B I B L I O T E K A „ S P E K T A R ”

Naslov originala:
Алексей Толстой ХОЖДЕНИЕ ПО МУКАМ

Sa ruskog preveo:
PETAR MITROPAN

HOD PO MUKAMA

II
 SESTRE

Strani posmatrač iz nekog lipama obraslog provincijskog sokaka,

našavši se u Petrogradu, doživljavao bi u trenucima budne pažnje složeno
osećanje umnog uzbuđenja i duševne potištenosti.
Tumarajući pravim i zamagljenim ulicama, pored tamnih domova s
mračnim prozorima, s dremljivim nastojnicima zgrada na vratima,
posmatrajući dugo mnogovodnu i tmurnu površinu Neve, plavkaste linije
mostova s još za dana upaljenim fenjerima, sa stubovima nemilih i
neveselih dvoraca, s neruski oštrom visinom Petropavlovske saborne
crkve, s bednim čamcima koji promiču po tamnoj vodi, s bezbrojnim
šlepovima vlažnih drva duž granitnih kejova, zagledajući u lica prolaznika
— zabrinuta i bleda, s očima kao gradski mutljag — uočavajući i
zapažajući sve to, strani posmatrač — dobronameran — uvlačio bi glavu
dublje u okovratnik, a nedobronameran počeo bi misliti kako bi dobro bilo
udariti iz sve snage, pa razbiti na paramparčad te sleđene utvare!
Još u doba Petra Velikog, đak Troicke crkve, koja i sada stoji blizu
Troickog mosta, silazeći sa zvonare ugledao je u mraku vešticu — mršavu
neočešljanu ženu — neobično se uplašio i zatim vikao u krčmi: „Petrograd
će opusteti“; — za što je bio uhvaćen, mučen u Tajnoj kancelariji i
nepoštedno šiban knutom.
Tako se, mora biti, još otada i počelo misliti da s Petrogradom nije sve u
redu. — Neki su očevici kao videli kako se ulicom Vasiljevskog ostrva
vozi u fijakeru đavo. Ili bi se u ponoć, za vreme oluje i poplave, survao s
granitne stene pa jahao na konju po kaldrmi bakarni imperator[1]). Čas bi
se opet tajnom savetniku, koji je prolazio u karucama, unosio u staklo i
dosađivao mrtvac — umrli činovnik. Mnogo je takvih priča kružilo po
gradu.
I još sasvim nedavno pesnik Aleksej Aleksejevič Besonov, prelazeći
noću na luksuznom fijakeru izgrbljeni mostić na putu za Ostrva, ugledao je
kroz iscepane oblake u bezdanu neba zvezdu i, gledajući je kroz suze,
pomislio da su i kočijaš i redovi fenjera i sav Petrograd koji spava iza
njegovih leđa, — samo mašta, grozničava vizija nikla u njegovoj glavi
zamagljenoj vinom, ljubavlju i dosadom.
Kao san minula su dva stoleća: stojeći na kraju sveta u baruštinama i
pustarama, Petrograd je sanjao o bezgraničnoj vlasti i slavi; kao u
grozničavim vizijama promicali su dvorski prevrati, ubistva imperatora,
trijumfi i krvava pogubljenja; nejake žene dobijale su polubožansku vlast;
u toplim i zgužvanim posteljama rešavale su se sudbe naroda; dolazili su
kršni momci, snažna stasa i ruku crnih od zemlje, i smelo se peli prema
tronu da podele vlast, ložnicu i vizantijsku raskoš.
S užasom su posmatrali susedi te divlje ispade ćudi. S tugom i strahom
pratili su Rusi buncanje prestonice. Zemlja je hranila, ali nikad nije mogla
svojom krvlju zasititi petrogradske aveti.
Petrograd je živeo bučno-hladnim, prezasićenim noćnim životom.
Fosforno blede letnje noći, ludačke i sladostrasne, i zimske besane noći,
zeleni stolovi i zvek zlata, muzika, iza prozora parovi koji se vrte u igri,
obesne trojke, cigani, dvoboji u osvitu zore, u zviždanju vetra i oštrom
zavijanju flauta — revije trupa pred vizantijskim očima imperatora koje
izazivaju užas. — Tako je živeo grad.
Poslednje decenije s neverovatnom brzinom stvarala su se grandiozna
preduzeća. Kao iz vazduha nicala su milionska imanja. Od kristala i
cementa gradile su se banke, mjuzik-holovi, sketinzi, raskošne kafane gde
su se ljudi omamljivali muzikom, odrazom likova u ogledalima,
poluobnaženim ženama, svetlošću, šampanjcem. Žurno su se otvarali
kartaški klubovi, kuće za intimne sastanke, pozorišta, kinematografi, luna-
parkovi. Inženjeri i kapitalisti radili su na projektu podizanja nove još
neviđeno raskošne prestonice, nedaleko od Petrograda, na nenaseljenom
ostrvu.
U gradu je vladala epidemija samoubistava. Sudske dvorane punile su
se gomilama histeričnih žena, koje su žudno pratile krvava i uzbudljiva
suđenja. Sve je bilo pristupačno — raskoš i žene. Razvrat je prodirao
svuda, on je kao zaraza zahvatio i carski dvor.
I u dvor, do imperatorskog trona, stigao je, i glumeći i rugajući se,
počeo da sramoti Rusiju nepismeni seljak ludačkih očiju i moćne muške
snage.
Petrograd, kao i svaki grad, živeo je jedinstvenim životom, napregnutim
i brižnim. Centralna sila rukovodila je tim životom, ali ona nije bila slivena
s onim što se moglo nazvati duhom grada; centralna sila težila je da stvori
red, spokojstvo i celishodnost, duh grada težio je da sruši tu silu. Duh
rušenja bio je u svemu, napajao smrtonosnim otrovom i grandiozne
berzanske mahinacije čuvenog Saške Sakeljmana, i mračnu mržnju radnika
u fabrici čelika, i izopačena maštanja modne pesnikinje koja je sedela
posle četiri ujutru u umetničkom podrumu „Crveni praporci“, — pa čak i
oni koji su bili pozvani da se bore s tom rušilačkom silom, ne shvatajući to
ni sami, činili su sve da je pojačaju i pooštre.
To je bilo doba kada su se ljubav, dobra i zdrava osećanja smatrala za
banalna i preživela; niko nije voleo a svi su bili žedni i, kao otrovani,
bacali se na sve što je dražilo i palilo utrobu.
Devojke su krile svoju nevinost, supruzi — vernost. Rušenje se
smatralo lepim ukusom, neurastenija — znakom prefinjenosti. Tome su
učili modni pisci, koji su sezonski nicali iz ničega. Ljudi su sebi izmišljali
poroke i perverzije, samo da se ne pročuje da su kao i svi drugi.
Takav je bio Petrograd 1914. godine. Izmučen neprospavanim noćima,
ugušujući svoj jad vinom, zlatom, ljubavlju bez srca, prodornim i
nemoćno-čulnim zvucima tanga — predsmrtne himne — on je živeo kao u
očekivanju sudbonosnog i strašnog dana. A to je imalo već svoje vesnike
— novo i neshvatljivo pomaljalo se iz svih pukotina.

II

— ... Mi ničega nećemo da se sećamo. Mi kažemo: dosta, okrenite leđa

prošlosti! Ko mi je to iza leđa? Miloska Venera? A recite, — jede li se
ona? Ili možda jača rastenje kose? Ne razumem šta će mi taj komad
kamena? Ali umetnost, umetnost... brrr! Vama se još uvek dopada da
golicate sebe tim pojmom? Gledajte desno i levo, napred, pred noge. Imate
na nogama amerikanske cipele! Umetnost je: auto, guma, pud benzina i sto
kilometara na sat. To me izaziva da gutam prostor. Umetnost je: plakat od
šesnaest aršina i na njemu neki luksuzno odeveni mladić u cilindru koji sja
kao sunce. To je krojač, umetnik, genije današnjice! Ja hoću da se
nažderem života, a vi me častite šećernom vodicom za polno nemoćne ...
Na kraju uzane sale, iza stolica, gde je tesno zbijena stajala omladina sa
kurseva i univerziteta, odjeknuli su smeh i pljeskanje. Govornik, Sergej
Sergejevič Sapoškov, smešeći se vlažnim ustima, pričvrsti na velikom
nosu cviker koji se klatio i živo siđe niz stepenice velike hrastove katedre.
Sa strane, za dugačkim stolom, osvetljenim sa dva svećnjaka od po pet
sveća, sedeli su članovi društva „Filozofske večeri“. Tu su bili i predsednik
društva, profesor teologije Antonovski, i današnji referent, istoričar
Veljaminov, i filozof Borski, i lukavi pisac Sakunin.
Društvo „Filozofske večeri“ izdržalo je te zime jak pritisak od strane
malo kome poznatih ali zubatih mladića. Oni su napadali na proslavljene
pisce i čuvene filozofe tako jarosno i govorili tako drske i sablažnjive
stvari, da je stara vila na Fontanki, gde je bilo smešteno društvo, svake
subote kad su bile javne sednice, bila prepuna.
Tako je bilo i danas. Kada je Sapoškov, uz pljeskanje koje je odjekivalo
po sali, iščezao u gomili, na katedru se pope omalen čovek čvornovate
ošišane lobanje, mlada i žuta lica, ispupčenih jagodica — Akundin.
Pojavio se on ovde nedavno, imao ogroman uspeh, naročito u zadnjim
redovima sale, a kad su pitali — odakle je i ko je on? — ljudi koji su znali
zagonetno su se smeškali. U svakom slučaju, prezime mu nije bilo
Akundin, došao je iz inostranstva i istupao ne bez zadnje namere.
Čupkajući retku bradicu, Akundin prelete pogledom salu koja se stišala,
osmehnu se tankom linijom usana i poče da govori.
U to vreme, u trećem redu fotelja, kraj srednjeg prolaza, poduprevši
pesnicom podbradak, sedela je mlada devojka u vunenoj crnoj haljini,
zatvorenoj do vrata. Njene pepeljaste tanke kose bile su podignute nad
ušima, svezane u veliki čvor i pridenute češljem. Ne mičući se i bez
osmeha, ona je gledala one koji su sedeli za zelenim stolom; oči su joj se
katkada zaustavljale na plamenu sveća.
Kad je Akundin, udariv po hrastovoj katedri uzviknuo: „Svetska
ekonomija zadaje prvi udarac gvozdene pesnice crkvenom kubetu“, —
devojka je uzdahnula, ne jako, i odvojivši pesnicu od podbratka, koji je
odozdo pocrveneo, stavila u usta karamelu.
Akundin je govorio:
— ... A vi se još uvek zanosite maglovitim snovima o carstvu božjem
na zemlji. A o n, i pored svih vaših napora, nastavlja da spava. Ili se vi
nadate da će se on ipak probuditi i progovoriti kao Valaamova magarica?
Da, o n će se probuditi, ali ga neće probuditi slatki glasovi vaših pesnika
niti dim iz kadionica, — narod mogu probuditi samo fabričke sirene. On će
se probuditi i progovoriti i njegov glas biće neprijatan za uši. Ili se vi
uzdate u vaše čestare i baruštine? Tu se još može dremati jedno pola
stoleća, verujem. Ali ne zovite to mesijanstvom. To nije ono što dolazi,
već ono što odlazi. Ovde, u Petrogradu, u ovoj luksuznoj sali, izmislili su
ruskog seljaka. Napisali su o njemu stotinu tomova i komponovali opere.
Bojim se da se ta zabava ne završi vrlo krvavo...
Ali je tu predsednik zaustavio govornika. Akundin se jedva osmehnu,
izvadi iz kaputa veliku maramu i izbrisa naviknutim pokretom lobanju i
lice. Na kraju sale začuše se glasovi:
— Neka govori!
— Nije lepo zapušiti čoveku usta.
— To je šegačenje!
— Tiše vi, tamo pozadi!
— Vi sami, tiše!
Akundin je nastavio:
— ... Ruski seljak je teren za primenu ideja. Da. Ali ako te ideje nisu
organski vezane s njegovim vekovnim težnjama, s njegovim iskonskim
shvatanjem pravičnosti, shvatanjem svečovečanskim, onda će ideje padati
kao seme na kamen. I sve dok ruskog seljaka ne budu posmatrali prosto
kao čoveka s praznim želucem i nažuljenim od rada leđima, dok ga ne liše,
najzad, njegovih mesijanskih osobina koje je izmislio nekada neki
gospodin, dotle će tragično postojati dva pola: vaše divne ideje rođene u
tami kabineta, i narod o kojem vi ništa ne želite da znate ... Mi vas ovde
čak i ne kritikujemo u suštini. Bilo bi čudno gubiti vreme u ponovnom
razmatranju ove fenomenalne zbrke — ljudske fantazije. Ne. Mi velimo:
spasavajte se dok nije dockan. Jer vaše ideje i vaša blaga biće bez
sažaljenja ubačena u sanduk za đubre istorije ...
Devojka u crnoj štofanoj haljini nije bila voljna da dublje misli o tome
šta se govorilo sa hrastove katedre. Činilo joj se da su sve te reči i raspre,
razume se, vrlo važne i značajne, ali da je najvažnije bilo ono o čemu ljudi
nisu govorili...
Za zelenim stolom se u to vreme pojavi nov čovek. On bez žurbe sede
pored predsednika, klimnu glavom i desno i levo, pogladi pocrvenelom
rukom mokru od snega smeđu kosu i, sakriv ruke pod sto, ispravi se, u vrlo
uzanom geroku: mršavo tamno lice, obrve izvijene, ispod njih osenčene,
ogromne sive oči i kosa kao šubara. Baš tako je bio i ocrtan Aleksej
Aleksejevič Besonov u poslednjem broju nedeljnog časopisa.
Devojka sad nije videla ništa drugo sem ovog skoro odbijajući lepog
lica. Ona je kao sa nekim užasom pratila te čudne crte, koje je tako često
sanjala u vetrovitim petrogradskim noćima.
A on se, primaknuvši uvo susedu, osmehnu, i osmeh je običan, ali u
urezima tankih nozdrva, i suviše ženstvenim obrvama, u nekakvoj osobitoj
nežnoj snazi tog lica bilo je verolomstvo, oholost i još nešto, što nije mogla
pojmiti a što ju je najviše uzbuđivalo.
U taj mah referent Veljaminov, crven i bradat, sa zlatnim naočarima i sa
čupercima zlatasto-sede kose oko velike lobanje, odgovarao je Akundinu:
— Vi ste u pravu kao što je u pravu snežni usov kad se sruči s planine.
Mi odavno čekamo dolazak strašnog veka, slutimo pobedu vaše pravde.
Vi ćete ovladati stihijom, a ne mi. Ali mi znamo da će se vaša pravda,
na čije osvajanje vi zovete fabričkim sirenama, pokazati gomilom
ruševina, haosom, u kojima će lutati ošamućen čovek. „Žedan sam“ — eto
šta će on reći, zato što u njemu neće biti ni kapi božanske vlage. Čuvajte se
— Veljaminov podiže dugačak kao olovka prst i strogo preko naočara
pogleda na redove slušalaca, — u raju koji vam se priviđa, u čije ime vi
hoćete da pretvorite čoveka u živi mehanizam, u taj i taj broj — čoveka u
broj — u tom strašnom raju preti nova revolucija — revolucija Duha.
Akundin hladno progovori s mesta:
— Čoveka u broj — to je takođe idealizam.
 Veljaminov raširi nad stolom ruke. Kandelabr je bacao svetlost i senke
na njegovu ćelu. On je počeo govoriti o grehu u koji zapada svet, i o
budućoj strašnoj naplati. U sali su kašljucali.
Za vreme pauze devojka pođe u bife i stajala je na vratima, natmurena i
slobodna. Nekoliko advokata sa ženama pili su čaj i razgovarali glasnije
nego svi ljudi. Kod peći čuveni pisac Černobilin jeo je ribu s brusnicom i
svaki čas gledao zlim pijanim očima prolaznike. Dve „literarne“ dame
srednjih godina, prljavih vratova i s velikim mašnama u kosi, žvakale su
sendviče kod tezge bifea. Po strani, ne mešajući se sa svetovnjacima,
prepodobno su stajali popovi. Pod lusterom, zabaciv ruke pozadi pod
dugačak gerok, ljuljao se na potpeticama polused čovek upadljivo
razbarušene kose — Čirva — kritičar, očekujući da mu neko priđe. Uđe
Veljaminov; jedna od literarnih dama polete k njemu i uhvati ga za rukav.
Druga „literarna“ dama odjednom prestade da žvaće, strese mrvice, naže
glavu i raširi oči. Njoj je prilazio Besonov pozdravljajući desno i levo
lakim savijanjem glave.
Devojka u crnom osetila je svom svojom kožom kako se napela pod
korsetom „literarna“ dama. Besonov joj nešto govoraše s lenjim osmehom.
Ona pljesnu punačkim rukama i zakikota se kolutajući očima.
Devojka sleže ramenima i pođe iz bifea. Neko je viknu. Kroz gomilu
prema njoj se gurao crnomanjast ispijen mladić, u somotskom kaputu,
radosno klimao glavom, mrštio nos od zadovoljstva i uze je za ruku. Dlan
mu je bio vlažan, i na čelu vlažan pramen kose, i vlažne duguljaste crne
oči gledale su nežno. Zvali su ga Aleksandar Ivanovič Žirov. On reče:
— Gle? Šta vi tu radite, Darja Dmitrijevna?
— Isto što i vi, — odgovori ona oslobađajući ruku, zavuče je u muf i
tamo obrisa maramicom.
On poče da se smeška gledajući je nežnije:
— Zar vam se i ovog puta nije svideo Sapoškov? On je danas govorio
kao prorok. Vas razdražuje njegova oštrina i njemu svojstven način
izražavanja. Ali prava suština njegove misli — zar to nije ono što mi svi
potajno želimo, samo ne smemo da kažemo. A on sme. Eto:
Svako je mlad, i mlad i mlad.
U želucu vražja glad,
Žderaćemo prazninu...
— Neobično, novo i smelo, Darja Dmitrijevna, zar i vi sami ne osećate
— novo, novo navaljuje! Naše, novo, žudno, smelo. Eto i Akundin takođe.
On je suviše logičan, ali govori, kao da zakucava eksere. Još dve-tri takve
zime, — i sve će početi da puca, da se para po šavovima, — vrlo lepo!
On je govorio tihim glasom, smešeći se slatko i nežno. Daša je osećala
kako u njemu sve podrhtava u nekoj mekoj drhtavici od užasnog
uzbuđenja. Ona nije doslušala, klimnula je glavom i počela da se probija
prema garderobi.
Srditi vratar s medaljama, vukući hrpe bundi i kaljača, nije obraćao
pažnju na Dašinu ispruženu ruku s brojem. Moralo se dugo čekati, duvalo
je u noge iz praznog hodnika s vratima koja su se svakog časa otvarala i
zatvarala, gde su stajali visoki kočijaši u modrim mokrim kaftanima i,
veselo i familijarno, nudili onima koji su izlazili:
— Evo na brzom konju, vaša svetlosti!
— Evo, uz put, na Peski!
Najedared iza Dašinih leđa Besonovljev glas progovori hladno,
odvajajući svaku reče:
— Vrataru, bundu, kapu i štap.
Daša oseti kako lake iglice počeše da je bodu po leđima. Brzo okrenu
glavu i pogleda Besonovu pravo u oči. On je dočekao njen pogled
spokojno, kao nešto što mu se duguje, ali zatim njegovi kapci trepnuše, u
sivim očima pojavi se živa vlaga, one kao da su ustuknule, i Daša oseti
kako joj je zadrhtalo srce.
— Ako se ne varam, — reče on, naginjuči se prema njoj, — mi smo se
sretali kod vaše sestre?
Daša odmah oštro odgovori:
— Da, sretali smo se.
Istrgnu vrataru bundu i potrča prema glavnom ulazu. Na ulici joj mokar
i hladan vetar poduhvati haljinu i obasu je kao zarđalim kapljama. Daša se
do očiju zavi u krzneni okovratnik. Neko, pristižući, reče iznad uva:
— Ah, oči!
Daša je brzo išla po mokrom asfaltu, po kolebljivim prugama električne
svetlosti. Iz široko otvorenih vrata restorana doleteše zvuci violina —
valcer. I Daša, ne okrećući se, otpeva u čupavo krzno mufa:
— No, nije baš tako lako, nije lako, nije lako?

III

Raskopčavajući u predsoblju mokru bundu, Daša upita sobaricu:

— Kod kuće, dabome, nikog nema?
Veliki Mogol, — tako su zvali sobaricu Lušu zbog njenog jako
napuderisanog lica širokih jagodica, kao kod idola, — gledajući u
ogledalo, odgovori tankim glasom da gospođa zaista nije kod kuće, a
gospodin je kod kuće, u kabinetu, i večeraće za pola sata.
Daša pređe u salon, sede kod klavira, prebaci nogu preko noge i
obuhvati koleno.
Zet, Nikolaj Ivanovič, kod kuće je, — znači da se posvađao sa ženom,
da se duri, i da će se žaliti. Sad je jedanaest i do tri sata, dok se ne zaspi,
nema šta da se radi. Čitati, ali šta? A nema ni volje za to. Prosto sedeti,
misliti — to se ne isplati. Eto, zaista, kako je ponekad nemilo živeti.
Daša uzdahnu, otvori poklopac klavira i sedeći postrance, jednom
rukom poče svirati Skrjabina. Nije baš lako čeljadetu u tako nezgodno
doba života, devetnaest godina, pa još devojci, pa još prilično pametnoj, pa
još zbog nekog čudnog čistunstva suviše strogoj prema onima — a bilo ih
je ne malo — koji su pokazivali želju da rasteraju devojačku dosadu.
Prošle godine Daša je došla iz Samare u Petrograd na pravni fakultet i
nastanila se kod starije sestre Jekaterine Dmitrijevne Smokovnikove; njen
muž je bio advokat, dosta poznat; živeli su bučno i na velikoj nozi.
Daša je bila mlađa od sestre za jedno pet godina; kad se Jekaterina
Dmitrijevna udavala, Daša je bila još devojče; poslednjih godina sestre su
se retko viđale, i sad se među njima začeo nov odnos: sa Dašine strane
zaljubljenost, sa strane Jekaterine Dmitrijevne nežna ljubav.
U prvo vreme Daša je u svemu podražavala sestri, ushićavala se njenom
lepotom, ukusom, veštinom ponašanja s ljudima. Pred Kaćinim
poznanicima ona se snebivala, nekima je od stida govorila drskosti.
Jekaterina Dmitrijevna se trudila da njena kuća uvek bude obrazac ukusa i
novina koje još nisu postale svojina ulice; nije propuštala ni jedne izložbe i
kupovala futurističke slike. Poslednje godine ona je imala zbog toga burna
objašnjenja s mužem, jer je Nikolaj Ivanovič voleo idejno slikarstvo, a
Jekaterina Dmitrijevna sa svim ženskim žarom rešila je da će pre
postradati za novu umetnost nego da se pročuje da je zaostala.
Daša se takođe ushićavala tim čudnim slikama obešenim u salonu,
mada je katkad ogorčeno mislila da kvadratne figure s geometrijskim
licima, s većim no što treba brojem ruku i nogu, tupe boje, kao glavobolja,
da je sva ta tvrda, cinička poezija i suviše visoka za njenu neizoštrenu
maštu.
Svakog utornika kod Smokovnikovih, u trpezariji od „ptičjeg oka“,
skupljalo se za večerom bučno i veselo društvo. Tu su bili razgovorni
advokati, koji su voleli žene i pažljivo pratili književna strujanja; dva-tri
novinara, koji su najbolje znali kako treba voditi unutrašnju i spoljnu
politiku; nervno rastrojeni kritičar Čirva, koji je spremao narednu
književnu katastrofu. Ponekad su rano dolazili mladi pesnici, koji su
ostavljali sveske s pesmama u predsoblju, u kaputu. Pred početak večere u
salonu se pojavljivala kakva čuvena osoba, bez žurbe prilazila da poljubi
ruku domaćici i dostojanstveno se smeštala u fotelju. Usred večere čulo se
kako se u predsoblju s treskom skidaju kožne kaljače, i kadifasti glas
govori:
— Pozdravljam te, Veliki Mogole! — i zatim se nad domaćičinom
stolicom naginjalo obrijano, otromboljeno lice ljubavnika-rezonera:
Glavna osoba za Dašu za vreme tih večeri bila je sestra. Daša se ljutila
na one, koji su bili nedovoljno pažljivi prema miloj, dobroj i prostodušnoj
Jekaterini Dmitrijevnoj, a osećala ljubomoru prema onima koji su suviše
pažljivi — pa je pogledala krivca ljutitim očima.
Postepeno je počela da se snalazi u tom mnoštvu lica, koje bi zavrtelo
nenaviknutu glavu. Advokatske pripravnike sada je prezirala; sem čupavih
žaketa, plavih mašni i razdeljka preko cele glave ništa pod bogom nisu
imali. Ljubavnika-rezonera je mrzela: on nije imao prava da zove sestru
Kaćom, Velikog Mogola — Velikim Mogolom, nije imao nikakvog
razloga da ispijajući čašicu votke žmirka izbuljenim očima na Dašu i da
kaže:
— Pijem za rascvetali badem!
Svaki put se Daša pri tome gušila od ljutine.
Obrazi su joj zaista bili rumeni, i ta prokleta bademova boja nikako se
nije mogla ukloniti, te se Daša osećala za stolom kao neka drvena lutka.
Prvog leta Daša nije otputovala ocu u prašnjavu i vrelu Samaru, već je s
radošću pristala da ostane kod sestre, na moru, u Sestrorecku. Tamo su bili
oni isti ljudi kao i zimi, samo su se češće viđali, vozili se u čamcima,
kupali, jeli sladoled u borovom šumarku, uveče slušali muziku i bučno
večerali na terasi kursalona, pod zvezdama.
Jekaterina Dmitrijevna naručila je za Dašu belu punim vezom izrađenu
haljinu, veliki šešir od belog gaza sa crnom pantljikom i široki svileni
pojas, koji se vezivao mašnom na leđima, i u Dašu se neočekivano, kao da
su mu najedared otvorili oči, zaljubi pomoćnik zetov — Nikanor Jurjevič
Kuliček.
Ali on je bio iz grupe „prezrenih“. Daša se pobunila, pozvala ga u šumu
i tamo, ne dozvoliv mu da kaže i jednu reč opravdanja (on se samo brisao
maramicom zgužvanom u pesnici), kazala da ona neće dopustiti da na nju
gledaju kao na kakvu „ženku“, da ona negoduje, smatra ga za individuu
izopačene uobrazilje i da će se još danas žaliti zetu.
Zetu se ona požalila te iste večeri. Nikolaj Ivanovič sasluša je dokraja,
gladeći svoju negovanu bradu i s čuđenjem gledajući na bademaste od
negodovanja Dašine obraze, na veliki šešir koji je podrhtavao od gneva, na
celu Dašinu tanku belu pojavu, zatim sede na pesak kraj vode i poče da se
smeje; izvadio je maramu, brisao oči, govoreći:
— Idi, Darja, idi, umreću od smeha.
 Daša je otišla, ništa ne shvatajući, zbunjena, rastrojena. Kuliček sad nije
smeo ni da gleda na nju, venuo je i tražio samoću. Dašina čast bila je
spasena. Ali ta istorija je neočekivano ustalasala u njoj osećanja koja su
devičanski dremala. Skršila se slaba ravnoteža, kao da se u celom Dašinom
telu, od glave do pete, začeo nekakav drugi čovek, zadihan, sanjalački,
bezobličan i odvratan. Daša ga je osećala svom svojom kožom i patila kao
od nečistoće; htela je da spere sa sebe tu nevidljivu paučinu, da ponovo
postane sveža, laka.
Sada je čitave sate igrala tenis, po dvaput dnevno se kupala, ustajala
rano ujutro kad su na lišću još blistale krupne kaplje rose, od plavičastog
kao ogledalo mora dizala se para i na praznu terasu postavljali vlažne
stolove, čistili mokre peščane staze.
Ali zagrejavši se na suncu, ili noću u mekoj postelji, budio se onaj drugi
čovek, oprezno se prikradao srcu i obuhvatao ga mekom šapicom. Nije
bilo moguće ni oterati ga, ni sprati sa sebe, kao krv s omađijanog ključa
Plave Brade.
Svi poznanici, a pre svih sestra, počeli su nalaziti da se Daša vrlo
prolepšala u toku tog leta i da postaje svakog dana sve lepša i lepša.
Jednom Jekaterina Dmitrijevna ušav ujutro sestri u sobu reče:
— Šta li će to od nas dalje biti?
— A što, Kaćo?
Daša je u košulji sedela na postelji savijajući kosu u veliku punđu.
— Nešto si se mnogo prolepšala, šta ćemo dalje raditi?
Daša strogo, „divljim“ očima pogleda u sestru i okrete glavu. Obraz i
uho joj pocrveneše.
— Kaćo, neću da govoriš tako, meni je to neprijatno, — znaš?
Jekaterina Dmitrijevna sede na krevet, pritisnu obraz na Dašina gola
leđa i nasmeja se, ljubeći je između lopatica.
— Baš smo se rogati rodili: ni na kostreša, ni na ježa, ni na divlju
mačku.
Jednom se na teniskom igralištu pojavi jedan Englez — mršav, obrijan,
isturene brade i detinjih očiju. Bio je tako besprekorno odeven, da nekoliko
mladića iz pratnje Jekaterine Dmitrijevne klonu duhom. Ponudio je Daši
partiju tenisa i igrao je kao mašina. Daši se činilo da on za celo vreme
nijedanput u nju nije pogledao, — gledao je mimo nju. Ona je izgubila pa
je ponudila drugu partiju. Da bi bilo komotnije — zasukala je rukave bele
bluze. Ispod piketne kapice ispao joj je pramen kose; ona ga nije
popravljala. Odbijajući jakim udarcem loptu nad samom mrežom, Daša je
mislila:
„Eto spretne ruske devojke s nedokučivom gracijom u svim pokretima,
i rumenilo joj lepo stoji.“
Englez dobi i ovoga puta, pokloni se Daši — sasvim suvo zapali
mirišljavu cigaretu i sede blizu, potraživši limunadu.
Igrajući treću partiju sa čuvenim gimnazijalcem, Daša je nekoliko puta
iskosa pogledala u pravcu Engleza, — on je sedeo za stočićem, obuhvativ
kod članaka nogu u svilenoj čarapi, prebačenu preko kolena, zabaciv
slamni šešir na potiljak, i ne okrećući se gledao u more.
Noću, ležeći u postelji, Daša se setila svega toga, jasno je videla sebe
kako skače po igralištu, crvena, s pramenom kose koji je ispao ispod kape,
i zaplakala od uvređenog samoljublja i još nečeg što je bilo jače od nje
same.
Od toga dana prestade da ide na tenis. Jednom joj Jekaterina
Dmitrijevna reče:
— Dašo, mister Beiljs svaki dan pita za tebe — zašto ne igraš?
Daša otvori usta — toliko se najedanput uplaši. Zatim s gnevom reče da
ne želi da čuje „glupe spletke“, da nikakvog mistera Beiljsa ne zna i neće
da zna i da se on uopšte ponaša drško, ako misli da ona bajagi zbog njega
ne igra „taj idiotski tenis“. Zatim je kazala da neće ručati, uzela je u džep
hleba i ogrozda i u borovoj šumi, gde se osećao miris vruće smole, lutajući
između visokih i crvenkastih stabala čiji su vrhovi šumeli, rešila je da je
nemoguće kriti dalje žalosnu istinu: zaljubljena je u Engleza i strašno
nesrećna.
Tako, dižući pomalo glavu, rastao je Daši drugi čovek. U početku je
njegovo prisustvo bilo odvratno, kao nečistoća, bolesno, kao raspadanje.
Zatim je Daša navikla na to složeno stanje, kao što se navikavaju posle
leta, svežeg vetra, hladne vode — da se stežu zimi korsetima i vunenim
haljinama.
Dve nedelje trajala je njena samoljubiva zaljubljenost u Engleza. Daša
je mrzela sebe i negodovala protiv tog čoveka. Nekoliko puta, izdaleka,
videla je kako on ležerno i spretno igra tenis, kako večera s ruskim
mornarima, i u očajanju je mislila da je on najzanosniji čovek na svetu.
A potom se pojavila kraj njega visoka mršava devojka, obučena u beli
flanel, — Engleskinja, njegova verenica, — i oni otputovaše. Daša nije
spavala celu noć, zamrze sebe ljutom mržnjom i pred zoru odluči da to
bude njena poslednja greška u životu.
Onda se umiri, a potom joj bi čudno kako je to sve brzo i lako prošlo.
Ali nije prošlo sve. Sada je Daša osećala kao da se onaj drugi čovek spojio
s njome, rastvorio u njoj, nestao, i ona je sad sva drukčija — i laka i sveža
kao pre — ali kao da je sva postala mekša, nežnija, neshvatljivija, kao da
joj je koža postala tanja, nije mogla da pozna svoje lice u ogledalu, a
naročito drukčije su joj postale oči, neobične oči, — kad pogledaš u njih,
dobiješ vrtoglavicu.
Sredinom avgusta su Smokovnikovi zajedno s Dašom prešli u
Petrograd, u svoj veliki stan u Pantelejmonovskoj ulici. Opet su počela
primanja utornikom, izložbe slika, čuvene premijere u pozorištu i
skandalozna suđenja, kupovina slika, ljubav prema starinama, putovanja na
celu noć u „Samarkand“1, Ciganima. Opet se pojavio ljubavnik-rezoner,
koji je izgubio u banji dvadeset i tri funte težine, i uz sva ta nemima
zadovoljstva došli su neodređeni, uzbudljivi glasovi o tome da se sprema
neka promena.
Daša sad nije imala vremena ni da misli ni da oseća mnogo: ujutro —
predavanja, u četiri šetnja sa sestrom, uveče — pozorišta, koncerti, večere,
ljudi — ni trenutak da ostane u tišini.
Jednom u utorak, posle večere, kad su pili liker, u salon je ušao Aleksej
Aleksejevič Besonov. Ugledavši ga na vratima, Jekaterina Dmitrijevna se
jako zacrvenela. Opšti razgovor se prekide. Besonov sede na divan i uze iz
ruku Jekaterine Dmitrijevne šolju s kafom.
Pored njega su seli poznavaoci književnosti — dva advokata, ali on
gledajući domaćicu dugim čudnim pogledom iznenada poče govoriti o tom
da uopšte nikakve umetnosti nema, a postoji samo šarlatanstvo, fakirski
hokus-pokus kad se majmun penje u nebo na konopcu.
„Nikakve poezije nema. Sve je to davno i davno umrlo, — i ljudi i
umetnost. A Rusija je crkotina, i na njoj su jata vrana, na vranjoj gozbi. A
svi oni koji pišu pesme biće u paklu“.
On je govorio polako, muklim glasom. Na njegovom zlom bledom licu
bile su dve rumene mrlje. Mekani okovratnik bio je zgužvan, i gerok posut
pepelom. Iz šolje koju je držao u ruci prosipala se kafa na ćilim.
Poznavaoci književnosti zapodenuše spor, ali Besonov je, ne slušajući
ih, pratio potamnelim očima Jekaterinu Dmitrijevnu. Zatim se diže, priđe
joj, i Daša ču, kako joj reče:
— Ja teško podnosim ljudsko društvo. Dopustite mi da odem.
Ona ga nesmelo zamoli da nešto pročita. On je odmahivao glavom i
opraštajući se, tako dugo ostao usana pritisnutih na ruku Jekaterine
Dmitrijevne da su joj pocrvenela leđa.
Po njegovu odlasku otpoče prepirka. Muškarci su se jednodušno
izražavali: „Ipak postoje izvesne granice, i ne sme se tako otvoreno
prezirati naše društvo“. Kritičar Čirva prilazio je svakom i govorio:

1 Poznati restoran u Petrogradu. — Prim. prev.

„Gospodo, on je bio pijan kao majka.“ Dame su pak rešile: „Bio Besonov
pijan, ili, prosto, u naročitom raspoloženju, — ipak je on čovek koji
uzbuđuje, neka to svima bude poznato.“
Sutradan, o ručku, Daša je kazala da joj Besonov izgleda kao jedan od
onih „pravih“ ljudi, čijim doživljajima, grehovima, ukusom, kao
odraženom svetlošću, živi, na primer, sav kružok Jekaterine Dmitrijevne.
„Eto, Kaćo, ja razumem, zbog takvog čoveka može se izgubiti glava.“
Nikolaj Ivanovič se pobuni: „Tebi je, Dašo, prosto udarilo u glavu što je
on čuven. „Jekaterina Dmitrijevna je ćutala. Besonov se nije više
pojavljivao kod Smokovnikovih. Proneo se glas da po čitave dane provodi
iza kulisa kod glumice Čarodejeve. Kuliček i drugovi išli su da gledaju tu
Čarodejevu i bili su razočarani: mršava je kao mumija, — same suknje od
čipaka.
Jednom Daša srete Besonova na slikarskoj izložbi. On je stajao kraj
prozora i ravnodušno prelistavao katalog, a pred njim kao pred figurom iz
panoptikuma, stajale su dve zdepaste studentkinje i gledale u njega sa
sleđenim osmehom. Daša je lagano prošla mimo i tek u drugoj sali sela na
stolicu, — neočekivano su je zabolele noge, i bila je žalosna.
Posle toga Daša je kupila Besonovljevu sliku i stavila na sto. Njegovi
stihovi, — tri bele knjižice, — u početku su učinili na nju utisak otrova:
nekoliko dana je išla kao van sebe, kao da je postala saučesnica nekakvog
lošeg i tajnog dela. Ali čitajuči ih i vraćajući se na njih, ona poče da uživa
baš u tim bolesnim osećanjima, kao da su joj došaptavali — zaboraviti se,
oslabiti, rastočiti nešto dragoceno, čeznuti za nečim što nikad ne biva.
Zbog Besonova počela je da dolazi na „Filozofske večeri“. On je
dolazio tamo kasno, govorio retko, ali svaki put Daša se vraćala kući
uzbuđena i bila srećna kad je zaticala kod kuće goste. Njeno samoljublje je
ćutalo.
Danas je mogla u samoći da prosvira Skrjabina. Zvuci, kao ledene
loptice, polagano padaju u grudi, u dubinu tamnog jezera bez dna. Kad
padnu, uskolebaju vodu i tonu, a voda nadolazi i opada, i tamo, u vrelom
mraku, nemirno udara i odjekuje srce, kao da brzo, brzo ovog časa, ovog
trenutka, mora da se dogodi nešto neobično.
Daša spusti ruke na kolena i podiže glavu. U mekanoj svetlosti
narandžastog abažura sa zidova gledala su crvena, podbula, iskežena lica,
izbuljenih očiju, kao aveti tek stvorenog haosa, koje su se radoznalo
zalepile u prvi dan stvaranja uz ogradu rajskog vrta.
„Da, gospođice, ne valja vam posao, — reče Daša. S leva na desno brzo
prosvira game, bez lupe zatvori poklopac klavira, iz japanske kutije izvadi
cigaretu, zapali, zakašlja se i zagasi je u pepeljari.
 — Nikolaje Ivanoviču, koliko je sati? — viknu Daša tako da se čulo u
sve četiri sobe.
U kabinetu nešto pade, ali odgovora nije bilo. Dođe Veliki Mogol i,
gledajući u ogledalo, reče da je večera gotova.
U trpezariji Daša sede pred vazu s uvelim cvećem i poče ga čupati,
bacajući listiće na čaršav. Mogol donese čaj, hladno meso 1 kajganu. Dođe
najzad i Nikolaj Ivanovič u novom plavom odelu, ali bez kragne. Kosa mu
je bila razbarušena, na bradi koja mu je bila otišla ulevo, visilo je paperje
od jastuka na divanu.
Nikolaj Ivanovič natmureno klimnu glavom Daši, sede na kraju stola,
primače tiganj s kajganom i poče halapljivo jesti.
Zatim se nalakti na ivicu stola, podupre obraz velikom dlakavom
pesnicom, upre nepomične oči na hrpu otkinutih listića i progovori niskim,
skoro neprirodnim glasom:
— Prošle noći tvoja sestra me je prevarila.

IV

Rođena sestra, Kaća, učinila je nešto strašno i neshvatljivo, crno. Prošle

noći njena glava je ležala na jastuku, okrenuvši se od svega živog,
rođenog, toplog, a telo je bilo zgaženo, raščerečeno. Tako je, stresajući se,
osećala Daša ono što je Nikolaj Ivanovič nazvao prevarom. I uza sve to
Kaća nije bila kod kuće, kao da više ne postoji na svetu.
U prvom trenutku Daša je obamrla, pred očima joj se smrklo. Ona je
očekivala, bez daha, da će Nikolaj Ivanovič ili zaridati ili kriknuti nekako
strašno. Ali on ni reči nije dodao onom što je kazao i vrteo je u rukama
podmetač za viljuške. Daša nije smela da mu pogleda u oči.
Zatim, posle vrlo dugog ćutanja, on s treskom odmače stolicu i ode u
kabinet. „Ubiće se“, — pomisli Daša. Ali ni to se nije dogodilo. S
prodornim i trenutnim bolom seti se kako mu izgleda dlakava velika ruka
na stolu. Zatim ga nestade iz njene pažnje, i Daša je samo ponavljala: »Šta
da se radi? Ama, šta da se radi?“ U glavi je bučalo, — sve, sve, sve je bilo
razbijeno i unakaženo.
Iza pletene zavese izađe Veliki Mogol s poslužavnikom, i Daša,
pogledavši u nju, najedared shvati da sad više neće biti nikakvog Velikog
Mogola. Oči joj se napuniše suzama, ona jako stisnu zube i istrča u salon.
Ovde je sve do sitnica bilo s ljubavlju namešteno i obešeno Kaćinim
rukama. Ali Kaćina duša je iščezla iz ove sobe, i sve u njoj postade divlje i
beživotno. Daša sede na divan. Polagano joj se pogled zaustavi na nedavno
kupljenoj slici. I prvi put ona je videla i razumela šta je tamo bilo
naslikano.
Naslikana je bila gola žena, gnojavo-crvene boje, baš kao oderane kože.
Usta — sa strane, nosa uopšte nije bilo, mesto njega — trouglasta rupa,
glava — kvadratna, i na njoj prilepljena krpa — pravi štof. Noge kao
cepanice — na koturovima. U ruci cvet. Ostale pojedinosti užasne. A
najstrašniji bio je ugao u kome je ona sedela raskrečivši se, — turoban,
mrke boje. Slika se nazivala „Ljubav“. Kaća ju je zvala savremenom
Venerom.
„Eto zašto se Kaća toliko zanosila tom prokletom ženetinom. Ona je i
sama sad takva ista — sa cvetom, u uglu.“ Daša leže ničice na jastuk i
grizući ga, da ne bi vikala, zaplaka. Posle nekog vremena u salonu se
pojavi Nikolaj Ivanovič. Raširivši noge, ljutito krešući upaljač, priđe
klaviru i poče udarati prstom dirke. Neočekivano ispade banalna pesmica.
Dašu prođe jeza. Nikolaj Ivanovič lupnu poklopcem i reče:
— To je trebalo i očekivati.
Daša nekoliko puta u sebi ponovi ovu rečenicu, trudeći se da shvati šta
ona znači. Najednom se u predsoblju začu zvono. Nikolaj Ivanovič se
dohvati rukom za bradu, ali, izustivši prigušenim glasom: „O-o-o!“ —
ništa ne učini i brzo otide u kabinet. Hodnikom, lupajući kao kopitama,
prođe Veliki Mogol. Daša skoči s divana — pred očima joj je bio mrak,
tako je lupalo srce, — i istrča u predsoblje.
Tamo je nespretnim od hladnoće prstima Jekaterina Dmitrijevna drešila
plave pantljike krznene kapuljače i mrštila nosić. Sestri je podmetnula
hladan rumeni obraz da ga poljubi; ali kad je niko ne poljubi, strese
glavom, zbaci kapuljaču i zagleda se netremice svojim sivim očima u
sestru.
— Kod vas se nešto dogodilo? Vi ste se posvađali? — upita ona niskim,
iz grudi, glasom, uvek tako zanosno milim.
Daša poče da gleda u kožne kaljače Nikolaja Ivanoviča koje su se zvale
u kući „samohodi“ a sad su stajale tako jadno. Brada joj je podrhtavala.
— Ne, ništa se nije dogodilo, prosto onako.
Jekaterina Dmitrijevna lagano otkopča velika dugmeta bunde od
veverice, pokretom obnaženih ramena skide je, i sad je bila sva topla,
nežna i umorna. Raskopčavajući kamašne ona se nisko savi, govoreći:
— Dok sam našla auto, okvasila sam, znaš, noge.
Tada Daša, gledajući i dalje u kaljače Nikolaja Ivanoviča, upita strogo:
— Kaćo, gde si bila?
— Na književnoj večeri, draga moja, u čast, bogami ni sama ne znam
koga. Uvek jedno te isto. Mrtva sam umorna i hoću da spavam.
I ona pođe u trpezariju. Tamo, bacivši na čaršav kožnu torbu i brišući
maramom nosić, upita:
— Ko je to očupao cveće? A gde je Nikolaj Ivanovič, spava?
Daša je bila sasvim pometena: sestra ni s koje strane nije ličila na onu
prokletu ženetinu, i ne samo što nije bila tuđa, već danas nečim naročito
bliska, prosto bi je celu pogladila.
Pa ipak s ogromnim prisustvom duha, grebući noktom čaršav baš na
onom mestu gde je pre pola sata Nikolaj Ivanovič jeo kajganu, Daša reče:
— Kaćo!
— Sta, mila!
— Ja sve znam.
— Sta znaš? Sta se dogodilo, zaboga?
Jekaterina Dmitrijevna sede za sto dotakavši se kolenima Dašinih nogu,
i radoznalo je gledala u nju odozdo.
Daša reče:
— Nikolaj Ivanovič mi je sve kazao.
I nije videla kakvo je bilo lice u njene sestre, šta se s njom dešavalo.
Posle ćutanja, tako dugog da bi se moglo umreti, Jekaterina Dmitrijevna
progovori ljutitim glasom:
— Pa šta ti je to tako potresno kazao o meni Nikolaj Ivanovič?
— Kaćo, ti znaš.
— Ne, ne znam.
Ona reče to „ne znam“ tako kao da joj je dobacila smrznutu grudvu.
Daša se spusti na pod kraj njenih nogu. : !
— Može biti da to nije istina? Kaćo, rođena, mila, lepa moja sestro, reci
— pa to je sve laž? — I Daša se brzim poljupcima doticala Kaćine nežne
mirisave od parfemima ruke sa plavkastim kao potočići žilicama.
— Pa razume se, laž, — odgovori Jekaterina Dmitrijevna umorno
sklapajući oči, — a ti odmah u plač. Sutra će oči biti crvene, nosić će oteći.
Ona podiže Dašu i dugo osta pripijenih usana na njenoj kosi.
— Slušaj, ja sam budala! — prošaputa Daša u njene grudi.
U tom trenutku snažan i razgovetan glas Nikolaja Ivanoviča progovori
iza vrata kabineta:
— Ona laže.
Sestre se naglo okrenuše, ali su vrata bila zatvorena. Jekaterina
Dmitrijevna reče:
— Idi pa spavaj, dete. A ja idem da bistrim situaciju. Baš mi je to
zadovoljstvo, kad se jedva držim na nogama.
Ona isprati Dašu do njene sobe, rasejano je poljubi, zatim se vrati u
trpezariju, gde uze tašnu, namesti kosu i tiho, prstom, zakuca na vrata
kabineta:
 — Nikolaj, otvori, molim te.
Nema odgovora. Vladalo je zlokobno ćutanje; zatim se čulo frktanje,
okrenuo se ključ, i Jekaterina Dmitrijevna, ušavši, ugleda široka leđa
muža, koji je, ne okrećući se, išao prema stolu, seo u kožnu fotelju, uzeo
nož od slonovače za sečenje hartije i oštro povukao njime po pregibu
knjige (Vasermanov roman „Četrdesetogodišnjak“).
Sve se to radilo tako kao da Jekaterine Dmitrijevne nije ni bilo u sobi.
Ona sede na divan, popravi suknju na nogama i, sklonivši maramu u
tašnu, škljocnu bravom. U tom se Nikolaju Ivanoviču zatrese čuperak kose
na temenu.
— Ja ne razumem samo jedno, — reče ona, — ti možeš da misliš što ti
je drago, ali molim te da ne posvećuješ Dašu u svoja raspoloženja.
Tada se on živo okrete u fotelji, izduži vrat i bradu i reče stisnutih zuba:
— Imaš smelosti da to nazoveš mojim raspoloženjem?
— Ne razumem.
— Izvrsno! Ti ne razumeš. A da se vladaš kao ulična žena, u tom se,
čini mi se, dobro razumeš?
Jekaterina Dmitrijevna samo što malo otvori usta na te reči. Gledajući
pomodrelo od znoja, unakaženo muževljevo lice, ona reče tiho:
— Otkad si počeo, reci mi, da govoriš sa mnom bez poštovanja?
— Molim pokorno za izvinjenje! Ali drugim tonom ne umem da
govorim. Jednom rečju, ja želim da znam podrobnosti.
— Koje podrobnosti?
— Ne laži u oči.
— A, to li je. — Jekaterina Dmitrijevna prevrnu, kao od jakog umora,
krupnim očima. — Onomad sam ti tako nešto rekla ... Sasvim sam
zaboravila.
— Ja želim da znam — s kim si to učinila?
— A ja ne znam.
— Još jednom te molim da ne lažeš...
— Ja ne lažem. Zašto da lažem. Pa dobro, rekla sam. Zar se malo šta
rekne u ljutini. Rekla i zaboravila.
Dok je to govorila, lice Nikolaja Ivanoviča bilo je kao od kamena, ali
srce mu zaigra i zatreperi od radosti: „Hvala bogu, klevetala je sebe“. Zato
je mogao sada bez bojazni i javno ne verovati ničemu — olakšati duši.
On se diže sa fotelje, i, koračajući po ćilimu, zaustavljajući se i
presecajući vazduh zamasima noža, poče govoriti o raspadanju porodice, o
opadanju morala, o svetim, sada zaboravljenim dužnostima žene-supruge,
majke svoje dece, muževljeve pomoćnice. Prekorevao je Jekaterinu
Dmitrijevnu zbog duševne praznine, lakomislenog trošenja novca
zarađenog krvlju („ne krvlju, već advokatskim blebetanjem“ — ispravi
Jekaterina Dmitrijevna).

Ne, više nego krvlju, — trošenjem nerava. On ju je prekorevao da ne

ume da bira poznanike, za nered u kući, za pristrasnost prema „tom idiotu“
Velikom Mogolu i čak za „mrske slike od kojih me hvata muka u vašem
palanačkom salonu“.
Jednom rečju Nikolaj Ivanovič je olakšao duši.
Bilo je već prošlo tri sata posle ponoći. Kad je muž promukao i umorio
se, Jekaterina Dmitrijevna reče:
— Nema ničeg odvratnijeg od debelog i histeričnog muškarca, — diže
se i otide u spavaću sobu.
A Nikolaja Ivanoviča sada čak i ne uvrediše ove reči. Polako se
svukavši, on obesi odelo na naslon stolice, navi sat i s lakim uzdahom
uvuče se u svežu postelju spremljenu na kožnom divanu.
„Da, rđavo živimo. Treba preurediti ceo život. Nije lepo, nije“, —
pomisli on, otvarajući knjigu da bi pročitao nešto da se umiri pred
spavanje. Ali odmah je spusti i oslušnu. U kući je bilo tiho. Neko negde
šmrknu i od tog zvuka mu poče jače kucati srce. „Plače“, — pomisli on, —
aj, aj, čini mi se da sam rekao više no što treba.“
I kad je počeo da se seća celog razgovora, i kako je Kaća sedela i
slušala, bi mu žao. On se podiže na lakat, spreman već da se izvuče ispod
jorgana, ali ga po celom telu prođe neki umor, kao od mnogodnevnog
naprezanja; spusti glavu i zaspa.
Daša, svukavši se u svojoj čisto spremljenoj sobi, izvadi iz kose češalj,
zabrese glavom tako da su odjednom ispale sve ukosnice, zavuče se u belu
postelju, i pokrivši se do vrata, zažmure. „Gospode, sve je dobro! Sad ni o
čemu ne treba misliti, samo spavati“. Iz očnog ugla pomolila se neka
smešna njuščica. Daša se osmehnu, savi noge u kolenima i obgrli jastuk.
Tamni slatki san poklopi je, i najedanput u sećanju se jasno razleže Kaćin
glas: „Pa razume se, laž“. Daša otvori oči. „Ja ni jedne reči, ništa nisam
kazala Kači, samo sam pitala — istina ili nije. A ona je odgovorila tako,
kao i da je odlično razumela o čemu se govori.“ Saznanje, kao iglom
probode joj celo telo: „Kaća me je obmanula!“ Zatim, sečajući se svih
detalja razgovora, Kaćinih reči i pokreta, Daša jasno uvide: da, zaista,
obmana. Ona je bila potresena. Kaća je izneverila muža, ali izneverivši,
zgrešivši, slagavši, kao da je postala još privlačnija. Samo slepac ne bi
primetio kod nje nešto novo, neku naročitu umornu nežnost. I laže tako da
čovek može poludeti — zaljubiti se. No ipak je ona prestupnica. Ništa,
ništa ne razumem.
 Daša je bila uzbuđena i pometena. Pila je vodu, palila je i ponovo gasila
lampu, i do ujutro se prevrtala u postelji, osećajući da ne može ni da osudi
Kaću, ni da shvati to što je ona učinila.
Jekaterina Dmitrijevna takođe nije mogla da zaspi te noći. Ležala je na
leđima, bez snage, ispruživši ruke povrh svilenog jorgana, i, ne brišući
suze, plakala je zbog toga što joj je mutno, gadno, nečisto, a ona ne može
ništa učiniti da ne bude tako, i nikad neće biti takva kao Daša — vatrena i
stroga, — i plakala je još zbog toga što ju je Nikolaj Ivanovič nazvao
uličnom ženom i kazao za salon da je palanački. I naročito gorko zaplaka
još i zbog toga što ju je Aleksej Aleksejevič Besonov sinoć u ponoć
odvezao na fijakeru u hotel u predgrađu, i tamo, ne poznavajući je i bez
ljubavi, ne osećajući ništa naročito što je ona nosila u sebi bliskog i milog,
mrsko i bez žurbe ovladao njom, i to tako, kao da je ona bila lutka, rumena
lutka iz izloga pariskih modela u Morskoj ulici, u radnji madam Diklo.

Na Vasiljevskom ostrvu u tek sagrađenoj kući, u 19-oj liniji1), na

petom spratu, bila je smeštena „Centralna stanica za borbu s
malograđanstvom“, u stanu inženjera Ivana Iljiča Teljegina.
Teljegin je najmio taj stan za „zadrugu“ na godinu dana po jevtinu
cenu. Sebi je ostavio jednu sobu, ostale sobe nameštene gvozdenim
krevetima, čamovim stolovima i taburetima, iznajmio je s tom namerom da
se usele kirajdžije „takođe samci i neizostavno veseli“. I takve mu je
odmah pronašao njegov bivši školski drug Sergej Sergejevič Sapoškov.
To su bili — student pravnog fakulteta Aleksandar Ivanovič Žirov,
reporter i novinar Antoška Arnoljdov, slikar Valet i mlada devojka
Jelisaveta Rastorgujeva, koja još nije bila sebi našla zanimanje po ukusu.
Stanari su ustajali kasno, kad je Teljegin dolazio iz fabrike na doručak, i
bez žurbe su se laćali svako svog posla. Antoška Arnoljdov odlazio je
tramvajem na Nevski, u kafanu, gde je saznavao novosti, zatim — u
redakciju. Valet bi obično seo da slika svoj autoportret, Sapoškov se
zaključavao — da radi — spremao je govore i članke o novoj umetnosti.
Žirov se odšunjao Jelisaveti Kijevoj i mekanim glasom kao da mauče
pretresao s njom životne probleme. Pisao je stihove, ali iz samoljublja ih
nikome nije pokazivao. Jelisaveta Kijevna smatrala ga je genijalnim.
Jelisaveta Kijevna, sem razgovora sa Žirovom i drugim stanarima,
bavila se pletenjem dugačkih traka od vune raznih boja, koje nisu imale
određenu namenu; uz to je pevala iz grudi, jakim i lažnim glasom,
ukrajinske pesme ili je nameštala sebi neobične frizure, ili je, napustivši
pevanje i razmrsivši kosu, legala na krevet s knjigom — unosila se u
čitanje do glavobolje. Jelisaveta Kijevna bila je lepa, visoka i rumena
devojka, kratkovidih, kao namalanih očiju, i oblačila se tako neukusno da
su je grdili za to čak i Teljeginovi stanari.
Kad bi se u kući pojavio nov čovek, ona ga je pozivala k sebi, i
počinjao je vrtoglavi razgovor, sav osnovan na krajnostima i ponorima, i
pri tome je ona ispitivala svog sabesednika, nema li on težnje za zločinom?
nije li kadar, na primer, da ubije? ne oseća li u sebi „samoprovokaciju“? —
tu osobinu ona je smatrala oznakom svakog neobičnog čoveka.
Teljeginovi stanari su čak zakucali na njenim vratima tablicu tih pitanja.
Ona je, uopšte, bila nezadovoljna devojka koja je uvek čekala nekakve
„prevrate“„,kobne događaje“, koji će načiniti život zanosnim, takvim da se
živi na sav mah, a ne da se čami pored sivog od kiše prozora.
Sam Teljegin se dosta podsmevao svojim stanarima, smatrao ih je
sjajnim ljudima i čudacima, ali zbog nedostatka vremena malo je
učestvovao u njihovim zabavama.
Jednom, o Božiću, Sergej Sergejevič Sapoškov skupi stanare i reče im
sledeće:
— Drugovi, došlo je vreme da se radi. Mnogo nas je, ali smo rasejani.
Dosad smo istupali raštrkano i plašljivo. Mi moramo napraviti falangu i
zadati udarac buržoaskom društvu. Radi toga mi, prvo, fiksiramo ovu
inicijativnu grupu, zatim izdajemo proglas, evo ga: „Mi smo novi
Kolumbi! Mi smo genijalni podstrekači! Mi smo — seme novog
čovečanstva! Mi tražimo od u loju utonulog buržoaskog društva ukidanje
svih predrasuda. Odsada nema vrlina! Porodica, društvena pristojnost, brak
— ukidaju se. Mi to tražimo. Čovek — muškarac i žena — mora biti go i
slobodan. Polni odnos je dobro društva. Mladići i devojke, muškarci i
žene, izađite iz toplih gnezda, pođite, nagi i srećni, u kolo pod sunce
divljeg zvera.“
Zatim Sapoškov reče da je potrebno izdavati futuristički časopis pod
naslovom „Jelo bogova“, za koji će novac delimično dati Teljegin, a ostalo
treba oteti iz čeljusti buržuja — svega tri hiljade.
Tako je bila stvorena „Glavna stanica za borbu s malograđanstvom“,
naziv koji je izmislio Teljegin kada se, vrativši se iz fabrike, do suza
smejao projektu Sapoškova. Odmah se prišlo izdavanju prvog broja „Jela
bogova“. Nekoliko bogatih mecena advokata, čak i sam Saška Sakeljman,
dali su traženu sumu — tri hiljade. Bili su naručeni blanketi, od hartije za
kese, s nerazumljivim natpisom „Centrofuga“, i počelo se s pozivanjem
najbližih saradnika i s prikupljanjem građe. Slikar Valet dao je ideju da
soba Sapoškovljeva, pretvorena u redakciju, bude unakažena ciničnim
slikama. I izradio je dvanaest autoportreta na zidovima. Dugo su
razmišljali o nameštaju. Najzad su izneli iz sobe sve sem velikog stola
oblepljenog zlatnom hartijom.
Pošto je izišao prvi broj, u gradu se počelo govoriti o „Jelu bogova“.
Jedni su se bunili, drugi tvrdili da sve nije baš tako prosto i da će se možda
morati u bliskoj budućnosti i sam Puškin poslati u arhivu. Književni
kritičar Čirva se zbunio — u „Jelu bogova“ nazvali su ga ološem.
Jekaterina Dmitrijevna Smokovnikova smesta se pretplatila na časopis za
celu godinu i odlučila da priredi utornik s futuristima.
Na večeru kod Smokovnikovih bio je upućen od „Glavne stanice“
Sengej Sergejevič Sapoškov. Pojavio se u prljavom žaketu od zelenog
flanela, koji je pozajmio iz pozorišne garderobe, iz komada „Manon
Lesko“. Upadljivo mnogo je jeo za večerom, piskavo se smejao tako da je i
njemu samom bilo odvratno, gledajući Čirvu, nazvao je kritičare „šakalima
koji se hrane crkotinom“. Zatim se razbaškario i pušio, nameštajući cviker
na nosu. Uopšte, svi su očekivali nešto više.
Po izlasku drugog broja bilo je rešeno da se priređuju posela pod
imenom „Raskošna bogohuljenja“. Na jedno takvo bogohuljenje došla je
Daša. Glavna vrata otvorio je Žirov i odmah se uzmuvao, skidajući joj
kaljače i bundicu, čak je skinuo neki končić s njene štofane suknje. Dašu je
začudilo što se u predsoblju oseća miris kiselog kupusa. Klizeći porebarke
za njom po hodniku prema mestu bogohuljenja, Žirov upita:
— Recite, koji parfem upotrebljavate? Neobično prijatan miris.
Zatim je Dašu začudila grubost sveg tog tako bučno izvođenog kidanja
s tradicijama. Istina, na zidovima su bili razbacani oči, nosevi, ruke,
sramne figure, oblakoderi u padu, jednom rečju, sve što je činilo portret
Vasilija Venjaminoviča Valeta, koji je takođe stajao tu, ćuteći, s prugama
namalanim cikcak na obrazima. Istina, domaćin i gosti, — a među njima
su bili skoro svi mladi pesnici koji su dolazili utornikom kod
Smokovnikovih, — sedeli su na nerendisanim daskama metnutim na
panjeve (poklon Teljegina). Istina, čitani su naročito drskirn tonom stihovi
o automobilima koji gmižu nebeskim svodom, o „pljuvanju na starog
nebeskog sifilističara“, o rnladim čeljustima kojima je autor drobio, kao
orahe, crkvena kubeta, o nekom do glavobolje neshvatljivom popcu s
bedekerom i dvogledom koji je skakao kroz prozor na kaldrmu. Ali je Daši
sav taj užas izgledao nekako jadan. Istinski joj se dopao samo Teljegin. Za
vreme razgovora on joj priđe i upita sa sramežljivim osmehom, — hoće li
ona čaja i sendviča.
— I čaj i salama kod nas su obični, dobri.
Imao je preplanulo lice, obrijano i jednostavno, i dobre plave oči,
verovatno pametne i odlučne kad zatreba.
Daša pomisli da će mu učiniti zadovoljstvo ako pristane, diže se i pođe
u trpezariju. Tamo na stolu stajala je činija sa sendvičima i ulubljen
samovar. Teljegin odmah pokupi prljave tanjire i stavi ih prosto u ugao
sobe na patos, pogleda okolo tražeći krpu, izbrisa sto džepnom maramom,
nasu Daši čaj i izabra „najdelikatniji“ sendvič. Sve je to činio bez žurbe,
velikim snažnim rukama i govorio, kao naročito trudeći se da Daši bude
ugodno usred tog đubreta:
— Gazdinstvo nam je u neredu, istina je, ali čaj i salama su prvoklasni,
od Jelisejeva. Bilo je bombona, ali su ih pojeli, ma da, — on stisnu usne i
pogleda u Dašu, u plavim očima pokaza se strah, a zatim odlučnost, — ako
dozvolite? — i izvadi iz džepa od prsluka dve karamele u hartiji.
„S takvim nećeš propasti“, — pomisli Daša i takođe, da mu bude
prijatno, reče:
— Baš moje omiljene karamele.
Zatim Teljegin, pošto je seo bokom prema Daši, poče pažljivo gledati u
slanik. Na njegovom velikom i širokom čelu od naprezanja se nadu žila.
On oprezno izvadi maramu i izbrisa čelo.
Daši su se usne same raširile u osmeh: ovaj krupni, lepi čovek toliko
nije pouzdan u sebe da je gotov da se sakrije iza slanika. Negde u
Arzamasu —tako joj se učini — živi mu čista starica mati i piše odatle
stroga pisma o njegovoj „stalnoj navici da daje novac na zajam svakojakim
budalama“ i o tome da „ćeš dragi moj, samo skromnošću i vrednoćom
steći poštovanje među ljudima.“ I on, sigurno, uzdiše nad tim pismima,
uviđajući koliko je daleko od savršenstva. Daša je osećala nežnost prema
tom čoveku.
— Gde vi radite? — upita ona.
Teljegin odmah diže oči, primeti njen osmeh i široko se osmehnu.
— U Baltičkoj fabrici.
— Vaš posao je interesantan?
— Ne znam. Ja mislim da je svaki posao interesantan.
— Meni se čini da vas radnici moraju mnogo da vole.
— O tom baš nisam nikad mislio. Ali, mislim, da ne moraju da me vole.
Zašto bi me voleli? Ja sam prema njima strog. Mada su odnosi, dabogme,
dobri. Drugarski odnosi.
— Recite, vama se zaista sviđa sve što je bilo danas u toj sobi?
Bore siđoše sa čela Ivana Iljiča, on se glasno nasmeja.
— Derani. Strašni su mangupi. Neobični derani. Ja sam zadovoljan sa
svojim stanarima, Darja Dmitrijevna. Ponekad se u našem poslu dogodi
neka neprijatnost, vratiš se kući rastrojen, a oni udese kakvu koještariju ...
Kad se setiš sutradan — iskidaš se od smeha.
— A meni se ova bogohuljenja nimalo nisu svidela, — reče Daša
strogo, — to je prosto neukusno.
On joj začuđeno pogleda u oči. Ona potvrdi — „nimalo mi se nisu
svidela“.
— Razume se, pre svega kriv sam ja sam, — reče Ivan Iljič zamišljeno,
— ja sam im povlađivao. Zaista, pozvati goste i celo veče govoriti im
nepristojne stvari... Užasno je što vam je sve to tako neprijatno.
Daša mu je s osmehom gledala u lice. Ona bi mogla da kaže sve što
hoće tom skoro nepoznatom joj čoveku.
— Meni se čini, Ivane Iljiču, da se vama mora sviđati nešto sasvim
drugo. Čini mi se da ste vi dobar čovek. Mnogo bolji nego što o sebi
mislite. Jeste. Jeste.
Daša se nasloni na lakat, podupre bradu rukom i malim prstom je dirala
usne. Oči su joj se smejale, a njemu su izgledale strašne, toliko su bile
potresno divne: sive, velike, hladne. U najvećoj zabuni Ivan Iljič je savijao
i ispravljao čajnu kašiku.
Na njegovu sreću, u sobu uđe Jelisaveta Kijevna, ogrnuta turskim
šalom, na ušima su joj, kao dva ovnujska roga, bile savijene dve pletenice.
Pružila je Daši dugačku meku ruku, predstavila se — Rastorgujeva — sela
i kazala:
— O vama je Žirov mnogo, mnogo pričao. Danas sam proučavala vaše
lice. Vama je bilo neprijatno. To je dobro.
— Lizo, hoćete li hladnoga čaja? — žurno upita Ivan Iljič.
— Ne, Teljegine, vi znate da ja nikad ne pijem čaj... Dakle, vi mislite,
dabogme, kakvo to čudno biće govori o vama? Ja sam niko. Ništavilo. Bez
dara i poročna sam.
Ivan Iljič, koji je stajao kraj stola, u očajanju je okrenuo glavu. Daša
obori oči. Jelisaveta Kijevna posmatrala ju je s osmehom.
— Fini ste i vrlo lepi, sve vam je u skladu. Ne poričite, vi to i sami
znate. Muškarci se u vas zaljubljuju, sigurno na desetine. Žalosno je
pomisliti da će se sve to završiti vrlo prosto —doći će mužjak, izrodićete
mu decu, zatim umreti. Dosadno.
Daši od uvrede zadrhtaše usnice.
— Ja i ne mislim da budem neobična, — odgovori ona, — i ne znam
zašto vas toliko uzbuđuje moj budući život.
Jelisaveta Kijevna se osmehnu još veselije, a oči joj i dalje ostaše setne i
krotke.
— Rekla sam vam unapred da sam ništavna kao čovek i mrska kao
žena. Podnositi me mogu samo malo njih i to iz sažaljenja, kao na primer,
Teljegin.
— Đavo bi ga znao šta vi govorite, Lizo, — promrmlja on, ne podižući
glavu.
— Ja od vas ništa ne tražim, Teljegine, umirite se. — Pa se opet obrati
Daši: — Jeste li kad doživeli oluju? Ja sam doživela jednu oluju. Bio je
jedan čovek, volela sam ga, on me je, razume se, mrzeo. Bila sam onda na
Crnom moru. Bila je bura. Ja velim tom čoveku: „Hajdemo“ ... Pošao je sa
mnom iz zlobe... Talasi su nas odneli na otvoreno more ... Bilo je vrlo
veselo. Đavolski veselo, Ja skidam haljine i velim mu ...
— Čujte, Lizo, — reče Teljegin, mršteći usne i nos, vi lažete. Ništa od
toga nije bilo, ja znam.
Tada Jelisaveta Kijevna s neshvatljivim osmehom pogleda u njega i
najedared poče da se smeje. Metnula je laktove na sto, sakrila među njih
lice i, smejući se, podrhtavala punim ramenima. Daša se diže i reče
Teljeginu da hoće kući i otići će, ako je moguće, ne opraštajući se ni s kim.
Ivan Iljič je pomogao Daši da obuče bundu tako oprezno kao da je
bunda bila sastavni deo njenog bića, sišao je dole niz mračne stepenice,
neprestano paleći šibice i jadikujući što je tako tamno, klizavo i vetrovito,
doveo Dašu do ugla, smestio u saonice, — kočijaš je bio star i njegov
konjić zavejan snegom. I još dugo je stajao i gledao, bez kaputa i kape,
kako su nestajale i tonule u žutoj magli niske saonice s devojkom koja je u
njima sedela. Zatim, ne žureći, vrati se u kuću, u trpezariju. Tamo je za
stolom, još uvek s licem među rukama, sedela Jelisaveta Kijevna. Teljegin
počeša bradu 1 progovori mršteći se:
— Lizo.
Tada ona brzo, suviše brzo podiže glavu.
— Lizo, zašto vi, oprostite, uvek zapodenete takav razgovor da svima
bude nelagodno i stidno.
— Zaljubio se, — tiho progovori Jelisaveta Kijevna, gledajući ga i dalje
kratkovidim, setnim, kao naslikanim očima — odmah vidim. Ah, kako je
to dosadno.
— To je savršena neistina. — Teljegin je pocrveneo do modrila. —
Neistina.
— Onda oprostite, — ona se lenjo diže i ode, vukući za sobom po podu
prašnjav turski šal.
Ivan Iljič je neko vreme hodao zamišljen po sobi, pio hladan čaj, zatim
je uzeo stolicu na kojoj je sedela Darja Dmitrijevna 1 odneo je u svoju
sobu. Tamo se obazreo, postavio je u ugao i, uzevši nos u šaku, rekao kao
sa najvećim čuđenjem:
— Koješta. To je besmislenost.
 Za Dašu je taj susret bio kao i toliki drugi, — srela je vrlo dobrog
čoveka i ništa više. Daša je bila još u tom uzrastu kad se vidi i čuje rđavo:
sluh je prigušen šumom krvi, a oči svuda — neka to bude čak i čovečje
lice, — vide, kao u ogledalu, samo svoj lik. U takvo doba samo nakaznost
deluje na fantaziju, a lepi ljudi i zanosni pejzaži, i skromna lepota
umetnosti smatraju se svakodnevnom pratnjom devetnaestogodišnje
kraljice.
Drukčije je bilo kod Ivana Iljiča. Sada, kad je od Dašine posete prošlo
više od nedelju dana, njemu je počelo izgledati čudno kako je mogla
neprimetno (on se čak s njom nije odmah ni pozdravio) i prosto (ušla je,
sela, metnula muf na kolena) da se pojavi u njihovom šašavom stanu ta
devojka nežne, ružičaste kože, u crnoj štofanoj haljini, s visoko dignutom
pepeljastom kosom i oholim detinjim ustima. Bilo mu je nepojmljivo kako
se usudio da govori s njom spokojno o kobasici od Jelisejeva.
I tople karamele izvukao je iz džepa i ponudio da jede? Nevaljalac!
Ivan Iljič u toku svog života (on je skoro navršio dvadeset devetu
godinu) bio je zaljubljen jedno šest puta: još kao gimnazijalac, u Kazanu,
— u zrelu devojku Marusju Hvojevu, ćerku marvenog lekara, koja je već
odavno i bez rezultata šetala, uvek u istoj somotskoj bundici, glavnom
ulicom, u četiri sata; ali Marusji Hvojevoj nije bilo stalo do šala, — Ivana
Iljiča su odbacili, i on se bez ikakvog prethodnog prelaza zaneo glumicom
Adom Tile, koja je impresionirala Kazance time što je u operetama, ma iz
koga doba one bile, nastupala, po mogućnosti, u kupaćem kostimu, što je
direkcija pozorišta isticala na plakatima: „Čuvena Ada Tile, dobitnica
zlatne nagrade za lepotu nogu“.
Ivan Iljič je čak uspeo da prodre u njenu kuću i preda buket ubran u
gradskoj bašti. Ali Ada Tile, turivši cveće pod nos čupavom psetancetu da
pomiriše, kazala je Ivanu Iljiču da je pokvarila stomak od hrane u njihovoj
varoši i zamolila ga da otrči do apoteke. Stvar se na tom 1 završila.
Zatim, već kao student, u Petrogradu, on se zaneo medicinarkom
Viljbuševič i čak je išao na sastanak s njome u anatomski kabinet, ali
nekako, samo po sebi, od toga ništa nije ispalo, i Viljbuševič je otišla na
službu, u unutrašnjost.
Jednom je zavolela Ivana Iljiča do suza, do očajanja modiskinja iz
velike radnje, Zinočka, i on iz smušenosti i duševne mekote, činio sve što
je ona htela, ali, uglavnom, laknulo mu je kad je zajedno s filijalom firme
otputovala u Moskvu, — nestalo je stalnog osećanja nekakvih neizvršenih
obaveza.
Poslednje značajno osećanje imao je pretprošle godine, leti, u junu. U
dvorištu, kuda je gledala njegova soba, prekoputa, na prozoru, svaki dan
pred zalazak sunca, videla se slabunjava i bleda devojka i, otvorivši
prozor, marljivo je tresla i čistila četkom svoju, uvek jednu istu, mrku
haljinu. Potom ju je oblačila i išla da posedi u parku.
Tamo, u parku, Ivan Iljič stupio je s njom u tihom sutonu, u razgovor,
— i otada svako veče oni su šetali zajedno, uživali u zalascima sunca u
Petrogradu i razgovarali.
Ta devojka, Olja Komarova, bila je sama, radila u kancelariji javnog
beležnika, i uvek je poboljevala, — kašljala. Oni su razgovarali o tom
kašlju, o bolesti, o tome da je uveče tužno biti usamljen, i o tome kako je
nekakva njena poznanica, Kira, zavolela dobrog čoveka i otišla s njime na
Krim. Razgovori su bili dosadni. Olja Komarova već toliko nije verovala u
svoju sreću da je bez ustezanja govorila Ivanu Iljiču o svojim
najskrivenijim mislima pa čak i o tome kako ponekad računa, — najedared
će je on zavoleti, približiti se i odvesti je na Krim.
Ivan Iljič ju je mnogo žalio i poštovao, ali nije mogao da je zavoli,
mada je, ponekad, posle njihovog razgovora, ležeći u sumrak na divanu,
mislio kakav je on egoist bez srca, i rđav čovek.
U jesen Olja Komarova nazebe i leže u postelju. Ivan Iljič odvede je u
bolnicu, a otuda na groblje. Pred smrt je kazala: „Ako ozdravim, hoćete li
se oženiti mnome?“ „Oženiću se, na časnu reč“, odgovori Ivan Iljič.
Osećanje prema Daši nije bilo slično onima ranijim. Jelisaveta Kijevna
je rekla: „Zaljubio se“. Ali zaljubiti se moguće je u nešto što se
pretpostavlja pristupačnim, a nemoguće je, na primer, zaljubiti se u kip ili
oblak.
Prema Daši bilo je neko naročito, njemu nepoznato osećanje, uz to i
malo shvatljivo, zato što je bilo malo i uzroka za njega — nekoliko minuta
razgovora i stolica u uglu sobe.
To osećanje nije bilo čak ni osobito oštro, ali Ivan Iljič je hteo sada da
ne bude kao drugi, da počne kontrolisati sebe. On je često mislio:
„Uskoro ću navršiti trideset godina, a dosada sam živeo — kao što trava
raste. Strašna praznina. Egoizam i ravnodušnost prema ljudima. Treba se
popraviti, dok nije kasno“.
Krajem marta, jednog od onih prvih prolećnih dana koji neočekivano
padaju u, beo od snega, toplo zamumuljen grad, kada od jutra zasja i
zaklokoće kaplja sa prozora i krovova, kad zažubori voda po olucima a
kišnica se prelije preko ivice zelenih buradi, kada sneg na ulicama okopni,
asfalt zadimi i mestimično se osuši, kada teška bunda pritisne leđa, i ti
pogledaš — a već neki čovek s oštrom bradicom ide samo u kaputu, i svi
okreću glavu za njim, smeše se, a kad digneš glavu, — nebo je tako
duboko plavo, kao oprano vodom, — takvog dana, u tni i po, Ivan Iljič
izađe iz tehničkog biroa na Nevskom, raskopča bundu od tvora i zažmuri
od sunca.
„Nije loše živeti na svetu“.
I istog trenutka ugleda Dašu. Ona je išla polagano, u plavom prolećnom
kaputu, ivicom trotoara, i mahala levom rukom u kojoj je bio paketić. Na
njenom plavom šeširu njihali su se beli cvetovi; lice joj je bilo zamišljeno i
tužno. Ona je išla s one strane, odakle je po barama, po tramvajskoj pruzi,
na prozorima, u leđa prolaznika, sijalo iz plavog bezdana ogromno sunce,
kosmato, usplamtelo prolećnom jarošću.
Daša kao da je izašla iz toga plavetnila i svetlosti i prošla, izgubila se u
gomili. Ivan Iljič je dugo gledao na tu stranu. Srce je lagano udaralo o
grudi. Vazduh je bio gust, opojan do vrtoglavice.
Ivan Iljič je došao polagano do ugla i, metnuvši ruke na leđa, dugo je
stajao pred stubom s plakatima. „Nove i interesantne avanture Džeka
Trboseka“, — pročitao je i pomislio da ništa ne shvata i da je tako srećan
kako još nikada u životu nije bio.
A kad se odmaknu od plakata, ugleda Dašu po drugi put. Ona se
vraćala, ista — sa cvećem i paketom, ivicom trotoara. On joj priđe i skide
kapu.
— Darja Dmitrijevna, kako je divan dan ...
Ona jedva primetno uzdrhta. Zatim podiže na njega oči prohladne — u
njima su od svetlosti blistale zelene tačke, — umiljato se osmehnu i pruži
ruku u belog kožnoj rukavici, čvrsto, prijateljski.
— Baš je lepo što sam vas srela. Ja sam čak mislila danas o vama...
Jeste, jeste, mislila sam. — Daša klimnu glavom i na šeširu se zanjiha
cveće.
— Imao sam, Darja Dmitrijevna, posla na Nevskom, a sad sam ceo dan
slobodan. I kakav je dan... — Ivan Iljič skupio je usne, prikupljajući sve
prisustvo duha da se ne rasplinu u osmeh.
Daša upita:
— Ivane Iljiču, možete li da me ispratite do kuće? Skrenuli su u
sporednu ulicu i išli sada u senci.
— Ivane Iljiču, neće vam biti čudno ako vas pitam za jednu stvar? Ne,
dabome, baš s vama ću porazgovarati. Samo vi mi odgovarajte odmah.
Odgovarajte bez razmišljanja, a prosto — čim upitam, odmah odgovorite.
Njeno lice je bilo zabrinuto, a obrve namrštene.
— Pre mi se Činilo ovako, — ona odmahnu rukom u vazduhu, — ima
lopova, lažljivaca, ubica ... Oni postoje negde po strani, isto kao pauci,
zmije, miševi. A ljudi, svi ljudi, — možda sa slabostima, nastranostima, ali
— svi su dobri i jasni... Eno, vidite — ide neka gospođica — ona je takva
kakva je. Sav svet mi se činio kao nacrtan divinim bojama. Vi me
razumete?
— Ali to je prekrasno, Darja Dmitrijevna ...
— Čekajte. A sad ja kao da propadam u tu sliku, u mrak, zagušljivost...
Vidim, — čovek može biti divan, čak nekako naročito dirljiv, prosto, na
oči — a pri tome čini greh, užasan greh. Nemojte misliti, da ukrade kolač u
poslastičarnici, nego da učini pravi greh: laž, — Daša okrenu glavu,
podbradak joj zadrhta, — taj čovek je preljubnik. Žena — udata. Znači,
može? Ja pitam, Ivane Iljiču.
— Ne, ne, ne može.
— Zašto ne može?
— To sad ne umem da kažem, ali osećam da ne može.
— A vi mislite da ja sama to ne osećam? Od dva sata lutam očajna. Dan
je tako svetao, svež, a meni se čini da su se u ovim kućama, iza zavesa
sakrili crni ljudi. I ja moram biti s njima, razumete?
— Ne, ne razumem, — brzo odgovori on.
— Da, moram. Ah, kako mi je tuga. Znači da sam obično derište. A
ovaj grad nije građen za deriščad nego za odrasle.
Daša zastade na ulazu i vrhom duboke cipele poče gurati tamo amo po
asfaltu kutiju od cigareta, sa slikom — zelena dama pušta iz usta dim. Ivan
Iljič, gledajući lakovani vrh Dašine cipele, osećao je kao da se Daša topi,
nestaje kao magla. On bi želeo da je zadrži, ali kakvom silom? Postoji
takva sila, i on je oseća kako mu ona steže srce, pritiskuje grlo. Ali za
Dašu sve njegovo osećanje je kao senka na zidu, jer on za nju nije ništa
više do „dobri, mili Ivan Iljič“.
— Pa zbogom, hvala vam, Ivane Iljiču. Vi ste mili i dobri. Nije mi
laknulo, ali ipak sam vam veoma, veoma zahvalna. Razumeli ste me, je li?
Eto kakvih stvari ima na svetu. Treba biti odrastao, šta da se radi. Svratite
k nama kad budete imali slobodnog vremena, molim vas.
Ona se osmehnu, zatrese mu ruku i uđe na glavni ulaz, nestade je u
mraku.

