Aleksej Tolstoj Hromi Gospodin

А.
ТОЛСТОЈ
хроми
господин
А. ТОЛСТОЈ
ХРОМИ
господин
Уредник
ВОЖИДАР ПЕЈОВИЋ
ЦЕТИЊЕ, 1957
АЛЕКСЕЈ ТОЛСТОЈ
ХРОМИ
ГОСПОДИН
НАРО АНА КЊ ИГА

Ц Е Т II Њ Е
Наслов оригинала:
АЛЕКСЕИ ТОЛСТО0
Х Р О М О И Б А Р И Н
(Избраннме произведенин)
Гослитиздат, Москва 1945
'. Џреџслл
НАДЕЖДА Ч. ПЕТРОВИЋ
Штампа и повез:
БЕОГРАДСКИ ГРАФИЧКИ ЗАВОД
Београд, Булевар војводе Мишића 17
ХРОМИ господин
С престола ледених громада,
Са зааичајних врхова изгнаник по својој вољи,
Пада доле слободни водопад У мрак кланаца и
ропство долина.
А облак, иза њега — горе —
Вођен љубављу,
Као јагње, румени се
Жртвеном крвљу на снежном олтару.
(Вјач. Иванов, „Звезда водиље“)
МЕСЕЧИНА
I
Око поноћи, изашав над Коливаном, месец је
осветлио с леве стране неравна окна кућа, с десне потерао
сенке по угаженом кисељаку сеоске улице и сакрио се за
облак залутали на ноћном небу, — у тај мах јурила је
селом у пуном трку тројка завезаних прапораца,
упрегнута у каруце с покретним кровом.
Још нису певали петлови, а пси су већ престали да
штекћу, и само се у кући на крају оела кроз пукотине на
капцима видела жута светлост.
Крај те куће над капијом с двостраном настрешницом
стрчала је мотка са обручем обавијеним сеном и путнику
издалека указивала да је ту хан. Иза куће простирала се
надалеко равна, на месечини сива степа, куда је летела
пеном покривена тројка, чији оу лошви галопирали
отсечно и звонко у ноћној тишини, а рудн>ак касао
гетавим и заморним касом. Човек који је седео у каруцама
подшке штап и дотаче кочијаша. Тројка се нагло заустави
и стаде код хана. ,
Човек скиде с ногу плед, ухвати се за нпшку на боку
и, храмљући помало, пође по трави ка ниоком доксату.
Тамо, окренувши се, рече тихо:
— Иди, кад сване, доћи ћеш.
Кочијаш дрмну кајасе, и тројка одјури у степу, а
човек се маши алке на вратима, залупа њом и, као
7
у недоумици, наслони се на трошни дирек доксата. Уоко

његово лице било је бледо, под очима — сенке, коврџава
мала брадица није му покривала браду. Он лагано скиде с
десне руке рукавицу, и закуца по друти пут.
У трему по даскама које су шкрипале зачули су се
кораци босих ногу, врата су се отппсринула, брзо се
отворила широм, и на праг је стала млада сељанка.
— Ал ошењка! — рекла је она радосно и узбуђено. —
А ја ти се нисам надала! — Она се бојажљиво дотаче
његове руке и пољуби га у раме.
— Примаш ли, Саша? — упита он. — Остаћу код
тебе до зоре. — И, климнув главом, уђе у трем обасјан
месечином. Саша је ишла напред, обртала се и, смешећи
се, показивала на свом свежем лепом лицу беле зубе.
— Видела сам како си се у подне провезао кроз село.
Сигурно ће, помислих, господину Волкову. Тамо ће те
задржати и да ноћиш, а ти, рођени, ето, дошао к мени ...
— Код тебе не епава нико од путника?
— Не, нема никога, — одговори Саша улазећи у
летњу одају од дасака. — Заноћили су сељаци с колима,
само сви спавају под ведпим небом, — и она седе на
широк кревет' с покривачем начињеним из разнобојних
парчића, и насмеши се благо.
Месечева светлост, продирући у собу кроз малени
прозор осветлила је Сашино лице с придигнутим
крајевима усана, дуги врат из дубоко изрезана црна
сарафана, на грудима — ниску од ћилибара, која се
спуштала и дизала.
— Донеси вина! — рекао је гост. Он је стајао у сенци
држећи свој шешир и пггап. Саша је хитро скочила и
изишла. А он је летао на кревет и забацио руке изнад
главе. Постепено му се лице наборало,
8
изобличило. Окренуо се на бок и, обгрлив јастух,

загњурио у њ главу.
Саша се вратла носећи мали сто, прекривен салветом;
на њета је ставила две флаше — једну с вином, Другу. са
слатком ракијом, — попела се уз лествице у ћилер и
изнела отуд на тањиру ораха, медењака, сувог грожђа.
Кретала се брзо и лако, прелазећи с месечине у сенку.
Гост, који је лежао, придиже се на лакат, рече:
— Ходи овамо, Саша. — Она одмах седе крај
његових ногу, на кревет. — Реци, ако бих те ја увредио,
страшно увредио? Ви ли опростила?
— Стоји ти до воље, Алехсеје Петровичу, —
поћутав, одговорила је Саша уздрхталим гласом. — А за
твоју љубав... захваљујем ти најлепше. — Она се окренула
и уздахнула.
Алексеј Петрович, кнез Краснопољски, дуто се
трудио да у мраку разазиа Сашино лице. После ћутања
рекао је тихо, готово лено:
— Свеједно, нећеш ништа схватити. Мило ти је нгго
сам дошао, па и не питаш... откуда, и зашто код тебе овде
лежим? ... А то пгго код тебе лежим оад одвратно је... Да,
ужасно, Саша, гнусно.
— Бог с тобом, којешта! — поче она уплашено. —
Кад бих те ја примила без љубави.
— Ходи ближе. Ето тако, — настави кнез ш обгрли
Сашу за пуна рамена. — То ја и кажем: ништа ти не
разумеш, и не труди се. Чуј, вечерас сам се сит
наразговарао с једном особом. Лепо је било, веома.
— С госпођицом Волковом? '
— Да, с њом. Ето тако, седео сам близу ње, а у глави
ми се вртело 'више него од твога вина. Знаш, каб пгго се у
сну причиии да те благо помилују, тако се и ја ње чисто
као у сну сећам. Малочас идем одонуд и чини ми се као да
је сасвим све код мене лепо
9
и среКно. А вад уђох у Коливан, помислих: ваља само да

зауставим коње првд твојим доксатом — и сва моја срећа
одлете дођавола. Разумеш ли сад? Не? Не бих смео да
свраћам код тебе. Да хоћеш бар да ми даш неког отрова.
Сашине руке клонуше немоћно, она обори главу.

— Жалиш ли ме, Саша? Је ли? — упита кнез,
привуче је и пољуби у лице, али она не отвори очију, не
размакну усана, као да је од камена.
— Престани, — прошапута он. — Шалим се с тобом.
Онда она очајна поче:
— Знам да се шалиш, а ипак верује! Па запгго ме
мучиш? Та сва душа ми је израњављена. Знам, из милости
ме волиш. Сељанка сам, какав је мој живот, зар је за мене
срећа!
Иза зида је у тај мах јако закурекао петао. Коњ је иза
сна ударио у даску. У јутарњој слабој светлости почело се
помало јасније видети мршаво, са сенкама, лепо кнежево
лице. Велике њетове очи биле су тужне и озбиљне, на
уснама му се следио осмејак.
Саша га је дуто гледала, онда је почела да љуби
кнежеву руку, рамена и лице, спуцггајући се поред њета и
загревајући га својим снажним, узбуђеним телом.
II
На другој страни села, усред малог дворишта
зараслог у коров, у новој сељачкој кући, на лежишту под
таваницом, лежао је доктор Заботкин.
Одоле ее видела само његова глава, која се о две
песнице ослањала брадом, на којој су расле праве риђе
длаке. Такви исти праменови косе на све стране,
10
од темена, падали су му на чело и очи, лице је било

неумивено и подбуло од спавања.
Доктор Григорије Иванович Заботкин, зажмуривши
пљуцкао је с лежишта надоле, трудећи се да погоди
гранчицу на поду.
Према њему, уза зид између прозора, под лименом
лампом седео је на клупи поп, малога раста, тих и дирљив,
с проседим црним чуперцима. Рукави на његовој мантији
били су замашћени и с наборима као у хармонике.
Туривши у њих прсте, отац Василије се мрштио и ћутао
гледајући како доктор пљује.
— За три године у шта се претворио човек, —
рече најзад отац Василије.
— Шта је, не допада вам се? — лено одговори
Григорије Иванович. — А ја од детињства имам такву
навику: кад је јако досадно, завучем се у неки буџак и
пљујем. Ако вам ое не допада, немојте да гледате. Имао
сам чак и своје омиљено место — испод амбара, где је
расла мека трава. Тамо се наше псето увек пггенило.
Штенад су топла, миришу на млеко, поето их лиже, — она
скиче. Лепо је бити пас, часна реч.
— Будала си ти, Григорије Ивановичу, — поћу-
тавши неко време, рекао је отац Василије. — Боље да
идем.
— Ви, оче Василије, немате права да одлазите док ми
не пружите душгевно олакшање, вас за то плаћа држава.
— Колико имаш шдина?
— Двадесет осам.
— Универзитет си свршио, млад си човек, професија
ти светска, ја би се на твом месту по цео дан смејао. А ти,
ех! Но, куда би ти с тим твојим идејама? Лвжиш и пљујеш.
— Имао сам ја, оче Василије, изванредне идеје. —
Григорије Иванович се окрете на леђа, извуче с ле-
11
жишта руке, пуцкетну лрстима и зевну. — А на ракију не

могу да навикнем. То је истина!
— Ех! — рече отац Василије, брижљиво узе из
мантије лимену табакеру, кресну шибицу, из навике да
пали на ветру задржа је мало међу длановима, у заклону,
запали, протрља је међу прстима и баци под клупу. —
Дакле, веруј ми, да у селу има од интелигенције икога
друтога осим тебе, не бих ни по коју цену долазио к теби.
Овакви разговори водили су се између доктора и оца
Василија стално, још од пролећа, када је изгорела
коливанока болница. Григорије Иванович је предао тада
све послове лекарском помоћнику и седео у сељачкој кући
коју је земство закупило привремено, док се не сагради
нова болница.
Пре три године Григорије Иванович је био постављен
на своје прво место у Коливану. У првој ватри почео је да
путује по селима, да лечи и чак и новцем да помаже.
Вукући се у време када су пугеви у рђавом стању, по
разливеном путу, покривеном балегом, или продуваван
скроз наскроз леденим ветром у јануарској ноћи, кад
мртви месец сија над мртвим снеговима; завирујући у
тескобне колибе, где пипгги крастава дечурлија; трујући
се у парним купатилима без оџака — под брдом —
јауцима породиље и љутим димом; шиљући очајна писма
земству с тражењем лекова, лекарске помоћи и новаца;
видећи да, ма шта радио, све као да пропада у бездану
провалију сеоског осиромаапења, беде и нереда, — осетио
је, најзад, Гриторије Иванович да је он сам самцит с
теглом рицинуса на сектору од шездесет врста, где помор
мори дечурлију шарлахом, а одрасле пегавим тифусом, да
том теглом рицинуса ни онако кишта не може помоћи и да
она и није важна. У то време изгоре и болница, он тресну
рицинус о земљу и попе се на лежипгге под таваницом.
12
Отац Василије, пред чијим очима је ка тај начин

пропадао трећи доктор, врло је жалио Заботкина, навраћао
је код њега скоро сваки дан, трудећи се некако —
цитаретом или анетдотицом — ако не да утеши — какво
тешење може и да буде ту, кад је од човека остала само
чађ, — а оно бар да за тренутак засмеје: мало ће се ипах
насмејати.
Завришвши са зевањем, Григорије Иванович се опет
окрете потрбушке, спусти руку и затражи цигарету.
— Данас сам дуван купио код Курбењева, — рече на
то отац Василије и, придигав ое под лежиштем на прсте,
поднесе табакеру, пошто притисну на њој тајни федер.
Григорије Иванович, мада је знао да је та табакера
,,фармазонска“, — мађионичарска, — направи се да се не
сећа, и повуче лажно дно где није било цигарета...
— Шта, јеси ли добио цигарете „фабрике Муфте", —
прсну у смех отац Василије, врло задовољан својом
шалом. — Дед пуши, пуши! А ја оам, знаш, данас био код
Волкова.
— Кажу, животиња, страшан скот је твој Волков?
— Потпуно нетачно! Зар мало шта блебећу.
Изврстан човек, а живот... Ето када би ти, Григорије
Ивановичу, погледао лепо на такве људе, не би се онда
ваљао на лежипггу. А његова је кћи, Катарина
Александровна, веруј ми, изванредна лепотица,
благословено створење божје... Да сам сликар, Марију би
по њој насликао кад се пред жеником осмехује.
— Како се то... осмехује пред жеником? —
наједанпут прекиде Григорије Иванович.
— Зар ти ниси чуо то? Велики сликари су увек тај
осмех истицали у својим сликама. Девојка, девица, сасуд
љубави и живота, увек, као да види поред себе
13
анђела хоји прстом показује на њену утробу, дивно се

осмеуује. Ја ти говорим озбиљно. Немој се смејати.
Отац Василије подигао је обрве и пушио пуштајући
дим хроз нос, затим је рекао: „Да, ето како!“ — уздахнуо,
поћутао и отишао.
Но Григорије Иванович се није нимало смејао.
Увухав главу на лежиште, лежао је тихо — затворио очи,
стиснуо вилицу, јер он није узалуд имао свега двадесет и
осам година и могле су га још, као гром, логађати случајне
речи о девојачким осмесима.
III
Сија на тамноплавом небу месечева светлост и чини
се: краја јој неће бити; завлачи се кроз пухотине, кроз
склопљене очне капке, у спаваће собе, у кавезе, у
животињске јаме, на дно рибњака, одатле испливавају
очаране рибе и дотичу се својим округлим устима воденог
огледала.
Те ноћи исто тако била је месечина над обалам
рибњака, утабаним копитама, — он се својим светлим
краком помолио из густог честара парка Волкових.
Крај воде, у трави, на кратхом кожуху, лежао је
ослањајући се на лакат плећати, брадати коњушар.
Помоћник коњушарев ту близу дремао је у седлу, сиво
његово коњче махало је буновно главом и звецкало ђемом.
По ливади у низини посред високот чичка и пелена, пасли
су коњи. Ждребад су лежала дотичући њуппсом
испружене ноге.
Дуж обале, од високих врба бране, латано је долазио
чичица у кафтану. Дошавши до коњушара, он се заустави,
и дуго као да гледаше, као да слушаше...
— Да, ноћ је топла, — рехао је чичица. Коњушар
упита лено:
14
— Што ти непрестано луташ, Кондратије

Ивановичу; у бризи си некој? ...
— Лутам, не спава ми се.
— Је .д’ непрестано мислиш?
— Мислим, да ... Та ја сам се по овим местима, као
кон. у долапу, целаг живота окретао... по кући и наоколо.
Земљу сам до камена истро... Па вуку оне... старе те стопе.
Умирати, ваљда, време је?
— Ваља ти на одмор, Кондратије Ивановичу, у
пензију.
— А ту се још и господар малочас опет разгаламио,
— полутласно рече Кондратије. — Кнез је опет у сумрак
долазио. Каруце оставио иза рибњака и, онако ...
лоповски, чамцем допловио до вењака, и с госпођицом —
разговор... Права је крља, просто да кажем: опасан човек.
,— Зато је он и кнез, Кондратије Ивановичу, то смо ја
и ти под најам ступили: продали се па ћутимо, а он што
хоће, то и ради. Причало се, он, за испраћај гостију, из
топа пуца.
— Није зло у томе, него зашто долази, а не проси.
Наша госпођица страшно изгледа ...
Кокдратије Иванович заћута. Придигнув се на
кожуху, коњушар се загледа некуд и викну:
— Мишка, не спавај, коњи одоше!
Коњушарев помоћник се прену у седлу, тргну
главом и цмокну, замахну бичем; сивац коракну и стаде
опустив шију. И опет задремаше и он и помоћник: тако је
топла и тиха била ноћ.
Постојав мало, поћутав, изговорив значајно: „Да,
тако ти је то !“ — Кондратије пође натраг тгрема парку.
Стара врба коју је олуја сломила, плот, јарак с лазом кроза
њ, стазе, контуре дрвећа, све је то било познато к све је,
као неким кључићима, отварало старе успомене о тешким
и лаким тренуцима, мада
15
ако се лепо присетиш, та мало је лаких и било у животу.

Коидратије је служио као камердинер кад Вадима
Андрејевича и код Андреја Вадимича и памтио је и самога
Вадима Вадимича ВоЈпоова, кога се чак и у сну бојао да
сети, тако је он био бркат и страшан, није знао мере у
насиЈвима, и ради понижавања племића ситних поседника
држао је једнога нарочитога — дрскога будалу, Решето, и
једну луду. Од њих и потиче Кондратије, понев од самог
рођења страх од свих ВОЈЖОВИХ и оданост за њих.
Вадим Андрејевич, отац садашњег спахије
Александра Вадимича, волео је да повише чита и пише,
издао је чак и брошуру за сеЈвахе „Врли трудбеник“, али
је био одлучно против укидања кметскога права, и једном,
понгго је наредио да уведу у његову собу ћоравог
чобанина Феђку, посадио је овога на свилени диван,
понудио му цигару и казао: „Сад сте ви, Фјодоре
Ивановичу,, самостална и слободна личност —
поздрављам вас, можете ићи куда хоћете, али ако желите
да служите код мене, онда наредите, будите добри, и вас
нека последњи пут ишибају у коњушници!“ Феђка је мало
промислио и рекао: „Добро!“
Код оца Вадима Андрејевича — Андреја Вадимича
— Кондратије је почео да служи као ћирица. Господин је
био сиров, мрзовољан, волео је да одлази у парно
купатило и тамо се често напијао, седећи заједно с
гостима и с девојчурама на свежој слами го голцат. Тако
су га у купатилу и сажегле слуте.
Садашњи спахија Александар Вадимич Волков више
није био од тих — него од оних ситнијих, а и одрастао је у
време сиромашења племства, кад се није могло
неогракичено размахнути.
И не би се мотло рећи да се Кондратије није бојао
Алвксандра Вадимича, но није га довољно поштовао
16
и био је одан једино, али зато свии срцем, његовој кћери

Каћуши, првој лепотици у срезу.
Прешавши брану, Кондратије се спустио у јаругу,
препентрао се преко плога и ггошао лагано влажном и
тамном алејом.
У парку је било тихо, само би се птица покаткад у
липовом грању промешкољила и опет заспала, и нежно и
тужно су крекетале жабе гаталинке, и праћакала се риба у
рибњаку.
Овални рибњак свуда наокруг опколиле су старе врбе,
тако густе и опунггене да се кроз њихово зеленило није
могла пробити месечева светлост; она је треперила далеко
на средини рибњаха, где по стакластим таласићима који су
лако клизили као да је пловила пловка, или као да се гачац
једва држао на раширеним крилима, — сркао жудно воду.
Дошавши до краја алеје, Кондратије је завирио
налево, тамо где је изнад рибњака стајао од старости криви
вењак, тренутно оав у сенци.
Пажљиво посматрајући, распознао је жекску
приЛиху у белом шалу, налакћену на оараду... Под
Кондратијевом ногом пуче сува гранчица, жена се брзо
окрете, проговори узбуђено:
— Ви сте то? Вратили сте се?
— Ја сам, Каћењка, — кашљуцнув мало, рече
Кондратије и крену на мостић.
Катарина Александровна лако оиђе по даскама на
обалу, замотана у шал до саме браде, постоја мало пред
Кондратијем и рече:
— Ни ти не спаваш? А код мене у собу толико је
комараца улетело, нисам могла да заспим. Испрати ме.
— Комарци за комарце, — примети Кондратије
стропо, — а на рибњаку ноћу за девојку саму самцату
незгодно је ...
17
Каћењка, која је ишла напред, заустави се.

— Какав је то тон, Кондратије!
— Јест, тон. Александар Вадимич ме је грдио, данас
је грдио, и с правом: зар је могуће то нхећкање по ноћи, и
сами схватате...
Каћењка окрете главу, уздахну и опет пође,
додирујући ивицом хаљине влажну траву.
— Тати немој нингга да причаш за ово дангинње,
рођени, — наједном прошапута она и дотаче ое уснама
смежурана Кондратијева образа ...
Он доведе гоопођицу до балкона, од кога се подизало
шест, гдегде огул»ених, стубова, на врху плавичастобелих
од месечине; причекао је док је ушла у кућу Катарина
Александровна, накашљао се мало и окренуо за угао
преада маленоад доксату где је била његова собица с
прозором који гледа у жбуње.
И само што је сео на сандук покривен ћебетом, кад по
кући протутња љутито дозивање Александра Вадимича.
.
— Кандратије!...
Кондратије, по навици, прекрсти се и старачки журно
потрча дугим ходником вратима иза којих је викао
господар.
Хватајући за кваку на вратима, Кондратије осети
задах на изгоретину. А кад је ушао, у густом диму, где се
жутео пламичак свеће, спази на постеллЈ Александра
Вадимича, самоу хошуљи, раздрљеној на гојазним и
косматим грудима, црвена лица, — господин се натао над
глинешш судом из кога је куљао дим од распаљене
тресети. Подигав на Кондратија отупеле разрогачене очи,
Волков рече промукло:
— Поједоше комарци. Дај кваса. — И кад се
Кондратије окрете вратима, он викну: — Даћу ти ја,
ниткове један. Зашто преконоћ не затвараш прозоре?
— Извините, — одговори Кондратије и отрча у
подрум по квас.
18
НЕОЧЕКИВАНО ОСЕЋАЊЕ
I
Григорије Иванович Заботкин дуто је разгледао на
лежшшу некакве крпице, ђубре, пикавце, праппету,
увукао је кроз ноздрве тешки ваздух, огаипао главу која га
је болела и полако, као да му је цело тело било тешко, без
костију, поче да силази, мрштећи се и опипавајући ногама
ступњеве на пећи.
Ставши на под, Григорије Иванович навуче
панталоне и наже се према крњетку од огледала над
лампом. Одатле је гледало на њ жуто, масно лице,
отупеле, мутноплаве очи и чуперци косе на све стране.
— Е баш је њушка! — рече Григорије Иванович,
завуче прсте у косу, забаци је, седе за сто, подупре ое и
замисли.
Постоје такви остаци мисли, сачувани на крају
крајева, густи као барски муљ, ружни као трулеж; ако њих
узмогне човек да изазове из подземља душе, да издржи
бол од њих и ишчупа их из себе, онда све у њему као да се
прене, очисти; а почне ли их преметати, дирати, као
болестан зуб, опет и поново удисати ту трулеж, боловати
слатки бол гнушања од себе, онда од таквот човека може
само дићи руке, зато што је њему од сввга најдраже —
ђубре, кад му пљу неш у лице.
19
Григорије Иванович нимало није желео да се растане

од својих улежалих мисли, — за три године накуиило их
се врло много. Усто врло је опасно за човека који још није
ојачао духом да види толико болесних, толико несрећних,
толико намучених људи. А за три године пред Григоријем
Ивановичем прошло је веливо мноштво сеЈванки
измучених порођајима и бијењем, оељака поцрнелих од
ракије, краставе деце у прл>авштики, у глади, у сифилису.
И Григорију Ивановичу се чинило да је сва Русија иста
таква — измучена, поцрнела и крастава. А ако је тако и
нема излаза, схнда нека иде све дођавола. А ако има
прљавштине и смрди, значи, тако ваља да је, и нема шта ту
да се претвараш да си човек, кад си — свиња.
„Све ти је то тако и печат је ударен“, мислио је он
машући испред лица мршавом шаком. „Живота се нећу
лишити, свакако, али зато ни прстом нећу мрднути да буде
боље. Ради утехе девицу Волкову ми уплео. Али знате
шта, оче Василије, да ја непгго ту вашу девицу Волкову
поведем мало међ болеснике од пегавог тифуса, па да
видим онда како ће се „осмехивати пред жеником"...“
Григорије Иванович се засмејао јетко, али је затим
осетио да није потпуно у праву.
„Но, рецимо, та госпођица ништа није видела и не зна
— плод из стаклене бангге... И то је неигго налик на
оправдање... Али поп ме буни ... Ма где је оно — то ваше
добро, покажите ми? Роди се у прљавштини, живи у
свињарији, умире с проклетством... И нигде ни крајичка
ведрот неба у том непроходном калу. Па ако сам ја частан
човек, онда морам часно и отворено пљунути у ту гадост
што се назива животом. И најпре оамом себи у њушку...“
Гриторије Иванович доиста пљуну насред собе,
потом ое окрену прозору и виде да свиће.
20
Ово нехако баш ки најмање није очекивао и зачуди се.

Затим се извуче иза стола, изиђе у двориште, удахну оштри
мирис траве и влаге и намршти се, као да је тај мирис
кварио некакве његове идеје. Онда пође дуж плота према
ливади коју плави река.
Опкољавајући с двеју страна кућу и дворипгге, плот
се спуштао до воде, где су расле иве; једна је стајала с
отсеченим врхом, наместо њета стрчало је мноштво трана,
а друга — ниско се наднела над уском реком.
Небо је још било тамно, а на истоху, где се свршавала
земља, ширила се блага светлост; у њој сламни врхови
кровова и дрвећа истицали су се јасније и одређеније.
По селу су кукурекали петлови. Одазвао се и петао на
дворинггу код Григорија Ивановича. А поветарац, опггар
од мириса траве, улетео је у иву, и лишће њено, заљуллвши
се као чунови, благо је зашумело.
Све је то обмана, све је то безначајно, —
промрмљао је Григорије Иванович и, стојећи крај дрвета,
гледао је не одвајајући погледа како на бледозлатном
истоку, од чије светлости се повлачило ноћно небо,
постајући суро, зелено, као вода, и азурно, гори, ниско над
земљом, велика звезда. То је било у толикој мери необично
да је Гриторије Иванович зинуо.
А звезда, преливајући се у пламу истока, бледела је, и
наједном, утасив њу, подиже ое за степом сунце као
зажарена хумка.
Над реком се подигло испарење. По сивој трави од
ветра заиграле су плавичасте сенке. Гачци су загакали за
рехом у грању, и свуда — у жбуњу и у трави — запевале
су, зацвркутале птице... Сунце се родило над степом ...
21
Али Григорије Иванович је био упоран: наомешио се

презриво, зажмурио на сунце и пошао натраг у смрдљиви
кућерак.
А када је ушао, жутом светлошћу горела је на зиду
лимена лампа, све је било задимљено, подешено за
главобољу.
— Пи, дођавола, грозно загушљиво, — промрмља
Григорије Иванович и врати ое одмах у двориште, где,
цротрљав чело, помисли: „Да пођем да се искупам. Ех,
самном нешто није у реду!“
II
Од студене воде најежио се Григорије Иванович, и,
загњуривши се уз фрктање два пута, брзо се обукао,
завукао руке у рукаве и, гледајући на истоос, сео на
полетло стабло иве.
Азурне окуке ,реке вестајале су пред очима у трсци и,
разливајући се опет по зеленој ливади, губиле се за
брезовом шумом у даљини.
Према њему, на оној страни, белеле су се, као грудве
снега, гуске по кисељаку. У води, која је од испарења била
сва у магли, пливале су кркуше узнемиравајући водено
биље. На дну, крај самих ногу, лежао је чворновати пањ,
као неки сом с брковима; њега су се бојали дерани због
тога што хвата за ноге. У трсци су летеле тамо амо сиве
птичице и цвркутале.
Григорије Иванович, цвокоћући ситно зубима, гледао
је све то, а сунце му је већ палило лице и босе ноге.
„Дабоме, то је задовољство”, мислио је он, ,,али све
ће се то ускоро свршити, све је то случајно.“ Оборио је
главу, и однекуд баш данашња му се ноћ приказивала као
ружан сан, — лежање у прл»авштини на лежишту,
мемљиви ваздух и главобоља.
22
Наједном га поплашише гуске: гачући појуриле су, с

гусаном на челу, на обалу. Раширив бела крила, поскакале
су у воду и запливале охоло окрећући главе надесно и
налево...
Григорије Иванович је пригушио уздах (хао да му је
душа желела да цикне, а није смела) и гледао је сад како се
од реке диже у небо магла.
Реха је дуга, много је на њој кривина и залива, и са
свих страна дими се та лака магла скушвајући се за шумом
у беле облаке.
И, чим се сунце роди, подиже се иза брезове шуме
први облак, и за њим истим путем јуре све нови и нови.
Као у каквом гнезду, колутају се они над шумом. Гледаш,
а плаво небо је већ пуно облака. Плове сви на једну страну,
лагано, као лабуди, знајући да су краткога века. По степи
од њих клизе хладовите сенке. Облаци мењају свој изглед,
претварају се у животињу, пољаницу, у фигуру некакву, и
тако се забављају, док их ветар не сабије у тешку
облачину, муња Је скроз не пробије, и не понесе она плод,
да би га излила на земљу, и нестала и сама.
— Ја сам напросто штене, — промрмља Григорије
Иванович, упоран и ленштина. — А све је тако
изванредно...
Не обуздавајући се вошге, он се обрадова у толикој
мери да му руке почеше да дрхте и очи често да трепћу;
пошао је плоту, попео се на њ и стао се обазирати, — нема
ли кога дивног, драгог човека, да му све то одмах ту и
каже.
У тај мах на улици, поред плота, појавише се дерани:
вукли су ногама, подизали меку прашину, ритали се и
претурајући се преко главе правили точак.
За деранима ишле су држећи се за руку девојке у
цицаним сарафанима, у шареним марамама. Певале су
некакву стару и дивну песму — непознату.
23
АЛЕКСБЈ ТОЛСТОЈ
За њима у стопу ишли су момци. Један од њих, висок,

мршав, у подераном зубуну, дувао је у свиралу од трске,
горња усна му се надувала као какав мехур; други,
дежмекаст, кривоног, у прслуку и с качкетом, развлачио је
хармонику.
Дерани, девојке и момци закренуше за кућу на ћошку
и плотове. Песма и свирка чуле су се већ издалека. Затим
се сви појавише још једанпут док су у даљини прелазили
преко моста, и нестадоше иза брежуљка, иза нагорелих
стубова болнице.
— Дивно, — промрмља ГриториЈе Иванович. — Или
је дан неки данас такав нарочити?
Приступио је плоту озбиљан сељак, у новом и
свечаном оделу, без каие; коса му је била намашћена;
ухватио се за колац од отраде, завукао међу пруће чизме,
намазане катраном, на који се већ ухватила прашина и
сламке, и упитао:
— Шетате ли?
— Добро јутро, Никита, куд су то они пошли? —
упита Григорије Иванович. — Зар је данас празних?
— Тројица је данас. Тројица, — одговорио је сасвим
спокојно. — Ех, Григорије Ивановичу, почели сте да
бркате даие. Девојке су пошле венце да плету.
Никита ошша да ли чврсто стоји колац од плота к
одједном, отворив мало уста обрасла смеђом коврџавом
брадом, погледа у очи Григорију Ивановичу.
И од тога погледа сељачких очију хоје разумеју, очију
избледелих на сунцу, од њетоеа мрког лица, од снажнога
тела с добрим мирисом би јасно Григорију Изановичу: да
му је Никита пришао да у доконом часу попледа како је
господин и какве има бубице, и одмах, погледав га, као кад
би на какав точах погледао, разјаснио је доктора
Заботкина, који њему, Никити, није ни у ком погледу
потребан, јер он, иако је и доктор
24
и чита књиге, себе не може да разјасни, а и није ни за шта.
Схвативши то, Григорије Иванович се засмеја.

