Monah Mitrofan Hilandarac

Otac Гeorgije (Vitkovi})

Desilo se to u ono vreme kad sam bio pun zebwe da li }u, kako }u i kad }u da na|em svoj kona~ni
put u jedan puni `ivot kojim bi bilo vredno `iveti. To pod tu|im nebom, pred neizvesnim sutra, i sa
nametqivim problemima opstanka u onim poratnim danima - nije bilo nimalo lako. Trebalo je podsticaja
odnekud, podstreka od nekog, i maksimum sopstvene voqe.
U Bogenhauzenu, kraj Minhena, bila je na{a srpska crkva. Svake nedeqe i praznika tu se vi|alo na
desetine na{ih zemqaka. Me|u tim meni ve}inom poznatim licima, bila je pokoji put i jedna li~nost koja mi
je privla~ila naro~itu pa`wu, ali me odbijala svojim neutralnim dr`awem. Mesto da mu pri|em, ja sam druge
pitao ko je taj ~ovek. - Student elektrotehnike i veliki osobewak, re~eno mi je. I na tom bi se sve i zavr{ilo,
da se kod tog studenta nije ne{to ~udno dogodilo. - Sve{tenik pod ~ijim sam ja duhovnim okriqem
godinama `iveo, u~inio je na pomenutog studenta u nekoliko li~nih dodira takav uticaj, da je ovaj, ukqu~en
u “kolo struje”, namah zasvetlio ... - Posle jednog ve~erweg bogoslu`ewa ostao je Branko Vitkovi} me|u
nama nekolicinom koji smo oko crkve `iveli, i po~eo nam obja{wavati, kako on kao elektrotehni~ar gleda
na nebeski domostroj. Wegove crne o~i su `ivo prelazile preko na{ih likova, a ko{tana ruka spretno na
jednom kom- plikovanom crte`u pokazivala vasionske fenomene, povezuju}i sve to sa premudro{}u
Bo`jom. Kad nas je Branko te ve~eri pun smirenosti napustio, ose}ali smo da se kod wega odigrao jedan
grandiozan preokret.
Neko vreme potom bio sam pozvan da ga posetim. @iveo je pod krovom jedne velike zgrade u
izbegli~kom logoru. Mala prostorija, sto, posteqa i ne{to kwiga u woj. Pado{e mi u o~i nekolike sveske
divno ispisane i iscrtane. Iz wih je u~io. Bio je pri kraju svojih studija. O~ekivao sam da mi pri~a o sebi ili
na{im op{tim problemima, i u tom smislu hteo sam da postavim neka pitawa. Ali on napravi jedan
neo~ekivani uvod i po~e da mi kazuje o sv. Antoniju, prvom mona{kom u~itequ na{e Crkve, koga je on tih
dana po prvi put iz neke kwige upoznao, i sve vreme moje posete ostao je kod ove teme i svojih vrlo
interesantnih komentara. Po wegovom licu, po boji i nizini glasa, imao sam utisak da celog tog dana ni{ta
nije okusio. Ali u svakom wegovom pokretu, gestu, re~i, videlo se jasno da on pliva u nekom unutra{wem
bla`enstvu, u jednom unutra{wem svetu u kojem je sve na{ao bez ostatka, i u koji bi `eleo svakoga da uvede
ko mu se pribli`i.
Sa nezaboravnim utiskom i jakim podsticajem oti{ao sam onog dana iz male krovne sobice Branka
Vitkovi}a.
Neko vreme potom i meni se otvori jedan novi put. Mislio sam na Branka vrlo ~esto, ali ga nisam vi|
ao. Kad sam ~uo da je prekinuo elektrotehniku i oti{ao za Pariz na Teolo{ki institut Sv. Sergija, ni malo me
to nije iznenadilo.
Godine su prolazile. U dva-tri maha saznao sam pone{to o Branku Vitkovi}u. Jednom, da je u
Palestini - zamona{io se. Potom, da je na Sv. Gori, u na{em Hilandaru. I rado sam se u tim prilikama vra}ao
na one jedinstvene slike iz na{ih nekoliko zajedni~ki provedenih ~asova. - Onaj wegov impresivni mu{ki
lik, ona hercegova~ka kr{nost u dr`awu, ona religiozna blagost u punoj mu`estvenosti jednog idealiste, i
wegovi stalni pokreti napred u tra`ewu - sna`no su delovali na moga unutra{weg ~oveka.
Da, susreti u ovom `ivotu nisu mo`da nikada slu~ajni. Gospod nam se, u ikonomiji na{eg spasewa,
naj~e{}e obra}a preko qudi, jer mi wih pre mo`emo da razumemo nego {to mo`emo neposredno Wega. U
mom slu~aju sam Branko nije bio dovoqan. Na redu su bili jo{ i drugi "instrumenti" i “oru|a” ...
Ali jednog dana, kad sam pored sebe imao najpotrebnije stvari od sve dotle ste~ene imovine, i kad
sam se u reci turista iz severne i sredwe Evrope spu{tao prema italijanskom jugu, da preko Jadrana i
Severne Gr~ke stignem do posledwe moje zemne stanice - Svete Gore Atonske, onda mi je Branko Vitkovi}
iznova postao neposredno aktuelan. Za koji dan jo{ pa }emo biti opet zajedno, sad za stalno, na istoj evan|
elskoj stazi, u istom zvawu i u zajedni~koj slu`bi na{em drevnom Hilandaru. Ali kad sam stigao na Aton, u
Kareji ve}, saznao sam da Branko `ivi na Starom Rusiku kao monah Georgije.
