Naslov originala:

THE CALIPH’S HOUSE

Tahir Shah

Copyright © Tahir Shah 2006

Copyright © za srpski jezik Alnari, 2007

Prevod sa engleskog: Ljiljana Petrović

obrada : Lena
www.balkandownload.org
 TAHIR ŠAH

KALIFOVA
KUĆA
GODINU DANA U KAZABLANKI

Beograd, 2008
Ovu knjigu posvećujem Arijani i Timuru
i njihovom detinjstvu u Kalifovoj kući
 IZJAVA ZAHVALNOSTI

Za nastanak ove knjige zaslužne su tri divne žene:

Elizabet, tvoja velikodušnost bila je veća
nego što možeš i da zamisliš.

Ema, nadam se da ti je zvuk mog glasa

preneo dubinu moje zahvalnosti.

Račana, hvala za svu ljubav i podršku, kao i za hrabrost

koju si pokazala u borbi sa surovom neizvesnošću.

Tahir Šah
Dar Kalifa, Kazablanka
Pogledaj u oči džina i zaroni u dubine sopstvene duše.

marokanska poslovica
 PRVO POGLAVLJE

Dve trske se napajaju iz istog potoka. Jedna od njih je šuplja, a druga

puna šećera. – marokanska poslovica

SMIRAJ DANA MIRISAO JE NA SETU. Za kafanskim stolovima

sedeli su muškarci izduženih lica u tradicionalnim arapskim
odorama i lagano ispijali crnu kafu i pušili taman duvan. Kelner se
užurbano provlačio između stolova. Poslužavnik je balansirao na
njegovim veštim prstima, a staklene čaše su balansirale na
poslužavniku. U tom trenutku, dan se pretvorio u noć. Kafanski
gosti povlačili su dim za dimom, kašljucali i bacali neme poglede ka
ulici. Neki su bili ophrvani brigama, neki su sanjarili, a neki
jednostavno sedeli u tišini, utonuli u svoje misli. Isti ritual ponavlja
se svake večeri širom Maroka, tog pustinjskog kraljevstva na
severozapadu Afrike ugnježdenog na obali Atlantskog okeana.
Kada su se poslednji zraci sunca raspršili, ljudi su se vratili
započetim razgovorima, a prigušeni žamor njihovih glasova stopio
se sa saobraćajnom bukom koja je dopirala sa ulice.
Ta kafana, smeštena u jednoj sporednoj ulici Kazablanke, za
mene je predstavljala mesto puno misterije, duše i opasnosti. Dok
sam sedeo tamo, imao sam osećaj da su sve sigurnosne mreže
sasečene i da stanovnici tog grada kao akrobate na žici hodaju nad
surovom, neumoljivom stvarnošću. Svim srcem sam žudeo za tim da
istinski upoznam takvo mesto, da punim plućima udahnem tamošnji
život, ali ne kao slučajan prolaznik, već kao jedan od njegovih
žitelja.
Moja supruga Račana, koja je u to vreme bila trudna, još od
samog početka bila je prilično rezervisana prema mojoj zamisli.
Naravno, što sam ja više buncao o svojoj potrebi za neizvesnošću i
opasnošću, njena podozrivost je sve više rasla. Govorila mi je da je
našoj maloj kćeri potreban bezbedan dom i da uopšte nije trenutak
za upuštanje u egzotične avanture.
Podigao sam početni ulog i obećao joj kuvaricu, spremačicu,
čitavu armiju dadilja i obilje sunca – beskrajnog, veličanstvenog
sunca. Otkako se pre osam godina doselila iz Indije, Račana je retko
kad mogla nazreti makar i tračak sunca na turobnom londonskom
nebu. Skoro da je i zaboravila kako ono izgleda. Podsećao sam je na
sve ono što nam je u Londonu nedostajalo – na zaslepljujuću
jutarnju svetlost koja se probija kroz zavese spavaće sobe, na zujanje
bumbara među baštenskim cvetovima, na raskošne mirise koji se
šire uzanim uličicama duž kojih su postrojene živopisne tezge
preplavljene začinima, alevom paprikom i šafranom, cimetom,
kimom i božjom travicom. I sve to u zemlji gde porodica još uvek
predstavlja stožer života, gde tradicija teško odumire i gde se deca
još od malih nogu uče vrednostima kao što su čast, ponos i
poštovanje.
Bilo mi je već dosta naše uboge londonske egzistencije i našeg
skučenog stana kroz čije je pretanke zidove neprestano dopirala
svađa naših prvih komšija. Želeo sam da uteknem u kuću ozbiljnih
razmera, na neko fantastično mesto koje bi podsećalo na priče iz
Hiljadu i jedne noći, sa svodovima i kolonadama, s visokim
impozantnim vratima napravljenim od mirišljavog kedrovog drveta,
s prostranim dvorištima i skrivenim unutrašnjim vrtovima, sa
stajama i fontanama, raskošnim voćnjacima i beskrajnim nizovima
soba.

Svakome ko je ikada pokušao da se otisne s turobnih i vlažnih

engleskih obala trebao je poduži spisak razloga. Često sam se pitao
kako je hodočasnicima sa Mejflauera1 uopšte uspelo da se otisnu na
svoj dugi put u novu zemlju. Kada prijateljima i porodici saopštite
svoju nameru da dignete sidro, oni vas gledaju kao da ste sišli s
uma. Moji prijatelji i rođaci nisu nimalo odstupali od tog obrasca.
Isprva su mi se podsmevali zbog planova da se preselim u
inostranstvo, a kada su povrh svega shvatili da nisam nameravao da
zaplovim ka nekoj od uobičajenih sunčanih destinacija, kao što su
južna Francuska ili Španija, prešli su na verbalne napade. Počeli su
da mi drže pridike o tome kako sam krajnje neodgovoran, kako sam
nesposoban da budem roditelj i kako se zanosim maštarijama koje
su predodređene na propast.
Pritisak na mene i moj san sve više je rastao. Situacija je na kraju
postala toliko nepodnošljiva da sam već bio spreman da popustim
pred svim tim napadima. A onda sam jednog sumornog zimskog
jutra prisustvovao neobičnom incidentu u jednoj od glavnih
londonskih ulica. Među okupljenom svetinom ugledao sam
sredovečnog muškarca koga su dva policajca pokušavala da obore
na zemlju. Čovek je na sebi imao klasičnu poslovnu odeću –
pedantno ispeglanu belu košulju, svilenu kravatu, pantalone, prsluk
i sako s krupnim crvenim karanfilom prikačenim za rever. U
bizarnom nastupu ekscentričnosti, skinuo je pantalone i navukao
donji veš preko glave. Policajci očigledno nisu bili impresionirani
njegovim gestom. Nakon kratkotrajne borbe, nekako su mu
prebacili ruke iza leđa i navukli mu lisice. Jedna od prolaznica
vrištala je na sav glas, moleći vlasti da „ludaka” smeste iza brave.
Dok su ga gurali u oklopljeni policijski kombi, čovek se okrenuo
ka prolaznicima i povikao: „Ne traćite svoj život sledeći druge!
Budite ono što jeste! Preživite svoje snove!”
Čelična vrata su se zalupila, vozilo je krenulo niz ulicu, a
okupljeni prolaznici su nastavili svojim putem – svi izuzev mene. Ja
sam i dalje stajao kao prikovan za tlo, razmišljajući o sceni kojoj sam
upravo prisustvovao i o rečima koje nam je uputio taj čovek koga su
svi naokolo proglasili ludakom. Taj tip je bio u pravu. Naše društvo
je društvo sledbenika, ulovljeno u ostrvskom mentalitetu. Tog
trenutka sam sebi dao čvrsto obećanje. Neću se povinovati
očekivanjima drugih ljudi. Staviću sve na kocku i napustiću ostrvo,
zajedno sa svojom porodicom. Zajedno ćemo se upustiti u potragu
za slobodom i za mestom gde ćemo moći da budemo ono što zaista
jesmo.

Kazablanka po svojoj večernjoj saobraćajnoj gužvi može parirati

bilo kojem drugom svetskom velegradu. Pa ipak, saobraćaj na
ulicama Kazablanke nikada nije bio tako divalj i haotičan kao tog
poznog prolećnog dana kada sam preuzeo vlasništvo nad Kalifovom
kućom. Čitavo popodne presedeo sam u svom omiljenom kafeu,
čekajući trenutak kada ću krenuti na zakazani sastanak sa
advokatom. Dogovorili smo se da svratim do njegove kancelarije u
osam sati uveče. U 7:55, ostavio sam bakšiš na stolnjaku, napustio
kafanu i prešao ulicu, uputivši se ka hotelu sa ogromnim staklenim
izlogom pred kojim su se izdizale dve ponosite urmine palme.
Žustrim korakom sam prošao pored praznog turističkog autobusa i
par magarećih zaprega natovarenih gomilom prezrelog voća, i koji
trenutak kasnije već sam se bio obreo na zavojitom stepeništu
oronule zgrade u art deco stilu. Zakucao sam na hrastova vrata na
trećem spratu. Advokat mi je otvorio, dočekao me usiljenim
pozdravom i uveo me u svoju kancelariju.
Na radnom stolu je stajao neki formalan dokument na arapskom
jeziku. Advokat me je posavetovao da ga pročitam i proverim da li
sam saglasan s tekstom. „Ne znam arapski”, objasnio sam.
„Onda je najbolje da ga odmah potpišete”, odgovorio je on,
bacivši pogled na zlatan roleks.
Dodao mi je penkalo mont blanc i ja sam bez reči stavio potpis na
naznačeno mesto. Advokat je tada ustao i gurnuo masivni gvozdeni
ključ preko radnog stola.
„Vi ste veoma hrabar čovek”, rekao je.
Zagledao sam mu se pravo u oči. Advokat nije ni trepnuo. Uzeo
sam ključ u šaku i istog trenutka silovitom eksplozijom bio prikucan
za pod. Prozori su poleteli ka unutra, smrskavši se u
spektakularnom stilu i zasuvši kancelariju komadima razbijenog
stakla. Zaglušen praskom, prekriven srčom i totalno zbunjen,
polako sam se pridigao sa zemlje. Noge su mi se toliko tresle da sam
jedva održavao ravnotežu. Besprekorno odeveni pravnik čučao je
ispod radnog stola kao da mu to nije bilo prvo iskustvo te vrste. Bez
reči je ustao, otresao staklo sa ramena, doterao svilenu kravatu i
ispratio me iz kancelarije.
 Izašao sam na ulicu. Ljudi su vrištali i jurili u svim pravcima.
Protivpožarni alarmi su urlali, policijske sirene zavijale. Bilo je i krvi,
mnogo krvi koja je lila s ljudskih lica i kroz iscepanu odeću. Bio sam
isuviše uzdrman da bih pritekao u pomoć povređenima koji su
uspaničeno izlazili kroz smrskani izlog hotela. Dok sam posmatrao
prizor koji se kao usporeni snimak odvijao pred mojim očima, mali
crveni taksi je naglo zakočio pored ivičnjaka.
Taksista je očajnički doviknuo kroz suvozački prozor: „Etranger!
Monsieur etranger! Požurite, ovde je opasno za strance!”
Uleteo sam unutra. On je naglo okrenuo volan i automobil se
ponovo stopio s rekom vozila na ulici zahvaćenoj haosom.
„To su bombaši, bombaši samoubice”, objašnjavao je taksista.
„Bombe prašte po čitavom gradu!”
Crveni „pežo” se probijao ka zapadu, udaljavajući se od centra
grada. Ali ja u tom trenutku nisam razmišljao ni o saobraćajnom
haosu u Kazablanki, ni o bombama, ni o krvi. Razmišljao sam o
svojoj supruzi koja je u to vreme sedela u našem stanu u Londonu,
pogleda uprtog u ekran preplavljen najnovijim vestima iz Maroka.
Zamišljao sam je kako sa ogromnom strepnjom u duši grli našu
malenu kćer i privija je uz svoj nabrekli stomak. Bio sam siguran u
to da su ti događaji ubili u njoj i poslednji trag želje da prigrli neku
novu kulturu ili da podrži moje zanesenjaštvo. Ona je i ranije
strahovala od marokanske islamske zajednice, naročito nakon Al
kaidinog napada na Njujork 11. septembra i nakon Drugog
zalivskog rata koji je, svega nekoliko dana ranije, zbacio s vlasti
Sadama Huseina. Ali sada više nije bilo povratka. Novac je bio
izručen, a dokumenti potpisani i dvaput zapečaćeni.
U šakama sam stiskao ključ: simbol naše nove budućnosti ili
možda simbol moje umobolne kupovine. Kao hipnotisan sam
posmatrao starinske useke u gvožđu, psujući sebe što sam tako
otvoreno flertovao sa opasnošću.
U tom trenutku, vozač je nagazio na kočnicu. „Stigli smo!”
uzviknuo je.
Za Maroko sam se opredelio iz bezbroj razloga koji su uglavnom
imali dubokosežne korene. Sećam se koliko je moj otac, koji je bio
Avganistanac, žudeo za tim da nas jednog dana povede u posetu
svojoj domovini. Međutim, neprestani ratovi u tom delu sveta nisu
nam dopustili da se ikada otisnemo do visokih planinskih uporišta
Avganistana. Zbog toga je moj otac pronašao svojevrsnu zamenu za
taj dugo sanjani i nikad ostvareni put. Čim smo moje sestre i ja
dovoljno porasli, on bi nas po kratkom postupku spakovao u veliki
porodični karavan na čijem gepeku su već bili privezani vinilski
koferi s prtljagom, a onda bi nas naš baštovan povezao kroz
monotone pitome engleske pejzaže, preko Francuske i Španije, pa
sve do marokanskog Visokog Atlasa.
Moj otac je u tim putovanjima pronašao mogućnost da svojoj deci
otkrije fragmente sopstvenog zavičaja. Pred našim očima promicali
su čudesni planinski klanci i doline opasane strmim padinama,
pustinje i oaze, imperijalni utvrđeni gradovi i društvene zajednice
zasnovane na plemenskim kodeksima časti i poštovanja. Moja majka
je na tim putovanjima dobijala idealnu priliku da za sitne pare
pokupuje razne lepe i korisne stvari, od kaftana2 do svećnjaka, kao i
da usput održi po koju bukvicu skupinama hipika koji su putovali
po svetu, naređujući im da se pod hitno vrate svojim majkama koje
sigurno strašno brinu za njih.
Proveli bismo po nekoliko nedelja probijajući se kroz planinske
klance spuštajući se do veličanstvenih saharskih dina, gde su
povremeno svraća „plavi ljudi” iz pustinje čije su indigom obojene
odore ostavljale modre tragove na njihovoj tamnoj koži. Pravili smo
redovne pauze kako bismo se ispovraćali u žbunju ili počastili
plodovima jestivih kaktusa ili potrošili džeparac kupujući komadiće
ametista u brdskim kamenolomima.
Moje najranije uspomene vezane su za veličanstveni utvrđeni
grad Fes. Duž uzane prigušeno osvetljene kaldrme bile su načičkane
ulične tezge na kojima se prodavalo sve što ste ikada mogli poželeti
da kupite. Pred nama su izranjala brda začina i sveže ubranog bilja –
šafran, anis, aleva paprika, marinirani limun i more blistavih
maslina. Druge tezge su, pak, mamile mušterije kutijama od
kedrovog drveta sa umecima od kamilje kosti, sandalama od
mirišljave kože, posuđem od terakote, grubim berberskim ćilimima,
zlatnim kaftanima, amajlijama i talismanima.
Međutim, moj daleko najomiljeniji ugao suka bilo je mesto gde su
lokalni vračevi nabavljali sastojke za svoje mađije. Zidovi tih
radnjica bili su prekriveni kavezima u kojima su bili zatočeni živi
kameleoni, kobre, daždevnjaci i orlovi tužnog pogleda. U
unutrašnjosti radnji nalazile su se vitrine napravljene od burmanske
tikovine čije su fioke, kako sam načuo od oca, bile prepune osušene
kitove kože, kose mrtvih ljudi i drugih stvari koje su se koristile u
magijske svrhe.
Maroko je uneo neverovatnu živopisnost i kolorit u sterilno
detinjstvo koje sam pod večno tmurnim engleskim nebom provodio
u uštogljenoj dečačkoj garderobi – sivim flanelskim košuljama koje
su izazivale užasan svrab i kratkim pantalonama od rebrastog
somota. To kraljevstvo u koje nas je otac dovodio za mene je
predstavljalo blaženo utočište, čudesan svet u kojem je sve vrvelo od
života i, što je najvažnije od svega, mesto koje je imalo dušu. Sada
kada sam i sam zasnovao porodicu, smatrao sam da svojoj deci treba
da prenesem isti taj dar – dar kulturnog kolorita. Bilo bi daleko lakše
da sam se povinovao savetima svojih bližnjih i da sam odustao od
tog grandioznog bekstva sa ostrva. Ali neki duboki unutrašnji poriv
nagonio me je da istrajem u onome što sam zamislio. Imao sam
neumoljiv osećaj da ću, ako ne zgrabim taj trenutak, čitavog života
žaliti zbog toga.
Postojao je još jedan snažan razlog zašto sam odabrao baš
Maroko. Odabrao sam ga jer je moj deda proveo poslednje godine
života u jednoj maloj priobalnoj vili u gradu Tangeru. Kada je
njegova voljena supruga s nepunih šezdeset godina napustila ovaj
svet, to je za njega bio strašan udarac. Pokušavajući da se izbori s
teretom uspomena, odlučio je da se preseli u Maroko jer je to bilo
mesto gde on i moja baka nikada nisu zajedno putovali, mesto gde
nije bilo stvari koje bi ga podsećale na nju. Jednog jutra, dok je
prelazio svoju uobičajenu rutu vraćajući se iz Kafe Fransa, kamion za
transport „koka-kole” naglo je krenuo u rikverc i pokosio ga. Ostao
je da leži na zemlji, bez svesti i sa ozbiljnim krvarenjem. Nekoliko
sati kasnije, izdahnuo je u bolnici. Ja sam u to vreme bio previše
mali da bih ga zapamtio, ali njegova smrt je uprkos tome ostavila
bolan ožiljak na mom srcu.

I tako smo krenuli u višemesečnu potragu po Maroku, očajnički

tražeći kuću čija bi se grandioznost poklopila s mojim maštarijama.
Naša polazišna tačka bio je grad Fes, nesumnjivo najveći dragulj
marokanskog kraljevstva. To je jedini srednjevekovni arapski grad
koji je ostao praktično nedirnut. Dok prolazite kroz lavirint ulica
koje sačinjavaju ogromnu medinu, čini vam se kao da ste zašli u priče
i z Hiljadu i jedne noći. Mirisi, prizori i zvukovi prosto bombarduju
čula. Šetnja od svega nekoliko koraka može vas ispuniti utiscima
koje ćete pamtiti čitavog života. Fes je vekovima važio za mesto
nezamislivog bogatstva, središte učenosti i trgovine. Njegove
građevine svedoče o arapskoj arhitektonskoj samouverenosti koja ni
na jednom drugom mestu ne dolazi do takvog izražaja. Za taj
fantastičan dekor nesumnjivo je zaslužna i zanatska tradicija koja se
već hiljadu godina prenosi s pokolenja na pokolenje. Tokom našeg
boravka u Fesu, otkrili smo uličice starog gradskog jezgra krcate
malim zanatskim radionicama u kojima su se tradicionalne veštine
kao što su obrada metala, štavljenje kože, izrada mozaika i intarzija,
tkanje i grnčarstvo još uvek prenosile sa oca na sina.
Igrom slučaja smo saznali za veliku trgovačku kuću na severnom
rubu starog grada. Kuća je bila sagrađena u grandioznom fazi stilu i
bila je stara najmanje četiri veka. Oko centralnog dvorišta bilo je
grupisano šest prostranih salona. Svaki od njih bio je ukrašen
mozaicima, a podovi prekriveni mermernim pločama isklesanim u
kamenolomima Srednjeg Atlasa. Dvorište je bilo okruženo
impozantnim stubovima, a u njegovom središtu nalazila se fontana
u obliku lotosovog cveta izrađena od najfinijeg alabastera. Na
jednom od visokih zidova nalazio se skroman nezastakljeni prozor
prekriven drvenim filigranskim zastorom koji je nekada po svoj
prilici predstavljao osmatračnicu harema.
Muškarac koji nam je pokazao kuću bio je prodavač kebaba s
dobrim društvenim vezama. Rekao nam je da je kuća bila prazna
svega nekoliko godina. Ugrizao sam se za jezik. Sve naokolo je
prosto vapilo za renoviranjem. Meni lično je delovalo kao da je
posed bio napušten bar pola veka.
„U Maroku”, sa osmehom je napomenuo prodavač kebaba,
„prazna kuća priziva zle sile”.
„Mislite na lopove?”
Čovek je odsečno odmahnuo glavom. „Ne mislim na zle ljude”,
rekao je, „već na zle duhove”.
U to vreme nisam imao ni najblažu predstavu o tome šta je moj
posrednik pokušavao da mi kaže. Olako sam prešao preko njegovog
komentara i odmah počeo da pregovaram o kupovini. Problem je
bio u tome što se kuća nalazila u vlasništvu sedmorice braće koji su
se prosto takmičili koji će biti pohlepniji. Za razliku od Zapada, gde
neka nekretnina ili jeste ili nije na prodaju, u Maroku se u takvim
situacijama možete zateći u pravoj zoni sumraka – neka kuća je
možda na prodaju, a možda i nije. Da biste uopšte mogli početi da
se raspitujete za cenu, prvo morate nagovoriti vlasnike da je
prodaju. Ta faza nagovaranja predstavlja karakterističnu orijentalnu
odliku koju su u to područje nesumnjivo doneli Arapi kada su pre
četrnaest vekova preplavili severnu Afriku. Dok sedite nad šoljom
slatkog čaja od nane, pokušavajući da se na sve načine dodvorite
potencijalnim prodavcima, oni vas odmeravaju od glave do pete,
ispitujući kvalitet vaše odeće i obuće. Što ste lepše i skuplje odeveni,
utoliko će cena biti viša.
Izgleda da sam bio previše dobro obučen onog jutra kada sam se
sa stao sa sedmoricom braće u čijem se posedu nalazila kuća na koju
sam bacio oko. Nakon četiri sata nagovaranja i dodvoravanja, i
nakon nekoliko ispijenih galona čaja od nane, izjavili su da su u
principu spremni da je prodaju. A onda su mi u lice sasuli neku
basnoslovnu cenu i pohlepno začkiljili očima, iščekujući odgovor.
Moja veština cenjkanja je u to vreme još uvek bila nedovoljno
razvijena. Trebalo je da ostanem tamo, da nastavim da srčem čaj i da
se cenjkam čitavo popodne i dobar deo večeri. Umesto toga, ja sam
skočio kao oparen i izjurio u gradski lavirint, peneći od besa i
gunđajući sebi u bradu. Time sam prekršio prvo pravilo arapskog
sveta – nikad ne gubi pribranost.

Napustili smo Fes i krenuli ka Marakešu, ružičastoj pustinjskoj

oazi smeštenoj u senci planinskog venca Atlas. Trgovina
nekretninama je u tom gradu poslednjih godina doživela pravi
procvat. Dobrostojeći Evropljani postali su naprasno zainteresovani
za oronule gospodske kuće u medini, poznate kao rijadi, koje su
nakon kupovine restaurirali, vraćajući im zaboravljeni sjaj i davno
prohujalu slavu. Ako krenete u šetnju nekom od tamošnjih ulica –
pretrpanih uličnim tezgama, skuterima, biciklima i magarećim
zapregama – duž pločnika ćete ugledati niz jednostavnih nemih
kapija. One vam na prvi pogled neće delovati naročito upečatljivo,
ali ako zavirite unutra, otkrićete da se iza svake od njih krije pravi
dvorac.
Nagli priliv stranog novca podstakao je preporod tradicionalnih
zanata kao što su izrada zelidž mozaika, prekrivanje podova
pločicama od terakote koje se nazivaju bedžmat i ukrašavanje
zidova tadelaktom, fantastičnim marokanskim gipsom koji se pravi
od kreča, belanaca i mermerne prašine. Žudnja evropskih kupaca
da se domognu tih divnih starih građevina može se po svom
intenzitetu uporediti jedino sa spremnošću lokalnih žitelja da ih
prodaju. U marakeškoj medini svi sanjaju isti san. Svi žude da se
otarase svojih starih ruiniranih domova i da se, ostvarivanjem velike
novčane dobiti, presele u neki od novih stambenih blokova u
modernom delu grada. Iako su evropski došljaci možda očarani
rustičnim detaljima i dražima starog sveta, oni kojima su takve stvari
ostavljene u nasleđe daju prednost plastičnim tapetama, toplim
podovima i savremenim pogodnostima.
Mislim da sam zajedno s Račanom obišao više od sedamdeset
rijada u Marakešu. Jedan od njih je, mada nije posedovao
grandioznost trgovačke kuće iz Fesa, nakratko uspeo da osvoji moje
srce. Bila je to kuća sa dvorištem impozantnih razmera punim
narandžinih stabala i cvetova lavande. Jedini problem bio je u tome
što se posed nalazio preko puta velike klanice. To je bilo dovoljno da
odustanemo. Odmah nam je postalo jasno da bi usled cirkulacije
vazduha jedini miris koji bismo tamo osetili bio miris smrti.
I tako smo spakovali kofere i odvukli se nazad za London gde
sam upao u najdublju i najozbiljniju depresiju koju sam ikada
upoznao. Ljudi sa kojima smo se družili pravili su surove šale na
moj račun. Po njihovom tumačenju, pokušao sam da se otrgnem od
magnetne privlačnosti Britanskih ostrva, ali životna bura me je
ponovo vratila na polazišnu tačku. Svake večeri sam našu malu kćer
Arijanu uspavljivao pričom za laku noć, govoreći joj o princezama i
zmajevima i o napuštenoj trgovačkoj kući u jednoj dalekoj zemlji.
Nedelje su prolazile. Vlažna zima pretvorila se u još vlažnije
proleće. Jednog sumornog dana sedeo sam sklupčan na sofi, ogrnut
vunenim ćebetom, i mrmljao sebi u bradu kao ludak opsednut
svojom misijom. A onda je pozvonio telefon. Podigao sam slušalicu i
začuo ženski glas. Moja sagovornica se predstavila kao majka mog
nekadašnjeg školskog druga. Razmenili smo nekoliko učtivih fraza,
dok sam se u sebi pitao zbog čega li me je pozvala. A onda je
gospođa prešla na stvar: preko nekih zajedničkih poznanika načula
je kako bih želeo da kupim kuću u Maroku. Ona je posedovala kuću
u Kazablanki i bila voljna da je proda. Bila je isuviše diskretna da bi
odmah istupila s cenom, a ja sam bio isuviše nervozan da bih sam
pokrenuo tu temu. Rekla je samo da je u pitanju značajan posed
poznat kao Dar Kalifa, što znači „Kalifova kuća”, i da je veoma bitno
da on dođe u vlasništvo osobe kojoj je zaista stalo do tog mesta.
Naglo se utišala i gotovo šapatom dodala: „Samo snažan čovek
može preuzeti kontrolu nad tom kućom.” Skočio sam s kauča,
raširio ćebe kao matador koji izaziva bika i na brzinu naškrabao
detalje koje sam doznao.
Sutradan sam već bio na aerodromu Muhamed Peti na južnom
rubu Kazablanke. Turistički vodiči često su savetovali potencijalne
putnike da se po svaku cenu klone tog grada. Svi su jednodušno
tvrdili da Kazablanka predstavlja crnu rupu marokanske turističke
ponude. Ja lično nikada nisam boravio tamo, osim što sam se
nekoliko puta nakratko obreo na železničkoj stanici, koliko da
presednem s jednog voza na drugi. U svakom slučaju, smatrao sam
da znam sve o tom gradu jer sam svojevremeno gledao film
Kazablanka sa Hemfrijem Bogartom i Ingrid Bergman.
Sat vremena nakon sletanja aviona, obreo sam se u taksiju koji je
krstario priobalnim putem i prolazio pored dražesnih kafea i palmi
sa pedantno potkresanim krošnjama. Sunce je plamtelo na nebu, a
vetar koji je duvao s pučine prožimao je vazduh blagim mirisom
soli. Taksi je skrenuo sa priobalnog puta u senovitu aveniju oivičenu
raskošnim palmama. Sa obe strane puta blještave bele vile pomaljale
su se poput ledenih bregova. Pred svakom od njih nalazili su se
pedantno parkirani veliki novi svetlucavi automobili koji su
svedočili o imovinskom stanju i statusu ljudi koji su unutra živeli.
Taksi je nastavljao dalje, prešao neku nevidljivu granicu i zašao u
sirotinjsku četvrt. Pred mojim očima su izronile oronule udžerice,
magareće zaprege, pilići koji su kljucali naokolo, stoka koja je
besciljno lutala i stado koza koje se isprečilo nasred druma.
Mujezinov popodnevni poziv na molitvu odjekivao je s vrha
skromne bele džamije smeštene pored izrovanog druma. Skupina
dečaka šutirala je krpenjaču po prašnjavim sokacima koji su vijugali
između niskih, na brzinu sklepanih straćara prekrivenih zarđalim
limom. Tri mršava muškarca sedela su šćućurena u senci, dežurajući
pored improvizovanih uličnih tezgi. Svi su bili obučeni u dželabe,
tradicionalne odore s kapuljačama. Preko puta njih stajala je mlada
žena koja je prodavala piliće čije je perje bilo ofarbano u ružičastu
boju.
Kada smo stigli do kraja sirotinjske četvrti, taksi se zaustavio pred
prljavim kamenim zidom na kojem se nalazila jednostavna kapija.
Pre nego što sam platio vožnju, upitao sam taksistu da li smo na
pravoj adresi. Bio sam gotovo siguran u to da je u pitanju neka
greška. Međutim, on je samo klimnuo glavom, pokazao prstom ka
kapiji i još jednom klimnuo.
Izašao sam iz vozila i zakucao na kapiju. Trenutak kasnije, vrata
su se odškrinula.
„Da li je ovo Dar Kalifa? Da li je ovo Kalifova kuća?” upitao sam.
Nečiji promukli glas mi je odgovorio na francuskom, jeziku
kolonijalnog Maroka: „Oui, c’est ici”. Da, to je ovde.
Vrata su veoma lagano počela da se otvaraju, kao da otkrivaju
neku veliku tajnu. Kada sam kročio unutra, obreo sam se u
fantastičnom ambijentu dostojnom daleko imućnijeg čoveka nego
što sam ja.
Ugledao sam niz povezanih dvorišta prekrivenih stablima urme i
mirisnim cvetovima hibiskusa, simetrično raspoređena jezerca sa
gracioznim fontanama, raskošne vrtove posute bugenvilijama,
kaktusima i svim mogućim egzotičnim drvećem, šumarak
narandžinih stabala i tenisko igralište, bazen za plivanje i niz staja u
pozadini.
Čuvar mi je poželeo dobrodošlicu, poljubio mi ruku i poveo me
niz dugačak nadsvođen trem do glavne zgrade. Kada sam ušao
unutra, učinilo mi se kao da sam kročio u neki čaroban san. Pred
mojim očima ukazao se čudesan lavirint odaja. Ugledao sam ulaze
natkrivene kitnjastim lukovima, vrata od teškog kedrovog drveta,
osmougaone prozore zastakljene komadima bojenog stakla, zidove
ukrašene mozaicima i gipsanim dekoracijama, i skrivena unutrašnja
dvorišta. Opčinjeno sam šetao od prostorije do prostorije – kroz
salone, radne kabinete, vešernice i kuhinje, odaje za poslugu, ostave
i najmanje dvanaest spavaćih soba.
Međutim, Kalifova kuća je bila prazna već skoro čitavu deceniju.
Zidovi su bili lišeni svoje nekadašnje boje i prekriveni naslagama
algi. Popločani podovi bili su prljavi i oštećeni. Na svim površinama
u kući bile su primetne tamne fleke nastale usled vlage, a tavanica je
u nekim sobama već počinjala da se urušava. Paučina je visila s
dovrataka poput čipkanih zavesa, ptice su svile gnezdo po lampama
i fenjerima, a termiti mileli po masivnim drvenim vratima. Napukla
vodovodna cev pretvorila je jednu spavaću sobu u jezero, a dotrajale
žaluzine su ubogo visile na rasklimatanim i zarđalim šarkama.
Raskošni vrtovi pretvorili su se u džunglu kroz koju su tumarali psi
lutalice.
Uprkos tome, ta kuća je imala harizmu. Nekadašnji sjaj i
grandioznost su, iako izbledeli, i dalje zračili iz nje. Poput neke
vremešne lepotice iz visokog društva bila je već prilično ruinirana i
naborana, ali bilo je očigledno da je za sobom imala burnu i
raskošnu istoriju. Mogao sam da zamislim prijeme koji su se tu
priređivali, zaboravljene tajne koje su romorile među zidovima.
Znam da to može zvučati apsurdno, ali još istog trenutka kada sam
kročio unutra, osetio sam neku čudnu energiju, kao da je kuća
osetila moje prisustvo.

Tri meseca nakon što sam prvi put ugledao Dar Kalifu ona je
prešla u naše vlasništvo. Moja supruga se potajno nadala da ću
odustati od te marokanske avanture, ali kuća je već na prvi pogled
osvojila i nju samu. I ona je osetila njenu harizmatičnost i duh koji je
vladao unutar njenih zidina. Baš kao i ja, smatrala je da zrači nekom
pozitivnom snagom i da će naša deca moći slobodno da odrastaju u
takvom okruženju.
Srećom, za razliku od mojih prethodnih iskustava, Engleskinja u
čijem se vlasništvu ta kuća nalazila tačno je znala šta želi. Nisam joj
se morao dodvoravati i nagovarati je da pristane na prodaju.
Instinktivno je shvatila da bankovni saldo pisca koji pokušava da
sastavi kraj s krajem u periodima između dve knjige ne može biti
naročito impresivan. Međutim, u isto vreme bila je svesna toga da bi
neki Marokanac spreman da plati tržišnu cenu odmah po kupovini
sravnio kuću sa zemljom i na njenom mestu podigao monstruozne
stambene blokove.

I tako sam iste one večeri kada su bombaši samoubice rešili da

naprave vatromet u Kazablanki prvi put prešao prag Kalifove kuće
kao njen zakonski vlasnik. Unutra su me dočekala tri čuvara koja su
stajala u stavu „mirno”, dostojanstveno salutirajući i iščekujući
naređenja. Oni su, kao po nekom srednjovekovnom kupoprodajnom
ugovoru, išli zajedno s posedom. Prvi u nizu bio je Muhamed,
muškarac krupne građe, pogrbljenih ramena i opasnog izgleda, s
jednonedeljnom čekinjastom bradom i tikovima na licu. Ostali su ga
zvali Medved. Pored njega je stajao Osman. On je bio mlađi, osmeh
mu je neprestano lebdeo na usnama, a držanje odisalo
hladnokrvnošću i pribranošću. U Kalifovoj kući je počeo da radi još
kao dečak. I, konačno, tu je bio Hamza, vođa ekipe. Bio je visok i
učtiv. Čvrsto mi je stegao ruku, a potom prislonio šaku uz grudi.
Uspaničeno sam ih upitao da li su čuli za napade bombaša
samoubica. Hamza je odmahnuo glavom. Bilo je mnogo ozbiljnijih
stvari od toga odgovorio je.
„Šta može biti ozbiljnije od serije samoubilačkih napada?”
„Džini”, rekao je on.
„Džini?”
 Sva tri čuvara su jednodušno klimala glavom. „Da. Ova kuća je
puna džina.”
Kada kupujete kuću u inostranstvu, morate biti spremni na razne
neočekivane stvari. Znao sam da ću morati da se suočim s
problemima kao što su nepoznavanje jezika i premošćavanje
kulturnih barijera. Međutim, ni u ludilu nisam pomislio da ću imati
posla sa armijom nevidljivih duhova.
Muslimani veruju u to da je Bog, nakon što je stvorio prve ljude
od gline, stvorio još jednu vrstu stvorenja koja su nastala od vatre.
Ta stvorenja, koja su poznata pod različitim nazivima kao što su
džini, geni ili džnun, po predanju obitavaju na zemlji zajedno s nama
i nalaze utočište u neživim predmetima. Ona se rađaju, žene i udaju,
stvaraju potomstvo i umiru, baš kao i mi. U najvećem broju
slučajeva nevidljiva su za ljudsko oko, ali mogu poprimiti gotovo
svako obličje koje požele i najčešće se pojavljuju u satima nakon
sutona, prerušena u mačke, pse ili škorpione. Iako postoje i
dobroćudni džini, većina njih je zločesta. Ništa im ne pruža veće
zadovoljstvo od toga da naude čoveku koji im, kako oni zamišljaju,
svojim prisustvom uzrokuje razne neprijatnosti.
Upitao sam čuvare šta možemo učiniti da bismo otklonili taj
problem.
Osman je progovorio u ime sve trojice: „Treba zaklati ovce”, tiho
je rekao. „Moraćete da zakoljete nešto ovaca.”
„Nešto ovaca? Koliko tačno?”
„Po jednu za svaku sobu”, objasnio je Medved.
Na brzinu sam se preračunao. „Pa, ovde ima najmanje dvadeset
soba... to je čitavo stado. Bilo bi to pravo krvoproliće!”
Čuvari su me fiksirali pogledom, nemo klimajući glavama. Oni su
bili upućeni u tradiciju, a tradicija u Maroku predstavlja temelj
života. Neka napuštena i zakatančena vila mogla bi u zapadnom
svetu da privuče bespravne stanare. Ali u arapskom svetu svi dobro
znaju da prazna kuća predstavlja pravi magnet za zle sile. Napustite
neko mesto na svega nekoliko nedelja i to je dovoljno da ono, od
poda pa sve do krovnih greda, postane preplavljeno legijom
nevidljivih džina.
 DRUGO POGLAVLJE

Nemoj stajati na opasnom mestu uzdajući se u čuda.

PRVA NOĆ KOJU SMO PROVELI U KALIFOVOJ KUĆI

predstavljala je nešto kao obred inicijacije. Čuvari su nas preklinjali
da ne noćimo u kući sve dok se svojevoljni džini ne isele odatle.
Žestoko sam se usprotivio njihovoj zamisli. Delovalo mi je suludo da
se, pored sopstvene kuće, preselimo u hotel. Nakon dugotrajne
rasprave, Hamza, Osman i Medved shvatili su da me ne mogu
pokolebati. Odlučili su da popuste, pod uslovom da se pridržavamo
određenih smernica. Zahtevali su da svi spavamo u istoj sobi na
istom prljavom dušeku oko kojeg su komadom ugljena iscrtali veliki
krug. Rekli su nam da nipošto ne smemo otvarati prozore, uprkos
užasnoj vrućini i teškom i zagušljivom vazduhu koji je ispunjavao
kuću. Takođe nam nije bilo dopušteno da pevamo, da se smejemo ili
da glasno razgovaramo. Mogli smo komunicirati jedino šapatom.
Upitao sam zašto se moramo pridržavati tako strogih pravila.
„Zato što biste u suprotnom mogli rasrditi džine.”
Čuvari su nam u kratkim crtama još jednom izdeklamovali spisak
upozorenja: „Dakle, bez smeha, bez razgovora, bez tumaranja po
kući i bez nečistih misli u glavi.”
„Da li je to sve?” upitao sam.
Osmanov osmeh je istog trenutka iščezao. „Nije”, rekao je
bojažljivim glasom. „Morate zapamtiti još nešto daleko, daleko
značajnije.”
„Šta to?”
„Ako se oglušite o tu zabranu, zadesiće vas neizrecive strahote.”
Moja supruga je nestrpljivo zakolutala očima. „Dobro. Možemo li
čuti o čemu se radi?”
Medved je progutao knedlu. „Šta god da se desi”, rekao je,
skrušeno oborivši glavu, „nemojte se ni slučajno približavati
kupatilu kada se spusti mrak”.
Kao što smo ubrzo saznali, vragolasti džini najviše vole da se
sakriju ispod površine vode i da odatle vrebaju svoje žrtve.
Račana, koja je svega tri nedelje ranije rodila našeg sina Timura,
prosto se zagrcnula kada je čula te reči. „Nema šanse”, odbrusila je.
„Pokušaćemo da ispoštujemo i taj savet”, rekao sam pomirljivim
tonom.
Kada se sumrak pretvorio u noć, obazrivo smo ušli u kuću,
hodajući kao vojnici u stroju. U kući nije bilo struje tako da nam je
svetlost sveće bila jedini vodič. Plamen je bacao izdužene sablasne
senke preko zidova, a njegova svetlost se odbijala o glatke tamne
oklope bubašvaba koje su milele u svim pravcima, povlačeći se pred
najezdom ljudskih uljeza. Hamza je krčio put, vodeći nas niz dugi
hodnik, preko velikog salona, a potom uz stepenice.
Dok smo tako u pomrčini prolazili kroz odavno napuštenu kuću,
sklanjajući paučinu s lica, pomisao na obližnji hotel gde smo mogli
uživati u pogodnostima kao što su električne sijalice, televizija i
upotrebljivi toaleti počela je da deluje sve privlačnije. Kada smo
konačno stigli do spavaće sobe, spremajući se za počinak, fantazije o
hotelskom luksuzu ponovo su proradile u našim glavama. Sklupčali
smo se na dušeku. Moja supruga je stiskala našeg novorođenog sina
uz grudi, a ja sam zagrlio Arijanu i privio je uza sebe. Bio je to
trenutak u kojem smo se stvarno osećali jadno. Zagledao sam se u
Račanino lice obasjano treperavom svetlošću sveće i prošaptao.
„Dobro došla u naš novi život!” Oboma nam je došlo da prasnemo u
smeh, ali tada smo se setili da je smejanje zabranjeno jer bi to moglo
rasrditi džine.
Četvrtasta spavaća soba imala je visoku tavanicu i male prozore,
a zamrljani zidovi su bili prekriveni šarama koje su podsećale na
zagonetne simbole iscrtane ugljenom. Neki od njih su izgledali kao
geometrijske figure, a neki kao pećinski crteži praistorijskih ljudi.
Ušuškao sam Arijanu i počeo da je uspavljujem pričom o hrabroj
devojčici koja se nije plašila čak ni onda kada su drugi ljudi
pokušavali da je zastraše. Tada sam začuo kucanje na vratima, kao
da je u mojoj priči postojao grumen istine. Pred vratima su stajala tri
čuvara. Objasnili su kako su nam požele srećan boravak. Osman je
bacio pregršt soli u svaki od četiri ugla sobe, a Medved je
odrecitovao jedan stih iz Kurana. Pre nego što su se udaljili, Hamza
nas je još jednom upozorio da nam nipošto ne padne na pamet da
koristimo toalet.
Isprva mi se učinilo da noć mirno i lagano prolazi iako nam hor
magaraca iz sirotinjske četvrti, zujanje komaraca i teška letnja
omorina nisu dopuštali da zaspimo. Bio sam u iskušenju da otvorim
prozore, ali onda sam shvatio da zagušljivost i vrućina predstavljaju
nisku cenu ako će to utešiti naše čuvare i držati kućne duhove na
odstojanju. Na kraju smo utonuli u san, sklupčani kao mačići na
groznom starom dušeku. A onda se u četiri sata ujutru neki glas
razlegao kroz pomrčinu. Glas je bio prodoran i promukao i dolazio
je iz neposredne blizine. Bio je tako snažan da je uspeo da zaguši
čak i njakanje magaraca i režanje pasa lutalica koji su kidisali jedni
na druge u sirotinjskoj četvrti. Račana me je stegla za ruku, a
Arijana je počela da plače od straha.
„Šta je to?”
„Valjda mujezin poziva na molitvu.”
Pokušao sam da se vratim na spavanje, ali u tom trenutku osetio
sam snažan pritisak u bešici. Potiskivao sam nagon za mokrenjem,
ali posle otprilike sat vremena više nisam mogao da se uzdržim.
Valjda će mi džini oprostiti, pomislio sam. Odšunjao sam se do
kupatila i počeo da vršim nuždu. Olakšanje koje sam osetio bilo je
naglo prekinuto kada sam iza sebe primetio mračnu siluetu s gustim
brkovima. Bio je to Hamza. Spustio je poklopac WC šolje, prekinuvši
me u pola posla.
„Da ste odmah izašli odavde!” besno je prosiktao.
„Mislim da ti treba da izađeš!” zavrištao sam na njega.
Nakratko smo se porvali u tami. Ja sam slobodnom rukom
pokušavao da podignem poklopac toaleta, dok je on očajnički
nastojao da ga ponovo spusti.
„Još uvek nisam završio!”
 „To što radite je veoma opasno”, odbrusio je on.
„Ne mogu da se uzdržim. To je prirodna potreba.”
„Niste uopšte svesni u šta se upuštate!” ponovo je zaurlao.
Naša vika je probudila bebu. Potom je i Račana zavrištala,
zahtevajući tišinu. Prikupio sam svu raspoloživu snagu i izgurao
čuvara iz toaleta, nakon čega se on izgubio u vrtu psujući sebi u
bradu.
Probudio sam se iz sna kada sam osetio kako Arijana pokušava
da otvori moje kapke, želeći da proveri šta se krije iza njih. Sunčevi
zraci su se probijali kroz male prozore. Čuo sam melodičan cvrkut
ptica s druge strane prozora, a do mojih nozdrva je dopirao miris
sveže pečenog hleba, sigurno s neke od uličnih tezgi u sirotinjskoj
četvrti. Spavaća soba se kupala u blaženoj čednosti. To je to,
ushićeno sam pomislio. To je naš novi život.

Čuvari su bili uvereni da je to što se Dar Kalifa nalazila u

neposrednoj blizini džamije predstavljalo vanredno srećnu okolnost.
Smatrali su da smo isključivo zahvaljujući toj činjenici uspeli
bezbedno da prebrodimo tu prvu noć u kući. Imamovo pozivanje
vernika na molitvu samo po sebi je imalo veliku moć religijskog
pročišćenja. Bilo je to kao da smo bili blagosiljani pet puta dnevno,
mada sam ja lično taj hrapavi glas intenziviran dotrajalim pojačalom
pre doživljavao kao iritaciju nego kao blagoslov.
Kada smo stigli u Maroko, bili smo prosto smoždeni ostrvskom
kulturom od koje smo tako žarko želeli da pobegnemo. Bili smo
paranoični, iznureni i preforsirani. Svi mi koji živimo po
zapadnjačkim normama gonjeni smo jednim ekstremnim oblikom
krivice. Smatramo da će nas, ako ne dirinčimo kao psi, ljudi iz našeg
okruženja smatrati lenjim i nepouzdanim. Još od samog početka mi
je postalo jasno da stvari u Maroku stoje sasvim drugačije. Tamošnji
ljudi pristupaju životu s razboritom ležernošću. To važi čak i za
Kazablanku, koja predstavlja jedan od najaktivnijih i najužurbanijih
severnoafričkih gradova. Ustanovio sam da Marokanci žure samo
onda kada stvarno postoji potreba za tim i da njihova žurba nikad
nije podstaknuta svešću o tome da su izloženi pogledima javnosti.
Naši prvi dani u Kazablanki protekli su prilično mirno i opušteno.
Pokupovali smo neophodne namirnice i stvari za kuću, obedovali na
zapuštenom travnjaku, i polako počeli da istražujemo naš novi dom.
Arijana je često predvodila te ekspedicije, tumarajući kroz beskrajne
odaje, tražeći zaostala jaja po ptičjim gnezdima ili jureći miševe.
Pokušavali smo da ustanovimo u kojim su pravcima vodili određeni
hodnici, koje su se odaje skrivale iza određenih vrata i čega je sve
bilo među stvarima koje je ostavio prethodni vlasnik. Uopšte nismo
razmišljali o renoviranju kuće. Isprva čak nismo uspevali ni da
poverujemo u to da ona zaista pripada nama.
Dar Kalifa je podignuta na udaljenom kraju dugog pravougaonog
komada zemljišta. S prozora se pruža pogled na bazen, vrtove, staje
i razne pomoćne objekte. Sama kuća izgrađena je u nekoliko etapa.
S desne strane je najstariji dvorišni vrt kojim dominiraju stabla
banane i visoke raskošne palme. Sobe za dnevni boravak, kuhinje,
trpezarija i predvorje sačinjavaju glavni deo kuće, zajedno sa još dva
dvorišta – jednim ispred kuhinje i drugim ulevo odatle, odmah
pored garaža. U pozadini je tenisko igralište s nekoliko dograđenih
svlačionica, kao i prostorije za poslugu. Na prvom spratu su spavaće
sobe i prostrana krovna terasa, dok se s leve strane kuće nalazi
dograđeni deo koji se sastoji od još dve spavaće sobe i gostinskog
apartmana na spratu.
Čuvari su još od samog početka bili prilično ljubazni, ali držali su
se na distanci. Činilo se kao da im je pomalo neprijatno što se neko
ponovo uselio u Kalifovu kuću. Posmatrali su nas zaklonjeni iza zida
ili žive ograde, a kada bismo se okrenuli ka njima, brže-bolje bi
sagnuli glave i nestali s vidika. Bilo mi je prosto zapanjujuće da su
čuvari gotovo čitavu deceniju, koliko je kuća bila prazna, uporno
boravili u stajama. Uopšte im nije padalo na pamet da otvore kuću i
razbaškare se u njoj. Stekao sam utisak da su unutra zalazili samo u
izuzetno retkim prilikama. Pretpostavljao sam da je to bilo u
izvesnoj vezi s njihovim strahom od džina.
Uspeli smo da instaliramo nekoliko sijalica, a onda smo se bacili
na spremanje spavaće sobe sve dok se nije zablistala od čistoće.
Račana je okačila ručno istkane zavese, a ja sam izribao toalet,
uklonivši desetogodišnje naslage algi. Hamza me je zatekao unutra
kako klečim na kolenima i ribam WC šolju četkicom za zube.
Namrgođeno me je posmatrao.
„Dan je. Sada nema džina”, objasnio sam.
Čuvar je prekorno vrteo prstom. „To im se uopšte neće dopasti”,
rekao je. „Ne vole kad ih neko uznemirava.”
Ništa nisam odgovorio. Napustio sam toalet i otišao da kupim
garnituru plastičnih baštenskih stolica pošto u kući nije bilo
nikakvog nameštaja. Kasnije, kada sam se vratio nazad, ponovo sam
otišao do kupatila. Na moje iznenađenje, WC šolja je bila puna
nekakvih komadića koji su podsećali na ostatke ručka. Upitao sam
Arijanu da možda nije povraćala.
„Nisam, baba3”, ozbiljno je rekla.
Izašao sam na vrelinu dana. Čuvara nije bilo na vidiku. Pozvao
sam ih po imenu. Niko se nije javljao. Krenuo sam ka stajama koje
su smeštene na kraju vrta, okružene mnoštvom ružičastih
bugenvilija. Čuo sam bat užurbanih koraka, potom i škripu vrata, ali
nikoga nisam video. Staje su bile čvrsto zatvorene. Dohvatio sam
polugu i počeo redom da ih otvaram. Prve tri staje bile su ispunjene
slomljenim baštenskim alatkama, merdevinama i kolutovima stare
žice. Vrata četvrte staje su bila odškrinuta. Gurnuo sam ih i ušao
unutra.
Hamza je sedeo na limenoj kanti s farbom na čijem se vrhu
nalazio smotuljak sivog azbesta. Dahtao je kao da je zadihan od
trčanja. Upitao sam ga da li zna zašto je toalet zapušen pilećim
paprikašem. Zurio je u mene, nervozno prebacujući azbest iz ruke u
ruku.
„Džini nisu zadovoljni”, rekao je. „A kada nisu zadovoljni, onda
se lako rasrde.”
Taman sam otvorio usta da ga još nešto upitam kada sam začuo
kako Arijana vrišti na travnjaku. Izleteo sam napolje da proverim šta
se dešava. Moja kćerkica je sedela ispod jednog drveta i vrištala na
sav glas, zaklanjajući rukama oči. Iznad nje, na jednoj od nižih
grana, njihalo se parče kanapa na kojem je visila mrtva prugasta
mačka. Skinuo sam mačku i pozvao Hamzu.
„Otkud ovo ovde?”
Čuvar je zamišljeno nabrao čelo. „To ne sluti na dobro” rekao je.
„To mi je i bez tebe jasno. Zanima me samo ko je to učinio?”
Hamza je nemo odmahnuo glavom i odneo mačku u nepoznatom
pravcu.

Trećeg dana od našeg dolaska u Kazablanku, preko jednog

zajedničkog prijatelja sam upoznao francuskog diplomatu po imenu
Fransoa. On je zajedno sa svojom porodicom živeo u prostranom
apartmanu u bogatoj gradskoj četvrti i bio zaposlen u francuskom
konzulatu. Upitao sam ga kakvi su njegovi utisci o Maroku,
očekujući da ću čuti samo reči hvale – na kraju krajeva, on je već
čitavu deceniju bio usidren u Kazablanki. Fransoa me je prostrelio
pogledom s druge strane stola. Njegove oči boje safira postale su
hladne kao glečeri.
„Ova zemlja je tempirana bomba”, rekao je, pokretima ruku
predočavajući eksploziju. „Osim toga, ona je ubistvena i za karijeru.
Samo počni da radiš ovde i pozdravi se s tim da ćeš ikada više
napraviti nešto u životu!”
Upitao sam ga šta misli o Marokancima kao narodu.
„Nemoj nikome verovati”, rekao je kao iz topa. „Otpusti prvih
deset ljudi koji ti uđu u kancelariju i vladaj gvozdenom pesnicom!”
„Ali ja sam stekao utisak da Kazablanka poprilično podseća na
neki evropski grad.”
„Malo sutra!” nasmejao se Fransoa. „Istina je da geografski nismo
daleko od Evrope, ali nemoj ponoviti moju grešku.”
„Koju grešku?”
„Nemoj se ni na trenutak zavaravati pomišlju da će se ovdašnji
ljudi ponašati kao Evropljani”, rekao je. „Neki od njih su možda
odeveni kao da su izašli s pariskih modnih pista, ali duboko u duši i
dalje su orijentalci.” Fransoa je napravio dramsku pauzu, kvrcnuvši
se prstom po slepoočnici. „Kad bi zavirio unutra”, rekao je, „shvatio
bi da su oni i dalje u Hiljadu i jednoj noći.”
Ispričao sam mu o svom iskustvu s toaletom i džinima.
„Naravno”, rekao je Francuz, „ovde svi veruju u takve stvari...
baš kao i u priče o Aladinu, Sinbadu i Ali Babi. To uopšte nije
sporno. A zašto svi veruju u to? Zato što se džini pominju u Kuranu.
Eto zašto. Šta god da pokušaš da uradiš, pred tobom će istog
trenutka iskrsnuti zid praznoverja. Ako pokušaš da ga izbegneš, da
se praviš kao da nije tu, nećeš sebi učiniti veliku uslugu.”
„Pa, koje rešenje onda predlažeš?”
Fransoa je zapalio gauloise i izdahnuo dim. „Moraš naučiti da
koegzistiraš”, rekao je. „Moraš naučiti da poštuješ kulturu u kojoj si
se obreo i da vešto ploviš kroz opasne vode.”
„Kako to da postignem?”
„Za početak, nikad nemoj primenjivati najočiglednije rešenje”,
odgovorio je.

Kada sam se vratio kući, zatekao sam čuvare kako okupljeni oko
toaletne šolje upućuju molitve džinima. Račana mi se požalila kako
joj nisu dozvolili da priđe i kako su zapretili da će se zaključati ako
nastavimo da ih ometamo. Bila je veoma uzrujana kada sam stigao i
upozorila me je da će se preseliti u hotel ako dopustim svojim
radnicima da i dalje rade šta hoće.
Izveo sam čuvare napolje. Postrojili su se na dugačkom tremu,
kratko salutirali, a onda se zagledali u zemlju.
„Ovo nikud ne vodi”, rekao sam. „Mi moramo da koristimo
kupatilo. Na kraju krajeva, to je pitanje elementarne higijene.”
Medved je začkiljio očima na popodnevnom suncu. „Džini traže
krv”, rekao je.
„Plašim se da neće moći da je dobiju. Možete im to slobodno
preneti.”
„Bar nekoliko kapi”, rekao je Osman.
„Ne dolazi u obzir!”
„Ali možete se jednostavno bocnuti u prst”, rekao je Medved.
„To vas uopšte neće boleti. Možete kanuti koju kap u toalet. To bi
sigurno odobrovoljilo džine.”
„Pa da”, priskočio mu je Hamza u pomoć, „to bi ih sigurno
razveselilo”.
Medved mi je pružio iglu. Nekim čudom se odmah stvorila u
njegovim rukama.
Nije mi bilo ni na kraj pameti da svojom krvlju hranim neke
imaginarne sile podzemnog sveta. „Zašto neko od vas ne bi
nakapao svoju krv?”
„Ne, ne, nikako” odmah se usprotivio Medved. „Vi ste novi
gospodar kuće, tako da samo vaša krv dolazi u obzir.”
Koračajući jedan za drugim, ponovo smo ušli u toalet i zagledali
se u WC šolju. Moram priznati da je pomisao na to da samo moja
krv može zadovoljiti džine godila mojoj taštini. Osećao sam se kao
čovek koji sve konce drži u svojim rukama. Medved mi je dodao
iglu. Bocnuo sam se u kažiprst i krupna kap grimizne krvi je
pljusnula u vodu toaleta. Čuvari su raširili usne u široke osmehe.
Potom su se, jedan po jedan, srdačno rukovali sa mnom, čestitajući
mi na dobro obavljenom poslu.
Stekao sam utisak da je nakon tog događaja moj ugled u njihovim
očima donekle porastao. Osman nam je sutradan uveče doneo lonac
pileće supe, objasnivši da je njegova supruga spremila to jelo po
porodičnom receptu starom već šest stotina godina. Čim je okusimo,
tvrdio je, toliko ćemo se okrepiti da ćemo postati razigrani kao
anđeli. Bio sam dirnut njegovom pažnjom i očaran njegovim rečima.
Dopadala mi se ideja da budem razigran kao anđeo. Supa je bila
začinjena svežim korijanderom, šafranom i blagom primesom
đumbira. Bila je zaista ukusna i predstavljala je divnu promenu u
odnosu na našu jednoličnu ishranu koja se sastojala od hleba i
trouglastih komada industrijskog sira. Narednog jutra, Hamza se
ušunjao u našu sobu i posuo nas ružičastim ružinim laticama dok
smo spavali. Na kraju smo dobili poklon i od Medveda, koji nije
želeo da se izdvaja od ostalih. Doneo nam je talismane napravljene
od crne teleće kože. Svakome od nas je namenio po jedan. Bili su
različitih veličina – od veoma velikih do veoma malih. Savesno smo
ih okačili oko vrata i pohvalili njihovu majstorsku izradu.

Dani su polako prolazili. Razgovor o džinima je zamro, ali znao

sam da ta tema još uvek nije bila skinuta s dnevnog reda. Hamza je
često tumarao po kući, recitujući stihove iz Kurana i crtajući
magične kvadrate po belim okrečenim zidovima. Objasnio nam je da
ti kvadrati predstavljaju amajlije. Svaki od njih se sastojao od po
devet četvrtastih polja. Kada biste sabrali po tri broja koja su
sačinjavala svaki od nizova, konačan zbir je uvek iznosio petnaest.
Kada sam ga upitao čemu ti kvadrati služe, Hamza mi je odgovorio
da će oni pomoći da se baraka, božanski blagoslov, vrati u Kalifovu
kuću.
Njegove molitve bile su usredsređene na najveće dvorište u
kojem se skrivao prelepi tajni vrt. To je po svoj prilici bio najstariji
deo kuće. Na sve četiri strane dvorišta nalazio se po jedan izduženi
salon s verandom duž koje se izdizao niz kolonada. Soba na
istočnom kraju imala je predivna vrata od kedrovog drveta visoka
šest metara i par ogromnih lepo uklopljenih prozora ukrašenih
izrezbarenim geometrijskim motivima. Nameravao sam da tu
prostoriju pretvorim u biblioteku i da opremim je policama koje će
sezati od poda do tavanice.
Nedelju dana od useljenja shvatio sam da još uvek nisam zavirio
u unutrašnjost sobe na zapadnom kraju dvorišta. Pritisnuo sam
kvaku, ali brava je bila zaključana. Hamza je čučao ispod zdepastog
palminog drveta, iscrtavajući magični kvadrat grumenom ugljena.
Zamolio sam ga da mi otključa vrata. Učtivo je podigao ruku u znak
pozdrava, ali pretvarao se da nije čuo moje reči. Kada sam ponovio
zahtev, zlovoljno se pridigao i otišao po ključ.
Bilo je očigledno da je Hamza, koji je bio glavni čuvar, sebi stavio
u zadatak da zadrži potpunu kontrolu nad kućom. Vešto je
kontrolisao svoje kolege, Osmana i Medveda, kao i svakog posetioca
koji bi stupio na posed. Ubrzo sam shvatio da je svojim lukavim
manevrima uspevao da kontroliše čak i nas same. Najefikasniji
metod kojim je zadržavao kontrolu nad situacijom sastojao se u
tome da neprestano šparta naokolo zveckajući ključevima i
zaključava sva moguća vrata. Često se dešavalo da zaključa čak i
neku od soba u kojoj smo se mi tog trenutka nalazili. Sve ključeve je
čuvao u staroj kutiji za cipele. Bilo ih je na stotine. Ako bih samo
nakratko napustio kuhinju da Arijani odnesem tanjir s hranom,
vrata bi već bila zaključana pre nego što bih stigao nazad. Isto se
dešavalo i s kupatilom. Bilo je dovoljno da se samo na trenutak
udaljite i više se niste mogli vratiti unutra. Dok bih iznervirano
gunđao pred naprasno zaključanim vratima, čuo bih kako se Hamza
u svojim kožnim papučama udaljava ka drugom kraju dvorišta i
kako ključevi zveckaju u kutiji.
I tako sam čitavih dvadeset pet minuta stajao ispred zaključanih
vrata sobe na zapadnoj strani dvorišta, čekajući da se Hamza vrati s
ključem. Možda se nadao da sam izgubio interesovanje i da sam
otišao da obavim neki drugi posao.
Kada se na kraju pojavio, noseći ispod ruke kutiju s ključevima,
glava mu je bila oborena. Počeo je da pretura po kutiji, a onda
energično odmahnuo glavom. „Ključ unije ovde.”
„Možda ti je promakao. Daj da ja pogledam.”
Čuvar je brže-bolje stavio šake preko otvorene kutije. „Neka! Ja
ću ga potražiti!” rekao je i ponovo počeo da rovari po kutiji.
Deset minuta kasnije, šake su mu i dalje bile zaronjene u gomilu
ključeva. „Nema ga ovde”, samouvereno je rekao.
„Zar niko nikada ne ulazi u tu sobu?”
„Ne ulazi”, odgovorio je Hamza. „Niko nije provirio unutra već
godinama.”
Takva tajanstvenost je zaključanu odaju činila još privlačnijom.
Počeo sam da nagađam šta li se to moglo skrivati unutra.
„Ma, ima toliko zanimljivih soba”, rekao je čuvar. „Zašto morate
da uđete baš u ovu? Sigurno ništa ne propuštate.”
„Jesi li ti nekada video tu sobu?”
Čuvar je fijuknuo rukom kroz vazduh. „Jesam”, odgovorio je.
„Ništa naročito.”
 „Kada si bio unutra?”
Hamza se na trenutak zamislio. „Pre mnogo godina.”
„Ali to je veoma važan deo kuće”, samouvereno sam nastavio.
„Daj da je nekako otvorimo.”
Predložio sam da pronađemo čekić i obijemo bravu. U tom
trenutku imamov glas se razlegao kroz sirotinjsku četvrt.
Hamza je odmah potrčao, ponevši kutiju s ključevima. „Moram
na molitvu”, doviknuo je u odlasku.
Tajanstvena zaključana soba golicala je moju radoznalost. Kada
sam u razgovoru sa Osmanom načeo tu temu, od njega sam saznao
da je Hamza jedini koji je video tu prostoriju.
„Uvek ide tamo po mraku”, rekao je.
„Hoćeš reći da on često posećuje tu sobu?”
„Naravno”, odgovorio je Osman. „Svakog bogovetnog dana.”
„Šta se nalazi unutra?” upitao sam.
Osman je iskrivio lice u užasnutu grimasu i pljesnuo se po
obrazima, žarivši zube u gornju usnu. Disanje mu je postalo teško.
„Šta se nalazi iza brave?” ponovio sam.
„Ne znam”, odgovorio je on. „Verujte mi da ne znam.”
Bez obzira na nerazrešeni slučaj misteriozno zaključanih vrata,
odnos između nas i čuvara postajao je sve bolji. A onda sam se
jednog jutra zatekao u dvorištu taman u trenutku da primetim kako
Hamza izlazi iz tajanstvene sobe. Čim je spazio da sam krenuo u
njegovom pravcu, brzo je zalupio vrata. Pritisnuo sam kvaku. Bilo je
zaključano.
„Da li bi bio ljubazan da smesta otvoriš vrata?”
Čuvar je skrenuo pogled. Čelo mu je bilo obliveno znojem.
„Zaključana su”, odgovorio je.
„Znam da su zaključana, ali ti si upravo izašao iz sobe, što znači
da imaš ključ.”
„Nemam”, rekao je on. „Zaklinjem se pred Alahom da nemam
ključ.”
Već sam se spremao da ga pretresem, ali nešto me je zaustavilo.
Iz nekog razloga mi se učinilo da je bolje da ga ostavim na miru. Ni
danas mi nije jasno zašto sam tako postupio. Bila je to strašno čudna
situacija. Trebalo je da ga sateram u škripac i da ga nateram da mi
istog trenutka izruči ključ, ali nisam to učinio, kao da sam se
povinovao nekom nevidljivom uticaju sa strane.