VI

Daša otvori vrata svoje sobe i zastade u nedoumici: mirisalo je na

vlažno cveće, i tog trenutka ugleda na toaletnom stolu korpu s visokom
drškom i plavom mašnom, pritrča i spusti lice u nju. To su bile parmske
ljubičice, zgnječene i vlažne.
Daša je bila uzbuđena. Od jutra je želela nešto neodređeno, a sad je
shvatila da je htela baš ljubičice. Ali ko ih je poslao? Ko je mislio o njoj
danas s tolikom pažnjom da je pogodio čak ono što ona sama nije shvatila.
Samo mašna tu nikako nije na mestu. Drešeći je, Daša pomisli:
„lako nemima, ipak nije rđava devojka. Ma kakve da ste grehove činili,
— ona će poći svojim putem. Možda pomišljate da isuviše diže nos? —
Naći će se ljudi koji će razumeti, čak i oceniti podignuti nos“.
U mašnu je bila umetnuta cedulja na debeloj hartiji, dve reči pisane
nepoznatim krupnim rukopisom: „Volite ljubav“. Na poleđini: „Cvećarska
radnja Nica“. Znači, tamo, u radnji, neko je napisao: „Volite ljubav“. Daša
s korpom u rukama izađe u hodnik i viknu:
— Mogole, ko mi je doneo ovo cveće?
Veliki Mogol je pogledao u korpu i čistunski uzdahnuo, — te stvari
nisu je se ticale niukom pogledu.
— Jekaterini Dmitrijevnoj doneo dečko iz radnje. A gospođa je naredila
da predam vama.
— Je li kazao od koga?
— Ništa nije kazao, reče samo da se pređa gospođi.
Daša se vrati u svoju sobu i stade kraj prozora. Kroz prozorsko staklo
video se sunčev zalazak, — levo, iza kamene ograde susedne kuće, on se
razlivao po nebu, zeleneo se i bledeo. Pojavi se zvezda u toj zelenkastoj
praznini, svetlucava, prelivajući se kao oprana. Dole, u uzanoj i sada
zamagljenoj ulici, odjednom celom dužinom upalile su se električne lopte,
još bez jake svetlosti. Negde u blizini čuo se signal automobila i videlo se
kako se otkotrlja niz ulicu u večernju maglu.
U sobi postade sasvim mračno, i nežno su mirisale ljubičice. Poslao ih
je onaj s kim je zgrešila Kaća. To je jasno. Daša je stajala i mislila da je
ona, kao muva, sad zapala u nešto kao paučina — tanano i sablažnjivo. To
„nešto“ bilo je u vlažnom mirisu cveća, u dvema rečima: „Volite ljubav“,
pretencioznim i uzbudljivim, i u prolećnim čarima ove večeni.
Najednom joj srce poče udarati silno i ubrzano. Daša oseti kao da
dodiruje prstima, da vidi, čuje, pipa nešto zabranjeno, skriveno, što pali
slašću. I odjednom, kao da je to svim duhom dozvolila sebi, pusti se na
volju. I nemoguće je bilo shvatiti kako se desilo da je ona već istog
trenutka bila na onoj strani. Strogost, ledena pregrada rasprštala se kao
magla, isto kao i ona magla na kraju ulice, kuda je bez šuma odjurio auto
sa dvema damama u belim šeširima.
Samo je srce lupalo, lako se vrtelo u glavi, i po celom telu s veselom
hladnoćom sama sobom pevala je muzika: „Ja živim, volim. Radost, život,
sav svet su moji, moji, moji“.
— Čujte, draga moja, — glasno reče Daša otvarajući oči, — vi čedna
devojko, mila moja, prosto imate nepodnošljiv karakter...
 Ona pređe u udaljeni kut sobe, sede u veliku meku fotelju i, bez žurbe
skidajući hartiju sa čokolade, poče da se seća svega što se zbilo za
poslednje dve nedelje.
U kući se ništa nije promenilo. Kaća je čak postala naročito nežna
prema Nikolaju Ivanoviču. On je bio veseo i spremao se da gradi
letnjikovac u Finskoj. Samo je Paša preživljavala ćuteći ovu „tragediju“
dvoje zaslepljenih ljudi. Da počne prva razgovor o tome sa sestrom, nije
mogla da se odluči, a Kaća, uvek tako oprezna prema Dašinom
raspoloženju, ovog puta kao da ništa nije primećivala. Jekaterina
Dmitrijevna naručivala je za sebe i Dašu proletnje haljine za Uskrs, po
vazdan provodila kod krojačica i modiskinja, uzimala učešća u
dobrotvornim priredbama, po želji Nikolaja Ivanoviča priredila je literarno
veče sa skrivenim ciljem prikupljanja novca u korist komiteta levog krila
socijaldemokratske stranke — takozvanih boljševika, — skupljala goste,
sem utornika, još i četvrtkom, — jednom rečju nije imala ni trenutka
slobodnog vremena.
„A vi ste se u to vreme plašili, niste mogli ni na šta da se odlučite i
razmišljali ste o stvarima u kojima se, kao ovca, ništa niste razumeli i
nećete razumeti dok sami ne opržite krioca“, — pomislila je Daša i tiho se
nasmejala. Iz tog tamnog jezera, u koje su padale ledene loptice i odakle se
nije moglo očekivati ništa lepo, podiže se, kao što se čeSto događalo
poslednjih dana, zajedljiva i zla senka Besonova. Ona je dozvolila sebi i on
je zavladao njenim mislima. Daša se utiša. U tamnoj sobi kucao je sat.
Zatim daleko u kući lupnuše vrata, i ču se kako sestrin glas upita:
— Da li se davno vratila?
Daša se diže s fotelje i izađe u predsoblje. Jekaterina Dmitrijevna
odmah reče:
— Zašto si crvena?
Nikolaj Ivanovič skidajući kaput reče neki duhovit vic iz repertoara
ljubavnika rezonera. Daša, pogledavši s mržnjom njegove krupne mekane
usne, pođe za Kaćom u njenu spavaću sobu. Tamo, sednuvši kraj toaletnog
stočića, otmenog i finog kao sve u sestrinoj sobi, ona poče da sluša
brbljanje o poznanicima viđenim za vreme šetnje.
Pričajući, Jekaterina Dmitrijevna pravila je red u ormanu s ogledalom,
gde su ležale rukavice, komadi čipaka, velovi, svilene cipele, — bezbroj
malih sitnica, koje su odisale njenim parfemom. „Dakle, Kerenski je opet
upustio iz ruku parnicu i sedi bez para; srela sam njegovu ženu, žali se da
je vrio teško živeti. Kod Timirjazeviča su boginje. Šajnberg se opet vezao
sa svojom histeričarkom, kažu da je ona čak pucala na sebe u njegovom
stanu. Eto, proleće, proleće. A kakav je danas dan! Svi tumaraju ulicama
kao pijani. Da, još jedna novost — srela sam Akundina, on uverava da će u
najskorijem vremenu kod nas biti revolucija. Razumeš, u fabrikama, u selu
— svuda je nemir. Ah, samo što pre. Nikolaj Ivanovič se toliko obradovao,
da me je odveo kod Pivata, i ispili smo flašu šampanjca, prosto naprosto,
za buduću revoluciju“.
Slušajući sestru ćuteći, Daša je otvarala i zatvarala poklopčiće na
flašicama od kristala.
— Kaćo, — reče ona odjednom, — ja ovakva kakva sam nikome nisam
potrebna. — Jekaterina Dmitrijevna sa svilenom čarapom navučenom na
ruku okrenu se i pažljivo pogleda sestru. — Glavno, ovakva kakva sam,
nisam potrebna ni samoj sebi. Tako nekako kao kad bi čovek odlučio da
jede presnu mrkvu i smatrao da ga to uzdiže iznad ostalih ljudi.
— Ne razumem te, — reče Jekaterina Dmitrijevna. Daša pogleda njena
leđa i uzdahnu.
— Svi su rđavi, sve ja osuđujem. Jedan je glup, drugi odvratan, treći
prljav. Samo sam ja dobra. Ja sam ovde tuđa, meni ‘je zbog toga vrlo
teško. Ja i tebe osuđujem, Kaćo.
— Zbog čega? — upita tiho Jekaterina Dmitrijevna, ne okrećući glavu.
— Ne, ti sama pojmi. Idem podignuta nosa, — to mi je sva zasluga.
Prosto, to je glupo, i meni je dosadilo da budem tuđa među vama svima.
Jednom rečju, razumeš, dopada mi se jako jedan čovek.
Daša to izusti oborene glave; zavukla je prst u kristalnu flašica i nije
mogla da ga izvuče.
— Pa šta, devojčice, hvala bogu, ako ti se dopada. Budi srećna. Za koga
i jest sreća ako nije za tebe. — Jekaterina Dmitrijevna je lako uzdahnula.
— Vidiš, Kaćo, ali to nije tako prosto. Po mome, ja ga ne volim.
— Zavolećeš ako ti se dopada.
— Baš u tome je stvar, što se on meni ne sviđa.
Tada Jekaterina Dmitrijevna zatvori vratašca ormana i stade kraj Daše.
— Pa ti si ovoga trenutka rekla da ti se sviđa... Eto, zaista ...
— Kaćuša, nemoj sitničariti. Sećaš se Engleza u Sestrorecku, eto taj mi
se svideo, bila sam čak zaljubljena. Ali tada sam bila onakva kakva sam...
Ljutila se, krila se, noću plakala ... A ovaj ... Ja čak i ne znam da li je to on
... Ne, on je, on, on ... Zbunio me je... I sva sam sad drukčija. Kao da sam
omamljena nekakvim dimom. Kad bi ušao sad u moju sobu, ne bih se
pokrenula ... nek čini šta hoće ...
— Dašo, šta govoriš?
Jekaterina Dmitrijevna sede na stolicu uza sestru, privuče je, uze njenu
vrelu ruku, poljubi u dlan, ali Daša se lagano oslobodi, uzdahnu, podnimi
glavu i dugo gledaše na prozor koji se plavio, na zvezde.
 — Dašo, kako se on zove?
— Aleksej Aleksejevič Besonov.
Tada Kaća sede na drugu stolicu, pored nje, stavi ruku na grlo i sedela
je nepomično. Daša nije videla njenog lica, — bilo je u senci, — ali je
osećala da joj je kazala nešto užasno.
— No, utoliko bolje, — pomisli ona Okrećući glavu. I od tog „utoliko
bolje“ postade lako i prazno.
— Zašto, reci, molim te, svi drugi mogu, a ja ne mogu? Dve godine
slušam o šest stotina šezdeset šest sablazni, a svega, u celom životu,
jednom sam se ljubila s gimnazistom na klizalištu.
Ona glasno uzdahnu i zaćuta. Jekaterina Dmitrijevna sedela je sada
sagnuta, spustivši ruke na kolena.
— Besonov je vrlo rđav čovek, — progovori ona, — on je strašan
čovek, Dašenjka. Ti me slušaš?
— Da.
— On će te celu slomiti.
— No, šta se sad može?
— Ja to ne želim. Bolje neka druge ... Ali ne ti, ne ti, draga ...
— Dakle, mali vranić nije lep, cm je i telom i dušom, — reče Daša. —
Zašto je Besonov rđav, reci?
— Ne mogu da kažem... Ne znam... Ali ja drhtim kad pomislim na
njega.
— A on se i tebi takođe malko dopada, čini mi se?
— Nikad... Mrzim!... Neka te bog čuva od njega.
— Eto, vidiš, Kaćuša... Sad ću ja već sigurno dospeti u njegove mreže.
— Ama šta to govoriš? .. Mi smo obe poludele.
Ali Daši se baš taj razgovor i svideo, kao da je išla na prstima po
daščici. Svidelo joj se što se Kaća uzbuđuje. O Besonovu ona već skoro
nije ni mislila, ali namerno poče da priča o svojim osećanjima prema
njemu, opisivala je susrete s njime, njegovo lice. Sve je to preuveličavala,
ispadalo je kao da ona po čitave noći čezne i malte ne da je odmah
spremna da otrči Besonovu. Na kraju dođe i njoj samoj smešno, htede da
uhvati Kaću za ramena i da je izljubi: „Ako je iko ludica, to si ti, Kaćuša“.
Ali, najedared, Jekaterina Dmitrijevna skliznu sa . stolice na ćilim, obgrli
Dašu, zari lice u njena kolena i, drhteći celim telom, viknu nekako strašno:
— Oprosti, oprosti mi... Dašo, oprosti mi!
Daša se uplaši. Saže se sestri i od straha i sažaljenja sama zaplaka,
zajeca, poče pitati, — o čemu govori, šta da joj oprosti. Ali Jekaterina
Dmitrijevna je stiskala zube i samo milovala sestru, ljubila joj ruke.
O ručku Nikolaj Ivanovič, pogledavši obe sestre reče:
 — Tako. A da li bih mogao i ja da budem posvećen u uzrok tih suza?
— Uzrok suza je moje gadno raspoloženje, — odmah odgovori Daša,
— umiri se, molim te, i bez tebe razumem da ne vredim ni malog prsta
tvoje supruge.
Na kraju ručka, za kafom, došli su gosti. Nikolaj Ivanovič odluči da je
zbog porodičnih nastrojenija najbolje otići u kafanu. Kuliček je počeo da
traži telefonom garažu, a Kaću i Dašu poslali su da se oblače. Došao je
Čirva i, saznavši da se spremaju u kafanu, najedared se razljutio:
— Na kraju krajeva ko trpi od ovih neprekidnih pijanki? Ruska
književnost. — Ali i njega su uzeli u auto zajedno s ostalima.
U „Severnoj Palmiri“ bilo je puno sveta i bučno, ogromna sala u
suterenu bila je zalivena jakom belom svetlošću kristalnih lustera. Dusteri,
duvanski dim što se dizao iz partera, zbijeni jedan do drugog stolovi,
muškarci u frakovima i gola ramena žena, perike raznih boja na njima —
zelene, ljubičaste i sede, pramenovi snežnih espri, drago kamenje koje
drhti na vratovima i u ušima snopićima narandžastih, plavih i rubinovih
zraka; lakeji koji nečujno promiču u mraku, iznuren čovek s podignutim
rukama i njegov mađijski štapić koji seče vazduh pred zavesom od
malinovog somota, sjajan bakar truba, — sve se to množilo u ogledalima
po zidovima i izgledalo je kao da ovde, u beskrajnim perspektivama, sedi
sve čovečanstvo, sav svet.
Daša, cedeći kroz slamku šampanjac, posmatrala je stolove. Eto, pred
oznojenom kofom i ljuskom od langusta sedi obrijan čovek napuderisanih
obraza. Oči su mu poluzatvorene, usta prezrivo stegnuta. Očigledno, sedi i
misli o tome da će se elektrika na kraju krajeva ugasiti i svi ljudi umreti,
— vredi li radovati se nečem.
Eno, zanjihala se i razmakla na obe strane zavesa. Na estradu izlete mali
Japanac s tragičnim borama, i u vazduhu zasijaše šarene lopte, tanjiri,
baklje. Daša pomisli:
„Zašto je Kaća kazala — oprosti, oprosti?“
I najednom, kao da joj obruč steže glavu, zastade srce. „Je li moguće?“
Ali ona odmahnu glavom, duboko uzdahnu, ne dade sebi čak ni da pomisli,
šta je to „je li moguće“, i pogleda u sestru.
Jekaterina Dmitrijevna je sedela na drugom kraju stola tako umorna,
tužna i lepa, da su se Daši oči napunile suzama. Ona prinese prst usnama i
neprimetno dunu na njega. To je bio ugovoreni znak. Kaća je videla,
pojmila i nežno, lagano se osmehnula.
Oko dva sata poče savetovanje — kuda da se ide? Jekaterina
Dmitrijevna je molila da se vrate kući. Nikolaj Ivanovič reče da će on kud i
svi, a „svi“ su odlučili da idu „dalje“.
 I tada Daša kroz proređenu gomilu sveta ugleda Besonova. On je sedeo,
držeći lakat daleko na stolu, i pažljivo slušao Akundina, koji mu je, sa
poluižvakanom cigaretom u ustima, govorio nešto oštro, špartajući noktom
po čaršavu. Besonov je gledao taj leteći nokat, lice mu je bilo usredsređeno
i bledo. Daši se učini da je čula kroz larmu: „Kraj, kraj svemu“. Ali odmah
posle toga zakloni ih obojicu trbušasti lakej — Tatarin. Digoše se Kaća i
Nikolaj Ivanovič, pozvaše Dašu, i ona ustade podbodena radoznalošću i
uzbuđena.
Kad su izišli na ulicu, — neočekivano bodro i slatko zapahnuo ih je
mraz. Na crnomodrikavom nebu plamtela su sazvežđa. Neko iza Dašinih
leđa reče: „Đavolski lepa noć!“ Auto priđe uz trotoar, pozadi, iza
benzinskog smrada, ispade čovek u ritama, skide kapu i, poigravajući
otvori pred Dašom vratanca kola. Ulazeći, Daša pogleda — čovek je bio
mršav, s neobrijanom čekinjom, iskrivljenih usta, i sav je drhtao
pritiskujući laktove.
— Čestitam lepo provedeno veče u hramu raskoši i slatkih uživanja! —
bodro viknu on promuklim glasom, živahno dohvati bačeni novac i
pozdravi pocepanom kapom. Daša oseti kako su je ogrebale njegove crne
svirepe oči.
Kući su se vratili kasno. Ležeći poleđuške u postelji, Daša čak nije
zaspala nego se zaboravila, kao da joj se celo telo oduzelo, — toliki je bio
zamor.
Odjedared, zbacujući s jecanjem pbkrivač s grudi, ona je sela i otvorila
oči. Kroz prozor je sunce bacalo zrake na paket... „Bože moj, kakav je
užas bio malopre?!“ Bilo joj je tako strašno da tek što ne zaplaka, a kad se
pribrala, ispalo je da je sve zaboravila. Samo na srcu je ostao bol od
nekakvog odvratno strašnog sna.
Posle doručka Daša ode na univerzitet, prijavi se za ispit, kupi knjige i
do ručka zaista je vodila surov, trudbenički život. Ali uveče opet je morala
da naVlači svilene čarape (ujutru je bilo rešeno da se nose samo končane),
da puderiše ruke i ramena, da se češlja. „Namestiti na potiljku punđu, i
divota, ali svi viču: pravi modemu frizuru, a kako ćeš je napraviti kad se
kose same rasipaju“.
Jednom rečju, mučenje. Na novoj teget haljini bila je spreda mrlja od
šampanjca.
Najednom Daša toliko zažali ovu haljinu, toliko zažali svoj
upropašćivani život, da držeći u rukama isprljanu suknju, sede i zaplaka.
Na vrata proviri Nikolaj Ivanovič, ali videvši da je Daša samo u košulji i
da plače, pozva ženu. Kaća dotrča, dohvati haljinu, uzviknu: „Pa ovo će se
odrnah očistiti“, — pozva Velikog Mogola, koji se pojavi sa benžinom i
vrelom vodom.
Haljinu su očistili, Dašu obukli. Nikolaj Ivanovič je gunđao iz
predsoblja: „Ta, premijera je, gospodo, ne sme se zakasniti!“ I, razume se,
u pozorište su zakasnili.
Sedeći u loži pored Jekaterine Dmiltrijevne, Daša je gledala kako
povisok muškarac s nalepljenom bradom i neprirodno proširenim očima,
stojeći pod naslikanim drvetom, govori devojci u jako ružičastoj haljini:
— Ja vas volim, volim, — i držao ju je za ruku. I mada komad nije bio
žalostan, Daša je celo vreme htela da plače, da sažaljeva devojku u
ružičastom, i bilo joj je krivo što se radnja drukčije razvija. Devojka, kako
se ispostavilo, i voli i ne voli, na zagrljaj je odgovorila vilinskim smehom i
otrčala nevaljalcu, čije su se bele pantalone videle u pozadini. Muškarac se
uhvati za glavu, reče da će uništiti nekakav rukopis — njegovo životno
delo, i prvi čin se završio.
U ložu dođoše poznanici i poče običan užurbano podignuti razgovor.
Mali Šajnberg, ćelave glave i obrijanog izgužvanog lica, koje kao da je
stalno iskakalo iz tvrdog okovratnika, reče o komadu da zanosi.
— Opet problem pola, ali problem postavljen oštro. Čovečanstvo mora,
najzad, da svrši s tim prokletim pitanjem,
Na to odgovori mrgodni krupni Burov, viši istražni sudija, liberal, kome
je o Božiću pobegla žena sa sopstvenikom trkačkih grla:
— Kako za koga, za mene je pitanje rešeno. Žena laže samim faktom
svog postojanja, muškarac laže uz pomoć umetnosti. Polno pitanje je
prosto mrskost, a umetnost je jedna vrsta zločina.
Nikolaj Ivanovič poče da se kikoće, gledajući na ženu. Burov mračno
nastavi:
— Ptici je došlo vreme da nosi jaja, mužjak dobija šaren rep. To je laž,
jer mu je prirodan rep siv, a ne šaren. Na drvetu se otvara cvet, to je takođe
laž, mamac, a suština je u bezobličnim žilama pod zemljom. A najviše laže
čovek. Cveće na njemu ne raste, repa nema, mora da se služi jezikom; laž
stostruka i odvratna — takozvana ljubav i sve što je oko nje nagomilano.
Stvari zagonetne za devojke samo u nežnim godinama, — on pogleda
iskosa na Dašu — u naše doba potpunog otupljivanja tim se tricama bave
ozbiljni ljudi. Da, ruska država pati od rđavog varenja.
On se s kataralnom grimasom nagnu nad kutiju s bombonama, čeprknu
po njoj prstom; ništa nije uzeo i prineo je očima pomorski dogled, koji mu
je bio obešen na kaišu oko vrata.
Razgovor pređe na zastoj u politici i reakciju. Kuliček uzbuđenim
šapatom ispriča poslednji skandal u dvoru.
— Košmar, košmar, — brzo progovori Šajnlberg. Nikolaj Ivanovič
udari se rukom po kolenu.
— Revolucija, gospodo, revolucija nam treba odmah. U protivnom,
ugušićemo se. Ja imam podatke, — tu spusti glas, — da je po fabrikama
vrlo nemirno.
Svih deset prsta Šajnbergovih poleteše u vazduh od uzbuđenja.
— Ali kada, kada? Nemoguće je čekati, u beskraj.
— Dočekaćemo, Jakove Aleksandroviču, dočekaćemo, — reče veselo
Nikolaj Ivanovič, i vama ćemo dodeliti resor ministra pravde, vaše
prevashodstvo.
Daši je dodijalo slušati o tim problemima, revolucijama i resorima.
Nalaktivši se na somot lože i drugom rukom obgrlivši Kaću oko struka,
ona je gledala u parter, klimajući katkad s osmejkom poznatima. Daša je
znala i videla da se ona i sestra dopadaju, i ti zadivljeni pogledi u gomili
— nežni muški i zli ženski, — i odlomci rečenica, i osmesi uzbuđivali su
je kao što uzbuđuje prolećni vazduh. Plačevno raspoloženje prošlo je. Njen
obraz oko uha golicao je pramen Kaćine kose.
— Ja te mnogo volim, Kaćuša, — šapatom progovori Daša.
— I ja tebe.
— Je li ti milo što kod tebe živirn?
— Vrlo milo.
Daša je smišljala šta bi još lepo mogla reći Kaći. I najednom ugleda
dole Teljegina. On je stajao u crnom geroku, u rukama je držao kapu i
program, i već odavno ispod oka gledao je, tako da ne primete, na ložu
Smokovnikova. Njegovo preplanulo čvrsto lice upadljivo se izdvajalo
između ostalih, ili suviše belih ili iznurenih. Njegova je kosa bila mnogo
svetlija nego što je Daša zamišljala, — kao raž.
Susrevši se očima s Dašom, on joj se odmah pokloni, zatim okrenu
glavu, ali mu pade kapa. Sagibajući se, gumu debelu damu koja je sedela u
fotelji, poče da se izvinjava, pocrvene, ustuknu i nagazi na nogu urednika
časopisa za estetiku „Hor muza“. Daša reče sestri:
— Kaćo, ono je Teljegin.
— Vidim, vrlo mio.
— Poljubila bih ga, toliko je mio. I kad bi znala kako je pametan čovek,
Kaćuša.
— To bi, Dašo...
—Šta?
Ali sestra ućuta. Daša shvati i takođe ućuta. Opet joj se steže srce. —
Kod nje, u puževoj kućici nije bilo sve u redu; za trenutak se zaboravila, a
kad je pogledala tamo ponovo — mrak i nemir.
Kad se ugasila svetlost u sali i zavesa zaplovi na obe strane, Daša
uzdahnu, prelomi čokoladu, metnu je u usta i poče pažljivo slušati.
Čovek s nalepljenom bradom i dalje je pretio da će spaliti rukopis,
devojka mu se rugala, sedeći za klavirom. Bilo je očigledno da tu devojku
treba odmah udati, a ne razvlačiti stvar u tri čina.
Daša podiže oči plafonu sale; tamo je međ oblacima letela prekrasna
poluobnažena žena s radosnim i jasnim osmehom. „Bože, kako liči na
mene“, — pomisli Daša. I tog istog trenutka ugleda sebe sa strane: sedi
stvorenje u loži, jede čokoladu, laže, petlja i čeka da će se samo od sebe
dogoditi nešto neobično. Ali ništa se neće dogoditi. „I nema života za
mene dok ne pođem k njemu, ne čujem njegov glas, ne osetim njega celog.
A sve ostalo je laž. Prosto treba biti pošten“.
Od te večeri Daša nije više razmišljala. Ona je sada znala da će otići
Besonovu, i plašila se tog časa. Jedno vreme bila je odlučila da otputuje
ocu u Samaru, ali pomislila je da je hiljadu i pet stotina kilometara neće
spasti od iskušenja, i odmahnu rukom.
Njeno zdravo devičanstvo je negodovalo ali šta se moglo učiniti sa
„drugim bićem“ kad mu je sve na svetu
išlo na ruku. I najzad bilo je nepodnošljivo uvredljivo tako dugo patiti i
misliti na tog Besonova, koji neće ni da zna za nju, živi za svoje
zadovoljstvo negde oko Kamenoostrovskog prospekta, piše stihove o
glumici sa čipkanim suknjama. A Daša je cela, do poslednje kapi ispunjena
njim, sva u njemu.
Sad je Daša namerno češljala kosu glatko, savijala punđu na potiljak,
oblačila staru gimnazijsku haljinu donesenu .još iz Samare, s tugom,
tvrdoglavo bubala rimsko pravo, nije izlazila s gostima 4 odricala se
razonoda. Ispalo je da nije tako lako biti pošten. Daša se prosto bojala.
Početkom aprila, jedne prohladne večeri, kada su utrnuli poslednji zraci
i zelenkastobledo nebo sijalo fosfornom svetlošću ne bacajući senke, Daša
se vraćala pešice sa ostrva.
Kod kuće je rekla da ide na univerzitet, a mesto toga odvezla se
tramvajem do Jelagina mosta i celo veče lutala ogolelim stazama, prelazila
preko mostića, gledala u vodu, na modre grane razapete u narandžastoj
svetlosti zalaska, na lica prolaznika, na svetlosti fijakera koje su promicale
iza mahovinom pokrivenih stabala.
Ona ni o čemu nije mislila i nije se žurila. Bilo joj je mimo u duši, i celu
je, kao do kostiju, prožimao proletnji slan primorski vazduh. Noge su se
umorile, ali joj se nije vraćalo kući. Širokim Kamenoostrovskim
prospektom, krupnim kasom klizili su fijakeri, jurili dugački automobili, s
vicevima i smehom kretale se gomile šetača. Daša skrenu u sporednu
uličicu.
 Ovde je bilo sasvim tiho i pusto. Nad krovovima se zelenelo nebo. Iz
svake kuće, iza spuštenih zavesa, čula se muzika: vežbaju sonatu, sviraju
poznati valcer, a tamo, u magličastom i crvenkastom od zalaska sunca
prozoru mezanina peva violina.
I u Daši, skroz prožetoj zvucima, takođe je sve pevalo i sve tugovalo.
Činilo se da joj je telo postalo lako i čisto.
Ona skrete iza ugla, pročita na kućnom zidu broj, osmehnu se i prišavši
glavnom ulazu gde je iznad bakarne lavlje glave bila zakucana vizitkarta
„A. Besonov“, jako zazvoni.

VII

Vratar u restoranu „Beč“, skidajući Besonovu kaput, reče značajno:

— Alekseju Aleksejeviču, čekaju vas.
— Ko?
— Osoba ženskog pola.
— Pa ko je to?
— Nama nepoznata.
Besonov, gledajući praznim očima povrh glava pođe u udaljeno ćoše
prepune sale. Loskuitkin, šef sale, nadnevši mu se iznad ramena sedim
bakenbardima, preporuči mu izvanredan jagnjeći kotlet.
— Neću da jedem, reče Besonov, dajte belog vina, moga.
Sedeo je strogo i uspravno, metnuvši ruke na čaršav. U taj čas, na tom
mestu, kao i uvek, naišlo je na njega obično stanje mračnog nadahnuća.
Svi utisci dana spleli su se u skladnu i misaonu formu, i u njemu, u dubini,
uzbuđenoj izvijanjem rumunskih violina, mirisom ženskog parfema,
zagušljivošću pune sale, — javljala se senka te spolja došavše forme, i ta
senka je bila nadahnuće. On je osećao da nekim unutrašnjim, slepim čulom
dostiže tajanstveni smisao stvari i reči.
Besonov je podizao čašu i pio vino stisnutih zuba. Bilo je neiskazano
prijatno osećati celoga sebe proniknutog zvucima i glasovima.
Prema njemu, za stolom ispod ogledala, večerali su Sapoškov, Anitoška
Amoljdov i Jelisaveta Kijevna. Ona je juče napisala Besonovu dugačko
pismo, zakazavši ovde sastanak, i sada je sedela crvena i uzbuđena. Na
njoj je bila haljina od prugastog štofa, crnog sa žutim, i iste boje mašna u
kori. Kad je ušao Besonov, ona poče da se guši.
— Budite oprezni, — prošapta joj Amoljdov i pokaza odjednom sve
svoje trule i zlatne zube, — on je napustio glumicu, sad je bez žene, i
opasan, kao tigar.
Jelisaveta Kijevna se nasmeja, zatrese mašnom i pođe između stolova
Besonovu. Za njom su gledali i smešili se.
U poslednje vreme život Jelisavete Kijevne proticao je sasvim žalosno,
— dan za danom bez posla, bez nade na bolje, jednom rečju, — tuga.
Teljeginu se ona očigledno nije svidela, ponašao se uljudno, ali je
izbegavao razgovor i susrete nasamo. A ona je s očajanjem osećala da joj
je baš on potreban. Kad bi se u predsoblju čuo njegov glas, Jelisaveta
Kijevna prodorno je gledala na vrata. On je prolazio hodnikom kao uvek,
na prstima. Ona je čekala, srce joj se zaustavljalo, vrata su se rasplinjavala
u očima, i on je opet prolazio mimo. Bar da je zakucao, zamolio za šibicu.
Ovih dana za inat Ždrovu, koji je s mačjom opreznošću grdio sve na
svetu, ona je kupila knjigu Besonova, rasekla je ukosnicom, pročitala
nekoliko puta uzastopce, polila kafom, zgužvala u postelji i najzad za
ručkom izjavila da je on genije... Teljeginovi stanari su se uzbunili.
Sapoškov je nazvao Besonova gljivom na gnjilom telu buržoazije. Žirovu
se nadula čeona žila. Slikar Valet ja razlupao tanjir. Samo je Teljegin ostao
ravnodušan. Tada se kod nje dogodi „momenat samoprovokacije“; ona se
zakikota, ode u svoju sobu, napisa Besonovu ushićeno besmisleno pismo,
tražeći sastanak, vrati se u trpezariju i bez reči baci ga na sto. Stanari ga
glasino pročitaše i dugo većahu o njemu. Teljegin reče:
— Vrlo smešno napisano.
Tada Jelisaveta Kijevna dade pismo služavci da ga odmah spusti u
sanduče, i oseti da leti u provaliju.
Sad, prišavši Besonovu, Jelisaveta Kijevna reče slobodno:
— Ja sam vam pisala. Došli ste. Hvala.
I odmah sede postrance za sto preko puta njega, — s nogom preko
noge, s laktom na čaršavu — podnimi se i poče gledati Alekseja
Aleksejeviča namolovanim očima. On je ćutao. Loskutkin donese drugu
čašu i nasu vina Jelisaveti Kijevnoj. Ona reče:
— Vi ćete, razume se, upitati, zašto sam htela da vas vidim?
— Ne, ja to neću pitati. Pijte vino.
— U pravu ste, ja nemam šta da pričam. Vi, Besonove, živite, a ja ne.
Meni je prosto dosadno.
— Čdme se zanimate?
— Ničim. — Ona se nasmeja i odmah pocrvene. — Da postanem
kokota, dosadno je. Ništa ne radim. Čekam kad će se čuti glas trube, i
pojaviti odblesak požara... Vi se čudite!
— Ko ste vi?
Ona ne odgovori, obori glavu i još više pocrvene.
— Ja sam himera, prošapta ona.
Besonov se kiselo nasmešio. „Glupača, baš je glupača“, pomisli on. Ali
ona je imala tako drag devojački razdeljak u rusim kosama, jako
dekoltirana puna njena ramena izgledala su tako neporočna da se Besonov
osmehnu još jednom, blaže, procedi čašu vina kroz zube, i odjednom mu
se javi želja da obavije ovu prostodušnu devojku crnim dimom svoje
fantazije. On poče govoriti da se na Rusiju spušta noć radi izvršenja
Strašne odmazde. On to oseća po tajnim zloslutnim znacima:
— Videli ste, u gradu je izlepljen plakat; đavo se kikoće i juri na
automobilskoj gumi niz džinovske lestvice... Razumete li šta to znači...
Jelisaveta Kijevna gledala je u njegove ledene oči, ženstvena usta, na
podignute tanke obrve, i na to kako su pomalo drhtali njegovi prsti koji su
držali čašu, i kako je pio, kao žedan, polagano. Njena glava se zaneseno
vrtela. Na rastojanju Sapoškov poče da joj daje znakove. Najednom
Besonov se okrenu i upita:
— Ko su ovi ljudi?
— To su moji prijatelji.
— Meni se ne sviđaju njihovi znaci.
Tada Jelisaveta Kijevna ne misleći reče:
— Hajdemo na drugo mesto, hoćete?
Besonov je pogleda pažljivo. Njene oči su bile pomalo razroke, usta se
lako smešila, na slepoočnicama su izbijale graške znoja. Odjedared oseti
žudnju prema toj zdravoj kratkovidoj devojci, uze njenu veliku i toplu ruku
koja je ležala na stolu i reče:
— Ili odlazite ovoga časa... Ili ćutite... Hajdemo. Tako treba ...
Jelisaveta Kijevna samo je kratko uzdahnula, obrazi su joj pobledeli.
Ona nije osećala, kako se digla, kako je uzela Besonova pod ruku, kako su
prošli između stolova. I kad su ulazili u fijaker, čak ni vetar nije rashladio
njenu usplamtelu kožu. Kola su tandrkala po kaldrmi. Besonov, naslanivši
se na štap obema rukama i metnuvši na njih bradu, govorio je:
— Imam trideset pet godina, ali život je svršen. Ljubav me više ne
može obmanuti. Šta može biti žalosnije nego kad jednom uvidiš da je
riterski konj — obična igračka? A još mnogo, mnogo vremena mora se
vući kroz ovaj život, kao leš... On se okrete, usna mu se podiže s
osmehom. — Izgleda, i ja moram zajedno s vama da čekam kad će da
zagrme jerihonske trube. Lepo, kad bi se na ovom groblju odjednom
razleglo tra-ta-ta! I odblesak požara po celom nebu ... Da, možda ste u
pravu ...
Stigli su do jednog hotela izvan grada. Uspavani sobar poveo ih je
dugačkim hodnikom u jedinu nezauzetu sobu. To je bila niska prostorija s
crvenim tapetima, s pukotinama i mrljama. Do zida pod izbledelim
baldahinom stajao je veliki krevet, podno — plehani umivaonik. Osećao se
zadah ustajale vlage i duvanskog dima. Jelisaveta Kijevna, stojeći na
vratima, upita jedva čujno:
— Zašto ste me ovamo doveli?
— Ne, ne, biće nam ovde lepo, — žurno odvrati Besonov.
On skide s nje kaput i šešir i metnu ih na slomljenu fotelju. Sobar
donese flašu šampanjca, sitnih jabuka i jedan grozd u strugotinama,
pogleda u umivaonik i nestade isto tako natmuren.
Jelisaveta Kijevna odgurnu zavesu na prozoru, — tamo usred mokrog
praznog prostora gorela je plinska lampa i prolazila ogromna burad sa
sagnutim pod rogozinom ljudima na sedištu. Ona se osmehnu, priđe
ogledalu i poče popravljati kosu nekakvim novim, njoj nepoznatim
pokretima. „Sutra kad se osvestim, — poludeću“, pomisli ona mimo i
uredi prugastu mašnu. Besonov upita:
— Hoćete li vina?
— Da, hoću.
Ona sede na divan, on se spusti kraj njenih nogu na ćilim i reče
zamišljeno:
— Imate strašne oči: divlje i krotke. Ruske oči. Volite me?
Tada se ona ponovo zbuni. Ali odmah pomisli: „Ne. Baš je to
bezumlje“. Uze iz njegovih ruku punu čašu i ispi, i glava se istog trenutka
lagano zavrte kao da se prevrće.
— Ja vas se bojim i verovatno ću vas zamrzeti, — reče Jelisaveta
Kijevna, osluškujući ‘kako kao iz daljine odjekiuju njene, a kao da nisu
njene ireči. — Nemojte me tako gledati, stid me je.
— Vi ste čudna devojka.
— Besonove, vi ste opasan čovek. Ja sam iz raskolničke porodice i
verujem u đavola... Ah, bože moj, ta ne gledajte me tako. Ja znam zašto
sam vam potrebna ... Ja vas se bojim.
Ona se glasno nasmeja, celo njeno telo uzdrhta od smeha, i u rukama se
prosu vino iz čaše. Besonov joj spusti lice u krilo:
— Volite me... Molim vas, volite me, — reče on očajničkim glasom,
kao da je u njoj bio sada sav njegov spas. — Meni je teško ... Mene je strah
... Mene je strah u samoća ... Volite me, volite me ...
Jelisaveta Kijevna metnu mu r-Uku na glavu. zatvori oči.
On je govorio da ga svake noći spopada užas od smrti. On mora osećati
uza se nešto blisko, pored sebe nekog živog čoveka, koji bi ga sažaljevao,
zagrevao, predavao mu se. To je kazna, mučenje... „Da, da, znam ... Ali ja
sam se sav ukočio. Srce se zaustavilo. Ugrejte me. Meni je tako malo
potrebno. Sažalite se, ja propadam. Ne ostavljajte me samog. Mila, mila
devojko...“
 Jelisaveta Kijevna je ćutala, uplašena i uzbuđena. Besonov joj je ljubio
ruke sve dužim poljupcima. Počeo je da ljubi njene krupne snažne noge.
Ona jače zažmuri, učini joj se da joj srce stade, toliko ju je bilo stid.
Odjednom je svu obuze vatra. Besonov poče da joj izgleda drag i
nesrećan ... Ona mu podiže glavu i snažno, žudno poljubi ga u usta. Posle
toga se već bez stida hitro svukla i legla u postelju.
Kad je Besonov zaspao metnuvši glavu na njeno golo rame, Jelisaveta
Kijevna je još dugo gledala kratkovidim očima u njegovo žućkasto, bledo
lice, sve u umornim borama — na slepom oku, ispod kapaka, kod stisnutih
usana: tuđe ali sada zauvek rođeno lice.
Gledati ovog čoveka u snu bilo je tako teško da je Jelisaveta Kijevna
zaplakala.
Njoj se učini da će se Besonov probuditi, videti je u krevetu, debelu i
ružnu, podnadulih očiju, i trudiće se da je se što pre oslobodi, da niko
nikad neće moći da je zavoli, i svi će biti uvereni da je ona razvratna, glupa
i prosta žena, i ona će namerno činiti sve da tako misle: da ona voli jednog
čoveka, a zbližala se s drugim, i tako će njen život uvek biti pun mutljaga,
đubreta, strašnih uvreda. Jelisaveta Kijevna oprezno je šminkala i brisala
oči krajičkom čaršava. I tako neprimetno, u suzama, zaboravi se u snu.
Besonov duboko uvuče nosom vazduh, okrenu se na leđa i otvori oči.
Telo je bridelo od ni sa čime nepobedivog kafanskog mamurluka. Bilo je
odvratno misliti da je potrebno ponovo počinjati dan. On je dugo gledao
metalnu lopticu na krevetu, zatim se odluči i pogleda ulevo. Pored njega,
takođe na leđima, ležala je žena, njeno lice je bilo sakriveno golom rukom.
„Ko je?“ On napreže mutino pamćenje, ali ničega se ne seti, oprezno
izvuče ispod jastuka tabakeru i zapali cigaretu. „Do đavola! Zaboravio,
zaboravio. Ah. kako je to nezgodno“.
— Vi ste se, čini mi se, probudili, — reče on umilnim glasom, — dobro
jutro. — Ona je ćutala, ne skidajući ruku s lica. — Juče smo bili tuđi, a
danas vezani tajanstvenim nitima ove noći. — On se namršti, sve je to
izgledalo nekako banalno. I, što je glavno, ne zna se šta će ona sada činiti
— kajati se, plakati, ili će je zahvatiti talas prisnih osećanja? On se
oprezno dotače njenog lakta. Taj lakat se pomakao. Učini mu se da se zove
Margarita. On reče setno:
— Margarita, vi se ljutite na mene?
Tada ona sede na jastuke i, držeći na grudima košulju koja je padala,
zagleda se u njega kratkovidim, izbuljenim očima. Kapci su joj se bili
podnaduli, punačka usta gorko se smešila. On se istog časa seti i oseti
bratsku nežnost.
— Moje ime nije Margarita, nego Jelisaveta Kijevna, — reče ona. — Ja
vas mrzim. Skidajte se s kreveta.
Besonov se odmah izvuče ispod pokrivača i iza krevetskog baldahina
kraj smrdljivog umivaonika nekako se obuče, zatim podiže zavesu i ugasi
elektriku.
— Ima trenutaka koji se ne zaboravljaju, — promrmlja on.
Jelisaveta Kijevna i dalje ga je pratila tamnim očima. Kad on sede s
cigaretom na divan, ona progovori lagano:
— Kad dođern kući, otrovaću se.
— Ja ne razumem vaše raspoloženje, Jelisaveta Kijevna.
— I ne treba da razumete. Čistite se iz sebe, hoću da se oblačim.
Besonov iziđe u hodnik, gde se osećala čađ i bila jaka promaja. Morao
je dugo čekati. On je sedeo na prozoru i pušio, potom ode na sam kraj
hodnika, gde su se iz male kujne čuli tihi glasovi sobara i dveju sobarica,
— pili su čaj i sobar je govorio:

— Zaintačila o svom selu. I to mi je Rusija. Šta ti razumeš? Prođi noću

po sobama, eto ti Rusije. Svi su nevaljalci, nevaljalci li bezobraznici.
— Izražavajte se s više obzira, Kuzma Ivanoviču.
— Pošto se ja osamnaest godina nalazim pri tim sobama, znači da mogu
đa se izražavam.
Besonov se vrati natrag. Vrata nijegove sobe bila su otvorena, a soba
prazna. Na podu je ležao njegov šešir.
„Pa šta, utoliko bolje“, pomisli on, i zevnuvši, protegnu se.
Tako je počeo novi dan. On se razlikovao od jučerašnjeg tim što je
izjutra jak vetar pokidao kišne oblake, povukao ih na sever i tamo
nagomilao u ogromne pobelele hrpe. Vlažni grad bio je obliven svežim
potocima sunčeve svetlosti. U njemu su se grčila, pekla, padala u nesvest
pihtijasta čudovišta nedokučiva oku — kijavice, kašljevi, gadne bolesti,
melanholični bakcili tuberkuloze; čak i polumistični mikrobi crne
nevrastenije krili su se iza zavesa, u polumraku soba i vlažnih suterena. Na
ulicama je duvao vetar. U kućama su brisali i otvarali prozore. Pazikuće u
modrim košuljama čistili su kaldrmu. Na Nevskom poročne devojčice
zelenih lica nudile su prolaznicima vezice visibaba koje su mirisale na
jevtinu kolonjsku vodu. U radnjama su žurno uklanjali zimske stvari, i kao
prvo cveće, pojavile su se u izlozima proletnje vesele stvarčice.
Popodnevni listovi izišli su svi s naslovom: „Živelo rusko proleće“. I
nekoliko pesama bile su sasvim dvosmislene. Jednom rečju cenzuru su
nasamarili.
I najzad, po varoši, uz zviždanje i dreku dečurlije prošli su futuristi iz
grupe „Glavna stanica“. Bilo ih je trojica: Žirov, slikar Valet i tada još
nikom poznati Arkadij Semisvetov, momak ogromnog rasta s konjskim
licem.
Futuristi su bili u kratkim, bez pojasa, bluzama od narandžastog somota
s crnim cikcak prugama — i u cilindarima. Svaki je imao monokl, i na
obrazu naslikanu ribu, strelu i slovo „R“. Oko pet časova starešina
Litejnog kvarta zadržao ih je i odvezao fijakerom u kvart da ih legitimiše.
Sav grad bio je na ulicama. Morskom ulicom, kejovima,
Kamenoostrovskim prospektom kretali su se sjajni fijakeri i povorke sveta.
Mnogima, vrlo mnogima se činilo da će se danas dogoditi nešto neobično:
ili će se u Zimskom dvoru potpisati neki manifest, ili će baciti u vazduh
ministarski savet, ili će uopšte negde „početi“.
Ali se spustio plavi sumrak na grad, zapalili su se fenjeri duž ulica i
kanala, odbijajući se lelujavim iglama u crnoj vodi, i s mostova Neve, iza
dimnjaka brodogradnje, videla se ogromna svetlost zalaska, u dimu i
oblacima. I ništa se nije dogodilo. Poslednji put sinula je „igla“
Petropavlovske tvrđave, i dan se završio.
Besonov je mnogo i dobro radio tog dana. Osveživši se snom posle
doručka, on je dugo čitao Getea, i čitanje ga je uzbudilo i uzrujalo.
On je hodao pored ormana za knjige i glasno mislio; sedao je za pisaći
sto i zapisivao reči i redove. Starica dadilja koja je živela u njegovom
momačkom stanu donela je porcelanski ibrik, koji se pušio i mirisao na
„moku“.
Besonov je preživljavao lepe trenutke. On je pisao o tome da se na
Rusiju spušta crna noć, diže se zavesa tragedije, i narod-bogonosac, kao u
„Strašnoj osveti“ kozak, pretvara se u bogoborca, navlači strašnu masku.
Sprema se svenarodno izvođenje Crne liturgije. Bezdan je otvoren. Spasa
nema.
Zatvarajući oči, on je predstavljao sebi pusta polja, krstače na
humkama, raznesene vetrom krovove, i daleko, iza brda, odblesak požara.
Obuhvativši glavu obema rukama, on je mislio da voli baš takvu ovu
zemlju koju je znao samo iz knjiga i slika. Celo mu se pokrivalo dugim
borama, srce bilo puno užasa predosećanja. Potom, držeći u rukama
dimljivu cigaretu, on je ispunjavao krupnim rukopisom komade šuštave
hartije.
U suton, ne paleći svetlo, Besonov leže na divan, još sav uzbuđen,
uzavrele glave i vlažnih ruku. Na tome se završavao njegov radni dan.
Postepeno je srce počelo kucati ujednačenije i spokojnije. Sad je trebalo
misliti kako da se provede ovo veče i noć. Brrr... Niko se nije javljao
telefonom i nije dolazio u goste. Moraće sam da se nosi sa besom tuge.
Gore, gde je stanovala engleska porodica, svirali su na klaviru, i od te
muzike rađale su se nejasne i nemoguće želje.. .
Najednom, u tišini kuće razleže se zvono sa glavnog ulaza. Dadilja
prošljapka papučama. Oholi ženski glas reče:
— Hoću da ga vidim.
Zatim laki brzi koraci zamreše kod vrata. Besonov, ne mičući se,
osmehnu se. Vrata se širom otvoriše bez kucanja, i u sobu uđe osvetljena
ostrag iz predsoblja, vitka tanka devojka u velikom šeširu s cvećem koje je
stajalo uspravno.
Ne videći ništa posle svetlosti, ona se zaustavi usred sobe; kada se
Besonov ćuteći digao s divama, ona ustuknu, ali jogunasto strese glavom i
reče istim visokim glasom:
— Došla sam k vama vrlo važnim poslom.
Besonov priđe stolu i upali elektriku. Među knjigama i rukopisima
svetleo je plavi abažur, napuniv celu sobu mirnom polusvetlošću.
— Čime mogu da vam budem od koristi? — upita Aleksej Aleksejevič;
pokazavši došavšoj stolicu, sam se mirno spusti u fotelju i stavi ruke na
naslon. Lice mu je bilo prozirno bledo s modrinom pod očima. On
polagano podiže oči na gošću i strese se, prsti mu zadrhtaše.
— Darja Dmitrijevna, — reče on tiho. — Nisam vas poznao u prvom
trenutku.
Daša odlučno sede na stolicu, onako isto kao što je i ušla, metnu ruke u
kožnim rukavicama na rođena i natmuri se.
— Darja Dmitrijevna, srećan sam što ste me posetili. To je veliki, veliki
dar.
Ne slušajući ga, Daša reče:
— Molim vas da ne mislite da sam vaša obožavateljka. Neke vaše
pesme sviđaju mi se, druge ne sviđaju, — ne razumem ih, prosto ne volim.
Nisam zato došla da govorim o pesmama... Došla sam zato što ste me
izmučili.
Ona nisko saže glavu, i Besonov primeti da su joj pocrveneli vrat i ruke
između rukavica i rukava crne haljine. On je ćutao ne mičući se.
— Vama do mene, naravno, nimalo nije stalo. I ja bih takođe jako
volela da mi bude svejedno. Ali, eto, vidite, mora čovek da doživljuje vrlo
neprijatne minute...
Ona naglo podiže glavu i strogim jasnirn očima pogleda mu u oči.
Besonov polako spusti trepavice.
— Ušli ste u mene kao bolest. Ja stalno sebe hvatam u tome da mislim
na vas. To je, najzad, iznad mojih snaga. Bilo je bolje doći i reći pravo.
Danas se reših. Eto, vidite, izjavila sam ljubav...
Njene usne zadrhtaše. Ona žurno okrete glavu i poče da gleda u zid gde
se osvetljena ozdo smešila stisnutim ustima i spuštenim kapcima maska
Petra Velikog, koga su u to doba voleli svi pesnici. Gore, u porodici
pastora četiri glasa fuge pevala su „Umrećemo“. „Ne, mi ćemo odleteti“.
„U kristalno nebo“. „U večitu, večitu radost“.
— Ako me počnete uveravati da i vi osećate takođe prema meni nešto,
ja ću istog trenutka otići, — žurno i vatreno reče Daša. — Vi mene ne
možete čak ni poštovati, to je jasno. Žene tako ne postupaju. Ali ja ništa ne
želim i ne tražim od vas. Bilo mi je samo potrebno da vam kažem da vas
volim, bolno i vrlo jako... Ja sam se cela raspala od tog osećanja... Kod
mene nije ostalo čak ni ponosa...
I ona pomisli: „Sad treba ustati, gordo klimnuti glavom i otići“. Ali
sedela je i dalje, gledajući masku koja se smešila. Savladala ju je takva
slabost da ne bi mogla podići ruku, d ona sad oseti sve svoje telo, njegovu
težinu i toplotu. „Odgovaraj, odgovaraj“, mislila je ona kao kroz san.
Besonov pokri rukom lice i poče govoriti tiho, kao što besede u crkvi,
malo prigušeno.
— Celim svojim duhom mogu samo da vam zahvalim za to osećanje.
Takvi trenuci, takav miomiris kakvim ste me obavili, ne zaboravljaju se
nikad...
— Ne traži se da ih vi pamtite, reče Daša kroz zube.
Besonov poćuta, podiže se, i odmakavši se, nasloni se leđima na orman
s knjigama.
— Danja Dmitrijevna, mogu samo da vam se nisko poklonim. Ja nisam
bio dostojan da vas slušam. Možda nikad nisam proklinjao sebe kao ovog
trenutka. Istrošio, proćerdao, iživeo sam celog sebe. Čime da vam
odgovorim? Pozivom van varoši, u hotel? Darja Dmitrijevna, ja sam
pošten prema vama. Nemam čime da volim. Pre nekoliko godina ja bih
poverovao da još mogu ispiti večitu mladost... Ja vas ne bih pustio od sebe.
Daša je osećala kako on zabada u nju iglice. U njegovim rečima bila je
privlačna muka ...
— A sad bih samo prosuo skupoceno vino. Vi treba da razumete šta me
to staje. Pružiti ruku i uzeti ...
— Ne, ne, — brzo prošapta Daša.
— Ne, da. I vi to osećate. Nema slađeg greha od rasipanja. Prosuti.
Zbog toga ste i došli k meni. Prosuti čašu devojačkog vina ... Vi ste mi je
doneli...
On polagano zažmuri. Daša je bez daha s užasom gledala u njegovo
lice.
— Darja Dmitrijevna, dopustite mi da budem iskren. Vi tako ličite na
vašu sestru, da u prvom trenutku ...
 — Šta? uzviknu Daša. — Šta ste rekli?
Ona skoči iz fotelje i stade pred njega. Besonov nije shvatio i pogrešno
je protumačio tu uzbuđenost. On je osećao da gubi glavu. Njegove nozdrve
su udasale miris parfema i onaj skoro nedokučiv ali zaglušujući i za
svakoga različiti miris ženske kože.
— Ovo je bezumlje... Ja znam ... Ja ne mogu ... — prošapta on, tražeči
njenu ruku. Ali Daša se oteže i pojuri. Na pragu se obazre divljim očima i
nestade. Jako su lupila vrata na glavnom ulazu. Besonov polako priđe stolu
i poče tipkati noktima po kristalnoj kutiji, uzimajući cigaretu. Zatim
pritište oči dlanom i sa svom užasnom snagom uobrazilje oseti da mu je
Beli red koji se sprema za odlučnu borbu poslao ovu vatrenu, nežnu i
primamljivu devojku, da bi ga pridobio, obratio i spasao. Ali on je već
beznadežno u rukama Crnih, i sad nema spasa. Lagano, kao otrov koji
struji po krvi, pekli su ga neutoljena žudnja i sažaljenje.

VIII

— To si ti, Daćo? Može. Uđi.

Jekaterina Dmitrijevna stajala je pred ormanom s ogledalima, stežući
korset. Ona se rasejano osmehnula Daći i nastavila da se poslovno okreće,
cupkajući po ćilimu tvrdim papučicama. Imala je na sebi lako rublje s
pantljikama i čipkama, lepe ruke i ramena su bila napuderisani, kosa
začešljana u bujnu krunu. Pored nje, na niskom stočiću, stajala je činija s
toplom vodom; svuda — makaze za nokte, turpijice, ruž, pudrijere. Danas
je bilo slobodno veče, i Jekaterina Dmitrijevna je „čistila perca“, kako se
to govorilo u kući.
— Znaš, — govorila je ona pričvršćujući čarapu, — sada neće više da
nose korsete s ribljom kosti. Pogledaj ovaj novi od madam Dikle. Trbuh je
mnogo slobodniji a vrio malo obeležen. Dopada li ti se?
— Ne, ne dopada, — odgovori Daša.
Ona zastade kod zida i metnu ruke iza leđa. Jekaterina Dmitrijevna
začuđeno podiže obrve.
— Zaista ti se ne dopada? Baš mi je žao. Tako je komotno u njemu.
—Šta komotno, Kaćo?
— Možda se tebi čipke ne dopadaju? Mogu se druge metnuti. Ipak je
tako čudno — zašto ti se ne dopada?
I ona se ponovo okrete na desnu i levu stranu pred ogledalom. Daša
reče:
— Nemoj, molim te, mene pitati kako mi se sviđaju tvoji korseti.
— Ta Nikolaj Ivanovič ništa se u tim stvarima ne razume.
 — Nikolaj Ivanovič u tome takođe nema nikakvog udela.
— Šta ti je, Dašo?
Jekaterina Dmitrijevna čak je malo otvorila usta od iznenađenja. Tek
sad je primetila da se Daša jedva uzdržala, govori kroz zube, na obrazima
su joj crvene pege.
— Meni se čini, Kaćo, da je za tebe dosta vrćenja pred ogledalom.
— Ali ja moram da dovedem sebe u red.
— Za koga?
— Pa šta ti je, zaboga... Za samu sebe.
— Lažeš.
Dugo posle toga su obe sestre ćutale. Jekaterina Dmitrijevna skide sa
naslona od fotelje domaću haljinu od kamilje dlake postavljenu svilom,
navuče je i polako zaveza pojas. Daša je pažljivo pratila njene pakrete,
zatim reče:
— Idi Nikolaju Ivanoviču i pošteno mu sve kaže.
Jekaterina Dmitrijevna i dalje je stajala, čupkajući pojas. Videlo se da
joj se po ustima kotrlja kao nekakva grudva, da nešto guta.
— Dašo, ti si nešto saznala? — upita ona tiho.
— Sada sam bila kod Besonova. (Jekaterina Dmitrijevna pogleda očima
koje nisu videle i najednom strašno preblede, podiže ramena.) Nemoj da se
brineš, meni se tamo ništa nije dogodilo. On mi je na vreme kazao...
Daša se premeštala s noge na nogu:
— Ja sam odavno slutila da si ti... baš s njime ... Samo sve je to bilo i
suviše gadno da bi se poverovalo... Ti si se plašila i lagala. Ali ja ne želim
da živim u toj gadosti... Idi mužu i sve mu ispričaj.
Daša nije mogla više da govori, — sestra je stajala pred njom nisko
sagnuvši glavu. Daša je sve očekivala, ali samo ne tu pokajničku i pokornu
savijenu glavu.
— Da li odmah da idem? — upita Kaća.
— Da. Ovoga časa ... Ti sama moraš razumeti...
Jekaterina Dmitrijevna krotko uzdahnu i pođe vratima. Tamo, zastavši,
ona reče još:
— Ja ne mogu, Dašo. — Ali Daša je ćutala. — Dobro, reći ću.
Nikolaj Ivanovič isedeo je u salonu i, češući bradu nožem od kosti,
čitao članak Akundina u tek primljenom broju časopisa „Ruski zapisi“.
Članak je bio posvećen godišnjici Bakunjinove smrti. Nikolaj Ivanovič
je uživao. Kad je ušla žena on uzviknu:
— Kaćuša, sedi. Slušaj šta piše; evo tog pasusa: „Čak ni u načinu
mišljenja ni u krajnjoj odanosti svom pozivu nije čar tog čoveka — to jest
Bakunjina — nego je u patosu ideja sprovedenih u stvaran život, ideja
kojima je bio prožet svaki njegov pokret, — i neme besede s Prudonom, i
smelost s kojom je leteo u vatru borbe, čak 1 onaj romantičarski gest, kada
je uzgred nišanio iz topova austrijskih revolucionara, ne znajući još dobro
ni s kim ni zbog čega se oni tuku. Patos Bakunjinov je praslika one moćne
snage s kojom dolaze u borbu nove klase. Materijalizacija ideja — to je
zadatak doba koje nastupa. Ne vađenje ideja iz gomile fakata potčinjenih
slepoj inerciji života, ne uvođenje njihovo u idealan svet, već obrnuti
proces: osvajanje fizičkog sveta svetom ideja. Stvarnost je gomila
zapaljivog materijala, ideje su varnice. Ta dva sveta, rastavljena,
neprijateljska, moraju se stopiti u plamenu svetskog prevrata“ ... Ama,
pomisli, Kaćuša... Pa to je crno na belom — živela revolucija. Bravo
Akundine! Zaista živimo bez velikih ideja i velikih osećanja. Vladu
rukovodi samo jedno: bezumni strah za budućnost. Inteligencija samo
ždere i pije. Mi sarno brbljamo, brbljamo, Kaćuša, — i do ušiju smo u
blatu. Narod se živ raspada. Cela Rusija je ogrezla u sifilisu i votki. Rusija
je trula, samo duni u nju — raspašće se u prah. Nemoguće je tako živeti...
Potrebno nam je da sebe izborimo na vatri, da se očistimo u plamenu.
Nikolaj Ivanovič je govorio uzbuđenim prijatnim glasom, oči su mu
postale okrugle, nož je parao vazduh. Jekaterina Dmitrijevna je stajala
pored njega, držeći se za naslon fotelje. Kad se on ispriča i poče ponovo da
seče časopis, ona priđe i stavi mu ruku na (kosu:
— Kolenjka, tebe će teško zaboleti ovo što ću ti reći.’ Htela sam da
sakrijem, ali je ispalo tako da se mora reći...
Nikolaj Ivanovič oslobodi glavu od njene ruke i pažljivo je pogleda:
— Da, slušam, Kaćo.
— Sećaš li se, ja i ti smo se jedanput sporečkali, i ja sam ti u ljutnji
rekla da ne budeš suviše siguran u mene ... A kasnije sam to odricala.
— Da, sećam se.
On metnu knjigu na sto i sasvim se okrete u fotelji. Njegove oči,
susrevši se s prostim i spokojnim Kaćinim pogledom, počele su da se
nemirno okreću od straha.
— Dakle... Ja sam te onda slagala... Bila sam ti neverna...
On se žalostivo namršti, trudeći se da se osmehne. Usta mu se osušiše.
Kad se već dalje nije moglo ćutati, on reče potmulo:
— Dobro si učinila što si rekla ... Hvala ti, Kaćo ...
Tada ona uze njegovu ruku, dotače je usnama i pritište na grudi. Ali
ruka skliznu, i ona je nije zadržavala. Potom se Jekaterina Dmitrijevna tiho
spusti na ćilim i metnu glavu na kožnu ivicu fotelje:
— Više ti ne treba ništa kazati?
— Ne. Idi, Kaćo.
 Ona se podiže i iziđe. Na vratima trpezarije na nju neočekivano nalete
Daša, uhvati je, steže i prošaputa, ljubeći joj kosu, vrat i uši:
— Oprosti, oprosti!... Ti si divna, izvanredna!... Ja sam sve čula. Hoćeš
li mi oprostiti, hoćeš li, Kaćo?.. Kaćo?..
Jekaterina Dmitrijevna se oprezno oslobodi nje, priđe stolu, popravi
naborani čaršav i reče:
— Izvršila sam tvoju zapovest, Dašo.
— Kaćo, hoćeš li mi ikad oprostiti?
— Imala si pravo, Dašo. Bolje ije ovako kako je ispalo.
— Nikako nisam bila u pravu! To sam od ljutine ... Ja sam od ljutine ...
A sad vidim da te niko ne sme osuđivati. Neka svi mi patimo, neka svima
nama bude bolno, ali ti si u pravu, ja to osećam, ti si u svemu u pravu.
Oprosti mi, Kaćo.
Daši su se kotrljale kao grašak krupne suze. Ona je stajala jedan korak
iza sestre i govorila jakim šapatom:
— Alko mi ne oprostiš, ja neću više da živim.
Jekaterina Dmitrijevna brzo se Okrete prema njoj:
— Šta hoćeš još od mene? Ti bi htela da sve ponovo bude lepo i drago...
Onda ću ti reći... Zato sam lagala i ćutala što se samo tako mogao nekako
produžiti naš zajednički život — moj i Nikolaja Ivanoviča ... A sad je kraj.
Razumeš li? Ja odavno ne volim Nikolaja Ivanoviča i odavno mu nisam
verna. Da li me vodi ili ne voli Nikolaj Ivanovič — ne znam, ali on mi nije
blizak. Razumeš li? A ti kao noj kriješ glavu da ne Vidiš strašne stvari. Ja
sam ih videla i znala, ali živela sam u toj gnusobi, zato što sam slaba žena.
Videla sam kako i tebe privlači takav život. Trudila sam se da te sačuvam,
zabranila sam Besonovu da dolazi k nama ... To je bilo još pre onoga kad
je on ... Ali svejedno. Sad je svemu tome kraj.
Jekaterina Dmitrijevna najednom podiže glavu, osluškujući. Daši su od
straha ohladnela leđa. Na vratima, iza zavese, postrance, pojavi se Nikolaj
Ivanovič. Ruke su mu bile skrivene iza leđa.
— Besonov? — upita on, klimajući glavom i smešeći se. I uđe polako u
trpezariju.
Jekaterina Dmitrijevna ne odgovori. Na jagodicama joj se pojaviše
pege, oči se osušile. Ona steže usta.
On nastavi da se smeši:
— Dašo, ostavi nas nasamo, molim te.
— Ne, neću da idem. — I Daša stade pored sestre.
— Ti ćeš otići, ako te ja zamolim.
— Ne, neću.
— U tom slučaju ja ću morati da napustim kuću.
 — Napusti, — reče Daša, gledajući ga pitkosno.
Nikolaj Ivanovič pomodre, ali odmah posle toga u očima mu se pojavi
raniji izraz — veselog bezumlja.
— Tim bolje, ostani. Evo u čemu je stvar, Kaćo ... Sad sam sedeo tamo
gde si me ostavila i, stvarno govoreći, preživeo sam za nekoliko minuta
ono što se uopšte teško preživljuje ... Došao sam do zaključka da te moram
ubiti... Da, da.
Na te reči Daša se brzo priljubi uz sestru, obgrlivši je obema rukama.
Jekaterini Dmitrijevnoj prezrivo zadrhtaše usne:
— Ti se histerik... Moraš da popiješ malo valerijane, Nikolaje
Ivanoviču.
— Ne, Kaćo, ovog puta nije histerija ...
— Onda čini ono zašto si došao, — viknu ona, odgurnuvši Dašu, i priđe
Nikolaju Ivanoviču. — No, čini. Kažem ti u lice: ja te ne volim.
On ustuknu, spusti na čaršav mali ženski revolver koji je izvadio iza
leđa, gumu vrhove prstiju u usta, zagrize ih, okrenu se i pođe vratima.
Kaća ga je pratila pogledom. Ne okrećući se, on reče:
— Boli me... Boli me ...
Tada ona polete k njemu, dohvati ga za ramena, okrenu sebi njegovo
lice:
— Lažeš... Eto lažeš ... Eto, ti i sad lažeš...
Ali on odmahnu glavom i iziđe. Jekaterina Dmitrijevna sede kraj stola:
— Evo, Dašenjka, scena iz trećeg čina, s pucanjem. Ja ću ga napustiti.
— Kaćuša, bog s tobom.
— Otići ću, neču ovako da živim. Kroz pet godina ću ostareti, biće već
kasno. Ne mogu više tako živeti... Gadno, gadno!
Ona pokri lice rukama, spusti ga na laktove, na sto. Daša, sevši pored
nije, brzo i lagano ljubila joj je rame. Jekaterina Dmitrijevna sede za sto:
— Ti misliš da mi ga nije žao? Meni ga je uvek žao. Ali samo pomisli
— otićiću ću sad k njemu, i počeće dugačak razgovor, skroz lažan. Kao da
neki đavo među nama uvek navodi na kriv, lažan put. Razgovarati s
Nikolajem Ivanovičem isto ti je što i svirati na raštimovanom klaviru ...
Ne, otići ću ... Ah, Dašenjka, kad bi znala kako mi je tužno!
Pri kraju večera Jekaterina Dmitrijevna ipak je otišla u muževljev
kabinet.
Razgovor s mužem bio je drug. Oboje su govorili tiho i skrušeno, trudili
se da budu pošteni, nisu štedeli jedno drugo, pa ipak oboma je ostalo
osećanje da tim razgovorom ništa nije postignuto, niti shvaćeno, niti
spojeno.
Ostavši sam, Nikolaj Ivanovič do zore je sedeo za stolom i uzdisao. U
tim časovima, kako je kasnije saznala Kaća, on je u mislima procenio,
pregledao sav svoj život. Rezultat je bilo opširno pismo ženi koje se svršilo
ovako: „Da, Kaća, svi smo u moralnom ćorsokaku. Za posljednjih pet
godina nisam doživeo nijedno jako osećanje, nijednu veliku težnju. Čak i
ljubav prema tebi i ženidba prošli su kao u žurbi. Bitisanije sitno,
poluhisteričino, pod neprestanom narkozom. Ima dva izlaza — ili svršiti sa
sobom, ili raskinuti ovu duševnu maglu koja leži na mojim mislima,
osećanjima, na mojoj savesti. Ni jedno ni drugo nisam u staniju da učinim
...“
Porodična nesreća desila se tako neočekivano i kućni mir srušio se tako
lako i potpuno da je Daša bila ošamućena, i nije joj ni napamet padalo da
misli o sebi; šta će tu devojačka raspoloženja — trice, strašna senka koze
na zidu, kao ona koju je nekad davno pokazivala dadilja njoj i Kaći.
Nekoliko puta u toku dana Daša je prilazila Kaćinim vratima i grebla je
prstom. Kaća je odgovarala:
— Dašenjka, ako možeš, ostavi me samu, molim te.
Nikolaj Ivanovič tih dana morao je da brani u sudu. On je rano odlazio,
doručkovao i ručao u restoranu, vraćao se kući noću. Njegov govor u
odbranu žene poreskog činovnika Ladnikova, Zoje Ivanovne, koja je
zaklala noću, u postelji, svog ljubavnika, sina petrogradskog kućevlasnika,
studenta Šlipea, potresao je sudije i celu salu. Dame su ridale. Optužena,
Zoja Ivanovna, udarala je glavom o naslon klupe i bila je oslobođena.
Nikolaj Ivanovič, bled, upalih očiju, bio je opkoljen na izlazu iz suda
gomilom žena, koje su bacale cveće, cičale i ljubile mu ruke. Iz suda on
dođe kući i objasni se sa Kaćom u potpunoj duševnoj razneženosti.
Kod Jekaterine Dmitrijevne su bili spakovani kuferi. On joj je, iskreno,
po savesti, savetovao da ide u južnu Francusku i dao za trošak dvanaest
hiljada. A sam, za vreme razgovora, odluči da preda poslove pomoćniku i
da otputuje na Krim — da se odmori i da sredi misli.
Ustvari, bilo je nejasno i neodređeno da li se oni rastaju privremeno ili
zauvek, i ko koga napušta. Ta oštra pitanja bila su pažljivo zaklonjena
brigama oko odlaska.
Na Dašu su zaboravili. Jekaterina Dmitrijevna seti se tek u poslednjem
trenutku, kada je obučena u sivu putničku haljinu u finoj kapici, pod
velom, oslabela, setna i mila, ugledala Dašu u predsoblju na kovčegu. Daša
je mahala nogom i jela hleb s marmeladom, zato što su danas zaboravili da
naruče ručak.
— Rođeno moje, Danjuša — govorila je Jekaterina Dmitrijevna, ljubeći
je kroz veo, — kako ćeš ti? Hoćeš li da pođeš sa mnom?
Ali Daša je rekla da će ostati sama u stanu s Velikim Mogolom, da će
polagati ispite i krajem maja otići na celo leto ocu.