Dani su mi u Hilandaru brzo prolazili iako su po~iwali od pono}i. Navr{i se godina i sa wom vreme
moga isku{eni{tva. A ~im se zamona{ih, stariji me posla{e u Kareju da na "Atoniadi" (Bogoslovskoj {koli)
u~im gr~ki jezik. Sad je otac Georgije samo sat hoda bio udaqen. Pre nego sam stigao da do wega odem,
pojavi se on jednoga dana. Neposredan, topal sa pustiwa~kim {armom, qubopitqiv za moje duhovno stawe
i neiscrpan u pou~avawu, - tih par sati na{eg razgovora bili su mi, posle prvog susreta sa Hilandarom, dotad
najve}i do`ivqaj na Sv. Gori.
Na rastanku sam ga molio da me ~e{}e obilazi, ako mo`e. On je to vrlo rado ~inio iako ne ~esto.
Postupao je tako namerno po{to mi je zadavao duhovne ve`be i ostavqao mi vremena da ih do idu}eg
susreta dovoqno savladam. Onda bi me vrlo ume{no presli{avao, dopuwavao i na razne stvari ponovqeno
skretao pa`wu. A kad bi sa tim “slu`benim delom” bivali gotovi, onda smo se oprezno vra}ali u na{u
pro{lost, i jedan pred drugim ukazivali na onaj “crveni kon~i}”, koji nas je, svakoga na osoben na~in, dovde
doveo.
Wegov je put bio u mnogome te`i, pa samim tim i daleko lep{i. Nisam mogao da ga se naslu{am o
wegovim “pariskim danima” dok je bio na Institutu. Tad je on stajao u “prvoj qubavi”, po~etnom periodu u
duhovnom `ivotu, kad Gospod svojim odu{evqenim sledbenicima pru`a obiqe utehe i izaziva ih na velike
podvige, koji se sa lako}om i bez mere na sebe primaju. U takvom svom du{evnom stawu punom umilewa
od neposrednog do`ivqavawa Bo`jeg prisustva, on nije mogao da prati sa dovoqno pa`we teku}a predavawa.
Bila su mu ona, pored sveg wihovog stru~nog kvaliteta, ipak vrlo suvoparna, daleka od `ivota, sra~unata
vi{e na boga}ewe razuma. Jedva je sa~ekao da se zavr{i prva go- dina, pa je uz pomo} i sa blagoslovom
svoga dekana, Episkopa Kasijana, krenuo u Palestinu i stupio u manastir Sv. Save Osve}enog. Iguman tog
gr~kog manastira dodelio mu je poslu{awe vodi~a za strance. Sa po- znavawem nekoliko jezika, on je ovu,
za po~etnika na mona{kom putu vrlo nezahvalnu du`nost, obavqao dobro, ali, na svoju sre}u, kratko.
Jordanskim vlastima tad on postade sumwiv, i bez ikakvog dokaza i saslu{awa, oni ga jednog dana izbace
preko granice, - u Siriju. Oti{ao je u prvu pravoslavnu crkvu da se pomoli za prosve}ewe pred novom
neizvesno{}u. Ve~e se bilo spustilo. U uglu gde je stajao vladala je polutama. Neko mu pri|e. Jedva je
razabirao poneku od upu}enih mu re~i iza kojih je sledio stisak ruke, i potom je osetio da mu je u {aci ne{to
ostalo. Napoqu je izbrojao 10 funti sterlinga. To je bilo sve {to je sad imao i posledwa misao posle molitve -
Sveta Gora. Ali prethodno mora za Carigrad radi dozvole. I re{i da ide pe{ke. Iako je vi{e dana putovao,
stigav{i pred Vas. Patrijar{iju ose}ao se lak i sve` kao da je na an|elskim krilima donet. Te{ko}a je nastala
tek kad je ~uo da se dozvola ne mo`e da dobije brzo, ve} posle raznih provera i neizvesnog vremena. Ali on
je mirno odgovorio da }e celu tu proceduru da sa~eka na stepeni{tu Patrijar{ije, {to je kod druge strane
izazvalo negodovawe. Ipak on je sedeo. Starac nije bio, a na prosjaka nije li~io. Naprotiv. Wegovo dr`awe
je izazvalo `ivu qubopitqivost. On se molio. Drugi su prolazili i okretali se. Pitawa i primedbe nisu izostajali
ni prvi, ni drugi, ni tre}i dan. A onda mu je mesto dozvole data preporuka za Atinu da bi tamo zapo~eo
“redovni put”. Pe{a~ewe je nastavqeno, funte su mewane, Atina se bli`ila. U Ministarstvu sp. poslova,
Odelewe za crkvena pitawa, gde spada i Sv. Gora, re~eno mu je da se prijavi u izbegli~ki logor Lavrion, i
otuda da otpo~ne sa papirima za Sv. Goru. Ali on je rekao {ta je imao da ka`e, i oti{ao da sedi na stepeni{tu.
Ovde je i policija imala posla, ali je on smerno ostao pri svome. Rasa u Gr~koj je po{tovana. - Onda je sa
ispravama u ruci napustio prestonicu i uputio se na sever preko Atike, Tesalije i Halkidike prema Atonskoj
Gori.
