglašavamo neprijateljima Boga i njegove svete crkve, proklinjemo,
osuñujemo, proterujemo i odbacujemo od tela Hristovog, bez koga nema
spasenja. Za zločine protiv čoveka i crkve, uključujući i njegov narod i
sveštenstvo, proglašavamo da se Filipeu Harku oduzima zvanje gradonačelnika;
njegove preñašnje podanike oslobañamo svih obaveza na poslušnost prema
njemu; molimo ih da zasnuju novu, zakonitu vlast, i obavezujemo sve hrišćane
da mu više ne služe i da ga ne slušaju. Dokle god je tiranin na vlasti,
ohrabrujemo sve hrišćanske narodne poglavare da se dignu na oružje protiv
njega. Za to će primiti preko naše svete braće, koja su njihovi biskupi, naš
blagoslov za njihove vojske i njihovo oružje.
Svaki vernik sposoban da nosi oružje takoñe će dobiti, ako odluči da vodi
pravedni rat protiv ovog jeretičkog tiranina i njegovog ujaka, naš oproštaj, preko
svog ispovednika, za sve grehe i biće osloboñen svake kazne koja mu za njih
sledi, kako na ovom svetu tako i u Čistilištu. Po ispovesti, njegova jedina
obaveza biće da vodi rat protiv snaga carskog tiranina, i ako pogine u borbi, Mi,
koji čuvamo ključeve carstva nebeskog, otključaćemo mu dveri njegove i
otvoriti mu put do svetog Prisustva...
Krstaški rat!
Taj izraz, doduše, nije nigde bio pomenut, kao što ga niko nije upotrebio još od
dvadeset trećeg veka, ali su sve odlike bile prisutne. Papa je pominjao heroje
koji marširaju iz krstonoše u bitku. Rat je trebalo da se vodi pod znakom krsta i
stegom papstva. Crkva u Hanegan Sitiju bila je stavljena pod interdikt. Crkveni
sudovi bili su po nareñenju zatvoreni. Sveštenicima je bilo zabranjeno da služe
misu. Svaka sveta služba osim poslednje pričesti bila je obustavljena.
Sveštenstvo i laici koji se ogluše o interdikt bili su automatski isključeni iz
crkve. Ukaz nije važio za Provinciju, osim za one parohije koje su odbile
poslušnost preñašnjem Smeñiponijevom vikarijatu i ostale odane diocezi
Hanegan Sitija.
Samog Uriona Benefeza papa je osudio 'anatemom, od koje ga mogu osloboditi
samo rimski poglavar ili kraj života'.
To nije bio kraj teksta, ali Crnozub prestade da čita preki dokument i vrati se po
mesečini u barake. Ujutru ih je čekao pokret. Njegovo čuñenje bilo je zbog toga
što je takav nemilosrdni jezik poticao od njegovog gospodara, čoveka koji se
teško predavao gnevu.
"Što se čudiš?" upita ga Aberlot. "Nikada nisi čuo za sveti rat?"
"Da, ali ne posle dvadeset trećeg veka, a i to je bio jedan od najmanjih svetih
ratova. Ovaj ukaz, ili kako se već zove, nimalo ne liči na kardinala
Smeñiponija."
"Pa, to i nije kardinal Smeñiponi. To je papa Amen Drugi. Možda mu se glas
promenio kada je promenio ruho."
"Više mi liči na Domidomija kardinala Hojdoka."
Aberlot se na trenutak zamisli o tome. "Što da ne? Hojdok se ne bi usudio da se
vrati u Hanegan Siti. Nema ga ovde, što znači da je sigurno sa papom. A ko bi
bolje sastavio pismo koje će razljutiti gradonačelnika i nadbiskupa? Do sada je
verovatno postao papin sekretar za gradske poslove."
Nimijeva želja da pobegne u Novi Jerusalim nije bila sasvim minula, zbog
Edreje, ali ju je umanjio ton ukaza Scitote Tyrannum. Nije bio siguran da želi da
radi za njegovog autora.
Rano sledećeg jutra, veći deo preostalog stanovništva Valane izišao je da vidi
odlazak svojih mladića u Ravnice i u rat pod komandom aveti iz Novog
Jerusalima. Niži sveštenici, koji su pročitali Scitote Tyrannum, obukli su
svečane odore i sada su pešačili naporedo sa konjanicima. Ispred konja majora
Glivera išao je sveštenik sa raspećem. Crnozub je slutio da je podršku klera
obezbedio neko od kardinala. Predstava crkvene podrške miliciji trebalo je da
predupredi javno ispoljavanje neprijateljstva prema tuñinskim zapovednicima
koji su vodili lokalne mladiće.
Sunce se bližilo zenitu kada je Gliver naredio kratak predah da se ljudi okrepe
hranom i vodom. Kada je formacija ponovo bila spremna za pokret, Ulad posla
Crnozuba na čelo kolone kao prevodioca. Tek sada, kada grañani više nisu
mogli da ih čuju, Gliver se usudio da obavesti nomadske vodiče o planiranoj
putanji. Naredio im je, meñutim, da pojedinosti nipošto ne odaju ljudima niti
Nomadima bilo koje horde koje bi usput mogli da sretnu.
"Odavde jašemo na jugoistok, dok ne stignemo do reke Kenzau. Poći ćemo uz
reku na severoistok, a zatim nastaviti na istok-jugoistok dok ponovo ne naiñemo
na neke stare ustave kod Tulse, i dalje dok se ne nañemo na pola dana jahanja od
patrolnog puta Teksarka. Odatle ćemo poslati patrolu da izvidi situaciju u
Vašiti."
Crnozub prevede za nomadske izviñače, i Gliver nastavi:
"Mesec će biti ponovo pun kada stignemo tamo. Naša braća sa one strane
granice tada će moći da organizuju ometanje patrola, kada mi budemo pokušali
da po noći prevezemo kola preko granice. Uz malo sreće možemo da naoružamo
ljude u Dolini bez borbe. Ako bude potrebno da se borimo da proñemo, to će
značiti da nas je Hanegan video kako dolazimo. Prema tome, moraćemo da
budemo tajnoviti. Zato ne govorite Nomadima kuda idemo."
Nomadski ratnici klimnuše glavama da su razumeli, ali ih je Crnozub kasnije
čuo kako razgovaraju o tome da vojsku posmatraju oni bez majki, koji su
redovno prodavali vesti o kretanju Skakavaca teksarškim agentima. Poslednjeg
dana jula mesec će biti maltene pun. Bio dan ili noć, karavan kola pod pratnjom
lake konjice na putu ka istok-jugoistoku preko Ravnica, prema Vašit-Ol'zarkiji,
neće proći neprimećen. Nimi i Nomadi očekivali su da će biti borbe, ali je samo
Nimi bio obavezan da u njoj učestvuje, a njegova Edreja bila je u zatvoru.
Čitav plan izgledao je bezumno. Nedelju dana posle odlaska iz Valane, sustigao
ih je Soreli Nouvot. Bio je umoran od brzog jahanja i odmah je načinio sebi
postelju u jednim kolima. Konj koga je jahao nosio je žig koji je govorio da
pripada jednoj od nomadskih glasničkih porodica, tako da je bilo jasno da je
promenio nekoliko konja nastojeći da ih stigne. Zašto baš Nouvot? Zbog čega je
ovaj pohod bio toliko važan da u njegovom voñenju učestvuje sam čelnik SPEP-
a? Pre njegovog pojavljivanja, Crnozub je pretpostavljao da je ovaj neodgovorni
izlet valanske milicije bio u potpunosti zamisao Čuntara Hadale, i nameravao,
iako mu se i protiv svoje volje divio, da beži. Ali Nouvot je bio Smeñiponijev
najbliži prijatelj i pomoćnik u Kuriji, i činilo se da njegovo prisustvo potvrñuje
ispravnost, ako ne i razumnost, poduhvata. Gai-Si i Vuzo-Lo, sada narednici,
pošli su sa pohodom, a njihova odanost Smeñiponiju bila je izvan svake sumnje.
Dok oni budu motrili neće biti dezertera.
Jednog ranog jutra sredinom jula, prolazeći pored šatora kardinala, začuo je
prigušeni razgovor izmeñu prinčeva crkve.
"...mir da, ali Hristov mir!" govorio je Hadala.
"Jeste, Smeñiponi voli mir", odgovori Smeñiponijev prijatelj. "Toliko ga voli da
ne mari koliko će njih ubiti da ga postigne."
Crnozub požuri dalje, ali nije bio siguran da ga prethodno nisu videli; Soreli
Nouvot je od tog trenutka počeo da ga izbegava.
O Santa Librado! Sloboda nije na vidiku!
Moli se za nas!
Te noći je sanjao ženu, žrtvu rata. Bila je napola zatrpana na padini izrovanoj
topovskom paljbom.
Iz rupe na ivici njenih grudi polako se cedio debeo potok krvi. Polovinu njenog
tela i desnu ruku progutalo je klizište, dok je leva ruka mlitavo ležala meñu
kamenjem na pesku. Dodirnuo joj je ruku da utvrdi ima li pulsa. Nije mogao da
ga pronañe, ali je rana nastavljala da krvari. Potočić krvi tekao je po pesku,
izmeñu kamenja, deset koraka niz padinu. Otcepio je deo mantije i pokušao da
zaustavi odliv, ali čak i kada ga je ostavio na rani i izbrojao do hiljadu, krv je
nastavila neometano da teče. Pokušao je da je iskopa, ali je njegov rad pomerio
neki kamen koji je zadržavao zemlju, izazvao pomeranje tela i kotrljanje
nekoliko krupnih kamenova odozgo, kao da klizište nije dovršilo svoj posao.
Uskoro postade očigledno da se krvarenje pojačava; shvatio je da to više nije
njena krv, već nešto što je isticalo iz dubine urušenog brda. Ali krv ju je
održavala u životu. Posle izvesnog vremena, ona otvori oči i zagleda se u njega.
Na trenutak je to bila Edreja. Podigla je levu ruku prema njegovom licu, i on
ugleda probijen i krvav dlan.
'Tengo ojos, no me miren.
Tengo manos, no me tapen.'
Sada je to bila Santa Librada, skinuta sa krsta.
Ustuknuo je u strahu. Ona zašišta, promeni boju u crvenu i pokuša da ga ujede.
Bila je to Smeñiponijeva nevesta, Borbeni Lešinar. Preko njega pade senka, i on
podiže pogled. Iznad njega je stajao Ilaja Smeñiponi, odeven u belo i sa tijarom
na glavi. Poprskao je ženu svetom vodicom, i ona zavrišta od bola.
Crnozub je oduvek nemirno spavao pod zvezdama.

23.
I neka u sva godišnja doba poslovi budu tako ureñeni, bila to užina ili večera, da
se sve radi do danjem svetlu.
Kanonik svetog Benedikta, poglavlje 41.
Car je i sâm bio u nekoj meri čovek od nauke. Uz pomoć jednog mladog
profesora političkih nauka koji je ujedno bio i popularan pisac, Filipeo Hark je
napisao knjigu. Bila je to knjiga koju je Smeñiponi, sasvim razumljivo, poslao u
Svetu Kancelariju čim ju je video. Sveta Kancelarija odmah ju je uvrstila na
Index Librorum Prohibitorum, iako je nosila imprimatur kardinala nadbiskupa
od Teksarka i imala uvod koji je sastavio neki monah iz svetog Lajbovica, koji
se, na štetu po svoju karijere, slučajno slagao sa carskim gradonačelnikom da se
obnova Magna Civitasa može postići uz pomoć sekularne nauke i industrije, pod
zaštitom sekularne države protiv otpora i neprijateljstva religije. Bila je to tako
očigledno opaka knjiga da Sveta Kancelarija nije povodom nje napisala ni napad
ni komentar; delo je bilo puno 'antiklerikalizma'. Njegov autor bio je već toliko
anatemisan da su se nove kletve večnog Rima činile izlišne.
Ali Filipeo je zaista bio naučnik; uspeo je, izmeñu ostalog, da obnovi nekoliko
drevnih muzičkih kompozicija, uključujući jednu regionalnog porekla koja se
činila pogodna da postane nova himna Carstva, i objavio ju je u svojoj knjizi.
Melodija je sada bila opšte poznata. Njen drevni tekst bio je na engleskom, ali je
ol'zarški prevod u dobroj meri očuvao njegov duh. Počinjao je sa 'Oči Teksarka
motre na tebe'. Vladar je želeo da se njegovi podanici osećaju dobro paženi.
Svaki sveštenik u Carstvu koji je glasno pročitao krstaški ukaz Scitote
Tyrannum sa propovedaonice ili javno pokazao da poštuje interdikt
Smeñiponijevog papstva protiv crkve Teksarka - bilo je samo trinaest takvih -
bio je uhapšen i optužen za pozivanje na pobunu. Dvojica bikupa, koji su
obustavili mise i ispovesti u svojim diocezama u skladu sa ukazom, pridružila su
se sveštenicima u zatvoru. U šest od sedam parohija širom Carstva, meñutim,
verski život nastavio se kao da se Amen Drugi nije oglasio. Posle toliko decenija
izgnanstva papstva, narod Hanegan Sitija i Novog Rima prestao je da shvata
papu kao stvarni lik u njihovom svetu. Bio je daleko od njih, i njegov gnev bio
je nalik na gnev glumca na pozornici. Pri tom su o njemu znali tek iz prikaza
predstave, koju uopšte nisu gledali. Sredstva informisanja - uglavnom pisana,
budući da je telegrafska veza sa zapadom bila prekinuta - su ih obaveštavala, ali
su u tome bila bojažljivo naklonjena srazmerno apsolutnom vladaocu države.
Scitote Tyrannum je stoga - koliko god da je bio obavezujući u Raju - bio
najmanja Filipeova briga na ovom svetu. Antipapine snage spremale su se za
pokret, a antipapa je trošio blago crkve da naoruža divlje Nomade nadmoćnim
oružjem koje je trebalo da bude upotrebljeno protiv civilizacije. Filipeo ga je
uvek pominjao kao antipapu, iako drugog pape nije ni bilo. Filipeo se zalagao za
obnavljanje Magna Civitasa, a Smeñiponi, antipapa, bio je prepreka tome.
Haneganovo shvatanje situacije bilo je sasvim jednostavno. Smeñiponi je
predstavljao prošlost koja je objavila rat budućnosti. Naoružao je varvare i
spremao se da ih nahuška na sveta mesta civilizacije, ako ne i na sâm grad
Hanegana. Filipeo je bio ubeñen da će moći da brani grad dok ne stigne novo
oružje, jer će tada njegove snage biti u stanju da odbace aveti nazad u Sakaminte
i sateraju Kuniće u Jugozapadnu pustinju, potisnu Divlje Pse severno od
Mizerije, a Skakavce u bivše zemlje Divljih Pasa, tako da dve severnjačke horde
budu primorane da se meñusobno bore za životni prostor.
Carski gradonačelnik se nadao da će pridobiti nomadske odmetnike na svoju
stranu, i poslao je bivšeg pirata da ih regrutuje. Admiral e'Fondalaj obećao im je
zemlje Skakavaca posle pobede. Filipeo je isprva bio iznenañen kada je čuo za
to, ali kada je malo razmislio, odlučio je da, ako bude moguće, ispuni obećanje
koje je Karpi tako brzopleto dao. Ako oni bez majki budu mogli da se žene
devojkama sa farmi i dobiju dovoljno zemlje, moći će da uzgajaju potpuno
pripitomljenu stoku, da žive u stalnim domovima i da trguju sa farmerima i
gradovima. U takvim okolnostima nastala bi zajednica koja bi se sasvim
razlikovala od one u kojoj su živele horde. Zabrana hvatanja divljih konja
verovatno bi odumrla bez Vidžas koje su je održavale, a oni bez majki, kada bi
se okućili, teško da bi ponovo uspostavili matrilinearno nasleñe divljih Nomada.
Stekli bi imovinu i borili bi se da je odbrane. U gradonačelnikovom snu, uoči
izvesne pobede, Skakavci, Divlji Psi i oni bez majki ratovali su meñu sobom, a
Kunići bi se dovukli iz pustinje da budu uhapšeli i zaposleni na popravljanju
ratne štete.
Filipeo je bio zadovoljan svojim admiralom, ali ne i generalom.
Kada je general Goldaem otišao na univerzitet i zatražio od Tona Hilberta da
sarañuje na podučavanju trupa trovanju bunara u Provinciji i širenju novih
bolesti meñu stokom, Ton Hilbert je odbio. General Goldaem je otišao u
ministarstvo rata i regrutovao ga u vojsku Teksarka kao običnog vojnika. Potom
mu je izdao nareñenje da obučava. Hilbert je lično prokleo generala, a zatim i
monarha. General je strpao profesora u zatvor zbog rušenja poretka. Hanegan je
pozvao generala u svoje odaje, otpustio ga iz službe i penzionisao ga sa
polovinom preñašnje plate. Zatim je postavio admirala e'Fondalaja, alijas
Karpiosa Pljačkaša, da vodi projekt. Pošto je Hilbertov asistent na univerzitetu
pristao da uči vojsku šta god bude trebalo, Hilbert je ostao u zatvoru sve dok se
ne izvini Haneganu. Izvinjenje još nije bilo dato.
Tri meseca pošto je oterao generala Goldaema, Filipeo je zadovoljno posmatrao
kako nova udarna jedinica admirala e'Fondalaja, na čijem je čelu bio Karpios
lično, maršira pored njegove paradne tribine. Carski gradonačelnik nikada nije
video takvu bandu koljača izvan zatvorskog dvorišta. Bili su naoružani sa
nekoliko desetina pušaka repetirki koje su upravo isporučili oružari; bila je to
poprilična investicija, i Filipeo je isprva oklevao da je odobri. Tada mu je
Karpios objasnio da je za delotvornu udarnu silu najvažnija vatrena moć, i car je
dao svoje nasavremenije oružje u ruke razbojnika obučenih u vučja krzna i
prožvakanu kožu. Posmatrao ih je kako marširaju pod zastavom koja je
prikazivala pticu na ražnju iznad vatre; ptica je bila obeležena vidžaskim
simbolom za Borbenog Lešinara i parom ukrštenih ključeva. Filipeo se glasno
nasmejao zbog ovog svetogrña, pozvao starog pirata da se popne na tribinu i
nagradio ga drevnom titulom 'vrhovnog vakera Ravnica', koju su Hanegani
zadržali kao ostatak svojih nomadskih korena, ali je bila izbačena iz upotrebe
pošto je Hanegan Četvrti pao sa konja.
Deo Filipeovog oduševljenja bio je zbog Karpiosa, zato što ga je prizor bradatog
pirata u beloj admiralskoj uniformi na čelu tri stotine prljavih i zaraslih
zlikovaca beskrajno zabavljao. Posle parade Filipeo ne samo što mu je dodelio
titulu vakera već ga je unapredio u maršala - uz reči 'da možeš da biraš koju ćeš
uniformu da nosiš'. Ali se istovremeno postarao da stari moreplovac zna da će
po okončanju projekta postati glavni zapovednik teksarških snaga. U Velikim
Ravnicama bilo je nečeg sličnog okeanu. Admiral je to takoñe osećao i sa
nestrpljenjem je očekivao ratove koji su očigledno predstojali.
Otkako je Hanegan Četvrti pao sa konja, Teksark nije imao jasnu vojnu doktrinu
za rat protiv Nomada, i admiralov posao bio je da u najkraćem roku razvije
takvu doktrinu. Ravnice su podsećale na okean po tome što čovek nije nigde
mogao da se sakrije i što nije postojao prirodni oblik terena pogodan za odbranu.
Najveći deo zemljišta zapadno od ruba šuma bio je podjednako pristupačan sa
svih strana, a time i jednako negostoljubiv kao olujom uzburkano more.
Konjička bitka na njemu bila bi stoga slična ratnom okršaju dva broda - kratka i
divlja, i samo bi jedna strana mogla da je preživi.
Admiral je tri puta posetio Tona Hilberta u zatvoru. O ovim posetama obavestio
je svog gospodara i dao opravdanje njihove očigledne svrhe; obećao je izveštaj o
konačnom ishodu, ali je odbio da ga obaveštava o njihovom toku. Tamničar je
odao Filipeu da su prilikom admiralove treće posete igrali starozarški šah i
razgovarali samo o partiji. Ishod sastanaka bio je takoñe nikakav, ali je Karpio
tražio od gradonačelnika da ipak oslobodi profesora. Filipeo je odbio. Od
izvinjenja nije imao nikakve koristi, ali sa njim ili bez njega, Hilbert je trebalo
da ostane u zatvoru sve dok saradnja univerziteta sa vojskom ne bude osigurana
i zadovoljavajuća.
"Bolest Tona Hilberta pravi im smetnje na jugu", rekao mu je zapovednik na
terenu. "Nekoliko slučajeva pojavilo se i meñu Smeñiponijevim vojnicima, ali je
samo u Provinciji postala endemična. Aveti i pobunjeni Kunići zbog njega sada
troše ratnu energiju. Uskoro ćemo moći da krenemo u protivnapad."
"A u našim jedinicama nema obolelih?"
"Ne, kao što sam vam rekao, sve dok svakodnevno piju Hilbertov preventivni
lek. Gadnog je ukusa, pa ne vole da ga piju. Meñutim, nareñeno je da svaki
vojnik koji oboli od Hilbertove boljke smesta bude streljan. Navedeni razlog
jeste da se spreči širenje zaraze."
Gradonačelnik se nespokojno promeškolji. "To zvuči nepotrebno surovo."
"Pa da, kada bi bilio sprovedeno. Pretnja je neophodna da se spreči zaraza; njen
jedini cilj jeste da se obezbedi da vojnici piju lek."
Jedno od sazvežña u nomadskoj noći zvalo se Pas Rata, ali je to takoñe bio
mitski ljubimac Praznog Neba. Taj drevni heroj vodio je u borbu protiv vojske
kralja farmera čak i divlje pse. Nomadi su slali svoje pse na neprijatelja kad god
je to bilo izvodljivo, ali je Prazno Nebo bio poseban po tome što su njegovi psi
bili divlji i što su njihove najstarije Vidžas kuje izabrale Prazno Nebo za šarfa
horde Divljih Pasa, dok je njegova sestra mislila da su psi jednostavno odani
Qoesach dri Vordaru, kome su svi dugovali odanost. Činjenica da ga je horda
Divljih Pasa izabrala kao rivala ljudskom šarfu Divljih Pasa ukazivala je na to je
tu titulu obično nosio pas. Priča da je ovaj pas uživao podjednako pravo na
odanost ljudskih pripadnika Divljih Pasa i na mlade žene iz plemena Divljih
Pasa bila je izmišljotina Skakavaca. Bila je to izmišljotina koja je povremeno
dovodila do krvoprolića izmeñu rivalskih grupa goniča dve severne horde.
Ali je Pas Rata i dalje bio mitska stvarnost meñu Nomadima, i Irvas Plivač je
svoju vladavinu kao šarf započeo naredbom da se obnovi stara praksa držanja
ratnih pasa obučenih da prate konjanika u borbi protiv neprijatelja pešaka, a
monopol obučavanja ratnih pasa dodelio je porodici bratovljeve žene. Bio je to
nomadski način da kaže da je posao dao svom zetu, čoveku po imenu Kozji
Vetar, koji je slučajno bio dobar u tome. Kozji Vetar je ubedio sve dečake u
svojoj proširenoj porodici da organizuju pohode na legla divljih kučki radi krañe
njihove štenadi. Voñenje operacije sakupljanja štenaca poverio je svojoj sestri,
uz upozorenje da se kučke ubijaju isključivo u samoodbrani i da se ne uzimaju
štenci mlañi od šest nedelja. Manjina meñu Vidžas ženama smatrala je da je
kraña divlje štenadi jednako svetogrñe kao kraña divlje ždrebadi, ali ih je
Elturova sestra podrugljivo upitala: "Koga time vreñamo? Hongin Fujoe Vurn
nije Žena Divlja Kučka. Psi pripadaju Praznom Nebu, u čije ime šarf govori. Mi
čak ne kažnjavamo ni one bez majki kada ispeku divlje štene na ražnju."
Demonsko Svetlo je želeo rezultate za dva meseca, pa je Kozji Vetar prikupio
svakog psa sa iole iskustva u radu sa konjanikom. Rezultati su bili primetni iako
je tek bio kraj jula. Trideset petorici ratnika-dobrovoljaca dato je trideset pet
pasa, a osamdeset jedan mlañi pas već je bio na obuci.
Nije bilo načina da se psi oprobaju u povremenim okršajima sa teksarškom
konjicom, jer psi nisu mogli da se opredele za jednu stranu u sukobu izmeñu dve
grupe konjanika. Psi su mogli da učestvuju u napadu konjice na pešadiju, ali
pošto su nomadski ratovi obično bili ceremonijalni sukobi izmeñu hordi, još od
vremena Hoengana Oza nije bilo razloga da se troši na hranu velikog ratnog
čopora - sve dok Eltur nije počeo da planira borbu protiv stojećih jedinica
Hanegana. U plemenima je, meñutim, još bio živ duh ratnog bića pas-čovek-
konj, i pokušaj Demonskog Svetla da ga oživi odmah je bio prihvaćen. Time je
njegovom voñstvu bio obezbeñen blagoslov Praznog Neba. Ali je svakom
agentu Teksarka koji je govorio nomadski - a sigurno je postojao bar jedan takav
- bilo jasno, ako je saznao o obučavanju pasa za rat, da su psi bili namenjeni
samo za borbu protiv pešadijskih jedinica, kao što su bile one koje su branile
Carstvo. Bili su, prema tome, pripremani za upade na teritoriju Teksarka.
Njegovom bratu Blagom Svetlu, kada je probio granične snage Teksarka i
dojahao sve do Novog Rima, nedostajali su psi. Da je imao pse, Hultor bi
izgubio samo polovinu ljudi, čak i ako bi ga to koštalo svih pasa. Kada bi se
čovek, pas i konj stopili u jednu dušu, pas je postajao odano i smrtonosno
oružje, a ta duša stapala bi se sa dušom čopora. Čovek bi postao sličniji konju i
psu. Pas i konj postali bi ljudskiji i sličniji jedan drugom. Bilo je to duhovno
jedinstvo, ali je možda jedini tuñinac koji je to zapazio bio onaj stari hrišćanski
šaman Divljih Pasa, otac Ombroz, čovek koga je Eltur veoma poštovao, iako se
protivio njegovom uticaju na šamane Divljih Pasa. Epifanija jedinstva pas-konj-
čovek bila je, kao doživljaj, nomadsko posvećenje - prema Ombrozu, monsinjor
Sanval ju je nazvao 'zverski oblik ñavolske posednutosti', a Eltur je ovu
primedbu smatrao počašću.
Upravo je pitanje Psa Rata spasilo Čuntara kardinala Hadalu i njegove oficire
smrti od ruke ratnika Skakavaca. Prilika da se postavi pitanje bilo je savetovanje
sazvano kada su vesti o Hadalinoj invaziji stigle do voña Skakavaca. Demonsko
Svetlo je pozeleneo od besa, i bio je spreman da smesta napadne kardinalove
snage. Da bi postigao najbolju pogodbu, šarfu Skakavaca je odgovaralo da
zauzme tvrñi stav u veću nego što je očekivao da će staramajke odobriti. Ali
ovaj put je njegova roñena sestra upotrebila pitanje Psa Rata protiv njega pošto
je predložio da ubije Hadalu i svakog drugog ko se bude opirao zapleni kola
koja je pratila milicija.
"Sestro moja, to je čista izdaja", reče Demonsko Svetlo pre nego što je popustio.
"Smeñiponijev plan bio je da aveti iz Sakaminta napadnu Provinciju, a istočni
saveznici da udare na drugu obalu Velike Reke. Skakavci je trebalo da ostanu u
miru dok Hanegan ne povuče snage rasporeñene oko njih u odbranu od njegovih
saveznika. A šta imamo ovde? Vojska farmerskih klovnova iz Valane navalila
prema Dolini Muta, sve sa puškama! Kako misle da ih Filipeo Hark ne vidi?
Svaki od onih bez majki južno odavde već ih je opazio i pohitao da proda
informaciju Teksarku. Onima koji su stigli prvi možda je bilo i plaćeno."
"Da, a ja se pitam", reče njegova sestra zamišljeno, "jesu li i oni bez majki koji
su obavestili Teksark o tvojim ratnim psima bili valjano plaćeni. I pitam se hoće
li tvoji psi uticati na Haneganovo iskušenje da oslabi snage koje se nalaze pred
nama. Ne, mislim da pravo Skakavaca ne opravdava pokolj onih budala, već
traži da ih nateramo da okrenu nazad. Trebalo bi da im daš da biraju: da vrate
puške sa sobom ili da ti ih predaju. I to ti je, šarfe moj, mišljenje svih Vidžas."
Demonsko Svetlo je dopustio da mu splasne borbeni zanos, kao što se obično
dešavalo posle suočavanja sa stavom Vidžas, ukoliko bi izostalo mešanje Duha
Medveda. Posle većanja, Bram je okupio osamdeset ratnika i poveo ih na jug da
presretnu konjaničku miliciju grañana iz planina. Njegovi ljudi su se naoružali
novim petometkama kao i tradicionalnim kopljima, ali je Eltur naredio se
ponesu deset repetirki da bi mogli da poubijaju oficire iz daljine ako naiñu na
otpor grañana.
Onda je učinio nešto što je izmenilo tok rata. Poslao je po Crne Oči, čoveka koji
je bio zarobljen prilikom Hultorovog upada. Hanegan ga je strpao u zatvor, gde
je sreo kardinala Smeñiponija, ali je nekoliko meseci kasnije bio pušten da
odnese Filipeovu poruku u svoju hordu. I Demonsko Svetlo i Car znali su da je
Crne Oči dvostruki agent, ali je kao takav mogao da bude koristan za obe strane.
"Obavesti svoje veze o Hadalinom pohodu", reče šarf, "da mogu da pripreme
odbranu u toj oblasti. I reci im da sam ti ja kazao da im javiš. Ako ih bude
zanimalo zašto ih obaveštavam, objasni da želim da se okonča neprijateljstvo
izmeñu Skakavaca i Teksarka."
"Farmerima će biti milo da to čuju", reče Crne Oči uz kikot; smesta je pošao iz
logora prema granici.
Demonsko Svetlo nije stvarno okrenuo leña svojim saveznicima jer nije bio
ubeñen u istinitost svojih zamerki zbog papine izdaje. Iako bi sâm Smeñiponi
bio dovoljno nerazuman da pokrene takav poduhvat, imao je suviše dobre
savetnike za nomadska pitanja. Neke od njih poslao mu je lično Sveti Ludak,
Gospodar Hordi. Osim toga, Eltur je imao visoko mišljenje o jednom od papinih
sekretara, nomadskom tumaču i monahu Nijndenu, koji je tako dobro govorio
skakavački. Niko od ovih savetnika ne bi dozvolio Smeñiponiju da poveruje da
bi upad Čuntara Hadale na teritoriju Nomada bio prihvatljiv za Skakavce, čak i
da nije bilo glupo sa vojnog stanovišta. Kada je minula njegova sopstvena
bezumna reakcija na vest, Demonsko Svetlo je postao uveren da će njegova
ratna družina biti suočena - ne sa krstašima u pohodu po nalogu pape, već sa
šarolikom paradom koju je pokrenula ludost manje značajnih prilika.
Kada je Smeñiponi prvi put saznao za Hadalinu misiju, i sâm je uzviknuo:
izdaja! Bio je pun gneva na svog naslednika u Sekretarijatu za posebna
eklezijastička pitanja. Papa nije mogao da pronañe razlog zbog koga bi ga Soreli
Nouvot izdao ili podržao besmislenu zamisao da se naoružaju i pomognu tako
nesigurni saveznici kao što je bilo Hadalino stado muta u Dolini, po cenu
verovatnog ojačavanja snaga Teksarka na zapadnoj granici. Zaključio je da je
Hadala zastranio u službi svom stadu. Verovatno je razmišljao na sledeći način:
ako Smeñiponi može da naoruža Nomade, mogu i ja papinu decu - ne aveti iz
Sakaminta, već mute u Vašiti i Ol'zarcima. Papa je mogao da razume Hadalinu
privrženost svom narodu, ali ne i Sorelijevu prevrtljivost u ovom besmislenom
preduzeću.
Smeñiponi nije ni pomislio na mogućnost da je njegov stari prijatelj Nouvot
jednostavno prišao neprijatelju dok mu to nije pripomenuo Abraha kardinal
ðakon Linkono, učitelj iz Novog Jerusalima, koji je bio pozvan da se pridruži
Kuriji zato što je poznavao svakoga u narodu kod koga je gostovalo papstvo.
"Ali šta bi Filipeo Hark mogao da ponudi što bi navelo Nouvota da nas izda?"
pitao se papa Amen Drugi.
"Da bude papa?" nagañao je učitelj.
Žacnut Linkonovom primedbom, Smeñiponi je smesta poslao poruku u Valanu,
sa nareñenjem kardinalu Nouvotu i bratu Svetom ðorñu da se pojave pred njim.
Obuhvativši pozivom i Crnozuba, papa se nadao da će odagnati Sorelijevu
sumnju ako je ovaj zaista kriv. Dve nedelje kasnije, glasnik se vratio sa vešću da
je Crnozub otišao sa valanskom milicijom i da je Nouvot nestao ubrzo posle
njihovog odlaska. Smeñiponi se veoma oneraspoložio zbog ovih vesti. Pozvao je
svoje nomadske glasnike, i naredio jednom od njih da stigne Hadalinu miliciju i
naredi ovome da je vrati. Drugog je unapredio u službenika Kurije i ovlastio ga
da na licu mesta uhapsi Nouvota ako ga pronañe na nomadskoj teritoriji, kao i
Hadalu, ako ne posluša nareñenje da se vrati. Trećeg glasnika je poslao da uveri
šarfa Skakavaca da Hadala nema odobrenje za svoj pohod, jer se plašio gneva
Demonskog Svetla.
Nomadske kurirske porodice iz plemena Divljih Pasa i Skakavaca decenijama su
imale monopol na Visokim Ravnicama u prenošenju poruka izmeñu Valane i
Novog Rima. Imali su stalne logore i zbog ove nenomadske prakse nisu baš
uživali poštovanje u svojim hordama. Kezeći se, ratnici su tražili da vide njihove
'povrtnjake'. Ali su zato zarañivali novac i njime kupovali konje sa strane,
oslobodivši se na taj način porodičnih obaveza koje su važile i za kupca i za
prodavca kada je prodavac bila nomadska kobilarka. Smeñiponi je uvek koristio
kurirske porodice za komunikaciju sa šarfovima i poglavicama plemena. Sada je
upotrebljavao njihove usluge za održavanje veze sa Qoesach dri Vordarom, i
ohrabrivao je porodice da uspostave usputne stanice severno od reke Mizerije i
daleko izvan domašaja teksarških patrola. Već je bio poslao poruke prema kralju
Tenesija i nekolicini drugih vladara s one strane Velike Reke, i očekivao je vesti
sa tog fronta.
Smeñiponi je u Novi Jerusalim bio poveo po dva jahača Divljih Pasa i
Skakavaca da otvori stanicu za kurirske usluge porodica. Suočen sa iznenadnim
dezerterstvom Nouvota i Hadale, pronašao je potrebu da uposli trojicu njih.
Jednom od Skakavaca dao je poruku za Demonsko Svetlo. U njoj je Bramu slao
'punomoć' da postupi po papskoj poternici i uhapsi dvojicu prinčeva crkve na
svojoj teritoriji, sa napomenom da njihovo zatočeništvo bude humano.
Zaboravivši na trenutak da papa razume njihovo narečje, Skakavac reče svom
sunarodniku: "Naš šarf će sigurno biti počastvovan prisustvom ovih novih
veličina na njegovoj teritoriji."
"Tvoja porodica trebalo je da pošalje nekoga ko je manje sarkastičan", reče mu
papa Amen na upotrebljivom skakavačkom. "Pošto sutra preneseš poruku
sledećem glasniku Divljih Pasa, možeš da nastaviš put prema zemlji visoke
trave. Tvoja porodica može da pošalje zamenika kada stigneš tamo."
Okrenuo se od njega i obratio se Divljem Psu. "Do sutra već možeš da budeš
kod kuće i da odatle pošalješ moju poruku Hadali. Tako će brže stići do njega.
Divljim Psima ne možemo da damo punomoć za hapšenje na teritoriji
Skakavaca. Ali ako sretneš Nouvota bilo gde drugde, imaš našu dozvolu da ga
zarobiš. Onoga ko ga dovede čeka nagrada. Raširi glas o tome."
Okrenuo se drugom Skakavcu. "Ako bude potrebno, pojuri Hadalu sve do
Ol'zarkije. Daj mu primerak poruke. Ako u trenutku kada ga stignete vidiš da se
ne vraća, možeš da pročitaš sedmu tačku njegovim ljudima. U njemu se
isključuju iz crkve svi Hadalini sledbenici koji ga odmah ne napuste. Naoružaj
se, ali pokušaj da dobiješ pomoć svoga šarfa u hapšenju." Onda značajno
pogleda u autora sarkastične primedbe.
"Kada sretneš čoveka koji nema tri čiste da uzme zakon u svoje ruke, trebalo bi
da se poštediš sramote i nateraš ga da to učini."
Čovek - pošto je već bio otpušten - odgovori: "Vaša svetost će svejedno biti
postiñena kada prenesem šarfu Elturu da ste to rekli."
Smeñiponi se na trenutak besno zagleda u njega, ali zatim prsnu u smeh. "U
redu, možeš da se vratiš ovamo pošto preneseš poruku za Brama. Jednog dana bi
mogao da nam zatreba drzak jahač sa ucenjivačkom žicom."
Staramajka Skakavaca je očigledno odgojila drsku ždrebad i decu. "Možda ću se
vratiti, a možda i neću", reče glasnik.
Ratni pohod Čuntara Hadale i karavan sa municijom putovali su brže nego što je
bilo ko očekivao. Mesec je bio gotovo ponovo pun u poslednjim danima jula, ali
kada je pred zoru zašao i ostavio svet u mraku, Crnozub je mogao da vidi
tačkice svetlosti na istočnom obzorju. Izgledale su kao logorske vatre. Da li su
farmeri noću održavali vatre? Nimi je znao da je dvadeset osmog jula sa zapada
stigao kurir sa porukom za kardinala Hadalu. Glasnik je izgledao iznenañeno što
je zatekao kardinala Nouvota sa karavanom. Naravno, kardinal sekretar je
napustio Valanu dva dana posle njih, po noći, i niko u gradu nije znao njegovo
odredište. Glasnik je ponovo otišao, ali su kardinali, pošto su primili poruku,
naredili usiljeni marš. Jedinica je jahala na istok sve do ponoći.
Sledećeg jutra, sunce se pojavilo iznad udaljenih brda gde je Nimi prethodne
noći video tačkice svetlosti. Iza ovih brda trebalo je da leže raštrkane naseobine
muta iz 'Doline'. Pošto je na brzinu doručkovala biskvite i čaj, milicija je
pojahala prema njima.
Dva dana kasnije, pred zalazak sunca, šarf Skakavaca i njegova ratna družina
presekli su im put sa zapada. Milicija se već bila ugovorila da prenoći. Pošto se
posavetovao sa kardinalima, major Gliver je naredio da se kola postave u
odbrambeni poredak i da ljudi uhvate zaklon u očekivanju napada.
"Ovo je ludost, Nimi", reče Aberlot. "To su naši saveznici."
"Samo ne slušaj nareñenje da pucaš. Razgovaraću sa njima."
Crnozub napusti položaj i poñe u susret ratnicima Skakavaca koji su im se
približavali. Čuo je majora Glivera kako mu dovikuje da se vrati i zastade kada
je opazio da je jedan od Nomada podigao pušku na njega; Demonsko Svetlo
nešto reče, i puška se spusti. Prepoznao je monaha i domahnuo mu da priñe.
U zemlju pored Crnozubovih nogu udari metak. Pucanj je došao odnekud iza
njega. Nomad koji je nišanio u njega ponovo podiže pušku i uzvrati vatru. Nimi
se osvrnu taman na vreme da vidi kako jedan od poručnika koji su stajali pored
Glivera ispušta pištolj i pada na zemlju.
"Za ime Božje, ne pucajte više, budale!" dreknu Nimi.
"Sudiću ti i obesiću te!" doviknu mu major.
Iza Glivera je stajao Čuntar Hadala, smrknutog lica.
Šarf Bram sede par koraka izvan puškometa; monahu je trebalo nekoliko minuta
da stigne do njega.
"Sećate li me se?" upita Crnozub.
Bram klimnu glavom. "Da, ali šta papin sluga traži sa ovim ljudima?"
"Nisam više papin sluga. Moj gospodar je napustio Valanu bez mene."
"Da, znam da je bilo tako. Otpratio sam ga na jug da se sastane sa Dionom.
Mislio je da si ga napustio. Jesi li?"
"Ne namerno. Nisam bio u gradu kada je palata dignuta u vazduh. Kada sam se
vratio, njega nije bilo tamo, i bio sam regrutovan u miliciju."
"Izgleda da ti niko nije preneo vesti."
"Kakve vesti, šarfe Brame?"
Demonsko Svetlo, koji nije umeo da čita, pruži monahu pismo. Crnozub ga
pročita sa rastućom nemirom, pogleda Eltura, pa se osvrnu prema kardinalima.
"Ovo mora da je ista poruka koju je dobio Hadala."
"Idi i reci mu šta piše u njoj, i pitaj ga da li zna za nju. Reci mu da ga neću
uhapsiti ako sâm nastavi put na istok."
"Sâm? Ne razumem. Šta je sa kardinalom Nouvotom?"
Došao je red na Eltura da se iznenadi. "On je tu? Onda mogu zajedno da poñu na
istok. Ostali ostaju ovde."
"Zaista ne shvatam. Izgleda da očekuju da ih napadnete."
"Očekuju da ću ih uhapsiti. Zar to ne piše u poruci? Ono što ne znaju jeste da
sam već poslao glasnika graničnoj straži Teksarka. Neprijatelj zna da dolaze, i
zašto. Jedini način da Hadala sačuva oružje od Hanegana jeste da ga preda
nama. A kardinali mogu da pobegnu od mene samo ako se predaju Haneganovoj
graničnoj straži. Podseti ih šta je Hoengan Osle Čuir uradio Esitu Lojteu. Ako
budemo morali da ih uhapsimo, može da ih snañe isto što i njega."
U pismu koje je Crnozub pročitao nije se pominjalo ništa o predaji kardinala
Haneganu, ali on odluči da ne raspravlja o tome. Kada se vratio u logor, svi su
gledali u njega, a Ulad je bio spreman da ga zgrabi. Crnozub u poslednjem
trenutku skrenu i stade tako da izmeñu njega i narednika bude grupa regruta.
Brzo se obrati Aberlotu:
"Šarf ima nareñenja od pape da uhapsi kardinale. Ako se budemo opirali,
bićemo isključeni iz crkve. A neprijatelj nas očekuje, pošto ga je Bram upozorio
da dolazimo. Prenesi to ljudima, naročito narednicima Gai-Siju i Vuzo-Lou.
Reci im da se mole, i neka Hadala vidi da to rade."
Pokušao je da stigne do kardinala pre nego što Ulad stigne do njega, ali je džin
bio brz. Našao se u zahvatu koji ga je primorao da klekne ispred njih. Soreli
Nouvot se trudio da izbegne Crnozuba još otkako se pridružio pohodu, te i sada
požuri da se izgubi. Čuntar Hadala se nagnu nad monaha. I sâm je bio muta, jer
mu je koža bila išarana raznolikim mrljama smeñe boje - bila je to najčešća
mutacija - ali je uprkos tome bio naočit čovek, sa bradicom i brkovima koji su
nekada bili zlatni.
"Pa, brate, hoćeš li da nam ispričaš šta si razgovarao sa vojskovoñom Nomada?"
upita apostolski vikar naroda Vašita.
"Vaša eminencija neće streljati glasnika?"
"Niko te nije poslao kao glasnika!" obrecnu se kardinal. "Major jedva čeka da
naredi da te streljaju. Zato odmah pričaj šta si saznao."
"Jeste li sinoć videli vatre na istoku, gospodaru?"
"Da, to su signali naših ljudi. Znaju da smo ovde."
"Teksark takoñe. Šarf ih je upozorio da dolazimo. Vatre je zapalila konjica."
Svetlije mrlje na kardinalovoj koži pobeleše. "Trebalo je da budu savezničke!"
procedi. "Zašto nas je prodao neprijatelju?"
Pod pretnjom i uplašen, Crnozub odluči da ne pomene odmah papino pismo.
Hadala je imao primerak kod sebe.
Monah nastavi: "Poručio je da neće uhapsiti kardinala Nouvota i vas ako se
predate teksarškim vojnicima. Nama ostalima je naredio da mu predamo oružje i
napustimo njegovu teritoriju."
Hadala pobesne i ode da potraži Nouvota. Uskoro se vrati sa nareñenjem:
"Idi ponovo do njega. Pozovi ga ovamo da pregovaramo. Ostaćemo na
otvorenem da njegovi ljudi mogu da nas vide. Ako doñe sâm, može da ponese
oružje. Misliš da će biti dovoljno da se zakunem da ga niko neće napasti niti
pokušati da ga zarobi?"
Crnozub se na trenutak zamisli. "Ne. Mogao bi to da shvati kao uvredu."
"Onda uradi sve što možeš bez toga."
Šarf ni trenutak nije oklevao. Pozajmio je drugi pištolj od jednog ratnika,
privezao za pojas povodac teško grañenog ratnog psa, ščepao monaha za
okovratnik uniforme i pošao prema Hadalinom logoru, držeći pištolj uperen u
Nimijevu glavu.
"Neću te povrediti."
"Ja vam ne vredim kao talac, šarfe Brame. Oni neće mariti ako me ubijete."
Kada su se zaustavili ispred Hadale, Glivera i Hadalinog skakavačkog vodiča,
Eltur oslobodi Crnozuba, odveza psu povodac i izdade mu resku naredbu.
Životinja poče da reži, zureći u kardinala.
"Ako budem pogoñen, pas će te ubiti."
Hadala poče da sipa otrov na Demonsko Svetlo zbog šurovanja sa neprijateljem,
i Crnozub prevede.
Šarf nije obraćao pažnju na to. Mahnu rukom prema istoku i poče da govori u
kratkim rečenicama, izmeñu kojih je Crnozub prevodio:
"Put prema istoku biće otvoren. Vodi od vašeg logora u brda, tamo gde izlazi
sunce. Kada na njega kroči naoružan čovek, mi ga ustrelimo. Nenaoružanog
čoveka prvo čeka hitac upozorenja. Ali ti i drugi Crveni Šešir možete da
proñete, i to samo na istok. Povedite sve nenaoružane oficire ako želite. Crvena
Brada mi je naredio da vas uhapsim i pričuvam. Ja sam šarf horde Skakavaca.
Moj papa je Prazno Nebo. Žena Divlji Konj je moja sestra. Moj gospodar je
Hoengan Ozle." Demonsko Svetlo pokaza široko prema nebu, zemlji i ponovo
prema severoistočnoj preriji, gde je bio logor njegovog gospodara. Posle kraćeg
ćutanja, svečano nastavi: "Ja, šarf ove zemlje, nudim vam gostoprimstvo
Skakavaca. Biće vam dato da sakupljate suvu balegu za kuhinjske vatre. A žene
će vam dati da pregrćete konjsku balegu. Biće puno šale na vaš račun, ali vam
niko neće nauditi na drugi način. Kada Crvena Brada pošalje po vas, moratećete
da odete do njega. Ako ne prihvatite naše gostoprimstvo, morate da poñete na
istok. Bez oružja i bez vojske. Haneganovi ljudi će vas pustiti da proñete. Možda
će mu biti drago da vas vidi."
"To važi i za majora Glivera?" upita Hadala kiselo.
Eltur postade nestrpljiv i poče da govori u dužim rečenicama. Nije znao ko je
Gliver. Već je bio rekao da mogu da povedu nenaoružane oficire. Načinio je
nekoliko primedbi o kardinalovoj gluposti. Crnozub sačeka da zastane, pa
prenese suštinu:
"Neka major Gliver sarañuje u sopstvenom razoružavanju, kaže on. Šarf će mu
dopustiti da zapoveda ljudima kada ih bude vraćao kući. Rekao je da će rulja
brže napustiti njegovu zemlju visoke trave ako bude pod nečijom komandom.
