ZANIMLJIVA BIBLIOTEKA

„NOVOG POKOLENJA“
donosi ona odabrana dela svetske književnosti, koja,
zbog svog sadržaja i načina izlaganja, prvenstveno
interesuje mladog čitaoca, a i stariji će naći književno
štivo.
Slavni pisci: Valter Skot, Džems Fenimor Kuper,
Herman Melvil, Žil Vern, Džek London, i još mnogi
drugi, obogatiće čitaoce izvanrednim doživljajima,
oplemeniti mu karakter podstaći ga na dela čestitosti,
hrabrosti, požrtvovanja i ljubavi prema čoveku.

ZANIMLjIVA BIBLIOTEKA
nosi znak starinskog jedrenjaka, karavele, kakvim je
slavni Kolumbo ploveći otkrio dotle nepoznatu
Ameriku. A knjige „Zanimljive biblioteke“ odvešće
čitaoca u čudesne svetove, nepoznate zemlje; preko tih
knjiga čitalac će se upoznati sa životom i naravima
dalekih naroda raznih vremena; u njima će naći i divne
povesti o životinjama, o životu u dubinama mora i
beskrajno dalekim nebeskim telima; upoznaće
fantastične pronalaske i mašine budućnosti, podvige
čuvenih detektiva, a pre svega divne i plemenite ljude
kojima su se oduševljavale generacije mladih ljudi celog
sveta.

ZANIMLjIVA BIBLIOTEKA
doneće lepo opremljene i ilustrovane knjige sa zaštitnim
omotom u boji.
 Knjiga 1

Urednik
SVETISLAV MANDIĆ

BEOGRAD 1951
 ALEKSEJ TOLSTOJ

HIPERBOLOID
INŽENjERA GARINA
Naslov originala:
ALEKSEЙ N. TOLSTOЙ
GIPERBOLOID INŽENERA GARINA
Moskva 1947

Preveo:
KRSTO RADOVIĆ

Zaštitni omot:
MIH. S. PETROV

Ilustrovao:
ALEKSANDAR HECL

Sken: Cyrano
Obrada: solicitor
www.BalkanDownload.org
www.StripZona.com
 1

Tokom te sezone poslovni svet Pariza dolazio je na doručak u

hotel „Mažestik“. Tamo su se mogli susresti predstavnici svih
nacija, sem francuske. Tamo su se, dok se čekalo na sledeće jelo,
vodili poslovni razgovori i zaključivale pogodbe uz zvuke orkestra,
praskanje zapušača i žensko ćeretanje.
U veličanstvenom predvorju hotela, zastrtom skupocenim
ćilimima, kraj staklenih obrtnih vrata dostojanstveno se šetkao
visok čovek sede glave i energičnog izbrijanog lica, koji je podsećao
na herojsku prošlost Francuske. Imao je na sebi crni široki frak,
svilene čarape i lakovane cipele s pređicama. Preko grudi je imao
srebrn lanac. Bio je to vrhovni vratar, duhovni zamenik
akcionarskog društva koje je eksploatisalo hotel „Mažestik“.
Stavivši na leđa kostoboljne ruke, on se zaustavljao pred
staklenim zidom, iza koga su, sred rascvetalog drveća u zelenim
bačvicama i palmovog lišća, obedovali posetioci. U tom trenutku

1
ličio je na profesora koji iza zida akvarijuma izučava život biljaka i
insekata.
Žene su bile lepe, nema šta. One pomlađe zavodile su svojom
mladošću, sjajem očiju: plavih anglosaksonskih, crnih kao noć —
južnoameričkih, ljubičastih — francuskih. Postarije žene su, kao
ljutim sosom, začinjavale uvelu lepotu neobičnošću svojih toaleta.
Da, što se tiče žena — sve je bilo u redu. Ali to isto vrhovni vratar
nije mogao reći o muškarcima koji su sedeli u restoranu.
Odakle, iz kakvog su čkalja posle rata izmilele te gojazne đide,
male rastom, maljavih prstiju s prstenjem, zažarenih obraza koji se
teško podaju britvi?
Oni su pomamno gutali sve moguće napitke od jutra do sutra.
Njihovi maljavi prsti od vazduha su opletali novac, novac, novac...
Većinom su dolazili iz Amerike, iz proklete zemlje, gde se do kolena
gazi po zlatu, gde se ljudi spremaju da po jevtinu cenu pokupuju sav
dobri, stari svet.

Pred hotelskim ulazom bešumno se zaustavi Rols-Rojs —

dugačka kola s karoserijom od mahagonija. Zvečeći lancem, vratar
pohita obrtnim vratima.
Prvi uđe žućkastobled čovek omanjeg rasta, crne, kratko
potkresane brade, mesnata nosa s raširenim nozdrvama. Imao je na
sebi suviše širok dugački kaput i krut šešir natučen na čelo.
On zastade, mrzovoljno očekujući saputnicu. Ona je razgovarala
s mladim čovekom koji je iza stubova na ulazu izišao u susret
automobilu. Pošto mu je klimnula glavom, ona prođe kroz obrtna
vrata. Bila je to čuvena Zoja Monroz, jedna od najotmenijih žena
Pariza. Imala je na sebi sukneni kostim s rukavima opšivenim, od
šake do lakta, dugačkim krznom crnog majmuna. Njen mali šeširić
od klobučine bio je izrađen kod velikog Koloa. Pokreti su joj bili
sigurni i nemarni. Bila je lepa, tanka, visoka, imala je dugačak vrat,

2
nešto veća usta i malo prćast nos. Njene plavkastosive oči izgledale
su hladne i strasne.
— Hoćemo li doručkovati, Roling? — upita ona čoveka u krutom
šeširu.
— Ne. Govoriću s njim pre doručka.
Zoja Monroz se nasmeši, kao da se popustljivo izvinjava za oštar
ton odgovora. U tom na vrata uđe mladi čovek koji je kraj
automobila razgovarao sa Zojom Monroz. Bio je odeven u
raskopčan, izveštao kaput i nosio je u ruci štap i mek šešir. Njegovo
uzbuđeno lice bilo je posuto pegama. Retki, oštri brčići izgledali su
kao prilepljeni. Očigledno je imao nameru da se rukuje, ali mu
Roling, ne vadeći ruke iz džepova od kaputa, reče još oštrije:
— Zakasnili ste četvrt časa, Semjonove.
— Zadržali su me... Zbog naše stvari... Strašno se izvinjavam...
Sve je uređeno... Oni pristaju... Sutra mogu otputovati za Varšavu...
— Ako budete vikali tako da vas ceo hotel čuje, izbaciće vas —
reče Roling, uprevši u njega pomalo mutne oči koje nisu obećavale
ništa dobro.
— Oprostite — ja ću šapatom... U Varšavi je već sve spremljeno:
pasoši, odelo, oružje i drugo. U prvim danima aprila oni će preći
granicu...
— Sada ćemo ja i gospođica Monroz doručkovati, — reče Roling
— otidite toj gospodi i recite im da želim da ih vidim danas oko pet
časova. Upozorite ih da ću ih, ako pomisle da me vuku za nos —
predati policiji...
Taj razgovor se vodio početkom maja 192... godine.

U Lenjingradu, u svitanje, blizu pristajališnog splava veslačke

škole na reci Krestovki, zaustavi se čamac na dva vesla.
Iz njega iziđoše dvojica, i između njih se kraj same vode vodio
kratak razgovor — govorio je samo jedan, oštro i zapovednički,
3
drugi je gledao u tihu, mračnu reku bogatu vodom. Iza čestara
Krestovskog Ostrva, u noćnom plavetnilu, prosipala se svetlost
prolećne zore.
Zatim se ta dvojica nagnuše nad čamac, plamičak od šibice
osvetli im lica. Sa dna čamca izvukoše zavežljaje, i onaj koji je ćutao
uze ih i nestade u šumi, a onaj koji je govorio skoči u čamac, otisnu
se od obale i žurno zaškripa palcima. Obris veslača prođe kroz
plamenu prugu što ju je sunce ostavljalo na vodi i rasplinu se u senci
suprotne obale. Omanji talas zapljusnu splav.
Član sportskog kluba „Spartak“ Taraškin, „zaveslač“ na
trkačkom gigu1, dežurao je te noći u klubu. Zbog svojih mladih
godina i zbog proleća Taraškin je, umesto da brzo prolazne časove
života nerazumno troši na spavanje, sedeo nad utišalom vodom na
splavu, obgrlivši kolena.
U noćnoj tišini imao je o čemu da razmišlja. Dve godine
uzastopce su prokleti Moskovljani, koji još čestito nisu ni omirisali
pravu vodu, tukli veslačku školu u skifu, četvercu i osmercu. To je
vređalo.
Ali sportist je znao da poraz vodi pobedi. To je jedno, a sem toga,
gotovo da je i lepota prolećne zore, koja je mirisala na opojne trave
i mokro drvo, podržavala kod Taraškina prisustvo duha, neophodno
za treniranje pred velike junske trke.
Sedeći na splavu, Taraškin je video kako je pristao i zatim
otplovio čamac na dva vesla. Taraškin je spokojno gledao na životne
pojave, ali ovde mu se jedna okolnost učinila čudnovata: ona
dvojica što su se iskrcala na obalu bili su slični jedan drugom kao
jaje jajetu. Istog rasta, odeveni u podjednake široke kapute, obojica
su imali meke šešire natučene na čelo i iste oštre bradice.
Ali, na kraju krajeva, nikome u republici se ne zabranjuje da se
skitara noću, po suvu i po vodi, sa svojim dvojnikom. Taraškin bi,
svakako, odmah i zaboravio na ličnosti s oštrim bradicama, da nije
bilo čudnovatog događaja koji se tog jutra desio nedaleko od

1
Širok i dosta težak školski čamac sa metalnim drškama za vesla izvan čamca —
Prim. prev.
4
veslačke škole u brezovoj šumici, u polurazrušenoj maloj vili sa
zakovanim prozorima.

Kada se iz ružičaste zore iznad čestara na ostrvima pomolilo

sunce, Taraškin protegnu mišiće i pođe u klupsko dvorište da
skuplja iverke. Bilo je oko šest časova. Lupnuše vratanca, i vlažnom
putanjom, vodeći bicikl, priđe Vasilij Vitaljević Šeljga.
Šeljga je bio dobro uvežban sportist, mišićav i lak, srednjeg
rasta, snažnog vrata, brz, spokojan i oprezan. Radio je u
kriminalnom odseku i sportom se bavio u cilju održavanja fizičke
kondicije.
— Pa kako je, druže Taraškine? Je li sve u redu? — upita on
prislonivši bicikl uz trem. — Došao si da se malo provozaš... Pazi
koliko je đubre.
On skide bluzu, zavrnu rukave na mršavim mišićavim rukama i
stade da čisti klupsko dvorište, još uvek zakrčeno materijalom koji
je ostao od opravke splava.
— Danas će doći momci iz fabrike, za jednu noć ćemo sve urediti
— reče Taraškin. — Šta ste odlučili, Vasilije Vitaljeviću, hoćete li se
upisati u tim na šestercu?
— Ne znam šta da radim, — reče Šeljga, kotrljajući zasmoljeno
burence — Moskovljane, s jedne strane, treba tući, a s druge, bojim
se da neću moći biti tačan... Kod nas je na pomolu jedna smešna
stvar.
— Opet nešto s banditima?
— Nije, nešto krupnije — kriminalitet u međunarodnoj razmeri.
— Šteta, — reče Taraškin — a mogli smo malo veslati.
Ispevši se na splav i gledajući kako po celoj reci igraju svetle
sunčane pege, Šeljga lupnu drškom od metle i poluglasno zovnu
Taraškina:
— Vi dobro znate ko tu u blizini stanuje u vilama?
5
 — Ponegde stanuju oni koji zimuju van Petrograda.
— A niko se u jednu od tih vila nije preseljavao sredinom marta?
Taraškin pogleda ispod oka sunčanu reku, i počeša jednu nogu
noktima druge.
— Eno u onom šumarku nalazi se vila zakovana daskama, —
reče on — pre četiri nedelje, tog se sećam, gledam, a ono se iz
dimnjaka vije dim. Te mi pomislimo da su u njoj ili besprizorni ili
banditi.
— Jeste li videli nekog iz te vile?
— Stan’te, Vasilije Vitaljeviću. Izgleda da sam ih danas video.
I Taraškin ispriča o dvojici ljudi koji su u zoru bili pristali uz
blatnjavu obalu.
Šeljga mu je odobravao: „tako, tako“, njegove oštre oči se suziše.
— Hajdemo, pokaži mi vilu — reče on i opipa kuburliju revolvera
koja mu je visila pozadi o kaišu.

Vila u kržljavoj brezovoj šumici izgledala je nenastanjena —

stepenište istrunulo, prozori zakovani daskama preko kapaka. U
međuspratu izbijeni prozori, uglovi kuće pod ostacima oluka obrasli
u mahovinu, ispod prozorskih dasaka raste loboda.
— U pravu ste — tu neko stanuje — reče Šeljga, osmotrivši vilu
kroz drveće, zatim je oprezno zaobiđe. — Danas su ovde bili... Ali
koga im je đavola bilo potrebno da ulaze kroz prozor? Taraškine,
dođite ovamo, ovde nešto nije u redu.
Oni brzo priđoše stepeništu. Na njemu su se videli tragovi nogu.
Levo od stepeništa, na prozoru se isprečio nedavno odvaljen kapak.
Prozor je bio otvoren prema unutra. Ispod prozora, na vlažnom
pesku — opet su se videli tragovi nogu. Veliki tragovi su, očigledno,

6
pripadali teškom čoveku, a drugi — manji, uski — bili su prednjim
delom približeni jedan drugom.
— Na stepeništu su tragovi druge obuće — reče Šeljga.
On zaviri kroz prozor, tiho zviznu i zovnu: „Ej, čiko, prozor vam
je otvoren, da vam neko nešto ne odnese“. Niko ne odgovori. Iz
polumračne sobe širio se sladunjav neprijatan miris.
Šeljga viknu jače, pope se na prozorsku dasku, izvadi revolver i
lako skoči u sobu. Za njim uđe i Taraškin.
Prva soba bila je prazna, pod nogama su ležale razbijene cigle,
malter, parčići od novina. Otškrinuta vrata vodila su u kuhinju.
Ovde su na šporetu ispod zarđalog zvona, po stolovima i stolicama
stajali primusi, porcelanski sudovi, staklene i metalne retorte,
limene kutije i cinkani sandučići. Jedan primus je još uvek šištao
dogorevajući.
Šeljga opet pozva: „Ej, čiko!“ On zavrte glavom i oprezno
otškrinu vrata koja su vodila u polumračnu sobu, ispresecanu
sunčevim zracima što su prolazili kroz pukotine na kapcima.
— Evo ga! — reče Šeljga.
U dubini sobe, na gvozdenom krevetu, ležao je nauznak odeven
čovek. Ruke su mu bile zabačene iznad glave i privezane za šipke od
kreveta. Noge uvezane kanapom. Kaput i košulja na grudima
iscepani. Glava mu je bila neprirodno zabačena, oštro je štrčala
bradica.
— Aha, evo kako su ga ubili — reče Šeljga, razgledajući pod
sisom ubijenog do drške zabijeni finski nož. — Mučili su ga...
Gledajte...
— Vasilije Vitaljeviću, to je onaj što je doplovio na čamcu. Nema
više od sat i po kako je ubijen.
— Budite ovde, stražarite, ništa ne dirajte, nikoga ne puštajte,
čujete li, Taraškine?
Posle nekoliko minuta Šeljga je razgovarao telefonom iz kluba.
— Odred na stanice... proveravati sve putnike... Odrede po svim
hotelima. Proveriti sve one koji su se vratili između šestog i osmog
ujutru. Agenta i psa meni na raspolaganje.

7
 6

Do dolaska policijskog psa Šeljga pristupi brižljivom pregledu

vile, počevši s tavana.
Svuda je ležalo smeće, razbijeno staklo, parčad zidnih tapeta,
zarđale kutije od konzervi. Prozori su bili prekriveni paučinom, po
uglovima plesan, gljivice. Vila je, očito, bila zapuštena još od 1918.
godine. Nastanjene su bile samo kuhinja i soba s gvozdenim
8
krevetom. Nigde ni traga od udobnosti, nikakvih ostataka od jela,
sem francuske zemičke nađene u džepu ubijenog i komada kobasice
što se služi uz čaj.
Ovde se nije stanovalo, ovamo se dolazilo da se nešto radi, nešto
što je trebalo sakriti. Takav je bio prvi zaključak koji je Šeljga izveo
posle pretresa. Pretraživanje kuhinje je pokazalo da se ovde radilo
nad nekakvim hemijskim preparatima. Ispitavši gomilice pepela na
šporetu i pod zvonom, gde su se, očigledno, vršili hemijski pokusi,
prelistavši nekoliko brošura sa stranicama presavijenim na
uglovima, on ustanovi drugo: ubijeni čovek se, sve u svemu, bavio
običnom pirotehnikom.
Takav zaključak dovede Šeljgu u zabunu. On još jednom
pretraži odelo ubijenog — i ne nađe ništa novo. Tada on priđe
problemu s druge strane.
Tragovi nogu kod prozora pokazivali su da su bile dve ubice, da
su upale kroz prozor, neminovno rizikujući da naiđu na otpor, pošto
je čovek u vili morao čuti tresak razvaljenog kapka.
To je značilo da je ubicama bilo potrebno da po svaku cenu ili
dobiju nešto neobično važno ili ubiju čoveka u vili.
Dalje, ako postoji pretpostavka da su oni hteli naprosto da ga
umore, onda, prvo, to su mogli uraditi na jednostavniji način,
recimo da su ga uvrebali na putu u vilu i, drugo, položaj ubijenog na
krevetu pokazivao je da su ga mučili, on nije bio odmah proboden.
Ubicama je bilo potrebno da saznaju od tog čoveka nešto što on nije
hteo da kaže.
Šta su oni mogli da mu iznude? Novac? Teško se može
pretpostaviti da bi čovek, polazeći noću u zapuštenu vilu da se bavi
pirotehnikom, poneo sobom velik novac. Tačnije je to da su ubice
htele da doznaju neku tajnu u vezi sa noćnim radom ubijenog.
Na taj način tok misli doveo je Šeljgu do novog pretraživanja
kuhinje. On odmače sanduke od zida i otkri četvrtasti otvor za
podrum, koji se često pravi u vilama pravo ispod kuhinjskog poda.
Taraškin zapali ostatak sveće i leže potrbuške, osvetljavajući vlažni
prostor ispod poda, kamo se Šeljga oprezno spusti niz klizave
stepenice na kojima se bila nahvatala plesan.

9
 — Dođite ovamo sa svećom, — viknu Šeljga iz mraka — evo gde
mu je bila prava laboratorija.
Podrum se prostirao ispod čitave vile: kraj zidova od cigle
stajalo je nekoliko daščanih stolova s nogarima, baloni s gasom,
omanji motor i dinamo-mašina, staklene kade, u kojima se obično
vrši elektroliza, bravarski alat i svuda po stolovima — hrpice pepela.
— Eto čime se on ovde bavio — reče Šeljga s izvesnom
nedoumicom, razgledajući debele drvene letve i table lima
prislonjene uz podrumski zid. I table i letve bile su na mnogim
mestima izbušene, poneke rasečene napola, presečena mesta i rupe
izgledali su osmuđeni i rastopljeni.
U hrastovoj dasci koja je stajala uspravno te rupe su imale
prečnik manji od jednog milimetra, kao da su bile napravljene
iglom. Nasred daske bilo je ispisano velikim slovima: „P. P.
GARIN“. Šeljga prevrnu dasku, i na drugoj strani ukazaše se
naopako ista slova: na neki nepojmljiv način daska od tri cola bila
je skroz progorena tim natpisom.
— Gle ti đavola, — reče Šeljga — ne, P. P. Garin se ovde nije bavio
pirotehnikom.
— Vasilije Vitaljeviću, a šta je ovo? — upita Taraškin, pokazujući
piramidicu visoku palac i po, široku u osnovi oko jedan palac,
presovanu od nekakve sive materije.
— Gde ste je našli?
— Ima ih tamo pun sanduk.
Pošto ju je okrenuo nekoliko puta i pomirisao, Šeljga je stavi na
ivicu stola, zabode u nju sa strane zapaljenu šibicu i odmače se u
najudaljeniji kut podruma. Šibica dogore, piramidica planu
zaslepljujućom plavičastobelom svetlošću. Gorela je pet minuta i
nekoliko sekundi bez čađi, skoro bez mirisa.
— Preporučujem da idući put ne vršimo takve opite, — reče
Šeljga — piramidica je mogla biti gasna sveća. U tom slučaju ne
bismo izišli iz podruma. Vrlo dobro — pa šta smo saznali? Da
pokušamo utvrditi: prvo, ubistvo nije bilo izvršeno u cilju osvete ili
pljačke. Drugo, doznali smo prezime ubijenog — P. P. Garin. To je
zasad sve. Vi hoćete, Taraškine, da kažete da je, možda, P. P. Garin
onaj što je otplovio na čamcu. Ne mislim da je tako. Prezime na
10
dasci napisao je lično Garin. To je psihološki jasno. Ako bih ja,
recimo, pronašao neku takvu izvanrednu stvar, onda bih sigurno u
ushićenju napisao svoje prezime, ali nikako vaše. Mi znamo da je
ubijeni radio u laboratoriji; dakle, on je taj pronalazač, to jest —
Garin.
Šeljga i Taraškin se izvukoše iz podruma i, pošto su zapušili,
sedoše na stepenište, na pripeci, očekujući agenta sa psom.

Na glavnoj pošti, kroz jedno prozorče za prijem telegrama za

inostranstvo, promoli se gojazna crvenkasta ruka sa drhtavim
telegrafskim obrascem.
Telegrafist je nekoliko sekundi gledao u tu ruku, i najzad
shvatio: „Aha, petog — malog prsta nema“, i počeo da čita obrazac.
„Varšava. Maršalkovska, Semjonovu. Zadatak izvršen
polovično, inženjer otputovao, nismo uspeli da dobijemo
dokumenta, čekam naređenja. Stas“.
Telegrafist podvuče crvenim — Varšava. Ustade i, zaklonivši
sobom prozorče, stade da posmatra kroz rešetku donosioca
telegrama. Bio je to krupan čovek srednjih godina, nezdrave
žućkastosive kože na podbulom licu, sa žutim opuštenim brkovima
koji su prekrivali usta. Oči su mu bile skrivene u uskim prorezima
otečenih kapaka. Na obrijanoj glavi imao je smeđ somotski kačket.
— U čemu je stvar? — upita on grubo. — Primite telegram.
— Telegram je šifrovan — reče telegrafist.
— Kako to — šifrovan? Šta mi tu lupetate koješta! To je trgovački
telegram, vi ste dužni da ga primite. Pokazaću vam uverenje, ja
radim u poljskom konzulatu, bićete odgovorni i za najmanji zastoj!
Četvoroprsti građanin se razljutio, vilice su mu drhtale, nije
govorio, već lajao ali mu je ruka na dasci ispred prozorčeta i dalje
nemirno podrhtavala.

11
 — Vidite li, građanine, — reče mu telegrafist — vi me uveravate
da je vaš telegram trgovački, a ja vas uveravam da je — politički,
šifrovan.
Telegrafist se smeškao. Žuti gospodin je, ljuteći se, povišavao
glas, a u međuvremenu njegov telegram je neprimetno uzela
činovnica i odnela ga stolu, gde je Vasilij Vitaljević Šeljga razgledao
sve telegrame predate tog dana.
Pogledavši na obrazac: „Varšava, Maršalkovska“, on iza
pregrade iziđe u salu, zaustavi se iza ljutitog donosioca i dade znak
telegrafistu. Ovaj se, pošto je šmrknuo nosom, ružno izrazi o toj
panskoj politici i sede da piše priznanicu. Poljak je teško dahtao od
ljutine i, premeštajući se s noge na nogu, škripao lakovanim
cipelama. Šeljga je pažljivo promatrao njegove velike noge. Zatim
se primače izlaznim vratima i klimnu dežurnom agentu na Poljaka:
— Pratiti ga.
Jučerašnja traganja s policijskim psom dovela su od vile u
brezovoj šumici do reke Krestovke, gde su se i prekinula: ovde su
ubice, očigledno, sele u čamac. Jučerašnji dan nije doneo novih
podataka. Zločinci su, po svoj prilici, bili dobro skriveni u
Lenjingradu. Ni pregled telegrama nije ništa dao. Samo je taj
poslednji — u Varšavu, Semjonovu — u neku ruku bio od izvesnog
interesa.
Telegrafist dade Poljaku priznanicu, ovaj se maši džepa na
prsluku da izvadi sitninu. U tom prozorčetu brzo priđe s obrascem
u ruci lep crnooki čovek s oštrom bradicom, i on je, čekajući dok se
ne oslobodi mesto, sa spokojnim neprijateljstvom . posmatrao
ogromni Poljakov trbuh.
Zatim Šeljga vide kako se čovek s oštrom bradicom odjednom
sav skupi: primetio je četvoroprstu ruku i odmah pogledao Poljaka
u lice.
Oči im se susretoše. Poljaku se razjapiše vilice. Podaduli kapci
široko se otvoriše. U mutnim očima sinu užas. Lice mu se, kao kod
čudovišnog hameleona, promeni — postade olovne boje.

12
 I tek tada Šeljga shvati — prepoznade čoveka s bradicom koji je
stajao pred Poljakom: bio je to dvojnik ubijenog u vili u brezovoj
šumici na Krestovskom...
Poljak muklo kriknu i s neverovatnom brzinom pojuri izlazu.
Dežurni agent, kome je bilo naređeno da ga prati samo iz daljine,
nesmetano ga propusti na ulicu i pođe za njim.
Dvojnik ubijenog ostade kraj prozorčeta. Njegove hladne oči s
tamnim kolutovima nisu izražavale ništa sem čuđenja. On slegnu
ramenima i, kad se Poljak izgubi predade telegrafistu obrazac:
„Pariz, Bulevar Batinjol, poste restante, br. 555. Odmah
pristupite analizi, kvalitet poboljšati za pedeset procenata,
sredinom maja čekam prve pošiljke. P. P.“
— Telegram se odnosi na naučne radove, njima se sada bavi moj
drug koji je službeno upućen u Pariz od strane Instituta neorganske
hemije — reče on telegrafistu. Zatim bez žurbe izvuče iz džepa kutiju

13
s cigaretama, kucnu jednom, pa je oprezno zapali. Šeljga mu reče
učtivo:
— Dozvolite mi dve-tri reči.
Čovek s bradicom ga pogleda, spusti trepavice i odgovori s
krajnjom ljubaznošću:
— Izvolite.
— Ja sam agent kriminalnog odseka — reče Šeljga pokazujući
poluotvorenu legitimaciju. — Kako bi bilo da potražimo zgodnije
mesto za razgovor.
— Hoćete da me uhapsite?
— Nije mi ni na kraj pameti. Hoću da vas upozorim da je Poljak
koji je odavde istrčao imao nameru da vas ubije, kao što je juče na
Krestovskom ubio inženjera Garina.
Čovek s bradicom se za trenutak zamisli. Ni učtivost ni
spokojstvo nisu ga napustili.
— Molim, — reče on — hajdemo, imam četvrt časa slobodnog
vremena.

14
 8

Na ulici blizu pošte Šeljgi pritrča dežurni agent — sav crven,

prljav:
— Druže Šeljga, pobegao je.
— Zašto ste ga pustili?
— Čekao ga je automobil, druže Šeljga.
— Gde vam je motocikl?
— Eno ga, leži, — reče agent pokazujući motocikl na sto koraka
od ulaza u poštu — priskočio mu i gumu rasekao nožem. Ja
zazviždao. On u automobil i — gas.
— Jeste li zapazili broj automobila?
— Nisam.
— Ići ćete na raport.
— Pa kako sam mogao videti, kad mu je broj namerno bio sav
ulepljen blatom?
— Dobro, idite u kriminalni odsek, doći ću kroz dvadeset
minuta.
Šeljga sustiže čoveka s bradicom. Neko vreme su išli ćutke.
Skrenuše prema Bulevaru sindikata.
— Vi strašno ličite na ubijenog — reče Šeljga.
— Imao sam prilike da to slušam više puta, prezime mi je
Pjankov-Pitkević — odgovori s gotovošću čovek s bradicom. — U
jučerašnjem večernjem listu pročitao sam o ubistvu Garina. To je
užasno. Dobro sam poznavao tog čoveka, vredan radnik, sjajan
hemičar. Često sam dolazio u njegovu laboratoriju na Krestovskom.
Pripremao je veliko otkriće za ratnu hemiju. Imate li pojma o
takozvanim dimnim svećama?
Šeljga ga pogleda ispod oka, ne odgovori, već upita:
— Šta vi mislite — da li je ubistvo Garina vezano s interesima
Poljske?

15
 — Ne mislim. Uzrok ubistva je kudikamo dublji. Podaci o
Garinovim radovima dospeli su u američku štampu. Poljska je
mogla biti samo prenosna instanca.
Na Bulevaru Šeljga predloži da sednu. Bilo je pusto. Šeljga
izvadi iz tašne isečke iz ruskih i stranih listova i razvi ih na kolenima.
— Vi kažete da je Garin radio na hemiji, da su podaci o njemu
prodrli u inostranu štampu. Ovde se ponešto poklapa sa vašim
rečima, ponešto mi nije sasvim jasno. Evo pročitajte:
„... U Americi su zainteresovani saopštenjem iz Lenjingrada o
radovima jednog ruskog pronalazača. Pretpostavlja se da njegova
sprava poseduje najjaču razornu snagu od svih koje su dosad
poznate.“
Pitkević pročita i osmehnu se:
— Čudnovato — ne znam... Nisam čuo za to. Ne, to se ne odnosi
na Garina.
Šeljga mu pruži drugi isečak:
„... U vezi s predstojećim velikim manevrima američke flote u
Tihom Okeanu bilo je postavljeno pitanje u ministarstvu vojske —
da li se zna za sprave ogromne razorne snage koje se prave u
Sovjetskoj Rusiji.“
Pitkević slegnu ramenima: „Gluposti“ — i uze od Šeljge treći
isečak:
„... Kralj hemije, milijarder Roling, otputovao je u Evropu.
Njegovo putovanje je u vezi s organizacijom trusta fabrika koje
prerađuju proizvode ugljene smole i kuhinjske soli. Roling je u
Parizu dao intervju, izrazivši uverenost da će njegov ogromni
hemijski koncern uneti umirenje u zemlje Starog Sveta, uzdrmane
revolucionarnim snagama. Osobito agresivno govorio je Roling o
Sovjetskoj Rusiji, gde se, kako se priča, vrše tajanstveni radovi na
prenošenju toplotne energije na daljinu.“
Pitkević pažljivo pročita, pa se zamisli. Zatim reče, namrštivši
obrve:
— Da. Sasvim je mogućno — ubistvo Garina je nekako u vezi sa
ovim napisom.

16
 — Vi ste sportist? — iznenada upita Šeljga, zgrabi Pitkevićevu
ruku i okrenu je dlanom nagore. — Ja se strasno bavim sportom.
— Vi gledate da li nemam žuljeve od vesala, druže Šeljga...
Vidite, dva plika — pa to kazuje da ja rđavo veslam i da sam pre dva
dana stvarno veslao oko čas i po neprestano, kad sam odvezao
Garina čamcem na Krestovsko Ostrvo... Da li vas zadovoljavaju ti
podaci?
Šeljga mu pusti ruku i nasmeja se:
— Alal vam vera, druže Pitkeviću, bilo bi zanimljivo ozbiljno se
provozati s vama.
— Ozbiljne borbe nikad se ne odričem.
— Recite mi, Pitkeviću, da li ste ranije poznavali onog Poljaka s
četiri prsta?
— Vi biste želeli da znate zašto sam se začudio kad sam mu video
četvoroprstu ruku? Vi vrlo dobro zapažate, druže Šeljga. Da,
začudio sam se... još i više — prepao sam se.
— Zbog čega?
— E, to vam neću reći.
Šeljga se ugrize za usnu. Gledao je niz pusti bulevar.
Pitkević nastavi:
— Ne samo da mu je nagrđena ruka — on na telu ima ogroman
ožiljak koso preko grudi. Nagrdio ga je Garin hiljadu devet sto
devetnaeste godine. Taj čovek se zove Stas Tiklinski...
— Nije li ga pokojni Garin — upita Šeljga — unakazio na isti
način kao što je rasekao daske od tri cola?
Pitkević brzo okrenu glavu prema sabesedniku, i oni su jedno
vreme gledali jedan drugome u oči: jedan mirno i nepronicljivo,
drugi veselo i otvoreno.
— Ipak nameravate da me uhapsite, druže Šeljga?
— Ne... Za to uvek imam vremena.
— U pravu ste. Ja znam mnogo. Ali razume se da od mene
nikakvim prinudnim merama ne možete iznuditi ono što ne želim
da otkrijem. U zločin nisam umešan, vi to sami znate. Hoćete li igru
s otvorenim kartama? Uslovi borbe su ovi: nalazimo se posle dobro
17
zadatog udarca i otvoreno razgovaramo. To će ličiti na partiju šaha.
Zabranjeno je da jedan drugog ubijamo. Uzgred da napomenem —
dok sam razgovarao s vama, vi ste se izlagali smrtnoj opasnosti,
uveravam vas da se ne šalim. Da je na vašem mestu sedeo Stas
Tiklinski, onda bih se ja, recimo, obazreo oko sebe — sve pusto — i
pošao bih, ne žureći se, na Senatski trg, a njega bi našli na ovoj klupi
beznadežno mrtva, s odvratnim mrljama na telu. Ali, ponavljam, na
vas neću primenjivati takve veštine. Hoćete li jednu partiju?
— U redu. Pristajem, — reče Šeljga sevajući očima — ja ću prvi
napadati, je li tako?
— Razume se, da me niste uhvatili u pošti, ja vam sam, naravno,
ne bih ponudio igru. A što se tiče tog četvoroprstog Poljaka —
obećavam da ću vam pomagati da ga pronađete. Ma gde ga sreo,
odmah ću vas izvestiti telefonom ili telegrafski.
— Dobro. A sada, Pitkeviću, pokažite tu vašu stvarčicu kojom
pretite...
Pitkević klimnu glavom, osmehnu se: „Neka bude kako vi želite
— igra se s otvorenim kartama“, i iz bočnog džepa izvadi pljosnatu
kutiju. U njoj je ležala metalna cevčica debela kao prst.
— To je sve, treba samo pritisnuti na jednom kraju — unutra će
prsnuti staklence.

Prilazeći kriminalnom odseku, Šeljga odjednom zastade kao da

je naleteo na telegrafski stub:
— He! — izusti on — he! — i besno lupnu nogom:
— ah, prepredenjak jedan, ah, glumac!
Šeljga je odista bio strašno namagarčen. Nalazio se dva koraka
od ubice (u to sada nije bilo sumnje), i nije ga uhapsio. Razgovarao
je s čovekom koji je, očigledno, znao sve niti ubistva, a ovamo se
dovio da mu ništa ne kaže što je bitno. Taj Pjankov-Pitkević je
posedovao nekakvu tajnu... Šeljga odjednom shvati — upravo od
18
državnog, svetskog značaja bila je ta tajna... Već je držao za kaput
Pjankova-Pitkevića — „a on se izmigoljio, prokletnik, izvrdao!“
Šeljga ustrča na treći sprat, u svoj odsek. Na stolu je ležao paket
umotan novinskom hartijom. U dubokom prozorskom udubljenju
sedeo je krotak debeljuškast čovek u namazanim čizmama. Držeći
kačket na trbuhu, on se pokloni Šeljgi.
— Babičev, upravnik kuće, — reče on jako zaudarajući na rakiju
— iz Puškarske ulice dvadeset četiri, stanarske zajednice.
— To ste vi doneli paket?
— Jeste. Iz stana broj trinaest... To nije u glavnoj zgradi, nego u
dozidanoj. Stanar već dva dana ne dolazi. Danas smo pozvali
miliciju, obili vrata, sastavili zapisnik po zakonu, — upravnik kuće
pokri usta rukom, obrazi mu pocrveneše, oči mu se ovlaš izbečiše,
ovlažiše se. Rakijski zadah ispuni sobu — dakle, ovaj paket sam
naknadno našao u pećici.
— Ime iščezlog stanara?
— Saveljev, Ivan Aleksejević.
Šeljga otvori paket. U njemu su bili — fotografija Pjankova-
Pitkevića, češalj, makaze i flašica tamne tečnosti, boja za kosu.
— Čime se bavio Saveljev?
— Naučničkim radom. Kad nam je bio napukao dimnjak —
komitet se njemu obratio... A on — „rado bih vam pomogao“, veli,
„ali ja sam hemičar“.
— Je li često odlazio noću iz stana?
— Noću? Nije. Nije se primećivalo, — upravnik kuće opet pokri
usta — čim svane, on napolje, to je tačno. Ali tako, noću — nije se
primećivalo. Niko ga nije video pijanog.
— Jesu li mu dolazili poznanici?
— Nije se primećivalo.
Šeljga telefonom zatraži odsek milicije Petrogradske strane.
Stvarno — u dozidanoj kući dvadeset četiri u Puškarskoj ulici zaista
je stanovao Saveljev Ivan Aleksejević, tridesetšestogodišnjak,
inženjer-hemičar. Doselio se u Puškarsku ulicu februara, s ličnom
kartom koju je izdala milicija u Tambovu.

19
 Šeljga telegrafski zatraži obaveštenje iz Tambova i pođe
automobilom zajedno s upravnikom kuće na Fontanku, gde je u
odseku kriminalne istrage, u ledenjači, ležao leš čoveka ubijenog na
Krestovskom. Upravnik kuće odmah prepoznade u njemu stanara
iz broja trinaest.

10

Otprilike u isto vreme onaj što se zvao Pjankov-Pitkević dovezao

se zatvorenim fijakerom do jedne poljane na Petrogradskoj strani,
platio kočijašu i pošao pločnikom niz poljanu. Otvorio je vratnice
na daščanoj ogradi, prošao kroz dvorište i uskim sporednim
stepenicama popeo se na peti sprat. Sa dva ključa otvorio je vrata, u
praznom predsoblju, o jedini ekser, obesio kaput i šešir, ušao u
sobu, u kojoj su četiri prozora do polovine bila premazana belom
bojom, seo na proderani divan i pokrio lice rukama.
Tek ovde, u usamljenoj sobi (u kojoj su bile nameštene police za
knjige i fizikalne sprave), on se najzad mogao predati užasnom
uzbuđenju, skoro očajanju, koje ga je potresalo od jučerašnjeg dana.
Njegove ruke, koje su stezale lice, drhtale su. Shvatao je da
smrtna opasnost nije prošla. Bio je opkoljen sa svih strana. Samo
neke male mogućnosti išle su u njegovu korist, od stotinu —
devedeset devet bilo je protiv. „Kako nepromišljeno, ah, kako
nepromišljeno“, šaputao je on.
Naporom volje on naposletku savlada svoje uzbuđenje, popravi
rukom prljavi jastuk, leže nauznak i zatvori oči.
Njegove misli, preopterećene strašnom napregnutošću, sad su
se odmarale. Nekoliko minuta nepomičnosti osveži ga. On ustade,
nali u čašu madere i ispi nadušak. Kada mu se topli talas razli po
telu, on zakorača po sobi, s metodičnom sporošću, tražeći te male
mogućnosti za spasenje.

20
 Pored plintusa2 on oprezno ukloni stare odlepljene tapete,
izvuče ispod njih crteže i smota ih u trubu. Sa polica skide nekoliko
knjiga i sve to, zajedno s crtežima i delovima fizikalnih sprava, stavi
u kofer. Osluškujući svaki čas, on odnese kofer dole i u jednom
mračnom podrumu za drva sakri ga ispod gomile smeća. Zatim se
opet pope u sobu, izvadi iz pisaćeg stola revolver, pregleda ga i
gurnu u zadnji džep.
Bilo je četvrt do pet. On opet leže i pušio je cigaretu za
cigaretom, bacajući opuške u ugao. „Razume se, nisu našli!“ skoro
se prodera on, skidajući noge s divana, i ponovo stade da juri po
dijagonali sobe.
U sumrak navuče grube čizme, obuče gornji kaput od platna i
iziđe iz kuće.

11

U ponoć je u šesnaestom odeljenju milicije bio pozvan na

telefon dežurni. Usplahireni glas reče mu na uho:
— Na Krestovsko, u vilu, gde se prekjuče desilo ubistvo, smesta
poslati odred milicije...
Glas se prekide. Dežurni opsova u slušalicu. Pozva stanicu za
proveravanje, rekoše mu da se telefoniralo iz veslačke škole. On
telefonira tamo. Dugo je zvrjao telefon, najzad sanjivi glas
progovori.
— Šta treba?
— Jesu li od vas sada telefonirali?
— Jesu — odgovori glas zevajući.
— Ko je telefonirao? Jeste li videli?
— Nisam, pokvarena nam je struja. Rekli su da je po nalogu
druga Šeljge.

2
Četvrtasta ploča (kao podnožje stubova). — Prim. prev.
21
 Posle pola časa četvorica milicionara iskrcaše se iz malog
teretnjaka kod daskama zakovane vile na Krestovskom. Iza breza se
mutno presijavao ostatak rumeni na nebu. U tišini su se čuli slabi
jecaji. Kraj sporednog ulaza ležao je ničice čovek u kožuhu.
Prevrnuše ga — bio je to čuvar. Kraj njega je ležala vata natopljena
hloroformom.
Ulazna vrata bila su širom otvorena. Katanac obijen. Kada su
milicionari upali u vilu, iz podzemlja povika nečiji prigušeni glas:
— Otvor, oslobodite otvor u kuhinji, drugovi...
Kraj zida u kuhinji bila je nabacana gomila stolova, sanduka,
teških vreća. Sve to porazbacaše i podigoše kapak od otvora.
Iz podzemlja iskoči Šeljga — sav u paučini, prašini, podivljalih
očiju.
— Brzo ovamo! — povika on i nestade na vratima. — Svetlost,
brzo!
Pri svetlosti o grudima okačenih džepnih baterija opaziše u sobi
(sa gvozdenim krevetom) na podu dva ispucana revolvera, smeđi
somotski kačket i odvratne tragove od povraćanja jetkog mirisa.
— Opreznije! — viknu Šeljga. — Ne dišite, odlazite, to je — smrt!
Izmičući i potiskujući milicionare vratima, on je u užasu i s
gađenjem zurio u metalnu cevčicu, veliku kao čovečiji prst, koja je
ležala na podu.

12

Kao i svi poslovni ljudi velikog kalibra, tako je i kralj hemije

Roling primao poslovne posete u specijalno za to iznajmljenoj
prostoriji, ofisu, gde je njegov sekretar propuštao posetioce kroz
rešeto, određujući stepen njihove važnosti, čitao im misli i s
čudovišnom učtivošću odgovarao na sva pitanja. Stenografkinja je
pretvarala u kristale ljudskih reči Rolingove ideje, koje su (ako se
22
uzme aritmetička sredina za jednu godinu, pa se pomnoži novčanim
ekvivalentom) vredele otprilike: pedeset hiljada dolara za svaki
odlomak ideje kralja neorganske hemije u trajanju od jedne
sekunde. Bademasti nokti četiri daktilografkinje neprekidno su
leteli preko dugmeta četiri „Undervuda“. Trčkalo bi se posle poziva
trenutno pojavljivao pred Rolingom kao zgusnuta materija njegove
volje.
Rolingov ofis na Bulevaru Malzerb bio je mračna i ozbiljna
prostorija. Tamni tapacirani zidovi, tamna dabrova krzna na podu,
taman nameštaj od kože. Na tamnim stolovima, pokrivenim
staklom, ležali su zbornici reklama, katalozi u zagasitom juhtu,
prospekti hemijskih fabrika. Nekoliko zarđalih gasnih granata i
bacača bombi, donetih sa ratnih poprišta, ukrašavali su kamin.
U kancelariji, iza visokih vrata od tamne orahovine, okružen
dijagramima, kartogramima i fotografijama, sedeo je kralj hemije
Roling. Prorešetani posetioci nečujno bi ulazili u čekaonicu preko
dabrovih prostirki, sedali na kožne stolice i uzbuđeno gledali u vrata
od orahovine. Tamo, iza vrata, i sam vazduh u kraljevoj kancelariji
bio je neverovatno skupocen, pošto su kralja prožimale misli koje
staju pedeset hiljada dolara u sekundi.
Koje bi ljudsko srce ostalo spokojno kada se za vreme svečane
tišine u čekaonici odjednom pokrene bronzana masivna kvaka od
orahovine, u vidu šape koja drži zemljinu loptu, i na vratima se
pojavi mali čovek u tamnosivom kaputu, s bradicom koju poznaje
ceo svet, nesnosno neljubazan, skoro natčovek, žućkasto-nezdravog
lica koje podseća na marku proizvoda poznatu u celom svetu: žuti
kružić sa četiri crne trake... Pošto bi otškrinuo vrata, kralj bi upio
oči u posetioca i rekao s jakim američkim naglaskom — „izvolite“.

13

Sekretar (s najvećom učtivošću) upita, držeći zlatnu olovčicu sa

dva prsta:
— Izvinite, vaše ime?
23
 — General Subotin, ruski... emigrant.
Ovaj što je odgovorio načini ljutit pokret ramenima i zgužvanom
maramicom obrisa sede brkove.
Smešeći se tako kao da se razgovor tiče najprijatnijih,
prijateljskih stvari, sekretar zapisa nešto olovkom u mali notes i
upita, sada već oprezno.
— Kakav je cilj, m’sje Subotin, vašeg nameravanog razgovora s
gospodinom Rolingom?
— Izvanredan, veoma važan.
— Možda da pokušam da ga ukratko izložim, kako bih s njime
upoznao gospodina Rolinga.
— Vidite li — cilj je, kako da kažem, jednostavan, plan...
Obostrana korist...
— Plan koji se odnosi na hemijski rat protiv boljševika, ja ga
tako shvatam? — upita sekretar.
— Sasvim tačno... Imam nameru da ga ponudim gospodinu
Rolingu.
— Bojim se, — sekretar ga prekide s učtivošću koja očarava, i
njegovo lice čak izrazi patnju — bojim se da je gospodin Roling
pomalo pretovaren takvim planovima. Od prošle nedelje mi smo
samo od Rusa dobili sto dvadeset četiri predloga za hemijski rat
protiv boljševika. U našem sefu imamo sjajnu dispoziciju
jednovremenog vazdušno-hemijskog napada na Harkov, Moskvu i
Petrograd. Autor dispozicije duhovito razvija snage na
placdarmima graničnih država — vrlo, vrlo zanimljivo. Autor daje
čak i tačan proračun: šest hiljada osam sto pedeset tona iperita za
sveopšte istrebljenje stanovnika u tim prestonicama.
Pocrvenevši od strašnog priliva krvi, Subotin ga prekide:
— U čemu je stvar, gospodine, ne znam kako vam je ime! Moj
plan nije gori, ali i taj je — izvanredan plan. Treba raditi! Od reči na
delo... Pa, na čemu je zapelo?
— Dragi generale, zapelo je samo na tome što gospodin Roling
zasada još ne vidi ekvivalenta svojim rashodima.
— Kakvog to ekvivalenta?

24
 — Baciti iz aeroplana šest hiljada osam sto pedeset tona iperita
nije nikakva teškoća za gospodina Rolinga, ali za to su potrebni
izvesni troškovi. Rat staje novaca, nije li tako? U podnetim
planovima gospodin Roling zasad vidi samo rashode. Ali se
ekvivalent, to jest prihodi od diverzije protiv boljševika, na žalost,
ne navodi.
— Jasno je kao sunce... prihodi... biće ogromnih prihoda za
svakog onog ko Rusiji povrati zakonite upravljače, zakonito,
normalno uređenje — takav čovek zaslužuje zlatna brda! — Kao
nekakav orao, general ispod obrva upilji oči u sekretara. — Aha!
Dakle, treba takođe navesti i ekvivalent?
— Tačno, i to služeći se brojkama: levo — pasiva, desno — aktiva,
zatim — crta i razlika sa znakom plus, koja može zainteresovati
gospodina Rolinga.
— Aha! — general zašmika, natuče prašljiv šešir i odlučno
koraknu prema vratima.

14

Taman što je general izišao, kad se na ulazu začu trčkalov glas

pun protesta, zatim jedan drugi glas izrazi želju da trčkala đavo
odnese, i pred sekretarom se pojavi Semjonov u raskopčanom
kaputu, sa šeširom i štapom u ruci, sa ižvakanom cigarom u ustima.
— Dobro jutro, prikane, — reče on sekretaru žurno i baci na sto
šešir i štap — pustite me do kralja preko reda.
Zlatna sekretarova olovčica zadrža se u vazduhu.
— Ali danas je gospodin Roling jako zauzet.
— Eh, koješta, prikane... u automobilu čeka čovek, maločas je
stigao iz Varšave... Recite Rolingu da smo došli povodom Garina.
Sekretaru se uzviše obrve i on nestade iza vrata od orahovine.
Posle nekoliko trenutaka on izviri: „M’sje Semjonov, izvolite“,
25
prozvižduka on nežnim šapatom, pa sam pritisnu kvaku u obliku
šape što drži zemljinu loptu.
Semjonov se nađe oči u oči s kraljem hemije. On pritom ne
pokaza neko naročito uzbuđenje, prvo, zbog toga što je po prirodi
bio prostak, drugo, zbog toga što je on ovog trenutka bio potrebniji
kralju nego kralj njemu.
Roling ga oštro pogleda zelenim očima. Ne zbunjujući se ni
time, Semjonov sede naspram njega s druge strane stola. Roling
reče:
— Pa?
— Stvar je uređena.
— Gde su crteži?
— Vidite li, gospodine Roling, u tome je došlo do izvesnog
nesporazuma...
— Pitam gde su crteži! Ja ih ne vidim — reče Roling strogo i
ovlaš udari dlanom po stolu.
— Slušajte, Roling, dogovorili smo se da vam donesem ne samo
crteže nego i samu spravu... Učinio sam neobično mnogo... Našao
ljude... Poslao ih u Petrograd. Oni su prodrli u Garinovu
laboratoriju. Videli su rad sprave... Ali se tada, đavo će ga znati,
nešto desilo... Prvo, ispostavilo se da postoje dva Garina.
— To sam pretpostavljao u samom početku — reče Roling
gadljivo.
— Jednog smo uklonili.
— Ubili ste ga?
— Ako hoćete — nešto tako. U svakom slučaju, on je umro. To
ne treba da vas uznemiruje: ubistvo se desilo u Petrogradu, on je
sovjetski podanik — sitnica... Ali se zatim pojavio njegov dvojnik...
Tada smo učinili ogroman napor...
— Jednom rečju, — prekide ga Roling — dvojnik ili Garin je živ,
i niste mi doneli ni crteže niti sprave, bez obzira na novac koji sam
potrošio.
— Ako hoćete, pozvaću iz automobila Stasa Tiklinskog, učesnika
u čitavoj toj stvari, on će vam potanko ispričati.

26
 — Ne želim da vidim nikakvog Tiklinskog, meni su potrebni
crteži i Sprave... Čudim se vašoj smelosti da dođete praznih ruku.
Bez obzira na hladnoću tih reči, bez obzira na to što je Roling,
pošto je završio s govorom, satirući pogledao Semjonova, siguran
da će se taj kukavni ruski emigrant pretvoriti u prah i nestati bez
traga i glasa, Semjonov, nimalo se ne zbunjujući, gurnu u usta
ižvakanu cigaru i veselo reče:
— Ako nećete da vidite Tiklinskog, i ne treba — malo je
zadovoljstvo od toga. A evo kako stoji stvar: potreban mi je novac,
Roling — dvadeset hiljada franaka. Hoćete li dati ček ili u gotovu?
I pored sveg svog ogromnog iskustva, i pored toga što je
poznavao ljude, Roling je prvi put u životu video takvog drznika. Na
Rolingovom mesnatom nosu čak izbi nešto kao znoj — toliki je on
učinio nad sobom napor da ne bi Semjonova tresnuo mastionicom
po pegavoj njušci... (A koliko je tek bilo izgubljeno vrlo dragocenih
sekundi za vreme tog ništavnog razgovora!) Pošto se savladao, on
pruži ruku prema zvoncetu.
Gledajući za njegovom rukom, Semjonov reče:
— Stvar je u tome, dragi gospodine Roling, što je sada inženjer
Garin u Parizu.

15

Roling skoči, nozdrve mu se raširiše, između obrva nape mu se

žila. Pritrča vratima i zaključa ih, zatim priđe Semjonovu, uhvati se
za naslon od fotelje, drugom rukom se osloni o ivicu stola, pa mu se
unese u lice:
— Vi lažete!
— Gle, još i to, što bih lagao... evo kako je bilo: Stas Tiklinski
sreo je tog dvojnika u Petrogradu na pošti kada je ovaj predavao
telegram i spazio adresu: Pariz, Bulevar Batinjol... Juče je Tiklinski
doputovao iz Varšave i mi smo odmah odjurili na Bulevar Batinjol,

27
i sukobili se u kafani lice u lice s Garinom ili njegovim dvojnikom,
đavo će ga znati.
Roling je netremice promatrao pegavo Semjonovljevo lice.
Zatim se ispravio, iz grudi mu se oteo dah:
— Vi odlično znate da mi nismo u Sovjetskoj Rusiji, nego u
Parizu — ako učinite zločin, neću vas spasavati od giljotine. Ali ako
pokušate da me obmanete, uništiću vas.
On se vrati na svoje mesto, s odvratnošću otvori čekovnu
knjižicu: „Ne dam dvadeset hiljada, dosta vam je i pet...“ napisa ček,
zatim ga po stolu gurnu noktom prema Semjonovu, pa se — ne za
više od; jednu sekundu — nalakti na sto i dlanovima pritisnu lice.

16

Razume se da lepotica Zoja Monroz nije slučajno postala

ljubavnica kralja hemije. Samo glupaci i oni koji ne znaju šta je
borba i pobeda vide u svemu slučaj. „Što je taj srećan“, vele oni
zavidljivo i gledaju u srećnika kao u neko čudo. Ali ako on nasedne
— hiljade glupaka će ga s naslađivanjem zgaziti, pošto ga je božanski
slučaj odgurnuo.
Ne, ni trunke slučajnosti — samo su um i volja doveli Zoju
Monroz do Rolingove postelje. Volja joj je bila prekaljena, kao čelik,
događajima iz devetnaeste godine. Um joj je bio toliko oštar da je u
svojoj okolini svesno podržavala veru u izuzetnu naklonost
božanske Fortune, ili Sreće prema njoj...
U četvrti gde je stanovala (leva obala Sene, ulica Sene), u
sitničarskim, kolonijalnim, vinarskim radnjama, u prodavnicama
uglja i životnih namirnica Zoju Monroz su smatrali kao neku
sveticu.
Njen automobil za dan — crna limuzina od dvadeset četiri ks.,
njen automobil za šetnju — polubožanski Rols-Rojs od 80 ks., njena
večernja električna kola, iznutra postavljena i prošivena svilom, s
vazicama za cveće i srebrnim ručicama — i, osobito, dobitak u

28
kockarnici u Dovilu od milion i po franaka — izazivali su u četvrti
versko ushićenje.
Polovinu dobitka Zoja Monroz je oprezno, s ogromnim
poznavanjem stvari, „uložila“ u štampu.
Od oktobra meseca (početak pariske sezone) štampa je o
lepotici Monroz mnogo pisala. Najpre se u jednom
sitnoburžoaskom listu pojavila paskvila o upropašćenim
ljubavnicima Zoje Monroz. „Lepotica nas isuviše skupo staje!“ kliče
list. Zatim je uticajni radikalni organ, bez ikakve veze, povodom te
paskvile digao buku o sitnim buržujima koji u parlament šalju
dućandžije i vinarske trgovce, čiji vidokrug ne prelazi granice
njihove četvrti. „Ne mari što je Zoja Monroz upropastila čitavo tuce
stranaca“, kliče list, „njen novac se obrće u Parizu, on povećava
energiju života. Za nas je Zoja Monroz samo simbol zdravih životnih
odnosa, simbol večnog kretanja, u kome jedan pada, a drugi se
diže.“
Slike i biografije Zoje Monroz objavljivane su u svim listovima:
„Njen pokojni otac bio je sa službom u carskoj operi u S.-
Peterburgu. U osmoj godini divna devojčica Zoja bila je data u
baletsku školu. Pred sam rat ona ju je svršila i debitovala u baletu s
uspehom koji nije pamtila Severna prestonica. Ali dolazi rat, i Zoja
Monroz, mladalačkog srca, punog milosrđa, odlazi na front,
odevena u sivu haljinu s crvenim krstom na grudima. Ona se može
videti na najopasnijim mestima kako se mirno naginje nad
ranjenim vojnikom usred kiše neprijateljskih granata. Ona je
ranjena (što ipak nije unakazilo njeno mlado, graciozno telo),
odvoze je u Petrograd, i tamo se ona upoznaje s kapetanom
francuske vojske. Revolucija. Rusija izdaje saveznike. Duša Zoje
Monroz je potresena Brestskim mirom. Zajedno sa svojim
prijateljem, francuskim kapetanom, ona beži na jug i tamo, jašući
na konju, s puškom u rukama, kao razgnevljena gracija, bori se
protiv boljševika. Njen prijatelj umire od pegavog tifusa. Francuski
mornari je odvoze na minonoscu u Marselj. I evo je u Parizu. Ona
se baca pred predsednikove noge moleći da joj se omogući da
postane francuska podanica. Ona igra u korist nesrećnih stanovnika
razrušene Šampanje. Učestvuje na svim dobrotvornim večerima.
Ona je kao zaslepljujuća zvezda koja je pala na pločnike Pariza.“
29
 U opštim crtama biografija je bila istinita. U Parizu se Zoja brzo
snašla i pošla po liniji: uvek napred, uvek s borbom, uvek ka
najtežem i najvrednijem. Ona je zaista upropastila tuce onih koji su
se brzo obogatili, one iste đide malog rasta, maljavih prstiju punih
prstenja i užarenih obraza. Zoja je bila skupa žena, i oni su propali.

30
 Ona je vrlo brzo shvatila da joj novopečene bogate đide neće
pružiti neki osobito otmen način života u Parizu.
Tada ona uze za ljubavnika izdavača modnog časopisa, prevari
ga s funkcionerom u parlamentu iz krupne industrije, i shvati da je
u dvadesetim godinama dvadesetog veka najotmenija — hemija.
Ona zavede sekretara, koji ju je svakodnevno izveštavao o
uspesima hemijske industrije i davao joj potrebna obaveštenja. Na
taj način saznade za nameravano putovanje kralja hemije Rolinga u
Evropu.
Odmah je otputovala u Njujork. Tamo je na licu mesta kupila,
dušom i telom, reportera velikog lista— i u štampi su se pojavili
članci o dolasku u Njujork najpametnije, najlepše žene u Evropi,
koja sa profesijom balerine spaja oduševljavanje najmodernijom
naukom — hemijom, i koja čak, umesto banalnih brilijanata, nosi
ogrlicu od kristalnih loptica napunjenih svetlećim gasom. Te loptice
su imale dejstva na uobrazilju Amerikanaca.
Kada se Roling ukrcao na parobrod koji je plovio za Francusku
— na gornjoj palubi, na teniskom igralištu, između širokolisne
palme koja je šumela na morskom vetru i rascvetalog bademovog
drveta, sedela je u pletenoj naslonjači Zoja Monroz.
Roling je znao da je to najmodernija žena u Evropi, sem toga
ona mu se zaista svidela. On joj ponudi da mu bude ljubavnica. Zoja
Monroz stavi uslov da potpišu ugovor, tako da on njoj isplati milion
dolara u slučaju ako se popišmani.
O novoj Rolingovoj vezi i o neobičnom ugovoru bilo je radio-
telegrafisano s otvorenog okeana. Ajfelova kula primila je tu
senzaciju, i već sutradan Pariz je govorio o Zoji Monroz i o kralju
hemije.

17

Roling se nije prevario u izboru ljubavnice. Još na parobrodu

Zoja mu je rekla:

31
 — Dragi prijatelju, bilo bi glupo s moje strane da zabadam nos
u vaše poslove. Ali ćete ubrzo videti da sam za sekretaricu pogodnija
nego za ljubavnicu. Ženske koještarije me slabo zanimaju. Ja sam
častoljubiva. Vi ste velik čovek: ja verujem u vas. Vi morate pobediti.
Ne zaboravite da sam preživela revoluciju, imala pegavac, tukla se
kao vojnik, prešla na konju hiljadu kilometara. To se ne da
zaboraviti. Duša mi je spržena mržnjom.
Rolingu se učini zanimljiva njena ledena strasnost. On dodirnu
prstom vrh njenog nosa i reče:
— Bebo jedna, za sekretara kod poslovnog čoveka imate odveć
mnogo temperamenta, vi ste ludi, u politici i poslovima uvek ćete
ostati diletant.
U Parizu je počeo voditi pregovore o trustiranju hemijskih
fabrika. Amerika je ulagala ogroman kapital u industriju Starog
Sveta. Rolingovi agenti oprezno su kupovali akcije. U Parizu su ga
nazivali „američkim bivolom“. Stvarno, on je među evropskim
industrijalcima izgledao kao gorostas. Do cilja je uvek išao
probijajući se silom. Zrak vida bio mu je uzak. Video je pred sobom
samo jedan cilj: usredsređenje u jednim (svojim) rukama svetske
hemijske industrije.
Zoja Monroz mu je brzo proučila karakter i metode borbe.
Shvatila je njegovu snagu i njegovu slabost. On se slabo razumeo u
politici i ponekad je trućao gluposti o revoluciji i boljševicima. Ona
ga je neprimetno okružila potrebnim i korisnim ljudima. Upoznala
ga je sa svetom novinara i rukovodila razgovorima. Kupovala je
sitne hroničare, na koje on nije obraćao pažnju — ali koji su mu
učinili više usluga nego pravi novinari, zato što su prodirali, kao
moskiti, u sve pukotine života.
Kada je ona u parlamentu „udesila“ omanji govor desničarskog
delegata „o neophodnosti prisnog dodira s američkom industrijom
u cilju hemijske odbrane Francuske“ — Roling joj je prvi put muški,
prijateljski protresao ruku:
— Vrlo dobro, uzimam vas za sekretara s platom od dvadeset
sedam dolara nedeljno.
Roling je poverovao u korisnost Zoje Monroz i u poslovima je
bio prema njoj do kraja otvoren.
32
 18

Zoja Monroz je održavala veze s nekim ruskim emigrantima.

Jedan od njih, Semjonov, dobijao je od nje stalnu platu. On je bio
inženjer hemije iz klase koja je završila studije u ratu, zatim je bio
zastavnik, pa onda beli oficir, a u emigraciji se bavio sitnim
nabavkama, sve do preprodaje iznošenih haljina uličnim
devojkama.
Kod Zoje Monroz vodio je kontraobaveštajnu službu. Donosio
joj je sovjetske časopise i listove, prenosio joj obaveštenja, spletke,
glasine. Bio je savestan, otresit i nije se ničeg libio.
Jednom je Zoja Monroz pokazala Rolingu isečak iz revelskog
lista, u kome se govorilo o spravi ogromne razorne snage koja se
gradi u Petrogradu. Roling se nasmejao:
— Gluposti, niko se ne plaši... Imate isuviše živu uobrazilju.
Boljševici nisu kadri da ma šta naprave.
Tada je Zoja pozvala Semjonova na doručak, i on je povodom te
beleške ispričao čudnu priču:
„... Devetnaeste godine u Petrogradu, nešto pre mog bekstva,
sreo sam na ulici prijatelja Poljaka — zajedno s njim završio sam
tehnološki institut — Stasa Tiklinskog. Torba na leđima, noge
umotane komadima ćilima, na kaputu kredom ispisane brojke —
tragovi redova. Jednom reči, sve kako i priliči. Ali mu je lice
radosno. Namiguje. U čemu je stvar? — Natrapao sam — veli — na
takvo zlato, opsa-sa! — milioni! Šta — stotine miliona (zlatnih,
naravno)!? — Ja, razume se, navalio — ispričaj, a on se samo smeje.
Tako smo se i rastali. Dve nedelje posle toga prolazio sam
Vasiljevskim Ostrvom, gde je Tiklinski živeo. Setim se njegovog
zlata, mislim, daj da izmolim od milionera pola funte šećera.
Svratim. Tiklinski leži mal’ te ne na samrti — ruka i grudi mu
ufačlovane.
— Ko te je tako udesio?

33
 — Počekaj, — odgovara on — Sveta Deva će pomoći, kada se
oporavim — ubiću ga.
— Koga?
— Garina.
I on ispriča, istina, pometeno i nejasno, ne želeći da iznese
pojedinosti o tome, kako mu je njegov davnašnji poznanik, inženjer
Garin, bio predložio da pripravi ugljene sveće za nekakvu spravu
neobično razorne snage. Da bi zainteresovao Tiklinskog, on mu
obeća procenat od dobiti. Zamišljao je da sa gotovom spravom
pobegne u Švedsku, da je tamo patentira i lično se prihvati
eksploatacije aparata.
Tiklinski poče s oduševljenjem da radi nad piramidicama:
zadatak je bio u tome da se pri njihovoj što je mogućno manjoj
zapremini izdvoji što je mogućno veća količina toplote.
Konstrukciju sprave Garin je držao u tajnosti — govorio je da je njen
princip neobično jednostavan i zbog toga bi i najmanji nagoveštaj
otkrio tajnu. Tiklinski mu je dostavljao piramidice, ali ga nijednom
nije mogao namoliti da mu pokaže aparat.
Takvo nepoverenje dovodilo je Tiklinskog do besa. Često su se
svađali. Jedanput je Tiklinski pratio Garina do mesta gde je ovaj
vršio opite — u polu razrušenoj kući u jednoj od pustih ulica
Petrogradske strane. Tiklinski se u nju zavukao odmah za Garinom
i dugo se pentrao po nekakvim stepenicama, išao praznim sobama
s izbijenim prozorskim oknima, i najzad u podrumu začuo jako
šištanje, kao kad izbija mlaz pare, i osetio poznati miris zapaljenih
piramidica.
On se oprezno spustio u podrum, ali se spotakao o razbijene
cigle, pao, napravio galamu i, na trideset koraka od sebe, iza svoda,
ugledao iskrivljeno Garinovo lice osvetljeno lampicom bez stakla.
„Ko je, ko je to?“ divlje je povikao Garin, i istovremeno zaslepljujući
zrak, ne deblji od igle za pletenje, odskoči od zida i ošinu Tiklinskog
koso preko grudi i ruke.
Tiklinski se povratio u zoru, dugo je zvao u pomoć i
četvoronoške se izvukao iz podruma obliven krvlju. Prihvatili su ga
prolaznici i na ručnim kolicima odvezli kući. Kada je ozdravio — već
je bio počeo rat s Poljskom — morao je da se čisti iz Petrograda.“
34
 Ova priča ostavi na Zoju Monroz neobičan utisak. Roling se
nepoverljivo smeškao: verovao je samo u snagu zagušljivih gasova.
Oklopnjače, tvrđave, topovi, glomazne armije — sve su to bili, po
njegovom mišljenju, zaostaci varvarstva. Aeroplani i hemija — to su
jedina moćna oruđa rata. A tamo nekakve sprave iz Petrograda su
prosto gluposti i ništa više!
Ali se Zoja Monroz nije smirila. Ona posla Semjonova u Finsku
da on otud dobije tačne podatke o Garinu. Beli oficir koga je
Semjonov najmio pređe na skijama rusku granicu i nađe u
Petrogradu Garina; razgovarao je s njim, čak mu i ponudio da
zajedno rade. Garin se držao vrlo oprezno. Očigledno mu je bilo
poznato da na njega paze iz inostranstva. O svom aparatu govorio
je u tom smislu da će onaj ko ga bude posedovao moći da raspolaže
natprirodnom moći. Opiti s modelom aparata dali su sjajne
rezultate. Čekao je samo da se završi izrada sveća — piramidica.

19

Jedne kišne večeri, u nedelju ranog proleća, svetla iz prozora i

bezbrojnih svetiljki ogledala su se na asfaltima pariskih ulica.
Kao po crnim kanalima, iznad silesije svetala jurili su mokri
automobili, kretali se, sudarali se, okretali se nakvašeni kišobrani.
Vazduh mutan od kiše bio je natopljen nezdravom vlagom bulevara,
zadahom povrtarskih radnji, čađu od sagorelog benzina i mirisima.
Kiša se slivala niz krovove od grafita, niz ograde balkona, niz
ogromna prugasta perdeta razapeta ispred kafana. U magli su se
mutnom svetlošću palile, obrtale, poigravale svetlosne reklame za
sve moguće zabave.
Mali ljudi, — trgovački pomoćnici i pomoćnice, činovnici i
službenici — zabavljali su se tog dana kako je ko mogao. Veliki
poslovni, ozbiljni ljudi sedeli su po kućama kraj kamina. Nedelja je
bila dan svetine, prepušten njoj da se razonodi.
Zoja Monroz je sedela podavijenih nogu na širokom divanu,
okružena mnoštvom jastučića, pušila i gledala vatru u kaminu.
35
36
 Roling, u fraku, uvalio se bio u veliku naslonjaču, stavivši noge
na klupicu, i takođe pušio i gledao u žar.
Njegovo lice, osvetljeno vatrom iz kamina — mesnati nos, obrazi
zarasli u bradu, polusklopljeni očni kapci, ovlaš upaljene oči
gospodara vasione — izgledalo je usijano-crveno. Predavao se
ugodnoj dosadi, neophodnoj jedanput u nedelji dana, da bi odmorio
mozak i živce.
Zoja Monroz ispruži svoje lepe obnažene ruke i reče:
— Roling, već su prošla dva časa otkako smo ručali.
— Da, — odgovori on — ja, kao i vi, mislim da je varenje hrane
završeno.
Njene providne, skoro sanjalačke oči preleteše preko njegovog
lica. Tiho, ozbiljnim glasom, ona ga oslovi po imenu. On joj
odgovori, ne pokrećući se u zagrejanoj naslonjači:
Da, slušam vas, luče moje.
Time joj je bila data dozvola da govori. Zoja Monroz se premesti
na ivicu divana i obgrli koleno.
— Recite mi, Roling, da li hemijske fabrike predstavljaju veliku
opasnost u pogledu eksplozije?
— O, da. Četvrti derivat kamenog uglja — trotil — izvanredno je
jak eksploziv. Osmi derivat uglja — to je pikrinska kiselina, njome
se pune protivoklopne granate pomorskih topova. Ali postoji nešto
još jače — to je tetril.
— A šta je to, Roling?
— Isti taj kameni ugalj. Benzol (C6 H6), pomešan na osamdeset
stepeni sa azotnom kiselinom (HNO3), daje nitrobenzol. Formula
nitrobenzola je — C6 H5 NO2. Ako u njoj dva dela kiseonika O2
zamenimo sa dva dela vodonika N2, to jest ako počnemo
nitrobenzol lagano mešati na osamdeset stepeni s gvozdenim
opiljcima i s omanjom količinom sone kiseline, onda ćemo dobiti
anilin (C6 H5 N H2). Anilin, pomešan s metil-alkoholom pod
pritiskom od pedeset atmosfera daće dimetil-anilin. Zatim
iskopamo ogromnu jamu, okružimo je nasipom od zemlje, unutra
smestimo baraku i u njoj izvršimo reakciju dimetil-anilina s
azotnom kiselinom. Za vreme te reakcije termometre ćemo
37
posmatrati izdaleka, kroz dvogled. Reakcija dimetil-anilina s
azotnom kiselinom daće nam tetril. Taj tetril je pravi đavo: on
ponekad, za vreme reakcije, iz nepoznatih razloga eksplodira i
ogromne fabrike pretvara u prah i pepeo. Na žalost, mi moramo da
radimo s njim: spravljen s fozgenom, on daje plavu boju — kristal-
violet. Na tome sam zaradio lep novac. Postavili ste mi zanimljivo
pitanje... Hm... smatrao sam da posedujete veće znanje iz hemije.
Hm... Da bi se od kameno-ugljene smole došlo, recimo, do tablete
piramidona, koji će, recimo, izlečiti vašu glavobolju, neophodno je
preći dug niz stupnjeva... Na putu od kamenog uglja do piramidona,
ili do bočica mirisa ili do običnog fotografskog preparata — leže
takve đavolske stvari kao što su trotil i pikrinska kiselina, takve
veličanstvene stvari kao što su brom-benzol-cijanid, hlor-pikrin,
difenil-hlorarsin i tako dalje i tako dalje, to jest bojni gasovi, od
kojih ljudi kijaju, plaču, skidaju sa sebe zaštitne maske, guše se,
bacaju krv, po celom telu im izbijaju rane, živi trule...
Pošto je Rolingu bilo dosadno te kišne nedeljne večeri, on se
rado upustio u razmišljanje o velikoj budućnosti hemije.
— Mislim (on dopola popušenom cigarom mahnu ispred nosa),
mislim da je bog savaot stvorio nebo i zemlju i sve živo od
kamenougljene smole i kuhinjske soli. U bibliji se o tome otvoreno
ne govori, ali se može naslućivati. Onaj koji poseduje ugalj i so
vladaće svetom. Nemci su pošli u rat četrnaeste godine samo zbog
toga što je devet desetina hemijskih fabrika celog sveta pripadalo
Nemačkoj. Nemci su ušli u tajnu uglja i soli: bili su jedina kulturna
nacija u ono vreme. Ipak nisu proračunali da ćemo mi Amerikanci
za devet meseci biti u stanju da izgradimo Edžvudski arsenal. Nemci
su nam otvorili oči, shvatili smo u šta treba ulagati novac, i sada
ćemo mi vladati svetom, a ne oni, zato što je novac posle rata — kod
nas, i hemija — kod nas. Mi ćemo, pre svega, Nemačku, a za njom i
druge zemlje koje umeju da rade (one koje ne umeju izumreće na
prirodan način, tu im ne možemo pomoći), pretvoriti u jednu
moćnu fabriku... Američka zastava će obviti zemlju kao
bombonjeru, preko Ekvatora i od Pola do Pola...
— Roling, — prekide ga Zoja — onda vi sami navlačite nesreću...
jer oni će onda postati komunisti... Doći će dan kada će o n i izjaviti

38
da im vi više niste potrebni, da o n i žele da rade za sebe... O, ja sam
već preživela taj užas... Oni će odbiti da vam vrate vaše milijarde...
— Onda ću, luče moje, poplaviti Evropu iperitom.
— Roling, biće kasno! — Zoja stisnu koleno rukama, nagnu se
napred. — Roling, verujte mi, nikad vam nisam davala rđave
savete... Pitala sam vas: da li hemijske fabrike u pogledu eksplozije
predstavljaju opasnost?... Radnici, revolucionari, komunisti, naši
neprijatelji — ja to znam — imaće u rukama oružje ogromne snage...
Oni će iz daljine moći dizati u vazduh hemijske fabrike, barutane,
spaljivati eskadrile aeroplana, uništavati zalihe gasova — sve što
može da eksplodira i gori.
Roling skide noge s klupice, crvenkasti kapci mu zadrhtaše,
neko vreme je pažljivo posmatrao mladu ženu.
— Koliko mogu da razumem, vi opet ciljate na...
— Da, Roling, da, na aparat inženjera Garina... Sve što se o
njemu govorilo promaklo je mimo vaše pažnje... Ali, zaista, ja znam
koliko je to ozbiljna stvar... Semjonov mi je doneo čudnu stvar.
Dobio ju je iz Rusije...
Zoja zazvoni. Uđe lakej. Po njenom naređenju on donese
omanju kutiju od hrastovine, u kojoj je ležao komad čelične šipke
debele pola cola. Zoja izvadi komad čelika i prinese ga kaminu.
Celom debljinom kroz čelik su bile nekakvim tankim oruđem
prosečene linijice, kovrčice i, ukoso, kao perom, bilo je stenografski
napisano: „Proba snage... proba... Garin“. Komadići metala unutar
nekih slova bili su poispadali. Roling je dugo razgledao šipku.
— Ovo liči na „probu pera“, — reče on tiho — kao da se pisalo
iglom po mekom testu.
— To je urađeno za vreme ispitivanja modela Garinovog
aparata, sa daljine od trideset koraka — reče Zoja. — Semjonov tvrdi
da se Garin nada da će sagraditi aparat koji će biti u stanju da lako,
kao sir, raseče drednot3 na daljini od 2400 hvati4... Oprostite,
Roling, ali ja nastojavam — vi morate imate taj strašni aparat.

3
Vrsta orijaških i veoma jako oklopljenih ratnih brodova od preko 20.000 tona, sa
teškim dalekometnim topovima. — Prim. prev.
4
1,88 m.
39
 Roling nije zalud prošao u Americi školu života. Do poslednje
ćelije bio je istreniran za borbu.
Treniranje, kao što je poznato, tačno raspoređuje napore
između mišića i izaziva u njima najveću moguću napregnutost.
Tako bi kod Rolinga, čim bi stupio u borbu, najpre počinjala da radi
fantazija — ona bi zagazila u nenačetu prašumu poduhvata i tamo
otkrivala nešto vredno pažnje. Stop. Rad fantazije je završen.
Stupao bi zdrav razum — ocenjivao je, upoređivao, procenjivao,
izveštavao: korisno je. Stop. Sad bi stupao praktični smisao —
proračunavao je, eskontovao, pravio bilans; aktive. Stop. Stupila bi
volja tvrđave molibdenovog čelika, strašna Rolingova volja, i on se,
kao bivo zakrvavljenih očiju, gurao do cilja i postizavao ga, ma šta
to njega ili drugog stajalo.
Otprilike isti takav proces desio se i danas. Roling je odmerio
pogledom prašume neistraženog, zdravi razum je rekao: Zoja je u
pravu. Praktični smisao je podneo bilans: najkorisnije je — ukrasti
crteže i aparat, a Garina likvidirati. Tačka. Izgledalo je da je
Garinova sudbina bila odlučena, kredit otvoren, u akciju je stupila
volja. Roling ustade iz naslonjače, okrenu leđa vatri u kaminu i reče
isturajući vilicu:
— Sutra čekam Semjonova na bulevaru Malzerb.

20

Posle te večeri prošlo je sedam nedelja. Na Kresgovskom Ostrvu

bio je ubijen Garinov dvojnik. Semjonov je došao na bulevar
Malzerb bez crteža i aparata. Roling mu umalo nije razbio glavu
mastionicom. Garina, ili njegovog dvojnika, videli su juče u Parizu.
Sutradan, kao i obično, Zoja je oko jedan sat po podne svratila
na bulevar Malzerb. Roling je seo pored nje u zatvorenu limuzinu,
oslonio se bradom o štap i procedio kroz zube:
— Garin je u Parizu.
Zoja se zavali na jastuke. Roling je tužno pogleda.