U Hilandaru je do~ekan kao prva lasta posle duge i hladne zime. Prvi mlad i sposoban ~ovek me|u
veteranima hilandarskim, upotrebqiv za svako poslu{awe, prava blagodat, uteha i radost. I on je sve to bio
punih osam meseci. Radio je sve i stizao svuda, a u svom slobodnom vremenu dr`ao je svoje strogo kelijno
pravilo sa mnogo metanija, tako da je stogodi{wi otac Sisoje, dole na spratu ispod kelije isku{enika Branka,
postao zabrinut za daqi razvoj kod ovakvog revniteqa na samom po~etku uske mona{ke staze.

2
 Duhovni je `ivot “avantura” svoje vrste. Za prirode kakva je bila oca Georgija, on se postavqao u
dve krajnosti: ili sve dobiti, ili sve izgubiti. Ali je ovaj borac Hristov posle dotada{wih ve} duhovnih
iskustava i{ao smelo u razre{ewu gorwe dileme.
Jednog jutra on se pojavi pred sta- rijima u Upravi manastira, u~ini duboki poklon, i odmerenim
glasom, sa malo re~i, izjavi da ga pustiwa neodoqivo vu~e, zamoli za opro{taj dotle i za blagoslov na svom
daqem putu. - Znaju}i ga iz proteklih meseci i slu{aju}i ove re~i pune odlu~nosti i pouzdawa, Hilandarski
starci su mu te{ka srca ipak dali blagoslov, i on je oti{ao.
Dugo je i{ao sa brojanicom u levoj i {tapom u desnoj ruci, i sa torbom do pola ispuwenom
"suharkama" (osu{eni hleb) a od pola najnu`nijim kwigama. Zastajao je na planinskim izvorima i potocima
da se potkrepi. Ostajao u hladu ili zavetrini da se ~itawem svetoota~kih kwiga duhovno osve`i. I tra`io je na
visokim liticama, u skrivenim samicama, duhovne rukovodioce. Vi{e puta je tako prokrstario Sv. Gorom,
dok u starcu Josifu, na Novom Skitu, nije na{ao svog duhovnog oca. Taj je starac imao veliku duhovnu
snagu u sebi i privla~io kao neodoqivi magnet sve one koji su bez imalo rezerve bili okrenuti svome
Gospodu. [est meseci je otac Georgije proveo u wegovoj neposrednoj blizini trude}i se svim snagama da
savlada “umno delanije”, neprestanu molitvu, nazivanu jo{ - umno-srda~na, ili Isusova molitva. Ta je
molitva centralni elemenat, du{a svetogorske mistike. Ona je “najkra}i put” ka Gospodu, ali i najte`i i
najopasniji. Bez iskusnog duhovnog rukovoditeqa, taj je put oivi~en vrtoglavim provalijama.
Sa po~etnim plodovima ove molitve ste~enim pod duhovnim okriqem starca Josifa, otac Georgije
dobi blagoslov da ide i usami se na Starom Rusiku, pa povremeno da dolazi na daqa duhovna savetovawa.
Bra}a Rusi iz Sv. Pantelejmona dado{e mu rado pravo boravka tamo. U srcu mu je odmah po~ela da raste
misao da tu, u istoj kuli gde i Sv. Sava nekada, primi mona{ki postrig, i da tu, pale}i kandilo Sv. Savi i
mole}i mu se za pomo} u askezi, ~eka na daqe pokrete svoga srca slede}i Voqi Bo`joj. - Godinu dana
kasnije on se zamona{i uzev{i Sv. velikomu~enika Georgija za svoga zastupnika i za{titnika. Asketizam Sv.
Save i ispovedni~ko mu~eni{tvo Sv. Georgija, bili su sad spojeni u jedan ideal koga je trebalo u dnevnom
`ivotu na Starom Rusiku slediti.

Pustiwa je veliko popri{te borbe. Kad u woj ima vi{e `iteqa, onda se priroda ~ovekova nekako lak{e
uspokoji. Ali na Starom Rusiku nikoga nije bilo pored oca Georgija. Samo samstvovawe u onom predelu
predstavqalo je ve} jedan veliki podvig. Ali prirodna hrabrost oca Georgija, wegova fizi~ka snaga, jaka vera
i budna svest da je po{ao stopama svetog Save, - u~inili su te godine wegovog pustino`iteqstva na Starom
Rusiku velikim i plodnim i za wega i za mnoge druge.
Wegova dnevna hrana su bile samo nakva{ene suharke (osu{eni hleb). Jedino subotom je kuvao za
dva dana divqe trave sa zejtinom. U ruci je neprestano dr`ao brojanicu sa 300 ~vorova. Dvadeset takvih je
trebalo u toku dana provu}i izme|u palca i ka`iprsta, i kod svakog ~vora izgovoriti Isusovu molitvu, uskla|
uju}i wene re~i sa ritmom disawa. Za te re~i je trebalo povezati sam um, i isti sa wima i disawem svoditi u
srce, da bi se tu um sabrao i oslobodio lutaju}ih misli koje dovode isku{ewa i rasejavaju duh. (Ovu
molitvenu tehniku svetogorske mistike danas podra`avaju na hiqade zainteresovanih Evropqana, dok je u
na{em pravoslavnom svetu ona zaboravqena). Uz to je ~inio i 500 dnevnih metanija sa dodirivawem poda
~elom. Nema sigurno ni jednog zanimawa na ovom svetu, koje bi se po naporu i zamoru moglo da meri sa
ovim pustiwskim. Ali i to nije bilo sve. To je norma koju pustiwak ne sme da podbaci. Tek ono {to je preko
toga, to je ocu Georgiju ~inilo radost, time je on hteo da posvedo~i svoju qubav prema Gospodu, i to je
trebalo da bude u kona~nom sumirawu wegovo mu~eni{tvo poput wegovog za{titnika svetog Georgija.