Ali ako Gliver želi da se preda Teksarku, šarf Bram je voljan da ga pusti da
proñe."
"Poznato mu je da nas ima četiri puta više. Zbog čega misli..."
"Da može da nas zaustavi? Da ga pitam?"
"Pitaj ga da li su dva njegova čoveka ravna sedmorici naših."
Šarf se nasmeja čim mu je Nimi preveo pitanje, pa razmeni nekoliko privatnih
šala sa svojim tumačem. Hadala se razbesne.
"Šta kaže? Prestanite sa ćeretanjem."
"Kaže da je sedam na jednoga pravedan odnos snaga, ako ostavite kola
nebranjena. Vaših sedam ljudi sa sedam pušaka moglo bi nekoliko dana da
progoni dvojicu njegovih sa dve puške i da ih ne uhvati, ali bi tada ostali bez
kola. Ako budemo branili kola, bićemo prikovani i pušteni da izgladnimo. Ako
uskoro ne donesete odluke, doći će Teksark i uzeti kola."
"Jesu li to njegove reči ili tvoje, brate Sveti ðorñe? Pripazi da ne preteraš."
Posle ove opomene, Hadala poče da govori dovoljno polako da Nimi
istovremeno prevede.
"Slušajte, mi smo jednako zabrinuti zbog mogućnosti da kola presretne patrola
kada budemo pokušali da proñemo sa njima. Zašto nam onda ne biste pomogli?
Vaši ljudi su dobili dovoljno pušaka, i ne trebaju vam naša kola. Okupirana
teritorija ispred nas je samo uski pojas duž zapadne granice zemlje naroda
Vašita. Nije širi od dva druma. Njegovim spoljnim obodom patroliraju jedinice
Teksarka; one motre na vašu teritoriju. Unutrašnjim obodom patrolila carinska
služba Doline, koja pazi na narod Vašita, moje ljude. Ja sam u upravnom
carinskom odboru crkve. Kada me prepozna, njihova patrola će nam pomoći,
ako uspemo da proñemo pored graničara Teksarka. Kada biste nam samo
pomogli da zadržimo teksarške jahače dok ne proñu kola, mogli bismo da se
probijemo i požurimo za njima."
"I ti si jedan od hrišćanskih ratnih šarfova? Još jedan vojni genije sa crvenim
šeširom? Stvarno vas ima dosta." Crnozub nije mogao da odoli da ne prenese
Bramov sarkastični ton, iako je opazio da kardinal počinje da puca od besa. "Ali
šta će sprečiti teksaršku konjicu da ne pojaše za vama u dubinu Doline Muta i
otme vam kola?"
"Pa, nadali smo se da ćemo preći noću, neprimećeni. Ali ste vi to pokvarili kada
ste ih upozorili. A sporazum izmeñu..."
Hadalino objašnjenje prekinu ratni poklič Skakavaca. Neko doviknu da se na
istoku vidi oblak prašine, koji je verovatno podigla grupa konjanika.
"Odlučili su da doñu po vas, svešteniče muta", reče Bram, sa svirepim
osmehom. "Mi ćemo sada da im se uklonimo sa puta. Baš imate sreće. Imaćete
priliku da se borite protiv njih umesto nas."
Svi Nomadi poskakaše na konje, i Crnozub ih otprati pogledom dok su jahali
prema severozapadu. Bio je u iskušenju da pojaše za njima, ali mu je Ulad bio
zapretio da će mu pucati u leña ako ponovo napusti redove.
Hadala na trenutak zaustavi pogled na njemu. "Šta misliš o ovome, brate kaplare
Sveti ðorñe?" upita tvrdim glasom.
"Oni jahači biće ovde za nekoliko minuta. Eto šta mislim, eminencijo." Crnozub
se okrete i potrča prema kolima. Pre nego što su se začuli ratni pokliči, Soreli
Nouvot i major stajali su tamo i posmatrali sastanak Brama i kardinala Hadale,
ali se Nouvot u meñuvremenu ponovo izgubio iz vida.
"Kardinal Hadala je završio s tobom, redove Sveti ðorñe!" lanu Gliver na njega.
"Javi se naredniku Uladu. Pripremi oružje, pa u sedlo."
Iako je i dalje nosio kaplarske širite, Nimi ćutke prihvati da je ražalovan. Nešto
ranije, major mu je na sav glas pretio prekim sudom i vešalima, pa je skidanje
čina bilo olakšavajuće ublažavanje kazne. Ali je u Uladovom pogledu i dalje
video spremnost da ubije.
Primetivši povlačenje Skakavaca, zapovednik Teksaršana zaustavi svoje ljude
tik izvan puškometa. Konjanici sjahaše. Neki od njih počeše da kopaju.
Demonsko Svetlo okupio je svoje ratnike u polukrug malo po strani, zapadno od
položaja valanske brigade. Crnozub nije sumnjao da će se oni boriti da spreče da
oružje i municija padnu u ruke carskih snaga, ali da ne nameravaju da počnu pre
nego što te snage poraze Hadalu i njegove ljude. Valanska laka konjica,
neoprobani vojnici i njihovi zapovednici aveti bili su u sendviču izmeñu dve
nadmoćnije vojne jedinice.
Bio je to utorak drugog avgusta, i samo što nije bila pala noć. Mesec je izišao sat
posle zalaska sunca. U tom satu je Soreli Nouvot iščezao da nikada više ne bude
viñen zapadno od granice Teksarka.
"Biće pobune", došapnu Aberlot Crnozubu čim je ugrabio priliku, "ukoliko
kardinal muta ne popusti."
Nimi odmahnu glavom: "Ovi grañani bi se možda pobunili u Valani, ali ne i
ovde, izmeñu dve neprijateljske vojske."
Čuntar Hadala je ostao na čelu svojih ljudi. Narednik Ulad je ustrelio dezertera
koji je tokom noći pokušao da se domogne redova Skakavaca. Kada je telo
dovučeno u logor, pokazalo se da je to bio kardinalov vodič Skakavac koji je
samo hteo da se vrati svojima.
Crnozub reče Aberlotu: "Bio je to šarfov čovek, a mi smo ovde svi pod
šarfovom vlašću... zato pogledaj sad narednika." Monah se prisetio da je Ulad
prilikom njihovog prvog susreta u Valani izrazio mržnju prema svim
Nomadima. Ali sada kada je ubio jednog od njih, na licu mu nije bilo
zadovoljstvo, već zapanjujuće upadljiv strah.

24.
Ako brat, koji je svojom krivicom napustio manastir, poželi da se vrati, neka
prvo obeća da će u punoj meri nadoknaditi svoj dolazak; tek tada ga treba
primiti, i to na najniži položaj, kao probu njegove poniznosti.
Kanonik svetog Benedikta, poglavlje 29.
Strah, majka mržnje, zaposeo je srca svih pripadnika milicije, ali se nije imalo
kuda. Iza njih, Skakavci; ispred njih, Car. U njihovim redovima motrili su
Čuntar Hadala i dvojica ubica regruta, major i Ulad. Bili su suočeni sa
zapaljenim vatrama, ali je dan bio izuzetno bez vetra. Vatre su bile zapaljene
preko noći, i niko nije bio siguran ko je to učinio, ali zbog odsustva vetra niko
nije mnogo brinuo zbog njih. Ulad i trojica krupnijih grañana istovarili su pre
zore dva topa sa kola i dovukli ih napred, sučelivši ih sa položajem neprijatelja
na istoku. Zatim su istovarili još dva i okrenuli ih prema Nomadima. Šarf je
sačekao da to urade, a onda je podelio svoje ljude na dve jednake grupe. Jednu
grupu postavio je više na sever, a drugu na jug; zaustavile su se tako da gledaju
prema Valancima sa jugozapada i severozapada. Ulad je pomerio topove u
skladu sa njihovim manevrom, ali kretanje Nomada nije ukazivalo na potrebu za
topovima. Put na zapad je ostao širom otvoren, kao šarfov poziv da se upute
onamo. Po Crnozubovom mišljenju, jedini razuman postupak bio bi da ga
prihvate, ali je Čuntar Hadala ostao tvrdoglav.
"Oslobañam greha svakog od vas ko se kaje", objavio je u zoru okupljenim
ljudima, "in nomine patris, filii, et spiritus sancti. A ako padnete u borbi za slavu
Božju i pravednu stvar svetog oca, zaslužićete raj bez prethodnog
pročišćavajućeg bola čistilišta. Primite moj blagoslov..."
"Blagoslov čoveka", šapnu Aberlot, "sa papinim pismom o ekskomunikaciji u
džepu."
Iznenañen što ostali regruti nisu ruganjem propratili Hadaline reči, Crnozub
upita: "Jesi li im preneo ono što sam ti rekao da kažeš?"
Aberlot je smerno ćutao. Nimi ga pogleda u oči i gorko se nasmeja. Svi su znali
da je Aberlot bezočan lažov, kome ne treba verovati. Osim toga, kako je mogao
da skupi hrabrost da optuži kardinala iza kardinalovih leña kada bi svaki na
kraju pokazao prstom na njega i rekao: 'Čuo sam to od njega'? Crnozubu je
preostalo da sâm pusti glas, ili da za to zaduži nekoga iz žute garde. Ali do njih
nije bilo lako stići. Držali su se u blizini kardinala Hadale, kao što su bili navikli
kod Smeñiponija.
Sledovanja vode bila su smanjena. Zalihe suvog mesa takoñe su bile pri kraju, i
pošto lov nije bio moguć, ljudi su se hranili pasuljem i biskvitima. Neprijatelj je
čekao da Hadala povuče prvi potez. Hadala je čekao da mute iz Doline napadnu
neprijatelja sa leña, ali se ovo Crnozubu činilo kao pusta želja. Trećeg dana
opsade, naočigled valanskih vojnika, šarf Bram poslao je glasnika sa zastavom
primirja teksarškom zapovedniku. Ovaj nastavak pregovaranja sa neprijateljem
samo je raspalio kardinalov bes. Na Gliverovo nareñenje, nekoliko grañana
zapucalo je na glasnika, ali je ovaj jahao predaleko za precizno gañanje.
Te noći, pre nego što je izišao mesec, četrnaestorica ratnika Skakavaca ušunjali
su se u logor, ubili dva stražara i odveli ili oterali većinu konja. Po izlasku
bremenitog meseca, grupa teksarških konjanika, pošto se nečujno privukla pod
okriljem tame, pojahala je konje i protutnjala kroz logor, vrišteći i ubijajući
sabljama i pištoljima. Dobro naoružani pripadnici milicije uspeli su da obore
nekoliko napadača. Kada je svanulo, sahranili su ukupno osamnaest tela, od
kojih je pet bilo u uniformi Teksarka. Sedmorica su zadobili lakše rane.
Aberlotu je teksarška sablja odsekla desno uho.
"A ti se nisi ni izvlačio iz vreće, kopile jedno", prekorio je Nimija.
"Izgleda da sam prespavao čitavu stvar", slagao je Crnozub.
Gubitak konja sasvim je izbezumio Hadalu. Naredio je pešadijski napad na sada
ušančene teksarške položaje. Kardinal je uzeo krst i ponosno pošao ispred svoje
vojske, sa crvenim šeširom i pojasom koji su ga obeležili kao upadljivu metu.
Major Gliver je ustrelio tri vojnika koji su odbili da poslušaju nareñenje za
pokret. Tri čete vojnika u zelenim uniformama sa bajonetima nataknutim na
izvrsne puške pošle su napred, pokrivene sporadičnom paljbom iz tri topa.
Strašan kao i uvek u svojoj pomami, Ulad je išao odmah iza kardinala krstonoše,
ali se neprestano osvrtao da proveri da li ostali drže poredak. Užas je naterao
bledilo u lica ljudi kada su došli u domet pušaka i kada ih je nekoliko palo od
neprijateljske vatre. Nimi je držao polusklopljene oči i molio se Devici. Čudilo
ga je što ih iz pozadine teksarških položaja ne zasipa artiljerijska paljba.
Kada su prešli pola razdaljine do neprijateljskih linija, opazio je zemljane
grudobrane. Carske snage pucale su na njih iz dobro zaštićenih zaklona, i
posledice su bile razorne. Već su bili izgubili otprilike trećinu ljudi. Ulad je dva
puta nareñivao napadačima da se zaustave i uzvrate vatru, ali su se glave
ušančenih spustile iza grudobrana.
"Trkom napred! Pucaj u trku!"
U pogledu tačnosti bilo je to traćenje municije, ali je neprijatelj bio prinuñen da
drži glavu ispod linije grudobrana. Posle pet hitaca ljudi su morali da uspore da
bi napunili oružje. Većina njih ponela je po dva napunjena rezervna cilindra, ali
iako je bilo brže zameniti cilindar nego puniti komoru po komoru, za to su
morali potpuno da zastanu. A svakoga ko bi zastao ustrelio bi oficir-avet.
"Gledajte! Povlače se. Trčite, bogamu, trčite!"
Užas se pretvorio u pomamno likovanje kada su grañani shvatili da je puščana
vatra iz dubine teksarških položaja prestala, iako su se u daljini i dalje čuli
pucnji.
"Papina deca! Moji ljudi su stigli!" dovikivao im je Hadala. Mahao je svojim
krstom kao batinom prema bregovima. "Napadaju ih s leña."
"To objašnjava što nam ñulad ne pljušte po glavi", reče Nimi u Aberlotovo
zavijeno uvo. Poruka nije bila primljena u treštanju pušaka, ali on dodade:
"Možda kardinal muta nije baš tako lud kao što smo mislili."
Teksarška vojska nije nipošto bila poražena. Prisiljeni da brane leña od gerilaca
iz Doline, povukli su snage sa zapada da sačuvaju artiljeriju od napada sa istoka.
Povlačenje je bilo samo delimično. Kada su se pripadnici milicije popeli na prvi
grudobrana, trojica njih bili su oboreni čim su zakoračili na drugu stranu.
Gliver naredi da stanu. Bilo je očigledno da iza drugog grudobrana ima još
branilaca. Ali napadači su sada mogli da upotrebe njihov prvi grudobran kao
sklonište da se okrepe džepnim sledovanjem i otpiju iz čuturica. Nimi podiže
pogled i ugleda Gai-Sija kako puzi prema njemu kroz plitki rov. Pri tom se nije
krio od neprijatelja, već od Hadale i njegovih ljudi.
"Je li to tačno?" upita istočnjački monah-ratnik pošto je oprezno pogledao oko
sebe.
"Da", reče mu Nimi, "ako si čuo od Aberlota."
Gai-Si mrko klimnu glavom i otpuza istim putem kojim je došao.
Sada će se nešto dogoditi, pomisli on, ali to nije bilo odmah.
Sunce je pržilo iako je tek bio početak avgusta, ali se sredinom popodneva
podigao lak povetarac sa zapada. Crnozub opazi da su se nemirni Skakavci
ponovo pomerili. Nomadi su se još jednom okupili i podelili u tri grupe, koje su
zauzele položaje severno, zapadno i južno od kola. I dalje su se držali izvan
puškometa, vidljivi naspram zavese dima, ali su grupe na severu i jugu bile
spremne za napad s boka na Hanegana ili kardinala.
Požar kao da se polako širio na istok. Obeležavao je verovatne granice bojnog
polja, kao i moguće pravce napredovanja ili povlačenja za nomadske grupe koje
su po svemu sudeći bile zapalile vatre.
Ubrzo potom, tokom napada na drugi grudobran, nastojeći da puca preko glave,
Nimi je pogodio jednog od branilaca. Teksarški vojnik je ležao na leñima na
peščanoj kosi onako kako ga je oborio hitac, licem okrenut prema Crnozubu.
Bio je to muta, muta u uniformi Teksarka, sa Hadalinom šarenom kožom i često
viñenim maljavim ušima. Zurio je u bivšeg monaha, nastojeći da ga nazre
naspram dimom zamućene kugle sunca. Šake su mu bile podignute ispred lica,
mlitavo viseći na zglobovima; podsećao je na kuče koje moli za zalogaj. Čemu
predaja, sa prostreljenim trbuhom? Sklopio je oči, čekajući, nadajući se da će
mu sledeće zrno okončati muke. Ali Crnozub se nije usuñivao da troši municiju
na milosrñe, niti da zastane da napuni pušku, jer ga je Ulad podozrivo
posmatrao. Svaki put kada bi osetio napetost zbog toga, prisetio bi se Vušinovog
lica i reči.
"Život je kap rose i sev munje... tako treba gledati na to, Nimi."
Dodirnuvši vrhom bajoneta čovekovo grlo, Crnozub preseče karotidnu arteriju.
Sev munje, kap crvene rose. Kap se pretvori u mlaz vodoskoka i potok. Načinio
je korak unazad, osvrćući se oko sebe. Grlo mu je bilo suvo i bolno; dan je bio
vreo, a vazduh pun dima spaljene trave.
"Svaki čovek, svako biće jeste jedan svet. Postoji bezbroj svetova, druškane
moj. Svaki od tih bezbrojnih svetova sadrži i prepliće se sa ostalima u bezmerju
kosmosa, jer meñu svetovima nema granica." Metafizika iz usta dželata? Za
Sekiru, vera je bila umetnost borenja. Poželeo je da razgovara sa Gai-Sijem ili
Vuzo-Loom o tome, ali su njih dvojica bila neprestano sa kardinalom i
oficirima, a njega je uplašilo to što je video Gai-Sija kako puzi kroz rov prema
njemu.
Ovo je isto kao da sam samom sebi prerezao grlo, pomislio je, zureći u leš.
Znači, tako se oseća ubica posle ubistva. Oprosti mi, sveta majko Božja, što ne
osećam više.
Narednik Ulad ga je i dalje posmatrao s leva, odmahujući glavom. Moraće da
pazi da ne skreće ili okleva. Iza Ulada je video još dva čoveka. Kaplar Viktros
se bio popeo na grudobran i domahnuo ljudima da poñu napred.
Peščana kosa pružala se duž pokošenog i dobro očišćenog - ali beskorisnog -
šanca protiv vatre. Crnozub se pope na grudobran i oprezno proviri preko, ali je
patrola bila napustila položaj. Zašto? Bilo je to najbolje mesto da se zaustave i
bore, ukoliko nisu smatrali da je vatrena moć Valanaca prejaka za njih. Ili su,
verovatnije, znali da napred leži veća bezbednost, i da su mute sprečene da
preotmu njihovu artiljeriju. Stojeći na vrhu grudobrana, osvrnuo se prema
kolima. Šta se dogodilo sa ljudima koji su ostali da ih brane? Video je Nomade u
daljini, ali oko kola nije bilo milicije. Bez konja da ih vuku, ionako su bila
izgubljena.
Nešto severnije odatle, visoka trava je brže gorela. Prvobitno su se nalazili niz
vetar u odnosu na plamen čiji je dim sakrio bregove na severoistoku, ali su se
sada premestili uz vetar, koji je upravo menjao pravac. Počeo je da oseća miris
dima, a daleko na severu video je jahače kako se povlače na zapad sa puta
požara. Mahanjem pokaza Uladu da je neprijatelj pobegao. Prešli su peščanu
kosu i nastavili oprezno napredovanje, varljive senke koje klize od uzvisine do
uzvisine usred ogromnog okeana trave.
Osmatrajući iz daljine, sa obronka brda južno od poprišta bitke, šarf Skakavaca
mogao je da vidi deo borbe koja se odvijala oko teksarškog artiljerijskog oruña.
Teksark je trenutno bio u nevolji, i on je bio zadovoljan zbog toga. Demonsko
Svetlo se nadao da će uticati na ishod bitke povremenim pretećim pomeranjem
svojih ratnika, ali tako da ih nijednog trenutka ne izloži paljbi. Njegova jedina
namera u tom trenutku bila je da spreči da kola zarobi bilo ko drugi osim njega,
iako Skakavcima nije bila preko potrebna dodatna municija, a arsenal horde bio
je pun novih pušaka. Nije imao ništa protiv da mute dobiju oružje, ako se to
bude dalo ostvariti. Sada se činilo moguće. Bilo je očigledno da su snage
Teksarka napadnute s leña. Ovo ga je iznenadilo u istoj meri kao Teksaršane.
Demonsko Svetlo ih je upozorio na Hadalin pohod, ali su mu verovali tek toliko
da pošalju po dve čete teške i lake konjice i nekoliko artiljerijskih oruña u oblast
gde im je rekao da će grañani pokušati da preñu granicu. Eltura je čudila
činjenica da je u vojsci Teksarka bio veliki broj muta, regrutovanih iz Doline.
Nisu očekivali napad muta sa leña, i nisu došli pripremljeni za svaku mogućnost.
Požaliće što ga nisu dovoljno ozbiljno shvatili. Ovo kajanje moglo bi da ih
navede da mu sledeći put poklone više poverenja. Kada im je poslao poruku pod
belom zastavom, strpljivo su saslušali glasnika kako zahteva pravo na sadržinu
kola i kako izjavljuje da neće biti razloga za neprijateljstvo ako taj zahtev bude
uslišen. Takoñe je upozorio teksarškog zapovednika na svoju nameru da
grañanima ukrade konje. Zapovednik je učtivo, ali neodreñeno odgovorio u
pogledu kola, i samo se osmehnuo na plan o krañi konja. U ovakvoj situaciji,
Demonsko Svetlo oklevao je da napadne svoje tradicionalne neprijatelje, osim
ako bude prisiljen da spreči preuzimanje municije.
Ali ništa nije moglo da spreči njegovo uživanje u sukobu koji se odvijao pred
njim, sve dok jedan od izviñača iz jugozapadne grupe nije izvestio da se grupa
onih bez majki približila poprištu, zaustavila i zauzela brežuljak na nekoliko
minuta jahanja od poprišta. Za Brama su oni bili neželjena smetnja, jer su i sami
želeli da se domognu oružja. Znao je da su mnogi od njih u južnom delu oblasti
Divljih Pasa dobili oružje od Diona i bili poslati protiv neprijatelja u Provinciji,
ali su ovi odmetnici bili daleko od bitke, kao i da će, ako im se pruži prilika da
stave šapu na novo oružje, biti spremni da pucaju i na njegove ljude i
Teksaršane, ali i da će možda radije prodati moderno oružje Haneganu, koji ga
je sporo nabavljao.
Iako će mu to na neko vreme pokvariti praćenje borbe, odlučio je da povuče
svoju grupu sa severa, gde je požar počeo da se približava njenoj zaleñini, da
obiñe položaje grañana i okupi svoje snage izmeñu milicije i odmetnika. Ovo će
za druge zapovednike predstavljati novu zagonetku, jer je požar bio saveznik
Skakavaca, što je njihov šarf znao kada je u skladu sa geslom svoje porodice
zapalio vatre. Jašući izmeñu Valanaca i grupe njegovih ljudi na zapadu, sa
zadovoljstvom je opazio da konje ukradene iz karavana čuvaju iza jednog
grebna, izvan vidika. Nijedna od životinja koje su jahali njegovi ratnici nije bila
uvežbana za vuču, pa je otimanje i čuvanje konja travojedaca bilo od suštinske
važnosti za njegove planove. Poslao je glasnika da prenese njegovom roñaku u
zapadnoj grupi da ostavi dovoljno ljudi da čuvaju konje i da se pridruži glavnini
snaga.
Sunce je bilo blizu zalaska kada je neprijatelj ponovo otvorio vatru, i kardinal
Hadala je bio meñu prvima koji su pali. Elsvič Gliver je požurio do njega,
pregledao ga i pronašao mu ranu na leñima, pa se okrenuo da osmotri svoje
ljude. Crnozub tada vide kako Gai-Si diže pištolj i pogaña majora Glivera u
čelo. Iz pozadine se istovremeno začu prodoran krik. Bio je to Uladov glas.
Vuzo-Loova oštrica se podiže, krvava, u vazduh i ponovo se spusti. Mlañi oficiri
su besno galamili.
Brat Crnozub Sveti ðorñe odbaci svoju pušku, uze pištolj sa tela ubijenog
oficira i potrča na jug kao da mu život zavisi od toga. Metak se zari u zemlju
blizu njegovih nogu, ali nije bio siguran koja je od tri strane pucala na njega.
Trčeći oko ivice grebena, primeti širok tunel ispod stene gde je nešto sebi
iskopalo jazbinu. Bio je taman toliko širok da se uvuče u njega, i on se baci u
otvor, nogama napred, svim srcem se moleći da vlasnik ne bude kod kuće. Tunel
je vodio naniže i bio je nešto dublji nego što je očekivao. Usporio je suljanje i
našao se licem na dve stope od suncem obasjanog otvora. Oseti kako mu se
nešto krznato migolji pod stopalima i meñu kajišima sandale; nešto ga ujede za
palac na nozi, sićušnim, ali oštrim očnjacima. On se ritnu. Još usta žvakalo je
kajiše njegovih sandala. Bože, upao sam u puminu jazbinu i sada ću da umrem!
Današnji dan je jednako dobar kao i svaki drugi dan za umiranje. Danas se vodi
rat, i ja nisam Danijel u ovoj jazbini, sveti Lajbovice. Pa ipak, današnji dan je
sve što imam. Prošle nedelje video sam oluju sa grmljavinom i mokro telo
ratnika koga je pogodila munja. Pretprošle godine ciklon je ubio sedamnaest
seljaka Kunića. Potom su došle najezde skakavaca i leševi umorenih glañu
prošle zime. Ovaj dan je kao i svaki drugi, primetio je baš kada se metak odbio
od stene iznad njegove glave. U krilo mu se dokotrlja zgužvana kuglica olova, i
on je podiže da je pogleda u polumraku. To nije bio metak iz oružja Skakavaca
ili Valanaca, već kugla iz muškete Teksaršana ili odmetnika. Ovo saznanje mu
pomože da odredi približni položaj neprijatelja.
Počeo je da pipa okolo stopalima, odbacujući mačiće. Zubi su im bili iglice. Šta
još zadržava njihovu majku? Verovatno se uplašila vatre. I on je se plašio.
"Ugušićemo se ovde", reče mačićima.
Dok se tako prepuštao strahu i samosažaljenju, više nego što je običavao pre
nego što je ubio čoveka, nešto se pojavi i zamrači svetlost na ulazu u tunel. On
se pripremi da umre.
ZdravoMarijomilostipuna...
"'Ej! Ko je to tamo dole?" Jezik je bio stenoplaninski, ali je naglasak bio azijski.
Nimi pogleda uvis i ugleda otvor puščane cevi uperen u svoje lice.
"Ne pucaj, ovde Crnozub. Je l' bezbedno da iziñem?"
"Nigde još nije bezbedno", reče Gai-Si, "a plamen se opasno približio. Daj mi
ruku."
Nimi otrese razigrano mače sa nogavice pantalona i zapuza uvis, u zadimljenu
svetlost poznog popodneva. Buka bitke bila je popustila, izuzev na istoku gde su
teksarške snage i dalje odbijale mute, koji su nastojali da se približe oružju.
Ratnik i monah se popeše na liticu i prilegoše da pogledaju preko ivice. Uspeli
su da razaznaju tela Čuntara Hadale i majora Glivera; obojicu je ubio Gai-Si,
koji je, kao i Vušin, bio spreman da pogubi svakoga ko izda njegovog
gospodara.
"Gde je Vuzo-Lo?"
"Ulad ga je ustrelio kada je video kako kažnjavam neprijatelje našeg
gospodara."
"Ali ja sam video..."
"Moj brat je živeo dovoljno dugo da usmrti svog ubicu."
Nimi opazi ratnike Skakavaca kako žurno uprežu ukradene vučne konje u troje
kola, jer je požar već bio blizu. Branioci kola bili su raštrkani prilikom
pešadijskog okršaja. Valanska milicija bila je razbijena, izginula, odbegla i bez
komande. Teksarška konjica približavala se sa istoka, ali oprezno, jer je sa južne
strane, iza grebena, bila glavnina snaga Demonskog Svetla, a sa severa je
nadirao požar. Pola milje od mesta gde je ležao Crnozub, jedan teksarški vojnik
pope se na greben da osmotri borbeni raspored Skakavaca. Gai-Si se zakotrlja u
stranu, podiže pušku, nanišani visoko i opali. Nemogući hitac pogodi dovoljno
blizu da uplaši vojnikovog konja i upozori Skakavce, koji se pridružiše Gai-Siju
u gañanju izviñača. Ovaj se povuče. Gai-Si ustade i zagleda se prema jugu.
Elturovi ratnici stajali su i posmatrali ga. Bilo je jasno da ne pucaju na uniforme
milicije.
"Gledaj!" reče Gai-Si, pokazujući. "Neko je ubio veliku mačku."
Crnozub stade pored njega, a zatim ode tamo da pogleda. Životinja je ležala na
stenama dvadeset koraka zapadno od njih. Bila je to ženka.
"Doñi", reče on Gai-Siju i siñe liticom do pumine jazbine. Ubrzo im je pošlo za
rukom da pokupe mačiće, ali tada dojahaše tri Nomada sa uperenim puškama i
obratiše im se na skakavačkom.
"Smesta da ste bacili oružje, grañani! Predajte se."
Njih dvojica poslušaše, ali se Nimi osmehnu na učtivu reč 'grañani' i odgovori
na skakavačkom. "Treba da znate da konjanici jašu prema kolima. Rado ćemo se
predati, ali će nam oružje trebati da se vratimo kući."
Jedan od ratnika dojaha na vrh grebena. Drugi sjaha i pokupi oružje. Pošto ga je
ispraznio, obrati se Crnozubu.
"Ti si onaj što je izišao da pregovara sa šarfom. On kaže da si sluga najvišeg
hrišćanskog šamana. Je li to istina?"
"Bila je."
Ratnik mu vrati njegov ispražnjeni pištolj, a zatim i Gai-Siju njegovu pušku.
"Ti si čovek koji je ubio kardinala i majora, zar ne?"
Gai-Si klimnu glavom. Drugi ratnik siñe sa grebena i reče: "Treba da
obavestimo šarfa Eltura da je vreme da napadnemo. Hajdemo!"
I odjahaše, ostavivši ih da ih prate pešice, sa praznim oružjem. Čim su se ratnici
pridružili glavnini, Nomadi se podeliše u dve grupe; jedna pojaha prema
podnožju grebena i pope se pešice na njega; polegaše i zauzeše streljački
položaj. S obzirom na to da je vetar nosio gust dim prema jugu i da strelci nisu
odmah zapucali, Nimi zaključi da požar ometa napredovanje konjice prema
kolima. Svaki put kada bi se konjanik popeo na greben da osmatra, na njega bi
otvorila vatru glavnina Nomada. Teksarški zapovednik verovatno je nameravao
da preñe greben pre nego što poñe na zapad, ali su Skakavci to onemogućili.
Uspeli su da odvezu bar nekoliko kola na zapad, upotrebivši za to valanske
vučne konje kojima su upravljali Nomadi. Ostala će uskoro zahvatiti vatra, ako
ih prethodno ne zarobe Teksaršani.
Do zalaska sunca ostatak kola je progutao požar; neka su eksplodirala, a sva su
izgorela. Izgorela su i tela poginulih, ali je u sumrak vetar zamro, tako da
plamen nije prešao greben. Šarf Bram je sakupio i nahranio preživele pripadnike
milicije koji su predali oružje. One koji su odbili da budu razoružani, uglavnom
oficire aveti koji su se bojali osvete valanskih regruta, naredio je da ubiju.
Zapovedio je svojim ratnicima da se poštuju ratne zarobljenike, ali su Skakavci
bili suviše obuzeti željom da se poigraju sa farmerima da bi ovima bilo ugodno.
Dobili su hranu, ali je ova bila uvaljana u pesak. Jedan od ratnika je pozajmio
Nimiju kožnu torbu, dovoljno prostranu za tri mladunčeta pume, da bi zatim
izjavio da ju je monah ukrao. Iscrpljenih zarobljenika bilo je manje od četrdeset,
ali je verovatno bilo još dezertera koji su uspeli da pobegnu i Teksaršanima i
Nomadima.
Kada je meñu zarobljenima ugledao Nimija, Demonsko Svetlo ga pozva da mu
bude tumač. Pošto se nasmejao kada je kod njega video mačiće, vratio je
mohanu pištolj i municiju. Nimi odmah zatraži dozvolu da prepusti oružje Gai-
Siju. "Moj vid je suviše slab da bih išta pogodio. Greškom sam ubio čoveka
koga sam nameravao da promašim."
Eltur posla da mu dovedu Gai-Sija, i posle kraćeg ispitivanja uz Crnozubovu
pomoć, koje se odnosilo na ratnikovu nepokolebljivu odanost Smeñiponiju, šarf
mu vrati oružje. Onda se zagleda u zadimljeno nebo.
"Žena vašeg pape je ovde. Pogledajte. Eno sestre Dnevne Device."
Neka velika ptica kružila je visoko iznad bojišta. U odsjaju vatre i sunca na
zalasku, lešinarevo perje kao da je bilo jarkocrvene boje. Na nebu je bilo sve
više lešinara. U poreñenju sa ovim, izgledali su mali i tamni, ali je to možda bilo
zato što su leteli na većim visinama.
"To znači da je bitka okončana."
Nimi i Gai-Si nemo su posmatrali sablasni prizor.
"Sutra ćemo poći prema šatorima mog plemena", reče Bram. "Ranjenici mogu
da ostanu ovde dok se ne zaleče. Vi ostali ćete na zapad, da vam sudi Qoesach
dri Vordar, Hoengan Ozle Čuir. Pretpostavljam da ćete posle toga biti ispraćeni
do Valane, ili, u tvom slućaju, Nijndene, do Smeñiponija. Prenesi to ostalima.
Reci im da moraju da poñu sa nama, jer će inače pasti u ruke onima bez majki.
Pohvatali smo dovoljno Hadalinih konja da i vi možete da jašete."
Demonsko Svetlo govorio je sasvim prijateljski, i Nimi se usudi da upita: "Jeste
li zadovoljni današnjim ishodom, šarfe Brame?"
"Buregan neće jesti meso Skakavaca. Nisam izgubio nijednog čoveka", reče
voña Nomada. "Zarobili smo pet kola pušaka i pištolja pre nego što je do njih
stigla vatra, ili do oni bez majki. Kola sa municijom su eksplodirala.
Teksaršanima je ostalo možda četiri tovara oružja koje je prošlo kroz vatru. To
oružje više nije ni za šta."
"Možda ne za borbu, ali još vredi kao uzor koji mogu da kopiraju", reče Nimi.
"Misliš? A koliko će im vremena trebati za to?"
"Ne znam. Verovatno više meseci."
"Ima samo jedna stvar koja me brine, Nijndene", reče Eltur. "Znaš li da je meñu
Teksaršanima bilo puno muta?"
Nimi se namršti. "Čovek koga sam ubio bio je muta! To me je iznenadilo.
Izgleda da je Car zadobio poverenje za borbu sposobnih muta iz Doline ili ih
unajmljuje kao plaćenike. To govori da nema dovoljno ljudi."
"Ili da šalje deo glavnih snaga istočno od Velike Reke, kao što smo se nadali.
Došlo je do pobune u teksarškim redovima. Moji glasnici obavestili su me o
tome. Da li ti je poznato zašto?"
"Mislim da jeste. Kardinal Hadala je očekivao da snage iz Doline napadnu
konjanike s leña. Kada se to dogodilo, mute meñu njegovim ljudima verovatno
su odbile da se bore. Možda su se zato povukli pred nama."
Eltur zafrkta. "Tvoji grañani bolji su leševi nego ubice. Mora da je to bio razlog.
Sutra moramo da odemo do kurirske porodice i pošaljemo današnje vesti
Gospodaru Hordi i papi. Možeš, ako hoćeš, i sâm da napišeš pismo
Smeñiponiju, ali samo ako mi kažeš šta si mu pisao."
"Naravno! Možete i sami da ga pročitate."
Demonsko Svetlo se podrugljivo nasmeja i ode. Crnozub oseti da je pocrveneo.
Zaboravio je da je šarf nepismen.
Crnozub je bio spreman da piše na goveñoj koži, mastilom od pepela i krvi, ali
je kurirska porodica kod koje ga je Bram odveo držala papir i pera za takve
slučajeve, iako su sami bili tek delimično pismeni. Žurno je sastavio pismo, jer
je šarf bio nestrpljiv da se vrati svojoj porodici i plemenu.
Koliko sam shvatio, šarf Eltur Bram šalje vam usmeni izveštaj o bici koja se
ovde vodila, i ja ne bih dodavao ništa njegovim rečima. Iako su Skakavci
zaplenili najveći deo oružja, teksarške snage su pronašle nekoliko komada koji
su prošli kroz vatru i verovatno više nisu za upotrebu, ali gradonačelnikovi
puškari mogu dosta toga da saznaju ako ih prouče.
Stid me je, sveti oče, što nisam bio prisutan u trenutku vaše pogibelji. Bio sam
kod pokojnog pape kada ste napustili Valanu, a potom sam pao u ruke onih koji
su vas izdali. Soreli kardinal Nouvot je potražio azil u Teksarku. Čuntara
kardinala Hadalu je pogubio Gai-Si kada je saznao za njegovo neverstvo vašoj
svetosti. Mnogo je grañana palo u ovoj besmislenoj bici. Moje telo je
neozleñeno, ali je stradala moja duša, jer sam ubio čoveka.
Pozvan sam da ostanem kod mojih dalekih roñaka meñu Skakavcima (jeste, šarf
zna ko su oni) ovog plemena dok ne dobijem uputstva od vaše svetosti, opata
Olšuena ili Sekretarijata, o mojim daljim dužnostima ili odredištu. Šarf Bram
želi da u meñuvremenu budem učitelj njegovim nećacima. Smatram da je ovaj
posao po mojoj meri, ali bez knjiga i odgovarajućeg materijala za pisanje to neće
biti lako.
Još jednom vas molim za oproštaj zbog mog neodobrenog odsustva kada sam
vam bio potreban, i znajte da ću sa zahvalnošću prihvatiti i odslužiti svaku
kaznu koju vaša svetost nañe za shodno da mi odredi.
Vaš nedostojni sluga,
Nijnden (Crnozub) Sv. ðorñe.
A.O.L.
Konji kurirskih porodica bili su brzi, i često su ih menjali za sveže. Avgust je
bio pri kraju i mesec se zaokrugljivao, dozvoljavajući im da jašu noću. Ali Nimi
je ipak bio iznenañen brzinom kojom je stigao Smeñiponijev odgovor. Bio je
veoma sažet. 'Proslavite praznik klanja, pa odmah doñite', poručio im je Amen
Drugi, samo tri nedelje kasnije.
Njegovi roñaci nemilosredno su ga zadirkivali da će morati da se pridruži
četrnaestogodišnjacima u probi zrelosti za vreme svetkovine, koja se obično
slavila onih nekoliko dana poslednjeg letnjeg punog meseca pre jesenje
ravnodnevice. "Ako izdržiš probu, više te neće zvati 'Nimi'", rekla mu je
praunuka njegove čukunbabe.
"Hvala ti na tome, ali je prvi koji me je nazvao 'Nimi' bio Sveti Ludak, Gospodar
Hordi, i time nije mislio da me uvredi. Ja nisam ratnik, niti sam Nomad."
Bio je to isti onaj praznik koji je prethodne godine bio nazvan pokretna gozba
jer se poklopio sa pogrebom praujaka Slomljenog Stopala. Farmeri su otprilike u
isto vreme proslavljali žetvu, ali je ono za Nomade obeležavalo početak klanja
ostarele stoke i životinja koje su bile suviše slabe da prežive zimu. Žene su
izdvajale konje koji nisu bili za rat i rasplod, i prodavale ih farmerima severno
od Mizerije, ili ih klale i pekle na ražnju. Mnoge poklane životinje ostavljane su
za suvo meso, za vreme dubokih snegova, kada bude teško doći do divljih stada.
Bilo je to vreme za ples i bubnjeve, prežderavanje, pušenje keneba, lokanje
farmerskog vina, odmeravanje snaga pored logorskih vatri i proslavljanje
ljubavnih podviga Praznog Neba sa Ženama Divljeg Konja. Momci su se
uvlačili u šatore svojih dragana, i Crnozuba je jedne noći posetilo mračno
obličje žene koja nije htela da mu otkrije kako se zove, već je odmah počela da
se razodeva. Pazio je da ne učini ništa što bi je uvredilo, i ta noć je bila vrela i
znojava.
Sledećeg jutra, jedna od njegovih roñaka osmehivala se kad god bi uhvatila
njegov pogled. Ime joj je bilo Lepo Igra, i bila je sva okrugla, ali živog duha i
lepolika. Mislio je na Edreju i izbegavao njen pogled kad god je mogao.
Stekao je poštovanje ostalih pošto je prihvatio borbu sa nekoliko mladića
njegove telesne grañe i pokazao se dovoljno dobro da izbegne dalje
zadirkivanje, ali su ga i dalje češće zvali Nimi nego Nijnden.
Dan pre njegovog odlaska iz zemlje predaka, skakavački uhoda po imenu Crne
Oči doneo mu je knjigu koju je nabavio u razmeni sa teksarškim vojnicima.
Crne Oči bio je zatvoren u kavezu sa druge strane u zoološkom vrtu gde su
Smeñiponi i on bili carevi zarobljenici, i još se divio Crnozubu zbog navodnog
pokušaja da ubije Filipea.
"Ta knjiga me je koštala sedam volova", rekao je monahu. "Šarf misli da će ti
pomoći u podučavanju njegovih nećaka zato što vojnici tvrde da je napisana na
tvom jeziku. Ne shvatam kako knjiga može da ima jezik."
Nimi pogleda naslov na nomadskom i oseti nalet tuge i stida. Knjiga o
počecima: Prvi tom, od Verusa Sarkvusa Boedulusa. Teksarški izdavač vešto je
prekopirao Crnozubovu pan-nomadsku ortografiju, sa novim samoglasnicima
koji su svakom Nomadu omogućavali da izgovara reči na sopstvenom narečju.
U predgovoru je bilo pomenuto da je prevod urañen u opatiji Lajbovic, ali,
naravno, nije bilo pomena o imenu prevodioca. Crnozub nije bio potpisao
original.
Lik pokojnog opata Džarada ponovo mu je bio živ u sećanju, a Džaradov glas
govorio mu je iste reči kao nekad: "A sada, brate Sveti ðorñe, pomisli - pomisli
na hiljade mladih divljih Nomada, ili bivših Nomada, što si i sâm bio. Tvojih
roñaka i prijatelja. Reci mi, jer bih voleo da znam: šta bi moglo više da te ispuni
svrhom i zadovoljstvom nego to da preneseš svome narodu deo vere, znanja i
kulture koju si stekao ovde, u opatiji svetog Lajbovica?"
"Zašto plačeš, Nijndene?" upita Crne Oči. "Je l' knjiga možda ne valja za
Nomade?"
25.
Ako monah hodočasnik u poseti iz daleka kraja poželi da boravi kao gost u
manastiru, neka bude primljen da ostane koliko želi, ali samo ako prihvati
običaje mesta onakve kakvi su i ne opterećuje manastir nepotrebnim zahtevima,
već se skromno zadovolji onim što mu je dato.
Kanonik svetog Benedikta, poglavlje 61.
Za dva meseca koja je majka Iridija Silencija provela na dvoru pape Amena
Drugog u Novom Jerusalimu, jedan od papinih doušnika upozorio ga je da je
ova princeza crkve i nevesta Hristova posećivala Šardovu Edreju u zatvoru tri
puta svake nedelje. Papa je oklevao da se pobliže raspita o ovome, jer su svi koji
su to primetili smatrali da majka Iridija ili upražnjava duhovnu terapiju ili
podučava devojku poslednjem izdanju katehizisa koje je preradio i dao u štampu
papa Amen Drugi - izdanju koje je nekoliko istočnih biskupa već proglasilo
jeretičkim. Njenom tamničaru ubrzo je postalo jasno da devojka želi da se
priključi Iridijinoj verskoj zajednici. Ovo nikome nije izgledalo sumnjivo, i
samo je Smeñiponi postao nespokojan. Robijaši su se često okretali veri u
zatvoru.
Gradonačelnik Dion, kao glavni zapovednik ustaničkih snaga u Provinciji, bio je
uglavnom odsutan, a Slodžonovo jedino zanimanje za religiju bilo je zbog
mogućnosti da je upotrebi kao oruñe vladanja. U subotu 12. avgusta, na dan
kada se Edreja zaredila kao monahinja reda Naše Gospe Pustinjske, majka
Iridija posetila je papu da se požali zbog toga što svetovne vlasti Novog
Jerusalima drže jednu od njenih monahinja u zatvoru. Smeñiponi se osmehnuo i
poslao po Slodžona.
"Vi držite sestru Klaru Asišku u pritvoru, i to zbog neodreñenih prekršaja", reče
Amen Drugi. "Gospodine, moram li da vam naglasim da nemate prava da sudite
u pitanjima vere?"
"Ja čak ne znam ni ko je sestra Klara Asiška, sveti oče!"
"Znate je kao Šardovu Edreju", reče Smeñiponi. "Postala je monahinja prošle
nedelje, na dan praznika svete Klare, pa joj je majka Iridija dala ime Klara, kako
će je zvati unutar reda."
Slodžon se naroguši. "Njeni prekršaji nisu neodreñeni. Prekršila je zakon kada je
napustila zajednicu bez dozvole gradonačelnikovog ureda. Osim toga,
osumnjičena je za uhoñenje."
"A ja pouzdano znam da nije kriva za uhoñenje protiv ove zajednice", zareža
Smeñiponi. "Što se tiče vaše druge optužbe protiv nje, crkva zaista podučava
poslušnosti prema zakonito uspostavljenim vlastima, kakva je vaša. S obzirom
na to da je priznala da je prekršila zakon koji je bio na snazi, obećavam vam da
ću joj lično odrediti odgovarajuću kaznu za taj prekršaj. Moram, meñutim, da
primetim da više ne primenjujete zakon koji je prekršila. Ali to je vaša stvar.
Sestra Klara je naša. Smesta ćete je osloboditi da bi joj sudio crkveni sud. Dobro
vam je poznato kakve su posledice zloupotrebe autoriteta crkve. Moj poštovani
prethodnik isključio je iz crkve samog Cara Teksarka zbog toga što je zatvorio
mog sekretara i mene."
"Znači, u tome je stvar! E, to vam neće upaliti kod mene." Slodžon se okrenu i
bez dozvole i pozdrava napusti papske prostorije.
Smeñiponi smesta sastavi cirkularno pismo kleru širom Sakaminta, sa
nareñenjem da se gradonačelnikovom sinu uskrate sve verske usluge i počasti
dok ne posluša nalog da oslobodi sestru Edreju Svetu Klaru i preda je brizi
Kurije. Papa je znao da Slodžona neće toliko pogoditi ova kazna koliko
ponižavajuće posledice lošeg publiciteta kada pismo bude istaknuto na čitanje u
svim crkvama u planinama.
Ali Slodžon nije popustio sve dok se njegov otac nedelju dana kasnije nije vratio
iz borbe. Dion je otišao da se posavetuje sa papom. Prvo je bilo reči o ratu u
Provinciji, koji je bio donekle zamro oko 98. paralele. Potom su se pozabavili
problemom Edreje. U šta god da je privatno verovao, Dion je javno bio katolik.
Odmah posle sastanka oslobodio je Edreju i predao je u nadležnost majke Iridije
Silencije, O.D.D., koja je time postala njen pravozastupnik. Gradonačelnikov sin
dobio je oproštaj od kazne. Papa je tada učinio neuobičajenu stvar; naime,
dozvolio je Slodžonu da pomaže učitelju Abrahi kardinalu Linkonu kao
inkvizitor i tužilac.
Ishod je bio neizbežan, i jedina stvar koju je još valjalo obaviti bila je kazna koju
je vrhovni pontif obećao da će odrediti monahinji.
Smeñiponi je morao da primeti da lepota bosonoge sestre koja je stajala pred
njim nije bila umanjena materinstvom, niti potpuno prikrivena grubom odorom.
Sijala je od radosti dok mu se osmehivala krajičkom usana, a pogled joj je bio
budan i bez straha. Bio je to loš znak. Ukazivao je da je zaista postojala ujdurma
i da je uspešno okončana. Slodžon je bio svestan da je obmanut, ali... Smeñiponi
opazi da sad i na njegovim usnama lebdi osmejak.