40
 — Već odavno je trebalo Semjonovu odrubiti glavu na giljotini,
on je aljkavac, jevtin ubica, drznik i glupak — reče Roling. —
Poverovao sam u njega i našao sam se u smešnom položaju. Treba
pretpostaviti da će me on ovde uvući u gadan sos...
Roling prenese Zoji ceo razgovor sa Semjonovom. Crteže i
aparat nisu uspeli da ukradu, pošto su besposličari koje je najmio
Semjonov ubili ne Garina, nego njegovog dvojnika. Pojava dvojnika
osobito je zbunjivala Rolinga. Shvatio je da je protivnik prepreden.
Garin je ili znao za pripremani atentat ili je predvideo da ga i tako
neće moći izbeći, pa je zavarao tragove podmetnuvši čoveka sličnog
sebi. Sve je to bilo vrlo nejasno. Ali najneshvatljivije bilo je ovo —
koji ga je đavo nadario da dođe u Pariz?
Limuzina se kretala Jelisejskim poljima u mnoštvu automobila.
Dan je bio topao, sparan, u lakom nežnoplavom, od žege mutnom
vazduhu ocrtavali su se krilati konji i stakleno kube Velikog Salona,
poluokrugli krovovi visokih zgrada, markize5 nad prozorima, bujni
venjaci od kestenova.
U automobilima su sedeli — jedni se razbaškarili, drugi
prebacili nogu preko noge, dok su treći sisali okruglu dršku od štapa
— većinom novopečeni bogati mladići malog rasta, u prolećnim
šeširima, s šarolikim kravatama. Oni su u Bulonjsku šumu vozili na
doručak dražesne devojke, koje im je za razonodu stranaca
gostoljubivo pružao Pariz.
Na trgu Etual limuzina Zoje Monroz sustiže iznajmljeni auto, u
kome su sedeli Semjonov i čovek žutog, gojaznog lica i prašnjavih
brkova. Obojica su, nagnuvši se napred, gotovo s nekakvom
pomamom pratili mali zeleni automobil koji je okretao trgom
prema stanici podzemne železnice.
Semjonov je pokazivao na njega svom šoferu, ali je bilo teško
probiti se kroz bujicu automobila. Najzad se probiše i punim gasom
krenuše da preseku put zelenom automobilčiću. Ali on se već bio
zaustavio kod podzemne železnice. Iz njega iskoči čovek srednjeg
rasta, u širokom kaputu od koverkota6, i nestade pod zemljom.

5
Platneni zaklon od sunca ili kiše. — Prim. prev.
6
Glatka vunena tkanina. — Prim. prev.
41
 Sve se to odigralo za dva-tri minuta, pred očima Rolinga i Zoje.
Ona viknu šoferu da skrene prema podzemnoj železnici. Zaustaviše
se skoro istovremeno sa Semjonovljevim autom. Mašući štapom,
ovaj pritrča limuzini, otvori kristalno sjajna vratanca i reče užasno
uzrujan:
— To je bio Garin. Pobegao je. Ne mari. Danas ću otići do njega
na Batinjol, ponudiću mu ruku pomirnicu. Roling, treba da se
dogovorimo: koliku ćete sumu doznačiti za pronalazak aparata?
Možete biti bez brige — radiću u okviru zakona. Kao poručeno,
dozvolite da vam predstavim Stasa Tiklinskog. To je sasvim
pristojan čovek.
Ne čekajući dozvolu, on zovnu Tiklinskog. Ovaj priskoči bogatoj
limuzini, skide šešir, pokloni se i poljubi ručicu pani Monroz.
Ne pružajući ni jednom ni drugom ruku, Roling je sevao očima
iz limuzine, kao puma7 iz kaveza. Bilo je nerazborito da ostane na
trgu da ga svi vide. Zoja predloži da pođu na doručak na levu obalu
u restoran „Laperuz“, koji je u to vreme godine bio slabo posećen.

21

Tiklinski se svaki čas klanjao, uvrtao opuštene brkove, bacao

zamagljene poglede na Zoju Monroz i jeo s uzdržljivom pohlepom.
Roling je snuždeno sedeo okrenuvši leđa prozoru. Semjonov je
slobodno brbljao. Zoja je izgledala spokojna, čarobno se smeškala i
pokazivala očima glavnom kelneru da što češće sipa gostima u
čašice. Kada je bio na redu šampanjac, ona zamoli Tiklinskog da
počne priču.
On skide salvet s vrata:
— Za pana Rolinga nismo štedeli svoje živote. Mi smo prešli
sovjetsku granicu kod Sestrorecka.
— Ko to — mi? — upita Roling.

7
Amerikanski lav ili crveni tigar. — Prim. prev.
42
 — Ja i, ako je panu po volji, moj pomoćnik, jedan Rus iz Varšave,
oficir iz armije Balahovića... Veoma grub čovek... Proklet bio
dabogda, kao i svi Rusi, pseto jedno, više mi je naudio nego što mi
je pomogao. Moj zadatak je bio da pronađem gde Garin vrši opite.
Bio sam u razrušenoj kući — pani i pan znaju, svakako, da me u toj
kući prokleti izrod umalo nije rasekao napola svojim aparatom.
Tamo, u podrumu, našao sam čeličnu šipku — pani Zoja ju je dobila
od mene i mogla se uveriti u moju usrdnost. Garin je promenio
mesto za vršenje opita. Nisam spavao ni danju ni noću, želeći da
opravdam poverenje pani Zoje i pana Rolinga. Pluća su mi nazebla
u močvari Krestovskog Ostrva, ali sam postigao cilj. Ušao sam u trag
Garinu. Ja i pomoćnik smo noću dvadeset sedmog aprila prodrli u
njegovu vilu, privezali Garina za gvozdeni krevet i izvršili
najbrižljiviji pretres... Ništa... Gotovo sam bio lud — nikakvog traga
od aparata, ali sam znao da ga on krije u vili... Tada se moj
pomoćnik malo oštro obračunao sa Garinom... Pani i pan će
razumeti naše uzbuđenje... Ne? mislim na to da smo postupili po
uputstvu pana Rolinga... Ne, moj pomoćnik se bio odveć ražestio...
Roling je gledao u tanjir. Dugačka ruka Zoje Monroz, koja je
počivala na stolnjaku, brzo je premetala prstima, blistala uglačanim
noktima, brilijantima, smaragdima, safirima u prstenju. Gledajući
u tu neocenjivu ruku, Tiklinski dobi nadahnuće.
— Pani i pan već znaju kako sam se, posle dvadeset četiri časa,
sreo s Garinom na pošti.
Majko božija, ko se ne bi uplašio kad bi se sukobio lice u lice sa
živim pokojnikom. A sem toga i prokleta milicija je pošla za mnom
u poteru. Postali smo žrtve obmane, prokleti Garin nam je
podmetnuo nekog drugog umesto sebe. Odlučio sam se da ponovo
pretražim vilu: u njoj je morao postojati podrum. Iste noći pošao
sam onamo sam i uspavao čuvara. Uvukao sam se kroz prozor...
Neka me pan Roling nekako ne shvati krivo... Kada Tiklinski žrtvuje
život, on ga žrtvuje za ideju... Nije me ništa stajalo da iskočim kroz
prozor napolje kada sam u vili začuo takvu lupu i lomnjavu da bi se
svakom digla kosa na glavi... Da, pane Roling, u tom trenutku sam
shvatio da vas je gospod vodio kada ste me poslali da od Rusa
otmem strašno oružje koje oni mogu okrenuti protiv čitavog
civilizovanog sveta. Bio je to istorijski trenutak, pani Zoja, kunem
43
vam se čašću poljskog plemića. Pojurio sam, kao zver, u kuhinju,
odakle je dolazila buka. Ugledao sam Garina — kraj zida, na jednu
gomilu trpao je stolove, vreće, sanduke. Kada me je video, zgrabio
je kožni kofer, koji mi je bio odavno poznat, u kome je on obično
držao model aparata, i poleteo u drugu sobu. Izvadio sam revolver i
jurnuo za njim. Već je bio otvorio prozor, nameravajući da iskoči na
ulicu. Ja opalim, on se s koferom u jednoj i s revolverom u drugoj
ruci povuče u drugi kraj sobe, zakloni se krevetom i poče da puca.
Bio je to pravi dvoboj, pani Zoja. Metak mi probi kačket. Odjednom
on zapuši usta i nos nekakvom krpom, pruži prema meni metalnu
cevčicu — odjeknu pucanj, ne jači od zvuka kad izleti čep iz flaše sa
šampanjcem, i istog trenutka hiljade malih noktiju uvukoše mi se u
nos, u grlo, u grudi, počeše da me razdiru, oči mi se obliše suzama
od nepodnošljivog bola, stanem da kijam, kašljem, unutra mi se sve
prevrtalo i, izvinite, pani Zoja, i tako me natera na povraćanje da
sam se srušio na pod.
— Difenil-hlor-arsin pomešan sa fozgenom, po pedeset
procenata od svakog — jevtina stvar, mi sad naoružavamo policiju
tim bombicama — reče Roling.
— Tako je... Pan govori istinu. Bila je to gasna bombica...
Srećom, promaja je brzo rasterala gas. Došao sam sebi i, polumrtav,
dovukao se kući. Bio sam otrovan, slomljen, agenti su me tražili po
gradu, ostajalo mi je jedino da pobegnem iz Lenjingrada, što smo i
učinili, uz veliku opasnost i napore.
Tiklinski raširi ruke i pognu glavu, predajući se na milost i
nemilost. Zoja upita:
— Vi ste uvereni da je Garin takođe pobegao iz Rusije?
— On se morao skloniti... Posle tog slučaja on bi i tako morao da
dadne razjašnjenje kriminalnom odseku.
— Ali zašto je izabrao baš Pariz?
— Njemu su potrebne ugljene piramidice. Bez njih je njegov
aparat isto što i nenapunjena puška. Garin je fizičar. On se ništa ne
razume u hemiju. Po njegovoj narudžbini na tim sam piramidicama
radio ja, kasnije onaj koji je za to platio životom na Krestovskom
Ostrvu. Ali Garin ima još jednog saradnika, ovde, u Parizu — njemu

44
je on i poslao telegram na bulevar Batinjol. Garin je ovamo
doputovao da bi pratio opite sa piramidicama.
— Kakve ste podatke sakupili o saradniku inženjera Garina? —
upita Roling.
— On stanuje u dosta rđavom hotelu, na bulevaru Batinjol — bili
smo juče tamo, ponešto nam je vratar ispričao — odgovori
Semjonov. — Taj čovek dolazi u hotel samo da prenoći. Nema
nikakvih stvari. Iz hotela izlazi u širokom ogrtaču od debelog platna,
kakav u Parizu nose lekari, laboranti i studenti hemije. Vidi se da
radi negde u blizini.
— Spoljašnost? Đavo vas odneo, šta me se tiče njegov ogrtač od
debelog platna! Je li vam vratar opisao njegovu spoljašnost? —
viknu Roling.
Semjonov i Tiklinski se zgledaše. Poljak stavi ruku na srce.
— Ako je panu po volji, danas ćemo dostaviti podatke o
spoljašnosti toga gospodina.
Roling je dugo ćutao, obrve mu se skupiše.
— Na čemu je zasnovana vaša tvrdnja da je onaj koga ste juče
videli u kafani na Batinjolu i čovek koji je pobegao pod zemlju na
trgu Etual jedno isto lice, upravo inženjer Garin? Vi ste se već
jednom prevarili u Lenjingradu. A?
Poljak i Semjonov se opet zgledaše. Tiklinski se sa najvećom
obazrivošću osmehnu:
— Neće valjda pan Roling tvrditi da Garin u svakom gradu ima
dvojnika...
Roling tvrdoglavo klimnu glavom. Zoja Monroz je sedela,
zavukavši ruke u krzno od hermelina, i ravnodušno gledala kroz
prozor.
Semjonov reče:
— Tiklinski suviše dobro poznaje Garina, greške ne može biti.
Sada je važno doznati nešto drugo, Roling. Dopuštate li vi da mi
sami uredimo tu stvar — da jednog divnog jutra donesemo aparat i
crteže na bulevar Malzerb, ili ćete raditi zajedno s nama?
— Ni u kom slučaju! — iznenada progovori Zoja, gledajući i dalje
kroz prozor. — Gospodina Rolinga veoma zanimaju opiti inženjera
45
Garina, gospodin Roling bi veoma želeo da dobije pravo
sopstvenosti nad tim pronalaskom, gospodin Roling uvek radi u
granicama stroge zakonitosti; ako bi gospodin Roling poverovao ma
i jednoj reči od onoga što je ovde ispričao Tiklinski, onda on, razume
se, ne bi ni časka oklevao da telefonom pozove komesara policije i
preda u ruke vlasti takvog hulju i zločinca. Ali pošto Roling odlično
zna da je Tiklinski sve to izmislio s namerom da izmami što je
mogućno više novaca, to on dobrodušno dozvoljava da mu i
ubuduće čini neznatne usluge.
Prvi put za vreme celog doručka Roling se )osmehnuo, izvadio
iz džepa na prsluku zlatnu čačkalicu i zavukao je između zuba.
Tiklinskom na velikim zaliscima pocrvenelog čela izbi znoj, obrazi
se oklembesiše. Roling reče:
— Vaš zadatak je da mi date tačne i podrobne podatke, po
tačkama koje će vam biti saopštene danas u tri časa na bulevaru
Malzerb. Od vas se zahteva da radite kao pristojni agenti tajne
policije — i samo to. Nijednog koraka, nijedne reči bez mojih
naređenja.

22

Beli, kristalno čisti, blistavi voz linije Sever-Jug — podzemne

železnice — jurio je uz tihu tutnjavu tamnim podzemljem Pariza. Na
okukama tunela promicala je mreža električnih žica, udubljenja u
cementnom zidu, gde se stisnuo radnik osvetljavan letećom
svetlošću, žuta slova pisaca na crnom: „Dibone“, „Dibone“,
„Dibone“ — odvratnog napitka koji su reklame uterivale u svest
Parižana.
Trenutan zastanak. Stanica oblivena podzemnom svetlošću.
Obojeni pravougaonici reklama: „Divan sapun“, „Jake
naramenice“, „Mast za obuću s glavom lava“, „Automobilske gume“,
„Crveni đavo“ — gumeni domeci za potpetice, jevtina rasprodaja u
robnim kućama: Luvr, Prekrasna cvećarka, Galerija Lafajet.

46
 Bučno nasmejana gomila lepuškastih žena, midinetkinja8,
trčkala, stranaca, mladih ljudi u kaputima pripijenim uz telo,
radnika u znojavim košuljama, pritegnutim oko struka pojasom od
crvene vunene tkanine — primicala se, uz gurnjavu, vozu. Staklena
vrata se otvaraju u magnovenju...“O-o-o-o“ — proleće uzdah, i
vrtlog šešira, izbečenih očiju, zinutih usta, crvenih, veselih,
razljućenih lica kulja unutra. Kondukteri u kaputima cigla boje,
uhvativši se za ručice, potiskuju trbusima publiku u vagone. Uz
tresak se zatvaraju vrata; kratak zvižduk. Voz kao vatrena traka
nestaje pod crnim svodom podzemlja.
Semjonov i Tiklinski sedeli su na bočnoj klupici vagona Sever-
Jug, leđa okrenutih vratima. Poljak se žestio:
— Molim pana da to primeti — samo me je pristojnost uzdržala
od skandala... Mogao sam sto puta da planem... Ne jedem ja više
doručke kod milijardera! Pljujem ja na te doručke... Mogu i sam
poručiti ništa gori doručak kod „Laperuza“ i ne slušati uvrede ulične
devojčure... Tiklinskom ponuditi ulogu agenta G Kučka jedna,
drolja!
— Ta manite se, pane Stas, vi ne poznajete Zoju, ona je divna
žena, dobar drug. Malo se raspalila...
— Vidi se da je pani Zoja navikla da ima posla s đubretima,
vašim emigrantima... Ali ja sam — Poljak, molim pana da to primeti.
— Tiklinski strašno nakostreši brkove — neću dozvoliti da se sa
mnom razgovara na taj način.
— Pa dobro, brke si kostrešio, srcu si olakšao, — reče mu
Semjonov posle kratkog ćutanja — sada slušaj, Stas, pažljivo: daju
nam lep novac, od nas, na kraju krajeva, ništa naročito ne traže.
Posao je bezopasan, čak i prijatan: vucaraš se po krčmama i
kafanama... Ja sam, na primer, jako zadovoljan današnjim
razgovorom... Ti kažeš — agenti... Gluposti! A ja ti velim — nama je
ponuđena vrlo plemenita uloga kontraobaveštajaca.
Kraj vrata, iza klupe na kojoj su razgovarali Tiklinski i
Semjonov, nalaktivši se na mesinganu šipku, stajao je onaj što se
jednom prilikom na bulevaru Sindikata, u razgovoru sa Šeljgom

8
Pomoćnice u pomodnim trgovinama u Francuskoj — Prim. prev.
47
predstavio kao Pjankov-Pitkević. Kragna njegovog ogrtača od glatke
vunene tkanine bila je pridignuta, zaklanjajući donji deo lica, šešir
mu je bio natučen na oči. Stojeći nemarno i leno, dodirujući usta
koštanom okruglom drškom od štapa, on je pažljivo saslušao ceo
razgovor Semjonova i Tiklinskog, učtivo se uklonio kada su se ovi
digli s mesta i izišao iz vagona dve stanice docnije — na Monmartru.
Na najbližoj pošti predao je ovaj telegram:
„Lenjingrad. Kriminalni odsek. Šeljgi. Četvoroprsti ovde. Preti
opasnost!“

23

Iz pošte on se pope na bulevar Kliši i pođe hladovitom stranom.

Ovde je iz svakih vrata, iz podrumskih prozora, ispod prugastih
markiza što na širokim pločnicima pokrivaju mermerne stočiće i
pletene stolice zaudaralo na nakiseo zadah noćnih krčmi. Kelneri
kratkim smokinzima i belim keceljama, podaduli, s kosom na
razdeljak, namazanom briljantinom, posipali su kafanske podove i
pločnike između stočića vlažnim strugotinama, stavljali sveže
bukete cveća i okretali bronzane ručice, dižući markize.
Danju je bulevar Kliši izgledao uvenuo, kao dekoracija posle
karnevala. Visoke, ružne, stare kuće bile su sve do jedne zauzete za
restorane, krčme, kafane, noćne hotele, dućane s koještarijama za
ulične devojke. Drvene i limene konstrukcije reklama, oguljena
krila čuvenog mlina „Mulen Ruž“, bioskopski plakati na pločnicima,
dva reda zakržljalog drveća posred bulevara, pisoari ispisani
nepristojnim rečima, kolovozi popločani kamenom, kojima su
protutnjala, prohujala stoleća, redovi cirkuskih šatri i vrteški
pokrivenih ciradom — sve je to čekalo na noć, kada će odozdo, iz
buržoaskih četvrti Pariza, pokuljati zazjavala i bekrije.
Tada će blesnuti svetla, uzmuvaće se kelneri, zavrteće se
vrteške, zazviždaće parnim ždrelima; na zlatnim svinjama, na
bikovima sa zlatnim rogovima, u čamcima, loncima, šerpama —
neprestano se okrećući — ogledajući se u hiljadu ogledala, pojuriće
48
uz zvuke parnih orkestriona devojke u suknjicama do kolena,
zadivljeni buržuji, lopovi s divnim brkovima, Japanci koji se smeju
kao maske, studenti, dečaci, homoseksualci, mračni ruski
emigranti, koji čekaju pad boljševika.
Zavrteće se plamena krila „Mulen Ruža“. Poleteće po fasadama
kuća izlomljene vatrene strele, zapaliće se natpisi u svetu čuvenih
krčmi, iz njihovih otvorenih prozora prosuće se na vreli bulevar
divlje praskanje, lupnjava doboša i zvuci džezova.
U gomili će zapištati svirale od kartona, zazvrjaće čegrtaljke.
Ispod zemlje će početi da kuljaju nove gomile, koje je izbacila
podzemna železnica i Sever-Jug. To je Monmartr. To su brda
Martra, koja veselom svetlošću sijaju celu noć nad Parizom —
najbezbrižnije mesto na svetu. Ovde se ima gde potrošiti novac, ima
se gde provesti bezbrižna noć sa zakikotalim devojkama.
Veseli Monmartr — to je bulevar Kliši između dva okrugla, već
sasvim vesela trga: Pigal i Blanš. Levo od trga Pigal pruža se široki i
tihi bulevar Batinjol. Desno iza trga Blanš počinje Sentantoansko
predgrađe. To je kraj gde žive radnici i Pariska sirotinja. Odavde —
s Batinjola, s uzvišice Monmartra i Sent-Antoana — više puta su se
spuštali naoružani radnici da bi osvojili Pariz. Četiri puta terali su
ih topovima natrag na uzvišice. I donji grad, koji se prostire uz obale
Sene, banke, kancelarije, raskošne radnje, hoteli za milionere i
kasarne za trideset hiljada policajaca, četiri puta je prelazio u napad
i u srce radničkog grada, na uzvišicama, udario razgorelim
plamenovima svetskih jazbina seksualni pečat donjeg grada — trg
Pigal — bulevar Kliši — trg Blanš.

24

Došavši do sredine bulevara, čovek u ogrtaču od glatke vunene

tkanine skrenu u bočnu usku uličicu, koja je istrošenim
stepenicama vodila na vrh Monmartra, pažljivo se osvrnu na sve
strane i uđe u mračnu krčmu, gde su obični posetioci bili šoferi,
prostitutke, polugladni sastavljači kupleta i promašeni ljudi, koji su
49
po starinskom običaju još uvek nosili široke čakšire i šešire sa
širokim obodom.
On zatraži novine, čašu portugalskog vina i udubi se u čitanje.
Za cinkanim šankom vlasnik krčme — brkati, crveni Francuz težak
sto deset kila — zasukavši do lakata maljave ruke, prao je pod
česmom posuđe i razgovarao — bez obzira da li ga neko sluša ili ne.
— Ma šta vi da kažete, Rusija nam je zadala mnogo briga (znao
je da je posetilac — Rus, zvao se m’sje Pjer). Ruski emigranti ne
donose više prihoda. Ispucali se, ola-la... Ali mi smo još dovoljno
bogati, mi sebi možemo dozvoliti tu raskoš da nekolicini hiljada
damo utočište (Bio je uveren da se njegov posetilac bavio nekim
sitnim poslom na Monmartru). Ali, razume se, sve ima svoj kraj.
Emigranti će se morati vratiti kući. Avaj! Pomirićemo vas s vašom
ogromnom otadžbinom, priznaćemo vaše Sovjete, i Pariz će ponovo
postati dobri stari Pariz. Dosadio mi rat, pravo da vam kažem. Deset
godina traje to nevarenje želuca. Sovjeti izražavaju želju da plate
sitnim imaocima ruskih dragocenosti. Pametno, vrlo pametno s
njihove strane. Živeli Sovjeti! Oni ne vode rđavu politiku. Oni
boljševiziraju Nemačku. Divno! Čestitam! Nemačka će postati
sovjetska i samu sebe će razoružati. Nas onda neće boleti želudac
pri pomisli na njihovu hemijsku industriju. Glupaci u našoj četvrti
smatraju me boljševikom. O-lala!.. Ja imam tačnu računicu.
Boljševizacija nas ne straši. Izračunajte — koliko u Parizu ima
valjanih buržuja i koliko radnika. Oho! Mi, buržuji, bićemo u stanju
da zaštitimo svoje ušteđevine... Ja mirno posmatram kada naši
radnici viču „Živeo Lenjin!“ i mašu crvenim zastavama. Radnik —
to je burence s vinom koje je počelo da previre, ono se ne sme držati
začepljeno. Neka se on dere „Živeli Sovjeti!“ — i ja sam se derao
prošle nedelje. Imam za osam hiljada franaka ruskih hartija što
donose procente. Ne, vi treba da se izmirite s vašom vladom. Dosta
je gluposti. Franak pada. Prokleti špekulanti, te vaši koje su zagadile
svaku naciju u kojoj počne da pada valuta — to pleme inflacionista,
opet se preselilo iz Nemačke u Pariz.
U krčmu brzo uđe suvonjav čovek u ogrtaču od debelog platna,
nepokrivene svetlokose glave.

50
 — Zdravo, Garine, — reče on onome što je čitao novine — možeš
mi čestitati... Uspeh...
Garin munjevito ustade i steže mu ruke:
— Viktore...
— Da, da. Neobično sam zadovoljan... Nastojaću da mi uzmemo
patent.
— Ni u kom slučaju... Hajdemo.
Oni iziđoše iz krčme, popeše se stepenastom uličicom, skrenuše
desno i dugo su išli pored prljavih kuća predgrađa, mimo poljana
ograđenih bodljikavom žicom, gde se lepršalo bedno rublje o
konopcima, pored zanatlijskih radionica.
Dan se bližio kraju. U susret su im nailazile gomilice umornih
radnika. Ovde, na brdu, činilo se kao da je živelo drugo pleme ljudi,
i lica su im bila drugačija — tvrda, mršava, snažna. Izgledalo je da
se francuska nacija, spasavajući se od debljanja, sifilisa i
degeneracije, popela na uzvišice iznad Pariza i ovde mirno i hladno
čeka čas kada će moći očistiti od gadosti donji grad i lađicu Lutecije9
ponovo okrenuti u sunčani okean.
— Ovamo — reče Viktor, otvarajući američkim ključem vrata
niske šupe od cigle.

25

Garin i Viktor Lenoar priđoše omanjem vignju od cigle pod

nastrešnicom. Kraj njega na stolu ležale su piramidice poređane u
redove. Na vignju je uspravno stajao debeli bronzani prsten sa
dvanaest porcelanskih čašica, razmeštenih po njegovoj periferiji.
Lenoar zapali sveću i, čudno se smešeći, pogleda Garina.
— Petre Petroviću, mi se poznajemo već petnaest godina — nije
li tako? Mnogo šta smo zajedno preturili preko glave. Mogli ste se
uveriti da sam čestit čovek. Kad sam pobegao iz Sovjetske Rusije —

9
Grb Pariza ili, antički, Lutecije — Zlatna lađica. — Prim. prev.
51
vi ste mi pomogli... Iz toga zaključujem da se prema meni ne
odnosite rđavo. Recite mi — kog đavola krijete aparat od mene?
Znam da ste bez mene, bez tih piramidica — nemoćni... Haj’te da
drugarski...
Pažljivo razgledajući bronzani prsten s porcelanskim čašicama,
Garin upita:
— Vi hoćete da vam otkrijem tajnu?
— Da.
— Vi hoćete da budete učesnik u poslu?
— Da.
— Ako ustreba, a ja mislim da će docnije ustrebati, moraćete biti
spremni na sve za uspeh stvari...
Ne skidajući očiju s njega, Lenoar sede na ivicu vignja, krajevi
usta mu zadrhtaše.
— Da, — reče on odlučno — pristajem.
On izvadi parče krpe iz džepa na ogrtaču i obrisa čelo.
— Ja vas ne primoravam, Petre Petroviću. Zapodenuo sam ovaj
razgovor zbog toga što ste mi vrlo blizak čovek, ma kako to čudno
izgledalo... Bio sam na prvoj godini, vi — na drugoj. Još onda sam
vam, e pa kako da se izrazim, skidao kapu... Vi ste neobično
daroviti... sjajni... Vi ste neobično smeli. Vaš um je — analitičan,
smeon, strašan. Vi ste strašan čovek. Vi ste strogi, Petre Petroviću,
kao svaki veliki talent, vi ste nesmotreni prema ljudima. Upitali ste
— da li sam spreman na sve kad bih radio s vama... Svakako, ta
svakako da jesam... Šta tu ima da se govori? Nemam šta da izgubim.
Bez vas me čeka — svakidašnji rad, obični dani do kraja života. S
vama me čeka — praznik ili smrt... Da li ja na to sve pristajem?...
Smešno... Šta je to — to „sve“? Ukrasti, ubiti?
On zastade. Garin očima reče „da“. Lenoar se osmehnu.
— Ja poznajem francuske krivične zakone... Pristajem li ja da se
izložim opasnosti da ovi budu primenjeni na mene? — pristajem...
Između ostalog, video sam čuveni nemački gasni napad dvadeset
drugog aprila petnaeste godine. Ispod zemlje se digao gust oblak i
pošao prema nama u žutozelenim talasima, kao fatamorgana — ni
52
u snu se to nije moglo zamisliti. Hiljade ljudi bežale su poljem, u
nepodnošljivom užasu, bacajući oružje. Oblak ih je sustizao. Oni
koji su uspeli da umaknu imali su mračna, crvena lica, isplažene
jezike, spržene oči...“Moralni pojmovi“ — kakve li gluposti!... Oho,
nismo mi posleratna deca.
— Jednom reči, — podrugljivo reče Garin — vi ste, najzad,
shvatili da je buržoaski moral jedna od najveštijih tačaka crnačkog
programa i da su glupaci oni koji zbog njega gutaju zeleni gas. Istinu
reći, malo sam razmišljao o tim problemima... Dakle... Ja vas
dobrovoljno primam za druga u radu. Vi ćete se bez pogovora
pokoriti mojim naređenjima. Ali postoji jedan uslov...

53
 — Dobro, pristajem na bilo kakav uslov.
— Vi, Viktore, znate da sam u Pariz došao s lažnim pasošem,
svake noći menjam hotel. Pokatkad moram uzimati uličnu devojku
da ne bih pobudio sumnju. Juče sam doznao da me prate. To
uhođenje je povereno Rusima. Očigledno, smatraju me za
boljševičkog agenta. Potrebno mi je da agente navedem na lažan
trag.
— Šta treba da uradim?
— Da se prerušite u mene. Ako vas uhvate, pokazaćete svoja
dokumenta. Hoću da nas bude dvojica. Istog smo rasta. Obojićete
kosu, prilepićete lažnu bradicu, kupićemo podjednaka odela. Zatim,
večeras ćete preći iz svog hotela u drugi deo grada, gde ste nepoznati
— recimo, u Latinsku četvrt. Pristajete li?
Lenoar skoči s vignja i čvrsto steže Garinovu ruku. Zatim poče
da objašnjava kako je uspeo da pripravi piramidice od smeše
aluminijuma i oksida gvožđa (termita) sa tvrdim maslom i žutim
fosforom.
Pošto je na porcelanske čašice prstena stavio dvanaest
piramidica, on ih zapali pomoću fitilja. Stub zaslepljujućeg plamena
diže se nad vignjem. Morali su se povući u dubinu šupe, toliko su
bile nepodnošljive svetlost i toplota.
— Odlično, — reče Garin — nadam se da ne daju nikakve gari?
— Sagorevanje je potpuno na toj strašnoj temperaturi. Materijal
je hemijski prečišćen.
— Dobro. Ovih dana videćete čuda, — reče Garin — hajdemo da
jedemo. U hotel po stvari poslaćemo poslužitelja. Prenoćićemo na
levoj obali, a sutra će u Parizu osvanuti dva Garina... Imate li
duplikat ključa od šupe?

54
 26

Ovde nije bilo ni blistave bujice automobila, ni besposlenih

ljudi, koji krive vratove gledajući u izloge radnji, niti vrtoglavih žena
ni industrijskih kraljeva.
Sveže daske složene u gomile, brda šljunka, nasred ulice
raskopana plava glina i, sa stran? uz pločnik, kao isečeni džinovski
crv, rastavljeni delovi kanalizacionih cevi.
Spartakovac Taraškin išao je ne žureći se na Ostrvo, u klub. Bio
je u najvedrijem raspoloženju. Čoveku sa strane on bi se učinio čak
i natmuren na prvi pogled, ali to je dolazilo otud, što je Taraškin bio
čovek razložan, uravnotežen, i njegovo veselo raspoloženje nije se
izražavalo nikakvim spoljnim znakom, ako se ne uzme u obzir tiho
zviždukanje i miran hod.
Nije imao da pređe još ni sto koraka do tramvaja, kad začu
komešanje i ciku između složenih balvana. Sve što se dešavalo u
gradu, razume se, neposredno se ticalo Taraškina.
On zaviri iza složenih balvana i ugleda tri dečaka, u
pantalonama i debelim kratkim kaputima: oni su, ljutito dahćući,
55
tukli četvrtog dečaka, rastom manjeg od njih — bosog, bez kape,
odevenog u vatiranu bluzu, toliko pocepanu da je to bilo za čuđenje.
Ovaj se ćutke branio. Njegovo mršavo lice bilo je izgrebano, mala
usta čvrsto stegnuta, crne oči — kao u vučića.
Taraškin odmah zgrabi dva dečaka za jaku i diže ih u vazduh,
trećem dade nogu u tur; dečak jauknu i nestade iza balvana.
Druga dvojica, bacakajući se u vazduhu, stadoše da prete
strašnim rečima. Ali ih Taraškin malo jače prodrmusa i oni se
smiriše.
— Ovo više puta gledam na ulici, — reče Taraškin, zagledajući se
u njihova zadihana lišca — da mališane kinjite, derani! Više da to
nisam video. Je li jasno?
Primorani da odgovore u pozitivnom smislu, dečaci rekoše
snuždeno:
— Jasno je.
Tada ih Taraškin pusti i oni, gunđajući da će im on jednom pasti
šaka, odoše s rukama u džepovima.
Istučeni mališan takođe pokuša da se skrije, ali se samo
uzvrpolji na jednom mestu, slabo se zakašlja i sede, uvukavši glavu
u iscepanu bluzu.
Taraškin se nagnu nad njim. Dečak je plakao.
— Eh, ti, — reče Taraškin — gde stanuješ? — Nigde — odgovori
dečak ispod bluze.
— Kako to — nigde? Imaš li majku?
— Nemam.
— I oca nemaš? Tako. Besprizorno dete. Vrlo dobro.
Taraškin je stajao neko vreme, nabravši nos. Dečak je, kao
muva, zujao pod bluzom.
— Hoćeš li da jedeš? — upita Taraškin ljutito.
— Hoću.
— Dobro, hajde sa mnom u klub.
Dečak pokuša da ustane, ali ga noge nisu držale. Taraškin ga uze
na ruke — dečak nije bio težak ni jedan pud — i ponese ga prema
tramvaju. Vozili su se dugo. Za vreme presedanja Taraškin kupi
56
zemičku, mališan grčevito zari u nju zube. Do veslačke škole došli
su pešice. Puštajući dečaka na vratnice, Taraškin reče.
— Samo pazi da ne kradeš.
— Neću, krao sam samo hleb.
Dečak je sanjivo gledao u vodu, na kojoj su poigravale svetle
sunčane pege, posmatrao je lakirane čamce, srebrnastozelenu vrbu,
koja je svoje rese zamočila u vodu, gigove na dva, na četiri vesla s
mišićavim i preplanulim veslačima. Njegovo mršavo lice bilo je
ravnodušno i umorno. Čim je Taraškin okrenuo glavu od njega, on
se zavuče pod drveni prelaz koji je spajao široku klupsku kapiju sa
splavom i, svakako, odmah zaspao smotavši se u klupko.
Uveče ga Taraškin izvuče ispod prelaza, naredi mu da u rečici
opere lice i ruke i povede ga na večeru. Dečaka posadiše za sto s
veslačima. Taraškin reče drugovima:
— Ovo dete možemo ostaviti u klubu, ono ne ujeda,
naviknućemo ga na vodu, nama je potreban okretan dečak.
Drugovi se složiše da ostane. Dečak je sve to mirno slušao i jeo
ozbiljna lica. Pošto je večerao, on ćutke siđe s klupe. Njega ništa nije
začuđavalo — nagledao se on svačega.
Taraškin ga povede na splav, reče mu da sedne i otpoče
razgovor.
— Kako se zoveš?
— Ivan.
— Odakle si?
— Iz Sibira. S gornjeg Amura.
— Koliko ima kako si otud došao?
— Juče sam doputovao.
— Kako si doputovao?
— Malo peške, a malo u sanducima pod vagonom.
— Šta te je dovelo u Lenjingrad?
— E, to je moja stvar, — odgovori dečak i okrenu glavu — čim
sam došao, znači da sam imao razloga.
— Ispričaj, neću ti ništa.

57
 Dečak ne odgovori i stade opet polako da uvlači glavu u bluzu.
Te večeri Taraškin nije od njega ništa izvukao.

58
 27

Dvojac — gig od mahagonija na dva vesla, divan kao violina —

jedva se kretao poput uske trake po reci ravnoj kao ogledalo. Oba
para vesala klizila su pljoštimice po vodi. Šeljga i Taraškin, u belim
gaćicama, goli do pojasa, leđa i ramena oljuštenih od sunca, sedeli
su nepomično, obgrlivši kolena.
Krmilar, ozbiljan momak u mornarskoj kapi i sa šalom
omotanim oko vrata, gledao je u „štopericu“.
— Biće oluje — reče Šeljga.
Na reci je bilo toplo, na bujnošumovitoj obali nije se pokretao
nijedan list. Drveće je izgledalo preterano izduženo. Nebo je toliko
bilo zasićeno suncem da je izgledalo kao da njegova
plavkastokristalna svetlost pada u grudvama kristala. U očima je
peklo, bilo u slepoočnicama.
— Vesla na vodu! — komandova krmilar.
Veslači se istovremeno pognuše prema raširenim kolenima i,
zabacivši i zagnjurivši vesla, odbaciše se unazad, skoro legoše,
opruživši noge, pokrećući se va sedištima.
— Jen-dva!...
Vesla se poviše, gig, kao oštrica, kliznu po reci.
— Jen-dva, jen-dva, jen-dva! — komandovao je krmilar.
Ravnomerno i brzo, po taktu otkucaja srca — udisanja i
izdisanja — tela veslača su se skupljala, poležući po kolenima, i
ispravljala se kao opruge. Ravnomerno, po ritmu strujanja krvi,
napregnuto su radili zagrejani mišići.
Gig je leteo pored čamaca za šetnju, u kojima su ljudi s
naramenicama bespomoćno pljuskali veslima. Za vreme veslanja
Šeljga i Taraškin su gledali pravo ispred sebe — u prekonosicu
krmilara, očima držeći liniju ravnoteže. Sa šetnih čamaca jedino su
imali vremena da za njima viknu:
— Gle ti đavola!.. Ala su se zahuktali!...
59
 Izbiše na morski žal. Opet su jedan časak nepomično ležali na
vodi. Obrisaše znoj s lica. — Jen-dva! — Okrenuše natrag pored
Jaht-kluba, gde su u kristalnoj sparini, kao nepokretni komadi
platna, lebdela ogromna jedra trkačkih jahti lenjingradskih
sindikata. Na terasi Jaht-kluba svirala je muzika. Nisu se lepršale
značke i zastavice pobodene duž obale. Sa čamaca su nasred reke
skakali pocrneli ljudi dižući mlazeve vode.
Provukavši se između kupača, gig zaplovi Nevkom, projuri
ispod mosta, nekoliko sekundi se držao kao prilepljen, krme
autrigera na četiri vesla iz kluba „Strela“, zatim ga obiđe (krmilar
preko ramena upita: „Možda biste hteli da vas zakačimo?“), uđe u
usku Krestovku s bujnim obalama, gde su u zelenoj senci
srebrnastih vrba promicale crvene maramice i gola kolena ženskog
školskog tima — i pristade uz splav veslačke škole.
Šeljga i Taraškin iskočiše na splav, oprezno staviše dugačka
vesla na strmi prelaz, nagnuše se nad gigom i na krmilarevu
komandu izvukoše ga iz vode, digoše na ruke i unesoše kroz široku
kapiju u baraku. Zatim odoše pod tuš. Istrljaše se tako da im se koža
crvenela i, kao što je običaj, ispiše šolju čaja s limunom. Posle toga
su se osećali kao da su se tek rodili na ovaj divni svet, koji zaslužuje,
najzad, da bude dobro uređen.

28

Na otvorenoj verandi, na spratu (gde su pili čaj), Taraškin

ispriča o jučerašnjem dečaku:
— Umešan, mudra glava, prosto, divota. — On se nagnu preko
ograde i viknu:
— Ivane, hodider ovamo!
Odmah se uz stepenice začu bat bosih nogu. Ivan uđe na
verandu. Pocepanu bluzu je bio skinuo. (Iz higijenskih razloga
spalili su je u kuhinji.) Na njemu su bile plivačke gaćice i, na golom
telu, sukneni prsluk, neverovatno pohaban, sav uvezan kanapom.

60
 — Eto, — reče Taraškin, pokazujući prstom dečaka — ma koliko
ga nagovarao da skine prsluk, neće ni za živu glavu. Kako ćeš se
kupati, pitam te ja? I bar da je prsluk dobar, nego samo đubre.
— Ne mogu da se kupam — reče Ivan.
— Trebalo bi da se okupaš u kupatilu, sav si crn, brljav.
— Ne mogu se prati u kupatilu. Evo, dovde — mogu — Ivan
pokaza na pupak, zbuni se i primače se bliže vratima.
Češući noktima listove na nozi, na kojima su po preplanuloj koži
ostajali beli tragovi, Taraškin graknu ljutito:
— Radi s njim što ti je volja.
— Šta je, — upita Šeljga — plašiš se vode?
Dečak ga pogleda bez osmeha.
— Ne, ne plašim se.
— Zašto onda nećeš da se kupaš?
Dečak spusti glavu i tvrdoglavo stisnu usne.
— Bojiš se da skineš prsluk, plašiš se da ti ga ne ukradu? — upita
Šeljga.
Dečak mrdnu ramenom, osmehnu se.
— Znaš šta, Ivane, tvoja je stvar što nećeš da se kupaš. Ali ne
možemo dozvoliti da nosiš taj prsluk. Uzmi moj prsluk, skidaj se.
Šeljga poče da otkopčava prsluk na sebi. Ivan ustuknu. Zenice
mu nemirno zaigraše. U jedan mah je molećivo pogledao Taraškina
i sve se porebarke primicao staklenim vratima, koja su bila otvorena
prema unutrašnjim, mračnim stepenicama.
— E, tako se nismo dogovorili da se igramo. — Šeljga ustade,
zaključa vrata, izvadi ključ i sede prema vratima. — De, skidaj.
Dečak se obazirao oko sebe kao mala zver. Sada je stajao kraj
samih vrata — leđima okrenut staklu. Obrve mu se skupiše.
Odjednom on odlučno zbaci prnje sa sebe i pruži ih Šeljgi:
— Na, daj svoj.
Ali Šeljga, uz najveće čuđenje, više nije gledao u dečaka, nego
pored njegovog ramena — u staklo na vratima.
— Dajte, — ljutito ponovi Ivan — što se smejete? — niste mali.
61
 — Baš si čudak! — Šeljga se glasno nasmeja. — Okrenide leđa.
(Kao da ga je neko udario, dečak lupi potiljkom u staklo). Okreni se,
i ovako vidim da ti je na leđima nešto napisano.
Taraškin skoči. Kao kakva loptica, dečak pretrča verandu i
prebaci se preko ograde. Taraškin jedva uspe da ga uhvati u letu.
Ivan mu zari oštre zube u ruku.
— Ala si lud! Mani se ujedanja!
Taraškin ga snažno pritisnu uza se. Milovao ga je po pepeljastoj
obrijanoj glavi:
— Da divljeg li deteta. Drhće kao miš. Dosta, nećemo ti ništa.
Dečak se umiri u njegovim rukama, samo mu je srce jako
kucalo. Odjednom on mu šapnu na uho:
— Zabranite mu, ne sme se čitati što mi je napisano na leđima.
Niko ne sme. Ubiće me zbog toga.
— Ta nećemo čitati, to nas ne zanima — ponavljao je Taraškin
plačući od smeha. Šeljga je za sve to vreme stajao na drugom kraju
verande, grizao nokte, škiljio očima, kao čovek koji hoće da
odgonetne zagonetku. Odjednom on poskoči i, bez obzira na
Taraškinovo protivljenje, okrenu dečaka leđima sebi. Čuđenje,
skoro užas pokazaše se na njegovom licu. Mastiljavom olovkom,
niže lopatica, na mršavim dečakovim leđima bilo je napisano
poluizbrisanim slovima, rasplinutim od znoja:

62
 „... Petru Gar... Rezul...i vrlo uteš... pretpostavljam da se olivin
prostire na pet kilome... a dubine, nastav...m istraživanja, neoph...a
pomoć... glad... žuri se ekspedic...!
— Garin, to je — Garin! — prodera se Šeljga. — Utom u klupsko
dvorište, brekćući i pucajući izduvnim gasom, ulete motocikl
kriminalnog odseka, i odozdo agentov glas odjeknu:
— Druže Šeljga, za vas — hitan...
Bio je to Garinov telegram iz Pariza.

29

Zlatna olovčica dodirnu notes:

— Vaše prezime, gospodine?
— Pjankov-Pitkević.
— Cilj vaše posete?...
— Prenesite gospodinu Rolingu — reče Garin — da mi je
povereno vođenje pregovora o njemu poznatom aparatu inženjera
Garina.
Sekretar se trenutno izgubi. Posle jedan minut Garin je kroz
vrata od orahovine ulazio u kancelariju kralja hemije. Roling je
nešto pisao. Ne dižući očiju, on mu ponudi da sedne. Zatim, ne
dižući očiju, reče:
— Sitne novčane operacije obavljaju se preko mog sekretara, —
on slabom rukom dohvati upijač i pritisnu ga po onome što je pisao
— ipak sam spreman da vas slušam. Dajem vam dva minuta. Šta
ima novo u pogledu inženjera Garina?
Prekrstivši nogu preko noge, stavivši jako opružene ruke na
koleno, Garin reče:
— Inženjer Garin hoće da zna da li vam je tačno poznata namena
njegovog aparata?
— Da, — odgovori Roling — aparat je, koliko je meni poznato,
od izvesnog interesa za industrijske svrhe. Razgovarao sam s
63
ponekim članovima uprave našeg koncerna — oni pristaju da ga
patentiraju.
— Aparat nije namenjen za industrijske svrhe, — oštro odgovori
Garin — to je aparat za razaranje. On, istina, s uspehom može
poslužiti u metalurškoj industriji i u industriji uglja. Ali danas
inženjer Garin ima sasvim druge planove.
— Političke?
— E... Politika slabo interesuje inženjera Garina. On se nada da
će uspostaviti upravo onaj socijalni poredak koji će najviše
odgovarati njegovom ukusu. Politika — to su sitnice, funkcija.
— Gde da uspostavi?
— Svuda, razume se, na svih pet kontinenata.
— Oho! — reče Roling.
— Inženjer Garin nije komunist, budite bez brige. Ali on nije
sasvim ni vaš. Ponavljam — on ima obimne planove. Njegov aparat
daje mu mogućnost da ostvari najgrozničaviju fantaziju. Aparat je
već napravljen, može se već danas pokazati.
— Hm! — reče Roling.
— Garin je pratio vašu delatnost, gospodine Roling, i nalazi da
nemate rđav zamah, ali vam nedostaje velika ideja. Te — hemijski
koncern. Te — vazdušno-hemijski rat. Te — pretvaranje Evrope u
američko tržište... Sve je to sitno, nema centralne ideje. Inženjer
Garin vam nudi saradnju.
— Ili ste vi ludi ili on? — upita Roling.
Garin pršte u smeh i jako se počeša po nosu sa strane.
— Vidite — dobro je već i to što me slušate ne dva, nego devet i
po minuta.
— Spreman sam da inženjeru Garinu ponudim pedeset hiljada
franaka za patentiranje njegovog pronalaska — reče Roling, ponovo
se lativši pisanja.
— Ponudu treba ovako shvatiti: vi nameravate, silom ili
lukavstvom, da dobijete aparat, a da se s Garinom razračunate isto
onako kao što ste uradili s njegovim pomoćnikom na Krestovskom
Ostrvu?

64
 Roling brzo odloži pero, samo mu dve crvene pege na
jagodicama odadoše uzbuđenje. On uze s pepeljare cigaru koja se
dimila, uvali se u naslonjaču i pogleda Garina mutnim, bezizraznim
očima.
— Ako se pretpostavi da nameravam upravo tako da postupim s
inženjerom Garinom, šta iz toga proističe?
— Proističe to da se Garin, očigledno, prevario.
— U čemu?
— U pretpostavci da ste vi nitkov većeg kalibra — Garin izgovori
to razgovetno, na slogove, gledajući u Rolinga veselo i drsko. Ovaj
samo ispusti plavi dim i cigarom oprezno mahnu nekoliko puta
ispred nosa.
— Glupo bi bilo deliti dobit s inženjerom Garinom, kada mogu
uzeti svih sto procenata — reče on. — Dakle, da bismo svršili s time,
nudim sto hiljada franaka, i ni pare više.
— Doista, gospodine Roling, vi se sve nekako zbunjujete. Vi
ničim ne rizikujete. Vaši agenti Semjonov i Tiklinski pronjušili su
gde stanuje Garin. Izvestite policiju, i njega će uhapsiti kao
boljševičkog špijuna. Aparat i crteže ukrašće ti isti Tiklinski i
Semjonov. To će vas stajati najviše pet hiljada. A Garin, da ne bi
pokušao da ubuduće obnovi crteže — može se uvek stražarno
sprovesti u Rusiju preko Poljske, gde će ga ucmekati na granici.
Prosto i jevtino. Zašto sto hiljada franaka?
Roling ustade, pogleda Garina ispod oka i stade da se šetka,
gazeći lakovanim cipelama po mekom srebrnastom ćilimu.
Odjednom izvadi ruku iz džepa i puknu prstima.
— Jevtina igra, — reče on — vi lažete. Za pet unapred povučenih
poteza promislio sam sve moguće kombinacije. Nema nikakve
opasnosti. Vi ste prosto jevtin šarlatan. Garinova igra — to je mat.
On to zna i poslao vas je da se cenkate. Ne dam ni dva lujdora za
njegov patent. Garinu se ušlo u trag i on je dolijao. (On živo pogleda
u časovnik, pa ga žurno stavi u džep od prsluka.) Gubite se
dođavola!
U međuvremenu se i Garin bio digao i stajao je pored stola
pognute glave. Kad ga je Roling poslao dođavola, on provuče ruku
kroz kosu i progovori spuštenim glasom, kao čovek koji je iznenada
pao u klopku.
65
 — Dobro, gospodine Roling, pristajem na sve vaše uslove. Rekli
ste sto hiljada...
— Ni pare! — viknu Roling. — Tornjajte se, ili ćete biti izbačeni!
Garin zavuče prste između kragne od košulje i vrata, i poče da
prevrće očima. Povede se. Roling se prodera.
— Bez hokus-pokusa! Napolje!
Garin zakrklja i postrance se povali na sto. Desna mu ruka udari
u ispisane listove hartije i grčevito ih steže. Roling priskoči
električnom zvoncetu. U istom trenutku pojavi se sekretar.
— Izbacite ovog subjekta...
Sekretar čučnu kao panter, fini brčići mu se nakostrešiše, ispod
tankog kaputa napeše se čelični mišići... Ali Garin je već odmicao od
stola — porebarke, klanjajući se Rolingu. On se trčeći sjuri niz
mermerne stepenice na bulevaru Malzerb, uskoči u iznajmljeni auto
s podignutim krovom, doviknu adresu, zatvori oba prozorčića,
spusti zelene zavese i kratko, oštro se nasmeja.
Iz džepa na kaputu izvadi zgužvanu hartiju i oprezno je ispravi
na kolenima. Na šuštavom listu (istrgnutom iz velikog notesa)
krupnim Rolingovim rukopisom bile su ispisane beleške za današnji
dan. Očigledno, onog trenutka kada je u kancelariju ušao Garin,
ruka u posao udubljenog Rolinga počela je pisati mahinalno,
odajući tajne misli. Tri puta, jedno ispod drugog, bilo je napisano:
„Gobelinska ulica 63, inženjer Garin!“ (Bila je to nova adresa
Viktora Lenoara, koju mu je nešto pre toga telefonski saopštio
Semjonov.) Zatim: „Pet hiljada franaka Semjonovu...“
— Sjajno! Dođavola! To je uspeh — šaputao je Garin, oprezno
ispravljajući listiće na kolenima.

30

Posle deset minuta vožnje Garin iskoči iz automobila na

bulevaru Sen-Mišel. Prozori od ogledala na kafani „Panteon“ bili su
podignuti. U dubini, za stočićem, sedeo je Viktor Lenoar. Čim spazi
Garina, diže ruku i puknu prstima.
66
 Garin žurno sede za njegov stočić, okrenuvši leđa svetlosti.
Činilo se kao da je seo prema ogledalu: Viktor Lenoar je imao istu
takvu duguljastu bradicu, mek šešir, leptir-mašnu, prugasti kaput.
— Čestitaj — uspeh! Izvanredno! — reče Garin smejući se očima.
— Roling je spreman na sve. Prethodne troškove snosiće on lično.
Kada počne eksploatacija, pedeset procenata od ukupne produkcije
— pripadaće njemu, a pedeset — nama.
— Jesi li potpisao ugovor?
— Potpisaćemo ga kroz dva-tri dana. Demonstraciju aparata
moraćemo odložiti. Roling je postavio uslov — potpisaće tek pošto
svojim očima vidi rad aparata.
— Hoćeš li poručiti flašu šampanjca?
— Dve, tri, čitavo tuce.
— A ipak je šteta što će ta ajkula progutati polovinu naših
prihoda — reče Lenoar, pa zovnu kelnera: — flašu Irua, najstarijeg...
— Bez kapitala ionako se ne bismo mogli uzdići. Eto, Viktore,
kada bi se ostvario moj poduhvat na Kamčatki — deset Rolinga
bismo poslali dođavola.
— Kakav to poduhvat?
Kelner donese vino i čaše, Garin zapali cigaru, zavali se u
pletenu stolicu i, ljuljajući se i žmirkajući, poče da priča:
— Sećaš li se Manceva, Nikolaja Hristoforovića, geologa?
Pronašao me devet sto petnaeste u Petrogradu. Upravo se bio vratio
s Dalekog Istoka, pošto se uplašio od mobilizacije, i zatražio moju
pomoć da ne bi dospeo na front.
— Mancev je služio u engleskoj kompaniji za eksploataciju
zlata?
— Vršio je istraživanja na Leni, na Aldanu, zatim u Kolimi.
Pričao je čuda. Ispod samih nogu nalazili su grumene čistog zlata
teške petnaest kilograma... U meni se baš tada začela ideja, glavna
ideja mog života... To je vrlo smelo, čak i bezumno, ali ja u to
verujem. A čim verujem — ni sam đavo me ne može sprečiti. Vidiš
li, dragi moj, jedina stvar na svetu za kojom žudim svim svojim
bićem to je — vlast... Ne nekakva kraljevska, carska — to je sitno,
trivijalno, dosadno. Ne, apsolutna vlast... Jednom ću ti podrobno
67
izneti svoje planove. Da bih vladao — potrebno mi je zlato. Da bih
vladao kako ja hoću, treba mi zlata više nego što imaju svi
industrijski, berzanski i drugi kraljevi uzeti zajedno...
— Zaista, planovi su ti smeli — reče Lenoar veselo se nasmejavši.
— Ali ja sam na tačnom putu. Sav svet će mi biti — evo gde! —
Garin stegnu malu ruku u pesnicu. — Putokazi na mom putu — to
je genijalni Mancev Nikolaj Hristoforović, zatim Roling, tačnije —
njegove milijarde, i treće — moj hiperboloid...
— Šta je bilo s Mancevom?
— Onda, petnaeste godine, mobilisao sam sav svoj novac, pa
sam, više drskošću nego mitom, oslobodio Manceva vojne obaveze
i poslao ga s omanjom ekspedicijom na Kamčatku, bogu iza leđa...
Do sedamnaeste godine još mi je i pisao: rad mu je bio težak, vrlo
naporan, uslovi pseći... Od osamnaeste godine — i sam znaš — trag
mu se izgubio... Od njegovih istraživanja sve zavisi.
— Šta on tamo traži?
— On ništa ne traži... Mancev treba samo da potvrdi moje
teoretske pretpostavke. Primorje Tihog Okeana — azijsko i
američko — čini periferiju drevnog kontinenta koji se spustio na
dno okeana. Takva džinovska težina morala je uticati na razmeštaj
dubokih minerala koji se nalaze u istopljenom stanju... Lanci
aktivnih vulkana Južne Amerike — u Andima i Kordiljerima,
vulkani Japana i, najzad, Kamčatke potvrđuju da su istopljeni
minerali Olivinskog pojasa — zlato, živa, olivin i drugi — uz obale
Tihog Okeana kudikamo bliže zemljinoj površini nego na drugim
mestima zemljine lopte...10) Je li ti jasno?
— Ne razumem, šta će ti taj Olivinski pojas?
— Da bih vladao svetom, dragi moj... De, ispijmo. Za uspeh...

10
Postoji pretpostavka da se između zemljine kore i tvrdog centralnog jezgra zemlje
nalazi sloj istopljenih metala — takozvani Olivinski pojas. — (Prim. pisca.)
68
 31

U crnoj svilenoj bluzici kakve nose midinetkinje, u kratkoj

suknji, napudrovana, osenčenih trepavica, Zoja Monroz iskoči iz
automobila kod kapije Sen-Deni, pretrča bučnu ulicu i uđe u
ogromnu kafanu „Globus“, u koju se ulazilo iz dve ulice — utočište
svakojakih pevača i pevačica s Monmartra, glumaca i glumica
srednje vrednosti, lopova, prostitutki i anarhistički raspoloženih
mladih ljudi — onih što sa deset sua jure po bulevarima, oblizujući
usne ispucale od groznice, i strašno žude za ženama, cipelama,
svilenim rubljem i za svime na svetu...
Zoja Monroz pronađe slobodan stočić. Zapali cigaretu i prekrsti
nogu preko noge. Uskoro pored nje prođe čovek s veneričnim
zglobovima i promrmlja pomalo promuklo: „Zašto si tako ljuta,
lulence?“ Ona okrenu glavu. Drugi, za stočićem, začkiljivši očima,
isplazi joj jezik. Još jedan se zalete, kao greškom: „Kiki, napokon si
tu...“ Zoja ga kratko posla dođavola.

69
 Očigledno, ovde su joj svi mnogo dosađivali, ma da se ona bila
potrudila da izgleda kao ulična devojka. U kafani „Globus“ svi su
imali dobar njuh u pogledu žena. Ona naredi kelneru da joj donese
litar crnjaka, pa zatim sede ispred nalivene čaše i rukama podnimi
obraze. „Ne valja ti to, devojčice, počinješ da se opijaš“, reče joj neki
starčić-glumac prolazeći pored nje i potapšavši je po leđima.
Već je bila popušila tri cigarete. Najzad, ne žureći se, priđe onaj
koga je čekala — snužden, temeljan čovek uska čela, zaraslog u kosu,
i hladnih očiju. Brkovi su mu bili ufitiljeni, okovratnik u boji usecao
mu se u snažni vrat. Bio je odlično odeven — bez suvišne gizdavosti.
On sede. Kratko se pozdravi sa Zojom. Pogleda oko sebe, i poneki
spustiše oči. Bio je to Gaston Pačji Nos, u prošlosti — lopov, zatim
bandit iz bande čuvenog Bonoa. U ratu je dospeo do podoficirskog
čina i posle demobilizacije prešao na spokojan posao makroa
velikog kalibra.
Sada se nalazio kod poznate Suzane Burž. Ali ona je venula.
Spuštala se na onaj stepenik koji je Zoja Monroz već odavno
prekoračila. Gaston Pačji Nos je govorio: „Suzana ima dobar
materijal, ali ga nikad neće moći iskoristiti. Suzana ne oseća
savremenost. Kakvog li čuda — Čipkane pantalone i jutarnje
kupanje u mleku! Zastarelo je — to je za provincijske vatrogasce.
Ne, kunem se iperitom, koji mi je ispekao leđa u skeledžijinoj kući
na Izeru — savremena prostitutka, ako hoće da bude otmena, mora
da u spavaćoj sobi postavi radio-aparat, da uči boks, da postane
oštra, kao bodljikava žica u ratu, izvežbana kao osamnaestogodišnji
momak, da ume da hoda na rukama i da sa dvadeset metara skače
u vodu. Ona mora posećivati zborove fašista, razgovarati o otrovnim
gasovima i menjati ljubavnike svake nedelje, da ih ne bi navikla na
svinjarije. A moja, vidite li, leži u kadi s mlekom, kao norveški losos,
i mašta o poljoprivrednoj farmi od četiri hektara. Glupača jedna —
a nju čeka javna kuća.“
Prema Zoji Monroz odnosio se s najvećim uvažavanjem. Kad bi
se s njom sreo u noćnim restoranima, s puno poštovanja bi joj nudio
da odigraju jednu igru i ljubio joj ruku. Ona je bila jedina žena u
Parizu kojoj je to činio. Zoja jedva da bi pozdravila čuvenu Suzanu
Burž, ali je s Gastonom održavala prijateljstvo, i on joj je e vremena
na vreme obavljao njene najškakljivije poruke.
70
 Danas je bila hitno pozvala Gastona u kafanu „Globus“, i došla
je zavodnički odevena kao ulična midinetkinja. Gaston je samo
stezao vilice, ali se ponašao kao pristojan čovek.
Natežući nakiselo vino, žmirkajući od duvanskog dima iz lule,
on je natmureno slušao šta mu je Zoja govorila. Kad završi, ona
puknu prstima. On reče:
— Ali to je — opasno.
— Gastone, ako to uspe, vi ste zauvek obezbeđen čovek.
— Ni za kakav novac, gospođo, sada se ne bih prihvatio ni čistog
ni prljavog posla, nisu vremena za to. Danas apaši više vole da služe
u policiji, a profesionalni lopovi — da izdaju listove i bave se
politikom. Ubijaju i pljačkaju samo novajlije, provincijalci i dečaci
koji su dobili veneričnu bolest. I odmah se upisuju u policiju. Šta da
mu radim — zreli ljudi moraju da se sklone u mirne luke. Ako želite
da me najmite za novac — odbiću. Druga je stvar — za vas to učiniti.
Onda bih mogao da rizikujem da skršim sebi vrat.
Zoja ispusti dim iz krajička purpurnih usana, osmehnu se nežno
i stavi lepu ruku na rukav Pačjeg Nosa.
— Čini mi se da ćemo se dogovoriti.
Gastonu zadrhtaše nozdrve, pokrenuše se brci. On plavičastim
očnim kapcima prikri nestrpljivi blesak buljavih očiju.
— Hoćete da kažete da bih sada mogao da oslobodim Suzanu
svojih usluga?
— Da, Gastone.
On se nagnu preko stola, stisnu čašu u šaci. — Moji brkovi će
mirisati na vašu kožu? — Mislim da se to ne može izbeći, Gastone.
— U redu. — On se zavali u stolicu. — U redu. Biće sve kako vi želite.

32

Obed je završen. Kafa sa konjakom od sto godina je ispijena.

Cigara — Korona Koronas — od dva dolara dopola ispušena, a pepeo

71
joj nije otpao. Nastupio je mučan trenutak: kuda da ide „dalje“,
kakvom đavolskom muzikom da razmrda svoje umorne živce.
Roling zatraži spisak svih pariskih mesta za razonodu.
— Hoćete li da igramo?
— Ne — odgovori Zoja, zaklonivši krznom polovinu lica.
— Pozorište, pozorište, pozorište — čitao je Roling. Sve je to bilo
dosadno; tročinska razgovorna komedija, u kojoj se glumci od
dosade i gađenja čak i ne šminkaju, a glumice u toaletama
pravljenim kod čuvenih krojača gledaju u salu praznim očima.
— Revija, revija... Evo: „Olimpija“ — sto pedeset golih žena
samo u cipelama, i čudo tehnike: drveni zastor sastavljen od
šahovskih polja, u kojima, kad se ona dižu i spuštaju, stoje potpuno
gole žene. Hoćete li da pođemo?
— Dragi prijatelju, sve su krivonoge — devojke s bulevara.
— „Apolo“. Tu nismo bili. Dvesta golih žena samo u... to ćemo
propustiti. „Skala“. Opet žene. Tako, tako. Sem toga, „U celom svetu
poznati muzički klovnovi Pim i Džek“.
— O njima se govori, — reče Zoja — hajdemo.
Oni zauzeše jednu nenumerisanu ložu kraj pozornice.
Nastupala je revija.
Stalno pokretljivi mladi čovek u odličnom fraku i zrela žena u
crvenom šeširu širokog oboda i sa štapom u rukama govorili su
dobroćudne zajedljivosti na račun vlade, bezazlene zajedljivosti na
račun šefa policije i zanosno se podsmevali strancima s teškim
parama, ali tako da oni odmah posle ove revije ne odu sasvim iz
Pariza i ne odvrate svoje prijatelje i rođake od posete veselom
Parizu.
Pošto su porazgovarali o politici, mladi čovek, stalno krećući
nogama, i dama sa šeširom uskliknuše. „Hop, lala!“ I na pozornicu
istrčaše, kao iz kupatila, gole, jako bele, napudrovane devojke. One
obrazovaše živu sliku koja predstavlja vojsku u napadu. U orkestru
hrabro grunuše fanfare i signalne trube.
— Ovo mora da deluje na mlade ljude — reče Roling.
Zoja odgovori:
— Kada ima tako mnogo žena, onda ne deluje.

72
 Zatim se zavesa spusti, pa se opet diže. Zauzimajući polovinu
pozornice, na rampi je stajao klavir-rekvizita. Zalupaše drvene
palice džeza, i pojaviše se Pim i Džek. Pim, kao što i priliči — u
neverovatnom fraku, u prsluku do kolena, u pantalonama koje svaki
čas spadaju, u cipelama dugačkim čitav aršin11, koje mu odmah
spadoše (pljesak), izraz lica — dobrodušnog idiota. Džek — posut
brašnom, u kapi od pustine, na zadnjici — slepi miš.
Najpre su izvodili sve ono što je potrebno da se ljudi smeju do
iznemoglosti. Džek je udarao Pima preko lica, a ovaj je odostrag
puštao oblak prašine, zatim je Džek udarao Pima po glavi, i ovome
bi odskočila čvoruga od gutaperke.
Džek reče: „Čuj, hoćeš li da ti nešto odsviram na ovom klaviru?“
Pim se strašno nasmeja i reče: „Pa sviraj na tom klaviru“, i sede
podalje. Džek iz sve snage lupi po dirkama, klaviru se odvali zadnji
deo. Pim se opet strašno mnogo smejao. Džek drugi put udari po
dirkama, klaviru se odvali bok.

11
0,711 m.
73
 „Nije to ništa“, reče Džek i tresnu Pima preko lica. Ovaj se
otkotrlja preko čitave pozornice, pade (bubanj — bum). Zatim
ustade: „Nije to ništa“; ispljunu pregršt zuba, izvadi iz džepa metlicu
i lopaticu, kojima se na ulicama skuplja đubre, i počisti. Onda Džek
treći put lupi po dirkama — klavir se sav raspade, i ispod njega se
pojavi obični koncertni klavir. Namakavši na nos kapu od pustine,
Džek poče s nepostižnom umetnošću da nadahnuto svira Listovu
„Kampanelu“.
Zoji Monroz se ohladiše ruke. Ona se okrenu Rolingu i šapnu
mu:
— Velik je to umetnik.
— Nije to ništa, — reče Pim kada je Džek završio sa sviranjem —
sad ti počuj kako ću ja da odsviram.
On stade da iz različitih džepova vadi damske pantalone, staru
cipelu, cevčicu za klistiranje, živo mače (pljesak), izvadi violinu i,
okrenuvši gledalištu tužno lice dobroćudnog idiota, poče da svira
besmrtnu Paganinijevu etidu.
Zoja ustade, stavi oko vrata samurovo krzno, blesnu
dijamantima.
— Hajdemo, gadi mi se. Na žalost, nekad sam i ja bila glumica.
— Lule, kuda ćemo? Pola je jedanaest.
— Hajdemo da pijemo.

33

Posle nekoliko minuta njihova se limuzina zaustavila na

Monmartru, u uskoj ulici koju je osvetljavalo deset prozora kabarea
„Kraljeva večera“. U niskoj, zagrejanoj i zadimljenoj sali,
tapaciranoj purpurnom svilom, sa ogledalima na tavanici i po
zidovima, u teskobi, sred letećih traka serpentina12, celuloidnih
loptica i konfeta, njihale su se u igri žene, zamršene u papirne

12
Zmija od hartije (za bacanje na zabavama). — Prim. crev.
74
pantljike, obnažene do pojasa; uz njihove našminkane obraze
pripijala su se zajapurena i bleda, pijana i ispijena, uzbuđena muška
lica, Treštao je klavir. Izvijale su, cilikale violine, a tri Crnca,
oblivena znojem, udarala su u talambase; trubile su automobilske
sirene, lupale daščice, zvečali, kloparali tanjiri, bubnjao turski
doboš. Nečije vlažno lice primače se tik uz Zoju. Nečije ženske ruke
obviše se oko Rolingovog vrata.
— Prolaz, deco moja, prolaz za kralja hemije! — cepao se glavni
kelner; on na jedvite jade pronađe mesto za uskim stolom,
prislonjenim uz purpurni zid, i posadi Zoju i Rolinga. Na njih
poleteše loptice, konfeti, serpentine.
— Obraćaju na vas pažnju — reče Roling.
Zoja je pila šampanjac poluspuštenih trepavica. Bilo joj je
zagušljivo i vlažno pod lakom svilom koja joj je jedva pokrivala
grudi. Celuloidna loptica pogodi je u obraz.
Ona lagano okrenu glavu — nečije tamne, kao ugljenom crtom
oivičene, muške oči gledale su je s mračnim ushićenjem. Ona se
nagnu napred, stavi na sto gole ruke i stade da upija taj pogled, baš
kao vino: nije li svejedno čime će se opiti?
Čoveku koji ju je gledao kao da je omršavelo lice za tih nekoliko
sekundi. Zoja spusti bradu na ukrštene prste i ispod oka odmah
uhvati taj pogled... Negde je ona videla tog čoveka. Ko je on? Nije ni
Francuz ni Englez. U tamnoj mu bradici zamrsili se konfeti. Lepa
usta. „Zanima me da li je Roling ljubomoran?“ pomisli ona.
Lakej se progura kroz igrače i pruži joj ceduljicu. Ona se
zaprepasti, zavali se u naslon divana. Pogleda ispod oka Rolinga,
koji je sisao cigaru, i pročita:
„Zoja, taj što ga tako nežno gledate — to je Garin... Ljubim
ručicu. Semjonov.“
Svakako da je bila strašno prebledela, jer nečiji glas u blizini
nadvika galamu: „Pazite, dami je zlo.“ Tada ona pruži praznu čašu,
i lakej joj nali šampanjac.
Roling reče:
— Šta vam je napisao Semjonov?
— Reći ću posle.
75
 — Napisao je nešto o gospodinu koji vas drsko promatra? To je
onaj što je juče bio kod mene. Oterao sam: ga.
— Roling, zar ga ne poznajete?... Setite se, na trgu Etual?... To
je — Garin.
Roling samo šmiknu. Izvadi cigaru — „Aga“. Odjednom mu lice
dobi isti izraz kao kada se šetkao po srebrnastom ćilimu u
kancelariji, za pet poteza unapred ispitujući sve moguće
kombinacije borbe. Onda je veselo puknuo prstima. Sada se
okrenuo Zoji iskrivljenih usta.
— Hajdemo, treba da se ozbiljno porazgovaramo.
Na vratima Zoja se okrenu. Kroz dim i isprepletane serpentine
ona opet ugleda usplamtele Garinove oči. Zatim — nepojmljivo, kao
da joj se zavrtelo u glavi — lice mu se razdvoji: neko ko je sedeo
ispred njega, leđima okrenut igračima, primače mu se, i obojica
pogledaše Zoju. Ili su to varala ogledala?...
Za trenutak Zoja zažmure i po izlizanom kafanskom ćilimu strča
dole do automobila. Roling ju je čekao. Pošto je zalupio vrata na
kolima, on je uhvati za ruku:
— Nisam vam sve ispričao o sastanku s tim tobožnjim
Pjankovom-Pitkevićem... Nešto mi je ostalo neshvatljivo: šta mu je
trebalo da preda mnom izigrava histeričara? On nije mogao
pretpostaviti da će se kod mene naći ma i malo sažaljenja...
Celokupno njegovo ponašanje je — sumnjivo. Ali zašto je dolazio
kod mene?... Zašto se povalio na sto?...
— Roling, to mi niste pričali...
— Da, da... Oborio časovnik... Izgužvao moje hartije...
— Pokušao je da ukrade vaše hartije?
— Šta? Da ukrade? — Roling poćuta. — Ne, nije tako bilo.
Izgubio je ravnotežu i udario rukom o pribor za pisanje... Tamo je
ležalo nekoliko listova hartije.
— Sigurni ste da nije ništa nestalo?
— To su bile pribeleške bez ikakve vrednosti. Bile su izgužvane,
pa sam ih bacio u korpu.
— Molim vas, setite se do sitnica celog razgovora...

76
 Limuzina se zaustavi u ulici Sene. Roling i Zoja uđoše u spavaću
sobu. Zoja brzo svuče haljinu i leže u široki modelovani krevet na
orlovskim nogama, pod baldahinom od brokata — u jedan od
originalnih kreveta cara Napoleona Prvog. Polako se svlačeći,
Roling se šetkao po tepihu i, ostavljajući delove odeće na
pozlaćenim stolicama, po stočićima, na kaminu, u najsitnije
pojedinosti pričao o jučerašnjoj Garinovoj poseti.
Zoja je slušala nalaktivši se, Roling stade da skida čakšire, te
zaigra na jednoj nozi; u tom trenutku nije ličio na kralja. Zatim leže
i reče: „To je sve što je bilo“, i navuče atlasni jorgan sve do nosa.
Plavkasta sijalica osvetljavala je raskošnu spavaću sobu, razbacano
odelo, zlatne anđele ljubavi na krevetskim šipkama i u jorgan
zabodeni mesnati Rolingov nos. Glava mu upala u jastuk, usta
poluotvorena, kralj hemije je bio zaspao.
Taj šmikavi nos osobito je smetao Zoji da misli. Skretao joj je
pažnju na sasvim druge, nepotrebne uspomene. Ona je tresla
glavom, terala ih od sebe, a umesto Rolinga na jastuku joj se
pričinjavala druga glava. Dosadilo joj je da se bori, ona zatvori oči i
osmehnu se. Pred oči joj iziđe Garinovo lice prebledelo od
uzbuđenja..-“Kako bi bilo da telefonira Gastonu Pačjem Nosu da
pričeka?“ Odjednom kao da ju je bocnula igla: „S njim je sedeo
dvojnik... Kao u Lenjingradu... “
Ona se izvuče ispod jorgana, žurno navuče čarape. Roling jeknu
u snu, ali se samo okrenu nastranu. Zoja otrča u sobu za ostavu
odela. Obuče suknju, kišni ogrtač, čvrsto se opasa. Vrati se u
spavaću sobu po torbicu u kojoj je bio novac...
— Roling, — pozva ona tiho — Roling... Propali smo...
Ali on opet samo jeknu. Ona siđe u predvorje i s mukom otvori
visoka izlazna vrata. Ulica Sene bila je pusta. U uskom proseku
između oblaka sijao je nad krovovima mansarde mutni žućkasti
mesec. Zoju obuze tuga. Gledala je u taj okrugli mesec nad zaspalim
gradom... „Bože, bože, kako je strašno, kako je mračno...“ Obema
rukama duboko natuče šeširić i potrča prema keju.

34
77
 Stara prostrana kuća broj šezdeset tri u Gobelinskoj ulici bila je
jednom stranom okrenuta na poljanu. S te strane imala je prozore
samo na trećem spratu — mansardi. Drugi zid, bez prozora i vrata,
graničio se s parkom. S lica zgrade, na prvom spratu, u visini zemlje,
nalazila se kafana za kočijaše i šofere. Drugi sprat je zauzimao hotel
za noćne sastanke. Na trećem spratu — mansardi — izdavale su se
sobe stalnim stanarima. Onamo se Išlo kroz kapiju i dugački
hodnik.
Bilo je dva sata po ponoći. U Gobelinskoj ulici nijednog
osvetljenog prozora. Kafana je već bila zatvorena i sve stolice
stavljene na stolove. Zoja zastade na kapiji, jedan časak je gledala
broj šezdeset tri. Podiđe je jeza uz leđa. Zatim se odluči i zazvoni.
Zašušta kanap, kapija se otškrinu. Ona promače kroz zasvođene
vratnice. Vratarkin glas gunđao je izdaleka: „Noću treba spavati,
treba se vraćati na vreme“. Ali ne upita ko je ušao.
Ovde je vladao red kao u svakom svratištu. Zoju obuze strašan
nemir. Pred njom se pružao niski mračni hodnik. U hrapavom zidu
boje volujske krvi mutno je svetlio gasni gorač. Semjonov je dao
ovakva uputstva: na kraju hodnika — levo — spiralnim stepenicama
— treći sprat — levo — soba broj jedanaest.
Nasred hodnika Zoja zastade. Učinilo joj se da je u daljini, levo,
neko brzo izvirio i nestao. Da se vrati? Ona oslušnu — ništa se nije
čulo. Ona dotrča do mesta gde se skretalo na smrdljivo odmorište.
Ovde su počinjale uske, odnekud odozgo slabo osvetljene spiralne
stepenice. Zoja pođe na prstima, — bojeći se da se osloni na lepljivu
ogradu.
Cela kuća je spavala. Na odmorištu drugog sprata oguljeni svod
je vodio u mračan hodnik. Penjući se gore, Zoja se okrenu, i opet joj
se učini da je iza svoda neko izvirio i nestao... „Samo da to nije
Gaston Pačji Nos... Ne, ne, Gaston još nije bio, nije mogao biti ovde,
nije stigao...“
Na odmorištu trećeg sprata goreo je gasni gorač, osvetljavajući
zagasiti zid s natpisima i crtežima koji su govorili o neutoljenim
željama. Ako Garina ne bude kod kuće, ona će ga ovde čekati do
zore. Ako je kod kuće, ako spava — neće otići dok ne dobije ono što
je uzeo sa stola na bulevaru Malzerb.