— А ја имам за тебе једну малу молбу, — рече
Никита. — Повези се са мном до моје баке; одавно умире,
али коњи ми увек заузети, сам никако да се очупам... А
одмах бих дојурио, запрегао.
— Баш добро, — узвикну Григорије Иванович.
рОтрчи, упрегни.
Никита је заиста брзо упрегао коње и довео пред
доксат нова кола, пуна свежега сена.
Григорије Иванович са задовољством се попе на њих,
саби под собом сено, намести се, скрсти пода се ноге и
рече:
— Знаш, Никита, данас је, доиста, празник. Ти си,
свакако, ожењен? А жену је л’ волиш?
Никита подиже обрве, цмокну, и они кренуше. Чизме
су му од труцкања отскакале поред точка. Григорије
Иванович, развукав јако уста у осмех, тресао се на
влажном сену, — погледао. Дивота!
Кад су кола уз тутњаву прошла по земском мосту, са
ограде у ситу поскакаше жабе, патке под мостом полетеше
да их лове...
— Жаба колико је! — рече Никита и намигну.
С оне стране реке била су пландишта и ливаде,
а даље — брезова шума. Никита ое окретао и проговарао с
дохтором по коју реч о ситницама, а пошто је Григорије
Иванович више ћутао, не постављајућм глупа питања,
Никита поче да му црича о својим сељачким стварима, о
оном о чему је размишљао преко зиме, и одједном рече
изненада, зашхиљив својим паметним сивим очима:
— Обрађивати земљу тешко је сада: све су
прерачунали на новац. А сељаха ако на новац преведеш,
25
каква је његоаа цена — ци дае паре. Да радиш, значи,

немаш зашта. Па помислиш...
Никита се намршти, затим одмах, не чекајући
одговора, затресе главом и, олет се осмејкујући, локаза
бичем на ивицу шуме.
Између бреза ходале су девојке плетући од гранчица
венце. Дерани су се пентрали по дрвећу. Момци су лежали
у трави слушајући хармонику.
— Предвече ће се сви изопијати, — рече Никита,
— и такво ха-ха, хикху удесиће, грехота просто. Некад је
боље било.
Кола изиђоше из шуме на уску међу, између жита,
које је таласао топли ветар и од кога је мирисало на земљу
и мед. Облаци, сада бели и густи, као руно, видели су се на
читавсм плавом небу. Пут се час губио у јарку, час је
кривудао по падини брда, и тамо где ,се свршава земља
лежале су нове огромне гомиле облака. Шта има у њима
необичнога? Но Григорије Иванович као да раније није
примећивао, него као да је тек сад први пут схватио
њихову лепоту.
— Погледај, Никита, какви су облаци! — рече он.
— Облаци, заиста, — одговори Никита погледав.
— Само су празни; јуре по доду, а кад се обрну с
водицом, нотамнеће. Ономад је један облак са жабама
прелетео ... Много смо се смејали.
Скочио је на земљу и пошао тгоред рукуница,
измахујући каткад кајасима, — кола су се пела уз пешчану
падину.
С падине пукли су пред очима Григорија Ивановича
пространа равница, испресецана светлим, тамнозеленим и
жутим квадратима њива, и два сребрна крака рибњаха,
онвичена, као венцем, врбама. С ове стране је село. Иза
рибњака је парк, и у кудравом дрвећу је црвени кров куће.,
— Волково, — рекао је Никита, показав бичаљем
26
И Григорије Иванович осети како се топла, као вегар,

љубавна радост косну његовог срца. Прохте му се да
полети ка широком црвеном крову и ма и за тренутак
погледа како се то чудно смепш Волховљева кћи.
III
Болесна Никитина бака живела је с оне стране Волге.
Коњче је једва вукло кола по обалском ггеску између
ниских жбунова врбе, гдегде поломљених и замазаких
катраном. Најзад се појавио избледели кров штека и
застава са словима П. О. С.
Ветра није било. Таласи од лађе која је прошла,
лагано запљускујући лизали су песак и њихали два чамца
пуна воде, привезана за штекни мост. Григорије Иванович,
преко дасака које су се гибале, пређе на пггек и седе
гледајући на ону обалу, зелену и стрму, где је између
дрвећа на отвореном месту стајао бели дом, с кубетом и
стубовима, увек са закуцаним даскама преко нрозора, —
спахијска кућа „Драго“, локојне кнегиње Краснопољске. У
току честих путовања Григорије Иванович се навикао на
ту кућу, и није одмах цриметио да су сви прозори били
отворени и међу стубовима да су се кретали људи, мали
издалека као муве.
Наједанпут се пред кућом дигао бели облачак,
прохујао је по реци пуцањ, и, мало после, од обале је
отпловила тешка скела.
— Као по Турцима потегао, — рече Никита стојећи
крај отраде. — Кнез испраћа госте.
— Да, да, — одговори Григорије Иванович, — нисам
ни приметио да у кући станује свет. Откад то?
— Опролећа, Лригорије Ивановичу, домаћин се
појавио, хроми кнез. Шта је ту све било у прво време!
27
Мислило се игросто да ће спалити кућу. Кнез, кажу, хоће

да се жени и ето намамљује удаваче топом.
Скела је укосо прееецала реку. Веслали су у њој
четири матроза, без капа, у плавим кошуљама. Над
чамцем се љуљао црвени сунцобран, огледајући се у води.
Ускоро су се већ могли разликовати обријани
потиљци матроза и лица девојке и пуног човека у мантилу
и с белим качкетом, с великим штитом. Он се ослањао
брадом о пггап, а низа штап опустили му се дути риђи
брци.
Девојка која је седела поред њега била је сва у белом.
Сламни шешир лежао јој је на крилу. Две смеђе плетенице
обвијале су се око главе, сунце је кроз сунцобран засипало
ружичастом светлошћу њено дугуљасто, гордо и дивно
лице с малим, дечјим устима.
— Озбиљан господин, — рече Никита. — Живи као у
огара времена, земље се држи, а ћерку би да утрапи кнезу;
и још да речеш: Волков ...
„Ето каква је она“, помиелио је Григорије Иванович
и, постидевши се, одмакао се од ограде, промувао се по
палуби, отишао на крму, иза џакова с брашном, и ужасно
поцрвенео мрмљајући:
— Каква глупост, дечурлијска посла... — И прстом
поче да чепрка по рупи на џаку.
Чуло се већ како лљескају по води весла. Скела је
прилазила ношена током реке. Ускоро су са чамца
викнули: „Држи“. Матроз с пристаништа одговорио је:
„Готово“ и потрчао по конопац, који је ударио о кров;
чамац тешко тресну, и само часак после Григорије
Иванович чу глас као музика: „Тата, дајте руку“, и онда
узвик и нешто пљесну у воду.
Ледени страх прободе Григорија Ивановича, он се
грчевито ухвати за џак, а онда полете огради...
28
Катарина Александровна стајала је при дну

степеница, цридижући са стране скутове нахвашене
сукње, и омејала се. А Волков јој је говорио љутито:
— Ниси ти коза, доиста... Не сме се тако скакати...
И обоје, отац и кћи, попеше се горе, сиђоше без
журбе на обалу и седоше у каруце, у које је била
упретнута тројка вранаца.
Катарина Александровна, окренув главу, потледала
је на кућу с оне стране као да ју је помиловала својим
сивим, мало испупченим, као у оца, крупним очима.
Волков је рекао: „Крећи“; коњи са украшеним амовима
тргли су и понели лакиране каруце за ниски врбак.
А Григорије Иванович још је дуго стајао тледајући за
њима, затим се вратио на клупу, спазио под својом чизмом
на поду влажни траг женске ципеле и опрезно одмакао
ногу.
Ускоро је дошао пароброд, Григорије Иванович је
отнутовао низ воду до Никитине баке, и кући се вратио
доцкан у ноћ, сломљен и ћутљив.
У кућу није ушао, него је легао да спава у тремићу на
сандуку. Сан га је савладао одмах, али не задуго. Од
кухурекања петла пробудио се и гледао на
четвороутаоник од отворених врата, кроз која су се виделе
звезде. Онда је легао настрану, окренуо се ничице и,
зажмуривши, почео уздисати и гутати пљувачку.
29
ОТРОВНЕ УСПОМЕНЕ
I
Кнез Алексеј цробудио се у дубокој фотељи, пред
тоалетним столом, код високог прозора с дигнутом
ролетном.
Два друга проаора спаваће собе имала су спуштене
завесе, а на камину, у мраку, откуцавала је шеталица.
Иза прозора видели су се врхови дрвећа из парка;
даље — љубичаста река, иза н»е штек, ретки ниски
врбаци, водоплавне ливаде с црвеикастим језерима, — у
овалном њиховом огледалу отсјајивао је тужни с
голубастим облацима сунчев залазак; тамо, кроз поља и
брежуљке, јурио је пут, узан, једва приметан.
При смирају сунца, од светлости која се гасила
црвенели су се крајеви густих облака, а лаки облаци што
су лебдели више њих чинили су се ружичасти на небу које
је имало боју морске воде; јонх више изнад њих
светлуцала је звезда.
Алексеј Петрович гледао је на све то дотичући
хладним прстима свој мршави и бледи образ.
Удубљења његових очију била су тамномодра, на
облим јагодицама коврџала се слаба кестенаста брадица.
Само се то — бела шака, образ и испупчено око —
огледало у огледалу тоалета; преносећи покаткад
30
поглед на себе у огледалу,, Алежсеј Петрович се није

мицао.
Знао је, ако се покрене, да ће му сав талог данашње
ноћи ударигги у главу, нарушив мирну коитемплацију
свих ствари, јасних као да су од кристала. Прозрачне и
тужне биле су и мисли.
Тако растужује човека залазак сунца над руским
рекама. И још је тужније било гледати на пут који се губи
према заходу: богзна откуда он води, богзна — куда,
приступа реци, као да хоће да се напије, и опет се удаљава,
а ка њему иду... кола, можда; нећеш разабрати, да зар није
и свеједно?
У тој тузи неба и земл»е одмарао се Алексеј
Петрович. Чинило му се да га се ништа од онога што је
било није дотакло, а оно нгго ће бити, проћи ће исто тако
бескорионо' и илузорно, а он — после хучних пијанки с
пријатељима, после узбудљивих виђења с Катарином
Александровном, у парку увече, кад ти се хоће да
додирнеш уснама ма и хаљину само и не смеш, после
дирљивих ммлости Сашиних, после радости и кајања,
после, најзад, оштрих до студени сећања на Петроград, —
опет ће он, као уморан глумац, збрисати шминку и увек ће,
увек гледати на тај залазак, који расхлађује срце, на пут.
Али тек што је Алексеј Петрович помислио на тај
мир, противуречне мисли, као диспутанти, почеле су га
узнемиравати из потаје...
„Ама ти си, као покојник, хладан и усамљен“, дошла
је и рекла једна мисао. „Ти си само упропашћивао и себе и
друге, и до тебе, ето таквог малог у тој фотељи, никоме
није ни сгало... А ти си, можда, од свих најжалоснији и
веома ти је потребна милошта и саучешће.“
„Бадава нико ке даје ни милоште, ни саучешћа,"
одговорила је друга мисао.
31
Трећа је рекла горхо:

„Сви су само узимали од те&е, тражили и
пустошили.“
„Али ти ниси никота ни волео,“ опет је рекла прва, „и
оад си одбачен, и срце ти се већ сасушило“.
— Не, ја сам волео и могу, ја хоћу да волим, —
прошалутао је Алексеј Петрович окрећући се у фотељи.
Спокојство је било нарушено. А иза прозора бледеле
су боје и тамнело је на западу, који је с бокова плавила
ноћ.
— Боже мој, какав јад! — казао је Алексеј Петравич и
чврсто притиенуо очи дланом, до бола. Знао је да му сад
следује тгреметати се по фотељи, мучити се од стида и
мислигги о Петропраду.
Не може се побећи од тих успомена, оне су увек на
опрезу, и утолити се могу само вином или
распусништвом.
II
Алексеј Петрович служио је у... гардиском пуку,
ступив у њ исте године кад су му умрли мати и отац, пре
осам година.
Оно мало новаца што је имао брижллкво је трошио,
убеђен да ће, кад буде размењена последња стотинарка,
умрети неко од рођака или ће се уопште нешто десити.
Због тога њетоеог убеђења, тешко је било наћи у
Петроираду човека безбрижнијег од кнеза
Краснопољског. Веома се допадао женама. Његове везе
биле су увек краткотрајне и лаке и нису остављале у њему
трага, изузев можда пријатних и забавних успомена.
Прошло је шест година служења у пуку. У хладној и
затрованој перспективи ових година дан је личио
32
један на други. И оида се једном Алексеј Петрович

осврнуо и учинило му се као да је он за све то време ишао
једноликим ходником, и такав исти сиви, слепи ходник
као да је исттред њега. И то пгго је на тако нсхви начин
осетио живот зачуди га и ожалости. Баш у то време у
досадној и мало познатој кући, у салону кнегиње Мацке,
он срете жену која неочекивано, као олуја, разбуди његове
страсти које су дремале.
Алексеј Петрович је стајао поред јако мршавог
младића из дипломатског кора, слушајући идиотске,
одавно већ свима познате импровизације и вицеве, и већ се
спремао да се неприметно изгуби, кад лакеј раствори
позлаћена врата. Шуштећи свиленом хаљином, ушла је
дама, врло висока, огрнута сребрним и мрким крзном, и
брзо села на диван.
Покрети су јој били плаховигги и спутани оделом.
Под шеширом с ниског чела дизала се коса бакарне боје.
Лице је било тамво, с полузатвореним, дивним очима и
танким носом — немирно, невесело.
— Која је то? — брзо запита Алексеј Петрович.
— Мордвинска, Ана Семјоновна, о њој се говори, —
одговори дипломата, просипајући кафу из шољице на
ћилим.
Такав је био први сусрет. Алексеј Петрович памтио га
је до последње ситнице. .
Кад су га претставили, Ана Семјоновна, зажмирив,
летимице га је погледала као да га је одмерила према себи.
Алексеј Петрович, звецкајући мамузом,
придржавајући капу на бедрима, трудио се да нађе речи;
увек тако обичне и лаке, сада су му оне изгледале лишене
смисла.
Ана Семјоновна је слушала исправивши се, олако
придитнув ружичасто ухо. На њеној црној сукњи била је
бела марамица и мирисала некако нарочито — жен-
33
ски, а можда је од саме ње долазио тај мирис. Затим се она

насмешила, као да је завршила пријем. Алексеј Петрович
није се досетио да одмах оде, и она се диже, шуштећи
свилом и јако се испрсив, климну главом познаницима и
прође у друти салон, неприступачна и необична.
После сусрета Алексеј Петрович је нехоошко дана
живео у дивном свету мириса. Ништа што није личило на
парфем мараммце бачене тада на крило Ане Семјоновне,
није постојало, и од самог ма и слабог наговештаја на тај
мирис очи Алексеја Петровича су тамнеле, стезало му се
срце.
Седећи у трима собама свога момачког стана, на
првом спрату на Фонтанци, у близини Летњега парха,
Алексеј Петрович је расејано тледао на зидове,
пробушене гдегде зрнима за време момачких гозби, седао
је за сто пун женских фотографија, лежао је на кожном
дивану, пушио, звиждукао Шопена — и свуда видео
бледи профил с нежним устима и очима хоје као да су
биле превучене страсном топлином... Чак га ни посилни,
који је обично певао у кујни женсхим гласом војничке
песме, није више љутио.
Када је ударио иза прозсра крупни снет, Алексеј
Петрович, притиснув чело на окно, дуто је гледао на
лелујав застар који се спуштао с неба и наједном викнуо
посилном:
„Брже шињел и капу!“
Тахав је снвг, хад он застире небо и земљу, и куће,
када се жене завијају у бунде, загревајући раменима и
грудима ммрисаво крзно, када из мећаве излети касач, а
репом који ветар односи, и изгуби се опет тако брзо, да
тешко да и приметиш ко седи у ниским саонама, — тада
ваља стати иза утла и вребати — ко ће да налети,
севнувши испод капуљаче црним очима са заруменелог
лица? Тада би имао и
34
сам да седнеш у фине дрошке и да јуриш, кријући лице у

краши, и да миелиш: кскга ли ћеш срести ове вечери, с
ким ли ћеш срце изгубити?
Алежсеј Петрович брзо је ишао по хеју раскопчав
бунду. Снег се топио на његовим образима, и благо
звецкање мамуза изазивало је. На Ермитажном мосту
зауставио се, схвативши да иде кући кнегиње Мацке.
Он слеже раменима, насмеши се и погледа око себе.
Густи снег застирао је светлост фењера, нападавши
на све первазе и статуе, похривао је дебелим слојем тамни
гранит. Пролазника није било; прозори на двору били су
мрачнм; стражар на улазу стајао је непомичан, замотан у
кожух, с пушком прибијеном уз бок.
Наједвом се зачу узвик и, излетев на Ермитажни
мост, пројури врани касач у пени и снету избацивајући
јако ноге. У узаним саонама за широким кочијашевим
леђима, седела је нагињући се напред Ана Семјоновна у
црној самуровини ...
Алексеј Петрович, приневши руху к високој капи од
дабровине, остаде на месту гледајући у мећаву у којој је
нестао касач. Шињел му склизну с рамена откривши
златне гајтане, студен као да.га опече до срца...
Сутрадан Алексеј Петрович дође Мордвинским у
посету. Црвенећи и збуњујући се, он је објаснио мужу да
му је част да посведочи своје поштовање Ани
Семјоновној, с којом се срео код кнегиње, и,
објашњавајући, чекао је све да ли ће она изићи из својих
соба. Мордвински је хладно слушао кнеза, подигнутих
обрва, ниједном га није погледао. Био је високог раста,
погурен и пун, и Алексеј Петрович, док је гледао на
његово земљано лице с кукастим носом и брковима
наниже, замишљао је како ли ће се он мрштити по
3» 35
одласку госта, знајући да је неопходно да врати излишну

посету.
Али Мордвински не дође да узврати посету, и Алексеј
Петрович, пошто га је чекао недељу дана, одлучи да већ
при првом сусрету налрича разне грубости и да се туче ...
А кроз неко време, у једном салону, кад је већ био
гтри одласку, срете се с Аном Семјоновном на вратима.
Она подиже овоје плаве очи на кнеза и осмехну се. Он
остаде на месту као прикован каквом велихом силом.
Месец и по дана тражио је он Мордвинску по
Салонима, на баловима, вечерама и вечерњима у ирквама
где се схупља отмен свет. Није ни слутио никада да може
тако патити. Навикао се стално да мисли о њој,
напрегнуто, као о болести. Улазећи у салоне, он је увек
знао, иако још није видео, је ли она тамо. Једном, кад је
она неочекивано пришла с леђа, он задрхта и брзо ее
осврну разрогачених очију...
— Ви ме се, изгледа, бојите? — упитала је.
То су јој биле прве речи ван разтовора високог
друштва.
Ала Семјоновна можда је обраћала на њега чах и
више пажње него на остале, али је он сматрао себе за
ништавног и недостојног. И није се радовао више
осећању: није био слободан у њему, оно га је пекло и
подгризало. Не кажу узалуд у народу да је љубав као
змија.
Онда изненада (као што је увек и чинио) Алексеј
Петрович признаде све једном малопознатом официру
кога су примали код Мордвинских... Официр, грицкајући
бркове, пажљиво саслуша (седели су у крчми, над ухом су
завијали Румуни заглушујући им говор), а идућег дана све
исприча Мордвинсхој.
36
Те незаборавне вечери срели су се на балу. Алексеј

Петрович, омршавео и озбиљан, пролазио је хроз гомилу
мундира, фракова и женских хаљина погледајући испод
ока; звецкао је мамузама, клањао се и одмах се обртао на
друту страну, и с напрегнутом пажњам тражио је њу, као
да се бојао да је неће познати или да ће се преварити.
Ана Семј.оновна је стајала крај стуба. Имала је
хаљину од зелене свиле, једноставну и изрезану, на скуту
бачена велика розе ружа.
— Имам с вама да разговарам дуго, — рекла је Ана
Семјоновна кнезу, који, дотичући уснама њену руку, кије
слушао више нипгга, није видео... Било му је тешко до
суза, и страшно и радовао се.
— Не љутите се на мене, — изговорио је тихо.
Прошли су кроз салу у зимску бапггу.
Ана Семјоновна седе на диван крај нер-авног зида,
обложеног грубим камеком. Камење и испусте оплитао је
бршљан, одозто су висиле вреже пузавица; с једне и с
друге стране дивана стајале су пгшме до стаклене
таванице, и равномерна светлост, не бацајући оенке, била
је свуда и осветљавала зеленило, жуборави водоскок и сву
фину, пакосну Ану Семјоновну. Ударајући лепезом по
длану, насмешила се, затим казала:
— Чула сам, говорили сте о мени без попгговања, да
ли је истина?
Алексеј Петрович уздахну и спусти главу, Ана
Семјоновна настави:
— Не одговарате, дакле, истина је?
Он отвори суве уске и изговори непгго
неразумљиво...
— Шта, пгга? — узвикну она и наједном додаде
неочекивано тихо: — Ви и сами видите, не љутим се на вас
одвећ.
37
У тим речима видео је он и потсмех и саучешће чисто

женско — та тако је лако исцелити тугу. Све су му се
ми-сли збркале, осетио је да ће се сад заборавити, — и
онда је пропало све.
Но у тај мах уђе Мордвински; спазив хнеза, он
начини гримасу као да му се смучило и рече жени:
— Стигла је депеша, оддазим...
— Тако, али ја не читам ваше депеше, — одговорила
је Ана Семјоновна. — Мене ће испратити хнез.
Мордвинсхи, поклонивши се, изиђе. У храткој речи
„,кнез“ било је обећање... Ана Семјоновна узела га је
подруку, и они пођоше у салу где се играло. Тамо је
Алексеј Петрович, као да се изненада опио, причао о томе
како је проводио те дане. Ана Семјоновна је сасвим олако
набирала обрве када би јој о« одвећ нетремице загледао у
очи.
У три сата су изашли. Седајући у аутомобил, Ана
Семјоновна је придигла своју сиву бунду откривши до
колена ногу у белој чаоатти, — кроз њу се видела кожа...
Алексеј Петрович је затворио очи. Седећи поред ње на
седишту које је меко отскакало, он као да ју је видео сву,
од белих чарапа до дијамантске огрлице на врату, и ћутао
је и, заваљен уназад, осећао како њене очи, хладне и
светле од фењера који им је јурио у сусрет, прате сваки
њетов покрет...
Најзад је постало неиздржљиво ћутати. Он завуче
прст за јаку, повуче, и откачише се копче и дугмад на
мундиру оперваженом крзном.
— Није потребно да се узбуђујете, — рекла је
Ана Семјоновна. Руком у белој рукавици мало је
протрљала замагљено окно и додала тихо: — Вама ћу ове
дозволити...
Да ли је то била ћуд Ане Семјоиовне, или се она
упустила одвећ далеко у игри, но до пет сати изјутра,
најпре у аутомобилу, затим код Алексеја Петровича
38
код куће, они су се миловали узајамно, одвајајући ое

једино да предахну...
Ана Семјоновна само што је ушла у спаваћу собу,
рекла је зачуђеио: „како је узан кревег“, — и то су биле
њене једине речи.
У спаваћој соби осветљеној кандилом пред златном
иконом, по фотељама и ћилиму разбацила је бунду,
хаљину и намирисано рубље. Алексеј Петрович је
додиривао те разбацане ствари љуљајући се, као пијан,
затим, у журби, опет је легао на јастухе, озбиљно
гледајући на младу жену, још дивнију у тмини, и, да би
осетио да се то она не привиђа њему у сну, дотицао је се
уснама и заносио се у пољупцу схлоливши очи.
Та ноћ је скршила живот Алексеја Петр:овича. Он је
познао патњу, јединствену радост и изгубио вољу. Са
сваким часом сутрадан све нестрпљивије је хтео да
понови оно што је било ... И кад би било потребно, одмах
би пристао да ступи код ње као кочијаш, као лакеј...
Додиривао би њене ствари, гледао њу,, слушао, љубио
фотељу где је малочас она седела.
Али Алексеј Петрович није био ни кочијаш, ни лакеј.
А Ака Семјоновна није одредила место новог сусрета.
Прошли су — дан, бесана ноћ и нови дан, пун
немира... Увече је била у Племићком клубу продаја у
добротворне сврхе. Тек пгго је Алексеј Петрович ушао у
отромну клупску салу, спазио ју је за тезгом. Ана
Семјоновна је продавала грубе чипке и сељачке везове.
Сдесна је стајао муж, а слева, ослањајући се на тезту,
вртео је монокл јако мршгши младић из динломатског
кора.
Као да је сунце обасјало све наокрут када је Алексвј
Петрович, развухав сва уста у смех, прилазио тезги... Ана
Семјоновна је погледала кнеза, јако
39
набрала обрве, спустила очи и окренула се јако мршавом

младићу. Алексеју Петровичу се пресекао дах... Он се
поклокио. Она није пружила руке. Муж је једва одговорио
на поклон.
Читаво вече Алехсеј Петрович ходао је мувајући се
по гомили, куповао непотребне ствари, носио их,
затим'Их остављао по прозорима и сваки пут, описав круг,
заустављао се недалежо од киоска с чипкама. Око Ане
Семјоновне правили су ограду официри, и чуло се како се
она смејала. На један сат пре разиласка он је сишао у
гардеробу и нашао бунду Мордвинске. Кад се она
појавила на степеницама подруку с мужем, Алексеј
Петрович је пришао и, не гледајући, да не би већ више
видео њене хладне очи, почео говориги о продаји чипака...
Она не одговори. Бацив њене ципеле за снег на под,
портир јој помагаше при облачењу бунде. Алексеј
Петрович ое сагао к сивим ципелама, и, олако уклоиив
скут од бунде, почео је да их навлачи, свестан да ради
нешто ужасно. Глава му се савијала све ниже ка плавој
прозрачној чарапи, он брзо дотаче њену ногу уснама,
подиже се сав црвен и спазив Мордвинског, који је,
потпуно обучен, гледао на ноге своје жене, притворно и
чудно се смешећи...
То је био почетак оне ужасне катастрофе, после које
је Алексеј Петрович оставио пук и побетао на имање
„Драто“, што је добио наследством од бабе
Краснопољске, која је тога пролећа умрла негде у
Немачкој, у бањи.
Катастрофом се завршила младост Алексеја
Петровича, и њему се сад чинило да нема спаса од тота
живота, — предосадног и илузорнот. Може бити, спашће
друга љубав. Али он је осећао да му је срце искидано и
полумртво, а да би још једанпут заволео, треба и да се
роди двапут.
40
III
Алехсеј Петрович, да не би остајао с отровним
успоменама насамо, позивао је сваке вечери госте, — једне
и исте. Гости су долазили у сумрак: браћа Ртишчеви на
двохолицама, стари Обрасцов у плетеном тарантасу и,
после свих, у кабриолету — Цурјупа — трговачки син који
се мало проћушкао по иностранству. Тако је било и данас.
У утврђени сат лакеј ое попео горе код Алексеја
Петровича и, отшкринув врата од спаваће собе, утледао
кнеза где лежи с главом на лрозорској дасци.
Алексеј Петрович не разабра одмах да зову на вечеру
и да су гости већ стигли. Промаја кроз отворена врата
подиже му косу. Он се обазре болно шкиљећи очима на
светлост од свећњака у лакејевој руци, на који је била
промаја, и рече: „Нека гости седну за сто“. '
Вечерало се обично у великој сали... Дуж њена четири
зида, а на отстојању од њих, да би било пролаза, стајала су
два реда облих стубова; шест прозора иза њих отварали су
се у парк; на супротном зиду прозори су били лажни, са
уметнутим огледалима; између стубова су били
постављени дивани без наслона.
Кад је лакеј јавио за вечеру, с тих дивана су се дигли,
искашљујући се и трљајући руке, браћа Ртишчеви, Цурјупа
и Обрасцов, сели су за сто и размакли лактовима на
снежнобелом чаршаву кристал и тањире. Браћа Ртишчеви
су увек седали један поред другог; њихова широка леђа
била су притегнута у сиве мантиле с кавкаским дугметима,
обојица су имали чупаве бркове, с прћастим носевима,
здрава, не може бити здравија лица и буљаве очи. Браћа су
се снебивала и чекала кад ће ЦурјупД, који се завалио
уместо до-
41
маћина у зачељу стола, узети први залогај. Ћелави

Обрасцов, напрћивши с уживањем уста, претраживао је
по столу својим старачким очима, мутним сцд гихта.
— Шампањац ћеш дати исте марке као јуче, —
истурив доњу усну, нареди Цурјупа. На њему је био
смокинг, а за прслук била је заденута, дао за причешће,
носна марамица.
— А вишњевачу, срце моје, заборавио си да изнесеш,
молио сам те јуче, сећаш се, слатку? — рече Обрасцов.
— Разумем, ,— натмурено одговори лакеј. Куваров
помоћник унесе у тај мах супу. Ртишчеви, Иван и Семјон,
рекоше подгурнувши се:
— Најкорисније је проста ракија; од шампањца
надима се стомак... Додај, Семјоне, печурака, и налиј-де...
Цурјуиа је јео мало и ћутао трепћући очним капцима
без трепавица: чувао је вицеве кад кнез изиђе.
Обрасцов је с уживањем, подвезавши се чистом
салветом, сркао супу, и кесице под очима су му
поигравале. Режао је климнув главом браћи:
— Они су у праву: код нас се јавни тужилац опасно
био разболео од шамлањца — надуо му се стом&к не
може горе бити. Али, наравно, не сме се само навалити на
ракију па на ракију...
Цурјупа се пиокаво зацерекао ваљајући кутлицу од
хлеба. Браћа Ртишчеви су спустили виљушке, зинули и
такође се засмејали, као из бачве.
— Е, мој брат вам је био шаљивчина, заиста, —
настављао је Обрасцов, — он би обично тако нешто рекао
да чак и даме изиђу...
Лакеј и дечко уносили су јела и пића. Над лустером
лепршали су наоколо лептири и падали опрљених крила
на сто. Гости су јели ћутке, понекад су
42
само Иван или Семјон бучно уздисали од неумерености.

Најзад се иза зида зачуше познати кораци с лаким
нахрамљивањем. Цурјупа се журно убриса салветом и,
извадив из прслука монокл, стави га у пљоснато
удубљење ока. Уђе кнез. Очи су му биле црвене, влажна
коса тек што је зачешљана увис, а у уздржаним поиретима
и у кроју одела и по стоти пут видео је Цурјупа
необјаигњиву елеганцију; трудећи се да је усвоји, куповао
је трокрилна огледала, наручивао је одело и рубље из
Лондона, своје рођаке, пропале трговчиће, све је растерао,
да му не би кварили стил.
— О, немојте устајати, немојте, пријатељи моји, —
рекао је кнез поздрављајући се. — Надам се да је кувар
иаправио ману од јуче.
Ртишчеви, као лепо ваопитани људи, ударише петом
о пету под столом., Обрасцов се протегли да се пољуби, а
Цурјупа скочи и не уздржа се — потапша кнеза по
рам1ену.
Алексеј Петрович је сео на ћошак од стола, узео хлеб
и јео. Насули су му вина, које је он лахомо испио.
Налактив се, дотакао се прстима образа.
— Причајте пгга има новог. Да, молим вас, дајте ми
још вина ...
— Што је увек ново, то сте ви главом, — рекао је
Цурјупа. — А баш као поручено, донео сам анегдоту...
Нагао се кнезу на ухо и, гушећи се од смеха, почео
причати. Кнез се насмешио, браћа Ртишчеви, пошто су се
мало насмејали, мрштили су чела, — трудили ое да
смисле нешто интересантно, али су им кроз главу
пролазили пси, поитрица на косидби, рудњак што је почео
да храмље — све оно што је мало приличило тако високом
друштву. А Обрасцов рече:
43
— Кад се раоговор повео о девојкама, то наш кнез

има пресудну реч ... Он ће угостити.
— Да, да, зацело, — загаламише гости, — нека кнез
добави лепе девојке.
— Боље да кренемо у Коливан, господо!
— У свратиште! Код Саше!
— То није пријатељски: он се користи, а нама —
шипак, нећемо у Коливан! У Коливан!
Кнез се намрштио. Браћа Ртишчеви су трупкали
својим грдно тешким чизмама и, ознојивши се, викали: „У
Коливан!... У Коливан!.. “ Цурјупа се ћушнуо уз ухо кнезу
шапћући: „Није леио, кнеже, нмје лепо.“ Обрасцов је
трљао салветом ћелу и плазио врх од језика, потпуно
падајући у млитавост при помисли на Коливан. Сви су
били пијани. Кнез, налактивши се, обори главу. Иопијено
вино, и то још на јучерашњи мамурлук, замаглило му
главу, као облак кад притисне. „Данас ваља бити пијан
више него ихад,“ помислио је он, подигао се, Цурјупа га је
ухватио подруку, и он се насмешио:
— Хајдемо у парк.
Лекеј одмах отвори балконска врата, одакле улете
вечерња свежина, и гости по степеницама смђоше у
влажни парк.
Пешчана стаза од баЈПсона водила је у јаругу, на њеној
ивици стајала је, упола заклоњена жбуновима дивље руже,
балустрада с једном каменом вазом која је још остала читава.
На вазу ту, на неколико балустра међу лишћем, на
дрвеће, на стазу падала је светлост из шест прозора сале.
Под јарутом на широкој, једва видљивој реци гореле су
црвене и жуте стражарске светиљке.
— Треба наговорити браћу да се мало боре, —
шапнуо је Цурјупа хнезу, који, наслоњен образом уз
44
вазу, гледаше на Волгу мислећи: „Данас, зацело данас, та

неће ми ваљда недостати храбрости?“
— Наговорите, — одговорио је мнез. Пијанство од
вина није га хватало одједном. Упочетку кнез би напрезао
пажњу, као да предосећа нешто, затим га је обузимала
жалост до суза: сви звуци изгледали су разговетни, ствари
— разумљиве, и као да је све притисао злокобни крај. Али
наједанпут — као пгго облак запара муња — пројурио би
му оштри бол од срца по леђима до стопала, док би се ноге
хладиле, ои би се стресао, онда је почињала распусност.
Док је кнез стајао крај балустраде, Цурјупа је
заједљивим речима туткао браћу једног против другога, и
већ је Иван Ртишчев погледао искоса на Сем:јона.
Ртишчеви су били чувени у срезу по својој снази и на
коњским сајмовима често би каквога чувара ергеле,
Татарина, изазвали на борбу, између кола, у кругу од
спахија и оељака. А када није било противника, носио би
се обично један брат с другим.
— А Семјон ће тебе оборити, — шапутао је Цурјупа
подбадајући Ивана.
— Заиста, треснућу, — одговорио је Семјон, а Иван
је већ нападао на брата, и Семјон се већ прсио и шикао.
— Еј хухавице! — узвикну Цурјупа и, намигнув
Обрасцову, који је раменом почео да подгуркује Ивана, из
све снаге гурну Семјона међу плећа.
Браћа зашикташе и сударише се. Иван шчепа Семјона
под ребра. „Није по правилима!“ узвикну Семјон, чучну и
подиже брата, који замлатара ногама. Затим се ухватише у
коштац и пођоше тамо амо тешко дишући. Цурјупа се
вртео поред њих и пљескао У дланове. Браћа се натрашке
повукоше до ивице јаруге. Цурјупа „подметну ногу“,
Семјон обори Ивана,
45
и оба, треснув на земљу, откотрљаше се низ обронак, уз

буку и ломљење жбуња.
Алексеј Петрович се гласно засмејао. Облак што је
гушио срце спаде. Омејући се, он ое држаше за ивицу
хладае вазе.
Дотрчали су на пооив лакеј и вртар и конопцем
извукли из јаруте браћу, задувану, веселу и изгребану.
Одмах су почели да хватају Цурјупу, а он је бежао од њих
по мокрој трави у лакованим ципелама пискаво
подврискујући неким дрвеним гласом.
А пред улазом већ су стајале упретнуте каруце. Ту су
крај ногу ставили сандук с вином, на сандук су посадили
браћу леђима окренуте један другоме. Обрасцов се
прогурао на оедипгге између кнеза и Цурјупе. Кнез
накрену шешир. Цурјупа викну: „Терај“, и коњи низбрдо
понесоше каруце на скелу и у Коливан.
IV
Саада је стајала насред чисте, од дувана сад

задимљене собе, голе до лаката руке скрстив под грудима,
притегнутим зеленом кецељом.
Мило своје лице, с ггравим кадифеним обрвама,
окренула је кнезу обасипајући га љубављу црних очију.
Уста су јој била полуотворена; Саша је овога чаоа
завршила песму, мало ое сада задихала, на врату јој се
кретала ћилибарока огрлица.
— Певај даље! Продужи Саша! — викали су гости.
Саша се насмешила, климнула главом и дубоким глаоом,
као да јој је у грудима заплакало срце, тихо је запевала:
46
Ој, пелене, пелене,
Траво горка,
Ниеам те ја садила,
Нисам ја сејала.
Сама си ти, злочинко,
Израсла,
По зеленом врту се
Раширила.
Кнез, ставив лактове на необојени сто и обујмив
ошамућену главу, пажљиво је слушао. Обрасцов се шетао
по соби поред Саше и, пуцкајући прстима, преартао
очима. Ртишчеви су седели на клупи раскопчавши
мантиле. А Цурјупа, с рукама у џеповима од панталона,
испрЈгжив ноге, њихао се.
Саша је отпевала песму. Кнез је одмах казао
промухлим гласом:
— Дед ону друту, Саша, сећаш се?
— Није лепа о«а, — казала је Саша. — Неистњнита
је, не волим је. Само можда за вас...
Она обори трепавице и, уздахнув, запева тужио:
Није у Моакви било, него у Петрограду,
У Мешчанској чувеној улици,
Ту је жена мужа убила,
Ошгрим ножем заклала.
— Саша! — викну кнез понављајући последње речи
песме. — А оно је лепо: „десни лакат на прозор, вреле сузе
кроз прозар", и ствар свршена, а драги под прозором чека,
смеје се староме мужу. Сад, ето, ту отпевај, у њој су
појединости лепе...
Омчу на врат
Набацивала,
Драгоме кроз прозор
Крај додала...
— Види како одговара, баш даиас. Као да је за нас.
Дакле, Саша...
47
АЛЕКСЕЈ ТОДСТОЈ
Саша уплашено и озбиљно запева:

Дебели чвор Неће се пренинути,
Старога врат Неће ое откинути.
Старац је закркљао —
К’о да му се да спава црохтело,
Ногама је залупао
К’о да га је куси притушио.
Руке је раширио —
Да игра поихао,
Зубе је искезио,
Да се смеје почео.
— Боље, Алексеје Петровичу, да певам непгго за
игру, — прекинула је она журно.
Кнез је померио сто и, лупајући у дланове, почео
тапкати ногом. Саша се завртела ширећи руке,
црипевајући поскочмцу...
Црвене јој се сукње звонасто рашириле, и под њима
ноге у белим чарапама и шевро-ципелама једва су
додиравале под поцупкујући...
Обрасцов уситнио корак поред Саше и виче: ,,ћази,
пази!“ Иван Ртишчев, распаљујући се све више, није
издржао, подбочио се и почео да игра чучећи, одбацујући
пешеве. Цурјупа, смејуљећи се, скиде са Сашине косе
мараму. „Не дирај је, простаче!" 'викну кнез. Малена
Сашина глава, с црним плетеницама, окретала се на пуном
врату као сунцокрет према сунцу, — сунце је био кнез. Он
је седео блед и лијан, осушених уста. Наједном, завртевши
се, Саша паде крај њега на клупу и, грлећи га, приби му се
уз раме.
— Девојке! — заурлаше браћа Ртишчеви. — Девојке
дај!
Увређени Цурјупа отишао је у собицу и, пазећи да не
изгужва смоскинг, летао на Сашин кревет.
48
— Занимљив сиже, — промрмљао је он бришући

марамицом лице. — Интересантно ће бити да се мало
исприча кахо се наш кнез весели... То је тај хваљени
младожења... „Простак“. Научићу га ја ко је простак. Ех,
ђубре сте ви сви!
У тај мах су се отворила врата, осветлила се собица,
излетео је из дуванског дима и тутњаве Обрасцов,
придржавао се за довратак, полетео на излаз и нестао у
дворинггу.
— ПЈо девојке, — наставио је Цурјупа. — Чекајте,
сад идем ја да сменим вас ... Нисам од старинског рода,
али, можда, неигто боље... Ето приредићу бал — вама ћ”
бацати као псима, — из Москве ћу поручити Шишкинов
хор. Ма не само Шишкина, позваћу Шаљанина главом ...
Охолост за охолост, а новац сви волите.
Дуто је Цурјупа размишљао какве би све
зграњавајуће ствари изнашао да убрише племићки нос.
Најзад су с дворишта у собицу, сашалтавајући и опирући
се, ушле четири војничке жене, — подгуркивао их је
Обрасцов уз гласан шапат:
— Будале, шта се бојите, нећемо вас појести, него
слаткише ћемо да изнесемо, мало да се отрејемо.
Врата се за сељанкама заггворише. Изнутра се
подиже цика и ждребећи кикот Ртишчевих. И одмах у
ообицу уђоше кнез и Саша.
— Куда ћеш ти, мили? Немој ићи, — говорила је
Саша.
Кнез, не одговарајући, прође на доксат. Овде је, на
диреку, висио суд од глине за прање руку. У сумраку вроз
врата видело се како је кнез сипао воду у шаку, пљуснуо на
лице и обрисао се. Саша, обгрлив други дирек, молила је и
даље:
— Она је млада престаће да те воли, а мени нипгга
није потребно, ја ћу те и пијаног метнути да спа-
49
ваш. Не иди... Сутра ћеш отићи, агко треба слатки мој.