Amen Drugi konačno progovori, uz izvestan napor da zvuči strogo: "Sestro
Edreja Sveta Klaro Asiška, predajemo te stalnom starateljstvu kardinala
Silencije. Za tvoj prekršaj protiv zakona Novog Jerusalima osuñujemo te da
preñeš Reku Hrabrih i da u izgnanstvu provedeš ostatak života ili dok Sveti
Presto ne promeni tvoju presudu. Preñeš li samo jednom reku sa juga na sever,
tim činom ćeš sebe isključiti iz crkve."
Edrejin osmeh nije se izmenio. Kazna koja joj je bila odreñena nije se
razlikovala od onoga na šta je pristala zavetima. Polako mu je prišla i kleknula
da poljubi njegov prsten presuditelja. "Gde je Crnozub?" šapnula je.
Smeñiponi potisnu kikot zbog njene smelosti i odgovori šapatom: "Nemam
pojma."
Tako se dogodilo da je gospa kardinal otputovala iz Novog Jerusalima sa
sestrom Edrejom Svetom Klarom i tri monahinje koje su bile njene sabornice u
Valani. Obezbeñeni su im kočija i četiri vojnika na konjima da ih otprate sve do
Reke Hrabrih. Na minut pre puta, Iridija je još jednom posetila papu i umiljato
zatražila dozvolu da usput svrate u opatiju Lajbovic radi predaha, čime se
njihovo putovanje neće produžiti za više od par dana.
Smeñiponi je začuñeno zurio u nju. Kardinal Silencija bila je otprilike njegovih
godina, i dalje nekako izmršavelo lepa i puna ljupkosti, ako ne i telesnog sklada,
ali video je na njoj da ju je Edreja potpuno osvojila.
"Ona bi da zna da li se Crnozub vratio u opatiju", uzdahnu pontif.
"Palo mi je na pamet, sveti oče. Ali tamošnja gostinska kuća je bezbedna i dobro
čuvana. Braća i moje sestre videće se samo u crkvi, ako budu i tamo."
"Dobro, onda, ali ako je izgubiš, obe ste u nevolji", reče joj on. Njegova dozvola
zasnivala se na verovanju da ni Crnozub ni opat Olšuen više nisu želeli da je
vide. "Ali ako kojim slučajem ipak negde naletite na brata Svetog ðorña, recite
mu da mu poručujem da smesta doñe k meni."
Iridija kleknu i povuče se. Bilo je to tri nedelje pre nego što mu je stiglo
Nimijevo pismo iz bitke u istočnim ravnicama. Smeñiponiju se nije dopao
sadržaj pisma, i naložio je glasniku: "Reci mu da proslavi praznik klanja, a onda
mi dovuci njegovu guzicu ovamo."
Ali čim je papa Amen Drugi to izgovorio, sinu mu pred očima vizija
Crnozubove neposredne budućnosti - šok zbog saznanja da se Edreja iznenada
okrenula veri i zbog papine presude protiv nje. Šok i možda gnev. Odlučio je da
ipak ne vidi monaha čim se ovaj vrati. Neka to sazna od Kvam-Doa, Džing-Ju-
Vana, Vušina i dvojice istočnjačkih sekretara koje je nasledio od kardinala Rija.
Oni su razumeli njegove pobude i njegove potrebe. Brat Sveti ðorñe će svoj bes
vremenom ohladiti u pobožnosti, i za papu će tada biti bezbedno da ga vidi.
Prošao je i septembar, a Crnozub još nije stigao u Vatikan, brvnaru pape Amena
Drugog. Njegova svetost proguta ostatak rakije, podiže pete na sto, zavali se i
osmehnu svom vremešnom telohranitelju. Smeñiponijevu privatnu radnu sobu u
papskoj palati, njene zidove od trupaca i pod od vatrom osušene ilovače
osvetljavala je jedna jedina sveća, ali se kroz velike južne prozore slivala
neuobičajeno blistava svetlost punog meseca i sve kao da se kupalo u njoj,
izuzev papinog i ratnikovog lica.
"Sekiro, znaš li koji je sutra dan?"
"Četvrtak, dvadeset deveti, svetosti."
"Praznik svetog Mihajla, zapovednika nebeskih hordi."
"Mislio sam je zapovednik 'nebeskih vojski'."
"Ne, ne! Svi anñeli su Nomadi i žive u hordama."
"Pa šta s tim, svetosti?"
"Sekiro, katedrala svetog Mihajla, borbenog anñela, nalazi se u Hanegan Sitiju i
pripada Urionu Benefezu. Za njega je to dan pompe i svečanih misa. Ja ću
takoñe održati misu, ali na tih i skroman način. Božja reč za taj dan jesu prvih
deset stihova iz trinaeste knjige o Mateji, što na prvi pogled nema veze sa
arhanñelom Mihajlom. U njima Isus poziva malo dete sebi i govori kako svi
moramo ponovo da postanemo deca da bismo mogli da uñemo u Raj. Zar to nije
neobično?"
"Ne, anñeoski mač deci daruje život."
Smeñiponi zaćuta. Znao je šta je Sekira mislio, ali je to na čudan način izrazio.
"Neki stari Jevrejin jednom mi je rekao da je naš borbeni anñeo, zapravo,
branilac sinagoge, iako ga mi vidimo kao branioca crkve. I, naravno, njene dece.
Mislim da to objašnjava izbor Božje reči. Ali jesi li znao da me je grupa
nomadskih baba venčala sa Bureganom, Borbenim Lešinarom?"
"Čini mi se da ste to nekoliko puta pomenuli, svetosti. Nadam se da je brak
srećan."
"Oh, jeste, jeste! Eto, dobijamo rat, čini mi se." Papa nasu sebi još jenu čašicu
rakije. "Ali se sada osećam čudno kada se molim Mihajlu. Nadam se da mi to
zapovednik anñeoskih vojski oprašta. Bio je to iznuñen brak. Treba li da se
izvinjavam zato što zamišljam Benefezovog borbenog anñela suprotstavljenog
mojoj natprirodnoj ženi-ptici?"
"Ne."
"A, ti imaš mišljenje o tome! Bilo je to retoričko pitanje, Sekiro, ali zašto si
rekao 'ne'?"
"Zato što su anñeo i lešinar isto."
"Više bih voleo da si rekao da su na istoj strani. Nikada nećeš biti hrišćanin, zar
ne, Vušine? Ali i pored toga imaš neke iznenañujuće uvide. Moraš jednom
ponovo da mi pričaš o Ubici Ljudi."
"Ponovo? Ne sećam se da sam vam ikada pričao o njemu, svetosti."
"I nisi. Čuo sam deo onoga što si pričao Crnozubu. Ko je Ubica Ljudi?"
"Samilosni." Jasno se čulo prvo veliko slovo.
Smeñiponi je zurio u njega na mesečini, čudeći se.
Vušin dodade: "Moj narod ima jednu staru izreku: 'Mač koji ubija isti je mač
koji daruje život.'"
"Popij još jednu čašu ove dobre gorštačke rakije. Ali kome je mač ikada podario
život?"
Sekira odbi rakiju. "Kad god doñe do borbe, mač jednom čoveku daruje smrt, a
drugom život. Kao što daruje život njegovoj porodici, slugama i gospodaru."
"Da, pretpostavljam da mi je tvoj mač u par prilika darovao život. Ali ta izreka
nije naročito duboka. Neke stvari koje govoriš čine da ljudi pomisle da brkaš
Boga sa ñavolom, Vušine."
"Nadam se da vaša svetost nije meñu njima."
"Nisam, ali šta imaš da kažeš na tu optužbu?"
"Poričem je. Kako mogu da ih brkam, kada su jedno?"
Smeñiponi se nasmeja. "Sekiro, je si li možda učio o paradoksu od pape Amena
Pirgavopera?"
"Ne, ali je on u nekoliko prilika ljubazno popričao sa mnom. Kažete da nikada
neću biti hrišćanin. Isto tvrdi i predradnik Džing. Ali da sam imao prilike da
budem učenik svetog Amena Pirgavopera, možda bih to postao."
"Upravo si ga proglasio za sveca. To je moj posao. Jesi li ateist?"
"A, ne, ja poštujem sve bogove."
"Koliko ih čini sve?"
"Bezbroj. I samo jedan."
"Besmislica!"
"Svetosti, izbrojte glasno do jedan."
"Jedan."
"Pokažite koliko je to."
Smeñiponi se zbunjeno uzvrpolji. Konačno kucnu kažiprstom po slepoočnici.
Vušin se tiho nasmeja. "Pogrešno. Suviše ste dugo razmišljali. I niste brojali do
jedan. Brojali ste od jedan i stali. Jedan je neizbrojiv."
Papa promeni temu. Nije bio mistik, ali se činilo da privlači takve. Pirgavopero,
Crnozub i Vušin... svi su oni imali tu crtu, iako su se meñusobno veoma
razlikovali. Prema svima je osećao poštovanje, ali ih nije razumeo.
U septembru, u Hanegan Sitiju, Car je okupio svoje generale i likujući ih
obavestio o zarobljenom oružju; vatra ga je onesposobila za upotrebu, ali ne i za
proučavanje. Drveni delovi i magacini su izgoreli, a poneka cev se iskrivila od
toplote i eksplozije baruta. Filipeo ih je sa ljubavlju držao u rukama crnim od
gareži. Po rečima njegovih puškara, kopiranje oružja sa zapadne obale moći će
da počne čim naprave alat i odgovarajuće vrste čelika i pronañu bakar za čaure -
ako njegove snage izdrže do tada.
U meñuvremenu je admiral e'Fondolaj, Karpios Pljačkaš, dobio nekoliko
desetina pušaka repetirki. On i Esit Lojte (koga su vojnici zvali Drveni Nos)
spremali su se da uskoro započnu upade na teritoriju severno od Mizerije.
Teksaški vojnici odeveni u vučja krzna, prerušeni u one bez majki, napraviće
dovoljan ršum meñu nomadskim ženama i konjima da privuku levi bok
antipapinih krstaša.
"Admiral?" pobunio se general Goldaem. "Mislio sam da je Karpi trebalo da
bude postavljen za ratnog zapovednika."
"Za sada će ostati admiral", odgovorio je Filipeo. "Admiral je pirat u uniformi, a
pirat ne razmišlja o čuvanju osvojene teritorije. Njegov način ratovanja je
savršeno pogodan za okean trave na kome žive Nomadi."
Vreme i teror radili su za Cara. Sukobljene vojske pape i Carstva, crkve i
države, bile su se ušančile na suprotnim obodima Vašite, ali je Filipeu bilo lakše
da hrani svoje ljude nego Amenu Drugom svoje. Osim toga, Smeñiponi je
računao na snage nad kojima nije imao kontrolu.
"Antipapa veruje da uživa bezuslovnu odanost horde Divljih Pasa, ali ja ne bih
bio toliko siguran u to", rekao je Filipeo svojim generalima. "Priča se da šarf
Okšo ljubi tragove lažnog pape, ali izgleda da se Hoengan Ozle Čuir uzdigao od
partizanskog voñe Divljih Pasa do šarfa nad šarfovima, takoreći, sve tri horde.
Čak i šarf Demonsko Svetlo poštuje svog gospodara, a znamo kako su mu
Kunići skočili u naručje i podigli se protiv nas. Nema sumnje, Eltur je protiv nas
kao i njegov brat Hultor, ali je za razliku od njega oprezan, lukav i razuman. A
od Hoengana se razlikuje po tome što nije hrišćanin. Možda bismo mogli da
pregovaramo s njim."
"Nisam siguran da zaista mislite ono što govorite, sire", reče otac pukovnik
Potskar. "Po vašim rečima ispada da hrišćanstvo zahteva odanost lažnom papi."
"Ne, Potsi. To samo znači da šarf Eltur, zahvaljujući tome što nije hrišćanin,
slabo mari za unutrašnja trvenja u crkvi. Zato je slobodan da pregovara."

Nekoliko dana kasnije, likovanje Filipea Harka prevršilo je svaku meru; on je

odigrao kratki džig u svojim odajama kada mu je ujak Urion došao sa vešću da
je Soreli kardinal Nouvot prebegao od lažnog pape. Njegovo ñipanje je prestalo
kada se setio da je vest o Nouvotu trebalo prvo da stigne do njega.
"Zašto oficir koji ga je prihvatio nije raportirao meni?" zatražio je da zna.
"Sa Sorelijem sam se dogovorio dok je još bio u Valani, a graničnoj straži sam
dao uputstva u vezi s tim. Unapred sam znao da on dolazi, jer je pristao da preñe
kod nas samo ako mu moja dioceza ponudi azil."
"Gadovi! Spletkarite meñu mojim vojnicima. Ima da lete glave. A od koga
njemu treba azil, od mene?" zalaja Filipeo.
"Naravno. I ne verujem da će meni ili ocu pukovniku Potskaru da leti glava."
"Bogamu! Ali zašto? Kardinal je savršeno bezbedan kod mene. Priredio bih mu
svečanu večeru."
"Toga se i boji. I još nešto: kod tebe bi bio bezbedan, ali ne i pošteñen
ispitivanja."
"Pa, zar ima nešto da sakrije?"
"Ima, sve! Došao je ovamo da se odvoji od onog manijaka u zapadnim
planinama, a ne da ga izda. Ne želi da pomaže nijednu stranu. Hteo bi da ostane
neutralan, ali to može samo pod mojom zaštitom."
Car je neko vreme nervozno čupkao ušnu resu i koračao po sobi. "Tako mi
Boga!" konačno reče. "Kada sve ovo bude gotovo i doñe vreme da birate
zakonitog papu, ko će to biti? Ko bi bio pogodniji od kardinala koji je ostao
principijelan i neutralan?" Okrenu se da osmotri nadbiskupovo lice i odmah se
nasmeja. "Ujače Urione, optužuju te za previše rñavih navika da bi bio izabran
za sledećeg papu. Ubeñen sam da su te optužbe neistinite, ali..." Slegnuo je
ramenima.
"Da", reče Benefez. "Pretpostavljam da je Soreli razmišljao o Hojdokovim
klevetama."
"Dobro ga ugosti, ujače, čak i ako se zaista plašiš njegovih ambicija. I dopusti
mi da ga posetim u tvojoj palati. Pozovi nas obojicu da večeramo s tobom."
"Samo ako pristane na to. Ako se složi, pozvaću te. U suprotnom nećeš dobiti
čak ni objašnjenje."
Poziv na večeru u arhedioceznoj palati stigao je Filipeu samo tri dana kasnije.
Car ga je sa radošću prihvatio i srdačno je poželeo dobrodošlicu u Hanegan Siti
disidentu Nouvotu. Ali je takoñe počeo da ispituje gosta čim ih je njegov ujak
nakratko ostavio same pošto mu je podñakon Torildo nešto došapnuo.
"Smeñiponi je pod uslovnom smrtnom kaznom svuda gde važi carska vlast",
obavestio je Oregonjanina čim je Benefez izišao. "Sama činjenica da je izabran
predstavlja objavu rata Teksarku od strane valanske crkve. Ako bude uhvaćen,
čeka ga giljotina. Stoga ne treba da vas krivi što ste mu okrenuli leña."
"Ne, sire. Ali njegov izbor možete isto tako da nazovete objavom rata od strane
valanskog sveštenstva, a ja sam pomogao da bude izabran. Mogu da vam kažem
da time nisam - nismo imali nameru da vam objavimo rat."
"Kažete da ga je izabralo valansko sveštenstvo, a ne Sveti Koledž?"
"Sire, valansko sveštenstvo u izgnanstvu predstavlja sveštenstvo Rima. Sveti
Koledž je rimsko sveštenstvo samo zato što svaki od njegovih članova upravlja
nekom rimskom ili valanskom crkvom. Ali u vanrednim situacijama sveštenstvo
rimske dioceze samostalno bira svog biskupa. Koledž je novija pojava u istoriji
crkve."
"Oh, a ja sam se pitao kako ste opravdali onaj takozvani sabor."
"Ja i dalje verujem da je bio opravdan. S tim što se sâm Smeñiponi kasnije
odrekao Kurije. Zato ovaj rat možete da posmatrate kao njegov lični, iako ga
drugi prihvataju i vode. U to vreme bio sam u Valani, ali se nije savetovao sa
mnom kada je proglasio sveti rat. Nisam siguran čak ni u to da li je taj rat uopšte
opravdan, a kamoli sveti."
"A ja sam obavešten da je pre izbora održano ratno savetovanje, i da ste vi
učestvovali u njemu. Uostalom, kako to da ste se pridružili pokušaju Čuntara
Hadale da odnese oružje u Dolinu?"
"Samo sam putovao sa njima kroz Ravnice, sire. Napustio sam ih pre nego što je
počela borba."
"To je u redu, ali mi recite kada je, zapravo, Smeñiponi počeo da gomila oružje
u vencu Sakaminta?"
"Zar vam kardinal Benefez nije rekao da ne želim da odgovaram na pitanja o
vojnim stvarima? Ja nisam uhoda."
Nadbiskup Benefez se u tom trenutku vrati za sto, i pošto je čuo poslednje reči,
poče da prekoreva nećaka zbog toga što je prekršio obećanje da neće gnjaviti
kardinala iz Oregonije.
Uprkos svemu, Car se te večeri zadovoljan vratio kući. Prebegom Sorelija
kardinala Nouvota, sada gosta u episkopskoj palati njegovog ujaka, Filipeova
stvar dobila je na legitimnosti. Iako je Nouvot odbio da odgovara na pitanja
obaveštajaca i jasno pokazao da se smatra ravnim svom domaćinu, Car je bio
presrećan zbog izgleda da uspostavi dobre odnose sa Oregoncima, koji su bili
Nouvotovi saveznici. Bio je to neuobičajen potez lovcem na kontinentalnoj
tabli: dva polja na zapad i jedno na sever. Oregonija nije ležala daleko od mesta
gde je Car zaključio da se nalazi izvor Smeñiponijevog oružja. Ovaj je tamo
imao posed, sa koga je primao rentu. Filipeo je nameravao da odmah posle
konačne pobede uruči izvesne poklone vladaru Oregonije, ko god to tada bude
bio.
A na istoku, u trenutku kada se Hadala pripremao za polazak iz Valane, kralj
Tenesija iskoristio je gradonačelnikove probleme sa Skakavcima i
Smeñiponijevom vojskom u Provinciji i napao teksaršku marionetsku državu
Timberlen na istočnoj obali Velike Reke. Filipeo Hark poslao je svoje regularce
preko Velike Reke da potisnu Tenesijance sa spaljene i opljačkane teritorije
njegovih saveznika. Ali Tenesijanci su ga očekivali; povukli su se u neprohodne
planine, a teksarški general odlučio je da poñe za njima.
Smeñiponi je nešto kasnije bio obavešten o ovim bataljonima koji su činili
regimentu prekaljenih gorštačkih ratnika; papa je poslao kurira da prenese
njegovu želju da Tenesi podstakne teksarške snage da produže svoj ostanak na
istoku do proleća, upuštajući se u čarke tek onoliko koliko bude neophodno.
Kurir je nosio poruku sakrivenu u tetovaži na preponama, ali je bio predebeo da
bi mogao dovoljno da se sagne da je vidi čak i u ogledalu, a nije imao ni šifru.
Smeñiponi nije brinuo zbog njega; smatrao je da niko ne bi uzaludno mučio
glasnika. Meñutim, agenti carske obaveštajne službe su ga uhvatili i stavili na
muke dok nije odao da je tetovaža poruka Tenesiju, a zatim nastavili dok nisu
utvrdili da ne zna šifru. OS-ovci su odlučili da ga ne ubiju, ali su ga vezali za
operacioni sto i isekli poruku nožem za dranje. Posle toga je bio pušten da ode,
ali nije mogao da hoda od bolova izmeñu nogu. Kožu su zasolili, razapeli na
ploču da se osuši i poslali u Hanegan Siti na proučavanje. Nož za dranje nije bio
sterilisan, pa je papin debeli glasnik umro od septikemije.
Pošto je saznao za glasnikovu sudbinu, Smeñiponi je mogao samo da izrekne
nove verske kazne već ekskomuniciranim i anatemisanim Filipeu Harku
Haneganu i njegovom ujaku, apostolu platonskog prijateljstva i ostalih prekršaja
pravoverja.
Vušin je činio šta je mogao da umiri gospodara. "Imam utisak, svetosti, da će
Tenesijanci svejedno učiniti ono što ste hteli da ih zamolite."
"To znači da je moja poruka nepotrebno žrtvovala glasnika?"
Vušin je na to zaćutao, setivši se da njegov gospodar, čak i ako je delio
ratnikovu ravnodušnost prema životu i smrti, nikada to sebi ne bi priznao.
"Koliko je jednostavnije bilo voditi rat uz pomoć sredstava veze Magne Civitas!
Naši generali primaju naše zapovesti - kada ih uopšte prime - nedeljama pošto ih
pošaljemo, a situacija se u meñuvremenu obično promeni!"
"Da, svetosti, i zato je, u tradiciji mog naroda, general na terenu obavezan da
vladareve zapovesti prihvati kao očinske preporuke, kad god se borba ne odvija
u neposrednoj blizini carskog dvora. Što se tiče Magne Civitas, brat Sveti ðorñe
mi je rekao da su generali u to vreme gorko bogoradili zbog toga što su
nareñenja od vladara bila tako brojna i stizala tako brzo da su političari uspevali
da upropaste rat. Pogledajte šta se dogodilo sa Magnom Civitas!"
"Hoćeš da kažeš da ne treba da govorim Tenesiju šta da radi?"
Vušin ponovo zaćuta, i Smeñiponi se osmehnu. "Sekiro, da se ja pitam, ti bi bio
zapovednik operacija u Provinciji umesto magistera Diona."
"Nemam ambicija da zapovedam vojskom, svetosti."
Bio je već novembar kada je Crnozub hramljući zašao u snegovite planine, sa
ranjavim nožnim palcem i u društvu Aberlota i mutantskog mladučeta pume sa
jednim plavim uvetom i polućelavom lobanjom. Pošto ga je pratnja Divljih Pasa
ostavila na carskom drumu, odmetnici su mu oduzeli konja, da bi ga Aberlot -
koji se prvo vratio u Valanu, a zatim pošao drumom na jug u nadi da će ponovo
videti Džaezisovu sestru - našao kako bunca, polusvestan, dok mu je izgladelo
mladunče sisalo krvavi palac. Kada su stigli do vojne kontrole postaje u
Skrovitom Dolu, Crnozubovo ime se nalazilo na spisku osoba kojima je bio
dozvoljen prolaz, ali ne i Aberlotovo.
"Ovaj čovek bio je ovde sa mnom prošle godine, kada smo bili izaslanici
Sekretarijata u Valani."
"Na spisku se ne pominje nikakav 'Aberlot', a on mi ionako ne liči na jednog od
naših."
"Pa, ni ja nisam jedan od vaših."
Stražar se sa čuñenjem zagleda u monaha. "Niste? A ja bih se zakleo..."
Aberlot se nasmeja. "I ti si avet, Nimi. Znao sam to još otkako je to Edreja rekla
Anali."
Crnozub se naroguši. Obrati se stražaru: "Ja ću jemčiti za ovog idiota."
Stražar pozva oficira. Crnozub je morao da potpiše jemstvo kao Aberlotov
staratelj.
"Ako prekrši zakon, vi ćete biti kažnjeni."
"Kakva prilika za mene!" reče Aberlot. "Ako budem nevaljao, tebe će po
leñima!"
"A ti ćeš biti streljan!" obrecnu se oficir.
Ali čim su stigli u novi i privremeni Sveti Grad, našli su se pod srdačnim
starateljstvom Vušina, Kvam-Doa i predradnika Džinga, i Nimi je po drugi put
morao da ih obavesti o pogibiji njihovog druga u službi zajedničkog gospodara.
Oni izraziše brigu zbog Gai-Sijeve dugotrajne odsutnosti.
"Mislim da ga je šarf Demonsko Svetlo na neko vreme zadržao kod sebe da
podučava mlade Kuniće borilačkim veštinama. I mene je hteo da zadrži da ih
učim da čitaju. Nego, kada mogu da vidim njegovu svetost?"
Ali Aberlot i tri - uh-oh! - bezizražajna žuta lica samo su nemo zurila u njega.
26.
Prečesto se dešava da posle proglašavanja priora u manastirima doñe do teških
skandala. Uzrok tome jesu neki koji dozvole da ih zaposednu zli dusi i počnu da
misle da su ravni opatu.
Kanonik svetog Benedikta, poglavlje 65.
Kada su Crnozubu saopštili šta se dogodilo sa Edrejom, bili su spremni da ga
obore i vežu dok ne sasluša celu priču, uključujući i obećanje njegovog
gospodara da će izmeniti njenu presudu čim se steknu uslovi da papa napusti
Novi Jerusalim. Ali Nimi je samo tiho zaplakao, i pošto je neko vreme jecao,
konačno reče: "Dobro! Ali šta je sa Gai-Sijem? Da li se vratio?"
"Nemamo vesti o njemu", reče mu Sekira.
Nimi je hteo da zatraži prijem kod pape, ali ga je Sekira ubedio da nije pravi
trenutak za to. Još pet dana su čekali ratnikov povratak, a onda Crnozub reče
predradniku Džingu: "Hajde sa mnom u Skroviti Do."
"Zašto?"
"Zato što više nisam papin sluga. Niti je to bio Gai-Si kada je počeo da sluša
Hadalina i Nouvotova nareñenja. Stražari odbijaju da odgovore na moja pitanja.
Možda će sa tobom hteti da razgovaraju."
Džing pristade. Rano sledećeg jutra napustili su naseljenu oblast i već u sumrak
ponovo su bili u svojim odajama za poslugu. Crnozub je prepustio Džingu da
Vušinu saopšti loše vesti.
"Gai-Si je stigao u Skroviti Do nekoliko dana posle Crnozuba i Aberlota. Tamo
ga je uhapsila straža, optužila ga za ubistvo i sprovela ga preko planinskih
prelaza. Odveden je u Slodžonov dvor na centralnom trgu. Tamo su ga osudili i
zatvorili u kavez. Slodžon je odmah otišao kod pape i obavestio ga o svom
postupku. Sastali su se sami, bez svedoka.
"Sećam se tog sastanka!" reče Sekira. "Nisam znao o čemu je bila reč."
"Naravno", reče Kvam-Do. "I ti si bio tamo", reče Džingu.
"Dobro, zašto ti ne izgledaš ljuto, Sekiro?" upita Crnozub.
"Na koga?"
"Na svetog oca, naravno! Zato što je odobrio Gai-Sijevo hapšenje."
Izjava je bila tako nezamisliva, tako nezahvalna prema njihovom gospodaru, da
se svi smrknuto zagledaše u njega.
"Pa, lažni prijatelji, ja odoh kod pape da pitam za Gai-Sija!" reče Crnozub.
"A, ne, ne ideš", reče Vušin, položivši mu ruku na mišicu. "Njegova svetost nije
spremna..."
Pošto nije uspeo da ga izazove epitetom lažnog prijatelja, Crnozub ga ošamari.
Bilo je to tako neočekivano da Sekira nije uspeo da izbegne udarac. Nimi
zakorači unazad, spreman da se brani.
"Moraćeš da me ubiješ ako hoćeš da me sprečiš, Sekiro, a to se tvom gospodaru
neće dopasti."
"Ali ne smeš da upadaš tamo bez..."
"Nije tvoje da odlučuješ o tome. Nameravam da se vidim sa papom. Možete svi
sa mnom, ako hoćete." Pogledao je Rijeve ratnike. Kvam-Do i predradnik Džing
stajali su sa rukom na balčaku mača. Svaki od njih prepustio bi Gai-Sija
njegovoj sudbini kada bi se njihov gospodar samo namrštio na njega. Sekira
takoñe.
Nimi im okrenu leña i iziñe iz kuće. Čuo ih je kako idu za njim. Bio se oporavio
od batina koje je dobio od odmetnika. Ponovo je sa zadovoljstvom osećao
zemlju pod nogama. Iako na kratko, bio je posetio svoje pretke. Dok je bio tamo,
video je nešto u sebi kao u ogledalu. Sva zemlja je od tada bila njegova da gazi
po njoj. I video je, takoñe, pontifovu nomadsku nevestu, crvenu u zalasku sunca,
kako lebdi iznad predela posutog leševima. Gai-Si je bio samo početak onoga
zbog čega je želeo da vidi papu. Bio je maglovito svestan da odbacuje svoj zavet
poslušnosti, ali ovaj put zbog toga nije osećao grižu savesti. Edrejin lik bio mu
je živ u mislima, ali nije imao šta da kaže o njoj.
Na ulazu u sobu za prijem, pripadnik papske garde prepreči mu put, sa
halebardom u ruci. Crnozub nagazi petom stražarevu papuču, ote mu halebardu i
zari mu njenu držalju u stomak da sebi oslobodi prolaz. Njegovi istočnjački
drugovi nemo su posmatrali borbu. Kada je ušao u sobu, zgrabiše ga kardinal
Linkono i visoki kardinal Pokajnički. Sekira ovaj put priñe da im pomogne, ali
se Smeñiponi tada oglasi sa prestola.
"Pustite ih da uñu. Neka svi uñu."
Crnozub odlučnim korakom priñe prestolu i pade na kolena pred svog
poglavara. Papa posegnu da ga podigne, ali monah izbegnu njegove ruke i
uspravi se. Smeñiponi ga je posmatrao sa lažnim čuñenjem.
"Je li ovo baš toliko hitno, brate Sveti ðorñe? Upravo smo razmatrali politička
pitanja sa našom cenjenom braćom. Što se tiče Edreje..."
"Nije reč o Edreji. Koga vidite ovde pored vaše cenjene braće?"
"Pa, vidim nezadovoljnog monaha i trojicu mojih ličnih čuvara."
"A zašto ne četvoricu vaših ličnih stražara, sveti oče?"
"A, to. Nisam znao da ste ti i Gai-Si tako bliski. Žao mi je zbog njega."
"Uopšte nismo bili bliski, a vaše izdajstvo je više nego žalosno."
Smeñiponi se namršti kao da nije dobro čuo.
"Vidim da je i papa sposoban da čini zlo."
Na ove uvredljive reči upućene gospodaru, mačevi izleteše iz korica.
Nimi okrenu leña papi i suoči se sa svojim drugovima. "Ako vaš gospodar želi
moju smrt, kukavice, zašto oklevate? Udrite!"
I odmah se okrenu Smeñiponiju. "Zar ne vidite šta ste učinili? Spremni su da tu,
pred vašim očima, urade isto što i Gai-Si. S tim što je Gai-Si znao da je u pravu,
a oni znaju da nisu. Je li vaša svetost spremna da prihvati takvu vrstu odanosti?"
Smeñiponi je posmatrao svog nekadašnjeg nomadskog sekretara naizgled
zadivljenim pogledom. Crnozub začu kako se jedan mač vraća u korice.
Pretpostavljao je da je to bio predradnik Džing. Vušin bi ga ubio i bez papinog
miga da je smatrao da je to u papinom interesu.
"Crnozube, uvek si brzo učio, ali ovo je i za tebe sasvim nova uloga, zar ne?"
"Sveti oče, kao katolik, moram da verujem da ono šta vas obavezuje na Zemlji
podjednako vredi i na nebu, i moram da verujem, kada govorite o veri i moralu,
da vas Sveti Duh sprečava da govorite lažno."
"Kažeš da moraš da veruješ, no da li i veruješ?"
"Imam jedno pitanje. Da li je objava rata istovremeno i potvrda vere i morala? Je
li to ikada bila? Čak i ako taj rat nazovete sveti? Otac Suarez je učio - šireći
učenje svetog Avgustina - da rat za preobraćanje nevernika ne može da bude
pravedan. Može li rat protiv hrišćanskih jeretika da bude sveti rat, ako je rat
protiv nevernika nepravedan?"
"Rat se ne vodi protiv nevernika, niti protiv jeretičkih hrišćana. Vodi se protiv
tiranina koji zloupotrebljava apostolsku vlast i tlači čitav svet."
"Ali u njemu ginu nevernici i hrišćani, dok tiranin živi, a apostol je još na
vlasti."
Smeñiponi kao da je na trenutak opsovao sebi u bradu, ali se odmah obuzdao.
"Pisao si mi da si ubio čoveka u borbi, Nimi. Da li to sada smatraš pogrešnim?"
Crnozub klimnu glavom i polako progovori. "Čovek u uniformi Teksarka bio je
jedno od vaše dece, svetosti: muta iz Doline. Nameravao sam da ga promašim.
Loše sam ciljao i pogodio sam ga u stomak. Video sam da želi da mu okončam
muke metkom u glavu, ali sam mu umesto toga presekao grlo, zato što je
narednik motrio na mene. Da, i sada mislim da je to pogrešno, sveti oče. Pošto
sam ubio čoveka, Eltur Bram je hteo da me primi meñu nomadske ratnike samo
uz ritual uvoñenja, bez probe u borbi. Rekao je da će tada prestati da me zovu
'Nimi' i da će prestati da mi se smeju zbog toga. Ali meni ne smetaju ni ime ni
smeh. Ne želim nikada više da ubijem. Kao što ne želim ni da Gai-Si bude
kažnjen. Hadala je za njega bio čovek koji vas je izdao. Pošto nije mogao da
uhapsi njega ili Glivera, učinio je ono što je smatrao neophodnim."
"Ali bez moje dozvole."
"Prihvatili ste njegove ratničke usluge. Da li to znači da ste mu zaista uskratili
dozvolu koju je smatrao da ima?"
Papa Amen se namršti i naredi da svi osim Crnozuba i jednog stražara napuste
odaju. Ostao je stražar sa ozleñenim stomakom i zatvorio vrata čim su se ostali
našli napolju.
"Hajde, sad, dovrši ono što si imao da kažeš."
Crnozub se osvrnu da se uveri da je kardinal Linkono izišao. "Pre svega, Gai-Si
je pripadnik verskog reda i..."
"Shvatam", preseče ga Smeñiponi. "Tvrdio sam da sam nadležan za Edrejin
slučaj, pa zašto ne bih bio i za Gai-Sijev? Zato što još nijedan papa nije priznao
red kome Rijevi ljudi kažu da pripadaju, eto zašto. Nameravao sam da to uradim
ranije ili kasnije, ali ne samo zato da bih oslobodio Gai-Sija. Bilo bi suviše
očigledno. Ali nastavi, ako imaš još nešto da kažeš."
"Ne mogu, vaša svetosti, podjednako slobodno da govorim sa Hristovim
vikarom na Zemlji kao što sam razgovarao sa svojim prethodnim poslodavcem,
sekretarom za posebna eklezijastička pitanja. To je zato što Hristovog vikara ne
poznajem."
"Čini mi se da si do sada prilično slobodno govorio. Ali pretpostavimo da sam
skinuo ovaj crveni zucchetto i da sam ti rekao da je Hristov vikar uzeo slobodan
dan. Ja i sam i dalje Ilaja Smeñiponi - kopile lezbijske nomatkinje i teksarškog
nasilnika. Zato, Nijndene, sine nomadskog farmera, na smenu monaše i
ljubavniče, slobodno reci šta ti je na umu. Možda ću te izbaciti, ali te neću baciti
u tamnicu."
"Onda oslobodite Gai-Sija iz tamnice."
"Nisam ja zatvorio Gai-Sija, već kardinal Linkono."
"Bez vaše dozvole?"
"Ne razumeš ovdašnju situaciju, Crnozube. Mi smo gosti ovog grada. Neću reći
da smo i sužnji - dok ne pokušam da se vratim u Valanu i saznam jesu li spremni
da me puste. Kardinal Linkono me je obavestio o Gai-Sijevom hapšenju. Čuntar
Hadala izigravao je biskupa ovim ljudima, jer je bio biskup Doline kada su došli
u nju. Slodžon i svi ostali ovde znaju da sam poslao ljude da uhapse Hadalu, i
to..."
"Aha. Kada ga je Gai-Si ubio, znači, mislili su da ste vi to naredili."
"Do sad nisu, ali će sigurno pomisliti ako preduzmem korake da ga puste. Ubio
je biskupa, princa crkve. Kardinal Hadala bio je popularan ovde."
"Bio sam prisutan kada se to dogodilo, sveti oče. Gliver i njegovi oficiri su od
samog početka borbe pucali na one meñu nama koji bi se pokolebali ili zaostali.
U svetlosti toga, Gai-Si je pucao u samoodbrani i u odbrani svih nas. Ali prvo je
dopuzao do mene pod vatrom. Pitao me je da li je istina da je Hadala prekršio
vaša nareñenja i da vas je izdao. Znao sam šta bi mogao da učini ako mu kažem
da je tako, i nadao sam se da će to učiniti. Ja sam, stoga, bio taj koji je osudio
kardinala na smrt. Neka i mene zatvore, sveti oče."
"Videću šta mogu da učinim", reče Smeñiponi mrko, pa domahnu stražaru i tiho
mu izdade nareñenje. Stražar koga je udario u stomak zgrabi Crnozuba za
mišicu, odvede ga pravo u tamnicu i zatvori ga u Gai-Sijevu ćeliju. Gai-Si ga
zagrli. Dok su se grlili, stražar provuče dršku halebarde kroz rešetke i snažno
munu Crnozuba u bubreg.
"Uskoro se vraćam po tebe", reče, sa ljubaznim osmehom.
Gai-Si nije bio sâm u ćeliji. Sa njim su bila zatvorena dvojica koja su zatražila
azil u Novom Jerusalimu, tvrdeći da su politički begunci iz Carstva, dok se ne
provere njihove tvrdnje. Jedan od njih bio je Jurik Ton Jordin, S.I., ignjatovac
koji je takoñe bio profesor istorije na sekularnom univerzitetu u Teksarku i u
koga je Smeñiponi sumnjao da je unajmio nasilnike koji su pokušali da ih ubiju
na Uskrs uoči poslednjeg sabora. Kakva li ga je nevolja nagnala da pobegne iz
Teksarka i potraži azil u Novom Jerusalimu? Pogled mu je pao na Crnozuba, ali
nije pokazao da ga je prepoznao.
Drugi zatvorenik bio je Torildo.
"Bože, pa to si ti, Crnozube! Ne možeš da zamisliš šta mi je ona zver od
Benefeza uradila."
Nimi sede na Gai-Sijev ležaj i poče da ispituje ratnika. Nije želeo da čuje
Torildovu ispovest o intimno brutalnim sagrešenjima koje je nadbiskup od
Teksarka počinio nad njegovom osobom.
Prema Gai-Sijevom iskazu, Jordin i Torildo zaista su bili begunci, ali ne od
svirepog tiranina, već od pobesnelog nadbiskupa koji je iznenada uvideo da
nikada neće biti papa, čak i ako njegov nećak porazi sve svoje neprijatelje.
Jordin je pogrešio kada je na univerzitetu otvoreno izjavio da je Benefez postao
non papabilis, a Torildo je bio deo nadbiskupovog problema koji je doprineo da
nikada ne ponese krunu. Obojici izbeglica su njihovi ispovednici, pošto su čuli
grmljavinu iza brda, savetovali da okaju grehe u nekoj zemlji daleko od
domašaja Carstva i dioceznog ordinara. Tako su se našli u zatvoru Novog
Jerusalima, nadajući se da će biti od neke koristi papi koji je imao moć da ih
oslobodi. Crnozubu je to bilo zabavno i ironično, ali je odlučio da se ne bavi
njihovom sudbinom.
"Da li je Gai-Si bolestan?" raspitivao se Smeñiponi. "Da li ga zlostavljaju ili
more glañu?"
"Bolestan je u duši. Zlostavljaju ga time što ga drže zatvorenog, a ni hrana nije
dobra."
"Da se nisi krio kod Amena Pirgavopera kada su digli palatu u vazduh, ništa od
ovoga ne bi se dogodilo", reče mu Smeñiponi. "Došao bi ovamo sa mnom. Sada
si besan na mene, kao da je bila moja namera da se boriš i ubiješ u borbi."
"Nisam se 'krio' kod pape."
"Nego si se molio?"
"Ne samo to. Razgovarali smo. Jedna od stvari o kojima smo razgovarali bio je
rat, i ja sam pomenuo onaj stari navod o 'crkvi koja ratuje na Zemlji, crkvi koja
ispašta u čistilištu i crkvi koja trijumfuje na nebu'. Ali papa mi je rekao: 'Ne
postoji crkva koja trijumfuje na nebu, iako sam već čuo tu budalaštinu'. Pitao
sam ga zašto govori suprotno od ostalih poglavara, i on mi je odgovorio: 'To su
Jovanove reči. Dvadeset prva knjiga Apokalipse: 'I tamo ne videh hrama.' U
prisustvu Boga, crkva je odbačena štaka."
"Hteo sam da kažem, sveti oče, ako crkva koja ratuje na Zemlji ne proizvodi
pripadnike crkve koja trijumfuje na nebu, da njena ratobornost nije..."
"Stani. Klanjam se svim rečima svog prethodnika, ali ne i tvom objašnjenju
istih. Naročito na temu rata."
Nimi zaćuta. Osećao se kao glupak.
"To što si slučajno ubio čoveka nije bilo ubistvo. Za to ti ne treba oproštenje - ali
mogu da ti ga dam ako želiš." Pošto je neko vreme zurio u Crnozubovo lice,
papa poče da se mršti. "Imam utisak da ne bi prihvatio oproštenje čak ni kada bi
ga dobio od mene!"
"Već sam dobio vaše plenarno oproštenje i pasoš za raj u Scitote Tyrannum,
sveti oče. Šta bih još mogao da poželim?"
Smeñiponi pocrvene od besa na taj sarkazam, ali je Crnozub nepokolebljivo
stajao pred njim, raširenih ruku kao da treba da primi darove. A bio je, u stvari,
sleñen od straha zbog onoga što je rekao.
"Gubi se odavde!" prasnu Smeñiponi, "Idi poseti svog sveca pokrovitelja u
Prioratu. Neću više da te slušam."
"Jesam li slobodan da odem?" Opet je bio glup!
"Jesi. Idi."
Crnozub okrznu pogledom papinu ruku. Smeñiponi nije podigao prsten, a
Crnozub nije posegnuo za njim. Brzo se naklonio i još brže povukao. Te zime
više nije video Smeñiponija.
Nastanio se u prioratu Svetog Lajbovica Meñu Topolama, gde mu je prior
Raspevana Krava Sveta Marta dao posao u zamenu za stan i hranu. Nije imao
obavezu da pomaže u Božjem Redu, ali mu nije bilo ni zabranjeno. Tako je
pridružio svoj glas horu, pisao po diktatu i sastavljao pisma za priora, prao
sudove i smenjivao se sa drugima kao kuvar. Braća su bila ljubaznija prema
njemu nego u opatiji, iako su to bili isti monasi; poznavao ih je sve iz manastira
u pustinji. Svi su bili stručnjaci. Brat Džonan, koji je svakog jutra budio
Crnozuba za laude, bio je matematičar. Brat Elven, onaj što je bio Torildov
ljubavnik i prešao preko zida, pokajnički se vratio i postao učen u svojim
preñašnjim studijama: mašinstvu i projektovanju. Stari brat Tudlen, koga je
Crnozub slabo poznavao jer je mnogo godina plovio morima, bio je graditelj
brodova, astronom i navigator; izgledao je nekako izgubljeno daleko od okeana,
ali je Smeñiponi, kao i Filipeo, bio ambiciozan čovek. Tudlen je u starom zalivu
Tampa sagradio škunu, koja je zvanično bila vlasništvo reda; ovde u planinama,
gde je vazduh bio razreñen i bistar, glačao je teleskopsko ogledalo. Ostali su bili
stručnjaci za istoriju crkve, vojnu i političku istoriju, kao i za Boedulusovo delo
meñu ostalim autoritetima Magne Civitas, odnosno za njen katastrofalni pad.
Ubediti gradonačelnika Diona da dozvoli otvaranje lajbovičkog priorata u
Novom Jerusalimu nije bio nimalo lak poduhvat. Raspevana Krava imao je
samo reči hvale za papu kao nagovoritelja i poklonika njihovog sveca zaštitnika.
"Njegova svetost je ubedila Diona da bi to bilo dobro za obrazovanje ovdašnje
zajednice. Ali do sada nijedna škola nije zatražila našu pomoć; vodi ih Linkono.
Ove aveti ne žele da njihove superbebe izrastu u monahe. Ovde postoje dve
ravni religije: katolička na zemlji i nova adventistička u podzemlju. Njihov
zadatak jeste da spasu svet. Hadala je bio tipični predstavnik takvih."
"Stari Jevrejin Bendžamin kazao mi je za njih", reče Crnozub, "ali je pri tom
neprestano mumlao: 'On nije taj, on nije taj', i ja ne znam šta mu je to značilo."
Raspevana Krava se osmehnuo kao da zna, ali ništa nije rekao.
Crnozub se ispovedio ocu prioru Muuu, kako su ga braća povremeno zvala, kao
jedno bivše skakavačko dete sa farme drugom. Bilo je to neobično iskustvo za
obojicu.
"Jesu li te primili u nomadski ratni kult, sine moj?" upitao ga je otac Sveta
Marta, pošto mu se Crnozub ispovedio da je ubio čoveka u borbi.
"Ne, oče. Skakavci su se ljubazno ophodili prema meni, kao prema dečaku koji
još nije prošao probu. Nisam namerno ubijem čoveka."
"Naravno da nisi, ali si ga namerno zaklao, zar ne?"
"Zato što mi se činilo da me to moli. I danas verujem da je bilo tako."
Raspevana Krava, kome je ponekad prijalo da misli da je Nomad, pomenu da
crkva ne gleda blagonaklono na pomaganje u samoubistvu, ali da bi verovatno i
sâm učinio isto; no, to je ipak bio čin koji je tražio okajanje.
Nimi je izbegao da pomene neposlušnost kao jedan od svojih brojnih grehova.
Raspevana Krava nije ga podsetio na to. Oproštenje je bilo obećano, a kazna je
bila blaga: trebalo je da izmoli pet tajni iz molitvenika i da počne da peva za
svoju večeru.
Jedne hladne noći on i Krava vraćali su se kući pošto su otpevali komplinu u
obližnjoj crkvi, koju su delili sa lokalnim pastorom i njegovom malom pastvom.
Komplina je bila noćna molitva crkve, vezana za počinak i bdenje, život i smrt,
greh i primanje blagoslova. Ali to nije bila uspavanka, i posle nje se osećao
usamljeno.
"Imam da ti kažem nešto što mislim da bi te zanimalo, oče."
"Hajde, reci."
"Sećaš li se kada smo pobegli i pokušali da se pridružimo Skakavcima?
Nahranili su nas, pustili nas da se odmorimo dva dana, a onda su nas bičevima
proterali iz logora, po snegu kao ovaj. Jesi li i ti bio ogorčen kao ja?"
"Uh, ti bičevi od užadi! Ni danas ne znam čime smo ih uvredili. Mislio sam da
ste ti ili Vren pokušali da se udvarate nekoj devojci. Zato što su naši roditelji
obrañivali zemlju? Je l' zato? Da, bio sam ogorčen, a Skakavci me i dan-danas
plaše."
"Da smo se branili, možda bismo imali izgleda, ali smo samo pokrili uši i
pobegli. Postoji jedna njihova Vidžas koja misli da se seća tri lutajuća siročeta
koja su otprilike u to vreme posetila njihove šatore. Objasnila mi je zašto nam
nisu ponudili više od hrane, vode i dve noći sna."
"Surovost se ne okajava objašnjenjem."
"Možda ne, ali ću pokušati da ponovim ono što mi rekla što bolje umem. 'Kome
treba da usvoji maloletnog nimija', rekla je, 'bez obzira na to kako je odgojen?
Vidžas provede četiri ili pet dana hraneći ga, oblačeći ga i učeći ga o konjima. I
šta dobije za to? Nenaučenog i lenjog radnika. Koji je bludan i uvek spreman da
se potuče. Koji zapodeva kavgu sa drugim porodicama. Može da ga uhvati kako
se pari sa jednom od njenih kćeri, ali ne može da ih venča po propisima
rasplodnje. Ili još gore, da pobegne da se oženi kćerkom njenog takmaca u
odgajivanju konja! Porodica koja oplakuje umrlog sina bolje da usvoji mladu
pumu nego dečaka.'"