78
 Zoja skide rukavice, ovlaš popravi kosu pod šeširićem i uputi se
levo hodnikom, koji je kolenasto zavijao. Na petim vratima stajao je
velik broj Jedanaest, ispisan belom bojom. Zoja pritisnu kvaku,
vrata se lako otvoriše.
U omanju sobu, kroz otvoren prozor, prodirala je mesečina. Na
podu je ležao otvoren kofer. Jako su se belele razbacane hartije. Kraj
zida, između umivaonika i ormana, sedeo je na podu čovek samo u
noćnoj košulji, gola kolena bila su mu podignuta, bosa stopala
izgledala su ogromna... Mesec mu je osvetljavao polovinu lica,
blistalo je široko otvoreno oko i beleli se zubi, — čovek se smešio.
Poluotvorenih usta, ne dišući, Zoja je gledala u nepomično
nasmešeno lice— bio je to Garin.
Jutros je u kafani „Globus“ rekla Gastonu Pačjem Nosu: „Ukradi
Garinu crteže i aparat i, ako je moguće, ubij ga.“ Večeras je kroz dim
nad čašom šampanjca videla Garinove oči i osetila da bi, kada bi je
takav čovek pozvao, sve ostavila, zaboravila, pošla za njim. A noću,
shvativši da mu preti opasnost i pojurivši da traži Gastona da bi ga
preduhitrila, ni sama još nije bila svesna šta ju je nagnalo da,
obuzeta nemirom, juri po noćnom Parizu, iz krčme u krčmu, u
kockarnice, svuda gde je mogao biti Gaston, i najzad je dovelo u
Gobelinsku ulicu.
Kakva su osećanja naterala tu razboritu, hladnu, surovu ženu da
otvori vrata na sobi čoveka koga je osudila na smrt?
Gledala je u zube i izbečeno Garinovo oko. Ona muklo, tiho
kriknu, priđe bliže i nagnu se nad njim. Bio je mrtav. Lice
pomodrelo. Na vratu natekle ogrebotine.
Bilo je to ono lice — omršavelo, koje ju je privlačilo, s
uzbuđenim očima, s konfetama u svilastoj bradici... Zoja se uhvati
za ledeni mermer umivaonika, s mukom se diže. Zaboravila je zašto
je bila došla. Gorka pljuvačka ispuni joj usta. „Još bi trebalo da se
onesvestim.“ Poslednjim naporom ona otkinu dugme na kragni
koja ju je gušila. Uputi se vratima. Na njima je stajao Garin.
Kao kod onog na podu — i njemu su se blistali zubi, što ih je
ukočeni osmejak otkrio. On diže prst i pripreti. Zoja shvati, stisnu
usta rukom da ne bi viknula. Srce joj je tuklo, kao da je izronilo iz
vode... „Živ, živ...“

79
80
 — Nisam ja ubijen, — reče Garin šapatom, i dalje preteći — vi
ste ubili Viktora Lenoara, mog pomoćnika... Roling će otići na
giljotinu...
— Živ, živ — progovori ona promuklo.
On je zgrabi za laktove. Ona odmah zabaci glavu i sva se
predade, ne otimajući se. On je privuče sebi i, osećajući da se žena
jedva drži na nogama, obgrli joj ramena.
— Šta ćete ovde?...
— Tražila sam Gastona...
— Koga, koga?
— Onog kome sam naredila da vas ubije...
— To sam predvideo — reče on, gledajući je u oči.
Ona odgovori kao u snu.
— Da vas je Gaston ubio, ja bih svršila sa sobom...
— Ne razumem...
Ona ponovi za njim, kao u zanosu, nežnim, sve tišim glasom:
— Ni sama ne razumem...
Taj čudni razgovor vodio se na vratima. Kroz prozor se videlo
kako mesec zalazi za grafitni krov. Kraj zida je Lenoar kezio zube.
Garin reče tiho:
— Došli ste po Rolingov autograf?
— Da, poštedite.
— Koga? Rolinga?
— Ne. Mene. Poštedite — ponovi ona.
— Žrtvovao sam prijatelja da bih uništio vašeg Rolinga... Ja sam
isti takav ubica kao i vi... Štedeti? Ne, ne...
Iznenada se ispravi i oslušnu. Naglim pokretom uvuče Zoju
unutra. I dalje joj stežući ruku više lakta, on ispod svoda pogleda na
stepenice...
— Hajdemo. Izvešću vas odavde kroz park... Slušajte, vi ste
neobična žena, — u očima mu blesnu suludi humor — naši putevi su
se ukrstili... Vi to osećate?...

81
 On polete zajedno sa Zojom niz spiralne stepenice. Nije se
protivila, zaglušena čudnim osećanjem koje je obuze, kao kad prvi
put počne da previre mutno vino.
Na donjem odmorištu Garin skrenu negde u mrak, zastade,
zapali voštanicu i s velikim naporom otključa zarđalu bravu vrata
koja se, očigledno, nisu mnogo godina otključavala.
— Kao što vidite, sve je predviđeno. — Oni se nađoše pod
mračnim, pomalo vlažnim drvećem parka. U isto vreme kroz kapiju
s ulice ulazio je odred policije koji je pre četvrt časa Garin pozvao
telefonom.

35

Šeljga se dobro sećao „izgubljenog pešaka“ u vili na

Krestovskom. Onda je on (na Bulevaru sindikata) shvatio da će
Pjankov-Pitkević sigurno doći još jedanput u vilu po ono što mu je
bilo sakriveno u podrumu. U sumrak (istog dana) Šeljga se uvukao
u vilu, ne uznemirivši čuvara, i sa džepnom baterijom spustio se u
podrum. „Pešak“ je odmah bio izgubljen: na dva koraka od otvora u
kuhinji stajao je Garin. Jednu sekundu pre Šeljginog dolaska on je
bio iskočio s koferom iz podruma i stajao iza vrata pripivši se uza
zid. On s treskom zalupi za Šeljgom kapak od otvora i stade da
navaljuje odozgo vreće s ugljem. Digavši bateriju, Šeljga je smešeći
se gledao kako kroz pukotine na kapku propada smeće. Imao je
nameru da započne mirno pregovore. Ali gore iznenada zavlada
tišina. Začuše se koraci koji su se gubili, zatim — grunuše pucnji, pa
onda — divlji krik. Bio je to okršaj s četvoroprstim. Posle jedan sat
stigla je policija.
Pošto je „izgubio pešaka“, Šeljga je napravio dobar potez. Pravo
iz vile odjurio je na milicijskom automobilu u Jaht-klub, razbudio
dežurnog u klubu, razbarušenog pomorca promuklog glasa, i
odmah ga upitao:
— Kakav je vetar?
Mornar je, razume se, bez razmišljanja odgovorio:
82
 — Jugozapadni.
— Koliko balova13?
— Pet.
— Vi jamčite da su sve jahte usidrene?
— Jamčim.
— Kakva vam je straža kod jahti?
— Pećka, čuvar.
— Dozvolite da pregledam splav.
— Razumem — odgovori mornar, ne mogavši onako bunovan da
pogodi rukave mornarskog kaputa.
— Pećka! — viknu on glasom promuklim od alkohola, izlazeći sa
Šeljgom na klupsku terasu. (Niko ne odgovori). — Sigurno negde
spava, uvek ga treba vući za nogu — reče mornar podižući
okovratnik zbog vetra.
Čuvara nađoše nedaleko u žbunju — on je propisno hrkao
pokrivši glavu vunenom jakom kožuha. Mornar opsova. Čuvar se
iskašlja i ustade. Uputiše se splavu, gde se nad čeličnom, već
pomodrelom vodom njihala čitava šuma jarbola. Zapljuskivali su
talasi. Duvao je jak vetar s iznenadnim udarima.
— Sigurni ste da su sve jahte ukotvljene? — opet upita Šeljga.
— Nema „Oriona“, on je u Peterhofu... I u Streljnu su oterali dva
broda.
Šeljga po nakvašenim daskama dođe do ivice splava i tu podiže
komad palamara — jedan mu je kraj bio privezan za prsten, a drugi,
očigledno, odsečen. Dežurni bez žurbe razgleda palamar. Natuče na
nos mornarski nepromočivi šešir. Ništa ne reče.
Pođe duž splava, brojeći jahte na prste. Raspali rukom po vetru.
A pošto je klupska disciplina zabranjivala upotrebu vojno-
imperijalističkih reči, on se ograniči samo na domaće izraze:
— Ih, majku mu! — povika on s neverovatnom energijom. —
Treba ga zadaviti! Odveli su „Bibigondu“, najbolji trkački brodić,
crkao dabogda, pasji sin, zasmoljeno uže bi mu trebalo zavući

13
Jedinica za brzinu vetra. — Prim. prev.
83
onamo kud ne treba... Pećka, po sto puta se udavio u smrdljivoj
vodi, u šta si gledao, gotovane, seljačino prosta? „Bibigondu“ su
odveli, ih, majku mu...
Čuvar Pećka je uzdisao, čudio se, udarao se po slabinama
ovnujskim rukama. Mornar je nezadrživo jurio s povoljnim vetrom
po neispitanim bezdanima velikoruskog jezika. Ovde se više nije
imalo šta čekati. Šeljga pođe u luku.
Bila su prošla, u najmanju ruku, tri časa kada je on na brzom
stražarskom motornom čamcu isplovio na otvoreno more. More je
bilo jako uzburkano. Čamac se propinjao i tonuo. Vodena prašina je
zamagljivala stakla dvogleda. Kada se pomolilo sunce — u finskim
vodama, daleko iza svetionika — bilo je primećeno jedro u blizini
obale. To je o podvodno kamenje udarala nesrećna „Bibigonda“.
Na palubi nije bilo nikoga. S motornog čamca opališe nekoliko
metaka, reda radi, i vratiše se praznih ruku.
Tako je Garin pobegao preko granice, osvojivši te noći još
jednog „pešaka“. Da je u toj igri učestvovao četvoroprsti, znao je
samo on c Šeljga. Povodom toga Šeljgi su, na povratku u luku, tekle
ovakve misli:
„U inostranstvu će Garin ili prodati ili će sam na slobodi
eksploatisati tajanstveni aparat. Zasad je taj izum za Savez
izgubljen, i ko zna da li će on u budućnosti odigrati sudbonosnu
ulogu. Ali za Garina u inostranstvu postoji pretnja — četvoroprsti.
Dok se borba s njim ne završi, Garin neće smeti da pred javnost
iziđe s aparatom. A ako u toj borbi on bude na Garinovoj strani,
onda će se nešto i moći postići na kraju krajeva. U svakom slučaju,
najgluplje što se moglo izmisliti (i najkorisnije za Garina) — to je da
se četvoroprsti odmah uhapsi u Lenjingradu.“ Zaključak je bio
prost: Šeljga je pravo iz luke otišao u svoj stan, obukao suvo rublje,
telefonom obavestio kriminalni odsek da je „stvar sama po sebi
likvidirana“, isključio telefon i legao da spava, smejući se pri pomisli
kako sada četvoroprsti — otrovan gasovima, možda i ranjen — beži
što ga noge nose iz Lenjingrada. To je bio Šeljgin protivudar u
odgovor na „izgubljenog pešaka“.
I odjednom — telegram (iz Pariza): „Četvoroprsti ovde. Preti
opasnost.“ Bio je to poziv u pomoći.
84
 Što je Šeljga više mislio, to mu je bilo sve jasnije — treba leteti u
Pariz. On se raspita preko telefona o redu letenja putničkih aviona i
vrati se na verandu, gde su u večernjem dugotrajnom sutonu sedeli
Taraškin i Ivan. Otkako su mu na leđima pročitali ono što je bilo
napisano mastiljavom olovkom, besprizorni se dečak umirio i nije
se odvajao od Taraškina.
Između gustih grana doletali su s narandžastih voda glasovi,
pljesak vesala, ženski smeh. Stvari, stare kao svet, zbivale su se pod
tamnim venjacima šuma na ostrvima, gde su se danonoćno,
nemirnim glasovima, dozivale nekakve ptičice, priželjkivali slavuji.
Sve živo, iskobeljavši se iz kiša i vejavica duge zime, žurilo se da živi,
s veselom žeđi je gutalo opojnu lepotu te noći. Jednom rukom
Taraškin zagrli Ivana, nalakti se na ogradu i ostade tako ne mičući
se — gledajući kroz lišće u vodu, kojom su nečujno klizili čamci.
— Pa kako je, Ivane, — reče Šeljga primaknuvši stolicu i
naginjući se prema dečakovom licu — gde ti se više sviđa: tamo ili
ovde? Biće da si na Dalekom Istoku rđavo živeo, da si gladovao?
Ivan je netremice gledao u Šeljgu. U pomrčini oči su mu
izgledale tužne, kao u starca.
Iz džepa na prsluku Šeljga izvadi bombonu i kucnu njome po
Ivanovim zubima. Zubi se razdvojiše i bombona nestade u ustima.
— Mi, Ivane, s dečacima dobro postupamo. Ne teramo ih da
rade, na leđima im ne pišemo pismo, ne šaljemo ih nikuda da pod
vagonima prevale sedam hiljada vrsta. Vidiš kako je kod nas lepo na
ostrvima, i znaš li čije je sve to? Sve smo to dali deci za večita
vremena. I reku, i ostrvo, i čamce, i hleb s kobasicom — sit se najedi
— sve je tvoje...
— Tako ćete dečaka zbuniti — reče Taraškin.
— Nikako, neću ga zbuniti, pametan je on. Ivane, odakle si?
— S Amura — odgovori Ivan preko volje. — Mati mi je umrla,
otac poginuo u ratu.
— Pa kako si živeo?
— Išao po svetu, radio.
— Tako mali?
— A šta s tim... Pasao sam konje...
85
 — Dobro, a posle?
— Posle su me uzeli...
— Ko te je uzeo?
— Neki ljudi. Bio im potreban dečak — da se pentra po drveću,
da bere gljive, orase, da lovi veverice za hranu, da ih sluša...
— Dakle, uzeli su te u ekspediciju? (Ivan trepnu očima, oćuta).
Daleko? Odgovori, ne boj se. Nećemo te odati. Ti si sada — naš
brat...
— Osam dana i noći plovili smo brodom... Mislili smo da
nećemo ostati živi. I još osam dana išli smo pešice. Dok nismo stigli
na brdo koje bljuje vatru...
— Tako, tako, — reče Šeljga — znači da je ekspedicija stigla na
Kamčatku.
— Pa da, na Kamčatku... Stanovali smo tamo u udžerici... Za
revoluciju dugo ništa nismo znali. A kad smo doznali, trojica odoše,
zatim još dvojica odoše, nije se imalo više šta jesti. Ostao je on i ja.
— Tako, tako, a ko to „on“? Kako se zove?
Ivan se opet namršti. Šeljga ga je dugo umirivao, milovao po
nisko pognutoj ošišanoj glavi...
— Ta ubiće me zbog toga, ako kažem. Obećao je da će me ubiti...
— Ko?
— Pa Mancev, Nikolaj Hristoforović... Rekao je: „Znaj, na
leđima sam ti napisao pismo, nemoj se prati, košulju i prsluk ne
skidaj; makar putovao godinu-dve dana — dokopaj se Petrograda,
nađi Petra Petrovića Garina i pokaži mu šta je napisano, on će te
nagraditi...“
— Zašto Mancev nije sam pošao u Petrograd, kad mu je već bilo
potrebno da vidi Garina?
— Plašio se boljševika... Govorio je: „Gori su od đavola. Ubiće
me. Oni su“, veli, „celu zemlju doveli do propasti — vozovi ne idu,
pošte nema, nema šta da se jede, iz grada su se svi razbežali...“
Otkud on da zna — na brdu se nalazi već šestu godinu...
— Šta on tamo radi, šta traži?

86
 — K’o da bi on to rekao. Samo, ja znam... (Ivanu veselo, lukavo
zasijaše oči). Traži zlato pod zemljom...
— I je li našao?
— Je l’ on? Dabome, našao je...
— Ako ustreba, da li bi mogao da pokažeš put za onamo, na brdo
gde se nalazi Mancev?
— Dabome da mogu... Samo, pazite, nemojte da me odate, jer je
on, znaš, ljut...
Šeljga i Taraškin su s velikom pažnjom slušali dečakovo
pričanje. Šeljga još jednom pažljivo pregleda napis na njegovim
leđima. Zatim ga fotografisa.
— Sada idi dole, Taraškin će te oprati sapunom, lezi — reče
Šeljga. — Nisi imao ništa, ni oca ni majke, samo gladan trbuh. Sada
sve imaš, svega u izobilju — živi, uči, srećno se razvijaj. Taraškin će
ti pokazati pravi put, slušaj ga. Zbogom. Kroz tri dana videću
Garina, preneću mu tvoju poruku.
Šeljga se nasmeja, i ubrzo lampa njegovog bicikla nestade,
podskakujući, iza tamnog čestara.

36

Visoko nad zelenim aerodromom blesnuše aluminijumska krila,

i putnički avion sa šest mesta nestade za snežnim oblacima.
Gomilica onih koji su ispraćali putnike postaja malo zabacivši glave
i zureći u blistavo plavetnilo, gde je šestario lešinar i presecale
vazduh lastavice, ali je duraluminijumska ptica već letela neznano
kud.
Šest putnika, sedeći u škripavim pletenim naslonjačama,
gledalo je u ljubičastozelenu zemlju koja je polako padala dole. Po
njoj su, poput niti, vijugali putevi. Kao igračke — malo nagnuta —
izgledala su gradilišta, crkveni tornjevi. Desno, u daljini, prostirala
se plava pučina.

87
 Klizila je senka od oblaka, skrivajući pojedinosti zemljine karte.
A evo i sam oblak se pojavi blizu, odozdo.
Priljubivši se uz prozore, svih šest putnika smešilo se pomalo
usiljenim osmesima ljudi koji znaju da vladaju sobom. Vazdušni
transport je još predstavljao novinu. Bez obzira na udobnu kabinu,
na časopise i kataloge razbacane po pokretnim stočićima, bez obzira
na očiglednost bezopasne ugodnosti — putnici su ipak morali da
uveravaju sami sebe da je vazdušni saobraćaj, na kraju krajeva,
kudikamo bezopasniji nego kad se, na primer, peške pređe ulica.
Sasvim drukčije je u vazduhu. Susretneš se s oblakom, proletiš, na
kabini se samo zamagle prozori, prodobuje grad po
duraluminijumu ili se aparat zatrese kao da je naišao na rupčagu —
uhvatiš se za pletene ručice naslonjače, izbečiš oči, ali sused već
namiguje, smeje se: ala je rupčaga!... Naleti udar vetra, onaj što za
sekund obara jarbole na morskom jedrenjaku, lomi krmu, odnosi
čamce i ljude u razbesnele talase, ali metalna ptica je čvrsta i
okretna — nagne se na krilo, zaurla motorima, i već se izvukla,
uspela se na hiljadu metara iznad izvora uragana.
Jednom reči, nije prošao ni jedan sat, a putnici u kabini već su
bili navikli i na prazninu pod nogama i na ljuljanje. Zujanje motora
smetalo je govoru. Poneko je stavljao na glavu slušalice s
mikrofonskim membranama, i zapodevali bi se razgovori. Prema
Šeljgi sedeo je suvonjav čovek, tridesetpetogodišnjak, u iznošenom
kaputu i kockastom kačketu, kupljenom, očigledno, za putovanje u
inostranstvo.
Imao je bledunjavo lice tanke kože, inteligentan, natmuren, fini
profil, rusu bradicu, usta mirno i čvrsto stisnuta. Sedeo je pogrbljen,
stavivši ruke na kolena. Šeljga mu osmehom dade znak. Čovek stavi
slušalice. Šeljga upita:
— Niste li vi pohađali realku u Jaroslavlju? (Čovek okrenu uho.)
Zemljak ste mi — sećam vas se. Vi ste Hlinov Aleksej Semjonović?
(On opet okrenu uho.) Gde sada radite?
— U fizičkoj laboratoriji politehnikuma — reče u slušalicu slabi
Hlinovljev glas, zaglušen hukom motora.
— Idete na službeno putovanje?
— U Berlin, Rajheru.
— Tajnim poslom?
88
 — Ne. U martu ove godine saznali smo da je u Rajherovoj
laboratoriji izvršeno atomsko raspadanje žive.
Hlinov okrenu Šeljgi lice, oči se sa strogom pažnjom zagledaše
u sabesednika. Šeljga reče:
— Ne razumem, nisam stručnjak.
— Radovi se zasad još izvode u laboratorijama. Do primene u
industriji još je daleko... Ma da — Hlinov je posmatrao kao sneg bele
zakovitlane oblake koji su dole prekrivali zemlju — od kabineta
fizičara do fabričke radionice nije velik korak. Princip nasilnog
razbijanja atoma mora biti prost, neobično prost. Vi, naravno, znate
šta je atom?
— Nešto maleno — Šeljga pokaza prstima.
— Atom u upoređenju sa zrncem peska, to je zrnce peska
upoređeno sa zemljinom loptom. Pa ipak mi merimo atom,
izračunavamo brzinu obrtanja njegovih elektrona, njegovu težinu,
masu, veličinu električnog punjenja. Mi se približavamo samom
srcu atoma, njegovom jezgru. U njemu je sva tajna vlasti nad
materijom. Budućnost čovečanstva zavisi od toga da li ćemo biti u
stanju da ovladamo jezgrom atoma, delićem materijalne energije,
čija veličina iznosi stobilioniti deo santimetra.
Na visini od dve hiljade metara iznad zemlje Šeljga je slušao
čudnovate stvari, malo čudnije nego što su bajke Šeherezade, ali one
nisu bile bajka. U to vreme, kada je dijalektika istorije dovela jednu
klasu do uništavajućeg rata, a drugu — do ustanka; kada su goreli
gradovi, i prah i pepeo, i oblaci gasa se kolutali nad pašnjacima i
vrtovima, kada je sama zemlja podrhtavala Od gnevnih urlika
ugušivanih revolucija i kada su, kao u staro doba, u tamničkim
podrumima proradila mučila i dželatova klešta; kada su noću po
parkovima počeli da rastu na drveću čudovišni plodovi s isplaženim
jezicima; kada je sa čoveka spalo s ljubavlju iskićeno idealističko
ruho — u toj čudovišnoj i titanskoj deceniji, kao usamljene buktinje,
svetlili su sjajni umovi naučnika.

89
 37

Aeroplan se spusti nad Kovnom. Zeleno polje, zakvašeno kišom,

brzo mu polete u susret. Aparat je neko vreme rulao, pa stade. Na
travu iskoči pilot. Putnici iziđoše da protegnu noge. Zapališe
cigarete. Šeljga leže malo dalje na travu i zabaci ruke; bilo mu je
čudno da gleda u daleke oblake, odozdo plavkasto osenčene.
Malopre je bio tamo, leteo je između snežnih lakih brda, iznad
azurnih provalija.
Njegov nebeski sabesednik, Hlinov, stajao je, onako pogrbljen u
iznošenom kaputu, kraj krila sive zupčaste ptice. Čovek kao čovek
— čak mu je i kapa bila iz lenjingradske prodavnice odeće.
Šeljga se glasno nasmeja:
— Silna stvar, ipak je zabavno živeti. Đavolski lepa stvar!
Kada su uzleteli s aerodroma u Kovnu, Šeljga sede kraj Hlinova
i ispriča mu, ne pominjući ničija imena, sve što je znao o neobičnim
Garinovim opitima, i kako su tim opitima, očigledno, jako
zainteresovani u inostranstvu.
Hlinov upita da li je Šeljga video Garinov aparat.
— Nisam. Aparat još niko nije video.
— Izgleda da je sve to — u oblasti nagađanja i pretpostavki, što
je još začinjeno fantazijom?
Tada Šeljga ispriča o podrumu u razrušenoj vili, o rasečenim
komadima čelika, o sanducima s ugljenim piramidicama. Hlinov je
klimao glavom, odobravao mu:
— Tako, tako. Piramidice. Vrlo dobro. Razumem. Recite — ako
to nije odveć velika tajna — ne mislite li vi na inženjera Garina?
Šeljga je jedan trenutak ćutao, gledajući Hlinovu u oči.
— Da, — odgovori on — na Garina. Vi ga poznajete?
— Vrlo, vrlo sposoban čovek. — Hlinov se namršti kao da je
pojeo nešto kiselo. — Neobičan čovek. Ali — izvan nauke.
Častoljubac. Potpuno izolovana ličnost. Pustolov. Cinik.
Obdarenost genija. Preterano živ temperament. Čovek ogromne
90
mašte. Ali je njegov izvanredni um uvek podstaknut niskim željama.
On će postići mnogo i završiće nečim nalik na teško pijanstvo, ili će
pokušati da „užasne čovečanstvo“... Genijalnom čoveku je, više
nego ikome, potrebna najstroža disciplina. Suviše je to odgovorna
stvar.
Na Hlinovljevim obrazima opet izbiše crvenkaste pege.
— Prosvetljen, disciplinovan um — to je najveća svetinja, čudo
nad čudima. Na zemlji, koja je zrnce peska u vasioni, čovek
predstavlja samo bilioniti deo najmanje veličine... I ta čisto mislena
čestica, koja prosečno živi šezdeset obrtaja zemlje oko sunca — ima
razum koji obuhvata čitavu vasionu... Da bismo to postigli, moramo
preći na jezik više matematike... Na primer, šta biste vi rekli kad bi
vam neko iz laboratorije uzeo nekakav vrlo skupocen mikroskop i
počeo njime da zabija eksere?... Garin upravo tako postupa sa
svojim genijem... Znam da je učinio veliko otkriće u oblasti
prenošenja infracrvenih zrakova na daljinu. Čuli ste, svakako, za
Rindel-Metjuzove zrake smrti? Ispostavilo se da su zraci smrti bili
čista besmislica. Ali princip je tačan. Toplotni zraci na temperaturi
od hiljadu stepeni, poslani paralelno — čudovišno su oružje za
razaranje i odbranu u ratu. Sva je tajna u tome da se ne pošalje zrak
koji se rasipa. To dosad nije bilo postignuto. Po vašim rečima, Garin
je, očito, uspeo da napravi takav aparat. Ako je to tako — pronalazak
je vrlo značajan.
— Meni se već odavno čini — reče Šeljga — da se oko tog izuma
ispreda velika politika.
Hlinov je neko vreme ćutao, zatim mu se čak i uši zacrveneše.
— Pronađite Garina, uzmite ga za jaku i zajedno s aparatom
vratite u Sovjetski Savez. Aparat ne sme da dospe u neprijateljske
ruke. Upitajte Garina da li je svestan svojih obaveza? Ili je on zaista
prostak... Onda mu dajte, đavo ga odneo, novac — koliko god
zatraži... Neka zavodi divne žene, neka kupuje jahte, trkačke
automobile... Ili ga ubijte...
Šeljga diže obrve. Hlinov stavi slušalicu na stočić, zavali se i
zatvori oči. Aeroplan je leteo nad zelenim ravnim četvrtastim
poljima, iznad pravih linija puteva. U daljini, s visine, između
plavkastih mrlja jezera videli su se zagasiti obrisi Berlina.
91
 38

U pola osam ujutru, kao i obično, Roling se probudio u Senskoj

ulici u krevetu cara Napoleona. Ne otvarajući oči on izruče ispod
jastuka maramicu i dobro se išmrknu, isterujući iz sebe, zajedno s
ostacima sna, jučerašnju prašinu koje se nagutao prilikom noćne
razonode.
Istina, ne sasvim svež, ali potpuno vladajući mislima i voljom,
on baci maramicu na tepih, sede na svilene jastuke i pogleda oko
sebe. Krevet je bio prazan, u sobi — pusto. Zojin jastuk hladan.
Roling pritisnu dugme od zvonceta, pojavi se Zojina sobarica.
Roling je upita, gledajući pored nje: „Gospođa?“ Sobarica slegnu
ramenima, stade da vrti glavom kao sova. Na prstima uđe u klozet,
odatle, već žurnije, u sobu za oblačenje, lupnu vratima što vode u
kupatilo i opet se pojavi u spavaćoj sobi — njeni prsti, prislonjeni uz
keceljicu opšivenu čipkom, drhtali su: „Gospođe nema nigde“.
— Kafu — reče Roling. On sam napuni kadu i okupa se. Sam se
obuče, sam nasu sebi kafu. U kući je u to vreme vladala tiha
uskomešanost — sve se obavljalo na prstima, šapatom. Izlazeći iz
hotela, Roling munu laktom vratara, koji beše uplašeno potrčao da
otvori vrata. Kasnio je u kancelariju dvadeset minuta.
Tog jutra na bulevaru Malzerb mirisalo je na barut. Na
sekretarevom licu bilo je ispisano puno neprotivljenje zlu. Kroz
vrata od orahovine izlazili su posetioci iskrivljenih lica. „Danas je
gospodin Roling gadno raspoložen“, govorili su oni šapatom. Tačno
u jedan čas gospodin Roling pogleda na zidni sat i slomi olovku. Bilo
je jasno da Zoja Monroz neće doći po njega da idu zajedno na
doručak. Oklevao je de jedan i četvrt. Za tih užasnih petnaest
minuta sekretar je u blistavom razdeljku dobio dve sede dlake.
Roling pođe sam na doručak, kao i obično, u „Grifon“.
Vlasnik restorana, gospodin Grifon, stasit i punačak muškarac,
bivši kuvar i vlasnik pivnice, sada — viši savetnik za Veliku
umetnost reagiranja čula ukusa i varenja hrane, dočeka Rolinga
junačkim uzmahom ruke. U tamnosivom odelu za primanje, s
92
negovanom asirskom bradom i plemenitim čelom, gospodin Grifon
je stajao nasred velike sale svog restorana, oslanjajući se jednom
rukom na srebrnu soklu naročite naprave, nešto nalik na žrtvenik,
gde je ispod ispupčenog poklopca čekalo čuveno pečenje —
ovnujska leđa s graškom.
Na crvenim kožnim divanima duž četiri zida, za uskim
stolovima poređanim jedan uz drugi sedeli su stalni posetioci — iz
poslovnog sveta Velikih bulevara, i malo žena. Sredina sale bila je
prazna, ne računajući žrtvenik. Okrećući glavu tamo-amo, vlasnik
je mogao videti kako kod svakog njegovog mušterije reaguje čulo
ukusa. Ni najmanje pokazivanje nezadovoljstva nije izmicalo
njegovom pogledu. I više još — on je predvideo mnogo šta:
tajanstveni procesi lučenja sokova, spiralni rad želuca i čitava
psihologija jedenja, zasnovana na onome što mu je ostalo u sećanju
kad je šta jeo, na predosećanjima i na prilivu krvi u razne delove tela
— sve je on to znao uprste.
Prilazeći stroga i ujedno očinska lica, on je govorio sa
zanosnom, pomalo grubom ljupkošću: „Vaš temperament,
gospodine, danas zahteva čašicu madere i vrlo suvog Pui-a —
možete me poslati na giljotinu — neću vam dati ni kapi crnjaka.
Ostrige, malo čuvanog obliša, krilce od pileta i nekoliko stabljičica
špargle. Ta kombinacija će vam vratiti snagu.“ U ovom slučaju
mogao bi se usprotiviti samo Patagonac koji se hrani vodenim
pacovima.
Gospodin Grifon nije pritrčao s poniznom užurbanošću, kao što
se moglo pretpostavljati, postavljenom stolu kralja hemije. Ne.
Ovde, u akademiji varenja hrane, i milijarder, i sitni knjigovođa, i
onaj koji je vrataru tutnuo mokri kišobran i onaj koji je, dahćući,
izišao iz Rols-Rojsa što sav miriše na havane — plaćali su jedan isti
račun. Gospodin Grifon je bio republikanac i filozof. On uz
velikodušni osmeh pruži Rolingu jelovnik i posavetova ga da kao
prvo uzme dinju, jastoga pečenog sa gomoljicama kao drugo i
ovnujska leđa. Gospodin Roling danju ne pije vino, to je poznato.
— Čašu viskija sa sodom i flašu rashlađenog šampanjca —
procedi Roling kroz zube.

93
 Gospodin Grifon ustuknu, za sekundu mu u očima blesnuše
čuđenje, strah, gađenje: mušterija počinje s rakijom, koja
umrtvljuje čibuljice za ukus u unutrašnjosti usta, i nastavlja sa
šampanjcem, od koga se nadima želudac. Oči gospodina Grifona se
ugasiše, on s poštovanjem pognu glavu: mušterija je za danas
izgubljena — mirim se s time.
Posle treće čaše viskija Roling poče da gužva salvet. Čovek
sličnog temperamenta, ali s drugog kraja socijalnih lestvica, recimo,
Gaston Pačji Nos, danas bi još pre zalaska sunca pronašao Zoju
Monroz, podlo stvorenje, prljavu gaduru dignutu iz blata — i sjurio
bi joj u slabinu oštricu noža na preklapanje. Rolingu su priličili
drugi metodi. Gledajući u tanjir u kome se hladio jastog s
gomoljicama, on nije mislio o tome kako će toj razvratnoj devojčuri
koja je noću pobegla iz njegovog kreveta razlupati nos... U
Rolingovom mozgu, u žutim isparenjima viskija, rađale su se,
ukrštale se, izvijale neobično fine, bolećive ideje osvete. Tek u tim
trenucima on je shvatio šta je za njega značila lepotica Zoja., Mučio
se, zabadajući nokte u salvet.
Kelner odnese nedirnut tanjir. Nali mu šampanjca. Roling ščepa
čašu i žedno je ispi, zlatni zubi zveknuše u staklo. Utom u restoran
ulete s ulice Semjonov. Odmah je spazio Rolinga. Skide šešir, previ
se preko stola i stade da šapuće.
— Jeste li čitali novine? Malopre sam bio u mrtvačnici... To je
on... S time nemamo nikakve veze... Zaklinjem se... Imamo alibi...
Cele noći smo bili na Monmartru, kod devojaka... Ustanovljeno je
da se ubistvo desilo između tri i četiri ujutru — tako pišu novine,
novine...
Pred Rolingovim očima poigravalo je zemljano, iskrivljeno lice.
Susedi su se okretali. Prilazio je kelner sa stolicom za Semjonova.
— Dođavola, — reče Roling kroz koprenu viskija — smetate mi
da doručkujem...
— Dobro, izvinite... Čekaću vas na uglu u automobilu...

94
 39

Svih tih dana u pariskoj štampi bilo je tiho kao na šumskom

jezeru. Buržuji su zevali čitajući uvodne članke o književnosti,
feljtone o pozorišnim režijama, hroniku iz života glumaca.
Tim nepomućenim spokojstvom štampa je spremala uraganski
napad na srednje buržoaske kese. Pošto je završio organizaciju i
uništio sitne protivnike, Rolingov hemijski koncern se spremao za
veliku kampanju proširenja. Štampa je bila kupljena, novinari
naoružani potrebnim podacima iz hemijske industrije. Za političke
uvodnike bili su pripremljeni porazni dokumenti. Dve-tri ćuške,
dva-tri dvoboja uklonili su glupake koji su pokušali da brbljaju
nešto mimo opšteg plana koncerna.

95
 U Parizu je nastupilo pravo zatišje. Tiraži listova bili su se nešto
smanjili. Zato je ubistvo u kući šezdeset tri u Gobelinskoj ulici došlo
kao poručeno.
Sutradan ujutru svih sedamdeset pet listova izišlo je s masnim
naslovima o „tajanstvenom i strašnom zločinu“. Ličnost ubijenog
nije se mogla ustanoviti — dokumenta su mu bila ukradena — u
hotelu je bio upisan, očigledno, pod izmišljenim imenom. Ubistvo,
izgleda, nije bilo izvršeno u cilju pljačke — kod ubijenog je nađen
novac i zlatne stvari. Teško da se mogla pretpostaviti osveta — soba
broj jedanaest je nosila tragove brižljivog pretresanja. Tajna, sve je
bilo obavijeno tajnom.
Listovi koji izlaze u dva sata saopštiše zaprepašćujuću
pojedinost: u kobnoj sobi nađena je ženska ukosnica u obliku
lobanje sa pet krupnih brilijanata. Sem toga, na prašnjavom podu
su otkriveni tragovi ženskih cipela. Od te ukosnice Pariz je zaista
uzdrhtao. Ubica je bila otmena žena. Aristokratkinja? Buržujka? Ili
kaćiperka iz prve ruke? Tajna... Tajna...
Listovi što izlaze u četiri časa ispuniše svoje stranice intervjuima
s najčuvenijim ženama Pariza. Sve su one u jedan glas uzvikivale:
ne, ne i ne — ubica nije mogla biti Francuskinja, to je delo Nemice,
Čehinje. Nekoliko glasova je ciljalo na Moskvu — ali ti nagoveštaji
nisu imali uspeha. Poznata Mimi — iz pozorišta „Olimpija“ —
izrekla je istorijsku rečenicu: „Spremna sam da se dam onome ko
mi reši tajnu.“ To je imalo uspeha.
Jednom reči, u celom Parizu samo Roling, sedeći kod Grifona,
nije ništa znao o događajima u Gobelinskoj ulici. Bio je jako ljut i
namerno je ostavio Semjonova da čeka u taksiju. Najzad se pojavio
na uglu, ćutke ušao u auto i naredio da ga voze u mrtvačnicu.
Semjonov mu usput, nametljivo se ulagujući, ispriča sadržaj listova.
Kada je pomenuo ukosnicu s pet brilijanata, Rolingovi prsti
zadrhtaše na okrugloj dršci štapa. Blizu mrtvačnice on iznenada
napravi pokret prema šoferu kao da mu naređuje da skrene — ali se
uzdrža i samo besno zašmika.
Na vratima mrtvačnice bila je gužva. Žene u skupocenim
krznima, prćaste midinetkinje, sumnjive ličnosti iz predgrađa,
radoznale pazikuće u pletenim kratkim ogrtačima, hroničari s
96
oznojenim nosevima izgužvanim kragnama, glumice što se drže za
mesnate glumce — svi su hteli da pogledaju ubijenog, koji je u
pocepanoj košulji i bos ležao na strmoj mermernoj dasci, glave
okrenute polusuterenskom prozoru.
Osobito strašne izgledale su mu bose noge — velike, modrikaste,
s izraslim noktima. Mrtvački žuto lice „unakaženo je grčem užasa“.
Bradica strši. Žene su žudno piljile u tu iskeženu masku, upijale u
nju raširene zenice, tako uzvikivale, gukale. To je, dakle, on —
ljubavnik dame s brilijantskom ukosnicom!
Semjonov se kao guja provuče ispred Rolinga kroz gomilu do
leša. Roling čvrsto pogleda u lice ubijenog. Razgledao je jedan
trenutak. Oči mu se suziše, mesnati nos se nabra, blesnuše zlatni
zubi.
— Šta je, šta je, ta to je on? — prošaputa Semjonov.
I Roling mu tada odgovori:
— Opet dvojnik.
Nije još bila čestito ni izrečena ta rečenica, kad se iza Rolingovog
ramena ukaza svetlokosa glava, pogleda ga u lice, kao da ga je
fotografisala, i nestade u gomili.
Bio je to Šeljga.

40

Ostavivši Semjonova u mrtvačnici, Roling se odveze u Sensku

ulicu. Tamo je sve bilo po starome — tiha uskomešanost. Zoja se
nije javljala niti je dolazila.
Roling se zatvori u spavaću sobu i stade da šeta po tepihu,
gledajući u vrhove od cipela. Zaustavi se s one strane kreveta gde je
obično spavao. Počeša bradu. Zatvori oči. I tada se seti onog što ga
je mučilo ceo dan...
„… Roling, Roling... Propali smo...“
To je rekla Zoja tihim, beznadežnim glasom. Bilo je to sinoć —
usred razgovora on je iznenada zaspao. Zojin glas ga nije razbudio
97
— nije dopro do njegove svesti. Sada su njene očajne reči razgovetno
zazvučale u njegovim ušima.
Roling podskoči kao na oprugama... Dakle tako — čudan
Garinov nastup na bulevaru Malzerb; Zojina uzrujanost u krčmi
„Kraljeva večera“, njena uporna pitanja: kakve je upravo hartije
mogao ukrasti Garin iz kancelarije? Zatim — „Roling, Roling,
propali smo“... Njen nestanak. Leš dvojnika u mrtvačnici. Ukosnica
s brilijantima. Baš juče — seti se on — sijalo je pet kamenova u
bujnoj Zojinoj kosi.
U lancu događaja bilo je jasno jedno: Garin pribegava
prokušanom načinu podmetanja dvojnika kako bi od sebe otklonio
udar. Ukrao je Rolingov autograf da bi ga ostavio na mestu ubistva
i doveo policiju na bulevar Malzerb.
I pored sve svoje hladnokrvnosti Roling oseti kako ga podiđoše
žmarci. „Roling, Roling propali smo...“ Znači, ona je predviđala, ona
je znala za ubistvo. Ono se desilo između tri i četiri izjutra. (U pola
pet je došla policija.) Juče, pre no što je zaspao, Roling je čuo kako
je sat na kaminu otkucao jedan i tri četvrti. To je bio njegov
poslednji opažaj spoljnih zvukova. Zatim je nestala Zoja. Očigledno
je da je pojurila u Gobelinsku ulicu da uništi tragove autografa.
Na koji je način Zoja mogla tako tačno znati za pripremano
ubistvo? — samo u tom slučaju ako ga je sama pripremala. Roling
priđe kaminu, nalakti se na mermernu ploču i pokri lice rukama; ali
zašto mu je ona tako užasnuto šapnula: „Roling, Roling propali
smo!...“ Nešto se juče dogodilo — pomelo njene planove. Ali šta? I
kada?... U pozorištu, u krčmi, kod kuće?...
Pretpostavimo da joj je bilo potrebno da ispravi nekakvu
grešku. Da li je to uspela ili nije? Garin je živ, autograf zasad još nije
pronađen, ubijen je dvojnik. Da li to spasava ili upropašćuje? Ko je
ubica — Zojin saučesnik ili sam Garin?
I zašto, zašto, zašto je Zoja nestala? Tražeći po sećanju onaj
trenutak — prelom u Zojinom raspoloženju, Roling je naprezao
uobrazilju, koja je bila naviknuta na sasvim drugi rad. Bučao mu je
mozak. On se priseti, pokret po pokret, reč po reč — čitavog
jučerašnjeg Zojinog ponašanja.

98
 Osećao je da, ako sada tu, kraj kamina, do sitnica ne razabere
sve ono što se desilo, da će to biti — gubitak, poraz, propast. Tri
dana pre velike ofanzive na berzu dovoljno je da se samo nagovesti
njegovo ime u vezi s ubistvom, i doći će do strašnog skandala,
kraha... Udar po Rolingu biće udar po milijardama koje pokreću
hiljade preduzeća po Americi, Kini, Indiji, Evropi, po afričkim
kolonijama. Poremetiće se tačan rad mehanizma... Železničke
pruge, okeanske linije, rudnici, fabrike, banke, stotine hiljada
službenika, milioni radnika, desetine miliona vlasnika dragocenosti
— sve će to zaškripati, sve će se to zakočiti, pasti u paniku...

99
 Roling je zapao u položaj čoveka koji ne zna s koje će strane
dobiti udarac nožem. Pretila mu je smrtna opasnost. Uobrazilja mu
je radila tako kao da se za svaki odlomak misli koji traje jednu
sekundu plaćalo po milion dolara. Tih četvrt časa kraj kamina
moglo je biti uneto u istoriju naporedo sa čuvenim Napoleonovim
prisustvom duha na Arkolskom mostu.
Ali se Roling, taj skupljač milijardi, već skoro simbolička ličnost,
u najodsudnijem trenutku po sebe (i to prvi put u životu) iznenada
predao zaludnom poslu, stojeći raširenih nozdrva pred ogledalom i
ne videći u njemu svoj lik. Umesto da analizira Zojine postupke, on
stade da zamišlja nju samu — njeno tanko, bledo lice, mračnoledene
oči, strasna usta…
Osećao je topli miris njene kestenjaste kose, dodir njene ruke.
Odjednom mu se učinilo kao da se on, Roling, celim svojim bićem
— sa svim željama, ukusima, častoljubljem, žeđu za vlašću, s rđavim
raspoloženjima (malaksalost creva) i teškim mislima o smrti —
preselio u novu prostoriju, u pametnu, mladu, privlačnu ženu. Nje
nema. I on kao da je izbačen na noćnu lapavicu. Prestao je da bude
sam sebi potreban. Nje nema. On je bez kuće. Kakvi svetski
koncerni — tuga, tuga golog, malog, bednog čoveka.
To odista čudno stanje kralja hemije bilo je prekinuto batom
dveju noga po tepihu. (Prozor na spavaćoj sobi — na prvom spratu
— koji gleda u park bio je otvoren.) Roling uzdrhta celim telom. U
kaminskom ogledalu pojavi se lik dežmekastog čoveka s velikim
brkovima i naborana čela. On nagnu glavu i netremice pogleda u
Rolinga.

41

— Šta ćete ovde? — zaciča Roling, ne mogavši da pogodi rukom

u zadnji džep od pantalona, u kome se nalazio brauning.
Dežmekasti čovek je, očigledno, to očekivao, te se skloni za zavesu
na vratima. Odatle on opet isturi glavu.

100
 — Mirno. Ne vičite. Ne mislim da ubijam niti da pljačkam — on
diže ruke — došao sam poslom.
— Kakav posao možete imati ovde? Ako imate posla, dođite na
bulevar Malzerb, četrdeset osam „a“, od jedanaest do jedan... Uvukli
ste se kroz prozor kao lopov i nitkov.
— Izvinite, — učtivo odgovori čovek — prezime mi je Lekler,
zovem se Gaston. Imam ratno odlikovanje i čin narednika. Nikada
ne radim sitne poslove i nisam bio lopov. Savetujem vam da mi se
odmah izvinite, gospodine Roling, bez toga od našeg predstojećeg
razgovora neće biti ništa...
— Idite dođavola! — reče već mirnije Roling.
— Ako odem na tu adresu, onda će gospođica Monroz, koja vam
nije nepoznata, izgubiti glavu.
Rolingu zaigraše obrazi. Odmah se primače Gastonu. Ovaj reče
s puno poštovanja, kao što priliči kad se razgovara s vlasnikom
milijardi, i ujedno s nijansom pomalo grubog prijateljstva, kao što
se razgovara s mužem svoje ljubavnice.
— Dakle, gospodine, vi se izvinjavate?
— Vi znate gde se skriva gospođica Monroz?
— Dakle, gospodine, da bismo nastavili naš razgovor, treba da
znam da li mi se izvinjavate?
— Izvinjavam se — prodera se Roling.
— U redu. — Gaston se odmače od prozora, naviknutim
pokretom pogladi brkove, nakašlja se i reče:
— Zoja Monroz je u rukama ubice o kome galami ceo Pariz.
— Gde je ona? (Rolingu zadrhtaše usne).
— U Vil Davreu, blizu parka Sen-Klu, u hotelu za slučajne
posetioce, na dva koraka od muzeja Gambete. Sinoć sam ih pratio
automobilom do Vil Davrea, danas sam saznao tačnu adresu.
— Je li ona pobegla s njim dobrovoljno?
— To bih i ja najradije hteo da znam — odgovori Gaston tako
zloslutno da ga Roling u čuđenju pogleda.

101
 — Dozvolite, gospodine Gastone, ne razumem sasvim čime ste
vi umešani u celu tu stvar? Šta vi imate sa gospođicom Monroz?
Kako to da je vi noću pratite i saznajete mesto gde se ona nalazi?
— Dosta! — Gaston napravi plemenit pokret rukom. — Ja vas
razumem. Morali ste da mi postavite to pitanje. Odgovaram vam:
zaljubljen sam, la sam ljubomoran...
— Aha! — reče Roling.
— Potrebne su vam pojedinosti? — evo ih. Noćas sam, izlazeći iz
kafane gde sam popio čašu groga, spazio gospođicu Monroz. Vozila
se iznajmljenim automobilom. Lice joj je bilo užasnuto. Za sekundu
sam uskočio u taksi i požurio za njom. Zaustavila je auto u
Gobelinskoj ulici i ušla na glavni ulaz kuće broj šezdeset tri. (Roling
trepnu kao da ga je neko bocnuo). Izvan sebe od ljubomornih
predosećanja, šetao sam se pločnikom pored kuće šezdeset tri.
Tačno u četiri i četvrt gospođica Monroz je izišla, ne na glavni ulaz,
kako sam očekivao, nego na kapiju u zidu parka koji se graniči s
kućom šezdeset tri. Za ramena ju je pridržavao čovek s crnom
bradicom, koji je na sebi imao ogrtač od glatke vunene tkanine i siv
šešir. Ostalo znate.
Roling se spusti na stolicu (iz epohe krstaških ratova) i dugo je
ćutao, grčevito se držeći prstima za izrezbarena doručja... To su
dakle — podaci koji nedostaju... Ubica je — Garin. Zoja saučesnica...
Zločinački plan je očigledan. Ubili su dvojnika u Gobelinskoj ulici
da bi u tu prljavu stvar uvukli njega, Rolinga, i da bi mu, ucenjujući
ga, izmamili novac za izradu aparata. Pošteni narednik i klasična
budala Gaston slučajno otkriva zločin. Sve je jasno. Treba raditi
odlučno i bespoštedno.
Rolingove oči ljutito planuše. Ustade i nogom odgurnu stolicu.
— Telefoniraću policiji. Poći ćete sa mnom u Vil Davre.
Gaston se osmehnu, veliki mu se brci nakostrešiše.
— Čini mi se, gospodine Roling, da će biti pametnije ne mešati
policiju u tu stvar. Dovoljne će biti i naše snage.
— Želim da uhapsim ubicu i njegovu saučesnicu i da nitkove
predam u ruke pravosuđa. — Roling se uspravi, glas mu je zvučao
kao čelik.

102
 Gaston učini neodređen pokret.
— Tako mu, dakle, dođe... ali ja imam šest pouzdanih momaka
koji su prošli sito i rešeto... Za jedan sat mogao bih da ih u dva
automobila prebacim u Vil Davre... A s policijom, uveravam vas, ne
vredi se petljati...
Roling samo šmiknu na to i sa kaminske police uze telefonsku
slušalicu. Gaston ga još brže zgrabi za ruku.
— Ne zvonite u policiju.
— Zašto?
— Zato što od toga nema ništa gluplje... (Roling opet pruži ruku
prema slušalici). Vi ste čovek retkog uma, gospodine Roling, zar ne
možete da shvatite — ima stvari koje se ne kazuju otvoreno... Molim
vas — nemojte telefonirati... Ih, dođavola!... Pa zato što ćemo, posle
tog telefoniranja, obojica dospeti na giljotinu... (Roling ga besno
gurnu u grudi i istrže slušalicu. Gaston se brzo osvrnu i šapnu
Rolingu na samo uho.) Prema vašem naređenju gospođica Zoja mi
je poručila da što lakšim putem pošaljem bogu na istinu jednog
ruskog emigranta u Gobelinskoj ulici šezdeset tri. Noćas je poruka
bila izvršena. Sada mi je potrebno deset hiljada franaka — kao
predujam mojim devojčicama. Je li novac kod vas?...
Posle četvrt časa u Sensku ulicu stiže putnički automobil s
dignutim krovom. Roling hitro skoči u njega. Dok je auto okretao
na uskoj ulici, iza ispusta kuće iziđe Šeljga i zakači se za zadnji deo
automobila.
Auto se uputi kejom. Na Marsovom polju, na onom mestu gde
se nekad Robespjer, s klasjem u ruci, zaklinjao pred oltarom
Vrhovnog Bića da će naterati čovečanstvo da potpiše veliki
kolektivni ugovor o večnom miru i večitoj pravdi — sada se uzdizala
Ajfelova kula; dva i po miliona električnih sijalica svetlucalo je i
namigivalo na njenim čeličnim poprečnicima, razilazilo se poput
strela, oivičavalo crteže i pisalo cele noći nad Parizom: „Kupujte
praktične i jevtine automobile gospodina Sitroena...“

42

103
 Noć je bila pomalo vlažna i topla. Kroz otvoren prozor — od
niske tavanice pa sve do poda — šuštalo je i stišavalo se nevidljivo
lišće. U sobi — na drugom spratu hotela „Crni drozd“ — bilo je
mračno i tiho. Vlažni miris parka mešao se s mirisom parfema.
Njime je bila natopljena trošna tkanina na zidovima, izlizani ćilimi
i ogromni drveni krevet, koji je kroz mnoge godine dao utočište nizu
ljubavnika. Bilo je to dobro, staro mesto za ljubavnu usamljenost.
Napolju je šumelo drveće, vetrić je iz parka donosio miris zemlje i
setu, topli krevet je uljuškivao kratku sreću ljubavnika. Čak se priča
da je Beranže u ovoj sobi spevao svoje pesmice. Vremena su se
izmenila, naravno. Užurbanim ljubavnicima, koji su se za jedan
časak izvukli iz bučnog Pariza zaslepljeni vatrenim jaucima Ajfelove
kule, nije bilo do šuštanja lišća, nije bilo do ljubavi. U današnje
vreme odista se ne može sanjalački šetati bulevarom s Miseom u
džepu od prsluka. Danas se sve radi na brzinu, sve pomoću benzina.
„Alo, mala, imam na raspolaganju sat i dvadeset minuta! Treba stići
u kino, jesti i malo se izležati u krevetu. Šta da mu radim, Mimi, to
je — civilizacija!“
Ipak noć, što se videla kroz prozor hotela „Crni drozd“, tamne
krošnje lipa i nežno kreketanje žaba nisu uzimali učešća u opštem
toku evropske civilizacije. Bilo je vrlo tiho i vrlo mirno. U sobi
škripnuše vrata, začuše se koraci po ćilimu. Nejasna čovečija prilika
zastade nasred sobe i reče tihim glasom (na ruskom):
— Treba se odlučivati. Kroz trideset-četrdeset minuta stići će
auto. Dakle — da ili ne?
Na krevetu se ču neko kretanje, ali ne usledi odgovor. On priđe
bliže:
— Zoja, ta budite razumni.
Tužan smeh bi odgovor.
Garin se primače Zojinom licu, zagleda se u njega i sede
podigavši noge na krevet.
— Jučerašnji doživljaj ćemo precrtati. Počeo je pomalo
neobično, završio se u ovom krevetu — nalazite da je banalno?
Slažem se. Precrtan je. Slušajte, ja neću nijednu drugu ženu sem vas
— šta mogu?
— Prostački i glupo — reče Zoja.
104
 — Potpuno se slažem s vama. Ja sam prostak, svršen čovek,
primitivac. Danas sam mislio: uf, pa eto za šta su potrebni novci,
vlast, slava — vas imati. Dakle, kad ste se probudili, izložio sam vam
svoje gledište: od vas ne želim da se rastanem i neću se rastati.
— Oho! — reče Zoja.
— „Oho“ — baš ništa ne znači. Ja razumem — vi ste, kao
pametna i samoljubiva žena, strašno ljuti što vas neko prisiljava. Šta
ćemo! Krvno smo vezani. Ako odete Rolingu, boriću se.
A pošto sam prostak, poslaću na giljotinu i Rolinga, i vas i sebe.
— To ste već rekli, ponavljate se.
— Zar vas to ne ubeđuje?
— Šta mi nudite u zamenu za Rolinga? Ja sam skupa žena.
— Olivinski pojas.
— Šta?
— Olivinski pojas. Hm! Vrlo je teško to objasniti. Potrebno je
slobodno veče i knjiga pod rukom. Kroz dvadeset minuta ćemo se
odvesti. Olivinski pojas — to je vlast nad svetom. Najmiću vašeg
Rolinga za vratara — eto šta je Olivinski pojas. Kroz dve godine biće
u mojim rukama. Vi nećete postati jednostavno bogata žena, nego
tačnije — najbogatija na svetu. To je dosadno. Ali — to je vlast!
Naslađivanje vlašću, neviđenom na zemlji. Za to imamo sredstva
savršenija nego kod Džingis-Hana. Želite li božanske počasti?
Naredićemo da vam se na svih pet kontinenata podignu hramovi i
vaš lik da se kiti grožđem.
— Kakvog li malograđanstva!...
— Ja se sad ne šalim. Zaželite li — i bićete namesnica boga ili
đavola — šta više odgovara vašem ukusu. Spopašće vas želja da
uništavate ljude — ponekad se za tim oseća potreba — imaćete vlast
nad čitavim čovečanstvom. Takva žena kao što ste vi, Zoja, naći će
načina kako da se upotrebe milionska blaga Olivinskog pojasa.
Nudim vam partiju na dobitak. Dve godine borbe — i ja ću prodreti
u Olivinski pojas. Ne verujete?...
Pošto je poćutala, Zoja tiho reče:
— Zašto da ja sama rizikujem? Budite i vi smeli.

105
 Izgleda da se Garin naprezao da joj u mraku vidi oči, zatim —
skoro tužno, skoro nežno — reče:
— Ako ne verujete, onda idite. Neću vas progoniti. Dobrovoljno
se odlučite.
Zoja kratko uzdahnu. Sede na krevet, podiže ruku popravljajući
kosu (bio je to dobar znak).
— U budućnosti — Olivinski pojas. A šta sad imate? — upita ona
držeći ukosnice u zubima.
— Sada — svoj aparat i ugljene piramidice. Ustanite. Hajdete u
moju sobu, pokazaću vam aparat.
— Nemojte dugo. Dobro, pogledaću. Hajdemo.

43

Prozor s balkonskom ogradom u Garinovoj sobi bio je zatvoren

i pokriven zavesom. Pored zida su stajala dva kofera. (Stanovao je u
„Crnom drozdu“ već više od nedelju dana.) Garin zaključa vrata.
Zoja sede, nalakti se, zakloni lice od svetlosti sijalice na tavanici.
Njen kišni svileni ogrtač boje trave bio je izgužvan, kosa nemarno
skupljena, lice zamoreno — tako je bila još privlačnija. Otvarajući
kofer, Garin ju je posmatrao sjajnim očima s modrim kolutovima.
— Ovo je moj aparat — reče on stavljajući na sto dve metalne
kutije: jednu — usku, u obliku odreska cevi, drugu — pljosnatu,
dvanaestostranu, čiji je prečnik bio triput veći.
On sastavi obe kutije, pričvrsti ih zavrtnjima za kamen. Otvor
cevčice uperi u kaminsku rešetku, na dvanaestostranom omotaču
otvori sferni poklopac. U omotaču je za ivicu bio pričvršćen
bronzani prsten sa dvanaest porcelanskih čašica.
— To je model, — reče on vadeći kutiju s piramidicama iz dugog
kofera — ne može izdržati ni sat rada. Aparat treba praviti od
neobično otpornog materijala, deset puta čvršćeg od ovog. Ali bi
ispao odveć težak, a ja se stalno moram seljakati... (On ubaci
dvanaest piramidica u čašice prstena.) Spolja nećete ništa videti,
106
niti ćete shvatiti. Evo vam crtež, uzdužni presek aparata. — On se
nagnu nad Zojinom naslonjačom (udahnu miris njene kose),
odmota crtež velik kao pola arka pisaće hartije. — Hteli ete, Zoja, da
i ja rizikujem u našoj igri... Pogledajte ovamo... Ovo je osnovna
šema...

To je prosto kao što su dvaput dva četiri. Puka je slučajnost što

ovo dosad nije bilo napravljeno. Sva je tajna u hiperboličnom
ogledalu (A), koje po obliku podseća na ogledalo običnog reflektora,
i u parčetu šamonita (V), koje je napravljeno takođe u obliku
hiperbolične lopte. Zakon hiperboličnih ogledala je ovakav:

Svetlosni zraci, padajući na unutrašnju površinu hiperboličnog

ogledala, skupljaju se svi u jednoj tačci, u žiži hiperbole. To je
poznata stvar. A sad evo šta se ne zna: u žižu hiperboličnog ogledala
stavljam drugu hiperbolu (koja je, da kažemo, nacrtana naopako) —
hiperboloid obrtanja, izrađen od teško topljivog minerala koji se
idealno glača — šamonita (V) — na Severu Rusije naslage su mu
neiscrpne. Šta biva sa zracima?

107
 Zraci, koji se skupljaju u žiži ogledala (A), padaju na površinu
hiperboloida (V) i odbijaju se od njega matematički paralelno —
drugim rečima hiperboloid (V) koncentriše sve zrake u jedan zrak
ili u „svetlosni snop“ bilo koje debljine. Pomerajući hiperboloid (V)
mikrometarskim zavrtnjem, ja po želji povećavam ili smanjujem
debljinu „svetlosnog snopa“. Gubitak njegove energije prilikom
prolaska kroz vazduh je ništavan. Pri tome mogu „snop“ (praktički)
svesti na debljinu igle.
Na te reči Zoja ustade i opet sede, obgrlivši kolena.
— Za vreme prvih opita za izvor svetlosti sam uzimao nekoliko
običnih stearinskih sveća. Podešavanjem hiperboloida (V) svodio
sam „svetlosni snop“ na debljinu pletaće igle, i njime sam lako
prosecao dasku debelu jedan palac. Tada sam shvatio da je sva stvar
u tome — da se pronađu kompaktni i neobično moćni izvori
svetlosne energije. Za tri godine rada — koji je stajao života dvojicu
mojih pomoćnika — bila je stvorena evo ova ugljena piramidica.
Energija piramidica je već toliko velika da, kad se stave u aparat —
kao što vidite — i zapale (gore oko pet minuta), daju „svetlosni
snop“, koji je u stanju da za nekoliko sekundi raseče železnički
most... Možete li zamisliti kakve se mogućnosti otkrivaju? Ne
postoji ništa u prirodi što bi se moglo odupreti snazi „svetlosnog
snopa“... Zgrade, tvrđave, drednoti, vazdušne lađe, stene, brda,
zemljina kora — sve će probiti, razrušiti, raseći moj zrak…
Garin odjednom prekide i diže glavu osluškujući. Napolju je
šuštao i škripao šljunak, prigušeno su radili motori. On priskoči
prozoru i nestade iza zavese. Zoja je gledala kako je iza prašnjivog
somota malinove boje nepomično stajala Garinova prilika, zatim
ona zadrhta. On se pomoli iza zavese.

108
 — Tri automobila i osam ljudi — reče on šapatom. — To su po
nas došli. Izgleda da je tu i Rolingov automobil. U hotelu smo samo
mi i vratarka. (On brzo izvadi revolver iz noćnog stočića i gurnu ga
u džep od kaputa). Mene u svakom slučaju neće pustiti živa... — On
se odjednom veselo počeša po nosu sa strane. — Pa, Zoja, odlučujte
se: da ili ne? Za to nema pogodnijeg trenutka od ovog.
— Vi ste poludeli, — Zojino lice planu, podmladi se — spasavajte
se!...
Garin samo isturi bradicu.
— Osam ljudi, sitnica! — on pridiže aparat i okrenu mu cev
prema vratima. Lupi se po džepu. Lice mu se najedanput izduži.
— Šibice, — prošaputa on — nema šibica...
Možda je on to rekao namerno da bi iskušao Zoju. Možda i
odista nije imao šibica u džepu — od njih je zavisio život. Gledao je
109
u Zoju kao životinja kad čeka smrt. Ona, kao u snu, uze torbicu iz
naslonjače i izvadi kutiju voštanih šibica. Pruži ih polako, uz napor.
Dok ih je uzimao, prstima oseti njenu hladnu, usku ruku.
Dole, oprezno škripeći uz spiralne stepenice, začuše se koraci.

44

Nekoliko ljudi se zaustavi pred vratima. Čulo se njihovo disanje.

Garin glasno upita na francuskom:
— Ko je to?
— Telegram, — odgovori grubi glas — otvorite!...
Zoja ćutke zgrabi Garina za ramena, zatrese glavom. On je
odvede u ugao sobe, silom je posadi na ćilim. Odmah se vrati
aparatu i viknu:
— Proturite ga ispod vrata.
— Kad se kaže: otvorite, onda otvorite — zaurla isti glas.
Drugi, oprezan, upita:
— Je li kod vas žena?
— Da, kod mene je.
— Pustite je, vas ćemo ostaviti na miru.
— Upozoravam vas da, — reče Garin grubo — ako se ne izgubite
dođavola, posle jednog minuta nijedan neće biti živ...
— O-lala!.. O-ho-ho!... Hi-hi!... — zaurlaše, zarzaše glasovi, pa
se navališe na vrata, poče da se drma porcelanska kvaka, sa
dovratka se osuše parčići maltera. Zoja nije skidala očiju s
Garinovog lica. Bio je bled, pokreti mu brzi i sigurni. On čučnu i
stade da podešava mikrometarski zavrtanj u aparatu. Izvadi
nekoliko palidrvaca i stavi ih na sto pored kutije. Uze revolver i
uspravi se očekujući. Vrata počeše da pucaju. Odjednom se od
udara razbi staklo na prozoru, zaleluja se zavesa. Garin odmah opali
u prozor. Čučnu, kresnu šibicom, gurnu je u aparat i zalupi sferni
poklopac.
110
 Prođe svega jedna sekunda tišine, posle njegovog pucnja. I
odmah zatim otpoče napad istovremeno na vrata i prozor. U vrata
stadoše da udaraju nečim teškim, od drvenog polja u vratima
poleteše iverke. Prozorska zavesa se uplete i pade zajedno s
karnizom.
— Gaston! — kriknu Zoja. Kroz gvozdenu prozorsku rešetku
uvlačio se Pačji Nos, držeći španski nož na sklapanje u zubima.
Vrata su se još držala. Garin je, bled kao krpa, okretao
mikrometarski zavrtanj, u levoj ruci mu je poigravao revolver. U
aparatu je pucketao, zujao plamen. Kružić svetlosti na zidu
(naspram otvora aparata) smanjivao se — zadimiše se tapeti.
Gledajući iskosa u revolver, Gaston se kretao duž zida, spremao se
na skok. Nož je već držao u ruci, na španski način — sa oštricom
okrenutom sebi. Kružić svetlosti postade bleštava tačka. Kroz
111
razlupana drvena polja vrata virile su brkate njuške... Garin zgrabi
aparat obema rukama i otvorom ga uperi u Pačji Nos...
Zoja vide kako Gaston razjapi usta, kao da je hteo da vikne ili da
proguta vazduh... Dimljiva linija mu pređe koso preko grudi, ruke
se podigoše i padoše. On se sruši na ćilim. Glava mu se, zajedno s
ramenima, kao komad hleba, odvoji od donjeg dela tela.
Garin okrenu aparat vratima. Prilikom okretanja „svetlosni
snop“ preseče električnu žicu — sijalica na tavanici se ugasi. Bleštavi
zrak iz aparata, tanak i prav kao igla, zakači vrata — osuše se parčići
drveta. Skliznu naniže. Začu se kratak jauk, kao kad se prignječi
mačka. U mraku se neko povede. Meko pade telo. Zrak je igrao na
visini od dve stope od poda. U sobu dopre miris zapaljenog mesa. I
odjednom se sve utiša, samo je plamen zujao u aparatu.
Garin se nakašlja i reče malo promuklim glasom koji ga je slabo
slušao:
— Sa svima je svršeno.
Iza razbijenog prozora vetrić nalete na nevidljive lipe, one
zašuštaše kao što šušte noću — sanjivo. Iz mraka, odozdo, gde su
nepomično stajali automobili, neko viknu na ruskom:
— Petre Petroviću, jeste li živi? — Garin se pojavi na prozoru. —
Obazrivije, to sam ja, Šeljga. Setite se našeg sporazuma? Imam
Rolingov auto. Treba bežati. Spasavajte aparat. Čekam...

45

Uveče, kao i obično nedeljom, profesor Rajher je igrao šaha u

svojoj kući, na četvrtom spratu, na otvorenom malom balkonu.
Partner mu je bio Henrih Volf, njegov omiljeni učenik. Pušili su
piljeći u šahovsku tablu. Večernja rumen se već odavno ugasila na
kraju dugačke ulice. Crni vazduh bio je zagušljiv. Nije se pokretao
bršljan koji je obavijao ispuste verande. Dole, pod zvezdama,
pružao se pust asfaltiran trg.

112
 Pokašljujući, dahćući, profesor je vukao potez. Digao je debelu
ruku sa žućkastim noktima, ali nije dodirnuo figuru. Iz usta izvadi
opušak cigare.
— Da. Treba razmisliti.
— Izvolite — odgovori Henrih. Njegovo lepo lice sa širokim
čelom, oštro ocrtanom bradom, s kratkim pravilnim nosom
izražavalo je mir moćne mašine. Profesor je imao više
temperamenta (staro pokolenje) — čeličnosiva brada bila mu je
razbarušena, naborano čelo pokriveno crvenim pegama.
Visoka lampa ispod širokog šešira u boji osvetljavala je njihova
lica. Nekoliko kržljavih zelenkastih bića kružilo je oko sijalice,
stajalo na tek izglačanom stolnjaku kostrešeći pipke, gledajući
tačkastim očima i, svakako, ne shvatajući da ima čast da prisustvuje
kad se dva boga zabavljaju igrom nebeskih stanovnika. Časovnik u
sobi izbi deset.
Gospođa Rajher, profesorova mati, čista starica, sedela je
nepomično. Pri veštačkoj svetlosti više nije mogla da čita i plete. U
daljini, gde su u crnoj noći plamteli prozori visoke kuće, na
ogromnom prostoru nazirao se kameni Berlin. Da nije bilo sina za
šahovskom tablom, da nije bilo tihe svetlosti lampe i zelenkastih
bića na stolnjaku, užas, koji je već davno prionuo za dušu, povratio
bi se opet, kao mnogo puta u tim godinama, i ispio beskrvno lice
gospođe Rajher. To je bio užas pred milionima koji su se kretali na
grad, na ovaj balkon. Nisu se zvali Fricevi, Johani, Henrisi, Otoni,
nego masa. I svi su bili kao jedan — rđavo obrijani, s papirnim
grudima pokrivenim gvozdenom, olovnom prašinom — pokatkad bi
ispunili ulice. Mnogo su hteli, isturajući teške vilice.
Gospođa Rajher se seti srećnog vremena kada se njen verenik,
Oto Rajher, vratio ispod Sedana kao pobednik francuskog cara. Sav
je bio prožet mirisom vojničke kože, bio je bradat i vikao je kad je
govorio. Dočekala ga je izvan grada. Na sebi je imala plavu haljinu i
pantljike i cveće. Nemačka je letela ka pobedama, ka sreći zajedno
s veselom Otovom bradom, zajedno s ponosom i nadama. Ubrzo će
čitav svet biti osvojen...

113
 Prošao je život gospođe Rajher. I dođe i prođe drugi rat. Nekako
su izvukli noge iz blata, u kome su i milioni ljudskih leševa. I
odjednom — pojaviše se mase. Pogledaj bilo kome u oči ispod štita
od kape. To nisu nemačke oči. Izraz im je uporan, neveseo,
nedostižan. Njihovim očima nema pristupa. Gospođu Rajher je
obuzimao užas.
Na balkonu se pojavi Aleksej Semjonović Hlinov. Bio je obučen
u nedeljno, uredno sivo odelo.
Hlinov se pokloni gospođi Rajher, zažele joj dobro veče i sede
pored profesora, koji se dobrodušno namršti i s humorom namignu
šahovskoj tabli. Na stolu su ležali časopisi i strani listovi. Profesor
je, kao i svaki inteligentan čovek u Nemačkoj, bio siromašan.
Njegovo gostoprimstvo se ograničavalo na blagu svetlost lampe na
sveže izglačanom stolnjaku, na ponuđenu cigaru od dvadeset
114
pfeniga i na razgovor koji je, svakako, više vredeo od večere sa
šampanjcem i drugim koještarijama.
U radne dane, od sedam ujutru do sedam uveče, profesor je bio
ćutljiv, poslovan i strog. Nedeljom bi „rado s prijateljima polazio u
šetnju po zemlji fantazije“. Voleo je da porazgovara „od jednog do
drugog kraja cigare“.
— Da, treba razmisliti — reče opet profesor obavijajući se
dimom.
— Izvolite — odgovori Volf s hladnom učtivošću.
Hlinov raširi pariski „L’Entransižan“ i na prvoj stranici, pod
naslovom „Tajanstveni zločin u Vil Davreu“, ugleda snimak koji je
prikazivao sedmoricu ljudi isečenih na komade. „Na komade, pa šta
s tim“, pomisli Hlinov. Ali ono što je pročitao natera ga da se
zamisli:
„... Postoji pretpostavka da je zločin izvršen nekakvim dosad
nepoznatim oruđem, ili usijanom žicom ili toplotnim zrakom
ogromnog napona. Uspeli smo da ustanovimo narodnost i
spoljašnost zločinca: to je, kako se i moglo očekivati — Rus (sledio
je opis spoljašnosti, koji je dala vlasnica hotela). One noći kad je
izvršen zločin s njim je bila jedna žena. Ali dalje je sve zaogrnuto
velom tajne. Možda krvavi nalaz u šumi Fonteneblo donekle pridiže
veo. Tamo je, na trideset metara od puta, nađen nepoznat čovek u
besvesnom stanju. Na telu je imao četiri rane od vatrenog oružja.
Dokumenta i sve po čemu je „moglo da se ustanovi ko je ta ličnost
bili su ukradeni. Očigledno je da je žrtva bila izbačena iz
automobila. Dosad nismo uspeli da ga povratimo svesti...“

46

— Šah! — uskliknu profesor, mašući uzetim konjem. — Šah i

mat! Volfe, vi ste razbijeni, vi ste okupirani, vi ste na kolenima,
šezdeset šest godina ćete plaćati reparacije. Takav je zakon visoke
imperijalističke politike.
— Revanš? — upita Volf.
115
 — O, ne, naslađivaću se svim preimućstvima pobednika.
Profesor potapša Hlinova po kolenu.
— Šta ste pročitali u novinama, moj mladi i nepomirljivi
boljševiče? Sedam isečenih Francuza? Šta da mu radiš — pobednici
su uvek skloni preteranostima. Istorija teži za ravnotežom.
Pesimizam — eto šta pobednici dovlače u svoju kuću zajedno s onim
što su opljačkali. Počinju da se hrane odveć masnim jelom. Želudac
ne može da svari masnoću, već truje krv odvratnim otrovima. Oni
seku ljude na komade, vešaju se naramenicama, skaču s mostova.
Kod njih se gubi ljubav za životom. Optimizam — eto šta ostaje kod
pobeđenih u zamenu za ono što im je opljačkano. Divna je osobina
ljudske volje — verovati da se sve kreće ka boljem u najboljem svetu
od svih svetova. Pesimizam mora biti iščupan iz korena. Sumorna i
krvava mistika Istoka, beznadežna tuga jelinske civilizacije,
razuzdane strasti Rima sred zadimljenih ruševina gradova,
fanatičnost srednjeg veka, koji svake godine očekuje smak sveta i
strašni sud, i naš vek, koji gradi kartonske kućice blagostanja i guta
nepodnošljive besmislice kinematografa — na kakvoj je osnovi,
pitam ja, izgrađena ta bedna psihika gospodara prirode? Osnova je
— pesimizam... Prokleti pesimizam... Čitao sam vašeg Lenjina,
dragi moj... To je veliki optimist. Ja ga cenim...
— Danas ste odlično raspoloženi, profesore, — reče Volf mračno.
— Znate li zbog čega? — Profesor se uvali u pletenu naslonjaču,
brada mu se nabora, a oči veselo, mladalački pogledaše ispod obrva,
— Učinio sam vrlo zanimljivo otkriće... Dobio sam neke izveštaje i
uporedio izvesne podatke, i neočekivano sam došao do izvanrednog
zaključka... Kad nemačka vlada ne bi bila banda pustolova, kad bih
bio siguran da moje otkriće ne bi dospelo u ruke varalica i pljačkaša
— gotovo da bih ga objavio... Ali ne, bolje je ćutati...
— Nadam se da se nama možete poveriti — reče Volf.
Profesor mu lukavo namignu:
— Šta biste vi, na primer, rekli, prijatelju moj, kada bih ponudio
poštenoj nemačkoj vladi... čujete li, podvlačim: „poštenoj“, tome ja
pridajem naročit smisao... — kad bih joj ponudio bilo koje zalihe
zlata?
— Odakle? — upita Volf.

116
 — Iz zemlje, prirodno...
— Gde je ta zemlja?
— Svejedno gde. Bilo koja tačka zemljine lopte. Ako hoćete, u
centru Berlina. Ali neću ponuditi. Ne verujem da bi zlato obogatilo
vas, mene, sve Friceve, Mihele... Gotovo da bismo još više
osiromašili... Samo je jedan čovek — on okrenu Hlinovu sedu
lavovsku glavu — vaš zemljak, predložio da se zlato upotrebi za
pravu svrhu... Vi me razumete?
Hlinov se osmehnu i klimnu glavom.
— Profesore, navikao sam da vas slušam ozbiljnog — reče Volf.
— Potrudiću se da budem ozbiljan, Eto kod njih u Moskvi zimski
mrazevi teraju do trideset stepeni ispod nule, voda prosuta s trećeg
sprata pada na zemlju u obliku ledenih loptica. Zemlja juri kroz
međuplanetarni prostor deset-petnaest milijardi godina. Da li se
ona ohladila za to vreme, đavo je odneo? Tvrdim da se zemlja već
odavno ohladila, zračenjem predala svu svoju toplotu
međuplanetarnom prostoru. Upitaćete: a vulkani, istopljena lava,
vreli gejziri? Između tvrde, od sunca slabo zagrevane zemljine kore
i čitave zemljine mase nalazi se pojas istopljenih metala, takozvani
Olivinski pojas. On nastaje od neprekidnog a t o m s k o g
r a s p a d a n j a osnovne mase zemlje. Ta osnovna masa sačinjava
loptu čija je temperatura ravna temperaturi međuplanetarnog
prostora, to jest u njoj je temperatura dvesta sedamdeset tri stepena
ispod nule. Proizvodi raspadanja — Olivinski pojas — nisu ništa
drugo nego olivinski minerali, živa i zlato, koji se nalaze u tečnom
stanju. I, prema mnogim podacima, njihova nalazišta nisu tako
duboko: od petnaest do tri hiljade metara dubine. Može se u centru
Berlina probiti bušotina, i istopljeno zlato će, kao nafta, samo
pokuljati iz dubine Olivinskog pojasa...
— Logično, primamljivo, ali neverovatno — reče Volf pošto je
neko vreme ćutao. — Nemoguće je probiti toliko duboku bušotinu
savremenim alatom.

47

117
 Hlinov stavi ruku na rašireni list „L’Entransižana“.
— Profesore, ovaj snimak me je podsetio na razgovor u
aeroplanu kada sam leteo za Berlin. Zadatak da se dospe do
elemenata zemljinog centra koji se raspadaju više nije tako
neverovatan.
— Kakve to ima veze s isečenim Francuzima? — upita profesor
paleći opet cigaru.
— Ubistvo u Vil Davreu izvršeno je toplotnim zrakom.
Na te reči Volf se primače stolu, njegovo hladno lice se
napregnu.
— Ah, opet ti zraci, — profesor se namršti kao da je pojeo nešto
kiselo — gluposti, blef, patke koje pušta englesko ministarstvo
vojske.
— Aparat je napravio Rus, ja poznajem tog čoveka, — odgovori
Hlinov — to je darovit pronalazač i velik zločinac.
Hlinov ispriča sve što je znao o inženjeru Garinu: o njegovim
radovima u Politehničkom institutu, o zločinu na Krestovskom
Ostrvu, o čudnim nalascima u podrumu vile, o pozivanju Šeljge u
Pariz i o tome da se sada, očito, vrši pomamna hajka za Garinovim
aparatom.
— Svedočanstvo je ovde, — Hlinov mu pokaza fotografiju — to
je Garinovo delo.
Volf je natmureno razgledao snimak. Profesor poče rasejano:
— Vi mislite da se toplotnim zracima može bušiti zemlja? Ono
jest... na tri hiljade stepeni tope se i glina i granit. Vrlo, vrlo
zanimljivo... A da li se može nekako telegrafisati tome Garinu?
Hm... Kada bi se bušenje spojilo s veštačkim hlađenjem i kad bi se
postavili električni elevatori za crpenje minerala, moglo bi se
prodreti duboko... Prijatelju moj, đavolski ste me zainteresovali...
Do dva sata noći, preko običaja, profesor se šetao po balkonu,
dimio cigarom i stvarao planove, čudnije jedne od drugih.