— Ах, молим те, мани, нгга ту говориш, ти си сама
пијана, мора бити! — одговори кнез.
Саша је оћутала. Кнез је предахнуо, позвао кола и
сишао по степеницама. Саша је и даље стајала крај
дирека. У дворишту су затоптали коњи, кочијаш их је
обасипао нежностима. Затим је тешко зашкрипала капија,
и кнежев глас је наредио:
— Волково...
Каруце одјурише. Саша се одмачеоддирекаиседе на
степенице по којима је био ступао Алексеј Петрович. Њена
непомична и тамна прилика, налакћена на колена, с
обореном главом и без мараме, и горе неједнаке линије
кровова од зарада у дворишту, и мотка са бунара, — лепо су
ое видеЈги у ноћној тмини кроз четвороЈпгаоник од врата.
Све се то чинило Цурјупи до те мере познато и
жалостиво да се почао мрштити мислећи: „Руски пејзаж,
— ђаво нека носи све то!.. Отићи ћу дефинитивно у
Пармз, и доиста, зар мало нскваца имам? А о кнезу све ће
бити достављеио коме треба. Баш је нитков!.. “
За вратима све јаче су трупкали ногама, кикотали се и
подвр иски вали много ое веселећи.
50
КАЋА
I
Александар Вадимич прекрсти, пољуби кћер и гтриђе
у папучама дивану, где му је била спремљена постеља.
Каћа је притворила врата од кабинета и замотав
рамена меком вуненом марамом, ушла у салу. На старом
паркету оцртавали су се од месечеве светлости рамови од
прозора. Ћошкови сале где су стајали дивани били су у
сенци. Гледајући квадрате од месечине на поду, Каћа је
цринела длан уз образ и наједном се насмешила тако
нежно да јој је срце залупало и замрло.
„Још је рано!“ помислила је она. „Можда он чека? Не,
не, ипак треба причекати.“
Придигла је на боховима хаљину, и разрогачив очи,
почела се вртети.
У близини у тај мах лупнуше врата; Каћа одмах
чучну; дуж зида је ишао Кондратије, носећи свећу и одело
Волкова.
Опазив гоопођицу на поду, зауставио се и пожвакао
мало ускама.
— Мислила сам, то сабласт иде, — рекла је Каћа
гласом у коме се осећао смех. — А то си ти, Кондратије.
Прстен сам изгубила, дела потражи.
4* 51
АЛБКСБЈ ТОЛСТОЈ
Кондратије је пришао и нагао се са свећом над

паркетом.
— Какав прстен? Нема ту никаквог ггрстена.
Каћа се засмејала и отрчала у ходник. Иза врата
исплазила је језик Кондратију и, намерно табајући, пошла
тобож у своју собу, али, недошав до краја ходника, где је
висио ћилим, стала је у нишу од прозора затварајући уста
да се не би смејала.
Кад су се гунђање и кораци преваренога Кондратија
смирили, Каћа се вратила на прстима у салу и кроз
балконска врата промакла у парк. Тамо под тамним
дрвећем зауставила се — наједном се растужила.
„Сигурно сам му додијала," помислила је она. „А ако
кисам, онда ћу додијати. Шта је нашао у мени? Зар ћу га ја
утешити? Он је толико патио, а ја му досађујем с
глупостима. Лепа сам ја јунакиња!“
У толикој мери се ражалостила да је села на клупу од
бусена. „Права јунакиња ништа не једе, ноћу разбацује
чаршаве, а са груди јој миришу руже, а не као ја — спавам
с носом у јастуку..."
Каћењка се наједном наглас засмејала. Али жалост
још није прошла... У далшни су тужно уздисале и
крекетале жабе у рибњаку. Иза дрвећа, међу црним и
дугим сенкама, трава је на месечини изгледала седа.
Каћа наједном испружи врат, ослушну — и потрча по
алеји придржавајући мараму за крајеве. На образ јој
приону нит паучине. Каћа смаче паучину, и тамо где је
алеја скретала дуж рибњака размаче жбунове рибизле да
би скратила пут и, закачињући се за њих сукњом, изиђе на
мостић. Иза вењака над рибњаком био је месец,
обаојавајући воду и сјајноглатко лишће водених цветова.
У вењаку поред стола на склапање, где се обично пио чај с
гостима, седео
52
је подупрвши оба образа Алексеј Петрович. Каћењхи се

учини да је широко отворио очи, гледа и не ВИЈДИ.
„Шта му је?“ брзо помисли она и позва га: „Алексеје
Петровичу!“ Кнез се јако стресе и устаде. Каћа смејући се
и говорећи: „Спавао је, опавао, како га није срамота“,
стрча к њему по климавим даскама.
Алексеј Петрович притисну усне на њену руку и
проговори промукло, као после дутога ћутања:
— Хвала, хвала...
— Јесте ли опет мислили о себи? — упиталаје Каћа
умиљато и села на клупу спустив лакат на овешталу
балустраду. — Па молила сам вас да не мислите. Ви сте
врло добри, ја ипак знам...
— Не, — тихо али чврсто је одговорио Алексегј
Петрович. — Каћа, драга, мени је врло, врло тешко. Кад
само помислим пгга ја радим?.. Волите ли ме ви мало?
Каћа се осмехнула окренувши главу, — није
одговорила. Кнез је сео поред ње гледајући њену косу,
спуштену на врату, њен овал лица, који се јасно огле_дао у
води. Нешто више, над њеном главом, на паучини висио је
паук.
. — Идући овамо, мислио сам: да ли да вам кажем
или не? Ако не кажем то, више никада, можда, нећу се
усудити да дођем, а будем ли испричао — сами ћете се
окренути од мене, биће тешко, али ћете се потрудити да ме
заборавите... Па шта да радим?
— Кажите, — одговорила је Каћа веома озбиљно.
— А ви нећете помислити да лажем и да се
цретварам?
— Не, нећу помислити.
— Учинио сам много рђавих ствари, али једна ми не
даје да живим, — с напором, храпавим гласом рекао је
кнез. — Тако увек бива: мислиш да си већ
53
заборавио, а гадост коју си одавно учинио, постаје јасно

одређена гадост, и због ње живети не можеш...
— Молим вас, гфичајте, — понови Каћа, и задрхташе
јој руке, које су држале крајеве мараме.
— Да, да, тако сам и ја мислио да се мора рећи. То је
било врло давно. Не, недавно, прошле године... Срео сам
једну даму... Била је врло лепа. Али није у томе била њена
моћ... Мирисала је необичним парфемима, мирисали су
неизрециво развратно. Ето видите, Каћа, пгга говорим.
Тако се не сме... Немојте се освртати наоколо... До тога
сусрета ја нисам ниједном волео. Жене су ми изгледале
исте као што смо ми, исте по природи. То није истина...
Жене, Каћа, живе међу нама као врло чудна и врло опасна
бића. А ова је још била развратна и чулна, као инсекат.
Ужасно је то кад је жена развратна. Живео сам као у омами
после сусрета... Осећао сам као неку љуту опежотину.
Алексеј Петрович се наједном заустави и принесе
прсте уз слепоочнице.
— Не говорим оно пгго треба. Мучим вас. Схва-_
тигге, све је то прошло. Ја је сад мрзим, из све онаге. Ока
ме је опчинила, била је са мном и одбацила ме. као
једанцут навучену рукавицу. Изгубио сам памет и почео је
прогањати... Као да сам жеђао — дали ми воде, дотакао
сам је се уснама, а воду повукли: сежеш за њом, а уста
сува, као у ватри... Једном после бала, у очајању, можда и
заинат, пред свима сам је пољубио. Идућег дана срео ме је
муж те даме и позвао својој кући по неке улазнице...
Предосећао сам зашто зове, и отишао сам. Сећам се, било
је студено јутро, и био сам тако тужан гледајући на снег!
Њен муж је седео у кабинету код стола и, кад сам ушао,
сместа је оборио главу. Држао је у дебелим рукама
сребрну табакеру. Гледао сам како су му се прсти, кратки
54
и прозебли, трудили да дохвате цигарету и нису могли,

дрхтали су. Такве сам цигарете купио после. А на столу,
изнад хартије, спазио сам корбач обавијен белом жицом.
Стајао сам пред њим, а он је непрестано гледао у цигарете.
Одједном јарекохнеусиљено: „Па добардан, где су ваше
карте?“ и цружих руку скоро до табакере, али он руку не
пружи, љутито заврте гојаоним лицем и рече: „,Ваше
понашање налазим да је неучтиво и подло... “ Онда ја
узвикнух, али, изгледа, веома тихо: „Како ви смете!“ А он
задрхта као у грозници, лице му се затресло, пгчепа бич и
удари ме по лицу. Ја се не помакох, не осетих бол. Видео
сам да су му на прслуку два дутмета раскопчана, као код
дебелих људи. А он изговори: „Ето ти на!“, наже се преко
стола и ошину ме још једном по оковратнику, јер сам
гледао у очи. Журно сам завукао руку у џеп и извукао
револвер. Код њета се у руци такође појавио револвер, и
он је пошао према мени и чак се смешио од једа, аја сам
гледао на оловна зрна и тамни отвор на његовом
револверу... Ужасно!... Осетио сам да не могу да умрем, не
могу да убијем, и пошао сам натрашке — закачио сам
ћилим поред огледала. У огледалу су се видела отворена
врата, а на вратима је стајала она дама, у шеширу и
дутачким рукавицама. Стисла је уста и пажљиво пратила
наше покрете. „Послаћу секунданте!“, рекох ја. Онда муж
лупну ногом и повика: „Показаћу ти ја секунданте, пггене
једно! Марш одавде!“ Затворих очи и подигох револвер. А
он ме удари по руци, потом по очима, и ја падох на ћилим.
Затимсамседигао, у цретсобљу обухао капут. А он,
стојећи с корбачем на вратима, испраћао ме је као госта,
но више није ударио...
Алексеј Петрович је предахнуо, али одмах наставио
журно:
55
— Остајао ми је један излаз. Три дана сам у дрхтавици

лежао на кревету, окренут лицем зиду. Нисам мотао да
спавам и сећао сам се свега како је 1 било: како сам дошао, а
он држао табакеру, свих својих речи, и кахо је он ошинуо...
Онда сам почињао да се преврћем и премшшвам шта је
ваљало учинити. Како бих се сад, например, разрачунао...
Седао сам на хревет и шкргутао зубима... Али воља ми је
попустила... Знао сам да треба устати, поћи у радњу, купити
нов револвер (стари је остао код њега у претсобљу), одвести
се тамо и убити. Али нисам могао то да учиним, падао сам
наузнак на постељу и гледао тапете. Најзад сам схватио да
треба мислити о нечем друтом: почео сам се присећати
корпуса и села куда сам ишао на отсуство. Било ми је жао
себе,, заплакао сам и заспао. Пробудио сам се изјутра са
истим сажаљењем према себи. Нисам хтео да верујем да се
дотодило зло. А ја морам да извршим још нешто горе.
Малочас просто још сам био слободан. Али ја морам,
морам, морам довршити до краја... Најстрашније је што
нисам господар својих поступака... Обукао сам се, изашао
на улицу, подигао оковратник, позвао кочијаша и казао
адресу радње са оружјем, али одмах сам помислио: да
изаберем за то револвер, не могу, боље да га прободем
сабљом... На углу, близу његовот улаза, сишао сам и почео
ходати по тротоару.
Прошао је мимо, сећам се као сад, стари генерал, с
бакенбартима и црвеним носом. Било је ведро и студено.
„Треба“, помислио сам, „да затражим од њега опропггај,
онда ће се све уредити. Не, не. Људи ни мало не воле,
рђави су и осветљиви, треба их вређати, убијати,
срамотити и... “ У тај час на мене налети некакав армиски
официр, румен, прав дечко, врло ме јако удари и учтиво се
извини... Али ја сам већ изгубио главу и викнуо му:
„Будало!.. “ Официр
56
се ужасно збунио, али, приметивши да га гледам

нетремице, намрштио се и рекао, подигав прћоносно
лишце: „Гооподине... “ и још неигго. Увредих га и ту
сместа изазвах на двобој. Идућег јутра смо се били,
пробио ми је зрном ногу. Сиромах дечак, ллакао је од
жалости чучнув поред мене. Лежао сам на снегу, окренут
лицем према небу, ведром и плавом... Онда је било лепо.
Ето то је све...
Каћа је дуто ћутала сакривши руке под мараму, затим
сухо запитала:
— А она жена?
Алексеј Петрович склизну с клупе пред Каћењкине
ноге, дотаче челом њена колена и изтовори очајнички:
— Каћуша драга, јесте ли опростили? Јесте ли
схватили? Та није то једноставно ... Нисам ли вам ја
гадан?
— Врло ми је тешко, — одговорила је Каћа
одмичући своја колена. — Молим. вас, оставите ме и не
долазите... неколико дана.
Она је устала. Пружајући руку кнезу, окренула се и
лагано пошла преко дасака на обалу ка тамним дрветима.
За њима њена хаљина, бела од месечеве светлости, зађе у
сенку.
Дуго је гледао на то место Алексеј Петрович, спустио
се степеницама до воде и шаком стао поливати своје лице
и потиљак.
II
Каћа је ушла на прстима у своју собу, запалила свеће

пред огледалом на тоалету, забацила меку вунену мараму,
раскопчала и скинула блузу и извадила укоснице, — коса
јој паде на рамена и груди.
57
Но чешал, јој задрхта у руци, длаиом она притиште

меасу косу уз лице и спусти се у округлу фотељу.
За тај прошли сат она је чула и преживела тако миого
да, мада још није схватила ни ЗЈГО, НИ истину
— ништа, знала је већ и осећала да је дошла несрећа.
На свега некакав сат раније чинило.јој се као да су
она и кнез сами у читавом свету и пре њих, наравно, нико
није тако нежно волео. И као пгго тешка коса вуче натраг
главу, тако је осећала Каћа у срцу врелу тежину љубави.
Пре те љубави она није живела. И кнез, зар је могао
живети пре ње? Погјавио се изненада, и сав он није био
ничији, једино Каћин. Тако је било само пре једнот сата.
— Ах, све је то грдобно, — прошапутала је она.
— Тако потанко све испричати. Па прљавшгина се
залепи, не онра је... Био је увек сетан, — ето, дакле, због
чега? Наравно, он и сад воли ону... Свакако, не би иначе
туговао,, не би причао. А ти ударци по лицу, по очима, по
његавим очима... Ја их нисам смела ни пољубити чак... И
он ништа није учинио, није полетео, није убио... Немоћни,
нинггавни... Та није то, не... кад би био ништаван — не би
ислрмчао. А после је лежао, сам, три дана је туговао. Очи
тужне, измучене. Села бих на кревет, узела његову главу,
притисла... Сам, сам, у тузи, у муци. И нико га, наравно, не
разуме, не жали... Али ја ћу га заштити... Поћи ћу тој
жени, рећи ћу јој ко је она... Ох, боже мој, боже могј, шта
да радим?
Каћа је прешла језиком по исушеним уснама и дуго се
загледала у огледало очима које су потамнеле, које нису
виделе. Затим је лаганим покретом забацила носу на гола
плећа. Њена коса, рамена и рухе, и почетак испупчених
прсију, полупрекривених чип-
58
кама, били су бели, као исклесани... Образи су пламтели.

Најзад је она спазила себе и гордо се осмехнула.
„Ето та/ква сам ја“, помислила је. „Мене нико није дирао и
неће се усудити, а он је нечист и избијен."
Брзо је устала, ослободила се сувишног рубља, без
журбе заплела плетениде, али када је сплитала пред крај
— зауставила се, замислила, одмахнула главом и легла у
кревет. Друго овално огледало на зиду одразило је широки
и ниски, бабин још, кревет с воловским ногама, и на
јастуцима распламтело Каћино лице с презриво стиснутим
устима. Усне јој заиграше, она прошапта:
— Још ћу га и ја увредити, — и, обрнувши се брзо
потрбушке, заплакала је, као девојчица, и подрхтавала
раменима.
После суза Каћа се занела. У белој њеној високој соби
гореле су две свеће бацајући тамне и тскпле сенке од
наменггаја на ћилим. Било је тако тихо да се сама, чинило
се, могла помаћи хаљина бачена на столицу. У ћошку је
почео суво и досадно да зриче цврчак.
Затим се иза кревета појавио мршави, као сламчица,
високи и црвени човечуљак. Не додирујући пода, почео је
скакати и ритати се, држећи у рукама танке жице. Оне су
се извлачиле и упетљавале Каћу, а човечуљак је све
потскакивао.
Онда се покривач почео завртати, навалио је, као
камен, на груди, и ноге се охладиле. И над главам завртеле
се, састављајући се и растављајући се црвене жице,
прстени... Човек јој узјаши на груди и шчепа је за грло...
Каћа врисну цридижући се на јастуцима.
Испруженим рукама хтеде да одгура терет. Светлост од
свећа убоде јој очи, и она паде опет наузнак... Била је у
ватри.
59
ДОСТАВА
I
Те исте ноћи Александар Вадимич је спавао врло
добро — комарци га нису уједали, а цробудио се, по
обичаду, рано.
Разлепивши очи, Александар Вадимич је пружио
руку за бокал с квасом, пио, искашљао се, обрнуо се на
леђа, од чега су запжрипали федери у мадрацу, направио
дивљачку гримасу и, рекавши ,,Пали!“, сео ускочив одмах
у папуче од клобучине.
После овога одлучио је да мало поседи и са
задовољством се обазрео по соби. Кабинет је био стар и
излизан, у њему се ништа није преправљало још од очеве
смрти: на једном зиду висили су ајам, шарена дуга и
амови, које је подарио прадеду још Алексеј Орлов. Крај
супротног зида стајао је испуњен пас и черкеско седло на
нотарима. У ћошку су стрпани на гомилу узорци коса,
српова и лопата. Над диваном су закуцане фотографије
омиљених коња, а на писаћем столу су лежали више
годипгга укоричених пољопривредних новина,
најразноврснија семена на хартијицама, рачуни, гомиле
муштикли и други крш.
Попгго му је било досадко зими, кад би снег завејао
кровове сељачких кућа и звиждала, урлала мећава,
Александар Вадимич је измишљао разна зани-
60
мања и наручивао за то прибор из Берлина и Мо-

скве __ Тахо му је једном устребала аутоматска опра-
вица за резање писаљки, и Кондратије је свуда тражио
сломљене писаљке и односио их господину... Затим се
занео Александар Вадимич фотографијом, и онда су свуда
стајали негативи и градуирани судови с киселином. Друте
зиме исецао је од картона и лепио узорне салаше,
воденице и пољопривредне машине. Једном, дознавши од
геометра, пролаоника, да може свако сам да уведе
електрику, псручио је све што је потребно за то и осветлио
је, после много напора, кабинет; обећао је чак да ће
Каћењки спровести ележтрику, али лето је одвукло
Александра Вадимича од тоага наума, — с првим жубором
пролећних вода почињао је он да осећа како јури у жрлама
крв, и предавао се само племенитим занимањима: у марту
је парио коње, у априлу гатио бране, у мају обучавао за
јахање ждрепце, а затим — косидба, жетва, вршидба и
јесен, када је све мртво пијано и свуда свадбе.
Александру Вадимичу је досадило да седи на
постељи, и он викну чило:
— Кондратије, чакшире!
Кондратије уђе носећи у руци широке чакшире,
поклони се и рече: „Здраво устали“.
— Но. како је, је ли све добро? — запита Александар
Вадимич.
— Ниигга, хвала богу, све је у реду.
:— Није се ништа догодило, је л’?
— Као да није нипгта.
— А сељаци, јесу ли долазили?
— Сељаци су, стварно, долазили.
— Па пгга си им казао?
— Та рекао сам да, вели, господин је наредио да се
кајуре.
61
— А шта они?
— Па гошгга. Збили су се у гомилу. Једно остаје: да
чешеш потиљак. ако стоку немаш куд да истераш...
— Шта ти ту сад причаш? Пази, Кондрашка...
Александар Вадимич се свирепо загледа у Кон-
др&тија, који се окрете, пожвака мало и рече:
— Госпођица као да нам се разболела.
— Па како то?
— Па разболела се, сву ноћ се преметала... Ето то је.
Александар Вадимич је рекао “хм“ и намрштио се. У
то да би Волкови могли да болују, о није веровао, а ако му
кћи није спавала преконоћ, значи, дошле јој у главу
девојачке лутке, од чега се лечи свадбом. А свадба која је
претстојала и била је разлог што се намрнггио Александар
Вадимич. Где да нађе одговарајућег младожељу? Хаво би
га зиао! Као кандидат се поставља, ето, кнез, али како да је
удаје за његаЈрад он долази у хућу,, чак и ноћу, кажу, виђа
се с КаћотЛ упарку, а не тражи руку — безобразник. Све
је то гњаважа, да ти се смучи, и било би лепо, например,
заспати увече, а изјутра Кондратије тек саопшггц;
„Госпођица се удала" ...
— Ах, дођавола, пореметићу ја због вас, — рекао је,
најзад, Алехсандар Вадимич, окренуо главу, кашљуцнуо и
пљунуо. Затим је пружио Кондратију ноге, закопчао на
копггано дугме широке чакшире, устао и, рекавши:
„Нареди да упрегну у дрошку Подвалаџику" пришао
умиваониху.
УмиваонЈгк је био удешен као крчаг од фајанса, који
се, ако се дотакнеш његовог грлића, превртао на дршкама
и изливао одмах много воде. Александар Вадимич уми се
фркћући, натуче платнени кафтан,
62
који је од дутога ношења добио облик тела, означивши чак

и брадавице на грудима, и пређе у трпезарију.
У трпезарији при кафи Александар Вадимич се сети
кћери, опет се намршгги и упути се ходником к њој. ,
Каћа је лежала у постељи, опала и бледа. Понгго се
придигла, она и отац, држећи се за руку, пољубише једно
другом ружу, и она се опет опусти на јастук, метну оба
длана под образ, склопи очи.
— Ала си мекушац, — рече Александар Вадимич,
јажо протрљав кажипрстом нос. — По доктора да
пошљем, хоћу ли?
Каћењка, не отварајући очи, лагано одмахну главом.
Онда Александар Вадимич, тврдотлав као што је био,
заповеди одмах Кондратију да тера у Коливан и доовуче
доктора живог или мртвог. Затим потапша кћер по образу.
Изиђе на дскксат и, подбочивши се, затледа се у доратасту
кобилу, упрегнуту у дроапку.
Кобила Подвалаџика колутала је очима пуним суза,
стригла ушима и савијала колена чекајући када ће је
пустити, па да почини лудоршје.
— Враголанка-кобила, — весело је рекао кочијаш.
дожећи за узде Подвалаџику, — јутрос је коњушару
страшно сву руку изуједала.
— Збот осакаћења треба попити нешто. А.пександре
Вадимичу, — казао је коњушар скидајући капу.
— Добро, иди у кујну, — одговорио је Александар
Вадимич, сишао с доксата и са задовољством осетио лаку
дрхтавицу. Савладавши се, сео је у дрошху, узео кајасе,
дубље намакао бели качкет и рекао тихо:
— Пуштај!
Кочијаш пусти узде. Подвалаџика се не мкцаше,
хучно је саало дахнула и јако раширила ружичасте
ноздрве.
63
Алексаидар Вадимич рече: „Дед, мила моја!“ и

дотаче је кајасом. Подвалаџика је устукнула назад и
савила задње ноге. Кочијаш већ хтеде да опет ухвати за
узде, али Волков викну: „Не дирај!“ — и ошину са оба
кајаса.
Подвалаџика се тргнула, поклецнула, и наједасм се
пропела. Волков је још удари, онда се она ритну задњим
ногама, поли овога у колима и појури... Коњушар и
кочијаш потрчаше за њом. Али је Подвалаџика већ
излетела на друм, и Александар Вадимич узалуд затежући
кајасе, само је пљувао, бректао и колутао очима. А
кочијаш и коњушар, дотрчавши до ограде, ударише се по
коленима, смејући се и понављајући: ,.,То ти није квас!.. “
Подвалаџика је јурила без пута по трави, која ју је
шибала по ногама, ритала се, њипггала и на сваки начин се
трудила да изврне дрошку, али Александар Вадимич био
седео чврсто, ветар му је носио бркове, и он се трудио.да
упути кобилу нагоре на брежуљке.
То му је лошло за руком, али Подвалаџика,
изјурившм на брдо, за којим се изгубио мајур, измисли
нов трик —, да легне између рукуница у пуном трку.
Волков то није очепшвао и, кад коњ паде, он сиђе с
дрошке да би му помотао да устане.
Но Подвалаџика скочи хмтро сама, преврну Волкова
и појури по пољу вукући дрошку...
Необично се наљутио Александар Вадимич, био је
већ и потрчао за Подвалаџиком, али га је одмах обузела
ватра, м он леже да се одува крај прошлогодишњег стога.
Баш у то време, недалеко од стота, друмом, латаним
хасом пролазиле су каруце, у хоје су биле упрегнуте две
раге са амовима од конопца.
Путници у каруцама ОДЛИЧНО су видели Волковљеву
срамоту, зауставили су раге, и познати глас викнуо је из
каруца:
64
— Александре Вадимичу, да се нисте разбили?