Raspevana Krava se nasmeja. "Znala je za tvoje mače?"
"Nosio sam Libradu sa sobom kada sam je posetio. I sama je bila usvojila
devojčicu bez roditelja. Ali kod Nomada devojka, kada odraste, ostaje sa
majkom. Dečak odraste i ostavi i nju i čitavu porodicu kada doñe vreme da se
ženi. Dečaci bez majki tamo su dobrodošli koliko i guba, sem kada umeju da se
bore i pridruže se ratnom kultu."
"Bičevi od užadi." Krava nije mogao da prestane da misli o tome.
"Bilo je to pre više od dvadeset godina, oče. Ove godine sâm je šarf želeo da
ostanem i podučavam njegove nećake. Čak bih bio usvojen, u mojim
godinama."
"Pa, drago mi je što si mi rekao zašto su bili okrutni. Milostinja je retko kad
iskrena, a ponekad je potpuno nepraktična." Raspevana Krava se na trenutak
zamisli. "Šarfova baba verovatno je verovala da tvoj zavet o čistoti štiti sve
njene kćeri", dodade.
Crnozub pogleda u stranu i pocrvene. "Trebalo bi da zaboraviš šta sam ti rekao
na ispovesti!" potuži se dok su ulazili u monašku spavaonicu.
U malom prioratu svako je na smenu kuvao i obavljao fizičke poslove. Sekira je
obavestio Crnozuba da je papa tražio njegov recept za samonabički paprikaš, i
kada je došao red na njega da kuva, zamolio je oca Muua za dozvolu da pripremi
to jelo za svu braću kojoj je trebala dozvola da jedu meso. Kada je dobio
dozvolu, Crnozub je kupio sastojke od lokalnog mesara, pripremio gozbu i
poslao četvrtinu u papsku palatu. Odsustvo odgovora činilo se kao pokazatelj
papinog nezadovoljstva. Librada je sa uživanjem počistila ostatke. Već prvog
dana ulovila je miša i tako zaradila stan i hranu.
"Zašto si je nazvao Librada? Šta to znači?" upitao ga je Krava.
"To je na španskom i znači 'osloboñena'. Zato što će to biti, pre nego što poraste
i pojede nekog od nas."
Zima '45-'46-te bila je najblaža od pamtiveka. Najveći deo horde Divljih Pasa
već je bio premestio svoja stada na jug, kao što je uvek bilo. Haneganovi agenti
meñu onima bez majki posmatrali su seobu, ali nisu primetili ništa neobično o
čemu bi izvestili sve do marta, kada su se svi ratnici horde okupili pod
gospodarem Hoenganom lično, i Okšom kao njegovim zamenikom. Nekoliko
dana jahali su ubrzanim tempom na istok, a zatim su skrenuli na jug, do reke.
Pre nego što je Filipeo Hark saznao za njihov pokret, nomadski jahači prešli su
Nedi En i napali sa leña snage Teksarka ukopane duž istočnog oboda Vašite.
Taj nomadski običaj bio je napušten, osim u slučaju zarobljenih uhoda i
sabotera, ali su se Kunići trudili da ga poštuju jer im je Onmu ispričao šta je
Hoengan uradio Ezitu Lojteu.
Ali Haneganove snage sada su nadirale na zapad, da se uključe u borbu protiv
kunićkih pobunjenika, a Onmuova vojska marširala im je u susret iza Dionove
lake konjice. Pošto su uništili neprijateljske snage u okolini i nadahnuli kunićke
borce novim borbenim poletom, Hoengan i Okšo povukli su konjicu Divljih
Pasa iz oblasti, prešavši sa njom Vašitu i pomerivši je nešto zapadnije da preñu
Nedi En na tački gde njihovo kretanje neće primetiti teksarški izviñači.
Kada su se ratnici pridružili ostatku horde Divljih Pasa na njenom zimskom
staništu, Hoengan Ozle je prvo poslao glasnike šarfu Bramu i papi Amenu, da
im prenesu vesti o bici. Zatim je pozvao oca Ombroza, kao i svog najstarijeg
šamana Duha Medveda i svoju Vidžas majku, i naložio im da se smesta
pripreme da poñu sa njim u Novi Jerusalim i dvor Amena Drugog.
Bio je kraj aprila kada su gospodar hordi i njegova pratnja stigli su u Novi
Jerusalim. Doček koji su im priredili papa i gradonačelnik - Dion se nakratko
bio vratio kući iz rata - bio je veoma svečan. General-major Kvigler Durod već
je bio u gradu kao visoki opunomoćenik kralja Tenesija. Durod se pomučio da
nauči nomadsko narečje (kunićko, pošto je u mladosti služio u Provinciji kao
teksarški najamnik) i brzo se sprijateljio sa Hoenganom Ozleom. Pored Duroda,
sa zapada su došli i oružari, donevši sa sobom najnovije modele vatrenog oružja.
Iako je Hoengan Ozle, kao Qoesach dri Vordar, govorio u ime sve tri horde,
Smeñiponi je izrazio žaljenje što su šarfovi Bram i Onmu Kun bili sprečeni da
učestvuju u ratnom savetovanju. Tri dana kasnije, iz Skrovitog Dola dojahao je
ljutiti skakavački izaslanik i zatražio prijem kod pape.
Skakavački glasnik nije bio hrišćanin. Prkosno je stao pred Amena Drugog i
šestoricu članova Kurije da iznese zahteve svoga šarfa. "Ako ne oslobodite
Nijndena i mačonošu Gai-Sija i predate ih u moje ruke, Skakavci će ratovati
protiv vas, umesto protiv neprijatelja."
"Izgleda da je neko obmanuo tvog šarfa", reče papa. "Nijnden stanuje u prioratu,
sa drugim monasima. Ako želi da poñe s tobom, niko ga ne sprečava."
"A žuti ratnik? Gde je on?"
"On je u gradskom zatvoru. Ja ga nisam zatvorio tamo. Jedini čovek u ovoj sobi
koji ima glas u poslovima grada jeste kardinal Linkono koji je odrastao ovde.
Vaša eminencijo, hoćete li, molim vas, da priñete?" Domahnuo je niskom
muškarcu bele brade koji je sa svojom crvenom kapicom podsećao na patuljka.
Zatim se ponovo obrati glasniku: "Mislim da je tvoj šarf želeo da poruka doñe
do pravog čoveka. Ja nisam taj, a nije ni njegova eminencija Abraha, ali on
može da te odvede do njega."
"Zar ti nisi najmoćniji čovek na ovom odvratnom mestu - papa Crvena Brada,
Gospodar Horde Hrišćana?" upita Nomad.
"Nisam Gospodar kako vi to shvatate. Moje zvanje je pre visoki sveštenik."
Linkono došepa do Nomada i progovori iznenañujuće dubokim glasom za tako
sitnog čoveka. Njegov nomadski imao je jak naglasak, ali je bio razumljiv.
"Mladiću, zašto je ovo mesto 'odvratno'?"
Objasni mu sam Smeñiponi: "Nomadi veruju da su zli duhovi sišli sa planina,
naročito sa Old Zarka, i zaposeli utrobe žena. Predanje objašnjava zašto
nomadske žene ponekad rode bebu koja je muta."
"A, shvatam. Pa, mladiću, našeg papu treba da posmatraš kao vašeg najstarijeg
šamana Duha Medveda. On i tvoj šarf ne moraju da slušaju jedan drugoga. Šarf
ovog mesta je gradonačelnik Dion. Ali on se upravo vratio u rat. Menja ga
njegov sin. Ovo mesto, crkva, je kao savet Duha Medveda. Ovde nikako ne
možemo da ti pomognemo, nećače, osim molitvom."
Linkono je bio dovoljno mudar da ne oslovi Nomada sa 'sine moj', ali se ovom
Nomadu nije dopalo ni 'nećače'.
"Moj jedini ujak je Demonsko Svetlo, sedi kržljavko. Moje ime je Plava Munja i
najstariji sam sin njegove najstarije sestre. Obojica smo bili svedoci Hadalinih
zločina."
"Svakako misliš na zločin protiv kardinala Hadale!"
"Mislim na Hadaline zločine, zbog kojih je kažnjen."
Patuljak obesi vilicu. "Po kome zakonu? Nomadskom?"
"Po Sporazumu Svete Kobile. Prekršio ga je time što je doveo vojsku u naše
zemlje. Hadala je prekršio zakon i prkosio našem šarfu. Po njegovom nareñenju,
njegovi oficiri ubijali su njegove ljude. Da ga Nijnden i žuti ratnik nisu kaznili
smrću, učinio bi to moj ujak."
"To mi dosad nije palo na pamet", reče Smeñiponi. "Da znaš da je u pravu,
Abra. Hadala je zaista prekršio Sporazum."
"Sveti oče, ne mogu da verujem u ovo što čujem!"
Plava Munja dograbi malenog kardinala za ramena i prodrma ga. "Biraj rat ili
mir, mali čoveče. Moje reči su reči moga ujaka. Možda ne možemo da
donesemo rat ovde u vaše planine zla, ali možemo da se pridružimo borbi protiv
vaših ljudi koji ratuju južno od Nedi En. Vodi me kod čoveka koji zatvara žrtvu
umesto zločinca."
Linkono zašepa prema izlazu koliko su ga noge nosile, sa kršnim Nomadom za
petama. Kada su izišli, Smeñiponi se okrete svom ličnom telohranitelju. "Sekiro,
poñi sa njima i povedi Džinga i Kvam-Doa. Sačuvaj tog Nomada od nevolje i
postaraj se da te Slodžon gleda u lice kada bude govorio o Gai-Siju." Onda se
obrati kardinalu Penitenšijariju, koji je ujedno bio njegov ispovednik. "Idi,
molim te, do gostinske kuće i obavesti Hoengana Ozle Čuira šta se ovde
dogodilo. Plava Munja ne zna da je njegov Qoesach dri Vordar u gradu."
U zgradi gradske uprave, Slodžon nadmeno odbi da posluša Nomadov zahtev.
Nomad ga ščepa za uši i povuče ga preko stola. Slodžon zacvile. Dežurni
narednik izvuče pištolj, ali već sledećeg trenutka nañe se pod pretnjom tri
isukana mača.
"Baci to, da ti ne ode glava", reče Sekira. Narednik ispusti pištolj.
Elturov nećak je sada stajao iza Slodžona, držeći mu ruku oko vrata i nož na
grlu. Gurnu ga prema vratima. "Ovaj prdonja ide u zatvor", reče.
Slodžon vrisnu, osetivši kako mu se krv sliva niz grudi.
"Zaustavi ga, Vušine! Zaustavi ga!"
"Samo vi možete da ga zaustavite, gospodine, ako ga lepo i mirno odvedete do
zatvora."
"Ovo je Smeñiponijevo maslo!"
"A ne, papa nema ništa s tim! Čovek čije je to maslo sada stoji iza vas. Prekršili
ste sporazum, gospodine."
"Dobro, dobro, idemo svi u zatvor."
Odlazak do zatvora bio je sprečen iznenadnim ulaskom Hoengana Ozle Čuira i
njegova dva šamana. Plava Munja baci pogled na njega, zastenja i oslobodi
gradonačelnikovog sina. Zatim širokim kokajem pozdravi izabranika Dnevne
Device, Muža Prerije, i stade mirno, čekajući njegovu zapovest.
Gospodar hordi zatraži da mu se objasni problem. Plava Munja prvi progovori,
zatim Slodžon i na kraju Sekira. Qoesach dri Vordar tada reče
gradonačelnikovom sinu da on, Hoengan Ozle Čuir, podržava Skakavčev zahtev
i uputi mu istu pretnju koju je izrekao Plava Munja. Horde će se okrenuti protiv
Novog Jerusalima zbog kršenja Sporazuma, pa će možda čak i preneti sukobe u
ozloglašene planine. Kunići će, opet, napasti aveti i ubiti Slodžonovog oca.
Tako se dogodilo da je Gai-Si bio osloboñen optužni i pušten pod zaštitničko
okrilje Plave Munje. Pošto je Nomad izjavio da ima punomoć da govori u ime
svog ujaka, Smeñiponi ga je pozvao da učestvuje u ratnom savetovanju koje je
upravo bilo završeno po Dionovom odlasku, ali je sada bilo ponovo sazvano
zbog Skakavčevog prisustva. Papa je poslao Bramu poruku preko nomadske
kurirske mreže u kojoj je uveravao šarfa da su Gai-Si i Nijnden na slobodi.
Istovremeno mu se zahvalio što je poslao Plavu Munju, koji je dodao svoje
inicijale na kraju pisma - Crnozub ga je naučio da ih nacrta - i meñu
saveznicima je ponovo bio uspostavljen mir.
A Plava Munja se posle nasilničkog početnog nastupa pokazao kao sposoban
diplomata. Uprkos prvobitnoj pretnji da će raskinuti savezništvo i pridružiti se
drugoj strani, izneo je obaveštajne podatke prikupljene iz nekoliko izvora. Vesti
su bile povoljne, ali su donele nekoliko razloga za brigu. Filipeo je bio dobio
puške repetirke, ali ne dovoljno da bi preokrenuo ishod budućih borbi. Oblast
oko Novog Rima ni izdaleka nije bila demilitarizovana, ali su tamošnje
okupacione snage bile oslabljene slanjem trupa u Provinciju da se zaustavi
napredovanje vojski Onmua Kuna i gradonačelnika Diona na zapad. Po proceni
šarfa Brama, pristup kapijama rimske tvrñave nije čuvalo više od sedam stotina
ljudi, teksarških konjanika i muta najamnika.
A ni u Dolini nije bilo mirno. Neko je sačekivao i ubijao teksarške vrbovatelje iz
zasede. "Pitam se ko li to radi?" upita Kvigler Durod nevino i izazva opšti smeh.
Svi prisutni su znali da su agenti Tenesija prerušeni u mute prešli Veliku Reku i
ubacili se u oblasti Vašita-Ol'zark. Dalje regrutovanje u Dolini Izroda bilo je
otežano, ako ne i zaustavljeno.
"Ako ne udarimo odmah", reče Hoengan, "vatrena moć Hanegana će ojačati.
Izgubićemo prednost koju nam je dalo papino oružje."
Plava Munja odobravajuće zagunña. General Durod upita da li je moguće da se
iskoristi nomadska kurirska mreža da se stupi u vezu sa njegovim ljudima u
Dolini.
"Možda, ako imate sigurnu šifru", reče Plava Munja. "Postoji opasnost da kurir
bude uhvaćen. Zato ne sme da zna kako glasi poruka."
Papa Amen se iznenada odluči. "Pokušaćemo da zauzmemo Novi Rim, i to što
pre, ako se svi slažete."
Niko nije imao primedbu. Posle toliko decenija u izgnanstvu, Sveti Presto se
vraćao kući.
Duhovi su se slavili 14. maja 3246, i Crnozub je nedelju dana ranije znao da su
Sveti Ludak i ostali važni gosti u gradu radi savetovanja sa papom, ali su ti
sastanci bili tajni, i on nije znao o onome što se dešavalo iza zatvorenih vrata
ništa više nego bilo koji drugi običan grañanin. Prior Krava je želeo da njih
osmorica učestvuju u visokoj pontifikalnoj misi u papinoj katedrali od brvana i
kamena, ali je Nimi uspeo da izmoli da bude izuzet. Služio je misu u njihovoj
uobičajenoj komšijskoj crkvi, otpevao Veni Creator Spiritus sa malim horom i
pomogao svešteniku u delenju euharistije lokalnim avetima i njihovoj prelepoj
deci.
Raspevana Krava ga je pronašao kako sedi u vrtu, pokušavajući da oslobodi još
živog goluba iz čeljusti svoje pume-mute, koja je režala na njega. Librada mu
ogreba ruku i čvrsto zagrize u pticu. Nimi konačno odustade. "Mislim da je
vreme da Librada bude librada", reče prioru.
"Mi ćemo se pobrinuti za to, Nimi, pošto ćeš ti biti zauzet."
"To je moj posao, oče. Ja sam je doveo ovamo. Trebalo bi da bude puštena što
dalje od ljudi. Nikog se ne boji. Nego, zašto kažeš da ću biti zauzet?"
"Zato što mislim da hoćeš. Papa želi odmah da te vidi jer odlazi odavde."
"Odlazi? Kuda?"
"U Novi Rim... kao osvajač, rekao bih. Sad idi da ti zamotaju ruku, pa trči u
palatu."
Čim je opazio da je Gai-Si na slobodi, Crnozub je osetio stid zbog svoje
preñašnje drskosti prema papi i odlučio je da iskoristi prvu priliku da se izvini.
Sekira mu je, meñutim, dodelio mesto u povorci sa prtljagom na kraju kolone, i
procesija je putovala tri dana pre nego što je dobio priliku da priñe svom bivšem
poslodavcu.
"Ne zahvaljuj meni, već Bogu i Skakavcima", odgovorio je papa, pošto je
odmahnuo rukom na njegovo izvinjenje.
"Ne razumem, sveti oče."
"I ne moraš da razumeš!" obrecnu se Smeñiponi, ali odmah zatim nastavi blažim
glasom. "Neko je rekao šarfu Bramu da ste ti i Gai-Si u zatvoru zbog ubistva
kardinala Hadale. Hadala je prekršio Sporazum Svete Kobile kada je doveo
vojsku na teritoriju Nomada. Šarf bi ga sâm ubio da Gai-Si nije. Ne znam odakle
mu ideja da si mu ti pomogao da ga ubije."
"Zato što jesam, sveti oče. Rekao sam Gai-Siju da Hadala prkosi vašoj volji, i
znao sam šta će se dogoditi. Eltur je znao za to."
"Ah, shvatam. Pa, silno se razbesneo i poslao svog nećaka sa usmenom porukom
za Gai-Sijevog tamničara."
"Koji je to nećak bio?"
"Stucil Bram - Plava Munja. Eno ga napred sa pratnjom Hoengana Ozlea. Isprva
je pomislio da sam ja tamničar. Objavio je da će se pomiriti sa Haneganom i
napasti Dionove snage gde god ih sretne ako smesta ne budete pušteni. U tom
trenutku se pojavio Hoengan Ozle i preuzeo stvar, pa je čak zapretio da će
napasti Novi Jerusalim. Zato treba da zahvališ Nomadima, a ne meni. Ja te samo
vodim sa sobom da zadovoljim Eltura Brama."
"A, znači, zato!"
"Zato, i zbog tvog ratničkog umeća", reče Smeñiponi i obode konja da pobegne
od razgovora.

27.
Izuzev bolesnika koji su veoma onemoćali, neka se svi potpuno uzdrže od
uzimanja mesa četvoronožnih životinja.
Kanonik svetog Benedikta, poglavlje 39.
Poglavica Hoken Irikava, koji je nekoliko meseci ranije otišao iz Valane u svoju
zemlju, iznenada se pojavio i pridružio karavanu Kurije. Objasnio je da mu je
put severno od Mizerije bio blokiran prisustvom teksarških snaga. Oblast sa one
strane Mizerije bila je smatrana otvorenom, i tuda su Skakavci i Divlji Psi terali
stoku, iako nije bilo stalnih logora i rasplodnih jama. Ako su se tamo zaista
nalazile teksarške snage, bilo je to kršenje Sporazuma Svete Kobile. Ali oni koji
su detaljnije ispitali kardinala zaključili su da je, zapravo, sreo bandu dobro
opremljenih odmetnika koja je oponašala poredak teksarške konjice. Bilo je to
neobično, ali je samo šarf Okšo izgledao zabrinuto. "Previše je odmetnika u
pokretu", tiho je rekao ocu Ombrozu. "Previše da bi to bila istina."
Papin karavan se postepeno povećavao što je više odmicao na istok. Grupe od
po desetak, dvadesetak ratnika svakog sata su se pridruživale sve brojnijoj
vojsci. Prolazeći kroz zemlju Divljih Pasa, legija je narasla na hiljadu šest
stotina konjanika i njihovih životinja. Povremeno, kada je junska noć bila svetla,
u logor bi dotutnjali noćni jahači uz prostačke ratne pokliče, propraćene smehom
kada bi se pospani ljudi iskobeljali iz vreća za spavanje. Sve je brujalo od priča
o pobedi, plenu i ženama farmera. I od grdnji añutanata šarfa Okša zbog takvih
priča.
Crnozub se vozio u zadnjem delu kola sa Libradom, svojom pumom. Napravio
je ogrlicu od sirove kože i držao ju je na kratkoj uzici. Duh mu je bio bolestan.
Toliko da je mogao samo da se moli Bogu u svojoj mački.
Bilo je to leto Gospodnje 3246. Mesec je uoči solisticija bio ružičast i pun iznad
zapadnog horizonta kada se zora raširila Ravnicama. Kada je Crnozub ispuzao
ispod kola, video je da mestimično već gase vatre oko kojih se doručkovalo.
Dokle god je dopirao pogled, grupe naoružanih ljudi, konja, stoke i topova; u
tom kazanu se već krčkalo, ali još nije ključalo.
Hanegan zna da dolazimo. Kada će odgovoriti?
Nije bilo žurbe da se nastavi putovanje, možda zato što je to bio poseban dan.
Crnozub nije bio siguran šta je posredi, jer nije bio u dodiru sa onima iz
komande. Blizu kola stajalo je tronožno postolje sa ostacima zaklanog govečeta.
Nasekao je malo sirovog mesa ukradenim bajonetom. Lajbovički monah nikada
nije jeo meso bez opatovog dopuštenja, koje se retko davalo, osim na svete dane,
ili teško bolesnima. Eto, i ja sam teško bolestan, reče on Džaradu koji mu je
disao preko ramena. Razbojnik mu dade palačinku, šolju čaja i uobičajenu
jutarnju uvredu. Razbojnik je bio Nomad iz horde Divljih Pasa i zvao se
Ugrizeni Pas. Bio je regrutovan kao pomoćnik papinog kuvara, a Crnozub je
trebalo da bude njegov pomoćnik, ali su ga proliv i duboka tuga učinili
beskorisnim. Tako su se njegova zaduženja svela na sakupljanje sasušene balege
za loženje vatre prilikom zastanaka, kao i na glancanje kuhinjskog posuña
tokom vožnje u kolima.
Ispostavilo se da je dan zaista bio poseban. Nomadi su za vreme solisticija
obično slavili Praznik Lomača, a crkva je nekada davno slavila dvadeseti jun
kao praznik pape svetog Silverijusa, sina pape Hormisdasa. Silverijus je uvredio
caricu Teodoru, i ona ga je izgnala - ta kazna je prouzrokovala njegovu smrt na
mukama 538. nove ere, zbog čega je bio proglašen za mučenika. Papa Amen
Pirgavopero pozajmio je njegov dan (što se dogodilo još dva puta pre njega) za
proslavu praznika Naše Gospe Pustinjske, pokroviteljke reda. Ali Smeñiponi
sada nije izabrao da slavi Pirgavoperov praznik, već da služi Misu Vrhovnog
Pontifa, Si diligis me, jer je nameravao da proglasi novog biskupa, prilikom rane
jutarnje mise tog dana, usred svoje vojske, na vreloj i suvoj ravnici.
Amen Drugi okupio je oko sebe osmoricu svojih kardinala koji su učestvovali u
pohodu. On i Volfer Pojlif, biskup Severne Zemlje, zajedno sa biskupom
Varlijem Svajnmenom od Denvera, posvetili su oca Džopoa e'Lajdena Ombroza,
S.I. u biskupa drevne, ali već gotovo zamrle dioceze Kenterberi, a zatim ga
proizveli i u apostolskog vikara svih Nomada - uključujući, naravno, i Kuniće,
čije je sadašnje duhovništvo bilo u bekstvu pred nadirućim krstašima zapadne
crkve. Ne baš oduševljeni biskup Ombroz ostao je poslušan Smeñiponiju, iako
nije krio da slabo mari za svoje unapreñenje. Papa ga je, pored toga, postavio i
za kardinala, kao što je bilo najavljeno na konzistorijumu. Po Ombrozovim
rečima, starci Duha Medveda smejaće se njegovoj tituli, a u Teksarku će ga
zvati kardinal Ljudožder. Ombroz je postao deveti kardinal koji je pratio vojsku
u krstaškom pohodu, a Smeñiponi mu je poverio da će uskoro imenovati i
desetog kardinala; nije mu pomenuo ime.
Koliko je Crnozub uspeo da vidi iz daljine, papa mu se činio još providniji i
nematerijalan nego ranije. Možda je blizina činila da se to ne vidi na njemu. Ta
promena, meñutim, nije morala da znači ništa dobro. Prema drugima koji su
imali prilike da ga osmotre, Smeñiponi je sada često bio zagledan u nebo. Kao
da je tražio nešto meñu oblacima ili na obzorju, i u tim trenucima je malo
obraćao pažnju na one oko sebe.
Crnozub se pitao ko je Smeñiponiju predložio moto koji je ovaj dao da mu upišu
u grb kada je postao Amen Drugi. Glasio je 'OĆEŠ ðAVOLA, i bio je na
staroengleskom, umesto na uobičajenom latinskom. Nije bio siguran da papa zna
šta natpis zaista znači. Kada je jednog dana na putu Smeñiponijeva kočija
prestigla Elturovu, Džopo kardinal Ombroz bio je jedini u Kuriji koji je
dovoljno znao staroengleski da se nasmeje povezanosti motoa na njima.
Onmu Kun došao je na sever sa ocem Stao-na-zmiju i tridesetoricom kunićkih
ratnika da proslavi Ombrozov ulazak u Sveti Koledž. Stigli su dosta pre
dogañaja i sa sobom doneli zarazu, iako još danima posle njihovog dolaska niko
nije oboleo od nje. Crnozub, koji je već bio bolestan, bio je prvi koji se zarazio
otkako je Onmu došao sa juga da se pridruži pohodu; u Provinciji je čuo da se
priča o zarazi. Isprva su za to krivili vodu, ali su se nedelju dana kasnije
razbolela tri ratnika i nekoliko skakavačkih mališana, a odmah posle njih i
Crnozub Sveti ðorñe koji je i pre toga imao proliv.
Prema Onmuovom objašnjenju, krstaši sa juga isprva su smatrali da zaraza
dolazi iz otrovanih bunara koje su za sobom ostavile snage Teksarka u
povlačenju, ali stoku koja je pila vodu iz bunara nije u toj meri zahvatila zaraza,
iako se činilo da se boljka prenosi sa ljudi koji su pili iz bunara na one koji nisu.
Do tog trenutka još nije bilo znakova da se pošast pojavila kod neprijatelja.
Bolest, čiji su simptomi podsećali na one zabeležene u Valani pre izbora pape
Amena Prvog, još nije bila prerasla u epidemiju. Da bi je ograničili, neke
borbene jedinice bile su stavljene u karantin.
Crnozub nije prisustvovao Misi Vrhovnog Pontifa, niti Ombrozovom
posvećenju, ali ih je posmatrao sa udaljenog uzvišenja, čučeći u travi u dugom i
bolnom procesu pražnjenja creva. Crnozub se potpuno prepustio nečastivom.
Prestao je da moli službu Božju, osim kada bi njeni odlomci doprli izdaleka do
njega. Slušao je sebe kako prdi i govorio amen. Prestao je da meditira i samo bi
se povremeno pomolio u slavu Devičinu - ali mu je um u tim prilikama
zamišljao Edreju u ulozi Božje majke.
Pretpostavljao je da je više nikada neće videti, pošto je sada bila monahinja. Nije
tražio niti će tražiti potvrdu od Smeñiponija da je učinio ono što je rekao da će
učiniti čim napuste Novi Jerusalim - da će njenu kaznu preinačiti u večni izgon.
Nije imao dokaza da veruje da je papa upamtio ili ispunio obećanje, niti je
mogao da ga pita. Znao je da polako gubi razum; izvor tog kosmičkog ludila bila
je njegova zapaljena utroba, za šta je razlog bilo osećanje krivice koje ga je
izluñivao tokom leta leta Gospodnjeg 3246, godine Oslobañanja, a ne prethodne
godine, kada je ubio onog jadnog, zavrbovanog mutu, jer to nije bila godina
proliva i groznice.
Dani u kojima ga je obuzimalo ludilo gurnuli su ga u osamu. Samo je
odgovornost koju je osećao prema Libradi, obaveza da je vrati u zemlju gde se
rodila, sprečavala da napusti svaku nadu i pobegne. Otac Stao-na-zmiju bio mu
je na raspolaganju, ali nije mogao da mu se ispovedi. Činilo se da sama pomisao
na ispovest pogoršava njegov proliv.
Svojom drskošću se otuñio od gospodara. Putovanje je, zbog svega toga, za
njega bilo mučenje, i svakih nekoliko dana padao je u delirijum i nekontrolisano
ponašanje.
Ali je pokojni papa Amen izabrao baš jedan od tih kriznih dana da doñe da ga
teši.
"Tvoj hrist je pravi čovek bez identiteta", rekao mu je Amen Pirgavopero dok je
u smiraj dana čučao u travi, "onaj što ne nosi masku; on dolazi i odlazi kroz
tvoje lice, gde se nalazi tvoja maska. Dolazi i odlazi kako hoće, tamo i nazad, a
tvoja maska ga ne vidi. Maska vidi sebe samo u ogledalu. Ali istinski Hrist bez
maske postoji, kao čovek od krvi i mesa; sedi zamišljen i sâm, pod mostom gde
pravi Hrist spava i olakšava se."
"Zar nisu svi gresi, sami po sebi, ujedno i kazna?" pomalo neuljudno upita
Crnozub. Činilo mu se da se seća da je Pirgavopero rekao nešto slično tokom
devet dana koje su proveli zajedno u molitvi.
"Kazna slična tvom sparivanju sa kćerkom Šarda?" odvrati papa sa osmehom i
nestade pre nego što je Nimi stigao da kaže da to nije smrtni greh.
Pored njegove bolesti tela i duha, još jedan činilac odvraćao ga je od bekstva.
Malo izvan vidokruga, iza južnog obzorja još jedna povorka putovala je na istok
uporedo sa njima, a za njom je možda pristizala i treća. Postojali su veliki
izgledi da bude uhvaćen. Prašina drugog karavana obično se videla po danu, a
noću sjaj vatri vozara. Retke prilike kada su se mogla nazreti kola i jahači
dogañale su se kada je karavan prelazio neko nisko brdo u daljini. Neka od kola
bacala su odsjaj na suncu kao da su od metala, ali su zbog žege i udaljenosti čak
i brda izgledala u svetlosti poznog popodneva kao da su od crveno usijanog
metala. Nomadski jahači držali su se podalje od tog tajanstvenog karavana; tako
im je bilo nareñeno. Niko sa kim je monah razgovarao nije znao ništa bliže o
njemu, osim da je pošao iz Novog Jerusalima posle papinog pohoda, kao i da je
neko ko je znao nekoga ko je poznavao Vušina rekao da nosi tajno oružje i da
njim zapoveda magister Dion.
Nekoliko dana kasnije, Crnozub shvati da su zašli u oblast visoke trave. Znao je
to bez potrebe da podigne pogled sa ležaja od vreća sa zobi u teretnim kolima.
Znao je to jer su grupe novopristiglih ratnika počele da govore narečje
Skakavaca i jer su meñu njihovim životinjama počeli da se pojavljuju psi. Psi se
u početku nisu baš prijateljski ophodili prema Divljim Psima i bili su bučno
naoštreni prema sveštenicima i ljudima iz Novog Jerusalima. Crnozub je zbog
pasa počeo da spava u pretrpanim kolima umesto ispod njih.
Progonjen psima, jednog jutra na tovarna vrata kola skoči neki čovek, jaučući, i
Crnozub mu pomože da se prebaci unutra. Jedan od pasa mu se i dalje držao
zubima za potkolenicu, režeći. Librada vrisnu. Mačka i monah se istovremeno
baciše na psa. Čovekova potkolenica bila je dobro umotana u vojničke gamašne,
ali nije prestao da vrišti dok Crnozub nije cepanicom oterao psa i prihvatio
mačku.
"Hvala Bogu, a i tebi, Nimi. Nisam znao da si sa nama."
"Aberlote! Kog ñavola ti tražiš ovde?"
"Učestvujem u pohodu. Vušin mi je dopustio da se pridružim društvu. Bogamu,
ovo krvari. To je uradila tvoja mačka."
"Od početka si u karavanu?"
"Da, ali mi je ovo prvi slobodan dan."
Crnozub se na trenutak zamisli. Kada je papina sveštenička pratnja napustila
Novi Jerusalim, povela je sa sobom sedamnaest kola i 'elitnu' borbenu jedinicu
iz Sakaminta, ljude čija je odanost papi bila zajamčena samo njihovim
poštovanjem prema Vušinu, njihovom general-naredniku. Taj čin je za tu priliku
smislio vladajući pontif, jer mu se tako htelo. Sedokosi stari ratnik nosio je
zlatne širite i zvezdu na svojoj pletenoj tunici, dobijenu od Amena Drugog.
Činjenica da je primio Aberlota u svoju takozvanu udarnu jedinicu izmicala je
Nimijevoj moći poimanja, ali se ñak kleo da je to istina. Crnozubu je bilo drago
što je dobio društvo, makar i na dan.
"Jesi li spreman da ponovo pobegneš?" upita ñak. "Kao prošle godine?"
Nimi frknu. "Prošle godine je jedan ludi kardinal vodio gomilu amatera. Ove
godine Hristov vikar vodi tri horde ratnika i dve male vojske."
"Dve? Gde je vojska broj dva?"
"Kreće se južno od nas."
"Oh, misliš na tankove? To je drugo. I da znam nešto o tome, a ne znam, ne bi
trebalo da pričam."
"Tankove? Tajno oružje?"
"Tankovi za vodu, koliko ja znam. Trebaće nam dosta vode."
Dok su marširali preko zemlje Skakavaca i dok je papa osmatrao nebo, Buregan
je tako često leteo iznad povorke da su Nomadi počeli da se šale u vezi s tim.
Crnozubu se u to vreme nekoliko puta pojavio papa Amen Prvi i opominjao ga
da okonča bunt protiv svog gospodara. Kada bi odgovorio staroj crnoj pumi,
Ugrizeni Pas optuživao ga je da govori sâm sa sobom, i poslao je poruku Vušinu
da je monahu potreban vrač. Vrač je zaista došao, i pokazalo se da je to,
zapravo, papin lični lekar, iako ga pacijent nikada do tada nije video i nije
mogao da odredi kojoj od nekoliko škola medicine pripada. Nosio je nomadsku
odeću od koža i tiho psovao na nomadskom, ali je nosio crnu torbu punu
cevčica, igala, pinceta i amajlija, kao da je pripadnik stare i mistične škole
alopata.
Lekar mu je rekao da se ni papa ne oseća dobro, iako još nije dobio
četvorodnevnu groznicu, kako su nazvali novu bolest. Njegovi simptomi
podsećali su Crnozuba na Kvareaktora. Crnozub opisa lekaru samonabički
paprikaš blaženog Boedulusa. Lekar smesta izjavi da je to staro nomadsko jelo, i
obradova se kada je čuo da je prijalo Smeñiponijevom zdravlju. Napustivši
Crnozuba, ode pravo do kuvara. Vaspostavljanje samonabičkog paprikaša kao
osnove papinog jelovnika bilo je stoga verovatno zaslužno za to što je Crnozub
bio unapreñen u kardinala kada se papa ponovo prepustio trenutnoj ćudi.
Pošto je pohod vojski konjanika bio istovremeno i verska procesija, svaki dan
morao je da započne jutarnjom misom, a hrišćani meñu Nomadima morali su da
se pričeste rajskim hlebom pre nego što bi nastavili marš. Iz poštovanja prema
svom gospodaru Hoenganu, Eltur Bram je nedelju dana trpeo ovu igru pre nego
što je zaobišao gospodara i otišao kod pape da zatraži dopuštenje da povede
svoje ratnike napred kao prethodnicu. Ova zamisao bila je loša samo ako bi se o
šarfu Skakavaca zauzeo stav da je čovek bez vrednosti. Smeñiponi se iskreno
potrudio da ga posmatra bez predrasuda. Papa je uzeo šarfa za mišicu i odveo ga
u šator Qoesach dri Vordara.
Hoengan Ozle Čuir isprva se usprotivio Skakavčevom zahtevu, ali papa reče:
"Ima izvesne koristi od toga da se jaka udarna jedinica oslobodi verskih
opterećenja, pogotovo kada se još više približimo neprijatelju. A taj neprijatelj
vrlo dobro zna da dolazimo."
"To je istina", reče Sveti Ludak. "Ono što me najviše brine jeste to što ne vidimo
da bilo šta preduzima u vezi s tim. Ali nemam nameru da prepustim komandu
šarfu Bramu. Ako sveti otac dopusti, lično bih poveo šarfa i onoliko ratnika
koliko je voljan da uzme, kao i jednak broj Divljih Pasa, da zapodenemo okršaje
u graničnoj oblasti."
Papa se okrenu Vušinu koji požuri da podrži plan, ali dodade: "Gospodar
Hoengan je s pravom zabrinut. Verovatno ćemo uskoro saznati gde se okuplja
glavnina teksarških snaga, ali mislim da bi prethodnica trebalo da izbegava
borbu dok ne stigne glavnina naših snaga."
"Moguće je da učestvuju u borbama na istoku", reče Smeñiponi. "Neće se
usuditi da izgube kontrolu na Velikoj Reci."
"Ako je tako", reče Sekira, "odbrana Novog Rima možda će biti oslabljena zarad
Hanegan Sitija."
Odluka je bila doneta. Ne manje od šest stotina ratnika iz sve tri horde
nagomilalo je oružje da ga papa kasnije blagoslovi i kleknulo pored tragova kola
da izmoli poslednju misu pre borbe. Šarf Bram i oko dve stotine nevernika,
Skakavaca i Divljih Pasa čekalo je na jednom udaljenom brežuljku da se misa
okonča. Dve grupe se tada spojiše i pojahaše na istok.
Okupivši dvor u polju suncokreta u samom srcu teritorije Skakavaca, papa je
prvi put pomenuo ime sledećeg kandidata za papsku ratnu svetkovinu primanja
u Sveti Koledž, na šta je Vušin pomislio da budan sanja, a Džopo kardinal
Ombroz zatreptao i udaljio se mrmljajući molitve. Nemilost u kojoj se našao
Crnozub Sveti ðorñe naprečac je bila okončana kada je papa - u obnovljenom
napadu ćudljivosti koja ga je prethodno navela da izmisli čin generala-narednika
za svog telohranitelja - proglasio Crnozuba Svetog ðorña za kardinala ñakona
svoje nekadašnje rimske crkve, Svete Mejzi.
Monah nije bio odmah obavešten o ovoj titularnoj počasti, jer su takve objave
obično sledile posle zvaničnih konzistorijuma, ali je uspeo da tu i tamo nanjuši
tračke u vazduhu, kao onda kada ga je Aberlot prvi put oslovio sa 'vaša
eminencijo'. Nimi je to ispravno pripisao sarkazmu. Zato je ponovo okrivio
Aberlota kada je Vušin dojahao do kola na papinom belom pastuvu i upotrebio
istu titulu da mu se obrati.
"Sveti otac me šalje da se zahvalim na posebnom paprikašu i da upitam vašu
eminenciju za zdravlje", reče Sekira.
Crnozub ošinu Aberlota kratkim pogledom i odgovori: "Serem šesnaest puta
dnevno, Sekiro. Jedva stojim na nogama. Svakog četvrtog dana imam napade
padavice, i Ugrizeni Pas je primoran da me vezuje. Kada se to izuzme, dobro
sam, hvala svetom ocu na pitanju."
"Reću ću mu da umireš", progunña Vušin i ode. Tog popodneva ponovo mu je
svratio lekar da ga pregleda.
"Za svoju bolest treba da zahvalite Haneganovoj nauci", objasnio je monahu.
"Kunići su nam doneli prokletstvo sa juga."
Lekar je čas govorio stenoplaninski sa skakavačkim naglaskom, čas skakavački
sa stenoplaninskim naglaskom. Naterao je Nimija da jede komadiće ugljena iz
vatre od balege i otopinu njenog pepela. Prepisao mu je da jede hranu skuvanu
sa mlekom, i dao mu da žvaće neku gorku koru. Ove terapija mogla je da bude i
nomadska medicina i alopatsko lečenje, ali je pri tom duvao dim keneba na sve
četiri strane, mrmljao litaniju i prepisao Crnozubu da puši keneb u mahnite dane.
Bilo je očigledno da papa ceni ovog vidara, i Crnozub mu je bio zahvalan na
brizi.
Pre nego što je otišao, lekar mu je predao mali paket. "Zamalo da zaboravim.
Ovo vam je od pape."
Crnozub nije otvorio paket. Poklon od bivšeg gospodara samo bi pojačao
njegovo osećanje krivice.
Povremeno je imao želju da ode do pape i da se baci ničice ispred njega kao što
se nekada prostirao pred Džaradom i braćom da bi dobio oproštenje zbog toga
što je stavio guštera u postelju Raspevane Krave ili zbog jodlovanja u horu, ali
je to bilo u bratstvu jednakih, pod vlašću Equalissimusa. Njegova sadašnja
laesae majestatis culpa činila mu se kudikamo teža. Ali to je, naravno, bilo pre
nego što je konačno otvorio paket i ugledao crveni šešir. Nije to bio onaj veliki
crveni šešir koji su po običaju prikucavali na svod katedrale posle prvog
nošenja, već samo rezervni crveni zucchetto pozajmljen od poglavice Hokena
Irikave; prepoznao ga je po rupi na obodu kroz koju je kardinal monarh
provlačio pero.
"Sada ostaje da te svečano proizvedemo u ñakona Svete Mejzi", glasila je
Smeñiponijeva poruka.
Papa mu je dao tri dana da se oporavi pre nego što preñe na čelo papskog
karavana. Crnozub je odbio počast. Papa je odbio njegovo odbijanje. "Ima da
nosiš crveni šešir", rekao mu je. "To znači da si dužan da glasaš za sledećeg
papu i nije nagrada za pobožnost ili primerno ponašanje."
"Onda mora da je za paprikaš?"
"Nije čak ni za tvoj božanski paprikaš, Nimi."
"Kazna za grehe, onda?" glasno se pitao Crnozub.
"Ah! Simetrija. Ili je kazna, ili je nagrada. Uvek si bio simetrički dualist, Nimi."
"Simetrički duelist?" upita Qoesach dri Vordar. "Šta je to, sveti oče?"
"Ambideksterno umeće rukovanja mačem", reče mu Sekira u poverenju.
Crnozub je i dalje držao šešir izmeñu palca i kažiprsta kao da se sa njega cede
sline.
"Drži ga, Sekiro", reče Papa.
Vušin ga ščepa za ramena. Smeñiponi mu uze zucchetto iz ruke, pažljivo nacilja
njim iznad njegove čekinjave tonzure i natuče mu ga na glavu. Čim ga je
general-narednik pustio, ruka mu poñe prema glavi, ali mu je papa zadrža i
nasmeja se.
"Moram li baš stalno da ga nosim?" upita Crnozub kardinal Sveti ðorñe, ñakon
od Svete Mejzi.
Kada su konačno stigle vesti o ratu, došle su njihovim tragom. Teksarška
konjica pojavila se niotkuda i obrušila se na porodice Divljih Pasa na zapadu. Po
glasnikovim rečima, bili su odeveni kao oni bez majki, i napravili su veliki
pokolj meñu Vidžas ženama i njihovim rasplodnim stadima. U jednom
porodičnom taboru - onom Vetok Enar - niko nije bio pošteñen, verovatno da bi
uklonili svedoke, ali su dve kćeri ipak nekako preživele, i jedna od njih opisala
je konjičkog pukovnika sa drvenim nosom i dugačkom kosom koja mu je padala
preko ušiju. Druga, Potear Vetok, živela je dovoljno dugo da imenuje svog
bivšeg muža, pukovnika Esita-od-Vetokovih Lojtea, kao zapovednika teksarških
napadača. Morala je da ga posmatra kako ubija celu njenu porodicu pre nego što
joj je, pun mržnje, pucao u donji deo kičme da bi joj smrt bila spora.
Činilo se da su Teksaršani znali koje konje treba da ubiju u rasplodnim jamama
da bi upropastili svaku Vidžas kao odgajivačicu. Primećeno je da uljezi, izmeñu
koljačkih upada u porodične tabore, rade nešto sa nomadskom stokom kad god
bi se ulogorili da prenoće.
Kada je sve ovo saopšteno Smeñiponiju, papa se rastužio, ali nije bio iznenañen.
Pogledao je Hokena Irikavu i rekao: "Vaše visočanstvo bilo je u pravu. Oni što
ste ih sreli na severu bili su Teksaršani, mada me čudi da su stigli ovako daleko
na zapad, a da nisu naišli na Divlje Pse."
Onda se okrenuo šarfu Okšou: "Moraćeš da se pobrineš za to." Crnozubu je to
zvučalo ne kao nareñenje ili predlog već kao zapažanje o Okšovoj sudbini ili čak
sopstvenoj.
Šarf Okšo je sazvao ratnike Divljih Pasa koji nisu odjahali napred sa
prethodnicom. "Nije isto biti pastir Božjeg stada i gonič Hristovih divljih
goveda", reče Smeñiponi blago, posmatrajući četvrtinu svoje vojske kako se
priprema za povratak. Malo kasnije, poslao je kunićkog glasnika na istok da
izvesti gospodara Hoengana Ozlea o pogromima.
Tri dana kasnije, Hoengan se ponovo pojavio da se posavetuje sa papom i
Vušinom. Nije imao nikakvih vesti sa istoka. Nije bila primećena nijedna
teksarška patrola, pa su se čak i bande onih bez majki sklanjale sa puta hordama
u borbenom poretku. Šarf Skakavaca poslao je patrole u susret Teksaršanima, ali
se u trenutku kada je Hoengan napustio prethodnicu još nisu bile vratile.
Izbrojali su snage koje su im ostale posle povratka Okšoa i njegovih ratnika. Bili
su za četvrtinu slabiji. Održan je sastanak svih voña, uz prisustvo aveti,
zapovednika tajanstvenog karavana južno od njih. Glavni plan više nije bilo
moguće promeniti. Najjača jedinica nastaviće napredovanje na jugoistok, prema
Hanegan Sitiju, i samo će snaga napada 'zaštitnika' Novog Rima biti oslabljena.
Ali papa je odlučio da se ove večeri, bar na nekoliko sati, neće razgovarati o
ratu. Otkako je napustio Novi Jerusalim, oko njega se uvek okupljala ista grupa
ljudi posle večere na stazi. Letnje noći bile su tople, i svi su sedeli podalje od
vatre, ali dovoljno da čuju i da ih čuju. Kardinali su isprva želeli da izgovore
redovnu komplinu, posle koje bi nastupilo pobožno ćutanje, ali je papa izjavio
da se tako izdvajaju nehrišćanske voñe Nomada koje su takoñe pripadale dvoru,
rekao da će ovo biti njegova 'Curia Noctis' i pozvao ljude da pričaju priče.
Odlučio je da će tema prve večeri biti sveci i sveti ljudi, iako je bilo dozvoljeno
da se priča o svemu osim o ratu.
Pošto je Sveti Ludak još bio sa njim, pozvao je kardinala Crnozuba da im se
pridruži pored vatre. Monah je bio suviše slab da bi mogao sâm da hoda. Sekira
mu je ponudio rame da se osloni, ali je na kraju morao da ga na leñima odnese
do pape.
"Gde je tvoj crveni šešir?" upita Smeñiponi.
"Ukrao ga jedan sveti čovek, sveti oče", reče Crnozub.
"Stvarno? Ko je taj sveti čovek, vaša eminencijo?"
"Vaš prethodnik, sveti oče."
"Hoćete da kažete da vas je posetio Amen Pirgavopero, brate Sveti ðorñe?"
"Dolazi da me vidi svakog četvrtog dana."
"Ako je tako, trebalo je da te izleči. Poruči mu da su nam potrebna čuda da ga
proglasimo za sveca."
"Mislim da on ne želi da bude proizveden u sveca."
"Pobogu, Crnozube, pa niko ne može da proizvede sveca. Svetac to jeste ili nije.
A naše je da odlučimo ko jeste."
"Naravno, sveti oče."