IX

Daša ostade u kući sama. Velike sobe činile su joj se sada tuđe, a stvari
u njima — suvišne. Čak i kubističke slike u salonu posle odlaska domaćina
prestale su da plaše i izgubile su svoju snagu. Zavese su visile u mrtvim
borama. I premda je Veliki Mogol svakog jutra, čuteći, kao priviđenje,
tumarala po sobama, čisteči prašinu metlicom od petlovog perja, ipak je
neka druga, nevidljiva prašina sve gušće pokrivala kuću.
U sestrinoj sobi moglo se, kao u knjizi, pročitati sve čirne je živela
Jekaterina Dmitrijevna. Evo u uglu malih nogara sa započetom slikom, —
devojka s belim vencem i ogromnim očima. Za te nogare se Jekaterina
Dmitrijevna uhvatila da bi nekako isplivala iz svakodnevne ludačke žurbe,
ali joj to, razume se, nije pošlo za rukom. Evo starinskog stočića za rad, u
neredu ispunjenog početnim radovima, šarenim krpicama, sve nezavršeno i
bačeno, opet — samo pokušaj. Talkav isti nered je u ormanu za knjige,
vidi se da su ga počeli uređivati i da su ga ostavili. I na sve strane
razbacane, odignite, upola rasečene knjige. Jogi, popularna predavanja iz
antroposofije, stihovi, romani. Koliko pokušaja i neuspelih napora da se
počne dobar život! Na toaletnom stolu Daša nađe srebmi notes u kome je
bilo zabeleženo: „Košulja 24, prslučića 8, prslučića od čipke 6... Karte za
Kerenske za „Ujka Vanju“ ... I zatim krupnim detinjim rukopisom: „Kupiti
za Dašu tortu od jabuka“.
Daša se setila — torta od jabuka nikad nije bila kupljenja. Njoj je do
suza bilo žao sestre. Umiljata, dobra, suviše nežna za ovaj život, ona se
hvatala za stvari i stvarčice, trudila se da očvrsne, da sačuva sebe od
drobljenja i raspadanja, ali nije bilo koga ni čine da joj pomogne.
Daša je rano ustajala, sedala za knjigu i polagala ispite, skoro sve
„odlično“. Na telefon, koji je neprestano zvonio u kabinetu, ona je slala
Velikog Mogola, koji je odgovarao uvek isto: „Gospoda su otputovala,
gospođica ne može da dođe“.
Po čitave večeri Daša je svirala na klaviru. Muzika je nije uzbudivala
kao ranije, nije želela nešto neodređeno i srce nije sanjalački obamiralo.
Sada, sedeći strogo i mirao pred sveskom s notama, osvetljena sa strane
dvema svećama, Daša kao da je prečišćavala sebe svečanim zvucima, koji
su ispunjavali do poslednjeg kuta sav ovaj opusteli dom.
Ponekad su se usred muzike javljali mali neprijatelji — nezvane
uspomene. Daša bi spuštala ruke i tmurila se. Tada je u kući bilo tako tiho
da se čulo kako pucketa sveća. Zatim bi Daša glasno uzdisala, i njene ruke
ponovo su doticale hladne dirke, a mali neprijatelji, kao prašina i lišće koje
nosi vetar, leteli su iz velike sobe nekud u tamni hodnik, iza ormana i
kutija... Zauvek je bilo svršeno s onom Dašom koja je zvonila na ulazu kod
Besonova i govorila zle reči nezaštećenoj Kaći. Sumanuto derište zamalo
nije napravilo nesreću. Čudna mi čuda! Kao da na svetu postoje samo
ljubavna raspoloženja, — a nije ni bilo nikakve ljubavi.
Oko jedanaest časova Daša bi zatvarala klavir, gasila sveće i išla da
spava; sve se to radilo bez oklevanja, poslovno. Za to vreme ona odluči da
počne što je moguće pre samostalan život — da zarađuje sama i da uzme k
sebi Kaću.
Krajem maja, tek što je položila ispit, Daša pođe ocu preko Ribinska
Volgom. Uveče, pravo sa železnice, ona se ukrca na belu, jako osvetljenu
usred noći 11 tamne vode lađu, raspremila je u čistoj kabini stvari, savila
kosu, pomislila da samostalan život počinje dobro i, metnuvši lakat ispod
glave i smešeći se od sreće, zaspala uz ujednačeno drhtanje mašine.
Probudili su je teški koraci i jurnjava na palubi. Kroz otvore na
prozorskom kapku razlivala se sunčana svetlost, titrajući na mahagonu
umivaonika u bledim odsjajima. Vetrić koji je podizao svilenu zavesu
mirisao je na med iz cveća. Ona odškrinu kapke. Lađa je stajala kraj puste
obale, gde su ispod tek odronjene strmine u žilama i grudvama stajala kola
sa čamovim sanducima. U vodi, raširivši tanke noge s debelim kolenima,
pilo je alatasto ždrebe. Na visini, kao crveni krst, strčao je putokazi.
Daša skoči s postelje, namesti na podu gumeni lavor i, nakvasivši
sunđer vodom, istisnu je na sebe. Dođe joj tako sveže i tugaljivo da je,
smejući se, počela podavijati kolena pod trbuh. Zatim je navukla s večeri
spremljene bele čarape, belu haljinu i beli šešir, — sve joj je to stajalo
lepo, — i osećajući se nezavisnom, uzdržljiva, ali vrlo srećna, iziđe na
palubu.
Po celoj beloj lađi titrali su beli sunčani odsjaji, na vodu je bilo teško
gledati, — reka se sijala i prelivala svetlošću. Na dalekoj visokoj obali
belela se, dopola u brezama, stara zvonara.
Kada je lađa krenula i, opisavši luk, zaplovila niz vodu, u susret su im
se lagano kretale obale. Iza ćuvika, kao oboreni, izvirivali su potamneli
slamni krovovi kuća. Na nebu su stajali zgomilani oblaci sa modrikavom
masom u osnovi, i od njih su, u lazumožućkasti bezdan reke, padale bele
senke.
Daša je sedela u pletenoj fotelji, metnuvši nogu preko noge, obgrlivši
koleno, i osećala je kako blistavi zavijuci reke, oblaci i njihov beli odraz,
ćuvici sa brezama, livade i sturije vazduha koje su mirisale čas na barsku
travu, čas na suvu uzoranu zemlju, čas na detelinu i pelen, teku kroz nju i
srce se širi od tihog zanosa.
Nekakav čovek lagano priđe, stade po strani kraj ograde i kao da ju je
gledao. Daša je nekoliko puta zaboravljala na njega, a on je jednako stajao.
Tada ona čvrsto odluči da se ne okreće, ali imala je suviše vatrenu narav da
bi mogla mirno podneti takvo gledanje. Ona pocrvene i brzo se i gnevno
okrete. Pred njom je stajao Teljegin, držeći se za stubić i ne odlučujući se
ni da priđe, ni da progovori, ni da se udalji. Daša se neočekivano nasmeja,
— on ju je podsetio na nešto neodređeno veselo i dobro. Pa i sav Ivan Iljič,
širok, u beloj uniformni, jak i zbunjen, pojavi se iz celog tog rečnog
pokoja, kao neophodan završetak. Ona mu pruži ruku. Teljegin reče:
— Video sam kako ste se ukrcali na lađu. U stvari, putovali smo istim
vagonom od Petrograda. Ali ja se nisam usudio da priđem, bili ste vrlo
zabrinuti... Neću vam smetati?
— Sedite, — ona mu primače pletenu fotelju, — idem ocu, a vi?
— Ja, u stvari, još i ne znam. Zasada u Kinešmu, svojima. — Teljegin
sede pored nje i skide kapu. Obrve mu se skupiše, na čelu se pojaviše bore.
Čkiljeći, gledao je vodu, koja je penušavom ulubljenom stazom izbijala
ispod lađe. Nad njom iza krme leteli su oštrokrili galebi, padali na vodu,
podizali se s promuklim, žalosnim piskom i, daleko pozadi, kružili i
otimali se oko kore hleba u vodi.
— Lep je dan, Darja Dmitrijevna.
— Što je dan, Ivane Iljiču, što je dain! Ja sedim i mislim: kao iz pdkla
sam se na slobodu otela! Sećate li se našeg razgovora na ulici?
— Sećam se do poslednje reći, Darja Dmitrijevna.
— Posle toga počelo je svašta — sačuvaj bože. Ja ću vam to nekad
ispričati. — Ona zamišljeno zamaha glavom. — Vi ste bili čini mi se jedini
čovek koji nije gubio pamet u Petrogradu. Ona se osmehnu i metnu mu
ruku na rukav. Ivanu Iljiču plašljivo zadrhtaše očni kapci i stisnuše se
usne. — Ja imarn u vas veliko poverenje, Ivane Iljiču. Vi ste vrlo jaki? Je
1’ te?
— Ta otkud sam ja jak?
— I siguran čovek. — Daša oseti da su sve njene misli — lepe, jasne i
mile, i da takve iste dobre, verne i jake misli ima Ivan Iljič. I bila je
naročita radost u tome da govori, da izražava neposredno te svetle talase
osećanja koji su dostizali do srca. — Meni se čini, Ivane Iljiču, da vi ako
volite, volite muški, sigurno. A ako zaželite nešto, nećete odstupiti.
Ne odgovarajući ništa, Ivan Iljič zavuče ruku u džep, izvadi otuda parče
hleba i poče da baca lopticama. Čitavo jato belih galebova s nemirnim
krikom polete da lovi mrve. Daša i Ivan Iljič digli su se s fotelje i prišli
ogradi.
 — Bacite ovome, — reče Daša, — gledajte kako je gladan.
Teljegin baci daleko u vazduh ostatak hleba. Debeli, glavati galeb
kliznu na nepomičnim, tkao noževi raširenim, oštrim krilima, nalete ali
promaši, i istog časa desetina njih pojuri za hleborn koji je padao, do same
vode, koja je izbijala toplom penom ispod bokova lađe. Daša reče:
— Ja bih želela da budem znate kakva žena? Iduće godine svršiću
univerzitet, počeću da zarađujem mnogo novaca, uzeću Kaću da živi sa
mnom. Videćete, Ivane Iljiču.
Dok je to govorila, Teljegin se mrštio, uzdržavao se i najzad otvorio
usta, s jakim čistim nizam krupnih zuba, i zasmejao se tako veselo da su
mu se ovlažile trepavice. Daša planu, ali i njoj se zatrese brada i mada nije
htela, nasmeja se isto toliko kao i Teljegin, ni sama ne znajući čemu.
— Darja Dmitrijevna, — progovori on najzad, — vi ste divni... Strašno
sam se bojao vas ... Ali vi ste divini!
— Znate šta, hajdemo da doručkujemo, — reče Daša srdito.
— Sa zadovljstvom.
Ivan Iljič naredi da iznesu stočić na palubu i, gledajući u jelovnik, poče
zabrinuto da grebe glatko obrijanu bradu.
— Šta vi mislite, Darja Dmitrijevna, o flaši lakog belog vina?
— Malo ću popiti, vrlo rado.
— Belog ili crnog?
Daša tako isto poslovno odgovori:
— Ili jedno ili drugo.
— U tom slučaju pićemo šampanjca.
Mirno njih je pilovila brežuljkasta obala s altlasnozelenim prugama
pšenice, zelenoplavim — raži, i ružičastim — heljde u cvetu. Iza zavijutka,
nad strmom stranom, na đubretu, pod kapama od slame stajale su niske
kuće odsjajući svojim prozorima. Nešto dalje desetak krstova seoskog
groblja i šestokrila, kao igračka, vetrenjača s probijenom stranom. Gomila
dečaka trčala je strmom Obalom za lađom, gađajući kamenicama koje nisu
doletale ni do vode. Lađa zaokrenu, i na pustoj obali se ukaza nisko žbunje
i jastrebovi nad njime.
Tapli vetrić duvao je pod čaršav i Dašinu haljinu. Zlatasto vino u
šlifovanim visokim čašama izgledalo je kao božji dar. Daša je govorila da
zavidi Ivanu Iljiču — on ima svoj posao, sigurnost u život, a ona se mora
još godinu i po znojiti nad knjigama, a sem toga velika je nesreća i to što je
ona žena. Teljegin, smejući se reče:
— A mene su najurili iz fabrike.
— Šta kažete?
— Za dvadeset četiri časa da ne bude ni traga od mene. Inače, kako bih
se obreo na lađi. Zar vi niste čuli šta se kod nas događalo?
— Ne, nisam.
— Ja sam jevtino prošao. Da ... — On poćuta, položivši ruke na čaršav.
— Ah, kako se kod nas sve radi glupo i nevešto, kao nigde. I svet misli o
nama, Rusima, đavo bi ga znao šta. I stid je čoveka i gorko mu je.
Pomislite, — talentovan narod, bogata zemlja, a spolja? Spolja: drska
kancelarijska njuška. Mesto života — hartija i mastilo. Vi ne možete
zamisliti koliko mi trošimo hartije i mastila. Kako smo počeli pisati za
Petra Velikog, ni do danas ne možemo da se zaustavimo. A pokazalo se da
je mastilo krvava stvar, zamislite.
Ivan Iljič odmaknu čašu s vinom i zapali cigaretu. Očigledno je da mu
je bilo neprijatno da priča dalje. — Ah, na što se sećati. Treba misliti da će
nekada i kod nas biti dobro, ne gore nego kod drugih ljudi.
Ceo taj dan Daša i Ivan Iljič proveli su na polubi. Posmatraču sa strane
učinilo bi se da oni govore koješta, ali to je bilo zato što su oni govorili
šifrom. Reči, najobičnije, tajanstveno i nedokučivo dobijale su drugi
smisao, i kada je Daša, skrećući mu pažnju očima na uhranjenu gospođicu
sa ljubičastim šalom, koji joj je lepršao iza leđa, i na mlađeg pomoćnika
kapetana, koji je usredsređeno koračao pored nje, govorila: „Pogledajte,
Ivane Iljiou, kod njih, čini mi se, stvar dobro ide“, — to bi trebalo razumeti
ovako: „Kad bi se između nas nešto dogodilo, bilo bi sasvim drukčije“.
Niko od njih, iskreno govoreći, ne bi mogao da se seti šta je kazao, ali
Ivanu Iljiču je izgledalo da je Daša mnogo pametnija, finija i s većim
posmatračkim sposobnostima nego on; Daši se činilo da je Ivan Iljič
pitomiji, bolji i pametniji od nje hiljadu puta.
Daša se nekoliko puta pripremala u sebi da mu ispriča o Besonovu, ali
se predomišljala; sunce je grejalo kolena, vetar dodirivao obraz, ramena,
vrata kao nežnim oblim prstima. Daša je mislila:
„Ne, pričaću mu sutra. Ako padne kiša, onda ću pričati“.
Daša, koja je volela da posmatra, i bila dobar posmatrač kao sve žene,
znala je, pri kraju dana, manjeviše sve do sitnica o svima koji su putovali
na lađi. Ivanu Iljiču izgledalo je to skoro kao čudo.
O dekanu Petrogradskog univerziteta, turobnom čoveku s tamnim
naočarima i u mantilu bez rukava, Daša je, ne zna se zbog čega, pomislila
da je to krupan parobrodski lopov. I mada je Ivan Iljič znao da je to dekan,
sad se i u njemu javilo podozrenje nije li on lopov? Uopšte njegova
predstava o stvarnosti tog dana se znatno poljuljala. Osećao je kao neku
vrtoglavicu, ikao san na javi, i skoro ne mogući da izdrži povremeni talas
ljubavi prema svemu što vidi i čuje, razmišljao je — dobro bi bilo, na
primer, da se baci u vodu za onom ošišanom devojčicom ako bi ona pala
preko ograde. Eh, da hoće da padne!
Posle ponoći Daši se odjednom toliko i tako slatko prohtelo da spava,
da je jedva došla do kabine i, opraštajući se na vratima, reče zevajući:
— Laku noć. Pazite, gledajte na lopova.
Ivan Iljič istog časa pođe u salu prve klase, gde je dekan, koji je patio
od nesanice, čitao neko delo Dimeoca, gledao ga neko vreme, pomislio da
je to prekrasan čovek, bez obzira na to što je lopov, zatim se vratio u jarko
osvetljeni hodnik gde je mirisalo na mašinu, lakirano drvo, Dašin parfem,
na prstima prošao pored njenih vrata i u svojoj kabini, zavalivši se
poleđuške na postelju i pokrivši lice rukama, oseti da je sav potresen, sav
pun zvukova, mirisa, toplate, sunca i oštre, kao bol u srcu, radosti.
Posle šest časova ujutru probudi ga zviždanje parobroda. Približavali su
se Kinešmi. Ivan Iljič se brzo obuče i pogleda u hodnik. Sva vrata su bila
zatvorena, svi su još spavali. Spavala je i Daša. „Morarn da se iskrcam,
inače izgledaću đavo bi ga znao kako“ — pomisli Ivan Iljič i iziđe na
palubu, gledajući na ovu tako neželjenu Kinešmu na strmoj visokoj obali, s
drvenim stepenicama, s drvenim, bez reda nagomilanim kućicama i,
blistavim ujutru, žućkastozelenim lipama gradskog parka, s nepomičnim
oblakom prašine nad kolima koja se vuku, spuštajući se iz grada. Matmoz,
čvrsto gazeći po palubi petama bosih nogu, dođe sa žutim koferom
Teljeginovim.
— Ne, ne, predomislio sam se, nosite natrag, — reče mu uzbuđeno Ivan
Iljič. — Odlučio sam da putujem do Nižnjeg. Nisam ni imao neku naročitu
patrebu da idem u Kinešmu. Metnite ovamo, pod krevet. Hvala vam,
prijane.
Ivan Iljič ostade u kabini jedno tri sata, smišljajući kako da objasni Daši
svoj, po njegovu shvatanju, banalni i nametljivi postupak, 4 bilo je jasno
da ga je nemoguće objasniti: ni slagati, ni reći istinu.
Oko jedanaest časova kajući se, mrzeći i prezirući sebe, on iziđe na
palubu, — s rukama na leđima, klateći se u hodu, lica namrštenog, —
jednom rečju banalan tip. Ali kad je obišao celu palubu i nije našao Dašu,
Ivan Iljič se uznemirio, počeo svuda zavirivati. Daše nigde nije bilo.
Presahlo mu je u ustima. Očigledno da se nešto desilo. I najednom on
nalete pravo na nju. Daša je sedela na jučerašnjem mestu, u pletenoj fotelji,
setna i tiha. Na kolenima joj je ležala knjiga i kruška. Ona lagano okrete
glavu prema Ivanu Iljiču, oči joj se raširiše, kao od straha, napuniše
radošću, na obrazima izbi rumenilo, kruška pade s kolena.
— Ovde ste? Niste se iskrcali? — reče ona tiho.
Ivan Iljič proguta uzbuđenje, sede pored nje i reče promuklim glasom:
— Ne znam kako ćete shvatiti moj postupak, ali ja se namerno nisam
iskrcao u Kinešmi.
— Kako ću shvatiti vaš postupak? E, to neću reći. — Daša se nasmeja i
neočekivano, tako da se Ivanu Iljiču, još jače nego juče, ceo dan, počelo
vrteti u glavi, metnu mu svoju ruku na dlan prosto i nežno.

U stvari, u fabrici precizne mehanike dogodilo se sledeće. Jedne kišne

večeri, koja je navukla oblake s vetrom na fosforno nebo, u uzanom
sokaku, smrdljivom i prljavom od onog naročitog blata od uglja i gvožđa,
koje ispunjava ulice u blizini velikih fabrika, u gomili radnika koji su se
vraćali kućama posle signala, pojavi se neki nepoznat čovek u gutnenom
mantilu s podignutom kapuljačom.
Neko vreme je išao zajedno sa svima, zatim se zaustavio i počeo deliti
desno i levo letke, govoreći poluglasno:
— Od Centralinog komiteta... Pročitajte, drugovi.
Radnici su u hodu uzimali letke i sakrivali u džepove i pod kape.
Kad čovek u gumenom mantilu nazdade skoro sve letke, kraj njega se,
proguravši se snažno ramenom kroz gomilu, pojavi čuvar i rekavši žurno:
„Čekaj-de“, — uhvati ga ostrag za mantil. Ali čovek, mokar i klizav,
izvuče se i potrča. Razleže se oštar zvižduk, kao odgovor izdaleka
zazvižda drugi. U proređenoj gomili začuo se potmuo žagor. Ali stvar je
bila gotova, i čovek u mantilu je nestao.
Dva dana kasnije u fabrici, iznenada iza upravu, nije počelo izjutra
raditi bravarsko odeljenje već postavi zahteve ne tako ozbiljne, ali odlučne.
Po dugačkim fabričkim zgradama, mutno osvetljenim kroz blatnjave
prozore i počađaveli stakleni krov, poleteše kao varnice neodređene fraze,
primedbe i oštre reči. Radnici, stojeći kod mašina, čudnovato su gledali na
starešine u prolazu i u uzdržljivom raspoloženju čekali su dalje naredbe.
Glavnom majstoru Pavlovu, dostavljaču i došaptaču, koji se vrteo oko
hidrauličke prese, slučajno su smirili celo stopalo polugom usijanog
livenog gvožđa. On divljački jauknu, i po fabrici se pronese glas da su
nekoga ubili. U devet časova u fabričko dvorište uletela je kao bura
ogromna limuzina glavnog inženjera.
Ivan Iljič Teljegin, došavši u uobičajeno vreme u livnicu, ogromnu
prostariju u vidu cirkusa, s mestimično razlupanim prozorima, sa
spuštenim lancima dizalica, s topionicama kod zidova i zemljanim podom,
zaustavi se na vratima, piromrda ramenima od jutarnje svežine, i veselo se
rukova s majstorom Punjkom koji mu priđe.
Livnica je dobila hitnu narudžbinu za izradu motornih osovina, i Ivan
Iljiič poče da govori s Punjkom o poslu, stručno i promišljeno savetujući se
o stvarima koje su njima obojici bile jasne. To malo lukavstvo dovelo je do
toga da Punjiko, koji je stupio u livnicu pre petnaest godina kao običan
radnik, a sad je glavni majstor koji vrlo visoko ceni svoje znanje i iskustvo,
osta potpuno zadovoljan razgovorom, jer je njegovo samoljublje bilo
zadovoljeno, a Teljegin je bio ubeđen da će, ako je zadovoljan Punjko,
posao krenuti kao podmazan.
Obišavši livnicu, Ivan Iljič je porazgovarao s livcima i modelarima, sa
svakim onim polušaljivim drugarskim tonom, koji je najtačnije određivao
njihov uzajamni odnos: obojica smo na istom poslu, znači drugovi smo, ali
ja sam inženjer, a vi radnik i, u suštini, mi smo neprijatelji, ali pošto mi
‘jedan drugog poštujemo, ništa nam ne ostaje do uzajamnog zadirkivanja.
Jednoj od topionica, lupajući spuštenim lancima, dokotrljao se čekrk.
Filip Šubin i Ivan Orešnikov, snažni i stasiti radnici, jedan orn, prosed, s
okruglim naočarima, drugi — kudrave brade, kaiščićem podvezane kose,
plavook i atletski jak, počeli su: jedan da odvaja ćuskijom kamenu ploču s
lica topionice, a drugi da namešta mašice na usijan od žara visok lonac za
topljenje. Lanac je krenuo, lonac popustio i šišteći, svetleći i ispuštajući
izgoretine, zaplovio u vazduhu prema sredini radionice.
— Stop, — reče Orešnikov, — spuštaj.
Opet zalupa dizalica, lonac se spusti, zaslepljujuća struja bronze,
rasprskavajući zelene zvezde i osvetljavajući narandžastim odsjajem svod
plafona u radionici, poče da se lije pod zemlju. Osetio se miris pregorelog
otužnoslatkog bakra.
U tom trenutku dvokrilna vrata koja vode u susedno odeljenje širom se
otvoriše i u livnicu brzo i odlučno uđe mlad radnik, bleda i zlobna lica:
— Svršavaj posao... Prekidaj! — viknu on odsečnim tvrdim glasom i
pogleda iskosa Teljegina. — Jeste li čuli? Ili niste?
— Čuli smo, čuli, nemoj da vičeš, — odgovori Orešnikov mimo i
podiže glavu prema dizalici: — Dmitirije, ne spavaj, čisti.
— Pa ako ste čuli, treba sami da razumete, po drugi put nećemo da
molimo, — reče radnik, zavuče ruke u džepove i, živo se okrenuvši, iziđe.
Ivan Iljič, čučnuvši nad svežim livenjem, oprezno je čeprkao po zemlji
parčetom žice. Punjko, sedeći na visokoj stolici kraj vrata pred biroom,
brzo poče gladiti sivu kao u jarca bradicu i reče, nemirno okrećući očima:
— Dakle, hoćeš-nećeš, moraš da napustiš posao. A čime ćeš hraniti
mališane, ako te najure iz fabrike; da li misle o tome ove đidije ili ne?
— U ove stvari bolje je da ne ulaziš, Vasilije Stepaniču, — odgovori
Orešnikov dubokim glasom.
— To jest, kako to da ne ulazim?
 — To su naša posla. Ti bi već pojurio upravi, u oči skočio. I zato —
ćuti.
— Zbog čega je štrajk? upita najzad Teljegin. — Sta se traži?
Orešnikov, na kojega je on pogledao, okrenu pogled u stranu. Punjko
odgovori:
— Bravari su počeli štrajk. Prošle nedelje kod njih su šezdeset radnika
probe radi prebacili da, mesto na nadnicu, rade na parče. I eto, pokazalo se
da ne dovršuju posao, moralo se prekovremeno raditi. Ta kod njih je u
šestom paviljonu na vratima čitav spisak istaknut, ratni zahtevi, ne tako
krupni.
On ljutito zamoči pero u flašicu i poče da sastavlja dnevni izveštaj.
Teljegin metnu ruke na leđa, prošeta oko topionica, potom reče, gledajući
u okrugli otvor iza kojeg je u beloj nepodnošljivoj vatri igrala i milela kao
zmija vrela bronza:
— Orešnikove, bojim se da nam se ova stvar ne pregreje, a?
Orešnikov, ne odgovarajući, skide kožnu kecelju, obesi je na ekser,
stavi na glavu jagnjeću šubaru, obuče dugačak solidan kaput i progovori
dubokim basom koji je ispunio celu radionicu:
— Prekidajte, drugovi. Idite u šesti paviljon, ka srednjim vratima.
I pođe prema izlazu. Radnici ćuteći pobacaše alat, neko se spusti s
dizalice, neko ispuzi iz jame na podu, i u gomili krenuše za Orešnikovom.
Najednom se na vratima nešto dogodi, — razleže se izbezumljen glas koji
je prelazio u ciku:
— Pišeš? .. Pišeš, pasji sine? .. Eto, zapiši mene!.. Dostavljaj upravi!..
To je vikao na Punjka modelar Aleksej Nosov; iznureno, odavno nebrijano
lice s upalim mutnim očima, podrhtavalo je i krivilo se, na tankom vratu
nabrekla je žila; vičući, on je lupao mrkom pesnicom o ivicu biroa: —
Krvopije!.. Mučitelji!.. Naći ćemo i za vas nož!..
Tad Orešnikov obuhvati Nosova, lako ga odvoji od biroa i povede
vratima. Ovaj se odmah stiša. Radionica opuste.
Do podne štrajkovala je sva fabrika. Pronosili su se glasovi da nije
mirno i u Obuhovskom i Nevskom zavodu. Radnici su u većim grupama
stajali u fabričkom dvorištu i čekali da vide do čega će dovesti pregovori
administracije sa komitetom štrajkača.
Zasedavali su u kancelariji. Administracija se uplašila i popuštala.
Zapelo je samo oko vratanaca na drvenom plotu, za koja su radnici tražili
da se otvore, jer inače moraju obilazeći gaziti blatio još četvrt kilometra.
Vratanca, u stvari, nikome nisu bila potrebna, ali stvar je prešla u oblast
samoljublja, administracija se najednom oduprla, i počela je duga
diskusija. I u isto vreme iz ministarstva unutrašnjih dela dobili su
telefonom naredbu: odbiti sve što traži komitet štrajkača i do daljeg
naređenja ne stupati s njime ni u kakve pregovore.
Ta naredba je toliko (kvarila celu stvar, da glavni inženjer odmah odjuri
u grad radi objašnjenja. Radnici su bili u nedoumici, raspoloženje je bilo
pre bi se reklo mirno. Nekoliko inženjera, izišavši pred gomilu, razgovarali
su, širili ruke. Gdegde čuo se čak i smeh. Najzad, na stepeništu kancelarije
pojavi se, krupan, ugojen, sedi inženjer Buljbin i povika na celo dvorište
da su pregovori odloženi do sutra.
Ivan Iljič, ostavši u radionici do večera i videći da će se topionice i
onako ugasiti, počešao se po glavi i pošao kući. U trpezariji su sedeli
futuristi i, kako se pokazivalo, živo se interesovali onim šta se radi u
fabrici. Ali Ivan Iljič ništa ne htede pričati, zamišljeno pojede sendviče
koje mu je pružila Jelisaveta Kijevna i ode u svoju sobu, zaključa se i leže
da spava.
Sutradan kad se približavao zavodu, osetio je još izdaleka da stvar nije
u redu. Po celom sokaku stojale su gomile radnika i dogovarale se. Na
glavnom ulazu skupila se ogromna gomila od nekoliko stotina ljudi 1
brujala kao uzburkan pčelinjak.
Ivan Iljič je bio u mekom šeširu i civilnom odelu, na njega nisu obraćali
pažnju, i on je, osluškujući šta se govorilo u pojedinim grupama, saznao da
je noćas uhapšen sav štrajkački komitet, da se i sad hapse radnici, da je
izabran nov komitet, da su zahtevi koji se sada ističu već politički, da je
fabričko dvorište puno kozaka i, da je, kažu, data naredba da se rastera
gomila, ali kozaci kao da su odrekli, i da su se, najzad, Obuhovski, Nevsko
brodogradilište, Francuski i nekoliko manjih zavoda priključili
štrajkačima.
Ivan Iljič odluči da se probije do kancelarije da bi saznao novosti, ali s
najvećom teškoćom progura se samo do ulaza. Tamo, pored poznatog
čuvara Bapkina, natmurena čoveka u ogromnoj kabanici, stajala su dva
visoka kozaka u naherenim kapama bez štita i sa bradama na razdeljak.
Veselo i drsko gledali su oni pospana nezdrava radnička lica, obojica
rumeni, siti i, verovatno, voljni za tuču i za začikavanje.
„Da, ovi momci se neće ustručavati“, — pomisli Ivan Iljič i već je hteo
da uđe u dvorište, ali onaj kozak koji je bio bliže prepreči mu put i
gledajući u oči drskim pogledom reče:
— Kuda? Odbi!
— Moram u kancelariju, ja sam inženjer.
— Odbi, kad ti kažem.
Tada su se iz gomile čuli glasovi:
— Nekrsti! Opričnici!
 — Malo vam je već prolivene naše krvi!
— Đavoli siti! Spahije!
U tom trenutku u prve redove progura se onizak mladić bubuljičava
lica, s velikim kukastim nosom, u velikom prema njegovom rastu kaputu i
nezgrapno stavljenoj šubari na kovrdžastoj kosi. Mašući slabom rukom, on
poče da govori vrskajući:
— Drugovi kozaci! Zar mi nismo svi Rusi? Protiv koga vi dižete
oružje? Protiv svoje braće. Zar smo mi vaši neprijatelji da na nas pucate?
Sta mi hoćemo? Mi hoćemo sreću za sve Ruse. Mi hoćemo da svaki čovek
bude slobodan. Mi hoćemo da uništimo samovolju ...
Kozak, stisnuvši usne, prezrivo odmeri mladića od glave do pete, okrete
se i pođe ka vratima. Drugi odgovori autoritativno knjiški:
— Nikakve pobune ne možemo dopustiti, pošto smo položili zakletvu.
Tada prvi, očigledno smislivši odgovor, doviknu grguravom mladiću:
— Braća, braća ... Pritegni gaće, jer ćeš ih izgubiti..
I oba kozaka se nasmejaše.
Ivan Iljič beše se odmakao od ulaza, pokret gomile odneo ga je na
stranu ka ogradi gde su ležali otpaci zarđalog tuča. On pokuša da se popne
tamo i ugleda Orešnikova, koji je, zabaciv šubaru na potiljak, spokojno
žvakao hleb. On namignu Teljeginu obrvama i reče iz basa:
— Eto, fina posla, Ivane Iljiču.
— Zdravo, Orešnikove. Čime će se sve ovo svršiti?
— Mi ćemo malo da vičemo, a posle ćemo skinuti kapu. To vam je sva
pobuna. Doveli su kozake. A čime ćemo mi da vojujemo s njima? Sem ako
bacim na njih ovu glavicu luka pa da ubijem dvojicu.
U tom trenutku u gomili se začu žagor — i stiša se. U tišini na ulazu
razleže se odsečan kao komanda glas:
— Gospodo, molim vas da se raziđete ‘kućama. Vaše molbe biće uzete
u razmatranje. Molim vas da se u miru raziđete.
Gomila se uskoleba, krenu nazad, u stranu. Neki su se odmakli, drugi
primakli. Žagor se pojača. Orešnikov reče:
— Treći put lepo mole.
— Ko to govori?
— Kozački kapetan.
— Drugovi, drugovi ne razilazite se, — začu se uzbuđen glas, i pozadi
Ivana Iljiča na gomilu otpadaka tuča uspe se bled uzrujan čovek u velikom
šeširu, raščupane crne brade, ispod koje mu je njegov elegantan kaput bio
stegnut pod vratom pribadačom.
— Drugovi, ni u kom slučaju nemajte da se razilazite, — glasno poče
on pruživši ruku sa stisnutom pesnicom, — nama je sigurno poznato da su
kozaci odrekli da pucaju. Uprava vodi pregovore s komitetom preko trećih
lica. Sem toga, železničari sada većaju o opštem štrajku. Vlada je u panici.
— Bravo! — prodera se nečiji pomaman glas. Gomila je zabrujala,
govornik je jurnuo u nju i sakrio se. Videlo se kako su ulicom dotrčavali
ljudi.
Ivan Iljič potraži očima Orešnikova, ali ovaj je već stajao daleko kod
ulaza. Nekoliko puta dopiralo je do ušiju: „revolucija, revolucija“.
Ivan Iljič je osećao kako sve u njemu drhti od bojažljivog radosnog
uzbuđenja. Popevši se na gomilu starog gvožđa, on je razgledao sada
ogromnu gomilu, i najednom na dva koraka od sebe ugleda Akundina, —
on je bio s naočarima, u kačketu s velikim štitom i crnom ogrtaču. Do
njega se progura neki gospodin drhtećih usana u polucilinderu. Teljegin ču
kako reče Akundinu:
— Idite, Ivane Avakumoviču, vas čekaju.
— Ja neću doći, — kratko i zlobno odgovori Akundin.
— Skupio se sav komitet. Bez vas, Ivane Avakumoviču, neće da donese
odluku.
— Ja izdvajam mišljenje, to je poznato.
— Vi ste poludeli. Vidite šta se radi. Ja vam kažem da svakog trenutka
mogu da pucaju u radnike... — gospodinu s polucilindrom zadrhtaše usne.
— Prvo i prvo, nemojte da vičete, — reče Akundin,
— idite i donesite kompromisno rešenje. Ja ne učestvujem u
provokaciji...
— Đavo će ga znati, đavo će ga znati, ludnica neka!
— progovori gospodin u polucilinderu i progura se u gomilu. Akundinu
se postrance primakao jučerašnji radnik, koji je poveo ljude u Teljeginovoj
radionici. Akundin mu nešto reče, ovaj klimnu glavom i izgubi se. Zatim
to isto — kratka fraza i klimanje glavom — ponovi se s drugim radnikom.
Ali u tom trenutku u gomili se čuše krici opomene, i najednom se
razlegoše tri kratka pucnja. Odjednom nasta tišina. I prigušen glas, kao
namerno, zacvili: „a-a-a“. Gomila ustuknu i povuče se. Na blatu izrivenom
nogama ležao je ničice kozak sa zgrčenim poda se kolenima. Odmah se
razleže vika po celoj gomili: „Ne treba, ne treba“. To su otvarali vrata.
Odnekud sa strane prasnu revolverski pucanj, i poleteše kamenice, udarivši
o gvožđe. U tom trenutku Teljegin ugleda Orešnikova, koji je stajao sam,
bez šubare, otvorenih usta, ispred gomile koja je u neredu bežala. On kao
da je od užasa prirastao za zemlju velikim čizmama. I istovremeno ošinula
je, kao prasak korbača, otegnuta pucnjava iz pušaka — jedan, dva pucnja
na plotun — i, mlitavo se spustivši na kolena, Orešnikov se sruši nauznak.
Kroz nedelju dana bila je završena istraga o događaju u fabrici. Ivan
Iljič bio je u spisku lica koja su bila pod sumnjom da su simpatisala
radnicima. Pozvan u kancelariju, on je, neočekivano za sve, napao upravu i
podneo ostavku.

XI

Doktor Dmitrij Stepnovič Bulavin, Dašin otac, sedeo je u trpezariji

pored velikog samovara iz kojeg je kuljala para i čitao mesne novine
„Samarski istok“. Kad bi cigareta sagorela do vate, doktor je uzimao iz
pune tabakere novu, palio je o pikavac, kašljao, sav pomodrevši, i češljao
pod raskopčanom košuljom dlakave grudi. Čitajući, on je srkao s tacne
blag čaj, prosipao pepeo na novine, na košulju, na čaršav.
Kad se iza vrata začu škripanje kreveta, tapkanje nogu, i u trpezariju
uđe Daša u jutarnjem ogrtaču, nabačenom na košulju, sva još rumena i
pospana, Dmitrij Ivanovič pogleda kćer preko napuklog cvikera hladnim,
kao kod Daše, podrugljivim očima i podmetnu joj obraz. Daša ga poljubi i
sede prema njemu primaknuvši hleb i buter.
— Opet vetar, — reče ona. Zaista, već drugi dan duvao je jak vruć
vetar. Krečnjava prašina nadnela se nad grad, kao oblak zaklonivši sunce.
Gusti teški oblaci prašine na mahove su se vitlali ulicom, i videlo se kako
im se Okreću leđima retki prolaznici. Prašina je prodirala u sve pukotine,
kroz prozorske okvire, ležala tankim slojem na prozarskoj ploči, krckala
pod zubima. Od vetra su drhtala stakla i lupao pleh na krovu. Uz to bila je
vrućina, zapara, i čak i u sobama je mirisalo na ulicu.
— Epidemija očnih bolesti. Eto ti, — reče Dmitrij Stepanovič. Daša
uzdahnu.
Pre dve nedelje na stepeništu parobroda ona se oprostila s Teljeginom,
koji ju je ispratio, na kraju krajeva, do Sarnare, i otada je živela dokona
kod oca u novom, njoj nepoznartom praznom stanu, gde su u salonu stajali
neotvoreni sanduci s knjigama, još nisu bile nameštene zavese, gde se ništa
nije moglo naći, nigde Skrasiti, kao u drumskoj mehani.
Mešajući čaj u čaši, Daša je s tugom gledala kako se napolju podižu
kolutovi sive prašine. Njoj se činilo da su — eto prošle dve godine, kao
san, i ona je opet kod kuće, a od svih nada, uzbuđenja, ljudskog šarenila —
od bučnog Petrograda — ostali su samo ovi oblaci prašine.
— Ubili su nadvojvodu, — reče Dmitrij Stepanovič, okrećući novine.
— Kojeg?
— To jest, kako to — kojeg? Austrijskog nadvojvodu ubili su u
Sarajevu.
— Je li bio mlad?
 — Ne znam. Sipaj mi još čaja.
Dmitrij Stepanovič baci u usta malo parče šećera — on je uvek tako pio
čaj — i podrugljivo pogleda Dašu.
— Reci, molim te, — upita on podižući tacnu, — je li se Jekaterina
konačno razišla s mužem?
— Ta ja sam ti već pričala, oče.
— De, de...
I on ponovo uze novine. Daša priđe prozoru. Kako je tužno! I ona se
seti bele lađe: svuda sunce, plavo nebo, reka, čista paluba i sve, sve
ispunjeno suncem, vlagom i svežinom. Tada se činilo da će taj blistavi put
— široka s oblim savijucima reka, i parobrod „Fjodor Dostojevski“,
zajedno s Dašom i Teljeginom ući, uliti se u plavo, bez obala, more
svetlosti i radosti — u sreću.
I Daša tada nije žurila, mada je shvatila šta je preživljavao Teljegin i
nije imala ništa protiv tog preživljavanja. Ali zašto i da žuri kad je svaki
trenutak tog puta ionako bio lep, a oni će svejedno doploviti sreći.
Kad su se približavali Samari, Ivan Iljič je rđavo izgledao, prestao da se
šali. Daša je mislila — plovimo sreći, i osećala na sebi njegov pogled,
pogled snažnog, veselog čoveka koga je pregazio točak. Bilo joj ga je žao,
ali šta je mogla, kako da ga pusti k sebi, makar i malo, kad bi onda, ona je
to razumela, odmah počelo ono što se moralo dogoditi na kraju puta. Oni
neće doploviti sreći, već će je nestrpljivo razgrabiti na pola puta. Zbog
toga je bila nežna s Ivanom Iljičem, i samo to. Njemu je pak izgledalo da
će uvrediti Dašu ako makar jednom rečju napravi aluziju na ono zbog čega
nije spavao već četiri noći; živeo je u onom naročitom, upola fantastičnom
svetu gde je sve spoljašnje prolazilo mimo, kao senke u plavičastoj magli,
gde su strašno 4 nemirno gorele sive Dašine oči, gde su stvarnost bili samo
mirisi, sunčeva svetlost i neprekidan bol srca.
U Samari Ivan Iljič promenio je lađu i vratio se natrag. A Dašinog
blistavog mora u kome je ona tako mimo plovila, nestalo je, rasplinulo se,
diglo se kolutovima prašine iza prozorskih stakala, koja su zvečala.
— Isprašiće Austrijanci tur tim Srbima, — reče Dmitrij Stepanovič,
skide s nosa cviker i baci ga na novine. — No, a šta ti misliš o slovenskom
pitanju, mačko?
Daša, stojeći kraj prozora, sleže ramenima. — Hoćeš li doći na ručak?
— tužno upita ona.
— Ni u kom slučaju. Imam šarlah u vili Posnikova.
Dmitrij Stepanovič bez žurbe uze sa stola i metnu kragnu, zakopča
letnji kaput, pregleda da li je sve na mestu u džepovima, i polomljenim
češljem poče da češlja na čelo sedu kovrdžavu kosu.
 — No, šta ti ipak misliš o slovenskom problemu, a?
— Bogami, ne znam, papa. Sto si me toliko zaokupio?
— A ja imam kakvo-takvo, svoje lično mišljenje, Darja Dmitrijevna, —
njemu se očigledno nije išlo van grada, a ionako je Dmitrij Stepanovič
voleo da porazgovara o politici za šoljom čaja: — Slovenski problem — ti
me slušaš? — to je središte svetske politike. Na tom pitanju mnogi će
slomiti sebi vrat. Eto zato mesto, odakle su Sloveni poreklom, Balkan, nije
ništa drugo do evropsko slepo crevo. Ti hoćeš da me upitaš u čemu je
stvar. Izvoli. — I on poče brojati na debelim prstima:
— Prvo, Slovena ima više od dvesta miliona, i oni se kote kao pitomi
zečevi. Drugo, Sloveni su uspeli da stvore tako moćnu vojničku državu
kao što je Rudka imperija. Treće, male slovenske grupe, bez obzira na
asirnilaciju, organizuju se u samostalne jedinice i teže takozvanom
sveslovenskom savezu. Četvrto, — najvažnije
— Sloveni su u moralnom pogledu potpuno nov i u izvesnom smislu
vrlo opasan za evropsku civilizaciju tip „bogotražilaca“. I „bogotražioštvo“
je, — da li me ti, mačko, slušaš? — odricanje i rušenje cele savremene
civilizacije. Ja tražim boga, to jest, pravdu u samom sebi. Radi toga ja
moram da budem apsolutno slobodan, i ja rušim moralne osnove pod
kojima sam pokopan, rušim državu koja me drži na lancu.
— Tatice, idi u vilu, — reče Daša žalosno.
— Ne, tamo traži pravicu, — Dmitrij Stepanovič je uperio prst, kaio da
je pokazivao prostor pod patosom, ali najednom ućuta i okrete se vratima.
U predsoblju je zvonilo zvono.
— Dašo, idi otvori.
— Ne mogu, nisam obučena.
— Matrjona! — povika Dmitrij Stepanovič. — Ah, prokleta žena. — I
ode sam da otvori vrata na glavnom ulazu i odmah se vrati s pismom u
ruci.
— Od Kaćuše, — reče on. — čekaj, nemoj da otimaš iz ruku, prvo ja da
dovršim... Dakle, „bogotražioštvo“ pre svega počinje s rušenjem, i taj
period je veoma opasan i zarazan. Baš taj momenat bolesti Rusija sada
preživljuje. Pokušaj, izađi uveče na glavnu ulicu — čućeš samo kako viču:
„U pomoć“. Ulicama lunja ološ, mangupluk je toliko uzeo maha da
policija ne može da stigne. Ti momci, bez ikakvih znakova morala, jesu
„bogotražioci“. Jesi li razumela, mačko? Danas oni vršljaju na glavnoj
ulici, a sutra će početi da vršljaju po celoj ruskoj državi. A uzev sve u
svemu, narod preživljuje prvu fazu „bogotražioštva“ — rušenje osnova.
Dmitrij Stepanovič poče da šmrče paleći cigaretu. Daša mu uze iz ruku
Kaćino pismo i ode u svoju sobu. A on je još neko vreme nešto dokazivao,
hodao lupajući vratima po velikom upola praznom prašnjavom stanu s
ofarbanim patosom, zatim je otišao u vilu.

„Mila Danjuša, — pisala je Kaća, — dosada ne znam ništa ni o tebi ni o

Nikolaju. Živim u Parizu. Ovde je sezona u jeku. Nose pri dnu vrlo uzane
haljine, šifon je u modi. Pariz je vrlo lep. I svi odreda — volela bih da to
Vidiš — sav Pariz igra tango. Za doručkom, između jela, ustaju i igraju, i u
pet sati, i o ručku, i tako do zore. Nikud ne mogu da se sakrijem od te
muzike, ona je nekako tužna, bolna a slatka. Meni se jednako čini da
sahranjujem svoju mladost, nešto nepovratno, kad gledam ove žene s
dubokim izrezima na haljinama, s modrom šminkom ispod očiju, i njihove
kavaljere. Uopšte, tužno mi je. Neprestano mislim da neko mora umreti.
Vrlo se bojim za oca. On već nikako nije mlad. Ovde je puno Rusa, sve su
naši poznanici: svaki dan se skupljamo negde, kao da nisam ni odlazila iz
Petrograda. Uzgred, ovde su mi pričali o Nikolaju da se sprijateljio s
jednom ženom. Ona je udova, ima dvoje dece, i sad treće malo. Razumeš?
Spočetka me je to vrlo zabolelo. A potom bilo mi je strašno žao tog malog.
Ah, Danjuša, ponekad bih želela da imam dete. Ali to se može samo od
onoga koga voliš. Kad se udaš, rađaj, čuješ“.
Daša pročita pismo nekoliko puta, zaplaka, naročito zbog onog ni
krivog ni dužnog deteta, i sede da piše odgovor; pisala ga je do ručka,
ručala sama, — tek samo dotakla nešto, — zatim je otišla u kabinet i
počela da čeprka po starim časopisima, našla nekaikav dugačak roman,
legla na otoman usred razbacanih knjiga i čitala do večera. Najzad dođe i
otac, prašnjav i umoran; seli su za večeru, otac je na sva pitanja odgovarao
sa „uhu“; Daša je saznala da je trogodišnji dečak, bolestan od šarlaha,
umro. Dmitrij Stepanovič, saopštivši to, dunu kroz nos, stavi cviker u
futrolu i pođe da spava. Daša je legla u postelju, pokrila se do glave
čaršavom i slatko se naplakala zbog raznih tužnih stvari.
Prošla su dva dana. Prašnjiva bura se završi olujom i kišom kao iz
kabla, koja je bubnjala celu noć po krovu, i nedeljno jutro osvanu tiho,
vlažno, kao umiveno.
Ujutro, kad je Daša ustala, svrati k njoj stari poznanik, Semjon
Semjonovič Govjadin, iz oblasnog statističkog ureda — mršav i pogrbljen
čovek ruse brade i kose začešljane za uši. Zaudarao je na mileram; bio je
protivnik vina, duvana i mesa, i bio je zabeležen u policiji. Rukujući se s
Dašom, reče bez svakog razloga podsmešljivim tonom:
— Došao sam po vas, ženo. Da se vozimo po Volgi.
Daša pomisli: „Dakle, sve se svršilo sa statističarom Govjadinom“, uze
beli amrel i pođe za Semjonom Semjonovičem dole prema Volgi, k
pristaništu, gde su stajali čamci.
Između dugačkih daščanih baraka s hranom, gomila drvenarije i čitavih
brda bala vune i pamuka, tumarali su obalski radnici i nosači, širokih
ramena i grudi, mužici i momci, bosi, bez kapa, golih vratova. Neki su
igrali krajcarice, neki su spavali na džakovima i daskama; podalje, jedno
trideset njih sa sanducima na ramenima silazili su niz daske, koje su se
ugibale. Između kola stajao je pijan čovek, sav u blatu i prašini,
okrvavljena obraza, i pridržavajući obema rukama čakšire, psovao
polagano mater.
— Ovaj elemenat ne zna ni za praznik ni za odmor, — primeti Semjon
Semjonovič poučno, a eto ja i vi, pametni i inteligentni ljudi, idemo da u
besposlici uživamo u prirodi.
I on prekorači preko ogromnih bosih nogu momka velikih grudi i usana
koji je ležao nauznak; drugi je sedeo na brvnu i jeo belu veknu. Daša ču
kako onaj što je ležao reče za njom:
— Filipe, kad bi nama ovakvu.
A drugi odgovori punih usta:
— Suviše je čista. Mnogo petljavine.
Na širokoj žućkastoj reci i lelujavom sunčevom odsjaju kretale su se
siluete čamaca upućujući se dalekom peščanom žalu. Jedan takav čamac
iznajmio je Govjadin;
I zamolio je Dašu da (krmani, sam je seo za vesla i počeo da vesla uz
vodu. Uskoro na njegovom bledom licu izbi znoj.
— Sport je velika stvar, —reče Semjon Semjonovič i poče da skida
kaput, sramežljivo otkopča naramenjače i gumu ih na kljun čamca. Imao je
mršave i slabe ruke s dugačkim dlakama i manšete od kaučuka. Daša
otvori amrel i, žmireći, gledala je na vodu.
— Oprostite indiskretno pitanje, Darja Dmitrijevna, — u gradu pričaju
da se vi udajete. Je li to istina?
— Ne, nije istina.
Tada se on široko osmehnu, što je bilo neočekivano za njegovo
inteligentno, zabrinuto lice, i slabim glasom pokuša da zapeva: „Hej, niz
majčicu, niz Volgu ...“, ali se zastide i iz sve snage naleže na vesla.
Njima u susret plovio je čamac pun sveta. Tri malovarošanke u zelenim
i crvenim haljinama grickale su suncokret i pljuvale ljuske sebi u krilo.
Prema njima je sedeo potpuno pijan zanatlija, grgurav, crnih brkova,
kolutao očima, kao na samrti, i svirao polku na harmonici. Drugi je brzo
veslao, ljuljajući čamac, treći, zamahnuvši veslom ka krmi, povika
Semjonu Semjonoviču:
— Beži s puta, šonjo, majku ti tvoju, — i s vikom i psovkama projuriše
sasvim blizu.
Najzad je čamac, šušteći, počeo da klizi po peščanom dnu. Daša iskoči
na obalu, Semjon Semjonovič ponovo je metnuo naramenjače i kaput.
— Mada sam varošanin, ipak volim prirodu — reče on žmireći —
naročito kad je upotpunjuje pojava devojke, u tome nalazim nešto
turgenjevsko. Hajdemo u šumu.
I oni su zagazili u vreli pesak, zaglibljujući se u njega do članaka.
Govjadin se svakog časa zaustavljao, brišući lice maramom, i govorio: —
Pogledajte samo, kako je divan kutić.
Najzad pesak se svrši, morali su da se penju na malu strminu, odakle su
počinjale livade s mestimično već pokošenom travom, koja je venula u
otkosima. Ovde je bilo toplo i osećao se medeni miris cveća. Na ivici
uzane jaruge nad vodom rasla je kudrava leska. Niže, u sočnoj travi,
žuborio je potok izlivajući se u drugo jezerce, okruglo. Na obali njegovoj
rasle su stare lipe i rapavi bor s jednom odmaknutom kao ruka granom.
Dole, po uzanoj međi, cvetao je beli trnjak. To mesto su naročito volele
šljuke kad su preletale. Daša i Semjon Semjonovič sedoše na travu. Ispod
njihovih nogu voda je u vijugavim barama odbijala plavo nebo i zeleno
lišće. Nedaleko od Daše u žbunju skakutale su, monotono cvrkućući, dve
sive ptice. I sa svom tugom napuštenog ljubavnika, negde u gustom drveću
je neprestano gukao divlji golub. Daša je sedela, ispruživši noge, spustivši
ruke u krilo, i slušala kako u granama napušteni ljubavnik šapće nežnim
glasom:
„Darja Dmitrijevna, Darja Dmitrijevna, ah, šta je to s vama — zašto ste
tako tužni i plače vam se? Ta ništa se još nije dogodilo, a vi se žalostite,
kao da je život već svršen, prošao, odleteo. Prosto ste od prirode
plačljivica“.
— Želeo sam da budem s vama iskren, Darja Dmitrijevna, — reče
Govjadin, — dozvolite mi, tako da kažem, da odbacim na stranu
konvencioinalnosti? ...
— Govorite, meni je svejedno, — progovori Daša i, zabacivši ruke iza
glave, leže nauznak da bi videla nebo, a ne nemirne oči Semjona
Semjonoviča, koji je krišom pogledao njene bele čarape.
— Vi ste onda, smela devojka. Mladi ste, lepi, puni bujnog života ...
— Pretpostavimo, — reče Daša.
— Zar nikad niste poželeli da srušite taj uslovni moral nakalemljen
vaspitanjem i sredinom? Zar morate u ime tog svim autoritetima već
odbačenog morala da uzdržavate svoje lepe instinkte?
— Pretpostavimo da ja ne želim da uzdržavam svoje lepe instinkte, šta
onda? — upita Daša i s lenjom radoznalošću je čekala šta će on odgovoriti.
Zagrejalo ju je sunce, a bilo je tako lepo gledati u nebo, u sunčanu prašinu
koja je ispunjavala sav taj plavi bezdan, da nije htela ni da misli ni da se
miče.
Semjon Semjonovič je ćutao, čeprkajući prstom po zemlji. Daša je
znala da je on oženjen babicom Marjom Davidovnom. Jedno dvaput
godišnje Marja Davidovna pokupila bi troje dece i išla od muža majci, koja
je živela prekoputa u istoj ulici. Semjon Semjonovič objašnjavao je u
kancelariji svojim kolegama ove periodične sukobe senzualnom i
nemirnom prirodom Marje Davidovne. A ona ih je u bolnici objašnjavala
time što je muž svakog trenutka spreman da je izneveri ma s kime, da
samo o tome misli i ne izneveruje je samo Zbog plašljivosti i mlitavosti,
što je već sasvim uvredljivo, i da ona nije više u stanju da gleda njegovu
dugačku vegetarijansku fizionomiju. Za vreme tih sukoba Semjon
Semjonovič je nekoliko puta dnevno prelazio preko ulice. Zatim bi se
supruzi mirili, i Marja Davidovna sa decom i jastucima ponovo se selila u
svoju kuću.
— Kad žena ostane nasamo s muškarcem, kod nje se javlja prirodna
želja da postane njegova, kod njega da ovlada njom, — iskašljavši se
progovori najzad Semjon Semjonovič. — Ja vas pozivam da budete
iskreni, otvoreni. Pogledajte u sebe, i vi ćete videti da usred predrasuda i
laži u vama gori prirodna želja zdrave senzualnosti.
— A u meni sad nikakva želja ne gori, šta to znači? — upita Daša. Bi
joj smešno i ravnodušno. Nad glavom u bledom cvetu trnjaka, u žutoj
prašini, okretala se pčela. A napušteni ljubavnik i dalje je pevušio u
jasikovom šumarku: „Darja Dmitrijevna, Darja Dmitrijevna, da niste zaista
zaljubljeni? Zaljubljeni, zaljubljeni ste, časna reč, — zato ste i žalosni“.
Daša je slušala i počela tiho da se smeje.
— Izgleda, ušao vam je pesak u cipele. Dozvolite ja ću istresti, —
progovori Semjon Semjonovič nekako naročito potmulim glasom i povuče
je za potpeticu. Tada Daša brzo sede, istrže mu iz ruku cipelu i udari
njome Semjona Semjonoviča po obrazu.
— Vi ste nevaljalac, — reče ona, — nikad nisam mislila da ste tako
mrzak čovek.
Ona obuče cipelu, ustade, uze amirel i, ne pogledavši Govjadina, pođe
prema reci.
„Što sam luda, što sam luda, nisam pitala čak ni za adresu, kuda da
pišem, — mislila je ona, spuštajući se sa strmine, — da li u Kinešmu, da li
u Nižnji. Zato sad sedi s Govjadinom. Ah, bože moj“. Ona se okrete.
Semjon Semjonovič je koračao nizbrdo u stranu. Napisaću Kaći: „Zamisli,
čini mi se da sam zaljubljena, tako mi izgleda“. I, osluškujući pažljivo,
Daša ponovi poluglasno: „Mili, mili, mili Ivan Iljič“.
U taj mah negde u blizini ču se glas: „Neću i neću, pusti me, pocepaćeš
mi suknju“. Do kolena u vodi kraj obale trčao je go čovek, u godinama,
kratke brade, žutih rebara, s omom pantljikom od krsta na upalim grudima.
Bio je nepristojan i zlobno, bez reči vukao je u vodu potištenu ženu. Ona je
ponavljala: „Pusti, pocepaćeš suknju“.
Tada Daša iz sve snage potrča duž obale prema čamcu, — grlo joj se
steglo od gađenja i stida. Dok je gurala čamac u vodu, pritrča zaduvani
Govjadin. Ne odigovarajući mu, ne gledajući ga, Daša sede na krmu,
zakloni se amrelom i ćutala je za sve vreme povratka.
Posle te šetnje Daša se, nekim naročitim i njoj neshvatljivim načinom,
naljutila na Teljegina, kao da je on bio kriv zbog sve dosade prašnjavog,
od sunca usijanog provincijskog grada s prljavim plotovima i smrdljivim
ulicama, s kućama od cigala sličnim kutijama, s telefonskim i tramvajskim
banderama mesto drveća, s teškom vrelinom u podne, kad sivkastobelom
ulicom bez senke prolazi omamljena žena s vezama sušene ribe na
obramici i viče gledajući u prašnjive prozore: „Rifoe, suve ribe“, a pored
nje se zaustavi i ponjuši ribu neki takođe omamljen i upola besan pas; kada
iz dvorišta, izdaleka, zasvira vergl dunavske, dosadne marševe.
Teljegin je bio kriv što je Daša sada naročito osetljivo primala sav taj
fiziološki, malovaroški pokoj, koji, sudeći po svemu, nije nameravao vo
vjeki vjekov da krene s mesta, makar ti izleteo na ulicu i povikao divljim
glasom: „Hoću da živim, da živim“.
Teljegin je bio krv i zato što je bio preko mere skroman i stidljiv: neće,
valjda, ona, Daša, da mu kaže: „Razumejte, ja volim“. Bio je kriv zato što
se naje javljao, kao da je u zemlju propao, a možda je čak zaboravio i da
misli na nju.
I uza svu tu žalost, jedne kao u peći vrele, ome noći, Daša je videla u
snu ono isto što i u Petrogradu kad se probudila sa suzama i, tako isto kao i
tada, on je nestao iz njene svesti, kao para na zamagljenom staklu. Ali njoj
se činilo da taj mučan i Strašan san sluti neku nesreću. Dmitrij Stepanovič
savetovao je Daši da uzme injekcije arsenika. Zatim je došlo drugo pismo
od Kaće. Ona je pisala:
„Mila Danjuša, ja čeznem za tobom, za svojima, za Rusijom. Sve više
mi se čini da sam ja kriva i zbog raskida s Nikolajem. Ja se budim i ceo
dan nosim to osećanje krivice i nekakve duševne učmalosti. A zatim, — ne
sećam se da li sam ti to pisala, — mene već neko vreme stalno progoni
jedan čovek. Kad iziđem od kuće, on ide u susret. Kad se penjem liftom u
velikom magacinu, on uz put uskače u lift. Juče sam bila u Luvru, u
muzeju, umorila sam se i sela na klupu, i najednom osetim kao da me neko
dodirnu rukom po leđima, okrenem se — nedaleko sedi on. Mršav, crn,
dosta prosed, brada kao nalepljena na obraze. Ruke metnuo na štap, gleda
mrko, oči upale. Ne govori, ne dosađuje mi, ali ja ga se bojim. Meni se čini
da on nekakvim krugovima i deo oko mene“...
Daša pokaza pismo ocu. Dmitrij Stepanovič sutradan ujutro, čitajući
novine, reče uzgred:
— Mačko, idi na Krim.
— Zašto?
— Pronađi tog Nikolaja Ivanoviča i reci mu da je on zevalo. Neka
putuje u Pariz k ženi. A uostalom, kako hoće... To je njihova privatna stvar
...
Dmitrij Stepanovič se naljutio i uzbudio, mada nije podnosio da
ispoljava svoja osećanja. Daša se najedanput obradova: Krim joj se učini
plavim prostorom s bučnim talasima. Dugačka senka ogromnog jablana,
kamena klupa, šal koji se leprša po vetru na glavi, a nečije nemirne oči
prate Dašu.
Ona se brzo spremi i otputova u Evpatoriju, gde se kupao Nikolaj
Ivanovič.

XII

Toga leta na Krimu je bila velika navala turista sa severa. Celom

morskom obalom lutali su s oljuštenom kožom na nosevima najotmeniji
Petrograđani s katarima i bronhitisima, — i bučni i neuredni Moskovljani s
otegnutim melodičnim govorom, i crnooki Kijevljani, koji ne znaju razliku
između „O“ i „A“, i bogati Sibirci, koji preziru svu tu rusku sujetu; pekle
se i gorele do crnila mlade žene i dugonogi mladići, sveštenici, činovnici,
uvaženi i porodični ljudi, koji su živeli, kao i svi onda u Rusiji, mlitavo,
kao s prebijenom kičmom.
Sredinom leta, od slane vode, vrućine i crnila kod svih ovih ljudi
nestajalo je osećanje stida, gradsko odelo počelo je da izgleda banalno, i na
žalu su se pojavljivale žene ovlaš pokrivene tatarskim peškirima, i
muškarci koji su ličili na slike s etrurskih vaza.
U tom neobičnom ambijentu plavih talasa, vrelog peska i golog tela,
koje je izbijalo odasvud, ljuljali su se osnovi porodice. Ovde se sve činilo
lakim i mogućim. A kakav će biti obračun posle, na severu, u dosadnom
stanu, kad je iza prozora kiša, a u predsoblju zvoni telefon, i svi su nekom
način obavezni, — vredi li misliti o obračunu. Morska voda s mekim
šuštanjem primiče se obali, dotiče nogu, i telu ispruženom na pesku,
zabačenim rukama i zatvorenim kapcima je lako, toplo, slatko. Sve, sve,
čak i najopasnije je lako i slatko.
Ovog leta lakomislenost i nestalnost među turistima prevazišle su svaku
meru, kao da je ovim stotinama hiljada gradskih stanovnika nekakva
džinovska protuberanca, koja je izletela jednog junskog jutra iz usijanog
sunca, oduzela pamet i razum.
Na celoj obali nije bilo nijedne srećne porodice. Neočekivano su se
kidale čvrste veze. Izgledalo je kao da je sam vazduh bio pun ljubavnog
šuštanja, nežnog smeha i neopisivih ludosti, koje su se brbljale na toj
vrućoj zemlji, punoj ruševina drevnih gradova i kostiju izumrlih naroda.
Nešto je kao naslućivalo da se o jesenjim kišama spremaju neki opšti
obračun i gorke suze.
Daša se približavala Evpatoriji posle podne. Nedaleko od varoši, s
druma, koji se kao prašnjiva bela pantljika odvijao po ravnoj steni, pored
solana, plastova slame, ona ugleda prema suncu veliku drvenu lađu.
Lagano se kretala, pola kilometra daleko, stepom, usred pelena, pokrivena
ozgo do dole crnim ukoso postavljenim jedrima. To je bilo tako neobično
da je Daša uzviknula. Jermenin koji je sedeo pored nje u automobilu reče,
nasmejavši se: „Sad ćeš ugledati more“.
Automobil skrenu pored kvadratnih nasipa solana na peskoviti
brežuljak, i otuda se otkri more. Ono je ležalo kao iznad zemlje, zagasito
modro, pokriveno belim dugim gajtanima pene. Veseo vetar zviždao je u
ušima. Daša steže na kolenima kožni kofer i pomisli:
„Evo ga: počinje“.
U isto vreme Nikolaj Ivanovič Smokovnikov sedeo je u paviljonu
podignutom na stubovima u moru, i pio kafu s ljubavnikom-rezonerom.
Dolazili su gosti, iza popodnevnog odmora i spavanja, zauzimali mesta za
stolovima, dobacivali po koju reč jedni drugima, razgovarali o koristi
lečenja jodom, o morskom kupanju i o ženama. U paviljonu je bilo sveže.
Ivice čaršava i ženski šalovi lepršali su na vetru. Mimo njih je prošla jahta
s jednim jedrom, i otuda su nešto vikali. Stigoše u gomili i zauzeše veliki
sto Moskovljani — sve svetska imena. Ljubavnik-rezoner namršti se kad
ih ugleda i nastavi da priča sadržinu drame koju je mislio da napiše.
— Duboko sam promislio celu temu, ali napisao sam samo prvu pojavu,
— govorio je on, zamišljeno i plemenito gledajući u oči Nikolaju
Ivanoviču. — Ti imaš jasnu pamet, Kolja, ti ćeš shvatiti moju ideju: lepa
mlada žena tuguje, čezne, okolo je prostakluk. Dobri ljudi, ali život uvlači
u banalnost, — trula osećanja, pijanke. Jednom rečju, ti me razumeš...
Nagednom ona kaže: „Ja moram otići, raskinuti s ovim životom, otići
nekud tamo, makar kud, nečem svetlom ... A tu su muž i prijatelj... Obojica
pate... Ti shvati, Kolja, — život vuče u blato... Ona odlazi, ja ne kažem
kome, — ljubavnika nema, sve je osnovano na štimungu... I dva muškarca
sede u kafani i ćuteći piju ... Gutaju suze s konjakom ... A vetar zavija u
odžacima, sahranjuje ih ... Žalosno ... Prazno ... Mračno...
— Ti hoćeš da znaš moje mišljenje? — upita Nikolaj Ivanovič.
— Da. Ti samo reci: „Mišo, baci pisanje, ostavi“, i ja ću ostaviti.
— Tvoj komad je izvanredan. To je sam život. — Nikolaj Ivanovič,
zatvorivši oči, odmahnu glavom. — Da, Mišo, nismo znali da cenimo
svoju sreću, i ona je otišla, i sad smo bez nade, bez volje, sedimo i pijemo.
A vetar zavija nad našim grobljem ... Tvoj komad me neobično uzbuđuje...
Ljubavniku-rezoneru zadrhtaše kesice pod očima, on se izduži i čvrsto
poljubi Nikolaja Ivanoviča; zatim napuni čašice. Kucnuli su se, metnuli
laktove na sto i nastavili duševni razgovor.
— Kolja, — govorio je ljubavnik-rezoner, teško gledajući svog
sabesednika, — znaš li da sam voleo tvoju ženu kao boga?
— Da, meni se to činilo.
— Ja sam se mučio, Kolja, ali bio si mi prijatelj... Koliko sam puta
bežao iz tvoje kuće, zaklinjući se da neću prekoračiti više praga... Ali
dolazio sam ponovo i glumio sam budalu... I ti, Nikolaju, ne smeš da je
optužuješ, — on svirepo izduži usne.
— Mišo, ona je surovo postupila sa mnom.
— Može biti... Ali mi smo svi krivi pred njom. Ah, Kolja, jedna mi je
(kod tebe neshvatljivo — kako si mogao, živeći s takvom ženom, oprosti
mi, da se spanđaš u isto vreme s nekakvom udovicom — Sofijom
Ivanovnom. Zašto?
— To je složeno pitanje.
— Lažeš. Ja sam je video, obična ćurka.
— Znaš li, Mišo, sad je to stvar prošlosti... Sofija Ivanovna je bila
prosto dobra žena. Ona mi je pružala trenutke radosti a nikad ništa nije
tražila. A kod kuće je sve bilo suviše komplikovano, teško, produbljeno ...
Za Jekaterinu Dmitrijevnu nisam imao dovoljno duševne snage...
— Kolja, pa zar, kad se vratimo u Petrograd, kad dođe utorak i ja
dođem k vama posle predstave... A tvoja kuća prazna ... Kako da živim? ...
Slušaj... Gde je tvoja žena?
— U Parizu.
— Da li se dopisujete?
— Ne.
— Idi u Pariz. Idemo zajedno.
— Nema smisla.
— Kolja, da pijemo u njeno zdravlje.
— Možemo.
 U paviljonu, među stolovima, pojavi se glumica Čarodejeva, u zelenoj
prozirnoj haljini, u velikom šeširu, mršava (kao zmija, s modrim
kolutovima ispod očiju. Ona se toliko savijala i izvijala, kao da ju je
hrptenjača slabo držala. Njoj u susret diže se urednik estetičkog časopisa
„Hor muza“, uze je za ruku i lagano poljubi u pregib lakta.
— Divna žena, — progovori Nikolaj Ivanovič kroz zube.
— Nije, Kolja, nije, Čarodejeva je prosto crkotina. Znaš li zbog čega?
Živela je tri meseca s Besonovom, na koncertima mauče dekadentske
stihove... Pogledaj, pogledaj, — usta do ušiju, na vratu žile. To nije žena
nego hijena.
Ipak, kad se Čarodejeva, klimajući šeširom desno i levo, i smešeći se
velikim ustima s ružičastim usnama, približavala stolu, ljubavnik-rezoner,
kao iznenađen, lagano se podiže, pljesnu rukama, sklopi ih ispod brade.
— Mila... Ninočka ... Kakva toaleta ... ! Neću, neću. Meni je prepisan
potpuni mir, rođena moja ...
Čarodejeva ga potapša koščatom rukom po Obrazu i namršti nos.
— A šta si brbljao o meni juče u kafani?
— Ja sam te grdio juče u kafani? Ninočka!
— Te još Ikako.
— Časna reč, kleveta.
Čarodejeva, smešeći se, metnu mu mali prst na usta: „Ti znaš da ne
mogu dugo da se ljutim na tebe“. — I već drugim glasom, iz nekakvog
zamišljenog salonskog komada, obrati se Nikolaju Ivanoviču:
— Sad sam prošla pored vaše sobe: k vama je došla, čin mi se, rođaka,
divna devojka.
Nikolaj Ivanovič brzo pogleda prijatelja, zatim uze s tacne pikavac i
poče ga tako raspaljivati da mu se cela brada poče pušiti.
— To je neočekivano, — reče on, — šta bi to moglo značiti? ... Žurim.
Baci cigaretu u more i poče da se spušta niz stepenice na obalu,
okrećući u prstima srebmi štap, zaturivši šešir na potiljak. U hotel Nikolaj
Ivanovič uđe već zadihan.
— Dašo, otkuda? šta se desilo? — upita on, zatvarajući za sobom vrata.
Daša je sedela na podu kraj otvorenog kofera i krpila čarapu. Kad uđe zet,
ona se bez žurbe podiže, podmetnu mu obraz za poljubac i reče rasejano:
— Vnlo mi je milo što te vidim. Ja i tata smo rešili da ti ideš u Pariz.
Donela sam ti dva pisma od Kaće. Evo. Pročitaj, molim te.
Nikolaj Ivanovič istrže joj pisma i sede uz prozor. Daša je izašla u
kupatilo i, oblačeći se tamo, slušala kako zet šušti tabacima pisma i uzdiše.
Zatim se stiša. Daša je osluškivala.
— Jesi doručkovala? — odjednom upita on. — Ako si gladna, pođimo
u paviljon. — Tada ona pomisli: „Ne voli je više nikako“, — obema
rukama natače na glavu kapicu i odluči da razgovor o Parizu odloži za
sutra.
Na putu za paviljon Nikolaj Ivanovič je ćutao i gledao pred noge, ali
kad ga Daša upita: „Ti se kupaš?“ — on veselo podiže glavu i poče
govoriti o tome kako se ovde kod njih sastavilo društvo za borbu protiv
kupaćih kostima, koje uglavnom teži higijenskim ciljevima.
— Zamisli, za mesec dana kupanja na ovoj plaži organizam apsorbuje
više joda nego što se može za isto vreme uneti veštački u nj. Sem toga,
primaš sunčane zrake i toplotu od zagrejanog peska. Kod nas, muškaraca,
još je podnošljivo — samo mali pojas, ali žene pokrivaju skoro dve trećine
tela. Mi smo se počeli odlučno boriti protiv toga ... U nedelju ja držim
predavanje o tom pitanju.
Išli su uz vodu po bledožutom, mekom (kao somot, pesku od pljosnatih,
talasima izglačanih školjaka. Nedaleko, tamo gde su nailazili na plićak i
rasprskavali se kipećom penom omanji talasi, ljuljale su se na valovima,
kao plovci, dve devojke u crvenim kapicama.
— Naše pristalice, — reče Nikolaj Ivanovič poslovno. Kod Daše je sve
jače raslo osećanje uzbuđenosti ili nemira. To je počelo od onog trenutka
kad je ugledala u stepi crnu lađu.
Daša se zaustavi, gledajući kako voda kao tanak pokrov nailazi na
pesak i klizi natrag, ostavljajući mlazeve, i taj doticaj vode i zemlje bio je
tako radostan i večan da Daša sede i pusti ruke u more. Mali pljosnati
morski rak pojuri uplašeno bokom digavši oblačak peska i nestade u
dubini. Talas joj nakvasi ruke do iznad lakata.
— Nešto se u tebi promenilo, — reče Nikolaj Ivanovič začkiljivši
očima, — ili si se još više prolepšalla, i’li si oslabila, ili ti je vreme da se
udaš.
Daša se okrete, pogleda ga čudno, podiže se, i ne obrisavši ruke, pođe k
paviljonu, odakle je ljubavnik-rezoner mahao slamnim šeširom.
Dašu su častili burekom i kiselim mlekom, nudili šampanjac; ljubavnik-
rezoner zabrinuto je trčkarao tamo-amo, s vremena na vreme ostajao
zapanjen i šaputao kao za sebe: „Bože moj, kako je lepa!“ — i dovodio da
se upoznaju neke mladiće, slušaoce pozorišnog studija, koji su govorili
prigušenim glasovima kao na ispovesti. Nikolaj Ivanovič bio je polaskan
takvim uspehom „svoje Dašurke“.
Daša je pila vino, smejala se, pružala ponekom ruku da je poljubi i, ne
odvajajući očiju, gledala na uzburkano more, koje se sijalo plavom
svetlošću. „To je sreća“, mislila je ona.
Posle kupanja i šetnje pošli su na večeru u hotel. Bilo je bučno, svetlo i
luksuzno. ljubavnik-rezoner govorio je mnogo i vatreno o ljubavi. Nikolaj
Ivanovič, gledajući u Dašu, podnapio se i postao tužan. A Daša je celo
vreme gledala kroz otvor u prozorskoj zavesi, kako se negde u blizini
pojavljuju, nestaju i klize nekakve blede svetlosne pruge. Najzad se podiže
i iziđe na obalu. Jasan, okrugao mesec, sasvim blizu, kao u bajkama
Šeherezade, visio je nad srebrastom, kao krljušt, prugom preko celog
mora. Daša stavi prste među prste i poče ih istezati.
Kad se začuo glas Nikolaja Ivanoviiča, ona žurno pođe dalje duž vode,
koja je sanjivo lizala obalu. Na pesku je sedela ženska prilika, a druga,
muška, ležala je sa glavom na njenom krilu. Među lelujavim pramenovima
svetlosti, u tamnoj mastiljavoj vođi, plivala je ljudska glava, i na Dašu su
pogledala i dugo su je pratila dva oka s odsjajima mesečine u sebi. Dalje su
stajali dvoje, pripivši se jedno uz drugo; kad je prošla mimo, Daša je čula
uzdah i poljubac.
Izdaleka su vikali: „Dašo, Dašo!“ — Tada ona sede na pesak, stavi
laktove na kolena i podupre bradu. Kad bi sada prišao Teljegin, seo pored
nije, obgrlio je rukom i glasom ozbiljnim i tihim upitao: „Moja?“ —
odgovorila bi: „Tvoja“.
Iza peščanog brežuljka pokrenula se siva pojava koja je ležala ničice,
sela je, spustivši glavu, dugo gledala srebrnast mesečev put koji je titrao
kao na zabavu deci, podigla se i otumarala kraj Daše, sumorno, kao mrtva.
I srcem koje je strašno udaralo Daša vide da je to Besonov.
Tako su počeli za Dašu ovi poslednji dani starog sveta. Ostalo ih je
malo, zasićenih vrelinom leta na izmaku, radosnih i bezbrižnih. Ali ljudi,
koji su navikli misliti da je nastupajući dan isto tako jasan kao i siluete
brda koje se plave u daljini, čak pametni i pronicljivi ljudi nisu mogli ni
videti ni znati ništa od onoga što je bilo odmah iza toga trenutka njihovog
života. Iza tog trenutka, mnogobojnog, zasićenog mirisom, ispunjenog
strujanjem svih sokova života, ležao je nedokučivi mrak ... Tamo ni za
trunku nisu prodirali ni pogled, ni osećanje, ni misao, i samo, možda,
nejasnom slutnjom koju imaju zveri pred olujom, primali su neki ono što je
nailazilo. Ta slutnja je bila neki neobjašnjiv nemir. A u to vreme na zemlju
se spuštao nevidljiv oblak, koji je besno kružio nekakvim pobedničkim i
jarosnim, i nekakvim iznemoglim i opadajućim linijama. I to je bilo
obeleženo samo jednom prugom sunčane senke koja je zbrisala s
jugoistoka na severozapad sav stari, veseli i grešni život na zemlji.