Волков је погледао на пролазнике и отхсовао за
себе. У каруцама, оборивши главу, опавао је Обрасцов, по
трави ка стогу трчао је Цурјупа, у смокингу и лакованим
ципелама.
„Видео је, нитков“, помислио је Волков. „Сад ће по
овему срезу разгласити како се шутава кобила поиграла са
мном“.
Цурјупа, дотрчав, придиже панталоне и чучну над
Волковам:
— Боже мој, ви сте без свести!
Волков сместа седе:
— Шта ми сви ту досађујете, збиља? Путовао сам,
путовао, уморио се и легао у хлад.
— А где је ваш коњ, Александре Вадимичу?
— Ах, ђаво га носио, отишао... Ето непријатности!..
Стајао је све време мирно, мора бити, мухе га изуједале.
— Коњ је одјурио на мајур, видели смо*с брда, —
рекао је Цурјупа. — Ал-и то су ситниц^.. Врло ми је мило
пгго смо се срели, хтео -сам и сам да дођем до вас и да вас
известим о нечем врло важном.
Нагао се над ухо Волкову и прошапутао: -
— Дужан сам да вам напоменем: ннез
Краснопољски, Алексеј Петрович, просто је неваљалац,
само нека је то међу нама.
— Шта то? — упитао је Алексанар Вадимич,
дижући' се четвороношке, па онда свом својом дужином.
Повукао је на себи кафтан и додао: — Је ли опет сплетка?
— Ах, ни ја не волим сплетке, — журно је додао
Цурјупа. — То је просташтво, али из пријателлтва према
вама, а усто је умешана част. Јуче, видите ли, дошли смо
на вечеру код њега — ја, Ртишчеви и Обрасцов,
погледајте како он сад изгледа. Сувишност,
65
дабогме, код нашета кнеза за столом је просто

непристојна. После вечере свакојаки ћефони, и предлаже
наједашгут да се иде у Коливан код девојака. Какав је то
манир! Али друштво. Отишли смо. У Коливану сви се
напили, да су потпуно заборавили на културу и довели
четири голе девојке.
— Голе? — запитао је Александар Вадимич.
— У томе и јесте ствар... Одвратно ужасно, но
МИСЈШМ: нека се наш кнез покаже до краја. И, зами СЈгите, шта
је извео? — Цурдупа се за тренутак зауставио, гледајући у
очи ВоЈПСову који је изненада хракнуо и подмигнуо. —
Замислите, око поноћи наш кнез истрчао у двориште и
виче: „Еј, коње, идем у Волково...“
— К меки? — запита Александар Вадимич.
— Па да, схватате... То је ужасно тугаљиво: наранно,
он је ишао к вама — Александру Вадимичу, али, како да
се фино изразим, свет може помислити да и није к вама.
Цурјупа ради јасности рашири прсте пред носом
Александра Вадимича, који плану, схватив одједном на
шта он циља:
— Ах ти, клипане!
АЈШ Цурјупа се већ сувише распомамио и зато, не
увредивпш се, настави још журније:
— И заиста, одјурио је к вама, и сви су, знате ли,
узели да збијагју такве непристојне шале, да сам ја
повикао, каредио управо: доста је тнусних сцена, идем
одавде! Али ми смо своје коње у „Драгом“ оставили, и
сада се вучемо на земоким. Одавно сам ја говорио: тога
кнеза не треба примати. Та да ли је и кнез, да није
Јеврејии?
Али Александар Вадимич више није слушао Цурјупу.
Загрејан усто још и срамотом с Подвалаџиком, разбеонео
се у толикој мери да није могао ни реч да
66
изговори, и само је шихао отворив уста, од чега се Цурјупа
чак уплашио. Најзад је Волков упитао:
— Та где је та хуља? Дајте овамо коње! Ишибаћу га!
— Одлично баш, одлично, доћи ћемо с рагама до
моје куће, а одатле ћемо заједно да банемо изненада у
„Драго“ и Ртишчеве ћемо узети собом: нека да рачуна!
шапутао је Цурјупа и, извијајући се као смук, трчао за
Волковом у кола радујући се пгго се осветио за јучератњег
„простака".
II
Тек после ручка изјахали су јахачи, загрејани вином,
с Цурјупиног мајура у „Драго“.
Напред на косматом сибирском коњу, који је фркао
због јахачеве тежине, јурио је раширгав лактове Волжов.
За њим су летели браћа Ртишчеви, подизали нагајке и
узвикгавали:
— Ала се живи! То се воли! Терај, гони!
Ртишчевима је било свеједно .— да ли ће ићи
против кнеза, да ли ће се борити за кнеза, — само да им
ветар свира у ушима. Усто, после Цурјупина наговора,
они одлучише да казне неморалност.
Иза ових, згужван, угаснуо, али у одличним јахаћим
чакширама и камашнама, потскакивао је на енглеској
кобили Цурјупа. ,
Развитлавајући песак под копитама, јурили су
коњаници по ниским врбацима, и што је мање пута
остајало до „Драгога“, то се јаче подизала риђа
Волковљева обрва, док се друга спупггала на очи, и он је
истурао доњу чељуст сваког тренутка смишљајући нова
зверства која ће изврапити над кнезом.
Алексеј Петрович, понгго је немирно проспавао
остатак ноћи, окупао се у хладној води. наредио да
67
га истрљају убрусима и седео сад за клавиром у ма лом

округлом салону с горњим прозорским окнима од
разнобојног стакла.
Клавир је био у облику лире, од палисандровог
дрвета, раштимован, с брујањем. Кнез је отсвирао једном
руком пгго је памтио напамет — chsanson triste. Сунце је
кроо шарена опсна обасјавало под од паркета, на коме као
да су оживели гирланди и венци у мозаику. На плавим
тапетама по зидовима висиле су досадне гравуре, а према
клавиру портрет напудрованог старца, у црвеном
грудњаку, са свитком хартије у руци. Све то — и излизани
дивани, и округли столови, и ноте у корицама с искрзаним
леђима — било је ван живота, овенггало и мирисало на
трулеж. Алексеј Петрович, окренувши се на сголици на
шраф, помислио је:
„Они су гледали кроз те шарене прозоре, слушали
валцере, лежали на диванима, волели и љубили се
крадомице — и то је све, — затим су умрли. И кућа у којој
се живело годинама, и намештај, и успомене допали су
мени. Зашто? Да бих исто тако, као и сви, умро,
иструнуо!"
Опет је прешао по диркама, уздахнуо, и умор, који је
купање растерало за кратко време, опет га је савладао,
повио му плећа. Изговорио је лагано:
— Мила Каћа!
И пред затвореним очима приказала се јучерашња
Каћењка, њен профил окренут месечини и под меким
вуненим шалом косо раме. Да се може приљубити образом
уз то раме и заувек се умирити!
„Зар не би могао живети с Каћом као брат, заљубљен
и нежан? Али да ли би желела она такву љубав? Она већ
осећа -да је жена. Свакако, она мора опробати то. Нека
позна срећу, оштру, тренутну. Заборавити се с њом за
један дан, за једну недељу!
68
ХРОМИ гослодин
И отићи заувек. И за читав жигаот остаће слатка туга, да

си држао у рухама драгоцено благо, срећу, и сам си се
одрекао ње. То је мало јаче од свега. То ће претегнуш.
Слатко туговати до суза! Како је лехго! Та јуче је просто
полетела, пружила руке. Да је љубим, никад да се не
наљубим — требало је, ах, боже мој, боже мој!.. Иепричао
сам јој најпростачзшју гадост... Запгго? Она неће
схватити... Неће примити!"
Алексеј Петроеич превуче по лицу дланом, устаде од
клавира, леже полеђушке на диван, топао од сунца, и
забаци руке на главу. На врата у тај мах опрезно закуца
лакеј (— објави да је изнето јело.
— Одлази, — рече Алексеј Петрович. Али мисли су
се већ прекинуле и, љутећи се, он сиђе доле, у салу са
стубовима, где је био постављен сто, летимично погледа
на лакеја, — овај је стајао пун поштовања, с лицем као од
камена, — намршти се (још је превирало код њега
јучерашње пигјанство и терало на повраћање) и, с рукама
на леђима, заустави се крај хладњикава стуба. Иза
стахлених врата, иза врхова јела залазило је огромно
сунце. Тужно и умилно је гукао дивљи голуб. Лишће у
јаси1ке зашуморило би, вртећи се на стаблима, и стишало
би се. Све је било овде древно, вечно, све се шнова
понављало.
„Променићу се“, мислио је Алексеј Петровмч.
„Заволећу је за читав живот. Волим је до суза. Мила,
миша, мида... Каћа ће ме умирити. Боже, дај ми да будем
веран, као сви. Одузми ми немир, учини да не буде отрова
у мојим мислима. Пека бих сав живот преседео поред ње.
Заборавићу, заборавићу све... Само да волим... Та има и
код мене нешто свето ... Ето Саша, нека она одговара.
Сашу можеш смртно намучити, оставити! Она је кротка:
сагореће и још ће благословити умирући."
69
Алехсеј Петрович завуче руку за прслук, као да

задржи срце, — у толикој мери лупало је оно, све јаче и
јаче, док није затиштало. Он се чвршће прислони уз стуб.
На челу му изби зној. Алехсеј Петрович помисли:
„Требало би узети брома“„ коракну према широхој
фотељи и даусти се у њу, изнурен нападом преко мере
замореиог срца.
А у тај' мах у кући су залупала врата, затабали тешки
кораци. Лакеј уплашена лица поггрча вратима, њихова
храстова нрила се растворише под ударом, и у салу
рупише Волхов, за њим Ртишчеви и Цурјупа.
— Дедер овамо тога! — узвиннуо је Волков,
колутајући разрогаченим очима. Сто за ручавање гурнуо
је ногом тако да је зазвечало посуђе. — Још сме да руча! —
Затим је коракнуо према вратима од балкона и, спазив
између стубова кнеза, који се био ухватио за фотељу и
гледао одоле наторе, — изустио је истурајући чељуст: —
За такве, братац, ствари бију по њушци!
— Да, бију! — продерали су се Ргшпчеви иза
његових леђа. А Цурјупа, стојећи крај врата, понављао је:
— Господо, господо, ипак опрезније!
Кнез побледе тако да дође зелен у лицу. Помислио је
да је Каћа све испричала оцу. Сад ће њега — бијенога — да
увреде још. Исто ће онако да звизне блистави корбач.
Мораће се опет лећи, гристи јастук.
Али Волков под кнежевим погледом наједанпут се
утиша, као да га би стид. Такав поглед има претучено
псето хада му прилази радник с конопцем да што пре
сврши — угухпи га, његова одбрана је само у очима.
Понеко неће ни руке подићи да набаци омчу, — окрене се,
оде, баци издалека камичак.
Тако је и Волков устукнуо и изговорио спупггајући
обрву:
70
— Дакле, пгго си се уплашио? Тажо, братад, не

приличи поступати, мажар да си ти и од добра рода. Ја сам
ипаж — отац. Пијанчи ти, али деиојму се не усуђуј
каљати!
Код ових речи он опет поче бректати и викати,
нападајући:
— Не, избићу, не могу!
— Шта сам ја учинио? — тихо је упитао Алексеј
Петрович и почео да се стреса непрпметно од жестоке
радости, — оно најстраншице је пргапло.
— Како шта? Са Сашком се непристојио понашаш, а
онда се пред свима хвалишеш да ноћу идеш к мени. Ја ти
ни очију нисам видео. Пред целим срезом си ме
осрамотио.
Алексеј Петрович се брзо подиже не задржав лакога
смеха. Ухвати зачуђеног Волнова за руке: „Хајдемо, драги
мој, мили мојј“, одвуче Александра Вадимича на балкон,
приљуби му се уз раме, које је мирисало на зној и коња, и
изусти:
— Ја волим Каћу, дајте ми је за жену. Мили мој, ја
сам се променио... Сад сам све цреболео...
Он се загуши. Волкову се затресе глава од узбуђења.
— Тако, јест, разумем. Гле, тако ли си ти, дакле,
окренуо? То је сасвим друга ствар. Ја сам и сам хтео...
Само ти, брате мој, некако одједном. Какав си ти, брате
мој, човек од журбе!
Избрисао је чело и завршио спустивши глас:
— Прошетаћу се по парму, у жбуњу. Ствар важна, не
бој се, само ћу се удаљити мало...
И Волков, тешко газећи, сиђе с балкона. Кнез се врати
у салу и, стегнув чврсто мршаве песнице, рече кроз зубе
Ртишчевим и Цурјупи:
— Марш напоље!
71
Волков није волео да оклева и размишља ако би му се

нешто прохтело. Зато, поседев мало у жбуњу, врати се и
изјави мнезу да још ове вечери ваља све свршити. Сам је
отишао у коњушницу, где је дуго грдио коњушаре, пошто
их је евојим домаћинским оком ухватио у нехатности.
Поред осталог завирио је у све преграде за коње и у шупе
за кола и, сад већ враћајући се, викнуо кнезу, који је стајао
на улазу:
— Е па, драговићу, опрости ти меии, али ти си дедак
— тако да запустиш коњушницу! Но Хвала богу, ја ћу већ
код тебе завести ред!
Али кнез се само смејуљио. Тај смешак није му било
мкхгуће да задржи, он га се бојао и осећао да се добру не
треба надати. Због тога, када је Волков изабрав најбоље
каруце, наредио да се у њих упрегне тројка вранаца и
повезао Алексеја Петровича својој кући, кнез се понашао
за време путовања тако чудно да, када су прошли пола
пута, ВОЈГКОВ рече потледав испод ска на сапутника:
— Што си постао тако незгодан; престани, кажем ти,
да се вртиш, Катарина те неће одбити!
Али у Волвову, куда су дошли о заласку сунца,
очекивала их је изненадна непријатност, која је убрзавши
догађај, утицала тешко не само на кнеза и Каћењку него и
на доктора Григорија Ивановича Заботкина, који је улетао
у целу ту историју као муха на свећу.
III
Изјутра тога дана по Григорија Ивановича су били
послати коњи.
Он је у тај мах, отворивши прозор и врата, прао
врућом водом и сапуницом своју упљувану собицу, свуда
је размешггао чисту хартију, нађене испод пећи
72
скроз неинтересантне књиге и заустављао се понекад с

крпом у руци да погледа на сунце, од кога су се брзо
сушиле клупе и под.
„Болим чиетоћу", мислио је Григорије Иванович. „Од
ње је човеку на души чисто и свечано. А дан само какав је!
— и гуске на води, и облаци на небу. Милина!“
Свратио је за тренутак поп Василије и толико се
зачудио да је запитао забринуто: „Ма јеси ли ти здрав,
Гришо?” Али одмах од првих његових речи све је схватио
и, бојећи се да не ломути још несигурну (као што му се
чинило) радост, насмејао се мало и кришом отишао, —
Григорије Иванович није ни приметио његов одлазак.
Чинило му се да ће данас баш доћи срећа. А ако не
дође? Не, друкчије не би могло бити.
Око два сата пред докторову кућу стигла су два
вранца упрегнута у каруце с клупама. Зачудивши се,
Григорије Иванович се помоли кроз прозор с крпом у
руци. Кочијаш схочи с каруца, приђе прозору и запита:
— Шта је, баштованска главо, је ли доктор код куће
или је отишао? — Завирио је у собицу и зажмирио на
Григорија Ивановича. — Потруди се да викнеш доктора,
госпођица нам је болесна. Код Волкова, кажи, Александра
Вадимича.
Григорије Иванович одмах се удаљи од прозора и
испусти крпу. Срце му је залупало, застао дах. И пред очи
му је изашла Катарина Александровна када се, придигав
мало наквашену хаљину, пењала по степеницама од
пггека: појавила се њена глава која зрачи, обла рамена и
високи стас, утегнут у свилу...
„А да нмје тифус?” помислио је Григорије Иванович.
„Не, не може бити.“
73
— Еј, чујеш! — узвикну он цритрчав опет ирозору.

— Па ја сам доктор, одмах идем! — И, држећи већ у руци
капу, погледа у крњетак од огледала закуцаног између
прозора, у коме се, искривљено, огледало црвеио, широко
лице, с маљама на образима, које је до рамвна покрила
жута, права коса.
— Какав гад, — устухнувши промрмља Григорије
Иванович. — Заиста, „баштованска глава.“ Искључено, ја
не могу ићи.
Брзо седе на клупу, намрштив у недоумици чело, али
одмах скочи, узе маказе и, завлачећи кракове у главу,
отсече са стране прамен косе, који паде на под и не расу се.
Григорије Иванович стаде на њега и, кривећи уста, секао
је још и још, потшишао се с обе стране и наједанпут се
присетио да остраг маказама неће дохватити и уопште да
луди.
Прапорци су звецкали иза прозора, кочијаш је
намерно гласно зевао спомињући божје име, а Григорије
Иванович, сав у зноју, подвивши колено, искривив врат,
стригао је тготиљак. Затим завитла маказе, полете на
умиваоник, а воде није било. Богзна где је био герок.
Кочијаш закуца бичаљем на' прозорски капак и упита:
„Хоћемо ли скоро?“ Заботкин само тупну ногом — њему
се тако што није догађало, — осим можда у сну: кад треба
бежати, а стопале прирасле за земљу, хоћеш да размахнеш
да удариш, а руку ни да дигнеш.
— Терај, терај најбрже што можеш! — изговори,
најзад,' Григорије Иванович, ускачући у каруце. И целог
пута се дотеривао, трљао марамицом лице и очајавао. А
кад се са брда указаше рибњак, парк и црвени кров
Волкова, хтеде да исхочи. Све нгго се с њим дешавало тога
дана било је као у сну.
На улазу доктора је дочекао Кондратије и повео у
кућу. Григорије Иванович, удахнув фини, малчице
74
тек натрули мирис тих старих соба, одмах пође на

прстима, схватајући да овде треба говорити танано и
чинити елеганггне покрете, — та по гоакој дасци од
патоса прошла је бар једанпут Катарина Александровна,
крај свакога прооора је стајала: није то била обична кућа,
него лепота.
— Ево овамо, — рекао је Кондратије заустављајући
ое пред ћилимом који је покривао врата. — А ви, знате
пгга, — он мљацну мало, — немојте да наваљујете одвећ с
прашковима.
И он уклони ћилим. Григорије Иванович
промрмљавши: „Причекај, причекај, ну добро!“, дотера
герок, превуче дланом по лицу, уђе, и поглед који је летео
на све спране заустави му се одмах на јастуцима где је
лежала, окренута вратима, глава младе девојке. Две
плетенице, које је делио раздељак, обЕијале су се око
врата, даврх плавог покривача мирно је почивала гола до
лакта рука.
Григорије Иванович зажмири, затим погледа на
црвене папучице на ћилиму и крајичком мозга помисли да
је он — доктор Заботкин — шарлатан и гомила прљавих
крпица. И одмах и заборави на то.
А Каћа је у тај мах уздахнула и лагано се окренула на
леђа. Григорије ИЈванович у страху устукну. Она брзо
трепну потпуно се будећи, и очи гјој се у чуђењу
зауставише на доктору. Затим обори капке и поцрвене.
— Ах, то сте ви, докторе, — рече она. — Добар дан.
Извините што су вас узнемирили... Али тата...
Григорије Иванович је с напором пришао. Каћа му
пружи руку, још топлу од спавања, и оп, страшно
поцрвенев, сгеже је, присети се, извади сат, али сказаљке
не виде, поче ногом да откуцава секунде, па одмах
разумеде да се заплео, пропао, иепусти њену руку и
упусти сат. Онда Каћа лагано сакри лице
75
длановима, рамена јој се заталасаше, и она, не могавши

више да се уздрнси, прсну у смех.
Љута сгуден лромили по леђима доктора Заботкина,
шопаде га чах мука, а уше се развукоше у будаласти
осмејах, — проклет био! Најзад Каћа, очију сузних од
смеха, проговори:
— Не љутите ое, драги докторе, објаснигге, за име
бога, пгга је то са вашом косом?
И сад се већ сасвим гласно и звоико засмеја. Онда он
у очајању погледа у огледало и спази своје искривљено
лице, на глави оголићена места и рецкаву хосу и позади
чуперке...
— То сам у мраку, — промрмља он. — Увех имам
навику... — И, не издржав, пође натраг и изјури на врата.
IV
На вратима, у ходнику, чекао га је Кондратије.
— Чуј! — очајно му викну Григорије Иваноеич. —
Отрчи, нареди да ми се да хон>, овога тренутка идем, ја не
могу.
— Немојте се измотавати, — одповори Кондратије
строго. — Нисте ви код своје куће, извошите за мном.
Григорије ИЈванович рече „аха“ и послушно пође за
Кондратијем ходником, под степениште, у собицу, где и
седе на сандук шжривен ћебетом.
— Мене не зову „чуј“, него Кондратије Иванович, —
после ћутања рече Кондратије наслонивши се на рагастов
од врата, — ето видиш. А нгта ви: госпођицу да уморите,
јесте ли зато доаили, намерно се тако потшишали из
непристојности?
— Кондратије Ивановичу, — повика доктор, —
ућутите! Зар ја сам не схватам све!
76
— Слушати треба, а не мудровати, господине

докторе. Коње свеједно нећу да дам. А што се тиче
Каћењке, ја сам је на сводим рукама подигао и мудровати
на њен рачун, док сам жив, никоме нећу дозволити. Њу
треба лечити не прашковима, нето лепом речи, — болест
је њена обична, деврјачка. Јесте ли разумели? Па добро! А
игго сте је свооим будалаегим изгледом насмејали — то је
лепо. И сам сам био млад
— шале сам правио. Кад се господин затресе од смеха, на
здравље му, онда је одмах у кући по домаћински, и слуге
врше свој посао. Дед, дајте да вас мало поткрешем. По
други пут ое појавити с нагрдним изгледом — неучтивост
је, онда више није смешно.
Кондратије узе маказе, и Гриторије Иванович,
услужно му подметнув главу, уштга:
— Зар сте ви, Кондратије Ивановичу, госпођицу на
својим рукама подизали?
— Да, на свогјим рукама, — одговори Кондратије и
одједном спусти маказе ослушкуј ући: неко је ишао по
ходнику пробајући кваке на вратима, затим као да се
закашљао, или као да се мукло заллакао.
— Рекао бих да је неко туђ? — рече Кондратије.
— А? — Шум се стишао, и стари слуга, забринут, изиђе.
Ускоро се зачуо њетов глас: „Не може се, одлази,
одлази!“ и други женски, ужурбан и преклињући. Али
Григорију Ивановичу је било свеједно, он се умио,
загладио, очистио мало сној герок и помислив: „Наравно,
нисам леп, чак сам и трапав, али има некакве младости на
мојем лицу и, нарочито, израза у очима“, уздржано је
уздахнуо и изишао у парк да чека кад ће га позвати код
болеснице.
У парку је зашао за ћошак од куће, пошао по трави и
сео на гвоздену клупу, према прозорима, и
77
метнуо руку на зелену канту за заливање, која је била

поред клупе.
Крај ногу, над травом, вијутале се пчеле, мирисао је
нектар, и мирис тај, и топло сасвим ниско сунце, које је
кроз лшиће обасјало окречени кућни зид, и Каћењкин
прозор са спушеном завесом (по завеси се он и досећао
чији је тај прозор) — узбуђивали су као музика, и
Григорије Иванович, жмурећи и окрећући потиљак да га
сунце греје, осећао је да све у њему малаксава (та и нангга
ће њему оно своје?), он као да се раствара у светлости, у
тишини парка, и све — небо, облаци на небу, вода, дрвеће
и ливаде — све је у њему. Или се он сам то расплињава
дајући очи — небу, душу — облацима, крв — води, руке
— дрвећу, тело — земљи? То је било налик на смрт, на сан
или на љубав.
„Нека се и читавог живота повлачим по друмовима,
по смрдљивим сељачким кућама“, помислио је он. „,Нека
сам ја и наказа, нека и нисам способан да умрем за њу, —
али не, ако је да се умре, потпуно сам способан, само нека
заповеди, — а шта је мени и потребно? Ништа! Само да
живим, да осећам, да дишем... “
На балкону у тај мах, између стубова, огуљених по
гдегде тако да су се виделе цигле, појавио се кнез Алексеј
Петрович. Био је у црном героку и прутастим
панталонама, десном руком се наслањао на штап, а левом,
у којој је држао рукавице, махао је, уплашен, бранећи се
од лчеле. Пчела одлете. Кнез журно сиђе у парк и, не
примећујући Заботкина, стаде, необично узрујан, да се
уздиже на прсте и гледа у прозор са спЈпштеном завесом.
— Не може то да буде, — каза он гласно. — То је
одаећ! — замахну пггапом, окрете се и, спазив Григорија
Ивановича, истури доњу усну.
78
„Ко је сад то?“, иомиели доктор разматрајући кнеза.

Алексеј Петрович упита:
— Јесте ли ви доктор? Ко је сад код Катарине
Александровне? Да ли ви нешто знате?
— А шта се догодило? Да гоцје несрећа?
— Не, уосталом, ја не знам, — Алексеј Петрович седе
на клупу, дотаче се руке Григорија Ивановича и
изванредно благо прогавори: — Пред свепггеницима и
пред докторима чо<век се не скрива, зар не? Реците,
можда постоји средство да срце не боли тако, да се њим
влада?
— Бром, — одговорио је Григорије Иванович.
— Е па да, али ја не мислим на то. Када сужњу
отварају тамницу и он с прага угледа сунце, онда му кажу:
„А ми смо се старе грешчице сетили, врати се назад..." —
„Али ја сам се поправио... “ — „Не, иди натраг“. Докторе,
муж Катарине Александровне мора бити чист и слободан,
није ли истина?
— Ви се жените? — упита Григоргцје Иванович
затледајући се у одвећ црвене кнежеве усне и немирне
њетове очи. „Руке, какве су беле“, помисли Григорије
Иванович, и би му одједном необично тужно.
Кнез продужи:
— Нисам ја неиријатељ себи, нека и она поверује да
нисам непријатељ. Мучим се више него она. Нисам тек
радости ради у Коливан ишао... Уосталом, ви ништа не
знате... Дошао сам да просим њену руку, ето... Докторе,
ако искрсне нека несрећа, ви ћете помоћи? Сада иза
црозора тамо, знам против мене је достава.
Узео је дах, уздахнуо, погледао доктору у очи и
насмешио се жалостиво.
— Катарина Александровна је достојна да се због ње
пати, — изговори ни сам не знајући због чега
79
Григорије Иванович и, збунив се, поче накретати канту

док из грлића није потекла вода.
У та|ј мах иза Каћиног прозора разлеже се јаук, и
њега надјача дубоки бас, неко је полетео отвореном
прозору, завеса се заљуљала и гологлава женака глава
пала је одонуд ПОТИЈБКОМ на прозорску даску. Забациле су се
голе руке и трудиле да очупају с грла нечије хратке,
космате прсте.
Затим се разлегао други очајнички женски врисак, од
кога се Заботкин следи, а кнез, страшно блед, скочи с
клупе болно понављајући: „Не дирај њу, не дирај, не
дирај!.. “ Космати прсти пустише врат, женсха глава
склизну с прозора. Григорије Иваноович хтеде да устане,
али на његово крило, хватајући се прстима који су
малаксавали, клону кнез, — глава му се њихала.
— Није то нипгга, наслоните се, ето тако, одмах ће
проћи! — мрмљао је Григорије Иванович квасећи чело
кнезу водом из канте.
80
ВРТЛОГ
I
Григорије Иванович, придржавајући кнеза, ловеде га
преко балкона у салу, тражећи где би га могао спустити да
мирније лежи. Из сале десна бочна врата водила су у
библиотеку. „Тамо“, рекао је кнез стежући му руку. У тај
мах изнутра из куће зачуше се гласови, узвици и бат ногу.
И тек што се кнез и Заботкин приближише
библиотеци, кад се врата у салу из ходника широм
отворише, и у сумраку се видело кахо су коњушар и
кочијаш водили подруку Сашу. На њој је црни сарафан био
поцепан, коса рашчупана, уплакано лице с дигнутим
обрвама забачено уназад. Саша је тихо и очајно
понављала:
— Шта вам је? Шта вам је...
Одостраг ју је гурао Кондратије. Волков, ударајући
песницом по вратима, слао је све дођавола и викао:
— У амбар је водите, неваљалицу, под катанац!...
Кнеза и Заботкина он није приметио — успели су
чда уђу у библиотеку.
Сашу су извели. Волков звекну балконским вратима
и, псујући, оде у унутрашње одаје.
Дуго су ка дивану крај ормака с књигама ћутали
Григорије Иванович и кнез; доктору су се тресла ко-
81
АЛБКСЕЈ ТОЛСТОЈ
лена, кнез се није мицао, наслонивши се на наслон од

дивана, затворио је очи.
— Зашто су према њој такви? — најзад је упитао
доктор шапатом и погледао у кнеза. Његово лице, које се
једва разликовало у сумраку, било је врло лепо: „,Ето како
треба волети", помислио је Григорије Иванавич,
„елегантно и јако, падати у несвест, преживллвати
необичне страсти! Он је прави муж за Катарину
Александровну. О таквима пишу у књигама.“ Доктор се
опрезно испружио и погладио кнеза по руци. Алексеј
Петрович одмах је упиггао полугласно:
— Докторе, хоћете ли да останете мало са мном?
Григорије Иванович климну главом.
— Одвели су је? — настављао је кнез.
— То је ужасно. Није баш тако просто живети, мили
мој докторе. Сирота Саша!
Алексеј Петрович се исправи наједном, као да је
збацио м;аску.
— Ја знам: шта је племенито и часно, — рекао је он,
— а поступам неплеменито и нечасно, и уколико ружније,
утолико ми је слађе... Тако се може и полудети. А шта
може да буде слађе него гледати на себе са стране: седи у
каруцама хуља, у сивом шеширу, у рукавицама, и нико га
не бије по очима, и сви га понггују, и сам се себи допада.
Дах ти престаје када то до дна схватиш. И зар није чудно:
враћам се ноћу одавде, од Катарине Александровне,
гледам на небо с месецом (обавезно с месецом) и смејјем
се од среће у потагји, да не би чуо кочотјаш. И одмах, док
гледам са стране, видим да би било наказно учинити
гадост. А мој длан још мирише на њен парфем. И када
сасвим стане дах, заустављам коње код Сашиног
дворишта, улазим, узимам је за руку, наслањам главу на
њене хруди и лретварам се: Саша, мила, утеши,
82
— и она теши хако уме. А после утехе причам зангго сам

дошао; то је још већа гадост: опет лажем, и њој се срде
цепа... И тажо се то навија све јаче и јаче, и сад ето —
федер је прснуо.
— Чујте, та то је нахазно, ви сте полудели, —
одмичући се, прошапта Григорије Иванович. Он још није
сасвим схватио, само де осетио да се кнез, падајући у
противречности и митољећи се хао смух, разголићује.
Григорију Ивановичу се све згади и збрха. Он узе да чупха
браду, — диже се и поче да шета..
— Да, то је наказно, — наставл»ао је хнез, и глас му
је био миран, као да је разгледао себе. — Али још горе је
пгго сам налагао и вама сада ... Врло је тешхо рећи праву
истину; вртиш се око ње, само што је ниеи рекао, —
погледаш, а истина се већ и не види— умакао си од ње
кривим путем. Исто баш као кад дневник пишеш... Јесте
ли пробали? Не покушавајте. Пред вама сам сад себе
приказао као носиоца са мал’те не нежих великих терета.
Ала сам вам и ја носилац! Ја сам просто човек с фалинком,
напукао; ето као ова нога: зрно је ето овуда ушло; изгледа,
могу саовим да исправим ногу, а она се шегачи; јесте ли
видели, опет устрану врднула... Само... да се не би своја
главна суштина испољила ... Да, да. Потребно је, хан’да
одвећ се напити да би је испољили... Мили мој докторе,
верујте, ја више од живота волим Катарину
Александровну и ако ме она сад одбкје, пропашћу. То је
истина... Сазнао сам то јуче: јуче је било последње
искушење, њега нисам издржао, премда никаквог
искушења, наравно, није ни било, проста распусност, —
ноћу сам дојурио овамо, умили су ме лепота Катарине
Александрсивне и месечина, и то што сам отворио себе...
Мила девојка, на њу сам натоварио све оно што је моје
плећи нажуљило. А изјутра сам послао Саши кочијаша и
наредио да каже:
83
„На господина, вели, немој ни да помишљаш, господин се

жени“... Саша није издржала, пешице је овамо дотрчала...
Знао сам да ће доставити.
— Све лажете! — одједаом узвинну Григорије
Иванович, хтеде непгго да ДОда, али замуца и опет поче
да јури тамо амо чупкајући браду.
— Докторе, — једаа чујко, молећиво рехао је кнез, —
идите Катарини Александровној, испричајте јој све; она
ће ехватити ...
— Нећу ићи и нећу причати! — викну Григорије
Иванович, — објасните сами. Ништа не разумем, а лудаке
трпети не моту.
Он се наслони усијаним челом уз окно. Било је
сасвим тамно, и иза дрвећа подизао се, још не светлећи,
неправилни крут наранџастог месеца, као огледало које је
у себи одразило тужни свет.
„Дакле шта ћу јој рећи?“ миелио је Григорије
Иванович. „Да је он егоиста и лудак. Та он њу воли? Не
знам... не разумем такву љубав. Ја бих је гледао и плакао,
чак не бих ни говорио ништа. Зар ћеш облаку рећи како
волиш.“
Док је Григорије Иванович размишљао, месец је
засијао, дотакао хладном светлошћу росу на лишћу,
потерао дуге сенке. Над травом се задимила лака магла.
Кроз прозоре библиотеке месечина је обасјала половину
лица Алексеја Петровича, руку његову коју је заденуо
палцем за прслук. На орману за књиге заблистали су
бронзани ћошкови.
Највданпут се Григорице Иванович стресао, поред
прозора брзо је прошла Катарина Александровна (познао
ју је по линији рамена, по гордој глави), осврнула се код
заокрета у алеју и потрчала, — за леђима јој се надувао
бели шал. ..
— Она је у парк отрчала, — окренувши се, брзо је
рекао доктор. Кнез скочи и широм отвори прозор.
84
— Хајдемо, брже, брже! — прошапта о«. Они журио

изиђоше.
II
Између јендека — границе парка |— и дугих камара

сена стајао је на пландишту дрвени амбар.
Под његовом настрешицом биле су сложене санхе и
дрл>аче. На вратима, с квадратном рупом при дну за
пролаз мачаха, висио је велики катанац. Иза врата су се
чули уздаси и тихи плач.
Од јендека до амбара протрчала је Катарина
Александровна по пландишту, зауставила се код врата
задувана; клекнула и, приближив лице пролазу за мачке,
позвала:
— Саша, јеси ли ту? Је л’ тм то плачеш?
Плач иза врата је престао, и Каћењка је осетила на
својем лицу Сашино дисање, чак је расггознала и њене
очи.
— Ја бих те пустила, — рекла је она, али немам
кључа.
Саша је уздахнула. Каћењка је протурила руку и
помиловала Сашу по образу.
— Замолићу Кондратија, он ће крилшм узети од тате
кључ, ми ћемо те пустити, само мало доцније. Саша, ево
пгга да ми кажеш... Подметни образ, ја ћу те пољубити...
Мила моја, дупло, теби је врло тешко? Удесићу зацело да
ти се он врати. Ниси ти разумела: он се нашалио с тобом.
О мени је глупости причао... Па нице он самк> код мене
овамо долазио, и код тате је. А ти си сама погрешила...
Зашто си пред татом све исстричала... Сашењка, ништа се
рђаво није догодило. Промисли мирно. Још сутра ће ти се
он вратити.
85
Но Саша је у тагј мах ужасно заплаљала ударајући

главом о врата. Каћа се ухватила за слешххчнице, почела
се обазирагги чиме би је умирила.
— Нема нгикога несрећнијег од мене, мила
госпођице, — казала је Саша. — Ја за њега на муке ћу
поћи, и све знам да ми је и лагао, и смејао се, и да му годи
кад се пред њим мучим. А ето нисам издржала... Кад ти
коњушар додури и каже: „Господин ти наредио да
престанеш мислити о њему.“ Па, каже, ,.још је наредио да
са мном легнеш да спаваш". А сам се смеје. Обамрех...
Глупа памет ми се помути, истрчах на капију, мислим: к
њему да јурим или у реку? А ту моја сестра од стрица
пролазила колима, па кад ти прсну у смех. „Шта је“, каже,
„ннеза, ваљда, не можеш да сачекаш? Хајде на друм,
викни мало...“ И откуд се нашло код мене толико пакости,
ни сама не знам... Овеједно, мислим, нека и ви, госпођице,
сазнате какав је он, тај наш...
Катарина Александравна наглим покретом подиже се
и седе на тграг, лицем окренута према рибњаку. На обали
су били тамни коњи. И сад је већ високо пловио усамљени
месец, који је потасио око себе звезде.
Ослањајући се брадом о длан, Каћењка је мислила
гутајући сузе: „Какве глупоспи! Ја сам одлично кажњека и
морам да га забсиравим, да заборавим." И учинила јој се
паперјастом и тамном месечева светлост на плавом
пустом простракству.
— Госпођице, — позва Саша, — мила моја, лепојко
моја, свикни се на њега. Заволи га, та и ти си жена. Кад
бих ја могла, не бих ти га уступила. Тешко ми је. Но, лето
је моје прошло, сад је на тебе ред да патиш ...
Не дочувши, Каћењка је устала и погледала на врата,
хтела је да одговори, али је прећутала и оти-
86
шла од врата; а заокренув за ћошах од амбара, тихо је

узвикнула и егала.
На дрљачама окрвнутим зупцима надоле седео је
кнез.
— Колико је сада сати? — изустила је Каћенжа
гледајући како је далеко на пландишту дреждао доктор и
давао кнезу очајничке знаке. — Ја мислим тата чека за
вечеру.
Кнез се помакао. Она се брзо окренула од њега и
пошла кући.
III
Волков је био, мимо све, необично упоран. Кнежева
просидба неочекивано је отклањала све бриге и ласкала је
Александру Вадимичу: име Краснопољских потицало је
од Рјурика и у своје време они су седели на кнежевском
престолу.
Осврнувши се на Рјурика (путујући из „Драгога"
својој кући), Александар Вадимич се увредио,
замисливши да би се кнез могао правиги важан, и одмах га
раменом прибио у утао каруца да кнеза заболи ... Али
Алексеј Петрович није схватио ту финоћу, а Волков се
није могао љутити дуго и, да не би више мислио о
покижењу, ту одмах решио је да да невиђени мираз за
хћер, и већ се и изрекао о том, кад ти одмах по доласку у
Волково глупа сељанка направи скандал. Све пође
дођавола.
Искаливши први гнев на Сапш, Александар Вадимич
разумеде да жестином ништа неће учинити, но положај је
био стварно неиздржљив, и он, (веома утучен, оде у
кабинет, где седе за сто.
„Макар пугсао, али ћу је удати за тога лупежа“,
мислио је Алексавдар Вадимич и псовао на сва уста кнеза,
затим се разљутио и на кћер.
87
АЛЕКСБЈ ТОЛСТОЈ
Дута раомишљања довела су Александра Вадимдича