Iako nismo počeli da renoviramo kuću, kupili smo nešto stvari

koje su nam život učinile prijatnijim – zemljano posuđe, lampe,
dodatne dušeke i još baštenskog nameštaja. Ubrzo smo ustanovili da
gotovo svi taksisti odbijaju da voze kroz sirotinjsku četvrt.
Objašnjavali su da je tamošnji put u očajnom stanju i da ne žele da
oštete svoja skupa vozila. Zato sam zaključio da je najbolje da
iznajmim automobil.
Osman je prvi načuo za moj plan. Rekao mi je da je to dobra ideja
i da će mi njih trojica pomoći jer sigurno nemam iskustva sa
iznajmljivanjem automobila u Maroku. Mislio sam da to znači da će
me usmeriti na neku veliku i uglednu firmu koja se bavi tom vrstom
delatnosti. Ali očigledno nisam dobro shvatio njegove reči. On je na
umu imao nešto sasvim drugačije. Hamza je te večeri svratio do
naše spavaće sobe i obavestio me da su on i njegovi drugari sve
sredili.
„Kako to misliš sve?”
„Nemate razloga za brigu, mesje4 Tahire. Pronašli smo pravu
stvar. Auto je ko bombona.”
Potom mi je objasnio kako kasapin iz sirotinjske četvrti poseduje
auto koji uopšte ne vozi jer ima problema s kičmom tako da je bilo
savršeno logično da mi ga pozajmi. Međutim, ono što mi se učinilo
daleko manje logičnim bila je činjenica da je kasapin tim vozilom već
pune dve decenije prevozio ovčja trupla od klanice do svoje ulične
tezge.
Obazrivo sam se uvukao u automobil i istog trenutka se osetio
kao zamorče u nekom morbidnom naučnom eksperimentu. Sedišta
su bila prekrivena mrtvim sasušenim larvama oko kojih je zujao roj
odvratnih muva. Koliko god da ste ih tamanili, uvek su se
pojavljivale nove.
 Kada sam izašao iz vozila, zahvalio sam svojim čuvarima,
pohvalio kasapinovu velikodušnost, a onda ljubazno odbio ponudu.
„Nema dovoljno prostora”, pokušao sam da se izvučem.
„Kako to mislite?” upitao je kasapin. „Pa, unutra može da se
spakuje deset zaklanih ovaca.” Pokazao je palcem na zadnje sedište.
„Tamo može komotno da se smesti čitava porodica.”
„Više bi mi odgovarao neki terenac.”
„Ma, kakav terenac! Ovo vam je sto puta bolje!” zarežao je
kasapin.
„Taj auto ima baraku”, objasnio je Osman. „Donosiće vam sreću
kud god da krenete.”
Još jednom sam osmotrio tu hrpu starog gvožđa s napuklim
vetrobranom, razbijenim farovima i sedištima punim larvi i sasušene
krvi.
„Ma, uzmite ga”, prošaptao je Osman. „Isprobajte ga, pa onda
recite da li vam odgovara.”
„U redu”, mrko sam odgovorio. „Ali samo na nekoliko dana.”
Tek kasnije sam shvatio da se zapravo radilo o jednoj vrsti igre.
Iako tada nisam bio svestan šta se tačno dešava, bila je to igra koju
su svi stanovnici Maroka – a ne samo stranci – često morali da
prihvate kako ne bi povredili osećanja svojih rođaka i prijatelja.
Marokanci smatraju da su jednostavno dužni da pomognu ljudima
koji su im bliski. Ako ne biste dali sve od sebe da se svakog trenutka
nađete na usluzi svojim bližnjima, time biste mogli obrukati i
obeščastiti svoju porodicu. Ta divna tradicija je tako duboko
ukorenjena da ljudi s kojima se družite očajnički nastoje da vas
navedu na to da učinite ono što je po njihovom mišljenju najbolje za
vas. Zahvaljujući svom višegodišnjem boravku u Aziji, već sam bio
upoznat sa sličnim sistemom razmišljanja. Da sam iznajmio
automobil od neke kompanije registrovane za tu vrstu delatnosti –
kao što su Avis, Badžet ili Herc – čuvari i njihove porodice nikada ne
bi mogli da speru ljagu sa svoje časti i da se opravdaju pred svetom
zbog toga što nisu posredovali u moju korist.
 Poput većine vozila u Kazablanki, kasapinova dotrajala „tojota”
bila je ulubljena sa svih strana, i dok sam je vozio, imao sam utisak
da će se svakog trenutka raspasti na sastavne delove. Mrzeo sam taj
automobil, ali istovremeno sam bio svestan toga da je on imao i
svojih prednosti jer mi je pružao autentičnu kamuflažu. Kada u
njemu budem izašao na ulicu, nikome neće pasti na pamet da sam
stranac, razmišljao sam. Samo što ta iluzija nije dugo potrajala.
Kada sam prvi put seo za volan svog novostečenog automobila i
uključio se u haotičnu saobraćajnu bujicu, obuzet naletom mučnine
od smrada ustajale krvi, osetio sam se kao pacifista usred bojnog
polja. Marokanski saobraćaj nimalo ne podseća na uređeni saobraćaj
zapadnih gradova. To je čist oružani sukob, rat nerava, u kojem
samo najodvažniji uspevaju da opstanu. Svi vozači, izuzev mene,
bili su pravi eksperti u izletanju iz trake. Bez ikakvog nagoveštaja bi
smotali volan i naglo skrenuli ulevo ili udesno, savršeno sigurni u to
da će im se ostali automobili skloniti s puta.
Još istog trenutka kada sam se upustio u tu prvu saobraćajnu
avanturu shvatio sam da ću morati da pronađem nekoga ko će mi
pomoći u izvršavanju dnevnih poslova i delovati kao most između
nas i okruženja u kojem smo se zatekli. U roku od pet minuta već
sam bio na ivici nerava, isfrustriran svim tim vozilima koja su, ne
povinujući se bilo kakvim saobraćajnim propisima, izletala sa svih
strana. Pozvao sam svog prijatelja Francuza i zamolio ga da me
posavetuje koji je najbolji način da unajmim asistenta.
„Moraš im pokazati zube”, rekao je Fransoa. „Ovde je čovek
čoveku vuk. Ako nemaš zube, smazaće te u jednom zalogaju.”
„Shvatam. Biću tvrd orah”, nesigurno sam rekao. „Postavljaću im
surova pitanja. Pokazaću im zube.”
„To nije dovoljno”, rekao je Francuz ledenim glasom.
„Šta još treba da uradim?”
„Reci svakom kandidatu da, kada dođe na razgovor, obavezno
ponese svoj rodoslov.”
„Šta će mi njihov rodoslov?”
Fransoa je coknuo jezikom, razočaran mojim neznanjem. „Unajmi
osobu s najdužim porodičnim stablom” rekao je. „Takvi ljudi imaju
dobre veze. To su oni koji uspevaju da opstanu.”
Počeo sam da mu zahvaljujem, ali on me nije slušao.
„Reci mi”, prekinuo me je, „jesi li otpustio prvih deset ljudi koji
su ti ušli u kancelariju?”
„Pa, nisam baš. Vidiš, ja zapravo nemam kancelariju, a ljude koji
rade za mene nasledio sam zajedno s posedom. Ne mogu ih tek tako
otpustiti. Mislim da bi to bilo prilično surovo.”
Nastupila je duga pauza.
„Ej. Jesi li tu?” promucao sam.
„Živog će te pojesti”, rekao je Fransoa.
 TREĆE POGLAVLJE

Ne možeš staru mačku naučiti da igra.

MALI OGLAS OBJAVLJEN U LOKALNIM NOVINAMA

privukao je veliki broj kandidata. Pažljivo sam iščitao njihove
biografije i na kraju suzio izbor na svega dva čoveka. Bilo mi je
strašno teško da im objasnim kako da stignu do Kalifove kuće tako
da sam odlučio da razgovore obavim u obližnjem Kafe Kornišu.
Postao sam već stalan gost u tom lokalu, privučen espresom koji je
bio toliko snažan da se razlivao po utrobi kao toplo sirovo ulje. S
velikim uživanjem sedeo sam pod suncobranom u bašti kafea i
posmatrao kako se život odvija pored mene. U Britaniji me je uvek
spopadao osećaj krivice ako bih u kafeu proveo duže od nekoliko
minuta. Činilo mi se kao da mi je potrebno neko veliko opravdanje
da bih uopšte otišao tamo. Međutim, u arapskom svetu nema
časnijeg posla za muškarca od provođenja dugih dokonih časova u
kafeu, posmatranja onoga što se dešava naokolo i laganog ispijanja
kao katran guste crne kafe.
Prvi kandidat za položaj mog asistenta bila je pedantna rečita
devojka od otprilike devetnaest godina po imenu Mouna. Kosa joj je
bila propisno prekrivena hedžab maramom, a strukirana haljina s
dugim rukavima imala je tako dugačak šav da se vukla po zemlji za
njom. Čim sam je ugledao, postalo mi je jasno da je neko svim
silama nastojao da je zaštiti od radoznalih pogleda muškaraca koji su
posećivali mesta kao što je Kafe Korniš.
Kada sam je upitao da li je donela rodoslov, Mouna mi je pružila
masivan list papira savijen u rolnu. Razvio sam papir i zagledao se u
mnoštvo arapskih imena.
„Zaista impresivno”, rekao sam.
„Moja porodica se ponosi svojom dugom tradicijom”, odgovorila
je.
 Upitao sam je gde je ranije radila.
„Znate, moj otac mi ne dopušta da se zaposlim”, tiho je
prozborila „Ubio bi me kada bi znao da sam došla na ovaj
razgovor.”
„Siguran sam da ne bi išao baš tako daleko”, odgovorio sam sa
osmehom.
Devojka se zagledala u mene svojim kestenjastim očima. Na
trenutak je zanemela. „Grešite”, rekla je savršeno ozbiljnim glasom.
„Stvarno bi me ubio.”
Nastupila je neprijatna tišina. Mouna je pijuckala svoj oranž-đus.
„Moj otac se ponekad strašno razbesni” konačno je nastavila.
„Kada bi me zatekao ovde, ne bi ubio samo mene, već i vas. Znate,
moja porodica smatra da je to pitanje časti.”
Vratio sam Mouni njeno rodoslovno stablo i počeo da smišljam
razna neuverljiva opravdanja. Već sam mogao da zamislim kako me
njen otac juri po ulicama Kazablanke. Štaviše, imao sam osećaj da je
već saznao šta se dešava i da će svakog trenutka banuti u kafe.
„Siguran sam u to da biste bili sjajan asistent”, rekao sam, „ali
nažalost, već sam unajmio drugu osobu”.
Preko Mouninog lica prešla je senka razočarenja. „Uvek isto”,
tužno je rekla dok je napuštala sto. „Onog trenutka kad pomenem
svog oca niko više ne želi da me zaposli.”
Drugi kandidat je bio muškarac po imenu Adil. U biografiji je
naveo da je pet godina živeo u Nju Orleansu, gde je radio u upravi
groblja. Uprkos strašnoj vrućini, na sebi je imao debelu postavljenu
kožnu jaknu s krvavom flekom na kragni. Bio je sveže obrijan, bujna
crna kosa mu se presijavala od brilijantina, nos mu je bio slomljen,
oči sitne, a pogled nemiran. Tokom dvadeset minuta koje smo
proveli zajedno, sručio je tri dupla espresa i popušio pet cigareta.
Tresao se kao narkomanski zavisnik koji je preskočio svoju redovnu
dozu.
Razgovor sam započeo pitanjem kako mu se dopalo u
Sjedinjenim Državama. Smatrao sam da je to prilično dobar način da
se olabavi početna tenzija.
 „Ima mnogo zgodnih riba”, rekao je.
„Dopale su ti se tamošnje devojke?”
„Ne, nego tamošnje kurve.” Prislonio je šaku uz nos i omirisao je.
„Još uvek osećam njihov miris”, dodao je.
„Šta možeš da mi kažeš o tom pogrebničkom poslu koji si radio?”
„Zašto bih pričao o tome?”
„Pa, zar nije malo jezivo raditi na takvom mestu?”
Adil je podigao okrvavljenu kragnu kožne jakne i ušuškao vrat,
kao da mu je hladno. „Ribama se dopadalo to što radim”, rekao je.
Nije mi bilo baš najjasnije šta je hteo da kaže, tako da sam
zaključio da je najbolje da pređem na posao. Upitao sam ga da li je
doneo svoj rodoslov.
„Ma, kakav rodoslov? To je čisto sranje.”
„Zašto tako misliš?”
„Zato što to nije budućnost. To je samo zanošenje prošlošću.”
Nakon dvadeset minuta, Adil se pridigao, zapalio šestu cigaretu i
rekao: „Odoh ja.”
„Zar ne želiš posao?”
„Nema šanse, čoveče”, promrmljao je, drhteći čitavim telom.
„Nemam ja vremena za posao.”
Krenuo sam nazad, pitajući se zašto bi neki tip došao na razgovor
za posao ako nije imao vremena da radi. Ili zašto bi neka devojka
želela da bude moj asistent ako je znala da bi nam njen otac zbog
toga oboma skinuo glavu.
Kada sam stigao do sirotinjske četvrti, prišao mi je imam. Ugledao
sam ga još iz daljine kako dokono šeta ispred bele džamije. Bio je
niskog rasta i imao je bradu, duboke bore na licu i veoma sitna usta.
Gornji deo glave mu je bio obmotan sivim turbanom.
Rukovao se sa mnom, a onda počeo nešto da mi pokazuje
prstima, protrljavši palac i kažiprst. „F’lous”, rekao je, kezeći se od
uveta do uveta, „argent, pare”.
Bezazleno sam se smeškao, pretvarajući se da ga ne razumem, i
užurbanim korakom nastavio ka kući. Baštenska vrata su se otvorila
još pre nego što sam pokucao. Prešao sam prag i spazio Hamzinu
senku. Čuvar me je očigledno čekao. Na brzinu je salutirao, a onda
me obavestio da imamo hitan i neodložan problem.
Zamolio sam ga da me sačeka samo minut, koliko da se umijem.
„Nemamo vremena.”
„Čak ni minut?”
Čuvar se namrštio. „Čak ni sekundu”, nestrpljivo je odbrusio.
Potom me je poveo niz baštensku stazu na čijem se kraju nalazila
visoka kapija od kovanog gvožđa. Kapija je nekada davno očigledno
bila izuzetno lepa, pre nego što je korozija počela da izjeda dražesne
metalne uvojke. S druge strane se nazirao veoma lep plac, veličine
teniskog igrališta. Hamza je otvorio kapiju.
„Ko je vlasnik ovog zemljišta?” upitao sam.
„Vi, mesje Tahire”, odgovorio je čuvar.
„Jesi li siguran?”
„Naravno da sam siguran.”
Zemljište je bilo opasano zidom, a duž rubova su bile posađene
razne vrste drveća – palme, eukaliptusi, smreke i smokve, između
kojih su se nalazili bogati nasadi špargle.
„Jesi li siguran da ovo stvarno pripada meni?”
Hamza je klimnuo glavom. Poveo me je preko trave posute
suncokretima čije su ogromne zlatne glave zaljubljeno pratile
sunčevu putanju. Na udaljenom kraju zida, iza velike betonske
ploče, nalazila se još jedna kapija. Kada smo prošli kroz nju, pred
našim očima se ukazala mala oronula građevina sa ograđenim
vrtom.
„A čije je ovo?”
„Vaše, mesje”, odgovorio je Hamza.
Nije mi bilo jasno zašto mi niko ranije nije rekao za tu zgradu i
njen tajni vrt. Uprkos tome, osećaj da je moj posed bio još veći i lepši
nego što sam isprva mislio ispunio me je ogromnim zadovoljstvom.
Međutim, moje oduševljenje je naprasno splasnulo kada sam shvatio
zašto me je Hamza doveo tu. Krenuo sam pogledom za njegovim
ispruženim prstom i na zemlji spazio još jednu mrtvu mačku. Sirotoj
životinji je, kako se činilo, bila izvađena utroba. Leš je bio prekriven
muvama.
„Ko je to uradio?”
Hamza je protrljao nos. „Ovo uopšte ne valja”, progunđao je.
„To mi je i bez tebe jasno, ali zanima me ko je to uradio.”
„Kandiša”, odgovorio je Hamza. „To je Kandišino delo.”
„Ko je on?”
Čuvar je napunio pluća vazduhom i duboko uzdahnuo. Potom se
vratio do staje i spustio se u svoju staru pletenu stolicu. Pokušavao
sam da izvučem neku informaciju od njega i njegovih kolega, ali to
se pokazalo kao jalov posao. Sva trojica su se ponašala kao
pripadnici tajnog bratstva koje se zavetovalo na strogu ćutnju.
Narednih dana sam nastavio da ispitujem Hamzu, Osmana i
Medveda u nadi da ću doznati nešto o Kandiši. Gde je on živeo? U
kakvoj je vezi bio s kućom koju sam kupio? Kad god bih pomenuo
to ime, čuvari bi postali napeti kao strune. Uporno su ponavljali da
mi ništa ne mogu reći, da o tome nema šta da se priča. Molio sam ih
i preklinjao, ali oni nisu prekidali svoju zakletu ćutnju.

Prošlo je nedelju dana. Račana mi je rekla da bi, umesto što

pokušavam da pronađem to misteriozno stvorenje po imenu
Kandiša, bilo bolje da se bacim u potragu za odgovarajućim
asistentom, za osobom koja bi joj mogla pomoći u odabiru dadilje za
decu. Pozvao sam na razgovor još sedam kandidata, ali iz ovog ili
onog razloga nijedan od njih nije zadovoljavao naše kriterijume. A
onda se, kao grom iz vedra neba, na vratima Kalifove kuće pojavila
jedna mlada žena. Veoma dobro je govorila engleski i neprestano se
osmehivala, kao da ju je neko posavetovao da se tako ponaša. Imala
je dugu, tamnu, sjajnu kosu koja je podsećala na sveže pečenu kafu.
Rekla je da se zove Zohra i pružila mi rodoslovno stablo na kojem je
bilo popisano sedamnaest generacija njenih predaka.
„Kada bi mogla da stupiš na dužnost?” upitao sam.
Bacila je pogled na sat. „Ako treba, mogu odmah”, odgovorila je.
„Smatraj da si dobila posao.”
Napravili smo spisak prioriteta. Trebalo je pronaći dadilju, kućnu
pomoćnicu koja bi istovremeno radila i kao kuvarica, arhitektu i
odgovarajuću školu za Arijanu. Potom je trebalo kupiti svakojake
stvari i potrepštine, upoznati Kazablanku i pretresti dokumentaciju
Dar Kalife.
Dok je razgovarala sa mnom, Zohra je vodila pomne beleške. To
je ukazivalo na to da je prošla kroz neku vrstu profesionalne obuke.
„Nekada sam radila u filmskoj industriji”, objasnila je staloženim
glasom. „Holivudski režiseri snimaju gotovo sve pustinjske kadrove
u Uarzazatu. Radila sam na filmovima kao što su Gladijator, Troja i
Pad crnog jastreba.”
„Jesi li upoznala neku filmsku zvezdu?”
Zohrino lice je istog trenutka postalo obliveno rumenilom.
„Zaljubila sam se u Breda Pita”, odgovorila je.

Račana je zamolila Zohru da joj što pre pronađe kućnu

pomoćnicu i pouzdanu dadilju za Arijanu. Bili smo u Maroku svega
četiri nedelje, ali već su nas svi živi zasipali savetima koga bi trebalo
da odaberemo za taj posao. Neki su govorili da su jedino devojke iz
planinskih krajeva dostojne poverenja, dok su drugi tvrdili da je
najbolje da unajmimo neku ženu iz pustinje ili gradova kao što su
Fes, Meknes ili Marakeš. Marokansko društvo se tradicionalno drži
uverenja da uvek moramo biti spremni da priteknemo u pomoć
svojim bližnjima. Međutim, tamošnji narod ume da bude toliko
predusretljiv da to ponekad prerasta u pravu noćnu moru. Pre nego
što smo postali svesni toga šta se dešava, armija žena svih mogućih
starosnih doba počela je svakodnevno da pristiže na naša vrata.
Kako se vest širila, one su dolazile sa sve većih rastojanja, tvrdeći
kako ih je na nas uputio neki zajednički prijatelj ili prijatelj
zajedničkog prijatelja.
Jednog jutra su na vrata našeg novog doma zakucale četiri žene
iz planinskih predela. Sve su izgledale gotovo identično. Lica su im
bila naborana i ispucala od vetra, imale su istetovirane brade, a kosa
im je bila povezana maramama sa cvetnim dezenom. Šake su im bile
grube, poput brodskog trupa koji je mesecima zaronjen u vodu, a
nokti iskrzani i izlomljeni od čestitog i napornog posla. Pitao sam se
kako li su samo doznale da nam je potrebna posluga.
Osman mi je pružio odgovor. „U Maroku se glasine šire kao
oganj kroz utrobu pakla.”
Žene su govorile berberskim dijalektom, prvobitnim jezikom
severozapadne Afrike. Natucale su po koju reč arapskog, a
francuski im je bio potpuno stran. Medved, koji je i sam poticao iz
planinskih predela, razgovarao je s njima na berberskom jeziku.
„Kažu da su krenule pre nekoliko dana”, objasnio je. „Dolaze iz
jednog sela sa Visokog Atlasa, blizu klisure Ziz. Trebalo im je pet
dana da bi stigle do ovde.”
Berberske žene su nam preko Medveda objasnile da su sve
odreda udovice i da im je posao očajnički potreban. U selu nemaju
nikakvih izvora prihoda i strašno teško žive. Potvrdile su da umeju
da kuvaju, čiste, peru veš i staraju se o deci. Staviše, bile su spremne
da rade za daleko manji iznos od onoga koji je uobičajen za tu vrstu
posla. Sve četiri će spavati u istoj sobi, a bilo je dovoljno da im svima
zajedno platimo onoliko koliko bismo dali samo jednoj kućnoj
pomoćnici iz Kazablanke. Svaka je ponela svoj ranac i zavežljaj s
posteljinom. Molećivo su me posmatrale, očekujući odgovor. Upitao
sam Zohru šta ona misli o tome.
„Neka ostanu nedelju dana, pa ćemo videti”, odgovorila je.
Hamza ih je potom poveo do jedne prazne sobe u prizemlju.
Žene su raspakovale svoju posteljinu, spustile se na zemlju i utonule
u čvrst san.

Prošetajte kroz neki engleski supermarket i osmotrite voće na

rafovima. Ono je doterano kao za izložbu. Savršeno je, bez ijedne
mrljice ili oštećenja. Sve jabuke, sve kruške, narandže i šljive
identične su po boji, veličini i težini. Svaka vrsta voća je zapakovana
u plastičnu foliju sa prilepljenom etiketom koja govori o zemlji
porekla. Dinje su stigle s Barbadosa, ananas iz Tanzanije, kivi s
Tajlanda, a jagode su doletele avionom iz jugoistočnog Brazila.
Tamo praktično ne možete pronaći ništa što je uzgajano na samim
Britanskim ostrvima.
Kada sam sa Zohrom prvi put krenuo u kupovinu voća i povrća,
obreo sam se na ogromnoj otvorenoj pijaci koja je bila poznata po
tome što se tamo prodavala najsvežija moguća roba. Gde god bih se
osvrnuo, ugledao bih nezamislivo izobilje voća i povrća,
neupakovanog u celofan i neoznačenog bar-kodovima. Pred našim
očima su izranjala brda crvenog paradajza, okeani limuna i boranije,
pune zaprege bundeva, jagoda i sočnih svežih smokava. Isprva sam
uhvatio sebe kako se mrštim nad neujednačenim i nesavršenim
izgledom izložene robe. Izbor je bio ogroman, ali plodovi su bili
različitih oblika i posuti čudnim smeđim flekama. Međutim, setio
sam se upozorenja moje bake koja je uvek tvrdila da ukus voća i
povrća nije u kori, već ispod nje.
Ekonomičnost engleskog života naučila nas je da kupujemo samo
onoliko koliko možemo da potrošimo i ni uncu više, ali u Maroku
smo konačno mogli da se oslobodimo tih stega i prepustimo se
očaravajućoj neumerenosti. Na toj prvoj pijačnoj ekspediciji kupio
sam dvadeset kilograma ogromnog paradajza, deset kilograma
crvene paprike, šest glavica karfiola, sedam glavica zelene salate,
vreću crnog luka, vreću jabuka i tri stotine pomorandži od kojih
ćemo praviti sok. Sve te pomorandže su me koštale onoliko koliko
bih u Londonu platio za svega dvanaest komada.

Tokom naredne nedelje istraživao sam Kazablanku, upoznajući

brojne četvrti koje su sačinjavale gradsku celinu. Iako nije bila
rođena u Kazablanki, već u marokanskoj prestonici Rabatu, Zohra
se pokazala kao veoma vešt i stručan vodič. Odvela me je do luke,
koja je inače najveća u Africi, gde je – kako sam se nadao – uskoro
trebalo da pristane teretni brod koji će dopremiti naš nameštaj.
Takođe mi je pokazala staru medinu i novu gradsku četvrt Marif čiji
restorani i glamurozne radnje predstavljaju stecište nove urbane
elite. Međutim, za mene lično, najzanimljiviji deo grada bila je stara
Kazablanka.
Taj deo grada su podigli Francuzi nakon što su u prvoj deceniji
prošlog veka aneksirali Maroko. Građevine se odlikuju
karakterističnim impozantnim linijama art deco i art nouveau stila.
Provodio sam sate i sate šetajući tim ulicama, analizirajući razne
arhitektonske detalje – fasade sa cvetnim motivima, pozlaćene
kupole, graciozne balkone sa ogradicama od kovanog gvožđa,
kamene balustrade, prozore sa mulionima5 i glatke zaobljene zidove
karakteristične za grandiozno doba u kojem su nastali. Kazablanka
je prvi grad na svetu čija je izgradnja planirana iz vazduha. Dok sam
stajao tamo, bilo je zapanjujuće očigledno da su Francuzi smatrali
Kazablanku jednim od najvećih dragulja svoje imperijalne krune.
Zgrade poređane duž Avenije Muhameda Petog, koja važi za
glavnu gradsku saobraćajnicu, predstavljaju upečatljivo
svedočanstvo francuske kolonijalne moći.
Šetali smo alejama oivičenim zelenilom, ulicama kojima je nekada
paradirala bogata elita obučena u pomodarsku odeću tridesetih i
četrdesetih godina. Sada, sedamdeset godina kasnije, taj deo
Kazablanke je postao sinonim za opasnost i zapuštenost.
Grandioznost je i dalje bila tu, ali krila se pod plaštom ljudskog
nemara, prljavštine i zagađenja. Ljudi su užurbano prolazili ulicama.
Više nije bilo dokonih promenada i razgledanja izloga. Većina radnji
je ionako bila zakatančena, a izlozi ispražnjeni. Ulazi elegantnih
zgrada pretvorili su se u domove za beskućnike, a sporedne ulice su
vrvele od pasa lutalica i džinovskih pacova.
Upitao sam Zohru zašto je stari deo grada bio napušten i zašto su
stanovnici Kazablanke smatrali da je neophodno da podignu novo i
stilski uređeno gradsko središte Marif kada su već imali jedan od
najlepših gradskih centara na svetu.
Zohra je utonula u dugo razmišljanje, posmatrajući zgrade pored
kojih smo prolazili. „Ljudi često ne shvataju šta imaju sve dok to ne
izgube”, konačno je prozborila.
 Jednog jutra, Osman me je zatekao kako sedim ispod drveta
banane u dvorišnom vrtu. Obazrivo je prišao, kao da je razmišljao
kako da mi saopšti ono zbog čega je došao. Osmehnuo sam se.
Čuvar je napravio još nekoliko koraka, oborio glavu i prekrstio ruke
na grudima. Kada je stigao do mene, učtivo je salutirao.
„Mesje Tahire”, obratio mi se.
„Slušam te, Osmane. O čemu se radi?”
„Još uvek nismo uspeli da odobrovoljimo Kandišu.”
Opet to ime. Namrštio sam se. Čuvar je obrisao znoj s lica.
„Reci mi, Osmane, ko je zapravo Kandiša?”
Nije bilo odgovora.
„Da li je to neko od bivših radnika?” nagađao sam, pokušavajući
da izvučem neku informaciju. „Da se možda nije naljutio na
prethodnog vlasnika kuće, ili tako nešto?”
„Ma ne, ništa slično”, snebivljivo je rekao Osman.
„A da nije neko iz sirotinjske četvrti?”
„Ne, nije niko iz sirotinjske četvrti”, ponovo je negirao Osman.
„Pa gde onda živi taj Kandiša?”
Čuvar je nervozno prešao jezikom preko usana. „U kući”, rekao
je. „Kandiša živi u Dar Kalifi.”
„Ali nikad ga nisam video ovde. Sigurno bih do sada primetio da
neki muškarac po imenu Kandiša živi u kući.”
Nastupila je duga pauza. Osman je protrljao oči. „Ali to nije
muškarac”, natuknuo je.
„Ah, tako. Znači, Kandiša je žena?”
„Ma ne, nije ni žena.” Osman je ponovo zastao. „Kandiša je
džin”, rekao je.

Žene s planine su očistile kuću od poda do krova i svakog

popodneva spremale tako obilate količine kus-kusa da su njime
mogle nahraniti porodicu od dvadeset pet članova. Kada nisu
spremale hranu ili čistile kuću, obično sam ih zaticao kako sede na
kuhinjskom podu i vode ženske razgovore na berberskom jeziku.
Uglavnom su se držale jedna druge i nisu mnogo komunicirale sa
čuvarima.

Nakon što sam saznao ime džina koji se uselio na moj posed,
pomenuo sam tu temu Zohri. Ona je to shvatila krajnje ozbiljno.
„Moraćete da obavite obred isterivanja duhova”, rekla je.
„Nije valjda da i ti veruješ u takve stvari?” upitao sam je kroz
smeh.
Zohra se nakratko ućutala, a onda je prozborila: „Ovo je Maroko,
a u Maroku svi veruju u džine zato što u Kuranu piše da oni
postoje.”
Potom je otišla do staje i dugo razgovarala sa čuvarima. Kada su
završili s većanjem, došla je sa zvaničnim saopštenjem.
„Svake večeri morate ostavljati bogatu porciju hrane za Kandišu”,
rekla je. „Napunite tanjir kus-kusom i mesom – najboljom hranom, a
nikako ostacima – a onda to lično odnesite na mesto koje će vam
čuvari pokazati.”
Bilo mi je teško da poverujem u to da jedna mlada, trezvena i
razborita žena može biti sklona takvom sujeverju, ali uprkos tome,
uz Osmanovu pomoć, zamolio sam služavke da do sumraka spreme
neko naročito jelo i da ga ostave u kuhinji. Nisam im rekao zašto mi
je ono potrebno. Osećao sam se budalasto što sam popustio pred
nagovorima svojih zaposlenih, ali mislio sam da me ništa ne košta
da isprobam i taj metod.
Te večeri, berberske služavke su maksimalno ispoštovale moj
zahtev. Spremile su fantastičan kus-kus sa bundevom, šargarepom i
komadom sočnog jagnjećeg mesa. Hrana je bajno mirisala. Odneo
sam tanjir u vrt. Hamza mi je pokazao tačno mesto na koje treba da
ga spustim, odmah iza niske žive ograde. Srdačno se rukovao sa
mnom, napravio blag naklon, a onda mi šapatom rekao da idem.
Sutradan ujutru sam odmah nakon buđenja požurio do vrta,
sjurio se preko travnjaka i pronašao tanjir. Bio je čist kao suza. Sve je
bilo pojedeno Nije ostala ni jedna jedina mrvica hrane.
Medved je nedaleko odatle grabuljao travu. „Kandiša ima dobar
apetit”, dobacio je.

Naredna tri dana ponavljala se ista priča. Vredne žene iz klisure

Ziz spremale su iz večeri u veče još raskošnije obroke koji bi do jutra
bili smazani do poslednje mrvice. Bilo je očigledno da su čuvari bili
glavne zvanice na tim gozbama. Njihovo raspoloženje se naglo
popravilo. Pitao sam se koliko još dugo treba da im dopuštam da se
tako šegače sa mnom. Zohra mi je rekla da će se stvari srediti same
po sebi, što se uskoro i desilo.
Ujutru četvrtog dana jedna od služavki je brala ruzmarin koji je
bujao u dvorišnom vrtu. Kidala je grančicu po grančicu, tiho
pevušeći. Sunce je još uvek bilo nisko na nebu. Gusti snopovi žute
svetlosti probijali su se kroz niske grane drveća, zagrevajući vazduh.
Ja sam sedeo na gornjoj terasi i čitao knjigu s marokanskim
poslovicama. A onda se kroz prepodnevnu tišinu prolomio
prodoran krik. Bacio sam pogled ka vrtu i ugledao služavku kako
uspaničeno mlatara rukama. Grančice ružmarina su bile rasute po
zemlji. Ispred služavkinih nogu je ležala mrtva crna mačka.
Petnaest minuta kasnije, Hamza me je pozvao da siđem u
prizemlje. Berberske žene su spakovale svoje rance i zavežljaje s
posteljinom i čekale da ih isplatim.
„Gde su krenule?”
„Nazad u planine”, rekao je Osman.
„Nisu se valjda prepale zbog mrtve mačke?”
„Ma, ne idu one zbog mačke”, objasnio je Hamza, „nego zbog
džina”.

Nedugo nakon što smo se uselili u Dar Kalifu, pred kapijom se

pojavio postariji muškarac čvrste građe obučen u odelo od tvida.
Lice mu je bilo koščato, a ten tamnosmeđ, kao štangla čokolade s
lešnikom. Na glavi je nosio izlizanu platnenu kapu, a lice mu je
krasila gužvica razbarušene sede brade. Kada sam ga pozdravio,
oborio je pogled i na dobrom francuskom jeziku me upitao imam li
možda neke poštanske marke koje mi ne trebaju.
„Platiću vam”, rekao je, „nekoliko dirhama po komadu”.
Još otkako smo se doselili u Maroko, na našu adresu nije pristigla
ni jedna jedina pošiljka. Pretpostavljao sam da poštar nije uspevao
da pronađe kuću.
Rekao sam mu da mi je žao, ali da mu trenutno zaista ne mogu
izaći u susret. „Možete li da svratite sledeće nedelje?” upitao sam.
Čovek je sumnjičavo začkiljio očima. „Nećete zaboraviti?” rekao
je.
Obećao sam da neću i tako je počelo moje prijateljstvo sa
Hišamom Harasom.
Zohra se pokazala kao veoma efikasna i ljubazna asistentkinja.
Imala je mnogo strpljenja za moje nepoznavanje marokanske
tradicije i pomagala mi je da se snađem u kulturi u kojoj sam se
obreo. Naš odnos više nije bio onako formalan kao prvih dana i sve
češće smo razgovarali o običnim životnim stvarima. Jednog
popodneva, dok smo se u pozajmljenom kasapinovom automobilu
probijali kroz saobraćajnu gužvu, Zohra mi je ispovedila svoju tajnu.
Stidljivo je promucala kako nešto mora da mi kaže, nešto što moram
znati o njoj ako želim da postanemo prijatelji.
„Slušam te. Šta je u pitanju?” rekao sam.
 „Bojim se da ćete zbog toga steći loše mišljenje o meni”, rekla je.
„Ma daj, reci o čemu se radi.”
„Ja sam verena i uskoro bi trebalo da se udam”, rekla je,
skrenuvši pogled u stranu.
„Oh, zaista? Ko je srećni mladoženja?”
„Zove se Jusuf. Arapin je i živi u Nju Džersiju. Upoznali smo se
preko Interneta.”
„Pa, to je sjajna vesti Kada će biti venčanje?”
Zohra je prstom protrljala ugao oka. „Još uvek nismo odredili
datum”, rekla je.
„Sigurno vam nije lako. Mislim, ti si ovde, a on je u Americi.
Velika je to daljina.”
„Da, u pravu ste”, ozbiljno je rekla Zohra. „Ponekad mi je užasno
teško zbog toga. Ali svakodnevno smo u kontaktu. Zaljubljeni smo
jedno u drugo, a kada si zaljubljen”, nastavila je ubrzanim glasom,
„kada si zaljubljen, onda daljina nije važna”.
Promenio sam temu i upitao Zohru da li je pronašla nekog
arhitektu. Jedva sam čekao da počnem s renoviranjem kuće i trebao
nam je neko ko će detaljno isplanirati radove. I dalje smo živeli u
jednoj jedinoj sobi, dok je ostatak kuće dreždao prazan. Zohra je
ponovo protrljala oči i rekla da je stupila u kontakt sa arhitektom
kojeg bismo mogli angažovati. Arhitekta se zvao Muhamed, bio je
mlad i dinamičan, studirao je u Francuskoj i bio često hvaljen zbog
svojih maštovitih projekata. Ugovorila je sastanak s njim za naredno
popodne.

Sutradan smo se oko četiri sata popodne odvezli do arhitektonske

kancelarije koja je bila smeštena u jednoj sporednoj ulici u
pomodarskom Marifu. Isprva sam planirao da uzmemo taksi, ali na
kraju sam se ipak odlučio da odemo dotrajalim kasapinovim autom,
računajući na to da ću time arhitekti jasno staviti do znanja da ne
raspolažemo naročitim finansijskim sredstvima. Prošli smo kroz
visoka staklena vrata arhitektonskog biroa i obreli se u ukusno
opremljenoj prostoriji ukrašenoj sobnim palmama. Iz minijaturnih
zvučnika skrivenih na tavanici dopirala je prijatna muzika. Nije bilo
oblaka duvanskog dima niti gomile dokumenata i projekata koji
predstavljaju karakterističan dekor arhitektonskih biroa. Umesto
toga, na zidovima su visila uljana platna sa tradicionalnim
marokanskim prizorima – plemensko venčanje, pastir koji nosi
povređenu ovcu, pejzažni prikaz Marakeša sa snežnim vrhovima u
pozadini.
Sekretarica nas je ljubazno dočekala i rekla nam da sednemo,
pokazavši ka mekim uvoznim stolicama postavljenim pored radnog
stola prekrivenog pločom od orahovog drveta. Poslužila nas je
espresom s kriškom limuna i kockom tamne švajcarske čokolade.
Glasno sam pohvalio slike.
„Na prodaju su”, rekla je sekretarica, dodavši mi katalog.
Nakon desetak minuta čekanja, plećati muškarac zalizane crne
kose i manikiranih noktiju ušao je kroz staklena vrata. Bio je obučen
u ručno šiveno gabardensko odelo sa ugraviranim monogramom na
dugmadima. Na nogama je imao cipele od zmijske kože, a oko
struka tanak kaiš od ajkuline kože. Dok je hodao, za sobom je
ostavljao trag duvanskog dima. Odmah nas je zasuo bujicom reči,
izvinjavajući se što kasni i psujući premijera što ga je toliko zadržao.
Ispričao sam mu kako želim da renoviram Kalifovu kuću, u
nekoliko navrata istakavši kako raspolažemo ograničenim
finansijskim sredstvima. Arhitekta se na to srdačno nasmejao,
zapalio novu kubansku cigaru i povukao dubok dim.
„Ma, šta je novac? nonšalantno je rekao, a onda se ponovo
zavalio u svoju fotelju. „To je samo hrpa skupih papirića.”
Treći put sam ponovio da je moj budžet prilično oskudan i
objasnio da sam samo ubogi pisac koji još uvek čeka svojih pet
minuta. Arhitekta je taman krenuo da odgovori kada mu je
zazvonio mobilni. Izvinio se, primio poziv i razmenio nekoliko
rafalnih rečenica na francuskom jeziku, objašnjavajući nešto
rasrđenoj ženskoj osobi s druge strane. Dama je očigledno bila van
sebe od besa. Kada je prekinuo vezu, arhitekta je bio rumen od
postiđenosti.
 „Žene imaju svojih posebnosti”, rekao je, pokušavajući da se
izvuče iz neprijatne situacije, „n’est-ce pas?”
Dogovorili smo se da arhitekta sutradan poseti Dar Kalifu, a
potom smo napustili kancelariju. Dok smo se vraćali nazad, upitao
sam Zohru kako je upoznala arhitektu Muhameda.
„Imamo zajedničkog zubara”, objasnila je.

Narednog jutra sam poslao Zohru u katastarski zavod da među

arhivskim materijalom potraži podatke o Dar Kalifi. Želeo sam da
saznam nešto o istorijatu te građevine, kao i o tome ko je sve tu
živeo pre nas. Tokom prvih nedelja koje smo proveli u Kazablanki
razgovarao sam s mnoštvom ljudi, raspitujući se o Kalifovoj kući.
Većina njih je imala ponešto da mi kaže. Neki su tvrdili da je to
nekada bila letnja rezidencija gradskog kalifa, ko god da se skrivao
iza te titule, a drugi da je taj posed nekada bio u vlasništvu uglednog
sudije koji je bio u prisnim vezama s kraljevskom porodicom. Jedan
starac koji je na ulici prodavao polovne francuske časopise
samouvereno je izjavio da je u toj kući pedesetih godina bio smešten
bordel s prostitutkama visoke klase. Veselo je začkiljio očima,
prisećajući se tog doba.
„Devojke koje su tamo radile bile su pravi anđeli”, rekao je, setno
se prisećajući uspomena iz mladosti. „Ali, avaj, bile su rezervisane
za francuske oficire.”
Iz drugog izvora sam načuo da su u toj zgradi boravili članovi
američke diplomatske misije tokom samita u Anfi, januara 1943.
jgodine. Ranije sam negde pročitao da su predsednik Ruzvelt i
Vinston Čerčil odabrali Kazablanku kao mesto gde će razviti svoju
ratnu strategiju i da su na tom samitu planirali napad na Japan. Te
razgovore su vodili u obližnjoj gradskoj četvrti Anfa, tako da nije
isključeno da je njihovo osoblje zaista moglo biti privremeno
smešteno u Kalifovoj kući.
Zohra nije uspela da pronađe u katastarskom zavodu ni redak o
samitu u Anfi, kao ni bilo kakav nagoveštaj o tome da li se u toj kući
nekada zaista nalazio bordel. Nije čak mogla ni da ustanovi kada je
tačno kuća bila sagrađena.
„Pa šta si onda pronašla u tom arhivu?”
Zohra je oborila pogled, razmišljajući kako da mi saopšti loše
vesti. „Tamo uopšte nema podataka o Dar Kalifi”, konačno je
promucala.
U katastarskom zavodu se čuvala dokumentacija o svim
značajnijim građevinskim objektima u Kazablanki. Svi dosijei su bili
ukoričeni u crvene platnene poveze i raspoređeni po policama.
Međutim, na mestu gde je trebalo da se nalazi naš đosije zjapio je jaz
od tačno jednog i po santimetra. Službenik je rekao Zohri da je neko
odneo tu dokumentaciju i da je nije vratio na mesto.
„Preklinjala sam ga da mi kaže još nešto”, nastavila je Zohra, „i
onda mi je rekao nešto stvarno veoma veoma loše”.
„Šta ti je rekao?”
„Da je neko izručio mito od dvadeset hiljada dolara da bi se ti
papiri zagubili.”
„Ko bi uradio tako nešto?”
„Vaš komšija”, rekla je ona.
Ništa mi nije bilo jasno. Naše komšije su poticale iz ugledne i
imućne porodice iz Fesa. Pripadali su jednom od starih klanova.
Njihovi preci su sagradili čuvenu palatu Palais Jamai koja je danas
pretvorena u veličanstven hotel. Nismo se naročito često viđali, ali
oni su nas odmah po dolasku obasuli raskošnim darovima u znak
dobrodošlice i uvek su bili spremni da nas upute u razne
komplikovane pojedinosti marokanskog života. Poštovali smo ih i
smatrali ih istinskim prijateljima.
Zohra mi je pročitala misli. „Ma, ne. Ne mislim na vlasnike
hotela”, tiho je rekla. „Oni su dobri ljudi.”
„Nego na koga misliš?”
„Na vaše druge komšije. Pođite sa mnom. Pokazaću vam.”
Zohra je krenula uz merdevine koje su čuvari sklepali od dasaka,
povevši me na krov. Zaklanjajući oči od blještave popodnevne
svetlosti, zagledao sam se u uboge udžerice sirotinjske četvrti i
pozlaćene talase Atlantskog okeana koji su se mreškali u daljini.
 „Svi oni su tvoje komšije”, rekla je Zohra.
„Siguran sam u to da niko od njih ne bi mogao da izruči dvadeset
hiljada dolara kao mito.”
Zohra je obrisala znoj s brade. „Onaj tamo može”, rekla je,
pokazujući preko niza rasutih straćara ka luksuznom belom zdanju
sa nesrazmerno velikim prozorima i zelenim krovom na udaljenom
kraju sirotinjske četvrti. Kuća je bila okružena urminim palmama i
opasana zidom s bodljikavom žicom na vrhu. Bila je tako daleko od
našeg poseda da sam ljude koji su živeli u njoj teško mogao smatrati
komšijama.
„Ali oni su nekoliko kilometara udaljeni od nas”, rekao sam.
Zohra je prezrivo frknula. „To očigledno nije dovoljno daleko.”
Osman mi je jednom prilikom natuknuo nešto o porodici koja je
tamo živela. Rekao je da su došli iz Tangera, da su nezamislivo
bogati, da se užasno loše ophode prema svom osoblju i da je
najpametnije držati se što dalje od njih. Sve do tog trenutka nisam
imao apsolutno nikakvog posla s njima. Jedna stvar bila je više nego
sigurna – stanovnici sirotinjske četvrti uopšte nisu voleli tu
porodicu. To je bilo očigledno po tome što bi se svakog jutra grupica
malih derana, dok bi gazda te kuće jurio svojim luksuznim
„Mercedesovim” džipom preko izrovanog druma, načičkala duž
puta i zasula vozilo kamenčićima. Takođe sam saznao da je njegova
supruga bila nadomak četrdesete, da joj je kosa bila ofarbana u
crveno-ljubičastu boju, da je paradirala naokolo s gomilom zlatnog
nakita i da se oblačila poput ruskih zabavljačica koje su radile po
noćnim klubovima.
„Šta misliš, da li bi trebalo da odem i razračunam se s njim?”
skrušeno sam prošaptao.
Zohrino lice se sledilo od straha. „Ni slučajno!” odbrusila je.
„Znate li vi ko je taj čovek?”
Odmahnuo sam glavom.
„On je glavni mafijaški kum u Kazablanki”, rekla je. „Ako mu se
na bilo koji način suprotstavite, kidnapovaće vam decu. Pre nego što
shvatite u šta ste se uvalili, već će vam poslati odsečene prste na
kućnu adresu.”
Sledećeg popodneva, arhitekta Muhamed je stigao u elegantnom
crnom „rejndž roveru”. Njegovi inicijali su bili ispisani na sve
četvoro vrata, a na šoferskoj tabli presvučenoj kožom nalazila se
otvorena kutija montecristo no. 5 cigara.
Međutim, renoviranje kuće je sada postalo sporedna tema za
mene. U mislima mi je neprestano izranjao bogati i moćni komšija sa
kojim sam se našao u krajnje neočekivanom konfliktu. Bio sam
totalno smućen. Zohra je pokušala da me smiri, objašnjavajući da se
taj tip, iako je bio gangster i lokalni mafijaški kum, nije bavio
trgovinom narkoticima ili oružjem. Marokanski gangsteri su,
insistirala je ona, bili kraljevi šverca koji su gradili svoje imperije na
nelegalnoj trgovini cigaretama, piratskim filmovima i ukradenim
automobilima iz Španije.
Monogramom ukrašena vrata arhitektinog „rejndž rovera”
otvorila su se i đonovi njegovih ručno izrađenih cipela spustili su se
na tlo. Poželeo sam mu dobrodošlicu i poveo ga u obilazak.
„Srušićemo nekoliko zidova”, ležerno je rekao, držeći u ustima
svoju luksuznu cigaru. „Ovaj, onaj tamo i onaj iza njega. Tako ćemo
dobiti daleko otvoreniji prostor. A ovde ćemo proseći lukove tako
da vam ništa ne sputava vidik. Izbacićemo ovo staro stepenište i
napraviti novo, blago zaobljeno. Potom ćemo proširiti spavaće sobe
na spratu i iznad njih napraviti ogromnu krovnu terasu. Odatle ćete
imati fantastičan pogled na more.”
Iako sam se odmah zabrinuo nad tim kako ćemo moći da
priuštimo tako pozamašne radove, bio sam impresioniran njegovom
vizijom.
„Moj budžet je prilično ograničen”, ponovo sam promrmljao.
Arhitekta je nonšalantno odmahnuo rukom, raspršivši moje
sumnje zajedno s duvanskim dimom.
„Novac”, rekao je bahatim glasom. „Novac je obična tričarija.”
 ČETVRTO POGLAVLJE

Svaka hrana ima svoj ukus.

SLEDEĆI VELIKI PROBLEM S KOJIM SMO SE SUOČILI bile su

kanalizacione instalacije. Dotrajala glinena odvodna cev bila je, u to
davno vreme kada je postavljena, predviđena za samo jedno
kupatilo. Tokom godina, kako je kuća dobijala na veličini i kako je
popularnost modernih toaleta rasla, u kući su bila instalirana brojna
nova kupatila. Do vremena kada smo mi stigli u Dar Kalifu, bilo ih
je ukupno trinaest. Uzana glinena kanalizaciona cev koja je prolazila
kroz sirotinjsku četvrt često je pucala, jer su tamošnji stanovnici
neuspešno pokušavali da se priključe na naš odvodni sistem. Taj
problem je bio dodatno pogoršan još jednim modernim
pronalaskom – toalet papirom.
Ako toj jednačini dodamo omorinu i avgustovsku sušu, svaki put
kada bismo izašli napolje, bili bismo zapahnuti vonjom teških i
neprijatnih isparenja. Situacija je postala još nepodnošljivija zbog
agresivnih muva koje su nas danonoćno spopadale. Zohra nam je
objasnila da je sasvim uobičajeno da primitivne odvodne cevi koje
prolaze kroz sirotinjske delove grada eksplodiraju preko noći. Poput
brojnih stanovnika Kazablanke koje sam upoznao, ona je bila
odlično upućena u kanalizacione instalacije, mada njena
nonšalantna zainteresovanost nije bila ni prineti Hamzinoj
preokupiranosti tom tematikom. Njegovo interesovanje za
kanalizacione cevi moglo se uporediti jedino s njegovom
opsednutošću džinima. Kad god bih otišao do kupatila da obavim
posao, on bi se sjurio za mnom i divljački zalupao na vrata.
„Zapamtite, najviše deset santimetara!” doviknuo bi. „Preklinjem
vas! Nipošto nemojte koristiti više papira od toga!”
Svim silama sam nastojao da ga smirim, uveravajući ga kroz
ključaonicu da sam maksimalno ekonomičan s papirom. Nikada
ranije nisam bio toliko štedljiv. Uprkos tome, Hamza je i dalje
smatrao da je neophodno da neprestano patrolira i da kroz vrata
dovikuje upozorenja o predstojećoj katastrofi. Toliko smo se navikli
na njegove prepade da smo nakon nekoliko nedelja već počinjali da
brinemo ako bi Hamzin inspektorski pohod izostao.

Jedne večeri dok smo se spremali za počinak, poštar je konačno

stigao na našu adresu. Oduševljen što je pronašao kuću, gurnuo mi
je gomilicu pisama u šake, a onda smerno zastao ispred vrata,
ispitujući svoje nokte. Dao sam mu dobar bakšiš i zamolio ga da
zapamti gde se kuća nalazi. Obećao je da će pošta ubuduće stizati na
vreme i otrčao u noć.
Sutradan kada sam otvorio poštu, koja se uglavnom sastojala od
računa prosleđenih iz Engleske, setio sam se obećanja koje sam dao
Hišamu, sakupljaču poštanskih maraka. Od čuvara sam saznao da je
on živeo u sirotinjskoj četvrti, u kućici iza džamije. Rekli su mi da ću
prepoznati dvorište po psu kojem nedostaje jedna noga. Krenuo
sam glavnom stazom, obišao džamiju i počeo da špartam pogledom,
tražeći psa s tri noge. U ruci sam držao koverat s pet poštanskih
markica. Na svakoj od njih video se lik kraljice Elizabete.
Krupan prugasti pas ležao je na leđima u prašini. Prebrojao sam
mu noge. Jedna je nedostajala. Prekoračio sam preko njega i
zakucao na limena vrata. Filatelista Hišam je otvorio, srdačno me
pozdravio i pozvao me da uđem. U skučenoj jednosobnoj kućici sve
je bilo sređeno kao pod konac, kao što se moglo i očekivati ođ
čoveka koji se bavio sakupljanjem markica. Skupoceniji delovi
kućnog inventara – kao što su veliki starinski sat, čajni servis,
portabl televizor priključen za automobilski akumulator – bili su
prekriveni kitnjastim šustiklama. Izbledela fotografija kralja Hasana
II visila je na zidu na drugom kraju sobe, a impresivan primerak
Kurana je ležao na izrezbarenoj drvenoj komodi blizu vrata.
Uručio sam Hišamu poštanske marke, a on je zviždukom pozvao
svoju ženu i rekao joj da donese čaj. Nekoliko puta mi je srdačno
zahvalio, a onda izvadio novčanik.
 „Evo, platiću vam”, rekao je, izvukavši jednu novčanicu.
Odbio sam novac. On je insistirao da ga prihvatim. Malo sam
povisio glas i još jednom odbio. To je očigledno pogodilo Hišamov
ponos. Izraz njegovog lica se naglo promenio.
„Onda ih ne mogu prihvatiti”, rekao je.
Sedeli smo u tišini. Nijedan od nas nije znao šta da kaže.
Hišamova supruga je donela čaj. Bio je vruć, sladak i poslužen u
minijaturnim čašama sa zlatnom šarom duž ivice. Počeo sam
grozničavo da razmišljam o tome šta bih mogao da učinim kako bih
izgladio nesporazum, a onda mi je na pamet palo savršeno rešenje.
Hišam je želeo poštanske markice za svoju zbirku, a ja sam želeo da
od nekoga ko je dobro upućen u marokanski život saznam što više
informacija iz prve ruke. Predložio sam da napravimo neku vrstu
trampe. Sastajaćemo se svake nedelje. Ja ću mu donositi poštanske
marke koje sam prikupio, a Hišam će mi se za to propisno odužiti,
ali ne novcem već razgovorom.

Moram priznati da je, pre nego što smo se doselili u Maroko,

pomisao na to da bih mogao imati mnogobrojnu poslugu koja bi
udovoljavala svakom mom hiru bila zaista privlačna. Često sam se
prepuštao takvim maštarijama. Imaću ljude koji će me dvoriti i koji
će ispunjavati moje prohteve, razmišljao sam, i nikada više neću
morati ni prstom da mrdnem da bih obavio neki tričavi posao. Ali
realnost je bila sasvim drugačija.
Do sredine leta, Zohra nam je pronašla spremačicu, kuvaricu i
dadilju sa očima boje žada. Maroko ima veliki broj nezaposlenih koji
svim silama nastoje da se nađu na nečijem platnom spisku. Bilo koje
radno mesto će privući ogroman broj kandidata. Pre nego što smo
se osvestili, na našem platnom spisku su se već nalazila tri čuvara
koja smo nasledili zajedno s posedom, spremačica, kuvarica, dadilja,
baštovan i, naravno, Zohra.
Individualno posmatrano, niko od njih nije bio naročito plaćen.
Marokanska satnica je prilično niska. Međutim, kada bi se sve to
sabralo, na njihove plate je odlazila velika suma novca – novca koji
sam ja morao zaraditi da bih ga potom svakog petka u vreme ručka
izručio svojim zaposlenima u sitnim apoenima. Drugi problem je bio
u tome što, onog trenutka kada bi se neko našao na vašem platnom
spisku, više nije bilo šanse da ga izbrišete odatle. Svi ljudi koji bi
stupili u vašu službu smatrali su da su doživotno pretplaćeni na
svoja radna mesta i ponašali su se u skladu s tim. Međutim, najgori
aspekt situacije u kojoj smo se obreli bilo je to što je kuća odjednom
postala puna ljudi koji su na sve moguće načine pokušavali da nas
kontrolišu.
Na samom vrhu te stroge hijerarhije bila je Zohra. Ona je preda
mnom ostavljala utisak savršeno mile i prijatne osobe, ali svim
ostalima ulivala je strah u kosti. Odmah ispod Zohre nalazili su se
Hamza, Osman i Medved. Oni su tako dugo bili zaposleni u Dar
Kalifi da su stekli pravo da komanduju nad ostalim osobljem. Ispod
njih je bila spremačica, potom kuvarica, a iza nje dadilja. Na samom
dnu hijerarhije nalazio se baštovan. Kasnije sam saznao zašto su se
prema njemu svi odnosili s podsmehom. Bilo je to zato što ga je žena
napustila i pobegla s drugim muškarcem.
Svako je imao svoj način da stekne moć i osnaži svoju poziciju.
Najefikasniji metod koji su naši zaposleni primenjivali sastojao se u
tome da rade upravo suprotno od onoga što ste zahtevali od njih.
Ako bih zamolio kuvaricu da spremi određeno jelo, ona bi me
metlom izgurala iz kuhinje i napravila nešto sasvim deseto. Ako bih
zamolio spremačicu da namesti krevet, ona bi počela da pere
prozore, a ako bih zamolio baštovana da podšiša travu, on bi
umesto toga počeo da kreše živu ogradu. Čuvari nisu bili ništa bolji
od ostalih. Njihova višegodišnja služba ih je učinila pravim
ekspertima za izvrdavanje naređenjima. Tačno su znali kada im
namenim neki zadatak – bili su toliko vešti da su to mogli da
zaključe naprosto po mom koraku – i tada bi brže-bolje klisnuli u
staju i namakli rezu na vrata.
Činilo mi se da mojim radnicima ništa ne predstavlja veće
zadovoljstvo nego da oduzimaju moje dragoceno vreme spopadajući
me raznim molbama koje su se najčešće svodile na to da uzmem u
službu nečijeg brata ili rođaka ili da uđelim milostinju nekom davno
izgubljenom stricu ili tetki. Isprva sam bio zatečen i nisam znao kako
da izađem na kraj s takvim zahtevima. Prenemagao bih se, crveneo
od neprijatnosti i mrmljao prazna obećanja. A onda mi je jednog
jutra na pamet palo idealno rešenje. Stvar je bila krajnje prosta.
Odmah bih pristao da unajmim osobu za koju je neko od mojih
zaposlenih posredovao pod uslovom da ta osoba dođe kao
privremena zamena za onog ko je istupio s tim zahtevom. Ta taktika
se odmah pokazala kao neverovatno efikasna.
Još više su me iritirale neprestane sitne čarke i prepirke između
čuvara i ostalih radnika. Samo što bih se latio pisanja, spremačica bi
banula u moju radnu sobu žaleći se na to kako je Osman zaplenio
njeno dezinfekciono sredstvo i sručio ga u odvodne cevi. Baštovan
se žalio na dadilju zato što je dopuštala Arijani da baca puževe u
bazen, a kuvarica je neprestano zvocala zbog toga što ju je Medved
saletao pohotnim pogledima.

Imam iz obližnje džamije se poslednje nedelje avgusta pojavio

pred vratima naše kuće i ponovo napravio onaj rečiti gest,
protrljavši palac i kažiprst. Objasnio je da je džamija veoma
siromašna i da sam ja, kao vlasnik najveće kuće u sirotinjskoj četvrti,
bio dužan da učinim nešto za dobrobit verske zajednice. Upitao sam
Zohru kako da se postavim prema tom zahtevu.
„Najgore što možete da uradite to je da mu date pare”,
odgovorila je ona. „Ako imam danas ode odavde punih džepova,
sutradan ujutru će vam pred kućom osvanuti red dugačak bar tri
milje.”
„Pa šta onda da uradim?”
„Možete pokloniti nešto za školu u sirotinjskoj četvrti.”
Uz jedan zid džamije bila je dograđena mala učionica bez
prozora. Unutra se nalazilo nekoliko rasklimatanih stolica, nekoliko
sklepanih đačkih klupa i nekoliko primeraka Kurana. Nastavu je
vodila sredovečna učiteljica naoružana narandžastim gumenim
crevom. Nije bilo đačke table, slika na zidovima niti električnih
sijalica. Od pola devet ujutru do tri popodne mračna učionica je bila
ispunjena grupom od četrdesetoro decc. Dvaput dnevno, dok bih
prolazio pored škole, začuo bih fijuk gumenog creva propraćen
prodornim dečjim vriscima.
Zohra je tvrdila da telesno kažnjavanje decu čini snažnijom, mada
dobrobit takvih vaspitnih mera ona shvataju tek mnogo kasnije u
životu.
Ozbiljno je izjavila kako su njena braća dobijala nezamislive
batine u školi, ali da su se zbog toga u svom zrelom dobu ponašali
kao pravi sveci. Još uvek su nosili ožiljke iz tog vremena,
objašnjavala je dok smo tragali za stvarima koje sam želeo da
poklonim sirotinjskoj školi.
„Misliš na ožiljke na duši?” upitao sam.
„Ne”, rekla je Zohra, „mislim na ožiljke na leđima”.

U starom delu grada sagrađenom u art deco stilu izdizala se

kolosalna Besonoova stambena zgrada na čiji se postranični zid
naslanjao hotel Linkoln. Kao napušteni ostatak kolonijalnog doba, ta
građevina se protezala duž čitavog jednog bloka na Bulevaru
Muhameda Petog i bila je konstruisana u najgrandioznijem
francusko-marokanskom stilu. Na njoj su bile primenjene sve
graditeljske tehnike tog doba: lukovi sa arabeskama i filigransko
gvožđe, kitnjaste ispupčene ivice i milje prefinjenih dekorativnih
šara na fasadi. Ali zlatno doba Kazablanke sada je predstavljalo
samo izbledelu uspomenu, a Besonoova zgrada samo ubogi
fragment zaostao iz prošlih vremena. Ona je sada bila oronula,
omražena i predviđena za rušenje. Iza nje se uzdizao ogromni Derb
Omar bazar.
Prodavnice tog velikog tržnog centra bile su preplavljene jeftinim
kartonskim kutijama napakovanim do tavanice. Kutije su bile pune
kineskih vaza i zelenog čaja, ukrasnih figurica, hromiranih lustera,
ružičastih plastičnih lutaka i školskog pribora. Proveo sam čitavo
popodne kupujući bojice i krede, flomastere i tempere, vežbanke,
sveske i olovke. Takođe sam kupio četrdeset đačkih torbi, kao i
postere i mape za zidove učionice i tablu za učiteljicu koja je
narandžastim gumenim crevom svojim đacima ulivala strah u kosti.
Sutradan ujutru smo odneli kutije s poklonima do učionice, što je
izazvalo silnu radost među decom i neizmernu srdžbu kod imama.
Starac je uperio svoj naborani kažiprst ka meni, a onda sklopio šaku
i napravio onaj karakteristični gest. Dok smo Zohra i ja dovlačili
tablu u učionicu, arhitektin „rejndž rover” je protandrkao kroz
sirotinjsku četvrt, dižući prašinu na izrovanom drumu. Za njim je
išao rasklimatani japanski kamion sa izlizanim gumama i naprslim
vetrobranom. Na zadnjem delu kamiona sedelo je dvanaest
najopakijih muškaraca koje sam ikada video. Bili su prekriveni
ožiljcima od glave do pete, imali su groteskno razvijene mišiće
ramenog pojasa i brutalan sadistički pogled u očima. Ličili su na
zatvorenike osuđene na tešku robiju i svi odreda su bili naoružani
čekićima – ali ne onim malim čekićima koje koristimo za sitne kućne
poslove, već zastrašujućim industrijskim maljevima.
Arhitekta Muhamed je ispružio svoju baršunastu šaku i rukovao
se sa mnom. Bila je meka i topla kao koža antilope. Dok je marširao
ka vratima, pružio mi je cedulju s podacima o njegovom pariskom
tekućem računu i zamolio me da uplatim popriličnu svotu novca na
naznačeni broj. Samo vi obavite tu transakciju, rekao je, i svi
problemi će biti rešeni.
Račana i ja smo nemo posmatrali kako arhitekta nonšalantno
jezdi kroz kuću, praćen gomilom grubijana koji su zlokobno mahali
ogromnim čekićima. U desnoj ruci je držao crveni kineski marker, a
u levoj mobilni telefon. Zastao bi ispred svakog zida, nakratko ga
osmotrio, a onda ga obeležio velikim X ili prešao na sledeći. Dok je
paradirao naokolo, mrmljao je nešto u mobilni telefon, pokušavajući
da primiri svoju goropadnu sagovornicu.
Čim je arhitekta završio sa obilaskom, rušilački tim se bacio na
svoj zastrašujući posao. Demolirali su zid za zidom, mašući teškim
maljevima. Pokreti su im bili energični i surovi, a pogledi puni
ravnodušnosti. Doviknuo sam im da stanu kako bismo prvo
porazgovarali o tim radikalnim promenama, ali niko me nije slušao.
Arhitekta je u međuvremenu izašao u vrt kako bi zaštitio svoje
nežne uši od buke koju je proizvodio sudar čelika i kamena. U ruci
je i dalje držao mobilni telefon iz kojeg je dopirao onaj isti srditi glas.
Istrčao sam napolje i mahnuo rukom kako bih privukao njegovu
pažnju.
Prekinuo je vezu. „Oni?”
„Oni luđaci mi demoliraju kuću!” zaurlao sam. „Recite im da
smesta prestanu!”
Arhitekta je izvadio kožnu tabakeru iz džepa na grudima, uzeo
jednu kohiba cigaru i zapalio je. Povukao je duboki dim i odmahnuo
glavom. „To što tražite nažalost nije u mojoj moći”, hladnokrvno je
odgovorio. „Kada ovi ljudi krenu s rušenjem, niko ih više ne može
zaustaviti.”