XIII

Besonov je po čitave dane leškario na žalu. Gledajući u lica: ženska —

nasmejana, pokrivena sunčanim prahom crnila, i muška — bakarnocrvena
i uzbuđena, on je osećao s tugom da mu srce kao parče leda leži u grudima.
Gledajući more, mislio je kako ono već hiljade godina udara talasima o
obalu. Nekada je i obala bila pusta, a sad je naseljena ljudima, a i oni će
umreti i obala će ponovo opusteti, a more će se uvek isto tako kotrljati na
pesak. Razmišljajući, on se mrštio, skupljao prstom školjke u gomilu i
gurao u nju ugašenu cigaretu. Zatim je išao na kupanje. Zatim je bez volje
ručao. Zatim išao da spava.
Juče blizu njega brzo je sela na pesak nekakva devojka i dugo je gledala
na mesečinu; on nje se osećao miris ljubimica. U skamenjenom mozgu
sinula uspomena. Besonov se uzmuva, pomisli: „Ne, na ovu udicu nećeš
me uhvatiti; do đavola, treba spavati“, — podiže se i ode u hotel.
Daša se posle tog susreta uplašila. Njoj se činilo da je petrogradski život
— sve te oluje noći — prošao zauvek i da je Besonov, koji je neznano
čime ubo njenu maštu, već zaboravljen. Ali od jednog pogleda, od onog
trenutka kad je on crnom siluetom prošao pred mesečevom svetlošću, sve
se u njoj podiže s novom silom, i ne u obliku mutnih i nejasnih doživljaja,
nego sad kao određena želja, vruća kao podnevna žega: ona je želela da
oseti tog čoveka. Ne da voli, ne da se muči, ne da razmišlja, nego samo da
oseti.
Sedeći u mesečinom oblivenoj beloj sobi, na beloj postelji, ona je
ponavljala slabim glasom:
— Ah, bože moj, ah, bože moj, pa šta je ovo?
Oko sedam časova ujutro Daša je pošla na obalu, svukla se, ušla do
kolena u vodu i zagledala se. More je bilo izbledelo, otvorenoplavičasto i
samo gdegde u daljini pokriveno sivom koprenom. Voda se polagano čas
dizala do iznad kolena, čas se spuštala niže. Daša pruži ruke, pade na tu
nebesku svežinu i zapliva. Potom, osvežena i sva slana, ogrnu se čupavim
ogrtačem za kupanje i leže na pesak, već pomalo topao.
„Volim samo Ivana Iljiča, — mislila je ležeći obrazom na laktu koji je
odisao svežinom, — volim, volim Ivana Iljiča. S njime je čisto, sveže,
radosno. Hvala bogu što volim Ivana Iljiča. Udaću se za njega“.
Ona zatvori oči i zaspa, osećajući kako pored nje, nadolazeći, voda kao
diše u taktu s njenim disanjem.
Taj san je bio sladak. Ona je neprestano osećala kako je njenom telu
toplo i lako ležati na pesku. I u snu je strašno volela sebe.
Na zalasku, kad se sunce spljoštenom kuglom spuštalo u narandžasti
bez oblaka odsjaj, Daša je srela Besonova, koji je sedeo kraj putanje što se
izvijala preko ravnog polja pelena. Daša je zalutala ovamo šetajući, i sad,
ugledavši Besonova, zastala je, htela da pođe natrag, da pobegne, ali one
pređašnje lakoće opet nestade, a noge teške, kao da su prirasle za zemlju, i
ona je ispod oka gledala, kako on prilazi, skoro neiznenađen susretom,
kako skida slamni šešir i pozdravlja po monaški — smernim poklonom.
— Juče se nisam prevario, Darja Dmitrijevna, to ste vi bili na obali?
— Da, ja ...
On poćuta, oborivši oči; zatim pogleda pored Daše u dubinu stepe.
— Na ovom pol/ju, kad je zalazak sunca osećaš se kao u pustinji.
Ovamo retko ko zaluta. Okolo je pelen, kamenje i u sumrak čini ti se da na
zemlji više nikoga nije ostalo.
Besonov se nasmeja, lagano otkrivši bele zube. Daša je gledala u njega
kao divlja ptica. Potom pođe s njim putanjom. Sa strana i po celom polju
rasli su visoki žbunići gorko mirisavog pelena; od svakog je padala na
suvu zemlju još nejasna senka mesečine. Nad glavom, čas dižući se gore,
čas padajući dole, lepršajući krilima letela su dva slepa miša, jasno vidljiva
u pramenu zalaska.
— Sablazni, sablazni, nikud se od njih ne može sakriti, — progovori
Besonov, — zanose, mame i ponovo padaš u obmanu. Pogledajte kako je
lukavo udešeno, — on ukaza štapom na nisku loptu meseca, — celu noć će
tkati mreže, putanje će izgledati kao potok, svaki žbun kao da je živ, čak
leš će izgledati lepim, a žensko lice tajanstvenim. A može biti zaista tako
treba: cela mudrost je u tim varkama ... Kako ste vi srećni, Darja
Dmitrijevna, kako ste srećni...
— Zašto je to varka? Po mome, nije nikakva varka. Prosto sja mesec,
— reče Daša jogunasto.
— No, razume se, Darja Dmitrijevna, razume se ... „Budite kao deca“.
Varka je u tome što ja ne verujem ničemu od ‘toga. Ali „budite i kao
zmije“. A kako se to može spojiti? Šta treba za to?.. Kažu da spaja ljubav?
A kako vi mislite?
— Ne znam. Ništa ne mislim.
— Iz kakvih predela ona dolazi. Kako se može namamiti? Kakvom
rečju zakleti? Leći u prašinu i uzviknuti: o Gospode, pusti k meni ljubav!..
— On se tiho nasmeja, pokazavši zube.
— Ja dalje neću, — reče Daša, — hoću k moru.
Oni su se vratili i sada išli preko pelena ka peščanom brežuljku.
Najedared Besonov reče mekim i opreznim glasom:
— Ja do poslednje reči pamtim sve ono što ste kazali onda kod mene u
Petrogradu. Ja sam vas poplašio. (Gledajući preda se, Daša je išla vrlo
brzo). Tada me je potresao jedan osećaj... Ne vaša osobena lepota, ne ...
Mene je porazila, prožela celog neizreciva muzika vašeg glasa. Gledao
sam onda na vas i mislio: tu je moj spas — dati srce vama, postati ništa,
smiren, rastopiti se u vašoj svetlosti... A možda uzeti vaše srce? Postati
beskrajno bogat?.. Promislite, Darja Dmitrijevna, eto došli ste, i ja moram
da odgonetnem zagonetku.
Daša, prestigavši ga, ustrča na peščanu dinu. Široka staza od mesečine,
prelivajući se kao krljušt u teškoj masi vode, završavala se na kraju mora
dugom jasnom prugom, i tamo, nad tom svetlošću lebdeo je tamni odsjaj.
Daši je toliko lupalo srce da je morala zatvoriti oči. „Gospode, spasi me od
njega“, — pomisli ona. Besonov je nekoliko puta zabo štap u pesak.
— Samo potrebno je da odluči, Darja Dmitrijevna ... Neko mora da
sagori na toj vatri... Da li vi... Ili ja ... Razmislite, odgovorite ...
— Ne razumem, — isprekidano reče Daša.
— Kad postanete jadna, opustošena, spaljena, tek onda će početi za vas
pravi život, Darja Dmitrijevna... bez ove mesečine — sablazni za tri
kopejke. Biće — mudrost. A toga radi samo treba odrešiti devojački pojas.
Besonov ledenom rukom uze Dašinu ruku i pogleda joj u oči. Daša je
mogla samo da lagano zažmuri. Kroz nekoliko dugih minuta ćutanja on
reče:
— Uostalom, bolje je da idemo kućama, da spavamo. Porazgovarali
smo, razmotrili pitanje sa svih strana, — a i vreme je odmaklo...
On dovede Dašu do hotela, oprosti se učtivo, zabaci šešir na potiljak i
pođe duž obale, zagledajući u nejasne prilike šetača. Odjednom zasta,
okrete se i pođe prema visokoj ženi koja je stajala nepomično, ogrnuta
šalom. Besonov zabaci štap preko ramena, dohvati njegove krajeve i reče:
— Nina, zdravo.
— Zdravo.
— Šta radiš sama na obali?
— Stojim.
— Zašto si sama?
— Sama, zato što sam sama, — odgovori Čarodejeva tiho i srdito.
— Zar se još uvek ljutiš?
— Ne, dragi moj. Odavno sam se umirila.
— Nina, hajdemo k meni.
Tada je ona, zabacivši glavu, dugo ćutala, zatim nesigurnim, nejasnim
glasom odgovori:
— Jesi 1i poludeo?
— A zar ti to nisi znala?
On je uze pod ruku, ali je ona naglo istrže i pođe lagano pored njega
duž mesečevih odsjaja, koji su klizili po zejtinjavocrvenoj vodi za
njihovim koracima.
Ujutro Dašu probudi Nikolaj Ivanovič, koji je oprezno zakucao na
vrata:
— Danjuša, ustaj, mila moja, idemo da pijemo kafu.
Daša spusti noge s kreveta i pogleda na čarape i cipele — sve je u sivoj
prašini. Nešto se dogodilo. Ili je opet usnila taj odvratni san? Ne, ne, bilo
je mnogo gore, ne san. Daša se na brzu ruku obuče i potrča da se kupa.
Ali voda ju je zamorila a sunce raspalilo. Sedeći pod čupavim kupaćim
mantilom, obgrlivši gola kolena, ona pomisli da ovde ništa dobro ne može
da se dogodi.
„I ne mnogo pametna, i plašljiva, i neradnica. Suviše razvijena
uobrazilja. Ni sama ne znam šta hoću. Ujutro jedno, uveče drugo. Baš onaj
tip koji ja mrzim“.
Oborivši glavu, Daša je gledala na more i čak su joj suze navrele na oči,
toliko je bilo setno i tužno.
„Pomislim — neko veliko blago čuvam. Kome je ono potrebno? —
nijednom čoveku na svetu. Nikoga istinski ne volim. Dakle, on je u pravu:
boje je sve sagoreti, izgoreti i postati trezven čovek. On je pozvao, treba
otići k njemu još večeras i... Oh, ne!..“
Daša spusti lice na kolena, — bilo je tako toplo. I bilo je jasno da je
nemoguće živeti dalje ovim dvostrukim životom. Mora doći, najzad,
oslobođenje od nepodnošljivog dalje devičanstva. Ili — već neka bude
nesreća.
Tako je u tuzi sedeći razmišljala.
„Pretpostavimo da ću otići odavde. Ka ocu. U prašinu. Muvama.
Dočekaću jesen. Počeće predavanja. Radiću po dvanaest sati dnevno.
Uvenuću, postaću nakaza. Naučiću napamet međunarodno pravo. Nosiću
porhetske donje suknje: uvažena jurist devojka Bulavina. Dabogme, izlaz
je veoma čestit“.
Daša strese pesak koji se zalepio za kožu i pođe kući. Nikolaj Ivanovič
je ležao na terasi u svilenoj pidžami i čitao zabranjeni roman Anatola
Fransa. Daša sede pored njega na naslonjaču i, klateći cipelicom, reče
zamišljeno:
— Dakle, hteli smo da razgovaramo o Kaći.
— Da, da.
— Vidiš, Nikolaj, ženski život je uopšte vrlo težak. Eto, u devetnaestoj
godini ne znaš šta sa sobom da radiš.
— U tvojim godinama, Danjuša, treba živeti punim životom, ne
razmišljajući. Ako budeš mnogo mislila, ostaćeš na cedilu. Gledam te — ti
si strašno lepa.
— To sam i znala! Nikolaj, s tobom ne vređi razgovarati. Uvek ćeš reći
ono što ne treba i netaktično. Zbog toga te je i Kaća napustila.
 Nikolaj Ivanovič se nasmeja, metnu roman Anatola Fransa na trbuh i
zabaci za glavu debele ruke.
— Počeće kiše, i ptičica će sama doleteti u kuću. A sećaš li se kako je
ona čistila perje? .. Ja pored svega vrlo volim Kaćušu. Uostalom, mi smo
kvit.
— A, ti dakle sada ovako razgovaraš! A ja bih na Kaćinom mestu tako
isto postupila s tobom...
I ona srdito ode prema ogradi balkona.
— Kad budeš starija, videćeš da je štetno i nerazumno suviše ozbiljno
shvatati životne nezgode, — reče Nikolaj Ivanovič, — to je vaš način,
bulavinski, da sve komplicirate... Treba prostije, prostije i bliže prirodi...
On uzdahnu i zaćuta, razgledajući nokte. Pored terase prošao je na
točku znojavi gimnazist — doneo je poštu iz grada.
— Otići ću u seoske učiteljice, — reče Daša mrko.
Nikolaj Ivanovič odmah je upita:
— Kuda?
Ali ona ne odgovori i ode u svoju sobu. S pošte su doneli pisma za
Dašu: jedno je bilo od Kaće, a drugo od oca. Dmitrije Stepanovič je pisao:
„Šaljem ti pismo od Kaćuše. čitao sam ga i nije mi se svidelo.
Uostalom, činite šta hoćete... Kod nas je sve po starom. Velika vrućina.
Sem toga, Semjona Semjonoviča Govjadina juče su u gradskom parku
istukle zanatlije, ali on ferije zašto. To su ti sve novosti. Da, imala si još
dopisnicu od nekog Teljegina, ali ja sam je izgubio. Čini mi se da je i on ili
na Krimu ili tako negde“.
Daša pažljivo pročita ponovo ove poslednje redove, i neočekivano jako
zakuca joj srce. Potom je, od ljutnje, udarila nogom o zemlju, — eto,
radujte se: „ili na Krimu ili tamo negde...“ — Otac je zaista užasan čovek,
aljkav i egoista. Ona zgužva njegovo pismo i dugo je sedela kraj pisaćeg
stola, poduprevši bradu. Potom poče čitati ono što je bilo od Kaće:
„Sećaš se, Danjuša, ja sam ti pisala o čoveku koji ide za mnom. Sinoć, u
Luksemburškom parku, on je seo pored mene. U početku sam se uplašila,
ali sam ostala da sedim. Tada mi on reče: „Ja sam vas pratio, znam vaše
ime i ko ste. Ali meni se zatim dogodila velika nesreća, — zavoleo sam
vas“. Pogledala sam na njega, — sedi ozbiljno, lice strogo, nekako
potamnelo, izduženo. „Vi ne treba da se bojite mene, ja sam star, usamljen,
imam srčanu anginu, svakog časa mogu da umrem. I eto — takva nesreća“.
Niz obraz mu se skotrlja suza. Potom progovori, mašući glavom: „O kako
je drago, kako drago vaše lice“. Ja sam kazala: „Nemojte me više pratiti“. I
htela sam da pođem, ali bilo mi ga je žao, ostala sam i razgovarala s
njime... On je slušao i, zatvorivši oči, klimao glavom. I zamisli, Danjuša,
— danas sam primila pismo od neke žene, čini mi se nastojnice kuće gde
je stanovao ... Ona„,po njegovoj poruci“ javlja da je umro te noći... Ah,
kako je to bilo strašno... Evo i sad — prišla sam prozoru, na ulici su hiljade
i hiljade svetiljki, prolaze fijakeri, idu ljudi pod drvećem. Posle kiše —
maglovito. I meni se čini da je sve to iz prošlosti, sve umrlo, da su ovi ljudi
mrtvi, kao da vidim ono što se završilo, a ono što se događa sada, kad
stojim i gledam, — ne vidim, ali znam da se sve svršilo. Mora biti da mi je
sasvim rđavo. Ponekad legnem i plačem, žalim život, zašto je prošao. Bila
je ipak kakva takva sreća, ljudi koje sam volela, — i nije ostalo ni traga... I
srce mi je uvelo, isušilo se. Znam, Dašo, da predstoje još neki veliki jadi, i
sve to kao plata za to što smo svi mi rđavo živeli“.
Daša pokaza pismo Nikolaju Ivanoviču.
Čitajući ga, on poče da uzdiše, potom poče govoriti o tome da je uvek
osećao svoju krivicu pred Kaćom.
— Video sam da mi rđavo živimo, da će se ta neprekidna zadovoljstva
svršiti nekad eksplozijom očajanja. Ali šta sam mogao učiniti kad je
sadržina moga i Kaćinog života, i svih koji su nas okruživali, bila da se
provodimo. Ponekiput ovde gledam na more i mislim: postoji neka Rusija,
ore zemlju, pase Stoku, vadi ugalj, tka, kuje, gradi, postoje ljudi koji je
teraju da sve to čini, a mi smo nešto treće, aristokratija uma, intelektualci,
— mi ni s koje strane nismo vezani s tom Rusijom. Ona nas izdržava. Mi
smo leptiri. To je tragedija. Kad bih ja pokušao, na primer, da gajim
povrće, ili drugo što korisno, od toga ništa ne bi bilo. Osuđen sam da do
kraja života budem leptir. Razume se, mi pišemo knjige, držimo govore,
vodimo politiku, ali sve to takođe ulazi u okvir provoda, čak i onda kad
grize savest. Kod Kaćuše ta neprekidna zadovoljstva svršila su se
duševnom prazninom. Drukčije nije moglo ni da bude... Ah, kad bi ti
znala, kakva je to bila divna, nežna i krotka žena! Ja sam je iskvario,
opustošio ... Da, imaš pravo, moramo otići k njoj...
Bilo je odlučeno da oboje idu u Pariz i to odmah, čim izvade pasoš za
inostranstvo. Posle ručka Nikolaj Ivanovič otišao je u grad, a Daša počela
da prepravlja za put slamni šešir, ali ga je samo pokvarila i poklonila
sobarici. Zatim je pisala pismo ocu i u sumrak prilegla na krevet, osetivši
iznenada umor, metnula je ruku pod glavu i slušala kako šumi more, sve
udaljenije, sve prijatnije.
Potom joj se učini da se neko nagnuo nad njom, uklonio s lica pramen
kose i poljubio u oči, u obraze, u usne, lako samo disanjem. Po celom se
telu razlila slast tog poljupca ... Daša se polako probudi. Kroz otvoren
prozor videle su se retke zvezde, i poveratarc, pirkajući, šuštao je listovima
pisma. Zatim se iza zida ukazala ljudska pojava, nalaktila se na prozorsku
dasku i gledala u Dašu.
Tada se Daša konačno probudi, sede i prinese ruke grudima gde je bila
raskopčana haljina.
— Šta tražite? — upita ona jedva čujno. Čovek na prozoru reče glasom
Besonova:
— Čekao sam vas na abali. Zašto niste došli? Plašite se?
Posle kratkog ćutanja Daša odgovori:
— Da.
Tada on uđe kroz prozor u sobu, odmaknu sto i priđe krevetu:
— Proveo sam mrsku noć, hteo sam da se obesim. Imate li bar neko
osećanje prema meni?
Daša je vrtela glavom, ali usta nije otvorila.
— Čujte, Darja Dmitrijevna, ako ne danas, sutra ili kroz godinu — to se
mora dogoditi. Ja ne mogu da živim bez vas. Ne primoravate me da gubim
izgled čoveka. — Govorio je promuklo i tiho i prišao je Daši sasvim blizu.
Najednom ona duboko i kratko uzdahnu i nastavi da mu gleda u lice. —
Sve što sam juče govorio laž je ... Ja žestoko patim... Nemam snage da
iščupam iz sebe pomisao na vas ... Budite mi žena ...
On se nagnu prema Daši, udišući njen miris, metnuvši joj ruku na vrat
ostrag, i poljubi je u usta. Daša, opirući se, stavi mu ruke na grudi, ali su se
njene ruke savile. Tada kroz utrnulu svest prođe mirna misao: „To je ono
čega sam se bojala i što sam želela, ali ovo liči na ubistvo ...“ Okrenuvši
glavu, ona je slušala kako joj Besonov, zaudarajući na vino, mrmlja nešto
na uvo. I Daša pomisli: „Tako isto bilo je između njega i Kaće“. I tada joj
već jasna razmišljena svesnost skupi sve telo, oštrije se oseti zadah vina i
mrsko mrmljanje.
— Pustite me, — reče ona, silom odstrani Besonova, i otišavši ka
vratima, zakopča najzad okovratnik.
Tada Besonova obuze bes: uhvativši Dašu za ruke, on je privuče k sebi i
poče je ljubiti u grlo. Stisnuvši usne, ona se borila bez reči. A kad ju je on
podigao i poneo, — Daša progovori brzim šapatom:
— Nikad u životu, makar umrli...
Ona ga snažno odgurnu, oslobodi se i stade uz zid. Još uvek teško
dišući, on se spusti na stolicu i sedeo je nepomično. Daša je gladila ruke na
onim mestima gde su bili tragovi prstiju.
— Nije trebalo žuriti, — reče Besonov.
Ona odgovori:
— Vi ste mi mrski.
Istog časa on metnu glavu na naslon fotelje; Daša reče:
— Vi ste poludeli... Idite ...
 I ponovi to nekoliko puta. On najzad shvati, diže se i teško, nezgrapno
iziđe kroz prozor. Daša zatvori kapke i poče da hoda po mračnoj sobi. Tu
noć je provela rđavo.
Pred zoru Nikolaj Ivanovič, šljapkajući bosim nogama, priđe vratima i
upita pospanim glasom:
— Bole te zubi, ili šta je, Dašo?
— Ne.
— A kakva je to larma bila noćas?
— Ne znam.
Promrmljavši „čudna stvar“, on ode. Daša nije mogla ni sesti ni leći, —
samo je hodala, hodala od prozora do vrata da bi ugušila oštru kao
zubobolja odvratnost prema sebi. Da ju je Besonov savladao, bilo bi
možda bolje. I s oštrim bolom ona se sećala belog suncem oblivenog
parobroda, i toga kako je u jasikovoj šumi cvrkutao, gukao i sve lagao, sve
lagao napušteni ljubavnik, uveravajući da je Daša zaljubljena. Gledajući na
belu postelju, koja se izdvajala u sumraku, strašno mesto gde se malopre
ljudsko lice pretvaralo u pseću njuščicu, Daša je osećala da ne može živeti
s tim saznanjem. Primila bi koju mu drago muku, samo da ne oseća ovo
gađenje. Glava joj je gorela, i kao da je htela zderati s lica, s vrata, s celog
tela paučinu.
Najzad, svetlost kroz kapke posta sasvim jasna. U kući su počeli da
lupaju vratima, nečiji zvonak glas doviknu: „Matrjoša, donesi vode“.
Probudio se Nikolaj Ivanovič i čistio zube iza zida. Daša je umila lice i,
namaknuvši kapicu na oči, izišla na obalu. More je bilo kao mleko, pesak
— vlažan. Mirisalo je na alge. Daša skrenu u polje i pođe putem. U susret,
dižući točkovima prašinu, približavao se fijaker. Na boku je sedeo Tatarin,
iza njega nekakav krupan čovek, sav u belom. Pogledavši, Daša pomisli
kao u snu (od sunca, od umora lepile su se oči): „Evo još jednog dobrog,
srećnog čoveka, pa šta — neka je dobar i srećan“ — i siđe s puta.
Najedared se iz fijakera začu uplašen glas:
— Darja Dmitrijevna.
Neko skoči na zemlju i potrča. Od tog glasa Daši je zastalo srce,
odsekle se noge. Ona se okrete. Prema njoj je trčao Teljegin, pocrneo,
uzbuđen, plavook, toliko neočekivano blizak da mu Daša hitro stavi ruke
na grudi, pripi se licem uz njega i glasno, kad dete, zaplaka.
Teljegin ju je čvrsto držao za ramena. Kad je Daša isprekidano pokušala
da mu nešto objasni, on reče:
— Molim, Darja Dmitrijevna, molim, posle. To nije važno.
Laneni kaput mu je na grudima bio vlažan od Dašinih suza. I njoj je
postalo lakše.
 — Jeste li k nama pošli? — upita ona.
— Da, došao sam da se oprostim, Darja Dmitrijevna ... Tek juče sam
saznao da ste ovde i hteo sam da se oprostim.
— Da se oprostite?
— Pozivaju, šta se može.
— Pozivaju?
— Zar vi ništa niste čuli?
— Ne.
— Pa rat je, u tome je stvar.
Daša pogleda u njega, trepnu očima i tog trenutka ništa nije razumela...

XIV

U kabinetu urednika velikih liberalnih novina „Reč naroda“ bila je

vanredna sednica redakcije, i pošto su od juče bila zabranjena alkoholna
pića, uz redakcijski čaj, preko običaja, služen je konjak i rum.
Matori bradati liberali sedeli su u dubokim foteljama, pušili i osećali su
se zbunjeni. Mladi saradnici smestili su se na prozorima i na čuvenom
kožnom divanu, citadeli opozicije, za koji se jedan poznati pisac
neoprezno izrazio da je pun — stenica.
Urednik, sed i rumen, čovek engleskih manira, govorio je odsečenim
glasom, — reč po reč, — jedan od svojih izvrsnih govora, koji je morao da
obeleži a i zaista je obeležio liniju držanja celokupne liberalne štampe.
— Komplikovanost našeg zadatka je u tome što, ne odstupajući ni za
jedan korak od opozicije carskoj vlasti, mi moramo, pred licem opasnosti
koja preti celini ruske države, da pružimo ruku taj vlasti. Naš gest mora
biti otvoren i pošten. Pitanje o krivici carske vlade, koja je uvukla Rusiju u
rat, u ovom trenutku je pitanje drugog reda. Mi moramo pobediti, a onda
suditi krivcima. Gospodo, u ovom trenutku dok mi ovde razgovaramo kod
Krasnostava se vodi krvava borba, gde je u naš probijen front bačena naša
garda. Rezultat bitke još nije poznat, ali moramo pamtiti da opasnost preti
Kijevu. Nema sumnje da rat ne može trajati više od tri-četini meseca, i ma
kakav bio njegov završetak, mi ćemo uzdignuta čela reći carskoj vladi: u
teškom času bili smo s vama, sad vas pozivamo na odgovornost...
Jedan od najstarijih članova redakcije, Belosvjetov, koji se bavio
samoupravnim pitanjima, nije mogao da izdrži i uzviknuo je vam sebe:
— Ratuje carska vlada, kakve tu veze imamo mi i pružena ruka? Ništa
ne razumem. Obična logika kaže da mi moramo da se ogradimo od ove
avanture, a za nama i cela inteligencija. Neka carevi lome sebi vrat, mi
ćemo od toga samo dobiti.
 — Da, znate, pružati ruku Nikoli Drugom, kako hoćete, odvratno je,
gospodo, — progunđa Alfa, pisac uvodnih članaka, birajući u vazni
kolačić — od toga bi čoveka i u snu hladan znoj oblio ...
Odmah se ču nekoliko glasova:
— Nema i ne može biti takvih uslova koji bi nas primorali na
kompromis...
— Sta je to — kapitulacija? pitam ja.
— Sramni završetak celokupnog progresivnog pokreta?
— Ja bih, gospodo, ipak želeo da mi neko objasni cilj ovog rata.
— Kad nam Nemci stanu na vrat, onda ćete saznati.
— Oho, prijatelju, pa vi ste, Čini mi se, nacionalist?
— Prosto ne želim da budem tučen.
— Pa neće tući vas nego Nikolu Drugog.
— Dozvolite ... A Poljska? a Volinj? a Kijev?
— Ukoliko više budemo tučeni, utoliko će pre nastati revolucija.
— A ja ni za kakvu vašu revoluciju neću dati Kijev...
— Petre Petroviču, stidite se, prijatelju ...
S mukom uspostavivši red, urednik objasni da će, na osnovu zakona o
Ratnom stanju, ratna cenzura zabraniti novine za najmanji ispad protiv
vlade, i biće uništene klice slobodne reči u borbi za koju je uloženo toliko
snage.
— Zbog toga predlažem poštovanom skupu da se nađe prihvatljivo
gledište. Od svoje strane mogu izraziti, možda paradoksalnu misao da
ćemo mi morati prihvatiti ovaj rat u celini, sa svima njegovim
posledicama. Ne zaboravite da je rat veoma popularan u javnosti. U
Moskvi su ga proglasili za drugi otadžbinski rat, — on se fino osmehnu i
obori oči, — gospodara su u Moskvi dočekali skoro oduševljeno.
Mobilizacija u prostom narodu ide tako kako se nije moglo niti smelo
očekivati...
— Vasilije Vasiljeviču, da li se vi šalite ili ne? — već sasvim žalosnim
glasom uzviknu Belosvjetov. — Ta vi rušite ceo sistem načela ... Ići
pomagati vladu? A deset hiljada najboljih ruskih ljudi koji trunu u Sibiru?
A streljanja radnika? .. Pa krv se još nije osušila.
Sve su to bile lepe i plemenite priče, ali svakom je bilo jasno da se ne
može mimoići saglasnost sa vladom, i zato kad su iz štamparije doneli
korekturu uvodnog članka, koji je počinjao rečima: „Pred licem germanske
najezde mi se moramo zbiti u jedinstven front“, — skup je ćuteći
pregledao stupce; poneko je uzdržljivo uzdahnuo, neko je rekao značajno:
„Doživesmo i to“. Belosvjetov je naglo zakopčao sva dugmeta na crnom
kaputu posutom pepelom od cigarete, ali nije otišao, ponovo je seo u
fotelju, i naredni broj bio je prelomljen s naslovom: „Otadžbina u
opasnosti! Na oružje!“
Ipak je u svačijem srcu bilo nemirno i mutno. Na koji je način solidan
evropski mir za dvadeset i četiri časa bačen u vazduh, i zašto se humana
evropska civilizacija, kojom je „Reč naroda“ svakodnevno bola oči vladi i
budila svest građana, pokazala kućom od karata (eto, pronađena je štampa
i elektrika, čak i radijum, a došlo je vreme, i ,pod uštirkanom košuljom
pojavila se uvek ista zveri slična rutava ljudeskara s batinom) — sve je to
redakciji teško bilo usvojiti, a priznati — suviše gorko.
Tiho i tužno završila se sednica. Ovenčani slavom pisci otišli su da
ručaju kod Kiba omladina se skupila u kabinetu urednika dnevnih vesti.
Bilo je rešeno da se izvede detaljna anketa o raspoloženju najrazličnijih
društvenih grupa i staleža. Antoški Amoljdovu su dodelili odeljak vojne
cenzure. On, iskoristivši situaciju, uze akonto i na luksuznom fijakeru
odjuri po Nevskom u Glavni štab.
Referent za štampu, generalštabni pukovnik Soncev, primi u svom
kabinetu Antošku Arnoljdova i ljubazno ga sasluša gledajući u oči jasnim,
izguljenim, veselim očima. Antoška je očekivao da će naići na nekog div-
junaka, — modrocrvenog s lavljim licem generala, — tiranina slobode i
štampe, a pred njim je sedeo fini, vaspitan čovek i nije roktao niti rikao iz
basa, niti je bio spreman da uništi i preseče — sve je to slabo odgovaralo
uobičajenim pojmovima o carskim najamnicima.
— Dakle, nadam se, pukovniče, da vi nećete odreći da osvetite vašim
autoritativnim mišljenjem pitanja koja sam postavio, — reče Arnoljdov,
pogledavši iskosa na tamni, u prirodnoj veličini portret imperatora Nikole
Prvog, koji je gledao neumoljivo očima predstavnika štampe, kao da mu je
hteo reći: „Kratak kaputić, žute cipele, znojav nos, izgled gnusan — plašiš
se, kučkin sine“. — Ja ne sumnjam, pukovniče, da će ruska vojska do
Nove godine biti u Berlinu, ali redakciju interesuju uglavnom neka
posebna pitanja ...
Pukovnik Soncev ga učtivo prekide:
— Čini mi se da rusko društvo nedovoljno jasno shvata razmere ovog
rata. Razume se, ja ne mogu da ne pozdravim vašu lepu želju da naša
armija uđe u Berlin, ali bojim se da je to teže učiniti no što vi mislite. Ja od
svoje strane mislim da je glavni zadatak štampe u ovom trenutku da
pripremi javnost na misao o vrlo ozbiljnoj opasnosti koja preti našoj
državi, a i o izvanrednim žrtvama koje svi mi moramo da podnesemo.
Antoška Arnoljdov spusti notes i u nedoumici pogleda pukovnika.
Soncev nastavi:
— Mi nismo tražili ovaj rat, i zasada mi se samo branimo. Nemci imaju
preimućstvo nad nama u broju artiljerije i u gustini železničke mreže oko
granice. Ipak mi ćemo učiniti sve moguće da ne dopustimo neprijatelju da
pređe naše granice. Ruske armije ispunjavaju dužnost koja im je poverena.
Ali bilo bi veoma poželjno kad bi i društvo, sa svoje strane, takođe bilo
prožeto osećanjem dužnosti prema otadžbini. — Soncev podiže obrve. —
Ja razumem da je osećanje patriotizma u nekim krugovima pomućeno. Ali
opasnost je toliko ozbiljna da će — uveren sam — svi sporovi i računi biti
odloženi do boljih vremena. Ruska država čak ni dvanaeste godine nije
preživljavala tako oštar momenat. To je sve što sam želeo da vi istaknete.
Zatim treba obavestiti da vojne bolnice, kojima raspolaže vlada, neće moći
da prime sve ranjenike. Zato i s te strane društvo mora biti gotovo za
široku pomoć...
— Izvinite, pukovniče, ja ne razumem, koliki može biti broj ranjenih?
Soncev opet visoko podiže Obrve:
— Ja mislim, da u toku najbližih nedelja treba očekivati dvesta pedeset
do trista hiljada.
Antoška Arnoljdov proguta pljuvačku, zapisa cifre i upita već s
poštovanjem:
— A koliko treba računati poginulih u takvom slučaju?
— Mi obično računamo pet do deset odsto od broja ranjenih.
— Aha, zahvaljujem.
Soncev se diže. Antoška mu brzo stisnu ruku i, otvarajući hrastova
vrata, nalete na Atlanta, tuberkuloznog razbarušenog novinara u
zgužvanom kaputu, koji još od juče nije pio votku.
— Pukovniče, ja k vama zbog rata, — reče Atlant, pokrivajući dlanom
prljavu košulju na grudima. — No kako je, hoćemo li uskoro zauzeti
Berlin?
Iz Glavnog štaba Arnoljdov iziđe na Dvorski trg, stavi šešir i neko
vreme stajao je, žmirkajući.
— Rat do pobedonosnog završetka, — promrmlja on kroz zube, —
čuvajte se sada, matore kljusine, mi ćemo vam pokazati
„poraženčestvo“.[2])
Po ogromnom, pažljivo počišćenom trgu s masivnim granitnim
Aleksandrovim spomenikom svuda su se kretale grupice bradatih
nezgrapnih seljaka. Čuli su se oštri usklici komande. Seljaci su se
postrojavali, pretrčavali, legali. Na jednom mestu oko pedeset ljudi,
digavši se s kaldrme, neskladno povikaše: „uraaa“ — i potrčaše, spotičući
se u kasu ... „Stoj! Mirno ... Dripci, kučkini sinovi!“ — nadvika ih
promukli glas. Na drugom mestu čulo se: „Kad stigneš, zabadaj u trup, ako
se bojonet slomi, udri kundakom“.
 To su bili isti rapavi mužici metlastih brada, u opancima od lika i
košuljama kroz koje je na lopaticama probijao znoj, koji su pre dvesta
godina dolazili na ove močvarne obale da grade varoš. Sad su ih ponovo
pozvali da podupru svojim ramenima poljuljani stub imperije.
Antoška skrenu na Nevski, neprestano misleći o svom članku.
Sredinom ulice, uz zviždanje flauta koje su zavijale kao jesenji vetar, išle
su dve čete pod punom opremom, s torbama, porcijama i lopatama. Lica
vojnika sa širokim jagodicama bila su umorna i pokrivena prašinom.
Maleni oficir u zelenoj košulji i s novim kaišima unakrst svaki čas se
propinjao na prste, okretao se i buljio oči. „Desna! Desna!“ Kao u snu
brujao je gizdavi Nevski, sijajući kolima i staklom. „Desna! Desna!
Desna!“ Ujednačeno klateći se, za malenim oficirom išli su pokorni mužici
teška koraka. Njih pristiže vrani kasač, izbacujući penu iz usta. U kolima
se podiže lepa dama i gledaše vojnike koji su prolazili. Njena ruka u beloj
rukavici poče da ih blagosilja.
Vojnici prođoše i povorka kola ih zakloni. Na trotoarima je bilo toplo i
tesno, i svi kao da su očekivali nešto. Prolaznici su se zaustavljali, slušali
nekakve razgovore i uzvike, gurali se napred, raspitivali, uzbuđeni odlazili
prema drugim grupama.
Neodređeno kretanje pomalo je dobijalo pravac, — gomile su išle sa
Nevskog na Morsku. Tamo su se već kretale pravo ulicom. Zabrinuti i
ćutljivi, potrčaše neki momci niskog rasta. Na raskrsnici poleteše kape,
zamahaše amreli. „Urra! Urra!“ — zabrujalo je uz Mordku. Prodorno su
zviždali dečaci. Svuda u zaustavljenim fijakerima stajale su lepo odevene
žene. Gomila je kuljala prema Isakijevskom trgu, razlivala se po njemu,
prelazila preko ograde parka. Svi prozori, krovovi i granitne stepenice
Isakijevske saborne crkve bili su puni sveta. I svi su, te desetine hiljada
ljudi, gledali tamo gde su iz gornjih prozora tamnocrvene teške zgrade
nemačkog poslanstva izbijali kolutovi dima. Iza razbijenih prozora
pretrčavali su ljudi, bacali u gomilu hrpe hartije, koje su, rasturajući se
lagano, padale. Uz svaki kolut dima, uz svaku novu stvar izbačenu kroz
prozor gomilu je zahvatalo urlanje. Odjednom, na fasadi zgrade, gde su
dva bronzana džina držala za uzde konje, pojaviše se ti isti brižni
čovečuljci.
Gomila se stiša, začuše se metalni udarci čekića. Desni džin se zaljulja i
sruši na trotoar. Gomila zaurla, pojuri k njemu, poče gužva, trčali su sa
svih strana. „U Mojku ih! U Mojku proklete!“ Pade i druga statua.
Antošku Arnoljdova uhvati za rame ugojena dama sa cvikerom, i viknu
mu: „Sve ćemo ih podaviti, mladiću!“ Gomila krenu ka Mojki. Čuše se
požarni Signali, i u daljini zasvetlucaše bakarni šlemovi. Iza ćoškova se
pojavi policija na konjima. I najednom, među onima koji su vikali i trčali
Arnoljdov ugleda strahovito bledog čoveka, bez šešira, s nepomično
otvorenim staklastim očima. On pozna Besonova i pride mu.
— Bile ste tamo? — reče Besonov. — Čuo sam da su ubijali.
— Zar je bilo ubistvo? Koga su ubili?
— Ne znam.
Besonov se okrete i nesigurnim korakom, kao slepac, pođe uz trg.
Ostaci gomile u manjim grupama jurili su sada na Nevski, gde je počelo
demoliranje kafane Rajter.
Iste večeri Antoška Arnoljdov, stojeći kraj visokog stola za pisanje u
jednoj od zaljubljenih soba redakcije, brzo je pisao na uzanim šlajfnama
hartije:
„Danas smo videli sav zamah i lepotu narodnog gneva. Moramo istaći
da u podrumima nemačkog poslanstva nije ispijena nijedna flaša vina —
sve je razlupano i prosuto u Mojku. Pomirenje je nemoguće. Mi ćemo se
boriti do pobedničkog kraja ma šta nas to stalo. Nemci su računali da
zateknu Rusiju u snu, ali na gromovite reči „Otadžbina u opasnosti“ —
narod se diže kao jedan čovek. Njegov gnev biće užasan. Otadžbina je
moćna, ali kod nas zaboravljena reč. S prvim pucnjem nemačkog topa ona
je oživela u svoj svojoj devičanskoj lepoti i plamenim slovima zablistala u
srcu svakog od nas“ ...
Antoška zatvori oči, žmarci mu prođoše po leđima. Kakve je reči morao
da piše! Ne kao pre dve nedelje kad mu je bilo naređeno da napravi
pregled letnjih razonoda. I on se seti kako je na binu izlazio čovek
prerušen u svinju i pevao: „Ja sam prase, ne stidim se, već se time dičim.
Mama mi je bila svinja a ja na nju ličim“ ...
„Mi ulazimo u herojsko doba. Dosta smo živi truleli. Rat je naše
čistilište“, — pisao je Antoška, prčkajući mastilom.
I pored otpora „poraženaca“ na čelu sa Bjelosvetovom, članak
Arnoljdova bio je štampan. Popustili su prošlosti samo u tome što su ga
štampali na trećoj strani i pod akademskim naslovom: „U danima rata“.
Odmah iza toga uredništvo je počelo dobijati pisma od čitalaca, — jedni su
izražavali ushićeno zadovoljstvo povodom članka, drugi — gorku ironiju.
Ali je prvih bilo mnogo više. Antoški su povećali honorar od reda i posle
nedelju dana pozvali ga u kabinet glavnog urednika, gde rumeni i sedi, s
mirisom engleske kolonjske vode, Vasilij Vasiljevič, ponudivši mu fotelju,
reče brižno:
— Vi morate poći u selo:
— Razumem.
— Mi moramo da znamo šta misle i govore seljaci. — On udari šakom
po velikom svežnju pisama. — Među inteligencijom se probudilo veliko
interesovanje prema selu. Vi morate dati žive, neposredne utiske o toj
sfingi.
— Rezultati mobilizacije govore o ogromnom patriotskom talasu,
Vasilije Vasiljeviču.
— Znam. Ali odakle se on, dođavola, kod njih pojavio? Idite kuda
hoćete, slušajte, raspitajte se. Za subotu čekam od vas pet stotina redaka
seoskih utisaka.
Iz redakcije Antoška pođe na Nevski, gde kupi putničko, vojničkog
kroja odelo, žute kožne kamašne i kapu; obukavši sve ovo, otišao je na
ručak kod Donona, gde je sam ispio flašu francuskog šampanjca, i došao
do odluke da je najprostije da otputuje u selo Hlibi, gde je bila u gostima
kod svog brata Kija Jelisaveta Kijevna. Uveče zauze mesto u kupeu
međunarodnih kola, zapali cigaru i, gledajući na žute kamašne koje su
muški škripale, pomisli: „To je život!“
Selo Hlibi sa šezdeset i nešto kuća, sa baštama, koje su zarasle
ogrozdom, i starim lipama sredinom ulice, s velikom školskom zgradom
na brežuljku, koja je prepravljena od posedničke kuće, — ležalo je u dolini
između močvara i rečice Svinjuhe. Opština je raspolagala s malom
količinom zemlje, zemljište je bilo posno, skoro svi mužici išli su u
Moskvu u pečalbu.
Kad je Antoška uveče stigao na kolima u selo, njega je začudila tišina.
Samo je kokodaknula glupa kokoš, istrčavši ispod konjskih nogu, zarežao
je pod ambarom stari pas, negde na reci lupala je prakljača i bola su se dva
ovna nasred ulice, udarajući se rogovima.
Antoška plati gluvom starcu koji ga je dovezao sa stanice i pođe stazom
tamo gde se iza zelenila breza ukazala stara fasada škole od brvana. Tamo
na poluistrulelim stepenicama sedeli su Kij Kijevič, učitelj, i Jelisaveta
Kijevna, i lagano su razgovarali. Dole po livadi pružale su se dugačke
senke ogromnih belih vrba. Prelivajući se, leteli su čvorci kao tamni
oblačići. U daljini je svirao rog, skupljajući stado. Nekoliko riđih krava
iziđe iz trske, i jedna, digavši njušku, zamuka. Kij Kijevič, vrlo sličan
sestri, istih, kao nacrtanih očiju, govorio je, grickajući travku:
— Ti si, Lizo, uza sve to, veoma neorganizovana u oblasti polne sfere.
Tipovi, slični tebi, odvratni su otpaci buržoaske kulture.
Jelisaveta Kijevna s lenjim osmehom gledala je tamo gde su se na livadi
u svetlosti sunčeva zalaska žuteli u toplom vazduhu trava i senke.
— Začudo je dosadno te slušati, Kij; sve si naučio napamet, sve ti je
jasno, kao iz knjige.
— Svaki čovek, Lizo, mora da brine o tome da dovede svoje ideje u
red, u sistem, a ne o tome da li dosadno razgovara ili ne.
— No, i brini se, nek ti je na zdravlje.
Veče je bilo tiho. Pred stepeništem su nepomično visile prozračne grane
žalosnih vrba. Ispod brda pućpurikala je prepelica. Kij Kijevič grickao je
stabljiku trave Jelisaveta Kijevna gledala je sanjalački na cveće, Ikoje se
rasplinjavalo u modrom sutonu. Pred njima se pojavi živahan omalen
čovek s kuferom.
— Evo je, — povika Antoška. — Lizo, zdravo lepotice...
Jelisaveta Kijevna mu se strašno obradova, brzo ustade i zagrli ga.
Kij Kijevič se hladno pozdravi i nastavi da gricka travku. Antoška se
razbaškari na stepenicama i zapali cigaru.
— A ja k vama, Kije Kijeviču, radi informacija; pričajte mi što
podrobnije šta se misli i govori u vašim Hlibama o ratu ...
Kij Kijevič se kiselo osmehnu.
— A đavo znao, šta misle... Ćute... Kurjaci ćute kad se skupljaju u
čopore.
— Dakle, nisu se protivili mobilizaciji?
— Nisu.
— Shvataju da je Nemac neprijatelj.
— Ne, nije reč o Nemcima.
— Nego o čemu?
Kij Kijevič se osmehnu.
— Nije reč o Nemcima nego o puškama... Pušku dobiti u ruke. A kad
čovek ima pušku, onda mu je druga psiha... Živećemo, videćemo u kom
pravcu nameravaju pucati puške. Tako je to.
— Pa ipak oni govore o ratu?
— Idite u selo, slušajte ...
U sumrak Antoška i Jelisaveta Kijevna pošli su u selo. Avgustovska
sazvežđa osula su se po celom ohladnelom nebu. Dole, u Hlibama, bilo je
vlažno, mirisalo na prašinu od govedi, koja se još nije bila slegla, i na
sveže mleko. Na kapijama su stajala ispregnuta kola. Pod lipama, gde je
bilo sasvim tamno, škripao je đeram, frktao konj, i čulo se kako je pio,
izduvavajući se. Na otvorenom mestu, kod drvenog ambarčića, pokrivenog
slamom sedele su tri devojke i poluglasno pevušile. Jelisaveta Kijevna i
Antoška priđoše i sedoše po strani. Devojke su pevale:
Hlibi, naše selo, Svačim okićeno — Stolicama, buketima, Devojačkim
portretima...
Jedna od njih, okrenuvši se došavšima, reče tiho:
— Je li vreme, devojke, da idemo na spavanje?
I sedele su nepomično. U ambarčiću neko se muvao, zatim zaškripaše
vrata i napolje iziđe ćelav seljak u raskopčanom kaputu: stengući, dugo je
zaključavao bravu, zatim priđe devojkama, podboči se i izduži bradu kao
kod jarca.
— Jednako pevate, slavuji-ptičice?
— Pevamo, ali ne za tebe, striko Todore.
— A ja ću vas sad odavde knutom ... Zar je to red — noću pesme
pevati...
— A ti zavidiš?
I druga reče, uzdahnuvši:
— Samo nam je to ostalo, striko Todore, o nama i Hlibama da pevamo.
— Da, ne valja vaša stvar. Sad ste sirote.
Todor sede pored devojaka. Najbliža do njega reče:
— Pričale su danas kosmodamjanske žene šta je naroda uzeto u vojsku
— pola sveta.
— Uskoro će devojke, i na vas doći red.
— Šta, nas u rat?
Devojke se nasmejaše, i ona, na kraju, opet upita:
— Striko Todore, s kim ratuje naš car?
— S drugim carem.
Devojke se zgledaše, jedna uzdahnu, druga namesti maramu, ona na
kraju reče:
— Tako su nam i kosmodamjanske žene kazale da, vele, s drugim
carem.
Tada se iza brvana podiže čupava glava i promuklo reče navlačeći
kožuh:
— A što lažeš. Kakav drugi car — s Nemcima je rat.
— Sve može biti, odgovori Todor.
Glava se opet sakri. Antoška Arnoljdov, izvadivši tabakeru, ponudi
Todora cigaretom i oprezno upita:
— Recite mi, da li su iz vašeg sela voljno pošli u rat?
— Mnogi su dobrovoljno pošli.
— Dakle, bilo je oduševljenje?
— Da, krenuli su. Sto da ne krenu? Ipak će pogledati kako je tamo i šta
je. A ako poginu, svejedno, i ovde se mora umreti. Zemlja je kod nas slaba.
Živimo bedno, samo hleb i kvas. A tamo, kažu, dvaput meso jedu, i šećer, i
čaj, i duvan, — puši, koliko hoćeš.
— Zar nije strašno ratovati?
— Kako nije strašno, naravno strašno.

XV
 Seoska kola pokrivena ciradom, kola puna sena i slame, sanitetska kola,
ogromna korita pontona, ljuljajući se i škripeći, kretala su se širokim
drumom, punim žitkog blata. Neprestano je ukoso sipila sitna kiša. Brazde,
oranice i jendeci pored puta bili su puni vode. U daljini, kao nejasne
siluete, stajalo je drveće i šumarci.
Uz viku i psovku, pucketanje bičeva i udaranje osovina jedne o drugu,
po blatu i kiši, kretale su se neprekidnom lavinom napred ruske armije. S
obe strane puta ležali su uginuli i na umoru konji, prevrnuta kola štrčala su
točkovima uvis. Ponekad bi u taj potok uletao vojni automobil. Počinjala je
vika, lomnjava, konji su se propinjali, padala su niz nasip natovarena kola,
a odmah za njima kotrljali su se kočijaši.
Dalje gde se prekidala reka kočijaša išli su, nadaleko razvukavši se,
gacali po blatu, vojnici sa džakovima i šatorskim krilima nabačenim na
leđa. U njihovoj neskladnoj gomili kretala su se teretna kola s prtljagom, s
puškama koje su štrčale na sve strane, sa zgurenim posilnima ozgo. S
vremena na vreme potrčao bi s druma u polje čovek i, spustivši pušku na
travu, čučnuo.
Dalje su se opet njihala seljačka kola, pontoni, taljige, gradski fijakeri
sa pokislim figurama u oficirskim ogrtačima. Taj bučni potok čas je padao
u dolinu, gurao se, derao se i tukao na mestu, čas se dizao uzbrdo i
nestajao iza prevoja. Sa strana su se u njega ulivale nove komore s hlebom,
senom i municijom. Po polju, prestižući, prolazili su manji konjički odredi.
Ponekad je u komoru s treskom i gvozdenom lomljavom upadala
artiljerija. Ogromni konji snažnih grudi i posluga na njima, Tatari,
bradatih, svirepih lica, udarajući bičem po konjima i ljudima, kao plugom
raščišćavali su drum, vukući za sobom topove, s cevima kao zatubasta
njuška, koji su poskakivali u hodu. Sa svih strana trčali su ljudi, ustajali na
kolima i mahali rukama. I opet se slivala reka, ulivala se u šumu koja oštro
miriše na pečurke, trulo lišće i sva meko šušti od kiše.
Dalje, s obe strane puta štrčali su iz đubreta i zgarišta dimnjaci, ljuljao
se razbijeni fenjer, na kamenom zidu granatom srušene kuće povijao se na
vetru plakat kinematografa. I odmah do toga, u kolima bez prednjih
točkova ležao je ranjen Austrijanac u plavom ogrtaču — žuto lice, mutne
tužne oči.
Jedno dvadeset i pet vrsta odatle potmulo se prolamala na zadimljenom
vidiku topovska grmljavina. Tamo se ulivala ova vojska i ova komora dan
i noć. Tamo su se iz cele Rusije vukli vozovi natovareni hlebom, ljudima i
municijom. Cela zemlja se uskolebala od grmljavine topova. Najzad je
našlo oduške sve što se, zabranjivano i ugušivano, Skupljalo u njoj
halapljivog, nezasićenog, zlog.
Stanovništvo gradova, presićeno izopačenim nečistim životom, kao da
se prenulo iz zagušljivog sna. U topovskoj grmljavini čuo se uzbudljivi
glas svetske oluje. Počelo je izgledati da je pređašnji život dalje
nepodnošljiv. Svet je sa zluradom radošću pozdravljao rat.
Po selima nisu mnogo ni pitali s kim se ratuje i zašto — sasvim
svejedno. Već odavno je mržnja i zloba krvavom maglom mutila oči.
Došao je čas strašnih zbivanja. Momci i mladi seljaci, napustivši žene i
devojke, bujni i žudni, gomilali su se u vagonima i sa zviždanjem i
bezobraznim pesmama jurili su mimo gradova. Stari život bio je svršen, —
Rusija je počela, kao velikom varjačom, nešto mutiti, mešati, sve se
pokrenulo, pomaklo i postalo pijano od rata.
Došavši do borbene zone, koja je grmela na desetine kilometara,
komore i jedinice razlivale su se, tople. Ovde se završavalo sve živo i
čovečansko. Svakom se određivalo mesto u zemlji, u rovu. Tu je on
spavao, jeo, tucao vaške i do nesvestice „gruvao“ iz puške u predeo kiše i
magle.
Preko noći, po celom horizontu, visokim crvenim odbleskom lagano su
se razlivali požari, isprekidani gajtani raketa, presecali su nebo, rasturali se
kao zvezde; zavijajući sve jače i jače, letele su bombe i eksplodirale dižući
stubove dima, vatre i prašine.
Ovde je tištalo u želucu od muke i straha, ježila se koža i grčili se prsti.
Oko ponoći čuli bi se signali. Pretrčavali su oficiri unakažena lica, —
psovkom, vikom, udarcima dizali su vojnike podnadule od sna i vlage. I
spotičući se, s gadnim psovkama, zavijajući kao zveri, gomilice ljudi trčale
su bez reda po polju, padale na zemlju, ustajale i, ošamućene,
izbezumljene, izgubivši pamet od užasa i besa, upadale su u neprijateljske
rovove.
Kasnije niko nikad nije znao šta se događalo tamo, u tim Tovavima.
Kad su hteli da se pohvale herojskim podvizima, — kako je bio zaboden
bajonet, ikako je od udarca kundakom prsla lobanja, — moralo se lagati.
Od noćnih dela ostajali su leševi.
Nastajao je novi dan, stizale su kuhinje. Mlitavi i ozebli vojnici jeli su i
pušili. Potom razgovarali o prljavštini, o ženama i opet mnogo lagali.
Čistili se od vašiju i spavali. Spavali su po čitave dane u toj ogoleloj zoni
grmljavine i smrti zagađenoj izmetom i krvlju.
Isto tako, u blatu i vlazi, ne svlačeći se i po čitave nedelje ne skidajući
cipele, živeo je i Teljegin. Pešadijski puk, u kome je on bio raspoređen kao
„praporščik“ išao je napred s borbom. Više od polovine oficirskog i
vojničkog kadra bilo je izbačeno iz stroja, popunu nisu dobijali i svi su
čekali samo jedno: kad će ih, polumrtve od umora i pocepane, odvesti u
pozadinu.
Ali vrhovna komanda je želela da pre početka zime pošto-poto upadne
preko Karpata u Mađarsku i da je opustoši. Ljudstvo nisu štedeli, —
ljudskih rezervi bilo je mnogo. Izgledalo je da će tom dugom napregnutom
borbom, koja se nije prekidala tri meseca, biti skršen otpor austrijskih
armija, koje su u neredu odstupale, da će pasti Krakov i Beč i da će Rusi
levim krilom moći da prodru u nezaštićenu nemačku pozadinu.
Izvršavajući taj plan ruske armije su neprestano išle na zapad,
zarobljavajući desetine hiljada ljudi, ogromne rezerve hrane, municije,
oružja i odeće. U ranijim ratovima samo jedan deo ovakvog plena, samo
jedna od ovih neprekidnih krvavih bitaka, gde su stradali čitavi korpusi,
odlučila bi sudbinu rata. I bez obzira na to što su već u prvim borbama
izginule regularne armije, žestina borbe je samo rasla. U ra/t su išli svi, od
dece do staraca, sav narod. Bilo je nešto u ovom ratu iznad ljudskog
shvatanja. Izgledalo ije da je neprijatelj razbijen, iskrvavljen, još jedan
napor — i biće odlučna pobeda. I taj se napor vršio, ali namesto armija
koje su se topile izrastale su nove, neveselo i tvrdoglavo išle su u smrt i
ginule. Ni tatarske horde, ni persijske skupine nisu se tukle tako svirepo
niti su tako lafko umirale, kao fizički slabi, razneženi Evropljani ili lukavi
ruski mužici, ikoji su videli da su oni samo stoka bez glasa, topovsko meso
u ovoj klanici kofju su spremila gospođa.
Ostaci puka u kome je služio Teljegin ukopali su se u zemlju na obali
uzane ali duboke reke. Položaj je bio rđav, sav otvoren, a rovovi plitki. U
puku su svakog časa očekivali naredbu za pokret, a dotle svi su želeli da se
naspavaju, preobuku, odmore, mada se s one strane reke, gde su u
rovovima stajale austrijske jedinice, jako pucalo.
Predveče, kad se vatra za dva tri sata, kao obično, stišavala, Ivan Iljič
pođe u pukovski štab, koji je bio u napuštenom zamku oko dva kilometra
od položaja.
Čupava magla stajala je duž cele reke koja je krivudala u trsci i kolutala
se u obalskom žbunju. Bilo je tiho, vlažno i mirisalo na mokro lišće.
Katkad nad vodom, kao potmuo udarac lopte, čuo se usamljen pucanj.
Ivan Iljič preskoči preko jarka kraj druma, zasta i zapali cigaretu. S obe
strane, u magli, stajalo je ogolelo ogromno drveće, koje se činilo
fantastično visoko. Iza njega u močvarnoj niziji kao da je bilo razliveno
mleko. U tišini je žalostivo prozviždao kuršum. Ivan Iljič duboko uzdahnu
i zakorača po škripavom pesku, gledajući gore u avetinjsko drveće. Zbog
tog pokoja i zbog toga što on ide sam i misli, u njemu se sve odmaralo,
nestajao je bučni žagor dana, i u srce je prodirala oštra prodorna žalost. On
još jednom uzdahnu, baci cigaretu, metnu ruke za vrat i išao je kao u
bajnom svetu, u kom su bili samo avetinjsko drveće, njegovo živo srce
koje je čeznulo od ljubavne muke, i nevidljiva Dašina lepota.
Daša je bila pored njega u tom času odmora i tišine. On je osećao njen
dodir kad god se stišavalo gvozdeno urlanje granata, treštanje pušaka, vika,
psovka, — svi ti suvišni zvuci u božanstvenoj zgradi sveta, — kad god je
mogao da se skrasi negde u uglu zemunice, i tada je lepota dodirivala
njegovo srce.
Ivanu Iljiču se činilo da će, ako se bude moralo umirati, do poslednjeg
trenutka osećati ovu sreću sjedinjenja. On nije mislio o smrti niti je se
plašio. Sad ništa nije moglo da ga odvoji od divnog stanja života, čak ni
smrt.
Ovog leta, približavajući se Evpatoriji da bi, kako mu se činilo,
poslednji put video Dašu, Ivan Iljič je bio setan, uzbuđen i izmišljao sva
moguća izvinjenja. Ali susret na putu, neočekivane Dašine suze, njena
plavokosa glava pripijena uz njega, njena kosa, ruke, ramena koja mirišu
na more, njena detinja usta koja su rekla, kad je podigla lice sa zatvorenim
mokrim trepavicama: „Ivane Iljiču, mili, kako sam vas čekala“, — sve te
divne stvari, koje kao da su neočekivano pale s neba, još tamo na putu
kraj mora, za nekoliko trenutaka okrenule su ceo život Ivana Iljiča. On
reče, gledajući u voljeno lice:
— Na ceo život volim vas.
Kasnije mu se čak činilo da možda nije ni izgovorio te reči, nego samo
pomislio a ona je razumela. Daša skide ruke s njegovih ramena i reče:
— Moram vrlo mnogo da vam kažem. Hajdemo.
Oni su pošli i seli kraj mora, na pesak. Daša uze pregršt kamenčića i
polako ih bacaše u vodu.
— Stvar je u tome da je još pitanje da li ćete vi moći da me simpatišete
kad budete saznali sve o meni. Mada je svejedno, činite kako hoćete. —
Ona uzdahnu. — Bez vas nikako nisam lepo živela, Ivane Iljiču. Ako
možete, oprostite mi.
I ona poče pričati sve, podrobno i pošteno, o Samari i o tome kako je
došla ovamo i našla Besonova te izgubila volju da živi, — tako joj bi
mrsko od svega tog petrogradskog dima, koji se ponovo digao, otrovao
krv, raspalio radoznalost.
— Dokle bih se još šepurila? Prohtelo mi se da ljosnem u blato, — tako
i treba. Ali u poslednjem trenutku sam se uplašila... Ivane Iljiču, mili... —
Daša sklopi ruke. — Pomozite mi. Neću, ne mogu više da budem mirska
samoj sebi... Ta valjda nije sve u meni upropašćeno... Ja želim sasvim
drugo, sasvim drugo...
 Posle tog razgovora Daša je vrlo dugo ćutala. Ivan Iljič gledao je
neprestano na sjajnu, od sunca staklastu, plavu vodu, — njegova duša,
uprkos svemu, bila je ispunjena srećom.
To da je počeo rat i da Teljegin mora sutra da ide u svoj puk, Daša je
shvatila tek kasnije kada joj je vetrom nabačen talas nakvasio noge.
— Ivane Iljiču?
— Molim.
— Jeste li raspoloženi prema meni?
— Da.
— Mnogo?
— Da.
Tada mu se ona primakla bliže, po pesku, na kolenima, i metnula ruku u
njegovu ruku, kao nekad na lađi.
— Ivane Iljiču, ja takođe — da.
Jako stisnuvši njegove uzdrhtale prste ona upita, malo poćutavši:
— Šta ste mi rekli onda na putu? .. — Ona namršti čelo. — Kakav rat?
S kim?
— S Nemcima.
— A vi?
— Sutra idem.
Daša jauknu i opet ućuta. Izdaleka obalom trčao je prema njima u
prugastoj pidžami Nikolaj Ivanovič, koji očigledno ‘tek što je ustao; on je
mahao novinama i nešto vikao.
On ne obrati pažnju na Ivana Iljiča. A kada Daša reče: „Nikolaju, ovo je
moj najveći prijatelj“, — Nikolaj Ivanovič uhvati Teljegina za kaput i
povika mu u lice:
— Doživeli smo, gospodine. A? Eto vam civilizacije! A? To je grozno.
Razumete li? To je ludilo!
Ceo dan Daša se nije odvajala od Ivana Iljiča, bila je mirna i zamišljena.
Njemu pak izgledalo je da je ovaj dan, ispunjen plavom sunčanom
svetlošću i morskim šumom, prekomerno dug. Svaki trenutak kao da se
razrastao u ceo život.
Teljegin i Daša tumarali su po obali, ležali na pesku, sedeli na terasi i
bili kao u magli. I ne odvajajući se, svuda ih je pratio Nikolaj Ivanovič,
držeći čitave govore povodom rata i nemačkog nasilja.
Predveče uspeli su najzad da se oslobode Nikolaja Ivanoviča. Daša i
Teljegin otišli su sami daleko uz nisku obalu zaliva. Išli su ćuteći, ukorak.
Ovde Ivan Iljič poče misliti da treba ipak da kaže Daši neke reči. Naravno,
ona čeka od njega vatrenu i određenu izjavu. A šta može on da promrmlja?
Zar se rečima može izraziti ono čime je on sav ispunjen? Ne, to se ne može
izraziti.
„Ne, ne — mislio je, gledajući pred noge, — ako ja njoj kažem te reči,
to će biti nečasno: ona mene ne može voleti, ali kao čestita i dobra devojka
pristaće, ako joj ponudim ruku. Ali to će biti nasilje. I utoliko manje imam
prava da govorim, što se mi rastajemo na neodređeno vreme, i, verovatno,
ja se neću vratiti iz rata...“ To je bio jedan od nastupa „samojedstva“. Daša
najednom zasta i, naslonivši se na njegovo rame, skide s nogu cipele.
— Ah, bože moj, bože moj, — reče ona i poče da istresa pesak iz
cipela, potom je obu, ispravi se i duboko uzdahnu. — Ja ću vas mnogo
voleti, Ivane Iljiču, kad odete.
Ona mu stavi ruku na vrat i, gledajući u oči jasnim, ozbiljnim, bez
osmeha, sivim očima, uzdahnu još jednom lako:
— Mi ćemo i tamo biti zajedno, je li?
Ivan Iljič oprezno je privuče i poljubi u nežne uzdrhtale usne. Daša
zatvori oči. Potom kad im nestade daha, Daša se odmače, uze Ivana Iljiča
pod ruku, i pođoše duž teške i tamne vode, koja je lizala modrim pegama
obalu kraj njihovih nogu.
Svega se toga sećao Ivan Iljič s neumornim uzbuđenjem svaki put u
trenucima zatišja. Idući sada ruku zabačenih za vrat, u magli, drumom
među drvećem, on je ponovo video pažljivi pogled Dašin i osećao njen
dugi poljubac.
— Stoj, ko je? — viknu iz magle grub glas.
— Svoj, svoj, — odgovori Ivan Iljič, zavukavši ruke u džepove od
šinjela, i škrenu pod hrastove prema nejasnoj silueti zamka gde se u
nekoliko prozora žutela svetlost. Na stepenicama neko, primetivši
Teljegina, baci cigaretu i stade mirno. „Nije bilo pošte?“ — „Nije, vaše
blagorodstvo, očekujemo“. Ivan Iljič uđe u predsoblje. U dubini, nad
širokim hrastovim stepeništem visio je starinski goblen, na njemu usred
tankog drveća stajali su Adam i Eva, ona držeći u ruci jabuku, a on
odsečenu granu sa cvetovima. Njihova izbledela lica i plavičasta tela
nejasno osvetljavaše sveća zabodena u flašu, koja je stajala na stubu
stepenišne ograde.
Ivan Iljič otvori vrata nadesno i uđe u praznu sobu s modelovanom
tavanicom koja se srušila u uglu, tamo gde je juče pogodila u zid granata.
Kraj vatre, na vojničkom krevetu sedeli su poručnik knez Beljski i
potporučnik Martinov. Ivan Iljič se pozdravi, upita kad čekaju automobil iz
štaba i sede na limenu kutiju od municije, žmireći od svetlosti.
— Kako je kod vas, jednako pucaju? — upita Martinov.
Ivan Iljič ne odgovori, slegnu samo ramenima. Knez Beljski nastavi da
govori poluglasno:
 — Glavno, to je smrad. Pisao sam kući da se ne bojim smrti. Spreman
sam da žrtvujem život za otadžbinu, zato sam, strogo govoreći, prešao u
pešadiju i sedim u rovovima, ali smrad me ubija.
— Smrad je koješta, ako ti se ne dopada, nemoj mirisati, — odgovori
Martinov, nameštajući akselbande, — a što ovde nema žena, to je bitno.
To ne vođi dobru. Proceni sam: komandant armije je matora kljusina, i nas
ovde strpao u manastir — ni rakije ni žena. Zar je to briga o armiji, zar je
to rat?
Martinov se podiže s kreveta i poče da gura čizmom drva u kaminu.
Knez je zamišljeno pušio, gledajući u vatru.
— Pet miliona vojnika vrše nuždu, — reče on, — sem toga trunu leševi
i konji. Celog života ostaće mi uspomena o ovom ratu kao o nečem što
gadno zaudara. Brrr...
Napolju se čulo brektanje automobila.
— Gospodo, doneli su poštu.
Oficiri iziđoše na stepenice. Oko automobila kretale su se tamne figure,
nekoliko ljudi trčalo je preko dvorišta. I promukao glas je ponavljao:
„Gospodo, molim da ne otimate iz ruku“.
Džakovi s poštom i pošiljkama bili su uneti u predsoblje, i na
stepenicama ispod Adama i Eve počeli su ih otvarati. Tu je bila pošta za
čitav mesec. Izgledalo je kao da je u tim prljavim platnenim džakovima
bilo skriveno čitavo more ljubavi i tuge, — sav napušteni, mili, nepovratni
život.
— Gospodo, nemojte otimati iz ruku, — mumlao je kapetan Bapkin,
gojazan, modra lica čovek. — Praporščik Teljegin šest pisama i pošiljka ...
Praporščik Nežni — dva pisma...
— Nežni je poginuo, gospodo ...
— Kada?
— Jutros.
Ivan Iljič pođe kaminu. Svih šest pisama bilo je od Daše. Adresa na
kovertama bila je ispisana krupnim slovima. Ivana Iljiča zapljusnu nežnost
prema toj miloj ruci, koja je pisala tako krupna slova. Nagnuvši se prema
vatri, on otvori prvi koverat. Zapahnule su ga takve uspomene da je morao
za trenutak zatvoriti oči. Zatim pročita:
„Ispratili smo vas i istog dana ja i Nikolaj Ivanovič otputovasmo u
Simferopolj a uveče smo ušli u petrogradski voz. Sad smo u našem starom
stanu. Nikolaj Ivanovič je vrlo uznemiren: od Kaćuše nema nikakvih vesti,
ne znamo gde je. Ono što se dogodilo između nas tako je veliko i tako
neočekivano da još ne mogu doći k sebi. Nemojte zameriti što vas
oslovljavam sa „vi“. Volim vas. Ja ću vas verno i vrlo jako voleti. A sad je
mutno — ulicama prolazi vojska s muzikom, toliko je tužno, kao da sreća
odlazi zajedno s tim trubama i vojnicima. Znam da ne treba ovo pisati, ali
ipak budite oprezni u ratu“.
— Vaše blagorodstvo, vaše blagorodstvo! — Teljegin se s mukom
okrete, na vratima je stajao posilni. — Telefonogram, vaše blagorodstvo...
Traže u četu.
— Ko?
— Potpukovnik Rozanov. Molio je da dođete što pre.
Teljegin sklopi nedočitano pismo, zavuče ga zajedno s ostalim
kovertima pod košulju, natuče kapu na oči i iziđe.
Magla je bila još gušća, drveće se nije videlo, moralo se ići kao u
mleku, određujući put po škripanju peska. Ivan Iljič je ponavljao: „Ja ću
vas verno i vrlo mnogo voleti“. Odjednom on stade, osluškujući. U magli
se ništa nije čulo, samo katkad je padala s drveta teška kaplja. Tada negde
blizu on ču neko klokotanje i meko šuštanje. On krenu dalje, klokotanje se
čulo jasnije. On naglo ustuknu, — komad zemlje otkinuvši se ispod
njegovih nogu, stropošta se s teškim pljuskom u vodu.
Očigledno je to bilo mesto gde se drum prekidao nad rekom kod
spaljenog mosta. S one strane, jedno sto koraka odavde, on je to znao, do
same reke bili su austrijski rovovi. I zaista, odmah iza pljeska vode, kao
pucketanje biča, razleže se s one strane i odjeknu niz reku pucanj, drugi,
treći, zatim kao da je zagrmelo gvožđe — razleže se dugačak plotun i kao
odgovor na njega počela je odasvud ugušena maglom brza pucnjava. Sve
jače i jače grmelo je, tutnjilo i urlalo duž cele reke, i u toj đavolskoj
lomljavi brzo je zaštektao mitraljez. Uh! — čuo se negde u šumi topovski
pucanj. Iskidana puna grmljavine magla je čvrsto visila nad zemljom,
pokrivajući ovo obično a mrsko delo.
Nekoliko puta oko Ivana Iljiča s pljeskom udarao je u drvo metak i
padala grana. On skrenu s druma u polje i iđaše nasumce preko žbunja.
Pucnjava je isto tako neočekivano počela da se stišava i prestala. Ivan Iljič
skide kapu i obrisa vlažno čelo. Opet je bilo tiho kao pod vodom, samo su
padale kapljice s grana. Hvala bogu, on će pročitati danas Dašina pisma.
Ivan Iljič se nasmeja i preskoči preko jarka. Najzad, sasvim pored sebe ču
kako neko, zevajući, reče:
— Eto ti spavanja, Vasilije, kažem ti — eto ti spavanja.
— Čekaj, —odgovori neko brzo. — Ide neko.
— Ko ide?
— Svoj, svoj, — žurno reče Teljegin i istog časa ugleda nasip od zemlje
i dva bradata lica okrenuta gore. On upita:
— Koja četa?
 — Treća, vaše blagorodstvo, svoji. A što vi, vaše blagorodstvo, gore
hodate. Mogu i da zakače.
Teljegin skoči u rov i pođe do hodnika koji je vodio oficirskoj
zemunici. Vojnici, probuđeni pucnjavom, govorili su:
— Po takvoj magli, vrlo prosto, on može da pređe negde reku.
— Ništa lakše.
— Odjednom — pucnjava, buka, ne zna se ni zašto ni otkuda ... Hoće li
da nas uplaši, ili se sam boji?
— A ti se ne bojiš?
— Za mene ne pitaj. Ja sam strahovito plašljiv.
— Momci, Gavrili je otkinulo prst.
— Zaslinio, prst ovako drži gore.
— Eto nekom sreća... Poslaće ga kući.
— Šta ti je! To, kad bi mu celu ruku otkinuli. A s prstom, ležaće negde
u blizini, a onda opet izvolte u četu...
— Kad će se svršiti ovaj rat?
— Mani se.
— Svršiće se, ali mi to nećemo dočekati.
— Bar Beč, šta li da zauzmemo.
— A šta će ti Beč?
— Onako, ipak.
— Ako ne svršimo rat do proleća, svi će se, svejedno, razbeći. Ko će da
ore zemlju? žene? Šta su sveta iskasapili — punu meru. Dosta. Napili smo
se, pa ćemo se i otrezniti.
— No, generali neće brzo prestati da ratuju.
— Kakav je to razgovor? .. Ko to tu govori?
— Dosta režanja, naredniče ... mani se...
— Generali neće prestati da ratuju.
— Tačno je, momci. Prvo, dobijaju duplu platu, medalje, ordenje.
Pričao mi je jedan čovek da Englezi plaćaju za svakog regruta našim
generalima trideset osam i po rubalja.
— Ah, đubre! Kao stoku prodaju.
— Dobro, strpićemo se, videćemo.
Kad je Teljegin ušao u zemunicu, (komandant bataljona potpukovnik
Rozanov, gojazan, s naočarima, s retkim zaliscima, reče, sedeći u uglu pod
jelovim granjem na konjskom pokrivaču:
— Došao si, golube.
— Izvinite, Fjodore Kuzmiču, zalutao sam, strašna magla.
— Dakle, golube, ove noći moraćete da se pomučite...
On metnu u usta koru hleba koju je celo vreme držao u prljavoj šaci.
Teljegin polagano stisnu zube.
— Stvar je u tome da je nama naređeno, dragi moj Ivane Iljiču, da se
prebacimo na drugu obalu. Lepo bi bilo da tu stvar izvedemo što možemo
lakše. Sedite pored mene. Želite li konjaka? Dakle, ja sam smislio ovako
nešto ... Da se mostić napravi baš prema velikoj rakiti. Prebacićemo na
drugu stranu dva voda ...

XVI

— Susove!
— Ovde sam, vaše blagorodstvo.
— Potkopavaj... Tiše, ne bacaj u vodu. Momci, pomaknite se,
pomaknite napred ... Zupcove!
— Ovde sam, vaše blagorodstvo.
— Čekaj... Namesti ovamo. Još malo otkopaj... Spuštaj. Lakše...
— Lakše momci, otkinućete rame... Navlači...
— De još malo pomakni...
— Ne deri se, životinjo, tiše!
— Učvrsti drugi kraj... Vaše blagorodstvo, da dižemo?
— Jeste li vezali krajeve?
— Gotovo je.
— Diži...
U oblake magle, zasićene mesečinom, sa škripanjem su se digla dva
visoka direka spojena poprečnim daskama — pokretni most. Na obali,
jedva vidljive, kretale su se figure dobrovoljaca. Govorili su i grdili brzim
šapatom.
— Je li postavljen?
— Čvrsto stoji.
— Spuštaj... opreznije ...
— Polako, polako, momci...
Direci uvršćeni krajevima na obali reke, tamo gde je bila najuža, počeli
su polagano da se naginju i ostadoše viseći u magli nad vodom.
— Hoće li stići do obale?
— Tiše spuštaj.
— Vrlo težak.
— Stoj, stoj, lakše!
Ipak kraj mosta s one strane legao je s jakim pljeskom na vodu. Teljegin
mahnu rukom:
— Lezi.
Po travi na obali nečujno su polegale i pritajile se figure dobrovoljaca.
Magla je postala ređa, ali bilo je tamnije i pred zoru vazduh oštriji. S one
strane bilo je tiho. Teljegin pozva:
— Zupcove?
— Tu sam.
— Idi, nameštaj daske.
Visoka pojava Vasilija Zupcova, koja je zaudarala na oštar znoj, kliznu
pored Teljegina s obale u vodu. Ivan Iljič vide kako se velika ruka drhteći
uhvati za travu, pusti je i nestade.
— Odronjava se, — cvokoćući, progovori šapatom Zupcov odnekud
ozdo. — Momci, dodajte daske.
— Daske, daske dajte!
Nečujno i hitro, iz ruke u ruku, počeli su dodavati daske. Zakucavati ih
nisu smeli, — plašili su se lupnjave. Namestivši prve redove, Zupcov iziđe
iz vode na mostić i poluglasno reče, cvokoćući zubima:
— Brže, brže dodaj... Ne spavaj...
Ispod mosta žuborila je hladna voda, direci su se ljuljali. Teljegin je
video tamne senke žbunova s druge strane, i mada je to bilo isto žbunje
kao i na našoj obali, ono je izgledalo jezivo. Ivan Iljič vrati se na obalu,
gde su ležali dobrovoljci i viknu oštro:
— Ustaj!
Istog časa u beličastim oblacima digoše se prekomerno velike rasplinute
figure.
— Po jedan, u trku!..
Teljegin skrenu prema mostu. Istog časa, kao da je sunčev zrak probio
maglu, osvetlile su se žute da£ke i uplašeno podignuta glava Zupcova s
crnom bradom. Mlaz reflektora skočio je u stranu, u žbunje, izazvao otuda
rapavu granu s golim čvorovima i ponovo je legao na daske. Teljegin,
stisnuvši zube, potrča preko mosta. Tog istog trenutka kao da se srušila sva
ta crna tišina i kao grmljavina odjeknulo je u glavi. S austrijske strane
počeli su da gađaju most iz pušaka i mitraljeza. Teljegin je skočio na obalu
i, čučnuvši, pogledao natrag. Preko mosta trčao je visok vojnik, — nije
mogao da razazna ko je, — pušku je pritisnuo uz grudi, ispustio je, digao
ruke i pao nauznak sa strane u vodu. Mitraljez je šišao po mostu, po vodi,
po obali... Pretrča drugi, Susov, i leže pored Teljegina...
— Zubima ću klati, majku im!...
Potrča drugi, treći, četvrti i još jedan se stropošta i povika, batrgajući se
u vodi...
Svi su pretrčali i polegali, nagrnuvši lopatama malo zemlje pred sobom.
Pucnjava je sada mahnito grmela duž cele reke. Nije bilo moguće podići
glavu; na onom mestu gde su polegali dobrovoljci, neprestano je šišao
mitraljez. Najednom se razleže nisko — jedan, dva, — šest pucnjeva, i
potmulo su odjekivale spreda šest eksplozija. To su s naše strane udarali po
mitraljeskom gnezdu.
Teljegin i ispred njega Vasilije Zupcov skočiše, potrčaše jedno četrdeset
koraka i legoše. Opet zaštekta mitraljez, s leva, iz mraka. Ali bilo je jasno
da je vatra s naše strane jača — Austrijance su terali pod zemlju. Koristeći
se prekidom u paljbi, dobrovoljci su pritrčali onom mestu gde je još juče
pred austrijskim rovovima naša „artiljerija napravila brešu u žičanoj
ogradi.
Prekonoć počeli su ponovo nameštati žicu. Na njoj je visio leš. Zupcov
preseče žicu i leš pade kao džak pred Teljegina. Tada četvoronoške, bez
puške, prestižući ostale, iskoči napred dobrovoljac Laptjev i leže pod sam
nasip. Zupcov mu doviknu:
— Ustaj, bacaj bombu.
Ali Lapbjev je ćutao, nepomičan, ne okrećući se — verovatno srce mu
je došlo u podgrlac od straha. Vatra se pojačala, i dobrovoljci nisu mogli
da se krenu, pripili se uz zemlju, ukopali se.
— Ustaj, bacaj, pasji sine, bombu! — vikao je Zupcov. — Bacaj
bombu! — i izduživši se, držeći pušku za kundak, gurao je bajonetom
Laptjeva u tvrdokori šinjel. Laptjev okrete iskeženo lice, otkopča granatu i
odjednom, navalivši grudima na nasip, baci bombu i odmah iza eksplozije
skoči u rov.
— Udri, udri! povika Zupcov tuđim glasom.
Diže se jedno desetak dobrovoljaca, potrčaše i sakriše se pod zemljom
— čuli su se samo oštri otegnuti zvuci eksplozija.
Teljegin se teturao po nasipu, kao slep, i nikako nije mogao da otkopča
granatu; najzad skoči u rov i potrča dotičući ramenima lepljivu glinu,
spotičući se i vičući iz sveg glasa.
Ugleda belo, kao maska, lice čoveka, koji se priljubio uz udubljenje
rova i uhvati ga za ramena, i čovek, kao u snu, poče da mrmlja, da mrmlja
...
— Ćuti, đavole, neću ti ništa, gotovo plačući povika mu u belu masku
Teljegin i potrča, preskačući preko leševa. Ali borba se već svršavala.
Gomila surih ljudi bacivši oružje izlazila je iz šanca u polje. Njih su gurali
kundacima. A na četrdeset koraka u pokrivenom gnezdu još jednako je
treštao mitraljez, pucajući na prelaz. Ivan Iljič, probijajući se između
dobrovoljaca i zarobljenika, vikao je:
— Pa šta gledate, šta gledate!... Zupcove, gde je Zupcov?
— Tu sam.
— Šta gledaš, đavole!
 — Ta njemu se ne može pristupiti.
Potrčali su.
— Stoj! Evo ga!
Iz šanca uzani rov vodio je u mitraljesko gnezdo. Sagnuvši se, Teljegin
potrča u rov, skoči u blindaž gde se sve treslo od nepodnošljive tutnjave,
uhvati nekog za ruke i povuče. Namah posta tiho, samo otimajući se
krkljao je onaj koga je on odvajao od mitraljeza.
— Žilavo je đubre, neće, pusti de, — progunđa pozadi Zupcov i dva-tri
puta udari onoga kundakom po glavi, a on, stresajući se, progovori: bu, bu,
bu — i umuknu... Teljegin ga pusti i pođe iz blindaža. Zupcov viknu za
njim.
— Vaše blagorodstvo, on je zakovan.
Uskoro posta sasvim svetlo. Na žutoj glini videle su se mrlje i lokve
krvi. Ležalo je nekoliko oguljenih telećih koža, konzerve, tiganji, i leševi
su ležali ničice kao džakovi. Dobrovoljci, umorni i mlitavi, — neki su
prilegli, neki jeli konzerve, neki preturali bačene austrijske torbe.
Zarobljenike su već odavno oterali preko reke. Puk je prelazio reku,
zauzimao položaje, artilerija tukla drugu austrijsku liniju, otkuda su slabo
odgovarali. Rominjala je kišica, magla se razišla. Ivan Iljič, naslonivši se
na nivou šanca, gledao je na polje kojim su trčali noćas. Polje kao polje —
mrko, vlažno, gdegde iskidana žica, gdegde crni tragovi iskopane zemlje i
nekoliko leševa vojnika. I reka je sasvim blizu. Nema ni jučerašnjeg
ogromnog drveća ni jezivog žbunja. A koliko je snage bilo utrošeno da bi
se prešlo tih trista koraka!
Austrijanci su se i dalje povlačili, i ruske jedinice bez odmora gonile su
ih do noći. Teljeginu je bilo naređeno da zauzme sa svojim dobrovoljcima
šumicu koja se modrila na brežuljku, i on ju je posle kratkog puškaranja
zauzeo predveče. Žurno su se ukapali, postavili su straže, ustanovili
telefonsku vezu s pukom, pojeli ono što se našlo u torbama, i pod sitnom
kišom, u mraku i šumskoj vlazi mnogi su zaspali mada je bilo naređeno da
se puca preko cele noći.
Teljegin je sedeo na panju, naslonivši se na stablo mekano od
mahovine. Za vrat mu je s vremena na vreme padala kapija, i to je bilo
lepo — nije mu dopuštalo da zaspi. Jutrošnje uzbuđenje je davno prošlo,
prošao je čak i strašan umor kad se moralo gacati desetak kilometara po
nabubreloj strnjici, preskakati preko plotova i jaraka, kad su škamenjene
noge stupale kud stignu i glava bučala od bola.
Neko priđe tiho po lišću i glas Zupcova reče:
— Hoćete li dvopeka?
— Hvala.
 Ivan Iljič uze dvopek i poče ga žvakati, bio je sladak, prosto se topio u
ustima. Zupcov čučnu pored njega:
— Dozvolite da zapalim!
— Samo oprezno, pazi.
— Ja imam lulu.
— Ti si ga, Zupcov ipak bez nužde ubio, a?
— Mitraljesca, je li?
— Da.
— Naravno, bez nužde.
— Da li ti se spava?
— Ništa, neću spavati.
— Ako ja zadremam, ti me gurni.
Lagano, mekano padale su kapljice na trulo lišće, na ruku, na štit kape.
Posle šuma, vike, mrske gužve, posle ubistva mitraljesca, — padaju
kapljice, kao staklene loptice. Padaju u mrak, u dubinu gde miriše na trulo
lišće. Šušte, ne daju da se spava ... Ne sme se, ne sme... Ivan Iljič je
otvarao oči i gledao nejasne, kao ugljenom obeležene, linije granja ... Ali
pucati celu noć takođe je glupo, neka se vojnici odmore... Osam poginulih,
jedanaest ranjenih... Ah, Dašo, Dašo. Staklene loptice sve će izmiriti, sve
umiriti...
— Ivane Iljiču!...
— Da, da, Zupcove, ne spavam ...
— Zar nije šteta — ubiti čoveka ... I on valjda ima svoju kućicu, kakvu
takvu porodicu, a ti si mu zabo bajonet, kao u lutku, i misliš — učino si
nešto. Kad sam prvi put jednog proburazio, nisam mogao da jedem, muka
mi je bila ... A sad sa devetim ili desetim svršavam... Kako je to strašno, a?
Znači greh ovaj neko je već uzeo? ...
— Kakav greh?
— Pa, recimo, moj... Ja velim — moj greh neko je primio na sebe, neki
đeneral ili u Petrogradu neki čovek koji svima ovim poslovima rukovodi.
— Kakav je tvoj greh kad braniš otadžbinu?
— Tako je... ja velim, slušaj, Ivane Iljiču, neko će biti kriv — mi ćemo
pronaći. Ko je dopustio ovaj rat, taj će i odgovarati. Žestoko će platiti za
ove poslove...
U šumi glasno odjeknu pucanj. Teljegin se strese. Razleže se još
nekoliko pucnjeva s druge strane.
Bilo je to utoliko čudnije što s večeri nije bilo dodira s neprijateljem.
Teljegin pritrča telefonu. Telefonist se pomoli iz rupe.
— Aparat ne radi, vaše blagorodstvo.
Po celoj šumi sad se čula ista pucnjava, i meci su udarali po granama.
Istaknute patrole su se povlačile, pucajući. Kraj Teljegina se stvori vojnik
Klimov, nekakvim stepskim čudnim glasom reče: „Opkoljavaju, vaše
blagorodstvo!“ — uhvati se za lice i sede na zemlju — leže ničice. I još
neko povika u mraku:
— Braćo, umirem.
Teljegin je video između stabala visoke nepomične pojave
dobrovoljaca. Svi su oni gledali na njegovu stranu, on je to osećao.
Naredio je da se svi, rastupivši se, pojedinačno probijaju prema severnoj
strani šume, koja verovatno još nije bila opkoljena. A on sam s onima koji
buđu hteli da ostanu zadržaće se, koliko se bude moglo, ovde, u
šančevima.
— Treba pet vojnika. Ko želi?
Od drveća se odvojiše i priđoše Zupcov, Susov i Kolov — mlad
momak. Zupcov viknu, okrenuvši se..
— Još dvojica. Rjapkine, hajde ti!
— Dobro, mogu i ja.
— Peti, peti.
Sa zemlje se diže niskog rasta vojnik u kožuhu i čupavoj šubari.
— Evo mene, što da ne?
Šestorica ljudi polegali su na dvadesetaflc koraka jedan od drugog i
otvorili vatru. Prilika iza drveća nestade. Ivan Iljič je ispucao nekoliko
šaržera i najednom sasvim jasno mu iziđe pred oči kako će sutra izjutra
ljudi u plavim šinjelima okrenuti na leđa njegov iskeženi leš, početi
pretresati i prljava ruka će se zavući pod košulju.
On metnu pušku na zemlju, raskopa mekanu vlažnu zemlju i, izvadivši
Dašina pisma, poljubi ih, stavi u rupu i zatrpa, pokrivši ozgo trulim lišćem.
„Jao, jao, braćo!“ — čuo je glas Susova s leve strane. Ostala su dva
šaržera. Ivan Iljič dopuzi do Susova, koji je zabio glavu u zemlju, leže kraj
njega i uze metke iz njegove fišeklije. Sad su pucali samo Teljegin i još
neko desno. Najzad je nestalo metaka. Ivan Iljič je pričekao, obazirući se,
podigao se i počeo dozivati vojnike po imenu. Odgovori samo jedan glas:
„Ovde“, — i priđe Kolov, naslanjajući se na pušku. Ivan Iljič upita:
— Nema metaka?
— Nema.
— Ostali ne odgovaraju?
— Ne, ne.
— Dobro. Hajdemo. Beži.
Kolov prebaci pušku preko ramena i potrča, krijući se iza debala.
Teljegin nije prošao ni deset koraka kad ga pozadi u rame bocnu tupi
gvozdeni prst.
 XVII

Sve predstave o ratu kao o smelim konjičkim jurišima, o neobičnim

marševima i herojskim podvizima vojnika i oficira, pokazale su se
zastarele.
Čuveni juriš konjičke garde, kad su tri eskadrona u pešačkom stroju bez
ijednog pucnja prošli žičane prepreke na čelu s komandantom puka
knezom Doligorukovom, koji je išao pod mitraljeskom vatrom sa cigarom
u ustima i psovao, po običaju, na francuskom jeziku, — spao je na to da je
konjička garda, izgubivši polovinu ljudstva, ubijenih i ranjenih, zaplenila
dva teška topa, koja su bila demontirana i koja je branio jedan mitraljez.
Komandir kozačke ,.,sotnje“ govorio je povodom toga: „Da su to meni
naredili, ja bih s deset kozaka uzeo te trice“.
Od prvih meseci se pokazalo da je hrabrost ranijeg vojnika —
ogromnog, brkatog, herojske spoljašnosti čoveka, koji ume da jaše, seče i
ne savija se pod kuršumima, — beskorisna. Na prvo mesto u ratu bila je
stavljena tehnika i organizacija pozadine. Od vojnika se tražilo da uporno i
poslušno umiru na onim mestima koja su obeležena na mapi. Bio je
potreban vojnik koji ume da se krije, da se ukopava u zemlju i izjednačuje
s bojom prašine. Sentimentalne odluke Haške konferencije, — kako je
moralno, a kako nemoralno ubijati, — bile su prosto pocepane. I zajedno s
tim komadom hartije raspali su se poslednji ostaci preživelih i nikom
nepotrebnih moralnih zakona.
Tako je rat za nekoliko meseci završio rad celoga veka. Dotle se još
mnogima činilo da se čovečji život rukovodi višim zakonima dobra. I da
na kraju krajeva dobro mora pobediti zlo, i čovečanstvo postati savršeno.
Avaj, to su bile preživelosti srednjeg veka, one su slabile volju i kočile
napredak civilizacije. Sada je čak i nepopravljivim idealistima postalo
jasno da su dobro i zlo čisto filozofski pojmovi i da je ljudski genije u
službi rđavog gazde ...
To je bilo doba kada su čak i malu decu učili da su ubistvo, rušenje,
uništavanje čitavih nacija uzvišeni i sveti postupci. O tome su
svakodnevno govorili, vapili, pozivali milioni novinskih brojeva. Naročiti
znaoci svakog jutra su predskazivali ishode bitaka. U novinama su
štampana predskazanja čuvene proročice, gospođe Teb. U velikom broju
pojavili su se gatari, sastavljači horoskopa i predstavnici budućnosti.
Nestajalo je robe. Cene su rasle. Izvoz sirovina iz Rusije je prestao. U tri
luke na severu i istoku, — jedini preostali otvori u na smrt zazidanoj
zemlji, — uvozili su se samo municija i ratno oružje. Njive su se
obrađivale rđavo. Milijarde papirnog novca odlazilo je na selo, i mužici su
već nerado prodavali žito.
U Stokholmu, na tajnom skupu članova Okultne lože antropozofa,
osnivač reda govorio je da je strahovita borba koja se dešava u gornjim
sferama sada prenesena na zemlju, da nastaje svetska katastrofa i da će
Rusija biti data kao žrtva za otkupljenje grehova. U stvari, sva razumna
suđenja tonula su u okeanu krvi što se lila na ogromnoj traci od tri hiljade
vrsta koja je opasivala Evropu. Nikakav razum nije mogao objasniti, zašto
čovečanstvo uporno uništava sebe gvožđem, dinamitom i glađu. Provalili
su se neki stoletni čirevi. Iživljavalo se nasleđe prošlosti. Ali i to nije ništa
objašnjavalo.
U zemljama je počinjala glad. Život je svuda stao. Rat je počinjao
izgledati tek kao prvi čin tragedije.
Pred tim prizorom svaki čovek, još nedavno „mikrokozam“,
hipertrofirana ličnost, — smanjivao se, pretvarao u bespomoćnu prašinu.
Na njegovo mesto prema svetlosti tragične rampe izlazile su praiskonske
mase.
Najteže je bilo ženama. Svaka je, prema svojoj lepoti, čarima i
umešnosti, plela mrežu, — tanke niti, ali dovoljno čvrste za običan život.
U svakom slučaju, onaj kome je bilo namenjeno, padao je u njih i
ljubavnički zujao.
Ali rat je pokidao i te mreže. Da se pletu nove — nije se moglo ni
misliti u tako surovo doba. Moralo se čekati na bolje dane. I žene su
strpljivo čekale, a vreme je prolazilo i brojane ženske godine tekle su
besplodno i žalosno.
Muževi, ljubavnici, braća i sinovi — sad numerisane i potpuno
apstraktne brojke — ležali su pod humkama crne zemlje u poljima, na
ivicama šume, kraj druma. I nikakva sila nije mogla zbrisati nove i nove
bore na ženskim licima koja su starela.

