B I B L I O T E K A „ S P E K T A R ”

Naslov originala:
Алексей Толстой ХОЖДЕНИЕ ПО МУКАМ

Sa ruskog preveo:
PETAR MITROPAN

HOD PO MUKAMA
II
 OSAMNAESTA GODINA

U tri vode topljeno, u tri krvi kupano, u tri ceđa bareno. Čistiji smo od
čistoga.

Sve je bilo svršeno. Opustelim ulicama stišanog Petrograda ledeni

vetar nosio je otpatke hartije — parčad vojnih zapovesti, pozorišnih
plakata, apela na „savest i patriotizam” ruskog naroda. Sarena parčad
hartije s osušenim lepkom, zlokobno šušteći, milela su zajedno sa snežnim
zmijama vetra koji je duvao po zamlji.
To je bilo sve što je ostalo od još nedavno bučne i pijane prestoničke
gužve. Nestalo je besposlenih gomila s trgova i ulica. Opusteo Zimski
dvorac, probijen skroz granatom s „Aurore”. Pobegli su u neizvesnost
članovi Privremene vlade, uticajni bankari, znameniti generali... Iščezle su
s opljačkanih i prljavih ulica sjajne ekipaže, gizdave žene, oficiri,
činovnici, javni radnici nemirnih misli. Sve češće je noću udarao čekić,
zakucavajući daskama vrata radnji. Gdegde u izlozima još su se videli:
ovde — komadić sira, onde — suva pogačica. Ali to je samo povećavalo
tugu za iščezlim životom. Uplašeni prolaznik pribijao se uza zid, gledajući
obazrivo na patrole — gomile odlučnih ljudi, koji idu sa crvenom zvezdom
na kapi i s oborenom puškom preko ramena.
Severni vetar duvao je studen u mračne prozore kuća, uletao u opustele
ulaze, izduvavajući senke nekadašnje raskoši. Strašan je bio Petrograd
krajem sedamnaeste godine.
Strašno, nepojmljivo, nepostižno. Sve se svršilo. Sve je bilo ukinuto.
Ulicu, počišćenu vetrom koji je brisao po zemlji, pretrčavao je čovek u
pocepanom šeširu, s vedrom i četkom. On je lepio nove i nove listiće
naredaba, i oni su se lepili kao bele zakrpe na stare cokle kuća. Cinovi,
odlikovanja, penzije, oficirske epolete, slovo jat, bog, sopstvenost i samo
pravo da se živi kako se hoće — ukidalo se. Ukinuto! Ispod šešira svirepo
je pogledao lepitelj plakata onamo gde su iza debelih staklenih prozora još
lutali po hladnim sobama stanovnici u valjenkama, u bundama, — kršeći
prste, ponavljali:
— Šta je ovo? Šta će biti? Propast Rusije, kraj svemu ... Smrt!
 Prišavši prozorima videli su: preko puta pred vilom gde je živelo
njegovo visokoprevashodstvo i gde je nekad policajac stajao u stavu
mirno, gledajući ispod oka na sivu fasadu, — stoje dugačke taljige i neki
naoružani ljudi iznose kroz širom otvorena vrata nameštaj, ćilime, slike.
Nad ulazom — crvena zastavica, i tu tapka njegovo visokoprevashodstvo,
s bakenbartima kao u Skobeljeva u lakom kaputu, i seda glava mu se trese.
Iseljavaju!
Kuda po ovoj studeni? Kuda hoćeš... I to njega, visokoprevashodstvo,
nepokolebljivi stub državnog mehanizma!
Dolazi noć. Mrak — ni fenjera, ni svetlosti u prozorima. Uglja nema, a
pričaju, da Smoljni blista od svetlosti i da su fabrički rejoni osvetljeni. Nad
izmučenim, izrešetanim gradom zavija mećava u provaljenim krovovima:
,,Opustećemo-o-o”. I gruvaju pucnjevi u mraku. Ko puca, zašto, na koga?
Nije li tamo gde odblesak požara svetluca i boji snežne oblake? To gore
skladišta alkohola ... U podrumima, u vinu iz razbijenih buradi dave se
ljudi... Nosi ih đavo, neka živi izgore!
O, ruski ljudi, ruski ljudi!
Ruski ljudi, transport za transportom, valjali su se u milionskim
gomilama s fronta kući, u sela, u stepe, u močvare, u šume ... Zemlji,
ženama ... U vagonima s razbijenim prozorima stojali su jedan uz drugog,
zbijeno, ne mičući se, tako da mrtvaca nisu mogli izvući iz teskobe i
izbaciti kroz prozor. Putovali su na odbojnicima, na krovovima. Smrzavali
se, ginuli pod točkovima, razbijali glave o svodove mostova. U sanducima,
u zavežljajima nosili su stvari, što god im je došlo pod ruku, — sve će se
upotrebiti u domaćinstvu: i mitraljez, i zatvarač topa, i prnje, skinute s
mrtvaca, i ručne granate, puške, gramofon i koža isečena sa sedišta u
vagonu. Samo novac nisu nosili — to smeće nije vredelo ni koliko papir za
cigaretu.
Lagano su mileli transporti ruskim ravnicama. Zadržavali su se
iznemogli na stanici razbijenih prozora, izvaljenih vrata. Psovkom i
urlanjem dočekivali su transporti svaku stanicu. S krovova su skakali sivi
šinjeli, škljocali zatvaračima pušaka, jurili da traže šefa stanice da bi tu na
mestu svršili s prirepkom svetske buržor.zije. „Daj lokomotivu!.. 2ivot ti je
dosadio, ovakvi i onakvi majčin sine? Otpremaj transport!.. Trčali su
lokomotivi, koja se ishuktala, s koje su i mažinist i ložač pobegli u stepu.
„Uglja, drva! Ruši ogradu, seci vrata, prozore!”
 Tri godine pre toga nisu mnogo pitali, — s kim će se ratovati i zašto.
Kao da se nebo otvorilo, zemlja zatresla: mobilizacija, rat! Narod je
shvatio: došlo je vreme strašnih dela. Svršio se stari život. U ruci — puška.
Neka bude što bude, ali na staro nećemo se vratiti. Stolećima su se
skupljale uvrede
Za tri godine videli su šta je rat. Napred mitraljez i iza leđa mitraljez,
— leži u kalu, u vašima, dok si živ. Zatim — trgli su se, zamutilo se u
glavama, — revolucija... Osvestili se, — a šta smo mi? Opet nas varaju?
Slušali su agitatore: znači, ranije smo bili budale, a sad treba biti
pametan... Ratovali, — okreni kući na obračun. Sad znamo u čiji trbuh —
bajonet. — Sada, — ni cara, ni boga. Samo mi. Kući, deliti zemlju!
Kao plugovi prošli su frontovski transporti po ruskim ravnicama,
ostavljajući za sobom razvaljene stanice, razlupane željezničke
kompozicije, opljačkane gradove. Po selima i zaseocima je zaškripalo,
zazvečalo, — to su turpijama skraćivali puščane cevi. Ruski narod je
ozbiljno zaposeo zemlju. A po kućama, kao u stara, stara vremena, svetleo
je luč, i žene uvodile osnovu u prababine razboje. Izgledalo je kao da se
vreme vratilo unazad, u preživele vekove. To je bilo one zime kad je
počinjala druga revolucija — Oktobarska...
Gladan, razgrabljen od sela, skroz produvan polarnim vetrom
Petrograd, okružen neprijateljskim frontom, uzdrman zaverama, grad bez
uglja i hleba, s ugašenim dimnjacima fabrika, grad, kao obnažen ljudski
mozak, — izlučivao je u to vreme radio talasima Carskoselske stanice
besne eksplozije mozga.
— Drugovi, — nahlađujući grlo, vikao je s granitnog postolja mršav
momak u finskoj kapici okrenutoj natraške — drugovi dezerteri, vi ste
okrenuli leđa gadovima — imperijalistima ... Mi, petrogradski radnici,
velimo vam: pravilno, drugovi! Mi nećemo da budemo najamnici krvave
buržoazije... Dole imperijalistički rat!
— Le ... le ... le... — lenjo odjeknu u goandlicama bradatih vojnika.
Ne skidajući puške i zavežljaje sa stvarima, oni su umorno i teško stojali
pred spomenikom Aleksandra III. Sneg je zasipao crnu carevu ogromnu
priliku i — pod njuškam njegova konja, podsečena repa, — govornika u
raskopčanom kaputiću.
— Drugovi... Ali mi ne smemo baciti pušku! Revolucija je u
opasnosti... Sa četiri strane sveta diže se na nas neprijatelj. U njegovim
grabljivim rukama — brda zlata i strašno umištavajuće oružje. On već
drhti od radosti, videći nas kako se gušimo u krvi... Ali mi nećemo
ustuknuti . . . Naše je oružje plamena vera u svetsku socijalnu revoluciju ...
Ona će doći, ona je blizu ...
Kraj rečenice odnese vetar. Upravo ovde, kod spomenika, zastade zbog
male nužde čovek širokih pleća s podignutim okovratnikom. Izgledalo je
da ne primećuje ni spomenik, ni govornika, ni vojnike sa zavežljajima. Ali
najednom neka rečenica privuče njegovu pažnju, ne ni rečenica, već
zanesenjačka vera, s kojom je ona bila uzviknuta ispod bronzane konjske
njuške...
— ... Ama pojmite ... — Za pola godine uništićemo zauvek
najprokletije zlo — novac... Ni gladi, ni bede, ni poniženja... Uzimaj što ti
treba iz javnih magazina ... Drugovi, a od zlata napravićemo javne nužnike
...
Ali u tome snežni vetar ulete duboko u grlo govorniku. Sagibajući se s
ljutitom gorčinom, on se zakašlja
— i nije mogao da se zaustavi: kidalo je pluća. Vojnici postojaše,
zanjihaše se visoke kape — krenuše, — neko na stanicu, neko kroz grad
preko reke. Govornik se poče spuštati s postolja, klizeći noktima po
zaleđenom granitu. Čovek s podignutim okovratnikom oslovi ga
poluglasno:
— Zdravo, Rubljeve.
Vasilije Rubljev, još uvek kašljući, zakopčavao je kaput. Ne pružajući
ruke, gledao je neprijateljski Teljegina.
— No? Šta je?
— Pa milo mi je što sam sreo...
— Ovi đavoli, klade, — reče Rubljev, gledajući kroz sneg nejasne
konture čekaonice gde su stajali u gomilicama kraj nagomilanih pmja oni
isti izgriženi vašima bradati frontaši, — zar ćeš njih razdrmati? Beže s
fronta kao buba-švabe. Budale . . . Tu je potreban — teror . . .
Njegova smrznuta ruka dohvati snežni vetar... I pesnica ukucala nešto
u taj vetar. Ruka je klonula, Rubljev se stresao od studeni...
— Rubljeve, prijatelju, vi mene dobro poznajete (Teljegin spusti
okovratnik i nagnu se zemljanom licu Rubljeva)... Objasnite mi za ime
boga ... Ta mi mećemo glavu u omču... Nemci, ako budu hteli, za nedelju
dana biće u Petrogradu... Razumete, — ja se nikad nisam interesovao
politikom ...
— A kako to, — nije se interesovao? — Rubljev se sav naroguši,
nezgrapno mu se okrenu. — A čime si se interesovao? — Sada — ko se
interesuje — znaš li ko?
— On besno pogleda u oči Ivanu Iljiču. — Neutralan je ... neprijatelj
naroda ...
— Baš to, zato i hoću da se s tobom porazgovaram... A ti govori kao
čovek.
Ivan Iljič se takođe naroguši od ljutine. Rubljev duboko udahnu vazduh
kroz nos.
— Čudak si ti, druže Teljegine... Ali, nemam ja kad da razgovaram s
tobom, — možeš li ti to shvatiti? ..
— Slušaj, Rubljeve, znaš, u kakvom sam sada stanju... Ti si čuo:
Kornilov diže Don?
— Čuli smo.
— Ili ću otići na Don ... Ili s vama ...
— Ma kako to: ili?
— A eto kako — u šta poverujem... Ti si za revoluciju, ja za
Rusiju... A možda, i ja, — za revoluciju. Ja sam, znaš, oficir, ratnik ...
Gnev se ugasi u tamnim očima Rubljeva, u njima je bio samo besan
umor.
— Dobro, — reče, — dođi sutra u Smolni, potraži me ... Rusija ... —
on odmahnu glavom, osmehujući se. — Toliko ćeš se ostrviti na tu svoju
Rusiju... Krv će pasti na oči... A međutim, za nju ćemo umreti svi... Eto
otidi sad na Baltičku stanicu. Tamo se oko tri hiljade dezertera već treću
nedelju valjaju po podu... Održi miting s njima, poagituj za sovjetsku
vlast... Kaži: Petrogradu treba hleba, nama su potrebni borci... (Njegove
oči ponovo izgubiše sjaj.) Reci im: ako budete na peći trbuh češali —
propašćete kao paščad. Propištaće vam revolucija na debelom mestu...
Probij im ćupu tom rečju! I niko sad neće spasti Rusiju, neće spasti
revoluciju, — jedino i samo sovjetska vlast... Razumeo si? Sad nema na
svetu ničeg važnijeg od naše revolucije...
Po zamrznutim stepenicama, u mraku, Teljegin se penjao u svoj stan na
peti sprat. Napipao je vrata. Zakucao triput, i još jednom. Iznutra su prišli
vratima. Poćutavši, zapitao je tih glas njegove žene:
— Ko je?
 — Ja, Dašo.
Iza vrata neko uzdahnu. Zvecnuo je lančić. Dugo se nije mogla skinuti
kuka na vratima. Čulo se kako Daša prošapta: ,,Ah, bože moj, bože moj”.
Najzad je otvorila i odmah u mraku otišla hodnikom i negde sela.
Teljegin brižljivo zatvori vrata svim kukicama i rezama. Skinu kaljače.
Opipa, — eto, đavola, nema šibica. Ne svlačeći se, pod kapom, ispruživši
pred sobom ruke, pođe onamo kuda je otišla Daša.
— Eto, bezobrazluka, — reče, — opet ne gori. Dašo, gde si?
Posle ćutanja ona odgovori poluglasno iz kabineta:
— Gorelo je, ugasilo se.
On uđe u kabinet; to je bila jedina topla soba u celom stanu, ali danas
je i u njoj bilo sveže. Zagledao se, — ništa se nije moglo razabrati, čak se
nije čulo ni Dašino disanje. Tako mu se jelo, naročito mu se pio čaj. Ali on
je osećao: Daša nije ništa spremila.
Spustivši okovratnik kaputa, Ivan Iljič sede u fotelju kraj divana, licem
prema prozoru. Tamo u snežnoj tami, lutala je neka nejasna svetlost. Ili iz
Kronštata, ili odnekud bliže, pretraživali su reflektorom nebo.
„Dobro bi bilo pećicu naložiti, — pomisli Ivan Iljič. — Kako bi se
nekako oprezno zapitalo, gde su u Daše šibice?”
Ali on se ne odluči. Kad bi se tačno znalo šta ona radi — plače, drema.
Bilo je suviše tiho. U celoj mnogospratnoj kući — pustinjska tišina. Samo
su ponegde slabo, retko praskali pucnji. Najednom, šest sijalica u lusteru
slabo se usijaše, crvenkasta svetlost slabo obasja sobu. Daša je bila kod
pisaćeg stola, — sedela, ogrnuvši bundu preko još nečeg, odmaknuvši
jednu nogu u valjenki. Glava joj je ležala na stolu, obrazom na upijaćoj
hartiji. Lice mršavo, izmučeno, oko otvoreno, — čak ni oči nije zatvorila,
sedela je neudobno, neprirodno, tek tako ...
— Dašenjka, ipak se tako ne može, — muklo je rekao Teljegin. Bilo
mu je neizrecivo žao nje. Pošao je stolu. Ali crvene žice u sijalicama
zadrhtaše i ugasiše se. Svetlosti je bilo samo nekoliko sekundi. On zastade
iza Dašinih leđa, nagnu se, zadržavajući dah. Šta bi bilo prostije, — nego
da je pogladi bez reči. Ali ona, kao leš, ničim nije odgovorila na njegovo
približavanje.
— Dašo, ta nemoj se tako mučiti...
Pre mesec dana Daša je rodila. Njeno dete, dečak, umrlo je trećeg
dana. Porođaj je bio pre vremena, — desio se posle strašnog potresa. U
sumrak, na Marsovom polju, na Dašu su naletela dvojica, viša od ljudskog
rasta, u lepršavim pokrovima. To su verovatno bili oni isti „skakači”, koji
su, vezavši za noge naročite opruge, plašili u to fantastično doba sav
Petrograd. Oni su zaškrgutali, zazviždali na Dašu. Ona je pala. Oni skinuli
s nje kaput, i odskakali preko Lebjažjeg mosta. Neko vreme Daša je ležala
na zemlji. Kiša je udarala u zamasima, besno su šumele gole lipe u
Letnjem parku. Iza Fontanke neko je otegnuto vikao: ,,U pomoć!” Dete je
udaralo nožicom u Dašin trbuh, otimalo se na ovaj svet.
Ono je zahtevalo, i Daša se podigla, pošla preko Troickog mosta. Vetar
ju je pribijao uz gvozdenu ogradu, mokra haljina se lepila između nogu. Ni
svetlosti, ni prolaznika. Dole uzburkana crna Neva. Prešavši most, Daša
oseti prvi bol. Razumela je da neće stići. Htela je samo da stigne do drveta,
da se nasloni, uz vetar. Ovde, na Ulici crvenih zora, zaustavi je patrola.
Vojnik, pridržavajući pušku, naže se njenom samrtničkom licu:
— Svukli. Ah, nitkovi! I gle, bremenita.
On je i doveo Dašu do kuće, uzvukao na peti sprat. Grunuvši
kundakom u vrata, povika na Teljegina, koji se pomolio:
— Kakav je to način — puštati noću damicu samu, samo što nije
rodila na ulici. Đavoli, smeteni buržuji...
Porođaj je počeo iste noći. U stanu se pojavi govorljiva babica.
Mučenje se završilo za dan i noć. Dečak nije disao — nagutao se vode.
Pljeskali su ga, trljali, duvali u usta. On se namrštio i zaplakao. Babica nije
klonula duhom, mada je dete počelo kašljati. Ono je neprestano plakalo
žalostivo, kao mače, i odbijalo grudi. Zatim je prestalo plakati i samo
stenjalo. A trećeg dana ujutro Daša se pružila prema kolevci i trgla ruku,
— napipala hladno telašce. Dohvatila ga je, razvila, — na njegovoj visokoj
lobanji svetla i retka kosa stajala je uspravno.
Daša je divlje povikala. Skočila s postelje ka prozoru: razbiti, baciti se,
ne živeti... „Izdala, izdala ... Ne mogu, ne mogu!” — ponavljala je.
Teljegin ju je jedva zadržao. Metnuo u postelju. Odneo lešić. Daša je
kazala mužu:
— Dok sam spavala, njemu je došla smrt. Razumeš li, njemu se
kosica podigla ... Sam se mučio ... Ja sam spavala...
Nikakvim ubeđenjima nije se mogla odagnati od nje slika usamljene
borbe dečaka sa smrću.
— Dobro, Ivane, više neću, — odgovarala je ona Teljeginu, da ne bi
slušala mužev razložan glas, da ne bi gledala njegovo zdravo, rumeno,
pored svih lišavanja, puno života lice.
Teljegin je imao zdravlja naipretek, da od svanuća do kasno u noć juri
u pocepanim kaljačama po gradu, tražeći uizgredme zarade, namimice,
drva i ostalo. Po nekoliko puta na dan on bi dotrčao kući, bio neobično
vredan i pažljiv.
Ali upravo ove nežne brige su sad Daši najmanje potrebne.
Ukoliko je više Ivan Ujič pokazivao životnu energiju, Daša se tim
beznadnije udaljavala od njega. Celoga dana seđela je sama u hlađnoj sobi.
Dobro, ako naiđe dremež, — prodremaće, prevući rukom preko očiju, i
kao da ništa nije bilo. Poći će u kuhinju, sećajući se da je Ivan Iljič molio
da nešto spremi. Ali i najsitniji posao ispadao je iz ruku. A novembarska
kišica udarala je u prozore. Hujao je vetar nad Petrogradom. U toj hladnoći
na groblju kraj mora ležalo je mrtvo telašce sina koji nije umeo ni da se
požali...
Ivan Iljič je razumeo da nju boli duša. Gašenje elektrike bilo je
dovoljno da se ona zavuče negde u kut, u fotelju, pokrije glavu šalom i
ućuti u smrtnoj tuzi. A trebalo je živeti, treba živeti... On je pisao o Daši u
Moskvu, njenoj sestri Jekaterini Dmitrijevnoj, ali pisma nisu stizala. Kaća
nije odgovarala ili se i s njom desilo nešto rđavo. Teška su bila vremena.
Muvajući se iza Dašinih leđa, Ivan Iljič slučajno stade na kutiju šibica.
,,Ah, ah, ah, — pomisli on, — sirotica, ceo dan je sama”.
On oprezno podiže kutiju, — u njoj je bilo još nekoliko šibica. Tada
donese iz kujne malo, još ujutro spremljenih drva, — to su bili brižljivo
isečeni delovi stare garderobe. U kabinetu, čučnuvši, poče ložiti malu peć,
obloženu ciglom, s plehanim čunkom preko cele sobe. Prijatno je mirisao
dim upaljenog iverja. Zagudeo je vazduh u otvorima vratanaca. Krug
drhtave svetlosti pojavio se na tavanici. Te jednostavne peći dobile su
kasnije široko rasprostranjen naziv „buržujke” ili ,,pčelice”. One su časno
poslužile ljudima za sve vreme vojnog komunizma. Proste, plehane, na
četiri noge, s jednim kolutom, ili dosetljivo smišljene s pećnicom gde su se
mogle ispeći pogačice od kafenog taloga i čak pita s ribom; ili raskošne,
obložene pločicama izvađendm iz kamina, — one su i grejale i kuvale i
pekle, i pevale večitu pesmu vatre pod zavijanjem mećave.
Kraj njihovog toplog ugljevlja ljudi su se skupljali kao u staro vreme
kraj ognjišta, grejali ozeble ruke, očekujući kad će zaigrati poklopac na
čajniku. Vodili razgovore, na žalost ni od koga zabeležene. Primaknuvši
bliže iscepanu fotelju, profesori obrasli bradom, u toplim čizmama i
pledovima, pisali su čudesne knjige. Prozirni od gladi pesnici pisali su
stihove o ljubavi i revoluciji. Zaverenici, sedeći u krugu i primaknuvši
glave, prenosili su šapatom vesti, jednu od druge neobičniju, fantastičniju.
I mnogo luksuznog starinskog nameštaja izletelo je tih godina kao Him
kroz plehane čunkove.
Ivan Iljič je veoma poštovao svoju peć, zamazivao njene pukotine
zemljom, podmetao pod čunkove kutije od konzervi da čađ ne kaplje na
pod. Kad uzavre čajnik, on izvadi iz džepa paket i nasu šećera u čašu
poviše. Iz drugog džepa izvadi limun, koji mu je nekim čudom pao danas u
ruke (trampio za rukavice kod invalida na Nevskom), spremi sladak čaj s
limunom i stavi pred Dašu.
— Dašenjka, evo s limunom... A sad ću udesiti morgalku1).
Tako se zvala naprava od plehane teglice, gde je u zejtinu plivao žižak.
Ivan Iljič donese „morgalku” i soba se kaiko-tako osvetili.
Daša je već sedela ljudski u fotelji, pila čaj. Vrlo zadovoljan, Teljegin
je seo uz nju.
— A znaš li koga sam sreo? Vasilija Rubljeva. Sećaš se, kod mene u
radionici radili su otac i sin Rubljevi. Veliki moji prijatelji. Otac lukavih
očiju, jednom nogom u selu, drugom u fabrici. Izvrstan tip! A Vasilij već
tad bio je boljševik — pametan, zao kao đavo. U februaru prvi je izveo
našu fabriku na ulicu. Verao se po tavanima, tražio policajce; kažu da ih je
sam pofoio skoro pola tuceta ... A poslje oktobarskog preokreta postao je
velika zverka. Dakle, mi smo porazgovarali... Slušaš li ti mene, Dašo?
— Slušam, — reče ona. Spustila je praznu čašu, podnimila se
mršavom pesnicom i gledala u plamen žiška, koji je plivao. Njene sive oči
bile su ravnodušne prema svemu na svetu. Lice izduženo, nežna koža
izgledala je prozirna, nosić pre tako ohol, čak lakomislen, zaoštrio se.
— Ivane, — reče (mora biti zato da bi izrazila zahvalnost za čaj s
limunom), — tražila sam šibice i našla za knjigama kutiju cigareta. Ako ti
treba...
— Cigarete! Pa to su još stare, Dašenjka, moje omiljene! — Ivan
Iljič se preterano obradova, mada je kutiju cigareta sakrio sam iza knjiga
za crne dane. On zapali, pogledajući ispod oka na Dašin mrtvi profil.
„Treba je odvesti dalje odavde, na sunce”.
 — Dakle, porazgovarao sam sa Vasilijem Rubljevom, i on mi je
znatno pomogao, Dašo... Ja ne verujem da će ovih boljševika tako
najednom nestati. Tu je koren u Rubljevu, razumeš? Istina, niko ih nije
birao. Njihova vlast — visi o kpncu, — samo je u Petrogradu, Moskvi i
ponegde u okružnim gradovima... Ali sva je tajna u kakvoći vlasti... Ta
vlast je vezana krvavim žilama s takvima kao što je Vasilij Rubljev. Nema
ih mnogo u našoj zemlji... Ali u njih je vera. Možeš ga lavovima i
tigrovima goniti ili živa peći, on će i tada pevati sa zanosom
„Internacionalu”...
Daša je i dalje ćutala. On prodžara vatru. Čučeći pred vratancima, reče:
— Razumeš li zašto to govorim? Potrebno je opredeliti se na neku
stranu. Sedeti i čekati dok se stvar ne uredi nekako je, znaš, nezgođno...
Seđeti kraj puta i prositi milostinju — sramota je. Ja sam zdrav čovek.
Nisam saboter ... Mene, iskreno govoreći, svrbe ruke ...
Daša uzdahnu. Kapci joj se stiskoše, ispod trepavica poteče suza. Ivan
Iljič je zašmikao:
— Razume se, pre svega treba rešiti tvoje pitanje, Dašo. Ti treba da
nađeš snage, da se preneš... Ta ovo kako ti živiš, to je gašenje.
On se nije uzdržao, — razdražljivo je naglasio tu reč: gašenje. Tada
Daša progovori žalosnim detinjim glasom:
— Zar sam kriva što nisam onda umrla! A sad vam smetam da
živite... Vi donosite limun... Ja ne tražim...
„Eto, pa sad razgovaraj!” Ivan Iljič je hodao po sobi, lupkao noktima o
zamagljen prozor. Kovitlao se sneg, pevala mećava, leteo žestoki vetar s
takvom snagom kao da je prestižući i samo vreme, leteo u buduća vremena
da javi o neobičnim događajima. „Poslati je u inostranstvo? — mislio je
Ivan Iljič, — u Samaru, ocu? — Kako je sve to složeno... Ali ovako se
živeti dalje ne može ...”
Dašina sestra, Jekaterina Dmitrijevna, odvela je muža, Vadima
Petroviča Roščina, u Samaru ocu, gde se moglo mimo pričekati do proleća,
ne dršćući za svako parče hleba. Naproleće, razume se, s boljševicima
mora biti svršeno. Doktor Dmitrij Stepanovič Bulavin određivao je čak
tačne datume, naime: između kraja zime i početka proleća, Nemci će
započeti ofanzivu na celom frontu, gde su mitingovali ostaci ruskih armija,
a vojnički komiteti usred haosa, izdajstva i dezerterstva uzalud pokušavali
da nađu nove oblike revolucionarne discipline...
 Dmitrij Stepanovič je ostareo tih godina, živeo rđavo i još više
razgovarao o politici. On se neobično obradovao kćerinom dolasku i
aćfanah počeo politički izgrađivati Roščina. Citave sate sedeli su u
trpezariji uz samovar (spravu od dva vedra, koja je kroz sebe propustila
čitavo jezero vrele vode i od starosti se navadila, čim samo baciš u nju
parče uglja — da dugo peva provincijske samovarske pesme). Dmitrij
Stepanovič, obučen krajnje aljkavo, podbuo i odebljao, sedih, neočešljanih
kovrdža, pušio je mirisave cigarete, kašljao, crveneo, i govorio, govorio ...
— Zemljica naša otišla je u đavolsku mater... Rat smo izgubili... Bez
vređanja, gospodine potpukovniče. Trebalo je petnaeste godine zaključiti
mir... I otići Nemcima u ropstvo i na učenje. I tad bi nas oni ponečem
naučili, tada smo još mogli postati ljudi. A sad je svršeno... Medicina je,
kao što se kaže, u ovom slučaju nemoćna... Ostavite, molim vas ... čim
ćemo se braniti, trorogim vilama? Ta ovoga će leta Nemci zauzeti svu
južnu i srednju oblast Rusije, Japanci, — Sibir, gejačine naše sa čuvenim
trorogim vilama oteraće u tundre, u Polarni pojas, i nastaće red, kultura i
poštovanje ljudske ličnosti... I biće kod nas Rusland ... sa čim sam ja vrlo
zadovoljan.
Dmitrij Stepanovič bio je stari liberal i sad se s gorkom ironijom
podsmeva starim „svetinjama”. Čak je na celoj njegovoj kući stajao otisak
toga pljuvanja na samog sebe. Sobe s prašnjavim prozorima nisu se
spremale, portret Mendeljejeva u kabinetu zapreden gustom paučinom,
biljke u vedricama se osušile, knjige, ćilimi, slike, ležali su u sanducima
pod divanima i sada isto onako kao i kad je poslednji put, leti četrnaeste
godine, ovde bila Daša.
Kad je u Samari vlast prešla u ruke sovdepa1) i većina lekara odbila da
radi s „pasjim i račjim poslanicima”, — Dmitriju Stepanoviču ponudiše
mesto upravnika svih gradskih bolnica. Kako je po njegovom proračimu
ionako predstojalo da će u proleće u Samari biti Nemci, on je prihvatio
mesto. S lekovima je stajalo rđavo, i Dmitrij Stepanovič je upotrebljavao
samo klistire. „Cela stvar je u želucu, — govorio je on asistentima,
gledajući ih s ironičnom nadmoćnošću preko napuiklog cvikera. U ratu
stanovništvo nije čistilo želudac. Potražite osnovne uzroke naše
blagoslovene anarhije i naići ćete na pokvaren želudac. Tako je to,
gospodo.. Bezuslovni i sveopšti klistir ...”
Na Roščdna su razgovori za čajnim stolom ostavljali težak utisak. On
se još nije bio oporavio od kontuzije zadobivene prvog novembra u uličnoj
borbi s boljševicima. Tada je komandovao četom akademaca, braneći
prilaz Nikitinskim vratima. Od Strasnog trga navaljivao je s boljševicima
Sabljin. Roščin ga je znao iz Moskve još kao gimnazista, amđeoski lepog
dečka plavih očiju i stidljiva rumenila. Bilo je besciljno upoređivati
mladića iz inteligentne stare moskovske porodice i ovog ostrvljenog
boljševika, ili levoga esera — đavo bi ih znao — u dugom šinjelu s
puškom, koji je pretrčavao iza onog istog, od Pužkina opevanog, Tverskog
bulevara, gde se još sasvim nedavno vredni gimnazist šetao s gramatikom
pod miškom. „Izdati Rusiju,, armiju, otvoriti put Nemcima, pustiti na
slobodu divljeg zvera — eto dakle zašto se vi borite, gospodine Sabljine...
Prostim vojnicima, toj šugavoj stoci, još se može oprostiti, ali vama...”
Roščin je sam legao uz mitraljez (u šamčiću, na uglu Male Nikitinske, kraj
Čičkinove trgovine mlečnih proizvoda) i, kad je opet iza drveta iskočila
vitka prilika u dugačkom šinjelu, polio je olovom. Sabljin je ispustio
pušku, seo, uhvativši se za bedro, kod stomaka. Skoro u istom trenutku
parčetom od bombe smaknuta je s Roščina kapa. On je izišao iz stroja.
Sedme noći borbe na Moskvu se spustila gusta žuta magla. Utišalo se
klokotanje pucnj|eva. Još su bile gdegde pojedine nepovezane gomilice
akademaca, studenata, činovnika. Ali komitet javne bezbednosti, sa
sreskim lekarom Rudnjevom na čelu, prestao je da postoji. Moskva je bila
zauzeta odredima revkoma ). Već sutradan mogli su se videti na ulicama
mladi ljudi u civilu, u ruci — zavežljaj, u očima — zlo. Oni su išli na
stanice
— Kursku i Brjansku... I mada su im na nogama bili vojnički uvijači
ili konjaničke čizme, niko ih nije zadržavao.
Da nije bilo kontuzije, otišao bi i Roščin. Ali on je bio lako
paralizovan, zatim je došlo slepilo (privremeno), zatim neki đavo sa srcem.
On je sve čekao — svakog časa će naići vojska iz Glavnog stana i počeće
gađati iz teških topova s Vorobjevih brda — Kremlj. Ali revolucija je tek
počela da prodire u narodme mase. Kaća nagovori muža da otputuju, da na
kratko vreme zaborave na boljševike, na Nemce. A posle će se videti.
Vadim Petrovič se pokori. Sedeo je u Samari, ne izlazeći iz doktorova
stana. Jeo je, spavao. Ali kako da zaboravi...? Otvarajući svako jutro
„Vesnik Samarskog sovjeta”, koji se štampao na hartiji za zavijanje, stezao
je vilice. Svaki red je udarao kao bič.
 „...Sveruska skupština sovjeta seljačkih poslanika poziva seljake,
radnike i vojnike Nemačke i Austro-Ugarske da pruže nepoštedni otpor
imprerijalističkim zahtevima svojih vlada... Poziva vojnike, seljake i
radnike Francuske, Engleske i Italije da primoraju svoje krvave vlade da
neodložno sklope častan demokratski mir između svih naroda... Dole
imperijalistički rat! Živelo bratstvo trudbenika svih zemalja!”
— Zaboraviti! Kaćo, Kaćo! Ovde treba zaboravdti sebe. Zaboraviti
hiljadugodišnju prošlost. Nekadanju veličinu... Još ni vek nije prošao
otkako je Rusija diktovala svoju volju Evropi... I sad, — sve to pokorno
položiti pred noge Nemcima? Diktatura proletarijata! Kakve su to reči!
Glupost! Oh, ruska gluposti... A seljak! Oh, seljak! Platiće on gorko za
svoja dela...
— Ne, Dmitrije Stepanoviču, — odgovarao je Roščin na opšima
razlaganja doktorova za čajnim stolom, — u Rusiji će se još naći snage...
Mi još nismo malaksali... Mi nismo đubre za vaše Nemce... Borićemo se.
Odbranićemo Rusiju. I kaznićemo... Kaznićemo surovo... Dajte vremena...
Kaća, treća sabesednica za samovarom, razumela je iz svih tih prepirki
samo jedno, da je voljeni čovek, Roščin, nesrećan i pati, kao na laganom
mučenju. Kratko ošišana, okrugla njegova glava osula se srebrom...
Mršavo lice s upalim tamnim očima bilo je kao ugljenisano. Kad je on
govorio, stežući teške ruke na pocepanoj mušemi stola: ,,Mi ćemo se
osvetiti! Mi ćemo kazniti!” — Kaći se činilo samo da je on eto došao kući,
uvređen, onemoćao, izmučen, i preti nekom: „Pričekaj ti tamo, već ćemo
se s tobom obračunati...” Kome se u stvari mogao osvetiti Roščin —
nežan, delikatan, smrtno umoran? Ne valjda dronjavim ruskim vojnicima
koji po hladnim ulicama prose hleba i cigareta? ... Kaća je oprezno sedala
kraj muža i gladila mu ruku. Nju je ispunjavala nežnost i sažaljenje prema
njemu. Ona nije mogla da oseća mržnju; osetivši je prema kome bilo, ona
bi pre svega osudila sebe samu.
Ona nije razumevala ništa od ovoga što se dešava.
Revolucija joj je izgledala kao noćna oluja, koja se spustila na Rusiju.
Ona se bojala nekih reči: na primer, sovdep joj je izgledala surova reč,
revkom — strašna, kao rikanje bika koji je provukao čupavu njušku kroz
plot u baštu gde je stajala mala Kaća (takav slučaj desio se u detinjstvu).
Kad bi okretala prvi list novina i čitala: „Francuski imperijalizam sa
svojim mračnim osvajačkim planovima i lopovskim savezima...” njoj se
priviđao tihi, u plavkastoj letnjoj kopreni, Pariz, miris vanile i tuge,
žuboravi potočići niz trotoare; sećala se nepoznatog starog čoveka koji je
svuda išao za Kaćom i dan pre smrti progovorio s njom na klupi u parku:
,,Vi ne treba da me se bojite, ja imam anginu peiktoris, ja sam starac. Meni
se desila velika nesreća, — zavoleo sam vas. O, kako je milo, milo vaše
lice... „Pa kakvi su oni onda imperijalisti” — mislila je Kaća.
Zima se svršavala. Po gradu se širili glasovi, jedan čudniji od drugoga.
Govorilo se da se Englezi i Francuzi tajno mire s Nemcima, da bi se
zajedničkim snagama digli na Rusiju. Pričalo se o legendarnim pobedama
generala Kornilova, koji sa šačicom oficira tuče mnogohiljadne odrede
Crvene garde, zauzima sela, predaje ih pošto im nisu potrebna, i za leto
priprema glavni napad na Moskvu.
Ah, Kaćo, — govorio je Roščin, — vidiš, ja sedim u toplom, a tamo se
biju... Ne ide, ne ide...
Četvrtog aprila prođoše mimo prozora doktorova stana goinile naroda
sa zastavama i parolama. Padao je krupan sneg, dizala se vejavica, bakame
trube urlale su „Internacionalu”. Bučno je upao u trpezariju doktor u kapi i
bundi, zasut snegom.
— Gospodo, mir s Nemcima.
Roščin je ćuteći pogledao šeretsko, široko, mokro, samozadovoljno
nasmešeno lice doktorovo i prišao prozoru. Tarno su iza neprovidne zavese
vejavice išle bezbrojne gomile — u zagrljaju, u grupicama, vičući i
smejući se: šinjeli, šinjeli, kratke bunde, žene, dečaci, — valjala se siva,
prava Rusija. Otkuda ih se skupilo toliko?
Srebrni zatiljak Roščinov, napregnut i u nedoumici, uvukao se u
ramena. Kaća obrazom dotače njegovo rame. Iza visokog prozora prolazio
je za nju neshvatljiv život.
— Pogledaj, Vadime, — reče — kakva radosna lica... Nije li to kraj
rata? Ne može se poverovati, kakva sreća...
Roščin se odmače od nje, steže iza leđa ruke, otvor njegovih usta bio je
surov...
— Rano su se obradovali...
U maloj sobi na svod sedelo je za stolom pet ljudi u izgužvanim
kaputima, u vojničkim suknenim bluzama. Njihova lica bila su tamna od
nesanice. Na progoreloj čoji koja je pokrivala sto, usred hartija, pikavaca i
komada hleba, stojale su čaše za čaj i telefonski aparati. S vremena na
vreme otvarala su se vrata koja su vodila u dugačak hodnik, koji je brujao
od sveta, ulazio je plećat vojnik, s kaišima ukrštenim preko ramena,
donosio akta na potpis.
Predsednik, peti za stolom, čovek oniska rasta, u sivom, kratkom
kaputu, sedeo je u fotelji suviše visokoj za njegov rast i izgledalo je da
drema. Leva ruka mu je stajala na čelu, pokrivajući oči i nos, videla su se
samo prava usta s oštrim brkovima i neobrijani obraz s mišićem koji je
igrao. Samo onaj ko ga je dobro poznavao mogao je primetiti da kroz otvor
između prsta, koji su uporno prekrivali njegovo lice, gleda oštro, lukavo
oko na referenta, prati igru lica sabesednika.
Skoro bez prekida zvonili su telefoni. Onaj isti plećati s kaišima,
skidao je slušalicu, govorio poluglasno, odsečno: „Sovnarkom. ) Sedmica.
Ne može...” S vremena na vreme neko bi navaljivao iz hodnika na vrata,
okretala se mesingana kvaka. Iza prozora hujao je vetar s mora, udarao u
stakla krupom i kišom.
Referent je završio. Od onih za stolom — neko je spustio glavu, neko
je obuhvatio rukama. Predsednik pomače ruku više na golu lobanju i
napisa cedulju, podvukavši jednu reč tri puta, tako da se pero zabolo u
hartiju. Dobaci ceduljicu trećem sleva, suvonjavom, crnih brkova,
uspravne kose.
Treći sleva pročita, osmehnu se u brkove i napisa na toj cedulji
odgovor...
Predsednik, ne žureći se, gledajući u prozor, gde je besnela mećava,
iscepa cedulju na sitne komadiće.
— Armije nema, hrane nema, referent je u pravu, mi trošimo snagu
naprazno, — progovori on muklim glasom. — Nemci napreduju i
napredovaće. Referent je u pravu...
— Ali to je kraj? Gde je izlaz? Kapitulirati? Preći u podzemlje? —
upađali su glasovi.
— Gde je izlaz? (On zažmuri). Tući se. Tući se žestoko. Potući
Nemce. A ako ih ne potučemo, povući ćemo se u Moskvu. Zauzmu li
Nemci Moskvu, odstupićemo na Ural. .Stvorićemo Uralsko-Kuznjecku
republiku. Tamo je — ugalj, gvožđe i borbeni proletarijat. Tamo ćemo
evakuisati petrogradske radnike. Divota! A bude li nevolja —
odstupaćemo maikar i do Kamčatke. Jedno, jedno treba pamtiti: sačuvati
cvet radničke klase, ne dati da ga pokolju. I mi ćemo ponovo uzeti Moskvu
i Petrograd. Na Zapadu će se još dvađeset puta promeniti... Obesiti nos,
hvatati se za glavu... To nije boljševički...
S neočekivanom živošću on skoči s visoke fotelje, jurnu — ruku u
džepovima — hrastovim vratima, naglo otvori krilo. Iz hodnika, iz gustih
isparenja i potmule svetlosti rprimakoše mu se brkata, mršava, naborana
lica, užagrene oči petrogradskih radnika... On podiže veliku ruku uprljanu
mastilom:
— Drugovi, socijalistička otadžbina je u opasnosti!...

II

Početkom zime na čvorovima južno-ruskih železnica sukobljavala su

se dva ljudska potoka. U donska, kuban- ska, terska, žitom bogata mesta
bežali su sa severa, od apokaliptičkog užasa, javni radnici, preobučeni
oficiri, trgovci, policajci, posednici sa zapaljenih imanja, aferaši, glumci,
pisci, činovnici, omladinci, koji su osetili vremena Fenimora Kupera, rečju
— doskora bučno i šareno stanovništvo obeju prestonica.
U susret s juga kretala se neprekidna masa zakavkaske milionske
armije s oružjem, topovima, municijom, vagonima soli, šećera, i tekstila.
Na raskrsnicama stvarala se gužva, u kojoj su radili belogardijski špijuni.
Kozaci su izlazili na vozove da kupuju oružje, bogati seljaci menjali hleb i
slaninu za tekstil, muvali se banditi i sitni lopovi. Uhvaćene su ubijali
odmah na pruzi.
Crvenogardijske straže malo su značile, kidali su ih kao paučinu. Ovde
je bila stepa, sloboda. Ovde su još od starine išli posuvraćenih kapa. Sve je
bilo nesigurno, prolazno, nejasno. Danas bi nadvikali doseljenici,
maloimućni i birali sovdep, a sutra bi kozaci — domoroci rasterali
sabljama komuniste i slali glasnika — s pismom u kapi — u Novočerkask
atamanu Kaledinu. Pljuckali su ovde na petrogradsku vlast.
Ali krajem novembra petrogradska vlast počela je već ozbiljno da
razgovara. Stvarali su se prvi revolucionarni odredi — to su bili transporti
mornara, radnika, frontaša-beskućnika, koji su kretali u razbijenim
vagonima. Oni su se slabo pokoravali komandi, bunili se, tukli se žestoko,
ali pri najmanjem neuspehu odricali poslušnost i na velikim mitinzima
posle borbe pretili da će raščerečiti komandire.
Po već tada zamišljemom planu opkoljavali su Don i Kuban u tri
glavna pravca: sa severozapada kretao se Sabljin, odsecajući Don od
Ukrajine, k Rastovu i Novočerkasku približavao se u polukrugu Sivers, iz
Novorosijska odredi cmomorskih mornara. Unutra se spremao ustanak u
fabričkim i ugljarskim rejonima.
U januaru crveni odredi približiše se Taganrogu, Bostovu i
Novočerkasku. U donskim naseljima razdor između kozaka i doseljenika
nije još bio dostigao onu zaoštreinosf kad je potrebno latiti se oružja. Don
je još ležao nepokretan. Malobrojna vojska atamana Kaledina pod
pritiskom crvenih napuštala je bez boja front.
Crveni su pretili kao smrtna opasnost. U Taganrogu se digoše radnici i
isteraše iz grada dobrovoljački puk Kutepova. Crveni odred vodnika
Podteikova razbi i vuiišti pod Novočerkaskom poslednju atamansku
odbranu.
Tad se ataman Kaledin obrati Donu s poslednjim očajničkim pozivom
— da pošalju kozake — dobrovoljce u zajedničku stalnu vojnu formaciju
— u dobrovoljačku armiju, koju su u Rostovu formirali Komilov,
Aleksejev i Denjikin... ali na atamanov poziv niko se nije odazvao.
29. januara Kaledin sazva u Novočerkaskom dvorcu kozačku vladu. U
beloj sali za polukružni sto selo je četmaest okružnih starešina donske
vojske, znameniti generali i predstavnici „moskoviskog centra za borbu s
anarhijom i boljševicima”. Visoka rasta, natmuren, opuštenih brkova,
ataman je kazao s mračnim spokojstvom:
„Gospodo, moram vam saopštiti da je naš položaj očajan. Snage
boljševika svakog dana rastu. Kornilov povlači sve svoje jedinice s našeg
fronta. Njegova odluka je neopoziva. Na moj poziv na odbranu Donske
oblasti našlo se svega sto četrdeset sedam bajoneta. Stanovništvo Dona i
Kubana ne samo što nas ne pomaže već nam je i neprijateljsko. Zašto je to
tako? Kako da se nazove taj sramni užas? Srebroljubivost nas je
upropastila. Nema više osećanja dužnosti, nema časti. Predlažem vam,
gospodo, da podnesemo ostavku i predamo vlast u druge ruke. — Seo je i
zatim dodao, ne gledajući ni u koga: — Gospodo, govorite kraće, vreme ne
čeka...”
Pomoćnik atamanov, „donski slavuj”, — Mitrofan Bogajevski,
doviknu mu zlobno:
— Drugim rečirna — vi predlažete da se preda vlast boljševicima?...
Na ovo ataman odgovori da uprava vojske postupi kako nađe za
shodno, i istog časa prekinu sednicu, — ode, teškim korakom kroz
pobočna vrata u svoj stan. Pogledao je kroz prozor na uzvitlana gola drveta
u parku, na beznadežne snežne oblake, zovnuo ženu; ona nije odgovorila.
Tada je pošao dalje, u spavaću sobu, gde je plamteo kamin. Skide bluzu i
krst s vrata, poslednji put, kao da još nije bio baš potpuno uveren, izbliza
pogleda vojnu mapu, koja je visila nad posteljom. Crvene zastavice gusto
su okružile Don i kubanske stepe. Igla s trobojnom zastavicom bila je
zabodena u crniu tačku Rostova. I samo to. Ataman izvuče iz tamnoplavih
pantalona s lampasima pljosnat topao brauning i ispali sebi u srce.
Devetog februara general Kornilov je izveo svoju malu dobrovoljačku
armiju, koja se sastojala samo iz oficira, akademaca i pitomaca vojnih
gimnazija, komore generala i naročito važnih izbeglica iz Rostova iza
Dona, u stepe.
Mali, kalmičkog lica, srditi general išao je u prethodnici armije, pešice,
s vojničkom torbom na leđima. U jednim kolima, komori, vozio se
pokriven tigrovim pokrivačem, nesrećni, od bronhitisa bolesni, general
Denjikin.
Za vagonom su se kretale mrke stepe, na kojima je okopnio sneg. Kroz
razbijen prozor duvao je svež vetar, koji je mirisao na otkravljenu zemlju.
Kaća je gledala kroz prozor. Njenu glavu i grudi pokrivao je orenburški
šal, vezan na leđima u čvor. Roščin je, u vojničkom šinjelu i pocepanoj
kapi, ispruživši noge, dremao. Voz je išao polako. Počela su promicati
gola, skupljenih grana, drveta, gusto načičkana gnezđima. Oblaci cmih
vrana kružili su nad njima, ljuljali se na granama. Kaća se primače bliže
prozoru. Vrane su kreštale uznemireno, divlje — kao uproleće, isto onako
kao što su kreštale u dalekom detinjstvu, — o prolećnim vodama, o
maglama, o prvim burama.
Kaća i Roščin putovali su na jug, — kuda? U Rostov, u Novočerkask,
u donska naselja? Tamo gde se spletao čvor građanskog rata. Roščin je
spavao, spustivši glavu; neobrijano lice bilo je zategnuto, oštre bore
ocrtavale su se oko usta, stiismutih kao da se gade nečega. I najednom
Kaći postade strašno: to nije bilo njegovo lice, — već tuđe, šiljonoso...
Kroz prozor je vetar donosio kreštanje vrana. Podrhtavajući na
skretnicama, vagon je išao polako. Kaljavim drumom, koji je ukoso vodio
u stepu, vukla su se kola, — kosmati konjići, taljige ulepljene blatom,
bradati, tuđi, strani ljudi. Roščin u snu niti promrmlja, niti zahrka, niti
zastenja, nego nekako zahuka, promuklo, teško. Tada se Kaća drhtavim
rukama dotače njegova lica:
— Vadime, Vadime...
On naglo prekide strašnu notu. Odlepi bezizrazne
oči:
— Fu, vraga, ružno sam sanjao...
Vagon se zaustavi. Sad su se osim vranjih čuli i ljudski glasovi.
Protrčaše u muškim čizmama žene s vrećama, gurajući se, pokazujući bele
listove, popeše se u teretni vagon. Kroz prozor kupea, upravo na Kaću,
provuče se u masnoj kapi čupava glava, do samih medveđih očiju obrasla
bradom, slepljenom u pramenje.
— Da ne prodajete slučajno mitraljez?
Na gomjem sedištu graknuše, neko se snažno okrenu i odgovori
veselim glasom:
— Topčića ima, a mitralješčiće smo sve prodali.
— Topovi nam ne trebaju, — reče seljak, otvarajući velika usta, tako
da se brada raširi kao metla. Proturio je laktove kroz prozor, lukavo
razgledajući unutrašnjost kupea, — bi li se moglo što pazariti? S gornjeg
ležišta skoči visok vojnik, — široko lice, plave oči, lepo građena obrijana
lobanja. Priteže snažnim pokretom pojas na šinjelu.
— Za tebe, oče, nije da ratuješ, vreme je na peć, da puštaš vetrove.
— To je tačno, — reče seljak, — da treba na peć. Ne, vojniče, sad
se nećemo izležavati na peći. Neće ti dati da spavaš. Ta treba živeti.
— Od pljačke?
— Ta šta govoriš...
— A šta će tebi mitraljez?
— Kako da ti kažem? — Mužik skupi nos, rapavom rukom razmrsi
čekinje na licu, a sve to zato da bi sakrio sjaj očiju, — tako su mu se oči
lukavo nasmejale, — Sinak mi se iz rata vratio. Odvezi se, odvezi, veli, na
stanicu, pogodi mitraljez. Dao bih četiri puda pšenice. A?
— Zelenaši, — reče vojnik i nasmeja se — uhranjeni đavoli! A
koliko imaš konja, tatice?
— Osam je bog dao. A od stvari kakvih ili oružja nemate ništa na
prodaju? — Još jednom pogleda one koji su sedeli u kupeu i, — najednom
mu osmeh iščeze i oči se ugasiše, — okrenu se, kao da to nisu bili u kupeu
ljudi, već izmet, i pođe po blatu perona, mašući bičem.
 — Jeste li ga videli? — reče vojnik, pogledavši otvoreno u Kaću. —
Osam konja! A sinova je u njega dvanaest. Posadiće ih na konje, otići će
da lutaju po stepi, — hajduci. A sam — na peć, zadnjicom u žito, da
skuplja plen.
Vojnik pređe očima na Roščina, i najednom mu se obrve podigoše, lice
sinu.
— Vadime Petroviču, vi?
Roščin se brzo okrete Kaći, ali nije se imalo kuće — Zdravo, — pruži
ruku; vojnik je šnažno steže i sede pored njega. Kaća je videla da je
Roščinu nezgodno.
— Eto, sreli smo se, — reče on kiselo. — Milo mi je što vidim da si
dobro, Alekseje Ivanoviču... A ja, kao što vidiš, — maškara...
Tada Kaća shvati da je taj vojnik Aleksej Krasiljnikov, bivši Roščinov
posilni. O njemu je Vadim Petrovič ne jedmom pričao, smatrajući ga
sjajnim tipom pametnog, darovitog ruskog seljaka„ Bilo je čudno, što se
Roščin sada tako hladno držao prema njemu. Ali, očigleđno, Krasiljnikov
je razumeo — zašto. Osmehujući se zapali cigaretu. Zapita poluglasno,
poslovno:
— Vaša supruga?
— Da, oženio sam se. Upoznajte se. Kaćo, to je glavom onaj moj
anđeo čuvar, sećaš se — pričao sam... Ratovali smo, Alekseje Ivanoviču...
Dakle, čestitam sramni mir... Ruski orlovi, he-he... Eto sad se provlačim sa
ženom na jug... Bliže suncu... (To „sunce” je rđavo svučalo, Roščin se
oštro namršti, Krasiljnikov i ne trenu.) Ništa drugo ne ostaje. Zahvalna
otadžbina nagradila nas je... Bajonetom u trbuh... (On se trže, kao da ga je
po celom telu oprljila vaš.) Izvan zakona, narodni neprijatelji... Tako je
to...
— Vaš je položaj težak! — Krasiljnikov klimnu glavom, zaškiljivši
na prozor. Tamo se, iza slomljene ograde u staničnoj bašti skupljala
gomila. — Položaj — kao u tuđoj zemlji. Ja vas razumem, Vadime
Petroviču, a drugi neće razumeti. Vi ne poznajete naš narod.
— To jest, kako ne poznajem?
— Pa tako... I nikad niste poznavali. I vas su oduvek obmanjivali.
— Ko je obmanjivao?
— Obmanjivali mi, vojnici, seljaci... Oikrenete se, a mi se smejemo.
Eh, Vadime Petroviču! Požrtvovanu hrabrost, ljubav prema caru, otadžbini
— to su gospoda izmislila, a mi bubali na časovima obuke... Ja sam seljak.
Sad idem po brata svoga u Rostov, — on leži tamo ranjen, oficirskim
metkom su mu probijene grudi, — uzeću ga i — natrag, u selo... Možda
ćemo obrađivati zemlju, možda ratovati... Videćemo već... A ratovaćemo
od svoje volje, — bez lupe doboša, žestoko... Ne, ne idite na jug, Vadime
Petroviču. Tamo vas ne čeka ništa dobro...
Roščin, gledajući u njega sjajnim očima, obliznu suve usne.
Krasiljnikov je sve pažljivije posmatrao ono što se dešavalo u bašti. A
tamo je rastao zloban žagor glasova. Nekoliko ljudi se pope na drveće —
da osmotri.
— Kažem, narod nikako nećete moći da savladate. Vi ste isto što i
stranci, buržuji. Ta je reč sada opasna, isto kao kad se kaže —
konjokradice. Eto, general Kornilov je junačina, on mi je lično pridenuo
krst svetog Đorđa. Pa eto, mislio da digne kozačka naselja da brane
Ustavotvornu skupštinu, a ispao — šipak. Nije našao prave reči, a reklo bi
se da on poznaje narod... I čuje se da juri po kubanskim stepama kao pas u
vučjem čoporu... A seljaci govore: „Buržuji besne što im u Moskvi nisu
dali slobodu...” I već su puške, budite sigurni, za svaki slučaj očistili i
podmazali. Ne, Vadime Petroviču, vratite se sa suprugom u prestonicu...
Tamo će za vas biti manje opasno nego s gejacima... Pogledajte šta rade...
(On odjednom podiže glas, namršti se.) Sad će ga ubiti...
U bašti se, očigledno, stvar približavala kraju. Dva zdepasta vojnika
zverskog lica čvrsto su držala bolešljiva čoveka u kratkom kaputu, od
vunenog pokrivača, pocepanom na grudima. Njegovo neobrijano lice s
podnadulim nosom bilo je samrtnički bledo, mlaz krvi tekao je s kraja
drhtavih usana. Sjajnim pobelelim očima gledao je za mladom razjarenom
ženom. Ona je čas skidala s glave toplu maramu, čas sedala, tresući
suknju, čas se bacala na bledog čoveka, hvatajući ga za nakostrešenu kosu,
vikala čak s nekim ushićenjem:
— Ukrao, izvukao ispod skuta, bezobraznik! Daj novce! — Ona ga
dohvati za obraze, zaneme.
Bledi se čovek neočekivano istrgnu iz njenih ruku, ali se zdepasti
navališe na njega. Zena ciknu. Tada se, razmičući narod, na mestu
događaja pojavi onomadašnji seljak medveđe glave, ramenom ukloni ženu
i kratko, temeljno udari bledog čoveka po zubima: ,,I-eh!” Ovaj odmah
pade. Na obližnjem drvetu, nagnuvši se, neko s dugim rukavima povika:
„Biju!” Gomila se odmah sabi. Nad telom su se saginjali i uspravljali,
zamahujući pesnicama.
Prozor vagona je lagano prošao mimo gomile. Najzad! Kaći je u grlu
stojalo klupče prigušenog krika. Roščin se gadljivo mrštio. Krasiljnikov je
klimao glavom: — Ah, ah, ah, i sigurno su ga ubili na pravdi boga. Ove
žene će koga god hoćeš razdražiti. Seljak nije tako ljut kao one. Šta se s
njima desilo za ove četiri godine — ne biste verovali! Vratili se mi iz rata,
gleđamo — sasvim druge žene. Nećeš je sad pomilovati vođicama, — sam
se pričuvaj, pravi se veseo. Ah, kako su borbene postale žene...
Na prvi pogled izgleđa neshvatljivo zašto su „organizatori spasa
Rusije” — glavnokomandujući Aleksejev i Lavr Komilov — poveli šaku
oficira i akademaca, — pet hiljada Ijudi, — s bedmom artilerijom, skoro
bez granata i metaka, na jug, prema Jekaterinođaru, u samo jezgro
boljševizma, koji je obuhvatio u polukrugu prestonicu kubanskih kozaka.
Strategijskog plana u pravom smislu ovde nije bilo.
Dobrovoljačka armija je bila istisnuta iz Rostova, koji nije mogla da
brani. U kubanske stepe terala ju je bura revolucije. Ali postojao je
politički plan, koji se pokazao opravdanim dva meseca kasnije. Bogati
kozaci morali su se neminovno dići protiv doseljenika — tj. protiv svega
stanovništva koje je živelo držeći pod zakup kozačku zemlju i nije imalo
nikakvih prava ni privilegija. Na Kubanu, na jedan milion četiri stotine
hiljađa kozaka dolazilo je milion šest stotina hiljada doseljenika.
Doseljenici su morali neminovno težiti otimanju zemlje i vlasti. Kozaci
neminovno — ustati s oružjem u odbranu svojih privilegija. Doseljenike su
vodili boljševici. Kozaci u početku nisu trpeli nad sobom ničiju ruku: šta je
bilo bolje nego sedetd kao posednik po naseljima! Ali kada je u februaru
avanturist, rodom kozak, Golubov s dvadeset sedam kozaka upao u
Novočerkask na sednicu pohodnog štaba atamana Nazarova i, preteći
naganom, uz škljocanje puščanih zatvarača, povikao: „Ustanite, nevaljalci,
sovjetski ataman Golubov došao je da primi vlast!” i, stvarno, sutradan u
šumarku iza grada streljao atamana Nazarova zajedno sa štabom (zato da
bi sam uzeo atamansko žezlo), streljao još oko dve hiljade kozačkih
oficira, vinuo se u stepu, uhvatio tamo Mitrofana Bogajevskog, počeo ga
vući po mitinzima, agitujući za slobodni Don i svoje atamanstvo, i, najzad,
sam bio ubijen na mitingu u naselju Zaplavska, — rečju, u februaru su
kozaci ostali obezglavljeni. A uz to je još sa severa navaljivala nestrpljiva,
gladna, narogušena Velika Rusija.
Postati glavom kozaka, zasevši u Jekaterinodaru, mobilisati regulamu
kozačdcu vojsku, odseći od boljševičke Eusije Kavkaz, naftu iz Groznog i
Bakua, potvrditi svoju vernost saveznicima, — eto kakav je u prvo vreme
bio plan komande dobrovoljačke armije, koja je išla u docnije tako nazvani
„ledeni pohod”.
Mornar Semjon Krasiljnikov (brat Aleksejev) legao je zajedno s
drugima na oranicu, na grebenu jaruge, nedaleko od železničkog nasipa.
Pored njega je užurbano, kao krtica, lopaticom rio vojnik. Ukopavši se,
izdigao je pred sobom njušku i okrenuo se Semjonu:
— Jače se ukopaj u zemlju, brajko.
Semjon je s mukam izgrebao ispod sebe lepljive grudve. Pevali su
meci nad glavom. Lopata je zazvonila o crep. On opsova, podiže se na
kolena, i istog trenutka vreli udarac ga pogodi u grudi. Zagrcnuo se i pao
licem u iskopanu jamu.
To je bila jedna od mnogobrojnih kratkih borbi koje su preprečavale
put dobrovoljačkoj armiji. Kao skoro uvek, snage crvenih bile su jače. Ali
oni su se mogli biti, mogli i odstupiti bez velike nevolje: u borbd, u tom
prvom periodu rata, pobeda za njih nije bila obavezna. Ako je položaj bio
nezgodan, ili kadeti suviše režali — dobro, tući ćemo ih drugi put, i
propuštali su Komilova.
Za dobrovoljaiku armiju svaka je borba bila igra na život i smrt.
Armija jemorala pobediti i ujedno s komorom i ranjenicima preći još i
dnevni marš. Odstupiti nije se imalo kud. Zato su u svaku borbu komilovci
ulagali svu snagu očajanja — i pobeđivali. Tako je bilo i ovog puta.
Pola vrste od poleglih pod mitraljeskom vatrom lanaca, na stogu
lanjskog sena stajao je, raširivši noge, Kornilov. Podigavši laktove gledao
je na dvogled: na njegovim leđima poskakivala je platnena torba. Crni sa
sivim obrubom kratki kožuh bio je raskopčan. Bilo mu je taplo. Ispod
dvogleđa jogunasto je štrčala brada, pokrivena sedom čekinjom.
Dole, stisnuvši se uza stog, stajao je potporučnik Dolinski, ađutant
komandantov — mladić kmpnih očiju, tamnih obrva, u oficirskom šinjelu,
kicoški zgužvanoj kapi. Gutajući uzbuđenje što mu je stezalo grlo, on je
gledao gore u sedu bradu komandanta, kao da je u toj čekinji — tako
ljudskoj, bliskoj, sada bio spas.
— Vaše prevashodstvo, siđite, molim vas, pogodiće vas — ponavljao
je Dolinski. On vide kako se Komilovu otvoriše modre usnice, usta se
grčevito iskeziše. Znači, ide rđavo. Dolinski nije više gledao tamo gde su
se kao cme sitne figurice podizali nad surozelenom stepom, pretrčavali
gusti lanci boljševika. — Tamo su, — ssssik, ssšsik, — odlazili šrapneli.
Ali on je već znao, — granata je malo, đavolski malo... Bummmm, —
ozbiljno je gruvao iza srušenog mosta crveni top od šest coli... Užurbano je
groktao mitraljez. I kao pčele pevali su meci negde blizu nad
komandantovom glavom.
— Vaše prevashodstvo, pogodiće...
Kornilov spusti dvogled. Njegovo mrko, kalmičko lice, crvenih kao u
ševe očiju, skupilo se u bore. Tapkajući po senu, on se okrenuo, nagnuo
prema sjahalim Tekincima, koji su stajali iza stoga, svojoj ličnoj pratnji.
To su bili mršavi, krivonogi ljudi, u ogromnim, okruglim jagnjećim
kapama i u prugastim, boje lososa — čerkeskama. Ne mičući se, kao
kipovi, oni su držali za uzde mršave konje.
Oštrim glasom, kao da laje, Kornilov izdade zapovesti, pokazavši
rukom prema jaruzi. Tekinci kao mačke skočiše na konje, — jedan viknu
iz grla po njihovom,— dohvatiše krive sablje i kasom, zatim -galopom
pođoše u stepu, prema jaruzi, gde se crnela oranica i iza nje se uzdizala
pruga železničkog nasipa.
Semjon Krasiljnikov je sad ležao na boku, — tako je bilo lakše. Još čas
pre toga snažan i ljut, sada je slabo, često ječao, s mukom pljujući krv.
Desno i levo od njega, bez ikakva reda su pucali drugovi. Oni su gledali
tamo kuda i on, — u pravcu strme humke s one strane jaruge. Niz nju su
jurili konjanici, oko pedeset ljudi, u razvijenom stroju. To je bdo juriiš
konjičke rezerve.
Otpozadi je pritrčao neko, pao na kolena uporedo s Krasiljnikovom i
vikao, vikao gubeći glas, mahao mauzerom. Bio je u crnom kratkom
kožnom kaputu. Konjanici se sručiše u jarugu. Čovek u kožnom kaputu
vikao je ne vojnički, već strašno zapovednički.
— Ne smete odstupati, ne smete odstupati!
I eto, nad tom ivicom jaruge podigoše se ogromne kape, razleže se
otegnuto urlanje, kao vetar. Ifckočiše Tekinci. Polegavši u prugastim
bešmetima1) po grivama svojih konja, oni su jahali po glibavoj oranici,
gde je po brazdama još ležao prljav sneg. Letele su u vazduh grudve blata s
kopita. „Iaaaa—iaaaa”, — cičala su iskežena mršava lica s brkovima pod
kapama. Evo već se vidi vodeni blesak krivih sabalja. Oh, neće naši
izdržati konjanički juriš! Sivi šinjeli dižu se s oranice. Pucaju uzmiču.
Komesar u kožnom kaputu potrča, — nalete, udari jednog u leđa:
— Napred, na bajonet!
Krasiljnikov vidi, — jedan prugasti bešmet se kao namerno skotrlja s
konja, i dobri konj, obzirući se uplašeno, odjuri u stranu. Prolomi se nad
lancem tresak gvožđa, kao lopte od dima sa žutom vatrom eksplodirali su
šrapneli. I pešak Vaska, ćeretalo, u šinjelu koji mu nije bio po meri —
izneverio. Bacio je pušku. Sav — beo, razvaljenih usta, gleda u smrt koja
doleće. Oni sve bliže, rastu zajedno s konjima. Jeđan konj:— napred —
ispružio se kao pas, spustivši njušku. Tekinac se uspravio, stoji na
uzengijama, šire se skutovi halata.
— Gad! — Krasiljnikov je pružio ruku za puškom. — Eh, propade
komesar! — Tekinac je nagnao konja na kožni kaput. — Pucaj već,
đavole!
Krasiljnikov vide samo kako udari kriva sablja po kožnom kaputu... I
istog časa se ceo konjički stroj sruči na lanac. Zapahnu ga vreli konjski
znoj.
Tekinci su projurili, obrnuli na krilo. A na oranicu iz jaruge već su
istrčavali, spotičući se, svetlosivi i crni šinjeli, gospodski blistajući
epoletama.
— Urrrra!
Borba sp pomakla ka železničkoj pruzi. Krasiljnikov je dugo čuo samo
kako ječi komesar, isečen sabljom. Sve ređe su se razlegali pucnji. Ućutali
topovi. Krasiljnikov zatvori oči — brujalo je u glavi, tištalo u grudima.
Bilo mu je žao sebe, nije mu se umiralo. Otežalo telo vuklo je zemlji. S
tugom se setio žene Matrjone. Propašće sama. A kako ga je čekala, pisala
u Taganrog — dođi. — Kad bi ga sad videla Matrjona, zavila bi ranu, dala
da pije. Prijala bi voda s kiselim mlekom.
Kad je Krasiljnikov čuo kako psuju mater i glasove, ne svoje —
gospodske, otvorio je malo oči. Išla su četvorica: jedan u sivoj čerkeski,
dvojica u oficirskim šinjelima, četvrti u studentskom s podoficirskim
epoletama. Puške — lovački — pod miškom.
— Gledaj, mornar, gad, proburazi ga — reče jedan.
— Ne treba — crkao je... A ovaj je živ.
Oni se zaustaviše, gledajući Vasku ćeretala, koji je ležao.
 Onaj u čerkeski najednom dreknu besno:
— Diži se! — i udari ga nogom.
Krasiljnikov vide kako se Vaska podiže, polovina lica bila mu je
oblivena krvlju.
— Stani mirno! viknu onaj u čerkeski, i udari ga naglo po zubima. I
istog trenutka sva četvorica uzeše pušku na gotovs. Vaska povika plačnim
glasom:
— Smilujte se, čiko.
Onaj što je bio čerkeski, odskoči od njega i, ošbro izdišući vazduh,
udari ga bajonetom u trbuh. Okrete se i ode, a ostali se nagnuše nad
Vaskom, svlačeći čizme.
Kada su dobrovoljci, postreljavši zarobljenike i zapalivši — da bi
ubuduće pamtili — kozaćku opštinu, otišli dalje na jug, Semjona
Krasiljnikova odneli su s oranice kozaci. Oni su se vratili sa ženama,
decom i stokom u naselje, tek što se komora „kadeta” izgubila iza ravnog
horizonta stepe, koja je tek počela zeleneti.
Semjon se bojao smrti među tuđim ljudima. Imao je uza se novaca i
zamoli jednog čoveka da ga taljigama odveze u Rostov. Odatle je pisao
bratu da je teško ranjen u grudi i da se boji da će umreti među tuđima, i još
je pisao da bi voleo da vidi Matrjonu. Pismo je poslao po zemljaku.
Do osamnaeste godine Semjon je sliužio u crnomorskoj floti kao
mornar na minonoscu „Kerč”.
Flotom je komandovao admiral Kolčak. Bez obaira na um, obrazovanje
i, kako mu se činilo, beskorisnu ljubav prema Rusiji, Kolčak nije razumeo
ništa ni od onog što se dešavalo, ni od onog što se moralo desiti. On je
znao sastav i naoružanje svih flota na svetu, mogao bez greške poznati u
morskoj magli profil kojeg mu drago broda, bio je dobar poznavalac mina i
jedan od inicijatora jačanja borbene snage ruske flote posle Cušime, ali
ako bi ma ko (do sedamnaeste godine) progovorio s njim o politici, on bi
odgovorio da se politikom ne interesuje, ništa u njoj ne razume i misli da
se politikom bave studenti, aljkave studentkinje i Jevreji.
On je Rusiju zamišljao kao niz bojnih drednota u pokretu pod parom
(stvamih i zamišljenih) i kao andrejevsku zastavu, koja se gordo — na
strah Germaniji, — vije na admiralskom brodu. Voleo je strog i
dostojanstven (u stilu velikog carstva) ulaz vojnog ministarstva s poznatim
vratarom (koji je govorio očinski svaki put, skidajući kaput: „Ružno
vreme, ako smem reći, Aleksandre Vasiljeviču”), vaspitane i otmene
drugove iz službe i zatvoreni složni duh oficirskog doma. — Car je bio
glava tog sistema, tih tradicija.
Kolčak je nesumnjivo voleo i drugu Rusiju, onu koja se postrojavala na
provi, — u mornarskim kapama s trakama, široka lica, preplanulu,
muskuloznu. Ona je divnim glasovima pevala večernju molitvu kad se pri
zalasku sunca spuštala zastava. Ona je „požrtvovano” umirala kad su joj
naređivali da umre. Njome se moglo ponositi.
Sedamnaeste godine Kolčak se bez kolebanja zakle na vemost
Privremenoj vladi i osta komandant Crnomorske flote. S jetkom gorčinom,
kao nešto neizbežno, podneo je pad vlade carstva, — stisnuvši zube primio
je na znanje momarske komitete i revolucionarni poredak, sve samo radi
toga da bi mornarica i Rusija ostale u ratnom stanju s Nemcima. I da mu je
ostao samo jedan čamac za polaganje mina, on bi izgleda i tad produžio
borbu. Išao je u Sevastopolj na momarske mitinge i, odgovarajući na
izazivačke govore oratora, pridošlica i domaćih — radnika, govorio da
njemu lično nisu potrebni moreuzi — Darđaneli i Bosfor, — zato što on
nema ni zemlje, ni fabrika, niti ima šta da izvozi iz Rusije, nego mu treba
rat, rat, rat, ne kao buržoaskom najamniku (gadljiva grimasa unakažavala
je njegovo obrijano lice, sa snažnom bradom, slabim ustima i upalim
očima), — ,,već to govorim kao ruski rodoljub”.
Momari su se smejali. Užasno. Vemi, spremni još juče u vatru i u vodu
za otadžbinu i andrejevsku zastavu, oni su vikali svome admiralu: „Dole,
najamnici imperijalizma!” On je izgovarao reči „ruski rodoljub” snažno, sa
širokim gestom, i sam spreman u tom trenutku da požrtvovno umre, a
mornari su, — đavo ih smutio — slušali admirala kao neprijatelja, koji
pokušava da ih verolomno obmane.
Na mitinzima je Semjon Krasiljnikov slušao da rat hoće da produže ne
„rodoljubi” već fabrikanti i veliki posednici koji na njemu zgrću velike
kapitale, a narodu taj rat nije potrebain. Govorili su da su Nemci isti takvi
radnici i seljaci kao i naši i ratuju zbog toga što su obmanuti od svoje
krvave buržoazije i menjševika. „Braća” su na mitinzima padala u jarost
od mržnje... „Hiljadu godina obmanjivali su ruski narod! Hiljadu godina
krv iz nas pili! Posednici, buržuji, — ah, gadovi!” Oči su se otvorile: eto
zašto su živeli gore od skota.., Eto gde je neprijatelj... I Semjon, mada je
jako čeznuo za napuštenim gazdinstvom i mladom ženom Matrjonom, —
stiskao je pesnice, slušajući govornike, opijao se, kao i svi, vinom
revolucije, i zaboravljala se u toj opojenosti čežnja za kućom, za ženom,
lepom Matrjonom...
Jednom iz Petrograda đođe istakmuti agitator Vasilij Rubljev. Postavio
je pitanje: „Hoćete li dugo, prijajatelji, da se muvate kao budale i blebećete
po mitinzima? Kerenski vas je već odavna prodao kapitalistima. Pustiće
vas još kratko vreme da kevćete, a onda će vam kontrarevolucionari
poskidati glave. Doknije kasno, zbacite Kolčaka, uzmite zastavu u svoje
radničko-seljačke ruke...”
Drugog dana javio je radio s lindjskog broda: razoružati sve starešine.
Nekoliko se oficira ubilo, drugi su predali oružje. Kolčak je na
admiralskom brodu Đorđe Pobedonosac” naredio signal da se popne gore
cela posada. Mornari, podsmevajući se, iziđoše na provu. Admiral Kolčak
stojao je na mostu u potpunoj paradnoj uniformi.
— Mornari — povikao je on kreštavim, visokim glasom, — desila
se nepopravljiva nesreća: neprijatelji naroda, tajni agenti Nemaca,
razoružali su oficire. Kakva je to poslednja budala koja može da govori o
oficirskoj kontrarevolucionarnoj zaveri! I uopšte, moram reći — nikakve
kontrarevolucije nema i u stvari ne postoji.
Tu admiral poče brzo hodati po mostu, zveckajući sabljom, i stade
olakšavati dušu.
— Sve što se desilo smatram pre svega kao ličnu uvredu meni,
najstarijem oficiru, i razume se, komandovati flotom više ne mogu i ne
želim. i brzojaviću ovog trenutka vladi — ostavljam mornaricu, odlazim.
Dosta!...
Semjon je video, kako admiral dohvati zlatnu sablju, stisnu je obema
rukama, poče otkopčavati, zaplete se, otkinu je — čak mu i usnice
pomodreše.
— Svaki častan oficir morao bi na mome mestu ovako postupiti!...
Digao je sablju i bacio je u more. Ali nd taj istorijski gest ne ostavi
nikakav utisak na mornare.
Od tog vremena počeli su krupni događaji u mornarici. Barometar je
pokazivao buru. Momari, vezani skupnim životom na moru, zdravi, smeli i
okretni, koji su videli okeane i tuđe zemlje, napredniji od prostih vojnika, i
koji su jače osećali nepremostivi jaz između oficirske trpezarije i
momarskog „kluba” bili su lako zapaljiva sila. „Braća” su sa svom svojom
neiživljenom strašću pošla u sam pakao borbe i sama raspaljivala snage
protivnika, koji je, još se kolebajući, još ne rešavajući se, očekivao.
sređivao se, prikupljao.
Semjon nije imao vremena da misli o kući, o ženi. U oktobm se svrši s
lepim rečima, progovori puška. Neprijatelj je bio na svakom koraku. U
svakom pogledu, uplašenom, punom mržnje, podmuklom, krila se smrt.
Rusija od Baltičkog mora do Tihog okeana, od Belog do Cmog mora
"talasala se mutno i zloslutno. Semjon je prebacio pušku preko ramena i
pošao da se bori s ,,hidrom kontrarevolucije”.
Roščin i Kaća sa zavežljajem i čajtnikom probiše se kroz gomilu na
stanici, zajedno s ljudskim potokom prođoše patrolu s uperenim
bajonetima i krenuše uz glavnu ulicu Rostova.
Još pre mesec i po dana šetao se tu od radnje do radnje cvet
petrogradskog društva. Trotoari su se šarenili od gardijskih kapa, zveokale
mamuze, čuo se francuski govor; otmene dame sklanjale su nosiće od
vlažne studeni u skupocena krzna. S neshvatljivom lakomislenošću
skupljali su se ovde samo da prezime, da bi se za bele noći vratili u
Petrograd, u svoje stanove i vile sa solidnim vratarima, salama sa
stubovima, ćilimima i razbuktalim kaminima. Ah, Petrograd! Na kraju
krajeva, sve mora doći u red. Otmene dame apsolutno ni u čemu nisu bile
krive.
A sad je veliki reditelj udario u dlanove: sve je iščezlo kao na
pokretnoj pozornici. Dekor se promenio. Ulice Rostova opustele. Radnje
zakovane daskama, stakleni izlozi probijeni mecima. Dame su sakrile
krzna i povezale marame. Manji deo oficira pobegao je s Kornilovom,
ostali se brzo, kao u pozorištu, preobrazili u nevine malograđane, u
glumce, recitatore, učitelje igranja i drugo. I februarski vetar je uzvitlao
hrpe đubreta po trotoarima...
— Da, zakasnili — reče Roščin. On je išao spustivši glavu. Činilo
mu se da se telo Rusije raspada na hiljadu komada. Jedinstveni svod koji je
pokrivao carstvo, razbijen je u paramparčad. Narod postaje stado. Istorija,
velika prošlost, iščezava kao maglene zavese dekoracije. Otkriva se gola,
opaljena pustinja, — humke, hurnke... Kraj Rusije. On je osećao — u
njemu se neišto drobi i muči ga bodljikavom parčadi nešto što je on
shvatao da je u njemu nepokolebljivo, — stožer njegova života... Spotičući
se, on je išao na korak iza Kaće. „Rostov je pao, armija Komilova,
poslednji lutajući komad Rusije, danas sutra biće uništena, i onda —
kuršum u čelo”.
Išli su nasumce. Roščin je znao adresu ponekih drugova iz divizije. Ali
oni su može biti pobegli ili su streljani. Onda — smrt na kaldrmi. On
pogleda Kaću. Ona je išla mirno, u kratkom suknenom kaputiću i
orenburškoj marami. Njeno milo lice s velikim sivim očima, prostodušno
se okretalo na skinute firme, na razbijene izloge. Krajevi njemih usana tek
što se nisu smešili. „Zar ona ne shvata sav taj užas? Kakvo je to neko
bezgranično praštanje?”
Na uglu je stajala gomilica nenaoružanih vojnika. Jedan, rohav, oka
naduvena od nasele krvi. Držeći cmi hleb pod miškom,.otkidao je, ne
žureći, komad po komad, polako žvakao.
— Ovde ne možeš razabrati — kakva je vLast, ili sovjetska ili još
neka, — reče mu drugi, s drvenim sandučetom za koje su bile privezane
valjenke. Onaj što je jeo odgovori:
Vlast je drug Brojnicki. Dođi do njega, daće voz, otići ćelno. Inače
ćemo doveka trunuti u Rostovu.
— A ko je on? U kakvom činu?
— Vojni komesar, šta li je...
Prišavši vojnicima, Roščin upita kako da nađe adresu. Jedan
neprijateljski odgovori:
— Mi nismo ovdašnji.
Drugi reče:
— Nisi u zgodno vreme, oficiru, stigao na Don.
Kaća u istom trenutku povuče muža za rukav i oni
pređoše na suprotni trotoar. Tamo je na slomljenoj klupi pod golim
drvetom sedeo starac, u izlizanoj bundi i slamnom šeširu. Spustivši
čekinjastu bradu na dršku štapa, on je podrhtavao. Iz zatvorenih očiju tekle
su mu suze po upalim obrazima.
Kaćino lice zadrhta. Tada je Roščin povuče za rukav:
— Hajdemo, hajdemo, sve nećeš ožaliti...
Dugo su još lutali po prljavom i opljačkanom gradu, dok nisu našli
traženi kućni broj. Ušavši na vrata, videli su niska čoveka debelih nogu,
gole kao jaje lobanje. Na njemu je bio vatirani vojnički prsluk zaprljan do
krajnje mere. Nosio je kotao, okrećući glavu od zadaha. To je bio
Roščinov drug iz puka, potpukovnik Tetkin. On spusti kotao na zemlju i
poljubi se s Vadimom Petrovičem, udari petom o petu, steže ruku Kaći.
— Vidim, vidim, ne govorite ni reči, udesiću. Samo ćete morati u
jednoj sobici. Zato ima veliko ogledalo i fikus. Moja je žena, molim lepo,
ovdašnja... U početku smo ovde živeli (on pokaza na jednospratnu kuću od
cigala), a sad po proleterski, preselili smo se ovamo (on pokaza naherenu
drvenu kućicu). I ja, kao što vidite, kuvam imalin... Na berzi rada upisao
sam se kao nezaposlen... Ako susetke ne dostave, nekako će se preživeti.
Mi smo Rusi, na sve smo navikli.
Otvorivši velika usta s vanrednim zubima, on se nasmeja, zatim
progovori zamišljeno: ,,Da, eto kakve se stvari događaju” — i dlanom
protrlja lobanju, zaprlja je imalinom.
. Njegova supruga, tako isto niska i temeljna, pevajućim glasom
pozdravi goste, ali se po kestenjavim očima primećivalo da nije sasvim
zadovoljna. Kaću i Roščina smestiše u ndskoj sobici s iscepanim tapetama.
Ovde je zaista stajao u uglu, ogledalom ka zidu, trimo srednjeg kvaliteta,
fikus i gvozdeni krevet.
— Ogledalo smo radi sigurnosti okrenuli licem ka zidu, znate —
stvar od vrednosit, — govorio je Tetkin. — K’o velim, doći će da pretresu
i istog časa — staklo u komade. Ne podmose svoj lik. On se opet nasmeja,
protrlja lobanju. A uostalom, ja donekle razumem: toliko se, znate ruši, a
ovde — ogledalo, — dabome, razbiće...
Njegova supruga uredno postavi sto, ali viljuške su bile zarđale, tanjiri
okrnjeni, očigledno stvari su sakrili. Roščin i Kaća s gorkim
zadovoljstvom su jeli suvu ribu, beli hleb i kajganu sa slaninom. Tetkin se
vrzmao, jednako dodavao. Njegova supruga, složivši pune ruke pod
grudima, žalila se na život:
— Takav je svud bezobrazluk, pritisak, prosto — egipatske kazne.
Ja, znate, već drugi mesec ne izlazim iz kuće... Kad bi što pre oterali ove
boljševike... Šta kažu o tome kod vas u prestonici? Hoće li ih skoro
uništiti?
— Eh, ti baš bubneš, — zbunjeno reče Tetkin. — Za takve reči te
sad neće štedeti, Sofija Ivanovna.
— E, neću da ćutim, nek streljajul — Oči Sofije Ivanovne postadoše
okrugle, čvrsto steže ruke pod grudima. — Biće kod nas car, biće... (Obrati
se mužu, pokrenuvši grudi.) Samo ti ništa ni vidiš...
Tetkin se namršti kao krivac. Kad supruga, ogorčena. iziđe, on
progovori šapatom:
— Ne obraćajte pažnju, ona je duševan čovek, izvanredna domaćica,
znate, ali zbog događaja postala je kao nenormalna... (On pogleda u
Kaćino od čaja pocrvenelo lice, u Roščina koji je zavijao cigaretu.) — Ah,
Vadime Petroviču, nije to sve tako prosto... Ne može se, đuture — kao
sekirom odvaliti... Dolazim u dodir s ljudima, mnogo vidim... Odlazim u
Batajsk, — s one strane Đona, — tamo je pretežno sirotinja, rađnici
Zar su to razbojnici, Vadime Petroviču? Ne, — poniženo i
uvređeno čovečanstvo. Kako su oni očekivali sovjetsku vlast!... Samo vi,
zaboga, nemojte pomisliti da sam ja neki boljševik. (On molećivo stavi na
grudi kratke dlakave ruke, kao da se strašno izvinjava.) Oholi i nerazumni
upravljači predali su Rostov sovjetskoj vlasti... Da ste videli šta se kod nas
radilo za vreme atamana Kaledina... Sadovom ulicom u sjajnoj povorci
šetkali su se gardisti, raspušteni i samopouzdani: „Opet ćemo mi taj ološ
sjuriti u podrume...” Eto šta su govorili. A taj olotš je ceo ruski narod... A
on se opire, neće da ide u podrum. U decembru sam bio u Novočerkasku.
Sećate se, tamo je u glavnoj ulici vojni zatvor — valjda ga je još ataman
Platov podigao za vreme Aleksandra Blagoslovenog — mala zgrada u stilu
ampira. I sad kad zatvorim oči, Vadime Petroviču, kao da gledam
stepenice onog hodnika polivene krvlju... Prolazim tuda, čujem strašan
krik, tako se, znate, viče kad muče čoveka... U po bela dana, u centru
prestonice Đona... Prilazim. Kod vojnog zatvora — gomila, sjahali kozaci,
ćute, gledaju, — kod stubova se vrši kazna radi zastrašivanja stanovništva.
Iz zatvora izvode, po dvojicu, radmike, uhapšene zbog simpatija prema
boljševizmu. Razumete, — zbog simpatija. Odmah im ruke vezuju za
stubove, i četvorica snažnih kozaka udaraju ih nagajkama ), po leđima i po
turu. Samo fijuk, košulje, pantalome lete u paramparčad, meso — u
komadima, i krv, kao od životinje, lije na stepenice... Mene je teško
iznenaditi, ali tada sam se iznenadio, — vikali su vrlo strašno... Od samog
fizičkog bola tako se ne viče...
Roščin je slušao, oborivši oči. Njegovi prsti, koji su držali cigaretu,
drhtahu. Tetkin je grebao mrlju od slačice na čaršavu.
— Eto tako, — atamana više nema među živima, cvet kozačke elite
zakopan je u jaruzi izvan grada, — krv na stepenicama vapila je za
osvetom. Vlast sirotinje... Lično meni svejedno je, — kuvati imalin ili što
drugo... Izišao sam živ iz svetskog rata i cenim jedno, — dah života;
izvinite za upoređenje: u rovovima sam pročitao mnogo knjiga, i moja
poređenja su literarna... Eto tako... (On pogleda na vrata i spusti glas.)
Pomiriću se sa svakim načinom života, ako vidim ljude srećne... Nisam
boljševik, razumejte, Vadime Petroviču... (Opet ruke na grudi.) Meni
samom ne treba mnogo: parče hleba, mrvica duvana i iskreno duševno
opštenje... (On se zbunjeno nasmeja.) Ali u tome i jest stvar što kod nas
radnici ropću, a o stanovništvu i da ne govorim... O vojnom komesaru,
drugu Brojnickom, čuli ste? Moj savet: primetite li — juri njegov
automobil — sklanjajte se. Pojavio se on odmah posle zauzimanja
Rostova. „Mene, — viče, — visoko ceni drug Lenjin, ja lično telegrafiram
drugu Lenjinu...” Okružio se kriminalnim elementima — rekvizicije,
streljanja. Noću po ulicama svlače koga dohvate. Ponaša se kao bandit...
Na što to liči? Kud ide rekvirirano?... I znate, revkom s njim ne može ništa
učiniti. Boje se... Ne verujem da je on ideolog... Proleterskoj ideji on će
naneti više štete nego... (Ali ovde se Tetkin, videći da je daleko otišao,
okrenu, šmrknu i opet, sad već bez reči, poče metati ruke na grudi.)
— Ja vas ne razumem, gospodine potpukovniče, — progovori
Roščin hladno. — Svakojaki Brojnicki i kompanija i jesu sovjetska
stoprocentna vlast... Njih, ne treba opravdavati, — treba se boriti protiv
njih, ne štedeći živote...
— U ime čega? — brzo upita Tetkin.
— U ime velike Rusije, gospodine potpukovniče.
— A šta je to? Oprostite, ja glupo pitam: velika Rusija — po čijem,
u stvari, shvatanjiu? Ja bih hteo tačnije. Po shvatanju petrogradskog višeg
društva? To je jedno... Ili po shvatanju streljačkog puka u kom smo vi i ja
služili, koji je herojski izginuo na bodljikavim žicama? Ui moskovske
trgovačke komore, — sećate se, u Velikom pozorištu Rjabušinski je plakao
za velikom Rusijom. To je već — treća stvar. Ui — radnika, koji nazire
veliku Rusiju praznikom iz prljave pivnice? Ui — stotine uriliona seljaka,
koji...
— Da, neka vas đavo nosi... (Kaća brzo pod stolom steže Roščinu
ruku.) Oprostite, potpukovniče. Dosad mi je bilo poznato da se Rusijom
nazivala teritorija jedne šestine zemljine kugle, naseljena narodom koji je
na njoj preživeo veliku istoriju... Možda za boljševike to i nije tako...
Molim za oproštenje... (On se gorko osmehnu kroz s mukom priguženo
razdraženje.)
 — Da, baš tako... Ponosim se... I ja sam lično zadovoljan čitajući
istoriju ruske države. Ali sto miliona mužika nisu čitali te knjige. I ne
ponose se. Oni žele da imaju svoju sopstvenu istoriju, otvorenu ne u
prošla, već u buduća vremena... Situ istoriju... Tu se ništa ne može... Uz to,
njihov je vođa proletarijat. Ti idu još dalje, — odvažuju se da grade, tako
reći, svetsku istoriju... Tu se takođe ništa ne može... Vi me okrivljujete
zbog boljševizma, Vadime Petroviču... Ja sebe okrivljujem što ovo sve
samo posmatram sa strane, — težak greh. Ali opravdanje je — u velikoj
zamorenosti od rovovskog života. S vremenom ću, nadam se, postati
aktivniji, i tada možda neću ništa reći na vašu optužbu...
Rečju, Tetkin se nakostrešio, njegovo pocrvemelo čelo pokri se
graškama znoja. Roščin je užurbano, ne pogađajući kopčama petlje,
zakopčavao šinjel. Kaća, sva napregnuta, gledala je čas muža čas Tetkina.
Posle mučnog ćutanja Roščin reče:
— Žalim što sam izgubio druga. Ponizno zahvaljujem na
gostoprimstvu...
Ne pružajući ruku pošao je iz sobe. Tada Kaća, uvek ćutljiva —
„ovčica”, — skoro kriknu, stisnuvši ruke:
— Vadime, molim te, pričekaj... (On se okrenu, podigavši obrve.)
Vadime, ti ovog trenutka nemaš pravo... (Obrazi joj buknuše.) S takvim
raspoloženjem, takvim mislima ne može se živeti...
— A tako! — preteći progovori Roščin. — Čestitam...
— Vadime, ti me nikad nisi pitao, meni nije bilo potrebno, nisam se
mešala u tvoje stvari... Ja sam ti verovala... Ali shvati, Vadime, mili, to što
ti misliš nije tačno. Ja sam već odavno, odavno htela da kažem... Treba
raditi nešto sasvim drugo. Ne to zbog čega si ti došao ovamo... Prvo treba
shvatiti... I samo onda ako si ti uveren (— spustivši ruke od užasnog
uzbuđenja, ona ih je lomila pod stolom...) — Ako si ti uveren da to možeš
uzeti na svoju savest, onda idi, ubijaj...
— Kaćo! — jetko, kao da su ga udarili, uzviknu Roščin. — Molim
te ćuti!
— Ne!.. Ja ovo govorim zato što te bezumno volim... Ti ne smeš biti
ubica, ne smeš, ne smeš...
Tetkin, ne smejući da drži stranu ni njoj ni njemu, ponavljao je
šapatom:
— Prijatelji moji, prijatelji moji, hajdete da porazgovaramo,
sporazumećemo se...
Ali je već bilo nemoguće sporazumeti se. Sve što se nakupilo u
Roščinu poslednjih meseci izbi besnom mržnjom. On je stojao na vratima,
istegavši vrat, i gleđao Kaću, pokazujući zube.
— Mrzim — prosikta. — Do đavola!.. Sa vašom ljubavlju... Nađite
sebi Civutina... Boljševika... Do đavola!..
On pusti iz grla onaj isti bolni glas kao onda u vagonu. Svakog časa
izgledalo je da će prestati da vlada sobom, da će biti zlo... (Tetkin se čak
podigao da bi zaklonio Kaću.) Ali je Roščin polako zažmurio i izišao...
Semjon Krasiljnikov, sedeći na bolničkoj postelji, natmureno je slušao
brata Alekseja. Ponude koje je poslala Matrjona, — slanina, kokošje meso,
pita, ležale su udnu nogu na postelji. Semjon ih nije gledao. Bio je mršav,
lice nezdravo, neobrijano, kosa se od dugog ležanja slepila, mršave bile
noge u žutim pamučnim gaćama. On je premetao iz ruke u ruku crveno
jaje. Brat Aleksej, preplanuo, zlataste bradice, sedeo je na stolici, raširivši
noge u dobrim čizmama, govorio je prijatno, ljubazno i sa svakom
njegovom rečju srce Semjonovo se otuđivalo.
— Seljačka linija za sebe, brajko, radnici — sa sebe — govorio je
Aleksej. — Kod nas u rudniku „Glubokom” pošli radnici u okno — ono
poplavljeno, mašine ne rade, svi se inženjeri razbežali. A treba žderati, je li
tako ili nije? Radnici svi do jednog otišli u Crvenu gardu. Njihovi interesi
su, znači, produbljivanje revolucije. Je li tako ili ne? A naša, seljačka
revolucija — svega četvrt metra crne oranice. Naše produbljivanje — ori,
sej, žnji! Govorim li tačno? Svi ćemo poći da ratujemo, a ko će raditi?
Žene? One same, daj bože, da sa stokom iziđu na kraj. A zemlja voli da je
paziš, da je neguješ. Tako je to, moj brajko. Hajdemo kući, na svom hlebu
lakše ćeš se oporaviti. Mi sad imamo zemljice, a ruku nema. Drljati, sejati,
sabirati, — zar ću ja sam s Matrjonom izići na kraj? Veprova sad imamo
osamnaest komada. Na drugu kravicu bacio sam oko. Za sve su potrebne
ruke. -
Aleksej izvuče iz džepa šinjela duvankesu krdžaka. Semjon pokretom
glave odbi da puši: „Grudi još bole”. Aleksej je i dalje zvao brata u selo,
preturao ponude, uzeo rastresitu pitu, opipao je.
— Pojedi, tu je Matrjona funtu masla strpala.
— Evo šta je, Alekseju Ivanoviču — reče Semjon, — ne znam šta da
vam odgovorim. Otići kući — to ću čak sa zadovoljstvom, dok se rana ne
zaleči. Ali neću sad ostati da radim seljački posao, ne nadajte se.
— Tako. A može li se pitati — zašto?
— Ne mogu ja, Aljoša... (Usta Semjonova zgrčila su se, on se
savlađivao.) Ta razumej — ne mogu. Ranu svoju ja ne mogu zaboraviti.
Ne mogu zaboraviti, kako su oni drugove mučili... (On se okrenu prozoru s
onim istim grčem i gledaše zlobnim očima.) Ti moraš pojmiti moj
položaj... Meni je samo jedno na umu, — te gadove... (On prošapta nešto,
zatim — pojačano, stisnuvši u šaci crveno jaje): — neću se smiriti...
Dogod gadovi krv našu piju... Neću se smiriti...
Aleksej Ivanovič klimnuo je glavom. Popljuvavši, ugasi pikavac među
prstima, pogleda — kuda? — baci pod postelju.
— Šta se može, Semjone, tvoja je stvar, sveta stvar... Otići ćemo
kući na oporavak. Silom te neću zadržavati.
Tek što je Aleksej Krasiljnikov izišao iz bolnice, sreo se s Ignjatom,
zemljakom s fronta. Zaustaviše se, pozdraviše. Upitaše se za zdravlje.
Ignjat reče da radi kao šofer u Ispolkomu.1)
— Hajdemo u „Solej”, — reče Ignjat, a otud ćemo k meni na konak.
Danas je tamo borba. Čuo si za komesara Brojnickog. Bogme ne znam
kako će se danas izvući. Njegovi su momci takve palikuće, — varoš stenje.
Juče su po danu na tom uglu dva dečka, đaka, posekli, i ni za što, napali ih
sabljama. Eto, tu sam stajao kraj stuba — povratio sam...
Razgovarajući dođoše do kinematografa „Solej”. Sveta je bilo mnogo.
Proguraše se i stadaše kraj orkestra. Na maloj pozormici, ispred stola, gde
je sedelo predsedništvo (žena okrugla lica u vojničkom šinjelu, mračan
vojnik, glave zavijene prljavim zavojem, suvonjav starčić radnik s
naočarima i dvoje mladdh u bluzama), hodao je, koračajući sitno, natrag i
napred, kao u kavezu, vrlo bled, pogrbljen čovek, crne kose kao šubara.
Govoreći, jednoliko je mahao mlitavom pesnicom, druga mu je ruka
stezala hrpu novinskih isečaka.
Ignjat šapnu Krasiljnikovu:
— Profesor — kod nas u sovjetu...
— ... Mi ne možemo ćutati... Mi ne smemo ćutati... Zar je kod nas u
gradu sovjetska vlast, za koju ste se vi borili, drugovi?.. Kod nas je
samovolja... Despotizam gori od carskog... Upadaju u kuću mimim
stanovnicima... U sumrak se ne može izići na ulicu, svlače... Pljačkaju...
Na ulicama ubijaju decu... Ja sam o tome govorio u Izvršnom odboru,
govorio u revkomu... Oni su nemoćni.. Vojni komesar pokriva svojom
neograničenom vlašću sve te zločine... Drugovi... (On se grčevito udari u
grudi hrpom isečaka.) Zašto oni ubijaju decu? Streljajte nas... Zašto vi
ubijate decu?.. .
Poslednje njegove reči utonule su u uzbuđeni žagor cele sale. Svi su se
zgledali u strahu u uzbuđenju. Govomik sede za sto predsedništva, pokri
naborano lice novinskim listoviima. Predsednik, vojnik zavijene glave,
pogleda na kulise:
— Reč ima komandant Crvene garde, drug Trifonov...
Cela sala zatapšta: Pljeskali su, podigavši ruke. Nekoliko ženskih
glasova povikalo je iz dubine: „Molimo, druže Trifonove!” Nečiji bas
graknu: „Dajte Trifonova!” Tada Aleksej Krasiljnikov primeti kraj samog
orkestra visoka i vitka čoveka — u kicoškom, kratkom kožnom kaputu s
oficirskim ukrašenim kaišima, — koji je stajao leđima prema sali, i sada
se, kao feder, uspravio — licem prema bukačima. Njegove kao bled čelik
izbuljene oči klizile su podrugljivo, hladno po licima, — i istovremeno
ruke su se spuštale,glave uvlačile u ramena, ljudi prestajali da pljeskaju.
Neko je, naginjući se, brzo pošao k izlazu.
Čovek čeličnih očiju prezrivo se osmehnu. Kratkim pokretom popravi
futrolu. Imao je glumačko, dugo, čisto izbrijano lice. On se opet okrenu
pozornici, spusti oba lakta na ogradu orkestra. Ignjat gurnu u bok
Krasiljnikova.
— Brojnicki. Eto, brate si moj, kad pogleda — obuzme te strah.
Iza kulisa lupajući teškim čizmama, iziđe komandant Crvene garde
Trifonov. Oko rukava njegovog pamučnog kaputa bilo je vezano parče
crvene tkanine. U rukama je držao kapu, takođe obavijenu po obodu
crvenim. Sav je bio temeljan, spokojan. Ne žureći se, prišao je kraju po
zornice. Siva koža na obrijanoj lobanji pokrenula se. Sive veđe sakrile
oči. Podigao je ruku (nastade tišina) i polusavijenim dlanom pokazivao na
Brojnickog, koji je stojao dole.
— Ovde se, drugovi, nalazi drug Brojnicki, vojni komesar. Vrlo
lepo. Neka nam on odgovori na pitanje. A ne htedne li odgovoriti, mi ćemo
ga primorati.
— Oho! reče preteći Brojnicki odozdo.
— Da, primoraćemo. Mi smo radničko-seljačka vlast, i on je
dužan.da joj se potčini. Vreme je, drugovi, takvo da je se teško odmah u
svemu snaći... Mutno vreme... A, kao što znate, đubre uvek pliva na
površini... Iz toga zaključujemo da se uz revoluciju prišljamčuju razni
probisveti...
— To jest?.. Ime, ime reci, — uzviknu Brojnicki s jakim poljskim
naglaskom.
— Doći ćemo i do imena, ne žuri se... Krvavim naporom radnika i
seljaka očistili smo, drugovi, grad Rostov od belogardejskih bandi...
Sovjetska vlast čvrstom nogom stoji na Donu. Zašto se onda sa svih strana
čuju protesti? Radnici se bune, crvenogardejci su nezadovoljni... Vojnici u
transportima se bune, — zašto, vele, propadamo na sporednim
kolosecima... Malo pre čuli smo ovde glas predstavnika inteligencije (i
ukaza mkorn na predgovornika). U čemu je dakle stvar? Kao da su svi
nezadovoljni sovjetskom vlašću? Kažu — zašto pljačkate, zašto pijančite,
zašto ubijate decu? Predgovornik je čak i sam ponudio da ga streljamo...
(Smeh na dva tri mesta, nekoliko aplauza.) Drugovi! Sovjetska vlast ne
pljačka i ne ubija decu. Ali svakojaki ološ koji se prišljamčio uz sovjetsku
vlast, taj pljačka i ubija... I na taj način podriva veru u sovjetsku vlast, i na
taj način daje sovjetskim neprijateljima u ruke strašno oružje... (Pauza,
tišina, ne čuje se dah stotine ljudi.) Zato ja želim da postavim drugu
Brojnickom pitanje... Da li mu je poznato jučerašnje ubistvo dvaju dečaka?
Ledeni glas odozdo.
— Da, poznato je.
— Vrlo dobro. A da li mu je poznato o noćaiim grabežima, o
masovnim pijankama u hotelu ..Palas”? Je li mu poznato u čije ruke
dospeva rekvirirana roba? Ćutite, druže Brojnicki? Nemate šta da
odgovorite? Rekviriranu robu propije gomila bandita... (Žagor u sali.
Trifonov podiže niku.) I evo šta smo još saznali... Niko vam nije dao vlast
u Rostovu i vaš mandat je lažan, i vaše pozivanje na Moskvu, pa čak i na
druga Lenjina je bezočna laž...
Brojnicki je stajao uspravivši se. Po lepom njegovom prebledelom licu
preletali su trzaji. Najednom on polete u stranu gde je stajao razjapljenih
usta plavi momak — vojnik, uhvati ga za šinjel i, pokazujući na Trifonova,
viknu strašnim glasom:
— Ubij ga, podlaca.
Momku se zverski iznakazi lice, — poteže s ramena pušku. Trifonov je
stajao nepomično, raširiv noge, samo je nagnuo glavu pokretom bika.
Iskočivši iza kulisa, kraj njega se stvori radnik, žurno zaškljoca
zatvaračem, pa za njim — drugi, treći, i sva pozornica se zacrne od kaputa,
kožuha, šinjela, zazvečaše sudarajući se bajoneti. Tada se predsedmik pope
na stolicu i, popravljajući zavoj koji se spuštao na oči, povika prozeblim
glasom:
— Drugovi, molim da ne stvarate paniku, ništa nepredviđeno se nije
desilo. Tamo, pozadi, zatvorite vrata. Drug Trifonov je u potpunoj
sigurnosti. Radi odgovora dajem reč drugu Brojnickom.

