Aleksej Tolstoj

DOŽIVLJAJI NJEVZOROVA
ili
IBIKUS

Naslov originala
Алексей Толстой
ПОХОЖДЕНИЯ НЕВЗОРОВА
или ИБИКУС
1925.

Preveo s ruskog
Živko Kostić

MMXX

1960.
 KNJIGA PRVA

V
eoma davno, još uoči Velikog rata Semjon Ivanovič Njevzorov,
sedeći jednom s prijateljima u kafani »Severni pol«, ispričao je
jedan svoj doživljaj:
– Idem ja tetici na Petrovsko ostrvo, potpuno trezan, imajte to
u vidu. Nisam još bio stigao do mosta, kad čujem – lupaju čekići. Gledam –
ciganska čerga. Sede Cigani, bradati, strašni, kuju bakrače. Cigančići trče,
prljavi – strahota jedna! Uzme li čovek takvo jedno Ciganče, opere li ga
sapunom – ono će odmah umreti, neće izdržati čistoću.
Prilazi mi stara, debela Ciganka: »Da ti baba malo vrača, bogat da
budeš«. I – drž’ za ruku: »Metni zlatnik na dlan«.
Potpuno trezan, vadim ja iz novčanika zlatnik od pet rubalja, stavljam
ga na dlan, a on odmah nestade, bilo pa ga nije! Ja Ciganki: »Ovog časa ću
da pozovem žandarma, vrati pare«, a ona me, prokletnica, vuče iza čerge, i
ja i idem kao hipnotisan, volje svoje nemam, mada sam sasvim trezan.
– Gospodičiću, gospodičiću. – kaže ona – ne ljuti se, inače, evo šta će ti
se desiti – i kažiprstima pravi nekakve odvratne kuke. – A budeš li dobar,
bićeš sav zlatan, biće ti uvek ovako – i zadiže suknju i gladi se mojom
rukom po odvratnoj butini, izvlači dojke, škripi očnjacima.
Ja se prepao – i para mi žao, i njenih se kuka bojim, ne odlazim. I
Ciganka mi pretskazala da me čeka sudbina puna svakojakih doživljaja, i da
ću postati čuven i bogat. I ja tome pretskazanju verujem – doći će moje
vreme, ne smejte se.
Prijatelji Semjona Ivanoviča su se kikotali, vrteli glavama. Zbilja,
drugoga i kojekako – ali Semjona Ivanoviča sigurno ne čeka ni slava ni
bogatstvo. »Ho-ho! Svakojaki doživljaji! Ispijmo. Kelneru, još jedan polić i
pola porcije »šnel-klopsa«, sa više hrena«.
Semjon Ivanovič je – valja napomenuti čitaocu – služio u transportnom
birou. Rast srednji, lice prijatno, prsa uska, čelo namršteno. Ima dugu kosu i
često stresa njome. Nije ni plav ni smeđ, već tako – iz predgrađa, iz
Meščanske ulice.
– A ja verujem da mene čeka neobičan život – ponavljao je Semjon
Ivanovič i kikotao se zajedno sa ostalima. Sipali su mu biber u votku: »Ho-
ho, neobičan život! Hej budala si ti Semjone Ivanoviču! Oh, da pukneš od
smeha…«

Prolazio je dan za danom. U Meščanskoj ulici je rominjala kiša, vukla

se magla. Na stepeništima je mirisalo na posne kolače. Žuti zidovi kućerine
stajali su kao što i sada stoje.
Semjon Ivanovič sa službe nije izostajao, službovao je savesno, kao
pravi Petrograđanin. Subotom je navraćao u kafanu. Nosio je šubaru od
astragana i kaput sa astraganskim okovratnikom. Na ulici su ga često mešali
s nekim drugim, i u takvom slučaju on je predusretljivo objašnjavao:
– Izvinite, prevarili ste se, ja sam – Njevzorov.
Uveče je Semjonu Ivanoviču pokatkad dolazila ljubavnica, nadimak joj
je bio Knopka. Posle uobičajenih nežnosti ona se obično prepirala s njime,
ljutila se, galamila, terala ga da se oženi njome. I živeo bi on tako: šest dana
radi, a sedmi – praznuj. Prošle bi godine, koliko mu je bilo pisano, i
njegovu ispražnjenu sobu, sa okruglom furunom, s gvozdenim krevetom, s
ormančićem na kome je tiktakao budilnik, zauzeo bi drugi stanar. I iznova
bi poletele godine iznad kuće u predgrađu.
Ali, ne. Sudbina je baš čoveku pripremala nemiran i čudan udeo. Ta nije
Semjon Ivanovič uzalud platio za vračanje mali zlatnik. Cigankinim rečima
on je verovao, mada, istinu reći, ni prstom nje mrdnuo da izmeni tok svoga
života.
Jednom je na Aničkovom mostu kupio od dečaka za pet kopejki
»potpun špil karata devojke Lenorman, koja je predskazala sudbinu
Napoleonu«. Kod kuće je, posle večernjeg čaja, bacio karte i ispala je
glupost: »Simbol smrti, ili Ibikus, lobanja koja govori«. Semjon Ivanovič je
zažalio za uludo potrošenih pet kopejki i zatvorio karte u ormančić. Ali
dešavalo se da popije s prijateljima pokoju, i onda mu se u kafanskom dimu
otvaraju nekakve perspektive.
 Ta predosećanja, možda i nekakve prirodne osobine, a možda i sama
klima – maglovita, petrogradska klima, koja razdražuje uobrazilju – stvorili
su kod Semjona Ivanoviča jednu slabost: da čita u novinara o aristokratima.
Kupi on tako »Petrogradske novine« i čita od početka do kraja sve opise
balova, svečanih prijema i zabava u dobrotvorne svrhe. »Kod grofa toga i
toga bili su na čaju: kneginja Beloselska-Belozerska, grofica Bobrinska,
knez i kneginja Lobanovi-Rostovski, presvetli knez Saltikov, knez Jusupov,
grof Sumarokov-Elston«…
Grofice je zamišljao s crnim obrvama, srednjeg rasta, u čipkanim
haljinama. Kneginje visoke, plavuše, u haljinama »elektrik«. Baronice –
malo riđe i debele. Grof – neizostavno s orlovskim očima. Knez – mekši, s
bradicom. Presvetli – oni koji su malo dostupni pogledu.
Tako Semjon Ivanovič sedi kod prozora; napolju kaplje; magla zaklanja
krovove… A preko uglačanih parketa zveckaju mamuze, šušte ženski
šlepovi. Razgovori u pola glasa… Parfemi, mirisi… Protiče čajanka. Lakeji
unose torte raznih oblika, kolače, staklene činije sa slatkim. Ni grofice ni
kneginje i ne dotiču se jela. Osim što poneka promoli prstiće iz čipaka,
štrpne mrvicu. I samo prebiru nožicama na klupicama.
U sumrak bi dolazila Knopka. Nosić joj strči, sav mokar od suza – moli
da se ženi njome. Semjon Ivanovič je samo stresao kosom i neodređeno
odgovarao.

Mnogi događaji i krupne stvari odigrali su se od tog vremena; sjurili se

u provaliju, prevrnuli se točkovima uvis – rat. Ali Semjona Ivanoviča su te
stvari malo dotakle. Zbog slabih pluća na front ga nisu uzeli. Godinu dana
išao je u uniformi, a zatim opet obukao kaput. »Severni pol« bio je
zatvoren.
Život je postao dosadniji. Alkoholna pića su bila zabranjena. Upoznaš
se s kakvim prijatnim čovekom, i dok se okreneš, a on već na frontu, već
poginuo. Niko nije ni za šta siguran. Knopku je odveo na front dragonski
puk, na prolazu kroz Petrograd. Svili sedam dana u nedelji postali su obični
radni dani.
 Jednom kad je preturao po ormančiću Semjonu Ivanoviču dođoše pod
ruku vračarske karte device Lenorman. Osmehnuo se i poslagao ih. I opet je
izašla lobanja Ibikus. Šta li je to moglo da znači?
Neko vreme Ibikus mu je dolazio na san noću: ogroman, suv, stajao je u
uglu, cerio se. U snu ga je obuzimala tuga. A ujutru mu je bila odvratna
pomisao da će mu Ibikus opet doći u san. Semjon Ivanovič nabavio je
negde bocu lebovače prečišćene nišadorom. Pio je, usamljen, sedeći kraj
mokrog prozora u sumraku, i kao da mu se opet nejasno prikazala nekakva
sreća… Ali srce mu se steglo. Ne, Ciganka ga je prevarila.
I odjednom je sudbina zakucala na vrata.

Semjon Ivanovič je pio jutarnju kafu od žira, bez šećera, s komadićem

mekinjavog hleba. Napolju je sipala februarska magla neiskazanom
gnjileži.
Odjednom – dzin! Oštro je zveknulo prozorsko okno, i odmah zatim –
dzin! – zazvečalo je, rasprštalo se ogledalce, koje je visilo pored postelje.
Semjonu Ivanoviču zastade parče hleba u grlu, on se uhvati za sto,
izbulji oči. Unutrašnje okno prslo je klinasto, a na spoljašnjem je bila rupica
od kuršuma. Iz vlažne magle klokotali su pucnji.
Semjon Ivanovič se najzad usudi da izađe napolje. Pred kapijom je
stajala gomila ljudi. Žena u cicanoj haljini glasno je plakala. Ljudi su je
opkolili, slušali. Vratar je objašnjavao:
– Prepala se. Pucali su dvaput za njom.
Neki živahan glas reče:
– Na Nevskom je strašna borba, brda od leševa.
Žena udari u još glasniji plač. Živahni glas reče opet:
– Tako i treba. Davno je već trebalo toga cara po tintari. Vampir!
I među onima pred kapijom otpoče razgovor o ratu, o izdaji, o šećeru, o
hlebu sa smećem. Semjonu Ivanoviču su drhtale ruke, klecala kolena. Pošao
je u vratarevu sobu i seo pored tople peći.
 Prema njemu na klupi sedela je vratarkina kći sa ubradačom i u
valjenkama. Čim bi se Semjon Ivanovič pokrenuo, devojčica bi počinjala da
šapuće: »Bojim se, bojim se«. On se naljuti i izađe opet u dvorište. U tom
trenutku začu se vika. Na sredini dvorišta nekakav izbrijan, uhranjen čovek
s obojenim bakenbardima vikao je prigušenim glasom:
– Na Jekaterinhofskom kanalu dućandžije peku živog starešinu kvarta.
To je bilo tako strašno da se na ulaznim vratima razleže ženska cika.
Pred kapijom stadoše da mašu rukama. Čovek s bakenbardima nestade. A iz
magle je klokotalo, treskalo, štektalo.
Semjon Ivanovič se vrati u stan i sede na stolicu. Dolazio je smak sveta.
Klatio se stub carstva. Strašna reč – Revolucija – kao nakostrešena ptica
letela je iznad ulica i dvorišta. Eto, to je ona opet izazvala viku pred
kapijom. Ona je, ne stišavajući se, zvonko odjekivala iz magle.
Na duši Semjona Ivanoviča bilo je mračno. S vremena na vreme je
ustajao, pucketao prstima i opet sedao. Kroz spoljnu rupu na prozorskom
oknu svirao je vetar, zviždukao: »Naduvaću, naduvaću ti prazninu, oduvaću
te iz tvoga gnezda«.

U pozni suton neko poče da cima kvaku na ulaznim vratima. Kratko je

zazvonilo. Semjon Ivanovič, prestrašen, otvori vrata.
Pred njim je, osvetljena iz pretsoblja, stajala žena neobične lepote –
crnooka, bleda, u kratkoj svilenoj bundici, s belom orenburškom
povezačom. Ona odmah šmugnu unutra i užurbano zašapta:
– Zatvorite… zaključajte…
Na stepeništu se začuše koraci, grubi glasovi. Spolja neko naleže na
vrata, udari u njih pesnicom. »Ostavi, hajdemo«… »Ona je tu«. »Pusti,
hajdemo, neka ide dođavola«… »Pa ona je na drugom stepeništu«… »Pusti,
hajdemo«… Koraci počeše da odjekuju, glasovi se stišaše.
Neznanka je stajala licem prema zidu, u uglu. Kad se sve stišalo, ona
zgrabi Semjona Ivanoviča za ruku, oči joj se s nekakvim ludačkim
humorom primakoše k njemu:
– Ja ću ostati ovde… Nećete me oterati?
 – Ali, molim vas.
Ona brzo pređe preko sobe i sede na krevet.
– Kakav užas! – reče i skide s glave maramu. – Ne pitajte me ni o čemu.
Obećajte. No?!
Semjon Ivanovič zbunjeno obeća da neće pitati. Ona se opet zagleda u
njega – oči joj crne, s podbulim kapcima, malo kose:
– Ja sam na rubu propasti, razumete li? Dvaput sam se iščupala,
razumete li? Kakvi nitkovi! Kud ću sada? Kući se neću vraćati. Bože, kakav
mrak!
Ona zatapka nogama i sruši se na jastuk. Semjon Ivanovič joj reče
nekoliko ohrabrujućih reči. Ona se uspravi i gurnu ruke među kolena.
– A ko ste vi, (On joj ukratko reče ko je.) Ostaću ovde cele noći. Vi
možda mislite da me možete izbaciti na ulicu? Ja nisam mačka.
− Izvinite, gospođo, po vašem držanju, po odeći, vidim da ste
aristokratkinja.
− Mislite? Može se desiti. A vi niste drski. To je dobro. Čudna stvar –
zašto sam kod vas utrčala. Trčim kroz dvorište sva izbezumljena, vidim –
prozor se svetli. Umirem, umorna sam.
Semjon Ivanovič spremi gošći postelju na divanu. Ponudi joj čaj. Ona
odmahnu glavom tako da joj se kestenjaste vlasi razleteše. On uze svoj
dušek da ga odnese u kujnu. Neznanka viknu:
– Nipošto! Bojim se. Lezite ovde. Poludeću, vratite dušek.
Semjon Ivanovič ugasi svetlost. Legao je i slušao kako se na divanu –
rrrr – razleteše kopčice na haljini, spadoše cipele. U sobi zamirisa parfem.
Njemu kroz kičmu prođoše žmarci, krv poče da nadolazi, odilazi, kao u
okeanu. Gošća se prevrtala pod svilenom bundom.
– Mučenje jedno! Upalite svetlo. Hladno mi je. (Semjon Ivanovič upali
jedinu sijalicu pod tavanicom.) Ležite tu i ko zna šta mislite. – Ona živo
zagnjuri glavu u jastuk. – Samo me je revolucija ovamo doterala… Nemojte
se mnogo ponositi. Ugasite svetlo…
Semjon Ivanovič se zbuni. Ne usudi se čak ni cipele da izuje. Leže, i
opet – žmarci, krv čas uzavri čas kao da se sledi.
 – Pa zar ne čujete da plačem? Vi ste bez osećanja, – reče gošća u jastuk
– drugome bi se srce kidalo gledajući takvu tragediju. Upalite svetlo…
On opet upali sijalicu i vide na divanu, na jastuku, rasute vlasi, a pod
tamnosivim krznom – golo rame – Stisnu zube. Leže. Tananim glasom
neznanka poče da plače, i dalje u jastuk.
– Gospođo, dozvolite da skuvam čaj.
– Noge, noge su mi kao od leda – tananim glasićem zacvile ona. – Neću
se više nikad smiriti. U dvadeset i drugoj godini najurili me na ulicu… Po
tuđim kućama. Svetlost ugasiteeee.
Semjon Ivanovič zgrabi svoj pokrivač i pokri joj noge, i, pokrivši ih,
ostade tako na divanu. Ona prestade da plače. Njegove raširene nozdrve
osećale su toplotu koja je zračila ispod bunde. Ali on se strašno bojao, ne
znajući kako se treba ophoditi sa aristokratkinjama. Za leđima, u uglu, u
mraku – on to nije video, ali je osetio, pojavila se i stajala gola lobanja
Ibikus.
– Sutra ću sigurno ležati raširenih ruku na snegu, – veoma žalostivo reče
gošća – a i carevina propada.
– Svim srcem sam spreman da vas utešim. Ako vam neće biti hladno,
dozvolite da vam ručicu poljubim.
– Isuviše smelo.
Ona se okrete na leđa. Lice joj se belasalo u mraku, nasmešeno. Semjon
Ivanovič sede bliže i odjednom se osmeli – stade da ljubi to lice.

Ujutru je neznanka pobegla i ne zahvalivši se. Uzalud je Semjon

Ivanovič iščekivao njen povratak – neđelju, dve, mesec dana. U ormanu je,
zajedno s kartama device Lenorman, stajao i delić toalete koji je čudesna
gošća zaboravila. Semjon Ivanovič se sada noću često prevrtao u postelji i,
pridižući se, ludački gledao u prazan divan. Činilo mu se da je one noći, uz
zviždukanje vetra kroz rupicu na prozoru, reskirao – skočio u divlju
prazninu. Prekinule se njegove veze sa starom kućom, sa plačljivim
prozorčićem, s kutijom za duvan i hiljzama1 na prozorskoj dasci.
 U vreme slobodno od službe on je sada lutao ulicama, takođe divljim i
nemirnim. Grad je bučao od neviđenog života. Ljudi su se skupljali u
gomile, govorili od jutra do kasne noći. Stegovi, zastave, lozinke, podivljali
motocikli. Na raskrsnici, gde je inače stajao debeli pristav s dugim brcima,
klatio se sada student sa nakrivo stavljenim cvikerom, banditi i lupeži su mu
slobodno prilazili da pripale cigaretu. Na bulevarima su se, na pudove,
grickale semenke. Mužici u šinjelima peli su se na spomenike, busali se u
grudi: »Zašto mi krv prolivamo?« Na balkonu dvorca šepurio se privremeni
upravnik grada sa crnim rukavicama.
Semjon Ivanovič je s finim podrugljivim smeškom hodao, osluškivao,
zagledao. Veliki kneževi, vojnici, lupeži, lepuškaste gospođice, generali,
banknote, krune – sve je to plivalo, vrtelo se, bez zadržavanja, kao u bujici.
»Eto tu valja loviti sreću«, razmišljao je Semjon Ivanovič i grickao
nokat, »golim rukama, u bescenje – uzimaj šta hoćeš. Ne sedeti skrštenih
ruku, ne dremati«.
Skroz produvan prolećnim vetrom, gladan, žilav, dvoličan, gurao se on
između ljudi kroz grad i osećao raširena srca ushićenje neizrecivih
mogućnosti.

Pogrbljenog gospodina sa somotskim kačketom pritisnula uza zid

trojica u vojničkim šinjelima. Vikali su:
– U mene su vaške, na hiljade pod košuljom, ja znam kako se ratuje!
– Vi pijete moju krv, građanine, treba to da osetite, ako imate savesti!
– A zemljica, zemljica, čija je ona? – vikao je treći.
Gospodin je buljio oči. Njegova široka, izvijena usta bila su pomodrela.
Semjon Ivanovič, prišavši na tu viku, odlučno reče:
– Ta zar ne vidite, građani, da ne zna ni da bekne ruski, a vi navalili.
Vojnici otpljunuše i odoše da se prepiru sa nekim drugim. Gospodin sa
somotskim kačketom zahvali (zaista na lošem ruskom jeziku) Semjonu
Ivanoviču. Pođoše preko Nevskog, počeše da razgovaraju. Pokaza se da je
gospodin antikvar, došljak, da grad slabo poznaje. I tada se Semjon
Ivanovič raspriča, reči potekoše kao bujica.
 – Pođite na Sergijevsku, Gagarinsku, na Mohovu – eto gde ćete naći i
nameštaj, i bronzu, i čipke… Na čajankama srebrno posuđe se iznosi na
desetke pudova. A da vidite toalete. Kao iz bajke! Stojiš tako sa šoljom kafe
pored baronice, kneginje – dah da ti zastane. Tako mi boga, vidiš kako joj
se srce nazire kroz kožu. Da poludiš! Samo joj se oči vide, a sva utonula u
nojevo perje. Ja nisam gardista, dvorski plemić, ali ne mogu se požaliti kod
aristokratkinja sam imao uspeha. Dešavalo se da pravo iz kancelarije, i ne
ručavši, jurim na čaj. Eto i nedavno mi je jedna dotrčala noću, i ostavila za
uspomenu – i smešno i grešno – deo toalete od starinskih čipaka. Nema im
cene. A sada – vile popaljene, nemaju šta da jedu. Ako bi čovek umešno
prišao tome poslu, mogao bi na vagone da izvozi nameštaj.
Gospodin sa somotskim kačketom bio je krajnje zainteresovan
saopštenjem Semjona Ivanoviča i zamolio ga da ga poseti u antikvarnici.

Čega li sve nije bilo u antikvarnici! Crni pavlovski divani sa zlatnim

labudovim vratovima. Katarininski raskošni portreti. Aleksandrovski
mahagoni divnih proporcija, u kojima je napoleonovska klasika prevaziđena
ruskom udobnošću toplih dvorana. Tu je bila i dika ruske stolarske
umetnosti – karelska breza, kao koš izvijene naslonjače, divani kao korita,
niski pisaći stolovi sa tajnim fiokama.
Gospodin sa somotskim kačketom pokazivao je Semjonu Ivanoviču
svoj dućan, s ljubavlju se doticao zaprašenih površina i čudno razvlačio
svoje izvijene usne. Liznuvši prašnjav prst, on bi rekao:
– Ta umetnost je već izumrla, to se više ne radi nigde na svetu. Ovo
drvo sušilo se po stotinu godina. Vidite ovu naslonjaču. Polituru možete
posuti i vrelom vodom. Fino politirano, kao ogledalo. A primećujete li
izvijenost naslonjača? A ovaj brokat? Majstor je tkao samo po jednu
desetinu palca dnevno. Vi, Rusi, niste nikad umeli da cenite vaš nameštaj.
Međutim, u Rusiji je bilo velikih umetnika stolara. Ruski stolar je osećao
čovečje telo kada je davao liniju naslonu fotelje. On je umeo da razgovara s
drvetom. Valja shvatiti, voleti, poštovati čovekova leđa, pa da se izradi
dobra naslonjača.
 U razgovoru antikvar je ponudio Semjonu Ivanoviču komision u slučaju
da nađe dobre stvari. Semjon Ivanovič je počeo da zalazi često u dućan, da
izvršuje razne porudžbine. Međutim, da bi se ozbiljno prihvatio posla,
smetala mu je strašna uznemirenost misli. Nad gradom su plovili prolećni
dani. Sve je bilo u pokretu. Pored Semjona Ivanoviča, sasvim blizu, kraj
samih usta, promicale su takve sablazni da mu se u glavi vrtelo, zastajao mu
dali: a ako upustim priliku, ako ne zapazim, ako previdim sreću?
Jednom je zatekao antikvara nisko sagnutog nad nekakvom stvarčicom,
a pored njega sedu, visoku damu s gorkim licem. Antikvar je pravio složene
grimase usnama. – Ah, vi čekate novac – reče on rasejano i poče pipati
rukama sa strane po pisaćem stolu od karelske breze.
Semjon Ivanovič je jasno video njegove prašnjave, mršave prste –
srednjim prstom pritisnuo je neprimetno rezicu, poklopac je otskočio, ruka
antikvareva se zavukla u fioku i izvukla otuda svežanj banknota. Semjonu
Ivanoviču se tek tada povrati dah.
Njegove misli toga dana dobiše donekle pravac: pojavila se jasnoća,
blizak cilj – doći do nekoliko stotina hiljada rubalja, napustiti službu i
otputovati iz Petrograda. Dosta je rata, dosta revolucije! Živeti, živeti! Jasno
je video sebe u novom sivkastom odelu, u ruci štap sa srebrnom drškom,
prilazi čistaču, podiže nogu na sanduče, koje svetluca pod južnim suncem.
Prolaze raskošno odevene žene. On se utapa u tu gomilu. I svuda – šunke,
kobasice, bele zemičke, boce s alkoholom.
Semjon Ivanovič je do pozno u noć lutao ulicama. Prolećnim nebom
razlegali su se zvižduci lokomotiva, To su pristizali iskidani vozovi s
oskudnom hranom, s izbezumljenim ljudima u vojničkim šinjelima,
progorelim ili od hitaca izbušenim. Lokomotive su vikale u zvezdano nebo:
»Umireemooo«. Semjon Ivanovič je, skroz prožet tim zvucima, noćnom
svežinom, gladan i lak, ponavljao u sebi: »Prvo – doći do para, prvo –
pare«.
Nije ni sam primetio kako se našao u blizini poznate mu antikvarnice.
Stao je, osmehnuo se, zavrteo glavom. »Ne ide s neba pa u rebra. Treba
razmisliti«. Ulica je bila pusta, osvetljena samo srebrnastom svetlošću noći.
Semjon Ivanovič se zagleda, priđe dućanu; čudna stvar – vrata otškrinuta,
unutra – svetlost. On šmugnu kroz otvor, pope se uz četiri stepenika i
prigušeno uzviknu.
 Pisaći sto, divani, naslonjače, vaze, sve je bilo ispreturano, s nogama
naviše, ili je ležalo razbijeno na komade. Po podu su bile razbacane hartije,
parčad porcelana. Tu je bilo borbe i pljačke. Semjon Ivanovič iskoči na
ulicu. Predahnuo je od uzbuđenja. Osvrnuo se na sve strane, ušao opet u
dućan i, pritvorivši za sobom ulazna gvozdena vrata, namakao rezu.
Oprezno uklanjajući oboreni nameštaj, on stade da se probija ka zidu,
gde je stajao karelski pisaći sto. Odjednom neko strašno zastenja, da je
odjeknulo po čitavom magazinu, i Semjon Ivanovič u istom trenutku nagazi
na nešto meko. On otskoči, zagrize nokte. Ispod prevrnutog divana štrčale
su noge u kaljačama, u kariranim, poznatim mu pantalonama. Antikvar opet
oteže pod divanom »ooooo«. Semjon Ivanovič dohvati tepih, baci ga preko
divana, prisloni uz njega i policu s knjigama. Zatim jurnu ka pisaćem stolu.
Pritisnu rezicu. Poklopac otskoči. U dubini tajne fioke on napipa debele
svežnjeve novčanica.

Šest nedelja je Semjon Ivanovič krio novac čas u sulundaru od peći, čas
ga je na uzici spuštao u ventilator. Noću ga je hvatao strah od iznenadnog
pretresa. Bojao se i danju, u kancelariji: mogu odjednom da upadnu u stan.
(Iz predostrožnosti on je i dalje odlazio u transportni biro). Ali sve je prošlo
srećno, ne može biti bolje. Jednom ujutru, potpaljujući primus, Semjon
Ivanovič se zasmeja: »Kakva glupost! I Aleksandrovski stub mogao bi
čovek da odnese, ni to niko ne bi primetio«. On navuče zavesu, izvuče iz
ventilatora novac i poče da broji.
Ukoliko je dalje brojao, utoliko su mu prsti jače drhtali. U krupnim
novčanicama privremene vlade bilo je trista osamdeset hiljada i usto oko
deset hiljada u sitnom novcu. Semjon Ivanovič ustade sa stolice i, onako
kako je bio, u gaćama od debelog šarenog platna i u čarapama, stade da
skače po sobi. Zubi su mu bili stisnuti, nokti upijeni u dlanove.
Celog tog dana Semjon Ivanovič je proveo na Nevskom – kupio je
žaket, kaput, polucilindar i žute cipele. Nabavio je u duvandžinici ćilibarsku
muštiklu i kutiju havanskih cigara »Bolivar«. Kupio je dva para svilenog
rublja, mašinu za brijanje »Žilet« i štap. U sumrak je sve to fijakerom
dovezao kući, poređao po krevetu, po stolicama, i sa uživanjem posmatrao,
pipao. Onda je brojao novac. Podbočivši glavu rukama, uperivši pogled u
stvari, dugo je sedeo za stolom. Probao je novi šešir, pokušao da se
osmehne samom sebi u ogledalu, ali mu se usne žalosno opustiše. Stajao je
dugo kod ormana, slušajući kako mu treperi uzbuđeno srce. Skinuo je novi
šešir i natakao stari, obukao je i stari kaput. Odvezao se na Nevski. Tu je
pošao sitnim živahnim korakom, zagledajući oprezno i nepoverljivo pod
šešire prostitutki. Zaustavljao se na raskrsnici, zapitkivao devojke – gde
stanuje, je li zdrava, nije li od onih što se sama naplaćuje od mušterija.
A zora je mlečnoružičastim sjajem već doticala kupolu katedrale na
trotoarima su se jasnije videle hartijice – milioni biračkih listića, letaka,
komadića od plakata, ostaci burnoga dana. Semjona Ivanoviča su noge
jedva držale. Nevski je bio opusteo. Samo se na lakim kočijama, koje su
poskakivale i u koje je bio upregnut oronuo konj, vozio, obesivši glavu,
pijan glumac, grčevito stežući u ruci kitu karanfila.
»I to mi je život, – razmišljao je Semjon Ivanovič – hartijice, mitinzi,
gurnjava, bezobrazne seljačine u blatnjavim šinjelima… Ludnica. Valja
otići. Ovde se neće ništa doživeti osim gadosti«.
Sutradan Semjon Ivanovič reče vrataru da službenim poslom odlazi na
duže vreme, i, zaista, brzim vozom pode za Moskvu. Raskomotio se u
međunarodnom vagonu, sam u kupeu obloženom somotom, gde je bio i
zaseban umivaonik, čak i noćni sud nalik na sud za sos. Škriputali su kaiši,
sijala elektrika, svetlucale mesingane šarke. Semjon Ivanovič je osećao
istinsku nasladu.

Semjon Ivanovič šetao je sada Tverskim prospektom. Tu je bilo mirnije

nego u Petrogradu, ali stalno ista ona osama i dosada. Umesto stvarnih
razonoda – novine, plakati, bilteni, diskusije. Često je zalazio u kafanu
»Bum« na Tverskom, gde su sedeli književnici, umetnici i ulične devojke.
Kafana »Bum« je radila neprestano za celo vreme rata s Nemcima. Čudna
stvar – očevidno da ovi ljudi nisu imali ni prebijene pare u džepu: od ranog
jutra sedeli su na divanima, znojili se, pušili, lupetali! »Dobro bi bilo –
mislio je Semjon Ivanovič, sedeći podalje, pored zdelice sa kolačićima –
iznajmiti u restoranu veliku sobu, pa pozvati tu kompaniju i napojiti je.
Galama, kikotanje. Golišave devojke. Bilo bi tu i tuče, i igre, i svakojakih
razonoda. Eh, dosadno živite, gospodo!«
 Nažalost. Semjonu Ivanoviču nije polazilo za rukom da se ma s kim
upozna. Zapodevao je razgovor nekoliko puta, ali ga samo pogledaju,
promrse nešto kroz zube i okrenu se. Mada je bio čisto odeven, jezik mu je
bio kao zamrznut, maniri malograđanski, sitni. Osećao je – neophodno je
popeti se još za jedan stepen više.
U kafani mu se naročito svidela devojka u crnoj svilenoj haljini s
kratkim rukavima. S njom je stalno sedeo neki odvratan tip sa ženskim
licem, neočešljan, prljav, i pušio na lulu. Devojka je zauzimala ugao divana.
Ruke joj gole, mršave, kad ih zaprlja o sto, popljuje maramicu izbriše
njome lakat. Sedi pogurena i leno puši. Kapci joj upola spušteni, bleda, s
podočnjacima. Upitaju li je nešto, i ne okrene se, samo se osmehne, još
lenjivije, malo nabubrelim lepim usnama. Ali kako da se s njom upozna?
Tada se Semjon Ivanovič odluči najzad na ono što je već odavno
smislio. U štampariji, pored kafane »Bum«, poruči posetnice, mali format,
imitacija mermera: »Simeon Ivanovič grof Njevzorov«. U štampariji
primiše porudžbinu i čak se i ne začudiše.
Kad je došao po njih posle tri dana i kad mu je štampar rekao: »Vaše
posetnice su gotove, grofe«, i kad je pročitao naštampano, obuzela ga je
neobuzdana radost, veća nego u kupeu međunarodnog vagona.
Iz štamparije je grof Njevzorov izišao kao na krilima. Na uglu,
izvijajući se sa kočijaškog sedišta, plećata ljudina prokrča: »Da vas
povezem, vaša milost«. Teško mu je bilo da gleda prolaznicima u oči – nije
još bio navikao. Grof se prošetao po Tverskom, svratio u kafanu »Bum«,
seo za svoj stočić i zatražio zdelicu s kolačima.
Na zidu je visio plakat. Tamnokosa devojka sa lepim rukama gledala je
u njega, škiljeći kroz podvučene trepavice. Grof natače cviker i pročita
plakat. Na njemu je stajalo:
»Veče-buf mladalačkog veselja futurističkog stvaralaštva. Nastupanje
četvorice genija. Stihovi. Paradoksi. Otkrića. Mogućnosti. Ljuljanja. Busija
genija. Pljusak ideja. Kikotanje. Urlikanje. Politika. Na kraju – sveopšta
bahanalija«.
I tu, u kafani, grof je nabavio ulaznicu za to veče.

★
 »Veče-buf« održavalo se u neobičnoj, potpuno crnoj prostoriji, u kojoj
su po zidovima bili islikani crveni đavoli – kako je to shvatio Semjon
Ivanovič – ali to nisu bili pravoslavni đavoli, s rogovima i kravljim
repovima, već moderni, amerikanski. »Ovde mogu i novčanik da izvuku,
dok trepneš«, pomisli grof Njevzorov.
Nedaleko od njega sedela je devojka s golim rukama, pored nje se
nalazio kavaljer – onaj kosmati, s lulom. Ona je gledala na osvetljen
podijum, kamo je u tom trenutku bio izišao, s rukama u džepovima, snažan
čovek i, široko otvarajući usta, počeo da zasipa publiku najpogrdnijim
izrazima: vi ste malograđani, trbonje, ugojena fukara, prostaci, bube,
bubašvabe… Grof Njevzorov je samo slegao ramenima. Susrevši devojčin
pogled on reče:
– Pa ovakve lepote slušam svakog dana besplatno.
Devojka podiže svoje tamne obrve, kao osa. Njevzorov se pokloni i
pruži joj posetnicu.
− Dozvolite da vam se pretstavim.
Ona pročita i neočekivano se zasmeja. Njevzorova obuze vrućina. Ali
ne – smeh nije bio uvredljiv, već pre zamaman. Kosmati kavaljer devojčin,
zažmurivši od duvanskog dima, okrete Njevzorovu leđa. Devojka upita:
– Ko ste vi?
– Ja sam nedavno došao u Moskvu i, vidite li, ne mogu nikako da se
priviknem na ovdašnje društvo.
– Vi niste književnik?
– Ne. Vidite li, ja sam prosto bogat čovek aristokrat.
Devojka se opet zasmeja, gledajući u grofa s velikom radoznalošću.
Onda on zamoli za dozvolu da sedne za njen sto i pruži kosmatom čoveku
svoju drugu posetnicu. Ali kosmati samo zapućka na lulu, leno se diže, ode
i sede, negde u dubini sale.
Grof Njevzorov poruči jače piće – to jest od čistog konjaka – i, držeći
cigaretu nagnut prema devojci, poče da priča o društvenom životu u
Petrogradu Devojka se tiho smejala. Ona mu se neobično sviđala.
Na podijumu je nekakav čovek lajao stihove nepristojne i zloslutne
sadržine. Druga trojica su iza njegovih leđa prihvatala refren: »Ho-ho, ho-
ho, dzim-dzam, virli ho-ho!« To ždrebeće rzanje zbunjivalo je grofa, on je
stresao kosom i nalivao konjak.
Devojka se zvala Ala Grigorjevna. Od konjaka zenice su joj se širile sve
više. Lepa ruka s cigaretom pobelela je. Njevzorov je govorio svakojake
ljubaznosti, ali ona se više nije smejala − uglovi usana su joj sitno
podrhtavali, nosić se ušiljio.
– Hajd’mo k meni – iznenada reče ona. Grof se prepade. No za
povlačenje je bilo dockan. Prolazeći pored stočića za kojim je sedeo
kosmati s lulom, Ala Grigorjevna iskrivi usta u žalostan osmeh. Kosmati
zapućka na lulu, okrete se i nalakti se na sto. Onda ona naglo priđe stočiću:
– Šta to znači? – i udari pesnicom o sto. – Što hoću – to i radim. Molim,
bez naduvenih fizionomija!…
Kosmatome zadrhta brada. On se sasvim zakloni rukom, mrkom od
duvana. – Mrzim ga – prošaputa Ala Grigorjevna i uhvati noktima
Njevzorova za rukav. Izašli su, uzeli fijaker. Ali Grigorjevna se u fijakeru
čudno vrpoljila, odupirući se laktovima o sedište. Odjednom viknu: – »Stoj,
stoj!« – iskoči i utrča u još otvorenu apoteku. On pođe za njom, no ona je
dotle već gurnula nešto u torbicu.
Veoma se čudeći svemu ovome, grof plati apotekaru sto dvadeset
rubalja. Povezoše se na Kislovku.

Čim su ušli u poluosvetljenu, jako zagušljivu sobu, grof uhvati Alu

Grigorjevnu oko pasa. Ali ona čudno pogleda, odmače se:
– Ne, to je sasvim nepotrebno.
Lako gurnu Njevzorova na plišani otomančić. U sobi je bio strašan
nered – knjige, haljine, rublje, bočice od parfema, kutijice – sve je to bilo
razbacano na sve strane, krevet izgužvan, velika lutka u prljavoj haljini
ležala je u umivaoniku.
Ala Grigorjevna stavi na nizak stočić pored divana načetu bocu s
vinom, zagriženu jabuku, dve čačkalice i, osmehujući se, izvadi iz torbice
drvenu kutiju s kokainom. Ogrnuvši beo šal, sede u naslonjaču, podavivši
noge poda se, pogleda se u ručno ogledalo i stavi i njega na sto. Pokretom
ruke ponudi i Njevzorovu da uzme kokain.