Tako je na{ pustiwak `iveo vi{e od dve godine pre na{eg susreta u Kareji. Zato je meni u prvom trenutku
bilo te{ko da ga prepoznam. Umesto nekada{weg kr{nog Hercegovca, preda mnom je stajala jedna prilika
sredwovekovnih asketa, kakve se danas jo{ na freskama na{ih svetogorskih hramova daju videti.
Askeza sama za sebe nije bila ciq oca Georgija. Ali on je znao da bez we kao takve ne mo`e svoj
veliki ciq da postigne. Zato je on uz date forme i norme u pustiwskom tipiku, dodavao neprestano nove

3
`rtve. On taj tipik nije izvodio formalno: da ima na broju dnevne metanije i izvu~ene brojanice. On je sa
velikim usr|em gledao na kvalitet svoga podviga. Mnogo sam puta bio svedok toga i divio se u sebi.
I bolesti su za wega predstavqale deo askeze - duhovnog ve`bawa. Godinama je muku mu~io od
zau{waka i vrat mu je bivao danima nadut kao deblo drveta. On je to uzimao kao dodatak uz svoje
pustiwsko pravilo, i ostavqao Presvetoj Bogorodici, ~ije je ime svakoga ~asa jezikom Crkve hvalio, da Ona
tu bolest zaustavi kad bude vreme. Tako su vremenom i drugi fizi~ki neduzi i nevoqe dolazili i prolazili.
Nije ga to mnogo zanimalo. On je imao da ide napred, da stigne gde je po{ao. Sve {to mu se negativno
de{avalo on je primao kao zavist |avola, i poja~avaju}i kroz to svoj podvig, ostavqao je da Gospod i ostali
pomaga~i na wegovom putu spasewa u~ine svoje kad i koliko treba.
On je neobi~no voleo prirodu, ali kad je bio u svojoj "bazi" dan je uvek provodio u zatvorenom
prostoru svoje male kelije. I to je bilo u stilu wegove askeze. A u no}ima je bdio obavezno napoqu makar
bilo i vrlo hladno. Wih je voleo zbog misti~ne atmosfere, radi molitvene nu`de koju je svet ba{ u tim
~asovima imao, i da bi se "poko{kao" sa |avolom koji za oca Georgija nije bio ni pretpostavka ni utvara, ve}
su{ta realnost sa kojom se on nosio do znoja i bola.
Kroz sve {to je radio ili nije radio, postojala je jedna odre|ena linija. Za deset godina mojih susreta sa
wim, on se uvek izrazito pustiwski nosio. Bilo kakvu rasu ili podrasnik ili obu}u da je dobijao, on je sve to
dovodio na svoj ustanovqeni fazon.
Wegova je priroda bila obdarena estetikom. Umeo je izvanredno da kaligrafi{e i dekori{e, i ostavio je na
vi{e mesta po Svetoj Gori takve svoje radove. Ali na Starom Rusiku on je u zgradi koja mu je stajala na
raspolo`ewu, koristio najmawu prostoriju, sa jednim prozorom zastrtim izve{talom zavesom. Levo i desno
pored zida le`ale su jedna na drugoj naslagane kwige, a u sredini asura na kojoj je i le`ao, i sedeo, i svoje
metanije ~inio. Ni~ega tu vi{e nije bilo.
Novac niti je prezirao, niti je `eleo da ga ima. Koliko mu je trebalo on je umeo da zaradi prave}i
metle od susure, ili prepisuju}i kaligrafski tekstove za neki manastir. A u izuzetnim potrebama dolazilo je
uvek sa neke strane. Jednom je imao nu`du i uzajmio na jednom mestu potrebnu sumu. Rekao je da }e do
konca godine da vrati. Krajem decembra je oti{ao na Karejsku po{tu kud je po koji put u godini navra}ao.
Jedan wegov drug sa studija u Parizu poslao mu je iz Amerike jednu sumu, a on je himnama slavio Presvetu
Bogorodicu {to se postarala da on svoju re~ odr`i i dug na vreme vrati. A jednom je imao u planu da opravi
jednu pe}inicu na jugu Atona gde je za neko vreme mislio da boravi. To sazna jedna blago~estiva osoba iz
Soluna i po{aqe mu 1000 drahmi pomo}i kao prvu ratu. Bez ustezawa je primio radi koristi darodavca, ali je
poru~io da mu vi{e ne {aqe. On nije bio sasvim siguran da li se Bogorodica (Igumanija Svete Gore) sla`e sa
wegovim prelaskom tamo. Kad smo se posle godinu dana ponovo sreli, on mi je istu onu hiqadu dao da
vratim, jer nije mogla da bude upotrebqena za odre|enu svrhu, po{to plan wegove selidbe nije bio odobren.
(Darodavac je bio `alostan s jedne strane, ali pun uzvi{enog utiska s druge.)