на неочекивану ммсао: да је све бесмислица и никаиве
тратедигје између Каће и кнеза и нема, — зар их је мало
коди терају блуд, зато је и свет подељен надвоје и без
свега тога била би грдна досада, да идркнеш.
Онда је лупио песницом о сто и узвикнуо: „Помирићу
их!“ А да би иод себе тога ради изазвао лако
расположење, навлаш је почео да мисли о више или мање
пријатним стварима.
Ради тога је узео писаљку, нашао табак хартије,
упљуван мухама, и нацртао зеца.
— Гле, кида, зека, — промрмља Волков. — А би ли
хтео да пустим за тобом лисицу? — И нацрта иза зеца
лисицу.
— По вољи су ти зечићи, — настављао је
Александар Вадимич. — Ех, гаде један, а бојиш ЈГИ се
вука? Ево га он, тврда глава, јури: реп му је као цепаница.
Појешће вас обоје, лепи мој. А на тебе ћу ја... псе с пегама,
с густом длаком на врату, њушкасте. Пуци га, мили мој,
пуци, рођени, не попупггај, држ’ га!
Нацртав псе, Волков се у толикој мери ражестио да је
придигао над СТОЛЈИЦОМ стражњицу и ударио се по шој
врло јако, мислећи да је то коњ с раваном. Затим је
оставио писаљку, мало се наемејао и, задовољан, изишао
из кабинета успут наређујући да зову све на вечеру.
Два куваричина сина појурила су да траже госте. А
Волксив је отишао својој кћери. Каћа је обучена седела на
постељи.
— Дакле кћери, пробеснело се мало и доста, долази
на вечеру, — рече он, а кад Каћа хтеде да одбије, он тако
зашика да она одмах изговори:
— Добро, тата, доћи ћу.
88
Куваричииа деца нађоше госте на пландипггу, где су

кнез и доктор ходали од амбара до јарка. Кнез кад га
позваше, журно окрете према кући. А Григорије Иванович
поче доказивати деранима да неће да једе, но моли да му
се Дају коњи. Потом трком сустиже кнеза.
У малој трпезарији Аленсандар Вадимич дочека
госте с речима:
— Ја господо, сматрам, шта било да се деси, ипак сва
је снага у желуцу, — изволите!
И показа руком на округли сто, седе први и веза око
врата салвету.
У тај мах уђе Катарина Александровна, веома бледа,
са сенкама под очима. Ни на кота не гледајући, брзо седе
према оцу. Њено лице било је мирно и гордо, само при дну
на отвореном врату, на грлу, једва ириметно подрхтавала
је и куцала жилица.
— А ево и наше болеснице! — узвикнуо је
Александар Вадимич. — Каћуша, па ти се ниси ни
поздравила с кнезом ...
— Поздравила сам се, — одговорила је Каћа охнтро.
Алексеј Петрович исправио се на столици, као да му је
нестало ваздуха. Григорије Иванович је издужио лице и
виљушком гребао по чаршаву.
Али није било тако лако збунити Александра
Вадимича. Заграбив у шаку брке, ослонио се он о сто и
осмотрио све веселим тгогледом. Ћутање ое наставл»ало.
Нечујно газећи, Кондратије је служио наоколо јелима и
сипао у чаше вино. Доктор, коме су се ознојили чак и
дланови, први је погледао у домаћина; Алемсандру
Вадимичу су играле очи од неиздржљивога смеха.
— Којенгга! — вимну он пљеснув по столу. —
Надули се као жабе. И кад помислиш: ала ми и јесте ало!
Каћка, скупи усне, заболеће! А по мојем ми-
89
шљењу, ако је већ доктор авде, онда велим, унума бих да

имам! Аха, враголашт, је л’ вас срамота? Ето све се
уредило... И — ни речи више! .
Приггом се он, ради бољег дејства, засмејао тако
грохотним смехом да је изгледало да се сви, и Кондратије
чак, морају ухватигги за трбух. Али шкиљећи _ очима,
Александар Вадимич је одличио видео да са смехом није
успео. Кнез се усиљено смешио, Григорије Иванович, тек
што је принео устима пилећи батак, просто се уночио с њим
паћенички набравши чело. Каћењка је на оца нодигла очи,
мрачне од једа и туге, и казала једва се обуздава!Јући: ‘
— Тата, престаните, отићи ћу! — И одмах јој образе
обли јака румен. Она устаде.
. — Стој! Не смеан ићи! — сад већ љутито викну
Волков. — Објављујем: ево вереника, а ево веренице.
Приђи, ннеже, падни пред ноге, МОЈГИ за опроштај.
Кнез, страшно побледав, лагано скиде салвету,
устаде, кицошки подиже рамена, приђе, поклецкујући
коленима, и рече одвратним гласснм:
— Надам се, драга моја, да ћете ми опростити сву
прошлост, — притом ухвати и стеже њену руку.
Каћа лагано, као у сну, ослободи руку, побледе тако
да сва позелене, и тешко удари кнеза по лицу.
IV
Тако се изненада прекинула вечера, коју је лукаво
смислио Волков. Кнез је стајао оборене главе окренувши
се вратима на која је нагло изишла Каћа. Григорије
Иванович је сакрио румама лице. А Волков, држећи
виљупжу и нож, беснео је и колутао очима.
На(једном уђе Кондратије. Уста су му била чврсто
стиснута, очи продорне, палцем је показао преко рамека и
рекао:
90
— Коњушарев пшгоћник извеиггава да је ава жена,

цгго је малочас биша, сад из амбара нобегла и врло је
неиромућурна у погледу воде...
— Дођавола с том женом! — некаквим туђим гласом
повикао је Александар Вадимич. — Иди дођавола с том
твојом женом! Јеси ли разумео?!
Кондратије, одмахнув главом, нестаде. Волгшв смаче
с врата салвету, промисли мало, тртну салвету и широким
кораком појури у ходник за ћерком.
А кнез седе за сто, нали вина, подупре поцрвенели
образ и осмехну се.
— Све су то ситнице! — рече он.
Гриторије Иванович одмах оде од стола дрхтећи тахо
да су му зуби клонарали. У даљини се чуло како је Волков
трапарајући стигао до краја ходника, и одатле је допр’о
њагов потмули глас.
— Како је смешно: „непромућурна је у погледу
воде“, — рече кнез. — Зар не?
Он се осмехнуо, тргнуо раменом и на прстима
пришао вратима, па се, изгубивши снагу, прибио за
тренутак уз довратах и изишао.
„Они ће сви пропаети још данас“, помислио је
Григорије Иванович. „Шта они раде? Све је то кнез... Он је
као зараза. Зашто га не отерају? .. Истерати га и казати: не
жалостите се, Катарина Александровна, и ја вас волим
као... Шта то — као? Ја сам просто будала! Отићи ћу
одавде пешхе, овога часа. Не ,разумем ништа овде. Зар је
њима љубав потребна? Њима је потребно да се муче — ето
нгга хоће, а не да воле. А ја ћу и без ње проживети, имам ја
својих ствари много, биће довољно за чиггав живот... А
ето, она ће се отровати сад, зацело ће се отровати, а ја се о
себи бринем. Чему сам се обрадовао? Та ја сам последња
хул>а, ако је тако. Сви само о себи мисле: и кнез и
91
Волков, и ја, тим су је и намучили смртно... Светице моја,

несрећиа ... “
Григорије Иванович се заплео и у јаду није знао да ли
да иде, или да чека... А да не би слушао те ужасне гласове
на крају ходника, упутио се у парк, постојао код мрачног
жбуња, присећајући се шта се оно још ружно догодило, и
изишао на пландиште према амбару.
„И Саша је у тај вртлог запала“, мислио је гледајући
на отворена врата од амбара. „Кад се вода заврти као левак
—све тамо повуче... “
И оместа разумеде кнежеве речи: „ Како је смешно —
непромућурна је у погледу воде!“ Саша је скочили у
рибњак... Наравно ... Истрчала је на врата, појурила по
пландишту и— у рибњак!
Григорије Иванович јекну и потрча млатарајући
рукама. На обали рибњака, тамо где је вода била црна од
сенки врба, стајали су Кондратије и коњушар. Крај
њихових ногу у трави наузнак лежала је Саша.
Коњушарев помоћник, чучећи, гледао је у њено
непокретно бело лице с отвореним устима.
—1 Није ништа, доћи ће к себи, — рекао је коњушар
Григорију Ивановичу, кад је овај дотрчао. — Кад сам је
извукао — дисала је још, повратиће јој се дах.
— Повратиће се, — рекао је Кондратије. — Несвест.
Григорије Иванович је чучнуо над Сашом, откопчао,
откидајући дугмета, црну блузу и ставио ухо под њеке
чврсте, високе груди, — оне су биле још топле. Онда је
почео да јој забацује руке, притиска трбух, придиже и
спушта њено тешко тело. Ксхњушар је причао помажући:
— Видимо женска трчи, зацело је то она, кажем, и
лозовем: „Саша, ој Саша“. Она — ништа, приђе, само се
огресе, као да је болесна. Питам: „Господин те пусггио?“
„Пустио". И на воду гледа. „Па куда ћеш,
92
велим, Саша, ићи?“. „Зботом“„ одговори и само заплажа,

и пође к брани. Ја се још мало насмејао; врло је жестоко
плакала. А она зашла на браиу и зове: „Коњушаре, јеси ли
ту?“... „Иди, прођи, преко бране!“, вичем јој а мени је већ
самом страшно. Одједном она: бућ у воду...
— Чико, она с бране није тебе звала, — рече
коњушарев памоћник.
— А ти ћути! — обрецну се хоњушар и чвркну
памоћника по ошишаном потилжу. — Деране одвратни!
Гришрије Иванавич, нагињући се над Сашиним
устима, трудио се да удахне у њу ваздух,, рукама је
притискивао рамена и ширио јој грудни кош. Одједном
њене хладњикаве усне заиграше, и Григорије Иванович се
брзо одмаче, као од неочекиваног пољупца. Саша се
промешкољила. Придитли су је, метнули да седи. Из
њених отворених уста исцурила је вода. Саша је
преврнула очима и зајечала.
— Код баштована у стаклару однети ту жену, —
рекао је Кондратије. — Ах, женска глупа главо!...
I -
На крају белога ходаика, наслонив се потиљком о
врата покривева ћилимом, стајала је Каћа и упорно
стискала усне на очеве речи, који се једнако трудио да је
ухвати за руку, али је она затурила руке за леђа. Кнез је
стајао ту недалеко испод висеће лампе.
— Натераћу те ја да се извиниш, — муцајући од
љутине, ггонавлло је Волков. — Откуда ти та мода: по
лицу да се тучеш? Од кога си то научила? Дај-дер руку,
дај! Ја теби говорим: извини се!
Али Каћењка се још јаче прибила уз шарени ћилим,
плетеница још се расплела и пала на раме, окру-
93
гло колено затегло је свилену хаљину која је притегла стас

исоод високих груди.
Кнез је ухватио тај покрет и, гледајући на колено,
осетио је познати бол у грудима. Осећање је било оштро и
јасно. Случагјно сагнуто колено као да је разгрнуло пред
њим све засторе, и Каћешка му се приказала као жена,
женска, љубавница. Угризао је исушене усне и пошао дуж
зида.
— Ма је л’ се ти то шшгаш? Или ја спавам? —
настављао је Александар Вадимич, коме се никад нису
дешавале толике непријатности једна за другом. За
тренутак му се учинило да је то можда сан, и одашх већ је
затабао ногама, вичући: „Одговарај, девојко од камена!“
Али кћи је и даље ћутала, а он је понављао губећи главу:
— Моли за опроштај, та дедер, моли за опроштај!
— Не, пре ћу да умрем! *— брзо је рекла Каћењка.
Гледала је кнеза како прилази лагано, и обрве јој| се
набраше. Није схваггила у пгга он гледа, зашто прилази, и,
посматрајући, чак је испружила врат, и наједном, када је
схватила, румен је обли и она подиже рук у...
Александар Вадимич посеже да дохвати кћер за руку,
али је не ухвати и љутито хркну, а кнез, пришавши,
изговори муклим гласом:
— Катарина Александровна, сада вас још с већим
поштовањем молим да ми не одбијате вашу руку.
Очи су му биле суве, ни да трепну, страшне, кожа на
лицу му се затегла. Волков ускликну:
— Но, ето видиш, Каћушха! Ех, децо, пљуните,
лољубите се!
Али Каћењка не одговори, само саже главу и, отац
већ хтеде да гурне к њој кнеза, кад она брзо узмаче за
ћилим, тресну вратима и шкљоцну кључем.
94
— Јесте ли видели?.. — повика Всмгков. — Не,

нећеш гаала!
Он прилеже раменом на врата, али она не попустише,
и он узе да лупа по њима песницама, затим се окрете и
удари потпетицом.
— Не треба, оставите; хајдмо! — прошапта кнез
необично узбуђен. — Ја знам пгга ће она одговорити,
хајдмо, заиме божје!
Али упорног Волкова ваљало је још дуто наговарати.
Најзад он избриса зној с лица и рече:
— Ето, брате, није баш таисо просто удавати кћери:
тешка ствар, да се ознојиш. Само ти, молим те, ћути, не
трпај се. Ја ћу сам све уредити.
Кад су престали да лупају у врата и кораци се
утишали, Каћењка је легла ничице на кревет загрлив обема
рукама јастук.
— С њим тако треба, и добро је! — понављала је она
видећи (као да је јастук био прозрачан) очи Алемсеја
Петровича, суве и еграшне. Бојећи се да схвати оно што је
у њима прочитала, Каћењка је понављЕша гневне речи, но
оне су већ биле изгубиле и оштрину и смисао, као да јој је
сав гнев отишао у онај ружни замах руке, као да је тим
ударцем себе везала с кнезом, тако јако, како никад не
везује љубав.
,,Боже, учики да уопшгге нема данашњега дана“,
понавл>ала је она и није могла дахнути, није видела пута
ка ослобођењу. Њена мржња, пакост, љубомора, сва горда
воља распрпггали су се као стакло од онот замаха шамара,
и кнез, наравно, ако усхте — и узеће је сад као нешто своје,
а ако усхте — и одбациће је: све је у њетвој вољи...
Као жар опекло ју је сећање на то како је пришао
закопчавајући герок. „Надам се, драга“...
95
„Наракно, (претварање је све то; та мучио се о« онда у

вењаку причајући. А можда је и лагао? Ма ни једне једине
речи гагје рекао онда о Саши. И нашао је кога да волим!..
И није ни љубав то, наравно, него ужас, неподноашБиво
ра!Спусништво! Та није узалуд отац мал’те не загушио
Сашу.“ У Каћењкиним ушима опет се поноовио недавни
врисак. Брзо је села на кревет. „Али ко је он кад се због
њега подноси таква мука? У чему се састоји његова лаж?
Ко је њему потребан? Зашгг.о он и ону, и Сашу, и мене? ..
Кога воли? Шта ћу му ја? Дакле, погребна сам му ради
нечега? Је ли он стран човек? Никад ме није волео? Шта
да радим? Зиам, знам, — он ће наваљивати, и ја ћу се
удати за њега, знам. И удаћу се, удаћу и осветићу се,
заинат свима удаћу се за њета. Нека се не усуђује да ме
изједначује са онима... Намерно ћу поћи на мучење. Није
ми успело да волим, и не треба... Нећу никакву љубав.“
Каћењка је спустила с кревета ноге у белим чарапама,
подупрла образе,, и на хаљину, иа колена почеше јој
капати обилне сузе. И с новом опггрином је осетила да јој
сад нема живота, нема изласиа, и угушила је крик, и још
јаче заплакала.
Најзад јој је дуго плакање донело олакшање. Јаш увек
уздишући и подрхтавајући раменима, Каћењка лагано
откопча изгужвану. хаљину и приђе огледалу. У дубоком
огледалу, осветљеном са стране, угледала је своје лице.,
сасвим ново. ,,Каква си лепотица, мила, јадна Каћуша“,
прошапутала је она у очајању загледајући себе.
И затим, доцкан после поноћи, седећи пред
огледалом, мислила је о себи, тужно и тихо., као да се са
садашњим даном у животу свршила њена радост.
96
СУДБИНА
I
Кнез је остао у Волкову. Дате су му свечане ообе,
куда су из „Драгога" пренели ствари потребне за
свакодневну употребу. Из тих свечаних соба Алексеј
Петрович није излазио никуд. Јооп изј-утра легао би,
брижљиво обучен и избријан, на софу и проводио на њој
време разгледајући нокте и мислио. Када би кроз врата
провирила глава Алексанјдра Вадимича, који је дђносио
извештај о судбини преговора с ћерком, кнез би се правио
као да доема.
Алексеј Петрович је потпуно био свестан да је само
овде, крај Каће, његов последњи спас. Он је исто тако
схватио да се са сваким даном његовог боравка у Волкову
појачава нада на Каћин пристанак: већ се гто целом срезу
говорило о шамару и о Саши, и додавале се такве
појединости да су од њих даме бежале из собе. Па и за
самог Александра Вадимича овакво стање ствари
изгледало је најподесније. Још изјутра је одлазио кћери,
седао у фотељу крај прозора и говорио: „Пи, брате, ала
овде смрди пудер. Улепшаваш се, је ли?“ И у одговор на
Каћин равнодушни поглед фрктао је и настављао: „Шта
овим деводкама треба, не разумем; да ли ти је анђео
потребан, а? Ево тшода покојна мати, — како је то тек
била деликатна жена, с енглеским васпитањем, али ја
навалио на њу — и
97
удала се за мене, иахо је плакала ствармо много. Ето како

стоје ствари, кћери моја, поплакаћеш, али ћеш бити
кнегиња."
Од кћери је он ишао Алексеју Петровичу и, ако се
овај не би претварао да спава, седао је код њега крајј ногу
на диван, тапшао га по колену и говорио:
— Попунгга. Враг-девојка. И пгга је теби било
потребно да се одаш тако мрском раслусништву! Но, кад
си већ погрешио, мораш да ћутиш. Једно само не могу да
схватим: зашто је ниси досад просио? Венчали бисмо вас
већ; у иностранство бисте отишли.
— Заиста, не схватам зашто је раније нисам про-
сио, — одговарао је кнез и, после Волкављева одласка,
смејао се у оеби.
Прво виђење вереника и веренице било је у парку, на
клупи. Волков је довео најпре кнеза, а онда Каћу, па је он,
узвикнувши: „Боже мили, телад одоше у малињак!",
побегао.
Кнез и Каћа седели су и ћутали. Каћа је чупкала
крајеве од мараме, кнез је пушио. Најзад он баци цигарету
и рече окрећући се од ње:
— Кад бисте од своје воље полазили за мене, волели
ме, не бих се с вама женио.
Каћењка је побледела страпгно, прсти јој замрсише
ресе на марами. Ћутала је и даље.
— Хајде да свршимо с тим, венчајмо се, — рекао је
он тихо и тужно.
Онда црвенило срама и гнева обли Каћине образе,
она се нагло окрете њему.
— Ја вас мрзим! — узвикну она. — Ви ме мучите!
Упропашћујете ме намерно! Зар другу на свету нисте МОГЈГИ
наћи?
— Каћа, ви сте страпдно паметни, ви мојрате све
разумети, — прекиде кнез журно. — Идуће недел?е
венчавамо се, је л’ те?
98
— Да, — одговори она једва чујно, устаде, отстоја

тренутак и оде не окрећући се.
II
Употреба такозване „четке“ позната је одвајкада.
,„Четка“ се прмпрема од купуса, хрена, струтане роткве и
пресолца од краставаца, а једу је после гозби.
Али никаквом „четком“ није се могло истерати
пијанство с волковске свадбе, на коју се скупио го^ тово
цео срез. Као на какав весео вашар јуриле су, дижући
прашину по сеоским путевима и главним друмовима,
каруце, брекови и тарантаси, — чак се тенжо могло
појмити откуда се нашло наједном толико племића у
срезу.
Само старци, даме и девојке сместили су ое у малој
коливанској цркви, — остали гости разместили су се на
паперти држећи цвеће и овас да би обасули кнеза и
кнегињу.
Отац Василије, у златној одежди, читао је меденим
гласом, младенци су стајали један поред другскг на алевој
марами; иоред њих дечак у плавој кошуљи држао је икону.
Наоколо се чуо лаки жагор и шапат нагиздаких дама.
Катарина Александровна, са свећом у рукама, гледала је на
пламен мирно и озбиљно.
— Страшно је мила! Анђео! — шапутаху даме.
Кнез, кога је црни фрак правио јако малим, оз-
биљан и блед, нажљиво је вршио свечани обред.
Кад је свештеник поднео вино, кнез се једва дотакао
ивице чаше, а Каћа је иопила све до дна, не одвајајући
усана, као да је била жедна. За певницом су запевали
„Исаија ликуј", свештеник је спојио руке младоокење и
младе. Каћа, ударом! колена савлађујући тежину свиле и
вукући шлеп, брзо је прошла око на-
99
лоња, и ови су видели да кнез јако нахрамљује трудећи се

да стилне младу.
— Не, ипак је он ситан према њој, — одлучиле су
даме.
Из цркве су гости, с младенцима на челу, кренули у
Волково. При изласку из Коливана Каћењка је спазила
доктора Заботкина, |— он се попео на плот и махао џепном
марамицом. Она се брзо окренула.
У великој сали Александар Вадимич је дочекао
младенце са старинском иконом — нерукотворним
спаситељем, — благословио их и у присуству гостију
наредио да се унесе мираз. Четири момка у тамноцрвеним
кашуљама унели су велики сребрни послужавник на коме
су стајали фишеци дуката.
— Ево, не замери, кнеже, за оно што је бот дао, —
рекао је Волков.
Кнез и кнегиња тгасле благослова изишли су на разна
врата, преобукли се н, нашавши једно друто у парку,
преседели крај рибњака до времена док им нису дали
коње. Гости су нагрнули на улаз, натрпали се на прозоре и
громким узвицима иапраћали младенце. Волков је пустио
сузу. Гозба је трајала до залакжа сунца. У сумраку, у
суседаој сали где се пре месец дана вртела Каћењка,
грунули су са хора музиканти.
Али мало је већ било каваљера способних да крећу
ногама, — девојке су морале играти једна с другом.
Весељаци се затворили у пушионицу и тамо су тутњили.
Старци су сели за зелену чоју. Око поноћи, машући
палицом, капелник се толико већ намахао да је мрднуо
носом, ухватио се за добош и заједно с њим изврнуо се као
мртав. ‘
Тиме се завршила игранка, и даме с кћерима су
отишле, а младеж, мужеви без дама и они што су били
пијани, осгали су да ноће, и до јутра једни су се па-
100
сионирано картали, а друти беснели по кући. Ртишчеви су

у парку показивали своју снагу. Александар Вадимич већ
је одавно изгубио главу и час је растављао кавгаџије, час
седао за карташки сто бесмислено гледајући на карте и
свеће, и све се нечет присећао. Ни бледи оавит, ни жарки
јулоки дан нису стишали госте, и тек трећег дана и
последњи од њих су отишли од Волкова и, на коњима који
су се били устојали, јурили су напред без путева,
престижући и сустижући један другог, завијајући
прапорцима и плашећи сељаке, који су, скинув капе, још
дуго гледали за оним пгго је пројурио говорећи:
— Гле ти њега, ала је запрашио, ухрањени ђавоГ
III
Доктор Заботкин је висио на плоту и махао
марамицом за свадбеком поворкам, изражавајући искрено
задовољство због тога шгго се све, најзад, лепо уредило.
Григорије Иванович осећао се све време ганут и собом и
људима. Та ганутост је почела од онога тренутка када је,
преневши Сашу у баштованову кућицу на дрвени кревет,
остао сам поред заспале, младе жене.
Комадић свеће у флаши стављеној на буре
осветљавао је дрвене зидове кућице, паучину у угловима,
разбијени прозор, обрастао црним и глаткосјајним
бршљаном, и Сашу која је под кратким кожухом лежала
између пећи и зида.
Она се стресла покаткад од језе, навлачила кожух,
због чега би јој се откриле голе ноге или склизнула пола
од сукње, — онда би Григорије Иванович устајао и
брижљиво јој полрављао одело.
Нагињући се, он јој је дуго гледао у лице, — оно је
било кротко и у сну, и чинило се да је он нетде
101
већ и ввдео и волео те ведре, драге црте. На души је било

тихо, цео данашњи дан измакао се далеко у сећан»е, и
било би чудно и помислити сад о некаквом још другом
свету, изван ове старе собице и Саше која спава.
Григорије Иванович поново је седао поред свеће и,
заклонивпги дланом њену светлост, слушао како дише
Саша, или како се хггица, будећи се, мешкољи у жбуњу,
или наједном почиње да шумори лишће у јасике.
Поветарац, улетевиги кроз прозор, повијао је пламен
свеће, — онда се Сашино лице, од сенки које су клизиле у
удубљењима очију, чисто мрштило. Григоригју
Ивановичу се чинило да само ту тишину, пуну
тајанственога значаја, и дужан је он да воли, и да треба и
сам да постане тако исто тих и нежан као сенке на
Сашином лицу.
„До каквог ли је очајања дошла, на каквој ли је муци
била она, кад је, не жалећи се, појурила брже, брже и — у
рибњак, у воду, и — крај. Шта сам ја пред тим мукама?
Комарац, ништавило", мислио је Григорије Ивановнч.
„Пошао сам богатим људима, срећним до те мере да ти се
смучи, појавио се са својом јадном уображеношћу, с
црвеном њушком... Врло, врло одвратно! А ето она ће се
пробудити и упитати: а како сад да живим? Шта ћу јој
одговорити? Служићу вама до краја живота, ето шта јој
ваља одговорити. Ето задатка — простог и јасног, ето у
животу и дужности: послужи таквој жени, уради тако да
она заборави... “
Григорпје Иванович није примећивао да разговара
наглас. јСаша се мало покренула, он се обрнуо и видео да
она, придитавши се мало, гледа на њ крупним црним
очима. Да ли се Саша уплашила од тога мрмљања, или се
сетила онога игго је недавно било, или
102
је била још одвећ слаба, — тек она подви ноге, повуче
кожух до браде и зајеча.
Григорије Иванович одмах седе крај њеног узглавља
и, гладећи јој косу, поче причати о свему о чему је малочас
мислио.
— Господине, мили мој, бскље ме оставите. Нингга,
нингга ми није потребно, хвала вам лепо, — одговори
Саша, и заплакаше и она, и Глиторије Иванович, она
горко, он — од сажаљења сузама радосницама.
Првих дана, по повратку кући у хан, Саша је живела
тако као да је заборавила све. Григоригје Иванович је
свраћао свакога дана, питао не би ли јој могао помоћи у
чему, и с цигаретом седао на доксат. Пролазећи мимо
њега, Саша је говорила: „Уђите, Григорије Ивановичу, у
собу, иначе ћете се овде накупити бува“ и све је нешгго
радила, пословала по дворишту и по кући. Једаном је
затекао Сашу у повртњаку, кра|ј ограде. Гледала је у степу,
лице јој је било мирно и достој анствено, очи мрачне, глава
повезана црном марамом.
— Да идем хоћу, снаге више немам, чини ми се, —
рекла је она.
Онда је Григорије Иванович ооетио да он нема више
за пгга да живи. Толико се изгубио и клонуо духом да је
могао само да изусти:
— Саша, ако ти нисам баш сасвим одвратан, би ли се
удала за мене.
Саша је нејасно памтила пгга јој је причао онда ноћу
Григорије Иванавич, и сад је схватила: „Он је несрећан", и
пожалила га је, и он јој је наједном1 постао драг, као дете.
Сада је свакога дана свраћала код доктора. Опрала му
је кућу, прозоре и врата, крпила његово рубље, сама је
поправила пећ у малом купатилу, која је стајала
полуразваљена на обронку над реком. Купатило
103
је наложила и рекла Григорију Ивановичу да оде да се

мало испари. А кад се он вратио, распарен, уморан и
срећан, Саша га је чекала са самоваром, — у кући је било
чисто, мирисало је на опрани под, жалфију, вонггану
свећицу залал>ену у утлу.
Али кад је он почео да говори о свадби, Сахпа је
одмахнула главом. „Не треба то, Григорије Ивановичу;
грешно је, није лего>.“ А онда је видела да он слабо спава,
и пати, и стреса се кад га се она нехотице дотакне, и
пристала је.
Плакала је толико да ју је глава болела да прсне, али
је пристала: јасно је да не можеш против људске природе.
Отац Василије, због свега тота веома задовољан, венчао
их је крајем лета. А на свадби је попио три чашице и чак и
одиграо: Григорије Иванович је ударао о дланове, а отац
Василије тупкао ногама, уз припев: „Шетај, кућо, шетај,
пећи.“
IV
Двема свадбама, рекло би се срећно, завршило се
лето. Григориде Иванович заједно са Сашом становао је
засад у сељачкој кућици чекајући кад ће се саградити
земска болница.
Свратиште је Саша издала, и све своје време је сада
посвећивала мужу, трудећи се да га разуме, да му угоди,
да га не дражи својим сељачким изгледом, и мада су је у
селу одмах прозвали докторком, она је и даље носила
мараму и тамне цицане халлте. Григорије Иванович је
схватио то и није на другом чем ни настојавао. Сваког
дана читао јој је штогод натлас и трудио се такође да
ниједан свој посао и ниједну своју мисао не окрива од
Саше, — да буде с њом као једна душа.
104
Младенци, кнез и кнегиња Краснопољски, шетали су

се по Европи шиљући дописнице из разних градова, чему
се Волков, који је слабо знао географију, много чудио:
данас, например, дсхшло је писмо из Италије, а сутрадан
— из Француске. „Као буве, скачу“, говорио је он
Кондратију, који би из учтивости изустио: „Тос..."
Завршив окупљање летине, Александар Вадимич се
латио дотеривања кнежевског дома у „Драгом“. Читави
одреди гипсара, тапетара и столара куцали су чекићима по
високим салама, остављајући свуда задах туткала, креча и
шушки. Волков лично појављивао се још изјутра у
„Драгом“, и усто, ради одржавања реда, викао у тој мери
гласно да су га радници прозвали „господин-топ“ и
нимало га се нису бојали.
Крајем септембра када, са отварањем у губернији
коњског сајма, оживљује цео срез, почињу вечере, ловови
и свадбе, почео је Александар Вадимич очекивати
младенце и брзо је заврошио рад у „Драгом". Наједном су
писма из иностранства престала да долазе. ,,Да нису у
Америку дунули?“, помислио је Волков, а после неколико
дана доби телеграм: „Долазим. Каћа“.
Узбунио се Александар Вадимич, изабрао најбољу
тројку белих као снет коња (то је био поклон младенцима
поводом доласка) и дуто се колебао: желео је јако да се и
сам извезе на станицу, али се уздржао, само је строго
наредио кочигјашу ударајући га прстима у чело: „Пази
само, јури из све скаге, а чим одвезеш кнеза и ннегињу,
трком натраг. И не заборави да кажеш да су коњи —
презент." Али тек шгго тројке неста иза брда, а
Александар Вадимич се помете, сневесели, седе поред
прозора. Би му некако жао кћери, Каће: „Удао сам је у
жестини. А девојка је добра, кротка, оироче... И кога сам
ђавола онда
105
мислио? Ах, боже мој, боже мој, па ето, некако све није
оно пгго треба ... Није такав муж за њу био... “
Увече се вратио кочиааш, дојахав на коњу из кнежеве
коњушнице. Скочио је с коња пред улазом и ушао право
код Александра Вадимича, коме се чак и глава затресла од
узбуђења.
— Но дакле? Јеси ли их довезао?
— Довезао сам, Александре Вадимичу, хвала богу,
срећно.
— Јесу ли весели допутовали?
— Не бој се, све је хвала богу...
— А како је господин, кнез?
— Е њега као да нисам ни видео...
— Како ниси видео? Ма шта ћутиш? .. Говори, главу
ћу ти откинути.
— Па тако, кнез, видиш, није ни дошао. Једино сам
нашу госпођицу довезао.
Александар Вадимич само зину. Уђе Кондратије са
евећама. Волков, седећи у фотељи, пренесе поглед на њега
и рече:
— Несрећа се догодила, Кондратије Ивановичу...
— Шта је било?
— Отиди-де ти тамо одмах, па се распитај... Ах, боже
мој, слутило је моје срце ...
' V
Катарина Александровна дошла је заиста сама, без
мужа. Дочекана од управника имања, Каћа је ушла у салу,
скинула путнички мантил, шешир и вео. Стојећи крај
црозора, дуго је гледала у парк, низ Волгу, на ливаде
Заволжја. Гледала је дуго. Уздахнула је и окренула се
управнику, који, притегав на трбуху колико је год могао
плаву блузу да не би баш сасвим бо очи својим трбухом,
чекаше с поштовањем.
106
— Кнез ће се вратити кроз неко време, —

намрштивши се, изговори Катарина Александровна. —
Њега су послови задржали. Рачуне о газдинству и кући
даћете мени, показаћете ми све књиге...
— Желите ли, ваша светлости, најпре да претледате
кућу или пак да донесем књиге? — упитао је управник.
— Не, не„ књиге после, — и она пође по свим собама
питајући где је кнежев кабинет, где ставаћа соба, где је он
највише волео да седи.
Сале у приземљу биле су хладне и високе. Каћешка се
попела горе у кнежеве одаје, но само је завирила у њих и
наредила да се све собе доле и горе, осим трпезарије,
гготпуно затворе до пролећа; а за себе је изабрала малени
салон с разнобојним окнима и клавиром и поред њега
малу, сасвим белу собу, где су поред каљеве пећи, окрутле
као кула, метнули кревет и умиваоник.
Када је управник, шкрипећи чизмама, отишшао,
Каћењка се вратила у салу„ села иза стубова за сточић,
налактила се на њетову огледаласту површину (на њој су
се у обрнутом лику шжазале њене лепе руке са уским, до
лаката, рукавима), дотакла се образом укрпггених прстију
и опет гледала на парк, реку, ливаде.
Лице јој је омршало, потамнела бујна коса сплетена
око главе као венац, и путничко тамно одело, с чипкама
око врата, било је строго и топло, као код жене која неће
себи да дозволи ни нагао покрет, ни опасну мисао, ако то
може да наруши мир.
Парк иза прозора венуо је и опадало је лишће. Међу
тамнмм кугастим смрчама почеле су да жуте проређене,
опуштене брезе, кроз њине танке гране видело се екроз
небо. Стари јавор на пол»ани раширио је своје лишће, сав
се прелио пурпуром, готов сваког
107
часа да туробно заспи. Још су литае биле зелене, али