Ali Brojnicki je iščezao. Samo je plavi vojnik s puškom i dalje stajao

kraj orkestra, začuđeno razjapivši usta.

III

Kod naselja Korenevske dobrovoljačka armija je naišla na vrlo ozbiljan

otpor. Ipak je, s velikim gubicima, naselje bilo zauzeto i ovde se obistinilo
ono, što su krili od vojske i čega su se bojali više od svega na svetu: pre
nekoliko dana prestonica Kubana Jekaterinodar, — to jest cilj pohoda,
nada na odmor i baza za dalje borbe, — predala se bez boja boljševicima.
Kubanski dobrovoljci pod komandom Pokrovskog, kubanski ataman i
vlada pobegli su u nepoznatom pravcu. Tako se neočekivano, na tri marša
od cilja pohoda, armija našla u klopci.
Prevarila je i nada u gostoljublje Kubana. Kozaci su, očigledno,
odlučili, sami, bez pomoći „kadeta”, da se snađu u događajima. Sela na
putu armije bila su napuštena, u svakom naselju čekala je zaseda, iza vrha
svakog ćuvika vrebao je mitraljez. Na šta je sad mogla da računa
dobrovoljačka arimija? Da li na to da kubanski kozaci — došljaci iz
Ukrajine — ili Cerkezi, setivši se stare mržnje prema Rusima, ili zaostali
na bogatom Kubanu transporti kavkaskog fronta — odjednom zapevaju
zajedno s ofidrima sa zlatnim epoletama i golobradim akademcima: ,,Za
Kornilova, za otadžbinu, za veru uskliknimo složno ura”. To, samo tu
formulu, nesvarljivu i izlizanu kao carski groš, mogla je ponuditi
dobrovoljačka armija i bogatim kozačkim selima, koja su jedva čekala —
„nije li već vreme da proglasimo svoju, kozačku nezavisnu republiku?”, d
doseljenima, koji su krenuli pod crvenu zastavu da bi se borili za jednaka
prava na donske i kubanske zemlje i ribolov, za seoske sovjete...
 Istina, u komori iza armije vozio se najčuveniji agitator, matroz Fedor
Batkin, krivonog, crnomanjast čovek u momarskom kaputu i kapi s
pantljikama. Više puta oficiri su pokušavali da ga smaknu u komori kao
Čivutina i crveno pašče. Ali čuvao ga je sam Kornilov, smatrajući da
čuveni matroz Batkin potpuno nadoknađuje sve praznine u oblasti
ideologije dobrovoljačke armije. Kad je glavnokomandujući govorio pred
narodom, u kozačkim selima, on je puštao ispred sebe Batkina, i ovaj je
prepredenjački dokazivao stanovništvu da Kornilov brani revoluciju, a
boljševici su naprotiv, — kontrarevolucionari, koje su kupili Nemci.
Armiji je bilo nemoguće da se preda — u to vreme nisu ostavljali
zarobljenike. Da se rasture — onda će biti potučeni pojedinačno. Postojao
je čak plan, probiti se preko astrahanskih stepa na Volgu i otići u Sibir. Ali
Kornilov je nastojao: produžiti pohod na Jekaterinodar da bi zauzeli grad
na juriš. Od Korenevske armija je skrenula na jug i prešla s teškim
borbama kod naselja Ust Labinska reku Kuban, nabujalu i bumu u to
godišnje doba. Armija se kretala ne zaustavljajući se, vukući za sobom
komore s velikim brojem ranjenika. Ali ipak ona je bila toliko strašna i
tako osetno ujedala da se svaki put obruč Crvene vojske prekidao i
propuštao je.
Armija se kretala u pravcu Majkopa, zavaravajući neprijatelja, ali
došavši do naselja Filipovska prešla je reku Belu i naglo okrenula na
zapad, za leđa Jekaterinodaru. Ovde, iza Bele, u uskoj klisuri okružile su je
kmpne sile crvenih. Situacija je izgledala beznadna. Razdali su puške lako
ranjenim u komori... borba je trajala ceo dan. Crveni su s visova tukli iz
pušaka i sipali iz mitraljeza po prelazima, po komori, nisu davali
streljačkim lancima da se dignu. Ali u sumrak, kad su razbijeni delovi
dobrovoljaca s poslednjim očajničkim naporom krenuli u protivnapad,
crveni su se povukli s visova i propustili Kornilovljevu vojsku na zapad.
Desilo se ono žto i ranije: pobedilo je vojno iskustvo i saznanje da od
ishoda ove borbe zavisi život.
Celu noć su unaokolo gorela naselja. Vreme se kvarilo, duvao je
severni vetar. Nebo se pokrilo neprozirnim gredama oblaka. Počela je kiša
i lila kao iz kabla celu noć. Petnaestog marta vojska, koja se krenula u
Novo-Dimitrovsku, vddela je pred sobom neprekidno prostranstvo vode i
žitkog blata. Retki brežuljci s kolovozima gubili su se u magli, koja se
prostirala nad zemljom. Ljudi su išli do kolena u vodi, kola i topovi
upadali su do osovina. Vejao je mokar sneg, uskovitlala se neviđena
mećava.
Roščin iziđe iz teretnog vagcvna, namesti pušku i torbu. Pogledao je
oko sebe. Po kolosecima su žagorile gomilice vojnika Varnavskog puka...
Tu je bilo i šinjela i kožuha i gardijskih kaputa opasanih uzicama. U
mnogih — mitraljeski redenici, granate, revolveri. U nekog — kapa, u
nekog kalpak na glavi, u nekog — otet od špekulanata polucilindar.
Močvarno blato mesile su pocepane čizme, valjenke, noge zavijene
krpama. Sudarali su se bajonetima, vikali: „Hajde, momci, na miting! Sami
ćemo rešdti stvar! Zar su nas malo terali na klanicu!”
Uzbuđenje se javilo povodom, kao i uvek preuvelir čanih, glasova o
porazu crvenih odreda pod Filipovskom. Vikali su: „Kornilov ima pedest
hiljada kadeta, a na njega šalju po jedan puk na klanicu... Izdaja, momci!
Dajte komandira!”
U stanično dvorište, koje je odmah iza stanice prelazilo u stepu,
pokrivenu kišnom maglom, skupljali su se borci. Na teretnim vagonima s
mukom su se pokretala vrata, iskakali podivljali ljudi s puškama, zabrinuto
jurili tamo gde je nad gomilom zviždao vetar u već golim jablanima i
kreštale, kružile vrane. Govomici su se peli na pobusani krov podruma,
pružajući ispred sebe pesnice — vikali: „Drugovi, zašto nas biju
komilovske bande?
— Zašto su pustili kadete do Jekaterinodara?.. Kakav je tu plan?.. Neka
komandir odgovori”.
Hiljadu ljudi riknu: „Neka odgovori!” — s takvom snagom da su se
vrane podigle pod same oblake. Roščin je, stojeći na staničnim vratima,
video kako je u masi ustalasanih glava zaplovila prema pobusanom
podrumu zgužvana kapa komandirova: njegovo koštunjavo obrijano lice
ukočena pogleda bilo je bledo i odlučno. Roščin poznade starog poznanika
Sergeja Sergejeviča Sapoškova.
Nekada, još pre rata, Sapoškov je istupao od strane grupe „ljudi
budućnosti”, cepao u komade stari moral. Pojavljivao se u buržoaskom
društvu sa sablažnjivim crtežima na obrazima i u geroku od drečećeg
zelenog porheta. Za vreme rata stupi kao dobrovoljac u konjicu, i proču se
kao neustrašivi izvidnik i kavgadžija. Dobio je čin potporučnika. Zatim je,
neočekivano, početkom sedamnaeste godine bio zatvoren, odveden u
Petrograd i osuđen na streljanje zbog pripadnosti podzemnoj organizaciji.
Oslobođen februarskom revolucijom, zastupao je neko vreme grupu
anarhista u Sovjetu vojnih deputata. Zatim je nekud iščezao i ponovo se
pojavio u oktobru, učestvujući u zauzimanju Zimskog dvorca. Kao jedan
od prvih oficira iz kadra stupio je u Crvenu gardu.
Sad se on, klizajući se i spotičući, pope na pobusani krov; stisnuvži na
podbratku skupljene bore, gumu palce za pojas, pogleda u hiljade prema
njemu podignutih glava.
— Hoćete li da znate, grlati đavoli, zašto vas biju gadovi sa zlatnim
epoletama? Pa eto zbog te dreke i bezobrazluka — progovori on
podrugljivo i ne naročito glasno, ali tako da se svuda čulo. — Ne samo što
ne slušate naređenja glavnokomandujućeg, ne samo što povodom svačega
počinjete lajati... Vidim da tu ima i paničara!... Ko vam je rekao da su nas
pod Filipovskom razbili? Ko vam je rekao da su Kornilova izdajnički
pustili do Jekaterinodara. Jesi li ti? (On brzo izbaci ruku s naganom i
potkaza na nekoga od onih koji su stojali dole.) No, hajde, popni se k
meni, porazgovaraćemo... Aha, nisi ti kazao... (On nemamo gumu revolver
u džep.) Mislite da sam ja takva budala i mamin sin — ne razumem zbog
čega vi grakćete... A hoćete li, kazaću — zbog čega. Dakle, — Feđka
Ivolgin — jedan; Pavlenkov — dva; Terentij Dulja — tri, — dobili
direktno telefonskom vezom vest da na stanici Afipskoj stoje cisteme
špiritusa... (Smeh. Roščin se kiselo nasmeja: „Izvuče se, nevaljalac,
komedijaš”.) Pa, jasna stvar — ovi momci otimaju se u borbu. Jasna stvar,
glavnokomandujući — izdajnik, i najednom cisteme sa špiritusom pašće u
ruke komilovskim oficirima... Eto nevolje za republiku... (Provala smeha, i
opet — vrane pod nebo.) Incident smatram likvidiranim, drugovi... čitam
poslednji ratni izveštaj. Sapoškov izvuče tabak i poče glasno čitati. Roščin
se okrenu, iziđe kroz stanicu na peron i, spustivši se na slomljenu klupu,
poče savijati krdžu. Nedelju dana ranije on se upisao (s lažnim ispravama)
u crvenogardijski ešalon koji je išao na front. S Kaćom je bilo kako-tako
uređeno.
Posle teškog razgovora kod Tetkina za čajem Roščin je lunjao ceo
ostali deo dana po gradu, noću se vratio Kaći i, ne gledajući joj u lice, da
ne bi zadrhtao, kazao surovo:
— Ti ćeš proživeti ovđe mesec-dva, ne znam... Ti i on ćete se,
nadam se, potpuno složiti u pogledima... čim mognem, platiću mu za stan.
Ali insistiram, — budi dobra, saopšti mu sad odmah, da nije zabadava, bez
milostinje... A ja ću, dakle, za neko vreme nestati.
Slabim pokretom usana Kaća zapita:
— Na front?
— Pa to se, znaš, samo mene tiče.
Rđavo je, rđavo je stajala Kaćina stvar. Prošlog leta, jednog julskog
dana, na keju, gde su se u ogledalu Neve odražavali obrisi mostova i
stubova Vasiljevskog ostrva, — tog tako daleko otišlog sunčanog dana, —
Roščin je kazao Kaći, koja je sedela kraj vode na granitnoj klupi: „Svršiće
se ratovi, proći će revolucije, iščeznuće carstva, a večito će ostati samo
vaše srce ...” I eto, rastali su se kao neprijateljd na prljavom dvorištu...
Kaća nije zaslužila takav kraj... Ali, do vraga, kad je svoj Rusiji kraj...
Plan Roščinov bio je prost: dopreti sa crvenogardijskim odredom u
oblast borbd s dobrovoljačkom armijom i prvom prilikom prebeći. U
armiji su ga lično poznavald general Markov i pukovnik Nežencev. On im
je mogao saopštiti dragocene podatke o rasporedu i stanju Crvene vojske.
Ali najvažnije — osetiti se među svojima, baciti prokletu obrazinu,
dahnuti, najzad, iz punih grudi, — ispljunuti zajedno sa šaržerom metaka u
lice „zavedenim budalama, razuzdanim divljacima”, krvavo klupko
mržnje...
— Komandir se tačno izrazio povodom špiritusa. Mnogo bučimo.
Veliku buku podigli, i kad se stvari prosude, tu ćemo se, brate, zamisliti,
— progovori neugledan čovek u kratkom kožuhu od ovčdje kože
naboranom pod pazuhom i na leđima. — On sede na klupu pored Roščina i
zamoli duvana. — Ja, znaš, starački — pušim na lulu. (On okrete lukavo
preplanulo lice s bezbojnom bradicom i žmirkavih očiju.) U Nižnjem sam
služio kod trgovaca čuvajući magacine, pa sam navikao na lulicu. Od
četmaeste godine ratujem, nikako da prestanem; eto ti, brate, borca,
bogami.
— Da, vreme ti je da se odmoriš — reče Roščin preko volje.
— Na odmor! Gde je taj tvoj odmor? Ti si momče, kako vidim od
imućnih. Ne, neću prestati da ratujem. Da znaš koliko sam se jada nagutao
od buržuja. Od šesnaeste godine po tuđim kućama i uvek kao čuvar.
Podigao sam se do kočijaša kod trgovaca Vasenkovih, — možda si čuo, —
i upropastio par sivaca, iskreno priznajem. Oterali su me, razume se. Sin
mi je poginuo, žena odavno umrla. I sad ti meni kaži, za koga ja da
ratujem: za sovjete ili za buržuje? Sit sam, prošle nedelje skinuo sam
čizme s mrtvaca, ne propuštaju vlagu, pogledaj kakva roba. Moj posao:
popucao, pošao na juriš, i sedi kraj kazana. I radiš za svoju stvar, momče.
Sirotinja, golaći, što se kaže, bezgaćnici, kod kojih nevolja i nesreća sede u
kući na klupi, to je naša armija. A Ustavotvoma skupština, — video sam u
Nižnjem kako su birali, — sama inteligencija i nemoćni starLi.
— Fino si se izveštio u razgovoru, — reče Roščin, krišom preletevši
pogledom sabesednika. Zvao se Kvašin. S njim se on vukao već nedelju
dana u istom vagonu. Spavao pored njega na gornjem ležištu. Kvašina su u
vagonu nazvali „deđom”. Svud gde se moglo, on se nameštao s novinama,
stavljao na suvonjavi nos zlatan cviker i čitao poluglasno. „Ovaj cviker,
pričao je, dobio sam u Samari na bon. Ovaj cviker naručio je bio za sebe
Baškirov, milionar, a ja sam ga dobio”.
— Tačno je da sam se izveštio, — odgovori on Roščinu, — ja
nijedan miting ne propuštam. Kad dođem na stanicu sve dekrete, naredbe,
sve pročitam. Naša je proleterska snaga — razgovor. Šta mi vredimo dok
ćutimo, bez svesti? Sitna riba!
On izvadi novine, oprezno ih razvi, važno stavi cviker i poče čitati
uvodni članak, izgovarajući reči tako kao da nisu bile pisane na ruskom:
Upamtite da se vi borite za sreću svih trudbenika i eksploatisanih, vi se
borite za pravo da gradite bolji, pravedan život”.
Roščin se okrenuo i nije primetio da Kvašin izgovarajući te reči
pažljivo gleda u njega preko cvikera.
— Eto, momče, vidi se, da si ti od imućnih, — već drugim glasom
reče Kvašin. — Moje čitanje ti se ne sviđa. Da nisi špijun?
Od afipske stanice transport Varnavskog puka krenuo je u pešačkom
stroju k stanici Novo-Dimitrovskoj. U ponoćnoj tami zviždao je vetar
među bajonetima, vitlao odelom, udarao u lice ledenom krupom. Noge su
propadale kroz snežnu koru i tonule u žitko blato. Kroz šum vetra doletali
su uzvici: „Stoj! stoj! lakše! ne navaljujte, đavoli!”
Studen je probijala kroz slabi šinjel, smrzavale se kosti. Roščin je
mislio: „Samo da ne padnem, — kraj, zgaziće...” Najmučnija su bila ta
zaustavljanja i vika spreda. Bilo je jasno da su pogrešili put, lutali su negde
po ivici jaruge ili reke. „Braćo, više ne mogu”, opraštao se neki prekinut
glas. — ,,Da to nije uzviknuo Kvašin? On je za sve vreme išao pored
mene. Doseća se, ne veruje nijednoj reči”. (Roščin ga se juče jedva
otarasio.) Eto, opet se napred zaustaviše. Roščin udari u nečija zaleđena
leđa. Stojećd ukočenih ruku uvučenih u rukave, spuštene glave, pomisli:
„Eto tako četiri godine savlađujem umor, prešao sam hiljade vrsta — zato
da bih ubijao. To je vrlo, vrlo važno i značajno. Uvredio sam i odbacio
Kaću — ali to je manje značajno. Sutra, prekosutra, prebeći ću i po istoj
takvoj mećavi ubijati ove Ruse. Čudno. Kaća kaže da sam ja plemenit i
dobar čovek. Čudno, vrlo čudno”.
On je s radoznalošću konstatovao te misli. One su se prekinule. ,,E-e
— pomisli — ne valja. Smrzavam se. Promiču poslednje, najvažnije misli.
Znači, sad ću leći u sneg”.
Ali zaleđena leđa ispred njega pomakoše se i pođoše. Maknu se i pođe
za njima Roščin. Eto, noge su već počele upadati do kolena. Čizma teška
kao olovo, s mukom se izvlači iz gline. Vetar donese delove uzvika:
„Reka, momci”... Razleže se psovka. A vetar jednako zviždi među
bajonetima nanoseći čudne misli. Nejasne, pognute prilike vukle su se
pored Roščina. On skupi snagu, ječeći izvuče nogu i opet krenu.
Kao tamna pruga izdvajala se u snegu valovita struja, dalje je sve bilo
zastrto snegom koji je vejao. — Noge su klizile po strmini. Tarrma voda je
besno jurila. Uzvici:
— Most je poplavljen...
— Hoćemo li natrag?
— Ko to — natrag? Jesi li ti? Ti — natrag?
— Pusti... Druže, ta pusti.
— Udri ga kundakom...
— Jao... jao... jao...
Dole preko ivice obale sinu snop svetlosti od električnog fenjera.
Osvetli se izbočina mosta poplavljenog sivom vodom, koja je bila jumula i
pokidala ogradu. Fenjer blesnu visoko, cik-cak, i ugasi se. Promukao,
strašan glas:
— Desetina... Prelazi... Puške, mimiciju na glavu. Ne navaljuj, po
dvojica... Napred!
Podigav pušku, Roščin uđe do pojasa u vodu, koja nije bila tako hladna
kao vetar. Ona je jako udarala u desni bok, gurala, htela da odnese u tu
sivobelu tamu, u pučinu. Noge su klizile, jedva pogađajući daske
oštećenog mosta.
Varnavski puk bio je prebačen ka Novo-Dimitrovskoj radi pojačanja
tamošnjih snaga. Sve stanovništvo kozačkog naselja kopalo je rovove, —
utvrđivali su mesnu opštinu i pojedine kuće, postavljali mitraljeze. Teška
artilerija se nalazila južnije, u naselju Grigorjevska. U istom sektoru bio je
drugi Severokavkaski puk pod komandom Dimitrija Selesta, koji je gonio
dobrovoljačku armiju od samog Rostova. Zapadnije, na Afipskoj, —
garnizon, artilerija i oklopni voz. Snage crvenih bile su rasturene, što se
nije smelo dopustiti po takvom glibu i bespuću.
Predveče preko trga pred opštinu dojaha kozak, pokriven mokrim
snegom i blatom. Zaustavi se kod stepenica. Od konjskih bokova, koji su
se nadimali, izbijala je para.
— Gde je drug komandant?
Na stepenište iskočiše, užurbano, zakopačvajući šinjele, nekoliko ljudi.
Razmićući ih, pojavi se Sapoškov u konjićkom kratkom kaputu:
— Ja sam komandant.
Hvatajući dah, naslonivši se na oblučje, kozak reče:
— Straža je sva pobijena. Samo sam ja umakao.
— Sta još?
— Još to, za noć čekajte ovarno Komilova, ide sa svom svojom
silom...
Oni na stepeništu zgledaše se. Među prisutnima bili su komunisti,
organizatori odbrane naselja. Sapoškov poče teško disati, uvuče glavu tako
da mu se nabra podbradak: ,,Ja sam spreman, a kako vi, drugovi?..” Kozak,
sjahavši s konja, poče pričati kako su celu stražu posekli Čerkezi iz brigade
renerala Erdelija. Zbijena gomila boraca, kozačkih žena, dečaka skupila se
kod stepenica. Slušali su ćuteći.
Prišao je i Roščin, uanotan bašljikom. Preko noći je uspeo da se ispava
i osuši u toploj i smrdljivoj kući, gđe su povaljeni jedan do drugog među
obojcima i mokrim odelom ležali oko pedeset crvenoarmejaca. Domaćica
je u svitanje ispekla hlebove, sama isekla i razdelila komade momcima:
„Potrudite se, vojnici, nemojte pustiti oficire u naše selo”.
Crvenoarmejci su odgovarali mladoj domaćici:
— Ništa se ne boj... Boj se samo...”
I ubacivali takvu reč da je ona zamahivala na njih hlebom:
— Ta idete, veprovi, — pred smrt, i opet jedno isto...”
Od jučerašnjeg noćnog marša Roščin je bio loman i osećao tup bol u
celom telu. Ali njegova odluka bila je čvrsta. Od jutra je kopao smrznutu
zemlju u bašti. Zatim je nosio sanđuke municije s kola u opštinu. Za ručak
su dali po šolju rakije, i od vatrenog napitka nestalo je slabosti, otpustile
kosti i on je odlučio — ne odlagati, svršiti još danas.
Sad se vrteo oko stepeništa, tražeći priliku da ga odrede u patrolu. Sve
je bilo smdšljeno, čak do kapetanskih epoleta, ušivenih u bluzi na grudima.
Kako je očekivao, tako se i desilo. Temeljan momar koji je stajao pored
Sapoškova sišao je sa stepenica i počeo pozivati dobrovoljce na opasni
poduhvat:
— Braćo, — reče čeličnim glasom, — ded, ko ne mari za život...
Sat kasnije s jednom od grupa od po pedeset ljudi Roščin je izlazio iz
sela u ravnicu prekrivenu neprovidnom maglom. Spuštao se vlažan suton.
Sneg je bio prestao, vetar je na mahove šibao krupnom kišom. Išli su preko
polja po samoj vodi, kao po jezeru, u pravcu brežuljaka, gde je trebalo
kopati rovove.
U vlažnoj jutamjoj magli sinu pramen vatre. Gninu. Udaljavalo se
zavijajući... I istog časa po brežuljcima, po obali reke zapraštaše bez reda
pucnjevi. Ponovo — vatra, topovski pucanj, i tamo, spreda, u magli
zaštekta mitraljez.
To se približavao Kornilov. Njegove čeone jedinice već su bile s one
strane reke. Roščinu se učini da vide dve-tri prilike, koje su, nagnuvši se,
pretrčale do same vode, u žbunje. Srce je udaralo. On se podiže iz rovčića
iskopanog kraj strmine nad rekom.
Mutna, žutoolovne boje reka jurila je praveći virove između visokih
obala. Levo, u sredini, video se upola poplavljen most. Iz vode popelo se
na njega dve-tri desetine onih nejasnih prilika — pretrčaSe, pognuše se.
Sve neurednije, sve češće pucali su sa brežuljka po reci, po mostu. Sasvdm
blizu, s one obale udario je dugačak plamen topa. Nad rovčićem u kome je
sedeo Roščin eksplodirao je šrapnel. Iza grebena, dole ka prelazu povrveše
cme i sive figure — trčale su, klizile na turu, kotrljale se, padale. Svima su
se na ramenima izdvajale crtice epoleta.
Ponovo gruvanje topa i isprekidana tutnjava nad rovčićem. „Jao, jao,
braćo...” poče nečiji glas. Kroz tresak pucnjave neko se razdra:
— Opkoljavaju... Momci, odstupajte...
Roščin oseti: eto očekivanog trenutka. On brzo leže ničice, ne mičući
se. Kroz glavu mu je prošlo: „Nema marame, parče košulje na bajonet i
vikati, — neizostavno francuski...” Na leđa mu neko teško pade, navali sc,
uhvati za vrat i dahćući pruži prste ka grlu. Roščin se trže, — iza svog
ramena vide lice zaliveno krvlju, s izbuljenim crvenim okom, razjapljenih
bezubih usta. To je opet bio Kvašin. On je ponavljao kao u zanosu:
— Krstiš se... ugledao si svoje...
Roščin se, zbacujući ga s leđa, ispravi, zatetura. Kvašin se kao krpelj
upio u ramena. U borbi Roščin se prevrnu na nasip. U besu zari zuibe u
smrdljivi kožuh. Osećao je — laktovi i kolena počinju kliziti po žitkoj
zemlji, — ponor je bio na korak dva.
— Pusti već! — riknu najzad Roščin. Zemlja se pod njim odroni i on
se zajedno s Kvašinom skotrlja nis strminu k reci.
Od topovske vatre tutnjalo je sve naokolo. Zemlja je podrhtavala od
eksplozija. Preko reke su prelazile glavne snage armije. Prelaz je tukla
artilerija iz naselja Grigorijevske. Granate su se prosipale svuđa po
snežnom polju, padale u reku.— dizale stubove vode.
Pežadija belih prelazila je — po dvojica — na konjima. Konji su
uzmicali ulazeći u brzu vodu, boli su ih bajonetima. Sa strme i izgažene
obale kasom se spuštala topovska zaprega. Nagiinjući se čas na jednu čas
na drugu stranu, top se skrivao pod vodom. Vojnici su tukli bičevima,
mršavi konji su nekako izvlačili top na grbinu upola poplavljenog mosta.
Sa strana su padale i eksplodirale granate. Vrila voda. Konji su se
propinjali, zaplitali se u užad.
Sjuriše dvokolice s municijom, pored mosta — u reku. Struja ih
zanese, zavrte. Jeđne se prevmuSe i voda ih ponese zajedno s konjima i
ljudima, koji su se uhvatili za točkove. S neba skliznu u tu kašu granata, i
vodeni stub visoko podiže parčad drveta i komade iskidanih tela.
Na obali se vrteo na prljavom konju omanji čovek s bradicom, u
kratkom čupavom kaputu mrke boje, u beloj duboko natučenoj kozačkoj
šubari. Preteći bičem on je nešto vikao visokim izveštačenim glasom. To je
bio general Markov, koji je rukovodio prelazom. O njegovoj hrabrosti
pričale su se fantastične stvari.
Markov je bio od onih ljudi iz svetskog rata koji su se zanavek otrovali
njegovim lešinarskim dahom: s dvogledom, na konju, ili sa sabljom u
bojnom lancu, komandujući strašnom igrom borbe, on je, mora biti, osećao
ni sa čim neuporedivo uživanje. Na kraju krajeva, on bi mogao ratovati s
kim bilo i zbog čega bilo. U njegovoj glavi bilo je nekoliko gotovih
formula o bogu, caru i otadžbini. To su bile za njega apsolutne istine, ništa
više nije bilo potrebno. Kao šahist, igrajući partiju on je u celom
vasionskom prostoru video samo kretanje figura na kvadratima.
Bio je častoljubiv, nadmen i oštar prema potčinjenima. U vojsci su ga
se plašili i mnogi su gajili mržnju prema tom čoveku koji je u ljudima
gledao samo šahovske figure. Ali on je bio hrabar i dohro poznavao one
kritične momente borbe kada komandant radi odlučujućeg poteza mora da
se našali sa smrću, izišavši ispred vojnika sa štapom, pod olovnom kišom.
Jedan, dva i tri sata trajalo je prelaženje. Reku i obale ponovo je
pokrila koprena snežne vejavice. Vetar je ojačao okrećući na sever. Naglo
je nailazila hladnoća. Roščin, koji je ležao s iščašenim ramenom kraj vode
ispod strmine, već odavno je izgubio nadu da će ga neko zapaziti. Bez
obzira na bol u ramenu, on izvadi ispod pazuha epolete, brže-bolje
pričvrsti ih čiodama na bluzu i skinu petokraku zvezdu s kape. Kvašinov
leš odavno je odnela voda. Svuda su ležali ranjenici, ali nikom do njih nije
bilo stalo.
Armija koja je forsirala reku ne zadržavajući se kretala se pod borbom
ka Novo-Dimitrovskoj. Na ljudima se smrzavalo odelo, pokrivalo se
ledenom korom. Zemlja se ledila i zvonila pod kopitama i točkovima,
neravnine i udubljenja cepali su obuću, ranjavali noge. Neki od ranjenika
digoše se i počeše da se penju na strmu obalu, hramljući i klizajući se.
Roščin je osećao da mu se noge zamrzavaju za zemlju. Stisnuvši zube
(bolelo je rame, slabine, razbijeno koleno) on se takođe podiže i zatetura
za povorkom ranjenika. Nisu obraćali pažnju na njega. Stalo ga je velike
muke da se popne na strminu. Tamo gore, dohvatila je vejavica i zafijukali
meci. Pogrbljeni čovek ispred njega, koji je išao hramljući, u zaleđenom
oficirskom šinjelu i s biašlikom čiji je vrh štrčao, najednom se nakrenu u
stranu i pade. Roščin se .samo đublje pognu savlađujući vetar.
Zavejan snegom, ležao je konj pođigmute zadnje noge. Kraj
napuštenog topa stajala su, spustivši nisko njuške, dva mršava kljuseta,
bokova zamrzlih jedan za drugi i s navejanim snegom na hrptu. A napred
su sve strašnije, sve upomije tukli. Dobrovoljačka armija borila se za to da
bi se ove noći uvukla u tople kuće, da ne crkne u zavejanom polju.
Jedinice koje su nadirale tukla je artilerija iz Grigorjevske. Ali ostale
snage crvenih, kao i rezerve iz Afipske, nisu bile bačene u borbu. Drugi
Kavkaski puk dobio je zapovest za pokret tek pošto je Vamavski puk bio
opkoljen u Novo-Dimitrovskoj i propadao u uličnim borbama prsa u prsa.
Drugi Kavkaski puk pređe deset vrsta po neprekidnim baruštinama i
podvođnom zemljištu, izgubiv čitavu četu utopljenih i smrznutih, i udari
belima iza leđa pruživši mogućmost ostacima varnavaca da probiju obruč.
Ista petljavina i zbrka bila je i kod belih. Kubanski odred Pokrovskog,
koji je morao da juriša na naselje sa juga, uzjogunio se i nije pošao po
močvarama. Uz to je Pokrovski, koji je dobio generalske epolete ne od
oara, već od kubamske vlađe, bio teško uvređen na vojnom savetu od
strane generala Aleksejeva, koji mu je rekao s nadmoćnošću velmože:
,,De, mahnite se, pukovniče, — izvinite, ne znam kako da vas sad
oslovim”... Zbog tog „pukovmika” Pokrovski i nije pošao preko močvara.
Konjica generala Erdelija, upućena da opkoli naselje sa severa, nije mogla
da pređe preko poplavljene jaruge, i pred noć se vratila ma glavni prelaz.
Prvi je stigao u Novo-Dimitrovsku oficirski puk. Polusmrznuti,
razjareni oficiri, stari vojnici, osetiše zadah konjskog izmeta i pečenog
hleba, ugledaše toplu svetlost u prozorima i, ne čekajući pojačanje, počeše
puziti po snežno-blatnjavoj kaši, po neprekidnoj vodi prevučenoj skramom
leda. Kod samih prilaza primetiše ih i otvoriše mitraljesku vatru. Oficiri
pođoše na bajonet Svaki od njih je znao, kako i šta treba da radi u danom
trenutku. Svuda se pojavljivala bela papaha Markova. To je bila borba
komandnog kadra s nevešto vođenom i slabo disciplinovanom gomilom
vojnika.
Oficiri se probiše u selo i izmešaše u borbi, prsa u prsa, na ulicama, s
vamavcima i partizanima. U mraku i gužvi mitraljesci su bili poklani ili
razneti granatama kraj svojih mitraljeza. Belima su neprekidno stizala
pojačanja. Crveni su bili opkoljeni i počeše da se povlače prema trgu, gde
je u opštinskom dornu bilo seddšte revkoma.
Pucali su iza svakog zaklona, borili su se na svakom raskršću. U vihoru
blata dojurila je topovska zaprega, namestila se na kraju trga, top je
upravio njušku na fasadu seoske opštine i udario granatom: buh-dzin,
buhdzin. Kroz prozore počeše iskakati ljudi, pokulja žut dim, — od
topovske vatre tamo počeše da eksplodiraju sanduci s municijom.
Baš u to vreme drugi Kavkaski puk napao je s istoka one koji su
nadirali. Varnavci čuše borbu iza neprijateljskih leđa i ohrabriše se.
Sapoškov, koji je izgubio glas od vike i psovke, dohvati od barjaktara
zastavu, zavijenu u mušemu, i mašući njome potrča preko trga prema
visokim kolebljivim topolama, gde su se najviše skupljali beli. Vamavci su
počeli da iskaču iz kapija i iza plotova, da se dižu sa zemlje, trčali su sa
svih strana s uperenim bajonetima. Odbacili su odbranu, probili se i izbili
iz sela na zapad.
Tu noć je Roščin proveo u napuštenim kolima, izvukav iz njih dva
ukočena leša i zabivši se u seno. Celu noć su usamljeno gruvali topovi,
eksplodirali šrapneli nad Novo-Dimitrovskom. Izjutra počeše da se tamo
kreću komore dobrovoljaca, koje su noćile u naselju Kaluška. Eoščin se
izvuče iz kola i krenu prema komori. Njegovo uzbuđenje bilo je tako
veliko da nije osećao bol.
Vetar, još uvek jak, duvao je sad s istoka raskidajući snežne i kišne
oblake. Oko osam časova ujutro kroz tragove nevremena koji su jurili u
visini počelo je da se plavi umiveno nebo. Pravim, kao mačevima teškim
zracima padala je sunčeva svetlost. Sneg se topio. Stepa je brzo tamnela,
izbijale su smaragdove pruge ozimih useva i žute mrlje stmišta. Blistala' je
voda, potoci promicali po drumu. Leševi, već suvi, na brežuljcima, gledali
su mrtvim očima u nebesko plavetnilo.
— Pogle — pa to je Eoščin, bogami. Eoščin, kako si dospeo ovamo?
— viknuše s kola koja su prolazila. Eoščin se okrete. U prljavim,
razlupanim kolima, kojima je upravljao tmuran kozak pokriven vlažnim
kožuhom, sedela su trojica zavijenih glava i ruku u povezu. Jedan od njih,
dugačak i mršav, s vratom kojd je štrčao iz okovratni-ka, pozdravljao je
Eoščina čestim klimanjem glave i u osmeh razvučenim, užarenim ustima.
Eoščin jedva u njemu poznade pukovskog druga Vasku Teplova, nekad
rumenog veseljaka, ženskara i pijanicu. Ćuteći priđe kolima, zagrli ga i
poljubi.
— Reci, Teplove, kome treba da se javim? Ko je kod vas načelnik
štaba? Eto, vidiš, epolete su mi čiodama pričvršćene. Tek sam juče
prebegao...
— Sedi. Stoj, stani, đubre! — viknu Teplov kočijašu. Kozak poče da
gunđa, ali zaustavi kola. Roščin se pope na kraj kola, obesivši noge nad
točkom. To je bilo blaženstvo — voziti se pod vrelim suncem. Suvo, kao
na raportu, on ispriča svoje doživljaje od samo polaska iz Moskve. Teplov
reče, sitno kašljucajući:
— Ja ću s tobom zajedno poći do generala Romanovskog. Stići
ćemo do sela, nažderati se, i ja ću tvoju stvar udesiti u tren oka... Čudak. Ti
si hteo prosto da se javiš redovnim putem svom komandantu: tako, dakle, i
tako, — prebegao sam iz crvene bande, čast mi je da se javim... Ti ne
poznaješ naše. Ne bi te doveli ni do štaba, zaklali bi... Gledaj, gledaj, — on
pokaza na dugačak leš u oficirskom šinjelu. — To je Miška, baron Korf.
Sećaš ga se... Ah, to je bio momak... čuj, imaš cigareta? A kakvo je jutro!
Razumeš, dušo moja, prekosutra ulazimo u Jekaterinodar, spavaćemo u
posteljama, i — u šetnju. Muzika, gospođice, pivo.
On se glasno, histerično nasmeja. Njegovo bolesno lice, zategnuto do
kostiju, naboralo se, grozničave pege gorele su na jagodicama.
— I tako će biti po celoj Rusiji: muzika, devojke, pivo. Ostaćemo u
Jekaterinodaru jedno mesec dana, očistićemo se i — u kaznenu
ekspediciju. Ha-ha! Sad mi nismo budale, dušice moja... Krvlju smo kupili
pravo da upravljamo Ruskom imperijom. Mi ćemo im udesiti red... Đubre.
Eno, pogledaj, valja se. — On pokaza na ivicu jarka, gde je, neprirodno
raširivši se, ležao čovek u kožuhu. — To je neizostavno neki njihov
Danton...
Kola prestiže mezgrapan pleteni tarantas. U njerniu, oblepljeni blatom,
u kaputiima s odbačenim na leđa okovratnicima i u mokrim krznenim
kapama sedela su dvojica: gojazan, ogroman čovek tamna naduvena lica, i
drugi — s dugačkom muštiklom u uglu upalih usta, zapuštene prosede
brade i otečenih očiju.
— Spasioci otadžbine, — pokaza na njih Teplov klimanjem glave.
— Trpimo zato što nemamo ništa bolje. Koristiće nam.
— Ovo je, izgleda, Gučkov, debeli?
— Pa da, i u svoje vreme biće streljam, možeš biti miran... A onaj s
muštiklom je Boris Suvorin, i njemu je takođe brate, njuška u perju1)...
Kao da želi monarhiju, i — ne sasvim monarhiju, vrda, ali je sposoban
novinar... Njega nećemo streljati...
Kola uđoše u selo. Izbe i kuće u baštama izgledale su opustele. Dimilo
je zgarište. Ležalo je mekoliko leševa, do pola utisnutih u blato. Ponegde
se čuju pojedini pucnjevi, — to su streljaii došljake izvučene iz podruma i
senjaka. Na trgu je u neredu stajala komora. U kolima su vikali ranjenici.
Između kola kretale su se ošamućene, izmučene sestre u prljavim
vojničkim šinjelima. Odnekud iz dvorišta čuo se životinjski krik i uđarci
kamdžije. Jurili su konjanici. Kraj plota gomila akademaca pila je mleko iz
plehanog vedra.
Sve jasnije, sve toplije sijalo je sunce iz plavog vetrovitog bezdana.
Između drveta i telegrafskog stuba, na prebačenom direku, ljuljali su se na
vetru, savivši vratove, spustivši prste bosih nogu, sedam dugačkih leševa
— komunista iz revkoma i tribunala.
Kao kod lisice koja je davila živinu.
Nastao je poslednji dan Komilovljevog pohoda. Konjička izvidnica,
zaklanjajući se od sunca, ugleda u jutarnjoj izmaglici, iza mutne reke
Kubana, zlatna kubeta J ekaterinodar a.
Zadatak konjičke prethodnice bio je da otme crvenima jediinu u tim
mestima skelu na prelazu preko Kubana blizu naselja Jelisavetinska. To je
bilo novo lukavstvo Komilova. Njega su mogli očekivati s juga — od
Novo-Dknitrovske, s jugozapađa — železničkom prugom Novorosijsk —
Jekaterinodar. Ali pretpostaviti da će on izabrati za juriš na grad vrlo
opasno zaobilaženje u stranu, zapadno od grada, i prelaz bez mostova,
samo skelom, cele armije preko brze vode Kubana, presecajući sebi na taj
način svaku mogućnost odstupanja, — takav taktički potez nije mogao
pretpostaviti štab komandujućeg crvenim snagama, Avtonomova. Ali baš
taj najmanje branjen put, koji je davao dva-tri dana predaha od borbi i
dovodio armiju pravo u vrtove i bašte Jekaterinodara, izabrao je kao lisica
lukavi Kornilov.
Nedostatak municije bio je popunjen pri zauzeću železničke stanice
Afipske, gde su dobrovoljci bacili u vazduh kolosek da bi se osigurali od
vatre oklopnih vozova. Ipak su mitraljezi sa jednog od orvenih vozova
pogađali krilo onih koji su nadirali po neprekidnoj vodi od rastopljenog
snega. Kada bi rafal, podižući vodoskoke, dostizao do njih, oni bi padali u
vodu, sakrivali glavu, kao patke. Podigavši se, pretrčavali bi dalje. Posada
Afipske očajnički se branila. Ali crveni su bili osuđeni zato što su se samo
branili, a njihov protivnik je nadirao.
Jedinice dobrovoljačke armije polagano, zmijicama streljačkih lanaca
okružavale su i zaobilazile Afipsku. Sunce je oblivalo plavu ravnicu s
drvećem koje je štrčalo iz vode, sa stogovima, krovoviima zaselaka, sa
senkama od proletnjih oblaka koje su preletale po jezerima od poplave.
Komilov, u kratkoj bundici s mekim generalskim epoletama, s dvogledom
i mapom, jahao je na konju ispred svoga štaba u toj blistavoj fatamorgani.
Davao je nairedbe ordonansima, a oni su u vihoru kapljica jurili na
konjima. U jednom trenutku on dospe pod vatru, i pored njega bi lako
ranjen general Romanovski.
Kad je stanica bila opkoljena sa zapada i poče opšti juriš, Kornilov
udari konja korbačem i kasom pođe pravo u Afipsku. On nije sumnjao u
pobedu. Tamo, između koloseka, niza kompozicija, železničkih zgrada,
magacina i stanova, jedinice koje su se probile, uništavale su crvene. To je
bila poslednja i najkrvavija pobeda dobrovoljačke armije.
Pukovnik Nežencev, crvenih obraza. mladolik, uzbuđen, preskačući
preko leševa, pritrča Kornilovu, — sinuvši staklima cvikera, raportira:
— Stanica Afipska je zauzeta, vaše prevashpdstvo. — Kornilov ga
odmah prekide nestrpljivo:
— Je li municija zaplenjena?
— Jeste, sedam stotina topovskih metaka i četiri vagona puščanih.
— Hvala bogu! — Komilov se široko prekrsti, grebući noktima
malog prsta tvrdu kožu bundice. — Hvala bogu...
Tada mu Nežencev pokaza očima na gomilu udarnika koji su stajali
pored stanice — naročiti puk bezobzimih glavoseča koji su imali na
rukavima trobojni trougao. Kao Ijudi koji su se popeli na visoku goru oni
su stajali, naslanivši se na pušku. Lica su im se ukočila u umornim
grimasama besa, ruke, a kod mnogih i lica, poprskana krvlju, oči su lutale.
— Dva puta su spasavali situaciju i prvi su prodrli, vaše
prevashodstvo.
— Aha! — Komilov udari konja i punom brzinom, mada je
odstojanje bilo malo, dolete udamicima (oni su se užurbali i brzo počeli da
se postrojavaju), iz sve snage, kako se to obično predstavlja na
spomenicima, zaustavi konja, zabaci glavu i viiknu odsečno:
— Hvala, moji orlovi! Zahvaljujem vam za sjajno delo i još jednom
zato što ste oteli municiju... Duboko vam se klanjam...
Dobivši rezervu municije, armija poče da prelazi preko Kubana na
skeli koju je zauzela konjanička predhodnica. Snaga armije u to vreme
cenila se na devet hiljada pušaka i sabalja i na četiri hiljade konja. Prelaz je
trajao tri dana. Ogromnim taborom raširile su se s obe strane vojne
jedinice, komore kola, tehnički deo. Proletnji vetar je Tazvijao rite opranog
rublja, obešenog na rudama. Dimile se vatre. Na livadama su pasli sputani
konji. Razveseljeni oficiri peli su se na kola i trudili da dvogledom
razgledaju u plavičastoj magli vrtove i kubeta zavetnog grada.
— Časna reč ... Ovako isto krstaši su se približavali Jerusalimu...
— Tamo su, gospodo, bile jevrejčice, a ovde proleterčice...
— Naredićemo socijalizaciju žena ... Ho-ho ...
 — U kupatilo, u šetnju, i — pivo.
Sa strane Jekaterinodara nije bilo pokušaja da se otme prelaz. Samo s
vremena na vreme puokarale su izvidnice. Crveni su odlučili da se brane.
Celokupno stanovništvo — žene i deca — žurno je kopalo rovove,
zapetljavalo žicu, nameštalo topove. Iz Novorosijska dolazili su transporti
crnomorskih mornara, dovozili topove i municiju. Komesari su govorili u
vojnim jedinicama o klasnoj suštini Komilovljevih dobrovoljaca, o tome
da se iza njih krije „nepoštena svetska buržoazija, s kojom, drugovi,
stupamo u odlučnu toorbu”, i zaklinjali su se da će pre umireti nego dati
Jekaterinodar.
Četvrtog dana dobrovoljačka armija krenu da na juriš zauzme
prestonicu Kubana.
Uraganskom vatrom baterija sa strane Cmomorske stanice i od
pristaništa na Kubanu bile su dočekane kolone dobrovoljaca, koje su besno
nadirale. Ali neravnina terena, bašte, jendeci, živica i korita potoka dali su
mogućnost da se bez velikih gubitaka približe gradu.
Ovde je otpočela bitka. Blizu takozvane „farme” — kod bele kućice
koja je stajala na ivici još golog topolovog šumarka na visokoj obali
Kubana, crveni su pružali ogorčen otpor, bili su odbačeni, ali su ponovo u
gustim gomilama poleteli na mitraljeze, zauzeli farmu i kroz jedan sat po
drugi put bili odbačeni kubanskim kozacima generala Ulagaja.
Na farmi, u prizemnoj kućici odmah se smestio Kornilov sa štabom.
Ovde su se, kao na dlanu, videle prave ulice Jekaterinodara, bele visoke
kuće, baštice, groblje, Cmomorska stanica i ispred cele panorame —
dugački redovi rovova. Bio je jasan proletnji vetrovit dan. Svuda su se
dizali dimovi od pucnjave i blistavi prostor je teško, kidajući dušu, tutnjao
od neprestanog urlanja topova. Ni crveni ni beli nisu štedeli živote tog
dana.
U beloj kućici glavnokomandujućeg, Kornilovu su spremili ugaonu
sobu, postavili poljski telefon, sto i fotelju. On smesta uđe, sede za sto,
raširi mapu i utonu u razmišljanje o toku započete igre. Dva njegova
ađutanta — potporučnik Dolinski i han Hadžijev stojali su — jedan na
vratima, drugi kraj telefona.
Kalmičko, suvo i naborano lice glavnokomandujućeg, sa prosedom,
kratko ošišanom kosom, bilo je mračno kao nikad dotle. Suva mala ruka sa
zlatnim prstenom tromo je ležala na mapi. On jedini, uprkos savetovanja
Aleksejeva, Denjikina i ostalih generala, beše se odlučio na taj udar i sada
se, na kraju prvoga dana, njegova samouverenost pokolebala. Ali on to nije
hteo da prizna ni samome sebi.
Učinjene su bile dve greške: prva, što je trećina vojske s generalom
Markovom bila ostavljena kod prelaza reke radi obezbeđenja komore;
otuda se prvi udasrac na Jekaterinodar pokazao nedovoljno usredsređen i
nije doneo ono što se očekivalo: crveni su izdržali, držali su se rovova i,
videlo se po svemu, ukopali se čvrsto. Druga greška sastojala se u tome što
je prema Jekaterinodaru bila primenjena taktika kaznene ekspedicije, kao i
ranije, na putu, prema kozačkim selima: grad su opkolili sa svih strana (na
desnom krilu — pokretima pešadije i kozaka duž reke prema fahrikama
kože, na levom — dubokim zaobilaženjem konjice Erdelija), tako da bi se
zatvorili svi ulaz ii izlazi i da bi se obračunalo sa braniocima grada i sa
stanovništvom kao sa „banditima” i ,,pobunjenim ološem” — streljanjem,
vešanjem i šibanjem gvozdenim šipkama. Takva taktika vodila je tome da
su se branioci odlučili — bolje izginuti u boju, nego na vpšalima.
„Komilov hoće sve da nas pobije”, — vikali su po gradu. Zene, devojke,
deca, stari i mladi trčali su pod kuršumima u rovove, sa testijama punim
mleka, sa valjuškama i pitama: „Jedite, mornari, jedite, vojnici, drugovi
naši rođeni, odbranite nas...” I nastavljali su da brandocima nOse hranu i
limene kutije sa mecima, mada su svuda, naročito uveče, jurili konjanici
vitući: „Beži sa ulica! U kuće! Gasi svetlosti!..”
Taiko je prvi dan doneo preimućstvo crvenima. Beli su tog istog dana
izgubili tri najibolja komandanta, oko hiljadu oficira i redova i istrošili
beskprisno više od jedne trećine svoje ubojne spreme.
A iz Novorosijska, probijajući se kroz vatreni zastor, pristizali su i
pristizali izlupani vozovi sa momarima, granatama i topovima. Borci su iz
vagona jurili pravo u rovove. Zbog pretrpanosti i nedostatka
komandujućeg kadra, gubici su bili ogromni.
Kornilov, ne izlazeći iz ugaone sobe na farmi, stalno je sedeo nad
mapom. Njemu je već bilo jasno da drugoga izlaza nema — ili da zauzmu
grad, ili svi da izginu. Njegove misli približavale su se granici
samoubistva. Armija kojom je samostalno komandovao, topila se kao
olovni vojnici bačeni u peć. Ali taj neustrašivi i nerazboriti čovek bio je
uporan kao bivo.
U crkvenom tremu u naselju Jelisavetinska sedelo je na suncu
dvadesetak ranjenih oficira. Sa istoka, čas pojačavajući se, čas slabeći,
dopirala je artilerijska grmljavina. A tu, u nebo bez oblaka nad zvonarom,
probušenom granatom, uzletali su svaki čas golubovi. Trg pred crkvom
beše prazan. Kuće sa polomljenim prozorima napuštene, kod ograde, gde
su na jorgovanu pupoljci već bili naprsli, ležao je potrbuške poluzatrpan
leš, pokriven muvama.
U tremu su poluglasno razgovarali.
— Imao sam verenicu, lepu, divnu devojku, tako je se sećam u
ružičastoj haljini sa naborima. Gde li je sada — ne znam.
— Da, ljubav... Nekako čak neobično... A vuče ka nekadašnjem
životu... Čiste žene, ti sjajno odeven, spokojno seđiš u restoranu... Ah, lepo
je, gospodo...
— A smrdd taj boljševičić, trebalo bi ga zatrpati.
— Muve će ga pojesti.
— Tiše... Čekajte gospodo ... Opet uraganska vatra.
— Verujte mi, to je kraj... Naši su već u gradu.
Cutanje. Svi su se okrenuli, gledaju prema istoku,
gde se nadnose dim i prašina kao sivožut oblak nad Jekaterinodarom.
Hramajući, prilazi riđ, kao skelet mršav oficir, seda, govori:
— Valjka je baš sad umro. Kako je vikao: „Mamo, mamo, čuješ li
me?”
Ozgo sa trema, progovori oštar glas:
— Ljubav! Gospođica sa naborima ... Glu-u-upost. Komordžijske
priče... Moja je žena lepša od tvoje verenice sa naborima ... pa i nju sam
poslao u ... (Gadno frknu nosom.) A i lažeš, nikakvu verenicu nisi ni
imao... Nagan i sablja — to ti je cela porodica i ostalo...
Roščin, koji je s puškom stražario kod crkve, stade i pažljivo pogleda
na govornika — na njemu je bilo nečega dečačkog, sa prćastim nosom,
plav, dve odsečne bore oko usana i preživele teške, mutnoplave boje oči
neispavanoga ubice. Roščin se osloni na pušku (još ga je bolela noga) i
neželjene misli ovladaše njime. Sećanje na napuštenu Kaću kao oštra
žaoka prođe mu kroz svest. Pritisnu čelo na hladno gvožđe bajoneta.
„Dosta, dosta, to je slabost, sve to ne treba”... On se strese i zakorača po
svežoj travi. „Nije vreme za žaljenje, nije vreme za ljubav...”
Kod zida nepečene cigle, srušenog granatom, stajao je, gledao na
dvogled temeljan, namršten čovek. Elegantan kožni kratki kaput, kožne
čakšire i meke kozačke čizme njegove bili su uprskani sasušenim blatom,
oko njega u zid su s vremena na vreme udarali meci.
Nešto niže, na stotinu koraka od njega, smestila se baterija i zeleni
sanduci sa granatama. Konje tek što su odveli ogradi, i oni su već tromo
stajali, bacivši balegu, koja se pušila. Posluga, koja je sedela na lafetima,
smejala se, pušdla i često pogledala u komandira sa dvogledom. Gotovo
svi behu mornari, izuzev trojice odrpanih bradonja — artileraca.
Dim i prašina zaklanjald su horizont, — linije rovova, neravno
zemljište, — vrtove. To što je posmatrao komandir, čas se nejasno
pojavljivalo, čas nestajalo iz vidokruga. Iza kuće, gde je stajao pojavio se
bakamocrven momar u jegerki, skliza kao mačka niz zid, sede kod nogu
temeljno građenog čoveka, obgrli mu koleno snažnim tetoviranim rukama,
jedva zažmirivšd crvenkastim kao u jastreba očima.
— Vidiš li kod same obale dva drveta? — reče on poluglasno.
— Pa?
— Iza njih — kućica, zid se beli, vidiš?
— Pa?
— To je farma.
— Znam.
— A desno — gledaj šumarak. — A eno i puta.
— Vidim.
— Pre četiri časa tamo su konjanici projurili, narod se razmileo.
Uveče su dvoje kočije stigle. Tamo se i krije đavo, nigde drugde.
— Svuci se dole, — zapovednički reče Čvrsto građeni čovek i dozva
komandira baterije. Na uzvižicu stupi bradat čovek u ovčjem kožuhu.
Čvrsto građeni pruži mu Svoj dvogled i on je dugo osmatrao.
— Imanje Sljusarjova, farma, — reče on, prozeblim glasom,
odstojanje četiri vrste i četvrt. Može i po Sljusarjovu udariti.
On vrati dvogled, nezgrapno se svuče naniže i iz sveg grla viknu:
— Baterija, spremi se. Ođstojanje... prvi metak pali...
Grunuže topovi iz gromovitih ždrela, odskočiše cevi na kompresorima,
izbi plamen i teške granate odleteše, mumlajući o smrti, prema visokoj
obali Kubana, prema dvema golim topolama, gde je u beloj kućici pored
mape sedeo smrknuti Komilov.
Drugoga dana napada bio je pozvan iz komore general Markov sa
oficirskim pukom. U toj koloni nalazio se Roščin, kao redov. Sedam vrsta
do Jekaterinodara, zastrtog prašinom kanonade, još gušće nego juče, prešli
su za jedan čas. Napred je koračao sa šubarom zabačenom na potiljak, u
raskopčanoj pamučnoj dolamici, Markov. Obraćajući se štabnom
puikoviniku, koji ga je jedva sustizao, on je grdio i psovao na račun više
komande.
— Raskomadali su brigadu, mene, — majku im — naterali da sedim
u komori... Da su mene pustili sa brigadom, — i ja bih davno — opet
psovka — bio u Jekaterinodaru.
On preskoči jendek, podiže korbač i, okrenuvši se ka kolani razvučenoj
po zelenom polju, komandova, a od vike naduše mu se žile na vratu.
Zađihani oficiri, ozbiljnih, oznojenih lica, počeše pritrčavati, kolona se
okrete kao na osovini i razvuče se na domak grada u obliku četvorne
lelujave pantljike po polju. Roščin se našao nedaleko od Markova.
Nekoliko minuta su stajali. Probali su zatvarače. Popravljali su, razgledali
fišeklije. Markov opet komandova, otežući samoglasnike, — tada se
odvoji prednja zaštitnica i u trku izmače daleko napred. Za njom se
pokrenu bojna linija.
Levo, u susret njima, po ugaženom putu vukla su se sumomo kola, —
vozili su ranjene. Neki su išli pešice, opustivši glave. Mnogo ranjenika
sedelo je po ivici jendeka, na prevmutim kolima, i činilo se — kolima i
ranjenicima nije bilo broja — cela armija.
Prestižući puk, na vrancu projaha krupan i gojazan čovek sa brcima, u
kapi sa crvenom ivicom i u odlično sašivenom frenču sa pletenicama —
epoletama konjičke uprave. On dobaci nešto veselo generalu Markovu, ali
se ovaj okrete, ne odgovori mu. To je bio Rodzjanko, koji se bio izvukao iz
komore — da bi malo bacio oko na napad.
Puk se opet zaustavi. Iz daljine dopirala je komanda — mnogi zapaliže
cigaretu. Svi su ćutali, gledali su onamo gde se u jarcima i po brežuljcima
prikrivala stražarska zaštita. General Markov, mašući bičem, otide u
pravcu šumarka visokih topola. Tamo, iz dubine drveća jedva pokrivenog
zelenkastom izmaglicom, u manjim razmacima vremena podizali su se
gusti stubovi dima, visoko je uzletalo granje i grude zemlje.
Stajali su dugo. Bilo je već pet sati. Iza šumarka pokaza se konjanik.
— Jurio je nagnut na vrat konja. Roščin je gledao kako se njegov znojav
konjić vrti oko jendeka, bojeći se da preskoči, zatim razmahnuvši repom,
odskoči, konjanik izgubi šapku.
 Dojahavši do puka on povika:
— Napad... artilerijske kasame ... general je napred ... tamo ... On
pokaza rukom onamo gde se na uzvišici naziralo nekoliko figura; na jednoj
od njih belela se jagnjeća šubara, ču se komanda:
— Lanac, napred!
Roščinu se steže grlo, oči mu presušiše — naišao je trenutak straha i
ushićenja, telo je postalo bestelesno, želeo je — da juri, viče, puca, kolje i
da se srce u trenutku ushićenja zalije krvlju: srce — na žrtvu...
Odvoji se prvi lanac i na njegovom levom krilu pođe Roščin. Evo i
brežuljka na kome je, raširenih nogu, okrenut prema puku koji je nastupao,
stojao Markov.
— Drugovi, drugovi, napred! — ponavljao je on i njegove stalno
žmirkave oči izgledale su sađa raširene, strašne.
Zatim Roščin ugleda suve stabljike trave, koje su štrčale. Svuda među
njima ležali su kao vreće — potrbuške i pobočice — nepomični ljudi u
vojničkim bluzama, momarskim kratkim kaputima, u oficirskim šinjelima.
On ugleda napred omanju ogradu od kamenih ploča i bodljikavo žbunje
bez lišća. Leđima okrenut ka ogradi sedeo je čovek duguljasta lica u
vatiranom vojničkom prsluku, otvarao i zatvarao usta.
Roščin preskoči preko tarabe i ugleda širok put. Po njemu su se brzo
približavali stubovi prašine kao mali vodoskoci. To su boljševici
mitraljezima brisali one, koji su nastupali. On se zaustavi, pođe natrag,
presta mu dah, obazre se. Svaki od onih koji su nastupali, čim bi preskočio
preko ograde, legao bi. Roščin je legao, priljubio se licem uz rapavu
zemlju. S mukom se odluči da podigne glavu. Lanac je ležao. Napred u
polju, pedesetak koraka protezao se nasip jarka. Roščin skoči i, saginjući
se, pretrča tih pedesetak koraka. Srce mu je jako lupalo. On pade u jarak, u
žitko blato. Za njim, pojedinačno, potrča ceo lanac. Jedan, drugi, još ne
dotrčavši — pali su. Ležeći u jarku teško su disali. Nad glavama po
grebenu šišali su meci.
Ali sad se nešto napred promeni, odnekud zazviždaše granate prema
kasami. Vatra mitraljeza oslabi.
Lanac se s naporom podiže i krenu napred. Roščin je gleđao svoju
dugačku crvenkastocrnu senku, kako klizi po neravnom polju. Čas se
ugibala, čas skraćivala, čas se gubila bogzna kuda. Pomisli: „Kako je to
čudno — još sam živ, pa čak i — senka od mene”.
 Iznova se pojača vatra od kasarne, ali je proređeni bojni lanac već bio
prilegao na sto koraka od nje u duboku vododerinu. Tamo je po sivom
glinastom dnu šetkao Markov sa strašnim očima.
— Gospodo, gospodo — ponavljao je on — mali predah... popušite,
đavo ga nosio... I — poslednji udarac ... Malenkost, svega sto koraka ...
Pored Roščina, omalen ćelav oficir, gledajući na gomju ivicu jarka
koja se pušila od kuršuma ponavljao je ne mnogo glasno jednu te istu
psovku majke. Nekoliko ljudi ležalo je, pokrivši lice rukama... Jedan,
čučnuvši i držeći se za čelo, povraćao je krv. Mnogi, kao hijene u
kavezima, išli su napred i nazad po dnu jaruge. Razleže se komanda:
„Napred, napred”. Kao da je niko nije ni čuo. Roščin grčevitim pokretom
zateže kaiš, uhvati se za žbun, poče puziti naviše. Pade, škripnu zubima,
poče opet da puzi. I gore na vrhu jaruge ugleda Markova, koji je čučao. On
je vikao:
— Na juriš! Napred!
Roščin je video kako na nekoliko koraka napred odmiču poderani
đonovi Markova. Nekoliko njih ga pretekoše. Kasamski zid od cigalja bio
je obasjan suncem, na zahodu. Crvenili su se u prozorima ostaci stakla.
Nekakve prilike bežale su iz kasami poljem, prema dalekim kućicama sa
bašticama.
Mala gomila boraca u civilu stajala je pored prelomljene gimnastičke
sprave na peščanom dvorištu artiljerijskih kasami. Lica su im bila bleda,
stegnuta, zamišljena, oči oborene, ruke mlitavo opuštene.
Pred njima je bila nešto manja grupa — oficira, — naslonjenih na
puške. Oni su sa dubokom mržnjom gledali zarobljenike. I jedni i drugi su
ćutali, iščekujući. Utom, u krugu kasarne pojavi se konjički kapetan fon
Meke, onaj isti, — išao je brzo pocupkujući, — Roščin ga poznade, — s
očima neispavanog ubice.
— Sve, — povika on veselo ... Naređeno je sve ... Gospodo,
desetorica vas — istupite...
Pre nego što deset oficira, škljocajući zatvaračima, istupi napred, među
zarobljenima nastađe komešanje. Jedan, plećat i visok, povuče preko glave
štofanu bluzu. Drugi, — u civilu, sušičav i bez zuba, sa ravnim cmim
brcima, zavika, ridajući:
— Pijte, paraziti, radničku krv!
Dvojica se čvrsto zagrliše. Nečiji promukli glas neskladno započe:
„Ustaj, prokletstvom ...” Deset oficira pritiskivalo je kundake puišaka o
ramena. U tom trenutku Roščin oseti uporan pogled. Podiže glavu. (On je
sedeo na sanduku, preobuvao se.) Na njega su gledale oči (lice nije
zapazio) sa predsmrtnim prekorom, sa visokom ozbiljnošću... „Poznate,
drage, sive oči, bože moj!”
— Pali!
Nesložno, žumo grunuSe pucnjevi. Razleže se stenjanje i jauci, Roščin
se nisko naže, obmotavajući prljavim uvijačem nogu, okrznut metkom.
Drugi dam, kao i prvi, ne donese pobedu dobrovoljcima. Istina, na
desnom krilu bile su zauzete artiljerijske kasame, ali u centru se ne
pomeriše ni za korak, i Komilovljev puk koji se tamo tukao, izguibi
komandira, koji je bio ubijen, potpukovnika Neženceva, Komilovljeva
ljubimca. Na levom krilu odstupala je konjica Erdelija. Crveni su
pokazivali dotad neviđenu upomost, mada su u Jekaterinodaru gotovo u
svakoj kući ležali ranjenici. Mnogo žena i dece bilo je ubijeno u blizini
rovova i po ulicama. Da je umesto Avtonomova bio kakav borben, vešt
komandni kadar, koji bi vodio opšte nastupanje crvene vojske, —
dobrovoljačka armija razbijena, sa izmešanim jedinicama, neminovno bi
bila odbačena i uništena.
Trećega dana, nekako i nečim popunjeni pukovi dobrovoljaca ponovo
su bili bačeni na juriš i ponovo su bili bačeni u polazne položaje. Mnogi,
bacivši puške, pođoše u pozadinu, u komom. Generali klonuše duhom. Na
položaj se dovezao Aleksejev, zavrteo sedom glavom i odvezao se. Ali
niko nije smeo da pođe i kaže glavnokomandujućem da je igra već
izgubljena i — ako bi nekim čudom i prodrli u Jekaterinodar, ipak grad
neće moći više da održe.
Kornilov, pošto je poljubio u mrtvo čelo svoga ljubimca Neženceva,
koga su dovezli kolima na farmu ispod njegovog prozora, više nije otvarao
usta i ni s kim nije razgovarao. Samo jedamput, kada pred samom kućom
eksplodira šrapnel i jedno zrno se kroz prozor zari u tavanicu, on mračno
pokaza na zrno suvim prstom i ne zna se čega radi reče ađutantu
Hadžijevu:
— Sačuvajte ga, hane.
Noću četvrtoga dana svi telefoni prenosili su naredbu
glavnokomandujućeg: „Produžiti juriš”.
Ali četvrtoga dana postade svima jasno, da je tempo napada mnogo
oslabio. General Kutepov, koji je zamenio ubijenog Neženceva, nije
mogao pokrenuti Komilovljev (najbolji u armiji) puk, koji je ležao u
baštama. Vojnici su se borili mlitavo. Konjica Erdelija nastavljala
odstupanje. Izgubivši glas od dranja i psovanja, Markov je dremao u hodu,
njegovi oficiri nisu mogli da pomole nos dalje od kasame.
Oko podne u sobi Komilova okupi se vojni savet generala Aleksejeva,
Romanovskog, Markova, Bogajevskog, Filimonova i Denjikina. Kornilov,
uvlačeći malu sedu glavu u ramena, slušao je izveštaj Romanovskog:
— Granata nemamo, kuršuma nemamo. Dobrovoljci — kozaci
razilaze se po svojim naseljima. Svi pukovi su desetkovani. Raspoloženje
je potišteno. Mnogi zdravi odlaze s položaja u komoru ... i tako dalje...
Generali su slušali, oborenih očiju. Markov, navaljen na nečije rame,
spavao je. U polumraku (jer je prozor bio zastrt), suvonjavo lice Komilova
sa ispupčenim jagodicama ličilo je na sasušenu mumiju. On prigušenim
glasom reče:
— Dakle, gospodo, stanje je zaista teško. Ja ne vidim drugoga izlaza
sem da zauzmemo Jekaterinodar. Odilučio sam da sutra u osvit
napadmemo grad na celoj širini fronta. U rezervi je ostao puk Kazanoviča.
Ja ću ga sam povesti na juriš.
On iznenada dunu kroz nos. Generali su sedeli, oborivši glave.
Debeljuškasti, sa polusedom bradicom, sličan starom činovniku, general
Denjikin, koji je patio od bronhitisa, uzviknu nehotice: „0, gospode,
gospode”, zakašlja se i pođe vratima. Iza njegovih leđa Kornilov sevnu
omim očima. On je saslušao prigovore, ustao i raspustio savet. Odlučni
napad bio je određen za prvi april.
Posle pola časa u sobu se vrati Denjikin, grudi su mu još uvek šištale.
Sede i reče s toplom duševnošću:
— Vaše visokoprevashodstvo, dopustite kao čovek čoveka da vas
upitam:
— Slušam vas, Antone Ivanoviču.
— Lavre Georgijeviču, zašto ste tako uporni?
Kornilov odgovori u isti čas kao da je već odavno
spremao taj odgovor:
— Drugog izlaza nema. Ako ne uzmemo Jekaterinodar, ja ću sebi
prosvirati metak kroz čelo. Prstom sa odgrizenim noktom do korena on
pokaza na svoju slepoočnicu.
 — Vi to nećete učiniti! — Denjikin podiže pune, veoma bele ruke, i
pritište ih na grudi. — Pred bogorn, pred otadžbinom... Ko će povesti
vojsku, Lavre Georgijeviču?
— Vi, vaše prevashodstvo...
I nestrpljivim pokretom Kornilov dade na znanje da završava ovaj
razgovor.
Toplo jutro 31. marta bilo je bez oblaka. Sa ozelenele zemlje podizala
se izmaglica isparenja. Lenjo su tekle među strmim obalama mutnožute
vode Kubana, čiju je površinu remetilo samo praćakanje ribe. Bilo je tiho.
Samo ponekad bi odjeknuo pucanj i zagrmeo u daljini top i granata bi
proletela fijučući. Ljudi su se odmarali, da bi sutra otpočeli novi krvavi
boj.
Potpomčnik Dolinski pušio je na tremu kuće. Mislio je: „Trebalo bi
oprati košulju, gaće, čairape... Dobro bi bilo okupati se”. Čak je i nekakva
zalutala ptica veselo cvrkutala u gaju. Dolinski podiže glavu. Fijuuu —
tresnula je granata pravo u gaj. Eksplodirala je s gvozdenim zvekom.
Ptičica nije više pevala. Dolinski baci pikavac na glupu kokošku,
(nepojmljivo kako još nije bila upala u lonac), uzdahnu, vrati se u kuću,
sede kod vrata, ali odmah skoči i uđe u polumračnu sobu. Komilov je
stojao pored stola, zatežući čakšire.
— Sta, čaj još nije gotov? upita on tiho.
— Za minut će biti gotov, vaše visokoprevashodstvo, naredio sam.
Komilov sede za sto, položi na njega laktove, prinese suvonjav dlan ka
čelu, protrlja bore.
— Nešto sam hteo da vam kažem, potporučniče ... Eto, ne sećam se,
prosto muka ...
Dolinski, očekujući šta će on reći, nagnu se nad sto. Sve je ito tako
malo ličilo na glavnokomandujućeg — tihi glas, pometnja, — da mu je
prosto strašno.
Kornilov ponovi:
— Prosto muka... Setiću se, dabome, nemojte da odete... Sad sam
gledao kroz prozor, — jutro je izvanredno ... Da, evo šta ...
On ućuta i podiže glavu, osluškujući. Sada i Dolinski razazna prodomo
zavijanje granate koja se približavala, izgledalo je — pravo u zastrt prozor.
Dolinski ustuknu. Strašno tresnu nad glavom. Vazduh se prolomi. Plamen
sinu. U sobi polete u vazduh raskrečeno telo glavnokomandujućeg.
 Dolinskog odbaci kroz prozor. On je čučao na travi, sav beo od kreča,
drhtavih usana. Potrčaše prema njemu...
Pored tela Kornilova, koje je ležalo na nosilima, i bilo do polovine
pokriveno ogrtačem, baratao je, čučeći, lekar. Podalje su stojali u gomili
štabni oficiri i bliže od njih prema nosilima — Denjikin, — sa nevešto
stavljenom kapom široka temena.
Još pre jednog minuta Kornilov je disao. Na njegovom telu nije bilo
vidljivih povreda, izuzev male ogrebotine na slepoočnici. Doktor je bio
neugledan čovek, ali u tome trenutku shvatio je, da su svi pogledi upereni
u njega, i — mada mu beše jasno da je sve svršeno — on je nastavljao s
važnim izrazom da razgleda telo. Ustade, bez žurbe, popravi naočare i
zavrte glavom, kao da bi rekao: ,,Na žalost, ovde je medicima nemoćna”.
Denjikin mu priđe, progovori prigušeno:
— Recite bar štogod utešno.
— Nema nade! — Doktor raširi ruke. — Kraj.
Denjikin grčevito izvuče maramicu, pritište je na
oči i zatrese se. Njegovo puno telo celo klonu. Grupa štabnih oficira
primače se njemu, ne gledajući sad više na leš, nego na njega. Spustivši se
na kolena, on prekrsti žuto voštano lice Kornilova i poljubi ga u čelo. Dva
oficira ga podigoše. Treći progovori uzbuđeno:
— Gospodo, ko će preuzeti komandu?
— Pa ja, razume se, ja ću primdti — visokim jecajućim glasom
uzviknu Denjikin. — To je već ranije Lavr Georgijevič naredio, o tome je
on koliko juče meni govorio.
Te iste noći svi delovi dobrovoljačke armije nečujno napustiše
pozicije, i pešadija, konjica, komora, bolnice i kola sa političkim
rukovodiocima ode na sever, u pravcu salaša Gnačbau, odvozeći sobom
dva leša — Komilova i Neženceva.
Kornilovski pohod nije uspeo. Glavni vođi i pola učesnika u njemu
poginuli su. Ižgledalo je da će budućem istoričaru biti potrebno samo
nekoliko reči da ga spomene.
U stvari, Komilovski „ledeni pohod” imao je izvanredan značaj. Beli
su u njemu prvi put nažli svoj jezik, svoju legendu, stekli ratnu
terminologiju — sve, do novouvedenog belog ordena, koji je imao mač i
trnov venac na georgijevskoj lenti.
Kasnije, prilikom regrutovanja i mobilizacije, pri neprijatnim
objašnjenjima sa inostrancima i u vreme nespotazuma s mesnim
stanovništvom — oni su kao prvi i najviši argument iznosili venac
velikomučeništva. Nije se imalo šta reći na to: vrlo važno, na primer, što je
general taj i taj šibao ceo srez arbijama, izarbijao se, kako su se tada kratko
izražavali. Tukli su velikomučenici, naslednici velikomučenika, zar se
njlma može zameriti.
Komi'lovski pohod bio je onaj početak, kada se, posle prologa, podiže
zavesa tragedije — i scene, jedna strašnija i sudbonosnija od druge,
prolaze pred očima u mučnom obilju.

IV

Aleksej Krasiljnikov skoči sa stepenica vagona, uze brata, kao dečka,

na ruke, i spusti ga na peron. Matrjona je stojala na vratima železničke
stanice, kod zvona. Semjon je ne poznade odmah: bila je u varoškom
kaputu; cmu, sjajnu kosu pokrivala joj je zavezana nad čelom na šeput po
novoj sovjetskoj modi, bela i čista marama. Mlado, okruglo, lepo lice bilo
joj je uplašeno, usne čvrsto stisnute.
Kada je Semjon, pridržavan od brata, prišao, jedva mičući nogama,
crne oči Matrjonine zatreptale su, a lice joj je zadrhtalo.

— Rođeni moj, — kaza ona tiho — kako rđavo izgledaš.