Semjon Ivanovič se opet uplaši. Ali ona uze malo praška na čačkalicu i
sa uživanjem ga stavi u jednu nozdrvu, uze još – stavi u drugu. Zatim
udahnu duboko, s olakšanjem, zabaci glavu i upola zatvori oči:
– Uzmite, grofe.
Onda i on gurnu u nozdrve kokain. Zagrize jabuku. Uze još kokaina.
Nos poče da mu trne. U glavi mu se razbistravalo. Srce mu je treperilo u
predosećanju neverovatnoga. Udahnu još čudnovatog praška.
– Mi, grofovi Njevzorovi, – poče on zvonkim (kako se njemu činilo),
neobično lepim glasom – mi, grofovi Njevzorovi, vidite li, u bliskom smo
srodstvu s carskom dinastijom. Uvek smo se držali postrani. Ali sada smo
odlučili da, u mojoj ličnosti, pretendujemo na presto. Ništa nije nemoguće.
Mala vojna jedinica, odana do poslednje kapi krvi – i prevrat je gotov.
Vidim jasno: u prestonoj sali okupljaju se dostojanstvenici i sveštenstvo,
mene, razume se, pod ruku i – na presto… A ja s prestola: »Slušajte,
generali, plemići, trgovci, građani i ostali plebejci, neću da znam ni za
kakve revolucije! Zabranjeno je buniti se, jeste li razumeli, pasji sinovi?« I
tako dalje. A oni se sve guše u suzama: »Oprostite, nećemo više to
dopustiti«. Iz sale, na isti način, odlazim u svoj raskošni salon. Tamo
grofice, kneginje, već gole čekaju. Svakoj od njih samo namignem – i
haljina dole. Okružen damama, sedam i pijem čaj s rumom. Donose tortu,
stavljaju na sto…
Semjon Ivanovič je već davno gledao na stočić pored divana. Srce mu je
strašno lupalo. Na stočiću je stajala čovečija glava. Oči razrogačene. Na
razdeljku, nakrivo – kruna. Bradica, brkovi… »Cija je to glava?… Pa to je
moja glava!«
Niz leđa mu prođoše žmarci. Nije li mu se to Ibikus, prokletnik,
prikazao u vidu njegove vlastite glave?… Grof uze još kokaina. Misli
prhnuše, počeše da nestaju iz glave. Pored njega se u naslonjači bezglasno
smejala Ala Grigorjevna.
 ★

Nekoliko nedelja (nije zapamtio koliko) grof Njevzorov je proveo sa

Alom Grigorjevnom. Zajedno su ručavali, pili, posećivali pozorišta, i noću
šmrkali kokain do besvesti. Novac se brzo topio, uprkos sitničarskom
škrtarenju Semjona Ivanoviča. Trebalo je ljubavnici pokloniti čas bluzu, čas
krzno, čas prsten, a čas prosto manju sumu novca.
Iz glave nije iščezavalo pijanstvo. Noću se grof Njevzorov uznosio,
govorio, otvarale su se beskrajne perspektive. Ujutru je Semjon Ivanovič
samo šmrkao, mlitav kao glista. »Treba to ostaviti, propašću«, mrmljao je
on, nemajući snage da ustane iz postelje. A čim se dan svrši, neizostavno ga
je opet vuklo kod zločinke.

Na jednom istom uglu, tokom nekoliko dana, Semjon Ivanovič je

nailazio na ćutljivog i nepomičnog građanina. Naizgled bio je to Jevrejin, s
jarkoriđom, oštrom grčkom bradom. Obično je stajao zabačene glave. Lice
mu bilo pokriveno krupnim pegama. Jako izvijene usne dodirivale su se na
sredini, a na uglovima su bile razmaknute. Čitavo lice potsećalo je na
tragičnu masku.
– Opet stoji, ih! – gunđao je Njevzorov i, iz, sujeverja, počeo da prelazi
na drugi trotoar. A čovek-maska kao da je stalno gledao u čavke, koje su se
u razbijenim jatima vrtele nad Moskvom.
Došla je zima. Po zaleđenom pločniku vetar je nosio hartijice, prašinu,
sitan sneg. Na zidovima i kapijama šuštali su smrznuti plakati. Valjalo je
svršavati s Moskvom, otputovati na jug. Ali Njevzorov nije imao snage da
se iščupa iz prohladnih, slatkih ruku Ale Grigorjevne. Ispričao joj je o
čoveku-maski. Ona mu je neočekivano odvratila:
– Neka, svejedno, ionako nam nije još dugo ostalo da živimo.
Tog večera nije nikud htela da ide. Na mračnim ulicama bilo je jezivo,
pusto, razlegala se pucnjava. Ala Grigorjevna je bila tužna i umiljata. Igrali
su »šezdeset šest«. Kod kuće nije bilo jela, ni vina, nije se imalo s čime
popiti čaj. Uzeli su kokain…
 U ponoć neko zakuca na vrata, vratarev glas pozva da izvole na
vanredno zasedanje kućnog komiteta. U stanu pomoćnika pravozastupnika
Čelovjekova skupila se cela kuća – uzbuđeno su galamili, pričali kako je u
gradu obrazovan Komitet društvenog spasa i još jedan, Revolucionarni
komitet, da se po celom gradu, puca, ali ko u koga puca – ne zna se. Iz
pretsoblja, zadimljenog od duvana, reče iznuren glas: »Gospodo, u
Petrogradu je već drugi dan pokolj!« »Molim da ne plašite dame!« – vikao
je pretsedavajući Čelovjekov, kuckajući olovkom po staklenom abažuru.
Govornik koji je zatražio reč, uvređen, crvena lica, reče dirljivim glasom:
»Hteo bih da postavim pitanje o osiguranju zadnjeg ulaza«. Seda uzbuđena
dama, probijajući se ka stolu, saopštavala je: »Gospodo, meni tek što su
telefonirali: Vikželj je sav na našoj strani«. »Nije Vikželj već Vikžedor2 i
nije za nas, već protiv nas; ne razumete, a unosite paniku«, zamumla neko u
basu iza peći. »Gospodo, – naprezao se Čelovjekov – molim da se stavi na
glasanje pitanje o udaljenju dama koje unose paniku«.
Najzad odlučiše da se skupi od svakog po rublju i da se da vrataru s tim
da on u slučaju napada bandita brani kuću koliko god više može. Duboko u
noć kuća se smirila.
Sutradan Semjon Ivanovič htede da ode u svoj stan na Tverskom. Ali na
izlazu dve neispavane dame i starčić sa dvocevkom rekoše mu:
– Ako vam je život mio, savetujemo vam da ne izlazite.
Trebalo se dosađivati u sebi Ale Grigorjevne. Grof je seo kraj prozora.
Ulicom, kroz ledenu maglu, prođe kamion s naoružanim ljudima. Pokatkad
su se čuli topovski pucnji: bum-gru, i svaki put su uzletala jata čavki.
Njevzorov je bio ljut i nerazgovoran. Ala Grigorjevna je ležala na
izgužvanoj postelji, pokrivena do nosa.
Cigarete su bile sve popušene. Peć u sobi nije bila naložena.
– Vi ste prožderali polovinu mojih para. Preko vas sam izgubio sav svoj
idealizam. Takvu propalicu, izvinite, prvi put u životu vidim – rekao je grof.
Ala Grigorjevna je odvraćala leno, ali uvredljivo. Tako su se vređali čitav
dan. Između šest i sedam uveče razleglo se zvono na uzbunu. Počela su da
treskaju vrata, celo stepenište je odjekivalo od glasova. Sa donjeg odmorišta
su vikali:
– Gasite svetlo, gada nas artiljerija sa Vorobjevih Gora.
 Elektrika se ugasila. Pogdegod su zasvetlucale sveće. Govorilo se
šapatom. Čelovjekov je išao gore-dole po stepenicama, držeći se za glavu.
Dugo posle ponoći mogle su se videti dame u bundama, s povezačama,
iznemogle, naslonjene na ogradu od stepenica. Ala Grigorjevna se
namestila na stepenicama pored sveće i zevajući, čitala neku raskupusanu
knjigu.
U ponoć grofu Njevzorovu rekoše da ide da dežura u dvorištu. Kao par
odrediše mu zubnog lekara, u oficirskoj bundici. Samo što su izišli u
zamrznuto dvorište, osvetljeno otsjajima požara, lekar pokri lice rukama i
ispusti pušku. On je to objasnio time da se užasno boji mačaka, koje se u
velikom broju šunjaju medu drvima.
Noć je bila puna zvukova. U daljini, među tamnim obrisima krovova,
jasno je svetleo usamljen prozor. U vazduhu su fijukale granate. U naletima,
kao vetar, razlegalo se puškaranje. Zubni lekar je šaputao sa glavnog ulaza:
– Čujete, grofe, zar je mogućan normalan život u ovakvoj zemlji?
Za dva časa dežuranja Semjon Ivanovič je skroz prozebao i sa
zadovoljstvom se zavukao pod topli pokrivač pored Ale Grigorjevne.
Pomirili su se. Idući dan je počeo takvom topovskom pucnjavom da su se
stakla na prozorima tresla. Izgledalo je kao da je Moskva sve do krovova
zatrpana leševima. Jasno, tamo, na ulicama, nisu se šalili.
Ala Grigorjevna, u kućnom ogrtaču, nedoterana, uvela, kuvala je na
primusu pirinač. Njevzorov je zapušavao prozore knjigama u jastucima.
Gas je rđavo goreo. U prozore gornjih stanova uletali su meci. Oko podne
zazvonilo je na uzbunu i nastala je panika. Ispostavilo se da je pred samim
ulazom, na ulici, pao čovek u šinjelu i ležao licem ka zemlji. Na
odmorištima stepenica jecale su dame. Bio je sazvan sastanak povodom
toga kako da se leš ukloni. Ali pravo rešenje nisu doneli. Pričalo se šapatom
da je posluga u zgradi već podelila stanove i da je vratar nepouzdan. A
topovi su neprestano gruvali i tukli, puščani plotuni su razdirali vazduh.
Potresajući zemlju, tutnjala su oklopna kola. Šrapnel je dobovao po krovu.
Tako je prošao još jedan dan.
Ala Grigorjevna je celu noć proplakala, zamotavši glavu u čupavu
maramu. Semjon Ivanovič se pridizao bunovan: »No, šta vam fali,
spavajte«, i odmah ponovo padao u san. Tih dana u njemu se kupila jetka
zloba; očevidno, on se peo još za jedan stepen.
 Rano ujutru Ala Grigorjevna se obukla, nije se ni napuderisala, ni
namazala, stavila je u torbicu novac i pošla iz sobe. Grof ju je zgrabio za
skut od haljine.
– Kuda? Vi ste poludeli, Ala Grigorjevna!
– Pustite mi haljinu. Ja vas prezirem, Semjone Ivanoviču. Bolje je da
ćutite. Zbogom.
I otišla je. Pričali su da je ni Čelovjekov nije hteo da pusti, hvatajući se
za glavu, ali mu je Ala Grigorijevna rekla: »Idem sestri preko reke
Moskve«, i izišla na sporedan ulaz.

Veseo promukao glas pitao je pred vratima:

– Je li Aločka kod kuće?
Ušao je visok čovek u prljavoj bundi. Skinuo je šubaru – lobanja mu je
bila sasvim gola, lice izbrijano, preplanulo, s velikim nosom. Pogledao je
po sobi, sevajući duboko usađenim očima. Njevzorov se digao s divana i
objasnio da je Ala Grigorjevna otišla pre dva časa tetki, preko Moskve.
– Dođavola! Šteta! Ucmekaće devojku putem – rekao je veseli čovek,
raskopčavajući bundu od ovnujskog krzna. – Pa hajde da se upoznamo:
Rtiščev – on pruži svoju krupnu ruku s prstenom, na kome je svetlucao
granat. – Šta se to ovde u Moskvi radi, sto mu gromova! Tek što sam stigao
s Kavkaza. Probijao sam se dve nedelje. Bankrotirao sam načisto, ja, lično,
na Mineralnim Vodama, da, da. Ja sam kockar, izvolite znati. Šteta što je
Aločka otišla. Ja sam njen stari prijatelj. Još od jutros, pravo sa stanice,
jurim od kapije do kapije, sto mu gromova! Pogledajte, bunda mi je
prostreljena. Rešio sam bio – Aločki pod krilo. No, šta da mu radiš,
popićemo nešto i bez domaćice. Hoćete li da žderete?
On izvuče iz ogromnih džepova bunde komad mesa, pečenu kokošku,
desetak kuvanih jaja i bocu s rakijom. Svojom ručerdom pokaza Semjonu
Ivanoviču na stolicu. Popiše po rakiju, prihvatiše se jela. Kucnuvši se po
treći put, Rtiščev reče:
– Grof Njevzorov, ako se ne varam? (Semjon Ivanovič potvrdi glavom.)
Ali, vi lažete, vi niste grof.
 – Molim, kakav je to razgovor!
– Takvih grofova nikada nije bilo. Vi ste – avanturist. Ne poskakujte. Pa
ni ja nisam Rtiščev. Vrlo prosto, sto mu gromova! Loše nam idu poslovi,
grofe.
– Izvinite, kako vi to sa mnom razgovarate!
Rtiščev na to samo veselo namignu:
– Čim su Moskvu počeli granatama da zasipaju – znači vaših tu nema.
Valja kidati za Odesu, grofe. Kako stojite s parama? (Semjon Ivanovič sleže
ramenima.) Ništa, porazgovaraćemo večeras.
Rtiščev popi poslednju čašicu, skide bundu i, izvalivši se na postelju,
odmah zaspa uz gruvanje topova i zveket prozora. Semjon Ivanovič je
začuđeno, sa uvaženjem, posmatrao tog čudnog čoveka: »Ovo je lovac,
junačina, ovaj će postići ono što želi«.
U sumrak Rtiščev se promeškolji na škripavom madracu, iskašlja se i
poče da priča o svojim nedaćama u Kislovodsku, gde je držao kockarnicu.
Poslovi su išli sjajno, banjska publika se kockala kao uoči strašnog suda.
Ali prokleti Čečenci iz planine šesnaest puta su zauzimali kockarnicu
konjicom. Novac su odnosili u bisagama. Morao se spakovati i otići.
− Zemlji je potrebna čvrsta vlast, inače se ja povlačim s posla. A ovi
buržuji, kao ćurke – samo »puć, puć«, nikakvog otpora. A po kakvoj liniji
vi radite? – upita on Njevzorova. Ovaj reče da živi, prosto, za svoje
zadovoljstvo. – Ma, ostavite, momče, ne šalite se sa mnom. Po političkoj, je
li?
– Možda.
– Pa i to je posao. Od svačega se može načiniti posao, samo kad se ima
pameti u glavi. A ne kao što se kod nas u Mineralnim Vodama jedan
prikazivao kao »politički«; uvijeno je nagoveštavao kako je on tobož po
sporednoj liniji naslednik prestola. Ali, glupan, vidite li, namislio da igra
»devetku« s pakovanjem; to se u Puškinovo vreme igralo s pakovanjem –
ljudi su onda bili poverljivi i uzvišeno nastrojeni. Ostavite se politike,
grofe!
Njevzorov ljutito lupi nogom. Rtiščev se zakikota, ogrnu se bundom i
sede za sto.
– Hajde da se kartamo. Pošteno, kao ljudi od reda, sto mu gromova!
 Rtiščev i grof Njevzorov sedoše da igraju karte; igrali su celu noć, čitav
dan i još jednu noć. Rtiščev je dobio više od sto hiljada. Ali Semjonu
Ivanoviču gotovo i nije bilo žao novca: za kartama je bilo reči o mnogo
čemu, perspektive su se proširile. Rtiščev mu je izgledao iskusan i pouzdan
čovek.
Sedmog dana pucnjava u gradu se stišala. Stanovništvo je bojažljivo
izlazilo na ulice, unakažene od borbe. Njevzorov i Rtiščev pređoše u
gostionicu Luks na Tverskom prospektu.

Razlika u karakterima pogodovala je uspehu zajedničkog poduhvata.

Rtiščev je bio bučan, vatren i lakomislen. Njevzorov – podozriv, račundžija,
uvek smrknut. Jedan je dopunjavao drugog. Našli su veliki stan na Soljanki
i otvorili književno-umetnički klub »Bela hrizantema«. Mladići iz kafane
»Bum« čitali su tu pesme uz male nagrade. Organizovane su diskusije o
umetnosti. Tu se moglo dobiti i čaja sa šećerom i kolačima. U tajnim
sobama pozadi kartalo se punom parom.
Nemirno vreme, neizvesnost, strogi dekreti nove vlade, čamotinja
zaleđenog i gladnog grada saterali su kockare u »Belu hrizantemu«. Tu su
dolazili poslovni ljudi, koje je revolucija izbacila iz koloseka.
Problematične ličnosti koje su trgovale monetama, glatko izbrijane, sa
zapaljenim izrovanim licima. Navraćali su, da okušaju sreću s opljačkanim
novcem, obijači i banditi – oprezni momci hitrih očiju. Dolazili su i stalni
posetioci konjskih trka u još elegantnim žaketima, koji su sačuvali miris
engleskih parfema. Dvojica-trojica ozlojeđenih književnika gledali su s
gladnim nemirom kako milioni teku po zelenoj čoji. Tu su se mogli
slobodno poručiti vino, rakija, šampanjac…
Posao je odlično išao. Rtiščev se obično pred jutro napijao i sedao i sam
da igra u krupne sume. Semjon Ivanovič stavio je sebi u zadatak da
blagovremeno oduzima od njega novac: on je kupovao valutu i držao je u
nedrima, u kesici od jelenske kože. Jednom se u kockarnici pojavio onaj
kosmati, bivši kavaljer Ale Grigorjevne. Njevzorov ga je upitao o
devojčinoj sudbini. Kosmati se, ne vadeći lulu, osmehnuo krivim ustima:
– Poginula je na ulici u oktobru.
 Došlo je proleće. Sa juga, iz Ukrajine počele su stizati uznemiravajuće
vesti. Kao olujan oblak nadnosio se teror. Grof Njevzorov je uporno
opominjao svoga ortaka:
– Valja likvidirati s preduzećem. Udariće po nama. Najzad, taj posao i
nije za mene. Ja nisam bifedžija.
Rtiščev mu je na to, pijan, vikao:
– Grofe, nemaš širine. Ti si malograđanin, na Nevskom si pastrmke
prodavao.
Strahovanja se pokazaše kao osnovana. Jednom noću »Bela
hrizantema« je bila opkoljena od vojnika i svi gosti i Rtiščev bili su
odvedeni u rejon. Njevzorov je uspeo da umakne hapšenju – skočio je kroz
prozor nužnika, odnoseći sa sobom u kesici polugodišnji prihod od
kockarnice. Valjalo je bežati i iz Moskve.

Sad više nije putovao u plišanom kupeu s noćnim sudom. Tri dana je
Semjon Ivanovič prestajao u hodniku vagona dupke punog putnika. Čitav
voz je psovao i pretio. U noćnoj tami od njega su, kao od crne mačke, sipale
iskre.
Proletale su očerupane železničke stanice s razlupanim prozorima, tužna
sela, opustele njive, odrpani seljaci, puste kurske stepe. Čak se i na
sivkastom nebu još stalno pričinjala nerazvijena krvava tuga nesrećnog rata.
»Šugava, prosjačka zemlja, – mislio je Semjon Ivanovič, pogledajući
gadljivo kroz razbijen prozor vagona na obične pejzaže koji su promicali – i
tu se buniti. Ni vaške ne umete da tucate. Šta je Rus? Svinja i svinja. Phi,
jednom zauvek. Odreći ću se, pljunuću na sve to, i svoje poreklo ću
zaboraviti. Eto, recimo: Simon de Nezor – to bi sasvim odgovaralo«.
Semjon Ivanovič je krišom opipavao na prsima kesicu s valutom i
udubljivao se u udžbenik francuskog jezika.
Obučen je bio u koporan, na nogama uvijači, na glavi kačket sa
izlomljenim štitom – izgled sasvim pogodan za prelaz preko ukrajinske
granice. Sem toga, uz pasoš je imao i uverenje – pribavljeno u Suharevki –
o tome da je on, S. I. Njevzorov – glumac državnih pozorišta. Ali ipak
prelaz preko granice je iziskivao veliku opreznost.
 U Kursku je morao ostati čitav dan i noć na stanici, gde su među
putnicima kružile strašne priče. Tu je Semjon Ivanovič sklonio kesicu s
valutom pri dnu trbuha, na sasvim skrivenom mestu. Izbili su na granicu
noću, u teretnim vagonima. Na svakoj stanici su se dugo cimali, ponekad
kretali i nazad ka Kursku, kojom prilikom je u vagonu nastajala tiha panika.
Najzad u zoru zaustavili su se na granici.
Semjon Ivanovič je oprezno izišao iz vagona. Predeo je bio go i pust.
Bleda svetlost zore padala je na brežuljke od krede, izbrazdane
vododerinama. Na kolosecima je stajao osamljen vagon, u kome je u taj čas
spavao pogranični komesar. Nekoliko taljiga s mužicima stajalo je podalje i
čekalo putnike da ih prevezu preko neutralne zone k Nemcima.
Iz vagona su izvlačili decu, sanduke, zavežljaje. Iskočio je punačak
nasmešen gospodin i pomogao iznemogloj gospođi sa zarozanim svilenim
čarapama. Gospođa, gospodin j dadilje sa decom namestiše stoličice za
rasklapanje i sedoše pod otvorenim nebom između ogromnog broja kožnih
kofera.
Najzad se na komesarovom vagonu spusti prozor: probudi se. Na
platformi vagona izašao je mlad čovek u cicanoj košulji, neopasan, i
metlicom stao da čisti pod. Počistio je i seo na stepenice, podbočivši bradu
pesnicom. To je bio sam komesar, o kome se šapatom govorilo još u Kursku
– čovek neobične čvrstine karaktera. Oči su mu bile sasvim bele.
– Priđiderte amo, druže, – pozva on prstom punačkog gospodina. Ovaj
skoči sa stoličice, blagonaklon, radostan smešak razvuče mu lice. – Šta to
imate tamo?
– To je moja porodica, druže komesare. Znate, mi se vraćamo u Harkov.
– Kako?
– Znate, mi smo iz Harkova. Bili smo u gostima kod tetke u Moskvi, pa
se vraćamo.
– Ja pitam – je li to sve vaš prtljag?
– Znate, dok smo bili u gostima kod tetke, rodilo nam se nekoliko dece.
Gospodin je govorio iskreno i pošteno, smejao se dobroćudno i
otvoreno. Komesar polako izvuče iz džepa duvanjaru, savi cigaretu, pripali
je i otsečno otpljunu.
– Neću vas propustiti – reče on, puštajući dim kroz nozdrve.
 Gospodin se smešio sad već sasvim kao dete.
– Meni je samo do jednog: deca će mi prozepsti pod vedrim nebom,
druže komesare, a vraćati se više ne možemo – kod tete u Moskvi nema
više mesta.
– Ja ne znam ko ste vi, dužan sam da pretresem vaš prtljag.
– Ko sam ja? Pogledajte u mene, – gospodin postade sasvim svetao, kao
sunce – hoćete da vidite šta nosim?
On doviknu ženu: – Sonja, mačkice, donesi mi moj kofer. Ne rastajem
se od ovih relikvija moje mladosti: portreti Hercena, Bakunjina i
Krapotkina. Mene su odmalena spremali za revolucionarni rad, ali pojavila
se deca, popustio sam, kajem se. Za neki odgovoran posao nisam podesan.
Ali, kako znate, u Republici svaki čovek može biti koristan, je li tako? Usto,
ja ne mislim da bežim, smestiću decu u Harkovu i za nedelju dana vratiću
se…
Komesar se namrštio, gledao je ustranu, uši su mu počele da crvene:
– Ja ću vas da pritvorim, pa ćemo onda videti ko ste vi ustvari.
Gospodin ushićeno priskoči:
– Tako je, ne može se verovati na reč, baš takav odgovor sam i
očekivao…
Semjon Ivanovič, koji je pažljivo slušao ceo taj razgovor, nađe da je
bolje da se udalji. Prošetao je stanicom. Svuda je bilo prazno, opustelo,
prozori porazbijani. Niko ga nije pratio. Izišao je u polje i legao u travu.
Pošto je ležao otprilike jedan sat, počeo je da puže i opet legao.
Začuše se glasovi: nedaleko prođoše dva vojnika, a između njih čovek u
ogrtaču od grubog platna, sa zavežljajem na leđima.
Počekavši neko vreme, Semjon Ivanovič poče da puže između repušine
i pelena ka jaruzi koja je išla podnožjem brežuljka od krede. Oprezno se
spusti u suvu jarugu i pode njenim dnom u zapadnom pravcu.
Kad je sunce bilo već visoko, Semjon Ivanovič je izišao iz jaruge.
Stanica i komesarov vagon nisu se više videli. Pred njim, nedaleko, bio je
železnički nasip, iza njega crvenkasta stena s vijugavim prašnjavim
drumom.
Predveče se sa istoka na drumu ukazaše dvoja seljačka kola. Semjon
Ivanovič se obazre unaokolo – nije bilo gde da se sakrije. Onda on skide
koporan, pocepa ga malo oko džepova i ispod pazuha, uvalja ga u prašinu,
obuče ga opet, sede pored puta i pričini se tako jadan koliko je samo bilo
moguće. Kola su se približavala u kasu. On im pođe ususret, pružajući ruke
i vičući: »Pomozite, pomozite!« Prednja se kola zaustaviše. U njima je
sedeo, veseo bezbrižan, punački gospodin i iznemogla gospođa. Na drugim
kolima su bile dadilje s decom i gomile sanduka.
Semjon Ivanovič, drhteći celim telom, ispriča da su ga istukli i
opljačkali do gole kože. On pokaza uverenje da je glumac državnih
pozorišta. »Hajde, penjite se na stražnja kola, kreći!« viknu punački.
Na zalasku sunca iza stepe se pojaviše vrhovi topola i slavni krovovi
salaša. Cevima uperenim na drum – prema boljševicima – stajala su dva
nemačka topa.

S novim saputnicima Semjon Ivanovič se dovezao do Harkova.

Iznemogla dama je na stanici pritrčala bifeu i sa suzama u očima povikala:
»Bele zemičke, zemičke! Gledajte, deco – zemičke!« Zagrlila je muža,
decu. Čak su i Semjonu Ivanoviču udarile suze.
Premestio je novac sa skrivenog mesta u džep i fijakerom se odvezao u
najbolju gostionicu u gradu. Istog dana nabavio je odlično odelo od plavog
ševiota i pio šampanjac. Harkov ga je prosto zaneo. Ulicama su išle – teško
gegajući se – kolone nemačkih vojnika sa čeličnim šlemovima. U brzim
kočijama promicali su potomci drevnih ukrajinskih porodica sa crvenim
šubarama. Mnoštvo poslovnih ljudi, vojne formacije, u plavim ševiotskim
odelima, gurali su se po kafanama, stvarali novac iz vazduha, gonili s kraja
na kraj Ukrajine vagone s aspirinom, ricinusom, uljem za podmazivanje. U
sumrak su se oguljena vrata kabarea i bioskopa osvetljavala neonskom
svetlošću. Iz gradskog parka – na obali trskom obrasle reke Neteči, gde su
gmizale, kreketale i dernjale se žabe i lebdelo u vidu maglovitih zmijica
dvanaest groznica – odjekivala je muzika.
Semjon Ivanovič šetao je po gradskom parku. Grmeo je orkestar, šištali
su fenjeri između neprirodnog lišća pod crnim nebom. Semjon Ivanovič je
zapazio dve dame: jedna crnooka plavuša s bereom, u svilenoj haljini
sašivenoj od zavese; druga – mršava, u ogromnom šeširu s perjem.
»Aristokratkinje«, zaključi on i, na prestonički način podigavši slamni
kačket, reče:
– Stalno sam pa sam. Dopustite da vam se pretstavim: kont Simon de
Nezor. Je li volja da zajedno večeramo?
Aristokratkinje ne izraziše ni čuđenje ni sumnju, i odmah pođoše sa
Simonom de Nezorom u »kabinet«. Njegovi zidovi od daske bili su ispisani
natpisima najsmelije i najnepristojnije sadržine. De Nezor poruči votku sa
zakuskom i šampanjac. Raspoloženje je bilo neusiljeno. Sećali su se
prestoničkog života. »Ali, Petrograd!« ponavljale su dame… De Nezor je
vikao: »Neka sam proklet, gospođe, ako se za mesec dana ne vratimo u
Petrograd s kaznenom ekspedicijom«.
Votka je kao ptica uzletala do zanosnih uspomena. Ređale su se
zdravice. Nekoliko puta su počinjali himnu. Daščani zidovi kao da su se već
njihali na talasima. U duvanskom dimu, neizvesno kako, za stolom se našao
i četvrti sabesednik – mršav i iživeo gospodin sa neveselim nosem i plavom
razdeljenom bradicom. On se s izvanrednim zadovoljstvom prihvatio
kavijara i šampanjca.
»Nije li to opet Ibikus, đavo da ga nosi!« preturao je po pijanom mozgu
de Nezor.
– Ipak, vaša svetlosti, rano nam je umirati, još ćemo mi da poživimo –
govorio mu je, vrskajući, nepoznati. Dame su ga zvale Platon Platonovič.
Jedna od dama, ona u šeširu, očevidno ga je dobro poznavala i pokušavala
je da mu sedne na kolena. »Okanite se, vrućina mi je«, rekao je Platon
Platonovič, odgurujući je laktom.
– Vi, vaša svetlosti, mislite da se ovde nastanite?
– Ne znam… Razmisliću…
– Jeste li mnogo nastradali od revolucije?
– Vila mi je sasvim opljačkana… Konjušnice spaljene. Mom najboljem
ždrepcu iskopali su oči… Razumem da su meni iskopali… Ali šta im je kriv
ždrebac?…
– Konjima vaditi oči! Eto to su vam socijalisti! To su vam ti prokleti
liberali! Sve je to od Lava Tolstoja počelo! – govorio je Platon Platonovič. –
Dakle, vi ste ljubitelji konja, grofe?
– Čudno pitanje.
 – E, onda nema šta, morate kupiti zemlju u Malorusiji. Ovakav slučaj
dešava se jednom u hiljadu godina, da možete dobiti cenzusni komad
zemlje badava, za sitnicu. I zašto da idete daleko – prodaću vam ja svoje
imanje: Skregelovka, divan izgled, stara kuća grofova Razumovskih….
Dragi moj grofe, samo neka se završi ova prokleta zbrka, pa ćemo mi vas
iduće godine za pretstavnika plemstva u srezu.
– Mene za pretstavnika plemstva? A što baš mene?
Grof de Nezor je bio prosto očaran tom novom mogućnošću. Otvarala
se sjajna perspektiva.
»Mene za pretstavnika plemstva – pa šta, pristajem«, mrmljao je on,
njihali su se zidovi, šeširi, dugi nosevi orošeni znojem, preturale se sa stola
boce. Bilo je već svanulo, kad su ga pridržavajući ga pod ruke, posadili u
fijaker. Ostalo nije zapamtio.
Grof de Nezor se probudio tek u sumrak. Kosti u potiljku pucale su mu
od bola. Na stolici pored postelje sedeo je Platon Platonovič i mirno pušio.
– Prilično je kasno, – reče on, – da ne odocnimo na voz.

Spahisko imanje na koje je Platon Platonovič doveo Njevzorova imalo

je stvarno divan položaj, između brežuljaka nedaleko od rečice. Kuća je bila
sa stubovima i čak sa dva lava na stubovima od opeke: Semjon Ivanovič je
svaki čas pogledao na njih. »Sopstveni lavovi, zar je to moguće?« U
prizemlju su svi prozori bili porazbijani. Platon Platonovič se, obrativši
pažnju na to oštećenje, pljesnu po kolenima: »To je prekjuče grad sve
izlupao«. On se veoma učtivo pokloni dvojici nemačkih vojnika koji su
ležali na travi pred kuhinjom. U prolazu pored šupe za kola zalupio je vrata
(Njevzorov je ipak stigao da zapazi da u šupi nije bilo ničeg osim jednog
starog točka). Ne zadržavajući se dalje u razgledanju inventara, on odvede
grofa u park. Topole, lipe, akacije raskošno su se širile iznad guste trave.
Platon Platonovič je dugo gledao, digavši glavu u prazno kruškovo drvo:
»Hm, fukara«, reče on i povede grofa da mu pokaže starinski »belveder«.
To je bila stara, olupana senica, na njenom podu se još izdaleka videlo ono
što ostane iza čoveka kad malo počuči. »Hm«, ponovi Platon Platonovič.
Pođoše u kuću. Dole je bilo pusto i puno svakojakog smeća, vrata
poskidana. Kroz prozor prhnu vrana. Platon Platonovič samo ljutito
zastenja: »Ovde je sala, onde soba za bilijar, a onamo letnja trpezarija. Kad
uredimo, zastaklimo, nećete moći da se nagledate. Ali zato je gore –
uživanje«. On povede grofa škripavim zavojitim stepenicama. Gornje sobe
su stvarno bile nameštene, visile su čak i zavese i slike, ali sve je to davalo
čudnu sliku: kao da je sav nameštaj bio izvučen odatle, oguljen, izlomljen,
izmešan, pa posle opet kojekakvo sastavljen.
– Naši su seljaci veoma dobroćudni – govorio je Platon Platonovič –
Izvolite, grofe, u naslonjaču. Zamislite, boljševik sedeo pola godine u selu i
nagovarao seljake da opljačkaju moje imanje. I oni, samo da bi ga se
otarasili, došli k meni, plaču: »Naređeno nam je da opljačkamo«. I ja sam ih
sam nagovorio: »Nosite, nosite, prijatelji«. I, dabome, posle su sve doneli
natrag. Odnosi između mene i njih su najsrdačniji. Svi su ovejani
monarhisti.
Semjon Ivanovič je bacio pogled kroz prozor, na lavove. Usred vihora i
prašine tih dana izgledalo je da su jedino te kamene njuške spokojno i
gadljivo gledale u večnost. One su mu na nešto užasno poznato ličile… »A
ko zna, možda sam ja uistinu grof de Nezor«, i jeza mu kao mravi pođe niz
leda.
– Opravke će me skupo stajati, i ne vidim nikakve koristi – reče on
suvo. – Ali, ništa, kupujem vaše imanje.
Platon Platonovič na to žmirnu i zagleda se u nakrivo obešen portret
nekakvog brkatog debeljka u kućnom ogrtaču i sa lulom. Očevidno da je
Platon Platonovič preživljavao ozbiljno uzbuđenje. »Eto, i to je sad vaše,
grofe«. On žmirnu još jednom i preko velike kesice ispod oka zakotrlja se
suza.
Sreća je toliko služila Semjona Ivanoviča da je ne samo kupio
Skregelovku po veoma povoljnoj ceni već ju je kupio i na ime grofa de
Nezora – legitimaciju i dokumenta pribavio je u Harkovu kod specijaliste
gravera.
Častoljubive perspektive bile su sve blistavije. Išao je u Kijev i bio
pretstavljen hetmanu Skoropadskom, koji mu je strogo napomenuo o svetim
obavezama u ovako teško vreme za mladu otadžbinu. Žurno je počeo da uči
»movu« – ukrajinski jezik. Nekoliko noći srećnog kartanja u klubu popunile
su gubitke u novcu. Za kuću je bio kupljen luksuzni nameštaj, ćilimovi,
vaze, kočije i konji. Opravke u Skregelovki su tekle punom parom. Šta je
još mogao poželeti? Izbor za sreskog pretstavnika plemstva? Sitnica.
Semjon Ivanovič je bio uveren: kad bi samo poželeo i hetmansku krunu,
sudbina bi ga kao od šale izdigla i na tu visinu. »Da nije ovo sve san što se
sa mnom dešava?« mislio je ponekad. Ne, namrštene njuške lavova na
kapiji bile su od kamena, ne u snu, iz nove kapije curila je smola, a sunce je
na zalasku plamsalo rumenilom na zastakljenim prozorima Njevzorovskog
doma…
I odjednom, usred uspeha i častoljubivih sanjarija, sudbina je opet
izmešala karte, i Semjon Ivanovič se ponovo našao na putu neobičnih
doživljaja.