Čuvari su mi te večeri došli u demonstrativnu posetu. Bili su

strašno uzrujani i želeli su da znaju kako sam mogao da dopustim
da dvanaest grubijana sruši tolike zidove u kući. Objasnio sam im da
sam i sam bio šokiran, ali da sam duboko uveren u to da arhitekta
zna šta radi i da je situacija pod kontrolom.
„Taj čovek je studirao u Parizu”, rekao sam, kao da je to dovoljan
razlog za opuštenost.
„Vama izgleda i dalje ništa nije jasno”, procedio je Osman.
„Šta mi nije jasno?”
„Da time uznemiravate Kandišu.”
Sledećeg jutra, Zohra je provela sat vremena s čuvarima
pokušavajući da ublaži njihovu strepnju. Zaklela se u svoju pokojnu
babu da ćemo održati dolični obred u čast džina. Takođe je obećala
da će svako od nas glasno izvikivati svoje ime kada ulazi u neku
prostoriju – kako bi Kandiša i njegovi sablasni srodnici mogli da nas
čuju i tako imaju dovoljno vremena da nam se sklone s puta. To je
donekle utešilo čuvare. Rekli su da bi bilo još bolje da svake večeri
pre odlaska na počinak pod spavaće sobe pospemo solju. Potom su
me zamolili da ponovo počnem da ostavljam hranu za Kandišu.
Rekao sam im da ću videti šta mogu da učinim, objašnjavajući kako
smo sad bili u finansijskom škripcu jer sam morao da prebacim
gomilu para na arhitektin bankovni račun.
Prošla su dva dana. Čim je moj novac legao na račun u pariskoj
banci, radovi na renoviranju kuće su se zahuktali. U sumrak trećeg
dana, ekipa za demoliranje je završila s poslom i napustila kuću. Za
sobom su ostavili pravu pustoš. Kada se prašina slegla, krenuo sam
u obilazak ruševina. Prizor je bio više nego tužan. Deset zidova je
bilo potpuno srušeno, dok su ostali bili puni zjapećih rupa. Arijana
me je upitala zašto su ti loši ljudi napravili toliku štetu u našoj kući.
Objasnio sam joj da je to u našem interesu, da smo to morali da
uradimo kako bi ona i Timur jednog dana mogli da trčkaraju kroz
kuću nesputani tolikim zidovima.
„Baba”, rekla je, „mislim da ne govoriš istinu”.

Nakon njujorškog jedanaestog septembra i nakon napada

bombaša samoubica koji su u maju zadesili Kazablanku, počeo sam
da zazirem od posećivanja proameričkih mesta i institucija. Fransoa,
francuski diplomata koji je već dugo živeo u Maroku, upozorio me
je da se naročito klonim Mekdonaldsa. Kazablanka je preplavljena
Mekdonalds restoranima koji uživaju naročitu popularnost među
mladim marokanskim porodicama.
„Kada samoubilački odredi krenu u akciju, oni će prvi odleteti u
vazduh”, rekao je.
„Ali Arijana obožava Mekdonalds.”
„Ako već moraš da ideš tamo”, odgovorio je Fransoa, „smestite se
što dalje od ulaza. Bombaši su sigurno strašno nervozni kad krenu u
akciju. Ako se neki od njih namerači baš na to mesto, verovatno će
aktivirati eksploziv čim prođe kroz vrata.”
Krajem avgusta, kada je došlo vreme da upišemo Arijanu u školu,
nismo bili oduševljeni idejom da je pošaljemo u neku od tri američke
škole. Poput Mekdonaldsa, one su bile potencijalne terorističke mete.
A onda smo načuli da se u blizini naše kuće upravo otvara neka
nova škola. Nastava se držala na engleskom, arapskom i
francuskom, sa ciljem da deca do svoje šeste godine postanu vešta u
komunikaciji na sva tri jezika. Još otkako je prvi put kročila u školu,
Arijana se zaljubila u nju. Brzo se sprijateljila sa ostalom decom i
postala fascinirana kornjačama.

Jedne večeri početkom septembra, pozvali smo Zohru na večeru

želeći da joj zahvalimo za savesnu i predanu službu. Predložila nam
je odličan restoran po imenu Skala koji je bio smešten u nekadašnjoj
portugalskoj tvrđavi na najvišem delu medine. Hrana u
marokanskim restoranima obično zaostaje po svom kvalitetu za
neverovatno ukusnim jelima koje tamošnje domaćice spremaju kod
kuće. Da bi se postigli svi ti suptilni ukusi i arome, potrebna je
zapanjujuća količina vremena i pažnje. Zbog toga je u restoranima
ambijent važan koliko i sama hrana, baš kao i ljubaznost kojom
osoblje zasipa klijentelu. Dok se sladite raznim đakonijama i dok
vaši domaćini na sve načine pokušavaju da vam se dodvore, veoma
je teško da se ne prepustite iluziji.
Ta večera me je iznova podsetila na čudesan čulni užitak koji
pruža autentična marokanska kuhinja. Naručili smo nekoliko
lokalnih specijaliteta. Na naš sto je prvo stigao pileći tagine začinjen
kurkumom, medom i kajsijama; potom par mariniranih morskih
deverika u sosu od šafrana serviranih preko kus-kusa; i na kraju
bistija, veliki tanjir slatkog prhkog testa zapečenog preko tankih
slojeva golubijeg mesa, badema i jaja.
Zohra nam je objasnila da se porodica nalazi u središtu
marokanskog života, a da se hrana nalazi u središtu porodice. „Kad
bismo u ostalim stvarima bili tako dobri kao u spremanju hrane”,
rekla je sa osmehom, „niko na svetu nam ne bi bio ravan”.
Sa razgovora o hrani postepeno smo prešli na ljubavnu tematiku.
„Kada se budem udala za Jusufa”, rekla je Zohra, „živećemo u
maloj kući s vrtom punim cveća. Imaćemo dvoje dece, dečaka i
devojčicu, i...” na trenutak je zastala, otpivši gutljaj oranž-đusa, „i
nikada se nećemo razdvajati, čak ni na jednu noć”.
„Zvuči idilično”, rekao sam.
„Da. Valjda će stvarno biti tako”, zaneseno je odgovorila.
 Upitao sam je kako se osećala kada je prvi put srela svog
izabranika.
„Pa, već sam vam rekla da smo se upoznali preko Interneta”,
odgovorila je.
„Znam to, ali zanima me kako je bilo kada si ga prvi put videla
uživo, licem u lice?”
Zohra je progutala knedlu i pocrvenela. „Jusuf i ja se nikada
nismo sreli licem u lice”, promucala je.

Iako je još uvek bila veoma mala, Arijana je takođe počela da

istupa sa svojim zahtevima. Svakodnevno me je saletala molbama da
joj kupim kornjaču nalik onoj sa kojom su se igrali u školi. Ostavljao
sam to po strani, usmeravajući svu svoju energiju na rešavanje
problema kojima su me čuvari danonoćno opsedali. Ti problemi su
mahom bili povezani sa odobrovoljenjem džina po imenu Kandiša i
sređivanjem rasula koje su za sobom ostavili grubijani s maljevima.
Međutim, Arijana je tako žarko želela kornjaču da više nisam imao
srca da se oglušujem o njene molbe. Hamza je revnosno podržao
želju moje kćerkice, tvrdeći da će zdrava snažna kornjača doneti
baraku u naš dom. Ti reptili su najsrećnija i najblaženija bića koja je
Alah stvorio, objasnio nam je. Zamolio sam Zohru da sazna gde
mogu kupiti kornjaču. Dva dana kasnije, došla je sa izveštajem.
Dobra korniača se mogla da se nabavi jedino u Tan-Tanu, obavestila
me je.
Bacio sam pogled na zid, gde se nalazila mapa Maroka. Nigde
nisam video Tan-Tan.
„Spustite prst malo niže”, rekla je Zohra. „Jož niže.”
Tada sam ugledao traženu lokaciju.
„Ali to je predaleko odavde. Zaboga, pa to je u Sahari.”
„Naravno”, rekla je Zohra.
„Zar se kornjača ne može kupiti u Kazablanki, u nekoj radnji za
kućne ljubimce?”
Zohra me je prezrivo pogledala. „Želite li da vaša kćerkica dobije
neku niskokvalitetnu kornjaču?” upitala je. „Neko izmučeno
stvorenje odgajeno u kavezu? Ili ćete svojoj mezimici s ponosom
pokloniti najbolju kornjaču koju možete da pronađete, kornjaču koja
će kući doneti istinski blagoslov?”
Bilo mi je već dosta Kazablanke i svih tih razgovora o kornjačama
i džinima, tako da smo Račana i ja na kraju spakovali decu u auto
natovarili kofere na gepek i krenuli ka jugu, u potragu za
kornjačama sa božanskim duhom. Još uvek nismo napustili
periferiju grada kada je Arijana počela da povraća. Tako je zvanično
otpočelo njeno marokansko detinjstvo.
Napustili smo autoput i krenuli duž obale starim izrovanim
drumom koji je vodio ka Agadiru. Nakon te deonice zašli smo u
pustinju. Višečasovna vožnja u groznom kasapinovom automobilu
naterala me je da se zakunem u to da ću, čim se vratimo kući, kupiti
sopstvena kola. Jedino što nam je moglo odvratiti pažnju s prljavih
smrdljivih sedišta bili su pesak, prašina i dečaci koji su obesno vitlali
konopce za koje su prethodno privezali ulovljene veverice. Isprva
smo naišli samo na jednog ili dvojicu derana koji su dokono stajali
pored puta. Čim su spazili automobil, naglo su podigli ruke i
zavitlali konopce oko svojih glava poput lasa. Na kraju svakog
konopca bila je privezana prestrašena gužvica krzna. Nagazio sam
na kočnicu, opsovao dečake, kupio veverice i nekoliko milja dalje
pustio sirota stvorenja na slobodu, da bih odmah nakon toga sreo još
jednu grupicu dečaka sa još jednom hrpom veverica. Što sam više
prokletih veverica spasavao, nailazio sam na sve više dečaka koji su
ih mučili, čekajući da se neki glupi stranac zaustavi i smiluje se na
uboge krznene loptice.
To putovanje je Račani, Arijani i malom Timuru otkrilo sirovu
lepotu severne Afrike koju sam ja upoznao još kao dete. U to davno
vreme putovali smo istim prašnjavim drumovima u crvenoj „ford
kortini” za čijim je volanom sedeo naš bojažljivi porodični baštovan.
Malo šta se otada promenilo. Kasapinov automobil je bio
proizveden otprilike u isto vreme kada i naša „kortina” i takođe je
bio krcat prtljagom i decom koja su povraćala na zadnjem sedištu.
Dok smo vijugali putem, izbegavajući rupe, divlje pse i magareće
zaprege, ponosno sam čestitao sebi što sam uspeo da napravim pun
krug i da na to mesto, koje sam nekada davno posećivao sa svojim
roditeljima, sada dovedem sopstvenu porodicu.
Nakon dva dana vožnje, stigli smo u Tan-Tan, iscrpljeni od dugog
i napornog putovanja. Bio je to prašnjavi gradić u kojem se nije
imalo naročito šta videti, sagrađen od šljaka-blokova, jeftinog
cementa i peska. U sebi sam se zaklinjao kako nikada više neću sesti
za volan i krenuti u neku sličnu avanturu. Arijana je i dalje tražila
svoju kornjaču. Uputio sam se ka pijaci i presreo prvog čoveka na
koga sam naišao. Taj tip je, kako se ispostavilo, bio kasapin. Prednji
deo košulje mu je bio poprskan krvlju, a široki osmeh je otkrivao niz
sjajnih zuba.
„Gde možemo da kupimo kornjaču?” frustrirano sam upitao.
„Za šta vam ona treba?”
„Da bismo konačno mogli da se vratimo kući.”
Kasapin je precizirao pitanje. Upitao je da li nameravamo da je
pojedemo.
„Ni slučajno!” odbrusio sam.
„Od njih se može napraviti dobra čorba”, rekao je. „Odlične su za
jelo.”
Brže-bolje sam stavio ruke preko Arijaninih ušiju. „Nije za jelo”,
procedio sam, „nego za ovu devojčicu”.
Izraz na kasapinovom licu se naglo promenio. „Ah, znači treba
vam kućni ljubimac. Mali ljubimac za malu devojčicu.”
„Da, mali ljubimac”, potvrdio sam.
„Nije za jelo”, ponovio je kasapin.
„Ne, nije za jelo.”
Klimnuo je glavom i nasmejao se. Zubi su ponovo bljesnuli.
„Odvešću vas”, rekao je.
Ne prozborivši više ni reči, poveo nas je ka udaljenom kraju
bazara gde je stajao muškarac s krupnim vodnjikavim očima i
kutijom u rukama. Kasapin je pokazao na kutiju. Poklopac je bio
skinut i pred našim očima se ukazalo slabašno mladunče kornjače.
Čovek sa vodnjikavim očima je objasnio da je kornjaču spasao od
psa, da je povređena i da stoga nije za jelo.
„Mi je i ne kupujemo zbog jela”, ponovio sam. „To je poklon za
moju kćerkicu. Ona će je negovati i sigurno će brzo ozdraviti. Čuo
sam da će to doneti baraku u naš dom.”
Izvadio sam novčanik i upitao koliko životinjica košta. Bio sam
spreman da platim koliko god treba.
Čovek sa vodnjikavim očima je zažmirkao, osmotrivši prvo
Arijanu, a potom i kornjaču. „Ništa ne košta. To je poklon za
devojčicu”, rekao je, obrisavši suzu iz ugla oka. „Nema ničeg lepšeg
nego usrećiti dete.”
Hamza nas je dočekao pred kapijom Dar Kalife, poželevši nam
dobrodošlicu i objasnivši da je iskrsla još jedna strašna nevolja. Već
sam očekivao priču o još jednoj mrtvoj mački ili nekom novom
incidentu s Kandišom, ali činilo se da je naš čuvar ovog puta
potpuno zaboravio na džine.
„Velika nesreća se obrušila na nas koji živimo u sirotinjskoj
četvrti” rekao je. „Kakva nesreća?”
„Izgleda da ljudi iz vlasti nameravaju da nam sruše kuće.”
Već danima se spekulisalo o tome da su bombaši samoubice koji
su 16. maja izvršili seriju napada u Kazablanki imali svoj štab u
nekom od tamošnjih bidonvila, gradskih sirotinjskih četvrti. Na
televiziji su svakodnevno emitovane reportaže o delovima grada
koji su uveliko podsećali na kraj u kojem smo živeli, s niskim
uličnim tezgama, rasutim udžericama, skromnom belom džamijom i
starim naboranim imamom.
Još otkako smo se doselili u Kazablanku, potajno sam se nadao da
će sirotinjska četvrt koja je okruživala našu porodičnu oazu biti
srušena i da će na njenom mestu biti podignute luksuzne vile.
Zajedno s vilama stigao bi i novi put, supermarket, kafei i
prodavnice. A, ako bi sirotinjska četvrt nestala, zajedno s njom bi
nestala i jezerca ustajale vode, komarci, agresivne muve, njakanje
magaraca, primitivni kanalizacioni sistem i brda zaraznog smeća.
Glavni čuvar se nagnuo ka meni i povukao me za rukav. „Ako
sruše bidonvil”, tiho je rekao, „više nećemo imati gde da živimo”.
 Ubrzo nakon povratka iz Tan-Tana, pozvao sam arhitektu i
upitao ga kada će stići građevinska ekipa.
„Pacovi trčkaraju kroz rupe u zidovima koje su napravili vaši
radnici”, rekao sam najučtivije što sam mogao.
„Nabavite psa”, odgovorio je on.
„Možete li poslati svoju ekipu ove nedelje?”
Arhitekta je uzdahnuo kao da od njega tražim neku nemoguću
uslugu. „Ništa ne brinite. Građevinari će doći.”
„Kada?”
„Rekao sam da će doći.”
„Ali kada će doći?” upitao sam, već prilično iznerviran.
„Kada Bog bude to želeo”, odgovorio je on.

Prošlo je nedelju dana a građevinari još uvek nisu stizali. Uporno

sam zvao arhitektu na mobilni, ali telefon je bio isključen. Potom
sam pozvao arhitektonski biro, gde me je sekretarica obavestila o
tome da je njen poslodavac otputovao za Pariz i da ne zna kada će
se vratiti.
Situacija je postajala sve nepodnošljivija. Pacovi su pirovali po
kući. Ugnjezdili su se na našem dušeku, napravili rupe na polici s
knjigama i izglodali neke od mojih dragocenih naslova. Nakon toga
su proždrali sav sapun u kući. Račana je u njima videla nosioce
zaraze i boleština i proglasila vanredno stanje, naredivši mi da pod
hitno nešto preduzmem pre nego što se pacovi okome na decu.
Posavetovao sam se sa Osmanom. On je raširio usne u širok kez i
samouvereno podigao palčeve.
„Nemoj stavljati otrov”, upozorio sam ga.
„Nemate brige, mesje Tahire.”
„Nemoj stavljati ni zamke!”
„Dogovoreno, mesje Tahire.”
Nakon toga, čuvar se izgubio u dvorištu, da bi se uveče vratio s
komadom kartona i tubom lepka. Na etiketi su bile navedene brojne
situacije u kojima se lepak mogao upotrebiti. Ugledao sam sličice
kuće, automobila, čamca, dečje igračke i, ispod toga, malu, jedva
raspoznatljivu siluetu pacova.
Osman je istisnuo određenu količinu lepka na karton koji je
potom gurnuo u jednu od rupa na zidu. Trijumfalno je podigao
palac i odjurio na molitvu. Sutradan ujutru me je poveo do zida da
mi pokaže delotvornost svog metoda. Na svoje ogromno
iznenađenje, ugledao sam dobar ulov – tri krupna pacova koji su,
opruženih šapa, potrbuške ležali na kartonu, ne uspevajući da se
oslobode lepka.

Dani su prolazili a Hamza mi i dalje nije dopuštao da provirim u

zaključanu sobu na udaljenom kraju dvorišnog vrta. Pokušao sam
da obijem bravu, pa čak i da otvorim iznutra pričvršćene žaluzine.
Hamza nije imao ni trunke saosećanja. Savetovao mi je da izbacim iz
glave tu misterioznu sobu i da ponovo počnem da ostavljam bogate
obroke za Kandišu. Deseti put zaredom ponovio mi je da je ključ od
sobe izgubljen. Predložio sam da dovedemo bravara.
„Nikako! To je strašno loš čovek, taj bravar!” zarežao je čuvar.
„Ovo je velik grad. U njemu sigurno ne postoji samo jedan
bravar.”
Hamzino čelo se nabralo. „Da, ima mnogo bravara, ali svi do
jednog su bitange”, rekao je. „Napraviće kopije svih ključeva, a
onda će preko noći doći da nas opljačkaju.”
„Kako mogu da me opljačkaju kad plaćam tri čoveka da čuvaju
kuću?” upitao sam.
Hamza je ćutke prešao preko pitanja i umesto toga počeo da
psuje čitavu bravarsku profesiju. „Nijedan bravar ne može da otvori
ta vrata”, na kraju je rekao.
„Zašto ne bi mogao da ih otvori?”
„Zato što su zaključana s dobrim razlogom.”
Iako moj otac to nikada nije naglas priznao, mislim da ga je bilo
sramota što je svoju decu odgajao u mirnom i pitomom engleskom
selu. On je svoje detinjstvo proveo u Hindukušu, u podnožju
Himalaja. Njegovo nekonvencionalno obrazovanje počelo je veoma
rano. Rođen je u indijskoj brdskoj postaji Simla, gde je njegov otac sa
svojom ekspedicijom bio u lovu na himalajske divokoze. Njegova
majka, Škotlanđanka nemirnog duha, i sama se pridružila
ekspediciji uprkos tome što je bila u devetom mesecu trudnoće.
Kada se oženio i zasnovao sopstvenu porodicu i kada smo moje
sestre i ja krenuli u školu, bio je prilično skeptičan prema engleskom
obrazovnom sistemu. Kako nas je često podsećao, mi smo u našoj
dugoj porodičnoj lozi bili prva generacija koja je upisana u školu.
Sve prethodne generacije su sticale svoje obrazovanje od privatnih
tutora među kojima su se nalazili brojni pesnici, filozofi, mistici i
ratnici. Za mog oca, obrazovanje je podrazumevalo da dečak do
svoje devete godine treba da bude već prilično vešt u jahanju i lovu
na gazele, a da do dvanaeste zna napamet mnoštvo stihova velikog
persijskog pesnika Sadija i učestvuje na šahovskim turnirima. Bio je
silno razočaran kada je saznao da je njegov sin jedinac umesto toga
učio latinski, vežbao skok u dalj i svirao flautu.
„Kada će početi da vas uče da lovite divljač?” upitao me je na moj
deseti rođendan.
„Ali, baba, kako ćemo učiti da lovimo kada u školi nema divljih
životinja?” stidljivo sam odgovorio.
Moj otac se u neverici zagledao u mene. Njegovo visoko čelo
postalo je izbrazdano borama. „Kažeš, nema životinja?” odsutno je
promrmljao.
Maroko je, kao izvesna protivteža našem pitomom životu u
Engleskoj, ublažavao očev osećaj stida. Pošto smo mi, kako je
smatrao, u školi učili krajnje beskorisne stvari, ta putovanja u
čudesno planinsko kraljevstvo trebalo je da nam otkriju istinski
poredak sveta. Mom ocu ništa nije bilo važnije od planinskog života.
Sećam se kako smo tumarali plodnim marokanskim dolinama u
potrazi za plemenskim manifestacijama, poznatim pod nazivom
Fantazija, na kojima su muškarci demonstrirali svoju hrabrost i
veštinu jašući na konjima, pucajući iz starinskog oružja i ispuštajući
prodorne bojne pokliče.
Čim bi naša „ford kortina” stigla do nekog planinskog sela, moj
otac bi zamlatarao rukama i naredio baštovanu da pritisne kočnicu,
a onda bi poveo moje sestre i mene do najbliže čajdžinice. Njegova
stopala su možda gazila zemlju Atlaskih planina, ali moj otac je u
svojoj duši i mislima ponovo bio u svom rodnom Hindukušu.
Čajdžinica u koju bismo ušli pretvarala se u avganistanski
karavansaraj, topli napitak od nane pretvarao se u sabs, zeleni čaj, a
marokanski Berberi u pastire iz njegovog voljenog Nuristana.
„Ovo je srce Maroka!” oduševljeno bi uzviknuo. „Zaboravite na
sve one koještarije kojima vas uče u školi. Ovo je mesto gde treba
učiti.
„Ali šta ovde možemo naučiti, baba?”
Moj otac bi zastao, sručio čaj niz grlo i tresnuo praznom šoljom o
sto. „Deco moja”, rekao bi, „ovde možete naučiti kako ljudsko srce
treba da kuca”.

Jednog popodneva početkom meseca septembra, poslao sam

Zohru u katastarski zavod da još jednom potraži nestali dosije, a ja
sam nastavio ka starom centru grada da istražim kraj oko hotela
Linkoln. To područje mi je delovalo kao istinsko gradsko jezgro –
mesto na kojem je nekada davno posejano seme iz kojeg je nikla
današnja Kazablanka. Ljudi iz tog dela grada bili su drugačiji od
ostalih. Vlasnici radnji uopšte nisu marili za to da li ćete nešto kupiti
ili ćete otići praznih šaka. Nisu vas gledali ispod oka i tvrdili pazar i
bilo im je milo ako biste se zadržali u radnji i proćaskali s njima.
Duga popodneva su obično prolazila u razgovorima o dobrim
starim vremenima.
Spustio sam se na crnu tapaciranu hoklicu u jednoj od tamošnjih
bakalnica, mašući rukom kako bih rasterao muve i slušajući
bakalinovu priču o prohujalim vremenima. Bakalin se zvao Otoman,
bio je debeljuškast i sedokos, nosio je naočari i imao mnoštvo
dlakavih smeđih mladeža na licu. Pričao mi je o danima kada je
Kazablanka bila poznata širom sveta i kada je njeno ime
predstavljalo sinonim za sve što je bilo moderno i egzotično.
„Radnje su bile pune skupocenih stvari iz Pariza, Londona i
Rima”, prisećao se, mazeći umiljatu prugastu mačku sklupčanu na
njegovom krilu. „Muškarci su u to vreme nosili šešire, a žene su
paradirale naokolo na visokim štiklama, šireći oko sebe miris
parfema.” Zastao je i duboko udahnuo kako bi dao upečatljivost
svojim rečima. „Ulice su bile čiste i blistave, a svi su bili puni
samopouzdanja. Kazablanka je u to vreme bila raj na zemlji.”
„Zašto je gradski centar preseljen u Marif?” upitao sam.
Bakalin je zamišljeno počešao nos. „Ostali Marokanci poštuju i
neguju ono što je staro”, rekao je. „Oni shvataju da sve što je staro
poseduje naročitu vrednost. Ali ljudi iz Kazablanke su kao deca.
Lako menjaju ćud. Cene samo ono što je novo i svetlucavo. Ovaj deo
grada je nekada blještao kao da je bio posut dijamantima, ali kada je
taj sjaj nestao, svi su brže-bolje pohitali u Marif.”
„Čuo sam da su ovdašnji restorani nekada bili među najboljima u
svetu”, napomenuo sam.
Bakalin se zagledao ispred sebe. Njegove stare oči postale su
prekrivene izmaglicom sećanja. „Ah, naravno”, rekao je. „Da, to što
ste čuli je istina. Evo, baš tamo preko puta nalazio se jedan...”
Zastao je upola rečenice, pokazavši rukom kroz izlog. „Zvao se Au
Petit Poucet. Kakvo je to mesto bilo! Kakav ambijent! Bio sam tamo
jednom sa svojom suprugom. Bilo je to neposredno nakon našeg
venčanja. Ona je nosila crnu haljinu, a ja svoje svadbeno odelo.
Uštedeo sam nešto novca za tu priliku pa smo se častili kraljevskom
gozbom. Sećam se kao da je juče bilo.” Ponovo je zastao, zagledavši
se u stražnji deo radnje obasjan suncem kojim je harao roj
nezaustavljivih muva. „Svuda oko nas se širio miris ljiljana, a kroz
vazduh su se razlegali blaženi zvuci harfe”, prisećao se. „Konobar je
bio opasan najbeljom keceljom koju sam ikada video. Obrazi su mu
bili rumeni, a koža negovana i beskrajno čista.”
„Kakva je bila hrana?”
„Ah, hrana, hrana!” čežljivo je rekao. „I sada mogu da osetim
njen ukus! Moja supruga je naručila pačetinu s mladim graškom i
šparglom koja se topila u ustima.” Bakalin je napravio još jednu
dramsku pauzu, prebirajući po svojim uspomenama. „Ja sam
naručio šniclu”, tiho je rekao. „Bila je pomalo živa u sredini i
servirana s krompirom spremljenim na francuski način.”
 PETO POGLAVLJE

Sutra će biti kajsija.

BLIŽILA SE JESEN. Okrutna letnja vrelina počela je da jenjava, a

vrt je preplavilo plamteće šarenilo boja – crveni hibiskus i smerne
ružičaste mimoze, žuti jasmin, nežne pasiflore i zaslepljujuće
grimizne bugenvilije u pozadini. Dar Kalifa je predstavljala našu
malu oazu, bajkovito utočište okruženo surovim svetom realnosti.
Arijana bi posle škole gurkala svoju kornjaču preko travnjaka, mali
Timur bi u hladovini srkao svoje mleko, a ja bih sedeo u vrtu
razneženo ih posmatrajući i zahvaljujući bogu na takvom daru.
Istina, u svom novom domu bili smo suočeni sa određenim lokalnim
problemima, ali uspeli smo da na blaženi način uteknemo iz svog
ranijeg životnog okruženja.
Kada bi telefon pozvonio, znao sam da ću s druge strane
najverovatnije čuti nekog rođaka ili prijatelja, umesto neki anoniman
iritirajući glas koji pokušava da mi utrapi turistički aranžman ili
penziono osiguranje. Nije bilo kompjuterizovanih telefonskih
centrala, parking-metara, beskrajnih zastoja u saobraćaju, niti
upakovanih trouglastih sendviča po supermarketima. Naravno,
postojale su određene jezičke i kulturne barijere, ali bio sam srećan i
zadovoljan kao retko kad ranije.
Kasno jedne večeri, nazvao me je jedan bliski prijatelj iz
Kalifornije i obavestio me o tome da je njegov tamošnji dom izgoreo
do temelja. Vatrena stihija je progutala sve što je posedovao. Izgubio
je sve svoje knjige, dokumentaciju, imovinu koju je čitavog života
sticao. Sutradan ujutru sam zamolio Zohru da se raspita za neku
novu polisu protivpožarnog osiguranja. Polisa za koju smo se
odlučili bila je zapanjujuće skupa, ali je, po mom rezonovanju,
vredelo dati tolike pare.
Kada je Osman čuo koliko košta osiguranje, prasnuo je u smeh.
„Svi živi znaju da nema nikakve vajde od toga”, rekao je.
„Kako to misliš nema nikakve vajde?”
„Najbolja odbrana od požara je žaba”, samouvereno je izjavio moj
čuvar.
Zbunjeno sam izvio obrvu. „Žaba?”
„Baš tako, mesje Tahire.”
„Možeš li to malo preciznije da mi objasniš?”
Osman je počeo da opisuje metod, ilustrujući ga pokretima ruku.
„Prvo treba da uhvatite žabu, onda je ubijete, osušite, dobro je
natrljate solju i okačite je iznad ulaznih vrata.”
„I kako će mi to pomoći ako u kući izbije požar?”
Osman je bio istinski iznenađen mojim pitanjem. „Ako kuća
počne da gori”, rekao je podrazumevajućim tonom, „skinete žabu i
ćušnete je u džep”.
„I šta onda?”
„A onda, kada uđete u zgradu, plamen više neće moći da vam
naškodi.”

Nakon izvesnog vremena, jedan muškarac se sa svojom

magarećom zapregom ulogorio ispred naše kuće, postavivši malu
tezgu na kojoj je prodavao jestive kaktuse. Tačno smo znali kada je
bio tu jer je mušterije mamio karakterističnim zovom koji je
podsećao na pesmu cvrčka. Bilo je nečeg utešnog i umirujućeg u
tom zvuku. Sedeli bismo na verandi i naizmenično ga oponašali,
pitajući se da li će arhitekta ikada poslati svoju građevinsku ekipu.
Dok se pozno popodne pretvaralo u sumrak, visoko nad našim
glavama su promicala jata belih ibisa. Leteli su ka moru, ka
zalazećem suncu, a odsjaj sutona je bojio njihova krila zlatnim
nijansama. Bio je to najlepši prizor koji sam u životu video.
Jednog jesenjeg jutra, vetar je sa atlantske pučine doneo gustu
slanu izmaglicu. Činilo mi se kao da je neki ogromni zmaj razjapio
čeljusti i zapahnuo nas svojim dahom. Magla je obavila Kalifovu
kuću i vrt i prigušila uobičajenu vrevu sirotinjske četvrti. Hamza se
odmah rastrčao naokolo, širom otvarajući vrata i prozore. Izmaglica
je nečujno prodirala u unutrašnjost kuće. Bio sam pod tušem kada je
čuvar utrčao u kupatilo i otvorio prozor.
„Magla će nam doneti baraku”, rekao je, odjurivši ka sledećoj
prostoriji. „Pročistiće celu kuću. To nas bog blagosilja!”
Sredinom popodneva magla se povukla, raspršivši se pod
vrelinom sunca. Čarolija je bila razbijena i ponovo smo bili okruženi
čvrstom neumoljivom stvarnošću. Ja lično nisam imao utisak da se
bilo šta promenilo, ali Hamza je bio uveren u to da je magla
prouzrokovala božansku transformaciju.
„Miriše drugačije nego ranije”, rekao je. „Tolike godine radim u
ovoj kući tako da mogu da osetim promenu.”
Rekao sam mu da se uopšte ne slažem s njim i objasnio mu kako
je magla najobičnija vodena para i kako taj fenomen nema nikakve
veze s verskim pročišćenjem, barakom ili džinima.
Hamza je gotovo uvek bio spreman da vatreno zagovara svoja
stanovišta. Međutim, ovog puta je samo gurnuo ruke u džepove,
blago uzdahnuo i rekao: „Naravno, mesje Tahire. Potpuno ste u
pravu.”

Narednog dana, Zohra je stigla u Dar Kalifu podbulog lica i

zakrvavljenih očiju. Upitao sam je šta se desilo. Nemoćno je
odmahnula rukom.
„Ma, sve je u redu”, promucala je, šmrkćući u maramicu.
„Nemate razloga za brigu.”
Kada sam ponovio pitanje, više nije mogla da se uzdrži.
„Ostavio me je”, rekla je, plačući na mom ramenu. „Jusuf je
raskinuo sa mnom. Našao je drugu devojku i javio mi da mu više
nisam verenica.”
Promrmljao sam nekoliko saosećajnih reči. Zohra je brisala lice
maramom.
„Nije trebalo da mu verujem”, rekla je. „Amina me je upozorila
na to šta će se desiti.”
„Ko je Amina?”
Zora je naglo podigla pogled. Lice joj je bilo sleđeno, kao da joj se
omaklo nešto što nije smela da kaže. „Hmmm... ovaj...” zbunjeno je
promucala. „Ona je moja prijateljica, veoma dobra prijateljica.”
Upitao sam je da li ta prijateljica živi u Kazablanki.
Zohra je, zatečena mojim pitanjem, ponovo izgubila uobičajenu
obazrivost. „Ona nije obična prijateljica”, rekla je.
„U kom smislu nije obična?”
Suze su prestale da teku iz njenih očiju. Na trenutak je zadržala
dah. „Amina nije obična prijateljica”, ponovila je, „zato što je ona
džin”.

Hišam Haraš se doselio u Kazablanku pre dvadeset godina kada

su njegova deca otišla svojim putem i kada se penzionisao nakon
dugogodišnje karijere poštanskog službenika. S vremenom je
zavoleo grad u koji je došao, mada mu je, kao i većini žitelja
Kazablanke, bilo neprijatno da to prizna.
„Ovaj grad predstavlja čistu francusku tvorevinu”, rekao mi je još
na samom početku našeg druženja. „Sve u njemu je francusko, od
slavina u kupatilu do dugih bulevara. Zanimljivo je živeti ovde, ali
to nije pravi Maroko.”
Upitao sam ga gde mogu pronaći pravi Maroko. Hišamove oči su
istog trenutka zablistale.
„Pravi Maroko”, rekao je, prešavši jezikom preko usana, „leži na
jugu, daleko na jugu, tamo gde sam ja rođen.”
„Gde tačno?”
„Na tri dana hoda od Agadira.”
„Zašto ste otišli odatle?”
Stari sakupljač markica je protrljao svoje natečene šake. „Zbog
jedne veštice”, rekao je, slabašno se osmehnuvši.
Dok je bio dečak, Hišam Haraš je provodio svoje dane čuvajući
ovce na komadu prašnjavog zemljišta okruženog kaktusima. Živeo
je sa svojim roditeljima, petoricom braće, sestrom i tri psa u kući
napravljenoj od komada metala koje su talasi Atlantika izbacili na
obalu. Živeli su prostim i jednoličnim životom. Jednog dana se na
vratima njihovog doma pojavila jedna sehura, vračara.
 „Rekla je da ću umreti pre nego što se navrši sledeći mesečev
ciklus”, objasnio je Hišam, žmirkajući očima, „osim ako me roditelji
ne daju prvom strancu kojeg sretnu. Naravno, to je strašno
ražalostilo moje roditelje jer sam ja tada imao samo sedam godina,
ali toliko su se uplašili predskazanja da su poslušali vračaru.” Hišam
je nakratko zaćutao, posmatrajući kako se tronogi pas smešta pored
njegovih nogu. „I tako su me dali prvom strancu koji je naišao”,
rekao je.
„Ko je to bio?”
„Čovek po imenu Ajman. On je prolazio kroz naše selo na
zaprežnim kolima i prodavao staro gvožđe. Trebao mu je pomoćnik
i tako sam krenuo s njim.”
Sakupljač markica je ponovo zastao. Zagledao se u mene, kao da
namerava da kaže nešto strašno važno. „Tog dana kada sam seo na
zaprežna kola i napustio rodno selo”, rekao je, „započeo je moj novi
život”.

Jednog poznog septembarskog jutra stajao sam pored ogromnih

izrezbarenih kedrovih vrata svoje buduće biblioteke i posmatrao vrt.
Mogao sam satima da stojim na tom mestu, opčinjen lepotom koja
me je okruživala. Posmatrao sam kako se snopovi svetlosti probijaju
kroz slojeve palminog lišća, kako puzavice trijumfuju nad svakom
preprekom koja bi im se našla na putu. U središtu vrta je stajala
prelepa urmina palma, visoka bar dva i po metra. Ponosito se dizala
ka nebu, a njeni veličanstveni listovi su bacali reckastu senku na
bele zidove. Baštovan je stajao ispod palme, mašući sekirom i
izvikujući nešto na arapskom jeziku.
„Da slučajno nisu dirnuo tu palmu!” zavrištao sam.
Baštovan, koji je bio jedini radnik na mom platnom spisku nad
kojim sam posedovao neki autoritet, smesta je spustio sekiru i počeo
uspaničeno da maše rukama ispred grudi.
„Mesje Tahire”, bojažljivo je promucao, „nisam hteo da posečem
drvo. Samo sam mu pretio.”
„Zašto bi mu pretio?”
 „Zato što je to dobro za vas”, odgovorio je.
Ništa nisam shvatao. „Zašto bi to bilo dobro za mene?”
„Zato što će drvo, ako mu kažete da će biti posečeno, želeti da
dokaže da vam je korisno i napuniće svoju krošnju najslađim
urmama koje ste ikada okusili”, lukavo je objasnio baštovan.
Baš u tom trenutku, Hamza je uleteo u dvorište, držeći se rukama
za glavu.
„Počelo je! Počelo je!” povikao je.
„Šta je počelo?”
„Počeli su da ruše sirotinjsku četvrt!”
Odmah sam se popeo na krov i osmotrio prizor. Dva dotrajala
buldožera su brektala, krčeći put kroz bidonvil. Za njima je išao
državni službenik u malom belom automobilu na čijim se vratima
nalazio neki natpis na arapskom jeziku. Večno ležerni i opušteni
stanovnici sirotinjske četvrti odjednom su se razjurili na sve strane.
Žene su munjevitom brzinom skidale veš s konopaca, prodavci
povrća su pakovali svoju robu, a deca su se rastrčala uzanim
sokacima objavljujući uzbunu.
Smežurani imam je stajao ispred džamije. Ruke su mu bile
podignute, kao da mu je neko uperio pištolj u grudi. Nekoliko
metara dalje, buldožeri su već bili spremni da napadnu prvi red
sirotinjskih domova. Porodice koje su živele unutra nisu znale da li
da izjure napolje sa najosnovnijim stvarima ili da ostanu unutra
nadajući se da će tako izdejstvovati privremenu obustavu rušenja.
Beli auto je zakočio ispred prve u nizu straćara. Službenik je izašao
napolje, noseći pod miškom notes-tablu. Grupa od pedesetak
muškaraca je pohrlila iz okolnih uličica, mašući pesnicama.
Službenik je podigao svoju notes-tablu i papir je zašuštao na blagom
povetarcu. Onda je dao znak ljudima u buldožerima. Strašni motori
su zabrujali, svedočeći o ozbiljnosti situacije.
Negde dole u toj gužvi bili su i Hamza, Osman i Medved. Nisam
mogao da utvrdim gde su tačno živeli, ali znao sam da je sirotinjska
četvrt predstavljala jedini dom koji su imali. Ako te straćare s
limenim krovovima budu sravnjene sa zemljom, oni i njihove
porodice će postati beskućnici, a meni će, kao njihovom poslodavcu,
tada pasti u dužnost da im pronađem neko novo mesto za život.
Odmeravanje snaga potrajalo je duže od sat vremena. Na jednoj
strani je stajao državni činovnik koji je mahao notes-tablom, na
drugoj branioci sirotinjske četvrti koji su mahali pesnicama, dok su
između njih brektali zahuktali buldožeri. Sreća je na kraju ipak
prevagnula na stranu branilaca koji su nekako uspeli da nagovore
službenika da naredi povlačenje vozila. Život u bidonvilu se istog
trenutka vratio u svoju uobičajenu kolotečinu – žene su prostirale
veš, starci su sedeli u prašini i razgovarali o prohujalim vremenima,
psi su preturali po smeću, a mali derani su bockali magarce
zašiljenim štapovima.
Te večeri sam zatekao Hamzu kako se šunja kroz vrt noseći svoju
ručno izrađenu sablju.
„Dali su nam rok od nedelju dana da se iselimo”, stoički je rekao.
„Nakon toga će sravniti naše domove sa zemljom.”
„Kuda će sav taj narod?” upitao sam.
Hamza se tiho nakašljao. „Ponudili su nam stanove na periferiji”,
rekao je, „ali niko nema dovoljno za depozit”.
„Koja suma je u pitanju?”
„Četrdeset hiljada dirhama.”
„To je četiri hiljade dolara”, zamišljeno sam rekao.
„Mi to ne možemo platiti”, ponovio je čuvar. „Niko nema tolike
pare. Zato smo odlučili da se ne iseljavamo.”
Posedovati mesto kao što je Kalifova kuća bilo je pravo
blaženstvo, ali istovremeno i kletva. Mi smo na raspolaganju imali
na desetine prostorija, ogromne kuhinje, brojne spavaće sobe sa
zasebnim kupatilima, protočnu toplu vodu i struju, beskrajne
vrtove, staje, tenisko igralište i bazen za plivanje impresivnih
razmera. Spopao me je strašan osećaj krivice. Mi smo živeli u
takvom blagostanju dok su, s druge strane zida, Hamza, Osman,
Medved i na stotine drugih muškaraca i njihovih porodica živeli u
straćarama osvetljenim plamenom sveća. Živeli su tamo bez
frižidera, šporeta, tekuće vode, pristojnih nužnika i bez trunke
privatnosti. A sada su mogli ostati čak i bez te uboge sirotinjske
imovine koju su na jedvite jade stekli.
Pre nego što je moj čuvar iščezao u tamnoj noći bez mesečine,
prišao sam mu i upitao ga šta namerava da uradi. „Imaš li neki
plan? Šta će biti sa svima vama?”
Hamza je coknuo jezikom. „Ne znam. Sada smo u božjim
rukama”, odgovorio je.

Nekoliko dana kasnije, kupio sam tamnozeleni džip korejske

proizvodnje. Vožnja u njemu predstavljala je neopisivo prijatno
iskustvo u poređenju s pozajmljenim kasapinovim automobilom.
Više nije bilo zadaha ustajale krvi i najezde agresivnih muva.
Primetio sam da bi žitelji sirotinjske četvrti prekidali ono što su radili
i netremice zurili u vozilo dok bismo prolazili pored njihovih
domova. Zohra mi je objasnila da taj džip ima baraku zato što je
zelen, a zelena je boja islama. Rekla je da ljudi zbog toga gledaju u
nas. Kupovina tog džipa, prošaptala je, sigurno predstavlja jedan od
najmudrijih poteza koje sam u životu napravio.
„Kako možeš biti tako sigurna?” skeptično sam upitao.
„Zato što mi je Amina to rekla.”
Bila je to odlična prilika da saznam nešto više o džinima. „Zohra,
možeš li mi reći kako komuniciraš sa Aminom? Gde se ona nalazi?”
upitao sam.
„Amina živi na mom levom ramenu”, odgovorila je.
„Možeš li je videti?”
„Pa, naravno da mogu.”
„Kako izgleda?”
Zohra se na trenutak zamislila. „Ima prekrasno lice”, rekla je.
„Izgleda kao anđeo i...”
„I šta još?”
„I visoka je trideset metara.”

Treće nedelje septembra sedeo sam u jednom kafeu pored obale,

čekajući Zohru, kada se vižljasti stranac ozbiljnog izraza lica spustio
za susedni sto. Ramena su mu bila blago povijena, a glava pognuta,
kao da je navikao da se ljudi neljubazno ophode prema njemu.
Naručio je kapućino na užasnom francuskom jeziku i izvadio iz
džepa zgužvani primerak Herald tribjuna.
U Kazablanki sam tako retko imao priliku da popričam s nekim
kome je engleski maternji jezik da nisam odoleo iskušenju da mu se
obratim. Okrenuo sam se ka njemu, odlučivši da probijem led. „Jeste
li bili na trkama pasa?” upitao sam. „Koliko čujem, ovde gaje veoma
dobre hrtove.”
Mladić je spustio novine na sto. „Nemam vremena za pse”,
odgovorio je mekim razvučenim teksaškim akcentom.
„Zaista?” nastavio sam. „Šteta.”
Amerikanac je stavio ruku na čelo kako bi se zaštitio od svetlosti i
zagledao se u mene. „Nadam se da neću morati dugo da se zadržim
u ovom gradu”, rekao je.
„Jeste li došli nekim poslom?”
Mladić je oborio pogled. „Tako nekako.”
Strpljivo sam čekao nastavak.
„U stvari, tražim nekoga”, rekao je.
„Tako znači.”
„Da, tražim jednu devojku.”
Istog trenutka sam pomislio na Zohru koja je imala očajničku
potrebu da upozna nekog novog mladića sada kada je dobila korpu
od Jusufa s kojim se zabavljala u kibernetičkom univerzumu.
„Možda bih mogao da vam pomognem”, rekao sam. „Imam
jednu prijateljicu...”
Amerikanac me je prekinuo u pola rečenice. „Plašim se da ste me
pogrešno razumeli”, brzo je objasnio. „Tražim jednu devojku koju
sam upoznao u Sjedinjenim Državama.” Jezikom je skinuo mlečnu
penu sa usana. „U stvari, jedva da smo se i upoznali”, dodao je.
„Prešli ste prilično dug put da biste pronašli nekoga koga jedva
poznajete.”
Mladić je ispružio ruku. „Ja sam Pit”, predstavio se.
Pošto sam i dalje čekao Zohru, upitao sam ga može li mi reći
nešto detaljnije o svojoj potrazi. Lagano ispijajući kapućino, mladi
Teksašanin je krenuo sa svojom pričom. Sve je počelo jedne večeri u
prepunom noćnom klubu u teksaškom gradu Amarilju, gde je izašao
sa svojim prijateljima sa koledža. Na drugoj strani pretrpanog
plesnog podijuma ugledao je najlepšu devojku koju je ikada sreo.
Imala je pune usne, visoke jagodice i dugu kestenjastu kosu. Ne
gubeći ni trenutak, Pit se probio do devojke i počeo da pleše s njom.
Dobio je utisak da su simpatije obostrane. Kada su napravili pauzu i
otišli do šanka da naruče piće, devojka mu je objasnila da je iz
Maroka, da se zove Jasmina i da se krajem nedelje vraća u svoju
rodnu zemlju.
Pit ju je slikao kamerom na svom mobilnom telefonu. A onda je
telefon počeo da zvoni. Rekao je Jasmini da ga sačeka za šankom
dok on izađe napolje da primi poziv. Kada je završio razgovor i
krenuo nazad u klub, tip na vratima se isprečio pred njim, ne
dopuštajući mu da uđe. Molio je i preklinjao, ali ništa nije vredelo.
„Kada sam konačno uspeo da se uvučem unutra kroz prozor
toaleta”, rekao je, „Jasmina više nije bila tamo. Pretražio sam čitav
klub. Sigurno je izašla kroz glavna vrata dok sam se ja pentrao sa
zadnje strane. I zato sam došao ovde da je pronađem”, završio je,
obrisavši sa usana čokoladni trag kapućina.
„Prešao si toliki put da bi pronašao devojku s kojom si otplesao
nekoliko pesama?”
Mladić je ozbiljno klimnuo glavom. „Da nisam pokušao da je
pronađem”, rekao je, „nikada više ne bih mogao mirno da zaspim”.
„Kako ćeš je pronaći? Imaš li neke tragove?”
Pit je izvukao američki mobilni telefon i pokazao mi zamućenu
sliku tamnokose devojke.
„Znaš li bar kako se preziva?”
Odmahnuo je glavom. „Kad nekog upoznaš u diskoteci, ne pitaš
ga kako se preziva”, sumorno je rekao.
„Imaš li bilo kakav drugi trag osim te slike?”
Pit je lagano okrenuo glavu ulevo, a potom udesno, napravivši
pun krug. „Ništa izuzev...”
 „Izuzev čega?”
„Možda zvuči blesavo, ali te večeri u noćnom klubu Jasmina je
naručila oranž-đus. Tada mi je rekla da se najukusnije pomorandže
na celom svetu uzgajaju u njenom selu u Maroku. Ako pronađem to
selo, siguran sam da ću pronaći i Jasminu.”

Nedugo nakon podnevnog poziva na molitvu začuo sam kucanje

na glavnom ulazu. Hamza me je neprestano ubeđivao u to kako on,
i samo on, treba da dočekuje posetioce i pušta ih unutra. To je
objašnjavao tvrdnjom da u marokanskoj kulturi neki važan i
ugledan muškarac nikada na sebe ne bi preuzeo tako ponižavajuću
dužnost kao što je otvaranje vrata, pa makar to bila i vrata njegovog
rođenog doma. Bilo je dovoljno samo da dodirnem bravu pa da
nanesem ogromnu sramotu svojoj porodici i svom domu. Čim sam
krenuo ka ulazu, čuvar me je odgurnuo u stranu i bržebolje
dohvatio rezu.
Pred vratima je stajala samouverena žena koja je očigledno
očekivala da bude primljena unutra. Po opisu koji sam dobio, u njoj
sam odmah prepoznao gangsterovu suprugu. Nosila je po meri
sašivenu bundu od leopardove kože, šešir sa identičnim dezenom i
duboke čizme boje slonove kosti. Kapci su joj se povijali pod
težinom gustih veštačkih trepavica, a lice bilo toliko nafrakano da je
izgledala kao glavna glumica japanskog kabuki pozorišta. Predstavila
se kao Madam Nafisa-al-Maliki.
Poželeo sam da je upitam zašto je njen suprug izručio dvadeset
hiljada dolara da bi dokumentacija o našoj kući bila uništena ili
ćušnuta u zapećak, ali ugrizao sam se za jezik. Samo sam je
formalno pozdravio i uveo je u kuću. Hamza je glasno zazviždao
kada smo ušli u prazan salon. Gospođine nafrakane oči su
odmeravale prizor.
„Koliko vidim, ovde se nešto gradi”, rekla je ledenim glasom.
„Malo sređujemo kuću”, odgovorio sam.
„Jeste li tražili dozvolu nadležnih organa?”
„Hmmm... ovaj...” spetljao sam se, „da, naravno da smo tražili”.
 „To vam je pametno”, nastavila je ona, „jer u Maroku važe
veoma strogi propisi.” Glasno se nakašljala kako bi time naglasila
značaj svojih reči. „Ako nemate propisne papire, mogu vam oduzeti
kuću.”
„Siguran sam da se to neće desiti”, rekao sam.
Nastupila je kratkotrajna pauza. Gangsterova supruga je zapalila
cigaretu i gurnula donji kraj u ekstremno dugu muštiklu.
„Nikad se ne zna”, procedila je.

U zoru narednog dana, u Dar Kalifu je stigla grupa od četrdeset

radnika. Na njihovom čelu bio je poslovođa koji je imao najmanje
osamdeset godina. Svi su bili obučeni u odela, kao da su krenuli na
venčanje. U normalnim okolnostima bih zarežao na svakog ko bi mi
se pojavio na pragu u tako rane sate, ali bio sam toliko uzbuđen što
su konačno došli da sam ih odveo u kuhinju i poslužio ih čajem od
nane.
Prvi posao kojeg su se latili bilo je rušenje drvenih stepenica koje
su vodile do naše spavaće sobe. Jedan šegrt je sekao daske,
pretvarajući ih u drvo za potpalu koje je potom pedantno slagao uza
zid. Umesto srušenih stepenica, radnici su postavili grubo sklepane
merdevine, što je Račana dočekala s besom, a Arijana s beskrajnim
oduševljenjem. Pet muškaraca se potom uzveralo uz merdevine,
umarširalo u našu dnevnu sobu i pobacalo dušeke i posteljinu na
terasu.
Vratio sam se u prizemlje da proverim šta se tamo dešava, ali
zlokobni zvuk čekića ubrzo me je primorao da se ponovo popnem
na sprat. Kada sam ušao u spavaću sobu, nisam mogao da
poverujem rođenim očima. Radnici – koji su tvrdili da su zidari –
rušili su jedan od nosećih zidova. Jezikom znakova su mi predočili
da ta soba treba da bude proširena i da zid mora da bude
eliminisan. Moraćemo da pronađemo neko drugo mesto za
spavanje, objasnili su.
U prizemlju je druga grupa radnika počela da uklanja podove.
Pobunio sam se, rekavši da nije bilo predviđeno da diraju delove
prekrivene pločicama.
„Oštećene su”, rekao je matori poslovođa.
„Naravno da su oštećene kad su ih vaši radnici razbucali!”
prasnuo sam.
U roku od nekoliko sati unutrašnjost kuće je izgledala kao da je
kroz nju prohujala Džingis-kanova horda. Podovi su bili demolirani,
slomljene pločice razbacane na sve strane, a većina prozora
smrskana bez ikakvog razloga. Vodovodne cevi i električni kablovi
bili su oštećeni, a ono malo zidova koji su do tog jutra ostali
nedirnuti sada je bilo definitivno dokusureno. Uprkos tome, radnici
su očigledno bili zadovoljni svojim postignućem. Po podne su
zapalili vatru, koristeći kao gorivo naše iseckane drvene stepenice, i
skuvali ogroman kazan pilećeg paprikaša. Kada je i poslednja
trunka mesa bila oglodana s kostiju, razbaškarili su se po salonu i
zaspali kao deca.
Skupio sam hrabrost i pozvao arhitektu. Uglađenim glasom me je
upitao kako se osećam, a onda pohvalio moju pribranost i taktičnost.
„Prvih dana ume da bude malo haotično”, rekao je.
„Vaši ljudi prave ogromnu štetu”, pobunio sam se. „Samo što mi
nisu srušili kuću.”
„Sve to je u službi renoviranja”, utešno je odgovorio. „Verujte mi
da znam šta radim. Nemate razloga za brigu.”

Građevinari nisu predstavljali moju jedinu brigu. Otkako je dobila

korpu od svog voljenog Jusufa, Zohra se sve čudnije ponašala.
Počela je da se oblači u crno, da stavlja tamnu senku oko očiju i da
skuplja kosu u punđu kao neka stara matrona. Pretpostavljao sam
da je time izražavala svoju ožalošćenost. Kada sam je upitao uspeva
li da se izbori sa situacijom, prasnula je na mene.
„Vi to ne možete da shvatite!” zavrištala je. „Previše ste glupi za
to!”
Sve češće je izostajala s posla, a kada bih je zamolio da nešto
obavi, rekla bi da je zauzeta. Nisam znao šta da radim. Čuvari su
uvek bili spremni da mi pruže savet, ali strahovao sam da bi to što
su i sami verovali u duhove u ovom slučaju uticalo na njihovu
objektivnost. Zbog toga sam pozvao svog prijatelja Francuza i
zamolio ga da se nađemo u restoranu. Negde tokom glavnog jela
počeo sam da mu ispovedam svoje probleme s građevinarima,
potom sam prešao na žalopojke o čuvarima i njihovoj opsednutosti
džinima, a za dezert sam sačuvao priču o Zohrinoj trideset metara
visokoj prijateljici.
„Onog trenutka kad krenu priče o džinima”, rekao je Fransoa,
„možeš očekivati samo nevolje”.
„Šta mi savetuješ?”
Francuz je uzdahnuo. „Moraćeš da otpustiš svoju asistentkinju”,
rekao je. „Najbolje je da to što pre uradiš. Ako budeš odlagao,
epidemija će uzeti maha i samo ćeš se uvaliti u još gore probleme.”
Njegov savet je došao u veoma zanimljiv čas. Već sam imao
dogovor sa Zohrom da se te večeri nađemo u kafeu kako bismo
porazgovarali o stvarima koje je trebalo obaviti u kući. Imala je
običaj da kasni tako da nisam pridavao naročitu pažnju tome što
sam je čekao već čitavih četrdeset minuta. Baš u trenutku kada sam
ustao da platim račun i krenem kući, na moj mobilni je stigla
Zohrina poruka.
„Ti si loš čovek”, pisalo je. „Džini će te ubiti. Sreća ti je okrenula
leđa. Neka ti je bog u pomoći.”
Pokušao sam da je kontaktiram telefonom, ali niko nije
odgovarao. Sutradan mi je poslala i-mejl. Na punih šest stranica je
buncala o mojim lažima i prevarama. Pisala je da me je prijavila
policiji kao teroristu i da je potražila utočište u brdima, uzevši ono
što joj „s pravom pripada”. „Amina zna istinu”, zlokobno je
napomenula negde pred kraj pisma, „a ta istina je prozirna kao
staklo.”
Iz istih stopa sam odjurio u banku da proverim jesu li sve pare na
računu. Nisu bile. Nedostajalo je nešto preko četiri hiljade dolara.

Početkom oktobra je nastupio užasan period. Svaki dan je

donosio nove probleme, a mene je počeo da progoni sve snažniji
osećaj da je preseljenje u Maroko predstavljalo ubedljivo najgori
potez koji sam u životu povukao. Obavljanje krajnje prostih stvari,
kao što su plaćanje računa ili komunikacija sa službenicima,
pretvorilo se u teret koji mi je dodatno zagorčavao život. Problem
nestale dokumentacije je zahtevao pomoć osobe koja je bila dobro
upućena u funkcionisanje lokalnih institucija. Što se pak tiče
građevinara, oni su se pokazali kao totalno beznadežni slučajevi.
Nije se radilo o tome da sam počeo da gubim kontrolu nad
situacijom, jer je nikada nisam ni posedovao. Bio sam besan na sebe
što sam još od samog početka bio toliko blag i susretljiv. Delio sam
novac šakom i kapom svakome ko bi ga zatražio, nadajući se da ću
time rešiti probleme.
Mnogo sam razmišljao o Zohri, pitajući se zbog čega je na taj
način morala da okonča našu saradnju. Začudo, ta epizoda me nije
ispunila srdžbom, već samo beskrajnom tugom. Počeo sam da
tonem u depresiju. Sve češće sam čeznuo za Engleskom, tom
uređenom pedantnom zemljom u kojoj se nikad ne dešavaju
ekstremne stvari. Nedostajalo mi je njeno sumorno sivo nebo,
monotoni razgovori ni o čemu, i na moje lično zaprepašćenje,
nedostajala mi je čak i tamošnja hrana.

Na izmaku prve nedelje oktobra, Medved je uleteo u sobu u koju

smo bili proterani iz naše prvobitne rezidencije na spratu. Bilo je
pozno jutro i još uvek sam bio sklupčan ispod perjanog prekrivača,
ne želeći da ustanem i suočim se sa surovom stvarnošću.
„Mesje Tahire”, uplašeno je rekao, „desila se nesreća”.
Iskočio sam iz kreveta i sjurio se niz dugačak hodnik ka verandi,
gde je bila okupljena grupa radnika. U sredini te skupine jedan
čovek je ležao na zemlji, okrenut na bok. Još uvek je disao, ali bilo je
očigledno da mu je slomljena bar jedna noga, a možda i ruka. Stari
poslovođa je pokazao na stakleni krov na visini od pet metara. Na
naprsloj staklenoj površini je, kao u crtanom filmu, zjapila rupa koja
je podsećala na ljudsku siluetu.
„Tamo je propao s krova”, objasnio mi je.
„Pravo je čudo što nije poginuo”, odgovorio sam. „Bilo bi najbolje
da odmah obavestite arhitektu.”
„Već jesam”, rekao je poslovođa.
Deset minuta kasnije, začuli smo brujanje „rejndž rovera” koji je
dolazio kroz sirotinjsku četvrt. Arhitekta je uleteo u kuću i osmotrio
povređenog radnika. Zaurlao je na poslovođu, besno pljeskajući
dlanovima i izdajući rafal naređenja.
„Stvari ne stoje baš najbolje, zar ne?” skrušeno sam upitao.
„Ma, ništa strašno”, odgovorio je on. „Nemate razloga za brigu.
Takve sitnice se povremeno dešavaju.”
Izrazio sam svoju zabrinutost zbog očiglednog pomanjkanja
bezbednosnih mera. Na kraju krajeva, niko od radnika nije nosio
šlemove, rukavice niti zaštitne naočari, bilo šta što bi ih zaštitilo od
povreda, a merdevine koje su koristili bile su pravljene na licu mesta
od dotrajalog drveta.
„Morate prihvatiti činjenicu da se u Maroku ovako posluje”,
rekao je arhitekta, gladeći obrvu jagodicom prsta. „Normalno je da
dolazi do povreda na radu. To se ne može izbeći.”
„Taj čovek bi nas mogao tužiti, zar ne?” uspaničeno sam
prošaptao. „Ma, šta vam pada na pamet?” ležerno je odgovorio
arhitekta. „Ovo je Kazablanka, a ne Kolorado.”
„U tom slučaju, voleo bih da mu kupim radio ili tako nešto”,
prozborio sam. „Sigurno će dugo ostati u bolnici. Želeo bih da mu
stavim do znanja da nam je stalo do njegovog zdravlja.”
 Mišići na arhitektinom licu su zaigrali. „Ne, ne, nikako. To nije
dobra ideja”, rekao je. „Ako to učinite, ostali će sami početi da skaču
s krova. Vi ne poznajete marokanski mentalitet.”