Za vreme moga dvogodi{weg boravka na "Atoniadi", do`iveo sam oca Georgija kao asketu sa
mnogo strana. Sve mi je na wemu imponovalo. Ose}ao sam radost jednog slaba~kog deteta koje se ponosi
{to mu je odrasli brat u svemu nenadma{an. Ali od svega {to je oca Georgija karakterisalo, na mene je
najve}i utisak ~inila wegova radost. I one dve godine, i svih godina do pre par meseci kad sam ga posledwi
put video, iz wega je izbijalo ono radosno ushi}ewe, samo wemu svojstveno. I to uvek: i kad je bivao u
blagodatnom stawu, i u stawu suhote, - stawa koja pustiwa~ki `ivot naizmeni~no prate.
Jednom mi je bilo vrlo `ao kad mi je na impozantan pustiwa~ki na~in otkazao da preno}i u na{em
manastirskom konaku na Kareji, gde ima toliko soba za dolaznike i prolaznike, ve} je oti{ao u jednu {upu
ukraj dvori{ta, gde je i dotad kad ga je put navra}ao ostajao na kona~i{tu. Posle du`eg razgovora nave~e
oti{li smo na otpo~inak. U osvit dana iza|oh na dvori{te. Ono je kao visoki balkon Kareje. Nema lep{eg
pogleda na Aton i talasaste padine do wegovog vrha pro{arane kelijama i kubetima crkvica, kao {to je to sa
ovog na{eg konaka. Jedan takav pogled na samom osvitku dana najboqi je uvod u jutarwu molitvu.
U trenutku kad je moj pogled kretao tamo, na vidiku mi se ukazao otac Georgije ra{irenih i
podignutih ruku, i svetlim glasom me pozdravi: - "Hristos voskrese, o~e moj Mitrofane!" Pun unutra{we
radosti koja se izlivala preko zastalog osmeha na wegovom ozarenom licu pri|e mi, dok sam ja stajao

4
bespomo}an. Kako da mu otpozdravim kad danas nije ni Uskrs ni nedeqa. - Mi smo deca Vaskrsewa,
uzviknu on. Nama monasima bez Uskr{we radosti nije mogu}e ni `iveti ni spasti se, zato ka`i slobodno -
vaistinu voskrese! I ja stidqivo za wim ponovih te re~i. - Nikad mi puno}a qudskog `ivota nije bila tako
o~igledna kao u tom trenutku, a na{ velelepni trospratni konak nije tog ~asa stizao ni do praga one uboge
zgradice u kojoj je otac Georgije probdio ~asove protekle no}i.
Iz te i takve wegove duhovne radosti proisticao je pokoji put i vrlo prikladan i nazidateqni humor.
Taj se humor odnosio uvek na wegove borbe sa ku{a~em |avolom. U tim slu~ajevima je otac Georgije
prevazilazio daleko gluma~ku ve{tinu. Wegova dikcija i gestikulacija su bile tako sna`ne, da su wegovi
sagovornici morali i da se nasmeju, i da se dive, i da se zamisle. On je protiv |avola bio uvek zapeta pu{ka.
Imao je s wim veliko iskustvo. Reagirao je nenadma{no, ~esto samo po rutiniranom instinktu. Popu{tao mu
nije nikad. Ako bi isku{ewe do{lo kroz qude, otac Georgije bi, kao sa onim carinikom koji je na nedoli~an
na~in hteo da mu oduzme Sveto Pismo, koje je on uvek uza se nosio, i{ao do Guvernera Svete Gore da tu
stvar postavi na svoje mesto. Ako bi ga nenavisnik hteo da uznemiri kroz `ivotiwe na javi ili utvari, otac
Georgije bi namah preduzeo odgovaraju}e korake, kao onda sa velikom zmijom koja mu se ispre~ila na put
kad je do{ao u blizinu Hilandara na keliju Svete Trojice. Ne tra`e}i u onom trenutku ni drvo ni kamen, on je
prizvao Svetog Georgija, sko~io na wu i brzim pokretima nogu razmrskao joj glavu. A na Starom Rusiku je
jednog velikog poskoka jurio sve dok ovaj nije pobegao na drvo. Na no}ne utvare bacao je oru`je vere
navode}i odgovaraju}e stihove iz Svetog Pisma i pokazuju}i hladnu prisebnost. Satanske ozlede pri
otpo~inku suzbijao je neprekidnom molitvom srca i prozra~nim snom. A misaonu borbu, stalnu i najte`u,
ignorisao je neprestanom zaposleno{}u uma u molitvi, u budnom ~itawu i `ivom razgovoru. Bio je opitan u
svemu tome i mnogima je sa usr|em pomagao.
Jednom sam bio sam na Karejskom konaku kad otac Georgije nai|e. Bila je kao i uvek re~ o molitvi i
iskupqivawu vremena wom. Ja mu predlo`ih da ostanemo zajedno bar tri dana i da idemo obojica po
wegovom pustiwa~kom tipiku, kako bih mogao da u|em u wegovu praksu, jer, rekoh, ko zna? . . . Bilo mu je
o~igledno drago, pristao je. - Ja sam prvi dan jo{ video da ne mogu daqe, iako mi je on jedan znatan deo
tereta oduzimao. Jednostavno nije bilo ni fizi~ke ni duhovne snage u meni za takav napor. Od toga dana
wegova mi je neobi~nost bila jo{ ve}a, i moj respekt prema wemu izrazitiji. Ali sam posle tog neposrednog
suo~ewa sa wegovom podvi`ni~kom `rtvom pomi{qao na to da wegova `ivotna staza ne}e mo}i da bude
duga. Goreo je suvi{e brzo On je i sam to znao i radovao se.