XVIII

— Kažem ja bratu — ti si knjiški moljac, mrzim socijaldemokrate, vi

ćete baciti čoveka na muke, ako pogreši u jednoj reči. Ja mu kažem — ti si
astralni čovek. Tada me je on ipak isterao iz kuće. Sad sam u Moskvi, bez
para. Vrlo je zanimljivo. Molim vas, Darja Dmitrijevna, zamolite Nikolaja
Ivanoviča. Meni je svejedno kakva služba, najbolje je, naravno, u
sanitetskom vozu.
— Dobro, reći ću mu.
— Ovde nemam nikoga poznatog. A sećate li se naše „Glavne stanice“?
Vasilij Venijaminovič Valet malte nije u Kinu otputovao... Sapoškov je
negde u ratu. Žirov je na Kavkazu, drži predavanja o futurizmu. A gde je
Ivan Iljič Teljegin — ne znam. Vi ste, čini mi se, bili s njim dobro poznati?
Jelisaveta Kijevna i Daša lagano su išle sred visokih snežnih smetova
po sokaku. Padao je sneg, škripao pod nogama. Kočijaš na niskim
saonicama, isturivši kao kora tvrdu čizmu od vune, prokasa pored njih i
podviknu:
— Čuvajte se, gospođice!
Te zime bilo je mnogo snega. Nad sokakom su visile lipove grane
pokrivene snegom. I celo belasasto snežno nebo bilo je puno ptica. S
krikom, raštrkanim jatima letele su nad gradom čavke sa crkava, sedale na
tomjeve, na kubeta, dizale se u studenu visinu.
Daša zastade na uglu i namesti belu maramu. Njena bundica i muf bili su
pokriveni pahuljicama. Lice joj je oslabilo, oči su bile veće i strože.
— Ivan Iljiič je nestao bez traga, — reče ona, — ja o njemu ništa ne
znam.
Daša podiže oči i pogleda ptice. Mora biti da su čavke bile gladne u
gradu zavejanom snegom. Jelisaveta Kijevna sa zaleđenim osmehom na
vrlo crvenim usnama stajala je, oborivši glavu s toplom kapom s
naučnjacima. Muški kaput na njoj bio joj je tesan na grudima, krzneni
okovratnik isuviše širok, a kratki rukavi nisu pokrivali pocrvenele ruke. Na
njenom žućkastom vratu topile su se pahuljice.
— Ja ću još danas razgovarati s Nikolajem Ivanovičem, — reče Daša.
— Ja pristajem na svaki posao. — Jelisaveta Kijevna pogleda pred noge
i odmahnu glavom — Strašno sam volela Ivana Iljiča, strašno, strašno sam
volela. — Ona se nasmeja, i njene kratkovide oči napuniše se suzama. —
Dakle, sutra ću doći. Do viđenja.
Ona se oprosti i pođe širokim korakom u toplim kaljačama, zavukavši,
kao muškarac, ozeble ruke u džepove.
Daša je gledala za njom, zatim skupi obrve i skrenuvši iza ćoška uđe na
ulaz vile gde je bila smeštena bolnica. Ovde, u visokim odeljenjima
obloženim hrastovinom mirisalo je na jodoform. Na krevetima su ležali i
sedeli ranjenici, ošišani, u bolničkim halatima. Kod prozora su dvojica
igrala dame. Jedan je hodao iz jednog ugla u drugi, meko, u papučama.
Kad uđe Daša, on se živo okrete prema njoj, skupi nisko čelo i leže na
krevet, zabacivši ruke za glavu.
— Sestrice, — zovnu je slab glas. Daša priđe podnadulom krupnom
momku debelih usana. — Okreni, Hrista radi, na levu stranu, — reče on,
stenjući iza svake druge reči. Daša ga obuhvati, podiže iz sve snage i
okrenu kao džak. — Vreme je da mi se meri temperatura, sestrice. — Daša
strese termometar i stavi mu pod mišku. — Povraćam, sestrice; čim
pojedem makar mrvicu, sve napolje. Neizdržljivo je.
Daša ga pokri ćebetom i ode. Na susednim krevetima su se smešili,
jedan reče:
— On se, sestrice, samo zbog vas mazi, a zdrav je kao bik.
— Neka ga, neka se izdovolji, — reče drugi glas, — on nikom ne
smeta, — sestrici je zanimanje, a njemu je po volji.
— Sestrice, evo Semjon hoće da vas nešto upita, pa se plaši.
Daša priđe seljaku, koji je sedeo na krevetu s okruglim očima kao u
čatke i malim ustima, kao u medveda; ogromna kao metla brada bila je
raščešljana. On isturi bradu, ispruži usne u susret Daši.
— Sale se oni, sestrice, ja sam sa svim zadovoljan, najlepša hvala.
Daša se osmehnu. Sa srca je pao pređašnji teret. Ona sede na krevet i,
zavrnuvši rukave, poče razgledati zavoj. I on stade podrobno pričati kako i
gde ga tišti.
U Moskvu je Daša došla u oktobru, kad je Nikolaj Ivanovič, ponesen
patriotskim oduševljenjem, stupio u moskovsko odeljenje Saveza gradova,
koji je radio za narodnu odbranu. Petrogradski stan je predao Englezima iz
vojne misije i u Moskvi stanovao sa Dašom, išao u kožnom kaputu, grdio
mekušce inteligente i radio, po njegovim rečima, kao konj.
Daša je učila međunarodno pravo, vodila malo gazdinstvo i svaki dan
pisala Ivanu Iljiču. Duša njena bila je mirna i skrivena. Prošlost je
izgledala daleka, kao iz tuđeg života. I ona je živela kao na pola daha,
ispunjena nemirom, očekivanjem vesti i brigom o tome da sačuva sebe za
Ivana Iljiča u čistoti i strogosti.
Početkom novembra za jutarnjom kafom, Daša otvori „Rusko slovo“ i u
spiskovima nestalih pročita ime Teljeginovo. Spisak je iznosio dva stupca
petitom. Ranjeni ti i ti, nestali ti i ti, i na kraju — Teljegin Ivan Iljič,
praporščik.
Tako je bio obeležen taj događaj, koji je zamračio ceo njen život —
jedan red iz petita.
Daša oseti, kako se ova sitna slova, suvi redovi, stupci, naslovi natapaju
krvlju. To je bio trenutak neopisivog užasa, — novinski tabak pretvarao se
u ono o čemu je u njemu pisano, — u smradnu i krvavu kašu. Otuda je
nešto zaudaralo na smrad, urlalo nemim glasovima.
Dašu uhvati groznica. Cak njeno očajanje gubilo se u tom životinjskom
užasu i gađenju. Ona leže na divan i pokri se bundom.
Nikolaj Ivanovič dođe na ručak, sede kraj Dašinih nogu i ćuteći gladio
joj noge.
— Ti sačekaj, glavno — sačekaj, Danjuša, — govorio je Nikolaj
Ivanovič. — On je nestao — očigledno je zarobljen. Ja znam hiljadu
sličnih primera.
Noću je usnila: u praznoj uzanoj sobi, s prozorom prevučenim
paučinom i prašinom, na gvozdenom krevetu sedi čovek u vojničkoj bluzi.
Njegovo sivo lice unakaženo je od bola. Obema rukama on čeprka po
svojoj goloj lobanji, ljušti je kao jaje i ono što je pod ljuskom uzima i jede,
gura prstima u usta.
Daša je tako viknula usred noći, da se Nikolaj Ivanovič sa prebačenim
preko ramena ćebetom, našao kraj njenog kreveta i dugo nije mogao da
dozna šta se dogodilo. Zatim je nasuo u čašicu valerijane, dao je Daši i
popio je i sam.
Daša se, sedeći u postelji, udarala u grudi skupljenim prstima i govorila
tiho, s očajanjem:
— Ne mogu više živeti, razumeš li? Razumeš, Nikolaje, ne mogu, neću.
Živeti posle toga što se dogodilo bilo je vrlo teško, a živeti onako kako
je živela Daša pre toga, bilo je nemoguće.
Rat je tek dodirnuo Dašu svojirn gvozdenim prstom, i sada su sve smrti
i sve suze bile i njena lična stvar. I kad su prošli prvi dani oštrog očajanja,
Daša poče da radi jedino ono što je mogla i umela: svršila je ubrzani tečaj
za milosrdne sestre i radila u bolnici.
U početku je bilo veoma teško. S fronta su dolazili ranjenici koji više
dana nisu menjali zavoje; oni su tako zaudarali da su sestre padale u
nesvest. Za vreme operacija Daši se dešavalo da drži pocrnele noge i ruke,
s kojih je komadima otpadalo ono što se zalepilo na ranama, i ona saznade,
kako snažni ljudi škripe zubima i njihovo telo bespomoćno drhti.
Tih patnji je bilo toliko da milosrđe celog sveta ne bi bilo dovoljno da
ih požali. Daši poče da se čini da je ona sad zauvek vezana s tim
unakaženim i krvavim životom i da drugog života i nema. Noću u sobi za
dežurne, gori zelena svetlost lampe pod abažurom, iza zida neko bunca, od
automobila koji je projurio zvone flašice na polici. Ta žalost i jeste delić
pravog života.
Provodeći noć kraj stola u sobi za dežurne, Daša se sećala prošlosti, i
ona joj se sve jasnije činila kao san. Živela je na visinama, odakle se nije
videla zemlja; živela kao što su i svi tamo živeli, zaljubljena u sebe, ohola.
I sad, morala je pasti s tih oblaka u krv, u blato, u ovu bolnicu, gde smrde
bolesna telesa, gde teško stenju u snu, buncaju, mrmljaju. Eto sada umire
vojnik — Tatarin, i kroz deset minuta treba da ide da mu da injekciju
morfijuma.
Današniji susret s Jelisavetom Kijevnom uzbudio je Dašu. Bio je težak
dan: iz Galicije došli su ranjenici u takvom stanju da se jednom morala
odseći šaka, drugom ruka do ramena, dvojica su samrtnički buncala. Daša
se zamorila preko dana, pa ipak joj je stalno bila u mislima Jelisaveta
Kijevna sa crvenim rukama, u muškom kaputu, žalosna osmeha i krotkih
očiju.
Uveče, kad je sela da se odmori, Daša je gledala na zeleni abažur i
mislila, kako bi bilo — umeti ovako plakati na ulici, govoriti tuđoj osobi
— „strašno, strašno sam volela Ivana Iljiča“ ...
Daša je sedala u veliku fotelju čas postrance, čas podavivši noge,
otvorila je knjigu — tromesečni izveštaj o radu „Saveza gradova“ —
stupci brojeva i nerazumljivih reči, — ali u knjizi nije našla utehe.
Pogledala je na sat, uzdahnula i pošla u odeljenje.
Ranjenici su spavali, vazduh je bio težak. Visoko ispod tavanice od
hrastovine, u gvozdenom okviru lustera gorela je lampica. Mladi Tatarin,
vojnik s odsečenom rukom buncao je, bacajući se obrijanom glavom po
jastuku. Daša podiže s poda kesu s ledom, metnu mu na užareno čelo i
namesti ćebe. Potom je obišla sve bolesnike i sela na stoličicu, skrstivši
ruke na kolena.
„Srce nije naučeno, to je, — pomisli ona, — volelo bi samo fino i lepo.
A požaliti, voleti nevoljeno — nije naučeno“.
— Savlađuje san, je li, sestrice? — ču ona ljubazan glas i okrete se. S
kreveta ju je gledao Semjon-bradati. Daša upita:
— Zašto ne spavaš?
— Danju sam spavao.
— Boli li ruka?
— Stišala se ... Sestrice!
— Sta?
— Lišce ti je maleno, — goni na san? Idi prodremaj? Ja ću pogledati,
ako zatreba, pozvaću.
— Ne, neću da spavam.
— Imaš nekog svog u ratu?
— Verenika.
— No, sačuvaće ga bog.
— Nestao je.
— Ah, ah, — Semjon odmahnu bradom i uzdahnu. — Meni je bio brat
nestao, a potom je došlo pismo — zarobljen. A je li dobar čovek taj tvoj?
— Vrlo, vrlo dobar čovek.
— Možda sam čuo za njega. Kako se zove?
— Ivan Iljič Teljegin.
— Čuo sam. Čekaj, čekaj. Čuo sam. On je zarobljen, pričali su. U
kojem je puku?
 — U Kazanskom.
— Pa to je on. Zarobljen. Živ je! Ah, dobar čovek! Ništa, sestrice, strpi
se. Kad krene sneg, kraj ratu, izmirićemo se. Rodićeš mu ti još sinove,
veruj mi.
Daša je slušala, i suze su joj bile u grlu, — znala je da Semjon sve
izmišlja, da ne zna Ivana Iljiča, i bila mu je zahvalna. Semjon reče tiho:
— Ah, ti, mila moja...
— Sedeći ponovo u sobi za dežurne, okrenuta licem k naslonu fotelje,
Daša je osetila kao da su je, tuđu, primili s ljubavlju, — živi s nama. I njoj
se činilo da ona žali sada sve bolesnike i sve koji spavaju. I, žaleći i
misleći, ona najednom potresno jasno predstavi kako Ivan Iljič takođe
negde na uzanom krevetu, isto kao i ovi, spava, diše.
Daša poče da hoda po sobi. Odjednom zazvrja telefon. Daša jako
uzdrhta, — tako je u toj uspavanoj tišini oštro i grubo bilo to zvonjenje.
Mora biti da su opet dovezli ranjene noćnim vozom.
— Molim, — reče ona, i kroz slušalicu žurno progovori nežan ženski
uzbuđen glas:
— Molian vas, zovite na telefon Darju Dmitrirjevnu Bulavinu.
— Ja sam, — odgovori Daša, i srce joj strašno zakuca. — Ko je to? ...
Kaća? ... Kaćuša!... Ti? ... Draga!...

XIX

— Dakle, devojke, opet smo svi zajedno, — reče Nikolaj Ivanovič,

popravljajući na trbuhu kožni kaput, uze Jekaterinu Dmitrijevnu za bradu i
sočno je poljubi u obraz. — Dobro jutro, dušice, kako si spavala? —
Prolazeći iza Dašine stolice, poljubi je u kosu.
— Nas sada nikakva sila ne može razdvojiti, junak devojka, radnica.
Qn sede za sto pokriven svežim čaršavom, primaknu porcelansku
šoljicu s jajetom i poče da mu seče nožem vršak.
— Zamisli, Kaćuša, zavoleo sam jaja na engleski način — sa slačicom i
buterom; neobično je ukusno, preporučujem ti da probaš. A Nemci daju
jedno jaje na čoveka dvaput mesečno. Kako ti se to sviđa?
On otvori velika usta i nasmeja se.
— Baš tim jajima tući ćemo Nemačku do nogu. Kažu da se kod njih već
deca rađaju bez kože. Bizmark im je, budalama, kazao da s Rusijom
moraju živeti u miru. Nisu poslušali, potcenili su nas, sad izvolite — dva
jajeta mesečno.
— To je užasno, — reče Jekaterina Dmitrijevna, obarajući oči, — kad
se deca rađaju bez kože, to je užasno, svejedno ma kod koga se rađala, kod
nas ili kod Nemaca.
— Izvini, Kaćuša, ali ti govoriš koješta.
— Ja znam samo to da kad svakodnevno ubijaju, ubijaju, to je tako
užasno da mi se ne živi.
— Šta ćeš, draga moja, mora se sad na sopstvenoj koži početi shvatati
šta je to država. Mi smo samo čitali kod raznih Ilovajskih kako su nekakvi
mužici Tatovali za zemlju na raznim Kulikovim i Borodinskim poljima.
Mislili smo — ah, kako je velika Rusija! — kad pogledaš na mapu. A sada
izvolite dati određeni procenat života da bi se sačuvala celina onoga što je
na mapi obojeno zelenim preko cele Evrope i Azije. Nije prijatno. Ako ti
kažeš da nam državni aparat ne valja, s tim se mogu složiti. Sada kad idem
da poginem za državu, ja pre svega pitam, — da li ste vi koji me šaljete u
smrt, da li ste vi na visini državne mudrosti? Da li ja mogu mirno proliti
svoju krv za otadžbinu? Da, Kaćuša, vlada još i dalje popreko gleda, po
staroj navici, javne organizacije, ali je već jasno da oni bez nas ne mogu.
Šipak! A mi ćemo prvo prst, a potom i ruku uhvatiti. Ja sam vrlo
optimistički raspoložen. — Nikolaj Ivanovič podiže se, uze s kamina
šibice, stojeći zapali i baci dogorelu šibicu u ljusku od jajeta. — Krv neće
biti prolivena uzalud. Rat će se završiti time što će na državno krmilo stati
naš čovek, javni radnik. Ono što nisu mogli da učine „Zemlja i Sloboda“,
revolucionari i marksisti — učiniće rat. Zbogom, devojčice. — On popravi
kožni kaput i iziđe, s leđa sličan preobučenoj debeloj ženi.
Jekaterina Dmitrijevna uzdahnu i sede kraj prozora da plete. Daša sede
uza nju na naslon fotelje i obgrli sestru oko ramena. Obe su bile u crnim
zatvorenim haljinama i sada, sedeći ćutke i tiho, mnogo su ličile jedna na
drugu. Iza prozora je lagano podao sneg, i snežna jasna svetlost ležala je na
zidovima sobe. Daša se priljubila obrazom Kaćinoj kosi, koja je jedva
osetno mirisala na nepoznati parfem.
— Kaćuša, kako si živela ovo vreme? Ti ništa ne pričaš.
— A o čemu, mačkice, da pričam? Pisala sam ti.
— Ipak, Kaćuša, ja ne razumem — ti si lepa, divna, dobra. Takvih kao
što si ti, ja više ne znam. Ali zašto si nesrećna? Uvek su ti tužne oči.
— Valjda je nesrećno srce.
— Ne, ja te pitam ozbiljno.
— O tome ja i sama, devojčice, mislim neprestano. Mora biti, da kad
čovek ima sve, tada je baš istinski nesrećan. Imam dobrog muža, voljenu
sestru, slobodu... A živim, kao u viziji, i sama sam kao avet... Sećam se, u
Parizu sam priželjkivala — lepo bi bilo živeti sad negde u zabačenoj
varošici, gajiti živinu, baštu, uveče ići na sastanak draganu preko reke ...
Ne, Dašo, moj život je svršen.
 — Kaćuša, ne pričaj gluposti...
— Znaš — Kaća potamnelim praznim očima pogleda sestru — onaj dan
ja osećam... Ponekad jasno vidim prugasti madrac, čaršav koji je skliznuo,
lavor sa žuči... Ja ležim mrtva, žuta, seda...
Spustivši vuneno pletivo, Jekaterina Dmitrijevna gledala je pahuljice,
koje su padale u tišini bez vetra. U daljini, pod šiljastom kulom Kremlja,
pod raskriljenim zlatnim orlom, kružile su čavke ‘kao oblak crnog lišća.
— Sećam se, Dašenjka, ustala sam rano, rano ujutru. S balkona se video
Pariz, sav u plavičastoj kopreni, i svuda su se dizali beli, sivi, plavi dimovi.
Noću je padala kiša, — mirisalo je na svežinu, zelenilo, vanilu. Ulicama su
išla deca s knjigama, žene s korpama, otvarale su se radnje. Izgledalo je da
je to čvrsto, večito. Htela sam da siđem tamo, dole, da se pomešam s
gomilom, da sretnem nekog čoveka s dobrim očima, da mu metnem ruku
na grudi. A kad sam sišla na velike bulevare, sav grad je već bio kao u
ludilu. Trčali su prodavci novina, svuda uzbuđenje, gomile ljudi. U svim
novinama — strah od smrti i mržnja. Počeo je rat. Od tog dana čujem
samo: smrt, smrt... Čemu se još čovek može nadati? ...
Posle kraćeg ćutanja Daša upita:
— Kaćuša...
— Sto, rođena?
— Kako si s Nikolajem?
— Ne znam, čini mi se, mi smo oprostili jedno drugom. Pazi, prošlo je
već tri dana, a on je vrlo nežan prema meni. Kakvi su sad ženski računi.
Pati, poludi, — koga se to danas tiče? Prosto zujiš kao komarac i samu
sebe jedva čuješ. Zavidim starim ženama — kod njih je sve prosto: skoro
će smrt, pripremaj se za nju.
Daša se okretala po naslonu fotelje, nekoliko puta duboko uzdahnula i
skinula ruku s Kaćinih ramena. Jekaterina Dmitrijevna reče nežno:
— Dašenjka, Nikolaj Ivanovič mi je kazao da si verena. Je li to istina?
Jadnice. — Ona uze Dašinu ruku, poljubi je i stavivši na grudi poče gladiti.
— Ja verujem da je Ivan Iljič živ. Ako ga mnogo voliš, ništa ti — ništa
drugo ne treba na svetu.
Sestre su opet ćutale, posmatrajući sneg, koji je padao iza prozora. Na
ulici, među smetovima, klizeći čizmama, prođe vod akademika s
metlicama za kupanje i čistim rubljem pod miškom. Akademce su terali u
kupatilo. U prolazu oni zapevaše u jedan glas, sa zviždanjem:

Vin’te se, sokoli, k’o orli, Dosta je tugu tugovat’...

Izostavši nekoliko dana, Daša ponovo poče da ide u bolnicu. Jekaterina

Dmitrijevna je ostajala sama u stanu gde je sve bilo tuđe: dva dosadna
pejzaža na zidu — plast sena i otopljena voda među golim brezama; nad
divanom u salonu nepoznate fotografije; u uglu — snop prašnjivog kovilja.
Jekaterina Dmitrijevna pokušala je da odlazi u pozorište, gde su stare
glumice igrale Ostrovskog, na umetničke izložbe, u muzeje, — sve to
činilo joj se bledo, izlinjalo, poluživo, i ona sama sebi izgledala je kao
senka koja luta po odavno od svih napuštenom životu.
Po čitave sate sedela je Jekaterina Dmitrijevna kraj prozora, pored
radijatora, gledala tihu snežnu Moskvu, gde se u mekom vazduhu, kroz
sneg koji je padao, čulo tužno pogrebno zvono, — služili su parastos ili
sahranjivali donetog s fronta. Knjiga je padala iz ruku — šta da čita? o
čemu da sanja? Maštanja i pređašnje misli — kako je sve to sada ništavno.
Vreme je prolazilo od jutarnjih novina do večernjih. Jekaterina
Dmitrijevna je videla, kako su svi ljudi uokolo živeli samo budućim,
nekakvim zamišljenim danima pobede i mira, — sve što je učvršćivalo ta
očekivanja doživljavalo se preteranom radošću, od neuspeha svi su
postajali mračni, obarali glave. Ljudi su, kao manijaci, žudno hvatali vesti,
odlomke fraza, neverovatna saopštenja i padali u vatru od novinskih
redaka.
Jekaterina Dmitrijevna se najzad odlučila i razgovarala s mužem,
moleći ga da joj nađe nekakav posao. Početkom marta ona poče da radi u
istoj bolnici gde je radila Daša.
Prvo vreme je ona, kao i Daša, osećala odvratnost prema prljavštini i
patnjama. Ali ona je savladala sebe i pomalo ušla u posao. To savlađivanje
bilo je radosno. Prvi put je osetila život blisko oko sebe. Ona je zavolela
prljavi i teški rad i žalila one za koje je radila. Jednom reče Daši:
— Zašto je to bilo izmišljeno da mi moramo živeti nekakvim
neobičnim, utančanim životom? U stvari i ja i ti smo obične žene, kao i
seljanke, — nama bi trebalo da imamo što prostijeg muža, što više dece i
da smo što bliže prirodi.
Poslednje nedelje velikog posta Jekaterina Dmitrijevna nosila je da se
svete jaja iz bolnice i omrsila se zajedno s Dašom u bolnici. Nikolaj
Ivanovič je te noći imao vanrednu sednicu i svratio je po sestre oko tri sata
po ponoći automobilom. Jekaterina Dmitrijevna reče da ona i Daša neće da
spavaju nego mole da ih provoza. To je bilo besmisleno, ali šoferu su dali
čašu konjaka i krenuli na Hodinsko Polje ...
Bio je slab mraz — po obrazima je bilo hladno. Nebo bez oblaka,
pokriveno retkim jasnim zvezdama. Pod točkovima pucao je tanak led.
Kaća i Daša, obe u belim maramama, u sivim bundama, tesno su se
priljubile jedna uz drugu u dubokom sedištu automobila. Nikolaj Ivanovič,
koji je sedeo pored šofera, okretao se i gledao ih — obe su bile tamnih
obrva, krupnih očiju.
— Boga mi, ne znam — koja je od vas moja žena, — reče on tiho. I
jedna od njih je odgovorila:
— Nećeš pogoditi, — i obe se nasmejaše.
Nad ogromnim mutnim poljem nebo je počelo da se zeleni na ivicama, i
u daljini su se pojavljivale crne linije Srebrnog Bora.
Daša reče tiho:
— Kaćuša, mnogo želim da volim. — Jekaterina Dmitrijevna polako joj
stisnu ruku. Nad šumom, u zelenkastoj vlazi svitanja sijala je velika
zvezda, prelivajući se, kao dišući.
— Zaboravio sam da kažem, Kaćuša, — reče Nikolaj Ivanovič,
okrećući se na sedištu celim telom, — tek što ’je doputovao naš
opunomoćenik, Čumakov, priča da je u Galiciji situacija vrlo ozbiljna.
Nemci nas tuku takvom uraganskom vatrom da kose čitave pukove. A mi,
molim vas, nemamo dovoljno municije... Đavo bi ga znao šta je!...
Kaća nije odgovorila, samo je digla oči k zvezdama. Daša pritisnu svoj
obraz na njeno rame. Nikolaj Ivanovič opsova još jednom i naredi šoferu
da vozi kući.
Trećeg dana Uskrsa Jekaterina Dmitrijevna osetila se rđavo, nije otišla
na dežurstvo i legla u postelju. Dobila je zapaljenje pluća — verovatno je
nazebla na promaji.

XX

— Ovo što se kod nas radi, strašno je reći.

— Dosta ti je da bleneš u vatru, idi spavaj.
— Šta se radi... Ah, braćo moja, propašće Rusija.
Kod zemljanog zida štale s visokim slamnim krovom, kraj vatre koja je
tinjala, sedela su tri vojnika. Jedan je sušio na kočevima krpe, gledajući da
ne izgore; drugi je stavljao zakrpu na čakšire, oprezno vukući konac; treći,
sedeći na zemlji, podavivši noge i zavukavši ruke u džepove šinjela, pegav
nosonja, retke crne bradice, gledao je u vatru upalim bezumnim očima.
— Sve je prodato, eto ti šta, — govorio je on poluglasno. — Tek naši
počnu da nadjačavaju, odmah naredba za povlačenje. Ništa drugo ne
radimo nego Židove na grani vešamo, a izdaja, gle, na samom vrhu se
ugnezdila.
— Tako mi je dodijao ovaj rat, ni u novinama ne bi se moglo opisati, —
reče vojnik koji je sušio krpe i polako metnu grančicu na vatru. — Krenuli
u ofanzivu, povukli se, posle — opet ofanziva, ah, vrag da ih nosi!
 — i na isti način opet se vraćamo na svoje mesto. Bezrezultatno! —
reče on i pljucnu u vatru.
— Onomad mi priđe poručnik Žadov, — s osmehom, ne podižući
glavu, reče vojnik koji je krpio čakšire, — pa lepo. Od dosade, šta li, ne
daju mu đavoli mira. Počeo da me gnjavi. Zašto je na čakširama rupa? —
Pa — kako stojim? Ja ćutim. I naš razgovor završio se vrlo prosto — tras
mene po njušci.
Vojnik koji je sušio krpe odgovori:
— Nemamo pušaka, nemamo čime da pucamo. Naša baterija ima po
sedam metaka na top. Ništa drugo ne ostaje do razbijati zube.
Onaj što je krpio čakšire sa čuđenjem pogleda u njega, mahnu glavom
— no, no! — Crni, strašnih očiju, vojnik reče:
— Digli su sav narod, sad uzimaju do četrdeset tri godine. S takvom
silom bi se ceo svet mogao proći. Zar se mi protivimo? Ali moraš i ti svoje
da ispuniš, a mi ćemo svoje ispuniti.
Onaj što je krpio čakšire potvrdi:
— Tačno je.
— Gledao sam polje Oko Varšave, — govorio je crni, — leži na njemu
pet ili šest hiljada sibirskih strelaca. Svi leže pobijeni, kao snoplje. Čemu?
Zašto? A evo zašto. Na ratnom savetu počeli su rešavati da treba ovo i ono,
i istog časa izlazi otuda jedan general i krišom — depešu u Berlin.
Razumeš? Dva sibirska korpusa pravo maršem sa stanice na to polje — i
padaju pod mitraljesku vatru. Sta ti meni pričaš: udarili po njušci. Moj
otac, kad ja ne bih dobro zategao am, priđe i bije me po licu, pa tako i
treba — uči se, znaj za strah. A zašto su pobili sibirske strelce kao ovnove?
Ja vam kažem, propala je Rusija, prodali su nas. I prodao nas je naš čovek,
mužik, iz moga sela, Pokrovskog, skitnica. Neću da mu izgovorim ni ime
... Nepismen je, mangup, sladostrasnik, odvikao od rada, počeo da krade
konje, da tumara po manastirima, navikao na žene, na votku ... A sada u
Petrogradu mesto cara sedi, ministri i generali obigravaju oko njega. Nas
tuku, hiljadama ležemo u zemlju, a kod njih u Petrogradu elektrika gori.
Piju, jedu, pucaju od debljine.
Najednom ućuta. Bilo je tiho i vlažno, u štali su se meškoljili konji,
jedan je potmulo udario u zid. Iza krova polete na vatru noćna ptica i
izgubi se sa žalosnim piskom. U tom trenutku daleko u nebu počela je rika,
koja je kidala vazduh, približavala se, kao da je s neizmernom brzinom
letela zver parajući njuškom mrak, i zari se negde, iza staje odjeknu
eksplozija, zadrhta zemlja. Konji se uznemiriše, zveckajući ularima.
Vojnik koji je krpio čakšire reče obazrivo:
— Ovo je baš grunulo.
 — Što je top!
— Čekaj!
Sva trojica podigoše glave. U nebu bez zvezda rastao je drugi zvuk,
trajao, kako se činin, jedno dva minuta, i negde sasvim blizu, iza štale, s
ove strane štale grunula je druga eksplozija, pojavile su se konture jela, i
opet se zatresla zemlja. I odmah se čuo let trećeg metka. Zvuk mu je bio
zagrcnut, on je privlačio... Bilo je nepodnošljivo slušati, srce je zastajalo.
Crni vojnik diže se sa zemlje i pođe natraške. Ozgo je nešto dunulo, — kao
da je kliznula crna munja, i s iskidanim treskom digao se crnoognjeni stub.
Kad se stub spustio, — od mesta gde je bila vatra i ljudi ostao je samo
dubok levak. Nad izvrnutim zidom štale počeo je goreti i dimiti se žutim
dimom slamni krov. Iz plamena, frkćući, izleteo je grivast konj i jurnuo
prema borovima koji su se izdvajali u tami.
A iza zupčaste ivice ravnice već su sevale munje, rikali topovi, dizale se
kao dugački crvi rakete, i njihove vatre, padajući lagano, osvetljavahu crnu
vlažnu zemlju. Nebo su bušili meci s urlanjem i rikom.

XXI

Iste večeri. blizu štale, u oficirskom skloništu, pošto je kapetan Tetkin

dobio vest o rođenju sina, oficiri jedne čete Usoljskog puka priredili su
„bombaus“. Duboko pod zemljom, pod tri reda brvana, u niskom podrumu
osvetljenom kiticama u čaše učvršćenih sveća, sedelo je za stolom osam
oficira, lekar i tri milosrdne sestre iz poljske bolnice.
Bili su dobro povukli. Srećni otac, kapetan Tetkin spavao je s licem u
tanjiru s ogrizinama, njegova prljava šaka visila je nad ćelavom lobanjom.
Od zagušljivosti, od alkohola, od meke svetlosti sveća sestre su izgledale
lepuškaste; one su bile u sivim haljinama i sivim povezačama. Jedna se
zvala Muška, na slepoočnicama su joj bile zavijene dve crne kovrdžice;
ona se neprestano smejala, pokazujući belo grlo, u koje su se upijali teškim
pogledom dva njena suseda i dvojica koji su sedeli prema njoj. Druga,
Marija Ivanovna, puna, s rumenilom do obrva, izvanredno je pevala
ciganske romanse. Slušaoci, van sebe, lupali su po stolu, ponavljajući:
„Ah, vraga! To je bio život!“ Treća za stolom sedela je Jelisaveta Kijevna.
U očima joj je titrao i prelivao se plamen sveća, kroz dim je nazirala bela
lica, a jedno lice, njenog suseda poručnika Žadova, činilo joj se strašno i
prekrasno. On je bio plećat, plav, obrijan, prozračnih očiju. Sedeo je
uspravno, jako zategnuta kaiša, mnogo je pio i samo bledeo. Kada je
prosipala smešak crnomanjasta Muška, ‘kada je Marija Ivanovna uzimala
gitaru, zgužvanom maramom brisala lice i pevala dubokim kontraaltom:
„Rodila sam se u vlaškoj stepi“ — Žadov se polagano smešio krajem
pravih usana i dolivao sebi alkohola.
Jelisaveta Kijevna gledala mu je izbliza u čisto lice bez bora. On ju je
zanimao pristojnim i beznačajnim razgovorom, ispričao je, između ostalog,
da oni imaju u puku kapetana Martinova, koga bije glas da je fatalist;
zaista, kad se napije konjaka, on ide noću iza žice, prilazi neprijateljskim
šančevima i psuje Nemce na četiri jezika: ovih dana platio je svoje
častoljublje ranom u trbuh. Jelisaveta Kijevna, uzdahnuvši, reče da to znači
da je kapetan Martinov heroj. Žadov se osmehnu.
— Izvinite, ima častoljubaca i ima budala, ali heroja nema.
— Ali kad vi idete na juriš, zar to nije herojstvo?
— Prvo, na juriš se ne ide, nego vas primoravaju da idete, i oni koji idu
plašljivci su. Naravno, ima ljudi koji stavljaju svoj život na kocku bez
prinuđavanja, ali to su oni koji irnaju organsku naklonost da uibijaju. —
Žadov zalupka noktima po stolu. — Ako hoćete, to su ljudi koji stoje na
višem stupniju savremene misli.
Lako se podigavši, on uze s udaljenog kraja stola veliku kutiju s
bombonama i ponudi Jelisavetu Kijevnu.
— Ne, ne, neću, — reče ona i oseti kako lupa srce, a telo slabi. — No,
recite, a vi?
Žadov namršti čelo, lice mu se najednom pokri sitnim borama, postade
staračko.
— Šta, a vi? — ponovi on oštro. — Juče sam ubio Jevrejina iza staje.
— Hoćete da znate, da li je to prijatno ili nije? Koješta!
On steže oštrim zubima cigaretu i upali šibicu, pljosnati prsti koji su je
držali bili su čvrsti, ali cigareta se ipak nije zapalila, nije pogodila vatru.
— Da, pijan sam, oprostite, — reče on i baci šibicu koja je dogorela već
do noktiju. — Iziđimo na vazduh.
Jelisaveta Kijevna se podiže kao u snu, i pođe za njim prema uzanom
izlazu iz skloništa. Za njima su vikali veseli pijani glasovi, i Marija
Ivanovna, udarivši po žicama, zapeva kontraaltom: „Disala je noć zanosom
strasti“...
Napolju je oštro mirisalo proletnjom plesni, bilo je tamno i tiho. Žadov
je brzo išao po mokroj travi, zavukavši ruke u džepove. Jelisaveta Kijevna
išla je pozadi, neprestano smešeći se. Najednom on zasta i isprekidano
upita:
— No, pa šta je?
Njoj su usplamtele uši. Zadržavši grč u grlu, ona odgovori jedva čujno:
— Ne znam.
— Hajdemo. — On pokaza glavom u pravcu krova od štale koji se
cmio. Posle nekoliko koraka on opet stade i čvrsto uze Jelisavetu Kijevnu
za ruku ledenom rukom.
— Ja sam građen kao bog, — progovori on s neočekivanom vatrom. —
Ja lomim srebrni novac. Svakog čoveka ja vidim skroz, kao da je od
stakla... Mrzim! — On stade, kao da se nečega setio i lupnu nogom. — Svi
su ovi hi-hi, ha-ha, pevanje, plašljivi razgovori, gadost! Svi su oni kao crvi
u toplom đubretu... Ja ih gazim... Slušajte ... Ja vas ne volim, ne mogu,
neću voleti... Nemojte se zavaravati... Ali vi ste mi potrebni... Meni je
odvratno ovo osećanje zavisnosti... Vi morate da shvatite... — On zavuče
svoje ruke pod laktove Jelisavete Kijevne, snažno je privuče i pritisnu uz
njenu slepoočnicu svoja usta suva i vrela kao žeravica.
Ona se trže da se oslobodi, ali ju je on tako stisnuo da su zapucale kosti,
glava joj pade, a ona se teško spusti na njegove ruke.
— Vi niste kao oni, kao svi, — progovori on — ja ću vas naučiti... —
On najednom ućuta, podiže glavu. U mraku je rastao oštar zvuk bušeći
vazduh.
— Ah, đavo! — reče Žadov kroz zube.
Istog časa negde dole grunula je eksplozija. Jelisaveta Kijevna opet se
trgla, ali Žadov je stisnu još jače. Ona progovori s očajanjem:
— Ama, pustite me!
Udario je drugi metak. Žađov je nastavio da mrmlja nešto, ali najednom
sasvim blizu, iza štale diže se crnoognjeni stub i tresak eksplozije visoko
odbaci komade slame u plamenu.
Jelisaveta Kijevna otrže se iz njegovih ruku i potrča prema skloništu.
Otuda, iz hodnika, žurno su izlazili oficiri, gledajući na štalu u vatri, u
kasu potrčaše po crnoj izrivenoj zemlji, jedan nalevo prema šumi gde su
bili rovovi, drugi nadesno u hodnik koji je vodio mostobranu. Iza reke,
daleko iza brežuljaka, grmele su nemačke baterije. Pucnjava je počela sa
dva mesta: tukli su udesno, po mostu, i ulevo, po prelazu koji je vodio
poljskom imanju, koje je nedavno zauzela s one strane reke jedna četa
Usoljskog puka. Deo vatre bio je usredsređen na ruske baterije.
Jelisaveta Kijevna vide kako Žadov, bez kape, zavukavši ruke u
džepove, korača pravo preko polja ka mitraljeskom gnezdu. Najedared na
mestu njegove visoke figure izraste kosmati vatrenocrni krug. Jelisaveta
Kijevna zatvori oči. Kad je opet pogledala, Žadov je išao više ulevo, isto
tako raširivši laktove. Kapetan Tetkin, koji je stajao s dogledom pored
Jelisavete Kijevne, viknu srdito:
— Govorio sam ja, kog će nam đavola ovo poljsko imanje. Sad, molim
vas, gledajte — sav prelaz su isprevrtali. Ah, nitkovi! — I opet uperi oči u
dvogled. — Ah, nitkovi, biju pravo po imanju! Propala je šesta četa! Eh!
— On se okrete i energično počeša goli potiljak. — Šljapkine!
— Tu sam, — brzo odgovori mali nosat čovek u čupavoj šubari.
— Jeste li govorili s imanjem?
— Veza je prekinuta.
— Javite u osmu četu da pošalju pojačanje na imanje.
— Razumem, — odgovori Šljapkin, oštro odvajajući ruku od slepog
oka, odmaknu dva koraka i zastade.
— Poručniče Šljapkine! — ljutito opet pozva kapetan.
— Tu sam.
— Izvolite izvršiti naređenje.
— Razumem. — Šljapkin je odmakao malo dalje i, sagnuvši glavu,
poče štapićem da čeprka po zemlji.
— Poručniče Šljapkine! — razdera se kapetan.
— Tu sam.
— Razumete vi ljudski jezik ili ne razumete?
— Razumem.
— Predajte naređenje osmoj četi. A vi im od svoje strane recite da ga ne
izvršuju. Oni i sami nisu idioti, da šalju tamo ljude. Neka pošalju
petnaestak ljudi da pucaju oko prelaza. Odmah javite u diviziju da osma
četa u junačkom naletu forsira prelaz. A gubitke ćemo pokazati iz šeste
čete. Idite. Pa čistite se vi, gospođice, — okrete se on Jelisaveti Kijevnoj,
— čistite se, dođavola, odavde, sad će početi da gađaju ovo mesto.
U tom trenutku sa šištanjem prolete metak i udari u blizini.

XXII

Žadov je ležao kod samog otvora mitraljeskog zaklona i žudno, ne

odvajajući se od dvogleda, pratio tok borbe. Zaklon je bio iskopan na
strani šumovitog brežuljka. U podnožju mu se blagim lukom savijala reka;
desno je kuljao dim iz mosta koji se tog časa zapalio; iza njega s one strane
u travi i blatu nazirala se iskidana linija rovova gde je stajala prva četa
Usoljskog puka; levo od njih vijugao se u trsci potok koji se ulivao u reku;
još dalje ulevo, iza potoka, gorele su tri zgrade poljskog imanja; iza njih u
uglom isturenim rovovima bila je šesta četa. Trista koraka od nje počinjale
su nemačke linije, koje su se pružale dalje udesno prema šumovitim
brežuljcima.
Od plamena dvaju požara reka je izgledala prljavocrvena i voda je u
njoj vrila od mnoštva granata, izbijala kao vodoskok, pokrivala se tamnim
oblacima.
Najjača artilerijska vatra bila je koncentrisana na poljsko imanje. Nad
zgradama u plamenu svakog časa su sijali šrapneli, i sa strane rovovske
linije prelomljene pod uglom uzletali su kosmatocrni stubovi. Iza potoka, u
trsci i travi svetkicale su iglice puščane vatre.
Rrrrrah, rrrrah, — potresale su vazduh eksplozije teških granata. Ppah,
ppah, — slabo su pucali šrapneli nad rekom, nad livadama i s ove strane
nad rovovima druge, treće i četvrte čete. Rrrrruu, rrrrru, — odjekivala je
grmljavina iza brežuljaka, gde je sevalo dvanaest nemačkih baterija.
Ssssik, sssik — zviždali su u vazduhu, leteći preko onih brežuljaka, naši
meci u odgovor. Od buke su bolele uši, grudi su se stezale, zloba se
skupljala na srcu.
Tako je trajalo dugo, vrlo dugo. Žadov pogleda na sat sa svetlećim
brojčanikom: bilo je dva i po, znači već sviće i treba očekivati juriš.
I zaista grmljavina artilerijske paljbe se pojača, još jače poče da vri
voda u reci, granate su tukle prelaze i brežuljke s ove strane. Ponekad je
potmulo drhtala zemlja i odronjavala se glina i padali kamenčići sa zidova
i tavanice zaklona. Ali na terenu poljskog imanja, koje je već dogorevalo,
bilo je tiho. Najednom, izdaleka, ukoso prema reci, uzleteše kao vatrene
pantljike desetine raketa, i zemlja se osvetli kao suncem. Kad se vatra
ugasi, za nekoliko trenutaka postade sasvim mračno. Nemci su se digli iz
zaklona i pošli na juriš.
U nejasnom sumraku svitanja Žadov je najzad razaznao daleko na livadi
pokretne figurice, koje su čas padale, čas prestizale jedna drugu. Njima u
susret s poljskog imanja ne senu nijedan pucanj. Okrenuvši se, Žadov
viknu:
— Redenik!
Mitraljez se zatrese; kao od đavolske jarosti, žurno poče da bljuje olovo
i da guši oštrom gareži. Istog časa figurice na livadi počele su da se kreću
brže, neke su polegle. Ali je čitavo polje već bilo puno tačaka koje su se
kretale napred. Prednji su već dotrčali do porušenih rovova šeste čete.
Otuda se diglo dvadesetak ljudi. I oko tog mesta brzo, brzo skupila se
gomila.
Ta borba za poljsko imanje bila je tek majušni delić ogromne bitke koja
se odigrala na frontu od nekoliko stotina kilometara i koja je stajala obe
strane nekoliko stotina hiljada života.
Rusi su zauzeli poljsko imanje pre dve nedelje zato da sebi obezbede
teren za slučaj napada preko reke. Nemci su rešili da zauzmu poljsko
imanje da bi istakli osmatračnicu bliže prema reci. I jedan i drugi cilj bili
su važni samo za komandante divizija nemačke i ruske, oba cilja su ulazila
u njihov duboko smišljen, u svima detaljima, plan prolećnih operacija.
Komandant ruske divizije Dobrov, koji je pre pola godine sa najvišim
odobrenjem promenio svoje nerusko prezime u ovo, sedeo je za
preferansom u to vreme kad su dobili vest o napadu na sektoru Usoljskog
puka.
General prekide preferans i zajedno s mlađim oficirima i dva ađutanta
pređe u salu gde su ležale na stolu topografske karte. S fronta su javljali o
tome da je prelazni most pod vatrom. General je shvatio da Nemci hoće da
zauzmu poljsko imanje, to jest baš ovo mesto na kome je on bazirao svoj
čuveni plan ofanzive, već odobren od štaba korpusa i poslat komandantu
armije na odobrenje. Jurišem na poljsko imanje Nemci su rušili ceo plan.
Telefonogrami svakog trenutka potvrđivali su tu bojazan. General skide
s krupnog nosa cviker i, igrajući se njime, reče spokojno ali odlučno:
— Dobro. Ja ne odstupam ni za korak sa zauzetog položaja.
Odmah je bio poslat telefonogram da se preduzmu odgovarajuće mere
radi odbrane poljskog imanja. Kundravinski puk trećeg poziva, koji je bio
u rezervi, dobi naređenje da krene sa dva bataljona ka prelazu, u pomoć
Tetkinu. U tom času stiže od komandira teške baterije izveštaj da je malo
metaka, jedan top je već onesposobljen i da nema mogućnosti da odgovori
u nužnoj meri na uragansku vatru neprijatelja.
Na to general Dobrov reče, strogo pogledavši prisutne:
— Dobro. Kad nestane municije borićemo se hladnim oružjem. —
Izvadivši iz sivog džepa kaputa sa crvenim reverima belu kao sneg
maramicu, strese je, protrlja cviker i saže se nad mapom.
Tada se na vratima pojavi mlađi ađutant, grof Bobrujski, poručnik,
utegnut svojim mrkim frenčom kao rukavicom.
— Vaše prevashodstvo, — reče on jedva primetno smešeći se krajem
lepih mladićkih usta, — kapetan Tetkin javlja da osma četa u junačkom
naletu forsira prelaz bez obzira na ubistvenu vatru neprijatelja.
General pogleda poručnika preko cvikera, mljacnu obrijanim ustima i
reče:
— Vrlo dobro.
Ali pored sveg bodrog tona, vesti s fronta bile su sve manije utešne.
Kundravinski puk dođe do prelaza i zari se u zemlju. Osma četa je
nastavljala junački udarac, ali nije prelazila. Komandir haubičkog
diviziona, kapetan Islambekov, javi da su mu izbačena dva topa i da ima
malo municije. Komandant prvog bataljona Usoljskog puka, pukovnik
Borozdin, raportirao je da usled otvorenih položaja druga, treća i četvrta
četa trpe velike gubitke u ljudstvu, i zato moli da mu se dozvoli da poleti i
zgazi drskog neprijatelja, ili da se povuče na ivicu šume. Vesti od šeste
čete, koja je bila na poljskom imanju, nisu stizale.
U dva i po posle ponoći sazvali su ratni savet. General Dobrov reče da
će on sam poći na čelu poverenih mu vojnika, ali neće ustupiti ni pedlja
zauzetog terena. U tom trenutku stigao je izveštaj da je poljsko imanje
zauzeto i da je šesta četa uništena do poslednjeg čoveka. General stisnu u
šaci finu maramicu i zatvori oči. Načelnik štaba, pukovnik Svečin, podiže
puna ramena; krv mu je udarila u gojazno lice s crnom bradom; promuklim
glasom, odvajajući reči, on progovori:
— Vaše prevashodstvo, ja sam vam više puta referisao da je
prebacivanje položaja na desnu obalu rizično. Mi ćemo izgubiti na tom
prelazu dva, tri, četiri bataljona, pa čak ako i povratimo poljsko imanje,
biće vrlo teško da ga zadržimo.
— Nama je potreban mostobran, mi ga moramo imati, mi ćemo ga
imati, — progovori general Dobrov, i po nosu mu izbi znoj. — Stvar je u
tome da se s gubitkom mostobrana, moj plan ofanzive svodi na nulu.
Pukovnik Svečin je protivurečio, crveneći sve više:
— Vaše prevashodstvo, vojnici fizički ne mogu da forsiraju reku pod
uraganskom vatrom, ako ih ne podržava u potrebnoj meri artilerija, a, kako
vam je poznato, artilerija nema čime da ih podržava.
Na to general odgovori:
— Dobro. U tom slučaju javite vojnicima da s one strane reke na žici
vise krstovi Sv. Đorđa. Ja poznajem svoje vojnike.
Posle tih reči, koje su morale ući u istoriju, general se podiže i, vrteći u
kratkim prstima zlatan cviker, poče da gleda kroz prozor, gde je na livadi u
nežno plavičastoj jutarnjoj magli stajala mokra breza. Malo jato vrabaca
poselo je njene tanke bledozelene grane, zadživdžikalo žurno i brižno i
najednom prhnulo i odletelo. I svu zamagljenu livadu s nejasnim linijama
drveća već su prožimali kosi zlatni zraci sunca.
S izlaskom sunca borba se završi. Nemci su zaposeli poljsko imanje i
levu obalu potoka. Od celog terena u rukama Rusa ostala je samo nizija s
desne strane potoka, gde je bila prva četa. Ceo dan preko potoka su pucali
s jedne i druge strane, ali bilo je jasno da prvoj četi preti opasnost da bude
opkoljena; ona nije imala neposredne veze s obalom, nije je imala zato što
je most izgoreo, i izgledalo je najpametnije da se baruština očisti još iste
noći.
Ali posle podne komandant prvog bataljona pukovnik Borozdin dobi
naređenje da bude spreman da ove noći pređe plićakom u močvaru radi
pojačanja pozicija prve čete. Kapetanu Tetkinu je naređeno da se okuplja s
petom i šestom četom ispod imanja i da prelazi na pontonima. Treći
bataljon Usoljaca, koji je bio u rezervi, da zauzme pozicije onih koji idu na
juriš. Kundravinski puk da pređe po plićaku kod spaljenog prelaza i da
udari frontalno.
 Zapovest je bila ozbiljna, dispozicija jasna, imanje se obuhvatalo
klještama, s desne strane prvim, a s leve — drugim bataljonom, rezervni
Kundravinski puk morao je da privuče na sebe svu pažnju i vatru
neprijatelja. Juriš je bio određen za ponoć.
U sumrak Žadov pođe da namesti mitraljeze na prelazu, a jedan
mitraljez je s najvećom opreznošću preneo na čamcu na malo, nekoliko
desetina kvadratnih hvati, ostrvce, zaraslo u vrbak. Tu je Žadov i ostao.
Ceo dan su ruske baterije mlitavo pucale na poljsko imanje i još dublje
— na isturene prema reci nemačke položaje. Ponegde po reci praskali su
usamljeni puščani pucnjevi. U ponoć, u ćutanju, počeo je prelaz vojske
odjednom na tri mesta. Da bi odstranili pažnju neprijatelja, jedinice
Belocerkovskog puka, koje su stajale jedno pet kilometara uzvodno, počele
su živu čarku. Nemci su budno ćutali.
Razmaknuvši paučinom opleteno granje rakite, Žadov je pazio na
prelaz. Desno je stajala nisko nad šumovitim brežuljcima žuta zvezda bez
treperenja, i njen zagasiti odblesak drhtao je u crnoj reci. Tu prugu odsjaja
počeli su presecati tamni predmeti. Na peščanim ostrvima i plićacima
pojavile su se prilike koje su pretrčavale. Nedaleko od Žadova jedno deset
nijih kretalo se s tihim pljuskanjem, do grudi u vodi, držeći u podignutim
rukama puške i fišeklije. To su prelazili Kundravinci.
Odjedared, daleko s one strane sinule su hitre varnice, zapevali su
dolećući meci i — pah, pah, pa — s metalnim treskom počeli da praskaju
šrapneli visoko iznad reke. Svako sevanje osvetljavalo je dignuta nad
vodom bradata lica. Sav plićak je vrveo od ljudi u trku. Pah, pah, pah —
prasnu novi rafal. Čuše se krici. Uzletele su i rasprštale se zaslepljujućim
vatrama rakete po celom nebu. Zagrmele su ruske baterije. K nogama
Žadova voda je donela čoveka koji se praćakao. „Glavu, glavu su razbili!“
— ponavljao je on prigušenim glasom i hvatao se rukama za vrbak. Žadov
pretrča na drugu stranu ostrva Daleko preko reke kretali su se pontoni,
puni ljudi, i videlo se kako su pretrčavale polje jedinice koje su prešle na
drugu obalu. Sad, kao i juče, nad rekom, na prelazima i po brežuljcima,
zaglušujući, zaslepljujući, grmela je bura uraganske vatre. Vrela voda je
bila kao crvljiva: kroz crne i žute kolutove dima, između vodenih stubova,
nadirali su, vikali, praćakali se vojnici. Oni koji su stigli na drugu stranu
peli su se na obalu.
Iz pozadine tukli su mitraljezi Žadova. Spreda su se rasprštavale ruske
granate. Obe čete kapetana Tetkina tukle su unakrsnom vatrom poljsko
imanje. Čeona odeljenja Kundravinaca — koji su prilikom prelaza izgubili,
kako se kasnije ispostavilo, polovinu ljudstva, — pošla su bila na bajonet,
ali su se zagrcnula i polegala pod žicom. Iza potoka, iz trske kuljali su
gusti redovi prvog bataljona, Nemci su se povukli iz rovova.
Žadov je ležao pored mitraljeza i, dohvativši zatvarač koji je besno
podrhtavao, polivao ozgo vatrom pokrivenu travom padinu iza nemačkih
šančeva, kojom su pretrčavali čas dva, čas tri, čas gomilica vojnika, i svi su
se oni spoticali i padali ničice na bok.
„Pedeset osam. Šezdeset“, — brojao je Žadov. Evo digla se mršava
figura i držeći se za glavu krenula u padinu. Žadov je okrenuo cev
mitraljeza, figura je kleknula i legla. „Šezdeset jedan“. Odjednom
nepodnošljiva svetlost koja sažiže senu pred očima, Žadov oseti kako je
dignut u vazduh, i oštri bol ošinu ruku.
Imanje i sve linije rovova oko njega bili su zauzeti, dovedeno je oko
dve stotine zarobljenika; u zoru se s obe strane utišala artiljerijska vatra.
Počeli su da sklanjaju mrtve i ranjene. Pretražujući ostrvca bolničari su
našli u polomljenom vrbaku prevrnut mitraljez, a pored njega vojnika,
zarivenog u pesak, s odvaljenim potiljkom, i, na jedno pet hvati, s druge
strane ostrvceta, s nogama u vodi ležao je Žadov. Kad su ga digli, on
zajeca, iz rukava s usirenom krvlju štrčao je ružičasti patrljak.
Kad su Žadova doveli u bolnicu, lekar doviknu Jelisaveti Kijevnoj:
„Doneli su vašeg đidu. Na sto, odmah operisati“. Žadov je bio bez svesti,
zašiljenog nosa, crnih usta. Kad su mu skinuli košulju Jelisaveta Kijevna
ugleda na širokim belim grudima amblem: majmuni koji su se zakačili
repovima. Za vreme operacije on steže zube i licem mu prođe grč.
Posle mučenja, previjen, on otvori oči. Jelisaveta Kijevna nagla se nad
njime.
— Šezdeset jedan, — reče on.
Žadov je buncao do zore i potom zaspao. Jelisaveta Kijevna je molila
da joj dozvole da ga ona lično odveze u veliku divizijsku bolnicu.

XXIII

Daša uđe u trpezariju. Nikolaj Ivanovič i Dmitrij Stepanovič, koji je

došao prekjuče, pozvat hitnom depešom iz Samare ućutaše. Pridržavajući
pod bradom belu maramu, Daša pogleda na crveno lice oca, razbarušene
kose, koji je sedeo podavijene noge, pogleda na unakaženog, zapaljenih
kapaka, Nikolaja Ivanoviča. Daša takođe sede kraj stola. Napolju, u
plavičastom sutonu, stajao je jasan uski srp mesečev.
Dmitrij Stepanovič je pušio, prosipajući pepeo na čupavi prsluk.
Nikolaj Ivanovič je brižljivo zagrtao gomilicu mrvica na čaršavu. Dugo su
sedeli ćuteći.
Najzad Nikolaj Ivanovič progovori prigušenim glasom:
 — Zašto su je svi napustili? Tako ne može.
— Sedi, ja ću otići, — odgovori Daša, dižući se. Ona više nije osećala
ni bolove u celom telu ni umor. — Tatice, idi, daj još injekciju, — reče
ona, pokrivajući usta maramom. Dmitrij Stepanovič jako šmrknu nosom i
baci preko ramena ispušenu cigaretu. Sav pod oko njega bio je pokriven
bačenim pikavcima.
— Tatice, daj još injekciju, kumim te bogom.
Tada Nikolaj Ivanovič razdraženo i istim nekako teatralnim glasom
uzviknu:
— Ne može ona da živi od samog kamfora. Ona umire, Dašo.
Daša se naglo okrete njemu.
— Ti ne smeš tako govoriti! Ne smeš! Ona neće umreti.
Žuto lice Nikolaja Ivanoviča se iskrivi. On se okrenu prozoru i ugleda
oštar tanak srp mesečev u plavičastoj pustinji.
— Kakav užas, — reče on, — ako ona otidne, ja ne mogu...
Daša prođe na prstima kroz salon, još jednom pogleda na prozore — iza
njih je bila ledena, večita hladnoća — i kliznu u Kaćinu spavaću sobu,
jedva osvetljenu noćnom lampom.
U dubini sobe, na širokom i niskom krevetu, još uvek nepomično,
ležalo je na jastucima sitno lišce sa gore zabačenom suvom potamnelom
kosom, a ispod njega — uzani đlan. Daša kleknu pored kreveta. Kaća je
jedva čujno disala. Posle dužeg vremena ona progovori tihim žalosnim
glasom:
— Koliko je sati?
— Osam, Kaćuša.
Dahnuvši nekoliko puta, Kaća opet upita kao i pre, kao žaleći se:
— Koliko je sati?
Ona je to ponavljala ceo dan danas. Njeno poluprozirno lice bilo je
mirno, oči zatvorene... Već duže vremena ona ide po mekanom ćilimu
dugačkog žutog hodnika. On je sav žut — i zidovi i tavanica. S desne
strane, visoko iz prašnjivih prozora ulazi žućkasta teška svetlost. S leve
strane — mnoštvo ravnih vrata. Iza njih je — ako se ona otvore — kraj
sveta, betadan. Kaća lagano, tako lagano kao u snu, ide pored tih vrata i
prašnjavih prozora. Napred je dugačak ravan hodnik sav u žutoj svetlosti.
Zagušljivo je i iz svakih vratanaca izbija samrtnička tuga. Ta kad će,
gospode, kraj? Zastati, oslušnuti... Ne, ne čuje se... A iza vrata, u mraku
počinje da bruji, kao feder u zidnom satu, lagani, niski zvuk ... O, kakva
tuga!.. Doći k sebi... Reći nešto prosto, čovečansko...
I Kaća s teškoćom, kao žaleći se, ponavljala je:
— Koliko je sati?
 — Kaćuša, što ti to jednako pitaš?
„Lepo je... Daša je tu“... I ponovo kao meka muka prostire se pod
nogama ćilim u hodniku, lije se mučna, zagušljiva svetlost kroz prašnjave
prozore, a izdaleka bruji feder u satu...
„Da se ne čuje... Da se ne vidi, ne oseća. Leći, zariti se... Kad bi kraj
došao što pre... Ali smeta Daša, ne pušta da padnem u zaborav... Drži za
ruku, ljubi, govori, govori... I kao da se od nje u prazno lako telo uliva
nešto živo... Kako je to neprijatno... Kako bi joj se moglo objasniti da je
umiranje lako, lakše nego osećati u sebi to živo... Bolje bi bilo da je pusti“.
— Kaćuša, volim te, volim, čuješ li? „Ne pušta, žali... Znači, ne sme se
... Ostaće devojčica sama, sirota...“
— Dašo!
— Šta, šta je?
— Ja neću umreti.
Eto, verovatno, prilazi otac, miriše na duvan. Saginje se, odiže pokrivač
i u grudi s oštrim slatkim bolom ulazi igla. Po krvi se razliva blažena vlaga
umirenja. Ljuljaju se, razmiču se zidovi žutog hodnika, provejava svežina.
Daša gladi ruku koja leži povrh pokrivača, pritiskuje na nju usne, diše
toplotom. Još jedan trenutak, i telo će se rastvoriti u slatkoj tišini sna. Ali
opet tvrde žute crtice pojavljuju se sa strane, iza očiju, i — kres, kres —
samozadovoljno, spontano postoje, množe se, grade mučan, zagušljiv
hodnik...
— Dašo, Dašo, ja tamo neću.
Daša obuhvati glavu, leže pored nje na jastuk, priljubljujući se, živa i
snažna, i kao da se lije iz nje gruba, vrela snaga — živi!
A hodnik se već ponovo izdužio, mora se podići i ići sa strašnom
težinom na svakoj nozi. Ne sme se leći. Daša će obuhvatiti, podići, reći —
idi.
Tako tri dana i tri noći borila se Kaća sa smrću. Neprestano je osećala u
sebi Dašinu strastvenu volju, i da nije bilo Daše, odavno bi onemoćala,
umirila se.
Celo veče i noći trećeg dana Daša se nije odvajala od postelje. Sestre
su postale jedno biće, s jednim bolom i s jednom voljom. I gle, pred zoru
Kaća se najzad obli znojem i leže na stranu. Disanje joj se skoro nije čulo.
Uznemirena, Daša pozva oca. Odlučili su da čekaju. Oko sedam sati
ujutru, Kaća uzdahnu i okrete se na drugu stranu. Kriza je prošla, počelo
vraćanje životu.
Tu, pored kreveta, u velikoj fotelji zaspala je i Daša, prvi put ovih dana.
Nikolaj Ivanovič, čuvši da je Kaća spasena, obuhvati čupavi prsluk
Dmitrija Stepanoviča i zarida.
 Novi dan poče radosno; bilo je toplo i sunčano, svi su izgledali jedan
drugom dobri. Iz cvećarske radnje doneli su žbun belog jorgovana i stavili
ga u salon. Daša je osećala kako je svojim rukama odvukla Kaću od crne
hladne jame koja vodi u večiti mrak. Ne, ne, na zemlji nema ničega
dragocenijeg od života, ona je to sad znala sigurno.
Krajem maja Nikolaj Ivanovič odveo je Jekaterinu Dmitrijevnu u
okolinu Moskve, u drveni letnjikovac sa dve terase, — jedna je gledala na
brezov šumarak s uvek pokretnom zelenom senkom, gde su tumarali šareni
teoci, a druga — na valovito strmo polje.
Svako veče Daša i Nikolaj Ivanovič izlazili su iz lokalnog voza na
postaji i išli vlažnom livadom. Nad glavom su im se gomilali komarci.
Zatim se moralo peti uzbrdo. Tu bi Nikolaj Ivanovič obično zastao, kao da
bi pogledao zalazak sunca, i govorio, izduvavajući se:
— Ah, do vraga, kako je lepo.
Iza potamnele valovite ravnice, pokrivene čas prugama njiva, čas
kovrdžama leske i breza, gomilali su se oblaci, oni što bivaju pri zalasku
— modri, nepomični, besplodni. U njihovim dugim otvorima nejasnom
svetlošću dogorevao je nebeski odblesak i blizu, dole, u malom zalivu
potoka odražavala se narandžasta pukotina neba. Kreketale i uzdisale žabe.
Na ravnom polju tamneli su plastovi sena i krovovi sela. U polju je gorela
vatra. Nekada tamo, iza nasipa, sedeo je Tušinski lopov. S otegnutim
zviždanjem dolazio je iza šume voz i odnosio vojnike na zapad, u nejasni
zalazak.
Prilazeći ivicom šume letnjikovcu, Daša i Nikolaj Ivanovič videli su
kroz stakla terase postavljen sto i lampu, s prozimom loptom. Njima u
susret s veselim lajanjem pritrčavalo je kuče Šarik i, dotrčavši i mašući
repom, odlazilo u pelen i lajalo u stranu.
Jekaterina Dmitrijevna lupkala je prstima u okno terase, — u sumrak
jog je još bilo zabranjeno da izlazi. Nikolaj Ivanovič, zatvarajući kapiju,
govorio je: „Odličan letnjikovac, mogu ti reći“. Sedali su za večeru.
Jekaterina Dmitrijevna je pričala novosti letovališta: iz Tušina je dotrčalo
besno pseto i ujelo dva pileta Kiškina; danas su se doselili u simovski
letnjikovac Žilkini, i smesta su im ukrali samovar. Matrjona, kuvarica,
opet je istukla sina.
Daša je jela ćuteći, — posle grada ona se teško zamarala. Nikolaj
Ivanovič je vadio iz torbe svežanj novina i laćao se čitanja, čačkajući zube;
kad je nailazio na neprijatne vesti on je škljocao zubima, dok mu Kaća ne
bi rekla: „Nikolaju, molim te ne škljocaj“. Daša je izlazila na stepenište,
sedela, poduprevši bradu, i gledala na potamnelu ravnicu s razbacanim
vatrama, na rasute sitne letnje zvezde. Iz bašte su mirisale zalivene leje.
 Na terasi, Nikolaj Ivanovič je govorio, šušteći novinama:
— Rat već ni po tome ne može dugo da traje, što ćemo se i mi
saveznici, i sile sporazuma, neprijatelji, skrhati.
Kaća je pitala:
— Hoćeš li kisela mleka?
— Samo ako je hladno... Užasno je, užasno! Izgubili smo Lavov i
Ljubljin. Do đavola! Kako možemo ratovati, kad izdajnici zabadaju nož u
leđa! Neverovatno!
— Nikolaju, ne škljocaj!
— Ostavi me na miru! Ako izgubimo Varšavu, to će biti takva sramota
da čovek neće moći živeti. Zaista, ponekad dolazi misao, — nije li bolje
zaključiti ma kakvo primirje i okrenuti bajonete prema Petrogradu.
Izdaleka je doletelo zviždanje lokomotive, — čulo se kako voz lupa po
mostu preko onog potoka gde se malopre odražavao zalazak: to su,
verovatno, dovozili ranjenike u Moskvu. Nikolaj Ivanovič je opet šuštao
novinama.
— Vojnici idu na front bez pušaka, u rovovima sede s motkama, Po
jedna puška na svakog petog borca. Na juriš idu s istim motkama,
računajući da će uzeti pušku ako ubiju suseda. Ah, đavo da ga nosi, đavo
da ga nosi.
Daša je stfazila sa stepenica i naslanjala se na kapiju. Svetlost sa terase
padala je na blistave repuhe kraj plota, na put. Mimo nje, zgrćući bosim
nogama prašinu, išao je bez volje Matrjonin sin Pećka. Ništa mu drugo nije
ostajalo nego da se vrati u kujnu, da se da istući i da legne spavati.
Daša je izlazila na ulicu i išla lagano do reke Himke.
Tamo, u mraku, stojeći kraj urvine, ona je osluškivala, — negde je
žuborio kladenac koji se čuo samo noću; zašuštala je, odronila se i
pljesnula u vodu zemlja sa padina suvog ponora. Sa strane su nepomično
stajale crne siluete drveća, — najednom počinjalo je da šušti sanjivo lišće,
i opet je bilo tiho. „Ama kada, kada, kada?“ — tiho je govorila Daša i
puckala prstima.
Prvih dana juna, o prazniku, Daša ustade rano i, da ne bi probudila
Kaću, pođe u kuhinju da se umije. Na stolu je ležala gomila povrća i ozgo
neka zelenkasta dopisnica, mora biti da ju je piljar uzeo na pošti zajedno s
novinama. Pećka, Matrjonin sin, sedeo je na pragu i, šmrćući, vezivao za
štap kokošiju nogu. Matrjona je prostirala na bagremu rublje.
Daša nasu zemljani lavor vode, koja je mirisala na reku, spusti s ramena
košulju i opet pogleda —kakva je to čudna dopisnica? Uze je mokrim
prstima za krajičak; tamo je bilo napisano: „Mila Dašo, ja brinem, zašto ni
na jedno od mojih pisama nema odgovora, da se nisu pogubila?
 Daša brzo sede na stolicu, u očima joj se smrte, noge oslabiše. „Rana mi
je sasvim zarasla. Sad se svakog dana bavim gimnastikom, uopšte vladam
sobom. A učim engleski i francuski jezik. Grlim te, Dašo, ako me ti još
pamtiš. I. Teljegin“.
Daša diže košulju na ramena i pročita pismo po drugi put.
„Ako me ti još pamtiš!“ Ona skoči i potrča Kaći u spavaću sobu,
odmače cicane zavese na prozoru.
— Kaćo, čitaj glasno!
Sede ne postelju uplašene Kaće i ne sačekavši, pročita sama i odmah
skoči i pljesnu rukama.
— Kaćo, Kaćo, kako je to užasiio!
— Ali, hvala bogu, on je živ, Danjuša.
— Ja ga volim! Gospode, šta da radim? .. Ja te pitam, kad će se završiti
rat?
Daša dohvati dopisnicu i odjuri Nikolaju Ivanoviču. Pročitavši pismo, u
očajanju je/tražila od njega najtačniji odgovor, kad će se svršiti rat?
— Draga moja, to sad još niko ne zna.
— Šta ti onda radiš u tom tvom glupom Gradskom savezu? Samo
brbljate koješta od jutra do mraka. Smesta idem u Moskvu glavnom
komandantu... Tražiću od njega...
— Šta ćeš od njega tražiti? .. Ah, Dašo, Dašo, treba čekati.
Nekoliko dana Daša nije mogla da se skrasi, potom se smirila; kao da je
potamnela; uveče je rano išla u svoju sobu, pisala pisma Ivanu Iljiču,
pakovala, ušivala pošiljke. Kad bi Jekaterina Dmitrijevna počela govoriti o
Teljeginu, Daša je obično ćutala; večernje šetnje je ostavila, sedela je više
s Kaćom, šila, čitala, — kao da je bilo potrebno što dublje sakriti u sebi
sva osećanja, pokriti se svakodnevnom neprobojnom kožom.
Jekaterina Dmitrijevna, mada se sasvim oporavila preko leta, ipak isto
kao i Daša, kao da se ugasila. Često su sestre govorile o tome da je na njih,
kao i na svakog današnjeg čoveka, legla kao žrvanj, težina. Teško se
probuditi, teško kretati, teško misliti, sretati ljude; jedva dočekaš kad
možeš da legneš u postelju, i ležiš, izmučena; jedina je radost — zaspati,
zaboraviti se. Eto Žilkini su juče pozvali goste na novo slatko, a za vreme
čaja doneše novine, — u spiskovima poginulih je brat Žilkinov: pao je na
polju časti. Domaćini su se povukli u kuću, gosti su sedeli na terasi u
sumraku i razišli se ćuteći. I tako svuda. Život je postao skup. Budućnost
nejasna, nevesela. Varšavu su napustili. Brest-Litovsk miniran je i pao.
Svuda hvataju špijune.
Na reci Himci pojavili su se u jaruzi razbojnici. Čitavu nedelju dana
niko nije smeo u šumu, bojali su se. Potom su ih policajci oterali iz jaruge,
dvojicu su uhvatili, treći je pobegao, prebacio se, kako kažu, u
Zvenigorodski srez, da čisti imanja.
Jednom ujutru, na čistinu oko Smokovnikovljeva letnjikovca dojurio je
kočijaš, stojeći u kolima. Videlo se, kako sa svih strana trče k njemu žene,
kuvarice, deca. Nešto se dogodilo. Neki od letovalaca izišli su na ulicu.
Brišući ruske, prokasala je preko bašte Matrjona. Kočijaš, crven, zagrejan,
pričao je, stojeći u kolima:
— ... Izvukli su ga iz kancelarije, zaljuljali i tresnuli na kaldrmu, pa u
Moskvu reku, a u fabrici krije se još petoro njih — Nemaca... Trojicu su
pronašli — policajci su ih odbranili, inače i oni bi na isti način otišli u
reku... A po celom Lubjanskom trgu leti svila i somot. Pljačka po celom
gradu. .. Gomile sveta...
On iz sve snage udari vođicama žustrog konja, koji se propeo u
savijenim rukunicama — e, nećeš! — udari još, i sav u peni, frkćući,
ždrebac u skoku povuče ulicom kočije, koje su se ljuljale, i zaokrenu
prema krčmi.
Daša i Nikolaj Ivanovič bili su u Moskvi. Otuda u sivkasto od sunca
usijano magličasto nebo dizao se crni stub dima i širio se kao oblak. Požar
se lepo video sa seoskog trga, gde su u gomilicama stajali seljaci. Kad su
im se približavali letovaoci, razgovor je prestajao: gospodu su gledali kao s
nekim podsmehom ili čudnim iščekivanjem. Dođe jedan jak čovek, bez
‘kape, u pocepanoj košulji i, prišavši maloj kapeli od cigalja povika:
— U Moskvi kolju Nemce!
I tek što je viknuo, zakuka trudna žena. Narod se sabi oko kapelice,
potrča tuđa i Jekaterina Dmitrijevna. Gomila je uzbuđeno brujala.
— Varšavska stanica gori, Nemci su zapalili.
— Zaklali su dve hiljade Nemaca.
— Ne dve nego šest hiljada, sve su bacili u reku.
— Počeli su s Nemcima, a potom su pošli redom čistiti. Kuznecki most,
vele, potpuno su razneli.
— Tako im treba. Naždrali se našeg znoja, nitkovi!
— Zar možeš narod zaustaviti, narod se ne može zaustaviti.
— U Petrovskom parku, bogami ne lažem, — sestra je sad otud
dotrčala, — u parku, vele, u jednom letnjikovcu našli su bežični telegraf i
uz njega dva špijuna s lažnim bradama; naravno, pobili su te ptice.
— Trebalo bi zaći po svima letnjikovcima, to bi vredelo.
Zatim se moglo videti, kako nizbrdo, prema nasipu gde je bio
moskovski drum, potrčaše devojke s praznim vrećama. Za njima počeše
vikati. One su okrećući se, mahale vrećama, smejale se. Jekaterina
Dmitirijevna upita starog seljaka, koji je stajao pored nje s visokim
štapom:
— Kuda trče te devojke?
— Da pljačkaju, draga gospođo.
Najzad, posle pet časova dovezoše se fijakerom iz grada Daša i Nikolaj
Ivanovič. Oboje su bili uzbuđeni i, upadajući jedno drugom u reč, pričali
da se narod skuplja po celoj Moskvi u gomile i demolira nemačke stanove
i radnje. Nekoliko kuća je zapaljeno. Opljačkana je Mandelova radnja
gotovog odela. Porušeno je slagalište Bekerovih klavira na Kuzneckom,
klavire su bacali kroz prozor sa drugog sprata u vatru. Lubjanski trg
zatrpan medikamentima i razbijenim staklom. Kažu da je bilo mrtvih.
Posle podne krenule su patrole, počele da rasteruju svet. Sad je sve mirno.
— Naravno, to je varvarstvo, — govorio je Nikolaj Ivanovič, trepćući
očima od uzbuđenja, — ali meni se sviđa taj temperament, snaga u narodu.
Danas su porušili nemačke radnje, a sutra će —do sto đavola — početi da
prave barikade. Vlada je namerno dozvolila ove izgrede. Da, da, ja te
uveravam, — da bi se dalo oduške suvišnoj ogorčenosti. Ali preko takvih
stvari narod će dobiti ukus i za nešto ozbiljnije ...
Te iste noći kod Žilkinih su pokrali podrum, kod Svečnikovih skinuli sa
tavana rublje. U krčmi je do zore gorela svetlost. I nedelju dana kasnije još
su se došaptavali po selu, čudnovato pogledali letovaoce u šetnji.
Početkom avgusta Smoikovnikovi pređoše u grad, i Jekaterina
Dmitrijevna opet poče da radi u bolnici. Te jeseni je Moskva bila puna
izbeglica iz Poljske. Na Kuzneckom, Petrovki, Tverskoj nije se moglo
proći. Radnje, kafane, pozorišta bili su puni, i svuda se čula novorođena
rečca „izvinjavam se“.
Cela ta žurba, raskoš, prepuna pozorišta i hoteli, hučne ulice zalivene
električnom svetlošću, bili su pokriveni od svih opasnosti živim zidom
dvanaestomilionske armije iz koje je tekla krv.
A stvari na frontu i dalje nisu bile nimalo utešne. Svuda, na bojištu i u
pozadini, govorilo se o zloj volji Raspućina, o izdaji, o nemogućnosti dalje
borbe, sem ako Nikola čudotvorac ne pomogne.
I gle, za vreme te klonulosti i rasula, general Ruski neočekivano, na
otvorenom polju, zaustavi ofanzivu germanskih armija.