Tokom naredne nedelje, spopale su nas nove nevolje. U

ponedeljak je kuvarica nožem za voće prerezala venu na ručnom
zglobu. Krv je počela da štrca po kuhinjskim zidovima kao u horor
filmu. Srećom, uspela je da preživi. Dan kasnije, baštovan je pao s
merdevina dok je kresao živu ogradu. Naredni dan, sreda, bio je
rezervisan za mene. Dok sam palio svetlo u kuhinji, doživeo sam
tako snažan strujni udar da sam se našao prikovan za zemlju.
Četvrtak je protekao bez većih trzavica, mada sam čak i tog dana
pronašao lokvicu krvi u našoj budućoj trpezariji. Sproveo sam
istragu, ali vlasnik krvi je uporno odbijao da otkrije svoj identitet. A
onda je u petak usledila epizoda koja bi se mogla nazvati piece de
resistance...
Taman smo završili s ručkom na terasi kada smo začuli kako neko
udara pesnicom po baštenskim vratima. Nakon toga su usledili
snažni povici na arapskom jeziku. Iako nisam razumeo reči, po
njihovom tonu bilo mi je jasno da su izražavale nešto nalik pretnji.
Hamza i Osman su se za tren oka našli na licu mesta. Navalili su na
vrata kako oni spolja ne bi mogli da ih otvore i doviknuli Medvedu
da dovuče radnike. Minut kasnije, dvadesetak muškaraca tiskalo se
pred vratima, blokirajući ulaz u dvorište.
Prišao sam Hamzi i upitao ga ko to pokušava da provali spolja.
„Policija” odgovorio je on.
„Pa, zar ne bi trebalo da im otvorimo?” zbunjeno sam upitao.
„Monsieui Tahir, sil vous plait! odvratio je on. „Naravno da ne
treba da im otvorimo!”
Dok smo stajali pred vratima blokirajući pristup vlastima, shvatio
sam da još uvek imam mnogo toga da naučim o Maroku i o tome
kako stvari tamo funkcionišu. Nama koji smo odrasli u Engleskoj
vaspitanjem je usađeno izvesno poštovanje prema pripadnicima
policije. Čak i ako ih ne volimo, osećamo se dužnim da se
povinujemo njihovim zahtevima, sviđalo nam se to ili ne. Ako bi
odred engleskih policajaca zalupao na nečija vrata, većina ljudi bi se
smatrala obaveznim da im otvori i upita ih zbog čega su došli.
„Hamza”, rekao sam, „zašto policajci pokušavaju da provale u
kuću?”
Čuvar me je pogledao ispod oka. „Zato što nemate dozvolu za
građevinske radove”, odgovorio je.
„Znači, stvarno nemam dozvolu?”
„Naravno da je nemate. Ko još gradi s dozvolom?”
„To znači da je sasvim normalno što nam policija lupa na vrata?”
Hamza se vidno oraspoložio. „Pa, naravno, mesje Tahire”, rekao
je. „To se stalno dešava.”
 ŠESTO POGLAVLJE

Rak koji hramlje ide pravo.

LOŠA SREĆA NASTAVILA JE DA NAS PRATI. Broj kućnih

nezgoda se smanjio, ali umesto njih pojavile su se razne druge
nevolje. Prvo je došla najezda skakavaca. Isprva sam ih teško
primećivao zbog njihove prirodne kamuflaže, ali kada se moj pogled
izoštrio, mogao sam jasno da razaznam njihova obličja. Insekti su
zaposeli čitav vrt, preplavivši živu ogradu i žbunje, puzavice i niže
grane drveća. Svojim ustašcima proždirali su sve pred sobom.
Njihova teritorija se prostirala od najudaljenijih rubova vrta pa sve
do vrha kuće. Pre nego što smo postali svesni šta se dešava, već su
se uselili u garaže i skladišta, u kredence, u naše postelje, u
vešernice, pa čak i u kuhinjsku ostavu.
Prirodna ravnoteža je na kraju trijumfovala tako da su skakavci
stradali pred najezdom pacova. Krajem druge nedelje oktobra,
najdeblji i najagresivniji glodari su zaposeli delove poseda koje su do
tada držali skakavci. Od bogate i lako dostupne hrane naprasno su
osnažili i osmelili se. Pričinjavali su ogromnu štetu. Moje fascikle i
knjige bile su pretvorene u rezance, Arijanine igračke i Timurov
prekrivač bili su izglodani, a sva hrana iz ostave načeta ili
potamanjena. Progrizli su vreće s cementom i izgrickali naš perjani
prekrivač, pretvorivši ga u svoje leglo. Arijanine cipelice od meke
kože bile su preko noći proždrane. Ostale su samo kopče.
Rekao sam Hamzi da pod hitno kupi deset tuba lepka za pacove.
On je skeptično odmahnuo glavom, izjavivši da nam protiv pacova
može pomoći samo dobar pas. Što je pas krupniji i opakiji, utoliko
bolje, objasnio je.
„Šta mislite, zašto u bidonvilu ima toliko pasa?” značajno je
upitao.
„Zbog pacova?” nagađao sam.
 „Baš tako.”
„Zašto ne bismo nabavili mačku?” rekao sam. „Pacovi se plaše
mačaka.”
Hamza je prasnuo u smeh. „U Maroku”, nadmeno je rekao,
„pacovi jedu mačke za doručak”.
Ponovo sam mu rekao da kupi lepak, da premaže što više kartona
i rasporedi ih po kući. Taj metod se ranije pokazao kao efikasan.
„Već sam vam rekao”, usprotivio se Hamza. „Sada je prekasno za
lepak. Jedino što bi pomoglo to je da čitav vrt isprskamo otrovom!
Morali bismo da poprskamo svaku vlat trave i svaki santimetar
kuće!”
Zabrinuvši se za bezbednost dece, zamolio sam ga da zaboravi na
otrov i obećao da ću kupiti najskupljeg i najopakijeg psa koji se
može pronaći na tržištu.

Pitanje dečje bezbednosti sutradan je ponovo izronilo. Kuvarica je

pronašla Arijanu ispod stola kako nekontrolisano povraća. Lice joj je
bilo zajapureno, a disanje otežano. Pored nje je stajala otvorena tuba
s nekom belom kremastom supstancom. Krema je imala oštar miris,
nalik sredstvu za čišćenje slivnika. Na etiketi, ispisanoj na arapskom
jeziku, nalazila se sličica nasmejane belopute žene obučene u
marokansku nošnju. Dok smo čekali da stigne pedijatar, nagovarali
smo Arijanu da se ne plaši povraćanja i da izbaci iz sebe sve što
može. Kuvarica, žena s krupnim ispupčenim očima i tamnim tenom,
uzrujano je koračala po kuhinji. Upitao sam je čemu služi ta kremđ.
„Želim da imam svetlu kožu kao vi i gospođa”, rekla je.
Ponovio sam pitanje: „Fatima, čemu tačno služi ta krema?”
„Za izbeljivanje lica”, tiho je promucala.

Čitave nedelje sam bezuspešno tražio odgovarajućeg psa. U

prodavnicama kućnih ljubimaca nudili su mi doterane pekinezere,
mazne francuske bišone i razigrane pudlice ukrašene svilenim
mašnicama.
„To mi ne odgovora”, objašnjavao sam prodavcima. „Ne tražim
umiljatog i maznog psa. Meni treba opasan pas željan krvi, dovoljno
žestok da izađe na kraj sa armijom pacova!”
Nakon duge potrage, konačno sam dobio telefonski broj čoveka
koji je navodno posedovao nemačkog ovčara. Kako sam saznao, taj
čovek je živeo u stanu i mučio ga je osećaj krivice što je sirota
životinja po čitav dan zatvorena među četiri zida. Pas je bio star
sedam meseci. Upitao sam da li je opak.
Vlasnikov glas je na trenutak zadrhtao. „Naravno da nije, mesje”,
rekao je. „Ima divnu narav.”
„Šteta”, prokomentarisao sam. „Vidite, meni treba opasan pas.
Što opakiji, to bolje.”
Usledila je kratka pauza. Moj sagovornik je naglo promenio ton.
„Znate”, ogorčeno je rekao, „ljudi koji traže agresivne pse obično se
veoma loše ophode prema njima.”
Po podne sam ipak otišao do njegovog stana u pomodarskom
delu Marifa. Vlasnik je pred mene izveo ženku nemačkog ovčara.
Čim me je ugledala, pružila mi je šapu i liznula me po licu. Onda se
prevrnula na leđa i počela da cvili.
„Nema mi druge”, rekao sam. „Uzeću je.”

Čim sam se vratio kući, pustio sam kuju u vrt, radoznao da vidim
kako će se obračunati s glodarima. Međutim, skoro svi pacovi su već
bili mrtvi ili na samrti – pokošeni u cvetu mladosti nekom
misterioznom bolešću. Prizor je bio užasan. Mrtvi pacovi ležali su na
sve strane. Niste mogli preći ni dva koraka a da se ne sapletete na
nekog od njih. Arijana je trljala oči. Ona se u međuvremenu navikla
na pacove, pa su joj čak postali i simpatični.
Odvukao sam Hamzu na stranu i počeo da ga ispitujem.
„Bacio sam nekoliko granula otrova”, snebivljivo je rekao.
„Nekoliko granula sigurno ne bi proizvelo ovakav pomor”,
odgovorio sam. „Koliko si otrova upotrebio?”
Čuvar je protrljao oči. „Pet kesa.”
U tom trenutku, ženka nemačkog ovčara je počela da žvaće nešto
što je pronašla na travnjaku. Bio je to mrtav pacov. Jurnuo sam ka
njoj i brzo joj razdvojio čeljusti. Srećom, još uvek nije stigla da zarije
zube u njegovu utrobu. Naredio sam Hamzi da pokupi sav preostali
otrov, do poslednje granule, i da spali mrtve pacove. Znao sam da bi
ih on, da sam odluku prepustio njemu, jednostavno pobacao preko
zida u bidonvil, kao što je činio sa smećem. Da je to uradio, potrovali
bismo sve pse iz sirotinjske četvrti.
Hamza je taman zinuo da me nešto upita kada se pljesnuo rukom
po zadnjem delu vrata. „Pčela”, rekao je. „Upravo me je ujela
pčela.”
Trenutak kasnije, nadsvođeni trem bio je preplavljen pčelama.
Sve je vrvelo od njih. Nisam mogao da verujem. Prvo skakavci,
potom pacovi, a sada i pčele – i sve to u istoj nedelji.
„Šta se dešava?” upitao sam. „Nikad nisam video ovako nešto.”
Ali Hamza me nije slušao. Poskakivao je i cupkao, kao da igra
neki ritualni ples.
„Šta ti je? Je l’ te još neka ujela?”
„Nije, mesje Tahire”, odgovorio je on. „Samo sam srećan. Pčele
donose Alahov blagoslov!”

Nakon nekoliko dana, mir je počeo da se vraća u Dar Kalifu.

Uspeli smo da se otarasimo najezde skakavaca, pacova i pčela.
Jedini uljezi s kojima smo još uvek ratovali bili su ogromni komarci.
Bilo ih je nemoguće isterati iz kuće, gde su najviše kinjili Arijanu
koja je bila alergična na njih. Oči bi joj se od svakog ujeda nadule
kao teniske loptice. Pedijatar nam je savetovao da vrt isprskamo
insekticidom.
Kada smo se doselili u Maroko, nisam bio naročito sujeveran, ali
kako je vreme prolazilo, sve češće sam se pitao da neko možda nije
bacio nekakve čini na nas. To je bio najlakši način da se objasni talas
loše sreće koji nas je naprasno zapljusnuo. Ne možete živeti u
severnoj Africi a da i sami ne potpadnete pod uticaj duboko
ukorenjenog sujeverja. Ono je svuda oko vas. Što više razmišljate o
njemu, ono vam se sve snažnije uvlači u kosti. I ranije su mi se
dešavale razne malerozne stvari, ali obično se radilo o kratkotrajnim
periodima loše sreće. U Kazablanki, loša sreća je predstavljala
trodimenzionalnu pojavu.
Jedne večeri, dok sam razmišljao o tim stvarima, Osman je
stidljivo prišao mom stolu. Pozvao me je da sutradan s porodicom
posetim njegov dom. Zahvalio sam se na pozivu.
„Kojim povodom?” upitao sam.
Čuvar je oborio glavu. „Pravim sunet za sina”, tiho je rekao.

Te noći nisam mogao da spavam. Možda je to bilo zbog silnih

nevolja koje su se obrušile na naš novi dom, ili zbog sve snažnije
strepnje da neko pokušava toliko da nas zaplaši da na kraju
spakujemo kofere i vratimo se odakle smo došli. Kroz moj pospani
um promicale su lokve tople krvi, tela mrtvih glodara i žena sa
crvenoljubičastom kosom koja je bila udata za lokalnog mafijaškog
bosa. Pridigao sam se iz postelje. Arijana i Timur čvrsto su spavali,
ali Račana nije bila tu. Potražio sam je prvo u kupatilu, a potom
nastavio do kuhinje. Ni tamo je nije bilo.
Čuvari su preko noći na smenu patrolirali naokolo, naoružani
Hamzinom sabljom. Međutim, sada ni njih nije bilo na vidiku. S
neba je visio okrugli mesec, a kroz topao noćni vazduh prolamali su
se prodorni piskavi glasovi slepih miševa i karakteristični noćni
zvuci sirotinjske četvrti – režanje pasa lutalica, na koje su magarci i
mule odgovarali uspaničenim njakanjem. Obišao sam čitavu kuću,
dozivajući Račanu. Na moju užasnutost, iz mraka nije dopirao
nikakav odgovor. Popeo sam se uz improvizovane merdevine i
pretražio gornji sprat i terasu. Potom sam pregledao pomoćne
zgrade i vrt oko njih. Tada mi je odjednom palo na pamet da sam
potpuno zaboravio na dvorišni vrt. Sjurio sam se tamo, tabanajući
bosim stopalima po prašnjavoj zemlji.
„Rač! Rač!” očajnički sam vikao. „Jesi li tu?”
Tada sam na verandi pored zaključanih vrata spazio nepomičnu
figuru u lepršavoj beloj spavaćici. Bila je to Račana.
„Moramo ući unutra”, prošaptala je.
„Šta, zaboga, tražiš ovde? Hajdemo nazad u krevet.”
 Odgurnula je moju ruku. „Ne shvataš me. Jednostavno moram
unutra.”
„Zašto?”
„Ni sama ne znam, ali moram.”
„Nemamo ključ od te sobe. Kažu da je izgubljen”, rekao sam.
„Onda ćemo morati da obijemo vrata. Ali odmah.”
Počeo sam da dozivam čuvare. Isprva se niko nije pojavljivao. A
onda sam, nekoliko minuta kasnije, na terasi začuo težak bat
Medvedovih koraka.
„Oni, Monsieur”, mrzovoljno je rekao. „Zašto ste me zvali?”
„Moramo smesta ući u ovu sobu”, odgovorio sam. „Donesi mi
neku polugu.”
Medved je brže-bolje počeo da se pravda. „Nemam ključ od te
sobe”, rekao je. „Samo Hamza može ući unutra.”
„Ne zanima me. Ova kuća pripada meni i ući ću unutra na ovaj ili
onaj način. Razumeš?”
Medved je progutao knedlu. Izgubio se s vidika da bi se minut
kasnije vratio sa ćuskijom. Pod svetlošću baterijske lampe, nabio sam
vršak čelične šipke u pukotinu i gurnuo iz sve snage. Brava je
škljocnula. Odgurnuo sam vrata. Svetla nisu radila. Ušunjali smo se
unutra, obasjavajući zidove prekrivene naslagama algi. Bilo je
hladno kao u ledari. Svud naokolo osećao se miris smrti.
„Je l’ osećaš taj miris?” upitala je Račana.
„Ma, pusti to”, progunđao sam. „Eto, ušli smo unutra. Hajdemo
sad nazad na spavanje.”
„Sačekaj još malo.”
Račana je kročila u predsoblje s leve strane vrata. Uzela je
baterijsku lampu i okrenula je naviše. Tavanica je bila visoka
najmanje sedam i po metara. Potom je usmerila snop svetlosti ka
podu. Prišao sam, krenuvši pogledom za svetlošću.
„Je l’ vidiš ono tamo?” upitala je.
„Gospode bože, pa to su stepenice”, promucao sam. „Dole ima
nečega.”
 Obred obrezivanja privukao je sve vodeće ličnosti iz sirotinjske
četvrti u Osmanov skromni dom. Hamza, Medved i baštovan takođe
su bili tamo, zajedno sa svojim suprugama. Osmanova supruga se
usplahireno vrzmala naokolo, proveravajući da li su svi posluženi
slatkim čajem od nane. Kosa joj je bila povezana kariranom
maramom, a na sebi je imala svoju najlepšu dželabu. Haljina je bila
ljubičaste boje, s ružičastim vezom oko dekoltea.
U sredini male prostorije stajao je Osmanov sin Ahmed. Dečak je
nedavno napunio pet godina i sada je došlo vreme da prođe kroz
islamski obred muškosti. Na sebi je imao trodelno svetloplavo odelo,
leptir-mašnu i plisiranu svečanu košulju. Na glavi mu je čučao zeleni
tarbuš, a na nogama se caklile crne cipelice.
Ahmed je oduševljeno pokazivao gostima novi bicikl koji mu je
otac kupio za tu priliku pre nego što su ga uzeli za ruku i izveli na
prašnjavu ulicu. Ispred udžerice prekrivene limenim krovom stajao
je muškarac koji je držao za uzde vižljastog sivog konja. Upitao sam
se odakle li je samo došla ta veličanstvena životinja. Osman je stavio
dečaka na sedlo i konj je počeo da paradira između hrpa ustajalog
smeća. Ne znajući kako treba da se ponašamo, Račana i ja smo
glasno zapljeskali dlanovima.
„Ovo će biti najsrećniji dan njegovog života”, rekao je Osman,
raširivši usne u široki osmeh ispod dugih uvijenih brkova.
S obzirom na to da sam znao šta sledi, nisam se baš mogao složiti
s njegovom tvrdnjom. Nekoliko sekundi kasnije, mali Ahmed je bio
skinut s konja i odvučen u kuću, gde su mu istog trenutka smakli
minijaturne svečane pantalone. Krupan neobrijan muškarac, u
kojem sam prepoznao bricu koji je imao improvizovanu radnju u
sirotinjskoj četvrti, nadvio se nad dečakom koji je sada ležao na
leđima, pribijen za oniski stočić. Osman je upozorio svog sina da
mora da bude hrabar. Progutao sam knedlu. Račana je učinila isto, a
Arijana je briznula u plač dok je lokalni brica makazama izvodio
hirurški zahvat na dečakovom penisu.
Rođaci i prijatelji su se tiskali oko stola kako bi imali što bolji
pogled. Mali Ahmed je duboko udahnuo. Isprva je zavladao tajac, a
onda se kroz vazduh prolomio prodoran krik. Vrištanje se
nastavljalo i nastavljalo, sve više dobijajući na intenzitetu kako je
dečak shvatao u čemu se zapravo sastojao veliki događaj zbog kojeg
su se svi ti ljudi okupili u njihovom domu.
„Ah”, uzviknuo je Osman dok se njegov sinčić koprcao u agoniji
pred našim očima, „ovo je sigurno najlepši dan njegovog života!”

Isprva nikako nisam uspevao da smognem hrabrosti i upitam

Račanu zašto je usred noći naprasno poželela da uđe u onu
zaključanu sobu. Plašio sam se onoga što bih mogao čuti. Narednog
jutra smo oboje izbegavali tu temu. Kada sam zatekao Hamzu kako
grabulja lišće u vrtu, i on se pravio kao da se ništa nije desilo. Prišao
sam mu i upitao ga gde vode one stepenice.
„Niste smeli da ulazite unutra”, mrko je rekao.
„Zbog čega?”
Čuvar ništa nije odgovorio. Gledao je ispred sebe, nastavljajući da
skuplja opalo lišće. Ostavio sam ga na miru i vratio se do tajanstvene
sobe u vrtu. Na moje ogromno iznenađenje, brava je već bila
zamenjena.
Račana je znala da nisam imao mira zbog onog što se desilo
prethodne noći. Čitavog dana je izbegavala da me pogleda u oči, da
bi se uveče, kada smo smestili decu na spavanje, konačno okrenula
ka meni.
„Morala sam da uđem unutra” rekla je drhtavim glasom. „Ne
znam šta me je navelo na to, niti kakvu tajnu ta soba skriva. Ali
nešto se desilo unutra. Zar nisi i sam osetio?”
Rekao sam da jesam osetio nešto. Neku hladnoću. Neku opasnost.
„Eto, onda i sam razumeš”, rekla je. „Tamo se krije neka
opasnost, neki užasan strah.”
„Siguran sam da Hamza zna o čemu se radi”, rekao sam nakon
duže pauze.
„Samo što nema šanse da nam bilo šta kaže”, dodala je ona. „Bar
dok to sam ne odluči.”
Zagledao sam se u Račanino lice uokvireno pramenovima duge
crne kose. „Da li te je strah da živiš ovde?” upitao sam.
Ćutala je, kao da nije bila sigurna šta da mi odgovori. „Ne znam”,
konačno je prozborila. „Ne znam ni sama.”

Dva dana kasnije, dobio sam razglednicu od Pita, Amerikanca

koji se zaljubio u Marokanku koju je upoznao u noćnom klubu u
teksaškom gradu Amarilju. Na razglednici sam ugledao tamnoputog
muškarca među krošnjama punim narandži. Na poleđini je crnom
hemijskom olovkom bilo ispisano: Da ne poveruješ! Pronašao sam
Jasminu! I ona mene voli! Vidimo se. Pit. PS. Ima malih problema s
njenom porodicom.

Naredna nedelja je užasno bolno i sporo prolazila. Građevinska

ekipa je stizala svakog jutra u osam sati. I dalje su dolazili u odelima,
a na čelu povorke je uvek išao vremešni poslovođa. Poslovođa bi me
svakog jutra pozdravio poljupcima u obraze, a njegovi ljudi bi se
odmah nakon toga bacili na spremanje obilatog doručka, koristeći
gasni rešo postavljen u glavnom salonu. Svakog jutra sam ih
upozoravao na opasnost od požara, na šta su oni po pravilu
odgovarali zlovoljnim coktanjem. Po njihovom ubeđenju, samo su se
slabići i kukavice pridržavali bezbednosnih mera.
Radovi na proširenju spavaće sobe su užasno sporo napredovali,
ali tešio sam se pomišlju na to da su konačno stigli na dnevni red.
Šuma drvenih stubova je podupirala tavanicu. Verući se po
sklepanim merdevinama, šegrti su prebacivali na sprat gomilu
niskokvalitetnih cigala.
„Sigurno im nije lako”, prokomentarisao sam.
„Moraju da nauče šta je muka”, veselo je odgovorio stari
poslovođa. „Samo onaj ko je iskusio muku ume da ceni život.”
Ogromne rupe na zidovima u prizemlju, koje su nešto ranije
napravili ljudi s maljevima, sada su bile oblikovane u zaobljene
lukove. Muškarac s kapom od crvenog filca nadgledao je radove.
Svaki od nadsvođenih ulaza zahtevao je oko nedelju dana posla koji
je obavljala čitava armija zidara. Proces je bio izuzetno kompleksan.
Prvo se konstruisala takozvana osnova luka. Potom se oko nje
formirao nadsvođeni ulaz, da bi osnova, koja je predstavljala neku
vrstu kalupa, nakon toga bila uklonjena.
Realizacija arhitektinog plana da izgradi grandiozno stepenište,
koje će povezivati nove spavaće sobe na spratu sa salonom u
prizemlju, takođe je bila u toku. Taj manevar je zahtevao da se sruše
dve prostrane ostave i jedna vešernica. Upitao sam arhitektu zašto je
morao da nas liši tako korisnih prostorija, na šta je on nonšalantno
odmahnuo svojom manikiranom šakom.
„Šta će vam te bezvezne prostorije?” rekao je s neskrivenim
prezirom. „One samo skupljaju prašinu.”
Otkako sam mu isplatio pozamašni avans koji je tražio, arhitekta
se prilično retko pojavljivao u Kalifovoj kući. S vremena na vreme bi
banuo na petnaestak minuta, urlajući na svoje radnike i
obelodanjujući narednu etapu svog grandioznog projekta. Niko od
zaposlenih nije se usuđivao da mu postavi bilo kakvo pitanje. Ono
što me je još više iznenadilo bila je činjenica da su se svi poslovi
obavljali direktno iz glave. Nije bilo nikakvih arhitektonskih nacrta
niti planova.
Tokom jedne od tih munjevitih poseta uspeo sam da nakratko
uhvatim arhitektu nasamo. „Zar vašim ljudima nisu potrebni neki
nacrti ili pisana uputstva?” upitao sam.
„To nije praksa u Maroku”, odgovorio je nadmenim tonom.
„Zar im zaista toliko verujete da im u potpunosti možete
prepustiti radove?”
Arhitekta Muhamed je otvorio vrata svog vozila i zapalio cigaru.
„Ne verujem nijednom od njih”, rekao je. „To je obična lopovska
rulja.”
„Pa kako onda možete biti sigurni u to da vas ne potkradaju?”
„Zato što imam špijuna”, odgovorio je.
„Starog poslovođu?”
Arhitekta se nasmejao. „Ni u ludilu. On je najgori od svih. Mislim
na čoveka sa crvenom kapom. On me obaveštava o svemu što se
dešava.”
 Saznanje da je arhitekta i dalje držao konce u svojim rukama
donekle je osnažilo moje samopouzdanje. Vratio sam se u salon i
namignuo čoveku sa crvenom kapom. Uzvratio mi je istim gestom i
taman zaustio da nešto kaže kada ga je poslovođa ćušnuo po
potiljku i naredio mu da nastavi s poslom.
Starac se potom uputio ka stepeništu koje je konačno počelo da
dobija svoje zavojito obličje. Skinuo je pohabani šešir od tvida i
počeškao se po glavi. Oko stepeništa je bilo podignuto pet novih
zidova. Poslovođa ih je zamišljeno odmeravao, i dalje se češkajući.
Onda je nešto doviknuo jednom od šegrta. Dečak mu je doneo čekić
i dleto. Vremešni poslovođa je s neočekivanom brižljivošću prislonio
dleto uz jedan od zidova i počeo veoma lagano da udara čekićem.
Pomislio sam da ga smesta moram zaustaviti kako ne bi uništio
jedino što je koliko-toliko vredelo od svega što su njegovi radnici do
tada uspeli da naprave. Međutim, baš u trenutku kada sam otvorio
usta kraj dleta je proleteo kroz zid.
„Šta se desilo?” nervozno sam upitao. „Šta se nalazi tamo?”
Poslovođa je provirio kroz otvor koji nije bio veći od ključaonice.
„Još neka soba”, rekao je.
„Delujete iznenađeno.”
„Nismo znali za nju” odgovorio je starac.
Neko mi je dodao baterijsku lampu. Želudac mi se zgrčio od
napetosti. Podigao sam lampu i provirio kroz otvor. Bilo je to kao da
stojim pred Tutankamonovom grobnicom. Snop svetlosti se
rasplinuo po mraku. Stekao sam utisak da se s druge strane krije
prilično prostrana odaja.
„Izgleda da je ogromna”, rekao sam.
„To je božji dar”, izjavio je jedan od šegrta.
„Alahu akbar!” povikao je drugi. „Bog je veliki!”

Treća nedelja oktobra donela je kiše. Kiša je lila i lila, najavljujući

hladan monsunski period severne Afrike. Bog koji nam je nedavno
poslao čudo u vidu izgubljene sobe sada je pokušavao da nas potopi.
Dar Kalifa je prokišnjavala kao rešeto. Voda je prodirala kroz
otvorene ulaze i slomljene prozore i slivala se s krova u salon. Soba
u kojoj smo Račana, deca i ja spavali bila je poplavljena. Bili smo
primorani na to da potražimo neko više utočište.
Betoniranje je zbog neprestane kiše bilo praktično neizvodljivo.
Bio sam iznenađen što su građevinci uopšte pokušavali da nastave s
radovima. Jednog jutra su izvukli stubove koji su pridržavali krov
dograđenog dela spavaće sobe. Bio je to krajnje optimistički potez.
Betonska tavanica je odolevala gravitaciji čitavih pola minuta, a
onda se sručila dole.
Usledio je još jedan policijski prepad, a nakon toga i serija novih
povreda. Kiša je iz dana u dan nastavljala da pada. Ni danas mi nije
jasno zašto nisam digao ruke od svega i poveo svoju porodicu nazad
u Englesku. Nije se radilo o tome da sam se plašio podsmeha i
zadirkivanja svojih bližnjih. Duboko u duši sam znao da je to pitanje
istrajnosti. Verovao sam da je ostajao tračak nade sve dok budem
gurao dalje uprkos onome što mi je nalagao zdrav razum. Zato sam
odlučio da izdržim bez obzira na sve, kao grogirani bokser koji
mora ostati u uspravnom položaju da bi dobio meč. Ostani na
nogama, bodrio sam sebe, i ovaj mračni period će se sam od sebe
okončati.

Jedan od najvećih izazova s kojima sam se suočavao bila je

svakodnevna komunikacija sa svetom koji me je okruživao. Moj
francuski i dalje nije bio naročito dobar, a na arapskom nisam umeo
da sastavim ni jednu jedinu rečenicu. Čuvari i neki od radnika su
vremenom naučili da se sporazumevaju sa mnom, ali ogromna
većina Kazablančana govorila je isključivo arapski. Zbog toga sam
odlučio da ponovo potražim asistenta.
Objavio sam oglas na lokalnom veb-sajtu. Kao glavne kriterijume
za zaposlenje naveo sam sposobnost za efikasno rešavanje problema
i entuzijastično ponašanje u svim mogućim prilikama. Niko se nije
javio na oglas. Već sam nameravao da odustanem od svega kad mi
se javio neki muški glas. Bilo je tri sata ujutru i moj anonimni
sagovornik me je pitao da li je radno mesto i dalje upražnjeno. Glas
mu je bio staložen, s blagim američkim akcentom.
„Bože, baš je rano”, rekao sam, tražeći ručni sat.
„U stvari, kasno je”, odgovorio je glas s druge strane.
Konačno sam pronašao sat i bacio pogled na brojčanik. „Rano je.
Veoma rano”, rekao sam ledenim glasom.
S druge strane je zavladao kratkotrajan tajac.
„Kasno je”, ponovio je glas. „Kada se mogu sresti s vama?”
Zakazali smo sastanak za podne, u blizini Dar Kalife, na mestu po
imenu Hotel Suisse. Došao sam na vreme, probivši se kroz blato u
sirotinjskoj četvrti po kiši koja je lila kao iz kabla. Osvrnuo sam se
oko sebe, ali nigde nisam spazio nekoga ko bi delovao kao moj
kandidat. Izvadio sam beležnicu i počeo da pravim spisak pitanja
koja ću mu postaviti, koliko da ubijem vreme. Nakon pola sata
čekanja, zaključio sam da se taj tip verovatno neće ni pojaviti i vratio
sam se kući.

Hamza je čučao u blatu na kraju vrta, mešajući vreću peska sa

cementom. Osman je stajao pored njega s raširenim kišobranom.
Prišao sam im i upitao ih šta rade.
„To je iznenađenje”, snebivljivo je odgovorio Hamza.
U kući sam zatekao radnike kako sede na podu i jedu kus-kus.
Čim sam se pojavio na vratima, poslovođa se pridigao, doteturao se
do mene i počeo da me ljubi u obraze.
„Vi ste dobar čovek”, rekao je, još jednom me poljubivši.
Zahvalio sam mu na komplimentu.
„Dabogda imali hiljadu sinova!” uzviknuo je, uz još jednu salvu
poljubaca.
Ponovo sam zahvalio.
„Dabogda uvek hodali po ružinim laticama!”
Ponovo je licem krenuo ka meni. Brže-bolje sam prekrio obraze i
začkiljio očima.
„Šta hoćete od mene?” sumnjičavo sam upitao.
Poslovođa je skinuo svoju kapu od tvida i spustio je ispred grudi.
„Ništa. Samo hoćemo da vam se dopadnemo”, odgovorio je.
 Po podne me je tip sa američkim akcentom ponovo nazvao.
Objasnio mi je da se, dok je dolazio na sastanak, neki pijani vozač
zakucao u njegov automobil.
„Jeste li povređeni?”
„Nisam bio u kolima kada se to desilo”, odgovorio je.
„Ah, tako”, zbunjeno sam rekao.
Dogovorili smo se da se sretnemo u istom hotelu u ranim
večernjim satima. Ponovo sam čekao trideset minuta i on se ponovo
nije pojavio. Psovao sam u sebi što dopuštam da neko tako traći
moje slobodno vreme i krenuo nazad kroz blato sirotinjske četvrti.
Bilo je mračno, ali Hamza je i dalje nešto radio na kraju vrta. Od
silne kiše, žućkastocrvena zemlja pretvorila se u duboko blato.
Hamzina odeća je bila skroz zamazana, ali njemu to očigledno nije
smetalo. Ono što je napravio podsećalo je na kratku i široku
betonsku cev postavljenu u vertikalni položaj. Na gornjem delu se
nalazio ručno izrađeni čekrk i gumeno vedro.
„To je bunar”, objasnio mi je.
Zavirio sam unutra. „Ali nema vode”, rekao sam. „Nema čak ni
rupe.”
Hamza je ležerno odmahnuo rukom. „To je bunar za džine”,
rekao je.

Taman što sam krenuo na počinak, kandidat za posao je ponovo

nazvao. Već sam se spremao da ga ispsujem i spustim slušalicu, ali
pre nego što sam stigao bilo šta da izustim, on me je upitao za
adresu.
„Doći ću za deset minuta”, rekao je.
„Nema šanse da pronađete kuću. Mi živimo usred sirotinjske
četvrti.”
Tačno deset minuta kasnije, začulo se kucanje na vratima.
Kandidat je tiho ušao u kuću i rukovao se sa mnom, skrenuvši
pogled u stranu. Zvao se Kemal Benabdulah. Bio je mršav i proćelav
i imao je dvadeset pet godina. Izgledao je bar deset godina starije.
Oči mu behu upale u očne duplje, a pogled odsutan. Imao je
izduženo lice s tankim brkovima. Sedeli smo u salonu na plastičnim
baštenskim stolicama i slušali kišu koja je pljuštala u dvorištu.
Očekivao sam izvinjenje, ali ono je izostalo.
„Nešto prepravljamo po kući”, rekao sam, svestan haosa koji nas
je okruživao.
Kemal je prešao pogledom preko zidova, a onda osmotrio gomilu
poslaganih vreća. „Koriste cement od trideset pet gradi”, rekao je.
„Trebalo bi da koriste onaj od četrdeset pet, inače rizikuju da se
tavanica sruši.
„Već se srušila”, rekao sam.
Nisam tražio od Kemala da ponese svoje porodično stablo.
Umesto toga, zamolio sam ga da mi kaže nešto o svom životu.
„Rođen sam u malom gradu na istoku Maroka” tiho je prozborio,
„ali odrastao sam u Kazablanki. Sedam godina sam živeo u
Sjedinjenim Državama, uglavnom u Atlanti i Njujorku. Radio sam
na hiljadu mesta – u firmama kao što su Arbi, Hardi, Deri Kvin.
Mislio sam da ću zauvek ostati tamo.”
„Zbog čega si se vratio?”
„Zbog sticaja okolnosti”, odgovorio je, ovlaživši jezikom usne.
„Nikad ne znate šta vam sve život može prirediti”, rekao je.
 SEDMO POGLAVLJE

Vojska ovaca koje predvodi lav pobediće vojsku lavova koje predvodi ovca.

BANDA NESTAŠNIH DEČAKA POČELAJE DA PRAVI

DARMAR po sirotinjskoj četvrti. Krali su igračke od mlađe dece,
gađali kamenjem osakaćene pse, bockali magarce zašiljenim
štapovima i saplitali starice koje su se teturale kući vraćajući se sa
zajedničkog bunara. Učiteljica je mahala svojim narandžastim
crevom, preteći da će ih izmlatiti na mrtvo ime ako ih samo uhvati
na delu. Naborani imam je ljutito pljeskao dlanovima. „Ako mi samo
padnu šaka”, govorio je, „obesiću ih za uši”.
Pošto je Kemal bio jedini kandidat koji se javio na oglas, odlučio
sam da ga uzmem u službu. Uprkos tome, bio sam gotovo ubeđen u
to da je na njegovom potiljku bio istetoviran nevidljivi rok trajanja.
Nisam očekivao da će njegovo službovanje potrajati. Nakon debakla
koji sam doživeo sa Zohrom i njenom savetnicom iz redova džina,
moje prognoze nisu bile naročito ohrabrujuće.
Na moje silno iznenađenje, Kemal je prvog dana na vreme stigao
na posao. Bio je obučen u crno-sivo odelo, a na levoj ruci je nosio
masivan italijanski ronilački sat. Usne su mu bile čvrsto stisnute.
Ako bih ga nešto upitao, odgovarao je taktičnim odmerenim rečima,
a onda bi ponovo utonuo u ćutanje. Činilo se da nije sklon dokonim
razgovorima. Kada bih mu predočio neki problem, svim snagama bi
se usredsredio na njegovo rešavanje. Prvi utisak koji sam stekao bio
je da pred sobom imam samotnjaka, čoveka koji se u životu svačega
nagledao.
Izdao sam mu čitav niz naređenja.
„Vrt treba poprskati insekticidom”, počeo sam. „Potom treba
razmontirati staru vetrenjaču iznad bunara i skloniti one kamare
drva iz povrtnjaka.”
Kemal nije pravio beleške. Pažljivo je pratio ono što govorim,
stisnutih usana i ruku prekrštenih iza leđa.
„Još nešto?” upitao je.
„Iskreno rečeno, ima još mnogo toga”, rekao sam. „Za početak,
treba da kupimo kadu i satelitsku antenu, a treba srediti i bazen.
Moraćemo da napravimo sigurnosnu ogradu, da kupimo aparate za
gašenje požara i da namestimo prozore.”
Tog dana sam imao zakazan susret s jednim službenikom
britanskog konzulata. Rekao sam Kemalu da se baci na posao, a ja
sam peške krenuo kroz blatnjave sokake sirotinjske četvrti u potrazi
za nekim taksijem. Korejski džip je nekoliko dana ranije otkazao
poslušnost. Nešto nije bilo u redu s motorom.
Kada sam se tri sata kasnije vratio kući, dvorište je vrvelo od
ljudi. Što je bilo još neobičnije, svi su nešto radili. Deset muškaraca je
kolicima odvozilo panjeve iz vrta. Grupa vojnika je rastavljala staru
vetrenjaču, pentrajući se na nju pomoću konopaca. Jedan majstor je
popravljao pumpu za bazen, drugi je instalirao satelitsku antenu, a
treći je stavljao nova prozorska okna. Pozvao sam Kemala. Njegova
glava je odmah provirila s krova.
„Ovde sam”, doviknuo je.
Trenutak kasnije, već je stajao preda mnom, zatvorenih usta i
ruku zabačenih iza leđa.
„Kako napreduju poslovi?” upitao sam.
„Sve je pod kontrolom”, odgovorio je on. „Napravio sam
pogodbu s pekarom iz sirotinjske četvrti. Raščistiće čitav vrt. Drva
im trebaju za loženje peći. Kažu da nam mogu platiti dve stotine
dolara kao nadoknadu. Pitaju da li ste zadovoljni tim iznosom.”
„Oni će nama platiti?”
„Naravno.”
„A otkud ovi vojnici?”
Kemal je žmirnuo očima. „Svi sa kojima sam razgovarao tražili su
brdo para za taj posao”, objasnio je. „Zato sam kontaktirao vojsku i
oni su pristali da uklone vetrenjaču u sklopu vojničke vežbe. Sklopio
sam dogovor i s tipom koji otkupljuje staro gvožđe. Daće nam sto
pedeset dolara za metalne delove. Taman za sređivanje bazena.”
 „Odlično”, rekao sam.
„To nije sve. Čekajte samo da vidite ovo...”
U Kemalovim rukama se odjednom našao daljinski upravljač za
televizor. Pritisnuo je jedno dugme i s krova se istog trenutka začula
škripa rotirajuće satelitske antene. Koji trenutak kasnije, na ekranu
se pojavilo nešto što je izgledalo kao peruanski TV dnevnik.
„Sada imate dve hiljade kanala”, rekao je. „Doveo sam jednog
poznanika da vam sve to besplatno instalira.”
„A šta je s kadom?”
Kemal se štipnuo za brk. „To ćemo srediti kasnije”, rekao je.
Čuvari nisu bili impresionirani Kemalovim postignućima. Poveo
sam ih u obilazak poseda, ponosno im pokazujući popravljenu
pumpu za bazen, razmontiranu vetrenjaču i na hiljade TV kanala.
Njihova lica su bila potištena i razočarana. Stekao sam utisak da su
to doživeli kao izdaju s moje strane.
„Mesje Kemal nije dobar čovek” prezrivo je rekao Hamza.
„Taj će i košulju s leđa da vam skine”, dodao je Osman.
„I kuću će vam ukrasti, samo ako mu se ukaže prilika”, rekao je
Medved.
„Onda ću morati da budem strašno oprezan”, rekao sam. „Ali
ako on za samo jedan dan može da obavi toliko stvari, nema šanse
da se odreknem njegovih usluga.”

Te noći niko od nas nije mogao da zaspi zbog zvukova koji su

dopirali iz bidonvila. Neki siroti magarac se batrgao na ularu i tako
bolno njakao kao da je predosećao smak sveta. Pretpostavivši da je
banda neobuzdanih derana krenula u svoj noćni pohod, išunjao sam
se u vrt i doviknuo Hamzi da izađe napolje i rastera ih. Napolju je
bilo veoma mračno. Samo se tanušni mesečev srp nazirao na
oblačnom nebu. Čuvar je stajao pored bunara koji je napravio za
džine, bacajući unutra nešto što je podsećalo na komade sirovog
mesa.
„To će privući pacove”, rekao sam prekornim glasom. Magarac je
i dalje bolno njakao u sirotinjskoj četvrti.
 „To će nas zaštititi”, odgovorio je Hamza.
Obojica smo prasnuli u smeh. Tada sam prvi put osetio izvesnu
toplinu u našem odnosu. Ja nisam verovao u džine, ali poštovao sam
praznoverje kao izraz jedne odavno utemeljene zrele kulture.
„Kako da izađemo na kraj sa džinima?” upitao sam ga.
Hamza je bacio poslednje komade mesa u bunar bez vode.
Njakanje magarca se utišalo, da bi potom potpuno zamrlo.
„Oni žive u Dar Kalifi”, rekao je. „Oduvek su živeli tu.”
„Mogli bismo da obavimo ritual isterivanja duhova”, predložio
sam, „i tako ih najurimo iz kuće”.
„Da li bi izbacio svog dedu na ulicu samo zato što je ostario?”
odvratio je on.
Obojica smo zaćutali. Situacija je pozivala na tišinu. Udahnuo sam
noćni vazduh prožet mirisom jasmina i osluškivao nasumični lavež
divljih pasa. Obojica smo bili zatočenici kultura iz kojih smo potekli.
Moj način razmišljanja bio je omeđen zapadnjačkim naučnim
idealima, a njegov tradicionalnim obrascima marokanske kulture.
Njegovo ubeđenje u to da džini postoje pariralo je mojoj uverenosti
da je to čisto praznoverje. Upitao sam se da li ćemo ikada uspeti da
stignemo do tačke u kojoj bi se naša mišljenja preklopila, do ničije
zemlje u kojoj je čovek mogao oscilirati između vere i skepticizma.
 Lavež pasa lutalica je utihnuo, a nestao je čak i šum laganog
povetarca. Bio je to najtiši trenutak koji sam iskusio od našeg
useljenja u Dar Kalifu. Svom dušom sam uživao u tom daru.
Istočnjaci smatraju tišinu nečim što poseduje neizmernu vrednost,
za razliku od zapadnjaka koji u njoj vide samo neprijatne pauze
između dve etape razgovora. Za mene lično, pauza u govoru je po
pravilu nešto zastrašujuće, stvar koju treba saseći u korenu.
Međutim, prvi put posle toliko vremena mogao sam da se
prepustim tišini.
Na kraju sam ipak ja bio taj koji je prekinuo ćutanje. „Zašto je ona
soba uvek zaključana?”
Hamza je obrisao ruke o košulju. „Ne mogu vam to reći”,
odgovorio je.
„Zašto?”
„O nekim stvarima se može govoriti, a o nekima se mora ćutati.
„Šta se desilo unutra? Je l’ neko tamo izgubio život? Da li je u
tome stvar? Osetio sam neku hladnoću. Strah. Miris smrti.”
Čuvar je ispustio težak uzdah. „Ne mogu da pričam o tim
stvarima”, rekao je. „Ako želite da saznate više o Dar Kalifi, morate
živeti ovde. Kuća će vam s vremenom sve sama ispričati.”

Prošlo je nekoliko dana. Kada sam jednog jutra, još uvek bunovan
od sna, krenuo dugačkim nadsvođenim tremom ka kuhinji, presreo
me je muškarac obučen u zaštitno odelo, s maskom na licu i
gumenim rukavicama na šakama. Na leđima je nosio hemijsku bocu
pod pritiskom, a u rukama držao crevo povezano s bocom.
„Vratite se unutra”, rekao je. „Ovo je otrov.”
Energično je mahnuo rukom, davši znak svom kolegi koji je stajao
na drugom kraju vrta. Čovek je bio istovetno obučen i imao je
identičnu bocu na leđima. Potom su aktivirali boce i mastan crn gas
je pokuljao napolje. Prvo su poprskali najniže delove vrta, travu i
cvetne leje, a potom prešli na žbunje i drveće. U roku od tri minuta,
više se ništa nije videlo. Činilo mi se kao da se nalazim u središtu
hemijske katastrofe. Ptice su popadale iz krošnji i ošamućene ležale
na zemlji. Zatvorio sam oči i oteturao se nazad do spavaće sobe da
upozorim Račanu i decu da ne mrdaju odatle.
Sedeli smo šćućureni u sobi i čekali da prođe hemijska opasnost.
Nakon otprilike sat vremena, Kemal se pojavio na vratima. Objasnio
mi je da je za male pare uspeo da dovede ekipu za dezinsekciju i
deratizaciju. Ti ljudi su bili u državnoj službi, ali svratili su pre posla
da nam učine uslugu.
Tokom narednih nekoliko dana, moj novi asistent je uspešno
rešavao problem za problemom. Zahvaljivao sam proviđenju što me
je Zohra tako iznenadno i neočekivano napustila. Njen zamenik bio
je neuporedivo efikasniji. Prema meni se odnosio krajnje formalno,
uvek mi se obraćajući sa „gospodine”, a kada bi završio sa svojim
dnevnim obavezama, raspoloženje bi mu naglo splasnulo.
„U Americi sam naučio da naporno radim”, objasnio mi je jednog
popodneva. „Tamo su ljudi predani svom poslu. Ne razvlače se
naokolo izmišljajući opravdanja, sažaljevajući sebe i po čitav dan se
nalivajući čajem od nane. Ako se u Americi pokažeš kao dobar
radnik”, dodao je, „možeš zaraditi brdo para i steći poštovanje
među ljudima koji te okružuju”.
Uprkos tome, neprestano sam upozoravao sebe da to ne može
potrajati. Takva efikasnost nikada nije dugog veka.
Sedeli smo u taksiju, probijajući se kroz saobraćajnu gužvu na
ulicama Kazablanke, kada sam upitao Kemala šta ga je navelo na to
da emigrira u Sjedinjene Države. Pogled mu je bio fiksiran na ulicu.
Posmatrao sam ga iz profila. Progutao je knedlu, a onda počeo da
govori.
„Moju porodicu je zadesila nesreća. Strašna nesreća. Moja majka i
mlađa sestra putovale su automobilom kroz Španiju. Neki kamion je
naleteo na njih i obe su poginule – majka na licu mesta, a sestra
nekoliko dana kasnije.”
Promucao sam nekoliko reči u znak saučešća.
„Kada mi je otac saopštio šta se desilo”, nastavio je, „nisam čak ni
zaplakao. Nisam pokazao nikakvu emociju. Bio sam potpuno
paralisan.”
„Kada se to desilo?”
„Pre devet godina.”
„I tada si otišao u Sjedinjene Države?”
„Moja porodica je bila razorena”, rekao je. „Srce joj je bilo
iščupano. Nisam znao ni jednu jedinu reč engleskog, ali morao sam
da pobegnem što dalje. I tako sam seo na avion za Džordžiju, da
okušam sreću u prestonici južnjačke gostoprimljivosti.”

Kiše su se uskoro vratile. Arhitektini ljudi su se baškarili naokolo

kao u zemlji Dembeliji. Spopadala me je jeza od pomisli na to da
uopšte prođem kroz kuću. Radovi su stajali u mestu. Podovi su bili
uklonjeni, a vrata poskidana iz dovrataka. Prekidači za svetlo bili su
porazbijani, a električne žice su visile sa zidova i tavanica, dajući
svoj doprinos sveopštem rasulu. Samo polovina lukova bila je
dovršena, a za ostale sam već gubio nadu da će radnici ikada preći
na njih.
S vremena na vreme, dok bih užurbanim korakom marširao kroz
salon, zaklanjajući oči rukama kako bih poštedeo sebe
obeshrabrujućeg prizora, stari poslovođa bi se ustremio ka meni,
počeo da me cmače po obrazima i srdačno mi stiska desnu šaku.
Kada je Kemal video kako me starac spopada svojim izlivima
prisnosti, okrenuo se ka njemu i zarežao nešto na arapskom.
„Ma, on samo hoće da bude ljubazan”, popustljivo sam rekao.
„Grešite. On samo hoće da vam zavuče ruku u džep”, odvratio je
moj novi asistent. „Sledeće nedelje počinje sveti mesec Ramazan.
Zato matori pokušava da vam se dodvori. Nada se da će vas time
navesti na to da ga bogato nagradite za praznik.”
Kemal je potom počeo da se raspituje o arhitekti. Opisao sam ga
kao dobrog čoveka zaljubljenog u kvalitetne kubanske cigare.
„Nemojte mu ni slučajno davati pare”, upozorio me je.
„Ali ja sam mu već sve unapred isplatio”, promrmljao sam.
„Insistirao je na tome.”
„Da li vam je dao neku priznanicu?”
„Nije. Jednostavno sam prebacio novac na njegov račun u
Parizu.”
Kemal je zakolutao očima. „U Maroku”, objasnio mi je, „pare se
daju samo ljudima kojima želite što pre da vidite leđa”.

Pre nego što sam se doselio u Kazablanku, često sam tokom

jutarnjeg kupanja razmišljao o tome kako ću jednog dana dići sidro i
uteći sa engleskih obala. Volim da provodim dosta vremena
potopljen u kadi, nožnim palcem podešavajući dotok tople vode i
razmišljajući o krupnim životnim pitanjima. Sada, kada smo
konačno izveli svoje veličanstveno bekstvo, želeo sam da nabavim
kadu u kojoj ću moći do mile volje da se baškarim, kujući planove za
budućnost. Kada je morala da bude grandiozna, kvalitetno izrađena
i da potiče iz doba kada su ljudi umeli da uživaju u blaženim
domaćim ritualima kao što je kupanje.
Kada sam upitao Kemala gde bih mogao da pronađem starinsku
kadu, obećao mi je da će me odvesti do najboljeg salona sanitarne
opreme u gradu. Upitao sam ga da li se taj salon nalazi u
pomodarskom Marifu.
Kemal je namreškao nos. „Marif je za skorojeviće”, rekao je.
Pre nego što smo krenuli u potragu za kadom, odveo sam Kemala
da pogleda moj pokvareni korejski džip. Još otkako je motor
otkazao, džip je stajao zaključan u garaži. Kemal je podigao haubu i
pregledao mašineriju, a zatim proverio papire i pređenu
kilometražu. Na kraju je odlučio da pozove mehaničara – dobro
građenog muškarca s tamnim ubilačkim očima i prosedom
razbarušenom bradom, obučenog u radni kombinezon koji je bio
toliko zamazan uljem da je bilo nemoguće ustanoviti njegovu
prvobitnu boju.
„Marokanski mehaničari su nezamislive bitange”, rekao je
Kemal. „Većina njih bi mogla k’o od šale da ubije čoveka.”
„Zar su baš svi takve bitange?” upitao sam.
Kemal je zapalio cigaretu. Zamišljeno je klimnuo glavom,
okružen oblakom dima. „Baš svi... izuzev jednog”, rekao je,
pokazavši užarenim krajem „marlbora” na čoveka sa ubilačkim
pogledom. „Husein je jedini kome možete verovati.”
„Kako si ga pronašao?”
„Svojevremeno je na kartama izgubio sve što je imao”, započeo je
Kemal. „Porodica mu je bila na rubu prosjačkog štapa. A onda ga je
moj otac uputio u posao. On nam nikad ne bi zabio nož u leđa.”
Dok je Husein svojim nemilosrdnim pogledom ispitivao motor,
upitao sam Kemala zašto bi mu neko zabio nož u leđa.
„Pa, za to nije potreban neki veliki razlog”, znalački je odgovorio.
„Neko može biti ljubomoran zato što imate više od njega, ili se
možda zamerio nekom iz vaše porodice. Ako dođe do toga, onda ste
u velikoj nevolji.”
„Kakvoj nevolji?”
 „Kad vidite sve te glamurozne izloge i skupe automobile, može
vam se učiniti da je Kazablanka moderan grad”, rekao je. „Ali ako
samo malo zagrebete ispod površine, shvatićete da je ovo opasno i
surovo mesto. Ovo je Afrika. Ovde još uvek važe plemenski zakoni.
Nikad to nemojte smetnuti s uma. Napravite samo jedan pogrešan
potez i imaćete čitavo pleme za vratom.”
Pokušao sam da ugraviram to upozorenje u svoju svest.
U tom trenutku, mehaničar je podigao glavu. Pogledao je
Kemala, začkiljivši svojim tamnim očima, i prozborio nekoliko reči.
„Baš kao što sam i mislio”, rekao je moj asistent.
„Šta je ustanovio?”
„Ovo nije originalni motor. Ovaj džip je star tri godine, a
gvožđurija ispod haube najmanje deset.” Kemal je izvadio još jednu
cigaretu i prešao jezikom duž njene ivice. „Niste bili dovoljno
obazrivi”, rekao je. „Prethodni vlasnik je ispod ruke prodao
originalni motor za dobre pare, a vama je uvalio ovu gomilu starog
gvožđa.” Zapalio je cigaretu i polako izdahnuo dim. „Klasičan slučaj
zamene motora”, rekao je.
„Zamena motora?”
„Naravno. Najstariji trik u trgovini automobilima.”

Boravak u Sjedinjenim Državama izvršio je veliki uticaj na

Kemala. Kada se vratio u rodnu zemlju, nekoliko meseci pre
Drugog zalivskog rata, bilo mu je veoma teško da ponovo prihvati
marokanski mentalitet. U Americi je navikao na to da se stvari
obavljaju brzo i efikasno. Izbrusio je svoju veštinu i naučio da čovek
neprestano mora nešto obrtati, muvati i petljati, da mora brzo i
energično govoriti i biti upućen u širok dijapazon stvari. Kada se
vratio u Maroko, shvatio je da je tamošnji život zaglibljen u inerciji
koja je vladala već najmanje hiljadu godina. Kao što sam iz ličnog
iskustva saznao, jedini način da u Maroku obavite bilo kakav posao
sastojao se u tome da srljate kao razjareni bik, rušeći sve pred
sobom. Pa čak i ako ste s takvom silinom i energijom pristupali
svojim poslovima, morali ste neprestano držati oči otvorene.
 „Dovoljno je da samo na trenutak skinete pogled s lopte”, često je
govorio Kemal, „pa da izgubite sve što ste u životu stekli”.
Bio sam impresioniran njegovom sposobnošću predviđanja.
Činilo mi se da je savršeno shvatao sve finese situacije u kojoj sam se
obreo iako mu još uvek nisam pomenuo probleme s nestalom
dokumentacijom. Kada sam mu na kraju u kratkim crtama predočio
i taj slučaj, stekao sam utisak da uopšte nije iznenađen.
„Ova kuća je godinama bila prazna”, rekao je. „Čudi me da je
kurjaci već nisu rastrgli.”
„Džini su ih držali na odstojanju”, ironično sam rekao.
„Možda ste u pravu”, nastavio je Kemal. „Raspitivao sam se o
vašoj kući kod ljudi iz bidonvila. Tamo svi pričaju o Dar Kalifi. Kažu
da njom haraju džini, na stotine džina. Ne možete ni zamisliti koliko
se oni boje tih stvorenja. Da nije tako, već odavno ni kamen na
kamenu ne bi ostao.”

Moji razgovori sa starim filatelistom Hišamom nastavili su se.

Svake nedelje bih prošetao do njegove kuće, preskočio tronogog psa
koji se baškario pred ulazom i trampio pregršt poštanskih markica
za turu razgovora. Pričali smo o njegovom detinjstvu i o godinama
koje je proveo na drumu, putujući zaprežnim kolima natovarenim
starim gvožđem. Razgovarali smo o marokanskoj prošlosti,
budućnosti i mladalačkim snovima.
Hišam je bio od onih ljudi koji vole da razgovor ima početak,
sredinu i kraj. Nije bio poklonik ispraznog i dokonog ćaskanja. Imao
sam utisak da je razgovore koje smo nas dvojica vodili shvatao još
ozbiljnije zbog toga što su oni predstavljali deo našeg neobičnog
poslovnog dogovora. Odmeravao je svoje reči prema vrednosti
markica koje sam mu donosio, šarenih papirića prilepljenih za gornji
desni ugao poštanskih koverata.
Jedne nedelje sam ga upitao da li veruje u džine.
„Naravno da verujem”, odgovorio je kao iz topa. „Oni su svuda
oko nas. Njihov i naš svet se međusobno prepliću.”
„Da li ih volite?”
 Starac me je iznenađeno pogledao. „Kako, zaboga, da ih volim?
Da mogu, ne bi oklevali da nam prerežu grkljan”, odgovorio je.
Podigao je s poda album za markice i otvorio ga.
„Hoćete da kažete da bi džini, da mogu, pobili sve ljude?”
„Nego šta! Ali postoje načini da se zaštitimo od njih!” uzviknuo
je. „Zato govorimo Bismilah, ’u ime boga’, pre nego što se upustimo
u bilo kakav posao.”
To je objašnjavalo zašto sam taj izraz slušao po hiljadu puta na
dan. Marokanci mrmljaju tu reč pre nego što uđu u automobil, pre
nego što se late jela ili pića, pa čak i pre nego što se spuste na
stolicu.
„ N a š džin se zove Kandiša”, nastavio sam. „Čuvari su
prestravljeni od njega. To nam poprilično zagorčava život.”
„S razlogom se plaše”, rekao je Hišam, raspoređujući markice.
„Čuo sam da je Kandiša izuzetno moćan, da voli ljudsku decu. Vaša
deca nisu bezbedna. Mogao bi ih zgrabiti kad najmanje očekujete.
Zbog toga su čuvari toliko prestrašeni.”
Hišam mi je ispričao kako džini često imaju običaj da preko noći
ukradu neko ljudsko dete i zamene ga malim džinom.
„Dete džin se ponaša isto kao i vaše dete”, objašnjavao je. „Isprva
ništa ne sumnjate. A onda jedne večeri zbaci svoje ljudsko obličje,
pretvori se u užasno stvorenje visoko trideset metara i u jednom
zalogaju proguta čitavu porodicu. Verujte mi da vam govorim
istinu.”
„Kako se to može sprečiti?”
Starac je spustio album s markicama. „Postoji jedno rešenje”,
rekao je ozbiljnim glasom.
„Koje?”
„Da prevarite džine. Uveče u dečje postelje stavite lutke, a svoju
decu pošaljite da spavaju u pećnici. Ako tako budete radili svako
veče, svi ćete biti bezbedni.”

Kad god bih zamolio Kemala da me odvede do mesta gde sam

mogao da kupim kadu, on je tvrdio kako nemamo razloga za žurbu.
Kada je predstavljala jedan od završnih detalja, objašnjavao je, a mi
smo još uvek bili daleko od tog stadijuma. Bio je u pravu. Dok su
trajali radovi na renoviranju Kalifove kuće, sve vreme sam imao
velikih problema s perspektivom. Prilično sam dobar u zapažanju
detalja, ali mi je gotovo nemoguće da zamislim neki projekat kao
celinu. Čitavo jedno skladište u Dar Kalifi bilo je već ispunjeno
takozvanim završnim detaljima. Sve te stvari strpljivo su čekale da
budu raspoređene na svoja mesta. Bila je tu profesionalna teniska
mreža iako je teniski teren još uvek predstavljao samo zapuštenu
parcelu prekrivenu kršom, slomljenim flašama i mrtvim pacovima.
Pored teniske mreže bilo je poslagano trideset uramljenih slika
indijskih maharadža koje je trebalo da budu okačene na
trpezarijskim zidovima. Nedaleko odatle nalazila su se dva sanduka,
jedan pun ukrasnih jastučića, a drugi preplavljen lusterima,
lampama, sapunima, kupkama i telefonskim aparatima. Međutim,
završni detalj koji me je ispunjavao najvećim nemirom bio je šest
metara dug teretni kontejner sa indijskim nameštajem koji sam
naručio pre nekoliko meseci. Naš dragoceni tovar već je plovio
pučinom, na svom putu ka Kazablanki.

Želja da se što pre latim završnih detalja navela me je na to da

ponovo pozovem arhitektu. Zamolio sam ga da u Dar Kalifu pošalje
još radnika, ljudi koji su kadri da posao privedu kraju. Ispričao sam
mu za brodski kontejner pun nameštaja koji je već putovao ka
Maroku, kao i za hiljadu drugih završnih detalja koji su čekali da
zauzmu svoje mesto u kući. Što se njega ticalo, ja sam očigledno
postao samo još jedan rasrđeni glas koji ga je gnjavio preko
mobilnog telefona, glas čoveka koji je bio dovoljno glup da mu izruči
pare unapred. Tokom našeg kratkog razgovora postalo mi jasno da
se arhitekta već bacio na pelješenje nekog novog i još bogatijeg
stranog klijenta.
„Ništa ne brinite, dragi moj prijatelju”, veselo je rekao. „Samo se
opustite. Rezultat će biti očaravajući.”
„Kada će radnici početi da stavljaju podne pločice?”
 Arhitekta mi je u tom trenutku doviknuo kako njegovo vozilo
ulazi u tunel i veza se naglo prekinula.

Narednog jutra, pred vratima Dar Kalife pojavila se nova grupa

radnika. Za razliku od građevinara, oni nisu bili obučeni u odela.
Garderoba im je bila oskudna i otrcana. Upitao sam poslovođu ko su
ti ljudi.
„Oni će popločati podove”, odgovorio je starac.
Sanjao sam o tome da Dar Kalifi vratim nekadašnji sjaj i
grandioznost, tradicionalni arapski izgled koji je u prošlosti
verovatno posedovala. Ljudi s maljevima svojski su se potrudili da u
kući ne ostane ni jedan jedini evropski detalj. Planirao sam da u
našem novom domu primenim tradicionalne marokanske
dekorativne tehnike kao što su bedžmat, pločice od terakote iz Fesa
koje se koriste za prekrivanje podova, zelidž, mozaici napravljeni od
komadića glaziranih pločica, i tadelakt, prelepi gips za prekrivanje
zidova koji zanatlije iz Marakeša prave od krečnjaka, mermerne
prašine i belanaca.
Stranci koji pokušavaju da upoznaju Maroko običnu stiču utisak
da ta zemlja predstavlja pravu riznicu tradicije i umetničkih
dostignuća. Knjižare na Zapadu su preplavljene divno ilustrovanim
monografijama koje prikazuju umetnosti i zanate tog
severnoafričkog kraljevstva. Lako je zamisliti kako ti čudesni zanati
sa hiljadugodišnjom tradicijom i dalje nalaze široku primenu u
marokanskim domovima, ali ta pretpostavka je strašno daleko od
istinskog stanja stvari.
Pripadnici marokanske kraljevske porodice već generacijama
nastupaju kao pokrovitelji tradicionalnih zanata. Vladari su, jedan
za drugim, podizali impresivne džamije, prelepe javne vrtove i
raskošne palate. Finansiranjem takvih projekata oni su pomogli da
se zanatska veština održi i da tradicija ne izumre – kao što se,
nažalost, desilo u brojnim arapskim zemljama.
Iako pripadnici marokanske elite poštuju i štite nacionalnu
kulturnu baštinu, većina Marokanaca našeg doba se opredeljuje za
moderan dekor. Oni opremaju svoje kuće praktičnim tapisonima,
svetlucavim fabričkim pločicama, masovno proizvedenim lampama i
lusterima i montažnim nameštajem. Njihovi domovi su ušuškani i
laki za održavanje. A osim toga, kao što sam se uskoro i sam uverio,
taj novi zapadni dekor imao je još jednu prednost: obezbeđivao je
ogromnu uštedu u novcu i vremenu.

Kada sam te nedelje posetio Hišama Harasa, zatekao sam ga kako

skrušeno sedi u svojoj kućici iza džamije. Lice mu je bilo
preplavljeno očajanjem. Upitao sam ga šta je krenulo naopako.
„Život je krenuo naopako”, sumorno je rekao. „Moj sin je
poginuo. Bio je otprilike vaših godina. Bio je pun života, pun snage.
A onda je jedan auto naglo izleteo iz trake i on više nije bio živ.
Ništa od njega nije ostalo. Ništa osim sećanja.”
Hišam je podigao ruku i obrisao suze. U arapskom svetu smatra
se da su suze odraslog muškarca dopuštene i časne samo onda kada
se njima oplakuje smrt sina. Sagnuo sam se ka njemu i saosećajno
mu stisnuo šaku. Ispružio je drugu ruku i spustio dlan na moje
rame.
„Kasnije ćemo razgovarati”, rekao je.

