Professional Documents
Culture Documents
(доживљај)
Целе ове ноћи ћутали смо будни, чешали краставо тело и мислили.
— Ох!
Чујте ме: ви бисте засвагда требали да упамтите ово: човек има нечег
површно доброг, површно привлачног и ублаженог. У неким ретким
приликама, у извесним односима он је, истина, предан и одан, осећајан, друг и
пријатељ, али у суштини, у дубини, откривен у свима приликама, он је себичан,
саможив, он је себи најпречи.
После искрено уздахну.
После смо ућутали и опет слушали и трпели оно језиво урлање са града.
Официр један, блед и нервозан, који је у рукама држао Рат и мир, и седео
одвојено од осталих, тражио је некога очима.
— Ко иде?
— Ево га.
Ја скочих и хитро пођох да видим у чему је ствар, али нове прилике које
придолажаху из споредних улица, откуд их беше привукао, ваљда, онај крик,
налетеше на мене па ме оборише, згазише и прејурише даље преко мене.
Кад сам се подигао, угледах: како се она гомила зверски сручи на нешто
што се налазило уз Велику капију џамије и како отпоче нека безумна борба око
нечега, неко кидање, цепање, стењање растрзање и шкргутање. И док су нове
сенке непрестано придолазиле и грозна борба трајала полако се раздањивало.
— Чкоњо!
1916.
У ПРАЗНОМ ОЛТАРУ
Мирославу Крлежи
Онда кад је застао био код капије и пошто је збуњено прешао преко
фабричког дворишта, онда кад је застао код гвоздене капије да се врати у
фабрику и протестује због безразложног отпуста пред надзорником, она
шкрипа и трескање натоварених кола старом гвожђуријом и оно својствено,
оштро струјање и ломњава у организму фабричког колоса, помутило га је, па се,
не разумевајући ништа од свега што се с њим догодило (с тешким осећањем
само да је без кривице остао без рада и да ће то страшно погодити његову
породицу) окренуо нагло и продужио да се вуче кроз шарену гомилу света с обе
стране тротоара. Тада му се учинило: као да се једно лице са нечим подозривим
у понашању, у сивим чакширама и зеленим увијачима око ногу, подмукло
пробија за њим кроз ону гомилу света, да га прати у стопу, па се труди да га ни
за моменат не изгуби из вида. Затим, по спољашњем изгледу, слично лице,
преко пута и упоредо, како га лукаво посматра и онда, чим је скренуо у споредну
улицу, не знајући ни сам зашто ће баш туда, све се нешто измешало, згужвало,
испреметало на том месту где се онако исто шумно кретао и бучао живот улице.
Она два лица сјурила су се наједанпут па га шчепала са речима „у име закона“,
онда се он одважно успротивио и једно од њих снажно одгурнуо од себе, па га је,
после тога, нешто масивно, тешко и пљоснато лупило по глави те му се у очима
све изокренуло кад се спотакао и пао коленима и вилицама на плоче.
„Али није у томе ствар. Него ствар је у томе зашто је све оно било, какав је
оно узрок и зашто су ме...“ И Петроније Свилар, неспособан да повеже мисли и
да њима управља по својој вољи, притисну лепљивим прстима врело и знојаво
чело и слепоочнице да би се још штогод сетио и да би, колико-толико, умирио
бурну и мутну узбуну утисака што су без везе навирали у немоћном мозгу који
се тренутно био пробудио. Затим грозно смрвљен и узрујан, осећајући опет
сваким нервом да му се мрачи свест и обавија неким црним димом полусна, он
прикупи све своје силе да устане и усправи се, али га утом опомену звекет
гвожђа на ногама и онда се наједанпут сруши у немоћном бесу, па обамро клону
и осети како опет тоне негде доле у мрачни бездан пун магловитих, замршених
слика.