Platon Platonovič je bio prećutao, kako se kasnije pokazalo, jednu

važnu okolnost: od dvesta sedamdeset desetina skregelovske zemlje, dvesta
pedeset je bilo pod seljačkim usevima, i mužici su tu zemlju smatrali
svojom. Grof de Nezor je pisao lično hetmanu, tražeći da mu se vrati
njegova zakonita imovina. Iz hetmanove kancelarije odgovorili su mu
opštim frazama, maglovito – savetovali mu, uglavnom, da sačeka potpuni
poraz boljševika i uspostavljanje poretka i zakonitosti. Grofu de Nezoru
ostajalo je da dejstvuje sopstvenim silama. Rešio je da zemlju oduzme
postepeno i radi toga je odlazio u selo i razgovarao sa seljacima. Oni su,
kad bi ugledali grofa, rado skidali kape, ali kad bi se poveo razgovor o
zemlji, čudno su se pogledali, odgovarali mirno, ali dvosmisleno.
Jednog večera, kad je stoka došla sa paše i slegla se prašina, kad je
prestala škripa đermova, kad su seljaci zatvorili živinu i svinje, kad je iznad
vrba i krušaka, iznad slamnih krovova počela da leti sova, tužno kričeći
»spimspim«, kad su ozbiljni mužici, pošto su večerali, izašli da posede na
gredama, pušeći usitnjeno duvansko korenje – jednog takvog večera
Semjon Ivanovič zapodenu politički razgovor.
– Eto uzmimo Nemce – od njih se čovek ima čemu naučiti. Čitav svet ih
ne može pobediti. A zašto? Poredak, zakon. Što je moje, moje je, što je
tvoje – tvoje je. Kod njih ti je svojina – svetinja.
– To je istina, – odgovorili su mužici – takav je Nemac.
Jedan glas iz guste trave reče:
 – Nemci su tačno šestog juna povalili čitavo naše selo i odalamili po
g… Muškarcima po trideset pet, ženama po dvadeset prutova. Dobro smo
se češali.
Starčić koji je sedeo pored grofa reče:
– A je li dobro bilo što su razvukli čitavu spahisku kuću, gospodin nije
imao gde da sedne.
Nečiji smeo glas, nepoznat Semjonu Ivanoviču, s drugog kraja greda
veselo poče:
– Gospodin ima četiri kuće u gradu, prohtelo mu se – prokockao za
jednu noć sav novac. Šta će njemu zemlja? Deset godina ćemo terati bunu,
golim ćemo rukama poći, puške ćemo otimati, i uzećemo što je naše. Ovo
su dosada sitne bune, ali kad se čitavo seljaštvo digne – biće povuci-
potegni. – On se zasmeja. Mužici su ćutali. – Deset godina ćemo vojevati,
eto šta! A ti tu – Nemci.
Ovaj se razgovor nije svideo grofu de Nezoru. Za izvesno vreme
prekinuo je šetnje po selu. Nisu mu se sviđale ni neke sumnjive ličnosti
koje su se često viđale u dvorištu – vojnička kapa nakrivo, ruke u
džepovima, prolazi pored spahiske kuće i smeška se u brk.
Jednom, rano ujutru, probudi grofa oštar pucanj u dvorištu. Odmah
zatim razlegoše se ljutiti uzvici. On pritrča prozoru: gomila mužika s
vilama, sekirama i puškama opkolila je bila nemačkog vojnika, koji je na
sve strane razmahivao bajonetom. Drugi Nemac od onih što su stanovali u
kući ležao je pred kuhinjom u lokvi krvi. Semjon Ivanovič, zgrabivši odelo
i novčanik, jurnu u park, zađe u gustiš i tu se nekako obuče, Odatle je
slušao tresak razbijenih prozora i udarce sekira. To je dugo trajalo. Zatim se
čulo samo puckaranje. Osmelio se, razmaknuo žbunje, pogledao: ispod
krova kuljao je crn dim, u prozorima je poigravao plamen. Video je takođe
lava na stubu od opeke – njegovo staro lice gledalo je praznim pogledom tu
iluminaciju.

Pešice, lošim seoskim putevima, morao se probijati do železničke

stanice. Iza brežuljka, kroz noć, videli su se otsjaji požara. Dopirali su
udaljeni pucnji. Jednom su drumom, preko jarka, u kome se bio pritajio
Semjon Ivanovič, projurile u kasu kočije – zviždanje, pocikivanje, uzvici…
Pošto je to video, ležao je neko vreme u polunesvesnom stanju.
Na drugom mestu video je gomilu nemačkih vojnika – koračali su,
smrknuti, s puškama o ramenu, mnogima su bile zavijene glave i ruke. Da
čovek prosto poludi! Šta se to desilo? Za ciglo jednu noć pobunio se čitav
kraj, zaplamsali su požari.
Stigavši, najzad, do stanice, sav poderan i polumrtav, Semjon Ivanovič
saznade uzrok: car Viljem je bio svrgnut s prestola, Nemci su se povlačili iz
Ukrajine, na Harkov su kretali boljševici. Semjon Ivanovič odmah promeni
pravac i pohita na jug.
Sam će ga đavo znati s kakvim je sve teškoćama putovao − pretežno na
krovovima vagona. Na vagonima su se palile osovine. Na usponima se
otkidala polovina kompozicije i sručivala se niz padinu. Nepoznata lica
otkačinjala su lokomotive i gonila ih uz strašne psovke. Na stanicama su se
krili po jamama i podrumima. Usput su pucali iz žbunja u prozore vagona.
Jednom prilikom voz je stao na otvorenom polju. U vagon su ušli ogromni
kozaci sa crvenim šubarama i u plavim kabanicama.
– Ko je Jevrejin – neka izlazi!
Izvršili su pregled. Odabrali desetak jadnih; preplašenih ljudi i poveli ih
u polje ka stogu sena. Kad je voz krenuo, razlegali su se pucnji i divlji
uzvici.
Menjajući vozove, Semjon Ivanovič se obreo u zabačenom stepskom
gradiću. Stanovništvo je bilo malobrojno; jedni su govorili da se razbežalo,
drugi – da je isečeno. Ali ipak se na pijaci, pred zatvorenim dućanima,
trgovalo: dolazile su taljige s pecivom, slaninom, sušenom ribom. Semjon
Ivanovič je noćivao na stanici, a danju lutao po gradu. Čas naiđe na
iscerenog crknutog psa i dugo ga posmatra, dok ne pljune od gađenja. Čas
zastane da porazgovara sa ženom jedva pokrivenom ritama. Van grada, u
stepi, po čitave dane lebde oblaci dima, a u sumrak svetlucaju daleki požari.
Strašna čamotinja.

Kupivši jednom na pijaci sušenu deveriku i hleb, Semjon Ivanovič je

išao ulicom ka jednoj od krajnjih kućica, u samoj stepi, gde se mogla kupiti
rakija. Uz preplašenu viku, preko puta su pretrčala unezverena deca. Iz
kapije je iskočila čupava žena i stala da zatvara kapke na prozorima.
Ovakve predostrožnosti nisu bile ništa neobično, ali odakle je u toj pustinji
mogla doći opasnost? Semjon Ivanovič stiže do poznate kućice gde se
prodavala rakija i spazi samog domaćina: s rukama na leđima, ovaj je
smeškajući se gledao u stepu, isturivši n tom pravcu svoju riđu, prljavu
bradu.
– Opet, izgleda, dragi gosti – reče on, vrteći glavom. Na širokom
stepskom drumu dizala se prašina. – To je sigurno on. Ne može niko drugi
biti. (Semjon Ivanovič upita: »A ko to?«) – Kako ko? Pa ataman Angel.
Uđi, bratac, u kuću, da se nešto ne bi desilo.
Kroz prozor Semjon Ivanovič vide kako iz oblaka prašine počeše besno
iskakati konjske trojke, upregnute u mala kola – tačanke; bilo ih je preko
pedeset. Na prvoj trojci (riđi, cvetasti, donski ždrepci), na persiskom ćilimu,
koji je lepršao preko bokova kola, stajala je pozlaćena rokoko-naslonjača. U
naslonjači je sedeo, ruku oslonjenih o kolena, zdepast čovek, ispupčenih
jagodica, mrkog izbrijanog lica kao od kamena. Odeven u plišanu šarenu
bluzu, sa sivim šlemom na glavi. To je bio ataman Angel. Iza njegove
naslonjače stajala su dva atamanca, sa čupercima koji su strčali ispod
kačketa, držeći puške u pripravnosti. Trojka je projurila uz silan zveket
praporaca. Iza nje, na drugim tačankama, sedeli su, obesivši noge, atamanci
u šinjelima i kožusima, s mitraljezima, s podignutim bombama i
revolverima. Od topota konja, vike i zveke praporaca dizala se velika buka.
– Eto tako jure stepom, besne, atamani-razbojnici – reče poluglasno
rakidžija. – Dolaze im čitava sela, ne mogu da ih se otresu, ali ne uzimaju
svakog ni u razbojnike. Sad se tuku s dobrovoljcima generala Denjikina, a
sretnu li boljševike, tuku se i s njima.
Začu se lupa na kapiji. Rakidžija se prekrsti i ode da otvori. Vrati se s
dvojicom atamanaca, crnima od prašine – beleli su im se samo oči i zubi.
– Šest vedrica rakije, sudovi naši – reče jedan, dok drugi baci na sto
novac. – A ti ko si, – upita on Njevzorova.
– Ja sam knjigovođa.
– Kako to knjigovođa?
Semjon Ivanovič mu užurbano objasni. Kaza mu da je bežao od
boljševika, a da Denjikinu ne želi da ide – protiv savesti mu je. I zato, eto,
tavori dane ovde u gradiću.
– Aha, – reče prvi – naš ataman već odavno kuka što nema računovođu-
blagajnika. Hajde sa mnom.
Povedoše Semjona Ivanoviča na ulicu, kamo je rakidžija iznosio sudove
s rakijom, i izvedoše pred atamana. Ovaj se teško okrete u naslonjači, naže
se nisko prema Semjonu Ivanoviču, upi se u njega duboko usađenim,
mutnim očima:
– Šta umeš ti? Umeš da računaš? (Semjon Ivanovič samo slabo zakrklja
u odgovor, klimnu glavom.) U redu. Ustroj računsku knjigu, novca ima
mnogo. Ukradeš li, ili pokušaš li da strugneš – ode ti glava! Jesi li razumeo,
đavolji sine?

Razumeti nije bilo teško: Semjon Ivanovič je postao knjigovođa

razbojničke blagajne. Istoga dana posadiše ga u tačanku pored dvojice
stasitih kozaka, uz okovan sanduk nabijen novcem i zlatom, i opet – ataman
u naslonjači na ćilimu napred, i za njim pedeset trojki – odzvekataše u
stepu.
Ataman je išao na Jelisavetgrad. Na trojkama je bila sva njegova snaga
– i pešadija, i konjica, i mitraljezi, i topovi i komora. Kretao se izanrednom
brzinom – čak je na tačankama pozadi katranom bilo ispisano: »Šipak ćeš
me stići!« Često je, zauzevši selo ili gradić, slao na razne strane leteće
odrede, koji su se vraćali s mesom, rakijom, ovsom, šećerom. Ponekad bi
sva ta vojska na točkovima odjurila nekud iza plavog stepskog horizonta, i
u mestu je ostajao samo Semjon Ivanovič s kasom i njenim čuvarima.
Često su noćivali u stepi, a vreme je bilo jesenje, hladno. Poređali bi
kola ukrug, po starom kozačkom običaju, ispregli konje, poslali u polje
patrole. Pored kola su ložili vatre, kuvali u kazanima kokoške, ovčetinu,
kašu. Pili su rakiju iz burića.
Semjonu Ivanoviču bilo je čudno i neobično gledati kako atamanci,
stasiti, plećati, pocrneli od nevremena i alkohola – u istim onim šinjelima i
šapkama u kojima su još nedavno tužno koračali po Nevskom uz zavijanje
flauta, odlazili na front, na klanicu – kako ti isti atamanci, poznati, bradati,
sede sada pored kola na pustenim pokrovcima pod jesenjim zvezdama.
Igraju karte do iznemoglosti, bacaju debele svežnjeve novčanica. Eno jedan
je ustao, cedi iz burenceta ognjeni napitak i opet leže pored vatre. A onamo
otegli pesmu, stepsku, u kojoj jedan vodi, a ostali ga prate… Ta se pesma
pevala još u godinama kad se ovako isto lutalo po kovilju sa
tmutarakanskim knezom. A onde, eno, bacili karte, skočili na noge, poletele
kape, dohvatili se za kose: »Udri«.
Ali odjednom se, kao da je iz zemlje iznikao, pojavljuje ataman, i svađa
prestaje. Angel nije mnogo govorio, samo pogleda mutno iz očnih duplji – i
kozak se odmah otrezni. Više puta je na takvim bivakovanjima ataman
prilazio Semjonu Ivanoviču, naređivao mu da pokaže dnevnik kase i divio
se majstoriji buržuja, koji su izmislili trojno knjigovodstvo.
– Ti si se po gradovima klatario; sigurno o nama gluposti pišu? – pitao
ga je ataman. (Semjon Ivanovič je spremno potvrđivao da je čitao o njemu,
i, naravno, gluposti.) – Da, da. Gde oni mogu da shvate? Sve te gradove
treba uništiti, eto šta treba. Ali neka, samo vremena – ja ću ih uništili. Nego,
knjigu bih jednu da nabavim; ima jedna knjiga što se zove: »Anarhizam«.
Jesi li je čitao?
– Čitao sam, Angele Ivanoviču, ali sam već zaboravio.
– Budala si ti, Semjone… Da nije tog tvog knjigovodstva… De, ne
drhti, ništa ti neću… A čim zauzmem Jelisavetgrad, tu ćeš mi knjigu
nabaviti.

Jedne takve noći, na odmoru, u stepi, pojavio se između kola, na konju

koji je brektao, mlad kozak sa unakrst opasanim mitraljeskim redenicima.
»Atamane!« viknuo je, sjahao i tiho rekao nešto Angelu.
– Za-a-a-pre-ži! – mirno je komandovao ataman, ali tako da se čulo kod
svih kola. I za nekoliko minuta odred se spakova. Nabacali su na kola
kotlove, pokrovce, buriće, upregli konje – sve bez galame. Podvezali su
zvoncad. Krug se otvorio. I trojke se smesta dadoše u trk.
Semjon Ivanovič je sedeo u tačanki, držeći se za sanduk s novcem.
Spreda, sa strana i pozadi letele su trojke. Stepa je pod zvezdama izgledala
bela, beskonačna. Vetar je fijukao u ušima. Semjonu Ivanoviču su cvokotali
zubi.
 U daljini odjeknuše pucnji. Trojke se rasturiše. U punoj brzini okrenuše
ka severu. T-ta-ta-ta – činilo se da sa svih strana, zvonko štekćući, biju
mitraljezi. Atamanci su pucali stojeći, s kola. A trojke opet skrenuše ka
jugu. Dve tačanke zakačiše se jedna za drugu, preturiše se. Semjon Ivanovič
vide – iz beličaste magle pojaviše se konjanici neverovatne veličine.
Kozaka koji je držao vodice kao da nešto oduva s kola. Drugi kozak zgrabi
kajase i pade ničice. Semjon Ivanovič ču viku ogromnih jahača, koji su
izmahivali sabljama i naletali sa svih strana. Kola zatreštaše, nakrenuše se –
i Semjon Ivanovič, pokrivši lice rukama, polete u zamrznuti korov. Tresnu i
izgubi svest.
Osvestio se od hladnoće. Svitalo je. Zvezde su pobledele. Nisko, kao
bela jezera, ležala je magla. Ponegde je iz nje strčala konjska noga, nazirali
se točkovi prevrnutih kola. Semjon Ivanovič sede, opipa se – bio je čitav,
mada ga je bolelo celo telo. Pored njega se nalazio sanduk s novcem. Ne iz
koristoljublja − nesvesno – Semjon Ivanovič izvadi iz sanduka smotuljke
carskih novčanica od deset rubalja; izbroja ih: sedam komada. Razmesti ih
po džepovima i, pridržavajući se za krsta, napusti mesto okršaja.
Kad se sunce diglo iz mutnog crvenila nad jezerima magle, on, začuđen
i radostan, spazi železnički nasip.
Dalje putovanje na jug bilo je skopčano sa svakojakim teškoćama i
slučajnosti. Ali Semjon Ivanovič se bio već toliko izveštio, njegov izgled
bio je toliko jadan i bedan, da je, prolazeći kroz stanice i gradove, srećno
dospeo do Odese. Bio je već kraj februara 1919. godine.
 KNJIGA DRUGA

D
a divnog li čuda – Deribasovske ulice u četiri po podne, kad s
mora duva vlažan martovski vetar! U Deribasovskoj ulici srešćete
u taj čas čitavu Rusiju, naravno, u umanjenom vidu. Strašno
iznurenog i jadnog spahiju, u oveštalom kaputu nekrojenom za
njega – odmah će zatražiti zajam od vas ili će vam predložiti da pođete u
restoran. Naići ćete na davno poginulog poznanika; bio je za vreme Velikog
rata zastavnik, a gle sad – ne samo što nije poginuo nego se još šepuri s
generalskim epoletama. Videćete čuvenog književnika – važno hoda kroz
gomilu i smeška se jetko i prezrivo ovoj u najminijaturnije razmere
svedenoj veličini imperije. Nabasaćete na, potrebnog vam po svaku cenu,
glatko izbrijanog poslovnog čoveka u skupocenoj bundi, kako već čitav sat
stoji besposlen pred izlogom juvelirske radnje. Uhvatićete za peš kaputa
živahnog i neumornog novinara, koji se kao smuk probija kroz gomilu – on
će na brzinu izručiti pred vas svu rezervu poslednjih senzacia, i vi ćete poći
dalje ustreptala srca da prvom poznaniku koga sretnete uzgred kažete kao
izvesno: »Neće proći, mili moj, ni mesec i po dana a mi ćemo biti u
Moskvi, uz zvonjavu zvona«. – Ama šta kažete?« »Budite sigurni« – ovo je
iz najpouzdanijeg izvora«.
I vaš poznanik hita u gostionicu, ženi, i oni za poslednju crkavicu
kupuju sardine, paštete, vino, pa, okruženi srodnicima, jedu, piju i kucaju se
za Moskvu, i srca svima radosno lupaju. I uzbudljive vesti kruže dalje po
gradu. A poneko, naročito nestrpljiv, trči u sokačić gde je perionica i
požuruje: »Operite mi rublje što pre«.
Deribasovskom ulicom šetaju pravi carski generali. Veliko je uživanje
gledati kako martovsko sunce plamti na zlatnim epoletama, kako delije
junkeri, salutirajući, stoje kao da su u zemlju urasli. Posmatrajući takvu
sliku, poneki zbunjeni otac porodice, kome se zbog revolucije, sve pobrkalo
u glavi – ponovo, makar na trenutak, stiče pouzdanje u nerazrušivost
osnova hijerarhije, egzistencije i države.
 O damama u Deribasovskoj ulici i da ne govorimo: ima ih za sve ukuse.
Šeširi, krzna, mantili, nakit. Petrograđanke – mršave, visoke, englezirane;
nikakve revolucije nisu kadre da ih liše oholog, naduvenog izgleda.
Odeskinje – ruske Parižanke, koje pate od lake gojaznosti, ne žene, već
romansa! A suvonjave, potšišane glumice raznih kabarea! Nijedna još nema
dvadeset godina a već se deset puta evakuisala, i pešice i na krovovima
vagona, i već su joj se bore gorčine urezale oko usta, a u očima – praznina.
Srešćete u Deribasovskoj ulici i stasite, engleske mornare, ružičastih
obraza – idu držeći se za ruke, kao u foajeu pozorišta za vreme pauze u
šaljivom komadu. Ili francuske mornare, kako se uz glasan smeh probijaju
kroz gomilu, u plavim majicama, u kapama s kićankama – ah bože moj,
kako li se na njih osvrću dame u Deribasovskoj ulici, dok se slavni
književnik čak zaustavio, skamenio, namrštio: evo njih, Rimljana,
pobednika – kikoću se, guraju se pljuckaju… A mi, mi?…
Ako vas je obuzela sumnja: je li to stvarnost, nije li čitava ta razgolićena
i bučna Deribasovska ulica kakva opsena, Je li moguće da se kroz otvorena
vrata restorana razleže izmailovski marš? Da li se ovde trajno učvrstila bela
Rusija, na poslednjem parčetu obale? Ako vam se duša pokolebala i
rascvilila, svratite brzo u Jekaterinsku ulicu, dođite do keja, stanite u
podnožje hercega Rišeljea… Kakva veličanstvena slika koja umiruje!
Bronzani herceg u rimskoj togi predusretljivim i dostojanstvenim pokretom
pokazuje na široko, maglom pokriveno pristanište. U daljini – sumnjive
peščane dune Peresipa, desno – duga strela pristanišnog mola. A iza mola,
na otvorenom moru, leže kao sive pegle francuski drednoti. »Izvolite,
molim!« kao da kaže herceg Rišelje, koji je u svoje vreme, sto dvadeset pet
godina ranije, morao da ide s malim koferom iz Pariza pred priviđenjem
giljotine na Trgu revolucije.
Trideset hiljada zuava u crvenim čakširama i fesovima i Grka u
suknjicama i kapama s kićankama iskrcano je u pristaništu. Sto vrsta, od
grada, na frontu protiv bosih, gladnih i vašljivih crvenih odreda – ukopani
su teški topovi, mile tenkovi, kruže avioni. Ne, ne, nikakve sumnje nisu
umesne, dani bezumne Moskve izbrojani su. Vraćajte se slobodno u
Deribasovsku ulicu. A ako vetar s mora postane jači – svratite u kafanu
Frankoni.

★
 Prošetavši se do mile volje Deribasovskom ulicom, Semjon Ivanovič
Njevzorov seo je za stočić kod Frankonija i, ne skidajući šešir i kaput da mu
ih ko u žurbi ne bi zdipio, stao je da posmatra posetioce, da osluškuje
razgovore.
U duvanskom dimu vrtela su se staklena vrata, propuštajući unutra i
napolje poslovne ljude, koji su se u to vreme okupljali u kafani iz čitavog
grada. Na licima poslovnih ljudi bio je jedan isti izraz: mešavina potpunog
nepoverenja prema svakoj životnoj pojavi – bila to francuska oklopnjača ili
tovarni list na vagon oraha – i u isto vreme živa gotovost da se ta pojava
kupi i brzo preproda, uz potrebnu zaradu.
Nad stočićima, između polucilindar i kapa od krzna morske mačke,
sevale su ruke s raširenim prstima, vrtela se oznojena lica, prodorni glasovi
nadjačavali su kafansku buku.
»…Sto bidona ulja…« »Ne probijajte mi glavu s tim aspirinom«.
»Prodajem dolare, kupujem dolare«. »Čujete li, niste vi gazda od moga
džepa«. »Interesuje li vas persiski astragan ili vas ne interesuje?«
»Prodajem zvončiće«. »Čujte, jedinstvena novost: boljševici bacili u
vazduh Kremlj«.
Semjon Ivanovič se samo prezrivo osmehnuo: za nekoliko dana u
Odesi, ne oskudevajući u novcu, on je mirno ispitao trgovačku i novčanu
berzu i zaključio da u gradu nema apsolutno ničega, ni robe ni novca,
izuzev nešto malo francuske i grčke valute, koji su čitavo vreme
preprodavali jedna te ista lica do četiri po podne na uglu Deribasovske
ulice, a od četiri u kafani Frankoni. U gradu i kod Frankonija trgovalo se
samo tovarnim listovima, i ovo se čak smatralo za mnogo udobnije nego
trgovati stvarima: cela radnja u džepu, a trgovački rashodi samo – šolja kafe
i kolači.
Po dolasku u Odesu Semjon Ivanovič je kupio nekoliko hiljada franaka,
za svaki slučaj. Posle nekoliko dana počeli su da ga opsedaju ponudama –
da te franke proda. On je samo žmirkao. Onda je kod Frankonija nastala
pometnja: na Njevzorova su pogledali sa užasom – evo čoveka koji krije
robu i žmirka. Franak je skočio za sto posto. Ali on ni tada ne htede da
uzme dobitak i da franke ponovo baci na pijacu, gde je već desetak
špekulanata bankrotiralo, nemajući šta da promene.
 Pristojno obučen, s novčanikom nabijenim hajdučkim zlatom, sa
ispravnim pasošem na ime grčkog podanika Semilapida Njevzarakija −
Semjon Ivanovič je bezuslovno verovao u svoju neobičnu sudbinu. Ali sad
nije više težio za titulama, nije bez računa bacao novac na zadovoljstva.
Rusija – to je propast; tako mu je govorio njegov zdrav razum. Celu će
je opljačkati, razgrabiti. Ne dime se uzalud, ne gore badava ugalj saveznički
brodovi u pristaništu. Valja požuriti i odlomiti svoje parče. Njevzorov je
vrebao priliku da izvede kratku i uspelu operaciju s kakvom
visokovalutnom robom, i onda, ne zavaravajući se više ničim, da pobegne
zasvagda u Evropu. Tamo je s dobrim parama – on je to znao iz filmova –
život… neprekidno uživanje.
Takvi su bili snovi Njevzorova, opamećenog iskustvom. Mešajući kafu,
on je osluškivao poslovne razgovore u kafani. Zainteresovao ga je
promukao glas koji je nudio nekome da kupi kožice persiskog astragana.
Semjon Ivanovič se čak samo pridigao, da bolje vidi, i odjednom, umesto
prodavca kožicama, spazi, za jedan stočić dalje od sebe, suvonjavo lice s
naočarima, koje ga natera da se sav naježi.
Već nekoliko dana to je lice svuda iskrsavalo pred njim: okrene se na
ulici – ono mu za leđima; izlazi iz radnje – ono se s potsmehom udaljava i
nestaje u gomili; sedi li u kafani – ono viri iza polucilindara, kroz oblake
duvanskog dima.
Nesumnjivo – lice ga je pratilo. Seti se: pojavilo se upravo posle
kupovine francuske valute, kad je Njevzorov odjednom postao poznat u
kafani. Ali šta to lice sa šiljatom bradicom, sa zagonetnim očima,
zaklonjenim plavim naočarima, sa potpuno obrijanom čvornovatom
lobanjom – šta taj đavo hoće od Semjona Ivanoviča!
Kraj Semjona Ivanoviča iskrsnu prodavac kožica. Bio je to nemiran
čovek, jedan od onih koji u kraćim razmacima vremena izlaze raskopčana
kaputa na vetar, dotrče do ugla, gestikulirajući sami za svoj račun i ponovo
trče u kafanu:
– Interesuje li vas astragan?
– Pošto? – nemarno upita Njevzorov.
– Sto karbovanaca (rubalja) kožica.
– Roba ili samo sprovodnica?
 – Kakve tu ima razlike?
– Onda idite dođavola – reče Njevzorov, okrete se i spazi iza sebe lice s
naočarima; smeškajući se lukavo, ono se sasvim primaklo Njevzorovu:
očevidno da se taj čovek bio privukao na stolici.
– Recite – reče ovaj neuobičajeno razgovetno, izgovarajući reči sa
nekom satanskom izrazitošću – recite: a mast za obuću da li vas interesuje?
Semjon Ivanovič mu pogleda u zenice – bile su kao tačke i činilo se kao
da će ovog trenutka iskočiti kroz plavičasta stakla. Semjon Ivanovič proguta
pljučavku – osetio je da je pitanje podmuklo i strašno, mada se ticalo samo
obične masti za obuću.
I on ne odgovori rečima, već samo neodređeno zavrte glavom. Čovek se
izvini i odmače. Prodavac kožica je nervozno žmirkao, vadio iz pocepanog
novčanika telegrafske i železničke obrasce. Ali Semjon Ivanovič, ne
slušajući ga više, diže jaku i izađe na ulicu.
»Koliko se već puta dešavalo tako – prikači ti se nekakvo pogano,
odvratno lice, slično nekom već davno zaboravljenom ništavilu, prikači se
nekakav Ibikus – i sve ode dođavola!« Tako je mislio on, idući kući
sumračnim ulicama. »Ko li bi mogao biti taj s naočarima? Da nije iz
Angelove bande. Možda su se vratili onda na mesto okršaja, prebrojali
novac, primetili bekstvo i – u poteru. Da. Ali šta će tu mast za obuću?
Čudno. Oh, bežati, bežati treba, Njevzorove…«
Semjon Ivanovič je izračunao u glavi koliko mu je još ostalo od
hajdučkog novca: oko četiri hiljade rubalja. Nije bogzna šta. Naravno u
inostranstvu se time može »okrenuti«. A u glavi mu stalno one astraganske
kožice.
A kako i da ne budu, pomislile samo. Jedna kožica – sto karbovanaca,
tojest, dve rublje u zlatu. A ako kupi lažne karbovance, čak i najbolje
izrade, onda još jeftinije. U Carigradu je cena astraganu tri engleske funte.
Ako izveze, u najgorem slučaju, dve hiljade kožica…
Njevzorovu zastade dah. »No kako ih izvesti iz ovoga prokletog grada?
Naravno, najsigurnije bi bilo na minonoscu pod vidom diplomatske valize.
Ali, da bi se dobila valiza i pasoš, potrebna su poznanstva. Znači, počećemo
sa sklapanjem poznanstava.«
Postepeno, u uobrazilji Semjona Ivanoviča izgradio se čitav plan
poslovne operacije. Nije ni primetio kako ga je prestigao nekakav čovek sa
šeširom natučenim na oči i ušao u senku kapije prizemne gostionice u kojoj
je Njevzorov stanovao.
Zvonce je odjekivalo negde u praznini, ali se vratar nije žurio da otvori.
Na vratima, obloženim spolja i iznutra debelim daskama radi zaštite od
skitnica (njih je tih dana bilo u Odesi oko dvadeset hiljada; bežali su na jug
iz severnih gradova), stajala je naredba gradonačelnika o bubašvabama.
Semjon Ivanovič je tu naredbu uvek pažljivo čitao, i ne sluteći kakvu će
ulogu odigrati u njegovom životu ti insekti.
Naredba je glasila:
»Gostionica, nameštene sobe. Protiv vas stižu mnoge žalbe, kod nekih
su se namnožile ne samo stenice već i pacovi, pa čak i bubašvabe… Neki su
uobičajili da u ponoć gase elektriku, znajući da stanari nemaju materijala za
osvetljavanje. I ništa drugo ne znate nego da podižete cenu svemu i
svačemu. Sramota pred saveznicima. Stenice, pacove, bubašvabe, bube-ruse
i njima slične nikom nepotrebne stanovnike – uništavati. Elektriku davati
preko cele noći. Lično ću proveravati. Razumete. General-major Taldikin«.
»Sutra ću poći Taldikinu; s njime se, svakako, neće biti teško
sporazumeti«, pomisli Semjon Ivanovič, ulazeći u gostionicu. Vratar,
podbuo od spavanja, odjednom se, pružajući ključ, pažljivo zagleda u
Njevzorova, ali ne reče ništa, nego šičući uđe pod stepenište.
U sobi, uprkos Taldikinovim pretnjama, ipak nije bilo električnog
osvetljenja. Semjon Ivanovič zapali žižak koji je plovio u teglici na ulju.
Preko stola protrča bubašvaba. »Gle ti kasača«, pomisli Semjon Ivanovič i
otkvrcnu je na pod.
Nesumnjivo, on bi odmah i zauvek zaboravio bubašvabu, kao i to da ju
je nazvao kasačem. Ali neobična sudbina koju mu je na Petrogradskoj strani
pretskazala stara Ciganka nije dopustila da mu taj insekt iščezne iz glave.
Sa Njevzorovim se desilo isto ono što i sa Benvenutom Čelinijem pre tri
stoleća, kada je ovaj, sedeći pored ognjišta, video salamandra, koji je u
obliku guštera igrao u vatri, i zbog dečje lakomislenosti nije na to ni obratio
pažnju, pa mu je otac, stari Čelini, iznenada zalepio šamarčinu da bi mu
nasvagda usadio u sećanje sliku duha vatre.
Jednom reči, zbacivši sa stola bubašvabu, Semjon Ivanovič pođe da
ostavi šešir i štap na orman i vide da su fioke ormana izvučene, kofer
otvoren, stvari i rublje ispreturani.
 Pomisli – krađa! – i jurnu ka skrivenom mestu gde mu je bila kasa sa
zlatom. Ali kesa je bila nedirnuta. Od stvari ništa nije nedostajalo. A evo šta
je bilo najčudnije: na podu su ležale dve, juče kupljene, kutije sa mašću za
obuću – žutom i crnom. Mast je bila izvađena na list od novina.
Semjon Ivanovič je bacio novine i mast u kofu za umivanje, ugurao
fioke i stajao neko vreme, čupkajući bradicu, slegao ramenima jednom,
dvaput… »Pretres, svakako… Ali zašto? »Zatim je seo za sto pored žiška i
stao da istresa zlato iz kese. Na beo stolnjak padala je sa ulice vodnjikava
svetlost fenjera. Prebrojavajući zlatnike. Semjon Ivanovič primeti da se iza
njegovih leđa nadnosi nad čaršav senka glave sa šeširom. Naglo se okrete.
Sa ulice, kroz prozor, gledalo je lice s naočarima. Nasmehnulo se i tiho
nestalo.

Sutradan ujutru Njevzorov je prolazio velikim pasažom, prekoputa

Frankonija. Osećao se neugodno posle sinoćnjeg slučaja. Pasažom su se
klatili zuavi u crvenim čakširama, kezeći se svojim afričkim zubima na
Odeskinje. Prestarele dame s isplakanim licima prodavale su šibice.
Protrčao je mali prodavac novina, umotan u mamine marame: »General
Anzelm odlučio da izvrši svoju dužnost«, vikao je na sav glas. »Krvava
bitka na stanici Razdeljenoj, ogromni gubici boljševika«. Pred
manufakturnom radnjom dvojica u engleskim šinjelima, očevidno skitnice,
leno su raspravljali o pljački. Gomilica špekulanata uzbuđeno je
razgovarala pod nabubrelim pupoljcima akacija. Malo dalje – konjički
oficir vikao je na buljookog Kavkasca koji je prodavao kedrove oraščiće:
»Odlazi, ovde je zabranjeno prodavati«. Ali buljooki se samo dobrodušno
osmehivao. Onda ga oficir, izvivši se lako, kao mačka, udari u nasmešeno
lice i ono stade da se grči u suzama.
Uopšte, sve je u pasažu, bilo kao i obično. Kroz prozor literarne kafane
»Istočne slasti« nazirala su se izgužvana lica novinara. Odjednom neko
naglo zakuca u prozor. Semjon Ivanovič se okrete – neko mu je mahao
rukom. On ude u kafanu i vide za novinarskim stolom Rtiščeva: crven,
raskopčan, veseo.
– Grofe, jesi li živ? Hajde ovamo, Arapine nesrećni i dragi, – viknu on i
pritisnu Njevzorovljeve usne uz svoje ogromno izbrijano lice – sedi,
upoznaj se… Sve su ovo, bratac, novinari, »Osvag« mozak bele armije…
Ama ti, ipak, ostade živ?! A ja iz Moskve sanitetskim vozom, radio sam
kao lekarski pomoćnik Divota! Predao sam se u ropstvo pre dve nedelje…
Odlučio sam da se obogatim! Našao sam prostorije za klub u mavarskom
stilu. Pet general-majora i jedan pravi general pozvani su za počasne
starešine kluba. Odesa će se zatresti, Francuzi i Grci zadrhtati, drednoti će
se zaljuljati – takvo ćemo mi kolo da povedemo. Gospodo, – on poče da
hvata, desno i levo, novinare – pogledajte samo grofa – bonbona, a ne
čovek. Šta smo samo nas dvojica preživeli – kosa da ti se digne! Prvo
poznanstvo uz gruvanje oktobarskih topova – kuća se trese, a ja grofa
perušao na kartama, očerupao sam ga kao pilence, sto mu gromova!…
Dakle, hoćemo li da radimo radnju?
– Ne, – reče Njevzorov suvo – s klubom neću da se petljam – poštedi
me.
– Eto ti ga sad! Šta, da se nisi obogatio?
– Možda. Sad sam zauzet jednom važnom operacijom. Osim toga, slabo
verujem da će se Odesa dugo održati.
– Ne veruješ? Tako, dakle! – reče Rtiščev i pogleda u novinare. Ovi
iskriviše usta u osmeh, zgledaše se. Za stolom je sedelo osam ljudi, a deveti,
na suprotnom kraju stola, spavao je licem među dlanovima, pokriven
šeširom.
– Tako, dakle! – ponovi Rtiščev. – A četiri drednota, a trideset hiljada
Francuza? Ni u to ne verujete, grofe?… Radi koga su oni tu. – on razmahnu
rukama i novinari se izmakoše ustranu. – Radi nas, nesrećne bagre; da
bismo mi, od zla oca i od gore majke, mirno ovde ispijali kafice – Francuzi,
potomci markiza i filozofa, najplemenitija nacija, sede u rovovima i
prolivaju svoju dragocenu krv… Kakvo pravo imaš ti, pseći sine, – tu on
naže svoju pocrvenelu lobanju i zaškrguta zlatnim zubima – da sumnjaš, da
ne veruješ da će se Odesa održati?… Ti si – boljševik!…
Novinari, sva osmorica iz »Osvaga«, upiše se pogledima u Njevzorova.
Deveti, koji je spavao, pomače se pod šeširom.
– Nikakav ja boljševik nisam, – reče Njevzorov – a ako već hoćete, ja
sam − anarhist, u idejnom smislu. Ja sam za slobodu ličnosti. Ako se vama
sviđa da sedite tu pod zaštitom Francuza, da pijete kafu – izvolite. Ja idem
preko granice. Idem k đavolu, đavolu…
 Njevzorov se naljutio, namrgodio, stao da kida kutiju od cigareta.
Iznenadilo ga je neobično ćutanje koje je zavladalo za stolom. Digao je
pogled. Deveti, koji je spavao pod šeširom, nije spavao, sedeo je, čupkao
bradicu. Bilo je to ono lice s plavim naočarima.
Njevzorov teško uzdahnu, poče da uvlači glavu među ramena. Lice s
naočarima se fino osmehnu:
– Sve su to šale, grofe. Vi ste ovde među šaljivčinama. Ko može vas
osumnjičiti u bilo čemu ozbiljnom…

Posle nekoliko minuta, na uglu Deribasovske ulice, jučerašnji prodavac

astragana prišao je Semjonu Ivanoviču i predložio mu da pođu na
pristanište i pogledaju robu. Odvezli su se fijakerom. Pred jednim
magacinom s gvozdenim vratima pronađoše čuvara, dadoše mu sto
karbovanaca, i on ili pusti da razgledaju stovarište. Između ogromnih
denjkova sukna, platna, kože, brda konzervi – pronađoše tri cinkom
obložena sanduka s kožicama.
− Dozvolite, kome, ipak, pripada ova roba? – upita Njevzorov. – Po
svemu sudeći, ovaj astragan je – državni.
Kod prodavca se između brade i brkova pokaza mnoštvo iskrivljenih
zuba, koji su strčali na razne strane. Odvojivši Njevzorova od čuvara, on
zašaputa:
– Šta znači – državna roba? Je li na njoj napisano da je državna? To je
persiski astragan, isečen iz živih ovaca – i po čemu bi bio državni? Dajte
čuvaru još dvesta karbovanaca, i dajte činovniku hiljadu karbovanaca –
onda ni sam bog neće reči da je astragan državni.
– Sto karbovanaca kožica?
– Oj, šta kažete! Pa ja ću sam platiti sto deset karbovanaca – života mi!
Najzad se pogodiše za sto pedeset. Njevzorov dade kaparu, reče da mu
se roba donese u gostionicu. Sad je valjalo što je moguće brže pribaviti
pasoš za inostranstvo i – bežati.
Čitav ostatak dana Semjon Ivanovič je proveo kod Frankonija
ispipavajući, u razgovorima s raznim probisvetima, kanale do viših vlasti.
Ispostavilo se da je sada – drukčije nego ranije – valjalo raditi smelo, časno
i otvoreno: otići pravo u kancelariju upravnika oblasti, obratiti se šefu
kancelarije, generalu fon-der Bruderu, jednostavno i ćuteći staviti mu na sto
pod upijačem dvadeset pet engleskih funti, zatim se rukovati i razgovarati.
Ako bi se posle razgovora suma pod upijačem pokazala mala, fon-der
Bruder na rastanku neće pružiti ruku, i onda sutradan pod mapu valja opet
staviti dvadeset pet funti.
Vraćajući se kući, Semjon Ivanovič je počeo natenane da razmišlja o
licu s plavim naočarima i o njegovoj tajanstvenoj vezi s mašću za obuću; ali
ubrzo mu u glavi nastade takva zbrka da samo odmahnu rukom: glupost,
sumnjičavost, uobraženje… Semjon Ivanovič, je kako je to čitalac već
odavno uvideo, bio čovek sanjalica i lakomislen i, kao sve sanjalice i
lakomisleni ljudi, kratkovido išao ususret opasnosti.
I ovoga puta ga je opasnost, strašnija od ranijih, smrtna i neočekivana,
čekala pred kapijom gostionice.