Radnici koji su došli da prekriju podove pločicama od terakote

dovukli su dvadeset vreća u salon i razbacali ih po podu. Zvuk
razbijenih pločica odjekivao je kroz nedovršene sobe. Radnici su se,
svi do jednog, predstavljali kao vrhunski majstori, sinovi i unuci
velikih zanatlija. Svi oni su, kako su se hvalili, poticali iz zanatskih
porodica koje su se bar dvadeset generacija unazad bavile tim
poslom. Oraspoložen takvim saznanjima, poslužio sam ih malim
kitnjastim čašama ekstra slatkog čaja od nane. Stari poslovođa
očigledno nije bio oduševljen gostoprimstvom koje sam im ukazao.
Žustro je prišao, sklonio čaše i na arapskom jeziku zarežao na
pridošlice. Potom je odneo poslužavnik sa čajem na drugi kraj sobe,
gde su sedeli njegovi građevinci u svojim prljavim i izgužvanim
odelima. U prolazu je iskoračio ka meni kako bi mi još jednom
izljubio obraze.
„Čekaju vas veliki problemi”, rekao je Kemal. „Tačnije rečeno,
čeka vas prava katastrofa.”

Nekoliko dana nakon sinovljeve pogibije, stari sakupljač markica

se neočekivano pojavio pred vratima našeg doma. Na sebi je imao
svoju uobičajenu odeću za izlazak – sako od tvida i izbledelu
platnenu kapu. Pozvao sam ga unutra i zamolio ga da sedne,
obrisavši zelenu plastičnu stolicu u ledenom salonu. Sedeli smo
desetak minuta u potpunoj tišini. Jednostavno nisam znao šta da
kažem. Nisam uspevao da pronađem reči kojima bih dostojno
izrazio svoje saosećanje. Ponekad su trenuci koje u tišini provodite s
nekim ko vam je blizak vredniji i upečatljiviji čak i od najživljeg i
nasadržajnijeg razgovora. Hišam je jednom ili dvaput skrenuo
pogled ka meni, pokušavajući da se slabašno osmehne.
„Možda će vam to izgledati čudno” konačno je prozborio, „ali
hteo sam nešto da vas zamolim”.
„Naravno. Samo recite.”
„Da li biste mi dopustili da uzmem u naručje vašeg malog Timura
onako kako sam nekada davno držao mog rođenog sina?”
Odmah sam otišao do sobe u kojoj je Timur spavao, podigao ga iz
krevetića i stavio ga u Hišamovo naručje. Starac je privio našeg
mališana uz grudi i zatvorio oči.
„Morate naučiti da cenite svaki trenutak života”, rekao je.

Te noći, mlad mesec se pojavio na nebu bez oblaka i sveti mesec

Ramazan je počeo. Za muslimane, poštovanje Ramazana predstavlja
jedan od glavnih stubova vere. To je vreme molitve i strogog
dnevnog posta, kada su kapije raja otvorene, a kapije pakla
zatvorene. Za vreme Ramazana, muslimanima je zabranjeno da lažu
i da gaje nečiste misli, a njihova dela i postupci moraju biti savršeno
čedni i čestiti.
Niko ko živi u Maroku ne može izbeći da se povinuje propisima
koje nalaže sveti mesec Ramazan, a kontrast između tog perioda i
redovnog načina života nigde nije upadljiviji nego u Kazablanki.
Većina mladih žena koje žive u tom gradu paradiraju naokolo
našminkanih lica, obučene u najoskudniju odeću koja se može
zamisliti. Provode čitave dane po glamuroznim kafeima, doterujući
frizure, prepričavajući aktuelne tračeve i pušeći uvozne cigarete.
Međutim, kada nastupi Ramazan sa svojim strogim propisima, one
bivaju prinuđene na to da odbace šminku i izazovnu garderobu i da
se u javnosti pojavljuju isključivo u lepršavim dželabama,
tradicionalnim odorama s kapuljačama. Kafei su preko dana
zatvoreni, a pušenje je svima strogo zabranjeno.
Fransoa, francuski iseljenik koga sam upoznao odmah po dolasku
u Maroko, upozorio me je na opasnosti koje nosi Ramazan. Rekao
mi je da je to naporan i mučan tridesetodnevni period tokom kojeg
Marokanci iz dana u dan postaju sve razdražljiviji. Međutim, kako je
napomenuo, najgore od svega bilo je to što su u tom periodu svi
poslovi stajali u mestu. Bilo je praktično nemoguće bilo šta obaviti.
„A šta će biti s radovima u Dar Kalifi?” bojažljivo sam upitao.
„Bolje zaboravi na to!” uzviknuo je on. „Možeš slobodno odmah
da spakuješ kofere i da se vratiš kući.”
„Ali, ovo je moja kuća.”
„U tom slučaju”, zajedljivo je rekao Fransoa, „ostani kod kuće i
čekaj da se stvari vrate na staro”.
Poput svih ostalih, Kemal se uzdržavao od poroka koji su
sačinjavali jezgro njegovog života. Prestao je da konzumira alkohol,
a oblak duvanskog dima koji ga je gotovo uvek okruživao takođe
beše iščezao. Od zore do sumraka uzdržavao se od hrane i pića i
svim snagama je nastojao da mu misli budu čedne i čiste. Početkom
svetog meseca, stigao je pred Kalifovu kuću u luksuznoj crnoj
„Mercedesovoj” limuzini sa uniformisanim šoferom. Vozilo je imalo
žute diplomatske tablice i minijaturnu zastavicu sa strane.
„Zamolio sam jednog poznanika za uslugu”, objasnio je,
primetivši moj začuđeni pogled.
„Koga to?”
„Ambasadora Mauritanije.”
 Zamolio sam Kemala da mi u kratkim crtama opiše kako izgleda
život za vreme Ramazana.
„Prvo što počinje da vam smeta jeste nedostatak sna” rekao je. „U
ponoć nešto pojedete, odspavate tri sata, potom odlazite u džamiju,
stavite par zalogaja u usta, još malo odspavate i onda je već vreme
za ustajanje.”
„Ramazan će potpuno dokusuriti radnike”, rekao sam.
„Ima tu i nekih prednosti”, odgovorio je Kemal.
„Kao na primer?”
„Kao na primer to da konačno možemo otići po kadu.”

Crna limuzina se kretala uzbrdo, udaljavajući se od mora, a onda

skrenula desno ka velikoj novoj stambenoj četvrti Haj Hasani. Pred
nama je izronilo na stotine jednostavnih belih stambenih zgrada čije
su terase bile prošarane raznobojnim konopcima za veš. U tom
naselju su živeli ljudi koji su ostvarili svoj zajednički dugo snevani
san.
„Moj ujak je bio predsednik ove opštine”, rekao je Kemal dok je
široki „mercedes” krivudao po putu, izbegavajući rupe. „On je
podigao čitavu ovu četvrt praktično ni iz čega.”
„Ko živi u tim stanovima?”
„Ljudi koji su uspeli da se oslobode bede i pobegnu iz sirotinjskih
četvrti.”
Limuzina je potom skrenula s glavne ulice i krenula niz blagu
padinu, pretekavši zaprežna kola natovarena gomilom svakojakih
drangulija. Među mnoštvom stvari ugledao sam aparat za kafu,
kolut zamršenog kanapa, gajbicu crnog luka i kutiju punu federa.
Na vrhu piramide ležao je veliki stakleni akvarijum. Taj detalj mi je
naročito zapao za oko. Voda je štrcala na sve strane, a ribe su
unezvereno praćakale perajima.
S jedne strane puta, ubrzo sam spazio čitav niz niskih zaprežnih
kola pretrpanih voćem i povrćem. Pored njih su stajali energični
prodavci koji su se nadvikivali na arapskom, mameći mušterije. Na
udaljenom kraju ulice nalazila se buvlja pijaca zapanjujućih razmera.
Kemal je rekao šoferu da se zaustavi. Izašli smo iz automobila i on
me je poveo ka suku. Svaki delić raspoloživog prostora bio je
prekriven svakojakim starudijama i polovnom robom. Bile su tu
hrpe televizora s povađenim delovima, šest metara visoke gomile
polomljenih video-rikordera, ogromni kolutovi bodljikave žice, pa
čak i jedna industrijska mašina za varenje. Ugledao sam takođe i
more starih časopisa, mnoštvo okvira za vrata i WC šolja, spiralne
stepenice, mermerne fontane i brda polovne obuće.
Okrenuo sam se ka Kemalu, izrazivši svoju zapanjenost količinom
robe koja je bila izneta na prodaju.
Kemal mi je dao diskretan znak rukom, pokazavši mi da držim
jezik za zubima. „Ako vas neko čuje da govorite engleski”, objasnio
je, „cena će se odmah učetvorostručiti”.
„Ali nama ne treba ništa od ovih stvari”, rekao sam.
Skrenuli smo u jedan od prolaza između tezgi i nastavili kroz
senku koju je bacala gvožđurija koja je podsećala na brodske
kotlove. Na kraju te staze nalazila se planina ubuđalog hleba. Pacovi
veličine domaćih mačaka trčkarali su naokolo, puneći svoje nezasite
stomake. Iza hleba se skrivalo mnoštvo polovne garderobe, još stare
obuće i more slomljenog stakla. Gurali smo dalje. Još televizora, još
hleba, čizama i časopisa. A onda smo na kraju staze spazili starijeg
muškarca koji je dremao na suncu. Bio je opružen u starinskoj kadi,
a na njegovim grudima je ležala usnula riđa mačka.
Kada je bila napravljena od francuskog livenog gvožđa, imala je
blago zaobljeni zadnji deo i atraktivne nogare u obliku kandži.
Predstavljala je jedan od karakterističnih primeraka art deco stila i
bila stara oko osamdeset godina. U Londonu bi takav dragulj stajao
u izlogu neke pomodarske antikvarnice na Kings roudu.
Šapnuo sam Kemalu da se raspita za cenu. On je prišao prodavcu
i povukao ga za rukav. Mačka se probudila, protegla i izbacila
kandže. Čovek je bolno zaječao, a onda progunđao nešto na
arapskom. Bio je umoran, gladan i željan sna. Rekao nam je da bi
bilo najbolje da dođemo kasnije. Međutim, kao što je Kemal uskoro
demonstrirao, jedna od retkih prednosti Ramazana jeste u tome što
marokanski trgovci tada nemaju energije za beskrajno i neumorno
cenkanje po kojem su inače čuveni, dok s druge strane imaju
očajničku potrebu za gotovim novcem. Za vreme Ramazana,
džangrizave supruge počinju još više da gunđaju.
„Cena je dve stotine dirhama”, progunđao je prodavač, čiji su se
kapci spuštali preko okruglih očiju.
„Evo, daću ti sto i da zaključimo posao”, pokušao je Kemal.
„Ne dolazi u obzir”, odgovorio je prodavač. „Ovakve kade kod
mene uvek koštaju dvesta dirhama.”
Kemal me je ćušnuo laktom, davši mi znak da izručim pare.
Trgovac je duboko udahnuo, oterao mačku s grudi i izvukao se iz
kade. Poljubio je novčanice i zahvalio bogu. Kada je potom bila
natovarena na kolica. Tri muškarca su se izdvojila iz gomile i
pogurala kolica ka Dar Kalifi. Mi smo išli pored njih, dok se
„mercedes” lagano vukao za nama. Sunce već beše upeklo na nebu i
ljudi koji su gurali kolica uskoro su bili obliveni znojem. Trideset
minuta kasnije, već smo se bližili kući. A onda sam začuo par malih
stopala kako tabanaju iza nas. Bio je to trgovac koji nam je prodao
kadu. Delovao je strašno uzrujano.
„Stanite! Stanite! Molim vas, stanite!” povikao je.
„Šta se desilo?”
Čovek je mahao stisnutom pesnicom iz koje je virio smotuljak
izgužvanih novčanica. Već sam mislio da će nas optužiti kako smo
ga prevarili.
„Morao sam da krenem za vama”, rekao je. „Trčao sam čitavim
putem samo da bih vas stigao.”
„Zbog čega?”
Preko njegovog lica je prešla senka postiđenosti. „Rekao sam vam
da kada košta dve stotine dirhama”, rekao je, obrisavši čelo
rukavom, „ali to nije istina. Takve kade uvek prodajem upola te
cene. Zato vas molim da uzmete ovih sto dirhama nazad i da mi
oprostite.”
„Ali otkud ta iznenadna iskrenost?”
 „Sada je Ramazan”, odgovorio je prodavač. „Sada ne smemo
lagati.”
 OSMO POGLAVLJE

Prvo su došle kiše, potom vetrovi, a onda i brojne nevolje.

KRAJEM PRVE NEDELJE RAMAZANA, primio sam još jednu

razglednicu od Pita. Mladi Teksašanin me je kitnjastim crnim
slovima obaveštavao da je došlo do izvesnog napretka. Njen otac mi
savetuje da promenim veru, pisao je. Kaže da bi trebalo da se obrežem.
Čak predlaže da on to lično obavi svojim oštrim perorezom. Mislim da
mogu podneti toliku žrtvu ako će mi to omogućiti da budem s Jasminom.
Pomisao na to da bi se moj novostečeni prijatelj u svojim
poodmaklim godinama mogao podvrći ritualnom obrezivanju koje
će izvršiti njegov tast bila je dovoljna da mi ručak istog trenutka
presedne. Čučao sam u kuhinji, šćućuren ispod trpezarijskog stola, s
tanjirom hladnog kus-kusa na kolenima. Kuća je bila puna radnika
koji su otrovnim pogledima vrebali svakog ko bi preko dana ušao u
kuhinju. Kao što su s pravom pretpostavljali, kuhinja je
podrazumevala jelo, a jelo za vreme Ramazana je predstavljalo
najbogohulniji od svih činova. Radnici su primetili da se često
vrzmam po kuhinji tako da su neprestano virili kroz prozore. Bio
sam spreman da otvorim karte i da im kažem da se ja ne
pridržavam posta, ali oni jednostavno nisu želeli da čuju istinu.

Radnici su se prepustili svojoj ramazanskoj rutini i počeli da

obavljaju još manje posla nego obično. Po čitav dan su se razvlačili
po kući. Lica su im bila skrušena i preplavljena samosažaljenjem,
kao da su time pokušavali da izmame saosećajnost posmatrača.
Fransoa me je pozvao četvrtog dana od početka posta. U njegovom
glasu se nazirala primesa panike.
„Osećam se dužnim da te upozorim”, rekao je. „Za vreme
Ramazana se moraš ponašati krajnje obazrivo. Pazi da nekome ne
staneš na žulj. Nemoj terati ljude da rade. Mogli bi da se uzjogune i
naprave neki incident. Vidiš, niko od njih ne sme da unese ni
trunku nikotina. Hemijska ravnoteža im je totalno poremećena.”
Začuo sam neku buku u pozadini, kao da se u kancelariji mog
prijatelja rasplamsala svađa između zaposlenih. Fransoa je povisio
glas i nekoliko puta nešto viknuo, a onda se veza prekinula.
Majstori za bedžmat su, suprotno mojim željama, prvo počeli da
stavljaju pločice u biblioteci. Nešto ranije sam ih zamolio da krenu
od bilo koje prostorije, samo ne odatle, pošto nam je biblioteka bila
poslednja na listi prioriteta. Kako je renoviranje odmicalo, shvatio
sam da su marokanske zanatlije, baš kao i tamošnji čuvari i ostali
članovi posluge, do krajnosti usavršili metod kontrolisanja situacije
ignorisanjem zahteva svojih poslodavaca.
S vremena na vreme bih prošao pored biblioteke i bacio pogled
na pločice poredane u cikcak. Radnici su postavljali bedžmat bež
boje, napravljen od gline iz Fesa, praveći šaru u obliku riblje kosti.
Taj dezen se u Maroku naziva palmerai jer podseća na reckave
obrise koji se dobijaju kada se dva palmina lista prislone jedan uz
drugi. Majstori su prvo počeli da popločavaju drugi kraj biblioteke,
prostorije čija je dužina iznosila čitavih petnaest metara. Uklonili su
stari pod i naneli novu cementnu podlogu. U jednom uglu je ležala
visoka gomila pločica od terakote. Primetio sam da su mnoge od
pločica bile ozbiljno oštećene ili naprsle preko sredine. Stekao sam
utisak da radnici ni približno nisu posedovali onu preciznost koja se
obično povezuje s tradicionalnim marokanskim bedžmatom. Grabili
su s gomile čitave pregršti pravougaonih pločica i bacali ih preko
cementa, a potom ih nehajno raspoređivali u grube dezene koji je
trebalo da podsećaju na riblju kost.
Presreo sam glavnog majstora i upitao ga da li on vrši neku
kontrolu, jer mi se činilo da kvalitet nije zadovoljavajući.
On je uperio kažiprst ka nabacanim pločicama, a onda
samouvereno podigao palčeve. „Tres bien, non?!”
Odmahnuo sam glavom. „Non, pas bien.”
Majstor se udario pesnicama u grudi, kao primat koji pokušava
da privuče ženku. „Je suis expert”, rekao je.
 Ja sam po prirodi miran i staložen čovek, ali u tom trenutku sam
osetio poriv da zgrabim one aljkavo poslagane pločice i pobacam ih
po sobi. Međutim, savet mog prijatelja Francuza naterao me je da se
priberem. Potiskujući bes koji je ključao u meni, prineo sam usnama
vrhove prstiju i poslao poljubac glavnom majstoru, a potom se
povukao iz biblioteke i pozvao arhitektu.
„Radovi nisu zadovoljavajući”, rekao sam ledenim glasom.
„Kvalitet je ispod svakog nivoa.”
„Prijatelju moj”, odgovorio je on, topeći se od miline, „imajte
poverenja u mene. Pa, mi smo braća!”
Tada se pred njim naprasno ukazao još jedan tunel i s druge
strane telefonske linije zavladala je tišina.

Sutradan je stigla nova ekipa radnika: šest muškaraca tamnih

očiju i mrzovoljnih pogleda. Bili su obučeni u pohabanu odeću, a na
glavama su nosili izlizane filcane kape kestenjaste boje. Objasnili su
da treba da pripreme uzorke tadelakta, gipsane smese za
prekrivanje zidova. Nekoliko sati kasnije, ugledao sam desetak
uzoraka na zidovima buduće dečje sobe. Njihovo delo isprva je
izgledalo zadovoljavajuće. Tadelakt je bio nanesen širokim
pljosnatim mistrijama, kao glazura na božičnoj torti. Međutim, već
do sledećeg jutra gips je ispucao i postao prekriven bezbrojnim
minijaturnim naprslinama. Čim je video uzorke, Kemal je počeo da
urla na mene.
„Morate pod hitno otpustiti arhitektu”, rekao je. „Vama su
potrebni majstori, a on vam šalje gomilu klovnova.”
„Početni problemi”, odgovorio sam. „Rekao je da će s vremenom
sve doći na svoje mesto.”
Kemal me je zgrabio za ruku i odvukao do biblioteke. Radnici su
se baškarili po podu, pričajući viceve. Neki od njih su čak bili
poskidali pantalone.
„Pogledajte samo na šta ovo liči”, rekao je. „Da ste dali Arijani da
poreda ove pločice, ona bi to sto puta bolje uradila!”
Iako je Kemal tek odnedavno bio u mojoj službi, još od samog
početka bilo mi je jasno da pripada onoj kategoriji ljudi koji uvek
isteraju po svome. To mu je jednostavno bilo u krvi. Mogli ste da se
suprotstavite njegovom mišljenju, ali na kraju biste uvek popustili.
Koliko god sam pokušavao optimistički da gledam na stvari, ipak
nisam mogao da zažmurim pred činjenicom da su arhitektini ljudi
bili totalni diletanti.
„Otpustite arhitektu”, ponovio je Kemal.
„Ali platio sam mu unapred.”
„Pomirite se s mogućim gubitkom”, rekao je. „Prihvatite rizik da
možda nikad nećete izvući taj novac i okrenite novi list. To će vas
samo učiniti snažnijim.”
Okrenuo sam broj arhitektine kancelarije. Čim sam se predstavio,
njegov glas se raspilavio od miline.
„Otpušteni ste”, rekao sam. „Vaši radnici su obični klovnovi, a ja
ne želim da pravim cirkus od kuće.”
Arhitekta se prosto zagrcnuo od silnih izvinjenja koja je pokušao
da promuca. Kemal je zgrabio telefon i zarežao: „Ulazimo u tunel”,
a onda prekinuo vezu. Petnaest minuta kasnije, okupio je radnike,
rekao im da pokupe svoje stvari i najurio ih iz zgrade. Dok sam
posmatrao kako Kemal kao furija juri kroz dvorište, rasterujući
zaplašene ljude od kojih neki nisu čak stigli ni da obuku pantalone,
u sebi sam promrmljao molitvu. Pomolio sam se da nešto dobro
izroni iz sveg tog haosa.

Tokom Ramazana, noći u sirotinjskoj četvrti postale su veoma

žive i dinamične. Bilo bi preterano reći da je zavladala karnevalska
atmosfera, ali uobičajenim uličnim tezgama, preplavljenim povrćem
i polovnom garderobom, pridružilo se još desetak novih. Jedna
starica počela je da prodaje ružičaste šećerleme u pakovanjima od
po tri komada. Pored nje je sedeo muškarac s vagom, nožem i
drvenom kutijom punom pilića. Vaše je bilo samo da odaberete pile,
a on bi ga potom izmerio i otfikario mu glavu. Glava bi pala u
zamazanu kutiju ispred prodavčevih nogu, a hromi ulični psi bi,
privučeni mirisom krvi, počeli da se okupljaju oko tezge.
 Jednog jutra je jedan iznureni magarac dokaskao u bidonvil,
vukući za sobom neobičnu kamp kućicu koja se uparkirala preko
puta džamije. Bila je obojena u belo, a sa strane je imala nalepnice
na kojima je pisalo „Požuri!”. Deca su se odmah sjatila oko kućice,
radoznala da vide kakve će im đakonije došljaci ponuditi. Dvojica
muškaraca su iskočila napolje i razjurila decu štapovima. Imali su
duge crne negovane brade i lepršave odore kakve su se nosile u
Arabijskom zalivu. Upitao sam uličnog prodavca polovne obuće ko
su pridošlice iz kamp kućice. Prodavac je bio vidno uznemiren.
„Idite kući”, rekao je, „zaključajte vrata i zaboravite na te ljude.
Oni donose samo nevolju.”
„Ko su oni?”
Prodavac je, ne odgovorivši na moje pitanje, popakovao obuću u
vreću i napustio svoju tezgu. Trenutak kasnije, primetio sam da je
žena koja je prodavala šećerleme takođe pobegla kući. U roku od
deset minuta, bidonvil se pretvorio u grad duhova. Vratio sam se u
Dar Kalifu i upitao Hamzu šta se dešava.
„To su loši ljudi”, rekao je on. „U stanju su da vam zbog najmanje
sitnice odseku jezik i bace ga psima.”
„Zašto bi uradili tako nešto?”
Hamza je protrljao svoje hrapave šake. „Mi nismo bogati”, rekao
je, „ali mi smo muslimani, pravi muslimani. Mi čitamo Kuran i
razumemo ono što je tamo napisano. Nama su jasne Alahove reči.
Ali, ti ljudi...” Čuvar je zastao u pola rečenice, ispustivši težak
uzdah. „Ti ljudi otimaju našu veru. Oni ne shvataju Kuran.”
„Odakle su oni došli?”
„Iz Arapskog zaliva. Dolaze ovde s vremena na vreme i
pokušavaju da pridobiju sledbenike za svoju borbu.”
„A za šta se bore?”
„Za islamsku anarhiju.”
Ramazanska jutra bila su gotovo nepodnošljiva za Kemala zbog
nedostatka kofeina koji bi mu razdrmao krvotok. Delovao je tako
očajno i utučeno kao da su se sve nevolje sveta sručile na njegova
pleća. Međutim, kao čovek s vanrednom sposobnošću za rešavanje
problema, on je ubrzo pronašao genijalan način za otpočinjanje
dana. Tajna je počivala u adrenalinu.
Svakog jutra, nakon što bi došao po mene kombijem koji je
pozajmio od jednog rođaka, Kemal bi usmerio vozilo ka vrhu brda
Anfa i stao pored puta kako bi promrmljao kratku molitvu. Pred
našim očima se pružao odličan pogled na Marif i stari deo grada.
Posmatrao bih panoramu dok se Kemal pripremao za svoj podvig.
Ispunio bi pluća vazduhom, a onda počeo da vergla motor sve dok
se oko vozila ne bi podigao gust oblak masnih dizel isparenja. Dok
bi nam grmljavina motora parala uši, a miris dizela se uvlačio u
nozdrve, naglo bi pustio kvačilo i umorni stari kombi bi se sjurio
nizbrdo. Kemalov metod stvaranja maksimalne koncentracije
adrenalina u krvi sastojao se u tome da u jednom trenutku volan
naglo smota ulevo, uleti u haotičnu bujicu nadirućeg saobraćaja i
suoči nas s pitanjem čistog opstanka. Nakon otprilike jedne milje
takve sulude vožnje, Kemal bi, zadihan i obliven znojem, ispustio
nekoliko oduševljenih pokliča. To je bio znak da je konačno
spreman da se uhvati u koštac sa izazovima novog dana.

U kući je bilo neobično tiho. Tumarao sam naokolo, u krajnjoj

depresiji. Radnici su urnisali sve što bi palo pod njihove nevešte
šake. Električne i vodovodne instalacije bile su ozbiljno oštećene,
nedovršeni nadsvođeni ulazi bili su u haotičnom stanju, a pločice od
terakote izgledale su kao da ih je poredao čopor majmuna. Ništa mi
nije bilo jasno. U TV emisijama i knjigama, renoviranje stambenog
prostora predstavljalo se kao krajnje bezazlen poduhvat. Kuće su se
sređivale kao od šale. Nije bilo problema s lenjim, mrzovoljnim i
nesposobnim majstorima. Građevinske ekipe su bile sastavljene od
raspoloženih ozarenih ljudi kojima se nije mogla omaći ni najmanja
greška.
Kemal je stigao uveče. Rekao je da u Maroku samo budale rade
danju, da se svi ozbiljni poslovi rade noću, a naročito u vreme
Ramazana.
„Ali kancelarije i predstavništva valjda imaju neko radno vreme?”
upitao sam.
„Imaju, ali ja nikad ne završavam poslove na takvim mestima”,
odbrusio je moj asistent.
„Zbog čega?”
„Jer tamo ima previše ušiju.”
Upitao sam ga kako bismo mogli da angažujemo nove radnike,
ljude koji bi bili dovoljno vešti da stvari izvedu onako kako treba.
„Nemojte žuriti s tim”, rekao je Kemal. „Ako žurite, možete
upasti u provaliju.”
„A gde je ta provalija?”
„Svuda oko nas.”

Narednog dana, Kemal je ponovo pozajmio „Mercedesovu”

limuzinu s diplomatskim tablicama. Krenuli smo kroz Kazablanku,
tražeći nov motor za moj džip. Bio je svež, vedar dan. Sa zapada je
duvao snažan vetar. U vazduhu se osećao miris nadiruće zime.
Tešio sam se pomišlju na to da su u isto to vreme londonske ulice
već bile prekrivene poledicom i obavijene gustom hladnom maglom.
Kemal mi je rekao da ćemo, ukoliko želim da nabavim jeftin
motor, morati da se obratimo ljudima koje je on nazivao
„lešinarima”. Samo su lešinari, namrgođeno je rekao, mogli da
pronađu odgovarajuću stvar. „Treba samo da im kažemo šta nam
treba i oni će nam to nabaviti”, rekao je. „Kako će to izvesti?”
„Imaju oni svoje metode. Ako im ponudite keš, sami će se
potruditi da neki odgovarajući auto završi na otpadu, a onda će
jednostavno otići tamo i pokupiti šta im treba.”
„To mi zvuči nezakonito”, rekao sam. „Osim toga, nemam baš
mnogo keša.”
Kemal je coknuo jezikom. „Ništa ne brinite”, rekao je. „Poznajem
jednog lešinara sa savešću.”
Ostavili smo za sobom palmama oivičeni priobalni put i nakon
izvesnog vremena se obreli na nekom užasnom, zapuštenom mestu.
Nebo je bilo sivo i turobno, iako je bilo tek pozno jutro. Udžerice
prekrivene limenim krovovima gušile su se pod višedecenijskim
naslagama prljavštine. Put je bio izrovan, a kanalizacioni vonj
lebdeo je vazduhom, upozoravajući slučajne prolaznike na to da
nagaze gas i nastave dalje. Na tom krajnje neprivlačnom mestu bilo
je smešteno groblje automobila. Na sve strane su ležala slupana i
demolirana vozila, gomile iskrivljenih i trulih karoserija, uboge i
prezrene hrpe starog gvožđa.
S vremena na vreme, neki muškarac bi se spustio s planine
olupina, čvrsto stežući svoj trofej – volan, deo motora ili neki drugi
neidentifikovani komad metala – koji bi potom uručio drugom
muškarcu u zamenu za svežanj pohabanih novčanica. Obazrivo smo
prišli. Bilo mi je već zlo od mirisa kanalizacije i smrada ustajalog
đubreta. Kemal se na arapskom obratio jednom od lešinara. Čovek
je pokazao ulevo, ka zdepastoj kabini napravljenoj od ploča
ulubljenog lima. Krenuli smo u tom pravcu. Jedan muškarac pojavio
se na vratima i srdačno pozdravio Kemala, poljubivši ga po tri puta
u svaki obraz. Bio je prosečne visine, imao je gustu grivu
narandžaste kose i duge zulufe koji su se spajali ispod brade. To je
bio naš lešinar sa savešću.
Kemal mu je detaljno opisao šta nam treba, naglasivši da motor
mora biti u dobrom stanju. Nije uopšte pomenuo kolikim budžetom
raspolažemo. Kada sam ga, dok smo se vraćali nazad, upitao zašto
nije ukazao na taj detalj, odgovorio je: „U Americi svi prvo pitaju za
cenu. Koliko ova stvarčica košta? Koliko para treba da izručim za
to? Ali u Maroku se razgovor o novcu uvek ostavlja za kraj. Prvo
odaberete ono što želite da kupite. Proverite da li je baš to ono što
vam treba. A onda se dogovarate za cenu.”
Sistem je, u poređenju sa onim na šta smo navikli na Zapadu,
funkcionisao unatraške.
„Ali kako znaš možeš li priuštiti sebi tu stvar?” upitao sam.
„Ne znaš”, odgovorio je Kemal. „Ali zašto postoji cenkanje?

Kada smo se vratili kući, Hamza i Osman su nervozno koračali po

tremu, čekajući da se pojavim. Rekli su mi da je iskrslo nešto strašno
važno.
 „Nije valjda još neki nesrećan slučaj?”
„Ne, nije to.”
„Hvala bogu! Dobro, o čemu se onda radi?”
„Pođite za mnom.”
Prešli smo preko terase i ušli u dvorišni vrt.
Hamza je ispružio ruku i pokazao kažiprstom ka vrhu velikog
palminog drveta. „Pogledajte tamo”, rekao je.
Nisam video ništa neobično. „Meni sve izgleda u redu.”
Hamza i Osman su se očajno pljesnuli po licu. „U redu?” ponovili
su gotovo uglas, sablaznuti mojim rečima.
„Pa da, čini mi se da je sve u redu. Ne vidim ništa čudno.”
Sada je Osman uperio prst ka krošnji, usmeravajući moj pogled
ka onome što su želeli da mi pokažu. „Tamo! Tamo gledajte!” rekao
je.
Fiksirao sam pogled u tom pravcu, žmirkajući na popodnevnoj
svetlosti. Nakrivio sam glavu i ponovo začkiljio. A onda sam,
malopomalo, uspeo da razaznam obličje koje ih je toliko uznemirilo.
Među lišćem i plodovima urme visio je kanap za koji je bilo
privezano malo beživotno stvorenje koje je podsećalo na pacova.
„To je jež”, objasnio je Osman.
„Šta jež traži gore?”
Hamza me je ćutke zgrabio za ruku, poveo me preko verande do
kuće, a potom me izveo na ulicu. Odatle je nastavio kroz sirotinjsku
četvrt, gde je još uvek bila parkirana kamp kućica verskih fanatika, a
potom se spustio nizbrdo ka moru. Zbunjeno sam koračao za njim,
ispitujući ga kuda me vodi. Uskratio mi je bilo kakvo objašnjenje.
Samo je progunđao da nam treba bezbedno mesto za razgovor.
„Zar u kući nije bezbedno?” upitao sam.
Na Hamzinom licu pojavio se izraz beskrajnog straha. Uprkos
svom tamnom tenu, gotovo je prebledeo od užasa.
„Nije”, rekao je drhtavim glasom. „U kući nije ni najmanje
bezbedno, mesje Tahire.”
Kada smo stigli do kraja glavne ulice, Hamza je prešao priobalni
put i uputio se ka ograđenoj plaži. Uzburkani zimski talasi lomili su
se na peščanom žalu. Tada se čuvar konačno zaustavio, zagledavši
se pravo u moje oči.
„Imam loše vesti”, rekao je.
„Nešto u vezi s radnicima? Nešto u vezi s njihovim odlaskom?”
Hamza se namrštio. „Ma ne, ne radi se o radnicima”, rekao je.
„Radi se o nečemu daleko ozbiljnijem. Neko pokušava da vam
naškodi.”
„Kandiša i džini?”
Čuvar je oborio pogled. „Ispričaću vam”, tiho je rekao.
Spustili smo se na pesak. Hamza je neko vreme nemo zurio u
talase.
„Nekada davno, jedan muškarac se zaljubio u ženu udatu za
drugog čoveka”, konačno je započeo svoju pripovest, i dalje ne
skrećući pogled ka meni. „U potaji se sastajao s njom pod krošnjom
palminog drveta svake prve noći u mesecu. Donosio joj je skromne
poklone – ružu, kolač, ili nešto slično. Svojom pažnjom je pridobio
ženino srce i tako je ona jedne večeri pobegla s njim. Prevareni muž
se zakleo da će ih oboje ubiti. Čast njegove porodice bila je
oskrnavljena. Progonio ih je nedeljama, mesecima, godinama.”
Hamza je prstom iscrtao kvadrat na pesku.
„Na kraju je nekako uspeo da im uđe u trag”, nastavio je.
„Saznao je da žive u kući pored mora, da su srećni i da su dobili
dete. I tako im je jednog dana banuo na vrata. Bio je spreman da im
oboma skine glavu, ali nešto ga je zaustavilo. Okrenuo se i izašao
napolje, a potom se vratio svojoj kući i izvršio samoubistvo.”
Pitao sam se kakve veze ta priča može imati s mrtvim ježom
obešenim na palmi u mom dvorištu.
„Postojalo je nešto u vezi s tom ženom što nijedan od dvojice
muževa nije znao”, rekao je Hamza.
„Šta to?”
„To da je ona bila džin i da je njeno pravo ime bilo Kandiša.”
„Kandiša je ženski džin?”
„Da.”
Upitao sam ga kako se jež uklapa u tu priču.
 „Jež predstavlja znak”, odgovorio je. „Znak da se Kandiši ne
dopadaju ljudi koji žive u kući.”
„I šta bi ja trebalo da preduzmem povodom toga?”
Hamza je i dalje zurio u talase. Otvorio je usta, ali reči su mu
zastale u grlu.
Ponovio sam pitanje. „Reci mi, šta bi ja sad trebalo da
preduzmem?”
„Trebalo bi da spakujete kofere, da zajedno s porodicom
napustite Dar Kalifu i da se nikada više ne vratite.”

Malo-pomalo, zatekao sam se u krajnje nezgodnoj i neočekivanoj

situaciji. Po nalogu svog asistenta, otpustio sam radnike koji je
trebalo da renoviraju kuću, i zahvaljujući tom potezu, najverovatnije
izgubio šansu da ikada vratim unapred isplaćeni novac. Iz meni
nepoznatih razloga, navukao sam na vrat opasnog lokalnog
gangstera koji me je zasipao pretnjama, živeo sam u kući bez tapije
nasukanoj u sirotinjskoj četvrti, a meteorološka situacija mi takođe
nije išla u prilog. A sada sam, kao da sve to nije bilo dovoljno,
saznao da moram napustiti kuću zato što je naše prisustvo vređalo
nekog nevidljivog duha.
Sutradan sam Kemalu izložio sve te dileme i zamolio ga da mi
kaže svoje mišljenje. On je bio uveren u to da su mrtav jež i priče o
Kandiši predstavljali deo pomno osmišljene prevare koja je trebalo
da nam utera strah u kosti.
„Misliš li da čuvari pokušavaju da preuzmu posed?” upitao sam.
Kemal se nakratko zamislio. „Mislim da to nije njihovo maslo”,
odgovorio je. „Neko drugi se skriva iza svega toga.”
„Kako možeš biti tako siguran?”
Kemal je ponovo zaćutao. „Zato što su oni isuviše vezani za Dar
Kalifu da bi se bavili takvim radnjama”, konačno je prozborio.
Kada sam tih dana sreo imama iz sirotinjske četvrti, delovao mi je
strašno zabrinuto. Pozdravio me je kiselim osmehom, ali nije prišao
da traži prilog za džamiju. Po tome sam shvatio da nešto nije u redu.
Na sokacima i u malim radnjama okrenutim ka glavnoj ulici osećala
se velika napetost. Nešto je lebdelo u vazduhu. Nešto što niko nije
mogao ignorisati.
Čudna kamp kućica je već dva dana bila ulogorena u sirotinjskom
naselju. Negde oko sumraka, zavese na prozorima su se razmakle i
otkrile dva bradata muškarca koja su sedela na hoklicama pored
prozora. Na sebi su imali bele heklane kapice i plave džempere
navučene preko tradicionalnih odora. Ljudi su ubrzanim korakom
prolazili pored kamp kućice, gledajući pravo ispred sebe, kao da su
bradati muškarci svakog trenutka mogli ispružiti ruke, zgrabiti ih i
prerezati im grkljane.
„Bombaši su izgledali isto tako”, prošaptao mi je Osman te noći.
„Uopšte ne valja što su došli ovde. Ako ljudi iz vlasti načuju da su
tu, srušiće nam kuće. Reći će da podržavamo fundamentaliste.”
„Zašto ih jednostavno ne najurite? Ovo je vaš bidonvil. Oni tu
nemaju šta da traže.”
Osmeh na Osmanovom licu se sledio, a čelo postalo prekriveno
borama. „Ako ih izbacimo”, rekao je, „spaliće čitavo naselje”.
Ramazan se nastavljao. Kako je vreme odmicalo, postajalo je sve
očiglednije da su vernici već prilično iscrpljeni strogim postom i da
se svi odreda nalaze na rubu nerava. Kemal je iz dana u dan sve
više kasnio na posao, a onda se jednog dana uopšte nije pojavio.
Kroz glavu su mi prolazile razne crne misli. Strahovao sam da je
možda doživeo nesreću tokom svoje jutarnje adrenalinske vožnje, ili
da je završio pod točkovima nekog pomahnitalog vozača izluđenog
nedostatkom nikotina.
Tokom popodneva, ulice Kazablanke su se pretvorile u pravu
ludnicu. Automobili su izletali još nasumičnije nego obično,
prebacujući se iz jedne trake u drugu, kao da vozači uopšte nisu
marili za to da li će ih neko udariti. Svi prozori na vozilima bili su
otvoreni, ali ne zbog vazduha, već zato da bi vozači međusobno
mogli da se čašćavaju psovkama i uvredama. Do pet sati, Bulevar
dAnfa, glavna gradska saobraćajnica, već je bio pun ulubljenih
karoserija, iščukanih branika i zaraćenih vozača.
Prošao je još jedan dan, a od Kemala i dalje nije bilo ni traga ni
glasa. Zvao sam ga na mobilni telefon, ali aparat je bio isključen.
Prvo sam otišao da se izjadam Račani, a onda me je spopao
nezaustavljivi nalet besa. Urlao sam po kući, pitajući se kako neko
može da bude toliko neodgovoran. Prošla su još dva dana, a bes je
sve više ključao u meni.
Četvrtog dana sam odlučio da otpustim Kemala, ako ga ikada
više budem video. Moja odluka je bila čvrsta i neopoziva. Postrojio
sam čuvare i saopštio im novost. Moje reči su ih vidno obradovale.
Hamza je izjavio da mi Kemal može doneti samo nevolje i da se
zaposlio kod mene samo zato da bi se dokopao mojih para. Medved
je odbacio uobičajenu formalnost i potapšao me po leđima, da bi se
potom, mrmljajući nešto sebi u bradu, uputio ka staji da zajedno sa
svojim kolegama proslavi svečani događaj.
U sedam sati uveče, dobio sam poruku preko mobilnog telefona.
Pisalo je: „Odmah dođite u glavnu policijsku stanicu na Bulevaru
Zerktuni.” Srce mi je divljački zalupalo. Jurnuo sam kroz sirotinjsku
četvrt i unajmio taksi do centra grada. Kada sam stigao do stanice,
jedan policajac se isprečio na kapiji. Rekao je da ne mogu unutra i
pokazao mi da sačekam sa strane.
Čekao sam i čekao. A onda se, u devet sati i petnaest minuta,
Kemal konačno pojavio. Na sebi je imao istu odeću koju je nosio i
pre pet dana. Glava mu je bila pognuta, a samopouzdanje
poljuljano.
„Gde si, zaboga, bio?”
„U zatvoru”, odgovorio je.
 DEVETO POGLAVLJE

U zemlji slepaca čovek s jednim okom je kralj.

NAJVEĆI PROBLEM S KOJIM SU SE STANOVNICI

KAZABLANKE suočavali tokom Ramazana predstavljali su lopovi.
Bilo ih je na sve strane. Bilo je dovoljno da neku stvar samo na
minut ostavite bez nadzora pa da je nikada više ne vidite. Lopovi su
vrebali čestit narod koji je, zbog svoje iscrpljenosti i izgladnelosti,
predstavljao laku metu. Maroko inače važi za prilično bezbednu
zemlju s veoma niskom stopom kriminala. Međutim, još od samog
početka ramazanskog perioda svi ljudi koje smo sretali upozoravali
su nas da zaključamo ili privežemo ono što smo posedovali. Isprva
nismo naročito ozbiljno shvatali ta upozorenja. Međutim, svega
nedelju dana od početka Ramazana bili smo već pošteno opelješeni.
Među nestalim stvarima nalazili su se moj i Račanin novčanik,
Arijanina školska torba, moj novi fotoaparat, pa čak i namirnice.
Lokalne novine bile su pune priča o drskim lopovima – o krađama
automobila i magaraca, akten-tašni punih novčanica, nakita,
nameštaja, pa čak i kućnih ljubimaca.
Sveti mesec bi, po pravilu, trebalo da predstavlja period izrazite
pobožnosti. Međutim, poput Božića na Zapadu, ni Ramazan nije
uspeo da izbegne komercijalizaciju. Porodice su svake večeri trošile
pravo malo bogatstvo kako bi obezbedile razne poslastice za iftar,
prekid dnevnog posta. Pred izgladnele ukućane iznosili su se
poslužavnici puni puslica, biskvita, peciva i slatkiša, urme iz oaza na
jugu, sočne planinske smokve, kao med slatke dinje, svež jogurt i
šljive.
Svake večeri, kada bi mujezin objavio prekid dnevnog posta,
čuvari bi pojeli pregršt urmi, popili malo mleka i izjurili napolje u
patrolu. To doba dana, za njih nije predstavljalo period uživanja u
hrani, već vreme za lov na lopove.
 „Lopovi dolaze dok ljudi jedu iftar”, rekao je Medved.
„Šunjaju se naokolo kao lisci”, dodao je Osman.
„Kao mladi prepredeni lisci”, nadovezao se Hamza.
„Šta biste uradili kad biste zaista uhvatili nekog od njih?”
Tri čuvara razmenila su brze poglede, a onda se okrenula ka
meni i prasnula u smeh.
„Saterali bismo ga u ugao i zasuli ga kamenicama”, rekao je
Hamza. „A onda bismo dohvatili motke i mlatili ga sve dok ne
počne da zapomaže kao žena.”
„Da li biste ga izručili policiji?”
Čuvari su na moj predlog odgovorili prezrivim osmehom.
„To ne bi bilo zabavno”, rekao je Medved, raširivši usne u širok
kez.

Kemal nije progovorio ni reč sve dok nije smazao pun tanjir kus-
kusa serviranog s pečenom bundevom, krompirom i mekim sočnim
jagnjećim mesom. Nije uopšte podsećao na onog starog Kemala. Po
prvi put je delovao slabašno i krotko.
„Šta se desilo?”
„Nešto veoma loše”, rekao je, glođući jagnjeću kost.
„Nedopustivo loše.”
„Jesi li ukrao nešto?”
„Šta vam pada na pamet?”
„Pa šta je onda bilo?”
Kemal se zavalio unazad i zapalio cigaretu. „Otišao sam do jedne
kancelarije da proverim neku dokumentaciju”, rekao je, „i tamošnji
službenik me je uvredio. Ramazan je, pa su mu valjda nervi
popustili. Nazvao me je sinom smrdljive kurve!” Kemal je na
trenutak zastao, izdahnuvši dim. „Niko ne može moju majku
nazvati smrdljivom kurvom i proći nekažnjeno.”
„Šta si uradio?”
„Primetio sam veliku metalnu vazu na polici. Zgrabio sam je i
tresnuo ga posred lica.”
 Kemalu je trebalo dva dana da se vrati u normalu, mada je
normala za vreme Ramazana prilično diskutabilan pojam. Ispod
očiju su mu se nazirali duboki tamni kolutovi, a lice mu je bilo
umorno i bledo. Rekao mi je da je službenik pokrenuo tužbu protiv
njega. Uspeli su da postignu nekakav dogovor. Bila je to konačno
jedna dobra vest, a uskoro je usledila još bolja. Lešinar kojeg smo
posetili uspeo je da pronađe odgovarajući motor. Kemal je tvrdio da
je motor u tako dobrom stanju kao da je tek izašao iz fabrike i da je
skinut s nedavno slupanog džipa korejske proizvodnje.
„Baš imamo sreće! Znate li kolika je verovatnoća da se vozilo
identično onome koje vi posedujete slupa baš u trenutku kada je
nama to potrebno?”
Zvučalo je previše dobro da bi bilo istinito.
„Jesi li siguran u to da to vozilo nije nečijom intervencijom sletelo
s puta kako bih ja dobio motor?”
Kemal je skrušeno spustio pogled. „Ne postavljajte mi takva
pitanja”, rekao je. „Znate da je Ramazan i da ne smem da lažem.”

Uprkos tome što sam nekoliko dana ranije doneo čvrstu odluku
da otpustim Kemala, njegov povratak je značio da smo se
zajedničkim snagama ponovo mogli baciti na rešavanje tekućih
problema. Naškrabao sam novi spisak stvari koje je trebalo obaviti.
Prva na listi prioriteta bila je nabavka odgovarajuće mreže za
prekrivanje bazena. Nekoliko nedelja ranije, Zohra je kontaktirala
jednu od vodećih kompanija koja je prodavala opremu za bazene i
dobila njihovu ponudu. Tražili su nam skoro tri hiljade dolara.
Kemal mi je kao iz topa rekao da može da naruči mrežu za tričave
pare i upitao me koji je sledeći problem.
„Diže mi se kosa na glavi kad pomislim na ono stepenište”, rekao
sam. „Pod hitno moramo staviti zaštitnu ogradu. Treba nam jedan
zidar da dovrši ono što je započeto, a potom će nam trebati i stolar.”
Sutradan ujutru, Kemal je stigao u Dar Kalifu s dvojicom
debeljuškastih muškaraca koji su nosili jednako debeljuškaste vreće.
Izgledali su kao braća. Na sebi su imali debele gumene kecelje i
ribarske čizme. Kemal ih je izveo u dvorište i pokazao rukom ka
bazenu. Potom im je nešto dugo pomno objašnjavao na arapskom.
Muškarci su klimnuli glavom, otvorili svoje vreće i izručili dve hrpe
smeđeg sintetičkog kanapa debelog kao dečji prst. Presavili su vreće
i seli na njih, zgrabili malo pređe i počeli da pletu mrežu.
Nekoliko minuta kasnije, začuli smo neko lupkanje pred vratima.
Hamza je odmah pojurio ka ulazu. Na našem kućnom pragu stajao
je visok, snažno građeni muškarac povijenih ramena i divlje
razbarušene brade. Izgledao je kao plaćeni ubica. Bio sam gotovo
uveren u to da taj tip radi za mog komšiju mafijaša.
„Mislim da je pogrešio kuću”, promucao sam.
„Ma, nikako. Čovek je na pravoj adresi”, oglasio se Kemal,
pozdravivši došljaka. „Ovo je naš zidar.”
„A šta je sa stolarom? Znaš da neko treba da napravi vrata i
prozore za spavaću sobu.”
Lijući kroz demolirane prozore, zimske kiše su pretvorile našu
razrušenu spavaću sobu u pravo jezero. Da stvar bude još
upečatljivija, čak se i jedna porodica pataka nastanila unutra.
„Svi stolari u Maroku su okorele barabe i narkomani”, rekao je
Kemal.
„Mislim da malo preteruješ. Ne možeš tek tako žigosati čitavu
profesiju”, rekao sam.
„Ne preterujem. Stolari su loši ljudi. Svi do jednog.”
„Nemoguće da u čitavom Maroku ne postoji bar jedan čestiti
stolar. Siguran sam u to da ga možemo pronaći ako se malo
potrudimo.”
Kemal se u tom trenutku kvrcnuo prstom po slepoočnici. „Pa
naravno!” viknuo je. „Da znate da ste u pravu! Postoji jedan.”

Ribari su pleli i pleli i ogromna smeđa mreža je, malo-pomalo,

počela da prekriva vrt. Tvrdili su da je ta mreža najkvalitetnija u
čitavoj Kazablanki i dovoljno izdržljiva da ulovi čak i kita.
„Ne planiram da idem u lov na kitove” rekao sam.
Debeljuškasti ribari su se na trenutak snuždili. Razmenili su
nekoliko pogleda, a onda je jedan od njih progovorio: „Ova mreža
ima baraku. Ona može zaštititi život, baš kao što ga može i oduzeti.”
Do sutradan po podne ispleli su mrežu dugačku devet metara.
Trebalo je da urade otprilike još toliko. Njihovi vešti prsti su
zapanjujućom brzinom nastavljali da pletu najlonske niti. Posmatrao
sam ih, diveći se njihovom radu, kada se Kemal pojavio u mom
džipu. Lešinarov motor je bio namešten.
Ne gubeći ni trenutak, zakotrljali smo se kroz sirotinjsku četvrt i
izašli na otvoren put, davši se u potragu za jedinim stolarom sa
kojim je Kemal hteo da ima posla. Dok smo se vozili, Kemal mi je
pričao o svojim američkim iskustvima. Primetio sam da se sa
ogromnim zadovoljstvom prisećao vremena koje je proveo na
gostoprimljivom američkom jugu. Priznao mi je da je, kada je prvi
put ušao u jedan veliki supermarket u Atlanti, umalo pao u nesvest
pred prizorom bezbrojnih rafova preplavljenih robom.
„Osećao sam se kao u snu. Takvo izobilje. Takav glamur.”
„Glamur? U supermarketu?”
„Da!” uzbuđeno je viknuo Kemal. „Istog tog dana upoznao sam
svoju prvu američku ljubav.”
„Gde si je upoznao?”
„Pa tamo, u Sejfveju, kod frižidera sa smrznutim graškom.”
Džip je jednolično brundao, vozeći nas ka jugu, u pravcu
Marakeša. Luksuzne vile duž puta ustupile su mesto sirotinjskim
udžericama, a udžerice su se ubrzo povukle pred otvorenim
poljima. Zemljoradnici su radili na njivama zasađenim crnim lukom,
dinjama i kukuruzom. Zamolio sam Kemala da mi kaže nešto više o
devojci koju je upoznao u Atlanti.
„Bila je lepa kao san”, tiho je rekao. Glas mu je bio treperav i
čežnjiv, kao glas čoveka koji se priseća davno izgubljene ljubavi.
„Koža joj je bila svetlosmeđa, oči zelene, kao jabuke u senci
voćnjaka. Stajali smo kod tog frižidera sa smrznutim graškom i
gledali se kao hipnotisani. Bila je to ljubav na prvi pogled.”
Prasnuo sam u smeh.
„Ne verujete mi”, utučeno je rekao Kemal, „ali to je gola istina.
Imali smo toliko toga zajedničkog. Poklonila mi je svoju sliku i ja
sam je, dirnut njenim gestom, prislonio uz grudi. Kada smo napustili
Sejfvej, bili smo već vereni.”
„Ali to je suludo!”
„Zašto bi bilo suludo? Bila je to čista ljubav.”
„I jesi li se oženio njome?”
Kemalovo lice se odjednom smračilo. „Nisam. Alah to nije želeo”,
rekao je.
„Otkud znaš?”
„Kada sam odneo veš na pranje, zaboravio sam da iz farmerica
izvadim papirić s njenim brojem telefona.” Kemal je prebacio
menjač u četvrtu brzinu. „Mogao sam da pokušam samo jedno”,
rekao je.
„Šta to?”
„Vratio sam se do Sejfveja i čekao. Čekao sam i čekao, ali ona se
više nikada nije pojavila.”
„Koliko dugo si čekao?”
„Nedelju dana.”
„Straćio si nedelju dana života čekajući devojku s kojom si proveo
svega nekoliko minuta kod frižidera sa smrznutim graškom?!”
Kemal je duboko uzdahnuo, kao da je u duši još uvek nosio bol
zbog te davne neostvarene veze. „Vi to ne razumete”, rekao je. „Bili
smo vereni.”

Stolarska radionica se nalazila na periferiji Kazablanke, preko

puta glavne gradske deponije. Ðubretarski kamioni su danonoćno
pristizali iz svih delova grada da bi se tu oslobodili svojih tovara.
Čopor žgoljavih pasa prebirao je po smeću, tražeći jestive ostatke.
Radionica je bila smeštena u skromnoj jednosobnoj udžerici s
drvenim krovom. Majstor kome smo dolazili u posetu čuo je
brujanje motora. Bio je star i povijen kao iskrivljeno borovo stablo.
Nije više imao nijednu dlaku na glavi, a oči su mu bile nesrazmerno
sitne, kao da su se smanjile od starosti. Dok smo mu prilazili,
začkiljio je, posmatrajući nas kroz veliku lupu koju je držao u levoj
ruci.
Kada je prepoznao Kemala, iskrivljeni starac je gotovo poskočio
od radosti. Ispustio je lupu koja se zanjihala na konopcu privezanom
oko vrata i zateturao se ka nama. Srdačno je pozdravio Kemala,
izljubivši mu obraze svojim ispucalim usnama.
Punih sat vremena nismo mogli da dođemo do reči. Stari
drvodelja se raspitivao o svakom članu Kemalove porodice. Bilo je
očigledno da ih je sve poznavao – bliže i dalje rođake, braću i sestre,
ujake i stričeve, tetke, babe i dede. Poimence bi pomenuo svaku od
tih osoba, uputio reči hvale na njen račun i blagosiljao je. Potom je
počeo da se izvinjava što nas ne može bolje ugostiti.
Da nije bio Ramazan, priredio bi nam pravu gozbu, objašnjavao
je. Sledećeg puta će nas dočekati kus-kusom spremljenim sa suvim
grožđem i mekim sočnim mesom, kolačima sa aromom narandžinog
cveta i galonima slatkog čaja od nane.
„Drugi put, inšalah, ako bog da”, rekao sam.
Nakon dva sata, još uvek nismo dobili priliku da izložimo ono
zbog čega smo došli. Ćušnuo sam Kemala laktom.
„Stari ljudi se ne smeju požurivati”, prošaptao je on.
Prošlo je još pola sata. Postajao sam sve nestrpljiviji, naročito zbog
toga što je vetar promenio pravac i što smo već počeli da se gušimo
od zadaha koji je dolazio s deponije. Konačno, kada je svaki živi i
mrtvi rođak bio bar jedanput pomenut, pohvaljen i blagosiljan, stari
drvodelja se ućutao. Potom se nakratko pomolio, sklopivši ruke na
krilu.
Kemal je tada objasnio kako smo zapravo došli da ga zamolimo
za jednu uslugu. Upitao ga je može li nam napraviti komplet
prozora i jedna vrata. Stolar je istog trenutka skočio na noge.
Napravio je nekoliko koraka i zagledao se u mene kroz
uveličavajuće staklo.
„Napraviću vam najlepše prozore i vrata koje je svet ikada
video!” veselo je uzviknuo. „Drvo će biti mirišljavo i snažno,
najkvalitetnije koje se ovde može naći. Izrezbariću ga sa mnogo
ljubavi i pažnje, milujući ga prstima.”
 „To zaista lepo zvuči”, rekao sam. „To je baš ono što nam je
potrebno.”
Stari majstor je zabeležio dimenzije na jednoj borovoj daščici.
Razmenili smo još nekoliko formalnih rečenica, a onda smo uspeli
da se izvučemo i da krenemo kući. U povratku sam upitao Kemala
kako je upoznao drvodelju. Rekao mi je da će mi uskoro objasniti.
Vraćali smo se istim putem kojim smo i došli, pored otvorenih polja i
sirotinjskih četvrti, pored luksuznih vila i poslovnih zgrada,
približavajući se centru Kazablanke.
Kemal je zaustavio vozilo ispred jedne stambene zgrade. U
prizemlju se nalazio hamam, tursko parno kupatilo, sa zasebnim
ulazima za muškarce i žene.
„Ovo je zgrada u kojoj živim”, rekao je, „a hamam je u vlasništvu
moje porodice”.
Otvorio je jedna čelična vrata u prizemlju i poveo me u mračan
podrum. Kada su mi se oči navikle na tamu, primetio sam da neko
sedi šćućuren uza zid, u blizini parnog kotla. Čovek je bio potpuno
ćelav i bez obrva. Kemal ga je pozvao. Ložač je otvorio vratanca sa
strane i ubacio pregršt neke rastresite materije u oganj.
„Šta je to?”
„Ovo je kazan kojim se zagreva hamam”, odgovorio je Kemal.
„Po čitav dan i noć neko čuči ovde, bacajući piljevinu u vatru.
Piljevina se dovozi svakog jutra iz radionice koju smo upravo
posetili. To je praksa koja traje već pedeset godina. Toliko dugo naše
porodice sarađuju.”
Kemal me je na tom mestu ponovo upozorio da nikad ne skidam
pogled s lopte.
„Mi smo nekada posedovali na desetine zgrada u Kazablanki”,
rekao je. „Pored toga smo imali još i nekoliko fabrika i farmi. A sada
nam je od svega toga ostao samo ovaj hamam.”
„Šta se desilo sa ostalim poslovima?”
„Nakon nesreće”, rekao je Kemal, „moj otac je izgubio želju za
životom. Njegova supruga i jedina kćer više nisu bile među živima.
Povukao se u sebe, ispustio konce iz ruku i ostali su počeli da
preuzimaju njegove poslove. Kada su videli da nema snage da im se
suprotstavi, malo-pomalo su mu sve oteli. Bili su kao kurjaci koji
rastržu svoj plen.”
Kemal me je izveo nazad na ulicu.
„Čuvajte se”, rekao je. „Isto se može desiti i vama. Kurjaci su
svud oko vas. Dovoljno je da samo na trenutak zažmurite pa da
ostanete bez Kalifove kuće.”

Jedino što je napredovalo u čitavoj kući bila je mreža za bazen.

Ribari su već bili ispleli metre i metre mreže. Hamza i druga dva
čuvara smatrali su da je to izlišan trošak. Rekli su mi da bi bilo
daleko pametnije da sam taj novac potrošio na odobrovoljavanje
džina. Da sam tako učinio, jednodušno su tvrdili, kuća i svi koji žive
u njoj bili bi zaštićeni plaštom nevidljive energije. Neki zapadnjački
um bi takvu praksu – oslanjanje na molitvu, praznoverne obrede i
magične simbole – sigurno smatrao čistom ludorijom. Ali kada bih
to stvarno učinio, uveravali su me moji čuvari, mogao bih živeti bez
bilo kakvih sigurnosnih mera ili uređaja.
„Hoćete da kažete da mi ne bi trebale čak ni brave na vratima?”
upitao sam.
„Tako je”, odgovorio je Medved.
„A protivpožarno osiguranje?”
„Ni to vam ne bi trebalo”, odgovorio je Hamza.
„Ako bih udovoljio džinima i našao se pod njihovom zaštitom”,
lukavo sam nastavio, „onda mi sigurno ne bi trebali ni čuvari”.
Hamza, Osman i Medved su istog trenutka zbili redove. Preko
njihovih lica preletela je senka straha. Uplašili su se da bi mogli
ostati bez posla. Čekao sam dok su sva trojica očajnički pokušavala
da smisle neki adekvatan odgovor.
„Čuvari će vam uvek biti potrebni”, konačno je prozborio
Hamza.
„Zašto?”
„Zato što je naš zadatak da komuniciramo sa džinima.”
 Stigla je i treća nedelja Ramazana, a nova ekipa zanatlija koje mi
je Kemal obećavao još uvek nije stizala. Kad god bih počeo da se
raspitujem za njih, odgovarao mi je da ne smemo žuriti. Ako
budemo nestrpljivi i nedovoljno obazrivi pri odabiru majstora
kojima ćemo poveriti radove u Dar Kalifi, govorio je, situacija može
postati još haotičnija.
„Ti ljudi su drugačiji od građevinara”, objašnjavao je. „Oni su
umetnici. Ako počnete da požurujete umetnika, on će dohvatiti nož
i prerezati vam grkljan.”
„Meni je već dosta psihopata”, nervozno sam odbrusio. „Situacija
je ionako dovoljno loša.”
Kemal je zamahao prstom ispred mog lica, kao da pokušava da
me prizove svesti. „Plašim se da razmišljate na pogrešan način”,
rekao je. „U Maroku vlada sledeće pravilo: što je umetnik luđi,
utoliko bolje poznaje svoj zanat. Trebaće nam vremena da
pronađemo ekipu koja je dovoljno poremećena da ljudski odradi
posao u Kalifovoj kući.”

Fransoa mi je rekao da prave majstore mogu pronaći u staroj

gradskoj četvrti Habus. Nisam mu ni na trenutak poverovao, ali
svejedno sam naterao Kemala da me jednog petka ujutru odveze
tamo, koliko da bih pred njim demonstrirao svoj autoritet.
Poslednji petak svetog meseca Ramazana jeste dan kada je u
Maroku praktično nemoguće obaviti bilo kakav posao. Već tri
nedelje sam bio kao na iglama. S nestrpljenjem sam očekivao da
konačno ugledam neke promene u svom razrušenom domu, ali
stvari su i dalje stajale u mestu. Dugotrajni post bližio se kraju. Od
vernika se očekivalo da budu usredsređeni na molitvu, ali u
njihovim umovima je poput fatamorgane izranjala samo jedna slika
– ogroman tanjir kus-kusa i jagnjetine sa svim mogućim začinima i
prilozima.
Kemal je bio ćutljiv dok smo se vozili ka Habusu. Bilo je očigledno
da jedva funkcioniše. Njegov organizam je platio ozbiljan danak
nedostatku sna, nikotina i alkohola, kao i prekomernim jutarnjim
dozama adrenalina kojima je pokušavao da se izbori sa svojom
učmalošću. Poslednje što je želeo bilo je da me tog jutra vozi do
granitnog bazara u Habusu gde sam nameravao da potražim
radnike. Na sreću, bio je toliko slab i iscrpljen da sam relativno lako
uspeo da preuzmem kontrolu. Za razliku od njega i ogromne većine
Marokanaca, ja sam jeo po tri obroka dnevno i svake noći spavao po
sedam sati tako da sam se do kraja Ramazana osećao kao gospodar
sveta.
Habus je bio potpuno drugačiji od elegantnih francuskih vila i
stambenih blokova koji predstavljaju zaštitni znak Kazablanke.
Gotovo sve zgrade bile su napravljene od granita, a ne od betona
koji dominira u drugim delovima grada. Iza kamenih kolonada
nadsvođenih gracioznim šiljastim lukovima nalazilo se na desetine
malih lokala i radionica. Činilo se kao da je čitava četvrt već
vekovima stajala na tom mestu, tako da sam bio veoma iznenađen
kada sam saznao da su Habus zapravo podigli Francuzi tokom
tridesetih godina dvadesetog veka.
Radnje su bile prepune svakojake robe – šarenih dželaba
porubljenih svilenim brokatom, tarbuša sašivenih od finog crvenog
filca, žutih babuš papuča, kaftana ukrašenih vezom i šljokicama i
raskošnih venčanih haljina koje bi očarale gotovo svaku nevestu.
Čitava jedna ulica bila je rezervisana za marokanski nameštaj, druga
za mesingano posuđe, a treća za parfeme i kozmetičke proizvode
kao što su ružina vodica, antimon ili eterična ulja na bazi jasmina,
sandalovog drveta i mošusa.
Raspitivali smo se za zanatlije, ali nijednog nismo uspeli da
pronađemo. Ljudi bi se, čuvši naše pitanje, ili namrštili i odmahnuli
glavom, ili bi nam predložili da dođemo posle Ramazana. Očigledno
su mislili da sam lud kada sam na samom kraju posta mogao da
razmišljam o takvim stvarima. Dok smo se provlačili između
stubova i zavirivali u lokale, primetio sam jedno malo uvučeno
dvorište. Unutra se nalazilo nekoliko antikvarnica. Svaka je nudila
uobičajeni asortiman predmeta od bronze izrađenih u art deco stilu,
predratnog nameštaja, slika i grafika. Praktično sve što se može
pronaći u antikvarnicama Kazablanke predstavlja francusku
zaostavštinu i potiče iz prve polovine prošlog veka.
Međutim, pronašao sam jedan izuzetak. U pozadini jedne radnje
spazio sam izuzetno prefinjen trpezarijski sto. Imao je površinski sloj
od orahovine, blago zaobljene ivice i kabriol nogare. Detalji, izbor
drveta i stil sugerisali su da taj sto nije francuskog, već španskog
porekla. Po mojoj nestručnoj proceni, mogao je poticati iz ranog
devetnaestog veka, iz vremena kada Francuzi još uvek nisu bili
aneksirali marokansku kraljevinu.
Gurnuo sam Kemala ispred sebe i rekao mu da pita za cenu.
Vlasnik prodavnice je bio previše mrzovoljan da bi se bavio
reklamiranjem svoje robe. Sedeo je na staroj pletenoj stolici, savijen
u pojasu kao da je imao grčeve u stomaku. Glava mu je bila
naslonjena na šake. Kemal ga je upitao koliko košta sto.
„C’est cinq milles dirhams”, odgovorio je trgovac.
„Pet stotina dolara”, rekao je Kemal. „To je previše.”
„Možemo se cenkati”, veselo sam rekao.
Kemal se samo okrenuo i uputio se ka izlazu. „Trgovci su postali
pohlepni zbog Ramazana”, progunđao je.
„Taj čovek je iscrpljen i izgladneo”, rekao sam. „Sad bismo ga
lako mogli ubediti u to da spusti cenu.”
„Idemo odavde”, rekao je Kemal neumoljivim glasom.