118
 48

Odlazeći od profesora, Volf se obično opraštao s Hlinovom na

trgu. Ovog puta je pošao s njim, lupkajući štapom, pognuvši
namršteno lice.
— Vi ste mišljenja da se Garin sklonio zajedno s aparatom posle
događaja u Vil Davreu? — upita on.
— Da.
— A onaj „krvavi nalaz u šumi Fonteneblo“, ne može li to biti
Garin?
— Hoćete da kažete da se Šeljga dokopao aparata?...
— Baš to...
— To mi nije padalo na pamet... Da, to bi bilo vrlo dobro.
— Mislim — reče Volf podrugljivo podigavši glavu.
Hlinov brzo pogleda sabesednika. Obojica stadoše. Svetiljka je
izdaleka osvetljavala Volfovo lice, pakostan osmejak, hladne oči,
tvrdu bradu. Hlinov reče:
— U svakom slučaju to su sve nagađanja, zasad nemamo zbog
čega da se svađamo.
— Razumem, razumem.
— Volfe, neću pred vama ništa da uvijam, već kažem otvoreno
— neophodno je da Garinov aparat bude u. SSSR-u. Samom tom
željom ja od vas stvaram neprijatelja. Časnu reč, dragi Volfe, imate
vrlo nejasne pojmove o tome šta je štetno a šta korisno za vašu
otadžbinu.
— Trudite se da me uvredite?
— Ih, dođavola! Ono, istina je — Hlinov na čisto ruski način, što
Volf odmah zapazi, nakrivi šešir i počeša se za uhom. — Zar se i
posle onog klanja, kada smo jedan drugome pomlatili sedam
miliona ljudi, čovek može vređati kad mu se nešto kaže?... Vi ste
Nemac od glave do pete, oklopna pešadija, proizvođač mašina, i
živci su vam, mislim, drugog kova. Slušajte, Volfe, kada bi Garinov
aparat dospeo u ruke takvim kao što ste vi, kakva sve čuda ne biste
načinili ...
119
 — Nemačka se neće nikada pomiriti s poniženjem.
Stigoše pred kuću u kojoj je Hlinov na prvom spratu imao
iznajmljenu sobu. Oprostiše se bez reči. Hlinov uđe na kapiju. Volf
je stajao, lagano premećući u zubima ugaslu cigaru. Odjednom se
prozor na prvom spratu otvori i Hlinov izviri sav uzrujan:
— A... Još ste ovde?... Hvala bogu. Volfe, telegram iz Pariza, od
Šeljge... Slušajte: „Zločinac pobegao. Ranjen sam, uskoro ću ustati.
Svetu preti vrlo velika, neizmerna opasnost. Neophodan je vaš
dolazak.“
— Putujem s vama — reče Volf.

49

Na beloj lelujavoj zavesi poigravale su senke od lišća. Iza zavese

se čuo neprekidni žubor. To je na travnjaku bolničkog vrta prštala
voda iz creva za polivanje, praveći dugu, i kapala s lišća platana
ispred prozora.
Šeljga je dremao u beloj, visokoj sobi, koja je bila osvetljena kroz
zavesu.
Izdaleka je dopirala buka Pariza. Šuštanje drveća, glasovi ptica i
jednolično prskan je vode čuli su se u blizini.
Nedaleko je brektao automobil ili su odjekivali koraci
hodnikom. Šeljga je brzo otvarao oči i oštro, nemirno gledao u vrata.
Nije mogao da se pokrene. Obe su mu ruke bile u gipsu, grudi i glava
ufačlovani. Za odbranu su mu ostale samo oči. I ponovo su slatki
zvuci iz vrta mamili snu.
Probudila ga je sestra karmelitka,14 sva u belom, punačkim
rukama oprezno je prinela Šeljginim usnama porcelanski sudić za
sos pun čaja. Kada je otišla, ostao je miris despića.
Dan je prolazio u snu i nemiru. Bio je to sedmi dan otkako su
Šeljgu, bez svesti, krvavog, pronašli u šumi Fonteneblo.

14
Karmeliti — kaluđerski red. — Prim, pisca.
120
 Već ga je dvaput saslušavao islednik. Šeljga je dao sledeći iskaz:
— U dvanaest sati noću napala su me dvojica. Branio sam se
štapom i pesnicama. Dobio sam četiri metka, više se ničeg ne sećam.
— Jeste li dobro videli lica napadača?
— Njihova lica — čitav donji deo — bila su pokrivena maramama.
— Branili ste se i štapom?
— Bila je to obična grana — našao sam je u šumi.
— Šta ste tako kasno radili u šumi Fonteneblo?
— Šetao sam, razgledao dvorac, pošao sam natrag kroz šumu, pa
sam zalutao.
— Čime ćete objasniti okolnost što su u blizini mesta gde je na
vas izvršen atentat pronađeni svezi tragovi automobila?
— Znači da su zločinci došli automobilom.
— Da bi vas opljačkali? Ili ubili?
— Mislim ni jedno ni drugo. Mene niko ne poznaje u Parizu. U
poslanstvu ne radim. Ne obavljam političku misiju. Sa sobom nosim
malo novaca.
— Izgleda da zločinci nisu čekali vas kada su stajali kod hrasta sa
dva debla, na proplanku, gde je jedan pušio, a drugi izgubio dugme
od košulje sa skupocenim biserom?
— Po svoj prilici to su bili mladi svetski ljudi koji su izgubili na
trkama ili u kockarnici. Tražili su priliku da poprave stvar. U šumu
Fonteneblo mogao je dospeti čovek nabijen novčanicama od hiljadu
franaka.
Na drugom saslušanju, kada je islednik pokazao kopiju
telegrama poslatu u Berlin Hlinovu (telegram je isledniku predala
sestra karmelitka), Šeljga odgovori:
— To je šifra. Stvar se tiče hvatanja teškog zločinca koji je
pobegao iz Rusije.
— Da li biste mogli da govorite sa mnom iskrenije?
— Ne. To nije moja tajna.
Na pitanja je Šeljga odgovarao tačno i jasno, gledao u oči
pošteno, pa čak i malo glupavo. Isledniku nije ništa drugo ostalo
nego da poveruje u njegovu iskrenost.
121
 Ali opasnost nije bila prošla. Opasnošću su bili prožeti stupci
listova, puni pojedinosti „teškog zločina u Vil Davreu“, opasnost se
krila iza vrata, iza bele zavese što se leluja na vetru, u porcelanskom
sudiću za sos koji su njegovim usnama prinosile punačke ruke
sestre karmelitke.
Bio je samo jedan spas: što je mogućno pre skinuti gips i zavoje.
I Šeljga se sav ohladio, bez pokreta, u polusnu.

50

...U polusnu se seti:

Farovi su ugašeni. Automobil je smanjio brzinu... Kroz prozorče
na autu izvirio je Garin i glasnim šapatom rekao:
— Šeljga, skrećite, sada dolazi proplanak. Tamo...
Teško se zatresavši u jarku kraj puta, automobil prođe između
drveća, okrenu se i stade.
Pod zvezdama se prostirao vijugav proplanak. U senci drveća
nejasno su se nazirale nagomilane stene.
Motor bi ugašen. Oštro zamirisa trava. Dremljivo je zapljuskivao
potočić, nad njim je lebdela maglica, gubeći se u dubini proplanka
kao nejasan komad platna.
Garin iskoči na mokru travu. Pruži ruku. Iz automobila iziđe
Zoja Monroz u duboko natučenom šeširiću, diže glavu prema
zvezdama. Smače ramenima.
— Ta izlazite — oštro reče Garin.
Tada iz automobila, promolivši najpre glavu, iziđe Roling. Ispod
senke koju je bacao kruti šešir blistali su mu zlatni zubi.
Voda je žuborila i zapljuskivala kamenje. Roling izvadi ruku iz
džepa, očigledno, već odavno stisnutu u pesnicu, i progovori
pomalo muklim glasom:
— Ako se ovde priprema smrtna presuda, ja protestujem. U ime
prava. U ime čovečnosti... Protestujem kao Amerikanac... Kao
hrišćanin... Nudim kakav god hoćete otkup za život.
122
 Zoja je stajala okrenuvši leđa. Garin reče s gađenjem:
— Mogao sam vas i tamo ubiti...
— Otkup? — brzo upita Roling.
— Ne.
— Učestvovanje u vašim, — Roling pokrenu obraze — u vašim
čudnim pothvatima?

— Da. Treba da se toga sećate... Na bulevaru Malzerb... Govorio

sam vam...

123
 — Dobro, — odgovori Roling — sutra ću vas primiti... Moram
iznova razmisliti o vašoj ponudi.
Zoja reče tiho:
— Roling, ne trućajte gluposti.
— Gospođice, — Roling poskoči, šešir mu pade na nos —
gospođice... Ponašanje vam je nečuveno... Izdajstvo... Razvrat...
Zoja mu tiho odgovori:
— Idite dođavola! Govorite s Garinom.
Tada Roling i Garin priđoše hrastu sa dva debla. Tamo zasija
električna baterija. Nagnuše se dve glave. Nekoliko sekundi čulo se
samo kako se potočić preliva preko kamenja.
—... Ali nas je četvoro, a ne troje... ovde postoji svedok — dopre
do Šeljge oštar Rolingov glas.
— Ko je to, ko? — strese se Šeljga mrmljajući kroza san. Zenice
mu se strahovito raširiše.

Pred njim je na beloj stoličici — sa šeširom na kolenima — sedeo

Hlinov.

51

— Nisam predvideo potez... Nisam imao vremena da mislim, —

pričao mu je Šeljga — dopustio sam da me namagarče.
— Greška vam je u tome što ste povezli Rolinga automobilom —
reče Hlinov.
— Otkud sam ga ja povezao... Kada je u hotelu otpočela pucnjava
i klanje, Roling je, kao pacov, sedeo u automobilu — naoružan sa
dva kolta... Ja nisam imao oružja. Ispeo sam se na balkon i video
kako se Garin razračunava s banditima... Rekao sam to Rolingu...
On se uplašio, zašištao i odlučno odbio da iziđe iz automobila...
Zatim je pokušao da puca na Zoju Monroz. Ali smo mu ja i Garin
izvili ruke... Nije se imalo kad petljati, seo sam za upravljač i dao
gas.
124
 — Kad ste bili na proplanku i oni se savetovali kraj hrasta, zar
niste shvatili?...
— Shvatio sam da sam nagraisao... A šta sam mogao da uradim?
Da bežim? Treba da znate, ja sam ipak sportist. Sem toga, imao sam
i razrađen ceo plan... U džepu lažni pasoš za Garina, sa deset viza...
Njegov aparat — na domaku ruke — u automobilu... Da li sam pod
takvim okolnostima mogao mnogo misliti o svojoj koži?...
— Dobro... Oni su se dogovorili...
— Roling je potpisao nekakvu hartiju tamo, ispod drveta, dobro
sam video. Posle toga — čujem — rekao je nešto u pogledu četvrtog
svedoka, to jest mene. Kažem poluglasno Zoji: „Slušajte, malopre
smo prošli pored policajca, on je zapamtio broj automobila. Ako me
sada ubiju, do zore ćete sve troje imati na rukama čelične lisice“.
Znate šta mi je odgovorila? Ala je žena!... Preko ramena, ne
gledajući: „Dobro, primam to na znanje“. A što je lepa! Vragolanka!
Da nastavim. Garin i Roling se vratiše automobilu. Ja se pravim
nevešt... Prvo sede Zoja. Izviri i reče nešto na engleskom. Garin će
meni na to: „Druže Šeljga, sada terajte punom brzinom drumom na
zapad“. Čučnem ispred hladnjaka... To je bila moja greška. Oni su
jedino to i čekali... Da je auto bio u pokretu, ne bi mi ništa učinili,
uplašili bi se... Dobro, palim auto... Odjednom, u teme, u mozak —
kao da mi se na glavu srušila kuća, krenuše kosti, nešto me tresnu,
opeče vatrom, sruši me nauznak... Video sam samo kako je
promakla iskrivljena Rolingova njuška. Pasji sin! Opalio na mene
četiri metka... Posle toga otvaram oči, kad, ja u ovoj sobi.
Šeljga se umorio pričajući. Dugo su ćutali. Hlinov upita:
— Gde može sada biti Roling?
— Kako gde? Svakako u Parizu. Vršlja po štampi. Sada vrši veliku
ofanzivu na hemijskom frontu. Novac lopatom zgrće. U tome je cela
stvar što svakog trenutka očekujem metak kroz prozor ili otrov u
sudiću za sos. On će me ipak na kraju ucmekati, dabome...
— Zašto ćutite?... Treba da smesta izvestite šefa policije.
— Dragi druže, vi ste poludeli! Još sam u životu samo zbog toga
što ćutim.

125
 52

— Dakle, Šeljga, svojim očima ste videli dejstvo aparata?

— Video sam i sada znam: topovi, gasovi, aeroplani — sve su to
dečje igračke. Ne zaboravite da tu nije samo Garin... Garin i Roling.
Smrtonosna sprava i milijarde. Sve se može očekivati.
Hlinov odmače zavesu i dugo je stajao kraj prozora, gledajući u
smaragdno zelenilo, u starog baštovana koji je s mukom prenosio
metalna zglavkasta creva u hladovitu stranu vrta, u crne drozdove
— oni su vredno i zabrinuto trčkarali pod žbunjem vrbene, izvlačeći
gliste iz crnice. Nebo, plavo i divno, prostiralo se nad vrtom kao
večni mir.
— A da ih prepustite same sebi, neka se pokažu u svoj svojoj
veličini — Rolinga i Garina, i kraj će biti bliži — reče Hlinov. Ovaj
svet će neminovno propasti... Ovde samo drozdovi žive pametno. —
Hlinov se odmače od prozora. — Čovek kamenog doba bio je
značajniji, nesumnjivo... Besplatno, samo iz unutrašnje potrebe,
radio je crteže po pećinama, mislio, sedeći kraj vatre, o mamutima,
o olujama, o čudnom smenjivanju života i smrti i o samom sebi.
Đavo neka ga nosi, ali to je bilo dostojno poštovanja!... Mozak još
mali, lobanja debela, ali su iz njegove glave sevale munje duhovne
energije... A ovi, današnji, koga će im đavola mašine za letenje?
Recimo da u pećini naspram paleolitskog čoveka posadimo
nekakvog kicoša s bulevara. Taj bi ga kosmati čika upitao: „Pričaj,
sine bolesne kučke, šta si smislio za ovih sto hiljada godina?...“
„Ah“, zbunio bi se kicoš, „znate, ja toliko ne mislim koliko se
naslađujem plodovima civilizacije, gospodine čukundedo... Da nam
od strane gomile ne preti opasnost, naš bi svet odista bio divan.
Žene, restorani, malo uzrujavanja s kartama u kockarnici, malo
sporta... Ali, baš su prava napast te stalne krize i revolucije, to već
postaje zamorno...“ „Uh, ti“, rekao bi i na to čukunded, zureći u
kicoša vatrenim očima, „a meni se, eto, sviđa da mi-i-i-i-slim, eto ja
sedim i cenim svoj genijalni mozak... Hteo bih njime da proniknem
vasionu...

126
 Hlinov zaćuta. Nasmejana lica zurio je u sumrak paleolitske
pećine. Zatrese glavom:
— Za šta se bore Garin i Roling? Za vrlo škakljivu stvar. Neka je
oni nazivaju gospodarenjem svetom. Ipak to nije ništa drugo nego
škakljiva stvar. Prošlog rata je izginulo trideset miliona. Oni će se
potruditi da ubiju trista. Duhovna energija je u najdubljoj nesvesti.
Profesor Rajher ručava samo nedeljom. U ostale dane jede dva
sendviča s pekmezom i margarinom — za doručak, i kuvan krompir
sa solju — za ručak. To je plata za rad mozga... I tako će biti sve dok
ne dignemo u vazduh svu tu njihovu „civilizaciju“, Garina ne
strpamo u ludnicu, a Rolinga ne pošaljemo na Vrangelovo Ostrvo za
šefa uprave dobara... U pravu ste, treba se boriti... U redu — ja sam
spreman. SSSR mora imati Garinov aparat.
— Aparat će biti naš — reče Šeljga zatvorivši oči.
— S kog kraja da se počne?
— Od obaveštajne službe, to je red.
— U kom pravcu?
— Garin sada, po svoj prilici, mahnitom brzinom gradi aparate.
U Vil Davreu je imao samo model. Ako on uspe da napravi ubojni
aparat — onda će biti vrlo teško doći do njega. Prvo — treba saznati
gde on pravi aparate.
— Biće potreban novac.
— Otiđite danas u ulicu Grenel, porazgovarajte s našim
poslanikom, ja sam ga već s ponečim upoznao. Novac će se dobiti.
Sada druga stvar — treba Pronaći Zoju Monroz, to je vrlo važno. Ta
žena je pametna, surova, s velikom fantazijom. Ona je Garina i
Rolinga vezala do smrti. U njoj je cela opruga njihovih mahinacija.
— Oprostite, ali odbijam da se borim protiv žena.
— Alekseju Semjonoviću, ona je jača od nas obojice... Ona će još
mnogo krvi proliti.

127
 53

Zoja iziđe iz okrugle i niske kade, podmetnu leđa — sobarica je

ogrnu čupavim ogrtačem. Još uvek sva poprskana kapljicama
morske vode, Zoja sede na mermernu klupu.
Kroz okrugle prozore klizili su pokretni odsjaji sunca, zelenkasta
svetlost poigravala je na mermernim zidovima, kupatilo se ovlaš
ljuljalo. Sobarica je oprezno brisala Zojine noge kao neku
dragocenost, navukla joj čarape i bele cipele.
— Rublje, gospođo.
Zoja leno ustade, sobarica joj obuče rublje koje se skoro nije
videlo na telu. Zoja je gledala pored ogledala izvivši obrve. Zatim joj
sobarica navuče belu suknju i beli kaputić mornarskog kroja, sa
zlatnim dugmetima — kao što je i priličilo vlasnici tristatonske jahte
u Sredozemnom Moru.
— Šminku, gospođo?
— Vi ste poludeli — odgovori Zoja, lagano odmeri sobaricu i pođe
gore, na palubu, gde je na hladovitoj strani, na niskom stočiću od
trske, bio postavljen doručak.
Zoja sede za sto. Prelomi parče hleba i zagleda se. Beli uski trup
motorne jahte klizio je po vodi ravnoj kao ogledalo — more je bilo
jasnoplavo, malo tamnije od vedrog neba. Mirisalo je na svežinu
dobro oprane palube. Dunu topal vetrić, ugodno milujući noge pod
haljinom.
Na ovlaš ispupčenoj palubi od uskih dasaka, kao na mekoj
jelenskoj koži, stajale su kraj ograde pletene naslonjače, na, sredini
je bio prostrt srebrnasti istočnjački čilim s razbacanim jastučićima
od brokata. Od kapetanskog mostića do krme bilo je zategnuto
perde od plave svile s rojtama i kićankama.
Zoja uzdahnu i lati se doručka.

128
 Lako koračajući i smešeći se priđe kapetan Jansen, Norvežanin
— obrijan, rumen, nalik na odraslo dete. On bez žurbe prinese dva
prsta kapi, jako nakrivljenoj na jedno uho.
— Dobro jutro, gospođo Lamol (Zoja je plovila pod tim imenom
i pod francuskom zastavom).
Kapetan je sav bio snežno beo, uglađen — onako krivonog,
mornarski otmen. Zoja ga osmotri od zlatnih hrastovih listova na
štitu kape do belih cipela s đonovima od kanapa. Bila je zadovoljna.
— Dobro jutro, Jansene.
— Imam čast da vas izvestim, pravac severozapad-zapad, širina
i dužina (ta i ta), na vidiku se puši Vezuv. Najviše za jedan sat
ukazaće se Napulj.
— Sedite, Jansene.
Pokretom ruke ona ga pozva da uzme učešća u doručku. Jansen
sede na klupicu od trske, koja zaškripa pod njegovim snažnim
telom. Odbi da doručkuje — već je bio jeo u devet ujutru. Iz učtivosti
uze šoljicu kafe.
Zoja je razgledala njegovo preplanulo lice sa svetlim
trepavicama — ono se malo obli rumenilom. On ne srknu, već stavi
šoljicu na stolnjak.
— Treba promeniti pijaću vodu i uzeti benzin za motore — reče
on ne dižući oči.
— Kako — da svraćamo u Napulj? To me ne raduje! Pristaćemo
u spoljnoj luci, ako su vam toliko potrebni voda i benzin.
— Razumem, pristaćemo u spoljnoj luci — tiho reče kapetan.
— Jansene, vaši preci su bili morski razbojnici?
— Da, gospođo.
— Kako je to bilo zanimljivo! Doživljaji, opasnosti, pijančenja do
besvesti, otmica lepih žena... Nije li vam žao što niste morski
razbojnik?
Jansen je ćutao. Riđe su mu trepavice podrhtavale. Čelo mu se
nabora.
— A?
— Ja sam dobro vaspitan, gospođo.
129
 — Verujem.
— Zar nešto u meni daje povoda da se misli kako sam ja kadar
na protivzakonite i nelojalne postupke?
— Fuj, — reče Zoja — tako snažan, smion, sjajan čovek, potomak
gusara — i sve ovo da biste vozili džandrljivu ženu po toploj,
dosadnoj bari. Fuj!
— Ali, gospođo...
— Napravite neku glupost, Jansene. Dosadno mi je...
— Razumem, napraviću glupost.
— Kada nas zadesi strašna bura, nasukajte jahtu.
— Razumem, nasukaću jahtu...
— Imate li ozbiljnu nameru da to uradite?
— Ako vi naređujete...
On pogleda Zoju. U očima mu se ogledala uvreda i uzdržano
ushićenje. Zoja se protegli i stavi ruku na njegov beli rukav:
— Ja se ne izmotavam, Jansene. Poznajem vas svega tri nedelje,
ali mi se čini da ste vi od onih koji mogu biti odani (njemu se stegoše
vilice). Čini mi se da ste kadri da učinite ono što prelazi okvire
lojalnosti ako, ako...
Utom se na uglačanim stepenicama od kapetanskog mostića, na
kojima se blistao mesing, ukazaše nečije noge. Jansen reče žurno:
— Vreme je, gospođo...
Sa stepenica siđe kapetanov pomoćnik i raportira:
— Gospođo Lamol, tri minuta je do dvanaest, sada će vas pozvati
preko radija...

54

Vetar joj je nadimao belu suknju. Zoja se pope na gornju palubu,

gde se nalazila kajuta s radio-telegrafom. Poluzatvorenih očiju
udahnu slani vazduh. Odozgo, s kapetanskog mostića, izgledala je

130
neobuhvatna sunčana svetlost koja je padala na stakleno, sitno
ustalasano more.
Zoja je gledala i zagledala se uhvativši se za ogradu. Uski trup
jahte s pridignutim kosnikom leteo je po vetru u toj vodnjikavoj
svetlosti.
Srce joj je lupalo od sreće. Činilo joj se da je dovoljno samo da
odvoji ruke od ograde, pa da poleti. Čudan je stvor čovek. Kakvim
se brojkama mogu izraziti neočekivanosti njegovog preobražaja?
Ljutiti izlivi volje, tečan otrov želja, duša, činilo se, razbijena u
parčiće — sva mučna tamna Zojina prošlost — sve je to otišlo,
rasplinulo se u toj sunčanoj svetlosti...
„Mlada sam, mlada“, tako joj se činilo na palubi lađe s kosnikom
uprtim u sunce, „lepa sam, dobra“.
Vetar joj je milovao vrat, lice. Zoja je žudno želela da bude
srećna. Još uvek nemajući snage da se odvoji od svetlosti, neba,
mora, ona okrenu hladnu kvaku vratanaca, uđe u kristalnu kabinu,
u kojoj su sa sunčane strane bile spuštene zavesice. Uze slušalice.
Nalakti se na sto i pokri oči prstima — srce joj te još uvek vatreno
kucalo. Zoja reče pomoćniku kapetana:
— Idite.
On iziđe, pogledavši ispod Oka gospođu Lamol. Ne samo što je
bila đavolski lepa, skladna, tanana, „elegantna“ — ona je izazivala
neiskazano uzbuđenje.

55

Dvorstruki udarci hronometra, kao brodska zvona, otkucaše

dvanaest. Zoja se osmehnu — prošla su svega tri minuta otkako se
digla iz naslonjače pod perdetom.
„Treba naučiti osećati, svaki minut pretvarati u večnost“,
pomisli ona, „znati da su idući milioni minuta — milioni večnosti“.

131
 Ona stavi prste na malu polugu, i pomaknuvši je ulevo, namesti
aparat na talasnu dužinu od sto trideset sedam i po metara. Tada se
iz crne praznine slušalica začu spori i čvrsti Rolingov glas:
—... Gospođo Lamol, gospođo Lamol... gospođo Lamol...
Slušajte, slušajte, slušajte...
— D, slušam, umiri se — prošaputa Zoja.
...Je li kod vas sve u redu? Nemate li nezgoda? Da li vam što
nedostaje? Danas, u isto vreme kao i obično, biću srećan da čujem
vaš glas... Šaljite talas iste dužine, kao i obično... Gospođo Lamol,
ne udaljavajte se suviše od jedanaest stepeni istočne dužine i
četrdeset stepeni severne širine. Nije isključena mogućnosti skorog
susreta. Kod nas je sve u redu. Poslovi sjajni. Onaj koji treba da ćuti,
ćuti. Budite bez brige, srećni — srećan put...
Zoja skide slušalice. Bora joj pređe preko čela. Gledajući u
strelicu hronometra, ona procedi kroz zube: „Dosadilo mi je!“
Ljutila su je ta svakodnevna izjavljivanja ljubavi preko radija.
Roling ne može, neće da je ostavi na miru... Učiniće bilo kakav
prestup, na kraju krajeva, samo da bi mu dozvolila da svakog dana
krči u mikrofon: „... budite bez brige, srećni, srećan put“.

56

Posle ubistva u Vil Davreu i Fonteneblou, i mahnite vožnje s

Garinom po mesečinom oblivenim drumovima za Havr, Zoja i
Roling se više nisu sastajali. On je pucao na nju one noći, trudio se
da je uvredi, pa je zaćutao. Izgleda da je onda, pognuvši se u
automobilu, čak i tiho plakao.
U Havru je sela na njegovu jahtu „Arizona“ i u zoru stigla u
Biskajski Zaliv. U Lisabonu je Zoja dobila isprave na ime gospođe
Lamol — postala je vlasnica jedne od najraskošnijih jahti na
Zapadu. Iz Lisabona su otplovili na Sredozemno More, i tamo je
„Arizona“ krstarila oko obala Italije, držeći se jedanaest stepeni
istočne dužine i četrdeset stepeni Severne širine.

132
 Smesta je bila uspostavljena veza između jahte i privatne
Rolingove radio-stanice u Medonu kraj Pariza. Kapetan Jansen je
izveštavao Rolinga o svim pojedinostima putovanja. Roling je
svakodnevno zvao Zoju. Ona mu je svako veče iznosila svoja
„raspoloženja“. U toj jednoličnosti prošlo je deset dana, i odjednom
su aparati „Arizone“ koji su ispitivali prostranstvo, uhvatili kratke
talase na nerazumljivom jeziku. Obavestili su Zoju, i ona je čula glas
od koga joj je stalo srce.
—... Zoja, Zoja, Zoja, Zoja...
Kao kad ogromna muva lupa o staklo, tako je u slušalicama
zvonio Garinov glas. On je ponavljao njeno ime i zatim je posle
izvesnog vremena rekao:
—... Odgovaraj od jednog sata do tri sata noću...
I opet:
— Zoja, Zoja, Zoja... Budi oprezna, budi oprezna...
Iste noći iznad mračnog mora, iznad usnule Evrope, iznad
drevnih zgarišta Male Azije, iznad ravnica Afrike, pokrivenih
iglicama i prašinom sasušenih biljaka, poleteše talasi ženskog glasa:
—... Onome koji je rekao da odgovaram od jednog do tri sata...
Taj poziv je Zoja ponovila više puta. Zatim je govorila:
—... Hoću da te vidim. Neka je to nerazborito. Odredi bilo koju
italijansku luku... Ne zovi me po imenu, prepoznaću te po glasu...
Iste noći, u isti trenutak kada je Zoja tvrdoglavo ponavljala poziv
nadajući se da Garin negde — u Evropi, Aziji, Africi — traži talase
elektromagneta „Arizone“, dve hiljade kilometara odatle, u Parizu,
na noćnom stočiću kraj kreveta za dvoje, u kome je usamljen,
zabivši nos u jorgan, spavao Roling, zazvoni telefon.
Roling poskoči i ščepa slušalicu. Ču se usplahireni Semjonovljev
glas:
— Roling. Ona razgovara.
— S kime?
— Rđavo se čuje, ne zove ga po imenu.
— Dobro, slušajte i dalje. Izveštaj sutra.
Roling spusti slušalicu, ponovo leže, ali se već bio rasanio.
133
 Zadatak nije bio lak; trebalo je sred fokstrota, reklamnih
zapomaganja, crkvenih horala, referata o međunarodnoj politici,
opera, simfonija, berzanskih izveštaja, šala čuvenih humorista, što
je sve poput uragana jurilo nad Evropom — trebalo je uloviti slabi
Zojin glas.
U tom cilju je Semjonov danonoćno sedeo u Medonu. Uspeo je
da uhvati nekoliko rečenica izgovorenih Zojinim glasom. Ali i to je
bilo dovoljno da se raspali Rolingova ljubomorna uobrazilja.
Roling se odvratno osećao posle noći u Fonteneblou. Šeljga je
ostao živ, i bio mu se nadneo nad glavom kao strašna pretnja. S
Garinom, koga bi Roling s uživanjem obesio o drvo kao nekog
Crnca, bio je potpisan sporazum. Možda bi se Roling onda i zainatio
— bolja je i smrt, gubilište, nego savez — ali mu je Zoja slomila volju.
Sporazumevajući se s Garinom, on je dobio u vremenu, i možda će
se luda žena opametiti, pokajati, vratiti... Roling je zaista plakao u
automobilu, sklopljenih očiju, ćutke... Bilo je to, đavo će ga znati
šta... Zbog razvratne, podmitljive žene... Ali suze su bile slane i
mučne... Kao jedan od uslova sporazuma on je postavio dugo Zojino
putovanje jahtom. (To je bilo potrebno da bi se zameli tragovi). On
se nadao da će je ubediti, urazumiti, zaneti je svakodnevnim
razgovorima preko radija. Ta nada je bila gotovo gluplja od suza u
automobilu.
Po dogovoru s Garinom Roling je odmah otpočeo „sveopštu
ofanzivu na hemijskom frontu“. Istog dana kada se Zoja ukrcala u
Havru na „Arizonu“, Roling se vratio vozom u Pariz. Izvestio je
policiju da je bio u Havru i da je na povratku, noću, bio napadnut
od bandita (trojica su imali lica vezana maramama). Oduzeli su mu
novac i automobil. (Garin je u to vreme — kako je bilo dogovoreno
— prešao Francusku sa zapada na istok, prebacio se preko granice
u Luksemburg i u prvom kanalu na koji je naišao utopio Rolingov
automobil.)
Počela je „ofanziva na hemijskom frontu“. Pariski listovi digli su
veliku uzbunu. „Zagonetna tragedija u Vil Davreu“, „Tajanstveni
napad na Rusa u parku Fonteneblo“, „Drsko razbojništvo nad
kraljem hemije“, „Američke milijarde u Evropi“, „Propast nemačke
nacionalne industrije“, „Roling ili Moskva“ — sve je to bilo pametno
i vešto zamršeno u jedno klupče, koje je zastalo, razume se, u grlu
134
običnog ćifte — vlasnika dragocenosti. Berza se tresla iz temelja.
Između njenih sivih stubova, kraj crnih tabli na kojima su histerične
ruke pisale, brisale, ispisivale kredom brojke akcija u padu, muvali
su se, derali se izbezumljeni ljudi s iskolačenim očima, s usnama u
zagasitoj peni.
Ali to je ginula sitna riba — sve su to bile šale. Krupni
industrijalci i banke, stisnuvši zube, čvrsto su se držali za svežnje
akcija. Čak ih nije bilo lako obaliti ni Rolingovim rogovima. Za tu
najozbiljniju operaciju Garin je pripremao udar.
Garin je „mahnitom brzinom“, kao što je Šeljga tačno predvideo,
gradio u Nemačkoj aparat prema svome modelu. Putovao je iz grada
u grad, poručujući kod fabrika razne delove. Za opštenje s Parizom
služio se rubrikom privatnih oglasa u kelnskom listu. Roling je, sa
svoje strane, objavljivao u jednom od bulevarskih pariških listova
dva-tri reda: „Svu pažnju usredsredite na anilin...“, „Svaki dan je
skup, ne žalite novac...“, i tako dalje.
Garin je odgovarao: „Završiću ranije nego što sam mislio...“,
„Mesto je nađeno…“ „Pristupam...“, „Nepredviđen zastoj“.
Roling: „Zabrinut sam, naznačite dan...“
Garin je odgovorio: „Odbrojite trideset pet od dana potpisivanja
sporazuma...“
Približno s tim njegovim saopštenjem poklopio se Semjonovljev
noćni telefonski izveštaj poslat Rolingu. Roling se razbesneo —
vukli su ga za nos. Tajne veze s „Arizonom“ bile su, pored svega,
opasne. Ali se Roling ne odade ni jednom rečju kada je sutradan
govorio s gospođom Lamol.
Sada, u časovima nesanice, Roling poče iznova da „analizira“
svoju „partiju“ sa smrtnim neprijateljem. Našao je greške. Garin već
nije bio tako dobro branjen. Njegova greška je bila pristanak na
Zojino putovanje — za njega je kraj partije unapred rešen. Mat će
biti izrečen na „Arizoni“.

135
 57

Ali se na „Arizoni“ ni u kom slučaju nije dešavalo ono o čemu je

mislio Roling. On je poznavao pametnu, spokojno-smotrenu,
hladnu, odanu Zoju. Znao je s kakvim se ona gađenjem odnosila
prema ženskim slabostima. Nije mogao dozvoliti da njeno
oduševljavanje tom bednom skitnicom, banditom Garinom, može
dugo trajati. Dobra šetnja Sredozemnim Morem treba da joj
razbistri um.
Zoja je stvarno bila kao u bunilu kada se u Havru ukrcala na
jahtu. Nekoliko dana usamljenosti nasred okeana umiriše je. Ona
se budila, živela i spavala sred plave svetlosti, bleska vode, uz kao
večnost mirni šum talasa. Stresajući se od gađenja, ona se sećala
prljave sobe i iskeženog Lenoarovog leša sa staklastim očima,
zadimljene linije preko grudi Pačjeg Nosa, vlažnog proplanka u
Fonteneblou i neočekivanih Rolingovih pucnjeva, baš kao da je
ubijao besno pseto...
Ali um joj se ipak nije bistrio kako se nadao Roling. Na javi i u
snu pričinjavala su joj se nekakva divna ostrva, mermerni dvorci
čije stepenice vode u okean... Gomile lepih ljudi, muzika, lelujave
zastave... I ona — gospodarica tog fantastičnog sveta...
Snovi i priviđenja u naslonjači ispod plavog perdeta bili su
nastavak razgovora s Garinom u Vil Davreu (jedan čas pre ubistva).
Samo bi je jedan čovek na svetu sada razumeo — Garin. Ali za njega
su bile vezane i staklaste Lenoareve oči i razjapljena strašna usta
Gastona Pačjeg Nosa.
Eto zašto je Zoji bilo zastalo srce kada je neočekivano u radio-
slušalici začula Garinov glas... Otada ga je svakodnevno zvala,
molila, pretila. Htela je da ga vidi, i plašila ga se. Pričinjavao joj se
kao crna mrlja na azurnoj čistoti mora i neba... Bilo joj je potrebno
da mu ispriča o snovima na javi. Da ga upita gde je njegov Olivinski
pojas. Zoja je tumarala po jahti, lišavajući kapetana Jansena i
njegovog pomoćnika prisustva duha.

136
 Garin je odgovarao:
„... Čekaj. Biće sve što ti zaželiš. Samo umej hteti. Želi, poludi —
to je dobro. Takvu te hoću. Bez tebe je moja stvar mrtva“.
To su bile njegove poslednje reči preko radija, koje je isto tako
uhvatio Roling. Danas je Zoja čekala odgovor na pitanje — kog dana
tačno treba da ga čeka na jahti? Ona se ispe na palubu i nalakti se
na ogradu. Jahta se jedva kretala. Vetar se utišao. Na istoku su se
dizala isparenja još nevidljive zemlje, a nad Vezuvom se uzdizao
pepeljasti stub dima.
Na mostiću je kapetan Jansen spustio ruku s dvogledom, i Zoja
oseti da je on, kao začaran, posmatra. Pa i kako da je ne gleda, kada
su sva čuda neba i vode stvorena samo zato da u njima uživa
gospođa Lamol — kraj ograde iznad mlečnoazurne bezdani.
Neverovatno, smešno je izgledalo ono vreme kada je za tuce
svilenih čarapa, za haljinu iz velike robne kuće, prosto, za hiljadu
franaka, Zoja dozvoljavala da je slinave đide kratkih prstiju i
pepeljastih obraza... Fuj!... Pariz, krčme, glupe devojčure, gnusni
muškarci, ulični smrad, novac, novac, novac — kakvo ubistvo... Lom
u smrdljivoj jami!...
Garin je rekao one noći: „Zaželite — i bićete namesnica boga ili
đavola — šta više odgovara vašem ukusu. Spopašće vas želja da
uništavate ljude — ponekad se za tim oseća potreba — imaćete vlast
nad čitavim čovečanstvom... Takva žena kao što ste vi naći će načina
kako da se upotrebe blaga Olivinskog pojasa...“
Zoja je mislila:
„Rimski imperatori su se obogotvorili. Sigurno da im je to činilo
zadovoljstvo. U današnje vreme to takođe nije rđava razonoda. Za
nešto će valjati ljudi. Otelovljenje boga, živa boginja sred
fantastične veličanstvenosti... Zašto da ne — štampa bi mogla lako i
brzo da priprema moje obogotvorenje. Svetom vlada mitološki lepa
žena.
To bi imalo nesumnjiv uspeh. Negde na ostrvima podići
veličanstven grad za odabrane mladiće, predviđene za ljubavnike
boginje.

137
138
 Pojavljivati se, kao boginja, među tim gladnim dečacima — dosta
lepe emocije“.
Zoja smače ramenom i opet pogleda kapetana:
— Hodite ovamo, Jansene.
On priđe, lako i široko koračajući po vreloj palubi.
— Jansene, ne mislite li vi da sam luda?
— Ne mislim to, gospođo Lamol, i neću pomisliti ma šta mi vi
naredili.
— Hvala. Imenujem vas za viteza ordena božanske Zoje.
Jansen trepnu svetlim trepavicama. Zatim otpozdravi. Spusti
ruku i još jedanput trepnu. Zoja se nasmeja, i njegove usne se
razvukoše u osmejak.
— Jansene, postoji mogućnost da se ostvare najneostvarljivije
želje... Sve što može izmisliti žena na ovako sparnom danu... Ali
treba se boriti...
— Razumem, treba se boriti — kratko odgovori Jansen.
— Koliko čvorova pravi „Arizona“?
— Do četrdeset.
— Kakvi je brodovi mogu stići na otvorenom moru?
— Vrlo mali broj...
— Možda ćemo morati izdržati dugu poteru.
— Naređujete li da uzmem punu zalihu tečnog goriva?
— Da. Konzerve, pijaću vođu, šampanjac... Kapetane Jansene,
mi se prihvatamo vrlo opasnoga poduhvata.
— Razumem, prihvatamo se opasnog poduhvata.
— Ali, čujte, sigurna sam u pobedu...
Brodsko zvono izbi pola jedan... Zoja se pope u radio-telegrafsku
kabinu. Sede za aparat. Pokrenu malu polugu radio-prijemnika.
Odnekud uhvati nekoliko taktova fokstrota.
Gledala je u hronometar skupivši obrve. Garin je ćutao. Ona opet
pokrenu malu polugu, uzdržavajući drhtanje prstiju.
... Nepoznati, spori glas reče joj na ruskom u samo uho:

139
 „... Ako vam je drag život... u petak se iskrcajte u Napulju... u
hotelu „Splendid“ čekajte vesti do u subotu u podne“.
Bio je kraj neke rečenice poslate na talasnoj dužini od četiri
stotine dvadeset jednog metra — to je bila stanica kojom se sve ovo
vreme služio Garin.

58

Već treću noć uzastopce zaboravljali su da spuste kapke u sobi

gde je ležao Šeljga. Svaki put je na to podsećao sestru karmelitku.
Pažljivo je gledao da reza koja je spajala krila prozorskih kapaka
bude spuštena kako treba.

140
 Za te tri nedelje Šeljga se toliko oporavio da je ustajao s kreveta
i premeštao se do prozora, bliže bujno razlistalim granama platana,
bliže crnim drozdovima i dugama nad vodenom prašinom nasred
travnjaka.
Odavde se video ceo bolnički vrtić, okružen kamenim zidom bez
ikakvih otvora. U osamnaestom veku ovo mesto je pripadalo
manastiru koji je uništila revolucija. Kaluđeri ne vole radoznale oči.
Zid je bio visok, i čitavom njegovom gornjom ivicom svetlucali su
parčići stakla.
Prebaciti se preko zida moglo se samo ako se s druge strane
prislone lestvice. Uličice koje se graniče s bolnicom bile su tihe i
puste, pa ipak su svetiljke u njima gorele jakom svetlošću i tako se
često u tišini čuli koraci policajaca da je misao o lestvicama
otpadala.
Razume se, da na zidu nema razbijenog stakla, okretan bi se
čovek prebacio i bez lestvica. Svako jutro Šeljga je kroz zavesu
osmatrao čitav zid do poslednjeg kamička. Opasnost je pretila samo
s te strane. Čovek koga bi poslao Roling teško da bi se usudio da se
pojavi u hotelu. Ali da će se ubica pojaviti ovako ili onako, u to Šeljga
nije sumnjao.
Sada je čekao da ga lekar pregleda, pa da iziđe iz bolnice. To se
znalo. Lekar je dolazio obično pet puta nedeljno. Ali ovog puta se
desilo da se lekar razboleo. Šeljgi rekoše da ga neće pustiti bez
pregleda starijeg lekara. Čak nije ni pokušao da protestuje.
Obavestio je sovjetsko poslanstvo, da bi mu otuda slali hranu.
Bolničku supu je izlivao u slivnik, hleb je bacao drozdovima.
Šeljga je znao da se Roling mora otarasiti jedinog svedoka. Šeljga
sada skoro nije spavao — toliko je bilo njegovo uzbuđenje. Sestra
karmelitka mu je donosila listove — po ceo dan je rezao makazama
i čitao isečke. Hlinovu je zabranio da dolazi u bolnicu. (Volf je bio u
Nemačkoj, na Rajni, gde je skupljao podatke o borbi Rolinga s
Nemačkom anilinskom kompanijom).
Ujutru, prišavši prozoru, kao i obično, Šeljga osmotri vrt i
odmah se zakloni za zavesu. Čak, ga obuze veselje. Najzad! U vrtu,
sa severne strane, upola sakrivene lipom, bile su uza zid prislonjene

141
baštovanske lestvice, vrh im je stršao pola aršina iznad parčića
stakla.
Šeljga reče:
— Vešto, đubreta!
Trebalo je samo čekati. Već je sve bilo promišljeno. Njegova
desna ruka, iako nije bila zavijena, bila je još slaba. Levu — u
udlagama i gipsu — sestra je čvrsto u vezala i pričvrstila za grudi.
Ruka s gipsom teška je najmanje petnaest funti15. Bilo je to jedino
oružje kojim se mogao braniti.
Četvrte noći sestra je opet zaboravila da zatvori kapke. Šeljga
ovoga puta nije protestovao i napravio se da spava već od devet
časova. Čuo je kako su na obadva sprata lupali kapci. Njegov prozor
je opet ostao širom otvoren. Kada se ugasilo svetio, on skoči s
kreveta i desnom slabom rukom i zubima stade da razvezuje zavoj
koji je držao levu ruku.
Zastajao bi i, ne dišući, osluškivao. Najzad je ruka bila slobodna.
Mogao ju je ispraviti samo do polovine. Pogleda u vrt, osvetljen
uličnom svetiljkom — lestvice su stajale na ranijem mestu
zaklonjene lipom. On umota jorgan, gurnu ga pod čaršav, u
polumraku je izgledalo da na krevetu leži čovek.
Napolju je bilo tiho, samo se čuo šum kaplji. Ljubičasta rumen
treperila je u oblacima nad Parizom. Ovamo nije dopirala buka s
bulevara. Nepomično je visila crna grana platana.
Negde zabrekta automobil. Šeljga naćuli uši — činilo mu se kao
da čuje kako ptici koja spava na platanovoj grani kuca srce. Prošlo
je, izgleda, mnogo vremena. U vrtu se začu škriputanje i šuštanje,
kao da se drvetom meša kreč.
Šeljga se pripi uza zid iza zavese. Spusti gipsanu ruku. „Ko je?
Ne, ko je?“, pomisli on, „nije valjda Roling glavom?“
Zašušta lišće, uznemiri se drozd. Šeljga je gledao u parket,
mutno osvetljen kroz prozor, na kome je trebalo da se pojavi senka
čoveka.

15
Pola kilograma — Prim. prev.
142
 „Pucati neće“, pomisli on, „treba očekivati nekakvu koještariju,
kao fozgen...“ Na parketu poče da se pomalja senka glave u duboko
natučenom šeširu. Šeljga stade da pomera ruku ustranu, da bi
udarac bio jači. Senka izroni do ramena, podiže raširene prste...
— Šeljga, druže Šeljga, — prošaputa senka na ruskom — to sam
ja, ne bojte se...
Šeljga je sve očekivao, samo ne te reči, ne taj glas. I nehotice
uzviknu. Time se odade, i onaj čovek istog trenutka jednim skokom
preskoči prozorsku dasku. Pruži obe ruke za odbranu. Bio je to
Garin.
— Očekivali ste napad, tako sam i mislio, — žurno reče on —
trebalo je da vas noćas ubiju. Ja od toga nemam koristi. Rizikujem
ne znam ni sam čime, ali vas moram spasti. Hajdemo, imam
automobil.
Šeljga se odmače od zida.
Garin veselo blesnu zubima spazivši još uvek zamahnutu ruku u
gipsu.
— Slušajte, Šeljga, bogami nisam kriv. Setite se našeg sporazuma
u Lenjingradu! Igram pošteno. Za neprijatnost u Fonteneblou dužni
ste isključivo onoj hulji Rolingu. Možete mi verovati — hajdemo,
vreme je skupoceno...
Šeljga najzad progovori:
— Dobro, vi ćete me odvesti, a posle?
— Sakriću vas... Za izvesno vreme, ne bojte se. Dok ne dobijem
od Rolinga polovinu... Čitate li novine? Roling ima sreće kao
utopljenik, ali on ne može igrati pošteno. Koliko vam treba, Šeljga?
Recite prvu brojku. Deset, dvadeset, pedeset miliona? Daću vam
priznanicu...
Garin je govorio tiho, žurno, kao u bunilu. Celo lice mu je
drhtalo.
— Ne budite ludi, Šeljga. Šta, principijelni ste?.. Predlažem vam
da zajedno radimo protiv Rolinga... Pa... Idemo...
Šeljga tvrdoglavo zatrese glavom.

143
 — Neću. Ne idem.
— Onda će vas ubiti.
— Videćemo.
— Bolničarke, čuvare, administraciju — sve je kupio Roling.
Zadaviće vas. Ja znam... Ovu noć nećete preživeti... Jeste li
obavestili vaše poslanstvo? Dobro, dobro... Poslanik će zatražiti
objašnjenje. Francuska vlada će se u krajnjem slučaju izviniti... Ali
vama neće biti lakše od toga. Rolingu je potrebno da ukloni

144
svedoka... On neće dopustiti da vi prekoračite prag sovjetskog
poslanstva...
— Rekao sam — ne idem... Neću...
Garin predahnu. Okrenu se prema prozoru.
— Dobro. Onda ću vas povesti i bez vaše želje. — On se odmače
za jedan korak i zavuče ruku u kaput.
— Kako to — bez moje želje?
— E evo kako...
Garin trgnu ruku i iz džepa izvadi masku s kratkim cilindrom
protiv zagušljivih gasova, hitro je stavi na usta — i Šeljga nije stigao
ni da vikne, a lice mu zapljusnu mlaz zejtinjave tečnosti... Promače
samo Garinova ruka koja je stezala gumenu krušku... Šeljga se
zagrcnu mirišljavim, slatkim opijumom...

59

— Ima li novosti?
— Da. Zdravo, Volfe.
— Idem pravo sa stanice, gladan sam kao osamnaeste godine.
— Veselo izgledate, Volfe. Jeste li mnogo saznali?
— Ponešto sam doznao... Hoćemo li ovde razgovarati?
— Dobro, ali samo brzo.
Volf sede pored Hlinova na granitnu klupu u podnožju
spomenika Henrihu IV na konju, leđima okrenut crnim kulama
Konsjeržerija. Dole, tamo gde se ostrvo Site završavalo oštrim rtom,
nagnula se nad vodom tužna vrba. Tu su se nekada na lomačama
grčili vitezovi ordena Tamplijera. U daljini, iza desetina mostova,
koji su se ogledali u vodi, tonulo je sunce u prašnjavo-narandžastoj
svetlosti. Na kejovima, na limom pokrivenim dereglijama s peskom
sedeli su s udicama Francuzi, dobroćudni buržuji koje su
upropastili inflacija, Roling i svetski rat. Na levoj obali, na
granitnom niskom zidu keja, daleko, sve do Ministarstva inostranih

145
poslova, dosađivali su se na večernjem suncu antikvari pored knjiga
koje više nikome nisu bile potrebne u ovom gradu.
Ovde je stari Pariz doživljavao svoje poslednje dane. Oko knjiga
na keju, oko kaveza s pticama, oko snuždenih pecača još su se
muvale postarije ličnosti sa sklerotičnim očima, s brkovima koji su
prekrivali usta, u raskopčanim ogrtačima, u starim slamnim
šeširima... Nekada je to bio njihov grad... Eno tamo, đavo ga odneo,
u Konsjeržeriju, derao se Danton, baš kao bik koga vuku na klanicu.
A tamo, desno, iznad grafitnih krovova Luvra, gde se u jari uzdižu
vrhovi Tiljerija — tamo su se vodile žestoke borbe, kada je niz ulicu
Rivoli zviždao karteč generala Galifea. Ah, koliko je zlata imala
Francuska! Ovde će svaki kamen — samo ako se dobro sluša —
ispričati o velikoj prošlosti. I odjednom — sam će ga đavo znati
gospodar u ovom gradu je postalo prekomorsko čudovište — Roling
— i sada dobroćudnom buržuju i ne preostaje ništa drugo nego da
baci udicu i sedi opuštene glave... E-he-he! O-la-la!
Pošto je raspalio jak duvan u luli, Volf reče:
— Stvar stoji ovako. Nemačka anilinska kompanija je jedina koja
ne pristaje ni na kakav sporazum s Amerikancima. Kompanija je
dobila dvadeset osam miliona maraka državne pomoći. Sada su svi
Rolingovi napori usmereni na to da obori nemački anilin.
— Spekuliše na padu vrednosti akcija? — upita Hlinov.
— Dvadeset osmog ovog meseca prodaje anilinske akcije za
ogromne sume.
— Ali to su veoma važni podaci, Volfe.
— Da, ušli smo u trag. Roling je, očito, siguran u igru, mada
akcije nisu pale ni za pfenig, a danas je već dvadeseti... Vi razumete
na šta on jedino može da računa?
— Izgleda da je kod njih sve spremno?
— Mislim da je aparat već napravljen.
— Grde se nalaze fabrike Anilinske kompanije?
— Na Rajni, blizu N. Ako Roling obori anilin, biće gospodar cele
evropske industrije. Ne smemo dozvoliti da dođe do katastrofe.
Naša je dužnost da spasemo nemački anilin. (Hlinov slegnu
ramenima, ali oćuta.) Ja razumem: što će biti — to će biti. Nas
146
dvojica nećemo zaustaviti pritisak Amerike, ali, đavo će ga znati,
istorija ponekad izvodi neočekivane hokus-pokuse.
— Nešto kao revolucije?
— Makar i to.
Hlinov ga pogleda čak s izvesnim čuđenjem. Volfove oči bile su
okrugle, žute, ljutite.
— Volfe, buržuji neće spašavati Evropu.
— Znam.
— Ali kako?
— Prilikom putovanja sam se nagledao... Buržuji — Francuzi,
Nemci, Englezi, Italijani — zločinački, slepo, cinično rasprodaju
stari svet. Eto čime se završila kultura jednom prodajom.. Udarcem
čekića!
Volf pocrvene:
— Obraćao sam se vlastima, nagoveštavao opasnost, tražio
pomoć u potrazi za Garinom... Govorio sam im strašne reči...
Smejali su mi se u lice. Dođavola! .. Ja nisam od onih koji odstupaju.
— Volfe, šta ste saznali na Rajni?
— Saznao sam... Anilinska kompanija dobila je od nemačke
vlade velike ratne porudžbine. Proces proizvodnje u fabrikama
Anilinske kompanije nalazi se sada u najopasnijem stadijumu. Kod
njih je tamo u radu mal’te ne pet stotina tona tetrila.
Hlinov brzo ustade. Štap, na koji se oslanjao, savi se. On opet
sede.
— U listovima je promakla beleška o neophodnosti da se
radničke naseobine pomere što dalje od tih prokletih fabrika. U
Anilinskoj kompaniji zaposleno je preko pedeset hiljada ljudi... List
koji je objavio belešku bio je oglobljen... Rolingovi prsti...
— Volfe, ne smemo gubiti nijedan dan.
— Poručio sam za danas vozne karte, za voz u jedanaest časova.
— Putujemo u N?
— Mislim da se jedino tamo mogu naći Garinovi tragovi.

147
 — Sada pogledajte šta sam uspeo da nabavim. — Hlinov izvadi iz
džepa novinske isečke. — Prekjuče sam bio kod Šeljge... Preneo mi
je tok svojih rasuđivanja: Roling i Garin mora da su u vezi...
— Razume se. Svakodnevno.
— Preko pošte? Telegrafski? Kako vi mislite, Volfe?
— Ni u kom slučaju. Nikakvih pisanih tragova.
— Onda — preko radija?
— Šta, da cela Evropa čuje... Ne...
— Preko trećeg lica?
— Ne... Shvatio sam, — reče Volf — sila je vaš Šeljga. Dajte
isečke...
On ih raširi na kolenima i stade pažljivo da čita sve što je bilo
podvučeno crvenom olovkom:
„Svu pažnju usredsredite na anilin“. „Pristupam“. „Mesto je
nađeno“.
— „Mesto je nađeno“ — prošaputa Volf — ovo je list iz E.,
varošice blizu N...“ Zabrinut sam, naznačite dan“. „Odbrojte
trideset pet od dana potpisivanja sporazuma...“ To mogu biti samo
oni. One noći kad su potpisali sporazum u Fonteneblou bio je
dvadeset treći prošlog meseca. Dodajte trideset pet — dobija se
dvadeset osam — rok prodaje akcija anilina...
— Dalje, dalje, Volfe... „Kakve ste mere preduzeli? — to iz K. pita
Garin. Sutradan u malom listu — Rolingov odgovor: „Jahta u
pripravnosti. Stiže prekosutra. Javiću preko radija“. A eto — pre
četiri dana pita Roling: „Neće li se videti svetlost?“ Garin odgovara:
„Unaokolo je pusto. Rastojanje pet kilometara“.
— Drugim rečima, aparat je montiran u brdima: s razdaljine od
pet kilometara može se udariti zrakom samo s visokog mesta.
Slušajte, Hlinove, imamo strašno malo vremena. Ako uzmemo
poluprečnik od pet kilometara — u centru su fabrike — moraćemo
pretresti okolinu u krugu čija periferija iznosi najmanje trideset pet
kilometara. Ima li još kakvih podataka?
— Nema. Baš sam se spremao da telefoniram Šeljgi. On mora da
ima isečke od jučerašnjeg i današnjeg dana.

148
 Volf ustade. Videlo se kako su mu se pod odelom napeli mišići.
Hlinov predloži da telefoniraju iz najbliže kafane na levoj obali.
Volf tako brzo pretrča preko mosta da nekakav starčić s kokošijim
vratom, u umrljanom kaputiću, natopljenom, možda, suzama za
onima koje je rat odneo, zavrte glavom i dugo je ispod zaprašenog
šešira gledao za strancima u trku:
— O-o! Stranci... Kad imaju novac u džepu, onda se samo guraju
i trče, kao da su kod svoje kuće... O-o... divljaci!...
U kafani, stojeći kraj pocinkovanog šanka, Volf je pio sodu. Kroz
staklo telefonske govornice video je leđa Hlinova, koji je razgovarao
— odjednom se ovome podigoše ramena, on se sav nagnu na
slušalicu; ispravi se i iziđe iz govornice: lice mu je bilo spokojno, ali
belo kao krpa.
— Iz bolnice su odgovorili da je Šeljga noćas nestao. Preduzete
su sve mere da se pronađe... Mislim da je ubijen.

60

Pucketali su suvarci u ognjištu, na kome se dva stoleća hvatala

čađ, s ogromnim zarđalim kukama za kobasice i šunke, sa dva
kamena sveca sa strane — na jednom je bio okačen svetli Garinov
šešir, a na drugom umašćena oficirska kapa. Za stolom, osvetljeni
samo vatrom iz ognjišta, sedela su četvorica. Pred njima — pletenka
i pune čaše vina.
Dvojica muškaraca bili su odeveni po varoški. Jedan je imao
ispupčene jagodice, čvrstu, kratko ošišanu kosu, drugi dugačko,
ljutito lice. Treći, vlasnik majura, gde se sada, u kuhinji, vršilo
savetovanje — general Subotin — sedeo je samo u lanenoj prljavoj
košulji sa zavrnutim rukavima. Koža na njegovoj obrijanoj glavi se
pokretala, debelo lice s čupavim brkovima pocrvenelo je od vina.
Četvrti, Garin, u turističkom odelu, govorio je, vodeći prstom po
ivici čaše:
— Sve je to vrlo dobro... Ali ja nastojavam da se mome
zarobljeniku, mada je on boljševik, ne učini ništa nažao. Hrana —
149
triput dnevno, vino, povrće, voće... Posle nedelju dana uzimam ga
od vas... Je li daleko belgijska granica?
— Tri četvrti sata automobilom — reče čovek dugačkog lica, hitro
se nagnuvši napred.
— Sve će biti u strogoj tajnosti... Ja razumem, gospodine
generale i gospodo oficiri (Garin se osmehnu), da vi, kao plemići,
kao do groba odani uspomeni umorenog cara, sada radite isključivo
iz viših, čisto idejnih pobuda... Inače ne bih ni tražio vašu pomoć...
— Mi smo svi ovde ljudi iz društva, šta tu ima da se govori? —
prokrklja general, pokrenuvši kožu na lobanji.
— Uslovi su, ponavljam, ovi: za celokupan pansion zarobljenika
plaćaću vam hiljadu franaka dnevno. Pristajete li?
General prevrnu zakrvavljenim očima prema drugovima. Onaj s
ispupčenim jagodicama pokaza bele zube, dugoliki spusti oči.
— Ah, tako, — reče Garin — izvinite, gospodo — mala kapara...
On iz džepa gde drži revolver izvadi svežanj novčanica od hiljadu
franaka i baci ga na sto u prosuto vino.
— Izvinite...
General se iskašlja, primače sebi hrpu, osmotri, obrisa je o trbuh
i stade da broji. Smičući dlakavim nozdrvama. Malo pomalo
drugovi mu se približiše, oči mu im sjaktile.
Garin reče ustajući:
— Uvedite zarobljenika.

61

Šeljgine oči bile su zavezane maramom. Preko ramena prebačen

automobilski kožni kaput. On oseti toplotu koja je dolazila od
ognjišta — noge mu zadrhtaše. Garin mu podmetnu stolicu bez
naslona. Šeljga odmah sede, spustivši na kolena ugipsanu ruku.
General i oba oficira gledali su ga tako da je, činilo se, bio
dovoljan jedan znak, jedan treptaj oka — pa da čoveka rastrgnu na

150
komade. Ali Garin ne dade znak. Lupnuvši Šeljgu po kolenu, on
veselo reče:
— Ovde nećete ni u čemu trpeti oskudicu. Nalazite se kod
pristojnih ljudi — njima je dobro plaćeno. Za nekoliko dana ja ću
vas osloboditi. Druže Šeljga, dajte časnu reč da nećete pokušavati
da bežite, da pravite skandale, da privlačite pažnju policije.
Šeljga odrečno klimnu pognutom glavom. Garin se nagnu prema
njemu:
— Inače će se teško moći jamčiti za udobnost vašeg boravka...
Pa, dajete li?
Šeljga progovori polako, tiho:
— Dajem reč komuniste... (generalova obrijana koža na lobanji
odmah se skupi oko ušiju, oficiri se brzo pogledaše, ružno se
osmehnuše). Dajem reč komuniste da ću vas ubiti prvom prilikom,
Garine... Dajem reč da ću vam oduzeti aparat i odneti ga u Moskvu...
Dajem reč da dvadeset osmog...
Garin mu ne dade da dovrši. Ščepa ga za grlo...
— Umukni... Idiote!... Luđače!...
Pa se okrenu i zapovednički reče:
— Gospodo oficiri, upozoravam vas da je ovaj čovek vrlo opasan,
ima nametljivu ideju...
— Kažem ja da je najbolje držati ga u vinskom podrumu — reče
general u basu. — Odvedite zarobljenika ..
Garin uzmahnu bradicom. Oficiri poduhvatiše Šeljgu, izguraše
na bočna vrata i povukoše u podrum. Garin stade da navlači
automobilske rukavice.
— Uoči dvadeset devetog biću ovde. Tridesetog možete, vaše
prevashodstvo, prekinuti s opitima gajenja kunića, kupiti kabinu
prve klase na transatlanskom brodu, i živeti kao gospodin, recimo,
na Petoj aveniji u Njujorku.
— Trebalo bi ostaviti nekakva dokumenta za ovog kučkinog sina
— reče general.
— Izvolite, pasoši na izbor.

151
 Garin izvadi iz džepa zavežljaj vezan uzicom. Bili su to
dokumenti koje je on ukrao od Šeljge u Fonteneblou. Nije ih još bio
razgledao, jer nije imao vremena.
— Ovde su, očigledno, pasoši pripremljeni za mene. Vrlo
obazrivo... Evo, uzmite, vaše prevashodstvo.
Garin baci na sto pasoš i, preturajući i dalje po novčaniku —
nečim se zainteresova, primače se lampi. Obrve mu se skupiše.
— Dođavola! — I on pojuri bočnim vratima, kroz koja su odveli
Šeljgu.

62

Šeljga je ležao na dušeku na kamenom podu. Petroleumska

svetiljka osvetljavala je zasvođeni podrum, praznu burad, gnezda
paučine. Garin je neko vreme tražio Šeljgu očima. Grizao je usne
stojeći pred njim.
— Bio sam se ražestio, ne ljutite se, Šeljga. Mislim da ćemo nas
dvojica ipak naći zajednički jezik. Da se sporazumemo. Hoćete li?
— Pokušajte.
Garin je govorio ulagivački, sasvim drukčije nego li pre deset
minuta. Šeljga napregnu pažnju. Ali uzbuđenje koje je preživeo te
noći, ostaci uspavljujućeg gasa, koji mu je još lomio čitavo telo, i bol
u ruci oslabili su njegovu pažnju. Garin sede na dušek. Lice mu je
izgledalo zamišljeno, a on sav dobronameran, fin...
„Na šta li, podlac, navija? Na šta li navija?“ mislio je Šeljga
mršteći se od glavobolje.
Garin obgrli koleno, zapali cigaretu, upre oči u zasvođenu
tavanicu.
— Vidite li, Šeljga, najpre treba da znate da ja nikada ne lažem...
Možda zbog toga što prezirem ljude, ali to nije važno. Dakle, Roling
s njegovim milijardama potreban mi je samo privremeno... Isto
toliko koliko sam ja potreban Rolingu... On je to, izgleda, već
shvatio, bez obzira na svoju tupavost... Roling je ovamo doputovao
152
da bi kolonizirao Evropu. Ako to ne učini, u Americi će propasti sa
svojim milijardama. Roling je — životinja, sav njegov zadatak je u
tome da se gura napred, da bode, gazi. Nema ni ovolišno fantazije...
Jedini zid o koji može razbiti tikvu — to je Sovjetska Rusija. On to
razume i sav njegov bes uperen je protiv vaše drage otadžbine... Ja
sebe ne smatram Rusom (dodade on žurno), ja sam kosmopolit...
— Razume se — reče Šeljga prezrivo se osmehnuvši...
— Naši uzajamni odnosi su ovi: do izvesnog vremena radićemo
zajedno...
— Do dvadeset osmog...
Brzo, blistavim očima, Garin s humorom pogleda Šeljgu.
— Izračunali ste? Iz novina?
— Možda...

153
 — Dobro... Neka bude do dvadeset osmog. Zatim se neminovno
moramo uhvatiti u koštac... Ako nadvlada Roling — to će za
Sovjetsku Rusiju biti dvostruko strašnije, jer će se moj aparat naći
u njegovim rukama, i onda će vam biti neobično teško boriti se
protiv njega... Tako dakle, druže Šeljga, time što ćete provesti ovde
jednu nedelju dana u društvu s paucima vi strašno, neizmerno
povećavate mogućnost moje pobede.
Šeljga zatvori oči. Garin mu je sedeo kraj nogu i ispuštao kratke
dimove. Šeljga reče:
— Koga će vam đavola moj pristanak, vi ćete me i bez pristanka
ovde zadržati koliko vam se prohte. Govorite otvoreno šta vam
treba...
— Trebalo je već odavno tako... A ne — reč komuniste... Bogami,
onomadne ste me tako uvredili, toliko mi je bilo krivo... Sada, čini
mi se, već počinjete da se snalazite. Istina, mi smo neprijatelji... Ali
mi moramo da radimo zajedno... S vašeg gledišta ja sam — izrod,
vrlo velik individualista... Ja, Petar Petrović Garin, milošću sila koje
su me stvorile, sa svojim mozgom — ne smejte se, Šeljga —
genijalnim, da, da, s neiživljenim strastima, od kojih je meni
samome teško i strašno, sa svojom pohlepom i besprincipijelnošću,
suprotstavljam sebe, doslovno — suprotstavljam sebe čovečanstvu.
— Uh, ti, — reče Šeljga — prava si hulja...
— Da: „uh ti, huljo“, vi ste me shvatili. Ja sam — sladostrasnik,
sve trenutke svog života težim da provedem u nasladi. Pomamno se
žurim da dotučem Rolinga zato što gubim te dragocene trenutke. Vi
— tamo, u Rusiji — predstavljate ratobornu, materijalizovanu ideju.
Ja nemam takvu ideju — svesno, verski mrzim svaku ideju. Postavio
sam sebi za cilj stvoriti takve prilike (neću vam pričati u sitnice,
umorićete se), okružiti se takvim suvišnostima — Semiramidini
vrtovi i ostale istočnjačke gluposti samo su oskudna maštanja u
poređenju s mojim rajem. Pozvaću celokupnu nauku, čitavu
industriju, svu umetnost da mi služe. Šeljga, vi razumete da sam ja
za vas apstraktna i sasvim fantastična opasnost. Zato do izvesne
granice moramo ići zajedno, sve dotle dok Roling ne bude zgažen.
Više od toga ne tražim.

154
 — U čemu biste hteli da se izrazi moja pomoć? — procedi Šeljga
kroz zube.
— Potrebno je da napravite malu šetnju morem.
— Drugim rečima, vi hoćete da produžite moje ropstvo?
— Da.
— Šta biste dali za to da ne pozovem prvog policajca koga
sretnem kada me budete povezli na more?
— Bilo koju sumu.
— Neću nikakvu sumu.
— Vešto! — reče Garin i promeškolji se na dušeku. — A pristali
biste da uzmete model mog aparata? (Šeljga šmiknu.) Ne verujete?
Prevariću, neću dati? De, porazmislite — da li ću prevariti ili ne?
(Šeljga slegnu ramenom.) A, to je ono... Ideja aparata je strašno
prosta... Nikakvim snagama je neću moći dugo održati u tajnosti.
Takva je sudbina genijalnih pronalazaka. Posle dvadeset osmog biće
u svim listovima opisano dejstvo infracrvenih zrakova, i Nemci će,
baš Nemci, tačno posle pola godine izgraditi isti takav aparat. Ja
ničim ne rizikujem. Uzmite model, nosite ga u Rusiju. Da, uzgred
da vam napomenem, kod mene su vaši pasoši i dokumenta...
Izvolite, više mi nisu potrebni... Oprostite što sam po njima
preturao. Strašno sam radoznao... Kakav vam je to snimak
tetoviranog dečaka?
— Jedan besprizorni, — odmah odgovori Šeljga, shvatajući kroz
glavobolju da se Garin primiče najglavnijoj stvari, zbog čega je i
došao u podrum.
— Na poleđini slike zapisan je dvanaesti datum prošlog meseca,
znači, slikali ste dečaka uoči svog odlaska?... I fotografiju ste poneli
sa sobom da biste mi je pokazali? U Lenjingradu je niste nikome
pokazivali?
— Ne — procedi Šeljga.
— A šta ste uradili s dečakom? Da, da, nisam ni primetio — tu je
zapisao čak i ime: Ivan Gusev. U veslačkom klubu ste ga slikali, na
terasi, nije li tako? Prepoznao sam znana mi mesta... Šta vam je
dečak pričao? Je li Mancev živ?
— Živ je.
155
 — Da li je našao ono što su tamo tražili?
— Izgleda da je našao.
— Eto vidite, ja sam uvek verovao u Manceva.
Garin je bio dobro ocenio stvar. Šeljgin mozak je bio tako
podešen da on nikako nije mogao lagati — i zbog gadljivosti i još
zbog toga što je laganje smatrao jevtinom igrom u borbi. Posle
jednog minuta Garin je znao celu istoriju Ivanovog dolaska u
veslački klub i sve što je ovaj ispričao o radovima Manceva.
— Dakle — Garin ustade, veselo protrlja ruke. — Ako dvadeset
devetog noću pođemo automobilom, model aparata će biti s nama
— navešćete bilo koje mesto gde ćemo aparat privremeno prikriti...
Dakle tako, da li vam je dovoljna ovakva garantija? Pristajete li?
— Pristajem.
— Nećete tražiti moju smrt?
— Neću — u dogledno vreme.
— Narediću da vas premeste gore, ovde je suviše vlažno,
oporavite se, pijte i jedite u slast.
Garin namignu i iziđe.

63

— Vaše ime, prezime?

— Konjički kapetan Kulnevskog puka Aleksandar Ivanović
Volšin — odgovori oficir širokih jagodica, stavši mimo pred
Garinom.
— Od čega živite?
— Dnevničarski posao kod generala Subotina na gajenju kunića,
dvadeset sua dnevno, hrana njegova. Bio sam šofer, dobro sam
zarađivao, drugovi iz puka me nagovorili da pođem kao delegat na
kongres monarhista. Na prvom sastanku u žestini sam tresnuo po
njušci pukovnika Šerstobitova, bio sam lišen punomoćja i izgubio
sam službu.

156
 — Nudim vam opasan posao. Veliku nagradu. Pristajete li?
— Da.
— Poći ćete u Pariz. Dobićete preporuku. Bićete uzeti u službu. S
ispravama i ovlašćenjem otputovaćete u Lenjingrad... Tamo ćete
prema ovoj fotografiji pronaći jednog dečaka...

64

Prošlo je pet dana. Ništa nije narušavalo mir male varošice K. na

Rajni, koja je ležala u zelenoj vlažnoj dolini blizu čuvenih fabrika
Anilinske kompanije.
Po vijugavim uličicama s uskim pločnicima već od rane zore
veselo su lupkali drveni đonovi đaka, odjekivali teški koraci
radnika, žene su terale dečja kolica prema reci pod senovite lipe...
Iz berbernice je izlazio berberin u prsluku od debelog platna i na
pločnik stavljao lestvice. Kalfa se peo na njih i čistio firmu na šipci
— koja se i bez toga blistala — mesingani tanjir i beli konjski rep. U
kafani su brisali prozore od ogledala. Na ogromnim točkovima
tandrkala su kola s praznim pivskim burićima.
Bila je to stara, sva pometena, čista varošica, tiha u dnevnim
časovima, kada sunce greje grbavi popločani kolovoz, a koja u
predvečerje oživi od laganih glasova, kada se iz fabrika vraćaju
radnici i radnice, kada se pale svetla u kafanama i stari lampadžija
u kratkom ogrtaču, bog će ga znati iz kog vremena, ide da pali
fenjere stružući drvenim đonovima.
Na pijačnu kapiju izlazile su žene radnika i građana s korpama.
Pre je u korpama ležala živina, povrće i voće dostojni mrtve prirode
Snajdersa. Sada — nekoliko krompira, veza luka, breskva i malo
sivog hleba.
Čudnovato. Za četiri stoleća Nemačka se, đavo će ga znati koliko,
obogatila. Kakvu su samo slavu doživeli njeni sinovi! Kakve li su se
nade čitale u plavim nemačkim očima! Koliko se piva slilo niz

157
zabačene ruse brade! Koliko se biliona kilovata ljudske energije
oslobodilo...
I odjednom, sve je bilo zaludno. U kuhinjicama — veza luka na
pločici od kaljeve peći, a kod žena davnašnja tuga u gladnim očima.
Volf i Hlinov, u prašnjavoj obući, s kaputima prebačenim preko
ruke, mokrog čela, pređoše grbavi mostić i stadoše da se penju u K.
drumom pod lipama.
Sunce je zalazilo za niska brda. Na zlatastoj večernjoj svetlosti
još su se dimili dimnjaci Anilinske kompanije. Fabričke zgrade,
dimnjaci, železničke šine, crepom pokrivene žitnice po padinama
bregova dopirali su do same varoši.
— Tamo, siguran sam, — reče Volf i pokaza rukom crvenkaste
stene na zapadu — kad bi se biralo najbolje mesto za pucanje na
fabrike, ja bih izabrao samo ono tamo.
— Dobro, dobro, ali ostala su samo tri dana, Volfe...
— Pa šta, s južne strane ne može biti nikakve opasnosti, suviše je
daleko. Severni i istočni sektor su pretražili do poslednjeg kamena.
Biće nam dovoljna tri dana.
Hlinov se okrenu prema poplavelim šumovitim brežuljcima na
severu, duboke senke prostirale su se između njih. Na onoj strani
su Volf i Hlinov za tih pet dana i noći obišli svako udubljenje u kome
bi se mogla kriti građevina — letnjikovac ili baraka — s prozorima
okrenutim prema fabrici.
Pet dana i noći nisu se svlačili, spavali su u gluvo doba noći,
legavši gde bilo. Čak su i noge prestale da ih bole. Po kamenitim
putevima, stazama, pravo preko jaruga i ograda, oni su po brdima
oko grada propešačili skoro sto kilometara. Ali nigde ni najmanjeg
traga od Garina. Seljaci, farmeri, posluga iz letnjikovaca, lugari,
čuvari — samo bi širili ruke:
„U čitavom okrugu nema nikog od pridošlica, ovdašnji su nam
svi poznati“.

158
 65

Ostajao je najteži sektor, zapadni. Prema mapi, tamo je vodio

pešački put do stenovite zaravni na kojoj su ležale čuvene razvaline
zamka „Okovani kostur“, pored njega, kao što i priliči u takvim
slučajevima, nalazila se pivnica „Kod okovanog kostura“.
U razvalinama su se zaista videli ostaci podzemlja i, iza
gvozdenih rešetki, ogroman kostur u zarđalim lancima, u sedećem
stavu. Slike tog kostura prodavale su se svuda na dopisnicama, na
noževima za sečenje hartije i na pivskim čašama. Čak se moglo za
dvadeset pfeniga slikati pored kostura i kartu poslati poznanicima
ili voljenoj devojci. Nedeljom su se razvaline šarenile od stanovnika
koji su se odmarali, restoran je dobro radio. Dolazili su i stranci.
Ali posle rata je opalo interesovanje za čuveni kostur.
Stanovnicima su se neredovno mešali sokovi u telu i oni se oleniše
da se za prazničnih dana pentraju na strmo brdo — više su voleli da
se sa sendvičima i flašama piva smeste izvan istorijskih spomenika
— na obali rečice, pod lipama. Vlasnik restorana „Kod okovanog
kostura“, uza sve svoje staranje, nije više mogao da održava red u
razvalinama. I dešavalo se da je po čitave nedelje, neuznemiravan
ničijim prisustvom, srednjevekovni kostur gledao praznim
udubljenjima lobanje u zelenu dolinu, u kojoj ga je nekada, kobnog
dana, izbacio iz sedla vlasnik zamka, gledao u luteranske crkve s
pevcima i šiljcima, u dimnjake fabrika, gde se u svetskom razmeru
pravio gas za razjedanje, tetril i drugi đavolski fabrikati, boji su
stanovništvu ubijali volju za istorijskim spomenicima, dopisnicama
sa slikom kostura i, gotovo, za samim životom.
U te krajeve sad su se i uputili Volf i Hlinov. Svratili su u kafanu
na gradskom trgu da se potkrepe i dugo su proučavali mapu terena,
raspitivali se kod kelnera. Sem razvalina i restorana u zapadnom
delu doline bila je vredna pažnje još i vila fabrikanta pisaćih mašina
koji je za poslednjih nekoliko godina propao. Vila se nalazila na
zapadnim padinama, i iz grada se nije videla. Fabrikant je živeo u
njoj sam, stalno.