"Usput ga nateraj da ti vrati šešir. I ne vraćaj se ovamo bez njega."
Crnozub se poveri Vušinu: "Sutra je moj ludi dan. Već se osećam neobično. Ne
daj da uradim nešto sramotno."
Neki od kardinala kao da su zadremali. Dugo je vladala tišina. Papa pogleda
Vušina. Sekira pročisti grlo i otpoče pripovedanje sledećim rečima: "Ja se divim
svecima. Pretpostavljam da ne verujete da je tako, gospodo i poštovani očevi,
pošto nisam vernik, ali moj narod poštuje svete ljude, od kojih se jedan zvao
Batsa. Kada se Batsa na roñenju protisnuo na svet iz majčine utrobe, odmah je
stao na noge. Jednom rukom je pokazao prema nebu, drugom u zemlju i rekao:
'Nada mnom nebo, poda mnom zemlja, a ja usred svega toga kao počasni gost.'"
Ombroz se nasmeja. "To kaže svako novoroñenče pre nego što ga krstim.
Njegova dernjava znači upravo to: da je više nego počasni gost."
Sedeći prekrštenih nogu, Sekira se osmehnu kao da je postigao ono što je želeo.
Zatim sklopi oči i pretvori se u zlatni kip visok pet metara, težak sedamnaest
tona. Onda nestade i pojavi se kao vlat trave. Crnozub opazi da papa Amen Prvi,
koji je stigao ranije nego što ga je očekivao, stoji na rubu svetlosnog kruga vatre.
Zastao je tamo da piša. Pošto je vratio svoj dugački crni ud u haljine, polako je
pristupio vatri - ali je prethodno upozorio Nimija, dodirnuvši prstom usne
uzdignute u blagi osmejak. Bilo je očigledno da ga niko drugi nije video.
Crnozub je mogao čak i da ga nanjuši: mirisao mu je na smrt.
Uznemiren prisustvom osmehnutog Pirgavoperovog duha, Crnozub prekinu
tišinu:
"Znate, i sveti Lajbovic je progovorio čim se rodio", reče. "Promolio je glavu iz
porodnog kanala i upitao babicu: 'Šta sad?'
"Babica je odgovorila: 'Sledećih devedeset devet godina - mlaćenje prazne
slame.'"
"Uh", stenjanje se čulo od Sekire.
"Sveti Isak joj reče: 'Tornjaj se!'
"Ona nestade. I, znate, zaista je doživeo devedeset devet godina."
Papa se suvo osmehnu. "Svetom Lajbovicu je, znači, ñavo bio babica? Je li i ovo
jedna od priča iz podruma opatije Lajbovic?"
"Tamo dole ima neobičnih legendi, sveti oče", priznade Crnozub. "Najstarija
verzija 'Života svetog Lajbovica' potiče od nepoznatog pisca. Čovek koji ju je
sastavio mogao je da bude obešen za to što je napisao knjigu. Nemamo mnogo
podataka o tim decenijama. Ali to nije jedina priča koja povezuje Lajbovica sa
nečastivim."
"Ispričaj nam još neku", reče papa.
"Mislim da ne mogu. Jeste li nekada čuli za Fausta, sveti oče?"
"Ne bih rekao."
"Reč je o pogodbi sa ñavolom. Ostali su nam samo delići te priče. Ne umem da
vam kažem zašto je blaženi Boedulus smatrao da je Lajbovic, zapravo, bio
Faust."
"Zar svetovnjaci ne veruju da je napravio pogodbu sa ñavolom?"
"Da, ali blaženi Boedulus nije bio svetovnjak."
Amen Drugi se nasmeja. Reč 'svetovnjak' vremenom je postala učtivi oblik
obraćanja, i Nimi je upravo nagovestio da Boedulus nije bio otmen čovek.
"Hteo sam da kažem da nije pripadao Pojednostavljivačima, koji su verovali da
su sve knjige nadahnute nečastivim, izuzev Svetog Pisma."
"A blaženi Boedulus ne misli tako?"
Crnozub je počeo da se oseća ošamućeno od svih tih pitanja. Gledao je kako se
papa Amen Drugi polako i zmijskim kretnjama pretvara u pet metara visoko
zlatno telo idola Baala. Posle par trenutaka oklevanja, Crnozub se baci napred da
razbije idola, ali se na vreme Vušin umeša. Odvukli su ga u njegova kola
krvavog, ali nepokorenog, i pomogli Ugrizenom Psu da ga veže. Prošao je još
jedan dan pošasti i rata koji je nestajao samo za vreme Kurije Noktis.
Dok je on ležao u groznici napada, puma Librada je konačno pobegla.

28.
U doba gladi, kada ne rode bašte, kada se braća hrane korenjem jute, mesom
kaktusa, čaparal pevcima, zmijama i kokoškama nosiljama, a opet su neprestano
na rubu smrti od gladi, neka se opat moli za blagoslov svetog Benedikta i neka
im dozvoli da jedu četvoronožno blago, ukoliko meñu njima nema dovoljno
snažnih lovaca koji bi izišli u lov na plavoglave divlje koze.
Kanonik svetog Lajbovica, izuzetak broj 17.
Nisu svi opati bili isti. Džerom od Pekosa, opat u vreme Osvajanja u vreme pape
Benedikta Dvanaestog i gradonačelnika Hanegana Drugog, otvorio je vrata
manastira prema svetu i dozvolio svojim sinovima da slušaju ateiste praktičare
kako podučavaju filozofiju prirode i igraju se električnim mašinama u podrumu.
Prior Olšuen mogao je samo da se pita šta je bilo sa verskim pozivom u to
vreme. Monasi opatije Lajbovic bili su pod njegovim voñstvom u najmanjoj
mogućoj meri svesni sveta koji se menjao, uključujući i kontroverzne pontifikate
dva Amena. Opat Džarad, koji je i sâm bio kardinal, nije mogao da sprovede
takvu izolaciju, a da ne uvredi papu, ali je Dom Abikju stavio tačku na
Džaradovu praksu obaveštavanja monaha o crkvenim poslovima izvan
manastira. Oduvek konzervativan u tumačenju Kanonika svetog Lajbovica, opat
je prećutkivao većinu novosti, uključujući i eklezijastičke, o spoljnom svetu pred
svojim ograñenim stadom; jedini monasi kojima je rekao za bulu Scitote
Tyrannum bili su rukovodilac poslova opatije i braća rodom iz Teksarka ili
Provincije čije su se porodice nalazile u oblastima pogoñenim ratom, ali su i oni
bili upozoreni da ne govore o tome.
Amen Drugi, meñutim, kada je napustio Novi Jerusalim da osvoji Novi Rim,
poslao je Olšuenu dva pisma. U prvom ga je obavestio da on, Sin Slugu Božjih,
polazi u Sveti Rat da ispravi greške svog voljenog sina, Cara, i da su S.S.B.-u
potrebne molitve svih monaha Lajbovica da osnaže ovu svetu stvar. U drugom
mu je naredio da pruži utočište u opatiji izvesnoj sestri Klari Asiškoj u slučaju
da ova iskoristi papinu milost i vrati se iz svog izgnanstva u manastiru
monahinja Naše Gospe od Svetog Panča Vilje na Planini Bubašvaba južno od
reke Hrabrih. Smeñiponi nije pomenuo da je sestra Klara bivša Crnozubova
ljubavnica, ali je opat to već znao. Iridija kardinal Silencija je, putujući na jug,
bila posetila opatiju Lajbovic. Olšuen je bio iznenañen kada je primetio da je
mlada sestra koja ju je pratila bila ista ona devojka koja se pre nekog vremena
bestidno pokazivala pred njim pre nego što je pošla za starim Jevrejinom prema
mesi. Nespokojno se promeškoljio na to sećanje, ali je naredba da joj se odobri
privremeno utočište dolazila od pape.
Olšuen je bio strog u pitanjima upravljanja, ali nije bio ni buntovnik ni naročito
odvažan čovek. Kada je već bio obavezan da predvodi svoje ljude u molitvama
za potrebe pape, osećao je da treba da ih obavesti o svetom ratu. I osećao je, ako
bude morao da ugosti bosonogu kurvu u haljinama O.D.D., da smesta mora da
započne izgradnju dodatne, odvojene ćelije.
Glasnik koji je Olšuenu doneo pisma od pape dojahao je što je najbrže mogao iz
Novog Jerusalima u opatiju Lajbovic, a sledećeg dana čekalo ga je da
podjednako brzo odjaše na jug, do manastira Svetog Panča Vilje, svakako sa
papinom oproštenjem za devojku.
Čim je primio papina pisma, opat je odmah i sâm poslao poruku u Novi
Jerusalim, sa pozivom Raspevanoj Kravi da se smesta vrati kući iz priorata. I
ovo je bilo protiv pravila, ali je želeo da sazna kako bi papin odlazak iz utočišta
u Sakamint planinama mogao da utiče na odnose izmeñu vlasti u Novom
Jerusalimu i monaha u prioratu Svetog Lajbovica Meñu Topolama, misiji reda.
Dodatna, odvojena ćelija bila je dograñena uz severni zid gostinske kuće, ali
izmeñu njih nije bilo vrata. U poreñenju sa ćelijama monaha, kurvinska jazbina
(kako je Olšuen razmišljao o njoj) bila je luksuzna, sa sopstvenom tečnom
vodom, crnim štednjakom za kuvanje i grejanje, drvenom kadom za kupanje i
klozetom za jednu osobu na samo tri koraka od sporednih vrata. Kao i monaške
ćelije, imala je krevet sa slamnatom strunjačom, stolicu, sto za pisanje i
obedovanje, molitvenu prostirku i raspeće ispred nje. Na policu su se nalazili
misal, psaltir i primerak Kanonika svetog Lajbovica. Ako joj kuvar bude
donosio hranu, bludnica neće morati da napušta gostinsku sobu čak ni u vreme
obroka, ukoliko ne bude htela da doñe na misu, što je opat smatrao malo
verovatnim.
Opatija je već imala dva gosta. Jedan je bio Snežni Duh, mlañi brat šarfa Okšoa,
koji je želeo da postane postulant. Drugi gost bio je Ton Elmofje Santalot, Sc.D.,
Vaq. Ord., koji je, pored toga što je bio vanredni profesor na teksaškom
univerzitetu, bio rezervni konjički major. Njegova jedinica bila je pozvana u
aktivnu službu, ali je on bio na odsustvu radi studija u opatiji, u čijim je
katakombama i klerestorijumu provodio sve vreme, pridružujući se monasima
samo u vreme obeda i na subotnjoj misi. Niko, pa čak ni opat, nije znao svrhu
njegovog proučavanja. Sedamdeset dve godine ranije, opat Džerom bi ga molio
da im otkrije sve. Dom Abikju ga je, meñutim, molio da se ne upušta u razgovor
o tome sa monasima.
Snežni Duh nije govorio ol'zarški. Santalot nije govorio pseći, iako je naučio
poneku reč kunićkog dok je služio u Provinciji. Obojica su pomalo znala
crkveni. Imali su problema u meñusobnom sporazumevanju, ali pošto su bili
neprijatelji, to im nije smetalo. Snežni Duh je već učestvovao u misi i pevao sa
ostalim monasima u horu, iako mu je mantija još bila na krojenju. Opat ga je
strogo upozorio da ne razgovara o politici sa teksarškim naučnikom, ali se
pokazalo da je upozorenje bilo nepotrebno. Činilo se da se Snežni Gost užasava
tog čoveka.
Ton Santalot, čiji život kao da je bio pokretan radoznalošću, sada je poželeo da
zna zašto se gradi posebna ćelija kada je gostinska kuća gotovo prazna. Snežni
Duh nije umeo ništa da mu kaže; brat stolar je rekao da se ćelija pravi za
naročitog gosta, i to je bilo sve što je znao.
Očekivanoj bludnici, meñutim, nije bilo suñeno da odsedne u posebnoj ćeliji.
Krajem juna, stari Jevrejin, koji kao da nije imao nameru da umre, stigao je sa
istoka i srušio se ispred kapije. Opat je naredio da ga odnesu u gostinsku kuću,
ali kada je počeo da besni na hebrejskom, Ton Santalot je izjavio da ga se plaši,
pa ga je Dom Abikju smestio u kurvinsku jazbinu i naložio da ga nahrabe
hlebom i kuvanim kozjim mlekom.
Brat vidar nije umeo da prepozna bolest starog pustinjaka, koja kao da je minula
dan po njegovom dolasku. Insistirao je da se vrati na mesu, ali je četvrtog dana,
pre samog polaska, ponovo podivljao, toliko da su morali da ga vežu. Kada se
privremeno povratio iz groznice, počeo je da ubeñuje Olšuena da predstavlja
opasnost za zajednicu i izborio od njega obećanje da će preduzeti sanitarne
mere. Rekao je da se zarazio putujući iza borbenih linija u Provinciji, gde je
obema stranama prodavao pogodno vreme za borbu. Insistirao je da se vrata i
prozori njegove ćelije pokriju platnom da bi se sprečio ulazak insekata. Znajući
da stari Bendžamin ima medicinskog iskustva, opat ga je bez oklevanja
poslušao.
Kada je Elmofje Santalot čuo za prirodu Bendžaminove bolesti, kao i za to gde
ju je zaradio, smestao je otišao u opatov kabinet. Opat nije bio tamo, pa je dao
bočicu sa pilulama opatovom sekretaru, objasnivši da ih je koristio da ne dobije
Hilbertovu bolest od vojnika u Provinciji. Naučnik je sledećeg jutra okasnelo
doručkovao u refektorijumu, kada je Dom Abikju seo preko puta njega i stavio
bočicu sa pilulama na hrastov sto.
"Ako uzmete jednu pilulu dnevno, deluje kao preventiva", reče naučnik. "Ako
uzmete dve, pet dana zaredom, deluje kao lek. Tu bi trebalo da bude dovoljno da
date po dve pilule svakom monahu koji je imao dodira sa njim."
"A ostatak da dam Bendžaminu?"
"Ako želite da mu spasite život. Bolest obično nije smrtonosna, ali pošto je on
tako star i slab..."
"Star jeste, ali ne i slab. Nego, nisam razumeo kako ste došli do ovih pilula.
Bolest ste nazvali Hilbertova?"
Ton Santalot se osvrnu po praznoj blagovaonici. Bližilo se vreme ručka. Pored
opata, slušali su ga samo brat kuvar i brat pomiritelj. "Bolest Tona Hilberta više
i nije tajna, rekao bih. Naše snage imaju profilaksu - ove pilule - a napadači ne."
"Idite svojim poslom", reče opat ostalim monasima. Kada su ovi otišli, on upita
Santalota: "Hoćete da kažete da Haneganova vojska namerno širi zarazu po
Provinciji?"
"Svakako. Oni koji ratuju uvek su koristili boleštine, dom'ne. Kuga je jedan od
jahača Apokalipse, zar ne?"
Olšuen zavrte glavom. "Nije. Pa, ima različitih tumačenja."
"Setite se da su polne bolesti bile jedno od oružja u takozvanom Ognjenom
Potopu. I Hanegan Drugi koristio je zarazu na Ravnicama u prošlom veku."
"Ali Haneganova zaraza pogañala je stoku, a ne ljudska bića."
"Pa, jeste, bila je upotrebljena na govedima. I na konjima. I to je bio deo
Hilbertovog posla. On je izolovao mikroorganizme. Danas možemo da zarazimo
nomadske životinje neposredno, umesto da teramo zaražena krda meñu njih."
"Kako se to radi?"
"Nisam siguran. Konjica to nosi u bocama. Mislim da može da se prska niz
vetar."
"Nazvali ste je 'Hilbertova bolest'", promrmlja opat, koji je često postajao tih
kada ga je nešto čudilo. "Ko je Hilbert?"
"Ton Brandio Hilbert je, ili je bio, blistav epidemiolog koji je doskora držao
katedru nauke o životu na Haneganovom univerzitetu."
"Bio je? Doskora? Je l' umro?"
"Ne, živ je, ali je u zatvoru. Savest ga je naterala da se pobuni zbog upotrebe
njegovog rada u vojne svrhe. Evo, ljudi počinju da dolaze na ručak, dom'ne, a
meni je vreme da se vratim svom istraživanju. Hvala vam, brate kuvaru, što ste
me nahranili u ovaj odocneli sat."
Kada su napuštali blagovaonicu, opat kleknu da se pomoli pred nogama drvenog
kipa još jednog savesnog pobunjenika, koji je osnovao red. Olšuenu uspe da se
pomoli za papinu dušu i papinog voljenog zabludelog sina, Cara, a da ne
pomene pobedu u borbi. Pošto se još nekoliko trenutaka molio, vratio se
blagovaonicu da podeli hleb, crveni pasulj i mleko sa svojim stadom. Posle jela
odneo je pilule starom Jevrejinu.
Lek je bio delotvoran. Nedelju dana kasnije, pacijent se vratio na svoju mesu,
ostavivši uputstva za dekontaminaciju ćelije u kojoj je ležao. Postupak je,
izmeñu ostalog, predviñao sagorevanje sumpora, a ćeliju je trebalo nekoliko
meseci ostaviti praznu, tako da za to vreme nije mogla da posluži dodeljenoj
svrsi, ako i kada se ukaže potreba za kurvinskom jazbinom.
Ako se Raspevana Krava ljutio na priora što ga je pozvao usred leta, nije dao da
se to vidi, ali mu se povratak kući iz Novog Jerusalima nikako nije činio
radostan dogañaj. Pošto je Krava izgledao polumrtav od žege, Olšuen je
potisnuo želju da što pre čuje vesti o Smeñiponijevom svetom ratu, i dao mu je
dan odmora pre ispitivanja. Sledećeg dana, meñutim, prior Svetog Lajbovica
Meñu Topolama izjavio je da ništa ne zna o zbivanjima na papskom dvoru.
Osim toga, rekao je otac Muuu, odnosi izmeñu njegovog priorata i vlade
magistera Diona nisu mogli da budu poremećeni zbog svetog rata, i to zato što
pomenuti odnosi, po Smeñiponijevoj zamisli, nisu ni postojali. Kada je Olšuen
pokušao da razgovara o sestri Klari Asiškoj, Raspevana Krava reče da ju je znao
samo kao Crnozubovu Edreju, i pošto je to saznao putem ispovesti, nije hteo
više da kaže ni reč o njoj, niti je pokazao strpljenje za opatove blage psovke.
Opatija je te godine primila sedmoricu nomadskih izbeglica kao postulante, pa je
stara ćelija Raspevane Krave bila zauzeta. Opat ga je smestio u gostinsku kuću,
sa jednim postulantom iz horde Divljih Pasa i Tonom Elmofjeom Santalotom,
pošto mu je prethodno preneo šta mu je Santalot rekao o Hilbertovoj bolesti.
Lice oca Muua ostade bezizražajno. Dom Abikju ode sa jedva primetnim
osmejkom. Nije tražio od Raspevane Krave da ispita naučnika.
Prošle su tri nedelje, i u opatiji se niko nije razboleo. Raspevana Krava je
zatražio dopuštenje da se vrati u Lajbovic Meñu Topolama. Olšuen je bio
svestan da je pogrešio što ga je pozvao, ali je oklevao da ga pusti da ode pre
nego što iskoristi njegovo prisustvo.
"Hoću da pregledaš celokupan rad koji je brat Sveti ðorñe ostavio za sobom;
znači, ne samo Boedullariau već i Durenove rukopise, i da vidiš možeš li da
sastaviš glosar..."
Južno od Sanlaj Bovica, u daljini, podigao se oblak prašine. Pogodilo se da su u
tom trenutku na parapetu manastira stajala tri novaka i beležila visinu i azimut
sunca radi poreñenja sa efemerisom; svrha je bila da se podesi manastirski sat. Iz
daleke zavese prašine izbila je kočija u pratnji dva konjanika i ušla u selo, da bi
se par minuta kasnije pojavila na putu prema manastiru. Novaci su posmatrali,
opčinjeno, kako se bogato ukrašena kočija zaustavlja ispred kapije i dva vojnika
u uniformama laredanskog kralja otvaraju vrata, na kojima se pojavila sestra
Klara Asiška, još jedna, nepoznata sestra, i sama gospa kardinal, majka Iridija
Silencija, O.D.D.
"Petoro za gostinsku kuću", doviknu neko.
Večernji obed bio je završen, i bližilo se vreme za komplinu. Iridija Silencija se
pojavi u opatovom kabinetu, ali je isprva oklevala da sedne. Izgledala je
nervozno, ali puna odlučnosti.
"Sestra Klara je oruñe Svetog Duha, dom'ne. Sigurna sam u to. A sigurna sam
zato što ne ume da upravlja svojim darom i ne pretvara se da leči kada to ne
može. Duboko je saosećajna, a u nekim slučajevima može da bude korisno
pretvarati se da lečiš nekoga čija je boljka delom emocionalna. Ali ona se
jednostavno ne pretvara."
"Da li to pripisuje Bogu?"
"Mislim da ne bi bilo pristojno pitati je to", reče oštro kardinal, i Dom Abikju
pocrvene. Iridija konačno sede. "Kada bi rekla da, postala bi problem za crkvu.
Kada bi rekla ne, opet bi postala problem za crkvu. Zato ne možemo da
prihvatimo da takvo blago ostane u našoj zajednici. Prihvatila je naše zavete,
hodala bosa po našem kamenu, molila se sa nama, jela Hristovo telo sa nama, i
mi smo je za kratko vreme zavolele. Ali ona je ipak blago, i treba je osloboditi."
"Da li je brat Sveti ðorñe znao za njenu sposobnost?"
"Rekla mi je da se igrala s njim. Mislim da je htela da kaže da mu je pokazala
sporedne strane svog dara. Jasno vam je zašto ne možemo da imamo nikog
posebnog u našoj sredini osim našeg Gospoda."
"Pa ste je doveli meni."
Bio je red na nju da pocrveni. "Zato što mi je papa tako naredio... Ne, nije bilo
tačno tako. Papa mi je rekao da je pošaljem ovamo ako bude želela da nas
napusti. Sama sam odlučila da treba da ode, pomogla joj da to poželi i lično je
dopratila ovamo. Da sam je poslala, ne bih mogla da vam kažem za nju."
"Mogli ste da napišete pismo."
"Nisam mogla da napišem pismo, niti ćete vi moći da stavite na papir bilo šta o
njoj ako ne želite da je uništite. Zar ne vidite da je tako?"
Dom Abikju je neko vreme ćutao. "Kao kada bih je upitao da li je njen dar od
Boga ili nije?"
Kardinal se toplo osmehnu, nateravši opata da se uzvrpolji.
"Ona treba da se vrati kući, ako gradonačelnikov sin bude voljan da je pusti.
Potrebno je da ostane ovde samo dok se sveti otac ne postara za to."
"Poznato vam je da sveti otac ima i neka preča posla?"
Silencija nije obratila pažnju na Olšuenovu ironiju. "Reći ću sestri Klari da
izbegava svaki razgovor izvan gostinske kuće."
"U gostinskoj kući stanuje jedan od naših postulanata."
"Onda će morati..."
"Ali ću ga preseliti. Ko je druga sestra?"
"Moja pomoćnica. Vratiće se sa mnom u San Pančo."
Na vratima se pojavi brat nastojnik, uhvati opatov pogled i na opatovo klimanje
glavom upita: "Dom'ne, jeste li vi rekli gostima da odaberu svoje sobe?"
"Naravno da jesam. Zašto? Nešto nije u redu?"
"Pa, samo to što je jedna od sestara odabrala, ovaj, ćeliju za izolaciju."
"Mora odmah da je napusti! Tamo još nije bezbedno."
"Rekla je da je sagrañena za nju. Ne znam šta je time mislila."
Silencija na trenutak osmotri izraz opatovog lica, pa reče: "Mislim da ja znam."
Ustala je. "Pa, dom'ne, vreme je. Veoma sam umorna i htela bih da se povučem
na počinak. Ako mi dozvolite da se udaljim, moliću komplinu u mojoj sobi.
Razgovaraću sa mojom učenicom. Hvala vam svima."
Učenica? Reč ostade da lebdi u vazduhu opatovog kabineta pošto je otišla.
Te večeri, sestra Klara je napustila opatovu kurvinsku jazbinu i prešla u ćeliju u
gostinskoj kući sa ostalima, objasnivši da je znala da je bila namenjena za nju,
ali da nije znala za karantin. Raspevana Krava potisnuo je radoznalost u pogledu
nje i oćutao.
Gostinsku kuću su sada delile tri monahinje, dva vojnika, naučnik iz Teksarka,
Nomad koji je učio za postulanta i otac Raspevana Krava. Edreja nije izlazila iz
svoje ćelije, izuzev kada su svi išli u blagovaonicu ili na misu. Kardinal
Silencija, njena pomoćnica i Snežni Duh, Nomad iz plemena Divljih Pasa, često
su bili odsutni iz zgrade, verovatno da bi pevali Božju službu sa braćom.
Raspevana Krava bio je zaposlen u skriptorijumu, sastavljajući glosar iz prevoda
brata Crnozuba, a Ton Elmofje Santalot obično je bio zauzet pretraživanjem
polica sa knjigama u podrumu, ili čitanjem i zapisivanjem u klerestorijumu.
Laredanski vojnici uglavnom su ostajali sami u gostinskoj kući, sa Edrejom iza
zatvorenih vrata. Drugog dana boravka jedan od njih odjahao je u Sanlaj Bovic i
vratio se sa krčagom domaće mučenice. Kada su se obojica dobrano napila, onaj
hrabriji zakuca na vrata lepe monahinje i ponudi joj da gucne.
Edreja otvori vrata, uze ponuñeni krčag i pošteno potegnu.
"Hvala vam, kaplare Brovka", reče sa osmehom, pa zatvori vrata i navuče rezu.
Brovka ponovo zakuca, ali nije bilo odgovora. "Vid'o si da mi se osmehnula?"
Tada se otac Muuu i mladi Nomad vratiše iz crkve, a malo posle njih stiže i
Santalot. Vojnici svima ponudiše piće, ali je krčag bio gotovo prazan, a ponuda
je ionako bila odbijena. Uñe kardinal Silencija i sede na koji trenutak u čitaonicu
pre spavanja. Vojnici sakriše krčag i napraviše se da spavaju.
"Odlazimo sutra ujutru, posle lauda", reče majka Iridija. "Treba svi da
zahvalimo monasima na gostoprimstvu." Govorila je na crkvenom, koji je bio
jedini zajednički jezik meñu manastirskim gostima. Vojnici su ga slabo govorili,
ali su kao vojnici bili veoma zainteresovani da saznaju više o vojnoj kampanji
sadašnjeg pape i imali su puno pitanja, postavljenih i nepostavljenih. Za dva
dana boravka u opatiji saznali su veoma malo.
Sutradan ujutro, posle završnog savetovanja sa opatom, majka Iridija se sa
suzama oprosti sa svojom učenicom i otputova sa svojom poslugom. Edreja je
plakala u svojoj ćeliji pun sat pošto su otišli. Sada je delila gostinsku kuću sa
Raspevanom Kravom, Snežnim Duhom i Elmofjeom Santalotom, naučnikom.
Opat Olšuen je obavestio Snežnog Duha da može da se preseli u jednu od ćelija
u dormitorijumu, ali je Snežni Duh pokušao da to odloži, rekavši da još nije
spreman za tišinu i samoću. Iznenañen, opat okrznu pogledom Edreju, kao da se
pita da Nomad možda još nije spreman ni za čistotu, ali nije hteo da se upušta u
to. Nomadski zareñenici bili su retka pojava, i kada Raspevana Krava nije bio tu,
brat Vren, kuvar opatije, nije imao sa kim da priča na svom ili na srodnim
narečjima.
Bilo je to na praznik svete Klare, godinu dana pošto se zaredila i bila osloboñena
zaveta, kada je Edreja-sestra Klara Asiška izvela čudo u gostinskoj kući opatije
Lajbovic.
Brat Vren je krajem avgusta dobio dozvolu da poseti Raspevanu Kravu u
gostinskoj kući, i Edreja-sestra Klara Asiška osetila je da brat kuvar ima rak koji
mu izjeda grlo. Glas mu je bio prešao u promukli šapat. On je svoj rak zvao brat
Kraba i šalio se u vezi s tim. Edreja mu je prišla sa leña dok je sedeo i pričao sa
svojim starim prijateljem, Muuom. Trgnuo se kada ga je dodirnula, ali se odmah
zatim opustio na stolici i sa osmehom dopustio da mu prstima opipava grlo. Još
jednom se trgnuo kada mu je prstima snažno pritisnula mesto ispod Adamove
jabučice.
"Opusti se, brate. Da li te ovo boli?"
"Ne mnogo", prošapta Vren. "Šta si to uradila? Nešto je prsnulo."
Još neko vreme mu je milovala vrat, a onda ga je ostavila i vratila se u svoju
ćeliju. Otac Muuu se prekrsti. Brat Vren to primeti i učini isto.
"Najbolje da ćutimo o ovome", reče Raspevana Krava.
U roku od tri dana, Vrenu poče da se vraća glas. Vest o tome obiñe manastir. Za
samo nedelju dana, sestra Klara je uspela da izleči plikove, kilu, zapaljeni zubni
koren i verovatni slučaj gonoreje na oku. Sve je to lako moglo da proñe
neprimećeno, ali kada je izlečila starog bibliotekara od miopije i kada je
konačno ugledao prelepu ženu koja mu je prstima prelazila preko očiju, njegov
zaprepašćeni uzvik propratila je radosna buka zahvalnosti, koja je došla do ušiju
Doma Abikjua.
Raspevana Krava bio je prisutan u gostinskoj kući kada je opat domarširao do
zatvorenih vrata Edrejine ćelije.
"Rekao sam ti da se ne mešaš sa monasima."
"Nisam se mešala sa monasima."
"Kardinal Silencija ti je zabranila da upražnjavaš te trikove sa lečenjem."
Sestra Klara otvori vrata. "Oprostite mi, dom'ne, ali ona to nije učinila. Ja,
uostalom, ne umem da izvodim trikove sa lečenjem."
"Ne raspravljaj se sa mnom! Zar nisi prošla kroz versku poduku?"
"Više biste voleli da brat bibliotekar ostane poluslep?"
"Bila je to moja greška, dom'ne", umeša se otac Muuu, pa slaga: "Ja sam ga
poslao kod nje."
"Šta?" Olšuen zasopta i zastade da se umiri. "Ne smeš više nikoga da dodirneš
dok si ovde. Jesi li razumela?"
"Da, dom'ne."
"Hoćeš li poslušati?"
"Hoću, dom'ne."
Opat ljutito pogleda Raspevanu Kravu. "Mislim da je vreme da se vratiš kući."
"Hvala vam, dom'ne." Čim je Dom Abikju izišao, on uskliknu: "Aleluja!"
Sestra Klara se osmehnu. "Da li biste odneli poruku mojoj porodici i
gradonačelniku?"
Ali Raspevana Krava još nije bio otišao kada su počele da se pojavljuju njene
rane. Kada je Edreja išla na misu, kleknula bi u zadnjem delu crkve, iza jednog
stuba, gde monasi u horu nisu mogli da je vide. Iz ovog razloga je prva
napuštala crkvu. Prateći je nazad u gostinsku kuću, Raspevana Krava je opazio
tamne mrlje u tragovima njenih bosih stopala na pesku. Dok je prelazila preko
poda gostinske kuće, postalo je još očiglednije da je bila reč o krvi. Dozvao ju je
i upitao kako je povredila noge.
Mlada monahinja je zastala, podigla skute svoje mantije i pogledala ispod.
Nekoliko trenutaka je ukočeno zurila, a onda pogleda oca Muua. Kada je
podigla ruku do lica, on opazi da joj je dlan takoñe krvav. Izgledala je potpuno
zbunjeno.
"Ko te je povredio, sestro?"
Glas joj je drhtao. "Ne znam. Bio je mrak. Mislim da je bio ñavo. Nosio je odoru
sličnu tvojoj."
"Šta? Neko te je zaista napao?"
"Bilo je kao u snu. Videla sam čekić..." Onda zaćuta, izbezumljeno ga pogleda,
pa odjuri u ćeliju i zabravi vrata. Raspevana Krava ju je čuo kako se moli.
Otišao je da potraži Doma Abikjua i našao ga je kako se moli ispred drvenog
kipa Lajbovica u hodniku.
"Rekla je da je bilo kao u snu", reče mu otac Muuu. "Ali misli da je neko sa
čekićem, možda sam nečastivi..."
"Da li je bila silovana?"
"Nije rekla ništa o tome."
"Idemo. Jesi li obavestio brata apotekara?"
"Već je pošao tamo."
Kada su ušli u gostinsku kuću, apotekar je bio tamo. Vrata Edrejine ćelije bila su
otvorena, a ona je ležala na slamarici. Kada su pošli da uñu u ćeliju, apotekar ih
izgura napolje, pridruži im se i zatvori vrata za sobom.
"Njene rane?" prošapta opat.
"Hristove rane", tiho odgovori vidar.
"Šta hoćeš da kažeš?"
"Rane od klinova. Rana od koplja."
"Stigmate? Hoćeš da kažeš da ta žena, ovaj, sestra, ima stigmate?"
"Tako je. Rana na njenom boku je čista. Rane na njenim dlanovima imaju modre
ivice. Pominje čekić."
"ðavo!" Ova reč bila je najbliže psovki u Olšuenovom rečniku. Okrenuo se i
pošao iz gostinske kuće, sa Raspevanom Kravom za petama.
"Odmazda!" prasnu. "Osveta!"
"Oprostite? Šta ste hteli da kažete, dom'ne?"
"Zabranio sam joj da koristi vidarske sposobnosti. Ovo je njen odgovor."
Raspevana Krava je nekoliko trenutaka ćutao dok su išli prema manastiru, a
onda zavrte glavom. "Dom'ne, sutra polazim kući."
Opat Olšuen zastade. "Bez dozvole?"
"Već ste je dali, sećate se?"
"Naravno." Opat se okrenu i udalji se od njega.
Nekoliko sati kasnije, kada je brat Vren Sveta Marija došao da se raspita o
promeni jelovnika za obolele, pronašao je Abikjua Olšuena kako leži na podu
kabineta. Nije mogao da pomeri desnu nogu. Kada je pokušao da progovori,
začulo se samo kokodakanje.
Brat apotekar je došao pravo u bolnicu, gde je Vren preneo Olšuena.
"Je li to bila kap, brate?" upita Vren.
"Da, bojim se da jeste."
Opatija je ponovo dobila svog priora. Odmah je bio pozvan otac Devendi,
zajedno sa Raspevanom Kravom. Vren se vratio u kuhinju.
Prior Devendi se okrenu prioru Raspevanoj Kravi. "Možeš li da pozoveš sestru
koja leči da doñe?"
"Znaš za nju?"
"Dom Abikju mi je preneo ono što mu je rekla majka Iridija. Znam da je bio
uznemiren, ali... razumeš, mogao bi da umre."
"Otići ću da je pitam. Znaš, bila je, ovaj, povreñena. Da li ti je brat vidar rekao?"
"Nisam", upade apotekar.
"Opiši rane ocu Devendiju", reče mu otac Muuu, "ali nemoj da ih tumačiš."
"Razumem. Postaraj se da obuje neke cipele, kako ne bi hodala na zavojima."
Raspevana Krava baci pogled na opata. Dom Abikju je vrteo glavom, zatvorenih
očiju. Muuu zaključi da taj pokret ništa ne znači.
Krava je pronašao par sandala u skladištu. Bile su veoma stare, i bilo je moguće
da su nekada pripadale njemu ili nekom Nomadu čija su stopala još rasla. Odneo
ih je do sestre Klare i rekao joj da ih je jednom možda nosio Crnozub. Nije ništa
odgovorila na to i bez protivljenja mu je dopustila da joj ih nazuje.
"Kuda idemo, oče?"
"Do Doma Abikjua. Potrebna si mu."
Edreja se već bila navikla na pokornost i pošla je ne pitajući zašto je potrebna.
Kada je došepala u bolnicu i prišla postelji, Dom Abikju glasno zastenja i
povuče se od nje, razrogačenih očiju i sa maskom užasa na licu. Podigao je levu
ruku da sakrije oči od nje. Edreja zastade i zapilji se u njega.
"E, sranje!" iznenada prasnu i prekrsti se umotanom rukom. "Ne mogu ništa da
učinim za njega."
"Kako to mislite?" upita prior Devendi.
"Mislim, ne mogu večeras. Uostalom, rekao mi je da to više ne radim." Onda se
okrenu i poñe da napusti sobu.
"Molim vas, sestro Klaro, on možda umire", reče Raspevana Krava.
Ona se ponovo prekrsti, ali produži niz hodnik, ne osvrnuvši se.
Kada su sledećeg dana došli u gostinsku kuću ona nije bila tamo, a njen mali
putni ranac nije bio u ćeliji. Niko nije video kada je otišla, ali je na njenom
ležaju ostala poruka: Žao mi je zbog vašeg opata. Hvala vam na gostoprimstvu.
Bog vas blagoslovio.
Niko nije znao kuda je otišla. Na povratku u Novi Jerusalim, Raspevana Krava
je svratio u Sanlaj Bovic da se raspita o njoj. Bila je viñena kako ide prema Mesi
Poslednjeg Pribežišta. Pošao je stazom do podnožja litice. Na jednom mestu
pronašao je kap krvi na kamenu, ali je to bio jedini trag koji je ostavila. Otišla je,
dakle, kod Bendžamina. Otac Muuu bio je siguran da će je stari Jevrejin izlečiti
od Božjih stigmata. Sa izvesnim osećanjem krivice zbog toga što prepušta Doma
Abikjua i nju sudbini, poterao je mulu prema papskom drumu koji je vodio na
sever. Već je bio septembar, i putovao je u svetlosti meseca.

29.
Kao što postoji zlo osećanje gorčine koje odvaja od Boga i vodi u pakao, tako
postoji i dobro osećanje koje štiti od poroka i vodi Bogu.
Kanonik svetog Benedikta, poglavlje 72.
Crnozub kardinal Sveti ðorñe, ñakon Svete Mejzi, zatekao se na jednoj strmini,
čučeći u bolnom i dugom pražnjenju creva, prvom od mnogih tog dana, kada je
začuo pap pap pap pušaka repetirki. Dolazilo je iz pravca glavnog logora na
šumovitoj obali širokog i plitkog potoka sa druge strane obronka.
Sa mesta na kome je stajao, to jest čučao, nije mogao da vidi logor. Za svoj
jutarnji obred, jedini koji je mogao da priušti sebi da obavlja u samoći, obično je
odlazio na zapadnu padinu malog uzvišenja, koje jedva da je izbijalo iznad
vrhova krošnji okolnog drveća. Glavni razlog za to bila je njegova čežnja za
kućom. Ne za nekim odreñenim mestom; izuzev opatije Lajbovic, nikada nije
imao nešto što je mogao da nazove dom, i iako mu je ponekad (u stvari dosta
često) nedostajalo društvo braće i sigurnost ustaljenog načina života i kanonika,
nikada nije osetio nostalgiju za samom opatijom. Nedostajali su mu pustinja,
travnata prostranstva, zemlja Praznog Neba.
Iako je na zapadu mogao da vidi samo drveće, Crnozub je znao da iza njih leži
otvoreno prostranstvo - valovite ravnice koje su se pružale u nedogled, puste i
nenastanjene kao sama večnost. A nebo je na zapadu neosporno izgledalo veće.
Nenasmejano, nemušto, neomeñeno.
Sa ovog mesta te pozdravljam, Prazno Nebo.
Pop pop pop.
Crnozub posrnu ustajući, žurno se obrisa šakom iščupane trave - ali onda uspori,
umiren, jer je prepoznao zvuk. Bio je to slavljenički, ceremonijalni zvuk, a ne
zvuk borbe. Ratnici šarfa Skakavaca, naučeni da štedljivo ispaljuju dragocene
bakarne čaure ali zamoreni nedostatkom ratnih aktivnosti, usavršili su
oponašanje zvuka novih višemetnih 'papinih pušaka'. Kao i sve drugo u čemu bi
se oprobali, Nomadi su to brzo naučili da rade dobro.
Crnozub je to prvi put primetio nekoliko dana ranije, kod izvidnika koji su se
vraćali sa zadatka; svom šefu, Ugrizenom Psu, pomenuo je da ratnici oponašaju
zvuk pušaka koje ispaljuju bakarne čaure, dopremljenih sa druge obale. "A vi
biste mogli malo da oponašate zvuk ribanja lonaca, vaša eminencijo", zarežao je
Ugrizeni Pas.
Pop pop pop se uskoro pomešalo sa lavežom pasa. Bilo je to više zavijanje i
režanje ratnih pasa koje vode na uzici nego lavež. Svi ovi zvuci dopirali su
logora papine vojske, dole gde je prestajalo drveće, na zavoju potoka zvanog
Zapenjeni, ili Zape Njeni. Trudeći se da zakloni oči od ranog jutarnjeg,
septembarskog sunca i vezujući mantiju oko pojasa knjigovezačkim kanapom,
Crnozub preñe vrh brežuljka i poñe nizbrdo prema logoru. Izuo je sandale i
poneo ih u rukama da bi mogao da uživa hodajući bos kroz prijatno vlažnu
travu. Izmeñu stabala je video konje kako kaskaju tamo-amo i udaraju kopitama,
budno motreći na pse koji su kružili oko njih kao kotrljajući korov.
Pop pop pop je bilo isprekidano povicima, i Crnozub je sada već mogao da vidi
Skakavce, obojene ratnim bojama, kako dižu puške u vazduh. Bila je to prilično
brojna grupa.
Nešto je bilo na pomolu, ili bolje reći, na konju.
Crnozubu gotovo da je bilo drago zbog toga. Sada kada su se nalazili nadomak
Novog Rima, kod nomadskih ratnika koji su se pridružili papinom krstaškom
pohodu sve je više rasla napetost. Dok je kolona od hiljadu dve stotine ljudi,
sada dugačka čitav dan marša, milila na istok, uski šumarci koji su se pružali u
preriju postajali su sve brojniji, duži i širi, dok se predeo nije promenio, i to za
dan, a Crnozub je pamtio taj dan - u pojase prerije koji su zadirali meñu drveće.
Bilo je to poput optičke varke; nešto što se pretvaralo, neprimetno za oko, u
svoju suprotnost.
Kada su napustili predeo visoke trave i zašli u šume, ratnicu su očekivali da će
naići na otpor teksarških snaga koje je Hanegan Drugi - pretpostavljalo se -
ostavio da brane prilaze svetom gradu. Ali otpora nije bilo. Ratnici su očekivali
da će morati da se bore protiv polunaseljenih farmera Skakavaca i naseljenika
koje je Filipeo poslao da žive meñu njima. Ali borbe nije bilo. Jahači u
prethodnici zatekli su samo napuštene farme, spaljene ili nedavno zapaljene
ambare, pomorenu ili oteranu stoku, iza koje su ostali samo tragovi i još meke
gomilice balege. Nekada domaćinske brvnare bile su tužan prizor: spaljeni ili
ispražnjeni kosturi bez vrata i stakla na prozorima. Skakavci su se posebno
radovali lomljenju stakla, i to ih je učinilo još nestrpljivijima. Prezreni travojedi
porazbijali su prozore ili ih odneli sa sobom.
Novi kardinal ostao je podjednako privržen svojim kolima kao preñašnji monah,
ali je nekoliko puta ostavio svoje lonce i tiganje da bi pretražio napuštene kuće,
nadajući se možda - iako to nikada ne bi priznao - da će pronaći neki trag o
Libradi, svojoj mutantskoj pumi koja se oslobodila pre nego što je stigao da je
oslobodi. Ali Librada se nije hranila lešinama, a onih nekoliko farmera i
farmerskih porodica koje je našao bili su uglavnom leševi. Nekoliko puta je
imao priliku da posmatra kako nomadski konjanici, povijeni napred na svojim
ponijima i pevajući pesme smrti, odlaze meñu drveće - isprva nervozno, potom
sa naraslim pouzdanjem, i konačno sa dosadom. U oblasti oko Novog Rima više
nije bilo tamošnjeg življa. Nije bilo ratnika da ih ubijaju, niti žena da ih siluju, ili
da im neko zabrani da ih siluju. Ništa sem drveća, koje je bilo gluplje od konja i
nepokretnije od trave. Farmeri - meñu kojima mnogi poreklom Skakavci - bili su
napustili svoje farme, a sa njima i vojska koju je Hanegan Drugi trebalo da
ostavi da brani grad.
Bilo je i onih koji su tvrdili da je, zapravo, vojska oterala farmere. Jedan starac
koga su pronašli ranjenog u ambaru na njegovom imanju i doneli u logor da
tamo umre, rekao je papi i Kuriji da su teksarški vojnici razbili stakla na
njegovim prozorima i spalili njegove njive i njive suseda, ali mu Crnozub nije
verovao. Ili bar ne sasvim. Istina je u ratu retka kao lepota. Pojavljivala se
nasumično i na neočekivanim mestima, kao odsjaj sunca na dugmetu mrtvaca.
Pop pop pop.
A sada se konačno nešto dogañalo. Crnozub je osećao dvojnost u sebi: jednog
koji je zazirao od uzbuñenja i drugog koji ga je priželjkivao; jednog brata koji je
žudno brzao niz padinu prema usplahirenim konjima, i drugog koji je usporavao
hod, ukopavajući pete u meku zemlju. Brežuljak mu je bio omiljeno mesto jer ga
je uzdizao iznad, ili gotovo iznad krošanja. Silazak meñu njih činio mu se kao
silazak u tamnicu.
Pop pop pop. Jedan od hitaca kao da je bio pravi. Možda je izvidnica otkrila
glavninu teksarških snaga; u tom slučaju dan je trebalo da bude krunisan bitkom.
Ako je bude, biće to svakako tamo negde na istoku. Suljajući se niz brdo,
Crnozub začkilji preko suncem obasjanih vrhova krošnji. Iza njih je ležao Novi
Rim, najviše dan jahanja daleko. A iza grada, takoñe nevidljiva, ležala je Velika
Reka... Mispi, kako su je zvali travojedi. Crnozub je mesecima strepeo od
dolaska na odredište, ali ga je sada željno iščekivao, čak i ako je to značilo da će
biti borbe. Na svoje večno žalenje, Crnozub je upoznao rat i znao je da su dugo
čekanje, neprestana napetost i teški mirisi muškaraca u pokretu gori i od same
borbe.
Logor je zaudarao na izmet i dim. Smrdeo je na Hilbertovu groznicu, govnarsku
bolest koju je Crnozub delio bar sa trećinom ljudi, Nomada i hrišćana
podjednako. Smrad se pojačao kada se visoka trava pretvorila u drveće, kada je
svet Praznog Neba zamenio svet izatkan od granja i oivičen stablima. Tama,
blato, panjevi i govna... u sve većem obilju što se papin krstaški pohod više
približavao Novom Rimu. Majka crkva je bila nadomak kuće.
Pop pop pop!
A dole u logoru ponovo je bila zapaljena ogromna noćna lomača. U njoj su
gorele i dimile se cepanice veličine ljudskih trupala, opirući se vatri kao što su
se leševi opirali povratku u život. Ovde u šumama sve je bilo natopljeno vodom.
Sa skutima mantije mokrim od vlažne trave, Crnozub se pridružio gomili koja se
vrzmala oko vatrene jame u središtu logora. Konji, ljudi i psi činili su
nepostojanu mešavinu. Veliki broj ratnika Divljih Pasa i Skakavaca napustio je
manje logorske vatre i okupio se oko velike, objedinjen prisustvom Qoesach dri
Vordara i njegove garde. Nomadski ratnici pljuvali su u vatru, udarali tabanima
u zemlju i ispaljivali zamišljene salve prema neprobojnom sivilu neba. Činilo se
da će opet biti kiše; nebo se mrštilo već nedelju dana.
Šarf Skakavaca, Eltur Bram, izbi na čistinu, držeći svoju repetirku iznad glave, u
društvu zdepastog šamana sa živopisnim šeširom, koji je jahao belu mulu.
Pop pop pop.
Smeñiponi je iz nekog razloga bio odsutan, ali se zato pojavilo nekoliko
pripadnika papske garde, vodeći nemirne konje. Njihove puške bile su iste kao
one što su ih nosili ratnici Divljih pasa. Crnozub se iznenadi kada je meñu njima
ugledao Aberlota.