Mu~eni{tvo kao ideal on je i filosofski i prakti~no svakoga dana obdelavao. Jedne no}i sedeli smo kod
wega na klupi ispod tri duba. Objasnio mi je da to veliko drvo koje se sastojalo iz tri jednako oblikovana
stabla koja poti~u iz istog korena i imaju jednu zajedni~ku izvanredno lepu krunu, za wega predstavqa
veliku simvoli~nu vrednost. Pokaza mi na nekoliko metara od nas jednu uzdignutu mermernu plo~u koja
svetluca{e na mese~ini, ogra|enu gvozdenim kangelom. To je bio oltar na kojem su Turci odsekli glave
trojici monaha ovog manastira i bacili ih ovde u bunar, iz koga je potom izraslo ovo trokrako drvo. Crkva je
posle tog doga|aja sru{ena, samo je oltarsko mesto ostalo ogra|eno. ]utali smo jedno vreme, a onda o.
Georgije, u vezi svega napred re~enog, otpo~e da govori o Svetoj Trojici i na{em odnosu prema Woj kroz
mu~eni{tvo. Ma kako da to ovde poku{am po se}awu da reprodukujem,, ne}e ni izdaleka sli~iti onome {to
sam te no}i od o. Georgija ~uo. Ali je osnovna misao bila ta, da se Svetoj Trojici ne mo`e pri}i bez slobode,
a sloboda se sti~e kroz mu~eni{tvo. Radi se o slobodi ~oveka od wega samog, wegovog duha od svih
zemaqskih primesa u wemu i oko wega, i slobode svakog stremqewa od svega ne~istog u wemu. A to
posti}i pretpostavqa svakodnevno mu~eni{tvo, pre svega i iznad svega mu~eni{tvo, ali radosno
mu~eni{tvo. Mu~eni{tvo je bila pasija o. Georgija, zato ga je on izabrao kao glavni put u wegovom
proslavqawu svoga Gospoda. Kad mi je pre neki dan o. Visarion, mla|i jeromonah Pantelejmonski, koji je
opojao i sahranio oca Georgija, dao Sveto Pismo koje mu je na{ao u podrasniku, video sam u wemu mnoga
mesta gde se pomiwe mu~eni{tvo kako su podvu~ena, i nekoliko listi}a odnekud uzetih gde je re~ o
mu~eni{tvu. Ali sam bio iznena|en i uzbu|en, kad sam u toj istoj svetoj kwizi na{ao i sliku vo`da Kara|or|a!
Ni krajwe odricawe sveta i svega u svetu, oca Georgija nije ni malo sputavalo da ostane izuzetan patriota. O

5
tome bi se dalo napisati ~itavo poglavqe. Ali da ovu sliku stavi ovde, pre je, verujem, doprineo wegov
pijetet prema mu~eni{tvu tog velikog vo`da, nego i sam nacionalizam.

Po svojoj izuzetnosti bio je otac Georgije od svih i svakoga zapa`en. Jedni su ga visoko cenili, drugi imali
na wega raznorazne primedbe, kao {to to uvek me|u qudima biva. On sam nije bio nikad zadovoqan svojim
dostignu}ima. ^esto mi je govorio da je manastirsko `itije mnogo blagopolu~nije od pustino`itija kome
nigde kraja nema. U manastiru mo`e ~ovek svoje vrline i slabosti na bra}i svojoj da kontroli{e i da zna
otprilike gde se nalazi. U pustiwi je to nemogu}e. Zato se on dr`ao umne molitve kao davqenik slamke. Ona
u srcu i post u stomaku, bili su ocu Georgiju jedini jemci da }e blagodat Bo`ja sve drugo nadoknaditi i
dopuniti.
Iako je pomno brinuo o svome spasewu, otac Georgije nikad nije okretao le|a drugima. On je uvek
prekidao svoje dnevno pravilo kad bi neko do{ao za wegovu pomo}. Kod drugih je odlazio i nezvan i
zametao razgovor da bi ih podstakao ili ohrabrio. Ali mi je ~esto govorio: - Te{ko je danas u~iti i ukazivati.
Qudi na{ih dana, ~ak i u rasi (monasi), ne primaju rado savet i pouku. Nalazimo se u posledwem vremenu.
Jedno je samo pravo re{ewe: spasavaju}i se spasavaj (druge, primerom). To meni govore najve}i pustiwaci,
iz najgorwe Atonske pustiwe.
U Hilandar je rado navra}ao otkad su nam u posledwe vreme po~eli da pristi`u novi monasi iz Srbije.