XXIV

U jesenji suton, na morskoj obali, severoistočni vetar savijao je u dugu

ogolele topole, tresao ramove u starom domu na brežuljku, s drvenim
tornjem, grmeo tako da se činilo kao da po plehanom krovu hoda težak
čovek, duvao je u čunkovima, ispod vrata, u svima pukotinama.
 Kroz prozore doma moglo se videti kako se na mrkim plantažama njišu
gole ruže, kako nad izrivenim olovnim morem lete iskidani oblaci. Bilo je
hladno i dosadno.
Arkadije Žadov sedeo je na oveštalom divanu na spratu, u jednoj za
stanovanje pogodnoj sobi. Prazan rukav njegovog nekada kicoškog frenča
bio je zadenut za pojas. Lice s podbulim kapcima čisto izbrijano, razdeljak
pažljivo napravljen, na jagodicama dve pokretljive čvoruge.
Žmirkajući od duvanskog dima, Žadov je pio crno vino, koje se još
zateklo u buradima u podrumu njegove očinske kuće. Na drugom kraju
divana sedela je Jelisaveta Kijevna, takođe pila vino i pušila, pitomo se
smešeći. Žadov ju je naučio da ćuti po čitave dane, — da ćuti i da sluša,
kad će on, povukav pet-šest flaša starog kabernea, da počne da se
ispoveda. A misli, za vreme rata i gladnog življenja u „Sato Kaberne“,
polusrušenoj kući sa dva jutra vinograda — jedinom imanju (koje mu je
ostalo posle očeve smrti, — teških misli skupilo se kod Žadova mnogo.
Pre šest meseci u pozadinskoj bolnici, jedne gadne noći kad ga je tištao
bol već nepostojeće, odsečene ruke, on reče Jelisaveti Kijevnoj razdraženo,
zlobno i uvredljivo:
— Umesto da buljite u mene celu noć zaljubljenim očima i da mi
smetate da spavam, bolje bi bilo da zovnete sutra popa da svrši ovu
terevenku.
Jelisaveta Kijevna poblede, potom klimnu glavom — dobro. Venčali su
ih u bolnici. U decembru Žadova su evakuisali u Moskvu, gde su ga po
drugi put operisali, a u rano proleće on i Jelisaveta Kijevna doputovali su u
Anapu i nastanili se u „Šato Kaberne“. Žadov nije imao nikakvih sredstava
za život, za hleb dobijali su od prodaje starog pokućstva i domaćih
starudija. Ali vina je bilo do mile volje — domaćeg kabernea, koje se
sačuvalo za vreme rata.
Tu, u praznoj, polusrušenoj kući, s tornjem zagađenim pticama, nastalo
je dugo i beznadežno besposličenje. Svi razgovori su odavno bili
izgovoreni. Budućnost prazna. Iza Žadova kao da su se čvrsto zatvorila
vrata.
Jelisaveta Kijevna je pokušavala da sobom ispuni prazninu dugih
mračnih dana, ali u tom je slabo uspevala; u želji da se dopada bila je
smešna, neodlučna, nevešta. Žadov joj se rugao zbog toga, i ona je s
očajanjem mislila da je, pored sve širine misli, strahovito osetljiva kao
žena. Pa ipak, ni za kakav drugi ona ne bi dala ovaj bedni život, pun
uvreda, omamljive dosade, obožavanja muža i retkih minuta ludog
ushićenja.
U poslednje vreme, kad je jesen počela da fijuče po goloj obali, Žadov
posta naročito razdražljiv: čim se pokreneš, odmah mu zadršće usna nad
zlim zubima, i kroz zube, razgovetno odvajajući reči, on je govorio užasne
stvari. Jelisaveta Kijevna katkad se samo stresala u sebi, njeno telo se
ježilo od uvreda. Pa ipak, po čitave sate, ne skidajući očiju s lepog
oronulog Žadovljevog lica, ona je slušala njegovo buncanje.
On ju je slao po vino u ciglom zasvođeni podrum, gde su mileli veliki
pauci. Tamo, sevši pored bureta i gledajući kako u zemljani bokal teče
crvena struja kabernea, Jelisaveta Kijevna puštala je na volju svojim
mislima. S opojnom gorčinom mislila je da će je Arkadij jednog dana ubiti
ovde, u podrumu, i zakopati ispod bureta. Proći će mnogo zimskih noći.
On će upaliti sveću i sići ovamo, paucima. Sešće ispred bureta i, gledajući,
kao ona »ada, na mlaz vina, odjednom pozvati: „Lizo“... I samo će se
pauci rastrčati po zidovima. I on će zaridati prvi put u životu od samoće,
od samrtničke tuge. Sanjajući tako, Jelisaveta Kijevna iskupljivala je sve
uvrede. Na kraju krajeva ne on, nego će ona pobediti.
Vetar je jačao. Od njegovih udaraca drhtala su stakla. Na tornju zaurla
divlji glas i produži da urla, očigledno, na celu noć. Nijedna zvezda nije
zablistala nad morem.
Jelisaveta Kijevna je već tri puta silazila u podrum i punila bokal.
Žadov je i dalje sedeo nepomičan i bez reči. Trebalo je očekivati ove noći
naročite razgovore.
— Imamo li bar krompira? — neočekivano i glasno reče Žadov. — Čini
mi se da bi ti mogla primetiti da nisam jeo od juče.
Jelisaveta Kijevna obamre. Krompir, krompir ... Od jutros je bila toliko
zauzeta svojim mislima, odnosom Arkadija prema njoj, da nije ni pomislila
na večeru. Ona skoči s divana.
— Sedi, trapušo — reče Žadov ledenim glasom, — ja i bez tebe znam
da nemamo krompira. Moram da ti kažem, da nisi sposobna ni za što drugo
u životu, sem da misliš sve moguće gluposti.
— Poći ću susedima, mogu zameniti vino za nešto hleba i krompira.
— To ćeš učiniti kad ja prestanem da govorim. Sedi. Danas sam
konačno rešio pitanje o dopuštenosti zločina. (Kod tih reči Jelisaveta
Kijevna se zavi u šal i uvuče u ugao divana.) Mene je to pitanje zanimalo
od detinjstva. Žene koje sam sretao smatrale su me zločincem i naročito
žudno mi se podavale. Ali ideju zločina rešio sam tek minulog dana.
On posegnu za čašom, žudno ispi vino i zapali cigaretu.
— Sedim u šančevima trista koraka od neprijatelja. Zašto ne izlazim
preko grudobrana, ne idem u neprijateljski rov, ne ubijam tamo koga treba
ubiti i ne pljačkam novac, ćebad, kafu i duvan? — Kad bih ja bio uveren
da u mene neće pucati ili ako budu pucali — neće pogoditi, onda bih
naravno, otišao i opljačkao. I moja slika, kao heroja, pojavila bi se u
novinama. Čini mi se to je jasno, logično? Sad, ako ja sedim ne u
šančevima nego šest kilometara od Anape u „Šato Kaberneu“, onda zašto
ne idem noću u grad, ne obijem juvelirsku radnju Muravejčika, ne uzmem
zlato i kamenje, a ako mi padne pod ruku sam Muravejčik, i njega nožem
ovako. — On čvrsto ukaza prstom mesto gde počinje vrat. — Zašto ja to
sad ne činim? Opet samo zato, što se bojim. Hapšenje, suđenje, kazna. Čini
mi se da logično govorim? Pitanje ubistva i pljačkanja neprijatelja rešeno
je državnom vlašću, to jest najvišim utvrđenim moralom, to jest zbornikom
krivičnih i građanskih zakona, u pozitivnom smislu. Dakle, pitanje se svodi
na moje lično osećanje koga ja smatram svojim neprijateljem.
— Tamo je neprijatelj države, a ovde samo tvoj neprijatelj, — jedva
čujno izgovori Jelisaveta Kijevna.
— Čestitam, ispričajte mi još nešto o socijalizmu. Koješta! U osnovu
morala je stavljeno pravo ličnosti, a ne kolektiv. Ja tvrdim — mobilizacija
je sjajno uspela u svim zemljama i rat traje tri godine punom parom, — ma
koliko da je protestovao rimski papa — samo zato, što smo svi mi, svaka
ličnost, izrasli iz dečjih pelena. Mi hoćemo ili, ako nećemo direktno, a ono
ništa nemamo protiv ubistva i grabeži. Ubistvo i grabež organizuje država.
Budale i mamlazi još nazivaju ubistvo i grabež — ubistvom i grabežem. A
ja odsada zovem to punim ostvarenjem prava ličnosti. Tigar uzima šta
hoće. Ja sam iznad tigra. Ko sme da ograniči moja prava? Zbornik zakona?
Njega su pojeli crvi.
Žadov privuče noge, lako se podiže i poče koračati po sobi, jedva
osvetljenoj kroz prljava stakla mutnom prugom zalaska.
— Milijarde ljudi se nalaze u stanju ratnih operacija, pedest miliona
muškaraca bore se na frontovima. Oni su organizovani i naoružani. Zasad
oni čine dva neprijateljska kolektiva. Ali njima ništa ne smeta da jednog
dana prekinu paljbu i da se ujedine. I to će biti onda kad nekakav čovek
rekne tom pedesetmilionskom kolektivu: „Budale, ne gađate pravi cilj“.
Rat mora da se završi buntom, revolucijom, svetskim požarom. Bajoneti će
se okrenuti unutrašnjosti zemlje. Kolektiv će biti gospodar života. Na
presto će posaditi prosjaka u ritama i njemu će se pokloniti. Neka bude. Ali
tim pre meni su odrešene ruke za borbu. Tamo je zakon masa, ovde —
zakon ličnosti, gole ličnosti pune daha. Vi hoćete — socijalizam, a mi
zakon džungle, mi smo gvozdenom disciplinom organizovali svetu
anarhiju.
Jelisaveti Kijevnoj je bezumno udaralo srce. To su bili baš oni „ponori“
o kojima je ona sanjala nekada u stanu kod Teljegina. Ali ne više vesele
šale u obliku dvanaest tačaka „samoprovokacija“, koje su na Lizinim
vratima zakucavali Teljeginovi stanari... Sad, u sutonu, pored prozora je
hodao čovek zaista strašan, kao puma u kavezu. On je samo zato i
razgovarao što nije bio u slobodi. Slušajući njegove reči Jelisaveta Kijevna
je osećala, skoro je videla neku besnu trku konja, — stepe, odbleske
požara... Ona je skoro čula uzvike, graju bitke, samrtničke krike, stepske
pesme.

XXV

Usred opšte klonulosti i beznadežnih očekivanja, početkom zime 16-e

godine, ruske armije, probijajući duboke tunele u snegu, verući se po
zaleđenim stenama, neočekivano su zauzele tvrđavu Erzerum. To je bilo u
ono doba, kada su Englezi trpeli vojne neuspehe u Mesopotamiji i pod
Carigradom, kada se na zapadnom frontu vodila uporna borba za
skeledžijinu kućicu na Izeru, kada se zauzimanje nekoliko metara
zemljišta, obilno zalivenog krvlju, smatralo već pobedom, o kojoj je po
celom svetu žurno javljala Ajfelova kula.
Na austrijskom frontu ruske armije pod komandom generala Brusilova
isto tako neočekivano pređoše u ofanzivu.
Došlo je do međunarodne pometnje. U Engleskoj štampaše knjigu o
zagonetnoj ruskoj duši. I zaista, protivno logici, posle godinu i po
ratovanja, rušenja, gubitka osamnaest gubernija, opšte klonulosti duha,
privrednog sloma i političkog rasula, Rusija se ponovo ustremila napred na
celom svom frontu od tri hiljade vrsta. Digao se povratni val sveže i kao
neistrošene snage.
Na stotine hiljada zarobljenika krenulo je u dubinu Rusije. Austriji je
bio zadat samrtni udarac, posle kojeg se ona kroz dve godine lako, kao
lonac od zemlje, raspala na parčad. Nemačka je krišom nudila mir. Rublja
je skočila. Ponovo su oživele nade da će se vojničkim udarcem svršiti
svetski rat. „Ruska duša“ postade veoma popularna. Ruške divizije tovarile
su se u okeanske lađe. Orlovski, tuljski, rjazanski mužici pevali su „slavuja
— ptičicu“ na ulicama Soluna, Marseja, Pariza, i besno su išli na nož,
spasavajući evropsku civilizaciju.
Celo leto trajala je ofanziva. Pozivala su se sve nova godišta. Seljake od
četrdeset tri godine uzimali su s polja, s posla. Po svim gradovima
formirale su se dopunske čete. Broj mobilisanih popeo se na dvadeset
četiri miliona. Nad Nemačkom, nad celom Evropom nadneo se kao drevni
užas oblak azijatskih hordi.
Moskva je jako opustela ovog leta, — rat je kao pumpom izvukao
muški živalj. Nikolaj Ivanovič otišao je na front, u Minsk. Daša i Kaća
živele su u gradu tiho i usamljeno, mnogo su radile. Stizale su s vremena
na vreme kratke i tužne dopisnice od Teljegina, — on je, kako je izgledalo,
pokušao da pobegne iz logora, ali je bio uhvaćen i premešten u tvrđavu.
Jedno vreme sestre je posećivao vrlo prijatan čovek, kapetan Roščin,
otkomandovan u Moskvu da primi opremu. Jednom ga je doveo na ručak
Nikolaj Ivanovič u svom automobilu iz Gradskog saveza. Od tog dana
Roščin je počeo češće dolaziti.
Svako veče u suton na glavnom ulazu čulo se zvono. Jekaterina
Dmitrijevna bi istog časa lagano uzdahnula i pošla kredencu da stavi slatko
u tacnu ili da naseče limuna za čaj. Daša primeti da kad se odmah posle
zvona u trpezariji pojavljivao Roščin, Kaća mu nije odmah okretala glavu,
nego je trenutak čekala, a zatim na usnama joj se pojavljivao običan nežan
osmeh. Vadim Petrovič Roščin je ćuteći pozdravljao. Bio je suvonjav,
tamnih neveselih očiju, obrijane pravilne glave. Bez žurbe, sednuvši za sto,
on je pričao vojničke novosti. Kaća, stišavši se za samovarom, gledala mu
je u lice, a po njenim očima s velikim zenicama videlo se da ga sluša
naročito rado. Susrećući njen pogled, Roščin se kao malo tmurno. Njegove
mamuze zveckale su pod stolom. Ponekad je za stolom nastajalo dugo
ćutanje, i najedared bi Kaća uzdahnula i, pocrvenevši, smešila se, kao
krivac. Oko jedanaest časova Roščin se dizao, ljubio ruku Kaći, — s
poštovanjem, a Daši nemarno, i odlazio, moleći da ga ne prate do
predsoblja. Praznom ulicom dugo su se čuli njegovi čvrsti koraci. Kaća je
brisala šolje, zaključavala kredenac, i isto tako, bez reči, odlazila u svoju
sobu i okretala ključ u bravi.
Jednom, na zalasku sunca, Daša je sedela kraj otvorena prozora. Nad
ulicom su visoko letele bregunice. Daša je slušala njihove tanke staklaste
glasove i mislila je da će sutra biti topao jasan dan, ako bregunice lete
visoko, i da bregunice ne znaju ništa o ratu — srećne ptice.
Sunce je zašlo i nad građom se dizala zlatasta prašina. U sutonu na
kapijama i ulazima sedeli su ljudi. Bilo je žalosno, Daša je čekala, i onda
negde blizu, sa večitom palanačkom večernjom dosadom, poče da svira
vergl. Daša se podnimi na prozor. Visok, čak do same tavanice ženski glas
je pevao: „Suvom bih se korom hranila, samo vođu pila ja“. Dašinoj fotelji
priđe odostrag Kaća i isto tako je, mora biti, slušala netremice.
— Kaćuša, kako lepo peva.
— Zašto? — progovori najednom Kaća niskim i nekako divljim
glasom. — Zašto nam je to poslano? Šta smo mi krivi? Kad se ovo završi,
biću stara, razumeš? Ja više ne mogu, ne mogu, ne mogu!.. — Gušeći se,
ona je stajala kod zida, kod zavese, bleda, s borama oko usana i gledala je
Dašu suvim potamnelim očima.
 — Ne mogu više, ne mogu! — ponavljala je tiho i muklo. — Ovo se
nikad neće svršiti! Mi umiremo... mi nikad više nećemo znati za radost...
Čuješ li kako ona zavija? Žive sahranjuje ...
Daša obgrli sestru, gladila ju je, htela da umiri, ali Kaća je podmetala
laktove, odmicala se.
U predsoblju se čulo zvono. Kaća odstrani sestru i pogleda na vrata.
Uđe Roščin u gruboj suknenoj bluzi, u novim vojničkim čizmama.
Osmehnuvši se, pozdravi se s Dašom, pruži ruku Kaći i najednom
začuđeno je pogleda i natmuri se. Daša odmah iziđe u trpezariju.
Postavljajući pribor za čaj, ona ču kako Kaća uzdržljivo, ali istim dubokim
i promuklim glasom upita Roščina:
— Vi odlazite?
Iskašljavši se, on odgovori suvo:
— Da.
— Sutra?
— Ne, kroz sat i četvrt.
— Kuda?
— Na front. — I zatim, posle kraćeg ćutanja, on poče da govori:
— Evo u čemu je stvar, Jekaterina Dmitrijevna, mi se očigledno
vidimo, poslednji put, i ja sam rešio da vam kažem ...
Kaća ga žurno prekide:
— Ne, ne... Ja sve znam... I vi takođe znate o meni...
— Jekaterina Dmitrijevna, vi...
Očajničkim glasom Kaća viknu:
— Da, vidite i sami!.. Preklinjem vas — idite ...
Daši se u rukama zatrese šolja. Tamo, u salonu, ćutali su. Najzad Kaća
reče sasvim tiho:
— Idite, Vadime Petroviču ...
— Zbogom.
On kratko uzdahnu. Zaškripaše njegove grube čizme, zalupiše se vrata
na glavnom ulazu. Kaća uđe u trpezariju, sede kraj stola, iz sve snage
pritisnu ruke na lice.
Otada ona nije progovorila ni reči o onom koji je otputovao. Kaća je
muški podnosila bol, mada se dizala ujutru crvenih očiju i podbulih usana.
Roščin se javio sa puta dopisnicom — pozdrav sestrama — pisamce su
metnuli na kamin, gde su ga zapljuvale muve.
Svako veče sestre su išle na Tvenski bulevar da slušaju muziku, sedale
su na klupu i gledale kako pod drvećem šetaju devojke i šiparice u belim,
ružičastim haljinama, — vrlo mnogo žena i dece; ređe je prolazio ratnik
zavijene ruke, ili invalid na štakama. Bleh muzika je svirala valcer „Na
brdima Mandžurije“. Tu, tu, tu, — žalosno je pevao glas trube dižući se u
večernje nebo. Daša je uzimala Kaćinu nemoćnu mršavu ruku.
— Kaćuša, Kaćuša, — rekla bi ona, gledajući svetlost zalaska, ‘koja se
probijala kroz grane, — sećaš li se:
O, ljubavi moja nezavršena, Ohladnela nežnosti u srcu...
Ja verujem — ako budemo istrajne, mi ćemo doživeti kad će se moći
voleti bez mučenja... Mi sad znamo da ništa na svetu nema više od ljubavi.
Meni se čini ponekad — doći će iz zarobljeništva Ivan Iljič i biće sasvim
drugi, nov. Sad ga ja volim usamljeno, bestelesno. I mi ćemo se sresti tako,
kao da smo se voleli u nekom drugom životu. Naslonivši se na njeno rame,
Jekaterina Dmitrijevna je govorila:
— A kod mene je, Danjuška, takva gorčina, takav mrak na srcu, ono je
postalo sasvim staro. Ti ćeš videti lepa vremena, a ja već neću, ocvala sam
bez ploda.
— Kaćuša, sramota je tako govoriti.
— Ne, devojčice, treba biti hrabar.
Jedne od takvih večeri na klupu, na njen drugi kraj, seo je neko u
uniformi. Muzika je svirala stari valcer.
Iza drveća su se uipalile slabe vatre fenjera. Sused na klupi gledao je
tako uporno da je Daša osetila nelagodnost po vratu. Ona se dekrete i
najednom uplašeno poluglasno uzviknu:
— Ne!
Pored nje je sedeo Besonov, mršav, izlizan, u dugačkom frenču, koji je
visio na njemu kao džak, u kapi sa značkom crvenog krsta. Ustavši, on se
pozdravi bez reči. Daša reče: „Zdravo“, i skupi usne. Jekaterina
Dmitrijevna se zabaci na naslon klupe, u senku Dašinog šešira i zatvori
oči. Besonov je bio sav kao prašnjav ili kao neopran — siv:
— Video sam vas juče i prekjuče na bulevaru, — reče on Daši, podižući
obrve, — ali nisam se usudio da priđem... Idem da ratujem. Eto, vidite, i na
mene je došao red.
— Kako to idete da ratujete kad ste u Crvenom krstu? — reče Daša s
iznenadnom razdraženošću.
— Recimo, opasnost je relativno, naravno, manja. Uostalom, meni je
sasvim svejedno hoće li me ubiti ili neće... Dosadno je, dosadno, Darja
Dmitrijevna, — on podiže glavu i pogleda njene usne bezbojnim
pogledom. — Tako je dosadno od svih ovih leševa, leševa, leševa ...
Kaća upita, ne otvarajući oči:
— Vama je to dosadno?
— Da, vrlo je dosadno, Jekaterina Dmitrijevna. Pre je još bila nekakva
nada ... No, a posle ovih leševa i leševa naišla je poslednja noć... Leševi i
krv, haos. Dakle... Darja Dmitrijevna ja sam, strogo govoreći, seo kraj vas
zato da vas zamolim da mi žrtvujete pola sata vremena.
— Zašto? — Daša ga je gledala u lice, tuđe, nezdravo, i najednom joj se
učinilo tako jasno da se zavrtelo u glavi, da ona tog čoveka vidi prvi put.
— Mnogo sam mislio o onome što je bilo na Krimu, — reče Besonov,
mršteći se. — Hteo bih da razgovaram sa vama, — on lagano zavuče ruku
u unutrašnji džep frenča da uzme tabakeru, — hteo bih da uklonim
izvestan nezgodan utisak...
Daša zagleda pažljivije u njega — ni traga nekih čari na tom odvratnom
licu. I ona reče čvrsto:
— Čini mi se, da ja i vi nemamo o čemu da govorimo..— I okrete
glavu.
— Zbogom, Alekseje Aleksejeviču.
Besonov se kiselo osmehnu, podiže kapu i ode. Daša je gledala njegova
slaba leđa, suviše široke pantalone, kao da će sad pasti, teške prašnjive
čizme — ta zar je to bio onaj Besonov, demon njenih devojačkih noći?
— Kačuša, počekaj malo, sad ću ja, — reče ona žurno i potrča za
Besonovom. On je skrenuo u sporednu aleju. Daša, zaduvana, stiže ga i
uze za rukav. On se zaustavi, okrete, oči mu se, kao kod bolesne ptice,
počeše da pokrivaju kapcima.
— Alekseje Aleksejeviču, ne ljutilte se na mene.
— Ja se ne ljutim, vi sami niste hteli da razgovarate sa mnom.
— Ne, ne, ne ... Niste me razumeli... Ja sam prema vama neobično
raspoložena, ja vam želim svako dobro... Ali ono što je bilo ne vredi
spominjati, od pređašnjeg ničega nije ostalo ... Osećam se kriva, žalim vas
...
On podiže ramena, s osmehom pogleda preko Daše na šetače.
— Hvala vam što me žalite.
Daša uzdahnu, — da je Besonov bio mali dečko, ona bi ga odvela kući,
oprala toplom vodom, dala mu bombona. A šta će ona s ovim — sam sebi
je izmislio muku i pati, srdi se, vređa se.
— Aleksije Aleksejeviču, ako želite, pišite mi svaki dan, ja ću
odgovarati, — reče Daša, gledajući mu što je moguće blaže u lice. On
zabaci glavu, zasmeja se drvenim smehom:
— Hvala ... Ali osećam odvratnost prema hartiji i mastilu... namršti se
kao da je popio nešto kiselo. — Ili ste svetica, Darja Dmitrijevna, ili
glupača... Vi ste paklena muka poslata mi za života, razumete li?
On učini napor da ode, ali kao da nije mogao odvojiti noge. Daša je
stajala, oborivši glavu, ona je sve razumela, bilo joj je tužno, ali na srcu
hladno. Besonov je gledao njen savijen vrat, netaknute nežne grudi koje su
se nazirale kroz otvor bele haljine, i mislio je da je to, naravno, smrt.
— Imajte milosrđa, — reče on prostim, tihim čovečanskim glasom.
Ona, ne podižući glave, prošapta istog časa: — Da, da. — I ode između
drveća. Poslednji put Besonov potraži očima u gomili njenu plavokosu
glavu, ali ona se nije okrenula. On metnu ruku na drvo, uhvati se prstima
za zelenu koru — zemlja, poslednje utočište, nestajala je pod nogama.

XXVI

Kao magličasta lopta visio je mesec iznad pustih tresetnih baruština.

Kuljala je magla po udubljenjima napuštenih šančeva. Svuda su štrčali
panjevi, ponegde se crneli niski borovi. Bilo je vlažno i tiho. Uzanim
nasipom lagano, konj za konjem, kretala se sanitetska kolona. Linija fronta
bila je svega tri kilometra udaljena iza šume koja se zupčasto ocrtavala,
odakle nije dopirao nijedan zvuk.
U jednim kolima na senu ležao je Besonov pokriven konjskim
pokrivačem, koji je zaudarao na konjski znoj. Svake noći, posle zalaska
sunca, on je imao groznicu, cvokotali su mu zubi od jeze. Celo telo kao da
se sušilo, i u mozgu s hladnim vrenjem promicale su jasne, lake, šarene
misli. To je bio divan osečaj gubitka telesne težine.
Navukavši pokrivač do brade, Aleksej Aleksejevič je gledao u
maglovito groznićavo nebo — evo ga, kraja zemaljakog puta: magla,
mesečina i kola koja se ljuljaju kao kolevka; tako, obišavši krug vekova,
ponovo škripe skitski točkovi. A sve što je bilo, samo su snovi: vatre
Petrograda, stroga velelepnost zgrada, muzika u blistavim toplim salama,
zavodnička lepota pozorišne zavese u pokretu, čari snežnih noći, ženskih
ruku raširenih na jastucima, tamnih izbezumljenih zenica... Uzbuđenja
slave... Ushićenja slave ... Polusvetlost radne sobe, srce koje udara od
zanosa i omama reči koje se rađaju... Devojka s belim kamilicama koja
brzo ulazi iz osvetljenog predsoblja u njegovu mračnu sobu, u njegov
život... To su sve snovi... Ljuljaju se kola ... Sa strane ide seljak, kape
natučene na oči; dve hiljade godina on korača pored kola... To je
raskriveno u magli mesečine beskonačno prostranstvo vremena ... Iz mraka
vekova nagomilavaju se senke, čuje se kako škripe kola i crnim prugama
brazdaju svet. A tamo, u mutnoj magli, štrče dimnjaci, usred zgarišta dim
do samog neba i škripa i lupa točkova. I škripanje i lupa je sve jača, šira,
celo nebo je ispunjeno bukom koja potresa dušu.
Najednom kola stadoše. Kroz buku koja je ispunjavala bledu noć, čuli
su se uiplašeni glasovi komordžija. Besonov se podiže. Nisko nad šumom,
u mesečevoj svetlosti, plovila je dugačka ogromna cigara svetlucavih ivica,
— okrenula se, sinula je s hukom motora, i iz njenog trbuha se pojavi
uzani plavobeli pramen svetlosti, pređe preko baruština, preko panjeva,
oborenog drveća, borova i zabode se u nasip, u kola.
Kroz tutanj čuli su se slabi zvuci, kao da je brzo proradio metronom... S
kola su počeli da skaču ljudi. Sanitetske dvokolice se nakrenuše u blato i
prevrnuše ... Najednom, sto koraka od Besonova, na mostu, sinu
zasvetljujući snop svetlosti, kao crna gomila digao se u vazduh konj, kola,
uzleteo je ogromni stub dima, i s treskom i dimom bila je razbacana sva
komora. Konji s točkovima pojuriše preko baruština, ljudi potrčaše. Kola u
kojima je ležao Besonov nešto je drmnulo, povalilo, i Aleksej Aleksejevič
skotrljao se niza stranu u jarak, — u leđa ga je lupio težak džak i zatrpala
ga je slama.
Cepelin baci drugu bombu, zatim se huka njegovih motora poče da
udaljuje i umuče. Tada Besonov stenjući poče razgrtati slamu, s mukom se
izvuče ispod tereta koji je pao na njega, strese se, i pope na nasip. Tu je
stajalo nekoliko iskrenutih kola bez prednjih točkova; u blatu je ležao,
zabacivši njušku, konj s rukunicama i, kao navijen, podrhtavao stražnjom
nogom.
Besonov opipa lice i glavu — oko uha se lepilo; on stavi na ogrebotinu
maramu i pođe prema šumi. Od straha i pada tako su mu drhtale noge da je
posle nekoliko koraka morao da sedne na gomilu rapavog šljunka. Hteo je
da popije konjaka, ali čutura je ostala s prtljagom u jarku. Besonov s
mukom izvadi iz džepa lulu, šibice i zapali, — duvanski dim je bio gorak i
neprijatan. Tada se on seti groznice — stvar ne valja, mora se pošto-poto
stići do šume gde je, kako su mu rekli, baterija. Besonov se podiže, ali
noge su otkazale, kao drvene, jedva su se kretale ispod trbuha. On se
ponovo spusti na zemlju i poče ih trljati, istezati, štipati i kad je osetio bol,
diže se i pođe.
Mesec je sada stajao visoko, put je vijugao u magli kroz puste baruštine,
izgledalo je, — nema mu kraja. Podbočivši se, ljuljajući se, teško dišući i
vukući čizme, Besonov je razgovarao sam sa sobom:
„Vuci se, vuci, dok te ne pregaze točkovi... Pisao pesmice, sablažnjavao
ćurkaste žene... Ščepali su te i bacili — vuci se na zapad dok se ne srušiš...
Možeš da protestuje molim. Protestuj, urlaj... Pokušaj, pokušaj, vikni
strašnije, zaurlaj...“
Najednom se Besonov okrete. S nasipa je kliznula dole siva senka ...
Prođe ga jeza po leđima. On se osmehnu i, glasno izgovarajući isprekidane
besmislene fraze, opet pođe sredinom puta... Potom se polagano okrete,
— zaista, jedno pedeset koraka iza njega vukao se pas velike njuške i
dugih nogu.
 — Đavo bi ga znao šta je to? —promrmlja Besonov. I pođe brže i
ponovo pogleda preko ramena. Bilo je pet pasa, išli su iza njega jedan za
drugim, oborivši njuške, sivi, opuštenih stražnjica. Besonov baci na njih
kamen:
— Ja ću vas!... Marš, gadovi...
Zveri se ćutke stropoštaše dole, u baruštinu, Besonov nakupi kamenja i,
s vremena na vreme zaustavljajući se, bacaše na njih... Zatim je išao dalje,
zviždao, vikao: Hej, hej... — Životinje se izvukoše ispod nasipa i opet su
išle za njim jedna za drugom.
Pokraj puta rasle su niske jele. Najednom, na savijutku Besonov ugleda
pred sobom ljudsku pojavu. Ona stade, pažljivo gledajući, i lagano se
povuče u senku jela.
— Đavo! — prošapta Besonov i takođe se povuče u senku i stajao je
dugo, trudeći se da savlada lupanje srca. I životinje su zastale u blizini.
Prednja je legla i metnula njušku na šape. Čovek tamo napred nije se
micao. Besonov je sasvim jasno video beli, kao pleva, dugačak oblak, koji
je pokrivao mesec. Zatim se čuo zvuk, koji se kao igla zabo u mozak, —
pucketanje suvog granja pod nogom, sigurno tog čoveka. Besonov brzo
iziđe na sredinu puta i zakorača, besno stežući pesnice. Najzad s desne
strane on ugleda njega, — to je bio visok vojnik, pogrbljen, u nabačenom
na ramenu šinjelu, njegovo duguljasto lice bez obrva bilo je ‘kao
be^životno, sivo, poluotvorenih usta. Besonov viknu:
— Hej, hej, iz kog si puka?
— Iz druge baterije.
— Hodi, isprati me do baterije.
Vojnik je ćutao ne mičući se, gledao je Besonova mutnim pogledom,
zatim okrete lice nalevo:
— A ko su ti tamo?
— Psi, — odgovori Besonov nestrpljivo.
— A ne, to nisu psi.
— Hajde, brže, isprati me.
— Ne, neću da idem, — reče vojnik tiho.
— Čuješ, ja imam groznicu, molim te da me ispratiš, daću ti novaca.
— Ne, ja tamo neću — vojnik pojača glas — ja sam begunac.
— Budalo, uhvatiće te.
— Sve može da bude.
Besonov pogleda preko ramena u stranu, životinje su nestale, mora biti
da su zašle u šumicu.
— Je li daleko do baterije?
Vojnik ne odgovori. Besonov se okrenu da pođe, ali vojnik ga istog
časa uhvati za ruku kod lakta, čvrsto kao klještima:
— Ne, nemojte tamo da idete ...
— Pusti ruku.
— Neću pustiti! — Ne puštajući ruku, vojnik je gledao na stranu, preko
šumice: — Ja tri dana nisam jeo ... Malopre zadremao sam u jarku, čujem
— prolaze ... Mislim, znači, ide jedinica. Ležim. Ide ih bezbroj, idu ukorak
po nasipu. Šta je to? Gledam iz jendeka — idu u pokrovima, nema konca
ni kraja... Kao magla.
— Šta mi ti pričaš? — povika Besonov divljim glasom i trže se.
— Govorim istinu, a ti veruj, nitkove!...
Besonov istrže ruku i potrča kao na veštačkim, a ne svojim nogama. U
stopu je čuo bat teških čizama vojnika, koji teško dišući, uhvati Besonova
za rame. Besonov pade i pokri rukama vrat i glavu. Vojnik se, dahćući,
navali, pružajući mu tvrde prste prema grlu — stisnu ga i — obamre, ukoči
se.
— Evo ko si ti, evo ko si ti! — šaptao je vojnik kroz zube. Kad se telo
onoga koji je ležao streslo od dugog grča, ispružilo, splasnulo, kao da se
spljoštilo u prašini,
— vojnik ga je pustio, ustao, podigao kapu i, ne obazirući se na to što je
uradio, pošao prema šumi. Zaneo se, mahnuo je glavom i seo, spustivši
noge u jarak.
— A šta sada, kuda ću sada? — reče vojnik u sebi.
— O, smrti moja!... Žderite me, strvine...

XXVII

Ivan Iljič Teljegin pokušao je da pobegne iz koncentracionog logora, ali

je bio uhvaćen i premeštem u tvrđavu, u ćeliju samicu. Tu zamisli drugo
bekstvo i u toku šest nedelja strugao je rešetku na prozoru. Sredinom leta
ceo logor su iznenada evakuisali, i Teljegin, kao krivac, dospeo je u
takozvanu „Gnjilu jamu“. To je bilo strašno i jezivo mesto: u širokoj niziji,
na tresetnom polju stajale su četiri dugačke barake ograđene bodljikavom
žicom. Dalje, kod brežuljka, gde su štrčali dimnjaci od cigalja, počinjala je
železnica uzanog koloseka, zarđale šine pružale su se kroz celo blato i
završavale blizu baraka kod dubokog ulegnuća — mesta prošlogodišnjih
radova, gde je od tifusa i dizenterije pomrlo više od pet hiljada ruskih
vojnika. S druge strane mrkožute ravnice dizali su se nejednakim zupcima
modri Karpati. Severno od baraka, daleko po blatu, videlo se mnoštvo
čamovih krstača. Toplih dana nad ravnicom su se dizala isparavanja, zujali
su obadi, sunce je svetlilo mutnocrveno, trujući ovo beznadežno mesto.
 Režim je ovde bio surov i gladan. Polovina zatvorenika bolovala je od
stomaka, groznice, čireva, bubuljica. Ali ipak u logoru je bilo bodro
raspoloženje. Brusilov je u jakim borbama išao napred, Francuzi su tukli
Nemce u Šampanji i pod Verdenom, Turci se povlačili iz Male Azije.
Izgledalo je da kraj rata sad već zaista nije daleko.
Ali prošlo je leto, počele su kiše. Brusilov nije osvojio ni Krakov ni
Lavov, prestale su krvave borbe na francuskom frontu. Savez i Antanta
lizali su rane. Bilo je jasno da se kraj rata odlaže ponovo za iduću jesen.
Onda je u „Gnjiloj jami“ počelo očajanje. Teljeginov sused na ležištu,
Viskobojnikov, najednom presta da se brije i umiva, po čitave dane ležao
je na nenameštenoj dušemi, ne odgovarajući na pitanja. Ponekad je ustajao
i, iskezivši se, s mržnjom je grebao sebe noktima. Na njegovom telu čas su
se pojavljivali čas nestajali ružičasti lišaji. Jednom, noću, on probudi Ivana
Iljiča i muklim glasom upita:
— Teljegine, jesi li oženjen?
— Nisam.
— Imam ženu i kćer u Tveri. Da ih obiđeš, čuješ?
— Prestani, spavaj.
— Ja ću, moj brate, čvrsto zaspati.
U zoru, na prozivanju, Viskobojnikov se nije odazvao. Našli su ga u
nužniku obešena na tankom kaišu. Cela se baraka uzbunila. Zatvorenici su
se gomilali oko tela, koje je ležalo na podu. Fenjer je osvetljavao mukom
unakaženo lice i na grudima, ispod košulje, tragove češanja. Svetlost
fenjera je bila prljava, lica živih koji se nagnuli nad lešom — podbula,
žuta, unakažena. Jedan od njih, potpukovnik Meljšin, okrenuo se u mrak
barake i rekao glasno:
— Dakle, drugovi, hoćemo li da ćutimo?
U gomili, na ležištima čulo se potmulo gunđanje. Ulazna vrata su lupila,
uđe austrijski oficir, komandant logora, gomila se razmače, pusti ga k lešu,
i istog časa čuše se oštri glasovi:
— Nećemo ćutati!
— Izmučili su čoveka!
— To je njihov sistem!
— Ja sam živ trulim!
— Mi nismo robijaši.
— Malo su vas tukli, proklete ...
Digavši se na prstima, komandant kriknu:
— Mir! Na mesto! Ruske svinje!
— Sta? ... Sta on reče?
— Mi smo ruske svinje?!
 Istog časa progura se ka komandantu dežmekast čovek, zarastao u
zamršenu bradu, kapetan Žukov. Podnevši vrh od palca samom licu
austrijskog oficira on povika glasom u kome se čulo ridanje:
— A jesi li video moj šipak, pasji sine, jesi li ovo video? — I mašući
kosmatom glavom, uhvati komandanta za ramena, besno ga protrese, sruši
i navali se na njega.
Oficiri u zbijenoj gomili skupljeni oko onih koji su se borili, ćutali su.
Tada se čuše koraci vojnika koji su trčali po daskama i komandant povika:
„U pomoć!“ Teljegin odgurnu drugove i s rečima: „Jeste li poludeli, on će
ga udaviti!“ — uhvati Žukova za ramena i odvuče od Austrijanca. „Vi ste
nitkov!“ — viknu on komandantu na nemačkom. Žukov je teško disao.
„Pusti me, ja ću mu pokazati — svinje“, — progovori tiho. Ali komandant
već ustade, natuče izgužvanu kapu, brzo i pažljivo, da bi zapamtio,
pogleda u lice Žukovu, Teljeginu, Meljšinu i još dvojici, trojici, koji su
stajali oko njih i, odsečno zveckajući mamuzama, ode iz barake. Vrata su
odmah zaključali, na ulazu postavili stražare.
Tog jutra nije bilo ni prozivke, ni doboša, ni kafe od žira. Oko podne u
baraku uđoše vojnici s nosilima i iznesoše telo Vikobojnikova. Vrata su
ponovo bila zaključana. Zatvorenici se raziđoše po dušemama, mnogi
legoše. U baraci nasta potpuna tišina, — stvar je jasna: bunt, atentat i ratni
sud.
Ivan Iljič poče taj dan, kao i obično, ne odstupajući ni od jednog od
pravila koja je sam za sebe propisao a kojih se strogo pridržavao evo već
više od godinu dana: u šest izjutra napumpao je kofu žućkaste vode,
tuširao se, istrljao, učinio sto jedan gimnastički pokret, pazeći da puckaju
mišići, obukao se, izbrijao i, pošto kafe nije bilo, na prazan stomak latio se
nemačke gramatike.
Najteže i najrazarnije bila je u ropstvu fizička uzdržljivost. Na tome su
mnogi posrnuli: jedan bi počeo da se puderiše, maže oči i obrve,
došaptavao se po ceo dan s isto tako napuderisanim đidom; drugi bi se
tuđio drugova, leškario, pokrivši se do glave ritama, neopran, neuredan;
neko bi počeo da priča bljuvotine, da dosađuje svima fantastičnim pričama
i, najzad, činio je takvu nepristojnost da su ga vodili u bolnicu.
Od svega toga bio je jedini spas — strogost. U zarobljeništvu Teljegin
postade ćutljiv, njegovo telo pokriveno pancirom mišića posta suvlje i
oštrije u pokretima, u očima se pojavi hladan, nepopustljiv sjaj, — u
trenucima gneva ili odlučnosti one su bile strašne.
Danas je Teljegin revnosnije nego obično ponovio nemačke reči koje je
izvadio s večeri i otvorio raskupusanu svesku Špilhagena. Njemu na
dušemu sede Žukov; Ivan Iljič, ne okrećući se, nastavi da čita poluglasno.
Uzdahnuvši, Žukov progovori:
— Ja ću da kažem na sudu, Ivane Ujiču, da sam lud.
Teljegin ga brzo pogleda. Rumeno dobroćudno Žukovljevo lice sa
širokim nosom, kovrdžavom bradom, s mekim toplim usnama, koje su se
videle kroz korov zamršenih brkova, bilo je opušteno, kao u krivca; plave
trepavice su često treptale.
— Đavo me nadario da se istrčim s tim prokletim šipkom, sad ni sam ne
znam šta sam time hteo dokazati. Ivane Iljiču, ja razumem, kriv sam,
naravno ... Istrčao sam se, naveo i drugove... Ja sam tako odlučio —
kazaću da sam lud ... Da li vi odobravate?
— Čujte, Žukove, — odgovori Ivan Iljič, stavljajući prst u knjigu, —
nekoliko od nas u svakom slučaju biće streljano ... Znate li to?
— Da, razumem.
— Nije li bolje da se ne pravite budala na suđu... Šta mislite?
— Pa to je tačno, naravno.
— Niko od drugova vas ne okrivljuje. Samo to je suviše visoka cena za
zadovoljstvo da se razbije njuška Austrijancu.
— Ivane Iljiču, a kako je meni što sam drugove doveo pod sud? —
Žukov zatrese čupavom glavom. — Bar da oni nitkovi samo mene zakače.
On je dugo govorio u istom smislu, ali Teljegin ga više nije slušao nego
nastavi da čita Spilhagena. Zatim ustade i, protegavši se, pucnu mišićima.
U tom trenutku s treskom se otvoriše širom spoljna vrata, i uđoše četiri
vojnika s bajonetima, stadoše s obe strane vrata, zvecnuše zatvaračima
pušaka; uđe feldvebel, mračan čovek, s povezanim okom, pogleda baraku i
muklim svirepim glasom viknu:
— Kapetan Žukov, potpukovnik Meljšin, potporučnik Ivanov,
potporučnik Ubejko, praporščik Teljegin ...
Prozvati priđoše. Feldvebel pažljivo pogleda svakoga, vojnici ih
otpkoliše i povedoše iz baraka preko dvorišta prema kući od dasaka —
komandanturi. Tu je stajao vojni automobil koji je nedavno došao.
Rogljače sa bodljikavom žicom, koje su zatvarale prolaz kroz žicu na
drum, bile su razmaknute. Kraj prugaste stražarnice stajao je nepomično
stražar.
U automobilu, zavalivši se na sedište kod volana, sedeo je šofer, mladić
podbulih očiju. Teljegin dotaknu laktom Meljšina, koji je išao pored njega:
— Umete li da upravljate mašinom?
— Umem, a zašto?
— Ćutite.
Uveli su ih u komandanturu. Za čamovim stolom, pokrivenim
ružičastom upijaćom hartijom, sedela su tri došavša austrijska viša oficira.
Jedan izbrijan do kože, s modrim pegama na debelim obrazima, pušio je
cigaretu. Teljegin je primetio da on čak i ne pogleda na dovedene — ruke
su mu ležale na stolu, prstiju uvučenih među prste, debele i dlakave, oko
zažmirelo od duvanskog dima, okovratnik se zabo u vrat. „Ovaj je već
odlučio“, pomislio je Teljegin.
Drugi sudija, predsednik, bio je mršav starac, duguljasta setna lica, s
retkim, čisto izmijenim borama i bujnim belim brkovima. Njegova obrva
je bila podignuta monoklom. On pažljivo pogleda optužene, zaustavi, kroz
staklo, veliko sivo oko na Teljeginu — oko je bilo jasno, pametno i
ljubazno — brkovi mu uzdrhtaše.
— Ništa ne valja, pomisli Ivan Iljič i pogleda trećeg sudiju, pred kojim
su ležale naočari s okvirom od kornjačevine i parče sitno ispisane hartije.
To je bio dežmekast zemljanožute boje čovek s tvrdom kratko šišanom
kosom i velikim, kao krofne, ušima. Videlo se po svemu da je to baksuz u
službi.
Kad su optuženi stali redom pred sto, on polagano stavi okrugle
naočari, pređe suvom rukom po ispisanom tabaku i najedared, široko
otvorivši žute veštačke zube, poče da čita optužbu.
Po strani, kraj stola, natmurivši čelo, stisnutih usta, sedeo je postradali
komandant. Teljegin je naprezao pažnju da shvati reči optužbe, ali, i protiv
njegove volje, misao mu je oštro i brzo radila u drugom pravcu.
„Kad je telo samoubice bilo uneto u baraku, nekoliko Rusa, iskoristivši
to da izazovu svoje drugove na otvorenu neposlušnost vlastima, počeli su
da viču pogrdne i uzbuđujuće izraze, preteći pesnicama. U rukama
potpukovnika Meljšina bio je otvoren perorez“.
Kroz prozor Ivan Iljič je video kako mladi šofer čačka nos, zatim se
okreće postrance na sedištu i nabija na lice ogroman štit od kape.
Automobilu priđoše dva oniska vojnika, nabačenih na rame plavih šinjela,
postajaše, pogledaše, jedan, čučnuvši, opipa gumu prstom. Zatim se oba
okrenuše — u dvorište je ulazila poljska kuhinja, iz čijeg je čunka mimo
strujao dim. Kuhinja okrenu prema kasami, kuda, polako, krenuše i
vojnici. Šofer ne podiže glavu, ne okrenu se — znači da je zaspao.
Teljegin, grizući od nestrpljenja usne, opet poče da sluša monotoni glas
tužioca.
— Gore pomenuti kapetan Žukov, očigledno preteći životu gospodina
komandanta, prethodno mu pokaza pet skupljenih prstiju, pri čemu je peti
štrčao između kažiprsta i srednjeg, taj odvratan gest očigledno je imao cilj
da okalja čast carskog i kraljevskog mundira“.
Kod tih reči komandant ustade i, pokriven modrim pegama, naširoko
poče objašnjavati sudijama nerazumljivu istoriju s kapetanovim prstima.
Sam Žukov, slabo razumejući nemački, pažljivo je slušao, pokušavao da
upada, s dobrim kao kod krivca osmehom gledao je drugove i, ne mogući
više izdržati, reče na ruskom, obraćajući se tužiocu:
— Gospodine pukovniče, dopustite da kažem — ja mu kažem: zašto ste
nas, zašto?... Ne znam nemački kako se kaže, dakle, prstima sam mu
pokazao.
— Ćutite, Žukove, — reče Ivan Iljič kroz zube.
Predsednik poče lupati olovkom. Tužilac nastavi da čita.
Opisavši na koji je način i za koje baš mesto Žukov dohvatio
komandanta i „srušivši ga nauznak pritiskivao mu palac na grlo u nameri
da zada smrt“, pukovnik je prešao na najdelikatniju tačku optužbe: „Rusi
su guranjem i vikom podbadali ubicu, jedan od njih, na ime praporščik
Johan Teljegin, čuvši trčeće korake vojnika, pojuri na lice mesta, ukloni
Žukova, i samo jedan sekund odvajao je gospodina komandanta od
tragičnog završetka“. — Na tom se mestu tužilac zastavši osmehnu. —
„Ali u tom trenutku su se pojavili dežurni vojnici i praporščik Teljegin je
stigao samo da vikne svojoj žrtvi: „Nitkov!“
Iza toga je sledila oštroumna psihološka analiza postupka Teljegina,
koji je „kao što je poznato, dvaput pokušavao da beži iz ropstva“ ...
Pukovnik je bezuslovno smatrao krivim Teljegina, Žukova i Meljšina, koji
je nagovarao na ubistvo, mašući perorezom. Da bi pooštrio snagu optužbe,
pukovnik je izdvojio Ivanova i Ubejka, „koji su radili u stanju
zaslepljenosti“.
Kad je završeno čitanje, komandant potvrdi da je sve baš tako i bilo.
Ispitivali su vojnike; oni rekoše da su prva trojica optuženih zaista krivi, a
za dvojicu drugih ne mogu ništa da kažu. Predsednik, protrljavši mršave
ruke, predloži da se Ivanov i Ubejko oslobode od optužbe zbog nedostatka
dokaza. Modri oficir, koji je popušio cigaru do samih usta, klimnuo je
glavom; tužilac, posle izvesnog kolebanja, takođe pristade. Tada dva
vojnika zvecnuše puškama. Teljegin reče: „Zbogom, drugovi“. Ivanov
obori oči, a Ubejko bez reči, s užasom pogleda Ivana Iljiča.
Njih su izveli, i predsednik je dao reč optuženim.
— Da li se smatrate krivim za izazivanje bunta i atentata na život
komandanta logora? — zapita on Teljegina.
— Ne.
— Šta želite o tome reći?
— Optužba je od prve do poslednje reči najčistija laž.
Komandant skoči u besu, tražeći objašnjenja, predsednik ga znakom
zaustavi.
— Više nemate ništa da dodate vašoj izjavi?
 — Ne.
Teljegin se odmaknu od stola i netremice je gledao u Žukova. Ovaj je
pocrveneo, šmrknuo na nos i na pitanja odgovarao reč po reč sve što je
kazao Teljegin. Isto tako odgovorio je i Meljšin. Predsednik je saslušao
odgovore i umorno zatvorio oči. Najzad, sudije su se digli i udaljili u
susednu sobu, gde je na vratima modri oficir, koji je išao poslednji, izbacio
iz usta popušenu cigaretu, i podigavši ruke, slatko se protegao.
— Streljaće, to sam shvatio čim smo ušli, — reče Teljegin u po glasa i
obrati se stražaru: — Dajte mi čašu vode.
Vojnik žurno priđe stolu i, držeći pušku, poče sipati iz bokala mutnu
vodu. Ivan Iljič brzo u samo uho šapnu Meljšinu:
— Kad nas izvedu, gledajte upalite motor.
— Razumem.
Kroz jedan minut uđoše sudije i zauzeše ranija mesta. Predsednik
polagano skide monokl i, držeći sasvim pred očima parče hartije, koje je
podrhtavalo, pročitao je kratku odluku kojom su Teljegin, Žukov i Meljšin
osuđeni na smrt streljanjem.
Kad su te reči bile izrečene Ivan Iljič, mada je bio uveren da će presuda
biti takva, ipak oseti, kako krv pojuri od srca, Žufkov obori glavu, Meljšin,
ja’k, širok, orlovskog nosa, polagano obliza usne.
Predsednik protrlja umorne oči, zatim, prikrivši ih rukom, progovori
jasno, ali tiho:
— Gospodinu komandantu se preporučuje da bez odlaganja izvrši
presudu.
Sudije ustadoše. Komandant je sedeo još jedan sekund, ispružen, bled
do zelenila u licu. On ustade, popravi čist mundir i preterano oštrim
glasom komandova dvojici preostalih vojnika da izvedu osuđene. Na
uzanim vratima Teljegin se zadrža i dade mogućnost Meljšinu da iziđe
prvi. Meljšin, kao gubeći snagu, uhvati stražara za ruku i promrmlja
zaplićući jezikom:
— Hajdemo, hajdemo, molim te, tu blizu, eto još malo ... Boli stomak,
nemam snage ...
Vojnik ga je gledao u nedoumici, opirao se, uplašeno se obazirao, ne
shvatajući kako da postupi u tom nepredviđenom slučaju. Ali Meljšin ga je
već dovukao do prednjeg dela automobila i čučnuo praveći grimase,
kukajući, hvatao se drhtavim prstima čas za dugmad svog odela, čas za
ručku automobila. Na licu stražara videlo se da mu je i žao i odvratno.
— Boli stomak, no sedi — progunđa on srdito — brže!
Ali je Meljšin najednom s besnom snagom zavrteo ručku startera,
vojnik se uplašeno nagnu prema njemu, odvlačeći ga. Mladi šofer se
probudi, viknu nešto zlim glasom, iskoči iz automobila. Teljegin, gledajući
da se drži bliže drugom stražaru, posmatrao je ispod oka pokrete Meljšina.
Čulo se brektanje motora i u taktu s ovim oštrim čudnim zvucima zalupalo
je srce.
— Zukove, drži pušku! — viknu Teljegin i obuhvati svog stražara oko
pojasa, podiže ga u vazduh, snažno lupi o zemlju i u nekoliko skokova
stiže do automobila gde se Meljšin borio s vojnikom, trudeći se da mu
otme pušku. Ivan Iljič u naletu udari vojnika pesnicom po vratu, ovaj
jauknu i sede. Meljšin potrča k volanu, pritisnu poluge. Ivan Iljič jasno
vide Zukova, koji se peo u auto s puškom, šofera koji se prikradao duž
zida i najednom šmugnuo na vrata komandanture, na prozoru dugačko
unakaženo lice s monoklom, figure komandanta koji je izleteo na
stepenice, revolver, koji je drhtao u njegovoj ruci... Pucanj, pucanj...
„Promašio, promašio“. Ali mašina je zaurlala, trgla se i krenula. Teljegin
se zavali na kožno sedište. U lice je počeo jače duvati vetar, brzo je počela
da se primiče prugasta stražarnica i vojnik koji je uzeo pušku na nišan.
Tah! Kao oluja projurio je pored njega auto. Pozadi, po celom dvorištu
trčali su vojnici, padali na kolena. Tah! Tah! Tah! čuli su se slabi pucnjevi.
Žukov, okrenuvši se, pripreti pesnicom. Ali mračni kvadrat baraka
postajao je sve manji, i niži, i logor se sakri iza savijutka. U susret su jurili,
oštro sevajući pred očima, stubovi, žbunje, brojevi na kamenim stupcima.
Meljšin se okrete, njegovo čelo, oko i obraz bili su obliveni krvlju. On
viknu Teljeginu:
— Pravo?
— Pravo i preko mosta desno, u brda.

XXVIII

Pusti su i tužni Karpati u jesenje veče kad duva vetar. Beguncima je

bilo nemirno i mutno na duši kada su se vijugavim, belasastim putem, koji
je kiša isprala do kamena, popeli do prevoja. Tri četiri visoka bora njihala
su se nad ponorom. Dole, u magli koja se pušila, skoro nevidljiva potmulo
je šumela šuma. Još dublje, na dnu provalije romorio je i pljuskao
mnogovodni potok, tutnjao je, valjajući kamenje.
Iza čamovih stabala, daleko iza šumovitih pustih vrhova, među olovnim
oblicima, goreo je dugi pramen sunčeva zalaska. Vetar je duvao slobodno i
jako na toj visini, udarajući kožnim pokrivačem automobila.
Begunci su sedeli ćuteći. Teljegin je razgledao kartu, Meljšin, nalaktivši
se na volan, gledao je u pravcu zalaska. Glava mu je bila zavijena krpom.
— Sta ćemo sa autom? — upita on tiho. — Nemamo benzina.
 — Mašinu ovako ne možemo ostaviti, sačuvaj bože,
— odgovori Teljegin.
— Gurnuti je u ambis, i ništa drugo. — Meljšin se iskašlja, iskoči na
put, potrupka nogama, ispravljajući se, i poče da drma Žukova za rame —
hej, kapetane, dosta je spavanja, stigosmo!
Žukov, ne otvarajući očiju, iziđe na put, spotače se i sede na kamen.
Ivan Iljič izvadi iz automobila gumene ogrtače i kutiju s jelom
pripremljenim sudijama za ručak u „Gnji’loj jami“. Hranu metnuše u
džepove, obukoše ogrtače i, uhvativši se bokova mašine, počeše da je
kotrljaju prema ambisu.
— Dosta si nas, majčice, poslužila, — reče Meljšin.
— De, navali!
Prednji točkovi nagnuše se nad ponorom. Prašnjivo
— suva dugačka mašina, obložena kožom, okovana bakrom, poslušna
kao živo biće, spusti se, naže i zajedno s kamenjem i šljunkom strapošta
dole; na isturenom mestu stene zakači se, zatrešta, prevrne se i sa hukom
kamenja i komada gvožđa, koja se sve više povećavala, zatutnji dole, u
potok. Čuo se eho i daleko odjeknuo u maglovitim klisurama.
Begunci skretoše u šumu i pođoše duž puta. Govorili su malo, šapatom.
Sad je bilo sasvim tamno. Iznad glave su šumeli borovi, i njihov šum je
ličio na vodu koja pada negde u daljini.
S vremena na vreme Teljegin je silazio na drum da pogleda na stubu
kilometre. Na jednom mestu gde su mislili da se nalazi vojna karaula,
napraviše veliki zaobilazni luk, pređoše nekoliko jaruga, nailazeći u mraku
na oborena stabla, na gorke potoke, — pokisli i pocepani. Išli su celu noć.
Jednom pred zoru ču se huk automobila, tada polegaše u jarak; auto prođe
blizu njih, čuli su se čak i glasovi.
Ujutro begunci izabraše mesto za odmor u zabačenoj šumskoj udolini
kraj potoka. Najeli su se, ispraznili napola čuturu s konjakom, i Žukov
zamoli da ga obriju zarđalim brijačem koji su našli u automobilu. Kad su
mu skinuli bradu i brkove neočekivano se pokaza dečja brada i mesnate
velike usne. Teljegin i Meljšin dugo se smejahu, ukazujući na njega
prstima. Žukov je bio ushićen, mumlao je, motao usnama — prosto je bio
pijan. Pokriše ga lišćem i narediše da spava.
Posle toga Teljegin i Meljšin, raširivši po travi mapu, nacrtaše svaki za
se malu topografsku skicu. Za sutra je bilo rešeno da se razdvoje. Meljšin i
Žukov će poći prema Rumuniji, a Teljegin će skrenuti prema Galiciji.
Veliku mapu su zakopali u zemlju. Nakupiše lišća, zariše se u njega i
odmah zaspaše.
Visoko na kraju druma, nad obronkom, stajao je čovek, naslonjen na
pušku, — stražar koji čuva most. Okolo, podno njegovih nogu, u šumskoj
pustinji bilo je tiho, samo je težak tetreb proletao preko poljane, dodirujući
krilima bokove, i negde monotono padala voda. Vojnik je stajao neko
vreme i otišao.
Kad je Ivan Iljič otvorio oči bila je već noć; među crnim nepomičnim
granama blistale su jasne zvezde. On poče da se seća jučerašnjeg dana, ali
osećanje duševne napregnutosti u sudu i za vreme bekstva toliko ga je
bolelo da on odagna od sebe te misli.
— Ne spavate, Ivane Iljiču? — upita Meljšin tihim glasom.
— Ne, odavno ne spavam. Ustajte, probudite Žukova.
Kroz jedan sat Ivan Iljič je koračao sam duž puta koji se beleo u mraku.

XXIX

Deseti dan Teljegin je stigao u zonu fronta. Celo to vreme on je išao

samo noću, početkom dana zavlačio se u šumu, a kad je morao da siđe u
ravnicu, birao za noćište mesto što dalje od naselja. Hranio se presnim
povrćem, koje je kupio po baštama.
Noć je bila kišovita i studena. Ivan Iljič prokradao se drumom među
sanitetskim kolima, koja su se kretala na zapad, punim ranjenika, taljigama
s kućnim prnjama, gomilama žena i staraca, koji su nosili na rukama decu,
zavežljaje i stvari.
U susret, na istok, kretale su se komore i vojne jedinice. Beše čudno
pomisliti da je prošla četrnaesta, petnaesta i završava se šesnaesta godina a
uvek isto, po razrivenim putevima škripe komore i idu u pokornom
očajanju stanovnici iz spaljenih sela. Samo što sada ogromni vojnički konji
— jedva vuku noge, vojnici — pocepani i sitni, gomile beskućnika —
ćutljive i ravnodušne.
A tamo, na istoku, odakle oštar vetar donosi niske oblake, još uvek ljudi
ubijaju jedni druge i ne mogu da istrebe jedni druge.
U barovitoj niziji, na mostu preko nabujale rečice, micala se u mraku
ogromna skupina ljudi i kola. Tandrkali su točkovi, puckali bičevi, čuli se
uzvici komande, sevali fenjeri i njihova svetlost je padala na mutnu vodu,
koja je vrila između stubova.
Klizeći po obronku druma, Ivan Iljič stiže do mosta. Preko mosta je
prelazila vojna komora. Pre početka dana nije se moglo ni misliti o prelazu
na drugu stranu.
Pri ulazu na most konji su klecali u rukunicama, zapinjući kopitima za
vlažne daske, jedva su izvlačili kola. Sa strane, na prilazu, stajao je
konjanik u ogrtaču koji se lepršao na vetru, držao fenjer i muklo vikao.
Njemu priđe starac, skinu kapu, očigledno da je molio nešto. Konjanik,
mesto odgovora, udari ga po licu gvozdenim fenjerom, i starac pade pod
točkove.
Udaljeni kraj mosta tonuo je u mraku, ali po tačkicama vatara izgledalo
je da je tamo hiljadama begunaca. Povorka se i dalje polagano kretala.
Ivan Iljič je stao, pritisnut uz kola, — na njima je sedela, nabacivši ćebe,
mršava žena sa kosom spuštenom na oči. Jednom rukom obgrlila kavez za
ptice, u drugoj držala uzde. Najedared povorka stade. Žena se s užasom
okrete. S one strane mosta rastao je žagor, brže su se kretali fenjeri. Nešto
se desilo. Divlje, kao zver, vrisnu konj. Nečiji otegnuti glas viknu na
poljskom: „Spasavaj se“. I odmah iza toga puščani plotun rascepi vazduh.
Konji se trgoše u stranu, zaštropotaše kola, počeše da vrište ženski, dečji
glasovi.
S desne strane, izdaleka, sevale su retke iskrice, dopirala je pucnjava
kao odgovor. Ivan Iljič se pope na točak, da vidi šta je. Srce je lupalo kao
čekić. Izgledalo je kao da su pucali odasvud duž cele reke. Žena s kavezom
poče da silazi s kola, zakači se suknjom i pade. „Oh, čuvajte!“ — povika
ona basom. Kavez s pticama skotrlja se niz strminu.
S vikom i treskom povorka ponovo krete preko mosta kasom. „Stoj,
stoj!“ — doleteše odmah prodorni glasovi. Ivan Iljič vide kako se velika
kola nagnuše prema ivici mosta, prevrnuše se preko ograde i stropoštaše se
u reku. Tada on skoči s točka, preskačući preko razbacanih zavežljaja stiže
komoru i pade ničice u kola koja su prolazila. Istog časa udari mu u glavu
sladak miris pečenog hleba. Ivan Iljič provuče ruku pod ciradu, otkide od
tajina krajak i, gušeći se od halapljivosti poče da jede.
U metežu, usred pucnjave, povorka najzad pređe na drugu stranu mosta.
Ivan Iljič iskoči iz kola, provuče se između izbegličkih fijakera u polje i
pođe duž druma. Iz pojedinih fraza, koje je čuo u mraku, on razumede da
su pucali na neprijateljsku, to jest rusku konjičku izvidnicu. Dakle, linija
fronta nije dalje od ovih mesta nego deset kilometara.
Nekoliko puta se Ivan Iljič zaustavljao da predahne. Bilo je teško ići uz
vetar i kišu. U kolenima ga je lomilo, lice je gorelo, oči su bile upaljene i
podnadule. Najzad sede na rub jarka i spusti glavu na ruke. Za vrat su
padale ledene kaplje kiše, celo telo je bolelo.
U tom trenutku do sluha mu dopre okrugao mukli zvuk, kao da se negde
daleko provali zemlja. Kroz minut dođe drugi takav isti uzdah noći. Ivan
Iljič podiže glavu, osluškujući. On je razlikovao između tih dubokih
uzdaha potmulo mumlanje koje se čas stišavalo čas prelazilo u srdite
prelive. Zvuci nisu dolazili s one strane kuda je išao Ivan Iljič, nego sleva,
skoro sa suprotne strane.
On sede sa druge strane jarka: sad su se jasno videli niski iskidani
oblaci koji su leteli preko neba, prljavog, sličnog gvožđu. To je bilo
svitanje. To je bio istok. Tamo je bila Rusija.
Ivan Iljič se diže, steže kaiš i, klizeći nogama po blatu, pođe na tu
stranu preko mokrog strnjišta, jarka i polurazrušenih ostataka lanjskih
rovova.
Kad je sasvim svanulo, Teljegin opet vide na kraju polja drum pun ljudi
i kola. On se zaustavi, obazirući se. Po strani, pod ogromnim upola
ogolelim drvetom, stajala je bela kapela. Vrata su bila otkinuta, na
okruglom krovu i na zemlji ležalo je uvelo lišće.
Ivan Iljič odluči da ovde sačeka mrak, uđe u kapelu i leže na zelenu
mahovinu poda. Nežan, čežnjiv miris lišća omamljivao je glavu. Izdaleka
je dopirala lupa točkova i puckanje bičeva. Ovi su se šumovi činili
neobično prijatni i najednom su nestali. Kao da mu je neko pritisnuo oči
prstima. U olovnoj težini sna kao da se pomolio živi otvor koji kao da se
trudio da postane san, ali nije mogao. Umor je bio toliko jak da je Ivan Iljič
mumlao i sve dublje tonuo u san. Ali otvor je poskakivao. San je postajao
sve tanji, i ponovo zatutnjaše u daljini točkovi. Ivan Iljič uzdahnu i sede.
Kroz vrata su se mogli videti kompaktni pljosnati oblaci; sunce
nagnuvši se zapadu, pružalo je široke zrake pod njihovim olovno mokrim
dnom. Slaba pega svetlosti pala je na oveštali zid kapele, osvetlila je
sagnuto lice drvene, vremenom izlizane ikone bogomajke sa zlatnim
venčićem; dete odeveno u cicanu istrulelu haljinu, ležalo joj je u krilu;
njena blagosiljajuća ruka bila je odlomljena.
Ivan Iljič iziđe iz kapele. Na njenom pragu, na kamenim stepenicama
sedela je mlada žena s detetom u
krilu. Bila je obučena u beli zubun uprskan blatom. Jednom rukom je
podupirala obraz, druga je ležala na šarenom pokrivaču deteta. Ona lagano
podiže glavu, pogleda Ivana Iljiča — pogled je bio svetao i neobičan,
isplakano lice je uzdrhtalo, kao nasmešilo se, i ona reče na rusinskom:
— Umro je dečkić.
I ponovo stavi lice na dlan. Teljegin se nagnu prema njoj, pogladi joj
kosu; ona nemirno uzdahnu.
— Hajdemo, ja ću ga poneti, —reče on prijateljski.
Žena odmahnu glavom.
— Kuda ću ja? Idite sami, dobri pane.
Ivan Iljič postoja još trenutak, zatim natuče kapu na oči i krenu. U tom
času iza kapele pojaviše se u kasu dva austrijska poljska žandarma, u
mokrim i prljavim ogrtačima, brkati i sivi. U prolazu oni pogledaše Ivana
Iljiča, zadržaše konje i onaj što je jahao napred viknu promuklo.
— Ovamo!
Ivan Iljič priđe. Žandarm, nagavši se bez sedla, premeri ga pažljivo
smeđim očima zapaljenim od vetra i nespavanja, — najednom one sinuše.
— Rus! — viknu on, hvatajući Teljegina za jaku. Ivan Iljič se nije
otimao, samo se kiselo osmehnu.
Teljegina su zaključali u šupu. Bila je već noć. Jasno je dopirao jek
topovske paljbe. Kroz pukotine mogao se videti mutnocrveni odblesak
požara. Ivan Iljič pojede ostatak hleba, koji je uzeo juče u kolima, prođe
duž drvenih zidova, gledajući nema li igde prolaza, spotaknu se o balu
presovanog sena, zevnu i leže. Ali nije mogao da zaspi, — posle ponoći u
blizini počeše gruvati topovi. Crvenkasto sevanje prodiralo je kroz
pukotine. Ivan Iljič se podiže, osluškujući. Pauze između plotuna su se
smanjivale, drhtali su zidovi šupe, i najednom, sasvim blizu, zatreštaše
puške.
Bilo je jasno da se borba primiče. Iza zida čuli su se uznemireni glasovi,
zabrektao je auto. Čuo se bat mnogih nogu. Nečije teško telo udarilo je
spolja o zid. I tek onda je Ivan Iljič primetio kako nešto udara po zidu kao
grahom. On odmah leže na zemlju.
Cak tu, u šupi osećao se miris baruta. Pucali su bez prekida, očigledno
— da su Rusi navaljivali strašnom brzinom. Ali ta bura zvukova koji su
parali dušu, nije trajala dugo. Začuše se rasprskavajući udarci —
eksplozije ručnih granata, kao da su krckali orahe. Ivan Iljič skoči,
ustumara se duž zida. Je li moguće da će ih oterati? I najzad se razleže
prodorno promuklo urlanje, vrisak, bat koraka. Pucnjava se odmah stiša. U
dugom trenutku tišine čuli su se samo udarci u nešto meko i metalni zvuk.
Zatim uplašeno povikaše glasovi: „Predajemo se, Rus, Rus!.
Otkinuvši na vratima letvicu, Ivan Iljič vide prilike koje su trčale,
pokrivši glavu rukama. S desne strane na njih su naletele ogromne senke
konjanika, upale u gomilu, zavrtele se. Tri pešaka okrenuše prema šupi. Za
njima pojuri konjanik sa bašljikom koji se podigao. Konj, ogromna
životinja, frkćući, teško se prope. Jahač je kao pijan mahao sabljom, usta
su mu bila široko otvorena. I kad je konj spustio prednje noge on udari
sabljom koja zviznu i oštrica se, ušavši u drvo, slomi.
— Pustite me! — povika Teljegin tuđim glasom, lupajući na vrata.
Jahač trže konja natrag:
— Ko viče?
— Zarobljenik. Ruski oficir.
— Odmah. — Konjanik pusti balčak, naže se i odmaknu rezu. Ivan Iljič
iziđe, i onaj koji ga je oslobodio, oficir „divlje divizije“, reče
podsmešljivo:
— Kakav susret!
Ivan Iljič pogleda pažljivo:
— Ne mogu da poznam.
— Pa, Sapoškov, Sergej Sergejevič. — I on se nasmeja oštrim smehom.
— Niste očekivali? To je, do đavola, to je rat!

XXX

Poslednji sat do Moskve voz je s otegnutim zviždanjem išao pored

opustelih letnjikovaca, njegov beli dim kolutao se u jesenjem lišču u jasno
žutom brezovom šumarku, u crvenoj jasikovini odakle je mirisalo na
gljive. Ponekad nad samom prugom visila je tamna drvena grana klena.
Kroz proređeno žbunje ponegde su se videle staklene lopte na lejama, a na
kućicama — zatvoreni kapci; na stazama, na stepenicama opalo lišće.
Eto projurili su pored postaje; dva vojnika s torbama ravnodušno su
gledala u prozore vagona, a na klupi je sedela u kariranom kaputu tužna,
napuštena gospođica, crtajući vrhom amrela šaru na mokrim daskama
perona. Evo, iza savijutka među drvećem iskrsnu drveni štit s nacrtanom
flašom: „Neuporediva oskorušovača Šustova. Evo, završi se šuma i desno i
levo počeše dugački redovi belozelenog kupusa, kod železničke brane kola
slame, i žena u seljačkom kožuhu drži za uzde konjića koji se opire. A u
daljini ispod dugačkog oblaka već se vide oštri vrhovi kula i visoko nad
gradom — blistava kubeta Hristaspasitelja.
Teljegin je sedeo kraj vagonskog prozora, udišući gust miris septembra,
miris lišća, trulih gljiva, dima od slame koja je negde gorela i zemlje koju
je u zoru stegao mraz.
On je osećao iza sebe put dveju mučnih godina i njegov kraj u tom
divnom času očekivanja. Ivan Iljič je računao: tačno u dva i po on će
pritisnuti dugme električnog zvonca na tim jedinstvenim vratima — ona su
mu se činila sveto hrastova, sa dva prozorčeta ozgo, — kud bi se on i
mrtav dovukao.
Bašte se svršiše, i s obe strane puta počeše promicati uprskane blatom
kućice predgrađa, grubo kaldrmisane ulice s tutnjem taljiga, ograde i iza
njih bašte sa starim lipama, s granama pruženim do sredine sokaka, šarene
firme, prolaznici koji idu svojim beznačajnim poslovima, i ne primećujući
voz koji tutnji, i njega, Ivana Iljiča, kod prozorskog stakla; dole, u dubini
ulice potrčao je, kao igračka, tramvaj; iza kuće se pojavilo kube crkvice,
— točkovi su počeli grmeti na skretnicama. Najzad, najzad, — posle dve
duge godine — pruži se duž prozora drveni peron moskovske stanice. U
vagone su se popeli čisti i ravnodušni starčići u belim keceljama. Ivan Iljič
provuče glavu kroz prozor, gledajući okolo. Koješta, ta on nije obavestio o
dolasku.
Ivan Iljič iziđe na stanični ulaz i nije mogao da se ne nasmeje: na
pedeset koraka na trgu stajao je dug red fijakera. Mašući s boka
rukavicama, kočijaši su dovikivali:
— Ja da povezem! Ja da povezem! Ja da povezem!
— Hajde na vrancu, gazda!
— Hajde na žustrom, na gumama!
Konji sapeti uzdama, udarahu nogama o zemlju, frktahu i vrištahu. Vika
se orila po celom trgu. Izgledalo je — još malo, i ceo ređ fijakera će
naleteti na stanicu.
Ivan Iljič se pope u vrlo visok fijaker s uzanim sedištem; oholi, lepi
paradni kočijaš s ljubaznom snisihodljivošću upita ga za adresu i, radi šika,
sedeći postrance i držeći u levoj ruci nezategnute uzde, potera konja —
gumeni točkovi poskakivali su po kaldrmi.
— Iz rata, gazda?
— Pobegao sam iz zarobljeništva.
— Je li moguće! Pa kako je kod njih? Kažu da nemaju šta da jedu. Hej,
čuvaj se, babo! Nacionalni heroj... Mnogi beže otuda. Čuvaj se, taljigašu...
Ah, prostače!.. Ivana Trifoniča ne znate?
— Koga?
— Sa Razguljaja, sa štofom radi... Juče sam ga vozio, plače. Ah,
istorija!.. Obogatio se na liferacijama, ne zna šta će s novcem, a njegova
žena onomad pobegla s nekim Poljakom. Naši kočijaši obavestili su celu
Moskvu o događaju. Ivan Trifonič sad ne sme iz kuće nos da pomoli. Šta
vredi što se na!krao ...
— Molim te, prijane, brže, — reče Ivan Iljič, mada je visoki ždrebac i
bez toga kao vetar jurio sokakom, dižući po lošoj navici zlu njušku.
— Stigosmo, gazda, drugi ulaz. Stoj, Vasja!..
Ivan Iljič brzo, sa strepnjom pogleda na šest prozora bele vile, gde su
mirno i čisto visile zavese od čipaka, i iskoči ‘kod ulaza. Vrata su bila
stara, s drvorezom, s lavljom glavom i zvono ne električno nego obično.
Nekoliko sekundi Ivan Iljič je stajao, nemajući snage da pruži ruku ka
zvonu, srce je udaralo retko i bolno. „U stvari još ništa ne znam, možda
nikog nema kod kuće, možda me neće primiti“, pomisli on i povuče
bakarnu krušku. U dubini je zveknulo zvono. Naravno, nikoga nema kod
kuče“. I odmah iza toga čuše se brzi ženski koraci. Ivan Iljič zbunjeno
pogleda nazad, — vesela njuška kočijaševa namigivala je. Zatim zveknu
lančič, vrata se odškrinuše, i pomoli se pegavo lice sobaričino.
 — Živi li tu Darja Dmitrijevna Bulavina? — nakašljavši se, reče
Teljegin.
— Jesu, jesu, izvolite, — ljubazno otegnutim glasom odgovori pegava
devojka, — i gospođica i gospođa su kod kuće.
Ivan Iljič kao u snu prođe kroz stakleni hodnik, gde su stajale korpe i
osećao se miris bundi. Sobarica otvori nadesno druga vrata prevučena
mušemom — u polumraku tamnog predsoblja visili su ženski kaputi, pred
ogledalom ležale su ženske rukavice, marama s crvenim krstom i mekani
šal. Poznati, jedva primetni miris divnog parfema strujao je od svih tih
nevinih stvari.
Sobarica, ne pitajući gosta za ime, pođe da ga prijavi. Ivan Iljič dodirnu
prstom šal i najedared oseti da između ovog čistog lepog života i njega koji
se izvukao iz krvave kaše, nema veze. „Vas, gospođice, traže“ — čuje on u
dubini kuće sobaričin glas. Ivan Iljič zatvori oči — sad će udariti grom
nebeski — i, zadrhtavši od glave do pete, ču glas brz i jasan.
— Mene traže? Ko?
Preko sobe čuše se koraci. Oni su doletali iz ponora dvogodišnjeg
očekivanja. Na vratima predsoblja u svetlosti prozora pojavi se Daša. Laka
njena kosa bila je kao zlato. Ona je izgledala viša rastom i tanja. Imala je
pletenu bluzu i teget suknju.
— Vi k meni?
Daša se zagrcnu, lice joj zadrhta, obrve se podigoše, usta otvoriše, ali
odmah iza toga senika trenutnog straha iščeze s lica, i oči zasvetliše
iznenađenjem i radošću.
— Vi ste? — jedva čujno progovori ona; podigavši lakat, brzo ohgrli
Ivana Iljiča oko vrata i nežno ga poljubi uzdrhtalim usnama. Pa se izmače
u stranu.
— Ivane Iljiču, hajte ovamo, — i Daša otrča u salon, sede u fotelju i,
sagnuvši se, pokri lice rukama.
— Glupo je, glupo, dabogme... — prošapta ona, iz sve snage brišući
oči. Ivan Iljič stajao je pred njom. Najednom Daša, uhvativši se za ručke
fotelje, podiže glavu:
— Ivane Iljiču, vi ste pobegli?
— Pobegao.
— Gospode, pa?
— Pa, eto i... pravo ovamo.
On sede prema njoj u fotelju, iz sve snage pritiskujući kapu k sebi.
— A kako se to dogodilo? — zastavši malo, upita Daša.
— Uglavnom — obično.
— Je li opasno bilo?
 — Da ... To jest, nije naročito.
Tako rekoše jedno drugom još nekoliko reči. Oboje su pomalo počeli
osećati zbunjenost; Daša obori oči:
— Ovamo, u Moskvu, davno ste stigli?
— Sad sam sa stanice.
— Ja ću reći da spreme kafu...
— Ne, nemojte da se uznemirujete... Ja ću sada u hotel.
Tada Daša upita jedva čujno:
— Hoćete li doći doveče?
Stisnuvši usne. Ivan Iljič klimnu glavom. Nije imao vazduha da diše.
On se diže.
— Dakle, ja idem. Doveče ću doći.
Daša mu pruži ruku. On uze njenu nežnu i snažnu ruku, i od toga dodira
oseti toplotu, krv pojuri u lice. On steže njene prste i pođe u predsoblje, ali
na vratima se okrete. Daša je stajala leđima prema svetlosti i gledala ispod
oka.
— Oko sedam mogu doći, Darja Dmitrijevna?
Ona klimnu glavom. Ivan Iljič izlete na izlaz i reče kočijašu:
— U hotel, u bolji, u najbolji!
Sedeo je, zavalivši se, u fijakeru, zavukavši ruke u rukave šinjela, i
široko se smešio. Nekakve plavičaste senke — ljudi, drveća, kola — letele
su pred očima. Studen povetarac koji je mirisao na rusku varoš hladio mu
je lice. Ivan Iljič približi nosu dlan, koji je još goreo od Dašina dodira i
nasmeja se: „Čarolije!“
U to vreme Daša, isprativši Ivana Iljiča, stajala je kraj prozora u salonu.
Zvonio joj je u glavi, nikako nije mogla da se sredi, da smisli šta se to
dogodilo. Ona čvrsto zažmuri, i, najedared, uzviknu i potrča sestri u
spavaću sobu.
Jekaterina Dmitrijevna je sedela kraj prozora, šila i mislila. Čuvši
Dašine korake, ona upita, ne podižući glavu:
— Dašo, ko je bio kod tebe?
Kaća pogleda pažljivije, njeno lice uzdrhta.
— On... Ne razumeš ... On... Ivan Iljič.
Kaća spusti rad i polagano pljesnu rukama.
— Kaćo, shvati, ja se čak i ne radujem, mene je samo strah, —
progovori Daša muklim glasom.