Te iste noći na periferiji grada, preko mračnog i pustog Kulikova polja,

išla su dvojica i poluglasno razgovarala:
– Pa hoćeš li odmah pravo u Španiju?
– Naš centar je u Madridu – tamo je provera mandata.
– Ne razumem te. Saša… Sve je to užasno glupo, romantika nekakva.
– Eh, ti mi prosto zavidiš. Za dve nedelje, zamisli: Sredozemno More.
Arhipelag, divne zemlje, uživanje.
Ljudi zastadoše leđima prema vetru, kresnuše šibicu. Plamen obasja
obrijano lice s lulom, i drugo lice – crnpurasto, mladićko, nasmešeno.
Pripalili su. Pošli su dalje. Čovek s lulom reče:
– Ne, ne zavidim ti. Ovde je prljavština, glad, krv. Borba je strašna
stvar, sutra možda – i vešala. Ali, vidiš, čudna stvar, ne zavidim ti. Ima
stvari i dragocenijih i viših nego što je uživanje.
– Ja ne idem radi uživanja – i sam to znaš.
– Znam. A ipak je to – gola romantika… Mada se ti spremaš…
– Tiše…
 Neko je, presecajući im put, prošao po mraku – čuo se težak bat čizama.
Kad se koraci stišaše, čovek s lulom reče:
– Znači, sasvim si raskinuo s nama? Žao mi je.
– Nisam s vama ni počinjao. Simpatisao sam. Dobro, oktobarski prevrat
– to još shvatam: tuča kod Nikitske kapije – tra-ta-ta-ta. A posle – obroci,
kolektivi, vaške, rat. Ne želim, ne podnosim to. U kolektiv me ne možeš
saterati. A kod nas – ličnost, lepota borbe, eksplozije.
– Pa da, za dobru buržujsku probavu anarhizam je kao »aleva paprika u
čorbi. Eh, Saša, Saša!…
– Nas je mnogo, bratac, više nego što se misli… Da, da ne zaboravim…
Mada smo sada protivnici, učini mi poslednju uslugu: za mnom tragaju, do
moga odlaska predaću ti četiri kutije masti za obuću…
Bat teških koraka odjeknu ponovo i iznenada sasvim blizu. Približavalo
se nekoliko ljudi.
Onaj što se zvao Saša uhvati prijatelja za lakat. Obojica zastadoše. Iz
pomrčine izrastoše tri džina u vojničkim šinjelima. Grubo doviknuše:
– Ko ste vi?
– Pokažite isprave!
Čovek s lulom šapnu: »Budi miran, to je varta3«. Ali njegov saputnik
otskoči, trže iz džepa revolver. Džinovi jurnuše na njega, srušiše ga
kundacima i, psujući mu majku, šumno dišući, svezaše mu ruke, udarcima
nogom prisiliše ga da ustane i povedoše ga.
Za vreme te gužve čovek s lulom se izgubio.
Gotovo ista scena i u isto to vreme odigrala se na drugom kraju grada.
Njevzorova su, kad se približavao svojoj gostionici, iznenada ščepala,
iskočivši iz kapije, dva mlada čoveka sa zlatnim epoletama.
Semjon Ivanovič je izbuljio oči, zinuo, ali su mu usta odmah začepili
krpom. Odvukli su ga prekoputa, do fijakera, i položili ga popreko u njega.
Mladići su seli, uprli petama u slabine Semjona Ivanoviča, i fijaker je na
gumenim točkovima pojurio pustim ulica ma.
Sve se to odigralo za nekoliko sekundi. Njevzorov je ipak stigao da u
senci kapije primeti trećeg čoveka – stajao je držeći u visini ramena
revolver, dok su mu svetlucale naočari.
 ★

Semjona Ivanoviča gurnuše u zasvođenu sobu, u zagušljiv vazduh,

prožet smradom krdže. Vrata zalupiše. On priđe divanu presvučenom
mušemom i sede. Prema njemu, pored zida za stolom sedeo je čovek u
izgužvanom šinjelu. Iznad njega, pod izguljenim svodom, gorela je sijalica
od pet sveća. Čovek je, ne žureći se, čačkao nos, gledao u prst i zatim ga
brisao ispod pazuha. Lice mu je bilo pegavo, sa širokim jagodicama,
šiljatim nosom i ufitiljenim brčićima.
– Recite mi, molim vas, gde se ja to nalazim. Ništa ne razumem – reče
Njevzorov.
– Ako te klepim po zubima – razumećeš.
– Ipak treba da znam zašto sam uhapšen.
Čovek u izgužvanom šinjelu odupre se o sto obema rukama i poče da se
diže.
Njevzorov nije više razgovarao. Od uzbuđenja i teškog vazduha bio je
malaksao. Skupio je noge, prilegao i zatvorio oči. Ali ih je odmah,
zastenjavši, otvorio. Čovek za stolom je i dalje sukao brkove.
Odjednom zagrmeše vrata. Trojica u vojničkim šinjelima ubaciše u sobu
od zloće iskeženog mladića. Ovaj je stajao neko vreme, ispršen, u kicoškoj
somotskoj bluzi. Preko crnpurastog obraza pružala mu se krvava
brazgotina. Zatim odlučno sede na divan.
– Gadovi, – reče on i zažminka dugačkim trepavicama. Njevzorov ga je
posmatrao ispod oka – negde je video tog čoveka, jako poznato lice…
»Usta kao u devojke… nije li to bilo kod »Boma«, u Tverskoj, Pa da,
naravno – zajedno sa pokojnom Alom Grigorjevnom i onim kosmatim
čovekom što je ličio na ženu…
– Izvinite, niste li vi grof Šamboren, slikar?
Mladić, kao ris, okrete glavu:
– A Njevzorov!
– Izvinite, – užurba se Semjon Ivanovič – moje pravo ime je Semilapid
Nevzaraki. Njevzorov – to mi je pseudonim. Zamislite: ščepali me na ulici,
sedim ovde, ništa ne razumem.
 – Razumećeš, – reče čovek za stolom – kod nas će ti objasniti.
Razgovor se na tome i završio. Začu se zveckanje mamuza. Uđe
konjički kapetan, lep plav čovek u divnim konjičkim čakširama. Češkajući
se malim prstom po razdeljku, on, pevušeći, kao čovek iz visoka sveta,
upita:
– Ko sebe ovde naziva Semilapidom Navzarakijem?
Semjon Ivanovič skoči, izražavajući svim svojim izgledom najveću
dobronamernost, i pođe vratima, gde mu se sa obe strane primakoše
stražari.

Pukovnik u godinama – očevidno je ranije služio u žandarmeriji –

zamišljeno je pušio, svetlost ispod malog kristalnog abažura svetlucala je na
njegovim čvrstim noktima. Njevzorova gurnuše u kabinet. On zastade pored
vrata, pokloni se. Pukovnik ne obrati na njega ni najmanju pažnju – pušio je
debelu cigaru, napola zatvorenih očiju. Jedino pod stolom lako zvecnu
mamuza.
Zatim, tiho, kao da se obraća nevidljivom sagovorniku, pukovnik reče:
– Je li vam to prvi put da idete u Španiju? Niste nikada izvoleli biti
tamo, grofe?
Semjonu Ivanoviču zadrhtaše vilice, po koži mu prođoše žmarci. On se
obazre – s kim li to razgovara pukovnik? Obliznu usne, oćuta. A pukovnik
za to vreme okrete svoje lavovsko lice, ukrašeno prosedom bradicom, i
uperivši jasan, leden pogled iznad glave Semjona Ivanoviča, reče
naglašavajući svaki slog:
− Ime, prezime?
– Semilapid Navzaraki − s mukom izgovori Njevzorov.
– Zašto, zaboga, grofe toliko unižavati svoje dostojanstvo? Ta mi znamo
da vi niste Semilopid Navzaraki. – I odjednom se oči pukovnikove – ljutite,
da iskoče iz duplje – zabodoše u oči Njevzorova, prosvrdlaše ovome mozak
sve do potiljka… Semjon Ivanovič ustuknu. Oči pukovnika ga prikovaše za
zid i pređoše na list čiste hartije. Pukovnik umoči pero i zapisa:
 »Navzaraki. Godine? 37. Mesto rođenja? Herson. Zanimanje? Trgovina.
Odlično«.
On oprezno prinese cigaru usnama.
– A kakvu vrstu robe izvoljevate prodavati?
− Astragan.
– Odlično. Ne želite li da sednete? Ne tamo, ovde, za sto. Dakle, kažete
da trgujete mašću za obuću?
– Ama kakva mast za obuću! – zacvile Njevzorov. – Ne znam ja ni za
kakvu mast…
Pukovnik samo diže obrve i nastavi da piše lepim, razvučenim
rukopisom. Semjon Ivanovič, gotovo nesvesno, poče da pretura po džepu
od prsluka, izvuče dve novčanice od po pet engleskih funti, pridiže se i stavi
ih pod ugao upijača. Ne okrećući se, pukovnik reče ljubazno:
Mersi. – ostavi pero i pripali novu cigaru. – Vas još nisu pretresli. Ova
prokleta revolucija sasvim je iskvarila naš aparat. U naročito delikatnim
slučajevima ja to uzimam sam na sebe. Dopustite da se pozabavim
sadržinom vaših džepova.
On prebroja Njevzorovljev novac, stavi ga u koverat i zalepi: »Budite
savršeno bez brige«. Zatim oprezno otvori pasoš:
»Hm, divan rad – ovo je delo falsifikatora novca iz Peresipa. Da li ste
skupo platili? Dobro – jesu li to svi vaši dokumenti?
– U poslednje vreme bio sam nekoliko puta opljačkan, mnogo sam
stradao, više prevashodstvo.
– Čudno. Ali kako vi to, grofe, putujete bez mandata na jedan tako
odgovoran i strašan posao?
– O čemu govorite?… Na kakav posao?…
– Pitam vas, – tu se obrve pukovnikove male digoše – gde je mandat?
Prikrivanje može samo pogoršati vaš položaj.
Nato Njevzorov, pritiskujući grudi uzdrhtalom rukom, zamuca:
– Vaše prevashodstvo, kunem se da ste me zamenili, nekim drugim.
– He, nećemo igrati žmurke. Mi smo, grofe, obojica ljudi od reda, zar
ne, Hajdemo – kao Englezi, časno, otvoreno.
 – Ali ja nisam nikakav grof, ja sam knjigovođa… Vaše prevashodstvo,
ja sam – Njevzorov.
I tada Semjon Ivanovič, uzbuđeno, zamuckujući, uze da opisuje svoje
doživljaje, počev od susreta sa Cigankom na Petrogradskoj strani. Pukovnik
se, što je on dalje pričao, sve više mrštio. Njegovi lakovani nokti
zadobovaše himnu. Vrat mu se nalivao krvlju. Odjednom strašnim glasom
progovori:
– Gde su četiri kutije masti za obuću?
Njevzorov se lupi o naslon stolice i zagleda se, kao zečić, u ledene oči.
Stade da se krsti: »Tako mi boga, poludeću zbog te masti za obuću, ništa ne
znam«…
Držeći Njevzorova na oku, pukovnik zazvoni. Uđe kapetan, zvecnu
mamuzama. Pukovnik reče:
– Zverčica se pokazala prepredena.
– Naređujete li da ga odvedem u operacionu salu, gospodine pukovniče?
Između svega neshvatljivog, ova rečenica bila je najstrašnija. Njevzorov
uzdrhta u naslonjači. Čvrsto su ga zgrabili za laktove, poveli prljavim,
mrkim hodnicima, kroz koje je duvala promaja, po stepenicama, pod
zemlju, i ćušnuli u tamnu prostoriju. Seo je na zemljani pod i buljio u
pomrčinu. Tu je vonjalo na trulež i vlagu…
Postepeno, s leve strane pojavi se nekakva bleda ovalna mrlja,
pogledavši ispod oka udesno, on vide i drugu mrlju. Da, tako je – mračne
očne duplje i strašni iscereni zubi. »To je on, prokletnik – simbol smrti,
Ibikus, lubanja koja govori«… Njevzorov zažmuri. Telo mu obli leden znoj.
Pripade mu muka, i srce gotovo prestade da kuca.

Osećao je kako ga oprezno dodiruju, pipaju mu lice. Kad je opet počeo

da razaznaje zvuke, Ibikusi su malo dalje prigušenim glasovima
razgovarali:
– Ni danas neće ništa izvući.
– Trpi, čuješ li…
– A ako opet počne da ispituje po Šamborenovoj stvari – da kažem?
 Semjon Ivanovič tiho uzviknu i sede. Glasovi umukoše. Sad je video
oskudnu svetlost kroz podrumsko prozorče pod tavanicom i na podu dve
nejasne prilike oslonjene o zid; one okretoše prema njemu izmučena lica –
ne, ne, to su ljudi, a ne Ibikusi. On dopuza do njih, zagleda se i reče
šapatom:
– Mene su ispitivali o masti za obuću…
– Anarhist? – upita onaj što je sedeo levo pored zida.
– Bože sačuvaj! Nisam ja nikakav anarhist. Ja sam prosto – sitan
špekulant.
– Pile obareno – reče desni, sa upalim obrazima.
– Objasnite mi, makar donekle – kakva je to mast za obuću, zašto me
kinje?
– Staviće vas na muke – reče drugi, bradati.
– Jaoj! Pa ja nisam kriv! Ne smeju me mučiti! Zašto da me muče? Ja
ništa ne znam.
Semjon Ivanovič stade da se vrpolji, da grebe zemlju. Bradati mu, sada
već mekšim glasom, reče:
– Francuska kontrašpijunaža primila je obaveštenje: kroz Odesu treba
da prođe poznati anarhist sa mandatom da organizuje bacanje u vazduh
Versajske konferencije, ili, đavo bi ih znao, što su to naumili da bace u
vazduh. Ogromne sume su kod njega, brilijanti, skriveni u kutijama masti
za obuću. Francuska kontrašpijunaža zatražila je od kontrašpijunaže belih
da uhapsi toga glumca. Zato su se prosto pomamili, traže ga svuda po
gradu, jeste li razumeli?
– Ime? Njegovo ime, kako se zove? – upita Njevzorov, ne glasom, već
šišteći i krkljajući.
Ali oba čoveka pored zida kao da se skameniše, i ne odgovoriše na dalja
pitanja. On otpuza od njih i leže porebarke. Uobrazilja mu je besno radila.
Upoređivao je, prisećao se, nagađao ime svoga dvojnika. Ibikus-čuvar i
ovoga puta ga je očevidno spasavao.

★
 Mutna svetlost između opeka u prozorčiću postajala je jasnija. Bradati i
golobradi sedeli su s glavom među kolenima. Na zemlji se rađalo jutro. I,
odjednom, iza pregrade od dasaka u istom tom podrumu začu se škripa
nepodmazanih vrata, glasovi, zveckanje mamuza. Kroz duge pukotine
između dasaka prodreše, zaslepljujući oči, žuti zraci lampe. Pobočna vrata
na pregradi otvoriše se širom i uđoše kapetan i dvojica u plavim francuskim
bluzama.
Jedan trenutak su pažljivo gledali u mrak. Zatim sva trojica priđoše
golobradom. Kapetan ga munu kanijom od sablje. On se i ne pomače.
Ćuteći ga zgrabiše i stadoše vući iza pregrade. On se, raskrečivši noge,
opirao. Bradati mu doviknu:
Semjonu Ivanoviču je bilo dovoljno samo da okrene glavu pa da vidi šta
se radi u drugoj polovini podruma iza pregrade. I on prisloni lice uz
pukotinu i vide:
Na kuhinjskom stolu sedeo je pukovnik, mašući naganom. Njegova leva
ruka, u rukavici, opirala se o napeto bedro. Zbog oštre svetlosti karbitske
lampe, slavljene na ispust prozora, zbog senki koje su bacali njegovi
bakenbardi – pukovnikovo lavovsko lice izgledalo je razvučeno u veseo
osmeh.
Golobradog dovukoše pred njega, uspraviše ga. Bila je to visoka
koščata momčina u pocepanom kaputu. Pukovnik mu nešto tiho reče −
savijeni prst zadrhta na bedru. Golobradi prenese težinu tela s jedne bose
noge na drugu. Po nakostrešenom potiljku videlo se da ne odgovara na
pitanja.
Onda ruka u rukavici kliznu s pukovnikovog bedra, zgrabi momka
spreda za kosu, privuče mu glavu ka stolu.
– Reći ćeš, reći ćeš – ponovi pukovnik i drškom nagana udari
golobradog u krsta, pa snažno, polako, poče da ga bije po bubrezima.
Momak riknu i skljoka se. Pukovnik ga ćušnu nogom od sebe:
– Sledeći!
Iza pregrade izvedoše bradatog. Išao je gazeći po peševima vojničkog
šinjela – glava uzdignuta, riđa brada – isturena. Semjon Ivanovič, gledajući
kroz pukotinu, zadrhta od užasa – šta li će sad biti?
– Hajde, gospodine komunisto, – pozva ga pukovnik prstom – malo
bliže, bliže. Kako ćemo nas dvojica danas razgovarati – terapeutski ili
hirurški?
Na te reči kapetan se gromko zakikota: »Ho-ho-hol« Bradati pogleda
iskosa onamo gde mu je na podu ležao drug – ovome je iz nosa i iz usta u
mehurima izbijala krv. Njevzorov vide kako bradatom zadrhta lice. On
žurno poče nešto da govori…
– Ćut’! – viknu pukovnik. Ali bradati samo pognu glavu i muklo, kao iz
bačve, poče da psuje. Iza leđa mu se primače kapetan. Bradati odjednom
ućuta. Jauknu. Pade na bok. Kapetan je, nagnuvši se, radio nešto nad njim.
– Sledeći! – viknu pukovnik.
Semjon Ivanovič nije ni znao kako se našao pred pobelelim očima –
pogledao je u zenice.
– Svega sam se setio, – stade da muca – ne mučite mene nevinoga…
Mogu vam reći koga tražite. Znam ga lično: crnomanjast, 25-27 godina…
To je grof Šamboren… Istog dana su nas uhapsili. Sedeli smo na divanu od
mušeme… a ja sam plav, vaše prevashodstvo… Mora da imate lični opis…
Zenice pukovnikove odjednom zadrhtaše, oživeše i rasplanuše se preko
čitavih očiju. Ruka mu se zavuče u džep trenčkota, izvadi načetvoro
presavijenu hartiju, razvi je. Zenice se ponovo, kao tačke, zariše u Semjona
Ivanoviča. Pukovnik teško skoči sa sto la:
– Koga ima još tamo u komandantskoj sobi? Dovedite ga! Šta misli ta
kontrašpijunaža? Hvata plave, a rečeno je: hvatati crnomanjaste…

Semjon Ivanovič je bio premešten iz »operacione« gore, u samicu, i,

posle svega preživljenog, pao u težak san. Ali ne zadugo. Od tog olovnog
sna njegov iznureni duh otrgla su odvratna snoviđenja. Pred njim su
promicale nekakve njuške, grdobe, kreveljile se, mučile ga… Bežao je na
nesigurnim nogama daščanim hodnicima, udarao se, grebao noktima
zemlju, koja se provaljivala ispod njega. Pokušavao je da viče, ali mu je
uzvik zastajao u grlu…
Ipak je uspeo da vikne. Probudio se. Obrisao hladan znoj s lica. Seo je u
postelju. Kroz prašnjav, paučinom pokriven prozor i zarđalu rešetku svetleo
je dan. Sa zidova su visili komadi tapeta. Pored postelje, na okrugloj
stoličici, sedeo je gospodin s plavim naočarima i češkao bradicu: isto ono
lice, njegov gonilac.
– S jedne strane, vi, rizikujete da budete obešeni, – reče on učtivo – a s
druge strane, možete biti ne samo pušteni na slobodu već i snabdeveni
pasošem za inostranstvo i valizom.
– Pristajem – prošapta Semjon Ivanovič, ponovo ležući usled slabosti na
postelju. – Šta za to treba da učinim?
– Odlično. Moje prezime je Liverovski. U našem poslu dešavaju se
greške, nadam se da se ne ljutite na mene. Uzgred-astragan vam je
isporučen, u vašoj je sobi, u hotelu. Evo vam ključ od vrata, evo vam i kese
sa zlatom. Noćas ćemo morati malo da trčimo po gradu.
– Hoćete da kažete da je Šamboren…
– Pogodili ste – klisnuo je iz komandantske sobe. Našli smo na divanu
budalu agenta skoro zagušenog, s krpom u ustima. Šamboren se sakrio.
Srećom, izgubio je ovo, – Liverovski pažljivo izvuče iz džepa novčanik,
umotan u novine − sad smo sigurni da je to bio Šamboren. Vi ste jedini
čovek koji ga lično poznaje. Hajde, ustajte, ići ćemo u Londonsku
gostionicu da ručamo.
Dakle, sudbina je opet uzdigla Semjona Ivanoviča. Postao je potrebno i
opasno lice u oblasnoj upravi. Pet stotina kožica astragana, čvrsto uvijenih u
platno, nalazilo se u njegovom koferu. Pukovnik mu je obećao pasoš za
inostranstvo, kao nagradu za hvatanje Šamborena. Perspektive su se opet
širile. Uznemiravao ga je samo jedan razgovor s Liverovskim, kad su u
sumrak sedeli na pustom jezičku mola i posmatrali čamce koji su prolazili.
Podrobno se upoznavši s ranijim životom Semjona Ivanoviča, Liverovski
je, očevidno, preuveličavao njegove sposobnosti. Govorio je:
– Ostavite se malograđanskih predrasuda, hajdete da radite sa nama.
Postoji vreme kad se ceni čestit društveni radnik ili glumac – umetnik i
drugo. Sada je potreba za darovitim špijunom. Ne mislim na Rusiju – ovde
je sedamnaesti vek. Politički pretresi, kontrašpijunaža – sitnice. Ući u trag
banditu? Uzmite, naprimer, ove što idu, dve poznate ličnosti: Aljoška Pan i
Fećka Arapin. Ko je prekjuče opljačkao stan u Puškinovoj ulici i razbio
glavu gospođi? Oni, Aljoška i Fećka… (Banditi, prolazeći molom,
dostojanstveno se pokloniše Liverovskom, a ovaj diže prst do šešira) Za
ovima tragati, nije loviti – to znači samo kvariti svoj njuh. Oni imaju na
Peresipu svoj štab i telefonsku mrežu. Pre neki dan zvali su me tamo na
atamanov imendan. Ćiftinska posla. Druga je stvar raditi, recimo, u
Londonu, Parizu, Njujorku. Tamo ti je borba visokog intelekta – najviša
škola. Naša organizacija je genijalno razrađena, nevidljivom mrežom
obuhvatamo čitavu Evropu. Mi smo država u državi. Imamo svoje zakone
dužnosti i časti. Radimo i u neprijateljskim zemljama, ali agent agenta neće
nikad izdati. Mi smo iznad nacionalizma. Imamo dosijea svih istaknutih
ličnosti, finansiskih i političkih. Pedeset procenata od njih su defektni ili
pravi kriminalni tipovi. Neobično zanimljivo. Poznati pariski agent Laru u
svojoj brošuri »O obijanju čeličnih kasa« kaže: »Čovek se rađa kao
zločinac. Pojam o osveštanom pravu svojine rezultat je dugog vaspitanja,
koje kastrira prirodnu sklonost ka zločinu. Rat je uništio moralno
vaspitanje. Mase ljudi ne uspevaju da mu se podvrgnu i prolaze mimo škole
vrlina. Mi vidimo užasnu sliku: po centrima Pariza lutaju elegantno
odevene gomile divljaka-zločinaca. Koči ih moćna ruka policije. Ali te
gomile se iz godine u godinu povećavaju. I ja predviđam da će doći vreme
kad će ta ruka biti nemoćna, a onda – juriš na citadelu Prava«… Ne, ne,
hajdete k nama, Semjone Ivanoviču. Treba osećati lepotu: pravi savremeni
čovek – to je špijun. Mi smo, takoreći, svi braća po krvi. Sem toga,
upozoravam vas: pukovnik je gadan čovek; ako sada pokušate da se
otkačite – ne bih se kladio za vas ni u deset karbovanaca. (Liverovski isteže
svoj tanki vrat, zagledajući se u plavičastu izmaglicu nad vodom, mirnom
kao ulje. Između zelenih i crvenih svetlosti bova, idući sa pučine u
pristanište, klizio je čamac.) Ja sam po školi filolog, bio sam zadržan na
Petrogradskom univerzitetu. Ali zahvatio me vihor… Da li dobro vidite lice
onoga što vesla?…
Semjon Ivanovič razaznade na krmi čamca obrijanog, u šeširu sa
širokim obodom, čoveka s lulom. Drugi, s grguravom kosom, snažno je
veslao. Evo, okrenuo je glavu. – On je! – viknu Njevzorov. Čamac je prošao
iza fenjera na bovi i rasplinuo se u magli, prožetoj žućkastim svetiljkama
keja.
Liverovski i Semjon Ivanovič potrčaše iz sve snage molom ka obali. Ali
traganje i raspitivanje te večeri ostadoše uzaludni.

★
 »A što, – razmišljao je Semjon Ivanovič – možda je Liverovski u pravu,
možda sam ja mnogo zaostao za Evropom. U ovoj prokletoj Rusiji, za bilo
šta da se uhvatiš – u ruci ti ostane parče truleži: stari svet je lešina i privid.
Stvarno, valja ići ukorak sa epohom. Kontrašpijunaža, špijunaža – hm! Naći
začkoljicu, recimo, za nekakvog tamo Avrama Rotšilda – hm! A ljudi su
lupeži, u pravu je – sam ovejani bandit. Treba biti budala pa se u današnje
vreme ustručavati. Ali o kakvom to isprobavanju bunca Liverovski.
Uostalom, koješta – neće me iznenaditi.
Tako je razmišljao Semjon Ivanovič pored boce šampanjca u restoranu
kluba Meridional, čekajući Liverovskog.
Tu je pirovala elita odeskog društva. Galamilo se, nazdravljalo, pričale
se krvave priče o bojevima i razračunavanjima, klelo se i raspravljalo,
prolivalo se vino na izgužvane stolnjake.
U plavkastim oblacima dima igrali su vaker polunaga lepotica i
francuski oficir u crnoj uniformi – uz jasno zveckanje mamuza i šuštanje
svilene suknje iskrsavao je čas bledi, poluonesvešćeni profil lepotice, čas
briljantinom namazani razdeljak i kicoški brčići oficira. Završili su, seli.
»Bravo, bis, bis!« – povikali su sa svih stolova. – »Za Francusku!«
Pred orkestar je iskočio gojazni gruzinski knez sa uskom bradicom,
izvukao jatagan: »Lezginku (kavkaska igra) u čast Francuske« i potrčao na
prstima, vitlajući širokim rukavom, sevajući jataganom. »Ala verdi!«
povikaše, ženski glasovi.
Tamnocrveni Rumun dirigent, sa borama koje svedoče o porodičnom
životu, natera ceo restoran da peva »Ala verdi«, pevajući i sam promuklim
kravljim glasom i lašteći se od znoja.
Tu se duša raskravljivala, jad se rasterivao. Čak i Semjon Ivanovič
razdvoji noktom bradicu: zapazio je kako jedna smeđa mlada žena,
raščupana, veoma ljupka, u cimetastoj haljini, smeškajući se zbunjeno zbog
toga što je noge slabo slušaju, seda čas uz jedan čas uz drugi sto: pogleda
čoveku pažljivo u lice i pita: »O čemu mislite?« i, ne dobivši odgovora,
lako odmahuje rukom.
Prišla je Njevzorovu i detinjim, malo razrokim očima dugo gledala u
Sem jona Ivanoviča. On joj ponudi čašu šampanjca i poče da joj se udvara.
Ona ga, kao da sluša reči ispod vode, upita, zamuckujući:
– O čemu mislite, recite mi?
 Uze čašu mršavim prstima, ali ispljusnu piće na sto, vrati je…
− Svi ste vi nekako čudni. Ništa ne razumete. O čemu svi mislite?
Gledam i ne razumem. A zar se vi ne bojite? (Ona se tiho zasmeja.) Glava
mi sc vrti… Kako su bestidni – napali me. Rđavi ljudi, tuđi. Znate – ja sam
ovde sama. Tata nestao bez traga, mama u Petrogradu, nije htela da se
rastane od kuće. A ja sam otišla s našim studentima. (Za sto u tom trenutku
sede Liverovski. Ona se, zinuvši malo, dugo zagleda u plavičasta stakla
njegovih naočara.) Evakuisali smo se. Evakuisali – i izgubili jedno drugo.
– Recite, – upita Liverovski – ne znate li slučajno gde se sada nalazi
neku glumac Šamboren?
– On je ovde, – lice mlade žene postade nežno od osmeha – ali nije
glumac, nego slikar. I jako je čudan.
– Zamoljen sam da ga na svaki način nađem na jugu i da mu predam
jedno pismo… Pa kada bi…
Osmeh nestade, i dve borice, pojaviše se oko usta mlade žene. Ona opet,
zinuvši, stade da gleda čas u lice Liverovskom čas u lice Njevzorova, kao
da pita: »O čemu mislite?« Uzdahnu, podboči glavu mršavom rukom,
posutom, kao proso, mladežima.
– I opet isto, – reče – svi ste vi ubice. Dosadno je s vama.
Liverovski se veselo zasmeja.
– Eto ti sad! A koga se mi to spremamo da ubijemo? Čudna žena!
– Ne, nisam ja čudna, ne smete da me vređate, – ona se diže – svi samo
misle o ubistvu. U svih su oči kao u mrtvaca… Oh, kako je to teško,
neprijatno… kako tužno… Zbogom…
I pođe, klateći se, između igrača – ka čiviluku. Liverovski je uze za
lakat i opet poče o pismu, o Šamborenu. Ali ona otrže ruku i ljutito nešto
zašaputa, za sebe, zakopčavajući svoj jeftini kaputić.
Propustiše je napred, očeknuvši da skrene za ugao, i pođoše za njom.
Ulica je bila pusta. Kroz turobne oblačiće lila je bleda mesečeva svetlost.
Mlada žena je išla trotoarom, mašući rukom, s vremena na vreme je
zastajkivala: mora da se ljutila, razgovarala nešto sama sa sobom. Zatim je
skrenula u uličicu. Liverovski i Njevzorov stadoše vireći iza ugla.
Izišla je na sredinu uličice, prema staroj kući, i dugo gledala u mračne
prozore prvog sprata. Zatim se vratila na trotoar i sela na ivičnjak.
 Kada je Semjon Ivanovič, sam, oprezno naišao porod nje, ona je gorko
plakala. On sleže ramenima, počeša bradicu:
– Dopustite da vas otpratim do kuće, gospođice.
– Odlazite!
On se vrati za ugao, k Liverovskom. Još su dugo slušali kako plače,
šmrca, u pustoj uličici.
– To je ona gledala u Šamborenove prozore, oni su u vezi, – rekao je
Liverovski – zaključio sam to još u restoranu. Ali – ptičica je odletela, ona
ne zna njegovu adresu. Idite, pratite je do kuće. A ja ću postaviti moje
agente da paze na ovu uličicu.

Pretpostavke Liverovskog pokazale su se tačne. Sutradan je mlada žena

dvaput dolazila u uličicu i gledala u prozore. Vratar kuće potvrdio je da je,
zaista, pre pet dana iz stana na spratu izišao mlad čovek grgureve kose,
crnpurast, i otišao s koferom, a pasoš, koji je bio dao da se vizira (na ime
nekakvog Ljovina), nije uzeo sa sobom.
Mladu ženu su brižljivo pratili. Njena ličnost bila je identifikovana:
kabaretska glumica. Nađa Medvedeva, stara 21 godinu.) Ali ona je,
očevidno, kao i oni, tražila Šamborena po gradu. Nekoliko puta su je videli
zajedno sa obrijanim čovekom koji je pušio na lulu. Pratili su i njega:
pokazalo se da je to bio moskovski novinar Toporkov. Liverovski je
pretpostavljao da se Šamboren krije negde u »malinama« – u noćnim
ćumezima na pristaništu. Organizovali su uhođenje čamaca i brodova. Već
treću noć su Liverovski i Njevzorov obilazili sumnjive pristanišne i
tramvajske linije na Malom i Velikom šedrvanu. Postojala je opasnost da
Šamboren ni je krenuo suvim, preko Rumunije. I, neočekivano, protivno
svim zakonima verovatnoće, videli su ga u četiri po podne u Deribasovskoj
ulici.
Stajao je na uglu, na vetru i, nestrpljivo raširivši nozdrve, slušao šta mu
govori Nađa Medvedeva, koja je obema rukama držala njegovu ruku. Ona
ga je nešto molila.
Eno, on joj je snažno zatresao ruku, u nameri da ode. Ona mu se
zakačila noktima za ramena, za njegovu somotsku bluzu, i brzo ga poljubila
u usta. Prolaznici su se nasmejali, osvrćući se. I u tom trenutku Šamboren
se sreo s pogledom Njevzorova, ugledao plave naočari Liverovskog, i kao
da ga nije ni bilo na uglu – iščezao. Samo se pogdegde, u pravcu keja,
zatalasala gomila.
Potera milicionara i agenata sručila se kao bujica niz kamene herceške
stepenice u pristanište i razišla se po »malinama«. U jedan po ponoći bila je
saslušana Nađa Medvedeva, uhapšena onda na uglu Deribasovske ulice.
Ona je drsko odgovarala Liverovskom:
– Niko, a naročito vi, nema prava da se meša u moj lični život. Sašu
Šamborena volim i svima ću to reči. Zašto je ovamo došao – ne znam; to,
uostalom, nije vaša stvar. Pitajte njegovog druga i prijatelja.
– A koga to?
– Pa onog – novinara.
– Obrijan, puši na lulu?
– Da, da. Ne mogu da ga vidim.
– A možete li da nam objasnite – upita još Liverovski – zašto se
Šamboren, s kojim ste vi, kako sami tvrdite, bili u bliskim odnosima,
skrivao od vas u Odesi?
Tada ga je ona počela gledati isto onako kao onda u restoranu. Spustila
je glavu i suze su joj kapale na kolena. I od nje ništa nisu više saznali.
Te noći je Liverovski, iza Kulikova polja, s grupom agenata provalio u
stan novinara Toporkova. Za to vreme Semjon Ivanovič je, naoružan
revolverom, rešio da ipak ne pokazuje čuda od hrabrosti i držao se pozadine
napadača.
Kad su razvalili vrata, Toporkov je pokušao da pobegne kroz kuhinjski
prozor, niz oluk. Uhvatili su ga bez ijednog pucnja. Kod njega su nađeni
bomba, revolver i četiri kutije masti za obuću.
Ovaj nalaz bio je tako neočekivan i čudan da je Liverovski učinio
krupnu grešku: ne preduzevši mere predostrožnost, on je odmah tu, na ulici
pod fenjerom, otvorio kutije i našao u njima osamnaest krupnih brilijanata.
Njegove agente toliko je zasenio sjaj dragulja da su se svi zgranuli pod
fenjer. Tu je stajao i Toporkov.
Semjon Ivanovič, koji je stajao iza izbočine zida, nemajući dovoljno
iskustva nije ni primetio kako su iz susedne kapije, oprezno i bešumno,
izašla trojica u kačketima. Jedan od njih pretrčao je ulicu. To je bio
Šamboren. I odjednom su oni zaglušno počeli da pucaju iz revolvera u
gomilu agenata, pod fenjerom. Semjon Ivanovič, poučen iskustvom, odmah
leže. Pod fenjerom pade nekoliko ljudi. Ostali za trenutak iščeznuše iza ugla
uličice. Onamo jurnuše i napadači. Iza ugla kao da je pucala čitava armija –
tako je zaglušno i strašno gruvalo.
U isto vreme ispod fenjera se diže novinar Toporkov i potrča uličicom u
pravcu suprotnom od pucnjave. Semjon Ivanovič se pridiže na laktove.
Revolver mu se učinio kao kakva raskošna igračka, i on, prošaputavši
nekakvu psovku, ispali za beguncem. Trže mu ruku, zamirisa na barut.
Toporkov vrdnu ustranu, ali nastavi da trči, izgleda malo hramljući.

