1

Galopiranje pustarom Banata

Godine 2018. vek nakon nakrvavijeg dvadesetog veka, jedna tamna prilika s nimbusom sede
kose, sakupljenom u kultnu punđu jedne Audrey Hepburn u “Doručku kod Tiffanyja”, prilično
mršava, u skupocenom crnom kaputu od kašmira prošla je bezbedonosnu kontrolu. Stara
Jevrejka, Klara Šulhof, ukrcala se u avion na aerodromu OR Tambo, u blizini Johanesburga i
Kempton Parka, u strasnom grotlu uzavrelog Juga Afrike. Linija do Beograda vodila je preko
Ženeve, kosmopolitske meke svetske diplomatije. Na aerodromu Nikola Tesla čekao je crni audi
A4 allroad quattro . Jedrio je pačvork putem banatskom stranom ka krajnjem severu. Znatiželjno
je posmatrala oronuli krajolik, podsetio je na tragičan rasplet propasti njene loze Šulhof, čiji je
jedini preživeli brodolomnik u burama Drugog rata. Izvetrila su sećanja u ovih osamdeset leta
gospodnjih, osvežavala ih je ponekad jedinim, preostalim, crno-belim albumom u izrezbarenom
kožnom povezu koji je njena baka, Sara uspela da sakrije u koferu sa kitnjasto urezanim
inicalima SCH ( Schulhof) na putu za opstanak iz Budimpešte za Južnu Afriku.
Dugo nije spavala, još otkad su je pozvali na zvanično vaskrsenje kaštela Šulhof u Padeju vija
Beograd, Zrenjanin i Kikinda , in vija juris, po legalitetu naslednika koji se odrekao svih prava.
Noću je uhodila Mora, utvara iz prošlosti i donela na dar teskobu, žalost i očaj. Iskopana je iz
njene podsvesti posthumno slika, kada je Šulhof postao vlasništvo nacističkog vođe Geringa i
kada su , nakon bekstva Lajoša u Budimpeštu, streljali čitavu porodicu kućepazitelja i malu Anu,
drugaricu njene mame i kundakom joj razbili lobanju te je po beloj fasadi letnjikovca, tek
okrečenog, dugo ostao trag jednog zločina , krv Mojsijeva, rumena mrlja dečjeg mozga puna
gorke žuči i otrova mržnje i nevinosti osunčanih vinograda koji su titrali u kasno popodne kao
zlaćani ljudski snovi. U podrumu belog kaštela u buradima su se točili hektolitri vina i
šampanjca.
Njen pradeda je bio uhapšen i sproveden u logor. Klara je čuvala ljubavna pisma njegova i
svoje prabake, dok nisu izgorela u jednom požaru u afričkoj letnjoj jari. Poginuli su oboje kada je
Crvena armija bombardovala Peštu. Njena baka Sara, sa kćerkom Hanom i sedmogodišnjom
unukom Klarom je putem čudnovatog lavirinta sudbine stigla u Afriku i ostatak svog života
provela prodajući nakit i oživljavajući sve uspomene. Njihov poslednji svedok je Klara. 1944. je
Šulhof postao Dom za ratnu siročad, možda baš zahvaljujući tragičnoj smrti male Ane, koju su
nacisti razapeli na crnim krilima mržnje. U periodu socijalizma, prvo postaje deo Zemljoradničke
zadruge, a potom je propadao i bivao uništavan i pljačkan, malo po malo,  poco a poco…
Kažu, počela je njegova renesansa. S gorkom kedlom u grlu, gospođa Klara je želela , pre smrti,
da vidi taj treuntak i da se vrati u Johanesburg, da tamo, koliko - toliko, mirno skonča.
Kažu još da je taj Banat pun palata, belih dvorova, rezidencija i konaka, vila i kaštela iz
vremena Habsburgovaca ili Marije Terezije. Svaki krije neko otrovnu priču o porodičnom uroku,
ukletim duhovima, ubistvima iz strasti, nesrećnim ljubavima, proćerdanim imperijama, dvorskim
intrigama koje su koštale života, imena i časti.
 2