"Zašto ste tako tužni, vaša eminencijo?" upita punački ñak iz Valane,
razmetljivo držeći repetirku u rukama.
"Kuda ćeš?" upita Crnozub, ne obraćajući pažnju na prijateljev sarkazam.
"Da uzmem biskvit", Aberlot mahnu prema kolima ispred kojih se otegao red
Skakavaca i Divljih Pasa ili, tačnije, naoružanih ljudi. "Doñi."
Vušin, Sekira, stajao je u redu i pustio je Aberlota i Crnozuba da se ubace ispred
njega. Crnozub je znao da je ovo prihvaćen običaj meñu Nomadima koji su
svakog čoveka smatrali delom svoje porodice i prijatelja. Ako je čovek stajao u
redu, sa njim su bili i njegovi bližnji.
"'Jutro, Sekiro."
"Dobro jutro, kardinale Nimi. Zašto si tako tužan?"
Da li zaista izgledam tako tužno? - pitao se Crnozub. Slegnuo je ramenima.
Možda je to bilo zbog bolesti. Činilo mu se da je već godinama bolestan, iako je
po zarezima koje je napravio na unutrašnjoj ogradi kola znao da je to trajalo
samo dve nedelje.
"Možda zbog rata", reče. "Rat čini ljude tužnima."
"Neke ljude", reče Aberlot. Posegnuo je ispod dugačke kose i dodirnuo, za
sreću, čvorić tkiva gde mu je teksarška konjica odsekla uvo.
"Sve ljude", reče Sekira.
Red se polako pomerao napred, tonući nogama u blato koje kao da je večno
ležalo u zasedi, čak i ispod naizgled suve trave.
"Možda njegova eminencija tuguje za svojom izgubljenom mačkicom", reče
Aberlot Sekiri.
"Ona više nije mačkica", reče Crnozub, "a voleo bih da me više ne zovete 'vaša
eminencija'."
"Oprostite, kardinale", reče Aberlot. Došao je red na njega. Uzeo je dva biskvita
i jedan dao Crnozubu. Bilo je očigledno da višak biskvita dele samo ljudima pod
oružjem. Crnozub ga sa oklevanjem prihvati. Život je bio dovoljno težak i bez
Aberlotovog večitog sarkazma.
Pošao je za Sekirom i Aberlotom prema vatri koja se sada bila razgorela.
"Ovo je borbena jedinica", reče Aberlot. "Patrole prethodnice, sastavljene,
mislim, od Divljih Pasa, juče su ušle u grad. Nisu naišle na otpor. Danas mi
ulazimo, sa Elturom Bramom i njegovim šamanom." Klimnuo je glavom prema
starcu na beloj muli. "Možda ćemo videti baziliku svetog Petra."
"Ideš i ti?" upita Crnozub.
"Ako mi dozvole. Zajedno sa većim delom papske garde", reče Aberlot,
pogledavši iskosa Vušina, papinog general-narednika, koji slegnu ramenima.
Vušin je ostajao sa svojim gospodarom.
Aberlot podiže pušku, zamahnuvši njom prema nebu kao što su radili nomadski
ratnici. "Pop pop pop", reče, ali neubedljivo. Osmehnu se i pokaza Crnozubu
krnjave zube, pa otvori dlan, na kome su ležale tri neispaljene mesingane čaure.
"Njegovo visočanstvo šarf nije hteo da nas povede, ali je njegova svetost, papa
Amen Drugi, insistirao da poñemo. Mi smo njegove uši i oči."
"I puške", reče Crnozub.
"I to."
Vreme je sve više mirisalo na kišu. Crnozub pričvrsti svoj kardinalski šešir
ispod krovnog pokrivača kola - plašio se da će puštati boju ako bude kiše - i
pokupio jutarnje lonce i tiganje koje mu je ostavio Ugrizeni Pas. To što je postao
deseti kardinal pohoda nije ga oslobodilo dužnosti pomagača sudopere
pomoćnika. Niti je smanjilo snagu ili učestalost napada groznice koji su besneli
u njegovom telu.
Trećina logora, gotovo hiljadu ljudi, bila je bolesna. Zasićeni zadah ljudskog
izmeta mešao se sa uobičajenim logorskim mirisima konja i dima. Ukupni utisak
bio je tmuran. Možda će kiša, pomisli Crnozub, dok je natovaren loncima i
tiganjima koračao preko i oko razbacanih psećih govana. Bolje kiša nego pretnja
kiše. Neosetljivi na gotovo sve vrste neudobnosti, Nomadi kao da su se skupljali
na kiši.
Dovršio je pranje lonaca, ribajući ih peskom u potoku koji je tekao ispod stene,
iz hiljadu godina starog kanala. Pošao je dužim putem prema kolima, izmeñu
papine kočije ('OĆEŠ ðAVOLA) i sjajnog metala kola iz karavana magistera
Diona, koja su im se pridružila dva dana ranije, kada je obodna prerija počela da
se pretače u sve uže i uže travnate prolaze, isprekidane smrvljenim betonom i
stenama.
Crnozub je ovog jutra prvi put video Dionova kola izbliza, na svetlosti dana.
Izgledala su kao štednjaci na točkovima. Aberlot ih je nazvao 'tankovi', ali ko bi
nosio vodu iz sušnih ravnica na kišoviti istok? Ta kola očigledno su bila
nekakvo oružje.
Na sedištu jednih kola dremao je muta. Kada je ugledao Crnozuba, osmehnuo se
idiotskim osmehom i uz smeh se prekrstio. Crnozub pomisli da mu se čovek
ruga, ali onda opazi Smeñiponija koji je stajao sa Dionom, gotovo sasvim
sakriven iza jednih metalnih kola. Činilo se da se svañaju, i da Dion izvlači
deblji kraj. Crnozub nije mogao da vidi Smeñiponijevo lice, ali je prepoznao
spore pokrete ruku svojstvene advokatskoj struci koja je povremeno prelazila u
papsku energičnost. Preñašnji monah, sada kardinal, okrenu se od njih i požuri
prema središtu logora. Znao je da će biti u nevolji ako ga Smeñiponi vidi bez
šešira.
Bilo je pozno popodne kada je kiša konačno počela da pada. Oblaci koji su se
ceo dan gomilali na severozapadu, nalik na jahače na obronku, sjurili su se baš u
trenutku kada se grupa konjanika šarfa Skakavaca vraćala u logor. Ovaj put nije
se čulo pop pop pop, niti tutnjava konjskih kopita. Ratnici su izgledali smrknuto
i promočeno. Jedan od konja nosio je dvojicu, a bela mula leš koji je bio uvezan
kao paket i ostavljen nepokriven na kiši. Mulin bok bio je ružičast od vode i
krvi.
"Šarfov šaman", objasnio je Aberlot Crnozubu, dok mu je ovaj pomagao da
sjaše. Pružio je monahu svoju pušku, ali je ovaj odbio da je uzme.
"Teksarški vojnici?"
Aberlot slegnu ramenima. "Snajperisti", reče. "Pucali su na nas sa velikih kuća."
"Velikih kuća?"
"Kamene gomile, u stvari, iako su neke još imale prozore. Naše puške bile su
bolje, ali nismo mogli da ih vidimo. Nismo videli nijednog teksarškog vojnika."
Četiri žene odvezaše šamana i odneše ga. Psi su zavijali, zatežući povoce i
skačući uvis da onjuše krvlju umrljani bok bele mule.
"Mora da su bili teksarški vojnici", reče Crnozub.
"Ne verujem. Puno su pucali, ali su pogodili samo dvojicu, iako smo svi bili na
otvorenom. Bio sam odmah iza šamana kada je pao. Pevao je neku Vidžas
pesmu kada su ga pogodili u vrat. Mislim da je to bio srećan pogodak."
"Srećan?" upita Crnozub.
"Srećan za nekoga, ali ne i za njega." Aberlot pokaza Crnozubu tri prazne čaure,
zbijene na dlanu kao tri prazne ljuske od jaja. "Uspeo sam da ispalim sva tri
metka. Taj deo mi se dopao. Za razliku od tebe." Mislio je na Crnozubovu
potištenost kada je ubio onog vojnika mutu u borbi dva dana iza njihovog
sadašnjeg položaja, na rubu oblasti pašnjaka, godinu dana ranije. "Ispalio sam
sva tri, pop pop pop."
Bio je red na Crnozuba da slegne ramenima.
"Dopao mi se taj deo", ponovi Aberlot.
Grad je ostavio snažniji utisak na Aberlota nego sama borba. Novi Rim nije bio
rupa u zemlji kao Damfer, rekao je, ili skup krovinjara kao Valana. Bio je
uglavnom od kamena, zarastao u korov i drveće. "Centar grada sav je od visokih
zgrada. Služe im kao rudnik kamena i čelika. I ne mare mnogo da ih brane. Šta
tu ima da se brani? Šta možeš da im odneseš? Ne možeš da se boriš protiv ljudi
koji ne žele da se bore."
"Protiv vas su se borili", reče Crnozub.
"To nije bila borba", reče Aberlot. "Nije čak bilo ni mnogo pucnjave. Kriju se u
gradu i ponekad nasumce pucaju prema nama."
"Jeste li našli katedralu?"
Aberlot odmahnu glavom. "Jahali smo za šarfom. Koji će, kako kaže, sve da ih
spali i da njihovom džigericom nahrani pse." Zlobno se osmehnuo, mahnuvši iza
sebe prema središtu logora gde su se Nomadi koji su sjahali ljutito gomilali,
postiñeni i zbunjeni. Začu se lelek žena koje su vidale ranjenika. Umirao je. Bio
je pogoñen u bok iz puške koja je ispaljivala oblutke.
Crnozub ostavi Aberlota i zaputi se prema bolničkim kolima gde su povreñenom
povili rane. Pitao se da li su Teksaršani uspeli da kopiraju njihove repetirke,
pomislivši da će to moći da zaključi po čovekovoj rani. Ali rana je bila samo
rana, a ne dokaz; nije mu ništa odala. Ružan procep brazdao je Nomadovo meso
i malje nalik na nemarno prosečen drum kroz preriju. U zadnjem delu kola
pripremali su telo šamana Skakavaca za pogreb. Rana na starčevom vratu već je
bila zapušena glinom boje šamanove kože.
Pepeo pepelu, zemlja zemlji. Oba čoveka biće odneta iz šume da budu pokopana
pod nadmenim i nemilosrdnim pogledom Praznog Neba. Ali tek kada stane kiša.
Žene i vračevi oterali su kardinala Crnozuba, iako je nosio svoj zucchetto.
Sutradan je iz logora izjahala manja grupa ratnika, a šarf Skakavaca otišao je da
se sastane sa Qoesacha i pontifom. Kao član Kurije, Crnozub je bio pozvan da
učestvuje u savetovanju, naravno tek pošto dovrši pranje lonaca i tiganja, i
oslobodi Ugrizenog Psa poslova da bi mogao da pije kobilje vino i igra koske.
Smeñiponijeva sumnja da je Car povukao sve redovne jedinice iz svetog grada
bila je potvrñena kada se pozadinska straža vojske Eltura Brama vratila sa
svojim jedinim zarobljenikom, farmerom naoružanim mušketom koja ispaljuje
oblutke. Izvukli su ga iz jedne od onih 'visokih zgrada', zajedno sa još dvojicom
saboraca koji nisu preživeli deset milja dugo putovanje do logora krstaša.
Travojed je na saslušanju otkrio da je redovna teksarška vojska poterala njega i
druge farmere sa njihovih imanja u grad, da bi ih tamo naoružala oružjem iz
rezervi i rasporedila po najvišim ruševinama. Rečeno im je da će ih, ako se
predaju, svirepo mučiti antipapini fanatici Divlji Psi, Skakavci i Kunići, i da će
ih, ako se održe na položaju, izvući teksarška pojačanja koja se budu vratila iz
Hanegan Sitija.
Smeñiponi, kao i ostali iz Kurije, nisu verovali u ovaj poslednji deo. Što se tiče
mučenja, farmer je umro pre nego što su uspeli da ga ubede da je to samo
propaganda.
Aberlot je smatrao da je to zamka. "Ali ti za sve misliš da je zamka", podseti ga
Crnozub. Sedeli su na bočnoj ogradi kola, uživajući u neočekivanoj blagodeti
sunca i slušajući beskrajne ratne govore Nomada. Iako govori nisu ništa rešavali,
papa i Kurija morali su da ih istrpe.
"Sve i jeste zamka", prošapta bivši valanski ñak. Njegova dugačka kosa bila je
ulepljena mašću i vezana na vratu tako da mu se video patrljak uveta: počasno
obeležje. Repetirku je držao meñu nogama. Iako je, bar tehnički, bio pripadnik
papske garde, nosio je koštane naušnice i trake za kosu kao jahači Divljih Pasa.
Izgleda, pomisli Crnozub, kao čovek koji je izbegao zamku crkve samo da bi
upao u zamku rata.
"Možemo da sačekamo da iziñu", reče Smeñiponi. Njegov nomadski se
popravio, i više mu nije bio potreban Crnozub kao prevodilac. "Ako su bili
poterani u grad, moguće je da nemaju dovoljno hrane da izdrže zimu."
"Zimu?" upita šarf Skakavaca. "Zima je daleko. Naše žene su daleko odavde, i
kao i Divlji Psi, pod pretnjom onih bez majki iz oblasti iznad Mizerije. Bez
Vidžas, naša medicina je slaba, ali je naša ratna sila velika. Moramo da
napadnemo odmah, dok još možemo. Možemo da ih savladamo sa samo
nekoliko ljudi. Možemo da ih isteramo vatrom."
Uzvici zadovoljstva i slaganja pozdraviše ove reči. U vazduh se podigoše
ovlaženi prsti, kao da potvrñuju da vetar duva sa zapada. Prsti su, takoñe, za
Nomade bili znak predstojećeg požara, njihove želje da vide svet kako gori.
Amen Drugi ustade; izgledao je više nego ikad nematerijalno i duhovno. Kada
ga je Crnozub video dan pre toga, nije opazio koliko bolesno izgleda. Smeñiponi
je bio gotovo sasvim bez kose. Lice mu je izgledalo kao crtež na jajetu, i to
mućku. "Ovo je sveti grad Novi Rim", reče na odmerenom crkvenom, "koji je za
majku crkvu svetinja. Neće biti paljenja. Ovde smo da zauzmemo grad, a ne da
ga uništimo."
Rekavši to, ponovo sede. Kada su njegove reči prevedene na skakavački i pseći,
začu se gunñanje. Gunñanje prestade kada je Qoesach dri Vordar, ratni šarf Tri
Horde, ustao da govori.
"Nameravali smo da se pretvaramo da napadamo na jug, na Hanegan Siti", reče
Čuir Hoengan Ozle. "Tamo je srce carstva, a ne ovde u Novom Rimu, koji je
obična gomila ruševina. Mi ćemo ići na jug. Ali sada umesto da se pretvaramo
možemo zaista da napadnemo. Sad kada znamo da je u Novom Rimu ostala
samo šačica branilaca, imamo više ljudi da udarimo na Hanegan Siti. Rat će
uskoro biti završen. Moći ćemo da se vratimo našim ženama i zimskim
pašnjacima." Govorio je na psećem, sa samo ponekom reči na stenoplaninskom i
nijednom na crkvenom. Crnozubu se to učini zlokobno. Krstaški pohod sve je
manje ličio na krstaški pohod, a sve više na pljačkaški pohod Tri Horde.
Kada je Qoesach seo, meñu Nomadima se začu hmkanje i mljackanje koje je
značilo odobravanje. Imao je dečaka iza sebe koji mu je nameštao ogrtače kada
bi seo; drugi je pazio na perje na njegovom pokrivaču za glavu kada je duvao
vetar. Broj Nomada se povećao, tako da su sada muškarci (i nekoliko žena i
dece) stajali svuda oko kola na kojima je sedeo Crnozub. Sastanak Kurije
pretvorio se u javni skup kome su prisustvovali ratnici, kočijaši i radoznalci.
Ovo je takoñe izgledalo zlokobno. Kardinal Crnozub Sveti ðorñe osećao se kao
u zamci. Njegova utroba žagorila je kao svetina, i on poče da traži put kojim bi
se izvukao.
"Ovde će biti dovoljno da ostane nekoliko stotina ljudi da poteramo farmere iz
Novog Rima!" reče Eltur Bram.
Vušin je vrteo glavom, ali je, kao i obično, ostao nem. Smeñiponi ustade da
odgovori šarfovima. Zateturao se dok je ustajao, i Crnozub je bio iznenañen i
pomalo užasnut kada je video da papa nosi praznu ramenu futrolu preko mantije,
ispod ogrtača.
Pridržavajući se za kola, papa Amen Drugi uputi još jednu, poslednju molbu.
"Borci su nam potrebni ovde", reče. "Demonstracijom sile možemo da oteramo
farmere iz grada bez mnogo borbe." Crnozub je sada znao da Smeñiponi želi da
izbegne borbu. Pitao se da li je to zato da bi sačuvao živote ili da izbegne štetu
po grad i Svetog Petra. Čim je sebi postavio to pitanje, znao je i odgovor. Životi
su bili jeftini.
Papa sede, činilo se, neprimećen. Nije bilo gunñanja; nisu ga udostojili čak ni
znacima neslaganja. Moć koju je Crnozub video kako koristi nad saborom u
Valani bila je nestala. Krivac za to možda je bio Kvareaktora, ili je njegova
retorika bila neupotrebljiva kod šarfova i njihovih ratnika, koji su uživali u
govorništvu kada su želeli, ali u poslednje vreme nisu bili raspoloženi za priču.
Ili je to, možda, bilo zbog drveća. Činilo se gotovo zlo, i tako ga se mnogo
tiskalo sa svih strana. Crnozub dodirnu krst koji je nosio ispod mantije i dozva,
kao što je činio uvek kada bi ga uhvatila panika, lik svetog Lajbovica. Ali
umesto dvosmislenog osmejka svetog Isaka Edvarda ugleda zaslepljujući sjaj
pustinjskog sunca i oseti u sebi iznenadni talas čežnje, tako snažan da ga je
zamalo oborio sa kola.
"Šta ti je?" šapnu Aberlot. "Jesi li dobro?"
"A ti?" uzvrati Crnozub. Ratnici na obodu gomile počeše da prave pop pop pop.
Bili su siti čekanja borbe, ali nisu želeli ni da jašu u grad gde su branioci pucali
na njih sa prozora 'visokih zgrada'.
"Zapaliće vatru da ih isteraju, bez obzira na to šta kaže njegova svetost", reče
Aberlot. "Kuda ćeš?"
Eltur Bram ponovo je ustao da govori. Crnozub se protisnu kroz gomilu prema
glavnom šancu, koji je čak i u ovom trenutku, kada je rasprava bila
najuzbudljivija, bio pun ljudi koji su stenjali.
Kada je pošao nazad prema logorskoj vatri, gužva je postala prevelika da bi se
probio. Šarf Skakavaca i dalje je govorio. Crnozubovim telom besnela je
groznica, i osećao se slabo. Odvukao se do kola, umotao se u ćebe i sklopio oči.
U daljini je čuo bubnjeve i ratoborno, slavljeničko pop pop pop.
Te noći Crnozuba je u snu posetio Amen Prvi, prvi put u više od nedelju dana.
Starac je imao lice pume. Da li je uvek imao lice pume? - pitao se Crnozub u
snu. Naravno da jeste! I Edreja je bila tu. Sedela je pored Pirgavopera, smešeći
se, jašući belog konja kao Fujoe Go; ne, nego joj je ogrtač bio otvoren, i ono za
šta je pomisli da je beli konj bila je svetlost koja je dolazila iz prolaza u koji je
jednom...
Neko ga je tresao, vukući ga za nogu. Bio je to Aberlot. "Polazimo", reče.
"Polazimo? Ko polazi?" Crnozub zastenja i pridiže se u sedeći položaj. Aberlot
je stajao napolju, naginjući se unutra. Lice mu je bilo obojeno. Masna kosa bila
mu je vezana pozadi. Crnozub je iza njega video nebo, metalno sive boje. Čuo je
konje kako udaraju kopitama i ljude kako psuju i smeju se. Nešto dalje čuli su se
psi.
"Svu noć su bili budni", reče Aberlot. "Pošto si otišao da spavaš, održano je još
jedno savetovanje, ali ovog puta meñu šarfovima. Papa je bio udaljen."
"Udaljen?"
"Vušinu su dozvolili da sluša, ali su ga izbacili kada se usprotivio nečemu."
Crnozub je bio zapanjen. Nikada niko izbacio Sekiru odnekud. "Izbacili ga?"
Crnozub još nije bio sasvim budan, delom izvan, a delom u snu o pumi. Dok je
tako sedeo, shvatio je, u trenutku iznenadne i neuobičajene jasnoće, da je čitav
njegov život od odlaska iz opatije - zapravo, otkako je upoznao Smeñiponija -
imao kvalitet sna. Zašto ga je onda Pirgavopero, a ne Smeñiponi, pohodio u
snovima? Valjda zato što je Smeñiponi bio u onom stvarnom snu.
Aberlot se osmehnu i slegnu ramenima. "Dobro, ne baš izbačen, već zamoljen
da ode."
Crnozub siñe sa kola. Kišni oblaci koji su danima plovili nebom bili su iščezli, i
logor je bio gotovo jednako osvetljen kao usred dana, iako sunce još nije bilo
izišlo.
"Ostavljaju malo ljudi iz svake horde, oko tri stotine ukupno", reče Aberlot,
pomalo preglasno. "Ostali kreću na jug sa Qoesach dri Vordarom, da zauzmu
Hanegan Siti. I ja ću sa njima!"
"Ali ti si u papskoj gardi!"
"Ide i papska garda, svi osim Vušina. Osim toga - papa mi nije dao ovo!"
Aberlot otvori šaku. Na njegovom dlanu, gde su se prethodne večeri gnezdile tri
prazne čaure, sada ih je bilo šest, i sve su bile pune; iz svake je sa jedne strane
virilo mrko puščano zrno, kao da je nestrpljivo da poleti ka cilju.
"Onda, zbogom!" reče Crnozub ljutito. Umotavši se u ćebe da se zaštiti od
jutarnjeg mraza, otkaskao je do jarka latrine. Dok je čučao, kroz grmlje je
mogao da vidi stotine ljudi kako se meškolje, mrmljaju, oblače, prde, smeju. Pop
pop pop! Neki su vukli pse, drugi konje. Vradžbina koja je bila pala na logor u
poslednjih nekoliko dana, vradžbina kiše i šume, dizala se dok se nebo zarilo na
istoku. Gotovo hiljadu konjanika prelazilo je potok, i mnogi od njih udarali su
dlanovima po metalnim kolima, da bi čuli kako zvone.
"Vodi sve zdrave ljude", promrmlja Crnozub za sebe.
"Nema toliko zdravih", reče čovek koji je čučao pored njega u jarku; ni sâm nije
zvučao ni mirisao nimalo zdravo. "Evo, ja nisam zdrav, a ipak idem."
Govorio je narečjem Divljih Pasa. Pre nego što je Crnozub mogao da odgovori,
ustao je i potrčao, jedva se obrisavši.
Kroz čestar koji je zaklanjao latrinu Crnozub je neko vreme posmatrao konje
kako prelaze potok, a onda se ponovo zavukao u postelju. Do doručka je bilo još
sat li dva, i hteo je da se još malo odmori. Potražio je Edreju i Amena u snu, ali
je to bilo kao da luta kroz napuštenu kuću u kojoj nije više bilo čak ni nameštaja.
Kada se ponovo probudio, povratila mu se groznica. Pridigao se na laktove,
ošamućen. Po suncu na pokrivaču kola video je da je skoro podne.
"Vaša eminencijo", reče Ugrizeni Pas. "Njegova svetost i šta još beše, njegova
eminencija papa želi da vas vidi."
"Smeñiponi?"
"Rekao je da smesta dovučete dupe u njegova kola."
Smeñiponi je bio prestao da se brije, ali je to malo izmenilo njegov izgled. Od
njegove brade ostao je samo poneki pramen na obrazima. Tih nekoliko malja
bile su neka tamna, a neka svetla, što mu je davalo izgled skice od koje je neko
odustao. Dovršavao je doručak koji se sastojao od konjske pršute i šljiva kada ga
je Crnozub pronašao za malim stolom postavljenim u hladu papskih kola.
"Nimi", reče on, "gde je tvoj zucchetto? Imam zadatak za tebe."
"Kao vojnika?" upita Crnozub. Bio je spreman da odbije.
"Kao ambasadora", reče Smeñiponi, prešavši preko sarkazma svog novog
kardinala. "Kao papskog izaslanika kod farmera. Samo su još oni ostali u gradu.
Haneganovi vojnici napustili su grad i ostavili ih tamo da se bore. Mogli smo
sasvim da izbegnemo borbu, da smo miroljubivo ubacili hiljadu ljudi u Novi
Rim."
"Hiljadu Nomada nisu miroljubivi, vaša svetosti", odgovori Crnozub. "Osim
toga, farmeri su pokazali želju da se bore."
"Istina je. Možda si u pravu", reče Smeñiponi. "Možda je ovako najbolje. Ionako
imamo samo tri stotine ljudi, uglavnom Skakavaca." Papa mahnu
zaprepašćujuće mršavom rukom prema logoru koji je na bleštavoj svetlosti dana
izgledao napušteno, kao napola zaboravljen san. Smeñiponi je izgledao slabije
nego što ga je Crnozub ikad video. Ovo je sigurno zbog Kvareaktora. Nunshan,
Noćna Veštica, dozivala je svog muža sebi, u svoju hladnu postelju.
"Ratni šarf Tri Horde, Qoesach dri Vordar, naš stari prijatelj i saveznik Čuir
Ozle Hoengan, poveo je gotovo hiljadu mojih krstaša na jug, na Hanegan Siti.
Čak su i magister Dion i novojerusalemovci otišli sa njim. Nameravaju da se
spoje sa Kunićima i mutama koji se pripremaju da opsednu grad, što znači da
ćemo umesto opsade imati bitku." Smeñiponi umorno sede. "Možda je tako
najbolje."
"Nije", reče Vušin.
"Moj general-narednik se ne slaže", reče Smeñiponi. "Ali kakve to sad ima
veze? Šta je bilo, bilo je." Papine ruke digoše se u vazduh kao dve ptice.
Crnozub je opčinjeno posmatrao; taj najpraktičniji od svih ljudi na svetu
podsetio ga je odjednom tim pokretom na Amena Prvog.
"Ali ja sam bolestan", reče Crnozub.
"Svi smo bolesni", reče Smeñiponi. "Svi osim Vušina, naravno. Gde je tvoj
šešir, Nimi?"
"Evo ga." Crnozub izvuče crveni kardinalski šešir ispod ogrtača. "Ne nosim ga u
logoru. Vetar bi mogao da mi ga odnese sa glave i da ga baci u pseća govna."
"Ovde nema vetra", reče Vušin, koji nije odobravao Crnozubovo ponašanje
prema njegovom gospodaru.
"Ah, da, psi", reče papa odsutno. "Morali smo da zadržimo pse. Qoesach nije
hteo da ih vodi na jug. Ostali smo sa tri stotine ljudi i otprilike isto toliko pasa. I
sa šarfom Skakavaca, naravno. Farmeri to još ne znaju. Od tebe tražim da odeš u
grad, Nimi, i da im ponudiš mir. Prenesi im moju ponudu mira. Reci im da im
papa pruža ruku u miru."
"Pre nego što otkriju da ste brojno oslabljeni", reče Crnozub podrugljivo.
"Pa, jeste, tako je. I nosi šešir i ogrtač. Daću ti da nosiš papski pečat."
"Ustreliće me pre nego što ga vide."
"Stavi ga na štap", reče Vušin. Crnozub je video u očima žutog ratnika da mu
neće biti dozvoljeno da odbije zadatak. Predade se. Ionako je bio radoznao da
vidi grad, i sit lonaca i tiganja. Pa šta ako ga ubiju? Zar mu to nije bilo suñeno,
ranije ili kasnije?
"Izgledaš veoma bolesno, kardinale Nimi", reče Vušin; glas mu je bio gotovo
nežan. "Reci farmerima da im ne želimo zlo. Želimo da rešimo stvari na
miroljubiv način. Carstvo ih je napustilo, ali Hristov vikar nije."
"I da ne pominjem da je Hristov vikar ostao sa tri stotine ljudi i isto toliko pasa",
reče Crnozub.
"Preći ću preko tvoje drskosti, budući da nikada nije predstavlja smetnju tvom
pozivu. U stvari, Nimi, ponekad pomislim da je to tvoja batina. Nadam se, tebe
radi, da to nije tvoja štaka. Ali vreme je da poñeš. To mora da se obavi danas, ali
bar da se pokuša."
"Moraću da pešačim?"
"Eltur Bram ima belu mulu koju možeš da uzmeš", reče Smeñiponi. "I neka je
Bog s tobom, Nimi."
Načinio je znak krsta i dopustio Crnozubu da poljubi njegov prsten.
Travnati prolaz je pre hiljadu godina verovatno bio drum, i sada je to ponovo
postao. Trava je bila ispresecana blatnjavim tragovima kola. Ko zna koliko
godina su ova 'vrata prerije' pokazivala, prava kao strela, put od ravnica prema
šumi i gradu iza njih - ili, pomisli Crnozub, obrnuto? Iako nikada nije mnogo
razmišljao o papinim planovima da vrati papstvo u Novi Rim, sveti grad mu se u
poslednje vreme pojavljivao u snovima. Došao mu je zajedno sa groznicom. U
snovima ga je pozivao sa dalekog obzorja, nalik na niske, ali vrletne planine.
Koliko se stvarnost razlikovala! Obzorje uopšte nije postojalo. Put je vodio
ravno izmeñu drveća i niskih ruševina koje nisu bile ništa više od gomila zemlje,
od kojih su neke imale otvore iz kojih su ljudi vadili materijal, dok su druge,
zabarikadirane, postale utočište nekom jadnom biću koje je odabralo ispražnjenu
sobu za pećinu. Imanja su ovde u blizini grada bila manja, obično samo
korovom obrastao povrtnjak i jedna ili dve srušene zgrade, ponekad i obor u
kome više nije bilo svinja i pilića.
I baš kada je Crnozub izgubio nadu da će videti Novi Rim, kada je to najmanje
očekivao, put je prebrodio manju uzbrdicu, i grad se ukazao pred njim - baš kao
u snovima.
"Ooo!" Nije morao da se trudi: bela mula kretala je samo kada bi je uzjahao, i
zaustavljala se samo kada bi sjahao. Kliznuo je na zemlju, i mula stade da onjuši
divlji kupus pored puta. Nalazili su se na krivini: put se pod uglom spuštao niz
poslednju padinu u dolinu Velike Reke, ili Mispija, kako su je zvali u tom kraju.
Crnozub nije mogao da vidi reku, ali je video daleke stubove koji su nekada
nosili most, i nisku liniju drvećem obraslih litica na drugoj strani, nalik na odraz
u ogledalu brežuljka na kome je stajao. U prostoru izmeñu njih, nekoliko milja
dalje, dizali su se uspravni, u korov zarasli patrljci kula, slični niskim, ali strmim
planinama, baš kao što ih je video u snu. Novi Rim.
Ali već je bilo prošlo podne, i nije imao vremena da uživa u vidiku - iako je to
bio prvi horizont koji je video u gotovo mesec dana. Ponovo je uzjahao
šamanovu belu mulu; ova poñe nizbrdo, i uskoro su se ponovo našli meñu
drvećem.
Tamo je ugledao još betona i asfalta, pomešanog sa travom. Na konju bi
prolazak tuda bio opasan, ali činilo se da se mula kreće bez teškoća. Ovde je bilo
manje imanja, a više kuća, iako su to bile samo izbe dograñene na zidove
ruševina. Crnozub je video da se iz jedne ili dve diže dim, i nejasne prilike koje
su mogle biti deca u igri ili roditelji koji se kriju od njega.
"ði'", naredio je muli, tek da čuje svoj glas i da poruči onome ko ga možda
gleda da putuje sa svrhom i po zadatku. Bilo mu je žao što nije naučio mulino
ime.
Bilo je pozno popodne kada je prošao kroz kapiju grada, nisku i napuštenu
barikadu. Nekoliko leševa u stražarskoj kućici pokazali su mu kako su Nomadi
osvetili ubistvo svog šamana, i koliko su malo travojedi marili za svoje mrtve.
Naravno, leševi su mogli da budu i teksarški vojnici. Dve svinje rile su oko
vrata, kao da žele da to utvrde.
"ði!" Bela mula zagazi kroz krš, i Crnozub projaha kroz kapiju, držeći visoko
papski pečat. Bio je načinjen od pergamenta zategnutog na letvicama kao da je
zmaj, i pričvršćen na koplje ukrašeno perjem i zagonetnim simbolima Tri Horde.
Mešavina svetog i profanog, civilizovanog i varvarskog. Baš kao i
Smeñiponijevo papstvo.
Ovde je na ulicama bilo više svinja, iako nije bilo leševa. Novi Rim izgledao je
pusto. Ulice su bile prave i široke. 'Visoke kuće' koje je Crnozub video na
obzorju bile su manje upečatljive izbliza, ali i nekako zlokobnije: mračne
ruševine pune otvora. Ništa se nije kretalo, ali je nekako znao da ga posmatraju.
Osećao je to; što se više smračivalo, osećao je da više pari očiju motri na njega.
"Ooo", reče, ali mula nije htela da se zaustavi.
Crnozub opazi usamljenu priliku ispred sebe, na sredini puta. Bio je to čovek sa
puškom.
"ði!" Podbo je mulu, ali je ova nastavila da se kreće laganim hodom, ne
obazirući se na udarce petama.
"Čekajte", doviknu Crnozub, ali se čovek polako povuče u senke.
"Imam poruku..." doviknu Crnozub, baš u trenutku kada je čovek kleknuo i
zapucao.
Crnozub kliznu sa mule, jer je to bio jedini način da je zaustavi. Sačekao je iza
mule da čovek ponovo opali. Tišina je bila izluñujuća.
Neznanac je nestao.
Njihov dijalog bio je suviše jednostran. Znao je da mu jedino preostaje da
produži prema centru grada i da se nada da će naići na nekoga ko će biti
dovoljno razuman ili sa dovoljno autoriteta, najbolje i jedno i drugo, pre nego
što ga ustrele.
Ponovo je uzjahao mulu.
"ði."
Bio je mrak kada su ubili mulu pod njim. U tom trenutku nalazio se gotovo u
centru, pod najvećom od 'visokih kuća'. Hitac je verovatno bio iz velike daljine,
jer se životinja srušila pre nego što ga je čuo; krak se dovaljalo do njega dok je
padao na bok, ispod mule, koja se svalila jednako teško kao opat kada ga je
udarila kap.
Crnozub se iskobelja na noge, tražeći papski pečat na štapu, koji se bio slomio i
ležao napola ispod mule. Ramena su mu bila napeta u očekivanju novog hica,
iako je znao da ga neće čuti, a možda čak ni osetiti. Ali hitac nije bio ispaljen.
Uzevši papski pečat, otrčao je do ruševina 'visoke kuće' i sakrio se ispod jedne
kamene ploče. Odatle je mogao da motri na ulicu u oba smera. Već se bilo
gotovo sasvim smračilo; nebo je na zapadu bilo ružičasto kao meso lososa, sa
prelivom u boju ruže, a na istoku, ispred njega, tamnoplavo.
Mula je ležala na boku, bolno njačući. Nije mnogo krvarila, ali je bilo jasno da
je gotova. Prednje noge su joj se trzale, ali su zadnje bile nepokretne; verovatno
je bila pogoñena u kičmu. Crnozub oseti kako ga obuzima groznica, a onda ga
spopade napad proliva, i morao je da čučne iza zida. Da li da drži papski pečat u
vazduhu, ili će tako samo biti uočljivija meta? "Ne sada", glasno se molio. "Ne
ovako."
Dovršivši posao, a da ga još nisu pogodili, odlučio je da nastavi svoju misiju.
Mora da pronañe nekoga, i to što pre, pre nego što padne noć, jer će inače morati
da je prespava sâm u jednoj od onih mračnih gomila krša. Držeći papski pečat
ispred sebe, pošao je dalje. Znao je da je još u groznici, jer je osećao prisustvo
Amena Prvog pored sebe. Pumino lice bilo je vedro i smireno, slobodno od
briga i nespokojstva. Amen nije imao šta da mu kaže; u poslednje vreme malo je
govorio.
Mučilo ga je to što mula nikako nije htela da utihne. Drečala je sve jače što se
više udaljavao od nje.
"Moram da se vratim", reče on Amenu. Znao je da starac ne može da mu
odgovori, ali je želeo da čuje zvuk ljudskog glasa, čak i ako je to bio njegov
glas.
"Učiniću za nju ono što sam učinio za onog vojnika mutu", reče glasno. "Iako će
i to biti greh." Bio greh ili ne, morao je to da uradi. Da li je greh, zapravo, to?
Nešto što čovek mora da uradi?
Ne, to je dužnost, odgovori Pirgavopero, uz onaj svoj uznemirujući, dvosmisleni
osmeh. Često brkaš te stvari.
Povratak do mule trajao je dugo, i Crnozubu su počele da klecaju noge. Išao je
unatraške, držeći pečat visoko iznad glave, ramena napetih u očekivanju da ga
pogodi metak. Mula je gotovo zaćutala kada je stigao do nje; njakanje se
pretvorilo u promuklo, trubeće stenjanje. Njene prednje noge i dalje su se
ritmično trzale. Krupne oči posmatrale su Crnozuba pogledom u kome nije bilo
ni radoznalosti ni straha. Crnozub kleknu, izgovori molitvu koju je izmislio za tu
priliku dok je naslanjao nož na vrat životinje, i još jednu kada je prevukao
oštricom preko njega.
Bilo je to kao kad povučeš vrpcu i staneš da posmatraš kako žito curi iz džaka.
Mula utonu u iznenadno opušteno spokojstvo.
Crnozub obrisa nož o mulino krzno. Spremao se da ustane kada je osetio nož na
sopstvenom vratu. "Ustaj", reče glas, i on dovrši ono što je ionako nameravao da
učini. Olabavio je prste da ispusti nož, ali mu ga nepoznati oduze iz ruke.
Travojed, pomislio je, ali je to možda glasno izgovorio, jer ga neko tada udari
otpozadi i gotovo ga obori. Osećao je miris; bio je to miris travojeda. Dodirivalo
ga je previše ruku, i on pomisli da je reč o muti - ali mu onda pade na pamet da
ga drže dvojica, dok je treći uzeo papski pečat koji je ležao na zemlji gde ga je
položio pre nego što je izvadio nož da muli preseče vrat.
Poterali su ga niz ulicu, u pravcu iz koga se vratio da dokrajči mulu. Osećao je
cev pištolja kako ga gurka u leña. Zašavši za ugao odakle se vratio, pomislio je:
zašto me nisu zarobili ovde? Jesu li čekali da se vratim?
"Imam poruku za vašeg voñu", reče. "Od njegove svetosti, Amena Drugog. Ja
sam papski..."
"Umukni", reče jedan od ljudi, na jeziku koji je Crnozub prepoznao kao
varijantu skakavačkog.
Odveli su ga u podrumsku sobu koja ga je podsetila na biblioteku u opatiji. Bila
je osvetljena svetiljkama na ulje, i u njoj je bilo nekoliko ljudi, naoružanih
gvozdenim mačevima i starim puškama. Većina je bila odevena u dronjke, ali je
jedan od njih nosio dolamu Haneganove teksarške konjice. Obratio se Crnozubu
na crkvenom.
"Jesi li bolestan?" bilo je njegovo prvo pitanje. "Zaudaraš."
"Dolazim od njegove svetosti pape, sa porukom za vašeg voñu", reče Crnozub.
"Svi smo bolesni i svi zaudaramo. Tamo na ulazu u grad su hiljade bolesnih,
smrdljivih, krvožednih Nomada, koji se pripremaju za napad. Došao sam ovamo
da vam pružim priliku da..."
"Zaveži", reče teksarški vojnik. Klimnu glavom jednom od ljudi, farmeru, i ovaj
pruži Crnozubu šolju vode i šaku smeñih pilula koje su ličile na zečje brabonjke.
"Uzmi jednu", reče vojnik.
Crnozub omirisa pilule, pa odmahnu glavom.
"Uzmi jednu." Pištolj ga munu u leña.
Crnozub uze pilulu.
"Ovde sam da vam pružim priliku da predate sveti grad bez borbe", reče.
"Carstvu je odzvonilo. Papstvo se vraća u Novi Rim. Papa, njegova svetost
Amen Drugi, želi da zauzme mesto koje mu po pravu pripada..."
"Ućuti. Znam ko si."
"Ja sam izaslanik njegove svetosti Amena..."
"Znamo ko si. Nadbiskup nas je poslao da te potražimo", reče teksarški vojnik.
Razmotao je svitak koji je prethodno razvezao. "Jesi li ti Crnozub Sveti ðorñe,
antipapin sekretar, proteran pod pretnjom smrti preko Zaliva Duhova i Nedi
En?"
Crnozub ostade bez reči.
Pištolj ga ponovo munu u leña. "Reci 'jesam'. I kakav je to šešir, vojnički?"
"Ja sam kardinal", reče Crnozub. Iznenada je shvatio svu ozbiljnost i
besmislenost te činjenice, istovremeno. Njegov zadatak bio je ludost. Možda čak
i sâm pohod. Na kraju se ponovo obreo tamo odakle je i pošao, u Haneganovom
zoološkom vrtu. "Ma, to je šala. Kardinal. Papa. Vojnik."
Od pilule mu se vrtelo u glavi. Pitao se treba li da uzme još jednu.
"Imamo nareñenje da te streljamo", reče teksarški oficir, pošto je ponovo smotao
svitak i vezao ga trakom. "Ali prvo treba da se malo odmoriš. Pilula će ti pomoći
da zaspiš. Vodite ga u ćelije osuñenih na smrt."
Ispod ulice bila je hladovina. Popevši se na prste, video je kroz prozor bez
stakala nekakav prolaz i u njemu povremeno psa ili svinju. Svinje su oko vrata
nosile medaljone sa, pretpostavljao je, imenom vlasnika. Jedna od svinja bila je
posebno druželjubiva, stalno se vraćala i provlačila njušku izmeñu rešetaka,
verovatno zbog hladnoće gvožña.
Kada je pala tama, osetio je da mu groznica popušta, kao potok što ga popije
pesak. Posuda je stajala u uglu ćelije, čekajući, prazna, kao ona svinja. Stražar je
došao posle ponoći, sa krčagom vode, ali bez hrane. Crnozub uze još jednu
pilulu. Ovaj put su nameravali da ga streljaju, i nije sumnjao da će održati
obećanje. Ta pomisao ga je zbog nečega činila pospanim.
Te noći ponovo je sanjao Edreju. Čekala ga je ispod vodopada, dok je njegova
stara prijateljica, bela mula, pasla meñu kamenjem ispred pećine. Tamo nije bilo
trave, ali je nicala iz kamena dok je mula pasla. Mula je imala rupu na vratu
nalik na ranu, a i Edreja je imala rane. Pokazala mu ih je.
"Gde si bio?" upitala ga je, na crkvenom. "Kuda ćeš?" Pošto je znao da ona ne
zna crkveni, znao je, u snu, da sanja.

30.
Kada se ugošćuju siromašni i hodočasnici, treba pokazati najveću brigu i
usrdnost, jer se kroz njih Hrist najviše raduje; bogatima se, opet, zbog samog
straha koji bude, ukazuje poštovanje.
Kanonik svetog Benedikta, poglavlje 50.
Te noći, dok je Crnozub spavao, mala grupa farmera uzjahala je konje, većinom
tegleće životinje, i pojahala prema logoru papinih krstaša. Bili su to farmeri koji
su preživeli pokolj svojih porodica i blaga od strane teksarških vojnika. Sada su
želeli odmazdu, i mogli su da je dobiju samo od antipape, za čije snage su im
izviñači rekli da su pošle na jug, prema Hanegan Sitiju i Crvenoj Reci. Znali su
da je Crnozub lagao. Usput su sreli samo jednu grupu konjanika, ranili jednog
od njih i ubili drugog. Želeli su isto što i Skakavci i Divlji Psi: krvoproliće i
osvetu.
Bio je kasni septembar, i noć je bila bez meseca. Ratnici Skakavaca bili su
uzrujani i žedni krvi, posle dugog i bučnog pogreba njihovog šamana. Mnogi
meñu njima bili su pijani, i iako je svečanost bila daleko od njegovih očiju,
Smeñiponi je pretpostavljao da ih se još mnogo više počastilo šamanovom
jetrom i plućima.
"Kažem ti da je moj izaslanik odjahao u grad da sklopi mir", rekao je Elturu
Bramu.
"Nijnden, mislite. Nimi."
"Moj kardinal", reče Smeñiponi. "Član moje Kurije."
"Kardinal Nimi, dakle", reče šarf Skakavaca. Sedeo je na zadnjim vratima
papinih kola pored njegove svetosti, posmatrajući svoje ratnike, koji su se
veselili i plakali. Neograničene količine drva za vatru, iako vlažnih,
predstavljala su nešto na šta Nomadi nisu navikli. Plamen se dizao sve više u
nebo.
"Žele osvetu", reče Eltur Bram. "Ko može da im zameri na tome? Smem li to da
im uskratim? Treba im to, kao što ponijima treba trava."
"Pobeda crkve biće njihova osveta", reče Smeñiponi, ali čim je to rekao, shvatio
je da ni sam ne veruje u to. Nad blatnjavim tlom komešale su se brojne pokretne
senke; nebo je bilo izgrebano granjem drveća. Smeñiponi je žudeo za škrtim
obrisima i otvorenim horizontima pašnjaka i pustinje. Ovde u šumi, šumovi i
zvuci bili su preblizu.
Pop pop pop. Ratnici su uperili puške u nebo, jedva vidljivo kao posip zvezda
iza krošanja. Šarf Skakavaca uspeo je da sačuva samo po dva metka po čoveku,
ali je znao da kod Smeñiponija ima još municije, ostavljene kao njegov deo iz
skladišta u Dionovom karavanu.
"Morate da date ljudima ostatak ostatak bakarnih metaka... vaša svetosti",
dodade Demonsko Svetlo, sa osmejkom.
Amen Drugi odmahnu glavom. "Moraće da sačekaju da se vrati moj izaslanik.
Tada će tvoji ratnici ujahati u grad, kao pobednici." Ali Smeñiponi je već
počinjao da brine. Znao je, ako se Crnozub ne vrati do jutra, da će to verovatno
značiti da je ubijen; možda čak i obešen po interdiktu koji su obojica potpisala
kada su ih pustili iz zoološkog vrta u Hanegan Sitiju.
"Sutra, onda", reče Eltur Bram. Pogledao je uvis, u drvećem oivičeno nebo bez
meseca.
Papa uze šarfa za ruku. "Moraš da ih obuzdaš!" reče. Preko čistine, na svetlosti
vatre, mogao je da vidi šarfovu kočiju, sa natpisom ŽARIM I PALIM. "Neće
biti paljenja, Demonsko Svetlo. Farmeri će se predati kada vide našu silu.
Možda su se već predali Nimiju."
"Mislim da nisu... vaša svetosti."
"Ne želim požar u Novom Rimu. Ovde sam da obnovim grad, a ne da ga
razorim." Papa uvrnu šarfovu ruku. Bilo je to nalik na rvanje, iako nije želeo da
se porazi protivnika, već da mu pokaže da poznaje i prozire namere Nomada.
"Nema paljenja, dogovoreno?"
"Dogovoreno", reče Eltur Bram, pa oslobodi ruku i ode da se pridruži svojim
ratnicima pored vatre.
"Oslobodio sam oluju koju ne mogu da kontrolišem", reče papa, pošavši prema
kolima i nameštajući odoru za spavanje.
Obraćao se Vušinu koji je stajao u senci vagona. Žuti ratnik slegnu ramenima.
Što se njega ticalo, bila je to priroda svih oluja i ratova.