U susretima i razgovorima bio je otac Georgije posebno originalan. Kad se u svojoj keliji zanimao molitvom
proslavqaju}i Gospoda, a neko udarao dole na vratima zgrade, on se nije obazirao ni na prvo, ni na drugo, ni
na tre}e lupawe. Tek kad bi ono daqe produ`avalo on bi silazio i prihvatao razgovor ne mere}i vreme. Ja
sam ga jednom prilikom tra`io i vratio se sa Starog Rusika u uverewu da nije bio tamo. Kod jedne kasnije
posete re~e mi da me je onda kroz prozor gledao, pokazao mi je kud sam i{ao, kako sam bio obu~en i {ta
sam u ruci nosio. - Pa za{to se nisi javio kad sam kucao, ili kasnije kad si me video? - Evo za{to. Ja imam
jedno iskustvo. Oni koji istrajno udaraju na vrata, pokazuju kasnije i vi{e interesovawa u razgovoru i wima
se vredi posvetiti. Ostalim je od male vajde. Wegova qubav koju sam uvek ose}ao nije mi dala da mu
zamerim; naprotiv, bio sam mu zahvalan za ovu pouku. - Pitao sam ga tom prilikom kako on gleda na
strance koji ga tra`e, i da li bi ja trebalo u nekoj prilici da ih na wega upu}ujem ili ne. - Ti ih slobodno
po{aqi, a da li }e do}i do razgovora ili ne, ne zavisi ni od wih ni od mene, ve} od Presvete Bogorodice. -
Hteo sam da znam kako on to misli. - Ja znam, re~e, kad su oni pred vratima, udaraju druk~ije od Srba i
Grka. Onda ja obesim o le|a jedan krst koji ovde imam, uzmem {tap u ruku, iskrivim se kao paragraf i si|em
u dvori{te govore}i bez veze. Neki zavrte glavom i brzo se izgube. Drugi nastoje da razgovaraju kao da se
ni{ta desilo nije. Tad se ja polako ispravim, odvedem ih na onu klupu ispod tri duba, pa im govorim dok
mogu da slu{aju.
Nama Hilandarcima je dolazio ili zorom ili u sumrak. Tako je to bilo u skladu sa wegovim redom. Umeo
je izvanredno da izazove uzvi{ene utiske. Pojavio bi se tiho u keliji kod koga je hteo. Pogrbqen, nasmejan,
zamoren, pravo bi sa vrata i{ao ikoni, lako prave}i poklone i krste}i se, ostavio bi potom veliku i uvek punu
torbu u jedan ugao, a onda seo, ispravio se i po~eo sa pitawima: -Kako napreduje{, ima{ li
bo`anstvene vere u srcu, kako ide umno delanije (stalna molitva), kako terpenije, dr`i{ li poslu{anije bez
roptawa u sebi? itd. Pozvao bi onda i drugog i tre}eg da se tu na|u. Posle jezgrovitog razgovora o svemu {to
je nu`no, odlazio bi. Ako je to bilo ve~erom, on bi se povukao u jednu od praznih kelija koju je sebi jednom
izabrao i ona ga uvek otvorena ~ekala. Kad bismo mi u pono} krenuli na pravilo u crkvu preko dvori{ta, on
bi ve} stajao u senci ~empresa pred wom, dobacivao nam poneku re~ ohrabrewa za sabranu molitvu na
dugom bogoslu`ewu, a sam ostajao napoqu, pravio metanija na travi i slavio Gospoda na svoj na~in, okrenut
zvezdama, a tek kad bi pred zoru po~iwala Liturgija na{ao bi se u nekom uglu cr.kve. (Pustiwsko pravilo
zamewuje svaki deo bogoslu`ewa "vu~ewem brojanice" po odre|enim merama, samo se Liturgija ne mo`e
ni~im da zameni.) Po izlasku iz hrama on bi se na{ao u nekoj od kelija na drugoj strani manastira, opet
okupio nekoliko mla|ih monaha i porazgovarao, pa oti{ao do Uprave manastira da pozdravi starije i uzme
blagoslov. A onda bi ga nestalo.

6
 Najlep{e {to se na Svetoj Gori moglo do`iveti bio je, bar za mene, a verujem i za druge, - susret sa ocem
Gergijem na svetogorskim stazama. Sama wegova pojava u prolazu bila je do`ivqaj za onoga ko je iz
suprotnog pravca dolazio. Ako bi se desio jo{ i kra}i razgovor na jednom od {est stranih jezika kojima je
vladao, onda je utisak odmah dobijao i u svojoj dubini. A pozdrav na rastanku i onaj prvi korak oca
Georgija koji je tako sli~io onom zakoraku Arhangela Gavrila u predstavi Blagovesti, i brzo odmicawe
wegove visoke, ko{~ate, impozantnim ritmom pokreta obdarene prilike, dovodili su posmatra~a do
divqewa.
Sli~na dinamika utiska, samo u drugoj formi izra`ena, dolazila je iz povremenih razgovora oca
Georgija, kad se on posle du`ih perioda }utawa i sabirawa, pred izvesnim posetiocem "praznio". To su bile
prilike kad je on satima bez pauze umeo da izla`e svoje shvatawe o `ivotu i svoj opitni prodor u besmrtnost,
i da se ne "izgubi", ve} da nit svoje misli uvek ~vrsto dr`i. Tad bi za svaki pojam koristio onaj strani jezik
koji taj pojam najadekvatnije izra`ava. Posle tih "izliva", bivao je i odjek na drugoj strani uvek sna`an. Ako
posetioc nije bio dorastao da "primi", onda bi odlazio smu}en, sa glavom punom velikog zujawa, i tra`io bi
novu priliku da do|e i objasni se. Ali ako je "prijem" bio dobar, onda su kod posetioca nastajali sudbinski
preokreti, i radost je bila obostrano velika.
U na{im razgovorima, a i u svim drugim slu~ajevima, on je temi o molitvi davao uvek prvo mesto.