A sve je počelo u eri Vodolije godine 1896. , kada se činilo, baš uoči velikog Prvog rata, da je
Banat ponovno rašanje i procvat ljudske dobrote, mira i napretka. Lajoš Šulhof , bogati Jevrejin
je na konjima, stigao u sever Banata, u mesto skriveno od svetskog glamura i “belle epoque”,
kada se i rađa putopisna poezija u Parizu ili kad Volter u putopisima otkriva poročnost i
pokvarenost u ljudima , poput vavilonske, dekadentne buržoazije, a u Nemačkoj se pejzaži
otkrivaju kroz lagarije barona Minhauzena.
Lajoš Šulhof je u Padej doneo jednog Rembranta i Monea i klasicističku arhitekturu, zasadio
vinograde, višnji i krasotan park i drvorede lipa i kestenova. Ubrzo je desetak hiljada litara
šampanjca iz Padeja, vozom u vagonima, direktno iz zamka, išlo na prestižne stolove elitnih
pariskih restorana u Rue des Rosiers (ulica ružičnjaka), u Rue Montorgrueil , u samom trbuhu
Pariza i služili su ga uz magret de canard au miele (pačja prsa u medu) ili falafel ili ribu iz
Normandije.
Šulhofovi su otvorili ergelu sa stotinu konja, a svaki je konj bio plemenite pasmine i imao svoj
rodoslov sa pečatom i adekvatnim grbom. Pid de grue, pedigre, svakog konja bio je čiste krvi
kao suza, kao i rodoslovno stablo. Trke konja su oduvek bili stvar prestiža i luksuza.
Sara Šulhof je obožavala čistokrvne arapske konje i vožnju po snegu na saonicama, u zaprezi
od 12 belih konja. Sneg je tih zima padao više od pola metra.Utopljena u bundu i šubaru od
crnog astragana, jurila je ledenim pejzažem do Zamka Marcibanjijevih u Čoki, imućnih Poljaka
ili u Bočar, u dvorac Telegdijevih, kod spahije Hertelendi Jožefa. Ko bi tih dana slutio da će to
jednog dana biti ozloglašena ludnica.. Obožavala je da kroz vizuru svog sleđenog daha posmatra
drvorede okovane injem poput srebrnih svetilišta slovenskoj boginji Morani, boginji zime i smrti.
Sara se nije plašila Morane. Ta idila ju je podsećala na lično ludilo kojem se odupirala
adrenalinom te je terala kočijaše da je voze saonicama preko smrznute Tise dok je led pucao pod
njima i zamišljala sebe kako korbačem u ruci tera u ledenu vodu svoje demone. Gazili su
smrznute lokve pod naletima košave dok su se ogoleli grmovi i bagremi, besno povijali, lomatali
i zalegali po putu kao kavalete, niske prepreke, a čas bi se , iščupan vihorom sa viševekovnim
korenom, na putu preprečio stari, čvornovati rogač kao stacionata, visinska prepreka za
preskakanje.
Volela je albino konje, svetloružičaste boje i i svetloplavih očiju, bele grive i repa. kulaše,
žute konje sa crnim repom i grivom, i palomine, konje raskoršno duge grive i repa. Kakav je to
divlji kolorit bio u dolini snega, kao da je čitava zemlja bila umotana u blistavobele mrtvačke
pokrove, a mećava je orgijala i ništa joj nije stajalo na putu, dok se vejavica pretvarala u snežnu
koprenu i ledila joj pogled poput stakla. Često je u divljim saonicama stizala do zamka
Karačonjijevih u Beodri, današnjem Novom Miloševu, gde su se konji u ogromnoj konjušnici
oporavljali danima od ledene pustolovine. Karačonjijevi su bili jermensko-mađarska porodica
koja je u Banat stigla iz prestonice grofa Drakule, Tansilvanije. To je bila grofovska porodica čiji
grb se i danas vidi na kripti katoličke crkve, a sastoji se od sirene, vola sa zlatnim rogovima,
medveda koji drži mač i pantera koji se propinje. I ova dinastija se raspadala u metežu istorije, a
Aladar Karačonji – praunuk Laslov, se nikada nije vratio u mesto prokletstva svoje porodice.
 3