Kad je pucnjava prestala, Semjon Ivanovič ode kući, skide cipele i

blaženo zaspa, stigavši jedino da pomisli:
»Dobro bi bilo da su i Liverovskog ucmekali«.
Isto to pomislio je i sutra ujutru, dok je pio kafu. Ne, agentski mi posao
ne odgovara: stalna jurnjava, hvatanje, pucanje. Zar je to uživanje života?
Ni spokojstva, ni duševnosti.
Eh, duševnosti! Semjon Ivanovič se i nehotice seti nepovratno
prohujalog vremena, kad je u polumračnoj sobici na petom spratu, u
Meščanskoj ulici, sedeo kod prozora ispijajući kafe, sanjareći o
aristokratskim brakolomstvima. Miran je bio taj život – u susednom
dvorištu zasvira, tako, harmonika opet o onome što se ne može više vratiti:
počneš da uzdišeš kraj prozora. Čak mu je i Knopka, ljubavnica, koja mu je
već bila iščezla iz sećanja pala na pamet, stala da ga mami svojom
malograđanskom lepotom. Ah, bože moj, nestala je tiha sreća, nestala je
Rusija!
Semjon Ivanovič se bio raznežio, oči mu se ovlažile. »Otići ću, –
pomisli – otići ću na kraj sveta, otvoriću prodavnicu duvana. Pućkaću
polako i posmatrati kako prolaze mirni ljudi«.
»Kod kuće je! Dabome, srče kafu! – pored samog uha Semjona
Ivanoviča, kao da je iz puške opalio, viknu Liverovski. Zatvori prozor i
sede na krevet. Glava mu u zavoju, lice sija od dobrog raspoloženja. – Mi
smo dobili, možete nam čestitati: pukovnik dere već treću kožu sa
Šamborena.
– Je li uhvaćen?
– Žilav kao mačka. Ranili ga, tresnuli po glavi, jedva savladali,
saučesnici, nažalost – jedan ubijen, drugi pobegao. A naši, znate već:
četvorica strašno udešeni. A posao je bio – divota. Da, jeste li čitali
današnje novine? Natprirodno… (On raširi prvu stranu, na kojoj su bile
otštampane »Odeske novosti«.) »Izveštaj o operacijama. Svi napadi
boljševika na… (cenzura izbrisala) odbijeni, zahvaljujući vatri teške baterije
dobrovoljačke armije, koja je kartečom tukla boljševike. Nastupajući
boljševici trpe gubitke«. Znate li kako treba čitati ono što je cenzura
izbrisala? Sad ćete saznati. »Objašnjenje komandnog štaba. Događaji na
frontu ne treba da uznemiruju stanovništvo, jer ukoliko se garnizon Odese
više sabija na sve užoj bazi, utoliko aktivnija i realnija postaje odbrana.
Artiljerija ratnih brodova može veoma dugo držati protivnika na pristojnom
otstojanju od prilaza gradu«. Jeste li sada razumeli šta je cenzura izostavila?
To je – da je domet topovskih zrna osamnaest vrsta. Boljševici se nalaze na
topovski domet od grada…
Semjonu Ivanoviču se donja vilica opusti i stade da cvokoće. On poče
da pogleda na svoj kofer.
»Nastaju odlučujući dani borbe – čitao je dalje Liverovski – Francuska
vrhovna komanda rešila je ne samo da po svaku cenu održi Odesu već da
neizostavno obezbedi Rusiji saziv Ustavotvorne skupštine. Saveznička zona
je sužena. Snage su prikupljene u moćnu pesnicu: oko pedeset hiljada
Francuza, Grka, Rumuna, Poljaka i topovi sa drednota upravljeni su ka
prilazima gradu. Sve je spremno. Ostaje još samo da se zada odlučan udarac
i da se u pobedonosnom naletu grune do Moskve«.
– Eto, tako! – Liverovski baci novine pod divan. – Odlučan udarac biće
nama po njušci. Noćas su četiri francuska puka otišla s položaja. Čitava ta
stvar sa Šamborenom je provokacija – uveravam vas. Pukovnik je
pomahnitao kad je saznao za brilijante. Sve ljudstvo bilo je bačeno u lov na
Šamborena. A boljševici su za to vreme radili. I to niko drugi već novinar
Toporkov. Zuavi zatražili da se kod njih u jedinicama organizuju Sovjeti.
Grci viču iz rovova: »Ruski, ruski, hajte da se mirimo« A znate li šta se
dešava u radničkim rejonima? Škripe zubima. Onaj kreten, pukovnik,
streljao na groblju deset mesnih boljševika. Radnici, naravno, pronašli
leševe, iskopali ih. Zuavi jure u predgrađe da gledaju streljane. A je li vam
poznato da je juče pala Klemansoova vlada?
– A ne bismo li mi mogli da se blagovremeno smestimo u kakav
parobrod? – upita Njevzorov.
– Imamo vremena. Neću vas ostaviti; vi ćete mi biti veoma, veoma
potrebni. Da… noćas će biti vaše posvećenje.

Semjona Ivanoviča je, razumljivo, posle ovog razgovora obuzelo

panično raspoloženje. Ali kad je izišao na ulicu – tamo su šetale
nakinđurene dame, kao da se ništa nije dešavalo; ako su se čega i plašile –
plašile su se jedino pega, koje je aprilsko sunce sejalo po okruglim licima
Odeskinja.
Na pučini su se mirno dimili dimnjaci drednota. Franak je stajao samo
osam i po karbovanaca u kafani Frankoni, a odatle je malodušnima i
panikerima lako bilo da istrče napolje i da vide te oblačiće dima nad
zamagljenim morem. Kejom su kloparali, u kasu, žgoljavi topovi.
Impozantno je protutnjao tenk. Teško natovaren ratnom spremom, išao je
bataljon zuava: šta, zar oni, potsvojčad Rima, pa da ne razbucaju
grigorijevske bande. Brkajlije, širokih prsiju, zaprašeni pa da ne umru u ime
slobode, kulture i osveštanih principa?…
Mnogo čega što ohrabruje video je Semjon Ivanovič toga dana jureći da
obavi poslove u vezi sa pasošem i vizama. Video je, takođe, kako je iz
Londonske gostionice izašao visok mračni čovek u crnoj uniformi. Njegove
oči, koje nisu videle, bile su upravljene ka pučini. Smršalo lice, s oštrom
bradicom, kao da je bilo posuto olovnom prašinom. Bio je to komandant
odbrane general Švarc. Izvalio se u safijansko sedište automobila i procedio
kroz zube: »Francuski štab«. Semjona Ivanoviča prođe jeza, mada u tom
trenutku nije ni znao da je general Švarc išao generalu d’ Anzelmu radi
poslednjeg očajničkog i beznadnog razgovora.
Po drugi put istog dana tužan nemir zagrebao je po duši Semjona
Ivanoviča kad je uveče došao do kluba Meridional – vrata su bila zatvorena,
a kod bifea, pri svetlosti lojane sveće utaknute u bocu, restorater i kelneri
uvezivali su nekakve zavežljaje.
 Zatim je, zazvonivši u svojoj gostionici, Semjon Ivanovič hteo, kao
uvek, da pročita naredbu generala Taldikina o bubašvabama, ali je s užasom
spazio: iznad naredbe je bio nalepljen mali listić: »Svima, svima svima…
Poslednje utočište špekulanata i belogardejaca mora da padne«…
Semjon Ivanovič se zatvorio u svojoj sobi, legao i, izgleda, čak zaspao,
a onda je iznenada seo u postelji. Srce mu je očajnički lupalo dok je
osluškivao… Tako je: neko je prošao ispod prozora. Zvonce kod portira.
Niko ne otvara. Tišina. I odjednom oštro kucanje na vrata, u mozak.
Semjon Ivanovič je vapijući stajao već nasred sobe:
– Neću da idem!
Pred vratima je podrugljivi glas Liverovskog izgovorio lagano,
odvajajući svako slovce:
– Otvorite, čekaju nas.

Motorni čamac se češao bokom o trulo kolje. Vlažna magla pritisla je

čitavo pristanište. Osećao se oštar miris trulog drveta i mora. Gore, u gradu
sve je bilo još sneno. U daljini, od Šedrvana, odjekivali su pucnji. Trom
talas podiže i spusti čamac privezan za zarđali prsten.
Na mokrim klupicama u čamcu sedeli su – Semjon Ivanovič, pored
njega deran šiljata nosa, sa šiškama preko čela, držeći između kolena pušku,
a prema njima ogroman Francuz apopleksičnog izgleda, u tamnoplavoj
vojničkoj kabanici.
Sva trojica su ćutala. Francuz je isturio prema kišnoj magli svoje oštre
opuštene brkove i ljutito soptao. Deran je, dobujući noktima po kundaku
puške, preletao svojim brzim očima, kao u miša, po retkim predmetima koji
su se nazirali u magli. Semjon Ivanovič je drhturio u svom kaputiću –
iznenada ga je zaboleo zub, svrdlao kao usijan ekser. Ali izaći iz čamca,
otići – bilo je nemoguće: pomakne li se samo, deranove hitre oči odmah se
zaustave na licu Semjona Ivanoviča.
Francuz je već počeo da gunđa u brkove, na francuskom: »O ti prljavi
Rusi! Koliko još treba da čekam u ovom trulom čamcu… Đubrad,
đubrad!…« Dotrča mrko pristanišno psetance, zastade i pažljivo se zagleda
u ljude. Deran zamahnu na njega:« »Vuci se, huljo!« Kučence otskoči,
naroguši se, zareža. Najzad se začu šljapkanje nogu po lokvama. Iz magle
se pojaviše petorica: kapetan, već poznat Njevzorovu, nekakav civil s
mornarskom kapom (obojica su držali uperene revolvere), medu njima –
Šamboren u poderanoj bluzi (desnu ruku pridržavao je levom), pored njega
– rošav visok mornar samo u potkošulji; ruke su mu bile u okovima. Pozadi
je išao Liverovski. On pruži krupnom Francuzu koverat, koji ovaj otvori i,
pročitavši, gurnu pod kabanicu.
– Ova dvojica, karašo – reče on. Ovi što su pristigli siđoše u čamac.
Čovek s mornarskom kapom sede na krmu i upali motor. Voda se zapenuša.
Obala sa trulim koljem odvoji se od čamca i poče da se gubi u magli.
Liverovski se primače Semjonu Ivanoviču.
– Ovaj Francuz je – dželat. Saveznici nam ga pozajmljuju za
likvidiranje. A ovaj mornar – to je čuveni Filika, grigorjevac, strašno
snažan i svirep. Vozimo ih na pučinu, na lađu. Da bi se stvar svršila u
tajnosti.
Njevzorov zastenja od zubobolje. I u čamcu su ćutali. Liverovski je
nudio iz srebrne tabakere cigaretama. Pripališe svi, osim Šamborena.
Njegove ispucale usne bile su stisnute, kao u mrtvaca. Živčani grč prelazio
je s vremena na vreme preko njegovog smršalog lica – to ga je očevidno,
mučilo. Pažljivo je gledao u motor koji je bodro kloparao, kao na veseloj
mornarskoj šetnji.
Iznenada mornar Filjka progovori mekim glasom:
– Zuri, hita. Mašina, a žuri. Koliko li ima konjskih snaga?
Krmanoš diže obrve, posivele od kišne prašine:
– Dvanaest.
Filjka se zagleda u motor, kao da nikad nije video tako nešto, i ovlaš
pogleda u Francuza.
– A hladno je, – reče on – potkošulja mi je skroz promočena, ne treba
mnogo pa da se čovek prehladi. – On otkri divne, bele zube, ali mu smešak
zastade na usnama kao da se smrznu.
Iz magle iskrsnu taman predmet. Šamboren isteže vrat pažljivo
gledajući. To je bila kupasta bova s razbijenim fenjerom – čamac lako
kliznu mimo nje. Blago zaobljen talas, rasečen kljunom, razdvoji se, uz
svileno šuštanje, na dva dela i zapljusnu čamac. Odatle skrenuše prema
istoku i pođoše po lako zatalasanoj vodi, koja se daleko pozadi moćno i
potmulo razbijala o molo, zaklonjen kišnom zavesom.
Sad su svi gledali onamo kuda je bio upravljen kljun čamca, svetlucav
od mesinga i lakovanog drveta. Čamac se jako ljuljao. Njevzorov se
grčevito uhvati sleđenim prstima za ogradu. Iz magle iznikoše obrisi katarki
– dvaju krstova. Šamboren odmah nisko obori glavu. Kapetan pređe na
kljun i odmota konopac za pristajanje.
Brže nego što su očekivali, čamac je prišao lađi. Bila je to mala lada
obalske plovidbe, određena za prevoz žita. Škripala je i ljuljuškala se na
palamarima. Sa nasmoljene ograde visile su lestvice. Kapetan se uhvati za
njih i hitro se uspentra na palubu.
– Hoćete li gore raditi, mesje, – upita on na francuskom.
– Ja nisam dužan da se pentram uz stepenice koje se klate. Đubre,
đubre! – odvrati Francuz, ali ipak zbaci sa sebe prokislu kabanicu, ispod
koje se pokaza kratak karabin, i poče tromo da se penje na lađu. Gore
zastade, raskopča se i škljocnu zatvaračem: – Mornar neka ide prvi – reče
on promuklo, kao da komanduje. Njevzorov tek sada vide njegovo lice:
ogromno, tamnocrveno, niska čela. Gledao je mutno i ne trepćući ispod
runjavih obrva. Kapetan prevede njegove reči.
– Mornar – gore!
Filjka preblede. Povuče lanac od okova. Priđe lestvicama.
– Srebrni časovnik pošaljite mojoj ženi, reče on Liverovskom – ne
zaboravite, molim vas. – i polako se stade penjati na lađu, gledajući u oči
Francuzu.
– Življe, huljo! – doviknu mu kapetan. Kad je bio već gore, Filjka
odjednom povika:
– Nisam ja, to nisam ja, to je greška! I poče da se rve sa dželatom.
Njevzorov zažmiri. Odjeknu pucanj. Posle jednog minuta Francuz opet
zakrča:
– Grof Šamboren!
Šamboren se naglo diže i odmah ponovo sede na klupu. Onda deran, sav
se tresući, stade nervozno da poteže zatvarač od puške, i zagrcnjavajući se
od psovki, uze da gura Šamborena – »idi, idi!«… Čamac se njihao.
Njevzorova obuze divlji užas. Bolesni zub, kao usijan zari mu se duboko u
mozak.
– Sramota, grofe, – doviknu u basu ozgo kapetan – hajde da svršimo već
jednom. – Na to Šamboren jurnu ka lestvicama. I samo što mu se kudrava
glava uzdigla iznad palube – Francuz opali. Šamboren se zaljulja na
lestvicama, otkači se od njih, telo mu pade u more. Ledeni mlazevi ošinuše
po licu Semjona Ivanoviča.

Toga jutra, lutajući ulicama, kao u snu, na nesigurnim nogama, Semjon

Ivanovič je zastao pored izgubljene ograde i dugo gledao u veliki nedavno
nalepljeni plakat na kome je bilo prikazano kako Francuz, Rus i Englez
čvrsto stežu ruke jedan drugom. Za njihovim leđima Georgije Pobedonosac
ubijao je crvenu aždaju revolucije. Neko mu je olovkom docrtao dugačke,
ufitiljene brkove.
Semjon Ivanovič je dugo stajao pred tom slikom. Neće valjda ići kući i
spavati! On izvadi olovku i nacrta usukane brkove Francuzu, a zatim nacrta
iste takve brkove i Englezu.
– Ah, bože moj, bože moj! – glasno reče popljunuvši olovku, i brižljivo
provrte oko Rusa.
U tom trenutku izdaleka počeše dopirati senzacionalni dečački glasovi
prodavaca novina. Uzvikivali su, očevidno, nešto strašno. U to vreme još
retki prolaznici grabili su od njih novine. Na raskršću se okupilo dvadesetak
čitalaca.
Semjon Ivanovič leno uze novine, koje mu je dečak u trku pružio, i
pročita:

OBJAVA

Saveznici saopštavaju da su lišeni mogućnosti da u dogledno vreme

dovuku nove trupe…
Zato je, u cilju da se smanji broj onih koji jedu, rešeno da se pristupi
ispražnjavanju Odese.
 – Evakuacija!… Evakuacija!… – dopre do Semjona Ivanoviča divlja
vika sa raskršća.
 KNJIGA TREĆA

I
zmislili ljudi tu odvratnu reč »evakuacija« Reći – odlazak, preseljenje i
li privremena sveopšta promena mesta boravka – i niko neće izbečivši
oči, zgrabivši zavežljaje i kofere, jurnuti kao lud špediterskim kolima ili
fijakerom u odesko pristaništu, kao da ga gone lavovi.
»Evakuacija« u prevodu na ruski jezik znači – »spasavaj se ko može«.
Ali ako biste – navodim to kao primer – zastali na mnogoljudnom raskršću i
povikali iz sveg glasa; spasavaj se ko može! – onda bi vas, u najgorem
slučaju, mogli premlatiti.
A evo – ne morate čak ni šapnuti, samo promrdajte usnama magičnu,
ibikusovsku reč: »evakuacija« – joj, joj, joj!… Uvaženi prolaznik već je
prebledeo i panično se obazire, drugi je stao ukočen, kao da se našao licem
u lice s priviđenjem. Treći je zgrabio četvrtoga.
– Šta je to? Bežati? Opet?
– Ta stanite! Ja ništa ne znam.
– Ali kuda sad? U more?
I širi se prokleta reč u magnetskim talasima po gradu. Eva-kua-cija – tih
nekoliko slogova sadrže u sebi više preživljavanja nego li bilo koja
Šekspirova tragedija…
…Muž odlazi u jednom pravcu brodom, žena železnicom u drugom, a
sinčić – još malopre su ga držali za ruku – iznenada se izgubio i sigurno
plače negde na opusteloj obali…
…Još jutros je čovek bio diktator, naredio da se – za primer – obese na
železničkom mostu šef stanice, pomoćnik šefa i treće sumnjivo lice sa
tetoviranim rukama, a večeras se isti taj čovek šćućurio sa zavežljajem uz
parobrodski dimnjak u želji da ga bilo kuda povezu…
…Srećni špekulant taman je dobio liferaciju za vojsku i žena mu se već
spremala da od gospođice baronese Obermiler kupi kaput od kožica divljih
mačaka sa okovratnikom od samurovine – kad sve ode dođavola! – i
liferacija i kaput; kofer s raskošnim rubljem oterao nitkov taljigaš, a
dojučerašnji dobar prijatelj, gardist, koji se gospođi udvarao i ljubio joj
ruke, odjednom je prilikom ukrcavanja razvukao špekulantovu gospođu
kanijom po šeširu i ćušnuo je s platforme vagona…
Ne, ne, ne mogu se nabrojati sva čuda i nevolje za vreme evakuacije
Čovek se izvrće naopačke kao džep od pantalona – vozi se, juri na konju, ili
prosto trči pešice sa trista karbovanaca u džepu, za koje ne može kupiti ni
konopac da se obesi, u kaputiću od materije određene za druge svrhe. U
glavi mu buči, budućnost je sasvim neizvesna. Kažu da su Rusi, teško
pokretljivi. Nije istina, to je zastarelo. Poneki od srednjih intelektualaca,
kome je sudbina odredila da živi i umre u kakvom zabačenom mestu, bogu
iza leda, našao se sada na krovu vagona – na nosu mu napukao cviker, na
pogrbljenim leđima vreća – putuje čovek svesno u Afriku, i samo mu se
brada leprša na vetru.

Semjon Ivanovič Njevzorov bivao je i u težim prilikama od ovih u

Odesi petog i šestog aprila. Ništa se tu neobično nije desilo. Stanovništvo iz
centra grada sručilo se kao lavina u pristanište, a u centru se pojavilo
stanovništvo iz predgrađa, nimalo ogorčeno činjenicom što se inostrana
vojska ukrcava u brodove, a ruska odlazi suvim u Rumuniju. Trgovci
valutom i tovarnim listovima skupili su se, po navici, na uglu Deribasovske
ulice, ali ih je zbog lake puščane paljbe uhvatila nervoza pa su se razišli.
Kafana Frankoni bila je zatvorena. U gradskom veću već se smestio
Sovdep, a kejom pored hercega Rišeljea i dalje su se, odlazeći, kretala kola,
kuhinje, lopovi i ravnodušni zuavi. Ovde su po bulevaru lutali oni koji nisu
mogli da otputuju i ukočenim očima gledali u parobrode, u crne dimove iz
dimnjaka.
Ah, ti dimovi, ti zarđali parobrodi! U pristaništu su, rame uz rame,
stajale hiljade onih koji su odlazili – prostor između obale i broda odvajao
je omrznulu Rusiju od rajskih zemalja, u kojima nema ni revolucija ni
evakuacija, gde su četvorospratni trgovački magazini, puni raskošne i
jeftine odeće, gde se spava u krevetu (a ne na stolovima i u kupatilima), gde
čovek, radi svoje potrebe, može ne stojeći ni u kakvom redu da uđe u čisto
mesto, obilno snabdeveno vodom i osvetljeno elektrikom, i da sedi tamo
dok mu se ne dosadi… Gde na svakom raskršću stoji strog i pravičan
policajac koji danju i noću bdi nad mirom građana i osveštanom svojinom.
Gde automobili nisu rekvirirani, a ulice se sijaju kao parket. Gde se ne puca
iz mitraljeza i ne ide s tim prokletim zastavama, gde čovek pri susretu sa
običnim radnikom ne mora krivili lice u saosećajan i predusretljiv osmeh,
već može mirno proći pored proletera sa svešću o sopstvenom dostojanstvu.
Od sveta toga ljude je odvajalo samo nekoliko koraka preko brodskog
mostića za ukrcavanje. O tom sjajnom životu vikali su parobrodi ukotvljeni
u spoljašnjem pristaništu – »vooozimo preko graaaanice!« A od železničke
stanice, Šedrvana i Peresipa već su praštale puške crvenih. Mnoštvo lakih
lađica, čamaca i skela, natovarenih ljudima i koferima, odlazilo je ka pučini,
brodovima. Na obali su njištali konji, kloparala kola, preturali se koferi,
operisali, na rastanku, džeparoši.
– Građani, – vikao je veseo crnobrad mornar, uteravši kola sa
admiralovim prtljagom u gomilu naroda – mili moji, zašto bežite?… Stoooj,
nemirko, – ošinu on konja, koji je počeo da skače između ruda – ostante,
mili moji, svima će biti dobro… Hej, muko, tuđa zemlja! I – zakikota se.
– Gospodine oficiru, – galamio je neko kod mostića – ta pustite mene,
noge su mi bolesne… Dva dana i dve noći čekam; to je teranje komedije s
ljudima… Meni dete umire, a vi špekulante i koševe od po dvadeset pudova
tovarite…
– Odbij, niste na redu!… Kud na bajonet srljaš, nazad! Pasoše, pasoše
pokazujte…
Semjona Ivanoviča je sva ta gužva malo zanimala. On je stajao na
palubi broda »Kavkaz«. U mislima mu je bila srećna pometnja. Najzad su
se njegovi đonovi odvojili od ruske zemlje. Čak mu je i pljuvačka
neprestano nadolazila, i on je pljuvao preko ograde u vodu, gde je plovila
neka korpa s prtljagom koja je pala s lestvica.
Od juče je Semjon Ivanovič govorio s jakim inostranim naglaskom. U
pasošu se vodio kao bivši ruski državljanin Simon Navzoraki. Pet hiljada
franaka i kofer s dragocenim astraganom stvarali su kod njega duševnu
ravnotežu. Od pređašnjeg Njevzorova, koji je nestrpljivo jurio za lažnim
sjajem sreće, od sanjara, bekrije i fan tasta nije ostalo ni traga. Njegovu
osećajnu dušu pojela je ruska revolucija. Sad je to bio hladni i oprezni
špekulant.
 Bežao je u inostranstvo s čvrstom namerom da tamo nađe mirno i
sigurno mesto pod suncem. Izbor nove otadžbine nije mu zadavao brigu:
pare će same ukazati na to gde mu se valja ukotviti. A zabavljati se s
Turkinjom ili s kakvom prekodunavskom devojkom s Nemicom ili
Francuskinjom – to je savršeno isto. Glavno u šta je verovao bilo je da u toj
zemlji sigurno vlada apsolutan poredak.
U želji da stvori utisak dobronamerne ličnosti u svakom pogledu,
Semjon Ivanovič je već ovde, u odeskom pristaništu, stotinama milja daleko
od najbliže granice, uzeo strog, uškopljenički izraz lica, ruke je držao
pretežno niz telo, govorio je tiho, ali izvanredno jasno, i mada, po sili
okolnosti, ruski – ipak tako da je to malo ličilo na ruski. Sada je eto samo
pljuvao preko ograde broda, no u tome se ogledalo njegovo nestrpljenje da
što pre otplovi. Uostalom, u čiju je on to vodu pljuvao?
Samo jedna žaoka pekla mu je dušu, nije mu davala mira – mržnja
prema revolucionarima. Liverovski, koji je stajao uz Njevzorova, pored
ograde, predložio mu je da zajedno organizuju uhođenje da bi se stekla
politička slika ljudi na parobrodu – takvi podaci mogli bi im kasnije veoma
dobro doći. Semjon Ivanovič se rado odazvao. Svoje lične planove i
poslove rešio je da odloži sve do dolaska u Carigrad. Ukrcavanja se
završavalo. Radnici na utovaru, posrćući, prevukoše sa skele poslednje
sanduke i kolere. Na kapetanovom mostiću pojavio se idol – crnobrad,
ogroman čovek u plavoj bluzi sa širitima, kapetan broda, Francuz.
»Kavkaz« muklo zatrubi, zaurla iz dubine svoje zarđale utrobe – i sa tri
hiljade ljudi i čitavim brdima prtljaga lagano isplovi ka spoljašnjem
pristaništu.

Pošto je stajao mučnih dan i noć na pučini, »Kavkaz« je osmog aprila

predveče krenuo u pravcu jugozapada. Niske obale Novorusije utonuše u
magloviti sumrak. Nekoliko ljudi, stojeći kraj ograde uzdahnuše. Zbogom.
Rusijo!
Izbili su sati! (reč je o pomorskom načinu izbijanja časova zvonom).
Uskoro je paluba broda bila prekrivena telima begunaca koji su spavali.
Spavalo se i u kabinama, u hodnicima, u unutrašnjosti broda, uz umirujući
šum mašine. Dva krstasta jarbola polako su zaplovila između sazvežđa.
 Pri svetlosti palubnog fenjera, na krmi, Liverovski je pokazao Semjonu
Ivanoviču plan parobroda.
– Vi ćete uzeti na sebe deo na pramcu, – rekao je on, smeškajući se – a
ja – krmu. Brod ima četiri unutrašnja odeljenja i dve palube. U dva srednja
odeljenja smešteni su štabovi. U dva krajnja – kojekakva civilna žgadija iz
društvenih organizacija. Na gornjoj palubi, u hodnicima, u trpezariji –
poslovni ljudi, bankari, pretstavnici krupne buržoazije. U zasebnoj kabini
na pramcu nalazi se Havrin (odeski gubernator), a s njim dvanaest kofera
novca i gvozdeni sanduk s valutom. Osim toga, ima još i treća, gornja
paluba; tu su samo dve prostorije – soba za pušenje i salon. Ta paluba je
naročito interesantna – videćete i sami zašto. Zatim, osim vas i mene, na
brodu je već počela da radi i monarhistička kontrašpijunaža. Dobro
načuljite uši. Sve podatke koje budete prikupili unesite u specijalni izveštaj.
Po dolasku u Carigrad izveštaj ćemo predati francuskom štabu. Možete biti
sigurni da će saveznici umeti da cene podatke takve vrste.
Liverovski sakri plan, namignu Njevzorovu, i siđe dole, kod krme. A
Semjon Ivanovič, preskačući preko ljudi koji su spavali, pođe na pramac
gde je poduhivao aprilski povetarac. Semjon Ivanovič leže pored svog
kofera, pokri se i, umesto da spava, poče u tišini da razmišlja.
Nalazio je da nije prijatno živeti na ovom svetu, čak je i dosta gadno.
Ljudi, ljudi! Ah, kad bi umesto ljudi bili leptiri ili kakve umiljate bubice,
mušice… Otići, recimo, u takvu pitomu zemlju. Sedi čovek uz samovar, i
niotkud nikoga da mu kvari raspoloženje. Eh, ljudi, ljudi!
Osvrnu se Semjon Ivanovič na svoje protekle godine, i pred njim se
pojaviše kojekakve njuške, odvratnije jedna od druge. On čak zastenja kad
mu padoše na um dve katarke u magli, nasmoljena paluba lađice za obalsku
plovidbu i naduveno lice dželata.
»Ne, nije drugo – to se on, Ibikus prokleti, okomio na mene, ne pušta
me na miru, pojavljuje se u vidu kojekakvih njuški, – mislio je Njevzorov,
dok mu se kičma hladila od sujevernog straha – dokrajčiće taj mene kad-
tad. Što dalje – sve gadnije: eto, već i izvršenju smrtne kazne prisustvujem,
špijun sam, i još malo pa ću možda i sam morati nekoga nožom da
bocnem…
Semjon Ivanovič skupi noge i sede, naslonivši se na kofer. Pored njega
je tako isto, sedeo poguren čovek s vojničkom kapom na glavi – vojni lekar.
 – Ne spava vam se? – okrete on Njevzorovu rošavo, ispijeno lice, s
malom bradicom. – Imate li šibicu? Hvala. Ni ja ne spavam. Putujemo, A?
Kakva glupost.
Semjonu Ivanoviču se prosto gadilo da razgovara. On obuhvati kolena i
spusti na njih bradu. Doktor se primače, prožvaka cigaretu.
– Sedim i sa zadovoljstvom se prisećam otadžbinske istorije. Petra
Trećeg su ubili bocom, upamtite. Katarinu Veliku, kažu, uboli su kopljem
odozdo, u nužniku, ubili je. Pavlu su tabakerom probili glavu. Nikolaj je
našao za umesno da se otruje. Aleksandra Oslobodioca razneli su u komade.
Pukovnika i oba naslednika streljali su. Vrlo dobro. Eh, Sloveni! Boga se
bojte, cara poštujte. S druge strane, naša inteligencija – zublja, savest,
mozak, žrtva – već više od pedeset godina bavi se podrivanjem temelja
države, kanonizuje careubice… Sazonovi, Kaljajevi. – doktor škripnu
zubima – Marusje Spiridonovne i ostale bogorodice, bake i dede. A Lav
Tolstoj? Milosrdni starac. Grof za plugom! A iz svetog gnezda mužičić
gredu po gredu odnosi, plemenitoj stoci žile na nogama preseca! A
Ustavotvorna skupština i Viktor Černov, pretsednik! Sve vam je to, vidite li,
lepota neizreciva! To je ona – slobodica, učinila. Reći ću vam nešto: nosim
sa sobom jedan dokument. Kad dođem u Pariz – gde je pupak zemlje,
znate? – postaviću na glavnom bulevaru vitrinu, i na njoj će biti napisano:
»Ruska vitrina«. Portreti Mihailovskih, Černiševskih, crveni barjaci,
raskinuti lanci, geniji slobode i tome slično. A u sredini ću ekserom
prikucati evo ovu stvarčicu…
Doktor izvadi iz buđelara tanku beležnicu sa koricama od mušeme i
pažljivo je otvori:
– Ova je beležnica pripadala veoma poznatom liberalu, junaku, članu
Državne dume i Ustavotvorne skupštine. Da. A čime je ispunjena?
Uzvišenim mislima? Besmrtnim parolama? Konceptima značajnih govora?
Ne, nažalost – ne. Beleška – od koga je koliko uzeo na zajam. Da! Adrese
lekara i recepti za lečenje tripera. I toliko. I to kod liberala i borca sa
samodržavljem. To ćemo eto prikucati. Mi ćemo naše oslobodioce-liberale
ekserom prikucati na glavnom drumu gde svet prolazi.
Doktor se odjednom zasmeja sitnim kikotom:
– Juče sam celog dana bio veseo. Gore, na trećoj palubi, šetao se jedan
čovek: šešir sa širokim obodom, lice mračno, temeljan, liči pomalo na Vija
A ozdo ga posmatraju Prilukov, Babič i Ščeglov, tri člana Vrhovnog
monarhističkog saveta. Smeškaju se zlim osmehom, kažem vam, zlim
osmehom. A taj čovek, znate li ko je? Jedan od najkrvavijih i najstrašnijih
revolucionara. Baš kao u Nojevom kovčegu – spasavaju se od potopa i lav i
košuta. A ja se smejem – ne mogu da spavam – oh, da se ne desi kakva
nesreća na našem brodu. Nevolja je u tome što nismo više u Rusiji, gde te
stvari prolaze.
– Kakve to stvari prolaze? – oprezno upita Semjon Ivanovič. Doktor,
ćuteći i čudno, pogleda u njega. Opet uze šibicu, zapali lulu napunjenu
krdžom.
– Ako me je iko oduševio, to su boljševici, – reče on i pljunu – odlični
derani. Čiste i desno i levo: i gospodu i inteligentne pod korenčić, i svetog
mužičića u koren. Jedino još u pogledu radnika nekakvu limunadu mućkaju.
Posle toga – pogledaš li – za po godine pa će nam raščistiti put.
– A kome to – vama? – upita Semjon Ivanovič.
– Nama. Četvrtoj internacionali. Da, da, kod boljševičića ima se čemu
naučiti.
– Ipak… vi to nekako isuviše smelo.
– Kažem vam – kod njih školu učimo, prijatelju. – I doktor se gurajući
mali prst u lulu, koja je pućkala, zacereka tako da Njevzorov u čudu
pogleda u njega. Izbiše sati. Na gornjoj palubi je u tom trenutku stajao
mračni revolucionar u šeširu sa širokim obodom i s gorčinom mislio o tome
da ruski narod, u suštini, ne voli slobodu.