виооке тополе сасиим су оголеле, и њихаво бронзано
лишће покривало је стазе и покошену траву. Гледајући на
то вењење, на плаву реку, где се лагано вукла скела,
мислила је Каћењка да сада настаје дуг, страшно дуг мир.
Ова прошла три месеца, чврсто се решила да се не
сећа — да их закључа и да изгради живот паметан, суров.
Удахнув мирис вењења, који је заједно с ветром
продро кроз полуотворени прозор, она осети врелу кап на
образу.
— Но, ето, то ми није потребно, — рекла је она. —
Кад сам једном одлучила, тако има и да буде.
Брзо се окренула тражећи марамицу, устала, узела
торбицу, извадила марамицу, избрисала очи, сипала на
прсте парфема, натопила слепоочнице и зазвонила. Ушао
је лакеј, и Каћењка му нареди да узме из кофера мапу за
писање.
Настао је сумрак, — њега се и бојала Каћењка више
од свега. Окренувши леђа прозорима, стајала је и чекала
кад ће запалити светлост. Лакеј дрнесе мапу од црвеног
сафијана, попе се на столицу и запали једну за другом
свеће у лустеру над столом.
Одмах топла светлост обасја таваницу са украсима од
гипса, беле зидове и потера плавичасте сенке за стубове,
осветлив позлату на њиховим волутама.
Каћењка је села за велики сто, мало промислила и
написала:
„Алексеј, ја вам праштам. Много сам мислила за
време овога пута и одлучила да ви морате живети са мном,
то је неопходно за мод мир. Бићемо као брат и сестра, као
пријатељи."
108
Прочитала је, лупнула потпетицом о пархет, дигла

шушкави табачић да га исцепа, али се предомислила и
запечатила га.
У тај мах висока храстова врата у дубини почела су
се полако растварати, и између њиховог крила помолио се
наборано избротјано лице.
— Ковдратије! — ускликну Каћењка. Он, зејецав,
притрча и цриви јој се уз раме.
— Добро вече, мили мој, душо моја, — поче она,
узевши старца за слепоочнице и љубећи га. — Како је код
нас? Тата како је? ...
— Предрага моја Каћуша, измучи нас чежња за
тобом, какав ће и да буде наш старачки живот; непрестано
смо о теби мислили.
— Збиља? Тако сам и мислила. Наравно, требало
је да одмах пођем тати, а ја овамо. Али било ми је одвећ
тешко^ Кондратије.
— А кнез где је? — запитао је шапатом.
— Не знам, Кондратије, ништа не знам. Наљутила
сам се мало.
Она опет извади из торбице марамицу и заплаха.
Кондратије се дотаче њене косе загледајући јогј у лице.
— Кондратије, мене је муж оставио, — рекла је Каћа.
— Заиме бога!..
Када се умирила мало, испричала је све како је било.
Кондратије је дуго ћутао, стихлсао уздрхтале усне, затим
је рекао претећи прстом:
— Такав ли је он! Не, Каћуша, неће му то проћи
олако.
Каћењха не хтеде да ноћи у „Драгом“, и око поноћи
она и Кондратије одвезоше се у Волково. Још на брани
Каћењка се почела узрујавати удишући драги мирис
рибњака и гнезда гачаца. Фењери на ка-
109
руцама осветљаваху час лаз кроз јендек, час ћошак амбара

код уласка (он је изгледао мали и тесан). Прва два прозора
су имала светлост, и Каћешка распознаде кроз прозор
оборену очеву главу.
— Пази, нингга не говори, јеси ли разумео? — журно
прошаота она вукући Кондратија за рукав.
VI
Када је Александар Вадимич, придржавајући халат,
истрчао у трем и привио се уз хћер,. питајући: „Лудице,
радости моја, пгга се догодило?“„ Каћењка слага, рече да
кнеза задржава у Петрограду неодложан посао.
ВОЈГКОВ је поверовао — није он био такав човек да не
верује — лукавства није разумевао, а какав посао је
задржавао кнеза — није ни питао потанко: бог би их знао
те туђе послове, почнеш да распитујеш, па се и запетљаш
као бумбар у паучину.
Каћењку је одмах назвао „кнегињицом“ и повео у
малу трпезарију, где је до таванице пупггао пару велики
сомовар.
— Лепа је, богами, расна Катарина, — говорио је
АЈгеаосандар Вадимич обрћући кћер за рамена. Сам јој је
насуо чаја и нудио свакојака јела. Каћењки су чак и сузе
наврле, али их је она одатнала чврсто зажмурившм.
— А мене су све вели јади морили без тебе, »—
говорио је отац. — Одвикао сам се, знаш, да живим сам...
Не идем никуд. Сви се наљутили на мене. Па још и
несрећу сам имао: купио сам парну машину, повукли ми је
кроз Коливан, хад ти она прехо моста пропаде. И сад још
из воде оџак стрчи. Но, а ти, душо моја, како си
допутовала? Назвао сам вас бувама. А кнез? Ах, да. Шта
је, хоћеш ли да спаваш у старом
110
кревету? Уморила си се, биће, од пута. Знаш, Каћуша, врло

ми је мило шгго те видим.
После чаја Александар Вадимич, черетајући и
врзмајући се тамо амо, поведе кћер у њену девојачку собу.
Каћењку је ове више обузимала тута: тако се радовала кад
се ириближавала колима, али отац и његове речи и све
наоколо — све је изгубило свој сјај. Или се одвикла од
свега, или је израсла? Опраштајући се од Александра
Вадимича на вратима застрвеним ћилимом, схватила је
нарочито да је усамљена и да нема лека тој усамљености.
У соби није било промене. Каћењкино срце ужасно је
лупало када је, улазећи, утледала тоалетни сто, фотеље од
карелског дрвета, кревет, чак и своје папучице на ћилиму.
Али, кад она, скинувши хаљину, седе на кревет и поче
гледати кроз мрачни прозор, не обгрли јој рамена
пређашња утодност, дах парфема или свежина од просуте
воде, него хладовина кута у коме се не живи.
Као да је живела овде нека друта Каћењка, весела и
невина, па умрла, и ње јој је било веома жао. Са жаљењем
се сетила и Александра Вадимича, — тако је много желео
да јој утоди: и врзмао се тамо амо, и ћеретао о ситницама, а
сад он, увређен због њене равнодушности и због тога пгго
је отишла тако рано да спава, па чак се није ни пољубила с
њим при праштању, — уздише, свакако, у свом кабинету.
Каћењка устаде и хтеде да оде оцу — да каже да га
веома воли и да је и њој самој потребна милошта. Но,
одмахнув главом, леже под влажне чаршаве.
„Штета пгго немам сестре“, помислила је. „Метнула
бих је сад да са мном легне, пољубила бих јој драгу косу,
објаснила да је жени врло тешко да живи, врло техпко.
111
Свих идућих дана осећала је она уједначену и тиху

сету. Каћењка је ишла ^атано по кући с осмехом
слушајући оца, који се развеселио и показивао пиома и
дневнике, које је он сад претресао (нова настраност),
седела на клупи у парку и, дижући главу, гледала како се
увео лист закачио на паучину, љуља се — не може да
падне. Дрвеће је било као од злата на тамноплавом небу,
— обично је тако у кристалне дане михољскога лета.
Затим је отишла у „Драго“. Одвећ тешко јој је било да
крије од оца истину. Дани су потекли једнолично,
ненарушавани ничим. Већ су се били разлетели спахије у
посету младој кнегињи, али је свима речено да је
Катарина Александровна болесна.
Спахије се увредише, а Цурјупа поче испод жита да
шири разне гласове.
VII
Каћа је чекала одговор од мужа и, да не би мислила,
да Јој не би било одвећ досадно, ишла је свакога дана по
газдинству у кадифеној бундици оивиченој сурим крзном.
Приближавала се јесен. Изјутра је на пожутелој трави
било иња, и од њета је зеленило изгледало сивкасто. Иње
је доста дуго остајало и на стрмени кровова, и крај бунара,
одакле су црпли студену воду, с мирисом на глиб, у
дубоки валов и на оградама балкона, и на лишћу.
Сваког јутра свраћала је Каћењка у коњушницу, и
коњушари су јој весело одговарали на питања, смешећи
се, као да је она мала. Спазив на дворипггу кнегињу,
управник се клањао издалека и забринуто одлазио некуда
у амбар звецкајући кључевима. (Каћењка није марила
управника, а он, пошто га она
112
није призивала за свој сто, вређао се). Запитавши пастира

о овцама — да није коју вук однео те ноћи, — завиривала
је она и на дворипгге за стоку, покривено ђубретом.
Говедарка је седела на клупи и музла краву; оставив
вимена, брисала је уста и сатињала главу, — клашала се
госпођи, која јој је пришлаЈедном је говедарка упитала
колико је Каћењки година, и назвала је притом
госпођицом и јагодом.
У дворишггу поред куће за млађе осам девојака —
надничарки почеле су сећи купус у кратком кориту, — цео
дан су живо ударале сатарама. Главице су стајале на
саргији, и два брл>ава дечка чучала су ту и гризла оштрим
зубима студене кочање.
Спазив госпођу, девојке су јој окретале своја румена
лица и сашаптавале се. Каћењка је загледала у корито, —
мирисао је купус слатко и на бели лук, — питала је јесу ли
много насекле, и смешила се здравим девојкама питајући:
'
— Јесте ли све девојке — неудате?
— Ето Фроску зрикаву код нас сад ће натурити
неком, само се младожење све разбежале; боје се, због
зрикавих очију, у мраку мужа неће препознати-
Оне су се гласно смејале ружној Фроски. При
одласку, Каћењка је мислила с тутом да ће морати опет
провести и овај дан сама.
Код куће, с рукама на леђима, шетала би по соби или
би села уз пећ и, додирујући леђима и потиљком топле
каљеве, гледала кроз прозор на небо, по комв су са севера
пловили облаци, пуни снега.
Снег је пао наједном, — изјутра је покрио сву траву,
бапггенске клупе, легао дебелим слојем на пањеве. Дрвеће
је било под ињем. Бела, као опална, хладна светлост
разлила се по високим собама. Ложиле су се пећи. На поду
су били прострти отирачи
113
за ноге, код врата на излазу остали су каљави трагови од

ваљенки.
Тога јутра, пробудивши се, Каћењка се толико
обрадовала тој чистој светлости, снегу на прозору и
наложеним пећима да је журно обукла бундицу и ваљенке
и отрчала кроз стаклена врата у парк.
Мраз ју је уштинуо за образе. У снегу од ваљенки
остадоше дубоки трагови све до промрзле траве. Захватив
прегрпгги снега, Каћенжа се засмеја.
— Како је лепо, боже мој, како лепо!
И од тога сунца, од веселих белих дрвета, која су
подигла иотод падине неломичне, сунцем обасјане,
снежне врхове, као да је осетила она да ће јад проћи.
Као раније, код своје куће у Волкову, покупила је
испод себе бундицу и сукњу, и, изабрав чисти простор,
скотрљала се доле ка реци низа снежну стрмен. Смејући
се, хтела је поћи опет узбрдо, али се задувала и пришла
води. Крај обале је било залеђено, а даље по читавој реци,
пенећи се и жуборећи, ишла је оловносива музгавица.
Каћењка се стресла од хладноће и села под дрвеће,
окренута лицем према реци. Затим је горе закевтао пас, и
зачуо се лакејев позив за сто.
Чувши лавеж, недалеко иза жбуња искочи зец.
Каћењка се опет засмеја гледајући како се пас склупчао,
скотрљао низбрдо и пошао за зеком.
Све је тога дана радовало Каћењку, и она се надала да
ће с првим снегом доћи отац, но он није дошао, и она је
морала сама провести вече у фотељи крај пећи.
Да ли јој се сувише зажарила глава од мраз«, или су
преко мере наложили пећ, тек Каћењка доби лаку
дрхтавицу, и од потиљка ка леђима пођоше јој жмарци...
Увукла се дубоко у фотељу, образи јој се запламтели.
Каћењка се насмешила гледајући на све-
114
тлост, и ставила ногу преко ноге. . Приказао јој се Алекч.ез

Петрович када ју је, упоран и блед, први пут то је било у
Москви, љубио говорећи речи о којима није требало,
свакако, мислити у овој самоћи.
Тргла се Каћењка, хтела је већ да устане, али
млитавост је притисла, није јој дозволила да се покрене, и
— као да је неко почео да пупгга и заклања пред њом
светлост показујући слике на чаробној лампи, полетеле су
јој кроз сећање успомене и узбудљиви мириси, све што је
она дуго спутавала суровом смиреношћу. Чврсто је
затворила очи, ставила руку на груди, и маштарије, као
мећава, опекле су је и заслепиле.
VIII
Дошла је права зима. Низ залеђену реку беснеле су
мећаве, свирале кроз голе врбаке, пребацивале се у поља,
витлале снет и засипале сметовима смрзнути жбун,
стожић у степи, клонулог путника.
Те зиме Григорије Иванович је много читао, поручујући
из Петрограда књите и часописе. У часописима је најпре
разматрао чланке, обележавајући поједине редове
писаљком, и много је размишљао о свему томе, затим је
читао Саши приче, и тражио у њима одговор: како да се
живи?
Пјриневши тога лета жртву, Григорије Иванович се
умирио, али не и за дуто време: жртва, можда, и није била
истинска, него налик на задовољство, а он је хтео много.
Време је било немирно, не онако као раније. У
новинама су се налазили баш сасвим дрски чланци, од
којих је дах човеку нестајао, и студентсхе године у Казану
изгледале су дечурлијска посла. Један новинарски
чланчић (у унутрашњости он је дошао у руке само
претплатницима, а у Петрограду су продавали тај
115
број по педесет рубаља) као да је отворио очи Григорију

Ивановичу: увидео је да постоји прави пут за савесног
човека. Те још кахав пут! Може се глава дати за њ.
Многе ноћи тада Саша није могла спавати слушајући
Григорија Ивановича, који је трчао по ообици и доказивао
јој како ваља да живи частан човек. За њим по зиду
мотљала се сенка, на коју је Саша са страхом потледала док
је слушала мужа. Доктор је био врло ватрен и решио је да,
без одлагања, почне нов живот, али све се то неочекивано
рђаво завршило-
Студене, олујне ноћи Григорије Иванович је седео за
чамовим столом читајући. Саша је била у послу иза
пре!раде, и доктор је по звекету посуђа знао да ће ускоро
бити чај.
Напољу, у ћошку куће, фијукала је мећава, као да је на
крову, подвукав пода се шапе, седео ђаво, тужећи се на
студ.
— Мећава каква је, боже мој, некога ће још и завејати
у степи, — рекла је иза преграде Саша. Доктор,
заклонивши дланом лампу, погледа у залеђени прозор.
Игличасти лед и перје од мраза на окнима планули би
понекад плавом светлошћу, то је на страшној висини,
између поцепаних облака који су засипали снегом, ранио и
јурио месец.
— А знаш, — рекао је Григорије Иванович, —
непрестано мислим: у Петрограду негде за столом седи
паметан и поштен човек и пише, а ја овде, на две хиљаде
врста далеко, преживљујем његове мисли, — изванредно!..
А каква права ја имам да остајем пасиван!
— Ко је он? — упита Саша. — Је ли он овдашњи или
сте се онако негде срели?
— Ах, ти не разумеш, — одговори доктор ставив руку
на књигу. — Схвати, Саша, ја не живим као
116
игго треба; одвећ је удобно и много мира: несавесно

живим! Разумеш ли? .. Тако се не сме. Ја немам орава да
живим задовољно када тамо због мене страдају. Цреба
„подићи главу“; ето, овде се о томе говори .. И твоја је
дужност да ме не вучеш назад у жабокречину, нето да ме
ободриш и одушевиш. Тако раде праве жене...
Григорију Ивановичу од раздражености задрхта чак
глас. Саша изиђе иза преграде, стаде недалеко иза
мужевљеве столице, скрсти руке, обори очи, рече тихо:
— Извини, Григорије Ивановичу...
И требало је тада да се он насмеје, објасни Саши она
би све разумела. Но он то није учинио и, љутећи се на себе
због слабости, кривио је жену, која је створила, као што је
он сад мислио, „малограђанску угодност".
У тај мах иза прозора зазвонили су прапорци којих се
докопала мећава, зашкрипао је снег, и чуло се како дишу
недалеко коњи.
— Зар нећеш да пођеш, Григорије Ивановичу?
Завејаће их, па ето несреће, — рекла је Саша одлазећи опет
за преграду.
— Уживања мало, — прогунђао је он. — Неки
спахија преврће се од стомака, — забацио је косу, залупио
књигу, устао и с напором, гурајући коленом, отворио
набрекла врата.
У трему од усковитлане паре што је јурнула нипгга се
није могло разазнати, али је неко већ био ушао. Григорије
Иванович се загледа, отступи и оте му се узвик: на прагу је
стајала Каћа.
Црну бунду на њој посуо је снет, под капуљачом се
зацрвенело лице, трепавице су биле беле. Она притвори
врата, скиде рукавице, затапка ногама и рече:
117
— Нисте ме очекивали? А ја умало што се нисам

изтубила. Пошла сам тати, а мећава је таква да се не
можеш пробити преко ваших мостова. Спазила сам
светлост и свратила. Примате ли ме?
Раскопчавала је велика дугмета. Григорије Иванович
дође, најзад, к себи, скиде с ње бунду, која је била топла
изнутра, мирисала на крзно и парфем, узе њену капуљачу.
Под калуљачом коса се била слепила, — Каћењка је
поправи и седе за сто.
— Где је Саша? — упита она.
— Тамо је, — одговори Григорије Иванович,
климнув главом према прегради. — Ми смо читали,
спремали смо се да пијемо чај. — И са стране погледа на
Катарину Александровну, као да је готов да се сакрије или
да побегне.
— Саша, то сам ја, излазите, — рекла је Каћењка
поправљајући чипку на тамној хаљини, и наједном се
наомешила. Гриторије Иванович зину и с напором
уздахну.
Саша је, најзад, изишла држећи руке под црном
блузом, и с достајанством, лагано се поклонила само
главом. Каћењха ју је обухватила рукама око врата и рекла
љубећи је:
— Увек иста, лепотица! Но, па како живиш, је л’
добро?
— Хвала вам, све је у реду, хвала богу, — лагано је
одговорила Саша не дижући погледа.
Каћењка ју је још једном пољубила, али Саша је била
као од камена, и Каћа скиде руху с њених рамена.
Григорије Иванович је гледао обе жене и болно се мрштио,
схватајући како је тежак за Сашу овај сусрет. А мрпггећи
се, ипак је упоређивао: Саша је изгледала груба и тешка.
Код Катарине Александровне све је било грациозно: и
покрети и високо по-
118
купљена, танка коса, и глас је био нарочит, као музика, и

хаљина — мека и дивна...
Григорија Ивановича су узбуниле те мисли, али, ма
колико да се трудио да да себи равнодушан изглед, очи су
саме виделе оно што није требало и што је грешно било да
виде, — увојке косе, мало повучени крајичак усана,
наборе хаљине на њеним грудима како се покрећу при
дисању.
Најзад, под коленом му је почела да игра некаква
жилица као миш. То је било тако одвратно да је он
изговорио грубим гласом:
— Но дакле, је ли самовар, најзад, готов?
Саша се лагано окренула и отишла за претраду.
Чуло се како је дувала у самовар, тутњила чунком. Осетио
ое смрад од ћумура. Каћењка је прелиставала часопис,
затим је бацила књигу на сто, налактила се и рекла:
— Писала сам вам двапут, молила да дођете; била
сам! болесна. Запгго нисте дошли?
— Па нисам могао, — одговорио је Григорије
Иванович. Саша је унела самовар и брисала оосуђе не
дижући главе, мирна и усретсређена.
— А ја сам непрестано сама, читаве дане. Слушам
како ветар завија.. Мислим, мислим. Боже, читавог
живота толико нисам премишљала! А ето код вас је чак и
ветар угодан, заиста ... Допада ми се код вас ... И завидим
чак.
Каћањка се наједном насмешила и право у очи
погледала Григорију Ивановичу, — он је чак главу увукао
у рамена, немајући снаге да се отргне од њених сивих,
хладних, чудних очију. Она изусти:
— А сећате ли се како сте се оно смешно били
ошишали? После ми је Кондратије причао како вам је
чуперке постригао маказама..
119
•АЛЕКСЕЈ ТОЛСТОЈ
Григорије Иванович је осетио да дрвени, пропада.

Најзад је Саша рекла окрећући се вратима:
— Григорије Ивановичу, отиди-де у трем, донеси
млека, онај грнац с краја, ја сам у чарапама. — И окренула
се Каћењки: — Имамо две краве, шаруљу и риђушу, и
бика. Читаво газдинство.
„Ви видите, ви схватате", очима је рекао доктор и
одмах изишао. У хладном трему он је опипао по полици
(знао је где стоји грнац, али је намерно хтео да падне
некакав дроњак, но нипгга не паде), узео га је и, стојећи у
мраку, проошалтао:
— Их, дођавола! — и хтео је да разбије проклети
лонац, али се само намрштио и цокнуо језиком, свестан да
је подлост већ учињена и несрећа (или срећа?) да се
приближила.
— Овај лонац, је ли? — грубо је рекао, ставио пред
Сашу грнац и сео у сенку.
У соби после трема јако се осећао парфем. Григорије
Иванович је помислио да то није парфем, него мирише
Каћењкина коса, њене руке, хаљина.
Она је без журбе пила чај, усне су јој биле црвене,
врло црвене. Саша се скривала иза самовара бришући
шоље. Григорије Иванович помисли да је Саша одебљала,
да је тврдоглава и љута.
„А после ће се још више угојити. За своје власништво
ме сматра. Мисли учинила ми велику част. Седи — мрзи
ме, а ја лонце да носим! Ах, гадост, гадост!.. А и ја сам
напросто нитков на крају крајева!“
Каћењка га запита да ли има много посла. Григорије
Иванович, гледајући устрану, искоса, одговори да има.
„Идеш, путујеш по срезу, на човека не личиш. Живот код
нас, знате, није кнежевски. Живимо до колена у ђубрету.
Не угоји се ту.“
Саши у тај мах исклизну тацна из руку и разби се.
Каћењка гласно уздахну.
120
— Ах, хаква нггета! — и то рече тако притворно

болећиво да Гриторије Иванович поче да дува и наједном
изговори дрхтавим гласом:
— Неманггину ви нисте видели, зар не? Па ето вам
је, гледајте!
— Та шта је теби, пгга ти је! — уплашено подигав
очи, прошапута Саша. Катарини Александровној
задрхтала је кашичица у руци, зазвецкала о чашу.
Григорије Иванович огрчао је до пећи, вратио се, ујео се за
усне.
— Убопггва колико хоћете, више чак него што је
нужно, али дух ипак гори, тим га нећете утасити, јест! Не
желим да вас увредим, Катарина Александровна, али ме
боли што сте дошли да нам се смејете. Онда дозволите да
вам изјавим да се смејати, истина, и нема зангго. Осим
ових, например лонаца, има и нешто мало важније у чему
ми живимо. И живимо, као огњем горимо, јест! У идејама
живимо! А пред нама све то убоштво су трице. И марим ја
нгго лични живот није уопео. Није ли уопео, ето вам новог
борца!
Много је још таквих ствари говорио Григорије
Иванович. Каћењка је слушала оборене главе. Најзад, када
је он наједанпут сео за клупу, као да се и сам трудио да се
снађе у својој тој збрци од речи, Катарина Александровна
устаде од стола и рече:
— Ви ме нисте разумели као што треба. Ја живнм
сасвим сама, немам с ким речи да проговорим. Данас сам
се ето сетила вас и Саше, учинили сте ми се блиски, дошла
сам да се спрнјател^имо. Но, јасно је, није нимало успело.
Збогом, пријатељи моји. Није суђено!
Обукла је бунду, лагано закопчала дупмета, навукла
меке беле вунене рукавице, насмешила се тужно,
опростила се и изишла.
Григорије Иванович није био у егању ни реч да
изусти, — све нгго је малочас био изтоворио као да
121
је у вихору излетело из главе. Саша, скрстив опет руже

под блузом, рече тихо:
— Ипак гошћа је, Григорије Ивановичу, па вређати
је не би требало.
Онда он, онакав као пгго је био, у црној кошуљи, без
капе, истрча у дворипгге.
Месец је завршио с потером по небу и лагано је сад
пловио у студеној висини, округао и јасан. Тројка сиваца
упрегнута у саонице звонила је прапорцима. На улазу
плавичасти снег је завејавао стрми смет. Упадајући у њ до
колена, Григорије Иванович је дотрчао до Каћањке, — она
га је гледала стојећи крај саоница.
— Катарина Александровна, нисам хтео да нас
увредим... Боже мој, бооке, разумејте ме.
— Ја вас разумем, — она је подигла очи и гледала на
месец.
— Катарина Александровна, могу ли да вас
испратим?
— Да.
Григорије Иванович врати се трком у кућу, огрте
кожух и уплашено-ужурбано рече Саши:
— Да испратим хоћу Катарину Александровну, не
смемо је пустити саму, а усто смо је и увредили. Вратићу
се доцкан, можда изјутра! — И он се ушепртљи на
вратима. Саша је ћутала аклањајући посуђе.
— Та шта ти ћутиш? — упита он. — Не желиш да је
пратим?
— Стоји ти до воље, Григорије Ивановичу, ради како
знаш.
— Шта ту има моја воља, — он се одмакао од врата,
глас му је дрхтао. — Не могу да трпим такве одговоре. Је
ли, ја чак ни да исцратим не могу. Дакле?
122
— Кахви су то па моји одговори, Григорије

Ивановичу, због чега се љутиш?
Он сместа седе на клупу, притисну песницама
слепоочнице:
— Неиздржљиво!
Иза прозора зазвонише прапорци, — то је Каћењка
седала у саонице. Григорије Иванович схочи и рече
очајнички:
— Не љути се, тахо ти Христа, не могу да те оставим
такву.
— Не мари, претрпећу, — одговорила је Саша, и
отишла за претраду.
— Па дођавола! — дрекну он. — Нећу ићи .— И
сместа излете на врата. Коњи су већ кренули. „Чекај,
стани!“, повика Григорије Иванович и, упадајући у снег,
појури за широким саоницама.
IX
Кроз зелена зрнца на прозору од затворених саоница
сијао је месец и видела се тмурна снежна равнина која се
стапала с небом. Шкрипали су салинци. Као стаклени,
звонили су једнолично прапорци. При заокретима саоница
испливало је из мрака фино Каћењкино лице, уоквирено
сребрним крзном, и у очима су јој се палиле искрице од
месечеве светлости.
Григорије Иванович гледао је у н>у и осећао да је
ради тога тренутка и таворио кроз сав живот. Сад гледати
само то чаробно лице, удисати само мирис снега, од ког се
врти у глави, парфема, топлога крзна.
— Ви знате да ме је оставио муж, — рекла је Катарина
Александровна, помаљајући се у плавичастој светлости.
Григорије Иванович је уздрхтао, помислио да треба
одговорити на то, и наједанпут, као да
123
је само чекао на знак, почео је причати тихо и некаквим

новим, нарочитим, но, он је осећао истинским својим
гласом о оном нгго је овога лета видео, како су се из реке
подизали облаци и губили за шумом, и тада се његово срце
испунило љубављу; отомекако јевидео Каћењку где
долази чамцем на обалу, и схватио да је та љубав — љубав
према њој. Испричао је о пчелама које су кружиле у трави,
и о томе да је његова љубав била тако велика и тако
светла, — чинило се да човек не може издржати такву
љубав, хтео би је предати небу, земљи, људима.
— А нгга је са Сашом? — наједанпут је тихо упитала
Каћењка. Лице јој је било тако чудно тога тренутка, тако
болно лепо, да је Григорије Иванович јекнуо забацивши се
у дно кола. Каћењка га је помиловала по рамену. Он је
зграбио њену руку и приљубио усне на меку намирисану
вунену рухавицу.
— Волим вас, — казао је он. — Пустите ме да умрем
за вас ...
Држао ју је за руку понављајући ове речи муклим
гласом, и на рупчагама, када су кола отскакала, све као да
се клањао. Лице му је било ружно, узбуђено.
И Каћењку обузе туга. Већ је хтела да се потсмехне
Григорију Ивановичу, да каже да није ни ишла данас оцу,
него њему, намерно, из љутње и досаде, дошла је да га
мучи. Да је он за њу јадан. А његова љубав, као ето и то
клањање, смешна, и, заиста, за такву љубав једино што се
може учинити и јесте
— умрети. Али нишгга од тога није рекла. Имала је жељу
да горко заплаче и плаче дуто.
— Погледајте ме. .. Волите ме за тренутак само,
— рекао је Григорије Иванович. Онда Каћењка истрже од
њега своју руку. Он се није противио, само је склизнуо
пред њене ноге, дотакао лицем њена колена. Од тога њој
би још мрачније и тужније.
124
И ниједно од њих двоје није приметило да су се

саонице почеле хлатити час десно, час лево, да се нагињу
и наједном да су појуриле наниже. Кочијаш, који није био
у стању да на низбрдици скрене младе коње устрану, на
друм, пустио је тројку право с падине на речни лед.
Узвитлавајући снег, разбапујући грудима сметове,
излетели су коњи на реку. Лед је попуцао, саонице се
зањихале, слегле, и у њих је јурнула црна вода.
Каћењка врисну. Григорије Иванович брзо отвори
десна врата, која вода није залила. Међу танким сантама
незалеђене реке, у плавој, месечином обасјаној текућој
води били су копитама бели коњи. Рудњак се одржавао
предњим копитама о лед — и наједном зарзао отегнуто,
жалосно. Леви логов је фрктао, — само му се њушка
видела над водом. Деснога је заносио ток воде.
— Тон е... емо! — исправив се на боку, повикао је
кочијаш. Григорије Иванович у помрчини обгрли
Каћењку, као какво благо, истури је из кола говорећи: „Не
бојте се, не бојте се, не бојте се!“ Она се ухвати за ребра на
каросерији, привуче се на рукама, кола се јако накренуше
и Григорија Ивановича зали вода до појаса.
125
ПОВРАТАК
I
Алексеј Петрович путовао је паробродом брзе
пловидбе у другој класи од Рибинска и већ неколико дана,
не излазећи из кабине, лежао је, и то не збот каквог
поремећаја, него просто није имао за шта да се креће и
разговара, — само је пио и спавао.
У џепу његова изгужвана герока били су завијени у
новину последњих сто рубаља. Алексеј Петрович се
претварао као да ни сам не зна запгго је сео на пароброд и
путује: изгледало је, као с каквог болесног пса, лиња се с
њега длака у праменовима, — у толикој мери било му је
прљаво, гнусно и жалосно.
После годину дана распусног живота Алексеј
Петрович се спустио на последњи ступањ, — даље је још
само била смрт у ноћном азилу, и он је осећао сад извесно
задовољство, чак и пријатну напрегнутост: није мучила
савест, ничега се није сећао, а није ни било времена да се
сећа. Пробудивши се у хабини, искашљавао би се, испијао
ракију, седао за сто пред огледалом, зевао или отварао
пасијанс док га од пијанства не би опет савладао сан.
Пред свадбу, приликом објашњавања у парку на
клупи, Алексеј Петрович је рекао Каћењки да се о« не би
женио њом, ако би она за њега полазила драге
126
воље. Онда је Каћењка разумела да је њему потребна

„жртва“. Алексеју Петровичу заиста је била лотребна
„жртва“, али нарочите врсте (она с тим није била потпуно
начисто): жива, топла, вечна. Има жртава муклих и
неопозовллтих, кад човек да целога себе, пропадне и
нестане, при сећању на то мучи савест и сам себи
изгледаш недостојан. Има жртава огњених, радосних,
тренутних, при сећању на њих, жалиш што се не понове
још једанпут. А Алексеј Петрович могао је живети само
тако: ако се поред њега налази жена која воли, намучена
срца, без воље, увек спремна да сву себе да за нежну реч.
Он је морао осећати стални благи прекор, драгу тежину,
жалост због тога пгго није у стању да јој да сву срећу коју
је она заслужила, и у ту љубавну меланхолију он се утапао
преко главе, пио је као заносан, горки, сатански напитак.
Такви су били његови односи са Сашом. А када је она
од тихе жртве прешла на неопозовљиву, спопао га је ужас,
и Каћа му се онда учинила јединим спасом. Она је била та
која воли, нежна, дивна. Кнез је мислио да ће њихов савез
бити као тужни јесењи затон, — сетно, последње
уточиште на земљи.
Али после шамара у њему су планули пакост и
страст: шамар је потсећао на прошлост, једино с том
разликом што је овде господарио, решавао судбину — он.
Првих дана свадбеног путовања, бојећи се чисто да се
Каћењка не освести и не схвати сав ужас њиховог савеза,
Алексеј Петрович је био до увредљивости учтив и
предусретљив. Но она, мимо свога очекивања, поставши
жена, изненадно и ватрено се заљубила у мужа, као да је
из сумрака изишла на светлост која засењује. То је било
врело осећање саме себе, своје женскости, крви која је
узаврела као жива
127
ватра. Пред тим осећањем сва прошлост је побледела,

сагорела, — није је било вредно сећати се.
И Каћењка је увукла мужа у вртлог прве љубави жене.
За Алекоеја Петровича, исто тако неочекивано, наступили
су дани заборава, узбуђене радости, срећних брига о
љупким ситницама. Чинило се, наступио је нови живот,
кад је он видео само очи Каћењкине,' пуне заноса, скоро
безумља, кад за њега није постојала ни прошлост, ни
будућнос?— само тај узбуђени, бездани женски поглед.
Срећа, од које вртоглавица хвата, није трајала дуго.
Алексеј Петрович је постајао свестан да неће издржати
такво напрезање, и смео се. Избила је прва свађа. Каћењку
је вређало и стидела се пгго је њена заљубљеност наишла
на хладноћу, готово потсмех. Она је осетила како су она и
муж далеки један друтом као да су два туђинца. То је било
увече, у старом хотелу у Венецији. Алексеј Петрович је
стајао крај прозора који гледа на уски канал, црвенкаст од
заласка сунца пред кишу. Каћењка је лежала на дивану и
плакала.
— Тако ти бога, Каћуша, престани, никаква се несрећа
није догодила, — тихо је говорио Алексеј Петрович. — Ти
си хтела да ме пољубиш, ја сам био расејан. И то је све.
Мислио сам да ми, на крају крајева, нингга сем ресторана
нисмо честито ни разгледали у тој Венецији. Јеси ли ти
тога мишљења? Просто, мислим, сутон, па си се
сневеселила. Или смо сустали...
Све је то било тачно, и плакати није вредело.
Но Каћењка ни сама није знала зашто је тако тужна,
као да је сунце зашло заувек далеко тамо где се свршавало
море, и сад целог живота биће исто тако безнадежно и
сумрачно.
128
Доле је нечујно клизила црна гондола. Кнез,