Njihova urođena trgovačka krv i mudrost prelazila je u pedesetim godinama u ludilo i

tuberkulozu. Među običnim življem kružila je priča da su se u tom ukletom zamku, kad god bi
stigla Sara i još jedna, neoznata kneginja, odvijale čudovišne orgije, koje niko nikada nije video.
Kažu da su od ozona psole kiše i toplih južnih vetrova sa Dunava, obolevali od slušnih
halucinacija, stavlali su dlanove na uši, a iz odaja se čulo nepodnošljivo urlikanje od kojeg je
posluga bežala u svoje odaje. Sedeli bi sklupčani u vlažnim ćoškovima ukletog zamka i stavljali
pod nos mirišljavu so i sirće i to uvek nakon kiša, a nikada nije pomagalo. Sledio bi kašalj i
ubrzo bi ih zločudni Dunav uzimao k sebi, svakog miholjskog leta. Između njih su kružile poput
otrovnih kletvi glasine raznih vračara i jurodivih banatskih veštica iz blatnih kuća: Ne valja
sanjati bistru vodu, ne valja sanjati mutnu vodu, ne valja noću piti vodu sa bunara, ne valja noću
ustajati i piti ovdu… Otkuda ta čudna opsesija vodom, niko nije znao… Neki su krišom šaputali
da je zamak sazidan na starom groblju, a kuće nikada ne valja praviti na mestu gde je nekada
bilo groblje…. U okruženju tih zidina vijorila se kao eho zle slutnje raznovrsna frazeologija
pukog sujeverja. U parku ispod drveća i paprati, dok su kričali pompezni paunovi, vukle su se po
tlu bele svilene maramice sa krvavim mrljama od kašlja, teškog, zlehudog. Lagano i temeljno ih
je usmrćivala tuberkuloza, zla kob u aristokratskim, svelim prsima.
Tu, u blizini, godine vražje 1666. , u Novom Bečeju, spaljivane su na lomačama veštice, žene
udovice što su skupljale travke u ukletim šumama za obolele od tuberkuloze . Za svako nestalo
dete, bilo bi spaljeno desetine veštica, a kasnije su njihova tela nalažena u ukletoj šumi, bez očiju
i sa pentagramima oko kostiju. Kažu da su nihove kletve vetrovi doneli do zamka
Karačonjijevih… i večno ih zatrli. Mračna neka rabota.
Sara Šulhof bi se odatle vraćala u svoj zamak, u Padej, polumrtva ili poluživa i vraćala u sebe
krvotok brzacima kuvanog vina. U to vreme već je i Marcibanijevima, nepokorni sin u vetar
rasuo milione forinti i ledenoj Tisi predao svoj izdajnički život. Bogatstvo rađa dekadenciju i
cveće zla.
O tome je razmišljala gospođa Klara dok je auto nečujno plutao oronulim banatskim putem,
Osmatrala je oronuli krajolik.
Gde je to, za ime Boga, došla?
Izgledalo je kao da je banatskom pustarom projezdio roj milenijumskog neprijatelja čoveka u
Africi , apokaliptično jato skakavaca koji padaju s neba i prekrivaju celokupnu floru, od trave i
biljaka do zelenih delova stabala, ostavljajući iza sebe ratnu pustoš. Očekivala je zelena polja.
Dim se vijorio u nedogled raznošen severcem u naletima stvarajući utisak da su se olujni oblaci
spustili gotovo do tla, izazivajući nervno rastrojstvo tla i životinja. Gušila ju je teskoba. Vozač
joj je objasnio da je došlo do velikog požara usred paljenja strnjišta po njivama , te je
nenadzirana vatra zahvatila osamsto hektara njiva, žitarica, voćnjaka kao i Carsku baru. Tu je pre
atentata lovio Franc Ferdinand, nesuđen naslednik prestola imperije u rasulu, Austrougarske.
Raspalio se ševar, suva stepa i vrbaci oko močvarnog mozaika, nepreglednog gunja bara i jezera.
Razlivao se miris upaljene žalfije, sleza i hajdučke trave, kao da je neko pustio iz kosmičke lule
nepregledni dim marihuane da anestezira bes vatre. Uzjogunile su se srne i lisice, bizamski
 4