XXXI

Kad nastupi suton, Daša poče da se stresa od svakog šušnja, trčala je u

salon i osluškivala... Nekoliko puta je otvarala nekakvu knjigu, uvek na
istoj strani: „Marusja je volela čokoladu, koju joj je muž donosio od
Krafta“... U hladnom sumraku, preko puta, u kući gde je stanovala glumica
Čarodejeva osvetliše se dva prozora, tamo je sobarica sa kapicom
postavljala sto; pojavi se kao skelet mršava Čarodejeva u nabačenom na
ramena somotskom ogrtaču, sede za sto i zevnu — mora biti da je spavala
na otomanu; nasu sebi supu i najednom se zamisli, uperi staklaste oči u
vaznicu s uvelom ružom. „Marusja je volela čokoladu“, — ponovi Darja
kroz zube. Najednom zazvoni. Daši zastade srce. Ali to su doneli večernje
novine. „Neće doći“, — pomisli Daša i pođe u trpezariju, gde je gorela
jedna sijalica nad belim čaršavom i kucao tik-tak sat. Bilo je pet do sedam.
Daša sede kraj stola: „Eto tako sa svakom sekundom prolazi život“.
Na glavnom ulazu opet je zazvonilo. Zagrcnuvši se, Daša skoči i izlete
u predsoblje ... Dođe služitelj iz bolnice i donese paket s aktima. Ivan Iljič
neće doći, naravno, i ima pravo: četkala je dve godine, a kad je dočekala
nije znala šta da mu kaže.
Daša izvadi maramicu i poče da je gricka s kraja. Osećala je, znala je da
će se baš ovako dogoditi. Dve godine je volela nekog svog zamišljenog, a
kad je došao živ čovek, ona se izgubila.
„Užasno je, užasno“ — mišljaše Daša. Nije ni primetila kako se
odškrinuše vrata i uđe Liza.
— Gospođice, k vama su došli.
Daša duboko uzdahnu, lako, kao ne dodirujući pod, pođe u trpezariju:
Kaća ugleda Dašu prva i osmehnu joj se. Ivan Iljič naglo ustade, trepnu
očima i uspravi se.
On je bio u novoj štofanoj bluzi, s novim, preko jednog ramena,
kaišima, glatko obrijan i podšišan. Sad je naročito padalo u oči, ikako je
visok, zbijen i širokih ramena. Cisto sasvim nov čovek. Pogled njegovih
svetlih očiju je čvrst, sa strane oko pravih čvrstih usta dve bore, dve
crtice... Daši jako zakuca srce: shvatila je da je to trag smrti, užasa i patnji.
Ruka mu je bila snažna i hladna.
Daša uze stolicu i sede pored Teljegina. On metnu ruke na čaršav,
pritisnu ih i, gledajući na Dašu, brzo, letimično, poče da priča o
zarobljeništvu i o bekstvu. Daša, sedeći sasvim blizu, gledala je u lice
otvorenih usta.
Za vreme pričanja Ivan Iljič je osećao kako njegov glas zvuči kao tuđi,
nekako dalek, a da je on sam sav potresen i uzbuđen. I uz njega, dodirujući
haljinom njegovo koleno, sedi biće, koje se ne može opisati nikakvim
rečima — devojka, potpuno neshvatljiva, i miriše na nešto toplo što
omamljuje glavu.
 Ivan Iljič je pričao celo veče. Daša ga je zapitkivala, prekidala, pljeskala
rukama, gledala u sestru.
— Zamisli, Kaćuša, osudili ga na smrt streljanjem!
Kad je Teljegin opisivao borbu za automobil, trenutak, koji je odvajao
od smrti, mašinu koja je krenula i vetar koji je udarao u lice — sloboda,
život! — Daša strašno poblede, uhvati ga za ruku.
— Mi vas nikuda više nećemo pustiti.
Teljegin se nasmeja.
— Ako ponovo pozovu, šta možeš. Samo ja se nadam da će me odrediti
negde u vojnu fabriku.
On joj polako steže ruku. Daša poče da mu gleda u oči sve pažljivije, na
obrazima joj izbi lako rumenilo, ona oslobodi ruku.
— Zašto vi ne pušite? Doneću vam šibice.
Brzo iziđe i odmah se vrati s kutijom šibica, stade ispred Ivana Iljiča i
poče kresati šibicama, držeći ih za sam kraj; one su se lomile — eto kakve
šibice naša Liza kupuje! Najzad se šibica upalila. Daša oprezno prinese
cigareti Ivana Iljiča vatru, koja je osvetlila njenu bradu. Teljegin zapali
žmirkajući. On nije znao da se može osećati tolika sreća, paleći cigaretu.
Kaća je celo to vreme bez reči posmatrala Dašu i Teljegina. Ona je bila
zadovoljna radi Daše, pa ipak joj je bilo vrlo tužno. Iz sećanja joj nije
izbijao nezaboravljen, kako se ona nadala, nikako nezaboravljen Vadim
Petrovič Roščin: on je isto tako sedeo s njima za stolom, i isto tako mu je
jednom donela šibice i sama upalila, ne slomivši nijednu.
U ponoć je Teljegin otišao. Daša, zagidivši je jako, poljubi sestru i
zaključa se u svojoj sabi. Ležeći u postelji ruku zabačenih za glavu, ona je
mislila da je najzad isplivala iz tužnog mutnog doba, okolo je još divljina i
pusto i strašno, ali sve plavo — i to je sreća.

XXXII

Petog dana po dolasku Ivan Iljič primi iz Petrograda zvanično pismo s

naređenjem da se smesta javi u Baltičku fabriku.
Radost povodom toga, ostatak dana proveden s Dašom u trčkanju po
varoši, užurban oproštaj na Nikolajevskoj stanici, zatim kupe druge klase
sa suvom toplotom, klokotanjem pare u cevima, iznenada nađen u džepu
paketić vezan pantljikom, i u njemu dve jabuke, čokolada i pogačice, —
sve je to bilo kao u snu. Ivan Iljič raskopča okovratnik štofane bluze,
ispruži noge i, ne mogući da otera s lica glupavi osmeh, gledao je na
suseda prema sebi — nepoznatog strogog starčića s naočarima.
— Iz Moskve izvolite putovati? — upita starčić.
 — Da, iz Moskve. — Bože, kako je to bila divna i mila reč, Moskva!..
Sokaci zaliveni suncem, suvo lišće pod nogama, laka, tanka Daša, koja ide
po tom lišću, njen pametni jasan glas, — nijedne reči on se nije sećao, — i
uvek miris toplog cveća kad se on naginjao k njoj ili ljubio njenu ruku.
— Sodom, sodomski grad, — reče starčić. — Tri dana bio sam u
Moskvi... Nagledao se... On raširi noge, obuvene u čizme i kaljače, i
pljunu. — Iziđeš na ulicu, ljudi — tamo, amo, tamo, amo... Noću —
svetlost, buka, reklame, vrti se, okreće se... Narod kulja kao reka...
Besmislenost!!! Da, to je Moskva... Odatle je počela država... A ja vidim
đavolsku besmislenu jurnjavu. Vi ste, mladi gospodine, učestvovali u
borbama, ranjavani? .. Ja to odmah vidim... Recite mi, starom, zar se krv
tamo lije za ovu prokletu jurnjavu? Gde je otadžbina? Kamo vera? Kamo
car? Pokažite mi. Ja sad putujem u Petrograd po konac... Pa nek idu
bestraga ti konci!.. Pfuj!.. Sa čime ću se ja vratiti u Tjumenj, šta ću doneti
— konac? Ne, neću konac doneti, već ću reći: ljudi, propali smo svi, — to
ću ja doneti!!! Upamtite što kažem, mladi gospodine, — platićemo, za sve
ćemo platiti... Moraćemo odgovarati za tu besmislenost... — Starčić se,
upirući se o kolena, podiže i spusti zavesu na prozoru, iza kojeg su u
mraku plamenim linijama letele varnice iz lokomotive. — Zaboravili boga,
i bog je nas zaboravio... To vam kažem... Biće odmazda, ah, biće svirepa
odmazda...
— No, šta vi mislite: hoće li nas Nemci savladati? — upita Ivan Iljič.
— Ko bi ga znao. Koga Gospod poslje da kažnjava, od toga ćemo i
primiti muku... Kod mene, recimo, u radnji mlađi su počeli da
mangupiraju... Trpeću donekle, a posle ću jednom ćušku, drugom šamar, a
trećeg izbaciti... A Rusija nije kao moj dućan, hajhaj, to je gazdinstvo.
Gospod je milosrdan, ali kad su ljudi zaboravili put k njemu, treba li
raščistiti put, ili ne? Eto, o tom ja govorim... Bog se udaljio od sveta...
Strašnije od toga ništa ne može biti...
Starčić metnu ruke na trbuh, zatvori oči i, strogo blistajući naočarima,
ljuljaše se u kutu spavaćeg mesta. Ivan Iljič iziđe iz kupea i stade u
hodniku kraj prozora, skoro dotičući staklo licem.
Kroz rupicu dopirao je svež, oštar vazduh. Iza prozora, u mraku, letele
su, ukrštale se, spuštale prema zemlji vatrene linije. Ponekad je proletao
oblak sivog dima. Poslušno su lupali točkovi. Najednom lokomotiva
otegnuto zazvižda na okuci, osveti vatrom iz peći crne konuse jela, — one
se pojaviše iz mraka i nestadoše, zagrme skretnica, meko se zaljulja vagon,
sinu zeleni štit fenjera, i ponovo kao kiša od vatre pojuriše pored prozora
dugačke linije.
Gledajući ih, Ivan Iljič s iznenadnom potresnom radošću oseti svom
snagom sve što mu se dogodilo za ovih pet dana. Kad bi mogao da ispriča
nekom to svoje osećanje, proglasili bi ga za bezumnog. Ali za njega u tom
nije bilo ničega ni čudnog ni bezumnog: sve neobično jasno.
On je osećao: u noćnoj tami žive, muče se, umiru milioni miliona ljudi.
Ali oni su živi samo uslovno, i sve što se događa na zemlji uslovno je,
Skoro prividno. Skoro toliko prividno da kad bi on, Ivan Iljič, učinio još
jedan napor, sve bi se promenilo, postalo drukčije. A između tog prividnog
postoji živa srž: to je njegova, Ivana Iljiča, nagnuta prema prozoru pojava.
To je ljubljeno biće. Ono je izišlo iz sveta senki i u ognjenoj vatri leti nad
tamnim svetom.
To neobično osećanje ljubavi prema samom sebi trajalo je nekoliko
trenutaka. On uđe u kupe, pope se na gornje ležište, pogleda, svlačeći se,
na svoje krupne ruke, i prvi put u životu pomisli da su lepe. On ih zabaci
za glavu, zatvori oči i istog časa vide Dašu. Ona ga je uznemireno
zaljubljeno gledala u oči. (To je bilo danas u trpezariji. Daša je spremala
pogačice. Ivan Iljič, zaobišavši sto, priđe joj i poljubi je u toplo rame, ona
se hitro okrete, on upita: „Dašo, vi ćete mi biti žena?“ Ona ga samo
pogleda.)
Sad, na ležištu, videći Dašin lik i ne zasićujući se tom slikom, Ivan Iljič
takođe prvi put u životu oseti radost, ushićenje, što Daša voli njega, baš
njega koji ima krupne lepe ruke.
Po dolasku u Petrograd, Ivan Iljič se istog dana javi u Baltičku fabriku i
bude određen u radionice, na noćnu smenu.
U fabrici se mnogo štošta promenilo za ove tri godine: radnika je bilo
triput više, delom su bili mlađi, delom premešteni sa Urala iii iz zapadnih
gradova, delom uzeti iz vojske. Radnici su čitali novine, grdili rat, cara,
caricu, Raspućina i generale, bili su ljuti i svi uvereni da će posle rata
„zagrmeti revolucija“.
Naročito su svi bili ljuti zbog toga što su gradske pekare počele da
mešaju u hleb plevu, i zbog toga što na pijacama po nekoliko dana nije bilo
mesa, a ako je i bilo — smrdljivo; krompir su dovozili promrznut, šećer —
s blatom, i uz to — sve je poskupelo, a trgovci, skorojevići i
crnoberzijanci, koji su se obogatili od liferacija, plaćali su tada pedeset
rubalja za kutiju bombona, stotinu za flašu šampanjca i nisu hteli ni da
čuju o izmirenju s Nemcima.
Ivan Iljač dobi, radi uređenja ličnih poslova, trodnevno odsustvo i celo
to vreme trčao je po gradu, tražeći stan. On je pregledao desetine kuća,
ništa mu se nije svidelo. Ali poslednjeg dana nađe baš ono što je zamišljao
onda u vagonu; pet omanjih soba sa čisto opranim prozorima, koji gledaju
na zapad. Taj stan, na kraju Kamenoostrovskog, bio je skup za Ivana Iljiča,
ali on ga je odmah najmio i napisao o tome Daši.
Četvrte noći pođe u fabriku. Na crnom od ugljene prašine dvorištu
goreli su na visokim stubovima fenjeri. Vlaga i vetar sabijali su dim iz
dimnjaka ka zemlji, vazduh je bio zasićen žućkastom zagušljivom gareži.
Kroz polukružne ogromne i prašnjive prozore fabričkih zgrada moglo se
videti kako se vrte točkovi i kaiši transmisije, kreću tučani klipovi bušeći,
stružući, glačajući čelik i bronzu. Vrteli se vertikalni diskovi kovačkih
mašina. U visini pojavljivali su se, nestajali u mraku kamari čekrka.
Ružičastom i belom svetlošću plamteli su vignjevi. Potresajući zemlju
udarcima, kretao se džinovski parni čekić. Iz niskih dimnjaka izbijali su u
mrak sivog neba plameni stubovi. Ljudske prilike provlačile su se usred
tog škripanja i grmljavine mašina...
Ivan Iljič uđe u radionicu gde su radili tiskovi, glačajući čaure za
šrapnele. Inženjer Strukov, stari poznanik, provede ga po radionici,
objašnjavajući neke Teljegirru nepoznate osobenosti posla. Zatim uđe s
njim u daščanu kancelariju u uglu radionice, gde mu pokaza knjige,
izveštaje, preda ključeve i oblačeći kaput, reče:
— Radionica daje dvadeset tri odsto škarta, te cifre i vi se držite.
U njegovim rečima, u tome kako je predavao radionicu, Ivan Iljič je
osetio ravnodušnost prema poslu, a Strukov, kakvog ga je ranije poznavao,
Ibio je odličan inženjer i temperamentan čovek. To ga je ogorčilo i on
upita:
— Mislite da nije mogućno smanjiti procenat škarta?
Strukov, zevajući, odmahnu glavom, natuče duboko kapu na nečešljanu
glavu i vrati se s Ivanom Iljičem mašinama:
— Pljunite, moj brate. Zar vam nije svejedno — neka, ubićemo za
dvadeset tri odsto manje Nemaca na frontu. Sem toga, ništa se tu ne može
uraditi — mašine su se istrošile, nek idu bestraga!
On zastade kod tiska. Stari kratkonogi radnik, u kožnoj kecelji,
podmetnu pod tisak usijano parče gvožđa, ram se spusti, bušalica tiska
uđe, kao u maslo, u ružičasti čelik, izbi plamen, ram se podiže, i na
zemljani pod pade čaura od šrapnela. Istog časa stari podmetnu novo
parče. Drugi, mlad i visok radnik, crnih brčića, radio je nešto kod vignja.
Strukov, obraćajući se starom, reče:
— Šta veliš, Rubljeve, čaure su s manicom?
Stari se osmehnu, odmahnu retkom bradicom i lukavo pogleda iskosa
na Teljegina zažmirenim očima.
— To je tačno da su s manicom. Vidite, kako on radi? — On metnu
ruku na zeleni od ulja stupčić kojim je klizio ram tiska. — U njemu se
pojavljuje drhtanje. Odavno bi trebalo izbaciti ovu kutiju.
 Mladi radnik kod vignja, sin Ivana Rubljeva, Vaska, nasmeja se:
— Mnogo bi trebalo odavde izbaciti. Zarđala mašina.
— No, ti, Vasilije, lakše, — reče Strukov veselo.
— To je baš ono, što lakše. — Vaska strese kudravom glavom, i
njegovo mršavo nešto ispupčeno u jagodicama lice sa crnim brčićima i
zlim pažljivim očima osmehnu se neiskreno i samopouzdano.
— Najbolji radnici u radionici, — odlazeći poluglasno reče Strukov
Ivanu Iljiču. — Zbogom. Večeras idem u „Crvene praporce“. Nikad tamo
niste bili? Izvanredna kafanica, i vino daju.
Teljegin poče s radoznalošću da posmatra oca i sina Rubljeve. Njega je
porazio onda u razgovoru skoro ugovoreni jezik reči, osmeha i pogleda
koji je izmenjao s njima Strukov, i to kako njih trojica kao da su ispitivali
Teljegina: da li je naš ili neprijatelj? Po naročitoj lakoći s kojom su u
sledeće dane Rubljevi stupali u razgovor, on je shvatio da je „naš“.
To „naš“ nije se odnosilo možda na političke poglede Ivana Iljiča, koji
su mu bili neizgrađeni i neodređeni, nego pre na ono osećanje poverenja
koje je svako imao u njegovu prisustvu: on ništa naročito nije govorio, niti
činio, ali bilo je jasno da je to čestit čovek, dobar čovek, skroz čist, svoj.
Za vreme noćnih dežurstava Ivan Iljič je često, prilazeći Rubiljevima,
slušao kako su otac i sin otpočinjali rasprave.
Vaska Rubljev bio je načitan i mogao govoriti samo o klasnoj borbi i
diktaturi proletarijata i tada se izražavao knjiški i bombasto. Ivan Rubljev
je bio staroverac, lukav, nimalo bogobojažljiv starac. On je govorio:
— Kod nas, u permskim šumama, po staroverskim opštinama, sve je u
knjigama napisano: i ovaj rat, i kako će od njega biti pustoš, — cela naša
zemlja će biti upropašćena, i koliko će ostati sveta, a sveta će ostati vrlo
malo... I kako će se pojaviti iz šume, iz jednog manastira, čovek i počeće
da upravlja zemljom, a upravljaće strašnom božjom rečju.
— Mistika, — govorio je Vaska.
— Ah ti podlače, neznalice, napabirčio same reči... Zove se socijalist!...
Kakav socijalist, ti si razbojnik; I ja sam bio takav. On bi samo da pođe na
svoje — kapu nakrivi, u očima mu je sve okrenuto tumbe, gura se, dreči:
„Ustaj, na borbu“... Protiv koga, zašto? Klada jedna.
— Vidite kako se matori izražava, — pokazujući na oca palcem,
govorio je Vaska, — najštetniji je anarhist, u socijalizmu ni vraga ne
razume, a mene u toku diskusije svaki put psuje.
— Ne, — prekidao je Ivan Rubljev, vadeći iz vignja komad od kojeg su
prštale varnice, — ne gospođo, — i opisavši njime polukrug spretno ga
podmetnu pod klip prese, — vi čitate knjige, ali ne čitate one koje treba. A
smirenosti niko nema, o tome oni i ne misle... Nemaju pojma da u naše
vreme svaki čovek mora biti nišči duhom.
— Zbrka ti je, ćale, u glavi; a ko je onomad vikao: ja sam, veli,
revolucionar?
— Jeste, vikao sam. Ja, moj brajko, ako dođe do nečega, prvi ću ja
dohvatiti sekiru. Zašto bih se ja držao cara? Seljak sam. Znaš, koliko sam
zemlje radom prevrnuo za trideset godina? Naravno da sam revolucionar:
meni je valjda spas duše mio, ili ne?
Teljegin je pisao Daši svakog dana, ona mu je odgovarala ređe. Njena
su pisma bila čudna, kao sa skramom od leda, i Ivan Iljič osećao je laku
jezu kad ih je čitao. Obično bi seo kraj prozora i nekoliko puta pročitavao
tabak Dašinog pisma ispisan krupnim redovima koji su se spuštali nadole.
Potom bi gledao ljubičastosivu šumu na ostrvima, oblačno nebo, mutno
kao i voda u kanalu, — gledao je i mislio da je baš tako i potrebno da
Dašina pisma ne budu nežna, kako bi se to njemu, nerazumno, htelo.
„Mili moj prijatelju, pisala je ona, najmili ste stan od čitavih pet soba.
Pomislite, kakvim se troškovima izlažete. Čak i u slučaju da ne živite sami,
opet je mnogo: pet soba? A posluga — treba imati dve žene, zar je to za
naše doba. Kod nas u Moskvi je jesen, hladno, pada kiša, ničega svetlog...
Čekaćemo proleće ...“
Kao što je onda, na dan odlaska Ivana Iljiča, Daša odgovorila samo
pogledom na njegovo pitanje hoće li biti njegova žena, tako i u pismima
ona nikad direktno nije spominjala ni svadbu, ni budući život udvoje.
Trebalo je čekati proleće.
To očekivanje proleća i neodređene očajničke nade na neko čudo, bilo
je sada kod svih. Život se zaustavljao, kao da je padao u zimski san.
Izgledalo je kao da na javi nema više snage da se proživi to novo
očekivanje krvavog proleća.
Jednom je Daša napisala:
„Nisam htela ni da vam govorim ni da pišem o smrti Besonova. Ali juče
su mi opet pričali podrobnosti o njegovoj užasnoj smrti. Ivane Iljiču, nešto
pre njegovog odlaska na front, srela sam ga na Tverskom bulevaru. Bio je
vrlo jadan i, čini mi se, da ga ja onda nisam odgurnula, on ne bi poginuo.
Ali ja sam ga odgurnula. Nisam mogla da učinim drukčije, i isto bih tako
učinila, ako bi se morala ponoviti prošlost“.
Teljegin je sedeo pola dana, sastavljajući odgovor na to pismo... „Kako
možete pomisliti da ja neću primiti sve što je s vama — pisao je on vrlo
lagano, razmišljajući da ne bi upotrebio nijednu krivu reč. — Ponekad
ispitujem sebe, — čak ako biste zavoleli drugog čoveka, to jest dogodilo bi
mi se najstrašnije... Ja bih primio i to... Ja se ne bih pomirio, ne, moje bi
sunce potamnelo... Ali zar je moja ljubav prema vama samo u radosti? Ja
znam osećanje kad si spreman dati život, zato što se suviše duboko voli...
Tako je, očigledno, osećao Besonov kad je odlazio na front... I vi, Dašo,
morate osećati da ste beskrajno slobodni... Ja ništa od vas ne tražim, čak ni
ljubavi... Ja sam to shvatio u poslednje vreme...“
Kroz dva dana Ivan Iljič se vrati u zoru iz fabrike, okupa se u kadi i leže
u postelju, ali ga odmah probudiše — doneli su depešu:
„Sve je dobro. Volim strašno. Tvoja Daša“.
Jednom u nedelju inženjer Strukov svrati kod Ivana Iljiča i odvede ga u
„Crvene praporce“.
Kafana je bila u podrumu. Zasvođena tavanica i zidovi bili su ukrašeni
pticama, decom razvratnog lika s mnogoznačajnim kovrdžama. Čula se
galama, bilo je mnogo dima. Na uzvišenju sedeo je mali ćelav čovek
namazanih obrva i preletao dirke klavira. Nekoliko oficira pili su jaki
krišom i pravili glasne primedbe na račun dama koje su ulazile. Vikali su i
prepirali se advokati, ljubitelji umetnosti. Glasno se kikotala kraljica
kabarea, crnokosa lepotica podnadulih očiju. Antoška Arnoljdov,
zavijajući prstom pramen kose, pisao je dopis s fronta. Pored zida, na
uzvišenju, spustivši pijanu glavu, dremao je rodonačelnik futurizma —
veterinar, iskrivljena tuberkulozna lica. Vlasnik kabarea, bivši glumac,
duge kose, krotak alkoholičar, pokazivao se katkad na bočnim vratancima,
gledajući bezumnim očima na goste, i iščezavao.
Strukov koga je uhvatio krišom, govorio je Ivanu Iljiču:
— Zašto ja volim ovu kafanicu? Takve truleži nigde nećeš naći —
divota! Pogledaj, tamo u kutu, sedi jedna, mršava, strašna, ne može da se
pokrene: histerija u poslednjem stepenu, a ima neobičan uspeh.
Strukov se nasmeja, srknu krišona i, ne brišući meke osenčene tatarskim
brčićima usne, nastavi da govori imena gostiju, ukazujući prstom na
neispavana, bolesna, polubezumna lica.
— Sve su to poslednji Mohikanci... Ostaci estetičkih salona. A! Kakva
plesan. A! Oni su se ovde zatvorili i prave se kao da nikakvog rata nema,
sve po starom.
Teljegin je slušao, gledao... Od vrućine, duvanskog dima i vina sve je
izgledalo kao u snu, vrtelo se u glavi... On je video kako se nekoliko ljudi
okrenulo prema ulazu; rastvorio slepljene žute oči veterinar; pomolilo se
iza zida bezumno lice vlasnikovo; polumrtva žena, koja je sedela pokraj
Ivana Iljiča, podiže sanjive kapke, i najednom njene oči oživeše, s
neshvatljivom okretnošću ona se uspravi, gledajući tamo kuda i svi...
Iznenada u podrumu nasta tišina, pade i zvecnu čaša.
Na ulaznim vratima stajao je postar čovek srednjeg rasta, isturivši
napred rame, zavukavši ruke u džepove kaputa. Njegovo uzano lice sa
crnom dugom bradom veselo se smešilo dvema dubokim naviknutim
borama, a na licu su mu gorele, upadljivo, sivom svetlošću, pažljive,
pametne, prodorne oči. Tako je trajalo jedan minut. Iz mraka ulaza približi
mu se drugo lice, činovničko, s nemirnim osmehom, i prošapta nešto na
uho. Čovek nehotice namršti krupan nos:
— Opet ti sa tvojim glupostima... Ah, dodijao si mi.
— On još veselije pogleda u goste u podrumu, odmahnu bradom i reče
glasno, otegnutim glasom: — Zbogom, veseli prijatelji.
I odmah ga nestade. Vrata se zalupiše. Sav podrum zabruja. Strukov
zabode nokte u ruku Ivana Iljiča.
— Jesi video? Video? — reče on zadihano. — To je Raspućin.

XXXIII

Posle tri sata izjutra Ivan Iljič išao je peške iz fabrike. Bila je hladna
decembarska noć. Fijakeristi se nisu sretali, sad ih je bilo teško dobiti čak i
u centru grada u to doba. Teljegin je išao brzo sredinom prazne ulice,
dišući u podignutu jaku.
U svetlosti retkih fenjera sav vazduh je bio prožet iglama mraza, koje su
padale. Sneg je oštro škripao pod nogama. Napred, na žutoj i ravnoj fasadi
kuće svetlucali su crvenkasti odblesci. Skrenuvši iza ugla Teljegin ugleda
plamen vatre u rešeci ulične peći i okolo zamumuljene, smrznute figure u
oblacima pare. Dalje, na trotoaru stajaše, izduživši se u liniju, nepomično,
jedno stotinu ljudi — žene, starci i deca: red kod magazina za namirnice.
Sa strane, tapkao je nogama, udarajući rukavicama, noćni čuvar.

Ivan Iljič je išao duž reda, gledajući priljubljene uz zidove, zavijene u

šalove i ćebeta, pognute figure.
— Juče na Viborškoj tri dućana su slistili, načisto, — reče neki glas.
— Ništa drugo i ne ostaje.
— Juče sam tražila pola funte gasa; — ne, veli, gasa više uopšte neće
biti, a kuvarica Dementijevih odmah iza toga dolazi i preda mnom kupuje
pet funti po slobodnoj ceni.
— Pošto?
— Dve i po rublje funta, devojko.
— Kako, je i za gas?
— To neće tako olako proći tom trgovcu, setićemo se, biće vremena.
— Sestra mi je pričala: na Ohti takođe su uhvatili jednog trgovca zbog
ovakvih stvari i u bure s rasolom metnuli mu glavu, — udavio se, dragi
moji, a kako je molio da ga puste.
 — Malo su ga mučili, treba ih gore mučiti.
— A zasad mi se mrznemo.
— A on se sad od čaja nadima.
— Ko se to nadima od čaja? — upita promukli glas.
— Pa svi se oni od čaja nadimaju. Moja generalica ustaje u dvanaest
časova i do same noći lipa — kako ne pukne, prokleta.
— A ti se ovde smrzavaj, tuberkulozu dobijaj.
— To vi sasvim tačno kažete, ja već kašljem ...
— A moja gospođica, dragi moji, kokota je. Kad se vratim s pijace, kod
nje puna soba gostiju, i svi pijani. Odmah traže kajganu, crnog hleba,
rakije, rečju, nešto prostije.
— Za engleski novac piju, — reče nečiji glas pouzdano.
— Ta šta govorite?
— Sve je prodano — to vam ja kažem — verujte: vi tu stojite, ništa ne
znate, a sve su vas prodali za pedeset godina unapred. I armija cela je
prodana.
— Gospode!
Nečiji promrzli glas ponovo upita:
— Gospodine čuvaru, a, gospodine čuvaru?
— Šta se dogodilo?
— Hoće li so izdavati danas?
— Verovatno, so neće izdavati.
— Ah, prokleti!
— Peti dan nema soli.
— Piju narodnu krv, nitkovi.
— Dosta je, žene, deranja, prehladićete grlo, — reče čuvar dubokim
basom.
Teljegin prođe red. Stišala se ljutita vreva glasova, i opet su bile puste
duge ulice, tonule su u hladnu maglu.
Ivan Iljič dođe do keja, svrati na most i, kad vetar trgnu skute njegovog
kaputa, seti se da bi trebalo ipak naći fijaker, ali istog časa opet zaboravi.
Daleko, na suprotnoj obali, jedva primetno, svetlucale su tačke fenjera.
Linija mutnih svetiljki na pešačkom prelazu pružala se koso preko leda.
Duž cele tamne široke pustinje Neve leteo je hladan vetar, zvonio je,
snegom, žalosno zviždao u tramvajskim žicama, između gvozdene ograde
mosta.
Ivan Iljič se zaustavljao, gledao u tu mračnu tamu, i ponovo je išao,
misleći, kao što je sad često mislio uvek jedno isto: o Daši, o sebi, o onom
trenutku u vagonu, kada je on, kao vatrom, bio prožet srećom.
Okolo je sve bilo nejasno, mutno, protivrečno, neprijateljsko prema toj
sreći. Svaki put morao je činiti napor da bi mogao mirno reći: živ sam,
srećan, moj život biće svetao i prekrasan. Tada, kraj prozora, usred varnica
vagona koji je leteo, to je bilo lako reći, — sad je bio potreban veliki napor
da se odvoji od polusmrznutih prilika u redovima, od decembarskog vetra
koji je zavijao samrtničkom tugom, od sveopšteg propadanja, od propasti
koja se približavala.
Ivan Iljič je bio siguran u jedno: njegova ljubav prema Daši, Dašine čari
i radosno osećanje sebe samog koga Daša voli — to je bilo dobro. Prijatni,
stari, možda suviše tesni, ali divni hram života poljuljao se i počeo škripati
pod udarcima rata, zanjihali su se stubovi, po celoj širini prsnulo je kube,
osulo se staro kamenje i, eto, usred praha i treska hrama u padu, dva bića,
Ivan Iljič i Daša, u radosnom bezumlju ljubavi, zaželela su da budu srećna.
Da li je to pravilno?
Gledajući u neprozirnu tamu noći, u vatre koje su svetlucale, šlušajući
kako s oštrom tugom koja para srce zviždi vetar, Ivan Iljič je mislio:
„Zašto da krijem od sebe — iznad svega je žudnja za srećom. Ja želim
uprkos svemu, neka. Mogu li ja uništiti redove, nahraniti gladne, prekinuti
rat? Ne. A kad ne mogu, moram li i ja da iščeznem u tom mraku, da se
odreknem sreće? Ne, ne moram. Ali da li ću moći, hoću li biti srećan?
Ivan Iljič je prešao preko mosta i već, nikako ne opažajući put, koračao
je kejom. Ovde su jarko goreli električni fenjeri, koje je ljuljao vetar. Po
ogoleloj drvenoj kaldrmi sa suvim šuštanjem letela je snežna prašina.
Prozori Zimskog dvora bili su mračni i pusti. Oko trobojne stražare u
smetu snega stajao je džin stražar u bundi s puškom pritisnutom na grudi.
U hodu Ivan Iljič najednom stade, pogleda na prozore i poče još brže
koračati, ispočetka boreći se s vetrom, a posle nošen njime. Njemu se
činilo da bi on mogao svima, svima, svima ljudima reći sad jasnu i prostu
istinu, i svi bi u nju poverovali. On bi rekao: „Vidite da se tako dalje živeti
ne može: na mržnji su sagrađene države, mržnjom su obeležene granice,
svaki od vas je klupče mržnje, tvrđava s topovima uperenim na sve strane.
Tesno je i strašno živeti. Sav svet se guši u mržnji, ljudi uništavaju jedni
druge, teku reke krvi. I još vam je malo? Zar još niste progledali? Hoćete
da i ovde u svakoj kući čovek uništava čoveka? Opametite se, bacite
oružje, srušite granice, otvorite vrata i prozore životu. Ima puno zemlje za
žito, puno livada za stada, puno brda za vinograde ... Neiscrpna su
zemaljska nedra, — svima će biti mesta... Zar ne vidite da ste još u mraku
preživelog doba...“
Fijakera nije bilo ni u tom delu grada. Ivan Iljič opet pređe Nevu i uđe u
dubinu krivih ulica Petrogradske strane. Misleći, govoreći sa samim
sobom, on najzad izgubi put i išao je nasumce neosvetljenim i pustim
ulicama dok ne iziđe na kej nekog kanala. — E, baš je šetnjica! — Ivan
Iljič zastade, izduvavajući se, nasmeja se i pogleda na sat. Bilo je tačno
pet. Iza obližnjeg ugla, škripeći po snegu, izroni veliki otvoreni auto s
ugašenim farovima. Za volanom je sedeo oficir u raskopčanom šinjelu;
uzano obrijano lice bilo je bledo i oči, kao u sasvim pijanog — staklaste.
Iza njega je drugi oficir, kape zaturene na potiljak — lice mu se nije videlo
— obema rukama pridržavao dugačak denjak zamotan u asuru. Treći u
automobilu bio je civil podignute jake od kaputa i u visokoj krznenoj kapi.
On se podiže i dohvati za rame onog koji je sedeo za volanom. Auto stade
blizu mostića. Ivan Iljič vide kako sva trojica iskočiše u sneg, izvukoše
denjak, vukoše ga nekoliko koraka po snegu, zatim s naporom podigoše,
donesoše do sredine mosta, prebaciše preko ograde i baciše pod most.
Oficiri se odmah vratiše mašini, a civil neko vreme, presavivši se, gledao
je dole, zatim, spuštajući jaku, u trku stiže drugove. Auto je krenuo punom
brzinom i nestao.
— „Fuj, kakva gadost“, —promrmlja Ivan Iljič, koji je celo to vreme
stajao, pritajivši dah. On pođe prema mostiću, ali ma koliko da je gledao
dole, u velikom crnom otvoru na ledu ništa se nije moglo videti, samo je
klokotala voda iz kanalizacije.
„Fuj, kakva gadost!“ — promrolja ponovo Ivan Iljič i, mršteći se, pođe
trotoarom duž kanala. Na uglu nađe najzad fijaker — promrzlog drevnog
starca sa žvalavim konjem, i kad sede u sanke zakopčavši sleđeni pokrivač,
zatvori oči, sve njegovo telo bridelo je od umora. „Ja volim, to je istina, —
pomislio je on, — ma kako da postupam, ako je od ljubavi, dobro je“.

XXXIV

Denjak u asuri koji su bacila trojica muškaraca s mosta pod led bio je
leš ubijenog Raspućina. Da bi umrtvili tog nečovečanski žilavog i snažnog
seljaka morali su ga napiti vinom u kome je bio cijankalij, zatim pucati mu
u grudi, leđa i potiljak i najzad razbiti mu glavu bokserom. Pa ipak kad je
njegov leš izvađen iz reke, lekar je tvrdio da je Raspućin prestao disati tek
pod ledom.
To ubistvo bilo je kao početak svega onog što je počelo posle dva
meseca. Raspućin je više puta govorio da će se s njegovom smrću srušiti
presto i propasti dinastija Romanova. Očigledno je da je taj divlji i jarosni
čovek imao ono mutno predosećanje nesreće koje imaju psi pred smrtni
slučaj u kući, i umro je vrlo teško — poslednji zaštitnik prestola, mužik,
konjokradica, pomaman fanatik.
S njegovom smrću u dvoru nastade zlokobna potištenost a po celoj
zemlji veselje; ljudi su čestitali jedan drugom. Nikolaj Ivanovič pisao je
Kaći iz Minska: „Te noći, kad je stigla vest, oficiri u štabu
glavnokomandujućeg potražili su u svoje stanove osam sanduka
šampanjca. Vojnici na celom frontu viču „ura“...
Kroz nekoliko dana u Rusiji su zaboravili na to ubistvo ali u dvoru nisu:
tamo su verovali proricanju i s mračnim očajanjem spremali su se za
revoluciju. Petrograd je tajno bio podeljen na sektore, od velikog kneza
Sergeja Mihailoviča zatraženi su mitraljezi, a kad je odrekao, dobili su ih
iz Arhangelska i namestili četiri stotine dvadeset komada na tavanima i
raskrsnicama. Bio je pojačan pritisak na štampu, novine su izlazile s
praznim stupcima. Carica je pisala mužu očajnička pisma, trudeći se da
probudi u njemu volju i čvrstinu duha. Ali car je, kao omađijan, sedeo u
Mohiljevu između vernih — u to nije sumnjao — deset miliona bajoneta.
Ženske pobune i jaukanja u petrogradskim redovima izgledahu mu manje
strašni nego armije tri carstva, koje su navaljivale na ruski front. U isto
vreme, krišom od cara, u Mohiljevu načelnik štaba vrhovnog
glavnokomandujućeg, general Aleksejev spremao je plan o hapšenju carice
i o uništenju nemačke kamarile.
U januaru, da bi se predupredila proletnja kampanja, bila je odlučena
ofanziva na severnom frontu. Boj je počeo oko Rige, jedne studene noći.
Čim se otvorila topovska vatra, poče snežna mećava. Vojnici su se kretali
po dubokom snegu, usred zavijanja mećave i plamena granata koje su se
rasprskavale uraganskom vatrom. Desetinu aeroplana koji poleteše u boj
da pomognu ofanzivu, vetar je gonio prema zemlji, i oni su u magli snežne
oluje šišali iz mitraljeza po neprijatelju i po svojima. Poslednji put
pokušavala je Rusija da raskine gvozdeni obruč koji ju je stezao, poslednji
put su se ruski seljaci, obučeni u dugačke bele mantile, gonjeni polarnom
mećavom, borili za imperiju koja je obuhvatila šesti deo sveta, za
samodržavlje, koje je nekad sagradilo zemlju i bilo strašno celom svetu, a
sad je postalo preživelost koja se suviše otegla, istorijska besmislenost,
samrtnička bolest cele zemlje.
Deset dana trajala je svirepa borba, na hiljade života ostalo je pod
snežnim smetovima. Ofanziva je bila zaustavljena i zamrla. Front se
ponovo smrznuo u snegu.

XXXV

Ivan Iljič je računao da otputuje o Božiću u Moskvu, ali mesto toga

fabrika ga posla u Švedsku, odakle se vrati tek u februaru; odmah iza toga
zatraži tronedeljno odsustvo i javi depešom Daši da polazi dvadeset i
šestog.
Pred polazak morao je da dežura celu nedelju u radionicama. Ivana
Iljiča je porazila promena koja se desila za vreme njegovog odsustva:
fabrička uprava postala je pažljiva i učtiva kao nikad ranije, a radnici su
bili toliko ozlojeđeni da je svakog trenutka izgledalo kao da će neko baciti
ključ na zemlju i viknuti: „Napuštaj posao, izlazi na ulicu“...
Naročito su ih uzbuđivali tih dana izveštaji sa sednica Državne dume,
gde se vodila debata o pitanju ishrane. Iz ovih se izveštaja jasno videlo da
se vlada, jedva čuvajući prisustvo duha i dostojanstvo, iz poslednje snage
brani od napada, i da carski ministri ne govore više kao polubogovi, već
običnim čovečanskim jezikom, i da su govori ministara i ono što govore
članovi Dume neistina, a da je prava istina svima na ustima: zloslutne i
mračne vesti o opštoj, i to u najkraćem vremenu, .propasti fronta i
pozadine od gladi i rasula.
Za vreme poslednjeg dežurstva Ivan Iljič primeti naročitu uzrujanost
kod radnika. Oni su svakog časa napuštali svoje tezge i dogovarali se,
očigledno očekujući nekakve vesti Kad je upitao Rubljeva o čemu se
dogovaraju radnici, Vaska najedared ljutito nabaci na rame topli kaput i
iziđe iz radionice, zalupivši vratima.
— Neverovatno, đubre, zao je postao Vasilij — reče Ivan Rubljev —
negde je dobio revolver, nosi ga sobom.
Ali Vasilij se uskoro pojavi opet, i u dubini radionice okružiše ga
radnici, dotrčaše od svih tezgi. „Komandujućeg armijama Petrogradskog
vojnog okruga generallajtnanta Habalova proglas..— glasno, s naglaskom
poče čitati Vaska beli plakat. — „Poslednjih dana brašno se izdaje
pekarima i hleb se peče u istim količinama kao i pre...“
— Laže, laže! — odmah povikaše glasovi. — Treći dan ne daju hleba ...
— »Nedostataka u prodaji hleba ne sme biti“...
— Zapovedio, naredio!
— „Što ipak u nekim radnjama nije bilo dovoljno hleba, to je zato što
su mnogi, bojeći se nestašice hleba, kupovali više i pravili dvopek“...
— Ko to pravi dvopek? Pokaži taj dvopek — prodera se nečiji glas. —
Njemu bi trebalo dvopek u gnlo!
— Ćutite, drugovi, — prekide Vaska. — Drugovi, mi moramo izići na
ulicu... Iz Obuhovske fabrike četiri hiljade radnika ide na Nevski... I s
Viborške dolaze...
— Tako je! Neka pokažu hleb!
— Hleb vam neće pokazati, drugovi... U gradu ima brašna samo za tri
dana, i više neće biti ni hleba ni brašna. Svi su vozovi iza Urala... Iza Urala
elevatori su prepuni žita... U Čeljabinsku tri miliona puda mesa truli na
stanici... U Sibiru se točkovi podmazuju buterom...
Cela radionica zabruja. Vasilij podiže ruku:
— Drugovi... Hleba nam neće niko dati, dok ga sami ne uzmemo ...
Zajedno s drugim fabrikama iziđimo, drugovi, na ulicu sa lozinkom: „Sva
vlast Sovjetima“...
— Kreći!.. Napuštaj posao! Gasi vignjeve!.. povikaše radnici,
rasturajući se po radionici.
Ivanu Iljiču priđe Vasilij Rubljev. Brčići su mu podrhtavali.
— Idi, — reče on razgovetno, — idi dok si čitav!
Ivan Iljič je loše spavao ostatak te noći i probudio se od nemira. Jutro
je bilo tmurno, ispolja na plehani sims padale su kapljice ... Ivan Iljič je
ležao, sređujući misli. Ne, nemir ga nije napuštao, i dražeći, kao u sami
mozak, padale su kapljice„,Ne treba čekati dvadeset šesti, nego putovati
sutra“, pomisli on, skide košulju i go pođe u kupatilo, pusti tuš i stade pod
ledene oštre mlazeve.
Pre odlaska bilo je mnogo posla. Ivan Iljič na brzinu popi kafu, iziđe na
ulicu i upade u tramvaj pun sveta; ovde oseti istu uznemirenost. Kao i
uvek, putnici su turobno ćutali, podavijali noge, ljutito izvlačili skutove
odela ispod suseda, pod nogama se lepilo, uz prozorska stakla tekle su
kaplje, dražeći je zveckalo zvono na prednjoj platformi. Prekoputa Ivana
Iljiča sedeo je vojni činovnik podnadula žućkasta lica; njegova obrijana
usta sledila su se u iskrivljenom osmehu, oči sa živahnošću koja im nije
bila svojstvena gledahu upitno. Pogledavši pažljivije, Ivan Iljič primeti da
svi putnici baš tako — s nedoumicom i upitno — gledaju jedni druge.
Na uglu Boljšoga prospekta kola stadoše. Putnici se uskomešaše,
počeše da se obaziru; nekoliko njih skoči s platforme. Kočničar skide
kočnicu, gurnu je u nedra, pod kožuh, i odškrinuvši prednja vrata, reče
zlobno i uzbuđeno:
— Dalje kola ne idu.
Na Kamenoostrovskom i po celom Boljšom prospektu, dokle je stizalo
oko, stajala su tramvajska kola. Na trotoarima je bilo crno, kretao se svet.
S vremena na vreme s treskom se spuštale gvozdene roletne na prozorima
dućana. Padao je mokar sneg.
Na krovu jednog tramvaja pojavi se čovek u dugačkom raskopčanom
kaputu, podiže kapu i verovatno nešto povika. Kroz gomilu prođe uzdah -
o-o-o-o-o... Čovek poče da vezuje uže za krov tramvaja, opet se ispravi i
opet podiže kapu. O-o-o-o-o! zagrme u gomili. Čovek skoči na kaldrmu.
Gomila se povuče, i tada se moglo videti kako zbijena grupa ljudi, klizeći
raskrečeno po žuto prljavom snegu, vuče uže vezano za kola. Vagon poče
da se nakreće. Gomila se odmače, deca zazviždaše. Ali kola se zanjihaše i
staše na mestu, čulo se kako udariše točkovi. Tada grupi onih koji su vukli
pritrčaše sa svih strana ljudi, zabrinuto i ćuteći počeše da se hvataju za uže.
Vagon se opet nakrenu i najednom se sruši, zazveča staklo. Gomila, ćuteći
i dalje, krenu ka prevrnutom vagonu.
— Poče kolo naokolo! — reče iza Ivana Iljiča onaj činovnik žuta
podnadula lica. I istog časa nekoliko neskladnih glasova zapeva:
Pali ste k’o žrtva sudbonosne borbe...
Na putu za Nevski Ivan Iljič je video iste, pune nedoumice poglede,
uznemirena lica. Svuda, kao mali virovi, oko glasnika novosti skupljali su
se pohlepni slušaoci. Na ulazima stajahu ugojeni vratari, pomaljala je nos
sobarica, gledajući na ulicu. Nekakav gospodin s tašnom, odnegovane
brade, u raskopčanoj bundi od tvora, pitao je pazikuću:
— Recite, dragi moj, kakva je to gomila? Šta se tamo, u stvari, događa?
— Hleba traže, bune se, gospodine.
— Aha!
Na raskrsnici je stajala bleda dama, držeći u rukama sklerotično
psetance spuštene drhtave stražnjice; dama je pitala sve prolaznike:
— Kakva je to gomila? ... Šta hoće?
— Miriše na revoluciju, gospođo, — u prolazu reče već veselo
gospodin u bundi od tvora.
Duž trotoara, hitro mašući skutovima kožuha, išao je radnik, njegovo
nezdravo lice podrhtavalo je.
— Drugovi, — najednom, okrenuvši se, uzviknu on isprekidanim
plačnim glasom, — hoće li dugo piti našu krv?
Oficir, dečko debelih obraza, zaustavi fijaker i, držeći se za pojas
kočijaša, gledao je uznemirene grupe sveta kao pomračenje sunca.
— Pogledaj, pogledaj! — plačnim glasom uzviknu radnik, prolazeći
mimo.
Gomila se povećavala, zauzimala je sada čitavu ulicu, uznemireno je
brujala i pošla u pravcu mosta. Na tri mesta su istakli bele zastavice. Ovaj
potok je uvlačio prolaznike, kao usputno iverje. Ivan Iljič pređe s gomilom
preko mosta. Preko maglovitog, snežnog i šarenog od tragova Marsova
polja projurilo je nekoliko konjanika. Ugledavši gomilu, okrenuše konje i
priđoše korakom. Jedan od njih, rumeni pukovnik s bradicom na razdeljak,
smešeći se pozdravi vojnički. Gomila teško i žalosno zapeva. Iz magle
Letnjeg parka, sa tamnih ogolelih grana digoše se nakostrešene vrane, koje
su nekad uplašile ubice imperatora Pavla.
Ivan Iljič išao je napred; grlo mu je stezao grč. On se iskašlja, ali se
opet i opet dizala u njemu uznemirenost. Stigavši do Inženjerskog zamka,
on svrati ulevo i pođe po Litejnom.
 S Petrogradske strane ulivala se na Litejni prospekt druga gomila,
razvučena daleko po mostu. Na njenom putu su sva vrata bila načičkana
radoznalima, na svim prozorima bila su uzbuđena lica.
Ivan Iljič zastade na kapiji pored starog činovnika, kome su se tresli kao
u psa opušteni obrazi. Dalje, desno, preko ulice stajao je lanac vojnika;
nepomični, naslonjeni na puške.
Gomila je stizala, njen hod se usporavao. U dubinu poleteše uplašeni
uzvici: — Stanite, stanite!
I istog časa poče jaukanje hiljada visokih ženskih glasova: — Hleba,
hleba, hleba!...
— Ne sme se dozvoliti, — reče činovnik i strogo, preko naočara,
pogleda Ivana Iljiča. U taj mah na vrata iziđoše dva visoka kućna čuvara i
navališe se ramenima na radoznale. Činovniku zadrhtaše obrazi „nekakva
gospođica sa cvikerom uzviknu: „Ne smeš, budalo!“ Ali vrata se zatvoriše.
U celoj ulici počeše zatvarati ulaze i kapije.
— Ne treba, ne treba! — čuli su se uplašeni glasovi.
Gomila je nailazila s urlanjem. Napred izlete mladić rumena uzbuđena
lica u šeširu sa širokim obodom.
— Zastavu napred, zastavu napred! — čuli su se glasovi.
U isto vreme pred lancem vojnika pojavi se visok, vitak oficir u
posuvraćenoj papahi1)Držeći rukom kuburu on je vikao, i moglo se
razabrati: „Naređeno je da se puca . .. Neću prolivanje krvi... Raziđite se!...
— Hleba, hleba, hleba! — divlje su zavijali glasovi... I gomila krenu na
vojnike... Pored Ivana Iljiča poćeše da se guraju ljudi izbezumljenih
očiju... — Hleba!... Dole!... Nitkovi!... — Jedan pade, i podižući izborano
lice, vikao je bez svesti: — Mrzim ... mrzim...
Najednom kao da se precepi platno duž ulice. Sve se stiša. Nekakav
gimnazist dohvati kapu i šmugnu u gomilu ... Činovnik podiže čvornovitu
ruku da se prekrsti. Plotun je bio upravljen u vazduh, drugog plotuna nije
bilo, ali gomila se povuče, delom se rasturi, a jedan deo sa zastavom krenu
prema Znamenskom trgu. Na žutom uličnom snegu ostale su kape i
‘kaljače. Izišavši na Nevski, Ivan Iljič opet ču vrevu mnoštva glasova. To
se kretala treća gomila, koja je prešla Nevu s Vasiljevskog ostrva. Trotoari
su bili puni lepo obučenih žena, vojnika, studenata, nepoznatih koji su
izgledali kao stranci. Kao stub stajao je engleski oficir detinjasto rumenog
lica. Uz staklena vrata dućana lepile su se napuderisane, sa crnim
mašnama, prodavačice. A sredinom ulice, nestajući u njenoj maglovitoj
širini, išla je zlobna gomila radnica i radnika vičući: — Hleba, hleba,
hleba!...
Pored trotoara fijakerist, navalivši se postrance na prednji deo saonica,
veselo govoraše pomodreloj uplašenoj gospođi:
— Ama kako, razmislite sami, da prođem, — ovde ni muvu ne puštaju.
— Teraj, budalo, nemoj da mi pričaš!...
— Ne, danas nisam više budala... Silazite sa saonica...
Prolaznici na trotoaru su se gurali, istezali vratove, slušali, pitali
uzbuđeno:
— Na Litejnom ubijeno sto ljudi?
— Lažu ... Trudnu ženu su ubili i starca ...
— Gospode, zašto baš starca?
— Protopopov upravlja svim. A on je, molim vas, ludak...
— Gospodo, novost... Neverovatno! Opšti štrajk!
— Kako, i voda i elektrika? ...
— Kad bi dao bog, najzad ...
— Bravo radnici!...
— Ne radujte se — ugušiće ...
— Gledajte da vas ne uguše, s vašim izrazom lica ...

Ivan Iljič, nezadovoljan što je izgubio mnogo vremena, pošao je na

razna mesta da posvršava poslove, ali nikoga nije zatekao kod kuće i,
naljutivši se, ponovo pođe po Nevskom.
Ulicom su ponovo jurile saonice, čuvari kuća su izišli da čiste sneg, na
raskrsnici se pojavio krupan čovek u crnom šinjelu i dizao je nad
uzbuđenim glavama, nad razbarušenim mislima stanovnika mađijsko žezlo
reda — beli pendrek. Zluradi prolaznik, koji je pretrčavao ulicu, okrećući
se na policajca, mislio je: „Pričekaj, golube, još malo“. Ali nikome nije ni
padalo na pamet da je vreme već došlo i da taj impozantan brkajlija s
pendrekom nije bio više nego priviđenje i da će ga sutra nestati s
raskrsnice, iz života^iz pamćenja ...
— Teljegine, Teljegine! Stani, gluvi tetrebe!...
Ivanu Iljiču pritrčao je inženjer Strukov s kapom na potiljku, jarosno
veselih očiju ...
— Kud si pošao? Svratimo u poslastičarnicu ...
On dohvati Teljegina pod ruku i uvuče ga u poslastičarnicu. Ovde je
duvanski dim nagrizao oči. Ljudi u polucilindrima, u krznenim kapama, u
raskopčanim bundama, prepirali su se, vikali, ustajali. Strukov se progura
prema prozoru i sede prema Ivanu Iljiču.
— Rublja pada! — uzviknu on, uhvativši se obema rukama za stočić.
— Hartije od vrednosti idu do vraga. To je snaga ... Pričaj, šta si video ...
— Bio sam na Litejnom, tamo su pucali, ali, čini mi se, u vazduh.
— Sta kažeš na sve to?
 — Ne znam. Ja mislim, vlada se mora sada ozbiljno pobrinuti o dovozu
hrane.
— Kasno je — povika Strukov, udarajući po staklenoj ploči stočića. —
Kasno je! Mi smo sami pojeli svoju sopstvenu utrobu ... — Rat je završen,
basta!... Znaš šta traže po fabrikama? — Saziv Saveta radničkih delegata,
to oni traže. I da se nikome ne veruje osim Sovjetima.
— Sta govoriš?
— To je pravi pravcati kraj, golube! Samodržavlje je palo... Otvori
oči... Ovo nije ni pobuna ... Ovo čak nije ni revolucija ... Ovo je početak
haosa ... Strašnog haosa ... — Strukovu se preko čela, pod kapljama znoja,
nadu žila. — Kroz tri dana neće biti ni države, ni armije, ni gubernatora, ni
policajca ... Sto osamdeset miliona kosmatih ljudi. A da li ti shvataš, šta je
kosmati čovek? Tigrovi i nosorozi prema njemu su dečje šale. Ćelija
organizma u raspadu — to je kosmati čovek. To je vrlo strašno. To je kad
u kaplji vode infuzorije proždiru infuzorije.
— Idi do đavola — reče Teljegin — ništa od toga nema, neće biti. Pa
jeste, revolucija je. No i hvala bogu.
— Ne! Ovo što si video danas, nije revolucija. To je raspadanje
materije. Revolucija će ipak doći, doći će... Ali ja i ti je nećemo videti.
— Možda je i tako, — reče Ivan Iljič, ustajući. — Vaska Rubljev je
revolucija... A ti, Strukove, nisi. Ti suviše larmaš i suviše mudro zboriš.
Ivan Iljič vrati se kući rano i odmah leže da spava. Ali pao je u zaborav
sna samo za trenutak, — uzdahnu, teško se prevrnu na stranu, otvori oči.
Mirisala je koža kufera koji je stajao otvoren na stolici. U tom kuferu, koji
je kupio u Štokholmu, ležao je srebrni neseser od fine kože, poklon za
Dašu. Ivan Iljič je osećao prema njemu nežnost i svaki dan ga je vadio iz
svilenkaste hartije i razgledao. On je već jasno zamišljao kupe vagona s
dugačkim, kao u stranim vozovima, prozorom, i na ležištu Dašu u
putničkom odelu; na kolenima joj ta stvarčica s mirisom parfema i kože —
znak bezbrižnih divnih putešestvija.
Ivan Iljič je gledao kako su se iza prozora u maglovitom nebu razlivali
prljavoljubičastom svetlošću odrazi grada. I jasno oseti — s kakvom
tužnom mržnjom moraju gledati ovu svetlost oni koji su vikali danas
tražeći hleba. Nevoljeni, teški, dosadni grad ... Mozak i volja zemlje ... Evo
ga, poraženog samrtničkom bolešću ... On je u agoniji...
Ivan Iljič iziđe iz kuće oko dvanaest sati. Maglovit široki prospekt bio
je prazan. Iza zamagljenih prozora cvećarske radnje stajao je u kristalnoj
vazi buket crvenih ruža, poprskanih krupnim kapljama vode. Ivan Iljič
pogleda ga nežno kroz sneg koji je padao.
Iz poprečne ulice pojavi se kozačka patrola, pet vojnika. Zadnji okrenu
konja i u kasu se približi trotoaru kojim su išli, tiho i uzbuđeno
razgovarajući, trojica ljudi u kačketima. Ovi ljudi zastadoše, i jedan nešto
veselo govoreći, uze za uzde kozačkog konja. Taj pokret je bio toliko
neočekivan da je Ivanu Iljiču zadrhtalo srce. Kozak se nasmeja, mahnu
glavom i, pustivši nemirnog gušavog konja, stiže drugove, i oni u krupnom
kasu nestadoše u magli prospekta.
Blizu keja Ivan Iljič poče da susreće grupe uzbuđenih građana, —
izgleda posle jučerašnjeg niko nije mogao da se umiri: dogovarali su se,
prenosili glasove i novosti, mnogo sveta išlo je k Nevi. Tamo se duž
granitne ograde, kao crni mravinjak, kretalo po snegu nekoliko hiljada
radoznaliih. Kod samog mosta larmala je grupa grlatih, — oni su vikali
vojnicima ‘koji su, preprečivši prolaz, stajali širinom mosta i duž mosta do
samog njegovog kraja, koji se jedva nazirao u magli snega.
— Zašto ste preprečili most! Pustite nas!
— Mi moramo u grad.
— Bezobrazluk — ograničavati stanovništvo ...
— Most je za prolaz, a ne za vas...
— Jeste li Rusi ili niste? ... Pustite nas!
Visoki podoficir sa četiri krsta Sv. Đorđa hodao je s jedne strane do
druge, zveckajući velikim mamuzama. Kad su mu doviknuli iz gomile
psovku, on okrete larmadžijama svoje ozbiljno, boginjavo, žućkasto lice:
— Eh, gospoda ste, a tako se izražavate. — Njegovi ufitiljeni brkovi su
podrhtavali. — Ne mogu dozvoliti prelaz preko mosta ... Biću primoran
upotrebiti oružje u slučaju neposlužnosti...
— Vojnici neće da pucaju, — opet povikaše grlati.
— Odrediše tebe, šarenog đavola, pseto ...
Podoficir se opet okretao i govorio, i mada mu je glas bio promukao i
odsečan, vojnički, u rečima je bilo isto što i kod svih, tih dana —
uznemirena nedoumica. Larmadžije su to osećale, psovale i navaljivale na
patrolu.
Nekakav visok, mršav čovek, u nakrivo nameštenom cvikeru, dugačke
šije uvijene šalom, najednom poče glasno i muklo:
— Sprečavaju kretanje, svuda patrole, mostovi blokirani, prava poruga.
Možemo li da se slobodno krećemo u gradu ili nam je i to već zabranjeno?
Građani, predlažem da se ne obaziremo na vojsku i da pođemo na onu
stranu preko leda.
— Tako je! Preko leda! Urrra! — odmah nekolicina ljudi potrča
granitnim, snegom pokrivenim, stepenicama, koje su se spuštale prema
reci. Dugajlija sa šalom, koji je lepršao, odlučno zakorača po ledu mimo
mosta. Vojnici, naginjući se ozgo, vikahu:
 — Hej, vrati se, pucaćemo... Vrati se, dugački đavole!
Ali on je koračao, ne osvrćući se. Za njim, jedan za drugim, u kasu,
pošlo je sve više i više sveta. Ljudi su se kao grašak kotrljali s keja na led,
trčali su kao crne figurice po snegu. Vojnici im vikahu s mosta, oni što su
trčali stavljahu ruke na usta i takođe vikahu. Jedan od vojnika skide pušku,
ali ga drugi gurnu u rame i on ne opali.
Kako se pokazalo kasnije, niko od onih koji su izišli na ulicu nije imao
određenog plana, ali kad su građani videli patrole na mostovima i
raskrsnicama, onda se svima, kako se to radi od vajkada, prohtelo baš ono
što je bilo zabranjeno: prelaziti preko mosta, skupljati se u gomile.
Raspaljivala se i bez toga bolesna fantazija. U gradu se proneo glas da
neko rukovodi svima ovim neredima.
Krajem drugog dana, na Nevskom, odeljenja Pavlovskog puka, koja su
polegla na ulici, otvorila su uzdužnu vatru na grupe radoznalaca i pojedine
prolaznike. Stanovništvo poče shvatati da počinje nešto što liči na
revoluciju.
Ali gde je bilo njeno ognjište i ko je njom rukovodio, to niko nije znao.
Nisu to znali ni komandant vojne oblasti, ni policija, a, još manje, diktator
i svemoćni upravitelj, simbirski suknar, kome je u svoje vreme u Troickom
hotelu u Simbirsku posednik Naumov razbio glavu, bacivši ga kroz vrata.
koga je povreda lobanje i mozga dovela do glavobolje i neurastenije, a
kasnije, kad mu je bila poverena na upravu Ruska carevina — do kobne
zbunjenosti. Ognjište revolucije bilo je svuda, u svakoj kući, u svakoj
građanskoj glavi opsednutoj fantazijama, mržnjom i nezadovoljstvom. To
što se ognjište revolucije nije moglo naći, bilo je zloslutno. Policija je
hvatala aveti. U stvari ona bi morala da pohapsi dva miliona četiri stotine
hiljada stanovnika u Petrogradu.
Sav taj dan Ivan Iljič provede na ulici; on je, mora biti kao i svi, imao
osećanje neprekidne vrtoglavice. Osećao je kako je rasla u gradu
uzbuđenost, skoro ludilo, — svi ljudi su se rastvorili u opštoj, masovnoj
vrtoglavici, i ta masa, lutajući uzbuđeno po ulicama, tražila je, čeznula za
znakom, munjom koja bi, zaslepivši, spojila sve u jedan komad.
Pucnjava duž Nevskog malo koga je plašila. Ljudi su se, kao zverovi,
skupljali oko dva leša — žene u cicanoj suknji, i starog čoveka u bundi od
rakunovog krzna, koji su ležali na uglu Vladimirske ulice... Kad bi
pucnjava učestala, svet se rasturao i ponovo prikradao duž zidova.
U sumrak se pucnjava utiša. Poče duvati hladan vetar, očisti nebo, i u
oblacima nagomilanim iza mora poče plamteti mračni zalazak. Oštri srp
mesečev stajao je nisko nad gradom, na onom mestu gde je nebo bilo crno
kao ugalj.
 Ove noći nisu su se upalili fenjeri. Prozori su bili mračni, ulazi
zatvoreni. Duž maglovite pustinje Nevskog stajahu puške u kupama. Na
raskrsnicama videle su se stasite figure stražara. Mesečina se odbijala čas
na ogledalu prozora, čas na tramvajskim šinama, čas na čeliku bajoneta.
Bilo je tiho i mirno. Samo u svakoj kući neživim ovčijim glasovima
mrmljale su telefonske slušalice lude reči o događajima.
Ujutro 25. februara Znamenski trg je bio pun vojnika i policije. Pred
Severnim hotelom stajala je konjička policija na tankonogim alatastim
konjima koji su poigravali. Pešačka policija, u crnim šinjelima, smestila se
oko spomenika Aleksandra III, i u grupama na trgu. Kod stanice su stajali
kozaci u posuvraćenim papahama, s naramcima sena, bradati i veseli. Od
strane Nevskog videli su se prljavosivi šinjeli pavlovaca.
Ivan Iljič s kuferom u ruci pope se na istureni deo staničkog ulaza,
odakle se lepo mogao videti ceo trg.
Usred trga na krvavocrvenom bloku granita, na ogromnom konju koji je
spustio glavu od težine konjanika, sedeo je težak, kao zemljina teža, car,
— njegova turabna ramena i okrugla kapa bili su pokriveni snegom. Prema
njegovom postolju na trgu navaljivale su iz pet ulica gomile sveta s vikom,
zviždanjem i psovkom.
Isto kao i juče na mostu, vojnici, a naročito kozaci, prilazeći po dvojica,
korakom, narodu, koji je navaljivao sa svih strana, svađali su se i cerekali.
U grupama policajaca, stasitih i mrkih, bila je tišina i očigledna
neodlučnost. Ivan Iljič je dobro poznavao tu uznemirenost u očekivanju
naredbe za borbu, — neprijatelj je već na vratu, svima je jasno šta treba da
se radi, ali s naredbom odugovlače, i minuti se mučno otežu. Najednom
zvecnuše stanična vrata i na stepenicama se pojavi bled žandarmerijski
oficir s pukovničkim epoletama, u kratkom šinjelu. Istegnuvši se, on
pogleda trg, — njegove svetle oči preleteše preko lica Ivana Iljiča ... Lako
strčavši dole među kozake, koji su mu napravili mesto, on poče govoriti
nešto kozačkom kapetanu, podigavši bradu prema njemu. Kapetan ga je
slušao s kiselim osmehom, zavalivši se u sedlu. Pukovnik klimnu glavom u
pravcu Starog Nevskog i pođe preko trga po snegu, podskakujući. Njemu
dotrča član kvarta jako utegnut preko debelog trbuha, ruka mu se tresla
ispod štita kape. A sa strane Starog Nevskog pojačavala se vika gomile
koja je nailazila i najzad se moglo čuti pevanje. Neko čvrsto dohvati Ivana
Ilj’iča za rukav, pored njega se pope uzbuđen čovek bez kape i modricom
preko prljavog lica.
— Braćo, kozaci! — povika on onim strašnim isprekidanim glasom,
kojim se viče pred ubistvo i krv, divljim, stepskim glasom, od kojeg staje
srce i bezumlje zamračuje oči. — Braćo, ubiše me ... Braćo, zaštitite ...
Ubijaju...
Kozaci, okrenuvši se u sedlima, ćuteći gledahu u njega. Lica su im
bleda, oči se širile.
U isto to vreme na Starom Nevskom tamno i gusto su se talasale glave
pristigle gomile kolpinskih radnika. Vetar je razvijao mokru crvenu
zastavu. Policajci na konjima odvojiše se od fasade Severnog hotela i
najednom u njihovim rukama sinuše isukane široke sablje. Jarosna vika
razleže se u gomili. Ivan Iljič opet ugleda žandarmerijskog pukovnika, on
je trčao, pridržavajući futrolu revolvera, a drugom rukom mahao je
kozacima.
Iz gomile kolpinaca poleteše komadi leda i kamenje na pukovnika i na
policajce na konjima. Tankonogi alatasti konji počeše još više poigravati.
Slabo zapucaše revolverski pucnji, pojaviše se dimovi u postolju
spomenika — to su žandarmi pucali u kolpince. I istog časa u kozačkom
stroju deset koraka od Ivana Iljiča prope se riđa grbonosa donska kobila;
kozak, polegavši na vrat, obode je, u nekoliko skokova dojuri do
žandarmerijskog pukovnika i u trku, izvadivši sablju, zamahnuvši, zviznu
njom i ponovo prope kobilu. Kozaci celim strojem krenuše k mestu
ubistva. Gomile sveta, probivši kordon napuniše trg... Mestimično se ču
pucnjava, ali bi zaglušena opštim uzvikom: — Urra ... urra ...
— Teljegine, šta ti tu radiš?
— Ja moram danas pošto-poto otputovati. Teretnim vozom,
lokomotivom, svejedno ...
— Batali, sad se ne sme odlaziti... Dragi, pa to je revolucija... —
Antoška Arnoljdov, neobrijan, ofucan, s crvenim kapoima izbuljenih očiju,
zabode prste Ivanu Iljiču u revere kaputa. — Jesi li video kako su smakli
glavu žandarmu? ... Kao fudbalska lopta odletela je — divota!... Ti,
budalo, ne razumeš — revolucija! — Antoška je mrmljao kao da bunca.
Oni su stajali pritešnjeni gomilom, u staničnom hodniku. — Jutros
Litovski i Volinski pukovi odrekoše da pucaju... Četa Pavlovskog puka s
oružjem je izišla na ulicu ... U gradu je džumbus, niko ništa ne razume...
Na Nevskom vojnici tumaraju kao muve, boje se da idu u kasarne ...

XXXVI

Daša i Kaća u bundama i vunenim šalovima nabačenim na glavu, brzo

su išle jedva osvetljenom Malom Nikitskom. Pod nogama je pucketala
tanka skrama leđa. Na hladnom zelenkastom nebu dizao se dvorogi jasni
mesec. Lajali su ponegde za kapijama psi. Daša je, smešeći se u vlažnu
paperjastu vunicu šala, slušala kako pucketa led.
 — Kačo, kad bi se izmislio takav instrument i stavio ovamo, — Daša
metnu ruku na grudi, — mogle bi se beležiti neobične stvari... — Daša
poče tiho pevušiti. Kaća je uze pod ruku.
— No, hajdemo, hajdemo!
Posle nekoliko koraka Daša opet zastede.
— Kaćo, veruješ li da je revolucija?
U daljini parala je oči električna sijalica nad ulazom Pravničkog kluba,
gde je danas u devet i po, pod uticajem ludačkih vesti iz Petrograda,
kadetska frakcija Dume organizovala javnu konferenciju radi izmene
utisaka i nalaženja zajedničke formule rada u tim nemirnim danima.
Sestre ustrčaše uz stepenice na drugi sprat i, ne skidajući bunde, samo
zbacivši marame, uđoše u salu punu sveta, koji je netremice slušao
rumenog, bradatog, ugojenog gospodina s prijatnim pokretima krupnih
ruku.
— Događaji se odvijaju vrtoglavom brzinom, — govorio je on lepim
baritonom. — U Petrogradu je juče cela vlast predata generalu Habalovu,
koji je izlepio po varoši sledeći plakat: „Poslednjih dana u Petrogradu su se
desili događaji praćeni atentatima na život vojnika i policajaca.
Zabranjujem svako skupljanje na ulicama. Upozoravam stanovništvo
Petrograda da sam naredio vojnicima da upotrebe oružje, ne zaustavljajući
se ni pred čime, radi uvođenja reda u prestonici“ ...
— Dželati! —zagudeo je nečiji seminarski bas iz dubine sale.
— ... Ovaj proglas, kako se i moglo očekivati, prepunio je čašu
strpljenja. Dvadeset pet hiljada vojnika svih vrsta oružja petrogradskog
ganizona prešlo je na stranu pobunjenika...
On nije stigao da dovrši — sala se prolomila od pljeska. Nekoliko ljudi
skoči na stolice i nešto vikaše, gestikulirajući, kao probadajući stari
poredak. Govornik je sa širokim osmehom gledao uzrujanu salu, — zatim
digao ruku i nastavio:
— Sad je primljena neobično važna depeša. — On zavuče ruku u džep
kariranog kaputa i razvi tabak hartije. — Danas je predsednik Državne
dume Rodzjanko poslao direktno caru depešu: „Stanje je ozbiljno. U
prestonici je anarhija. Vlada je paralisana. Transport, ishrana i ogrev u
punom su rastrojstvu. Na ulicama je opšta pucnjava. Jedan deo vojske puca
na drugi. Mora se bez odlaganja poveriti licu koje uživa poverenje zemlje
sastav nove vlade. Ne sme se oklevati. Svako odlaganje znači smrt. Molim
boga da u ovaj čas odgovornost ne padne na vencenosca.“
Rumeni gospodin pusti tabačić i blistavim očima prelete salu. Tako
interesantnog prizora, koji zaustavlja dah, Moskovljani nisu pamtili.
— Mi stojimo, gospodo, na rubu najvećeg događaja naše istorije koji
te“k što se nije zbio — nastavi on somotskim, žuboravim baritonom. —
Možda su se u ovom trenutku tamo, — on pruži ruku kao na Dantonovoj
statui, — tamo već ispunila očekivanja tolikih generacija, i tužne senke
dekabrista osvećene ...
— Oh, gospode! — ne mogavši da izdrži, jauknu ženski glas.
— Možda će se sutra cela Rusija spojiti u jednom svetlom bratskom
horu — slobode!..
— Ura!... Sloboda!... — povikaše glasovi.
Gospodin se spusti na stolicu i povuče okrenutom šakom preko čela. Sa
ćoška stola diže se visok čovek dugačke kose kao slama, uska lica i riđe
mrtve brade. Ne gledajući ni u koga, poče govoriti podsmešljivim glasom:
— Sad sam čuo kako su neki drugovi vikali: ura, sloboda. Tačno. Nema
druge: uhapsiti u Mohiljevu Nikolaja Drugog, dati ministre pod sud,
nogom u leđa oterati gubernatore i policajce... Razviti crvenu zastavu
revolucije... Početak je pravilan. Po vestima koje imamo, revolucionarni
proces je počeo pravilno, energično. Sudeći po svemu, ovog puta neće
omahnuti. Ali sad je pre mene vrlo lepo govorio jedan gospodin. On je
rekao — ili mi se to možda učinilo — on je izrazio potpuno zadovoljstvo
povodom revolucije koja tek što nije svršen čin, i misli da će se spojiti u
nedalekoj budućnosti sa celom Rusijom u jednom bratskom horu ...
Čovek s kosom kao slama izvadi džepnu maramicu i metnu je na usta,
kao da je hteo da sakrije osmeh. Ali jagodice mu se pokriše pegama, on se
zakašlja, podigavši koščata ramena. Iza Daše, koja je sedela na istoj stolici
sa sestrom, neko upita:
— Ko to govori?
— Drug Kuzma — odgovoriše brzim šapatom, — 1905. godine bio je u
Savetu radničkih delegata. Skoro se vratio iz progonstva.
— Ja bih na mestu predgovornika malo pričekao sa radošću, — nastavi
drug Kuzma i najednom njegovo voštano lice posta zlo i odlučno. —
Dvanaest miliona seljaka spremljeni su za kasapnicu, oni su još na
frontovima ... Milioni radnika guše se u podrumima, gladuju u redovima.
Hoćete li na leđima radnika i seljaka da pevate u tom bratskom horu ...
U sali se čulo: ššš... jedan glas negodujući viknu: „To je provokacija“.
Rumeni gospodin sleže ramenima i uze zvonce. Drug Kuzma produži da
govori:
— ... Imperijalisti su bacili Evropu u čudovišni rat, buržoaske klase, od
početka do kraja, proglasivši ga svetim, — rat za svetske pijace, za
nečuvenu pobedu kapitala... 2uti nitkovi, socijaldemokrati, uzeli su gazdu
pod ruku, priznali su: tako je, rat je nacionalan i svet. Seljake i radnike
poslali su na klanicu... Ko je, pitam ja, podigao glas u te krvave dane?
 — Sta on priča? .. Ko je on? Naredite mu da ćuti! — čuli su se zlobni
glasovi. Poče larma. Neki skočiše, mlatarajući rukama.
— ... Čas je kucnuo ... Plamen revolucije mora se prebaciti u masu
radnika i seljaka ...
Dalje se ništa nije moglo čuti zbog graje u sali. Nekoliko ljudi u
kaputima pritrčalo je stolu. Drug Kuzma povuče se sa govornice i iščeze
iza vrata. Na njegovom se mestu pojavi čuvena radnica u oblasti dečjeg
vaspitanja.
— Nemogući govor predgovornika ...
U tom trenutku neko nad samim uhom prošapta Daši uzbuđeno i nežno:
— Zdravo, rođena moja ...
Daša, čak ne okrećući se, brzo se podiže, — na vratima stajaše Ivan
Iljič. Ona pogleda: najlepši na svetu, moj sopstveni čovek. On je ponovo,
kako mu se to već više puta dogodilo, bio potresen time što Daša nimalo
nije onakva, kakvu je u sebi zamišljao, već beskrajno lepša: toplo rumenilo
razlilo joj se po obrazima, plavosive oči su kao dva jezera bez dna. Ona je
bila savršena, ništa joj više nije bilo potrebno. Daša reče tiho: — Zdravo!
— uze ga pod ruku i iziđoše na ulicu.
Na ulici Daša zastade i s osmehom gledaše Ivana Iljiča. Uzdahnu,
podiže ruku i poljubi ga u usta. Od nje se širio ženstveno čaroban miris
gorkog parfema. Daša ga opet uze ćuteći pod ruku i oni krenuše po
skramici leda što se lomio i sijao od svetlosti mesečeva srpa koji je visio
nisko u dubini ulice.
— Ah, ja te volim, Ivane! Kako sam te čekala ...
— Nisam mogao, znaš već ...
— Nemoj da se ljutiš što sam ti pisala rđava pisma, ja ne umem ‘da
pišem ...
Ivan Iljič stade i gledaše joj u podignuto prema njemu lice, koje se
smešilo bez reči. Naročito milo i jednostavno bilo je ono zbog vunenog
šala pod kojim su se crnele pruge obrva. On polako privuče Dašu k sebi,
ona promeni nogu i priljubi se uz njega, gledajući mu i dalje u oči. On je
opet poljubi i pođoše dalje.
— Jesi li nadugo, Ivane?
— Ne znam — takvi su događaji ...
— Da, znaš, revolucija je ...
— Znaš, ja sam lokomotivom došao ...
— Znaš šta, Ivane ... — Daša pođe s njim u ‘korak i gledala je vrhove
svojih šnešua.
— Šta?
— Ja ću sad poći s tobom, — k tebi...
 Ivan Iljič nije odgovorio. Daša je osetila samo kako je on nekoliko puta
pokušavao da duboko udahne vazduh. Osetila je nežnost i žalila ga je.