налактивши се на прозор, гледаше како уски кл»ун
гондоле расеца црвенкасту воду. Дама која је седела у
гондоли спустила је лорњет и, придигав главу, окренула
се гондолијеру. Алексеј Петрович познаде Мордвинску.
Он узмакну од прозора и погледа у Каћу. Она је сад
седела оборене главе. У сутону белела се љларамица на
њеном крилу. Алексеј Петрович осети оппро сажаљење
према тој чистој и драгој млаДој жени, која просто ништа
није ни схватила. Он клече крај дивана, узе њену руку и
притисну усне, но њена је рука била непомична, а његове
усне хладне. Постало му је јасно да он не воли њу, него
ону, и никаквом жртвом не може се угушити она љубав.
Сутрадан Краснопољски су отпутовали у Рим, затим
у Ђенову, у Ницу, у Париз.
Алексеј Петрович није мотао поуздано рећи да ли је
то била Мордвинска, која је склизнула, као привиђење, у
црној гондоли, да ли га је преварила случајна сличност.
Али свеједно, у њему су се отворила врата у скровиште,
сасвим забрављено и заборављено од оне ноћи када та је
Ана Семјоновна спутала паучином милошти, отровала
пољупцима. Знао је сад да је за све то време обмањивао
себе, и обмана, тако вешто исконструисана, срушила се од
једног јединог потледа жене; да све, чак и ударац
корбачем по очима, он ће оггростити и заборавити за
сусрет с Мордвинском; да он нема ни воље, ни гордости,
има само намучено срце, сваког 'тренутка спремно да
плане смртоносним љубавним пламеном.
Постало (му је наједном сасвим свеједно да ли ће
Каћењка отићи од њега, или ће до краја живота трпети
муке у његовој непосредној близини, или ће, као Саша,
принети муклу жртву. Она је ћутала, тужила,
129
али се још није одлучила да упита зашто се он тако

изненадно изменио.
У Паризу је Алежсеј Петрович понекад читаве дане
остављао Каћењку саму у хотелу. Она је седела крај
прозора и чекала. Доле, на тргу Опере, укрштали су се
потоци кола, претрчавали су људи, чуле се сирене,
звиждуци, лупа точкова, говор. Само ју је мали простор
делио од те вреве, али усамљеност, увреда осећали су се
још оштрије.
Алексеј Пбтрович се вратио неколико пута врло
доцкан. Каћењка је с тугом гледала на његово измршавело
лице са измученим очима, које као да не виде. „Не волим,
не волим, свеједно, нека пронадне“, понављала је стежући
прсте. Кнез је молио да га извини, објашњавао да је лутао
цео дан по граду, и речи су му биле нејасне, збуњене,
неразумљиве. Затим би легао у постељу, пружао руке
изнад покривача и затварао очи, правећи се да га хвата сан.
Каћењка је ухватила из све те збрке само једно: да
муж упорно покушава да сретне некога, залази у
ресторане, позорингга, крчме, дућане, седи у јако
посећеним кафанама, лута по булевару. Каћењка је
покушавала да сазна кога он тражи, преклињала, претила и
плакала, но кнез је ћутао. Једном пред зору, гледајући на
његово лице позеленело при свитању, са упалим,
потамнелим очима, Каћењка је села на постељу, ухватила
се за главу, рекла:
— Не разумем, ништа не разумем... Све је то бесумње
неко... Лаж, и лаж, и лаж!..
— Да бесумње и лаж, Каћа...
Каћа се више није уздржавала, њен понос је био
сломљен. Скочивши са кревета, потрчала је боса прозору и
викнула да, ако је он ма и један једини пут још остави саму
у тој соби, она ће се бацити на улицу под кола. Њено
очајање било је тако велико и тако
130
неочекивано, да Алексеј Петрович као да дође себи, поче

умиривати Каћешку и рече с напрезањем да је време, —
треба ићи кући, у Русију.
Настало је то све због тога нгго је, по доласку у Париз,
Алексеј Петрович отишао у амбасаду и тамо су му казали:
„Мордвинска је овде, и сама је, али је њена адреса
непозната." Онда је он почео тражити Ану Семјоновну по
читавом граду и доиста ју је и видео двапут издалека, али
јој није могао прићи: била је с неким високим младићем,
наизглед — власником пггале с тркачким коњима.
Последње недеље Алексеј Петрович је није сретао
више нигде: вероватно је отпутовала на југ, у Бијариц или
Ницу, где је почињала сезона.
У Петрограду је била већ јесен. Над градом су се
вукли влажни облаци. У ваздуху је мирисало на гвожђе.
Пролазници, пословни и љути, с лицима испијеним од
неурастеније, нису чак ни отварали кишобране, — у
толикој мери су се сви навикли на влажност — нека лије.
Таквога једнога дана Краснопољски су се с
Варшавске станице довезли у Морску улицу у хотел.
Каћењка хтеде и да се не задржавају, али се Алексеј
Петрович позва на послове, и почеше мучни и једнолични
дани. Лила је киша, читав дан је горела жута електрична
светлост у хотелској соби, кнез је одлазио накратко, а
остало време је проводио на дивану, — час је ћутао, час се
љутио на ситнице, час наговарао Каћењку да пође у посете
рођацима, али је то она одбила одлучно. Једанпут је
Алексеј Петрович изишао изјутра и није се вратио ни тога
дана, ни те ноћи, ни сутрадан.
Десило се ево ово. Изишав изјутра из хотела, Алексеј
Петрович, као увек, узео је фијакер и повезао се у
Шпалерну. Када је ститао до куће Мордвинских,
131
он од узбуђења склопи очи: прозори, јуче још бело

замазани, били су очишћени, ролетне дигнуте, и у дубини
сале сијало је неколико сијалица. Алексеј Петрович
отпусти фијакер на углу и врати се на главни улаз... Срце
му је тако лупало да га је морао придржати руком.
Зазвонио је, ушао у хућу и предао лакеју посетницу. О том
шта ће бити даље, — да ли ће изаћи муж или лично она и
пгга ће урадити у једном или другом случају, — кнез није
мислио.
Лакеј дуго није долазио. „Хуља, намерно ме држи у
претсобљу“, помислио је кнез. Лакеј се појавио у дну собе
и. одатле погледао кнеза — дрско, наравно, — и нестао.
Крв јурну у главу Алексеју Петровичу, он узе са сточића
испод огледала црну женску рукавицу и, тргав, расцепа је
напола. ЛаИкеј се опет појаиио, са шареном пајалицом,
чистећи у соби праппшу. „Глупаче!“ повикао је Алексеј
Петрович, и глас му се пролегао по собама. Однекуда је
зазвонио неко, лакеј нестаде, и кнез, из све снаге замахнув
главним вратима, истрча напоље.
На улици је сипала киша, облаци од магле вукли су се
по крововима, и зарђали ваздух прожимао је кости.
Алексеј Петравич се лагано крете тротоаром. Предвидео је
све, само не лакеја с пајалицом.
„Сад што пре да се заборави", помислио је. „Али само
да ми је некуд где је подобро прљаво.“ Јасно је сад схватио
да је то храј; годину и по дана страшнога налрезања
завршили су се пајалицом и зарђалом хишом. Друго
нешто, наравно, није се ни имало очекивати, зато што је он
сам — мали, слабуњав, ништаван, и ако удари киша нешто
јаче, спраће га у сливник, поред тротоара, однеће га у
подземни канал. Онда се сетио Каће: „Не, не, до ње је
далеко. Не може се. У механу, куда било.“
132
На раскрсници обазрела се на њ страшна жена, готово

као брашном посута, у мокром боа. „Што сте ви такав
озбиљан, срце моје?“ прокркљала је она и позвала га себи.
Кнезу се згади, просто да поврати, и он одмах пође за њом.
Жена га доведе у отрцану, загушљиву собу. Алексеј
Петрович, не скидајући капута и капе, сео је уз незастрти
сто и гледао фотографије некаквих добровољаца, закуцане
изнад црвеног поцепанот диванчића. Кроз размак од врата
видела се друга жена, полусвучена, с распуштеном косом.
Приметив да је кнез гледа, она показа покварене зубе и
изиђе. Иза ње се појави висок момак у тамноцрвеној
кошуљи, кудрав, с кесицама под очима. На каишу о рамену
му је висила хармоника. Поклонио се, затресао коврџама и,
ставив ногу у лакованој ципели на столицу, прелудирао.
— Да, да, певајте, — рекао је кнез. — Платићу.
Жена с распуштеном косом скупила је остраг
бледожути шлафрок, запуцкала прстима и запевала, —
неочекивано из баса. Кнез ју је погледао и латио се флаше,
која је доспела на сто незнано како. Набељена жена села је
уз њега и гледала му уста. Очи су јој биле без трепавица,
сузне. Поправила је фризуру што се слепила, и испод
лажне косе јој је измилела стеница.
Кнез се с гађењем насмешио, рекао „добро“ — и
испио пуну чашу. Вино је јако ударило у главу. Жена је
грмела у басу: „Нећу пробудити песмом јуначком из
дивног сна леротицу младу“ ... Кнез је пио чашу за чашом:
сладуњавог и гадног вина. Звуци хармонике одјекивали су
све више издалека. Он се хтеде придићи да скине најзад ту
страхпну пунђу, пуну стеница, али посрну и, хватајући се
за жену, прући се на под.
133
Пробудио се у непознатој, али не у оној јучерахнњој

соби на гвозденом кревету. Глава га је страшно болела.
Дуго је седео на прљавом душеку и сећао се јучерашњице,
затим, љуљајући се, изиђе у претсобље. Тамо су се ваљале
боанче, телећаци, а на столици је стајао портрет некога
генерала. На кнежеве кораке отворише се кухињска врата,
кроз њих извири зборана старица, погледа и нестаде. Кнез
изиђе на главни улаз, — кућа је била вишеспратна и од
камена, а она — дрвена. „Ђаво би је знао шта је то“, рекао
је он и дуто је лутао пешке, и није био у стању ни да
позове кочијаша, ни да смисли куда да иде. Појурио је
напред фењерџија, и фењери су се упалили један за
друтим. Алексеј Петрович, гледајући на жуте отсјаје пред
ногама, одмахну главом и у тузи наслони се уз влажан
зид. Затим завуче руху у џеп за цигарете, но ни табакере,
ни буђелара није било.
Други пут се сетио своје жене. И сад је запазио с
чуђењем: у толикој мери је упрљан, изгужван и нечист да
му би лако и пријатно мислити о њој. А Мордвинска као да
је ишчезла из памћења, њен лик се расплинуо у уличном
калу; мора да се све игго ’ је било везано за њу иживело ове
мрске ноћи. И то га је испунило радошћу, као да је био
завршен део тешкога пута, оно најтеже и најмучније је
прошло.
Испрскан блатом, скроз мохар, али спокојан, Алексеј
Петрович је стигао, најзад, до хотела. Портир га није
познао, и кнез је прснуо у смех, — значи, јако се
променио за ту ноћ. Пред вратима собе скинуо је
изгужвани цилиндар, дланом је загладио косу и закуцао.
Каћењка, умотана у белу вунену мараму, стајала је
насред собе. Лице јој је било сасвим бледо, очи огромне,
суве.
134
— Где си се изгубио? — упитала је, осмотрила га и

окренула се од њега. — Какав ужас!
Још увек на вратима, кнез рече:
— Мила Каћа, сав сам мокар, не могу да седнем,
испрљаћу све код тебе.. Али багц је то добро што се све
тако дотодило. — Он се премести с ноге на ногу и
шкзмеши се. Да ли ћу те када још срести, не знам. Али сад
сам спасен, Каћа.
— Ви бунцате, ви би морали да легнете, — журно је
рекла оиа.
— Не, не, ти мислиш: ја оам пијан? Одмах ћу ти све
објаснити. — Кнез уздахну, осмотри ообу, погледа на
овоју каљаву обућу, онда, за један тренутак, с огромном
нежношћу, готово молећиво, погледа Каћењку у лице,
обори поглед и стаде причати све по реду, почев од виђења
на венецијанском каналу.
Слушајући, Каћењка је пришла до дивана и села, —
ноге је нису држале. Разумела је све до самога данашњега
јутра. Али то: запгго и како је нестао из кнежеве свести лик
Мордвинске, остало је за њу нејасно. За Алексеја
Петровича пак само то је било важно сад. Он је говорио о
себи тако као да је већ био нови човек, а онај, јучерашњи,
туђ и непријатељски, да је отишао заувек. Њему се све то
приказало тако јасно и лепо, и било је тако јасно и лепо на
души, да никако није могао разумети зашто му Каћењка с
толико мржње гледа у очи.
— Но, а о мени јесте ли помислили? — викну, најзад,
она и порумене у лицу.—Шта ја сад да радим? Како ја да
живим с вама?
— Ти? Ах, да...
Заиста, сав тај разговор цшвао је на то да би Каћењка
сад ето, овог тренутка, морала да принесе огњену жртву,
дала сву своју чистоту, сву дивну снагу жене, испунила
њом опустошену кнежеву душу.
135
Алексеј Петрович је разумео то. Згадило му се као

никада дотле: та ко је он, у самој ствари, — вампир? Од
туђе ирви, и живи само — наждере се и отпадне.
— Каћа, одлазим од тебе, заувек. После ћеш ти све,
све разумети, — рекао је он, и наједанпут га је страшан
занос обузео, глас се прекинуо. — Мила моја .. Сећај се,
памти, ма вдта се десило: увек сам веран, веран, веран
теби до гроба. Збогом!
Алексеј Петрович се поклонио до земље и изишао.
Тог истога дана дао је жени менице на читаву вредност
имања и потпуно пуномоћје за вођење послова. А за себе
је узео само неколико хиљада. И исте ноћи отпутовао је у
Москву.
Алексеј Петрович није знао баш тачно пгга ће радити
у Москви. Настанио се у прилично рђавом хотелу, првих
дана је чекао да се онај тренутак страшнога заноса
понови, разлије у дивну, дугу радост. Али постепено му је
постајало јасно да нема откуд да чека чудо, а прошли
живот, који га је за тренутак пустио, виси над главом,
свакога тренутка готов да га поново пригуши. ОнДа су
настали дани неиздржљиве туге, утолико опггрије пгго се
није видео други излаз, до смрти. Вратити се жени било је
немогуће. Та кнез није ни знао где је Каћењка, шта је било
с њом после његовог одласка.
Туга је била све јача. Могло се готово показати где се
налази — посред груди, исиод лажичице. На том месту од
јутра га је почињало да боли, а предвече као да се тешки
камен наваљивао. Од чашице вина бол је бивао слабији.
Кнез је почео да пије коњак, затим је прешао на ракију.
Онда су се појавили познаници, доста чудни наизглед, али
ипак добри људи. Имена њихова кнез није памтио, а лица
на крају дана и тако су се расплињавала, тешко је било
разлико-
136
вати мушкарце од жена, па зар то није и свеједно? Често

су се играли карата. Кнез је губио, и новаца му је остало
мало.
У време тога пијанства — заборава свега — искрснуо
је један сусрет, безначајан, али који је остао у сећању.
Кнез је пролазио дању поред Иверске. Капела је била као
острво где би за тренутак одахнули пролазници скидајући
капу, крстили се, гледали на тамни лик, на свеће. Кнез се
такође зауставио и почео да ое присећа молитве, али се
ниједне не сети, само је гледао на светла која се преливају,
на топле отсјаје одежде. Одостраг у тај мах весели глас
изусти: „Удели, тако ти Спаситеља, мили човече!" Кнез
извади ситнине и окрете се. Пред њим је стајао
калуђерчић — и смешио се, лице му је било рошаво,
мршаво, и на њему — светлоплаве јасне очи. Кнез погледа
у њих и насмеши се такође; учинило му се као да
калуђерчић зна нешто врло важно што и он безусловно
мора сазнати... „То су бакарне паре“, рече Алексеј
Петрович, „а ти дођи к мери, даћу ти рубљу“.
Да ли је калуђерчић долазио к њему, кнез се није
потпуно сећао, но, рекло би се, искрснуле су за један трен
међу играчима карата, иза облака дуванског дима,
испитивачке плаве очи.
Наступило је пролеће. Кнез је веома желео да мисли о
Каћењки, а да то не би чинио, он је још јаче, непрекидније
пио. Једанпут је к њему у хотелску собу дошао трговчић,
рекао за себе да је Волжанин, и да он тобож зна кнеза по
њетовом спахилуку, окретно се распитао за прилике
Алексеја Петровича и испричао између осталог о
катастрофи која се догодила зимус прекопута од
„Драгога“.
Из збркане трговчеве приче ипак се могло разумети
шта се догодило онда, оне зимске ноћи, на обали Волге.
137
АЈШКСЕЈ ТОЛСТОЈ
Кола су слетела с брда у незалеђену реку, загњурила

се до половине, али се нису изврнула, ношто их је
придржавао рудњак, који се одупро предњим ногама о
лед. Кочијаш је успео да пресече пггранге, један логов је
отишао под воду, друти се још отимао. Кочијаш се преко
рукуница догурао иа чврсти лед, ухватио за реп логова,
помогао му је да изиђе, ускочио на њега и потерао преко
реке по људе у „Драго“.
Каћењка је лежала на врху кола у несвести. Григорије
Иванович, стојећи на крилу од санки, до појаса у води (бок
је такође био потопљен, а попети се на кров вероватно се
плашио), зацзлио је Каћењку, ставио јој главу на груди и
гледао у њене отворене очи.
Снег је ударио опет, појачао се вета/р. Низ реку ветар
га је шибао ниско као да дим тера и ситан, попут прашине,
снег почео је да засипа Каћењкино као мртво лице. То је
било тако страшно да је Григорије Иванович подигао
главу и вриснуо. Почео је да лупа копитама и рудњак
губећи снагу. Кола је јако љуљао ледени ветар. Каћењка се
наједном придигла, спустила ноге у танким чарапама,
обазрела се около, пљеснула рукама, обухватила главу
Григорија Ивановича и приврлила уза се, као да се бојала
да је пусти. Тако су провели неко време ћутке, док из
„Драгога“ нису дојурили на коњ/има с конопцима и
моткама радници. Сјахав крај незалеђене воде, они су
мислили да су се кнегиња и доктор смрзли, али су онда
приметили да Катарина Александровна помало обрће
главу пратећи како постављају мотке, забацују конопце за
кола и вуку на лед вернога рудњаха. Али се наједанпут
догодило непгго несхватљиво: већ сасвим на крају
чврстога леда, кад су снажне сељачке мишице з/грабиле
кнегињу, Григорије Иванович је подигао главу, отворио
уста, и сви су чули како је
138
изгскворио отежалим језмхом: „Не треба, не дирајте!“,

посегнуо за Каћењком, зајечао и, онахо усправљен,
срушио се са јауком у воду и одмах отишао, као да је од
камена, под лед.
Кнегињу су метнули у саонице, затрпали кожусима и
однели у „Драго“. Идућег дана Александар Вадимич је
превезао кћер својој кући.
Из света испричаног Алексеја Петровича нарочито је
поразила смрт доктора Заботкина. Што је више
размишл>ао, то му је јасније бивало да погибија није била
једноставна, није била случајност, него екстаза смрти,
жртва.
Све те мисли веома су га узбуђивале. Кнез чак није
био ситуран да ли је жива Каћењка. Остајати у Москви
чинило му се да ни з^мислити не може. Смотао је у парче
новине последњих сто рубаља и кренуо у Јарослављ. Тамо
је сео на пароброд.
Једно време већ је био решио да се прокраде у село
поред „Драгог" и тамо да се распита о Каћи, али се после
предомислио. Напросто је било потребно пропутовати
поред „Дратог“, удахнути једанпут тај ваздух, а после —
пљунути на све, па макар и смрт од пијаначког лудила.
II
Алехсеј Петрович је лежао на боку у кабини с једним
креветом, обложеној лимом и обојеној као ораховина.
Поред врата цурила је вода у сливник. Тресли су се
шалони. Сунчева светлост, одбијајући се од реке,
пролазила је кроз разрезе шалона, треперила је на белој
таваници у немирним пегама.
На сточићу пред огледалом стајала је флаша с водом
и тањири, и још дуван у новини, на поду — отворен куфер,
готово празан и мантил крај ногу.
139
Успављујућа је по летњој жези равномерна лупа

мапшна, и лако се дрема на мекој постељи, на коју дува
ветар кроз прозор. Алексеј Петрович је хркао помало,
лице му је било румено као у пијанице. Готово ништа није
јео у последње време, само је пио, штрпнув понешто
неукусне хране. А кад би га одвеК палио алкохол и
сушила му се уста, он би се, мрштећи, будио, пружао руку
за флашом с квасом, гуцнуо би мало и окренуо се зиду
подаив колена.
На реци се осећа ужасан прохтев за јелом, и, рекао би
човек, нису још ни стигли да заврше с ручком, а већ зову
на ужину. „Не би било рђаво сад мало нечет сланог",
помисли кнез кад зачу куцање на вратима од кабине, и
рече бунован:
— Ау, — и малко отвори очи.
На врата је неко оКет закуцао. Кнез рече дрхтавим
гласом:
— Спреми ми, драги мој, мало хладније стакленце, и
нешто тамо...
„Нешто слано, то је добро“, помислио је, „уз слани
рибљи трбух са хреном може се пошити“.
Али куцање на вратима се настављало.
— Шта хоћеш ти, ђаволе? — узвирну Алексеј
Петрович спуштајући ноге с постеље и одмаче резу. Врата
се опрезно отворише, и уђе калуђерчић с дугачким
праменом косе на леђима и у шиљатој капици. Врхове од
прстију држао је у рукавима мантије.
— А ти кажеш: ђаво, — рече калуђерчић. — Добар
дан! — и поклони се до земље, затим са осмехом размотри
неред у кабини.
Кнез му је са страхом гледао у плаве плавцијате, јасне
очи на рошавом и ситном лицу.
И сав тај калуђерчић био је по свом изгледу сићушан
и не би ни могао рећи — очупан, него као да ништа није ни
било на њему да ое очупа.
140
— Ја дошао за милостињу, — наставио је

калуђерчић. — Капетан нам је добар човек: добро, вели,
проси, само не кради. А ја што би да крадем кад ми и
онако дају? За тебе је казао да се запијаш. А ти ниси онај
баш пгго се стално запија. Та ја тебе добро знам.
Сео је поред њега и руку ставио на крило Алексеју
Петровичу; кнез се одмакао бечећи надуте очи.
— Да није туге, човек би се морао претворити у
свињу. Је ли тако, мили ? — запита наједном халуђерчић.
Алексеј Петрович одобри главом, уздахну кратко и
одговори:
— Горе живети нето што ја живим, немогуће је. —
Затим се тргнуо и рекао љутито: — Чуј, ја те нисам звао,
зашто си се ти увукао? Иди, молим те, и без тебе ми је
досадно.
— Ни по коју цену не идем, — одговори калуђерчић.
— Ти си, видим, сасвим сазрео. Не, нећу те се оканити.
Алексеј Петоович одмахну главом, све му се
измешало и запловило. Затим је казао жалосно:
— А да ми се не приказујеш ти у сну? Да, значи,
веома лоше. Чуј, пијеш ли ракију?
— Запгго да је пијем?
Алексеј Петрович је опет подигао мутне очи, —
калуђерово лице као да је пливало по кабини.
— Пиј! Убићу! — продрао се Алексеј Петрович
туђим гласом. Али се калуђерчић и даље смешио. Кнез,
изнемогао, леже и затвори очи.
— Ех, ех, ех! И до чега је човек дотерао! — Поћутав
мало, калуђерчић рече изненада снажним и оштрим
гласом:
/— А ја ћу те другим пијанством опити. Од мојега
пијанства сит ћеш бити, и сит и жив... Слушај
141
АЈГЕКСЕЈ ТОЛСТОЈ
ме... Много ти је било дано, а ти си све погубио. Али ти си

изгубио ради тога да би нашао не много, него вечно.
Устани и куда наредим, тамо ћеш поћи.
„Не вичи, све ћу учинити, боље отиди", помисли
кнез. Калуђерчић се наже над Алексејем Петровичем и
помилова га по глави. Кнез опет зажмури.
— Мили, хајде са мном, — настављао је калуђерчић.
— Зацело ти кажем: заветуј се. Ускоро ћемо доћи до
Ундора, тамо сиђи; наћи ћеш ме на обали. Размисли лепо
и дођи. Јеси ли разумео?
Он је постојао тихо, затим, вероватно, изишао —
шкљоцнула је брава на вратима.
Алексеј Петрович и даље је лежао с напрезањем
скупл>ајући мисли да би схватио да ли је стварно с нлм
говорио сад човек, или му се само привидео.
Тако је прошло много времена. Светле пеге на
таваници одавно су се погасиле, у кабини је било све
мрачније, и ускоро над огледалом, усијавајући ее, сама се
запалила сијалица.
— Којепгга, — рече кнез. — Синоћ ми је исто тако
пред очи излазио некакав џокеј са жутим качкетом.
Сишао је с постеље, погледао на себе у огледалу и, с
напором вукући ноге, одгегао у одељење друге класе на
крову, где је и сео у ћоше не гледајући ни на кога, а да не
би слушао разговоре, налактио се на сто, поклопио уши
длановима. Лакеј је донео хладно стакло ракије и севругу.
Кнез нали чашицу, која се замагли, побибери, лагано испи
и, издишући из себе ракијски дах, погледа искоса на рибу.
Пароброд је у тај мах запипггао и почео да заокреће.
Завеса на прозору се надувала, за суседним столом рекли
су поуздано:
— Ундори ..
142
Алехсеј Петрович сместа скочи и запита гласно: „Је

ли могуће?“ Затим изиђе на мрачну палубу.
Скрећући према пристанипггу, пароброд је узбуркао
црну воду. Иопод ивице брода, осветљен богенлампом,
изронио је чамац с два дерана: један је веслао, дути свирао
на балалајци. Чамац се изгуби у мраку.
Кнез, наслонивши се на дирек од ограде, гледао је
како се приближио пггек, како су бацили ужад на кров
који је затрештао, како су лађар к три одрпанка поставили
мост и, газећи широким кораком, сјурили се по даскама
носачи, у џаковима набаченим на главу као камилавке. .
Затим је из утробе брода покуљао свет с упртња•хама
и сандуцима на леђима, ћушкајући лађару возне карте.
Алексеј Петрович пажљиво је загледао и наједном
уздрхтао приметивши између сељака и сељанки познате
очи, али њих је одмах заклонила бала с вуном.
Кнез журно сиђе доле, умеша се у гомилу и,
грицкајући усне, нестрпљиво се обзираше.
Са пггека он пожури на обалу, где су као кахви
фењери пред својим торбарским сандучићима седеле
жене, вичући и турајући пролазницима час печено
прасенце, час кифлу.
На обалском песку Алексеј Петрович сасвим се сплео
у гурњави између џакова и пртљага. Сећао се само да му је
неопходно да нађе некога и упита: пгга да ради даље?
Једанпут му се учинило хао да се нехо веома познат нагао
над торбарским сандучетом. Затим у даљини, између
сељачких кола, као да су му махнули руком.
— Намамљујеш, — прошаптао је Алексеј Петрович и
обилазним путем, сагнувши се, потрчао према
натовареним колима.
143
Пароброд је у тај мах засвирао и, отиснувши се,

погасио светиљке.
III
— Еј, причекајте, станите, — храмљући према мосту,
викао је Алексеј Петрович за паробродом који је одлазио.
Пут му је препречио здепасти носач.
— Ој, господине, а пароброд отишао!
Пришли су лађар, жене-трговкиње и' забринути
сељак с козјом брадом. Опколив кнеза, сви почеше
питати: куда ће и одакле путује? Да није оставио новац на
броду? Је ли жењен? Гласно су уздисали и вртели главом.
Забринути сељак од свих њих се највише узмувао, као да
је баш он тај пгго је остао, а жена нека, подметнув се
сасвим под нос Алексеју Петровичу, изјави наједанпут,
радосно у чуду:
— Та он је тшјан!..
Онда су се сви умирили и већ су се срдачно понашали
према Алексеју Петровичу.
Али ое кнезу смучило од тих бесмислених
распитивања, и он, прогуравши се кроз свет, пође даље
обалом.
„Пашћу негде и умрећу, па добро“, помисли он.
„Никоме ја нисам потребан, идем док ме не издају моћи.
Штета, ах, баш је штета! Ето чиме се завршио живот“.
Алексеј Петрович ишао је најпре дуж пешчане обале,
коју су лагано запљускивали невидљиви таласи које је
подигао пароброд. Али ускоро је корење пресекло песак,
кнез се спотакао и скренуо од реке на брежуљак и у
ливаде.
Тек сад, с муком се попевши горе, угледао је густе
звезде над главом. Трава је већ била покошена и скупљена
у пластове. Он постоја мало слушајући
144
Нурликање препелице ту близу, и пође брже, — друхчије

него крај реке, где су у песак упадале ноге.
„Куда се ја журим, као да ме гоне“, најзад помисли он
и наједанпут схвати да се још ниједном није осврНуо.
Уплаши се толико да одмах чучну и лагано, преко рамена,
погледа уназад.
Остраг под брежуљком на поље, сивкасто од звезда,
пењала се тамна прилиха калуђерчиНева у шиљатој капи.
„Гони ме“, помислио је Алексеј Петрович„Треба се
сакрити“, и, сагибајули се к земљи, брзо претрча до првог
пласта и леже у сено, скупи ноге трудећи се да не дише. Од
сена што се сушило мирисало је на бунику и на ситни лук.
Алексеј Петрович се задихао. Наједном калуђерчиН брзо
прође поред њега, — његове очи као да су севнуле плавом
светлошћу.
„Дођавола“, помисли кнез у страху. „Пропао сам!
Хоће ли ме спазити или неће? Прошао је, хвала богу... Не,
опет се вратио. Обилази, као зверку ... Само да не викнем ...
А можда ми се опет приказује: лежим у кабини и видим у
сну?.. Не, ево земље, ево сена.. . А ево звезда. Драге звезде,
— увек сам вас волео... Боже, ето сад верујем у тебе.“
Алексеј Петрович, ухвативши се за срце, окрете главу
и зајеча. А у тај мах калуђерчић, изишав иза пласта, чучну
над њим и помилова га по рамену. С јауком трже се кнез и
одмах паде наузнах. Широко отворене, његоове очи биле
су безумне.
— Немој да се бојиш, — тихо је рекао калуђерчић, —
видиш како ое грчиш. Зашто си се од мене крио, а?
— Нећу више, — с муком је изговорио Алексеј
Петрович. — Сад видим да си то ти, из Иверске. Како си
наредио, тако сам и учинио ...
145
Калуђерчић се насмешио, а кнезу се опет учини као

да су му се брчићи размакли и искочио испод н>их језик,
као у гуштера, — искочио и схрио се...
Кнез се одмах диже и већ хтеде да побегне, али га
калуђерчић ухвати и, опет га сместив на пласт, рече:
— Баш си глупав, тако ми бога. Нема се куда,
отспаваћемо и на трави. А ја сам прво био наумио да
удесимо с колима сена, на колима би смо се и испавали...
Дела, дед, продремај, драги мој, а ја ћу ти отпевати нешто.
Он леже у сено поред кнеза и, мало после, запева
танким отегнутим гласом:
Задремао сам, мајчице,
У час пророчанских онова Видео
сам — као да ме је по степи Кон>
збацио и вукао.
Опала ми је с главе капа,
А ја сам мртав ...
Јасно је, не могу Избећи злу
судбину...
Одговара ми мати:
— Чији то јури коњ,
На коњу невеста,
У бело рухо обучена,
У бело рухо обучена.
Није ли то твоја жена?
IV
Кад се јутарње сунце завукло под склоговене очне
капке, Алексеј Петрович се пробудио и, придижући се на
руке, зајаухао — толихо је сав био сломљен. Поред њега у
сену седео је калуђерчић раоместив пред собом на убрусу
ножић, хлеб и две главице лука.
146
Белим зубима је гризао трећу главицу. По рошавом

му лицу, код плавих очију, и под изгрицканим брковима
титрале су му смешљиве борице.
— Је л’ те прошло пијанство? — упита он. — На
гуцни, за тебе сам спремио; више не дам, ех—ех!
Он скиде шиљату капицу, извади одатле и даде
Алексеју Петровичу флашицу где је био један гутљај
топле ракије. Алексеј Петрович узе флашицу присећајући
се с напрезањем шта се догодило. Кад сркну — памћење
ое избистри, потече брже крв. Кнез се подиже
поправљајући изгужвано одело, опипа врат нажуљен
оковратником, раскопча га и баци.
— Олахша души, — рече калуђерчић. — Де, де,
насрчи се сад слободног ваздуха, видиш какав си жут.
— Чекај, — упита Алексеј Петрович, јеси ли ме ти с
пароброда одвео?
— Ја.
— Зашто? Па послом сам ишао.
— Бесмислица, каква посла ти имаш.
— Зашто си ме ти одвео?
— Да живиш. А шта друто лети и да се ради. А што
се рада тиче, ти ниси радник, — слабуњав тако и хром. Е,
зими је хладно. На зиму, мили мој, ја смишљам да
допаднем затвора. Исправе ћу да сакријем, јавићу се и
казаћу: „Онај што не памти, вели, родбине, и завичајности
нема!“ И мене хране, а спролећа се јављам ко сам. И тукли
су ме често за такве ствари. Да!
Алексеј Петрович је слушао пажљиво намрштив
обрве: непријатан му је изгледао калуђерчић, али била је у
његовим речима нека јасност и снага. „Но, нека иде он
дођавола“, мислио је кнез. „А шта би после, ако и њега
пошаљем дођавола? Опет на пароброд? Та куда да идем?
И запгго? Или Ч њим можда
147
да пођем? Смешпно је ипак: Одједном ти ја — климам по

друмовима.“
— А знаш ли ти с ким говориш? — упита Алексеј
Петрович зажмирив.
Калуђерчић намигну препредено:
— Ма нека си ти и сам султан турски, брига мене.
„Ђаво би га знао каква је то којештарија“, поми-
сли кнез. „Изгледа, стварно ћу поћи с њим да скитам.
Негде ћу и црћи. Султан турски!“ — И он рече тромо:
— Дед испричај још штогод. А како ћемо лутати?
И тако су пошли по покошеном пољу, упутивши
се према далекој шуми, над којом су се високо колутали
бели облаци. ,
Облаци су лагано испливавали иза шуме, подизали се
над пољем терајући под собом хладовиту сенку, и обишав
небо, нагомилавали се на супротној страни где се свршава
земља. По сунцу је већ било близу девет сати. У сивкастој
даљини треперила је у сјају читавом својом површином
модра река, губећи се за кречњачким брежуљцима.
— Дела, отерај ме одавде, — рекао је калуђерчић
окрећући се реци, затим шуми. — Врага ћеш ме истерати,
ја, као текуница, имам законито право да живим где ми је
пријатно. А знаш ли како текунице живе?
И он поче причати како живе текунице. Ухватио је
зрикавца и затражио од њега калрана. На препелицу која
му излете испод ногу запљескао је длановишла.
— Даћу ја теби, куси!
Алексеј Петрович је ишао мало заостајући и жмирио:
почело му се чинити да ће се ускоро завршити земља и они
ће поћи по кристалном ваздуху до облака и још више, тамо
где су само — ветар и сунце.
Ускоро ое уморио идући, па сео крај пута и замолио
да једе.
148
„Дивно, дивно“, мислио је Алексеј Петрович лежећи