Sa izlaskom sunca parobrod se počeo buditi. Prvi se stadoše meškoljiti

putnici na palubi; protezali su se, češali i, bunovni, buljili u mlečnoplavu
pustinju mora. Izišao je crnac kuvar s prljavom kapom, pljusnuo preko
ograde vedro s pomijama i seo pored bureta da ljušti krompir. Dva dečaka
kuvara ložila su peći u privremenim kuhinjama od dasaka na palubi. Pored
dizalica stajalo je već nekoliko oficira bosonogih, u širokim konjičkim
čakširama, sa iskrzanim poramenicama, i frkćući pralo vratove slanom
morskom vodom. Iz unutrašnjosti broda počeše izlaziti razbarušeni,
neispavani civili. I uskoro je pred nužnikom, koji je visio van brodske
ograde stajao dugačak red: dame, zimogrižljivo se uvijale u krzna, društveni
radnici bez okovratnika, srditi generali, žgoljavi konjički oficiri.
– Već dvadeset minuta sedi – govorio je neko u redu.
– Valjda je bolestan.
– Ama, ništa mu nije, spavali smo jedan do drugog; prosto naprosto
primitivac, grubijan.
– E, zaista bezobrazluk. Kucnite mu.
– Gospodine kapetane, – zakucaše na vrata – valja i na druge misliti,
niste kod kuće.
Na palubi je bilo sve više naroda. Ispod šatorskog platna, koje je
prekrivalo brdo kofera, pojavi se tamnocrveni, zadrigli, neraspoloženi član
Vrhovnog monarhističkog saveta Ščeglov, saratovski spahija. Izvede
odande, za ruku, i svoju ženu, poznatu operetsku glumicu, izvuče kotaricu s
jelom i opletenu bocu s vinom. Sedoše pored kuhinje i počeše da doručkuju.
U kuhinjskim kazanima kuvao se u to vreme pasulj sa slaninom. Crnčići
su otvarali limene konzerve od pola puda sa australiskom slaninom. Pored
kuhinje se pričalo u vezi s tim.
– Opet pasulj. To je već da se čoveku zgadi.
– Ja prosto odbijam da ga jedem. To je šegačenje!
– A znate li vi, vaše prevashodstvo, kakva je to slanina? To vam je meso
od australiskog čovekolikog majmuna. Ja sam prirodnjak, znam to.
– Juče sam povraćao. Eto, gospodo, kako se prema nama odnose
saveznici.
– A u prvoj klasi, izvolite pogledati – odličan ručak od četiri jela.
– Za špekulante. U prvoj su klasi sve sami Jevreji! Oni izazvali
revoluciju, a mi žderemo majmune.
Semjon Ivanovič se muvao oko kujne, udišući kroz nos miris pasulja.
Odjednom se pred njim naglo zaustavi postarija dama, čupkajući na
grudima, između mnoštva izgužvanih čipaka, lančić od sata:
– Treba verovati da sve izlazi na dobro. Naše trodimenzionalno
saznanje vidi nesavršenstvo i razdrobljenost bića. Da, to je tako i nije tako –
brzo i ubedljivo otpoče ona. Njeni prednji zubi bili su malo istureni napred i
cvokotali su. Od nje je odisalo na otužan parfem i znoj. Bila je to poznata
Devo, teozofkinja. – Naš fizički svet je samo materijalni odraz velike,
strašne borbe koja se u ovom trenutku odigrava u svetu nadfizičkom. Ali
borba je tamo već unapred rešena: to je pobeda dobra, večno preobraćanje
haosa u kosmos. Eto zašto nije važno što je slanina od čovekolikog
majmuna: Mudra Ruka privešće nove članove Istinskoj Hrani. Indusi zovu
Hranom samo voće i povrće, sve ostalo je lešinarstvo.
Njevzorov pokuša da izbegne razgovor, ali ga Devo pritera uz ogradu i
njeni porcelanski zubi zacvokotaše pred samim nosom Semjona Ivanoviča.
– Džinovskim koracima – za čas – za stoleće – primičemo se
prosvetljenju. Ja to vidim po očima braće po izgnanstvu. Revolucija – to je
akt masovnog posvećenja, da. Šta su to boljševici? Legioni demona dobili
su mogućnost da prodru u fizički svet i materijalizovali su se preko
emanacija ljudskog zla. Na isti način su se velikim svetiteljima u
egipatskim pustinjama javljali anđeli, koji su emanacije njihovog dobra.
Kad se u Rusiji ovo shvati, ljudi će početi da se prosvetljuju i boljševici –
demoni će iščeznuti. Sama sam bila svedok takve dematerijalizacije.
Saslušao me je komesar – nasamo Držao je u rukama dva revolvera.
Odgovarala sam na njegova glupa pitanja i istovremeno, usretsredivši se,
počela meditaciju. Iz mene su zračili plavičasti fluidi. I taj komesar
odjednom je počeo da se nalakćuje, nalakćuje, da zeva, i najzad su se kroz
njega počeli nazirati predmeti. Pomolila sam se za njega Anđelu Zemlje, i
komesar je s tihim vapajem iščezao. Parobrodi, jedan za drugim, odvoze
nas u sunčane oblasti, gde ćemo prebivati već prosvetljeni i očišćeni. Ne
jedite samo mesa, prijatelju moj, ne pušite i ispirajte svako jutro nos
izvorskom vodom. Mi ulazimo u carstvo Duha.
U tom trenutku od kazana dopre tako jak miris da se Devo okrete
dečacima-kuvarima. Ovi su ogromnim kutlačama zahvatali čorbu od pasulja
i sipali je u kutije od konzervi, u šolje, u okrnjene zemljane činijice – u sve
što su podmetali izgladneli emigranti.
Na tu gurnjavu gledali su ozgo, sa srednje palube finansijeri, kraljevi
šećera, čaja i uglja, koji su već bili doručkovali u trpezariji prve klase i
kojih je sada bilo mnogo više nego što je to izgledalo prilikom ukrcavanja.
Oni su se držali dostojanstveno i skromno.
Još više, sa treće palube, gledao je dole usamljeni terorist u šeširu sa
širokim obodom. On je žvakao koricu hleba.
 ★

Posle doručka Semjon Ivanovič preduze sistematskije ispitivanje

poverenog mu dela parobroda. Sišao je u srednje odeljenje pod palubom
(tobož u potrazi za svojim prtljagom) i bio zaglunut kloparanjem mašina za
pisanje.
Tu su, u raznim uglovima, na posteljama i sanducima, sedeli
namrgođeni generali, okruženi svaki svojim štabom, i diktirali naređenja
jedinicama, odluke, žalbe, dostave. Elegantni ađutanti lako su ustrčavali uz
stepenice na palubu, gde su na vidnim mestima prikucavali ispisane listove.
Vojske, u običnom smislu reči, generali nisu imali, ali su imali personal
i novac, i zato su funkcionisali kao da vojska i dalje postoji, što je svedočilo
o njihovoj gvozdenoj volji i o pravoj borbenoj neosetljivosti prema
neprijatnim udarcima sudbine, o njihovom osećanju dužnosti.
Ovde je bilo sve kako valja. Njevzorov se spusti u prednje odeljenje, na
kljunu broda, mračno i vlažno, puno pacova. Ovde su kreveti bili na tri
sprata i na njima su se posle doručka odmarali i razgovarali društveni
radnici, spahije-begunci, novinari, službenici raznih organizacija i članovi
radikalnih partija – gotovo svi sa ženama i decom.
– Ja sam savršeno miran, ne shvatam vaš pesimizam, – govorio je jedan,
nagnuvši preko ivice postelje dugo, bradato lice s cvikerom – zemlja lišena
mozga osuđena je na agoniju. Dok smo se mi još držali na jug – mi smo
samim tim galvanizirali crveni pokret. Sad je mozak otstranjen, telo je
lišeno duha, i neće proći ni pola godine a boljševici će se ugušiti u vlastitom
đubretu.
– Pola godine, hvala vam lepo, – reče neko iz mraka, sa donjeg kreveta
– vi, poštovani gospodine, prilično galantno raspolažete ruskom istorijom.
– Njima, nitkovima, ne treba dopustiti ni pola meseca da vladaju.
– A kako im vi to nećete dopustiti, hteo bih da znam!
– A ja bih hteo da znam kako biste vi zapevali kad bi vam u kuću upali
banditi – da li biste ih, možda srdačno dočekali? To je, bratac moj, sve
skriveni boljševizam. Po njušci njih treba, od njuške im lepinju napraviti –
tako se s njima razgovara. Povikati da ceo svet čuje spasavajte, pljačkaju i
kolju!… Hoćete kompenzaciju? Izvolite… Japancima – Sahalin, za pomoć,
Englezima – Kavkaz, Poljacima – Smolensk, Francuzima – Krim.
Ostaćemo živi i bez tih krajeva, i još ćemo biti i jači.
– E, izvinite, ali vi govorite besmislice. U ime najviše kulture, u ime
čovečnosti, u ime velike ruske umetnosti – mi smo dužni da tražimo pomoć,
i Antanta će tu pomoć dati. Na Zapadu nisu sitni trgovčići, nisu cinici, nisu
podlaci.
– E-he!
– Nema tu – e-he. A dve hiljade godina hrišćanske civilizacije, je li to e-
he? A Paskal, a Renan – e-he? Šta ja tu s vama pričam. Ne idemo mi u
Aziju, Džingis-hanu, već u žarište najviše kulture.
– Znači da ni evakuacija Odese, po vašem mišljenju, nije »e-he«?
– Odesa – to je tragična greška saveznika. Naša je dužnost da im
kažemo celu istinu… Evropa će se zastideti.
– Ah, ljudi!
Poćutavši malo, gospodin sa cvikerom pljunu, i brada mu nestade iza
krevetske daske. Na drugom mestu, u mraku, razgovarala su dvojica:
– Da sednem u čistom restoranu, s dobrom poslugom, da zatražim
kriglu hladnog piva – u snu sanjam o tome.
– A sećate li se moskovskog »Jara«? Eh, ništa nismo umeli da cenimo,
mili moj! Hram! Šest momaka nose jesetru na srebrnom poslužavniku.
Rakija u boci, a boca, đavolica, sva injem pokrivena. Pirog punjen jesetrom,
svež kavijar.
– Ah, bože moj, bože moj!…
– Sećam se, otvarao se novi »Jar«. Dobijam pozivnicu, na bristolskom
kartonu, sa zlatnom ivicom. Oblačim frak, jurim fijakerom zajedno sa
Sergejom Balavinskim – sećate ga se iz Moskve? Dolazimo – i šta? U
velikoj sali blagodarenje služi lično mitropolit. U prvom redu – komandant
Pleve, sa svima ordenima, oficiri, – svi u frakovima… Kuda li smo mi to
dospeli, Na otvorenoj pozornici zavesa spuštena, bordura od cveća, ikone i
sveće… Osam đakona urlaju kao na strašnom sudu! Blagodarenje je
završeno, izlazi domaćin Sudakov, sećate se – kratkovid čovečuljak – i
kaže: »Izvolite, dragi gosti, jedite, veselite se, budite, veseli, kao kod svoje
kuće. Sve, veli, ovo – i raširi ruke pod kubetom – nije moje, sve je to vaše,
vašim parama sagrađeno«… I otpoče ručak, sa šampanjcem – ali kakav! –
za četiri stotine lica!
– Zar besplatno?
– Nego šta?
– Slušajte, pa to je divota jedna! Bože moj, bože moj!… Nismo umeli
da cenimo, prevideli smo život, izgubili onakvu zemlju…
– Da, da, tako je; a sad se vozimo ispod palube i gulimo pasulj.
– Ne, ne verujem! Rusija ne može propasti U narodu je isuviše zdravih
snaga. Boljševici – to je ružna epizoda, kratak strašan san.
Još negde, između kreveta, žuborili su ženski glasovi:
– Ovde toliko vonja nešto, prosto ne razumem – šta.
– A kažu da nas u Carigradu neće ni pustiti iz parobroda.
– Šta, hoće li nas dalje voziti?
– Ništa se ne zna. Pričaju da će nas iskrcati na neko ostrvo gde samo psi
žive.
– A zašto psi?
– Tako pričaju, ne znam tačno. Mučenje jedno.
– A ja i moj muž računamo da se probijemo do Pariza. Dosadilo nam
živeli u prljavštini.
– A šta se sada nosi u Parizu?
− Kratko i otvoreno.
Semjon Ivanovič izađe na palubu i zapisa sve ove razgovore. Parobrod
je plovio kao po ogledalu, tek malo zamagljenom prolećnim isparenjima.
Većina putnika dremala je na palubi ili leno stajala pored ograde. Crnac
kuvar, opet je, kod bureta, ljuštio krompir Pored njega je sedela Devo,
teozofkinja, i, čupkajući čipke, pričala o dolasku svetog duha iz Azije preko
Rusije. Kuvar se veselo kezio. Ispijena decu u prljavim haljinicama
trčkarala su po palubi, igrala se evakuacije. Odnekud, od natpalubnih
kabina, dopirali su jauci: to se – protivno i mestu i vremenu – porađala žena
kapetana druge klase. Pred kujnom je član Vrhovnog monarhističkog saveta
Ščeglov, zaduvan, tupo slušao šta mu priča prijatelj, plav omalen čovek s
nakrivljenom šapkom astrahanskog dragona na retkoj kosi.
 – Oprosti, ali i ti si obična zadnjica, a ovamo spahija. Ja mužike znam:
udari po njušci korbačem pa će te poštovati.
– I tebe?
– I mene će poštovati. Spahije su same krive. Naprimer – praznikom
gospodin ide u selo, provodi se s momcima, s devojkama – svira na
balalajci. To ne ide; dripac nekakav tamo, prostačina, pripaljuje od tebe
cigaretu. Sretnu u selu popa, i spahija mu se zajedno s momcima potsmeva;
a to ne ide – treba da skine šešir i da prvi pokaže primer poštovanja religije.
– Žao mi je, tebe ranije nisu slušali.
– Vratiću se – i onda će me čuti.
– Danas si se nešto razjunačio.
– Cele noći sam razmišljao, znaš, – reče dragon, nameštajući Šapku – pa
sam neraspoložen. Danas ću na sednici da govorim… Ispada da je Vrhovni
monarhistički savet zaražen liberalnim idejama. Cele gubernije valja išibati
harbijama – eto ti programa. A kad uđemo u Moskvu – na prvom mestu
povešati tamo kojekakve… Šaljapina, Andreja Bjelog, Aleksandra Bloka,
Stanislavskog… Ta žgadija je gora i od boljševika, prava zaraza…
Ščeglov je, zinuvši malo zbog vrućine i pretovarenog stomaka, gledao
kako astrahanski dragon lupka sebe štapićem po sarama, Zatim upita, i dalje
sanjivo, ali naročitim glasom:
– A s Prilukovom jesi li razgovarao?
Dragon kao da se trže, oči mu odlutaše nekud, crvenila nestade s lica i
on obori glavu.
Semjon Ivanovič je, naravno, prisluškivao ovoj razgovor. Ščeglovljevo
pitanje učinilo mu se nekako naročito, naglašeno. »Da, da, – o tom
Prilukovu već mi je neko govorio«, Izvuče beležnicu i brižljivo zapisa ceo
razgovor. »Da, da«, ponovi on, škiljeći i grickajući kraj olovke. Instinktom
skeptika i mizantropa Semjon Ivanovič je u tom razgovoru osetio neka
đavolja posla.

Semjon Ivanovič se popeo na srednju palubu. Kabine, hodnici i prolazi

bili su zakrčeni korpama s prtljagom. U njima su čamili špekulanti i
bogataši, koji nisu bili navikli na ovakvu vrstu putovanja. Tu su iskreno,
bez nekih psiholoških uvijanja, strašno psovali boljševike. Mlohave dame,
debele starice, precvetale lepotice s prašnjavim šeširima pokorno i gadljivo
sedele su na promaji. Neke su drhtavim glasovima zvale decu, koja su svaki
čas mogla da padnu preko ograde i da se nađu među polugama brodske
mašine.
Ovde se više nije verovalo u pravednost. Onizak, punačak gospodin, u
još donedavno kicoškom odelu za posete, sada posutom pepelom od cigare,
s beznadnom ironijom odmahivao je prosedom glavom:
– Zašto nisu otvoreno rekli: hoćemo da pljačkamo. Još od 1905. godine
davao sam za revoluciju. A? Jeste li videli takvu budalu? Dolazili eseri – ja
davao, dolazili esdeki – davao. Dolazili i kadeti i uzimali za štampanje
svojih novina. Kakve li su samo gluposti pisali u tim novinama – da u
nesvest padneš! A kad su doveli do revolucije, stali da viču kako sam
eksploatator. Divota! I kad su u oktobru počeli da se svađaju, ispao sam već
i kontrarevolucionar.
– Ko je to mogao misliti, ko je mogao misliti. – tužno reče njegov
sagovornik, takođe onizak, takođe u odelu za posete – mi smo verovali u
revoluciju, bili smo idealisti, verovali smo u kulturu. Trista hiljada su mi
uzeli iz sefa − opljačkali me. Ne, Rusija – to ti je obor za stoku.
– Još gore. Besni skotovi.
– Drumski razbojnici.
– Još gore.
Semjon Ivanovič je njuškajući obišao sve kutiće, uverio se u pouzdanost
druge palube i popeo se više, u nadi da će makar krajičkom oka pogledati
na strašnog teroristu u šeširu sa širokim obodom.
Nad morem se spuštalo veče. Parabrod je plovio po rastopljenom zlatu,
ususret vedrom zalasku, u zlatastu prašinu.
Semjon Ivanovič je stajao uz ogradu stepeništa. Ispod njega su se, na
dugačkoj palubi, kretala skraćena – zbog perspektive – tela emigranata. Za
njima niko nije tužio, niko ih nikada nije zvao – odlazili su da žive od tuđe
milosti.
Semjon Ivanovič, kao što je već rečeno – nije se više ni upola smatrao
Rusom. Prezriv smešak krivio mu je tanke usne: paluba na kojoj bi se,
recimo – umesto tih ljudi – nalazila sitna rogata marva, pobudila bi kod
njega poštovanje. »Eh, ljudi, ljudi – ništarija! A trčkaraju, šepure se…
Kome li ste vi potrebni s vašim karbovancima, Poderani, neobrijani,
neopranih nogu. I za takvu lepotu treba sad Evropljani da jurnu u boj!«
Semjon Ivanovič pređe u mislima na sebe – čak mu se i prsti u čizmama
zgrčiše; ali se odmah seti kofera sa astraganskim kožicama, i srcem mu se
razli toplina…
– Oprostite, poštovani inostranci, – govorio je on u mislima, opružajući
ruke niz nogavice – ne tražim od vas vojsku radi odbrane propale zemlje, u
kojoj sam imao nesreću da dođem na svet; ni novac ni gostoprimstvo, isto
tako, ne tražim; dolazim kao poslovan čovek, na obostranu korist.
Gledao je neko vreme prema zapadu, u pozlaćen, purpuran kraj, kamo
ga je vukla neobična sudbina, i pred oči mu izađoše sablažnjive perspektive.
»Obliznuće se još neka ženica kad vidi Semjona Njevzorova – doći će to
vreme. Pretrčaće ulicu kakav bogato odeven, viđen gospodin da bi mu samo
stisnuo ruku…«
Semjon Ivanovič se ponovo nagnuo preko ograde. Bio je to trenutak
vidovitosti. Zagledao se u prilike emigrantkinja, koje su stajale u redovima
ili hodale između korpi s prtljagom i opruženih nogu.
Eno tamo sedi divna žena – skinula šešir i umorno provlači prste kroz
razbarušenu kosu na slepoočnicama; haljina na njoj već sasvim istrulela, a
cipele kao da ih je krava žvakala.
A onamo visoka devojka u kariranoj suknji nalaktila se na ogradu i
tužno gleda u zalazak sunca. Lepotica da ti pamet stane – samo kad bi
zbacila sa sebe tu suknju, tu bluzu s pocepanim laktovima… »Mačkice,
uzalud gledaš na zalazak: zlatasta svetlost nije zlato, to je iluzija; pokušaj,
uhvati rukom – i otvorićeš samo praznu šaku s prljavim prstićima«.
A ona živahna plavuša… Ili ona tamo, gorda, s radnim tabanama, sa
snenim kapcima… Ili ona aristokratkinja, kao od porcelana, što posmatra –
sva se nagla napred – kako crnčić meša pasulj s majmunskom slaninom…
Eto to je bogatstvo, to su zlatna zrnca!…
Semjon Ivanovič se ispravi – u krstima mu zapucketa: »U kišne sutone,
kraj prozora u Mešćanskoj ulici – sećam se, sećam – maštao sam, oznojene
ledene ruke maramicom sam brisao – toliko sam maštao o velikosvetskim
balovima, o aristokratskim čajankama… Klečao sam u mislima pred
klupicama na kojima su kneginje i grofice nožicama prebirale… Nisam
smeo ni da zamislim, pa ipak – sreli smo se… Ali ne mogu više da klečim –
daleko mi je da silazim… A i onih klupica nema više. Ali čeknite, čeknite,
damice. – Semjonu Ivanoviču zastade dah od uzbuđenja – Čeknite malo,
sve će biti: i klupice, i duboki dekoltei, i mirisni odekolonji…«

Noćna svežina jedva je malo rashladila zagrejanu glavu Semjona

Ivanoviča. Ostvarenje neobičnog poduhvata tek se naziralo u budućnosti, a
zasad je trebalo nastaviti sa uhođenjem.
Na palubu se u tom trenutku popeše dvojica – Ščeglov i astrahanski
dragon − i uđoše u salon za pušenje. Odmah zatim pojaviše se još trojica
starijih ljudi, a onda, lupajući teškim cipelama, lako ustrča uz stepenice
šesti, stasit, u kratkom kaputu i s mekim šeširom nakrivljenim na uvo. Ovi
takođe uđoše u salon, i vrata zalupiše.
Semjon Ivanovič se oprezno primače pukotini na vratima. U salonu su,
za okruglim stolom pokrivenim opušcima, sedela šestorica članova
Vrhovnog monarhističkog saveta. Sijalica bez abažura obasjavala je debelo
Ščeglovljevo lice. Njegove usne su se micale, ali se reči nisu čule – na
zasedanju su govorili šapatom, naginjući se preko stola da bi bolje čuli.
Desno od Ščeglova sedeo je mlad čovek sa šeširom nakrivljenim na
uvo. Njegovo nežno, duguljasto lice bilo je lepo i neobično zbog osobitog
plavetnila očiju. On je gledao u svetlost ne trepćući.
»To je Prilukov – pomisli zbog nečega Semjon Ivanovič – Čoveka
prosto strah hvata od njega«.
Ščeglov je završno. Sabesednici upraviše poglede u sto. Mladić s
plavim očima razgovetno reče:
– A što da vazdan premišljamo – pozovimo tu budalu Njevzorova; eno
baš sada stoji pred vratima.
Semjon Ivanovič, nečujno savijajući kolena, jurnu ka stepenicama. U
prolazu ipak baci pogled: leđima nagnut na palubnu ogradu, držeći se za
nju, stajao je mračni revolucionar u šeširu – zelenkasto, vučji, blesnule su
mu oči…
 Semjon Ivanovič jurnu nizasve stepenice do donje palube i sakri se iza
kofera. »Sve im je poznato; ah, upetljao sam se, izgleda, u istoriju«, mislio
je on, teško dišući, i nastojao da shvati odakle mu može pretiti opasnost i
zašto se toliko uplašio.

Trčkaranje po brodu se smirivalo. Otvore za silaženje u unutrašnjost

broda zatvarali su ciradama. Nevesele prilike lunjale su okolo tražeći mesto
gde će spavati. Usamljen đakon, sedeći pod katarkom, s očajnom
beznadnošću pevao je poluglasno pokojni tropar.
Semjon Ivanovič se osmeli i izađe iza kofera. Njegovu radoznalost
privukoše glasovi iz kabine na pramcu, gde se bio smestio odeski
gubernator Havrin. Tamo je neko promuklo vikao:
– Odlazite dođavola, kažem vam. Nemam ja nikakvih para.
Posle kraće tišine drugi, tihi glas reče:
– Vaše prevashodstvo, meni je u perspektivi – smrt od gladi: žena i
dvoje dece, a pre jednog sata rodilo se i treće.
– Hoćete li otići, pitam vas.
– Makar i najmanju sumu… Radi kakvog takvog opravdanja, vaše
prevashodstvo – prolivao sam krv za otadžbinu u mnogim bojevima.
– To je vaša privatna stvar… Ja sam civilna vlast. Tu svaki ima nekakvu
ženu i šta ti ja znam… Obratite se blagajniku vaše jedinice… Dosadili ste
mi… Idite k vragu!
Posle kraćeg ćutanja vrata kabine se lagano otvoriše i izađe onizak
čovek, sličan medvedu od pliša. Spotače se i stade, zureći besmisleno pred
sebe. Izgledalo je, pri svetlosti zvezda, da mu sedo pramenje kose strči u
vis. Njegova bluza sa epoletama kapetana druge klase, očevidno sašivena
od čupavog ćebeta, bila je šarena kao tigrovo krzno. Uprkos tako
ratobornom izgledu, on nemoćno raširi svoje kratke ruke:
– Odlazi dođavola! A kuda! – obrati se on Semjonu Ivanoviču. − A
moje? Ali nisam ja sam, imam ih četvoro na vratu. Oh! − zastenja on iz
dubine svoje medveđe utrobe i pođe niz lestvice.
 Vrata od kabine ostala su upola otvorena. Semjon Ivanovič zaviri unutra
i vide kako pored stola, na kome je gorela svećica, stoji gubernator –
ogromna ljudina u crnom i dugom redengotu. On je iz sve snage trljao
šakama svoje tamno-crveno lice.
– Ni pet minuta ne daju čoveku da trene, – reče on promuklo, obraćajući
se nekome koji je, nevidljiv Njevzorovu, sedeo pored zida iza sveće –
nanjušili nitkovi, prosjački šljam, državne pare!… Kratko i jasno: o
poverenom mi novcu polagaću račun jedino zakonitom caru.
– I Vrhovnom monarhističkom savetu – reče mirno glas iza sveće.
(Gubernator odmah prestade da trlja lice.) Nadam se da nemate ništa protiv
toga? (Gubernator raširi peševe redengota i gurnu ruke u džepove,
zazveckavši ključevima.) Nas nimalo ne interesuju rashodi koje ste vi
učinili do evakuacije. (Gubernator stade da se klati na petama.) Gajeći
prema vama iskrenu naklonost, vaše prevashodstvo, želim da vam stavim
do znanja da je Vrhovni monarhistički savet na poslednjim svojim
sednicama odlučio da proširi metode borbe i da dejstvuje terorom, čime se i
oni služe.
– Terorom? – prokrča gubernator, i obrazi mu dobiše boju burgundskog
vina.
– Da – kratko, kao udar u staklo, otseče onaj iza sveće. Taj razgovor
toliko zainteresova Semjona Ivanoviča da on i nehotice više nego što je
trebalo gurnu nos između vrata i dovratka. Gubernator se u istom trenutku
okrete, opsova nešto i zgrabi ga za jaku. Njevzorov pisnu. Sagovornik
gubernatorov se brzo diže; svetlost od sveće pade mu na lice – bio je to isti
onaj mladić s plavim očima koji je onako prestrašio Njevzorova.
– Vrlo dobro, – reče on – inače nas dvojica imamo nešto da
porazgovaramo.
Uze pod ruku Semjona Ivanoviča i povede ga na kljun broda, onde gde
su ležali lanci od sidra, mokri od rose, i gde je crna greda kosače stalno bila
upravljena na zapad.

– Moje prezime je Prilukov, – reče mladi čovek – i, ako se ne varam,

imam zadovoljstvo da razgovaram sa Semjonov Ivanovičem Njevzorovom,
prema pasošu – Simonom Navzarakijem. (Njevzorov, ne odričući, proguta
pljuvačku.) Vi ste dobrovoljačkoj špijunaži učinili važne usluge. Sem toga,
potpisali ste protokol o izvršenju smrtne kazne nad grofom Šamborenom.
Na vas su obratili pažnju kao na pouzdanog i sposobnog čoveka.
– Izvinite, gospodine Prilukove, ja sam, ustvari, više čovek trgovac…
– Doći će vreme, veoma poštovani Semjone Ivanoviču, kad ćete se moći
pozabaviti i vašim ličnim stvarima. Sada, međutim, vaš život pripada bogu,
caru i otadžbini. Ne protivite se, prijatelju uzaludno je… Jednom reči –
obezbeđena je vaša spremnost da se potčinite mojim direktivama, kao i vaše
ćutanje… Razumete li: ćuta-nje! – Prilukov primače Semjonu Ivanoviču
svoje ledene, strašne oči. – Vi ste, dragi moj, do 1917. godine služili u birou
za transport. Ubili ste i opljačkali antikvara, engleskog podanika… Ćutite,
kažem vam!… Mnogo puta menjali ste ime… Bili ste i blagajnik u bandi
atamana Angela… Sve je ovo dovoljno da u prvom pristaništu u kome se
nalazi engleski komandant budete obešeni… Osim toga, vodite se na spisku
agenata kontrašpijunaže i neposredno ste potčinjeni meni… Je li vam to
dovoljno?
– Dovoljno – promuca nesrećni Semjon Ivanovič. On je video samo, na
pedalj od svoga nosa, nemilosrdne oči. »Nije li ovo Ibikus?« pomisli, dok
mu se noge otsekoše, a u glavi zabruja. Slušao je jasan glas kako polako
izgovara reči:
– Jeste li videli onog putnika na gornjoj palubi? Da li ste ga dobro
osmotrili. To je Burštajn, opasan revolucionar. Sići ćete na obalu zajedno s
njim. Ići ćete za njim i pratiti ga. A kad kod njega oslabi instinkt opreznosti,
likvidiraćete ga. Oružje ćete dobiti na obali. Dajem vam rok od dve nedelje.
Uhvate li vas pri tome, mi ćemo učiniti sve da vas spasemo. Budete li
govorili više nego što treba, bićete neizostavno obešeni. Je li vam jasno?
Nikakvih pitanja više…
Prilukov se naglo okrete i, sagnuvši se, nečujno nestade iza čekrka za
lenger. Semjonu Ivanoviču priđe Devo, teozofkinja, umotavajući se u ćebe.
– Još jedan brat po duhu ne spava, – poče ona sanjivim glasom – osetila
sam vas izdaleka… Ne može se bez uzbuđenja gledati u zvezdano nebo. To
su naše buduće domovine. Milion vekova seljakamo se mi sa zvezde na
zvezdu. Brate, imam poverenja u vas. Hoću da podignem krajičak zavese
koja pokriva tajnu. Pogledajte onamo, u Severnu Krunu…
 Teozofkinja se ispravi, ćebe skliznu sa nje, ona diže ruke. Semjon
Ivanovič, užasno zbunjen i prestrašen, gledao je u zvezde i dugo slušao
tajanstvenu priču Devo o metempsihozi i o tome kako su ljudi, računajući tu
i nju i Semjona Ivanoviča, prvobitno živeli na suncu u vidu rastinja –
glavom naniže, a nogama uvis. Njevzorovu se zaista počelo mutiti u glavi
od mnoštva utisaka te noći.
Na gornjoj palubi stajala je, nepomično i zamišljeno, pogurena prilika
revolucionara sa plamenim očima. Đavo bi ga znao šta je on odande
posmatrao: da li zvezde, ili slabo svetlucanje morskih struja, koje su se
razdvajale pred kljunom broda, ili je slušao noćne razgovore na palubi.

Rano ujutru iz unutrašnjosti broda izišli su svi putnici. Mašine nisu

radile. Parobrod se bio usidrio. Cirade, paluba, koferi, ograda – sve je bilo
mokro od magle. Katarke su do polovine bile u njoj.
Ali eno, desne, daleko i, činilo se, visoko, počele su se nazirati
narandžaste ravne površine, pravougaonici, kao neki veliki ekrani. Na njima
su se stali pojavljivati buketi staklastih otsjaja. Površine su se gomilale
jedna iznad druge. To su bile višespratnice Pere.
Dizalo se toplo sunce. Zavese od magle bivala je sve ređa. Levo
iskrsnuše plavičasti, kao i magla, laki obrisi Stambula – minareta, kupola
Aja-Sofije, kao da visi u vazduhu, njen par Sulejmanova džamija,
piramidalne topole, četvrtaste kule drevne Vizantije. Pored mokre ograde
vodio se razgovor:
– Ah, kakva lepota, Vanja, pogledaj samo.
Baš kao na kutiji za cigarete; može se prepoznati.
– Evo dakle i Carigrada. Živeli! Stigli smo.
– A dobro bi bilo taj polumesec ćušnuti, pa – krst… Eh, propustili smo
priliku…
– Ne mari. Pričekaćemo. Neće nam pobeći.
– A kažu da su Turci strašan šljam.
– Sasvim suprotno – veoma plemenita nacija.
– Ala ćemo se napiti danas, gospodo…
 I tako, u iščekivanju iskrcavanja, emigranti su stajali na palubi sve do
doručka. I opet su crnčići mešali pasulj, kuvar ljuštio krompir. Raspoloženje
poče da se kvari. Tu, na dogled Carigrada, jesti nasilu svinjske pomije,
stajati na smradnoj palubi, šta je to – šegačenje?
Započe gunđanje. Poslaše deputaciju kapetanu. Ovaj odgovori nejasno.
Niko ništa nije shvatao. Svi su bili strašno ozlojeđeni. »Kako smeju da nas
ovako drže čitavo dopodne? Dosta su nas mučili na ovom prokletom brodu.
Ko smo mi, ustvari, jesmo li zarobljenici? Ili kakvi divljaci,«
Do »Kavkaza« je nekoliko puta dolazio motorni čamac. Elegantan oficir
u šapki sa zlatnim hrastovim lišćem vikao je nešto kroz trubu i čamac je
opet odlazio, brekćući i svetlucajući mesingom.
Približavali su se lakovani čamčići, zastrti iznutra ćilimima.
Gospodarski obučeni Evropljani, ljudi i žene, sa čistim okovratnicima, u
svilenim čarapama i sjajnim papučama, ljuljuškajući se na brzoj struji,
gledali su, pušeći cigarete, veselo se dovikujući, i pokazivali štapovima na
izgladnela, prljava, neobrijana lica ruskih emigranata, i nagledavši se –
odlazili.
Grad je sada bio preplavljen aprilskim suncem. Preko dugačkog mosta
Zlatnog Roga kretala se reka vozila pešaka, svetlucali su prozori na
tramvajima. I nikome, očevidno, u tom gradu nije bilo stalo do tri hiljade
Rusa koji su se spasavali od revolucije.
A ranije, dođe li broj Dobrovoljačke flote – prokleti Turci navale sa svih
strana: »Rus, Rus, kupi fes, kupi papuče!…« A papuče – đubre, fesovi –
truli. Pođeš do Pere – hvataju te za peševe, viku te da ti čiste čizme, a iz
ćevabdžinice izviruju: »Ovamo, Rus, Rus, dobar ćevap!…« A sad – okreću
njuške… Čekajte samo, dok udesimo boljševike, daćemo mi vama »Rus«
papučom po nosu…

Između dva i tri posle podne došlo je do male panike. Odred vojnih
mornara s puškama, škljocajući zatvaračima, popeo se na uzvišenje iznad
krme. Mornari su uperili puške. Drugi odred zauzeo je položaj na kljunu.
Iz unutrašnjosti broda začula se vika. Bledi, zbunjeni oficiri, žmirkajući
na suncu, izlazili su na palubu. Gurkali su ih kundacima. Uz parobrod je
pristajala skela. Tada se sve objasnilo: dobrovoljačke jedinice prebacivali su
na transportni brod i vraćali natrag, u Novorosijsk, u dejstvujuću armiju
Denjikinovu.
Jedan deo oficira bio je prekrcan. Na palubi su se smirili, i emigranti su
se opet načetili pored ograde. Milionski grad je hučao – rukom da ga
dohvatiš… Dimnjaci su se dimili, jedra su promicala pored starih zidina i
četvrtastih kula koje su strčale iz vode. Dan je bio topao, sunčan.
Od pet sati crnac opet poče da ljušti krompir, a crnčići da otvaraju
konzerve s mesom od čovekolikog majmuna. Onda se stanovnici broda
stadoše skupljati u gomilice, gunđati, nađoše se i govornici i bi rešeno da
kolektivno odbiju hranu. Kapetan odgovori delegatima da je za danas pasulj
već skuvan, da će za sutra narediti da se skuva pirinač, a ako se slični
nemiri ponove, vratiće parobrod šest milja natrag, prema Crnom Moru.
Predveče se pronese glas da se u unutrašnjosti broda na krmi pojavio
pegavac i da su saveznici, bojeći se zaraze, odlučili da oteraju parobrod
pravo u Afriku, u vreo pesak. Napregnutost nerava od poslednjih dana bi
zamenjena očajanjem.
Grad se cele noći presijavao od svetlosti kao brilijant. Dopiralo je
nejasno zvonjenje tramvaja, čak kao da se čula muzika iz restorana: tango
ili kakav starinski valcer…

Ujutru se uz zveket digoše lengerski lanci. Parobrod riknu i lagano krete

duž panorame Carigrada, ka Mramornom Moru…
Na ulazu u more opet spustiše sidro. Sneveseljeni putnici posmatrali su
pustu obalu, glinaste jaruge, nekakve sumnjive izguljene zgrade na strmeni
iza bodljikave žice. Niko se više ničem dobro nije nadao.
Semjon Ivanovič je, kao i ostali, bio izgubio glavu i klonuo duhom za ta
dvadeset četiri sata. Besmisleno se motao, motao do iznemoglosti po palubi.
Jeo je pasulj. Pušio i pušio. Setivši se s vremena na vreme, penjao se gore i
prolazio pored opasnog revolucionara. Čak je zagledao i u njegove teške
oči, ali nije pri tome osećao ni strah ni uzbuđenje.
Sad je glupo zurio u neveselu ravnicu, gde se blizu zgrada lepršao na
motki karantinski barjak, žut kao zaraza. Tu su saterivali sve zaražene od
kuge, kolere, lepre i pegavca. Sada će, očevidno, saterati u te žice i Ruse –
sedi tu i provetravaj se. Eto ti Evrope!
Gadno je bilo na duši Semjonu Ivanoviču: ovoga puta su ga dobro
pričvrljili, neće se moći iskobeljati. Da klisne? Ali kuda? Pa i kad bi
pobegao s parobroda, ni koraka ne bi kročio – uhvatili bi ga, priveli
engleskom komandantu i odmah obesili na osnovu dostave onog prokletog
Prilukova. Ne znajući jezik i ne poznavajući okolinu, bilo bi isto kao da je
zalutao u mračnoj noći.
Tu se Semjon Ivanovič seti svega onoga što je slušao o Turcima, kako,
obrijanih glava, brkati, u fesovima i dimijama od persiske svile, seku
Jermene krivim sabljama, a pravoslavne na kolje nabijaju; ne, od svojih se
ne sme odvajati, mora se držati broda – sigurnije je…
»Ali kako ću onog đavola da ubijem. – mislio je Semjon Ivanovič,
pogledajući, uz tužan uzdah, na revolucionara u šeširu – raskoračio se, stoji,
đavo, kao da je od gvožđa. Zar njega možeš ubiti? Pa taj će drugoga
umlatiti dok okom trepneš. Osim toga, kome je to potrebno? Prosto zbog
gluposti, od zloće – naduli se monarhistima trbusi od pasulja sa slaninom,
pa našli na kome bes da iskale«…
Dok je Njevzorov tužno razmišljao, parobrodu se primakla skela.
Naređeno je da se svi s malim ručnim prtljagom iskrcaju. I tada
neočekivano među putnicima – naročito onima što su bili smešteni dole
ispod krme i pramca – dođe do psihološkog preloma: odlučno odbiše da se
iskrcaju na obalu.
Otpočeše pregovori s kapetanom, komešanje na palubi. Pojaviše se
demagozi i zagalamiše o jednodušnosti, zatražiše da se objavi štrajk glađu,
zapretiše da će prvog koji bude hteo da siđe na skelu baciti u more.
Sve nevolje evakuacije, spavanje pod palubom, pasulj i majmunsko
meso, naduveni trbusi, redovi pred nužnicima, prljavština i poslednje
poniženje od juče, kada su im dopustili da samo izdaleka vide Carigrad, i
još više – sav tegobni čergarski život za dve godine revolucije, razrušene
stanice, vašljive gostionice, prepadi, prevrati, razbojnici, vožnje na
krovovima vagona po mrazu i kiši, gradovi koji izumiru od tifusa, stalno
bežanje na jug – sve je to, najzad, izbilo u vidu čudovišne histerije u
izmučenim dušama. Nastala je takva vika da je kapetan smatrao za umesno
da siđe s mostića u kabinu.
 A zatim, neprimetno i sasvim prosto, mornari prebaciše most sa
»Kavkaza« na skelu. Nekoliko ljudi, među njima i Ščeglov sa ženom i
dragonom, spokojno pređoše na skelu i pripališe cigarete. Ka mostu jurnu
gomila. Nastade gužva. Na skelu poleteše, preko glava, zavežljaji i koferi.
Kapetan se opet pojavi na mostiću i viknu na francuskom da će narediti da
se puca ako se ne zavede red. Niko ga nije razumeo, ali se red uspostavio.
Skela je triput išla do obale i natrag, i oko podne svi putnici bili su iskrcani.
»Kavkaz« je zagrmeo lancima i udaljio se s krupnim prtljagom u
nepoznatom pravcu.
Semjon Ivanovič je stajao obema nogama na obali, na tuđoj zemlji, ali
se nije radovao. Osećao je da se sprema nekakva nova podvala od strane
saveznika.
Zaista, među emigrantima, koji su se okupili pored vode, pojaviše se
turski činovnici, s fesovima i u drugim sivim redengotima, sa zelenim
epoletama od gajtana. Krivih sabalja nisu imali. Govorili su nešto
nerazumljivo, pokazujući na sumorne zgrade iza bodljikave žice.
Gomilicama emigranata prođe struja uznemirenosti, ali su duševne snage
već bile iscrpene. Mnogi su samo šaputali: »Pa to je zaista šegačenje…
Ovako se ni s Papuancima ne postupa. Bože, kakvo poniženje!«… Poneke
žene sedale su na prolećnu travu i plakale.
Pokazalo se da su turski činovnici naređivali da svi emigranti idu u
kupatilo i da se prinudno okupaju. I odeću će im oni, Turci, pariti u
naročitim pećima – antiseptorima.
Semjon Ivanovič je stao u red, i korak po korak, kao u Rusiji pred
radnjama sa životnim namirnicama, pošao prema izguljenoj zgradi. Red se
vukao kroz kapiju, preko malog dvorišta, i ulazio u veliku praznu salu s
betonskim podom, skretao udesno, prema vratima kupatila. Pored njih su
se, iz prozorčića, pomaljale ruke i izbacivale kanapom uvezanu emigrantsku
odeću. Službenici su je trpali u mrežaste vreće i vukli ka drugom zidu, ka
velikom otvoru. Kroz ovaj otvor videla su se ždrela peći, u koja su bradati
Turci gurali žaračima te vreće sa odećom.
Semjon Ivanovič uđe u svlačionicu i poče da se skida, kao i svi, do gola.
»Eto ti Evrope, – mislio je, stideći se pomalo zbog svojih nogu – eh, nismo
znali… Ej, ej, ej!…« Pored njega je nekakav stariji gospodin, nag, i zbog
toga neodređenog zvanja i položaja, govorio drhtavim glasom:
– Kad bi dopustili bar krst da ostane na vratu.
 – Eh, dragi moj, kad su oni već počeli da se šegače s nama – onda će to
terati sistematski do kraja… To vam je – Evropa…
– Ja kategorički protestujem… Ne želim da idem u kupatilo! Ja sam i
bez toga čist.
– Ih, kakvu su to promaju ovde Turci napravili!
– Gospodo, sve će nas, bez izuzetka, vrelom vodom da ošure…
– Još nam je to falilo!…
Semjon Ivanovič samo bolno uzdahnu i stade u red pred kupatilom.
Pred njim je išao kratkonog, temeljan čovek širokih leda obraslih dlakom.
Od njega je oštro vonjalo. »Mnogo treba sapuna da se ovaj opere«, pomisli
Semjon Ivanovič. Zapahnu ih topla vlaga. Čulo se šuštanje vode. Dlakavi,
temeljni čovek i Njevzorov uđoše po mokrom betonu u dugačku prostoriju,
gde su pod stotinom tuševa skakutali, frktali, stresali se goluždravi
emigranti.
– Evo slobodan tuš, hoćete li prvo vi ili ja? – upita dlakavi obraćajući se
Semjonu Ivanoviču. Bio je to glavom opasni revolucionar. Semjon Ivanovič
se čak pokliznu na petama. Revolucionar stade pod tuš i poče da se grebe
po trbuhu. Između kose koja mu je pala na lice videla su se otvorena usta
kako izbacuju vodu. »Divota, – reče on veselo, koliko je to uopšte mogao –
odavno se nisam prao, divno kupanje«.
Semjon Ivanovič ga je posmatrao. »Vidiš ga – pere se: kakva je to
ljudina, kao tresak, sigurno može i da popije… I kako da ga ubiješ! Prosto
nezgodno«.
U tom trenutku prođe pored njih Priluikov, beo kao devojka, i
osmehujući se značajno pogleda Njevzorovu u oči.