159
160
 66

Pred zoru iziđe pun mesec. Ono što je izgledalo kao nejasna
gomila kamenja i stenja jasno se ukaza na mesečini, od preostalih
svodova padoše somotske senke, dole, u jaruzi, gubili su se ostaci
tvrđavskog zida, obraslog u hrapava drvca i spletove kupina; ožive
četvrtasta kula, najstariji deo zamka, koju su sazidali Normani, ili,
kako su je zvali na dopisnicama — „Kula mučenja“.
S istočne strane na nju su se oslanjali svodovi od cigle; ovde je,
očito, nekada bio hodnik koji je spajao staru kulu sa zamkom u
kome se stanovalo. Od svega toga ostali su samo temelji, šljunak i
razbacani kapiteli stubova od peščanika. U podnožju kule, ispod
krstastog svoda koji obrazuje školjku, sedeo je „Okovani kostur“.
Volf ga je dugo gledao nalaktivši se na rešetku, zatim se okrenu
Hlinovu i reče:
— Sada gledajte ovamo.
Duboko dole ležala je dolina na mesečini, ovlaš prevučena lakom
maglicom. Srebrnasti talasići, kao riblja krljušt, poigravali su na reci
onde gde se voda nazirala kroz krošnje drveća. Varošica je izgledala
kao dečja igračka. Nijednog osvetljenog prozora. Iza nje, levo,
plamtele su stotine svetiljki Anilinske kompanije. Dizali su se beli
kolutovi dima, ružičasti plamen je sukljao iz dimnjaka. Čuli su se
pisci lokomotiva, nekakva tutnjava.
— Ja sam u pravu, — reče Volf — samo se s ove zaravni može
udariti zrakom. Pogledajte, eno, ono su skladišta sirovina, a tamo,
iza zemljanog nasipa — skladišta polufabrikata, ona su sasvim
otvorena; onamo su dugačke zgrade u kojima se proizvodi
sumporna kiselina na ruski način — iz pirita. A tamo, po strani, oni
okrugli krovovi — tamo se proizvodi anilin i sve te đavolske materije
koje ponekad eksplodiraju po sopstvenoj ćudi.
— Dobro, Volfe, ako se pretpostavi da će Garin postaviti aparat
tek noću uoči dvadeset osmog, ipak moraju postojati neki znaci
prethodnog montiranja. Treba pregledati razvaline. Ja ću pretražiti

161
kulu, vi — zidove i svodove... Bolje mesto od ovoga gde sedi ovaj
kostur zaista se nije moglo naći.
— U sedam časova sastaćemo se u restoranu.
— U redu.

67

Sutradan u osam časova Volf i Hlinov pili su mleko na drvenoj

verandi restorana „Kod okovanog kostura“. Noćna traganja bila su
bezuspešna. Sedeli su ćutke, podnimivši glave. Za ovo nekoliko
dana oni su se toliko upoznali da su čitali jedan drugom misli. Više
sklon tuđem uticaju a manje da veruje sebi, Hlinov je mnogo puta
počinjao da pretresa čitav tok rasuđivanja koja su njega i Volf a
dovela iz Pariza u ove, činilo se, sasvim bezazlene krajeve. Na čemu
je bilo zasnovano to ubeđenje? Na dva-tri retka iz novina.
162
 — Nećemo li mi ispasti budale, Volfe?
Na to Volf odgovori:
— Ljudski um je ograničen. Ali je uvek za samu stvar bolje
osloniti se na njega nego u njega sumnjati. Sem toga, ako ništa ne
nađemo i ispostavi se da je đavolski Garinov poduhvat samo plod
naše mašte, onda hvala bogu. Mi smo izvršili svoju dužnost.
Kelner donese kajganu i dve krigle piva. Pojavi se vlasnik,
rumeni debeljko:
— Dobro jutro, gospodo! — Dahćući od zaduvanosti, on je
zabrinuto čekao dok gosti ne utole apetit. Zatim pruži ruku prema
dolini, koja je još bila plavkasta i svetlucala se od vlage. — Dvadeset
godina posmatram... Stvar se primiče kraju, eto šta ja kažem, moja
draga gospodo... Video sam mobilizaciju. Eno, onim putem
prolazile su trupe. Bile su to hrabre nemačke kolone. (Vlasnik izbaci
mesnati kažiprst iznad glave kao neku oprugu). Bili su to Sigfridi —
oni o kojima je pisao Tacit: snažni, koji su ulivali strah i trepet, u
šlemovima s krilcima. Kelner, još dve krigle piva za gospodu...
Četrnaeste godine Sigfridi su išli da pokore vasionu. Nedostajali su
im samo štitovi — vi se sećate starog nemačkog običaja: ispuštati
ratničke poklike prinoseći štit ustima, da bi glas izgledao strašnijim.
Da, video sam konjaničke zadnjice, koje su čvrsto sedele na
konjima... Šta se desilo, hoću da upitam? Ili smo se odlučili da
umiremo u krvavoj bici? Video sam kad su se trupe vraćale natrag.
Konjanici su, đavo ih odneo, još uvek čvrsto sedeli u sedlima...
Nemci nisu bili razbijeni na bojnom polju. Proburazili su ih
mačevima u posteljama, kraj njihovih ognjišta...
Vlasnik buljavim očima osmotri goste, okrenu se razvalinama,
lice mu dobi boju cigle. Lagano izvadi iz džepa svežanj dopisnica i
udari njima o dlan:
— Bili ste u gradu, da vas upitam: da li ste videli bar jednog
Nemca koji je visok preko pet i po stopa? A kada se ti proleteri
vraćaju iz fabrika, da li ste čuli da je bar jedan imao smelosti da
glasno kaže: „Dojčland“? A eto, ti proleteri promuklo govore o
socijalizmu uz krigle piva.
Vlasnik vešto baci na sto svežanj dopisnica, koje se lepezasto
rasuše... Bile su to slike kostura — Prosto, kostura i Nemca s
163
krilcima, kostura i ratnika iz četrnaeste godine u punoj ratnoj
opremi.
— Dvadeset pet pfeniga komad, dve marke i pedeset pfeniga
tuce, — reče vlasnik s prezrivim ponosom — jevtinije neće niko
prodati, to je valjan Predratni rad — fotografija u boji, u oči je
stavljen tanki metalni listić, to ostavlja neizbrisiv utisak... I vi
mislite da te kukavice — buržuji, ti proleteri od Pet i po stopa kupuju
moje dopisnice? Fuj... Došlo je dotle da pored kostura snimim Karla
Libknehta...
On se opet nali krvlju i odjednom se zakikota:
— Neka pričekaju!... Kelner, stavite u naše originalne koverte po
tuce dopisnica gospodi... Da, da, moramo da se iskobeljamo...
Pokazaću vam svoj patent. Hotel „Kod okovanog kostura“
prodavače ga u stotinama primeraka... Ovde ja idem u korak s
našim vremenom i ne odstupam od principa.
Vlasnik ode i odmah se vrati s malom kutijom u obliku kutije za
cigare. Na njenom drvenom poklopcu bio je paljenjem ucrtan isti
onaj kostur.
— Želite li da isprobate? Radi nimalo gore nego oni s katodnim
lampama. — On brzo namesti žicu i slušalice, uključi radio-
prijemnik u utikaču smeštenu pod stolom. — Staje tri marke i
sedamdeset pet pfeniga, bez slušalica, razume se. — On pruži
naušnice Hlinovu. — Može se slušati Berlin, Hamburg, Pariz, ako
vam to čini zadovoljstvo. Spojiću vas s Kelnskom katedralom, sada
je tamo bogosluženje, čućete orgulje, to je kolosalno... Okrenite
polužicu levo... Šta je? Izgleda, opet pravi smetnje prokleti Štufer?
Je li?
— Ko ometa? — upita Volf naginjući se nad aparatom.
— Propali fabrikant pisaćih mašina Štufer, pijanica i luđak... Pre
dve godine namestio je u svojoj vili radio-stanicu. Zatim je propao.
I nedavno je stanica opet proradila...
Čudno sijajući očima, Hlinov spusti slušalicu.
— Volfe, platite, idemo.
Kada su posle nekoliko minuta, pošto su se otresli govorljivog
vlasnika, izišli iz restorana, Hlinov iz sve snage steže Volf ovu ruku:
— Slušao sam, prepoznao sam Garinov glas...
164
 68

Tog jutra, jedan čas ranije, u Stuferovoj vili, koja se nalazi na

zapadnoj padini onih istih brežuljaka, u polumračnoj trpezariji
sedeo je Štufer i razgovarao s nevidljivim sabesednikom. Tačnije, to
su bili odlomci rečenica i psovki. Na stolu posutom pepelom ležale
su prazne flaše, opušci cigara, Štuferova kragna i kravata. On je bio
samo u donjem rublju, češao je buhave grudi, buljio u električnu
sijalicu, koja je jedina gorela na ogromnom gvozdenom lusteru, i
uzdržavajući se da ne podriguje, poluglasno psovao najpogrdnijim
rečima ljudske likove koji su isplivavali u njegovoj pijanoj glavi.
Svečano, kao otkucaj na kuli, trpezarijski sat izbi sedam. Skoro
istovremeno začu se šum automobila koji pristiže. U trpezariju uđe
Garin, sav probijen jutarnjim vetrom, podrugljiv, zubi iskeženi,
kožni kačket na potiljku:
— Opet ste celu noć lumpovali?
Štufer ga pogleda iskosa krvlju nalivenim očima. Garin mu se
sviđao. Širokogrudo je plaćao za sve. Ne cenkajući se iznajmio je za
letnje mesece vilu zajedno s vinskim podrumom, prepustivši
Štuferu da se sam razračunava sa starim rajnskim i francuskim
šampanjcem i likerima. Čime se on bavio, đavo će ga znati, očito,
špekulacijom, ali on je gadno psovao Amerikance koji su upropastili
Štufera pre dve godine, prezirao je vladu i ljude uopšte nazivao
huljama — i to je bilo dobro. On je u automobilu dovozio takav
krkanluk da Štufer čak ni u najbolja vremena nije sebi dopuštao
pomisao da stonom kašikom grabi strasburške paštete, rusku ikru,
omiljene sireve, na čijoj površini vrve beli crvići. Čak se čoveku
moglo učiniti da mu je išlo u račun da Štufera neprekidno drži
mrtvog pijanog.
— Kao da ste se cele noći molili bogu — zakrča Štufer.
— Divno sam proveo vreme s devojkama u Kelnu i, vidite, svež
sam i ne sedim u gaćama. Vi padate, Štufer. Uzgred da rečem,

165
opomenuli su me zbog jedne ne sasvim prijatne svari... Vaša vila se
nalazi suviše blizu hemijskih fabrika... Kao kraj barutane...
— Gluposti, — prodera se Štufer — opet neka hulja pravi
spletke... U mojoj vili ste u najvećoj bezbednosti...
— Utoliko bolje. Dajte mi ključ od šupe.
Obrćući lančić s ključem, Garin iziđe u vrt, u kome se nalazila
mala zastakljena šupa ispod antenskih motki. Tu i tamo, na
zapuštenim okruglim lejama, stajali su kepeci od keramike
zagađeni od ptica. Garin otključa staklena vrata, uđe i širom otvori
prozore, Nalakti se na prozorsku dasku i tako je neko vreme stajao
udišući jutarnju svežinu. Skoro dvadeset časova proveo je u
automobilu, završavajući poslove s bankama i fabrikama. Sada je
sve bilo u redu pre dvadeset osmog.
Nije znao koliko je dugo tako stajao na prozoru. Protegao se,
zapalio cigaru, uključio dinamo, pogledao i (podesio aparate. Zatim
je stao ispred mikrofona i počeo da govori glasno i razgovetno:
— Zoja, Zoja, Zoja, Zoja... Slušajte, slušajte,... Biće sve onako
kako ti zaželiš. Samo umej hteti. Ti si mi potrebna. Bez tebe je moja
stvar mrtva. Ovih dana ću biti u Napulju. Sutra ću te tačno izvestiti.
Ne brini se ni za šta. Sve nam ide na ruku...
On poćuta, povuče dim i opet poče: „Zoja, Zoja, Zoja...“ Zatvori
oči. Blago je zujao dinamo, i nevidljive munje otkidale su se jedna
za drugom od antene.
Kad bi ovog trenutka prošla artiljerijska komora — Garin
sigurno ne bi čuo tutnjavu. I on nije čuo kako se na ivici proplanka
otkotrljalo kamenje niz padinu.
Zatim se na pet koraka od paviljona razmaklo žbunje i iz njega
se, u visini čovečijeg oka, pomolila crna cev kolta.

69

Roling uze telefonsku slušalicu:

— Da.
166
 — Ovde Semjonov. Maločas su uhvaćene Garinove reči upućene
preko radija. Dozvoljavate li da pročitam?
— Da.
— „Biće sve onako kako ti hoćeš, samo umej hteti“ — poče
Semjonov da čita, kojekako prevodeći s ruskog na francuski. Roling
je slušao ne puštajući ni glasa.
— Je li to sve?
— Da, sve.
— Zapišite, — stade da diktira Roling — otpremnu stanicu treba
odmah prebaciti na talasnu dužinu od četiri stotine dvadeset jedan
metar. Sutra, deset minuta pre onog vremena kada ste uhvatili
današnji telegram, poslaćete preko radija: „Zoja, Zoja, Zoja... Desila
se neočekivana nesreća. Neophodno je stupiti u akciju. Ako vam je
mio život vašeg prijatelja, iskrcajte se u petak u Napulju, odsednite
u hotelu „Splendid“, čekajte vesti do u subotu u podne“. To ćete
ponavljati neprekidno, čujete li, neprekidno, gromkim i ubedljivim
glasom. To je sve.
Roling zazvoni.
— Odmah da se nađe i k meni dovede Tiklinski — reče on
sekretaru, koji beše uleteo u kancelariju.
— Smesta idite na aerodrom. Iznajmite ili kupite — svejedno šta
— zatvoren putnički aeroplan. Najmite pilota i aeromehaničara.
Oko dvadeset osmog neka sve bude spremno za let...

70

Čitav preostali dan Volf i Hlinov su proveli u K. Lutali su

ulicama, ćeretali o raznim sitnicama s meštanima, izdajući se za
turiste. Kada se varošica utišala, Volf i Hlinov se uputiše u brda. Oko
ponoći već su se peli padinom u Štuferov vrt. Bilo je odlučeno da se
predstave kao zalutali turisti, ako policija obrati na njih pažnju. Ako
bi ih zadržali — hapšenje bi bilo bezopasno: čitav grad bi mogao
dokazati njihov alibi. Posle pucnja iz žbunja, kad se jasno videlo

167
kako se Garinu rasprsla lobanja, Volf i Hlinov su za manje od
četrdeset minuta već bili u gradu.
Prebacili su se preko niske ograde, oprezno obišli proplanak iza
žbunja i izbili pred Štuferovu kuću. Zastali su i pogledali se ništa ne
shvatajući. U vrtu i kući bilo je mirno i tiho. Nekoliko prozora bilo
je osvetljeno. Velika vrata koja su vodila u vrt širom otvorena.
Ujednačena svetlost padala je na kamene stepenice, na kepeca u
gustoj travi. Na tremu, na gornjem stepeniku, sedeo je debeo čovek
i tiho svirao u flautu. Pored njega je stajala pletenka. To je bio onaj
isti čovek koji se jutros neočekivano pojavio na stazi blizu radio-
paviljona i, čuvši pucanj, okrenuo se i rasklimatano potrčao kući.
Sada se bio raspilavio kao da se ništa nije desilo.
— Hajdemo, — prošaputa Hlinov — treba saznati.
Volf progunđa:
— Nisam mogao promašiti.
Oni se uputiše tremu. Na po puta Hlinov tiho reče:
— Izvinite što vas uznemiravamo... Ovde nema pasa?
Štufer spusti flautu, okrenu se na stepeniku, izduži vrat i zagleda
se u dve nejasne prilike.
— Ta nije, — otegnu on — ovde su ljuti psi.
Hlinov objasni.
— Zalutali smo, hteli smo da posetimo razvaline „Okovanog
kostura“... Dozvolite da se odmorimo.
Štufer odgovori neodređenim mumlanjem. Volf i Hlinov se
pokloniše i sedoše na donje stepenike — obojica na oprezi,
uzbuđeni. Štufer ih je gledao odozgo.
— Između ostalog, — reče on — kada sam bio bogat, u vrt su se
puštali psi na lancu. Nisam voleo bezobraznike i noćne posetioce.
(Brzim stiskom ruke Hlinov dade Volfu znak da ćuti). Amerikanci
su me upropastili, i moj vrt je postao prolazno dvorište za
besposličare, iako su svuda pribijene table s upozorenjem na kaznu
od hiljadu maraka. Ali Nemačka je prestala da bude zemlja gde se
poštuje zakon i vlasništvo. Govorio sam čoveku koji je od mene uzeo
vilu u zakup: ogradite vrt bodljikavom žicom i najmite čuvara. Nije
me poslušao, i sam je kriv...
168
 Podigavši kamičak i bacivši ga u mrak, Volf upita:
— Nije li vam se štogod neprijatno desilo zbog tih posetilaca?
— Reći „neprijatno“ — odveć je jako, ali je — smešno. Ne tako
davno, baš jutros; u svakom slučaju moji ekonomski interesi nisu
dirnuti, i ja ću se predavati svojim razonodama.
On prinese flautu ustima i ispusti nekoliko prodornih zvukova.
— Na kraju krajeva, šta me se tiče stanuje li on ovde ili lumpuje
s devojkama u Kelnu? Platio je sve do poslednjeg pfeniga... Niko ne
sme da mu prebaci. Ali, da vidite, pokazalo se da je on nervozan
gospodin. Za vreme rata se mogao navići na revolverske pucnje,
dođavola. Spakovao sve stvari, doviđenja, doviđenja... Pa šta —
putuj igumane, ne brini se za manastir.
— Je li otputovao sasvim? — iznenada glasno upita Hlinov.
Štufer ustade, pa opet sede. Videlo se kako mu se obraz,
osvetljen svetlošću iz sobe, razvukao — onako mastan, smejuljav.
Pokrenu se debeli trbuh.
— Da, on me upozorio da će me sigurno za njegov odlazak pitati
dva gospodina. Otišao je, otišao, draga gospodo. Ako ne verujete,
hajdemo, pokazaću vam njegove sobe. Ako ste mu prijatelji —
izvolite, uverite se... To je vaše pravo — za sobe je plaćeno...
Štufer opet htede da ustane, ali noge ga nikako nisu držale. Od
njega se nije moglo više ništa pametno izvući. Volf i Hlinov vratiše
se u grad. Celim putem nisu prozborili ni reči. Samo na mostu, iznad
crne vode u kojoj se ogledao fenjer, Volf najednom zastade, stisnu
pesnice.
— Đavolska posla! Ta video sam kako mu se rasprsla lobanja...

71

Omanji i temeljan čovek s prosedom kosom očešljanom na

razdeljak, s plavim naočarima koje su zaklanjale bolesne oči stajao
je kraj kaljeve peći i slušao Hlinova spuštene glave.

169
 Hlinov je najpre sedeo na divanu, zatim se premestio na
prozorsku dasku, onda je počeo da juri po maloj sobi za prijem u
sovjetskom poslanstvu.
Pričao je o Garinu i Rolingu. Priča je bila tačna i dosledna, ali je
i sam Hlinov osećao neverovatnost svih tih nagomilanih događaja.
— Pretpostavimo da se ja i Volf varamo... Sjajno, srećni smo ako
grešimo u zaključcima. Ali ipak ima pedeset procenata verovatnoće
da će se desiti katastrofa. Nas treba da interesuju samo tih pedeset
procenata. Vi kao poslanik možete ubediti, uticati, otvoriti oči... Sve
je to strašno ozbiljno. Aparat postoji. Šeljgi je bio na domaku ruke.
Mora se stupiti u akciju smesta, ovog časa. Imamo na raspoloženju
samo dvadeset četiri časa. U toku sutrašnje noći treba da se sve to
odigra. Volf je ostao u K. On čini sve što može da bi upozorio
radnike, sindikate, gradsko stanovništvo, administraciju fabrika.
Razume se, da, razume se — niko ne veruje... Eto čak i vi.
Poslanik poćuta ne dižući oči.
— U redakciji mesnog lista smejali su nam se do suza... U
najboljem slučaju smatraju nas ludacima.
Hlinov se uhvati za glavu — neočešljani pramenovi kose stršali
su mu između prstiju. Lice mu je bilo omršavelo, prašnjavo.
Pobelele oči se ukočiše kao pred priviđenjem užasa. Oprezno, preko
naočara, poslanik ga pogleda:
— Zašto mi se niste ranije obratili?
— Nismo raspolagali činjenicama... Pretpostavke, zaključci —
sve se graniči fantastikom, bezumljem... Meni se i sad ponekad čini
da ću se probuditi i s olakšanjem uzdahnuti... Ali ja vas uveravam
— pri zdravoj sam pameti. Osam dana i noći ja i Volf se nismo
svlačili, nismo išli na spavanje.
Posle izvesnog ćutanja poslanik reče ozbiljno:
— Uveren sam da niste mistifikator, druže Hlinove. Pre će biti
da vas je opčinila nametljiva ideja, — on brzo diže ruku,
zaustavljajući očajni Hlinovljev pokret — ali su za mene ubedljivi tih
vaših pedeset procenata. Poći ću i učiniti sve što je u mojoj moći...

170
 72

Dvadeset osmog, od ranog jutra, na gradskom trgu u K. skupljale

su se gomilice stanovnika, i jedni su u nedoumici, a drugi s izvesnim
strahom govorili o čudnim proglasima koji su bili prilepljeni
ižvakanim hlebom na zidove kuća na raskrsnicama.

„Ni vlast, ni fabrička administracija ni radnički savezi —

niko nije hteo da sasluša naš poziv očajanja. Danas, — u to
smo sigurni — fabrikama, gradu, čitavom stanovništvu preti
opasnost. Trudili smo se da je sprečimo, ali se nitkovi,
podmićeni od američkih bankara, nisu mogli uhvatiti.
Spašavajte se, bežite iz grada na ravnicu. Verujte nam u ime
svog života, u ime svoje dece, u ime boga“.

Policija je naslućivala ko bi mogao napisati proglase i dala se u

poteru za Volfom. Ali se on izgubio. Oko podne gradske vlasti
istakoše plakate, upozorenje da se ni u kom slučaju ne napušta grad
i ne stvara panika, pošto, očigledno, banda varalica ima nameru da
noćas gazduje po napuštenim kućama.

„Građani, prave vas budalama. Imajte zdravog razuma.

Varalice će biti danas pronađene, uhvaćene i s njima će se
postupiti po zakonu“.

Vlasti su pogodile cilj: zastrašujuća tajna bila je prosta kao

pasulj. Stanovnici se odmah smiriše i stadoše da se podsmevaju: „A
bilo je vešto zamišljeno, ti bi prepredenjaci gazdovali po radnjama,
stanovima — ha-ha-ha. A mi, budale, celu noć bi se tresli od straha
na ravnici“.
Nastupi veče, isto onakvo kao i hiljade večeri pre njega.
Svetlošću sunca na zalasku bili su obasjani gradski prozori. Na
drveću se smirile ptice. Na reci, po vlažnim obalama, zakreketaše

171
žabe. Časovnik na katedrali od cigle odsvira „Vaht am Rajn“,16 na
strah šugavim Francuzima, i odzvoni osam. Kroz prozor na
krčmama mirno je probijala svetlost, stalni posetioci su bez žurbe
kvasili brkove u pivskoj peni. Umirio se i vlasnik restorana „Kod
okovanog kostura“ — prošetao se pustom terasom, prokleo vladu,
socijaliste i Jevreje, naredio da se spuste kapci i pošao biciklom u
grad ljubavnici.
Tog trenutka zapadnom padinom brežuljaka, slabo prometnim
putem, skoro bešumno i bez upaljenih farova, projurio je
automobil. Večernja rumen još se nije bila ugasila, zvezde još nisu
bile svetle, iza planina se razlivala hladnjikava svetlost — izlazio je
mesec. U ravnici su se tu i tamo žutele svetiljke. I samo se na onoj
strani gde su se nalazile fabrike nije utišavao život.
Nad obronkom onde gde su se završavale razvaline zamka,
sedeli su Volf i Hlinov. Još jedanput su obišli sve kutke, peli se na
četvrtastu kulu — nigde ni najmanjeg nagoveštaja o Garinovim
pripremama. Jednog trenutka im se učinilo da je u daljini projurio
automobil. Osluškivali su, zurili u mrak. Veče je bilo tiho, zemlja je
odisala večnim mirom. Pokatkad su kretanja vazdušnih struja
donosila odozdo vlagu cveća.
— Gledao sam na mapi, — reče Hlinov — ako se spustimo u
zapadnom pravcu, onda ćemo preseći prugu kod međustanice, na
kojoj se zaustavlja poštanski voz, u pet i trideset. Ne mislim da bi i
tamo dežurala policija.
Volf odgovori:
— Sve se to smešno i glupo svršilo. Čovek se nije baš tako davno
uspravio na zadnje noge, odveć ga pritiskaju milioni vekova
mračnog zverstva. Strašna je stvar — ljudska masa koja se ne
rukovodi velikom idejom. Ljudi se ne smeju ostavljati bez vođa.
Njih vuče da pođu četvoronoške.
— Šta vam to sad pada na pamet, Volfe?..
— Umorio sam se. — Volf sede na gomilu kamenja, podnimivši
pesnicama jaku bradu. — Da li vam je jednog trenutka dolazilo na
pamet da će nas dvadeset osmog hvatati kao varalice i pljačkaše?

16
Straža na Rajni.
172
Samo da ste videli kako su se ti predstavnici vlasti zgledali kada sam
se upinjao da ih ubedim... Ah, baš sam budala! I oni su u pravu —
eto u čemu je stvar. Oni nikada neće saznati šta im je pretilo...
— Da nije bilo vašeg pucnja, Volfe...
— Dođavola!... Samo da nisam promašio... Spreman sam da
deset godina odležim na robiji samo da dokažem tim idiotima...
Sada je Volfov glas potmulo odjekivao u razvalinama. Na
trideset koraka od njih dvojice — isto onako kao što se lovac
prikrada kad čuje tetrebov zov mamljenja — kretao se Garin u senci
polusrušenog zida. On je jasno video obrise dvojice ljudi pod
obronkom, čuo je svaku reč. Otvoren prostor između kraja zida i
kule prešao je puzeći. Na onom mestu gde se na podnožju kule
oslanjala zasvođena pećina „Okovanog kostura“ ležao je komad
stuba od peščanika. Garin nestade iza zida. Ču se puckanje kamenja
i škripa zarđalog gvožđa. Volf skoči:
— Jeste li čuli?
Hlinov je gledao u gomilu kamenja gde je ispod zemlje nestao
Garin. Potrčaše tamo. Obiđoše oko kule.
— Ovde ima lisica — reče Volf.
— Ne, pre će biti da je to kriknula noćna ptica.
— Treba da odemo. Počinjemo da haluciniramo...
Kada su prišli strmenitoj stazi koja je iz razvaline vodila na
planinski put, začu se drugi šum, kao da je nešto palo i počelo da se
kotrlja. Volf sav zadrhta. Dugo su slušali ne dišući. Činilo se kao da
sama tišina zvoni u ušima. „Čiru-ćiru, ćiru-ćiru“ — kratko i nežno,
čas tamo čas ovde, sasvim nisko, prevrtala je, leteći, nevidljiva
noćna lasta.
— Hajdemo.
— Da, glupo je.
Ovoga puta oni odlučno i ne okrećući se pođoše nadole. To je
jednom od njih spasio život.

173
174
 73

Volf je imao donekle pravo kad je tvrdio da se Garinova lobanja

rasprsla u parčiće. Kada je Garin, pošto je za trenutak zaćutao pred
mikrofonom, pružio ruku da dohvati cigaru koja se dimila na ivici
stola, ebonitska školjka slušalice, koja mu je bila prislonjena na uho,
rasprsnu se u paramparčad. Istovremeno je začuo oštar pucanj i
osetio kratak bol od udarca u levu stranu lobanje. Odmah je pao
nastranu, legao potrbuške i zaćutao. Čuo je kako je za jaukao Štufer,
kako su zašuštali koraci ljudi koji su bežali.
„Ko — Roling ili Šeljga?“ Tu zagonetku je rešavao kada je posle
dva časa jurio automobilom u Keln. Ali tek sada, kada je čuo
razgovor dvojice ljudi na ivici obronka, odgonetnuo je. Sila je taj
Šeljga... Ali ipak — pribegava nedozvoljenim metodima...
On odgurnu komad stuba koji je pokrivao zarđali kapak otvora,
spusti se pod zemlju i s električnom svetiljkom pope se razrušenim
stepenicama u „kamenu vreću“ — samicu napravljenu u zidu
normanske kule. Bila je to ćelija bez vrata i prozora, dugačka i široka
po dva i po koraka. U zidu su se još očuvali bronzani obručevi i lanci.
Kraj suprotnog zida, na grubo izrađenim nogarama, stajao je
aparat. Pod njim su ležale četiri limene kutije s dinamitom.
Naspram cevi na aparatu zid je bio probijen i otvor sa spoljne strane
zaklonjen skeletom „Okovanog kostura“.
Garin ugasi svetiljku, odmače ustranu cev od aparata i,
provukavši ruku kroz otvor, odgurnu kostur. Lobanja odskoči i
zakotrlja se. Kroz otvor su se videle osvetljene fabrike. Garin je imao
dalekovide oči. Razaznavao je čak sićušne ljudske prilike koje su se
kretale između zgrada. Drhtalo mu je celo telo. Zubi su mu bili
stisnuti. Nije mislio da će biti tako teško pristupiti ovom trenutku.
On ponovo namesti cev aparata u otvor, podesi je. Otvori zadnji
poklopac, pregleda piramidice. Sve je to bilo pripremljeno još pre
nedelju dana. Drugi aparat i stari model ležali su dole, u šumici, u
njegovom automobilu.

175
 On zalupi poklopac i stavi ruku na polužicu elektromagneta,
kojim su se automatski palile piramidice. Drhtao je od glave do pete.
Nisu ga savest (kakva sad savest posle svetskog rata!), strah (bio je
odveć lakomislen), sažaljenje prema osuđenima na smrt (oni su bili
suviše daleko) — zapahnjivali vrućinom i izazivali drhtavicu. On je
s jasnoćom koja užasava shvatio da ga samo ovaj jedan okret ručice
čini neprijateljem čovečanstva. Bilo je to čisto estetsko
preživljavanje značaja ovog trenutka.
Čak je bio skinuo ruku s polužice i posegnuo za cigaretama u
džepu. I tada mu uzrujani mozak odgovori na pokret ruke:
„Oklevaš, naslađuješ se, to je — ludost...“
Garin zavrte elektromagnet. U aparatu planu i zašišta plamen.
On stade polako da podešava mikrometarski zavrtanj.

74

Hlinov prvi obrati pažnju na čudan pramen svetlosti visoko na

nebu.
— A evo još jednog — reče on tiho. Oni zastadoše na pola puta
nad obronkom i digoše glave u nebo. Ispod prvog, nad ocrtima
drveća, pojavi se drugi vatreni pramen i, pršteći varnicama, kao
raketa koja dogoreva, stade da pada...
— To gore ptice, — prošaputa Volf — gledajte. — Iznad šume
svetlom stranom neba, letela je brzo, neujednačeno, svakako noćna
lasta koja je malopre prevrtala: „ćiru-ćiru“. Ona planu, prevrnu se i
pade.
— Zakačinju se za žicu.
— Kakvu žicu?
— Zar ne vidite, Volfe?
Hlinov pokaza na svetlucavu nit pravu kao igla. Išla je odozgo s
razvalina u pravcu fabrika Anilinske kompanije. Put joj je bio
označen listićima u plamenu, zapaljenim klubetima ptica. Sada je
ona jako sijala, veliki deo nje prosecao je crni zid od borova.
176
 — Ona se spušta! — viknu Volf. I nije dovršio. Obojica su shvatili
kakva je to nit. U zaprepašćenju su mogli samo da prate njen pravac.
Prvi udar zraka pogodi fabrički dimnjak — on se zaljulja, zalomi se
na sredini i pade. Ali to je bilo vrlo daleko, i zvuk pada se nije čuo.
Skoro istovremeno levo od dimnjaka diže se stub pare iznad
krova dugačke zgrade, porumene, pomeša se s crnim dimom. Još
više ulevo uzdizalo se petospratno zdanje. Na njemu se odjednom
ugasiše svetla u prozorima. Odozgo nadole, po čitavoj fasadi, zaigra
vatrena cik-cak linija, još jednom i još jednom...
Hlinov zapišta kao zec... Zdanje se slegnu, sruši se, njegov kostur
obaviše oblaci dima.
Tek tada Volf i Hlinov pojuriše natrag uzbrdo, prema
razvalinama zamka. Presecajući vijugavi put, oni su se pentrali uz
strminu kroz leštar i mladu šumicu. Padali su, poklizivali se dole.
Urlali su, psovali — jedan na ruskom, drugi na nemačkom. I
odjednom do njih dopre potmuli zvuk, kao da je uzdahnula zemlja.
Okrenuše se. Sada se videla čitava fabrika, koja je zauzimala
prostor od mnogo kilometara. Polovina njenih zgrada je gorela, kao
kućice od kartona. Dole, kraj samog grada, dizao se u obliku gljive
sivožut dim. Zrak hiperboloida pomamno je igrao po tim
ruševinama, napipavajući najglavnija skladišta eksplozivnih
polufabrikata. Odsjaj od požara prekrivao je pola neba. Oblaci
dima, žuti, mrki, srebrno-beli snopovi iskri uzvijali su se više
planina.
— Ah, kasno je! — povika Volf.
Videlo se kako iz grada gmiže nekakva živa kaša po krečno belim
trakama puteva. Površina reke, koja je odražavala sav ogroman
požar, izgledala je sitno ustalasana od crnih tačaka. To se spašavalo
stanovništvo — ljudi su bežali u ravnicu.
— Kasno je, kasno! — vikao je Volf. Pena i krv tekle su mu niz
bradu.
Bilo je kasno spašavati se. Travno polje između grada i fabrike,
pokriveno dugim redovima krovova od crepa, odjednom se diže.
Zemlja se nadu. To je bilo prvo što su videle oči. Odmah ispod
zemlje, kroz pukotine, pokuljaše pomamni jezici plamena. I
istovremeno iz plamena se uzvi zaslepljujući stub vatre i usijanog
177
gasa, čiju neviđenu žestinu niko nikada nije video. Nad čitavom
ravnicom nebo kao da je odletelo uvis. Sav prostor se napuni zeleno-
ružičastom svetlošću. Na njoj se, baš kao za sunčeva pomračenja,
jasno ocrtavaše svaka grana, svaki vlat trave, kamen i dva
okamenjena bela ljudska lica.
Odjeknuše udari. Zagrme. Za tutnja rastvorena zemlja.
Zatresoše se brda. Uragan zaljulja i povi drveće. Polete kamenje,
glavnje. Oblaci dima zastreše i ravnicu.
Zamrači se, i u pomrčini odjeknu druga, još strašnija eksplozija.
Sav zadimljeni vazduh zasiti se mračno-zarđalom prljavom
svetlošću.
Vetar, parčići kamenja i grana oboriše i povukoše Hlinova i Volfa
niz liticu.

75

— Kapetane Jansene, hoću da se iskrcam na obalu.

— Razumem.
— Želim da pođete sa mnom.
Jansen pocrvene od zadovoljstva. Posle jednog minuta s
„Arizonine“ palube lako se spusti na prozračnu vodu čamac sa šest
vesala. Tri bakarno-crvena mornara spustiše se konopcem na
veslačke klupe. Podigoše vesla, i ostadoše u tom položaju.
Jansen je čekao pored brodskih stepenica. Zoja je oklevala — još
uvek je rasejano gledala u obrise Napulja, lelujave usled jare, koji se
terasasto penjao, gledala u zidove od terakote i u kule stare tvrđave
više grada, u vrh Vezuva koji se lagano dimio. Nije bilo vetra, a more
— kao ogledalo.
Mnoštvo čamaca tromo se kretalo po zalivu. U jednom, stojeći,
veslao je krmenim veslom visoki starac kao sa slike Mikel-Anđela.
Seda mu brada pala na pocepani, tamni ogrtač u zakrpama, sedi
pramenovi pokrivaju mu glavu kao neka kruna. Preko ramena —
platnena torba.

178
 Bio je to celom svetu poznati Pepo, prosjak.
On je na sopstvenom čamcu plovio da prosi milostinju. Juče mu
je Zoja s palube bacila novčanicu od sto dolara. Sada je on opet
upravio čamac prema „Arizoni“. Pepo je bio poslednji romantičar
stare Italije, omiljen kod bogova i muza. Sve je to otišlo u nepovrat.
Više niko nije plakao gledajući srećnim očima staro kamenje.
Istrulili su po bojnim poljima oni umetnici koji su, dešavalo se,
plaćali zvečećim zlatom slikajući Pepa sred razvalina kuće Cecilija
Jukundusa u Pompeji. Svet je postao dosadan.
Lagano pokrećući veslom, Pepo zaplovi duž boka „Arizone“, koji
je bio zelenkast od odsjaja, diže kao medalja divno, naborano lice s
kosmatim obrvama i Pruži ruku. Tražio je žrtvovanje. Previvši se
preko ograde, Zoja ga upita na italijanskom:
— Pepo, odgonetni — par ili nepar?
— Par, sinjora.
Zoja mu baci u čamac svežanj novih novčanica.
— Zahvaljujem, prekrasna sinjora — veličanstveno reče Pepo.
Više se nije imalo šta oklevati. Zoja je vračala pomoću Pepa: kad
stari prosjak doplovi na čamcu i odgovori „par“ — sve će biti dobro.
Ipak su je mučila rđava predosećanja: šta ako je u hotelu
„Splendid“ postavljena zaseda policije? Ali joj je u ušima zvučao
zapovednički glas: „... Ako vam je drag život vašeg prijatelja...“
Izbora nije bilo.
Zoja se spusti u čamac. Jansen sede na krmu, vesla se spustiše u
vodu i kej Santa Lučija polete im u susret — kuće sa spoljnim
lestvicama, s rubljem i krpama o konopcima, uske uličice sa
stepenicama što vode na brdo, polugola dečurlija, žene na vratima,
riđe koze, šatori s ostrigama kraj same vode i ribarske mreže
raširene na granitu.
Taman što je čamac dodirnuo zelene šipove keja, kad odozgo, niz
stepenice, polete gomila odrpanaca, prodavalaca korala i broševa,
hotelskih agenata. Mašući bičevima, derali su se koči jaši s

179
dvoprežnim fijakerima, polugoli dečaci muvali su se oko nogu i, za-
pomažući, prosili solde17 od divne strankinje.
— „Splendid“ — reče Zoja sedajući zajedno s Jansenom u fijaker.

76

Hotelskog portira Zoja upita ima li pošte na ime gospođe Lamol?

Dadoše joj radio-telefonogram bez potpisa: „Čekajte do u subotu
naveče“. Zoja sleže ramenima, naruči sobe i pođe s Jansenom da
razgleda grad. Jansen joj predloži da posete muzej.
Zoja je preletala pogledom punim dosade preko zanavek
ohladnelih lepotica Renesanse — one su na sebe navlačile
nesavitljiv brokat, nisu šišale kosu, očito, nisu se svakodnevno
kupale i ponosile su se snažnim ramenima i bedrima, kojih bi se
postidela svaka piljarica u Parizu. Još je dosadnije bilo gledati
mramorne glave imperatora, lica od pozelenele bronze — njima je
mesto u zemlji... Gledati detinju pornografiju pompejskih fresaka.
Ne, drevni Rim i Renesansa imali su rđav ukus. Nisu razumeli
oštrinu cinizma. Zadovoljavali su se razvodnjenim vinom, bez žurbe
su se ljubili s bujnim i valjanim ženama, ponosili se mišićima i
hrabrošću. S poštovanjem su vukli za sobom proživljene vekove.
Nisu znali šta je, na primer, juriti u trkačkom automobilu dvesta
kilometara na sat... Ili pomoću automobila, aeroplana, električne
struje, telefona, radija, liftova, modnih krojača i čekovne knjižice (s
čekom za petnaest minuta dobijete onoliko zlata koliko nije vredeo
čitav drevni Rim) cediti iz svakog minuta života do poslednje kapi
sve naslade.
— Jansene — reče Zoja. (Kapetan je išao na pola koraka iza nje,
onako prav, bakarno-crven, sav u belom, uglađen i spreman na
svaku glupost.) — Jansene, gubimo vreme, dosadno mi je.
Oni pođoše u restoran. Dok su čekali na sledeće jelo, Zoja je
ustajala, prebacivala preko Jansenovog ramena golu divnu ruku i
igrala s licem koje nije ništa izražavalo, polusklopljenih očnih
17
Dvadeseti deo lire. — Prim. prev.
180
kapaka. Na nju su „pomamno“ obraćali pažnju. Ples je budio apetit
i pohlepu. Kapetanu su drhtale nozdrve, gledao je u tanjir bojeći se
da oda sjaj u očima. Sada je znao kakve ljubavnice imaju milijarderi.
Tako nežna, duga, uzdrhtala leđa još nijedanput nije osećala
njegova ruka za vreme igranja, nozdrve nikada nisu udisale tako
divne mirise kože i parfema. A glas — pevušav i podsmešljiv... A
um... A otmenost...
Kada su izlazili iz restorana, Jansen upita:
— Gde naređujete da budem ove noći — na jahti ili u hotelu?
Zoja ga pogleda brzo i čudno i odmah okrenu glavu, ne odgovori.

77

Zoja se opila od vina i igranja. „O-la-la, kao da moram polagati

računa“. Ulazeći na vrata hotela, ona se osloni na kamenu
Jansenovu ruku. Dajući ključ, portir se ružno osmehnu svojim
crnpurastim napuljskim licem. Zoja se odjednom uozbilji:
— Neke novosti?
— O, nikakve, sinjora.
Zoja reče Jansenu:
— Otiđite u salu za pušenje, popušite cigaretu ako vam je
dosadilo da sa mnom ćeretate — telefoniraću...
Ona lako pođe crvenim tepihom stepenica. Jansen je stajao dole.
Na savijutku ona se okrenu, osmehnu se. On se, kao pijan, uputi u
salu za pušenje i sode kraj telefona. Zapali — tako je ona rekla.
Zavali se zamišljajući:
... Ušla je u svoju sobu... Skinula šešir, beli sukneni ogrtač... Ne
žureći se, lenim, kao u deteta neveštim pokretima počela se
svlačiti... Haljina je pala s nje, ona ju je prekoračila. Zastala pred
ogledalom. Onako sablažnjiva zagledala se velikim zenicama u svoj
lik... Da, da, ona se ne žuri — takve su žene... O, kapetan Jansen ume
da čeka... Njen telefon je na noćnom stočiću... Dakle, videće je u
krevetu... Ona se nalaktila, pružila ruku prema aparatu...
181
 Ali telefon nije zvonio. Jansen zatvori oči da ne bi gledao prokleti
aparat... Fuj, zaista ne valja biti zaljubljen kao dečak... A šta ako se
ona predomisli? Jansen skoči. Pred njim je stajao Roling. Kapetanu
sva krv udari u lice.
— Kapetane Jansene, — reče Roling škripavim glasam —
zahvaljujem vam na vašem staranju o gospođi Lamol, za danas joj
ono više nije potrebno. Predlažem vam da se vratite svojim
dužnostima...
— Razumem — Jansen samo pokrenu usne.
Za ovaj mesec dana Roling se strašno promenio — lice mu
potamnelo, oči upale, bradica, kao crno-riđa čekinja, pokrila mu
obraze. Bio je u toplom kaputu, džepovi na prsima ispupčeni,
nabijeni novcem i čekovnim knjižicama... „Levom u slepoočnicu,
desnom iskosa i jagodicu, i — isterati dužu iz žabe...“ — gvozdene
pesnice kapetana Jansena stegoše se u ljutini. Da je Zoja u ovom
trenutku ovde, pa da pogleda kapetana, od Rolinga bi se mogle
pokupiti samo kosti.
— Za jedan sat biću na „Arizoni“ — zapovednički reče Roling,
namrštivši se.
Jansen uze sa stola kapu, duboko je na tuče i iziđe. Skoči u
fijaker: „Na kej!“ Izgledalo je kao da se svaki prolaznik smeši
gledajući u njega: „Sigurno je dobio preko nosa!“ Jansen tutnu
kočijašu šaku sitnine i uskoči u čamac: „Veslaj, pseća deco!“ Popevši
se lestvicama na palubu jahte, on se izdera na pomoćnika: „Zar
svinjac na palubi!“ Zaključa se u svoju kabinu, i ne skidajući kapu,
pade preko kreveta. Ječao je tiho.
Tačno posle jednog sata začu se poziv stražara na jahti, i njemu
s vode odgovori slabi glas. Zaškripaše lestvice. Veselo, zvonko,
viknu pomoćnik kapetana:
— Svi na palubu!
Stigao je vlasnik jahte. Spasti ostatke samoljublja moglo se samo
na taj način ako se Roling dočeka tako kao da se ništa nije desilo na
kopnu. Jansen dostojanstveno i mirno iziđe na mostić. Roling se
pope do njega, primi raport da je brod u odličnom stanju i stegnu
mu ruku. Zvanični deo bio je završen. Roling zapali cigaru — onako

182
mali, suvozemac, u toplom tamnom odelu koje je nagrđivalo lepotu
„Arizone“ i nebo nad Napuljom.
Bila je već ponoć. Između jarbola i poprečnica plamtela su
sazvežđa. Svetla grada i brodova odražavala su se u vodi zaliva crnoj
kao bazalt. Zapišta i umuče sirena vučnog brodića. U daljini se
zalelujaše zejtinjavo-plameni stubovi.
Roling je, činilo se, bio zauzet cigarom — svaki čas ju je mirisao,
puštao dimove prema kapetanu. Jansen je stajao pred njim mimo,
opustivši ruke.
— Gospođa Lamol je izrazila želju da ostane na kopnu, — reče
Roling — to je ćud, ali mi Amerikanci uvek uvažavamo volju žene,
pa bila to očita ludost.
Kapetan je bio prinuđen da pogne glavu, da se složi s vlasnikom
jahte. Roling prinese ustima levu ruku i posisa kožu na podlanici.
— Ostaću na jahti do ujutru, a možda i ceo sutrašnji dan... Samo
da se moj boravak nekako naopako ne protumači... (Pošto je
posisao, on prinese ruku svetlosti koja je dolazila kroz otvorena
vrata kajute). E, tako... naopako... (Jansen je sada gledao u njegovu
ruku, na njoj su se videli tragovi noktiju). Zadovoljiću vašu
radoznalost: na jahti očekujem jednog čoveka. Ali on me ovde ne
čeka. Treba svakog časa da stigne. Odmah naredite da budem
izvešten kada se taj čovek popne na palubu. Laku noć.
Jansenu je bučala glava. Naprezao se da nešto shvati. Gospođa
Lamol je ostala na kopnu. Zašto? Ćud... Ili, ga ona čeka? Ne — a
sveže ogrebotine na ruci vlasnika jahte... Nešto se dogodilo... A šta
ako ona leži na krevetu s presečenim grkljanom? Ili u vreći na dnu
zaliva? Milijarderi se ne ustručavaju.
Za vreme večere u oficirskoj trpezariji Jansen zatraži čašu viskija
bez sode, da bi mu se mozak nekako razbistrio. Kapetanov
pomoćnik je pričao neku senzaciju iz novina — čudovišna eksplozija
u nemačkim fabrikama Anilinske kompanije, rušenje varošice koja
je ležala u blizini i smrt više od dve hiljade ljudi.
Kapetanov pomoćnik je govorio:
— Naš vlasnik jahte ima đavolsku sreću. Na propasti anilinskih
fabrika on toliko zarađuje da može kupiti čitavu Nemačku zajedno

183
s iznutricama, Hoencolernima i socijal-demokratima. Pijem za
vlasnika jahte.
Jansen odnese novine u svoju kajutu. Pažljivo pročita opis
eksplozije i razne pretpostavke o njenim uzrocima, jednu
besmisleniju od druge. Rolingovo ime je ispunjavao svaki stubac. U
modnoj rubrici se govorilo da će iduće sezone biti u modi — brada
koja pokriva obraze i visok krut šešir umesto mekog šešira. U
„Ekscelzioru“, na prvoj stranici — snimak „Arizone“ i u ovalu —
divna glava gospođe Lamol. Gledajući u nju Jansen izgubi prisustvo
duha. Obuzimao ga je sve veći nemir.
U dva časa po ponoći on iziđe iz kajute i spazi Rolinga na gornjoj
palubi, u naslonjači. Jansen se vrati u kajutu. Skide odelo, na golo
telo navuče lako odelo od najtanje vune, kapu, cipele i novčanik
stavi u vrećicu od gume. Brodsko zvono izbi tri sata. Roling je još
uvek sedeo u naslonjači. U četiri je i dalje sedeo u naslonjači, ali je
njegova prilika, s glavom uvučenom u ramena, izgledala kao mrtva
— on je spavao. Posle jednog minuta Jansen se nečujno spusti niz
kotveni lanac u vodu i zapliva prema keju.

78

— Gospođo Zoja, ne uznemirujte se uzalud: telefon i zvono su

presečeni.
Zoja opet sede na ivicu kreveta. Ljutiti osmejak grčio joj je usne.
Stas Tiklinski se izvalio u naslonjači nasred sobe — uvrtao brkove,
razgledao svoje lakovane plitke cipele. Ipak nije smeo da puši —
Zoja je to odlučno zabranila, a Roling mu je strogo naredio da
prema dami bude učtiv.
Pokušao je da priča o svojim ljubavnim pustolovinama u Varšavi
i Parizu, ali ga je Zoja tako prezrivo gledala da mu se jezik kočio.
Morao je da ćuti. Bilo je već oko pet sati u jutru. Svi Zojini pokušaji
da se oslobodi, da prevari, zavede nisu ni do čega doveli.
— Svejedno, — reče Zoja — ja ću već nekako obavestiti policiju.
— Hotelska posluga je potkupljena, dato je mnogo novca.
184
 — Izbiću prozorsko staklo i vikaću kada na ulici bude mnogo
sveta.
— I to je predviđeno. Čak je najmljen i lekar koji će utvrditi vaše
nervne napade. Gospođo, vi ste, da tako kažem, za spoljni svet u
položaju žene koja pokušava da prevari muža. Vi ste — van zakona.
Niko vam neće pomoći niti poverovati. Sedite mirno.
Zoja puknu prstima i reče na ruskom:
— Nitkov. Poljačina. Lakej. Slugeranja.
Tiklinski stade da se duri, brci mu se nakostrešiše.
Ali nije bilo naređeno da zapodeva svađu. On progunđa:
— E, znam ja kako psuju žene kada njihova hvaljena lepota ne
može da deluje. Meni vas je žao, gospođo. Ali ćemo morati dvadeset
četiri, a možda i četrdeset osam sati presedeti ovde oči u oči. Bolje
legnite, smirite vaše živce... Buji-paji, gospođo.
Na njegovo čuđenje Zoja ovog puta posluša. Skide cipelice, leže,
namesti se na jastucima, zatvori oči.
Kroz trepavice je videla debelo, ljutito lice Tiklinskog koje ju je
pažljivo posmatralo. Ona zevnu jedanput, dvaput, stavi ruku pod
obraz.
— Umorna sam, neka bude šta bude — reče ona tiho i opet zevnu.
Tiklinski se zgodnije namesti u naslonjači. Zoja je ravnomerno
disala. Posle izvesnog vremena on stade da trlja oči. Ustade, prošeta
se — nasloni se na dovratak. Očigledno je odlučio da bdi stojeći.
Tiklinski je bio glup. Zoja je od njega izvukla sve što je bilo
potrebno i sada je čekala dok on ne zaspi. Bilo je teško stajati na
vratima. On još jednom pregleda bravu i vrati se naslonjači.
Posle jednog minuta već mu se otromboljila debela čeljust. Tada
se Zoja izvuče iz kreveta. Brzim pokretom izvadi mu ključ iz džepa
na prsluku. Dograbi cipelice. Uvuče ključ — zapeta brava iznenada
zaškripa.
Tiklinski kriknu kao u strašnom snu: „Ko? Šta?“ Skoči iz
naslonjače. Zoja rastvori vrata. Ali je on ščepa za ramena. I ona mu
odmah zari zube u ruku i s naslađivanjem progrize kožu.
— Kučko jedna, kurvo! — prodera se on na poljskom jeziku.
Udari Zoju kolenom u krsta. Obori je. Gurkajući je nogom u dubinu

185
sobe, naprezao se da zatvori vrata. Ali — nešto mu je smetalo. Zoja
vide kako mu se vrat nalio krvlju.
— Ko je to? — muklo upita on, navaljujući se ramenom.
Ali su mu stopala i dalje klizila po parketu — vrata su se polako
otvarala. On žurno izvadi revolver iz zadnjeg džepa, i odjednom
odlete na sredinu sobe.
Na vratima je stajao kapetan Jansen. Za njegovo mišićavo telo
lepilo se mokro odelo. Jedan trenutak gledao je Tiklinskom u oči.
Munjevito, kao da pada, on pojuri napred. Udarac koji je bio
namenjen Rolingu sruči se na Poljaka: dvostruk udarac — težinom
tela preko ispružene levice — u prekonosicu, i s punim zamahom
ramena desnicom odozdo u vilicu. Tiklinski se bez glasa sruši na
tepih. Lice mu je bilo razbijeno i smrskano.
Trećim pokretom Jansen se okrenu gospođi Lamol. Svi su mu
mišići podrhtavali.
— Na službi, gospođo Lamol.
— Jansene, što je mogućno pre na jahtu.
— Razumem.
Ona mu, kao onomadne u restoranu, obgrli vrat. Ne ljubeći ga,
ona primače usta tik uz njegove usne:
— Borba je tek počela, Jansene. Ono najopasnije ima tek da
dođe.
— Razumem, najopasnije tek ima da dođe.

79

— Kočijašu, teraj, teraj punom brzinom... Slušam, gospođo

Lamol... Dakle.. Dok sam čekao u sali za pušenje...
— Popela sam se u svoju sobu. Skinula šešir i ogrtač.
— Znam.
— Odakle?
Jansenova ruka zadrhta za njenim leđima. Zoja odgovori nežnim
pokretom.
186
 — Nisam primetila da je orman koji je bio stavljen na vrata
susedne sobe bio pomaknut. Nisam stigla ni da priđem ogledalu,
kad, vrata se otvaraju i — preda mnom stoji Roling... Ta znala sam
da je još juče bio u Parizu. Znala sam da se strašno boji da leti
vazduhom... Ali ako je on ovde — znači da je to za njega odista
pitanje života ili smrti... Sada sam shvatila šta je on bio zamislio...
A onda sam se prosto razbesnela. Domamiti me, uhvatiti me u
klopku... Izgovorila sam mu, đavo će ga znati šta... Zapušio je uši i
izišao...
— Sišao je u salu za pušenje a poslao me na jahtu...
— U tome je i bila stvar... Baš sam glupača!... A svi ti plesovi,
vino, gluposti... Da, da, dragi prijatelju, kada hoćeš da se boriš —
treba se okaniti gluposti... Posle dva-tri minuta on se vratio. Velim
mu: da se objasnimo... a on će na to, drskim glasom, kojim nikada
nije smeo sa mnom da govori: „Nemam šta da se objašnjavam,
sedećete u ovoj sobi sve dok vas ne oslobodim...“ Onda sam mu
opalila nekoliko šamara...
— Vi ste prava žena — reče Jansen ushićeno.
— E, dragi prijatelju, to je bila moja druga glupost. Kakve li
kukavice!... Podneo četiri šamara... Stajao je, a usne su mu drhtale...
Samo je pokušao da mi zadrži ruku, ali ga je to skupo stajalo. I,
najzad, moja treća glupost: zaplakala sam se...
— O, hulje, nitkova!...
— Počekajte, Jansene... Roling ima urođenu preosetljivost
prema suzama, sav se grči od suza... On bi više voleo da je primio
još stotinu šamara... Onda je zovnuo Poljaka — on je stajao iza vrata.
O svemu su se bili dogovorili. Poljak je seo u naslonjaču. Roling mi
reče: „U krajnjem slučaju — naređeno mu je da puca.“ I ode. Ja se
latih Poljaka. Posle jednog sata bio mi je do sitnica jasan sav
izdajnički Rolingov plan. Jansene, dragi, radi se o mojoj sreći... Ako
mi vi ne pomognete, sve je propalo... Terajte, terajte kočijaša...
Fijaker protutnja kejom, koji je tog ranog časa pred svitanje bio
pust, i zaustavi se kraj granitnih stepenica, gde je dole, na crno-
zejtinjavoj vodi, škriputalo nekoliko čamaca.

187
 Malo kasnije, držeći na rukama dragocenu gospođu Lamol,
Jansen se nečujno uspe na palubu „Arizone“ pomoću lestvica od
užeta koje su bile bačene s krme.

80

Roling se probudi od jutarnje svežine. Paluba je bila mokra.

Pobledeše svetla na katarkama. Zaliv i grad još su bili u senci, ali je
dim nad Vezuvom dobijao ružičastu boju.
Roling je posmatrao stražarska svetla, obrise brodova. Zatim
priđe brodskom stražaru, zadrža se kod njega. Šmiknu nosom. Pope
se na kapetanski mostić. Utom iz kaj u te iziđe Jansen, svež, umiven,
uglađen. Zažele dobro jutro. Roling šmiknu nosom — nešto učtivije
nego što je to učinio stražaru.
Zatim je dugo ćutao, uvrtao dugme na kaputu. Bila je to ružna
navika, od koje ga je u svoje vreme odučavala Zoja. Ali sad mu je
bilo svejedno. Uz to, zasigurno, iduće sezone u Parizu će biti
moderno — uvrtati dugmad. Krojači će čak izmisliti naročita
dugmad za uvrtanje.
On upita odsečno:
— Da li utopljenici isplivavaju?
— Ako se ne priveže teret — mirno odgovori Jansen.
— Pitam: na moru, ako se čovek udavi, znači li da se udavio?
— Dešava se, neoprezan pokret, ili ga zbriše talas ili neka druga
slučajnost — sve se to upisuje u davljenike. Vlasti se obično ne
pačaju u to.
Roling smaknu ramenom.
— To je sve što sam hteo da znam o utopljenicima. Idem u svoju
kajutu. Ako doplovi čamac, ponavljam, nemojte reći da sam na
jahti. Primite došljaka i izvestite me.
On ode. Jansen se vrati u kajutu, u kojoj je, iza plavih spuštenih
zavesica, spavala Zoja na kapetanovom krevetu.

188
 81

Oko devet sati „Arizoni“ se približi jedan čamac. Veslao je

nekakav veseo odrpanac. On diže vesla i viknu:
— Alo... Je li to jahta „Arizona“?
— Recimo da je tako — odgovori mornar Danac, previvši se
preko ograde.
— Ima li na vašoj lađi neki Roling?
— Recimo da ima.
Odrpanac pokaza u osmehu divne zube:
— Drži.
On vešto baci na palubu pismo, mornar ga uhvati, odrpanac
puknu jezikom:
— Mornaru, usoljena ribo, daj cigaru.
I dok je Danac razmišljao čime da ga gađa s palube, ovaj je već
bio otplovio i, poigravajući u čamcu i kreveljeći se od neuzdržljive
životne radosti u ovako toplo jutro, zapeva iz sveg glasa.
Mornar diže pismo i odnese ga kapetanu (tako je bilo
naređenje). Jansen odmače zavesicu, nagnu se nad zaspalom
Zojom. Ona otvori oči, još pune sna.
— On je ovde?
Jansen joj pruži pismo. Zoja pročita:
„Strašno sam ranjen. Budite milostivi. Borio sam se kao lav za
vaše interese, ali se desilo nemoguće: gospođa Zoja je na slobodi.
Padam pred vaše...“
Zoja ne dočita pismo, već ga iscepa.
— Sada ga možemo mirno čekati. (Ona pogleda Jansena, pruži
mu ruku.) Jansene, dragi, treba da se dogovorimo. Vi mi se sviđate.
Potrebni ste mi. Dakle, neizbežno se mora dogoditi...
Ona kratko uzdahnu:

189
 — Osećam da ću s vama imati dosta muke. Dragi prijatelju,
ljubav, ljubomora, večnost — sve je to suvišno u životu... Ja
poznajem — volju za nečim. To je stihija. Ja sam isto tako slobodna
da dajem sebe kao i vi da uzimate — zapamtite, Jansene. Da
zaključimo sporazum: ili ću poginuti ili ću gospodariti svetom
(Jansen podvi usne, Zoji se svide taj pokret). Vi ćete biti oruđe moje
volje. Zaboravite sada da sam ja žena. Ja sam fantast. Pustolovka —
razumete li vi to? Hoću da sve bude moje (ona opisa rukom krug). I
jedini čovek koji mi to može dati treba da sada stigne na „Arizonu“.
Ja ga čekam i čeka ga Roling,..
Jansen diže prst, osvrnu se. Zoja navuče zavesice. Jansen iziđe
na mostić. Tamo je stajao Roling grčevito se držeći za ogradu.
Njegovo lice, s krivim, čvrsto stisnutim ustima, bilo je unakaženo
od gneva. Zurio je u zaliv, koji se u daljini još dimio.
— Eno ga, — reče Roling s naporom, pružajući ruku, i prst mu
se, kao kuka, ukoči nad plavim morem — eno ga u onom čamcu.
I on žurno, naterujući mornarima strah u kosti, onako krivonog,
nalik na morskog raka, strča stepenicama s kapetanskog mostića i
nestade dole u svojoj kajuti. Odatle on telefonski ponovi Jansenu
nedavno naređenje — da se primi na jahtu čoveka koji se približavao
na čamcu sa šest vesala.

82

Nije se nikad dešavalo da Roling otkida dugmeta na kaputu.

Sada je otkinuo sva tri dugmeta. Stajao je nasred raskošne kajute,
zastrte širaskim ćilimima i obložene skupocenim drvetom, i gledao
u zidni sat.
Pošto je otkinuo dugmeta, stao je da gricka nokte. S čudovišnom
brzinom vraćao se u prvobitno divlje stanje. Čuo je poziv stražara
na jahti i Garinov odgovor iz čamca. Od toga glasa mu se oznojiše
ruke.
Teški čamac udari u bok jahte. Začu se složna psovka mornara.
Zaškripaše brodske lestvice, odjeknuše koraci „Uzmi, prihvati...
190
Opreznije... Gotovo... Kuda da se nosi?“ To su se tovarili sanduci s
hiperboloidima. Zatim se sve utiša.
Garin je uhvaćen u klopku. Napokon! Roling se uhvati za nos
hladnim, vlažnim prstima i ispusti šištave zvuke nalik na kašalj.
Ljudi koji su ga poznavali tvrdili su da se on u životu nije nikada
smejao. Nije istina! Roling je voleo da se smeje, ali bez svedoka,
nasamo posle uspeha, i baš ovako, bezvučno.
Zatim je telefonom pozvao Jansena:
— Jeste li ga ukrcali na jahtu?
— Da.
— Odvedite ga u donju kajutu i zaključajte. Potrudite se da to
uradite na lep način, bez buke.

191
 — Razumem — čilo odgovori Jansen. Nekako isuviše čilo,
Rolingu se to nije svidelo.
— Alo, Jansene?
— Da.
— Za jedan sat jahta mora biti na otvorenom moru.
— Razumem.
Na jahti otpoče jurnjava. Zagrme kotveni lanac. Proradiše
motori. Iza okruglih prozorčića zastruja zelenkasta voda. Obala
stade da se okreće. Vlažni vetar ulete u kajutu. I radosno osećanje
brzine razli se po čitavom skladnom trupu „Arizone“.
Razume se da je Rolingu bilo jasno da pravi veliku glupost. Ali
nije bilo više pređašnjeg Rolinga, hladnog igrača, nesalomljivog
bivola, stalnog posetioca nedeljnih propovedi. On je sad postupao
ovako ili onako ne zbog toga što je to bilo pogodno, nego zbog toga
što su mučenje u besanim noćima, mržnja prema Garinu,
ljubomora tražili izlaza: smrviti Garina i vratiti Zoju.
Čak i neverovatan uspeh — propast fabrika Anilinske
kompanije, prošao je kao u snu. Roling se čak nije ni zainteresovao
koliko su mu miliona odbrojile berze celog sveta dvadeset devetog.
Toga dana je čekao Garina u Parizu, kao što su se bili dogovorili.
Garin nije došao. Roling je to predvideo i tridesetog pojurio
aeroplanom u Napulj.
Sada je Zoja bila uklonjena iz igre. Između njega i Garina nije
bilo nikoga. Obračun je bio razrađen do sitnica. Roling zapali
cigaru. Namerno je malo oklevao. Zatim izađe iz kajute u hodnik.
Otvori vrata koja su vodila na donju palubu — tamo su se nalazili
sanduci s aparatima. Dva mornara, koji su sedeli na njima, skočiše.
On ih posla na međupalubu.
Zalupivši vrata za donju palubu, on se polako uputi suprotnim
vratima, koja su vodila u kabinu. Stavivši ruku na kvaku, on primeti
da mu je otpao pepeo s cigare. Roling se samozadovoljno nasmeši,
misli su mu bile jasne, odavno nije osećao takvo zadovoljstvo.
On rastvori vrata. U kabini, pod kristalnim zvonom gornje
svetiljke, sedeli su, gledajući u njega, Zoja, Garin i Šeljga. Tada
Roling ustuknu u hodnik. Ponestade mu daha, kao da mu je neko u
192
magnovenju uzmutio mozak kašikom. Nos mu se orosi znojem. I,
što je već bilo sasvim čudovišno, on se osmehnu jadno i glupo, baš
kao činovnik zatečen kako struže ono što je bilo napisano u knjizi za
vođenje knjigovodstva (takav mu se slučaj desio pre dvadeset pet
godina).
— Dobar dan, Roling, — reče Garin ustajući — evo i mene,
prijatelju stari.

83

Dogodilo se ono najstrašnije — Roling je zapao u smešan

položaj.
Šta se moglo učiniti? Da škrguće zubima, besni, puca? To bi bilo
još gore, još gluplje... Jasno je da ga je kapetan Jansen izdao. Posada
je nepouzdana... Jahta je na otvorenom moru. Naporom volje
(unutra mu čak nešto zaškripa) Roling izbrisa s lica prokleti
osmejak.
— A! — On diže ruku i mahnu njome pozdravljajući: — A,
Garin... Šta, želeli ste da se provetrite? Molim, drago mi je...
Veselićemo se...
Zoja reče oštro:
— Vi ste rđav glumac, Roling. Prestanite da zabavljate publiku.
Uđite i sedite. Ovde su svi vaši — smrtni neprijatelji. Sami ste krivi
što ste sebi pripremili tako veselo društvo za šetnju po
Sredozemnom Moru.
Roling je pogleda očima kalajne boje:
— U velikim poslovima, gospođo Lamol, nema lične mržnje ili
prijateljstva.
I on sede za sto, baš kao na kraljevski presto, između Zoje i
Garina. Stavi ruke na sto. Jedan časak trajalo je ćutanje. On reče:
— Dobro, izgubio sam igru. Koliko treba da platim?
Garin odgovori, blistajući očima, osmehom, spreman, izgleda,
da prsne u dobrodušni smeh:
193
 — Tačno polovinu, stari prijatelju, polovinu, kao što smo se
dogovorili u Fonteneblou. Evo i svedoka. — On mahnu bradicom
prema Šeljgi, koji je natmureno dobovao prstima po stolu. — U vaše
knjigovodstvene knjige neću da zavirujem. Ali od oka — milijardu
dolara, svakako, kao krajnju sumu. Za vas će ta operacija proći
bezbolno. U Evropi ste zagrabili grdan novac.
— Biće teško isplatiti milijardu odjednom — odgovori Roling. —
Promisliću. Dobro. Danas putujem za Pariz. Nadam se da ću,
recimo, u petak biti u stanju da vam u Marselju isplatim veći deo te
svote.
— E-e-e, — reče Garin — ali, prijatelju moj, bićete slobodni tek
kada isplatite novac.
Šeljga ga brzo pogleda i oćuta. Roling se namršti, kao da je učinio
glupu netaktičnost:
— Ja ovo shvatam tako kao da imate nameru da me zadržite na
ovom brodu?
— Da.
— Napominjem vam da sam kao građanin Sjedinjenih Država
neprikosnoven. Moju slobodu i moje interese braniće celokupna
ratna flota Amerike.
— Utoliko bolje! — prodora se Zoja, gnevno i strasno. — Što pre,
to bolje!...
Ona ustade, pruži ruke, stisnu pesnice tako da joj koščice
pobeleše.
— Neka čitava vaša flota bude protiv nas, neka ceo svet ustane
protiv nas! Utoliko bolje!
Njena kratka suknja se raširi od plahovitog pokreta. Beli
mornarski kaputić sa zlatnim dugmićima, mala, kao u dečaka
podšišana Zojina glava i male pesnice, u kojima se spremala da
stisne sudbinu sveta, sive oči, potamnele od uzbuđenja, uzrujano
lice — sve je to bilo i zabavno i strašno.
— Izgleda da sam vas rđavo čuo, gospođo, — Roling se čitavim
telom okrenu prema njoj — vi se spremate da se borite protiv ratne
flote Sjedinjenih Država? Tako ste izvoleli da se izrazite?

194
 Šeljga prestade da dobu je prstima. Za ceo ovaj mesec prvi put
se razveselio. Čak je ispružio noge i razbaškario se, kao u pozorištu.
Zoja je gledala u Garina. Pogled joj je bivao sve mračniji.
— Rekla sam svoje, Petre Petroviću... vi imate reč...
Garin zavuče ruke u džepove, osloni se na potpetice, ljuljajući se
i smešeći se crvenim, kao nakarminisanim ustima. Sav je izgledao
pomalo kicoški, neozbiljan. Samo je Zoja naslućivala njegovu
čeličnu, zločinačku volju koja je sva poigravala od prenapetosti.
— Prvo, — reče on i prope se na vrhove prstiju — mi ne gajimo
isključivo neprijateljstvo jedino prema Americi. Potrudićemo se da
uništimo svaku onu flotu koja pokuša da istupi s agresivnim
akcijama protiv mene. Drugo, — on se premesti s prstiju na
potpetice — mi ni u kom slučaju ne nastojavamo na tome da se
tučemo. Ako nam vojne snage Amerike i Evrope priznaju sveto
pravo osvajanja bilo koje teritorije koja nam bude zatrebala, pravo
suverenosti i tako dalje i tako dalje — onda ćemo ih ostaviti na miru,
bar u vojnom smislu. U protivnom slučaju s pomorskim i
suvozemnim snagama Amerike i Evrope, s tvrđavama, bazama,
ratnim skladištima, glavnim štabovima i tako dalje biće postupljeno
nemilosrdno. Sudbina anilinskih fabrika, nadam se, uveravam vas
u to da ne govorim u vetar.
On potapša Rolinga po ramenu.
— E, moj prikane, a u svoje vreme ja sam vas molio da budete
kompanjon u mome poduhvatu... Niste imali dovoljno mašte, a sve
zbog toga što nemate visoku kulturu. Zar je to nešto — pelješiti
berzanske špekulante i kupovati fabrike. Starino moja... A pravog
čoveka ste ispustili iz vida... Pravog stvaraoca vaših glupavih
milijardi.
Roling je ličio na pokojnika koji se raspada. S teškom mukom
cedeći reći, on prošišta:
— Vi ste anarhist...
Tada se Šeljga, uhvativši se zdravom rukom za kose, poče tako
cerekati da se gore, na staklenoj tavanici, ukaza preplašeno lice
kapetana Jansena. Garin se okrenu na petama i opet se obrati
Rolingu:

195
 — Ne, starino, vaša ćupa slabo shvata. Ja nisam anarhist... Ja
sam onaj veliki organizator koga ćete u dogledno vreme tražiti s
fenjerom po danu... O tome ćemo porazgovarati u dokolici. Pišite
ček... I punom brzinom — u Marselj.

84

Uskoro se desilo ovo: „Arizona“ se ukotvila u spoljnoj luci

Marselja. Garin podnese Lionskoj kreditnoj banci Rolingov ček na
dvadeset miliona funti sterlinga. Zaprepašćeni direktor banke
otputova u Pariz.
Na „Arizoni“ je bilo objavljeno da je Roling bolestan. Nalazio se
zaključan u svojoj kajuti, i Zoja je budno pazila da bude izolovan. U
toku tri dana i tri noći na „Arizonu“ se ukrcavalo tečno gorivo, voda,
konzerve, vino i drugo. Mornari i besposličari na keju mnogo su se
čudili kada je prema „otmenoj kaćiperki“ pošla dereglija natovarena
vrećama s peskom. Pričalo se kao da jahta plovi na Solomonska
Ostrva, koja vrve od ljudoždera. Kapetan Jansen nakupovao je
oružja — dvadeset karabina, revolvere, gasne maske.
Naznačenog dana Garin i Jansen ponovo dođoše u banku.
Dočeka ih drug ministra finansija, koji je hitno doputovao iz Pariza.
Sipajući ljubaznosti i ne sumnjajući u ispravnost čeka, on ipak
zažele da vidi Rolinga lično. Odvezoše ga na „Arizonu“.
Roling ga dočeka sasvim bolestan, upalih očiju. Jedva se mogao
dići iz naslonjače. On potvrdi da je to njegov ček, da jahtom odlazi
na dalek put i moli da se što pre završe sve formalnosti.
Uhvativši se za naslon stolice i gestikulišući kao Kamin
Demulen, drug ministra finansija održa govor o velikom bratstvu
naroda, o kulturnoj riznici Francuske i zamoli za produženje
plaćanja.
Umorno zatvorivši oči, Roling klimnu glavom. Ostalo je na tome
da Lionska kreditna banka isplati trećinu sume u funtama, a ostalo
u francima po kursu. Novac je bio dovezen predveče u vojnom

196
motornom čamcu. Zatim, kada su tuđi ljudi otišli, na kapetanskom
mostiću pojaviše se Garin i Jansen.
— Svi gore na palubu!
Posada se postroji na uzvišenju na zadnjem delu jahte, i Jansen
reče čvrstim i grubim glasom:
— Mornari, jahta zvana „Arizona“ odlazi na vrlo opasan i rizičan
put. Neka budem proklet ako zajamčim za bilo čiji život, za život
vlasnika i čitavost samog broda. Vi me znate, ajkulina deco... Platu
udvostručavam, isto tako se udvajaju i obične nagrade. Svima
onima koji se vrate u domovinu biće data doživotna penzija. Imate
da o ovome razmislite do zalaska sunca. Oni koji ne žele da rizikuju
mogu da se čiste.
Uveče se osam ljudi iz posade iskrca na obalu. Iste noći posada
je bila popunjena osmoricom drzovitih probisveta koje je lično
kapetan Jansen pronašao po lučkim krčmama.
Posle, pet dana jahta se usidri u luci u Sautemptonu, i Garin i
Jansen podnesoše engleskoj kraljevskoj banci Rolingov ček na
dvadeset miliona funti (povodom toga u parlamentu je jedan vođa
radničke partije podneo obazrivu interpelaciju). Novac je bio izdat.
U novinama se diže buka. U mnogim gradovima održaše se radničke
demonstracije. Novinari pohrliše u Sautempton. Roling ne primi
nikoga. „Arizona“ se opskrbi tečnim gorivom i zaplovi okeanom.
Posle dvadeset dana jahta pristade u Panamskom Kanalu i preko
radija pozva na aparat glavnog direktora „Anilin-Rolinga“ — Mak
Lineja. U naznačeno vreme, sedeći u radio-telegrafskoj kabini, dok
je u njega bio uperen revolver, Roling izdade naređenja Mak Lineju
da donosiocu čeka, misteru Garinu, isplati sto miliona dolara. Garin
otputova u Njujork i vrati se s novcem i sa Mak Linejom. To je bila
greška. Roling je razgovarao s direktorom tačno pet minuta u
prisustvu Zoje, Garina i Jansena. Mak Linej otputova s dubokim
ubeđenjem da tu nisu čista posla.
Zatim „Arizona“ poče da krstari pustim Karipskim Morem.
Garin je putovao po Americi, iz fabrike u fabriku, iznajmljivao
parobrode, zakupljivao mašine, sprave, alat, čelik, cement, staklo.
U San-Francisku se vršio utovar. Garinov poverenik zaključivao je
ugovore s inženjerima, tehničarima, radnicima. Drugi poverenik je
197
otputovao u Evropu i među ostacima ruske bele armije vrbovao pet
stotina ljudi za vršenje policijske službe.
Tako je prošlo oko mesec dana. Roling je svakodnevno
razgovarao preko radija s Njujorkom, Parizom, Berlinom. Njegova
naređenja bila su stroga i neumoljiva. Posle uništenja anilinskih
fabrika evropska hemijska industrija prestala je da se opire. „Anilin
Roling“ — stajalo je na svim fabrikatima. To je bio žig — žuti krug
sa tri crne trake i s natpisom: gore — „Svet“, dole — „Anilin Roling
Kompani“. Počinjalo je da izgleda kao da svaki Evropljanin treba da
bude žigosan tim žutim kružićem. Tako je „Anilin Roling“ išao na
juriš kroz zadimljene ruševine fabrika Anilinske kompanije.
Na težak, kolonijalan miris zaudarala je čitava Evropa. Gasnule
su nade. Odlazili u nepovrat veselje i radost. U prašnjavim
bibliotekama trunula su bezbrojna bogatstva duha. Žuto sunce sa
tri crne trake obasjavao je mrtvom svetlošću mnoštvo gradova,
dimnjake i dimove, reklame, reklame, reklame, koje su sisale krv
ljudima, i po ispljuvanim, ciglama popločanim ulicama i sokacima,
između izloga, reklama, žutih krugova i kružića — ljudska lica,
unakažena grimasama gladi, dosade i očajanja.
Valute su padale. Porezi se povećavali. Dugovi rasli. U svetoj
zakonitosti, koja je naređivala da se štuje dug i pravo, udaren je u
čelo žuti žig. Plati.
U kase „Anilin-Rolinga“ novac je uticao potočićima, potocima i
rekama. Direktori „Anilin-Rolinga“ mešali su se u unutrašnje
poslove države, u međunarodnu politiku. Oni kao da su činili red
tajnih upravljača.
Garin je jurio po Sjedinjenim Državama s kraja na kraj sa dva
sekretara, s inženjerima, daktilografkinjama i gomilom kurira.
Radio je dvadeset časova u dvadeset četiri. Nikoga nije pitao za cenu
niti se cenkao.
Mak Linej ga je pratio s nemirom i čuđenjem. Nije shvatio za šta
se sve to kupuje i tovari, i zašto se s takvom ludošću rasipaju
Rolingovi milioni. Garinov sekretar, jedna daktilografkinja i dva
kurira bili su agenti Mak Lineja. Oni su mu svakodnevno slali u
Njujork iscrpan izveštaj. Ali je ipak bilo teško ma šta shvatiti u tom
vihoru kupovina, porudžbina i ugovora.
198
 Početkom septembra „Arizona“ se opet pojavila u Panamskom
Kanalu, primila Garina i, isplovivši u Tihi Okean, iščezla u
jugozapadnom pravcu.
U istom pravcu, dve nedelje kasnije, isplovilo je deset
natovarenih brodova sa zapečaćenim naredbama.