pacovi i lasice. Sudarala su se u vazduhu ustumarala krila hiljada ptica: pelikana, plavokljune
patke, žute čaplje, kidisali orlovi belorepani, šćućurile se crne rode kraj močvare i plovke
glogovnjače, huktala je zloglasno ritska sova prateći zbeg glodara, pratio je u stopu stepski ,
ponositi sokol i nad njima jata crnih gavranova. Gospođi Šulhof učinilo se da se nalazi usred
impresionističkog pejzaža Vinsenta van Goga, Žitnog polja sa vranama. Dok se talasaju zlatno-
žuta klasja, nad njima se vaznelo mračno i olujno nebo i crne vrane. Obuzela ju je snažna
melanholija. Koliko vekova tuge tavori u njenim grudima, a ovaj put je retrospektiva njihove
porodične tragedije, zadnji čin. I na slici je sve uznemireno, sve se koleba, podrhtava poput
njenih ruku, brade i srca u ritmu tahikardije. Početno ushićenje se pretvara u očaj. Da li to umire
svet koji pamti po slikama, onaj plavi svet njenog detinjstva i života predaka? Kataklizma.
Nekadašnji Bečkerek, pređašnji Petrovgrad i potonji Zrenjanin krio je sumornu povest kratkog
veka Velikobečkerečke, petrovgradske sinagoge, koja je nestala u straobalnoj buktinji Drugog
rata istodobno sa većim delom njene porodice. Pre rušenja nalazila se u čivutskom sokaku i
porodica Šulhof je često dolazila tu u Bet Midraš na zajedničku molitvu. Rađena je po uzoru na
frankfurtsku sinagogu, a osveštana je bila na 66. rođendan cara Franje Josifa. Bila je to trobrodna
bazilika sa predvorjem iz čijeg se središta uzdizala ogromna kupola sa lanternom na vrhu, nalik
pravoslavnim crkvama. Pročelje hrama imalo je raskošan, masivan portal i čipkastu kamenu
rozetu iznad. Zabat između tornjeva je bio u obliku Mojsijeve ploče. Već u aprilu 1941. je
minirana, nakon što su iz nje pokradene sve dragocenosti. Od ostataka građevinskog materijala je
neki Nemac u Čontikarskoj ulici sazidao svinjac. Skupocene orgulje su nestale. Sa setom i
blagim sarkazmom, posmatrala je , kad su nakratko stali radi razgledanja, vitraže u holu
Županijskog dvora , današnje Gradske kuće, koji su simbolizovali Moć, Pravdu i Mudrost.
- Kako pretenciozno, pomislila je Klara Šulhof, ništa nije u čovekovim rukama, a ponajmanje
moć, pravda i mudrost, minuciozno posmatrajući zdanje i fasadu, u stilu neoklasicizma,
Narodnog pozorišta, najstarijeg u Srbiji.
Po Klarinoj želji, posetili su i kaštel u selu Ečka. Izvukla je iz sećanja priče bake kako su na
otvaranju ovog zamka blistali kočije i konji za goste iz Beča, kako je virtuozno svirao Franc List,
tada čudo od deteta, s kakvim poštovanjem su dočekali ekselenciju, grofa Esterhazija, kako je
purpurom obojila nebo kolosalna bakljada, pucale su prangije obesno i žestoko, razbuktalo se
praskozorje u sumraku jedne sage, a dame su plovile gondolama po Begeju, kvaseći filigrantsko
belo zlato i dijamantirane burme i negovane, a gramzive prste.
- Sećanja donose samo patnju, uzdahnula je gospođa Klara.
Uoči Drugog svetskog rata, vlasnici kaštela „Ečka“, prijatelji njene porodice zauvek su otišli
preko velike bare. Nikada se nisu vratili.
Vozač crnog audija sa zatamnjenim staklima bio je Aleksandar Popov, radnik „Rent a car“
agencije u Beogradu, Kikinđanin poreklom, dalji rođak Dušana Popova, dvostrukog agenta koji
je radio za MI6 tokom Drugog rata, poznatijeg kao Tricikl, po čijem liku je Ijan Fleming stvorio
lik čuvenog Džejms Bonda . Znao je Begej kao svoj džep od Itebeja do Temišvara. Naziv reke,
 5