Kada smo se ponovo našli na ulici, primetio sam jednu

prosjakinju. Bila je veoma stara. Lice joj je bilo izbrazdano dubokim
tamnim borama, a povijeno telo zaogrnuto tamnozelenom
dželabom. Međutim, ona nije privukla moju pažnju svojim izgledom
ili odećom, već onime što je nosila u rukama.
U njenoj korpi se nalazila gomilica najlepšeg voća koje sam video
od svog dolaska u Kazablanku. Na trenutak sam zastao,
posmatrajući je kako korača od tezge do tezge. Prodavci su pažljivo
prebirali po svojoj robi kako bi pronašli najlepšu od svih jabuka,
pomorandži ili šljiva koju bi potom dali staroj prosjakinji zajedno sa
svojim blagoslovom. Bio sam iznenađen takvim gestom jer se u
zapadnom svetu ljudima koji nemaju novca gotovo po pravilu daje
manje kvalitetna, drugorazredna roba. Prišao sam jednom od piljara
i upitao ga zašto je prosjakinji dao najlepšu breskvu sa svoje tezge.
Trgovac je zamišljeno pogladio bradu. „Zar zaista mislite da
neko, samo zato što je prosjak, zaslužuje da dobije isključivo ono što
niko drugi neće da uzme?” odgovorio mi je. „Naš narod nije takav.”

Prošlo je još dva dana i sveti mesec Ramazan je ostao iza nas.
Nakon strogih odricanja, nastupio je Id al-Fitr, raskošni praznik
kojim se slavi okončanje dugotrajnog posta. Lica svih Marokanaca
bila su preplavljena srećom i ushićenjem. Tinejdžeri su u
automobilima svojih očeva jurili putem duž obale, viseći s prozora,
pritiskajući sirene i mašući prolaznicima. Porodice su, obučene u
svečanu odeću, šetale gradskim ulicama. Očevi su pušili dugo
uskraćene cigarete i čašćavali svoju decu gomilom ružičastog
sladoleda. Muzika je odjekivala po restoranima i kafeima koji su bili
ispunjeni do poslednjeg mesta.
Častio sam čuvare za praznik, poklonivši im novac u iznosu
jednonedeljne plate. Raširili su usta od uha do uha i odjurili kući da
uruče novac svojim suprugama. Te noći u sirotinjskoj četvrti sve je
vrvelo od života. Na glavnoj ulici bile su zapaljene vatre nad kojima
su se pekle zaklane ovce, a varnice su poput svetlećih raketa letele
ka nebu i zvezdama. Grupa muzikanata paradirala je sokacima, a
nežni zvuci njihovih instrumenata odbijali su se o zarđale limene
krovove. Nasred glavne ulice, imam je prikupljao praznične priloge
darežljivih vernika. Preko puta džamije je stajala zaključana kamp
kućica. Religijski fanatici koji su živeli unutra nestali su u
nepoznatom pravcu.
U ponoć je Osman zakucao na vrata naše spavaće sobe. Došao je
zajedno sa svoje troje dečice koja su u rukama držala poklone za
Arijanu i Timura. Otac ih je ćušnuo otpozadi i oni su stidljivo počeli
da pevuše neku marokansku pesmicu. Na Zapadu nema ničeg
svetijeg od toga da deca na vreme budu spakovana za spavanje.
Međutim, na Istoku nijedan značajan događaj nije potpun ako se
deca ne probude iz dubokog sna kako bi se pridružila zabavi
odraslih.
Kada je Osman otišao i kada su naša dečica već glasno hrkala,
sišao sam na verandu i spustio se na klupu od pletenog pruća.
Slavlje u bidonvilu je i dalje bilo u punom jeku, a zvuci muzike i
smeha lebdeli su kroz noćni vazduh. Kalifova kuća beše utonula u
san. Razmišljao sam o onome što mi je Hamza rekao – da ću tajne
Dar Kalife morati da doznam od nje same, da mi jedino ona može
ispripovedati misterioznu priču o svojoj prošlosti.
Dok sam sedeo na verandi, imao sam snažan osećaj da je Kalifova
kuća zaista bila kuća s dušom. Činilo mi se da je ona vodila
sopstveni život među svim tim kamenom i malterom, da je tačno
znala ko smo mi i zašto smo tu došli. A opet, pomislio sam, možda
se iza tog osećanja nije krio duh kuće, već Kandiša i njena sabraća
džini.

Dva dana po okončanju Ramazana, Kemal se vratio na dužnost.

Pogled mu je ponovo bio bistar, a držanje samouvereno.
„Pronašao sam vam jednog mualema, vrhunskog majstora, koji će
postaviti pločice”, svečano je objavio.
„Po čemu znaš da je toliko dobar?”
„Po tome što je pravi ludak”, odgovorio je Kemal.
Te noći sam dobro spavao. Činilo mi se kao da smo konačno
uspeli da uteknemo od loše sreće koja nas je tako dugo pratila.
Uspeo sam da u svojoj londonskoj banci izdejstvujem nešto novca na
zajam i Ramazan je polako postajao samo daleka uspomena.
Zagnjurio sam glavu u jastuk i zahvalio bogu za sreću koju nam je
podario i džinima što su nas konačno ostavili na miru.
Baš u trenutku kad sam uranjao u dubok i beskrajno prijatan
dremež, osetio sam nečiju šaku na ramenu. Skočio sam kao oparen.
„Ko je to?”
„Ja sam”, odgovorio je neki glas.
„Ko si ti?”
„Ma, ja sam... Kemal.”
 Brže-bolje sam napipao sat. „Zaboga, sada je tri ujutru.”
„Znam.”
„Šta se desilo?”
„Bilo bi najbolje da se odmah obučete”, rekao je Kemal. „Idemo
po pesak.”
U bilo kojoj drugoj zemlji na svetu ljudi kupuju pesak u vreme
kada su prodavnice otvorene, a prodavnice koje prodaju tu vrstu
robe nipošto nisu otvorene usred noći. Skrenuo sam Kemalu pažnju
na taj detalj dok smo se vozili kroz predgrađe, izlazeći na priobalni
put.
„Niko se još nije ovajdio od onoga što je kupio u prodavnici”,
rekao je.
„A šta će nam uopšte pesak?”
„Za bedžmat.”
Još jedna od stvari koje su specifične za Maroko jeste kupovina
građevinskog materijala. Na bilo kojem drugom mestu sami
građevinari kupuju ono što im je potrebno za posao i nakon toga
vam ispostave račun. Ali, kao što mi je Kemal objasnio, u Maroku bi
samo potpuni idiot mogao dopustiti da neko drugi kupuje pesak,
cement, metalne nosače, cevi ili drvo koji su mu potrebni za kuću.
„Ali arhitekta je sve to kupio umesto mene”, rekao sam.
Kemal je zapalio cigaretu i povukao nekoliko dubokih dimova.
„Onda ste bili idiot što ste mu to dopustili”, rekao je.
Postojala su dva krupna razloga zbog kojih su Marokanci sami
kupovali građevinski materijal: tako su mogli dobiti povoljniju cenu i
mogli su se lično uveriti u kvalitet robe koju su kupovali. Nakon više
od sat vremena vožnje, Kemal mi je konačno obelodanio svoj plan.
Čovek s kojim je trebalo da završimo posao čekao je na zaustavnoj
traci. Kamion mu je bio star i dotrajao od dugog drumskog staža.
Ulje je curilo ispod gvožđurije, a sva svetla bila su smrskana. U
kabini smo ugledali nečiju siluetu. Činilo se da šofer nije sam. Dok
smo se približavali, začuo sam strasne jecaje.
„Tvoj poznanik izgleda ima društvo”, rekao sam.
„Logično. Tip je kamiondžija”, odgovorio je Kemal.
„Pa šta s tim?”
„Znate li po čemu su kamiondžije najpoznatije?”
„Po čemu?”
„Po kurvanju.”
 DESETO POGLAVLJE

Veruj u Boga, ali dobro priveži kamilu.

KEMAL JE SNAŽNO ZALUPAO NA VRATA ŠOFERSKE

KABINE. Unutra se začulo neko komešanje – zvuci uznemirenosti, a
potom i straha. Suvozačka vrata su se širom otvorila i devojka od
otprilike petnaest godina iskočila je napolje. Lice joj je bilo
prekriveno crnim velom. Čim se našla na zemlji, iz sve snage je
potrčala preko polja.
Masno bradato muško lice provirilo je kroz prozor.
„Ja sam”, javio se Kemal promuklim glasom.
Muškarac iz kabine nas je prostrelio besnim pogledom. „Unapred
sam platio za nju!” zaurlao je.
„Došli smo po pesak.”
Kemal je sklonio ceradu s prikolice i pokazao mi tovar. „Sami se
uverite u kvalitet”, rekao je.
Opipao sam pesak. Bio je blago vlažan i hladan na dodir.
„Prvoklasan pesak”, ponosno je izjavio Kemal. „A dobićemo ga
upola cene.”

Čim je ugledao tovar koji smo doneli, Hamza je izjavio kako je to

najnekvalitetniji pesak koji je u životu video. Bahato je rekao kako je
on rođen u pustinji i kako na osnovu samog mirisa može da proceni
da li je neki pesak dobar ili ne. Druga dva čuvara takođe nisu
podržala moj izbor. Mrko su gledali u brdašce tamnog peska
istovareno u dvorištu.
„To će vas samo uvaliti u nevolje”, rekao je Medved.
„I doneti nesreću u kuću”, dodao je Osman.
Bilo je očigledno da su čuvari zauzeli tako prezriv stav isključivo
zbog toga što je Kemal bio zaslužan za dopremanje tog peska u Dar
Kalifu. Po njihovom čvrstom uverenju, svaki Kemalov postupak
predstavljao je deo njegove grandiozno osmišljene zavere da me liši
svega što sam posedovao. Mrzeli su sve što je bilo u vezi s njim. A
najviše od svega mrzeli su to što sam pažljivo slušao ono što je
govorio i prihvatao njegove savete.
Što se mene lično ticalo, još uvek nisam znao šta da mislim o
Kemalu. On je bio od onih ljudi koje je strašno teško prozreti.
Jednog trenutka je umeo da bude neverovatno razborit i pronicljiv,
da bi već sledećeg počeo da se ponaša krajnje nehajno i
neodgovorno. Kada bi se bacio na posao, bio bih opčinjen njegovim
umećem i snalažljivošću, njegovom veštinom da lako izađe na kraj
čak i sa najkrupnijim problemima. Pa ipak, i dalje nisam bio siguran
u iskrenost njegovih motiva.

Jednog jutra početkom decembra, ponovo smo se odvezli do

starog drvodelje. Bila je sredina nedelje i želeli smo da proverimo
kako je napredovao posao koji smo mu poverili. Drvodelja je izljubio
Kemala u obraze, uputio reči hvale na račun njegovih predaka i
pozvao nas da se smestimo u hladu. Njegovi šegrti su doneli posudu
sa čajem koji je bio sipan u čaše, potom vraćen u čajnik, a onda
ponovo sipan i konačno poslužen. Potom su otrčali po prozore i
poređali ih ispred nas, držeći ih kao uljane slike na prodajnoj izložbi
umetničkih dela. Prozori su zaista izgledali dobro. Drvodelji je bilo
milo kada sam pohvalio njegov rad. Uzviknuo je nešto na arapskom.
Kemal mi je preveo šta je kazao. „Rekao je: ’Dok budete gledali
kroz ove prozore, vaše oči će biti kadre da razdvoje stvarnost od
iluzije’.”
Razmišljao sam o tim rečima dok smo se vraćali u Kazablanku.
Nebo je bilo vedro i blistavo, a vazduh daleko svežiji nego
prethodnih dana. Duž puta su stajali ljudi koji su prodavali kaktuse i
šljive. Kemal u povratku nije izustio ni reči. Usne su mu bile
stisnute. Disao je kroz nos, frkćući kao ždrebac uoči trke, kao da ga
je spopao iznenadan nalet besa. Upitao sam ga da li ga nešto muči.
Ništa nije odgovorio. A onda je naglo skrenuo s glavnog puta i
nastavio prašnjavim sporednim drumom. Bio sam skroz zatečen.
 „Gde idemo?”
„Ovo je prečica”, odgovorio je.
Vozili smo se tridesetak minuta u suprotnom pravcu od
Kazablanke. Sa obe strane druma, promicala su ratarska polja,
bogata crvena afrička zemlja posuta jatima vrana. Ništa nisam
progovarao. Pitao sam se u kakvoj sam se nedođiji obreo.
Kada smo stigli do jedne male raskrsnice, Kemal je nagazio na
kočnicu. Džip se naglo zaustavio, podigavši oblak prašine koja se
razletela na vetru. Kemal je izašao iz vozila, objasnivši kako želi da
proveri auspuh. U tom trenutku, dva muškarca su izašla iz žbunja.
Izgledali su kao fizički radnici iz grada. Kemal ih je pozdravio kao
da se odavno poznaje s njima. Adrenalin mi je pokuljao kroz vene.
Prvi put sam se uplašio Kemala. Bio sam uveren u to da će me ubiti
na licu mesta. Ključ je i dalje bio u bravi. Već sam planirao da
uskočim na vozačko sedište, pritisnem gas i uteknem odatle.
Međutim, Kemal se baš u tom trenutku vratio, seo za volan,
startovao motor i nastavio ka gradu.
„Ko su oni ljudi?” promucao sam.
„Otkud znam? Pitali su me mogu li ih povesti do Kazablanke”,
odgovorio je.
„Učinilo mi se kao da ih poznaješ.”
Kemal se okrenuo ka meni i prostrelio me svojim dalekim
smeđim očima. Usta su mu bila zatvorena, vilice stisnute. Tako dugo
je piljio u mene da je već počela da me podilazi jeza. Nije bio
trenutak za razgovor. Mogao je da oseti moj strah, bio sam siguran
u to. Nadao sam se da će prasnuti u smeh, da će me lupiti po leđima
ili mi odati tajnu svog misterioznog ponašanja. Ali on je i dalje ćutao
kao zaliven.

Iste te nedelje dobio sam još jednu razglednicu od Pita. Slova su

ovog puta bila prilično nečitka, kao da ih je ispisao neko ko je
nedavno spoznao veliki bol. Tekst je glasio: Hirurški zahvat obavljen.
Sada se upoznajem sa Alahovim putem. Ispod toga je zapisao svoju
adresu u Šefšuenu, gradiću koji se nalazi južno od Tangera. Pokazao
sam razglednicu Račani.
„Mislim da bi trebalo da odeš tamo i proveriš kako mu je”, rekla
je.
„Ali jedva da ga i poznajem.”
„Pa šta s tim?”
Imao sam i jedan daleko snažniji razlog da se otisnem ka severu.
Želeo sam da pronađem kuću u kojoj je moj deda proveo poslednju
deceniju svog života.
Majstori koje je Kemal angažovao trebalo je uskoro da se pojave u
Dar Kalifi. Nisam imao želju da se susretnem s njima. Ni dan-danas
mi nije jasno zašto. Možda zbog toga što sam strahovao od toga da
će njihov dolazak, umesto da razreši stare probleme, podstaći još
gomilu novih.
Krenuo sam jutarnjim vozom sa stanice Časa Voyageurs i uskoro
sam se klackao ka severu. Čim su Kazablanka i Kalifova kuća ostali
iza mene, osetio sam iznenadan priliv nove energije. Bilo je to kao
da mi je neki težak teret konačno spao s pleća. Posmatrao sam
šumarke pored pruge, dišući duboko i usporeno. Ako se samo još
malo održim na nogama, razmišljao sam, možda ćemo uspeti da
prebrodimo oluju.
Planirao sam da prvo odem do Tangera, da tamo provedem
nekoliko dana i da za to vreme pokušam da saznam nešto o svom
dedi i poslednjim godinama njegovog života. Potom ću nastaviti do
Šefšuena da obiđem svog mladog poznanika, nedavno obrezanog
Amerikanca.

Moj deda se zvao Sirdar Ikbal Ali Šah. Bio je sin avganistanskog
plemenskog poglavice i odrastao je na feudalnom posedu u
Hindukušu. U skladu s porodičnom tradicijom, roditelji su ga
ohrabrivali da se dokaže u što više oblasti, da proživi mnogo života
u jednom ljudskom veku. Bio je doktor medicine i diplomata,
profesor filozofije, vrstan poznavalac narodne baštine, misticizma i
političkih nauka. Bio je savetnik i prisan prijatelj brojnih državnih
poglavara. Napisao je preko šezdeset knjiga – studija o poeziji,
književnosti, politici i religiji, kao i putopisa i biografskih dela.
U dvadeset trećoj godini je došao u Edinburg na studije medicine.
Bio je očaran Škotskom i kasnije je zapisao da su ga tamošnje
planine, zamkovi i podeljenost na porodične klanove podsećali na
njegovu domovinu. Bila je 1917. godina i Prvi svetski rat je uveliko
besneo. Čitave generacije mladih muškaraca plaćale su krvav danak
ginući po rovovima u Flandriji i Francuskoj.
Jednog prolećnog dana, moj deda je bio pozvan na čajanku u
dobrotvorne svrhe gde je grupa mladih žena skupljala ratne
donacije. Na drugoj strani prepune dvorane primetio je usamljenu
mladu Škotlanđanku koja je stajala po strani, pijuckajući čaj iz
porcelanske šolje. Ta devojka, koju su svi zvali Bobo, imala je svega
sedamnaest godina i poticala iz jedne od elitnih edinburških
porodica. Na njenom mladalačkom licu nazirao se dubok duševni
bol, jer nedavno beše izgubila brata na francuskom bojištu.
Bobo je primetila da je Ikbalu zapala za oko. Nekoliko puta mu je
stidljivo i usplahireno uzvratila pogled i njih dvoje su se zaljubili
jedno u drugo. Sutradan je upitala oca može li da izađe na čaj sa
sinom avganistanskog poglavice. Otac je bez ikakvog premišljanja
odbio njenu molbu i zaključao je u sobu. Povinujući se zovu svog
srca, Bobo je pobegla od kuće, verila se sa Ikbalom i zajedno s njim
uputila se ka planinskom utvrđenom zamku u Hindukušu gde je
njegova porodica već generacijama živela.
Njihov brak trajao je duže od četrdeset godina, sve do Boboine
smrti. Živeli su u centralnoj Aziji, na Srednjem istoku i u Evropi. A
onda je, 1960. godine, Bobo iznenada umrla od raka, nekoliko
nedelja pre svog šezdesetog rođendana. Moj deda je strašno teško
podneo taj gubitak. Zakleo se da nikada više neće otići ni na jedno
mesto gde su zajedno boravili kako mu srce ne bi prepuklo pod
teretom uspomena.
Maroko je bio jedna od zemalja koje nikada nisu posetili. Moj
deda se već bio naslušao priča o tom severnoafričkom kraljevstvu s
prelepim planinskim predelima, kazbama i ponositom plemenskom
tradicijom. Učinilo mu se da je to pravo mesto za njega. I tako je, još
istog leta, u svoj kofer spakovao nešto odeće i knjiga i zaplovio ka
Tangeru.

Voz predstavlja ubedljivo najbolji način putovanja kroz Maroko.

Da biste vozom stigli od Kazablanke do Tangera, potrebno vam je
oko šest sati, a ponekad i duže, zavisno od toga da li će mašinovođa
napraviti dužu ili kraću pauzu za ručak u Sidi Kasemu. U zimsko
doba, putnici su zaogrnuti teškim vunenim dželabama koje nose
preko ostale garderobe, kao da se pribojavaju da bi svakog časa
mogao zahučati oštar arktički vetar – što se, naravno, u Maroku
nikada ne dešava.
Čovek koji je sedeo preko puta mene primetio je amajliju od
teleće kože koju sam nosio oko vrata. Imao je oko šezdeset godina,
bio je obučen u svetlu dželabu sa crnim detaljima, a na nogama je
imao smeđe babuš papuče. Lice mu je bilo naduveno, prekriveno
neujednačenom bradom i brojnim ranicama. Objasnio sam mu da
sam tu amajliju dobio od jednog prijatelja.
„Čemu ona služi?”
„Za zaštitu od džina”, rekao sam.
Čovek se počešao po licu. „Ako dopustite da vam se džini uvuku
u glavu, uvalićete se u silne nevolje”, upozorio me je.
„Džini nisu ovde”, odgovorio sam, kvrcnuvši se po slepoočnici,
„već u mojoj kući. Kad bolje razmislim”, dodao sam sa osmehom,
„ja zapravo i nemam problema sa džinima, već s ljudima koji su
zaposleni na mom posedu”.
„U čemu je problem s njima?”
„Oni veruju u džine”, objasnio sam. „Eto u čemu je problem.”
Moj sagovornik se ućutao. Tišina se odužila. Zurio sam kroz
prozor, posmatrajući oranice omeđene kaktusima. Mislio sam da je
naše ćaskanje završeno, ali pogrešio sam. Razgovori koje vodite u
vozu ne moraju biti kontinuirani. Oni su obično neujednačeni i
razvučeni kao i pruga po kojoj se klackate, sačinjeni od niza
nevezanih i isprekidanih epizoda. Moj saputnik se diskretno
nakašljao.
 „Preko puta sebe”, rekao je, „vidim list belog papira. Ništa nije
ispisano na njemu, ama baš ništa. Papir je potpuno nov i čist, kao da
je malopre izašao iz fabrike. Njegova čistota i praznina podstiču
uzvišene nade. Možda će na njemu biti napisana neka prelepa
pesma ili nadahnjujući tekst. Možda će neko na njemu oslikati
čudesnost sveta ili beskrajnu čednost dečjeg lica.”
Pogledao sam u svog sagovornika, u njegovo umorno rošavo lice,
pitajući se šta pokušava da mi kaže.
„Pa ipak, taj list papira uprkos beskrajnom potencijalu nikada
neće spoznati lepotu”, rekao je. „A znate li zašto? Zato što nema
vere.”

U Tanger sam stigao s gomilicom pisama koja je moj deda nakon

preseljenja u Maroko slao mojim roditeljima. Ta pisma, napisana
tamnoplavim penkalom na ekstra tankom peliru, predstavljala su
jedine tragove kojima sam raspolagao. Deda je svojim čitkim
pedantnim rukopisom govorio o životu ispunjenom beskrajnom
samoćom i skromnošću, o danima kroz koje je nevoljno brodio
iščekujući trenutak kada će se ponovo sresti sa svojom voljenom
Bobo. Na uzglavlju svakog pisma bila je štampanim slovima ispisana
adresa: 21 rue de la Plage.
Odmah po izlasku iz voza, u trafici sam kupio mapu Tangera i
pronašao ulicu koja se pružala od luke ka centru grada. Najbliži
hotel bio je Sesil. To ime mi je već bilo poznato iz dedinih pisama.
On je opčinjeno pisao o njemu, opisujući ga kao pravu palatu, mesto
nezamislive raskoši. Sa železničke stanice sam se uputio ka obali.
Skupina dečaka je igrala klikere na pločniku pod zlatnom svetlošću
popodnevnog sunca. Upitao sam ih kako da stignem do hotela Sesil.
Jedan od dečaka je, ne dižući pogled, pokazao rukom preko
ramena.
Tek tada sam, na udaljenom kraju šetališta, spazio belu fasadu
hotela. Već na prvi pogled mi je bilo jasno zašto je to mesto nekada
posedovalo toliku privlačnost. Hotel je bio smešten u zdepastoj
dvospratnici sa spoljnim stepenicama i nadsvođenim ulazom iznad
kojeg se nalazio prostrani balkon. Svi prozori su imali starinske
drvene žaluzine. Neke su bile zatvorene, dok su druge slobodno
landarale na vetru. Imao sam utisak da stojim pred nekim od onih
autentičnih arhitektonskih dragulja iz romana Grejema Grina.
Pa ipak, prošlo je mnogo vremena otkako se moj deda doselio u
Tanger. Zub vremena je ostavio svoj nemilosrdni trag na hotelu
Sesil. Čak i pod dražesnom svetlošću poznog popodneva, zgrada je
bila u takvom stanju da bi se o njoj teško moglo govoriti u
superlativima. Balkoni su bili prekriveni konopcima za veš, a
nekada bela fasada postala je prljavosiva, ispucala i prošarana
mrljama vlage. Popeo sam se stepenicama koje su vodile ka ulazu.
Unutra sam zatekao recepcionera čije je desno oko bilo
prekriveno povezom, dok je levim gledao televiziju. U jednoj ruci je
držao TV antenu, pomerajući je u svim pravcima kako bi uhvatio
kanal na kojem se emitovala neka egipatska sapunica. Pored njega je
sedeo zdepasti muškarac koji je pušio hašiš. Obojica su me začuđeno
pogledali. Bilo je očigledno da niko već godinama nije kročio unutra.
Atmosfera je bila krajnje turobna. Zidovi su bili vlažni i zapušteni.
Jedinu dekoraciju predstavljali su turistički posteri iz sedamdesetih
godina dvadesetog veka i veliki kartonski pano s kojeg se smešila
stjuardesa avio-kompanije Aeroflot. U vazduhu je lebdeo osećaj da se
nekada, možda veoma davno, nešto veoma loše desilo među tim
zidovima.
Upitao sam mogu li dobiti jednokrevetnu sobu za jedno ili dva
noćenja. Tip koji je pušio hašiš obesno se zacerekao. Njegov prijatelj
je spustio antenu, odvukao se do radnog stola i uzeo knjigu gostiju.
Krenuo je od januara, okrećući nedelju po nedelju. Pred njegovim
očima su promicale stranice i stranice praznog papira, sve dok
konačno nije stigao do decembra.
„Oui, Monsieur”, snebivljivo je rekao, „mislim da imamo sobu za
vas”.
Poveo me je ka impozantnom dvostrukom stepeništu koje je u
svoje doba nesumnjivo predstavljalo veliku atrakciju. Na prvom
spratu sam zatekao još plesnivih postera sa slikama vodećih
marokanskih turističkih destinacija i stalke s posudama za hlađenje
pića koje je osoblje koristilo za gašenje opušaka.
Zastali smo pred sobom broj 3. Nakon što se nakratko porvao s
neposlušnom kineskom bravom, recepcioner je odgurnuo vremešna
vrata. Namignuo mi je zdravim okom, kao da je želeo da me
pripremi za prizor koji ću zateći unutra. Zakoračio sam preko
praga. Još od mojih istraživačkih pohoda kroz unutrašnjost Indije
nisam video, tako impresivan krah nekadašnje veličine.
Prozori, skriveni iza prašnjavih prosenjenih zavesa, bili su ili
ozbiljno oštećeni ili potpuno uklonjeni. Linoleumski pod je bio
prekriven tamnim mrljama na mestima gde su raniji gosti gasili
cigarete, a krevet je bio potpuno ruiniran i ulegao s jedne strane.
Soba nije imala kupatilo. Upravnik je promrmljao nešto o
problemima s vodosnabdevanjem.
„Hoćete reći da ovde uopšte nema toaleta?”
Upravnik je potvrdio moje slutnje. Međutim, ta situacija je imala i
svojih prednosti, brzo je dodao, zapušivši nos kako bi mi predočio
na šta je mislio. Potom je ispružio dlan i zamolio me da platim
unapred. Izbrojao sam nekoliko novčanica.
„Gde se onda mogu istuširati?” upitao sam.
„U kuhinji restorana pored nas.”

U Tangeru sam poslednji put bio pre tri i po decenije, kao

trogodišnji dečkić. Ono što mi se tada nasnažnije urezalo u sećanje
bio je miris narandžinog cveta. Čini mi se da ga i danas mogu
osetiti. Bio je oštar, opojan, očaravajući. Trčkarao sam kroz javne
vrtove obučen u dželabu od grube kamilje vune i punim plućima
udisao mirisan vazduh. Takođe se sećam topline sunca na leđima,
prepunih kafea i ljudi. U to vreme bilo je tako mnogo ljudi.
Tokom šezdesetih godina dvadesetog veka, Tanger je bio čuven
po stranim piscima koji su, bežeći od krutih konvencija Evrope i
Sjedinjenih Država, pronalazili utočište u tom gradu. Najpoznatiji
od njih bio je Pol Bouls, koji se tamo doselio odmah posle rata i ostao
sve do svoje smrti 1999. godine.
 Dok sam tumarao ulicama Tangera, stekao sam utisak da su
nekadašnji sjaj i živost ustuknuli pred turobnošću i melanholijom,
kao da se zabava preselila na neko drugo mesto. I same zgrade su
odražavale tu promenu. Već na prvi pogled bilo je jasno da više
niko nije mario za njih. Fantastične vile, pozorišta, hoteli i kafei bili
su ili potpuno napušteni ili propali i ruinirani poput mesta na kojem
sam odseo.
Kada sam stigao do Rue de la Plage, već se spuštao mrak. Stajao
sam u podnožju brda, gledajući naviše ka svom odredištu.
Priznajem, bio sam pun neke zebnje, pa čak i straha. Do dana
današnjeg, nisam uspeo da razjasnim taj osećaj. To se ponekad
dešava kada pređete dug put da biste stigli do nekog mesta ili sreli
neku naročitu osobu. Stanete kao ukopani i nemate snage da
napravite taj poslednji presudni korak. Bio sam u iskušenju da se
okrenem u mestu i da se prvim vozom vratim u Kazablanku. U liku
svog dede oduvek sam tražio nadahnuće, primer, pa čak i mit. A
ovo ovde je bila čista stvarnost, mesto gde je živeo i gde je umro.
Obazrivo sam krenuo uzbrdo, držeći se ivice puta. Sa obe strane
bile su postrojene malene radnje koje su nudile gotovo identičan
asortiman žileta, pasta za zube, krema za cipele, konzerviranog sira
i razne druge robe. Pratio sam brojeve na četvrtastim emajliranim
tablicama ispred radnji. Srce mi je sve brže tuklo u grudima. Stigao
sam do broja 17, potom 18, 19, onda i 20... još samo jedan... i evo, 21
rue de la Plage.
Stigao sam do svog cilja. Nervozno sam stajao pred kapijom, na
istom mestu na kojem je te davne 1969. godine mog dedu pokosio
kamion za prevoz „koka-kole”. Ulica je u to vreme bila dvosmerna,
što je prosto zapanjujuće s obzirom na to da nije bila dovoljno široka
čak ni za jednosmeran saobraćaj. Bila je toliko strma da su vozači
dolazili u iskušenje da što pre savladaju uspon. Lokalni taksisti su
bili naročito usavršili tu tehniku. Nagazili bi gas i jurnuli naviše,
krivudajući levo-desno kako bi izlizane gume što lakše izvukle
vozilo do vrha.
Okrenuo sam leđa ka ulici i zagledao se u prizor pred sobom.
Spoljni zid je bio napravljen od velikih četvrtastih komada kamena.
Dizao se pravo naviše i ničime nije odavao šta se krilo iza njega.
Plava kapija od kovanog gvožđa, sa čije se unutrašnje strane nalazila
čelična ploča, bila je nadsvođena elegantnim lukom. Iznad nje se
nalazila skromna mermerna pločica na kojoj je pisalo „Vila
Andalus”.
Duboko sam udahnuo i pritisnuo zvono. Čekao sam. Niko se nije
pojavljivao. Ponovo sam pozvonio. I dalje ništa. Taman sam se
spremao da odustanem i da krenem nazad ka hotelu Sesil kada se
kapija odškrinula. Preda mnom se pojavila žena od pedeset i nešto
godina, sa sedom kosom podignutom u punđu. Nosila je naočari sa
širokim ramom, a lice joj je imalo blag, gotovo majčinski izraz. Bio
sam zatečen toplinom i velikodušnošću koji su zračili iz nje. U ruci je
držala korpu iz koje je virila sijamska mačka.
Bio je to strašno težak trenutak. Skupio sam snagu i na svom
ograničenom francuskom jeziku počeo da objašnjavam kako sam ja
unuk Avganistanca koji je nekada živeo u vili Andalus.
„Da li govorite engleski?” upitala je žena s čistim američkim
akcentom.
„Da.”
„Onda bolje uđite unutra.”

Do vile su vodile strme stepenice. Središnji deo stepeništa bio je

prekriven kamenim pločama, a rubovi krupnim okruglim šljunkom.
Nervozan stari vučjak sjurio se ka nama. Sredovečna Amerikanka,
koja se zvala Pamela, izviknula je oštru komandu i pas se poslušno
privio uz njene noge. Desno od ulaza nalazila se pomoćna zgrada
okrenuta ka ulici. To je bilo Pamelino boravište. Malo više odatle, na
vrhu stepeništa, nalazila se vila. Staza koja je vodila ka njoj bila je
natkrivena ukrasnom lozom.
Pamela mi je objasnila da je u vili živeo vlasnik poseda. Rekla je
da će mi, ukoliko želim, ugovoriti susret s njim za sutradan.
Konverzaciju smo započeli pričom o knjigama. Kako se ispostavilo,
Pamela je bila izuzetno načitana osoba. Bila je upoznata s mojim
knjigama o Etiopiji i rudnicima kralja Solomona, pročitala je gotovo
sve što je moj deda napisao o Avganistanu, pa čak i autobiografiju
moje bake – pripovest o tome kako je ona u svojoj ranoj mladosti
napustila Škotsku da bi se sa izabranikom svog srca preselila u
daleki Hindukuš.
Dvadeset minuta nakon upoznavanja ispred vile Andalus, Pamela
i ja smo se obreli u malom kafeu, gde smo naručili ribu na žaru.
Upitao sam je koliko dugo je živela u Rue de la Plage.
„Dvanaest godina”, odgovorila je.
„Živite sami?”
„Ne”, rekla je. „Delim stan sa svojim mačkama i sa pet stotina
kaftana.”
„Kako ste se obreli ovde?”
Pamela se zagledala u čašu lokalnog crnog vina. „Kao mlada sam
strašno volela da putujem”, rekla je, skrenuvši pogled ka meni.
„Živela sam u Bruklinu, a onda sam 1965. godine čula da jedan
jugoslovenski teretni brod uskoro treba da isplovi za istočnu
Evropu. Ne oklevajući ni časa, sjurila sam se u luku i ubedila posadu
da krenem s njima. Prva usputna stanica bio je Tanger. Za mene je
to bio egzotični Istok. Napustila sam brod, planirajući da se tu
zadržim tek nekoliko dana, a ostala sam puna dva meseca. Svi ti
mirisi i zvukovi, plamteće šarenilo boja – bila sam prosto očarana
onim što sam zatekla.”
Objasnila mi je kako je provela mnogo godina živeći i putujući
širom Sredozemlja i severne Afrike. Upoznala je razne zemlje i
krajeve, ali Maroko je ostao njena prva ljubav. Vratila se u
Sjedinjene Države i otvorila marokanski restoran u Los Anđelesu,
ali i dalje je žudela za tom zemljom koja joj je već na prvi pogled
osvojila dušu.
„Jednog jutra sam spakovala stvari”, tiho je nastavila, „i kupila
jednosmernu kartu za Maroko. Stigla sam ovde s nekoliko kofera i s
mačkom koja me je pratila na svim putovanjima. Nikad se nisam
osvrnula za sobom.”
Tada sam ja krenuo sa svojom pripovešću, objašnjavajući kako je
moj deda došao u Tanger nakon smrti svoje supruge.
„Odakle god da dolazite”, rekla je ona, „Maroko vas još na prvi
pogled obori s nogu. Pre nego što se osvestite, ovde ste već stekli
dom i prijatelje i zaboravili na sve što vas je nekada mučilo.”
Upitao sam Pamelu kako su njeni prijatelji reagovali kada se
preselila u Tanger.
„Pokušavali su da me odgovore od toga”, rekla je.
„Zbog čega?”
Pamela se zagledala u mene, duboko uzdahnuvši. „Valjda zbog
sopstvenog straha”, rekla je.

Narednog jutra sam rano ustao. Spavanje pod uglom od četrdeset

pet stepeni nije predstavljalo naročito prijatno iskustvo, ali to je bila
prava sitnica u poređenju sa očajničkom borbom da suzbijem
potrebu za mokrenjem u hotelu bez toaleta. Ujutru sam, kao što mi
je bilo savetovano, otišao do zapuštene kuhinje obližnjeg restorana i
na brzinu se prebrisao vlažnim sunđerom. Bubašvabe su trčkarale
na sve strane. To je iskustvo koje bih rado izbrisao iz svoje
memorije.
Kao što je i bila obećala, Pamela mi je zakazala susret s vlasnikom
vile. Rekla mi je da me moj domaćin očekuje oko pola deset. Ona je
u to vreme već bila otišla na posao, zajedno sa svojom omiljenom
mačkom.
Kada sam pozvonio, preda mnom se pojavio vižljasti
šezdesetogodišnjak uspravnog držanja. Glava mu je bila četvrtasta, a
kosa ofarbana u crno i začešljana u levu stranu. Predstavio se kao
David Rebibo, objasnivši da je on jedan od poslednjih preostalih
marokanskih Jevreja i da se vila Andalus nalazila u vlasništvu
njegove porodice već duže od jednog veka. Upitao sam ga da li se
seća mog dede.
„Kako bih mogao da zaboravim tako divnog čoveka?” odgovorio
je kao iz topa. „Bilo je to davno, a ja sam bio mnogo mlađi nego
danas, ali često sam sedeo s njim na balkonu i slušao priče o
njegovim putovanjima.”
 Gospodin Rebibo me je poveo ka vili. Dok sam prolazio ispod
lozica vistarije, prvi put sam dobio priliku da izbliza osmotrim
prekrasnu fasadu. Zgrada je imala dva sprata povezana zavojitim
dvostrukim stepeništem koje se izdizalo s trema ispred kuće. Gde
god bih se okrenuo, ugledao bih mnoštvo glinenih saksija ispunjenih
cvećem i papratima.
Kročio sam unutra. Prostorije su bile male, ali lepo opremljene.
Zidove su krasila dva visoka ogledala koja su ostavljala utisak
dodatnog prostora. Bilo je tu i mnogo slika sa indijskim, evropskim i
kineskim motivima. Svi prozori i stolovi bili su prekriveni
orhidejama. Bio sam dirnut pomišlju na to da se nalazim u kući u
kojoj je moj deda proveo poslednje godine svog života. Pažljivo sam
odmeravao sve detalje koji su svojevremeno i njemu samom morali
zapasti za oko – ukrasne vence duž gornje ivice zidova, graciozne
rozete na tavanici, zidne svećnjake u spavaćoj sobi i kitnjaste
mesingane brave na vratima. Pa ipak, moja ushićenost je bila
prožeta primesom sete, jer je moj deda tu proveo svoje poslednje
godine, iščekujući smrt i čeznući za ponovnim sjedinjenjem sa
svojom voljenom Bobo.
Vratili smo se na trem i seli za masivan gvozdeni sto, obasjani
zracima blještavog zimskog sunca. Vlasnik vile je spustio šaku preko
kose, kao da se plašio da bi sunce moglo oštetiti farbu.
„Vaš deda je ujutru sedeo ovde”, prozborio je, „čitajući i pišući
pisma. Uvek je koristio penkalo i najtanji mogući pelir.”
Izvukao sam iz džepa svežanj pisama. „Imam nekoliko kod sebe”,
rekao sam.
Gospodin Rebibo se sagnuo ka meni i ovlaš osmotrio pisma. „To
je njegov rukopis”, rekao je staloženim glasom. „Sva slova kao pod
konac. Bio je najpedantniji i najsavesniji čovek koga sam ikad
upoznao.”
Jedna služavka, čija je kosa bila povezana maramom, pojavila se
na stepeništu. Prišla je stolu i pred nas spustila srebrni poslužavnik
sa čajem.
„Da li mu je neko dolazio u posetu?” upitao sam.
 „Kako da ne!” uzviknuo je. „Veoma važni i ugledni ljudi.
Poznavao je pokojnog kralja, kao i njegovog oca. Naravno, sećam se
i kada je vaš otac dolazio s vama i vašim sestrama. Tada ste bili
veoma mali.”
Promešao sam čaj i udahnuo opojnu paru.
„Kada sam prvi put sreo vašeg oca”, rekao je, „on se taman bio
vratio iz Arabije, gde je bio u gostima kod kralja Ibn Sauda. Sedeo je
baš tu gde vi danas sedite. Sećam se kao da je juče bilo.”
Gospodin Rebibo je pozvao svog starog vučjaka i pas se sklupčao
pored njegovih nogu.
„Ispričao mi je jednu priču koja mi je do današnjeg dana ostala u
sećanju”, nastavio je.
Upitao sam ga koja je to priča.
„Vaš otac je bio pozvan da poseti palatu u Meki”, započeo je
gospodin Rebibo. „Otišao je tamo, ali zaboravio je da ponese
poklon. Uveli su ga u prestolnu odaju, gde ga je čekao stari kralj.
Napravio je dubok naklon, poljubio Ibn Saudovu desnu ruku i
rekao: ’Vaše Veličanstvo, želeo bih da vam uručim jedan poklon. Taj
poklon upravo stoji pred vama. Taj poklon sam lično ja. Poklanjam
vam sebe kao smernog slugu do poslednjeg dana svog života.’ ”
„Ibn Saud ga je pogledao s prestola i rekao: ’Poklon je zaista lep,
ali ipak sam odlučio da ga vratim njegovom prvobitnom vlasniku. A
sad sedi ovde, pa da se siti ispričamo.’ ”
Vlasnik vile je prasnuo u smeh, a onda je srknuo gutljaj čaja i
naglo promenio raspoloženje.
„Ne mogu vam opisati koliko smo bili tužni kada se dogodila
nesreća”, rekao je. Vaš deda se taman bio vratio iz Kafe de Fransa,
gde je odlazio svakog jutra. Stigao je do kapije i krenuo da stavi
ključ u bravu kada je kamion naglo krenuo u rikverc. Pao je kao
pokošen.”
„Jeste li videli kada se to desilo?”
„Nisam. Tog dana sam bio odsutan. Kada sam se vratio, vaš deda
više nije bio među živima.”
Nastupila je kratkotrajna tišina. Lozica oko ulaznih vrata treperila
je od igre svetlosti i pesme ptica.
Tada je moj sagovornik prekinuo ćutanje. „Ah, da ne zaboravim”,
rekao je ozbiljnim glasom. „Sad ću vam doneti ono po šta ste došli.
Čudi me da se niko od vaše porodice nije ranije pojavio.”
„Ne shvatam. Šta ćete mi doneti?” zbunjeno sam promucao.
„Pa, zar ne znate? Ovde su dnevnici vašeg dede.”
 JEDANAESTO POGLAVLJE

Vrednost neke kuće počiva u vrednosti onih koji žive u njoj.

DNEVNICI SU LEŽALI NA MOM KRILU DOK SE AUTOBUS,

praćen glasnim brujanjem motora, kretao ka jugu, u pravcu
Šefšuena. Preda mnom su bila dva masivna toma presvučena
izbledelim crvenim platnom i ispunjena besprekornim tamnoplavim
rukopisom mog dede. Vožnja nije bila naročito udobna jer je put bio
u prilično lošem stanju tako da sam, uprkos silnoj znatiželji, odlučio
da čitanje dnevnika ostavim za neku drugu priliku. Karakteristični
prizori severnog Maroka lagano su promicali pred mojim očima –
malena polja posuta kaktusima i stadima ovaca, muškarci
smežuranih lica na magarećim zapregama, šumarci narandžinih
stabala, seoska imanja i potoci puni hladne prozirne vode.
Dok se sumrak spuštao, raspršujući izbledelu popodnevnu
svetlost, u daljini sam nazreo prve obrise Šefšuena. Gradić je bio
podignut na obroncima brda koje je bilo tako stenovito i turobno da
sam imao utisak da sam stigao na kraj sveta. U daljini se naziralo
Rifsko pobrežje, obavijeno tamnim pokrovom. Kuće su bile
okrečene u belo, s krovovima od crvene terakote. Bile su potpuno
drugačije od bilo čega što sam do tada video u Maroku. Jedan
saputnik iz autobusa mi je rekao da su taj gradić osnovale
muslimanske izbeglice koji su se pre pet vekova doselile iz
Andaluzije.
Iznajmio sam sobu u sumornom pansionu u jednoj od ulica koje
su sačinjavale gradsku medinu. Odlučio sam se za to mesto isključivo
zbog njegovog naziva – Hotel Paradizo. Sumrak je doneo naglo
zahlađenje. Ulice su bile pune ljudi ogrnutih vunenim dželabama.
Izvadio sam Pitovu razglednicu i pružio je prvom dečaku na kojeg
sam naišao, pokazujući prstom na adresu ispod teksta. Dečak je
klimnuo glavom. Poveo me je preko beskrajnih strmih stepenica i
kroz uske uličice načičkane belim kućicama gde se aroma pečenog
mesa mešala s mirisom jasminovog cveta. Nakon petnaestak minuta
intenzivnog hoda, dečak se zaustavio. Pokazao je na razglednicu, a
potom uperio prst ka niskim napuklim drvenim vratima. Častio sam
ga jednim novčićem i on se ubrzo izgubio u lavirintu uličica.
Pitao sam se da li je to zaista bilo mesto na kojem je mladi
Teksašanin pronašao ljubav svog života. Zalupao sam na vrata.
Iznutra su ubrzo doprli neki prigušeni zvuci, kao da je neko veoma
star i veoma umoran pokušavao da se dovuče do vrata. Koji
trenutak kasnije, začuo sam pomeranje reze na vratima i škripu
nepodmazanih šarki.
Preda mnom se pojavio postariji bradati muškarac s turbanom na
glavi. U ruci je držao dogorelu sveću čiji je plamen obasjavao desnu
stranu njegovog lica. Iz tmine u unutrašnjosti kuće dopirao je miris
ustajale ribe. Svim srcem sam se nadao da sam na pogrešnoj adresi.
„Piter Vilijems?” prozborio sam.
Čovek je zinuo od čuda. Još jednom sam ponovio ime svog
poznanika.
„Nam, da”, konačno je odgovorio na arapskom. „Bienvenue,
dobrodošli.”
Krenuo sam za treperavim plamenom sveće. Što sam dublje
zalazio u unutrašnjost kuće, miris ribe postajao je sve snažniji.
Zidovi su bili crni, kao da su nedavno bili zahvaćeni požarom.
Začuo sam neko tiho jednolično pevušenje. Zvuk je dopirao iz
neposredne blizine. Bio je to muški glas koji je zvučao gotovo
hipnotički u tom moru mraka i senki. Bradati muškarac je pritisnuo
kvaku na jednim vratima. Vrata se nisu otvorila. Probao je ponovo.
Neko je s druge strane okrenuo ključ i pred mojim očima je zatitrao
krajnje neočekivan prizor.
Sedmorica muškaraca su sedela na podu prekrštenih nogu,
pevušeći stihove iz Kurana. Jedina svetlost poticala je od sveće
smeštene u sredini. Bilo je toliko mračno da uopšte nisam mogao da
procenim dimenzije prostorije u kojoj sam se obreo. Kada sam ušao,
niko od prisutnih nije podigao pogled. Činilo se kao da su utonuli u
neki svoj svet. Prešao sam pogledom preko njihovih lica. Svi do
jednog su imali brade. Bili su različitih godina, od veoma starih do
veoma mladih.
Šćućurio sam se na podu, čekajući da se nešto desi. Da sam znao
šta ću unutra zateći, verovatno ne bih ni ulazio, ali sad više nisam
imao kud. Držao sam jezik za zubima, plašeći se da se bilo kome
obratim, jer sam bio svestan da bi to narušilo koncentraciju
prisutnih. Sedeo sam tamo, nem kao riba, i prepustio se čekanju.
Nakon otprilike sat vremena, muškarci su ustali i počeli da
napuštaju prostoriju. Ostao je samo jedan, koji se kroz pomrčinu
zagledao u mene. Bio je visok, mršav i blago pogrbljen.
„Pit?” tiho sam prozborio.
„Da?”
„Ja sam, Tahir”, rekao sam.
Figura mi se približila. „Alahu akbar!” uzviknuo je. „Bog je veliki!”
Jedva sam čekao da pobegnem iz te kuće. Promrmljao sam kako
patim od klaustrofobije i izvukao Pita na ulicu. Pet minuta kasnije,
sedeli smo u kafeu, pijući čaj od nane. Odmeravao sam ga od glave
do pete, pokušavajući da shvatim kako je uspeo da se uvali u takvu
nevolju. Lice mu je postalo preplanulo, zaraslo u bradu i puno
crvenih pečata od ujeda komaraca. Na glavi je imao čipkastu belu
kapicu. Pogled mu je bio zamagljen i hladan.
„Hteo sam samo da proverim da li je sve u redu”, rekao sam. „Da
skinem brigu s vrata.”
„Neka je hvala Alahu što te je doveo ovde”, izdeklamovao je Pit.
„Kao što vidiš, dobro sam.”
„Kako je Jasmina?”
„Alhamdulilah, hvala bogu, i ona je dobro”, odgovorio je. „Pre
mesec dana smo se venčali.”
Čestitao sam mu.
„Da li sad planiraš da se vratiš u Teksas?”
Pit je na glavu navukao kapuljaču svoje dželabe. „Ja sam sada
musliman”, rekao je. „Nikad se više neću vratiti u Sjedinjene
Države.”
 „Zašto se ne bi vratio?”
„Taj američki san, sve je to obična propaganda, obično sranje!”
rekao je, zagledan u lišće čaja na dnu čaše. „Alah mi je pokazao
Put.”
„Šta je cilj tog puta?”
„Svet bez Amerike”, odgovorio je.

Sutradan sam se u poznim popodnevnim satima vratio u Kalifovu

kuću. Čim sam se pojavio na baštenskim vratima, čuvari su se sjatili
oko mene. Bio sam odsutan svega dve noći, ali za to vreme svašta se
izdešavalo. Arijanu su izujedale ose, snažna oluja je napravila potop
u kući, a naš komšija gangster nam je ponovo poslao policiju na
vrata.
„Gde je Kemal?” upitao sam Račanu.
„Verovatno u nekom baru”, odgovorila je. „Otkako si otišao na
put, uopšte se ne trezni.”
Promrmljao sam nešto u znak odgovora, ali moje misli su bile na
drugom mestu. Razmišljao sam o Pitu i njegovom sunovratu u
islamski fanatizam. Došao je u Maroko da bi pronašao ljubav svog
života, a umesto toga je uleteo u kandže jednog zavedenog i krajnje
opasnog bratstva. Uprkos činjenici da sam ga jedva poznavao, iz
nekog razloga sam se osetio dužnim da se umešam.
Dobio sam jedno pismo s Tajlanda, od studenta koji je pročitao
moje knjige i želeo da sarađuje sa mnom. Na koverti se nalazila
veoma lepa markica s ružom boje rubina. Istog trenutka sam se
uputio ka Hišamovoj kućici. Starac je stavio markicu na dlan i
opčinjeno je posmatrao, ne progovarajući ni reč. Potom ju je spustio
na sto i zahvalio se.
„Postoji li razgovor kojim vam se mogu odužiti za ovakvu
lepotu?” rekao je.
Odgovorio sam da bih voleo da čujem njegovo mišljenje o
verskim fanaticima.
Hišam je pozvao svoju suprugu Kadidžu i rekao joj da spremi
lončić slatkog čaja. Zavalio se u svoju omiljenu stolicu, protrljao
dlanove i zagledao se u pod.
„Oni misle da jasno sagledavaju svet oko sebe”, započeo je, „ali
zapravo su slepci koji bauljaju u mraku i ne razumeju ništa osim
smrti”. Stari sakupljač markica je spustio ruku na grudi. „Ja ću
uskoro umreti”, rekao je savršeno pribranim glasom. „Moje srce
neće još dugo izdržati. Uprkos tome, plašim se onoga što budućnost
nosi. Vaša generacija će morati da se uhvati u koštac s tim. Napolju
besni rat. Ne smemo zatvarati oči pred tom činjenicom. Sada nije
vreme za lepe i ljubazne reči. Ti ljudi moraju biti pronađeni i
pobijeni. To je jedini način.”
Hišamova supruga je donela čaj, sipala ga u čaše i ponovo se
izgubila u senci.
„Kada se u nekom selu pojavi besnilo”, nastavio je starac, „uopšte
ne razmišljate o tome šta treba činiti. Izađete napolje i ubijete besno
pseto. Možete se čak i sažaliti na njega kad vidite kako jadno izgleda
i kako tužno cvili, ali to vas ne sme pokolebati. Morate pritisnuti
oroz i prosvirati mu lobanju. Ako to ne uradite, čitavo selo se može
naći u opasnosti. Isto važi i za verske fanatike. Ili ćete vi ubiti njih, ili
će oni ubiti vas. Po mom mišljenju, tu jednostavno nema izbora.”

Kemal se nije pojavljivao već tri dana zaredom. Isključio je

mobilni telefon iako je znao da mi je to išlo na nerve. Svaki put kada
bi nestao, obuzimala me je strepnja da se nikada više neće vratiti.
Provodio bih sate i sate razmišljajući o tome šta mu se desilo i
pitajući se da možda opet nije zaglavio u zatvoru. A onda bi se
Kemal jednog dana vratio i ušunjao se u Dar Kalifu bez ijedne reči
objašnjenja.
Što sam duže boravio u Maroku, postajalo mi je sve jasnije da su
se tamo retko kad davala bilo kakva objašnjenja. Ako bi se nešto čak
i reklo, jedina svrha tog iskaza bila je da se krivica prebaci na neku
drugu osobu ili stvar. Kuvarica je u tom pogledu bila pravi ekspert.
Usled svoje nemarnosti, svake nedelje je lomila gomilu posuđa i
tanjira. Prvi put kada je napravila ozbiljniju štetu i slomila prelepi
porcelanski čajnik, za to je okrivila deterdžent kojim je prala sudove.
Sapunica je bila lošeg kvaliteta, objasnila je. Bila je klizavija nego što
je navikla, pa joj je čajnik izleteo iz ruku. Kada je nešto kasnije
slomila novu zemljanu posudu za tagine, krivicu je bacila na mene,
optuživši me kako sam kupio feleričnu stvar. A kada je na kraju
ispustila veliku staklenu vazu, samouvereno je izjavila kako su za to
bili odgovorni džini.
Mi koji smo odgajani na Zapadu nastojimo da kada se desi neka
nesreća ili se pričini neka šteta, za to pronađemo neki logični uzrok.
Vaza se slomila zato što je ispala iz ruke neke nemarne osobe. Neko
je doživeo saobraćajni udes zato što je put bio mokar. Pas je ujeo
dete zato što je podivljao i postao agresivan. Međutim, kada sam se
doselio u Maroko, shvatio sam da se tamošnji narod prema takvim
svakodnevnim nezgodama odnosio na potpuno drugačiji način.
Takvi događaji su se često pripisivali natprirodnim silama, među
kojima su džini imali najistaknutije mesto.
Iako je moja mašta bila zaintrigirana idejom o nevidljivim
duhovima i njihovom paralelnom svetu, svakog bogovetnog dana
sam proklinjao sujeverje onih koji su raspredali takve priče.
Marokanci su u njima pronašli savršen metod da elegantno izbegnu
bilo kakvu kritiku i da krivicu prebace na drugu stranu. Moji čuvari
su do krajnosti bili usavršili tehniku korišćenja džina za prebacivanje
krivice. Oni su živeli u svetu u kojem se odgovornost čak i za
najgrublje greške – od sečenja pogrešnog drveta do uništenja
kosačice za travu – mogla odbaciti pukim sleganjem ramena.
Objašnjenje je uvek bilo isto: „Ja uopšte nisam kriv. Džini su umešali
prste u to.”
Na kraju sam, kada se Kemal konačno smilovao da se vrati na
dužnost, sebi dao oduška tako što sam se najoštrijim mogućim
rečima obrušio na natprirodne sile kao metod za prebacivanje
krivice. Jednostavno nisam mogao da se kontrolišem.
 „U Maroku ne može doći do bilo kakvog napretka”, rekao sam
glasom punim gorčine, „sve dok se ovdašnji narod ne otarasi svog
sujeverja. Ono ih prosto osakaćuje.”
Kemal je isprva ćutao, čekajući da moj bes splasne, a onda je
nakon poduže pauze rekao: „Džini počivaju u samom srcu
marokanske kulture. To što se pretvarate da oni ne postoje neće
vam nimalo pomoći.”
„Zaboga, pa ti si živeo u Sjedinjenim Državama”, rekao sam. „Ti
si mladić savremenih shvatanja. Nemoj mi reći da i ti veruješ u
džine.”
„Naravno da verujem”, odgovorio je. „Oni predstavljaju kičmu
naše kulture. Oni su deo islamske vere.”

U tom trenutku mi se učinilo da se džini nalaze u nekoj vrsti

saveza s verskim fanaticima – da te dve stvari predstavljaju lice i
naličje jedne te iste medalje. Nedavni susret s Pitom i dalje me je
ispunjavao nemirom. Ispričao sam Kemalu šta sam video u
Sefšuenu.
„Isprali su mu mozak”, rekao sam. „Pretvorili su ga u verskog
fanatika, za ime božje!”
„To nije istinski islam”, odgovorio je Kemal. „To je obmana,
iluzija. Čista anarhija.”
„Ali zapadnjaci upravo tako i sagledavaju arapski svet. Kao
islamsku anarhiju.”
Kemal se ugrizao za donju usnu. Lice mu se naglo smračilo. „Vi
ne znate kako je to ući u Sjedinjene Države s pasošem neke arapske
zemlje”, rekao je. „Čim shvate odakle dolazite, počnu da vas
odmeravaju od glave do pete. U sebi misle: ’Ovaj je sigurno
terorista’. Nemate šta da kažete u svoju odbranu. Možete samo da
se molite da vas ne vrate nazad.”
„Ali kako po tebi Amerikanci treba da se ponašaju nakon onoga
što se desilo jedanaestog septembra?”
„Sasvim je logično da budu na oprezu”, odgovorio je on. „Ali
zbog toga ne moraju da mrze sve muslimane.”
Kemal je bio u pravu. Verski fanatici čine samo jedan mali deo
muslimanskog sveta. Pa ipak, njihovi glasovi su gromki i prodorni i
iz meseca u mesec sve više dobijaju na intenzitetu. Što je još gore,
njihova dela su još glasnija od njihovih reči. Svakog jutra, pre
doručka sam prelistavao vesti na Internetu, obuzet strepnjom da bih
tamo mogao pronaći reč „Maroko” u nekom lošem i neželjenom
kontekstu. Bombaški napadi koji su nekoliko meseci ranije zadesili
Kazablanku predstavljali su ozbiljno upozorenje da se islamski
ekstremizam širio kao vatrena stihija.
Nekoliko dana kasnije, Hamza me je učtivo upitao mogu li mu
dati dve stotine dirhama. Napomenuo je da taj novac, čija je
vrednost iznosila oko dvadeset dolara, ne traži na zajam, već da bi
učinio jedno milosrdno delo. Ako mu izađem u susret, uveravao me
je, to će sigurno doprineti mom ugledu u božjim očima.
„Samo vi meni dajte te pare”, samouvereno je rekao, „i kad
kucne Sudnji dan, svi gresi će vam biti oprošteni.”
Namrštio sam se i otvorio novčanik, a onda se vratio na terasu i
nastavio sa čitanjem. Kasnije tog popodneva, primetio sam kako
Hamza kopa neku rupu nasred travnjaka. Bio je mokar i zadihan, a
oči su mu bile zakrvavljene od znoja koji se slivao sa čela. Nisam
uspevao da shvatim čemu je to kopanje trebalo da posluži.
Podstaknut radoznalošću, sišao sam s terase i uputio se ka
travnjaku. Rupa je bila duboka oko jednog metra i upola toliko
široka. Sa strane je stajala gomilica slame. Krenuo sam rukom ka
njoj, ali Hamza me je odmah zaustavio.
 „Pažljivo!” brecnuo se na mene. „Može se slomiti.”
„Šta tu ima da se slomi? Pa, to je obična slama”, rekao sam.
„Grešite. Sad ću vam pokazati.”
Čuvar je bacio lopatu i zavukao šake među slamu. Trenutak
kasnije, iz nje je izvadio nojevo jaje. Pogledao sam u njega, potom u
ogromno jaje i na kraju u rupu, nadajući se da ću uspeti da izvučem
logičan zaključak. Hamza se osmehnuo.
„Eto na šta sam potrošio onih dvesta dirhama”, lukavo je rekao.
„Kupio si nojevo jaje?” upitao sam. „To je taj čin milosrđa?”
„Baš tako!”
Hamza je obložio rupu slamom i napravio gnezdo, a onda je
preko toga spustio jaje i nabacao zemlju. Stajao sam pored njega,
očekujući neko objašnjenje, ali ono nije dolazilo.
„Hoćeš li mi reći o čemu se radi? Zašto bi ovo jaje nekome bilo od
pomoći?” upitao sam.
„Pazite ovako. Vi ste mi dali novac ne pitajući me šta ću uraditi s
njim”, rekao je čuvar. „Time ste pokazali da mi verujete. Vaša vera
će biti propisno nagrađena na Sudnji dan.”
„Ali kome će to jaje pomoći?”
„Pa vama! Kome drugom?” rekao je Hamza. „Sve ovo radim
zbog vas.”