85

Okean je bio nemiran. „Arizona“ je plovila pod jedrima. Bila su

razapeta velika jedra i prednja trouglasta — sva sem košnih. Uski
trup jahte — ljuska s napetim jedrima, sa zvečećim, škripavim
putima — čas je do vrhova jarbola ponirala između talasa, čas se
propinjala na njihove grebene, otresajući penu.
Perde je bilo skinuto. Otvori čvrsto zatvoreni. Čamci podignuti
na palubu i zavezani. Vrećice s peskom, stavljene duž obe ivice
jahte, uvezane žicom. Na baku18 i kampanu19 bile su postavljene dve
rešetkaste kule s kabinama, okruglim kao kazani, na gornjim
površinama. Te kule, prekrivene ciradom, pridavale su „Arizoni“
čudan profil poluratnog broda.
Na kapetanskom mostiću, kuda su doletali samo prsci od talasa,
stajali su Garin i Šeljga. Na obojici — kožni ogrtači i šeširi. Sa
Šeljgine ruke bio je skinut gips, ali zasad je mogao njome samo da
uzme kutiju šibica i viljušku za stolom.
— Eto, okean — reče Garin — i ništavni brodić, kristalić ljudskog
genija i volje... Letimo, druže Šeljga, ma da ti... Borimo se... A kakvi
su samo talasi... Gledajte — prava brda.
Ogroman talas nailazio je s desnog boka. Njegov ključali greben
je rastao i penjao se. Pod njim se sve strmije ugibala stakleno-zelena
udubljena površina u gužvama pene. Greben se uvrtao. „Arizona“ se
nakrivi na levu stranu. Između jedara zviždao je podivljali vetar,
iznoseći brodić iz bezdani. I on, sasvim iskrenut, pokazujući crveno

18
Uzvišenje na pramcu.
19
Najviši sprat na zadnjem delu broda. — Prim. Prev
199
dno sve do glavnog balvana, iskosa, po izdubljenoj površini; prope
se na greben talasa i nestade u bučnoj peni. Iščezoše paluba, i čamci
i bak, do kupole utonu rešetkasti jarbol na baku. Voda je ključala
oko kapetanskog mostića.
— Silno! — viknu Garin.
„Arizona“ se ispravi, voda slete s palube, pljesnuše trouglasta
jedra, i ona polete dole niz strmu stranu talasa.
— Tako i čovek, druže Šeljga, tako i čovek u ljudskom okeanu...
Eto, strasno sam zavoleo ovaj brodić... Zar ne ličimo?... Oboma bije
vetar u grudi... A?
Šeljga slegnu ramenima, ne odgovori. Teško je razgovarati s tim
čovekom koji je u sebe zaljubljen do ushićenja... Neka se zanosi —
natčovek, u redu. Nisu se tek onako našli na zemlji on i Roling: ljuti
neprijatelji, a jedan bez drugog ne može da diše. Iz svoje utrobe kralj
hemije rađa tog čovečuljka raspaljenog zločinačkim idejama — a
ovaj, sa svoje strane, čudovišnom fantazijom oplođava Rolingovu
praznu glavu. Dabogda obojici zapala kost u grlu!
Odista, teško je bilo shvatiti zašto Rolinga dosad nisu požderale
ajkule. On je svoje učinio — ne milijardu, ali trista miliona dolara je
Garin dobio. Sada bi stvar mogla da se zabašuri. Ali ni pomena od
toga, nešto još čvršće vezivalo je te ljude.
Šeljga takođe nije shvatio ni zašto i njega nisu gurnuli s palube
u Tihom Okeanu. Onda, u Napulju, on je bio potreban Garinu kao
treće lice i svedok. Da je Garin u Napulju došao sam na „Arizonu“,
mogle su se desiti neočekivane neprijatnosti. Ali Rolingu bi bilo
kudikamo teže da odjednom ukloni obojicu. Sve je to jasno. Garin
je dobio partiju.
Što će mu sada Šeljga? Za vreme krstarenja po Karipskom Moru
donekle je vladala strogost. Ovde pak, na okeanu, na Šeljgu nije niko
pazio, i on je radio šta je hteo. Zagledao, osluškivao. I njemu se
počeše pričinjavati kojekakvi izlazi iz gadnog položaja.
Jurnjava po okeanu bila je nalik na zabavnu šetnju. Doručci,
ručkovi i večere bili su bogati. Za sto su sedali Garin, gospođa
Lamol, Roling, kapetan Jansen, kapetanov pomoćnik, Šeljga,
inženjer Čermak — Čeh (Garinov pomoćnik), nežan, raščupan,
bolećiv čovek retke bradice i bledih očiju s upornim pogledom, i
200
drugi pomoćnik — hemičar, Nemac Šefer, koščat stidljiv mladić koji
je još do nedavno umirao od gladi u San-Francisku.
U tom čudnom društvu smrtnih neprijatelja, ubica, pljačkaša,
pustolova i gladnih naučnika, u frakovima, sa stručcima cveća u
rupicama na reverima, Šeljga, kao i svi — u fraku, sa stručkom u
rupici, mirno je ćutao, jeo i pio u slast.
Sused s desne strane jednom je sručio u njega četiri metka, sused
s leve — ubica je tri hiljade ljudi, prema njemu — lepotica, đavolica
kakvu još nije video svet.
Posle večere Šefer bi seo za klavir, gospođa Lamol bi igrala s
Jansenom. Roling je obično ostajao za stolom i gledao u igrače.
Ostali bi otišli u salon za pušenje. Šeljga je izlazio na palubu da puši
na lulu. Niko ga nije zadržavao, niko ga nije primećivao. Dani su
prolazili jednolično. Nemilosrdnom okeanu nije bilo kraja. Talasi su
se kotrljali kao i pre više miliona godina.
Danas je Garin, preko običaja, izišao za Šeljgom na mostić i
počeo da razgovara s njim prijateljski, kao da se ništa nije desilo
otkako su sedeli na klupi na Bulevaru sindikata u Lenjingradu.
Šeljga naćuli uši. Garin se ushićavao jahtom, samim sobom,
okeanom, ali je, očigledno, na nešto ciljao.
On otrese s brade kapljice vode i reče kroz smeh.
— Imam nešto da vam predložim, Šeljga.
— Šta to?
— Sećate se da smo se dogovorili da pošteno igramo partiju?
— Da.
— Uzgred da kažem... E, e... Nije li me to vaš pomoćnik počastio
iz žbunja? Da je bilo za dlaku bliže — otišla bi mi lobanja u
paramparčad.
— Nemam pojma...
Garin ispriča o pucnju u Štuferovoj vili. Šeljga odmahnu glavom.
— U to nisam umešan. Žao mi je što je promašio...
— Dakle — sudbina?
— Da, sudbina.

201
 — Šeljga, nudim vam na biranje, — Garinove oči, neumoljive i
oštre, približiše se, lice mu odjednom postade ljutito — ili se ostavite
toga da izigravate principijelnog čoveka... Ili ću vas baciti u more.
Jeste li razumeli?
— Razumeo sam.
— Vi ste mi potrebni. Potrebni ste mi za veliko delo... Možemo
se dogovoriti... Jedini čovek kome verujem to ste vi.
On ne doreče, greben ogromnog talasa, većeg od pređašnjeg,
sruči se na jahtu. Ključala pena prekri kapetanski mostić. Šeljgu
odbaci na ogradu, njegove izbečene oči, otvorena usta, ruka s
raširenim prstima pokazaše se i nestadoše pod vodom... Garin
jurnu u vrtlog.

86

Docnije se Šeljga više puta prisećao tog slučaja.

Uz opasnost po život Garin ga je uhvatio za kraj ogrtača i borio
se s talasima sve dok oni nisu prešli preko jahte. Šeljga je visio preko
ograde mostića. Pluća su mu bila puna vode. Svom težinom je pao
na palubu. Mornari su ga s teškom mukom povratili u život i odneli
ga u kajutu.
Onamo je ubrzo došao i Garin, presvučen i veseo. Naredio je da
se donesu dve čašice groga i, raspalivši lulu, nastavio prekinuti
razgovor.
Šeljga je posmatrao njegovo podsmešljivo lice, okretno telo koje
se razbaškarilo u kožnoj naslonjači. Čudan čovek, pun
protivrečnosti. Bandit, nitkov, mračni pustolov... Ali da li od groga
ili od preživljenog potresa, tek Šeljgi je bilo prijatno što Garin, eto,
tako sedi pred njim, stavivši nogu na koleno, i puši i rasuđuje o
raznim stvarima, kao da ne škripe bokovi „Arizone“ od udaraca
talasa, ne jure iza prozorskog stakla uzavreli mlazevi, ne njihaju se,
kao na ljuljašci, gore i dole, čas Šeljga na krevetu čas Garin na
naslonjači...

202
 Garin se jako promenio posle Lenjingrada, sav je postao
samouveren, nasmejan, blagonaklon i dobrodušan, kakvi jedino
bivaju vrlo pametni, ubeđeni sebičnjaci.
— Zašto niste iskoristili zgodnu priliku? — upita ga Šeljga. — Ili
vam je moj život strašno potreban? Ne razumem.
Garin zabaci glavu i veselo se nasmeja:
— Čudak ste vi, Šeljga... Zašto da se ravnam po logici?... Ja nisam
učitelj matematike... Šta ste doživeli... Prosto ispoljavan je
čovečnosti — i nije vam jasno. Kakvu sam imao korist od toga što
sam utopljenika vukao za kose? Nikakvu... Osećanje simpatije
prema vama... Čovečnost...
— Kada ste dizali u vazduh anilinske fabrike, izgleda, niste
mislili o čovečnosti.
— Ne! — viknu Garin — ne, nisam mislio! Vi se još nikako ne
možete iskobeljati ispod ruševina morala... Ah, Šeljga, Šeljga...
Kakvo je to odeljivanje: na ovoj strani je — dobro, na onoj — rđavo...
Ja razumem šta radi onaj koji kuša, proba, pljuje, žvaće koricu —
ovo vino je, veli, dobro, ono slabo. Ali on se rukovodi ukusom
čibuljicama na jeziku. To je realnost. A gde je vaš probač moralnih
propisa? Kakvim čibuljicama on to proba?
— Sve što vodi uspostavljanju sovjetske vlasti, na zemlji, dobro
je, — reče Šeljga — sve što smeta, rđavo.
— Odlično, sjajno, znam... Dobro, a kakvu korist vi imate od
toga? Čime ste vezani za Sovjetsku republiku? Ekonomski?
Gluposti... Nudim vam platu od pedeset hiljada dolara... Govorim
sasvim ozbiljno. Hoćete li?
— Neću — reče Šeljga mirno.
— Znao sam da nećete... Dakle, vi niste vezani ekonomski, nego
idejom, poštenjem; jednom rečju, materijom višeg reda. I vi ste
opaki moralist, što sam i hteo da vam dokažem... Hoćete da
prevrnete svet... Raščišćavate ekonomske zakone od
hiljadugodišnjeg đubreta, dižete u vazduh imperijalističke tvrđave.
U redu. I ja želim da prevrnem svet, ali na svoj način. Prevrnuću ga
samo snagom svog genija.
— Oho!
203
 — Uprkos svemu, da znate, Šeljga. Slušajte, pa šta je čovek na
kraju krajeva? najništavniji mikroorganizam, koji se u neiskazanom
strahu od smrti čvrsto uhvatio za glinenu lopticu zemlje i s njome
leti kroz ledenu tamu? Ili je to — mozak, božanski aparat za izradu
naročite tajanstvene materije — misli, materije od koje jedan
mikron može da u sebe smesti čitavu vasionu... Nije li to? Eto — to
je ono...
Garin se namesti bolje u naslonjači, podavi noge. Zarumeneše
mu se njegovi uvek bledi obrazi.
— Ja predlažem nešto drugo. Neprijatelju moj, slušajte...
Celokupnu vlast na zemlji imam u svojim rukama. Nijedan se
dimnjak neće zapušiti bez mog naređenja, nijedan brod neće
isploviti iz luke, nijedan čekić neće lupnuti. Sve je potčinjeno — sve
do prava da se diše — centru. U centru sam — ja. Meni sve pripada.
Svoj lik iskivam na novčićima: s bradicom, s vencem oko glave, a na
poleđini lik gospođe Lamol. Zatim odabiram „prvu hiljadu“, to će,
recimo, biti nešto oko dva-tri miliona parova. To su patriciji. Oni se
predaju najvišim nasladama i stvaranju. Za njih ćemo, po primeru
antičke Sparte, uspostaviti poseban režim, kako se ne bi izrođavali
u alkoholičare i impotente. Zatim ćemo odrediti potreban broj
radničkih ruku za puno služenje kulturi. I ovde ćemo izvršiti
odabiranje. Njih ćemo, iz učtivosti, nazvati trudbenicima...
— Pa da, razume se...
— Smejaćete se, prijatelju moj, na kraju razgovora... Oni se neće
pobuniti, ne, dragi druže. Mogućnost revolucije biće uništena u
korenu. Nad svakim trudbenikom posle klasifikacije i pre izdavanja
trudbeničke knjižice biće izvršena mala operacija. Potpuno
neprimetno, pod nenadanom narkozom... Mali probod igle kroz
lobanjsku kost. Jednostavno, zavrtelo mu se u glavi, on se prenuo, i
već je rob. I, najzad, odvojenu grupu ćemo izolovati negde na
divljem ostrvu isključivo radi razmnožavanja. Sve što preostane
uklonićemo kao nepotrebno. To vam je struktura budućeg
čovečanstva po Petru Garinu. Ti trudbenici rade i služe za hranu,
bez roptanja, kao konji. Oni više nisu ljudi, oni nemaju drugu brigu
sem gladi. Biće srećni kada vare hranu. A odabrani patriciji — to su
već polubožanstva. Ja, doduše, uopšte govoreći, prezirem ljude, ali
je prijatnije nalaziti se u dobrom društvu. Uveravam vas, prijatelju,
204
da će to biti onaj pravi Zlatni vek o kome su sanjarili pesnici. Vrlo
brzo će se izgladiti utisak užasa zbog čišćenja zemlje od suvišnog
stanovništva. Zato, kakve se tek perspektive otkrivaju geniju!
Zemlja se pretvara u rajsku baštu. Rađanje se reguliše. Vrši se
odabiranje najboljih. Borbe za opstanak nema: ona je ostala u
maglama varvarske prošlosti. Stvara se lepa i prefinjena rasa — novi
organi mišljenja i osećanja. Dok komunizam bude na sebi vukao
čitavo čovečanstvo do vrhova kulture, ja ću to uraditi za deset
godina... Dođavola! — pre od deset godina... Samo za neke... Ali
stvar nije u broju...
— Fašistički utopizam, vrlo zanimljivo — reče Šeljga. — S
Rolingom niste o tome razgovarali?
— Nije to utopija — eto u čemu je sva čudnovatost. Ja sam samo
logičan... Rolingu, razume se, nisam ništa govorio, jer je on obična
životinja... Ma da Roling i svi Rolinzi na svetu čine nasumce ono što
ja razvijam u dovršen i jasan program. Oni to rade varvarski,
nezgrapno i sporo. Sutra ćemo, nadam se, već biti na ostrvu...
Videćete da se ne šalim...
— Od čega ćete početi? Kovaćete novac s bradicom?
— Gle, ti njega kako ga ta bradica boli. Ne. Počeću s odbranom.
Utvrđivati ostrvo. I istovremeno pomamnim tempom probijati se
kroz Olivinski pojas. Prva pretnja svetu biće kada oborim zlatni
paritet20. Biću u stanju da dobij am zlato u bilo kojoj količini. Zatim
ću preći u napad. To će biti rat — strašniji od onoga iz četrnaeste
godine. Moja pobeda je osigurana. Zatim će doći odabiranje
stanovništva koje je ostalo posle rata i moje pobede, uništavanje
nepogodnih elemenata, i od mene izabrana rasa počeće da živi kao
bogovi, a „trudbenici“ će raditi ne iz straha, nego po savesti,
zadovoljni kao prvi ljudi u raju. Nije li vešto? A? Ne sviđa vam se?
Garin ponovo pršte u smeh. Šeljga zatvori oči da ga ne bi gledao.
Igra, započeta na Bulevaru sindikata, razvijala se u ozbiljnu partiju.
Ležao je i mislio. Ostajao je opasan, ali jedini potez koji je mogao
dovesti do pobede. U svakom slučaju sada bi bilo jako

20
Stalna vrednost zlata u čitavom svetu. Garinov zadatak je da obesceni zlato kako
bi uneo haos među novčane magnate buržoaskog sveta i osvojio vlast. — Prim, pisca.
205
nepromišljeno odgovoriti Garinu odbijanjem. Šeljga se maši
cigareti. Garin ga je podsmešljivo posmatrao.
— Jeste li se odlučili?
— Da, odlučio sam se.
— Sjajno. Otvaram karte: potrebni ste mi kao kremen za ognjilo.
Šeljga, ja sam okružen tupavim životinjama. Ljudima bez fantazije.
Ja i vi ćemo se svađati, ali ću postići da vi radite sa mnom. Bar u
prvoj polovini vremena, kada budemo tukli Rolinga... Uzgred da
napomenem, upozoravam vas da se čuvate Rolinga, on je tvrdoglav,
i ako je rešio da vas ubije — ubiće vas.
— Mene je već odavno čudilo što ga dosad niste bacili ajkulama.
— Potreban mi je talac... Ali, u svakom slučaju, on neće dospeti
u spisak „prve hiljade“.
Šeljga oćuta. Mirno upita: jeste li imali sifilis, Garine?
— Zamislite — nisam. I ja sam ponekad razmišljao da li mi je u
glavi sve u redu... Išao sam čak i lekaru. Samo su mi refleksi
pojačani. De, oblačite se, idemo na večeru.

87

Olujni oblaci izgubiše se na severoistoku. Plavi okean bio je

beskrajno umilan. Nežni grebenovi talasa blistali su se kao staklo.
Za vodenim tragom jahte jurili su, utrkujući se i prevrćući se,
zejtinjavi, veseli delfini. Grlenim glasom kričali su veliki galebovi,
leteći iznad jedara. U daljini iz okeana su se pomaljali plavkasti, kao
fatamorgana, obrisi stenovitog ostrva.
Gore — u košari — mornar viknu: „Zemlja!“ I oni koji su stajali
na palubi uzdrhtaše. Bila je to zemlja neviđene budućnosti. Bila je
nalik na oblačić koji počiva na vidiku. Od vetra naduvena jedra
nosila su „Arizonu“ prema njemu.
Mornari su prali palubu, šljapkajući bosim nogama. Kosmato
sunce je peklo u nebeskim i okeanskim prostorima bez dna.

206
Čupkajući bradicu, Garin se napinjao da pronikne koprenu
budućnosti koja je obavijala ostrvo. O, kad bi znao!...

88

Iznad dalekih obrisa Vasiljevskog Ostrva rumenilo se jesenje

veće. Tamnocrvenom i mračnom svetlošću bili su obasjani šlepovi s
drvima, vučne lađice, ribarski čamci, dim što se zavukao među
rešetkaste dizalice brodogradilišta. Kao požar plamteli su prozori
pustih dvoraca.
Sa zapada, iza dima, primicao se parobrod ljubičasto-crnom
Nevom. On zaurla sirenom, pozdravljajući Lenjingrad i kraj puta.
Svetla njegovih okruglih prozora osvetliše stubove Rudarskog
instituta, Pomorskog učilišta, lica šetača, i on stade da pristaje uz
ploveću crvenu carinarnicu s belim stubićima. Otpoče uobičajena
uskomešanost oko pregleda.
Putnik prve klase, crnomanjast čovek širokih jagodica, prema
pasošu naučni saradnik Francuskog geografskog društva, stajao je
kraj ograde na palubi. Gledao je u grad, obavijen večernjom
maglom. Svetlost se još zadržala na kubetu Isakija, na zlatnim
iglama admiraliteta i Petropavlovske crkve. Činilo se da je taj šiljak
koji para nebo zamislio Petar kao mač koji preti na pomorskoj
granici Rusije.
Čovek širokih jagodica izduži vrat, gledajući u vrh crkve.
Izgledalo je da je bio potresen i uzbuđen, kao putnik koji je posle
višegodišnjeg odsustva ugledao krov rodne kuće. I odjednom,
tamnom Nevom dolete od tvrđave svečana zvonjava: na
Petropavlovskoj crkvi, gde je na uskom maču dogorevala svetlost,
nad grobovima careva, zvona su svirala „Internacionalu“.
Čovek steže ogradu, iz grla mu se otrže nešto nalik na urlik, on
okrenu leđa tvrđavi.
U carinarnici pokaza pasoš na ime Artura Levija i za sve vreme
pregleda stajao je natmureno pognute glave, da ne bi odao ljutiti
sjaj očiju.
207
 Zatim, pošto je prebacio preko ramena kockasti putnički
pokrivač, on siđe na kej Vasiljevskog Ostrva s malim koferom u ruci.
Sijale su jesenske zvezde. On se ispravi, dugo zadržavajući dah.
Osmotri kuće utonule u san, parobrod, na kome su gorele dve
svetiljke na jarbolima i tiho zujao motor dinamo-mašine, i uputi se
mostu.
Neki visoki čovek u bluzi od debelog platna išao mu je lagano u
susret. U prolazu on mu pogleda u lice, prošaputa: „Bože moj“, i
odjednom upita za njim:
— Volšin, Aleksandar Ivanović?
Čovek koji je u carinarnici rekao da se zove Artur Levi spotače se
i, ne okrećući se, ubrza korake preko mosta.

89

Ivan Gusev je stanovao kod Taraškina, bio mu je gotovo kao sin

ili mlađi brat. Taraškin ga je učio pismenosti i životu. Dečak je tako
brzo shvatao stvari, bio toliko uporan da je to bila milina. Naveče bi
se napili čaja s hlebom od prosejanog brašna i kobasicom uz to,
Taraškin bi se mašio džepa da uzme cigarete, pa bi se, pošto bi se
setio da je klupskom kolektivu dao reč da neće pušiti, nakašljao,
razbarušio kosu i počeo razgovor:
— Znaš li šta je kapitalizam?
— Ne, Vasilije Ivanoviću, ne znam.
— Objasniću ti na najprostiji način. Devet ljudi rade, a deseti im
sve uzima, oni gladuju, on puca od sala. To je — kapitalizam. Je li
jasno?
— Ne, Vasilije Ivanoviću, nije mi jasno.
— Šta ti nije jasno?
— Zašto mu oni dozvoljavaju?
— On ih nateruje, on je eksploatator...
— Kako ih nateruje? Njih je devet, a on sam...

208
 — On je naoružan, a oni su nenaoružani...
— Oružje se uvek može oteti, Vasilije Ivanoviču. Oni su, dakle,
neumešni...
Taraškin je poluotvorenih usta, s ushićenjem, gledao u Ivana.
— Tačno je, brajko moj... Rasuđuješ kao boljševik... Mi smo u
Sovjetskoj Rusiji tako i uradili — oteli oružje, eksploatatore
proterali i kod nas sva desetorica rade i svi su siti...
— Svi pucamo od sala...
— Ne, brajko, ne treba pucati od sala, mi nismo svinje, već ljudi.
Mi salo treba da pretopimo u energiju mozga.
— Kako mu to dođe?
— Stvar je u tome što treba da u najkraćem roku postanemo
najpametniji, najobrazovaniji narod na svetu... Jesi li razumeo?
Hajdemo sada aritmetiku...
— Dobro, aritmetiku — reče Ivan, vadeći svesku i olovku.
— Ne valja pljunaviti mastiljavu olovku — to je nekulturno... Je
l’ ti jasno?
Tako su oni radili svakog dana do duboko u noć, sve dok se
obojici ne bi počele sklapati oči.

90

Na vratnicima veslačkog kluba stajao je dobro odeven građanin

širokih jagodica i čeprkao štapom po zemlji. On diže glavu i tako
čudno pogleda Taraškina i Ivana koji su prilazili da se Taraškin
nakostreši. Ivan se pripi uz njega. Čovek reče:
— Celo jutro čekam ovde. Nije li ovaj dečak Ivan Gusev?
— A šta će vam? — upita Taraškin šmiknuvši.
— Izvinite, pre svega učtivost, druže. Zovem se Artur Levi.
On izvadi posetnicu, otvori je ispred Taraškinovog nosa:
— Ja sam saradnik sovjetskog opunomoćenog predstavnika u
Parizu. Je li vam to dovoljno, druže?
209
 Taraškin progunđa nešto neodređeno. Artur Levi izvadi iz
novčanika fotografiju koju je Garin uzeo od Šeljge.
— Možete li potvrditi da je ovo snimak upravo ovog dečaka?
Taraškin je morao da potvrdi. Ivan pokuša da klisne, ali ga Artur
Levi čvrsto uhvati za rame.
— Fotografiju mi je predao Šeljga. Data mi je tajna poruka da
dečaka odvedem prema navedenoj adresi. U slučaju otpora moraću
ga uhapsiti. Imate li nameru da se pokorite?
— Punomoćje? — upita Taraškin.
Artur Levi pokaza punomoćje s obrascem sovjetskog poslanstva
u Parizu, sa svim potpisima i pečatima. Taraškin ga je dugo čitao.
On uzdahnu i presavi ga načetvoro.
— Đavo će ga znati, kao da je sve u redu. A možda bi neko drugi
mogao da otputuje umesto njega? Dečak treba da uči...
Artur Levi se zubato nasmeši...
— Ne bojte se. Dečaku neće biti rđavo sa mnom...

91

Taraškin je naredio Ivanu da mu piše s puta. Nemir ga je malo

prošao kada je iz Čeljabinska dobio dopisnicu:
„Dragi druže Taraškine, slava radu — putujem odlično, u prvoj
klasi. Hrana dobra, a takođe i postupak. U Moskvi mi je Artur
Arturović kupio kapu, nov vatiran kaput i čizme. Samo me muči
dosada: Artur Arturović po ceo dan ćuti. Između ostalog u Samari
sam na stanici sreo jednog besprizornog, mog bivšeg druga. Dao
sam mu, izvinite, vašu adresu, sigurno će doći, čekajte“.

210
 92

Aleksandar Ivanović Volšin stigao je u SSSR s pasošem na ime

Artura Levija i uverenjima od Francuskog geografskog društva. Sva
dokumenta bila su ispravna (to je Garina u svoje vreme stajalo
mnogo briga) — isfabrikovani su bili samo punomoć je i uverenje iz
opunomoćenog predstavništva. Ali te isprave Volšin je pokazao
samo Taraškinu. Zvanično Artur Levi je doputovao u cilju
ispitivanja vulkanske delatnosti kamčatskih džinovskih brda koja
bljuju vatru, ili, kako ih meštani zovu — sopki.
Sredinom septembra on otputova u Vladivostok zajedno s
Ivanom. Sanduci sa svim instrumentima i stvarima potrebnim za
ekspediciju stigli su onamo još ranije morem iz San-Franciska.
Artur Levi se žurio. Za nekoliko dana sakupio je grupu ljudi, i
dvadeset osmog septembra ekspedicija otplovi iz Vladivostoka u
Petropavlovsk sovjetskim brodom. Putovanje je bilo teško. Severni
vetar je gonio oblake, zasipajući gradom olovne talase Ohotskog
Mora. Brod je teško škripao, tonući i propinjući se u vodenoj
pustinji. U Petropavlovsk su stigli tek jedanaestog dana. Istovarili
sanduke, konje i već sutradan krenuli kroz šume i planine, stazama,
koritima potoka, kroz močvare i šumske čestare.
Ekspediciju je vodio Ivan — dečak je imao dobro pamćenje i
pseći njuh. Artur Levi se žurio: polazili bi rano zorom i išli sve do
mraka, bez odmora. Konji su malaksavali, ljudi roptali. Artur Levi
je bio neumoljiv — nije štedeo nikoga, ali je dobro plaćao.
Vreme se kvarilo. Mračno su šumele krošnje kedrovine, ponekad
bi se čuo težak tresak oborenog stoljetnog drveta ili tutanj kamene
lavine. Kamenje je ubilo dva konja, dva druga su zajedno s tovarom
utonula u pokretnom močvarnom zemljištu.
Ivan je obično išao napred, pentrajući se na sopke, verući se po
drveću da bi osmotrio znake koji su samo njemu bili poznati.
Jednom je povikao, ljuljajući se na kedrovoj grani:
— Eno ga! Arture Arturoviću, eno ga!...

211
 Na strmenitoj steni koja se nadnela nad planinsku rečicu video
se stari, uklesan u kamenu, od vremena poluizbrisan lik ratnika u
levkastoj kapi, sa strelom i lukom u rukama...
— Sada odavde na istok, u pravcu strele do Đavo-kamena, a
tamo je u blizini logor — vikao je Ivan.
Ovde su napravili zastanak. Prepakovali su tovare. Zapalili
veliku vatru. Zamoreni ljudi zaspaše. U mraku, kroz šuštanje
kedrova, dopirale su daleke potmule eksplozije, drhtala je zemlja. I
kada se plamen vatre počeo gasiti, na istoku se pod oblacima ukaza
rumen, kao da je neki div raspirivao žar između planina i njegov
tmurni odsjaj svetlucao pod oblacima...
Čim je svanulo, Artur Levi je, ne skidajući ruke sa drške
mauzera, već budio ljude udarcima nogu. Nije dao da se založi vatra,
da se skuva čaj. „Napred, napred!...“ Izmučeni ljudi pođoše kroz
neprolaznu šumu, zakrčenu razbijenim kamenjem. Ovde je drveće
bilo neobično visoko. Konji su nestajali u paprati sve do glave.
Svima su noge bile krvave. Morali su ostaviti još dva konja. Artur
Levi je išao pozadi, držeći ruku na mauzeru. Izgledalo je da se posle
nekoliko koraka više niko neće maknuti s mesta, pa makar primio
metak u čelo...
Vetar donese zvonki Ivanov glas:
— Ovamo, ovamo drugovi, evo ga. Đavo-kamen... Bio je to
ogroman kameni blok u obliku čovečije glave, obavijen kolutima
pare. U njegovom podnožju iz zemlje je izbijao, šibajući na mahove,
mlaz vrele vode. Još od nezapamćenih vremena, ostavivši putne
znake na stenama, ljudi su se kupali u tom izvoru koji je obnavljao
snage. Bila je to ona „živa voda“ koju je u bajkama donosio gavran
— voda bogata radioaktivnim solima.

93

Celog tog dana duvao je severni vetar, nisko nad šumom plovili
su oblaci. Tužno su šumeli visoki borovi, povijale se tamne krošnje
kedrova, opadalo lišće s listopadnog drveća. Iz oblaka je sipao grad,
212
zasipala ledena kiša. Tajga je bila pusta. Na hiljadu vrsta šuštali su
četinari iznad močvara, iznad kamenitih sopki. Iz dana u dan duvao
je s mrklog neba sve strašniji i ledeniji sever.
Činilo se kao da se u ovoj pustinji nije moglo ništa čuti sem tog
dostojanstvenog šuštanja krošnji i zviždanja vetra. Ptice su odletele,
zveri su otišle, posakrivale se. Jedino bi čovek koji traži smrt zalutao
u ove krajeve.
Ali se čovek pojavio. Bio je u riđoj pocepanoj bundi, nisko
opasanoj kanapom, i u čizmama od irvasovine, nabreklim od kiše.
Lice zaraslo u već nekoliko godina neočešljanu bradu, sede kose
pale na ramena. S mukom se kretao, oslanjajući se na pušku,
obilazio obronke, pokatkad se skrivao iza podnožja drveća.
Zaustavljao se, sagnuvši se, i počinjao da zvižduće.
— Kec... Maška, Maška... Kec...
Iz travuljine se pomoli glava divokoze s parčetom kanapa na
olinjalom vratu. Čovek diže pušku, ali divokoza opet nestade u
travuljini. Čovek zastenja, sede na kamen: Puška mu je drhtala
između kolena, glava mu klonu. Posle duže stanke poče opet da
zove:
— Maška, Maška...
Njegove mutne oči tražile su u travuljini tu jedinu nadu —
pripitomljenu divokozu: ubiti je poslednjim zrnom, osušiti meso i
produžiti život za još nekoliko meseci, možda čak do proleća.
Pre sedam godina on je tražio načina da ostvari svoje genijalne
zamisli. Bio je mlad, snažan i siromašan. Kobnog dana sreo je
Garina, koji je pred njega izneo tako veličanstvene planove da se on,
napustivši sve, obreo ovde, u podnožju vulkana. Pre sedam godina
ovde je bila iskrčena šuma, izgrađeni zimovnik i laboratorija,
podignuta radio-stanica, koju je napajala mala hidrocentrala.
Između ogromnog kamenja, koje je nekada izbacio vulkan, kraj zida
od visoke šume što šumi krošnjama, videli su se slegnuti i provaljeni
zemljani krovovi naseobine.
Od ljudi s kojima je on ovamo došao — neki su pomrli, drugi opet
pobegli. Zgrade su postale neupotrebljive, branu male
hidrocentrale odnele su prolećne vode. Sav sedmogodišnji rad, svi
izvrsni zaključci, istraživanja dubokih slojeva zemlje — Olivinskog
213
pojasa — trebalo je da propadnu zajedno s njime zbog takve gluposti
kao što je Maška, divokoza, koja ne želi da priđe na puščani domet,
ma koliko da je zoveš, prokletinju.
Pre bi bila šala propešačiti kroz tajgu trista kilometara do ljudske
naseobine. Sada su noge i ruke lomne od reumatizma, zubi ispali od
skorbuta. Poslednja nada bila je pripitomljena divokoza — starac ju
je spremao za zimu. Prokleta životinja je prestrugala kanap i
pobegla iz kaveza.
Starac je uzeo pušku s poslednjim metkom i lutao mameći
Mašku. Bližilo se veče, crnela su se brda oblaka, oštrije je zviždao
vetar, ljuljajući ogromne borove. Dolazila je zima — smrt. Srce mu
se steglo. Nije mogućno da više nikada neće videti ljudska lica, neće
posedeti kraj toplih peći, udišući miris hleba, miris života? Starac
ćutke zaplaka.
Dugo posle toga on još jednom pozva:
— Maška, Maška...
Ne, danas je neće ubiti... Starac ustade kašljući i polako se uputi
zimovniku. Zastade. Diže glavu — snežna krupa ošinu ga preko lica,
vetar mu zamrsi bradu... Učinilo mu se... Ne, ne, to je vetar, izgleda,
zaškripao borom o bor... Starac je ipak dugo stajao trudeći se da mu
srce ne kuca tako jako...
— E-e-e-ej! — dolete slabi ljudski glas odonud gde je bio Đavo-
kamen.
Starac uzdahnu. Oči mu se nališe suzama. Otvorena usta mu je
zasipala krupa. U sumraku koji se spremao više se nije moglo ništa
nazreti na proplanku...
— E-e-e-ej, Manceve! — opet dolete zvonki dečački glas prekidan
vetrom. Iz travuljine se ukaza divokozina glava — Maška priđe
starcu i, naćulivši uši, stade takođe da osluškuje neobične glasove
koji su uznemirili ovu pustinju... Približavali su se s desne strane, s
leve, zvali.
— E-ej... Gde ste, Manceve? Jeste li živi?
Starcu se tresla barda, drhtale usne, širio je ruke i bezvučno
ponavljao:
— Da, da, živ sam... Ja sam to, Mancev.
214
 Počađala brvna zimovnika još nikada nisu videla ovakvu lepotu.
U ognjištu, napravljenom od vulkanskog kamenja, plamtela je
vatra, u loncima se kuvala voda. Mancev je nozdrvama uvlačio
davno zaboravljene mirise čaja, hleba, slanine.
Ulazili su i izlazili bučni ljudi, unoseći i raspakujući denjkove.
Nekakav čovek širokih jagodica dade mu šolju čaja koji se pušio,
215
komad hleba... Hleb! Mancev zadrhta, žurno ga žvaćući desnima.
Nekakav dečak je, čučeći, saosećajno gledao kako Mancev otkine
parče hleba, pa ga prinese uz čupavu bradu kao da se plaši: nije li
san taj život koji je rupio u njegov polurazrušeni zimovnik?
— Nikolaju Hristoforoviću, zar me ne poznajete?
— Ne, ne, odvikao sam se od ljudi, — mrmljao je Mancev — već
odavno nisam jeo hleba.
— Ta ja sam Ivan Gusev... Nikolaju Hristoforoviću, sve sam
učinio kako ste mi naredili. Sećate se, još ste mi pretili da ćete mi
zavrnuti šiju.
Mancev se nije ničega sećao, samo je buljio u nepoznata lica
obasjana plamenom. Ivan stade da mu priča kako je onda išao kroz
tajgu prema Petropavlovsku, krio se od medveda, video riđu mačku,
veliku kao telence, od nje se strašno prepao, ali je mačka, i za njom
još tri, prošla pored njega; hranio se kedrovim plodovima, tražeći ih
u veveričijim dupljama; u Petropavlovsku se najmio na brodu da
ljušti krompir; doplovio u Vladivostok, i još se sedam hiljada
kilometara truckao u sanducima za ugalj ispod vagona.
— Svoju reč sam održao, Nikolaju Hristoforoviću, doveo sam
ljude po vas. Samo ste mi onda zalud pisali na leđima mastiljavom
olovkom. Trebalo je prosto reći: „Ivane, daješ li reč?“ — „Dajem“. A
vi ste mi, možda, na leđima napisali nešto protiv sovjetske vlasti.
Zar je to lepo? Sada više na mene ne računajte, ja sam — pionir.
Nagnuvši se prema njemu, Mancev upita promuklim šapatom,
izvrćući usne:
— Ko su ti ljudi?
— Francuska naučna ekspedicija, kažem vam. Mene su
specijalno pronašli u Lenjingradu da bih je ovamo doveo, po vas...
Mancev ga čvrsto ščepa za ruke:
— Jesi li video Garina?
— Nikola ju Hristoforoviću, manite se zastrašivanja, mene sad
štiti sovjetska vlast... Ono što ste napisali na mojim leđima dospelo
je u pouzdane ruke. Šta me se tiče Garin.
— Šta će oni ovde? Šta hoće od mene? Neću im ništa reći. Ništa
im neću pokazati.
216
 Mancevljevo lice je crvenelo, on se osvrtao u uzbuđenju. Pored
njega na dušemu spusti se Artur Levi.
— Umirite se, Nikolaju Hristoforoviću. Jedite, odmarajte se...
Imaćemo dosta vremena, pre novembra vas nećemo odvesti
odavde...
Mancev siđe s dušeme, ruke su mu se tresle...
— Hoću da govorim s vama u četiri oka.
On se dovuče do vrata, napravljenih od netesanih, upola
istrulelih talpi. Gurnu ih. Noćni vetar poduhvati njegove sede
pramenove. Artur Levi kroči za njim u mrak, gde je vejao mokar
sneg.
— U pušci mi je poslednji metak... Ubiću vas! Došli ste da me
opljačkate! — zavika Mancev tresući se od ljutine.
— Hajdemo u zavetrinu. — Artur Levi ga povede i nasloni ga na
zid od brvana. — Okanite se mahnitanja. Po vas me je poslao Petar
Petrović Garin.
Mancev grčevito steže Levijevu ruku. Njegovo se podadulo lice,
s izvrnutim očnim kapcima, treslo, bezvučna usta jecala:
— Garin je živ?... Nije me zaboravio? Zajedno smo gladovali,
zajedno stvarali velike planove... Ali sve su to sitnice, bulažnjenja...
Šta sam ja ovde otkrio?... Pretražio sam zemljinu koru... Potvrdio
sam sve svoje teoretske pretpostavke... Nisam očekivao tako sjajne
zaključke... Olivin je ovde, — Mancev zatopta mokrim čizmama od
irvasovine — živa i zlato mogu se vaditi u neograničenim
količinama... Slušajte, kratkim talasima prodro sam do zemljinog
jezgra... tamo se radi, đavo će ga znati šta... Okrenuo sam tumbe
svetsku nauku... Kada bi Garin mogao da nabavi sto hiljada dolara
— šta sve ne bismo učinili! ..
— Garin raspolaže milijardama, o Garinu trube listovi celog
sveta, — reče Levi — on je uspeo da sagradi hiperboloid, zavladao je
ostrvom u Tihom Okeanu i sprema se na velika dela. On samo čeka
na vaša istraživanja zemljine kore. Po vas će poslati dirižabl. Ako ne
omete vreme, za mesec dana moći ćemo postaviti jarbol za
pristajanje.
Mancev se osloni na zid, dugo je ćutao spustivši glavu.
217
 — Garine, Garine — ponavljao je on s prekorom koji je razdirao
dušu. — Ja sam mu dao ideju hiperboloida. Ja sam ga naveo na
misao o Olivinskom pojasu. Za Ostrvo u Tihom Okeanu rekao sam
mu ja. On je pokrao moj mozak, upropastio me u prokletoj tajgi...
Šta sad da uzmem od života? — postelju, lekara, kašu od griza...
Garine, Garine... Ti koji kradeš tuđe ideje!...
Mancev diže lice prema nepogodi koja je besnela.
— Skorbut mi je pojeo zube, lišaj mi izgrizao kožu, skoro sam
slep, mozak mi je otupeo... Kasno, kasno me se setio Garin...

94

Garin je poslao novinama Starog i Novog sveta radiogram da je

on, Pjer Garin, zauzeo u Tihom Okeanu, na sto pedeset stepeni
zapadne dužine i dvadeset četiri stepena južne širine, ostrvo čija
površina iznosi pedeset pet kvadratnih kilometara zajedno s
ostrvcima i plićacima koji se nalaze oko njega, da on to ostrvo
smatra svojim vlasništvom i da je spreman da do poslednje kapi krvi
brani svoja suverena prava.

218
 Utisak je bio smešan. Ostrvce u južnim prostorima Tihog
Okeana bilo je nenaseljeno i nije se odlikovalo ničim sem
živopisnošću. Čak je nastala zbrka — kome, zapravo, ono pripada:
Americi, Holandiji ili Španiji? Ali se s Amerikancima nije moralo
dugo prepirati, malo su gunđali, pa se povukli.
Ostrvo nije vredelo koliko ugalj koji se morao utrošiti da bi se do
njega doplovilo, ali pre svega princip, i iz San-Franciska isplovi laka
krstarica da bi uhapsila tog Pjera Garina i na ostrvu za večita
vremena pobola gvozdeni jarbol s gumiranom zvezdanom zastavom
Sjedinjenih Država.
Krstarica je otplovila. Povodom smešnog slučaja s Garinom bio
je komponovan fokstrot „Jadni Gari“, u kome se govorilo o tome
kako je mali, jadni Pjer Gari zavoleo Kreolku, i toliko je zavoleo da
je zaželeo da je učini kraljicom. Odvezao je na malo ostrvo, i tamo
su oni igrali fokstrot, kralj s kraljicom udvoje. I kraljica je zatražila:
„Jadni Gari, hoću da doručkujem, gladna sam“. Gari je u odgovor
samo uzdisao i dalje igrao — avaj, sem školjki i cveća nije ništa imao.
Ali je najednom doplovila lađa. Lepi kapetan je ponudio kraljici
ruku i poveo je na sjajan doručak. Kraljica se smejala i jela. A
jadnom Gariju nije preostajalo ništa drugo nego da sam igra... I tako
dalje... Jednom reči, sve su to bile šale.
Posle deset dana s krstarice je došao radiogram:
„Ostrvo na vidiku. Nismo se iskrcali, pošto sam dobio
upozorenje da je ostrvo utvrđeno. Poslao sam ultimatum Pjeru
Gariju koji sebe naziva vlasnikom ostrva. Rok je sutra, do u sedam
u jutru. Posle toga iskrcavam desant“.
To je već bilo zabavno — jadni Gari preti pesnicom topovima od
šest palaca... Ali ni sutradan ni idućih dana nije više bilo nikakvih
vesti s krstarice.
Na poslednje traženje obaveštenja nije odgovorila. Oho! U
ministarstvu vojnom poneko je skupio obrve.
Zatim se u novinama pojavio senzacionalni intervju s Mak
Linejom. On je tvrdio da Pjer Gari nije niko drugi nego poznati ruski
pustolov inženjer Garin, na koga se odnose glasine o čitavom nizu
zločina, među njima i o zagonetnom ubistvu u Vil Davreu, blizu
Pariza. Slučaj osvajanja ostrva utoliko pre čudi Mak Line ja što se
219
na jahti koja je prebacila Garina na ostrvo nalazio niko drugi nego
glavom Roling, glava i naredbodavac trusta „Anilin-Roling“. S
njegovim sredstvima bila su izvršena ogromna putovanja u Americi
i Evropi i iznajmljeni brodovi za prevoz raznog materijala na ostrvo.
Zasad se sve odvijalo po zakonskim propisima, Mak Linej je ćutao,
ali on sada tvrdi da je karakteristična crta Rolinga, kralja hemije —
isključivo poštovanje zakona. Zbog toga nema sumnje da je drsko
osvajanje ostrva sprovedeno protiv Rolingove volje i dokazuje samo
da se Roling nalazi na ostrvu kao zarobljenik i da se milijarderom
služe u cilju nečuvenog ocenjivanja.
Na tome su se šale završile. Gazila se svetinja. Policijski agenti
sakupili su podatke o Garinovim pustolovinama za mesec avgust.
Dobile su se porazne brojke. Istovremeno je ministarstvo vojske
uzalud tražilo krstaricu — ona je iščezla. I, povrh svega toga, u
listovima je bio objavljen opis eksplozije anilinskih fabrika, koji je
ispričao svedok katastrofe, ruski naučnik Hlinov.
Bio je na pomolu skandal. Zaista, na očigled vlade neki pustolov
je izvršio ogromne vojne kupovine, zauzeo ostrvo, lišio slobode
najvećeg građanina Amerike i, uza sve to, to je bio nemoralni nitkov,
masovni ubica, gnusno čudovište.
Telegraf je doneo još jednu zaprepašćujuću vest: tajanstveni
dirižabl najnovijeg tipa preleteo je iznad Havajskih Ostrva, spustio
se u luci Gilo, uzeo benzin i vodu, preleteo iznad Kurilskih Ostrva,
spustio se nad Sahalinom, u Aleksandrovskoj luci uzeo benzin i
vodu, posle čega je nestao u severozapadnom pravcu. Na metalnom
trupu vazdušne lađe primećena su slova P i G.
Tada je svima postalo jasno: Garin je agent Moskve. To mu je,
dakle, „jadni Gari“. Parlament je izglasao najodlučnije mere. Flota
od osam linijskih krstarica otplovila je prema, „Ostrvu Nitkova“,
kako se ono sada zvalo u američkim listovima.
Istog dana radio-stanice celog sveta primile su kratkotalasni
radiogram, čudovišta po drskosti i ružnom stilu:
„Alo! Alo! Ovde radio-stanica Zlatnog Ostrva, koje se zbog
neobaveštenosti naziva Ostrvo Nitkova. Alo! Pjer Gari iskreno
savetuje vladama svih zemalja da ne zabadaju nos u njegove
unutrašnje stvari. Pjer Gari će se braniti, i svaki ratni brod ili flotu
220
koji budu uplovili u vode Zlatnog Ostrva postići će sudbina
američke lake krstarice, koja je potonula za manje od petnaest
sekundi. Pjer Gari iskreno savetuje celokupnom stanovništvu
zemljine lopte da se okani politike i da bezbrižno igra fokstrot koji
nosi njegovo ime“.

95

Brana u jaruzi blizu zimovnika bila je obnovljena. Električna

centrala je proradila. Artur Levi je svakodnevno dobijao nestrpljiva
pitanja sa Zlatnog Ostrva: da li je gotov jarbol za pristajanje?
Elektromagnetski talasi, ravnodušni prema tome šta ih je
pokrenulo iz kosmičkog mira, jurili su kroz eter da bi uletali u radio-
prijemnike i, pošto bi tamo u mikrofonima promuklo progovorili
besnim Garinovim glasom: „Ako za nedelju dana ne bude gotov
jarbol za pristajanje, poslaću dirižabl i narediću da vas poubijaju,
čujete li, Volšine?“ — elektromagnetski talasi bi se kroz žice spojene
sa zemljom ponovo vraćali u prvobitni mir.
U zimovniku, u podnožju vulkana, mahnito se radilo:
raščišćavala se velika zaravan od šikare, sekli se veliki borovi za
jarbol, podizala se dvadeset pet metara visoka kula, koja se sužavala
prema vrhu i bila oslonjena na tri noge duboko ukopane u zemlju.
Radili su svi, do iznemoglosti, ali više od svih se muvao i
uzrujavao Mancev. On se za to vreme ugojio, malo ojačao, ali mu je
razum, očito, bio pomućen ludilom. Bilo je dana kada on kao da je
na sve zaboravljao, te bi ravnodušno sedeo na dušemi, uhvativši se
rukama za čupavu glavu. Ili bi, pošto bi odvezao divokozu Mašku,
govorio Ivanu:
— Hoćeš li da ti pokažem nešto što još nijedan čovek nije video.
Držeći divokozu Mašku za kanap, (ona mu je pomagala da se
vere po stenama), Mancev, a za njim Ivan počeše penjanje na krater
vulkana.

221
 Više nije bilo visoke šume, gore — između kamenih blokova —
raslo je čvornovato grmlje, još više — samo crno kamenje,
pokriveno lišajima i ponegde snegom.
Ivice kratera uzdizale su se u obliku okomitih zubaca, kao
polusrušeni zidovi džinovskog cirkusa. Ali je Mancev ovde
poznavao svaku pukotinu i, kašljući, često sedajući da se odmori,
prelazio je u cik-cak liniji s izbočine na izbočinu. Ipak su samo
jedanput — jednog tihog sunčanog dana — uspeli da se popnu do
same ivice kratera. Njegovi fantastični zupci okružavali su riđe
jezero ohlađene lave. Oštre senke što su ih bacali zupci padale su na
metalne lepinje od lave. Bliže zapadnoj strani uzdizala se na
površini lave kupa, iz čijeg se vrha pušio beličasti dim.
— Tamo je, — reče Mancev pokazujući zadimljenu kupu
zgrčenim prstima — tamo je rupa ili, ako hoćeš, otvor u utrobu
zemlje, kamo čovek još nije zavirio... Bacao sam unutra
piroksilinske piljke. Kada bi na dnu grunula eksplozija, uključivao
sam sekundomer i izračunavao dubinu pomolu brzine zvuka.
Ispitivao sam gasove koji izlaze, skupljao ih u staklenu retortu,
propuštao kroz njih svetlost električne sijalice, i zrake koji su prošli
kroz gas rastavljao na prizmi spektroskopa... U spektru vulkanskog
gasa otkrio sam linije antimona, žive, zlata i još mnogih teških
metala... Je li ti jasno, Ivane?
— Jasno je, terajte dalje...
— Mislim da ti ipak više razumeš od divokoze Maške... Jednom,
za vreme osobito burne delatnosti vulkana, kada je on iz neizmerno
duboke utrobe bljuvao i izbacivao hrakotine, uspeo sam da uz
opasnost po život sakupim malo gasa u retortu... Kada sam se
spustio dole, ka staništu, vulkan poče da baca pod oblake pepeo i
kamenje veliko kao bure. Zemlja se tresla, kao leđa probuđenog
čudovišta. Ne obraćajući pažnju na te sitnice, pojurio sam u
laboratoriju i stavio gas pod spektroskop... Ivane, i ti, Maska,
slušajte...
Mancevljeve oči su blistale, bezuba usta se krivila:
— Otkrio sam tragove teškog metala, koga nema u
Mendeljejevljevoj tablici. Posle nekoliko časova počelo je u retorti
njegovo raspadanje — retorta stade da svetli žutom svetlošću, zatim
222
plavom i, najzad, drečavo crvenom... Iz predostrožnosti sam se
odmakao — odjeknula je eksplozija, retorta i pola moje laboratorije
otišli su dođavola... Taj tajanstveni metal nazvao sam slovom M,
pošto moje prezime počinje sa M i ime ove divokoze takođe počinje
sa M. Čast otkrića pripada nama oboma — divokozi i meni... Shvataš
li štogod?
— Terajte dalje, Nikola ju Hristoforoviću...
— Metal M se nalazi u najdubljim slojevima Olivinskog pojasa.
On se raspada i oslobađa ogromne zalihe toplote... Tvrdim dalje:
zemljino jezgro se sastoji od metala M. Ali budući da prosečna
gustina zemljinog jezgra iznosi osam jedinica, približno kao gustina
gvožđa, a metal M je dvaput teži od njega, onda, izgleda, da je u
samom centru zemlje — praznina.
Mancev diže prst i, pogledavši Ivana i divokozu, divlje se
nasmeja.
— Hajdemo da pogledamo...
Oni se utroje spustiše sa stenovitog grebena na metalno jezero i,
klizajući se po metalnim lepinjama, uputiše se zadimljenoj kupi.
Kroz pukotine je izbijao vreli vazduh. Tu i tamo pod nogama su se
crnele rupe bez dna.
— Mašku ćemo ostaviti dole — reče Mancev i čvrknu divokozu
po njušci, pa pođe zajedno s Ivanom na kupu, hvatajući se za vreli
šljunak koji se osipao.
— Lezi potrbuške i gledaj.
Oni legoše na ivicu kupe, na onoj strani odakle je vetar odnosio
kolutove dima, i spustiše glave. U kupi se nalazilo udubljenje i,
nasred njega — ovalna rupa od sedam metara u prečniku. Iz nje su
dopirali teški uzdasi, udaljena tutnjava, kao da se negde, đavo će ga
znati na kojoj dubini, valjalo kamenje.
Pošto se bolje zagledao, Ivan razaznade crvenkastu svetlost, koja
je dolazila iz beskrajne dubine. Svetlost se, čas pomračujući se čas
opet plamteći, sve više razgorevala — dobijala malinastu, drečeću
boju... Još teže je uzdisala zemlja, još strašnije je grohotalo
kamenje.

223
 — Sad će da izbacuje, moraćemo otići — reče Mancev. — Ova
svetlost ide iz dubine od sedam hiljada metara. Tamo se raspada
metal M, tamo ključaju i isparavaju se zlato i živa.

On zgrabi Ivana za pojas, povuče ga dole. Kupa je drhtala,

osipala se, pokuljaše gusti kolutovi dima, kao para iz prsnutog
kazana, bleštava crvena svetlost udarala je iz bezdani, bojeći niske
oblake...
Mancev uhvati kanap od Maškine ogrlice.
— Trk, trk, deco... Sada će poleteti kamenje...
Odjeknu teška grmljavina, koja se odazva po čitavom stenovitom
amfiteatru — vulkan ispali kameni blok... Mancev i Ivan su trčali,
224
pokrivši glave rukama, ispred njih je skakala divokoza, vukući
kanap...

96

Jarbol za pristajanje bio je gotov. Sa Zlatnog Ostrva javiše da je

dirižabl odleteo, bez obzira na to što je barometar pokazivao rđavo
vreme.
Tokom ovih poslednjih dana Artur je pozivao Manceva na
otvoren razgovor o njegovim sjajnim otkrićima. Pošto bi seli na
dušemu, podalje od radnika, on bi izvadio čuturu s alkoholom i
dolivao ga Mancevu u čaj.
Radnici su ležali na podu, na prostrtoj četini. S vremena na
vreme neko od njih bi ustao i stavljao na vatru kedrov panj. Vatra je
osvetljavala počađale zidove, umorna lica obrasla u bradu. Vetar je
besneo, zviždeći nad krovom.
Artur Levi se trudio da govori tiho, ljubazno, umirujući. Ali je
Mancev, činilo se, sasvim šenuo pameću...
— Slušajte, Arture Arturoviću, ili šta ja znam kako se zovete.!.
Manite se lukavosti... Moje hartije, moje formule, moji projekti
dubinskog bušenja, moji dnevnici — sve je to zalemljeno u limenoj
kutiji i skriveno na sigurnom mestu... Ja ću odleteti, oni će ostati
ovde — neće ih niko dobiti, čak ni Garin. Neću dati, pa makar me
stavili na muke...
— Umirite se, Nikolaju Hristoforoviću, vi imate posla s
pristojnim ljudima.
— Nisam ja toliko glup. Garinu su potrebne moje formule... A
meni je potreban moj život... Hoću da se svakodnevno kupam u
mirišljavoj kadi, da pušim skup duvan, da pijem dobro vino...
Staviću zube i žvakaću gomoljice... I ja hoću slavu! Zaslužio sam
je!... Đavo da vas nosi zajedno s Garinom...
— Nikolaju Hristoforoviću, na Zlatnom Ostrvu ćete živeti kao
neki car...

225
 — Manite se toga. Poznajem ja Garina... On me mrzi, jer je sav
Garin moja zamisao... On bi bez mene bio obična sitna varalica...
Dirižablom ćete povesti moj živi mozak, a ne sveske s mojim
formulama.
Naćulivši uši, Ivan Gusev je slušao odlomke tih razgovora. One
noći kada je bio gotov jarbol za pristajanje on se dovukao preko
dušeme do Manceva, koji je ležao otvorenih očiju, i šapnuo mu
samo na uho:
— Nikolaju Hristoforoviću, pljuni ti na njih. Hajdemo bolje u
Lenjingrad... Ja i Taraškin ćemo vas paziti kao malo dete...
Stavićemo vam zube... Naći ćemo vam dobar stan — šta da se
petljate s buržujima...
— Ne, Vanjka, ja sam propao čovek, imam odveć neobuzdane
želje — odgovorio je Mancev gledajući u tavanicu, odakle su, između
brvana, visili čuperci počađale mahovine. — Sedam godina je pod
ovim prokletim krovom mahnitala moja fantazija... Ni dana više
neću da čekam...
Ivan Gusev je već odavno shvatio kakva je bila ta „francuska
ekspedicija“, pažljivo je slušao, posmatrao i izvodio svoje zaključke.
Sada je Manceva pratio kao senka, i ove poslednje noći nije
spavao: čim bi počele da mu se sklapaju oči, gurnuo bi u nos ptičje
pero ili bi se štipkao na mestu gde bi ga najviše bolelo.
U zoru je Artur Levi ljutito obukao, kratku bluzu i, omotavši
glavu šalom, pošao u radio-stanicu — ona se nalazila u blizini, u
zemunici. Ivan nije skidao očiju s Manceva. Čim je Artur Levi izišao,
Mancev pogleda oko sebe — da li svi spavaju — oprezno siđe s
dušeme, dovuče se do mračnog kuta zimovnika, podiže glavu. Ali
izgleda da su mu oči slabo videle — on se vrati, baci četine na vatru.
Kada se vatra razgorela, on opet pođe u kut.
Ivan se dosećao u šta on gleda — u kutu, tamo gde su se ukrštale
grede od zidova, na tavanici se crnela rupa između tavanskih letava
— mahovina je bila zguljena. To je i uznemiravalo Manceva... On se
prope na prste, zguli s niske tavanice čupe crne mahovine i, kašljući,
začepi njima rupu.
Ivan baci perce kojim je golicao nos, okrenu se nastranu, pokri
se ćebetom preko glave i odmah zaspa...
226
 Snežna vejavica nije se stišavala. Već drugi dan je ogromni
dirižabl lebdeo nad proplankom, s pramcem privezanim za jarbol
za pristajanje. Jarbol se pojavio i pucketao. Vretenasti trup se
ljuljao, i odozdo je izgledalo kao da u vazduhu lebdi dno gvozdene
dereglije. Posada je jedva stizala da mu s gondole skida sneg.
Previvši se preko ograde od gondole, kapetan je vikao Arturu
Leviju, koji je stajao dole:
— Alo! Arture Arturoviću, dođavola! Treba da se otkačimo...
Ljudi su iznemogli.
Levi procedi kroz zube:
— Još jednom sam govorio s Ostrvom. Naređeno je da se dečak
dovede po svaku cenu.
— Jarbol neće izdržati.
Levi samo slegnu ramenima. Sam dečak, naravno, nije bio
važan. Ivana je te noći nestalo. Niko ga se nije ni setio. Pričvršćivali
su dirižabl, koji se pojavio u zoru i dugo kružio nad proplankom
kroz snežne oblake. Iskrcavale su se namirnice. (Radnici
ekspedicije Artura Levija su izjavili da će, ako ne dobiju dovoljno
hrane i novčani dodatak, dirižablu izbušiti trup piroksilinskim
piljkom). Saznavši da je dečak nestao, Artur Levi je mahnuo rukom.
— Nije važno.
Ali se pokazalo da je stvar mnogo ozbiljnija.
Mancev je prvi ušao u gondolu vazdušne lađe. Posle jednog
minuta, nečim uznemiren, spustio se aluminijumskim letvicama na
zemlju i odgegao prema zimovniku. Ubrzo odatle dolete njegov jauk
pun očajanja. Pomahnitali Mancev izlete iz oblaka snega, mašući
rukama:
— Gde je moja limena kutija? Ko je uzeo moje hartije?... Ti si ih
ukrao, ti, podlače?
On ščepa Levija za jaku, zatrese ga s takvom snagom da ovome
spade kapa...
Bilo je jasno: neocenjive formule, ono zbog čega je doleteo
dirižabl, odneo je prokleti dečak. Mancev je bio izbezumljen.

227
 — Moje hartije! Moje hartije! Ljudski mozak nije u stanju da to
ponovo stvori!... Šta da predam Garinu? Sve sam zaboravio!...
Levi smesta posla poteru za dečakom. Ljudi zabrundaše. Ipak
nekolicina ljudi pristade. Mancev ih povede prema Đavo-kamenu.
Levi ostade kraj gondole grickajući nokte. Prođe dosta vremena.
Dvojica od onih što su otišli u poteru vratiše se.
— Tamo kako veje da ne možeš koraknuti...
— Gde vam je Mancev? — prodera se Levi.
— Ko ga zna... Izgubio se...
— Nađite Manceva. Nađite dečaka... Za jednog i drugog dajem
po deset hiljada u zlatu.
Tamneli su oblaci. Primicala se noć. Vetar ojača. Kapetan poče
opet da preti — da će preseći konopce i odleteti dođavola.
Najzad se od Đavo-kamena ukaza visok čovek u bundi zasutoj
snegom. Nosio je na rukama Ivana Guseva. Levi pojuri prema
njemu, skide rukavicu i zavuče ruku pod dečakovu bundicu. Ivan
kao da je spavao, njegove od hladnoće ukočene ruke čvrsto su
pritiskivale na grudima omanju limenu kutiju s dragocenim
Mancevljevim formulama.
— Živ je, živ, samo se malo smrzao — reče visoki čovek,
razvlačeći u širokom osmehu bradu punu snega. — Povratiće se. Da
ga nosim gore? — I, ne čekajući odgovor, ponese Ivana u gondolu.
— Šta je? — viknu odozgo kapetan. — Letimo li?
Artur Levi ga neodlučno pogleda.
— Jeste li spremni za let?
— Jesmo — odgovori kapetan.
Levi se još jednom okrenu onamo, prema Đavo-kamenu, gde je
u gustoj kopreni leteo i vejao sneg iz potamnelih oblaka. Na kraju
krajeva, glavno je bilo da su formule već na vazdušnoj lađi.
— Letimo! — reče on skočivši na aluminijumske lestvice. —
Momci, oslabite konope.
On otvori ispupčena vratanca i uđe u gondolu. Na vrhu jarbola
za pristajanje počeše da seku kudeljno uže koje je držalo vazdušnu
lađu. Stadoše da lupaju, da pucaju motori. Zavrteše se elise.
228
 Utom, gonjen vejavicom, iz snežnog vihora izlete Mancev. Od
vetra mu se kosa nakostrešila. Ispružene ruke hvatale su obrise lađe
koja je odletala...
— Stojte!... Stojte!... — promuklo se derao on. Kada su se
aluminijumske lestvice gondole već bile podigle jedan metar iznad
zemlje, on se uhvati za donju prečagu. Nekoliko ljudi ga uhvatiše za
bundu da bi ga otkinuli od lestvica. On ih odgurnu nogama. Metalno
dno lađe se ljuljalo. Pucali su motori. Ljutito su urlale elise. Lađa se
penjala uvis — u zakovitlane snežne oblake.
Mancev se zakačio za donju prečagu kao neki krpelj. Brzo se peo
uvis... Odozgo se videlo kako su mu raskrečene noge i lelujavi skuti
bunde poleteli u nebo.
Da li je tako dugo leteo, na kojoj se visini otkinuo i pao — to više
nisu videli ljudi koji su stajali dole.

97

Nagnuvši se kroz prozor aluminij umske gondole, gospođa

Lamol je gledala na dvogled. Vazdušna lađa se jedva kretala,
opisujući krug na blistavom nebu. Pod njom, na dubini od hiljadu
metara, pružao se u beskraj prozračni plavozeleni okean. U
njegovom središtu ležalo je ostrvo nepravilnog oblika. Odozgo je
ličilo na obrise Afrike u sićušnoj razmeri. S juga, istoka i
severoistoka, kao kapljice vode oko njega, crnela su se stenovita
ostrvca i plićaci, oivičeni penom. Sa zapada okean je bio čist.
Ovde, u dubokom zalivu, nedaleko od obalskog peska, ležali su
teretni brodovi. Zoja nabroja dvadeset četiri broda — ličili su na
bube koje spavaju na vodi.
Ostrvo je bilo ispresecano nitima puteva — oni su se sastajali kod
njegovog severoistočnog stenovitog dela, gde su se blistali stakleni
krovovi. To se dovršavao dvorac, koji se preko tri terase spuštao do
talasa malog peščanog zatona.

229
 S južne strane ostrva videla su se postrojenja, odozgo nalik na
razbacane dečije igračke: rebra, podgrade, rešetkaste dizalice,
tračnice, vagoneti u pokretu. Vrtelo se desetak motora na vetar.
Dahtali su dimnjaci električnih centrala i crpki za vodu.
U središtu tih postrojenja crneo se okrugli otvor okna. Od njega
su se pokretali prema obali široki gvozdeni transporteri koji su
odnosili izvađenu rudu, i dalje, poput crva, odlazili su u more crveni
pontoni bagera. Oblačić pare, ne prestajući, pušio se nad otvorom
okna.
Dan i noć — u šest smena — obavljali su se radovi u oknu: Garin
je probijao granitni oklop zemljine kore. Drzovitost tog čoveka
graničila se s bezumljem. Gospođa Lamol gledala je u oblačić nad
oknom, dvogled joj je drhtao u ruci, koja je od preplanulosti
izgledala zlatasta.
Uz nisku obalu zaliva pružali su se u pravilnim redovima krovovi
skladišta i stambenih zgrada. Mravlje prilike ljudi kretale su se
putevima. Jurili su automobili i motocikli. U središtu ostrva plavilo
se jezero, iz njega je prema jugu oticala vijugava rečica. Uz njene
obale prostirale su se trake polja i povrtnjaka. Cela istočna padina
zelenela se kao pokrov od smaragda — ovde su, iza ograda, pasla
stada. Na severoistoku, ispred dvorca, između stena, šarenele su se
čudesne figure cvetnjaka i zasađenog drveća.
Još pre pola godine ovde je bila pustinja — trnjak i kamenje, sivo
od morske soli, i zakržljalo žbunje. Brodovi su na Ostrvo izbacili
hiljade tona hemijskog đubriva, bili su iskopani arterski bunari,
dovezene biljke, čitavo drveće.
Zoja je odozgo, iz gondole, gledala parče zemlje zabačeno u
okeanu, bujno i blistavo, zapljuskivano snežno belom penom plime,
i naslađivala se njime, kao žena koja u ruci drži dragocenost.

98

Bilo je na svetu sedam čuda. Narodno predanje nam je ostavilo

samo tri: hram Dijane Efeske, Semiramidine vrtove i bronzanog
230
džina na Rodosu. Sećanje na ostala potopljeno je na dno Atlantskog
Okeana.
Kao osmo čudo, što je gospođa Lamol svakodnevno ponavljala,
trebalo bi smatrati okno na Zlatnom Ostrvu. Za vreme večere, u tek
uređenoj sali dvorca s ogromnim prozorima, izloženim okeanskim
vetrovima, gospođa Lamol je dizala pehar:
— Za čudo, za genija, za drzovitost!
Celokupno izabrano društvo ostrva bi ustalo i pozdravilo
gospođu Lamol i Garina. Svi su bili obuzeti groznicom rada i
fantastičnim zamislima. Neka tamo na kontinentima kukaju zbog
kršenja prava. Ne zarezuju oni to. Ovde danonoćno odjekuje okno
od podzemne tutnjave, grme crpke elevatora, prodirući sve dublje i
dublje, do neiscrpnih zaliha zlata. Sibirski rudnici zlata,
kalifornijske jaruge, snežne pustinje Klondajka — sve to nije ništa,
obična zanatska radinost. Ovde je zlato pod nogama, na bilo kom
mestu, samo da se probiješ kroz granit i ključali olivin.
U dnevnicima nesrećnog Manceva Garin je našao ovu belešku:

„U sadašnje vreme, to jest kada se završio kvartarni

lednički period i kada se s neobičnom brzinom počela
razvijati jedna vrsta životinja lišenih dlakavog pokrova,
sposobnih da se kreću na zadnjim udovima i snabdevenim
pogodnim sklopom usne šupljine za ispuštanje različitih
zvukova — zemljina lopta ovako izgleda.
Njen gornji pokrov sastoji se od ohlađenih granita i
diorita, debelih od pet do dvadeset pet kilometara. Ta korica
je spolja pokrivena morskim talozima i slojevima uginulog
bilja (ugalj) i uginulih životinja (nafta). Kora leži na drugom
omotaču zemljine lopte — od istopljenih metala — na
Olivinskom pojasu.
Istopljeni Olivinski pojas mestimično, kao na primer u
nekim oblastima Tihog Okeana, dopire do zemljine
površine, na pet kilometara od nje.
Debljina tog drugog istopljenog omotača iznosi u
današnje vreme preko sto kilometara, i povećava se za jedan
kilometar za svakih sto hiljada godina.
231
 U istopljenom Olivinskom pojasu treba razlikovati tri
sloja: najbliži zemljinoj kori — to je šljaka, lava koju izbacuju
vulkani; srednji sloj — olivin, gvožđe, nikal, to jest ono od
čega se sastoje meteoriti koji u obliku zvezda padaju na
zemlju za jesenskih noći i, najzad, treći — donji sloj — zlato,
platina, cirkonijum, olovo, živa.
Ta tri sloja Olivinskog pojasa počivaju, kao na jastuku,
na sloju gasa helijuma, zgusnutog do tečnog stanja, koji se
dobija kao proizvod atomskog raspadanja.
I, najzad, ispod omotača tečnog gasa nalazi se zemljino
jezgro. Ono je tvrdo, metalno, temperatura mu iznosi oko
dvesta sedamdeset tri stepena ispod nule, to jest koliko
temperatura vasione.
Zemljino jezgro se sastoji od teških radioaktivnih
metala. Od njih su nam poznata dva, koja se nalaze na kraju
Mendeljejevljeve tablice — uran i torijum. Ali oni su i
proizvod raspadanja osnovnog, super-teškog metala, dosad
nepoznatog u prirodi.
Njegove sam tragove pronašao u vulkanskim gasovima.
To je metal M. On je jedanaest puta teži od platine. Poseduje
ogromnu snagu radioaktivnosti. Ako bi se jedan kilogram
toga metala izvukao na površinu zemlje onda bi sve živo u
prečniku od nekoliko kilometara bilo ubijeno, svi predmeti
pokriveni njegovom emanacijom21 svetleli bi.
Pošto specifična težina zemljinog jezgra iznosi svega
osam jedinica (specifična težina gvožđa), što je uvek
navodilo na pogrešnu misao kao da je jezgro gvozdeno, i
pošto se ne može pretpostaviti da se metal M nalazi u
zemljinom jezgru, pod pritiskom od milion atmosfera, u
poroznom stanju, onda treba izvesti jedini zaključak:
Zemljino jezgro predstavlja šuplju loptu, ili bombu,
sastavljenu od metala M i ispunjenu helijumom koji se usled
ogromnog pritiska nalazi u kristalnom stanju.
U preseku zemljina lopta ovako izgleda:

21
Zračenje. Prim. pisca.
232
 Metal M, koji čini zemljino jezgro, neprekidno se
raspadajući i pretvarajući u druge lake metale, oslobađa
ogromnu količinu toplote. Zemljino jezgro se skroz zagreva.
Posle nekoliko milijardi godina zemlja će se naskroz
zagrejati, rasprsnuće se kao bomba, planuće, pretvoriće se u
gasnu loptu, čiji će prečnik biti jednak prečniku putanje koju
opisuje mesec oko zemlje, zasijaće kao mala zvezda i zatim
će početi da se hladi i ponovo skuplja do veličine zemljine
lopte. Tada će se na zemlji opet pojaviti život, posle nekoliko
milijardi godina pojaviće se čovek, otpočeće brz razvitak
čovečanstva, borba za najviše socijalno uređenje sveta.
Zemlja će se ponovo, bez prestanka, zagrevati usled
atomskog raspadanja, da bi ponovo planula kao mala
zvezda.
To je kruženje zemaljskog života. Bilo ih je beskrajno
mnogo i ubuduće biće ih beskrajno mnogo. Smrti nema.
Postoji samo večito obnavljanje...“

Eto šta je Garin pročitao u Mancevljevom dnevniku.

99

Gornje ivice okna bile su presvučene čeličnim oklopom. Masivni

cilindri od teško topljivog čelika spuštani su u njega, već prema
tome koliko se prodiralo u dubinu. Dopirali su do onoga mesta na
kome je temperatura u oknu iznosila oko trista stepeni. To se desilo
iznenada, naglo, na dubini od pet kilometara od površine. Smena
radnika i dva hiperboloida propali su na dnu okna.
233
 Garin je bio nezadovoljan. Spuštanje i zakivanje cilindra kočili
su rad. Sada, kada su zidovi okna bili usijani, hladili su ih zgusnutim
vazduhom, i oni su, hladeći se, sami stvarali moćan oklop.
Rešetkastim rebrima zatezali su ih dijagonalno.
Prečnik okna nije bio velik — dvadeset metara. Njegova
unutrašnjost predstavljala je složen sistem cevi za dovođenje i
odvođenje vazduha, podgrada, mreže žica, duraluminijumskih
bunara — u njima su se kretale crpke elevatora — kaišnika,
platformi za elevatorsko prenošenje i platformi na kojima su stajale
mašine za tečni vazduh, i hiperboloidi.
Sve, uspinjače, elevatori, mašine, stavljalo se u pokret
električnom strujom. U zidovima okna probadale su se pećine za
skladište mašina i za odmor radnika. Da bi rasteretio glavno okno,
Garin je počeo da buši drugo, paralelno s njim, s prečnikom od šest
metara — ono je spajalo pećine električnim uspinjačama koje su se
kretale brzinom pneumatične kugle.
Najvažniji deo radova — bušenje — vršilo se sinhronizovanim
dejstvom zrakova hiperboloida, hlađenja tečnim vazduhom i
crpenja rude elevatorima. Dvanaest hiperboloida specijalne
konstrukcije, koji dobijaju energiju od voltnih lukova s ugljenom od
šamonita, probijalo je i topilo rudu, struje tečnog vazduha trenutno
su je hladile, i ona je, raspadajući se na najsitnije čestice, dospevala
u crpke elevatora. Proizvode gorenja i paru odnosili su ventilatori.

100

Dvorac u severoistočnom delu Zlatnog Ostrva bio je izgrađen

prema fantastičnim planovima gospođe Lamol.
Bila je to ogromna građevina od stakla čelika, tamnocrvenog
kamena i mramora. U njoj se nalazilo pet stotina dvorana i soba.
Glavna fasada sa dva široka mramorna stepeništa izlazila je iz mora.
Talasi su se razbijali o stepenike i sokle sa obe strane stepenica, gde
su umesto običnih kipova ili vaza stajale četiri bronzane rešetkaste

234
kulice, držeći na sebi pozlaćene lopte — u njima su se nalazili
napunjeni hiperboloidi koji su štitili prilaze s okeana.
Stepenice su vodile do otvorene terase — sa nje su dva uvučena
ulaza, učvršćena četvrtastim stubovima, vodila u unutrašnjost kuće.
Čitava fasada od kamena, ovlaš nagnuta, kao na egipatskim
zdanjima, škrto ukrašena, s visokim, uskim prozorima i ravnim
krovom, izgledala je surova i mračna. Zato su fasade koje su gledale
u unutrašnje dvorište, u cvetnjake puzavih ruža, vrbene, orhideja,
rascvetalog jorgovana, badema i krinovog drveća, bile bogato, čak i
dopadljivo urađene.
Dvoja bronzana vrata vodila su u unutrašnjost ostrva. To je bila
kuća-tvrđava. Malo dalje od nje, postrani uzdizala se na steni
rešetkasta kula visoka sto pedeset metara, spojena podzemnim
hodnikom sa Garinovom spavaćom sobom. Na njenoj gornjoj
platformi nalazili su se moćni hiperboloidi. Oklopljena uspinjača
pela se do njih sa zemlje za nekoliko sekundi. Svima, čak i gospođi
Lamol, bilo je, pod pretnjom smrti, zabranjeno da prilaze podnožju
kule. To je bio zakon Zlatnog Ostrva.
U levom krilu dvorca nalazile su se sobe gospođe Lamol, u
desnom — Garinove i Rolingove. Ovde više niko nije stanovao. Kuća
je bila određena za ono vreme kada će za smrtnika biti najveća sreća
da dobije poziv na Zlatno Ostrvo i vidi zaslepljujuće lice gospodarice
sveta.