Semjon bolno uzdahnu, spusti ruku na ženino rame, dodirnu usnama
njen čist, prohladan obraz. Aleksej uze od nje bič. Stojali su malo, ćuteći.
Aleksej reče:
— Eto sad ti je i muž vraćen. Ubijali, ali nisu ubili. Ništa — zajedno
ćemo kositi. No, pođimo, dragi rođaci.
Matrjona nežno i snažno obubvati Semjona oko pasa, dovede ga do
kola, gde su preko domaćeg tkanog ćilima stajali izvezeni jastuci. Namesti
ga, sede pored njega, ispruživši noge u novim cipelama varoške izrade.
Aleksej, popravljajući kaiš na amu, reče veselo:
— U februaru se jedan momak iz transporta odvoji, dva puna dana
sam ga rakijom častio. Pa i pet stotina rubalja sam dao u kerenkama, i eto
konja! — On nežno potapša snažnog riđeg paripa po sapima. Skoči na
prednji deo kola, namesti jagnjeću šubaru i povuče vođice. Izbiše na put u
tek ozelenela polja, nad kojima je u sunčanoj svetlosti lepršajući krilima,
zanosno pevala ševa. Na neobrijanom zemljastom Semjonovljevom licu
pojavi se osmeh. Matrjona, privlačeći ga k sebi, upitno ga pogleda i on
odgovori:
— Da, vi tu uživate...
Semjonu je bilo prijatno da uđe u prostranu i čisto okrečenu sobu. I
zeleni kapci na malim prozorima, i nove otesane stepenice, i eto, — kroči
kroz poznata, niska vrata, — topla, lepo oblepljena peć, čvrst sto, pokriven
izvezenim čaršavom, na polici — nekakva nimalo seljačka posuda od nikla
i porcelana, levo spavaća soba Matrjonina sa širokim metalnim krevetom,
pokrivenim čipkanim pokrivačem sa gomilom punih jastuka, desno —
soba Aleksejeva (gde je pre živeo pokojni otac), na zidu — uzda, sedlo, sa
svim priborom, sablja, puška, slika i u svim trima sobama — brižljivo
raspoređeno cveće u saksijama, fikusi i kaktusi — sve to obilje i čistota
zadivili su Semjona. Godinu i po on nije bio kod kuće, i — gle — fikusi i
krevet kao kod princeze i varoška odeća na Matrjoni.
— Živite kao spahije, — reče on, sevši na klupu i s mukom
razmotavajući veliki šal. Matrjona stavi varoški kaput u sanduk, pripasa
kecelju, okrenu stolni čaršav na naličje i brzo postavi sto. Gumu u peć
raklje, povivši se od težine, tako da su joj gole ruke do lakata porumenele,
izvadi lonac sa čorbom. Na stolu se već nalazila i slanina, i sušeno na dimu
guščije meso i suŠena riba. Matrjona upita očima Alekseja, on namignu;
ona donese zemljani sud s rakijom.
Tada braća sedoše za sto. Aleksej pruži prvo bratu čašu. Matrjona se
pokloni. I kada Semjon ispi ljuti „prvenac”, jedva odahnuvši, — oboje — i
Matrjona i Aleksej, — obrisaše oči. Znači, mnogo su se radovali što je
Semjon živ i što sedi s njima za stolom.
— Živimo, brate, ne baš naročito, već — prilično, domaćinski —
reče Aleksej, kad su svršili sa srkanjem čorbe. Matrjona skupi tanjire s
kostima i sede bliže mužu. — Sećaš li se na kneževskom letnjikovcu
parčeta zemlje oko parka, zemljica, — zlatan majdan. Mnogo sam galamio
u opštini, sa šest vedrica rakije častio sam seljake — dodelili su. Sad smo
ga ja i Matrjona uzorali. I letos nije bila rđava žetva na njivi kraj reke. Sve
što vidiš: krevet, ogledalo, ibrike, kašike, činije, razne dronjke i pmje, sve
smo to zimus dobili. Tvoja Matrjona je vrlo vredna domaćica. Ne propušta
nijedan pazami dan. Ja još po starinski — za novce prodajem, a ona ne:
odmah vepra, kokoške zakolje, brašno, krompire — na kola, podigne skute
i — u grad . . , I na pijacu ne izlazi, već ide pravo u stanove razne bivše
gospode, očima traži: ,,Za ovaj, kaže, krevet — dva puda brašna i šest funti
slanine... Za ovaj veliki pokrivač — krompir..Upravo smešno, kad se s
pijace vraćamo — pravi cigani — u kolima hurda-burda.
Stisnuvši muževljevu ruku, Matrjona reče:
— Moje sestre od tetke, Avdotje, sećaš se? Za godinu dana starija od
mene — provodadžišem joj za Alekseja.
Aleksej se smejao, preturajući po džepu:
— Žene to već pre mene rešile... A i pravo je brate, dosadilo je
provoditi život kao udovac. Napijem se i — kod podvodačice, kakvo blato,
posle je tako mrsko... On izvadi duvankesu i nagorelu lulu, na kojoj su
visile bakame zvečke, napuni je domaćim duvanom, i izvi dim po sobi.
Semjonu se zavrte glava od razgovora i rakije. Sedeo je, slušao i divio se.
Predveče ga je Matrjona odvela u kupatilo, brižljivo ga oprala,
poparila, udarajući metlicom, umotala u kožuh, i opet su seli za sto,
večerali, ispili zemljani sud do poslednje kapi. Iako je bio još slab, Semjon
leže da spava sa ženom i zaspa, obgrljen oko vrata njenom toplom rukom.
A ujutro kada je otvorio oči u sobi je bilo spreonno, toplo. Matrjona je,
trepćući očima, osmehujući se i pokazujući bele zube, mesila testo.
Trebalo je da Aleksej uskoro stigne s polja da doručkuje. Proletnja svetlost
se rasipala po čistim prozorčićima, blistali su listovi fikusa. Semjon sede
na krevet ispravivši se: kao da je dvostruko dobio zdravlja u toku
jučerašnjeg dana, u toku ove noći, prospavane s Matrjonom. Obukavši se,
umivši se, upita — gde je bratov brijač? — u njegovoj sobi, kod prozora,
pred parčetom ogledala obrijao se. IziSavši na ulicu, stade kod kapije i
pokloni se sedome starcu, koji je sedeo kod suseda u vrtu, i koji je pamtio
četiri imperatora. Starac skide kapu, važno klimnu glavom — i opet sede,
sastavivši odmereno umrtvljene noge u valjenkama, odmereno metnuvši
čvornovate ruke na batinu.
Poznata ulica bila je toga časa pusta. Između kućica videle su se,
pružajući se u daljinu, pruge zelenila. Na brežuljcima, na vidiku, ovde-
onde, stajala su ispregnuta kola. Semjon pogleda levo — nad jarugom su
lenjo vrtele krilima dve vetrenjače; niže, na nizbrdici između vrtova i
slamnih krovova belela se zvonara. Iza još prozračne šiune goreli su od
sunca prozori bivšeg kneževskog dvorca. Čavke su gakale nad gnezdima. I
šumarak i lepa lasada dvorca ogledali su se u jezeru. Tamo braj vode
stajale su krave, trčala deca.
Semjon je stojao i gledao namršteno zavukavši ruke u prostrane
džepove bratovog ikaputa. Gledao je, a tuga mu je obuzimala srce, i malo
pomalo kroz prozračne talase žege, koja je strujala nad selom, nad
ljubičaStim vrtovima i uzoranom zemljom, on već nije video više taj mir i
tišinu. Stigao je Aleksej na kolima; još izdaleka je veselo dovikivao.
Otvarajući vrata, pažljivo je pogledao Semjona. Ispregnuo je konje i počeo
da pere ruke u dvorištu pod obešenim umivaonikom.
— Ništa, brate, naviknućeš — reče on umiljaito. — Ja isto tako, kad
sam se vratio s nemačkog fronta, pa — ne bih gledao ni na šta: krv u
očima, tuga... Ah, neka je proklet taj rat... Hajdemo da doručkujemo.
Semjon je ćutao. Ali i Matrjona je primetila da je muž neveseo. Posle
doručka Aleksej opet otide u polje. Matrjona bosa, zadigavši skute, ode da
vozi đubre na drugom konju. Semjon leže na bratovu postelju. Prevrtao se,
nije mogao da zaspi. Tuga mu je morila srce. Stisnuvši zube, mislio je:
„Neće razumeti, ne vredi ni govoriti s njima”. Ali uveče, kađa su svi troje
izišli da posede pred vratima na balvanu, Semjon nije mogao da izdrži već
reče:
— Ti bi, Alekseje, trebalo ipak da očistiš pušku.
— Nek’ ide do đavola . .. Nećemo ratovati, brate, sad sto godina.
— Rano ste se obradovali. Rano ste fikuse nabavili.
— A ti se ne ljuti pre vremena. — Aleksej zapali lulu, pljucnu
između nogu. — Da govorimo po seljački, nismo na mitingu. Ja već to sve
znam, što se govori na mitingu — sam sam vikao. Samo ti, Semjone, treba
da umeš da slušaš ono što je tebi potrebno, a što ti nije potrebno — to
propuštaj. Recimo — zemlju trudbenicima. To je potpuno tačno. Sada,
recimo, komiteti siromašnih. Kod nas u selu mi smo te komitetlije
zauzdali. A eno u Sosnovki komitet siromašnih radi šta hoće, takve
rekvizicije, takav bezobrazluk — pobegao bi čovek. Imanje grofa
Bobrinskoga uzeto je sve u sovhoz, seljacima nisu ni aršin zemlje dodelili.
A ko je u komitetu? Dva ovdašnja beskućnika, bez konja, a ostali — đavo
bi ih znao ko su, stranci, nekakvi robijaši... Da li si razumeo, ili ne?..
— Eh, ali ne govorim ja o tome ... — Semjon se okrenu.
— Eto, baš zato, — ne o tome, a ja baš o tome. U sedamnaestoj
godini i ja sam na frontu vikao protiv buržoazije. Vidim — ma koliko da si
se najeo, a idućeg dana opet ti se jede. Staraj se.
 Semjon zalupka noktima po balvamu:
— Zemlja pod vama gori, a vi spavate.
— Može biti kod vas u floti — reče Aleksej odlučno — ili u gradu
revolucija se nije svršila. Ali kod nas se ona svršila čim su zemlju podelili.
Sada evo šta će biti: da pokupimo mi useve, i onda ćemo se uhvatiti za
komitetlije. Do Petrova-dne nećemo nijedan komitet siromašnih ostaviti.
Zive ćemo ih u zemlju zakopati. Komunista se mi ne plašimo. Mi se ni
đavola ne plašimo. To ti upamti.
— Dosta već, Alekseje Ivanoviču, pogledaj — on sav drhti —
progovori tiho Matrjona. — Zar se može bolesniku tako prigovarati.
— Nisam ja bolestan ... Tuđinac sam ja ovde! — uzviknu Semjon,
ustade i ode do plota.
Time se razgovor i svršio.
U pramenu ugasnule dnevne svetlosti letela su dva slepa miša. Gdegde
su prozori bili osvetljeni — završavali su večeru. Izdaleka je dopirala
pesma — devojački glasovi. Pesma umuče, i po širokoj ulici utonuloj u
sumrak, razleže se sitam odjek kopita. Jahač se zaustavi, nešto viknu i opet
potera konja. Aleksej izvuče lulu iz usta i osluškivaše. Podiže se sa
balvana.
— Nesreća, što li? — reče Matrjona uzdrhtalim glasom.
Najzad se pojavi jahač, — mladić je bez kape jahao, mlatarajući bosim
nogama ...
— Nemci idu, povika on — već su u Sosnovki četiri čoveka ubili!..
Posle zaključenja mira, sredinom marta po novom kalendaru, neimačke
trupe na celoj liniji od Rige do mora počele su navaljivati, — na Ukrajinu i
Donbas.
Nemci su imali da dobiju po mirovnom ugovoru sa Centralnim
ukrajinskim sovjetom 75 miliona puda pšenice, 11 miliona puda žive
stoke, 2 miliona gusaka i kokošaka, 2 1/2 miliona puda šećera, 20 miliona
litara špiritusa, 2 1/2 hiljade vagona jaja, 4 hiljade puđa slanine, a osim
toga putera, kože, vune, drveta i drugog.
Nemci su prodirali u Ukrajinu po svima pravilima — u kolona/ma
zelenopeipeljaste boje, u čelićnim šlemovima. Slabe zaštitnice crvenih
trupa bile su čišćene teškom nemačkom artilerijom.
Išle su trupe, automobilske kolone, ogromne artilerijske formacije s
topovima obojenim izlomljenim linijama šarenih boja, tutnjili su tenkovi i
oklopljeni automobili, nosili su pontone, čitave mostove za prelaze. Zujale
su nebom eskadrile aeroplana.
To je bila najezda tehnike na sasvim goloruk narod. Crveni odredi —
od vojnika s fronta, seljaka, rudara i varoških radnika, iscepkani i brojem
imnogo puta slabiji od Nemaca, povlačili su se pod borbom na sever i
istok.
U Kijevu, namesto Centralnog ukrajinskog sovjeta, koji je Nemcima
prodao Ukrajinu, bio je postavljen general iz carske svite Skoropadski;
obučen u plavu „svitku” , omiljenu kod separatista — isprsivši se držao je
hetmanski buzdovan. „Živela Ukrajina. Odsada i doveka — mir, red i
blagostanje. Radnici — za tezge, zemljoradnici — za plug. Beži, beži, —
nestani crvena sablazni”.
Nedelju dana posle toga kako je po ulicama sela Vladimirskog projurio
strašni glasonoša, u rano jutro na krečnom obronku kod vodenica pojavi se
konjička iz'dnica — dvadeset jahača, na krupnim vranim konjima krupni,
ne ruskog izgleda, u kratkim zelenosivim mundirima i ulanskim kapama sa
gajtanima. Pogledaše dole na selo i sjahaše.
Ljudi su još bili u selu, — mnogi danas nisu bili izišli u polje. I utom
potrčaše od vrata do vrata mališani, dovikivahu še žene preko plotova, i
ubrzo, na crkvenom trgu, skupi se gomila. Gledali su naviše gde su oko
vodenica — jasno se videlo — konjanici postavili dva mitraljeza.
A uskoro zatim, s druge strane, po selu zatandrkaše gvozdeni točkovi,
zafijuka bič i na trg uleteše kasom dva vranca zapregnuta u vojnička kola.
Na kočijaškom mestu video se plavi, sa dugom donjom vilicom, neskladan
vojnik, u kapi bez štita, i u uskom mundiru. Iza njega, podbočivši se, sedeo
je nemački oficir strogog i čudnog izgleda gospodin, sa staklencetom na
oku i sa novom kao neka igračka kaipom. Levo od njega skuipio se stari
poznanik, knežev upravnik imanja, koji je prošle jeseni pobegao samo u
gaćama.
Sada je on sedeo u lepom odelu, namršten, u toplom kačketu, obla lica,
obrijan, sa zlatnim naočarima — Grigorij Karlovič Milj. Oh, i počejaše se
mužid kada videše Grigorija Karloviča.
— Kape dole! — iznenađa viknu na ruskom čudni oficir. Neki koji
su stojali bliže, nehotice skidoše kape. Na trgu se stiša. Oficir, sedeći u
istom stavu, podbočen i dok mu se staklence caklilo, poče govoriti jasnb,
nalazeći reči s mukom, ali pravilno izgovarajući:
 — Ratari sela Vladimirskog, vi ste videli tamo, na brdašcu, dva
nemačka mitraljeza, oni odlično dejstvuju.
Vi ste, dabome, razumni ratari. Ne bih hteo da vam pravim štetu.
Moram vam reći da je nemačka vojska cara Viljema došla k vama radi
toga da uspostavi među vama život čestitih ljudi. Mi, Nemci, ne volimo
kad se krade tuđa imovina, i zato kažnjavamo bez milosti. Boljševici su
vas drugo učili, zar ne? Zato smo proterali boljševike i oni se vama više
nikada neće vratiti. Savetujem vam da dobro razmislite o svojim rđavim
postupcima, i o tome, da bez odlaganja vratite sopstveniku ovoga imanja
sve ono što ste mu pokrali...
U gomili se posle ovih reči čulo glasno jaukanje. Grigorij Karlovič je
za sve vreme sedeo, sa štitom spuštenim na oči — pažljivo zagledao
seljake. U jednom trenutku, na njegovom punom licu pojavi se osmeh
likovanja — videlo se da je poznao nekoga. Oficir završi govor. Seljaci su
ćutali.
— Ja sam ispunio svoj dug, sada progovorite vi, gospodin Milj, —
obrati mu se oficir.
Grigorij Karlovič uz gestove pune poštovanja odbi ovaj predlog.
— Gospodine poručniče, nemam ja šta s njima da razgovaram. Oni
su i tako sve razumeli.
— Dobro, — reče oficir kome je bilo svejedno, — Avguste, terajl
Vojnik u kapi bez štita udari bičem, i vojnička kola pojuriše kroz
razdvojenu gomilu kneževskom domu, gde se još pre tri dana nalazio
opštinski izvršni komitet. Seljaci su gledali za njima.
— Podbočio se Nemac — progovori u tišini nečiji glas.
— A Grigorij Karlovič, momci, ćutao je.
— Pričekaj, još će se on razgalamiti.
— Eto ti nevolje, gospode — šta li je to? . .
— A sada uskoro čekaj sreskog načelnika.
— U Sosnovku je već stigao. Sazvao je zbor i počeo se seljacima
podsmevati — vi, vele, ovaikvi i onakvi, pljačkaši, razbojnici, da li ste
zaboravili devetsto petu? Tri časa je ribao i sve po materi. Svu politiku je
objasnio.
— A šta će sada biti?
— No, tući će nas.
— Čekaj, a kako će sa uzoranom njivom? Čija je ona sada?
 — Njiva napola. Ako dadu da se požnje, polovina — knezu.
— Uh, vraga, idem ja ...
— Kuda ćeš, ludače? ..
Porazgovarali su seljaci i razišli se. A uveče su nosili u kneževski dvor
divane, fotelje, krevete, zavese, zlatne ramove sa ogledalima i slikama.
Krasiljnikovi su večerali, ne paleći svetlost. Aleksej je svaki čas
ostavljao kašiku, pogledao na prozor, uzdisao. Matrjona je išla tiho, kao
miš, od peći do stola. Semjon je sedeo pogrbljen. Kovrčava tamna kosa
padala mu je na čelo. Bilo da je skupljala parčad hleba, bilo da je donosila
činiju sa novim jelom, Matrjona malo, malo pa ga dodirivala čas rukom,
čas grudima. Ali on nije podizao glavu, upomo je ćutao.
Najednom Aleksej pojuri prozoru, udari u njega noktima, proviri. Sada,
u večernjoj tišini, jasno se čuo izdaleka divlji i dugi krik. Matrjona odmah
sede na klupu i stisnu ruke među kolena.
— Vasku Dementijeva šibaju — reče tiho Aleksej, — malo pre su
ga odveli u kneževski dvor.
— To je već treći, prošaputa Matrjona.
Zaćutald su, sluišali. Krik ćoveka postajao je sve očajniji i kao užas
nadnosio se nad selo.
Semjon naglo ustade. Jednim pokretom priteže kaišem pantalone i
pođe bratu u sobu. Matrjona se takođe ćutke uputi za njim. On je skidao
pušku sa zida. Matrjona ga obgrli oko vrata, obisnu i zabaci glavu,
stisnuvši bele zube — premre. Semjon je hteo da je odgurne, ali nije
mogao. Puška pade na zemljani pod. Tada se on baci na krevet, zagnjurivši
lice u jastuke. Matrjona sede pored njega, brzim pokretom prelazila je
rukom po oštroj kosi.
Ne uzdajući se u moć stražara i novih hetmanovih vojnika —
gajdamaka, upravnik Grigorij Karlovič Milj molio je da mu u selo
Vladimirsko pošalju garnizon. Nemci su rado pristajali u takvim
slučajevima, i u Vladimirsko stigoše dva voda sa mitraljezima.
Vojnike su rasporedlli na stan po seljačkim kućama. Govorilo se kao
da je Grigorij Karlovič sam označio u kojim će kućama živeti nemački
vojnici. U svakom slučaju, svaki od seljaka koji je uzimao učešća u
prošlogodišnjem napadu na kneževski letnjikovac, i svi članovi opštinskog
izvršnog komiteta, nepartijci (desetak mlađih ljudi sakrilo se van sela još
pre pojave Nemaca), dobili su na ishranu po jednog vojnika s konjem.
 Tako i Alekseju Kratsiljnikovu zakuca na vrata krupan nemački vojnik,
u punoj spremi, s puškom i pod šlemom. Mumlajući nešto nerazumljivo,
pokaza Alekseju uputnu cedulju i potapša ga po ramenu.
— Topro, prijatel...
Vojniku dadoše Aleksejevu sobu, samo su odneli amove i oružje.
Vojnik se odmah smestio — prostro je lepo ćebe, na zidu zakaćio sliku
Viljema, naredio da se pod čišće pomet.
Dok je latrjona mela, on je skupio prljavo rublje i zatražio da se opere:
„Smucig, fuj, — govorio je on — bite, oprati”. Posle toga, vrlo zadovoljan
svim tim, izvali se u čizmama na postelju i zapali cigaru.
Vojnik beše debeo sa zaglađenim brkovima, ufitiljenim naviše. Odeća
mu beše dobra, taman. A i jeste bio zdrav kao brav. Žderao je sve, makar
šta mu Matrjona unela u sobu; naročito mu se dopadala suva slanina.
Matrjoni je bilo strašno žao da hrani Nemca slaninom, ali Aleksej reče:
„Pusti, neka ždere pa spava, samo da mi ovde nos ne zabada”.
Kad nije imao šta da radi, vojnik je pevušio za sebe vojničke marševe,
ili je pisao kući na dopisnicama s izgledom Kijeva. Bio je pristojan, samo
je koračao suviše bučno, lupao čizmama kao gazda.
Kod Krasiljnikovih bilo je kao da je pokojnik u kući: sedali su za sto i
ustajali ćuteći. Aleksej — smrknut, na čelu bore. Matrjona je smršala,
uzdisala je, kradom brisala suze keceljom. Više svega strepela je za
Semjona, da ne bi u ljutini napravio ispad. Ali tih dana on kao da se beše
smirio, pritajio.
Sada su svakoga dana na opštinskoj zgradi i na kapijama dvorišta lepili
proklamacije hetmana, o vraćanju zemlje i stoke vlasnicima, o rekviziciji i
kupljenju dažbina, o prinudnoj prodaji pšenice, o nemilosrdnim kaznama
za pokušaje ustanka, o jatacima komunista i tako đalje...
Seljaci su čitali proklamacije, razilazili se bez reči. Potom počeše da
stižu zlokobni glasovi o tome, da su u tom i u tom selu skupljači pod
zaštitom nemačke konjice odvukli čak neovršenu pšenicu, plaćali
nekakvim neruskim hartijicama, koje i žene odbijaju da prime; u tom i tom
selu oterali polovinu marve, a u tom i tom, vele, nisu ostavili ni vrapcu da
štogod kljucne.
Noću, po sklonitijim mestima, počeli su se okupljati seljaci, u malim
grupicama, slušali su novosti, gunđali. Šta valja da se radi? Kako pomoći?
Takva je sila navalila da ti ostaje samo da ispustiš dušu a ni da zucneš.
 Semjon je otpočeo da odlazi na te skupove — u bašte, kod potoka, pod
vrbu. Ogrnut kaputom sedeo je na zemlji, pušio i slušao. Ponekad bi mu
došlo da skoči, da baci kaput, da se isprsi: „Drugovi”. Uzalud — samo ćeš
ih zastrašiti, zatrešće seljaci turovima, razbežaće se.
Jedanput, u sumrak na livadi ugleda on nekakvog čoveka — on je
stajao, smeškao se. Semjon je hteo da ga prođe, ali se čovek oglasi tiho:
— Bratac.
Semjon se trže: da nije naš? Upita, razgledajući ga iskosa:
— A šta treba?
— Ti si Leksin brat?
— Pa, recimo.
— Svojih se ne sećaš... Komandu na „Kerču" pamtiš?
— Kožin. Ti? — Semjon čvrsto ubaci svoju u njegovu ruku.
Stojali su, gledali jedan drugoga. Kožin, osvrnuvši se brzo reče:
— Prekraćujete li puške?
— Ne, kod nas je još sve mirno.
— A kuražnih momaka ima?
— Ko će ih zmati, dok čovek ne vidi. Čekamo, šta će dalje biti.
— A šta vi, ljudi, radite? — otpoče Kožin, a oči su mu za sve vreme
lutale, unosile u konture sumraka. — Ša vi još gledate? Vas će ovako kao
guske, očerupati, a vi još i glavice podmećete. A, znate li, kod nas su celo
Uspensko spalili Nemci artilerijskom vatrom. 2ene, deca, razbežali se
kojekud, seljaci u šumu. Narod beži iz Novospaskog, iz Fjodorovke, iz
Guljaj-Polja — svi k nama ...
— A kome to: vama?
— Dibrovsku šumu znaš? .. Tamo se okupljaju... Nego, u redu... Ti
ovo da došapneš ljudima: da iz vaše Vladavimirovke četrdeset „obrezova”
i pušaka s mecima desetak komada, i ručnih granata — koliko pokupite —
i sve to sakrijete u stog, u polju. — Razumeš? U Sosnovki već pod stogove
zavlače, i ljudi samo mene još čekaju... U Gundajevki trideset seljaka s
konjima čekaju. Valja da idem...
— Pa kuda? Kome?
— Pa atamanu... Zove se — Sčus ... Sada prikupljamo odrede po
celom Jekaterinoslavskom kraju... Prošle nedelje potukli smo gajdamake,
upalili imanje. E moj bratac, bilo je veselja: špiritus taj, šećer su seljacima
džabe ostavljali. Onda upamti — kroz nedelju dana dolazim.
 On namignu Semjonu, preskoči preko ograde i potrča, sagnuvši se, u
trsku gde su glasno kreketale žabe.
Glasovi o atamanima, o napadima dopirali su do Vladimirovke, ali u to
nisu mnogo verovali. I eto — pojavio se živi svedok. Semjon je još iste
večeri ispričao bratu o njemu. Aleksej ga je slušao s pažnjom.
— A kako zovu atamana?
— Ščus, vele.
— Nisam dosad čuo. O Mahnou, Nestoru Ivanoviču, pronose se
glasovi, vele da je četa njegova sastavljena od oko dvadeset i pet delija —
naleću na imanja. A o Sčusu nisam slušao... Sve može da bude: sad ti je
seljak sposoban za sve. Pa šta — nek bude Sčus. Ta stvar je sveta stvar...
Nego ti, Semjone, pazi: seljacima zasad ništa o tome. Kad bude vreme, ja
ću ti sam kazati.
Semjon se ersmehnu, sleže ramenima:
— Dobro, čekajte, dok vam ne ogule kožu.
Te iste večeri, svakako, Kožin se nije video samo sa Semjonom. U selu
su šaputali o „obrezima”, bombama, o atamanskim odredima. Ponegde
preko dvorišta, noću, — kad bi čovek oslušnuo — počele su da stružu
turpije. Ali, zasada je sve bilo tiho. Nemci su čak uspostavili red, izdali
zapovest da se uoči nedelje mete ulica. Ništa — i ulicu su počistili.
Zatim naiđe zlo. U rano jutro, još nisu bili stoku poterali na pojilo, po
očišćenoj ulici pođoše stražari i desetari s plehanim tablama, zalupaše u
prozore.
— Izlazi.
Seljaci počeše da iskaču iz kapija, na ulicu, bosonogi, zakopčavajući se
i istog časa su primali cedulju o dažbinama: od toga i toga domaćinstva
toliko pšenice, vime, masti i jaja predati nemačkoj intendanturi po toj i toj
ceni u markama. Na trgu kod crkve već je čekala nemačka kolona vozila.
Po dvorištima, kod vrata, smeškali su se Nemci — stanari, pod šlemovima
i s puškama.
Počešali su se seljaci. Neki počeše da kunu. Neki treskoše kapom o
zemlju.
— Pa mi nemamo žita, bože moj. Seci — nemamo ništa!
I tada se ulicom, na kolima, proveze upravnik. Ni vojnika, ni stražara,
nisu se toliko uplašili seljaci, koliko njegovih zlatnih naočara, jer je
Grigorij Karlovič sve znao, sve video.
 On zaustavi ždrepca. Kolima priđe šef policije. Porazgovaraše se. Sef
policije viknu stražare, oni uđoše u prvo dvorište, i odmah pod đubretom
nađoše žito. Grigoriju Karloviču su samo naočari blesnule, kada je čuo
kako zajauka seljak — domaćin.
U to vreme Aleksej je hodao po svom dvorištu, — toliko je bio
izgubljen da ga je žalosno bilo gledati. Matrjona, stavivši na oči maramicu,
plakala je na doksatu.
— Sta će mi novac, te marke, šta će mi? — pitao je Aleksej,
podižući trupčić ili slomljeni točak i bacajući ih u koprivu pored plota.
Videvši petla, zatrupka nogama na njega: — Gade! — Uhvati se za
katanac na ambaru: — A šta ćemo žderati? Te marke, šta li? Znači — hoće
nas u prosjake? Da nas dokraja upropaste? Opet u potpuno ropstvo?
Semjon, sedeći pored Matrjone, reče:
— Još gore će biti... Tvoga konja uzeće.
— E, to ne. Onda ću ja, brate — sekirom.
— Dockan si se osvestio.
— Oh, mili — zajjeca Matrjona — ja bih im grlo zubima pregrizla
...
U vrata udariše kundakom. Uđe kirajdžija, debeli Nemac, — bezbrižno
veselo, kao u svoju kuću. Za njim — šest stražara i službenik sa
hetmanskim znakom u vidu trozupca, sa kokardom na činovničkoj kapi i
sa knjigom u rukama, prošivenom gajtanom.
— Ovde — mnogo — reče Nemac, pokazavši na ambar — masti,
hleba.
Aleksej besno pogleda na njega, malo se odmače i iz sve snage baci
veliki zarđali ključ pod noge hetmanovom činovniku.
— No, no, gade, — viknu ovaj. — Hoćeš prut, kučkin sine.
Semjan laktom gumu Matrjonu, polete sa doksata, ali toga časa mu se
upre u grudi široka oštrica bajoneta.
— Stoj! — viknu Nemac žustro i zapovednički. — Ruse, na mesto.
Ceo dan su tovarili vojna kola, i dockan uveče komora je otišla. Selo je
bilo potpuno opljačkano. Nigde nisu palili svetlost, niko nije večerao. Po
mračnim kućama kukale su žene, držeći čvrsto u pesnioi papimate marke...
Poći će, recimo, seljak sa ženom u grad s tim markama, zaći po
đućanima — prazno: ni ekserčića, ni aršina materije, ni komadića kože.
Fafrike ne rade. Hleb, šećer, sapun, sirovina — vozovima odlazi za
Nemačku. Neće valjda seljak i njegova žena voziti kući klavir, ni starinsku
holandsku sliku, ni kitajski čajnik. Pogledaće ćubaste vojnike obešenih
brkova, u plavim ogrtačima, u jagnjećim šubarama, s crvenim vrhom,
promuvaće se po glavnoj ulici između glatko obrijanih, u šeširima,
trgovaca vazduhom i valutom. Uzdahnuće gorko i poći kući bez ičega. A
na putu — tek dvadesetak vrsta prođu — stoj, zapalile se osovine na
vagonu, — nema masti za podmazivanje, mašinskog ulja: odneli Nemci.
Peskom posipaju, pođu dalje, i opet osovine.
Zbog toga su žene i kukale, držeći čvrsto u pesnicama zgužvane
nemačke marke, a seljaci krili stoku u šumske jaruge, dalje od iskušenja:
ko zna kakvu će sutra proklamaciju da izvesi hetman.
U selu nisu palili vatru, sve su kuće bile mračne. Samo iza šume nad
jezerom jasno su svetleli prozori kneževske kuće. Tamo je upravnik
čašćavao večerom nemačke oficire. Svirala je vojna muzika — čudnom
jezom su se pronosili zvuci nemačkih valcera nađ mračnim selom. Kao
plamena nit, đavo bi ga znao do koje visine, podiže se raketa na
uveseljenje nemačkih vojnika, koji su stajali u dvorištu letnjikovca, kuda
su bili dovukli bure sa pivom. Rasprsla se. I slamni krovovi, bašte, vrbe,
bela zvonara, plotovi,, osvetliše se zvezdama koje su lagano padale.
Mnoga nevesela lica pogledala su na te vatre. Svetlost je bila tako snažna,
da se svaka bora od brige ocrtavala na licima. Šteta, što ih u tom trenutku
čovek nije mogao snimiti pomoću nekog nevidljivog aparata. Takve
fotografije dale bi nemačkom glavnom štabu puno materijala za
razmišljanje.
— Cak i u polju, čitavu vrstu od sela, bilo je svetlo kao po danu.
Nekoliko ljudi, prikradajući se ka usamljenom stogu, brzo legoše na
zemlju. Samo jedan kod stoga nije legao. Okrenuvši glavu prema iskrama,
što su pađale s neba, osmehnu se:
— Gle, gle, mater mu kokošiju.
Iskre se ugasiše ne stigavši do zemlje, i opet sve utonu u pomrčinu. —
Kod stoga se sastaše ljudi, zazvecka oružje bačeno na zemlju.
— Koliko je ukupno?
— Deset obreza, druže Kožine, četiri puške.
— Malo ...
— Nismo uspeli... Sutra uveče još ćemo dometi.
— A meci, gde su?
 — Evo ih, drž, — u džepovima ... metaka je mnogo.
— Dobro, sakrijte ih pod stog... bombe, bombe, momci, donosite ...
Obrez, to je omžje za starce — treba da tučiš iza žbunja u jendeku. Ispališ,
napuniš gaće — to ti je ceo boj. A mladome ratniku potrebna je puška i —
prva stvar — bomba. Jeste li razumeli? A, ako ko može i — sablju. Ona ti
je oružje nad svim oružjem.
— Druže Kožine, ove bi noći trebalo udesiti.
— Boga mi, podići ćemo se sa celim selom... Takva je srdžba, ta sve
živo su odneli... S vilama, kosama, ama kažem ti, sa svim alatom ćemo
poći... A razume se, ništa lakše nego poklati onako sanjive.
— A ko si, jesi li ti komandir? — viknu Kožin prodomim glasom.
Malo poćuta. Poče da govori iz početka šapatom, zatiim povišavajući glas:
— Ko je ovde komandir? .. Teresantno ... Ili ja sa budalama razgovaram?
Ja ću sad da odem, neka vas Nemci, gajdamaci tuku i pljačkaju ...
(Sapatom kresnu majku.) Ne znate đisciplinu? Zar sam ja malo glava
sabljom odrubio za to? Kad stupaš u odred — zakletvu si dužan da daš o
punoj, bez pogovora, pokomosti atamanu... Inače — ne dolazi. Kod nas —
sloboda, pevaj, lumpuj, a vikne li baćko: ,,Na konja!” — ti već nisi svoj.
Razumete li? (Ućutao je. Pomirljivo, ali strogo.) Ne danas, ni sutra Nemce
ne smete dirati. Tu je potrebna velika snaga.
— Druže Kožine, nama je samo da se dočepamo Grigorija Karloviča
— on nam ionako neće dati da živimo.
— Sto se tiče upravnika imanja, to — može, ali ne ranije od iduće
nedelje, — inače neću moći da svršim sve poslove. Pre neki dan u
Osipovki Nemac je napastovao ženu. Lepo. A ona njemu u valjuške iglu
metnula. Pojede on, skoči od stola — u dvorište. Praćaknu se i uskoro iz
njega duša napolje. Nemci su tu ženu na mestu likvidirali. Seljaci — za
sekire,,, Šta su tu Nemci
posle uradili — teško mi je da se sećam... Sad ni mesto gde je bila
Osipovka nećeš naći... Eto kako ti je to, kad se čovek uzda u samog sebe,
tandara broć. Jeste li sad razumeli?
Matrjona je uzdisala, vrpoljeći se u postelji. Svitalo je, petlovi su
pevali. Hvatala se rosa na dasci otvorenog prozora. Komarac je zujao. Kod
ognjišta se probudi kokoška. Lako skoči i pođe da čeprka đubre u uglu.
Braća su poluglasno razgovarala za neraspremljenim stolom: Semjon
— poduprevši rukama glavu, Aleksej — sve se naginjući k njemu, sve mu
se unoseći u lice.
— Ne mogu ja, Semjone, razumej ti, rođeni. Sama Matrjona se neće
moći snaći u domaćinstvu. Ta ovo je godinama sticano, — kako napustiti?
Upropastiće sve. Vratićeš se na pusto mesto.
— Kako napustiti? — reče Semjon. — Vrlo važno ako propadne
tvoje gazdinstvo. Kad pobedimo — kamenu ćeš kuću podići. (On se
nasmeši.) Partizanska borba je potrebna, a ti tu o svome gazdinstvu.
— Opet ti kažem, — ko će vas hraniti?
— Pa ti i tako ne hraniš nas — Nemce, i hetmana, i svako đubre
hraniš ... Rob...
— čekaj. Sedamnaeste godine, zar se ja nisam tukao za revoluciju?
Nisu li mene birali u vojnički komitet? Imperijalistički front zar nisam
razbijao? Da, da ... Pričekaj sa prebacivanjem, Semjone... I sad, neka se
približi crvena armija, ja ću prvi dohvatiti pušku. A kako ja da pođem u
šumu? Kod kojih atamana?
— Sad će i atamani biti potrebni.
— Pa ono jeste.
— Prokleta rana me sputava. — Semjon pusti ruke na sto. — To je
moja muka ... A naših crnomorskih moraaka mnogo je pošlo u te odrede.
Upalićemo Ukrajinu sa sva četiri kraja, daj samo vremena ...
— Jesi li viđao još Kožina?
— Jesam.
— Sta veli?
— Pa, razgovarali smo da priredimo što pre vatromet kod vas u selu.
Aleksej pogleda brata, poblede, opusti glavu.
— Pa, bogami, i valjalo bi... štrči taj prokleti letnjikovac kao beoina
u oku... Dokle god je Grigorij Karlovič živ, on nam neće dati da dišemo...
Matrjona skoči s postelje, u košulji, — samo ogrnu šal sa ružama —
priđe i nekoliko puta lupnu zglobovima pesnice po stolu.
— Moje imanje grabe, ja neću da trpim. Mi, žene, brže ćemo se od
vas obračimati sa tim đavolima.
Semjon neočekivano radosno pogleda na nju.
— E? A kako ćete vi, žene, ratovati? Interesantno.
— Ratovaćemo ženski. Sedne li on da ždere — otrov... Prašak ćemo
mi naći. Na senjak ću ga namamiti ili u banju, — zar ja nemam igle za
pletenje? Tako ću mu gumuti u to mesto, neće ni jauknuti. Mi ćemo početi,
vi se ne plašite... A ako treba, i mi ćemo s puškama poći, ne gore od vas ...
Semjon lupnu nogom, zasmeja se iz sveg grla:
— Eto ti, — žene, uh ti, đavole.
— Mani. — Mahnuvši šalom, Matrjona na pragu gurnu bose noge u
cipele, zalupa njima i ode, verovatno, da pogleda stoku. Semjon d Aleksej
dugo su vrteli glavama, osmehujući se: „Hajduk žena, — to ti je žena”.
Kroz otvoren prozor dunu jutamji vetrić, zašušta fikusovim lišćem i donese
mrmoljenje i odlomak nekakve neruske pesme. To se vraćao iz letnjikovca
pijani stanar — Nemac, zgrćući prašinu čizmama.
Aleksej ljutito zalupi prozor.
— Idi, Semjone, u svoju sobu da legneš.
— Bojiš se?
— Zakačiće se pijani đavo... On pamti kako si ma njega kidisao.
— I opet ću kidisati — Semjon se podiže i pođe u svoju sobu. —
Ah, Aljoša, revolucija zbog toga propada, što je vas teško pokrenuti... Zar
vam je malo Komilova? Zar vam je malo gajdamaka, Nemaca? Šta hoćete
još? (On odjednom prekide). Čekaj...
U dvorištu se čulo mrmljanje, teško nesigurno su zalupale čizme.
Razleže se oštar ženski vrisak: „Pusti”... Zatim — gužva, teško disanje, i
opet, još jače, kao od bola, viknu Matrjona: „Semjone, Semjone...”
Na krivim nogama Semjon besno iskoči iz sobe. Aleksej samo što se
uhvati za klupu, ostade sedeći — svejeđno, znao je šta biva kada tako
pojure ljudi. Mislio je: „Maločas je ostavio sekiru u predsoblju, njome —
znači” ... Divljim glasom kriknu Semjon u dvorištu. Ču se tupi udar. Nešto
u dvorištu zapišta, zakrklja, teško se sruši.
Uđe Matrjona, bela kao platno — vukla je za sobom šal. Nasloni se na
peć, teško dišući visokim grudima. Najednom zamahnu rukama na
Alekseja, na njegove oči...
Na vratima se pojavi Semjon, miran, bled:
— Brate, pomozi — treba ga nekud odneti i zakopati...

V
 Nemačka vojska došla je do granice Dona i Azovskog mora i
zaustavila se. Nemci su zavladali najbogatijom oblašću, većom od cele
Nemačke. Ovde, na Donu, kao i u Ukrajini, nemački glavni štab odmah se
umeša u politiku i učvrsti velika imanja i njihove sopstvenike, bogate
kozake, koji su se samo četiri godine ranije hvalili da će da zauzmu Berlin
na juriš. Ti isti čvrsto građeni, sa crvenim lampasima na čakširama, kozaci
širokih lica, snažni, kao saliveni od čelika, — pokazali su se sađa kao
krotke ovčice.
Još se Nemci nisu približili Rostovu, a već kozačka armija od đeset
hiljada, pod komandom ratnog atamana Popova, napade donsku prestonicu
Novočerkaak. U krvavom boju na visoravni — iznad Dona — crveni
kozaci novočerkaskog gamizona i boljševici, prispeli iz Rostova, počeše da
nadjačavaju Donce. Ali stvar je rešio fantastičan slučaj.
Iz Rumunije je peške išao dobrovoljački odred pukovnika
Drozdovskoga, 22. aprila on neočekivano ulete u Rostov, držao ga je do
večeri i bi isteran. Drozdovci pođoše u stepu da traže Komilovljevu
arrniju. U putu, 25. aprila, pod Novočerkaskom, čuli su buku bitke. Ne
raspitujući — ko, zašto i radi čega se tuče, — okrenuše se gradu, prodreše
sa oklopnim vozom u rezervu crvenih i — stvoriše očajnu paniku. Videvši
da im je kao s neba došla pomoć, Donci pređoše u protivnapad, odbiše i
proteraše crvene. Novočerkask je bio zauzet. Vlast od revkoma prešla je na
„Odbor spasilaca Dona”. A zatim su došli i Nemci.
Pod njihovim pokroviteljstvom, kozački odbor u Novočerkaskom —
kuda Nemci mudro nisu uputili svoj gamizon — uruči atamansko žezlo
generalu Krasnovu — kako se on sam izražavao „ličnome prijatelju cara
Viljema”. Zazvoniše svečano zvona u crkvi. Na prostranom, popločanom
trgu, pred crkvom kozaci povikaše: „Ura!” I sedi kozaci govorili su: ,,E,
pa, u dobri čas”.
Dalje od Rostova, dublje uz Don i Kuban, Nemci nisu išli. Oni
pokušaše da umire naselje — Batajsk, koje je ležalo na levoj obali, prema
Rostovu, nastanjeno radnim svetom rostovskih radionica i fabrika i
sirotinjom predgrađa. Ali, i pored uraganske vatre i krvava jurišanja uzeti
ga ipak nisu mogli. Batajsk, gotovo sav poplavljen, odupirao se očajno i
ostao je nezavisan.
Nemci se zadržaše na toj liniji. Ograničiše se na snaženje atamanske
vlasti, i donošenje oružja, uzetog iz ruskih vojnih magacina u Ukrajini.
Tako isto oprezno bilo je rešeno oštro pitanje u odnosu na obe
dobrovoljačke grupe: denjikinsku armiju i drozdovski odred. Dobrovoljci
su imali dve zapovesti: uništenje boljševika i obnavljanje rata sa Nemcima,
to jest — vernost saveznicima do groba. Prvo je izgledalo Nemcima
razumno i dobro, drugo su oni smatrali ne suviše opasnom glupošću. Zato
su se pretvarali kao da ne znaju o postojanju dobrovoljaca. Drozdovci i
denjikinci takođe su se pretvarali da ne primećuju Nemce u ruskoj zemlji.
Tako se u vreme pohoda iz Kišenjeva u Rostov, drozdovskom odredu
desi jednom da prelazi reku. S jedne njene strane, u Borislavlju, bili su
Nemci, s druge, u Kahovki — boljševici.
Nemci nisu mogli da forsiraju most preko reke. Tada drozdovci sami
forsiraše most, isteraše crveni odred iz Kahovke i, ne čekajući od Nemaca
zahvalnost, odoše dalje.
Takva ista, samo u mnogo većoj razmeri, protivrečnost iskrsla je i pred
Denjikinom. Krajem aprila, kod Jekaterinodara rastureni ostaci
dobrovoljačke armije nekako se dovukoše do atara naselja Jegorlicke i
Mečetinske, pedesetak vrsta od Novočerkaska. Ovde dođe neočekivano
spasenje, — vest, da su Nemci zauzeli Rostov, a Novočerkask atamanovi
Donci. Crveni ostaviše na mdru dobrovoljce i okrenuše front protivu
novoga neprijateIja — Nemaca.
Dobrovoljci su mogli da odahnu, da poleče ranjenike, da skupe snage.
U prvom redu, valjalo je popuniti materijalne potrebe armije.
Sva naselja od Tihorecka do Batajska bila su nabijena ogromnim
rezervama ratnog materijala za pripremIjeni protivnapad crvenih na
Rostov. Generali Markov, Bogajevski i Erdeli sa tri kolone jumuli su na
najbližu pozadinu crvenih, na stanice Krilovska, Sosika i Novo
Leuškovska, potukli vojne transporte, bacili u vazduh oklopni voz i sa
velikim plenom vratili se natrag u stepu. Napad crvene armije na Nemce
bio je propao.
Uganuto rame, sitne ogrebotine, dobijene u boju, zarasle su. Roščin se
okrepio, preplanuo i poslednjih dana u tihom naselju dobro se hranio.
Problem, koji ga je još od same Moskve muičio kao duševna bolest —
osvetiti se boljševicima za sramotu — bio je izvršen. On se svetio. U
svakom slučaju sećao se jednog trenutka ... Otrčao je do železničkog
nasipa ... Bila je pobeda... Drhtala su kolena, udarala je krv u slepoočnice.
Skinuo je meku kapu i obrisao njome bajonet. To je učinio nesvesno kao
stari vojnik, koji se brine o čistoći oružja. On nije osećao pređašnju
ludačku mržnju — olovne obruče na lubanji, krvlju zalivene oči. On je
prosto — sustigao neprijatelja, probo bajonetom, i brisao ga: znači, bio je u
pravu, u pravu? Razum koji se razbistrio, silio se da razume — je li on u
pravu? Da? U pravu? Ali zašto on samoga sebe ispituje o tome?
Bila je nedelja. U gradskoj crkvi služili su liturgiju. Roščin je
zađocnio, progura se na prednji trem među sveže obrijane zatiljke i otide
na staro groblje. Išao je po travi, gde je cvetao maslačak, otkinuo travčicu
i, grickajući je, seo na humku. Vadim Petrovič bio je čestit i — kao što je
govorila Kaća — dobar čovek.
Kroz poluotvoren prozor, prekriven paučinom, dopiralo je pevanje
dečijih glasova, a snažno objavljivanje đakona izgledalo je tako ljutito i
bez milosti, da — evo — evo — ovoga časa poplašiće se dečiji glasovi,
prhnuće i odleteti. I nehotice, misli Vadima Petroviča zalutaše po prošlosti,
kao da traže svetlo i bezgrešno . . .
Budi se od radosti. Iza čistog, visokog prozora — proletnje nebo,
tamnoplavo — otada nikada više nije video takvo nebo. Čulo se kako šušti
drveće u vrtu. Na stolici, pored drvenog krevetića bila je nova, satenska
rubaška — plava sa bobicama. Ona je mirisala praznično. Misli o tome šta
će radiiti ceo dugi dan i s kim će se sresti — to je tako primamljivo i
veselo, da bi rado još ležao... Gleda tapete, gde se ponavljaju: kineska
kućica sa savijenim krovom, strm mostić i dva Kineza pod kišobranom, a
treći Kinez sa šeširom koji liči na abažur, lovi ribu sa mostića. Dobri,
smešni Kinezi, kako im je lepo što žive u kućici kraj potoka... Iz hodnika
se čuje majčin glas: „Vadime, hoćeš li skoro? Ja sam već gotova”... I taj
mili, spokojni glas, odzvanja kroz ceo njegov život srećom i napretkom. U
rubaški s tačkicama stoji on kraj matere. Ona je u svilenom, prazničnom
odelu. Ljubi ga, vadi iz svoje kose češalj i češlja ga: ,,E, tako, sada je
dobro. Pođimo ...” Silaze širokim stepenicama, ona otvara suncobran. Na
počišćenom predvorju, sa tragovima metle po zemlji, jedva stoji nestrpljiva
trojka riđana: levak se izvija, a snažni rudnjak iskopao kopitom rupu.
Kočijaš, sit i zadovoljan, s rukavima maiinove boje, u somotskom
grudnjaku, okreće svoju pugačevsku bradu, kaže: „Srećan praznik”. Majka
se udobno namešta u kočije zagrejane suncem. Vadim se priljubljuje uz
majku pun sreće i naslućivanja, kako će mu sada vetar zazviždati u ušima,
poleteće drveće u susret. Trojka juri, zaobilazeći letnjikovac. Evo i široke
ulice sela, — seljaci, koji se ozbiljno klanjaju, raskokodakane kokoške,
koje beže ispred točkova, bela ograda oko crkve, zeleni gaj, tek olistale
breze, a pod njima nakrivljeni krstovi, humke ... Crkveni trem sa ubogima
... Poznati miris tamnjana...
Crkva ta i breze stoje i danas tamo. Vadim Petrovič kao da i sada vidi
na nebeskom plavetnilu njihovu zelenu čipkanu siluetu. Pod jednonn —
petom od crkvenog ugla — davno već leži majčica, humka nad njom je
ograđena. Pre tri godine stari crkvenjak pisao je Vadimu Petroviču, da je
ograda polomljena, drveni krst istruleo... I tek sada se sa užasnim kajanjem
seti da nije ni odgovorio na pismo.
Milo lice, dobre ruke, glas koji ga je jutrom budio i ispunjavao srećom
celoga dana ... Ljubav prema svakoj dlačici u kosi, svakom deliću
njegovog tela. Bože moj — ma kakav jad da ga je mučio — on je znao,
uvek će se utopiti u njenoj ljubavi. Sve je to leglo s njenim milim licem
pod humku, pod brezovu senku, pretvorilo se u zamlju...
Vadim Petrovič položd laktove na kolena, pokri lice rukama.
Prošle su duge godine. Uvek je izgledalo da treba samo učiniti još
nekakav napor, i on će se probuditi od sreće u isto tako kao i ranije, jedno
plavo jutro. Dva Kineza pod amrelom povešće ga, preko strmog mostića, u
kuću sa savijenim krovom. Tamo ga čeka neiskazano ljubljena, neiskazano
rođena ...
„Moja otadžbina — pomisli Vadim Petrovič i opet se seti trojke, koja
je jurila po selu. — To je — Rusija ... Ono, što je bila Eusija... Ničega od
toga više nema i neće se ponoviti... Dečak u satenskoj rubaški postao je
ubica”.
Brzo ustade i poče da hoda po travi, stavivši ruke iza leđa i puckajući
prstima. Misli su ga same vodile tamo, gde je on, izgledalo je,
zamahnutom rukom zalupio vrata. Ta on je verovao da ide u smrt... A eto,
nije umro... Kako bi bilo prosto ležati, obasut muvama, negde u stepskom
jarku...
„Ali, šta se može — mislio je on — umreti je lako, živeti je teško... U
tome i jeste zasluga svakoga od nas — dati otadžbini koja strada ne samo
džak živog mesa i kostiju, već svih svojih trideset i pet preživelih godina,
simpatije, nadanja, i kinesku kućicu i svu svoju čistotu”.
On čisto jauknu od bola i osvrnu se — da ga neko ne sluša? Ali dečji
glasovi su još uvek pevali. Gukali su golubovi na zarđalim gvozdenim
šipkama... Naglo, kao kradući, seti se i još jednog trenutka neizdržljivog
bola. (Nikad to nije pominjao Kaći.) To je bilo pre godinu dana, u Moskvi.
Roščin je još na stanici saznao, da je toga dana bio sahranjen muž
Jekaterine Dmitrijevne i da je ona sada — sasvim sama. Došao je k njoj u
sumrak; posluga mu reče da ona spava; on ostade da čeka i sedeo je u
salonu. Posluga je šapatom pričala da Jekaterina Dmitrijevna stalno plače:
„Okrene se ka zidu na postelji i tada kao dete — započne, tako da mi
zatvaramo vrata u kujni...” On reši da čeka, makar svu noć; sedeo je na
divanu i slušao kako kuca negde šetalica na satu, odnoseći vreme,
oduzimajući sekunde života, utiskujući bore na milo lice, posrebrujući
vlasi, neštedimice, neumoljivo... Roščinu se činilo, da ako ne spava, Kaća
svakako misli o tome isto osluškujući zvuk časovnika. Posle je začuo njene
korake, slabe i neodlučne, kao da joj potpetica nije siguma. Ona je odlazila
u spavaću sobu i kao da je nješto šaputala. Zaustavljala se, poduže je
stajala tako nepokretna. Roščin je počeo da se brine, kao da je razumeo
kroz zid Kaćine misli. Skripnuše vrata, prešla je u trpezariju, lupnula
staklom u bifeu. Rošćin se trgao, gotov da pojuri. Ona odškrinu vrata:
„Lizo, jeste li vi?” Bila je u ogrtaču od kamilje dlake, u jedinoj je ruoi
stezala čašicu, u drugoj — nekakvu bednu bočicu ... Htela je ovim
sredstvom da se izbavi od tuge, od samoće, od neumoljivog vremena, od
svega... Njeno upalo lice sa sivim očima izgledalo je kao u deteta
napuštenog od svih... Nju bi trebalo — u kinesku kućicu. Vadim Petrovič
joj je tada rekao: „Raspolažite sa mnom, celion mojim životom...” I ona je
poverovala da može svu svoju samoću, sve godine preostalog života da
utopi u njegovo žaljenje u ljuibav . . .
A kakav đavo, u stvari, kakav đavo! Dabome, on je uvek znao da se ni
za trenutak Kaća nije odvajala od njega — ni onda kad ga je olovnim
stegama gušila mržnja i u onome strašnom mesecu borbi. Kao nevidljivom
senkom, raširivši ruke, moleći bez reči, ona mu je preprečavala put a on,
promuknuvši od besnog krika, zabadao je nož u crvenoarmejski šinjel,
zabadao kroz tu senku koja ga je pratila i, skinuvši kapu, brisao je oštricu
noža.
Liturgija je svršena. Iz crkve pokulja goanila preplanulih junkera i
oficira. Bez žurbe krenuše čuveni generali, sa naviknutim strogim
pogledima, u čistim mundirima, s ordenima i krstovima: visoki, kao na
slikama, stasit lepotan podeljene na dvoje brade i nakrivljene šapke —
Erdeli, neugledan, u zaprljanoj kozačkoj kapi — strogi Markov, amaleni
Kutepov, prćasta nosa, temeljan, medveđih očica; kozak Bogajevski,
ufitiljenih brkova. Zatim iziđoše, razgovarajući među sobom, Denjikin i
hladni zagonetni — kako su nazivali u armiji, lepog, pametnog lica —
Romanovski. Ugledavši glavnokomandujućeg, svi se malo ispraviše, a oni
koji su pod brezama pušili baciše cigarete.
Denjikin sada već nije više bio onaj nesrećni, u razgaženim čizmama i
u civilnom odelu, bolesni od bronhitisa „starčić”, koji se bez stvari
pridružio komori iza armije. On se uspravio, bio je čak elegantno odeven,
srebma bradica izazivala je kod svakoga sinovlje poštovanje. Oči mu se
zaokružile, vlažile strogošću, kao kod orla. Razume se, on je bio daleko od
Komilova, ali ipak među ostalim generalima bio je najiskusniji i
najrazboritiji. Dotičući se kape s dva prsta, on važno iziđe na crkvena vrata
i sede u kočije zajedno sa Romanovskim.
Roščinu priđe dugački, suvonjavi Teplov; leva ruka mu je bila
povezana, preko leđa prebačen izgužvan konjički šinjel. Bio je obrijan za
praznik i u odličnom raspoloženju.
— Znaž li šta je novo, Roščine? Nemci i Finci danas sutra zauzeće
Petrograd. Komanduje Manerhajm — sećaš li ga se? Gardijski general,
vojničina, prava delija ... U Finskoj je sve socijaliste skratio za glavu. I
bolj8 Hođ po mukama, II ševici, znaš, već kidaju iz Moskve sa koferima,
preko Arhangelska. Fakat, časna reč ... Stigao je poručnik Sedeljnikov iz
Novočerkaska, priča... A u Novočerkasku — sunce im kalajisano, — žene
divne, curice! Sedeljnikov priča — na jedmoga deset... (On raširi mršave,
savijene u kolenima noge i zakikota se tako da mu jabučica iskoči iz
okovratnika na bluzi.)
Roščin nije podržavao razgovor o „suncu kalajisanom” i Teplov opet
okrete na političke novosti, od kojih je u zaglušju stepe živela vojska.
— Po svemu, dakle, cela Moskva je minirana — Kremlj, hramovi,
pozorišta, sve najlepše zgrade, čitavi kvartovi, — i električni vodovi
sprovedeni su u Sokoljniki, tamo je nekakva tajanstvena vila, čuvana i
danju i noću od strane čekista. Mi se primičemo, možeš zamisliti — bap!
Moskva leti u vazduh... (On se nagnu, spusti glas.) Fakat, časna reč.
Glavnokomandujući pređuzeo je odgovarajuće mere: u Moskvu su poslati
naročiti izviđači — da pronađu te vodove i — kad se budemo primicali
Moskvi — ne dati da dođe do eksplozije... Ali zato ćemo dosta njih
povešati! Na Crvenom trgu. Sunce im kalajiisano!.. Javno, uz lupanje
doboša.
Roščin se namršti, podiže se.
— Bolje bi bilo da pričaš o curama, Teplove.
— A što, ne dopada ti se?
— Da, ne dopada mi se. — Roščin pogleda pravo u crvenkaste,
glupe oči Teplova.
Duga usta ovoga razvukoše se.
— Tako, tako, vidi se, ne možeš zaboraviti crveni tain.
— Šta? — Roščin stisnu obrve, primaknu se — Šta si to kazao?
— Rekao sam to, što svi u našem puku pričaju... Vreme je da položiš
račun, Roščine, o svojim poslovima u Crvenoj armiji:
— Podlače!
Samo okolnost što je jedna ruka Teplova bila povezana i on se još
smatrao ranjenikom, spasla ga je od šamara. Roščin ga nije udario.
Zabacivši ruku iza leđa, on se ukočeno okrete i, sav kao od drveta,
uzdignutih ramena, pođe među grobove.
Teplov povuče skliznuti šinjel, i, osmehujući se, kao uvređen, gledao je
u njegova prava leđa. Priđe potporučnik fon Meke i s njime nerazdvojni
pegavi mladić, krupnih, svetlih, sanjalačkih očiju — sin fabrikanta duvana.
iz Simferopolja, Valerijan Onoli, odeven u iznošen, sa mrkim flekama,
studentski šinjel sa podoficirskim epoletama.
— Šta se to među vama dogodilo — posvađali ste se? — odisečnim
glasom, kao kod nagluvih, upita fon Meke. Teplov, ne mogavši još da se
pribere, čupkajući svoje opuštene brkove, ponovi im ceo razgovor sa
potpukovnikom Roščinom.
— Čudnovato, vi se još uvek zgranjavate, gospodine kapetane —
mlitavo sa sanjalačkim očima, progovori Onoli. — Meni je još prvoga
dana bilo jasno da je potpukovnik Roščin — špijun.
— Ostavi, Valjka, — namignu Fon Meke celom levom stranom lica,
nagrđenog od kontuzije. — Vic je u tome, što ga lično poznaje general
Markov. Tu se ne može lomiti preko kolena... Ali ja se kladim da je Roščin
boljševik, bitanga i gad ...
Do kraja maja na severnom Kavkazu bilo je uglavnom zatišje. Obe
strane su se pripremale za odlučnu bitku. Dobrovoljci, da bi se dočepali
glavnih železničkih čvorova, odsekli Kavkaz i uz pomoć belih kozaka
očistili kraj od crvenih. Centralni izvršni komitet Kubanskocmomorske
republike — za borbu na tri fronta: sa Nemcima, sa belim kozacima i sa
iznova oživelim „bandama Denjikina”.
Crvena kavkaska armija, koja se sastojala u ogromnoj većini od
vojnika bivše carske zakavkaske vojske, od došljaka i kozačke mladeži s
malo zemlje, brojala je do sto hiljada boraca. Glavnokomandujućeg ove
armije, Avtonomova, sumnjdčili su članovi Kubansko-crnomorskog CIK-a
da ima diktatorske namere, i on se neprekidno svađao s vladom. Na
ogromnom mitingu u Tihoreckoj on je nazvao CIK nemačkim špijunima i
provokatorima. U odgovoru na ovo CIK je „žigosao” Avtonomova i
Sorokina, koji mu se približio, kao bandite i neprijatelje naroda i predao ih
prokletstvu i večnoj sramoti.
Sva ta „kubura” paralizovala je vojsku. Umesto da otpočne
koncentrično nastupanje u tri grupe na dobrovoljačku vojsku koja se
nalazila na sredini između ovih grupa, Crvena armija se bunila, držala
mitinge, svrgavala komandante i, u najboljem slučaju, bila voljna za
tragičnu propast.
Najzad moskovske naredbe savladale su uporstvo oblasnih vlasti.
Avtonomov je bio naimenovan za inspektora fronta, komanda severne
grupe armija prešla je u mke natmurenog Litvanca, potpukovnika Kalnina.
Sorokin je ostao i dalje komandant zapadne grupe.
Baš u to vreme dobrovoljačkoj armiji prišao je pukovnik Drozdovski
sa odredom od tri hiljade odabranih i svirepih oficira, od kojih je svaki
vredeo u borbi kao deset običnih vojnika boraca; pridolazili su na konjima
kozaci iz okolnih naselja; iz Petrograda, Moskve, sa svih strana Rusije,
probijali su se, pojedinačno ili u grupama, oficiri, koji su bili čuli o čudima
„ledenoga pohoda”; ataman Krasnov, makar i cicijaški, snabdevao ih je
oružjem i novcem. Svakim danom dobrovoljačka vojska je jačala i njen
duh se podizao veštom propagandom generala i javnih radnika,
neumešnim vođenjem oblasne sovjetske vlasti i pričanjem očevidaca koji
su dolazili sa severa.
Krajem maja nju već nisu mogle da unište mesne snage crvenih. Ona
sama pređe u napad i nanese severnoj grupi Crvene armije Kalnina strašan
udarac kod stanice Torgovaja.
— Zašto, momci, ne pevate više?
— Promukli smo.
 — Čekaj, uzeću ugarak. — Ivan Iljič Teljegin sede pored vatre u
kojoj je goreo nabačen štit sa železničke pruge i, raspalivši lulu, ostade da
malo posluša.
Bilo je pozno veče. Gotovo sve vatre duž nasipa behu pogašene. Sveža
noć raskošno je razasula zvezde. Plamen je osvetljavao gore na nasipu
teretne kompozicije — male vagone crvenkastociglaste boje, uluibljene i
razbijene. Neki su bili došli s obala Tihog okeana, neki sa polarnih blata,
sa peščara Turkestana, sa Volge, Polesja. Na svakome je stajala oznaka:
„Vratiti bez zadržavanja”. Ali su oni odavno tu stojali. Napravljeni za
posao u mimo doba, mnogostrpljivi vagoni sa nepodmazanim osovinama i
probušenim bočnim stranama spremali su se sada, odmarajući se pod
zvezdama na izvršenje fantastičnog zadatka. Njih će puštati, čitave
kompozicije, sa teretom niz strmine, nabivši u njih, kao sardine u bure,
zarobljene crvenoarmejce i, bučno zalupivši vrata i okna, oteraće ih za
hiljadu vrsta sa oznakom ispisanom kredom: „Nekvarljiva roba, lagana
vožnja”. Oni će se pretvoriti u groblje zaraženih tifusom, u hladnjače za
prevoz smrznutih leševa. Oni će leteti pod samo nebo u ognjenim
eksplozijama ... U sibirskim zabačenim selima njihova vrata i zidove
razvlačiće i praviti ograde i štale... I, preostali, nagoreli, razbijeni, oni neće
nikako brzo stići na zahtev „Povratak bez zadržavanja” i neće stati na
zarđalim kolosecima radi opravke.
— Recite, druže Teljegine, šta pišu u Moskvi, hoće li se brzo svršiti
građanski rat?
— Dok ne pobedimo.
— Pazi ti... Znači nadaju se u nas ...
Nekoliko ljudi kraj vatre, bradati, opaljeni, cmi, lenjo su ležali... Nije
im se spavalo, a nije im bilo ni do toga da brzo pričaju. Jedan zatraži
krdžaka od Teljegina.
— Druže Teljegine, a ko su to ti Čehoslovaci? Otkuda oni kod nas?
Ranije kao da takvih ljudi nije bilo...
Ivam Iljič objasni da su čehoslovad austrijski zarobIjenici, od kojih je
carska vlada počela da formira korpus, da ga prebace Francuzima, ali nije
uspela.
— A sada ih sovjetska vlast ne može pustiti, jer će otići na
imperijalistički front... Zatražili su od njih da se razoružaju. Pobunili se...
— Pa šta, druže Teljegine, zar ćemo se i sa njima tući?
 Niko sađa ništa ne zna... Vesti su potpuno neodređene... Mislim da
neće do toga ... Njih je svega četrdeset hiljada.
— A, to ćemo potući...
Ponovo ućutaše pored vatre. Onaj što je tražio krdžak od Teljegina,
pogledavši iskosa, reče, očigledno samo iz poštovanja:
— Za vreme cara terali su nas na Sarakamiš. Ništa nam nisu
objašnjavali: zašto moramo da tučemo Turke, zašto moramo da ginemo. A
brda su tamo užasna. Pogledaš — ah, pomisliš, nije te majka u dobri čas
rodila... A sada nije tako: ovaj rat — za sebe, dokraja ... I sve je
razumljivo, — i ko i za što...
— Eto, na primer ja, reoimo, prezivamse Čertogonov — progovori
drugi vojnik, nalaktivši se, a sede tako blizu vatre da je bilo čudno kako
mu se ne upali brada. Izgled mu beše stnašan, cme kose padale su mu na
čelo, na preplanulom licu gorele su oči. — Dvaput sam bio na Dalekom
istoku, ležao bezbroj puta u samici zbog skitanja... Lepo... Ipak me strpaše
u kasamu, vojnička knjižica i — u rat... Šest rana... Evo, vidi. — On
zavuče prst u usta, zaokrenu ga u stranu i pokaza korenje izbijenih zuba.
— Udesio sam da se dočepam Moskve, bolnice, a u tom i boljševici. Kraj
mojim mukama. Pitanje: „Socijalno poreklo?” Ja njima: „Dalje ne pitajte,
ja sam vam nasledni počasni najaimni radnik, rod — pleme ne znam".
Počeli su da se smeju. Meni — pušku, mfeni — punomoćje. I počesmo
tada da obilazimo grad, da tražimo buržuje ... Zađeš u lep stan, gazde,
dabome, premiru ... Razgledaš — gde im je šta sakriveno: brašno, šećer...
Uštve, boje se, dršću, a razgovor ne ide, pa ne ide... Ponekad se razljutim
— jesi li čovek ili nisi, glatka ti njuška — kaži nešto, girdi, moli me...
Opsuješ mu majku, pa opet nema razgovora... U čemu je, mislim ja, stvar?
.. I tako mi je bilo krivo — celog veka sam ćutao, kod tih ugojenih đavola
radio, krv za njih prolivao... I mene za čoveka ne smatraju... Eto, mislim,
kakvi su buržuji. I stade da me peče klasna mržnja ... Lepo...
Trebalo je rekvirirati vilu trgovca Rjabinkina. Krenusmo nas četvorica
s mitraljezam đa ih zaplašimo. Lupimo na glavni ulaz. Posle nekog
vremena, otvara nam zgodna sobarica, sva, golubica, bleda i zbunjena: Ah,
ah, — cile mile... Naredimo joj da se ukloni, stupamo u salu — ogromna
soba sa stubovima, na sredini sto, za stolom Rjabinkin sa gostima, svi jedu
palačinke. Bile su poklađe i svi su, razume se, bili pijani.,. Baš u to vreme
kada proletarijat skapava od gladi!.. Kako sam onda lupio puškom o pod,
kako sam počeo da se derem! Pogledam, — sede, smeškaju se . . .
Pritrčava nam Rjabinikin, sav crven, veseo, oči mu izbuljene: „Dragi
drugovi — veli — ta ja odavno znam da ćete moju vilu sa celirn mojim
imanjem rekvirirati! Pustite nas da pojedemo palačinke, a uostalom,
seđnite i vi s nama. Nemate šta da se stidite, ta sve je ovo narodno dobro”,
— i pokazuje na sto... Mi se prvo ustezasmo, ali sedosmo za sto, držimo
puške, mrštimo se... A Rjabinkin nama — votku, palačinke, zakusku... I
priča i kikoće se... O čemu sve nije pričao, glumeći, sa šalom. Gosti se
kikoću, i mi se počesmo smejati. Stadoše da se šale na račun buržuja.
Počeše prepirke, ali tek što se neko od nas naroguši, gazda mu zapuši usta
votkom: šolja za čaj — iz drugih čaša nismo pili... Počeše da otvaraju
šampanjac, a mi puške u ćošak... „Čertogonove, mislim se, zar ti to ideš
kroz salu, hvataš se za stubove?” Počesno da pevamo u horu. A uveče
postavismo mitraljez na terasu, da niko stran ne bi upao. Pili smo dan i po.
Naplatio sam se za sav svoj ropski život. Ali ipak, Rjabinkin nas je
prevario — ah, majstor trgovac. Dok smo mi lumpovali, on je uspeo —
sobarica mu je pomogla — sve briljante, zlato, novac, razne dragocene
stvari da prenese na sigurno mesto ... Rekvirirail smo zidove i nameštaj. A
da vidiš kako se s nama opraštao Rjabinkin, u mamurluku, razume se:
„Dragi drugovi, uzmite, uzmite sve, ničega mi nije žao, iz naroda sam
ponikao, u narod ću se i vratiti...” I istoga dana pobegao u inostranstvo. A
mene — u Čeku. Ja njima: „Kriv sam, streljajte me”. Samo zbog moje
nesvesnosti nisu me streljali. A ja bih i sada rado lumpovao... Imam i čega
da se sećam.
— Mnogo je zlikovaca među buržujima, ali i među nama ih nije
malo — progovori neko ko je seđeo iza dima. Pogledaše na tu stranu. Onaj
koji je tražio krdžaka od Teljegina reče:
— Čim smo zakoračili u krv četrnaeste godine, ne zadržaće narod
više ništa.
— Nisam ja hteo to da kažem — ponovi glas iza dima. —
Neprijatelj je neprijatelj, krv je krv... Nego ja sam hteo — o zlikovcima.
— A ko si ti?
— Je l’ ja? Pa ja i jesam zlikovac — odgovori glas tiho.
Tada svi ućutaše, počeše gledati u ugljevlje dogorele vatre. Jeza prođe
leđima Teljegina. Noć je bila sveža. Poneki se, kraj vatre, prevrtao i legao,
stavivši kapu pod obraz.
 Teljegin se podiže, proteže se, uspravljajući se. Sad, kad se dim
razišao, mogao se s one strane vatre videti zlikovac, koji je sedeo nogu
podavijenih ispod sebe. Grickao je stabljiku pelena. Ugarci su mu
osvetljavali mršavo, gotovo ženski meko, duguljasto lice sa svetlim i
retkim maljama. Na potiljku — iznošena šapka, na uskim leđima —
vojnički šinjel. Do pojasa je bio go. Košulja, koju je, mora biti, trebio,
ležala je pored njega. Primetivši da ga gledaju, polagano podiže glavu i
osmehnu se, polako, kao dete.
Teljegin ga poznade — beše to borac iz njegove čete, Miška Solomin,
negde od Jeljca, seljak iz okoline varoši, bio je uzet kao dobrovoljac još u
crvenu gardu, i dospeo na severni Kavkaz iz armije Siversa.
On se samo za sekund susrete pogledom s Teljeginom i odmah spusti
oči, kao zbunjen, i tek onda se Ivan Iljič seti da je Miška Solomin bio
čuven u četi kao sastavljač stihova i gadan pijanica, mada su ga pijanog
retko viđali. Lenim pokretom ramena zbaci šinjel i poče navlačiti košulju.
Ivan Iljič pope se uz nasip prema putničkom vagonu, gde je u jednom
prozoru kod komandanta puka, Sergeja Sergejeviča Sapoškova, gorela
petrolejska lamipa. Odavde, s našipa, jasnije su se videle zvezde, a dole, na
zemlji, — crvenkaste tačke vatara koje su dogorevale.
— Ima vruće vode, dođi, Teljegine, — reče Sapožkov, pomolivši se
kroz prozor s krivom lulom u zubima.
Petrolejska lampa, prikačena na bočnom zidu, oskudno je osvetljavala
pohabani kupe druge klase, oružje koje je visilo na kukama, knjige, svuda
razbacane vojne mape. Sergej Sergejevič Sapoškov, u prljavoj platnenoj
košulji i naramenicama, okrenu se prema Teljeginu, koji uđe.
— Hoćeš li rakije?
Ivan Iljič sede na postelju. Kroz otvoreni prozor zajedno s noćnom
svežinom doletalo je pućpurikanje prepelice. Zalupaše koraci
crvenoarmejca, koji se spoticao izlazeći bunovan iz teretnog vagona radi
nužde. Tiho je odzvanjala balalajka. Negde, sasvim blizu, zakukurika
petao. — Ponoć je već bila prošla.
— Kako je to moguće, petao? — upita Sapoškov, završavajući
baratanje oko čajnika. Oči su mu bile crvene, rumene pege izbijale su po
licu... On potraži nešto rukama iza sebe na krevetu, nađe cviker, stavi ga i
upre pogled u Teljegina:
— Na koji se način na terenu puka mogao naći živ petao?
 — Opet su stigle izbeglice, već sam izvestio komesara. Dvadesetoro
kola sa ženama, decom... Đavo će ga znati šta je to — reče Teljegin,
mešajući čaj u čaši.
— Odakle?
— Iz naselja Privoljne. Kolona je bila velika, ali su ih kozaci putem
pobili. Doseljenici, sirotinja. U njihovom naselju dva kozačka oficira
formirali odred, napali noću, rasterali sovjet, neke povešali.
— Jednom reči, obična istorija — progovori Sapoškov, naglašujući
svako slovo. Izgledalo je da je bio potpuno pijan i da je pozvao Teljegina
da bi olakšao duši... Celo telo Ivana Iljiča bridelo je od umora, ali sedeti na
mekom i srkati iz šolje, bilo je tako prijatno, da mu se nije odlazilo, iako je
malo što pametnijeg moglo izići iz razgovora sa Sergejem Sergejevičem.
— Gde ti je, Teljegine, žena?
— U Petrogradu.
— Čudan čovek. U mimim prilikama postao bi ti valjan
malograđanin. Čestita žena, dva dobra deteta i gramofon... Koga si đavola
otišao u Crvenu armiju? Ubiće te.
— Ja sam ti već objasnio ...
— Ti se možda guraš u partiju?
— Ako bude potrebno za stvar, ući ću i u partiju
— A od mene — Sapoškov zažmini iza mutnih stakala cvikera —
kuvaj me, u tri kotla, nećeš napraviti komunista...
— Pa to, ako je neko čudan, onda si ti čudan, Sergeje Sergejeviču.
— Ništa od toga ... moj mozak nije dijalektički... Divlja priroda —
jedno oko stalno mi u šumu gleda. Hm! Dakle, veliš — ja fudan? (On se
osmehnu, videlo se, sa zadovoljstvom.) Od meseca oktobra se tučem za
sovjetsku vlast. Am! A jesi li ti čitao Kropotkina?
— Ne, nisam čitao.
— I vidi se... Dosadno, bratac ... Buržujski svet je podao i dosadan
do đavolske žgaravice... A ako pobedimo mi — komunistifki svet biće
takođe dosadan i siv, pun vrlina i dosadan... A Kropotkin, valjan starac:
poezija, mašta, društvo bez klasa. Vrlo vaspitan starac: „Dajte ljudima
anarhistifku slobodu, porušite korove svetskog zla, to jest velike gradove, i
čovečanstvo bez klasa stvoriće seoski raj na zemlji, jer osnovni pokretač
čoveka jeste Ijubav prema bližnjem...” Hihi...
Sapoškov, baš kao vređajući nekoga, prodomo se zasmeja, cviker se
zatrese na njegovom koščatom nosu. Smejući se zavuče ruku pod krevet,
izvuče plehanu čuturicu sa rakijom, nali čašu, ispi i hrskajući odgrize parče
šećera.
— Naša tragedija, dragi prijatelju, u tome je, što smo mi, ruska
inteligencija, izrasli u mirnom krilu feudalnog sistema i revolucije smo se
preplašili ne do smrti, nego upravo — do potresa mozga... Ne treba tako
plašiti nežne Ijude. A? Seđeli smo u tišini seoskih hladnjaka, mislili uz
pevanje ptičica: ,,A lepo bi bilo, zaista izvesti tako, da svi Ijudi buđu
srećni...” Eto, odakle smo mi pošli. Na zapadu inteligencija — to su
mozgovi, cvet buržoazije ispunjuje gvozdeni zadatak: podizati nauku,
zanatstvo, industriju, puštati u beli svet utešne fatamorgane idealizma ...
Tamo inteligencija zna zašto živi... A kod nas — oj, bratac!... Kome
služimo? Kakvi su naši zadaci? S jedne strane, mi smo krv i meso
slavenofila, njihovi duhovni naslednici. A slavenofilstvo, znaš li šta je to?
— ruski posednički idealizam. S druge strane novac nam daje domaća
buržoazija, na njen trošak mi živimo . . . A uza sve to služimo samo narodu
... Eto ti čudaka: narodu!... Tragikomedija! Toliko su jadikovali nad
narodnom bedom da nije stizalo suza. I kad su nam sve suze oteli, nije se
imalo zašto živeti. Maštali smo — svakog časa mogu stići naši mužici do
Carigrada, popeće se na kube, zabošće pravoslavni krst nad Svetom
Sofijom... zemaljsku kuglu sanjali smo da poklonimo mužicima. A nas,
entuzijaste, sanjalice, narikače — vilama ... Nečuveni skandal! Užasan
strah... I počinje, dragi moj, sabotaža. Inteligencija se uvukla u sebe, glavu
izvlači iz ama: „Neću, pokušajte, veli, snađite se bez mene...” I to u vreme
kada je Rusija na ivici đavoljeg ponora... Najveća, nepopravljiva greška. A
sve gospodsko vaspitanje, vrlo nežni ljudi: nisu u stanju da shvate
revoluciju bez knjižica... U knjižicama piše tako zanimljivo o revoluciji...
A ovamo — narod beži sa nemačkog fronta, davi oficire, na komade
rastrzava glavnokomandujućeg, pali imanja, lovi trgovačke žene po
vagonima, iščeprkava u njima iz diskretnih mesta brilijantske minđuše...
Dakle, ne, mi s takvim narodom nećemo da imamo posla, u našim
knjižicama o takvom narodu ništa nije pisano... Šta da se radi? Proliti
okean suza u svome stanu? Ali mi smo se i od plača odučili — to je zlo!
Sanjarenja su razbivena u paramparčad, ne vredi živeti... I, od straha i
odvratnosti — glavu pod jastuk, neki od nas — kidaj preko granice, a ko je
ljući drž’ oružje. Izbija skandal u otmenoj porodici... A narod, sedamdeset
procenata nepismenih, ne zna šta da radi sa svojom mržnjom, koprca se u
krvi, u užasu... „Prodali su nas, viče, za piće nas prodali! Lupaj ogledala,
ruši sve do temelja”. I u našoj inteligenciji našla se samo jedna jedina
grupica, komunisti. Kad lađa tone — šta se radi? Baca se sve izlišno sa
palube... Komunistt su prvi bacili sa palube staru burad s ruskim
idealizmom... Sve je to „stari” lepo udešavao — ruski, brate. čovek. I
narod je odmah zverinjim nagonom osetio: ovo su naši, nisu gospoda, ovi
neće kukati, kod ovih je račun kratak... Eto zašto sam, dragi moj prijatelju,
ja s njirna, mada sam odnegovan u kropotkinskoj staklenoj bašti, u
sanjarenju... I nas nije malo takvih — oho! Ti, Teljegine, nemoj da se
smeješ, ti si uopšte embrion, primitivac koji se raduje životu... A ima,
vidiš, i takvih koji se svesno moraju prevrnuti, mesom napolje — i,
osećajući svaki dodir, učvrstiti u sebi jedinu snagu volje — mržnju... Bez
toga se čovek ne može tući... Mi ćemo učiniti sve što je u ljudskoj moći
postavićemo preda se cilj, kome će poći narod ... Ali nas je šaka... A
neprijatelji svuda. Slušao si o Čehoslovacima... Doći će komesar, ispričaće
ti. Znaš li čega se plašim? Plašim se da je ovo naše samoubistvo. Ne
verujem — mesec, dva, pola godine — više se nećemo održati... Tako nam
je suđeno, brate ... Sve će se završiti generalom ... I opet ti kažem — za sve
su krivi slavenofili. Kad je otpočelo oslobođenje seljaka, trebalo je vikati:
„Strašno, propadamo, potrebna nam je intenzivna seoska privreda, snažni
razvitak industrije, opšte obrazovanje. Neka dođe novi Pugačov, Stenjka
Razin, svejedno — neka razbije u paramparčad feudalni skelet...” Eto,
takvu je pouku trebalo tada ubaciti u mase, eto na čemu je trebalo
vaspitavati inteligenciju... A mi smo se rasplinuli u potocima srećnih suza:
„Bože moj, kako je neobuhvatna, samosvojna Rusija! I selja bi sada bio
slobodan, kao vazduh, i posednička imanja sa turgenjevskim gospođicama
ostala bi cela — i tajanstvena duša našeg naroda — ne takva kakva je na
odvratnom Zapadu...” I zato ja sada gazim svako maštanje!
Sapoškov nije mogao više govoriti. Lice mu je gorelo. Ali, po svemu
se videlo, najglavnije nije rekao. Teljegin, zaglušen vodopadom njegovih
reči, sedeo je, otvorenih usta, sa ohlađenom šoljom na kolenima. U
hodniku vagona čuše se koraci, kao da korača kakav vrlo težak čovek.
Vrata kuipea se otvoriše i ukaza se širok, srednjega rasta čovek tamme
kose prilepljene na visokom čelu. On ćuteći sede pod lampom, spustivši na
kolena krupne ruke. Na grubom, apaljenom licu njegove retke bore
izgledale su kao ožiljci, oči se nisu videle u senci trepavica i madnesenih
obrva. To je bio načelnik specijalnog odeljenja puka, drug Gimza.
— Opet si dobavio rakiju? — upita on ne mnogo glasno ali ozbiljno.
— Pazi, druže...
— Kakvu to rakiju? Idi bestraga. Vidiš, čaj pijemo — reče
Sapoškov.
Gimza, ne mičući se, promumla:
— Onda je to još i gore, što lažeš. Kroz prozor se oseća rakija, u
vagonima je počelo gunđanje, borci su počeli da njuše. Zar malo imamo
briga. Drugo, opet si počeo sa filozofiranjem, tandara mandara, i otuda
zaključujem da si pijan.
— Eto, pijan sam, pa šta, ubi me.
— Ne moram da se mislim pa da te ubijem, ti to dobro znaš, iako te
trpim, činim to zato što cenim tvoju vojničku vrednost...
— Daj duvana — reče Sapoškov.
Gimza važno izvuče iz džepa diuvankesu. Zatim, obraćajući se
Teljeginu, produži otežući glasom, slično kretanju žrvnja.
— Svaki put jedna te ista nedozvoljena slika: prošle nedelje streljali
smo tri podlaca, ja sam ih ispitivao — đubrad, sve su priznali. I on odmah
dobavlja rakiju... Danas smo streljali poznati šljam, denjikinskog špijuna,
on ga je sam uhvatio u ševaru... I sada zna se: nalokao se i filozofira. Tako
razveze kao ukvaren kupus, eto sad sam pod prozorom stojao, — bazdi
kao od truleži... Za tu filozofiju drugi bi ga, ne ja, davno poslao u
specijalno odeljenje, jer on pada duhom ... Posle ovih lokanja po dva dana
je bolestan, ne može da komanduje pukom...
— A ako si streljao mog druga s univerziteta? — Sapoškov
zažmirka, nozdrve uzdrhtaše.
Gimza ništa ne odgovori, kao da nije ni čuo ove reči. Teljegin spusti
glavu... Sapoškov je govorio, podižući znojavi nos ka Gimzi.
— Denjikinski špijun, jeste. A ja i on smo zajedno jurili na
„filozofske večeri”. Đavo će ga znati otkuda se našao u beloj armiji.
Možda iz očajanja... Ja sam ga tebi priveo ... Je li ti dosta što sam ispunio
dužnost? .. Ili hoćeš, valjda, da igram kolo, kada su ga poveli u jarugu? ...
Išao sam pozadi, video sam. — On je netremice gledao Gimzu u tamne
duplje očiju. — Mogu H ja da imam čovečanska osećanja, ili moram sve u
sebi sagoreti?
 Gimza odgovori bez žurbe:
— Ne, ne možeš imati... Neko drugi možda, to već ne znam... A ti si
dužan da sve spališ... Iz takvog gnezđa, kakvo je u tebi, i počinje
kontrarevolucija.
Dugo su ćutali. Vazduh je bio težak. Iza tankoga prozora utihnuli behu
svi zvuci. Gimza nali sebi čaja, odlomi poveći komad polubelog hleba i
poče da jede kao pregladneo čovek. Posle, prigušenim glasom poče da
priča o Čehoslovacima. Novosti su bile zabrinjujuće. Cehoslovaci su se
bili pobunili u svim odredima, razvučenim od Penze do Vladivostoka.
Sovjetske vlasti nisu uspele još da se snađu, a železnički putevi i gradovi
našli su se pod udarcima Čeha. Zapadna odeljenja očistila su Penzu,
krenula prema Sizranu, zauzela ga, i odatle nastavljaju ka Samari. Oni su
odlično disciplinovani, dobro naoružani i tuku se znalački i očajnički.
Zasad je još teško reći šta je to — običan vojni bunt ili njima rukovode
kakve sile spolja? Očigledno — i jedno i drugo. U svakom slučaju, od
Tihog okeana do Volge uskovitlao se kao vihor nov front, koji preti
neviđenim strahotama.
Neko priđe prozoru spolja. Gimza ućuta, namršti se i okrete.
Glas ga pozva:
— Druže Gimza, de iziđi..
— Sta hoćeš? Govori...
— Poverljivo.
Skupivši obrve nad očnim dupljama, Gimza se odupre rukama o klupu,
ostade tako sekundu, pokretom koji je nasilu učinio, podiže se i iziđe,
zakačivši ramenima oba krila vrata. U trenu sede na stepenik, saže se. Iz
pomrčine se dogura do njega visoka figura u konjaničkom šinjelu,
zvecnuže mamuze. Taj čovek užurbano mu na uvo zašapta ...
Čim Gimza iziđe, Sapoškov poče naglo da raspaljuje lulu, gnevno
pljunu nekoliko puta u prozor, skide, baci cviker i odjedanput se zasmeja.
— Evo u čemu je stvar: odgovoriti direktno na postavljeno pitanje ..
Ima Boga? — ne. Može se ubiti čovek? — može... Koji je najpreči cilj? —
Svetska revolucija ... Tu, bratac, bez intelektualnih emocija ..
On namah prekide, iskrivi se, osluškujući. Ceo vagon se uzdrma — to
je pesnicom lupao u zid Gimza. Svirepo — promukli glas njegov riknu:
— A, ako si me slagao, pasji sine ...
Sergej Sergejevič ščepa Teljegina za ruku...
 — Čuješ li? .. A znaš li u čemu je stvar? Šire se neprijatni glasovi o
našem glavnom komandantu Sorokinu... To se sada drug iz specijalnog
odeljenja vratio otuda... Sad shvataš zašto je Gimza, kao đavo, mračan...
Zvezde su već bledele pred rasvitom. opet između kola zakukurika
petao. Na pospani logor spuštala se rosa. Teljegin otide u svoje odeljenje,
skinu čizme i s uzdahom leže na krevet, zaškripavši federom.
Teljeginu je sad izgledalo da mu se kratka sreća života samo prisnila
negde u zelenoj stepi uz lupnjavu kola ... Bio je život — srećan i miran:
studentsko doba, ogroman i bez dna Petrograd, služba, bezbrižno družtvo
čudaka, koji su živeli kod njega u stanu na Peterburškom kraju. Tada je
izgledalo — budućnost je jasna kao na dlanu. On nije ni mislio o
budućnosti: let godina nad krovom njegove kuće bio je lagan i nezamoran.
Ivan Iljič je znao da će čestito izvršavati poveren mu rad i — kada glava
osedi, — osvrnuće se na prošlost i videće da je prošao dugi, dugi put, ne
skrećući u opasne ćorsokake, kao hiljada takvih Ivana Iljiča. U njegov
prost život ušla je Daša, i bumom srećom zasijale su njene sive oči. Istina,
u njemu se uvek, vrlo skriveno, s vremena na vreme pojavljivala kratka
sumnja: sreća nije namenjena njemu! Ali on je terao tu sumnju, nameravao
je — samo da prođu daaii rata — da sagradi srećnu kućicu za Dašu. I čak
kada se srušiše kapitalni zidovi imperije i sve se uskomeša, i zajauika od
gneva i bola narod od sto pedeset miliona, Ivan Iljič je još uvek mislio da
će bura proleteti i proplanak kraj Dašine kućice mimo zasijati posle kiše.
A eto, on ponova na krevetu, u vojničkom transportu. Juče — borba,
sutra — borba. Sad je jasno: nema vraćanja prošlosti. Stid ga je bilo i da se
seti kako je pre godinu dana trčkarao da uredi stan na Kamenoostrvskom
— nabavio krevet od crvenog drveta, da bi Daša na njemu rodila mrtvog
sina.
Daša je prva udarila o dno vrtloga. „Skakači” koji su naleteli na nju u
Letnjem parku, nakostrešena kosica mrtvog dečačića, glad, mrak, dekreti u
kojima je svaka reč odisala gnevom i mržnjom, — eto kako se njoj ukazala
revoiucija. Noću revolucija je fijukala nad krovovima, udarala snegom u
zamrznuta okna. — Tuđa! — vikala je ona Daši glasovima vejavice. Kada
je sivo petrogradsko proleće počelo da duva vlažnim vetrom, kada su
počeli da kaplju krovovi, i sa tutnjavom po probušenim olucima poletele
dole ledenice, Daša je rekla Ivanu Iljiču (on je došao kući raspoložen, sa
raskopčanim kaputom, i osobito blistavim očima pogledao Dašu — ona se
sva skupi, uvi se u šal do brade):
— Kako bih htela, Ivane, — reče ona, — da razbijem sebi glavu, sve
da zaboravim zauvek . . . Tada bih još mogla da ti budem žena... A ovako,
legati u strašnu postelju, ponova počinjati prokleti dan, razumi: ne mogu,
ne mogu živeti. I ne misli, i ne misli da je meni potrebno ikakvo izobilje,
— ništa, ništa... Već samo živeti — punim dahom ... A mrvice mi nisu
potrebne ... Prestala sam da volim... Oprosti...
Rekla je i okrenula se.
Daša je uvek bila stroga u osećanjima. Sada je postala surova. Ivan
Iljič ju je upitao:
— Možda bi nam bolje bilo da se za neko vreme rastanemo, Dašo?
I tada prvi put te zime vide, kako joj se radosno izdigoše obrve, oči joj
sinuše nepoznatom nadom, žalosno zadrhta njeno bledo lice ...
— Meni izgleda, bolje je da se za neko vreme rastanemo, Ivane.
Otada on poče odlučno da radi preko Rubljeva na tome da stupi u
Crvenu armiju, i krajem marta krenu s odredom na jug. Daša ga je ispratila
na peron Oktobarske stanice i kad je zaplovio prozor vagona — gorko je
zaplakala, spustivši pleteni šal na lice.
Mnogo stotina vrsti prešao je od toga vremena Ivan Iljič, ali ni borba,
ni zamor, ni lišavanja, nisu ga mogli nagnati da zaboravi voljeno uplakano
lice u gomili žena, pored počađalih zidova stanice. Daša se praštala s njime
tako, kako se ljudi zauvek opraštaju. On se trudio da shvati čime joj nije
ugodio. Na kraju krajeva uvideo je da je samo u njemu ležao uzrok njenog
ohlađenja: ta nije ona jedina žena koja je rodila mrtvo dete. Revolucija joj
nije valjda iščupala srce... Koliko je bračnih parova ređao on u sećanju —
bliže pribijenih jedno uz drugo u to strašno, buntovno vreme . . . U čemu je
onda bila njegova krivica?
Ponekad se u njemu bunilo: lepo, nađi, mila moja, potraži drugoga
takvoga, koji će s tobom ovako ćućoriti... Svet prska po svim rubovima, a
njoj su miliji od svega njeni doživljaji... Prosto — raspužtenost, navika
hraniti se ukusnim pecivom; a nećeš li crnog hleba s mekinjama?
Sve je to istina, sve je to tako, ali od toga se dalje izvlačio zaključak da
je Ivan Iljič sam vrlo dobar i ne voleti ga prestup je. Na tome se svaki put
Ivan Iljič spotaknuo... „Odista, pa šta, šta je u meni naročito? Fizički
zdrav, — prvo. Pametan i interesantan izvanredno? — ne, normalan kao
kaljače broj deset. Heroj, veliki čovek? Zanosan mužjak, šta li? Ne, ne...
Siv, čestiti malograđanin, kakvih ima na milione... Slučajno mi je pala
premija na lutriji: zavolela me je zavodnički lepa devojka, hiljadu puta
strasnija, pametnija, viša po svemu od mene, i isto tako neshvatljivo
ohladnela”...
Tako, ispitujući sebe, on je mislio: da nije uzrok tome što nije dorastao
ovom dobu, mali je, — on i ratuje malograđanski, kao da služi u birou.
Njemu se sada češće događalo da susreće ljude, strašne u zlu i dobru, koji
su koračali preko krvavih ograšja kao džinovska senka... ,,A ti, Ivane
Iljiču, da si bar omrznuo neprijatelja iz dna duše, bar da si se smrti
preplašio kako valja...”
Ivana Iljiča je sve to bacalo u ogorčenje. Ne primećujući ni sam
postade jedan od najpouzdanijih, najrazboritijih i najodlučnijih trudbenika
u puku. Njemu su poveravali opasne poduhvate i on ih je izvršavao sjajno.
Razgovor sa Sergejem Sergejevičem nagna ga da se duboko zamisli.
Veseli na izgled komandir takođe se grčio od muke... I to još kakve... A
Miška Solomin? A Čertogonov? A hiljade drugih, mimo koje prolaziš ne
obraćajući pažnje. Svi su oni dorasli ovom vremenu, kosmati, ogromni, i u
mukama imakaženi. Jedni ni reći neće reći, samo puška u ruci, drugi —
divlje bančenje i kajanje... Eto to ti je Rusija, eto to je revolucija ...
— Druže četni... Probudi se...
Teljegin sede u krevetu. U prozor vagona prodirao je zlatni mlaz sunca,
koje se bilo nadvisilo nad žućkastom stepom. Siroka lica, riđobradi vojnik,
rumen kao jutamje sunce, još jedanput zadrma Ivana Iljiča.
— Hitno, komandir zove ...
U kupeu Sapoškova još uvek je gorela smrdljiva lampica. Sedeli su —
Gimza, komesar puka Sokolovski, crnovlasi grudobolni čovek s
usplamtelim od nespavanja crnim očima; oba bataljonska, nekoliko četnih
i predstavnik vojničkog komiteta, sa samovlasnim i čak uvređenim licem...
Svi su pušili. Sergej Sergejevič, u mundiru i sa revolverom, držao je u
drhtavoj ruci telegrafsku traku:
„... na taj način neočekivani pad stanice u ruke protivnika odsekao je
naše delove i stavio ih pod dvojni udarac — promuklo je čitao Sapoškov
kada Ivan Iljič stade kod vrata kupea. — U ime revolucije, u ime
nesređenoga stanovništva, koje čeka neumitna smrt, kazne i mučenja, ako
ostavimo na milost i nemilost belim bandama, — ne gubite ni mimute,
šaljite pomoć”.
 — Šta možemo bez naređenja glavnokomandujućeg? — viknu
Sokolovski. — Ja ću još jedanput pokušati da se povežem s njim preko
aparata ...
— Idi, probaj, — zloslutno reče Gimza. (Svi pogledaše u njega.) —
A evo, šta ću ja da kažem: pođi ti, uzmi četiri borca, eto Teljegina uzmi, i
gurajte u štab na dresini... I bez naredbe ne vraćaj se... Sapoškove, piši
glavnokomandujućem Sorokinu...
Na brežuljku, obraslom travom, stojao je konjanik i pažljivo,
zaklonivši dlanovima oči, gledao na železničku prugu. Po njoj se brzo
približavao oblačić prašine.
Kada se oblačić sakri u raselinu, konjanik obode mamuzom konja.
Mršavi, riđi ždrebac ljutito odmahnu njuškom, okrenu se i siđe s brežuljka,
gde su na obema padinama pred tek nabacanim gomilama zemlje ležali
dobrovoljci, vod oficira.
— Dresina — reče fon Meke, skačući sa sedla, i štapićem poče
lupkati ždrepca po prednjim kolenima, — lezi... Ćudljivi konj poče da
presavija noge, striže ušima, ali, savladan na kraju krajeva, spusti se,
duboko uzdahnuvši, dodirujući njuškom zemlju, i leže. Njegov rebrasti
trbuh nadu se i smiri.
Fon Meke se šćućuri na hrežuljku pored Roščina. Dresina za to vreme
izbi iz udolice; sad su se mogla razaznati šestorica u šinjelima.
— Tako i jeste, crveni! — fom Meke okrete glavu ulevo: —
Odeljenje! — okrete uđesno: — Na gotovs! Po pokretnom cilju brzu vatru
... Pali!
Kao uštirkano tanko platno rascepi se vazduh nad brežuljkom. Kroz
oblak prašine videlo se, kako s diresine pade čovek, prevmu se nekoliko
puta i skotrlja nizbrdo, čupajući rukama travu.
S dresine koja je jurila gađala su trojica iz pušaka, dvojica iz revolvera.
Posle jednog minuta oni bi zašli već u drugu udolicu, iza kućice čuvara
pruge. Fon Meke, fijučući u vazduhu korbačem, besnio je:
— Pobeći će, pobeći! Za vas su vrane da gađate! Sramota!
Rošćina su smatrali za dobrog strelca. Mirno pokrećući mušicu na
stopu ispred dresine, on je nišanio plećatoga, krupnog, obrijanog,
očigledno — komandira ... „Kako je sličan Teljeginu!” — dođe mu na
pamet. — ,,Da ... bilo bi to užasno ...”
Roščin opali. Onome odlete kapa, i utom dresina zađe u drugu
udoljicu. Fon Meke baci korbač.
— Gadno. Celo odeljenje đubre. Niste strelci, gospodo oficiri, —
đubre!
I on je, s izbuljenim očima neispavanog ubice, grdio, dok se oficiri nisu
podigli sa zemlje i, čisteći kolena, počeli gunđati:
— Vi, komandire, malo skratite jezik, ovde ima i starijih od vas po
činu.
Puneći ponovo pušku novim mecima, Roščin oseti kako mu još drhte
ruke. A zašto? Nije, valjda, to samo zbog pomisli, da je onaj čovek ličio na
Ivana Teljegina? Glupost — pa on je u Petrogradu...
Komesar Sokolovski i Teljegin sa povezanom glavom popeše se na
trem dvospratne kuće od cigalja — opštinske zgrade, koja se po običaju
nalazila prema crkvi na nekaldrmisanom trgu, gde su se ranije održavali
vašari. Sada su dućani bili zatvoreni, prozori polomljeni, ograde raznete. U
crkvi je bila smeštena ambulanta, u crkvenom dvorištu sušile se na
konopcima vojničke prnje.
U opštinskom domu, gde se nalazio štab glavnokomandujućeg
Sorokina, u predsoblju, posutom pikavcima i hartijama, pored stepenica
koje su vodile gore, sedeo je na bečkoj stolici crvenoarmejac, držeći među
nogama pušku. Zatvorenih očiju pevužio je neku stepsku pesmicu. Bio je
to momak širokih vilica, sa čuperkom — znakom vojničke drskosti —
opuštenim ispod kape, zabačene na potiljak, sa crvenim obodom.
Sokolovski užurbano upita:
— Moramo drugu Sorokinu ... Kuda da prođemo? ..
Vojnik otvori oči, mutne od dremljive dosade. Nos
mu je bio mek, neozbiljan. On zagleda Sokolovskog, njegovo lice,
odeću, čizme, a posle i Teljegina. Komesar se nestrpljivo primače njemu.
— Ja vas pitam, druže... Mi dolazimo izuzetnim poslom — treba
nam glavnokomandujući.
— A sa stražarom se ne razgovara — reče ćubasti.
— Fuj, ti đavole. Po štabovima je uvek takvo đubre — formalisti, —
povika Sokolovski. Ja zahtevam, da vi, druže, odgovorite: je li Sorokin kod
kuće ili nije?
— Nepoznato mi je.
— A gde je načelnik štaba? U kancelariji?
— Pa, u kancelariji.
 Sokolovski ščepa Ivana Iljiča za rukav i pojuri uz stepenice. — Tada se
stražar sagnu, ali ostade sedeći na stolici, samo izvuče pušku između nogu.
— Kuda ćete vi?
— To jest, kako kuda? — načelniku štaba.
— A propusnicu imate?
Komesaru i pena izbi na usta, kada poče da objašnjava stražaru radi
čega su oni dojurili na dresini. Ovaj je slušao, gledajući u mitraljez koji je
stojao pred ulazom, zatim u dekrete. naredbe, kojima su bili izlepljeni
zidovi predsoblja. Zaklima glavom.
— Valja razumeti, druže, a vi ste svestan čovek — reče on s tugom.
— Imaš li propusnicu — idi, nemaš li propusnice — bez milosti pucam.
Morali su se pokoriti, mada su propusnicu izdavali negde na drugom
kraju trga, i kancelarija je svakako bila zatvorena; komandant je otišao —
reći će — do sutra. Sokolovski najedanput nekako klonu... U tome sa trga
rupi na vrata, lupajući čizmama, oniska figura u rascepljenoj do pupka
rubaški, viknu:
— Mićka, sapun izdaju...
Stražara kao da vetar oduva sa stolice. On izlete na stepenik.
Sokolovski i Teljegin nesmetano se popeše na drugi sprat i, — pošto su ih
lepuškaste građanke podnadulih očiju, u svilenim bluzicama, upućivale čas
desno, čas levo, — nađoše najzad sobu načelnika štaba.
U njoj je, s nogama na poderanom divanu, ležao kicoški odeven oficir,
razgledajući nokte. S krajnjom ljubaznošću i uvereno-proleterskim
ponašanjem posle svake reči upotrebljavajući izraz „druže”, (pri čemu je
,,druže” zvučalo kod njega sasvim kao „grofe Sokolovski” — „kneže
Teljegine”), on se raspita o suštini stvari, izvini se i iziđe, škripeći žutim,
do kolena zašniranim cipelama. Iza zida ču se šaputanje, zalupiše negde
dalje vrata i sve se utiša.
Sokolovski je usplamtelim očima gledao u Teljegina.
— Razumeš li ti štogod? Kuda smo ovo sfigli? Ta šta je ovo — štab
belih?
On podiže mršava ramena — i tako ostade narogušen od krajnjeg
čuđenja. Iza zida ponovo zašaputaše. Vrata se široko otvoriše i uđe
načelnik štaba, čovek srednjih godina, punačak, sa velikim ćelavim čelom,
namrgođen, u gruboj vojničkoj rubaški, opasan preko povećeg trbuha
kozačkim kaišem. On pažljivo, mimogred pogleda u Teljegina, klimnu
Sokolovskom i sede za sto, naviknutim pokretom položivši ispred sebe
maljave ruke. Čelo mu je bilo vlažno, kao u čoveka koji tek što se je dobro
najeo i napio. Osetivši da ga gledaju, on strože namršti podnadulo lepo
lice.
— Dežumi mi je kazao, da ste vi, drugovi, došli po hitnoj stvari —
reče on važno i hladno. — Mene je začudilo zašto se komandir puka ili vi,
druže komesare, niste koristili direktnom telegrafskom vezam...
— Ja sam tri puta pokušao da se spojim. — Sokolovski skoči i
izvadi iz džepa telegrafsku traku, pruži je načelniku štaba. — Kako mi
možemo mimo da čekamo, kada ginu drugovi... Od štaba arrnije nema
naredbe... Nas mole za pomoć... Puk „Proleterska sloboda” propada. Uz
njega je komora od dve hiljade begunaca...
Načštaba letimice pogleda na traku i baci je — ona se zakači za
masivnu mastionicu.
— O tome da se sada vode borbe na podmčju puka „Proleterska
sloboda”, nama je, dmgovi, poznato. Pohvaljujem vaše staranje, vaš
revolucionami žar. (On kao da je birao reči.) Ali ubuduće, ja bih molio, ne
stvarajte paniku... Tim pre što operacije protivnika imaju slučajni
karakter... Jednom rečju, sve su mere preduzete, vi se možete mirno vratiti
svojim dužnostima.
On podiže glavu. Izgled mu je bio strog i jasan. Teljegin se razumevši
da je razgovor svršen podiže, Sakolovski je sedeo kao da su ga zakovali.
— Ja ne mogu da se vratim u puk s takvim odgovorom — progovori
on. — Još danas će borci da se skupe na miting, još danas će puk
samovoljno krenuti u pomoć „proleterima” ... Upozoravam vas, druže, da
ću ja na mitingu govoriti za pokret...
Načštaba poče da crveni — njegovo golo veliko čelo zaslja.
Odgurnuvši bučno fotelju, on ustade u napola spalim vojničkim čakširama
i zadenu ruke za pojas.
— I onda ćete odgovarati pred revolucionarnim sudom armije,
druže! Ne zaboravite, sada nije sedamnaesta godina.
— Nećete zastrašiti, druže!
— Ćuti!
U tom trenutku se vrata brzo otvoriše i uđe visok, neobično stasit
čovek, u plavoj čerkeski od tanke čoje. Njegovo mračno lepo lice s tamnim
vlasima, koje su mu padale na čelo, s opuštenim brkovima, bilo je
nežnoružičaste boje, kao što biva kod pijanica i kod surovih ljudi. Usne mu
behu vlažne i crvene, cme oči raširene. Razmahujući levim rukavom
čerkeske, on se primače sasvim Sokolovskom i Teljeginu, pogleđavši im u
oči divljim pogledom. Okrenu se načštabu. Nozdrve mu ljutito uzdrhtaše:
— Opet starorežimske navike! Šta znači ono „ćuti”. Ako su krivi,
biće streljani... Ali bez generalskog ruganja...
Načštaba sasluša prekor ćuteći, oborene glave. Nije mogao da
protivureči — to je bio sam glavnokomandujući Sorokin.
— Sedite, drugovi, ja vas slušam, — progovori Sorokin mimo i sede
na prozorsku ploču.
Sokolovski poče ponovo da objašnjava cilj puta: da Vamavski puk
dobije dozvolu da bez odlaganja krene u pomoć susednom puku
„Proleterska sloboda”, osim revolucioname dužnosti, to diktuje i prost
račun: ako „Proleteri” budu razbijeni — Varnavski puk će biti odsečen od
baze.
Sorokin je samo trenutak sedeo na prozorskoj ploči. On poče da juri od
jednih vrata do drugih postavljajući kratka pitanja. Njegova uredna frizura
razbaružila bi se kada bi se naglo okrenuo. Vojnici su ga voleli zbog
njegove vatrenosti i hrabrosti. Umeo je da govori na mitinzima. I jedno i
drugo u to vreme je zamenjivalo vojnu spremu. Bio je iz reda kozačkih
oficira, u činu kapetana II klase, ratovao je u vojsci Judeniča u Zakavkazju.
Posle oktobarskog prevrata vratio se na Kuban, i kod sebe, u kozačkom
selu Petropavlovskom, organizovao partizanski odred kozaka, s kojim se
uspežno tukao pri opsadi Jekaterinodara. Brzo se pela njegova zvezda.
Slava mu je maglila glavu. Snaga se prelivala preko ruba, — bilo je
dovoljno vremena i za ratovamje i za provod. Uz to još načštaba ga je s
naročitom brigom okružavao lepim ženama i svim podesnim okolnostima
za razonodu duše.
— Sta su vam odgovorili u mome štabu? — upita on, kada je
Sokolovski svršio i grčevito brisao čelo prljavom, zgužvanom maramicom.
Načštaba reče brzo:
— Ja sam odgovorio da smo mi preduzeli sve mere za spasavanje
puka „Proleterska sloboda”. Ja sam odgovorio da se štab Varnavskog puka
meša u naredbe štaba armije, što je nedopustivo, i, sem toga — stvara se
panika, koja nije osnovana.
— E, vi, druže, ne pristupate kako treba ovoj stvari — neočekivano
pomirljivo reče Sorokin. — Disciplina — naravno ... Ali ima stvari hiljadu
puta važnijih od vaše discipline ... Volja mase! Revolucionami polet treba
podsticati, pa ma to išlo nasuprot vašoj nauci... Neka operacija Vamavskog
puka bude beskorisna, neka bude čak štetna, đavo ga odneo! Kod nas je
revolucija... Zabranite im sada, oni će pojuriti na miting, — ja znam te
grlate, opet će vikati da sam propio armiju.
On odjuri do peći i već besno pogleda Sokolovskog.
— Dajte pismeno.
Teljegin odmah izvadi hartiju i stavi na sto. Glavkom je dohvati,
prelete zenicama, koje su se žumo pokretale i, prskajući perom, poće da
piše:
„Naređujem Varnavskom puku da odmah krene u ratnom stroju i
ispuni svoj revolucionarni dug”.
Nafištaba je gledao na njega s osmehom; kada, pak, glavkom pruži
hartiju njemu, on se izmafie, stavivši ruke iza leđa.
— Neka me predadu sudu, ali tu naredbu ja ne potpisujem...
U tom istom trenutku Ivan Iljić jurnu i uhvati Sorokina za članak ruke,
ne davši mu da podigne revolver. Sokolovski zakloni sobom načštaba. Sva
četvorica su teško disala. Sorokin se otrže, gurnu revolver u džep i iziđe,
lupnuvši vratima tako da je poleteo malter...
Lupila su vrata, utišali se besni koraci glavkoma.
Nafištaba progovori pomirljivim basom:
— Mogu vas uveriti, drugovi, da bi, kad bih ja potpisao naredbu,
nesreća mogla da uzme krupne razmere.
— Kakva nesreća? — nakašljavši se promuklo, upita Sokolovski.
Načštaba čudno pogleda u njega.
— Vi se ne dosećate o čemu govorim?
— Ne. — Sokolovskom zadrhtaše uglovi očiju.
— Ja govorim o svojoj armiji...
— Sta je to?
— Ja nemam prava da otkrivam vojne tajne pred komesarom puka.
Zar nije tako, druže? Zato biste vi prvi bili dužni da me streljate... Ali mi
smo zašli suviše daleko. Lepo ... Uzmite sve na svoju odgovomost...
On priđe mapi, na kojoj su bile pobodene zastavice. Sokolovski i
Teljegin, približivši se, stadoše iza njegovih leđa. Očigledno je blizina
vreloga daha iz dvojih usta bila unekoliko neprijatna načštabu, —
pokrenuže mu se lopatice ispod bluze. Ali on mirno izvuče prljavu
čačkalicu i njen izgrizeni krajičak kliznu po karti od trobojnih zastavica u
južnom pravcu, u gusto posednuto područje crvenih.
— Eto, gde su beli — reče načelnik štaba.
— Gde, gde? Sokolovski se sasvim primače mapi, lutajući po njoj
zaslepljenim očima. — Ali to je Torgovaja...
— Da, to je Torgovaja. Njenim padom put belima je upola raščišćen.
— Ne razumem... Mi smo računali da su beli sevemije bar na ...
— To smo mi računali, druže komesare, a nisu beli. Torgovaja se u
ovom trenutku nalazi pod koncentričnim napadom. Beli imaju avione i
tenkove. To nije više nekadašnja Kornilovljeva banda ... Oni dejstvuju po
unutrašnjiim operacijskim linijama, nanose udarce gde hoće. Inicijativa je
u njihovim rukama ...
— Severno od Torgovaje — gvozdena divizija Dimitrija Selesta —
reče Teljegin ...
— Razbijena ...
— A konjička brigada?
— Razbijena ...
Sokolovski izvi vrat, nagnu se nad mapu.
— Vi ste vrlo uzdržljiv čovek, druže, — progovori on. — Vi kao da
ste se već pomirili s padom Torgovaje... Ovaj razbijen, onaj razbijen. —
On se okrenu načštabu. — A naša armija?
— Mi očekujemo naređenja glavkoverha. Drug Kalnin ima svoje
planove. Stab glavkome ne može, lupajući pesnicama, zahtevati napad od
vrhovnog štaba. — Šta mislite vi? Rat nije miting.
Načštaba se jedva primetno osmehnu. Sokolovski, ne dišući, gledao je
u njegovo debelo, spokojno lice. Načštaba izdrža pogled.
— Eto kako stoje stvari, drugovi, — reče on vraćajući se stolu. —
Evo zašto ja nemam prava da povučem s fronta ni jednu jedinicu, iako bi
to po svemu moglo izgledati savršeno razumljivo i neophodno. Naš
položaj nimalo nije lak. Dakle, vraćajte se odmah u svoju jedinicu. Sve što
sam vam rekao, zasada ne treba razglašavati. Potrebno je očuvati potpuni
mir u vojsci. Što se tiče puka „Proleterska sloboda” — za njegovu sudbinu
ne treba da brinete, ja sam primio umirujuće vesti...
Obrve načštaba skupiše se nad kukastim nosom. Klimanjem glave on
otpusti posetioce. Sokolovski i Teljegin iziđoše iz kabineta. U susednoj
sobi dežumi je čistio nokte, stojeći kod prozora. On im se ljubazno
pokloni.
— Đubre! — prošaputa Sokolovski.
Kad iziđoše na ulicu, on uhvati Teljegina za rukav:
— Dakle? Šta veliš?
— Formalno, on je u pravu. A u suštini, dabome, sabotaža.
— Sabotaža? Neće biti baš... Tu je malo krupnija igra ... Vratiću se,
ubiću ga ...
— Ostavi, Sokolovski, ne luduj...
— Izdaja, kažem ti, — tu je izdaja, — mrmljao je Sokolovski. —
Gimzi svakoga dana dostavljaju — u štabu pijančenje, Sorokin je razjurio
komesare. A de, probaj da ga potkačiš. Sorokin — car i bog u vojsci, đavo
bi ga znao, vole ga zbog junaštva, smatraju svojim čovekom. A načštaba,
znaš li ko je? Beljakov, carski pukovnik... Razumeš, taj čvor? Nego,
hajdemo... Hoćemo li se izvući, šta misliš?
Načštaba dodirnu zvonce — na vratima se pojavi dežurni.
— Raspitajte se u kakvom je stanju glavkom — reče Beljakov mrko
gledajući u hartije.
— Drug Sorokin je u trpezariji. Stanje — pola stepena.
Dežurni je očekivao dok se načštaba nehotice ne osmehnu, pa se tada i
on značajno nasmeši.
— S njime je Zinka.
— Dobro. Idite.