na kojoj je pecao kao dečak, podsećao ga je na njega i sve njegove drugare , koji su odavno van
Banata i Srbije. To je slovenska reč i znači: ići, žuriti, teći - begati.
Kažu, nema više nade za Begej.
Zabario je, prevladala je njime trska, višedecenijski otpad, tone otrovnog mulja. Ne važi više
izreka da carstva propadaju, a reke ostaju. Čovek je dokrajčio i reke u Banatu. Možda , pored
destruktivne, jednom iskoristi i svoju stvarateljsku energiju, i povrati vitalnost ovom posrnulom
Amazonu, iz kojeg se nekada kuvala čuvena nedeljna supa na koju se dolazilo čak iz Beograda.
Mnoga je sećanja vezao za Banat, Aca Popov, ali već dugo nije brodio ovim stazama.
U Velikoj Kekendi njegovog detinjstva, kažu bilo je dovoljno da se poneš na ludaju i vidiš celu
varoš. Ravno sve, nigde brda, te je , kanda, i u čoveku sve ravno. Lala se ne sikira za sitnice, a
kako vreme odmiče - ni za krupne stvari.
Ko zna kako su se ovuda u mlađem kamenom dobu jurili dinosaurusi, ali se za mamute zna.
Očuvani skelet star 5000 000 godina, visok je skoro pet i ima kljove duge tri metra. Zamislite
kako tek to izgleda iz perspektive jedne bundeve koja se za jednu pepeljugu i u kočije pretvarala.
Zato i podseća na bajku priča o sovama ušarama koje su se u centru grada naselile u krošnjama
drveća, unatoč gužvi i vrevi. Na opštinskom tornju još je ostao grb i natpis, viseći kao pretnja u
vazduhu: Attendite! ( Čuvajte se!).
Ovuda je put nekada vodio i Orijent Ekspres sa svim svojim kicoškim kvalitetima: plišanim
foteljama, blistavim rukohvatima, usijanim oplatama, tu su se služili , u luksuznom dekoru:
jastog, kotleti i torta od pomorandže, a u malom restoranu na stanici: švargla, ovčije kiselo
mleko, rakija dudovača… I svuda je potomak Džejmsa Bonda mogao da nađe trbuhotvorine
svetske gastronomije, osim postupanice. Za njega je postupanicu umesila pokojna baba kada je
prohodao. Ta se pogača prelivala medom i davala svakom detetu u komšiluku da se brže raste i
trči. I trčali su kao bez glave po varoškim sokacima i kanalima. I odatle i ostade ta suluda navika
beganja i jurnjave , vratolomne i bezglave, te se i rasuše ti mali postupanički šereti svuda po
svetu, kao drevni nomadi , od Abu Dabija do Tokija. Stizale su odatle, neko vreme, elektronske
razglednice, moderne dopisnice sa fotografijama i njima, svojevoljnim migrantima, omamljenim
od Sunca i jarkog popodneva, kako se hvale svojim nemuštim putopisjem.
Onda su, polako, prestale da stižu.
Aleksandar se nije čudio potrebi da svom starom drugaru dočaraju nepoznate, daleke predele,
ljude, drugačije kulture, gastronomiju, egzotične pejzaže. Čudilo ga je što ga nikada nisu pitali
kako je tamo – u ravnom Banatu, odakle su potekli.
I inače ljudi imaju utisak da je ono što nam je pred nosem dobro poznato, sažvakano,
razumeveno, te kao dosadno i ispljunuto.
A ono što nas okružuje isto je puno tajni, možda i većih nego negde tamo, u daljinama, jer su to
ostale tajne, uprkos tome što su dostupne svakodnevnom oku i umu.
I svet oko nas je pun tajni i egzotike i dovoljno je teško razumeti ga i bez dalekih krajeva.
 6

Za to je potrebno i unutrašnje oko.