Gospođa Lamol se spremala za tu ulogu. Imala je posla preko

guše. Stvarali su se propisi jutarnjeg ustajanja, izlazaka, malih i
velikih prijema, ručkova, večera, maskarada i razonoda. Njen
glumački temperament dobio je pun zamah. Volela je da ponavlja
da je ona rođena za svetsku scenu. Za čuvara propisa bio je
imenovan čuveni baletski koreograf — ruski emigrant. S njim je bio
zaključen ugovor u Evropi, darovan je zlatnim ordenom „Božanske
Zoje“ s brilijantima na beloj traci i proizveden u staro rusko zvanje
komornika.
Sem tih unutrašnjih — dvorskih — zakona, ona je, zajedno s
Garinom, stvarala „Zapovesti Zlatnog veka“ — zakone budućeg
čovečanstva. Ali to su bili pre opšti projekti i osnovne ideje, koje bi
235
docnije razradili pravnici. Garin je bio strašno zauzet, i ona je
morala da utuče vreme. U njenoj kancelariji su danonoćno dežurale
dve stenograf kinje.
Garin je dolazio pravo iz okna, izmučen, prljav, sav je zaudarao
na zemlju i mašinsko ulje. Žurno je jeo, legao podižući noge na
atlasni divan i obavijao se dimom iz lule, (on nije potpadao pod
propise, njegove navike bile su svete i van podražavanja.) Zoja je
hodala po tepihu, premećući u mršavim prstima ogromne biserne
ogrlice i zvala Garina na razgovor. Njemu je bilo potrebno da
nekoliko minuta leži nepomično, da bi mu mozak opet mogao
grozničavo da radi. U svojim planovima on nije bio ni zloban, ni
dobar, ni surov, ni milostiv. Njega je samo zabavljala oštroumnost
u rešavanju pitanja. Ta „prohladnost“ je ljutila Zoju. Njene velike
oči bi potamnele, njenim pokretljivim leđima prošla bi drhtavica,
dubokim glasom punim mržnje ona bi rekla (na ruskom, da ne bi
stenografkinja razumela):
— Vi ste uobraženko. Vi ste strašan čovek, Garine. Razumljivo
mi je što čoveka može spopasti želja da sa vas živog odere kožu —
da vidi kako ćete se prvi put u životu mučiti. Zar vi nikoga ne mrzite,
nikoga ne volite?
— Sem vas, — odgovorio bi Garin kezeći zube ali vaša je glavica
puna glupavih koještarija... A meni je svaka sekunda dragocena.
Pričekaću dok se vaše častoljublje sasvim ne zasiti. Ali vi ipak u
jednom imate pravo, ljubavi moja: odveć sam krut. Ideje koje nisu
zasićene sokovima života rasplinjuju se u prostranstvu. Sokovi
života — to je strast. Vi je imate na pretek.
On pogleda iskosa Zoju — stajala je pred njim, bleda,
nepomična.
— Strast i krv. Stari recept. Zašto upravo da se s mene odere
koža? Može se i sa nekog drugog. A vama je, očigledno, jako
potrebno da zbog zdravlja umočite maramicu u tu tečnost.
— Ja mnogo šta ne mogu oprostiti ljudima.
— Na primer — đide malog rasta s maljavim prstima?
— Da. Zašto to spominjete?
— Ne možete oprostiti samoj sebi... Sigurno je da su vas za pet
stotina franaka zvali telefonom. Dešavalo se. Kada ste se žurili u
236
restoran, užurbano ste krpili svilene čarape, otkidali konac, eto, tim
božanskim zubićima. A besane noći kada se u torbici nalaze — dva
sua, i strah od sutrašnjice, i užas — da će se pasti još niže... A pseći
nos Rolingov — nešto pa vredi.
Gledajući mu u oči uz dug osmeh, Zoja reče:
— Ovaj razgovor takođe neću do smrti zaboraviti...
— Bože moj, pa maločas ste me prekorevali zbog krutosti...
— Kada vlast bude moja, obesiću vas na kuli hiperboloida...
Garin brzo ustade, uhvati Zoju za taktove, silom je privuče sebi
na kolena i stade da ljubi njeno zabačeno lice, stisnute usne. Obe
stenografkinje, svetle, uvijene kose, ravnodušne, kao lutke,
okrenuše glave.
— Glupa, smešna ženo, shvati — kao takvu te samo i volim...
Jedino biće na zemlji... Da nisi jedno dvadeset puta umirala po
vašljivim vagonima, da te nisu kupovali kao uličnu devojku — zar bi
ti pojmila svu oštrinu drzovitosti ljudske... Zar bi ti hodala po
tepisima kao gospodarica... Zar bih ja pred tvoje noge stavio sebe
sama...
Zoja se ćutke oslobodi, pokretom ramena popravi haljinu, ode
na sredinu sobe i odatle je još uvek divlje gledala u Garina. On reče:
— Dakle, gde smo stali?
Stenograf kinje su zapisivale misli. Preko noći su ih štampali i u
jutru donosili u postelju gospođi Lamol.
Zbog veštačenja po nekim pitanjima pozivali su Rolinga. On je
stanovao u veličanstvenim, još ne sasvim dovršenim apartmanima.
Iz njih je izlazio samo za vreme obeda. Njegova volja i gordost bile
su slomljene. On se jako promenio za to pola godine. Garin se
plašio. Izbegavao je da sa Zojom ostane oči u oči. Niko nije znao (i
nije se interesovao) šta on radi po ceo dan. Knjige nije nikada čitao.
Beleške, izgleda, nije vodio. Pričalo se kao da ga je uhvatila strast da
skuplja lule za pušenje. Jedne večeri Zoja je videla kroz prozor kako
je na pretposlednjem stepeniku mramornih stepenica Roling sedeo
kraj vode i, pokunjivši se, gledao u okean odakle je pre sto miliona
godina izišao njegov predak u obliku čovekolikog guštera. To je bilo
sve što je ostalo od velikog kralja hemije.
Ni gubitak trista miliona dolara, ni ropstvo na Zlatnom Ostrvu,
pa čak ni Zojina izdaja ne bi ga slomili. Pre dvadeset pet godina on
237
je po ulicama prodavao mast za obuću. Umeo je, voleo je da se bori.
Koliko je bilo uloženo napora, talenta i volje da bi se ljudi naterali
da plaćaju njemu, Rolingu, zlatne novčiće. Evropski rat, razaranje
Evrope — eto kakve su snage bile pokrenute da bi zlato poteklo u
kase „Anilin-Rolinga“.
I odjednom to zlato, ekvivalent snage i sreće, crpšće iz okna, kao
glinu, kao blato, elevatorskim crpkama u bilo kojoj količini. Eto tu
su Rolingove noge ostale da lebde u praznom prostoru, prestao je
da se oseća carem prirode — „homo sapijensom“. Nije mu ostajalo
ništa drugo nego da skuplja lule.
Ali je on još uvek, na Garinovo navaljivanje, svakodnevno
diktirao preko radija svoju volju direktorima „Anilin-Rolinga“.
Njihovi odgovori bili su neodređeni. Postalo je jasno da direktori ne
veruju u dobrovoljnu Rolingovu samoću na Zlatnom Ostrvu. Pitali
su ga:
„Šta da se preduzme za vaš povratak na kontinent?“
Roling je odgovarao:
„Lečenje živaca teče povoljno“.
Prema njegovom naređenju bilo je dobijeno još pet miliona funti
sterlinga. Kada je pak posle dve nedelje ponovo naredio da se izda
ista svota, bili su uhapšeni Garinovi agenti koji su podneli ček. Bio
je to prvi signal za napad kontinenta na Zlatno Ostrvo. Flota od
osam linijskih brodova, koja je krstarila Tihim Okeanom, blizu
dvadeset drugog stepena južne širine i sto trideset stepeni zapadne
dužine, čekala je samo ratno naređenje da se napadne Ostrvo
Nitkova.

101

Šest hiljada radnika i službenika Zlatnog Ostrva bilo je

sakupljeno iz svih krajeva sveta. Prvi Garinov pomoćnik, inženjer
Čermak, koji je imao zvanje gubernatora, razmestio je radnu snagu
prema narodnostima, u petnaest deonica. Deonica od deonice bila
je odvojena bodljikavom žicom.

238
 U svakoj deonici bile su podignute barake i sobe za molitvu, po
mogućstvu, po ukusu dotične nacije. Konzerve, biskviti,
marmelada, burići s kupusom, pirinčem, usoljenim meduzama,
haringama, hrenovkama i tako dalje i tako dalje — sve je to
poručivano (u američkim fabrikama) takođe s nacionalnim
nalepnicama.
Dvaput mesečno izdavala se službena odeća, koja je odgovarala
nacionalnom duhu, i jedanput u pola godine — praznični nacionalni
kostimi: Slovenima — kaputi na struk i gunjevi, Kinezima — bluze
od sirove svile, Nemcima — redengoti i cilindri, Italijanima —
svileno rublje i lakovane cipele, Crncima — suknjice oko bedara,
ukrašene krokodilskim zubima, staklenim biserima itd.
Da bi u očima stanovništva opravdao te bodljikave granice,
inženjer Čermak je stvorio provokatorsko osoblje. Bilo ih je
petnaest ljudi. Oni su raspirivali nacionalnu mržnju: radnim danom
umereno, a preko praznika do pesničenja.
Ostrvska policija, koja se sastojala od bivših Vrangelovih oficira
i nosila uniformu Zojinog reda — kratki koporan od belog sukna,
izvezen zlatom, i šarene čakšire uz nogu — održavala je red, ne
dopuštajući da se nacionalnosti uzajamno istrebe.
Radnici su dobijali ogromnu platu u poređenju s platama na
kontinentu. Neki su je slali u zavičaj prvim brodom, drugi su je
ostavljali na čuvanje. Nije se imala gde utrošiti, pošto su jedino
preko praznika bile otvorene krčme i Luna-park u usamljenom
klancu na jugoistočnoj obali ostrva. Tamo je radilo petnaest javnih
kuća, uređenih takođe po nacionalnom ukusu.
Radnicima je bilo poznato u kakvom se cilju probija džinovsko
okno u dubinu zemlje. Garin je rekao svima da će prilikom obračuna
dozvoliti svakome da uzme onoliko zlata koliko može poneti na
leđima. I nije bilo čoveka na Ostrvu koji bi bez uzbuđenja gledao u
čelične trake što odnose rudu iz zemljine utrobe u okean, koga ne bi
opio žućkasti dim iznad ždrela okna.

102

239
 — Gospodo, došao je najsudbonosniji trenutak u našem radu. Ja
sam ga očekivao i pripremio se za njega, ali to, razume se, ne
umanjuje opasnost. Mi smo blokirani. Maločas smo dobili
radiogram: dva naša broda, natovarena profiliranim gvožđem za
podgradu okna konzervama i smrznutom ovčetinom, zarobila je
američka krstarica i proglasila ih za plen. To znači da je počeo rat.
Treba svakog časa očekivati njegovu zvaničnu objavu. Jedan od
najprečih mojih ciljeva je — rat. Ali on počinje pre nego što treba.
Na kontinentu su odveć nervozni. Predosećam njihov plan: oni se
plaše nas, trudiće se da nas umore glađu. Jedno obaveštenje: na
ostrvu ima hrane za dve nedelje, ne računajući živu stoku. Za tih
četrnaest dana moramo probiti blokadu i dovući konzerve. Zadatak
je težak, ali je ostvarljiv. Sem toga, uhapšeni su moji agenti koji su
podneli Rolingov ček. Novaca u kasi nemamo. Trista pedeset
miliona dolara potrošeno je do poslednjeg centa. Za nedelju dana
moramo izdati plate, i ako isplatimo u čekovima, radnici će se
pobuniti i zaustaviti hiperboloid. Dakle, za sedam dana obavezni
smo da nabavimo novac.
Sednica se održala u sumrak, u još nedovršenom Garinovom
kabinetu. Prisustvovali su Čermak, inženjer Šefer, Zoja, Šeljga i
Roling. Garin je, kao i uvek u trenucima opasnosti i umnog
naprezanja, razgovarao i klatio se na potpeticama, lako se smešeći i
gurnuvši ruke u džepove. Zoja je predsedavala, držeći u ruci mali
čekić. Čermak, malen, nervozan, upaljenih očiju, zakašlja se i reče:
— Drugi zakon Zlatnog Ostrva glasi: niko ne sme da pokuša da
prodre u tajnu konstrukcije hiperboloida.. Svaki, pa makar
dodirnuo gornji omotač hiperboloida, podleže smrtnoj kazni.
— Tako je, — potvrdi Garin — takav je zakon.
— Za uspešno dokrajčenje poduhvata koje ste vi naveli biće
potreban, u najmanju ruku, istovremeni rad tri hiperboloida:
jednog za dobijanje novca, drugog za probijanje blokade, trećeg za
odbranu Ostrva. Dvojicu pomoćnika moraćete da izuzmete iz
zakona.
Nastade ćutanje. Muškarci su gledali u dim od cigara. Roling je
usredsređeno mirisao lulu. Zoja okrenu glavu prema Garinu. On
reče:

240
 — Dobro. (Lakomisleni gest.) Objavite. Iz drugog zakona
izuzimam dva čoveka na ostrvu: gospođu Lamol i...
On se veselo previ preko stola i potapša Šeljgu po ramenu:
— Njemu, Šeljgi, drugom čoveku, poveravam tajnu aparata...
— Prevarili ste se, druže, — odgovori Šeljga, skidajući ruku s
ramena — odbijam.
— Razlog?
— Nisam obavezan da objasnim. Razmislite, i sami ćete se
dosetiti.
— Poveravam vam da uništite američku flotu.
— Lepa stvar, nema šta. Ne mogu.
— Zašto, dođavola?
— Kako zašto?... Zato što je put klizav...
— Pazite se, Šeljga...
— Pazim...
Garinu se nakostreši bradica, blesnuše zubi. On se uzdrža. Tiho
upita:
— Nešto ste namislili?
— Moja je linija, Petre Petroviću, jasna. Ja ništa ne skrivam.
Taj kratki razgovor bio je vođen na ruskom jeziku. Niko ga nije
razumeo sem Zoje. Šeljga opet poče da škraba po hartiji. Garin reče:
— Dakle, za pomoćnika kod hiperboloida imenujem jednog
čoveka — gospođu Lamol. Ako se slažete, gospođo, „Arizona“ je
spremna — ujutru ćete isploviti na okean...
— Šta treba da radim na okeanu? — upita Zoja.
— Da pljačkate sve brodove koji plove linijama Transpacifika. Za
nedelju dana moramo isplatiti radnike.

241
 103

U dvadeset tri časa sa zapovedničkog linijskog broda dadoše

signal: „Čuvaj se, gas, čuvaj primećeno strano telo nad sazvežđem
Južnog Krsta.
Plavkasti zraci reflektora, kao repovi kometa, poleteše
zvezdanim nebom, zaigraše i skupiše se na stranom telu. Ono zasija.
Stotine durbina razaznaše metalnu gondolu, prozračne krugove
elisa i na boku vazdušne lađe slova P i G.
Zatreptaše svetlosni signali na brodovima. Sa zapovedničkog
broda poleteše četiri hidroplana, i, urlajući, počeše strmo da se
penju prema zvezdama. Povećavajući brzinu, eskadra je plovila u
krmenom poretku, to jest brod za brodom.
Zuka aviona sve se više stišavala, slabila. I odjednom vazdušna
lađa, prema kojoj su se oni uzvijali, iščeze s vidika. Mnogi durbini
bili su protrljani maramicama. Lađa se izgubila na noćnom nebu,
ma koliko je tražili reflektori.
Ali se u jedan mah začu slabo štektanje mitraljeza: pronašli su
je. Štektanje prestade. Na nebu, prevrćući se, strmo polete dole
sjajna mušica. Oni koji su gledali u durbin zinuše od čuda — to je
padao hidroplan i srušio se negde u crnim talasima. Šta se desilo?
I opet — taka-taka-taka-taka — zapucaše na nebu mitraljezi, i
namah prestade njihova pucnjava i sva tri aviona, jedan za drugim,
proleteše strmoglavce kroz zrake reflektora i u spiralama bućnuše u
okean. Zaigraše svetlosni signali sa zapovedničkog broda.
Zatreptaše do samog vidika: šta se desilo?
Zatim su svi spazili kako protiv vetra, sasvim blizu, preko
krmene linije brodova — juri crni iskidani oblak. To se spuštala
vazdušna lađa, obavijena zavesom od dima. Na zapovedničkom
brodu dadoše signal, „Čuvaj se, gas, čuvaj se gas“. Grunuše protiv-
avionski topovi. I istovremeno na palubu, na mostiće, na oklopljene
kule topova padoše, rasprsnuše se gasne bombe.
Prvi pogibe admiral, dvadesetosmogodišnji lepotan, koji iz
gordosti nije bio stavio masku. Uhvatio se za grlo i prevalio se
242
naduvena, pomodrela lica. Za nekoliko sekundi bili su otrovani svi
koji su se nalazili na palubi — gasne maske su se pokazale slabo
korisne. Zapovednički brod bio je napadnut nepoznatim gasom.
Komandu preuzme vice-admiral. Krstarice se iskrenuše na desni
bok i otvoriše vatru iz protivavionskih topova. Tri plotuna potresoše
noć. Tri munje, izletevši iz topova, okrvaviše okean. Tri roja čeličnih
đavola, fijučući slepim glavicama, odleteše đavo će ga znati kuda i,
rasprsnuvši se, osvetliše zvezdano nebo.
Odmah posle plotuna s krstarice polete šest hidroplana — sve
posade s maskama. Bilo je očevidno da su prva četiri aparata
stradala naletevši na otrovnu dimnu zavesu vazdušnog broda. Sada
je u pitanju bila čast američke flote. Na brodovima ugasiše svetla.
Ostadoše samo zvezde. U mraku se čulo kako talasi zapljuskuju
čelične bokove brodova i u visini zuje avioni.
Najzad!... Taka-taka-taka-taka — iz srebrnastog zamagljenog
Mlečnog Puta dolete štektanje mitraljeza... Zatim — kao da su se
otčepljivale flaše. To je počeo napad granatama. U zenitu zasija
mrko-crnom svetlošću zakovitlani oblačić: iz njega izlete, nagnuvši
zatupasti pramac, metalna cigara. Po njenoj gornjoj ivici igrali su
plameni jezičci. Cigara je padala koso nadole, ostavljajući za sobom
svetao rep i, sva obuhvaćena plamenom, sruši se iza vidika.
Posle pola časa jedan od hidroplana izvesti da se spustio blizu
zapaljenog dirižabla i da je pobio sve što je na njemu i oko njega
ostalo živo.
Pobeda je skupo stajala američku eskadru: stradala su četiri
aviona s celokupnom posadom. Gasovima je bilo smrtno otrovano
dvadeset osam oficira, među njima i admiral eskadre, i sto trideset
dva mornara. Ono što je najviše vređalo prilikom takvih gubitaka
bilo je to što su se veličanstvene linijske krstarice s moćnom
artilerijom našle u položaju beskrilnih pingvina: neprijatelj ih je
tukao odozgo nekakvim nepoznatim gasom kako je hteo. Bilo je
neophodno vratiti milo za drago, pokazati stvarnu moć pomorske
artilerije.
U tom smislu kontraadmiral je iste noći poslao u Vašington
izveštaj o svim pojedinostima pomorske bitke. On je nastojavao na
tome da se Ostrvo Nitkova bombarduje.
243
 Odgovor ministra pomorstva stigao je posle dvadeset četiri časa:
ploviti prema označenom ostrvu i sravniti ga s talasima okeana.

104

— De, šta je? — izazivački upita Garin, stavljajući na pisaći sto

slušalice od radio-prijemnika. (Sednica se održavala u istom
sastavu, izuzev gospođe Lamol). De, šta je, milostiva gospodo?...
Mogu da vam čestitam... Blokada više ne postoji... Američkoj floti je
izdalo naređenje da bombarduje Ostrvo.
Roling se strese, ustade iz naslonjače, lula mu ispala iz usta,
ljubičaste usne se iskrivile, kao da je hteo, a nije mogao održati
nekakav govor.
— Šta vam je, stari? — upita Garin. — Zar vas tako uzbuđuje
približavanje rodne flote? Jedva čekate da me obesite na katarci? Ili
ste se uplašili od bombardovanja?.. Vama, razume se, izgleda glupo
biti raskinut od američke granate na mokre parčiće. Ili vam se
savest, đavo da ga nosi, uznemirila... Jer, kako god da okrenemo, mi
ratujemo s vašim paricama.
Garin se kratko nasmeja, okrenu glavu od starca. Roling ne reče
ništa, već sede na mesto, pokrivši zemljano lice drhtavim rukama.
— Ne, gospodo... Bez rizika se može na jednom dolaru zaraditi
samo tri centa. Mi se sada spremamo za veliki rizik. Naš izviđački
dirižabl odlično je izvršio zadatak... Molim da ustajanjem odamo
poštu dvanaestorici poginulih, među njima komandantu dirižabla
Aleksandru Ivanoviću Volšinu. Dirižabl je uspeo da telefonski
podrobno opiše sastav eskadre. Osam linijskih krstarica najnovijeg
tipa, naoružanih sa četiri oklopne kule, sa po tri topa u svakoj. Posle
bitke njima je ostalo najmanje dvanaest hidroplana. Sem toga lake
krstarice, razarači, podmornice. Ako se računa da udar svake
granate iznosi sedamdeset miliona kilograma žive snage, onda će
plotun čitave eskadre po Ostrvu, u zaokrugljenim brojkama, biti
ravan milijardi kilograma žive snage.
— Utoliko bolje, utoliko bolje — prošapta Roling napokon.
244
 — Prestanite s jadikovanjem, starče, sramota... Zaboravio sam,
gospodo — treba da zahvalimo gospodinu Rolingu što nam je
ljubazno stavio na raspoloženje najnoviji i zasad još tajni
pronalazak: gas pod imenom „Crni krst“. Pomoću njega naši su
piloti oborili u vodu četiri hidroplana i izbacili iz stroja zapovednički
brod...
— Ne, nisam vam ljubazno stavio na raspoloženje „Crni krst“,
gospodine Garine! — muklo viknu Roling. — Pod uperenom
revolverskom cevi iznudili ste od mene naređenje da se na Ostrvo
pošalju baloni s „Crnim krstom“.
On se zagrcnu i, povodeći se, iziđe. Garin stade da iznosi plan
odbrane Ostrva. Napad eskadre trebalo je očekivati prekosutra.

105

„Arizona“ je digla gusarsku zastavu.

To nikako nije značilo da se na njoj zalepršala crna romantična
zastava morskih razbojnika s lobanjom i goleničnim kostima. Sada
su se samo na flašama sa sublimatom stavljali slični užasi.
Zapravo na „Arizoni“ nije bila istaknuta nikakva zastava. Dve
rešetkaste kule s hiperboloidima činile su je isuviše drugačijom od
svih brodova na svetu. Brodom je komandovao Jansen, potčinjen
gospođi Lamol.
Velike Zojine odaje — spavaća soba, kupatilo, klozet, salon —
bile su zaključane. Zoja se smestila gore, u kapetanovoj kabini,
zajedno s Jansenom. Pređašnji raskoš — plava svilena perdeta,
tepisi, jastuci, naslonjače — sve je bilo sklonjeno. Posada uzeta još
u Marselju, bila je naoružana koltovima i kratkim puškama. Posadi
je bio rečen cilj plovidbe i obećan plen od svakog zarobljenog broda.
Sve slobodne prostorije na jahti bile su pune kanti s benzinom i
pijaćom vodom. Pri bočnom vetru, pod svim razapetim jedrima, s
punim opterećenjem izvrsnih motora Rols-Rojs, „Arizona“ je letela
kao albatros — s grebena na greben po uzburkanom okeanu.

245
 106

— Vetar se približava brzini od sedam balova, kapetane.

— Smotati košna jedra.
— Razumem, kapetane.
— Stražari da se smenjuju svakog časa. Osmatrača u košaru na
glavnom jedru.
— Razumem, kapetane.
— Probudite me čim se ukažu svetla.
Jansen se zagleda u neprozirnu okeansku pučinu. Mesec još nije
bio izišao. Zvezde su bile prevučene lakom koprenom. U toku tih
pet dana i noći plovidbe na severozapad njega nije prolazio osećaj
ushićene lake drhtavice po celom telu. Pa šta — gusarenjem su se
bavili i njegovi pradedovi. On se klimanjem glave oprosti s
pomoćnikom i uđe u kajutu.
Kada je ušao kroz mišiće njegovog tela prostruja poznata
drhtavica, prože ih zatrovanost koja iznurava. Nepomično je stajao
ispod mutne polulopte lampe na tavanici. Niska udobna
kapetanova kajuta, obložena kožom i lakovanim drvetom — strogi
stan usamljenog pomorca — bila je zasićena prisustvom mlade
žene.
Pre svega ovde je mirisao parfem. Do sto đavola... Zapovednica
gusara se tako mirisala da bi i mrtvome proradila slezina. Preko
naslona od stolice bila je nemamo prebačena flanelska suknja i
zlatasti sviter. Na pod, pravo na mali tepih, bačene čarape zajedno
s podvezicama — jedna čarapa kao da je još sačuvala oblik noge.
Gospoda Lamol je spavala na njegovom krevetu. (Jansen je u
toku tih pet dana legao, ne svlačeći se, na kožni divan.) Ona je ležala
na boku. Usta su joj bila poluotvorena. Lice, opaljeno morskim
vetrom, izgledalo je mirno, nevino. Gola ruka zavučena pod glavu.
Gusarka!
Ta hrabra odluka gospođe Lamol da se smesti zajedno s njime u
kapetanovoj kajuti bila je za Jansena teško iskušenje. S gledišta

246
borbe — to je bilo pravilno. Išlo su u pljačku, možda — u smrt. U
svakom slučaju, ako bi bili uhvaćeni, oboje bi visili na katarci jedno
pored drugog. To ga nije zbunjivalo, to ga je čak nadahnjivalo. Bio
je podanik gospođe Lamol, kraljice Zlatnog Ostrva. On ju je voleo.
Ma koliko čovek da razjašnjava, ljubav je nejasna stvar. Jansen
je znao i devojčice iz lučkih krčmi i divne ledi na parobrodima koje
su iz dosade i radoznalosti padale u njegove mornarske zagrljaje.
Neke je zaboravio, kao praznu stranicu prazne knjižice, ponekih je
bilo prijatno setiti se u časovima mirnog stražarenja, kada se šetkao
mostićem ispod toplih zvezda.
I u Napulju, kada je Jansen u pušionici čekao da mu zazvoni
gospođa Lamol, to je još bilo nešto slično njegovim pređašnjim
doživljajima. Ali ono što je trebalo da se dogodi onda, posle večere i
igranja, nije se dogodilo. Prošlo je pola godine, i sada je Jansenu
bilo čak i čudno da se seti — nije li on nekada ovom rukom, pri
zdravoj pameti, obuhvatio leđa gospođe Lamol za vreme igranja?
Nisu li ga nekoliko minuta, polovina nedopušene cigarete, odvajali
od neverovatne sreće? Sada, kada bi začuo njen glas s drugog kraja
jahte, on bi lagano uzdrhtao, baš kao da je u njemu razbešnjavala
tiha oluja. Kada bi na palubi, u pletenoj naslonjači video kraljicu
Zlatnog Ostrva s očima koje lutaju po vidiku, u njemu bi — negde
izvan granica razumnog — sve pevalo i patilo od odanosti, od
zaljubljenosti.
Možda su uzrok svemu bili vikinzi, morski razbojnici, Jansenovi
preci — oni koji su plovili morima daleko od rodne zemlje, u
crvenim lađama s uzdignutom krmom i pramcem u vidu petlove
kreste, sa štitovima postavljenim po ivicama lađe, s pravim jedrom
na katarci od jasena. Kraj takve katarke Jansen-čukunded je i pevao
o plavim talasima, o olujnim oblacima, o svetlokosoj devojci, o onoj
dalekoj što čeka na morskoj obali i gleda u daljinu — prolaze godine,
a njene su oči kao sinje more, kao olujni oblaci. Eto iz kakvih je
davnina zaokupilo sanjarenje jadnog Jansena.
Stojeći u kajuti koja je mirisala na kožu i parfem, on je u očajanju
i ushićenju posmatrao milo lice, svoju ljubav. Plašio se da se ona ne
probudi. Nečujno je prišao divanu i legao. Zatvorio je oči. Napolju
su šumeli talasi. Hučao je okean. Čukunded je pevao starinsku

247
pesmu o divnoj devojci. Jansen zabaci ruke ispod glave, i san i sreća
ga savladaše.

107

— Kapetane!... (kucanje na vrata) kapetane!

— Jansene! — uzbuđeni glas gospođe Lamol prođe mu kao igla
kroz mozak. Kapetan Jansen skoči, prenu se usplahirenih očiju iz
snova. Gospođa Lamol je žurno navlačila čarape. Košulja joj spade,
obnaživši rame.
— Uzbuna, — reče gospođa Lamol — a vi spavate...
Na vratima se opet začu lupnjava i ču se pomoćnikov glas:
— Kapetane, s leve strane svetla.
Jansen otvori vrata. Vlažni vetar mu pohrli u pluća. On se
zakašlja, iziđe na mostić. Noć je bila neprozirna. S leve strane broda,
u daljini, nad tala-sima su se njihale dve svetiljke.
Ne skidajući očiju sa svetiljki, Jansen napipa na prsima
pištaljku. Zviznu. Odgovoriše vođi palube. Jansen razgovetno
zapovedi:
— Svi gore na palubu. Smotati jedra!
Odjeknuše pištaljke, komandni povici. S boka, s kampana
pokuljaše mornari. Oni se, kao mačke, uspentraše na jarbole,
zaljuljaše se na poprečnicama. Zaškripaše koturovi. Zabacivši
glavu, vođa palube prokle sve što je sveto na svetu. Jedra padoše.
Jansen komandova:
— Krma desno! Napred — punim gasom! Gasi svetla!
Pokretana samo motorima, „Arizona“ napravi nagao zaokret. S
desne strane uzvi se talas i preli se preko palube. Svetla se ugasiše.
U mrkloj noći trup jahte zadrhta, razvijajući najveću brzinu.
Zapažene svetiljke na vidiku brzo su se približavale. Uskoro se
kao mračna kontura ukaza poštanska lađa sa dva dimnjaka koji su
se jako pušili.
Gospođa Lamol iziđe na kapetanski mostić. Na glavu je bila na
tukla pletenu kapicu s gombicom. Oko vrata — čupavi šal koji se

248
vijorio na leđima. Jansen joj dade dvogled. Ona ga prinese očima,
ali, pošto se jahta jako ljuljala, ona stavi ruku s dvogledom na
Jansenovo rame. Čuo je kako joj ispod toplog svitera kuca srce.
— Napašćemo! — reče ona i izbliza, čvrsto mu pogleda u oči.
Na pet stotina metara „Arizona“ je bila primećena s poštanske
lađe. S njenog krmanoškog mostića zamahaše fenjerom, zatim poče
duboko da zavija sirena. Neosvetljena „Arizona“, ne odgovarajući
na signale, jurila je pod pravim uglom prema osvetljenoj lađi. Lađa
uspori brzinu i stade da okreće, trudeći se da izbegne sudar...
Evo kako je posle nedelju dana opisivao dopisnik „Njujork
Heralda“ tu nečuvenu stvar:

„... Bilo je četvrt do pet kada nas je razbudilo urlanje

sirene na uzbunu. Putnici pohrliše na palubu. Posle
osvetljenih kajuta noć je izgledala crna kao zift. Opazili smo
muvanje na kapetanskom mostiću i kroz dvoglede buljili u
mrak. Nikome nije bilo jasno šta se desilo. Naša lađa uspori
brzinu. I odjednom smo videli ovo... na nas je jurila nekakva
čudna lađa. Uska i dugačka, sa tri visoke katarke, po
konturama slična brzoj jedrilici, na krmi i pramcu uzdizale
su se čudnovate rešetkaste kule. Neko viknu u šali da je to —
„Leteći Holanđanin“... Začas sve obuze panika. Na sto
metara od nas tajanstvena lađa stade, i odatle oštar glas
povika kroz megafon na engleskom:
„Zaustavite mašine! Ugasite ložište!“
Naš kapetan odgovori:
„Pre no što izvršimo naređenje, hoćemo da znamo ko
naređuje!“
S lađe viknuše:
„Naređuje kraljica Zlatnog Ostrva!“
Bili smo zaprepašćeni. Šta je to — šala? Nova drskost
Pjera Garija?
Kapetan odgovori:
„Nudim kraljici slobodnu kajutu i obilan doručak, ako je
gladna“.

249
 To su bile reči iz fokstrota „Jadni Gari“. Na palubi
odjeknu složan smeh. I istog trenutka na tajanstvenoj lađi,
na pramčanoj kuli, pojavi se zrak. Bio je tanak ko pleteća
igla, bleštavo beo, i išao je iz kupole kule, ne rasipajući se.
Tog trenutka nikome nije padalo na pamet da pred sobom
imamo najstrašnije oružje koje je ikada izumelo
čovečanstvo. Bili smo veselo raspoloženi.
Zrak opisa petlju u vazduhu i pade na pramčani deo naše
lađe. Začu se strašno šištanje, planu zelenkast plamen
rasečenog čelika. Divlje zaurla mornar koji je stajao na
kampanu. Pramčani nadvodni deo poštanske lađe sruši se u
more. Zrak se diže, zadrhta u visini i, ponovo se spustivši,
prođe paralelno iznad nas. Na palubu, uz tresak, padoše
vrhovi obeju katarki. Putnici u panici jurnuše brodskim
lestvicama. Kapetan zadobi ranu od parčeta katarke.
Ostalo je poznato. Gusari su doplovili u čamcu,
naoružani kratkim karabinima, popeli se na palubu
poštanske lađe i zatražili novac. Odneli su deset miliona
dolara — sve što se nalazilo na poštanskim uputnicama i u
džepovima putnika.
Kada se čamac s pljačkom vratio na gusarski brod, na
njemu bi jako osvetljena paluba. Videli smo kako je s
rešetkaste kule sišla visoka suvonjava žena u pletenoj kapici,
hitro se popela na kapetanski mostić i stavila na usta
megafon. Zabacivši glavu, ona nam doviknu:
„Možete slobodno produžiti put!“
Gusarski brod je napravio zaokret i neobično brzo
nestao na vidiku.“

108

Događaji poslednjih dana — napad dirižabla „R. G.“ Na

američku eskadru i naređenje da flota bombarduje Ostrvo —
uskomešali su celokupno stanovništvo blatnog Ostrva.

250
 Kancelarija je bila zasuta izjavama o traženju obračuna. Iz
štedne kase uzimani su ulozi. Radnici su se savetovali iza žica, ne
obraćajući pažnju na žuto-bele gardiste koji su išli stazama. Naselje
je ličilo na uznemirenu košnicu. Zalud su zavijale mesingane trube
i lupali turski bubnjevi u jaruzi ispred javnih kuća. Luna-park i
barovi bili su prazni. Zalud su petnaest provokatora ulagali
natčovečanske napore da bi rđavo raspoloženje pretvorili u
nacionalnu tučnjavu. U toku tih dana niko nikome nije hteo da
namešta vilice samo zbog toga što on živi iza druge žice.
Inženjer Čermak je izlepio po Ostrvu vladine proglase.
Objavljeno je ratno stanje, zabranjivali su se zborovi i mitinzi, do
specijalnog naređenja niko nije imao prava da traži obračun.
Stanovništvo se upozoravalo da ne kritiku je vladu. Radovi u oknu
moraju da traju bez prekida, danonoćno. „One koji junački podrže
Garina u ovim danima — pisao je u proglasu — čeka neobično
bogatstvo. Malodušne ćemo sami izbaciti s Ostrva. Zapamtite da se
borimo protiv onih koji nam smetaju da se obogatimo“.
Bez obzira na odlučan duh toga proglasa, ujutru uoči onog dana
kada se očekivao napad flote radnici u oknu izjaviše da će zaustaviti
hiperboloide i mašine s tečnim vazduhom, ako danas do podne ne
bude izdata plata (bio je to dan isplate) i američkoj vladi poslata
izjava o miroljubivosti i prekidanju bilo kakvih ratnih operacija.
Zaustaviti mašine s tečnim vazduhom — značilo je dignuti u
vazduh okno možda, izazvati izbacivanje istopljene magme.
Opasnost je bila velika. Inženjer Čermak u žestini zapreti
streljanjem. Oko okna stadoše da se koncentrišu belo-žuti. Tada se
sto radnika spustiše u okno, u bočne pećine, i telefonski izvestiše
kancelariju:
„Nama ne ostaje drugi izlaz sem smrti, u četiri časa dići ćemo
Ostrvo u vazduh“.
Ipak je to bilo odgađanje do četiri časa. Inženjer Čermak ukloni
gardu od okna i pojuri motociklom u dvorac. Zateče Garina i Šeljgu
u razgovoru. Obojicu — crvene i razbarušene.
Garin skoči kao besan spazivši Čermaka.
— Kod koga ste se učili administrativnoj gluposti?
— Ali...
251
 — Ćut’... Otpušteni ste. Odlazite u laboratoriju, dođavola, ili kud
god hoćete. Vi ste — magarac...
Garin otvori vrata i izgura Čermaka. Vrati se stolu, na čijem je
uglu sedeo Šeljga s cigarom u zubima.
— Šeljga, došao je čas, ja sam ga predvideo — samo vi možete
sprečiti pokret, spasti stvar... Ovo što je počelo na Ostrvu opasnije
je od deset američkih flota.
— M-da, — reče Šeljga — već odavno je bilo vreme da se shvati...
— Idite dođavola s vašom političkom azbukom... Imenujem vas
za guvernera Ostrva s izvanrednim ovlašćenjima... Pokušajte da
odbijete — žurno napinjući se iz petnih žila, prodera se Garin, pojuri
stolu, izvadi revolver. — Ukratko: ako kažete ne — pucam... Da ili
ne?
— Ne — reče Šeljga, gledajući ispod oka u revolver.
Garin opali. Šeljga prinese slepoočnici ruku koja je držala cigaru:
— Pseto jedno, đubre...
— Aha, dakle, pristajete li?
— Ostavite tu stvarčicu.
— Dobro. (Garin baci revolver u fijoku.)
— Šta vam treba? Da radnici ne dignu okno u vazduh? Dobro.
Neće ga dići. Ali — uz neke uslove...
— Unapred pristajem.
— Želim da ostanem privatno lice na ostrvu, kao što sam i dosad
bio. Nisam vaš sluga niti najamnik. To je prvo. Sve nacionalne
granice već danas uništiti da ne bude nijedne žice. To je drugo...
— Pristajem.
— Bandu vaših provokatora...
— Nemam ja provokatora — brzo reče Garin.
— Lažete...
— U redu — lažem. Šta da uradim s njima? Da ih bacim u more?
— Još ove noći.
— Učiniću tako. Smatrajte da su već udavljeni. (Garin je nešto
brzo beležio u notesu.)
252
 — Poslednje, — reče Šeljga — nikakvo mešanje u moje odnose s
radnicima.
— Gle ti sad! (Šeljga se namršti, poče da silazi sa stola. Garin ga
uhvati za ruku.) Pristajem. Doći će vreme kad ću vas ionako udesiti.
Šta imate još?
Šeljga je, zaščkiljivši očima, tako pušio cigaru da se od dima nije
videlo njegovo lukavo, preplanulo lice s kratkim svetlim brčićima, s
prćastim nosom. Utom zazvoni telefon. Garin uze slušalicu.
— Ja sam. Šta? Radio-telegraf?
Garin baci slušalicu i stavi naušnice. Slušao je i grickao nokte.
Usta mu se koso razvukoše u osmeh.
— Možete umiriti radnike. Sutra ćemo im isplatiti. Gospođa
Lamed je nabavila deset miliona dolara. Odmah ću poslati šetni
dirižabl po novac. „Arizona“ se nalazi svega četiri stotine milja na
severozapadu.
— Pa ništa, to uprošćuje stvar — reče Šeljga. Gurnuvši ruke u
džepove, on iziđe.

109

Obesivši se o kaiševe pričvršćene na tavanici tako da mu noge ne

dodiruju pod, zažmurivši i za sekundu zadržavši dah Šeljga polete
nadole u čeličnoj košari uspinjače.
Hlađenje paralelnog okna bilo je neravnomerno, i od pećine do
pećine moralo se prolaziti kroz vrele pojaseve — spašavala je samo
brzina i padanja.
Na dubini od osam kilometara, gledajući u crvenu strelicu
pokazivača, Šeljga uključi reostat i zaustavi uspinjaču. Bila je to
pećina broj trideset sedam. Trista metara odatle, na dnu okna, zujali
su hiperboloidi i odjekivale kratke, neprekidne eksplozije usijanog
zemljišta, hlađenog zgusnutim vazduhom. Zveckale su, šuštale
crpke elevatora koje iznose rudu na površinu zemlje.

253
 Pećina broj trideset sedam, kao i sve pećine pored glavnog okna,
imala je iznutra oblik gvozdene kocke sastavljene zakivcima. Iza
njenih zidova isparavao se tečni vazduh, rashlađujući granitni sloj.
Pojas istopljene magme, očito, nije bio duboko, bio je bliže nego što
se pretpostavljalo prema podacima elektromagnetskih i
seizmografskih istraživanja. Granit je bio usijan do pet stotina
stepeni. Kad bi se aparati s tečnim vazduhom za rashlađivanje
zaustavili samo za nekoliko minuta, sve živo bi se trenutno
pretvorilo u pepeo.
U gvozdenoj kocki nalazili su se kreveti, klupe, vedra s vodom.
Posle četvoročasovne smene radnici su dospevali u takvo stanje da
su ih polumrtve stavljali na krevete pre nego što ih popnu na
površinu zemlje. Zujali su ventilatori i cevi za dovođenje i odvođenje
vazduha. Sijalica na „nitovanoj“ tavanici jako je osvetljavala
mračna, nezdrava, natečena lica dvadeset pet ljudi. Sedamdeset pet
radnika nalazilo se u gornjim pećinama, koje su bile spojene
telefonski.
Šeljga iziđe iz uspinjače. Poneko se okrenu prema njemu ali ga
ne pozdravi — svi su ćutali. Očigledno da je odluka u pogledu
rušenja okna bila čvrsta.
— Dajte tumača. Govoriću ruski — reče Šeljga sedajući za sto i
gurajući laktom konzerve s marmeladom, s engleskom solju,
nedopijene čaše vina. (Svim time ostrvska vlada je štedro
snabdevala rudare).
Stolu priđe plavičastobled pogrbljen, koščat Jevrejin, zarastao u
čekinjastu bradu.
— Ja sam tumač.
Šeljga poče...
— Garin i njegov poduhvat — nisu ništa drugo nego krajnja tačka
kapitalističke svesti. Od Garina se nema kud dalje: nasilno
pretvaranje radnog dela čovečanstva u životinje putem operacije
mozga, odabiranje izabranih — „gospodara života“ — kočenje
razvitka civilizacije. Buržuji zasad još ne shvataju Garina, a ni on
sam se ne žuri da ga oni shvate. Smatraju ga banditom i osvajačem.
Ali će na kraju krajeva shvatiti da se imperijalizam oslanja na
Garinov sistem... Drugovi, moramo preduhitriti najopasniji
254
trenutak: da se Garin s njima ne dogovori. Onda biste se rđavo
proveli, drugovi. I vi ste u ovoj kutiji odlučili da umrete zbog toga
da se Garin ne svađa s američkom vladom! Na čemu smo sad,
razmislite! Nadvlada li Garin — neće valjati, nadvladaju li kapitalisti
— takođe neće valjati. Ako se Garin s njima dogovori, onda će tek
biti najgore. Vi još ne znate svoju vrednost, drugovi — snaga je na
vašoj strani. I posle mesec dana, kada crpke poteraju zlato na
površinu zemlje, to neće biti od koristi Garinu, nego vama, onome
što mi moramo ostvariti na zemlji. Ako mi verujete, ali da verujete
do kraja, istinski — onda sam ja vaš vođ... Birajte jednoglasno... A
ako ne verujete...
Šeljga zastade osmotri natmurena lica radnika, oči koje su ga
netremice gledale, i jako se počeša po potiljku...
— Ako ne verujete — još ćemo razgovarati. Stolu priđe do pojasa
go, plećat mladić, sav garav. On se nagnu i pogleda Šeljgu plavim
očima. Ustegnu pantalone, pa se okrenu drugovima:
— Ja verujem.
— Verujemo — rekoše ostali. Kroz granitni sloj od nekoliko
kilometara prostruja telefonskim žicama: „Verujemo, verujemo“.
— Dobro, verujte, to valja, — reče Šeljga — sada po tačkama:
Predveče će ukloniti nacionalne granice. Plate ćete dobiti sutra.
Gardisti neka čuvaju dvorac — možemo i bez njih. Petnaest
provokatora ćemo baciti u more — to je bio moj prvi uslov. Sada je
zadatak da se što pre probijemo do zlata. Je li tako, drugovi?

255
 110

Noću se na severozapadu ukaza lutajuća svetlost reflektora. U

luci zaurlaše sirene na uzbunu. U svitanje, kada je more još ležalo u
senci, pojaviše se prvi vesnici eskadre koja se približavala: visoko
iznad Ostrva počeše da kruže avioni, svetlucajući se u ružičastoj
zori.
Gardisti pokušaše da pucaju u njih iz karabina, ali ubrzo
prestadoše. Stanovnici Ostrva skupljali su se u gomilama. Nad
oknom se i dalje vio dim. Na brodovima su zvonila brodska zvona.
Vršio se istovar velikog transporta — obalska dizalica izbacivala je
na obalu unakrst vezane denjkove.
Okean je bio miran u sumaglici. Na nebu su zujali propeleri.
Pomoli se zamagljena sunčeva lopta. I tada svi ugledaše dim na
vidiku. On se kao dug i pljosnat oblak pružao prema jugoistoku. To
se približavala smrt.
Na Ostrvu se sve utiša, kao da su čak i ptice, dovezene s
kontinenta, prestale da pevaju. Na jednom mestu gomilica ljudi
potrča čamcima u luci, i krcati čamci žurno isploviše na otvoreno
more. Ali je čamaca bilo malo, Ostrvo — kao na dlanu nije se imalo
kud skloniti. I stanovnici su stajali kao skamenjeni, ćutke. Neki su
potrbuške legali u pesak.
U dvorcu se nije opažalo kretanje. Bronzana kapija bila je
zaključana. Duž crvenkastih nagnutih zidova šetali su gardisti u
visokim šeširima sa širokim obodom, u belim kaputima opšivenim
zlatom, s karabinima o ramenu. Po strani se uzdizala, providna kao
čipka, kula velikog hiperboloida. Maglena koprena skrivala je od
očiju njen vrh. Ali malo ko se uzdao u tu zaštitu, mrko-crni oblak na
vidiku bio je odveć stvaran i preteći.
Mnogi se u strahu okrenuše prema oknu. Tamo zaurla sirena
treće smene. Baš su pogodili kad će da rade! Prokleto bilo zlato!
Zatim na satu na krovu zamka izbi osam. I tada okeanom odjeknu
tutnjava — teška, sve jača grmljavina. Prvi plotun eskadre. Sekunde
256
iščekivanja, činilo se, otegle su se u prostoru, u zvucima granata
koje su doletale.

111

Kada je odjeknuo plotun eskadre, Roling je stajao na terasi, na

vrhu stepenica koje su se spuštale prema vodi. On izvadi lulu iz usta
i stade da osluškuje urlanje granata: najmanje devedeset čeličnih
đavola, napunjenih melenitom i gasom za stvaranje plikova, letelo
je prema Ostrvu, pravo u Rolingov mozak. Oni su pobedonosno
urlali. Činilo se da srce neće izdržati te zvuke. Roling ustuknu prema
vratima u granitnom zidu. (Davno je pripremio sebi sklonište u
podrumu u slučaju bombardovanja.) Granate eksplodiraše u moru,
digavši stubove vode. Podbačaj.
Tada Roling prenese pogled na vrh rešetkaste kule. Tamo je od
sinoć sedeo Garin. Okrugla kupola na kuli se okretala — to se videlo
po kretanju meridionalnih pukotina. Roling stavi cviker i stade da
zuri zabacivši glavu. Kupola se okretala vrlo brzo, desno i levo.
Prilikom pomeranja udesno videlo se kako se po meridionalnoj
pukotini kreće gore-dole blistava cev hiperboloida.
Najstrašnija je bila ta užurbanost s kojom je Garin upravljao
aparatom. I — tišina. Ni zvuka na Ostrvu.
Ali odjednom s okeana dolete širok i potmuo zvuk, kao da je na
nebu prsnuo mehur. Roling popravi cviker na oznojenom nosu i
skrenu pogled prema eskadri. Tamo su se u obliku gljive
rasplinjavala tri oblaka belo-žutog dima. Levo od njih nadimali su
se iskidani kolutovi, bojili se krvavom bojom, dizali se i — naraste,
rasplinu se četvrta gljiva. Odjeknu četvrti udar groma.
S Rolingovog nosa stalno je spadao cviker. Ali je on hrabro stajao
i gledao kako su na vidiku rasle zadimljene gljive, kako je svih osam
linijskih brodova američke eskadre odletelo u vazduh.
Opet zavlada tišina na Ostrvu, na moru i na nebu. U rešetkastoj
kuli promače nadole uspinjača. Lupnuše vrata na kući, začu se

257
pogrešno zviždukanje fokstrota, na terasu istrča Garin. Lice mu je
bilo izmučeno, iskrivljeno, kosa — nakostrešena.

Ne primećujući Rolinga, on stade da se svlači. Siđe stepenicama

do same vode, skide gaćice boje lososa, svilenu košulju. Gledajući u
more, na kome je još tinjao dim nad mestom potopljene eskadre,
Garin se češao ispod pazuha. Bio je, kao žena, beo u telu, dosta
ugojen, u njegovoj nagoti bilo je nečega sramotnog i odvratnog.

258
 On oproba vodu nogom, čučnu kao žena i zapliva, ali odmah
iziđe iz vode i tek tada spazi Rolinga.
— A! — otegnu on — šta, i vi ste došli da se kupate? Hladno je,
dođavola.
On se odjednom nasmeja drhtavim smeškom, zgrabi odelo i,
mašući gaćicama i ne pokrivajući se, u svoj svojoj sramoti, uputi se
kući. Takvo poniženje Roling još nije doživeo. Od mržnje, od
omrznulosti srce mu se ohladi. Bio je obezoružan, bez zaštite. U tom
trenutku slabosti osetio je kako se na njega navalila prošlost — sva
težina utrošenih snaga, volovske borbe za prvo mesto u životu. I sve
zato da bi pored njega likujući prošao taj — njegov pobednik — goli
besramnik.
Otvarajući ogromna Bronzana vrata, Garin se okrenu:
— Čiko, hajdemo na doručak. Da istresemo flašu šampanjca.

112

Najčudnije u daljem Rolingovom ponašanju bilo je to što je

poslušno pošao na doručak. Za stolom je sem njih sedela samo
gospođa Lamol, bleda i ćutljiva od preživljenog uzbuđenja. Kada je
ustima prinosila čašu — staklo je zveckalo o njene pravilne, bleštavo
bele zube.
Kao da se plašio da ne izgubi ravnotežu, Roling je netremice
gledao u jednu tačku — u zlatni čep od flaše, napravljen u obliku
onog istog prokletog aparata kojim su za nekoliko minuta bili
uništeni svi raniji Rolingovi pojmovi o snazi i moći.
Mokre neočešljane kose, bez kragne, u izgužvanom i progorelom
kaputu, Garin je trućao kojekakve besmislice žvaćući ostrige;
naiskap je ispio nekoliko čaša vina:
— Tek sad vidim koliko sam ogladneo.
— Propisno ste se namočili, prijatelju moj — reče Zoja tiho.
— Da. Moram priznati, jednog trenutka bio me spopao strah
kada je vidik bio obavijen dimom iz topova... Ipak su me bili
259
pretekli... Đavoli... Samo da su za malo pomerili nišan od ove kuće,
šta — od čitavog Ostrva ostao samo prah i pepeo...
On ispi još jednu čašu vina i, mada je rekao da je gladan, laktom
odgurnu livrejisanog slugu koji mu beše podneo jelo.
— Pa, kako je, čiko? — on se iznenada okrenu Rolingu i, sada bez
smeha, upi oči u njega. — Vreme je da se ozbiljno porazgovaramo.
Ili ćete čekati još potresnije efekte?
Roling polako, bezvučno stavi na tanjir viljušku i srebrnu kuku
za jastoge, pa spusti oči.
— Govorite, slušam vas.
— Trebalo je odavno tako... Već sam vam dva puta nudio
saradnju. Nadam se da se sećate? Uostalom, ja vas ne krivim: vi
niste mislilac, vi ste iz bivolske rase. Sada vam je još jednom nudim.
Čudite se? Objasniću. Ja sam — organizator. Preuređujem sav vaš
teški kapitalistički sistem, nabijen najglupljim predrasudama. Je li
jasno? Ako ja to ne učinim, komunisti će vas pojesti s maslacem i sa
zadovoljstvom vas ispljunuti. Komunizam — to je jedino u životu
što ja mrzim... Zašto? On uništava mene, Petra Garina, čitavu
vasionu zamisli u mome mozgu... S pravom ćete upitati šta ćete mi
vi, Roling, kada mi je pod nogama neiscrpno zlato?
— Da, upitaću — reče Roling muklo.
— Čiko, ispijte čašu vina s kajenskim biberom, to će oživiti vašu
uobrazilju. Zar ste ijednog trenutka mogli pomisliti da nameravam
da zlato pretvorim u đubre? Odista, prirediću čovečanstvu nekoliko
grozničavih dana, privešću ljude do same ivice strašne provalije,
kada će oni u rukama držati kilogram zlata koji vredi samo pet centi.
Roling odjednom diže glavu mutne mu oči mladalački blesnuše,
usta se razvukoše u kos osmejak.
— Aha! — prokrklja on.
— Da, da — aha. Shvatili ste najzad?.. I tada ćemo, za vreme te
najveće (panike, mi, to jest ja, vi i još trista istih takvih bivola, ili
svetskih nitkova ili finansijskih kraljeva — birajte naziv prema svom
ukusu — tada ćemo ščepati svet za gušu... Kupićemo sva preduzeća,
sve fabrike, sve železnice, celokupnu vazdušnu i pomorsku flotu...
Sve što nam je potrebno i što će nam valjati biće naše. Onda ćemo
260
ovo ostrvo zajedno s oknom dići u vazduh i objaviti da je svetska
zaliha zlata ograničena; zlato je u našim rukama i zlatu je vraćena
njegova ranija vrednost — da bude jedina mera vrednosti.
Roling je slušao naslonivši se na naslon od stolice, usta sa
zlatnim zubima mu se rastvorila kao kod ajkule, lice pocrvenelo.
Tako je on sedeo nepomično, sevajući malim očima. Jednog
trenutka gospođa Lamol je čak pomislila: da neće starca udariti
kap?
— Aha! — opet prokrklja on. — Ideja je smela... možete računati
na uspeh... Ali vi ne uzimate u obzir opasnosti svakakvih štrajkova,
pobuna...
— To sam u prvom redu uzeo u obzir — reče Garin oštro. — Za
početak ćemo izgraditi ogromne koncentracione logore. Sve one
koji nisu zadovoljni našim režimom — bacićemo s onu stranu žice.
Zatim ćemo doneti zakon o kastraciji mozga. Dakle, dragi prijatelju,
da li me birate za vođu?... Ha! (On neočekivano namignu, i to je bilo
skoro strašno.)
Roling spusti glavu, natušti se. Pitali su ga, pa je bio obavezan i
da razmisli.
— Vi me na to prisiljavate, gospodine Garine?
— A kako ste vi mislili, čiko? Neću vas valjda moliti na kolenima?
Prisiljavam, ako sami još niste shvatili da me već odavno čekate kao
spasitelja.
— Vrlo dobro — procedi Roling kroz zube i preko stola pruži
Garinu ljubičastu, hrapavu ruku.
— Vrlo dobro — ponovi Garin. — Događaji se munjevito
razvijaju. Potrebno je da se na kontinentu pripremi mnjenje tri
stotine kraljeva. Vi im napišite pismo o pravom ludilu vlade koja
šalje flotu da bombarduje moje ostrvo. Potrudite se da ih pripremite
za „zlatnu paniku“. (On puknu prstima, priskoči livrejisani sluga.)
Nalij-der još šampanjca. Dakle, Roling, ispijmo za veliki istorijski
preokret. Je li, bratac, Musolini je prema meni kao neko štene?...
Petar Garin se dogovorio s gospodinom Rolingom... Istorija je
bila mamuznuta, istorija je pojurila trkom, zvečeći zlatnim
potkovama po lobanjama budala.
261
 113

Utisak koji je propast tihookeanske eskadre izazvala u Americi i

Evropi bio je potresan, nečuven, Severnoameričke Sjedinjene
Države dobile su udarac koji je odjeknuo po čitavoj zemlji. Vlade
Nemačke, Francuske, Engleske, Italije iznenada se s nezdravom
nervozom, ohrabriše: učinilo im se — a šta ako ove godine (ili možda
nikad više) neće morati da plaćaju procente Americi otekloj od
zlata? „Ispostavilo se da kolos stoji na glinenim nogama“, pisali su
listovi, „nije baš tako jednostavno osvojiti svet...“
Sem toga, saopštenja o gusarskim napadima „Arizone“ uneše
pometnju u pomorsku trgovinu. Vlasnici brodova odbijali su da vrše
utovar, kapetani su se bojali da plove okeanom, osiguravajuća
društva digoše cene, u žiro-bankama nastade haos, počeše protesti
menica, propade nekoliko trgovinskih kuća. Japan požuri da na
američka kolonijalna tržišta proturi svoju jevtinu i lošu robu.
Žalosna pomorska bitka stajala je Ameriku grdnog novca. Bio je
pogođen njen prestiž ili, kako su ga zvali, „nacionalni ponos“.
Industrijalci zatražiše mobilizaciju celokupne pomorske i vazdušne
flote — rat do pobede, ma šta to stajalo. Američki listovi su pretili
da „neće skinuti crninu“ (naslovi listova bili su oivičeni crnim
okvirom — to je na mnoge uticalo, iako to štampu nije mnogo
stajalo) sve dok Pjer Gari ne bude dovezen u gvozdenom kavezu u
Njujork i stavljen na električnu stolicu. U gradove, u ćiftinske
slojeve, prodirali su grozni glasovi o Garinovim agentima, koji su
tobože bili snabdeveni džepnim infracrvenim zrakom. Dešavali su
se slučajevi premlaćivanja nepoznatih ličnosti i iznenadnih panika
na ulicama, u bioskopima, u restoranima. Vašingtonska vlada
grmela je rečima, ali je ustvari pokazivala užasnu zbunjenost. Jedini
brod iz čitave eskadre, razarač, koji je ostao čitav kod Zlatnog Ostrva
doneo je ministru vojske izveštaj o bici — tako strašne pojedinosti
da ih nisu smeli objaviti. Topovi od petnaest palaca bili su nemoćni
prema svetlosnoj kuli na Ostrvu Nitkova.

262
 Sve te neprijatnosti naterale su vladu Sjedinjenih Država da u
Vašingtonu sazove konferenciju. Njena parola bila je: „Svi su ljudi
deca jednog boga, razmislimo o mirnom procvatu čovečanstva“.
Kada je bio objavljen dan održavanja konferencije redakcije
listova i radio-stanice čitavog, sveta dobiše izveštaj o tome da će
inženjer Garin lično prisustvovati otvaranju.

114

Garin, Čermak i inženjer Šefer spustili su se uspinjačom u

dubinu glavnog okna. Iza prozorčića od liskuna promicali su
beskrajni redovi cevi, žica, podgrada, elevatorskih bunara,
platformi, gvozdenih vrata.
Prošli su osamnaest pojaseva zemljine kore — osamnaest
slojeva, kojima su, kao prstenovima drveta, bile obeležene epohe
života planete. Organski život je počinjao četvrtim „od vatre“ slojem
koji je obrazovao paleozojski okean. Njegove netaknute vode su
zasićene nama nepoznatom životnom snagom. Sadržavale su
radioaktivne soli i veliku količinu ugljene kiseline. Bila je to „voda
života“.
U osvit sledeće — mezozojske — ere iz njegovih voda su izišla
džinovska čudovišta. Milionima godina ona su potresala zemlju
kricima halapljivosti i pohote. Još više, u slojevima okna, nalazili su
se ostaci ptica, još više — sisara. A već dalje približavao se lednički
period — surovo snažno jutro čovečanstva.
Uspinjača se spuštala kroz poslednji, devetnaesti sloj, koji je
nastao iz plemena i haosa erupcija. Bila je to zemlja arhajske ere —
neprekidni crno-crveni sitnozrnasti granit.
Garin je grickao nokat od nestrpljenja. Sva trojica su ćutala. Bilo
je teško disati. Svakome je na leđima visio aparat s kiseonikom.
Čulo se zujanje hiperboloida i eksplozije.
Uspinjača uđe u zonu jake svetlosti električnih sijalica i zaustavi
se iznad ogromnog levka koji je skupljao gasove. Garin i Šefer
navukoše gumene okrugle šlemove kao u gnjuraca, prođoše kroz
263
jedan od otvora na levku i izbiše na uske gvozdene lestvice koje su
vodile okomito dole, u dubinu koja je bila ravna visini
petospratnice. Počeše da se spuštaju. Lestvice se završiše
prstenastim stajalištem. Na njemu je, nad omotačima hiperboloida,
čučalo nekoliko do pojasa golih radnika, u okruglim šlemovima, s
aparatima sa kiseonikom na leđima. Gledajući dole, u provaliju što
zuji, radnici su kontrolisali i usmeravali zrake.
Iste takve okomite lestvice s okruglim stepenicima spajale su to
stajalište s donjim prstenom. Tamo su se nalazili ohlađivači s
tečnim vazduhom. Radnici, odeveni od glave do pete u gumiranu
pustinu, s kiseoničkim šlemovima, rukovali su s donjeg stajališta
ohlađivačima i crpkama elevatora. Bilo je to najopasnije mesto
radova. Nesmotren pokret, i čovek bi dospeo pod oštri zrak
hiperboloida. Dole je usijana ruda prskala i eksplodirala u strujama
tečnog vazduha. Dole su leteli parčići rude i oblici gasova.
Elevatori su za jedan čas vadili do pedeset tona. Rad je sporo
odmicao. Zajedno s prodiranjem crpki spuštao se i celokupan
sistem — „gvozdena krtica“ — sagrađen prema Mancevljevim
crtežima, gornji prsten s hiperboloidima i odozgo gasni levak.
Podgrade okna počinjale su više „krtičinog“ sistema.
Šefer zahvati pregršt sive prašine sa crpke koja promače. Garin
je rastrlja među prstima. Nestrpljivim pokretom zatraži olovku.
Napisa na kutiji od šibica:
„Teška šljaka. Lava.“
Šefer zaklima okruglim šlemom s naočarima. Oprezno se krećući
ivicom prstenastog stajališta, oni se zaustaviše pred spravama koje
su visile o čeličnim konopcima pričvršćenim za monolitni zid okna.
Sprave su se spuštale već prema tome koliko se spuštao ceo sistem
„gvozdene krtice“. Bili su to barometri, seizmografi, kompasi,
klatna koja zapisuju veličinu ubrzanja teže na datoj dubini,
elektromagnetski merači.
Šefer pokaza na klatno, uze od Garina kutiju od cigareta i na njoj
napisa bez žurbe, čitkim rukopisom:
„Ubrzanje teže povećalo se za devet stotih od juče u jutru. Na
ovoj dubini ubrzanje je trebalo da opadne na 0,98, umesto toga
dobili smo povećanje ubrzanja na 107...
264
 „A magneti?“ napisa Garin.
Šefer odgovori:
„Od jutros magnetne sprave stoje na nuli. Spustili smo se ispod
magnetnog polja“.
Oslonivši se rukama na kolena, Garin je dugo gledao dole, u crni
bunar koji se sužavao do jedva vidljive tačke, u kome je brundala
„gvozdena krtica“, zarivajući se sve dublje u zemlju. Od jutros je
okno počelo da prolazi kroz Olivinski pojas.

115

— Pa, kako je zdravlje, Ivane?

Šeljga pomilova dečaka (po glavi. Ivan je sedeo kod njega u
maloj kućici na obali, kraj prozora, i gledao u okean. Kućica je bila
sagrađena od obalskog kamenja i oblepljena svetložutom glinom.
Napolju su se po sinjem okeanu kotrljali talasi, belasajući se od pene
i razbijali se o sprudove i obalski pesak usamljenog zatončića, gde
je stanovao Šeljga.
Ivana su dovezli polumrtva vazdušnim brodom. Šeljga ga je s
velikom mukom povratio. Da na Ostrvu nije imao svog čoveka,
teško da bi Ivan ostao živ. Sav je bio premrzao, leden i, uza sve to na
duši mu je bilo teško: poverovao je ljudima, trudio se iz petnih žila,
a šta se dogodilo?
— Druže Šeljga, sada za mene nema ulaska u Sovjetsku Rusiju.
Osudiće me.
— Mani se, šta budališ. Nisi ni zašta kriv.
Da li sedeo na obali, na šljunku, ili lovio morske rakove ili lutao
Ostrvom sred čuda, napetog rada, užurbanih tuđih ljudi — Ivanove
oči bi se svaki čas s tugom okretale na zapad, gde je u okeanu tonula
divna sunčeva lopta, gde je, još dalje, iza sunca, ležala sovjetska
otadžbina.
— Napolju noć, — govorio je on tihim glasom — a kod nas u
Lenjingradu — jutro. Drug Taraškin se najeo čaja s hlebom, pošao
265
na posao. U klubu na Krestovskom šuperišu se čamci, za dve nedelje
je dizanje zastave.
Kada se dečak oporavio, Šeljga poče da mu oprezno razjašnjava
situaciju, i zaključi kao i Taraškin u svoje vreme, da je Ivan otresit,
da shvata od prve reči i da je nastrojen nepomirljivo, sovjetski.
Samo kad ne bi tugovao za Lenjingradom — bio bi to zlatan dečak.
— Pa, Ivane, — jednom mu veselo reče Šeljga — Vanjuška,
uskoro ću te poslati kući.
— Hvala, Vasilije Vitaljeviću.
— Samo najpre treba da se uradi jedna stvar.
— Spreman sam.
— Znaš li da se pentraš?
— U Sibiru sam se, Vasilije Vitaljeviću, verao na kedrove visoke
pedeset metara da bih uzbrao šišarke. Uspentraš se — i odozgo ne
vidiš zemlju.
— Kada bude zatrebalo, reći ću ti šta da radiš. Nemoj da se
zaludan skitaš po Ostrvu. Uzmi bolje udicu, lovi morske ježeve.

116

Garin je sada sigurno napredovao u svojim radovima po planu

koji je našao u Mancevljevim beleškama i dnevnicima.
Crpke prođoše moćni sloj magme. Na dnu okna čula se tutnjava
ključalog podzemnog okeana. Zidovi okna, zamrznuti u debljini od
trideset metara, obrazovali su nesalomljivi cilindar — ipak je okno
tako podrhtavalo i ljuljalo se da su se morale baciti sve snage na
dalje zamrzavanje. Elevatori su sada izbacivali na površinu gvožđe,
nikal i olivin.
Počeše čudne pojave. U moru, gde je odlazila ruda, izvezena
čeličnim trakama i pontonima na površinu, pojavi se nekakva
svetlost. Ona se u toku nekoliko dana i noći stalno pojačavala.
Naposletku ogromne mase vode, kamenja, peska, zajedno s jednim
delom pontona, odleteše u vazduh. Eksplozija je bila tako jaka da je
266
uragan zbrisao radničke barake, i veliki talas, koji pokulja na
Ostrvo, umalo ne potopi okna.
Sad su trudu morali pretovarivati pravo na šlepove i bacati je
daleko u okeanu, gde se stalno pojavljivala svetlost i odjekivale
eksplozije. To se objašnjavalo još nepoznatim pojavama atomskog
raspadanja elementa M.
Isto tako čudna stvar dešavala se i na dnu okna. Počelo je time
što su magnetske sprave, koje su do nedavna stajale na nuli,
odjednom otkrile magnetno polje ogromnog napona. Strelice se
popeše do kraja. Sa dna okna stade da izlazi ljubičasta drhtava
svetlost. Sam vazduh kao da se prečišćavao. Azot i kiseonik iz
vazduha, bombardovani milijardama alfa-čestica, raspadali su se na
helijum i vodonik.
Jedan deo slobodnog vodonika sagorevao je u zracima
hiperboloida — oknom su leteli plameni jezici, odjekivali kao
revolverski pucnjevi. Na radnicima se palilo odelo. Okno su potresle
nekakve plime i oseke u okeanu magme. Bilo je zapaženo da su
čelične crpke i gvozdeni delovi pokriveni zemljano-crvenom
skramom. U gvozdenim delovima mašina otpoče burno raspadanje
atoma. Mnogi radnici bili su oprljeni nevidljivim zracima. Međutim
„gvozdena krtica“ se s ranijim uporstvom i dalje probijala kroz
Olivinski pojas.
Garin skoro nije izlazio iz okna. Tek sada je počeo da shvata
čitavo bezumlje svog poduhvata. Niko nije mogao reći na kojoj se
dubini nalazi sloj ključalog podzemnog okeana. Koliko će se još
kilometara morati prolaziti kroz istopljeni olivin. Samo jedno je bilo
nesumnjivo — sprave su pokazivale da se u centru zemlje nalazi
magnetno tvrdo jezgro neobično niske temperature.
Postojala je opasnost da se zamrznuti cilindar okna, gušći od
istopljene sredine oko njega otkine usled sile zemljine teže i poleti
ka centru. Stvarno, u zidovima okna počeše da se pojavljuju opasne
pukotine, kroz njih su se uz šištanje probijali gasovi. Prečnik okna
morao se smanjiti za dva puta i morale su se staviti moćne
vertikalne podgrade.
Mnogo vremena je oduzelo montiranje nove „gvozdene krtice“,
čiji je prečnik bio dvaput manji od ranije. Jedino su vesti s „Arizone“
267
bile utešne. Noću je jahta, koja je opet počela da krstari pod
gusarskom zastavom, prodrla u luku Melburna, zapalila skladište
kljunova za zabijanje, da bi na taj način stavila do znanja da je došla,
i zatražila pet miliona funti. (Da bi zadala strah, jahta je zrakom
srušila Šetalište na morskoj obali.) Za nekoliko časova grad je
opusteo; a banke su isplatile novac. Prilikom izlaska iz luke
„Arizona“ naiđe na engleski brod koji otvori vatru. Jahta bi naskroz
probijena iznad vodene linije granatom od šest palaca, i ona napade
i uništi ratni brod. Bitku je vodila gospođa Lamol s vrha kule s
hiperboloidom.
Ta vest razveseli Garina. U poslednje vreme zaokupljale su ga
mračne misli. A šta ako se Mancev prevario u svojim proračunima?
Isto kao pre godinu dana u usamljenoj kući na Petrogradskoj strani,
zamoreni mozak mu je tražio mogućnosti spasenja ako ne uspe s
oknom.
Dvadeset petog aprila, stojeći u „krtičinom“ sistemu na
prstenastom stajalištu, Garin je posmatrao neobičnu pojavu.
Odozgo, iz levka koji skuplja gasove, udari kiša od žive. Morao se
obustaviti rad hiperboloida. Oslabiše zamrzavanja na dnu okna.
Crpke su prošle olivinske rude, i sad su vadile čistu živu. Kao
sledeći, osamdeset prvi broj, po Mendeljejevljevoj tablici, iza žive je
dolazio metal talijum. Zlato (atomska težina — 197,2, broj — 79)
ležalo je po tablici iznad žive.
Da se desila katastrofa i da se nije naišlo na zlato prilikom
prolaska kroz slojeve metala, razmeštenih po specifičnoj težini,
shvatili su samo Garin i inženjer Šefer. Bila je to katastrofa! Prokleti
Mancev se prevario!
Garin spusti glavu. Svašta je očekivao, ali ne ovakav bedan kraj...
Šefer rasejano ispruži ruku s dlanom iz levka. Odjednom on zgrabi
Garina za lakat i odvede ga okomitim lestvicama. Kada su se popeli
gore, seli u uspinjaču i skinuli gumene šlemove, Šefer zalupa teškim
cipelama. Njegovo koščato, kao u deteta priglupo lice ozari radost.
— Pa ovo je zlato! — viknu on kikoćući se. — Baš smo glupi...
Zlato i živa ključaju zajedno. Šta se dobiva? Živino zlato!... Gledajte!
— On otvori dlan, na kome su ležale tečne kapljice. — U živi je
zlatasti preliv. Ovde ima devedeset procenata dukatnog zlata!

268
 117

Zlato je, kao nafta, samo išlo iz zemlje. Radovi na produbljivanju

okna su prekinuti. „Gvozdena krtica“ je rasklopljena i izvučena.
Skidale su se privremene podgrade okna. Umesto njih, čitavom
dubinom, spuštali su se masivni čelični cilindri, čijom je debljinom
prolazio sistem cevi za rashlađivanje.
Trebalo je samo da se podešava temperatura, da bi se živino
zlato, terano odozdo usijanom parom, dobilo na bilo kojoj visini u
oknu. Garin je izračunao da će se živino zlato, posle spuštanja
čeličnih cilindara do samog dna, moći isterati na površinu zemlje i
odatle crpsti.
Od okna prema severoistoku žurno se gradio živovod. U levom
krilu zamka, koje se nalazilo uz podnožje kule velikog hiperboloida,
podizale su se peći i ugrađivali poluporcelanski lonci, u kojima je,
isparavanjem trebalo da se dobije zlato.
Garin je pretpostavljao da će u prvo vreme dnevna proizvodnja
zlata iznositi do deset hiljada pudova,22 to jest do sto miliona dolara
dnevno.
„Arizoni“ je bila poslata naredba da se vrati na Ostrvo. Gospođa
Lamol odgovori čestitanjem i preko radija izvesti sve, sve, sve da
prekida gusarske napade u Tihom Okeanu.