Beljakov pređe u odeljenje telefonista. Razgleda telefonske izveštaje.

Potpisa čisto sitnim rukopisom nekoliko akata i u hodniku kod poslednjih
vrata zadrža se na sekundu. Iza vrata čuo se tihi zvuk gitare. Načštaba
izvuče maramicu, protrlja čvrsti crvend vrat, zakuca i ne sačekavši
odgovor uđe.
Na sredini sobe, za stolom, prekrivenim otvorenim novinama na kome
je bilo prljavo posuđe i čašice, sedeo je Sorokin sa zabačenim, širokim
rukavima čerkeske. Njegovo lepo lice bilo je još mračno. Pramen crne
kose padao mu je na vlažno čelo. Raširenih zenica on se zagleda u
Beljakova. Do njega, sa strane na taburetu, sedela je Zinka, s nogom preko
noge, tako da su joj se videle podvezice i čipke, i prstima je prebirala žice
gitare. Bila je to mlada žena sa žarkom bojom plavih očiju i vlažnih usana,
s tankim odlučnim nosićem, zamršene i visoko podignute plave kose, i
samo nezdravi nabori oko usana, istina jedva primetni, davali su njezinom
nežnom licu izraz zverke koja ume da ugrize. Po njenim dokumentima bila
je odnekud iz Omska, kći železničkog radnika, u što, uostalom, niko nije
verovao, pa nisu joj verovali ni da ima osamnaest godina, ni da se preziva
Kanavina, niti da joj je ime Zinaida. Ali ona je odlično pisala na pisaćoj
mašini, pila votku, svirala na gitaru i pevala zanosne romianse. Sorokin se
zarekao da će je svojom rukom ubiti pri prvom pokušaju da počne po štabu
širiti belogadrijsku trulež i memlu. I na tame se sve svršilo.
— E dobar si, nema šta — progovori Beljakov, vrteći glavom, i za
svaki slučaj držeći se bliže vratima. — U kakav me položaj stavljaš.
Dolaze dva otvorena čekista, prete mitinzima, i ti odmah prelaziš na
njihovu stranu... Šta ima prostije, — poći do aparata, javi u Jekaterinodar
— bez odlaganja će ti poslati Jevrejina, on će ti formirati štab, s tobom će
u postelji spavati, ići će s tobom u .klozet, sve tvoje misli uzeće pod
kontrolu. Stvarno, užasno! Glavkom Sorokin naginje diktaturi! I hajde pod
kontrolu... A mene razreši... Možeš me i streljati... Ali u prisustvu
potčinjenih pretiti meni revolverom, ne dopuštam... Kakva mi je, posle
toga, disciplina ... Uostalom, đavo te nosio.
Nastavljajući da gleda u načštaba, Sorokin pruži ruku, krupmu i
snažnu, i promašivši, zagrabi vazduh umesto da ščepa grlić flaše. Kratko
podrhtavanje izvi mu usne, brci mu se nakostrešiše. On ipak uze flašu i
nali dve čašice:
— Sedi, pij.
Beljakov je zurio iskosa u Zinkine čipke i priđe stolu. Sorokin reče:
— Da nisi pametan, streljao bih te ... Disciplina ...
Moja disciplina to je borba. Hajde, neka krene neko od vas, neka
pokrene mase... A ja ću povesti, daj samo vremena — niko ne može, samo
ja mogu da zadavim belogardijsko đubre ... Svet će se zapanjiti...
Nozdrve mu zahvatiše vazduh, modre žile udarahu na slepoočnicama.
— Bez čekista očistiću i Kuban, i Don, i Terek . . . Oni su majstori u
pevanju po Jekaterinodaru, komitetlije ... Gadovi, bitange ... Pa šta — kad
sam na konju, u borbi, ja sam diktator... Ja vodim armiju!
On pruži ruku prema čaši sa špiritusom, ali mu Beljakov brzo izvuče
čašu:
— Dosta je pića ...
 — Aha! Naređuješ?
— Molim, kao prijatelja ...
Sorokin se zabaci na stolicu, nekoliko puta kratko uzdahnu, poče da se
obzire, dok mu se zenice ne zaustaviše na Zinki. Ona pređe noktom po
žicama.
— „Disala noć” ... — zapeva ona, leno uzdignuvši obrve.
Sorokin je slušao, a žile mu počeše jače da udaraju na slepoočnicima.
Nagnu se, zabaci Zinkinu glavu i poče je žudno ljubiti u usta. Ona je
prebirala po žicama, zatim joj gitara skliznu s kolena.
— To je već druga stvar — dobrodušno reče Beljakov. — Eh,
Sorokine, volim te, samo ne znam zašto — volim.
Zinka se najzad oslobodi i, sva crvena, ndsko se naže podižući gitaru.
Njene svetle oči blistale su. ispod zamršene kose. Krajičkom jezika liznu
otečene usne.
— Fuj, zabolelo me je ...
— A znate šta, prijatelji? Imam jednu bočicu sačuvanu za vanrednu
priliku ...
Beljakov prekide, zagrcnuvši se rečju. Ruka sa raširenim prstima ostala
mu je u vazduhu. Iza prozora odjeknu pucanj, zamumlaše glasovi. Zinka s
gitarom kao da ju je odneo vetar, izlete iz sobe. Sorokin se namršti, pođe
prema prozoru...
— Ne idi, da vidim prvo u čemu je stvar — žurno reče načštaba.
Skandali i pucnjava u štabu glavkoma bili su obična pojava. U sastavu
Sorokinove armije nalazile su se dve osnovne grupe: kubanska, —
kozačka, čije je jezgro formirao sam Sorokin još prošle godine, i druga —
ukrajinska, sastavljena od ostataka ukrajinskih crvenih trupa koje su
odstupale pod pritiskom Nemaca . . . Između Kubanaca i Ukrajinaca
vladalo je stalno neprijateljstvo. Ukrajinci su se rđavo borili na tuđoj za
nijh zemlji i nisu se mnogo ustezali u pogledu stočne hrane i namirnica
kada se događalo da prolaze kroz kozačka naselja.
Tuče i skandali ređali su se svakodnevno. Ali to što poče danas, pokaza
se mnogo ozbiljnijim. Kozaci su na konjima leteli vičući. Od bašti i ograda
pretrčavale su uplašene grupice crvenoarmejaca. U pravcu železničke
stanice čula se besomučna paljba. Na trgu pod prozorima štaba divlje se
derao, bauljajući po prašini i teturajući se, ranjeni kozak.
U štabu poče metež. Još od jutros telegrafska linija se nije odazivala, a
sada je otuda sipala gomila ludačkih izveštaja. Moglo se samo toliko
razabrati da beli, brzo se krećući u pravcu Sosika — Umanskaja gone pred
sobom odrede crvenih koji se spasavaju u panici. Prednja odeljenja ovih,
stigavši do glavnog stana, počeše pljačku na stanici i u kozačkom naselju.
Kubanci otvoriše paljbu. Zametnu se boj.
Sorokin izlete iz kapije na riđoj, visokoj, ljutoj kobili. Za njim pedeset
pratilaca u čerkeskama, s lepršavim bašlicima za leđima, sa krivim
sabljama. Sorokin je sedeo kao saliven u sedlu. Sapka mu nije bila na
glavi, da bi ga po licu odmah prepoznali. Lepa glava zabačena, vetar je
nosio vlasi, rukave i peševe čerkeske. On je još bio pijan, odlučan, bled.
Oči su mu gledale prodomo, pogled im je bio strašan. Prašina se kao oblak
dizala za konjima u galopu.
Nedaleko stanice, iza žive ograde odjeknuše pucnji. Nekoliko pratilaca
naglas zajaukaše, jedan se svali s konja, ali se Sorokin čak i ne osvrte. On
je gledao tamo gde je među teretnim vagonima urlikala, vrvela i
pretrčavala siva masa vojnika.
Poznaše ga izdaleka. Mnogi se uspuzaše na krovove vagona. U gomili
su mahali puškama, galamili. Sorokin, ne umanjujući brzinu, prošiša preko
ograde stanične baštice i izlete na put, u najgušću gomilu vojnika. Konja
mu uhvatiše za uzđu... On podiže ruke iznad glave i povika:
— Drugovi, braćo u borbi, borci! Šta se dogodilo? Kakva je to
pucnjava? Otkuda ova panika? Ko vam muti glave? Koji gad?
— Izdali su nas! — zavapi paničan glas.
— Komandanti su nas izdali. Otvorili front — viknuše glasovi... I
čitava mnogohiljadna gomila po putevima, u polju, po vagonima zaurla:
— Prodali nas ... Cela je armija razbijena ... Dole komandujući! Udri
komandujućeg!
Razleže se zvižduk, kao da je đavolji vetar naišao. Zarzaše, podižući se
na stražnjim nogama, konji pratilaca. Prema Sorokinu već su se tiskala
iskežena lica, garave ruke. I on podviknu tako, da mu se snažni vrat nadu:
— Umukni! Vi niste vojska revolucije... Krdo bandita i gadova ...
Dajte mi kukavice i paničare ... Dajte mi belogardijske provokatore.
On ošinu kobilu i ona, mahnuvši prednjim delom, prodre dublje u
gomilu. Sorokin, jiagnuvši se sa sedla, ukaza prstom:
— Eno ga!
I nehotice gomila se okrenu ka onome, na koga je on pokazivao. To je
bio visok, s velikim nosom, mršav čovek. On poblede, raširi laktove
gurajući se nazad. Da li ga je odista Sorokin znao ili je žrtvovao prvoga
koji je naišao spasavajući situaciju — ne zna se... Gomili je bila potrebna
krv. Sorokin dohvati krivu sablju i zamahnuvši fijuknu njome, udari
visokog čoveka po dugačkom vratu. Krv jakim mlazem briznu na konjsku
njušku.
— Tako revolucionarna vojska postupa s neprijateljima naroda.
Sorokin opet ošinu kobilu i, mlatarajući okrvavljenom sabljom, strašan
i bled, vrteo se po gomili grdeći, preteći, smirujući:
— Nema nikakvog poraza.. .Uhode i agenti belih namerno stvaraju
paniku... To vas oni guraju na pljačku, ruše disciplinu... Ko je kazao da su
nas razbili? Ko je video kako su nas tukli? Da li si ti, nitkove, video?
Drugovi, ja sam vas vodio u borbu, vi mene poznajete... Ja sam imam
dvadeset i šest rana. Tražim da se odmah prekine pljačka. Svi svojim
jedinicama. Danas ću ja da vas povedem u napad... A kukavice i slabotinje
očekuje kazna narodnog gneva ...
Gomila je slušala. Divili su se, peli se na ramena da bi videli svoga
glavkoma. Još su grmeli glasovi, ali su se srca već raspalila. Culo se ovde,
onde: ,,Pa šta, on govori istinu ... I neka vodi. I poći ćemo ... ” Pojaviše se
četni komandiri koji su se bili sakrili, i malo pomalo vojnici počeše da
odlaze u svoje ešalone. Čerkeska na grudima Sorokina bila je pocepana, on
ju je kidao i pokazivao stare rane ... Njegovo je lice bilo izbezumljeno,
bledo... Panika se stišala. U susret ešalonima, koji su se približavali, bile su
poslate mitraljeske zaštitnice. Po celoj liniji leteli su telegrami vrlo
odlučnog sadržaja.
Ipak nije bilo moguće izbeći odstupanje. Tek posle nekoliko dana u
reonu stanice Timaševske uspelo je da se dovede vojska u red i otpočne
nastupanje. Crveni su krenuli u dve kolone prema Viselkama u Korenevku.
Gde god je boj malaksavao, svuda su crvenoarmejci videli Sorokina kako
leti na riđem konju. Izgledalo je da on jedino svojom strasnom voljom
okreće sudbinu rata, spasavajući crnomorski kraj. CIK-u severnokavkaske
republike ostajalo je samo da zvanično prizna njegovo vođstvo u vojnim
operacijama.

VI
 Tih dana, krajem maja, kada je Denjikinova vojska krenula u „drugi
kubanski pohod” — nad Ruskom sovjetskom republikom nadviše se nove
oluje. Tri češke divizije, krećući se s ukrajinskog fronta ka istoku,
pobuniše se gotovo jednovremeno u svima transportima od Penze do
Omska.
Ova pobuna bila je prva od ranije pripremljenih udaraca intervencije
po Sovjetskom Savezu. Češke divizije, koje su počele da se formiraju joS
četrnaeste godine od čeha nastanjenih u Rusiji, zatim od zarobljenika, —
pokazaSe se posle Oktobra tuđim elementom u unutrašnjosti zemlje i
oružjem umešaše u unutrašnje poslove.
Bilo je vrlo prosto naterati ih da oružanom akcijom istupe protiv ruske
revolucije. Kod Ceha još je bilo živo osećanje prema Rusiji kao budućoj
osloboditeljki češkog naroda od austrijske carske uprave. Češki seljaci
kljukajući guske za Božić, po staroj tradiciji govorili su: „Edneho husa za
Rusa”. Češke divizije, odstupajući pod borbom pred Nemcima iz Ukrajine,
spremale su se za prebacivanje za Francusku, da bi na frontu pred celim
svetom pokazale svoju borbu za slobodu Češke, njeno učešće u pobedi nad
Austro-Nemcima.
Prema češkim kolonama, koje su išle u pravcu Vladivostoka, kretali su
se zarobljenici Nemci i naročito omrznutl Mađari. Na stanicama, gde su se
sudarala dva potoka u susretu, kiptale su strasti. Belogardijski agenti punili
su uši Česima o lukavim planovima boljševika, o njihovim namerama da
tobož hoće da razoružaju i Nemcima predaju češke transporte.
Četrnaestog maja na stanici Čeljabinsk izbi ozbiljna tuča između Čeha
i Mađara. Čeljabinski sovdep uhapsi nekoliko naročito osionih Čeha. Ceo
transport lati se oružja. Sovjet deputata, kao i svuda na celoj pruzi, imao je
samo kojekako naoružane crvenoarmejce — moralo se popustiti. Vest o
čeljabinskom sukobu raširi se po svim transportima. I eksplozija nastade,
kada u odgovor na ove događaje bi izdata izdajnička i provokatorska
naredba predsednika Višeg vojnog saveta republike:
„Svi sovdepi dužni su pod pretnjom odgovornosti razoružati
Čehoslovake: svaki Čehoslovak koji se nađe pod oružjem na železničkoj
pruzi ima biti streljan na mestu; svaki ešalon, u kojem bi se našao makar
jedan naoružan vojnik, ima biti skinut iz vagona i zatvoren u logor za
zarobljenike”.
Pošto su Česi bili izvanredno disciplinovani, povezani i imali ratno
iskustvo, u izobilju mitraljeza i topova, a sovdepi rđavo naoružane odrede
crvene garde, bez iskusnog komandnog kadra — to nisu Sovjeti Čehe, već
su Česi Sovjete savladali i postali gospodari na čitavoj pruzi od Penze do
Omiska.
Pobuna poče u Penzi, kuda je sovdep poslao pet stotina
crvenoarmejaca protiv četrnaest hiljada Čeha. Oni su pošli u napad na
železničku stanicu i bili su skoro svi pobijeni. Česi odneše iz Penze
štamparske mašine Odeljenja za štampanje državnih novčanica, u velikom
broju razbiše crvene kod Besenčuka i Lipjaga i zauzeše Samaru.
Tako se otvori novi front građanskog rata, brzo obuhvatajući ogroman
prostor između Volge, Urala i Sibira.
Doktor Dmitrij Stepanovič Bulavin ležao je potrbuške kraj otvorenog
prozora i slušao potmulu grmljavinu artiljerijske paljbe. Ulica je bila pusta.
Belo sunce je nesnosno peklo zidove omalenih kuća, prašnjave prozore
praznih đućana, nepotrebne firme i asfaltiranu ulicu, pokrivenu krečnom
prašinom.
Desno, kuda je gledao doktor, na trgu, štrčao je drveni obelisk s
izbledelim traljama, koje je zaklanjao spomenik Aleksandra Drugog; sa
strane je stajao top; grupa građana prevrtala je kamenje, nešto je kopala,
sudeći po svemu, besmisleno. Tu je bio i protojerej Slovohotov, i ukras i
gordost samarske inteligencije, beležnik Mišin, i vlasnik delikatesne radnje
Romanov, i bivši član oblasne samouprave Stramibov, i nekadašnji veliki
gospodin, sedi lepotan, spahija Kurojedov. Sve — klijenti Dmitrija
Stepanoviča, partneri u vintu... Crvenoarmejac, stavivši pušku između
nogu, pušio je sedeći na stupčiću.
Topovi su gruvali iza reke Samarke. Tiho su zvečala prozorska stakla.
Zbog tih zvukova doktor je zlurado krivio usta, frkao nozdrvama u sede
brkove. Puls mu je bio sto pet. Znači, još je u njemu vrio stari kvasac
društvenog vaspitanja. Ali pokazivati svoja osećanja u većoj meri bilo je
zasada opasno. Baš preko puta, na drugoj strani ulice, na daskama, koje su
prikrivale zakucane staklene izloge juvelirske radnje Ledera, kao beonjača
belela se naredba revolucionamog komiteta, koji je pretio da će streljati
kontrarevolucioname elemente.
Na pustoj ulici pojavi se čudna figura uplaženog čoveka u tropskom
šeširu od kokosove like, i u kaputu od sirove svile predratnog kroja. Čovek
se prikradao uza zid i svakog trenutka obazirući se poskakivao, kao da su
pucali pored njegovog uha. Njegova duga kosa, boje like, visila mu je do
ramena, riđa brada izgledala je kao prilepljena za bledo, duguljasto lice.
To je bio Govjadin, statističar oblasne samouprave, koji je nekada
bezuspešno pokušavao da probudi u Daši „lepu zver”. On je išao Dmitriju
Stepanoviču, i stvar je, izgleda, bila toliko važna, da je savlađivao
stravičnost puste ulice i grmljavinu topova.
Ugledavši doktora na prozoru, Govjadin očajno zamahnu rukom, što je
trebalo da znači: „Fobogu, ne gledajte, mene prate”. Obazirući se, on se
pripi uza zid ispod objave revkoma, zatim pretrča preko ulice i sakri se u
kapiju. Posle jednog minuta zakuca na sporedan ulaz doktorova stana.
— Zaboga, zatvorite prozor, nas prate — prošaputa glasno Govjadin,
ulazeći u trpezariju. — Spustite zavese... Ne, bolje ne spuštajte... Dmitrije
Stepanoviču, ja sam poslat k vama ...
— Čime mogu koristiti? — podsmešljivo upita doktor, hvatajući se
za sto pokriven progorelom i prljavom mušemom. — Sedite, pričajte.
Govjadin dohvati stolicu, spusti se na nju savivši nogu ispod sebe i
vrskajući, glasno zašušta doktoru uza samo uho:
— Dmitrije Stepanoviču... Malo pre na tajnom sastanku komiteta
Ustavotvorne skupštine odlučeno je da vam se ponudi položaj pomoćnika
ministra zdravlja.
— Ministra? — prekinu ga pitanjem doktor, opuštajući krajeve usta
tako da mu se podvaljak ispuni borama. — Tako, tako. A koje republike?
— Ne republike, već vlade... Mi uzimamo u svoje ruke inicijativu
borbe ... Mi stvaramo front... Dobijamo mašinu za štampanje novca... Na
čelu sa Čehoslovačkim korpusom idemo na Moskvu... Sazivamo
U6tavotvomu skupštinu ... I to mi, razumete — mi ... Danas se razvila
vatrena prepirka. Eseri i menjševici tražili su sve portfelje. Ali mi, zemci,
odbranili smo vas, obezbedili smo portfelj za vas... Ponosim se. Vi
pristajete?
Baš u to vreme tako strašno zagrme iza rečice Samarke — na stolu su
zazveckale čaše — da Govjadin skoči uhvativši se za srce.
— To su Cesi...
Zagrme opet i, sasvim u blizini zaštekta mitraljez. Govjadin potpuno
beo, ponovo sede, savivši nogu.
— A to je crveni gad... Mitraljeze imaju na elevatoru... Ne treba
sumnjati — Česi ulaze u grad ... Oni će osvojiti grad ...
 — Dobro, ja pristajem, — iz basa progovori Dmitrij Stepanovič. —
Hoćete li čaja, samo je hladan.
Odbivši čaj, u zanosu, Govjadin je šaputao:
— Na čelu vlađe su rodoljubi — najčestitiji ljudi, najblagorodnije
ličnosti ... Voljski, znate ga, advokat iz Tvera, sjajan čovek. Kapetan
Fortunatov ... Klimuškin — on je naš, Samarac, isto tako blagorodan
čovek... Sve eseri, najnepomirljiviji borci... Očekuju čak i samoga
Černova, — ali to je najveća tajna... On se tuče s boljševicima na severu ...
Oficirski krugovi su u najužoj saradnji s nama... Od strane vojnih krugova
delegiran je pukovnik Galkin... Pričaju da je to novi Danton... Jednom
rečju, sve je gotovo. Očekujemo samo napad... Po svemu, Česi su odredili
napad za noćas... Ja — od strane milicije... To je užasno opasno i puno
briga mesto... Ali mora se ratovati, žrtvovati sebe...
Iza prozora odjeknuše snažni i neusklađeni zvuci vojnih truba —
„Internacionale”. Govjadin se saže položivši glavu na stomak Dmitrija
Stepanoviča, njegove vlasi, kao slama, izgledale su neprirodne, kao u
lutke.
Sunce zađe za crni oblak. Noć ne đonese osveženje. Zvezde prikri
magla. Tutnjava topova iza reke bivala je sve učestalija i jača. Od
eksplozija tresle su se kuće. Boljševička baterija topova od šest coli
odgovarala je u mrak iza elevatora. Stektali su mitraljezi po krovovima. S
one stnane Samarke, u predgrađu, kuda je vodio drveni most, slabo su
odjekivali pucnji stražarskih zaštitnica crvenoarmejaca.
Oblak je nailazio, mumlajući praskom gromova. Nastađe neprovidna
pomrčina. Nikakva svetlost se nije videla ni u gradu ni na reci. Samo su
topovi sevali kao munje.
U gradu niko nije spavao. Negde u tajanstvenom podzemlju
neprekidno je zasedavao komitet Ustavotvorne skupštine. Dobrovoljci iz
oficirskih organizacija nervozno su iščekivali u stanovima, spremni i
naoružani. Stanovnici su stojali pored prozora i zurili u noćni bezdan. Po
ulicama se dovikivale straže. U trenucima tišine čuli su se setno divlji
zvižduci lokomotiva, koje su vukle kompozioije ka istoku.
Gledaoci kraj prozora videše vijugavu munju, koja prelete s kraja na
kraj neba. Slabo se osvetliše mutne vode Volge. Za trenutak minuše
konture šlepova i brodova u pristaništu. Visoko nad rekom, nad plehom
krovova pojaviše se grdosija dizalica, oštri vrh luteranske crkve, beli
zvonik ženskog man,astira, po predanju podignutog novcem Suzane,
monahinje-lutalice. Ugasi se svetlost. Mrak...
Nebo se pokrenu. Dunu vetar. Strašno zafijuka kroz čunkove peći. Česi
su pošli na juriš.
Česi su nastupali u gustim redovima sa stanice Krjaž — na železnički
most i pored fabrike za topljenje masti, na predgrađe iza reke. Izriveni
prostor, nasip, čestar grmenaste ive ometali su napredovanje.
Ključ grada predstavljala su oba mosta — drveni i železnički.
Artiljerija boljševika, na trgu, iza elevatora gađala je pristuipe. Njeni teški
udarci i vatra održavali su srčanost crvenih jedinica, ne mnogo uverenih u
iskustvo komandnog kadra.
Pred zoru Česi su upotrebili lukavstvo. Blizu dizalice, u barakama,
živeli su ostaci poljskih izbeglica sa ženama i decom. Česi su to znali.
Kada su njihove granate počele da se rasprskavaju nad dizalicom —
Poljaci su izmileli iz baraka i potrčali da traže sklonište. Artiljerci su ih
terali od topova psovkom i četkama kojima se čiste topovi. Kada su topovi
od šest coli zagruvali — zaglušeni i zaslepljeni begunci jurili su dalje. Ali
u tom iz ambara dojuri nova gomila žena. One su vikale:
— Ne gađajte, proše pane, ne gađajte, molimo vas, ne ubijajte
nesrećnike.
Sa svih strana one su zaokružile topove.
Ove neobične poljske žene hvatale su se za topovsku četku, za točkove
topova, čvrsto su hvatale za ruke, svom težinom obisnule o ošamućene od
grmljavine artiljerce, čvrsto hvatale za njihove brade, obarale ih na
kaldrmu... Ispod ženskih bluza bili su mundiri, pod suknjama čakšire.
— Momci, to su Česi — povika neko i glavu mu raznese revolverski
hitac... Jedni su se rvali, drugi nagoše da beže... A Česi su već skidali
zatvarače na topovima i odstupali, pucajući. A zatim, kao u zemlju,
utonuše u prolaze među ambarima.
Baterija je bila izbačena iz stroja. Mitraljezi imišteni. Česi su
nastavljali nadiranje, opkoljavajući zasamarsko predgrađe do same Volge.
Ujutru nestade oblaka. Suvo sunce udari u neoprane prozore stana
Dmitrija Stepanoviča. Doktor je sedeo za stolom, brižljivo obučen. Oči su
mu upale — on nije ni legao da spava. Činija za ispiranje čaša, služavnik i
tacnice bile su napunjene pikavcima. Ponekad bi samo vadfo slomljeni
češljić i začešljavao na čelu sede pramene. Svakog trenutka mogao je
očekivati da će ga pozvati na vršenje ministarskih dužnosti. Pokazalo se da
je on bio đavolski častoljubiv.
Pored njegovih prozora, Dvorjanskom ulicom vukli su se ranjenici. Išli
su kao po izumrlom gradu. Neki bi seli na trotoar pored zidova, previjeni
na brzu ruku okrvavljenim krpama. Gledali su u prazne prozore, ali nije
bilo nikoga od koga bi potražili vode i hleba.
Sunce je zagrevalo ulicu, neosveženu noćnom burom. Iza reke gruvalo
je, odjekivalo, lupalo. Projuri automobil, ispimivši Dvorjansku ulicu
oblacima krečne prašine, promače iskrivljeno lice vojnog komesara sa
crnim ustima. Automobil ode naniže preko drvenog mosta, i, kako su posle
pričali, bio je imišten, zajedno sa putnicima, artiljerijskom granatom.
Vreme nije proticalo — boj je išao u nedogled. Grad nije disao. Žene iz
društva, već odevene u bele haljine, ležale su, pokrivši glave jastucima.
Komitet Ustavotvome skupštine pio je jutarnji čaj, serviran od vlasnice
mlina. Lica ministara izgledala su u suterenu kao lica leševa. A iza reke
gruvalo je, odjekivalo, lupalo ...
U podne Dmitrij Stepanovič priđe prozoru i, teško dišući, otvori ga, ne
mogavši više da sedi u sivom damu od duvana. Na ulici nije bilo više
nijednog ranjenika. Mnogi su se prozori odškrinuli — ovde neko viri iza
roletni, onde se pojavi neko uzbuđeno lice. Iz kapija su izvirivale glave, pa
su se opet skrivale. Sve je ličilo na to kao da više nema boljševika ... Ali
učestala paljba iza reke? ... Ah, kako je sve to mučno!..
Odjedanput, — čudo. Iza ugla se pojavi, stade za trenutak, i pođe
sređinom ulice dugonog oficir, u beloj kao sneg letnjoj vmiformi, visoka
struka. O čizme je udarala sablja. Na ramenima svetlile su se kao
popodnevno sunce, starorežimskom srećom, zlatne epolete...
Nešto zaboravljeno pokrenu se u srcu Dmitrija Stepanoviča, kao da se
nečega seti, i poče da negoduje protiv nečega. Sa čudnom živošću on se
nagnu kroz prozor i viknu oficiru:
— Da živi Ustavotvorna skupština!
Potporučnik namignu prema debelom licu doktorovu i odgovori
zagonetno:
— To ćemo videti...
A kroz sve prozore pomaljali su se, dozivali, pitali:
— Gospodine oficiru... Šta je? Jesmo li zauzeti? Jesu li boljševici
otišli?
 Dmitrij Stepanovič stavi nov kačket, uze štap i, pogledavši se u
ogledalo, iziđe. Na ulici je vrveo narod kao iz crkve... I zaista — negde
svečano zabrujaše zvona. Masa je radosno brujala i okupljala se na
raskrsnici. Dmitrija Stepanoviča uhvati za rukav pacijentkinja, dama sa
trostrukim podvaljkom, veštački cvetovi na njenom nezgrapnom šeširu,
mirisali su na naftalin.
— Doktore, pogledajte, Česi.
Na raskrsnici, okruženi ženama, stojali su s uperenim puškama dva
Čeha: jedan do gole kože obrijan, drugi sa crnim brcima. Usiljeno se
osmehujući, oni su brzo osmatrali krovove, prozore, lica.
Njihove kicoške kapice, mundiri sa kožnim dugmetima i prišivenim
znakom na levom rukavu, čvrste torbice i fišeklije, njihova odlučna lica —
sve je to izazivalo oduševljenje, poštovanje i divljenje. Ova dvojica kao da
su se spustila iz drugog sveta na Dvorjansku ulicu.
— Ura! — povikalo je iz mase nekoliko 6inovnika.
— Živeli Česi! Da ih podignemo! Hajde!
Dmitrij Stepanovič, proguravši se i brekćući, htede da ih pristojno
pozdravi, ali od uzbuđenja grlo mu se osušilo, i on požuri u konspirativni
štab, gde su ga čekale visoke dužnosti.
U suterenu vlasnice mlina nije bilo nikoga — samo pepeo od duvana,
pepeljare prepunjene pikavcima, a na kraju stola spavao je plav čovek
glave zagnjurene u hartije, na kojima su bile maslikane nosate njuške.
Dmitrij Stepanovič dodirnu ga za rame. Plavi duboko uzdahnu, podiže
bradato lice sa svetloplavim očima, sanjivim i lutalačkim:
— U čemu je stvar?
— Gde je vlada? — strogo upita Dmitrij Stepanovič.
— S vama govori pomoćnik ministra zdravlja.
— A, doktor Bulavin — reče plavi. — Fu, đavo ga nosio, a ja, ovaj...
A kako je u gradu?
— Još nije sve likvidirano. Ali tu je kraj. U Dvorjanskoj ulici češke
patrole.
Plavi razjapi zubata usta i zakikota se.
— Sjajno! Ah, đavo ga nosio, zgodno! Znači, vlada će se sastati
ovde tačno u tri. Ako sve bude kako valja imaćemo doveče bolje prostorije
...
— Izvinite .. — Dmitriju Stepanoviču sinu uzbudljiva misao. — Ja
govorim sa članom Centralnog komiteta partije?! Vi niste Avksentijev?
Plavi odgovori neodređenim gestom, kao da bi rekao:
„Sta da se radi....” Zazvoni telefon. On uze sa stola slušalicu.
— Idite, doktore, vaše je mesto sada na ulici... Znajte, mi ne treba da
dopuštamo ekscese... Vi ste predstavnik buržoaske inteligencije — stišajte
njihov žar... Jer, znate — on namignu — biće nezgodno kasnije...
Doktor iziđe. Ceo grad je izleteo na ulicu. Pozdravljali su se kao na
Uskrs. Čestitali su. Saopštavali novosti...
— Boljševici se hiljadama bacaju u Samarku... Strmoglavce plivaju
na onu stranu.
— Ali i biju ih...
— A koliko je potonulo ... Bezbroj...
— Potpuno taćno — niže grada sva je Volga puna leševa...
— I — hvala tvorcu, da kažem... To za greh ne smatram...
— Tačno, psima pseća smrt...
— Gospodo, jeste li čuli? Zvonara su skinuli sa zvonare...
— Ko? Boljševici?
— Da ne bi zvonio... To se zove zalupiti vratima... Ja još i razumem
— nekoga, ali baš zvonara, zašto?
— Kuda ćete, kuda, tatice?
— Dole. Hoću da pogledam ambar. Da li je sve čitavo...
— Jeste li poludeli? Na pristaništu su još boljševici.
— Dmitrije Stepanoviču, dočekali smo dan. Kuda ćete tako
zabrinuti?
— A, eto, — izabrald su me za pomoćnika ministra.
— Cestitam, vaše prevashodstvo.
— Ali, nemojte još... Još nismo Moskvu zauzeli
— E, doktore, bar da se nadišemo malo svežeg vazduha, hvala i za
toliko ...
U gomili su po vojnički promicale zlatne epolete. . To je bio simbol
svega staroga, udobnoga, bezbednoga. Odlučnim korakom prođe odred
oficira, koje su pratili mališani, kreveljeći se. Smejale su se nakinđurene
žene. Gomila zaokrenu iza Sadove u Dvorjansku ulicu, pored neukusno
raskošne obložene zelenim pločicama vile Kurline. Nekakav mališan ulete
u gomilu...
— Šta je to? Šta se desilo?
 — Gospodine oficiru, u ovome dvorištu boljševici. Dvojica iza drva
...
— Aha, gospodo, gospodo, prolazite ...
— Kuda su to oficiri potrčali?
— Gospodo, gospodo, nikakve panike...
— Našli su čekiste!
— Dmitrije Stepanoviču, ipak da se uklonimo, jer može, znate ...
Odjeknuše pucnji. Gomila se rasturi. Potrčali su, gubeći kape. Dmitrij
Stepaeovič zaduvan, ponovo se nađe u Dvorjanskoj. On je osećao
odgovomost za sve što se događalo. Stigavši do trga on se pribi uz obelisk,
koji je zaklanjao spomenik Aleksandra Drugog. Pruživši ruku, reče ljutito i
glasno:
— Boljševici su spremni da unište sve rusko: oni nastoje da ruski
narod zaboravi svoju istoriju. Ovde stoji spomenik cara — osloboditelja,
koji nikome ne škodi. Skinite s njega ove glupe table i ove gnusne dronjke.
Takva je bila njegova prva reč narodu. I toga trenutka hitri momci u
kačketima — po izgledu trgovački pomoćnici — zavikaše:
— Ruši!
Razleže se tresak srušenih dasaka sa spomenika. Dmitrij Stepanovič
pođe dalje. Gomila se proređivala. Ovde su jače odjekivali pucnjevi iza
reke. U susret doktoru od Samarke, trčao je skoro go čovek, samo u
mokrim gaćama. Crna kosa padala mu je na oči. Široke grudi bile su mu
tetovirane. Nekoliko žena, zacikavši, pobegoše od njega prema kapijama.
On odjedanput skrenu i pojuri ka prolazu, nizbrdo. Za njim su trčala još
trojica, zatim još i još — mokri, polugoli, zadihani... Na ulici povikaše:
— Boljševici! Udri!
Svi oni, kao šljuke pred kuršumima, zaokretali su naniže, ka
pristaništu. Dmitrij Stepanovič se uzbudi, potrča takođe, uhvati nekakvog
šmoljavog čoveka bez trepavica s iskrivljenim nosom:
— Ja — ministar nove vlade... Ovde je potreban odmah mitraljez!
— Potrčite, ja naređujem...
— Ne rozumi po ruski — nezadovoljno prevrćući jezikom, odgovori
šmoljavi čovek... Doktor ga odgurnu.. Trebalo je zbilja žuriti... On sam
pođe da potraži čehe s mitraljezom... I eto, pored bronzane kapije, gde je,
upola otkinuta visila crvena zvezda, ugleda još jednoga boljševika — kao
gar pocrnelog čoveka s obrijanom glavom i tatarskom bradicom. Vojnička
bluza na njemu bila je iscepana, iz rane na ramenu tekla je krv. Pokazujući
sitne zube, on je kao pseto okretao glavu, režeći, — očigledno, strašno je
umreti.
Gomila je navaljivala na njega. Naročito su žene vikale mahnite reči.
Mnogi su zamahivali amrelima, štapovima, stisnutim pesnicama ... Tu, na
ulaznim stepenicama, general u ostavci trudio se da sve nadviče, mašući na
boljševika modrim rukama. Ogromna kapa klizila je po njegovoj ćeli, pod
uvelim vratom klimatao je orden.
— Odlučnije gospodo ... To je komesar ... Bez milosti... I moj je sin
crven ... Takvo zlo ... Molim, gospodo, nađite, dovedite moga sina... Ovde
ću ga pred svima ubiti. Ubiću svoga sina. I prema ovim ne treba imati
nikakve milosti...
,,U ovorn slučaju mešanje je beskorisno” — uzbuđeno pomisli Dmitrij
Stepanovič i odmakavši, osvrnu se ... Krici su se utišali... Tamo, gde je
maločas stajao ranjeni komesar, mahali su štapovi i amreli... Sve se utiša,
čuli su se samo udarci. General u ostavci gledao je s trema dole, mlitavo,
kao dirigent, mašući rukom iznad kape koja mu je padala na nos.
Dmitrija Stepanoviča sustiže beležnik Mišin. On je bio u prljavom
seljačkom odelu, zakopčanom do grla, otečena lica, u cvikeru nije bilo
stakla.
— Ubili... premlatili amrelima ... Užasno — ta linčovanja... Aha,
doktore, pričaju šta se sve ne radi sada na obali Samarke — užasno ...
— Onda pođimo tamo ... Znate — ja sam u vladi...
— Znam, raduje me ...
U ime vlade Dmitrij Stepanovič zaustavi grupu od šest oficira i zatraži
da ga prate do obale gde su se događali neželjeni izgredi. Sađa su već
svuda po raskrsnicama stajale češke patrole. Nagizdane žene kitile su ih
cvećem, odmah učile ruskom jeziku, zvonko se smejale, nastojeći da se
strancima dopadnu i žene, i grad, i uopšte Rusija, koja je omrzla Cesima u
godinama njihovog zarobljeništva više od gorke repe.
Na prljavoj obali Samarke dobrovljci su svršavali sa ostacima crvenih,
koji su jurili iz predgrađa. Dmitrij Stepanovič stiže tamo odviše kasno.
Crveni, koji su bili uspeli da pretrče preko drvenog mosta i oni koji su
preplivali Samarku, ulazili su u šlepove i lađe i odlazili uz Volgu. Na obali
u plićaku ležalo je nekoliko leševa. Mnoge stotine mrtvih već je odnela
Volga.
 Na izvrnutom trulom čamcu sedeo je Govjadin, oko rukava je imao
trobojku. Kudeljaste vlasi bile su mu vlažne od znoja. Oči, sasvim
pobelele, zmcima zenica gledale su u simcem obasjanu reku. Dmitrij
Stepanovič prišavši mu, strogo doviknu:
— Gospodine pomoćniče načelnika milicije, javljeno mi je da se
ovde dešavaju neželjeni izgredi... Zelja je vlađe da ...
Doktor ne dovrši, videvši u rukama Govjadina hrastov kolac sa
usirenom krvlju i kosom. Govjadin zašišta rapavim glasom, bezvučno:
— Eno još jedan pliva ...
On se mlitavo spusti sa čamca i priđe vodi — gledajući u ošišanu
glavu, koja je lagano plivala ukoso od toka reke. Petorica momaka s
kočevima priđoše Govjadinu. Tada se Dmitrij Stepanovič vrati svojim
oficirima, koji su pili bavarski kvas kod okretnog prodavca kvasa u čistoj
kecelji, koji, neshvatljivo kako, beše uspeo da već krene sa svojim
kolicima. Doktor se obrati oficirima s govorom o obustavljanju
nepotrebnih svireposti. On pokaza na Govjadina i na glavu koja je plivala.
Pomenuti dugonogi kapetan, u snežnobeloj uniformi, mrdnu usnama belim
od pene kvasa, podiže pušku i opali. Glave nestade pod vodom.
Tada se Dmitrij Stepanovič, osećajući da je ipak učinio sve što je do
njega stojalo, vrati u grad. Nije valjalo da zakasni na prvo zasedanje vlade.
Doktor je dahtao, penjući se uzbrdo, podizao prašinu cipelama. Puls mu ne
bežje manji od sto dvadeset. Pred njim su iskrsavale vrtoglave
peirspektive: pohod na Moskvu, svečano brujanje zvona sa četrdeset puta
četrdeset crkava — đavo bi ga znao, možda i fotelja predsednika vlade ...
Ta revoluoija je takva stvar: kad krene natrag, ne stigneš ni da se obazreš,
a gle, već se raznorazni eseri, esđeci, valjaju ispalih creva pod njenim
točkovima. Ne, ne, dosta je levičarskih eksperimenata.