полеђушке иосле јела. „Небо какво је плаво! Поћи и
путовати по свету, заиста, — та лутају по свету људи...
Ветар ће да одува све што је сувишно, да, да, — ветар и
облаци! А што су ме тукли, па и калуђерчића су тукли.
Чекај, чекај, шта ми је он оно рехао у Иверокој? Наравно:
то путовање по свету и почело је онда, и слобода та, и
лакоћа, и цео свет као од ириетала. Дивно је ничега се не
сећати, ни на пгга се не навикавати... “
Предвече су ушли у шуму, а ноћили су на слами у
ћилеру код сељанке, која је упитала једино: „А да ви нисте
неки лупежи?“
Изјутра су опет пошли у поља. С једне и с друге
стране таласала се раж која сазрева, — у њој под ногама
скакали су зрикавци. Алексеј Петрович поче се тужити на
ноге. Калуђерчић му скиде ципеле, сакри у џак, а ноге
кнезу обмота вуненим обојцима, — у шима ићи било је
лако и мекоАлексеј Петрович чинио је све што му је
говорио калуђерчић и, храмуцкајући, с палицом, ишао је и
мислио да је сав живот сад остао за њим, у оној жутој
кабини, а овде пред очима само ветар шуми по житу, крећу
се у даљини стубови прашине, на међи су кола и поред њих
је облачак дима, а иза сивкасте даљине, која се таласа као
прозрачно море, невидљива одавде живи Каћа.
— Знаш, овде моја сестра живи, зове се Каћа, — рекао
је једном кнез лежећи у ражи и погледајући како се на небу
над главом њише златно класје.
— И код ње, и код ње ћемо свратити, — одговорио је
калуђерчић. — Лето је дуго, а човек, мили мој, налик је на
облак; речено је: узми палицу и иди, да се на кућу не би
навикао, не би накупио подлости.
149
Али Алексеј Петрович није чуо до краја то

расуђивање, — он је понавлло само за оебе да ће они „код
ње, и код ње“ свратити — задело заједно.
Калуђерчић је избегавао велика села где станује
старешина среске испоставе или полицајац, и кнез је
морао ноћивати час у јарузи, где изјутра над главом
креште брегунице пшљатих хрила, час на салашким
гумнима или под колима у пољу.
И чудио се себи Алексеј Петрович заигго му нису
одвратни ни ваш, ни прљавпггина, ни коњска балега када
би се, уморан, изврнуо куда било и изјутра устајао весео и
свеж.
Свугде су путнике примали просто, нису питали ко су
они, него су више слушали приче калуђерчића и
разумевали их свако на свој начин: неко се насмеје, у
неверици; неко се зачуди како је свет велики; неко само
главом заврти; а жена нека тек уздахне, ни сама не знајући
зашто. Кнеза су звали „господин" и жалили га, и Алексеј
Петрович чудио се такође што је толико сажаљења на
свету у простих људи.
— Много оваквих као ми што смо тумара
друмовима,,— једном је рекао калуђерчић— Живи човек,
све има, а тешко му. И сам сам прошао кроз то. Ракију сам
пио: страхота. Лежим обично на поду, поред мене флаша
и чаша, не једем ништа, само пијем, и сав сам црн као
земља. Пио сам дотле да сам почео да видим: помаља се
испод кревета коњ с роговима, њушка му птичија, а гола.
Дуго сам се бактао. Много штошта је било. А гдекоји
дотле дојђе, ШКЈБОЦ на себе из пиштол»а, ни пет, ни шест!
Колико њих диже на себе руку! А оно од туге има и таквих
који и људе кољу, богами. Прикаже му се да ће и доцније
бггги као и данас: појешће мало, поспаваће и умреће
затим. Јстаје да се преда разврату без памети, да га
прободе, као игла, блуд. Зашто у таквом стању не рецнути
150
ХРОМИ ГОСЛОДИН
човека ножем? .. Врло једноставно, ако му се прохтело

намртво. Но, а понежи, којима је већ веома жао себе,
одлазе у бели свет. Нисам мало њих и ја одвео. Мени се
прошлог лета, као ово ти, друг накачио. Ишао, ишао неко
време, а онда наједном признао властима да је убио
човека.
— Тачно је то све, тачно, — одговорио је Алексеј
Петрович (разговарали су под прошлогодишњим' стогом
сена, на брдашцу, гледајући доле на село, које је на
заласку сунца обележило тамну линију кровова, кућица за
чворке и оцаке). — Ја, рекао бих, схватам сад заигго
ходам. Можда ћу чистији постати, и онда... — Наједном је
заћутао, окренуо главу, и очи му се напуниле сузама. Да
би сакрио узбуђење, завршио је тихо се смејући: — Та ти
читавог живота луташ као дангуба, права правцата
дангуба!
— Сматрам да су бесмислица такви разговори, —
одговори калуђерчић. — Оваки зна за авоје: има и тажвих
људи што, оедећи код своје куће на столици, велико
весеље осећају, а има и таквих што по граду на плаћеним
колима с хармоником се возе и исто тахо се много веселе.
Није то рђаво, него оно пгго је код човека талог у глави. А
ја, моокда, исто тако од своје савести бежим? Откуд ти то
знаш?
Десетога дана дошли су опет на Волгу. После
разговора под пластом није више певао песме калуђерчић,
него је непрестано мислио гледајући пред ноге. Мислио је
и Алексеј Петравич, ведро и радосно. Чинило му се да је
сва прошлост била ђавоља обмана, као тешко бунило, а
ето сад он иде по ражи, под сунцем, и воли, воли онако
како никад није волео...
У селу крај реке, на тридесет врста од „Драгог",
калуђерчића задржа полицајац, а кнезу погледа исправе,
заврте главом и рече:
151
ЛЛЕКСЕЈ ТОЛСТОЈ
— Но, добро, иди. Само ход нас није дозвољено да се

без занимања шета.. Али пази, пасја веро, ако ми још
допаднеш руху, стрпаћу те у затвор да трунеш.
Алексеј Петрович узе исправе и оде иза села у
храстов шумарак, на речну обалу. Када је пала ноћ, на оној
страни по брдима, као звезде, засијале су светлости
губерниског града.
Тишина у шумици, шум и жубор реке и те жмиркаве
светлости били су познати и благиЛежећи у тами у трави,
Алексеј Петрович је плакао мислећи: „Мила Каћа, драга
моја жено.“
152
ПОСЛЕДЊА ГЛАВА
I
Сутрадан увече код гостионице Краснова, где се
налазило градско позориште, разилазио се грдан свет.
Кишица је поквасила асфалтирани тротоар, осветљен
фењероил с млечним стаклима. Из глаиног улаза, као из
славине, куљао је свет, разилазећи се на тротоару: неко је
журио кући, неко у ресторан, неко је остајао још да
погледа на даме и госпођице.
Спахије из затуцаних паланки гурали су се кроз
публику истуреним лактовима говорећи: „Извините";
спахигје — чланови земства — склањали су се учтиво
устрану говорећи о идеји комада; када је изашао маршал
племства, узорак енглеског васпитања сједињеног с
гојазношћу, портир је, напустив врата, викнуо очајнички:
„Каруце!“
Чиновници, стојећи с обе стране улаза, радознало су
разгледали аристокрацију; гимназисти, у качкетима по
пруском узору, сабили су се уз сама врата да би боље
видели госпођице и чувену глумицу која је давала
цретставу, да би викнули „бис“.
Даме и госпођице, чиновнице и трговкиње, огрнув
шалове и мараме, ступале су на влажни тротоар
придижући скутове.
Најзад се на вратима појавише Волков и Каћа-
153
ЛЛЕКСЕЈ ТОЛСТОЈ
— Краснопољска! Краснопољска! — почеше

шапутати гимназисти. Мушчинкин, чиновник малена
раста, с брковима од читавог педља, отскочио је чак код
самих Каћиних ноту, забацив главу.
Заиста, Каћењка је била необично лепа у белом
мантилу и малом шеширу од љубичица. Њено тамно лице,
као од слонове кости, било је строго, уста охоло стиенута,
очи су пламтеле — грозничаве и велике.
Каћењку је узбудио комад, где је сва од речи до речи
била написана њена прошлост. Мушкарци из ложе и
партера гледали су хотимице Краснопољску дрско и без
стида, њу су мучили ти погледи.
Портир, скинув капу, запита Волкова:
— Ваше превасходство, како да викнем?
— Вичи, братац мој, Петра, само гласније, —
одговори Волков, и портир грмну да се заори трг:
„Пе-тре—е-е, тројку!"
Пењући се у каруце за оцем, Каћењка је закачила
хаљином месингану браву и окренула се. „Каћа“, чула је
глас ту близу, стресла се, загледала се, затим принела
одмах длан очима, спустила се у дубоко седиште, и коњи
су кренули.
Крај фењера је стајао кнез — одрпан, без капе и у
подераној обући. Испружив врат, гледао је на каруце што
су одлазиле и понављао једну једину реч: „Каћа... “
— Шта стојиш? Одлази, хајд, — рекао му је
полицајац.
Кнез се одмаче од фењера и одмах спази Цурјупу,
који је необуздано радознало гледао на њ хроз лорњет.
— Кнеже, кахва је то маскарада? — узвикну Цурјупа
хватајући Алексеја Петровича подруку, затим викну свој
кабриолет и маколихо да се кнез отимао, мрмљајући:
„Мора тако, оставите, ја нећу“, на силу
154
га посади у лакиране каруце и нареди да се тера низбрдо

да би са ггоследњом скелом доспели преко реке.
Алексеј Петрсхвич се утишао згучив се у каруцама, и
на питања је одговарао кратко и обуздавао се само да му
не шкљоцају зуби од несавладљиве дрхтавице. Кнез је
схватио: Цурјупа и сви, дабогме, учиниНе природно и
једноставно оно на шта се он лично никад не би усудио.
— Одвећ глупа стварчица, кажем ти, — клатећи се у
каруцама, говорио је Волков кћери. — Не схватам о чему
вичу, чак сам мало и придремао. А ти, срце моје, не би
требало да се узбуђујеш. Да се ниси уморила?
— Не, не, татице, — кршећи неприметно руке,
одговорила је Каћа— Само мени се не ноћива у граду,
хајдемо кући.
— Ти баш, Каћа, немаш памети! Нас тетка Олта чека
на вечеру. Зар можемо да увредимо старицу? Но, но, не
узбуђуј се, мало ћемо презалогајити, извинићемо се
некаквим послом и отићи. Ај, Каћењка, не схватам ја
данашњу омладину. Све вам је нека журба у глави,
вртирепи! Раније су људи простије живели.
II
Није узалуд споменуо „вртирепе" Александар
Вадимич, или „вертиж“, као што се изражавала тетка
Олга. Тешко је пала Волкову ова годинаКаћењка је
одболовала целе зиме, а тек што се опоравила, кад се
случајно изрекао пред њом Кондратије да је доктор онда
утонуо у незалеђеној реци, и Каћи је у глави почео
„вертиж“. Александар Вадимич је чак хтео једно време да
оде дођавола, толико му је то постало несношљиво.
155
Ноћу је Каћењка, полуобучена, долазила оцу,

дрхтећи, загледала је у мрачне углове, седала на диван,
скупл»ала ноге пода се и није се мицала зауставив поглед
на св^ћи. Затим су јој по лицу прелазили грчеви, и она је
почињала да се стреса стиснув зубе, и причала је оцу по
стоти пут све пгго се догодило оне ноћи. Да би је некако
одвратио од тих прича, Александар Вадимич је измислио и
рекао кћери: „Па, Григорије Иванович није, по мом
мишљењу, сам од себе страдао, и ти ту немаш никаивог
удела: тако му је било предодређено, намењено“.
— Шта кажеш? — сва устрептав запитала је Каћењка.
— Намењен, је ли? Значи, он је жртва?
И наједном се она умирила. И једанпут је почела да
говори о кнезу, једноставно, само с горким осмехом на
уснама. Александар Вадимич га је испсовао. Она није
настављала разговор, али мора да је много мислила,
присећала се нечега. Дошло је пролеће. Александар
Вадимич је рекао: „Каћуша, да се одвеземо, пријатељу мој,
до тетка Олге“. Каћењка је само слегла раменима:
„Хајдемо..."
На други начин нашла је одзива та несрећа код Саше.
Када је Григорије Иванович отишао с кнегињом, Саша је
схватила да се он неће вратити. А ако и дође, доћи ће као
туђинац. Схватила је такође да њен живот с доктором није
био прави живот, и још снда У повртњаку требало је да не
попусти и да не оде. Лежећи иза преграде, мислила је како
ће обући сарафан као старица и поћи по друмовима
просећи у Христово име. Саша је имала предосећај да неће
живети у страсти, као сад, нето у оном сталном ганућу од
неба, од земље и од људи.
У зору је неко на врата закуцао. Саша је сва задрхтала
као лист у јасике, дотерала у ред одело и пошла да отвори.
У кућу је уаиао отац Василије, по-
156
гледао строго и рехао: „Утопио се он, удавио се, Григорије

Иванович!“ Сшна је спустила главу, рекла: „Господи
помилуј!“, прекрстила се, села на клупу — ноге је нису
одржале. Отац Василије испричао је све што му је предао
коливански сељак који је спасавао заједно с кнежевим
радницима кнегињу из незалеђене реке. Саша је саслушала
све мирно и казала на крају:
— Ево ти, оче, паре отслужи помен за душу раба
Григојрија, није се он утопио, него су њега утопили.
Целу зиму проживела је Саша у кући, исто тако је
чувала стоку, пазила да све буде чисто и у реду, увече
седала за сто и гледала на књиге које је волео Григорије
Иванович. Када би јако завијала олујина на крову,
мрштила је Саша обрве, чинило јој се: не завија то олујина,
него плаче непокајана душа Григорија Ивановича.
Упролеће је отишла из села подвезав монашки цицану
црну мараму. Отада је нико више није срео-
III
Маколико да је отац мигао строго, а тетка Олга
наговарала, Каћењка је остајала при свом, да се одмах
после вечере иде кући. У зору је она већ седела на гвојој
постељи, сломљена и преузбуђена, чекајући када ће доћи
Кондратије, који је спремао Александра Вадимича за
спавање.
Каћењки се увек чинило да ће јој кнез приредити још
некакву последњу увреду, она је чекала то и спремала се
на одбрану. Она га је увек замишљала као човека који јој
се руга, а себе, — као невино увређену. Најсигурнија
одбрана била је, наравно, — показати равнодушност,
презриво, „ледено“ спокојство при су-
157
срету. Али сад све те глупе измишљотине нису ничему

служише.
Кнез, одрпан, несрећан, мршав, узнемирио је њену
мапггу, распалио радозналост. Он није био онај што
тријумфује, није био онај што се руга, него је молио за
милост, преклињао, као да је њен поглед био за њега
живот или смрт. Тако јој је изгледало сад. И орце се
кидало од јада. И најчудније је било шго није осећала
Каћењка — мада је и хтела — оне љуте, као некад, увреде.
Најзад је дошао Кондратије, затворио опрезно врата и
упитао тајанствено:
— Шта желиш?
— Кондратије, видела сам кнеза... (Кондратије само
кашљуцну.) Ниигга не разумем... Просио је милостињу ...
Несрећан, мршав ... Да није убио, можда, некога? .. Зашто
се крије?
— Сасвим просто, па и убиоје! —рече Кондратије.
— Тако ти бога, нипгга не говори тати. Одмах пођи у
„Драго“ или у град... куда хоћеш... — За тренутак јој се
глас пресече — Ако га видиш, не реци да сам! ја послала ...
Ах, свеједно, кажи шта хоћеш... Само да ме он не мучи
више.
Кондратије оде. Каћењка је седела на кревету
гледајући како је сунце кроз лишће бацило отсјај на стари
паркет. У врту, иза отворена прозора, певала је жуја,
тужио је голуб, цвркутали су врапци, парк је још био у
роси, бујан и зелен. У соби о горње прозорско окно, не
досећајући се да се спусти ниже, ударала је глупа мува.
Муви се чинило, мора бити, да плаво небо за њеним
носом, који је клизио по стаклу, и дрвеће, и бели, као
цветови, лептири, и птице, и роса јесу само сан, куда
доспети можеш једино ударајући главом намртво.
158
— Баш ми је додијала мува! — рекла је Каћењка,

склизнула с ностеље и, убрусам ударајући по окну,
истерала муву у парк, затим забацила руке за леђа и почела
ходати.
Кроз сећање јој је прошла та тешка, страсна година
живота. Све је било тужно. Но сад она није осећала ни
безнадежност, ни бол сећајући се. Као да се све што је
било свршило и отишло у маглу, у слатку туту. Остало је
осећање слободе и оне необјашњиве радости коју још
имају веома млади, снажни и страсни људи.
Каћењка је чврсто прешла длановима по лицу и по
очима, махнула главом и одједном с необичном јасношћу
завирила у најдубљу дубину 'душе.
А завиривши, заборавила је на све, благо се
насмешила, ведра и свежа. '
— Па пгга, дакле, — рекла је она. — Ја сам спремна.
IV
У ,Драгом“ сва послуга кнежевског дома схупила се у
кујни 'слушајући кахо лакеј Василије прича о његовој
оветлости кнезу, који је изненада дошао те ноћи незнано
откуда- '
— Видим ја: скитница улази у кућу; и ја ти њему: куда
ћеш, необријана њуппсо? А он се клања: ,Добро вече“,
вели, „Василије. Но, како је код нас, је ли све на миру?“
Премро сам: видим, он. А 4га њему одело горе но у нашега
пастира Јефимке. Дакле, поведем: ја 'њега горе, у спаваћу
собу. Он показује на фотељу: „Је л’ овде“, пита, „госпођа
седела?“ Седела је, одговарам, свуда је седела. А он на
фотељу гледа, као^да је она женско. Само што нисам
прснуо од
159
смеха„Сад!‘, вели „иди, ја ћу се сам снаћи, и спреми

купатило“. А ја кроз рупу видим, ето докле је дошао: летао
на госпођин хревет и јастуке грли. Нагладовао се!
Очерупале га у граду разне мадамке. Сад спава,
преспаваће два дана и две ноћи, ако га не будемо будили.
Да, живио сам на многим местима, али таквих чуда нисам
видео.
Василије задиже прслук с два ланчића, извади
кнежеву (подарену) табакеру, запали цигарету и окрете се
тихо вукући ноге. 1
— Како ће се он сад с кнегин,ом обрачунати, не знам!

Врло ће му бити тешко. Биће великих чуда.
У кујни је све пекла радозналост. Дотрчали су и из
куће за послугу да слушају Василија. А кнез је непрестано
спавао. И наједном са споредног улаза појавио се
Кондратије, сав прашњав, натмурен, и запитао отсечно:
— Је ли кнез дошао?
— Ако питаш је л’ дошао, дошао је, — одговори
Василије, — али будити га, није ми наређено.
— Богами, не, мораће се разбудити.
Кондратије је морао дуто да кашљуца поред врата
од спаваће собе, да лупка прстом. Најзад је кнез изговорио
бунован: „Шта? Устајем, да, да... “ И мора да је дуго седео
на постељи, долазио себи, и затим већ друхчијим гласом
рекао: „Уђите".
Кондратије, угризав се за усне, уђе. Алексеј Петрович
неколико тренутака гледао је на њ, скочио с постеље,
прилетео, посадио га на столицу и тако пребледео, тако се
затресао да стари слуга заборави све увредљиве речи
којима је хтео да почасти његову светлост, окрете главу,
прожвака мало и рече само:
— Кнегиња је наредила да питам за здравље. Они
главом само пгго зимус нису умрли. А вас видети не желе
нинајмање.
160
— Кондратије, је л’ те она лично послала?

Кнез га шчепа за руху.
— А ви сами разумете. Немам игга ја да вам
одговарам, кад сте поступили нечасно. Наређено је да
питам за здравље и випхе ништа.
Кнез је дуго ћутао. Затим, налактив се на сточић,
заплакао. Срце се Кондартију прекиде, али он се ипак
уздржа: „Ето, то је све!“ И пође натраг к вратима.
— Не одлази, причекај! — рече кнез, нагнув се преко
стола. — Написаћу.
И он, прпггећи зарђалим пером, поче писати
несигурним словима:
„Мила Каћа ... (Он прецрта.) Нихпта не молим од вас,
и не смем... Али ви сте једна једина на читавом свету коју
ја волим. Имао сам сапутника, сада је у затвору, он ме је
научио волети... Кад мислим о вама, душа ми се напуни
светлошћу, радошћу и таквом срећом, какву никад нисам
познавао... Схватам
да вас не смем видети ... Ипак — опростите ми ________
Ако можете да опростите... доћи ћу на коленима..."
V
Предвече је у Волково дохпао Цурјупа (он је почешће
навраћао овога лета), пошао је право у кабинет к
Александру Вадимичу и, ужасно збуњен, почео причати о
кнезу. Но Волков је вратио госта на своје место: „Знам све,
сматрам за велику несрећу и с&м сам поседео, а о
препредењаку молим да ми више не спомињете!“ И
пришав прозору, превео је разговор на пољопривреду.
У тај мах у двориште уђе Кондратије на двоколицама.
„Куда се то старо џангризало мотало?“, помисли
Волков и, нагнувши се кроз прозор, повика:
11 161
— Откуда ти?
Кондратије заврте главом и, привезав се уз прозор,
објасни да је донео писмо за госпођу. „Уху!“, рече Волков
и, затворив прозор, пође кћери. Цурјупу обузе необично
узбуђење, пошто се досећао да је писмо од кнеза.
Али не прође ни један минут, кад утрча Волков,
тешко дишући, црвен и бесан.
— Мастила нема! — повика он гурајући мастионицу.
— Где се писаљка затурила? — И, шчепав брзо
подметнуту писаљку, запе из све силине и написа: „М. Г.“
на оном листу хартије где су на обратној страни пре
годину дана били нацртани зец, лисица, вук и пси, затим се
завали у фотељу и избриса зној. Цурјупа запита опрезно:
— Шта се догодило? Посветите ме, не бих ли ја могао
помоћи?
— Та то је дрскост! — продера се Адександар
Вадимич. — Не, ја ћу одговорити. Каква простачина! „М.
Г., не налазим речи да објасним тако дрзак поступак“,
написа он. — Разумете ли, моли извињење, писамце
послао, као да се није ништа догодило. Ето одговорићу:
„Моја кћи није ообарица, да јој се шиљу цедуље. Није ли
вам по вољи, уистини на коленима (он подвуче), доћи и
најпокорније под њеним прозором молити за опроштај... “
— О, да није одвећ оштро? — рече Цурјупа с
моноклом на оку које је играло, читајући преко
Волковљева рамена. — Мада такве непријемчиве људе
тешко да ћеш друкчије и дирнути. Ја бих посаветовао да се
ствар преда адвокату. А како је Катарина Александровна?
Је ли нерасположена?
— Шта? — дрекну још оштрије Волков. — Плаче
наравно! Али пгга се то па вас тиче? Одлазите одавде до
сто ђавола!
162
Али Каћењка није плакала. Чекајући кад ће да се

врати Кондратије, она је час стајала крај прозора кршећи
руке, час је седала у дубоку фотељу, узимала књигу и
читала све једну и исту реченицу: „Онда Јурије, пламтећи
пламенитим гневом, подиже се колико је велик и узвикну:
„Никад, док, сам жив“. Остављала је књигу настрану и
понавл»ала у себи: „Треба бити чврста, треба бити чврста“.
А мисли су већ летеле далеко, и опет је видела електричну
куглу, под њом на мокром асфалту јадног човека и његове
очи — огромне, безумне, тамне... Каћењка је покривала
дланом лице, устајала и опет ходала, узимала књигу,
читала: „Онда Јурије, пламтећи пламенитим гневом... “
Боже мој, боже мој, а Кондратије никако да дође, и дан се
отегао као година.
Најзад се по ходнику разлегоше тешки очеви кораци,
врата се отворише уз тресак, и уђоше Кондрагије и
Александар Вадимич с писмом.
Каћењха је побледела као крпа, стисла усне. Отад
исцепа куверту и тутну јој писмо. Она лагано поче да чита.
И, не прочитав још до краја, разумела је све пгго је осећао
кнез када је шкрабао те сврачије ноге. На срцу јој би тихо и
свечано. Она предаде писмо оцу. Он га брзо прелете и
упита гласом сасвим ослабелим од узбуђења.
— Да ли ћеш сама да одшвориш?
— Не знам. Како хоћеш. Свеједно...
— Но, онда ћу ја да одгсхворим! — рикну
Александар Вадимич. — Ја ћу му одговорити... Нека на
коленима мили... Хвали се: да на коленима допузи... И
пузи!
— Његова светлост нцје при оеби! — опрезно убаци
реч Кпндратије. Они су веома поремећени.
163
— Ћути!.. Знам ја и сам шта треба радити! —

повикао је Александар Вадимич, стрпао кнежево писмо у
панталоне и истрчао из собе.
КаНењха је узвикнула: „Тата, немојте, ја ћу сама ...
Причекајте!" И већ је потрчала вратима, али се
зауставила, опустила рухе. „Свеједно, Кондратије, нека
буде како буде.“
— Допузаће, на коленима ће за тобом допузати, —
рекао је Кондратије. — Они су у таквом стању да ће
допузати.
Писмо су отпослали кнезу идућег дана, чим је
свануло. Каћењка је знала нгга је написао отац, али душа
јој је била спокојна и ведра.
VI
Изјутра још сиви, као дим, облаци запловили су на
Волково, од жита и траве дизао се густ мирис, ковитлали
су се по путевима стубови одлазећи за брдо, тутњао је
гром, севало је, а киша још никако да кане, спремајући се,
вероватно, да полије одједном кров, и парк, и поља
топлим пљуском.
На манеардском прозору спахијске куће, над улазом,
иза брезиних грана, седео је Александар Вадимич с
догледом и, затворив једно око, гледао на пут.
Дерани — спахијска послуга — попели су се на кров
од колске шупе и гледали исто тако тамо где се пут,
опколлвајући брдо, губи међу житом.
На отвореним вратима од шупе стајао је сиви
ждребац упрегнут у каруце. Кочијаш је седео такође ту
крај зида, на балвану, лупкајући се по чизми бичаљем.
Говедарка, изишав из подрума, ставила је ведро с млеком
на траву и загледала такође скрштених руку под кецељом.
164
Дошао је сељах на холима, скинуо капу, поклонио се

господину на прозору и сишао с кола, стајао непомично.
Сви су чекали.
Каћењка, обучена, лежада је на постељи, заривши
главу у јастухе. Курир који је однео у ,Драго“ писмо,
дојахао је са одговором да је кнез већ кренуо пузећи.
Пре једно три сата насусрет му је изјахао Кондратије.
Сад, по рачуну Александра Вадимича, кнез је имао да се
успне на пешчано брдо, одахле почињу обалски врбаци и
куда чак и коњи с напором извлаче каруце.
Наједном, дерани на крову завикаше: „Иде, иде!“
Волков, шљапајући папучама, пожури кћери. Али
Каћењка је већ била на доксату. Плетенице јој се расплеле
и пале на леђа. Држећи се за стуб на доксату, она је
продорним погледом гледала на пут, у дал»ину.
Сељак који је стајао крај кола упита говедарку:
— Тетка, је л’ то губернатора чекају?
— Ко га зна, можда и губернатора, — одговорила је
жена, подигла ведро и отишла.
На путу иза брдашца појавио се човек који је ишао
пешке, и дерани су опет повикали с крова:
— Жена, жена иде, просјакиња ...
Онда Каћењка отрже руку са стуба, сиђе у двориште
и викну: „Брже коња!“
Сиви ждребац тутњећи излете из шупе. Каћењка
ускочи у каруце, оте од кочијаша кајасе, ошину њима
ждрепца и одјури, — подиже прашину.
Облак од прашине дуго се дизао над путсм, онда се
завитлао у стуб, и пошао је по пољу, плашећи сујеверне,
— кажу, ако се у такав вихор-луталицу баци нож стуб ће
се распасти, а на ножу ће остати кап крви.
165
На пешчаном брету који се дизао из ретких ниских

врбака, насред узбрдице, клечао је Алексеј Петрович
одупирући се на песак рукама. Глава му је била погнута, с
лица је лио зној, из грла му је пташтало при дисању, жиле
су на врату набрекле да су помодреле.
Иза њега, држећи за узду риђана, који је махао главом
и бранио се од обада, стајао је Кондратије, — са уздахом и
жаљењем гледао је на кнеза.
Обади су кружили и над Алексејеа Петровичем, али
Кондратије није допуштао да се спуштају на њ.
— Господару, доста је већ, устаните, та грдно је
брдо, — говорио је он. — Посадићу вас на коња, а чим се
Волково укаже, опет ћете пузати, тамо низ брдр.
Алексеј Петрович с напором иеправи леђа, избаци
колено у раздераним панталонама, изубијано, тахо да се
на огреботинама запекла крв, брзо одмиле неколико
корачаја и опет се сруши. Лице му је било сиво, очи
полузатворене, на чело се прилепио прамен косе, и оштро
се оцртале боре око уста.
— А пузати колико још има, — понашвао је
Кондратије. — Узјашите коња, молим вас, тако вам
Христа!
С тутом је погледао на пешчани брег — и замро.
С брега, шибајући кајасима сивога ждрепца, јурила је
Каћењка. Она је већ спазила мужа, опггро окренула
устрану кола, искочила док су још ишла, притрчала
Алексеју Петровичу, клекнула поред њега и почела му
брже дизати главу. Кнез се исправио, чврсто дохватио
Каћењху за руку и сасвим близу, близу загледао јој се у
пуне суза, чудесне очи.
— Волим те, волим, дабогме! — рекла је она и
помогла мужу да се дигне.
САДРЖ АЈ
Страна
Меоечика —— — — — — — — — 7
Неочекивано осећање — — — — — — 19
Отрогане уапомеие — — — — — — — 30
Каћа — — — — — — I— — — — 51
Достава — — — — — — — — —- — 60
Вртлот — —— — — — — — — — 81
Судбина —— — — — — — — — 97
Повратак —— — — — — — — — 126
Последња глава — — — — — — — — 153
I
А. ТОЛСТОЈ
•
Насловна страна
ЈАНКО КРАЈШЕК
Коректор
СЛОВОДАН СРАБОТНАК
Штампа и повез
ВЕОГРАДСКИ ГРАФИЧКИ ЗАВОД
Веоград, Булевар воЈводе Мишића 17

Aleksej Tolstoj Hromi Gospodin

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Aleksej Tolstoj Hromi Gospodin

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

А.

НАРО АНА КЊ ИГА

у недоумици, наслони се на трошни дирек доксата. Уоко

изобличило. Окренуо се на бок и, обгрлив јастух,

и среКно. А вад уђох у Коливан, помислих: ваља само да

Сашине руке клонуше немоћно, она обори главу.

од темена, падали су му на чело и очи, лице је било

жишта руке, пуцкетну лрстима и зевну. — А на ракију не

Отац Василије, пред чијим очима је ка тај начин

анђела хоји прстом показује на њену утробу, дивно се

— Што ти непрестано луташ, Кондратије

ако се лепо присетиш, та мало је лаких и било у животу.

и био је одан једино, али зато свии срцем, његовој кћери

Каћењка, која је ишла напред, заустави се.

Григорије Иванович нимало није желео да се растане

Ово нехако баш ки најмање није очекивао и зачуди се.

Али Григорије Иванович је био упоран: наомешио се

Наједном га поплашише гуске: гачући појуриле су, с

За њима у стопу ишли су момци. Један од њих, висок,

и чита књиге, себе не може да разјасни, а и није ни за шта.

Схвативши то, Григорије Иванович се засмеја.

каква је његоаа цена — ци дае паре. Да радиш, значи,

И Григорије Иванович осети како се топла, као вегар,

Мислило се игросто да ће спалити кућу. Кнез, кажу, хоће

Катарина Александровна стајала је при дну

поглед на себе у огледалу,, Алежсеј Петрович се није

Трећа је рекла горхо:

један на други. И оида се једном Алексеј Петрович

ски, а можда је од саме ње долазио тај мирис. Затим се она

сам да седнеш у фине дрошке и да јуриш, кријући лице у

одласку госта, знајући да је неопходно да врати излишну

Те незаборавне вечери срели су се на балу. Алексеј

У тим речима видео је он и потсмех и саучешће чисто

код куће, они су се миловали узајамно, одвајајући ое

набрала обрве, спустила очи и окренула се јако мршавом

маћина у зачељу стола, узети први залогај. Ћелави

само Иван или Семјон бучно уздисали од неумерености.

— Кад се раоговор повео о девојкама, то наш кнез

вазу, гледаше на Волгу мислећи: „Данас, зацело данас, та

и оба, треснув на земљу, откотрљаше се низ обронак, уз

Саада је стајала насред чисте, од дувана сад

Саша уплашено и озбиљно запева:

— Занимљив сиже, — промрмљао је он бришући

ваш. Не иди... Сутра ћеш отићи, агко треба слатки мој.

Кондратије је пришао и нагао се са свећом над

је подупрвши оба образа Алексеј Петрович. Каћењхи се

заборавио, а гадост коју си одавно учинио, постаје јасно

и прозебли, трудили да дохвате цигарету и нису могли,

— Остајао ми је један излаз. Три дана сам у дрхтавици

се ужасно збунио, али, приметивши да га гледам

Каћа је ушла на прстима у своју собу, запалила свеће

Но чешал, јој задрхта у руци, длаиом она притиште

кама, били су бели, као исклесани... Образи су пламтели.

мања и наручивао за то прибор из Берлина и Мо-

који је од дутога ношења добио облик тела, означивши чак

Алексаидар Вадимич рече: „Дед, мила моја!“ и

— Александре Вадимичу, да се нисте разбили?

дабогме, код нашета кнеза за столом је просто

га истрљају убрусима и седео сад за клавиром у ма лом

И отићи заувек. И за читав жигаот остаће слатка туга, да

Алехсеј Петрович завуче руку за прслук, као да

— Дакле, пгго си се уплашио? Тажо, братад, не

Волков није волео да оклева и размишља ако би му се