XXXVII

Idući dan bio je značajan po tome što je potvrdio pojam o relativnosti

vremena. Tako je kočijaš vozio Ivana Iljiča fijakerom iz hotela na Tverskoj
do Arbatske ulice oko godinu i po. „Ne, gospodine, prošlo je vreme kad se
vozilo za pedeset kopejki, —govorio je kočijaš. — U Petrogradu su
izvojevali slobodu. Danas, sutra ćemo i ovde izvojevati. Vidiš, stoji
policajac. Prići njemu, pasjem sinu, i ožeći ga bičem po njušci. Pričekajte,
gospodine, svi će doći na red“.
Na vratima trpezarije Ivana Iljiča počeka Daša.
Ona je bila u kućnoj haljini, pepeljasta kosa bila joj je pridenuta na
brzinu. Od nje se osećao miris sveže vode. Zvono vremena je kucnulo,
vreme je zastalo. Sve je bilo ispunjeno Dašinim rečima, smehom, njenom
blistavom od jutarnjeg sunca, lakom kosom. Ivan Iljič je osećao
nespokojstvo čak i kad je Daša prelazila samo na drugu stranu stola. Daša
je otvarala vratanca kredenca, podizala ruke i niz njih su klizili rukavi
kućne haljine. Ivan Iljič je mislio da ljudi ne mogu da imaju takve ruke,
samo su dve bele belege od kalemljenja boginja svedočile da su to ipak
ljudske ruke. Daša je vadila šolju, i, okrenuvši svetlokosu glavu, gorovila
je nešto divno i smejala se.
Ona natera Ivana Iljiča da popije nekoliko šolja kafe. Ona je izgovarala
reči, i Ivan Iljič je izgovarao reči, ali, očigledno, ljudske reči imale su
smisao samo u vremenu koje se normalno kreće, — danas u rečima smisla
nije bilo. Jekaterina Dmitrijevna, koja je takođe sedela u trpezariji, slušala
je kako Teljegin i Daša, čudeći se sa zanosom i odmah zaboravljajući,
govore neverovatne besmislenosti povodom kafe, nekakvog kožnog
nesesera, odrubljene u Petrogradu glave, Dašine kose, riđaste, — kako je
to čudno na jarkom suncu.
Sobarica donese novine. Jekaterina Dmitrijevna otvori „Ruske
vjedomosti“, jauknu i poče glasno čitati carski ukaz o raspuštanju Državne
dume. Daša i Teljegin se tome strašno začudiše, ali dalje čitanje „Ruskih
vjedomosti“ Jekaterina Dmitrijevna nastavi u sebi. Daša reče Teljeginu:
„Hajdemo k meni“, — i povede ga preko tamnog hodnika u svoju sobu.
Ulazeći tamo prva, ona žurno reče: „Pričekaj, pričekaj, ne gledaj“, — i
metnu nešto belo u fioku komode.
Prvi put u životu Ivan Iljič ugleda Dašinu sobu, njen toaletni stočić sa
mnoštvom neshvatljivih stvari; uzanu belu postelju sa dva jastuka, velikim
i malim: na velikom je Daša spavala, mali je, dremajući, stavljala sebi pod
lakat; zatim kraj prozora široka fotelja sa bačenom na naslon maramom od
vunice.
Daša reče Ivanu Iljiču da sedne u tu fotelju, primaknu stoličicu, sede
prema njemu, nasloni se na kolena, podupre bradu i, gledajući netremice u
lice Ivanu Iljiču, naredi mu da govori koliko je on voli. Zvono vremena
otkuca drugi trenutak.
— Dašo, kad bi mi poklonili sve što postoji, — reče Teljegin, — celu
zemlju, meni od toga ne bi bilo lepše, razumeš? — Daša klimnu glavom.
— Ako sam sam, šta ću ja samom sebi, je li tako? .. Šta ću ja sa sobom? —
Daša klimnu. — Jesti, hodati, spavati, čemu su ove ruke, noge? ... Šta je s
tim, ako bih ja bio, recimo, fantastično bogat... Već možeš zamisliti, kako
je žalosno biti sam?
— Daša klimnu. — Ali sad kad ti ovako sediš... Sad ja više ne
postojim... Ja samo osećam — to si ti, to je sreća. Ti, — to je sve. Gledam
u tebe i glava mi se okreće — je li mogućno da ti dišeš, da si živa i da si
moja... Dašo, razumeš li makar šta?
— Sećam se, — reče Daša, — sedeli smo na palubi, duvao je vetar, u
čašama je blistalo vino, ja sam tada najednom osetila da mi plovimo
sreći...
— A sećaš li se, tamo su bile plave senke?
Daša klimnu, i istog časa joj se učini da i ona pamti nekakve prekrasne
plave senke. Ona se seti galebova, koji su leteli za lađom, niskih obala, u
daljini, na vodi blistave sunčane staze, koja će se, kako joj se činilo, razliti
na kraju u plavo sjajno more — sreću. Daša se seti čak koju je haljinu
imala na sebi... Koliko je dugih godina prošlo otada...
Uveče Jekaterina Dmitrijevna dojuri iz Pravničkog kluba, uzbuđena i
radosna, i ispriča:
— U Petrogradu sva vlast je prešla na komitet Državne dume; ministri
su uhapšeni, ali kruže strašne uznemiravajuće vesti: pričaju da je car
napustio glavni štab, i da general Ivanov vodi čitav korpus prema
Petrogradu da uguši pobunu ... A ovde je za sutra određen juriš na Kremlj i
arsenal... Ivane Iljiču, ja i Daša ćemo ujutru doći k vama da gledamo
revoluciju ...

XXXVIII

Kroz prozor hotela videlo se kako se dole po uskoj Povarskoj ulici

kreće, kao lagan crn potok, narod, — miču se glave, kačketi, kačketi,
kačketi, kape, marame, žute pege lica. Na svim prozorima — radoznalci,
na krovovima — dečaci.
Jekaterina Dmitrijevna s podignutim do obrva velom, govorila je,
stojeći kraj prozora i uzimajući čas Teljegina čas Dašu za ruku:
— Kako je to strašno!.. Kako je to strašno!..
— Jekaterina Dmitrijevna, uveravam vas — raspoloženje u gradu je
najmirnije, — govorio je Ivan Iljič. — Pre vašeg dolaska ja sam otrčao do
Kremlja — tamo se vode pregovori, očigledno, arsenal će biti predan bez
pucnja...
— Ali zašto oni tamo idu? .. Gledajte, koliko je sveta ... Šta oni misle
da rade?
Daša je gledala talasavi potok glava, obrise krovova i kula. Jutro je bilo
maglovito i meko. U daljini, nad zlatnim kubetima crkava Kremlja, nad
raskrečenim orlovima na kulama sa šiljatim vrhovima, kružila su jata
čavki.
Daši se činilo da su neke ogromne reke probile led i razlivaju se po
zemlji, i da je ona, zajedno s milim joj čovekom, zahvaćena tom bujicom, i
sada — samo se čvrsto držati za njegovu ruku. Srce je udaralo nemirom i
radošću, kao u ptice u visini.
— Hoću sve da vidim, hajdemo na ulicu, — reče Kaća.
Ciglasto prljava zgrada sa stubovima sličnim flašama, sva u stubićima,
balkončićima i kulicama, — glavni štab revolucije, — gradska opština, —
bila je okićena crvenim zastavama. Crvene trake obavijale su stubove,
visile nad nastrešnicom glavnog ulaza. Pred ulazom na smrznutoj kaldrmi
stajala su četiri siva topa na visokim točkovima. Na ulazu sedeli su,
sagnuvši se, mitraljesci sa kiticama crvenih pantljika na epoletama. Velike
gomile naroda gledale su s veselom strepnjom crvene zastave,
prašnjavocrne prozore opštine. Kad bi se na balkončiću nad ulazom
pojavljivala mala uzbuđena figura i, uzmahujući rukama, nešto nejasno
vikala, — u gomili je odjekivalo radosno urlanje...
Nagledavši se zastava i topova, svet je odlazio po lapavicom
izgriženom prljavom snegu kroz duboke svodove Iverske na Crveni trg,
gde su kod Spaske i Nikoljske kapije pobunjeničke vojne jedinice vodile
pregovore sa delegatima rezervnog puka, koji je sedeo, zatvorivši se, u
Kremlju.
Kaću, Dašu i Teljegina donese gomila do samog ulaza skupštine. Od
Tverske po celom trgu sve jače razležući se, čuo se krik.
Drugovi, sklonite se... Drugovi, čuvajte zakonitost! — odjeknuše mladi
uzbuđeni glasovi. Kroz gomilu, koja se nerado razmicala, probijali su se k
ulazu opštine, razmahujući puškama, četiri gimnazista i lepuškasta
raščupana gospođica sa sabljom u ruci. Oni su vodili deset uhapšenih
policajaca, ogromnog rasta, brkatih, sa rukama vezanim na leđima,
spuštenih namrštenih lica. Napred je išao član kvarta bez kape: na do
modrine obrijanoj njegovoj glavi kod slepoočnice crnela se zgrušana krv;
žutim sjajnim očima on je žurno preletao po podsmešljivim licima gomile;
epolete na njegovom kaputu bile su otkinute sa štofom.
— Dočekaše, sokolići! — govorili su u gomili.
— Našalili se s nama, — dosta...
— Prošlo je njihovo ...
Prokleto pleme!.. Faraoni!..
— Dočepati ih pa izmučiti...
— Momci, navaljujte!..
— Drugovi, drugovi, propustite, čuvajte revolucionarni poredak! —
iskidanim glasovima vikali su gimnazisti; ustrčali su, gurkajući policajce,
na ulaz opštine i sakrili se iza velikih vrata. Tuda se za njima provuče
nekoliko ljudi, među njima — Kaća, Daša i Teljegin.
U praznom, visokom, mutno osvetljenom holu, na mokrom podu čučali
su mitraljesci kraj oružja. Student debelih obraza, ošamućen, očigledno, od
dreke i umora, vikao je, nalećući na sve koji su ulazili:
— Ništa neću da znam! Propusnicu!
Jedni su mu pokazivali dozvole, drugi, prosto mahnuvši rukom, odlazili
po širokim stepenicama na sprat. Na prvom spratu, u širokim hodnicima,
kraj zidova sedeli su i ležali prašnjavi, pospani i ćutljivi vojnici, ne
ispuštajući puške iz ruke. Jedni su žvakali hleb, drugi hrkali, podvivši
umotane noge. Mimo se gurao besposlen svet, čitajući čudne natpise
zakucane na hartijicama na vrata, osvrćući se na promukle komesare, koji
su trčali iz sobe u sobu uzbuđeni do poslednje ljudske mogućnosti.
Kaća, Daša i Teljegin, nagledavši se svih tih čudesa, provukoše se u,
ozgo osvetljenu, salu s izbledelim purpurnim zavesama na ogromnim
prozorima, s purpurnom prevlakom na polukružnim klupama amfiteatra.
Na prednjem zidu, kao crne zakrpe od dva hvata, zjapili su prazni
pozlaćeni okviri imperatorskog portreta, pred njima u ogrnutom plaštu
stajala je Katarina, osmehujući se ljubazno i lukavo svome narodu.
Na klupama amfiteatra sedeli su, poduprtih glava, potamneli, obrasli
čekinjom, izmučeni ljudi. Nekolicina je spavala, zabivši lice u stočiće.
Drugi su lepo skidaili kožicu sa parčadi kobasice, jeli hleb. Dole, pred
nasmejanom Katarinom, za zelenim dugačkim stolom sa zlatnim resama
sedeli su mladi ljudi u crnim košuljama, omršavelih lica. Između njih bio
je jedan — riđobrad i dugokos...
— Dašo, vidiš — drug Kuzma za stolom, — reče Kaća.
Drugu Kuzmi tada priđe ošišana oštronosa devojka i poče nešto
šaputati. On je slušao, ne okrećući se; zatim ustade i reče:
— Predsednik opštine Gučkov po drugi put je izjavio da radnicima
oružje neće dati. Predlažem da se bez debate izglasa protest protiv rada
Revolucionarnog komiteta.
Teljegin je najzad saznao (upitavši gimnazistu malog rasta, koji je
zabrinuto pušio cigaretu) da se ovde održava sednica Saveta radničkih
deputata, koja traje bez prekida već drugi dan.
Za vreme ručka vojnici rezervnog puka, koji su sedeli u Kremlju,
primetili su dim poljskih kujni na Crvenom trgu, — predali se i otvorili
kapiju. Po celom trgu razleže se vika, poleteše kape. Na Lobno mesto, gde
je nekad ležao nag, s ovnovskom maskom, sa sviralom skomoroha na
trbuhu, ubijeni Lažni Dimitrije, gde su proglašavali i zbacivali careve, gde
su bile objavljivane sve slobode i nevolje ruskog naroda, na tu malu
humku, mnogo puta zaraslu repuhom i ponovo zalivenu krvlju, pope se
vojnik u okorelom šinjelu i, klanjajući se i obema rukama navlačeći na uši
papahu, poče nešto govoriti, — zbog žagora niko nije razumeo šta. Vojnik
je bio sasvim jadan, iščeprkan poslednjom mobilizacijom iz zabiti, — ipak
je neka gospođa u iskrivljenom šeširu s perjem, dohvatila da ga ljubi; posle
ga svukoše s Lobnog mesta, podigoše na ruke i s vikom odneše.
Na Tverskoj u to vreme, preko puta kuće generalgubernatora, neki
momak iz gomile pope se na spomenik Skobeljeva i priveza mu na sablju
crvenu krpu. Vikali su „ura“. Nekoliko zagonetnih ličnosti provuče se iz
sokaka u tajnu policiju, i ču se kako tamo lete stakla, potom pokulja dim.
Vikali su „ura“. Na Tverskom bulevaru, kod Puškinova spomenika, čuvena
jedna književnica, oblivajući se suzama, govorila je o zori novog života i
posle, uz pomoć nekog gimnaziste, zataknula u ruku Puškinu, koji je stajao
zamišljen, crvenu zastavicu. U gomili su vikali „ura“. Sav grad je bio kao
pijan celog tog dana. Do kasne noći niko nije išao kući, skupljali su se u
gomilice, govorili, plakali od radosti, grlili se, čekali neke telegrame. Posle
tri godine sumornosti, mržnje i krvi prelivala se preko duba palanačka duša
grada.
Kaća, Daša i Teljegin vratiše se kući u sumrak. Tu videše da je sobarica
Liza otišla na Prečistenski bulevar, na miting, a kuvarica se zaključala u
kuhinju i zavija muklim glasom. Kaća je jedva namoli da otvori vrata:
— Sta vam je, Marfuša? ..
— Cara našeg ubi-i-i-i-li, — progovori ona, zaklanjajući rukom debela,
nabrekla od suza usta. Zaudarala je na alkohol.
— Kakve gluposti govorite, —razdraženo reče Kaća, — niko ga nije
ubio.
Ona metnu čajnik na gas i pođe da postavi sto. Daša je ležala u
gostinskoj sobi na divanu, kraj njenih nogu sedeo je Teljegin. Daša reče:
— Ivane, mili, ako ja nehotice zaspim, ti me probudi kad posluže čaj,
— tako mi se pije čaj.
Ona se prevrtala, metnula dlanove pod obraz i progovorila već
pospanim glasom:
— Vrlo te volim.
U sumraku se beleo vuneni šal, u koji se uvila Daša. Njeno disanje se
nije čulo. Ivan Iljič sedeo je ne pokrećući se, — srce mu je bilo puno. U
dubini sobe pojavi se u pukotini vrata svetlost, zatim se vrata otvoriše, uđe
Kaća, sede pored Ivana Iljiča na valjak divana, obuhvati koleno i poćutavši
malo zapita poluglasno:
— Daša zaspala?
— Ona je molila da se probudi za čaj.
— A u kuhinji Marfuša kuka da su cara ubili. Ivane Iljiču šta će biti?
Takvo je osećanje da su sve brane probijene... I srce boli: brinem se za
Nikolaja Ivanoviča ... Prijatelju, zamoliću vas, što ranije, sutra, pošaljite
mu telegram... Recite, kad vi mislite poći s Dašom u Petrograd?
Ivan Iljič odgovori. Kaća okrenu k njemu glavu, pažljivo zagleda u lice
velikim, sasvim kao Dašinim, ali toliko ženskim, ozbiljnim očima,
osmehnu se, privuče Ivana Iljiča i poljubi u čelo.
Od jutra, idućeg dana, sav grad se sruči na ulicu. Po Tverskoj, kroz
gustu gomilu naroda, uz neprekidne uzvike „ura“ kretali su se kamioni
vojnika, sa bajonetima i sabljama kao čekinje. Na topovima koji su
tutnjali, jahali su dečaci. Na prljavim gomilama snega, duž trotoara, stajale
su, čuvajući red, mlade gospođice s podignutim sabljama i napregnutim
lišcima i naoružani gimnazisti, ne znajući za milost, — to je bila
dobrovoljna milicija. Trgovci, popevši se na lestvice, skidali su s firmi
carske orlove. Neke bolešljive devojke — radnice duvanske fabrike — išle
su po gradu s portretom Lava Tolstoja — i on je surovo posmatrao ispod
namrštenih obrva sva ta čudesa. Izgledalo je, — ne može više biti ni rata,
ni mržnje, izgledalo je, — treba još nekud, na neki visok zvonik podići
crvenu zastavu, i ceo svet će shvatiti da smo mi svi braća, da nema druge
sile na svetu, — samo radost, sloboda, ljubav, život...
Kad depeše doneše potresnu vest o carevoj abdikaciji i o predaji države
Mihailu i o tome da je on, od svoje strane, odbio carsku krunu, niko nije
bio naročito potresen: izgledalo je da je u ovim danima trebalo očekivati
još veća čudesa.
Nad neravnim linijama krovova, nad narandžastim zapadom, u
prozračnom bezdanu neba treperela je zvezda. Golo granje lipa crnelo se
nepokretno. Pod njima je bilo sasvim tamno, krckale su zaleđene barice na
trotoaru. Daša zastade i, ne razdvajajući sastavljene ruke kojima je držala
pod ruku Ivana Iljiča, gledala je preko oniske ograde jedva upaljenu
svetlost u dubokom prozorčiću crkve sv. Nikole na Kurjim Nogama.
Crkvica i porta bile su u senci, pod lipama. U daljini lupiše vrata, i
preko porte prođe, škripeći suknenim čizmama, onizak čovek u dugom, do
zemlje, kaputu i kapi kao pečurka. Čulo se kako zazveča ključevima i poče
polagano da se penje na zvonaru.
— Crkvenjak pošao da zvoni, prošapta Daša i podiže glavu. Na zlatu
malog zvonikovog kubeta ležao je odsjaj zapada.
— Bumm, udari zvono, koje je trista godina pozivalo građane da umire
dušu pred san. U trenutku u sećanju Ivana Iljiča javi se kapelica, i na
njenom pragu žena u beloj dugačkoj haljini s mrtvim detetom u krilu, koja
je nemo plakala. Ivan Iljič čvrsto pritisnu laktom Dašinu ruku. Daša ga
pogleda, kao pitajući: šta?
— Hoćeš li? — upita ona brzim šapatom. — Hajdemo...
Ivan Iljič se široko osmehnu. Daša se namršti zatapka kaljačama.
— Nema ničeg smešnog, kad ideš pod ruku s čovekom koga voliš
najviše na svetu i vidiš svetlost kroz prozor, ući i venčati se... — Daša
ponovo uze Ivana Iljiča pod ruku, — ti me razumeš?

XXXIX

— Građani, vojnici odsada slobodne ruske armije, meni je pala u deo

retka čast da vam čestitam svetli praznik: lanci ropstva su raskinuti. Za tri
dana, bez ijedne kapi krvi, ruski narod je izvršio najveću u istoriji
revoluciju. Krunisani car Nikolaj odrekao se prestola, carski ministri su
zatvoreni. Mihail, naslednik prestola, sam je odbio krunu koju nije u stanju
poneti. Sad je vlast u potpunosti predata narodu. Na čelu države je
Privremena vlada, zato da bi se u što kraćem roku sproveli izbori za
Sverusku ustavotvornu skupštinu na osnovi neposrednog, opšteg, jednakog
i tajnog glasanja... Odsada — živela Ruska revolucija, živela Ustavotvorna
Skupština, živela Privremena vlada!..
— Urra-a-a! otegnuto zaurla gomila od hiljadu vojničkih glasova.
Nikolaj Ivanovič Smokovnikov izvadi iz džepa kožnog kaputa veliku
maramicu zelene boje i obrisa vrat, lice i bradu. On je govorio na tribini
slupanoj od dasaka, na koju se moralo peti lestvicama. Iza njegovih leđa
stajao je komandant bataljona Tetkin, nedavno proizveden za
potpukovnika, — preplanulo, s kratkom bradicom i mesnatim nosom
njegovo lice izražavalo je napregnutu pažnju. Kad se razleglo „ura“, — on
zabrinuto prinese ruku štitu. Ispred tribine na ravnom polju sa crnim
prokopninama i prljavim mrljama snega, stajali su vojnici, oko dve hiljade
ljudi, bez oružja, pod šlemovima, u raskopčanim, zgužvanim šinjelima, i
slušali, otvorivši usta, neobične reči, koje im je govorio crveni kao ćuran
gospodin. U daljini, u sivkastoj magli štrčali su nagoreli seoski dimnjaci.
Iza njih su počinjali nemački položaji. Nekoliko raščupanih vrana letelo je
preko ovog tužnog polja.
— Vojnici! — ispruživši pred sobom ruku s raširenim prstima, nastavi
Nikolaj Ivanovič, a vrat mu se zali krvlju. — Još juče ste bili „niži činovi“,
nemo stado, koje je vrhovna komanda bacala na klanicu. Vas nisu pitali
zašto morate umreti... Šibali su vas za krivice i streljali bez suda. —
Potpukovnik Tetkin se nakašlja, premesti se s noge na nogu, ali oćuta i
ponovo nagnu glavu, slušajući pažljivo. — Ja, određeni od Privremene
vlade komesar armije zapadnog fronta, objavljujem vam, — Nikolaj
Ivanovič stisnu prste kao hvatajući uzde, — odsad nema više „nižih
činova“. Taj naziv se ukida. Odsad ste vi, vojnici, ravnopravni građani
ruske države. Odsada više nema razlike između vojnika i komandanta
armije. Nazivi — vaše blagorodstvo, vaše visoko blagorodstvo, vaše
prevashodstvo, — ukidaju se. Odsada govorite: „Zdravo, gospodine
generale“ ili „ne, gospodine generale“„,da, gospodine generale“.
Ponižavajući odgovori: „razumem“ i „nikako ne“ — ukidaju se.
Pozdravljanje oficira koga bilo čina od strane vojnika ukida se zauvek. Vi
se možete rukovati s generalom ako vam je volja ...
— Ho-ho-ho, — veselo se prolomi u gomili vojnika. Smešio se i
Tetkin, trepćući uplašeno.
— I najzad najvažnije: vojnici, pre je rat vodila carska vlada, sad ga
vodi narod, — vi. Zato vam Privremena vlada predlaže da obrazujete u
svim armijama vojničke komitete — četne, bataljonske, pukovske i tako
dalje, čak do armijskih... Šaljite u komitete drugove u koje imate
poverenje!.. Odsada će vojnički prst šetati po ratnoj mapi uporedo s
olovkom vrhovnog komandanta ... Vojnici, ja vam čestitam najglavniju
tekovini revolucije!..
Celo polje se zaorilo kricima „ura-a-a“. Tetkin je stajao u stavu mirno,
salutirajući. Lice mu postade sivo. Iz gomile počeše vikati:
— Hoćemo li se skoro pomiriti s Nemcem?
— Koliko će sapuna izdavati na glavu?
— A otpusk posle roka. Kako je naređeno?
— Gospodine komesare, a kako će sad kod nas, — hoće li birati kralja,
šta li? Ko će sad ratovati?
Da bi bolje odgovarao na pitanja, Nikolaj Ivanovič siđe s tribine, i
odmah ga opkoliše uzbuđeni vojnici. Potpukovnik Tetkin, naslonivši se na
ogradu tribine, gledao je kako se u gustoj masi gvozdenih šlemova kretala,
njišući se i udaljujući, gologlava, ošišana glava i debeli potiljak vojnog
komesara. Jedan od vojnika, riđast, radosno zloban, s nabačenim šinjelom
(Tetkin ga je dobro znao, — iz komande za vezu) dohvati Nikolaja
Ivanoviča za kaiš kaputa i zverajući očima unaokolo, poče zapitkivati:
— Gospodine vojni komesare, vi ste nam slatko govorili, mi smo svi
slatko slušali... Sada odgovorite na moje pitanje.
Vojnici radosno zažagoriše i zbiše se gušće. Potpukovnik Tetkin se
namršti i zabrinuto pođe s tribine.
— Ja ću vam postaviti pitanje, — govorio je vojnik, skoro dodirujući
crnim noktom nos Nikolaja Ivanovića.
— Primio sam iz sela pismo, crkla mi je kod kuće kravica, konja
nemam, a moja domaćica s decom pošla je u svet da prosi komad hleba...
Dakle, sad imate li vi pravo da me streljate kao dezertera, pitam ja vas?
— Ako vam je lično blagostanje preče od slobode — izdajte je, izdajte
je, kao Juda, a Rusija će vam baciti u lice: vi niste dostojni da budete
vojnik revolucionarne armije... Idite kući! — oštro viknu Nikolaj Ivanovič.
— A vi na mene ne vičite!
— Ko si ti da na nas vičeš!..
— Vojnici, — Nikolaj Ivanovič podiže se na prste, — ovde je
nesporazum ... Prvo načelo revolucije, gospodo, to je vernost našim
saveznicima. Slobodna, revolucionarna ruska armija sa svežom snagom
treba da navali na najgoreg neprijatelja slobode, na imperijalističku
Nemačku...
— A ti, jesi li ti sam hranio vaši u rovovima? — razleže se grub glas.
— On ih nikad nije ni video.
— Pokloni mu tri na rasplod...
— Ti nam ne govori o slobodi, govori nam o ratu, — mi tri godine
ratujemo... — Lako je vama u pozadini puniti trbuh, ali mi treba đa znamo,
‘kako da se završi rat...
— Vojnici, — uzviknu opet Nikolaj Ivanovič, — zastava revolucije
podignuta je, sloboda i rat do poslednje pobede...
— Eto đavola, besvesna budala ...
— Ta mi ratujemo tri godine, a pobede ne videsmo...
— A zašto su onda cara skidali?
— Oni su namerno cara zbacili, on im je smetao da odugovlače rat...
— Drugovi, on je potplaćen...
 Potpukovnik Tetkin, odgurkujući laktom vojnike, probijao se k
Nikolaju Ivanoviču i vide kako pogureni, ogromni, crni artiljerac uhvati
komesara za prsa i, drmusajući ga povika mu u lice:
— Zašto si ovamo došao?.. Govori, zašto si došao k nama? Došao si da
nas prodaš, pasji sine...
Okrugli potiljak Nikolaja Ivanoviča uvlačio se u vrat, uzdignuta brada,
kao nacrtana na obrazima, tresla se. Odbijajući vojnika, on mu pocepa
zgrčenim prstima okovratnik bluze. Vojnik, namrštivši se, skide s glave
gvozdeni šlem i snažno udari njime Nikolaja Ivanoviča nekoliko puta po
glavi i licu...

XL

Na vratima juvelirske radnje „Muravejčik“ sedeli su noćni čuvar i

milicionar, razgovarajući poluglasno. Ulica je bila pusta, radnje zatvorene.
Martovski vetar zviždukao je u još golim bagremima, šušteći odlepljenim
na ogradi plakatom „zajma slobode“. Mesec, južnjački sjajan i živ, kao
meduza, stajao je visoko nad gradom.
— A on se, upravo, u Jalti, u svom letnjikovcu provodio, — bez žurbe
pričaše noćni čuvar. — Ide on u šetnju, kao što priliči, u belim čakširama,
sa svima odličjima, i tad mu na ulici daju telegram: abdikacija gospodara
imperatora. Pročitao, golubić, taj telegram i obliše ga suze pred celim
svetom.
— Oh, oh, oh — reče milicionar.
— A za nedelju dana on u ostavci.
— Zašto?
— Pa zato što je on gubernator; sad to ne ide.
— Oh, oh, oh — reče milicionar, gledajući mršavog mačka koji se
oprezno provlačio svojim poslom u mesečevoj seni pod bagremima.
— ... Gospodar imperator živeo je u to vreme u Mohiljevu među
svojom vojskom. No, dobro, živi, ni brige ga nije. Danju se naspava, a
noću čita depeše gde se kakva borba dogodila.
— Sigurno podlac, hoće da pije, ide na vodu, — reče milicionar.
— O čemu ti to?
— Iz duvandžinice Sinoplija izišao mačak u šetnju.
— No, dobro. Najednom kažu gospodaru imperatoru direktnom vezom
da se, tako i tako, narod u Petrogradu buni, vojnici neće protiv naroda, već
hoće da beže kućama ... No, misli gospodar, to je tek pola nevolje. Sazvao
on sve generale, metnuo ordenje, lente; izišao pred njih i kaže: „U
Petrogradu se narod buni, vojnici neće protiv naroda, već hoće da beže
kućama. Šta da radim? — recite svoje mišljenje“. I šta misliš, gleda on
generale, a generali, brate moj, ne kažu svoje mišljenje, već se svi
okrenuše na stranu ...
— Oh, oh, oh, eto nevolje!
— Samo se jedan od njih ne okrenu od njega, — napiti starčić general.
„Vaše veličanstvo, kaže, naredite i ja ću odmah dati glavu za vas“.
Gospodar mahnu glavom i gorko se osmehnu. „Od svih, veli, mojih
podanika, vernih slugu, jedan mi je ostao veran, pa i taj je svaki dan od
jutra pijan. Vidi se da je mome carstvu došao kraj. Dajte mi list
monopolske hartije, potpisaću abdikaciju“.
— I potpisao?
— Potpisao i gorko zaplakao.
— Oh, oh, oh, eto nevolje ...
U tom trenutku ulicom pored magazina brzo prođe visok čovek s
nabijenim na oči kačketom velikog štita. Prazan rukav njegovog frenča bio
je zadenut za pojas. Okrenu lice onima što su sedeli kraj magazina, —
jasno mu sinuše zubi.
— Četvrti put prolazi ovaj čovek, — tiho reče čuvar.
— Po svemu sudeći, bandit.
— Od samog ovog rata nakotilo se bandita — i-i-i, bratac ti moj. Gde ih
nije ni bilo, — nakupili se. Majstori.
U daljini na zvoniku izbi tri sata. Odmah zapevaše drugi petli. Na ulici
se opet pojavio jednoruki. Ovog puta je išao pravo na čuvare, ka radnji.
Ućutavši, oni su ga gledali. Najednom čuvar šapnu brzo:
— Propali smo, Ivane, zviždi.
Milicionar poseže za zviždaljkom, ali mu jednoruki priskoči, udari ga
nogom u grudi, a drškom revolvera udari po glavi noćnog čuvara. U tom
trenutku k ulazu pritrča drugi čovek u vojničkom šinjelu, zdepast,
nakostrešenih brkova i navalivši se na milicionara, brzim i snažnim
pokretom veza mu ruke na leđa.
Ćuteći, jednoruki i zdepasti počeše baratati oko brave. Otključaše
radnju Muravejčika, uvukoše u nju onesvešćenog čuvara i vezanog
milicionara. Vrata za sobom zatvoriše.
Za nekoliko minuta sve je bilo gotovo, — drago kamenje i zlato vezani
u dva zavežljaja. Zatim zdepasti reče:
— A ovi? — i ćušnu cipelom milicionara, koji je ležao na podu kraj
tezge.
— Mili, dragi, nemoj, — tiho progovori milicionar, — nemoj, mili,
dragi...
— Hajdemo, — oštro reče jednoruki.
 — A ja ti kažem — prokazaće.
— Hajdemo, huljo! — i Arkadij Žadov, uzevši zavežljaj u zube, uperi
mauzer na svog kompanjona. Ovaj se osmehnu, pođe na vrata. Ulica je još
uvek bila pusta. Njih dvojica mimo iziđoše, skrenuvši iza ugla i uputiše se
prema „Šato Kabeme“.
— Huljo, bandite, gade, — govorio je Žadov putem zdepastom. — Ako
hoćeš da radiš sa mnom, — to ne sme biti. Razumeš?
— Razumem.
— A sad, daj zavežljaj. Idi odmah i spremaj čamac. Ja idem po ženu. U
zoru moramo biti na moru.
— Idemo li u Jaltu?
— To već nije tvoja stvar. U Jaltu ili u Carigrad... Ja odlučujem.

XLI

Kaća je ostala sama. Teljegin i Daša su otputovali u Petrograd. Kaća ih

je ispratila na stanicu — bili su tako rasejani, kao u snu — i vratila se kući
u sumrak.
U kući beše pusto. Marfuša i Liza su otišle na miting domaće posluge.
U trpezariji, gde se još osećao miris duvana i cveća, usred neraspremljenih
sudova, stajalo je višnjevo drvce u cvetu. Kaća ga zali iz bokala, skloni
sudove i, ne paleći svetlost, sede kraj stola licem prema prozoru, — iza
njega se mutilo nebo prevučeno oblacima. U trpezariji je kucao zidni sat. I
kad bi srce puklo od tuge, on bi opet isto tako kucao. Kaća je dugo sedela
nepomično, potom uze s fotelje šal od vunice, nabaci ga na leđa i uđe u
Dašinu sobu.
U sutonu se mogao nejasno razlikovati prugasti madrac prazne postelje,
na stolici je stajala prazna kutija za šešir, na podu su bile razbacane
hartijice i krpice. Kad je Kaća videla da je Daša ponela sa sobom sve svoje
stvarčice, ne ostavivši, ne zaboravivši ništa, ona se uvredi do suza. Sede na
krevet, na prugasti madrac; i ovde je, kao i u trpezariji, sedela nepomično.
Sat u trpezariji otegnuto izbi deset. Kaća popravi na ramenima šal i
pođe u kuhinju. Postoja, oslušnu, zatim izdigavši se na prste dohvati s
police kuhinjšku svesku, iscepi iz nje čist list i napisa olovkom: „Lizo i
Marfuša, treba da se stidite što ste ceo dan, do same noći, napustile kuću“.
Na listić je kanula suza. Kaća metnu cedulju na kuhinjski sto i pođe u
spavaću sobu. Tamo se brzo svuče, leže u krevet i umiri se.
U ponoć lupiše kuhinjska vrata i, bučnim koracima i glasno
razgovarajući, uđoše Liza i Marfuša, uzmuvaše se po kuhinji, stišaše se i
najednom se obe zasmejaše, — pročitale su cedulju. Kaća samo zatrepta
očima, ne pomače se.
Najzad se u kuhinji stišalo. Časovnik budno i hučno izbi jedan sat. Kaća
se okrenu na leđa, pokretom noge zbaci sa sebe pokrivač, teško uzdahnu
nekoliko puta, baš kao da joj je nestajalo daha, skoči s kreveta, upali
elektriku, i žmireći od svetlosti, priđe velikom toaletnom ogledalu. Dnevna
tanka košulja nije joj dopirala ni do kolena. Kaća brižno i brzo, kao nešto
vrlo poznato, pogleda sebe — brada joj zadrhta, ona se primače sasvim
blizu ogledalu, podiže kosu s desne strane. — Da, da, naravno, eto, eto, eto
još... — Ona pogleda celo lice. — Pa da, naravno... Za godinu biće seda, a
zatim stara. Ona ugasi elektriku i opet leže u postelju, pokri oči laktom.
„Nijednog minuta radosti u celom životu. Sad je već svršeno ... Ničije ruke
neće je zagrliti, stegnuti, niko neće reći — draga moja, mila moja, radosti
moja ...“
Usred gorkih misli i žalosti Kaća se najednom seti peščane, mokre
staze, — okolo poljana, tamna od kiše i velike lipe... Stazom ide ona sama,
Kaća, u mrkoj haljini i crnoj keceljici. Pod cipelicama škripi pesak. Kaća
oseća kako je sva laka, tanka, kosa leprša na vetru, a pored nje, ne stazom
već po mokroj travi ide s velosipedom gimnazist Aljoša. Kaća se okreće da
se ne nasmeje... Aljoša govori tupim glasom: „Ja znam da nemam nade na
uzajamnost. Ja sam došao samo da vam to kažem. Ja ću završiti život
negde na zabačenoj železničkoj stanici. Zbogom“ ... On se penje na točak i
ide livadom, za njim se u travi vuče modar trag... Njegova su leđa u sivoj
bluzi pogurena, i bela kapa se skriva iza zelenila. Kaća viče: „Aljoša,
vratite se!“ ... Je li moguće da je ona, sada izmučena nesanicom, stajala
nekad na toj morskoj stazi i da je letnji vetar, koji je mirisao na kišu,
lepršao njenom crnom keceljom? Kaća sede u krevetu, obuhvati glavu,
podupre se laktovima na gola kolena, i u sećanju joj se pojaviše mutne
svetlosti fenjera, snežna prašina, vetar koji gudi u golom drveću, oštro,
tužno i beznadno škripanje saonica, ledene oči Besonova, blizu, kraj samih
očiju ... Slast, nemoć, bezvoljnost... Mrska hladna radoznalost...
Kača opet leže. U tišini ‘kuće oštro odjeknu zvonce. Kaća se sledi.
Zvonce ponovo zazvoni. Hodnikom, srdito dahćući iza sna, prođe Liza
bosa, zvecnu lančićem glavnog ulaza i za minut zakuca na vrata spavaće
sabe: „Gospođo, telegram za vas“.
Kaća, mršteći se, uze uzan omot, otvori telegram, i potamni joj pred
očima.
— Lizo, — reče ona gledajući u devojku, kojoj su od straha počele
drhtati usnice. — Nikolaj Ivanovič je umro.
Liza jauknu i zaplaka. Kaća joj reče: „Iziđite“. Zatim po drugi put
pročita odvratna slova na pantljici depeše: „Nikolaj Ivanovič preminuo od
teških rana dobijenih mrtvoj straži vršenja dužnosti tačka telo prenosimo
Moskvu trošku Saveza“ ...
Kaća oseti muku pod grudima. Na oči pade koprena, ona se naže ka
jastuku i izgubi svest.
Idućeg dana Kaću poseti onaj isti rumeni gospodin s bradom, — poznati
javni radnik i liberal knez Kapustin-Unžeski kojeg je ona slušala u
Pravničkom klubu prvog dana revolucije, uze u svoje ruke obe njene, i
pritiskujući ih na čupavi prsluk, poče govoriti o tome da u ime organizacije
gde je on radio zajedno s Nikolajem Ivanovičem, u ime grada Moskve, gde
je on sada pomoćnik komesara, u ime Rusije i revolucije izjavljuje Kaći
neutešno saučešće za pre vremena poginulim borcem za ideju.
Knez Kapustin-Unžeski bio je sav po svojoj prirodi toliko srećan, zdrav
i veseo, i tako je iskreno sažaljevao, od njegove brade i prsluka je tako
prijatno mirisalo na duvan, da je Kaći za trenutak laknulo na duši; ona
podiže na njega svoje užarene od nesanice oči i rastvori suve usne:
— Hvala vam što tako govorite o Nikolaju Ivanoviču...
Knez izvadi veliku maramicu i obrisa oči. On je ispunio tešku dužnost i
otišao, njegov motor je jarosno zaurlao na sokaku. A Kaća poče ponovo
tumarati po sobama, — zaustavljala se pred fotografskom slikom tuđeg
generala lavovskog lika, uzimala u ruke album, knjigu, kinesku kutiju, —
na poklopcu je bila čaplja koja je uhvatila žabu —opet hodala, gledala
tapete, zavese ... Ručak nije ni dirnula. „Da biste pojeli bar malo kiselja“,
— reče sobarica Liza. Jednako stisnutih zuba, Kaća odmahnu glavom.
Napisala je Daši kratko pismo, ali ga je odmah pocepala.
Legla bi. Zaspala. Ali leći u postelju, kao u sanduk, strašno je posle
minule noći... Najviše ju je bolelo osećanje beznadnog sažaljenja prema
Nikolaju Ivanoviču: bio je on dobar, pitom, lakomislen čovek... Trebalo ga
je voleti onakvog, kakav je... A ona ga je mučila ... Zato je on tako rano i
osedeo. Kaća je gledala kroz prozor na mutno beličasto nebo. Kršila je
prste.
Sutradan bio je parastos, a dan posle — sahrana posmrtnih ostataka
Nikolaja Ivanoviča. Na grobu su održani lepi govori: pokojnika su
upoređivali s albatrosom poginulim na pučini, s čovekom koji je proneo
kroz viteški život upaljenu buktinju. Zakasnivši na sahranu poznati
socijalist-.revolucionar, onizak muškarac s naočarima, srdito dobaci Kaći:
„Ded, dajte prolaz građanko“, provuče se do samog groba i poče govoriti o
tome da smrt Nikolaja Ivanoviča još jedanput potvrđuje pravilnost agrarne
politike koju sprovodi njegova stranka. Zemlja se odronjavala ispod
njegovih neurednih cipela i padala s lupom na sanduk. Kaća je osećala
kako joj grlo steže grč. Ona neprimetno iziđe iz gomile i pođe kući.
 Imala je jednu želju — da se okupa i zaspi. Kad je došla u ‘kuću, obuze
je užas: prugaste tapete, fotografije i kutija sa čapljom, zgužvani čaršav u
trpezariji, prašnjavi prozori — kakva tuga! Kaća reče da se napuni kada i
stenjući uđe u toplu vodu. Celo njeno telo oseti najzad samrtnički umor.
Ona se jedva dotetura do spavaće sobe i zaspa, ne raspremajući postelju.
Kroz san pričinjavalo joj se zvono, koraci, glasovi, neko zakuca na vrata,
ona ne odgovori.
Kaća se probuđila, kad je bilo sasvim tamno, srce se teško steglo. „Sto,
što?“ — uplašeno, žalosno upita ona podižući se na krevetu, i za jedan
trenutak se ponada da je, možda, sve ovo strašno samo sanjala ... Zatim,
takođe za trenutak, oseti gorčinu i nepravdu, — zašto me muče? I kad se
već sasvim probudila, popravi kosu, stavi papuče na bose noge i jasno i
spokojno pomisli: „Više neću“.
Bez žurbe Kaća otvori vratanca malog ormančića apoteke, koji je visio
na zidu, i poče čitati natpise na flašicama. Ona otvoni Staklo s
morfijumom, pomirisa, stisnu u šaci i pođe u trpezariju po čašicu, ali na
putu zastade, u salonu je bila svetlost. „To ste vi, Lizo?“ — tiho upita
Kaća, odškrinu vrata i ugleda na divanu krupnog čoveka u vojničkoj bluzi;
njegova obrijana glava bila je povezana crnim. On žurno ustade. Kaći
počeše drhtati kolena, oseti prazninu pod srcem. Čovek je gledao u nju
raširenim, strašnim očima. Njegova prava usta bila su stisnuta. To je bio
Roščin, Vadim Petrovič. Kaća prinese obe ruke grudima. Roščin, ne
spuštajući očiju, reče polagano i čvrsto:
— Došao sam da vam izrazim poštovanje. Vaša posluga mi je kazala za
nesreću. Ostao sam zato što sam smatrao za nužno da vam kažem da vi
možete raspolagati mnome, celim mojim životom.
Glas mu zadrhta kad izgovori poslednje reči, i mršavo lice obli se
mrkim rumenilom. Kaća je iz sve snage pritiskivala ruke na grudi. Roščin
pojmi po očima da treba prići i pomoći joj. Kad se on približi, Kaća,
cvokoćući zubima, progovori:
— Zdravo, Vadime Petroviču ...
On nehotice podiže ruke da obuhvati Kaću, — toliko je ona bila krhka i
nesrećna sa staklom grčevito stisnutim u šaci, — ali odmah spusti ruke,
natmuri se. Instinktom žene Kaća odjednom shvati: ona, nesrećna, mala,
grešna, neumešna, sa svim svojim neisplakanim suzama, s jadnom
flašicom morfijuma, postala je potrebna i draga ovom čoveku, koji, ćuteći i
strogo, čeka da primi njenu dušu u svoju. Zadržavajući suze, bez snage da
kaže išta, da otvori usta, Kaća se naže k ruci Vadima Petroviča i pritisnu k
njoj usne i lice.
 XLII

Metnuvši ruke na mramornu prozorsku ploču, Daša je gledala kroz

prozor. Iza tamnih šuma, na kraju Kamenoostrvskog, polovina neba je
obuhvaćena sunčevim zalaskom. Na nebu su se dogodila čudesa. Pored
Daše sedeo je Ivan Iljič i gledao u nju nepomično, mada je mogao da se
miče koliko mu je drago, — Daša nikud ne bi iščezla iz ove sobe s
tamnocrvenim odbleskom večernjeg rumenila na ‘belom zidu.
— Kako je tužno, kako lepo, — reče Daša. — Kao da plovimo na
vazdušnoj lađi...
Ivan Iljič klimnu glavom. Daša skloni ruke s prozorske ploče.
— Strahovito sam željna muzike, — reče ona. — Koliko vremena
nisam svirala? Otkako je počeo rat... Pomisli — još uvek je rat... A mi...
Ivan Iljič se pokrenu. Daša odmah nastavi:
— Kad se završi rat, mi ćemo se baviti muzikom ... A sećaš se, Ivane,
kako smo ja i ti ležali na pesku i more zapljuskuje pesak. Sećaš se, kakvo
je bilo more — bledoplavo... Meni se čini da sam te volela, Ivane, celog
života. — Ivan Iljič se opet pokrenu, htede nešto da kaže, ali Daša se seti:
— A čajnik vri! — i potrča iz sobe, ali na vratima zastade. On je video u
sumraku samo njeno lice, ruku koja je dohvatila zavesu i nogu u sivoj
čarapi. Daša nestade. Ivan Iljič zabaci ruke za glavu i zatvori oči.
Daša i Teljegin doputovali su danas u dva sata po podne. Celu noć
morali su da sede u hodniku prepunog vagona, na kuferima. Po dolasku
Daša poče da razmešta stvari, da zaviruje u svaki kut, da briše prašinu,
hvalila je stan i odlučila da sve namesti drukčije. I to odmah. Pozvali su
ozdo vratara, koji je zajedno s Ivanom Iljičem vozio iz sobe u sobu ormane
i divane. Kad je razmeštanje bilo gotovo, Daša zamoli Ivana Iljiča da
svuda otvori prozorska okna, a sama pođe da se umije. Ona se vrlo dugo
pljuskala, radila je nešto s licem i kosom i nije dozvoljavala da se ulazi čas
u jednu, čas u drugu sobu, premda je glavni zadatak Ivana Iljiča celog tog
dana bio — da svakog trenutka susreće Dašu i da gleda u nju.
U sumrak se Daša, najzad, umiri. Ivan Iljič, umiven i obrijan, dođe u
salon i sede kraj Daše. Prvi put posle Moskve oni su bili sami, u tišini. Kao
plašeći se tišine, Daša se trudila da ne ćuti. Kako je ona kasnije priznala
Ivanu Iljiču, ona se odjednom uplašila da će joj on reći „naročitim“
glasom: „No, a sad, Dašo? ..“
Ona ode da pogleda čajnik. Ivan Iljič je sedeo zatvorenih očiju. Ona je
izišla, a vazduh je još bio pun njenog daha. Neiskazanom milinom
odjekivale su u kujni Dašine štiklice. Najednom tamo nešto zazveča, razbi
se i ču se Dašin žalostan glas: „Šolja!“ Vrela radost obli Ivana Iljiča:
„Sutra kad se probudi, neće biti obično jutro nego će biti Daša“. On se
žurno podiže, Daša se pojavi na vratima.
— Razbila sam šolju ... Ivane, je li moguće da ti hoćeš čaja?
— Neću.
Ona priđe Ivanu Iljiču i pošto je u sobi bio potpun mrak, stavi mu ruke
na ramena.
— O čemu si mislio? — upita ona tiho.
— O tebi.
— Znam. A šta si o meni mislio?
Njeno nejasno lice u sumraku izgledalo je natmureno, u stvari ono se
osmehivalo. Njene grudi disale su ujednačeno, podizale se i spuštale.
— Mislio sam o tome da je to kod mene nekako rđavo povezano: ti — i
to što si ti — moja žena — potom sam to najednom shvatio i pošao da ti
kažem, a sad se opet ne sećam.
— Oh, oh, — reče Daša, — sedi, ja ću uz tebe. — Ivan Iljič sede u
fotelju, Daša sede kraj njega sa strane, na naslon. — A o čemu si još
mislio?
— Ja sam ovde sedeo dok si bila u kuhinji, i mislio: „u kuću se naselilo
neobično biće ...“ Je li to rđavo?
— Da, — odgovori Daša zamišljeno, — to je vrlo rđavo.
— Ti me voliš, Dašo?
— O, — ona klimnu zabacivši glavu, — volim do same brezice.
— Do kakve brezice?
— Zar ne znaš: u svakog je na kraju života humka i nad njom žalosna
breza.
Ivan Iljič uze Dašu za ramena. Ona se nežno pusti da je prigrli. Isto
onako, kao davno, davno na morskoj obali, njihov poljubac je bio dug,
nestalo im je daha. Daša reče: — »Ah, Ivane“ — i obrgli ga oko vrata. Ona
je čula kako mu teško udara srce i bi joj ga žao. Uzdahnu, podiže se sa
fotelje i reče prosto:
— Hajdemo, Ivane.
Petog dana po dolasku Daša primi od sestre pismo. Kaća je pisala o
smrti Nikolaja Ivanoviča:
„Ja sam preživela trenutke tuge i očajanja. Jasno sam osetila da sam
zauvek sama. O, kako je to strašno!... To je tako strašno da sam odlučila da
se što pre spasem od toga ... Ti razumeš? ... Mene je spaslo čudo... Možda,
slučaj... Ne, ne, to je bilo kao čudo ... Ne mogu o tome pisati... Ispričaću
kad se vidimo ...“
Vest o smrti zetovoj i Kaćino pismo potresoše Dašu. Ona se odmah
spremi da ide u Moskvu, ali drugog dana stiže drugo pismo od Kaće, —
ona je pisala da se pakuje i ide u Petrograd, moli da joj potraže jevtinu
sobu. U pismu je bilo dodato: „K vama će navratiti Vadim Petrovič
Roščin. On će vam ispričati sve potanko. On mi je kao brat, kao otac, kao
moj životni drug“.
Daša i Teljegin išli su drvoredom. Bila je nedelja, aprilski dan. U hladu
još proletnjeg plavog neba leteli su laki odlomci oblaka koji su se
rasplinjavali od sunca. Sunčana svetlost, kao kroz vodu, probijala je
drvored, klizila po belom Dašinom odelu. U susret su im se dizale
crvenkastosive katarke borova, — šumeli njihovi vrhovi, šuštalo lišće.
Daša je pogledala u Ivana Iljiča, on je skinuo kapu i spustio obrve, smešeći
se. Ona je imala osećanje mira i ispunjenosti — lepotom dana, radošću, što
se tako lepo diše, tako lako ide i što je duša tako odana ovome danu i
ovome čoveku koji ide pored nje.
— Ivane, — reče Daša i osmehnu se.
On upita, smešeći se:
— Šta, Dašo?
— Onako ... pomislila sam.
— O čemu?
— Posle ću reći.
— Ja znam o čemu.
Daša se naglo okrete:
— Časna reč, ne znaš...
Stigoše do velikog bora. Ivan Iljič oguli gornju koru pokrivenu mekim
kapljama smole, zdrobi je prstima i milo, ispod obrva, gledaše Dašu.
— Ne, znam.
Daši zadrhta ruka.
— Ti razumeš, — reče ona šapatom, — ja osećam, kako ja sva moram
da se prelijem u nekakvu još veću radost... Toliko sam sva puna ...
Ivan Iljič klimao je glavom. Oni iziđoše na poljanu pokrivenu nežnom
zelenom travom i žutim ljutićima, koji su se njihali na vetru. Vetar dohvati
Dašinu haljinu. Ona se u hodu nekoliko puta zabrinuto sagibala da bi
spustila suknju i ponavljala:
— Ovaj vetar je prava kazna.
Na kraju poljane pružala se visoka gvozdena ograda dvora s pozlaćenim
kopljima, potamnelim od vremena. Daši u cipelicu upade kamičak. Ivan
Iljič čučnu, skinu cipelu s Dašine tople noge u beloj čarapi i poljubi nogu
kod prstiju. Daša navuče cipelu udari nogom o zemlju i reče:
— Hoću da imam od tebe dete, to je...

XLIII
 Jekaterina Dmitrijevna se nastani nedaleko od Daše, u drvenoj kući, kod
dve starice. Jedna od njih, Klavdija Ivanovna, bila je u davna vremena
pevačica, druga, Sofočka, njena sustanarka. Klavdija Ivanovna, od jutra
nacrtavši obrve i stavivši periku, crnu kao gavranovo krilo, sedala je da
ređa pasijans. Sofočka je vodila gazdinstvo i govorila muškim glasom. U
kući je bilo vrlo čisto, teskobno, starinski — mnogo čaršavčića, paravana,
požutelih slika iz nepovratne mladosti. Ujutro u sobi je mirisalo na dobru
kafu; kad bi počelo kuvanje ručka, Klavdija Ivanovna bi patila od mirisa
jela i mirisala so, a Sofočka je vikala iz kuhinje: „A kud ću ja sa smradom:
neću valjda pržiti krompir na kolonjskoj vodi?. Uveče su palili petrolejske
lampe sa prozirnim kuglama. Starice su se pažljivo odnosile prema Kaći.
Ona je tiho živela u tom starozavetnom kutu koji je poštedela bura
vremena. Ustajala rano, sama spremala sobu, i sedela kraj prozora da krpi
rublje, štopuje čarape ili prepravlja svoje stare svečane haljine na nešto
prostije. Posle doručka Kaća je obično išla na ostrva, uzimala sa sobom
knjigu ili vez i, stigavši do omiljenog mesta, sedala na klupu blizu malog
jezera i gledala decu kako se igraju na gomili peska, čitala, vezla, mislila.
U šest ona se vraćala Daši na ručak. U jedanaest Daša i Teljegin pratili su
je kući: sestre su išle napred ispod ruke, a Ivan Iljič, zabacivši kapu na
potiljak i zviždućući, išao je iza njih, „osiguravajući pozadinu“ jer sad nije
bilo sigurno kretati se uveče.
Svakog dana Kaća je pisala Vadimu Petroviču Roščinu, koji je celo to
vreme bio na frontu. Pažljivo i pošteno, ona je pričala u pismima sve šta je
radila preko dana i šta je mislila: za to ju je molio Roščin i potvrđivao u
svojim odgovorima: „Kad mi pišete, Jekaterina Dmitrijevna, da ste danas
prolazili Jelaginim mostom, da je počela kiša, da niste imali kišobrana i
morali da se sklonite ispod drveća, — meni je to drago. Meni su drage sve
sitnice vašeg života, čini mi se čak da ne bih mogao sada živeti bez njih“.
Kaća je shvatala da Roščin preuveličava i da bi, naravno, mogao da živi
bez njenih sitnica, ali pomisliti na to da ostane makar i na jedan dan
ponovo sama, sa samom sobom, bilo je tako strašno da se Kaća starala da
ne razmišlja nego da veruje kao da je ceo njen život i potreban i drag
Vadimu Petroviču. Zato je sad sve što je ona činila dobijalo naročiti
smisao. Izgubila je naprstak, tražila čitav sat, a on je bio na prstu: —
Vadim Petrovič će se sigurno smejati, koliko je ona postala rasejana.
Prema samoj sebi Kaća se sad odnosila kao prema nečem ne sasvim
svome.
Jednom, radeći kraj prozora i misleći, ona primeti da joj drhte prsti;
podiže glavu i, probadajući iglom suknju na kolenu, dugo je izgledala
preda se; najzad njen pogled razazna na suprotnoj strani, gde je bio orman
s ogledalom, mršavo lice s krupnim tužnim očima, kose očešljane prosto
nazad, u punđu... Kaća pomisli: „Je li moguće da sam to — ja?“ Obori oči
i nastavi da šije, ali je srce udaralo, ona ubode prst, prinese ga ustima i
opet pogleda u ogledalo, — ali sad je to već bila ona, i još mršavija ...
Te iste večeri ona je pisala Vadimu Petroviču: „Danas sam ceo dan
mislila na vas. Zaželela sam vas se, mili moj prijatelju, sedim kraj prozora
i čekam. Nešto se u meni dešava davno, davno zaboravljeno, nekakva
devojačka raspoloženja...“
Cak i Daša, rasejana i zauzeta složenim, kako joj se činilo, jedinstvenim
od postanka sveta odnosom prema Ivanu Iljiču, primeti kod Kaće promenu
i jednom za večernjim čajem dugo dokazivaše da Kaća sad uvek mora
nositi jednostavnu crnu zatvorenu haljinu. — Ja te uveravam, — govorila
je ona, — ti sebe ne vidiš, Kaćuša, ti, naizgled, nemaš više od devetnaest
godina ... Ivane, je li istina da je ona mlađa od mene?
— Da, to jest nije sasvim, ali ipak...
— Ah, ti ništa ne razumeš, — govorila je Daša, — kod žena mladost
nikako ne dolazi od godina nego iz sasvim drugih uzroka. Godine tu ne
igraju nikakvu ulogu...
Nešto novaca što je Kaći ostalo posle smrti Nikolaja Ivanoviča bilo je
pri kraju. Teljegin joj je savetovao da proda svoj stari stan na
Pantelejmonovškoj, koji je stajao prazan od marta. Kaća pristade i zajedno
s Dašom pođe na Pantelejmonovsku da odvoji neke stvari — drage
uspomene.
Popevši se na drugi sprat i pogledavši na poznata hrastova vrata s
bakamom pločom„,N. I. Smokovnikov“, Kaća oseti da se zatvara krug
života. Stari, poznati vratar, koji joj je, obično, srdito dahćući iza sna i,
prikrivajući grlo okovratnikom nabačenog kaputa, otvarao posle ponoći
vrata i gasio elektriku uvek pre nego što bi Kaća stigla da se popne u stan,
— otključavši sad svojim ključem vrata, skide kapu i propuštajući napred
Kaću i Dašu, reče umirujući:
— Ne sumnjajte, Jekaterina Dmitrijevna ni mrvica ne fali, danju i noću
pazio sam na stanare. Sinčića su im ubili na frontu, inače bi i sad stanovali,
vrlo su zadovoljni bili sa stanom ...
U predsoblju je bilo mračno i osećao se miris praznog stana, u svima
sobama spuštene zavese. Kaća uđe u trpezariju i okrenu prekidač, —
kristalni luster zasvetli jako vatrom nad stolom pokrivenim sivom čojom;
nasred stola stajala je porcelanska vaza za cveće sa odavno usahnulom
granom mimoze. Ravnodušni svedoci veselog života kog je nestalo, stolice
s visokim naslonom i kožnim sedištem, stajale su pored zidova. Jedno krilo
kao orgulje ogromnog kredenca sa šarama bilo je odškrinuto: virile su
prevrnute čaše. Ovalno venecijansko ogledalo prevučeno prašinom a ozgo
na njemu još uvek spava zlatan dečko, stavivši ruku na zlatan uvojak ...
Kaća je stajala nepomično na vratima.
— Dašo, — reče ona tiho, — Dašo!.. Pomisli, nikoga više nema ...
Potom prođe u salon, upali veliki luster, pogleda okolo i sleže
ramenima. Kubističke i futurističke slike, koje nekad izgledahu tako drske
i opasne, sad su visile na zidovima jadne potamnele, kao davno, davno
bačene nepotrebne haljine posle karnevala.
— Kaćuša, a ove se sećaš? — reče Daša, pokazujući raskrečenu, sa
cvećem, u žutom uglu, „Savremenu Veneru“. — Tada se meni činilo da je
baš ona uzrok svih nesreća.
Daša se nasmeja i poče preletati prstima po dirkama klavira. Kaća se
uputi u svoju bivšu spavaću sobu. Ovde je sve bilo isto kao pre tri godine,
kad je ona, u putničkom odelu, sa velom, ušla poslednji put u tu sobu da
uzme rukavice s toaletnog stočića.
Sad je na svemu ležala neka siva koprena, sve je bilo znatno manje
nego što je ranije izgledalo. Kaća otvori orman, pun ostataka čipke i svile,
krpica, čarapa, papuča. Te stvarčice koje su joj se činile nekad potrebne,
još uvek su imale slab miris parfema. Kaća ih je premeštala bez cilja, sa
svakom stvarčicom bile su vezane uspomene života koji je za svagda
prohujao ...
Najednom se tišina u celoj kući prekide i napuni se zvucima muzike, —
to je Daša svirala onu istu sonatu, koju je vežbala kada se pre tri godine
spremala za ispite. Kaća zatvori krilo ormana, pođe u gostinsku sobu i sede
pored sestre.
— Je li da je divno, Kaćo? — reče Daša naglo se okrenuvši. Ona
odsvira još nekoliko taktova i uze s poda drugu svesku nota. Kaća reče:
— Hajdemo, zabolela me glava.
— A kako ćemo sa stvarima.
— Ja ništa neću odavde da uzimam. Samo klavir ćemo preneti k tebi, a
ostalo — neka ...
Kaća dođe na ručak uzbuđena od brzog hoda, vesela, u novoj kapici, u
modrom velu.
— Jedva sam stigla, — reče ona, dodirujući toplim usnama Dašin
obraz, — a cipele sam ipak pokvasila. Daj da promenim. — Svlačeći
rukavice ona priđe prozoru u salonu. Kiša, koja se spremala već nekoliko
puta, pljusnu sad sivim potocima, zavrte se u naletima vetra, zašumi u
oluku. Daleko dole videli su se kišobrani u trku. Potamneli vazduh mignu
pred prozorom belom svetlošću i tako tresnu da je Daša uzviknula.
 — Znaš ko će biti kod vas večeras? — upita Kaća, sklapajući usne u
osmeh. Daša upita — ko? — ali u predsoblju se ču zvono, i ona potrča da
otvori. Ču se smeh Ivana Iljiča, brisanje nogu o otirač, zatim on i Daša,
glasno razgovarajući prođoše u spavaću sobu. Kaća svuče rukavice, skinu
šešir, namesti kosu, i celo to vreme lukav i nežan osmeh razvlačio joj je
usne.
Za ručkom Ivan Iljič, rumen i veseo, mokre kose, pričao je o
događajima. U Baltičkoj fabrici, kao i svuda sad po fabrikama i zavodima,
radnici se bune. Sovjeti stalno podupiru njihove zahteve. Privatna
preduzeća počela su postepeno da se zatvaraju, državna rade na štetu, ali
sad je rat, revolucija, nije stalo do dobiti. Danas je opet bio miting u
fabrici. Govorili su boljševici i svi su u jedan glas vikali: — Treba završiti
rat, nikakva popuštanja buržoaskoj vladi, nikakvog kompromisa s
fabrikantima, sva vlast sovjetima! — a oni će već ustanoviti red!..
— Ja sam se takođe popeo da progovorim. Ni pomisliti, — svukli su me
s tribine. Vaska Rubljev priskoči... „Znam, veli, da nam nisi neprijatelj,
zašto onda lupetaš besmislenosti, u glavi ti je slama“. Ja mu kažem:
„Vasilije, kroz pola godine staće fabrike, nećemo imati šta da jedemo“. A
on meni: „Druže, za novu godinu sva zemlja, sve fabrike predaće se
trudbenicima, nećemo ostaviti u republici nijednog buržuja, čak ni za
rasplod. Ni novaca više neće biti. Radi, živi, sve je tvoje. Treba da shvatiš
— socijalna revolucija.“ Tako sve to obeća za novu godinu.
Ivan Iljič se uzdržljivo zasmeja, ali je zamahao glavom i počeo kupiti
prstom mrvice na čaršavu. Daša je uzdahnula:
— Predstoje velika iskušenja, ja osećam.
— Da, — reče Ivan Iljič, — rat nije završen, u tome je cela stvar. U
stvari, šta se promenilo od februara? Uklonili su cara a nereda sve više. A
šaka advokata i profesora, nesumnjivo obrazovanih ljudi, uverava celu
zemlju: strpite se, borite se, doći će vreme, mi ćemo vam dati englesku
konstituciju, čak i mnogo bolju. Ne poznaju oni Rusiju, ti profesori. Slabo
su oni čitali rusku istoriju. Ruski narod nije apstraktna stvar. Ruski narod
je strastan, talentovan, jak narod. Nije uzalud ruski narod u laptima1)
dopro do Tihog okeana. Nemac će na mestu sedeti, sto godina tražiti svoje,
trpeti. A ovaj je nestrpljiv. Ovog možete oduševiti maštom pa će vasionu
osvojiti. I poći će u gaćama, u laptima, sa sekiricom za pojasom ... A
profesori hoće da obuku burni narodni okean u blagopristojnu konstituciju.
Da, izgleda, videćemo mi vrlo ozbiljne događaje.
Daša, stojeći kraj stola, sipala je kafu u šolje. Najednom ona spusti
kafeni ibrik i priljubi se licem grudima Ivana Iljiča.
— No, no, Dašo, ne uzbuđuj se, — reče on gladeći joj kosu. Još se ništa
užasno nije dogodilo... A bili smo i u gorim situacijama... Eto, sećam se,
— a ti me slušaj, — sećam se došli smo na Gnjilu Lipu ...
On poče da se seća ratnih nevolja. Kaća je pogledala na zidni sat i iziđe
iz trpezarije. Daša je gledala spokojno, snažno muževljevo lice, njegove
sive, osmehnute oči i pomalo se smirivala: pored takvog nema straha.
Saslušavši istoriju o Gnjiloj Lipi, ona pođe u spavaću sobu da se
napuderiše. Pred toaletnim ogledalom sedela je Kaća i nešto udešavala na
licu.
— Danjuša, — reče ona tankim glasićem, — nije ti ostalo onog
parfema, sećaš se, pariskog?
Daša čučnu na pod pred sestru i gledaše u nju s najvećim čuđenjem;
zatim upita šapatom:
— Kaćuša, kao ptičica čistiš perca? ..
Kaća pocrvene, klimnu glavom.
— Kaćuša, šta ti je danas?
— Htela sam da ti kažem, ali ti nisi slušala, — večeras dolazi Vadim
Petrovič i sa stanice doći će pravo k vama ... K meni je nezgodno, kasno.
U pola deset odjeknu zvono. Kaća, Daša i Teljegin istrčaše u
predsoblje. Teljegin otvori; uđe Roščin ogrnut zgužvanim šinjelom, s
duboko natučenom kapom. Njegovo mršavo, mračno, opaljeno lice
postade blaže kad ugleda Kaću. Ona je zbunjeno i radosno gledala u njega.
Kada on, zbacivši šinjel i kapu na stolicu i pozdravljajući se, reče snažnim
i promuklim glasom: „Izvinite što upadam tako kasno, hteo sam još danas
da vidim vas, Jekaterina Dmitrijevna, vas Darja Dmitrijevna“, — Kaćine
oči napuniše se svetlošću.
— Milo mi je što ste došli, Vadime Petroviču, —reče ona i kad se on
nagnu njenoj ruci, poljubi ga drhtavim usnama u glavu.
— Ništa ne pomaže što ste došli bez stvari, — reče Ivan Iljič, —
zadržaćemo vas da noćite...
— U salonu na otomanu; ako bude kratko, metnućemo stolice — reče
Daša.
Roščin je, kao u snu, slušao šta mu govore ovi ljubazni, fini ljudi. On je
ušao ovamo još sav nakostrešen posle besanih noći na putu, izlaženja kroz
vagonske prozore po „sledovanje“, neprestane borbe za nekoliko
santimetara u kupeu, i psovke koja je punila uši. Bilo mu je još
neshvatljivo đa se ta tri bića skoro neiskazane lepote i čistote, koji lepo
mirišu i stoje na sjajnom parketu, raduju dolasku baš njega, Roščina... Kao
u snu video je prekrasne Kaćine oči, koje su govorile: srećna sam, srećna,
srećna ...
On namesti kaiš, ispravi leđa, duboko uzdahnu.
 — Hvala, — reče on, — kuda da idem?
Odveli su ga u kupatilo — da se umije, zatim u trpezariju, da se
nahrani. Jeo je, ne gledajući šta mu se daje, brzo se najeo i odmaknuvši
tanjir, zapalio cigaru. Njegovo strogo, mršavo, obrijano lice, sad se
ublažilo i izgledalo je još umornije. Njegove velike ruke, na koje je padala
svetlost narandžastog abažura, drhtale su nad stolom kad je palio šibicu.
Kaća sedeći u seni abažura posmatrala je Vadima Petroviča i osećala da
voli svaku dlaku na njegovoj ruci, svako dugme na njegovoj mrkoj
izgužvanoj bluzi. Ona je takođe primetila da je on u toku razgovora,
ponekad stiskao vilice i govorio kroz zube. Rečenice su mu bile
isprekidane i bez reda. Videlo se da se on sam, osećajući to, trudio da
savlada u sebi nekakvo gnevno uzbuđenje... Daša, zgledavši se sa sestrom i
mužem, upita Raščina, da je možda umoran i bi li hteo da legne? On
neočekivano planu, i ispravi se na stolici.
— Verujte, nisam došao ovamo da spavam ... Ne ... Ne... — I iziđe na
balkon i stade pod sitnu noćnu kišu. Daša pokaza očima na balkon i
zamaha glavom. Roščin progovori otuda:
— Za ime boga, oprostite, Darja Dmitrijevna ... to su sve četiri noći bez
sna ...
On uđe gladeći kosu na temenu i sede na svoje mesto.
— Ja dolazim pravo iz glavnog stana, — reče on, — donosim nimalo
utešne vesti ministru vojnom. Kad sam ugledao vas, zabolelo me je...
Dozvolite, ja ću već sve reći: nemam u celom svetu čoveka koji bi mi bio
bliži od vas, Jekaterina Dmitrijevna. — Kaća preblede. Ivan Iljič, metnuvši
ruke na leđa, stade pored zida. Daša je strašnim očima gledala u Roščina.
— Ako se ne desi čudo, — reče on iskašljavši se, — mi smo propali.
Armije više ne postoje ... Front beži... Vojnici odlaze na krovovima
vagona. Nema čovečanske mogućnosti da se zaustavi raspadanje fronta...
To je oseka okeana ... Ruski vojnik je izgubio predstavu zašto se bori,
izgubio poštovanje prema ratu, izgubio poštovanje prema svemu što je
vezano za ovaj rat, prema državi, prema Rusiji. Vojnici su ubeđeni da treba
samo viknuti: „mir“ i istog dana biće kraj ratu... A ne želimo da sklopimo
mir samo mi, gospoda. Razumete li, vojnik je pljunuo na ono mesto sa
koga se lagalo tri godine, bacio je pušku i nemoguće je naterati ga više da
ratuje... Najesen kad krenu svih deset miliona, Rusija će prestati da postoji
kao suverena država.
On stisnu čeljusti tako da su mu se nadule jagodice. Svi su ćutali. On
nastavi muklim glasom:
— Ja nosim plan ministru vojnom. Nekoliko gospode generala napravili
su plan kako da se spase front... Originalno ... U svakom slučaju saveznici
neće moći da prebace našim generalima da nisu hteli ratovati... Plan je
ovaj: narediti opštu mobilizaciju u kratkom roku, t. j. organizovati bekstvo
i tim spasti železnice, artileriju, rezerve municije i hrane. Odlučno reći
našim saveznicima da mi ne prekidamo rat. U isto vreme u bazenu Volge
postaviti branu od sigurnih jedinica — takvih će se još naći; iza Volge
početi formiranje potpuno nove armije čije jezgro moraju biti dobrovoljci;
istovremeno pomagati i organizovati partizanske odrede. Naslanjajući se,
na uralske fabrike, na sibirski ugalj i hleb, početi rat nanovo.
— Otvoriti front Nemcima... Pustiti da pljačkaju otadžbinu! — viknu
Teljegin.
— Otadžbine mi više nemamo, postoji samo mesto gde je bila naša
otadžbina. — Roščin steže ruke, koje su ležale na čaršavu. Velika Rusija je
prestala da postoji od onog trenutka kad je narod bacio oružje ... Kako vi
nećete da shvatite da je već počelo... Sveti Nikola će vam pomoći? — ali
su zaboravili kako mu se treba moliti... Velika Rusija je sada đubre za
oranicu... Sve treba nanovo: vojsku, državu, treba nam drugu dušu
utisnuti...
On snažno uvuče vazduh kroz nozdrve, glava mu pade na ruke na sto i
muklo psećim, grudnim glasom zaplaka...
Te noći Kaća nije otišla kući na spavanje, legla je s Dašom u jednu
postelju; Ivanu Iljiču namestili su u kabinetu; Roščin je, posle scene teške
za sve, otišao na balkon, pokisao, i vrativši se u trpezariju, molio da mu
oproste; zaista, najpametnije je bilo leći i spavati. I on je zaspao, jedva
stigavši da se svuče. Kad je Ivan Iljič došao na prstima da ugasi lampu,
Roščin je spavao na leđima, metnuvši ruke na grudi, jednu na drugu; ovo
mršavo lice čvrsto zatvorenih očiju, s borama oštro obeleženim u
plavičastom svitanju, bilo je kao u čoveka koji savlađuje bol.
Kaća i Daša, ležeći pod jednim pokrivačem, dugo su razgovarale
šapatom. Daša je s vremena na vreme osluškivala. Ivan Iljič još nikako nije
mogao da se smiri u svom kabinetu. Daša reče: „Eto, neprestano hoda, a u
sedam časova mora u fabriku“... Ona se izvuče ispod pokrivača i bosa
otrča mužu. Ivan Iljič samo u pantalonama spuštenih naramenica sedeo je
na nameštenom divanu r čitao ogromnu knjigu, držeći je na krilu.
— Ti još ne spavaš? — upita on, pogledavši u Dašu blistavim očima
koje nisu videle. — Sedi... Našao sam... slušaj!.. — On prevrnu stranu i
poče da čita poluglasno: „Pre tri stotine godina vetar je slobodno hujao po
šumama i stepskim ravnicama, po ogromnom groblju koje se zvalo Ruska
zemlja. Tamo su strčali zidovi popaljenih gradova, pepeo na mestima gđe
su bila naselja, krstače i kosti pored drumova obraslih travom, jata
gavranova i zavijanje kurjaka noću. Ponegde su još šumskim stazama
lutale poslednje bande razbojnika, koji su već odavno popili bojarske
bunde, pljačkane deset godina, skupocene putire, biserne okvire s ikona.
Sad je sve bilo razgrabljeno, očišćeno u Rusiji.
Rusija je bila opustošena i bezljudna. Čak ni krimski Tatari nisu pravili
najezde na divlju stepu, — nije se imalo šta pljačkati. Za deset godina
velike smutnje samozvanci, lopovi i poljske harambaše prešli su s ognjem i
mačem od kraja do kraja celu rusku zemlju. Bila je strašna glad, ljudi su
jeli konjski izmet i soljeno ljudsko meso. Sirila se kuga. Ostatak naroda
selio se na sever ka Belom moru, na Ural, u Sibir.
Tih teških dana ka izgorelim zidinama Moskve, potpuno porušene i
opustošene, i s teškom mukom očišćene od poljskih otimača, tom
ogromnom zgarištu vozili su u saonicama po raskaljanom martovskom
drumu uplašenog dečaka, koga su, po savetu patrijarha, izabrali
osiromašeni bojari, besposleni trgovci i strogi seljaci severnih povoloških
zemalja za moskovskog cara. Novi car je znao samo da plače i da se moli
bogu. I on se molio i plakao, sa strahom i tugom gledajući kroz prozor kola
pocepane i podivljale gomile ruskih ljudi, koji su izišli da ga dočekaju iza
moskovskog đerma. Ruski narod nije imao mnogo vere u novog cara. Ali
moralo se živeti. I počeo je život. Pozajmili su novaca od trgovaca
Stroganova. Varošani počeše da grade kuće, seljaci da oru golu zemlju.
Počeli su slati dobre ljude, na konju i peške, da tuku lopove po
drumovima. Živeli su oskudno i strogo. Duboko se klanjali i Krimu, i
Litvi, i Šveđanima. Čuvali su veru. Znali su da postoji samo jedna sila: jak,
spretan, lak narod. Nadali su se da će pretrpeti i pretrpeli su. I ponovo su
počela da se naseljavaju pusta mesta obrasla korovom...“
Ivan Iljič zatvori knjigu:
— Vidiš... Ni sad nećemo propasti... Velika Rusija je propala! A već
unuci tih istih golih mužika koji su s motkama išli da spasavaju Moskvu,
potukli su Karla XII i Napoleona... A unuk tog dečka koga su silom
dovukli saonicama u Moskvu, sagradio je Petrograd... Velika Rusija je
propala!.. Ako ostane samo jedan srez — iz njega će se obnoviti ruska
zemlja ...
On šmrknu nosom i poče gledati kroz prozor iza koga je svitalo sivo
jutro. Daša se nasloni glavom na njegovo rame, on pogladi, poljubi njenu
kosu:
— Idi, spavaj, kukavico ...
Daša se nasmeja, oprosti se, pođe i na vratima se okrete:
— Ivane, kako ga Kaća voli...
— I jeste divan čovek ...
Veče je bilo toplo i bez vetra. U vazduhu se osećao miris izgorelog
benzina i katrana od drvene kaldrme. Na Nevskom usred isparavanja,
duvanskog dima i prašine kretale su se bez reda šarene gomile sveta.
Izduvavajući se i gačući, jurili su sa lepršavim zastavicama vladini
automobili. Oštri dečački glasovi prodavaca novina vikali su potresne
novosti, kojima niko više nije verovao. U gomili se motali prodavci
cigareta, šibica i kradenih stvari. U parkovima izležavali su se na busenju,
usred leja, vojnici i grickali suncokret.
Kaća se vraćala sama s Nevskog. Roščin se dogovorio s njom da če je
čekati oko osam časova na keju. Kaća skrenu na Dvorski trg. U crnim
prozorima drugog sprata krvavocrvenog turobnog dvora žutele su se
sijalice. Na glavnom ulazu stajali su automobili, tumarali su, smejali se
vojnici i šoferi. S lupom projuri motocikl s kurirom — dečkom u
automobilskoj kapi sa naduvenom košuljom iza leđa. Na ugaonom balkonu
dvora, naslonivši se, stajao je nekakav star čovek dugačke sede brade.
Zaobilazeći dvor, Kaća se okrenu — nad svodom Glavnog generalštaba još
uvek su leteli u susret zapadu laki bronzani konji. Kaća pređe kej i sede
kraj vode na mramornu klupu. Nad Nevom koja je polagano proticala visili
su plavi obrisi mostova. Blistao je jasnim zlatom, ogledajući se u vodi,
vršak Petropavlovske saborne crkve. Mali čamac klizio je u odblesku
vode. Iza Petrogradske strane, iza krovova, iza dima spuštala se u
narandžastu svetlost lopta sunca koja se gasila.
Sklopivši ruke na krilu, Kaća je tiho gledala to gašenje, čekajući mirno i
strpljivo Vadima Petroviča. On je neprimetno prišao odostrag i, naslonivši
se na granit, gledao odozgo na Kaću. Ona ga oseti, okrenu se, ustade s
osmehom. On ju je gledao čudnim, začuđenim pogledom. Ona se pope uz
stepenice na kej, uze Roščina ispod ruke. Pošli su, Kaća je upitala tiho:
— Šta je?
Usta mu se iskriviše, on slegnu ramenom, ne odgovori. Prešli su preko
Troickog mosta, i tamo gde počinje Kamenoostrovski, Roščin pokaza
glavom veliku vilu obloženu mrkim kaljevim pločicama. Široki prozori
zimske bašte bili su jarko osvetljeni. Na ulazu je stajalo nekoliko
motocikla. To je bila vila čuvene balerine gde se sada nalazio glavni štab
boljševika. Danju i noću ovde su, kao prosut grašak, lupale pisaće mašine.
Svakog dana se pred vilom skupljala velika gomila radnika, vojnika s
fronta, mornara, — na balkon je izlazio vođ stranke i govorio da radnici i
seljaci moraju borbom uzeti vlast, smesta završiti rat i ustanovljavati kod
kuće i u celom svetu nov pravedan poredak.
— Onomad sam bio tu u gomili i Slušao, — reče Roščin kroz zube. —
S ovog balkona udaraju plamenim bičevima, i gomila sluša... Te kako
sluša!.. Ja sad ne razumem: ko je tuđinac u ovom gradu — mi ili oni? (On
pokaza glavom na balkon vile). Nas neće više da slušaju ... Mi mumlamo
reči koje više nemaju smisla... Kad sam dolazio ovamo, znao sam da sam
Rus... Ovde sam — tuđ.., Ne razumem, ne razumem ...
Pošli su dalje Kamenoostrovskim. Prestigao ih je čovek u pocepanom
kaputu, u slamnom šeširu, u jednoj ruci držao je kofu, u drugoj svežanj
plakata ...
— Ja razumem samo jedno, — muklo reče Roščin i okrete se da ona ne
bi videla njegovo iskrivljeno lice, — zaslepljujuća živa tačka u celom
ovom haosu to je vaše srce, Kaćo... Mi ne smemo da se rastajemo.
Kaća odgovori tiho:
— Ja nisam smela to da vam kažem... Kako bismo se mogli rastati, mili
prijatelju...
Oni stigoše do onog mesta gde je čovek s kofom tek bio zalepio na zidu
mali beli plakat, i pošto su oboje bili uzbuđeni, za trenutak zastadoše. Pri
svetlosti fenjera moglo se pročitati na plakatu: „Svima! Svima! Svima!
Revolucija u opasnosti!..“
— Jekaterina Dmitrijevna, — reče Roščin, uzimajući u svoje ruke njenu
mršavu ruku i nastavljajući dalje lagani hod po sutonom utišanom širokom
prospektu, na čiji kraj još nikako nije mogla dopreti svetlost zalaska, —
proći će godine, stišaće se ratovi, prohujaće revolucije, a ostaće
nepromenjeno samo jedno — krotko, nežno, voljeno srce vaše...
Kroz otvorene prozore velikih kuća dopirali su veseli glasovi, prepirke,
zvuci muzike. Pogrbljeni čovek s kofom opet prestiže Kaću i Roščina i,
lepeći plakat, okrete se. Ispod pocepanog slamnog šešira pogledale su ih
uporne mržnjom zaplamtele oči.

Avgust 1921. godine.