VII

Jekaterina Dmitrijevna je sedela u niskoj sobi za goste pored fikusa i,

stežući u ruci maramicu mokru od suza, pisala je pismo sestri Daiši.
U prozor posut kapljicama udarala je kiša. U dvorištu se savijao
bagrem. Od vetra koji je terao oblake sa Azovskog mora, lelujali su se na
zidu zaostali delovi tapeta.
Kaća je pisala:
 — Dašo, Dašo, mome očajanju nema granice. Vadim je ubijen. Meni je
to sinoć saopštio domaćin kod koga stanujem, potpukovnik Tetkin. Nisam
poverovala, pitala sam — od koga je on doznao. Dao mi je adresu
Valerijana Onoli, komilovca, koji je došao iz vojske. Po noći sam otrčala k
njemu u hotel. Mora biti da je bio pijan, uvukao me je u svoju sobu, nudio
me vinom. To je bilo užasno... Ne možeš ni da zamisliš, kakvi su ovde
ljudi... Pitala sam: ,,Da li je moj muž ubijen? .. Ti razumeš — Onoli je
njegov drug, iz istog puka, zajedno s njim bio je u bojevima ... Viđao ga je
svakog dana ... On je odgovorio podrugljivo: ,,Da, ubijen je, umirite se,
dete, sam sam video kako su ga jele muve...” Zatim reče: „Roščin se kod
nas smatrao kao sumnjiv, sreća je za njega što je poginuo u boju...” Nije
rekao ni dan kada se to desilo, ni mesto gde je ubijen Vadim... Molila sam,
plakala... On je viknuo: ,,Ne sećam se — gde je ko ubijen”. I ponudio mi je
sebe u zamenu... Oh, Dašo!.. Kakvi ljudi!.. Kao bez duše sam pobegla iz
hotela ...
Ne mogu da verujem da Vadima više nema... Ali ne može se ne
verovati — zašto bi taj čovek lagao? I potpukovnik kaže da je, izgleda,
tako... Od Vadima s fronta dobila sam za sve vreme samo jedno pismo —
kratko, i ne liči na njega... To je bilo druge nedelje posle Uskrsa ... Pismo
bez naslova ... Evo od reči do reči: „Saljem ti novac ... Ne mogu te videti...
Sećam se tvojih reči na rastanku... Ne znam — da li može čovek da
prestane biti ubica, ne razumem otkuda to da sam ja postao ubica... Trudim
se da ne mislim, ali izgleda, moraće se i misliti, a i nešto uraditi... Kad to
prođe — ako prođe — tada ćemo se videti”.
I — to je sve, Dašo, — koliko sam ja suza prolila. On je otišao od
mene da bi umro... Čime sam ga mogla zadržati, vratiti, spasti? Šta ja
mogu? Privući ga k srcu iz sve snage... Samo toliko ... Ali on mene nije ni
primećivao u poslednje vreme... Njemu je u lice gledala svojim strašnim
očima revolucija. Oh, ja ništa ne razumem. Da li je potrebno nama svima
da živimo? Sve je srušeno... Kao ptice na oluji mi se kovitlamo po Rusiji .
. . Zašto? Ako nam posle sve prolivene krvi, svih stradanja, muka, vrate
kuću, čistu trpezariju, poznanike koji igraju preferans... Da li ćemo mi
ponova biti srećni? Prošlost je propala, propala zauvek. Dašo ... Zivot je
svršen, neka dođu drugi. Jači... Bolji...”
Kaća ostavi pero i zgužvanom maramicom obrisa oči. Zatim je gledala
u kišu koja se slivala niz četiri prozorska okna. U dvorištu se savijao i
ljuljao bagrem, kao da ga je ljutiti vetar vukao za kosu. Kaća ponovo poče
da piše:
— Vadim je otišao na front. Nastupilo je proleće. Sav moj život bio je
čekati ga. Kako žalosno, kako to nikome nije bilo potrebno... Sećam se,
predveče sam gledala kroz prozor. Procvetao je bagrem, veći cvetovi su
razvijali krunice. Kočoperilo se jato vrabaca. Meni je bilo tako krivo, bila
sam tako usamljena... Tuđa, tuđa na ovoj zemlji... Prošao je rat, proći će i
revolucija. Rusija neće više biti ista. Ratujemo, ginemo, mučimo se. A
drvo cveta isto onako kao i prošlog proleća, kao i mnogo proleća ranije. I
ovo drvo, i vrapci — sva priroda — otišli su od mene u strašnu daljinu i
tamo žive svojim, već meni nerazumljivim životom...
Dašo, našto sve naše muke? Ne može biti da su uzalud... Mi, žene, ti,
ja, poznajemo naš mali svetić ... Ali ono što se dešava naokolo — sva
Rusija — kakvo je to usplamtelo ognjište! Moraće se tamo roditi nova
sreća... Kada ljudi ne bi verovali u to, zar bi počeli tako da mrze, da
uništavaju jedan drugoga... Ja sam izgubila sve... Nisam više potrebna
sebi... A, eto, živim, zato što je sramota, — ne strašno, već sramota otići i
staviti glavu pod lokomotivu... privezati uže za kuku.
Sutra odlazim iz Rostova da me ništa više ne bi podsećalo ... Poći ću u
Jekaterinoslav ... Tamo imam poznanika. Savetuju mi da stupim u
poslastičamicu. Možda ćeš, Dašo, doći na jug i ti... Pričaju da je kod vas u
Petrogradu vrlo rđavo...
Evo razlike: žena ne bi nikad ostavila voljenog čoveka, makar bio kraj
sveta ... A Vadim je otišao ... On me je voleo, dok je bio uveren u sebe...
Sećaš li se u junu u Petrogradu — kakvo je sunce sijalo našoj sreći? Neću
zaboraviti do smrti bledo sunce na severu... Kod mene nije ostala nijedna
fotografija Vadimova, nijedna njegova stvarčica... Kao da je sve bio samo
san ... Ne mogu, Dašo, da zamdslim da je on ubijen ... Sigurno ću poludeti.
Kako tužno i nepotrebno proživljen život!”
Dalje Kaća nije mogla da piše ... Maramica se sva ovlažila... Ali ipak je
bilo potrebno javiti sestri sve ono svakođnevno i obično, što se više svega
u pismu ceni... Pod šumom kiše ona je napisala te reči, ne unoseći u njih ni
misli ni osećanja... O ćenama robe, o skupoći života. „Nema nikakve
materije, konca.. Igla staje hiljadu i po rubalja ili dva živa praseta...
Susetka iz dvorišta, seđamnaestogodišnja devojka, vratila se noću gola i
prebijena — skinuli su je na ulici. Glavno, — otimaju cipele...” Pisala je za
Nemce, da su namestili u gradskom parku vojnu muziku, i naređuju da se
čiste ulice, a pšenicu, mast, jaja odvoze vozovima za Nemačku... Prost
narod i radnici ih mrze, ali ćute, pošto nemaju da očekuju pomoć ni od
kuda.
Sve joj je to pričao potpukovnik Tetkin. ,,On je vrlo simpatičan, ali,
izgleda, teško mu padaju tuđa usta. A njegova žena se ne usteže da govori
o tome”. Kaća je još napisala: „Prekjuče sam napunila 27 godina, ali
izgledam ... Pa neka ... Sada to nije važno ... Nema za koga ...”
I ponovo se prihvatila maramice. To je pismo Kaća predala Tetkinu
koji obeća da će prvom prilikom poslati u Petrograd. Ali još dugo po
Kaćinu odlasku nosio ga je u džepu. Saobraćaj sa severom bio je vrlo
težak. Pošta nije radila. Pisma su prenosili naročiti putnici, propalice, i
uzimali za to velike novce.
Pred odlazak Kaća prodade i ono malo što je donela iz Samare;
zadržala je samo jednu stvarčicu — smaragdni prsten, poklon za rođendan.
To je bilo davno, pre rata, u proletnje petrogradsko jutro. To je sve utonulo
u tako đaleko sećanje da ništa više nije vezivalo Kaću s tim maglovitim
gradom, gde je proletela njena mladost... Daša, pokojni Nikolaj Ivanovič i
Kaća pošli su na Nevski... Izabrali su prsten sa smaragdom. Ona je stavila
na prst zeleni plamičak i samo njega ponela iz tog života.
Sa rostovske stanice polazilo je odjednom nekoliko vozova. Kaću
prignječiše i gumuše u nekakav vagon treće klase. Ona sede kraj prozora,
zavežljaj sa zakrpljenim rubljem stavi na kolena. Promicale su navodnjene
livade, donske ravni, dimovi na horizontu, maglovite konture Batajska,
koji se nije pokorio Nemcima. Pod strmom obalom — polupotopljena
ribarska sela, oblepljene zemljom kućice, bašte, izvrnute barke, dečaci koji
su lutali. Zatim kao mlečni pokrivač prostrlo se Azovsko more, u daljini —
nekoliko nakrivljenih jedara. Pa ugašeni dimnjaci taganroških fabrika.
Stepe. Brežuljci. Napušteni rudnici. Velika sela na padinama krečnjačkih
brda. Jastrebi pod plavim nebom. Tužni, kao ova mesta, zvižduci vozova.
Namršteni seljaci na stanicama. Gvozdeni šlemovi Nemaca.
Kaća je gledala kroz prozor, zgurivši se kao starica. Mora biti da joj je
lice bilo tako tužno i divno, da je nekakav nemački vojnik, koji je sedeo
naspram nje, dugo gledao tu tuđu rusku ženu. Preko njegova mršava, s
naočarima od nikla, umoma lica, takođe prelete nešto kao tuga.
— Krivci će položiti račun za sve, madam, kad dođe vreme, — polako
je rekao nemački. — Tako će biti i kod nas u Nemačkoj, tako će biti u
celom svetu: veliki sud ... socijalizam — biće ime sudije ...
Kaća u početku ne shvati đa se obraća baš njoj — podiže oči na velike,
čiste naočari od nikla. Nemac joj je klimao glavom prijateljski:
— Da li gospođa govori nemački?
— Da...
— Kad čovek mnogo trpi — za utehu mu služi celishodnost razloga
zbog kojih trpi — reče Nemac — skupljajući noge pod klupu i spuštajući
glavu, tako da su mu sada oči gledale na Kaeu iznad naočara. — Ja sam
mnogo izučavao istoriju. Posle dugog zatišja mi ponovo ulazimo u period
katastrofa. Eto mog zaključka. Mi prisustvujemo početku propasti velike
civilizacije. Nekada je arijevski svet preživeo isto to. To je bilo u četvrtom
veku, kada su varvari razrušili Rim. Mnogi su spremni da povuku paralelu
s našim vremeinom. Ali to nije ništa. Rim je bio potkopan idejama
hrišćanstva. Varvari su razrušili samo lež Rirna. Savremenu civilizaciju
reorganizovaće socijalizam. Tamo je bilo ruišenje, ovde će toiti zidanje.
Ideje hrišćanstva, koje su imale najveću rušilačku moć, bile su: jednakost,
internacionalizam i moralna prednost siromaštva nad bogatstvom. To su
ibile ideje varvara, koji su hranili čudovišnog parazita, Rim, koji je plivao
u raskoši. Eto zašto su se Rimljami tako bojalli i tako strašno gonili
hrišćane. Ali u hrišćanstvu nije billo stvaralačkih ideja, ono nije
organizovalo rad. Na zemlji se zadovoljavalo samo rušenjem, a sve ostalo
je obećavalo na nebu. Hrišćanstvo je bilo samo maič, ikaji je rušio i
kažnjavao. I čak na nebu, i u tom idealnom životu, ono inije moglo da
obeća ništa sem prevmiutog naopačke hijerarhijskog klasičnog i
činoviničkog ustrojstva rimske imperije. To su mu bile osnovne pogreške.
Kao protivtežu njemu Rim je uzdigao ideju reda. Ali je tada baš nered —
sveopšti haos — bio zavetni san varvara koji su čekali čas da bi poleteli u
napad na zidove Rima. Taj je čas došao. Umesto gradova zadimile su se
razvaline. Leševi su ležali po putevima, nabijeni na kolju, pregaženi
kolima varvara. Spasa nije bilo, zato što su Evropa, Mala Azija, Afrika,
plamtele s kraja na kraj. Rimljani, kao ptice, jurili su tamo-amo po
svetskom požaru. Ubijali su ih varvari, po šumama razdirale divlje zveri,
propadali su po pustinjama od gladi, vrućine i hladnoće. Čitao sam priču
savremenika o tome, kako je Proba, žena rimskoga prefekta, bežala noću u
čamcu sa dvema kćerima iz Rima, u koji su prodrli Germani Alariha.
Ploveći po Tibru, Rimljanke su videle plamen kako proždire večni grad.
To je bio kraj sveta ...
Nemac razveza torbu sa svojim stvarima, sa dna izvadi debelu, u istrtoj
koži beležnicu, i neko vreme ju je prelistavao, s uzdržanim osmehom.
— Eto, — reče on, premestivši se na Kaćinu klupu,
— da bih vam bolje predstavio kakvi su bili Rimljani pred propašću,
čujte jedno mesto iz Amiana Marcelina. On ovako opisuje te vladare
vasione: „Duge haljine od purpura i svile lepršaju na vetru i daju
mogućnost da se ispod njih vidi bogata tunika ukrašena vezovima, koji
predstavljaju razne životinje. Praćena svitom od peđeset slugu, njihova
zatvorena kola potresaju kaldrmu i kuće, krećući se po ulicama s
neoBičnom brzinom. Ako kogod od njih odlazi u kupatilo, obično vezano
sa radnjama, restoranima i šetalištem — on zapovedničkim tonom traži da
svi predmeti, koji služe za opštu upotrebu, budu predati njemu na
isključivo raspolaganje. Izlazeći iz kupatila on stavlja prstenje i kopče sa
dragim kamenjem, i oblači skupocen ogrtač, čijeg bi platna bilo dovoljno
za dvanaest ljudi. Zatim dolazi gornja odežda, koja laska njegovom
samoljublju; pri tom ne zaboravlja da zauzme veličanstven stav koji se ne
bi mogao oprostiti ni velikom Marcelu, osvajaču Sirakuze. Uostalom i on
mekad preduzima smele izlete, s velikom pratnjom slugu, kuvara, klijenata
i odvratno unakaženih evnuha, na svoja italijanska imanja, gde se zabavlja
lovom na ptice i pitome zečeve. Ako slučajmo, naročito u žarko podne,
ima hrabrosti, da preplovi na pozlaćenoj lađi jezero Lukrin, polazeći u svoj
letnjikovac na moru, on to putovanje upoređuje s pohodima Cezara i
Aleksandra. Ako mu muva prođe kroz svilenu zavesu palube ili kroz
nabore prodre zrak sunca, on oplakuje svoju nesreću, jadikujući što se nije
rodio u kimerijskoj zemlji, gde je večni mrak. Najboljim gostima kod
velikaša smatraju se paraziti i laskavci, koji umeju da pljeskaju svakoj
domaćinovoj reči. Oni posmatraju s ushićenjem mramorne kolone soba i
podove od mozaika. Za stolom ptice i ribe neobične veličine izazivaju
sveopšte divljenje. Donose kamtare, da bi odredili težinu tih jela, i dok su
pametni gosti okretali glavu od tih scena, paraziti su tražili beležnika, da bi
se zvanično konstatovala ovakva neviđena čuda ...”
— Da, sic transit1 (Sic transit gloria mundi. — Tako prolazi slava
sveta!)
... — reče Nemac, zatvarajući beležnicu. Ti ljudi su krenuli da traže
hranu po putevima i razrušenim gradovima. A talasi varvara produžili su
da nailaze s istoka, pustošeći i grabeći. I za nekih pedesetak godina od
rimske imperije nije ostalo ni traga. Veliki Rim je zarastao u travu, usred
napuštemih dvoraca pasle su koze. Skoro za sedam stoleća spusti se noć
nad Evropom.
To je došlo zbog toga što je hrišćanstvo moglo da ruši, ali nije
poznavalo ideje organizovanja rada. U zapovestima se ne govori o radu.
Njihovi moralni zakoni mogu se primeniti na čoveka koji ne seje i ne
žanje, a za koga seju i žanju robovi. Hrišćanstvo postade religija
imperatora i osvajača. Rad osta neorganizovan i van morala. Religiju rada
doneće svetu drugi varvari, koji će razrušiti drugi Rim. Jeste li čitali
Spenglera, to je Rimljanin od glave do pete. On je u pravu samo u tome što
za njegovu Evropu zalazi sunce. Ali za nas ono se rađa. Njemu neće poći
za rukom da povuče za sobom u raku svetski proletarijat. Labudovi kriče
pred smrt. Tako je, eto, buržoazija naterala Spenglera da kriči kao labud.
To je njen poslednji idealistički adut. Zubi hrišćanstva su truli. A kod nas
su oni gvozdeni. Njemu nasuprot mi stavljamo socijalističku organizaciju
Tada ... Nas primoravaju da se borimo s boljševicima ... Oho!... Vi mislite
da mi ne razumemo ko gura našu ruku protiv koga? O, mi mnogo više
razumemo nego Sto to izgleda . . Ranije smo prezirali Ruse. Sada smo
počeli da se divimo Rusima i da ih poštujemo ...
Pišteći otegnuto, voz je prolazio pored velikog sela: promicale su
čvrste kuće, pokrivene limom, dugi stogovi slame, vrtovi iza ograda, firme
dućana. Uporedo s vozom, po prašnjavu putu, vozio se seljak, u vojničkoj
bluzi bez pojasa i u jagnjećoj šubari. Raširivši noge, on je stajao u
omalenoj kočiji na gvozdenom podnožniku i Virteo krajeve dizgina. Sit,
krupan konj podskakivao je, trudeći se da prestigne voz. Seljak se okrenu
vagonskim prozorima i nešto viknu, široko pokazujući bele zube.
— To je Guljaj-Polje — reče Nemac — to je vrlo bogato selo.
Uz put je trebalo nekoliko puta menjati voz. (Kaća je greškom sela u
voz koji nije išao direktno.) Žurba, čekanje po stanicama, nova lica,
prostori stepe, nikada ranije neviđeni, koji su polako plovili iz prozorskog
okna, odvratili su je od teških misli. Nemac je davno već otišao — na
rastanku je čvrsto stegao Kaćinu ruku. Taj je čovek nepokolebljivo
verovao u logiku događaja i, izgleda, s tačnošću odredio i deo svoga
sudelovanja u tome. Njegov mirni optimizam začudio je i uznemirio Kaću.
Ono, što su svi smatrali propašću, užasom, haosom, za njega je bio dugo
očekivani početak velikog početka.
Za ovu godinu Kaća je slušala samo besno škripanje zubima, uzdahe
najgoreg očajanja, videla je samo — kao onog martovskog jutra u očevom
domu, — izopačena lica, stisnute pesnice. Istina, nije uzdisao i nije
škrgutao potpukovnik Tetkin, ali on je bio po sopstvenim rečima „blaženi”
i revoluciju pozdravljao zbog nekakve svoje „blažene” vere u pravednost.
Ceo krug ljudi u kome je živela Kaća video je u revoluciji konačnu
propast Rusije i ruske kulture, rušenje celog života, svetsku pugačevštinu,
Apokalipsu u ostvarenju. Bila je carevina, mehanizam je njen radio
razumljivo i tačno... Seljak je orao, rudar je vadio ugalj, fabrike pravile
lepe i jevtine stvari, trgovci okretno trgovali, činovnici radili kao točkići na
časovniku. Neko na vrhu od svega toga dobijao je raskošna životna dobra.
Prigovarali su da je takvo uređenje nepravedno. Ali — šta da radiš, tako je
bog uredio. I najedanput sve se razbilo u paramparčad i — razbacana
mravlja gomila mestč carevine ... I krenuo je čovek zbunjeno posrćući, sa
očima ... belim od užasa.
Voz je dugo stajao u tišini na postaji. Kaća se nagnu na prozor. U
mraku je tiho šumelo lišće visokog drveta.
Zvezdano nebo nad ovom neshvatljivom zemljom činilo se
neobuhvatnim.
Kaća se nalaktila na ram spuštenog prozora. Sum lišća, zvezda, topli
dah zemlje podseti je na jednu noć ... To je bilo blizu Pariza u parku.
Nekoliko ljudi, sve dobri poznanici, Petrograđani, došli su bili tamo na dva
automobila... U paviljonu nad ribnjakom, gde su večerali, bilo je veoma
lepo. Kao srebrnasti oblaci nadnosile su se nad vodom žalosne vrbe.
Između onih koji su večerali bio je jedan Kaći nepoznat čovek, Nemac,
koji je živeo u Rusiji. Lepo je govorio francuski. Bio je u večernjem odelu
bez šešira. Mršav, s izduženim nervoznim licem, s visokim ogolelim
čelom, i teškim kapcima ozbiljnih očiju. Sedeo je mirno, položivši duge
ruke na donji deo vinske čaše. Kada bi se Kaći kogod sviđao, postajalo bi
joj toplo i prijatno. Julska noć nad jezerom baš kao da se doticala njenih
poluobnaženih ramena. Kroz lišće loze puzavice, iznad malog paviljona
videle su se zvezde. Sveće su toplo osvetljavale lica prijatelja, noćne
leptire na astalskom čaršavu, zamišljeno lice nepoznatog čoveka. Kaća je
osećala da se on zamislio pogledajući na nju. Mora biti da je bila vrlo lepa
te večeri.
Kada ustadoše od stola i pođoše kroz mračnu kao visoki svodovi aleju
kraju parka do terase, da bi odatle posmatrali osvetljeni Pariz, Nemac je
pošao pored Kaće.
— Zar ne nalazite, gospođo, da je lepota nedozvoljena, nedopuštena?
— reče strogim glasom, podvlačeći, da ne želi da dS rečima dvosmisleno
značenje. Kaća je išla lagano. Kako je lepo što je taj čovek počeo s njom
da razgovara i što mu glas nije zaglušivao šuštanje tamnog svoda drveća.
Idući s leve strane Kaćine, Nemac je gledao ispred sebe u dubinu aleje gde
se razlivalo ljubičasto crvenilo grada.
— Ja sam inženjer. Moj otac je vrlo bogat. Ja radim u velikim
preduzećima. Moram da imam posla sa stotinama hiljada ljudi. Vidim i
znam mnogo od onoga što je vama nepoznato. Oprostite, da vam nije
dosadan ovaj razgovor?
Kaća okrete glavu k njemu i ćuteći se osmehnu. U polusvetlosti
dalekog rumenila on je ugledao njene oči i osmeh i produžio:
— Mi živimo, na nesreću, na međi dva veka. Jedan koji zalazi divan
je i raskošan. Drugi se rađa u škripanju mašina i surovim, jednoličnim
fabričkim ulicama. Ime tome veku je masa, ljudska masa gde su srušene
sve razlike. Čovek — to su samo razumne ruke koje upravljaju mašinama.
Ovde je drugi zakon, drugi račun vremena, druga istina. Vi ste, gospođo,
poslednja iz staroga veka. Eto, zašto je meni tako tužno da gledam vaše
lice. Ono nije potrebno novome veku, kao ni sve što je beskorisno, što se
ne ponavlja, sposobno da uzbuđuje osećanja koja nestaju — ljubav,
požrtvovanje, poeziju, suze sreće... Lepota. Radi čega? To je uzbudljivo...
To je nedopušteno... Ja vas uveravam — u budućem svetu počeće da
izdaju zakone protiv lepote... Da li ste imali prilike da slušate o radovima
na konvejeru? To je poslednja američka novina. U masu treba ukoreniti
filozofiju rada pored pokretne trake... Krađa, ubistvo, moraju izgledati
manja greška nego sekunda rasejanosti kod konvejera... Zamislite sada: u
radionice od gvožđa stupa lepota, ono što uzbuđuje... Šta biva? Zbunjeni
pokreti, podrhtavanje mišića, ruke dopuštaju sekunde zadocmjavanja,
netačnosti... Greške u sekundama rasfcu u časove, a od časova —
katastrofe... Moja fabrika počinje da izbacuje proizvode lošijeg kvaliteta,
nego susedna fabrika... Propada preduzeće ... Negde propada banka ...
Negde je berza odgovorila padom vređnosnih papira... Neko je prosvirao
sebi kuršum kroz srce... I sve zbog toga što je kroz fabričke prostorije
prošla, šušteći haljinom, prestupno lepa žena.
Kaća se nasmeja. Ona ništa nije znala o konvejeru. Ona nikad nije
zalazila u fabrike, videla je samo zadimljene fabričke dimnjake, koji kvare
pejzaž... Ljudsku masu, gomilu, ona je mnogo volela na velikim
bulevarima, i u njoj nije videla ničeg zloslutnog. Dvojica od njenih
poznanika, koji su večerali na jezeru, bili su socijaldemokrati. Daikle, što
se tiče savesti takođe je sve u redu. Ovo što je govorio njen pratilac,
polako, podignute glave, idući u toploj tami aleje, bilo je interesantno i
novo, kao, na primer, kubističke slike koje su visile nekad u Kaćinom
salonu... Ali ove večeri nije joj bilo do filozofiranja ...
— Mora biti da su vam nešto skrivile lepe žene, kad ih tako mrzite —
reče ona, i opet se tiho nasmeja, misleći o drugom... To drugo je bilo
neodređeno, kao ova noć, s mirisom cveća i lišća, sa svetlucanjem
zvezdanih zraka među vrhovima, — slatka nesvestica od približavanja
ljubavi! Ne prema tom visokom čoveku — a može biti i prema njemu. On
je izazvao kod nje želju. Ono, što je doskora izgledalo tako teško i čak
beznadežno — lako se približilo, lako ju je obuzelo.
Ko zna šta bi joj se desilo tih dana u Parizu... Ali odjednom se sve
prekide. Zagrmeli su topovi svetskog rata... Kaća nije više ni srela
Nemca... Da li je on znao o približavanju rata, ili je naslućivao? U daljem
razgovoru, kraj kamene balustrade, odakle su uživali u svetlosti Pariza,
razbacanoj po tamnom horizontu i koja se prelivala kao dragi kamen,
Nemac je nekoliko puta počinjao da govori s nekakvom strogom
beznadežnošću o neizbežnoj katastrofi. Baš kao da ga je savladala
nasrtljiva misao da je sve uzaludno: i draž noći i Kaćine čari.
Nije se sećala šta mu je tada govorila, sigurno kakve besmislice; ali to
nije bilo važno. On je stajao, nalakćen na balustradu, skoro dođirujući
svojim obrazom Kaćino rame. Kaća je znala da se noćni vazduh mešao s
mirisom koji je upotrebljavala, s mirisom njenih ramena, njene kose...
Verovatno — ili joj se to sada čini — da joj je on tada stavio krupnu ruku
na leđa, ona se ne bi izmakla... Ne, ništa se od toga nije desilo...
Vetar je udarao po obrazu, mrsio joj kosu. Proletale su iskre iz
lokomotive. Voz je išao kroz stepu. Kaća se odvoji od prozora, još uvek
ništa ne videći. Pribi se u ugao klupe. Stisnu hladne prste.
Ona se sada kajala. Šta je to bilo? Ni nedelju dana nije prošlo otkako je
doznala za smrt Vadimovu, a gore nego da ga je izneverila, gore nego da
ga je izdala... Maštala je o ljubavniku koji nije ni postojao... Taj je Nemac,
naravno, već ubijen... Bio je rezervni oficir. Ubijen, ubijen... Svi su umrli,
sve je propalo, rastrgnuto, razneto, kao ta noć u parku na terasi, nad rekom
— iščezlo nepovratno.
Kaća stisnu usne, da ne zajeca. Sklopi oči. Duboka tuga razdirala joj je
grudi... U prljavom vagonu, gde je žmirkala sveća, nije bilo mnogo sveta.
Pokretale su se žive crne senke od podignute ruke, od raščupane brade, od
golih nogu, spuštenih sa gornje klupe. Niko nije spavao, iako je noć bila
već uveliko. Poluglasno su razgovarali.
— Najopasniji je ovaj srez, ja vam kažem...
— A šta? Zar i ovde nije sigurno?
— Izvinite, šta vi kažete? Dakle i ovde pljačkaju? To je čudno, —
što to Nemci gledaju? Oni su dužni da štite putnike. Kad su okupirali
zemlju, treba da zavedu i red.
— Nemcima, izvinite gospodo, nimalo nije stalo do nas... Sami se
raspravite, vele, golubići, — kad ste zakuvali kašu... Da. U prirodi je to
kod nas — razbojništvo... Šljam, nije narod...
Na to odgovori pouzdani glas:
— Svu rusku književnost treba zbrisati i spaliti javno ... Dokazali su.
Cestitog čoveka u celoj Rusiji, možda, nema nijednoga... Eto, sećam se,
bio sam u Finskoj i zaboravio sam u gostionici kaljače... Konjanika su
poslali s kaljačama u poteru, a kaljače su bile pocepane. Eto, to je čestit
narod. I kako su se oni obračunavali s komunistima! Sa Rusima uopšte. U
varoši Abo, posle ugušivanja ustanka, Finci su pekli i mučili komandanta
tamošnje crvene garde. Preko reke se čak čulo kako je vikao taj boljševik.
— Oh, gospode, kad će kod nas nešto nalik na red da se uvede...
— Ižvinite, ja sam bio u Kijevu... Pune radnje, u kafanama muzika,
dame javno idu sa brilijantima. Pun život. Vrlo dobro rade menjačnice sa
zlatom i drugim. Život na ulici cveta... Divan grad.
— A kupon štofa za pantalone vredi koliko polugodišnja plata.
Udaviše nas špekulanti. I znate, svi su velika čela, svi nose plavo odelo od
šjeviota... Sede po kafanama, trguju tovarnim listovima ... Ustaneš ujutru,
u gradu nema palidrvca. A kroz nedelju dana kutijica — rublja. Ili te igle,
na primer. Na imendan poklonio sam ženi dve igle s kalemom konca.
Eanije sam joj poklanjao minđuše s brilijantima. Inteligencija propada,
izumire ...
— Treba streljati špekulante bez milosti.
— Ali, gospodine, druže, ovde vam ipak nisu boljševici.
— A šta, šta se čuje u Kijevu — hetman čvrsto stoji?
— Dok drže Nemci. Priča se da se pojavio još jedan pretendent na
Ukrajinu — Vasilij Višivani. On je habzburški princ, a ide u maloruskom
odelu.
— Građani, vreme je da se spava, da ugasimo sveču.
— To jest kako — sveću? To je vagon...
— Pa tako — nekako je sigurnije... Spolja se vide svi prozori —
svetlucaju.
U vagonu odjednom svi zaćutaše. Izuzetno jasno su lupali točkovi.
Letele su iskre iz lokomotive u stepski mrak. Zatim neko prošišta s velikim
negodovanjem:
— Ko je kazao „ugasiti sveću”? (Ćutanje. Neprijatno.) Aha, sveću...
A on da pretura po kuferima. Treba naći ko je to kazao, i s platforme —
niz strminu.
Neko je od dosade počeo da škrguta zubima. Glas progovori:
— Prošle nedelje sam putovao: jednoj ženi su dva zavežljaja
kukicom izvukli.
— To su sigumo mahnovci.
— Hoće mahnovci zbog dva zavežljaja da se prljaju. Voz da
opljačkaju, to je njihov posao.
— Gospodo, nije zgodno pred noć o njima da se priča...
I započeše priče, jedna strašnija od druge. Pominjani su takvi događaji
da se bukvalno koža ježila čoveku. I tada se pokaza, da su mesta po kojima
se, ne naročito brzo, vukao voz, prava razbojnička gnezda, kojima Nemci
izbegavaju čak i da putuju, i da je na prethodnoj stanici čak i pratnja sišla...
Ovde po selima seljaci šetaju u kožusima od dabra, devojke — u svili i
kadifi. Ne prođe dan — tra-ta-ta, — ili gađaju voz iz mitraljeza, ili odvoje
zadnje vagone, odguraju ih rukama, ili, dok je još voz u punoj brzini,
najedanput se otvaraju vrata i ulaze bradati, sa sekirama, kratkim puškama:
ruke uvis! Ruse ostavljaju u čemu ih je majka rodila, a padnu li i Jevreji...
— Šta Jevrejin? Šta će tu Jevrejin? — divlje povika izbrijani čovek u
plavom odelu od ševiota, onaj koji se oduševljavao Kijevom. — Zašto su u
svemu krivi Jevreji?..
 Od toga krika posta još strašnije. Glasovi umukoše. Kaća opet zatvori
oči. Pljačkati od nje nije bilo šta — sem smaragdnog prstena. Ali i njom
zavlada težak strah. Da bi se otrgla od neprijatnog obamiranja srca, ona
pokuša ponovo da se seti čari one noći — kada se ništa nije dogodilo. Ali
samo su lupali vagoni u cmoj praznini: Ka-ćen-ka, Ka-ćen-ka, Ka-ćen-ka,
svr-še-no, svr-šeno, svr-še-no . . .
Odsečno, kao da je naleteo na branik, vagon se zaustavi, kočnice
zaškripaše gvozdenim škrgutanjem, tresnuše lanci, zazvečaše stakla,
nekoliko kofera teško pade s mreže za stvari. Najčudnovatije je bilo od
svega, što niko čak i ne pisnu. Poskakali su s mesta, obazirali se,
osluškivali. I bez reči je bilo jasno da su došli u škripac.
U mraku zagrmeše puščani meci. Izbrijani čovek u ševiotu, uzmuva se
po vagonu, nekud šmugnu, pritaji se. Iza prozora, ispod samog nasipa,
bežali su ljudi. Bum, bum — sinu u oči, lupnu u uši... Strašni glas povika:
,,Ne pomaljajte se!” eksplodirala je granata. Zadrma se vagon. Putnicima
sasvim sitno zacvokotaše zubi. Neko se peo na platformu. Zalupaše
kundacima na vrata. Gurajući se, upadoše njih desetak u šubarama, preteći
bombama, gurajući se oružjem u teskobi. Grudi su šumno disale.
— Skupljaj stvari, izlazi napolje!
— Zivlje se kreći, jer ...
— Miška, udri bombom buržuje...
Putnici su trgoše u stranu. Plavokosi mladić, zla, bledunjava lica
pokrenu se celim telom napred, podigavši bombu, i tako za trenutak zasta s
podignutom rukom...
— Izlazimo, izlazimo, izlazimo — zašumeše glasovi. I ne buneći se
više, ne govoreći ni reči, putnici iziđoše iz vagona, neko s koferčićem,
neko dohvativši samo jastuk ili čajnik... Jedan, s cvikerom, bradice
zabačene u stranu, čak se smešio, prolazeći pored razbojnika.
Noć je bila sveža. Kao raskošan pokrivač širile su se zvezde nad
stepom. Kaća sa zavežljajem sede na gomilu trulih pragova. Kad nisu
odmah ubili — sada već neće. Osećala je slabost, kao posle nesvestice.
„Zar nije svejedno — mislila je — sedeti ovde na pragovima ili lutati po
Jekaterinoslavu, bez komadića hleba...” Bilo joj je zima po ramenima.
Zevnula je. U vagonu su krupni seljaci izvlačili iz mreža kofere i bacali ih
kroz prozor. Čovek sa cvikerom pope se na nasip kraj vagona:
— Gospodo, gospodo, tamo su kod mene fizičke sprave, zaboga
opreznije, to je lomljivo ...
Zašištali su na njega, uhvativši pozadi za nepromočivi ogrtač, ugurali
ga u gojnilu putnika. U tom trenutku iz mraka dojuri sa zveketom i
topotom konjički odred. Za dve konjske dužine ispred njega jahao je,
odskačući u sedlu, neko neverovatno snažan, u visokoj šubari. Putnici se
zbuniše. Odred s podignutim puškama i sabljama zaustavi se pored
vagona. Snažni čovek u šubari viknu gromko:
— Gubitaka nema, je li momcif
— Ne, ne... Istovarujemo ... Daj kola — odgovoriše glasovi. Snažni
u šubari okrenu konja i ujaha u gomilu putnika.
— Vadi dokumenta — naredi on vrteći se s konjem, tako da je pena
s konjske njuške letela u iskolačene od straha oči putnika. — Ne boj se. Vi
ste pod zaštitom narodne vojske baćka Mahna. Streljaćemo samo oficire,
stražare — on preteći povisi glas — i špekulante narodnom imovinom.
Opet čovek u nepromočivom ogrtaču istupi napred, popravljajući
cviker.
— Oprostite, mogu vam dati časnu reč da među nama nema onih
kategorija koje ste pomenuli. Ovde su samo mirni stanovnici... Moje je
prezime Obručev, nastavnik fizike ...
— Nastavnik, nastavnik — prekorno reče snažni u šubari, — a
vezuješ se sa svakim đubretom. Odbi u stranu. Momci, ovoga ne dirajte,
profesor je ...
Iz vagona doneše sveću. Poče proveravanje dokumenata. Stvarno, ni
oficira, ni stražara nije bilo. Izbrijani čovek u ševiotu muvao se tu, ispred
svih, do sveće... Ali on već nije bio više u ševiotu, već u pohabanom
seljačkom gunju i u vojničkoj kapi. Bilo je neshvatljivo gde je to sve
nabavio, — mora biti da ih je nosio sa sobom u koferu. On je drugarski
tapšao po ramenima mrgodne razbojnike.
— Ja sam pevač, vrlo mi je milo da se s vama upoznam, drugovi.
Umetnicima je potrebno da proučavaju život, ja sam umetnik ...
On se zakašlja da pročisti grlo, dok mu neko ne reče zagonetno:
— Tamo će već videti — kakav si ti umetnik, ne raduj se pre
vremena ...
Približile su se „tačanke” — mala kola sa gvozdenom osovinom.
Mahnovci na njih natovariše kofere, korpe, zavežljaje, popeše se na stvari
odozgo, kočijaši zazviždaše na stepski način, siti konji poleteše kasom — i
uz zvižduk i topot komora iščeze u stepu.
Odjaha i odred konjanika. Samo su još nekoliko mahnovaca obilazili
oko vagona. Tada putnici prostim podizanjem ruke izabraše delegaciju da
mole razbojnike da im dopuste da putuju dalje. Priđe plavokosi momak,
iskićen bombama. Čuperak ispod štita kape pokrivao mu je oko. Drugo,
plavo oko gledalo je jasno i drsko.
— Šta je to? — upita on odmeravajući svakog delegata od glave do
pete. — Kuda da putujete? Na čemu? Ah, glupaci... Ta mašinovođa je
kidnuo s mašine u stepu, sada je on već otperjao za deset vrsta. Ja vas ovde
ne mogu ostaviti u noći, zar malo neorganizovanih luta po stepi... Građani,
slušajte komandu ... (On siđe sa strmine, namesti teški pojas. K njemu
priđoše ostali mahnovci prebacujući puške na leđa.) Građani, postrojte se u
kolonu po četvoro ... Sa stvarima u stepu ...
Prolazeći pored Kaće, on se naže i dodirnu je za rame.
— Ah, devojko... Ne tuguj, nećemo te uvTediti... Uzmi zavežljaj,
koračaj pored mene van stroja.
Sa zavežljajem u ruci, spustivši maramu do obrva, Kaća je išla po
ravnoj stepi. Momak s čuperkom koračao je s njene leve strane,
pogledajući preko ramena na ćutljivu gomilu zarobljenika, koji su se
pogruženo vukli. On je tiho zviždao kroz zube.
— Ko ste vi, otkuda? — upita on Kaću. Ona ne odgovori, okrenu se.
Sađa više nije osećala ni strah, ni uzbuđenje, samo ravnodušnost — sve joj
je izgleđalo kao u polusnu. Momak je opet upita to isto.
— Znači ne želite sebe da ponižavate, da razgovarate s banditom.
Vrlo mi je žao, damice. Samo gospodsku gordost trebalo bi smanjiti. Nisu
ta vremena.
Okrenuvši se, najednom skiđe pušku s ramena i srđito doviknu
nekakvoj nejasnoj prilici, koja se gegala postrance od zarobljenika:
— Ej, gade, zaostaješ... Pucaću.
Prilika se žurno ugura u gomilu. On se zadovoljno osmehnu.
— A kuda bi mogao da beži, budala?.. Izgleda, hteo je da vrši nuždu.
Eto kakve stvari, damice... Ne želite da govorite, a ćutati je gore... Ne bojte
se, nisam pijan ... Kad sam pijan, ćutljiv sam... Nisam dobar... Upoznajmo
se, — on je podigao dva prsta do štita — Miška Solomin. Dezerter crvene
vojske... Pre svega — bandit po prirodi. Treba razumeti. Zlikovac. Tu se
niste prevarili...
 — Kuda idemo? — upita Kaća.
— U selo, u štab puka. Proveriće vas, ispitati, nekoga nosom u
zemlju, neke će pustiti. Vi, kao mlada žena, nemate čega da se bojite...
Sem toga i ja sam s vama.
— Baš vas se, vidim, i treba bojati više nego svih — reče Kaća,
pogledavši ispod oka za trenutak na svoga saputnika. Ona nije očekivala
da će ga te reči tako opeći. On se sav ispravi, udahnu jako kroz nozdrve,
njegovo dugačko lice se namršti, bledo od svetlosti zvežda. „Kučka” —
prošaputa on. Išli su ćuteći. Miška u hodu zavi cigaretu, zapuši.
— Sve i da odričete, ja znam ko ste. Iz oficirskog staleža.
— Da, — reče Kaća.
— Muž, sigurno, u belim bandama.
— Da ... moj muž je ubijen...
— Ne jamčim da ga nije moje zrno udarilo...
On iskezi zube. Kaća brzo pogleda, spotaknu se.
Miška je pridrža ispod lakta. Ona oslobodi ruku i zavrte glavom.
— Ja sam s kavkaskog fronta. Ovde sam tek četiri nedelje; sve
vreme sam ratovao s belobanditima. Iz ove puške nisam samo jedno tane
uterao u plave koščice...
Kaća opet zatrese glavom. On je išao neko vreme ćuteći, zatim se
zasmeja:
— A padosmo i mi u sos kod stanice Umanjska. Od našeg
Varnavskog puka ne ostade ništa. Komesara Sokolovskog ubiše, komandir
puka Sapoškov ode samo sa šakom boraca, svi izranjavljeni... A ja se
provukoh kroz nemački front do čiče. Ovde je veselije. Nad glavom ti niko
ne stoji — narodna vojska. Partizani smo mi, damice, a ne banditi.
Komandire biramo sami... Sami ih i zbacujemo: uzmeš nagan i tres... Samo
je nad nama — čiča... Vi mislite, voz smo opljačkali pa ćemo sve u
krčmama da popijemo? Ništa od toga. Sve blago — u štab. A odatle —
raspodela. Jedno seljacima, a drugo vojsci. Vozovi, to je naša intendantura.
A mi — narodna vojska, znači sam narod — u stanju rata s Nemačkom.
Eto kako se pitanje postavlja. Spahije koljemo. Stražare i hetmanove
oficire — bolje da nam ne padaju u ruke, — uništavamo hladnim oružjem.
Manje odrede Austrijanaca i Nemaca potiskujemo k Jekaterinoslavu. Eto
kakvi smo mi banditi.
Zvezdama u stepi, izgledalo je, nema kraja. Na jednom kraju, tamo
kuda su išli, nebo je sasvim malo počelo da se zeleni. Kaća se sve češće
spoticala, uzdisala uzdržano. A Miški ni po jada, ništa ga se ne tiče, —
išao bi s puškom o ramenu hiljadu vrsta. Kaćina briga je bila samo to: da
ne pokaže da je malaksala, da je ne bi ovaj vetropir i razmetljivac počeo
žaliti...
— Svi ste vi dobri! — Ona zastade, popravi maramu, da bi
predahnula, i opet pođe po pelenu i krtičnjacima. — Eto, rađaj sinove, da
bi ih ubijali. Ne treba ubijati, to je cela priča.
— Slušali smo mi tu pesmu. Ta je pesma ženska, stara — reče
Miška ne misleći se ni trenutak. — Naš komesar bi ovako na to:
„Fosmatrajte s klasnog gledišta...” Ti nanišaniš iz puške i pred tobom nije
čovek, već klasni fakt. Da li je razumljivo? Nema tu žalosti, ona je čak
prava kontrarevolucija. To je drugo pitanje, golubice.
Najednom mu se čudnovato izmeni glas — potmuo, kao da sam sluša
svoje reči:
— Neću se ni ja neprestano vrteti s puškom u ruci po frontu. Govore
da je Miška pijana duša, alkoholičar, nek ide do đavola, u ambis. Tačno,
ali ne sasvim... Ne mislim skoro umirati, a i ne želim ... Tane koje će mene
da ubije, još nije izliveno.
On skloni čuperak s čela:
— A šta je sada čovek — šinjel i puška? Ne, nije tako. Đavo bi me
znao šta ja hoću... Ni sam ne znam šta... Počneš da misliš: da li možda
tovar novca? Ne. U meni čovek pati... Tim pre, takvo je vreme —
revolucija, građanski rat. Padam s nogu, patim od hladnoće, od rana, —
radi svoje klase, svesno... U martu mesecu morao sam u zaštitnici ležati
pola dana u ledenoj vodi pod puščanom vatrom ... Ispadam heroj pred
frontom? A pred sobom — krišom — ko si ti? Napio se alkohola i, u
glupom gnevu na sannog sebe, izvlačiš nož iz čizme...
Miška se ponovo sav uspravi udišući noćnu svežinu. Njegovo lice je
izgledalo žalosno, skoro ženstveno. Ruke je duboko zabio u džepove od
šinjela i govorio je već ne Kaći nego kao nekakvoj seni koja je letela
ispred njega.
— Znam, slušao sam — prosvećenost... Ja imam divlji um. Moja deca
će biti prosvećena. A sada kakav sam — razbojnik sam... To je moja
smrt... O inteligenciji pišu romane. Ah, kako je mnogo interesantnih reči.
A zašto o meni ne pišu roman? Vi mislite samo inteligencija silazi s uma?
Ja u snu čujem krik... Probudim se — i po drugi put bih ubio ...
Iz mraka iskočiše konjanici, vičući još izdaleka: „Stoj, stoj...” Miška
skide pušku, „Stoj, mater ti tvoju. Svoje ne poznaješ...” Ostavivši Kaću, on
priđe konjanicima i dugo se o nečemu dogovaraše.
Zarobljenici su stojali, uzbuđeno se došaptavali. Kaća sede na zemlju,
spusti glavu na kolena. S istoka, gde se jasnije zelenelo svitanje, dopirala
je vlaga i zadah balege, domaćinski miris sela. Zvezde te beskrajne noći
počeše da blede, iščezavaju. Ponova je trebalo podići se i poći. Uskoro
zalajaše psi, pojaviše se stogovi, bunarski đermovi, krovovi sela. Pokazaše
se na livadi zaspale guske slične grudvama snega. Koralna zora odražavala
se u jezercu. Miška priđe natmuren:
— Nemojte ići s drugima, ja ću vas smestiti odvojeno.
— Dobro — odgovori Kaća, kao da je čula izdaleka. Svejedno je
bilo kuda ići, samo — leći, zaspati...
Kroz poluslepljene kapke ona ugleda velike suncokrete i iza njih
zelene prozorske kapke, išarane cvećem i pticama. Miška udari noktima u
mehuričasto prozorče. U kući s belim zidovima polako se otvoriše vrata,
izviri čupava glava seljaka. Brkovi mu se uzdigoše, zubata usta zevnuše.
,,E, dobro, — reče on, — idemo, šta li...”
Teturajući, Kaća uđe u sobu, gde zazujaše uznemirene muve. Seljak
iznese iza pregrade kožuh i jastuk: „Spavajte” — otide. Kaća se naže iza
pregrade na postelji. Izgleda da se Miška naginjao nad njom, popravljajući
pod glavom jastuk. Blaženo je bilo nestati u ništavilu...
... Uznemiravala je lupnjava kola. Ona su se kotrljala, tutnjala. Jurilo je
mnogo ekipaža. Odblesak sunca odbijao se iza njih od prozora visokih,
visokih kuća. Pulukružni krovovi od grafita. Pariz. Jure ekipaži s
nagizdanim ženama. Svi nešto viču, okreću se, pokazuju... Zene mašu
čipkanim amrelima ... Sve više ekipaža juri. Bože moj! To je potera... U
Parizu, na bulevarima! Eto ih. Ogromne senke na kosmatim konjima u
zelenkastom osvitu. Ni maknuti se, ni pobeći. Kakav topot! Kakvi krici!
Prekide joj se dah.
... Kaća sede u postelji. Tutnjali su točkovi, rzali konji iza prozora.
Kroz nezastrta vrata pregrade ona je videla ljude koji su ulazili i izlazili,
naoružani do zuba. U sobi su brujali glasovi, lupale čizme. Mnogi su se
gurali oko stola, nešto su na njemu razgledali. Psovali su. Bio je već
uveliko dan i nekoliko zrakova probijalo je plavičasti dim od duvana kroz
male prozore.
Na Kaću niko nije obraćao pažnju. Ona popravi odelo i kosu, ali ostade
seđeći na postelji. Bilo je jasno da je u selo došla nova vojska. Po
uznemirenom brujanju ljudi, koji su se gurali u sobi, videlo se da se
sprema nešto ozbiljno. Oštar glas sa zamuckivanjem, sa ženskim
prizvukom viknu zapovednički:
— Đavo ga odneo! Pozovite ga, podlaca.
I poleteše glasovi, krici iz kuće u dvorište, na ulicu, tamo gde su stajale
upregnute trojke, osedlani konji, grupice vojnika, mornara, naoružanih
seljaka.
— Petričenko!.. Gde je Petričenko!.. Trči za njim...
— Sam trči, vepre debeli... Ej, brate, zovi pukovnika ... Ta gde je,
đavo da ga nosi... On je tu, spava u kolima, pijan ... Iz vedra ga, đavola,
politi... čuj, ti tamo s kofom, trči do bunara — pukovnika ne možemo
probuditi. Ej, braćo, ne možemo ga osvestiti vodom, namaži mu usta
katranom. Probudio se, probudio se... Kaži mu, — čiča se ljuti... Ide ide ...
U kuću uđe visok čovek s visokom kapom. On je toliko, videlo se,
čvrsto spavao, da su se na njegovom brkatom crvenom licu jedva mogle
poznati otekle oči. Gunđajući se progura do stola i sede.
— Ti, nevaljalče, vojsku prodaješ! Potkupili su te! — zaurla sa
zapinjanjem visoki škrgutavi glas.
— Pa šta? Eto, zaspao sam, i to je sve, — odgovori pukovnik tako
debelim glasom, kao da je govorio sedeći ispod bačve.
— To ja, to ja, tebi govorim... To je — glas se zagrcnu — što si
prospavao Nemce...
— Kako prospavao Nemce? Ja ništa nisam prospavao.
— Gde su ti zaštitnice? Mi smo išli celu noć — nijedne zaštitnice ...
Zato je armija opkoljena?
— Sto vičeš? Ko zna otkuda su se Nemci stvorili... Stepa je velika ...
— Ti si kriv, nitkove.
— Lakše, lakše ...
— Kriv!
— Ne diraj me...
Najednom u kući — tišina. Pojuriše oni koji su stajali oko stola. Neko
se, teško dišući, borio. Polete uvis ruka s revolverom. Dohvati je nekoliko
ruku. Razleže se pucanj. Kaća zapuši uši, brzo leže na jastuk. S tavanice je
padao malter. A ponova, čak veselo, zabrujaše glasovi. Pukovnik
Petričenko se podiže, skoro dodirujući jagnjećom šubarom tavanicu, i s
gomilom četnika važno iziđe na ulicu.
Iza prozora poče kretanje. Ustanici su sedali na konje, uskakali u kola.
Zafijukaše bičevi, zaškripaše osovine, podiže se neverovatna psovka. Kuća
opuste, i tada je Kaći bilo jasno, zašto dosada nije mogla da vidi onoga
koji je tako zapovednički vikao ženskim glasom. To je bio mali čovek.
Sedeo je za stolom, leđima okrenut Kaći, stavivši laktove na mapu.
Prava dugačka kosa kestenjaste boje padala mu je na uska, kao u
mladića, ramena. Crn sukneni kratak kaput bio je prekršten kaišima, za
kožnim pojasom dva revolvera i sablja, noge u lepim čizmama, sa
mamuzama, prekrštene pod stolom. Klimajući glavom, zbog čega mu je
masna kosa padala po ramenima, žumo je pisao; pero je prskalo i cepalo
hartiju.
Iz dvorišta oprezno uđe seljak koji je Kaći ustupio postelju.
Njegovo lice bilo je ružičasto, milo. U kosi — seno. Glupavo
namigujući, sede na klupu, naspram čoveka koji je pisao, podmetnu ispod
sebe obe ruke i poče da češe jednom bosom nogom drugu.
— Sve u brigama, sve u brigama, Nestore Ivanoviču! A ja sam se
nadao da ćeš ostati na ručku. Juče sam tele zaklao kao da sam znao da ćeš
ti svratiti...
— Nemam vremena ... Ne smetaj...
— Aha... (Seljak zaćuta, prestao je da trepće očima. Oči mu
postadoše pametne, teške. Neko vreme je pratio ruku onoga koji je pisao.)
Dakle, kako mislite, Nestore Ivanoviču, nećete da primite borbu u našem
selu?
— Kako se desi...
— Pa da, razume se, to je vojna stvar... A ja o tom, ako borbu budete
primili, trebalo bi skloniti stoku... Na salaš, kuda li, da je oteram?
Čovek duge kose baci pero i zavuče malu ruku u kosu, pročitavajući
ono što je napisao. Seljaka je zasvrbela brada, zasvrbelo ga je pod miškom.
Počešao se. I kao da se tek sada seti:
— Nestore Ivanoviču, a kako ćemo s tekstilom? Sukno si poklonio,
dobro sukno. Intendantsko, u oči pada. Zbilja, šestoro kola.
— Malo vam? Niste siti? Malo?
— E, šta ti, kako malo... I za ovo ne znamo kako da ti
zablagodarimo... Sam znaš — četrdeset boraca smo iz sela tebi poslali... I
sinčić moj je pošao. Ja, kaže, oče, treba krv da prolijem za seljačku stvar...
Ako bude malo mi ćemo poći, stari će da se dignu. Ti samo ratuj, mi ćemo
pomoći... A ono s tekstilom ako dođe do nečega — no, ne daj bože, banu
Nemci, policija... sam znaš, kakva je kod njih kazna — dakle, kako ćemo:
možemo li biti sigurni da borbe neće biti, ili ne?
Leđa u ćoveka duge kose ispraviše se. On izvadi ruku iz kose, i uhvati
se za kraj stola. Čulo se kako duboko diše. Glava mu se zavaljivala. Seljak
oprezno poče da se odmiče od njega na klupi, izvuče ispod sebe ruke i
postrance iziđe iz sobe.
Stolica se zaljulja, dugokosi je odgurnu nogom. Kaća, uzdrhtavši, vide,
najzad, lice tog malog čoveka u crnom poluvojničkom odelu. Ličio je na
preobučenog kaluđera. Ispod jakih obrva, iz udubljenja gledale su na Kaću
smeđe, besne, oštre oči. Lice je bilo rohavo, žuto, glatko obrijano —
žensko, i nešto je na njemu izgledalo nedozrelo i svjrepo, kao u mladića.
Sve, osim očiju, starih i pametnih.
Još jače bi Kaća zadrhtala da je znala da pred njom stoji sam čiča
Mahno. On je posmatrao mladu ženu koja je sedela na krevetu, u
prašnjavim cipelama, u izgužvanoj, još uyek elegantnoj svilenoj haljini, sa
tamnom maramom vezanom na seljački način, i, izgleda, nije mogao da se
doseti — kakva je to ptica doletela u sobu. Njegovu dugu gornju usnu
iskrivi osmeh, otkrivši retko usađene zube. Upita je kratko, oštro:
— Čija?
Kaća ne razumede, glava joj se zatrese. Osmeh nestade s njegovog lica,
i ono postade takvo da su Kaći zadrhtale usne.
— Ko si ti? Prostitutka? Ako je sifilis — streljaću. No? Znaš li da
govoriš ruski? Bolesna? Zdrava?
— Ja sam zarobljenica — jedva čujno odgovori Kaća.
— Sta umeš? Znaš li manikir? Daćemo instrumente...
— Dobro — još tiše odgovori ona.
— Ali nemoj da zavodiš razvrat u vojsci... Jesi li razumela? Ostani.
Vratiću se večeras posle bitke — očistićeš mi nokte.
Mnogo bajki širilo se po narodu o čiči Mahnu. Pričalo se da je za
vreme tamnovanja u Akatujskom kazamatu mnogo puta pokušavao da beži
i pobegao je, ali je bio otkriven u šupi i sekirom se tukao s vojnicima.
Polomili su mu sve kosti kundacima, okovali ga, i tri godine bio je u
okovima, ćutao kao tvorić, samo je danju i noću skidao i nije mogao da
skine sa sebe gvozdene okove. Tamo u kazamatu se sprijateljio s
anarhistom Aršinovom-Marinom i postao njegov učenik.
Nestor Mahno bio je rodom iz jekaterinoslavskog kraja, iz sela Guljaj-
Polja, sin stolara. Počeli su ga izmalena tući kada je služio u sitničarskoj
radnji, i još onda prozvali su ga tvorićem zbog zloće i kestenjavih očiju.
Kada je, posle batina, ošurio vrelom vodom starijeg pomoćnika, dečka su
oterali. On okupi drugove — šunjali su se po baštama, voćnjacima, pravili
ispade, živeli po svojoj volji, dok ga otac nije dao na tipografski zanat.
Tamo ga je, vele, tobož zapazio anarhist Voljin, koji je posle osamnaest
godina postao načelnik štaba i mozak svih poslova kod Mahna. Dečko se
tako dopao Voljinu, da ga ovaj poče učiti pismenosti i anarhizmu, dade ga
u školu i Mahno postade učitelj. Ali to nije bilo tačno. Mahno nikad nije
bio učitelj, a tačnija je pretpostavka da je i Voljina upoznao tek docnije, a s
anarhizmom se upoznao preko Aršinova na robiji.
Od godine 1903. Mahno opet počinje da hara po Guljaj-Polju, ali ne
više po baštama i voćnjacima, već po gospodskim imanjima, po
trgovačkim ambarima: te odvede konje, te isprazni podrum, te napiše
cedulju trgovcu da mu ostavi pare pod kamen. S policijom je u to doba
održavao čudno i pijano prijateljstvo.
Mahna se počeše ozbiljno pribojavati, ali ga seljaci nisu izdavali, zato
je Mahno sve ođlučnije dosađivao spahijama što se više približavala
revolucija 1905. godine. I kada, najzad, počeše goreti spahiluci, kada
seljaci izađoše da oru gospodsku zemlju — Mahno se prebaci u gradove na
nove poslove. Početkom 1906. godine on napade sa svojim momoima
finansijsku upravu u Berdjansku, ubi tri činovnika, ugrabi kasu, ali ga
izdade jedan drug i on dospe u Akatuj na robiju.
Posle dvanaest godina, oslobođen februarskom revolucijom, on se
ponovo pojavi u Guljaj-Polju, gde su seljaci ne slušajući dvosmislene
naredbe Privremene vlade, oterali spahije i podelili zemlju. Mahno ih
podseti na svoje stare zasluge i bude izabran za pomoćnika predsednika u
oblasnom seljačkom odboru. On je odmah stao odlučno na liniju „slobodne
seljačke uprave”; na konferencijama mesne oblasne uprave nazvao je
odbornike buržujima i kadetima; — usplamtevši u raspri ubio je na samoj
konferenciji člana uprave i samog sebe je naimenovao predsednikom i
rejonskim komesarom.
 Privremena vlada ništa mu nije mogla. Posle godinu dana dođoše
Nemci. Mahno je morao da beži. Neko vreme lutao je po Rusiji da bi se
osamnaeste godine obreo u Moskvi, koja je u to doba kiptela anarhistima.
Tu su bili i stari Aršinov, koji je melanholično gledao na događaje
revolucije, kojima su, po njemu neshvatljivoj igri suđbine, rukovodili
boljševici; tu je bio i moćni teoretičar i stub anarhije — „majke poretka”
— Voljin, koji nikada u životu nije očešljao bradu i kosu, i nestrpljivi
častoljubac Baron, i Arten, i Teper, i Jakov Alij i Kraanokucki. Glagzon, i
Cinciper, i Černjak i innogo drugih velikih ljudi, koji nikako nisu mogli da
se ukopčaju u revoluciju, sedeli u Moskvi bez novaca, sa uvek istim
dnevnim redom svakodnevnih zasedanja: „Formiranje organizacije i
finansijska pitanja ...” Neki su od njih kasnije postali vođi mahnovske
anarhije, drugi — učesnici atentata na moskovski komitet boljževika u
Leontijevskoj ulici.
Nesumnjivo je dolazak Mahna izazvao pažnju kod anarhista, koji su
čamili po moskovskim kafanama. Mahno je bio čovek od akcije i vrlo
odlučan. Naumili su da Nestor Ivanovič otputuje u Kijev i da ubije
hetmana Skoropadskog i njegove generale. Mahno je zajedno s pridodatim
mu anarhistom prešao ukrajinsku granicu kod Belenihina, izmakavši
budnom motrenju strašnoga komesara Sajenka, koji je blokirao tamo
puteve. Preobukao se u oficira, ali se predomislio da ide u Kijev: zapahnuo
ga je slobodni vetar stepa, i konspirativni posao — kako mu se učinilo —
nije mu bio po ukusu. On okrenu pravo u Guljaj-Polje.
U rodnom selu okupi petorku pouzdanih momaka. Sa sekirama,
noževima i kratkim puškama zaseo u jarugu, blizu poseda plemića
Reznikova, upao je noću u njegovu kuću i bez velike buke preklao spahiju
i tri njegova brata, koji su služili u državnoj straži. Kuću je upalio. U ovom
poslu dobio je sedam pušaka, revolver, konje, sedla i nekoliko policijskih
mundira.
Ne gubeći sada vreme, dobro naoružan i na konjima, on upada sa
svojom petorkom na salaše, spaljuje ih do temelja. Popunjuje odred. S
besnom strašću leti s jednog kraja sreza na drugi i čisti ga od spahija.
Najzad ođlučuje se na posao koji ga je nadaleko proslavio.
Bilo je to na Duhove. Stepski magnat, spahija Mirgorodski, udavao je
kćer za hetmanskog pukovnika. Na svadbu je došao po neko od suseda,
koji se nije plašio da u ovo opasno vreme projuri stepskim drumom. Došli
su gosti i iz gubernije, i iz Kijeva.
Dvorac Mirgorodskih čuvala je jaka straža. Na tavanu gospodske kuće
bio je postavljen mdtraljez. Pa i sam mladoženja došao je sa svojim
đrugovima iz puka — stasitim momcima u širokim plavim dimijama, s
turom koji se po starinskom običaju morao vući po zemlji, u dolamicama
od crvene čoje, u astraganskim šubarama, sa zlatnom kićankom bezmalo
do pojasa. Svima su o boku visile krive sablje, lupkajući u hodu o čizme sa
savijenim vrhovima.
Mlađa beše nedavno stigla iz Engleske, gde je završila svoje
obrazovanje u koledžu, i nije rđavo govorila ukrajinski, nosila je vezene
rukave, đinđuve, pantljike i crvene čizmice. Panu-ocu poslali su iz Kijeva
po naročitoj porudžbini somotsku dolamu optočenu krznom, potpuno istu
kao na poznatoj slici hetmana Mazepe. Svadbu su hteli da obave na
starođrevni način, i mada je stogodišnju medovinu bilo teško naći u
Ukrajini koja je gorela, ipak je za bogati pir bilo svega dovoljno
naspremano.
Posle liturgije nevestu su poveli kroz park u novu crkvu od kamena.
Deveruše, koje su išle sa mladom i pevale pesme, bile su čudo od lepote, a
ona — baš kao iz kozačke pesme. „Ehe, — govorili su deveri mladoženjini
koji su očekivali kod crkvene porte — ehe, vidi se, vratila su se u Ukrajinu
dobra vremena” ... Posle venčanja mladence su u priprati posuli ovsom.
Pan otac u mazepinskoj dolami, blagoslovio ih je starodrevnom ikonom iz
Mežigorja. Ispili su šampanjac, uzviknuli: „Neka živi”,
razbili čaše, mladenci automobilom otišli na voz, a gosti ostali da
piruju. .
Spustila se noć na široko dvorište spahiluka gde su sluge i Stražari
nogama izvodili komplikovane figure. Svi prozori na kući veselo su sijali.
Jevrejski orkestar, doveden iz Aleksandrovska, gudio je i duvao iz sve
snage. Pan otac već je bio odigrao đavolski „gopak” ) i pio sodu. Već su
devojke i dame tražile osveženje pored otvorenih prozora, a mladoženjini
deveri, sve sami pukovnici, kapetani i potpukovnici, — vratili su se za sto
sa zakuskom i, zveckajući sabljama, pretili da će ići da tuku proklete
Moskalje, da će stići do same Moskve.
U to vreme među ovima koji su lumpovali pojavi se oficir maloga
rasta, u mundiru hetmanove straže. Nije bilo ničega čudnog u tome što je u
dvorac o takvom danu svratila policija. On je ušao skromno, ćuteći se
poklonio, ćutke pogleda iskosa na muzikante. Samo je poneko primetio,
kao da mu je mundir bio nešto veći, a jedna dama je sa zebnjom najednom
rekla drugoj: ,,Ko je to? Kako je strašan?” Mada se nepoznati oficir starao
da drži oči spuštene, ipak i mimo njegove volje one su mu gorele kao u
đavola... Ali, zar se malo koja ludorija može pričiniti u pijanstvu.
Muzikanti su posle mazurke i valcera zasvirali tango. Dve, tri crvene
dolame, držeći se još čvrsto na nogama, poveli su dame. Neko je naredio
da se ugasi gornja svetlost. U polumraku, pod tihim zvucima, koji, činilo
se, kao da doleću iz dubine zauvek preživelih godina, počeli su se parovi
savijati, malaksavati od čežnje predstavljajući sladostrašće smrti.
I tada su odjeknuli hici. Gosti su se skamenili. Muzika je prestala.
Mahno, odeven u uniformu policijskog oficira, stojao je iza stola sa
zakuskom, kod poluotvorenih vrata, i pucao iz dva revolvera u crvene
dolame. Visok, rumen potpukovnik, mladoženjin dever, raširivši ruke
teško se sruši na sto i prevmu ga. Žene zavrištaše prodirućim glasom.
Drugi je izvlačio sablju, ali još ne izvukavši, zabi lice u tepih... Još trojica
sa sabljama baciše se na Mahna — dvojica su odmah pali, treći skoči kroz
prozor i tamo zavika kao zec. Na suprotnim vratima pojaviše se dvojica,
svirepi i čupavi, takođe u mundirima straže, i otvoriše paljbu na goste.
Žene su jurile na sve strane. Padale. Pan otac nije mogao da se podigne sa
fotelje i Mahno, prišavši, sruči mu kuršum u usta. Razlegala se pucnjava i
u dvorištu, i u parku, gde su jurili gosti koji su iskočili kroz prozore. Samo
malom broju pošlo je za rukom da se sakrije u žbunje, u ševar kraj
ribnjaka. Kućna čeljad i stražari bili su poubijani. Mahnovljevi momci
upregli su kola i do zore su ih tovarili blagom i oružjem. Sunce je ogrejalo
već upaljen dvorac.
U Guljaj-Polju ovaj smeli napad izazvao je dubok utisak. U to vreme
seljaci su već sasvim bili izgubili hrabrost pod Nemcima, pod vraćenim
spahijama, pod državnom stražom, uvek spremnom za kaznu. Ne verujući
seljacima, spahije nisu želele da daju zemlju pod najam i tražile su ne
samo žetvu ovoga leta, već i vraćanje gubitaka pšenica od prošle godine.
Ostajalo im je da zavijaju kao kurjaci. Pojavio se Mahno i otpočeo teror.
Po zaseocima i selima pođe glas da se našao „baćko”
Seljaci se osvestiše. Buknuše u plamenu imanja. U stepama su goreli
stogovi pšenice. Partizani su drsko napadali na parobrode i šlepove sa
žitom natovarene za Nemačku. Pobune su se širile i na desnoj obali
Dnjepra. Austrijskoj i nemačkoj vojsoi dato je bilo naređenje da prekrate
nerede. Stotinu kaznenih odreda rasturiše se, po zemlji. I tada je Mahno
prvi, s malim, dobro naoružanim odredom, počeo da napada na austrijsku
vojsku.
U to vreme vojska baćka Mahna nije još bila velika. Stalno — bez
begunaca jezgro se njeno sastojalo od dvetri stotine ljudi koji su metnuli
glavu u torbu. Bili su tu i crnomorski mornari, i vojnici s fronta, kojima je
zbog raznih okolnosti bilo nezgodno da se pojave u rodnom selu, i sitniji
atamani, koji su sa svojim odredima prišli Mahnu, i Ijudi bez roda i
porodice, koji su ratovali radi junaštva i veselog života.
Tada su u armiju počeli da dolaze i anarhisti pojedinci, nazvani
„borci”, čuvši za nove hajduke, koji su slobodno tumarali na konjima.
Dolazeći peške u Mahnov štab, pocepani i gladni, s bombom u jednom
džepu i Kropotkinovom knjigom u drugom, anarhisti su govorili baćku:
— Čuli smo dia si genijalna ličnost. Hm! Da vidimo.
— Pogledajte — odgovarao je baćko.
— Pa šta — govorili su oni — ako si stvarno takav
— doći ćeš zaista na stranice svetske istorije. Đavo bi te znao, a možda
je tebi suđeno da postaneš drugi Kropotkin. .
— Moguće — odgovarao je baćko.
Anarhisti počeše da se voze za baćkom u komori, da piju sa baćkom
rakiju; govorili su mu laskave reči, kojih je on bio veliki Ijubitelj — o
istoriji i o slavi. I malo pomalo, poneki od njih je počeo da odlazi na
odgovorne i više položaje. I već su se za svakim vukla kola sa plenom,
uzetim u borbi: sanduk konjaka, burence zlata, zavežljaj s odelom. Takvi
„samci” bili su Čaldon, Skoropionov, Jugolobov, Čerednjak, Engarec,
Francuz i nuiogi drugi. Na dugim logorovanjima oni su nalazili čitave
javne kuće veselih devojčura, i priređivali atinske noći, uveravajući baćka
da takvo pristupanje polnom pitanju oslobađa život, a što se tiče sifilisa, to
je malenkost i besmislica, kada se ostvaruje apsolutna sloboda. Mahno je
nazivao svoje anarhiste gadovima koji puze, ne jedanput je pretio da će ih
streljati, ali ipak ih je trpeo kao ljude od knjige i koji su lepo razumevali
šta je to svetska slava.
Vojska nije imala stalno mesto za štab. Po potrebi on se prebacivao s
kraja na kraj gubernije na kolima i konjima. Kada bi nameravali naipad ili
je predstojala borba, Mahno je slao kurire po selima, i sam je na zborovima
držao vatrene govore, posle čega su njegovi potčinjeni bacali s kola u
gomilu komade sukna i cica. Za dan jezgro njegove vojske uvećavalo se
seljacima — partizanima. Svršavao se boj i dobrovoljci su se isto tako brzo
razilazili i po selima skrivali oružje, i — kao da oni nisu oni, — stojeći na
vratima, lenjo se češkali, dok je pored njih tutnjala nemačka artilerija
tražeći neprijatelja. Austrijanci i nemački odredi goneći Mahna uvek su
udarali u šuplje i uvek se za njihovim stopama pojavljivao taj đavo, koji je
bio svugde i na svakom mestu. Partizani, kao drevni nomadi, nisu primali
odlučnu borbu, rasturali su se uz galamu, zviždeći i pucajući, na konjima, i
sakupivši se ponova tamo gde ih nisu čekali, napađali su iznenada.
Selo opuste. Ode za vojskom i Mahno na trojci, u kolima pokrivenim
ćilimom. Bilo je već podne. Debela uplakana devojka, u visokozadignutoj
suknji, čistila je sobu metlicom od pelena. Domaćin je sedeo kraj
otvorenog prozora i, pogledajući na brežuljke, kuda su otišli pešaci i
konjanici i gde su se sada mirno okretale dve vetrenjače, teško je uzdisao:
izgleda da ga nije umirio današnji razgovor s Mahnom.
Kaća je otišla na bunar, umila se i dovela u red. Domaćin ju je pozvao
da doručkuje — ona je pojela dve knedle, pila mleka. I tek sada, ne znajući
šta da radi, šta da čeka, sedela je kraj drugoga prozora. Bilo je spamo. Na
ulici je mnogo kokošaka švrljalo po svežem đubretu. U vrtovima su
suncokreti savili zlatne šeširiće, najedrala je višnja. Nad selom su kružili
jastrebovi. Domaćin je stenjao, uzdisao.
— Ti suknju još i na glavu podigni, bestidnice — reče on uplakanoj
devojci — važna stvar — pipali. Nisu tebe prvu.
Devojka zajeca, baci metlu i spusti suknju na debele, bele listove.
Domaćin je neko vreme gledao na metlicu.
— Ko? Kaži, ne boj se, Aleksandra...
— Pa ja i ne znam, kako se on prokleti zove... Nije naš... U
naočarima ...
— Vidiš ti — brzo reče domaćin, kao da se obradovao. — U
naočarima ... To je neko od njih, anarhista. — On se okrenu Kaći. —
Sinovica Aleksandra... Poslao sam je na gumno po slamu... A gumno,
znate gde je? Vratila se ujutru sva izgrebena. Pfuj!
— Bio je pijan. Revolverom je pretio. Šta sam mogla? —
Aleksandra tiho zajeca. Domaćin lupnu na nju bosom nogom:
— Odlazi odavde. Čovek i sam ne zna kako će živ da ostane.
 Devojka istrča. On opet poče da uzdiše pogledajući na brežuljke. —
No, šta ćeš? Zar smo mi radi da te razbojnike hraiiimo? Recimo, naređuju
da damo konje, za njihova kola. A oni jure, đavoli, po osamdeset vrsta . . .
Konj nije mašina, s njim treba lepo... Kod nas je sada sva stoka osakaćena
... Eh, rat!..
Zadrhta staklo od lampe, koja je visila nad stolom, tiho zazveckaše
prozorska stakla. Topal vazduh kao uzdahnu. Po zemlji zatutnja udaljena
grmljavina. Dumaćin se brzo do pojasa naže kroz prozor i dugo gledaše na
brežuljke, gde se oko vetrenjače vrteo usamljen konjanik. Zatim pažljivo
sastavivši prste, prekrsti se pred ikonom u uglu.
— Nemačka artilerija tuče naše — reče, i opet ga zasvrbe ispod
izbledele rubaške. — Eh, lepo vreme! — on podiže metlicu, baci je u ugao
i pođe u dvorište, skupljajući prste bosih nogu. Opet prelete daleki tutanj
nad selom. Kaća više nije mogla da sedi u sobi i iziđe na sparnu pripeku
gde se širio miris đubreta.
U to vreme je po ulici išla uznemirena gomila jučerašnjih putnika.
Napred je išao, gledajući iznad cvikera, nastavnik fizike Obručev; on je bio
u gumenom ogrtaču i kaljačama i izgledao je kao predvodnik — u njega su
imali poverenje.
— Hajdete s nama! — viknu on Kaći. Ona priđe. Putnici su izgledali
pometeni, oslabela lica; kod dveju žena srednjih godina — otoci od suza.
Nije bilo preobučenog špekulanta.
— Jedan je iz naše grupe iščezao bez traga — očigleđno streljan je,
— reče Obručev bodrim glasom. — Nas sve očekuje njegov udes,
gospodo, ako ne nađemo u sebi đovoljno energije ... Bez odlaganja treba
da rešimo pitanje: čekati ishod borbe, ili koristiti se tim što nas niko,
izgleđa, ne čuva i pokušati da peške dođemo do železničke pruge...
Govorniku dajem samo jedan minut.
Tada počeše da govore svi u jedan mah. Jedni su ukazivali na to, da će
ih razbojnici, ako ih stignu u otvorenoj stepi, bezuslovno sve uništiti.
Drugi — da u bekstvu postoji ipak nada na spasenje. Treći, uvereni u
pobedu Nemaca, nastojali su da se čeka kraj borbe. Kada opet zatutnja iza
brežuljka, svi zaćutaše i, bolno se mršteći gledahu onamo, gde ništa nije
moglo da se vidi, sem kako se lenjo vrte .krila vetrenjača. Obručev održa
govor, u kome je istakao sve protivurečnosti. Obe dame gledale su mu u
usta kao propovedniku. Ne rešivši ništa, putnici su i dalje stojali među
kokoškama i vrapcima na pustoj ulici, gde nijedna duša nije ni pomišljala
da se sažali na svoga, na Rusa ... Daleko od toga! Jedna gologlava žena
izviri na prozor, zevnu i okrete se na drugu stranu. Iza ugla kuće iziđe
raspasan ljutit seljak. Pogleda okolo, podiže parče gline i iz sve snage baci
na tuđeg vepra. I isto tako ravnodušno su gledali jastrebovi, koji su leteli
nad selom, na opljačkane, ovde nikome potrebne građane.
Iza brežuljka podiže se oblačić prašine. Od vetrenjača pojuri i izgubi se
konjanik. Neko od putnika predloži da se vrate natrag u opštinsku upravu,
gde su svi proveli tu noć. Obe dame prve otidoše. Kada su se iza brežuljka
pojavile trojke, koje su letele iz sve snage — otišli su i ostali. Na ulici su
ostali Kaća i profesor fizike, koji je odlučno skrstio ruke pod ogrtačem.
Trojki je bilo svega četiri ili pet. Zaobiđoše jezero i pojaviše se u selu.
Vozile su ranjenike. Prva se zaustavi kod prozora kuće. Stasit partizan,
koji je upravljao konjima, u zategnutom kožuhu, povika:
— Nadežda, tvoga smo dovezli.
Iz kuće istrča žena, skidajući sa sebe kecelju, zavapi niskim glasom,
pade na kola. S njih siđe zelenobled mladić, obuhvati ženu oko vrata,
opusti glavu i, savijajući se, otkotura se do kuće. Trojka stade pred drugim
dvorištem, odakle istrčaše tri devojke, šareno obučene.
— Uzmite, labudice, svoga — lako je ranjen, veselo im viknu
kočijaš. Posle toga okrenu trojku korakom, pogledajući kuda bi odvezao
poslednjeg ranjenika. U kolima je sedeo sklopljenih očiju Miška Solomin;
glava mu je bila zavijena okrvavljenim parčetom košulje, zubi stisnuti.
Odjednom kočijaš zaustavi konje:
— Tpru ... bože, vi! Jekaterina Dmitrijevna? ...
To Kaća nikako ovde nije očekivala. Izgubivši dah
od uzbuđenja, pritrča kolima. U njima je stojao raskrečenih nogu,
podbočivši se jednom rukom, u drugoj držeći kožne dizgine, Aleksej
Krasiljnikov. Na njegovim obrazima kovrdžala se brada, svetle oči gledale
su veselo. O pojasu — bombe, mitraljeski redenik preko kožuha, o ramenu
konjanička puška.
— Jekaterina Dmitrijevna ... Kako dospeste do nas? U čijoj ste kući?
Onoj? Kod Mitrofana? — moj drugi bratučed, takođe Krasiljnikov. Evo,
gledajte: žao mi je Miške, pola glave probio mu je šrapnel... — Kaća je
išla uporedo s kolima. Aleksej je bio još sav uzbuđen, pijan posle boja.
Sijao je očima, zubima, osmehom:
 — Nemce smo sasvirn smrvili... Prave budale... Tri puta su se pekli
pod našim mitraljezima. Leže golupčići, po celom polju... Čiča ima sada u
šta vojsku da obuče... Tpr-rrru ... Mitrofane! Izlazi iz legala ... Prihvati
ranjenog heroja A vi, Jekaterina Dmitrijevna, znate šta, ne ostavljajte
ovu kuću. Kod nas ovde ne valja.
Na zvonari poče svečano zvonjenje. Zalupaše vrata po selu, otvoriše se
prozorski kapci: na ulicu istrčaše žene, iziđoše oprezni seljaci, ne zna se
odakle se pojavi toliko sveta; s pesmama i razgovorom pođoše na drum da
dočekaju Mahnovu vojsku.
Aleksej Krasiljnikov zajedno s Kaćom odnese polumrtvoga Mišku u
Mitrofanovo dvorište, položi ga u hlad, u ambar, na Aleksandrin krevet.
Kaća uze da ga previja, s mukom odvoji od kose prnje okorele od krvi.
Miška je samo škripao zubima. Kada počeše da ispiraju strašnu ranu na
desnoj strani lobanje, Aleksandra koja je držala lavor jauknu i zaljulja se.
Aleksej je, uzevši lavor od nje, gurnu.
— Viri, vidite, sa strane oštra koščica — reče on Kaći. — Saška,
donesi mašice za šećer.
— Ah nema, slomile su se.
Kaća noktima dohvati parče koštice, koja je strčala iz rane. Povuče je.
Miška zaurla. To je bilo, nesumnjivo parčence kosti. Nokti joj skiznuše,
ona uhvati dublje. Izvuče ga.
Aleksej glasno odahnu, zasmeja se:
— Eto kako ratujemo — seljački...
Cistim platnom previše Miškinu glavu. Sav mokar, drhteći u groznici,
leže ispod kožuha i otvori oči. Aleksej se naže nad njim.
— No, kako je, hoćeš li ostati živ?
— Sinoć sam joj se hvalio, eto i nahvalio sam se — ukočeno se
smeškajući progovori Miška. Gledao je u Kaću. Ona je brisala ruke; priđe
mu i nagnu se nad njim. On prošaputa usnama:
— Aljoša, pričuvaj je.
— Znam, znam.
— Ja sam rđavo nameravao s njom... Treba je otpratiti u grad.
On opet zadrža na Kaći skoro izbezumljen pogled. Savlađivao je bol i
vatru groznice kao malenkost, glupost, dosadu. Blizina smrti rasturi u
njemu sve vihore strasti i protivrečnosti. Osetio je u tom trenutku da nije
pijanica i razbojnik, već zavitlana, kao ptica u buri, ruska duša i da je za
herojska dela sposoban ne manje od drugih, — sposoban i za velika dela.
Aleksej reče tiho:
— Sada neka spava. Ništa — snažan momak, preboleće.
Kaća iziđe sa Aleksejem u dvorište. Produžavalo se ono isto čudno
stanje sna na javi, pod beskrajnim nebom, u ovoj gorućoj stepi gde je
mirisalo na prastaro isparavanje balege, gde je ponova, posle vekovnog
odmora, čovek jurio na konju, široko pokazujući zube slobodnom vetru,
gde su se strasti utoljavale kao žeđ, punom čašom.
Nije joj bilo strašno. Njena se muka savila u klupko, nepotrebna ovde
nikome, pa ni njoj samoj. Pozovi je ovoga časa na žrtvu, na podvig ona bi
pošla s lakoćom, ne misleći. Reci joj: treba umreti — pa šta — samo bi
uzdahnula, podigavši svoje jasne oči k nebu.
— Vadim Petrovič je ubijen — reče ana. — Ja se u Moskvu ne
vraćam, tamo nemam nikoga ... Nemam ništa... Šta je sa sestrom, ne
znam... Mislila sam da se nekuda denem, možda u Jekaterinoslav...
Rastaviviši noge, Aleksej je gledao u zemlju... Zavrteo glavom:
— Uzalud je poginuo Vadim Petrovič, bio je dobar čovek.
— Da, da — reče Kaća, i oči joj se napuniše suzama. — On je bio
vrlo dobar čovek.
— Niste me tada poslušali. Najzad, mi — za svoje, i vi — za svoje.
Tu nema uvrede. Ali kako ratovati protiv naroda! Zar ćemo se mi
predati!... Jeste li videli danas seljake? A bio je pravičan čovek...
Kaća reče, gledajući na tešku granu trešnje, koja se savila preko
ograde:
— Aleksije Ivanoviču, posavetujte me, šta da radim? Ipak je
potrebno živeti... — Reče i preplaši se — reči kao da odleteše u prazninu.
Aleksej odgovori ali ne odmah.
— Sta da radite? E, pitanje je potpuno gospodsko. Kako to?
Obrazovana žena, zna razne strane jezike, lepotica, i pita seljaka — šta da
radi?
Lice mu postade prezrivo. Polako je zveckao bombama, koje su mu
visile oko pojasa. Kaća se skupi. On reče:
— U gradu će se naći za vas posla. Možete u kabare — pevati,
igrati, možete biti kokota, možete i u kancelariju — pisati na mašini.
Nećete propasti.
Kaća opusti glavu, — osećala je da on gleda na nju, i zbog tog pogleda
nije mogla da podigne glavu, i, kao i onda s Miškom, ona je najednom
razumela, zašto se pogled Aleksejev tako neprijateljski upro njoj u teme.
Nije sada takvo vreme da se oprašta, voli. Nisi svoj — značilo je —
neprijatelj si. Pitala je kako će da živi. Pitala je borca, još zagrejanog od
jahanja, od zvižduka kuršuma, od pijanstva pobede... Kako živeti? I Kaći
se to pitanje učini besmislenim. Pitati — s kakvim drugom za kakvu
slobodu leteti u kolima po stepi? — e, tada bi dobrotom sinule njegove
oči...
Kaća je razumela i upusti se u lukavstvo. Kao malena zver prvi put
toga dana je pokušala da se brani:
— Rđavo ste me razumeli, Alekseje Ivanoviču. Nije moja krivica što
me teraju kao suv list po zemlji. Šta da volim? Šta da cenim? Niste me
naučili, pa me i ne pitajte. Najpre me naučite. (On presta da lupa
bombama, znači — bio je na oprezi, slušao je.) Vadim Petrovič je protiv
moje volje otišao u vojsku belih. Ja to nisam htela. I on me je prekorevao
što u meni nema mržnje ... Ja sve vidim, sve razumem, Alekseje
Ivanoviču, ali ja sam po strani. To je užasno. U tome je sva moja muka ...
Eto zašto sam vas pitala šta da radim, kako da živim ...
Ona poćuta, a zatim otvoreno, jasno pogleda u oči Alekseju Ivanoviču.
On zatrepta. Lice postade naivno, zbunjeno, kao da su ga mnogo obmanuli.
Ruka se podiže do zatiljka, on se počeša.
— To je drama, to ste tačno rekli — reče on mršteći nos. — Kod nas
— prosto. Brat mi je ubio kod mene u dvorištu Nemca, kuću su zapalili i
— otišli. Kuda? Atamanu. A vi inteligencija ... odista...
Kaćino lukavstvo je uspelo. Aleksej Ivanovič, očigledno, nameravao je
odmah da reši prokleto pitanje: za kakvu pravdu treba da se bore takvi kao
Kaća, — bez zemlje i bez konja.
To je bilo beskorisno zanimanje kod ograde pod trešnjom na koju je
gleđala Kaća. Prohte joj se da otkine dve, što su visile kao minđuše, cme
trešnje, ali produži mirno da stoji pred Krasiljnikovom, samo u njenim
velikim očima obasjanim nebom svetlucale su iskre humora.
— Ako mi, seljaci, vas građane hranimo, znači, vi treba da budete za
nas — reče Aleksej Ivanovič potkrepljujući utisak snažnim gestom. — Mi
smo, seljaštvo, protiv Nemaca, protiv belih, protiv komunista, ali za seoske
slobodne savete. Razumete li?
Ona klimnu glavom. On produži da govori. Tada se ona podiže na
prste i levom rukom, pošto joj je ispod desne ruke bila pocepana haljina,
otkinu dve trešnje: jednu je stavila u usta, drugu je počela da okreće za
dršku.
— Da sam seljanka, sve bi mi bilo jasno — reče ona i pljunu
košticu. — Toliko sam puta slušala: domovina, Rusija, narod, a šta je to —
tek sad vidim prvi put. — Ona pojede i drugu trešnju, posmatrajući
Alekseja Ivanoviča, njegovu na svetlosti kao pozlaćenu bradicu, njegov
kožuh raskopčan na grudima, čvrste noge, strašno oružje.
— Narod, narod — progovori on, zbunjujući se sve više, — čudo,
najzad, nije veliko... Ali svoje nećemo dati. — On se čvrsto uhvati za
kolac, koji je strčao iz ograde, probao je, — da li je jak. — Ratovaćemo
nemilostivo, makar sa celim svetom ... Vi, Jekaterina Dmitrijevna, ne
mene — već naše anarhiste trebalo bi da čujete, oni majstorski govore ...
Samo to ... (Obrve mu se izviše, oči ispitivački skliznuše po Kaći.) Nesreća
je s njima — neobuzdani razvratnici, alkoholičari... Gotovo da vas ne treba
njima ni pokazivati.
— Gluposti — reče Kaća.
— Kako to, gluposti?
— Tako, ja nisam mala, to kod mene neće upaliti.
— To vi lepo govorite.
Kaća zadrhta. Osmehujući se, opet se povuče ka grani trešnje. Osećala
je kako joj sve telo probija, miluje sunčeva toplota. I to je bio san na javi.
— Ipak — reče ona — šta bih ja mogla kod vas da radim? Kako vi
mislite, Alekseje Ivanoviču?
— Na prosvećivanju ... Baćko osniva politodel )... GoVori se da će
da izđaje svoje novine.
— E, a vi?
— Sta ja? (On se opet uhvati za kolac, zadrma ogradu.) Ja sam prost
borac, kočijaš na mitraljeskim kolima, moje je mesto — u boju... Vi,
Jekaterina Dmitrijevna, prvo osmotrite; odmah, naravno, nemojte se
odlučivati. Ja ću vas upoznati sa snahom, bratovom ženom Matrjonom. Mi
ćemo vas, kako da kažem, u porodicu primiti...
— A čiča Mahno mi je naredio da dođem doveče da mu čistim
nokte.
— Šta?! — Aleksej se odjednom uhvati obema rukama za pojas
ispod kožuha, čak mu se i nos zašilji. — Nokte?.. A šta ste mu vi
odgovorili?
— Odgovorila sam da sam ja zarobljenica — mirno reče Kaća.
— Dobro, kad pošalje po vas, idite. Ali i ja ću tamo biti...
U tom trenutku s doksata, tresući keceljom, strča debela Aleksandra.
— Idu, idu! — zavika ona, jureći da otvori vrata. Izdaleka su se čuli
uzvici ,,ura”, pojedinačni pucnji, topot konja. Vraćao se baćko s vojskom.
Kaća i Aleksej iziđoše na ulicu. Oblak prašine dizao se nad drumom. Na
brežuljcima pored vetrenjača jurili su konjanici, trojke.
Prednji deo vojske ulazio je u selo. Okolo su se vrtela deca, trčale
devojke. Mokri, pokriveni penom konji širili su bokove. Mahmovci su
stojali na kolima, prašnjavi, znojavi, sa nakrivljenim kapama.
U kolima s persijskim ćilimom čiji su se krajevi lepršali, vozio se
Mahno. On je, podbočivši se i držeći uz bedra kapu od ovnujske kože,
seđeo na sanduku s muni
cijom. Njegovo bledo lice bilo je ukočeno od naprezanja, zapečene
usne bile su stisnute.
Za njim, u drugim kolima, vozila se njih Sestorica gradskog izgleda —
u kratkim kaputima, u mekim šeširima, u slamnim kapama, svi sa
dugačkom kosom, s bradama, s naočarima: anarhisti iz štaba i političkog
odeIjenja.

VIII

Pet meseci proživela je Daša Teljegina sama u opustelim sobama.

Odlazeći na front, Ivan Iljič joj je ostavio hiljadu rubalja, ali taj novac nije
trajao dugo. Srećom, u stan, jedan sprat niže, odakle je još u januaru
pobegao s porodicom važan petrogradski velikodostojnik, useli se okretan
stranac Mate, koji je kupovao slike, nameštaj i svašta.
Daša mu prodade bračnu postelju, nekoliko gravira, neke sitnice od
porcelana. Ona se ravnodušno odvajala od stvari koje su čuvale u sebi, kao
stari miris, prebolele uspomene. S prošlošću je sve, sve bilo svršeno.
Od novca koji je dobila od prodaje, proživela je proleće i leto. Grad je
opusteo. Jedan sat putovanja od Petrograda, iza Sestroreoka, počinjao je
front. Vlada se preselila u Moskvu. Dvorci su se ogledali u Nevi svojim
izrešetanim, praznim prozorima. Ulice se nisu osvetljavale. Milicionari
nisu baš imali mnogo volje da čuvaju mir ionako već osuđenih buržuja.
Večerom su se po ulicama pojavljivali strani Ijudi, kakve ranije niko nije
viđao. Oni su zavirivali u prozore, šunjali se oko sporednih ulaza,
probajući kvake na vratima. Sačuvaj bože, ako se neko nije osigurao, nije
zamandalio sa deset kuka i lančića. Čulo bi se sumnjivo šuštanje, i u stan
bi ulazili nepoznati ljudi. „Ruke uvis!” — poleteli bi na stanovnike, vezali
im ruke žicom, a zatim bez žurbe, iznosili zavežljaje sa stvarima.
U gradu se pojavila kolera. Kad stigoše jagode, postade sasvim strašna:
ljudi su padali, u grčevima, na ulicama i pijacama. Svuda došaptavanje;
očekivala se nečuvena nesreća. Govorilo se da crvenoarmejci stavljaju na
kapu petokraku zvezdu naopako — i da je to baš antihristov pečat — i kao
da je u zatvorenoj kapeli na mostu lajtnanta Smitapočeo da se javlja „beli
miuž”, — a to znači da nesreću treba očekivati od velike vode. S mostova
su pokazivali na ugašene dimnjake fabrika — u crvenilu sunčeva zalaska
oni su izgledali kao „prsti đavola”.
Fabrike su obustavljale rad. Radnici su odlazili u odrede za
snabdevanje, a neki su išli na selo. Po ulicama, između kamenja, poče da
se zeleni trava.
Daša nije izlazila iz kuće svaki dan, a kad bi izašla, onda samo ujutro
na pijacu, gde su nesavesne čuhonke tražile za pud krompira dva para
pantalona. Sve češće su se pojavljivali na pijacama crvenoarmejci i
pucanjem u vazduh rasterivali ostatke preživelog buržoaskog stroja —
čuhonke s krompirom i dame s pantalonama i zavesama. Svakog dama je
bivalo sve teže i teže doći do namirnica. Ponekad je spasavao situaciju taj
isti Mate koji je menjao konzerve i šećer za antikvarne stvarčice.
Daša se trudila da jede manje, da bi bilo manje poslova i briga. Rano je
ustajala. Nešto bi šila, kad je imala konca, ili uzimala knjigu iz 1913—
1914. godine, čitala — samo da ne bi mislila; ali najviše je mislila kad je
sedela kraj prozora, bolje reći, njene su misli lutale oko jedne tamne tačke.
Skorašnji duševni potres, očajanje, tuga, — sve to kao da se stvrdnulo u toj
tuđoj tački u mozgu: ostatak bolesti. Toliko je oslabila, da je ličila na
šesnaestogodišnju devojčicu. Pa i sva se ponovo osećala nekako devojački,
ali sad bez devojaćke veselosti.
Leto je prolazilo. Završavale su se petrogradske bele noći, a zalasci
sunca iza Kronštata postajali su sve zagasitiji. Kroz otvoren prozor na
petom spratu nadaleko su se mogle videti opustele ulice, na koje se spuštao
mrak, i tamni prozori na kućama. Osvetljenje se nije palilo. S vremena na
vreme čuli su se koraci prolaznika.
Sta će biti dalje? — mislila je Daša. Kad će se svršiti ovo mrtvilo?
Dolazi jesen, kiše, ponovo će zagudeti hladni vetar nad krovom. Drva
nema. Bunda je prodata. Možda će se vratiti Ivan Iljič ... Ali će opet biti
tužno — usijani končić u sijalicama, promaišen život.
Treba naći snage, zbaciti mrtvilo, otići iz ove kuće, gde je živa
sahranjena, napustiti ovaj grad koji umire... I tada se, najzad, mora
dogoditi u životu nešto novo... Prvi put u ovoj godini Daša je pomislila na
„novo”. Ona uhvati sebe u toj misli, uzbudi se, iznenadi, kao da se ponovo
kroz zastor beznadne učmalosti nazreo odblesak blistavog prostora —
onog što joj se jednom ukazao u mašti na parobrodu na Volgi.
Tada nastupiše dani tugovanja za Ivanom Iljičem: ona ga je žalila po
novom, sestrinski; s bolom se sećala njegovih strpljivih briga, njegove
dobrodušnosti, koja, na kraju krajeva, nikome nije smetala.
Daša nađe u ormanu za knjige tri bela toma Besonovljevih pesama —
sasvim istrunula uspomena. Pročitala ih je pred veče, u tičini, kad su mimo
prozora proletale laste, kao crne strelice. U pesmi je našla reči o svojoj
tuzi, o samoći, o tamnorn vetru koji će fijukati nad njenom humkom...
Daša je sanjarila, plakala ... Ujutru izvadi iz kovčega posutu naftalinom
venčanu haljinu i poče da je prekraja. Kao i juče, letele su laste, sijalo
bledo sunce. U tišini su se daleko negde čuli uđarci, ponekad tresak, nešto
teško padalo je na kaldrmu: mora biti da su u sokaku rušili drvenu kuću.
Daša ji šila bez žurbe. Naprstak joj je jednako spadao s mršavog prsta,
jedanput zamalo nije pao kroz prozor. Seti se kako je s tim naprstkom
sedela na kovčegu u sestrinom predsoblju i jela hleb s marmeladom. To je
bilo devetsto četrnaeste godine. Kaća se posvađala s mužem i putovala u
Pariz. Imala je mali šešir i na njemu dirljivo kočopemo perce. Već na
izlasku, ona se okrenula, ugledala Dašu na kovčegu i setila se. „Danjuša,
hajde sa mnom...” Daša nije pošla. A sad ... Preneti se mislima u Pariz...
Daša ga je znala iz Kaćinih pisama kao plavičast, svilenkast, mirisav kao
kutijica od parfema ... Ona je šila i uzdisala od uzbuđenja. Otputovati!...
Kažu da nema vozova i da ne puštaju u inostranstvo... Krenuti pešice, ići s
torbom preko brda, polja, šuma, plavih reka, iz zemlje u zemlju, u divni
lepi grad...
Počeše joj kapati suze. Kakve gluposti, ah kakve gluposti! Svuda je rat.
Nemci gađaju Pariz iz ogromnog topa. Zanela se! Zar je pravo da čoveku
ne daju da živi mirpo i radosno... „Sta sam im ja učinila?” ... Naprstak se
otkotrlja pod fotelju, sunce se rasplinu kroz suze, parajući prazan vazduh
jurile su laste: njima je svejedno, — samo da bude muva i komaraca... ,,A
ja ću ipak otići, otići!” plakala je Daša.
Onda se u pređsoblju ču nekoliko retkih i odlučnih udaraca na vrata.
Daša stavi iglu i makaze na prozorsku dasku, izbrisa oči zgužvanim
švenjem, baci ga na fotelju i pođe da upita ko lupa ...
— Da li tu stanuje Darja Dmitrijevna Teljegina?..
Mesto odgovora Daša se nagnu ka ključaonici. S druge strane neko se
takođe nagnu i oprezan glas reče kroz ključaonicu: — Za nju ima pismo iz
Rostova... Daša odmah otvori vrata. Uđe nepoznat čovek u zgužvanom
vojničkom šinjelu i pohabanoj kapi. Daiša se uplaši, ustuknu, ispruživši
ruke. On odmah kaza:
— Zaboga, zaboga, Darja Dmitrijevna, zar me ne poznajete?
— Ne, ne ...
— Kuličok, Nikanor Jurjevič ... advokatski pripravnik. Sećate li se
Sestrorecka?
Daša spusti ruke, zagledajući u davno neobrijano, mršavo lice sa
šiljastim nosom. Sitne bore oko očiju, pažljivih i nemirnih, svedočile su o
navici biti na oprezu; nepravilna usta — o odlučnosti i surovosti. Ličio je
na zverku koja se čuva od opasnosti.
— Zar ste zaboravili, Darja Dmitrijevna... Bio sam tad pomoćnik
Nikolaja Ivanoviča Smokovnikova, pokojnog muža vaše sestre ... Bio sam
zaljubljen u vas, dobio sam od vas lepu korpu... Sećate se? — najednom se
osmehnu nekako na stari, predratni način, dobroćudno, i Daša se seti
svega: niske peskovite obale, sunčane koprene nad toplim i nepomičnim
zalivom, i sebe — nepristupačne, s devojačkom mašnom na haljini,
zaljubljenog Kuličoka, koga je ona prezirala svom snagom svoga oholog
devičanstva... Miris visokih borova koji danonoćno šume na peskovitom
žalu...
— Vi ste se vrlo promenili, — drhtavim glasom reče Daša i pruži
mu ruku. Kuličok je spretno dohvati i poIjubi. Bez obzira na zgužvan
šinjel, odmah se videlo da je proteklih godina služio u konjici.
— Dopustite da vam predam pismo. Dopustite da negde skinem
čizmu... ono mi je, izvinite, u obojku. — On značajno pogleda i pođe za
Dašom u praznu sobu, gde seđe na pod i poče, mršteći se, da svlači prljavu
čizmu.
Pismo je bilo od Kaće. Ono isto koje je predala u Rostovu
potpukovniku Tetkinu.
Već posle prvih redaka Daša jauknu i uhvati se za grlo ... Vadim ubijen
... Ne stižući da sagleda sve očima, ona je preletela pismo. Željno ga
pročita još jednom. Iznemogla sede na diršku fotelje. Kuličok je skromno
stojao po strani.
— Nikanore Jurjeviču, jeste li vi videli moju sestru?
— Nisam. Pismo je predalo pre desetak dana jedno lice; ono je
javilo da je Jekaterina Dmitrijevna napustila Rostov pre više od mesec
dana ...
— Bože moj! Pa gde je ona? Šta je s njom?
— Na žalost, nije bilo mogućnosti da se raspita.
— Vi ste poznavali njenog muža? Vadim Roščin!... Poginuo je...
Kaća javlja, — oh, kako je to strašno!
Kuličok začuđeno podiže obrve. Pismo se toliko treslo u Dašinoj
mršavoj ruci, da ga on uze, prelete one redove u kojima se govorilo o
Valerijanu Onoli, koji je saopštio o smrti muža... Kraj Kuličokovih usta
zlobno se podiže:
— Ja sam uvek mislio da je Onoli sposoban za podlost. Po njegovim
rečima izlazi da je Roščin ubijen u maju. Tako? Vrlo čudno... Meni se čini
da sam ga video nešto kasnije.
— Kada? Gde?
Ali tada Kuiičok isturi svoj nos kao u grabljivice i prodorno poče da
gleda Dašu. Ali to potraja svega jedan trenutak. Dašine oči usplamtele od
uzbuđenja, nervozni i hladni prsti najjasnije su govorili da je tu stvar
sigurna: mada je žena crveinog oficira, izdati neće. Kuličok upita,
primičući se Dašinim očima.
— Jesmo li sami u stanu? (Daša hitro zaklima glavom: da, da, da.)
Slušajte, Darja Dmitrijevna, ono što ću vam reći stavlja moj život u
zavisnost od.,.
— Vi ste denjikinski oficir?
— Da.
Daša pucnu prstima, s bolom pogleđa kroz prozor — u to nedokučivo
plavetnilo.
 — Kod mene nemate čega da se bojite...
— U to sam bio uveren... I hteo bih zamoliti da mi date prenoćište za
nekoliko dana.
On to izgovori čvrsto, skoro s pretnjom. Daša sagnu glavu.
— Dobro.
— Ali, ako se plašite... (On se odmače.) Ne? Plašite se? (Primače
se.) Ja razumem, razumem... Ali nemate čega da se plašite. Ja sam vrlo
oprezan... Izlaziću samo noću... Ni živa duša ne zna da sam u Petrogradu
... (On izvadi ispod postave kape vojničku objavu.) — Eto... Ivan Sviščov,
crvenoarmejac. Original. Svojim rukama sam uzeo... Dakle, hteli ste da
saznate o Vadimu Petroviču? Po mom mišljenju, tu je neka zbrka...
Kuličok dohvati i stisnu Dašine ruke:
— Dakle, vi ste s nama, Darja Dmitrijevna? E, pa hvala. Sva
inteligencija, sav uvređeni i namučeni oficirski kor skuplja se pod svete
zastave Dobrovoljačke armije. To je armija heroja ... Vi ćete videti —
Rusija će biti spasena, i nju će spasti bele ruke. A te ropske ručurde —
dalje od Rusije! Dosta sentimentalnosti. Radni narod! Sada sam
proputovao hiljadu i po vrsta na krovu vagona i video sam radni narod. To
su zverovi! Ja tvrdim: samo mi, mala grupa heroja, nosimo u svom srcu
istinsku Rusiju. I mi ćemo bajonetom pričvrstiti naš zakon na ulazu u
Tavričeski dvorac ...
Dašu zagluši bujica reči... Kuličok je probadao crnim noktom vazduh,
s uglova njegovih usta letela je pena. Mora biti da je bio prinuđen na dugo
ćutanje na krovu vagona.
— Darja Dmitrijevna, neću da krijem od vas ... Poslat sam ovamo,
na sever, radi obaveštavanja i vrbovanja članova. Mnogi još ne uviđaju
našu snagu ... U vašim novinama mi smo prosto belogairdijske bande,
jedna gomila, koju će oni sutra-prekosutra konačno zbrisati sa zemljina
lica ... Nije čudo što se oficiri boje da idu... A znate šta se u stvari događa
na Donu i Kubanu? Armija donskog atamana raste kao snežni usov.
Voronješka gubemija već je očišćena od orvenih. Stavropolj je pod
udarcem... Svaikog dana čekamo da ataman Krasnov izbije na Volgu,
zauzme Caricin ... Istina, on je u dosluhu s Nemcima, ali to je
privremeno... Mi, denjikinci, idemo, kao na smotru, na jug Kubana.
Torgovaju, Tihoreckaju i Velikoknjaževskaju već smo zauzeli. Sorokin
potučen do nogu. Sva naselja sa ushićenjem pozdravljaju Dobrarmiju. Kod
Bele Gline smo im priredili pravi poraz, nadirali smo preko takvih brda
leševa, da je vaš pokomi sluga bio ogrezao u krv do pojasa.
Daša preblede, gledajtući mu u oči. Kuličok se osmehnu s visine:
— Vi mislite da je to sve? To je tek početak obračuna. Požar
obuhvata celu zemlju. Samarska, Orenburška, Ufimska gubernija, sav Ural
— u vatri su. Najbolji deo seljaštva sam organizuje bele odrede. Ceo
srednji tok Volge je u rukama čeha. Od Samare do Vladivostoka je opšti
ustanak. Da nije prokletih Nemaca, cela Malorusija digla bi se kao jedan
čovek. Gradovi u gomjem toku Volge — to su magacini baruta, u koje
treba samo gurnuti ugarak ... Ja ne dajem boljševicima ni mesec dana
života, ne bih dao za njih ni prebijenu paru.
Kuličok se tresao od uzbuđenja. Sad nije više ličio na zver. Daša je
gledala njegovo lice sa šiljastim nosom, opaljeno stepskim vetrom,
prekaljeno u vatri i borbi. To je bio vreo život, koji je upao u njenu
prozirnu samoću. Dašu je oštro tištalo u slepoočnicama, lupalo joj srce
kada je on pokazujući sitne zube počeo da savija cigaretu od krdžaka, Daša
upita:
— Vi ćete pobediti? Ali rat neće valjđa večito trajati... Šta će biti
posle?
— Sta će biti posle? — povuče dim i zažmiri. — Posle — rat s
Nemcima do konačne pobede, mirovna konferencija, na koju ćemo doći
kao najveći heroji, a zatim, — udruženim snagama saveznika, cele Evrope,
uspostavljanje Rusije, — reda, zabona, parlamentarizma, slobode... To je u
budućnosti... Ali narednih dana...
Najednom se dotače rukom desne strane grudi. Opipa nešto ispod
šinjela. Oprezno izvadi presavijeni karton, — poklopac od kutije za
cigarete, — i neko vreme okretao ga je među prstima. Ponovo je prodorno
pogledao Dašu.
— Ja ne mogu da reskiram... Vidite u čemu je stvar ... Ovde kod vas
vrše pretres na ulicama ... Ja ću vam predati jednu stvar. — On oprezno
ispravi karton i izvadi mali trougao isečen iz posetnice. Na trouglu su
rukom bila napisana dva slova: O. i K. — Sakrijte ovo, Darja Dmitrijevna.
i čuvajte kao svetinju. Ja ću vas naučiti kako se s ovim postupa ... oprostite
... Vi se ne plašite?
— Ne.
— Bravo, bravo!
 Ne shvatajući ni sama, prosto poneta ustremljenom voljom, Daša je
dospela u središte zavere takozvanog „Saveza zaštite otadžbine i slobode”,
koji je obuhvatio prestoriicu i čitav niz gradova Velike Rusije.
Ponašanje Kuličoka, izaslanika Denjikinovog glavnog stana — bilo je
lakomisleno, skoro neverovatno: od prvih reči se ozbiljno poveriti malo
poznatoj ženi, ženi crvenog oficira. Ali on je nekada bio zaljubljen u Dašu,
i sada, gledajući u njene sive oči, nije mogao neverovati kad su oči
govorile: „Verujte”.
U ta vremena nadahnuće, a ne mimo razmišljanje pokretalo je ljudsku
volju. Urlala je bura događaja, besnelo ljudsko more, svaki se osećao kao
spasilac tonućeg broda, i mašući revolverom na lelujavom mostiću izdavao
je zapovesti: krmilo desno, kreni levo. I sve se kao pričinjavalo, da oko
neizmeme Rusije lutaju belogardijske vizije. Oči su se zamutile od mržnje.
Ono što se želelo, pojavljivalo se u prolaznim ukrasima vizija.
Tako je i bliska propast boljševika izgledala nesumnjivom, izgledalo je
kao da armije intervenata već plove sa četiri strane sveta u pomoć belima;
izgledalo je da su sto miliona ruskih seljaka bili spremni da se mole
Ustavotvornoj skupštini; gradovi jedinstvene, nedeljive imperije kao da su
samo čekali znak da rasture sovjete i da sutradan uspostave red i
parlamentarnu zakonitost.
Zavaravajući se, svi su se predavali vizijama: počev od petrogradske
gospođe, koja je s jednom preobukom rublja pobegla na jug, do premudrog
profesora Miljukova, koji je, s nadmoćnim osmehom, očekivao kraj
događaja koje je on posmatrao u istorijskoj perspektivi.
Jedan od onih koji su verovali u utešne vizije, bio je i takozvani „Savez
zaštite otadžbine i slobode”. Osnovao ga je u početku proleća osamnaeste
godine Boris Savinkov, posle samoubistva donskog atamana Kaledina i
odlaska iz Rostova Kornilovljeve armije. Savez je bio neka vrsta ilegalne
organizacije Dobrarmije.
Na čelu mu je bio nedostižni i tajanstveni Savinkov. On je šetao po
Moskvi obojenih brkova, nosio engleski frenč, visoke žute cipele i
oficirski mantil. Savez je bio organizovan vojnički: štab, divizije, brigade,
pukovi, obaveštajna služba i razne druge ustanove. U organizacijama štaba
glavnu ulogu igrao je pukovnik Perhurov.
Primanje u članstvo Saveza obavljalo se u strogoj konspiraciji. Jedan
čovek mogao je da zna samo za četvoricu. U slučaju provale mogla su biti
uhapšena samo petorica. Tragovi dalje nisu išli. Boravište štaba i imena
vođa bili su tajna za sve. Onima koji su želeli da stupe u Savez dolazio je u
stan šef puka ili odreda, uzimao podatke, davao novac unapred i beležio
šifrovanu adresu na kartonu. Ti kartoni s kružićima koji su obeležavali broj
članova, zajedno s adresama svake nedelje dostavljani su štabu. Smotra
snaga bila je na bulevarima, kod spomenika, kuda su članovi organizacije
morali dolaziti ili u šinjelima raskopčanim na naročit način, ili s
pantljikama na ugovorenom mestu šinjela. Onima koji su bili za vezu
izdavao se trougao od posetnice sa dva slova, koja su obeležavala: prvo —
lozinku, a drugo — grad. Posle predaje trougao se sastavljao s parčetom
kartona na onom mestu odakle je bio isečen. Savez je raspolagao sa
znatnim snagama za obaveštajnu službu. U aprilu na tajnoj konferenciji
bilo je rešeno da se obustavi sabotaža i da se krene na rad u sovjetskim
ustanovama. Na taj način članovi Saveza su dospeli do centra državnog
aparata. Jedan deo njih služio je u moskovskoj miliciji, u Kremlju su
namestili svog osmatrača. Oni su prodrli u vojnu kontrolu i čak u Viši
vojni savet. Izgledalo je da je Kremlj čvrsto obavijen njihovim mrežama.
U to vreme izgledalo je neminovno da će Moskvu zauzeti nemačke
armije feldmaršala Ajhorna. I mada je među članovima Saveza bila jaka
germanofilska struja, — vera samo u moć nemačkog bajoneta u svetu, —
opšta orijentaoija bila je za saveznike. U štabu Saveza već su bili odredili i
datum ulaska Nemaca u Moskvu — petnaesti jun. Zbog toga je bilo
odlučeno odreći se osvajanja Kremlja i Moskve, u Kazanu, Njižnjem,
Kostromi, Ribinsku, Muromu, dići ustanak, spojiti se sa Česima i
obrazovati istočni front s naslonom na Ural i bogato Zavoložje.
Daša je poverovala svemu, do poslednje reči, o čemu je govorio
Kuličok: ruski patrioti i, kako ih je on nazivao, vitezi duha, borili su se za
to, da zauvek nestanu drske čuhonke s krompirom, da se ulice u
Petrogradu jarko osvetle i da po njima pođe vesela elegantna gomila, da se
mogne u trenutku tuge staviti na glavu šeširić s percem i otputovati u
Pariz... Da se na čistini pored letnjeg vrta ne pojavljuju skakači. Da jesenji
vetar ne fijuče na grobu Dašinog sina.
Sve to obećao joj je Kuličok u razgovoru za čajem. Bio je gladan kao
pas, slistio je polovinu zaliha konzervi, jeo je čak brašno sa solju. U
sumrak neprimetno iščeze, uzevši sa sobom ključ od vrata.
Daša ode da spava. Spusti zavesu, leže i, — kako to biva u zamornim
časovima nesanice, — misli, slike, uspomene, iznenadna rešenja, vatrena
kajanja poleteše, ru šeći i prestižući jedno drugo... Daša se okretala,
stavljala ruke pod jastuk, legala na leđa, na trbuh... Pokrivač je pekao,
federi divana boli su bokove, čaršavi su klizili na pod.
Teška je bila noć, duga kao život. Tamna tačkica-u Dašinom mozgu
ožive, pusti otrovne žile po svim tajnim vijugama. Ali našto sve te griže
savesti, osećanje strašne odgovornosti, krivice? Kad bi se moglo razumeti!
Kasnije, kad zavesa na prozoru poče da modri, Dašu zamori to vrćenje
u fantastičnom kolu misli, iznemogla je, i, smirivši se, jednostavno i
pošteno osudila sebe od početka do kraja, — izbrisala celu sebe.
Sela je na postelju, skupila kosu u punđu, pridenula je, spustila gole
mršave ruke u krilo i zamislila se... Usamljena, sanjalica, hladna žena koja
nikoga ne voli — zbogom, neka te đavo nosi, nema šta da se žali... I dobro
je što su te uplašili skakači kod Letnjeg vrta: to je bilo malo, trebalo je još
jače uplašiti... Sad — iščeznuti... Sad, ponesena vetrom, leti, leti, dušo
moja, kuda narede, čini što narede... Svoje volje više nemaš ... Ti si jedna
od miliona miliona... Kakav mir, kakvo oslobođenje...
Kuličok se izgubio dva dana. U njegovom odsustvu dolazilo je
nekoliko ljudi, svi visoki, u izlizanim kaputima, nešto zbunjeni, ali veoma
vaspitani ljudi. Naginjući se ka ključaonici, oni su izgovarali lozinku. Daša
ih je puštala unutra. Čuvši da „Ivan Sviščov” nije kod kuće, nisu odmah
odlazili: jedan bi počeo da priča o svojim porodičnim nevoljama; drugi
pošto bi zamolio za dozvolu da puši, polako je vadio iz tabakere s
monogramom smrdljivu sovjetsku cigaretu i, izgovarajući r na francuski
način, grdio na sva usta „radničke i seljačke delegate”. Treći bi poverljivo
saopštio da je spremio motomi čamac na Krestovskom ostrvu kod dvorca
kneževa Beloseljski-Belozerskih, da je izvukao dragocenosti iz sefa, ali su
mu se deca razbolela od kašlja... Nikako nema sreće.
Očigledno, svima je bilo prijatno da ćaskaju s mršavom, krupnookom,
milom mladom ženom. Odlazeći, ljubili su joj ruku. Daši je bilo čudno
samo jedno: nekako isuviše prosti bili su ti zaverenici, kao iz neke banalne
komedije. Skoro svi su oprezno ispitivali da li je doneo „Ivan Sviščov”
putni trošak? Na kraju krajeva bili su više nego sigurni da će se „glupa
istorija s boljševicima” vrlo brzo -svršiti. „Verujte da Nemce neće stati
mnogo napora da zauzmu Petrograd”.
Najzad se pojavi Kuličok — opet gladan, prljav i vrlo zabrinut.
Obavesti se ko je dolazio u njegovom odsustvu. Daša mu podrobno ispriča.
On se naljuti: — Nevaljalci! Dolazili za konto... Garda! Teško im je
odvojiti plemićsku stražnjicu od fotelje, hoće da dođu Nemci da ih
oslobode: izvolite, vaša svetlosti, povešali smo boljševike, sve je u redu ...
Odvratno, odvratno... Od dvesta hiljada oficira, istinskih heroja duha našlo
se — tri hiljade kod Drozdovskog, oko osam hiljada kod Denjikina, i kod
nas, u „Savezu zaštite otadžbine” pet hiljada. To je sve. A gde su ostali?
Prodali dušu i savest Crvenoj armiji... Neki kuvaju imalin, prodaju cigarete
... Skoro sav generalštab je kod boljševika ... Sramota ...
Najede se brašna i soli, napi se vrele vode i ode da spava. Rano izjutra
probudio je Dašu. Kada je ona, obukavši se na brzu ruku, došla u
trpezariju, Kuličok se s grimasama vrteo oko stola.
— A sada, vi? — viknu on Daši nestrpljivo. — Da li biste vi mogli
da reskirate, da žrtvujete mnogo štošta, da podnesete bezbroj neugodnosti?
— Da, — reče Daša.
— Ovde ja ni u koga nemam poverenja... Dobili smo uznemirujuće
vesti... Treba da se ide u Moskvu. Hoćete li otići?
Daša samo zatrepta i podiže obrve... Kuličok joj žurno priđe, posadi je
kraj stola, sede pored nje, dodirujući je kolenima i poče objašnjavati koga
treba videti u Moskvi i šta kazati o petrogradskoj organizaciji. Govoreći
sve to polagano i jarosno, on je prosto ukucavao reči u Dašinu glavu.
Tražio je da ponovi. Ona pokorno ponovi.
— Sjajno! Mudrica! Nama baš takve i trebaju. — On se naglo diže,
trljajući ruke. — A sad, šta ćemo s vašim stanom? Reći ćete u kućnom
odboru da na nedelju dana putujete u Lugu. Ja ću ostati ovde još nekoliko
dana, a posle ću predati ključ predsedniku kućnog odbora ... Dobro?
Od sve te žurbe Daši se vrtelo u glavi. S iznenađenjem osećala je da će
bez otpora otići ma kuda i učiniti sve što joj narede... Kad Kuličok
spomenu stan, Daša pogleda na kredenc boje ptičj,eg oka: „odvratan,
dosadan kredenc, kao mrtvački sanduk”... Seti se lasta, koje su je mamile u
plavetnilo. I njoj se učini: sreća je odleteti u slobodan širok život iz ovog
prašnjivog kaveza...
— Stan? — reče ona... — Možda se ja neću vratiti. Činite kako
znate.
Jedan od onih koji su dolazili u odsustvu Kuličoka, — visok,
duguljasta lica i spuštenih brkova, ljubazan čovek — smestio je Dašu u
čvrst vagon na kome su svi prozori bili razbijeni. Nagnuvši se, on joj
progunđa iz basa u uvo: „Vaša usluga neće biti zaboravljena” i izgubi se u
gomili. Pred polazak, oko voza počeli su da trče nekakvi ljudi, držeći u
zubima zavežljaje. Počeše da ulaze kroz prozore. U vagonu postade sasvim
tesno. Peli su se na policu za prtljag, zavlačili su se pod sedišta i tamo
palili žižice pušeći s najvećim zadovoljstvom krdžak.
Voz se polagano vukao mimo maglovite baruštine s ugašenim
dimnjacima fabrika, mimo ustajalih ribnjaka. Pojavila se i nestala u daljini
iz sunčeve svetlosti Pulkovska uzvišica, gde su zaboravljeni od svih na
svetu astronomi, pa i sam sedamdesetogodišnji Glazenap, kao i pre brojali
količinu zvezda u vasioni. Promicale su borove mladice, borovi, vile. Na
stanicama nikoga više nisu puštali u kola — postavili su naoružanu stražu.
I sad je bilo bučno, ali nije bilo uznemiravanja.
Daša je sedela stisnuta između dva vojnika s fronta. Ozgo, sa police,
spuštala se svaki čas nečija vesela glava, upadajući u razgovor.
— No, pa šta? — pitao je glas sa police, gušeći se od smeha. — No,
a vi?
Prema Daši, između zabrinutih i ćutljivih žena, sedeo je ćorav, mršav
seljak opuštenih brkova i čekinjave brade, u slamnom šeširu. Njegova
košulja sašivena od vreće bila je oko vrata vezana uzicom. O pojasu visili
su mu češalj i komadić mastiljave olovke, u nedrima su mu bile nekakve
hartije.
U prvo vreme Daša nije pratila razgovor. Ali ono što je pričao ćoravi
bilo je, očigledno, vrlo zanimljivo. Postepeno sa svih sedišta glave se
okrenuše k njemu, u vagonu zavladala tišina. Vojnik s fronta sa puškom
reče pouzdano:
— Pa da, ja sam vas shvatio, jednom rečju, vi ste partizani,
mahnovci.
Ćoravi je neko vreme ćutao, lukavo se smešeći u brkove:
— Čuli ste, braćo, ali niste dočuli. — Povukavši rapavom rukom
postrance ispod brkova, on otera s lica osmeh i reče čak nekako svečano:
— To je kulačka organizacija. Mahno... Onoperiše u Jekaterinoslavskoj
guberniji, a tamo svaka kuća ima po pedeset jutara. A mi, mi smo nešto
drugo. Mi crveni partizani.
— Pa šta mislite? — upita vesela glava.
— Hejon naših operacija je Černigovština ili ruski, — Černigovska
gubemija i seveme opštine Nežinjske. Hazumete? I mi smo komunisti. 'Za
nas su Nemac, panposednik, hetmanski vojnik ili seoski kulak jedna ista
papazjanija... Iz toga sleduje, da nas ne treba mešati s mahnovcima.
Hazumete li?
— Pa dabogme, razumeli smo, nismo budale, nego pričaj dalje.
— A dalje je bilo ovako... Posle te borbe s Nemcima mi smo bili
klonuli duhom. Povukli smo se u Košeljevsku šumu, zavukli se u takav
čestar gde su samo kurjaci živeli. Malo smo se odmorili. Počeše da nam
dolaze ljudi iz obližnjih sela. Nema, vele, tu života. Nemci su počeli
ozbiljno da čiste okolinu od partizana. U pomoć Nemcima došli su
gajdamaci ): svakog dana upadaju u selo i po dostavama kulaka šibaju
seljake. Od tih priča naši su se momci tako razjarili da im je dah stao u
grlu. A u to đob» stiže još jedan odred. Čitava vojska skupi se u šumi, oko
trista pedest ljudi. Izabraše komandanta grupe — verkojevskog partizana,
zastavnika Goltu. Počeše misliti u kojem pravcu da vode dalje operacije, i
odlučiše da uzmu pod kontrolu Desnu, a Desnom se Nemcima dovozila
municija. Krenuli su, izabrali mesto gde su parobrodi plovili pored same
obale, napravili zasedu...
— Vidi ga, no, a dalje kako? — upita glava s police.
— A evo kako. Dolazi parobrod. „Stoj”! čuje se u prednjem
streljačkom lancu. Kapetan ne izvrši zapovest — plotun. Parobrod,
prirodno, ka obali. Mi se odmah popesmo na palubu; postavismo štražu i
počesmo da tražimo isprave.
— Kao što i treba, — reče vojnik s fronta.
— Parobrod natovaren sedlima i konjskom opremom. Prate ga dva
pukovnika, jedan sasvim star, a drugi — svež, mlad. Sem toga na
parobrodu tovar medikamenata. A nama baš to i treba. Stojim na palubi,
pregledam dokumenta; vidim, prilaze komunisti, Petar i Ivan Petrovski iz
Borodjanštine. Odmah shvatih: ne pokazujem da ih poznajem. Ponašam se
zvanično, strogo; „Vaše isprave”... Petrovski mi pruža legitimaciju, i u isto
vreme cedulju na cigarpapiru: „Druže Pjavka, ja s bratom odlazim iz
Černigova, idem u Rusiju, i molim vas, — ponašajte se prema nama
nemilosrdno da ne bi privukli pažnju okoline, jer su okolo špijuni” ...
Dobro... Pregledavši dokumenta istovarismo konjsku opremu, sedla,
apoteku i petnaest sanduka vina za okrepljenje naših ranjenika. Moram
odati pravdu brodskom lekaru: ponašao se kao heroj. ,,Ne mogu — viče —
da dam apoteku, to protivreči svima zakonima i, između ostalog,
međunarodnom ugovoru”. Naš odgovor bio je kratak: ,,I kod nas ima
ranjenika, — dakle ne međunarodni nego ljudski ugovori zahtevaju: daj
apoteku! Uhapsili smo deset oficira, iskrcali ih na obalu, a parobrod
pustili. Odmah tu, na obali, stari pukovnik poče plakati i moliti da ga ne
ubijemo; podseti nas na svoje ratne zasluge. A mi pomislismo: „Šta da ga
diramo, i tako će sam uskoro umreti”. Pustili smo ga pod pritiskom
velikodušnosti. A on kidnu u šumu...
Glava na gornjoj polici veselo se zakikota. Ćoravi sačeka da prestane
smeh.
— Drugi, činovnik iz Komande mesta, učinio je na nas lep utisak,
spretno je odgovarao na sva pitanja, ponašao se slobodno, i — njega smo
takođe pustili... ostale smo odveli u šumu i tamo streljali zato što niko od
njih nije hteo ništa da kaže...
Daša je gledala bez daha na ćoravog. Lice mu je bilo spokojno, u
borama, s izrazom gorčine. Jedino oko, koje se nagledalo raznih stvari,
sivkastoplavo sa sitnom zenicom, zamišljeno je pratilo borove, koji su
promicali. Posle izvesnog vremena ćoravi nastavi pričanje:
— Nismo dugo ostali na Desni — Nemci su nas opkolili i mi
ođstupismo prema Drozdovskoj šumi. Plen smo podelili seljacima; vino
smo, istina, popili po bokal, a ostalo dali u bolnicu. Levo od nas u to vreme
operisao je Krapivjanski s povećim odredom, a desno — Marunja.
Zajednički nam je smer bio da se približimo ćemjigovu i da ga zauzmemo
u naletu. Eh, da nam je valjala veza između pojedinih odreda... Nije bilo
prave veze, — i mi zakasnismo. Nemci svakog dana šalju vojsku,
artileriju, konjicu. Nije im nikako bilo po volji što mi postojimo. Tek što
oni napuste, recimo, selo — u selu se istog časa organizuje Revkom, i dva
kulaka već o jasici... Utom me poslaše u Marunjin odred po novce — bili
su potrebni kao hleb. Namirnice smo plaćali stanovništvu u gotovu,
maroderstvo je bilo zabranjeno pod pretnjom smrtne kazne. Sednem ja u
droške i pođem u Košeljevsku šumu. Tu smo Marunja i ja razgovarali o
našim poslovima, dobih od njega hiljadu rubalja u kerenkama ) i vraćam se
natrag ... Blizu sela Zukovke, tek što sam se spustio u dolinu, — jure
prema meni dva konjanika, patrola žukovskog revkoma. „Kuda ćeš —
Nemci!” — „Gde?” — ,,Pa već prilaze Zukovki”. Ja natrag. Konja u
čestar, a ja siđem s kola. Počesmo raspravljati šta da radimo. O masovnom
otporu Nemcima nije bilo ni govora. Bila ih je čitava kolona s artilerijom...
— Trojica protiv kolone — teško je, reče vojnik s fronta.
— Dabogme da je teško. I odlučismo da bar poplašimo Nemce.
Počesmo da puzimo pod zaklonom raži. Vidimo: tu je Zukovka, a odavde
iz šume izlazi kolona, jedno dvesta vojnika, dva topa i komora, i bliže k
nama — konjička izvidnica. Izgleda da se glas o partizanima uveliko
raščuo kad su čak i artileriju protiv nas poslali. Mi polegasmo po baštama.
Raspoloženje je odlično, unapred se smejemo. Izvidnica je već jedno
pedeset koraka od nas. Ja komandujem: „Bataljon — pali!”. Jedan plotun,
drugi... Jedan konj se prevmu. Nemac otpuzi u koprive. A mi — pali!
Lupamo zatvaračima, buka, tresak.
Glavi na polici počele da se oči kolutaju — zatvorio je rukom usta, da
se ne bi kikotao i da ne bi propustio nijedne reči. Vojnik s fronta se
zadovoljno smešio.
— Konjička izvidnica odjuri prema koloni, Nemci počeše da se
razvijaju za borbu, krenuše u streljačkom stroju, počeše ofanzivu po svim
pravilima. Skidože topove s prednjih točkova pa grunuše iz topa od tri cola
po baštama, gde su žene kopale krompir... Eksplozija, zemlja leti uvis ...
Naše žene ... (ćoravi nakrivi noktom šešir na uho, nije mogao da se uzđrži,
osmehnu se. Glava na polici prsnu u smeh.) — Naše žene iz bašta, kao
kokoši, na sve strane... A Nemci brzim korakom prilaze selu... Tada ja
velim: „Dosta smo se, momci, šalili, sad da kidamo”. Počesmo opet puziti
kroz raž u jarugu, ja sednem sam u kola i bez ikakvih smetnji pođem u
Drozdovsku šumu. Stanovnici Zukovke posle su pričali ovo: „Primakli se,
vele, Nemci baštama, uz same plotove i najedanput povikaše: „Ura”... a iza
plota nikoga nema”... Pričaju da su oni koji su to videli popađali od smeha.
Nemci su ušli u Zukovku, ali ni revkomaca ni partizana tamo nisu našli,
proglasiše opsađno stanje. Posle dva-tri dana dobili smo u Drozdovskoj
šumi izveštaj da je u Zukovku došla velika nemačka komora s municijom.
A za nas su med — najveće blago... Počesmo lupati glavu, momcima
poraste apetit, odlučiše da udare na Zukovku i preotmu Nemcima
municiju. Skupi nas se oko stotinu. On tog broja trideset boraca poslato je
na drum da bi u slučaju uspeha presekli Nemcima odstupnicu na
Cernjigov. Ostali, u koloni, krenuše na Zukovku. U suton se prišimjaše,
polegaše u žito kraj sela i poslaše sedmoricu u izvidnicu da razgledaju
raspored neprijatelja i da jave nama, a mi ćemo noću da izvršimo
neočekivani napad. Ležali smo bez ikakve larme, pušenje je bilo
zabranjeno. Rominja kišica, spava nam se, vlažno... čekamo — čekamo,
već poče da sviće. Nikakvog kretanja. Šta je to? Vidimo, već su žene
počele da teraju stoku na pašu.