Papa je spavao kada su farmeri upali u logor. Bili su sjahali i prešli potok vodeći
konje na ularu kada su se psi probudili i lajanjem razbudili ratnike koji su se bili
obeznanili pored zgasnulih vatri. Okršaj je bio kratak i nemilosrdan, i izuzev
jauka i pljuskanja, nem. Skakavci su oklevali da potroše ono malo municije, ali
su bili željni da oprobaju noževe i batine koje su ležale kraj njih, tamo gde je
trebalo da spavaju njihove žene.
Kada je svanulo, voda u barama duž potoka još je bila krvava. Smrt od noža je
prljav i dugotrajan posao; neki farmeri i dalje su se trzali poput riba na suvom.
Četvoricu su zarobili, i bili su neozleñeni ako se izuzme kožna uzica koju su im
provukli kroz obraze. Sedeli su, vezani, u senci kola sa hranom; jedan od njih je
plakao, a ostali su pomireno čekali svoj usud.
Poglavar crkve se probudio i zatekao gotovo opusteli logor. Skakavaca više nije
bilo, kao ni njihovih konja i pasa. "Rekao si da ćete čekati!" potužio se,
pronašavši Eltura Brama kako doručkuje pored vatre.
"Nisu nam ostavili drugi izbor." Ratni šarf slegnu ramenima. "Pokušali su da
nam pokradu konje."
Smeñiponi nogom rasturi vatru. "Bila je to samo šačica budala. Mogli ste da ih
oterate."
Eltur Bram ponovo slegnu ramenima. "Psi su pojurili za njima. Moji ljudi su
morali da poñu za psima. Nareñeno im je, ipak, da ne pale grad."
Smeñiponi mu nije verovao. I zaista, još pre podneva, iznad zida stabala prema
istoku počeo je da se diže dim iz grada koji nikada nije video.
Svinja mu je ujutro ponovo došla u posetu, ali ne i tamničar. Proturila je njušku
izmeñu hladnih rešetki i sela, zureći dole u Crnozuba, koji je bezuspešno
pokušavao da se moli.
Dok je jutro sporo prolazilo, Crnozub je u daljini čuo pucnje, nešto bliže viku,
pa bat koraka u prolazu izvan ćelije. Ostalo mu je još šest pilula, ali nije imao sa
čim da ih popije. Plašio se da pije toplu vodu u kofi pored vrata, pa je progutao
jednu sa ono malo pljuvačke što mu je bilo ostalo. Blizu podneva, popio je malo
vode.
Kada su ga zatvorili u ćeliju bio je gladan; sada je bio još gladniji. Bilo je teško
odrediti vreme, pošto nije bilo sunca i padala je kiša, blagi dažd koji je ceo dan
prskao po prolazu, prigušujući zvuk koraka povremenih prolaznika, koji su uvek
bili psi, nikada ljudi.
Svinja mu je ponovo došla u podne, ili možda posle podne.
Crnozub je čuvao pilule u kardinalskom šeširu, koji su tamničari dozvolili da
zadrži, zajedno sa krstom i brojanicama. Zuchetto je čuvao male smeñe pilule od
vlage. Imao je utisak da mu pomažu. Groznice je nestalo, i nije nimalo žalio za
stomačnim grčevima koji su ga danima, naročito ujutru, terali da čuči. Žalio je,
meñutim, za prikazama Edreje i Amena, saputnika koji su bili uz njega i pravili
mu društvo, ne samo u snovima, već i u neprekidnom budnom snu, u koji se u
poslednje vreme pretvorio njegov život.
Nikada se nije osećao više usamljeno. Sa izvesnom setom prisećao se
Smeñiponija i zoo-tamnice u Hanegan Sitiju, kada su bili predmet pažnje
zarobljenika iz plemena Divljih Pasa i radoznalaca iz grada. Sećao se ćutljivog,
zamišljenog Vušina. Sećao se zajedljivog, punačkog Aberlota, propalog
meditativca i zaljubljenika u gradove. Svi su mu nedostajali, čak i Raspevana
Krava. Iz svoje usamljeničke podrumske ćelije, osvrtao se na život u opatiji
Svetog Lajbovica i razmišljao o lukavo smišljenoj i savršenoj mešavini samoće i
zajedništva koja je činila život monaha. Neki ljudi bili su stvoreni za samovanje,
ali većina nije; on nikako nije pripadao manjini. Pirgavopero je voleo samoću
zato što ju je ispunjavao svojom duhovnošću. On nikada nije bio sâm. Edrejina
samoća bila je samoća muta, odbačenih i prezrenih od svih.
Onih koje niko nije želeo.
Njih dvoje su mu, u svojoj usamljenosti, bili dragoceno društvo. Ali, razmišljao
je, meni ionako nikada nije bilo posebno stalo do društva. "Zar ne?" upitao je
svinju kada je ponovo promolila njušku kroz rešetke. Ali ona, kao i Edreja i
Amen, nije ništa odgovorila.
Već se bližilo veče, ali hrana nije stigla, a kiša je bila prestala. Zar mu neće dati
poslednji obrok? Bilo je dovoljno teško očekivati smrt, ali mu se pomisao da će
umreti gladan činila kao poslednje, završno poniženje. Hoće li večnost provesti
gladan?
Užasnut sopstvenom plitkoćom, Crnozub pade na kolena i poče da se moli za
oproštenje.
Vrata su bila od teškog drveta, verovatno hrastovine. Činila su mu se mnogo
čvršća od gvozdenih rešetki na tesnom prozoru. Crnozub prvo pokuca na vrata,
zatim ih oprezno ritnu, a onda poče da udara po njima, sve jače i jače. Nije bilo
odgovora. Nije mogao da odredi da li sa druge strane ima nekoga ili ne. I šta se
nalazilo tamo - hodnik? Nije mogao da se seti. Bio je mrak kada su ga doveli.
Bilo je to samo dan ranije... da li je? Žalio je što nije pravio oznake na
okrečenim kamenim zidovima, kao što su činili prethodni stanovnici ćelije.
U maloj ćeliji nije bilo ničega osim ležaja, koji se sastojao od dve ploče
podignute na kamene blokove, grubog vunenog ćebeta, tronošca i dve kofe,
jedne pored vrata i druge u uglu. Kofa sa mlakom vodom pored vrata i dalje je
bila gotovo puna; ona u uglu bila je, meñutim, i dalje prazna. Bilo je očigledno
da su Teksaršani već koristili sobu kao tamnicu; zidovi su bili išarani složenim,
ali nepismenim rukotvorinama - licima, nasmejanim i namrštenim, crtežima
sunca, različitim prikazima muškog i ženskog tela. Zid je podsećao Crnozuba na
površinu monahovog mozga, ogrebotine duše sa kojima čovek nauči da živi i da
ih najčešće, Bogu hvala za to, ne primećuje.
Sedeo je na krevetu. Ležao je na krevetu. Stajao je ispred prozora. Popeo se na
tronožac i pogledao kroz prozor. Ugledao je usku, pustu uličicu sa okrnjenim
stepenikom uz zid na kome nije bilo vrata. Na zidu iznad stepenika bile su mrlje
od krvi. Pas koji se obreo tu priñe zidu, onjuši mrlje i ode. Je li to mesto gde se
sve završava? Mesto gde ubijaju? Stepenik koji nije vodio nikuda, zid bez
vrata... Zadrhtao je. Bio je veoma gladan.
Ulica se u daljini otvarala na drugu, prometniju ulicu, i Crnozub je video ljude
kako prolaze, noseći neke neprepoznatljive zavežljaje i, povremeno, puške. Oni
sa puškama išli su u dvojkama i trojkama. Nešto bliže niz prolaz, neki drugi pas
onjuši umrljani stepenik i otkaska dalje.
"Tamo pogubljuju."
Crnozub se okrenu i vide da su se vrata ćelije nečujno otvorila; iza je vladala
neprozirna tama. Iako su bila masivna, vrata su očigledno imala dobro
podmazane šarke. Nepoznati farmer/stražar stajao je u dovratku, sa kofom u
ruci. Mlad, u onim neotesanim godinama; riñokosi travojed. "Ne bi smeo da
stojiš tu gore", reče.
"Molim se."
"A šešir?" Zuchetto je ležao na postelji.
"Ne nosimo šešir kada se molimo."
Stražar ode do ugla i podiže kofu; osetivši da je prazna, ponovo je spusti.
Pažljivo je izbegavao da pogleda u nju.
"Trebalo je da je ispraznim." Bio je to prekor.
"Pretpostavljam da to znači da je trebalo da je napunim", reče Crnozub. "Ali zar
nije takoñe trebalo da mi doneseš hranu? Nisam večerao, a sada sam propustio i
doručak."
Farmer/stražar slegnu ramenima. Nosio je kožne pantalone i platnenu dolamu,
verovatno uzetu iz kasete nekog vojnika. Ili sa njegovog tela. Zubi su mu već
bili propali. "Ništa mi nisu rekli za hranu. Rečeno mi je samo da ispraznim kofu.
I da donesem vodu."
"Hoće li me... streljati?" upita Crnozub. Osećao se ošamućeno; morao je da siñe
sa tronošca. Kada je stupio na hladni kameni pod i podigao pogled, stražara više
nije bilo, kao da je bila reč o utvari. Zatvoriše se vrata, i tresnu zarez. Bučno.
"Blagosloven budi, sine moj", reče Crnozub, načinivši znak krsta. "Ja ću sada da
se vratim molitvi." Ponovo se popeo na tronožac i pogledao napolje u svet, ili
bar onaj njegov deo koji je mogao da sagleda kroz prozor. Molitva, nije nego.
Ali šta je molitva nego pokušaj da se pogleda kroz maleni prozor duše? Možda
bi mogao da pokuša kasnije, kada se približi trenutak pogubljenja.
Hoće li boleti? - pitao se. Pitanje mu se činilo pogrešno, ali nije mogao da smisli
pravo.
Još jedan pas proñe i onjuši mrlje na stepeniku - on se takoñe moli? U daljini su
neka starica i dete preturali štapom po ñubretu. Kada bi žena iskopala nešto, dete
bi se nagnulo da to podigne. Crnozub nije mogao da odredi šta skupljaju.
U daljini se ponovo začuše pucnji, a onda do njega doñe čudan, ali odnekud
poznat miris. Pre nego što ga je prepoznao, osetio je kako mu lupa srce.
Dim.
"Rekao si tvojima da pale", reče papa Amen Drugi Elturu Bramu. Demonsko
Svetlo odbi da prizna, ali je Smeñiponi znao da je u pravu. Skakavci su uvek u
ratu... Žarim i palim... I kakva korist od toga da li će poreći ili priznati? Već se
dogodilo.
Smeñiponi i šarf sedeli su su na podu kola, posmatrajući ratnike kako tutnje
preko potoka, vraćajući se iz grada. Ponovo je počinjala kiša. Smeñiponi nije
mogao da vidi nebo, ali je saznao od članova Kurije - polovina njih ležala je
bolesna i provodila vreme u latrini nešto dalje na padini brda - da iznad grada,
nekoliko stati jahanja na istok, počiva zavesa dima.
"Požari se dogañaju", reče Eltur Bram. "Niko ne može da ih spreči. Niti bi
trebalo."
Psi su lajali. Njištali su konji. Nomadi su se vraćali, po dvojica i trojica,
dovikujući ženama da pripreme zavoje i hranu, i da donesu drva za vatru.
Pobednički su galamili, ali su uistinu imali samo nekoliko susreta sa
tajanstvenim neprijateljem. Onih nekoliko ranjenih povredili su se kada su se
njihovi konji sapleli na neravnim ulicama ili se opekli paleći vatre.
I dalje se nije znalo koliko branilaca ima u gradu, niti da li ga uopšte brane. A
Crnozub se uopšte nije vratio. Sunce je već bilo na zalasku. "Možda je pronašao
mir koji vi mantijaši stalno govorite da tražite", reče Eltur Bram.
"Možda", odgovori Smeñiponi, ne obraćajući pažnju na Nomadov sarkazam. Ali
je sumnjao u to.
Dim. Padao je mrak, ili to možda nije bio mrak? Onih nekoliko ljudi koje je
Crnozub video na ulici su trčali.
Sišao je sa prozora i zalupao na hrastova vrata. Priljubio je uvo uz drvo, ali nije
čuo korake ili glasove. Bilo je to neobično mesto, ova soba na kraju
Crnozubovog života. Preokretala je život, kroz koji obično idemo osvrćući se za
sobom. Ovde je prošlost bila zagonetka. Crnozub je mogao jasno da vidi
budućnost. Suviše jasno. Mogao je da je nanjuši. Prožimala je vazduh - poput
dima.
Pribojavao se da će ga uhvatiti panika, i to se i dogodilo. Nije to bio strah od
vatre, niti strah od smrti. Bila je to panika, čista životinjska panika. Ispunjavala
ga je, nezaustavljivo ovladavajući njim, i nikakva misao niti osećanje nisu mogli
da joj se suprotstave. Podjednako iznenadno i neodoljivo kao požuda (koju je
tako dobro upoznao), tešila ga je i užasavala svojom silovitošću. Kao vera za
kojom je tragao, ali je nikada nije našao, zamenila je svaku sumnju izvesnošću.
Crnozub ju je pustio da besni, šutirajući i lupajući na vrata, vičući prvo 'Požar!' a
zatim i 'Tako vam Boga!'
To mu nije donelo mir. Bol u ozleñenoj pesnici i njegova očajnička vika vratili
su ga u drugačiju, više monašku stvarnost. Zaćutao je, iznenadivši se kako je
lako bilo prestati, i kleknuo pored postelje sa brojanicama. Više nije bio gladan.
Voda u kofi je poigravala, a u daljini su se čule potmule detonacije - to su se
rušile zgrade i eksplodirale bombe...
Činilo se da ga je u jednom trenutku prevario san. Uspravio se na ležaju i video
da je napolju još mrak. U daljini je čuo viku. Farmer/stražar je stajao na vratima.
"Šta se dogaña?" upita Crnozub.
"Bore se. Tvoj antipapa spaljuje grad."
"Ah."
Farmer tada ode, da se više ne vrati. Crnozub nikada nije znao da li je poginuo
ili ne. Vika se nije približila i konačno je utihnula.
Zora je bila nestvarna, i kao da je, umesto spolja, dolazila iz ćelije, ispunjavajući
skučenu podrumsku prostoriju sablasnom svetlošću. Grad je bio u plamenu.
Vetar je prljio uličicu, noseći slamu, travu, prašinu, krpice pepela i sagorele
hartije.
Crnozub zalupa na vrata, ali ovaj put nije vikao. Nije očekivao da će se neko
pojaviti, i niko nije. Požar kao da se približavao; vetar je bio vruć, kao da je
usput prolazio kroz jednu vatru da bi nahranio drugu. Crnozub je stajao što je
dalje mogao od rešetaka, i osećao kako mu lice gori... a onda shvati da je
zaboravio pilule. Ostalo su mu još četiri, zamotane u šešir. Uzeo je jednu i polio
se ostatkom vode po glavi. Smrt u vatri. Osećao je miris sagorevanja nafte.
Sećao se tog mirisa iz vremena kada je bilo novak i prvi i poslednji put držao
relikvije opatije u rukama...
Beatus Leibowitz ora pro me!
Začuo je korake u uličici. "U pomoć", doviknuo je, ali se niko nije pojavio. Čak
ni svinja koju su verovatno pojeli. Crnozub izgovori molitvu, pa stavi šešir na
glavu i leže na usku postelju, preko zatvorskog ćebeta. Najbolje da čekam,
pomisli. Pre ili posle, doći će kraj. 'Kap rose, sev munje', bile su Amenove reči.
'Pepeo, prah...'
Mora da je zaspao, jer se ponovo obreo kod vodopada, sa Edrejom. Voda,
meñutim, više nije padala. Stajala je kao zastor na suncu. Ona je stajala u vodi,
na suncu, uzbudljivo prelepo savršeno naga. "Hej", vikala je.
"Hej!"
Crnozub se pridignu na laktove. Neko je bio na rešetkama. Isprva je pomislio da
je svinja, ali vide da je to neka žena sa detetom.
"Ti si sveštenik?"
"Nisam."
"Kakav ti je to šešir, onda?" Bila je to starica koju je video kako pretura štapom
po ñubretu.
"Ja sam kardinal", reče on i skinu ga.
"Šta je karnidal?" upita ona, mešajući slogove kao što neuk svet ponekad čini.
"Je l' to nešto kao sveštenik?"
"Tako nešto", reče Crnozub. "Pomozite mi da iziñem. Izgleda da su me
zaboravili ovde."
"Ne smem", reče žena. "'Oćeš da krstiš mog sina?"
Približila je lice prozoru. Dečak je izgledao premlad da bi joj bio sin, i
istovremeno prestar. Bio je ćelav, a naborano čelo bilo mu je plavo. Muta.
"Ne mogu", reče Crnozub. "Ja nisam pravi sveštenik."
"On mi nije pravi sin", zakikota se starica. "Kupila sam ga."
"Kupila me!" reče muta. "Tako da je obmana potpuna. Jeste, da."
"Šta?" Negde je zvonilo zvono, sve brže i brže. Tada se začu puščana paljba.
Zvonili su mecima.
"On je veoma jak", reče žena.
"Jak", reče muta. "I u tome sam izuzetak."
"Kaže da treba samo da pomeriš ciglu."
"Kakvu ciglu?"
Žena ustade i načini škripav zvuk štapom. Sa divljim kezom maloumnika, dečak
iščupa šipku rešetke, a zatim još jednu. "Jak!" Bacio je obe šipke u ćeliju, prema
Crnozubu, koji se sagnu. Zazvonile su na podu, zvukom zvona.
"Hej!"
Crnozub se pribi uz zid. Jesu li rešetke sve vreme bile olabavljene? Zatvor je bio
kao taj prolaz napolju: bilo je dovoljno da proñe i da bude slobodan.
Sačekao je da se uveri da su starica i dečak muta otišli, a onda gurnu svoj
zuchetto i ćebe kroz rešetke i provuče se za njima na uličicu.
Vazduh je bio zasićen dimom, i morao je da drži rukav preko nosa. U ćeliji je
lakše disao. Na jednom kraju ulice ugledao je ženu i dečaka, kako spokojno
preturaju po ñubretu, kao da svet nije u plamenu. Činilo se da su zaboravili na
njega. "Blagosloven budi, sine moj", prošapta... i žurno poñe u suprotnom
smeru.

31.
Onog dana kada se vrate, neka legnu ničice na pod oratorijuma i neka se mole za
oproštaj svih grehova koje su možda počinili na putu.
Kanonik svetog Benedikta, poglavlje 67.
Crnozub je u životu video samo dva grada: Valanu, sagrañenu od drveta i
kamena, i Hanegan Siti, sagrañen od drveta i blata. Sveti grad, Novi Rim, bio je
sagrañen od starih delova starih gradova; bila je to mešavina starog i novog,
sličnija opatiji nego gradu, sa tvorevinama od cigle i kamena sagrañenim na
preñašnjim tvorevinama od cigle i kamena, sve pomešano i pokriveno drvetom,
travom i slamom. Sve je bilo zapaljivo, sve gorivo i sve je, činilo se Crnozubu,
gorelo.
Nalazio se na širokoj, pravoj ulici sa gomilama krša i patrljcima kula, 'visokih
kula', na obe strane. Isprva je bio sâm, ali što je više odmicao na istok, prema
suncu koje se dizalo na nebu i dalje od vatre, na ulicama je sretao više uplašenih,
zanemelih ljudi. Crnozub je osećao neočekivanu, neželjenu bliskost sa ovim
preplašenim travojedima koji su iznenada počeli da se pojavljuju iz podruma i
ruševina zgrada (baš kao i on), vukući svoje jadne prnje, suñe, životinje i decu
sa sobom. Svi su napuštali grad.
Iza njega, u daljini, čuli su se pucnji, retki i mukli. Ako je u gradu bilo Nomada,
nisu se pokazivali. Nije bilo ratnih konja, već samo mula i starih ponija. Psi su
bili samo lutalice.
Ljudi u bekstvu bili su sablasno tihi. Bilo bi ljudski da se čula vika i plač, ali
Crnozub nije čuo ništa od toga; činilo mu se da ga je prozor njegove podrumske
ćelije odveo u svet gde su samo deca plakala ili se žalila. Odrasli su bili tmurno
nemi, posrćući napred. Možda su mislili da će ih odati naglasci, ili da više nema
šta da se kaže.
Novi Rim je goreo.
Crnozub je bio spreman da dočeka pogubljenje, tako da više nije osećao ni glad.
Nečija ruka ga povuče za rukav - detinja ruka - i on se nañe, u sledu koji nije
razumeo niti ga je bio potpuno svestan, u grupici ljudi koja je izvlačila uplašenu
mulu uz stepenice iz podrumske prostorije. Kako se našla tamo, kome je
pripadala i kome je bila potrebna - bila su to pitanja koja su pripadala drugoj
stvarnosti. U tom trenutku bila je stvarna samo potreba da pomogne da nateraju
užasnutu životinju da se popne uz uske stepenice.
Mula sledećeg trenutka pobeže u sve gušću gomilu ljudi, a njen vlasnik - i dete -
pojuriše za njom; Crnozub je malo hodao, malo trčao za njima. Vetar se pojačao,
i sada se na zapadu, iza njih, video zid plamena.
Četiri muškarca i četiri žene, potpuno nagi i držeći se za ruke, provlačili su se
kroz gomilu, histerično pevajući. Crnozub se trudio da ne gleda u grudi žena, ali
nije mogao da skrene pogled. To što je osećao nije bila želja, već neko drugo,
gotovo zaboravljeno osećanje: glad ili nada. Pored njega protrčaše dva čoveka u
uniformama, sa repetirkama, zatim još dvojica, trčeći ukorak. Prizor je bio
gotovo komičan. Crnozub skinu šešir i sakri ga ispod mantije. Mula koja je bila
pala, još upregnuta u kolica, srceparajuće je vrištala, pokušavajući da se
podigne. Jedan bok joj bio je umrljan krvlju.
Vatra je bila bliža, ili toplija, ili oboje. Na kraju ulice dizao se plameni zid, viši
od 'visokih kuća'. Crnozub je sada imao dve senke, jednu koja se kretala ispred
njega, i drugu iza.
'Žarim i palim', pomislio je, setivši se plavog i zlatnog motoa na kočiji šarfa
Skakavaca.
Farmer se nagnu nad mulom i potegnu nož. Crnozub ga zaustavi, uhvativši ga za
mišicu. "Pusti je da živi", reče na crkvenom.
"A?" Farmer se zagleda u Crnozubovu mantiju, pa preseče vezove koji su
sputavali mulu. Mula odšepa, njišteći, i farmer ponovo zataknu nož za pojas.
"Pomoći ću sa kolima", reče Crnozub na skakavačkom. Ponovo je stavio šešir na
glavu i pogurao.
Bila su to kola sa dva točka slična onima što su ih imali Skakavci, puna kućnih
predmeta i otpada - uključujući i prastaru, sićušnu ženu crne kože; nosila je dva
mačeta i ljubila ih, prvo jedno pa drugo. Crnozub je gurao, a farmer vukao, a
onda im se pridružiše još dva čoveka, ubacivši svoje stvari pozadi, pored
staramajke. Svi su govorili skakavački, pomešan sa crkvenim i ponekom reči
ol'zarškog. Bežali su na istok, prema Velikoj Reci.
Crnozub je ostao ceo dan sa farmerom i kolima. Zvao se Čupač Kose; nije se
znalo da li je to opis, ili priznanje. Čovek je bio ćelav. Bio je toliko samilostan,
deleći svoju hranu i vodu sa Crnozubom, da je ovaj zaključio da je hrišćanin,
dok nije saznao da ga je farmer zbog njegovog crvenog šešira smatrao za
vojnika. Iako je živeo u svetom gradu, nikada nije čuo za crkvu. Za farmera su
postojale samo dve grupe ljudi: farmeri i teksarški vojnici. Iako je bio njihove
krvi, za njega su Skakavci, i Nomadi uopšte, 'narod', poreklom sa ravnica 'gde
drveće ne ide', bili niža bića, ili možda viša. Elementarna kao stado ili oluja.
Iako je pobegao iz svoje podrumske tamnice, Crnozub se i dalje osećao
zarobljeno, izmeñu vatre na zapadu i još nevidljive reke na istoku. Dim je do
podneva pojeo i samo sunce, i na ulice je pala zastrašujuća crvenkasta pomrčina,
nalik na pogrebni pokrov. Reka izbeglica narasla je u bujicu, koja se valjala na
istok. Ulice su postale šire i u isto vreme zagušene izbleglicama, sve farmerima.
'Visoke kuće' ovde su na istoku bile još više, i nije bilo drveća; Crnozub nije
mogao da zamisli da će mu nedostajati.
Bilo je pozno popodne kada su stigli do reke. Crnozub isprva nije znao šta se
nalazi ispred njega. Gomila ljudi počela je da se zgušnjava, a zatim da se
komeša, okreće nazad. Na zapadu je bila vatra, kao i na severu. Nakratko
nastade pometnja, panika, i Čupač Kose se izgubi u gomili. Crnozub načas
pomisli da čuje poznato škripanje kola, a onda ga ponovo izgubi. Zatvorsko ćebe
je, na sreću, bilo kod njega.
Padao je mrak. Izuzev dece koja su plakala, izbeglice su ponovo bile neme,
komešajući se na mestu, donoseći odluke u nekom sporom, nesvesnom procesu,
kao da je reč o džinovskom crvu. Glavna struja tada skrenu na jug, prateći obalu
reke u pravcu koji je vodio iz grada. Pretpostavivši šta ih je skrenulo, Crnozub
se pope na niski kameni zid. Na zidu je stajalo još nekoliko ljudi, gledajući kao i
on u Veliku Reku.
Crnozub nikada nije video, niti mogao da zamisli, toliku količinu vode. Bila je
to drugačija tvar od vode koju je viñao u planinama ili Ravnicama. Nije
žuborila, vrtložila se ili padala. Ležala je kao ploča mutnog stakla, smeña i
srebrna. Bila je to ravnica od vode. Činilo mu se da može da preñe pešice preko
nje, ali je znao da je to samo opsena.
Proguravši se pored ostalih, Crnozub poñe duž vrha zida do srušenog pristaništa
na ivici vode. U vodi su plutali čamci. Pre toga je od čamaca video samo skele
ravnog dna na Crvenoj Reci, ali je prepoznao ove. Bile su to barže, neke sa
kućicama sa dimnjacima i prozorskim staklom, i dugačkim motkama pomoću
kojih su upravljali njima na vodi. Ljudi na palubama i krovovima posmatrali su
kako gori grad. Čamci su pravili male krugove u struji, posmatrajući požar i
možda čekajući da kasnije pristanu radi pljačke. Nekoliko izbeglica pokušalo je
da otpliva ili dogazi do čamaca, ali su ih odbili motkama.
Ispaljeno je nekoliko hitaca. Ljudi na baržama bili su u ritama, isto kao farmeri,
ali je Crnozub pretpostavljao da su sa druge obale.
Vatra se primicala. Sa vode je izgledala gotovo lepo; vatra, najlepši od četiri
elementa na svetu, ali istovremeno i element pakla. Crnozub pronañe kutak na
kraju pristaništa i umota se u zatvorsko ćebe; umesto da ga greje, sada ga je
štitilo od toplote. Ispod zida plamena i dima video je reku izbeglica kako
promiče duž obale na jug.
"Koliko ih je", promrmlja. Čovek pored njega ispusti zvuk kao da potvrñuje.
Nosio je dugačku pušku, ali ne repetirku. Bila je to jedna od onih pušaka što
ispaljuju oblutke kroz debelu gvozdenu cev. Crnozub se iz nekog razloga osećao
bezbedno pored njega. Nije imao želju da se ponovo pridruži izbeglicama i poñe
na jug.
"Mogli su da brane grad", prošapta, i čovek ponovo ispusti zvuk kao da se slaže.
Mogli su, pomisli Crnozub, ali nisu hteli. Novi Rim nije bio njihov grad. U
njega su ih poterali teksarški vojnici, a plamen ih je sada terao iz njega. Tek
poneki od njih bio je naoružan, i to prastarim oružjem, od vrste koja je ubila
šarfovog šamana.
Možda je upravo čovek koji je stajao pored njega ispalio taj hitac.
Vetar je zavijao, dižući zapenjene talasiće na vodi. Duvao je sa istoka, privučen
vatrom koja je besnela u gradu. Kada se približilo veče, bujica izbeglica
pretvorila se u potok, a zatim u potočić, koji su uporno tekli pored obale na jug,
prema Teksarkani, kao da ih sve vuče neka iskonska, nagonska težnja. Kasnije
te večeri, njihove vatre će se videti na niskim uzvisinama na jugu. Ali tada je
Crnozub već spavao. Spavao je satima, sâm na kraju pristaništa. U zoru je požar
već bio gotovo zamro.
Novi Rim je bio spaljen.
Probudio ga je miris hrane. Spavao je umotan u svoje zatvorsko ćebe, naslonjen
na drveni stub na kraju pristaništa. Da je vatra nastavila se približava, stigla bi
duž pristaništa do njega i progutala bi ga zajedno sa ostatkom sveta. Ali bio je
pošteñen. Bio je skinuo čizme i sakrio ih ispod ćebeta; još su bile tu, kao i
njegov zucchetto, i u njemu tri pilule. Čim se uspravio u sedeći položaj, osetio je
da mu se vraća Hilbertova groznica. Ili je to možda bila glad? Danima ništa nije
pojeo.
Osetio je miris pržene ribe. Na kraju pristaništa, na blatnjavoj obali, bio je
privezan čamac. Pored čamca stajala je grupa ljudi, okupljenih oko male vatre.
Crnozub ustade, umotavši se u ćebe da sakrije monaške haljine. Meñu ovim
čamdžijama verovatno je bilo manje hrišćana nego meñu skakavačkim
farmerima, gde ih je gotovo uopšte nije bilo. Pored toga, sećao se tamničareve
primedbe, da antipapa spaljuje grad.
Nešto u obliku te grupe, njihovom držanju ili tonu razgovora govorilo je
Crnozubu da može bez straha da ih se pridruži. On im se, meñutim, oprezno
primicao, polako koračajući duž ivice drvene platforme.
Rekom dopluta leš koji su na površini održavali gasovi raspadanja. Žensko lice
se osmehivalo prema tkanju dima i neba. Crnozub skrenu pogled i zakorači u
mulj. Neko mu dodade komad ribe, umotan u veliko, meko lišće. Miris ribe bio
je tako opojan, tako zamaman da je morao da sedne da je pojede. Niko nije
obraćao pažnju na njega, niti mu je postavljao pitanja. Ljude oko vatre kao da je
ujedinila neka vrsta grube čovečnosti; svi su bili čamdžije i govorili su neko
narečje Ol'zarka koje je jedva mogao da razume. Pridošlice, dvojica ili trojica
sličnih njemu, uopšte nisu progovarali. Njihovo ćutanje kao da je bilo suštinsko
za jednostavno spokojstvo koje je vladalo.
Pošto je dovršio ribu, Crnozub pogleda oko sebe. Sada kada se dim raščistio,
mogao je da vidi velike stubove drevnog mosta i niske litice na suprotnoj obali.
Reka je bila nemoguće široka. Velika Reka, Mispi, ulivala se u more; koliko je,
onda, moralo da bude more? Ovde je već bilo više vode nego što je Crnozub u
životu video.
"Nomadi dolaze", reče jedan od čamdžija. Reč za Nomade u njihovom narečju
bila je 'ljudi konji'. Značenje njegovih reči bilo je: I zato mi moramo da bežimo!
Meñu čamdžijama nije bilo žena, ali je Crnozub ugledao nekoliko žena kako
hodaju duž obale, prateći pepeo i noseći puna naručja nečega što je ličilo na krpe
u kućice/kabine na baržama. Za njima su išle žene sa vrećama u kojima je nešto
zveckalo: možda zemljano posuñe?
Neko dodade Crnozubu još jedan komad ribe, a ubrzo i lončić vruće vode koja
kao da je bila neka vrsta slabog čaja. "Nomadi dolaze", reče žena koja je upravo
stigla u trku. 'Ljudi konji'.
Neko povika, i Crnozub i ostali 'gosti' uzmakoše dok je jedan od čamdžija
štapom rasturao vatru. Pre nego što je Crnozub shvatio šta se dogaña, barža se
okretala u struji. Ostali 'gosti' pored ugašene vatre brzo se raziñoše - i Crnozub
ponovo ostade sâm, sa čamdžijinom lončićem u ruci. Bio je spreman na to. Prvi
put u nekoliko dana, osetio je kako mu se javlja potreba, i sa zadovoljstvom je
pronašao skriveno mesto ispod platforme pristaništa, do same vode, i olakšao se,
a zatim se oprao i pošao u grad.
Pretpostavljao je da će Skakavci stići čim se smiri požar, da pljačkaju i siluju, i
da će sa njima doći i Smeñiponi sa Kurijom. Ali bilo je podne, a ulice su i dalje
bile prazne. Smotao je svoje zatvorsko ćebe, i sada se osećao izloženo i ranjivo u
mantiji i šeširu dok je skretao iz ulice u ulicu, čekajući da ga Nomadi pronañu i
odvedu do Smeñiponija.
Ali niko se ne pojavi. Bilo je kao da je sveti grad bio očišćen. Čak i leševi na
ulicama, pocrneli kao ugalj, izgledali su nekako pročišćeno, kao da je vatra
odnela svu njihovu trulež i ostavila samo ispražnjenu ljusku.
U gradu nije ostalo bogzna šta za pljačku. Vatra je progutala sve osim cigle i
kamena, i pretvorila grad ponovo u ruševine, kakav mora da je bio pre nego što
su ga Hark-Hanegani obnovili. Koliko puta su te cigle bile srušene? Koliko je
osvajača prošlo ispod ovog svoda i onog kamena? Sveti grad, sa svojom
mrežom ulica izmeñu pocrnelih gomila krša i kostura izgorelih zgrada, bio je
poput palimpsesta civilizacije i bede, pomešanih i meñusobno prožetih, gde je
jedno doba ležalo povrh drugog kao lišće, kao otpadno drvo, talog vekova dobar
samo kao gorivo za dvadesetominutnu ili dvadesetčetvorosatnu vatru.
Nije se pojavio nijedan Nomad - nijedan urlajući varvarin da pretražuje srušeno i
zadimljeno sedište sveg hrišćanstva. Nije bilo pucnjave, vike, njiske konja,
pomamnog smeha i uzvika zadovoljstva i krikova patnje. Veliki požar sa sobom
donosi primirje u prirodnom poretku stvari, nepokretno središte; za njim ne
dolaze čak ni lešinari. Leševi na koje je Crnozub nailazio na svakom uglu ležali
su u smirenom dostojanstvu dok ih je obilazio. Bilo je lešinara, ali visoko na
nebu, sličnih podignutom pepelu.
Nije bilo teško pronaći Svetog Petra. Krov je bio izgoreo i propao, ali je dimom
zaprljana kupola i dalje stajala iznad ruševina. Najveći deo unutrašnjosti bio je
uništen. Crnozub je seo u njen zadnji deo, u jedan od dugih redova klupa koji su
preživeli lutriju razaranja. Pomislio je kako je čudno to šta su vreme i vatra
štedeli, a šta gutali. Iz detinjstva se sećao samo nekoliko stvari - teških meseci
meñu Nomadima i prvih dana u opatiji. Ali otada su prošle godine, ostavivši iza
sebe samo pepeo, kao što su dugačke hrpe sivog pepela ispred njega označavale
mesta gde su se nalazili redovi klupa od hrastovine. Tamo gde je bila izgorela
klupa, ponekad bi preostalo postolje. Crnozuba su ona podsećala na ostatke
Magne Civitas, spaljene do temelja pre više od hiljadu godina. Neki njeni delovi
ostali su gotovo neoštećeni: crkva, na primer; drugih se niko nije ni sećao.
Prvi put u više meseci, Crnozub je sklopio oči i počeo da se moli; ne u nevolji,
već zato što je hteo. Kada je završio, ostao je na kolenima. Osećao je Hilbertovu
groznicu kako mu se vraća, kao stari prijatelj. Pozdravio je njen povratak - jer je
Edreja ponovo bila tu, u vodopadu koji nije bio voda koja nije padala. I Amen
Pirgavopero je bio tu.
Amen Prvi, sa svojim osmehom pume...
Amen ga je drmao za rame. Ali to nije bio on, već Amen Drugi. "Nimi, jesi li to
zaista ti? Mislili smo da si mrtav!"
"Ovo pred vama je moja crkva", reče Smeñiponi. Njegova kosa je nestala, a oči
su zurile iz tamnih duplji. Čak je i riña brada Crvenog ðakona bila uglavnom
bela. Svuda oko bazilike, veliki otvori prozora gledali su na ruševine. Napuštene
ulice bile su tihe, i čulo se samo zavijanje pasa, u velikoj daljini.
"Oh, Bože, Skakavci!" Smeñiponi kleknu i zaprlja ruke pepelom, pa ih podiže
prema čañavoj kupoli. "Kakva sam bio budala, Nimi! Verovao sam
Skakavcima!"
"I Sveti Ludak im je verovao, sveti oče", odgovori Crnozub. "I Sekira!"
"Verovao sam da će se Bram dobro boriti", reče Vušin. "Tako je i bilo, pre nego
što su počela dezerterstva."
"Moguće je", reče papa, "da nije bio u stanju da kontroliše svoje ratnike kada su
jednom osetili borbeni zanos - zoru ispod Praznog Neba, kako to zovu." On
obrisa ruke o svoju zaprljanu belu odoru; preko nje je nosio pištolj na
repetiranje, u futroli preko ramena. "Osim toga, ratnici Skakavaca ne osećaju
ljubav prema svetim mestima crkve."
Vušin ustade, i dalje u pletenoj tunici i sa širitima general-narednika koje je
Smeñiponio dao da se naprave za njega. Izgledao je potišteno. Crnozub nije bio
iznenañen. Svi Vušinovi prijatelji iz žute garde bili su ili mrtvi ili na jugu sa
magisterom Dionom i Qoesach dri Vordarom. A njegov gospodar, Smeñiponi,
izgledao je slabiji nego ikad; izgledao je propalo.
"Nimi", nastavi da govori Smeñiponi. "Pogledaj šta sam uradio sa svojom
crkvom. Iako taj tron nisam želeo za sebe. Pogledaj šta je ostalo od nje."
"Niste vi..." poče Crnozub, ali nije mogao da dovrši. Ko je drugi, ako ne on?
Smeñiponi je okupio Tri Horde, naoružao ljude repetirkama, poveo ih preko
mora trave prema Novom Rimu - i na kraju im rekao da ne pale vatre.
ŽARIM I PALIM, pisalo je na kočiji Eltura Brama. Nije ništa krio. 'OĆEŠ
ðAVOLA, odgovorio je papa.
Hoćeš ñavola - osvrni se, i vidi jesi li ga dobio.
Smeñiponi položi šaku na Crnozubovo čelo, ostavivši mrlju od pepela. "Izgleda
da ti je popustila groznica, Nimi", reče.
"Preboleo sam je", reče Crnozub. "Zarobili su me i dali su mi neke pilule, iste
koje Teksaršani koriste južno od Nedi En. Ali sam ih gotovo potrošio."
"Nisi vruć."
"Osećam je", reče Crnozub. "Vidim je kako dolazi. Kada sam u groznici, vidim
devojku, Edreju. I starog papu, Amena Pirgavopera. Baš su maločas bili sa
mnom, pre nego što ste se pojavili." Nije više osećao potrebu da laže pred
Smeñiponijem; i sa tim je bilo gotovo. "Bilo mi je drago što ih vidim."
"Vidiš li ih sada?" upita Smeñiponi.
"Ne, naravno. Groznica nije tako jaka."
"Groznica nije tako jaka", ponovi Smeñiponi. Činilo se da je rasejaniji nego pre.
Sledećeg trenutka trgnu pištolj iz futrole. "Čuješ li to, Nimi?"
"Šta, vaša..."
"Pssst!"
Vušin isuka kratki mač iz pojasa; dugačak mač je ostavio u čeličnim koricama.
Nekoliko sekundi kasnije, Crnozub začu ono što su čuli stari ratnik i Smeñiponi.
Bat kopita na kamenim pločama, zatim na stepenicama, pa na drvetu - zvuk je
sada odjekivao 'u' katedrali.
Bio je to Crne Oči, nomadski dvostruki agent koji je nakratko bio zarobljen u
ćeliji preko puta Smeñiponija i Crnozuba u zoološkom vrtu Hanegan Sitija. Bio
je odeven u kompletnu nošnju ratnika Divljih Pasa i jahao je ponija riñana.
"Vaša svetosti", sarkastično je pozdravio. Klimnuo je glavom Nimiju, i pravio se
da ne primećuje Vušinov pogled - i mač.
"Skloni to", reče Smeñiponi, blago - iako je i dalje držao pištolj u ruci. Vušin
skloni kratki mač, ali zadrža ruku na balčaku dugačkog.
"Šta radiš ovde? Mislio sam da si sa carem, u Hanegan Sitiju." Smeñiponi se
uspravi, nastojeći da izgleda zapovednički. Činilo se da Crne Oči nije bio mnogo
zaplašen time.
"Kao uhoda", reče Nomad. "Kada je gospodar Tri Horde došao na jug, sa
tankovima i vojskom muta, prešao sam Crvenu Reku da im se pridružim. Ali
bitka je izgubljena. Haneganovo oružje govorilo je suviše bučno i suviše brzo.
Mute su pobegle nazad u svoju dolinu, aveti su na putu u Sakaminte, a ratni šarf
Tri Horde vraća se kući."
"Hoengan Ozle?" Smeñiponi je izgledao potreseno. "Qoesach dri Vordar se
vraća kući?"
"Vidžas zovu", reče Nomad. Njegov poni je poigravao kopitama u pepelu klupa,
kvareći njihove pravolinijske gomilice. "Teksaršanin Drveni Nos pali naše
kolibe, ubija naše žene i krade naše konje. Vraćamo se tamo gde je kratka trava.
Ovde sam samo da se postaram da niko od dece Žene Velikog Neba ne ostane u
gradu kada stignu travojedi. I vi treba da poñete. I vi ste njeno dete, a ona vaša
majka, svetosti. Teksarška konjica je na putu ovamo."
"Sa juga?" Papa pokaza pištoljem. "Iz Hanegan Sitija?"
"Sa severa takoñe. Sa mora trave. Ostavićemo im njihov grad. Srećno, vaša
svetosti."
Bučno je odjahao, uz odjek kopita, a Smeñiponi pade na kolena, proklinjući
sudbinu. "Vexilla regis inferni produent!"
"Šta kaže?" šapnu Vušin.
"I ukazaše se stegovi kralja paklenog", reče Crnozub.
"Ovo nije njihov grad", promrmlja Smeñiponi. "Nikada ga nisu želeli!" Pogleda
uvis, u nebo, ali vide samo pocrnelu kupolu, i baci svoj pištolj u pepeo.
U središtu uništenog svetilišta, tron svetog Petra ostao je nekim čudom
neoštećen. Iza njega je stajao oslikan drveni kip svete Device, takoñe neoštećen.
Crnozub i Vušin nemo su pratili Smeñiponija koji je stupao prema prestolu,
zaobilazeći krš. Smeñiponi zastade ispred prestola i osmotri ga pre nego što je
prikupio odoru i seo. Njegova pegava koža bila je zategnuta, a ispod prljave bele
kapice provirivali su tanki pramenovi sede kose. Preko ramena je i dalje je nosio
praznu futrolu.
"Izvolite."
Vušin pokuša da mu doda papsku krunu, ali Smeñiponi odmahnu glavom, i Žuti
Ratnik je spusti u pepeo u podnožju prestola. Padao je mrak. Crnozub je bez
teškoća pronašao još upaljeno ugljevlje kojim je zapalio nekoliko sveća.
Postavljene iza prestola, osvetljavale su samo lice Device, a i njega tek
delimično.
Smeñiponijeve oči bile su sklopljene kao da se moli, i Crnozubu je bilo drago
zbog toga. Gledati u njih bilo je kao gledati u prozor kuće koja gori.
Vušin je čučao pored prestola svetog Petra, oslonjen na korice dugačkog mača
koji je i dalje nosio pripasanog na boku. Crnozub tada shvati da je i on, iako je
bio vitalan, takoñe starac. Kretao se bez živosti i lakoće.
Primirje koje je donela vatra bilo je okončano. Crnozub na ulici vide psa kako
tera lešinara sa pocrnelog tela; psa zatim otera svinja. Njegova stara prijateljica?
Drugi pas se zaustavi na ogromnim, otvorenim dverima i pogleda u baziliku u
zamirućoj svetlosti dana. Onjušio je zadimljeni vazduh, popišao se na bronzana
vrata i otrčao u sve gušću tamu.
Ulicom proñe konj bez jahača, iz čije je uzengije visio deo ljudske noge.
"Slava tebi, Svevišnji." Bio je to slab i umoran glas Ilaje Smeñiponija, Amena
Drugog, koji je govorio kao da uslišuje zahtev Jovove žene da prokune Boga i
umre. "Mislim da čujem teksaršku konjicu. Crnozube, učini pametnu stvar i beži
da sačuvaš glavu."
"Bio je to samo konj bez jahača", reče Crnozub. Ali ipak načulji uši i zaista začu
nešto u daljini. Nije samo čuo, već i osećao: potmulu, nerazgovetnu tutnjavu
koja je podsećala na daleku grmljavinu.
"Više ih ništa ne sprečava da uñu u grad", reče Vušin.
"A vi, gospodaru..." Crnozub je bio zbunjen. "Kuda ćete vi?"
Smeñiponi kao da nije čuo njegove reči. Crnozub pogleda kip Device iza
prestola svetog Petra. Ona mu isplazi jezik. Bio je crn i račvast.
Groznica se vratila, pomislio je. Pogledao je oko sebe, tražeći Pirgavopera i
Edreju, saputnike u njegovom delirijumu, ali ih nije video.
Smeñiponi se takoñe okrenu i pogleda u Devicu. Oči mu sinuše. "Znači, došla si,
konačno."
"A?" upitaše Crnozub i Vušin istovremeno.
"To je majka, majka noći i noćnih kobila, i snovi."
"Gospodaru?" Crnozub uhvati papu za ruku.
"Pogledajte je!" Smeñiponi otrgnu ruku i pokaza prema Devici. Sa njene donje
usne spuznu nešto mračno.
"T-to je crv", zamuca Crnozub.
"Noćna Veštica! Moja prava majka!" reče Smeñiponi. "Crnozube, beži dok je
vreme. Tvoja odanost prema meni ovde prestaje. Poslušaj me: idi!"
Crnozub zakorači unazad. "Zašto bih sada počeo da poštujem svoje zavete
slušajući vaša nareñenja?"
Smeñiponi se slabo nasmeja, ali ponovi. "Idi. Živi kao pustinjak i uči one koji ti
doñu o Bogu. Budi ono što jesi. To je poziv za koji te je stvorio."
Crnozub je čuo topot kopita u daljini, koji se pojačavao.
"Odlazi!"
Vušin je i dalje čučao pored prestola, sklopljenih očiju kao da se moli. Iza
prestola, Devičino lice sijalo je na treperavoj svetlosti sveća. Na usni joj se
zaista uvijao crv. Ili jezik koji je palacao. Račvast i crn. A možda je to samo bila
senka sveće. Ora pro nobis nunc et in hora mortis nostrae!
Iza prestola nalazila su se vrata. Na pola puta do njih, Crnozub začu resko sssss
nalik na uzdah. Prepoznao je zvuk Vušinovog mača koji je klizio iz korica. Začu
mrmljanje na latinskom. Na njegovo iznenañenje, taj poslednji pravoreni papa
govorio je veruju. Uprkos želji da što pre ode, Crnozub zastade i osluhnu.
Počelo je kao Nisejino veruju: "Verujem u Boga, svemogućeg oca, stvoritelja
svega na nebu i zemlji, svih vidljivih i nevidljivih stvari, i u jednog gospoda,
Isusa Hrista..." ali pre nego što je Smeñiponi završio, molitva preñe u
Atanasijevo veruju: "i u jednu svetu katoličku i apostolsku crkvu van koje nema
spasenja niti oproštenja grehova - unam sanctam Ecclesiam Romanum etiam
Apostolicam, extra quam neque salus est neque remissio peccatorum..."
"Sada?" bio je to Sekirin glas.