22
16,38 kg. — Prim. prev
269
 118

Nešto pre otvaranja Vašingtonske konferencije u luku San-

Francisko uplovi pet prekookeanskih brodova. Oni mirno istakoše
holandsku zastavu i usidriše se kraj keja, između istih takvih
trgovačkih lađa u širokom i zadimljenom zalivu, obasjanom letnjim
suncem.
Kapetani iziđoše na obalu. Sve je bilo u redu. Na brodovima su
se sušile mornarske gaćice. Mornari su prali palubu. Kod carinskih
činovnika teret na brodovima pod holandskom zastavom izazvao je
izvesno čuđenje. Ali su im objasnili da izlivene šipke žutog metala
od po pet kilograma nisu ništa drugo nego zlato dovezeno za
prodaju.
Činovnici su se nasmejali tako uspeloj šali.
— Pošto prodajete zlato? Hej!
— Po ceni koštanja — odgovoriše pomoćnici kapetana. (Na svih
pet brodova vodio se isti razgovor, od reći do reći.)
— A koliko?
— Dva i po dolara za jedan kilogram.
— Ne cenite skupo vaše zlato.
— Prodajemo jevtino, ima mnogo robe — odgovoriše pomoćnici
kapetana sisajući lule.
Činovnići tako i zavedoše u knjigama: „Teret — šipke žutog
metala pod imenom zlato“. Nasmejaše se i odoše, ali se nije imalo
čemu smejati.
Posle dva dana u San-Francisku, u oglasnoj rubrici jutarnjih
listova, na belo-žutim plakatima izlepljenim po reklamnim
trgovima i, prosto, pisano kredom po pločnicima, pojavi se
saopštenje:

270
 „Smatrajući da je rat za nezavisnost Zlatnog Ostrva
završen i duboko žaleći žrtve koje je pretrpeo protivnik,
inženjer Petar Garin s poštovanjem nudi stanovnicima
Sjedinjenih Država, u vidu otpočinjanja mirnih trgovinskih
odnosa, pet brodova natovarenih dukatnim zlatom. Zlatne
šipke od pet kilograma prodaju se po ceni od dva i po dolara
kilogram. Oni koji žele mogu ih dobiti u prodavnicama
duvana, mleka, u drogerijama, u novinskim kioscima, kod
čistača cipela i tako dalje. Molim da se uverite u originalnost
zlata, koga imam u neograničenoj količini.
S poštovanjem
Garin.“

Razume se da nijedan čovek nije poverovao u te glupave

reklame. Većina kontrahenata skrila je zlatne poluge. Ipak je grad
počeo da govori o Petru Garinu, gusaru, i legendarnom nitkovu, koji
je opet uneo nespokojstvo među poštene ljude. Večernji listovi
zatražiše da se Pjer Gari linčuje. Oko šest časova naveče besposlena
svetina pohrli u luku i na letećim mitinzima donese rezoluciju — da
se Garinovi brodovi potope i da se posade obese na električnim
stubovima. Policajci su s mukom zadržavali svetinu.
U isto vreme lučke vlasti su vodile isleđenje. Sva dokumenta na
svih pet brodova bila su ispravna, sami brodovi nisu podlegali
sekvestru, pošto je njihov vlasnik bila poznata holandska
transportna kompanija. Ipak su vlasti zatražile da se zabrani
trgovina polugama koje uzbuđuju stanovništvo. Ali se nijedan
činovnik nije mogao odupreti kada bi osetio kako mu se u džepove
od pantalona stavljaju po dve zlatne poluge. Po čvrstini, boji, težini
— to je bilo pravo pravcato zlato. Pitanje trgovine ostalo je otvoreno,
bilo je privremeno zabašureno.
U trideset dve redakcije dnevnih listova nekakvi nerazgovorljivi
mornari unesoše po vreću zagonetnih šipki. Rekli su samo ovo: „Na
dar“. Redaktori se uzbuniše. U trideset dve redakcije digla se
strašna panika. Pozvaše juvelire. Predlagale su se krvave mere
protiv drskosti Pjera Garija. Ali su šipke nestale neznano kuda iz
redakcije trideset dva lista.
271
 Preko noći po gradu su bile po pločnicima razbacane zlatne
poluge. Oko devet časova u berbernicama i duvandžinicama bile su
izvešane objave: „Ovde se prodaje dukatno zlato po dva i po dolara
kilo“.
Stanovništvo uzdrhta.
Najgore je bilo to što niko nije razumeo zbog čega se zlato
prodaje po dva i po dolara kilogram. A ne kupiti — značilo je biti
nasamaren. U gradu nastade gužva i otpočeše nepristojnosti.
Gomila od više hiljada ljudi stajala je u luci ispred brodova i derala
se: „Poluge, poluge, poluge!...“ Zlato su prodavali na samim
brodskim mostovima. Tog dana nisu radili tramvaji i podzemna
železnica. Po kancelarijama i državnim ustanovama vladao je haos.
Umesto da rade svoj posao, činovnici su jurili po duvandžinicama,
moleći da im se prodaju poluge. Skladišta i radnje nisu ništa
prodavali, trgovački pomoćnici se razbežali, lopovi i obijači
gazdovali su po gradu.
Pronese se glas kao da je zlato za prodaju dovezeno u
ograničenoj količini i da brodovi s polugama više neće dolaziti.
Trećeg dana u svim krajevima Amerike otpoče zlatna groznica.
Tihookeanske železničke linije povezoše na zapad uzrujane,
zbunjene, sumnjičave, uzbuđene lovce sreće. U vozove se ulazilo
posle prave tučnjave. U tom talasu ljudske gluposti vladala je
najveća pometnja.
Sa zadocnjenjem, kao što to uvek biva, iz Vašingtona stiže
vladina naredba: „Policijskim trupama zatvoriti prilaz brodovima
natovarenim takozvanim zlatom, komandante i posadu uhapsiti,
brodove zapečatiti“. Naredba je bila izvršena.
Razjarene gomile ljudi, koje su došle za srećom s drugih krajeva
zemlje, napustile poslove, službu da bi ispunile usijane kejove San-
Franciska, gde je sve jestivo bilo uništeno, baš kao da su naišli
skakavci — ti podivljali ljudi probiše lance policajaca, potukoše se,
kao pobesneli, revolverima, noževima, zubima, pobacaše u zaliv
veliki broj policajaca, oslobodiše posade Garinovih brodova i
uspostaviše naoružani red za zlato.
Doploviše još tri broda sa Zlatnog Ostrva. Oni stadoše
dizalicama da istovaruju veze poluga pravo na kej, napraviše čitave
272
gomile. U tome je bilo nepodnošljivog užasa. Ljudi su drhtali,
gledajući iz redova na blago, koje je blistalo tu na samom kolovozu.
Za to vreme Garinovi agenti su završili s postavljanjem uličnih
glasnogovornika po velikim gradovima. U subotu, kada je
stanovništvo gradova, izišavši s posla, ispunilo ulice, po čitavoj
Americi odjeknu gromak, neobično uveren glas s varvarskim
akcentom:
„Amerikanci! S vama govori inženjer Garin, onaj koji je stavljen
van zakona, kojim plaše decu. Amerikanci, ja sam počinio mnoge
zločine, ali su me oni vodili jednom cilju: sreći čovečanstva. Sebi
sam, prisvojio parčence zemlje, ništavno ostrvce, da bih na njemu
doveo do kraja grandiozni i neviđeni poduhvat. Odlučio sam da
prodrem u utrobu zemlje do netaknutih naslaga zlata. Na dubini od
osam kilometara okno je ušlo u moćni sloj ključalog zlata.
Amerikanci, svako trguje onim što ima. Nudim vam svoju robu —
zlato. Na njemu zarađujem deset centi po jednom dolaru, dok je
cena dva i po dolara kilogram. To je skromno. Ali zašto mi se
zabranjuje da prodajem svoju robu? Gde je vaša sloboda trgovine?
Vaša vlada gazi svete temelje slobode i progresa. Spreman sam da
nadoknadim ratne rashode. Vratiću državi, kompanijama i
privatnim licima sav novac koji je „Arizona“ rekvirirala od brodova
i banaka usled običaja ratnog vremena. Molim samo jedno — dajte
mi slobodu da trgujem zlatom. Vaša vlada mi to brani, zaplenjuje
moje brodove. Stavljam se pod zaštitu celokupnog stanovništva
Sjedinjenih Država“.
Policajci su iste noći uništili glasnogovornike. Vlada se obratila
trezvenosti stanovništva:

„... Neka je tačno ono što je rekao zloglasni bandit, emigrant

iz Sovjetske Rusije, inženjer Garin. Ali utoliko pre je
potrebno da se zatrpa okno na Zlatnom Ostrvu, da se uništi
sama mogućnost da se imaju neiscrpne zalihe zlata. Šta će
biti s ekvivalentom rada, sreće, života, ako se zlato bude
kopalo kao glina? Čovečanstvo će se neminovno vratiti
prvobitnim vremenima, trgovini razmenom, divljaštvu i
haosu. Propašće celokupan ekonomski sistem, zamreće

273
 industrija i trgovina. Ljudi neće imati za šta da napregnu
najviše snage svoga duha. Propašće veliki gradovi. U
travuljinu će zarasti železničke linije. Ugasiće se svetlost po
bioskopima i parkovima. Čovek će opet kamenim kopljem
pribavljati sebi hranu. Inženjer Garin je najveći provokator,
sluga đavola. Njegov zadatak je da — devalvira dolar. Ali on
to neće uspeti...“

Vlada je opisala jadnu sliku uništenja zlatnog pariteta. Ali se

malo našlo trezvenih. Ludilo je zahvatilo čitavu zemlju. Po ugledu
na San-Francisko po gradovima je zamirao život. Vozovi i milioni
automobila jurili su na zapad. Ukoliko se više približavalo Tihom
Okeanu, utoliko su namirnice bile skuplje. Nisu se imale čime
dovoziti. Gladni lovci sreće razbijali su prodavnice životnih
namirnica. Cena funti slanine popela se na sto dolara. U San-
Francisku ljudi su umirali po ulicama. Od gladi, žeđi, vrele sparine
ljudi su gubili razum.
Na železničkim raskrsnicama, na šinama ležali su leševi ubijenih
prilikom juriša na vozove. Drumovima, seoskim putevima, preko
brda, šuma, ravnica kretale su se — natrag na istok — gomile
srećnika noseći na leđima torbe sa zlatnim polugama. Zaostale bi
ubijali meštani i razbojničke bande.
Počinjao je lov na zlatonoše, napadali su ih čak iz aeroplana.
Vlada je, najzad, prešla na krajnje mere. Parlament je izglasao
zakon o sveopštoj mobilizaciji obveznika od sedamnaest do
četrdeset pet godina, oni koji su je izbegavali privođeni su ratnom
prekom sudu. U Njujorku, u sirotinjskim četvrtima, bilo je streljano
nekoliko stotina ljudi. Na železničkim stanicama pojaviše se
naoružani vojnici. Ponekog bi uhvatili, skinuli s platforme vagona
pucali su u vazduh i u ljude. Ali su vozovi odlazili prepuni. Železnice,
koje su pripadale privatnim kompanijama, našle su da je korisnije
ne obraćati pažnju na vladino naređenje.
U San-Francisko stiže još pet Garinovih brodova, i u otvorenoj
luci, na oči čitavog zaliva, ukotvi se lepotica „Arizona“ — „bauk
mora“. Pod zaštitom njena dva hiperboloida brodovi su istovarivali
zlato.
274
 Pod takvim okolnostima došao je dan otvaranja Vašingtonske
konferencije. Pre mesec dana Amerika je bila vlasnik polovine
ukupnog zlata na zemljinoj lopti. Sada, nek govori ko šta hoće, zlatni
fond Amerike se procenjivao tačno dvesta pedeset puta jevtinije. S
mukom, s ogromnim gubicima, uz prolivanje mnogo krvi, to se još
moglo nekako preživeti. Ali šta ako ludom nitkovu Garinu
odjednom padne na im da prodaje zlato za jedan dolar ili deset centi
po kilogramu? Stari senatori i članovi parlamenta šetkali su se
kuloarima očiju belih od užasa. Industrijski i finansijski kraljevi
širili su ruke:
„To je svetska katastrofa — gore nego sudar s kometom.“
„Ko je inženjer Garin?“ — pitali su se. — „Šta njemu zapravo
treba? Da upropasti zemlju? Glupo. Nepojmljivo... Šta on hoće?
Hoće da bude diktator? Izvoli, ako si ti najbogatiji čovek na svetu.
Na kraju krajeva, i nama samim je taj demokratski poredak dosadio
gore od margarina... Zemlja je puna gadosti, razbojništva, nereda,
gluposti — zaista, onda je bolje da državom upravlja diktator, vođ
gvozdene pesnica“.
Kada se saznalo da će na zasedanju biti Garin glavom, u sali za
konferencije nakupilo se toliko publike da su bili načičkani stubovi,
prozori. Pojavi se predsedništvo. Sedoše. Ćutali su neko vreme.
Čekali su. Najzad predsednik otvori usta, i svi koji su bili u sali
okrenuše se visokim belim pozlaćenim vratima. Ona se otvoriše.
Uđe čovek omanjeg rasta, neobično bled, s oštrom tamnom
bradicom, s tamnim osenčenim očima. Imao je na sebi običan sivi
kaput, crvenu leptir-mašnu, braon cipele s debelim đonom, u levoj
ruci nove rukavice.
On zastade, duboko udahnu vazduh kroz nozdrve. Kratko
klimnu glavom i čilo se pope stepenicama na govornicu. Isprsi se.
Bradica mu se nakostreši. Odgurnu bokal s vodom ka ivici. (U
čitavoj sali se čulo kako je zaklokotala voda — toliko je bilo tiho.)
Visokim glasom, s varvarskim izgovorom, on reče:
— Džentlmeni... Ja sam — Garin... Doneo sam svetu zlato...
Cela sala se prolomi od pljeskanja. Svi, kao jedan čovek,
ustadoše i jednoglasno viknuše:
— Živeo mister Garin!... Živeo diktator!...
275
Napolju je milionska svetina urlala, taktirajući nogama:
— Poluge!... Poluge!... Poluge!...

276
 119

„Arizona“ se upravo vratila u luku Zlatnog Ostrva. Jansen je

izveštavao gospođu Lamol o situaciji na kontinentu. Zoja je još bila
u krevetu, okružena jastucima s čipkom (mali jutarnji prijem).
Polutamnu spavaću sobu ispunjavao je oštri miris cveća koji je
dopirao iz vrta. Nad njenom desnom rukom radila je manikirka. U
drugoj je držala ogledalce i, razgovarajući, nezadovoljno se
posmatrala.
— Ali, prijatelju moj, Garin je poludeo, — reče ona Jansenu — on
obezvređuje zlato... On hoće da bude diktator prosjaka.
Jansen se krišom divio lepoti tek dovršene spavaće sobe. Zatim
odgovori, držeći kapu na kolenima:
— Prilikom sastanka Garin mi je rekao da se ne uznemirujete,
gospođo Lamol. On neće ni za korak odstupiti od zamišljenog
programa. Kada obori zlato, on će dobiti bitku. Iduće nedelje senat
će ga proglasiti za diktatora. Tada će on podići cenu zlatu.
— Na koji način? Ne razumem.
— Izdaće zakon o zabrani uvoza i prodaje zlata. Posle mesec dana
ono će se popeti do ranije cene. Nije ga prodato baš tako mnogo.
Više je bilo galame.
— A okno?
— Okno će biti uništeno.
Gospođa Lamol se namršti. Zapali cigaretu.
— Ništa ne razumem.
— Neophodno, je da količina zlata bude ograničena, inače će ono
izgubiti miris ljudskog znoja. Razume se, pre no što se uništi okno,
biće izvađena rezerva s takvim proračunom da Garinu bude
osigurano preko pedeset procenata svetske količine zlata. Na taj
način, ako paritet i opadne, opašće za nekoliko centi po dolaru.
— Izvanredno... Ali koliko će meni doznačiti za moj dvor, za moje
fantazije? Meni je potrebno strašno mnogo.
277
 — Garin vas je molio da napravite proračun. Po zakonu biće vam
dato onoliko koliko zatražite...
— Ali otkud ja znam koliko mi je potrebno?... Kako je sve to
glupo!... Prvo, na mestu radničkog naselja, radionica, skladišta biće
podignuta pozorišta, hoteli, cirkusi. To će biti grad čuda... Mostovi,
kao na starim kineskim crtežima, spajaće Ostrvo s plićacima i
sprudovima. Tamo ću izgraditi kupališta, paviljone za igre, luke za
jahte i vazdušne lađe. Na jugu Ostrva uzdizaće se ogromna zgrada,
koja će se videti s daljine od mnogo milja: „Kuća u kojoj počiva
genije“. Opljačkaću sve muzeje Evrope. Sakupiću sve što je stvorilo
čovečanstvo. Mili moj, glava mi buči od svih tih planova. Ja i u snu
vidim nekakve mramorne stepenice koje vode u oblake, praznike,
karnevale...
Jansen se isprsi na pozlaćenoj stoličici:
— Gospođo Lamol...
— Pričekajte, — nestrpljivo ga prekide ona. — za tri nedelje
ovamo dolazi moj dvor. Sav taj ološ valja hraniti, razveseljavati i
dovoditi u red. Hoće da pozovem iz Evrope dva-tri prava kralja i
tuce punokrvnih prinčeva. Dovešćemo papu iz Rima dirižablom.
Hoću da budem pomazana i krunisana po svim pravilima, kako bi
prestali da o meni sastavljaju ulične fokstrote...
— Gospođo Lamol, — reče Jansen molećivo — nisam vas video
čitav mesec dana. Dok ste još slobodni, hajdemo na more. „Arizona“
je prepravljena iznova. Hteo bih da opet stojim s vama na mostiću
pod zvezdama.
Zoja ga pogleda, lice joj postade nežno. Ona mu smešeći se pruži
ruku. On pritisnu na nju usne i dugo ostade nagnut.
— Ne znam, Jansene, ne znam, — poče ona dodirujući drugom
rukom njegov potiljak — ponekad mi se čini da je sreća — samo u
trci za srećom... I još — u uspomenama... Ali to je sve u časovima
zamora... Nekad ću vam se vratiti Jansene... Znam da ćete me čekati
nestrpljivo... Setite se... Sredozemno More, azurni dan kada sam vas
darovala viteškim redom „Božanske Zoje“. (Ona se nasmeja i stegnu
prstima njegov potiljak.) A ako se ne vratim, Jansene, onda će se za
mnom tugovati i o meni sanjariti — zar to nije sreća? Ah, prijatelju
moj, niko ne zna da je Zlatno Ostrvo — san koji sam usnila jednom
278
na Sredozemnom moru; zadremala sam na palubi i ugledala
stepenice koje idu iz mora i dvorce, dvorce — jedan nad drugim
stepenasto, jedan od drugog lepši... I mnoštvo lepih ljudi, mojih
ljudi, mojih, razumete li. Ne, neću se smiriti dok ne podignem grad
koji sam sanjala. Znam, verni moj druže, vi mi nudite sebe,
kapetanski mostić i morsku pučinu u zamenu za moje suludo
buncanje. Vi ne poznajete žene, Jansene... Mi smo lakomislene,
rasipne... Odbacila sam, kao prljave rukavice, Rolingove milijarde,
jer me one ionako ne bi spasle od starosti, od uvenuća... Potrčala
sam za siromašnim Garinom. Zavrtela mi se glava od ludih snova.
A volela sam ga samo jednu noć... Od te noći više ne mogu voleti,
kako vi to hoćete. Mili, mili Jansene, Šta da radim sa sobom?..
Moram leteti kroz tu vrtoglavu fantaziju, sve dok mi ne stane srce...
(On ustade sa stolice, ona ga odjednom uhvati za ruku.) Znam —
jedan jedini čovek na svetu me voli. Vi, vi, Jansene... Mogu li ja
jamčiti da neću jednom doći vama i reći: Jansene, spašavajte me od
mene same...“

120

U beloj kućici na obali usamljenog zatona Zlatnog Ostrva cele

noći su se vodile vatrene prepirke. Šeljga pročita proglas koji je na
brzinu sastavio:

„Trudbenici čitavog sveta! Poznate su vam razmere i posledice

panike koja je zahvatila Sjedinjene Države kada su u luku San-
Francisko uplovili Garinovi brodovi natovareni zlatom.
Kapitalizam je poljuljan: zlato se obezvređuje, sve valute lete
strmoglavce, kapitalisti nemaju čime da plate svoje najamnike,
policiju, kaznene trupe provokatore i podmitljive narodne tribune.
U svoj svojoj veličini iskrsla je vizija proleterske revolucije.
Ali inženjer Garin, koji je kapitalizmu zadao taj udarac,
najmanje želi da revolucija bude posledica njegovih pustolovina.

279
 Garin teži za vlašću. Garin na svom putu lomi otpor kapitalista
koji još nedovoljno jasno shvataju da je Garin — novo oruđe u borbi
protiv proleterske revolucije.
Garin će se vrlo brzo dogovoriti s najkrupnijim kapitalistima.
Oni će ga proglasiti za diktatora i vođu. On će prisvojiti polovinu
svetskog zlata i onda će narediti da se zatrpa okno na Zlatnom
Ostrvu, da bi količina zlata bila ograničena.
On će zajedno s bandom najkrupnijih kapitalista opljačkati
čitavo čovečanstvo i ljude pretvoriti u robove.
Trudbenici čitavog sveta! Došao je čas odlučne borbe. To
objavljuje Revolucionarni komitet Zlatnog Ostrva. On objavljuje da
Zlatno Ostrvo zajedno s oknom i svim hiperboloidima prelazi u ruke
ustanika čitavog sveta. Odsad su neiscrpne zalihe zlata svojina
trudbenika.
Garin će se sa svojom bandom žestoko braniti. Što pre pređemo
u napad, to će sigurnija biti naša pobeda!“
Nisu svi članovi Revolucionarnog komiteta odobrili taj proglas
— jedan deo se kolebao, uplašen smelošću da li će uspeti tako brzo
da dignu radnike? Da li će uspeti da nabave oružje? Kapitalisti
imaju i flotu, i moćne armije i policiju, naoružanu bojnim gasovima
i mitraljezima... Nije li bolje pričekati ili, barem, početi s opštim
štrajkom?
Šeljga je govorio kolebljivcima, uzdržavajući bes:
— Revolucija — to je viša strategija. A strategija — to je nauka
pobeđivanja. Pobeđuje onaj koji preuzima inicijativu u svoje ruke,
ko je smion. Mirno ćete procenjivati kasnije, kada posle pobede
namislite da za buduća pokolenja pišete istoriju naše pobede.
Uspećemo da dignemo ustanak, ako napregnemo sve snage. Oružje
ćemo nabaviti u borbi. Pobeda je osigurana zato što celokupno
radno čovečanstvo želi da pobedi, a mi smo — njegov prednji odred.
Tako govore boljševici. A boljševici ne znaju za poraze.
Na te njegove reći stasit momak plavih očiju, rudar, koji je za sve
vreme prepirke ćutao, izvadi iz usta lulu.
— Dosta! — reče on dubokim glasom. — Dosta pričanja. Pređimo
na stvar, momci!...
280
 121

Sedi visoki sobar, u livrejisanom fraku i čarapama, nečujno uđe

u spavaću sobu, stavi čašu s čokoladom i biskvite na noćni stočić i
uz tihi šušanj razmače zavese na prozorima. Garin otvori oči.
— Cigaretu.
Te turske navike — da puši na gladno srce — nije se mogao
otarasiti, mada je znao da američko više društvo, koje prati svaki
njegov korak, pokret, reč, vidi u pušenju na gladno srce izvesno
obeležje nemorala.
U svakodnevnim feljtonima čitava američka štampa je sasvim
opravdala prošlost Petra Garina. Ako je on ranije pio vino, onda je
to bilo silom prilika a ustvari on je bio neprijatelj alkohola; njegovi
odnosi s gospođom Lamol bili su čisto bratski, zasnovani na
duhovnom opštenju, čak se ispostavilo da je u časovima odmora
njihova omiljena zabava bila čitanje naglas omiljenih glava iz
Svetog Pisma; neki njegovi nagli postupci (slučaj u Vil Davreu,
eksplozija hemijskih fabrika, potapanje američke eskadre i drugo)
objašnjavali su se ili — kobnom slučajnošću ili — neopreznim
rukovanjem hiperboloidom, u svakom slučaju veliki se čovek
iskreno i duboko kaje zbog njih i sprema se da stupi pod okrilje
crkve da bi sa sebe konačno sprao grehe (između protestantske i
katoličke crkve već je bila otpočela borba oko Petra Garina) i,
najzad, njemu su pripisivali da ga je još od detinjstva zanosilo bar
deset vrsta sporta.
Popušivši debelu cigaretu, Garin pogleda iskosa u čokoladu. Da
je to bilo ranije vreme, kada su ga smatrali za nitkova i razbojnika,
on bi zatražio konjak sa sodom da bi propisno razdrmao živce, ali
gde priliči diktatoru pola sveta da pije u zoru konjak? Takav
nemoral bi odgurnuo svu ozbiljnu buržoaziju koja se zbila kao
napoleonovska garda, oko njegovog prestola.

281
 Mršteći se, on srknu čokoladu. Sobar, koji je u svečanoj tuzi
stajao na vratima, upita poluglasno:
— Dozvoljava li gospodin diktator ličnom sekretaru da uđe?
Garin leno sede u krevetu, navuče svilenu pidžamu:
— Zovite ga.
Uđe sekretar, dostojno, tri puta — na vratima, nasred sobe i blizu
kreveta — pokloni se diktatoru. Zažele dobro jutro. Krajičkom oka
pogleda u stolicu.
— Sedite — reče Garin, zevnuvši tako da su mu škljocnuli zubi.
Lični sekretar sede. Bio je to sav u tamno odeven, koščat čovek
srednjih godina, naborana čela i upalih obraza. Očni kapci su mu
uvek bili poluspušteni. Smatrali su ga za najelegantnijeg čoveka u
Novom Svetu i, kako je mislio Petar Petrović, poslali su ga krupni
finansijeri kao svog špijuna.
— Šta ima novo? — upita Garin. — Kako zlatni kurs?
— Penje se.
— Malo teško ipak. A?
Sekretar melanholično diže očne kapke:
— Da, sporo. Još uvek sporo.
— Gadovi!
Garin uvuče bose noge u papuče od brokata i stade da se šetka
po belom tepihu spavaće sobe:
— Gadovi, pasji sinovi, magarci!
Leva ruka mu i nehotice pođe na leđa, palac desne se zakači za
učkur od pidžame, i tako je koračao, dok mu je pramen kose padao
na čelo. Očigledno, i sekretaru se taj trenutak učinio istorijski: on se
isprsi na stolici, izduži vrat iz uštirkane kragne — činilo se kao da je
osluškivao korake istorije.
— Gadovi! — poslednji put ponovi Garin. — Sporost dizanja
kursa ja shvatam kao nepoverenje prema meni. Meni! Razumete li?
Izdaću dekret o zabrani slobodne prodaje zlatnih poluga pod
pretnjom smrtne kazne... Pišite.
On zastade i, strogo gledajući u bujnu ružičastu zadnjicu Aurore
koja je letela kroz oblake i u amore na tavanici, poče da diktira.
282
 „Od današnjeg dana odlukom senata...“
Pošto je svršio tu stvar, on poruši drugu cigaretu. Baci opušak u
nedopijenu čašu s čokoladom. Upita.
— Ima li još šta novo? Jesu li otkriveni pokušaji atentata na moj
život?
Dugim prstima s dugim uglačanim noktima sekretar izvadi iz
tašne listić, pročita ga u sebi, prevrnu ga i opet prevrnu:
— Sinoć i jutros u pola sedam policija je otkrila dva pokušaja
atentata na vas, ser.
— Aha! Vrlo dobro. Objavite u štampi ko su ti. Nadam se da se
svetina sama razračunala s nitkovima? A?
— Sinoć je u parku ispred dvorca bio uhvaćen mlad čovek,
naizgled radnik, u džepovima su mu nađene dve gvozdene navrtke,
svaka teška po pet stotina grama. Nažalost, već je bilo kasno, u
parku je bilo malo sveta i samo je nekoliko prolaznika, saznavši da
se sprema atentat na život obožavanog diktatora, uspelo da
nekoliko puta udari nitkova. On je zadržan.
— Da li su svi ti prolaznici bili privatna lica ili agenti?
Sekretar zadrhta očnim kapcima, osmehnu se krajičkom usta —
jedinim osmehom u čitavoj Severnoj Americi koji se nije mogao
podražavati:
— Razume se, ser, to su bila privatna lica, pošteni trgovci, vama
odani, ser.
— Saznati imena trgovaca, — izdiktira Garin — u štampi im
izraziti moje vatreno priznanje. Atentatoru suditi strogo po zakonu.
Posle presude ja ću ga pomilovati.
— Drugi pokušaj atentata desio se takođe u parku — nastavi
sekretar. — Bila je uhvaćena neka dama koja je gledala u prozore
vaše spavaće sobe, ser. Kod dame je nađen mali revolver.
— Je li mlada?
— Pedeset tri godine. Usedelica.
— A šta je svetina uradila?

283
284
 — Svetina se ograničila na to da joj smakne šešir, polomi
suncobran i izgazi torbicu. Takav srazmerno slab entuzijazam
objašnjava se time što je bilo rano jutro i što je dama bedno
izgledala, a i odmah je pala u nesvest spazivši razjarenu svetinu.
— Izdati staroj dami inostrani pasoš i odmah je proterati iz
Sjedinjenih Država. Taj incident nejasno pomenuti u štampi. Šta
ima još?

U pet do devet Garin se istušira, posle čega se prepusti brizi

berberina i njegova četiri pomoćnika. On sede u naročitu
naslonjaču ispred trostrukog ogledala, sličnu onoj kod zubnih
lekara, prekrivenu lanenim čaršavom. Istovremeno lice mu je bilo
izloženo uticaju pare, nad noktima obeju ruku dve plavuše stadoše
da rade turpijicama, nožićima, jastučićima od jelenske kože, nad
noktima nogu — dve vrlo iskusne mulatke. Kosa na glavi bi mu
osvežena u nekoliko toaletnih voda i mirisavih ulja, uvijena
gvožđem za kovrčanje kose i tako začešljana da se nije videla ćela.
Berberin, koji je zbog sjajne veštine dobio titulu baroneta, obrija
Petra Petrovića, napuderisa ga i namirisa mu lice i glavu različitim
mirisima: vrat — ružinim mirisom, iza ušiju — šiprom, slepoočnice
— buketom Verne, oko usana — granom jabuke (greb epl), bradicu
— najfinijim mirisom „Suton“.
Posle svih tih manipulacija diktator je mogao biti zavijen u
svilenu hartiju, stavljen u futrolu i poslat na izložbu. Garin jedva
izdrža do kraja, on se tim manipulacijama podvrgavao svakog jutra,
i u listovima se pisalo o njegovih „četvrt časa posle kupanja“. Nešto
se moralo raditi.
Zatim bi otišao u oblačionicu, gde su ga čekala dva lakeja i
malopređašnji sobar s čarapama, košuljama, cipelama i drugim. Za
danas je izabrao zagasito odelo koje se presijavalo. Đubreta
reporteri pisali su da je jedna od najvećih darovitosti diktatora bio
ukus s kojim je odabirao kravatu. Morao se pokoriti i biti na oprezu.
Garin izabra kravatu paunovog perja. Psujući poluglasno ruski, on
je sam zaveza.
Ulazeći u trpezariju, uređenu po srednjovekovnom ukusu, Garin
pomisli.
285
 „Ovako se dugo ne može izdržati, dođavola, nametnuli su mi
režim.“
Za doručkom (opet ni kapi alkohola) je trebalo da diktator
pregleda korespondenciju. Na poslužavniku je ležalo tri stotine
pisama. Žvaćući sušenu proprženu ribu, neukusnu šunku i ovsenu
kašu, kuvanu na vodi bez soli (jutarnja hrana sportista i moralnih
ljudi), Garin je uzimao nasumce šuštave koverte. Otvarao ih
prljavom viljuškom, letimice ih čitao:
.„Srce mi lupa, od uzbuđenja moja ruka s mukom piše ove
redove... Šta ćete pomisliti o meni? Bože! Ja vas volim. Zavolela sam
vas od onog trenutka kada sam videla u novinama (imenovanje)
vašu sliku. Mlada sam. Kći sam uglednih roditelja... Puna sam
oduševljenja da budem žena i majka...“
Obično su bile priložene fotografije. Sve su to bila ljubavna
pisma iz svih krajeva Amerike. Od tih fotografija (za mesec dana
nakupilo ih se nekoliko desetina hiljada), tih njuškica s bujnom
kosom, nevinim očima i glupim nosićima njemu je bilo strašno,
užasno dosadno. Preći vrtoglavi put od Krestovskog Ostrva do
Vašingtona, od negrejane sobe u usamljenoj kući na Petrogradskoj
strani, u kojoj se Garin šetkao iz kuta u kut stežući ruku i tražeći
mogućnost spasenja, koje skoro da nije postojalo (bekstvo na
„Bibigondi“), do zlatne predsedničke naslonjače u senatu, kamo
treba da pode za dvadeset minuta... Užasnuti svet, ovladati
podzemnim okeanom zlata, postići svetsku vlast — i sve zbog toga
da bi zapao u klopku filistarskog, vrlo dosadnog života.
— Fuj, dođavola!
Garin baci salvet, poče da dobuje prstima. Nije mogao ništa da
izmisli. Nije imao šta više da postiže. Ispeo se na vrhunac. Diktator.
Da zatraži imperatorsku titulu? Onda će ga tek sasvim izmučiti. Da
pobegne? Kuda? I zašto? Zoji? Ah, Zoja! Između njih se pokidalo
ono najglavnije, ono što se pojavilo vlažne, tople noći u starom
hotelu u Vil Davreu. Onda se, uz šušanj lišća napolju, sred mučnih
milovanja, začela sva fantastika Garinove pustolovine. Onda se
oduševljavalo nastupajućom borbom. Onda je bilo lako reći — svet
ću ti baciti pred noge. I evo, Garin je pobednik. Svet mu je pod
nogama. Ali Zoja je daleko, tuđa gospođa Lamol, kraljica Zlatnog

286
Ostrva. Nekom drugom se vrti u glavi od mirisa njene kose, od
prodornog pogleda njenih hladnih, sanjalačkih očiju. A on, Garin,
gospodar sveta, jede kašu bez soli, razgleda, zevajući, glupe
fizionomije na fotografijama. Fantastični san koji je on usnio u Vil
Davreu odleteo je od njega... Te izdaji dekrete, te izigravaj velikog
čoveka, budi pristojan u svakom smislu... Dođavola!... Kako bi bilo
dobro da zatraži konjaka...
On se okrenu lakejima koji su stajali podalje, na vratima, baš kao
lutke u panoptikumu. Odmah dvojica istupaše napred, jedan se
pokloni, molećivo, drugi progovori glasom uškopljenika:
— Automobil gospodina diktatora čeka.

Diktator je u senat ušao oštro lupajući potpeticama. Sednuvši u

pozlaćenu naslonjaču, on metalnim glasom izgovori formulu
otvaranja sednice. Obrve su mu bile smaknute lice je izražavalo
energiju i odlučnost. Desetine aparata slikaše ga i snimiše za film
tog trenutka. Stotine divnih žena pogledaše ga u entuzijazmu iz loža
za publiku.
Senat je imao čast da mu danas podari titule: lorda Donje-
Velškog, hercega Napuljskog, grofa Šarlroa, barona Minhauzena i
suimperatora Sveruskog. Od Severnoameričkih Sjedinjenih Država,
gde, nažalost, kao u zemlji demokratije, nisu davane titule, dobi
zvanje „Bizmen of got“, što u prevodu znači: „Trgovac božjom
milošću“.
Garin se zahvali. On bi sa zadovoljstvom pljunuo na te masne i
uvažene ćele koje su sedele pred njim u polukrugu u sali osvetljenoj
sa dve strane. Ali on je znao da neće pljunuti, već odmah ustati i
zahvaliti se.
„Pričekajte, đubreta, — mislio je on stojeći (bled, malen, s
oštrom bradicom) ispred amfiteatra koji mu je pljeskao — podneću
ja vama projekt o čistoti rasnog odabiranja i prvoj hiljadi... Ali je i
sam osećao da su mu i noge i ruke sputane i da u zvanju lorda
hercega, grofa, božjeg trgovca neće podneti ništa odlučujuće... A na
banket će odmah poći iz senatske sale...

287
 Na ulici diktatorov automobil pozdraviše klicanjem. Ali, ako bi
se čovek bolje zagledao, vikali su sve nekakvi visoki momci, nalik na
preobučene policajce — Garin se klanjao i mahao rukom u rukavici
žutoj kao limun. Eh, da se on nije rodio u Rusiji, da nije preživeo
revoluciju, vožnja po gradu sred naroda koji likuje, izražava
povicima „hip-hip“ i bacanjem cvetića iz rupica na reveru svoja
verna podanička osećanja, sigurno bi mu činila najveće
zadovoljstvo. Ali je Garin bio zatrovan čovek. Ljutio se: „Slabo je to,
slabo je to, začepite njuške, skotovi, nemate se čemu radovati.“ On
iziđe iz auta kod ulaza u gradsko veće, gde ga desetine ženskih ruku
(kćeri kraljeva petroleuma, železnica, konzervi i drugog) obasuše
cvećem.
Penjući se uz stepenice, on je slao poljupce desno i levo. U sali
zatrešta muzika u čast božjeg trgovca. On sede, i svi sedoše.
Snežnobeli sto u Obliku ćirilskog slova „R“ šareneo se od cveća,
blistao od kristala. Kod svakog tanjira ležalo je po jedanaest
srebrnih noževa i jedanaest viljušaka različite veličine (ne
računajući kašike, kašičice, pincete za jastoge i mašice za šparglu).
Čovek nije smeo da pogreši u tome — šta kojim nožem i viljuškom
da jede.
Garin škripnu zubima od besa: aristokrate, vrlo važno — od dve
stotine ljudi za stolom tri četvrtine su trgovale haringama na ulici,
a sada im baš nikako ne priliči da drugačije jedu nego samo sa
jedanaest viljušaka. Ali su oči bile uspremljene na diktatora, i on se
i ovog puta pokorio društvenom pritisku — držao se za stolom
primerno.
Posle juhe od kornjače otpočeše govori. Garin je slušao stojećki,
s peharom šampanjca. „Da se napijem!“ projuri mu kroz glavu.
Zaludan pokušaj.
Dvema svojim susetkama, brbljivim lepoticama, on čak potvrdi
da naveče stvarno čita Bibliju.
Između trećeg jela i kafe on odgovori na govore:
„Gospodo, vlast koju ste mi dali primam kao prst božji, i sveta
dužnost moje savesti naređuje mi da tu, u istoriji neviđenu vlast
upotrebom za proširenje naših tržišta, za bujan procvat naše

288
industrije i trgovine i za ugušivanje nemoralnih pokušaja svetine da
sruši postojeći poredak...“ I tako dalje...
Govor je ostavio utešan utisak. Istina, pošto ga je završio,
diktator dodade, kao u sebi, nekakve tri energične reči, ali su one
bile rečene na nekom nepoznatom, izgleda, ruskom jeziku i prošle
su nezapažene. Zatim se Garin poklonio na tri strane i izišao praćen
zvucima truba, lupnjavom bubnjeva i radosnim uzvicima. On se
odveze kući.
U predvorju dvorca baci na pod štap i šešir (panika među
lakejima, koji su pojurili da ih podignu), duboko zavuče ruke u
džepove od pantalona i, ljutito zabacivši bradicu, ispe se po
bogatom tepihu. U kabinetu ga je čekao lični sekretar.
— U sedam sati uveče u klubu „Pacifik“ održaće se u čast
diktatora večera praćena simfonijskim orkestrom.
— Tako — reče Garin. (Opet dodade tri nepoznate reči na
ruskom jeziku.) — Šta još?
— Večeras u jedanaest časova, u beloj sali hotela „Indijana“,
održaće se bal u čast...
— Telefonirajte na obe strane da sam se razboleo, pošto sam se
u gradskoj većnici prejeo morskih rakova.
— Biću smeo da izrazim strahovanje da će vaša tobožnja bolest
izazvati veliko uznemirenje: doći će vam odmah čitav grad da vam
iskaže saučešće. Sem toga — novinski hroničari. Pokušaće da
prodru čak i kroz kamene cevi...
— U pravu ste. Idem — Garin zazvoni. — Spremite kupatilo.
Pripremite večernje odelo, regalije i ordenje. — Neko vreme je
hodao, tačnije — jurio po ćilimu. — Ima li još šta?
— U čekaonici nekoliko dama čekaju audijenciju.
— Ne primam.
— Čekaju od podne.
— Ne želim. Odbijte ih.
— Odveć je teško boriti se s njima. Biću smeo da primetim: to su
dame iz višeg društva. Tri čuvene spisateljke, dve filmske zvezde,
jedna putnica automobilom sa svetskim stažom i jedna poznata
dobrotvorka.
289
 — Dobro... Neka uđe... Svejedno koja...
Garin sede za sto (levo — radio-prijemnik, desno — telefon,
pravo — cev diktafona). Primače četvrtinu lista čiste hartije, umoči
pero i odjednom se zamisli...
„Zoja“, poče on da piše ruski tvrdim, krupnim rukopisom,
„prijateljice moja, samo ste vi u stanju da shvatite kolika sam budala
ispao...“
— Ps-s-st — ču se za njegovim leđima.
Garin se naglo, čitavim telom, okrenu u naslonjači. Sekretar je
već bio nestao na bočna vrata — nasred sobe je stajala dama u
svetlozelenoj haljini. Ona slabo kriknu, stiskajući ruke. Lice joj je
izražavalo upravo to da ona sada stoji pred najvećim čovekom u
istoriji. Garin ju je posmatrao jedan trenutak. Sleže ramenima.
— Svlačite se! — oštro naredi on i okrenu se u naslonjači, pa
nastavi da piše.
U četvrt do osam Garin žurno priđe stolu. Bio je u fraku, sa
zvezdama, regalijama i trakom preko prsluka. Odjekivali su oštri
signali radio-prijemnika, koji je uvek bio namešten na talasnoj
dužini radio-stanica Zlatnog Ostrva. Garin stavi slušalice. Zojin
glas, razgovetan, ali nestvaran, kao s druge planete, ponavljao je na
ruskom jeziku:
— Garine, propali smo... Garine, propali smo... Na Ostrvu
ustanak. Otet veliki hiperboloid... Jansen je sa mnom... Ako
uspemo, pobeći ćemo „Arizonom“.
Glas se prekide. Garin je stajao kraj stola ne skidajući slušalice.
Lični sekretar, s Garinovim cilindrom i štapom, stajao je na vratima.
I odjednom prijemnik poče opet da daje signale. Ali sada već drugi
glas, muški, oštar poče na engleskom jeziku:
„Trudbenici čitavog sveta. Poznate su vam razmere i posledice
panike koja je zahvatila Sjedinjene Države...“
Pošto je saslušao dokraja Šeljgin proglas, Garin skide slušalice.
Ne žureći se, s iskrivljenim osmehom, zapali cigaru. Iz fijoke od
stola izvadi svežanj novčanica od sto dolara i niklovani aparat u
obliku revolvera s debelom cevi: bio je to njegov poslednji
pronalazak — džepni hiperboloid. Obrvama pozva ličnog sekretara:
290
 — Naredite da se odmah spremi putnički auto.
Sekretaru se prvi put za sve vreme podigoše kapci, riđe oči oštro
pogledaše Garina:
— Ali, gospodine diktatore...
— Ćuti. Odmah preneti komandantu trupa guverneru grada i
građanskom vlastima da se od sedam sati uvodi ratno stanje. Jedina
mera da se spreči nered u gradu — to je streljanje.
Sekretar se trenutno izgubi na vratima.
Garin priđe trostrukom ogledalu. Bio je u regalijama i zvezdama,
bled, nalik na voštanu lutku iz panoptikuma. Dugo je gledao u sebe,
i odjednom mu jedno oko samo od sebe podrugljivo namignu...
„Tornjaj se, Pjere Gari, tornjaj se što pre“, reče on sam sebi šapatom.

122

Događaji na Zlatnom Ostrvu otpočeše uveče uoči dvadeset

trećeg juna. Celog dana besneo je okean. Olujni oblaci dolazili su s
jugozapada. Nebo se prolamalo od plamenih cik-cak linija. Vodena
prašina je preletela Ostrvo kao neka mahnita magla.
Krajem dana oluja je prošla, munje su sevale negde iza okeana,
ali je vetar s nesmanjenom snagom povijao drveće, savijao
električne visoke stubove, kidao žicu, kao nekakve bezoblične krpe
odnosio krovove s baraka i zavijao i zviždao po čitavom Ostrvu s
takvom đavolskom zlobom da se sve živo sklonilo u kuće. U luci su
škripali brodovi pričvršćeni palamarima, vetar je otkinuo nekoliko
barki s kotvenih lanaca i odneo ih na okean. Kao plovak, sama u
maloj luci, ljuljala se na talasima „Arizona“ naspram dvorca.
Broj stanovništva Ostrva jako se smanjio u poslednje vreme.
Radovi u oknu bili su obustavljeni. S izgradnjom veličanstvenih
zgrada gospođe Lamol još se nije bilo počelo. Od šest hiljada
radnika ostalo je oko pet stotina. Ostali su napustili Ostrvo
natovareni zlatom. Opustele barake radničkog naselja, Luna-Park,
javne kuće — sve se to rušilo, zemlja se ravnala za buduću gradnju.
291
 Gardisti konačno nisu imali šta da rade na tom mirnom parčetu
zemlje. Prošlo je ono vreme kada su žuto-beli, kao stražarski psi,
stršali s puškama na stenama, šetkali se duž žica značajno
škljocajući zatvaračima. Gardisti počeše da se opijaju. Čeznuli su za
velikim gradovima, otmenim restoranima, veselim ženama. Molili
su za odsustvo, pretili su pobunom. Ali je postojalo strogo Garinovo
naređenje: nema ni odsustva ni napuštanja posla. Gardijske
kasarne bile su stalno na nišanu cevi velikog hiperboloida.
U kasarnama se kockalo do očajanja. Plaćalo se poimeničnim
ceduljama, pošto je zlato, koje je u gomilama ležalo oko kasarni,
dosadilo svima gore od gorke rotkve. Kockali su se u ljubavnice,
oružje, u ispušene lule, u flaše starog konjaka ili u — „jedanput-
dvaput po njokalici“. Predveče bi se obično čitava kasarna opijala
do besvesti. General Subotin je jedva mogao da održava, ne
disciplinu — o tome nije bilo ni govora — prosto pristojnost.
— Gospodo oficiri, sramota, — grmeo je svake večeri glas
generala Subotina u oficirskoj trpezariji — pali ste nisko gospodo
oficiri, pod sav izbljuvan, vazduh kao u javnoj kući. Hodate u
gaćama, čakšire ste prokockali. Teško mi je što imam nesreću da
komandujem bandom hulja.
Nikakve mere pritiska nisu pomagale. Ali još nikada nije bilo
takvog bančenja kao za vreme oluje dvadeset trećeg juna. Fijuci
vetra baciše gardiste u divlju tugu, probudiše se davne uspomene,
zatištaše stare rane. Kiša od vodene prašine lupala je u prozore.
Tutnjala je i stenjala uraganska vatra nebeske artilerije. Drhtali su
zidovi, zvečale čaše na stolovima. Gardisti za dugim stolovima,
nalakćeni na njih, podnimivši junačke glave, nečešljane,
neumivene, pevali su neprijateljsku pesmu: „Eh, jabučice, kamo se
kotrljaš?...“ I ta pesma, đavo će ga znati iz koliko dalekog života
doneta na ostrvce izgubljeno u okeanu, izgledala je kao malo rodne
soli među prstima. Klatile su se pijane glave u suzama. General
Subotin promuče utičući na njih — posla ih sve dovraga i sam se opi.
Izvidnica Revkoma (u licu Ivana Guseva) izvestila je da se
neprijatelj u kasarnama nalazi u teškom položaju. Oko sedam sati
uveče Šeljga i pet snažnih rudara priđoše stražaru (ispred kasarni)
i stadoše da se svađaju s dvojicom pijanih stražara koji su stajali kraj
pušaka u sohama. Zaneti ruskim obrtima u govoru, stražari
292
zaboraviše na opreznost, iznenada biše oboreni na zemlju,
razoružani i vezani. Šeljga je osvojio stotinu pušaka. One su odmah
bile razdeljene radnicima, koji su pridolazili od stuba do stuba
krijući se iza drveća i žbunja, puzeći preko proplanaka.
Sto ljudi upade u kasarnu. Nastade strašan dar-mar, gardisti
dočekaše napadače flašama i stolicama, odstupiše, organizovaše se
i otvoriše revolversku vatru. Na stepenicama, po hodnicima, u
spavaonicama vodila se bitka. Trezni i pijani uhvatili se u koštac.
Kroz razbijene prozore izleteli su divlji jauci. Napadača je bilo malo
— jedan na petoricu — ali su oni, kao močugama, žuljevitim
ručurdama mlatili raznežene žuto-bele. Priticala su pojačanja.
Gardisti počeše da iskaču kroz prozore. Na nekoliko mesta izbi
požar, kasarne obavi dim.

123

Jansen je jurio kroz puste neosvetljene sobe dvorca. Uz

grmljavinu i šištanje sručivala se plima na verandu. Zviždao je
vetar, tresući prozorskim ramovima. Jansen je zvao gospođu
Lamol, osluškivao, obuzet strašnim nemirom.
On potrča dole, na Garinovu polovinu, preskakao je po tri
stepenika. Dole su se čuli pucnjevi usamljeni krici. On zaviri u
unutrašnji vrt.. Pusto, ni duše. Na suprotnoj strani, ispod svoda
obraslog u bršljan, neko je spolja drmusao kapiju. Kako je Jansen
mogao tako čvrsto da spava da ga tek metak, koji je razbio prozorsko
staklo, razbudio. Da li je gospođa Lamol pobegla? Možda je
ubijena?
On nasumce otvori vrata. Uđe. Četiri plavkaste kugle i peta, koja
je visila o tavanici u mozaiku, osvetljavale su stolove na kojima su
bile poređane sprave, mramorne table s meračima, lakirane kutije i
ormančiće s katodnim lampama, žice od dinama, pisaći sto
pretrpan crtežima. Bio je to Garinov kabinet. Na tepihu je ležala
zgužvana maramica. Jansen je podiže — mirisala je na parfem
gospođe Lamol. Tada se on seti da iz kabineta vodi podzemni
hodnik prema uspinjači velikog hiperboloida i da tu negde moraju
293
biti tajna vrata. Dabome, gospođa Lamol je, već pri prvim
pucnjevima, pojurila na kulu — kako se on toga odmah nije setio!
Osvrtao se tražeći ta vratanca. Ali se odjednom začu zvek
razbijenog stakla, topot nogu, napolju stadoše da se dozivaju
usplahireni glasovi. Upali su u dvorac. Pa šta okleva gospođa
Lamol? On priskoči dvokrilnim vratima u duborezu i zaključa ih.
Izvadi revolver. Činilo se kao da se sav dvorac ispunio koracima,
glasovima, povicima.
— Jansene!
Pred njim je stajala gospođa Lamol. Njene pobledele usne se
pokrenuše, ali on nije čuo šta je rekla. Gledao ju je teško dišući.
— Propali smo, Jansene, propali smo! — ponovi ona.
Imala je na sebi crnu haljinu. Ruke, uske i stisnute, pritisnute na
grudima. Oči uzbuđene, kao plava bura. Gospođa Lamol reče:
— Uspinjača velikog hiperboloida ne radi uspinjača je popeta na
sami vrh. Nekog ima u kuli... Taj neko se popeo spolja po
prečagama... Sigurna sam da je to dečak Gusev...
Puknuvši prstima, ona pogleda na vrata u duborezu. Obrve su
joj se skupljale. Iza vrata besno protutnjaše desetine nogu. Prolomi
se divlji jauk. Komešanje. Užurbani pucnjevi. Gospoda Lamol brzo
sede za sto. Uključi prekidač: nečujno se zavrte dinamo, ljubičasto
zasijaše lampe u obliku kruške. Poče da kuca ključ, šaljući signale.
— Garine propali smo... Garine, propali smo... — poče ona,
nagnuvši se nad mrežicom mikrofona.
Posle jednog minuta vrata u duborezu se zatresoše pod
udarcima pesnica i nogu.
— Otvorite vrata! Otvaraj! — odjeknuše glasovi.
Gospođa Lamol zgrabi Jansena za ruku, povuče ga zidu i nogom
pritisnu zavojnicu ukrasa u duborezu kraj samog poda. Štofana
oplata između dva polu-stuba nečujno skliznu u dubinu. Gospođa
Lamol i Jansen provukoše se kroz tajni otvor u podzemni hodnik.
Oplata se vrati na pređašnje mesto.

Posle oluje osobito su jako svetlucale i plamtele zvezde nad

uzburkanim okeanom. Od jakog vetra tle se izmicalo ispod nogu.
294
Visoko je uzletela plima. Tutnjalo je kamenje. Kroz okeansku huku
čuli su se pucnjevi. Gospođa Lamol i Jansen trčali su, krijući se iza
žbunja i stena, prema severnom zatonu, gde se uvek nalazio
motorni čamac. Desno se, kao crni zid, uzdizao dvorac, levo —
talasi, svetli pramenovi pene i — daleko — svetla „Arizone“ koja se
ljuljala. Pozadi se, kao rešetkasta silueta što para nebo, ocrtavala
kula velikog hiperboloida. Na samom njenom vrhu videla se
svetlost.
— Gledajte — viknu gospođa Lamol okrenuvši se u trku i
mahnuvši rukom prema kuli — tamo je svetlost! To je smrt!
Ona se spusti strmom padinom do zatona, zaklonjenog od
talasa. Ovde, kraj stepenica koje vode na verandu dvorca, uz splav
za pristajanje, ljuljuškao se motorni čamac. Ona skoči u njega, otrča
na krmu i drhtavim rukama uključi motor.
— Brže, brže, Jansene!
Čamac je bio privezan lancem. Zavukavši u prsten cev od
revolvera, Jansen je razbijao katanac. Gore, na verandi, sa zvekom
se otvoriše vrata, pojaviše se naoružani ljudi. Jansen baci revolver i
ščepa lanac za sam kraj, mišići mu se napeše, vrat nabreknu, puče
zapinjača na kragni mornarskog kaputa. Iznenada proradi
uključeni motor. Ljudi na terasi potrčaše niz stepenice, mašući
oružjem i vičući: „Stoj, stoj!“
Poslednjim naporom Jansen istrgnu lanac, daleko odgurnu na
talase čamac koji je brektao i četvoronoške se dovuče do upravljača.
Opisavši oštar luk, čamac polete prema uskom izlazu iz zatona.
Za njim odjeknuše pucnjevi.
— Lestve, đavoli jedni! — prodera se Jansen na motornom
čamcu, koji se njihao na talas ima uz samu „Arizonu“. — Gde je
stariji pomoćnik? Spava! Obesiću ga!
— Ovde je, ovde, kapetane. Razumem, kapetane.
— Seci konopce! Uključi motore! Punom brzinom! Gasi svetla!
— Razumem, razumem, kapetane.
Gospođa Lamol se prva pope lestvicama od užeta. Nagnuvši se
preko ograde, ona spazi da se Jansen napinje da ustane i da nekako
pada na stranu i grčevito hvata bačeni kraj lestvica. Talas ga prekri
295
zajedno s čamcem i opet izroni njegovo lice, iskrivljeno grimasom
bola.
— Jansene, šta vam je?
— Ranjen sam.
Četiri mornara skočiše u motorni čamac, poduhvatiše Jansena,
izneše ga na palubu. Na jahti on pade, držeći se za bedro, izgubi
svest. Odnesoše ga u kajutu.
Punom brzinom, sekući talase, tonući u vodene provalije,
„Arizona“ je odmicala od Ostrva. Komandovao je stariji pomoćnik.
Gospođa Lamol je stajala pored njega na mostiću, uhvativši se za
ogradu. Sa nje je lila voda, haljina joj se lepila za telo. Gledala je
kako se širi odsjaj od požara (gorele su kasarne) i crni dim, izbušen
platnenim spiralama, zastire Ostrvo. Ali je ona, očito, nešto
zapazila, ščepala komandanta za rukav:
— Okrenite na jugozapad...
— Ovde su sprudovi, gospođo.
— Dosta, ne tiče vas se!... Prolazite, ali tako da Ostrvo bude s leve
strane jahte.
Ona otrča rešetkastoj kulici hiperboloida. Vodeni talas,
kotrljajući se od pramca po palubi, prekri gospođu Lamol, obori je.
Mornar je podiže, onako mokru i pobesnelu od ljutine. Ona se
istrže, uspentra se na kulicu.
Na Ostrvu, visoko iznad dima od požara, blistala je bleštava
zvezda — to je radio veliki hiperboloid, tražeći „Arizonu“.
Gospođa Lamol je odlučila da se tuče, jer joj nikakva brzina ne
bi pomogla da pobegne od zraka koji je s kule delovao u prečniku
od mnogo milja. Najpre se zrak muvao među zvezdama, po
horizontu, za nekoliko sekundi opisujući krug od četiri stotine
kilometara. Ali je on sada uporno napipavao zapadni sektor okeana,
jurio po grebenima talasa, i onuda kuda je on prolazio dizali su se
gusti kolutovi pare.
„Arizona“ je plovila punom brzinom duž Ostrva na sedam milja
od obale. Tonula je do katarki u uzavrelu vodu, uzletela kao ljuska
na talase, i onda bi gospođa Lamol s krmene kule tukla Ostrvo
zrakom. Već su se na njemu bile ponegde upalile drvene gradnje.
296
Snopovi varnica uzvijali su se visoko, kao da su bili raspirivani
džinovskim mehovima. Odsjaj od požara padao je na crni,
uzburkani okean. I evo, kada se „Arizona“ ispela na greben, s Ostrva
opaziše siluetu jahte, i sažižući bela igla zaigra oko nje, udarajući
odozgo nadole u cik-cak linijama, i udari su, približujući se, padali
sasvim blizu, čas iza krme čas ispred pramca.
Zoji se činilo da je bleštava zvezda peče pravo u oči, i ona se
trudila da cev aparata uperi u tu zvezdu na dalekoj kuli. Pomamno
su zvrjale elise „Arizone“, krma ostade otkrivena, i brod poče da
ponire pramcem, silazeći s talasa. Utom se zrak, napipavši metu,
izvi, zatreperi, kao da nišani, i njišući se poče da pada na jahtu. Zoja
zatvori oči. Svakako da je svima koji su na palubi bili svedoci toga
dvoboja stalo srce.
Kada je Zoja otvorila oči, pred njom se uzdizao zid od vode,
provalija, u koju skliznu „Arizona“. „To još nije smrt“, pomisli Zoja.
Skide ruke s aparata i one se nemoćno oklembesiše.
Kada se jahta opet počela da propinje, bilo je jasno zašto ih je
mimoišla smrt. Ogromni oblaci dima prekrivali su čitavo Ostrvo i
kulu — izgleda da su bile eksplodirale cisterne s naftom. Zaklonjena
dimnom zavesom „Arizona“ je mogla mirno da otplovi.
Zoja nije znala da li je uspela da onesposobi veliki hiperboloid ili
se zvezda nije videla samo zbog dima. Ali nije li to sada bilo
svejedno... Ona se s mukom spusti s kule. Pridržavajući se za
brodsku užad, dovuče se do kajute, u kojoj je iza plavih zavesica
teško disao Jansen. Uvali se u naslonjaču, kresnu voštanim drvcem
od šibice, zapali.

„Arizona“ je plovila prema severozapadu. Vetar oslabi, ali je

okean još uvek bio uzburkan. Više puta dnevno jahta je slala
ugovorene signale, pokušavajući da uhvati vezu s Garinom, i u
stotinama hiljada radio-prijemnika po čitavom svetu odjekivao je
Zojin glas: „Šta da radimo, kuda da plovimo? Mi smo na toj i toj
širini i dužini. Čekamo naređenja“.
Okeanski brodovi, koji su hvatali taj radiogram, hitali su da se
što dalje uklone od tog strašnog mesta gde se opet pojavila
„Arizona“ — „bauk mora“.
297
 124

Oblaci zapaljene nafte obavijali su Zlatno Ostrvo. Posle uragana

zavlada zatišje, i crni dim se peo u vedro nebo, bacajući na okeanske
vode ogromnu senku od nekoliko kilometara.
Ostrvo je izgledalo kao izumrlo, i samo su tamo gde se nalazilo
okno i dalje, kao i uvek škripale crpke elevatora.
Zatim u tišini odjeknu muzika: svečani lagani marš. Kroz dimnu
maglu mogle su se videti dve stotine ljudi. Išli su uzdignute glave,
lica su im bila surova i odlučna. Napred su četvorica nosila na
ramenima nešto umotano u crvenu zastavu. Oni se popeše na stenu
gde se uzdizala rešetkasta kula velikog hiperboloida i u njenom
podnožju spustiše duguljasti zavežljaj.
Bilo je to telo Ivana Guseva. Poginuo je juče za vreme bitke s
„Arizonom“. Pošto se bio uspentrao, kao mačka, po spoljnim
prečagama kule, uključio je veliki hiperboloid, napipao „Arizonu“
sred ogromnih talasa.
Svetlosni snop s „Arizone“ igrao je po Ostrvu, paleći zgrade,
sekao električne stubove, drveće. „Zmija jedna“, šaputao je Ivan
okrećući cev aparata i, kao za vreme pismenog zadatka, kada ga je
Taraškin učio pismenosti, pomagao se jezikom.
Uhvatio je „Arizonu“ u žižu i tukao zrakom po vodi iza krme i
ispred pramca, smanjujući ugao. Smetali su mu oblaci dima od
upaljenih cisterni. Odjednom se zrak s „Arizone“ pretvorio u
zaslepljujuću zvezdu, i ona je, blistajući, pecnula Ivana u oči. Skroz
proboden zrakom, on je pao na omotač velikog hiperboloida...
— Počivaj mirno, Vanjuška, umro si kao heroj — reče Šeljga. On
se nagnu nad Ivanovim telom, pridiže kraj zastave i poljubi dečaka
u čelo. Zasviraše trube, i glasovi dve stotine ljudi zapevaše
„Internacionalu“.
Nešto kasnije iz oblaka crnog dima izlete dvomotorni snažni
aeroplan. Hvatajući visinu, on okrenu na zapad...

298
 125

— Sva vaša naređenja su izvršena, gospodine diktatore...

Garin zaključa izlazna vrata, priđe pljosnatom ormanu za knjige
i pređe rukom po njegovoj desnoj strani.
Sekretar reče s osmehom:
— Dugme tajnih vrata je s leve strane, gospodine diktatore...
Garin ga brzo, čudno pogleda. Pritisnu dugme, orman za knjige
se nečujno odmače, otvarajući uzak prolaz u tajne sobe dvorca.
— Izvolite — reče Garin, nudeći sekretaru da uđe prvi. Sekretar
poblede. Garin s ledenom učtivošću podiže zračni revolver u visini
njegovog čela. — Pametnije bi bilo da se pokorite, gospodine
sekretaru...

126

Vrata na kapetanovoj kajuti bila su širom otvorena. Na krevetu

je ležao Jensen.
Jahta se jedva pokretala. U tišini se čulo kako se talasi razbijaju
o njene bokove.
Jansenova želja se ostvarila — on je opet bio na okeanu, sam s
gospođom Lamol. Znao je da će umreti. Nekoliko dana se borio sa
životom — bio je dobio metak u trbuh — i najzad se umirio. Gledao
je u zvezde kroz otvorena vrata, kroz koja je strujao vazduh večnosti.
Nije bilo ni želje ni straha, samo važnost puta u mir.
Spolja pojavivši se kao senka na zvezdama, uđe gospođa Lamol.
Nagnu se nad njim. Upita šapatom kako se oseća. On odgovori
pokretom očnih kapaka, i ona shvati da joj je hteo reći: „Srećan sam,
ti si sa mnom.“ Kada su mu se, grabeći vazduh nekoliko puta u grču
299
podigle grudi, Zoja sede na krevet i ne odmače se. Po glavi su joj se,
izgleda, vrzmale tužne misli.
— Prijatelju moj, jedini moj prijatelju, — reče ona u tihom
očajanju — vi ste me jedini na svetu voleli. Jedino vama sam bila
draga. Neće vas više biti... Kako ste hladni, hladni...
Jansen ne odgovori, samo kao da je pokretom očnih kapaka
potvrdio da se počeo hladiti. Videla je da mu se nos zaoštrio, na
ustima mu je lebdeo slab osmejak. Još do nedavno to je lice
plamtelo žarkim rumenilom, sada je bilo kao od voska. Ona pričeka
još nekoliko minuta, zatim usnama dodirne njegovu ruku. Ali on još
nije bio umro. Lagano otvori oči, rastavi usne. Zoji se učini da je
rekao: „Dobro...“
Zatim mu se lice izmeni. Ona okrenu glavu i oprezno navuče
plave zavesice.

127

Sekretar — najelegantniji čovek u Sjedinjenim Državama —

ležao je ničice, upivši ohlađene prste u tepih; umro je trenutno, bez
jauka. Garin je, grizući drhtave usne, lagano gurao u džep zračni
revolver. Zatim priđe niskim čeličnim vratima. Složi na
mesinganom koturu samo njemu poznatu kombinaciju slova —
vrata se otvoriše. On uđe u sobu bez prozora od armiranog betona.
To je bio lični sef diktatora. Ali umesto zlata ili hartija u njemu
se nalazilo nešto kudikamo dragocenije za Garina: ruski emigrant
baron Korf, treći Garinov dvojnik, koji se prodao za ogroman novac
i bio doveden iz Evrope i najpre tajno držan na Zlatnom Ostrvu,
zatim ovde — u tajnim sobama dvorca.
Sedeo je u mekoj kožnoj naslonjači, s nogama na pozlaćenom
stočiću, na kome se u vazama nalazilo voće i poslastice (bilo mu je
zabranjeno da pije). Na podu su ležale knjige — engleski kriminalni
300
romani. Baron Korf je ovde od dosade pljuvao koštice višanja na
okrugli ekran televizijskog aparata koji je stajao na tri metra od
njegove naslonjače.
— Najzad stigoste — reče on, leno se okrenuvši prema Garinu. —
Gđe ste se, đavo vas odneo, izgubili?... Slušajte, imate li nameru da
me još dugo držite u turšiji u ovom podrumu? Bogami, više volim
da gladujem u Parizu...
Umesto odgovora Garin skinu sa sebe traku, zbaci frak s
ordenjem i regalijama.
— Svlačite se.
— Zašto? — upita baron Korf s izvesnom radoznalošću.
— Dajte vaše odelo.
— U čemu je stvar?
— I — pasoš, sva dokumenta... Gde vam je brijač!
Garin sede za toaletni stočić. Ne sapunjajući obraze, mršteći se
od bola, on brzo obrija brkove i bradu.
— Između ostalog, tu u prvoj sobi leži čovek. Zamislite — to je
vaš lični sekretar. Ako budu pitali za, njega, možete reći da ste ga
poslali s tajnom porukom... Je li vam jasno?
— U čemu je stvar, pitam ja vas? — prodera se baron Korf,
hvatajući u letu Garinove pantalone.
— Odavde ću kroz tajni hodnik izići u park gde se nalazi moj
auto. Sakrićete sekretara u kamin i preći ćete u moj kabinet. Odmah
ćete telefonom pozvati Rolinga. Nadam se da ste dobro zapamtili
sav mehanizam moje diktature? Ja, zatim moj prvi zamenik —
načelnik tajne policije, zatim moj drugi zamenik — načelnik
propagandnog odseka, zatim moj treći zamenik — načelnik odseka
provokacija. Zatim tajni savet tri stotine, na čelu mu se nalazi
Roling. Ako se još niste sasvim preobratili u idiota, morali ste sve to
znati uprste... Ta skidajte pantalone, đavo vas odneo!... Preko
telefona recite Rolingu da ćete vi, to jest Pjer Gari, preuzeti
komandu nad trupama i policijom. Moraćete se ozbiljno tući, dragi
moj...
— Dozvolite, a ako Roling pozna po glasu da to niste vi, već ja...
— A! Na kraju krajeva, šta vas se tiče... Vi ste diktator...
301
 — Dozvolite, dozvolite — dakle, od ovog trenutka ja se
prerušavam u Petra Petrovića Garina?
— Želim uspeha. Uživajte u punoj vlasti. Sva uputstva leže na
pisaćem stolu... Ja — odlazim...
Kao i onomadne sebi u ogledalo, Garin namignu svome dvojniku
i nestade na vrata.

128

Čim je Garin — sam u zatvorenom automobilu — projurio kroz

centralne ulice grada, otpala je svaka sumnja: na vreme je strugnuo.
Brujale su stohiljadite gomile radnika iz rejona predgrađa...
Ponegde su se već vila platna revolucionarnih zastava... Preko ulica
su žurno pravljene barikade od prevrnutih automobila, od
nameštaja izbačenog kroz prozore, od električnih stubova, od
gvozdenih ograda.
Iskusnim okom Garin je video da su radnici dobro naoružani...
Na teretnjacima, koji su se probijali kroz svetinu, raznosili su se
mitraljezi, bombe, puške... To je nesumnjivo bio Šeljgin rad.
Pre nekoliko časova Garin bi s najvećom sigurnošću bacio trupe
na ustanike. A sada je sve nervoznije pritiskao pedalu automobila,
koji je jurio okružen proklinjanjima i povicima: „Dole diktator! Dole
savet tri stotine!“
Hiperboloid je bio u Šeljginim rukama. To su ustanici znali. O
tome su i vikali. Šeljga diriguje revolucijom, baš kao dirigent —
herojskom simfonijom.
Glasnogovornici, postavljeni po Garinovom naređenju još za
vreme prodaje zlata, sada su radili protiv njega — raznosili su po
celom svetu vesti o opštem ustanku.
Garinov dvojnik, preko svih očekivanja Petra Petrovića, stupi u
akciju odlučno i ne bez uspeha. Njegove odabrane trupe izvršiše
juriš na barikade. Policija je iz aeroplana bacala gasne bombe.
Konjica je sabljama sekla ljude na raskrsnicama. Posebne brigade
302
obijale su brave na vratima i upadale u radničke stanove,
uništavajući sve živo u njima.
Ali su se ustanici uporno držali. U drugim gradovima, u krupnim
fabričkim centrima, oni su odlučno prelazili u napad. Oko podne
svu zemlju je zapalio požar ustanka...
Garin je cedio iz automobila svu brzinu njegovih šesnaest
cilindara. Kao orkan bi projurio ulicom provincijskih varošica,
obarao svinje, pse, gazio kokoši. Poneki prolaznik ne bi stigao ni da
izbeči oči, a već bi prašnjavi, crni, ogromni diktatorov auto,
smanjujući se i brekćući, nestajao iza okuke...
Zaustavljao se samo na nekoliko minuta da bi uzeo benzin,
nasuo vodu u hladnjak... Jurio je celu noć.
Ujutru diktatorova vlast još nije bila zbačena. Prestonica je
gorela, zapaljena termitnim bombama, po ulicama je ležalo oko
pedeset hiljada leševa... „Gle ti barona!“ osmehnuo se Garin kada je
prilikom zastanka glasnogovornik javio te vesti...
Sutradan u pet časova na njegov auto su pucali...
U sedam časova, jureći kroz nekakvu varošicu, video je
revolucionarne zastave i raspevane ljude...
I ćelu drugu noć je jurio — na zapad, prema Tihom Okeanu. U
zoru, nalivajući benzin, čuo je, najzad, iz crnog otvora
glasnogovornika dobro poznati Šeljgin glas:
Pobeda, pobeda... Drugovi, u mojim je rukama strašno oruđe
revolucije — hiperboloid...
Škripnuvši zubima, ne saslušavši do kraja, Garin odjuri dalje. U
deset časova pre podne video je prvi plakat pored druma; na tabli
od šper-ploče bilo je napisano ogromnim slovima:
„Drugovi... Diktator je živ uhvaćen. Ali se pokazalo da je diktator
Garinov dvojnik, podređeno lice. Petar Garin se sklonio. On beži na
zapad... Drugovi, dobro pazite, zadržite diktatorov automobil...
(Sledili su znaci raspoznavanja) Garin ne sme izbeći revolucionarni
sud...“
Oko podne Garin spazi iza sebe motocikl. Nije čuo pucnjeve, ali
se na deset santimetara od njegove glave pokaza na staklu
automobila rupa od metka s prskotinama. Jeza ga prođe po leđima.
303
On dade sav gas koji je auto mogao dati, iščeznu iza brežuljka,
okrenu prema šumovitim brdima. Posle jednog sata ulete u klanac.
Motor poče da izdaje, i umuče. Garin iskoči, okrenu upravljač, pusti
auto niza stranu i, s mukom tegleći noge, poče da se vere uz strminu
prema borovoj šumi.
Odozgo je video kako su drumom projurila tri motocikla. Zadnji
zastade. Naoružan, do pojasa go čovek skoči s njega i nagnu se nad
provalijom, u kojoj je ležao razbijeni diktatorov auto.
U šumi Petar Petrović skide sa sebe sve sem čakšira i potkošulje,
zaseče kožu na cipelama i uputi se pešice najbližoj železničkoj
stanici.
Četvrtog dana on se dokopa usamljenog primorskog letnjikovca
blizu Los-Angelosa, gde je u hangaru, uvek spreman, visio njegov
dirižabl.

129

Jutarnja rumen oboji vedro nebo. U ružičastoj pari pušio se

okean. Nagnuvši se preko gondole dirižabla, Garin jedva pronađe
pomoću dvogleda usku ljusku jahte koja je ležala duboko dole.
Počivala je na vodi ravnoj kao ogledalo, koja se svetlucala kroz laki
pokrov od magle.
Dirižabl poče da se spušta. Sav se sjaktio sunčevim zracima. S
jahte ga zapaziše, istakoše zastavu. Kada je gondola dodirnula vodu,
od jahte se odvoji čamac. Za upravljačem je sedela Zoja. Garin je
jedva prepoznade — toliko joj je bilo omršavelo lice. On skoči u
čamac smeškajući se, kao da se nije ništa ni desilo, sede pored Zoje,
stisnu joj ruku:
— Milo mi je što te vidim. Ne tuguj, lulence. Omaklo nam se —
šta mari. Zakuvaćemo novu kašu... De, šta si obesila nos?...
Zoja se namršti, okrenu glavu da mu ne bi videla lice.
— Maločas sam sahranila Jansena. Umorna sam. Sada mi je
svejedno.

304
 Iz okeana na vidiku isplovi sunce — ogromna lopta se ispe nad
plavom pustinjom, i magla se rasplinu kao da je nije ni bilo.
Pruži se sunčeva putanja, prelivajući se zejtinjavim odsjajima, a
na njoj su se, kao crna silueta, ocrtavale tri nagnute katarke i
rešetkaste kule „Arizone“.
— Kupatilo, doručak i — spavanje — reče Garin.

130

„Arizona“ okrenu prema Zlatnom Ostrvu. Garin je odlučio da

zada udarac u samo srce ustanika — da zauzme veliki hiperboloid i
okno.
Na jahti su bile posečene katarke, oba hiperboloida na pramcu i
krmi bili su maskirani daskama i platnom od jedara — samo da bi
jahta izmenila oblik i neprimetno prišla Zlatnom Ostrvu.
Garin je bio siguran u sebe, odlučan, veseo — opet mu se vratilo
dobro raspoloženje.
Sutradan ujutru kapetanov pomoćnik, koji je preuzeo
komandovanje brodom posle Jansenove smrti, s nemirom pokaza
na perjaste oblake. Oni su se brzo pomaljali iza istočne ivice okeana,
prekrivali nebo na ogromnoj, desetkilometarskoj visini. Primicala
se oluja, možda uragan — tajfun.
Garin, zauzet svojim mislima, posla kapetana dođavola.
— Kakav tajfun — gluposti. Povećajte brzinu...
Kapetan je snuždeno gledao s mostića u nebo koje se brzo
prekrivalo oblacima. Naredi da se dobro zatvore otvori, da se na
palubi učvrste čamci i sve što bi voda mogla odneti.
Okean je postajao sve tamniji. U povremenim udarima naletao
je vetar, pretećim fijukom upozoravao je mornare na blisku
nesreću. Na mesto vesnika uragana — visokih perjastih oblaka —
dovukoše se zakovitlani crni oblaci. Vetar je sve strašnije
uzburkivao okean, preletao po ogromnim talasima u obliku sitnih
talasića.
305
 I odjednom s istoka stade da gmiže kao ovčja koža crn, nizak
oblak, sa središtem olovne boje. Udari vetra postadoše bešnji. Talasi
su se kotrljali preko palube. I grive sivo-hladnih talasa nisu se više
gužvale u obliku sitnih talasića — vetar je od njih otkidao čitave
zastore od vode, pravio maglu od vodene prašine...
Kapetan reče Zoji i Garinu:
— Idite dole. Za četvrt časa bićemo u centru tajfuna. Motori nas
neće spasti.
Uragan se sruči na „Arizonu“ svom žestinom jedanaest balova.
Ponirući, naginjući se čas na jednu čas na drugu stranu, tako da se
pomaljalo dno sve do brodskog balvana, ne pokoravajući se više ni
krmilu ni elisama, jahta je jurila po krugu sve uže i uže spirale
prema centru tajfuna, ili „prozoru“, kako ga nazivaju mornari.
„Prozor“, čija prečnik ponekad iznosi do pet kilometara — jeste
centar obrtanja tajfuna; vetrovi sa snagom od dvadeset balova jure
iz svih pravaca oko „prozora“, uravnotežujući svoje snage na
njegovoj periferiji.
Tamo, u takav „prozor“, vrtlog je nosio ništavnu ljusku
„Arizonu“.
Crni oblaci dodirivali su palubu. Smrači se kao noću. Bokovi
jahte su puckali. Da se ne bi ugruvali, ljudi su se hvatali za ono što
im je bilo pod rukom. Kapetan naredi da se ljudi vežu za ogradu
mostića.
„Arizona“ se prope na greben vodenog brda, iskrivi se nastranu
i odlete na pučinu. I odjednom, zaslepljujuće sunce, trenutna
bezvetrica i zeleno-providni, blistavi, kao da su od tečnog stakla,
talasi — desetospratna brda vode što se sudaraju sa zaglušujućim
pljeskom, kao da je sam morski car Neptun, pobesnevši, lupao
dlanom o dlan...
To je bio „prozor“, najopasnije mesto tajfuna. Ovde se vazdušne
struje penju okomito uvis, odnoseći vodenu paru na visinu od deset
kilometara, i tamo je kidaju u opnice perjastih oblaka — gornjih
vesnika tajfuna...
S palube „Arizone“ talasi su odneli sve: čamce, obe rešetkaste
kule hiperboloida, dimnjak i kapetanski mostić zajedno s
kapetanom...
306
 Okružen tamom i vrtlozima uragana, „prozor“ je jurio okeanom,
noseći „Arizonu“ na grebenima ogromnih talasa.
Motori pregoreše, kormilo bi otkinuto.

— Više ne mogu — prostenja Zoja.

— Valjda će ovo jednom prestati... O, dođavola! — muklo
odgovori Garin.
Oboje su bili izubijani, izmučeni udarcima o zidove i nameštaj.
Garinu je bilo rasečeno čelo, Zoja je ležala na podu kajute, čvrsto se
držeći za nožicu pričvršćenog kreveta. Na podu su se zajedno s
ljudima kotrljali koferi, knjige što su poispadale iz ormana, jastuci
sa divana, pojasevi od plute, pomorandže, razbijeno posuđe.
— Garine, ne mogu, izbaci me u more...
Od strašnog udara Zoja se otrže od kreveta, otkotrlja se. Garin
glavačke prelete preko nje, udari u vrata.
Odjeknu tresak, strašna lomnjava. Tutanj vode koja pada.
Ljudski jauk. Kajuta se raspade. Moćni mlaz vode poduhvati dvoje
ljudskih bića, baci ih na uzavrelu zeleno-hladnu pučinu...
Kada je Garin otvorio oči, na deset santimetara od njegovog nosa
mali rak samac, koji se do polovine zavukao u bisernu školjku, bečio
je oči, začuđeno mičući brcima. Garin uz napor shvati: „Da, ja sam
živ...“ Ali još dugo nije bio u stanju da se digne. Ležao je porebarke
na pesku. Desna ruka bila mu je povređena. Mršteći se od bola, on
ipak podavi noge i sede.
Nedaleko se uzdizala palma nagnutog tankog stabla, sveži vetar
je pokretao njeno lišće... Garin ustade i pođe povodeći se. Unaokolo,
ma kud pogledao, jurili su, i doprevši do niske obale, bučno se
razbijali zeleno-plavi talasi obasjani suncem... Nekoliko desetina
palmi širilo je na vetru lišće kao lepeze. Na pesku su tu i tamo ležali
komadi drveta, sanduci, nekakve krpe, užad... Bilo je to sve što je
ostalo od „Arizone“, koja se razbila zajedno s celokupnom posadom
o sprudove koralnog ostrva.
Hramljući, Garin pođe u dubinu ostrvca, onamo gde su
uzvišenija mesta bila zarasla u nizak šibljak i svetlozelenu travu.
Tamo je ležala Zoja na leđima, raširivši ruke. Garin sede i nagnu se
307
nad njom, bojeći se da je dodirne, da ne bi osetio hladnoću smrti.
Ali Zoja je bila živa — očni kapci joj zadrhtaše, zapekle usne se
rastvoriše.

Na koralnom ostrvcu nalazilo se jezerce pomalo gorke kišnice ali

dobre za piće. U plićacima — školjke, sitni račići, polipi, kozice —
sve što je nekada služilo kao hrana prvobitnom čoveku. Palmovo
lišće moglo se upotrebiti kao odelo i kao zaštita od podnevnog
sunca.
Dva gola čoveka, izbačena na golu zemlju, mogla su kojekako
živeti... I oni otpočeše život na ovom ostrvcu, zabačenom u pustinji
Tihog Okeana. Nije bilo čak ni nade da će tuda proći brod i,
primetivši ih, uzeti ih na sebe.
Garin je skupljao školjke ili košuljom lovio ribu u slatkovodnom
jezercetu. Zoja je u jednom izbačenom sanduku s „Arizone“ našla
pedeset primeraka raskošno opremljene knjige o projektima dvorca
i paviljona za razonodu na Zlatnom Ostrvu. U njima su bili zakoni i
statut dvorske etikete gospođe Lamol — gospodarice sveta.
Po ceo dan u senci kolibe od palmovog lišća Zoja je prelistavala
tu knjigu, koju je stvorila njena nezasitna fantazija. Ostalih
četrdeset devet primeraka, povezanih u zlato i safijan, Garin je
upotrebio kao ogradu za zaštitu od vetra.
Garin i Zoja nisu razgovarali. Zašto? O čemu? Celog života bili
su usamljenici, i eto, napokon, dobili su potpunu, savršenu
usamljenost.
Izgubili su računicu o danima, prestali su da ih broje. Kada bi
nad ostrvom prohujala oluja, jezerce bi se napunilo svežom
kišnicom. Bilo je meseci kada je s vedrog neba žestoko peklo sunce.
Tada su morali piti ustajalu vodu...
Mora biti da Garin i Zoja i dan danas skupljaju mekušce i ostrige
na tom ostrvcu. Pošto se najede, Zoja seda i prelistava knjigu s
divnim projektima dvorca gde se sred mramornih stubova i cveća
uzdiže njen prekrasni kip od mramora, a Garin, zabivši nos u pesak
i pokrivši se pohabanim kaputom, hrče i, izgleda, takođe u snu
preživljava razne zanimljive događaje.

308
309