Tek onda eto, golubića, naših izviđača, puze, — sedam njih... Ispalo je
da su oni, prokleti, došavši do vetrenjače, legli da se odmore pa tako
prespavali celu noć, dok na njih nisu natrapale žene sa stokom. Ofanziva,
razume se, promašena... Obuze nas takva gorčina da prosto nismo mogli
naći sebi mesta. Trebalo je da sudimo i da se obračunamo sa izvidnicom.
Odlučismo se jednoglasno da ih streljamo. Ali tada oni počeše plakati,
moliti da ih poštedimo i u potpunosti priznadoše svoju krivicu. Bili su to
još mladi momci, prvi put su zgrešili... Rešismo da im oprostimo, ali
predložismo da iskupe svoju krivicu u prvoj borbi.
— Ponekad valja i oprostiti, — reče vojnik s fronta.
— Da... počesmo da većamo. Pa šta: ako nismo osvojili Žukovku
noću, osvojićemo je danju. Poduhvat je ozbiljan, momci su razumeli na što
se spremaju. Razvili smo se u redak streljački lanac, čekamo svakog
trenutka da zatrešte mitraljezi, ne puzimo nego prosto trčimo pobaučke...
— Ho-ho — ču se odozgo, sa police.
— Anama u susret, umesto Nemaca, idu žene s kotaricama: pošle u
jagode, beše praznik. I počeše da nam se smeju: zakasnili ste, vele, —
nemačka komora pre dva dana otišla kulikovskim drumom. Tad
jednodušno rešismo da stignemo Nemce, makar svi izginuli u borbi. Poneli
smo lopate da se ukopamo; žene nam doneše palačinke i pite. Krenusmo.
Za nama pođe masa sveta, — razume se, više iz radoznalosti, — čitava
armija. I evo šta uradismo: podelismo seljacima i ženama kočeve i
stadosmo u dva reda; postavili smo jednog od drugog na dvadeset koraka s
računom da jedan bude naoružan, a drugi sa batinom, s kocem, radi
zastrašivanja. Razvukli smo se na nekih pet kilometara. Ja odvojih petnaest
boraca, među njima i naše nazovi-izviđače, i uzeh dvojicu oficira, koje
smo mobilisali, otvorene kontrarevolucionare, ali sam im predočio da
opravdaju poverenje i time da spasu sebi život. Izbio sam s tom grupom na
drum ispred nemačke komore... I zametnula se, braćo, bitka ne za jedan
dan i ne za dva... (On nehotice odmahnu rukom.)
— Pa kako to? — upita vojnik s fronta.
 — A tako... Ja s grupom propustim kolonu i naletim na rep, na
komoru. Otesmo im dvadesetak kola s municijom. Brzo napunismo
fišeklije, razdadosmo seljacima, — kojima smo stigli, — puške i
nastavismo da napadamo kolonu. Mislili smo da smo je opkolili, a ispalo
je da su Nemci nas opkolili: po trima drumovima išli su k tom mestu
odredi svih vrsta oružja... Podelismo se na manje grupe, uvukosmo se u
jendeke. Naša je sreća što su Nemci vodili operaciju po svima pravilima,
kao veliku bitku, inače niko od nas ne bi umakao... Od partizana, eto ja i,
možda, još desetak ljudi ostadosmo u životu. Borili smo se dok je bilo
municije. I onda smo videli da tu za nas nema hleba, da se mora probijati
iz Desne, u neutralnu zonu, u Rusiju. Ja sakrijem pušku i pod vidom ratnog
zarobljenika pođem sam u Novgorod — Severski...
— A sad kuda ideš?
— U Moskvu po direktive.
Pjavka je još mnogo pričao o partizanima i o seoskom živovanju. ,,Iz
jedne nevolje u drugu — eto tako živimo. I doveli su seljaka dotle da je
postao kurjak: još samo da počne klati zubima”. On je bio iz okoline
Nežina, radio je u fabrici šećera. Oko je izgubio za vreme Kerenskog, za
vreme nesrećne junske ofanzive. Tako je i govorio: „Meni Kerenski izbi
ovo oko”. Još onda u rovovima on se upoznao s komunistima. Bio je član
Nežinskog sovdepa, član revkoma, radio je u podzemlju na organizaciji
partizanskog pokreta.
Njegovo pričanje potrese Dašu. U njegovim rečima bila je istina. To su
razumeli i svi putnici, koji su gledali u usta govorniku.
Ostatak dana i noć bili su zamorni. Daša je sedela, podavivši noge,
zatvorivši oči, i mislila je do glavobolje, do očajanja. Bile su dve istine:
jedna — ćoravog, vojnika s fronta, ovih žena prostih umornih lica, koje su
hrkale; druga — ona o kojoj je govorio Kuličok. Ali dveju istina nema.
Jedna od njih je strašna, sudbonosna greška...
U Moskvu su stigli u po dana. Stari fijakerist tromo i polako poveze
Dašu prljavom i ogolelom Mjasnickom, gde su prozori praznih radnji bili
uprskani blatom. Dašu je iznenadila pustoš u gradu. — Sećala ga se iz onih
dana kada su se gomile od hiljada ljudi sa zastavama i pesmama kretale
zaleđenim ulicama, čestitajući jedni drugima revoluciju bez krvi.
Na Lubjanskom trgu vetar je kovitlao prašinu. Išla su dva vojnika u
bluzama, bez pojasa, posuvraćenih okovratnika. Nekakav mršav čovek
duga lica, u somotskoj bluzi, okrenu se za Dašom, nešto joj doviknu, čak
potrča za fijakerom, ali prašina mu zasu oči i on zastade. Hotel „Metropol”
bio je izrešetan topovskim granatama i tamo, na trgu, kovitla se prašina, i
bilo je čudno gledati u zagađenom skveru leju sa cvećem vatrenih boja, ne
zna se kome i zašto posađenim.
Na Tverskoj bilo je življe. Ponegde su još prodavale poslednju robu
preostale radnje. Prema zgradi Sovdepa, na mestu gde je bio spomenik
Skobeljevu stajala je ogromna kocka obavijena crvenim platnom. Ona se
Daši učini strašnom. Starac-kočijaš pokaza na nju drškom od biča.
— Skinuli su junaka. Koliko godina vozim po Moskvi, uvek, uvek je tu
stajao. A sad, vidiš, ne dopada se vladi. Kako da se živi? Prosto — lezi pa
umri. Seno dvesta rubalja pud. Gospoda su se razbegla, ostali samo
drugovi, a i oni gleđaju više pešice. Eh, država!.. — On povuče dizgine. —
Bar da nam je kakav kralj...
Ispred Strasne, levo, pod firmom „Kavana Bom”, iza duplog prozora s
debelim staklom sedeli su na divanima besposleni mladići i uvele devojke,
pušili, pili nekakvu tečnost. Na vratima otvorenim prema ulici stajao je,
naslonjen ramenom, obrijan čovek duge kose, neočešljan, s lulom u
ustima. On kao da se iznenadi, gledajući u Dašu, i izvadi lulu iz usta. Ali
Daša se proveze dalje. Evo i ružičaste kule Strasnog, evo i Puškina. Ispod
lakta mu je još uvek strčala izbledela krpica sa drškom, obešena za vreme
bumih mitinga. Mršava deca trčala su po granitnom postolju, na klupi je
sedela dama u cvikeru i šeširu baš istom kao u Puškina iza leđa.
Iznad Tverskog bulevara plovili su retki oblaci. Protutnji kamion pun
vojnika. Fijakerist reče, namignuvši na njega:
— Pošli u pljačku. Znate li Ovsjanikova, Vasilija Vasiljeviča? Prvi
milionar u Moskvi. Juče su mu došli isto ovako kamionom, i celu vilu
očistili. Vasilij Vasiljevič je samo zavrteo glavom i pošao kud oči vode.
Boga su zaboravili, tako stari ljudi misle...
Na kraju bulevara ukazaše se ruševine kuće Gagarina. Neki čovek u
prsluku, sam, stojeći gore, na zidu, izbijao je pijukom cigle i bacao dole. S
leve strane ogromna nagorela kuća gledala je u bledo nebo praznim
prozorima. Okolo su sve kuće bile izrešetane mecima. Pre godinu i po
dana po ovom trotoaru trčale su u nabačenim na glavu šalovima od vunice
Daša i Kaća. Pod nogama je pucketala tanka skrama leda, u zamrznutim
barama odbijale su se zvezde. Sestre su žurile u advokatski klub na
vanredno saopštenje povodom vesti o revoluciji, koja je, nedavno, počela u
Petrogradu. Hladan prolećni vazduh opijao je kao sreća ...
Daša odmahnu glavom: „Neću, to je sahranjeno” ...
Fijaker izbi na Arbat i skrenu levo u sokak. Daši tako zalupa srce da joj
se smrče pred očima... Evo dvospratne bele kuće s mezaninom. Tu je ona
od petnaeste godine živela sa Kaćom i pokojnim Nikolajem Ivanovičem.
Ovamo je došao iz zarobljeništva Teljegin. Tu je Kaća susrela Roščina. Na
ova pohabana vrata izašla je Daša na dan venčanja; Teljegin ju je posadio
u luksuzna kola sa sivim brzim konjem, — i poleteli su u prolećnom
sutonu, usred još bledih vatara, u susret sreći...
Prozori na mezaninu bili su razbijeni. Daša poznade tapete u svojoj
bivšoj sobi, visile su poderane. Krozprozor izlete čavka. Kočijaš upita:
— Desno, levo — kuda?
Daša pogleda u hartiju. Zastali su pred višespratnom kućom. Na
glavnom ulazu iznutra bile su zakucane daske. Pošto se nije smelo pitati,
Daša je dugo tražila na sporednim stepenicama stan 112-a. Gdegde, kad su
se čuli Dašini koraci, odškrinula bi se vrata na lančiću. Izgledalo je kao da
iza svakih vrata stoji čovek, upozoravajući stanovnike na opasnost.
Na petom spratu Daša zakuca — tri puta i još jedanput, — kao što su je
naučili. čuše se oprezni koraci, neko je, dišući kroz ključaonicu, zagledao
Dašu. Vrata otvori sređovečna visoka dama, tamnoplavih strašnih,
izbuljenih očiju. Daša joj ćuteći pruži trougao od kartona. Dama reče:
— Ah, iz Petrograda ... Molim, uđite.
Kroz kujnu, u kojoj se, kako izgleda, dugo nije kuvalo, Daša je ušla u
visoke sobe sa zavesama. U polutami su se nazirale linije odličnog
nameštaja, blistala je bronza, ali i ovde je bilo nekako prazno i hladno.
Dama ponudi Dašu da sedne na divan, i sama sede pored nje, razgledajući
gošću strašnim raširenim očima.
— Pričajte, — strogo, zapovednički reče ona. Daša se iskreno pribra,
poče iskreno da priča one neutešne vesti, koje je morala da preda po
Kuličokovoj naredbi. Dama stisnu lepe ruke s prstenjem na skupljenim
kolenima, pucnu prstima ...
— Dakle, vi u Petrogradu još ništa ne znate? — prekide ona. Niski
glas joj je treperio u grlu. — Ne znate da je prošle noći bio pretres kod
pukovnika Sidorova ... Našli su plan evakuacije i neke mobilizacione
spiskove ... Ne znate da je jutros u zoru uhapšen Vilenkin ... — Grčevito
ispravivši stas, ona se diže s divana, odmaknu zavesu koja je visila na
vratima i obrati se Daši:
— Hodite ovamo. S vama će razgovarati...
— Lozinka! — zapovednički reče čovek, koji je stajao okrenut
leđima prema prozoru. Daša mu pruži trougao od kartona. — Ko vam je to
dao? (Daša poče da objašnjava.) Kraće!
Levom rukom je držao ispred usta svilenu džepnu maramu, koja je
skrivala njegovo crnpurasto ili, možda, maskirano lice. Neodređene oči sa
žutim okvirom gledale su Dašu s nestrpljenjem. On je opet prekide:
— Vama je poznato: stupajući u organizaciju vi stavljate život na
kocku?
— Ja sam sama i slobodna, — reče Daša. — Ja skoro ništa ne znam
o ovoj organizaciji. Nikanor Jurjevič naručio mi je... ja ne mogu da sedim
više skržtenih ruku. Uveravam vas da se ja ne bojim ni posla ni...
— Vi ste pravo dete. — On to reče tako isto isprekidano, ali Daša,
budne pažnje, podiže obrve.
— Imam dvadeset i četiri godine.
— Jeste li vi žena? (Ona ne odgovori.) U ovom slučaju to je važno.
(Ona potvrdno klimnu glavom.) O sebi ne morate da pričate, ja vas vidim
skroz. Ja vam verujem. Vi ste začuđeni?
Daša je samo trepnula. Isprekidane, pouzdane fraze, zapovenički glas,
hladne oči brzo su vezali njenu neočvrslu volju. Ona oseti ono olakšanje
kada kraj postelje sedne lekar, blistajući premudrim naočarima: „Dakle, od
danas, moj anđele, uri ćemo da radimo ovako”.
Sad je ona pažljivo pogledala tog čoveka s maramom na licu. Bio je
omanjeg rasta, u mekom šeširu, u oficirskom, lepo skrojenom kaputu, u
visokim, kožnim cipelama. I odelom i odmerenim pokretima ličio je na
stranca, govorio je s petrogradskim akcentom, neodređenim, promuklim
glasom:
— Gde ste odseli?
— Nigde, došla sam ovamo pravo sa stanice.
— Vrlo dobro. Sad ćete otićd na Tversku, u poslastičamicu „Bom”,
tamo ćete se založiti. Vama će prići jedan čovek, vi ćete ga poznati po igli
u mašni — u obliku lobanje. On će vam reći lozinku: „Zbogom, srećan
put”. Tada ćete mu pokazati ovo. (On prelomi trougao i jednu polovicu
dade Daši.) Pokažite mu tako da niko ne vidi. On će vam dati dalje
instrukcije. Morate da ga slušate bezuslovno. Imate novaca?
On izvadi iz buđelara dve banknote po hiljadu rubalja.
— Za vas će platiti. Ovaj novac gledajte da sačuvate za slučaj
iznenadnog hapšenja, podmićivanja, bekstva.
Vama se sve može dogoditi. Idite ... Čekajte ... Jeste li me dobro
razumeli?
— Da, — odgovori Daša neodlučno, savijajući hiljadarke u sve
sitnije kvadratiće.
— Ni reči o viđenju sa mnom. Nikome ni reči o tome da ste bili
ovde. Idite.
Daša pođe u Tversku ulicu. Bila je gladna i umorna. Drveće Tverskog
bulevara, namrgođeni i retki prolaznici promicali su kao u magli pred
njenim očima. Ipak se osećala mimom, jer se svršila mučna nepokretnost, i
neshvatljivi za nju događaji uhvatili su je u đavolje kolo, poneli u divlji
život.
U susret, kao senke u kinu, išle su dve žene u opancima. Okrenule se
na Dašu i kazale tiho:
— Nevaljalica, ne drži se na nogama.
Pa onda prođe u magli visoka dama s tršavom, skupljenom kao vranje
gnezđo kosom, s tragičnim bolnim borama oko podnadulih usta. Na
nekada, verovatno, lepom licu, skamenilo se veliko čuđenje.
Dugačka cma suknja bila je zakrpljena, kao namerno, drugom
materijom. Ispod šala, čiji se kraj vukao po zemlji, držala je hrpu knjiga i
poluglasno obrati se Daši:
— Rozanov, zabranjeno, sabrana dela Vladimira Solovjova...
Malo dalje stajalo je nekoliko starih ljudi, — nagnuvši se prema
baštenskoj klupi, oni su nešto radili; u prolazu Daša ugleda na klupi dva
crvenoarmejca, koji su čvrsto spavali, rame uz rame, otvorenih usta, s
puškama u krilu; starci su ih šapćući psovali ružnim rečima.
Iza drveća suvi vetar je gonio prašinu. Zazvoni usamljeni tramvaj,
lupajući po kaldrmi slomljenim stepenicama. Sivi grozdovi vojnika visili
su na ulazu i pozadi, na koćnici. Na glavi bronzanog Puškina skakutali su
vrapci, ravnodušni prema revoluciji.
Daša skrenu u Tversku: iza leđa nalete na nju oblak prašine, obavi je
hartijicama, donese do poslastičarnice „Bom” — poslednjeg uporišta
starog bezbrižnog života.
 Tu su se skupljali peanici svih škola, bivši novinari, književni
špekulanti, okretni mladići koji su se lako i spretno prilagođavali mutnom
dobu, devojke otrovane dosadom i kokainom, sitni anarhisti, koji su tražili
oštrih razonoda, građani koje su namamili kolači.
Tek što Daša zauze mesto u dubini poslastičamice, ispod biste čuvenog
pisca, — neko mahnu rukom, pojuri kroz duvanski dim i svali se pored
Daše, cerekajući se vlažnim osmehom pokvarenih zuba. To je bio stari
poznanik, pesnik Aleksandar Žirov.
— Jurio sam za vama Luibjankom ... Bio sam uveren da ste to vi,
Darja Dmitrijevna. Kakva vas je sreća ovamo dovela, odakle dolazite?
Jeste li sami ili s mužem? Da li se sećate mene? Nekada sam bio zaljubljen
u vas — vi ste to znali, jel’ te?
Oči su mu se caklile. Ni na jedno pitanje on, očigledno, nije očekivao
odgovora. Bio je još uvek isti — s nekom groznicom uzbuđenja, samo mu
je nezdrava koža još više uvela; na mršavom, duguljastom licu značajan je
bio samo krivi, pri dnu proširen nos.
— A ja sam toliko preživeo za ove godine... fantastično ... U Moskvi
sam odskora ... Ja sam u grupi imažinista. Serjoška Jesenjin, Burljuk,
Kručonih. Guramo... Jeste li prošli pored Strasnog? Videli ste na zidu
metarska slova? To je svetska drskost... Čak i boljševici se zbunili... Ja i
Jesenjin smo radili celu noć ... Bogorodicu i Isusa udesili smo da ne može
biti bolje... Znate, to je takva kosrmčka nepristojnost, — jutros su dve stare
žene pročitale — i odmah ispustile dušu... Darja Dmitrijevna, ja sam, sem
toga, u anarhističkoj grupi „Crni jastreb” ... Mi ćemo i vas pozvati... Da,
da, ne može biti ni govora ... Znate li ko je naš šef? Čuveni Mamont
Daljski... Genije ... Kin... Veliki novator ... Još dve-tri nedelje i cela
Moskva biće u našim rukama ... Tada će tek početi epoha: Moskva pod
crnom zastavom. Znate, kako smo zamislili da proslavimo pobedu? Da
proglasimo sveopšti karneval... Vino iz magazina, — na ulicu; na trgovima
— vojna muzika... Milion i po maski. Nema nikakve sumnje da će
polovina doći goli... Mesto vatrometa — dići ćemo u vazduh na Losinom
ostrvu slagalište municije. U svetskoj istoriji nije bilo ničega sličnog.
U toku tih dana to je bio treći politički sistem, s kojim se upoznavala
Daša.
Sada se ona prosto uplaši. Čak i na glad zaboravi. Zadovoljan
postignutim utiskom, Žirov se upuusti u pojedinosti.
 — Zar vam ne krvari srce kad pogledate na malograđanski duh
savremenog grada? Moj drug Valet, genijalni umetnik — pa vi ga se sećate
— stvorio je plan da se potpuno izmeni lice grada... Nećemo dospeti da do
karnevala srušimo i ponovo izgradimo... Rešeno je da se ponešto baci u
vazduh — svakako Istorijski muzej, Kremlj, Suhareva kula, kuća Percova
... Niz ulicu ćemo postaviti u visini kuća paravan od dasaka i namalaćemo
ih arhitektonskim sižeima najnovijeg, fantastičnog stila ... A drveće —
prirodno lišće neće se trpeti — drveće ćemo obojiti različitim bojama
pomoću prskalica...
Zamislite — crne lipe. Prečistenskog bulevara i žuto ljubičasti Tverski
bulevar... jezivo! Rešeno je i sveopšte skmavljenje Puškina ... A sećate li
se, Darja Dmitrijevna, „velikolepnog skmavljenja” i „borbe s
malograđanstvom” u Teljeginovom stanu! A tada su nas ismejavali.
Sitno, kao naježen, osmejkujući se, sećao se prošlosti, približio se Daši
i već nekoliko puta, gestikulirajući, dodimuo je njene slabo ispupčene
grudi...
— A sećate ii se Jelisavete Kijevne s ovnujskim očima? — do ludila je
bila zaljubljena u vašeg veresnika a saživela se sa Đesonovom. Njen muž
je istaknuti anarhist terorist Zadov. On i Mamont Daljski su naši glavni
aduti. Slušajte, i Antoška Airnoljdov je ovde. Za vreme privremene vlade
upravljao je celom štampom, imao je dva sopstvena automobila ... Ziveo je
s aristokratkinjama. Imao je jednu — mađaricu iz „Vile Rode”, — tako
izvanredne lepote da je čak i spavao pored nje sa revolverom. Prošloga jula
putovao je u Pariz — zamaio ga nisu postavili za ambasadora ... Magarac...
Nije uspeo da prenese valutu preko granice, sada gladuje kao pas. Da,
Darja Dmitrijevna, mora se ići ukorak s novom epohom... Antoška
Arnoljdov je propao zato što je imao elegantan stan na Kiročnoj, pozlaćen
nameštaj, skupocene ibrike, sto pari cipela. Treba spaljivati, lomiti,
pocepati u parčad sve predrasude... Potpuna, životinjska, prirodna sloboda
— eto, to je potrebno. Takvo drugo doba neće doći. I mi ćemo ostvariti
veliki pokušaj. Svi koji teže malograđanskom blagostanju. izginuće, mi
ćemo ih pregaziti. Čovek — to je ničim neograničena želja. (On spusti
glas, približivši se Dašinom uhu.) Boljševici su đubre... Oni su samo
nedelju dana bili dobri, u oktobru... I odmah su počeli težiti za državnošću.
Rusija je uvek bila anarhistička zemlja. Ruski seljak je po prirodi
anarhist... Boljševici hoće da pretvore Rusiju u fabriku besmislica. Ali
neće uspeti. Mi imamo Mahna ... U poređenju s njim Petar Veliki je dete...
Mahno na jugu, Marrtont Daljski i Zadov u Moskvi... Zapalićemo sa dva
kraja. Noćas ću vas voditi na jedno mesto. Sami ćete videti koliki je
zamah... Slažete li se? Da idemo?
Već nekoilko minuta je prošlo otkako je za susedni stoćič seo mladić
oštre bradice. Kroz cviker, iza novina, on je uporno gledao na Dašu.
Zaglušena fantazijom Žirova, nije ni pokušavala da protivreči: u oblacima
Himfl izgledalo joj je da se rađaju kao munje te vanprirodno zamisli,
lebdela su čudna lica sa nagrizenim cigaretama i raširenim zenicama. Šta
je ona mogla odgovoriti? Tužno bi zacvilela o tome, kako njeno malo srce
drhti pred tim ogledima — i njen pisak bi utonuo u grohotu đavolskog
cerekanja, uakanja i kokotanja.
Oči čoveka s oštrom bradicom sve su je upornije ispitivale. 0na vide u
njegovoj crvenoj kravati malu metalnu lobanju, čiodu, seti se da je to onaj
s kojim mora da se sretne, pokuša da se pridigne, ali on odsečno klimnu
glavom, paređujući da sedi na mestu. Daša se namrštila, razmišiljajući. On
pokaza očima na Žirova. Ona razumede i zamoli Žirova da joj donese da
jede. Tada čovek s bradicom priđe njenom stolu i procedi kroz zube: —
Zbogom, srećan put.
Daša otvori tašnu i pokaza polovinu trougla. On je sastavi sa drugom
polovinom i pocepa u sitnu parčad.
— Otkuda znate Žirova? — zapita je on brzo.
— Odavno, iz Petrograda.
— To nam je dobrodošlo. Potrebno je da vas smatraju da ste iz
njihovog društva. Pristanite na sve što bude predložio sutra, upamtite, u
ovo isto vreme dođite kod Gogoljevog spomenika na Prečistenskom
bulevaru. Gde ćete prenoćiti?
— Ne znam.
— Ovu noć provedite gde hoćete... Idite sa Žirovom...
— Užasno sam umoma. — Dašine oči se napuniše suzama, ruke joj
zadrhtaše, ali pogledavši mu u zlo lice, na čiodu sa lobanjom, ona pokomo
obori oči.
— Zapamtite, — potpima konspiracija. Ako se izreknete, makar i
nehotice, ratno je vreme, moraćemo vas ukloniti...
On naglasi tu reč. Daši se skupiše prsti na nogama. Prema stolu se
gurao Žirov sa dva tanjira. Čovek sa čiodom mu priđe, razvukavši tanka
usta u osmeh, i Daša ču kako reče:
— Lepuškasta devojčica. Ko je ona?
— A, ostavi ti to, Jurka, nije za tebe spremljena. — Smešeći se ili
kao preteći, Žirov za njim pokaza ostatke trulih zuba i stavi pred Dašu cm
hleb, kobasice i čašu sa rđavim pićem. — Dakle, jeste li večeras slobodni?
— Svejedno, — odgovorila je Daša, grizući kobasicu s mučnim
zadovoljstvom.
Žirov joj predloži da pođe k njemu, u sobu hotela „Luks”, ukoso preko
puta u istoj ulici.
— Spavaćete, opraćete se, a oko deset časova doći ću po vas.
On se ustumarao i užurbao, još uvek sećajući se prošlosti i stideći se
pomalo pred Dašom. Postelja u njegovoj sobi — sa zlatnim nitima
protkanim zavesama i ružičastim ćilimom — bila je toliko sumnjiva, da on
i sam to razumede i predloži Daši da se smesti na otomanu. Sklonivši
novine, rukopise i knjige, prostre dušečni čaršav, cmo tvorovo krzno,
isparano iz iko zna čije skupocene bunde, nasmeši se i ode. Daša se izu.
Lomilo je u krstima, u nogama, po svemu telu, legla je i u isti mah zaspala,
zagrejana toplim krznom koje je odisalo mirisima, životinjom i naftalinom.
Nije čula kako je ulazio Žirov i posmatrao je, nagnuvši se, kako je na
vratima visok obrijan čovek, sličan Rimljaninu, rekao iz basa: ,,Pa dobro.
Odvedi je onamo, ja ću dati cedulju”.
Bilo je kasno veče kad se ona s uzdahom probudi. Zućkasta mesečeva
svetlost nad kućnim krovom prelamala se kroz neravno okno na prozoru.
Pod vratima se pružao pramen elektrićne svetlosti. Daša se najzad priseti
gde je, brzo navuče čarape, popravi kosu i haljinu i pođe umivaoniku.
Ubrus je bio tako prljav, da je Daša zastala, raširivši prste, sa kojih je
kapala voda i ubrisala se skutom stiknje sa naličja.
Obuzela ju je duboka tuga zbog svih tih nedaća, grlo joj se steglo od
odvratnosti: da pobegne odavde kući, na čisti prozor sa listićima...
Okrenula je glavu, pogledala na mesec — na njegov mirtvi, izlomljeni
strašni srp nad Moskvom. Ne, ne... nema povratka — da umire u samoći u
fotelji kraj prozora, nad pustim Kamenoostrovskim bulevarom, da sluša
kako zatvaraju kuće. Ne... Neka bude šta će biti...
Zakuca neko na vrata, Žirov uđe na prstima.
— Darja Dmitrijevna, hajdemo, nabavio sam bon.
Daša ne zapita kakav je bon i kuda treba da idu, natače kapicu domaće
izrade i stisnu pod miškom torbicu sa dvema hiljadarkama. Iziđoše. Jedna
strana Tverske bila je obasjana mesečinom. Fenjeri nisu goreli. Praznom
ulicom polako je prodla patrola — mračno je protutnjala čizmama i čutala.
Žirov skrenu na Strasni bulevar. Mesečeva svetlost mestimično je
sijala na neravnom zemljištu. Bilo je strašno i pogledati na neprovidinu
tamu pod lipom. Ispred njih u tu senku kao da je šmugnuo čovek. Žirov se
zaustavi, u ruci mu je bdo revolver.
Zastavši malo, on zviznu. Otuda mu odgovoriše. „Polundra!”1) reče
glasnije. „Prođi, druže”, lenjo odgovori razgovetan glas.
Skrenuše na Malu Dimitrovsku. Ovde, idući im u susret, brzo pređoše
ulicu dvojica u kratkim kožinim kaputima. Pogledaše, propustiše ih ćuteći.
Kod kapije Trgovačkog kluiba — gde je sa drugog sprata nad ulazom
visila crna zastava — pojaviše se četvorica iza stuba i uperiše revolvere.
Daša se spotače. Žirov srdito reče:
— Ta idite do đavola, drugovi. Šta uzalud strašite. Imamo pismeno
naređenje od Mamonta.
— Pokaži.
Pri mesečini, četiri terorista, koji su zavukli izbrijana lica u podignute
okovratnike, a oči pod štit kapa, proveriše pismeno naređenje. Žirovljevo
lice, kao mrtvo, skamenilo se u razvučenom osmehu. Jedan od četvorice
zapita grubo:
— A za koga je?
— Evo, za drugaricu, — Žirov dohvati Dašinu ruku — ona je
glumica iz Petrograda. Treba da se obuče... Ulazi u našu grupu ...
— Dobro. Uđi.
Daša i Žirov uđoše u slabo osvetljeni vestibil sa mitraljezom na
stepenicama. Pojavi se komandant — omalen, punih obraza, student,
uniformisan, u kratkom kaputu i sa fesom. On je dugo okretao i čitao
naređenje i gunđajući zapitao Dašu:
— Šta je potrebno od stvari?
Žirov je odgovorio:
— Mamomit je naredio — od glave do pete, i to sve najlepše.
— To jest — kako naredio Mamont... Vreme je da znate, druže:
ovde se ne naređuje. Ovo nije dućan... (Komandanta u tome zasvrbe noga,
on se užasno namršti i počeša je.) Lepo, pođimo.
On izvadi ključ i pođe napred u bivšu garderobu, gde se sada nalazilo
skladište Doma anarhije.
— Darja Dmitrijevna, uzmite sve, ne ustručavajte se, sve što pripada
narodu ...
Žirov širokim razmahom ruke pokaza na vešaljke, gde su u redovima
visili tamnosivi krzneni okovTatnici, od samura i hermelina, bundice od
činčile, majmuna 1 divljih mačaka. Sve je to ležalo po stolovima i prosto
na podu. U otvorenim koferima bile su naibacane haljine, rublje i kutije s
obućom. Izgledalo je da su ovamo bila dovezena čitava stovarišta raskoši.
Komandant, ravnodušan prema tom izobilju, samo je zevao, sevši na
sanduk.
— Darja Dmitrijevna, uzmite sve što vam se dopadne, ja ću poneti;
pođimo gore, tamo ćete se preobući.
Ma šta da se mislilo o Dašinim složenim doživljajima — ona je pre
svega bila žena. Obrazi joj se zarumeneše. Pre nedelju dana, kada je kao
đurđevak venula kraj prozora, i kada je izgledalo da je sa životom svršeno,
da nema šta da se očekuje — nju ne bi primamila valjda nikakva blaga.
Sada se sve oko nje razmaklo — ono Sto je ona smatrala u sebi svršenim i
nepomičnim, pokrenulo se. Došlo je ono neobičtno stanje kad se želje i
probuđene nade upravljaju na neminrnu maglu sutrašnjice, a sadašnjost je
sva u razvalinama, kao napušten dom.
Ona već nije poznavala svoj glas, iščuđavala se svojim odgovorima,
postupcima 1 spokojstvu s kojim je primala tu fantastiku koja se oko nje
uskovitlala. Nekakvim nagonom za samoodbranu, koji je dotada dremao,
osetila je da sada treba da poleti, zbadvši teret i raširivši jedra.
Ispruži ruku za srebrnim okovratnikom od samura.
— Molim, evo ovo.
Žirov pogleda na komandanta, on pokretom obraza pokaza da pristaje.
Žirov skinu okovratnik i prebaci ga preko ramena. Daša se nadnese nad
otvorenim koferom — na sekundu joj se zgadilo to tuđe — zavuče ruku to
lakta pod denjak rublja.
— Darja Dmitrijevna, a cipelice? Ta uzmite i cipele za kišu.
Večernje toalete su u onoj garderobi. Druže komandante, daj ključić... Za
glumicu je, razumeš li, toaleta sredstvo proizvodnje.
— Baš me briga, uzmite što hoćete, — reče komandant.
Daša, a za njom i Žirov sa stvarima, popeše se na prvi sprat u manju
sobu, gde je bilo ogledalo probijeno kuršumom. Između mreže pukotina u
maglovitom staklu, Daša vide kao neku drugu ženu, koja je polako
navlačila svilene čarape. Potom je navukla najtanju košulju i obukla rublje
sa čipkama. Sitno gazeći cipelicama, odbaci u stranu krpljeno rublje. Na
gola mršava ramena prebad hrzno. No, ko si ti, dušice moja? Mala kokota?
Provalnica? Kradljivica? Ali kako lepa ...
Dakle, znači, sve je pred mama? No pa šta — posle ćemo već nekako
videti...
Velika dvorana restorana „Metropol”, oštećena pri bombardovanju u
oktobru, nije više radila, ali su po sobama još davali hranu i vino, zato što
je jedan deo hotela bio zauzet strancima, većim delom Nemcima, i onim
prevejanim poslovnim ljudima koji su uspeli da nabave strani pasoš —
litvansfei, poljski, persijski. Po sobama su lumpovali, kao u Florenciji za
vreme kuge. Po poznanstvu puštali su onamo na sporedni ulaz i prave
Moskovljane — većinom glumce, koji su bili uvereni da moskovska
pozorišta neće izdržati ni do kraja sezone: i pozorištima i glumcima preti
neminovna propast. Glumci su pili, ne štedeći sebe.
Duša tih noćnih lumpovanja bio je Mamont Daljski, dramski glumac,
tragičar, čije ime je u nedavnoj prošlosti grmelo ništa manje zvučno od
Rosijevog. Bio je to čovek divljeg temperamenta, lepotan, hazarder,
proračunljivi bezumnik, opasan, nadmen i lukav. Poslednjih godina retko
se pojavljivao, samo u ulogama pri gostovanjima. Sretali su ga po
kockaonicama, u prestonicama, na jugu, u Sibiru. Pričali su o njegovim
basnoslovnim gubicima na kocki. Počeo je da stari. Govorio je da napušta
pozomicu. Za vreme rata učestvovao je u mračnim kombinacijama sa
snabdevanjem. Kada je počela revolucija, pojavio se u Moskvi. On je
osetio gigantsku tragičnu pozornicu i zaželeo je da odigra na njoj glavnu
ulogu u novoj „Braći razbojnicima”.
Svom ubedljivošću genijalnoga glumca on je počeo govoriti o svetoj
anarhiji i apsolutnoj slobodi, o uslovnosti moralnih načela i pravu svakoga
na sve. On je po Moskvi sejao uzbudljive ideje. Kada su pojedine grupe
omladine, pojačane kriminalnim ličnostima, počele rekvirirati vile, on
ujedini te rasturene grupe anarhista, silom dograbi Trgovački klub i
proglasi ga Domom anarhije. Sovjetsku vlast je stavio pred svršen čin. On
još nije objavio rat sovjetskoj vlasti, ali je njegova mašta bez summje težila
dalje od magacina Trgovačkog kluba i noćnih lumperaja kada je u dvorištu
Doma, stojeći na prozoru, govorio pred narodom i kada su za njegovim
antičkim pokretima leteli dole u dvorište na gomilu pantalone, čizme,
komadi štofa i boqe sa konjakom.
Tog čoveka — to mračno kao iz bronze izliveno lice, na kome su
strasti i bumo provedeni život, kao veliki vajar, uklesali nabore, bore,
odlučne crte usta, brade i vrata, obvijenog nekim prljavim okovratnikom
— prvo ga je spazila Daša kada je ušla sa Žirovom u sobu „Metropola”.
Zaklopac na klaviru bio je podignut. Mršav, obrijan čovek u plišanom
kaputu, zabacivši glavu, sa cigaretom, prekrivši trepavicama zejtinjave oči,
svirao je posmrtne akorde. Za stolom, sred mnoštva praznih boca sedelo je
nekoliko svetskih veličina. Jedan od njih, prćasta nosa, poduprevši šakom
izrazitu bradu, čime se njegovo meko lice spljoštilo, pevao je iz tenora, kao
sveštenik. Ostali, — rezoner izdužena lica; mračni komičar sa opuštenom
usnom; — junak oštra nosa, već treći dan neobrijan i s ušiljenim nosom,
ljubavnik pijan kao zemlja; veliki prvak, plamena čela, duboko
ispresecanog borama, na izgled potpuno trezan — priključivali su se horu,
kada je to bilo potrebno.
Arhiđakon crkve „Hrista Spasitelja”, lep čovek već prosed, sa zlatnim
naočarima teškim funtu i po, koje su mu poklonili moskovski trgovci,
šetao je po tepihu, mašu6i rukavom donje mantije, i odgovarao na
jektenija. Od njegovog snažnog i mekog basa zvečao je kristal na stolu.
Soba je bila prevučena tamnocrvenom svilom, sa zlatom protkanim
zavesama na prozorima, i trokrilnim paravanom kod ulaznih vrata.
Nalaktivši se na taj paravan stajao je Mamont Daljski. U ruci je držao
špil karata. Na njemu je bilo poluvojničko odelo — engleski frenč,
kockaste, sa kožom pozadi, čakšire i cme čizme. Kad Daša uđe, on se
zlobno nasmeši, slušajući parastos.
— Da poludiš — tako je lepa ova žena, — progovorio je čovek za
klavirom. Daša oseti tremu. Zaustavi se. Svi je pogledaše, sem Daljskog.
Airhiđakon reče:
— Prava ruska lepota.
— Devojko, priđite nam, — glasom mekim kao somot reče prvak.
Žirov prošaputa:
— Sedite, sedite.
Daša sede za sto. Fočeše joj ljubiti ruke s manirima i svečanim
klanjanjem, kao Mariji Stjuart, a posle se pojanje produži. Žirov je
primicao ajvar, meze, primorao da ispije nešto slatko što raspaljuje. Bilo je
zagušljivo, puno dima. Posle gustog pića Daša zbaci krzno i položi gole
ruke na sto. Uzbuđivali su je .ti mračni akordi i starinske reči pojanja. Ona
je gledala Mamonta, ne skidajući oči. Žirov joj je malo pre usput pričao
onjemu. On je produžio da stoji po strani, kod paravana, i bio je ili besan
ili pijan do nesvesti.
— Dakle šta, gospodo — reče on basom koji je ispunio svu sobu. —
Zar neće niko?
— Niko, niko neće s tobom da se karta, i ovako nam je veselo,
ostavi nas na miru; smiri se, — progovori brzo, sitnim tenorom onaj koji je
imao spljošteno lice.
— Dede, Jašo, razvuci sedmi glas.
Jaša za klavirom, duboko zabacivši glavu i zažmurivši, položi prste na
dirke. Mamont reče:
— Ne u pare... Pljujem ja na vaše pare...
— Pa ipak nećemo, ne podilazi, Mamonte.
— Hoću da se kartam u pucanj...
Posle ovoga svi za minut ućutaše. Junak sa šiljastim nosom pređe
šakom po čelu i kosi, diže se i poče zakopčavati prsnik.
— Hoću da se kartam u pucanj.
Komičar ga ćutke dohvati, navali se na njega sa svojih osam pudova i
posadi ga na mesto.
— Ja stavljam svoj život, — uzviknuo je junak,
— kod podlaca Mamonta su markirane karte... Briga me, neka igra.
Pustite mene.
Ali on je već izgubio snagu. Rezoner, s licem koje se naniže širilo,
meko reče:
— No eto, nema ni kapi vina, Mamonte; to je već svinjarija, golube
...
Tada Mamont Daljski baci na telefonski stočić špil karata i veliki
automatski revolver. Njegovo kao skovano krupno lice poblede od besa.
— Odavde niko neće otići — izgovorio je reč po reč. — Mi ćemo se
kartati kako ja hoću... Ove karte nisu markirane.
On snažno povuče vazduh širokim nozdrvama, donja usna mu se isturi.
Svi razumeše da je nastupio opasan trenutak. On pogleda na lica onih koji
su sedeli za stolom. Jaša za klavirom jednim prstom zasvira otrcanu pesmu
o zebi. Odjednom se Mamontove crne obrve podigoše, u očima blesnu
čuđenje. On je spazio Dašu. Njoj ubrzo poče da zebe srce od tog pogleda.
On joj, ne klateći se, priđe, uze vrhove njenih prstiju i prinese suvim
nsnama, ali ih ne poljubi, nego samo dodimu.
— Kažete, nema vina... Biće vina ...
On zazvoni, gledajući i dalje na Dašu. Uđe Tatarin — lakej. Raširi
ruke: nema nijedne boce; sve se popilo, podrum je zaključan, a uipravnik
otišao. Tada Mamont reče:
— Idi. — I pošao je telefonu, kao da ga hiljada gledalaca prati.
Zatraži broj: ,,Da ... Ja ... Daljski. . Pošaljite patrolu. „Metropol” ... Ja sam
tu ... Hitno ... Da ... Četvorica je dovoljno...”
Polako spusti slušalicu, prisloni se svom visinom uza zid i prekrsti
ruke. Nije prošlo više od petnaest minuta. Jaša je tiho na klaviru svirao
Skrjabina. U glavi se vrtelo od tih poznatih zvukova, koji su doletali iz
prošlosti. Vreme je iščezlo.
Srebmi brokat na Dašinim grudima dizao se i spuštao, krv je priticala
ka ušima. Žirov je nešto šaputao, ona nije slušala.
Ona beše uzbuđena, osećala je sreću oslobođenja, lakoću mladosti.
Činilo joj se da leti, kao balon koji se otrgao od dečjih kolica — sve više,
sve vrtoglavije.
Prvak pogladi njenu golu ruku i reče meko, očinski:
— Ne gledajte ga tako nežno, golubice moja, oči će vam zaslepeti...
U Mamontu nesumnjivo ima nečeg satanskog...
Tada se neočekivano otvori krilo ulaznih vrata, d iza paravana se
pojaviše četiri glave u kačketima, četiri ruke u kožnim rukavicama koje su
stezale ručne granate. Četiri anarhista povikaše, preteći:
— Ni s mesta. Ruke uvis.
— Ostavite, sve je u redu, — mimo iz basa reče Daljski. — Hvala,
drugovi.
— On im priđe, i nagnuvši se preko paravama, poče im nešto u po
glasa objašnjavati. Oni klimnuše glavama i otidoše. Posle jednog minuta
čuše se pojedinačni glasovi, prigušen krik... Potmuli udar eksplozije lako
zatrese zidove. Mamont reče:
— Paščad ne može bez efekata. — On zazvoni. Za tren ulete bled
lakej, zubi su mu cvokotali. — Skloni sve, postavi iznova za vino, —
naredi Mamont — Jašo, prestani da mi mučiš živce, sviraj bravumo.
I zaista, nisu dospeli ni da raščiste čisti stoljnak, anarhisti se opet
pojaviše sa mnogim bocama. Položivši na tepih konjake, viski, likere,
šampanj, oni se isto tako ćutke sakriše. Za stolom se prolomiše uzvici
iznenađenja i ushićenja. Mamont objasni:
— Naredio sam da se po sobama oduzme samo 50% alkoholnih
pića. Polovina je ostavljena sopstvenicima. Vaša savest može biti mirna,
sve je u redu.
Jaša za klavirom zasvira tuš. Poleteše zapušači šampanja. Mamont sede
kraj Daše. Osvetljeno stolnom lampom, njegovo lice izgledalo je još više
vajarski — izrazito. On je zapita:
— Video sam Vas danas u „Lubsu”, spavali ste. Ko ste vi?
Smejući se od vrtoglavice, ona odgovori:
— Niko ... Vazdušni balončić ...
On joj položi veliku vrelu ruku na golo rame, zagleda joj se u oči. Daša
jedva da je šta osetila, samo je hladnom ramenu bilo toplo pod težinom
ruke. On uze za tanku nožicu čašu sa šampanjem i ispi do dna.
— Ničija? — upita on.
— Ničija.
Tada Mamont tragično otegnuto poče da govori nad Dašinim uhom:
— Zivi, dete moje, živi svim silama duše... Tvoja je sreća što si me
srela... Ne boj se, neću ljubavlju uprljati tvoju mladost... Slobodni ne Ijube
i ne iskazuju ljubav... Otelo — to je srednjevekovna lomača, inkvizicija,
đavolska grimasa... Romeo i Julija... O, ja znam — ti to tajno uzdišeš za
njima... To su starudije ... Mi rušimo sve odozgo do dole... Spalićemo sve
knjige, razrušićemo muzeje... Nužno je da čovek zaboravi hiljade godina...
Sloboda je u jednom: sveta anarhija ... Veliki vatromet strasti... Ne! Ne
čekaj, lepotice, ljubav i mir... Ja ću te osloboditi. Raskinuću na tebi lance
nevinosti... Daću ti sve što zaželiš između dva zagrljaja... Moli... Odmah
moli... Možda će sutra biti kasno.
Kroz ovo buncanje reči Daša je celom kožom osećala pored sebe
veliku uskipelu strast. Obuze je užas, kao u snu kada nije u stanju da se
pomakne, a iz tame sna primiču se usijane oči čudovišta. Srušiće, satrti,
zgaziti.
Još je strašnije bilo to, što se u njoj samoj u susret podizale nepoznate,
vatrene, teške želje ... Osećala se cela ženam. Mora biti da je bila u taj čas
tako uzbuđena i lepa, da se prvak pokrenu prema njoj i progovori sa
zavišću, kucajući se:
 — Mamonte, ti mučiš dete...
Kao od pucnja iz neposredne blizine Daljski skoči, udari po stolu —
poskakaše, poizvrtaše se pehari.
— Ubiću! — Dodinni samo ovu ženu!
Pojuri stočiću s telefonom, gde je ležao revolver. Preturajući stolice
skočiše svi koji su sedeli za stolom. Jaša se baci pod klavir. Tada se, ni
sama ne znajući kako, Daša obesi o Mamontovu ruku, koja je stezala
revolver. Ona je očima molila. On obuhvati njena krta leđa ispod lopatica,
podiže je malo i pripi se na usta, dotičući zubima zube. Daša zaječa. U taj
čas zazvoni telefon. Mamont spusti Dašu u fotelju (ona je pokrila rukom
oči), skinu slušalicu.
— Da ... Šta treba? Zauzet sam... Aha ... Gde? Na Mjasnickoj.
Brilijanti? Skupi? Điću kroz deset minuta...
On gumu revolver u zadnji džep, priđe Daši, uze u ruke njeno lice,
nekoliko puta žudno poljubi, i iziđe, napravivši rukom oproštajni gest, kao
Rimljanin.
Ostatak noći Daša je provela u „Luksu”. Zaspala je kao mrtva, ne
skinuvši haljinu od srebmog brokata. (Žirov je iz straha od Mamonta
spavao u kupatiiu). Zatim je do podne sedela kraj prozora snuždena. Nije
razgovarala sa Žirovom. Na pitanja nije odgovarala. Oko četiri je otišla i
do pet čekala na Prečistenskom bulevaru na malom trgu, gde su se pod
nosatim Gogoljem tiho muvala mršava deca — pravila od prašine i peska
pite i kiflice. Na Daši je opet bila stara haljina i kapa koju je sama izradila.
Sunce je grejalo u leđa, sunce je osvetljavalo jadan život. U dece su bila
sitna lišca, koja su od gladi izgledala starija. Okolo — tišina i pustoš. Ni
lupe kola, ni glasnog razgovora. Sva kola su u ratu, a prolaznici su ćuteći
promicali. Gogolj se u granitnoj fotelji pogurio pod težinom šinjela,
zagađenog vrapcima. Prođoše dvojica s bradama, ne primećujući Dašu:
jedan je gledao u zemlju, drugi na drveće. Doletao je odlomak razgovora:
— Potpuno uništenje ... Užasno... Šta da se sada radi?
— Ipak, Samara zauzeta, Ufa zauzeta ...
— Sada ničemu ne verujem... Nećemo ovu zimu preživeti...
— Ipak, Denjikin se obračvmava na Donu...
— Ne verujem, ništa neće spasti... Propao Vavilon, propao Rim, i mi
ćemo propasti...
— Ipak, Savinkov nije uhapšen, Černov nije uhapšen...
 — Sve je to koješta... Da, postojala je Rusija, ali je sva propala ...
Prođe ona ista seda dama, koja je i juče prošla, pokaza plašljivo ispod
šala sveukupna dela Rozanova. Daša se okrenula. Ka njenoj kdupi prilazio
je postrance mladić sa fiiodom — lobanjom. Obazrevši se, popravi cvdker
i seđe kraj Daše:
— Noć ste proveli u „Metropolu”?
Daša spusti glavu, samo usnama odgovori: da.
— Odlično. Ja sam vam udesio sobu. Večeras ćete se preseliti.
Žirovu ni reči. Sada — o poslu: poznajete li Lenjina iz viđenja?
— Ne.
On izvuče nekoliko fotografskih siičica i gurnu ih u Dašinu torbicu.
Sedeo je, zahvatajući i grickajući dlačice sa brade. Uze Dašine ruke koje
su tromo ležale na . kolenima, zatrese ih.
— Stvar stoja ovako... Boljševizam, to je Lenjin. Razumete li? Mi
možemo uništiti Crvenu armiju, ali dok u Kremlju sedi Lenjin — pobede
nema. Jeste li razumeli? Taj teoretičar, ta snaga volje je najveća opasnost
za ceo svet, ne samo za nas ... Promislite i odlučno mi odgovorite: slažete
li se ili ne ...
— Ubdti ga? — upita Daša, gledajući na golotrbo dete, koje se
ljuljalo na krivim nožicama. Mladi čovek se strese, pogleda nadesno,
zažmiri na decu i apet zagrize dlačice sa brade.
— Niko ne govori o tom... A vi ako tako mislite, ne vičite glasno.
Mi smo vas primili u organizaciju... Zar niste razumeli o čemu je govorio
Savinkov?
— On sa mnom nije govorio ... (Mlađić se osmehnu). Ah, znači,
onaj sa maramicom bio je ...
— Tiše ... S vama je govorio Boris Viktorovič ... Vama je ukazano
ogromno poverenje... Nužni su nam novi ljudi. Bila su velika hapšenja.
Vama je poznato, razume se: plan mobilizacije u Kazanu je propao ... Rad
centra prenosi se u drugo mesto... Ali ovde mi ostavljamo organizaciju ...
Vaš zadatak je — pratiti kretanje Lenjina, posećivati mitinge, ići po
fabrikama... Nećete samo vi raditi... Vas će izveštavati o njegovim
izlascima iz Kremlja, i nameravanim javnim istupanjima... Ako
uspostavite poznanstvo s komunistima, ponudite se u partiju — to će bdti
naj'bolje. Pratite novine i čitajte literaturu... Dalje instrukcije dobićete sutra
ujutru, opet ovde ...
 Onda joj dade adresu na koju treba da se javi, lozinku i predade joj
ključ od sobe, pa ode u pravcu Arbatske kapije. Daša izvadi iz torbice
fotografiju i dugo ju je posmatrala. Kada joj se umesto toga lica pojavilo
drugo, od prošile noći, koje je isplivalo iza zavesa malinove boje na
vratima — ona odsečno zatvori torbicu i takođe ode, namrštena, stisnutih
usana. Mališan na krivim nogama kao da je sitnim koracima pošao za
njom, ali tresnu na pesak mlitavim telom i gorko zaplaka.
Dašina soba je bila na Sdvcevom Vrašku, u trošnoj maloj vili, u
dvorištu. Očigledno, kuća je bila napuštena. Daši su otvorili posle diugog
lupanja na sporednom ulazu: srela ju je prljava oniža starica sa izvrnutim
očnim kapcima, na izgled — dadilja koja je ostala u kući. Ona dugo nije
ništa razumela. Pustivši je unutra, najzad, i prateći Dašu do njene sobe,
poče da joj nejasno priča:
— Razleteld su se sivi sokolovi — i Jurje Jurjič, i Mihajlo Jurjič, i
Vasilije Jurjič, a Vaska je o Tominoj nedelji uzeo tek šesnaestu godinu ...
Već sam počela da molim za pokoj njihove duše.
Daša je odhila čaj, skinula se, uvukla pod jorgan i u tami zaplakala
potocima suza, zapušavajući usta jastukom.
Ujutru kod Gogoljevog spomenika odbila je uputstva i naređenja —
sutra da bude u fabrici. Mislila je da se vrati kući, ali se predomislila —
pođe u kafanu „Bom”. Tamo se ustumara oko nje Žirov, pitajući kuda je
iščezla, zašto je otišla bez stvari. „Čekam od Mamonta telefonogram, šta
da mu odgovorim o vama?” Daša se okrete, da ne bi video zažarene
obraze. Osećajući da laže, u sebi pomisli: ,,Na kraju krajeva — instrukcija
je takva, da treba produžavati poznanstvo sa njima”.
— Svratiću po stvari, — reče srdito — a posle, videćemo.
Vrati se kući sa paketom u kome su ležali skupoceni okovratnik, rublje
i jučerašnja haljina. Kada raspakova stvari, baci ih na krevet, pogleda, —
obuze je takva drhtavica, zubi zacvokotaže, ramena ponovo osetiše težinu
njegove ruke, a zubi — hladnoću njegovih zuba ... Daša se spusti pred
krevet i sakri lice u mirisavo krzno. ,,Pa šta je to, šta je to?” — besmisleno
je ponavljala.
Idućeg jutra se obuče, kako su naredili, u tamnu cicanu haljinu, poveza
maramu proleterskd, (trebalo je da predstavlja bivšu sobaricu iz bogate
kuće, koju je gospodar silovao; haljinicu joj je doneo čovek sa čiodom) i
tramvajem se poveze u fabriku.
 Nije imala propusnicu. Stari čuvar na kapiji joj namignu: „Sta,
devojko, na miting? Idi u glavnu zgradu”. Po trulim daskama pošla je
pored gomila zarđalog gvožđa i šljake, pored ogromnih oštećenih prozora.
Svuda je bilo pusto, na vedrom nebu tiho su se dimili dimnjaci.
Pokazaše joj na prljava vratanca u zidu. Daša uđe u dugačku dvoranu
od cigala. Slaba svetlost probijala se kroz počađaveli stakleni krov. Sve je
bilo golo i obnaženo. Sa mostova su visdli lanci čekrka. Niže su se ređali
valjci transmisija, na njihovim točkovima nepomično su visili dovodni
kaiši. Nenaviknutom oku čudno su izgledale orne poluge, čas oniski, čas
izduženi, čas raskrečeni oblici strugarskih, tokarskih, frezerskih i tučane
ploče frikcionih mašina. Iza širokog svoda, ocrtavala se poduprta grdosija
čekića od hiljadu pudova.
Tu su se gradile mašine i sprave, koje su tamo, iza mračnih zddova
fabrike, ispunjavale život svetlošću, toplotom, kretanjem, razumom,
raskoši; ovde je mirisalo na strugotine gvožđa, mašinsko ulje, zemlju i
krdžu. Mnoštvo ljudi je stojalo pred triibinom od dasaka, mnogi su sedeli
na polugama mašina, na visokim daskama prozora.
Daša se progura bliže tribini. Visok momak, okrenuvši se, u širokom
osmehu otkri zube — bele na prljavom licu, mahnu glavom prema tezgi,
ispruži ruku. Daša stade na tezgu pod prozorom. Okolo — nekoliko hiljada
glava — natmurena lica, namrštena čeila, stisnuta usta. Svakoga dana po
ulicama, u tramvajima viđala je ona ta lica — obična ruska, zamorena, sa
nepronicljivim pogledom. Jedanput — to je bilo još pre rata — za vreme
nedeljne šetnje po ostrvima, dva advokatska pripravnika, koja su pratdla
Dašu, povela su razgovor baš o tim licima. „Uzmite parisku gomilu, Darja
Dmitrijevna — ona je vesela, do'brodušna, preliva se radošću... A kod nas,
svaki gleda kao vuk. Eno idu dva radnika. Hoćete li, prići ću, napraviću
šalu ... Uvrediće se, neće razumeti... Nezgadan je, težak ruski narod ...”
Sad su ti što ne volle šale stojali uzbuđeni, mraćni, usredsređeno odlučni.
To su ta ista lica, ali potamnela od gladi, te iste oči, ali pogled — raspaljen,
nestrpljiv.
Daša zaboravi zbog čega je došla. Utisci života u koji se ona baoila iza
pustog prozora u ulici Crvenih zora vitlali su je, kao pticu oluja. Ona se
neposrednom iskrenošću odala sva ovim novim utiscima. Ona uopšte nije
biila priglupa žena, ali — ibaš kao i mnoige, — ostavljena samoj setbi,
jedino svom sićušnom iskustvu. U njoj je postojala žeđ za istinom, za
ličnom istinom, za ženskom istinom, čovečanskom istinom.
Govomik je izlagao položaj na frontovima. Bilo je malo utešnoga.
Blokada pšenice se pojačavala: Čehoslovaci su odsecali sibirsku pšenicu,
ataman Krasnov — donsku. Nemci su se nemilice o'bračunavali s
ukrajinskim partizanima. Flota intervenata ugrožavala je Kronštat i
Arhangelsk. ,,Pa ipak revolucija mora pobediti!” — govomik baci parole,
prikuca ih kao pesnicom u vazduh i, dohvativši tašnu, strča s trilbine.
Zapljeskali su mu, ali tromo — stvari su se tako razvijale, da čoveku nije
bilo do pljeskanja. Pokunjile su se glave, a oči prikrile obrvama.
Momak sa belim zubima — Daša se očima sa njim srete — opet joj se
veselo nasmeši.
— Eto, devojko, nevolje — hoće da nas satru kao miševe ... Šta ćeš
ti raditi? ..
— A ti se poplašio? — reče Daša.
— Ko? Ja? Strašno sam se poplašio. (Srdito zašištaše na njega: „Tiše
ti, đavole”.) — A kako ti je ime?
Daša pogleda na njega — na snažnim igrudima raskopčana cma
košulja, vrat kao u vola, živahna glava, osmejak, znojave kovrče, okrugle
oči koje su žudele za ženama, sav garav.
— Lep si! — reče Daša. — Šta se ceriš?
— Dadilja me ispustila sa klupe. A ti slušaj — prekosutra da
otputujemo zajedno na front. Važi? Svejedno ćeš propasti ovde u Moskvi...
S harmonikom ćemo otputovati, devojko ...
Sum pljeskanja zagluši njegove reči. Na tribini je stajao nov govomik
— čovek niska rasta, u sivom kratkom kaputu, u prslubu izgužvamom
poprečnim borama. Nagnuvši ćelavu čvomovatu lobanju, on je preturao
hartijice. Reče malo vrskavim glasom: „Dnugovi!” — i Daša vide njegovo
zabrinuto lice s očima koje su Skiljile, kao od sunca. Ruke su mu se
naslanjale na sto, na listiće zabeleški. Kada je rekao da će tema danas biti
najveća kriza koja se sručila na sve evropske zemlje a najteže na Rusiju, da
će tema biti — glad — tri hiljade ljudi pod začađevelim krovom zaustavi
dah.
On je počeo opštim razmatranjima, govorio je ujednačenim glasom,
tražeći dođir sa slušaocima. Nekoliko puta je odlazio od stola i vraćao se k
njemu. On je govorio o svetekom ratu, koji ne mogu i neće da završe dve
grupe grabljivaca, koje su se zarile jedna drugoj u grlo, o bezobzirnoj
špekulaciji sa glađu, o tome, da rat može završiti samo proleterska
revolucija ...
Govorio je o dva sistema borbe s glađu: o slobodeoj trgovini, koja
bezgranično bogarbi špekulante i o državnom monopolu. Odstupi za jedno
tri koraka od stola u stranu i, nagnuvši se prema slušaocima, zadenu palce
postrance za prsluk. Odmah se isturiše glava sa velikim čelom i velike
ruke, — kažiprst je bio umrljan mastilom:
— Stojali smo i stojaćemo ruku pod ruku sa tom klasom, sa kojom
smo istupili protiv rata, s kojom smo zajedno zbacili buržoaziju i s kojom
zajedno preživljavamo svu težinu sadašnje krize. Mi se moramo boriti
dokraja za monopolizaciju pšenice... (Momak sa belim zubima se pri tom
čak nakašlja.) Pred nama stoji kao zadatak: neophodnost da pobedimo
glad, ili, bar, da umanjimo teškoću do nove žetve, da odbranimo
monopolizaciju pšenice, da odbranimo pravo sovjetske države, da
odibranimo pravo proleterske države. Sve viškove pšenice mi moramo
prikupiti i uspeti da se sve zalihe prevezu u ona mesta gde se oskudeva —
da ih pravilno raspodelimo... To je osnovni zadatak — održanje ljudskog
društva, i u isto vreme neverovatan posao, koji se rešava samo jednim
putem: opštim, pojačanim povećanjem rada ...
U tišini bez daha neko iznenada tiho uzdahnu, nečija se izmučena duša
spotače na ovom ledesnom usponu, kuda je vodio čovek u sivom kaputu.
Njegovo čelo se nagnulo nad slušaocima, ispod ispupčenja gledale su oči
— uporne, neumoljive:
— ... Sudarili smo se licem u lice sa ostvarenjem revoluciono-
socijalističkog zadatka, pred nas su iskrsle neobične teškoće. To je cela
epoha najsurovijeg građanskog rata. Samo sasvim razbijajući
kontrarevoluciju, nastavljajući samo socijalističku politiku u pitanju gladi,
u borbi sa glađu, mi ćemo pobediti i glad i kontrarevolucionare, koji se
koriste tom glađu ...
Ruka mu izlete iz prsluka, uništi nekoga u vazduhu i ostade viseći nad
dvoranom:
— ... Kada radnici, zbimjeni špekulantskim parolama, govore o
slobodnoj prodaji pšenice, o uvozu robe na veliko, mi odgovaramo da to
znači — poći u pomoć kulacima ... No taj put mi nećemo... Mi ćemo se
oslanjati na radnički element, s kojim smo izvojevali oktobarsku pobedu,
mi ćemo postizati svoje rešenje samo zavođenjem proleterske discipline
među slojevima radnog naroda. Pred nama je istorijski zadatak, mi ćemo
ga rešiti... Poslednje naredbe vlade postavile su najosnovnije pitanje života
— o hlebu. One sve imaju tri rukovodeće ideje. Prvo je — ideja
centralizaoije, ili udruživanja svih zajedno na zajedničkom poslu, pod
rukovodstvom centra ... Da, nama kažu kako se na svakom koraku podriva
monopolisanje pšenice pomoću cme berze i špekulacije. Sve češće se čuje
od inteligencije: cmoberzijanci čine njima uslugu, i oni se svi preko njih
hrane... Da... Ali crnoberzijanci hrane k u 1 a č k i, oni rade baš tako kako
treba da se radi, da bi se osnažila, zavela, ovekovečila vlast kulaka...
Ruka njegova precrta ono, čega više nikada neće biti.
— ... Naša druga parola — ujedinjenje radnika. Oni će izvesti Rusiju
iz očajnog i neiskazano teškog položaja. Organizacija radničkih odreda,
organizacija gladnih iz pasivnih gladnih srezova — njih mi zovemo u
pomoć, njima se obraća naš Komesarijat snabdevanja, njima mi velimo:
,,U krstaški rat za hleb”.
Teško i jarosno prolomiilo se pljeskanje. Daša vide kako on odstupi,
zavukavši ruke u džepove, podiže ramena. Na jagodicama gorelo je
rumenilo, očni kapcd su drhtali, čelo je bilo vlažno:
— Mi stvaramo diktaturu... Mi sprovodimo nasilje protiv
eksploatatora ...
I ove reči potonuše u pljeskamju. On mahnu rukom: prestanite... I — u
tišlni:
— „Ujedinjujte se, siromašni” — eto naše treće parole. Pred nama je
istorijski zadatak: moramo uliti samosvest novoj istorijskoj klasi... U
celome svetu armije građskih industrijskih radnika ujedinile su se potpuno.
Ali skoro nigde u svetu nije bilo još sistematskih, iskrenih i
‘»amopožrtvovanih pokušaja ujediniti one, koji su po selima, u sitnoj
zemljorađničkoj proizvodnji, u zabiti i mraku otupeli pod životnim
uslovima. Tu stoji pred nama zadatak, koji spaja u jedan cilj ne samo
borbu sa glađu, već i borbu za ceo duboki i važni sistem socijalizma. Tu je
pred nama takva bitka, u koju vredi uložiti sve sile i staviti sve na kocku,
jer je to bitka za socijalizam, jer je to bitka za poslednji poredak radnika i
iskorišćavanih.
On brzo obrisa čelo dlanom.
— ... I nedaleko od Moskve, i u susednim gubernijama, u kurskoj,
orlovskoj, tambovskoj, — mi imamo, po računu opreznih stručnjaka, još i
sada do deset miliona pudova viška pšenice. Hajde, drugovi, da se latimo
posla zajedničkim naporom. Nama će pomoći samo zajeđnički napori,
samo ujedinjenje svih, koji više svega stradaju u gladnim gradovima i
srezovima, to je put na koji vas zove sovjetska vlast: ujedinjenje radinika,
ujeddnjenje sirotinje, njihovih prethodnica, radi agitacije na terenu, radi
borbe za hleb protiv kulaka ...
On je češće prelazio šakom po čelu, glas mu je gubio boju, — on je već
rekao sve što je hteo. Uzeo je sa stola papirić, zagledao, pokupio ostale
papiriće:
— Dakle, drugovi, ako mi sve ovo usvojimo, sve ovo uradimo, tada
ćemo sigurno pobediti.
I odjednom, dobrodušan i vedar osmeh ozari mu lice. I svi razumeše:
naš, naš! Povikaše, zapljeskaše, zatapkaše. On strča sa tribine, uvlačeći
glavu u ramena. Momak s belim zubima pored Daše rikao je kao bik:
— Živeo Iljič!
Daša je mogla samo kazati: videla je i čula ,,drugo”... Vrativši se sa
mitinga, sedela je na krevetu, raširenim očima gledala šaru na tapetama.
Na jastuku je ležala ceduljica od Eirova: „Mamont čeka u jedanaest u
„Metropolu”. Na podu kod vrata ležala je druga cedulja: „Budite danas u
šest kod Gogolja ...”
U prvom redu, to „drugo” bilo je surovo moralno, znači — više...
Govorilo se o hlebu. Ranije je znala da se hleb može kupiti ili zameniti —
znala mu se cena: pud brašna — par pantalona bez zakrpa. Ali se
ispostavilo da takav hleb revolucija gnevno od sebe odbacuje. To je prljav
hleb. Bolje umreti, nego jesti taj hleb. Tri hiljade gladnih odreklo se danas
prljavog hleba.

Odrekli su se u ime... (Ali, tu se u jadnoj Dašinoj glavi sve pobrka.) U

ime poniženih i ugnjetenih... Je li on tako rekao? Napregnuti sve snage,
sve staviti na kocku, život — za radnike, za eksploatisane... Evo otkuda
kod njih ta tragična strogost...
Kuličok je pričao da su sa svih strana sveta gotove da se pruže ruke
pomoći, ruke sa hlebom... Samo — uništiti sovjetski poredak ... Uništiti —
i biće hleba ...
U ime čega? U ime spasa Rusije. Spasa od koga? Od samih sebe. Ali
oni neće „tako” da se spasavaju — ona je sama videla...
 Jadna, jadna Dašina glava! Kasno si se ti, Dašenjka, počela baviti
politikom... „Pričekaj... — reče ona, pričekaj”. Stavi ruke na leđa i pođe po
sobi, gledajući pred noge.
„Sta može biti više, nego dati život za unižene i ugnjetene?.. A Kuličok
govori da od boljševika Rusija propada, i svi to govore...” — Daša zatvori
oči, trudeći se da pređstavi Rusiju kao nešto što ona mora voleti više od
same sebe. Seti se slike Sjerova: dva konja na strmini, kao platno razastrt
oblak pri zalasku sunca i raščupan slamni krov... ,,Ne, to je kod Sjerova...”
I pred zatvorenim očima veselo i bujno joj se zasmeja momak sa belim
zubima od malopre. Daša se opet prošeta.
,,Pa kakva je to Rusija? Zašto je kidaju na razne strane? No, ja sam
budala, ja ndšta ne razumem... Ah, bože moj!.Daša se poče udarati prstima
u grudi. Ni to nije pomoglo... „Lenjinu da otrčim da zapitam? Ah, do
đavola, pa ja sam u drugom taboru...”
Sve te užasne protivrečnosti i duševna pometnja doveli su do toga da je
Daša pre šest sati navukla na oči kapicu i pošla Gogoljevom spomeniku.
čovek sa čiodom se odmah odvojd od drveta:
— Zakasnili ste tri minuta... No? Bili ste? čuli ste Lenjina? Ispričajte
samo najbitnije... Kako se dovezao, ko ga je pratio, da li je bilo čuvara na
tribini?
Daša poćuta, pribirajući misli.
— Recite, u ime čega hoće da ga ubiju?
— Aha! Otkud vam to pade na pamet? Niko i ne pomišlja... Da, da,
da ... Dakle — na vas je uticalo? No, kako ne bi. Eto, baš zbog toga je on i
opasan.
— Ali on govori pravedne stvari.
Izduživši vrat, s osmehom — oštrim i vlažnim uz same Dašine oči, —
on je s ulagivanjem uipita:
— Dakle šta, da nećete da odustanete?
Daša se odmače. A njemu se vrat istezao kao da je od gume, u samim
Dašinim zenicama blesnuše odrazi njegovog cvikera. Ona prošaputa.
— Ja ne znam ništa ... Ja više ništa ne razumem ... Moram biti
ubeđena, moram biti ubeđena...
— Lenjin je agent nemačkog generalštaba — piskavo reče čovek sa
čiodom. Potrošio je oko pola časa da bi Daši objasnio pakleni plan
Nemaca: oni šalju u plombiranom vagonu za ogromne pare kupljene
boljševike, boljševici razaraju vojsku, obmanjuju radnike, uništavaju
domaću industriju i poljoprivredu... Kroz koji mesec Nemci će osvojiti
Rusiju golim rukama.
— Sada boljševici raspiruju građanski rat, viču o blokadi pšenice i
uz to streljaju crnoberzijance, — naše spasitelje ... Oni svesno organizuju
glad... Videli ste kako je danas nekoliko hiljada glupaka gledalo Lenjinu u
usta ... Čovek zaželi da grize sebi ruke od bola ... On obmanjuje mase,
milione, ceo narod... Na jednom planu, fizičkom, on je „veliki provokator”
... Na drugom... (on se nagnu ka Dašinom uhu i šapnu jednim dahom)
antihrist. Sećate li se predskazanja? Rokovi se ispunjuju. Sever kreće u rat
protiv juga. Pojavljuju se gvozdeni jahači smrti — to su tenkovi... U izvore
voda pada zvezda Pelen — to je petokraka zvezda boljševika... I on govori
narodu kao
Hristos, ali sve naopačke. Danas je pokušao i vas da zavede, ali mi vas
nećemo dati... Odrediću vas na drugi posao.
Treće pitanje je ostalo nejasno. (Daša se opet vratila kući, legla na
krevet, pokrivši laktom oči.) Njoj iznenada dozlogrdi da misli... Ama šta je
meni, — nemam valjda sto godina? Zar sam ružna kao veštica? Eto daću
sebi slobodu... Ako ti se ide u „Metropol” — idi... Za koga skrivati sve ono
što neće da bude skriveno, ugušivati u grudima krik sreće? Za koga s
takvom mukom stiskati kolena? Za čije nežnosti? Budala, budala, kukavica
. . . Ta oslobodi se, budi smela . . . Svejedno — do đavola s ljubavlju, do
đavola sa sobom...”
Ona je već znala da će poći u „Metropol”. A to što je premišljala, to je
samo zbog toga, što još nije došlo vreme da ide, — bio je sumrak —
najotrovniji čas za razmišljanje. U kući polako, kao na tornju, časovnik
izbi devet. Daša hitro skoči sa postelje
Poniženje je tako se uzbuđivati” ...
Ona se brzo svuče i samo u košulji otrča u kupatilo, gde su bila
pobacana drva, kovčezi, starudija. Stade pod tuš. Ledena kiša pade na leđa,
Daši skoro prestade dah. Vratila se u sobu mokra, svukla sa kreveta
dušečni čaršav, izbrisala se, cvokoćući zubima.
Pa čak ni u ovaj minut nije došlo rešenje: gledala je čas na staru
haljinicu zbačenu pravo na pod, čas na večernju, prebačenu preko naslona
fotelje. I opet je razumela, da je to strah, samo odlaganje. Onda poče da se
oblači. Ogledala, hvala bogu, nije bilo. Prebaci okovratnik od samura i,
kao kradljivica, iziđe na ulicu. Bio je već duboki sumrak. Lutala je po
bulevarima. Muškarci su je sa divljenjem pratili očima, letele su primedbe
za njom, ne baš suviše umirujuće. Ispod drveta skočiše dvojica u
vojničkim šinjelima, doviknuše joj: „Parazite, pričekaj, buda trčiš?”
Na Nikitskom trgu Daša se zaustavi, — jedva je disala, u srcu ju je
probadalo. Očajno zvoneći prolazio je osvetljen tramvaj sa prikolicama.
Na stepenicama su visili ljudi. Jedan, uhvativši se desnom rukom za
bakamu šipku, a u drugoj držeći pljosnati koferčić od krokodila, projuri
mimo i okrenu prema Daši obrijano energično lice. To je bio Mamont.
Daša uzviknu i potrča za tramvajem. On je spazi, koferčić u njegovoj ruci
grčevito se diže. On otrže od šipke drugu ruku, skoči pri punom pokretu
tramvaja, zabaci se unazad, uzalud se hvatajući za vazduh, pokaza
ogroman đon, i u isti mah njegov trup se izgubi pod prikolicama, koferčić
pade pred Dašine noge. Videla je kako su mu se kolena u grču skupila,
čulo se krckanje kostiju, čizme su počele udarati po kaldrmi. Zaškripale su
kočnice, iz tramvaja pojuirili ljudi.
Olovna svetlost prođe pred očima, kaldrma se pričini meka kao pelen,
— izgubivši svest, Daša pade rukama i obrazom na kofenčić od krokodila.