Turci su pripremili još jednu neprijatnost. Pošto su naterali emigrante da

se istuširaju, vratili su svakom svoju odeću, još vrelu, pravo iz peći. Goli
ljudi stali su da se oblače, ali su s mukom uvlačili noge u nogavice i ruke u
rukave – odelo se skupilo, zbrčkalo, obuća se spekla – prosto da čovek
zaplače. I tako, saplićući se, okupani, s pobijenim mikrobima, emigranti
pođoše ka mostićima, gde ih ukrcaše u male brodiće i povezoše po
Mramornom Moru, koje se od predvečernje svetlosti sijalo kao narandžasto
ogledalo – na poslednju etapu, na ostrvo Halku.
Semjon Ivanovič se našao na istom brodu sa Liverovskim. Ovaj se
stalno šalio, nazivao Njevzorova Ogluom Nevzarakom i obećao da će mu
pokloniti fes. A Semjon Ivanovič je samo uzdisao i žmirkao. Približivalo se
osamljeno ostrvce Halka, već utonulo u senku. Iza njegovih stenovitih
obrisa razlivala se svetlost sunca na zalasku. A pored same vode na ostrvcu
već su gorele svetiljke naselja. Sad su se već mogli razaznati jako nakrenuti
jarboli i dimnjak »Kavkaza«, koji se istovarivao u pristaništu.
»Zar tu da ostavi kosti?« pomisli Njevzorov, čija se duša, kao u svakog
ruskog čoveka, bila razmekšala posle kupanja. Vazduh je bio lak. Svetlosti
su se prijatno odražavale u vodi. I u Semjonu Ivanoviču, ispod sažaljenja
prema samom sebi, poče da treperi đavolska žica: iskobeljaćeš se, bratac,
još ćeš ti razmahnuti krilima, glavno je – tiho, lagano, ne protivrečeći
nikome, ne dirajući nikoga – porebarke se guraj ka sreći.
Lađica pride dugačkom mostu. Na njemu su ležale gomile prtljaga,
motali se ljudi s fesovima, živahno razgovarali oveseljeni emigranti. Stigli
su! Nedaleko na obali jarko su svetleli prozori ćevabdžinice.
– Gospodo! – uzbuđeno viknu nekakav dugajlija, koračajući preko
kofera – što ovi ovde imaju votku, pa ražnjiće! Prtljag ćemo i sutra da
tražimo – hajd’ mo da mezetimo!
Semjon Ivanovič siđe na obalu, onjuši vazduh i odjednom se ispravi na
svojim mišićavim nogama. Neočekivano, nimalo u skladu s prilikama,
obuze ga bezumna radost – i on, kao nekad ranije, čvrsto steže pesnice.
 KNJIGA ČETVRTA

B
učno i nemirno postade na Mramornom moru, na stenovitom
ostrvu Halki.
Posle »Kavkaza« iskrcao je i drugi brod emigrante, iz Jalte. Pet
hiljada Rusa, naviklih na neizmerna prostranstva i na raznolike
utiske iz građanskog rata, našli su se na uskom komadiću zemlje u sred
bleštavog tihog mora u grčkom seocetu, koje već treću hiljadu godina mirno
drema kraj same vode.
Ruske vojne jedinice smestile su se gore u starom manastiru. U dugim
hodnicima, na vratima, prikucali su natpise: »Štab armije«, »Otsek za
snabdevanje«, »Služba veze«, »Konjička divizija«, i drugo. Iza svakih od
tih vrata, u praznim i prašnjavim sobama, ležalo je na kamenom podu po
desetak belih oficira, prostreljenih sa svih strana i prožetih alkoholom od
devedeset i šest stepeni.
Havrin sa svojom kancelarijom i sa dvanaest sanduka novca, namršteni
generali, admirali obeju flota, gubernatori bez gubernija i dva tuceta
industriskih kraljeva zauzeli su letnjikovce na uzvišici.
Obični emigranti smestili su se niže, pored mora, u drvenim kućicama i
gostionicama iznad ćevabdžinica, među bezbrojnim mnoštvom stenica.
Stenice ovde nisu bile kao ruske – mlitave i sanjive. Stenica na ostrvu
Halki bila je anadolska, krupna i čila životinja. Ona nije gledala da li je dan
ili noć – glavno je da je hrana podesna. Samo što bi emigrant legao u
postelju, stenice bi kao kiša padale na njega s tavanice, milele iz svih
zidova. Emigrant je stezao zube, trpeo. Ne ide I noću se moglo videti kako
na ulicu ili na poljanicu iskače raščupan čovek u donjem rublju i češe se
pod ogromnim zvezdama, koje su na tim mestima gledale nekada i Odiseja i
Argonaute.
A ujutru – bilo čega da se mašiš: izvučeš maramicu da ubrišeš znoj sa
čela – u maramici stenice, glatke, vesele. Ili položiš u kafani ruke na sto, a
iz rukava mile stenice.
 Na uskoj, vreloj uličici – jedinom mestu za sastanke i šetnju – još od
jutra su se motali Rusi. Nije se imalo šta raditi. U otvorenim
ćevabdžinicama cvrčali su ražnjići, u velikim, plitkim šerpama pušili su se
mašću zaliveni pilavi. Kroz prozore kafana daščara videli su se radoznali
emigranti kako uče da sede na turski način, podvijenih nogu, i da puše
nargile, od kojih se mutilo u glavi gore nego od bunike. Na raskršćima, pred
vrelim bakarnim sandučićima, čistači obuće su prevrtali izbezumljenim
očima sa krvavim žilicama. Krečna prašina dizala se od nogu šetača. Evo,
sreli su se, klanjaju se.
– Grofice, kako ste spavali?
– Strašno, Semjone Ivanoviču, živu su me pojele.
– Izvinite, na uhu vam je steničica, grofice.
I Semjon Ivanovič Njevzorov delikatno skida insekt i baca ga na put.
Grofica, u izgužvanoj haljini i na brzu ruku kupljenim turskim papučama,
setno zahvaljuje za tu sitnu uslugu i pita ima li kakvih novosti.
– Osim pijanog skandala od noćas, ništa novo, grofice.
– A kad ćemo u Carigrad?
– Kažu da će za tri dana početi davati propusnice, ali sumnjam. Želite li
možda šoljicu turske kafe ili jogurta – svratimo u kafanu.
– Hvala, drugi put.
Semjon Ivanovič se hitro klanja i gura se kroz gomilu do malog trga.
Tu, na gomili šljunka, zaraslog prašnjavom travom, – ostatku od grčkog
pogroma iz 1914. godine – svirao je vergl.
Šaren, s ogledalima, sa zvončićima i pantljikama, taj vergl je dudukao i
zviždao i zveketao nad nemirnim seocetom, nad tihim morem, uvek jedno
te isto: »Vite, vite, Venizelos«, učvršćujući tako uprkos čitavom Islamu
grčki uticaj na Mramornom Moru i u oba moreuza.
Semjon Ivanovič se, pošto je neko vreme sa zadovoljstvom slušao
hvalisanje vergla o velikom Venizelosu, opet zagnjuruje u gomilu i klanja se
lepuškastoj oficirskoj udovici.
– Lidija Ivanovna, kako ste spavali?
– Ah, ostavite, molim vas, mi još nismo ni legali.
– Stalno terevenčite?
 – Nego šta. U četiri ujutru uspostavili smo vezu s mornarima. I oni
navalili s konjakom, tako da je pedeset otsto naših ispalo iz stroja. Sad
idemo magarićima na brdo – da gledamo okolinu. A zatim na kupanje. Ne,
zaista, ovde je divno.
– Izvinite, Lidija Ivanovna, na grudima vam je steničica.
– Hvala.
Semjon Ivanovič je šetao kroz glupu gomilu šetača i pijanih, ćaskao
sasvim slobodno, ukazivao damama sitne usluge i sve to činio ne
bezrazložno.
Strašno se bojao osamljenih mesta, gde bi mu mogao prići Prilukov i
reći: »Šta se vi pravite budala? Danas Burštajn mora biti likvidiran,
inače…«
Skrivajući se od ledenih očiju Prilukova, Semjon Ivanovič je išao
između ostalog i za drugim ciljevima: za ostvarenjem zavetnog plana koji je
napravio u trenutku sunčeva zalaska na brodu na Crnom Moru.
Plan je bio dobar sa svake strane, odakle god ga pogledaš – divna stvar.
Valja odati priznanje Semjonu Ivanoviču: u borbi sa sudbinom, koja mu je
nekada pogledala u lice očima stare Ciganke na Petrogradskoj strani, koja
ga je drmusala kao štene, koja ga je visoko uzdizala, da bi ga zatim ponovo
bacila u blato, u borbi sa sudbinom koja mu je sa svih strana podilazila u
vidu raznih odvratnih njuški – u vidu Ibikusa – on nije klonuo duhom,
nikako. Njegov um se razvio, stekao lakoću, opreznost u izviđanju, brzinu u
odlukama. Okretan telom, spreman za svaku slučajnost, ničemu se više ne
čudeći, pohlepan, ali i gotov da odustane od željenog, Semjon Ivanovič je
smatrao sebe novim čovekom u ovom životu, punom žalosnih budala s
neproventiliranim mozgovima, nabijenim smećem predrasuda o
dopuštenom i nedopuštenom.
– Dopušteno je sve, gospodo, otvorite ventile – rekao bi on u kafani za
čašom grčkog vina, kojim je častio siromašne oficire. Tu, na ostrvu –
Njevzorov je prvi put u svom životu počeo da govori i to ne glupo. Našle se
duhovite misli, zajedljive reči. Slušali su ga, i on je dobio volju za
razgovore.
– Uzmimo, naprimer, politiku – nećemo da se zavaravamo, gospodo –
govorio je on tim istim oficirima. – Revolucija, proletarijat, vlast Sovjeta –
to je prostaštvo. Ja sa svojim talentom mogu da stvorim kapital, a on,
komesar, u Moskvi sedi, ne može, živosti nema, ili se nad knjigama još od
detinjstva zaparložio. I lepe plakate po ogradama, trude se da privuku
narod, da bi ih bilo više – da na mene jednoga kidišu s desetoricom. I
prislanjaju mi na čelo revolver, istresaju iz džepova zlato, prsten sa ruke
skidaju. I ja ispadam eksploatator, individualist, jedinka. Prosto se čoveku
povraća.
– Tako je, pravilno, bravo, i, što je glavno, pametno – vikali su oficiri,
dimeći cigaretama.
– To prostaštvo poteklo je u Rusiji od onog štetnog starca Lava Tolstoja,
to mi je jedan doktor pričao: grof, plemić, jede trifle i fazane, pije maderu,
neurastenik, naravno, i prohtelo mu se kupusa. Proglasio sebe za prijatelja
fizičkog rada, za neprijatelja kapitala, »ja veli, ne mogu da ćutim«. Ne, sto
mu gromova! Ja ću brošuru protiv boljševika napisati. Neka u Evropi čitaju
gorku istinu… Dok oni tamo »oh! ah!« – boljševici će svu rusku imperiju
da opljačkaju, a posle idi pa traži – šipak ćeš dobiti! Dragocenosti,
nameštaj, skupocene bunde razvukli, iscepali, pogoreli. Ja lično – na svom
imanju – iz vatre sam iskočio samo u gaćama. Ni muzeje nisu poštedeli,
Rubensa, Rembranta cepaju kako stignu – crvenoarmejcima za uvijače.
Brilijante vedricama odnose u Arhangelsk na kitolovac »Internacional« –
taj brod već druga godina kako stoji tamo pod parom za slučaj bekstva. A
naroda u Rusiji, gospodo, ostala jedna četvrtina, pa se i ona po šumama
razbežala… Vozove, umesto lokomotiva, vuku konji. Do nove godine,
verujte mi, od naše otadžbine ostaće samo pusto prostranstvo.
Oficirima su bledela lica, oči se izbezumljivale. U tim trenucima u
krčmi bi zavladao strah. Semjon Ivanovič je uživao. Semjon Ivanovič je
postajao popularan na ostrvu. Član konstitucione partije Maslenjkov
predložio mu je čak da izda brošuru o trošku partije. Ali Semjon Ivanovič
se nejasno izgovorio, mada mu je ta društvena pažnja veoma laskala.
Prilukova je viđao svakodnevno izdaleka i odmah se skrivao u gomili.
Ipak, bilo mu je jasno da će se pre a posle morati s njim sresti. Ubiti
Burštajna bila bi, razume se, sitnica, ali se bojao posledica. Ne ubije li ga –
opet se bojao posledica.
Strašni revolucionar nastanio se u jednoj gostionici na ostrvu i od tri do
pet po podne šetao drumom. On je, kako su pričali, strašno uvređen što su
ga u Rusiji odbacili, spremao masovno preseljenje u Argentinu i već je
oprezno vodio agitaciju među vojskom.
 ★

Tako je prošla nedelja dana od iskrcavanja. Na ostrvu se gužva nije

stišala. Započeli su rad društveni komiteti zemskog i gradskog saveza – oni
su izdavali zečevinu, pirinač i patike, a takođe vodili i agitaciju protiv
pijanstva. Političke partije (osim monarhista) na burnom zasedanju bloka,
posle uzajamnog optuživanja i vređanja, izdale su proglas, koji je počinjao
kategoričkim rečima: »Prokleti da ste, boljševici…« Stanovništvo ostrva
pozivalo se na jednodušnu borbu za jedinu, nedeljivu Rusiju. Stanovništvo
je primalo to na znanje i produžilo da se zabavlja kako je moglo: kupali su
se, šmrkali kokain, jeli ražnjiće, pili duzik. Bučna društva, jašući na
magarićima, kaskala su po šumovitim brdima, rasterivali tugu.
A prolećnim morem, ravnim kao ogledalo, plovile su plitke lađice –
šerketi, dupke pune veselih Evropejaca i poslovnih Carigrađana. Ti
slobodni ljudi nisu jeli zečeve slične crknutim mačkama, nisu išli na
registrovanje kod francuskog komandanta, nisu se smucali po krečnoj
prašini između berbernice »Ideal« i ćevabdžinice Karakargopulo, nisu
uništavali stenice petrolejem. Tamo kuda su – u plavičaste, kao
fatamorgana, obrise velegrada – odlazili šerketi bezbolno su šuštale pod
prstima turske i engleske funte, tamo su svi ti ljudi imali svoj dom u svojoj
vlastitoj domovini. Tamo su se muškarci šetali ponosno uzdignutih glava, a
žene u krznima i s brilijantima izlazile iz automobila, pored sjajnih izloga
punih luksuznih predmeta. Ah, đavoli! Pa da ne škripiš zubima! Prokleti da
ste boljševici!
Najgore je na tom jadnom ostrvcetu bilo ženama. U prošlosti – ruševine
života, dani kojih ne želiš da se sećaš. Danas – pranje ono malo istrulelog
rublja u umivaoniku; za večeru – ostaci zečjeg mesa, sličnog mačjem; u
trenutku tišine – pogled u ogledalo, na prevremene, sasvim nepotrebne
bore, i uvredljivo poznanstvo sa pukovnikom Sjenovalovom, crvenim i
bučnim čudovištem, koje vonja na znoj. U budućnost – kao strašan san, u
kome vidiš sebe, kao u nekakvoj pepeljastoj magli, kako ideš na prstima,
raširenih ruku, po uskom pervazu nepoznate kuće na visini od nekoliko
spratova. U budućnost je bolje bilo i ne zavirivati.
I upravo među tim ženama Semjon Ivanovič se uglavnom vrteo, časteći
ih kafom ili jogurtom, pričao im viceve, govorio o životu, zabacivao kosu.
 – Vrhunac civilizacije − to je raskošna spavaća soba lepe žene, hram
uživanja. Sve ostalo su predrasude, život je veoma kratak, a progres ne zna
za moral. Da, madam.
Ostrvom se pronela radosna vest: sutra će početi da daju propusnice za
Carigrad.
Semjon Ivanovič je doznao o tome dok je još ležao u postelji. Stanovao
je kod kafedžije Karakargopula, na prvom spratu, u sobičku određenom za
orgije lokalnih grčkih sladostrasnika; na prozoru crvena cicana zavesa, nad
posteljom, punom stenica, prašnjavi crveni zastor, umesto stolice – čvrsta
kanta sa šarenim poklopcem, ulazak kroz kafanu. Tu prostoriju je Semjon
Ivanovič izabrao pribojavajući se iznenadne posete Prilukova – ovde je bio
siguran.
Semjon Ivanovič se izvuče ispod jorgana, živo počeša mišićave noge, s
riđim maljama, i u glavi mu se pojaviše brižne misli. Sutra će se, naravno,
potruditi da klisne s ostrva, ali Prilukov to bolje zna od njega, a danas će
govoriti s njim oči u oči. Šta da uradi, na šta da se odluči? Da se sakrije na
obali, između kamenja, i da ostane tamo svih dvadeset četiri sata? Ili da na
neki drugi način nadmudri Prilukova?…
Semjon Ivanovič se, zamišljen, obukao, dugo raščešljavao bradu i kosu,
ogledajući se u zidnom ogledalu – iz njegove mutne dubine gledalo je
Njevzorova lice… Čudno lice… Iskrivljeno, ukočenih očiju… Kakvo je to
đubre od ogledala stavio tu glupi Grk Karakargopulo. Nikakve sličnosti
nema između Semjona Ivanoviča s ove strane i Semjona Ivanoviča s one…
Odjednom, niz leđa mu prođoše žmarci, on se skloni ustranu od ogledala.
Kao da ga je odande pogledalo nešto strašno poznato, natače kačket, još
jednom zirnu ispod oka u ogledalo i izađe. Odluka je bila donesena.
– Alah, verdi, bahči, bačka – reče on debelom, mlitavom, ženi sličnom
Karakargopulu, misleći da govori turski, i nekako naročito lako,
poigravajući uputi se berberinu.
U tom trenutku na ulici je bilo malo sveta – emigranti su stajali u
redovima pred francuskom komandom radi propusnica. Usput Semjon
Ivanovič kupi fes bez kićanke i sakri ga u džep. Berberinu rukama objasni
da želi da skine svoju »vegetaciju«. »Ideal« cmoknu jezikom, kao cvrčak, i
mašinom za šišanje skide Semjonu Ivanoviču i kosu i bradu i brkove, a
zatim ga glatko izbrija.
 Njevzorov je radoznalo pogledao u svoju malu, šiljatu lobanju, u
ogoljena usta, koja su se krivo smešila od stida, na lisičju bradu. »Lisica«,
pomisli on s jetkom simpatijom prema sebi.
Natače fes – ni sam đavo ne bi sada prepoznao Semjona Ivanoviča – i
šmugnu iz berbernice, ne primetivši da su iz drugog odeljenja, za
manikiranje, njegovo prerušavanje pažljivo pratile nečije plave oči…
Dva poznanika prođoše pored Njevzorova ne prepoznavši ga. On se
vrati kući, i Karakargopulo, koji ga takođe nije prepoznao, dugo se klatio i
cmoktao jezikom. Semjon Ivanovič mu ponudi da kupi astragan.
Karakargopulo se uzmuva, izađe nekud i vrati se s dvojicom Grka vičnih
trgovini. Ovi toliko navališe na Njevzorova, vičući i cenjkajući se, da im on
ustupi kožice za sedamsto pedeset turskih lira. Ipak je to bilo bogatstvo.
U francuskoj komandi se progurao do činovnika, odlučno gurnuo pod
pritiskivač sto franaka i odmah dobio propusnicu za Carigrad. Lađica je išla
sutra u devet. Do tog vremena imala je da se reši sudbina Semjona
Ivanoviča. On šmugnu u mračnu kafanu, poruči kafu, sede skrstivši noge i
sklopi oči, sasvim kao Turčin koji drema.
Ali njegova uobrazilja nije dremala. Zamišljao je bučno carigradske
ulice, pune budala. Zahvaljujući svojoj spretnosti i pameti, podvaljivao je i
čerupao suviše bučne i nepoverljive Levantince i suviše poverljive
Evropejce. Prodavao je parobrode Dobrovoljačke flote, petrolejske izvore i
ruske lepotice za hareme. Obrtao je kapital po pet puta na dan. Jurio je po
gradu u zatvorenom automobilu, držeći oko pasa dve lepotice – plavuše,
kokote.
Maštanje – ostatak varvarstva – opasno je za poslovnog čoveka. Ono
smanjuje opreznost, iskrivljuje perspektivu, daje lažan izgled stvarima,
kvari njuh. Semjon Ivanovič trebalo je da sedi oprezno i budno u mračnom
uglu i da pazi na posetioce. A on raširio krila i nasukao se. Mršav, tvrd prst
pritisnu mu rame i leden glas progovori:
– E, a sad izvolite sa mnom, da porazgovaramo.
Pred njim je stajao lepotan Prilukov. Semjon Ivanovič slabo jeknu i
izvuče ispod sebe utrnule noge. Prilukov reče:
– Na pola puta ka manastiru skrenite s druma – plava vila, druga desno
– i tamo čekajte.
 ★

U plavoj vili, u lepoj maloj sali, kamo je ušao Njevzorov, visio je na

zidu portret Nikolaja Drugog, obavijen florom. Semjona Ivanoviča obuze
strah. On sede na jednu od bečkih stolica, koje su se ogledale u izglačanom
parketu. Ni trunke prašine na podu, nijedne muve na zidu. Osećao se miris
finog peciva. »Odmah se vidi da tu žive aristokrati, – pomisli Semjon
Ivanovič – nemoguće je da su me poslali ovamo da me umlate«.
U taj čas na pobočna vrata uđe astrahanski dragon, poznat Njevzorovu s
broda. Njegovo naduveno lice bilo je crveno, prćasti nos je soptao, oči bez
trepavica bile su mutne. Očevidno da ga je bolela glava posle pijanke.
− Da ste zdravo! – dostojanstveno i ne bez žurbe kaza Semjon Ivanovič,
ustavši sa stolice. Dragon odgovori promuklim šapatom:
– Zdravo, fukaro.
I upre ugašene oči u Njevzorova.
Semjon Ivanovič, naravno, pređe preko tih reči i reče da je došao po
naređenju Prilukova. Dragon opet reče:
– Njušku ću ti razbiti.
– Zašto, molim?
– Kad ti razbijem njušku – onda ćeš znati zašto.
– Ja sam uvek spreman i život svoj dati za domovinu, ali, oprostite,
nisam zaslužio da se tako ophodite prema meni.
– Uh, pasji sine, đubre! – govorio je dragon, obilazeći oko Njevzorova i
zagledajući mu čas u noge čas u glavu.
Položaj Semjona Ivanoviča postajao je tako tugaljiv da on poče izmicati
ka vratima, ali ili dragon zatvori i očevidno se spremaše da ga zvekne po
glavi.
– Obrijao si se, nitkove, kriješ se, fes si natakao.
– Prvi put neko sa mnom ovako govori – Semjon Ivanovič zaškilji radi
jačeg efekta i zakloni se stolicom. Dragon ćuteći izmahnu ali Semjon
Ivanovič stiže da se sagne. Uđe Prilukov i reče jasno, naglašavajući svaku
reč:
 – Teplove, molim te, bez pesničenja. (Dragon se i protiv volje okrete od
Njevzorova i izvuče iz zadnjeg džepa na čakširama srebrnu tabakeru.)
Dakle, gospodine Njevzorove, ostaje nam još samo današnji dan. Sutra se
poznato vam lice preseljava u Carigrad, da tamo stanuje, pošto je, za razliku
od ostalih, preko svojih Sionskih mudraca dobilo dozvolu, i čak vizu.
– Gospodine Prilukove, ali kako, gde? Poznato nam lice sedi po ceo dan
u sobi, a u šetnju izlazi samo gde ima sveta. Ja bih rado s njim svršio…
– Jednom reči, Njevzorove, sećate li se našeg razgovora? Dajem vam
časnu reč da ću sutra otići francuskom komandantu i zatražiti da vas
obese…
– Ali zašto, gospodine Prilukove…
– Potrudite se da ćutite. Evo vam revolvera – Prilukov izvuče iz džepa
mali brovning i stavi ga na sto pred Semjona Ivanoviča. – On pripada
poznatom vam licu, ukraden je od njega noćas. Mene se savršeno ne tiče
gde ćete i kako ćete likvidirati to lice. Prepuštam to vašoj snalažljivosti.
Potrudite se da pucate u glavu, po mogućstvu nikako u potiljak. Onda ćete
mu otvoriti desnu šaku i staviti u nju revolver. To će biti samoubistvo.
Semjon Ivanovič je, kao hipnotisan ceptao, zurio u revolver. Dragon
progovori plačnim glasom:
– Mišo, dopusti mi, molim te, da ga zviznem po njušci; gledaj, on se još
i premišlja.
Onda Semjon Ivanovič gurnu revolver u džep od kaputa, pođe vratima i
upita ne osvrćući se:
– A hoću li posle toga biti slobodan?
– Posle toga možete ići do sto đavola.

Semjon Ivanovič je seo na klupicu prema gostionici i čekao da Burštajn

izađe u šetnju. Bili su to najmučniji trenuci njegova života. A ako se
prokleta Židovčina preždere o ručku, pa se izvali da spava, i bez šetnje?…
Šta onda da radi? Da se uvuče noću kroz prozor?… Semjon Ivanovič se seti
kako se kupao s njim u kupatilu. »Trebalo je onda prosuti na njega vedricu
vrele vode – sigurno bi umro: a sad mi je evo zbog njega cela karijera
dovedena u pitanje«…
Njevzorov se nestrpljivo vrteo na klupici pred kafanom. Duvao je
istočni vetar. Peklo je sunce. Dizali su se oblaci vrele krečne prašine. Pod
zubima mu je škripalo, lice mu je posle brijanja gorelo, svrbelo ga je po
celom telu. Bilo je već četvrt do četiri. Ručak u gostionici se završio.
Nekoliko ljudi izašlo je u vrtić, gde je vetar njihao suvo palmovo lišće – seli
su u stolice za ležanje i, čačkajući zube, posmatrali namreškano, potamnelo
more.
Odjednom se Semjonu Ivanoviču učini da je ovo dan njegove
propasti… Upravo ovakav, prašljiv, proklet, krečan, kada te sve svrbi i kad
se češeš, obuzet samrtničkom tugom… On se poče vrteti na klupi, ali ne
stiže da se zakloni – oblak krečne prašine zasu mu oči, zaslepi ga. Semjon
Ivanovič tiho zacvile i uze da trlja oči.
A kad stiže da ih otvori – kratkonoga, kruteljasta leđa Burštajnova
udaljavala su se polako drumom ka šumi, koja je setno šumela na brdašcu.
Njevzorov skoči sa klupice i jurnu za njim, ali brzo ovlada sobom,
skrete gore prema krivim borićima, da bi izišao na drum pred Burštajna.
Šuma, obično puna šetača, danas je bila prazna. Penjući se uz četinarima
obraslu padinu, preko mrkog kamenja koje se osipalo, jedva hvatajući dah
od nestrpljenja, sav u znoju, osušena grla, Semjon Ivanovič stiže do mesta
gde se u dubokom useku opet pojavi drum. Tu se, zajedno s kamenjem i
prašinom, spuza na stražnjici i uputi se po belom drumu u suprotnom
pravcu. Revolver je premestio u desni džep od pantalona.
Posle nekoliko minuta spazi Burštajna. Sav zadrhta od uzbuđenja –
korenje obrijanih vlasi diže mu se uvis. Burštajn je, raskoračivši se,
zapisivao nešto u beležnicu, zatim je duboko – misleno počešao nozdrvu
olovkom, pa, ne dižući glavu, okrenuo se kao bivo i pošao nazad, kući.
Tada Semjon Ivanovič polete kao da ga je vetar poneo – toliko je
odjednom postao lak: na prstima, nečujno (jako hučanje šume zaglušivalo je
korake) stiže Burštajna i grčevito steže revolver u džepu…
Burštajn se, pokleknuvši malo, naglo okrete i zagleda se u oči Semjona
Ivanoviča. Nastade značajna pauza.
– Šta je to s vama − obrijali ste se? – mrgodno reče Burštajn. – Nisam
vas odmah prepoznao, čudno, čudno…
 – Prašina, znate, vrućina, pa sam se, znate, obrijao – promrmori Semjon
Ivanovič, i u tom trenutku propade, izgubi se – uz žalostan tresak srušiše se
sve njegove blistave perspektive… Sva mu se duša zgrči, postade prosto
dušica, olabaviše njegovi žilavi mišići, šaka s revolverom kao da se
zamrznula u džepu… Ah, nije trebalo u tom trenutku gledati u ljudske oči
koje treba da umru, nije trebalo lupetati o berberinu!
Burštajn upita:
– Šetate?
– Da, izašao sam, znate, da prošetam.
– Čudno, čudno. A ja sam vas maločas video – sedeli ste prema
gostionici i trljali oči.
– Ne može biti… Ja nikad ne trljam oči; vi ste se prevarili.
Onda Burštajn zapovednički viknu:
– Ruku iz džepa! – I kad Njevzorov izvuče ruku, on ga zgrabi za
olabavljeni zglavak i nisko se naže: – Tako je, to je moj brovning.
– Gospodine Burštajne, i ja sam bivši revolucionar… Druže, nemojte
me osuđivati… Ja i sam možda želim da tražim zaštitu od vas… Ja sam u
velikom škripcu, gospodine ministre!… Uživite se u moj položaj…
I Njevzorov, hvatajući ledenim prstima vazduh pored samih dugmadi
Burštajnovog kaputa, užurbano, prskajući pljuvačkom, ispriča o svim
žalosnim okolnostima koje su ga na parobrodu »Kavkaz« naterale da
pokuša ubistvo, »meni apsolutno nepotrebno, i čak neugodno, s obzirom na
moje poštovanje prema vama, gospodine socijalisto«.
Ukoliko je Njevzorov dalje pričao, utoliko se Burštajn sve više mrštio,
dizao ramena, urastao u zemlju. Svaki put pri pomenu Prilukova on bi
ljutito soptao. Raspitivao se za pojedinosti i zapisivao ih u beležnicu. Zatim
je, ne obraćajući više pažnju na Njevzorova, pošao kući.
Semjon Ivanovič je, potpuno rastrojen, pratio pogledom njegova široka
leđa. Zatim je skrenuo u šumu i legao potrbuške na bodljikave, vrele borove
iglice.

★
 Nema smisla opisivati Njevzorovljevo duševno stanje – ono je bilo
strašno. Ne mičući se, ležao je u šumi sve do mraka.
Sunce je utonulo u Mramorno More, brzo je pala jegejska noć. Od
zagrejane zemlje počeo se osećati suv dah. Upalile su se neobično krupne i
sjajne zvezde. Na horizontu se razlio otsjaj carigradskih svetiljki. Ozdo se
jasno čuo mirni šum talasa.
Semjon Ivanovič sede, obuhvati kolena i, tužno razmišljajući, oseti se
kao napušten mališan, koga je zla revolucija bacila na pusto ostrvo usred
tuđih mora. Treća greška toga dana – treći slučaj slabosti. Ne, Semjon
Ivanovič nipošto nije bio pogodan za junaka jednog romana.
Dok je sedeo tako žalosno šćućuren na suvoj zemlji, koja je još čuvala
tragove antičkog lutalice Odiseja, koji je takođe mnogo puta zapadao u
teške situacije – u šumi se pojaviše tri muške prilike. Tamu prosvrdla
svetlost džepne električne lampe, i glas astrahanskog dragona prokrča na
desetak koraka:
– Evo ga!
Semjon Ivanovič pisnu kao zec i naže da beži. Uzalud. Dragon ga stiže,
lupi po glavi, i Semjon Ivanovič se svali u nekakvo trnje. Trojica u
oficirskim uniformama baciše se na njega i stadoše ga, pesnicama i nogama,
udarati gde stignu. No ni to im nije bilo dosta. Dragon reče: »ionako se neće
žaliti: skidaj mu čakšire«. On sede Semjonu Ivanoviču na glavu, drugi – na
noge, treći mu smače čakšire i uze kaišem da šiba Njevzorovljevu
stražnjicu, koja je vapila, tražila pomoć od tuđih, ravnodušnih zvezda.
Usled bola i straha Semjon Ivanovič izgubi svest. Poslednje što je osetio
bila je vešta ruka koja mu je ozdo iz džepa od kaputa izvukla novčanik sa
pet hiljada franaka i sedam stotina pedeset turskih funti.
Kad se Semjon Ivanovič osvestio, još je bila noć. Pokrenuo se,
zastenjao. Jedino što je ovako slabom stvorenju još ostalo – bilo je da se
zaplače gorkim suzama. I on nevešto zaplaka.