Crnozub je stajao, ne usuñujući se da se osvrne. Začu šuštanje svile. Začu
Smeñiponijev potvrdni glas dok se spuštao na kolena u podnožju prestola. Šapat
mača koji je sekao vazduh završio se u mesu i kosti, i zvuku kotrljanja glave i
prskanja tečnosti po podu.
Crnozub potrča prema izlazu što je brže mogao. Već je bio nadomak vrata kada
Vušinov drhtavi glas doviknu za njim. "Pomozi mi, molim te, pre nego što
odeš!"
On ponovo zastade, i ovaj put se okrenu. Ugleda Sekiru kako sedi na podu pored
tela. Vušin je bio izvadio drugi mač, onaj kratki, i držao ga uperenog u donji
stomak. Dok je jednom rukom polako pritiskao, drugom rukom dohvati
okrvavljeni dugački mač sa pod i baci ga prema monahu. Mač pade nekoliko
koraka ispred njega, zazvonivši kao zvono na kamenom podu.
Crnozub zakorači preko njega, odmahujući glavom. Dugačkim koracima priñe
ratniku. "Ne!" reče vatreno. "Zar hoćeš da napustiš svog gospodara?"
Vušin pogleda gomilu krvave svile pokraj sebe, mrko osmotri Crnozuba i
pritisnu mač u stomak dok nije linula krv. On zastenja, zastade i ponovo pogleda
Crnozuba, preklinjućim pogledom.
Nimi uze dugački mač, ali umesto da ga podigne za udarac, nasloni se na njega
kao da je štap. "Neprijatelj tvog gospodara i dalje živi", reče on. "Raspori sebi
trbuh ako hoćeš, Vušine, ali pre toga hoću da te čujem kako izgovaraš 'Živeo
Filipeo Hark' ako želiš da ti pomognem da umreš."
Vušin izvuče sečivo iz mesa i procedi nešto na nepoznatom jeziku, očito kletvu.
Crnozub kleknu da ispita ranu. Obilno je krvarila, ali se činilo da nije prodrla
duboko u stomačnu šupljinu. Pomogao je starom ratniku da ustane, pa ponovo
kleknu i otcepi komad bele svile sa papinog ogrtača i dade ga Sekiri da ga
pritisne na ranu.
Vušin uze Smeñiponijevu glavu i položi je pored tela; zatim pokri oboje
zatvorskim ćebetom. Verovatno je bio zaboravio da je Crnozubovo.
"Zar ga nećemo sahraniti?"
Vušin odmahnu glavom. "Tražio je da ga ostavim ovako. 'Ostavi me Bureganu,
Borbenom Lešinaru."
"Njegovoj nevesti", reče Crnozub. Potražio je pogledom Noćnu Vešticu, ali to je
ponovo bila Devica, sa svojom objasjanom bebom i blagim osmehom. Gledajući
nepomično obličje Smeñiponija, mrtvog pod ćebetom, osetio je neobičnu
ravnodušnost. Veliki deo njegovog života posle odlaska iz opatije prošao je u
službi ovog praktičnog čoveka. Ali kome je, ili čemu, služio Smeñiponi? Zna li
iko od nas, konačno, šta znači služiti? - pitao se Crnozub. I odmah se oseti
postiñeno. Zar nije i sâm bio brat albertijanskog reda svetog Lajbovica? Zašto je
toliko dugo težio da bude osloboñen zaveta, ako oni ništa nisu značili?
Topot kopita je postao bučniji i odjekivao je na trgu ispred katedrale i na niskim
i širokim stepenicama. Crnozub na trenutak požele da iziñe na ulicu i preda se.
Tako bi dobio pilule koje su mu bile potrebne, a možda i smrt.
Ali ne. Povrativši prisebnost, Vušin vrati dugački mač u korice. Crnozub poñe
za njim prema sporednom izlazu iz Katedrale. U Svetom Petru više nije bilo
posla za njih. Psi su se vraćali u grad, privučeni mirisom sveže krvi i umiranja.
Gde je to bilo zapisano: I psi proždraše Izabelu u polju Izrahiljevom...
Prateći Vušina niz uličicu prema reci, Crnozub je slušao topot kopita ispred
katedrale Svetog Petra, a malo potom i uzbuñene glasove nad telom Amena
Drugog.
32.
Oni su sada sposobni, samo uz Božju pomoć, da se sami odupru porocima puti i
sopstvenim nečistim mislima.
Kanonik svetog Benedikta, poglavlje 1.
Sutradan, i dan posle toga, padala je kiša. Nebo je bilo nisko i teško, nimalo
nalik na blistavo Prazno Nebo nad pačnjacima, i Crnozub je osećao kako ga
pritiska, čak i više nego kiša, koja je samo uporno rominjala. Išao je za
Vušinom, a ovaj je pratio mali karavan kola i stoke koji je putovao prema
narodu Vašita. Bilo je to nezainteresovano društvo, ali bolje nego da su putovali
sami. Farmeri su govorili izvitopereni oblik skakavačkog, pomešanog sa
ol'zarškim koji je bio opterećen staroengleskim crkvenim; Crnozub je
pretpostavljao da je to bio lokalni govor u Novom Rimu. Isprva ga je sa
teškoćom razumeo i bio je iznenañen otkrićem narečja koje je bilo tako bogato
izvorima i uticajima i tako lišeno finesa i nijansi, iako je za takav utisak bilo
možda krivo njegovo slabo snalaženje, ili sam način na koji su ga koristili
farmeri.
U grupi je bilo malo žena. Činilo se da je voña karavana bio čovek, ili avet
(Crnozub je pretpostavljao da je avet), po imenu Farfen. Imao je kćer, prelepu
devojku ako se izuzmu njene ogromne uši mute, kao i šake koje su iz nekog
tajanstvenog razloga uvek bile umotane u krpe. Farfen ju je držao u kolima gde
je po čitav dan šila i pevala, dok je noću (Crnozub je bio užasnut ovim
otkrićem), kada su kola bila postavljena u krug sa ostalima pored blatnjavog
puta, seksualno zabavljala oca.
Sveti grad sada je bio daleko iza njih, i dalje u plamenu, kao mrlja na
severoistočnom obzorju koja je bila vidljiva samo kada bi se niski oblaci malo
razišli. Vojska koja je otišla na jug sa Hoenganom Ozleom bila je poražena, i
sve slabija struja izbeglica koja se kretala na jug mešala se sa sve jačom strujom
ljudi koji su bežali na sever. Na uskim potezima druma podsećali su na veliko,
sporo stado koje luta bez cilja. Na ovim mestima kolona je napuštala drum i
putovala još zelenim poljima, koja su se pod točkovima i kopitama i nogama
ubrzo pretvarala u kaljugu. Iako su svi govorili razna narečja skakavačkog, nije
bilo teško razlikovati nomadske ratnike i Haneganove polucivilizovane farmere:
meñu beguncima na sever bilo je mnogo ranjenih i mnogo onih koji su i dalje
bili naoružani. Bilo je i onih koji su zadržali konje, i ti ljudi su u nekoliko prilika
sa uznemirujućim besom posmatrali Crnozubovu svešteničku odeću.
"Hajde, Nimi", govorio je Sekira svaki put kada bi Crnozub pokazao znake želje
da se raspita o Qoesachovoj kampanji. Žurio je da stigne u Hanegan Siti. Pošto
je Crnozub odbio da bude njegov keisaku i pomogne mu da se raspori, stari
ratnik je ponovo pronašao razlog da živi. Crnozub je pretpostavljao, iako nije
želeo da pita, koji je to razlog. Sekira je imao neobičnu sposobnost da danima
pešači bez hrane i da pri tom ne izgleda izgladnelo. Crnozub, koji je zadržao
monašku ljubav prema večeri, nije mogao da se pohvali time; ali pošto je
pomagao kada bi se zaglavila kola, bio je dobrodošao kod vatri gde su se delili
mršava večera i doručak.
Reka je sada bila uspomena koja je ostala negde na istoku. Zamenili su je
nizijski potoci, svakog dana barem dva koja je bilo potrebno pregaziti, i obično
gotovo preduboka za to. Na svakom prelazu nailazili su na gomile nesahranjenih
leševa, nagomilanih u grotesknim položajima kao da se oblikuju iz zemlje,
umesto da bude suprotno. Izbeglice su prolazile pored njih pretvarajući se da ih
ne primećuju, nareñujući deci da ne gledaju u njih. Ali deca su uvek bolje
shvatala rat nego odrasli. Smrt ih je samo površno zanimala i nije izazivala
opčinjenost i užas kao kod odraslih koji su gotovo mogli da čuju lepet njenih
krila.
Nebo iznad njih bilo je crno do tačaka koje su kružile.
Verna Buregan.
Farmeri-aveti sa kojima su putovali Crnozub i Sekira nisu pokazivali da im
smetaju Crnozubova tonzura i mantija, pa čak ni zucchetto, koji je nosio
obešenog na leñima. Ali njemu to nije bilo dovoljno da prestane da brine.
Koliko mu je bilo poznato, još je bio pod smrtnom kaznom koju mu je izrekao
Hanegan. Smrtna kazna pomogla mu je da dobije Hilbertove pilule koje je bio
gotovo potrošio. Pošto je napustio Novi Rim sa tri pilule, morao je da smanji
dozu na jednu dnevno. Uzimao ju je ujutru, sa kukuruznom kašom. Bile su mu
ostale još dve kada je video tri monaha, razapeta pored puta. Bilo je nemoguće
odrediti da li su to učinili teksarški vojnici ili besni Nomadi, lišeni obećanog
pljačkanja Hanegan Sitija. Buregan su se već bile počastile, i tela su bila gotovo
oglodana.
"Idemo", rekao je Sekira, i pošto se na brzinu pomolio, Crnozub je požurio da se
pridruži saputnicima. Želeo je da sahrani mrtve, ali ne i da im se pridruži. A
najmanje od svega je želeo da ostane sâm.
Sledećeg dana uzeo je svoju pretposlednju pilulu. Tog popodneva naišao je na
još dva sveštenika, obešena na motke pored blatnjavog puta. Činilo se da su ih
prvo obesili, pa zatim kamenovali i načičkali strelama, što je ipak bila milosrdna
smrt. Lica su im izgledala gotovo vedro, kao da su upravo prošli kroz dveri
smrti. Crnozub ih je dugo posmatrao. Izgledali su mu poznato, ali ne njihova
lica, iako svi ljudi uistinu liče; delovali su mu sasvim drugačije od prečasnog
kardinala Crnozuba Svetog ðorña, ñakona od Svete Mejzi, u ovo vreme o kome
je on sve češće razmišljao kao o sutonu svog života (iako se taj suton prilično
otegao). Izgledali su mu onako kako monasi treba da izgledaju, razapeti na krstu
života. Njihov svet nije bio ovaj. U tome je bilo nečeg nadahnjujućeg.
"Hajde", reče Sekira.
"Idi ti", reče Crnozub. "Stići ću vas." Nahrani gladne, obuci nage, pokopaj
mrtve. Pozajmio je Vušinov kratki mač i upotrebio ga da zakopa monahe pored
puta, dovršivši posao kamenjem i prutovima. Kada je završio, već je bio mrak.
Da ne bi sâm putovao noću, prespavao je u plitkoj zemljanoj pećini pored puta,
posluživši se svojim blatnjavim šeširom kao jastukom.
Sledećeg jutra progutao je poslednju pilulu i iskusio, sâm samcijat pod vedrim
nebom, gotovo izbezumljujući užas. Žurio je ceo dan, nadajući se da će sustići
farmere-aveti i Sekiru. Malobrojni begunci koje je sreo usput podozrivo su ga
posmatrali, ali su ga ostavili na miru. Ali njemu su na pameti bili razapeti
monasi, i plašio se. Sakrio je crveni šešir ispod jednog žbuna, a nešto kasnije tog
dana iskoristio priliku da se otarasi mantije, zamenivši je pantalonama i tunikom
farmera koga je neko položio pored puta, gotovo nežno i ne tako davno.
Crnozub ga je sahranio i uzeo mu odeću. Pokopaj mrtve, obuci nage.
Bilo je lako ukloniti zucchetto, ali ne i grubu, smeñu, lajbovičku odoru. Posle
nekoliko treutaka oklevanja, smotao ju je u svežanj i poneo sa sobom. Osećao se
kao hodočasnik ili kao da je ponovo običan prepisivač.
Pod vedrim nebom, istačkanim lešinarima, napredovao je prema jugu i zapadu.
Sa njim je putovala Hilbertova groznica. Crnozub nije osećao glad, a posle
nekoliko dana više nije imao ni proliv, ali ni snage. Na drumu je bilo sve manje
putnika, a oni koje je sreo govorili su ol'zarški ili uopšte nisu govorili. Reka
izbeglica spala je na nestalni potočić. Neki su bili prešli Veliku Reku, računajući
da će ih voda zaštiti od divljanja Filipeovih vojnika i njihovih nomadskih
protivnika, o kojima se i dalje govorilo kao o papinoj vojsci. Drugi su zašli u
šume da se sakriju, umru ili sačekaju susede ili roñake.
Crnozub nikada nije stigao povorku. Izgubio je Smeñiponija, a sada i Sekiru.
Kada je put došao do račvanja na zapad, pošao je u tom pravcu, ostavivši
jutarnje sunce iza leña, iako je znao da je Vušin verovatno pošao na jug, u
Hanegan Siti. Crnozub je žudeo za Praznim Nebom. Groznica mu je bila kao
sadrug, druga svest. Često je uzimala ljudski oblik, kao kada je prelazio jedan
potočić (ovi su bili sve plići što je više odmicao na zapad) i ugledao Pirgavopero
kako ga čeka na drugoj strani. Crnozub je radosno pregazio vodu, ali kada je
izišao na obalu, stari crnac sa licem pume više nije bio tamo. Drugi put je video
Edreju, na vratima napuštene kolibe. Opsena, ako je to bila opsena, delovala je
tako savršeno da ju je čuo kako peva dok se peo uz brdo prema njoj. Ali u kolibi
je pronašao samo nekog starca, mrtvog, sa bebom koja mu je plakala u naručju.
Sačekao je da beba umre pre nego što ih je oboje sahranio. Pokopaj mrtve.
Dani će još dugo biti suvi i vrući, a onda će doći kiše, najavljene sevanjem
munja, praćene grmljavinom, padaće u slapovima i pretvoriće puteve u kaljugu.
Hilbertova groznica bila je korisna, jer je omogućavala Crnozubu da putuje
miljama bez hrane. Ti dugi, grozničavi dani podsećali su ga na njegov Božićni
post kada je bio novak i kada je tragao za svojim pozivom i verovao da ga je
pronašao meñu albertijanskim prepisivačima u Svetom Lajbovicu. Zar nije?
Nedostajali su mu opatija i braća, sada kada je imao slobodu koju je toliko želeo.
Čak ga je i sâm papa razrešio zaveta. Ili je samo bio okovan u nove lance?
Idi i budi pustinjak.
Onog dana kada je ugledao svetog Lajbovica i Ženu Divljeg Konja, čitavo jutro
je putovao preko otvorenih pašnjaka izmeñu šumaraka. Brinuli su ga odmetnici,
jer je nedaleko od puta video nekoliko tek ugašenih logorskih vatri, iako ne i
ljude. Razmišljao je o tome da ponovo obuče mantiju, ali je ipak odustao od
toga. Čak i oni koji nisu mrzeli crkvu zbog onoga što je navodno učinila
njihovom svetu smatrali su da je bogata, te je i siromašni monah lako mogao da
postane žrtva drumskih pljačkaša.
Oko podneva jasno je osetio da ga neko prati. Osvrtao se svaki put kada bi se
našao na nekom višem mestu - ali je put bio pust, i prema jugu i istoku videle su
se samo leteće tačkice koje su bile lešinari. Bilo mu je drago kada je primetio da
je prešao onu teško odredljivu liniju posle koje su šume počele da ustupaju
mesto pašnjacima, ali nije mogao da se otrese utisaka da ga prate. Kada je
trebalo da preñe sledeći potok, postao je toliko opipljiv da se na drugoj obali
sakrio iza oborenog, kao leš bledog stabla sikomore, da osmotri.
I uskoro zaista ugleda kako bela mula sa crvenim ušima izbija na blatnjavu
obalu izmeñu drveća. Isprva je pomislio da je žena na leñima životinja Edreja,
sa blizancima koje mu je rodila ispod vodopada. Ali to je bila Fujoe Go, Dnevna
Devica. Daleko iza Edreje po lepoti, u naručju je nosila dva deteta, crno i belo,
koja su sisala na njenim bujnim grudima. Nisu prestala da sisaju ni kada je
poterala mulu niz blatnjavu obalu u vodu.
A onda je ispustila uzde. Mula se zaustavila na sredini blatnjavog potoka. Crnim
očima se upiljila pravo u Crnozuba; ne, kroz njega.
Ustao je, ne pokušavajući više da se krije. Dok je prelazio preko stabla, sinu mu
da ono što vidi nije u njegovom svetu i da je nedohvatno za njega. Bio je siguran
da ga ne bi čula kada bi joj se obratio, i da ga ne vidi, iako je gledala pravo u
njega. Osećao je da je zamenio mesta sa jednim od svojih grozničavih snova, i
da su oni, a ne on, sada stvarni.
Da je on postao san.
U tom trenutku iz žbunja iskrsnu sveti Lajbovic i dohvatu uzde. Crnozub ga je
prepoznao zahvaljujući drvenom kipu brata Fringa iz dvadeset šestog veka, iz
hodnika ispred opatove radne sobe; prepoznao je njegov neobični osmeh i
sumnjičav pogled. I znao je da to nije prikaza, po slabom, slatkastom mirisu
goriva koji je ostajao u vazduhu posle njegovog prolaska. Ne, Crnozub je bio
san.
Dok je prolazila pored njega, Fujoe Go gledala je u nebo. Crnozub do tada nije
primetio kako mladi hrastovi, taj filigran grana naspram bledog neba, umeju da
izgledaju veličanstveno. Jedna beba bila je zaslepljujuće, albinski bela; druga je
bila crna kao Pirgavopero. Obe su imale čvrsto zatvorene oči, poput sićušnih
pesnica podignutih u odbranu od sveta. Kao i Dnevna Devica, mula je gledala
pravo kroz njega. Ali je zato Lajbovic, u svojoj gruboj odori, sa uzdama na
ramenu, gledao pravo u monaha kao da želi da kaže isto što je ponavljao Sekira:
"Doñi."
Zatim namignu i nastavi dalje.
Sancte Isaac Eduarde, ora pro me!
Crnozub poñe za njim; Crnozub je uvek išao tamo kuda ga je Lajbovic vodio.
Ali sada je bio iscrpljen i dvaput je pao dok se peo uz obalu. Kada se konačno
našao na ravnom, ono dvoje (troje? petoro?) već su bili daleko odmakli niz usku
stazu, gotovo nevidljivu u šarenoj senci. Požurio je za njima, ali ga je groznica
usporavala, i iako nisu išli brzo, počeo je sve više da zaostaje. Uskoro je morao
ponovo da stane i verovatno je zaspao, jer se prenuo kada je već gotovo bilo
veče i opazio da su nedostižno daleko od njega, kao tračak u oku, crtica koja je
treperila u daljini.
Ali nešto nije bilo kako treba.
Sunce je zalazilo iza njegovog desnog ramena. Sveti Lajbovic i Žena Divlji
Konj nisu išli na zapad, prema moru trave, već na jug, prema Hanegan Sitiju.
Hongin Fujoe Vurn je oduvek birala pobednika za gospodara, a Hanegan je
dobio rat. Birajući muža izabrala je kralja, i sada je bila Filipeova. Lajbovic ju je
vodio njemu.
Crnozub je nastavio da luta, nadajući se da će naići na teksarške vojnike koji bi
mu dali pilule. Približavala se zima; bila je to zima 3246. godine. Carstvo i
njegove granice su se izmenili, i retki putnici na koje je nailazio bili su
sumnjičavi. Na svom putu na zapad, svakih nekoliko dana morao je da se
zaustavi da nekoga sahrani; više nije bio kardinal, niti monah. Idi i budi
pustinjak.
Kiša je bila prestala. Drveće se proredilo, i put je vodio sve više i više u svet od
same trave pod kupolom neba. Crnozubova groznica pretvorila se u malu i
stalnu vatru koja ga je istovremeno iscrpljivala i hranila. Onog jutra kada je
ostavio poslednja stabla za sobom, ugledao je veliku pticu kako kruži visoko
iznad njega. Bio je to crveni lešinar, papina ptica. Nešto dalje ispred njega na
putu nalazio se leš. Dva manja, crna lešinara su ga kljucala, ali meso nije bilo
dovoljno zrelo za njihove kljunove. Nimi zastade da gleda kako se Buregan,
papina nevesta (kako je razmišljao o njoj), obrušava sa njega. Zastrašena njenom
veličinom, dva manja lešinara se povukoše, klimajući crnim glavama, ali ona
nije obraćala pažnju na njih, i malo zatim oni joj se pridružiše na preñašnjoj
gozbi. Crveni lešinar bio je snažniji i uspevao je otkine više mesa, ali je lešina
ipak bila suviše sveža da bi bila lako pojedena.
Sa svog travnatog uzvišenja, Crnozub nije mogao da odredi da li je leš bio
ljudski. "Nahrani gladne, izleči bolesne, poseti zatvorenika", reče glasno,
navodeći svetovne pouke iz milosrña.
Pokopaj mrtve.
Uze kamen, i baci ga. Ptice zastadoše i pogledaše ga sa pogrebnom ozbiljnošću,
a onda nastaviše da se hrane. Bacio je još jedan kamen, ali one više nisu
obraćale pažnju na to. I dalje je nosio Vušinov kratki mač, ali nije mogao da
sakupi odlučnost da se sukobi sa kraljicom lešinara.
Tada vide kako se sa neba spušta gologlavi orao, koji rastera ostale ptice, čak i
Buregana, Borbenog Lešinara. Gologlavi orao bio je simbol Filipeove države.
Nekoliko puta je onjušio leš, pa izgubi zanimanje i odlete, dižući se na uzlaznoj
struji u porcelanski plavo nebo.
Crnozub Sveti ðorñe ustade i poñe da vidi šta su mu ostavili da sahrani. Nadao
se da to nije još jedno dete.

33.
Ali neka se sve čini sa merom, zarad bojažljivih.
Kanonik svetog Benedikta, poglavlje 48.
Bila je to dobra godina za lešinare. Pratili su Crnozuba čitavim putem do opatije
Svetog Lajbovica, jedva vidljive tačke u prostranstvu Praznog Neba. Crnozub je
odustao od toga da pronañe Hilbertove pilule, a bolest je postepeno odustala od
njega, polako sagorevajući. Ako je još imao groznicu, bila je to ona koja ga je
mučila celog života, vatra koju su primetili Amen i Smeñiponi, svaki iz svojg
ugla.
Preko ravnica više nije bilo sigurnog puta. Carstvo se više nije moglo mimoići
putovanjem severno od Nedi En, niti horde putovanjem na jug. Dve grupe su se
pomešale, i sporne teritorije sa obe strane Nedi En bile su prolazne, ali
nesigurne. Južno od Reke Hrabrih, kraljevina Laredo pala je sama od sebe.
Činilo se da se i sama trava povlači u zemlju. Postojali su potezi peska i prašine
koji se nisu mogli preći za pola dana. Prazno Nebo kao da je bilo još veća pustoš
nego pre. Crnozub je ponovo nosio mantiju, i usput je govorio molitve. No, da li
je išta jeo? I gde je pronalazio vodu? Ono malo ljudi koje je video bili su na
konjima i daleko na obzorju.
Jednog dana je pala kiša. Ali bila je kratka i škrta, od one vrste koja se javljala
na visokim ravnicama, i jedva stizala do zemlje, potamnevši prašinu, da bi isto
tako brzo isparila u kratkim bleskovima sunca, koje bi počelo da se promalja,
nalik na sporo sevanje, pošto bi oblaci odjahali na svojim dugačkim ponijima.
Prazno Nebo.
Prvo je prestao put, a zatim i staze. Crnozun je išao za suncem na zalasku. Suva
korita reka brazdali su tragovi kola, koji su vodili u svim pravcima.
Retki prolaznici bili su miroljubivi i voljni da podele hranu; sahranjivao je
leševe na koje je nailazio, pomažući se kratkim mačem pozajmljenim od Sekire.
Najveći deo vremena pešačio je sâm, praćen samo svojom senkom koja je ujutru
grabila ispred njega, a uveče zaostajala. Ostavljala ga je samo u podne, na
vrućini. Sveden na suštinu, nebo i zemlju, svet mu se činio složeniji nego ikada.
Nedostajala mu je mala puma sa plavim ušima. Pitao se, takoñe, šta se dogodilo
sa Aberlotom, koji je toliko voleo svoje mesingane ratne igračke. Da li se
pridružio onima bez majki? Ili je pronašao konačni dom, pod zemljom prerije?
Sa svakim korakom javljala se nova misao... stizale su i odlazile bez reči, kao
ptice. Bilo je, takoñe, dobrodošlih sati kada je hodao uma praznog poput
Praznog Neba, gde je svaki korak bio po jedna molitva.
Bila je to dobra godina za lešinare. Crnozub je to znao po tome što ih je bilo
lako oterati. Već iza prvog brda čekala ih je nova gozba.
Dom Abikju Olšuen umro je posle drugog udara, i njegovo mesto preuzeo je
prior Devendi, dok novi opat ne bude izabran prema drevnom benediktinskom
propisu. Pošto je konačno stigao u opatiju, Crnozub je osetio da nema preveliku
želju da ostane u manastiru, iako je najveći deo lepih uspomena (kao i najveći
deo ružnih) bio vezan za prostor unutar zidina adobe. Priče o Edrejinom
boravku, pod imenom sestre Klare, postale su gotovo legenda, i Crnozub je čuo
nekoliko verzija. Bile su vezane za pojavu svete Device na istočnom nebu u koju
su se klela neka od braće.
"To je Noćna Veštica", rekao im je Crnozub. "Njeno pojavljivanje znači rat i
smrt, a ne mir i nadu." Pri tom je znao, po tome kako su se brat Vren i ostali
krstili na njegove reči, da ne žele da ga slušaju - iako su se na svoj način već
pripremali za rat. Zazidali su relikvije u njihovu prvobitnu odaju i očistili top
kunićkog krijumčara. Brat stolar boravio je u podrumu, tešući daske za deblja
vrata. Propast Smeñiponijevih planova o novom poretku najavljivao je dolazak
novog mračnog doba. Crnozub ga se, meñutim, više nije plašio, niti razmišljao o
njemu. Krv i krici bili su voda u kojoj je čovečanstvo plivalo.
Iz sela su im doneli četvoro dece. Dvoje je već bilo umrlo. Činilo se da su se u
pustinji pojavile nove bolesti.
Pošto je obišao Džaradov grob, Crnozub je otišao i zagledao se u onaj prazni,
koji je uvek čekao, spreman. Slama oko otvorene jame gotovo da nije bila
potrebna, jer je u toj godini bilo još manje kiše nego u prethodnoj, objasnio mu
je prior Devendi. Raka je bila toliko duboka da se Crnozubu činilo da može da
vidi sve do dna, do dna...
Zaljuljao se, jedva izbegavši da upadne unutra. Monasi su to zvali 'Žerarova
boljka', po voljenom monahu padavičaru iz vremena pre gotovo hiljadu godina.
"Izgledaš mi pomalo ošamućeno", reče prior Devendi. "Hodi."
Proveo je Crnozuba kroz krcati dnevni boravak manastira, ispod starog, dobro
poznatog vegas-a, u Olšuenov kabinet. Upotrebivši ključ koji mu je visio oko
vrata, otključao je ladicu i iz nje uzeo drugi ključ, kojim je otvorio plakar sa
prašnjavim bocama. Nasuo je čašu rakije. Crnozub se spremao da odbije, ali
tada vide da Devendi sipa i sebi.
"Oregonska", reče. "Ostavili su nam je kao poklon za Smeñiponija kada je
postao papa Amen Drugi. Preselio je papstvo u Novi Jerusalim i nikada je nije
popio."
"A sada je mrtav", reče Crnozub. Nikome nije ispričao dogañaj u bazilici Svetog
Petra - osim da je papa mrtav.
"Proglasio te je za kardinala", reče Devendi. "Gde ti je šešir?"
"Moj zucchetto. Sve je to sada iza mene. Ionako pretpostavljam da će novi papa
razrešiti sve Smeñiponijeve kardinale."
"Ovde ne moraš da budeš kardinal", reče Devendi. Stidljivo se osmehnuo.
"Dovoljno je da budeš sveštenik."
"Da budem - šta?" Crnozub podozrivo pogleda starog sveštenika.
"Braća žele da te izaberu za opata. Za to ćemo morati da te zaredimo."
"To nije moguće", reče Crnozub. "Non accepto."
"Očekivao sam da ćeš to reći", reče Devendi. Činilo se da mu je laknulo. "Ali
sam ipak obećao da ću pitati."
"Moj položaj to ne dozvoljava", reče Crnozub. "Dobio sam ga od pape Amena
Drugog. Prespavaću nekoliko dana, a onda odlazim."
"Na Mesu Poslednjeg Utočišta?"
"Mislio sam da svratim tamo."
"I ona je otišla tamo", reče prior Devendi. "Bila je, ovaj, povreñena, i odavde je
otišla kod starog Jevrejina. Ali siguran sam da više nije tamo."
Crnozub pogleda kroz prozor prema mesi. Treperila je u daljini kao
fatamorgana.
"Da li je stari Jevrejin još tamo?"
Stari Jevrejin bio je tamo. Crnozub je sledećeg jutra napustio opatiju, sa
poklonima koji su se sastojali od ćebeta i brevijara, i sa čuturicom vode i
veknom hleba. Na polovini staze koja je vodila do vrha mese pozdravio ga je
zvuk kotrljanja šljunka. Nije obraćao pažnju na to; bili su to samo kamenčići.
Uspeo se kroz poslednji procep na vrh, i tamo je bio Bendžamin Eleazar bar
Džošua; izgledao je jednako star kao deset, ili, što se Crnozuba ticalo, stotinu
godina ranije.
"To si ti", reče starac. "Palo mi je na pamet da bi to mogao da budeš ti."
"Smeñiponi je mrtav", reče Crnozub.
"Nije bio pravi", bilo je sve što je Bendžamin odgovorio. Obavestio je Crnozuba
da je Edreja ostala kod njega nekoliko meseci, dok joj nisu zarasle rane, i da je
onda otišla, ne rekavši kuda će.
"Da li se puno promenila?"
"Promenila?" Stari Jevrejin se samo osmehnu i odmahnu glavom. Bilo je
očigledno da ga je pogrešno razumeo. "Nikada nije bilo bolje, niti će. Biće samo
bogatije ili siromašnije, tužnije ali ne i mudrije, do poslednjeg dana."
Uzrujan i sit proročanstava i parabola, Crnozub se umota u ćebe i zaspa. Ostao
je kod Bendžamina dve noći, spavajući u šatoru gde je spavala i Edreja. Stari
šatordžija nikada nije spavao u šatoru ako nije morao. Crnozuba je svake noći
budilo dobovanje kiše po šatoru, nekoliko krupnih, teških kapi. Ili je to bio san
poslat da ukaže na njegovo umeće u pravljenju šatora i prizivanju kiše? Svake
noći sevalo je na istoku; to je Žena Divlji Konj grdila svoju decu u Ravnicama.
Trećeg dana je otišao. Stari Jevrejin napunio mu je čuturicu sa zdenca pod
stenom. Voda je bila hladna i bistra, i Crnozub je bio iznenañen što mu je
potrajala do Novog Jerusalima.
"Čak i da je došla", rekao mu je prior Raspevana Krava u Svetom Lajbovicu Pod
Topolama, "vratio bih je. Čuo si šta joj se dogodilo?"
"Da."
Crnozub je pošao papskim drumom na sever, da bi zatim skrenuo kod Skrovitog
Dola, i zašao u Sakaminte. Stanovništvo Novog Jerusalima bilo se proredilo.
Magister Dion nije se vratio iz 'antipapinog rata' (kako su ga zvale čak i aveti), i
niko nije znao šta se dogodilo sa Edrejom, osim da je pošla u Laredo, i dalje pod
interdiktom. Crnozubu niko nije verovao kada je rekao da je interdikt ukinuo
papa koji nije bio papa, u Novom Rimu koji više nije bio Novi Rim.
Niti da je ona u Valani.
Ali Aberlot jeste; radio je kao sekularni pisar na trgu Svetog Jovana, pod
krovom velike dvorane Svetog Prestola, u susedstvu stare papske palate gde je
Amen održao svoj legendarni sedamnaestosatni govor. U Valani je vazduh bio
zasićen poznatim urbanim mirisima konjske balge, hrane i dima. Na ulicama je
vrvelo od života: posle propasti krstaškog pohoda, mnogi Nomadi naselili su se
u uskom pojasu farmi, navodnjavanih sa planina. Dovodili su i prodavali konje i
goveda, menjajući običaje da bi se prilagodili promenama u svetu.
"Umorio sam se od vojevanja", rekao mu je Aberlot. "Jeste li se vi umorili od
kardinalskih obaveza, vaša ekselencijo?"
"Nisam više kardinal", reče Crnozub, kome je prijateljev sarkazam i dalje bio
zamoran. Aberlot je imao dugačak ožiljak pod okom, za koji je rekao da ga je
'zaradio' pred kapijama Hanegan Sitija kada su teksarške trupe opkolile i
zaskočile ratnike Hoengana Ozlea. Dobro se slagao sa njegovim odsečenim
uhom.
"Zamalo da iskrvarim", reče Aberlot. "Završio sam u Hanegan Sitiju. Čim se rat
okončao, Carstvo nas je jednostavno upilo u sebe, kao testo za kolač suvo
grožñe. Mnogi Nomadi Qoesach dri Vordara sada su u carskoj gardi. Nekoliko
nedelja sam se muvao okolo, a onda sam dobio mesto sekretara kod jednog
sveštenika iz N'Orka koji je došao na sabor i nije govorio ni reč ol'zarškog."
"Sabor?"
"Upravo tako", reče Aberlot. "Soreli Nouvot sazvao je sabor i proglasio se za
papu, ili ga je, tačnije, proglasio Filipeo. Urion Benefez bio je ogorčen, a
pretpostavljam da je i sada. Bez Smeñiponija da odugovlači i mešetari, biskupi i
nadbiskupi odazvali su se pozivu, i Soreli je poništio sva poništenja koja je
izrekao Amen Drugi, a onda je Vušin poništio Filipea."
"Sekira."
"Jeste", reče Aberlot. "Zaustavio je njegovu kočiju na ulicu. Odsek'o mu glavu
kada ju je Filipeo isturio da vidi šta se dogaña. Haneganova garda je izrešetala
tvog žuću mecima, ali je on to i želeo: ogolio je grudi i vrat i stomak da ih
dočeka. Ovim očima sam video."
Crnozub je sklopio oči, i ukazao mu se Vušinov prekorni pogled. "Danas bih bio
mrtav da nije bilo njega."
"Zar ne bismo obojica? U svakom slučaju, više nisi kardinal. Papstvo je
premešteno u Hanegan Siti, kojim vlada Benefez, kao namesnik Filipeovim
sinovima, koji će podeliti vlast meñu sobom, kao i obično u krvi,
pretpostavljam, kada postanu punoletni. U meñuvremenu vlada napeto primirje."
Aberlot se oženio Analom, Džaezisovom sestrom, i doveo nju i njihovo dvoje
nedavno roñene dece u Novi Jerusalim. Ponudio je Crnozubu da ostane kod
njega, ali je kuća bila mala, i Crnozub je shvatio da mu ne prija porodični život.
"Predugo sam bio monah", rekao je Aberlotu, oprostio se i pošao na jug.
Bila je to veoma dobra godina za lešinare. Mlañe pokolenje je ojačalo i letelo
visoko i daleko na crnim krilima, čekajući da plodna zemlja izrodi svoje izdašne
lešine. Jedne noći, Crnozub se probudio obliven hladnim znojem, verujući da
mu se vratila groznica. Pogledao je na sever i video da je nebo pomračila
Nunshan, Noćna Veštica, ogromna i ružna. "Ko umire?" upitao je naglas;
kasnije je saznao da je to bio njegov stari prijatelj Čuir Ozle Hoengan.
Smeñiponijev plan bio je poguban za Nomade. Tri Horde su posle poraza
okrenule jedna drugoj leña. Sporazum Svete Kobile više nije važio, i ravnice su
bile posejane leševima koje su proizveli suša, glad i oni bez majki.
Crnozub je putovao na jug preko Nedi En, Zaliva Duhova i konačno preko Reke
Hrabrih. Pošto više nije bio kardinal, očekivao je da će odbiti da ga prime u
samostanu majke Iridije u San Pančo Vili na Planini Bubašvaba, ali ga je ona
dočekala gotovo kao starog prijatelja. Nije, meñutim, imala vesti od sestri Klari
Asiškoj. Pretpostavljala je da je Edreja negde sa svojim narodom.
"Sa svojim narodom?" pobunio se Crnozub. "Bio sam u Novom Jerusalimu, i
tamo ne znaju ništa od njoj."
"Mute", reče majka Iridija. "Aveti. Dolina Izroda."
Zemlja Kunića je oduvek bila pusta, ali je posle dva sušna leta postala još
surovija. Kišne godine bile su prošlost. Pesak je osvajao travu. Hanegan Siti je,
meñutim, cvetao. Carstvo se okrenulo istoku, šumovitim predelima i sve
razvijenijoj trgovini sa oblastima duž Crvene i severno od Velike Reke.
Crnozub je nekoliko dana radio na tržnici kao pisar pre nego što su ga pozvali da
iziñe pred papu. Pozivar ga je još više iznenadio od poziva, jer je to bio Torildo,
u odori kuratora, sve sa perom.
"Rekao sam ekselenciji da si ovde", objasnio mu je i dalje naočiti Torildo.
"Trebalo bi da budeš oprezniji; još si pod zabranom ulaska."
"Ne vidim zašto bih bio. Ako je poništio moje kardinalstvo, zašto nije i izgon?"
"Benefez", reče Torildno. "Misli da si bio umešan u ubistvo Filipea."
I jesam, reče Crnozub.
"Verovatno ti je zahvalan na tome", reče Torildo. "Ali to ne znači da mu je milo
što si ovde."
Soreli Naouvot bio je pun poštovanja, čak i radoznao da čuje o Crnozubovim
pustolovinama. Posebno ga je zanimalo stanje u Ravnicama, ali je o tome znao
više od Crnozuba. Noćna Veštica ukazala se na više mesta u Visokim
Ravnicama. Vidžas su bile nezadovoljne. Kada se Qoesach dri Vordar vratio sa
juga, bio je pozvan pred njih i osuñen na smrt. Njegove kosti su posle pogrebne
gozbe bile zakopane na tri udaljena mesta, po izboru svake od tri horde.
Zašto mi to govori? - pitao se Crnozub dok je punački, napadni papa mleo dalje,
kao da je svo vreme na svetu njegovo. Sahranjuje Smeñiponijeve snove.
Filipeovi su bili sahranjeni sledeći: papa, koji se zatekao u carskoj kočiji, opisao
je do najkrvavijih pojedinosti kako je Vušin obavio posao. Filipeova garda bila
je opremljena prvim kopijama repetirki, i nekoliko ih je otkazalo. Sekira je
odsekao glavu sedmog Hanegana jednim zamahom mača, a onda je odložio mač
i kleknuo da dočeka metke koji su mu se sjurili u grudi kao pčele u košnicu.
Dominus ex deu.
Audijencija je potrajala čitavo popodne i bila je iscrpljujuća. Posle nadugačkog i
krvavog opisa atentata, papa Soreli je podrobno izložio situaciju u Carstvu.
Repetirke su bile presudne. Teskarkana je sa njima konačno zadobila kontrolu
nad Ravnicama. Stari način života je odumirao, i oni koji nisu mogli da vide
dolazak kraja čuli su ga kako zavija u vetru. Čak se i trava povlačila. Srpasti
peščani brežuljci polako su napredovali na istok. Pošto je obezbedilo svoje
zapadne granice, Carstvo je počelo da pogledava na istok. Novi Rim je
godinama tinjao, ali nikada nije bio obnovljen...
"Sine moj..."
Crnozub je bio zaspao. Papa nije izgledao uvreñeno. Kada je Crnozub napuštao
papsku palatu od brvana, na kapiji su mu tutnuli u ruke vrećicu zlatnika.
Nagrada za slušanje, pomislio je, ali se onda setio da je to novac za put. Bilo mu
je poručeno da treba da nestane.
To mu je ionako bila namera. Hanegan Siti je, kao i Valana, bio u previranju.
Ulice su bile zakrčene konjima i ljudima. Vojska je bila raspuštena, grad je bio
pun novih legata za zapad, a zemlje Skakavaca na severu bile su otvorene za one
bez majki, kao i za one meñu nekadašnjim Haneganovim neprijateljima koji su
želeli da proslave novi mir gajenjem stoke i trave.
Odlazak je bio bezbolan. Crnozub je bio umoran od gradova, starih prijatelja i
neprijatelja. Bio je umoran od čovečanstva, pa je pomoću papinog novca kupio
sebi magarca, tačnije mulu, i pošao na sever duž one isprekidane meñe šuma i
ravnica.
Trava. Pružala se, nenarušena prema jednom obzorju i prošarana niskim,
tamnim drvećem prema drugom. Niske planine zvane Vijugavi Pogled bile su
obasjane vatrama, oko kojih se slavilo ili žalilo. Crnozub nije znao koje je od to
dvoje bilo tačno.
Neometano je jahao pored brvnara muta. Nadao se da Dolina Izroda neće odbiti
da ga primi, i tako je i bilo. Dolina, ili Vašita Nacija kako se sada zvala, bila je
narasla u mrežu dolina, razbacanih po niskim planinama koje su se zvale Stari
Zarci. Crnozub je lutao dok nije pronašao malu zajednicu knjigočataca i
pamtitelja po imenu Stanica Kedrova. Menjao je mulu za g'taru koja je mnogo
ličila na onu koju je dobio od oca, i nastanio se na planinskoj strani iznad
opatije, razmenjujući usluge pisara i učitelja za hranu.
Pronašao je sklonište u kući-pećini, veoma nalik onoj u kojoj je živeo Amen,
osim što su ove istočne pećine bile široke i otvorene poput usta. Pružale su
zaštitu od kiše, a neke i od snega, ali nijedna nije štitila od godina.
I Crnozub Sveti ðorñe je stario, recitujući službu Božju i meditirajući o
Kanoniku svetog Lajbovica; ovaj mu je podario poniznost koja ga je, na njegovo
iznenañenje, toliko godina čekala. Bila je sestra dubokoj usamljenosti koju je
pomno održavao, samoći koju više nije želeo da popuni. Bila je to praznoća
podjednako opipljiva kao ljubav. Bilo je noći, meñutim, kada bi uhvatio sebe
kako se moli nekome ili nečemu što je moglo da usliši njegovu želju da vidi
Edreju. Čuo je da neka plavokosa avetica u monaškim haljinama leči narod u
susednoj dolini. Tamošnji sveštenik zvao ju je veštica; povremeno je lečila
umove koje je sveštenik prokleo, i ovaj je se zbog toga bojao.
I Crnozubu je bio potreban neko da mu zaleči um, ali to nije bilo ono čega se
plašio kod nje. Plašio se kapije ispod njenog klitorisa, koju su nasilno otvorili
onaj crni i beli bog na grudima Dnevne Device što je jahala crvenouhu belu
mulu. Ili joj je to učinio stari Jevrejin? Bila je tamo, iza brda, i čekala ga, kapija
do gospoda Isusa i svih svetaca, a on je bio kukavica. Ponekad bi se dodirivao u
trenutnoj ekstazi, misleći o tome, i nije krio stid pred svetom majkom Dnevnom
Devicom Fujoe Go koja ga je posmatrala iz ugla kolibe njegovog uma. Niti je to
pomenuo u svojoj godišnjoj ispovesti lajbovičkom svešteniku koji ga je
posećivao svakog četvrtka uoči Božića. Sveštenik je uvek tražio da Nimiju, u
opatovo ime, za tu priliku opere noge, ali bi pustinjak svaki put odbio.
"Nećeš da priznaš svoje siromaštvo? Zar to nije gordost?"
Crnozub bi uzdahnuo i dopustio čoveku da mu opere noge i pričesti ga.
Nekoliko puta se odricao Hrista, kao što mu je savetovao Amen Pirgavopero,
kada bi Spasitelj postao prilika da zgreši, ali mu se uvek vraćao, kao i, činilo mu
se, Spasitelj njemu. Pa, šta ima novo, Gospode?
Svakog dana u nedelji po tri sata je podučavao trinaestoro dece različitog uzrasta
da čitaju i pišu na svom narečju; takoñe ih je pomalo učio muzici, kao i - na
povremenu nevericu njihovih roditelja - ponečemu iz geografije kontinenta, kao
i onome što je znao o istoriji sveta i padu Magne Civitas. Deca su verovala ili
njemu ili svojim roditeljima, a roditelji su se smejali i donosili mu hranu da
zahvale na opismenjavanju njihovih mangupa, krpili mu odeću i povremeno
donosili mešinu vina za njegovu slabost.
Kada je bio sâm, otvarao je sebe. Nekada bi kroz otvor nadošla božanska
ekstaza, ali najčešće nije. Na kraju je odlučio da više ne ostavlja otvorena vrata
Bogu. Postupio je po savetu svoga učitelja Ekarta: budi tako siromašan da Bog
nema gde da ti doñe. Bog je bio u svemu, i nije postojalo ništa drugo.
Ali Crnozub sebe nije smatrao pobožnim. Nije znao da li je Bog zaista Otac, ili
tvorca neba i zemlje, i svih vidljivih i nevidljivih stvari. Nije shvatao zašto bi to
bilo važno, jer Bog, kada se ukazao u obliku zapaljenog grma, nije mario da mu
to otkrije. Nikada nije rekao: "Crnozube, ja tvoj svemogući Otac, stvoritelj
zemlje na kojoj klečiš i neba pod kojim klečiš."

34.
Neka oni koji primaju novu odeću uvek vrate staru, da se čuva za sirote.
Kanonik svetog Benedikta, poglavlje 55.
Na drugoj strani planine na kojoj se nalazila Stanica Kedrova postojao je
samostan u kome je živela monahinja poznata kao sestra Klara. Jednog jutra se
probudila sa jednim od svojih 'osećanja', i znala je da je pustinjak koji je živeo u
susednoj dolini umro. Već je mnogo godina znala ko je on, ali je izabrala da ga
ostavi na miru, poznavajući teškoće putovanja na koje se otisnuo. Niko joj nije
rekao da je umro, jer to još nije znao niko osim nje, a ona sama je znala
zahvaljujući osećanju, koje je bilo i radost i tuga, i nije je napuštalo. Sa
zahvalnošću ga je dočekala. Pustinjak je za sobom ostavio malo onih kojima će
nedostajati.
Sa odobrenjem opatice, sestra Klara je spakovala veknu hleba, malo sira i, pošto
je osluhnula osećanje, nedavno ubijenog miša iz mišolovke u kuhinji. Pošla je
strmom i malo korišćenom stazom prema Stanici Kedrova. Na drugoj strani
doline, preko puta manastira, pronašla je usku stazu prema suvoj pećini, gde je
znala da će ga naći.
Starac nije dugo bio mrtav, i oči sestre Klare nisu se ispunile suzama zbog
njegove smrti, već zbog njegove starosti. Zbog nečega je očekivala da će pronaći
naočitog mladog muškarca, iako je i sama bila starica, povijena i izborana od
godina.
Crnozub je sedeo naslonjen na stenu, sa glavom male pume u krilu. Životinja je
podigla svoju plavu glavu kada joj se približila. Bila je to Librada. Edreja je
sačekala, ali puma nije htela da ode, i konačno je morala da je namami mišem da
bi mogla da sahrani Crnozuba i da na uzglavlje njegovog groba postavi mali krst
koji je sve te godine čuvala kod sebe.
Brojanice koje su mu ostale u ruci i jednostavnu g'taru koju je ostavio
naslonjenu na zadnji zid pećine, ponela je sa sobom.