IX

Prelaz Dobrovoljačke armije u ofanzivu, takozvani drugi kubanski

pohod, počeo je operacijom protiv stanice Torgove. Osvajanje ovog
železničkog čvora bilo je izvanredno važno — njegovim zauzimanjem ceo
severni Kavkaz otkidao se od Rusije. Desetoga jima armija od devet
hiljada bajoneta i sabalja pod opštom Denjikinovom komandom, krenula je
u četiri kolone da okruži Torgovu.
Denjikin se nalazio u koloni Drozdovskoga. Napor je bio ogroman. Svi
su shvatili da ishod prve. bitke rešava sudbinu armije. Pod artilerijskom
vatrom protivnika, pod zavesom vatre svog jedinog topa, koji je pucao na
karteč, drozdovci su, brzo plivajući, prelazili preko rečice Jegorlik. U
prvom borbenom lancu praćakao se u vodi 19 Ilod po mukama, II kao
lopta, gutajući vodu i psujući, komandant puka, kapetan Turkul. Crveni su
se očajno branili, ali su, nevešti, dozvolili iskusnom protivniku da ih
opkoli. Zaštitnice su bile rasturene — s juga kolonom Borovskog, s istoka
konjicom Erdelija. Izmešane jedinice crvenih i ogromne komore, ostavivši
Torgovu, počele su da odstupaju na sever. Ali im ovcLe od Sablijevske
prepreči put konjica Markova. Pobeda dobrovoljaca bila je potpuna.
Kozačke sotnje Erdelija pretraživale su stepu, sefcući begumce, hvatajući
zarobljenike i kola sa stvarima.
Bio je već sumrak. Borba se stišavala. Denjikin, crven i namrgođen,
metnuvši pune ruke na leđa, šetao je po peronu stanice. Akademci uz
pošalice i smeh — kako se šale posle minule smrtne opasnosti — nosili su
vreće s peskom, slagali ih na otvorene platforme, pričvršćavali mitraljeze
na blindiranom vozu, koji su sami izradili. S vremena na vreme je dopirao
topovski pucanj, potresajući vazduh, — to su na severu iza Sablijevke tukli
sa crvenog blindiranog voza. Poslednja granata otuda pade kraj mosta na
Maniču, onde gde je na sivom konju sedeo general Markov. Nije spavao,
ništa nije jeo niti pušio dva dana, i bio je razdražen što zauzimanje
Sablijevke nije proteklo onako kako je on hteo. Stanica je bila zauzeta
jakim odredom, s artilerijom i blindiranim automobilima. Juče,
jedanaestoga, i danas celi dan njegova kolona za zaokružavanje borila se
uporno i bez uspeha. Toga dana ga je brza sreća izneverila. Gubici su bili
ogromni. I tek predveče, očevidno u vezi sa opštim stanjem, boljševici,
koji su držali Sablijevku, odstupiše.
Nagnuvši se malo na sedlu, on se zagleđao u nejasne konture nekolikih
leševa, koji su ležali u ukočenim položajima, u kakvim ih je zatekla smrt.
To su bili njegovi oficiri, svaki od njih je u borbi vredeo koliko celi vod
Savršeno besmisleno, zbog neke tromosti njegovog uma, bilo je
ubijeno i ranjeno nekoliko stotina najboljih boraca.
Ču stenjanje, promukle uzdisaje čoveka, koji kao da se budio posle
košmara, nekakvo šištanje. Iz šanca pred mostom podiže se oficir i u isti
mah pade potrbuške na grudobran. Odupro se, zastenjavši, s mukom
podiže nogu, ispuzi i zagleda se u veliku jasnu zvezdu na zapadu, koji se
gasio. Zavrte obrijanom glavom, zastenja, pođe spotičući se, vide generala
Markova. Pozdravi vojnički i trgnu ruku.
— Vaše prevashodstvo, ja sam kontuzovan.
— Vidim.
— Dobio sam kuršum u leđa.
— Žalim.
— Ranjen sam s leđa u glavu revolverom iz neposredne blizine.
Pokušao je da me ubije dobrovoljac Valerijan Onoli...
 — Vaše prezime? — odsečno upita Markov.
— Potpukovnik Roščin...
Baš u taj čas poslednji put opali šestopalačni top sa crvenog oklopnog
voza koji je odlazio na sever. Granata s fijukanjem prelete nad tamnom
stepom. Sivi konjić generalov, uznemiren, načulji uši, poče da savija
stražnje noge. Granata pade s neba i eksplodira na pet koraka od Markova.
Kada su se razišli dim i prašina, Vadim Petrovič Roščin, odbačen
eksplozijom, video je na zemlji sivoga konja, koji se ritao, i kraj njega
rašireno malo telo bez daha. Roščin povika, dižući se:
— Bolničari! Ubijen je general Markov!
Zauzevši Torgovu, Dobrovoljačka armija skrenu na sever, na
Velikoknjažesku, sa dvostrukim ciljem: da pomogne atamanu Krasnovu
očistiti Saljski okrug od boljševika i da jače osigura svoju pozadinu sa
strane Caricina. Velikoknjažesku zauzeše bez velikih gubitaka, ali im nije
pošlo za rukom da povećaju uspeh, pošto u noćnoj borbi konjički odred
Buđonijev potisnu i rasturi kozačke jedinice Erdelijeve i ne dade im da
pređu preko Maniča.
Pred samom stanicom umalo nije propao prvi dobrovoljački oklopni
voz. Primetili su sa njega kako juri lokomotiva pod belom zastavom, i,
pretpostavljajući da su to parlamentari, obustavili su vatru. Ali lokomotiva
je jurila, ne umanjujući brzinu, neprestano pišteći. Tek u poslednji čas
setili su se sa blindiranog voza da je obaspu s nekoliko pucnjeva izbliza.
Ipak se sudar dogodio, jedna je platforma bila razbijena, i lokomotiva se
prevrnula — bila je oblivena naftom i načičkana bombama. Za nekoliko
trenutaka celo bojno polje zainteresovalo se za ovaj prizor iz amerikanskog
filma.
Predavši oblast Donskoj komandi, ostavivši kozačkim odredima da
sami svrše s mesnim boljševicima, Denjikin se opet vrati na jug, da
zauzme najvažniji čvor — stanicu Tihorecku, koja je vezivala Don s
Kubanom, crnomorsku oblast sa kaspijskom. Išao je u susret velikim
opasnostima. Na putu su ležala dva velika sela, nastanjena došljacima, —
Peščanokopsko i Bela Glina, — žarišta boljševizma. Njih su žurno
utvrđivali. Armija Kalninova grozničavo se ukopavala pod Tihoreckom.
Sorokinova armija oporavila se u to vreme od panike i počela pritiskivati
sa zapada. Razbijeni na Maniču, delovi crvenih pregrupisavali su se,
prelazili iz pozadine u napad. Iz mnogih donskih i kubanskih naselja slali
su ljude u narodnu miliciju.
Denjikin je mogao samo na jedno računati: na nepovezanost
protivničkih operacija. Ali i to se moglo promeniti svakog časa. Zato se
žurio. Ponegde je morao sam podizati streljačke redove, koji su ležali u
potpunoj nemoći. Pešadiju su vozili na kolima. Ispred armije kretao se
uvek isti oklopni voz domaće proizvodnje.
Pod Peščanokopskim zajedno sa orvenoarmejcima borilo se sve
stanovništvo. Takvu žestinu dobrovoljci još nisu videli. Od jutra do mraka
drhtala je stepa od topovske pucnjave. Pukovi Borovskog i Drozdovskog
dva puta su bili isterivani iz sela. I tek kad su videli da su opkoljeni sa svih
strana, ne znajući jačinu i sredstva protivnika, crveni do poslednjeg čoveka
napustiše selo. Sad su se sve jedinice, svi odredi i gomile izbeglica slivali u
Belu Glinu.
Ovde, u centru narodne odbrane od deset hiljada, nalazila se Gvozdena
divizija Dimitrija Šelesta. Sva godišta bila su pozvana pod oružje. Prilaze
su utvrđivali, prvi put ispoljavali su se organizovanost i taktički smisao. Na
mitinzima su pozivali — pobediti ili umreti.
Ništa nije pomoglo. Protivnik je bio školovan — isticao je nauku
protiv hrabrosti, protiv požrtvovanja, proračunavao svaku malenkost i
kretao se, kao po šahovskom polju, pojavljujući se uvek neočekivano u
pozadini. Istina početak nadiranja belih bio je loše sreće. Pukovnik Zebrak,
koji je predvodio drozdovce, nabasa u mraku na seoce — na isturene
borbene lance; dočekan vatrom iz neposredne blizine, poleteo je na juriš i
pao kao pokošen. Drozdovci uzmakoše i polegoše. Ali već oko devet
časova ujutru provališe u Belu Glinu sa juga Kutjepov s komilovcima,
konjički puk drozdovaca i oklopni voz. Od zauzete stanice prilazio je
Borovski. Poče ulična borba. Crveni osetiše da su opkoljeni i ustumaraše
se. Oklopni voz zasecao se u njihove gomile. Počeše plamteti slamni
krovovi. Krave i konji jurili su sred vatre, pucnjeva, vapaja ...
Gvozdena divizija Šelestova odstupi po još jedino slobodnom putu.
Tamo, kraj železničke stražare, sedeo je na konju Denjikin. On je srdito
vikao, stavivši dlanove uz usta, da preseku put onima koji odstupaju, — za
ostacima gvozdene divizije odlazili su partizani, sve stanovništvo. U
poteru za beguncima jurila je Erdelijeva konjica. Ne izdržaše ni pratioci
glavnokomandujućeg, izvukoše sablje, pojuriše — da seku. Štabni oficiri
uznemiriše se na sedliima i kao lovački psi za zveri pojuriše i sami, sekući
po glavama i leđima. Denjikin osta sam. Skinuvši kapu, hladio je njome
uzbuđeno lice. Ova pobeda otvarala mu je put za Tihorecku i
Jekaterinodar.
U sumrak su se u selu po dvorištima čuli kratki pucnji; — to su se
drozdovci svetili za ubijenog Žebraka — streljali zarobljene
crvenoarmejce. Denjikin je pio čaj u kućici punoj muva. Bez obzira na
noćnu zaparu, debela bluza na njemu, sa širokim epoletama, bila je
zakopčana do grla. Posle svakog plotima, okretao se prema razbijenom
prozorčetu i zgužvanom maramicom brisao čelo i strane nosa.
— Vasilije Vasiljeviču, mili — reče svome ađutantu — zamolite da k
meni dođe Drozdovski; ipak ovako ne ide.
Zvecnuvši mamuzama, pozdravivši, ađutant se okrenu i izađe. Denjikin
poče da doliva iz samovara u čajnik. Novi plotun razleže se sasvim blizu,
tako da zazvečaše stakla. Zatim se u tami čulo zavijanje u-u-u-u. Ključala
voda se preli zajedno sa listićima čaja preko ivice.
Anton Ivanovič poklopi čajnik: ,,Aj, aj, aj!” — prošaputa. Vrata se
naglo otvoriše. Uđe samrtno bled tridesetogođišnji čovek u izgužvanom
frenču s mekim, takođe izgužvanim generalskim epoletama. Svetlost
petrolejske lampe slabo se odrazi na staklima njegovog cvikera. četvrtasta
brada sa rupicom ježila se, isturala se napred, upali obrazi su podrhtavali.
Zaustavi se na vratima. Denjikin se teško diže sa klupe, pruži mu ruku:
— Mihailo Grigorjeviču, sedite. Po volji čaj.
— Zahvaljujem pokorno, nemam vremena.
To je bio Drozdovski, nedavno proizveden za generala. Znao je zašto
ga je pozvao glavnokomandujući, i, kao uvek, — očekujući opomene, — s
mukom je savlađivao bes. Nagnuvši glavu, gledao je postrance.
— Mihailo Grigorjeviču, hteo sam povodom ovih streljanja, dragi...
— Ne mogu da sprečim svoje oficire, — još većma bled progovori
Drozdovski neprijatno visokim, kao histerićnim glasom. — Poznato je
vašem visokoprevashodstvu, — pukovnika Žebraka su boljševici zverski
mučili. Trideset pet oficira... koje sam doveo iz Rumunije... pobili su i
unakazili... Boljševici ubijaju i muče sve... Da, sve ... (Prekide mu se glas,
on se zagrcnu.) Ne mogu sprečiti . . . Povlačim se... — Ako vsan nisam po
volji, molim, — raport... Smatraću za sreću da budem redov...
— Aj, aj, aj, — reče Denjikin. — Mihailo Grigorjeviču, ne treba se
tako uzrujavati... Šta će tu raport... Razumejte, Mihailo Grigorjeviču:
streljajući zarobljenike, mi samim time povećavamo otpor protivnika...
Vest o streljanjima raširiće se. Pa zašto da sami nanosimo štetu armiji?
Slažete li se sa mnom? Zar nije tako?
(Drozdovski je ćutao.) Recite vašim oficirima da se slične stvari ne
ponavljaju.
— Razumem. — Drozdovski se okrete i lupi za sobom vratima.
Denjikin je još dugo vrteo glavom, razmišljajući nad čašom čaja. U
daljini se čuo poslednji plotun i noć se stišala.
Operacija protiv Tihorecke bila je zamišljena po planu razvijanja
armije na frontu širokom šezdeset vrsta. Prethodno je bilo nužno očistiti
bojno polje od pojedinačnih ođreda i partizanskih jedinica. To je bilo
povereno mladom generalu Borovskom: on je za dva dana pod borbom,
prešao sto vrsta, zauzevši niz naselja. U istoriji građanskog rata to je bio
prvi, kako su ga zvali, „rejd” u pozadini protivnika.
Dobrovoljačka armija raširila se po očišćenom bojnom polju.
Tridesetog je Denjikin izdao kratku zapovest: „Sutra, prvog jula, zauzeti
stanicu Tihorecku i razbiti protivnika, koji se grupiše u oblasti Ternovske
— Tihorecke ...” Noću se kolone krenuše, širokim zahvatom obuhvatajući
Tihorecku. Boljševici posle kratkog čarkanja počeše odstupati ka
utvrđenim položajima.
Ovde već nije bilo onog očajničkog otpora kao pre nedelju dana. Pad
Bele Gline unese pometnju. Zaustavilo se Sorokinovo napredovanje. Zrtve,
hiljade koje su pale u krvavom boju — bile su uzaludne. Protivnik se
kretao kao mašina. Mašta je deset puta uveličavala snage dobrovoljaca.
Pričalo se da iz cele Rusije jatima prilaze oficiri, da „kadeti” ne štede
nikoga, da će odmah doći Nemci, čim oni očiste kraj. Kalnin, komandant
tihorecke grupe, sedeo je, kao paralizovan, u svome vozu na stanici
Tihoreckoj. Kada je video da pukovi denjikinaca prilaze sa četiri strane,
klonu i naredi da se odstupa.
U devet časova ujutru borba se stiša, crvena vojska je otišla na
polukružno utvrđenje. Kalnin se zatvori u kupe i leže da prodrema, uveren
da toga dana neće više biti borbe. Dobrovoljci su za to vreme nastavili
duboki obuhvat protivnika, krećući se po poljima u gustoj pšenici. Oko
podne njihova krajnja krila se sastaše, i izbiše s juga u pozadinu.
Komilovski puk navali na stanicu i bez gubitaka je uze. Zelezničari su se
posakrivali. Kalnin je iščezao — u kupeu su ležali njegova kapa i čizme. U
susednom kupeu bio je nađen njegov načelnik štaba, generalžtabni
pukovnik Zverov: ležao je na podu sa razmrskanom lobanjom. Na postelji,
ničice, prekrivši lice šalom, još je disala njegova žena prostreljenih grudi.
Posle toga dobrovoljačkim kolonama ostalo je samo da stisnu u klešta
Crvenu armiju, lišenu komandovanja, odrezanu od baze i puteva. Do
večeri one su je uništavale topovima i mitraljezima. Ljudi su se vrteli u
polukrugu tamo-amo, olovni orkan šibao je u lice i leđa. Izbezumljeni ljudi
dizali su se iz rovova, bacali se u napade bajonetima i svuda nalazili smrt.
Predveče Kutjepov prepreči jedini još slobodan put na sever i ognjem i
hladnim oružjem uništavao je grupe ervenih koje su se probijale ka pruzi.
U sumrak se svi izmešaše u gustoj pšenici — i crveni i beli. Komandanti,
jureći, kao prepelice u žitu, skupljali su oficire i stalno ih ponovo bacali u
boj. Na jednom mestu iz rovova istakoše na bajonetima maramice.
Kutjepov sa oficirima dojaha ali bi dočekan pucnjavom i psovkom krajnje
jarosti. On odjuri polegavši po konjskom vratu. Naređenje
glavnokomandujućeg je bilo — ne streljati zarobljenike; ali niko nije
naređivao i da se zarobljavaju.
Ujutru Denjikin korakom projaha po bojnom polju. Dokle je god oko
dopiralo, pšenica je bila izgažena i povaljana. U raskošnom plavetnilu
kružili su orlovilešinari. Denjikin je gledao liniju rovova koja je, preko
drevnih mogila i jaruga, vijugala u polju — iz njih su virile noge, ruke,
mrtve glave, kao vreće ležali su trupovi. Bio je lirski raspoložen, i
okrenuvši se upola, da bi do njega dojahao ađutant, zamišljeno progovori:
— A sve su ovo ruski ljudi. Užasno. Nema potpune radosti, Vasilije
Vasiljeviču...
Pobeda beše potpuna. Armija Kalnina od trideset hiljada bila je
uništena, razbijena i rasturena. Samo sedam crvenih transporta uspelo je da
se provuče u Jekaterinodar. Sorokinovu armiju su odsecali. Konačno su se
razjedinjavale pojedine grupe crvene vojske: istočna, u oblasti Armavira, i
primorska — tamanska armija. Denjikincima pripade ogroman plen: tri
oklopna voza, oklopni automobili, pedeset topova, avion, vagoni pušaka,
mitraljeza, granata, bogati intendantski materijal.
Utisak od pobede bio je zapanjujući. Ataman Krasnov u novočerkaskoj
sabornoj crkvi služio je molepstvije i držao pred vojskom govor ne gore od
svoga druga — cara Viljema. Mada su za tri nedelje denjikinci izgubili
četvrtinu armije, njen sastav se udvostručio u prvim danima jula: priticao
je neprekidni potok dobrovoljaca iz Ukrajine, Novorusije, Centralne
Rusije; prvi put počeli su da se formiraju ratni zarobljenici crvenoarmejoi.
Posle dvodnevnog odmora Denjikin podeli aimiju na tri kolone i poče
širok napad na tri fronta: na zapad — protiv Sorokina, na istok — protiv
armavirske grupe i na jug — protiv ostataka Kalninove armije, koja je
štitila Jekaterinodar. Zadatak je bio — očistiti celu pozadinu pred napad na
Jekaterinodar. Sve je bilo proračunato i razrađeno po zakonima više ratne
nauke. Samo jednu jedinu i najvažniju okolnost nije uračunao: pređ njim
se nije nalazila neprijateljska armija, čije bi se sile i sredstva mogli oceniti
i izmeriti, već naoružani narod, njemu nerazumljive snage. On nije uzimao
u obzir da jednovremeno s njegovim pobedama u toj narodnoj armiji rastu
mržnja i jednodušnost, da je prošlo vreme burnih mitinga kada su se
zbacivali nepoćudni komanđiri i većinom glasova odlučivalo o napadu, da
se zamenjivalo novom, još grubljom, disciplinom građanskog rata, koja se
svakim danom pojačavala.
Izgledalo je da sve nagoveštava laku i brzu pobedu. Izvidnica je
javljala o paničnom kretanju Sorokinove vojske, koja je odlazila u
Jekaterinodar, iza Kubana. Ali to nije bilo sasvim istina. Izvidnica je
pogrešila. Preko Kubana su bežali dezerteri i sitni odredi, odlazile komore
begunaca. Sorokinova grupa od trideset hiljada čistila se od svega što je za
borbu nesposobno, prikupljala se, naoštravala se. Batajski front protiv
Nemaca bio je ostavljen. Crveni su čekali susret na otvorenom polju, lice u
lice sa Denjikinom. I dogodi se da dobrovoljaita armija, osokoljena
pobedama, skoro na cilju, zamalo ne izginu sva do poslednjega u
desetođnevnoj krvavoj borbi, koja se uskoro zametnula sa Sorokinovom
vojskom.
Sa bonapartovskom nadmenošću odgovorio je Sorokin na pitanje
kubansko-crnomorskom Centralnom izvršnom komitetu: „Nisu mi nužni
agitatori. Denjikinske bande agituju za mene. Istorijsko junaštvo moje
vojske srušiće sve smetnje kontrarevolucije”. Zaustavivši paniku u vojsci u
prvim danima Denjikmovog prodiranja, Sorokin se, izgledalo je, prenu iz
pijanog nerada. Danju i noću trčao je po frontu — u vagonu, na dresini, na
konju. Održavao je smotru, svojom rukom ubio pred strojem dva
komandanta zbog mlitavog držanja u takvim okolnostima; izdižući se na
stremenima, govorio je takve reči o neprijateljima naroda, tako je psovao
majku s penom na iskrivljenim ustima, da su ga ervenoarmejci prekidali
urlanjem, kao bivoli u roju obada. On je pojačao rad vojnih sudova i
specijalnih odeljenja, proglasio smrtnu kaznu za neispravnosti puške, i
izdavao po armiji naredbe u kojima se govorilo: „Borci! Radnici celoga
sveta sa nadom gledaju na vas, oni će vam izraziti svoju zahvalnost, — s
otvorenim očima i snažnim grudima vi idete u susret krvavom svitanju
istorije. Paraziti, gmizavi gadovi, Denjikinove bande i ceo
kontrarevolucionami ološ moraju biti očišćeni ognjem i olovom. Mir
radnicima, smrt eksploatatorima, da živi svetska revolucija!”
On je sam u grozničavom uzbuđenju sastavljao ove zapovesti. Čitali su
ih glasno po četama. Ukrajinski seljaci, donski rudari, kađrovci Kavkaske
armije, došljaci i kozaci — svi šareni, odrpand, bu'čna bratija, koja ni đavo
ne priznaje — slušali su kao omađdjani ove bombaIVreči.
Načelnik štaba, Beljakov, pametan i iskusan vojnik, razrađivao je plan
ofanzive, tačnije rečeno — predviđao prodor celom grupom od tmdeset
hiljada kroz obuhvat, i odiazak preko reke Kubana. Tako je bar mislio
načštaba, koji nije gajio nikakvu nadu na povoljan susret sa Denjikinom.
Prodor je bio određen u predelu stanice Korenjevske (između Tihorecke i
Jekaterinodara). Zauzevši Korenjevsku, ne bi bilo teško obračunati se sa
kolonama Drozdovskog i Kazanoviča, odsečenim na jugu od glavnih
snaga, okrenuti na Jekaterinodar, a tamo — šta bude — tako je zamišljao
načštaba. Njegov položaj je bio do krajnje mere tugaljiv: on je svom
dušom, u snu i na javi, mrzeo crveme, ali prokleta suđbina vezala ga je sa
boljševicima. Ako padne u ruke Denjikdnu — o kome je mislio s nemimim
i zavidljivim ushićenjem — smrt! Ako Sorokin posumnja u njega zbog
nedostatka revolucionarnog žara i mržnje prema Denjikinu — smrt! Jedina
nada, istina fantastična, — kao i svi događaji toga vremena — bilo je
bezgranično častoljublje Sorokinovo. — Moglo se igrati na tu kartu: svim
silama isticati Sorokina u diktatore, a posle šta bude.
U svakom slučaju on se spremao za ofanzivu aktivno: prema stanici
Timaševskoj dovlačile su se rezerve municije i furaž, istovarivale se
granate, ogromne komore odlazile u stepu. Armija se razvijala u oblasti
Timaševske frontom na jugoistok, da bi jednovremeno udarila na
Korenjevsku i, severno od nje, na Viselke.
U zoru 15. jula poljski topovi crvenih otvoriše uragansku vatru na
Korenjevsku, i posle jednog časa, stroj za strojem konjičke sotnje prodreše
u naselje i stani. Sekli su kadete s fijukom, obarali konjima, zarobljavlm
samo one koji su izdaleka bacili puške. Delovi pešadije išli su svu noć i u
Korenjevskoj počeli odmah da se ukopavaju, ne polukružno, kao pod
Belom Glinom već neprekidnim ovalndm utvrđenjem.
Belo sunce se rađalo u magli prašine i zapare. Sva stepa je bila u
pokretu: konjica je jurila, pukovd mileli, točkovi baterije tutnjili, čuli su se
psovka, udarci, pucnjevi, vrištanje konja, promukli uzvici komande.
Komore su se protezale do samoga horizonta, dan je bio užaren kao peć.
Sorokin na polovini puta napusti štab i kretaše se među vojskom na
ždrepcu belom od pene. Od njega su kao lovački psi jurili sa naredbama
dežumi i ordonansi.
Kapu je izgubio za vreme trke, čerkesku zabacio. Imao je na sebi
svilenu košulju malinove boje sa zaaukanim rukavima iznad lakata, plave
konjičke čakšire čvrsto opasane kaišem. Svuda se videlo njegovo od znoja
i prašine crno lice i otkriveni zubi. Promenio je već trećeg konja, pregledao
položaj baterija, rovove, gde su se pežadijski odredi kao krtice uvlačili u
crnicu, leteo na konju u stepu patrolama, brzo jahao ka komorama koje su
pristizale i istovarivale mumiciju, pokretom bdča dozivao komandante i
naginjući se k njima sa sedla, vatren i strašan, izbezumljena pogleda slušao
izveštaje. Kao dirigent džinovskog orkestra, štimovao je žice za muziku
koja počinje. Pred stanicom ostavi konja, koji je teško disao, utrča u
telegrafsko odeljenje, odgurnu nogom leš rasečene lobanje, sa epoletama,
koji je ležao kod praga, i, čitajući traku koja se odmotavala sa aparata,
imao je osećanje jarosnog, pijanog uzbuđenja: s juga, napustivši dinsku
stanicu, žumo su se primdcali odredi Drozdovskog i Kazanoviča — da
prime borbu. Drozdovce su poslali na kolima — celog dana u oblacama
vrele prašine jurilo je po stepi na stotine kola. Markovci generala
Kazanoviča, natovareni zajedno s artilerijom u vozove, pretekli su ih i u
praskozorje šesnaestoga poleteli na juriš, na Korenjevsku, pravo iz vagona.
General Kazanovič stajao je na ogradi bunara kraj železničke stražare i
mirno pratio zmalačke pokrete oficirskih lanaca, koji su išli bez pucanja.
Njegovo fino i nežno lice, s prosedim dugačkim brkovima i potkresanom
bradom (kao što je nosio gospođar car), bilo je podrugljivo — pribrano,
lepe oči, sa ženstvenom strasnošću, hladno su se smeškale. On je bio
toliiko uveren u ishod borbe, da ni za minut nije hteo da čeka diviziju
Drozdovskog. On se takmičio u traženju slave sa bolesno samoljubivim,
opreznim, i često na štetu stvari sporim Drozdovskim. On je vo'leo rat
zbog njegovog bujnog razmaha, zbog muzike borbe, zbog bučrne slave
pobede.
Ogromna sunčeva lopta pomoli se iza dalekih brežuljaka, — u njoj je
bila julska žega; zaslepljujuća svetlost udari u oči boljševicima.
Zaklokotaše mitraljezi, zaparnu tišinu prekinuše plotuni. Viđelo se ’kako
se iz rovova dižu gusti borbenš lanci protivnika. Markovci su jurili napred,
nijedan nije sagibao glavu pod kuršumima. U susret su im puzile hiljade
figura. Kazanovič podiže dvogleđ očima. Čudno!
— Šrapnelom triput po „drugovima”! — naredio je telefonisti, koji
je sedeo kraj bunara. Dve baterije, skrivene iza nasipa, otvoriše vatru.
Nisko iznad protivnikovih lanaca poleteše, kao vatra, klupčad dima od
šrapnela. Figure počeše da jure tamo-amo, sređiše se i produžiše da
nastupaju. Sada je sve polje grmelo od pucnjave. Zaurlaše najzad baterije
boljševika.
Kazanovič se u neđoumici osmehnu; njegova uzana ruka s đvogledom
zadrhta. Markovci polegaše i ukopavahu se žumo. Njegovo preplanulo lice
poblede. Skoči s bunara, čučnu kraj telefonskog sandučeta i pozva
generala Timanovskog.
— Strelci su polegali, — povika on u slušalicu. — Po svaku cenu
razbijte levo krilo... Svaki trenutak je skup...
Istog časa iza železničkog nasipa, kotrljajući se niz padinu, potrčaše
markovci — rezerve Timanovskog. U grupama, lanac za lancem, odlučni i
uzbuđeni, oni su nastupali u visokoj pšenici, koja se već osipa'la.
Timanovski, mlad, rumen, uvek nasmešen, u nakrivljenoj šubari, u prljavoj
platnenoj košulji s crnim generalskim epoletama, pridržavajući sablju,
potrča za strelcima. Događalo se nešto neshvatljivo: boljševike kao da su
zamenili, svi momenti kad su oni neminovno morali da ustuknu, prolazili
su. Sad se cela stepa pokrivala njihovim nadirućim figurama. Besno su
klokotaii dobrovoljački mitraljezi, — novi talasi neprijatelja smenjivali su
pale.
Tamo gde se završavalo polje pšenice trčale su s uperenim bajonetima
čete Timanovskog — jedna, druga ... Kazanovič je stajao, zategnut kao
žica, na ogradi bunara. Na uzanom polju dvogleda video je svirepe potiljke
markovaca. Koliko naprezanja! Padaju, padaju! On okretaše dvogledom za
njima — i najednom uigleda otvorena usta, široka lica, momarske kape,
gole bronzane grudi... Boljševici, — mornari... Odmah se sve pomeša,
splete u klupko, — sudarili su se prsa u prsa. Bolan osmeh sledi se na fino
ocrtanim usnama Kazanoviča ... Markovci nisu izdržali. Ostaci prve čete
poibegoše u pšenicu i legoše. Druga četa splasnu i leže.
Tada on skoči s bunara i lako potrča poljem. Videše ga. Uspeo je da
digne strelce, vičući: „Gospodo, gospodo, sramota!” Povede ih na bajonet,
ali vatra je bila tako žestoka i ljudi su padali u takvom broju da su strelci
ponovo polegali... Je li moguće da je bitka bila izgubljena?
Posle osam časova izjutra sa zapada se čulo gruvanje topova
Drozdovskog. Kao siva kornjača, povijajući se čas na jednu čas n drugu
stranu, pojavila su se u stepi oklopna kola. Drozdovci bez žurbe i
metodično počeše da navaljuju. Po treći put digli su se streljački lanci
Kazanoviča. Sad su đobrovoljći kretali širofcim frontom, polumesecom.
Taj udarac boljševici nisu mogli izdržati.
Među rovovima boljševika pojavi se konjanik; jurio je besno mašući
blistavom oštricom sablje. Uzlete na humku, zaustavi konja. Na jahaču je
bila crvena košulja zasukanih rukava, glava mu je bila zaibačena; on je
vikao i opet mahao sabljom. Tada na streljačke lance drozdovaca, koji su
nadirali, poleteše široki redovi konjice. Niski i žustri konjići kao da su se
prostirali po zemlji. Tutnjava prestade. Nadaleko se čulo fijukamje oštrica,
vika, topot. Jaihač u crvenoj košulji sjuri s humke, baci dizgine, krete
pored stroja. Uzvitla se cmi oblak prašine i pokri bojno polje. Drozdovci i
markovci ne izdržaiše nalet konjice i pobegoše. Zaustaviše se i ukopaše iza
potoka Kirpeli.
Ivan Iljič Teljeigin, mršteći se i grozničavo drhteći od bola, zavijao je
glavu gazom iz paketića za prvu pomoć. Ogrebotina je bila beznačajna,
kosti nedimute, ali je strašno bolelo — kao da mu je lobanju bušio svrdao.
Toliko je oslatoio od napora da je posle previjanja dugo ležao na leđima u
nesvestici.
Čudno beše slušati, mimo, kao da se ništa nije dogodilo, zrikanje
popaca. Nevidljivi u pukotinama zemlje popci i krupne zvezde južne noći i
jaš nekoliko klasova s osjem, koji su nepomično visili između očiju i neba,
— eto, čime se završila krvava vreva, vika i gvozdena tutnjava bitke. Malo
pre ječao je u blizini ranjenik, — sad se i on smirio.
Lepa je stvar tišina. Stišavao se oštar tool u glavi — kao da je
smirivanje nastajalo od tog svečanog veličanstva noći. U sećanju se jasno
pojaviše odlomci dana, sve što je rastrgnuto u parčad udarcima topova,
vikom zverski razvaljenih usta, plamenom mržnje, kao juriš, juriš i vidiš
samo vrh bajoneta i bledo lice čoveka koji puca u tebe. Ali su se uspomene
tako bolno zabadale u mozak, tako pritiskivale lobanju, da Ivan Ujič
zastenja: brže, brže ma o čem drugom ...
A o čemu je drugom on mogao misliti: Ili ovi strašni odlomci događaja
koji se otegao i koji ne može obuhvatiti uobrazilja — revolucija, rat, — ili
daleki, stavljeni pod katanac, san o sreći — Daša! Poče misliti o njoj (u
stvari an nikada nije prestajao misliti o njoj), o njenoj nezbrinutosti:
usamljena, neumešna, bespomoćna, sanjalica ... Srđite oči, a srce kao u
ptice, nemimo, impulzivno, — dete, dete...
U izbačenoj ruci Ivan Iljič stisnu grumen topie zemlje. Skiopi kapke.
Rastala se u uverenju da je to zauvek. Ludica... I niko se neće uplašiti
tvojih arditih očiju... I niko te, ludice, neće vernije voleti od mene.
Natrpećeš se uvreda, gorkih, nezaboravnih...
Ispod trepavica Ivanu Iljiču pojaviše se suze, — oslabio je od rane.
Ispod samog uha poče da zriče, cvrči popac. Krvavo od svetlosti zvezda,
izgaženo polje izgledalo je srebrnasto. Sve je pokrila noć... Ivan Iljič se
pridigao, neko vreme je sedeo, obuhvativši kolena. Sve je bilo kao u snu,
kao u detinjstvu. Srce je sažaljevalo, plakalo ... On ustade i pođe, trudeći se
da mu koraci ne odjekuju u glavi.
Korenjevska je bila jednu vrstu udaljena. Tamo su gdegde svetlile
vatre. Bliže, u dolini, lebdeo je nad zemljom jezik plamena bez dima. Ivan
Iljič osećao je žeđ i glad i skrenu prema vatri.
Iz celog polja išle su tamo tamne prilike, — neko lako ranjen, neko
zalutao iz razbijene jedinice, neko je vukao zarobljenika. Dovikivali su se,
čule su se promukle psovke, zdrav smeh ... Kraj vatre gde su goreli pragovi
ležalo je mnogo sveta.
Ivan Iljič udahnu mirls hleba, — svi su ovi pražnjivi ljudi žvakali.
Pored vatre stojala su kola s hlebom i s buretom, odaMe je mršava i
izmučena žena u beloj marami sipala vodu.
On se napi, dobi krišku hleba i nasloni se na kola. Jeo je, gleđajući u
zvezde. Ljudi krajvatre izgledali su umireni, mnogi su spavali. Ali oni koji
su dolazili iz polja još su bili puni mržnje. Psovali su i pretili u mrak, mada
ih ni'ko nije slušao. Milosrdna sestra deliia je kriške hleba i lončiće s
vodom.
Jedan, crnobradi, do pojasa go, dovuče zarobljenika i udarcem ga sruši
kraj vatre.
— Evo, kuflke, parazita ... Ispitajte ga, momci...
On gurnu palog čizmom i odstupi, popravljajući čak-
šire. Njegove upale grudi nadimale su se. Ivan Iljič poznade
Ćertogonova i okrenu iglavu. Nekoliko ljudi polete onom koji je ležao,
nagnuše se:
— Dobrovoljac... (Skidoše mu epolete i baciše u vatru.)
— Dečko, a Ijut kao zmija!
— Pošao je u rat da brani očev kapital... Vidi se da je od bogataškog
soja ...
— Gle, kako seva očima, đubre ...
— Sto ga gledaš, daj, ja ću ga...
— čekaj, možda ima neka dokumenta, — treba ga u štab ...
— Vuci ga u štab ...
— Ne! — povi'ka čertogonov i polete prema zarobljeniku. — On
leži ranjen, ja mu prilazim, — vidiš ove čizme, dvaput je opalio na mene;
ja ga ne dam... — I on još divljije viknu zarobljeniku: — Skidaj čizme!
Ivan Iljič pogleda iskosa. O'orijana okrugla mladićska glava
dobrovoljčeva odsjajivala je pored vatre. Zubi su mu bili iskeženi, zenice
krupnih očiju užagrene, omanji nos sav se skupi u bore. Mora biti da je
sasvim izgubio glavu ... Naglim pokretom diže se... Leva ruka mu je
nepomično visila u pocepanom okrvavljenom rukavu. Između zuba čulo se
tiho šištanje, čak i vrat ispruži... Čertogonov ustuknu: toliko je bila strašna
ta živa vizija mržnje...
— Ehe, — reče iz gomile nečiji nizak glas. — Pa ja ga poznajem,
radio sam kod njegova oca u fabrici duvana, — to je
rostovski fabrikant Onoli...
— Znamo, znamo, zašumeše glasovi.
Nagnuvši čelo, Valerijan Onoli zavrte glavom i povika, oštrim,
promuklim glasom:
— Nevaljalci, ološ, crveno đubre! Po njuišoi vas, po njušci, po
njušci! Mailo su vas šibali i vešali, psine! Malo vam je, malo? Sve ćemo
vas za udove povešati, bitange...
Izgubivši svest od mržnje, on dohvati Čertogonova za kosmatu bradu i
poče da ga udara nogom u trbuh.
Ivan Ijič istog časa otide od kola. Surovo zagalamiše glasovi, njihov
sve veći gnev probi oštar krik. Nad gomilom se diže raskrečeno telo
Valerijana Onoli, praćaknu se, polete gore i pade... Nad vatrom se visoko
podiže stub sitnih varnica ...
Pred zoru, u osveženoj stepi, začuše se, kao pucketanje biča, još lenji
pucnjevi, svečano odjeknu tutnjava topova. To su kolone Drozdovskog i
Borovskog ponovo krenule u ofanzivu iza potoka Kirpeli, da bi očajničkim
naporom okrenule sreću na svoju stranu.
Iste noći komandant armije Sorokin primio je iz Jekaterinodara
zapovest od Centralnog izvršnog komiteta, koji je neprestano zasedavao,
da 'bude glavnokomandujući svih crvenih sila Severnog Ravkaza.
To mu je javio n&čdnik štaba Beljakov: s telegrafskom pantljikom u
ruci pojurio je u vagon glavnokomandujućeg i, Zbacivši mu noge s
postelje, pročita mu zapovest, osvetljavajući pantljiku vatrom upaljača.
Sorokin ne mogući odmah da se probudi, bečio je oči, padao na topli
jastuk. Beljakov poče da ga drma za ramena:
— Ama, probudi se, vaše visokoprevashođstvo, druže
glavnokomandujući... Gospodar Kavkaza — jesi li razumeo? I car i bog —
razumeš li?
Tada tek Sorokin shvati svu ogromnu važnost vesti, svu čudnu svoju
sudbinu obeleženu tačkama i crticama na uzanoj hartiji koja se savijaia
oneđu prstima načštaba. On brzo udesi pantalone, nabaci čerkesku, prikači
kuburu, pripasa sablju.
— Odmah izdati naredbu armijd... Mend ... konja ...
U svitanje Ivan Ujič Teljegin, previjen, tražeći štab svoga puka, lutao
je između kola. U to vreme od stanice projuri ulicom pratnja s bašlicima
koji su lepršali, napred je jahao truibač, iza njega dvojica: Sorokin, trzajući
uzde grivastog konja, i kozak sa značkom glavnokomandujućeg na koplju.
Kao noćni dusi u vrtlogu pražine, konjanici odjuriše u pravcu pucnjeva.
Na kolima vlažnim od rose podizale su se bunovne glave, isturale se
brade, čuli mukli glasovi. I već daleko u stepi pevala truba trubača
konjanika javljajući da je glavnokomandujući tolizu, ovde, u borbi, pod
mecima ... „Smrvićemo neprijatelja, ita-ta-ta, — pevala je truba, — napred
ka pobedi i slavi... Za junaka nema smrti, već samo večita slava, ta-ta”...
U zemljanoj kući s razbijenim prozorima Ivan Iljič nađe Gimzu. Iz
pukovskog štaba nikoga više ne beše. Gimza je sedeo pogiibljen na klupi,
ogroman i mračan, ruka u kojoj je držao drvenu kašiku visila mu je između
razmaknutih kolena. Na stolu je stajao lonac sa čorbom i poređ njega
čvrsto nabijena tašnja — sav aparat komandanta specijalnog odeljka.
Izgledalo je da Gimza drema. On se i ne pomače, samo okrenu oči
prema Ivanu Iljiču:
— Ranjen?
— Sitnica, ogrebotina... Pola noći ležao sam u žitu ... Izgubio sam
svoje, zbrka ... Gde je puk?
— Sedi, — reče Gimza, — hoćeš da jeđeš?
On s naporom podiže ruku i dade kašiku. Ivan Ujič se naklopi na čorbu
koja se hladila, čak i zastenja. Jedan trenutak jeo je ćuteći.
— Naši su se sjajno borili juče, dmuže Gimza, nije bilo potrebno
dizati strelce: na tri, četiri stotine koraka išli su na nož...
— Jeo si, dosta — reče Gimza. Teljegin spusti kašiku. — Jesi li čuo
naredbu u armdji?
— Nisam.
— Sorokin je glavni komandant. Razumeš?
— Pa šta, to je dobro... Video si ga juče? Pustio uzdu i leti u samu
vatru, — orvena kašulja, sav izložen. Borci čim ga primete — ura! Da juče
nije bilo njega, ne znam... Mi smo se juče čud&li: pravi Cezar.
— Pa to i jeste, — Cezar, — reče Gimza. — Žalim što ne mogu da
ga streljam.
Teljegin spusti kašiku.
— Ti se šališ?
— Ne, ne šalim se. Ti, svejedno, nećeš razumeti te stvari. — Teškim
pogledom, ne trepćući, gleđao je Ivana Iljiča. — No, a ti nećeš izdati?
(Teljegin ga mimo pogleda u oči.) Dakle... Hoću da ti poverim težak
posao, druže Teljegine ... Mislim da si ti najzgodniji... Moraš da putuješ na
Volgu.
— Razumem.
— Napisaću ti punomoćje. Daou ti pismo za predsednika Ratnog
saveta. Ako ne uispeš, ne predaš, — bolje idi belima, nemoj natrag
dolaziti. Razumeš li?
— Dobro.
— Ne daj se živ u ruke. Čuvaj pismo više nego život Ako dospeš u
neprijateljsko obaveštajno ođeljenje, — sve učini, progutaj pismo, šta li...
Razumeš? — Gimza poče da se kreće i spusti pesnicu na sto tako da lonac
odskoči. — Da bi ti znao, evo šta će biti u pismu: armija veruje u
Sorokina. Sađa je Sorokin heroj, vojnici će poći za njim kud on bude
hteo... A ja tražim streljanje Sorokina ... I to odmah, dok on ne uzjaše
revoluciju. Upamtio si? Ove reči su tvoja-smrt, Teljegine... Razumeš li?
On poćuta malo. Po čelu su mu milele muve. Teljegin reče:
— Dobro, učiniću.
— Dakle, putuj, druže... Ne znam, — preko Svetog Krsta na
Astrahan đaleko je... Bolje da se provučeš Donom na Caridn. Usput ćeš
saznati kako je u pozadini kod belih ..'. Uzmi oficirske epolete, nagizđaj se
... Koje želiš — kapetanske ili potpukovničke?
Osmehnu se, stavi ruku Teljeginu na koleno i potapša ga kao dečka:
— Odspavaj jedno dva sata, a ja ću napisati pismo.

Tronedeljno odsustvo je najzad bilo dobijeno. Vadim Petrovič Roščin,

slomljen, bolestan, rastrgnut protivrečnostima, bio je sada u
dobrovoljačkom gamizonu na stanici Velikoknjažeskoj. Većih borbi nije
bilo, sve snage crvenih povukle su se južnije, za borbu s glavnim
Denjikinovim snagama. Ovde, u selima na rekama Maniču i Sali, čas ovde,
čas onde iskrsavale su pobune, ali su kozačke kaznene ekspedicije atamana
Krasnova okretnom rukom umirivale nespokojne umove: gde na lep način,
gde gvozdenim žipkama, a ponegde su vešali.
Vadim Petrovič je izbegavao da učestvuje u kaznama, izgovarajući se
kontuzijom. Koliko se moglo, nije odlazio na oficdrske terevenke, koje su
priređivane u znak Denjikinovih pobeda. I čudno: ovde, u gamizonu, kao i
na frontu, na Roščina su svi gledali s nepoverenjem, sa skrivenim
neprijateljstvom.
Neko negde pustio je glas o njegovim „crvenim gaćama” — i to se
zalepilo za njega.
U rovovima kod Sablijevke dobrovoljac Onoli pucao je na njega.
Roščin se jasno sećao tog trenutka: Fijuk metka iz oklopnog voza,
komanda „lezi”! — Eksplozija. I zakasneli pucanj iz revolvera, udarac, —
kao štapom, — u potiljak i istočnjačke oči Onolijeve u kojima je sinula
svirepa radost.
Samo jedan čovek mogao je poverovati Roščinovoj časnoj reči —
general Markov. Ali on je poginuo, i Vadim Petrovič odluči da ne podiže
sumnjivu tužbu protiv derana.
Ipak ga je mučilo: otkud tolika mržnja prema njemu? Zar nije bilo
jasno da je on pošten, nekoristoljubiv, da njegovim postupcima rukovodi
samo ideja Velike Rusije? Nije on pošao u te strašne stepe da traži
generalske epolete...
Roščinu je nedostajalo bezuslovno jasno gleđanje na stvari. Njegov um
osvetljavao je svet i događaje onako kako je on smatra o najboljim i
najvažnijim. Sto mu nije godilo, propuštao je mimo oči, od nametljivog se
mrštio. I svet mu je izgledao kao završen sistem. Verovatno da je to
proisticalo od njegova urođenog gospodstva, od mnogih pokolenja
zadovoljnih posednika. Taj izumrli stalež stavljao je mimo uživanje iznad
svih blaga i nametao ga svuda i svakom. Ako u štali šibaju seljaka, — pa
šta: deraće se, deraće se seljak i posle šibanja pokajati, biće mu još bolje
kad se pokaje i umiri. Ako menica ode na protest ili se imanje proda na
licitaciji — šta da se radi? Može se živeti i u maloj kućici između repuha i
ribizla, bez bučnih terevenki: možda će ovako za dušu biti još spokojnije
pod stare dane. Nikakvim udarima sudbine nije se dala pokolebati
prostosrdačnost posednika. I kod njega se izgrađivalo naročito mekano
gledište — navika da vidi u svemu samo prekrasno i blagorođno.
Jetko gledanje na ljude i njihova dela nedostajalo je i Vadimu
Petroviču. (Istina, događaji poslednjih godina jako su načeli njegov
romantizam, tačnije, — od njega su ostali samo dronjci.) Njemu je ostalo
još jedino — da stalno žmuri. Eto zašto je on izbegavao, na primer, da
posećuje Oficirski dom.
Ovi Ijudi, — šaka oficira i akademaca — morali su, po njegovu
mišljenju, da nose, kao krstaši, bele odežde, jer su digli mač protiv
pobunjene rulje, protiv crnih vođa, antihristovih ili nemačkih, đavo će ih
znati, slugu i pomagača. (Ispunjen tim idejama Roščin je i dospeo na Don.)
A na oficirskim pijanlkama bilo je teško slušati bučno hvalisanje uz
zveku čašica i pohvale bratoubilačkoj hrabrosti. Ova mlada, nekad fina lica
„krstaša” unakažena su nestrpljivom željom za ubijanjem, za
kažinjavanjem, za osvetom; eto ih kako, stoječi sa čašicama rakije od
devedeset pet gradi, pevaju himnu mrtvih onom koji je bio najništavniji
među ljuđima, bio streljan, spaljen, a njegov pepeo razvejan na vetru, kao
nekada Lažni Dmitrije, i kad bi se mogla skupiti sva krv prolivena po
njegovoj nemoćnoj volji, narod bi ga, sigumo, udavio živog u tom
dubokom jezeru...
Izgledalo je (na to je baš Roščin i zatvarao oči) da je ta himna mrtvih
bila jedinom idejom njegovih drugova iz puka ... Očistiti Rusiju od
boljševika, doći do Mosikve. Zvonjenje zvona... Denjikin ulazi u Kremlj
na belom konju... Da, da, sve je to razumljivo ... Ali šta dalje, — ono
najvažnije? Govoriti o Ustavotvomoj skupštini među oficirima bilo je
nepristojno. Znači: hirnna mrtvacu? ,
Šta je onda povuklo ove ljude u borbu i smrt? Na to je Roščin zatvarao
oči... Podmetati grudi pod kuršume i piti rakiju u teretnim vagonima nije
više bilo junaštvo, to je zastarelo. Time su se bavili i hrabri i plašljivi.
Savlađivanje straha od smrti postalo je obična stvar, život je bio jevtin.
Junaštvo je bilo u samoodricanju u ime vere i pravde. Ali tu je opet
igra žmurke, — žmurke u beskraj... U koju su pravdu verovali njegovi
drugovi iz puka? U koju je pravdu verovao on sam? U veliku tragičnu
istoriju Rusije? Ali to je bila istina, a ne pravda. Pravda je u pokretu, u
životu, ne u prevrnutim stranama prašnjavog folijanta, već u onome što
teče u budućnost.
U ime koje istine (ako se ne računaju moskovska zvona, beli konj,
cveće na bajonetima i ostalo) trbba ubijati ruske seljake? To pitanje počelo
je da se ljulja u svesti Vadima Petroviča, da se leluja kao sitno talasanje
vode u koju se baci kamen. Baš tu je počinjala njegova mučna
razdvojenost. On je bio tuđ među drugovima iz puka: „crvene gaće”, ,,tek
što nije boljševik”.
Sve češće, s ušima koje su gorele od stida, sećao se on poslednjeg
razgovora s Kaćom. Ona je kiršila ruke, gušila se od uzbuđenja kao da se
ispod nogu Vadima Petroviča odronjavalo kamenje u bezdan... „Treba
raditi nešto sasvim drugo, Vadime, Vadime!” ...
Bilo mu je još teško da prizna da je Kaća, mora biti, u pravu, da je on
beznadno zalutao, da sve manje razume — otkud se crpe, otkud i raste, kao
košmar, — snaga „pobunjene gomile”, da je tumačenje, u žestini, da je
narod kao bajagi prevaren od strane boljševika — glupo do užasa, jer se
još ne zna ko je koga pozvao: boljševici revoluciju ili narod boljševike, da
on sad nema više koga da optužuje, — sem, možda, samoga sebe.
Kaća je u svemu imala pravo. Iz starog života ona je prenela u ova
mutna vremena jedinu zaštitu, jedino blago — ljubav i sažaljenje. Sećao se
kako je išla po Rostovu, povezana maramom, sa zavežljajem, — krotka
saputnica njegova života... Mila, mila, mila ... Staviti glavu u njemo krilo,
pritisnuti na lice njene nežne ruke, reći samo: „Kaćo, iznemogao sam...”
Ali besmislena gordost sputavala je Vadima Petroviča. Na prašnjavoj ulici,
u stroju, u Ofidrskom domu, pojavljivala se njegova mršava figura, kao
zategnuta gvozdenim korsetom, oholo podignute glave koja je već sasvim
posedela...
„Sunce mu kalajisano, — govorili su za njega, — pravi se važan, vidi
ga! — Gardista, pešačko đubre...”
Poslao je Kaći dva kratka pisma, ali odgovor nije dobio. Tada reši da
napiše potpukovniku Tetkinu. Ali u tome dobi odsustvo, i Vadim Petrovič
odmah otputova za Rostov.
U podne je pošao sa stanice fijakerom. Grad je bilo nemoguće poznati.
Sadovaja ulica lepo počišćena, drveće potkresano, elegantne žene, sve u
belom, šetaju osenčenom stranom i ogledaju se u izlozima radnji.
Roščin se svaki čas okretao na sedištu, tražeći očima Kaću. Koji je to
đavo? Žene, kao iz zaboravljenog sna, — u šeširima Sa staromodnim
perjem, u panamama, s belim šalovima... Bele nožice klize po asfaltu koji
su oprale natmurene pazikuće, nijedne mrlje krvi na tim belim čarapicama.
Zato, dakle, stoji zaštitna vojska u Velikoknjaževskoj! Četvrtu nedelju bije
se Denjikin s crvenim pukovima. To je, dakle, prosta ,,kao pasulj” istina
belog rata!
Roščin se gorko osmehnuo. Na raskrsnicama stajali su Nemci u
poznatim do jeda sivozelenim mundirima, u novim kapama — svoji,
domaći. Eno jedan skinu s oka monokl, ljubi ruku visokoj nasmejanoj
lepotici u belom...
— Požuri, kočijašu!
Potpukovnik Tetkin stojao je na vratima svoje kuće. Pnaliživši se,
Vadim Petrovič iskoči iz kola i vide kako Tetkin odstupi, oči mu se
zaokružiše, izbečiše, ugojena ruka se podiže i poče da maše na Roščina,
kao da se branio od nečastdvog.
— Zdravo, potpukovniče ... Zar me niste poznali? Ja sam... Za ime
boga, šta je s Kaćom? Je li zdrava? Zašto ne...
— Majko moja, živ je, — ženskim glasom uzviknu Tetkin. — Dragi
moj, Vadime Petroviču, — i on se navali, zagrli Roščina i okvasi mu obraz
suzama.
 — Sta se desilo? Potpukovniče ... Kažite sve ...
— Srcem sam osećao da je živ... A kako se jadna Jekaterina
Dmitrijevna mučila. — I Tetkin poče bez reda da priča kako je išla
Onoliju, i on je, ne zna se zašto, uverio da je Roščin poginuo. Ispričao je o
Kaćinim jadima i odlasku.
— Tako, tako — odlučno reče Roščin, gleđajući preda se, — a kuda
je otputovala Jekaterina Dmitrijevna?
Tetkin raširi ruke; njegovo dobro lice pokazivaše veliku želju da
pomogne.
— Sećam se, kazala je da putuje u Jekaterinoslav ... Kao da je čak
htela tamo da radi u nekoj poslastičamici... Od očajanja — u
poslastičamicu ... Čekao sam da će mi se javiti, ali — ni reda, kao da je
propala u zemlju...
Roščin odbi da uđe i popije čašu čaja i odmah se vrati na stanicu. Voz
za Jekaterinoslav polazio je uveče. On uđe u čekaonicu prve klase, sede na
tvrdu hrastovu klupu, nalakti se, pokri oči rukom — i tako za dugo vreme
osta nepomičan.
Neko, uzdahnuvši s olakšanjem, sede pored Vadima Petroviča, izgleda
nadugo. I pre su sedali mnogi, posede i odu, ali ovaj poče da cupka nogom
iz butine, tako da se tresla cela klupa. Nije odlazio niti je prestajao da
cupka. Ne skiđajući ruke s očiju, Roščin reče:
— Slušajte, ne biste li mogli da prestanete cupkati? ...
Onaj s gotovošću odgovori:
— Oprostite, — loša navika. — I posle toga sedeo je nepomdčno.
Njegov glas iznenadi Vadima Petroviča: vrlo poznat, vezan za nešto
daleko, za neke divne uspomene. Ne skidajući ruke, kroz razmaknute
prste, jednim okom pogleda iskosa suseda. To je bio Teljegin. Ispruživši
noge u prljavim čizmama, metnuvši ruke na trbuh, on je, izgledalo je,
dremao, naslonivši se glavom na visoki naslon. Bio je u uzanom frenču
koji niu je bio tesan pod pazuhom, imao je nove potpukovničke epolete.
Na mršavom obrijanom preplanulom licu njegovu, lebdeo je osmeh čoveka
koji se odmara posle neiskazanog umora...
Posle Kaće on je bio Roščinu najbliži čovek, kao brat, kao dragi drug.
Na njemu je bila čarobna svetlost sestara — Daše i Kaće... Zaprepašćen,
Vadim Petrovič zamalo ne kriknu. Zamalo ne polete Ivanu Iljiču. Ali
Teljegin nije otvarao očiju, nije se micao. Prođe jedan trenutak. On shvati,
— pred njime je protivnik. Još krajem maja Vadim Petrovič je znao da je
Teljegin u Crvenoj armiji, da je otišao svojom voljom i da uživa dobar
glas. Imao je na sebi tuđe odelo, možda -ukrađeno od oficira koga je ubio,
s potpukovničkim epoletama (a bio je samo kapetan druge klase u carskoj
armiji)... Roščin oseti najednom neko lepljivo gađenje koje se kod njega
obično završavalo eksplozijom oštre mržnje: Teljegin je mogao biti tu
samo kao boljševički špijun ...
Trebalo je smesta otići i javiti komandantu. Pre dva meseca Roščin se
ne bi kolebao ni za trenutak. Ali sad, prirastao je za klupu, — nije imao
snage. Pa i gađenja kao da je nestalo... Ivan Iljič, — crveni oficir, — evo,
tu, pored njega, uvek isti, umoran, uvek dobar... Nije
valjda pošao za novac, radi karijere — kakve gluposti! Razložan,
spokojan čoveik, pošao je zato, što je smatrao to pravilnim... „Isto kao ja,
kao ja ... Izdati, da bi kroz jedan sat Dašin muž, moj i Kaćin brat, ležao bez
čizama pod ogradom na đubrištu” ...
Užas je stisnuo grlo. Roščin se sav skupio... Šta da se radi? Podići se,
otići? Ali ga Teljegin može poznati — izgubiće se, osloviti. Kako da ga
spase?
Nepokretno, kao u snu, sedeli su Roščin i Ivan ILjič jedan do drugog
na hrastovoj klupi. U to vreme stanica je bila prazna. Cuvar je zatvorio
vrata za peron. Tada Teljegin reče, ne otvarajući očiju:
— Hvala, Vadime.
Roščinu očajno zadrhta ruka. Ivan Iljič se lako podiže i pođe mirnim
korakom ka izlazu na trg, ne okrećući se. Jeđan minut kasnije Roščin
polete za njim. On optrča unaokolo trg pored stanice, gde su kraj tezgi pod
usijanim suncem od koga se topio asfalt, pod niskama sušene ribe, dremali
cmomanjasti ljudi... Lišće na drveću bilo je spaljeno, spaljen i vazduh pun
gradske prašine.
„Zagrliti ga, samo zagrliti”, — i vatreni crveni kolutovi počeše da se
kreću pred Roščinovim očima. Teljegin kao da je u zemlju propao.
Istog časa, kad se u stepi ugasi večernje rumenilo, i kada Roščin,
popevši se na mesto za spavanje, teško zaspa uz lupu točkova, — ona koju
je on tražio, za kojom je toliko tugovala njegova duša bolna od krvi i
mržnje — njegova žena Kaća, vozila se u stepi na tačanki ). Ramena su joj
bila ogrnuta Šalom. Pored nje sedela je lepotica Matrjona Krasiljnikova.
Zveckalo je železo tačanke. Frktali su konji. Veliki broj kola razvukao se
po stepi spreda i pozadi, sakriven mrakom zvezdane noći...
Na mestu za kočijaša, pustivši dizgine, sedeo je Aleksej Krasiljnikov a
Semjon, postrance na boku tačanke, tako da mu je čizme udarala detelina i
repuh. Osećao se zadah konja i pelena. Kaća je mislila u poludremežu.
Vetar je hladio ramena. Stepa je bila bez kraja, putevi su bili bez kraja. Iz
veka u vek išli su konji, škripali točkovi, i ponovo idu kao senke drevnih
lutanja ...
Sreća, sreća — večita tuga, kraj stepe, azurna obala, nežni talasi, mir,
izobilje.
Matrjona pogleda Kaćino lice i oemehnu se. Opet samo topot kopita.
Vojska se izvlačila iz obruča. Ciča Mahno naredio je da se ide tiho. Teška
ramena Aleksejeva pogrbila su se, — mora biti da ga je savlađivao san.
Semjon reče poluglasno:
— Ne odvajam se ja od vas... — Šta tu — Semjone, Semjone!
(Matrjona kratko uzdahnu, okrenu glavu, gledala je u stepu.) Još proletos
kazao sam Alekseju: nije mi draga mornarska pantljika na kapi, nego je
drago delo... (Aleksej je ćutao). Čija je sad flota? Naša, seljačka. Šta će biti
ako se svi mi razbegnemo? Ta za jednu stvar se borimo, — vi ovde, a mi
— tamo...
— A šta ti pišu? — upita Matrjona.
— Pišu da se neizostavno vratim na minonosac, u protivnom
smatraće me kao begunca, van revolucionarnog zakona ...
Matrjona trgnu ramenom. Iz nje je izbijala vatra. Ali se uzdržala. Ništa
nije kazala. Nešto kasnije Aleksej se ispravi na sedištu, oslušnu i pokaza
bičem u mrak:
— Brzi za Jekaterinoslav...
Kaća je gledala, ali nije videla voz koji je odnosio na gornjoj klupi
kupea uspavanog Vadima Petroviča, — samo je čula zviždanje, otegnuto i
daleko, koje je oštrom tugom odjeknulo u njoj...
U Jekaterinoslavu, odmah sa stanice Vadim Petrovič je krenuo po
poslastičarnicama, raspitujući za Kaću. On je zalazio u vrele kafane, pune
muva na neopranim prozorima i na gazi kojom su pokrivali slatkiše; čitao
platnene firme. „Versaj”, „Eldorado”, „Prijatno sklonište”, — iza vrata tih
sumnjivih lokala gledale su ga izgubljenim, kao belance od jajeta, očima
crnomanjaste brkajlije, spremne da, ako zatreba, naprave ražnjiće ma od
čega. On se i tu obaveštavao. Zatim poče da zalazi redom u sve radnje.
 Sunce je peklo nemilosrdno. Šarena gomila sveta bučno se gurala po
alejama ispod raskošnih jasenova Jekaterininskog prospekta. Zvonili su
olupani tramvaji. Pre rata ovde se stvarala nova prestonica Južne Ukrajine.
Rat je zaustavio njen porast. Sada, pod vlašću hetmana i zaštitom Nemaca
grad je ponovo oživeo, ali sad na drugi način: mesto biroa-a, banaka,
trgovačkih magacina otvarale su se kockarnice, menjačnice, ćevabdžinice i
bozadžinice, poslovna bučnost i trgovačka delatnost zamenila se
histeričnom užurbanošću trgovaca valutom, koji su jurili neobrijanih
obraza, s kapama na potiljku, po kafanama i raskrsnicama; vikom
neshvatljivog broja čistača obuće i prodavaca imalina — jedinog
industrijskog proizvpda tog vremena; — dosađivanjem opasnih skitnica,
zavijanjem rnuzike iz ugodnih skloništa, bezglavim muvanjem besposlene
gomile, koja je živela od prodaje i kupovine lažnog novca i nepostojeće
robe.
U očajanju zbog neuspelog traženja, ošamućen, izmučen, Vadim
Petrovič je seo na klupu pod bagremom. Mimo je kuljala gomila: žene, i
elegantne i čudne, — u haljinama od zavesa, u nacionalnim ukrajinskim
kostimima, žene s mokrim od vrućine, podvučenim očima, s mlazom znoja
na namazanim obrazima; uzbuđeni špekulanti koji se probijaju, kao
opsednuti, ispruženih ruku kroz gomilu žena; glupi i naduveni hetmanski
činovnici sa trozupcem na kapama, zabrinuti mislima o novčanim
komlbinacijama i krađom državne imovine: visoki, širokih ramena, s
potiljkom kao u bika, hetmanski „sečevici”, brkati „gajdamaci" u
ogromnim šubarama s temenom malinove boje, u plavim kao nebo
kabanicama i u čudovišnim čakširama s turom, za kojima su dva stoleća
čeznuli „samostalni” gimnazijski profesori i romantičari iz Galicije.
Promicali su kroz gomilu neprikosnoveni nemački oficiri, s prezrivim
osmehom gledajući iznad glava...
Roščin je gledao — i mržnja mu je punila srce. „Trebalo 'bi politi
gasom i zapaliti sve to đubre...” On popi u kiosku čašu morsa i opet krenu
od vrata do vrata. Ali sad poče da razumeva besmislenost ovog traženja.
Kača, bez novaca, sama, neiskusna, plašljiva, ubijena od jada (s dubokim
užasom on se neprestano sećao flašice s otrovom u moskovskom stanu)
negde tu, u ovoj ludoj gomili... Dodiruju je lepljive ruke trgovaca valutom,
podvodača, ćevabdžija, po njoj mile pogledi gnusnih očiju...
On se gušio ... Gurao je raširenih lakata pravo kroz gomilu, ne
odgovarajući na viku i psovke. Uveče je uzeo po visoku cenu sobu u
hotelu — mračnu rupu u kojoj je bio smešten samo gvozdeni krevet s
otrcanim dušekom, skinuo je čizme, legao i nemo, spustivši sedu glavu na
ruke, plakao bez suza ...
Prešavši pešice granicu Dona, Teljegin je sakrio potpukovničke epolete
u torbu, doputovao vozom do Caricina i tamo se ukrcao na parobrod
nabijen od gornje palube do dna lađe seljacima, vojnicima s fronta, vojnim
beguncima, izbeglicama. U Saratovu pokaza u Revkomu dokumente i na
remorkeru dospe u Sizran, gde je bio čehoslovački front.
Volga je bila pusta, kao i u ona polumitska vremena kad je k njenim
peskovitim obalama dolazila konjica Džingishana da napoji konje na
velikoj reci Ra. Ravna kao ogledalo površina polagano je proticala u
okviru peskovitih urvina, poplavljenih livada, obraslih gumenastom ivom.
Retka naselja izgledala su napuštena. Ravne stepe protezale su se na istok,
u talase žege, u fatamorganu. Polagano su promicale senke oblaka. I samo
su užurbano kloparali u tišini točkovi parobroda u azurnoj vodi.
Ivan Ujič ležao je pod kapetanskim mostićem na vreloj palubi. Bio je
bos, u cicanoj rubaški, bez pojasa; na obrazima mu je porasla zlatasta
čekinja. Uživao je kao mačak na suncu, u tišini, u vlažnom mirisu barskog
cveća, u mirisu suve trave, koji je vejao od niske obale, u beskrajnim
potocima svetlosti. To je bio odmor nad odmorima.
Parobrod je nosio oružje i municij.u za partizane stepskih srezova.
Crvenoarmejci — pratioci otromili od vazduha, — neki su spavali, neki,
naspavavši se, pevali pesme gledajući na površinu vode. Komandant
odreda, drug Hvedin, crnomorski mornar, po nekoliko puta na dan
počinjao je da prekoreva borce zbog njihove nesvesnosti, — oni su sedali,
legali oko njega, poduprevši obraze.
— Vi morate shvatiti, braćice, — govorio im je promuklim glasom
— da mi ne ratujemo s Denjikinom, ne ratujemo mi s atamanom
Krasnovom, ne ratujemo sa Čehoslovacima, nego mi ratujemo sa
celokupnom krvavom buržoazijom obeju Zemljinih polulopti... Svetskog
buržuja treba tući na smrt dok nije konačno prikupio snagu... S nama,
Rrrusima (ovu reč je izgovorio naglašeno i nekako namešteno) saosećaju
braća po krvi, — radnici svih zemalja. Oni čekaju samo jedno: da mi
svršimo s našim parazitima i da pođemo da im pomognemo u klasnoj
borbi. To je i bez reči razumljivo, braćo moja. Kako hrabrijeg od ruskog
vojnika nema na svetu
— hrabriji je samo mornar crvene flote, znači mi imamo sve uslove.
Razumete li, lepotani? To je aritmetika što ja govorim. Danas su borbe oko
Samare, a kroz kratko vreme borbe će biti na svim kontinentima.
Momci su slušali, gledajući mu u usta. Neko bi spokojno dodao:
— Da, zakuvali kašu... Po celom svetu.
S leve strane plavila su se Hvalinska brda. Drug Hvedin gledao je kroz
dvogled. Varošica Hvalinsk, mrtva i uspavana, jasnije se pomaljala iz
gustog drveća. Ovde su morali uzeti maftu. Sedi kapetan stade pored
krmara. Reka se delila u tri rukava, optičući ostrvo s grmenastom ivom,
koje je nanela voda; tok reke bio je nesiguran. Hvedin priđe kapetanu.
— U gradu se ne vidi ni žive duše, — šta to može da znači?
— Naftu moramo uzeti neizostavno, kako hoćete, — reče kapetan.
— Ako treba, onda pristani.
Lađa, koja je prolazila pored samog ostrva, gde je granje topola skoro
dodirivalo štit točkova, zašišta i poče da se okreće. U tome s ostrva, iz
gustog džbunja, povikaše očajnički glasovi:
— Stoj! Stoj! Kuda idete?
Hvedin izvadi revolver iz futrole. Posada potrča od ograde. Zapeni se
voda pod točkovima.
— Ama stojte, stojte! — vikali su Ijudi. Sumele su ive, nekakvi Ijudi
probijali su se prema obali, pojavila su se crvena, uzbuđena lica, ruke koje
su mahale. Svi su pokazivali na grad. Zbog larme ništa se nije moglo
razabrati. Najzad Hvedin zasu sve mornarskim psovkama. Ali sve i bez
toga posta jasno... U gradu, na pristaništu pojaviše se dimovi, uz reku
odjeknu pucnjava, Hvalinsk su zauzeli belogardisti. Ljudi na ostrvu bili su
ostaci garnizona koji se povukao, i, delimično, mesni partizani. Neki su
bili naoružani, ali nisu imali metaka.
Crvenoarmejci pojuriše u kajite za puške. Hvedin je sam ostao mesto
kapetana i psovao je po svoj širini reke takvim psovkama da su se ljudi na
ostrvu odmah umirili i na licima im se pojavio osmeh. Hvedin je u žestini
već odmah hteo da udari na varoš s fronta s lađom, da se iskrca i obračuna.
Ali ga spreči Ivan Iljič. U kratkom sporu Teljegin dokaza da se napad bez
pripreme ne može izvesti, da ga je potrebno komibinovati sa
zaokružavanjem, da Hvedin ne zna kolika je snaga neprijatelja i — možda
oni imaju artileriju.
 Hvedin samo zaškripa zubima, ali pristade. Lađa se pod vatrom
spuštala niz vodu natraške i zaobišla sa zapadne strane ostrva, odakle je
varoš bila zaklonjen
malom šumom. Ovde baci kotvu. Ljudi s ostrva okupiše se na
peskovitoj obali, bilo ih je oko pedeset, u ritama, razbarušene kose.
— Ta slušajte vi, đavoli ljudski, što ćemo vam reći
— vikali su oni.
— Nama u pomoć ide Zaharkin s pugačovskim partizanima.
— Mi smo još pre tri dana poslali glasnika.
I oni ispričaše da su mesni buržuji, pre tri dana, naoružani i iznenada
napali i zauzeli sovdep, poštu i telegraf. Oficiri su stavili epolete, pojurili
prema vojnom slagalištu i oteli mitraljeze. Gimnazdsti, činovnici i trgovci
su se naoružali, čak je i đakon sabome crkve trčao po ulici s lovačkom
puškom. Niko nije očekivao prevrat, nisu stigli ni da se dohvate oružja.
— Naši komandiri su se razbegli, komandiri su nas prođali.
— Mi jurimo tamo-amo kao stado ovnova ...
— Eh, vi! — reče na to Hvedin. — Eh, vi, suvozemci!..
Na obali svi skupa održaše ratni savet. Teljegina izabraše za sekretara.
Postaviše pitanje: Otimati Hvalinsk od buržoazije ili ne otimati? Odlučili
su da preotmu. Drugo pitanje: da li da se čekaju pugačovski partizani ili da
se varoš zauzme vlastitom snagom. Oko toga je ibilo spora. Jedni su vikali
da treba čekati jer pugačovci imaju top, drugi su vikali da se ne sme čekati
— svakog trenutka ozgo iz Samare mogu doploviti lađe belih.
Hvedinu dosadiše prepirke, mahnu rukom.
— No, dosta blebetanja, drugovi. Jednoglasno je rešeno: doveče,
Hvalinsk mora biti naš. Zapiši, druže Teljegine!
U tom trenutku na levoj obali, na strmini, pojaviše se komjanici.
Najpre izleteše dvojiea, zatim četvorica, kad su primetili lađu, odjahaše.
Potom se čitava olbala pokri komjanicima, na suncu su sijala široka koplja
napravljena od kosa. Hvalinci počeše da viču:
— He-eee-j, ko ste-e-e?
Otuda odgovoriše:
— Odred Zaharkinov Pugačovske seljačke armije.
Hvedin uze rupor1) i nadimajući vrat, riknu:
— Braćo, doneli smo vam oružje, hajde na ostrvo ... Osvojićemo
Hvalinsk ...
 Otuda povikaše:
— Dobro ... Imamo top ... Teraj lađu ovamo ...
Konjanici na obali bili su jedan iz odreda Partizanske seljačke armije,
koja se borila u samarskim stepama protiv opština koje su priznale vlast
Samarske privremene vlade
Armija je postala odmah pošto su Samaru osvojili Cehoslovaci. Grad
Pugačovsk — u prošlosti Nikolajevsk — postao je središte formiranja.
Ovde se skupljaju sve usijane glave, koje su volele da jašu konje, svi koje
je čuveni špekulant sa zemljom Sehobalov oterao na malo prosjačko parče,
svi koji su se parničili zbog zemlje s bogatim uralskim kozacima, svi
kojima se prelivala preko ruba duša, rođena u beskrajnim stepama gde u
slobodi šumi žito : gde seljak, podstičući volove, ide za teškim plugom.
Neprijatelj je nicao svuđa kao stepska fatamorgana. U selu se održi
zbor, bogatiji seljaci, podoficiri carske armije, preobučeni agitatori koji su
đolazili iz Samare vikali su da ne postoji takav zakon po kome bi
siromah, radnik, skitnica bez zemlje upravljao opštinom i otimao imućnim
seljacima zemlju i žito. I zbor odluči da se u susedna sela pošlju izaslanici
da kažu da prave rovove. Odjednom se dizala cela opština, iz skrovišta se
izvlačilo oružje, brazdom se obeležavale granice, na desetine vrsta kopali
rovovi.
U nekim mestima proglašavali su republiku, koja se potčinjavala
samarskom centru. Konjica je čuvala teritoriju, pešadija se mobilisala
samo u slučaju napada crvenih. Za naoružanje konjice služili su se kosama,
— vezivali ih uspravno za štapove. Takvi odredi kulaka bili su strašni.
Pojavljivali su se neočekivano iz stepske magle, napadali u oblacima
prašine streljačke lance i mitraljeze crvenih. Ovde su se borili svoji: brat
protiv brata, otac protiv sina, kum protiv kuma, — dakle bez straha i bez
milosti. Potukavši crvene, konjica se naoružavala mitraljezima i puškama,
ali kose nije ostavljala.
Ni letopisa, ni vojnih arhiva nije ostalo iz tog velikog seljačkog rata u
samarskim stepama, gde su se još sećali pohoda Jemeljana Pugačova.
Jedino što se o crkvenoj slavi uz flašu rakije počne da prepire otac sa
sinom o minulim borbama, zamerajući jedan drugom strategijske greške.
— Sećaš se, Jašo, — reći će otac, — počeli ste nas častiti kod
Koldibane iz topa? Sigurno je, mislim, to moj Jaška, pasji sin... Sto mu na
vreme uši nisam izvukao ... A dobro smo vas onda šuknuli... Dobro je što
md nisi onda pao u šake ...
— Hvali se, hvali! — A opet smo pretegnuli...
— Dobro, dobro, biće prilike — opet ćemo se razići...
— A što da ne, — razići ćemo se... Ti si bio kulak i takav si ostao pri
svom krvavom gledištu...
— Hajde, sine, da ispijemo.
— Hajde, tata.
Parobrod pristade uz levu obalu. Spustiše most i na palubu se pope
komandant Pugačovskog odreda Zaharkin. Čovek kukasta nosa, kao u orla
— lešinara. Bio je toliko snažan i temeljan, da je most zapucketao pod
njim. Izbledeli frenč prsnuo mu je pod miškama, o visoke Čizme lupala je
kriva sablja. Njegova starija braća, seljaci Utevske opštine, već su
komandovali divizijama.
Za njim se pope šest partizana, starešina, koji su bili živopisno i
neobično obučeni: izbledele, u katranu i prašini, košulje, raskopčani
okovratnici, kod nekih valjenke s mamuzama, kod drugih — opanci od
like; mitraljeski redenici, bombe za pojasom, nemački široki bajoneti,
puške sa skraćenom cevi.
Zaharkin i Hvedin se sretoše na kapetanskom mostu, stisnuše ruke što
su mogli snažnije. Ponudiše se cigaretama. Hvedin ukratko objasni ratnu
situaciju, Zaharkin reče:
— Ja znam ko muti vodu u Hvalinsku, — Kukuškin, predsednik
oblasne samouprave. Voleo bih da mi to đubre padne u šake živo.
— Što se tiče topa, — reče Hvedin, — kako je — da li je ispravan?
— Gađa, ali pravo, bez nišana, nišanimo kroz cev. A što bije,
prokleti: kad tresne, — zvonara ili vodovod u paramparčad.
— Dobro, šta mislite, druže Zaharkine, odnosno desanta i
zaokružavanja?
— Konjicu ćemo prebaciti na onu obalu. Može li lađa da prenese
stotinu boraca?
— Od šale — u dve ture.
— Onda nema o ćemu da govorimo. Čim se smrkne, prebacićemo
konjički desant iznad grada. Top ćemo postaviti na lađi. U zoru ćemo na
juriš.
Hvedin naredi Ivanu Iljiču da komanduje desantom strelaca, koji je bio
određen za frontalni napad na pristanižte. U sumrak, parobrod oprezno,
bez osvetljenja, krenu bočnim rukavom Volge duž ostrva. U tišini čuo se
samo glas mornara koji je merio dubinu.
Za parobrodom krenuše obalom i Pugačovci. Hvalincima podeliše
oružje; oni su ležali na pesku. Teljegin je hodao kraj same vode, gledao da
ne puše i ne pale vatre. Reka je jedva čujno zapljuskivala pesak. Mirisalo
je barsko cveće. Zujali su komarci. Ljudi na pesku ućutaše.
Noć je postajala sve tamnija, kao somot, prosuše se zvezde. Sa stepske
obale osećao se miris suvog pelena, pućpurikale su prepelice ,,da se spava,
da se spava” ... Ivan Iljič je hodao pored vode, razbijajući san.
Kad se noć prelomila, nebo izgubilo somotsko crnilo i daleko iza reke
začuli se petlovi, — po vodi od koje se dizala slaba magla počeli su da
kloparaju točkovi. Prilazio je parobrod. Ivan Iljič pregleda revolver, steže
kaiš na pantalonama, i pođe onima koji su spavali, lupkajući ih štapićem
po nogama:
— Drugovi, budite se.
Ljudi su, bunovni, skakali. Dizali su se s jezom, ne shvatajući u
mamurluku šta će raditi... Mnogi odoše da piju vode, sagibajući glavu.
Teljegin je poluglasno izdavao zapovesti. Bilo je potrebno napravlti zaklon
— i borci počeše da skidaju košulje, da ih pune peskom i slažu na palubi.
Radili su ćuteći, — nikome nije bilo do šala.
Poče da sviće. Pripreme behu završene. Mali top, zarđalo brodsko
oružje, namestiše na kljunu. Pedeset boraca pope se na palubu i leže iza
džakova. Hvedin stade na komandno mesto:
— Napred, punom parom!
Uskipe voda pod točkovima. Remorker brzo obiđe ostrvo i po glavnom
koritu zaplovi prema gradu. Tamo su gdegde svetlucale vatre. Pozadi se
ocrtavala nejasna linija brda, pokrivenih mrakom. Sad su doleteli jasni
glasovi petlova.
Ivan Iljič je stajao kraj topa. On nikako nije mogao zamisliti da će kroz
koji trenutak morati da puca u tu vekovnu tišinu. Hvalinac koji se ponudio
da bude nišandžija, miran, sličan crkvenjaku-ribaru, reče ljubaznim
glasom:
— Dragi druže komandiru, kako bi bilo da tresnemo po pošti? Baš bi
potrefili... Vidite tamo dve žute vatrice...
— Lupi po pošti! — riknu u rupor Hvedinov glas. Gotovs!
Neposredno gađanje!
 Nišandžija čučnu, gledajući kroz topovsku cev — nanišani na žute
vatrice. Napuni top. Obrati se Teljeginu:
— Dragi druže, sklonite se malo, ova stvar može razneti...
— Pali! — viknu Hvedin.
Odskoči top, zaslepi vatrom i grmnu, odjek se razleže niz vodu i ču u
brdima. Blizu mesta gde su se žutele vatrice, sinu eksplozija, i drugo eho
polete po brdima.
— Pali, pali — vikao je Hvedin okreaući točak. — S leve strane
učestana vatra! Plotunom, plotunom po đubretu!
Lupao je nogama, besneo, grmeo nečuvenim rečima. S palube su
gađali plotunom bez reda. Hvalinska obala se brzo približavala. Nišandžija
pažljivo napuni i ponovo opali — videlo se kako poleteše komadi dasaka
od neke šupe. Sad su se jasno ocrtavale siluete kuća, vrtova, zvonare.
Dole, na pristaništu, počeše da sevaju iglice puščane vatre. I ču se ono
čega se bojao Teljegin: jasno, užurbano zaklokota mitraljez. Po navici
skupiše se prsti na nogama, kao da su se po celom telu stegli krvni sudovi.
Teljegin čučnu kraj topa, pokazujući nišandžiji dugačku zgradu na
brdašcu.
— Pokušaj da pogodiš onaj ugao gde je džbunje ...
— E-he-he, — reče nišandžija, lepa je to kućica, ali svejedno.
Po treći put grunu top. Mitraljez za trenutak ućuta, pa zatrešta ali na
drugom mestu, više. Remorker se naglim zaokretom približavao
pristaništu. Visoko, — u dimnjak i katarku počeše udarati meci.
— Ne čekaj dok pristanemo, skači! — vikao je Hvedin. — Momci,
ura!
Zaškripela je i zapucala ograda. Teljegin izlete prvi, okrenu se
Hvalincima, koji su prelazili preko ograde:
— Za mnom! Ura!
I potrča po mostiću na obalu. Za njim je urlala gomila. Pucali su, trčali,
spoticali se. Obala je bila pusta. Izgledalo je da je u čestaru vrtova potrčalo
nekoliko figura. Ponegde su pucali s krovova. I već sasvim daleko na
brežuljcima zatrešta s prekidima, ućuta i još jedno dvaput se ču mitraljez.
Neprijatelj nije primao borbu.
Teljegin se nađe na nekakvom neravnom trgu. Jedva dišući, obazirao
se, prikupljao ljude. Tabani bosih nogu goreli su — mora biti da ih je
ozledio o kamenje. Osećao se miris prašine. Drvene kuće stojale su sa
zatvorenim prozorskim kapcima. Nije se micalo čak ni lišće na jorgovanu i
bagremu. U kući na sprat na uglu, s palanačkom malom kulom, na balkonu
su visila na konopcu četiri para gaća. Teljegin pomisli: „Ovo će dići”.
Izgledalo je da je varoš čvrsto spavala i borba, jurnjava, vika bili su samo
san.
Teljegin upita gde su pošta, telegraf, vodovod, i posla tamo odeljenja
od po deset ljudi. Vojnici pođoše, još uvek narogušeni, odskačući i
spremajući pušku pri svakom šušnju. Neprijatelja nigde nije bilo. Već su
počeli da pevaju čvorci, i s krovova poleteše golubovi.
Teljegin sa odredom zaposede zgradu Sovdepa, kuću od kamena s
obojenim stubovima. Vrata su bila širom otvorena, u vestibilu ležalo je
oružje. Teljegin iziđe na balkon. Pod njime su ležali raskošni vrtovi,
krovovi koji odavno nisu bojeni, prazne, prašljive uličice. Palanački mir.
Najednom, u daljini, začu se zvonjenje na uzbunu: nemiran, učestan,
otegnut glas zvona polete nad gradom. Tamo, odakle je dopirao krik ljudi
za pomoć poče ubrzo ne pucnjava, već eksplozija ručnih granata, vika,
težak topot konja i zavijanje. To je desant Zaharkina preprečio put
protivniku, koji se povlačio u brda. Zatim sokakom, lupajući potkovicama,
projuriše konjanici. I ponovo se sve utiša.
Ivan Iljič pođe polako dole, ka remorkeru, da javi da je varoš zauzeta.
Hvedin, saslušavši izveštaj, reče:
— Sovjetska vlast je uspostavljena. Mi ovde više nemamo šta da
radimo. Polazimo dalje. Starca — kapetana jedva živog od straha on je
bratski potapšao po ramenu: — Dočekao si, omirisao si barut. Tako je,
brajko... Tredajem ti komandovanje, stani na svoje mesto.
Uz lupu mašine, uz žuborenje vode, Teljegin je spavao do uveče.
Zalazak sunca prosu nad rekom prozračni magličast odblesak. Na zadnjem
delu palube polako su pevali, i glasovi su leteli u taj prazan prostor.
Neuživana lepota večernjeg rumenila spuštaše se na obale, na reku,
strujaše u oči, i dušu.
— Hej, braćice, šta ste se sneveselili? Kad se peva, pevajte veselu!
— viknu Hvedin. On se takođe ispavao, popio čašu rakije i sad je šetao po
gornjoj palubi — uzvlačeći čakšire. — Da nam je još da zauzmemo
Sizran! Šta mislite, druže Teljegine? Kad bismo to izveli...
On je pokazivao bele zube, smejao se. Pljuckao je on na sve opasnosti,
na tugu zavolških zalazaka, na smrtonosni metak koji ga čeka negde, —
možda u borbi, možda iza leđa... žeđ za životom, vrela snaga klokotala je u
njemu. Paluiba je škripala pod njegovim golim petama:
— Počekaj, biće prilike, i Sizran, i Samaru ćemo zauzeti, Volga će
biti naša ...
Večernje rumenilo je dobijalo pepeljastu boju. Remorker je plovio
neosvetljen. Veče pokri obale, koje se rasplinuše. Hvedin, koji nije znao
gde da utroši svoju snagu, ponudi Ivanu Iljiču da igraju karata ...
— Pa dobro, ako nećeš u novac, da igramo ,,nosa”... Samo — kad se
bije, nek se bije.
U kapetanskoj kajiti seli su da igraju „nosa”. Ilvedin je padao u vatru,
navaljivao, doterao do trista „nosova”, od suvišne vatre zamalo nije počeo
da podvaljuje, ali je Ivan Iljič pazio budno: ,,Ne igraš, brajko, s budalama”.
I dolbio je. Namestivši se zgodno na taburetu, Teljegin poče da bije
masnim kartama Hvedina, čiji nos odmah pocrvene kao cvekla.
— Gde si ti to naučio?
— U zarobljeništvu kod Nemaca sam učio — reče Teljegin. —
Nemoj okretati njušku. Dvesta devedeset sedam.
— Ti pazi... Nemoj da biješ s otezamjem ... Inače ću te ja
— Nemoj da lažeš, poslednja tri sleduju s otezanjem.
— No, udri nitkove ...
Ali Teljegin ne stiže da udari. U kajitu uđe kapetan. Donja vilica mu se
tresla. Kapu je držao u ruci. Po sivoj ćeli izbile su graške znoja.
— Kako hoćete, gospodo drugovi, — reče on očajnički — spreman
sam na sve... Ali, kako znate, dalje ne mogu da vozim ... Pa to je sigurna
smrt...
Bacivši karte, Hvedin i Teljegin iziđoše na palubu. S leve strane u
daljini jarko, kao zvezde, gorele su električne sijalice u Sizrani. Ogromna
lađa sva jako osvetljema polagano je plovila duž obale: golim okom mogla
se videti na krmi velika bela andrejevska zastava, solidne siluete topova,
figure oficira koji su se šetali po palubi...
— Ne mogu se vraćati, drugovi. Ma šta bilo, moramo proći, —
prošapta Hvedin. Samo da stignemo do Batraka, tamo ćemo stati, istovariti
teret...
Naredi posadi da siđe u utrobu lađe i da se spremi za borbu. Na katarci
digoše trobojku. Zapališe signale za raspoznavanje. Sa lađe najzad
primetiše remorker. Kratkim zviždanjem narediše da se uspori hod. Dubok
glas kroz rupor pita otuda:
— Čija je lađa? Kuda plovite?
— Remorker „Trgovac Kalašnjikov”. Plovimo u Samaru, —
odgovori Hvedin.
— Zašto ste kasno upalili signale?
— Bojimo se boljševika. — Hvedin spusti rupor i poluglasno reče
Teljeginu: — Eh, da je sad mina ... pisao sam ja njima u Astrahan da mi
pošlju mine... Zevala sovjetska ...
Posle kratkog ćutanja s lađe odgovoriše:
— Produžite svojim putem.
Kapetan drhtavom rukom stavi kapu. Hvedin, žmirkajući i mršteći se,
gledao je na signale lađe. Zatim pljunu i pođe u kajitu. Tamo je, paleći
cigaretu, lomio žižice.
— Hajde, đavole, dotuci, šta li! — viknu on teljeginu.
Kroz jedan sat Sizran ostade iza njih. Blizu Batraka Teljegina u čamcu
iskrcaše na obalu. Na stanici Batraki sede u voz u podne, a u pet posle
podne išao je sa samarske stanice u stan doktora Bulavina. Imao je ponovo
na sebi izgužvani i pocepani frenč s potpukovničkim epoletama. Udarajući
po čizmama štapićem, onim istim kojim je noću kod Hvalinska budio
partizane, on je s živom radoznalošću, kao nešto davno neviđeno, čitao uz
put pozoriišne plakate, proglaise, objave, — sve je to bilo na dva jezika —
na ruskom sa slovom jat i na češkom ...
Podigavši se sa čašom limunade Dmitrij Stepanovič Bulavin izvadi
zadenutu za prsluk salvetu, mljaonu
dostojanstveno usnama i glasom značajnim i dubokim, koji je stekao u
poslednje vreme na dužnosti pomoćnika ministra, poče govor:
— Gospodo, dozvolite i meni...
Banket su davali predstavnici grada povodom pobedonosnog
napredovanja armije Ustavotvome skupštine na sever. Simbirsk i Kazan
bili su zauzeti. Izgledalo je kao da boljševici definitivno gube srednje
Povolžje. Oko Melekesa ostaci Crvene konjičke armije, tri i po hiljade
sabalja, očajnički su se probijali iz obruča. U Kazanu, koji su Česi osvojili
na prepad, bilo je zaplenjeno dvadeset četiri hiljade puda zlata, u vrednosti
više od šest stotina miliona rubalja, — više od polovine državne zlatne
podloge. Ta činjenica je bila toliko neverovatna, grandiozna, da su se sve
njene nedogledne posledice teško shvatale.
 Zlato je bilo na putu za Samaru. Još niko određeno nije stavio na njega
svoju ruku, ali Česi kao da su rešili da ga predadu samarskom komitetu
članova Ustavotvome skupštine, KOMUZ-u. Samarski trgovoi imali su
svoje gledište o sudbini zlata, ali zasad ga nisu ispoljavali. Osećanja pak
prema Česima pobednicima popela su se na stepen vatrenog oduševljenja.
Banket je bio vrlo posećen i živ. Dame samarskog društva, — a među
njima bile su takve zvezde, kao što su Aržanova, Kurlina, Šehobalova,
sopstvenice petosprat nih mlinova, elevatora, brodarskih društava i čitavih
srezova masne ornice, — dame koje blistahu briljantima krupnim kao
orah, u toaletama, ako ne sasvim modernim, ono ipak donetim u svoje
vreme iz Pariza i Beča; nasmejana kita ovih dama okružavaše junaka
događaja, komandanta češke vojske kapetana Čečeka. Kao svi heroji, on je
bio božanstveno prost i ljubazan. Istina, njegovom ugojenom telu bilo je
toplo, zategnuti okovratnik lepo sašivenog frenča upijao se u pomodreli
vrat, ali mlado, punokrvno lice, kratkih riđih bikova i sjajnih očijiu, kao da
je bilo stvoreno za poljupce u oba rumena obraza. Očaravajući osmeh nije
silazio s njegovih usana, kao da je otklonio od sebe svaku slavu, kao da mu
je žensko društvo bilo hiljadu puta prijatnije nego hučne pobede i
osvajanje gubernijskih gradova s vozovima zlata.
Prema njemu sedeo je gojazan, sredovečan general sa belim
akšelbandirpa. Jajolika lobanja bila mu je gola i temeljna kao bedem vlasti.
Na obrijanom masnom licu zasluživale su pažnju debele usne; on je
neprestano žvakao, skupdvši mišiće Obrva, budno pazio na raznovrsne
zakuske. Čašica je tonula u njegovoj velilkoj ruci, očigledno da je bio više
navikao na veću čašu. Zabapujući glavu. brzo je ispijao. Njegove pametne
plave očir kao u medveda, nisu se zadržavale ni na kome, kao da je bio na
oprezu. Oficiri su se ophodili prema njemu s naročitom pažnjom. To je bio
skorašnji gost, heroj uralskih kozaka, orenburški ataman Dutov.
Blizu njega, između dveju lepih žena, plavuše i smeđe, sedeo je
francuski poslanik, msje Žano, u svetlosivom žaketu, sa rubljem čija je
belina zaslepljivala. Njegovo sitno lice, s izvanrednim brcima i oštrim
nosom, bilo je dosta uvelo. On je neprestano ćaskao sa grlenim izgovorom,
naginjući se čas poluobnaženim čarima smeđe (ona ga je zato udarala
cvetom po ruci), čas bisernoružičastom ramenu plavuše, koja se kikotala
kao da ju je Francuz golicao. Obe dame su razumevale francuski samo kad
se govori polagano. Bilo je očigledno da su ženske čari zaludele jadnog
zanoa. Ipak mu to nije smetalo da se za vreme kratke pauze obraća
uglednom brainarskom trgovcu Brikinu, koji tek što je stigao iz Omska, ili
da diže čaSu za jimačke podvige atamana Dutova. Interes koji je msje
Žano pokazivao prema sibirskom brašnu i orenburškom mesu i maslu
svedočio je o njegovoj vatrenoj privrženosti belom pokretu; u trenucima
teškoća oko snabdevanja, francuski poslanik je uvek mogao ponuditi vladi
pedeset vagona brašna i ostalog... Bilo je skeptika koji su tvrdili da ne bi
bilo loše, kao što to radi svaka čestita vlada, da se ponudi msje Žanou da
podnese u potpunosti sve akreditivne dokumente ... Ali vlada je
pretpostavljala taktičniji put poverenje prema saveznicima.
Za stolom se nalazio još jedan interesantan stranac, — preplanuo, brza
pogleda, sinjor Pikolomini (koji je tvrdio da je to njegovo pravo prezime).
On je svojom ličnošću nekako neodređeno zastupao italijansku naciju,
italijanski narod. Njegova kratka plava uniforma bila je ukrašena srebmim
širitom, na rainenima su se ljuljale ogromne generalske epolete. On je
formirao u Samari specijalni italijanski bataljon. Vlada je širila ruke u
nedoumici: „Gde će ovde naći Itatijane? Đavo bi ga znao”, — ali novac je
davala: ipak su saveznicd. U buržoaskim krugovima niemu nisu pridavali
značaj.
Vlada nije prisustvovala ovom banketu, sem bespartijnih — doktora
Bulavina i pomoćnika šefa obaveštajne
službe Semjona Semjonoviča Govjadina, koji se visoko uzdigao na
službenim lestvicama. Vreme obostranih ushićenja kada su zbacivali
boljševike, beše već prošlo. Vlada Komiteta članova Ustavotvome
skupštine — KOMUZ — svi do jednoga tvrdokorni eseri) — pričala je
takve koještarije o uspesima revolucije da su samo Česi, koji se rnšta nisu
razumeli u ruskim stvarima, mogli da joj veruju. Naravno, u prvo vreme,
kad je izvršen prevrat i kad je trebalo umiriti radnike i seljake, eserska
vlada bila je izvrsna. Samarski trgovci i sami su ponavljali eserovske
parole. Ali, već je oslobođena Volga od Hvalinska do Kazana, i Denjikin
je osvojio maltene ceo Sevemi Kavkaz, i Krasnov se približuje Caricinu, i
Dutov je očistio Ural, i u Sibim se svakog dana pojavljuju beli atamani, —
a ovi razbarušeni golaći, koji zasedaju u raskošnom dvorcu predsednika
samarskog plemstva, Voljski, Brušvit, Klimuškin i drugovi još nikako ne
niogu da se umire: kako bi ipak mogli da sazovu Ustavotvomu skupštinu ...
Pfuj! I krupni trgovci počeli su odlučno da prelaze na druge parole —
prostije, jače i razumljivije ...
Dmitrij Stepanovič je govorio, obraćajući se uglavnom strancima:
— ... Zmiji je iščupan žalac. Ta izvanredna činjenica od epohalnog
značaja nije dovoljno ocenjena... Govorim o šest stotina miliona zlatnih
rubalja, koji se sada nalaze u našim rukama... — (Msje Žanou uspraviše se
brkovi. „Bravo!” — uzviknu on dižući čašu; Pikolominijeve oči sinuše kao
u đavola). — Boljševicima je iščupan, gospodo, zlatni žalac... Oni još
mogu ujedati, ali ne više smrtonosno. Oni mogu da prete, ali njih će se
plašiti koliko i prosjaka koji zamahuje štapom... Oni nemaju više zlata,
nemaju ništa sem štamparske mašine ...
Brikin, trgovac iz Omska, najednom otvori usta i glasno se zakikota na
te reči i, brišući salvetam vrat, promrmlja: „Svašta, bože, svašta!”
— Gospodo strand predstavnici, — nastavi doktor Bulavin, u glasu
mu zazvuča metal koga ranije nije bilo, — gospodo saveznici... Ako smo
braća, kese nam nisu sestre... Još koliko juče bili smo u vašim očima skoro
neka operetska organizacija, neka prolazna pojava, kao, recimo, čvoruga
koja se neizbežno pojavljuje posle udarca... — (Čeček sa natmuri, msje
Zano i Pikolomini napraviše gestove pune negodovanja ... Dmitrij
Stepanovič se lukavo osmehnu). — Danas je već celom svetu poznato da
smo solidna vlada, mi smo čuvari državne rezerve zlata... Sad ćemo se
dogovoriti, gospodo strani predstavnici... — (On ljutito udari zglavkovima
prstiju o sto.) — Sad ja govorim kao privatno lice među privatnim
ljudiima, u intimnoj sredini. Ali ja uviđam ozbiljnost misli koje sam
uzgred nabacio ... Ja predviđam kako će krenuti lađe s oružjem i
mamufakturom u ruske luke... Kako će se pojaviti ogromne bele armije...
Kako će se mač stroge kazne epustiti na bandu razbojnika koja gazduje po
Rusiji. Šest stotina miliona biće za to dovoljno... Gospodo strani
predstavnici! Dajte pomoć, široku, obilnu pomoć zakonitim
predstavnicima ruskog naroda!
On srknu iz čaše i sede teško dišući... Svi koji su sedeli za stolom
počeše da pljeskaju s oduževljenjem. Trgovac Brikin viknu:
— Hvala, brate... To je kako treba, to je po našem, bez socijalizma ...
Diže se Čeček, naglim pokretom namasti kai£ na trbuh:
— Ja ću biti kratak... Mi smo davali i davaćemo svoje živote za
sreću jednokrvne braće — Rusa... Da živi velika, moćna Rusija, ura!
Tada sav sto bukvalno zagrme od pljeskanja, ispružene damske ručice
pomamno su pljeskale između cveća. Podiže se msje Žano. Njegova glava
bila je plemenito zabačena, raskošni brkovi činill su mu lice srčanim.
— Madam i msje! Švi sjno znali da je plemenita ruska armija, koja
je sanjala o slavi svojih predaka, bila podmuklo prevarena od boljševičke
bande. Oni su joj nametnuli neprirodne ideje i opake nagone, i armija je
prestala da bude armdja. Madam e mesje, neću da krijem, — bio je
trenutak kad se Francuska pokolebala u svojoj veri u srdačnost rysjcog
naroda... Taj je košmar razvejan... Danas ovde vidimo da nije, i hiljadu
puta nije, — ruski narod je ponovo s nama.., Armija već priznaje svoje
greSke... Ruski vitez ponovo je spreman da podmetne svoje grudi pod
olovo našeg zajedničkog neprijatelja ... Ja sam srečan u svom novom
uverenju...
Kad se stišao aplauz, skoči, tresući gustim epoletama Pikolomini, Ali
poSto niko od prisutnih nije znao italijanski, njemu su prosto poverovali da
je on — uz nas, i trgovac Brikin poSao je k njemu — malenom i cmom —
da se poljubi. Zatim su bili govori predstavnika kapitala. Trgovački stalež
se izražavao maglovito i bombasto, — više su udarali glasom na Sibir,
odakle mora doći spasenje. Na kraju umoliže atamana Dutova da
progovori koju reč. On se nećkao: „Nemojte, ja sam vojnik, ne umem da
govorim”.
Ipak teško se podigao usred tišine koja najedanput nastupi, uzdahnuo
je:
— Pa šta, gospodo! Ako nam saveznici pomognu, dobro, ako ne
pomognu, savladaćemo boljševike svojom snagom. Samo da bude
novaca... U tome, gospodo, nemojte nam podsecati krila ...
— Uzmi, atamane, uzmi i nas sa drobom, ništa nećemo da žalimo,
— u krajnjem ushićenju zavapi Brikin.
Banket je uspeo. Posle zvanićnog dela uz crnu kafu doneli su strani
konjak i likere. Bilo je već kasno. Dmitrij Stepanovič otišao je po engleski
— ne oprostivši se.
Kada Dmitrij Stepanovič, stigavši u automobilu svojoj kjići, otvori
vrata, žumo mu priđe neki oficir.
— Oprostite, jeste li vi doktor Bulavin?
Dmitrij Stepanovič je pogledao stranca. Na ulici je
bilo tamno, on je primetio samo potpukovničke epolete. Požvakavši
ustima, doktor odgovori:
 — Da ... Ja saim Bulavin.
— Imam vrlo, vrlo važan posao... Ja razumem — nije vreme za
posete... Ali ja sam već bio kod vas, tri puta sam tražio.
— Sutra u ministarstvu u jedanaest.
— Preklinjem vas, — sada. Ja putujem noćas lađom.
Dmitrij Stepanovič opet ućuta. Kod nepoznatog bilo je nečeg do
krajnosti upomog i uzbuđenog. Doktor sleže ramenima.
— Da vam kažem unapred: ako tražite pomoć, to nije u mom
delokrugu.
— O, ne, ne, ja ne tražim pomoć.
— Hm... Uđite.
Iz predsoblja Dmitrij Stepanovič prvi uđe u kabinet i odmah zaključa
vrata unutrašnjih soba. Tamo je bilo osvetljeno — očigledno neko od
domaćih još nije spavao. Onda doktor sede za pisaći sto, ukaza molioou
stolicu prema sebi, mračno pogleda hrpu akata na potpis, proturi prste
između prsta:
— Dakle, šta želite?
Oficir pritisnu kapu na grudi i tiho, s ganutljivom nežnošću, reče:
— Gde je Daša?
Doktor udari glavom u rezbariju fotelje. Tek sada je pogledao
moliočevo lice. Prve dve godine Daša je bila poslala amatersku fotografiju
— ona i muž. To je bio on. Doktor najednom preblede, kesice pod očima
zadrhtaše mu, muklim glasom ponovi pitanje:
— Daša?
— Da... Ja sam Teljegin.
I on je takođe prebledeo, gledajući u oči lekaru. Došavši k sebi, Dmitrij
Stepanovič, umesto pozdrava zetu koga vidi prvi put u životu, teatralno
uzmahnu rukama, pusti neodređen glas koji je ličio na usiljen smeh:
— Tako, dakle ... Teljegin... No, šta je s vama?
Od iznenađenja, mora biti, ne stiže čak ni da pruži
ruku Ivanu Iljiču. Natače cviker na nos (ne pređašnji u okviru od nikla,
napukao, nego solidan, u zlatnom okviru) i, užurbano, poče, ni sam ne
znajući zašto, da izvlači fioke stola pune hartija.
Teljegin, koji ništa nije shvatao, s fiuđenjem je pratio njegove pokrete.
Trenutak pre toga bio je spreman da priča o sebi sve, kao rođenom, kao
ocu... Sad pomisli: „Đavo bi ga znao, možda pogađa... Možda ću ga
dovesti u težak položaj: ipak je ministar”... Oborivši glavu, on reče već
sasvim tiho:
— Dmitrije Stepanoviču, više od pola godine nisam
video Dašu, pisma ne idu... Nemam pojma šta je s njom.
— Ziva je, živa, dobro je! — doktor se nagnu skoro pod sto, prema
donjim fiokama.
— Ja sam u Dobrovoljačkoj armiji... Borim se s boljševicima od
marta meseca... Sad me je štab uputio na sever poverljivim poslom.
Dmitrij Stepanovič je slušao kao van sebe; najednom, kad je čuo
„poverljiv posao”, ispod brkova m/u prelete osmeh:
— Tako, tako, a u kome puku, molim, služite?
— U Soldatskom. — Teljegin oseti, kako mu krv pojuri u lice.
— Aha... Znači, ima i takav u Dobrovoljačkoj armiji... A hoćete li
đugo da se kod nas zadiržite?
— Noćas putujem.
— Izvrsno. A kuda upravo? Izvinite, to je vojna tajna, neću
insistirati. Drugim rečima, poslovima kontrašpijunaže?
Glas Dmitrija Stepanoviča zazvuča tako neobično da Teljegin, i pored
strašnog uzbuđenja, uzdrhta i posta oprezan. Ali u tome je doktor našao
ono što je tražio:
— Vaša žena je u dobrom zdravlju... Evo, pročitajte, dobio sam od
nje prošle nedelje... Tu se i vi spominjete. (Doktor baci pred Teljegina
nekoliko tabaka hartije ispisanih krupnim Dašinim rukopisom. Ta
nepravilna, dragocena slova kao u magli zaplovila su pred očima Ivana
Iljiča.) — Izvinite, ja ću da iziđem za trenutak. Pa sedite komotnije.
Doktor brzo iziđe i zaključa za sobom vrata. Poslednje što je čuo Ivan
Ujič bile su reči, odgovor nekom od domaćih.
— ... pa onako, neki molilac...
Iz trpezarije doktor je prešao u mali tamni hodnik gde je bio telefon
starog sistema. Okrenut licem ka zidu, okrenuvši telefonsku ručicu, on
zamoli tihim glasom broj obaveštajnog odeljenja i potraži lično Semjona
Govjadina.
Dašino pismo bdlo je pisano mastiljavom olovkom; što dalje, slova su
postajala sve krupnija, redovi se sve više savijali na dole:
,,Ne znam, tata, šta će biti sa mnom... S\te je tako mutno... Ti si jedini
čovek kome mogu da pišem. Ja sam u Kazanu... Izgleda da ću moći
prekosutra da krenem, ali ne znam da li ću stići do tebe? Hoću da te vidim.
Ti ćeš sve razumeti. Kako rekneš; tako ću i postupiti... Ostala sam živa
nekim čudpm... Ne znam, možda bi bilo bolje da ne živim posle toga... Sve
što su mi pričali, nametali, — sve je laž, gadna obnažena mrskost... Čak i
Nikanor Jurjevič Kuličok .,. Njemu sam poverovala, po njegovu nagovoru
otputovala sam u Moskvu. (Sve ću ti ispričati podrobno kad se budemo
sastali.) Cak i on mi je juče rekao bukvalno: „streljaju Ijude, na gomile
bacaju u zemlju, puščani metak — to je cena ljudskog života, svet se
zagrcnuo u krvi, a tu se još treba s vama cifrati. Drugi neće ni to da kaže,
nego — pravo' u postelju’. Ja se borim, tata,! veruj... Ne mogu da budem
samo poslastica posle čašice rakije. Ako dam ovo poslednje što mi je
ostalo, znači: svetlost se ugasila i — glavu u omču. Trudila sam se da
budem korisna. U Jaroslavu radila sam tri dana pod vatrom kao milosrdna
sestra... Noću, ruke u krvi, haljina od krvi, srušila sam se u postelju...
Budim se, — neko mi zadiže suknju. Skočila sam, viknula. Dečko, oficir,
kakvo lice — neću nikad zaboraviti! Ostrvio se, obara, bez reči iskreće
ruke... Nevaljalac! Tata, pucala sam u njega iz njegovog revolvera — ne
znam kako se to desilo... čini mi se pao je; nisam videla, ne sećam se...
Kad sam istrčala na ulicu goreo je ceo grad, eksplodirale su bombe... Kako
nisam sišla s uma te noći! I tada sam odlučila da bežim, da bežim... Hoću
da me shvatiš i da mi pomogneš ... Hoću da bežim iz Rusije ... Imam
mogućnost... Ali ti mi pomozi da se oslobodim Kuličoka. On je svuda sa
mnom, to jest, on me svuda vuče sa sobom, i svake noći jedni te isti
razgovori. Ali nek me ubije — ja neću”...
Ivan Iijič stade, predahnu i lagano prevmu stranu:
„Slučajno došla sam do nakita od velike vrednosti... Na moje oči kod
Nikitinske kapije tramvaj je pregazio jednog čoveka. Pogiriuo je zbog
mene, to znam... Kad sam se osvestila, u rukama mi je bio koferčić od
krokodilske kože: mora biti da mi ga je neko stavio u mke kad su me
podizali... Tek sutradan sam pogledala: u koferčiću je bio brilijantski i
bisemi nakit. Njega je negde ukrao taj čovek... On je išao na sastanak sa
mnom ... RazUmeš — ukradeno za mene... Tata, ja ne pokušavam da
ulazim ni u kakvo pravo, — te stvari ostavila sam kod šebe ... U njima je
sada moj jedini spas ... Ako mi ti buideš dokazivao da sam kradljivica, ja.
ću ih ipak ostaviti kod sebe... Pošto sam videla smrt u takvom obiljii, ja
hoću da živim... Ja više ne verujem u ljudski lik.. .Ovi divni ljudi s
prekrasnim rečima o spasenju otadžbine, ološ su, zverovi... Ah, šta sam
videla! Proklefi da su! Eto kako je to bilo: izn?nada kasno noću došao mi
je Nikanor Jurjevič, izgleda, pravo iz Petrograda... Tražio je da zajedno s
njim napustim Moskvu. Njihovu organizaciju, „Savez zaštite otadžbine i
slobode”, otkrila je Ce-ka, i u Moskvi su počela masovna hapšenja.
Savinkov i sav štab pobegli su na Volgu. Tamo, u Ribinsku, u Jaroslavlju i
Muromu trebalo je da dignu ustanak. Strašno su s time žurili: francuski
poslanik nije više davao novac i tražio je da se snaga organizacije pokaže
na delu. Nadali su se da će čitavo seljaštvo preći na njihovu stranu.
Nikanor Jurjevič je uveravao da su boljševicima izbrojani dani, — ustanak
mora zahvatiti ceo sever, celu sevemu Volgu i spojiti se sa Cehoslovacima.
Kuličok me je uverio da mi je ime nađeno u spiskovima organizacije, da je
opasno ostajati u Moskvi; onda smo ja i on otputovali za Jaroslavlj.