Na Peri blešte stotine izloga, lepršaju se na poslanstvima strane zastave,

dvanaestojezična gomila žamori, hita – ljudi idu iz dućana u dućan, jedu
bacaju kore od pomorandže, čiste cipele sedajući na raskršćima u visoke
naslonjače, pod baldahin.
Na Peri, sredinom trotoara pokrivenog otpacima, prezrivo korača
engleski oficir, gurajući laktovima ljude s fesovima. Šeta se brkajlija
Francuz s kapom malinove boje i sa zlatnim širitima, lupkajući štapićem po
mrkim kamašnama, i spremno okreće svoj lepi profil prema lišću iza
poluprozirnog vela, prema napudrovanom nosiću ispod slamnog šeširića,
prema plavokosoj glavici, blede Grkinje.
Na Peri lunjaju u grupicama ruski oficiri sa lobanjom i ukrštenim
cevanicama na epoletama, sa jako iznošenim šapkama, s izlizanim
mauzerima, koji im vire iz džepova. Čudno i bedno odevene ruske žene
setno odvraćaju poglede od izloga.
Ruski intelektualci, u mantilima zaprljanim od katrana i vagonskog ulja,
nameštaju razbijene cvikere pred ražnjem koji se okreće iznad žara i sa
koga zamašćen, čekinjama obrastao orijentalac otseca dugim nožem ukusne
komade pečenja. Usred mirisa pečenja i slatkiša luta, u mističnoj tuzi,
propali novinar, snevajući o dozvoli za izdavanje ruskih antiboljševičkih
novina u Carigradu.
Na tezgama i kolicima trgovaca koji prodaju ostatke nemačke robe i
domaću starudiju trešte, dovode do ludila prolaznike zvoncad, budilnici i
praporci. Neprestano zvone tramvaji, promuklo urlaju automobili, fijuču
bičevi fijakerista, iz kafanskih vrata izbijaju, odmah za pijanicama, skaredni
zvuci loših orkestara. Sva ta gungula je visoko nad morem, na Peri.
U podnožju Pere – toga internacionalnog velegrada, između mosta
preko Zlatnog Roga, i parobrodskih pristaništa počinje Galata – uski,
prljavi, pristanišni kvartovi. To je podgorje Pere, kamo otiče sva njena
prljavština, kamo se brzo sjuri svako ko se gore nije snašao.
Tu, blizu mosta, pored menjačnica, stajao je naslonjen na stub od
fenjera Semjon Ivanovič, s fesom na glavi. Na njegovom smršalom, loše
izbrijanom licu videle su se modrice od batina.
Prošlo je dve nedelje od nesrećnog doživljaja u šumi. Rusima na ostrvu
Halki ne samo da je bilo dopušteno da odlaze u Carigrad, nego je svako,
ako je hteo da se odrekne sledovanja, mogao preći da tamo i stanuje.
Semjon Ivanovič je već drugu nedelju živeo u centru Galate. Buđelar s
novcem su mu uzeli, ali se njegovi mučitelji, onda u šumi, nisu dosetili da
zavuku ruku i u pantalone, gde se, u kesici, nalazio ostatak hajdučkog novca
– petnaest zlatnika od po deset rubalja.
Sa tim bednim ostatkom Semjon Ivanovič je sada i živeo u gostionici
»Slasti Istoka«, staroj dvospratnoj zgradi, punoj prostitutki, lopova, makroa,
pijanih mornara i nekih sasvim neodređenih crnpurastih ličnosti.
Od petnaest zlatnika – dvanaest je Semjon Ivanovič privezao sebi o
vrat, u kesicu, i čuvao ih kao oči u glavi: oni su mu bili poslednji adut.
Hranio se slabo, i po čitav dan se motao oko menjačnica, oko šatri i tezgi,
gde su zveckala zvonca, osluškivao posmatrao, izučavao levantinski žargon,
učio se da cmokće jezikom, da prevrće očima.
Gore, u Peru, nije se peo iz straha od neželjenih susreta. Usto – zašto da
pozleđuje rane gledajući raskoš i bogatstvo? Duša Semjona Ivanoviča,
posle doživljaja u šumi, bila je zaplašena, i sav on postao je nekako oprezan
i pažljiv, kao pseto koje je već jednom bilo pod točkovima.
Posmatrajući poslove torbara, menjača i berzanskih moljaca – odbacio
je tu delatnost kao nesigurnu. Službu u restoranu, nadničenje na pristaništu,
čišćenje cipela – izgledali su mu dosadni zamorni i neunosni. Ostajao je
posrednički posao, koji je zasad najviše odgovarao njegovom ukusu i
mogućnostima.
Semjon Ivanovič je započeo s malim: ponudio se da dovede kavaljera
svojoj susetki iz gostionice »Slasti Istoka«, posrnuloj devojci Išak Mame,
koju su dan ranije, pijanu, svukli na pristaništu, ostavivši na njoj samo
donje rublje. Nije imala u čemu da izađe na ulicu. Njevzorov je otišao na
pristanište, i, namerno zamuckujući, na levantinski način, obratio se
golobradom Rusu s junikerskim širitima, koji tek što se bio iskrcao iz lađice
i ušao u pristanišnu gužvu:
– Rus, hoćeš devojčicu iz sultanovog harema? Oh! (Cmoktanje jezikom
i prevrtanje očima.) Simpatični, aromatični, kao rahat-lokum, sjajan, beli,
sladak – oj, oj… Hajde sa mnom.
Mladić je pocrveneo, zatim se osmehnuo, promrmljao: »Što mi lažeš,
turska njuško« i pošao za Semjonom Ivanovičem u »Slasti Istoka«. Za to
prvo posredovanje Njevzorov je od junkera dobio liru, a zahvalna devojka
dopustila mu je da prenoći s njom u postelji.
Pokušavajući da proširi posredničku delatnost i u drugim pravcima.
Semjon Ivanovič je naišao na ozbiljnu konkurenciju – jedan Skutarac
pripretio mu je da će mu creva prosuti. Bio je prisiljen da se ograniči na
sitno podvođenje.
Osim sa Išaik Mame upoznao se i sa dvema sestrama, mulatkinjama,
Hae i Zambom, neobično lenim mladim devojkama, neumerenim u
uživanjima. Po tri dana su se izležavale, bez jela, u sobi na izlizanim
divanima. Semjon Ivanovič je i ove klijentkinje uzeo na sebe i dovodio im
Ruse gladne žena. Njegova zarada dostizala je ponekad i pet lira dnevno.
Drugi bi se na njegovom mestu osećao kao u raju, obukao bi se, najeo,
kupio bi lakovane cipele. Ali Semjon Ivanovič bio je, kao što je poznato,
nemirna i sanjalačka priroda, On nije mogao da zaboravi pretskazanja
Ciganke, slagao je u kesicu na grudima svoju oskudnu zaradu, verujući da
će ga sudbina još jednom izdići. Neće, valjda, sa ovim poslednjim
prostitutkama. Išak Mame, Hae i Zambom, osvajati Carigrad. Eh, kad bi
bilo para, znao bi on kakve bi žene pustio u promet. »Saraj princes
moskovit«, ili onaj smeli plan koji mu je bio pao na pamet u trenutku
zlatnog zalaska sunca, na parobrodu.
Ali sudbina je zasad još bila nemilosrdna. Semjon Ivanovič je
povremeno osećao zamor. Pa tako je evo i sada, stojeći kraj stuba za fenjer,
s odvratnošću pogledao ispod poluspuštenih kapaka na ljudski ološ, koji je
išao iz Pere u Stambol preko mosta i iz Stambola u Peru i koji se skupljao
pred menjačnicama i tezgama, na tramvajskim stanicama. Sunce je peklo,
vetar je gonio đubre po neravnoj kaldrmi, skele, barke i čamci na keju su
škriputali. Odvratno.
»Paraziti, – mislio je Semjon Ivanovič – lopuže, nijednog pravog
čoveka… Sve bi vas, zajedno s gradom, trebalo politi petrolejem i zapaliti; i
to mi je nekakva civilizacija…«
Danas je slabo trzalo. Evo prolaze dva engleska mornara. Semjon
Ivanovič im izrazito evropejski reče:
– Hau du jedu, lepi hanum, čik, čik – vu le vu?
Mornari se čak i ne okretoše, ali zastade da pripali cigaretu, nizak,
temeljan Rus, ozbiljan, prosed, obraza unakažena belim ožiljkom. Semjon
Ivanovič mu reče:
– ’Ajde, Rus, odaliska ima, simpatični, aromatični…
Ozbiljni Rus mu neočekivano opsova majku i produži. Izmakao mu je i
kaplar Francuz, koji je počeo da priča Njevzorovu na svom jeziku, čak ga
potapšao po ramenu, bečio vinom nalivene oči, ali se Semjon Ivanovič
zbunio, i mušterija je otišla. Grci Jermeni, Rumuni, Levantinci promicali su
žmureći i ispljuvavajući prašinu. Turci nisu nailazili, jer je Turaka u to
vreme bilo malo u Carigradu.
Semjon Ivanovič je taman hteo da promeni mesto – kad na njega nalete
ogroman, izbrijan čovek u prljavom mantilu od grubog platna, uzbuđen i
oznojen. Zastao je, zagledao se, otvorio usta puna zlatnih zuba i zanjištao
od smeha kao konj. Bio je to Rtiščev.
– Grofe! – viknu on. – Zar si to ti? Obrijao si se, pasji sine, sto mu
gromova! A šta ti radiš?
– Trgujem ženama – ozbiljno odgovori Semjon Ivanovič.
– Ostavi se toga, izgutaćeš. Ja imam divan plan. Hajdemo, ispričaću ti.
Ulica u koju su išli Rtiščev i Semjon Ivanovič nalazila se u centru
Galate i bila je uska, bez trotoara, popločana drvenim pločama. Zgodno
mesto.
Nije bilo mornara, na svih pet kontinenata, koji se u svoje vreme, ispod
ruke s drugovima, dernjajući se i posrćući, nije klatario ovuda pored
sablažnjivih prozora i primamljivih vrata. Po čitave dane i noći kuljao je
tom ulicom bezbrižan i bučan svet, tapkali magarci, vikali prodavci kolača,
kucale ženske ruke iznutra na prozore, istresali stanovnici ćilimove,
okupljali se ljudi zbog tuče i skandala, cičale prostitutke, dimilo se i od
ražnjića, duvana, slatkiša.
Semjon Ivanovič se tu već odomaćio. Pokazivao je Rtiščevu
znamenitosti. Eto oni mutni prozorčići sa izloženim nargilama – tu su juče
američki mornari ubili makroa na čileanski način, tojest jedan od njih,
crnac, stavio sebi u kosu brijač i iz zaleta udario makroa glavom. Evo ova
ružama islikana vrata – tu igraju čočeci. Eno kockarnice, nedavno zatvorene
od strane okupacionih vlasti.
Dalje je Semjon Ivanovič pokazao na velike niske prozore, iznad same
kaldrme, s drvenim rešetkama – to su bile u celom svetu poznate javne
kuće. Iza tih izloga ležale su na ćilimima, na otomančićima presvučenim
kretonom, debele devojke u zelenim, crvenim i kao kanarinka žutim
šalvarama, nagih trbuha, kose upletene u tanke vitice, s turbanima i kapama
okićenim paricama – narumenjene, napuderisane. Ležale su izložene kao
šunke, leno i sanjivo. Orijentalci su, prolazeći ovuda, samo cičali, prevrtali
očima, izbezumljivali se gledajući te »poslastice«.
Tu je dolazilo do glavnih okršaja između mornara raznih flota. Pre rata
su obično pobeđivali ruski mornari – oni su išli u gomili, zbijeni, i mrvili
čeličnim pesnicama turske, francuske i italijanske vilice, tako da su se čak i
Englezi, inače vešti tučama, urlajući i ispljuvavajući zube čistili iz javnih
kuća i ustupali Rusima lepotice iza izloga.
Odmah iza javne kuće nalazila se gostionica »Slasti Istoka«. Semjon
Ivanovič dovede Rtiščeva u svoju sobu i tu se povede ovakav razgovor:
– Njevzorove, sunce ti kalajisano, imaš li para?
– Nemam.
– Mene su na Prinkipu (ostrvo pored Halke) očerupali Rusi. Bio sam
otvorio lokalčić, sasvim nevin, bez devojaka; znaš, mislio sam, ostrvo je
puno aristokrata, treba – uljudno. Nikad ranije nisam takve gluposti činio.
Posao je bio krenuo. Za stolom, za kartama – sve petrogradska elita. Krzna,
brilijanti. Kako su sve to između boljševika proneli – nikako mi ne ide u
glavu. Kažu da su neki zavlačili sebi u zadnjicu briljante i do sto karata
težine. Točio sam belo vino, krišom. Prijatno, u tonu. I zamisli – dvadeset
pet procenata bili su varalice na kartama. Sav sam idealizam izgubio. A što
ti nemaš para, skote?
– Opljačkan sam, pretučen, vidiš – modrice.
– Šteta, – reče Rtiščev zamišljeno – Imam jedan plan: da iznajmim u
ovoj ulici lokalčić, raspalimo »devetku«.
– Zabranjeno je. Već sam razmišljao o tome.
– Ama šta kažeš? A »trideset-četrdeset?«
– Zabranjeno.
– Rulet?… Upoznao sam se, bratac, s jednim sjajnim krupijeom – kad
god hoće, okrene, i – »zero«. On kaže da je rulet zlatni rudnik.
– Zabranjeno.
Tada Rtiščev strašno udari pesnicom po stolu i poče užasno psovati
okupacione vlasti, Antantu, Evropu, čovečanstvo. Priđe trulom umivaoniku
i izli na svoju golu lobanju bokal vode.
 – Pa dobro, reče i dalje vičući – dobro, zabranjuju mi da živim
zabranjuju mi da dišem. Dobro! Otvoriću onda tajnu jazbinu. Za lopove. Za
pijane mornare, Za najgori šljam. Pristaješ li da radimo napola, Ti ćeš
dovoditi klijente. Hajd’mo da potražimo prostorije.

Uraganska aktivnost Rtiščevljeva savladala je sve prepreke. Prekoputa

gostionice »Slasti Istoka« iznajmili su od bolesnog Grka, Sinoiplija,
zapuštenu kafanu, u kojoj su muve odavno već bile zapljuvale prozore, a
prašina pokrila i bakarno posude i samog Grka, koji je po cele bogovetne
dane dremao za kelnerajem.
Rtiščev i Semjon Ivanovič isprašili su pocepane tepihe na tvrdim
divanima, oribali ciglom džezve i bakarne delove ognjišta, uklonili iz
uglova nagomilanu paučinu, učvrstili ekserima rasklimatane stolove –
bolesni Grk Sinopli samo je tiho štucao i zijao od čuda.
Zatim je moler, spretan neki mališan – Italijan, obojio ulazna vrata
svetlozelenom bojom i na jednom krilu naslikao Semjona Ivanoviča s
fesom i lulom, na drugom Rtiščeva u vidu persiskog šaha sa tabakere, sa
čalmom i kićankom, a u rukama mu – špil karata. Rtiščev je bio ushićen:
– Mene su slikali čuveni slikari, Rjepin, Zjerov i Kustodijev, velike pare
mi uzeli, mazala jedna, a samu suštinu, sunce im kalajisano, nisu shvatili. –
A evo – ovo je portret!
Firma starog Grka ostala je i dalje, a u prozoru je bio zalepljen rukom
ispisan plakat:

UĐI I BIĆEŠ PRIJATNO IZNENAĐEN

Išak Mame i setre mulatkinje, Hae i Zamba, bile su pozvane da sede u

kafani. Dobijale su za to po čašu »dizuka«, a alve, ratluka, šerbeta,
zašećerenih oraha – koliko su htele: Rtiščev je bio čovek široke ruke. »Ja
nisam eksploatator, – vikao je on Njevzorovu − devojka treba da bude sita,
srećna; lizneš li joj obraz – na šećer da se oseća«…
Kartaški sto su smestili u dnu kafane, iza zavese od ćilima.
 – Ovde je – svetinja nad svetinjama – rekao je Rtiščev. – Posle dva iza
ponoći, kad ostane samo solidna publika, pojaviću se iza zavese i pucnuti
špilom karata.
Osim toga, bila su najmljena dva muzikanta, dva Turčina invalida, koji
su u ratu izgubili oči.
– Eh da je para, da je para, – ponavljao je Rtiščev – sav bih Carigrad
tumbe okrenuo! Grofe, za otvaranje nam je potreban program. Devojke
umeju suknjama da vrte, ali to nije dosta. Moraćeš ti da pevaš kuplete.
– Ne mogu, nisam pevao, obrukaću se!
– Onda ti naređujem. Inače ću te isključiti iz posla. I ja ću se već nečega
prisetiti – otpevaću kakav šanson na francuskom. A ti, neznalico, možeš
pevati ruski.
Semjon Ivanovič sleže ramenima: »Dobro, pevaću«. On je radio,
trčkarao, ali u dubini svoje zaplašene duše nije verovao u uspeh. Osećao je
da u tom njihovom poduhvatu nedostaje nešto, nekakav klin, ali šta upravo
nedostaje − nije mogao da shvati.
Došlo je veče otvaranja lokala. Rtiščev je bio u svečanom odelu, glavu
mu je obavijala bela čalma sa staklenim perom. Svaki čas je istrčavao na
ulicu i stajao pored svoga portreta prodorno gledajući u prolaznike i
namigujući im. Bio je to preterano častoljubiv čovek.
Semjon Ivanovič se iščetkao i obrijao, svezao oko krutog okovratnika
košulje kravatu. Hae i Zamba su bile jako nabeljene i nakinđurene
mnoštvom amajlija i izbledelog nojevog perja. Išak Mame došla je pijana, u
pocepanoj haljini, ali nakolmovana i narumenjena kao lutka. Sve je bilo u
redu. U kafani upališe petrolejku. Invalidi, potkrepivši se kafom, zasviraše:
jedan na žicama, drugi u trubu, nešto žalosno i otegnuto kao da tuguju za
iscurelim očima.
Najzad se pojaviše i mušterije. Porebarke kroz vrata upala su dvojica
crnomanjastih s ptičijim licima, s namrštenim obrvama – makroi. Poručili
su po čašicu »duzika« i, prelećući očima po kafani, nešto se došaptavali.
Ušao je visok, jako bled čovek u mornarskim čakširama i samo u
potkošulji. Glava mu obrijana, osim čupave ćube na temenu, uvo oderano i
krvavo. Stavio je pesnice na sto i počeo nešto ljutito šaputati, škripeći
zubima. Ušao je mlad kicoš, po izgledu nikako stariji od petnaest godina –
srećni berzijanac, budući finansiski genije: nos prćast, usta naduvena,
polucilindar, igla s brilijantom, štapić kao u Čarlija Čaplina. Deran se
provodio po prljavim jazbinama Galate. Išak Mame i mulatkinje sedoše
odmah za njegov stočić. Ušao je, teško pijan, no držeći se ipak dobro na
nogama, denjikinski oficir, poručio kafu s limunom i benediktinac i,
gledajući bezumnim pogledom pored sebe, stao gunđati uz čudan osmeh:
celog trotoara reklama:
– Muslimane, janičare, mravojede – sve ćemo iseći.
Kafana se malo po malo napunila. Pice se slabo poručivalo, gosti su,
očevidno, iščekivali – čime će to biti prijatno iznenađeni. Slepi Turci su i
dalje svirali svoju otegnutu, tužnu ariju. Raspoloženje se počelo kvariti.
Onda Rtiščev, zavodljivo blesnuvši zlatnim zubima, objavi na francuskom:
– Šanson nacional a la ris, narodnu rusku pesmu opevaće ljubimac
Petrograda Semjon Njevzorov…
Semjonu Ivanoviču najednom odrveneše ruke i noge, glas mu ode u
trbuh, lica posetilaca zaigraše mu pred očima. Ali devojke počeše da
pljeskaju i da ciče. On izađe na sredinu, pokloni se, fes mu spade na čelo i
tako i ostade. Diže ruke s ukočenim prstima i, kao iz bureta, progovori:
− Narodna ruska pesma.
Nakašlja se. Reči koje ga je Rtiščev još od jutros učio zakoprcaše se po
mozgu. Zapeva divljim glasom:

Pošla sam dentistu

I specijalistu,
Da mi stavi zub.
Tram pa, tram pa, tram pa…
Dentist bio vrlo smeo
I stavio zub mi ceo.
I uzeo zato rub…
Tram pa, tram pa…

Semjon Ivanovič vide kako je Rtiščev digao ruke turbanu kao da se

hvata za glavu. Ipak završi kuplet. Sede. Pijani oficir mirno reče:
 – Streljati.
Semjon Ivanovič je i sam shvatio da je s kupletima propao. Trebalo je
spasavati situaciju, i Rtiščev, izvirivši na ulicu, reče zabrinuto, da s one
strane, prema kafani, »stoji faraon«. Kako je stao prokleti turski policajac,
ni pomakao se nije. Moralo se reskirati.
Neočekivano, Rtiščev diže zavesu koja je zaklanjala kartaški sto i pojavi
se pred poštovanom publikom sa špilom karata u podignutoj ruci – tačno
onako kao i njegov portret na vratima.
– Fet vo že, mesjedam. Počinjemo! Markirano!
Ustadoše makroi, pijani oficir, finansiski genije i devojke. Njih desetak
sedoše za sto. Zavesu spustiše. Slepi Turci nastavljali su da razdiru dušu
svojom svirkom. Semjon Ivanovič je, ne predosećajući ništa dobro,
skupljao prljave čaše. Čuli su se kratki uzvici igrača, pljesak karata i
kabalističke fraze kojima je sve to propraćao Rtiščev:
– Igrajte. Markirano, momčići! Izgubili ste! Dešava se to!
U tom trenutku u kafanu mirno uđe turski policajac, zadiže zavesu i reče
nešto grlenim glasom igračima, koji otskočiše od stola. Prvi pored njega
šmugnu, kao smuk, finansiski genije. Za tren oka kafana opuste. Rtiščev je
bio uhvaćen na delu.

Razgovor s policajcem ispade kratak i jednostavan. On strašno izbulji

oči, čvrknu sebe prstom po vratu i isplazi jezik – Rtiščev i Semjon Ivanovič
se prepadoše. Onda se policajac osmehnu, iscerivši svoje žute zube, zaškilji
i tim istim prstom pokaza na svoj dlan. Semjon Ivanovič morade da skine sa
grudi svoju dragu kesicu i da preda prokletom Turčinu svu ušteđevinu.
Onda Semjon Ivanovič i Rtiščev sedoše za sto pod petrolejkom,
podnimiše se i mračno zaćutaše. Bolesni Grk Sinopli tiho je štucao za
kelnerajem. Stvar je propala u samom početku.
Rtiščev predloži da odu i da se udave u zalivu Zlatni Rog. Semjon
Ivanovič, gledajući u njegovo stakleno pero za turbanom, oćuta: a zašto se,
stvarno, ne bi i udavili. U Njevzorovljevoj glavi nije bilo nikakvih misli.
Nije mu bila ostala čak ni stidljiva nada, koja ga je držala za sve ove dane.
 I eto, u tom trenutku – uništen, bačen sudbinom na dno – on oseti čudno
raspoloženje: učini mu se kao da je sve to jednom već video – isto, i
izgužvan stolnjak, i senku od svoje glave na njemu. To je bezuslovno bilo.
Ali gde, kada?
I baš tog trenutka preko stola je trčala bubašvaba. Kao da munja sinu u
mozgu Semjona Ivanoviča. Setio se! Bilo je to u Odesi. Po stolu je takođe
jurila bubašvaba, i on je onda pomislio »Gle, trkača«, i zbacio je zvrčkom
sa stola.
Ali zašto, zašto mu je upravo sada pala na um takva jedna glupa sitnica,
bubašvaba koja u Odesi trči preko stola? Semjon Ivanovič se namršti,
napreže se iz sve snage da pronikne u suštinu uloge bubašvaba u njegovom
životu. (U teškim trenucima uvek je pribegavao mistici.) Utom i druga
bubašvaba izmile ispod tanjirića, i jurnu u poteru za prvom. Rtiščev mračno
reče:
– Kladim se u deset pijastera da će druga prestići prvu.
Munjevito, zaslepivši ga, pred Semjonom Ivanovičem blesnu
perspektiva. Ustade, sav zadihan, i zari nokte u Rtiščevljeva ramena:
– Našao sam. To će biti – onaj klin. Sutra će k nama navratiti sva
Galata.
– Jesi li poludeo?
– Trke bubašvaba. – Semjon Ivanovič zgrabi čašu i poklopi njome obe
bubašvabe. – To okupacione vlasti nisu predvidele. To je legalno. To je
novo. To je hazardno.
Rtiščev ga je, ošamućen, gledao. Zatim zašmiča, naže se ka Semjonu
Ivanoviču i poče ga ljubiti po zacrveneloj lobanji.
– Grofe, pa ti se genije! Grofe, mi smo spaseni. Kad bi mi neko ponudio
sto hiljada turskih funti da mu ustupim – pljunuo bih mu u lice. Ovo je stvar
koja vredi milione!…

Tri dana i tri noći su Semjon Ivanovič i Rtiščev u gostionici »Slasti

Istoka« lovili bubašvabe, pregledali, isprobavali, sortirali.
 Odabrane, debele, dugonoge, s velikim brcima bile su obeležene belom
bojom, brojevima na leđima. Njih su trenirali, tojest, izmorivši ih glađu,
uzimali ih malim mašicama i stavljali na sto. Na drugom kraju stola bile su
rasute mrve od slatke zemičke. Gladna bubašvaba je trčala. Ako nije
pretrčala pravom linijom – ponovo su je stavljali na pređašnje mesto. Zatim
su istrenirane bubašvabe puštali po deset komada u isti mah od crte
obeležene kredom.
Ove trke pokazale su se toliko hazardne da je treće noći Rtiščev odneo
od Njevzorova na bubašvabi nazvanoj Abdulka nov kaput i polucilindar.
Kaput su međutim morali odmah da prodaju da bi nabavili trkačku
stazu, tojest naročitu dasku, sličnu stonom bilijaru, sa ogradom, brojevima,
zvončićima i jamicama za mrve.
I onda se pred kafanom Grka Sinoplija, iznad vrata, nad portretima
Njevzorova i Rtiščeva, pojavila preko cele firme objava:

TRKE DRESIRANIH BUBAŠVABA – RUSKA NARODNA ZABAVA

Vest o tome obišla je do večera čitavu Galatu. Do Sinoplijevih vrata nije

se moglo probiti. Ulazak u kafanu stajao je deset pijastera. Da bi videle trku
bubašvaba, došle su čak i lene lepotice iz izloga. Grupa engleskih mornara
zauzela je mesto pored trkačke staze. Rtiščev je, držeći mašice u jednoj ruci
a teglu s bubašvabama u drugoj, pročitao kratku uvodnu reč o neobičnoj
inteligenciji tih korisnih insekata i o tome kako o beloj nedelji nijedna ruska
kuća nije bez te stare ruske zabave – trke bubašvaba…
Njegovom govoru aplaudirala je cela kafana. Rtiščev je elegantno
izmahnuo i pustio prvu partiju. Mornari položiše deset funti. Rtiščev se nije
prevario: mršava bubašvaba, na koju se zbog zamornog izgleda niko nije
kladio, stigla je prva na cilj – do trobojne ruske zastavice. Njevzorov, koji je
držao totalizator, isplati neke sitne dobitke. Englezi se zagrejaše i na drugu
grupu staviše dvadeset funti; osim toga, pet funti uplatiše makroi i vlasnici
javnih kuća. Grk Sinopli prestade da štuca.
U jeku igre pojavi se već poznati policajac, ali se zbuni videvši
bubašvabe. Rtiščev mu kratkim pokretom ponudi mesto za stolom i čašu
rakije.
 – Još jedna partija, – vikao je Rtiščev – mužjaci, dvogoci, nehranjeni još
od prošle nedelje, ljuti kao đavoli. Favorit – broj tri, Abdulka.
Od tog večera krivulja sreće Semjona Ivanoviča naglo je pošla uvis.

Glas o trkama bubašvaba digao se iz ćumeza Galate i obleteo blistavu

Peru, i sanjivi Stambul, i azijatske sokačiče Skutarija. Moralo se raditi
gotovo i dan i noć. U gostionici »Slasti Istoka« bile su pohvatane sve
bubašvabe. Pojavili su se i podržavaoci. Rtiščev je na vratima izvesio
upozorenje da su »samo ovde jedinstvene, patentirane trke, sa ujednačenom
težinom insekata, ili hendikep«.
Semjon Ivanovič je svakog dana nosio zamašne sume u banku. I, evo,
došao je dan kad se njegova nemirna mašta ustremila ka bučnim
brežuljcima Pere. Njime je ponovo ovladao san o aristokratskom salonu, o
groficama i kneginjama koje sladostrasno prebiru nožicama na klupicama, o
njemu samom – kako se, bled, nežna i umorna izgleda, igra zlatnim
lančićem od časovnika na svilenom prsluku. Ta ga je vizija budila noću, nije
mu davala da spava, činila da mu srce ubrzano kuca.
Davno je već bacio fes i sada je dolazio u kafanu u smokingu, s mašnom
»fokstrot«, u rukavicama boje limuna i u filcanom šeširu sa hvataljkom
unutra, da mu čuva fazon. Napuderisan i ćutljiv, stajao je nalakćen na
kelneraj i praznim pogledom posmatrao goste, koji su se bučno i drsko
gurali oko trkališta za bubašvabe. Jednom, pred spavanje, gledajući svoje
noge u svilenim narandžastim gaćama, rekao je:
– Stvar je u tome što je moja mati bila u nezakonitoj vezi sa grofom –
Hendrikovom, baš na godinu dana pre mog rođenja. Otac me je uvek mrzeo
− ne znam zašto. Igra sudbine.
Uzdahnuo je, legao u postelju, koja nije odgovarala njegovom ukusu, i
nije više ni reči dodao… Ujutru, u smokingu, sa štapom, pošao je na Peru,
prošetao pored elegantnih magazina, kupio dve havana-cigare, posedeo pod
baldahinom u velikoj naslonjači čistača obuće, koji je samo prešao četkama
preko njegovih lakovanih patika, poklonio se ovom i onom, podigavši prst
do šešira, i svratio da doručkuje u najelitniji lokal, kod Tokatlijana.
– Salata, ostrige, bocu belog vina i sir – rekao je kroz zube metr-d otelu.
 Onda je izvadio patent – istovremeno muštikla, upaljač, čačkalica,
olovka, turpijica i drugo – i počeo da čisti nokte. Smeškao se svojim
mislima.
Je li to davno bilo: u Moskvi, kod Boma, pokazivao je devojkama
posetnicu sa grofovskim grbom? Ili harkovske i kijevske avanture pod
imenom konta de Nezor? Koliko je samo gluposti počinjeno, koliko uzalud
straćeno para. Kroz sve te greške i padanja, maštanje i buncanje – neobična
sudbina, pretskazana mu od Ciganke, vodila ga je ka stvarnom, jedinom,
istinskom životu. Deset koža je promenio, naputovao se, natrpeo, namučio.
I sada, produžujući da čisti nokte, mada su pred njega već bili doneli i
ostrige i vino, on se osećao sigurno, kao rođeni Evropejac, kao pretstavnik
stare, solidne kulture.
»Uzmimo, izašao sam iz Meščanske ulice. Uzmimo da moj otac i nije
Hendrikov, već prosto Njevzorov, koji je nekad u Meščanskoj ulici držao
sitničarsku radnju. Uzmimo da su u šumi gospoda oficiri sa mnom onako
neprilično postupali. Ali ko je taj što je odeven po poslednjoj modi? Ko će
progutati sad evo ovu ostrigu? Ko se uspentrao na visinu preko brda leševa?
Ko je nekorisnu i gadnu bubu, bubašvabu, preobratio u valutu, Ja, i jedino
ja. Dozvolite da se pretstavim: Semjon Ivanovič Njevzorov, sjajna ličnost,
kralj života«.
Semjon Ivanovič proguta, najzad, s lakim gađenjem ostrigu, U tom
trenutku, kod Tokatlijana, on je osećao priliv satanskog samoljublja. Bio je
nagrađen za sve svoje muke i poniženja. Žilavim korakom stremio je put
čudesne perspektive, napred ka slavi.
Jasno je video etape toga svog puta. Prvo: otvara u Peri otmen intiman
restoran s trkama bubašvaba i sa separeima. Za naročito odabrane postojaće
aristokratski salon – pristup samo u frakovima. U salonu – otmen kabare sa
krajnje pikantnim tačkama. Drugo: ženidba milionerkom, prvenstveno
udovicom. Vila na obali mora, automobil, jahta. Treće: on je svuda i svagde.
On je zakonodavac mode, on je poluga politike. Pretsednik je bankarskog
trusta, zao duh berze… Četvrto: staje na čelu svetog pokreta. Na prvom
mestu, izgoni iz Evrope sve Ruse, bez razlike – napolje, koprivino seme!
Iskorenjuje revolucionare bez ikakvog ustručavanja. Sprovodi teror nad
nižim klasama. Uvodi obavezne zakone: moralne principe života – ne
mnogo, samo desetak pravila. Ali – surovih. Ko izgovori reč revolucija – na
banderu! Najzad, Semjon Ivanovič proglašava sebe za cara.
 – Gle, đavola! – Semjonu Ivanoviču izbi čak i znoj po lobanji. − Zar je
to mogućno?… A što, opet, da ne postanem car, na kraju krajeva?…
Napoleon je, kažu, takođe bio običan građanin. – U glavi mu je zvonilo,
pred očima skakale zlatne iglice. I kao da unutra u njemu zagrme zaglušan
glas: imperator Ibikus Prvi!

S havana-cigarom u uglu usta Semjon Ivanovič iziđe u Peru,

osmehujući se i dalje samozadovoljno svojim mislima. Na kraju ulice svrati
u dvorište bivšeg ruskog poslanstva, gde se sada nalazio nekakav
neakreditovani državni zastupnik.
U dvorištu pred poslanstvom već treći mesec sedeli su na stepenicama,
ležali na prašnjavoj travi sasušenih leja Rusi, većinom žene, oni koji su već
bili pojeli i poslednji prsten i poslednju suknju. Tu su čekali pomoć ili vizu.
Ali pomoći se nisu izdavale, a povodom viza vodila se komplikovana
prepiska. Neakreditovani nije imao para da hrani svu tu gomilu – oko
dvesta pedeset duša, i ljudi su u dvorištu poslanstva mršaveli, propadali,
topili se, poneki su i noćivali tu, na sasušenim lejama, pred mermernim
stepeništem.
Semjon Ivanovič prođe dvorištem, hramljući malo i oslanjajući se na
štap. Bilo je potrebno, naravno, mnogo ukusa i mašte pa da se između
tužnih ženskih prilika nadu biseri njegovog budućeg »aristokratskog
salona«. Jedva je prepoznao nekoliko poznanica s parobroda – toliko su se
te žene bile izmenile. Evo one devojke koju je onda nazvao: »mačkica«.
Sedi, podnimila se, s laktovima na mršavim kolenima, lišce − detinje,
čarobno, ali čak i na njemu nekakve prašnjave senke. A nožica – opereš li
je, obuješ li je kako valja – bižuterija…
Semjon Ivanovič raširi nozdrve. »Ova će biti prva, nazvaćemo je
kneginjica Tarakanova« (Tarakan na ruskom znači bubašvaba). On sede uz
devojku na stepenice i otpoče razgovor izdaleka, očinski dobroćudno…
Je li mnogo vremena prošlo odonda kad je Semjon Ivanovič Njevzorov
sedeo pored džezve s kafom kraj prozora svoje sobe u Meščanskoj ulici?
Dzin – kuršum je probio staklo i gadni vetar zafijukao; »Naduvaću,
naduvaću ti prazninu, oduvaću te iz tvog gnezda«. Semjon Ivanovič se,
gonjen tim vetrom, zavrteo kao suv list. I evo preleteo je preko mora, evo
ga u Evropi. Bogat i čuven. Pred njim se otvara raskošna perspektiva.
Pretskazanja stare Ciganke sa Petrogradske strane zbila su se. Pripovetka
kao da se završila…
Razume se, za pripovetku bi bolje bilo umoriti Semjona Ivanoviča,
otrovati ga, naprimer, pokvarenom ostrigom ili ga gurnuti pod automobil.
Ali Semjon Ivanovič je – besmrtan. Pisac se od svake ruke trudio; ali ne,
Semjona Ivanoviča nije tako lako izbrisati sa stranica pripovetke. On sam je
– Ibikus. Žilav, izdržljiv, uporan, neizostavno će se iskobeljati iz svake
nevolje, i – sedi, piše o svojim doživljajima.
U restoranu kod Tokatlijana Semjon Ivanovič je sam ovoga puta bez
Cigankine pomoći, ispričao o svojoj daljoj sudbini. Izjavio je da je on –
kralj života. Tako i jeste, ali videćemo. Ja nipošto ne sumnjam u reči
Semjona Ivanoviča. Čak znam da je i otvorio aristokratski salon sa
klupicama i nožicama, sa veoma pikantnim tačkama. Na firmi je za tamnih
noći iznad trotoara treperio primamljiv natpis: »Salon-restoran sa
atrakcijama – IBIKUS«. I Semjon Ivanovič je zaradio velike pare i oženio
se.
Poštenje, koje stoji iza moje pripovedačke naslonjače, zaustavlja mi
zahuktalu ruku: »Druže, ti ovde počinješ da lažeš, stani – ko poživi videće.
Stavi tačku«.

KRAJ
 Napomene

1 pisak za cigarete
2 Sveruski izvršni komitet železnica.
3 hetmanska milicija.