Sećao se svoje krsne slave i nazdravičara kako nazdravlja i pije u ime Gospoda Boga za sve
Hristijane koji slavu slave i Bogu se mole. Slave se još slave u Kekendi, ali su u njoj izumrli
rodovi: Andrići, Đurašinovi, Radulovi, Simulovi, Colini, Isačićevi, Vučkovi, Kontrići,
Madžarčići, Okeši, Selešani, Ureševi, Anulovi, Barnini, Butuzanovi, Grdanovi, Živanovi, Laliči,
Fanovi, Latinski, Perinijevi i mnogi drugovi...
Gde su im se tragovi zameli na drumovima, andrak zna, andrak što zavodi na bespuća...
Nekada davno su , legende svedoče, divlji mustanzi galopirali prerijom Banata. Jurišala su
tuda i druga krda, jata, rojevi... dizali kolosalne oblake prašine i ostavljali za sobom razne
tragove zveri. Ipak, najveću pustoš ostavljao je čovek. Bile su to horde i bulumente Tračana,
Kelta, Ilira, Huna... Kažu da su pali s meteorima s krvavog Marsa, carstva svih božanstava rata .
sve divlje rase iz močvara, s bičevima Božjim u kandžama. Svojoj su muškoj čeljadi sekli
mačem lica da ostave žig ratnika i surovost zveri u crnom srcu. Iz srca su ispaljivali vatrene
strele i jurišali na natmurenim , besnim konjima kojima je iz usta kuljala bela pena. U grivama
im košava sa Dunava i njen dar: živi pesak iz banatskih peščara. Sklanjali su se jedino od krda
veprova. A i njih je bilo na Divljem severu. Za njima se dizao vetar i prašina, a iz tih oblaka
rušio se mit o blagostanju plodnog krajolika, buduće kaljuge, plodno tlo za propadanja i
vaskrsavanja nakon apokaliptičnih kijameta istorije. Pustara je ova dubodolina : ravna,
nepregledna, nekada izvorište blagoslovenog izobilja, nekada bestragija, zabit, vukojebina,
bespuće, jaz, bezdano more sa sucidnim namerama. Koliko se samo pustolova uputilo put ove
pustoline u potrazi za kovčegom s blagom Atile Hunskog u mrtvoj Tisi. Kažu – progutala ih. Iz
Banata se do nje stiže levom obalom, putanjom srca. Tisa je puna prokletih virova, čak i ona
usmrćena. Kažu da je danas jedva živa zahvaljujući čoveku . Iz Baja Mare, rumunskog utvrđenja,
Tisom je u pohod krenulo milion litara cijanida u maniru biblijskog potopa. Za njima nije ostalo
živog sveta. Ipak, ponegde, u hladu hrastova ili crnih vrba, još se kočopere, kerebeče i prave
važne, kicoške dame, čarde za rečne grofove i barone, s ribljom čorbom što se puši iz kotlića uz
bardove tambure i vino Ždrepčevu krv iz Čoke. Nekada davno, iza sedam mora, živeli su u
drevnom dvorcu u Čoki grofovi Artur i Karolj Lederer. Kažu da je grof Lederer imao životni san
da sav hedonizam jednog Dionisa i sve lične strasti slije u jednu, kristalnu čašu vina. Bio je to
prefinjen buke pijane erotike: Merlot, Cabernet Sauvignon, Frankovka, Gamay, Muscat
Hamburg i svi poroci i istine u vinu.
U čarde radi kibica često dođe i neki đilkoš – kavgadžija, danguba, neradnik, vetropir i ostavi
krvave fleke na damastnim stolnjacima posle silnih zdravica. Tamo gde su ginuli diviji konji u
lokvama krvi, nikli su vinogradi. Njihova dionizijska, bahanalijska ćud čuva se u hrastovim
buradima ispod zemlje, u omrčenim podrumima. Ipak, sve je manje banatskih kicoša i mudrih
frajli u ovim čardacima ni na vodi, ni na obalama. Sve je manje i čardi s mirisom smuđa i kečige.
Sve to liči, pomalo, na putopisni vremeplov u prošlost, a ova je tako daleka i nestvarna, da je
nalik fantazmagorijskim , utopijskim putovanjima Mora ili Kampanele ili pak opisima putovanja
na Sunce ili Mesec Sirana de Beržeraka. Ipak, nasuprot njima, a u prilog istorijskoj i etnografskoj
 7