Тада заборави све по стоти пут па осети како га гуши један мучан осећај
страха у сну, исто онако као у рату, у црним кишним ноћима пред наговештену
борбу, кад је извесност да се погине увек већа од могућности да се преживи,
неиздржљив и нелагодан један притисак до очаја. И онако исто као оне ноћи,
уочи дана кад је ужасно рањен у кичму, бегао је од невидљиве неке опасности,
од које се нигде није могао склонити, хтео да виче из свег гласа и да запомаже
нечију помоћ, али га тешке, за земљу приковане ноге, издавале и глас му
умирао у грлу. Па је сад осећао како сав умире, запињао да покрене оловне ноге,
да се спасе, обузет страшном тескобом и ужасом и гоњен принудном и
невидљивом неком силом, али је био немоћан да умакне и да се ма где сакрије,
јер је сваки заклон постајао жалосно бедан и дебели, огромни зидови иза којих
се, као ово у рату, крио од граната претварали су се у кутије од картона, а велике
грађевине у шаторе од платна. И та опасност појавила се, после, као неки
неиздржљив стид што га је осетио још онда: кад је између два стражара с
бајонетима, каљав и крвав, с лисицама на отеченим рукама, вучен као
пребијена звер на ланцу, возовима разним ка престоници (у том тренутку
синуло му је где се налази), свлачен на многим станицама, где се тискао свет и
где је изнемогао лежао на земљи посматран опет од радозналих путника чије је
погледе, кроз отворене прозоре вагона, избегавао. Па из вртлога ове борбе
полусвести и снова извлачила се и с муком чупала извесност нека донекле, она
извесност последњих тренутака што је преживео на путу и он подиже опет главу
и управи поглед на решетку кроз коју су севала она два искривљена ока са
страшном злобом.
А кад је опет нешто свануло у свести његовој, ћелија није била сасвим
мрачна и свитање јутра гонило је негде ужасне ноћне визије. Сломљен, са
коленима уз вилице, у грозничавом цвокотању Петроније Свилар, коме се са
свешћу повратило и сећање, проживе у једној секунди сав ужасан доживљај који
никако није разумевао. И напрежући се понова да размрси дар-мар у мислима
које опет у болесном наступу навреше, он, у новом неисказаном осећану
збуњености, чу једну реч која беше гласно изговорена.
— Политички.
— Одакле?
— Старе Пазове.
А њему први пут јасно бљесну сећање да је исту ону реч чуо онда, кад се
спуштао низ ове исте степенице одакле га је оборио страшан широк удар по
глави после кога све досад није могао да управља по својој вољи мислима и да
их везује. „Али није у томе ствар, него зашто...“ И док се мучио око тога узрока и
натезао, кључ поново уђе у гломазну браву његове ћелије па се врата широм
отворише.
— Фабрички си радник?
— То те не питам... Осуђиван?
— Стар?
— Учествовао у ратовима?
— Неожењен?
— Где ме увео?
— Ништа, господине.
Онда је онај човек, на самом углу улице, хитрим и вичним једним гестом
намакао ону кружну жицу о врат страшно збуњеној животињи, па је некако
тријумфално одигао увис од земље, над којом се она очајно копрцала, све докле
је другим, опет извежбаним покретом не убаци у кола са решеткама окружена
дреком дечурлије.
Тако га је некако благо, меко и људски (четвртог дана) ословио исти онај
цивилни полицајац, чије је лице угледао оног вечера према малој, џепној
електричној лампи кад је изговорио ону страшну заповест „на посао“, а сад
наредио да се обојици донесе топал чај с лимуном у оним порцеланским
шољама из којих се пије у канцеларијама.
Хеј, ама чујеш, човече божији, прво оно мора бити, а после спавај колико
ти драго.
— Хоћу, све — сипљиво је одговорио Свилар, али очне капке није могао да
подигне иако је баш нарочито желео да гледа овог човека и да га загрли и да му
каже: ето, равно четири ноћи шибају га да не спава, дрмусају, поливају га водом
и ударају нечим у слабину и пеку му табане кад год им се чини да ће заспати. И
да му повери: како је дању стајао у неком оџаку где се не може сести и где се у
шешир морао поганити и трпети страшне болове у цеваницама и после, како му
воде никад нису давали и тако у оној тескоби скапавао од жеђи, несанице и
смрада.
— КО је дошао?
— Бог богова.
— Ауф!