Iako sam bio svestan činjenice da se tako kompleksan posao kao

što je renoviranje neke građevine retko kad odvija po planu i
završava u roku, i dalje nisam uspevao da se otrgnem utisku da je
renoviranje našeg novog doma predstavljalo najdugotrajniji i
najproblematičniji poduhvat u ljudskoj istoriji. Još uvek smo
kampovali u jednoj jedinoj sobi, uprkos tome što smo posedovali
kuću impozantnih razmera. U svim ostalim prostorijama nisu
postojali osnovni uslovi za život, a u nekima je čak bilo opasno
boraviti.
Arhitektini ljudi su obavili nešto pristojnog građevinskog posla,
ali za sobom su ostavili potpuni haos i rasulo. Uprkos silnim
obećanjima, Kemalovi majstori se još uvek nisu pojavljivali, a bližila
se već treća nedelja decembra. Kad god bih ga upitao gde su ti
stručnjaci koje mi je obećao, on mi je oduševljeno govorio kako se na
čelu ekipe koju je okupio nalazio najluđi, te stoga i najdarovitiji
mualem u tom delu Maroka. A luđaci se, kao što je često ukazivao
na to, ne smeju požurivati.
Konačno se, tri dana uoči Božića, pred našom kapijom zaustavio
mali neugledni kombi. Začuo sam tiho grebuckanje pred vratima i
Hamza je koji trenutak kasnije uveo majstora u kuću. Čovek je
delovao prilično rezervisano. Bio je građen kao sumo rvač – gornji
deo tela mu je bio izrazito korpulentan, a noge gipke i okretne.
Osmotrio sam ga od glave do pete, ali morao sam priznati da mi
uopšte nije delovao kao ludak.
Nešto kasnije, pokrenuo sam tu temu pred Kemalom.
„Ne dajte se zavarati”, rekao je on. „Aziz je luđi od besnog psa.
Stvar je u tome što on ume da kanališe svoje ludilo i da ga stavi u
službu onoga što radi.”
Presedeo sam čitavo popodne pijući čaj od nane i diskutujući o
različitim vrstama bedžmata i dezenima koje ćemo upotrebiti.
Azizov pomoćnik je doneo kutiju sa uzorcima i poređao nekoliko
pločica ispred mene nakon čega nam je majstor održao iscrpno
predavanje o boji i sastavu različitih vrsta gline.
„Ovo je crvena glina iz Meknesa”, rekao je, podigavši pločicu
ružičaste terakote. „A ovo je glina iz Fesa: ona je mnogo bleđa i ima
boju sveže pečenog hleba.”
Pomoćnik je ponovo zavukao svoju ogrubelu šaku u kutiju sa
uzorcima.
„Bedžmat se može koristiti ovakav kakav jeste, u svom sirovom
stanju”, nastavio je Aziz, „ili se može ponovo ubaciti u peć i glazirati
željenom bojom. Možete odabrati bilo koju nijansu – plavu, zelenu,
žutu, crvenu.” Aziz je zastao, otpivši gutljaj čaja. „Neglazirana
terakota se ranije nije koristila za unutrašnjost kuće. Smatrala se
previše grubom za tu namenu. Ali sada polako počinje da ulazi u
modu.”
To me je podsetilo na meksičke hacijende gde se obična
neglazirana terakota koristi za popločavanje enterijera i za
prekrivanje krovova. Naravno, to nije puka koincidencija. Poznato
je da su španski konkvistadori pre pet vekova preneli veštinu
pravljenja terakote u Novi svet, dok su sami Španci tu tehniku
preuzeli od andaluzijskih Mavara koji su je u Evropu doneli upravo
iz Maroka.
Osmotrite bilo koju značajnu građevinu u tom severnoafričkom
kraljevstvu i primetićete da neglazirana terakota nigde nije
upotrebljena u samoj kući, već isključivo napolju, za ukrašavanje
verandi i baštenskih staza. Međutim, za Račanu i mene ona je
posedovala ogromnu draž, sirovu lepotu čija je jednostavnost mogla
biti dopunjena nasumično raspoređenim zelidž mozaicima.
Aziz i njegovi ljudi su možda bili ludi, ali nipošto nisu bili glupi.
Sve zdušnije su me ohrabrivali da im dopustim da demonstriraju sve
finese svoje veštine. Naravno, što su dezeni bili prefinjeniji i
komplikovaniji, utoliko je njihova izrada više koštala.
„Možemo vam nabaviti pravi lavirint boja i dezena”, ubeđivao
nas je Aziz. „Bićete prosto opčinjeni kada uđete u spavaću sobu,
zaslepljeni kada uđete u salon. Kad uveče pođete na spavanje,
bićete tako ošamućeni od sveg tog bleštavila kao da vam je parna
lokomotiva protutnjala kroz glavu!”
Ostali smo do kasno uveče razrađujući plan rada i nastavili s
diskusijom narednog popodneva. Aziz je sedeo pored mene.
Njegovo korpulentno telo bilo je zaodeveno besprekorno belom
dželabom, a glava prekrivena kapuljačom. Ako izuzmemo neobične
izlive entuzijazma, Aziz je bio miran čovek koji je krajnje ozbiljno
shvatao svoj posao. Proveli smo još jedno popodne u razgovorima,
pomno analizirajući razne uzorke pločica. Kada je došlo vreme za
izjašnjavanje, opredelili smo se za najjednostavnije dezene s
dekorativnom bordurom duž ivica. Uprkos višečasovnim
pregovorima, novac nijednog trenutka nije bio pomenut. Bilo je
nečeg neverovatno civilizovanog u tome da se za neku stvar
opredelite zbog toga što je to baš ono što želite, a ne zato što znate
da je to najviše što finansijski možete da priuštite. Pa ipak, ja sam i
dalje strepeo pri pomisli na to koliko bi nas to zadovoljstvo moglo
koštati.
Okrenuo sam se ka Kemalu. „Pitaj ga za cenu.”
„Ma, pustite to”, promrmljao je on.
„Plašim se da je Aziz previše skup za mene”, prošaptao sam.
„Možda bi bilo bolje da pronađemo nekog ko nije toliko lud.”
Moj asistent ništa nije odgovorio. Međutim, kada je pitanje novca
konačno bilo pokrenuto, kao da je to završni i najmanje bitan detalj,
Aziz je uzeo parče papira i naškrabao nekoliko cifara. Suma je bila
iznenađujuće pristupačna.
„Ipak pokušaj da malo sniziš cenu”, rekao sam Kemalu.
On i Aziz su nakratko porazgovarali.
Kemal se tada okrenuo ka meni. „Aziz je pošten mualem”, rekao
je. „A pošto je takav, njegova cena je takva kakva je. Neće je ni
podizati, a ni spuštati.”
Majstor za bedžmat je dovršio čaj, a onda smo, kako bismo
ozvaničili dogovor, pružili jedan drugom ruku i prislonili dlanove
uz grudi.

Kad god bih podsetio Kemala na to kako moramo smisliti način

da od arhitekte izvučemo unapred isplaćeni novac, on bi
jednostavno gurnuo tu temu u zapećak. Činilo mi se da uopšte nije
imao nameru da se zamara oko toga. Sve češće sam ga saletao
molbama da mi pomogne, ali bezuspešno. Na kraju sam izjavio da
ću, ako ne dobijem taj novac nazad, morati da mu smanjim platu.
Kemalovo lice je odjednom poprimilo zabrinut izraz. Na čelu mu se
pojavila krupna graška znoja, koja se potom skotrljala niz nos.
Predložio sam da unajmimo advokata koji bi nam pomogao da
sastavimo formalan zahtev.
„Nema šanse. Arhitekta bi se iskidao od smeha”, odgovorio je
moj asistent. „Postoji samo jedan način da vratite pare.”
„Koji?”
„Napravićemo gozbu.”
 Te noći sam začuo zvuk koji je podsećao na tutnjavu groma.
Odjurio sam do prozora, ali nebo je bilo potpuno vedro. Nekoliko
trenutaka kasnije, zvuk se ponovio, potmuo i dubok, praćen
povicima i vapajima koji su dopirali iz bidonvila. Ubrzo nakon toga,
začuo sam odjek užurbanih stopala i lupu na vratima naše spavaće
sobe.
„Buldožeri su se vratili! Dođite brzo!” povikao je neki glas.
Bio je to Hamza. Bio je histeričan od panike. Buldožeri su mu
upravo rušili kuću. Navukao sam cipele i odjurio s njim na udaljeni
kraj sirotinjske četvrti. Ljudi su već bili na ulici – muškarci i žene s
malom decom u naručju. Dva žuta buldožera počela su da ruše zid
duž kojeg su bile podignute udžerice, ostavljajući za sobom gomilu
šuta i oblake prašine. Malo dalje odatle ležale su vreće sa stvarima
pokupljenim na brzinu.
Iako je Hamzina porodica živela u neposrednoj blizini, nisam
poznavao nikog od njih. Poslovno formalan odnos između
poslodavca i radnika nije nam dopuštao tu vrstu prisnosti. Njegova
supruga i petoro dece prebacivali su svoju teško stečenu imovinu na
dovoljno bezbednu razdaljinu. Hamzino lice bilo je bledo kao krpa,
glava oborena, a samopouzdanje razoreno.
Pokušao sam da ga utešim. „Sve će biti u redu”, patetično sam
rekao.
Čuvar je bio isuviše učtiv da bi me tresnuo pesnicom. Međutim
da sam ja bio na njegovom mestu, bio bih u iskušenju da baš to
uradim. Čak i da je tako odreagovao, ne bih mu mogao zameriti. Ja
sam posedovao oazu koja se prostirala preko čitavog jutra zemlje,
dok je on imao samo tu skromnu straćaru na koju su državni
zvaničnici sada poslali svoje buldožere.
Moj prijatelj Fransoa nije propuštao nijednu priliku da me
upozori kako ne smem biti previše predusretljiv prema čuvarima.
Ispredao mi je beskrajne priče o tome kako se neki naivni došljak
sažalio na nesreću neke siromašne marokanske porodice i primio
nevoljnike pod svoj krov. Te priče su uvek imale isto naravoučenije:
„I tako je gospodin taj-i-taj napravio najveću grešku svog života.”
 Stajali smo pred srušenim udžericama, obavijeni hladnim
zimskim vazduhom kao pogrebnim pokrovom. Hamzina uboga
imovina ležala je na zemlji malo dalje odatle. Ispustio sam dubok
uzdah. Kao poslodavac, ja sam imao nešto više od obaveze da
svojim zaposlenima svakog petka izručim nedeljnu platu. Ja sam bio
čovek od kojeg se očekivalo da prvi pritekne u pomoć svojim
radnicima ako bi ih zadesila neka nesreća. U mislima sam video
kako Fransoa prekorno vrti prstom i upozorava me na to da srljam u
čistu propast. Odagnao sam tu sliku. Fransoa je francuski iseljenik,
razmišljao sam. Sasvim je logično da on odbacuje tu vrstu
odgovornosti.
U roku od sat vremena, Hamza i njegova porodica su bili
smešteni u gostinskoj kućici na udaljenom kraju povrtnjaka. Kućica
se sastojala od dve spavaće sobe i toaleta s tuš-kabinom. Bila je
prilično ruinirana, ali ni kuća u kojoj smo mi živeli nije bila u mnogo
boljem stanju. Poželeo sam im dobrodošlicu i rekao da mogu ostati
sve dok se nekako ne snađu i ponovo ne stanu na noge. Hamza se
široko osmehnuo. Srdačno mi je protresao ruku, povukao me k sebi
i poljubio u obraz.

U arapskom svetu vlada običaj da se petkom, nakon obavljene

molitve, na trpezu iznosi najbogatiji ručak za čitavu tu sedmicu.
Marokanske porodice se okupljaju oko velikih tanjira ispunjenih
kus-kusom i jagnjetinom i započinju sa gozbom. To je jedna od
retkih prilika kada su svi poslodavci velikodušni i kada svoje
radnike čašćavaju obilatim porcijama hrane. Oni koji svoju glad ne
mogu da utole ni kod kuće ni na radnom mestu tada žure u
džamiju, nadajući se milostinji.
U petak ujutru, Kemal mi je zatražio novac za kupovinu
potrebnih namirnica. Kupio je tri vreće raznovrsnog povrća,
petnaest pilića, kus-kus i sveže voće. Sve te namirnice je odneo
svojoj babi koja je od njih spremila kraljevsku gozbu. Potom je
spakovao poslužavnike s hranom u moj džip i odvezao se do jedne
džamije u blizini Marifa, baš u vreme kada su vernici dolazili na
molitvu.
Na kraju službe, kada je narod počeo da se razilazi, Kemal je
prišao grupi prosjaka sa ispruženim dlanovima. Razgovarao je s
njima nekoliko minuta, nešto im objašnjavajući rukama, a onda se
vratio do džipa. Ponovo smo se uključili u saobraćaj.
„Kuda ćemo sa svom ovom hranom?” upitao sam.
„Idemo do arhitektine kancelarije”, odgovorio je on.
Na zidovima kancelarije zatekli smo ovog puta izložbu apstraktne
umetnosti – ogromna platna nasumično prekrivena raznobojnim
tačkama.
Doterana sekretarica je sedela za radnim stolom, turpijajući
nokte. Obavestila nas je da arhitekta nije tu.
„Nismo ni došli zbog njega”, odbrusio je Kemal, dovlačeći hranu
unutra.
Preleteo je pogledom preko prostorije i počeo da raspoređuje
poslužavnike po podu. Sekretarica je zbunjeno upitala šta se dešava.
Kemal se osmehnuo. „Pravimo gozbu”, veselo je rekao.
Pet minuta kasnije, na vrata je banula prva grupa prosjaka.
Nervozno su prišli poslužavnicima, zahvalili bogu i bacili se na
hranu. Iz minuta u minut njihov broj je rastao. Nakon otprilike
četvrt sata, u arhitektinoj galeriji se već tiskalo šezdesetak prosjaka
koji su tamanili hranu i bacali pileće kosti naokolo. Sekretarica je
preko telefona uzbuđeno razgovarala sa svojim poslodavcem. Kako
se vest o banketu širila, sve više i više beskućnika je pristizalo u
arhitektonski biro.
Kemal je bio više nego zadovoljan. „Možemo ga očekivati svakog
trenutka”, rekao je.
Nekoliko sekundi kasnije, začuli smo brujanje arhitektinog
„rejndž rovera” i užurbani bat njegovih koraka. Usledila je serija
uvreda, a potom i pretnji. Arhitektino lice je postalo toliko
zajapureno da sam se uplašio da će ga srce izdati.
Tada sam zatražio da mi vrati novac koji sam uplatio na njegov
račun. Usledio je rafal izvinjenja i opravdanja.
„Naši prijatelji bi voleli da dodirnu slike”, rekao je Kemal.
 Arhitekta je osmotrio njihove zamašćene prste i kosti razbacane
po podu. U očajanju se pljesnuo po obrazima, a onda prišao svom
stolu i ispisao ček.

Bližio se Božić. Iako nisam odgajen kao hrišćanin, uživao sam u

potrošačkoj groznici i prazničnom dekoru. Sada kada je Arijana
imala skoro tri godine, želeo sam da joj kupim božičnu jelku.
Kemal je dostojanstveno saslušao moj plan, a onda je rekao: „Ovo
je islamska zemlja. Božić Bata ne zalazi u ove krajeve.”
Zapušio sam Arijanine uši i prostrelio ga pogledom. „Božić Bata
dolazi kod svih dečaka i devojčica”, brže-bolje sam objasnio, „bez
obzira na to gde oni žive!”
Ubrzo nakon toga, upustili smo se u potragu za božičnom jelkom.
Prvo smo se odvezli do pomodarskog Marifa. Ako postoji bilo kakva
šansa da Božić Bata svrati u Maroko, razmišljao sam, to je sigurno
prvo mesto koje će posetiti. Nedelju dana uoči praznika, zapadni
svet se prepušta fanatičnoj kupovini poklona, uživanju u opasno
kaloričnoj hrani i gledanju unedogled repriziranih TV programa.
Tokom božične nedelje, londonske ulice su obično toliko zakrčene
da jedva uspevate da se probijete kroz masu. Ako vam pođe za
rukom da se progurate u neku od prodavnica, uskoro otkrivate da je
vaš trud bio uzaludan jer su svi rafovi opustošeni kao da je tuda
nedavno protutnjala horda varvara.
Očekivao sam da ću u Marifu zateći bar delić te atmosfere.
Međutim, na moje ogromno iznenađenje, tamo nisam primetio
apsolutno ništa što bi ukazivalo na predstojeći praznik. Nije bilo
veštačkog snega i pevača prazničnih pesama, Božić Bate, sanki i
irvasa, kao ni ćurki u izlozima mesara. A, što je najgore od svega,
nigde nisam ugledao čak ni jednu jedinu jelku. Ulice su bile potpuno
puste.
„Ako želite Božić”, rekao je Kemal, „vratite se u Evropu”.
„Ne idem kući bez jelke”, rekao sam. „Nikad više ne bih mogao
da pogledam Arijani u oči.”
Kemal je okrenuo volan i iz sve snage nagazio gas. Napustili smo
Marif i zašli u jednu od luksuznih stambenih četvrti. Nekoliko
minuta kasnije, obreli smo se na mestu koje je podsećalo na
rasadnik. Unutra smo zatekli čoveka kome je bila amputirana jedna
šaka. Spavao je, zavaljen u stolici.
„Imate li neku jelku?” upitao je Kemal, pokušavajući da ga
razbudi.
Čovek je začkiljio na jedno oko, protrljao nos patrljkom i pokazao
ka skupini slabašnih mladih stabala.
„Eno”, promrmljao je, „ono tamo vam je jelka”.
Skrenuo sam pogled u tom pravcu i ugledao malo palmino stablo.
„To nije jelka”, odbrusio sam. „To je urmina palma. Nisam baš
toliko očajan da ne vidim razliku!”
Čovek je zatvorio oči, i dok smo stigli do vrata, već je glasno
hrkao.
Vratili smo se u džip. Tenzija je rasla. Obećao sam Arijani da ću
joj doneti visoku mirišljavu jelku. Iako je još uvek bila mala, ona je u
svojoj glavici već bila stvorila jednu krajnje specifičnu predstavu o
Božiću. U toj predstavi, jelka je bila u središtu svega. Bez jelke nije
moglo biti ni irvasa, ni čarapa u kojima su se skrivali pokloni, ni
Božić Bate.
„Možemo pogledati na još jednom mestu”, rekao je Kemal,
ponovo nagazivši na gas. „To nam je poslednja šansa.”
Jurili smo kroz Kazablanku, ponovo prolazeći kroz luksuznu
stambenu četvrt i novi deo grada. Nešto kasnije, moderne građevine
su počele da uzmiču pred zgradama u art deco stilu. Kemal je
pritisnuo kočnicu. Džip je poskočio i stao. Gde god bih se okrenuo,
vredni ljudi su istovarali kutije nepoznatog sadržaja. Bilo ih je na
hiljade i sve su bile označene nerazumljivim kineskim slovima.
Činilo mi se kao da prisustvujem snimanju nekog kung-fu filma iz
sedamdesetih godina dvadesetog veka. A onda sam shvatio da se
nalazim na istom onom mestu gde sam sa Zohrom svojevremeno
kupio školski pribor za decu iz bidonvila.
Kemal se izgubio s vidika da bi se kroz nekoliko minuta vratio
nazad noseći pljosnatu kartonsku kutiju. S jedne strane sam ugledao
neki natpis
na kineskom, a s druge nedvosmisleni simbol opasnosti – lobanju
sa ukrštenim kostima. Otvorili smo kutiju. Unutra sam pronašao
najotrcaniju i najnekvalitetniju veštačku jelku koja se može zamisliti.
Kemal je istog trenutka bacio cigaretu kroz prozor.
„Samo jedna varnica”, objasnio je, „i ta jelka će se pretvoriti u
buktinju.”

Krenuli smo nazad, noseći Arijani kinesku jelku koja je prosto

prizivala požar. Usput sam nagovorio Kemala da svratimo do
Habusa. Želeo sam da kupim dželabe za decu. Ti odevni predmeti u
Maroku imaju univerzalnu primenu. Možete ih nositi napolju
umesto kaputa, a možete ih koristiti i kao dnevnu odeću, pa čak i
kao bade mantile. Pred nama je bio čitav niz radnji specijalizovanih
za prodaju dželaba. Krenuli smo od vrata do vrata, razgledajući boje
i dezene i razmišljajući o tome koja bi bila realna cena izložene robe.
Kad god bih pronašao dželabu koja je bila dovoljno lepa, kvalitetna i
mekana na dodir, Kemal bi se razjareno sjurio ka izlazu, zasipajući
prodavca bujicom uvreda.
„Taj čovek je lopov”, urlao je. U trenucima naročite inspiracije bi
dodao: „Dabogda mu demoni iščupali jezik zbog takve drskosti!”
Cenkanje se na Istoku smatra veoma časnom tradicijom, a
marokansko društvo u tom pogledu ima jedan od najrazvijenijih
sistema na koje sam naišao. Tamo možete pronaći prave eksperte u
toj veštini. Što se mene lično tiče, ja sam obično spreman da platim
koji novčić više ako ću time uštedeti na vremenu i izbeći rizik da
ostanem bez onoga što sam naumio da kupim. Međutim, ljudi koji
su rođeni i odgajeni u Maroku smatraju da povlačenje s
pregovaračkog fronta predstavlja čistu neodgovornost. To je za njih
pitanje časti. Ako preskočite fazu cenkanja, nanosite veliku sramotu
radnji u koju ste ušli.
U turističkim priručnicima često možete pročitati kako je poželjno
da, kad u Maroku krenete u kupovinu, sa sobom povedete nekog od
tamošnjih žitelja. Međutim, ono što tamo ne piše to je da će osoba
koju ste poveli u tom slučaju najverovatnije staviti veto na sve što ste
naumili da kupite, pa čak i pokušati da se fizički obračuna s
vlasnikom radnje ukoliko smatra da je on svojom drskošću
oskrnavio vašu čast.
Sve u svemu, Kemal mi tog popodneva nije dopustio da kupim ni
jednu jedinu dželabu. Čak je upozoravao prodavce da će imati posla
s njim ako pokušaju da mi utrape dželabu iza njegovih leđa.
„Prvo ću da izmlatim trgovca”, pretio je, „a onda ću da mu
banem na kućna vrata i da se razračunam s njegovom porodicom i
prijateljima. Sve ću ih naučiti pameti!”
Kemal mi se zaista dopadao i često mi je bio od velike pomoći.
Međutim, kad god bih ga poveo u kupovinu, ispostavljalo se da je
imao velikih problema sa samokontrolom. Rekao sam mu da malo
olabavi.
„Ma, vi to ne shvatate”, objasnio je. „Mi tako pazarimo.
Zahvaljujući tome, naše društvo opstaje već hiljadu godina. Onog
trenutka kad bismo dopustili da nas trgovci pelješe onako kako im
se prohte, čitav sistem bi se srušio kao kula od karata.”
Pre nego što smo napustili Habus, smislio sam neko opravdanje
kako bih se nakratko razdvojio od Kemala i šmugnuo u dvorište u
kojem sam za vreme Ramazana naišao na izuzetno lep španski
trpezarijski sto. Provirio sam u antikvarnicu i u njenom zadnjem
delu spazio željeni predmet, pretrpan gomilom drangulija. Eskivirao
sam Kemalovo društvo jer mi je bilo jasno da je u prilično lošem
raspoloženju. Trgovac je sedeo u svojoj pletenoj stolici. Prišao sam
mu i upitao ga za cenu.
„Taj sto vam je izgleda baš zapao za oko”, rekao je, tiho se
nakašljavši.
„Dobro ste primetili”, odgovorio sam. „Kad bih ga kupio, bio bih
najsrećniji čovek u Maroku.”
Trgovac se lukavo osmehnuo, protrljavši vrhove prstiju. „Pošto
vam se toliko dopada, cena je u međuvremenu skočila”, nadmeno je
rekao. „Sada košta šest hiljada dirhama – ili, ako vam je lakše, šest
stotina dolara.”
 DVANAESTO POGLAVLJE

Pas zalaja, ali karavan nastavi svojim putem.

VEČE UOČI NOVE GODINE BILO JE PUNO NADE. Činilo nam

se da, poput zmije koja odbacuje svoju staru dotrajalu kožu, i mi
sami za sobom ostavljamo stare probleme, grabeći krupnim
koracima ka novom početku koji je odisao beskrajnim
mogućnostima. Odluka koju sam doneo u to svečano veče bila je da
u narednoj godini okrenem novi list, da postanem gospodar svojih
postupaka i vrhovni autoritet u Kalifovoj kući. Dok su proticali
poslednji minuti meseca decembra, zaneseno sam objašnjavao
Račani kako više neću dopuštati da me čuvari, imam, Kemal,
majstori i svi ostali zamajavaju svojim pričama i vuku za nos.
Kucnula je ponoć. Nazdravili smo, sručili niz grlo po gutljaj
oporog marokanskog vina i izgovorili svoje molitve. Pomolio sam se
za godinu punu lepih i značajnih događaja, lišenu bilo kakvih
trzavica i neprijatnih iznenađenja.
Deset minuta kasnije, bili smo spremni za spavanje. Zavukao sam
se ispod pokrivača i zatvorio oči. U bidonvilu je bilo neverovatno
tiho. Nije se čulo čak ni njakanje magaraca. Jedini zvuci koji su
dopirali do mojih ušiju bili su šum morskog povetarca koji je njihao
lišće eukaliptusa i huk sove koja je dozivala svoju srodnu dušu. U
sirotinjskoj četvrti se niko nije zanosio takvim tričarijama kao što je
doček Nove godine. Takve stvari bile su rezervisane za imućne i
razmažene ljude koji nisu imali pametnija posla.
Petnaest minuta nakon ponoći, pozvonio je mobilni telefon. S
druge strane sam začuo Kemalov glas. Zvučao je pripito. Iskrsnuo je
jedan problem, rekao je.
„Kakav problem?”
„S kamiondžijom.”
„Šta se desilo s njim?”
 „U zatvoru je.”
„Šta ja imam s tim?”
Kemalov glas je zadrhtao. „Preko njega nabavljamo pesak”, rekao
je.
U nekoj normalnoj situaciji ne bih bio ni najmanje zabrinut zbog
toga što je policija nekog kamiondžiju spakovala u zatvor i zapjenila
sadržaj njegove prikolice. Međutim, kao što mije Kemal jasno stavio
do znanja, taj kamiondžija je predstavljao veoma važnu kariku u
sistemu stvari. Ako bismo ostali bez njega, naš život bi istog
trenutka mogao iskočiti iz koloseka. Bez njega više ne bismo mogli
da nabavljamo pesak po bagatelnim cenama, a bez peska bismo
mogli da se pozdravimo sa stavljanjem bedžmata. Ako bi podovi
ostali nepopločani, morali bismo da odložimo stavljanje tadelakta, a
sve dok taj posao ne bude gotov ne možemo da pređemo na
sređivanje kupatila. U veoma kratkom roku, objašnjavao je moj
asistent proročkim glasom, radovi u kući bi potpuno stali. Takvo
stanje stvari, nastavljao je Kemal, moglo bi ugroziti zdravlje moje
dece, što bi rezultiralo time da Račana spakuje kofere i zatraži
razvod. Bili su to prilično radikalni zaključci.
„Postoji samo jedan način da sprečimo tvoj razvod”, turobno je
rekao. „Moramo pod hitno izvući kamiondžiju iz zatvora.”
Prošlo je svega sat vremena od nastupanja Nove godine, a Kemal
i ja smo već bili u džipu koji je jurio praznim priobalnim putem,
vozeći nas ka izlazu iz grada. Napolju je bilo mračno, vetrovito i
sablasno. Bila je to jedna od onih noći kada vas spopadaju misli o
natprirodnim stvorenjima i zlim silama. Kemal je bio isuviše pijan da
bi vozio, ali uprkos tome seo je za volan. Hvalisao se kako poznaje
svaku krivinu i svaku rupu na tom drumu i kako bi mogao voziti
čak i vezanih očiju. Dok smo krivudali ka jugu, pričao mi je o
kamiondžiji koji se, kako sam saznao, zvao Abdul Hak.
„Počeo je da radi za našu porodicu još kao dete”, objasnio je
Kemal. „Njegov otac i njegov deda takođe su radili za nas. Je l’ sad
razumete zašto ne mogu da ga ostavim na cedilu? Ako on zapadne
u neku nevolju, porodična čast me obavezuje da mu pomognem.”
 „Zbog čega je završio u zatvoru?”
„Ma, to je kod njega već klasika”, rekao je Kemal.
„Šta to?”
„Kurvanje.”
Kemal je iskočio iz džipa i zateturao se ka zatvoru. Stidljivo sam
krenuo za njim. Dežurni policajac je objasnio kako će Abdul Hak
ostati u pritvoru mesec dana. Vozačka dozvola će mu biti oduzeta,
kamion stavljen na aukciju, a tovar kvalitetnog peska pušten u
prodaju. Situacija uopšte nije mirisala na dobro, ali u Maroku se loša
sreća može u tren oka preokrenuti.
Prošlo je svega dva sata od nastupanja Nove godine, a nas dvojica
smo već uspeli da podmitimo čuvare, da oslobodimo Abdula Haka i
spasemo dragoceni tovar. Osećao sam se fantastično. Bio je to jedan
od najveličanstvenijih i najupečatljivijih trenutaka koje sam doživeo
u Maroku. Nadao sam se da je to što nas je Nova godina već na
samom početku nagradila tako neočekivanim trijumfom
predstavljalo znamenje srećnih događaja i ishoda koji su nas
očekivali u predstojećem periodu.

Drugi problem s kojim smo se suočili u Novoj godini ticao se

Hamze i njegove porodice. Oni su se do tada već bili odomaćili u
gostinskoj kućici na kraju povrtnjaka koju sam im ustupio kada su
ostali bez krova nad glavom. Njegova supruga je jednu polovinu
dana provodila kuvajući paprikaš i dinstajući meso, a drugu perući
brda i brda prljavog veša. Koliko god da je radila, količina veša se
naizgled uopšte nije smanjivala. Hamza i njegova supruga su imali
pet sinova, od kojih je najstariji imao devet godina, a najmlađi
nepunih godinu dana. Svaki od dečaka bio je pljunuti otac – ako
zanemarimo njegove duge kicoške brkove.
Još iste večeri kada su potražili utočište u Dar Kalifi potrudio sam
se da Hamzi stavim do znanja da gostinska kućica predstavlja samo
privremeni smeštaj, dok ne podignu novu straćaru u bidonvilu.
Čuvar je obećao da će se iseliti u najkraćem mogućem roku, čim se
oporave od udarca koji im je sudbina nanela i pregrupišu snage.
Međutim, kako su dani prolazi postajalo je sve očiglednije da je on
tu kamenu gostinsku kuću, koja je raspolagala takvim pogodnostima
kao što su struja, toalet i zasebni vrt, već smatrao svojim stalnim
boravištem. Probio je čak i nova vrata kako bi njegovi prijatelji iz
sirotinjske četvrti mogli nesmetano da ga posećuju. Pre nego što
smo postali svesni toga šta nas je zadesilo, divlji psi, magarci, pacovi
i ulični prodavci počeli su da se vrzmaju po dvorištu. Iz dana u dan,
bidonvil je sve dublje prodirao u našu teritoriju. Nervozno sam
grickao usne i pokušavao da se kontrolišem, sve do prvog jutra nove
godine kada je situacija dobila neočekivan obrt.
Račana i ja smo sedeli na balkonu pod bleštavim suncem. Uživao
sam u januarskom miru. A onda je tišina odjednom bila narušena
zvucima komešanja i uzrujanosti. Prvo smo začuli snažnu lupu, da
bi nakon toga usledili uspaničeni povici i vapaji očajanja.
„Šta li se to dešava?” upitala je Račana.
Pre nego što sam stigao da odgovorim, primetio sam Osmana
kako trči ka kući. Medved ga je pratio u stopu.
„Brzo dođite!” povikali su gotovo uglas. „Ruše nam kuće!”
Krenuo sam ka bidonvilu da proverim šta se dešava. Na mestu
gde su čuvari živeli bila je okupljena grupa ljudi. Vrzmali su se
naokolo, kao da su tu bili po nečijem nalogu. Nije bilo ni traga od
onog intenzivnog osećanja panike i straha koje je lebdelo u vazduhu
one noći kada je srušen Hamzin dom.
Osman me je poveo do ruševina.
„Evo šta je ostalo od moje kuće” tužno je rekao. „Tu sam ja živeo
sa svojom suprugom i četvoro dece. Bili smo tako srećni u svom
skromnom domu.”
Utučeno je pokazao na gomilu kamenja, cigala i talasastog lima.
„A ovde sam ja živeo”, tugaljivo je rekao Medved.
Skrenuo sam pogled ka gotovo identičnoj gomili kamenja i lima.
Odmah mi je zapalo za oko da ruševine uopšte nisu delovale onako
haotično kao što bi se moglo očekivati. Nije bilo ni traga od one
pustoši koju buldožeri po pravilu ostavljaju za sobom. Stekao sam
utisak da buldožeri nisu imali nikakvog udela u tome, već da su
udžerice preko noći bile pažljivo rastavljene na sastavne delove,
poput dečjih kuća od kockica.
„Nigde ne vidim buldožere”, sumnjičavo sam rekao.
„Otišli su”, objasnio je Medved. „Završili su posao i odmah se
vratili nazad!”
„Čudi me da ih nisam čuo.”
„Došli su usred noći”, ubacio se Osman. „Bilo je strašno.”
„Bio sam budan čitave noći”, odgovorio sam. „Nemoguće da ih
nisam čuo.”
Osman i Medved su razmenili nekoliko uspaničenih pogleda.
„Ma, bili su to neki specijalni buldožeri”, rekao je Osman nakon
dužeg premišljanja. „Motori su im bili umotani u ćebad kako ne bi
pravili buku.”
Ispred tobožnjih ruševina njihovih domova stajale su dve gomile
pedantno poslaganih stvari. Osnovni komadi nameštaja, jastuci i
ćebad, lonci, šerpe i nešto dečjih igračaka. Pored prve gomilice bila
je postrojena Osmanova porodica, dok je pored druge stajala
Medvedova svita. Njihove supruge i deca su me stidljivo posmatrali
očima punim nade, kao da su od mene očekivali da ih uvedem i
neki novi i lepši svet.
Upitao sam ih gde sad planiraju da žive. Dočekao me je spreman
odgovor. Čuvari i njihove porodice su očigledno već bili napravili
dogovor oko podele teritorije.
„Zgrada na rubu vrta je prazna”, prozborio je Osman.
„Baš kao i sobe kod teniskog igrališta”, ubacio se Medved.
„Naše supruge su trudne” tiho je dodao Osman, oborivši glavu.
Zagledao sam se u dvojicu muškaraca, njihove porodice i ono
malo stvari koje su posedovali. Potom sam se okrenuo i bacio pogled
ka Dar Kalifi. Odatle posmatrana, kuća je delovala kao sigurna
zaštićena oaza, kao utočište spremno za prihvat izbeglica. Po ko zna
koji put, proklinjao sam sebe što sam tako slab na ljudsku nesreću.
„U redu”, rekao sam. „Onda je najbolje da odmah pođemo
tamo.”
Četvrtog januara, Kemal se konačno pojavio. Bio je u prilično
lošem stanju. Oči su mu bile zakrvavljene, a ruke su mu se tresle.
Objasnio mi je da mu je neko utrapio bocu lošeg ruma.
„Tri dana sam bio komiran”, grozničavo je rekao. „Sigurno su mi
uvalili neki otrov prokrijumčaren iz Španije... Kazablanka je puna
takvog pića.”
„Dok si ti spavao, mi smo dobili nove stanare”, natuknuo sam.
Odveo sam ga do terase, odakle se pružao pogled na vrt. Deca su
trčkarala na sve strane. Dečaci su se koškali među sobom i gađali se
blatom, a devojčice su igrale školice na senovitim stazama. Njihove
majke su pretvorile jedan deo dvorišta u zajedničku perionicu.
Sapunjale su veš i udarale ga prakljačama. U blizini su bili okupljeni
njihovi rođaci i prijatelji. Neki su ljuštili povrće, neki su razgovarali,
a neki su se jednostavno baškarili na suncu.
„Šta sam drugo mogao?” nervozno sam rekao.
„Napravili ste strašnu grešku”, rekao je Kemal. „Sad kad ste ih
pustili unutra, nikad ih se više nećete otarasiti.”
„Ali nećemo dugo moći ovako. Mora postojati neki način da ih se
rešimo.”
Kemal je protrljao oči i spustio se na stolicu. „Smislićemo nešto”,
rekao je.

Prva nedelja januara već je bila na izmaku kada sam konačno

pronašao malo vremena da prelistam dnevnike koje mi je deda
ostavio u nasleđe. Arijana je plakala na sav glas jer su joj naši mali
stanari oteli lutke i iskidali im ruke i noge. Račana je ključala od besa
što nam je posluga preuzimala posed pred rođenim očima. Vrištala
je na mene, analizirajući moj psihološki profil i objašnjavajući kako je
moja silna velikodušnost zapravo podstaknuta osećajem krivice.
Iskrao sam se iz Kalifove kuće, prošao kroz sirotinjsku četvrt i
zauzeo busiju u obližnjem kafeu, okružen gustim oblacima dima.
Otvorio sam prvu od dve masivne sveske presvučene crvenim
platnom. Pred mojim očima su zatitrala besprekorna slova ispisana
tamnoplavim mastilom. Već na prvim stranicama, zatekao sam
upozoravajuću ispovest koja je imala dodirnih tačaka sa situacijom u
kojoj sam se i sam obreo.
Afifa, kućna pomoćnica, nastavlja sa svojim bezobrazlukom, pisao je
moj deda na početku dnevnika. Već izvesno vreme odnosi moje povrće
kući, zamenjujući ga nekvalitetnim plodovima koje je kupila pri dolasku na
posao. Iz nekog razloga veruje da ja ne primećujem šta se dešava. Baš to
me najviše i vređa u njenom ponašanju. Ja možda jesam star i kratkovid,
ali nisam slep!
Čitao sam dalje, okrećući stranice ispunjene dedinom
hipohondrijom, beskrajnim spiskovima lekova koje je pio na
sopstvenu ruku i daljim žalbama na račun kućne pomoćnice.
Čuo sam kako se jednoj prijateljici hvali kako ima potpunu kontrolu
nada mnom. Rekla je da sam ja kao malo dete i da mi je potrebna čvrsta
ruka. Da čovek nepoveruje! Najradije bih je otpustio, ali ona bi u tom
slučaju sigurno pronašla način da mi se osveti.
Sledili su dalji izveštaji o dedinom zdravstvenom stanju i o
vlažnoj zimskoj klimi u Tangeru. A onda sam naišao na sledeći
pasus:
Konačno sam pronašao Afifinu Ahilovu petu. Postoji samo jedna stvar
koja tu goropadnicu ispunjava užasom, istinskim užasom. Jednom
prilikom sam je zatekao kako pokušava da dešifruje ovaj dnevnik. Ali,
hvala bogu, ona ne ume da promuca čak ni jednu jedinu reč engleskog tako
da i dalje ne zna da sam otkrio njen najveći strah – strah od džina.

Druge nedelje januara, u goste su nam došli prijatelji iz Londona.

Molio sam sve naše poznanike da nam još uvek ne dolaze u posetu,
navodeći kao razlog zapanjujuće loše životne uslove. Upozoravao
sam ih da se u većini soba uopšte ne može boraviti, da u kući nema
tople vode, da smo započeli s renoviranjem koje se razvuklo
unedogled i da jedini put do našeg doma vodi preko blatnjave
sirotinjske četvrti. A sada smo, kao da sve to već nije bilo dovoljno,
na vratu imali još i čuvare, njihove porodice i legiju njihovih rođaka
i prijatelja.
Napustio sam Evropu da bih utekao od naših pseudoprijatelja.
Pseudoprijatelji su sasvim uobičajena pojava u Londonu. To su ljudi
čije biste društvo najradije izbegli, ali koji vas nikad ne ostavljaju na
miru. Ja sam bio okružen stotinama takvih ljudi. Bio sam svestan da
je moja vrednost u njihovim očima počivala prvenstveno u tome što
se moje lice u nekoliko navrata pojavilo na televiziji. Svakog meseca
smo bili saletani raznim društvenim obavezama, pozivima da se
pojavimo na mestima koja nas uopšte nisu zanimala. Napravio sam
spisak nasumičnih opravdanja i prilepio ga pored telefona. Ali
pseudoprijatelji imaju šesto čulo. Oni uvek mogu da provale da li je
neko opravdanje autentično ili pročitano sa spiska. A sada, kada
smo kupili ogromnu kuću na egzotičnoj adresi u blizini mora, vest
se pronela naokolo brzinom svetlosti.
Naši pravi prijatelji bili su isuviše lepo vaspitani da bi se sami
pozvali. A čak i ako bi izrazili želju da nas posete, obavezno bi
napomenuli kako će odsesti u hotelu. Za razliku od njih,
pseudoprijatelji nisu imali nikakvih skrupula. Oni su obično kretali
na put u punom sastavu, s decom i gomilom prtljaga napakovanim
u porodične automobile. Svi su imali gotovo identičnu viziju
idealnog odmora – besplatno boravište na obali mora sa obiljem
lokalne hrane, vina, peska i sunca. I, što je najgore od svega, svi oni
su gotovo po pravilu očekivali da mi za to vreme potpuno batalimo
sopstvene živote i obaveze i da im se svesrdno stavimo na
raspolaganje, ispunjavajući svaki njihov hir.
Prvi gosti koji su se pojavili u novoj godini bili su Frenk i Lulu. S
njima smo se upoznali nekoliko godina ranije zahvaljujući mom
interesovanju za mumificirane glave koje su pravili pripadnici
peruanskog plemena Suar. Frenk je bio nervozan Englez, a njegova
supruga goropadna Bavarka koja je blago hramala pri hodu. Došli
su zajedno sa svoje četiri plavokose kćeri, od kojih je najstarija imala
deset godina. Svuda su putovali u svom japanskom porodičnom
automobilu.
Bilo je rano jutro i Račana je otišla u kupovinu s našom
spremačicom. Arijana i ja smo sedeli u vrtu, krijući se od naših
zločestih malih stanara, kada sam začuo prodoran glas bavarske
domaćice koji je nadjačao uobičajenu vrevu sirotinjske četvrti.
Trenutak kasnije, na kućnom prilazu sam ugledao elegantne
aerodinamične obrise japanskog automobila.
Lulu je prva izletela napolje. Otvorio sam vrata još pre nego što je
stigla da pozvoni. Progurala se pored mene bez ikakvog pozdrava,
ćušnuvši mi usput par dečjih flašica.
„Stavi mleko da se zagreje”, rekla je zapovednim tonom. „Treba
da bude iste temperature kao i telo!”
Promrmljao sam nešto u znak pozdrava, ali Lulu je već bila na
drugom kraju kuće, praćena svojim kćerima koje su koračale
postrojene po visini, kao ruske babuške. Papučar Frenk je još uvek
bio u automobilu. Za njim je bila naporna vožnja kroz Englesku,
Francusku, Španiju i pola Maroka, sa pitbulkom koja mu je
neprestano visila za vratom. Sada je očigledno iskoristio priliku da
provede koji trenutak u blaženoj samoći i tišini. Otvorio sam vrata
automobila i pružio mu ruku.
„Zdravo, stari momče”, rekao je slabašnim glasom. „Dakle, tu ste
se nastanili.”
Pozvao sam Osmana da nam pomogne oko prtljaga, ali on je bio
isuviše zauzet porodičnim obavezama da bi se javio na dužnost.
Uputili smo se ka kući, vukući kofere i vreće za spavanje, pribor za
pecanje, platnene ležaljke, štapove za golf i dečje rolere. Nakon što
smo prebacili otprilike polovinu stvari u salon, Lulu mi je konačno
prišla.
„Ovo je obična ruina”, zarežala je. „Ne shvatam otkud vam
smelost da zovete ljude u goste kad živite u takvim uslovima.”
Taman sam se spremao da odbrusim kako mi nikog nismo ni
zvali u goste, ali odustao sam kada sam video Frenkovo umorno
utučeno lice.
„Stigli ste usred renoviranja”, rekao sam, „ali raščistili smo
nekoliko soba gde se možete smestiti. Biće vam kao na kampovanju,
ali šta je tu je. Trenutno vam ne možemo prirediti bolji doček.”
Pitbulka je razvukla usne u opaki kez, otkrivši svoje očnjake.
„Proverila sam čime raspolažete”, rekla je, „i pronašla sam jedan
ušuškani sobičak u onom dugačkom hodniku.”
 „To je naša soba”, rekao sam.
„Oh, zaista?” procedila je Lulu. „Pa, mislim da ćete privremeno
morati da nam je ustupite.”
Potom je pokazala prstom ka prtljagu, naloživši Frenku da ga
prenese do sobe. Lulu, njene kćerke, polovina prtljaga i njen
napaćeni suprug smestili su se u našem porodičnom kutku i ubrzo
utonuli u blažen san. Pitao sam se kako ću to saopštiti Račani.
Nisam imao mnogo vremena za razvijanje strategije. Nekoliko
minuta kasnije, ona se pojavila na vratima.
„Stigli su nam gosti!” uzviknuo sam, pokušavajući da zvučim
raspoloženo. „Mnogo gostiju!”
„Jesu li se udobno smestili?”
„Nemaš razloga za brigu”, odgovorio sam. „Mislim da im je
prilično udobno.” Napravio sam kratku pauzu. „Uselili su se u našu
sobu.”
Svaki brak predstavlja niz dobrih i loših trenutaka. Veština
bračnog života se sastoji u tome da sebi priuštite što više dobrih
trenutaka, a da loše svedete na minimum. Pa ipak, moram priznati
da je taj trenutak, dok smo stajali pred zaključanim vratima
sopstvene spavaće sobe, bio jedan od najgorih koje sam doživeo u
celokupnoj bračnoj karijeri. Račana me je prostrelila tako ledenim
pogledom da sam pomislio da će se vazduh između nas pretvoriti u
glečer.
„Ta žena je prava rospija”, rekao sam. „Odmah je preuzela
kontrolu. Nisam imao nikakvog izbora.”
„Idemo u hotel, i to odmah”, rekla je Račana glasom koji nije
dopuštao ni najmanji prigovor.
Dok su Lulu i Frenk spavali, oporavljajući se od napornog puta,
mi smo se išunjali iz kuće. Trideset minuta kasnije, već smo iznajmili
apartman u luksuznom hotelu u četvrti podignutoj u art deco stilu. U
svom novom boravištu zatekli smo udobne sofe, perjane jastuke,
parfimisane sapune, bademantile sa kitnjastim monogramima i
neiscrpnu količinu tople vode.
„Šta misliš da večno ostanemo ovde?” rekao sam.
 „Ne moramo večno, ali bar dok oni uljezi ne napuste kuću”,
odgovorila je Račana.
Tako smo i učinili.

Nakon pet dana i noći provedenih u apartmanu s luksuznim

tepisima, mirišljavim kupkama i sobnom uslugom, odlučili smo da
se vratimo u Kalifovu kuću. Ja sam krenuo u izvidnicu kako bih
proverio da li je automobil boje safira napustio naš kućni prilaz.
Činilo se da jeste. Nigde nije bilo ni traga od Lulu, Frenka i njihovih
devojčica s kosom boje lana. Jedini pokazatelj da su uopšte boravili
tu bila je poruka ispisana rukopisom iz kojeg su sevale varnice besa.
Pa gde ste vi??? pisalo je. Ovo je pakao na zemlji. Neko neprestano
urla sa džamije, psi reže, magarci njaču. Sa svih strana samo buka i
metež. Osim toga, nema ni tople vode, a vrt je pun nekih divljih i
neotesanih ljudi. Ovo je POSLEDNJ1 put da smo vam došli u goste! –
Lulu.
Sutradan se pojavio Kemal. Nisam ga video skoro čitavu nedelju.
Kao i obično, nije uopšte pominjao gde je bio niti zašto mi se nije
javio. Takvo ponašanje mi je isprva bilo neobično, ali kasnije sam
ustanovio da je to u Maroku sasvim normalna pojava. Kada neko
izostane sa posla, on se uopšte ne oseća dužnim da se izvinjava niti
da izlaže detaljne razloge za svoje odsustvo. Rekao sam Kemalu da
mi koji smo odrasli u Evropi uvek nastojimo da pružimo neko
objašnjenje, pa makar to bila i čista laž. Što duže neko odsustvuje s
posla, očekuje se da njegova laž bude utoliko detaljnija i ubedljivija.
On je samo klimnuo glavom i obećao da će zapamtiti savet.
„Šta ćemo sa čuvarima?” upitao sam ga, nadajući se da je nešto
smislio. „Situacija izmiče kontroli. Prosto me isteruju iz pameti.”
Kemal je pucnuo prstima. „Radim na tome”, odgovorio je.

Sada kada su se čuvari sa svojom brojnom svitom naselili na mom

posedu, dobio sam priliku da iz prve ruke upoznam jedan od
drevnih običaja istočnog sveta. Taj običaj se ponekad opisuje frazom
„živeti na Abdulovoj grbači”. Čim neko uspe da se zaposli, svi ostali
dižu ruke od onog čime su se do tada bavili i žive kao pijavice na
njegov račun. To neminovno rezultira situacijom u kojoj normalna
plata nikada ne može podmiriti sve potrebe. Što ste duže zaposleni,
treba vam sve više novca kako biste mogli izdržavati sve one koji su
se prišljamčili uz vas. Svako ko je sebi uspeo da obezbedi dobar stan
i pristojan posao može napraviti poduži spisak osoba koje se šlepuju
na njegov račun.
Vest o dobroj sreći koja je zadesila čuvare i njihove porodice širila
se zapanjujućom brzinom. U roku od dva ili tri dana od useljenja,
sva bliža rodbina je već bila posetila njihove nove domove. Osmotrili
su situaciju, neko vreme se vrzmali po dvorištu, a potom se vratili u
svoje straćare u bidonvilu.
Do kraja prve nedelje, glasine o tome kako su čuvari na čudesan
način rešili svoju stambenu situaciju stigle su već i do unutrašnjosti
zemlje. Rođaci su počeli da pristižu sa svih strana. Osmanova braća
od stričeva su stigla iz Nadora, gradića koji se nalazio na jedan dan
vožnje autobusom. Nakon toga je došao Hamzin ujak koji je živeo u
planinskim predelima Visokog Atlasa, a potom i tetka Osmanove
supruge. Prošlo je još nekoliko dana i vest se za to vreme pronela do
najudaljenijih krajeva Maroka. Sporadične posete su prerasle u
pravu najezdu gostiju. Svakog dana je stizalo na desetine dalekih
rođaka i prijatelja, privučenih mitom o njihovim raskošnim novim
domovima. Posetioci su dolazili rasklimatanim seoskim autobusima,
na magarećim zapregama, na kolima natovarenim senom, pa čak i
peške.
Neprestani priliv gostiju podrazumevao je da su čuvari za sve
njih morali obezbediti smeštaj i hranu. Ako im ne bi ukazali dolično
gostoprimstvo, time bi bacili veliku ljagu na čast svoje porodice.
Ljudi koji su preplavili Dar Kalifu nisu natovarili velike obaveze na
vrat samo čuvarima, već i njihovom patronu.
Po jednom od nepisanih pravila arapskog sveta, od poslodavca se
očekuje da vodi računa o svojim radnicima. Radnici zbog toga ne
pokazuju neku naročitu zahvalnost, ali poslodavci to i ne očekuju od
njih. Kad god bi mojim čuvarima zatrebala pozajmica, oni su bez
ikakvog ustručavanja tražili da im izađem u susret. Znali su da mi se
s punim pravom mogu obratiti za pomoć. Međutim, sada kada su na
vratu imali toliko rođaka i prijatelja koje je trebalo bogato ugostiti,
shvatili su da će se uskoro naći na rubu finansijskog kraha.
Ponekad bi prošlo i po nekoliko dana a da ih uopšte nisam video.
Bili su toliko zauzeti ispunjavanjem porodičnih prohteva da nisu
imali vremena za svoje uobičajene dužnosti. Spoljni rubovi naše
oaze ostali su bez ikakvog nadzora. Hrpe opalog lišća ležale su po
dvorištu, a nemački ovčar je nestrpljivo čekao da mu neko donese
hranu. Nisam im ništa govorio jer sam nedavno i sam imao iskustva
sa nezvanim gostima.
U životu se često dešava da se naizgled nerešivi problemi nakon
izvesnog vremena sami od sebe razreše. Jednog veličanstvenog
bleštavog jutra treće nedelje januara, tri čuvara su skrušeno ušla u
sobu koju sam koristio kao kancelariju. Odmah su počeli da
objašnjavaju kako su njihovi lepi novi domovi iz dana u dan
privlačili sve više prišipetlji i džabalebaroša.
„Glas o Dar Kalifi je daleko dospeo”, rekao je Medved, ilustrujući
svoje reči pokretima ruku.
„Prvo su došli naši bliski rođaci”, rekao je Hamza.
„Ali sad su nagrnuli i ljudi koje uopšte ne poznajemo”, rekao je
Osman. „Naše žene su strašno ljute. Po čitav dan i noć moraju da
spremaju hranu za goste. Dvorimo ih kao da smo im sluge. Čak su
nas izbacili iz naših rođenih postelja.
„Zbog toga smo”, svečano je nastavio Hamza, „odlučili da se
vratimo u bidonvil”.
„Tamo nas niko nije uznemiravao”, rekao je Osman.
„Ali gde ćete se vratiti?” upitao sam. „Kuće su vam srušene.”
Čuvari su se šeretski osmehnuli. „Misi muškil, to je najmanji
problem”, odgovorili su gotovo uglas. „Mi ne živimo u palatama.
Do sumraka ćemo već imati krov nad glavom. ’

Sutradan ujutru, posmatrajući dvorište s terase na krovu, sa

zadovoljstvom sam konstatovao da su čuvari i njihovi nezvani gosti
napustili posed. Činilo mi se kao da je cirkus napustio grad,
ostavivši vakuum za sobom. Dar Kalifa je bila neobično tiha. Bila je
to prijatna promena. Račana i ja smo doručkovali na verandi, naglas
se pitajući da li su se događaji od prethodne dve nedelje zaista
izdešavali, ili smo sve to samo sanjali.
Popodne sam se uputio ka bidonvilu da posetim svoje čuvare i
pogledam kućice koje su u tako kratkom roku sklepali. Na komadu
zemljišta koje se nalazilo na pristojnoj udaljenosti od mesta gde su
buldožeri počeli sa raščišćavanjem terena tri čuvara su podigla tri
niske četvrtaste udžerice. Kućice su bile sagrađene od starih cigala,
a vrata i crep pokupljeni sa hrpe stvari koje smo izbacili iz Dar
Kalife. Osman je stajao pred svojim novim domom. Blistao je od
sreće.
„Prilično je tiho sad kad su vaši rođaci otišli”, rekao sam.
„Neka je hvala Alahu”, odgovorio je on. „Čovek mora biti
skroman ako želi da uživa u životu.”

Prošlo je nekoliko dana, a onda je jedne večeri neko snažno

zalupao na ulazna vrata. Otvorio sam i ugledao Kemala. Bio je
naslonjen na dovratak, lice mu je bilo obliveno znojem, a oči
zakrvavljene. Pomislio sam da je opet preterao s pićem.
„Imam jednu vest za vas”, rekao je.
„Lošu vest?”
„Ma, nikako! Ne može biti bolja.”
„O čemu se radi?”
Kemal je podigao desnu ruku i poljubio vrhove prstiju. „O
katastarskom zavodu”, rekao je. „O onom nestalom dosijeu.
„Slušam te.”
„E pa ovako”, počeo je Kemal. „Kao što nam je obojici poznato,
nekom službeniku je bilo naloženo da sakrije ili uništi taj dosije.
Međutim, saznao sam da je taj službenik u međuvremenu otišao u
penziju, pa sam se dao u potragu za njim. Imao sam samo njegovo
prezime i grubu predstavu o tome gde živi. Poslednja četiri dana
proveo sam u toj misiji.”
 „I jesi li ga pronašao?”
„Polako. Sve ću vam ispričati.” Kemal je obrisao lice ivicom
košulje, a onda nastavio: „Kada sam konačno otkrio gde stanuje,
nisam ga zatekao kod kuće. Otvorila mi je njegova kćerka. Ostavio
sam joj malo brašna, šećera i jestivog ulja na poklon. Takav je kod
nas običaj. Time pokazujete da dolazite u miru. Službenik mi se
sinoć javio telefonom. Pristao je da se nađe sa mnom. Kada smo se
sreli, upitao sam ga šta mi može reći o Dar Kalifi. Čim je čuo to ime,
pogled mu se zacaklio.”
„Šta si saznao o dosijeu?”
„Ne žurite. I to će doći na red”, rekao je Kemal. „Zaposleni u
katastarskom zavodu su danas štrajkovali. Traže veće plate.
Službenik me je pozvao da pođem s njim. Bio je besan što su ga tako
rano poslali u penziju, pa je pri odlasku sa sobom poneo svežanj
ključeva. Otvorio je sporedan ulaz i tako smo se ušunjali unutra.
„Odveo me je do podruma gde se čuva kompletna arhiva. Na
hiljade i hiljade polica s dokumentacijom o svakoj zgradi koja je
podignuta u Kazablanki. Službenik je zažmurio. Napravio je sedam
koraka udesno, a potom dva ulevo. Zastao je, otvorio oči i izvadio
mali mesingani ključ. Pred njim se nalazila zaključana čelična kutija.
Ubacio je ključ u bravu i okrenuo ga.”
„Šta je bilo unutra?”
„Dokumentacija o Dar Kalifi”, ponosno je rekao Kemal.
„Kompletan dosije o Kalifovoj kući!”
 TRINAESTO POGLAVLJE

Ako ti prijatelj da makar i običan kamen, prihvati ga kao rumenu jabuku.

MOJE ODUŠEVLJENJE ZBOG OTKRIĆA izgubljene

dokumentacije o Dar Kalifi bilo je kratkog veka. Početni zanos
splasnuo je pod teretom novog problema. Kako mi je Kemal
objasnio, bila je to stvar koja je mogla da me potpuno izbaci iz igre
ako ne bude bila brzo rešena.
„Treba vam državljanstvo”, nervozno je rekao. „Bez ovdašnjih
papira, vi ste otvorena meta.”
„Kako se to može srediti?”
Kemal je pucnuo prstima – jednom, pa još jednom. „Brakom”,
rekao je.
„Ali ja sam već oženjen.”
„Niste me shvatili”, rekao je on, skrenuvši pogled.
„Šta nisam shvatio?”
Kemal je i treći put pucnuo prstima, ovog puta znatno glasnije
nego ranije. „Moraćete da uzmete još jednu ženu”, rekao je.

Tog popodneva sam začuo agresivno kucanje na glavnom ulazu.

Bila je to Madam Nafisa, gangsterova supruga. U ruci je držala
kratku indijsku cigaru, a na sebi je imala dugu skupocenu bundu od
lisičjeg krzna. Dok je hodala, lisičji repovi su se njihali u ritmu njenih
koraka. Dve minijaturne lisičje glave, sa sve iskeženim čeljustima,
bile su prišivene umesto naramenica.
Gangsterova supruga je nadmeno povukla dim. „Sirotinjska
četvrt će uskoro biti srušena”, rekla je. „Buldožeri će raščistiti čitav
kraj.”
„Kuda će svi ti ljudi?”
„Preseliće se na neko drugo smetlište.”
„Ali niko od njih nema ni prebijene pare.”
 „To je njihov problem.”
Pitao sam se kuda vodi taj razgovor.
Madam Nafisa je obrisala nevidljivu česticu prašine sa svoje
ekstravagantne naramenice. „Kada se sav taj ološ bude razbežao”,
nastavila je, „ovo će postati veoma cenjen kraj. Moći ćete da prodate
kuću i da zgrnete dobre pare.”
„Ne nameravamo da prodamo kuću”, rekao sam. „Lepo nam je
ovde.”
Gangsterova supruga je otresla pepeo na pod. „Maroko je opasna
zemlja”, procedila je, „naročito za one koji nisu upućeni u sistem.”
„Zaista?”
Madam Nafisa je začkiljila očima, podozrivo me posmatrajući. Od
tog pokreta, koža na obrazima joj se toliko zategla da sam se uplašio
da bi mogla pući kao ljuska prezrelog paradajza. Čekao sam da kaže
još nešto, ali ona se samo okrenula na svojim visokim štiklama i
krenula ka vratima, brišući pod lisičjim repovima.

Uopšte mi se nije dopadala ideja da se ponovo oženim. To mi je

izgledalo suludo, budući da sam već bio u srećnom braku s
Račanom. Taj predlog me je ispunio tolikim nemirom da uopšte
nisam imao hrabrosti da ga pomenem svojoj supruzi. Nisam znao
kako bih pokrenuo tu temu. A opet, kao što mi je Kemal predočio,
brak s nekom Marokankom omogućio bi mi da za tren oka rešim
silne birokratske probleme.
„Siguran sam u to da vam možemo pronaći pravu lepoticu”,
ubeđivao me je Kemal. „Možda neku devojku iz planina. Samo vi to
lepo prepustite meni i ja ću vam sve srediti.”
„Moraš shvatiti jednu stvar”, rekao sam. „Račani se ta ideja
uopšte neće dopasti.”
„Pa, to je normalno. Prva supruga nikad ne želi da joj neko
preuzme primat u kući”, odgovorio je on.
„To bi bilo izvodljivo”, skrušeno sam nastavio, „jedino pod
uslovom da ta devojka bude strašno ružna, tako da je Rane shvati
kao pretnju.”
 Kemal je protrljao nos. „Zašto ste tako tvrdoglavi?” rekao je.
„Mogli biste okrenuti situaciju u svoju korist.”

Pločice od terakote su stigle u ručno izrađenim korpama. U

svakoj od njih se nalazilo po dve stotine komada. Bile su suve i krte i
imale intenzivnu ružičastu boju smrznutog rose vina. Aziz je naložio
svojim pomoćnicima da prebace korpe u garažu. Bilo ih je najmanje
dvesta i svaka od njih je bila brižljivo istovarena sa
jarkonarandžastog kamiona koji je nedavno stigao iz Meknesa.
Nakon istovara, armija pomoćnika se bacila na otvaranje korpi i
razvrstavanje pločica. Pločice su bile četvrtastog oblika, sa
stranicama nešto dužim od sedam i po santimetara. Debljina je
iznosila jedan i po santimetar.

Za razliku od masovno proizvedenih industrijskih pločica, ručno

pravljeni bedžmat se ne odlikuje naročitom ujednačenošću. Boja
svake pločice je znatno varirala, od najbleđe ružičaste do intenzivne
crveno-ljubičaste nijanse. Šegrti su počeli da pripremaju prvu turu
pločica. Dokotrljali su do kuće četiri limena bureta od po četrdeset
galona i napunili ih vodom. Potom su unutra stavili pločice i ostavili
ih da se natapaju tri do četiri dana. U međuvremenu su poravnali
podove i prekrili ih slojem cementa, pripremivši ih za stavljanje
pločica od terakote.
Najveća razlika između zanatske prakse Istoka i Zapada sastoji se
u izboru alata i načinu njegovog korišćenja. Pre jednog veka,
zapadni majstori gotovo uopšte nisu raspolagali električnim
alatkama. Umesto toga, morali su se osloniti na spretnost ruku i
oštrinu oka, osobine koju su razvijali tokom dugogodišnjeg
šegrtovanja. Električne alatke su omogućile znatnu uštedu vremena
i truda, kao i realizaciju poduhvata koji bi bez njih bili praktično
neizvodljivi. Međutim, u Maroku gotovo nikada nećete videti
zanatliju koji koristi električnu testeru, burgiju, brusilicu ili bilo koju
drugu alatku sa električnim kablom. Oni se oslanjaju isključivo na
svoju veštinu. Konačnom proizvodu njihovog rada možda nedostaje
uniformnost, ali on poseduje karakter, šarm i čudesnu
individualnost. Divio sam se suptilnim neujednačenostima i u njima
video vrlinu, a ne nedostatak. Jedini nedostatak manuelnog procesa
bio je u tome što je on bar deset puta dugotrajniji.
Dok sam posmatrao Azizov tim na delu, činilo mi se kao da
prisustvujem prizoru s nekog srednjovekovnog duboreza. Metodika
njihovog rada bila je ista kao i pre pet vekova. Ista zanatska praksa,
zasnovana na upotrebi krajnje jednostavnih alatki i poklanjanju
pomne pažnje najsitnijim mogućim detaljima, omogućila je nastanak
čudesnih palata iz Granade, Fesa i Marakeša, a u novije vreme i
veličanstvene džamije Hasana Drugog podignute u Kazablanki.
Da bi proverili da li su podne površine ravne, Azizovi šegrti su
koristili jednostavnu vaser-vagu – prozirnu plastičnu cev napola
ispunjenu vodom. Cev bi bila položena preko poda, njeni krajevi
pričvršćeni uza zid, a potom bi bio izmeren nivo vode. Neki
britanski građevinac bi za taj posao verovatno upotrebio laser.
Nakon što bi se ustanovilo da su podovi savršeno ravni, preko
njih se nanosio tanak sloj cementa, a onda se ponovo vršila provera
vaser-vagom. Potom je započinjao glavni deo posla. Šegrti bi na
jedan deo poda naneli taman vlažan pesak pomešan sa zdrobljenim
cementom i izravnali sloj dugom drvenom palicom. Postavljanje
marokanskog bedžmata i izrada čuvenih zelidž mozaika zahtevaju
toliku preciznost i veštinu da se ti zanati mogu smatrati svojevrsnom
umetnošću. Baš kao što su me arhitektini radnici zapanjili svojom
nestručnošću i neiskustvom, Azizovi mualemi, majstori svog zanata,
impresionirali su me besprekornim savršenstvom koje su postizali
uz primenu najjednostavnijih mogućih alatki i materijala.
Kada sam upitao Aziza kako je moguće postići takvu preciznost
bez primene električne opreme i modernih izuma, on mi je
odgovorio: „Ako želiš da ubiješ muvu, možeš napraviti otrovan gas
koristeći razne komplikovane metode i hemikalije, ili možeš
napraviti mašinu sa specijalno razvijenim mehanizmom za ubijanje
muva. A možeš upotrebiti i potpuno drugačiji pristup. Možeš
naučiti da razmišljaš kao muva. Naravno, za to će ti trebati godine,
ali kad jednom shvatiš kako muva razmišlja, steći ćeš potpunu vlast
nad njom.
„Naše alatke na prvi pogled nisu impresivne, ali one se nalaze u
rukama mualema koji savršeno vešto barataju njima. Poput čoveka
koji uči da razmišlja kao muva, oni su stigli do nivoa na kojem su
stekli potpunu vlast nad svojim zanatom. Oni mogu stvoriti
savršenstvo zahvaljujući tome što poseduju unutrašnje znanje.”