varijanti putopisa, govore fakti, arheologija i umetnost. Ovim retkim stazama ne galopiraju više
mitski konji aristokratske pasmine, već samo rastrojene misli što se posipaju pepelom kao u
elegiji ili lamentu. Umesto hordi nomada iz daleke prošlosti, opet se oko nas , kao u ratnim
zbegovima, vijugaju večne Seobe. Danas iz zovu svetskim trendom: migracijama. S arapskim
atovima plemenite pasmine možda stignu migranti iz Persije ili Mesopotamije i pretvore pitomi
Banat u ratoborni vrtlog Istoka.

Naše su Lale podvile rep i potucaju se po kaldrmama zapadne Evrope, Amerike i Australije.
Tištio ih, što bi se po laloški kazalo: šlajbok ili šlajfik, a u svakom se buđelaru krije neki andrak
s rogovima pod gospodskim cilindrom.

Otišli su i za njima nije ostalo ništa.

Samo se vraćaju putevima nostalgije.

I nisu se na taj put bez povratne karte uputili samo gološijani ili kurcobrije, nego čitave porodice,
dinastije: put plave zvezde, što bi rekao Crnjanski, još jedan putopisac historijskog tipa: u
beskrajnom plavom krugu ili u večnom vrtenju u krug. Kažu: takva je večnost.

I Aleksandar je voleo konje, U štali njegovog oca svoje dane je u galopu Banatom sa radoznalim
dečakom na slabinama, obilazio banatsko nebo i zemlju, tvrdim utabanim putevima, kraj žutih
reka i ravnodušnih, ušorenih sela sa bujnim baštama i klupama ispred švapskih kuća. Kada se
pokadkad nađete digod u kakvom manjem vojvođanskom selu, često vas dočeka običan svet na
klupici predkućom ili pod kakvom lipom, koja pred avlijom pravi lad već pola veka.

- “Je l’, a čiji s’ ti” i “Dis’ poš’o, derane? ”

A on ih nije slušao, zagnjurivši glavu u visine i zelene krošnje dudova i oraha, sanjareći o
gizdavoj i veličansvenoj budućnosti koja ga čeka u maglinama... Kraj njega su kloparale zaprege
i dizale prašinu, a pred njima upregnuti domaći konji, beli ili riđi, dobre ćudi i snažnih leđa, te
zastanu da se kraj puta oslade sočnom lucerkom, a deca im u prolazu dodaju jabuku , šargarepu
ili kocku šećera. Koliko dugo nije video šečer u kockama, u onim tvrdim, belim kutijama sa
plavim vinjetama i ćiriličnim slovima.

Konji su ukras ravnice. Konjima se savlada i beskraj, a ne jedna obična banatska pustara.

Sećao se priča starijih iz šora da je car Franja u Novi Bečej ušao sa petopregom, a da je džambas,
Steva Kragulj na vašaru u Debeljači našao divnog zelenka, te kad je hteo da ga kupi, video je
vlasnikovog posinka kako ga drži za uzde suznuh očiju i drhtavih te ga nikada nije kupio, sebi u
inat i nikada više nije našao takvog konja, ali nije žalio.

Deca i konji su povezani nevidljivim vezama sna i igre i odrasli taj svet vise ne razumeju i ne
treba da u njemu igraju glavne uloge.
 8

Viđao je u Somboru, susednoj Bačkoj, i kavalir kočije za udvaranje i skupocene fijakere i

lukszne karuce u Subotici. Ipak, najviše je voleo čeze na kojima su čobani nosili ovčije mleko za
zadruge, a kačice sa ovčijim sirom za redovne mušterije.