Tamo je već sve bilo pripremljeno: u vojsci, u miliciji, u ubojnom

slagalištu, svuda su starešine bile njihovi ljudi iz organizacije ...
Doputovali smo pred veče, a u zoru sam se probudila od pucnjave...
Pojurila sam prozoru... On je gledao u dvorište, preko puta — kamena
ograda garaže, gomila đubreta i nekoliko pasa koji laju na vrata... Pucnjevi
se nisu ponovili, sve je bilo tiho, samo u đaljini tresak i nemimo pištanje
motocikla. Zatim u gradu počeše da zvone zvona, zvonila su u svim
crkvama. U našem dvorištu otvori se kapija, i uđe grupa oficira; oni su već
imali epolete. Svima su lica bila uzbuđena, svi su mahali rukama. Vodili su
gojaznog, obrijanog čoveka u sivom kaputu. Na njemu nije bilo ni kape, ni
okovratnika, prsluk nije bio zakopčan. Lice mu je bilo crveno i gnevno.
Oni su ga udarali u leđa, glava mu se trzala, i on se strahovito ljutio.
Dvojica su ostala da ga drže pored garaže, a ostali su se odmakli i
dogovarali. U tome na sporedan ulaz naše kuće iziđe pukovnik Perhurov,
— videla sam ga tada prvi put, — komandant svih ustaničkih oružanih
snaga... Svi su ga vojnički pozdravili. To je čovek strašne volje, — upale
cme oči, mršavo lice, sav pribran, u rukavicama, u ruci štapić. Odmah sam
shvatila: to je smrt onom u kaputu. Perhurov poče da ga gleda ispod oka, i
ja sam videla kako zlobno pokaza zube. A onaj je nastavio da psuje, preti i
traži nešto. Tada Perhurov maglo podiže glavu, izdade naredbu, — i istog
časa ode... Dvojica, oni što su ga držali, odskočiše od debelog čoveka ...
On zbaci sa sebe kaput, zgužva ga i baci na oficire koji su stojali pred njim
— pravo u lice jednom od njih, — sav je pomodreo psujući ih. Zapretio je
pesnicom i stojao u raskopčanom prslukru, krupan i besan. Tada su ond
pucali u njega. On se sav strese, ispruživši ruke ispred sebe, učini korak i
sruši se. U njega su pucali još neko vreme pošto je već bio pao. To je bio
komesar-boljševik Nahimson... Tata, videla sam smrtnu kaznu! Do smrti
neću zaboraviti kako je on hvatao vazduh... Nikanor Jurjevič uverio me je
da je to dobro, — da ga oni nisu streljali, on bi njih streljao ...
Ne sećam se dobro šta je bilo dalje: sve što se zbivalo bilo je
produženje te kazne, sve je bilo zasićeno trzajima ogromnog ljudskog tela,
koje nije htelo da umre... Naredili su mi da idem u neku dugačku žutu
zgradu sa stubovima, i tamo sam pisala na mašini naredbe i proglase. Jurili
su motocikli, kovitlala se prašina ... Upadali su uzbuđeni ljudi, ljutild se,
naređivali; zbog svake sitnice dizala se galama, hvatali su se za glavu. Čas
— panika, čas — preterane nade. Ali kad god se pojavljivao Perhurov,
neumoljivih očiju, i izbacivao kratke reči, — sva užurbanost je iščezavala.
Sutradan izvan grada čula se tutnjava topova. Približavali su se boljševici.
U naše nadleštvo od jutra do mraka dolazili su stanovnici, a sad odjednom
sve je postalo prazno. Grad kao da je zamro. Samo je urlao, jureći, auto
Perhurova i prolazili su naoružani odredi... Očekivali su neke aeroplane s
Francuzima, nekakvu vojsku sa severa, lađe iz Ribinska s municijom ...
Nade se msu ispunile. I onda je grad bio obuhvaćen obručem borbi. Na
'ulicama su eksplodirali topovski meci, rušili su se drveni zvonici, padale
kuće; svuda su počinjali požari, ali nije imao ko da ih gasi, sunce se
prekrilo dimom. Leševe nisu sklanjali s ulica. Pokazalo se da je Savinkov
digao isti takav ustanak u Ribinsku, gde su bila slagališta municije, ali
vojnici su ugušili ustanak; sela oko Jaroslavlja i ne misle da idu u pomoć,
jaroslavski radnici neće da idu u rovove da se bore protiv boljševika...
Strašnije od svega bilo je Perhurovljevo lice, — ja sam ga svuda sretala tih
dana. — To se smrt vozila autom po ruševinama grada, i sve što se
događalo bilo je otelovljenje njegove volje. Nekoliko dana Kuličok me je
držao u podrumu. Ali, tata, u svemu sam osećala i svoju krivicu... Ja bih
svejedho poludela u podrumu. Povezala sam maramu s crvenim krstom i
radila - sam sve do one noći kad su hteli da me siluju...
Dan pre pada Jaroslavlja ja i Nikanor Jurjevič pobegli smo čamcem
preko Volge... čitavu nedelju išli smo, krijući se od ljudi. Noćivali smo
ispod plastova, dobro je što su noći bile taple. Cipele su mi se raspale,
noge su bile izubijane do krvi. Nikanor Jurjevič negde mi je pronašao
valjenke, — prosto je negde, mora biti, digao s ograde. Ne sećam se koga
dana, u brezovoj šumi ugleđali smo čoveka u pocepanom. gunju, u
opancima od like i čupavoj šubari. Išao je natmuren, žurio i pravo, kao
opsednut, oslanjao se na štap. To je Perhurov, koji je takođe pobegao iz
Jaroslavlja. Ja sam se toliko uplašila od njega da sam pala ničice u travu..
Zatim smo došli u Kostromu i odseli u predgrađu kod jednog činovnika,
Kuličokova poznanika, i živeli tamo dok Česi nisu zauzeli Kazan...
Nikanor Jurjevič celo vreme dvorio me je kao dete, — ja sam mu zahvalna
... Ali se dogodi da on u Kostromi vide skupocene kamenčiće, — oni su
bili u maramici, u mojoj tašni, koju je on nosio celo vreme u džepu od
kaputa. Tek u Kostromi setila sam ih se. Morala sam da mu ispričam ceo
događaj, —rekla sam da, po savesti, smatram sebe zločincem. On tim
povodom razvi čitav filozofski sistem: ispalo je da nisam zločinac nego
sam dobila zgoditak na lutriji života. Otada se njegov odnos prema meni
promenio, postao je vrlo složen. Uticalo je i to što smo živeli čisto i mirno
u palanačkoj kućici, pili mleko, jeli ribizle i maline. Ja sam se oporavila.
Jednom posle zalaska sunca u bašti on poče da govori o ljubavi uopšte, o
tome da sam stvorena za ljubav, poče da mi ljubd ruke. I ja sam osetila da
on ne sumnja da ću mu se istog trenutka podati na onoj klupi pod
bagfemom... Posle svega što je bilo, ti razumeš, tata? Da mu ne bih‘sve
objašnjavala, rekla sam samo: „Među nama ništa neće biti, ja volim Ivana
Iljiča”. Ja nisam slagala, tata ...”
Ivaii Ujič izvadi maamicu, obrisa lice, potom oči i nastavi čitanje:
,,Ja nisam lagala ... Nisam zaboravila Ivana Iljiča. Između mene i njega
još nije sve svršeno... Ti znaš, — rastao smo se u martu, on je otputovao
na Kavkaz, u Crvenu armiju... On odlično stoji, pravd je boljševik, mada
nije u stranci... Mi smo prekinuli, ali prošlost nas čvrsto veže ... Prošlost
nisam prekinula ... A Kuličok je pristupio stvari vrlo jednostavno: — lezi...
Ah, tata, ono što smo nekad nazivali ljubavlju, — to je samo naša
samoodbrana. Mi se bojimo zaborava, ništavila ... Zato je tako strašno
sresti noću pogled prostitutke... To je samo senka žene... Ali ja, ja sam
živa, ja hoću da me vole, da se sećaju, hoću da vidiim sebe u očima
ljubavnika. Ja volim život. Ako mi se prohte da se podam ovako, trenutno
— o, da ... Ali sad je u meni samo zloba, gađenje i užas ... U poslednje
vreme nešto se promenilo u licu, u stasu, prolepšala sam se... Sad sam kao
gola, — svuda žudne oči... Neka je prokleta lepota!... Tata, šaljem ti ovo
pismo da ne toismo više ni o čemu razgovarali kad se budemo videli... Ja
još nisam slomljena, razumeš li...”
Ivan Iljič diže glavu. Iza vrata koja su vođila u predsoblje čuli su se
oprezni koraci nekolicine ljudi i šapat. Kvaka na vratima se okrenu. On
brzo skoči i pogleda na prozore ...
Prozori lekareva stana, kao uopšte u provinciji, nisu bili visoko nad
zemljom. Srednji je bio otvoren. Teljegin priskoči k njemu. Na asfaltu se
pružala dugačka kao šestar ljudska senka i još duža od nje senka puške.
Sve se to dogodilo za jedan deo trenutka. Kvaka na ulaznim vratima se
okrenu i u sobu uđoše zajedno, rame uz rame, dva momka malograđanskog
izgleda, s kapama i u vezenim rubaškama. Iza njih se pomaljalo riđobrado
vegetarijansko lice Govjadina. Prvo što je video Teljegim, kad su oni ušli u
sobu, — tri revolverske cevi uperene na njega.
To se dogodilo u sledećem delu trenutka. Iskustvom ratnika on shvati
da nije pametno odstupati kad imaš pred sobom jakog, nepobeđenog
neprijatelja. Prebacivši broving u levu ruku, on otkinu s kaiša, ispod
frenča, malu granatu, uz koju je bilo vezano Gimzino pismo i, sav
pocrvenivši od nadošle krvi, povika, kidajući glasne žice:
— Bacaj oružje!
I taj uzvik, vrlo razumljiv, i sav izgled Ivana Iljiča toliko su delovali da
se momci zbuniše i malo ustuknuše. Vegetarijansko lice polete u stranu.
Bio je dobijen još jedan trenutak... Teljegin se sa podignutom granatom
nadnese nad njima:
— Bacaj...
I onda se desilo ono što niko od prisutnih, a naročito Teljegin, nikako
nije mogao da očekuje... Odmah iza njegovog drugog uzvika, iza
jednokrilnih vrata od orahovine koja su vodila iz kabineta u unutrašnje
sobe, ču se bolan krik, ženski glas uskliknu nešto sa očajničkim nemirom...
Vrata od orahovine se otvoriše, i Teljegin vide Dašine raširene oči, njene
male prste, koji su se grčevito uhvatili za dovratak, slabačko lice, koje je
sve drhtalo od uzbuđenja.
— Ivane!..
Pored nje se stvori doktor, ščepa je, odvuče i vrata se zalupiše... sve to
za tren oka okrenu ofanzivne i defanzivne planove Ivana Iljiča... On polete
prema vratima od orahovine, gurnu ih ramemom iz sve snage, na njima
nešto puče, — i on upade u trpezariju ... Još uvek je držao u rukama oružja
ubistva... Daša je stojala kraj stola, uhvativši se kod vrata za revere
prugaste domaće haljine, grlo joj se grčilo, kao da je nešto progutala. (On
to primeti i obuze ga jako sažaljenje.) Doktor se povlačio , — izgledao je
uplašem, nakostrešen.
— U pomoć! Govjadine! — prošapta on isprekidanim glasom. Daša
žurno potrča vratima od orahovine i okrete ključ u bravi:
— Gospode, kao je to užasno.

Ali Ivan Iljič shvati njene reči drukčije: zaista, bilo je užasno upasti
Daši s tim stvarima. On brzo gurnu revolver i granatu u džepove. Tada ga
Daša dohvati za ruku. — Hajdemo! — I odvuče ga u tamni hodniik, a
otuda u uzanu sobicu, gde je na stolici gorela sveća. Soba je bila skoro
prazna; samo na ekseru visila je Dašina suknja i uza zid stajao gvozđeni
krevet s izgužvanim čaršavima.
— Ti si ovde sama? — šapatom upita Teljegin. — Pročitao sam
tvoje pismo.
On se obazirao, usne razvučene u osmeh drhtale su. Ne odgovarajući,
Daša ga je vukla prema otvorenom prozoru.
— Beži, ama beži! Ti si poludeo!..
Kroz prozor nejasno se viđelo dvorište, senke i krovovi zgrađa, koje su
se spuštale prema reci, dole — svetlosti pristaništa. Od Volge je duvao
vlažan vetar — sa jakim mirisom na kišu... Daša je stojala, đođirujući
ceiim telom Ivana Iljiča, podigavši uplašeno lice, napola otvorivši usta ...
— Oprosti mi, oprosti, beži, ne oklevaj, Ivane, — promrmlja ona,
gledajući mu u zenice.
Kako je mogao da se odvoji? Spojio se raskinuti krug rastanka.
Izbegao je hiljadu smrti, i sad gleda u jedinstveno lice. On se nagnu i
poljubi je.
Hladne usne njene ne odgovoriše, samo zadrhtaše.
— Ja te nisam izneverila ... Dajem časnu reč ... Mi ćemo se sresti
kad bude bolje ... Ali — beži, beži, preklinjem te...
Nikad, čak ni blaženih dana u Krimu, on je nije voleo tako jako. On je
zadržavao suze, gledajući u njeno lice:
— Dašo, pođi sa mnom... Razumeš? Čekaću te preko reke, — sutra,
noću ...
 Ona odmahnu glavom, očajnički zastenja:
— Ne ... Neću.
— Nećeš?
— Ne mogu.
— Dobro, reče on, — u tom slučaju ja ostajem. — On se odmaknu
prema zidu, Daša zaječa, šmrknu... I najednom divlje polete, uhvati ga za
ruke i opet povuče ka prozoru. U dvorištu zaškripaše vrata, polako zašušta
pesak. Daša u očajanju pritisnu toplu glavu na ruke Ivana Iljiča...
— Pročitao sam tvoje pismo, — reče on ponovo. — Sve sam
razumeo.
Tada ona za trenutak prestade da ga vuče, obgrli ga oko vrata, pripi se
uz lice celim licem:
— Oni su već u dvorištu... Oni će te uibiti... ubiti...
Od svetlosti sveće pozlatila se njena razasuta kosa. Ona je izgledala
Ivanu Iljiču kao devojčica, kao dete, — baš onakva kao anda noću kad je
on, ranjen, ležao u žitu, i, stežući u pesnici grudvicu zemlje, mislio o
njenom nepokomom i nemimom, tako osetljivom srcu.
— Zašto nećeš da pođeš sa mnom, Dašo? Ovde će te mučiti. Vidiš,
kakvi su ovde ljudi... Bolje — sve nevolje, ali ja ću biti s tobom... Dete
moje... Svejedno, ti si sa mnom u životu i smrti, kao što je moje srce sa
mnom, tako si i ti.
On to kaza tiho i brzo iz tamnog ugla. Daša zabaci glavu, ne puštajući
njegove ruke, — potekoše joj suze...
— Biću ti verna do smrti... Idi... Razumej, — ja nisam ona koju ti
voliš, ali ja ću biti, biti takva.
On dalje nije slušao, — njega je omamila divlja radost on njenih suza,
od njenih reči, od njenog očajničkog glasa. On tako stisnu Dašu da su joj
zapucale kosti.
— Dobro, sve sam pojmio, zbogom, — šapnu on. Pao je grudima na
dasku od prozora i za trenutak, kao senka, kliznuo je, dole, — samo lako
udariše mu đonovi po krovu štale.
Daša se pomoli kroz prozor, ali ništa se nije videlo: pomrčina, žute
svetlosti u daljini. Obema rukaima stezala je grudi na onome mestu gde je
srce... Ni zvuka u dvorištu... Ali eno, iz sjenke se pojaviše dve figure.
Sagnuvši se, potrčaše ukoso preko dvorišta. Daša viknu, tako prodomo,
strašno viknu da se figure u zamahu trgnuše i zaustaviše. Verovatno,
pogledali su na njen prozor, i u tom trenutku ona vide, kako se u đubini
dvorišta prebaci preko slemena Teljegin.
Daša ničice pade na krevet. Ležala je nepomično. Tako isto brzo
ustade, potraži papuču koja je spala i otrča u trpezariju.
U trpezariji su stojali, spremni za borbu, doktor s malim poniklovanim
revolverom Govjadin, naoružan naganom. Obojica, jedan pretičući drugog,
upitaše Dašu: ,,No, šta je?” ... Ona stisnu malu pesnicu, besno pogleda u
žute Govjadinove oči.
— Nevaljalče, — reče ona i zatrese pesnicom pred njegovim bledim
nosom, — vas će svakako kad tad streljati, nevaljalče!
Po njegovu duguljastu liou pređe grč, ono postade još bleđe, brada je
visila kao mrtva. Doktor mu je davao znake, ali Govjadin se već tresao od
zlobe.
— Te ispade s pesnicom ostavite, Darja Dmitrijevna!.. Ja nikako
nisam zaboravio kako ste me jednom izvoleli udariti, čini mi se čak
cipelicom... Vašu pesnicu sklonite... I uopšte savetovao bih vam da me ne
potcenjujete.
— Semjone Semjonovitu, gubite vreme, — prekide doktor, i dalje
dajući znake, ali tako da to Daša ne vidi.
— Ne brinite, Dmitrije Stepanoviču, Teljegin nam neće umaći...
Daša kriknu, trže se:
— Vi ne smete! (Govjadin se brzo zakloni stolicom.)
— To ćemo videti, smemo li ili ne ... Moram da vas obavestim,
Darja Dmitrijevna, da se u „štabu bezbednosti” za vas lično jako
interesuju... Posle današnjeg slučaja ne mogu ništa da vam garantujem.
Možda ćemo morati da vas uznemirimo.
— No vi ste, čini mi se, počeli da fantazirate, Semjone Semjonoviču,
— reče srdito doktor, to je već suviše...
— Sve zavisi od ličnog odnosa, Dmitrije Stepanoviču!.. Vi znate
moju naklonost prema vama i moju davnašnju simpatiju prema Darji
Dmitrijevnoj...
Daša momentalno preblede. Od smeha Govjadinovo se lice iskrivi kao
u ružnom ogledalu. On uze kapu i iziđe, naprežući se da ne izgleđa smešan
s leđa. Doktor reče, sedajući za sto:
— Strašan je čovek taj Govjadin.
Daša je hodala po sobi, kršeći prste. Zaustavi se pred ocem:
 — Gde je moje pismo?
Doktor, koji je pokušavao da otvori srebmu tabakeru, prošišta nešto
kroz zube, dohvati najzad cigaretu i gnječaše je debelim prstima, koji su
drhtali.
— Tamo ... Đavo će ga znati... U kabinetu na tepihu...
Daša iziđe, ali odmah se vrati s pismom i opet se zaustavi pred
Dmitrijem Stepanovičem. On je pripaljivao, — plamičak je drhtao pored
vrha cigarete.
— Ispunio sam svoju dužnost, — reče on bacajući žižicu na pod.
(Daša je ćutala.) On je boljševik, draga moja, šta više — u
kontrašpijunaži... Građanski rat nije šala, znaš već, tu se mora sve
žrtvovati... Zato nam je i poverena vlast, narod nikad ne oprašta slabosti.
(Daša polako, kao razmišljajući, poče da cepa pismo na sitne komadiće.)
Dolazi — to je jasno kao božji dan — da me ispita o svemu što mu je
potrebno — i da me prvom zgodnom prilikom ucmeka ... Jesi li videla
kako je naoružan? Bombom. Devetsto šeste godine, na uglu Moskateljne
ulice, na moje oči bomba je raznela gubematora Bloka... Da si videla šta je
ostalo od njega — trup parče brade. — Doktoru opet zadrhtaše ruke, om je
odbacio nezapaljenu cigaretu i uzeo novu. Ja nikad nisam voleo tvog
Teljegina, vrlo dobro si učinila što si prekinula s njime... (Daša je i na to
ćutala.) — I počeo je od najprimitivnijeg lukavstva, — zainteresovao se
gde si...
— Ako ga Govjadin uhvati...
— Bez svake sumnje, Govjadin ima izvrsne agente... Znaš, ti si se
suviše oštro ponela prema Govjadinu ... Govjadin je krupna ličnost...
Njega veoma cene i Česi i u štabu ... Takvo je vreme — moramo žrtvovati
lično... radi dobra zemlje, — seti se klasičnih primera. Ti si moja kći;
istina je da tvoja glava, mada s fantazijama, — ona se zasmeja i zakašlja
— ipak nije glupa glava...
— Ako ga Govjadin uhvati, — reče Daša promuklo, — ti ćeš učiniti
sve da bi spasao Ivana Iljiča.
Doktor brzo pogleda na kćer i poče teško disati. Ona stisnu u pesnicu
komadiće pisma.
— Ti ćeš to učiniti, tata!
— Ne! — uzviknu doktor, lupivši dlanom po stolu. — Ne! Gluposti!
Ta ja tebi želim dobro... Ne!
 — Biće ti teško, tata, ali ćeš učiniti.
— Ti si balavica, ti si prosto glupača! — razdra se doktor. —
Teljegin je nevaljalac i zločinac, vojni sud će ga streljati.
Daša diže glavu, njene sive oči zaplamteše tako nepodnošljivom
vatrom da se doktor, uzdahnuvši, sakri iza natmurenih obrva. Ona, kao
preteći, podiže pesnicu sa zgužvanim u njoj hartijicama.
— Ako su svi boljševici kao Teljegin, onda su boljševici u pravu.
— Glupačo!.. Glupačo!.. — Doktor skoči, poče lupati nogama,
pomodre, sav drščući. — Tvoje boljševike zajedno s Teljeginom treba
obesiti! Na svima banderama ... Odrati kožu živima!
Ali Dašin karakter je bio jači nego Dmitrija Stepanoviča, — ona je
samo prebledela, sasvim se primakla, ne skidajući s njega nepodnošljiv
pogled:
— Nitkove, — reče ona, šta si se razbesneo? Ti mi nisi otac,
bezumni, pokvareni tipe!
I ona mu baci u lice komadiće pisma.
Iste noći pred zoru doktora su digli na telefon. Grub i miran glas reče
kroz slušalicu:
— Stavljam do znanja da su blizu aerodroma, iza brašnarske
magaze, sad pronašli dva leša, — pomoćnika načelnika kontrašpijunaže
Govjadina i jednog od njegovih agenata ...
Slušalicu spustiše. Dmitrij Stepanovič otvori usta, hvatajući vazduh, i
sruši se tu, kraj telefona od jakog srčanog napada.

XI

Sorokinova arrnija, pošto je potukla najbolje u Dobrovoljačkoj armiji

jedinice Drozdovskog i Kazanoviča, promenila je prvobitni plan
odstupanja iz Kubana i, umesto toga, okrenuvši se blizu Korenjevske na
sever, počela napad na stanicu Tihorecku, gde se nalazio Denjikinov štab.
Već deset dana trajala je žestoka borba. Oduševljeni prvim uspesima,
sorokinci su brisali sve zaštinice ispred Tihorecke. Izgledalo je da sad ništa
ne može zaustaviti njihovo munjevito nadiranje. Denjikin je žumo
prikupljao snage, razbacane po Kubanu. Ogorčenost je "feila tako velika
da se svaki sudar završavao borbom prsa u prsa.
Ali istom brzinom kojom i nalet, išlo je u Sorokinovoj armiji i
raspadanje. Pooštravalo se neprijateljstvo između kubanskih i ukrajinskih
pukova. Ukrajinci i stari ratnici s fronta pustošili su na poprištu ofanzive
kubanska naselja, ne gledajući da li ona drže stranu belim ili crvenim.
Svi pojfnovi su se brkali. Stanovnici kozačkih naselja s užasom su
gledali kako se na vidiku stepe u oblacima prašine pojavljuju horde.
Denjikin je bar plaćao furaž, a ovi sorokinci samo su bili vatreni i imali
tešku ruku. I onda su mladi sedali na konje i odlazili Denjikinu, a stari sa
ženama, decom i stokom krili se po jarugama.
Čitava naselja ustajala su protiv Sorokinove armije. Kubanski pukovi
su vikali: „Nas šalju u smrt, a došljaci pljaftkaju našu zemlju!” Načelnik
armijskog štaba Beljakov koprcao se kao davljenik u vrtlogu događaja,
samo se hvatao za glavu da vidi da li mu je još na ramenima. I kako ne bi!
Strategija se rušila, do đavola. Cela taktika se sastojala u oštrini bajoneta i
u revolucionarnoj jarosti. Disciplinu je zamenilo neodoljivo, plahovito
kretanje celokupne vojničke mase. Na glavnokomandujućeg Sorokina bilo
je teško gledati: tih dana on se održavao rakijom i kokainom, — oči su mu
gorele, lice potamnelo, izgubio je glas i kao sumanut jurio napred sa
svojom armijom.
Dogodilo se ono što je bilo neminovno, Dobrovoljačka armija, prožeta
skroz gvozdenom disciplinom, u porazu i povlačenju, ali, kao mehanizam,
poslušna volji jednog komandanta, svaki put je prelazila u kontraofanzivu,
iskorišćavala svaki zgodan nabor zemljišta, hladno i vešto birala slaba
mesta neprijatelja. I najzad, 25. jula, kod Viselki, pedeset vrsta od
Tihorecke, odigrao se poslednji, deseti dan bitke.
Položaji jedinica Drozdovskog i Kazanoviča bili su čak gori nego
prethodnih dana. Ovde je crvenim pošlo za rukom da im zađu iza leđa, i
dobrovoljce je čekao skoro isti džep kao i boljševike kod Bele Gline. Ali
Sorokinova armija nije bila više ona od pre deset dana. Strasna
napregnutost je opadala, upornost neprijatelja izazivala je nepoverenje,
sumnje, očajanje, — pa kad će kraj, pobeda, odmor?
Posle tri sata po podne sorokinci su krenuli na juriš na celom frontu.
Udarac je bio jak. Okolo na celom vidiku urlali su topovi. Gusti streljački
lanci išli su ne tražeći zaklona. Napregnutost, nestrpljenje, jarost došli su
do krajnje granice...
Tako je počela propast Sorokinove armije. Prvi napadni talas bio je
uništen vatrom i u borbi na bajonet. Dalji talasi pomešali su se pod vatrom
među leševe, ranjene, one koji su padali. I tada se desilo ono što se ne
može proračunati, ni shvatiti ni zadržati, — sva napregnutost najednom se
slomila. Nedostajalo je više snage, nedostajalo strasti.
Hladna volja neprijatelja i dalje je zadavala imapred proračunate
udarce, povećavajući metež... Sa severa markovci i konjički puk, s juga
konjica Erđelijeva upali su među pukove koji su se izmešali. Krenula su
oklopna kola, sipajući vatru, pokuljao je dim iz oklopnih vozova belih.
Tada je počelo povlačenje, bekstvo, klanica. U četiri časa cela stepa bila je
pokrivena sorokinovom armijom u odstupanju; ona je bila uništena kao
jedinstvena sila.
Načelnik štaba Beljakov silom je ugurao glavnokomandujućeg u
automobil. Zakrvavljene Sorokinove oči bile su izibečene, na ustima pena,
u crnoj ruci još je stezao revolver bez metaka. Bušen zrnima, izlupani auto
besno je projurio po leševima i nestao iza brežuljaka.
Glavni deo potučene Sorokinove armije povlačio se prema
Jekaterinodaru. U tom istom pravcu počela je da odstupa s Tamanskog
poluostrva zapadna grupa crvene vojske, takozvana Tamanska armija pod
komandom Kožuha. Na njenam putu ustajala su okolna kozačka naselja, i
hiljađe došljaka, s imetkom i stokom, spasavajuči se od osvete kozaka-
starosedelaca, bežale su pod zaštitom Tamanaca. Put im je presekla bela
konjica generala Pokrovskog. Tamanci su je u jarositi razbili, rasturili, ali
svejedno, kretati se dalje prema Jekaterinodaru bilo je nemogućno i Kožuh
je naglo okrenuo svoju armiju s gomilama izbeglica i komorama na jug, u
puste i neprohodne planine, u nadi da se probije ka Novorosijsku, gde je
stajala Crvena crnomorska flota.
Sad ništa više nije moglo zadržati Denjikina. Lako čisteći put, on se sa
svim snagama približio Jekaterinodaru, posednutom ostacima Severno-
kavkaeke armije, koja više nije postojala, i u naletu zauzeo ga na juriš.
Tako se završio „ledeni pohod”, koji je pre šest meseci počeo Komilov s
grupom oficira.
Jekaterinodar postade belom prestonicom. Bogate oblasti Crnomorja
žumo su se čistile od svega što je vrilo i bunilo se. Kod generala, koji su
još nedavno i sami imali vaške u košuljd, pojavile su se velikodržavne
tradicije, stari imperatorski zamah.
Pređašnji primitivan način vođenja rata, kad su se oružje i municija
otimali u borbi ili u naletu od boljševika, nije se, razume se, mogao
primeniti za nove široke planove. Potreban je bio novac, velika količina
oružja i municije, organizacija intendantske službe za veliki rat, jake baze
za ofanzivu u dubinu Rusije.
Epoha domaće međusobne borbe se završavala, — u igru su stupale
moćne snage spolja.
Naročita i neočekivana opasnost iskrsla je pred nemački generalštab
odmah posle prvih junskih Denjikinovih pofoeda. Boljševici su bili
neprijatelj kome su bile vezane ruke i noge Brest-Litovskim ugovorom.
Denjikin je još bio nepoznat i neproučen protivnik. Posle uništenja
Sorokinove armije Denjikin je izbijao na Azovsko more i Novorosijsk, gde
se od prvih dana maja nalazila sva ruska ratna flota.

Od strane Crnog mora Nemci nlsu bili zaštićeni. Dok se flota nalazila u
rukama boljševika, crni su bili spokojni, — na svaku njenu neprijateljsku
akciju oni bi ođgovarali prelazom preko ukrajinske granice. Ali petnaest
minonosaca i dva dredinota u Denjikinovim rukama bili su ozbiljna pretnja
da se Crno more pretvori u front svetskog rata.
Desetog jula Nemaćka postavi sovjetskoj vladi ultimaturn: u roku od
devet dana prevesti svu cmomorsku flotu iz iNovorosijska u Sevastopolj,
gde se nalazio jak nemački garnizon. U slučaju odbijanja, Nemačka je
pretila pohodom na Moskvu.
Tada je iz Odese načelnik štaba austrijske okupacione vojske pisao u
Beč, ministru spoljnih poslova:
„Nemačka na Ukrajini teži jednom određenom ekonomskopolitičkom
cilju. Ona hoće da zauvek obezbedi za sebe siguran put u Mesopotamiju i
Arabiju preko Bakua i Persije.
Put na istok vodi preko Kijeva, Jekaterinoslava i Sevastopolja, odakle
počinje pomorski saobraćaj za Batum i Trapezunt.
U tom cilju Nemačka namerava da zadrži za sebe Krim, kao svoju
koloniju ili u nekom drugom obliku. Ona više nikad neće ispustiti iz svojih
ruku dragoceno Krimsko poluostrvo. Sem toga, da bi se taj put potpuno
iskoristio, ona mora da zavlada glavnom železničkom prugom, a pošto je
snabdevanje te pruge i Crnog mora ugljem iz Nemačke nemoguće, ona
mora da ima u svojim rukama najznačajnije rudnike Donbasa. Sve će to
Nemačka na jedan ili drugi način osigurati za sebe..
Kad su desetog juna u Moskvi primili nemački ultimatum, Lenjin je,
kao uvek bez kolebanja, rešio to teško i za mnoge „nerešljivo” pitanje.
Odluka je bila: zaaad se još s Nemcima ne može ratovati, ali im se ni flota
ne može dati.
Iz Moskve u Novorosijsk otputovao je predstavnik Sovjetske vlade
drug Vahramejev. U prisustvu delegata Crnomorske flote i svih
komandanata on predloži jedino mogući boljševički odgovor na
ultimatum: Sovjet narodnih komesara šalje Crnomorskoj floti otvorenu
zapovest po radiju da ide u Sevastopolj i da se preda Nemcima, ali
Crnomorska flota ne izvršuje tu zapovest i potapa se sama u novorosijskoj
luci.
Sovjetska flota — dva drednota i petnaest minonosaca, podmornice i
pomoćni brodovi, koje je brest-litovski ugovor osudio na mirovanje, —
stajala je u novorosijskoj luci.
Delegati flote sišli su na obalu i natmureno slušali Vahramejeva, — on
je predlagao sćimoubistvo. Ali kako god okreneš, nema se kuda: pobeći se
ne može, flota nije imala nafte. Prema Moskvi bili su Nemci, od istoka
približavao se Denjikin, pred lukom su već ostavljali penušave pruge
periskopi nemačkih podmomica, a u nebu su svetlucali nemački
bombarderi. Dugo i vatreno prepirali su se delegati... Ali izlaz je bio samo
jedan: potopiti se... Ali pred tim strašnim činom, delegati su rešili da
sudbinu flote stave na glasanje cele mornarice.
Počeli su mitinzi mnogih hiljada ljudi u Novorosijskom pristaništu.
Teško je bilo shvatiti momarima, gledajući na mirne sivočelične džinove
— drednote „Sloboda” i „Slobodna Rusija”, — na ovenčane ratnom
slavom brze minonosce, na složenu mrežu kula i katarki, koje su se
uzdizale nad pristaništem i gomilama sveta, — teško je bilo zamisliti da će
se ta strašna zaštita revolucije, ploveći zavičaj pomoraca, spustiti na
morsko dno bez ijednog pucnja i bez otpora.
Nisu bile takve glave crnomorskih mornara — da se mimo odluče na
samouništenje. Bilo je izgovoreno mnogo vatrenih reči, bilo je busanja,
cepanja majica na tetoviranim grudima, gaženja matroskih kapa s
pantljikama...
Od zore do večeri, kad je crvenilo zalaska bojilo plavu mračnu vodu,
sada ne više svoga, već prokletog mora, — guste gomile mornara, vojnika
s fronta i ostalog primorskog sveta vrvele su po celom keju.
Komandanti brodova i oficiri gledali su na stvar različito: veči deo bio
je spreman da ide u Sevastopolj i da se preda Nemcima; manji deo, na čelu
s komandantom minonosca „Kerč”, starijim lajtnantom Kukeljem, shvatio
je neizbežnost propasti i njen ogroman značaj za budućnost. Oni su
govorili:
,Mi moramo da izvršimo samoubistvo — da na vreme zatvorimo
knjigu istorije Crnomorske flote, a da je ne uprljamo” ...
Na ovim grandioznim i bujnim kao orkan mitinzima rešavalo se: ujutro
— ovako, uveče — onako. Najveći uspeh imali su oni koji su, bacivši kapu
na zemlju, vikali:
„Drugovi, pljujemo mi na moskalje ). Neka se sami dave. A mi nećemo
dati našu flotu. Borićemo se s Nemcima do poslednjeg metka ..
„Urrra!” — odjekivalo je urlanje u pristaništu.
Naročito jaka uzbuna poče kada su četiri dana pre isteka roka
ultimatuma, doleteli iz Jekaterinodara predsednik Centralnog izvršnog
odbora Crnomorske republike Rubin i predstavnik Armije Perebijnos —
visoka rasta, strašnog izgleda čovek sa četiri revolvera za pojasom. Oni su
oba — Rubin u opširnom govoru i Perebijnos grmeći iz basa i preteći
oružjem, — dokazivali da se flota ne može ni potopiti, ni predati, da u
Moskvi sami ne znaju šta govore, da će Cmomorska Republi'ka dobaviti
floti sve što joj je potrebno: i naftu, i municiju, i hranu.
— Kod nas na frantu stvari sjajne, — boga vam, veru, dušu... — vikao
je Perebijnos, — iduće nedelje udavićemo kućku Denjikina s njegovim
oficirima u Kubanu ... Braćo, nemojte potapati brodove — to mi tražimo...
Da mi na frontu znamo da imamo u pozadini moćnu flotu. A ako hoćete da
se davite, braćo, onda ja od strane cele Kubansko-cmomorske
revolucioname armije izjavljujem da mi ne možemo podneti takvu izdaju,
da ćemo od očajanja okrenuti svoj front prema Novorosijsku, četrdeset
hiljada bajoneta na broju, i vas, braćice, sve do poslednjeg nataći na
bajonete.
Posle toga mitinga sve pođe smušeno, u glavama se zavrte. Posade
počeše da beže s brodova kud oči vode. U gomilama se pojavljivalo sve
više summjivih lica — danju su oni jače od sviju vikali: „boriti se s
Nemcima do poslednjeg metka”, a noću u malim grupama se privlačili
opustelim -minonoscima, spremni da polete da bace preostalu posadu u
vodu i da pljačkaju.
Tih dana vratio se na minonosac „Kerč” Semijon Krasiljnikov.
 Semjon je čistio bakarni okvir kompasa. Cela posada radila je od zore,
grebući, perući, čisteći minonosac, koji je stojao jedno deset hvati od keja.
Vrelo sunce dizalo se nad izgorelim brežuljcima kraj obale... U jari bez
vetra visile su zastave. Semjon je usrdno trljao bakar, trudeći se da ne
gleda na pristanište. Posada je čistila minonosac pred smrt.
U luci se dizao dim iz ogromnih dimnjaka drednota „Sloboda”.
Svetlucali su topovi sa skinutim navlakama. Crni dim se dizao prema nebu.
Brod, i dim, i sivi brežuljci sa cementnim fabrikama u podnožju odbijali su
se u ogledalu zaliva.
Čučnuvši na gole pete, Semjon je trljao, trljao bakar. Te noći bio je na
straži, i osetio gorčinu kad je razmislio: uzalud je došao ovamo. Uzalud
nije poslušao brata i Matrjonu... Sad će se smejati: „Dakle, lepo si ratovao,
reći će, s Nemcima — propili ste, braćo, flotu”... Šta ćeš na to odgovoriti?
Reći ćeš: svojim sam rukama očistio, uredio i potopio „Kerč”.
Od „Slobode” ka brodovima jurio je motorni čamac i davao signal
zastavicama. Minonosac „Drski” odvoji se od keja, zakači „Bespokojnog”
i lagano ga povuče na pučinu. Još sporije, kao bolesni, krenuli su za njim
po ogledalu zaliva minonosci „Brzi”, „Živi”, „Žarki” i „Gromki”.
Zatim nasta prekid u kretanju. U luci je ostalo osam minonosaca. Na
njima se nije videlo nikakvo kretanje. Svi pogledi bili su upravljeni na
svetlosivog, sa tragovima rđe po stranama, čeličnog džina „Solobodu”.
Mornari su gledali u nju, ostavivši četke, krpe, prskalice. Na ,slobodi” je
tromo lepršala zastava komandanta flote, kapetana bojnog broda
Tihmeneva.
Na minonoscu „Kerč” mornari su govorili u po glasa sa zebnjom:
— Pazi... Otići će „Sloboda” u Sevastopolj...
— Braćice, pa zar su oni takvi gadovi!.. Zar nemaju revolucionarne
savesti!..
— Ako otide „Sloboda”, u koga se može verovati, braćice? ..
— Kao da ne znaš Tihmeneva? Pravi neprijatelj, dvolična lisica.
— Otići će! Ah, izdajnici!..
Iza „Slobode” stojao je ukotvljen rođeni brat njen, drednot „Slobodna
Rusija”. Ali on je, kako je izgledalo, mirno dremao, — sav pokriven
navlakama, na palubama nije bilo ni žive duše. Od mola žurili su prema
njemu neki čamci. Najednom, jasno u tišini luke ču se zviždanje bocmana,
na „Slobodi” zagrme čekrk, počeše se dizati mokri lanci od lengera
oblepljeni muljem. Kljun broda poče da zaokreće, mreža katarki, dimnjaci,
tornjevi krenuše na pozadini beličastih gradskih krovova.
— Odoše... Nemcima ... Eh, ibraćo ... Predajte se!.. Sto to radite?
— Sta ste uradili?
Na komandanteki most minonosca „Kerč” iziđe komandant s velikim
ispucanim nosom na pocrvenelom licu. Njegove upale oči pratile su
pokrete „Slobode”. Nagnuvši se preko ograde, on izdade zapovest:
— Dajte signal...
— Dajemo signal! — najednom oživeše mornari, pojuriše ka
sandiuku sa zastavicama. Na katarci „Kerča” digoše se šarene zastavice,
zalepršaše u plavetnilu. Njihova veza je značila:
„Brodovima koji idu u Sevastopolj — sramota izdajnicima Rusije!”
Sa „Slobode” nisu odgovarali na signal, kao da nisu ni primetili
Sloboda” je klizila pored ratnih brodova koji su ostali vemi časti, prazna,
osramoćena... „Primetili su!” — uzviknuše najedared momari. Dva
ogromna topa na zadnjem tornju „Slobode” digoše se, toranj se okrenu
prema minonoscu... Komiandant „Kerča”, uhvativši se za ogradu
komandnog mosta, pruži ispucani veliki nos u susret smrti. Ali — topovi
su se okrenuli i .zamrli.
Ubrzavajući hod, „Sloboda” zaobiđe malo, i uskoro njen ponosni profil
iščeze iza vidika, da bi kroz mnogo godina pristala, razoružana, zarđala i
zauvek osramoćena, u dalekoj Bizerti.'
Komandant flote Tihmenov učinio je kako je hteo i izvršio formalnu
zapovest Sovjeta narodnih komesara: drednot „Sloboda” i šest minonosaca
predali su se u Sevastopolju. Posada i oficiri bili su pušteni na slobodu.
Mornari se raziđoše na razne strane — u zavičaj, po kućama. Pričali,
razume se, da im se ruka nije digla da potope brod, a najviše su se upla&li
od četrdeset hiljada cmomorskih crvenoarmejaca, koji su obećali da će
nataći na bajonet sav Novorosijsk.
Drednot „Slobodna Rusija” i osam minonosaca ostadoše u
Novorosijskoj luci: Sutradan je isticao rok ultimatuma. Nad gradom u
visini kružili su nemački avioni. Na pučini, između delfina koji su se igrali,
pojaviše se periskopi nemačkih podmornica. U Temrjuku, u blizini, kako
se čujo, iskrcavao se nemački desant, a na novorosijskim kejovima
neprestano, danju i noću održavali su se bučni mitinzi, i sve jače vikali su
neki civili:
 — Braćo, nemojte da upropašćujete sebe, nemojte potapati flotu ...
— Samo oficiri hoće da potapaju flotu, oficiri svi do jednoga
kupljeni su od antante...
— U Sevastopolju, u decembru, pobacali ste oficire u vodu, a čega
se sad bojite? Poredite vahremejevsku noć! .
Istog časa, mesto grlatog govornika, upadao jeagitator, kidajući košulju
na grudima:
— Drugovi, ne slušajte provokatore. Ako odvedete flotu Nemcima,
oni će vas gađati iz tih istih topova... Ne dajte oružje imperijalistima...
Spasavajte svetsku revoluciju!..
I sad se snađi:,koga poslušati? Namesto agitatora iskrsavao je vojnik s
fronta, iz Jekaterinpdara, naoružan do zuba i ponovo pretio sa četrdeset
hiljada bajotieta. Zato se noću osamnaestog juna.mnoge posade nišu vratile
na brodove — sklonile šu.se, razbegle, sakrile, otišle u planine ...
Celu noć je minonosac „Kerč” pregovarao sv.etlosnim signalima.
„Slobodna Rusija” je odgovarala da je u načelu spremna da se potopi, ali
od dVe hiljade posade na njoj je ostalo manje od stotinu, i teško da će se
moći založiti vatre i krenuti na pučinu.
Minonosac „Hadži-bej” javi da na njepiu još traje burni miting, da su
došle neke. devojčure iz grada sa rakijom, očigledno upućene, i da je
moguće da će brod opljačkati. Na minonoscu „Kalnakirija” ostali su samo
komandant i brodški inženjer. Na „Fidonisi” — šest ljudi. To isto javljali
su minonosci „Kapetan Baranov”, ,,Dosetljivi”, „Ustremljeni”, „Prodomi”.
Samo na „Lajtnantu Sestakovu” i na „Kerču” posada je bila na brodu.
U ponoć „Kerči” se približi neki čamac i drzak glas mu reče otuda:
— Drugovi mornari... S vama govori dopisnik ,,Izvestija CIK-a”...
Ovog časa dobijena je iz Moskve depeša od admirala Sabljina: ni u kom
slučaju ne potapati flotu, ne ići u Sevastopolj nego čekati dalje naredbe ...
Momari, nagnuvši se preko ograde, bez reči su gledili u pomrčinu gde
se njihao čamac. Glas je nastavio da dokazuje i ubeđuje. Poručnik Kukelj,
izišavši na most, prekide ga:
— Pokažite depešu admirala Sabljina.
— Na žalost, ostala je kod kuće, druže, sad mogu da donesem...
Tada Kukelj reče glasno, otežući reči da bi se čule glasnije:
— Čamac s desne strane broda da se odmakne na pola čvora. Bliže
da ne prilazi...
 — Izvinite, druže, — drsko viknu glas iz čamca — vi nećete da se
pokoravate nairedbama iz centra, ja ću javiti telegrafski.
— U protivnom slučaju potopiću čamac. Vas ću uzeti na palubu. Za
postupke posade ne odgovaram.
Na to iz čamca ništa ne odgovoriše. Zatim oprezno pljusnuše vesla.
Silueta čamca utonu u mraku. Momari počeše da se smeju. Zabacivši ruke
iza leđa, zguren, mršav, komandant je hodao po mostu, vrteo se kao u
kavezu.
Te noći malo ko je spavao. Ležali su na palubi, vlažnoj od rose. S
vremena na vreme podigla bi se glava i progovorila neku reč, san je bežao
s očiju, razgovarali su poluglasno. Zvezde su već pobledele. Iza bregova
zarudela zora. S obale stiže poručnik Anenski, komandant „Lajtnanta
Sestakova” i javi da posade napuštaju ne samo minonosce, remotkere i
motorne čamce, nego i na trgovačkim brodovima nije ostalo nijednog
mornara — ne zna se kako će izvesti brodove na puičinu.
Komandant „Kerča” reče:
— Poručniče Anenski, mi smo odgovomi, ma šta nas to stalo, — mi
ćemo potopiti lađe.
Poručnik Anenski klimnu glavom. Zaćutaše. Potom on ode. Kad se
rasplamte zora nad zalivom, „Lajtnant Šestakov” polagano krenu, vukući
za sobom „Kapetana Baranova” i poče da ga izvodi na pučinu na mesto
potapanja. Minonosci su imali na katarkama signal:
„Ginem ali se ne predajem”.
Uskoro ih nestade u jutarnjoj magli. Svi brodovi su izgledali pusti. Nad
čeličnim džinom „Slobodnom Rusijom” leteli su galebi. „Kerč” je dimio.
Iako je bilo rano, gomile sveta žurile su se na kej, pruga mola bila je cma,
kao pokrivena muvama. Pored brodova počeo je krkljanacr peli su se na
ramena, padali u vodu.
Semjon Krasiljnikov bio je na straži kod ulaza. Posle pet časova iz
gomile se progura omanjeg rasta, crven od uzbuđenja, čovek u cmom
pomorskom kaputu bez epoleta, zalupa potpeticama na mostiću. Njegovo
rumeno lice s naborima oko malih usta bilo je znojavo.
— Je li tu poručnik bojnog broda Kukelj? — viknu on Semjonu,
izbuljivši plave, vesele, okrugle oči na mornara koji mu je preprečio put
bajonetom. On se pipao po bokovima, po grudima, izvadi i pokaza
punomoćje na ime predstavnika Središne sovjetske vlasti, druga Sahova.
Natmureni mornar spusti bajonet.
— Prolazite, druže Šahove.
Kukelj mu siđe u susret i poče da priča o skoro beznadežnom stanju
stvari. Govorio je opširno i polako. Sahovu su nestrpljivo igrale oči:
— Koješta, gutali smo i žešću vatru,. Već sat razgovarao s mornarima,
raspoloženje je izvrsno ... Sad ću vam dobaviti remorker, sve što treba ...
Sazvaćemo miting. Udesićemo da ne može bolje biti.
On potraži motorni čamac i odveze se na „Slobodnu Rusiju”. Odatle je
počeo da juri s jednog broda na drugi. Semjon je video kake je njegov
kratki trnp visio na lestvicama od kanapa trgovačkih brodova, kako je on,
skačući na obalu, ponirao u gomilu, i otuda se čuli uzvici, dizale ruke. Na
jednom mestu iz hiljade grla ču se urlanje ,,ur-a”.
Nekoliko čamaca punih mornara zaplovi u dubinu luke prema tnalom
zarđalom parobrodu, i uskoro iz njegova dimnjaka prokulja gust dim; on
diže kotvu i priđe „Slobodnoj Rusiji”. Još na jednoj škuni zalepršaše jedra.
Vrati se „Lajtnant Sestakov” :i povuče drugi minonoisac.
Oko deset časova gomila poče da navaljuje na ulaz „Kerča”.
RaSpoloženje kao da se ponovo menjalo nagore... Uz ladu su se tiskali
neki odrpanci, u svakog je bila salama, hleb, slanina. Kezeći se,
namigujući raornarima, pokazivali su flaše sa špiritom. Tada. Kukelj
naredi da se dignu lestvice i stave u pokret mašine. „Kerč” se odinače od
tih đavolskih sablazni do sredine luke, odakle se moglo pratiti odvođenje
minonosaca. Zarđali parobrod, koji je izgledao kao ljuska, dahćući i
dimeći, pokrenu, najzad, „Slobodnu Rusiju”, koja veličanstveno zaplovi
mimo mnogohiljaditu gomilu ljudi. Mnogi su skidali kape kao pred odrom.
„Slobodna Rusija” prođe bove, vrata i luku i isplovi na otvoreno more.
Ponovo su. čekali nemačke avione, ali nebo i more bili su mirni. U luci je
ostao samo minonosac „Fidonisi”.
U gomili ponovo poče kirkljanac, i crna krošnja glava sabi se kod
mesta gde je stajao „Fidonisi”. Njemu je prilazila motoma škuna da ga
izvuče. U susret škuni iz gomile polete kamenje, ču se nekoliko
revolverskih pucnjeva. Neki sedi čovek koji se popeo na banderu vikao je:
— Bratoubice, prodali su Rusiju... Prodali su armiju ... Braćo!.. Pa
šta gledate!.. Prodaju poslednju flotu...
Gomila zaurla, vadeći kamenje. Nekoliko ljudi preskoči preko ograde
„Fidondsi”. Tada k obaili brzo doplovi „Kerč”, njegovo zvono dade signal
za uzbunu, topovske cevi okrenuše prema gomili, komandant povika u
megafon:
— Natrag! Pucaću!
Gomila ustuknu, splasnu, počeše da jauču zgaženi. Diže se prašina i
obala opuste. Skuna zakači i odvuče „Fidonisi”. '
„Kerč” je polagano išao za njom do onog mesta gde su stojali hrođovi
na otvorenom moru, koje se laiko talasalo. Semjon je gledao galebove, koji
su kružili visoko iza krme, zatim poče da gleda komandanta, koji se
uhvatio obema rukama za ogradu komandantskog mosta.
Prošlo je tri sata po podne. „Kerč” zaobiđe „Fidonisi” s desne strane,
komandant izusti samo jednu reč, — kao crna senka kliznu iz aparata
mina, penušava pruga proseče morsku površinu i onda, baš u samoj
sredini, trup „Fidohisi” podiže se, raspadajući se, grivasta masa vode i
pene polete gore iz marske pučine, težak tutanj odjeknu daleko po moru.
Kad je vodena masa splasnula, na površini više nije bilo „Fidonisi”, —
ničega sem pene. Tako je počelo potapanje.
Minerska odeljenja otvarala su na minonosciana kingstone, skidala sve
kapke s nagnute strane i pre nego što bi se ukrcali s palube potapane lađe u
čamac, palili su fitilj, da bi bacili u vazduh minom od deset funti turbine i
cilindre. Minonosci su brzo iščezavali pod vodom na velikoj duibini. Posle
dvadeset pet minuta more pred lukom bilo je pusto.
„Kerč” je punorn brzinom prišao „Slobodnoj Rusiji” i izbacio mine.
Momari polagano skinuše kape. Prva mina udari u kirmu — drednot se
nagnu obuhvaćen potocima vode. Druga pogodi bok, u sredinu. Kroz oblak
pene i dima videlo se kako se zaljulja katarka. Drednot se borio kao živo
biće, još veličanstveniji usred urlanja mora i gromovitih eksplozija.
Mornariima su tekle suze. Semjon pokri lice rukama ...
Komandant Kukelj sav se sasušio u tim trenucima, — od njega osta
samo nos ispružen prema brodu koji je tonuo. Udari i poslednja mina, i
„Slobodna Rusija” poče da se prevrće... Učini još jedan napor, kao da se
diže iz vode, i brzo pođe na dno u vrtlogu koji se penio.
Od mesta potapanja „Kerč” pođe najvećom brzinom prema Tuapsi. U
zoru posada bi ukrcana u čamce. Posle toga „Kerč” javi preko radija:
„Svima... Poginuo, uništivši deo brodova Crnomorske flote, koji su
pretpostavili propast sramnoj predaji Nemcima. Minonosac „Kerč”.
Minonosac je otvorio kingstove, bacio u vazduh mašine i bio potopljen
na dubini od petnaest hvati.
Na obali Semjon Krasiljnikov se savetovao sa drugovima — kuda će
sada? Razmišljali su i ovako i onako i dogovorili se da idu u Astrahan, na
Volgu, gde je, kako se čulo, Sahov organizovao rečnu ratnu flotu radi
borbe s belogardejoima.
Brdskim stazama, po bespuću, gonjena u stopu, okružena selima koja
su listom ustajala, Tamanska se armija pod komandom Kožuha probijala
kružnim putem ka gomjem toku Kubana.
Put je vodio preko Novorosijska, koji su posle potapanja flote zaposeli
Nemci. Formacije Tamanaca došle su neočekivano, — vojnici su s
pesmom prolazili kroz grad. Nemačka posada ne razumevši njihove
namere, pojurila je na brodove i počela gađati iz topova poslednju
formaciju, a zajedno s njom i pijane i podivljale kozake koji su navaljivali
na njen rep.
Iz predostrožnosti Nemci su napustili grad, i kad je Kožuh pod borbom
otišao, zauzeli su ga kozaci, a zatim regularne trupe belih. Grad je bio
ostavljen na milost i nemilost.
Momare, crvenoarmejce i obične siromašnije stanovnike vešali su bez
suda na telegrafskim banderama. Taljigaši su odvezli tih dana i bacili u
more tri hiljade leševa. Novorosijsk je postao bela luka.
Neplodnom obalom, opterećena kolima od petnaest hiljada izbeglica,
Tamanska armija, gladujući, dođe do Tuapse i odatle naglo skrete na istok.
Denjikinci su ih gonili u stopu; napred, svi klanci i visovi bili su zauzeti
ustanicima. Svaki dan se pretvarao u tešku borbu. Krvaveći, ujedajući,
umirući od gladi, armija se spuštala u klance, pela na strme brežuljke,
kopnela i išla, probijajući glavom put.
Jednom Kožuhu dovedoše zarobljenog crvenoarmejca koga je pustio
general Pokrovski. On donese pismo pisano vojnički prosto:
,,Ti si, nitkove, osramotio sve oficire ruske anmije i flote time što si
stupio u redove boljševika, lopova i bosjaka; imaj u vidu da je tebi i tvojim
odrpancima došao kraj. Mi smo tebe, nitkove, čvrsto stisli u svoje ruke i
nipošto te nećemo ispustiti. Ako želiš poštedu, to jest da otkupiš svoja dela
robijom, tada ti naređujem da izvršiš moju zapovest: još danas da položiš
oružje, a razoružanu bandu da odvedeš četiri-pet. kilometara zapadno od
stanice Belorečenske. Kad to bude izvršeno, šmesta mi javi na četvrtu
železničku stražaru.”...
 Citajući ovo pismo, Kožuh je pio čaj iz kutije od konzervi. Pogledao je
bosog, raspasanog, u košulji crvenoarmejca, koji je poguren. stojao pred
njim.
,,Ti si đubre, bratac moj, — reče mu Kožuh, — kako možeš da mi
donosiš takva pisma? Idi u svoju jedinicu”...
Iste noći Kožuh zadade. generalu Pokrovskom težak udarac, razbio je i
gonio konjicom tnjegove jedinice. Izbio je na Belorečensku i oslobodio se
iz obruča. Krajem septembra Tamanska armija pojavi se kod Armavira,
zauzetog od denjikinaca, zauze ga na juriš i u naselju Nevinomiska spoji se
s ostacima Sorokdnove armije.
Pošto je bio potučen i kod Viselaka i Jekaterinodara i izgubio autoritet
u armiji, srknuvši opojnu vojnu slavu i ozlojeđen neuspehom, Sorokin se
povlačio sve dalje prema istoku, Okrećući se kao iver u vrtlogu onoga što
se još nedavno zvalo divizijama, brigadama, puikovima. Sad su to bile
gomile koje beže od prvih neprijateljskih pucnjeva. Pri odstupanju brisali
su sve na svotn putu. Vuklo ih je samo jedrio — da se što pre odvoje od
smrti, koja im je bila za vratom, da pobegmu kuda oči /ođe. Beskrajne
gomdle begunaca lutale su terskim sicpama, drevnim drumom naroda,
pokrivenim pelenom i humkama. Iz Jekaterinodara otišlo je oko dvesta
hiljada vojnika i izbeglica. Oni koji su ostali bili su posečeni, obešeni,
mučeni od kozaka. U svakom selu njihali su se trupovi na jablanima.
Crvenima su se svetili sada bez milpsti pošto nije bilo opasnosti da će se
vratiti. Po celom kraju vatrom su goreli i samo ime boljševika.
Sorokina je rodila revolucija. Životinjskim nagonom on je shvatio
njene uspone i padanja. Nije upravljao povlačenjem, to bi bilo beskorisno.
Stihija se ustremila na istok, — ona će se zaustaviti onda kad kod belih
oslabi upornost gonjenja.
Njemu je ostalo saimo da mračno gleda kroz prozor vagona, koji je
mileo stepom sprženom suncem pored grobova drevnih Pelazga, Kelta,
Germanaca, Slovena, HazBra ... Lična pratnja čuvala je njegov voz, jer su
vojriici u prolazu vikali: .
— Braćo, prodali su nas komamdanti, propili, udri komandante, mi
smo svoje već pobili.
NačštabB Beljakov dolazio je u kupe, uzdisao i oprezno govorio
maglovite reči o nemogućnosti dalje borbe. „Revolucija ima svoje faze, —
ponavljao je on rieprekidno, prelazeći dlanoih preko visokog čela, —
uspon je prošao, pcotiv nas dižu se stihijske sile. Mi se borimo ne samo s
oficirima, već sa celim narodom. Potrebno je na vreme spasti dostignuća
revolucije ... Spasti, makar i po cenu kofnpromisnog mira...” I navodio je
uverljive priniere iz istorije.

,,Za koliko hoćeš da me kupiš, podlače?” — odgovorio bi na to

Sorokin. Kad bi mu sad Denjikin pao u ruke, pojeo bi ga živa. Ali najveća
zloba plamtela je u njegovu srcu prema drugovima, članovdma
Crnomorskog CIK-a, koji su prebegli iz Jekaterinodara u Pjatigorsk. Oni
nisu znali ništa drugo nego da „traže mere za sprečavanje diktatorskih
Sorokinovih namers”... Nisu izvršavali hitne zapovesti, svuda su se mešali,
— trpali se sa svojim Marksom u samu dušu glavmokomandujućeg.
U salonskim kolima Sorokinovim opet se pojavi plavuša Zinka, — u
tom se osećala Beljakovljeva težnja. Zinka beše išto kao pre rumena i
sablažnjiva, samo što joj je glas nešto promukao; sve njene svilene bluze i
gitaru digli su u komori. Njeno ophođenje sa glavnokomandujućim postalo
je nezavisnije.
Noću, kad bi se spuštale zavese u salonskim kolima, kad je i Sorokin
padao u mračni zanos pijanstva, Zinka, odsviravši nešto na gitari, počela bi
da veze isto što i Beljakov: o bliskom završetku revolucije, o sjajnoj
sudbini Napoleona, koji je umeo da prebaci most od jakobinskog terora ka
imperiji... Sorokinu bi počele da sijaju oči, da kuca srce, terajući u mozak
vrelu krv na pola izmešanu sa alkoholom... On bi skidao zavesu i gledao u
prozor, u noćnu tamu, gde su mu se priviđali odblesci njegove grozničave
fantazije ...
Pritisak belih postajao je slabiji... Crvena armija najzad se oslonila na
levu obalu gornjeg Kubana i zakopa se u rovove. U to vreme vrati se iz
Caricina preko kirgiskih stepa komandant Gvozdene divizije Dmitrij Selest
sa teretnim automobilima. Doneo je dvesta hiljada metaka i predao
naredbu Kavkaskoj armiji — da se kreće na sever, u pomoć Caricinu, koji
je okružavala belo-kozačka armija atamana Krasnova.
Sorokin odsečno odbi da izvrši zapovest. Ukrajinski pukovi, kojima je
dosadilo da ratuju na tuđem zemljištu, uzbuniše se i napustiše front. Nisu
obraćali nikakvu pažnju na Sorokinova ubeđivanja i pretnje. I samo
Selestu, koji je bio rodom iz Poltave, pošlo je za rukom da zaustavi deo
vojske; on je govorio s njdma temeljno i bez žurbe, seljački, — pohvalio je
i njih, pohvalio i sebe.
Ukrajinci videše da to nije makar ko nego baeko i poslušaše. Dmitrije
Selest povede ih u borbu i kod Nevinominske potuče jaku oficirsku
formaciju. Zato ga je Sorokin ljuto omrznuo.
Čestitavši mu pobedu, on ga postavi za komandanta jednog dela fronta
i istog dana tajno naredi da se njegove jeđinice razoružaju, a Selest i svi
komandanti streljaju. Saznavši za tajnu naredbu, Selest sa svojom
gvozdenom divizijom, popunjenom Ukrajincima, napusti front i krenu
slanim stepama, po peščanom terenu, prema Caricinu, izvršujući nared'bu
Revolucionarnog vojnog saveta Desete armije. Tada ga Sorokin proglasi
da je izvan zakona, stavivši svakom crvenoarmejcu u dužnost da ga ubije, i
zabrani svakom da snabdeva Gvozdenu diviziju stočnom hranom. Ali je
Selest umakao, nijedna ruka se ne diže da puca na njega. Kad mu je na
putu bila potrebna furaž, on je dolazio u selo, skidao kubansku kapu i
suznih očiju molio Seoski izvršni odbor da mu da sena, ovsa i hleba i
objašnjavao da nije on, Selest, izdajnik, nego je belobandit i izdajnik
glavnokomandujući Sorokin.
Uskoro stiže i drugo iskušenje za Sorokinovo častoljublje: iza brda
pojavi se Kožuh, za koga se mislilo da je poginuo, i na prepad zauze
Armavir, odbacivši bele iza Kubana. Tamanci su nerado izvršavali
Sorokinove zapovesti, čak su uopšte odricali poslušnost. Prekaljena u vrlo
teškom pohodu, Tamanska armija postade skelet u razdešenoj
Sorokinovoj, i učvrsti se sada na liniji Armavir — Nevinomiska —
Stavropolj.
Bila je jesen, vodile su se duge i krvave borbe za bogati grad
Stavropolj. Tamanci su se svuda prvi borili.
Kod denjikinaca takođe se pojavi nova sila — beli partizan Skuro,
bezobrazni avanturist i ratnik, koji je organizovao od svakojakog ološa
„vuičju stotinu”.
Sorokinov štab prešao je u Pjatigorsk. Sorokin se više nije pojavljivao
na froritu: došao je novi red, na Kavkaz je prodirala vlast Moskve koja se
svćikog dana osećala sve jače i jače. Počelo je time što je Oblasni odbor
partije rešio da se obrazuje vojno-revolucionami savet. S Moskvom se
Sorokin nije pregonio, morao je da se potčini. U Revolucionamorii vojnom
savetu bili su okupljeni sve novi ljudi. Vlast glavnokomancjujućeg
prelazila je na kolegijum. Sorokin shvati da se radi o njegovoj glavi, i poče
očajnički da se bori.
Na sednicama Revvojnosovjeta on je sedeo turoban i ćutljiv; kađ je
uzimao reč, branio je svako siovo. On je uspevao da sprovede sve što je
hteo, zato što su u Pjatigorsku bile okupljene njemu odane jedinice. I nisu
ga se bez razloga bojali. On je tražio priliku da pokaže svoju vlast i pašao
je taj shičaj. Komandant Drugog tamanskog odreda Martinov izjavi na
vojnoj skupštini u Armaviru da neće izvršavati ratne zapovesti
glavnokomandujućeg. Tada Sorokin zatraži od Revdlucionamog vojnog
saveta Martihovljevu glavii. Zapreti potpunotn anarhijom u armiji. Spasti
Martinova bilo je nemoguće. Pozvali su ga u Pjatigorsk, uhapsili, i streljali
na trgu, pred vojnicima. Kao da oluja prolete kroz tamanske-pukove, —
oni se zakleše da će se osvetiti.
Uz glavinokomandujućeg bio je obrazovan novi štab. Beljakov bi
potpuno uklonjen i Sorokin ga nije branio. Načelnik štaba predade poslove
i dođe u stan bivšem prijatelju za objašnjenje. Sorokin je hodao po sobi,
metnuvši ruke iza leđa. Na stolu je gorela plehana lampica, stojala
netaknuta hrana, načeta flaša rakije. Iza prozora, u suvom sunčanom
zalarsku, ocrtavao se tamni šurnoviti Mašuk ...
Bacivši letimičan pogled na došavšeg, Sorokin nastavi da hoda.
Beljakov sede kraj stola, oborivši glavu. Sorokin zastade pred njim i sleže
ramenima:
— Hoćeš votke? Poslednji put. — Qn se promuklo nasmeja, bržo
napuni dve čašice, ali ne ispi nego ponovo poče da hoda. — Tvoja pesma
je svršena, brajko... Moj ti je savet: spasavaj glavu ... Ja te neću braniti...
Sutra ću odrediti komisiju radi revizije tvojih poslova, razumeš? Svi su
izgledi da ćeš biti streljan ...
Beljakov diže prema njemiu lice — sivo, izduženo, prevuče dlanom
preko čela, i ruka mu pade.
— Ništavan... mali čovek, to si ti, — reče Beljakov.
— Uzalud sam ti davao celu dušu... Ti si nitkov... A ja sam te
smatrao za Napoleona ... Vaška!..
Sorokin uze čašicu, — zubi mu zacvokotaše po staklu — ispi. Poče da
hoda, zavukavši ruke u džepove „čerkeske”. Najednom stade:
— Revizije neće biti. Idi do đavola. Sto te sad nisam ubio — upamti
— to je zbog tvojih zasluga... Oceni to — jesi li razumeo?
Nozdirve mu počeše uvlačiti vazduh, usne pomodreše, sav zadrhta,
zadržavajući besnilo.
Beljakov je suviže dobro poznavao Sorokinov karakter: ne skidajući s
njega očiju poče da ide natraške prema vratima i brzo ih zalupi iza sebe..
.Izišao je na sporedan ulaz, preko dvorišta, i dste noći nestade ga iz
Pjatigorska.
Sat za satom iskapljujući jednu čašicu za drugom, Sorokin je
razmišljao celu noć. Bivši prijatelj otrovao ga je kapljom prezira, ali je
otrov bio strašan, patnje nepodnošljive...
On je pokrivao lice rukaima: u pravu je, u pravu Beljakov... U junu je
bio napoleonski zamah, a svršilo se sednicama u vojnom kolegijumu,
stalnim obzirima prema moskovskim partijcima ... Beljakov ndje rekao
samo svoje... Tako se govori u armiji, u stranoi. I Denjikin, oh, Denjikin!
Seti se, i sad oseti duboku žaoku jednog članka u jekaterinođarskim
belogardijskim novinama — intervju sa Denjikinom: „Mislio sam da je
preda mnom lav, ali lav se pokazao kao plašljivo pseto ogmuto lavljom
kožom... Uostalom, to me ne čudi, — Sorokin je bio i ostao nerazvijen
običan kozački oficir u činu poručnika”. Oh, Denjikine! Prečekaj... doći će
čas ... Zalićeš.
Sorokin je stiskao ruke, škripao zubima. Da poleti na front, da povuče
za sobom celu armiju, da sruši potera i da gazi konjima oficire, da zapali sa
četiri strane kozačka sela. Da upadne u Jekaterinodar... Narediti da se
dovede Denjikin, — dići ga pravo iz postelje, u gaćama... „Niste li se to vi,
Antone Ivanoviču, vežbali u pisanju novinskih članaka o običnom
kozačkom poručniku? On je pred vama, mnogopoštovani... A šta ćemo
sad, — ili da vam skidamo kaiše s leđa, ili će vam biti dovoljno hiljadu i
petsto batina?”
Sorokin je stenjao, terajući od sebe nametljivu groznicu maštanja...
Stvarnost je bila tamna, neodređema, nemima, ponižavajuća... Bilo je
potrebno odlučiti se. Stari prijatelj, načelnik štaba, danas mu je učinio
poslednju uslugu ... Sorokin je prišao prozoru, kuda je laki vetar donosio
gorki, suvi miris stepskog pelena. Tammocrvena pruga zore, još bez
svetlosti, obeležavala se na mračnom nebu. I opet se video ljubičasti masiv
Mašuka... Sorokin se osmehnuo: no, ipak, hvala, Beljakove... U ređu, nek’
ide do vraga neodlučnost, kolebanje... I te iste noći Sorokin je odlučio da
„igra va bank”.
Narednih dana revolucionarni vojni savet Kavkaske armije, posle
dugih kolebanja, izglasa najzad ofanzivu. Pozađina se premeštala u Sveti
Krst, armija koncentrisala u Nevinomiskoj, a odatle se pripremao pokret ka
Stavropolju i Astrahanu da bi se đošlo u vezu sa Desetom armijom, koja se
borila kod Caricina.
Osvajanje Stavropolja bilo je povereno Tamancima. Sve se stavi u
pokret, — komora pođe na severoistok, vojni transporti na severozapad.
Politički rukovodioci i agitatori kidali su glasne žice dižući duh u
jedinicama, bacajući vatrene parole. Komandanti odreda otidoše na front.
Pjatigorsk opuste. U njemu je ostala samo vlađa — CIK Crnomorske
republike i Sorokin sa svojim štabom i pratnjom. U žurbi niko ne primeti
da je, u stvari, Vlada ostavljena dobroj volji glavnokomanđujućeg.
Uveće, vraćajući se kući sa seizom, Sorokin pusti konja krupnim
kasom i kad je skretao od građskog parka u brdo gurnu konjem nekog
pogurenog plećatog čoveka u kožnom kaputu. Taj se zaljulja, pruži ruku
prema bedru, gde mu je visio nagan. Sorokin gnevno natmuri obrve i
pozna Gimzu. On treba da bude na frontu... Gimza skinu ruku s kubure.
Pogled njegovih očiju, poluzatvorenih obrva, izgledao je čudan... Takav
pogled imao je Beljakov pri poslednjem razgovoru ... Na tamnom, kao
čizma, obrijanom Gimzinom licu odjednom se zabelasa uzana pruga zuba.
Sorokinu premre srce, — i ovaj se smeje!..
On žestoko pribi mamuze tako da konj, breknuvši, polete i odnese
glavnokomandujućeg zvonkom kaldrmom, gde je blejalo, treslo debelim
repovima, vraćajući se iz polja, stado stepskih ovaca sa svojim mirisom.
To, ti je bilo noću uoči trinaestog oktobra. Sorokin pozva k sebi komandira
lične pratnje i taj, obazirući se na prozor, reče šapatom da je Gimza stvarno
danas došao u Pjatigorsk i savetovao CIK-u da potraži s fronta dve čete
radi obezbeđenja ... ,,I budali je jasno, druže Sorokine, protiv koga su
upravljene te mere”...
Kada su se nad tamnim pospanim Pjatigorskom i nad Mašukom
razgorele u svoj svojoj lepoti jesenje zvezde, vojnici lične Sorokinove
pratnje tiho, bez šuma, uđoše u stanove predsednika CIK-a Rubina,
članova Vlasova i Dunajevskog, člana Revolucionarnog vojnog saveta
Krajnjeg i predsednika čeke Rožanskog, digoše ih iz postelje, izvedoše sa
bajonetima uperenim u leđa van varoši, iza železničkog nasipa, i tamo, ne
navodeći nikakvih razloga, — streljaše.
Sorokin je u to vreme stojao na platformi svog vagona na stanici
Ljermontovo. čuo je pucnjeve, — pet udaraca u noćnoj tišini. Zatim se
čulo teško disanje, — prišao je, oblizujući usne, komandir pratnje. ,,No?”
— upita Sorokin. „Likvidirani”, — odgovori komandir i ponovi imena
pobijenih.
Voz krenu. Sad je glavnokomandujući na krilima leteo na front. Ali
brže od njega letela je vest o nečuvenom zločinu. Nekoliko komunista iz
oblasnog odbora, koje je još juče obavestio Gimza, otputovaše iz
Pjatigorska automobilom pre Sorokina. Trinaestog oktobra oni sazvaše u
Nevinomiskoj frontovsku skupštinu. I onog časa kad se Sorokin pojavio
pred jedinicama svoje armije, — veličanstven kao istočnjački polubog,
okružen stotinom pratilaca, s trubačima koji su svirail na uzbunu, sa
zastavom 'glavnokomandujućeg koju je nosio konjanik ispred njega, — tog
istog časa frontovska skupština u Nevinomiskoj jednoglasno je stavila
Sorokina van zakona, odlučila da se odmah uhapsi i sprovede u
Nevinomisku radi suđenja.
To su glavnokomandujućem doviknuli Tamanci — crvenoarmejci,
otvarajući vrata vagona. Sorokin se vrati na stanicu i naredi da dođu
komandanti odreda. Niko nije došao. On ostade na stanici do mraka. Zatim
zatraži konja i zajedno sa komandirom svoje pratnje odjaha u stepu.
U Revolucionamom vojnom savetu, gde su sad ostala samo tri člana,
vladala je velika uzbuna: glavnokomandujući se izgubio u stepi, armija,
umesto da nastupa, tražila je sud i kaznu za Sorokina. Ali je ljudska mašina
od sto peđeset hiljada i dalje radila i ništa se više nije moglo zaustaviti... I
dvadeset trećeg oktobra počeo je napad Tamanske armije na Stavropolj i
istovremeno kontraofanziva belih. Dvadeset osmog su komandanti svih
odreda javili da nedostaje municije i ako je sutra ne dovezu, ne može se
računati na pobedu. Revolucionami vojni savet odgovori da municije
nema, „zauzmite Stavropolj na bajonet”... Noću uoči dvadeset devetog bile
su izdvojene dve jurišn,e kolone. Pod zaštitom artiljerije, koja je palila
poslednje metke, one se primakoše selu Tatarskom, petnaest vrsta od
Stavropolja, gde su beli obrazovali front. Nad stepom se digao veliki
bakreni mesec — to je bio signal, jer u armiji nije bilo raketa... Topovi su
ćutali. Streljački lanci Tamanaca bez pucnja krenuše ka prednjim
rovovima protivnika, i upadoše u njih. Tada zaurlaše trube vojne muzike,
zalupaše doboši i gusti talasi dveju jurišnih kolona Tamanaca uz muziku,
koja im je zamenjivala metke i granate, prestižući muzikante, padajući na
stotine pod mitraljeskom vatrom, probiše celu glavnu liniju utvrđenja. Beli
se otkotrljaše na brežuljke, ali i ova uzvišenja behu zauzeta u nezadrživom
naletu. protivnik je bežao prema gradu. Za njim su jurile kozačke sotoje.
Ujutro trinaestog oktobra Tamanska armija stiže u Stavropolj.
Sutradan na glavnoj ulici videli su glavnokomandujućeg Sorokina, u
pratnji komandanta lične garde. On je spokojno jahao, samo je bio bled, a
oči su mu bile oborene. Videvši ga, crvenoarmejci su otvarali usta od
čuđenja i sklanjali se od njega; „Kakav je to vrag s onos sveta?”...
Sorokin sjaha kod zgrade Sovjeta, gde je na vratima još visio
poluotkihuti natpis: „Štab generala Škura” gde su se skupljali preostali
delegati i članovi Izvršnog odbora, — smelo se pope uz stepenice, upita
vojnika, koji ustuknu kad ga vide: »Gde je sednica plenuma?” I pojavi se u
sali kraj stola prezidijuma, oholo podiže glavu i obrati se začuđenom i
zbunjenom skupu:
,,Ja sam glavnokomandujući. Moja vojska je do nogu potukla
Denjikinove bande i uspostavila u gradu i oblasti sovjetsku
vlastSamovoljna frontovska skupština u Nevinominskoj drsko me je
stavila van zakona. Ko joj je dao to pravo? Ja tražim komisiju radi
ispitivanja mojih nazovi zločina. Pre odluke komisije ja neću predati vlast
glavnokomandujućeg”...
Zatim je izišao, da sedne na konja. Ali na stepenicama najedared nalete
na njega šest crvenoarmejaca iz Trećeg tamanskog Puka. zavrnuše mu i
vezaše ruke.
Sorokin se, bez reči, besno otimao; komandant puka Vislenko udari ga
korbačem po glavi i uzviknu: „Ovo ti je, gade, za smrt Martinova”...
Sorokina su odveli u tamnicu. Tamanci su se bunili strahujući da ne
pobegne iz tamnice i da ne izbegne suđenje. Sutradan, kad su ga doveli
radi ispitivanja, on ugleda za stolom Gimzu i shvati da je propao. Tada se
još jednom podiže u njemu sva žeđ za životom, on lupi po stolu i
opsova majku:
— Onda ću ja vama suditi, banditi! Rušenje discipline, anarhija, tajna
kontrarevolucija!.. Obračunaću se i s vama, kao s podlacem Martinovom...
Član suda Vislenko, koji je, beo kao hartija, sedeo prema Gimzi, maši
se rukom iza leđa, izvadi veliki automatski revolver i ispali ceo šaržer u
Sorokina.
Dalji pokret iz Stavropolja na Volgu nije mogao da se ostvari. „Vućja”
konjica Skurova upala je u pozadinu i odsekla Tamansku armiju od baze
— Nevinomiske. Denjikin je prikupio sve snage i opkoljavao Stavropolj.
Sa Kubana bile su dovedene kolone Kazanoviča, Drozdovskog,
Pokrovskog, konjica Ulagaja i nova konjička kubanska divizija, kojom je
komandovao bivši rudarski inženjer, koji je počeo svetski rat kao niži
oficir, — sada general Vrangel.
Dvadeset osam dana tukla se Tamanska armija. Jedan puk za drugim
ginuo je u gvozdenom obruču dobro opremljenog protivnika. Počele su
kiše, nije bilo šinjela, metaka. Nije se imala odakle očekivati pomoć, —
drugi deo Kavkaske armije, odsečen od Stavropolja, odstupao je na istok.
Opkoljeni Tamanci otimali su se, njihovi napadi bili su teški i krvavi.
Komandant Kožuh pao je u postelju od pegavog tifusa. Gotovo svi najbolji
komandiri bili su ubijeni ili ranjeni. Sredinom novembra Tamancima je,
najzad, pošlo za rukom da probiju front. Od junačke tamanske armije
sačuvali su se jadni ostaci, bosi i goli. Napustivši Stavropolj, oni su se
povlačili u severoistočnom pravcu, prema Blagodatnoj. Njih nisu gonili,
— počele su kiše, jesenje nevreme je zaustavilo dalje napredovanje belih.

XII

Godinu dana ranije, u oktobru, nastanjeni u Rusiji narodi tražili su da

se prekine rat. Mnogomilionski vapaji i uzvici — dole rat, dole buržoazija
koja oteže rat, dole vojnički stalež koji vodi rat, dole posednici koji hrane
rat, — sliše se u jedan značajan i kratak topovski pucanj s krstarice
„Aurore” na zimski dvorac.
Kad je taj pucanj probivši krov omrznute zgradč ukrašen statuama od
olova i cmim vazama, eksplodirao u opusteloj carskoj spavaonici sa još
toplom posteljom, u kojoj je prekraćivao histeričnu nesanicu Kerenski, —
kd je mogao onda predvideti da će taj, kako je izgledalo, završni glas
revolucije, navešćujući rat dvorcima i mir kolibama, preletiti od jednog
kraja neizmemo velike zemlje do drugog i, odjekujući kao eho,
pojačavajući se, množeći rastući, zatutnjiti kao orkan.
Ko je očekivao da će zemlja koja ga je tek bacila ponovo dići omžje, i
da će ustati klasa protiv klase, siromah na bogataša... Ko je očekivao da će
se od šake Kornilovljevih oficira stvoriti ogromna Denjikinova armija; da
će pobuna čehoslovačkih vojničkih ešalona obuhvatiti ratom na hiljadu
kilometara celo Povolžje i, prebacivši se u Sibir, izrasti u Kolčakovu
monarhiju; da će blokada obuhvatiti mrtvim zagrljajem Sovjetsku zemlju i
da će se u celom svetu, na svima novim geografskim thapama i globusima,
šesti deo sveta obeležavati kao prazno, belo mesto bez imena, oivičeno
crnom linijom...
Ko je očekivao da se Velikorusija, odsečena od mora, od plodnih
gubernija, od uglja i nafte, gladna i bedna, u tifoznoj groznici, neće
pokoriti, i da će stegnuvši zube, opet i opet slati svoje sinove u strašne
bitke... Pre godinu dana narod je bežao s fronta, zemlja kao da se pretvorila
u anarhistično blato bez vlasti. Ali to nije bilo tačno: u zemlji su nicale
moćne snage spajanja, iznad životinjskog bitisanja uzdizao se san o pravdi.
Pojavill su se neobični ljudi, kakvi se ranije nisu viđali, i o njihovim
delima s divljenjem i strahom, poče se svuda govoriti.
Iznutra su sovjetsku zemlju potresale bune. Istovremeno sa ustankom u
Jaroslavlju (koji se proširio na Murom, Arzamas, Rostov, Veliki i Ribinsk)
u Moskvi se pobuniše „levi socijalisti-revolucionari”. Dvojica od njih,
šestog jula, s lažnim potpisom Đeržinskog na dokumentima, došli su
nemačkom poslaniku grofu Mirbahu i za vreme razgovora pucali su u
njega i bacili bombu. Pollanik je poginuo od poslednjeg metka, koji ga je
pogodio u potiljak kad je bežao iz sobe. Istog dana uveče u rejonu čistih
prudova i Jauskog bulevara pojaviše se naoružani momari i crvenoarmejci.
Oni su zaustavljali automobile i prolaznike, pretresali, oduzimali oružje i
novac i sprovodili u Morozovljevu vilu, u Trehsvjatiteljskoj ulici, u štab
komandanta ustaničke vojske. Ovde se već nalazio uhapšeni Feliks
Đeržinski, koji je sam došao u tu vilu, tražeći Mirbahove ubice. Celo veče
i jedan deo noći trajala su hapšenja. Telegraf je bio zauzet. Ali još se nisu
usuđivali da počnu odlučnu akciju protiv Kremlja. Buntovnika je bilo oko
dve hiljade raspoređenih frontom od Jauze do čistih prudova.
Te noći štitili su Kremlj telefoni i drevni zidovi. Vojska je bila u logoru
na Hodinskom polju, a jedan deo bio je pušten kućama, jer je sutradan bio
Ivanjdan. Raspoloženje u Kremlju postajalo je nervozno. Ipak pred zoru
pođe za rukom da se skupi oko osam stotina boraca, tri baterije i oklopna
kola; u sedam ujutru vojnici pođoše u napad i srušiše Morozovljevu vilu u
Trehsvjatiteljskom sokaku. Bilo je mnogo larme, ali malo žrtava, —
„armija” levih esera pobegla je sporednim ulicama i baštama u
nepoznatom pravcu. Njen komandant Popov, mladić debelih usana i
izbezumljenih očiju, pobeže iz Moskve. Kroz godinu dana obreo se kod
Mahna kao načelnik kontrašpijunaže i proslavio se izvanrednom
surovošću.
Pobuna je bila ugušena u Moskvi ina Volgi. Ali buna se zapalila svuda:
bunili su se protiv boljševika, protiv Nemaca, protiv belih. Selo se dizalo
na grad i pljačkalo ga. Gradovi su zbacivali sovjetsku vlast. Nastajalo je
doba nezavisnih republika, one su nicale i propadale kao pečurke, po neke
bi čovek mogao objahati od zore do mraka.
Sovjetska vlast je činila sve napore da savlada anarhiju. I baš u to
vreme bio joj je zadat najteži udarac: tridesetog avgusta, posle mitinga u
Mihelsonovoj fabrici „desničarka eserka" Kaplan (iz organizacije čoveka s
iglom u obliku lobanje) pucala je na Lenjina i teško ga ranila.
Trideset prvog na ulicama Moskve videli su se odredi ljudi obučenih
od glave do pete u crno kožno odelo, — oni su se kretali u koloni sredinom
ulice, noseći na dve motke zastavu na kojoj je bila napisana samo jedna
reč: „Teror”... Danju i noču po fabrikama Petrograda držani su mitinzi.
Radnici su tražili najodlučnije mere.
Petog septembra moskovske i petrogradske novine izišle su sa
zlokobnim naslovom:

CRVENI TEROR
„ ... Naređuje se svima sovjetima da smesta pohapse desničare esere,
predstavnike krupne buržoazije i oficirskog kora i da ih drže kao taoce...
Ako pokušaju da se sakriju ili da dignu ustanak, — smesta primeniti
streIjanje u masi bezuslovno ... Nama je neophodno potrebno da odmah i
zauvek osiguramo našu pozadinu od belogardijskih nitkova ... Ni
najmanjeg oklevanja u sprovođenju masovnog terora” ...
U to vreme u gradovima je bilo teško s osvetljenjem, čitavi kvartovi su
ostajali u mraku. I onda su stanovnici bogatih kuća s užasom ugledali
crvenkaste žice električnih lampi... Odredi naoružanih radnika krenuli su
po tim, kao pred smrt osvetljenim domovima...
Osamnaesta godina se završavala, proletevši kao divlji orkan nad
Rusijom. Tamna je bila voda pokrivena jesenjim tmumim oblacima. Svuda
je bio front — i na dalekom Severu, i na Volgi kod Kazana, i na Donjoj
Volgi kod Caricina, i na Severnom Kavkazu, i na granicama nemačke
okupacije. Na hiljade vrsta pružali su se rovovi, rovovi... Nastupajuća
jesen nije radovala srca boraca, i mnogi su, gledajući oblake koji su
nailazili sa severa, pomišljali na svoja sela, gde vetar diže slamu na
krovovima, gde su dvorišta zarasla u kpprivu i n baštama trirne krompir. A
ratu se ne vidi kraja. U budućnosti — mraćne noći i starodrevna luč u
rodnim izbama, gde jedva čekaju oceve i sinove i gde slušaju priče o
takvim strašnim delima, da deca počinju plakati na peći.
Kao odgovor na jesenju malodušnost, Centralni komitet partije, pošto
je Hepublika savladala pobune, mobilisa u Moskvi, Petrogradu i Ivano-
Voznesensku najubeđenije komunare i uputi ih u armiju. Vozovi s
komunarima kretali su se prema frontovima, lomeći uz put hotimičnu ili
nehotičnu sabotažu železničara. Strogi režim terora prodro je i u armiju.
Od razbijenih odreda formirali su se pukovi potčinjeni jedinoj volji
Revolucionarnog vojnog saveta.
Odvažnost i junaštvo postadoše dužnost za svakog. Plašljivost bi
izjednačena s izdajom. I tada crveni front pređe u ofanzivu. Brzim
napadom bi zauzet Kazan, a za njim i Samara. Belogardejski odredi bežali
su s užasom ispred crvenog terora. Kod Caricina, gde je kao član
Revolucionarnog vojnog saveta Desete armije bio Staljin, odvijala se
ogromna krvava bitka s belo-kozačkoan armijom atamana Krasnova, koga
je snabdevao i podsticao nemački generalštab ...
Ali je sve to bilo tek početak velike borbe, razvijanje snaga za glavne
događaje devetnaeste godine.
Ivan Iljič Teljegin izvršio je Gimzino naređenje. Za vreme boravka kod
Kazana bi postavljen za komandanta puka, i jedan od prvih prodre u
Samaru. Toplog jesenjeg dana jahao je polako na čupavom konjiću ispred
svog puka Dvorjanskom ulicom. Prošli su trg sa spomenikom Aleksandru
Drugom — njega su opet žumo pokrivall daskama. Evo i druge kuće od
ugla... Ivan Iljlč obori glavu, — znao je šta će videti, a ipak mu je srce
ophrvala tuga. Sva okna na prvom spratu, u stanu doktora Bulavina, bila su
razbijena, — lepo se videlo spolja: eno vrata od orahovine na kojima se
onda, kao san pojavila Daša, eno kabineta, prevmutog ormana za knjige,
nakrivljenog na zidu portreta Mendeljejeva s razbijenim staklom... Gde je
Daša? Sta je s njom? Na to, svakako, niko nije mogao da odgovori.