Moja svest o molitvi bila bi bez oca Georgija prosja~ki siroma{na, iako sam se godinama pre dolaska na
Svetu Goru wome zanimao. On molitvu nije posmatrao kao na{u moralnu obavezu, ve} kao na{e
najuzvi{enije pravo da svakog ~asa razgovaramo sa nebom - na{om ve~nom Otaxbinom, sa Ocem na{im
od koga nam zavisi svaki dah u ovom `ivotu, sa nama samima najzad, jer bez molitve mi smo sami sebi
stranci i najve}i neprijateqi. Meni je kroz oca Georgija kao molitvenika tek postalo jasno koliko smo svi mi
u molitvi mawe-vi{e neozbiqni i nemarni, koliko se qudi uop{te ne umeju da mole i zato gube neslu}eno
duhovno bogatstvo, svoj prirodni mir i radost, i ostaju daleko od pravog `ivota i ovde jo{ na zemqi. . . Otac
Georgije je mnogo ~itao i mnogo znao. Kroz svoj podvig i opit, on je to znawe filtrirao molitvenim srcem i
tako posedovao ~istu mudrost. Pored mistike koja je za wega bila "svjataja svjatih", on je poznavao i sve
druge oblasti na{eg crkvenog u~ewa. Za ~istotu vere bio je spreman da ide u ogaw i u vodu. Bio je
beskompromisan, ali ne i fanatik. Sa "inovercima" je rado govorio. Ako bi bila re~ samo o opitnom
duhovnom `ivotu, on im je bez zazirawa govorio o iskustvima na{e pravoslavne mistike. Ali kad je re~ bila
o dogmatskim pitawima, onda je on stajao na sinoru i ukazivao na razlike, ali bez vatre i nipoda{tavawa,
kako to na`alost obi~no biva. O~i bi mu zasijale revno{}u i glas se podigao tek onda kad bi svoju
pravoslavnu bra}u video da {uruju sa neiskrenim ekumenizmom na{ih dana koji je on, u formama kako se
pokazuje sa druge strane, smatrao za jeres.
Otac Georgije nije imao li~nih problema koje nije mogao, u nadi na Gospoda, vitalnom snagom svoga
duha i voqe da re{i. Zato je bio izraziti optimista, "gospodar situacije" u svom domenu, onaj koji se vazda u
Gospodu radovao. Jedna mu je samo muka i nevoqa na srcu le`ala: {to je rod wegov Srpski postao
nedosledan veri pradedovskoj; {to je Srbin u svojoj verskoj povr{nosti sobom zadovoqan; {to se nigde ne
zapa`a polet, spremnost na `rtvu, asketski ili misionarski podvig, - jedan vatreni idealizam za stvar Hristovu
radi nas samih. On je sa Grkom i Rusom lako mogao o religioznim temama da razgovara, dok sa Srbinom
nije. I sigurno je da se otac Georgije u mnogim na{im Svetogorskim no}ima svesrdno molio, da Gospod
podari jedan skori po~etak duhovnoj obnovi nekad i do skora tako slavnog Nemawi}skog soja.
* * *
Na kraju nek ostane na razmi{qawe na{em ~itaocu jedna paralela izme|u Branka i Georgija Vitkovi}a. Da
Branko nije postao monah Georgije, ve} ostao da "izgra|uje svet", on bi kao elektrotehni~ki in`iwer jedva
kome neposredno koristio. I bez wega je struja i{la svojim tokom i ~inila svoje. Svet i sa wim i bez wega ne
bi bio sre}niji. Dok se o ocu Georgiju niukom slu~aju ne mo`e da ka`e, kao za Branka, svejedno bio on ili
ne bio. On je zauzeo mesto u srcima mnogih qudi i tamo ostaje da deluje i daqe. On je mnoge sudbinski
pokrenuo sa mesta gde su se u `ivotu bili "zaglavili". Na Svetoj Gori on je ostavio prazninu koja }e da
podsti~e druge da je popune. Onakav kakav je od nas oti{ao, on }e jo{ silnije da deluje u duhovnoj slobodi
onoga sveta, poma`u}i mnogima koji wegovom primeru budu sledili.

7
 Smrt oca Georgija do{la je za nas sve koji smo ga znali i trebali, prerano i iznenadno. Otac Petar, otac
Arsenije i otac Joakim sa Isposnice svetog Save u Kareji, razgovarali su dva dana ranije sa wim. On im je
jo{ toliko tu "na domaku ruke", da ja u ovom napisu nisam uop{te mogao da uzmem odstojawe i da oca
Georgija sveobuhvatnije pogledam i reqefnije prika`em. Zato ovo dovde re~eno ni izbliza ne pokazuje ko je
bio i {ta je zna~io otac Georgije Vitkovi}. Ali wega su posledwih nekoliko godina, otkad Srbi sve u ve}em
broju pose}uju Svetu Goru i Hilandar, upoznali i do`iveli izvesni na{i intelektualci, teolozi i monasi. Ja
znam obrazovane i visokoduhovne na{e monahe koji su imali vrlo impresivne susrete sa ocem Georgijem.
Nadam se da su oni umeli srcem boqe da snime i da }e biti u stawu uspelije razumom da reprodukuju te
svoje do`ivqaje radi koristi svih nas koji smo jo{ na putu, a pre svega radi Slave Bo`je kojoj je svoj zemni
`ivot posvetio i `rtvovao ...