Kaskao je na konju , grickajući semenke i radoznalo zagledao bele, čipkaste fasade starih kuća u
varošima, rasterujući jata ševa i golubova oko crkvi i groblja okružena samoniklim, krvavim
bulkama. Još su žive rane Banata i još po njima rovare loši dani poput teške infekcije. Njive su
kao izrešetane dalekom i bliskom, a mučeničkom prošlošću i često puste i neobrađene,
zaparložene, ostavljene da trunu sa nadom, sitnom kao semenka žita, da će jednoga dana
povratiti staru slavu najrodnije zemlje na svetu. Nekako, baš kada se Vuk Stefanović Karadžić
zotisnuo put Beča da se sastane sa Jernejom Kopitarem, mesecima je banatska zemlja bila
polavljena te je i on odložio svoje putešestvije koje će svoj epilog dobiti u prvim srpskim
rečnicima, pismenicama i pesnaricama. Dunav i Tisa su nadolazili, a odvodnih kanala nije bilo i
ta močvarna zemlja, kao simbol večne borbe čoveka i prirode, punila je ambare žitom, a paore
jadom sa vodom i bez nje leti , kad vlada skoro tropska suša. Sunce i dalje leti bespoštedno prži,
a mit o žitu je odavno prohujao sa vihorima.

I kad se konj nekada nadigne u brži kas, a stari mu paor dovikne: - Ta id’ u očin, ali onako
nekako , kao tepajući, te i sama psovka deluje kao duša , domaćeg, raspuklog, rumenog hleba i
čaše sirovog mleka. Konj nadmeno zarže, a paor opet dovikne: - Ne laje kera radi sela, nego sebe
radi.

Još uvek tim slikama Aleksandar Popov, zvani Saša hrani svoju gladnu i neutoljivu čežnju za
svim što je nekad bilo, svetom koji nepovratno izumire. Kroz firange i pendžere još ponekad
provire stare frajle. Biri-biri-birke – neko doziva guske, deca vrište u vrtoglaom begu od ljutih
gusana, a petlovi gološijani se kočopere po avlijama. Tu su i kuće na lakat, špacir u večernji
suton i ciganski pos’o tandara-mandara, na brzinu sklopljen dogovor, kupljen ili prodat konj.

Tu su jođ šivi u njegoivim mislima, ali izvan njih teče neki novi svet sa sve manje klinaca…i
nijednim na konju.

Управо на овом путовању стекла сам сазнање о другом путовању: чудесном

путовању једне иконе. Икона не преноси само спољашњи лик човека, она не преноси
ни само унутрашњи лик, некакву човекову карактерну особину која се одражва на
лику и слици. У самој икони садржана је идеја о духовном преображењу човека,
суштина његовог овоземаљског постојања дата кроз конкретну личност и догађај на
који се асоцира. Као што то кажу неки Свети оци, икона је прозор у вечност.
 9

Наравно, свака појединачна икона има своју причу која је везана и за породицу која
слави неког светитеља уз присуство иконе у том чину слављења. Та прича често
остаје везана за интимна осећања човека и породице, интимнe молитве и
исповедања.

Често се и у том постојању иконе одржава духовно постојање. Најбољи доказ за то

је прича о икони Светог Мојсија Мурина . Ова иконе путовала је од иконописца Сандре
Станквић из Кикинде до једине православне цркве у Јужној Африци. То је цркве Светог
Томе у Јоханесбургу. Поред парохијана Срба, у цркву су ради молитве и причешћа
одлазили и Црнци . И ту су испливали на површину људско незнање и предрасуде. Бројни
белци нису желели да се причесте после Црнаца, плашећи се тропских болести и
инфекција. Из тог разлога се отац Пантелејмон обратио Сандри Станковић да наслика , по
угледу на православне иконе, једног црнца светитеља, да би људи та икона приближила
људе, повезала их својом поруком и разбила предрасуде. То је прича о путовању иконе
Светог Мојсија Мурина, путовању љубави и вере.