Па се све ускомешало у оном тесном простору, згњечило, задавило, збило
стојећки и онда су их газили, псовали, пљували, пребијали, ударали великим,
тешким кључевима. После су све истерали у двориште да га почисте, па су тамо
купили пиринач, зрно по зрно, што је из две пуне шаке на све стране просипао
наредник као што се просипа жито о Бадњем дану. А тамо у дворишту било је
ваздуха и пуно сунца и неба се доста могло нагледати. И удисао је Свилар
алапљиво онај, усред јулске припеке, свеж и сладак ваздух и гледао оно небо,
што је исто било као некад, благо и нежно, пуно наде и милости некако и гледао
га задуго све док су они други, што нису били оковани, радили неке војничке
вежбе, пуно и жалосне и комичне сцене, јер сви они нису били војници, нису
знали да иду „у ногу“, да окрећу главе „поздрав налево и надесно“ и лупају
ногом „на четири кад им детектив звани „краљ лопова командује: један, два,
три, четири, изговарајући оно четири са особитим неким одсечним нагласком.
Онда су их терали да клече и да се моле Богу, да иду на коленима и купе ђубре и
перу прстима и пљувачком калдрму. И тако неколико њих да заједно носе
палидрвце на гомилу ђубрета док сасвим не поцепају крвава колена. Па опет
одјекују шамари и жила се увија око главе и колена све док се оним
старешинама не досади те враћају оне људске рушевине тамо у тесан
бетонирани подрум где се понова голи стисну као сардине, превијају од бола,
усред оне запаре и прашине, и са ноктима у зубима ћуте и питају се само очима:
кад су, ето, откад и зашто су они престали бити људи?
А једне ноћи док су сви ћутали и крвав зној разливао се по кожи, зачула
се опет она реч „политички“, па ударци жилом, узбуђени крици, врисак, болно
стењање и нека необична ларма у ходнику. После се нешто изломило и
звекнуло, сабља преломљена надвоје, шта ли, па се разговетно разглегао
официрски глас који се бунио:
Па други глас:
— Ја знам да су то људи као и ми, ратовали као и ми. На! Пљујем ово;
бацам што сам часно носио. На, Бога вам зверског!
Па се граја губила све више док није потпуно све замукло. Онда се опет
зачули тешки кораци и старешина апсана упао је бесно унутра:
— Шта је? Јесте ли дигли главе? Ово је била само проба. Хтео сам да
видим шта ћете, а ви дигли главе. Ко не спава, да видим ко не спава?
— Лажеш! Сви сте били будни и све сте чули. Устај, дижи се, стани у строј,
у потиљак, брзо!!
Па је обема рукама шамарао редом по оним подбулим образима и онда је
некакав поп, међу њима, казао ко је он, да га нико никад није тукао и да би
волео да га убију те се тресао у стиду и грозници и брада му раскрвављена
дрхтала.
— Ни ја.
— Ни ја га нисам видео.
— И ја.
Онда Свилар скиде капут и оста у кошуљи. На грудима ниже десне сисе, и
обема рукама са којих су спали искаишани рукави његове сиве радничке
кошуље, указаше се тада три дубоке, модроцрвене гранатине ране, преко којих
су се укрштале плаве бразде и, пуни набубреле црне крви, нови ожиљци говеђе
жиле.
Па Петроније Свилар погледа трећу рану и нове, модре ожиљке преко ње.
И сети се кад је сестру, сву у дроњцима, срео у одступању на каљавом путу
Јанкове клисуре, међу карама, избеглицама и комором рањеника. У наручју
њеном, мртво најмлађе дете и свећица мала, воштана догоревала је над жутим,
танким као игла његовим носићем. А киша је пљуштала док је он здравом оном
руком копао мали гробић иза врзине, поред излоканог пута... И сва му крв опет
јурну у срце и сав, дотле скривен у дубокој некој тајни, крвав, страшан слом
негдашњег поноса букну му пред очима као најстрашнији пораз свих илузија.
Па завитлан и растрзан хиљадама црних болова Петроније Свилар са грозном
одвратношћу пљуну на велики ожиљак гранатине ране на грудима.
А кад опет подиже главу, велика и као крв црвена кугла упадала је нагло
тамо иза Бежанијске косе. И Свилар осети: како с њом заједно потону доле
негде у мрачни бездан, унеповрат, све оно што се онако муњевито и кобно
сломило у њему, сав онај порушени храм прошлости коју је обожавао и сва
трудна жетва његовог крвавог живота.