Najveći problem s Kemalom bili su njegovi hronični nestanci. S

vremena na vreme, jednostavno bi iščezao i ne bi se vraćao po
nekoliko dana. Sedeo bih kod kuće i čekao, zabrinut kao majka čija
se kćerka nije vratila iz večernjeg izlaska. Moja zabrinutost nije bila
podstaknuta silnom ljubavlju prema Kemalu, već strahom da bih
mogao ostati bez njega.
Otkako je stupio u moju službu, Kemal se pokazao kao osoba čije
se razmišljanje odlikovalo beskrajnom originalnošću i kreativnošću.
Bio je kadar da rešava probleme bolje i efikasnije od bilo koje osobe
koju sam do tada upoznao. Poznavao je ljude svih mogućih sojeva i
bio upućen u mutne i nezakonite radnje. Kada bi se javio na
dužnost, predano je rešavao svaki problem koji bih mu stavio u
zadatak – bilo da se radilo o nabavci jeftine pseće hrane,
pronalaženju nestalih dokumenata ili kupovini peska od lokalnih
švercera. Sve dok se on nalazio pored mene bio sam pribran i
opušten, uveren u to da se možemo uhvatiti u koštac s bilo kakvim
izazovom. Ono što me je ispunjavalo beskrajnom strepnjom bila je
pomisao na to da će on jednog dana nestati – da će izgubiti glavu u
nekoj tuči ili sleteti s puta dok se mrtav pijan bude vraćao iz nekog
od lokala u kojima je provodio većinu večeri.
Kemal je s vremenom iskopavao sve više podataka o
dokumentaciji Kalifove kuće. Shvatao je situaciju bolje od bilo koga
drugog i koristio svoje veze u gradskom podzemlju da stvari okrene
u našu korist. U najvećem broju slučajeva, nisam imao pojma s kim
je bio i šta je radio kada bi se otisnuo u neku od svojih tajnih misija.
On nije bio čovek koji je lako odavao informacije. Kada bih ga nešto
upitao, umesto odgovora bi mi uzvratio drugim pitanjem.
Jedina stvar koja me je ispunjavala još većim užasom od pomisli
na to da bi Kemal jednog dana mogao zanavek iščeznuti bila je
strepnja da bi mi on na neki mutan i nedokučiv način mogao
preoteti Dar Kalifu. Što sam ga više upoznavao, utoliko mi je bilo
jasnije da on nije čovek kome mogu verovati.

Krajem januara, Kemal mi je poslao poruku da se nađem s njim u

kafeu preko puta oronulog hotela Linkoln. Stekao sam utisak da je u
pitanju nešto veoma važno. Kafe je bio ispunjen oblacima dima i
mirisom duvana koji je bio toliko snažan da je prigušivao aromu
tamne arapske kafe kojom su konobari automatski posluživali
svakog gosta koji bi ušao unutra. Prešao sam pogledom preko
stolova. Oko mene je sedelo mnoštvo brkatih muškaraca u
tradicionalnim vunenim dželabama i sa zašiljenim žutim papučama
na nogama. Nije bilo ni traga od Kemala. Pogledao sam na sat. Ja
sam stigao na vreme, a on je kao i obično kasnio, uprkos tome što
sam ga stalno molio da pripazi na tačnost. Sedeo sam i čekao, pijući
cafe noir i gledajući na ulicu. Prošlo je sat vremena. Potom još sat. U
normalnim situacijama bih napustio sto i vratio se kući, ali nešto me
je teralo da ostanem, kao da sam imao neki osećaj da je to u mom
ličnom interesu.
Kada sam niz grlo sručio već četvrti espreso zaredom, Kemal se
pojavio na vratima, cereći se od uha do uha. Za njim je išla niska
žena s feredžom preko lica. Većinu marokanskih kafea posećuju
isključivo muškarci. Žene preziru i izbegavaju takva mesta,
smatrajući ih bednim uporištima muške arogancije i mačizma.
Zbog toga je žena s feredžom koja je, probijajući se kroz oblake
dima, krčila put ka mom stolu predstavljala svojevrsnu senzaciju.
Svi redovni gosti kafea su znatiželjno podigli pogled. Neki su od
iznenađenja ispustili novine iz ruku, dok su drugi u znak protesta
počeli da lupkaju štapovima o pod. Kemal se spustio pored mene i
privukao stolicu za svoju gošću.
„Doveo sam je”, rekao je.
„Koga to?”
„Kako koga? Pa, vašu curu.”
„Kakvu curu?”
„Vašu buduću nevestu.”
Pre nego što sam stigao još nešto da izustim, Kemal je pomerio
feredžu. Lice koje se ukazalo pred mojim očima bilo je tako
zastrašujuće da sam instinktivno odskočio u stranu. Obrazi te žene
bili su rošavi i ispijeni, kao da je patila od neke teške bolesti. Desno
oko joj je nedostajalo, nos joj je bio deformisan, a glava ćelava.
„Gospode bože”, promucao sam, pokušavajući da obuzdam svoju
užasnutost.
„Zar mi niste rekli da vam treba ružna žena?”
„Uopšte ti nisam rekao da mi treba žena! Ni ružna ni lepal”
„Vi ste njoj potrebni koliko i ona vama”, mudrovao je Kemal.
„Zašto bih ja njoj bio potreban?”
 „Zato što ima dvoje male dece. Kako će ih izdržavati ako joj vi ne
priteknete u pomoć?”
Žena, koja se navodno zvala Kenza, uputila mi je stidljiv osmeh.
Iz čiste ljubaznosti uzvratio sam istim gestom. Nisam želeo da
povredim njena osećanja.
„Sviđate joj se”, nastavio je Kemal.
„Smislićemo neko drugo rešenje”, prosiktao sam. „Nije mi ni na
kraj pameti da uzmem još jednu ženu.”
„Zaboravljate koliko bi to ubrzalo stvari”, podsetio me je moj
asistent.
„Baš me briga. Ako ne može drugačije, ići ćemo sporijim putem,
pa šta bude.”
Kemal me je prostrelio pogledom i vratio feredžu na Kenzino
lice. Potom je izveo sirotu ženu iz kafea i vratio je njenoj deci. Ja sam
i dalje sedeo za stolom, zaronivši glavu među šake i zagledavši se
kroz izlog. Susret sa ženom koju niko nije želeo da uzme za suprugu
ispunio me je velikom tugom. Ostao sam tamo sve do mraka,
razmišljajući o tome koliko smo plitki i slabi i kako donosimo svoj
sud o ljudima samo na osnovu nekoliko kvadratnih santimetara
kože na prednjem delu glave.

Kada sam se vratio kući, Hamza i druga dva čuvara su već bili
načuli za Kemalov plan da me oženi nekom Marokankom. Okupili
su se oko mene, sateravši me uz baštenski zid, nestrpljivi da čuju
detalje.
„Da nije možda s juga?” pitao je Hamza. „To su najbolje žene.
Nisu mnogo pričljive i rade ono što im kažeš.”
„Hamza je u pravu”, potvrdio je Osman. „Žene s juga su najbolje
jer nijedan muškarac ne voli kad mu neko neprestano zvoca.”
„Uopšte ne nameravam da uzmem još jednu ženu”, rekao sam.
„Zašto je ne biste uzeli?”
„Zato što sam dovoljno srećan sa ovom koju imam.”
„Razmislite vi još jednom o tome”, rekao je Medved. „Svi mi
bismo uzeli i drugu i treću i četvrtu ženu samo da možemo da ih
izdržavamo.” „Stvarno biste to uradili?”
„Naravno!” odgovorili su kao u horu.
„Samo što je to strašno skupo zadovoljstvo”, tugaljivo je dodao
Osman.
„Svakoj od njih moraš da obezbediš kuću”, rekao je Medved, „i
postelju i ćebad i lonce i šerpe”.
„To je samo početak”, nastavio je Hamza. „Vidite, kad imate više
od jedne žene, među njima vlada strašna ljubomora. Morate stalno
da uspostavljate mir među njima. Ako jednoj od njih nešto
poklonite, morate isto to pokloniti i ostalim.”
„Ne zvuči naročito privlačno”, prokomentarisao sam.
„Grešite. To je nešto najlepše što muškarcu može da se desi”,
rekao je Hamza, zarumenevši se u licu. „Kad imaš tri žene, tri para
usana te svako veče ljube za laku noć.”

Reza na vratima Kemalovog stana uvek je bila čvrsto namaknuta.

Iza nje se skrivalo pravo leglo muškog nemara i razvrata. Dnevna
soba je bila prostrana i prazna, ako izuzmemo nešto nasleđenog
nameštaja i flaše ispijene votke. Uz jedan od zidova bio je prislonjen
isflekani kauč sa slomljenim federima. Naokolo su ležale razne
stvari koje je Kemal u trenucima žestokog pijanstva koristio umesto
pepeljare. Ugledao sam pikavce u stalku za bareno jaje, u supenoj
kašici, pa čak i u staroj teniskoj patici. Kemal nikada nije otvarao
vrata posetiocima, pa čak ni svojim najbližim rođacima koji su s njim
komunicirali isključivo kroz prorez za poštu. Pristup u stan su imale
samo izvesne pripadnice ženskog roda, većinom profesionalke koje
su ordinirale u sporednim ulicama iza Marše Sentrala. Ja sam samo
jedanput uspeo da se probijem na tu zabranjenu teritoriju, onog
dana kada sam mu doneo komplet zelenih plastičnih stolica kao
simbolični znak pomirenja. Kemal je pre toga često pominjao da bi
nekoliko plastičnih stolica veoma lepo izgledalo u njegovom
momačkom stanu.
Kada smo ih sklopili, Kemal je otišao do spavaće sobe da potraži
šibicu. Ušunjao sam se iza njega iako sam pretpostavljao da mu se to
neće dopasti. Teško je rečima opisati ruglo, prljavštinu i rasulo koje
sam zatekao unutra. Iako su zavese bile navučene, primetio sam da
je zid iza njih prekriven debelim naslagama nabujalih gljivica.
Krevet, na kojem nije bilo nikakve posteljine, zaudarao je na telesne
izlučevine. Pored vrata se nalazila niska polica. Bio sam iznenađen
kada sam na njoj spazio pedantno poslagane knjige. Još više su me
iznenadili sami naslovi. U pitanju su uglavnom bili klasici –
Aristotelova sabrana dela, Platon i Plinije, grčki mitovi, Jadnici
Viktora Igoa i impozantna Ajnštajnova biografija.
Pokazao sam prstom ka polici. „Ovo se baš ne uklapa u ambijent,
zar ne?”
„Kako to mislite?”
„Pa, čini mi se da su to jedine zaista vredne stvari u ovoj rupi.”
Kemal je nadmeno frknuo. „Ponekad dobro dođu”, rekao je.
„Čitaš ih?”
„Ma kakvi!”
„Pa kako onda dobro dođu?”
„Koristim ih da impresioniram ženske.”

Nova godina je u naše živote unela plamsaj nade. Postalo je

znatno hladnije, ali to je bar značilo da smo se do daljnjeg otarasili
agresivnih muva i groznih prljavih bubašvaba. Dani su bili živi i
dinamični, a nebo vedro i blistavo, ako izuzmemo povremene oluje
koje su dolazile sa atlantske obale. Samo jedan pogled na vešte
majstore koji su popločavali podove bio je dovoljan da moje srce
zaigra od sreće. Bio sam euforičan što su radovi konačno krenuli u
pravom smeru.
Sada kada su podigli nove straćare u sirotinjskoj četvrti, čuvari su
delovali mnogo srećnije nego ranije. Često su govorili kako su silno
pogrešili što sebi za supruge nisu uzeli žene iz pustinje. Žalili su se
kako njihove žene neprestano zvocaju, imaju nezgodnu narav i ne
zaslužuju tako dobre muževe kao što su njih trojica.
Trebalo nam je mnogo vremena da se snađemo, ali stvari su sada
konačno krenule rutinskim tokom. Arijana je svakog jutra odlazila u
školu i vraćala se po podne. Račana mi je pre podne pomagala oko
kućnih poslova, a u slobodno vreme je učila francuski. Kemal je
nestajao i pojavljivao se, obično pijan ili mamuran, ili u nekom od
međustanja. Gangster i njegova nakinđurena žena su se pritajili, baš
kao i verski fanatici iz bidonvila. Čak su i čuvari postali neobično
mirni. Nadgledali su radove u kući, opsesivno skupljali opalo lišće i,
što je najzanimljivije, više uopšte nisu govorili o džinima.
A onda je jednog jutra, kada su se prve pruge svetlosti razlile
preko tamnih oblaka, Hamza zalupao na vrata naše spavaće sobe.
„Mesje Tahire, mesje Tahire!”
„Šta je bilo?” prošaptao sam kroz ključaonicu.
„Morate pod hitno doći”, rekao je on.
Navukao sam kišni mantil preko pidžame i izašao napolje.
„Tamo, u velikom dvorištu”, rekao je Hamza.
Uputili smo se niz dugi hodnik, a potom preko verande izašli u
dvorište. Hamza je otvorio vrata sobe koju je uvek držao pod
ključem. Ušli smo unutra. Prostorija je bila ispunjena oštrim mirisom
koji je podsećao na limunsku kiselinu i bio tako snažan da je štipao
za nos. Nekoliko puta sam šmrknuo, pokušavajući da zaključim šta
bi to moglo biti.
„Pogledajte tamo”, rekao je Hamza, pokazujući ka zidu iznad
tajanstvenih stepenica koje nikuda nisu vodile. Veoma visoko, skoro
pored same tavanice, nazirala se neka misteriozna sluzava materija
ružičaste boje. Sluz je prekrivala površinu veličine jastučnice i činilo
se da će svakog trenutka početi da kaplje.
„To nije ovozemaljska stvar”, rekao je čuvar glasom punim
strahopoštovanja.
„Sigurno postoji neko naučno objašnjenje”, brzo sam odgovorio.
„Uveren sam da to dolazi odnekud spolja. Kasnije ću uzeti
merdevine, pa ću proveriti o čemu se radi.”
Očekivao sam da će Hamza početi da me ubeđuje kako je ta
sluzava materija Kandišino delo, kako je to još jedan od znakova koji
najavljuju predstojeću katastrofu, ali moja prognoza je omanula.
Umesto toga, kada sam posle ručka otišao do sobe da proverim
situaciju, zatekao sam Hamzu kako svojim kolegama pokazuje
tajanstvenu sluz. Nekoliko sati kasnije, u vreme popodnevnog čaja,
oni su do sobe već bili prošvercovali i svoje porodice kako bi i njima
pokazali neobičan fenomen. Nisam bio oduševljen potezom svojih
čuvara. Taj zid je predstavljao deo našeg porodičnog gnezda i nisam
želeo da se pretvori u turističku atrakciju. Okrenuo sam leđa i otišao
da završim neki posao. Kada sam se uveče vratio kući, dvorište je
vrvelo od ljudi. Bilo ih je bar četrdeset. Hamza je vodio posetioce u
obilazak prostorije u kojoj se pojavila tajanstvena sluz.
Poslednje što sam želeo bilo je da mi čuvari natovare na vrat još
jednu invaziju svojih prijatelja i rođaka. Pozvao sam Hamzu u
stranu i strogim glasom mu rekao da sve pošalje kući. Delovao je
razočarano.
„Ali svima je toliko stalo da to vide”, rekao je.
„Da vide tu ružičastu sluz?”
„Da. Vidite, ta sluz predstavlja baraku, blagoslov.”

Narednog dana, Kemal me je poveo da se upoznam s njegovim

dedom. Bio je to starac na sredini osme decenije, s gustom sedom
kosom i licem drevnog carskog vojskovođe. Nažalost, pre izvesnog
vremena je pretrpeo moždani udar, tako da je sad bio samo senka
od čoveka. Smestili smo se u marokanskom salonu Kemalovog
porodičnog doma. Salon je bio opremljen udobnim sofama
prislonjenim uza zidove. Ubrzo smo bili posluženi zelenim čajem
sipanim u male kitnjaste čaše sa srebrnom šarom duž gornje ivice.
Sedeli smo mirno i nepomično, iskazujući dolično poštovanje prema
starcu. Tek kada se on opružio na sofi i utonuo u san, Kemal je
konačno progovorio.
„Da biste živeli u Maroku”, promrmljao je, „morate shvatiti
kakvo je ovo mesto. A da biste ga shvatili, morate razgovarati sa
starim ljudima. Samo vas oni mogu podučiti tradiciji.”
„Ali tvoj deda ne progovara ni reč”, rekao sam.
„Pretrpeo je šlog. Ne može više da govori.”
Ponovo smo zaćutali. Uprkos neobičnim okolnostima, prijatno
sam se osećao. Bilo je nečeg dragocenog u toj tišini.
„Kako mogu naučiti nešto o tradiciji ako ne mogu čuti ono što
tvoj deda ima da mi kaže?” upitao sam.
„Pomoću osmoze”, rekao je Kemal. „Sedite tik do njega i
osetićete to što treba da saznate.”
Privukao sam stolicu i seo pored Kemalovog dede. Jedna starica
je užurbano ušla u salon, dopunivši nam čaše. Nakon nekoliko
minuta, pojavila se još jedna žena, znatno mlađa od prethodne, i
spustila na sto tacnu sa biskvitima.
„To su mi babe”, konačno je prozborio Kemal. „Vidite li kako one
paze na mogu dedu? On je bio pametan: uzeo je sebi dve žene. To
ga je možda više koštalo, ali zato duplo uživa u svim bračnim
zadovoljstvima.”
Ostavili smo starca da spava, a mi smo se vratili do džipa.
Ispričao sam Kemalu za incident sa ružičastom sluzi. Bio sam
siguran da ću od njega najpre dobiti neko uverljivo objašnjenje tog
fenomena.
„Hamza misli da je to baraka”, rekao sam, „da je to božji
blagoslov. To je malo glupo, zar ne?”
„Gde god postoji dobro, postoji i zlo”, zamišljeno je rekao Kemal,
„a gde god postoji zlo, postoji i dobro”.
To mi je zvučalo kao citat iz nekog trećerazrednog indijskog
filma. „Koješta”, rekao sam. „To je samo neka ružičasta sluz koja
izbija iz zidova. Siguran sam da to mogu i dokazati.”
Pri povratku u Dar Kalifu, Kemal je krenuo zaobilaznim putem.
Prešao je prugu, a potom nastavio kroz deo grada poznat kao
L’Ermitaž. Svud naokolo su izranjali nizovi prostranih vila
podignutih tokom tridesetih godina dvadesetog veka. Građevine su
imale elegantne zaobljene linije i bile okružene visokim stablima s
raskošnim krošnjama. Zaustavili smo se ispred jednog grandioznog
zdanja. Vila je bila opasana zidom prekrivenim isprepletenim
bugenvilijama. Prozori su se skrivali iza navučenih žaluzina, a vrt je
bio zapušten i zarastao u korov.
„Ova kuća pripada mojoj porodici”, rekao je Kemal.
 „Deluje napušteno.”
„I jeste napuštena. Zbog straha”, odgovorio je on.
„Straha od čega?”
„Smejaćete se ako vam kažem.”
Obećao sam da ću biti ozbiljan.
„Zbog straha od džina”, rekao je.
Potisnuo sam osmeh koji mi je zaigrao oko usana.
„Jednog dana dok je moja tetka ležala u krevetu i čitala”, započeo
je Kemal, „jedan džin je ušao u njenu sobu, zgrabio knjigu i istrgao
sve stranice. Potom su sva kupatila iz nekog neobjašnjivog razloga
postala naprasno poplavljena. Doveli su majstore, ali niko nije
mogao da ustanovi bilo kakav kvar. A onda su, na kraju, osvanuli
neki misteriozni natpisi po zidovima.”
„Kada se to desilo?”
„Davno, kada sam ja imao sedam ili osam godina.”
„Zašto niste jednostavno prodali kuću?”
„Zato što kuća nije imala baraku”, odgovorio je Kemal. „Niko se
ne usuđuje da proda kuću punu srditih džina.”
„Mogli ste da obavite obred isterivanja duhova.”
„Nije bio povoljan trenutak za to”, objasnio je.
Dok smo se vraćali ka Dar Kalifi, kroz glavu mi je prolazila
gomila pitanja. Kako je Hamza mogao biti tako siguran u to da ona
ružičasta sluz predstavlja blagoslov? Kada je povoljan trenutak za
isterivanje džina? Kako jedan savremen čovek poput Kemala može
verovati u takve koještarije? Da sam bio u Evropi, nastavio bih da
tražim odgovore na ta i na još masu drugih pitanja sve dok ne bih
stigao do nekog zadovoljavajućeg rešenja. Međutim, u ovom slučaju
kulturan jaz bio je previše dubok. Tada mi je konačno postalo jasno
da mi ljudi koji su me okruživali nisu uskraćivali odgovore na
određena pitanja zbog toga što su pokušavali da me prevare. Pre se
radilo o tome da se na neka pitanja nije moglo odgovoriti.

Jedini način da budete ozbiljno shvaćeni u Kazablanki sastoji se u

tome da sebi kupite luksuzan džip sa zatamnjenim staklima i ekstra
širokim točkovima. Što ste bogatiji ili što snažniji utisak želite da
ostavite na svoju okolinu, utoliko vozilo treba da bude glomaznije,
prozori tamniji, a točkovi širi.
Jednog jutra je doprla duboka zaglušujuća tutnjava motora sa
udaljenog kraja sirotinjske četvrti. Zvuk je bio toliko snažan da je
alarmirao sve magarce i pse iz bidonvila. Ja sam se u to vreme
vrzmao po kućnom prilazu, istovarajući cigle iz našeg izgrebanog
korejskog džipa. Zadesio sam se tu taman na vreme da prisustvujem
lansiranju najnovije igračke kojom je moj komšija gangster častio
sebe. Zavijanje motora postajalo je sve glasnije i uskoro se pred
mojim očima ukazalo blistavo crno vozilo elegantnih linija veliko
kao prekookeanski brod. Iznad prednje tablice, poput ordena za
hrabrost, caklio se „Kadilakov” amblem. Terenac se na trenutak
zaustavio ispred dvorišta, odmeravajući snagu s našim ubogim
džipom. Srce mi je divlje zalupalo, kao kod čoveka koji se sprema za
obračun ili bekstvo. Dok sam tako stajao, gledajući svoj odraz u
neprozirnom staklu, prozor na zadnjem delu vozila lagano je
skliznuo nadole. Osećao sam se kao da stojim pred devojkom koja
prvi put skida svoju feredžu. Međutim, umesto u neku orijentalnu
lepoticu, ja sam zurio u lice marokanskog Don Korleonea
zaklonjeno tamnim guči naočarima. Obrisao sam zamazane ruke o
košulju i prišao da se upoznam. Kum je ostao nepomičan, kao
voštana figura. Lice mu je bilo glatko i samouvereno, a nozdrve
blago raširene. Ispružio je ruku. Nagnuo sam se ka prozoru da
uzvratim pozdrav, ali u tom trenutku gangster je pucnuo prstima,
davši znak šoferu. Crno staklo je krenulo naviše, a ja sam na brzinu
povukao šaku i ustuknuo. Sekundu kasnije, „kadilak” više nije bio
tu.
 ČETRNAESTO POGLAVLJE

Spokoj se rađa iz tišine.

DVA DANA NAKON EPIZODE SA RUŽIČASTOM SLUZI

počele su da me spopadaju sumnje da sam žrtva nečije zavere.
Kamuflirane pretnje gangsterove supruge, priče o baraki i džinima,
pa cak i ona misteriozna sluz – sve te stvari su u meni posejale seme
paranoje. Bio sam uveren u to da imam posla s mračnim silama,
samo što te mračne sile nisu bili duhovi, već ljudi iz našeg
neposrednog okruženja koji su se urotili da nas najure iz Kalifove
kuće.
Trojica čuvara su sigurno osetila moj nemir. Te večeri su došli
kod nas, noseći poklone. Osmanova supruga nam je poslala veknu
tvrdog okruglog kobza, domaćeg hleba sa anisom. Hamza je Arijani
i Timuru poklonio nove amajlije, poželevši im da žive hiljadu
godina. Medved je doneo poklon za mene, pritiskač za papir koji je
napravio od izbrušenog kamena.
Odmah nakon poklona stigla su upozorenja.
„Taj Kemal je strašno loš čovek”, rekao je Osman, izgubivši na
trenutak svoj večno prisutan osmeh.
„On pokušava da vam preotme Dar Kalilfu”, dodao je Medved.
„On se razume u papire i zakonske zavrzlame.”
„A šta je s mafijaškim kumom?” upitao sam. „Zar on nije
opasniji.”
Hamza je zamahao prstom ispred mog nosa. „Ćoravi lopov u
kući je opasniji od jednookog lopova izvan kuće”, filozofski je rekao.
Nešto kasnije se pojavio i Kemal. I on je istupio sa upozorenjima,
ali na račun čuvara. Objasnio mi je da su oni u savezu s gangsterom
iz bidonvila i da ga obaveštavaju o svemu što se dešava u kući.
„Taj tip vam je ubacio Hamzu i njegovu ekipu kao trojanskog
konja”, rekao je.
 Nisam znao kome mogu verovati tako da sam odlučio da ne
verujem nikome. Gangster i njegova supruga, čuvari i Kemal, svi
oni su počeli da mi deluju kao različiti aspekti jednog te istog
neprijatelja. Bio sam siguran da svi zajedno kuju zaveru protiv
mene.
U međuvremenu, pronalazio sam utehu u dedinim dnevnicima. I
on je imao svog trojanskog konja. Bila je to njegova kućna
pomoćnica Afifa.
Ona je kao burmanska mačka, pročitao sam u jednom zapisu. Misliš da
će, ako joj pružiš hranu, sklonište i ljubav, biti privržena svom gospodaru.
Ali istina je sasvim drugačija. Njena lukavost i podmuklost ne poznaju
granice. Uzela bi mi sve što posedujem samo kad bi znala da može proći
nekažnjeno.
Bilo je tu svojevrsne ironije. Kada je mog dedu udario kamion,
Afifa je dočekala svojih pet minuta. Pokupila je iz vile sve što je
mogla poneti. Uzela je čak i džepni sat koji je on tokom tridesetih
godina dvadesetog veka dobio na poklon od Ataturka. A onda je
pobegla u brda. I, naravno, uspela da prođe nekažnjeno.

Počeo sam sve više vremena da provodim sam, što dalje od Dar
Kalife. Činilo mi se da u toj kući ima previše očiju koje posmatraju
svaki moj pokret, previše usta koja prenose svaku moju reč. Račana
nije mogla da shvati zbog čega sam toliko brinuo. Govorila mi je da
se nikad u životu nije osećala bezbednije. Da bih se malo opustio i
smirio nervozu, redovno sam obilazio art deco četvrt u centru grada,
tragajući za izgubljenim draguljima.
U jednom starom turističkom priručniku, napisanom na vrhuncu
francuske kolonijalne vladavine, pročitao sam prave hvalospeve
upućene na račun bioskopa Rialto. Ta bioskopska dvorana bila je
podignuta 1930. godine, u vreme kada je Kazablanka predstavljala
ogledalo francuske modernosti. Kazablanka se u pomenutom
priručniku opisivala kao „brilijant koji svojim sjajem baca u zasenak
čitavu severnu Afriku”. Te ekstatične reči bile su propraćene
fotografijom zaljubljenog para koji je pozirao pred blještavim ulazom
tek otvorenog Rialta. Muškarac je nosio šešir, šeretski zabačen
unazad, dok je njegova pratilja bila od glave do pete umotana u
bundu od nutrije.
U priručniku se uopšte nije objašnjavalo kako se može stići do
bioskopa, kao da se podrazumevalo da svi znaju gde se on nalazi.
Pretpostavljao sam da je dvorana ili srušena ili užasno zapuštena,
ako je nekim slučajem uspela da opstane do našeg doba. A onda
sam jednog dana, dok sam šetao ulicama sa suprotne strane starog
Marše Sentrala, naišao na čuveni Rialto.
Na moje ogromno iznenađenje, bioskop je nedavno bio renoviran
i ponovo otvoren za publiku. Sve je bilo u besprekornom stanju, kao
da sam došao odmah nakon svečanog presecanja vrpce.
Ulazna vrata bila su izrađena od polirane tikovine i zastakljena
brušenim staklom. Predvorje je bilo ukrašeno kristalnim lampama, a
zidovi obloženi lamperijom boje kestena. Podovi su bili popločani
mermerom iz Karere, a posetioce su sa svih strana posmatrala lica
holivudskih velikana: Čarlija Čaplina, Džejmsa Kegnija, Džindžer
Rodžers i Freda Astera.
Bilo je sasvim logično da nakon renoviranja bioskopa, prvi film na
repertoaru bude upravo Kazablanka. Popodnevna projekcija je
počinjala za nekoliko minuta. Kupio sam kartu i ušunjao se u
dvoranu.
Svetla su bila prigušena, a atmosfera prožeta osečajem prijatnog
iščekivanja. Među publikom se nalazilo svega desetak ljudi
smeštenih na sveže tapaciranim grimiznim sedištima. Zauzeo sam
mesto u zadnjem delu dvorane, pored još jednog stranca koji je
nosio bejzbol kapu s natpisom „Kazablanka”. Nameravao sam da
zapodenem razgovor, ali u tom trenutku svetla su se pogasila, a
zavesa koja je prekrivala filmsko platno počela da se otvara.
Pomislio sam da će biti čudno gledati Kazablanku u Kazablanki
iako je film bio sinhronizovan na francuski. U turističkim
priručnicima se po pravilu ukazuje na to da su svi kadrovi tog filma,
možda najpoznatijeg u celokupnoj svetskoj kinematografiji,
snimljeni u Holivudu. Bilo mi je čudno što je oko njega stvoren takav
kult, što je bio slavan čak i među ljudima koji ga nikada nisu
pogledali. Kada su prvi kadrovi počeli da promiču pred mojim
očima, nisam se mogao oteti utisku da je Kazablanka s filmskog
platna imala veoma malo dodirnih tačaka s gradom gde se nalazila
bioskopska dvorana u kojoj sam upravo sedeo. Štaviše, pitao sam se
da li je ta filmska verzija, čak i u vreme kada je Kazablanka snimljena,
predstavljala istinski odraz grada koji se nalazio u središtu priče. U
tom filmu, čija se radnja odvija za vreme Drugog svetskog rata,
Kazablanka je prikazana kao tajanstvena severnoafrička luka,
privremeno utočište za izbeglice koje pokušavaju da emigriraju u
Sjedinjene Države. Iako je scenario možda zasnovan na nekim
istinitim fragmentima, grad stvoren u studijima kompanije Warner
Brothers predstavlja mešavinu raznih arapskih stilova. U tom
pogledu, film znatno odstupa od stvarnosti budući da je Kazablanka
u to vreme od glave do pete podsećala na neki moderan evropski
grad.
Po okončanju projekcije, svetla su ponovo blesnula, a čovek s
bejzbol kapom se latio svoje beležnice i počeo nešto da zapisuje.
Nagnuo sam se ka njemu i upitao ga da li mu se svideo film.
Neznanac je skrenuo pogled ka meni. Po izrazu njegovog
debeljuškastog rumenog lica, bilo je očigledno da ga je moje pitanje
zbunilo. „Naravno da mi se svideo”, rekao je prepoznatljivim
američkim akcentom. „To je najbolji film koji je ikad snimljen.”
„Zaista mislite tako?”
Amerikanac je skinuo kapu i prošao prstima kroz proređenu sedu
kosu. „Čisto holivudsko savršenstvo”, rekao je, a onda ispružio ka
meni svoju znojavu šaku. „Ja sam Keni”, predstavio se, „jedan od
članova Udruženja ljubitelja Kazablanke – ili ULK-a, ako vam je tako
lakše.”
Ostavio sam Kenija da dovrši svoje beleške i izašao na
popodnevno sunce. Napuštanje filmske dvorane i vraćanje u
stvarnost bilo je kao buđenje iz nekog uvrnutog sna. Pa ipak, prvi
put nakon mnogo vremena osećao sam se mirno i spokojno. Mali
crveni taksi se zaustavio pored ivičnjaka. Već sam bio otvorio vrata
kada me je neko uhvatio za ruku. Bio je to Keni.
„Nadam se da imate vremena za kafu”, rekao je.

Otišli smo do kafea u neposrednoj blizini bioskopa Rialto.

Konobar je spustio dve pepeljare na sto, kao da je očekivao da će
svaki od nas popušiti po čitavu paklicu. Keni je zatražio dr peper, ali
morao je da se zadovolji sve prisutnom cafe noir. Kao i obično, kafa
je bila gusta kao sirovo ulje i lepila se za jezik i nepce, stvarajući
teškoće u govoru.
Keni je preskočio uobičajenu formalnu konverzaciju između ljudi
koji su se tek upoznali. Kvrcnuo je kažiprstom po površini stola.
„Krenuo sam na putovanje oko sveta”, rekao je. „Na neku vrstu
hodočašća.”
„Ovde ste s nekom turističkom grupom?”
„Nisam. Putujem u sopstvenoj režiji.”
„Gde još nameravate da idete?”
Keni je izvadio beležnicu i okrenuo poslednju stranicu. „Odavde
idem za Atinu”, rekao je, „potom za Kejptaun, a onda za Najrobi i
Katmandu. Sve u svemu, planiram da obiđem petnaest gradova – na
svih pet kontinenata.”
„Posećujete sveta mesta?”
„Ne baš”, odgovorio je Keni. „Vidite, odlazim u sve gradove u
kojima se Kazablanka nalazi na bioskopskom repertoaru.”
Trebalo mi je nešto vremena da bih shvatio razmere Kenijeve
odiseje. „Putujete širom sveta da biste iznova i iznova gledali jedan
te isti film?”
„Dabome.”
„Ali... ali...”
„Ali šta?”
„Pa, to je čisto ludilo”, izletelo mi je.
Usledila je neprijatna pauza. Bilo mi je žao što sam povredio
Kenija. Vratio je beležnicu u džep, snuždenog lica.
„Možda ste u pravu”, rekao je, „ali to je veličanstveno ludilo!”
„Zaista tako mislite?”
 Začkiljio sam očima, očekujući odgovor.
Kenijevo raspoloženje se naglo popravilo. Pogled mu je ponovo
postao iskričav. „Želeo bih da podelim nešto s vama”, rekao je.
„Recite. „
„Znate, ja imam jedan san.”
„Slušam vas.”
„Taj san me opseda otkako ujutru otvorim oči, pa sve dok uveče
ne krenem na spavanje”, zaneseno je rekao.
„Slušam vas”, ponovio sam.
Keni je zamišljeno klimao glavom. Naočari su mu skliznule s
nosa. „Nikad ne biste pogodili o čemu se radi”, nastavio je.
„Siguran sam da ne bih.”
„Vidite, sanjam o tome da podignem zabavni park – i to baš ovde,
u Kazablanki.”
„Baš lepo”, rekao sam.
„Samo što će se on razlikovati od svih ostalih zabavnih parkova.
Biće to zabavni park inspirisan filmom Kazablanka!”
Keni je potom počeo da izlaže detalje svog sna. Ideja se sastojala
u tome da napravi mesto na kojem bi se okupljali ljubitelji filma
Kazablanka iz svih delova sveta. To mesto bi, naravno, po svemu
predstavljalo vernu kopiju onoga što se može videti u filmu. Kenijev
tematski park obuhvatao bi Rikov Cafe Americain sa autentičnim
kockarskim stolovima, muzej originalnih filmskih rekvizita,
spektakularne predstave sa originalnom filmskom muzikom,
obilazak u pratnji stručnog vodiča, štandove sa slatkišima koji su bili
konzumirani u filmu, tematske kvizove i druge slične stvari. Tu bi,
naravno, bilo i veliko filmsko platno na kojem bi se odvijale
uzastopne projekcije Kazablanke.
„Takav projekat zahteva brdo para”, rekao sam.
„Oko deset miliona dolara.”
Podigao sam šolju i popio ostatak kafe.
Keni se nagnuo ka meni i povukao me za rukav. „Tek što sam vas
upoznao”, rekao je, „a već mi je na prvi pogled jasno da ste vi čestit
i uporan čovek. Takvi ljudi bi nam dobro došli u ovom projektu.”
 „Hoćete da kažete da...?”
„Baš tako.” uzviknuo je Keni, skočivši sa stolice. „Hoću da kažem
da bi mi bilo veoma drago da vas imam za saradnika.” Progutao je
pljuvačku, pokušavajući da pročisti grlo od ostataka jake guste kafe.
„Razmislite o tome”, rekao je. „Razmislite da li ste voljni da se
ortački upustimo u taj posao.”

Pri povratku kući krenuo sam zaobilaznim putem, preko Habusa,

kako bih u tamošnjoj starinarnici bacio još jedan pogled na prelepi
španski sto. Sve vreme sam pokušavao da iz glave izbacim Kenija i
njegov san. Ranija iskustva su me naučila da su snovi strašno opasna
stvar. Ako dopustite nekoj takvoj ideji da uzme maha, za tren oka
ćete postati jednako opsednuti tom fantazijom kao i osoba koja ju je
lansirala u svet. Ako na vreme ne intervenišete, kasnije nema šanse
da se izborite s tim.
Habus je bio pust – toliko pust da mi je čak prošlo kroz glavu da
je možda najavljen još jedan bombaški napad. Sve radnje su bile
zatvorene, a njihovi izlozi zaklonjeni venecijanerima. Nije bilo
prolaznika, ni uličnih prodavača. Uputio sam se ka dvorištu sa
antikvarnicom iako sam se već bio odrekao nade da će taj sto ikada
preći u moje vlasništvo.
Roletna na ulazu je bila spuštena. Zavirio sam kroz prozor i
ugledao mnoštvo art deco satova i radnih stolova, slika, lampi i
časopisa. Činilo se da unutra nema nikoga. Već sam krenuo nazad
kada je preda mnom iskrsao neki muškarac. Nije mi uopšte bilo
jasno odakle se stvorio. Tek kad me je pozdravio, u njemu sam
prepoznao vlasnika starinarnice. Upitao sam mogu li još jednom da
pogledam sto.
„Ovo vam je već deseti put da dolazite”, rekao je.
„Šta da radim?” odgovorio sam. „Kao što ste primetili, baš mi je
zapao za oko.”
Trgovac je otključao katanac i podigao čeličnu roletnu. „Znate
gde se nalazi”, rekao je.
Krenuo sam ka zadnjem delu radnje, probijajući se kroz masu
rukotvorina i antikviteta. Unutra je bilo prilično mračno, ali jedan
zalutali snop svetlosti obasjavao je ploču od orahovog drveta. U tom
trenutku, shvatio sam da je to pitanje sudbine. Tom stolu je bilo
suđeno da završi u mojoj radnoj sobi.
Trgovac se spustio u svoju pletenu stolicu. Odlučnim koracima
sam prišao stolu. Krv mi je ključala od navale adrenalina.
„Ja sam pisac”, samouvereno sam rekao, „i ja ću pisati knjige na
tom stolu, knjige u kojima ću govoriti o Maroku. Ljudi iz svih
krajeva sveta postaće zaintrigirani onim što su pročitali i to će ih
navesti na to da posete vašu zemlju. Naravno, svi oni će doći punih
džepova kako bi kupili razne lepe stvari koje će ih podsećati na
Maroko. Sjuriće se u Kazablanku i preplaviće vašu radnju. Pre nego
što trepnete, bićete bogat čovek, i to samo zahvaljujući tome što ste
bili dovoljno mudri da mi ponudite dobru cenu za ovaj sto.”
Trgovčeve oči su zablistale kao da je upravo doživeo viziju. I dan-
danas sam uveren u to da mu je srce na trenutak bilo zastalo. Isprva
nije ništa odgovarao, već je samo sedeo i zurio u prazno.
„Prijatelju moj”, prozborio je nakon duge pauze, „ta fatamorgana
koju ste stvorili svojim veštim rečima većini ljudi ne bi ništa značila,
ali za mene poseduje ogromnu vrednost. Toliku vrednost da ću
napraviti izuzetak u svojoj trgovačkoj praksi i prodati vam ovaj sto
upola cene.”

Dečkić od otprilike deset godina terao je stado crnih ovnova kroz

sirotinjsku četvrt. Na nogama je imao napukle plastične sandale, a u
ruci zašiljen štap. S vremena na vreme, stanovnici bidonvila su
prilazili da pogledaju ovnove. Otvarali su im usta, zavirivali u zube i
opipavali im leđa.
„Ima još nekoliko nedelja do Ida”, objasnio je Kemal dok smo
posmatrali prizor iz džipa. „Narod se već sprema. Svaka porodica
kupuje ovna kojeg će zaklati i ispeći za praznik.”
„Taj dečak je previše mali da bi mu se poverio takav posao”,
rekao sam.
„Kako mali?” uzviknuo je Kemal. „Ja sam u njegovim godinama
već uveliko zarađivao.”
„Zar nisi išao u školu?”
„Išao sam” odgovorio je on. „Baš tamo sam i razradio biznis.
Kupovao sam slatkiše na veliko, a onda ih prodavao na školskom
igralištu. Potom sam počeo da angažujem decu iz drugih škola da
prodaju moje slatkiše. Razvio sam mrežu po čitavom gradu. Do
jedanaeste godine već sam bio zarađivao sto dolara nedeljno. A
slatikiši su bili samo početak.”
„Šta je došlo posle slatkiša?”
Kemal je izvio obrve. „Iznajmio sam garažu u blizini kuće” rekao
je, „zaposlio četvoro-petoro ljudi i bacio se na razne isplative
poslove. Pravio sam jeftine parfeme koje sam prodavao devojkama
iz kraja. Kupovao sam mazivo u gvožđarskoj radnji i pretvarao ga u
briljantin koji su mladići stavljali na kosu. Oni su bili spremni da
kupe šta god im ponudiš, samo ako je pristojno upakovano. Potom
sam počeo da trgujem pilićima i jajima, pa čak i ovcama. Posao je
uvek najbolje išao uoči Ida.” Napravio je kratku pauzu, a onda
nastavio. „Jednom sam od švercera kupio dva kamiona alžirskih
ovnova i rekao deci iz škole da jave svojim roditeljima da ih mogu
kupiti kod mene. Rasprodao sam sve do poslednjeg. Kad god sam
imao slobodnog vremena, držao sam tezgu za vreme školskog
odmora.”
„Šta si prodavao?”
„Savete. Učio sam mladiće kako da priđu devojkama i devojke
kako da priđu mladićima.”
„Kako si, uz tolike poslove, pronalazio vremena za učenje?”
Kemal je prezrivo frknuo. „Ja sam u školi pravio biznis”, rekao je.
„Odlazio sam tamo samo kada sam imao nešto za prodaju.”
To me je nateralo da se zapitam zašto je Kemal, ako je već imao
takav talenat za zgrtanje para, potražio posao kod mene. Mogao je
zarađivati deset puta više da je pokrenuo neki samostalan biznis. Ta
spoznaja je samo osnažila moju strepnju da je on imao neki tajni
plan, da je na neki način pokušavao da mi preotme Kalifovu kuću.
Kemal je gotovo svake nedelje dolazio kod mene s novim
poslovnim predlogom. Prvo mi je predložio da kupimo stambenu
zgradu u srcu art deco četvrti.
„Tamo ima sedamnaest stanova”, rekao je. „Kupimo celu zgradu,
malo je prefarbamo i sredimo, a onda rasprodamo stanove.”
„U čemu je caka?”
„Nema nikakve cake. Vlasnik je neki matori Španac bez
potomstva”, rekao je Kemal. „Jednom nogom je već u grobu. Nije
mu još mnogo ostalo. Dovoljno je da se samo malo potrudimo i
sigurno će pristati da nam je proda za male pare.”
Otišli smo da pogledamo zgradu. Bila je prekrasna. Fasada je bila
ukrašena zaobljenim balkonima i kvalitetnim azuelo pločicama iz
Andaluzije. Stanovi su imali visoke tavanice, podovi su bili
prekriveni parketom, a kupatila su bila u odličnom stanju i veoma
lepo opremljena. Jedini nedostatak je bio u tome što je čitava zgrada
strašno zaudarala. Kada smo pregledali prizemlje, ustanovili smo
odakle je poticao taj užasan smrad. Tamo je jedan zlovoljan mesar
držao radnju specijalizovanu za cheval, konjsko meso.
Nešto kasnije, Kemal je istupio s planom da prodajemo
marokanske urme Arapima iz Zaliva, a potom je predložio da
kupimo nekoliko ambulantnih kola i osnujemo privatnu službu za
hitnu pomoć. Takođe mi je savetovao da osnujemo banku krvi,
isključivo za žensku populaciju, kao i da izvozimo beduinske šatore
od kozje dlake u Gvatemalu.
Nikada nisam naišao na nekoga ko je imao takav dar za trgovinu.
Kemal je možda bežao sa časova, ali još kao dečak razvio je
sposobnost lateralnog razmišljanja, što mu je omogućavalo da u tren
oka pronađe bilo koju vrstu robe i kupi je gotovo u bescenje.
To sam najbolje uvideo kada nam je za renoviranje kuće zatrebalo
pet hiljada jaja.

Pošto je stavljanje bedžmata prilično dobro napredovalo, počeli

smo da razmišljamo o sređivanju zidova. Želeo sam da zidove
prekrijemo tadelaktom, gipsanom smesom koju zanatlije iz
Marakeša prave od belanaca i mermerne prašine, da bi je nakon
nanošenja ispolirali pljosnatim rečnim kamenom. Ta vrsta gipsa
prvobitno se koristila u hamamima, parnim kupatilima, zbog toga
što izuzetno dobro odoleva razornom uticaju toplote i vodene pare.
U novije vreme, tadelakt je iz kupatila prešao u salone i danas je
veoma popularan među novom evropskom elitom iz Marakeša.
Crvenkaste i ružičaste nijanse tradicionalnog tadelakta danas su
dopunjene čitavom paletom novih boja koje se dobijaju dodavanjem
nekoliko kapi sintetičkog tonera.
Stavljanje tadelakta zahteva ogromno umeće i pažljivost, što
objašnjava zbog čega neiskusni stranci, koji taj posao povere
neveštim i nekompetentnim majstorima, na kraju dobijaju ispucale
zidove i gips koji se ljušti na najmanji dodir. Kod nas je bilo hiljadu i
po kvadratnih metara zidnih površina koje je trebalo prekriti
tadelaktom. Odlučili smo da najvećim delom ostanemo verni
tradicionalnoj marakeškoj ružičastoj nijansi.
Kemal je poslao jednog od svojih izviđača na jug da potraži
majstore vične gipsanim radovima, a onda me je ugurao u džip.
„Gde ćemo sad?”
„U jedno seoce u okolini Rabata”, odgovorio je.
„Šta ćemo tamo?”
„Da kupimo jaja.”
Zidovi Kalifove kuće su bili stari, a majstori za tadelakt se prosto
ježe od starih zidova jer su oni puni tankih naprslina. U tom slučaju,
neophodno je prvo pripremiti zidnu površinu nanošenjem grubog
belog cementa kako bi gips bolje prianjao. Kada se preko tog
pripremnog sloja nanese tadelakt i kada se čitava površina dobro
izravna, sve treba premazati belancima. Belance deluje kao vezivno
sredstvo koje doprinosi da zidna površina, uporedo sa sušenjem
gipsa, dobije dovoljnu kompaktnost i postojanost.
Kemal je izračunao da će nam za taj posao trebati najmanje pet
hiljada jaja. Da smo otišli na glavnu gradsku pijacu, ona bi nas
koštala čitavo bogatstvo. Međutim, zahvaljujući svojim dobrim
rodbinskim vezama, Kemal je uspeo da uđe u trag jednom davno
izgubljenom članu porodice koji je posedovao ogromnu farmu –
milion koka nosilja koje su, nabijene u kaveze, proizvodile baš ono
što nam je trebalo.
Dva dana nakon što smo se vratili kući s jajima, visok i mršav
muškarac sa svetlim očima i razdeljkom posred čela pokucao je na
naša vrata. Odmah mi je zapalo za oko da su mu prsti izuzetno
dugi. Stajao je u mestu i nije progovarao ni reč sve dok ga nisam
upitao kako se zove. Tada se nagnuo ka meni i šapnuo mi na uho:
„Mustafa. Tadelakt.”
Moje ograničeno iskustvo s marokanskim zanatlijama naučilo me
je da budem nepoverljiv prema svakome ko previše priča ili se
previše smeška. Kao ubedljivo najbolji majstori pokazali su se tihi
ljudi s tužnim ozbiljnim licima. Mustafa, majstor za tadelakt, bio je
najtiši i najtužniji majstor koga sam u životu sreo. Ćutao je kao
zaliven i delovao tako utučeno kao da će se njegov svet svakog
trenutka srušiti. Ponašao se kao pantomimičar kome je zabranjeno
da bilo šta iskaže verbalnim putem. Dok je razgledao zidove nije
postavljao nikakva pitanja, tako da sam ja brbljao i brbljao, zasipajući
ga svim informacijama koje sam smatrao bitnim.
Već sutradan se bacio na posao, zajedno s pet pomoćnika. Svi su
imali iste izuzetno duge prste i bili tihi i ozbiljni kao i glavni majstor.
Kroz otvoren prozor posmatrao sam kako započinju radove u
salonu. Uglavnom su komunicirali gestovima i koristili govor samo
onda kada je to bilo apsolutno neophodno. Slično tome, dok su
koračali po sobi, bili su tako nečujni da se pre činilo da lebde nego
da hodaju.
Hamza je bio impresioniran njihovom nemom tugom. „To su
dobri ljudi”, rekao je, veselo pljesnuvši rukama. „Oni će doneti mir i
sklad u vaš dom.”
 Jedan prijatelj iz Maroka rekao mi je da, ako neko želi da zaista
upozna njegovu zemlju, mora upoznati i njenog severnog suseda.
Kulture Maroka i Španije su, kako je objasnio, povezane istorijom,
tradicijom i krvlju. I tako smo sredinom februara odlučili da
otputujemo do južne Španije i posetimo Alhambru, veličanstvenu
utvrđenu palatu mavarskih vladara koja i dan-danas stoji u Granadi.
Činilo nam se da je to savršena prilika da vidimo verovatno najlepšu
islamsku palatu svih vremena.
To nije bio jedini razlog koji me je motivisao da krenem na put.
Tu odluku je značajno olakšala i ubrzala moja potreba da nakratko
uteknem iz Kazablanke. Zanosio sam se nadama da će, kada se kroz
nedelju dana budemo vratili nazad, svi radovi u kući biti završeni.
Kako bih bio siguran u to da majstori neće odugovlačiti s poslom,
zamolio sam Kemala da ostane u kući do našeg povratka.
Kada živite u Maroku, lako zaboravljate da je Evropa svega
nekoliko milja severnije odatle, mada na drugom kontinentu.
Odvezli smo se vozom do Tangera, a odatle smo trajektom prešli
Gibraltarski moreuz i stigli do Algesirasa. Trajekt je imao plitak gaz i
bio nagnut na levi bok. Zvao se Izabela, po kraljici koja je pre osam
vekova proterala španske muslimane sa Iberijskog poluostrva. Iako
je moreuz na svom najužem delu širok svega dvanaest kilometara,
on ipak razdvaja dva kontinenta, kao i jedan okean i jedno more.
 Stajali smo na palubi na laganom morskom vetru, gledajući kako
se afrička obala gubi u daljini. Tangerski minareti postajali su sve
sitniji i sitniji da bi se na kraju pretvorili u puke tačkice na
horizontu. Galebovi su se obitavali. na krmu na kojoj se nalazilo
desetak gajbica sa ribom poslaganoifl preko leda. Krenuli smo duž
zaštitne ograde ka pramcu i ubrzo ugledali obrise evropskog kopna.

Svaki putnik koji kroči u Andaluziju očaran je atmosferom i

koloritom koji uveliko podsećaju na Maroko. Mavari su se povukli
na afričko tlo ali njihova baština opstala je širom Iberije. Osvojili su
Španiju 711. godine hrišćanske ere i islamska vera je duže od pet
vekova cvetala na tim prostorima. Danas još uvek možete pronaći
tragove mavarske prošlosti u španskoj hrani i muzici, nauci i
umetnosti, narodnoj baštini, pa čak i u samom jeziku.
Palata Alhambra je toliko veličanstvena da se jednostavno ne
može opisati rečima. Prvi put sam je video još kao dete. Sećam se
kako sam šetao kroz vrtove i grandiozne hodnike, preplavljen
strahopoštovanjem. Čak ni u svojoj najbujnijoj mašti nisam zamišljao
da negde može postojati takva lepota takva preciznost.
Svež zimski vazduh bio je prožet mirisom ruža, a iz blizine su
dopirali umirujući zvuci vode koja je tekla iz fontana. Dok sam
toliko godina kasnije ponovo šetao kroz dvorište palate, ovog puta
sa svojom suprugom i dvoje dece, bio sam prosto opčinjen
spokojstvom koje je vladalo na tom mestu i baletom kamenih zdanja
koja su titrala pred našim očima. Čudnim pogledima smo upijali
arhitektonske linije i sklopove, dok su se ostala čula opijala mirisima
i zvucima. Baš kao i kod baleta, imao sam osećaj da je savršenstvo
koje nas okružuje lako i lepršavo, stvoreno bez trunke napora.
Odseli smo u malom pansionu u senci palate. Noći su bile hladne,
a jutra posuta injem. Bio sam impresioniran beskrajnom tišinom i
mirom. Rekao sam Račani da želim da zauvek ostanemo tu i da
dignemo ruke od Kalifove kuće. Prasnula je u smeh, a onda se naglo
uozbiljila.
„Ti se izgleda ne šališ? Stvarno bi to uradio?” rekla je.
 Druge noći od našeg dolaska u Španiju, imao sam neočekivan
telefonski poziv. Bio je to Hamza. Zvučao je histerično. Učinilo mi se
kao da plače.
„Mesje Tahire! Mesje Tahire!”
„Hamza, šta se desilo?”
„Mesje Tahire, mi smo dobri ljudi. Mi smo pošteni”, promucao je,
brzo i isprekidano dišući.
„Šta je bilo, Hamza? Zašto me zoveš? Da nije došlo do požara?”
„Ne, ne. Ne zovem vas zbog kuće.”
„Nego zbog čega?”
Glas mu je zadrhtao. „Zbog Kemala”, rekao je. „On je loš čovek.
Strašno loš čovek.”
„Šta je uradio?”
„On je... ovaj...”
„U čemu je problem s Kemalom?”
„Doveo je u kuću femmes de la route, žene sa ulice! Kuća je puna
tih bludnica. Ne znamo šta da radimo.”
Poput pubertetlije čiji su roditelji otišli iz grada, moj asistent se
prepustio danonoćnim bahanalijama – ženama, vinu i jeftinom
hašišu. Hamza mi je rekao kako je Kemal naložio radnicima da
napuste kuću kroz stražnja vrata i potom širom otvorio glavni ulaz u
Dar Kalifu, pozvavši sve gradske prostitutke na žurku veka.
„Rade ružne i grešne stvari po čitavoj kući”, očajno je uzviknuo
čuvar. „Alah mi je svedok. Video sam rođenim očima!”
 PETNAESTO POGLAVLJE

Obećanje je oblak, a ispunjenje kiša.

KEMAL SE ČESTO RAZMETAO SVOJOM

OSVETOLJUBIVOŠĆU, govoreći kako je sa zadovoljstvom
kažnjavao svakoga ko je bio dovoljno drzak da mu se zameri. S
ponosom je govorio o svojim odmazdama, o tome kako se nije libio
toga da uništi nečiji život i bogatstvo samo zato što mu se ta osoba u
nekom trenutku isprečila na putu. Kako su meseci prolazili,
naslušao sam se priča o brojnim ljudima širom Maroka koji su
njegovom zaslugom završili iza rešetaka. To je uradio čak i dvojici
svojih rođaka koji su sada čamili u najzloglasnijem zatvoru u
Kazablanki. Njihov greh bio je u tome što su mislili da mogu da
nasamare Kemala Benabdulaha. Drugima je namenio originalnije
kazne. Ispričao mi je kako je jednog od svojih protivnika, za koga je
znao da ne podnosi vrućinu, namamio u pustinju i zakopao ga u
pesak, ostavivši mu samo glavu napolju. Drugog je snimio u krevetu
s ljubavnicom i poslao video-traku njegovoj ženi.
Jednom sam ga upitao na osnovu čega odlučuje koju vrstu osvete
će sprovesti.
„To nije nimalo lako”, odgovorio je. „Morate dobro da razmislite
o tome. Ne smete prebrzo reagovati. Ako žurite, možete upropastiti
dobru priliku. Nema svrhe da nekoga spakujete u zatvor ako mu to
neće naročito teško pasti.”
„Zatvor svima teško pada”, rekao sam.
„Grešite”, odgovorio je Kemal. „Bogati se lako mogu izvući
odatle.”
„Kako se onda svetiš njima?”
„Dajem im priliku da saznaju kako je živeti u bedi”, rekao je.
Plašio sam se šta bi Kemal mogao uraditi kada bih ga javno
ponizio time što bih ga izbacio iz Kalifove kuće. A opet, nisam
mogao dopustiti da nastavi s tim razvratom pod mojim krovom. Ako
bih ga samo opomenuo, ne preduzimajući nikakve rigoroznije mere,
time bih mu samo demonstrirao svoju slabost. Razmišljao sam čak i
da odmah spakujem kofere i napustim Granadu kako bih sredio
situaciju kod kuće. Sedeo sam ispred hotelskog kamina, zureći u
plamen i mozgajući šta da radim. Problem je bio u tome što je Kemal
dobro znao koliko sam cenio njegovo znanje i veštinu.
Na kraju sam smislio jedno malo lukavstvo. Pozvao sam ga
telefonom i obavestio ga da moj prijatelj iz Engleske treba uskoro da
stigne u Dar Kalifu. Objasnio sam kako se on nalazi na
proputovanju kroz Maroko i kako mu treba mesto gde će odsesti
nekoliko dana. Napomenuo sam da ga može očekivati svakog
trenutka. Kemal me je saslušao bez ikakvih prigovora i rekao da će
smesta napustiti kuću.
Pet dana kasnije, vratili smo se u Kazablanku. Čuvari su se
postrojili pred ulaznim vratima, salutirali i počeli da podnose raport.
„Sve nas je osramotio”, rekao je prvi.
„Osramotio je naše porodice”, progunđao je drugi.
„I naše pretke”, dodao je treći.
Ušli smo u kuću. Očekivao sam da ću unutra zateći pravo rasulo,
ali situacija je bila potpuno obrnuta. U spavaćoj sobi je sve bilo na
svom mestu. Kuhinja je blistala kao da ju je čitava armija spremačica
izribala od poda do tavanice. Ostatak kuće, uprkos tome što su
građevinski radovi bili u toku, takođe je bio temeljno počišćen.
Hamza me je stidljivo pogledao dok smo obilazili sobe. „Kemal je
pravi čarobnjak”, rekao je.

Ubrzo nakon povratka iz Granade, svratio sam do Hišama

Harasa. Zimske kiše napravile su potop u njegovoj kućici. Zamolio
me je da mu ne zamerim zbog nereda, pokazavši rukom ka gomili
ispremeštanih stvari.
„Ništa od ovog nije istinski vredno”, rekao je. „Ima nešto stvari
koje su mi drage, ali sve to, realno posmatrano, jeste obično smeće.
Moja žena čuva te drangulije, ali šta ona zna o tome šta je vredno a
šta ne.”
Hišam se zavalio u fotelju, zbacio obuću sa nogu i doviknuo
svojoj supruzi da spremi čaj od nane.
„Žene ništa ne znaju”, nastavio je. „Koliko god da se trude, ne
mogu shvatiti stvari koje su muškarcima važne. Eto, uzmite na
primer filateliju”,~ rekao je. „Čik pronađite ženu koja voli poštanske
markice!”
Dok smo mi bili u Španiji, ćutljivi majstor Mustafa započeo je s
radovima. Njegova ekipa je veštim, brzim pokretima nanosila
tadelakt. Gipsana smesa bila je pripremana u bačvi koju su sklepali
na licu mesta. Bačva je bila visoka preko deset stopa i četiri stope
široka. Dok su pljosnatim mistrijama bacali gips na zidove i
nadsvođene ulaze, tiho su pevušili. Njihovi tenori razlegli su se
kućom. Svaki od njih naizmenično je solirao, pevajući odabrane
stihove, da bi mu se ostali potom priključili u refrenu. Pevali su
isključivo u trenucima dok su nanosili gips, kao da je ritam davao
dodatan kvalitet njihovom radu.
Posao su započinjali tek onda kada bi pod u nekoj prostoriji bio
popločan i posut kedrovom piljevinom. Ekipa za stavljanje bedžmata
provodila je toliko vremena u Dar Kalifi da nam se već činilo kao da
su se uselili u kuću. Samo jedan pogled na njihov rad govorio je da
nema potrebe da vršim bilo kakvu inspekciju. Besprekornost
njihovog dela predstavljala je rezultat viševekovne zanatske tradicije
koja se zasnivala na spoju matematike, hernije i lepih umetnosti.
Majstori za bedžmat nisu pevali jer su svim snagama bili
usredsređeni na ono što rade.
Dečji dnevni boravak, u koji se ulazilo iz glavnog salona,
predstavljao je jedinu prostoriju prekrivenu glaziranim pločicama.
To je bilo idealno rešenje jer su se pločice, čak i ako bi ih deca
zamazala bojom i lepkom, mogle lako očistiti. Majstori su danima
postavljali zelene i bele pločice, praveći od njih jednostavni dezen
koji je podsećao na šahovsku tablu. Kada su stigli do poslednjeg
reda pločica, ustanovili su da je soba nepravilnijeg oblika nego što
su sračunali. Bez reči su podigli čitav pod i krenuli ispočetka,
rotirajući dezen za tri stepena. Drugi put je sve bilo kao pod konac.

Aziz me je svakog dana, dok bismo lagano ispijali zaslađeni čaj od

nane, spopadao molbama da mu pružim priliku da mi demonstrira
svoju veštinu. Objašnjavao je kako je čitav život posvetio
savladavanju najsloženijih aspekata svog zanata i kako bi, kada bih
mu samo dopustio, mogao pretvoriti Kalifovu kuću u lavirint boja i
dezena. Nisam imao srca da i dalje odbijam njegove molbe, tako da
smo se na kraju dogovorili da napravimo dekorativne bordure duž
zidova.

Čim je dobio moj pristanak, Aziz je skočio na noge i poljubio me

u oba obraza. Pogled mu je bio blistav od suza. „Rasplakaćete se od
miline kad budete videli lepotu kojom ću ispuniti vaš dom”,
ushićeno je rekao.
Sutradan je u Dar Kalifu stigao novi majstor. Njegov zadatak je
bio da iskleše dezene na jednostavnim glaziranim pločicama koje će
biti upotrebljene za bordure. U jednoj ruci je nosio mankaš, težak
čekić oštrih ivica, a u drugoj meko jastuče. Jedan od šegrta doneo je
korpu s pločicama boje rubina. Majstor je spustio jastuče i počeo da
urezuje šare.
Ako od svega što nam se izdešavalo u Kalifovoj kući postoji nešto
što ću pamtiti do groba, to neće biti ozarena lica čuvara ili njihove
neprestane priče o džinima, njakanje magaraca iz bidonvila ili miris
baštenskog cveća koji se širi kroz suton. To će biti uporno jednolično
čing! čing! čing! – zvuk čekića kojim vešt majstor predano urezuje
kitnjaste šare s preciznošću koju može doneti samo dugogodišnja
praksa.
Majstor je sedeo tamo iz dana u dan, iz nedelje u nedelju,
urezujući šare svojim mankašom. Opčinjeno sam ga posmatrao,
zadivljen činjenicom da je neko, služeći se najprostijom mogućom
alatkom, mogao stvoriti takvo savršenstvo. Mi bismo, u našem
modernom zapadnom svetu, nesumnjivo izmislili mašinu kojoj
bismo prepustili taj posao. Ali šta bismo time dobili? Identične
beživotne dezene lišene svakog značenja. Njegovo delo je, s druge
strane, bilo živo i fluidno. Ono je imalo dušu.

Razgovori s Hišamom Harasom predstavljali su pravi melem za

dušu. Došao bih u njegovu kućicu kipteći od besa zbog toga što su
me trgovci opelješili pri kupovini eksera, mesinganih šarki ili
kineskog lepka, naplativši mi deset puta veći iznos od realne
vrednosti. Stari sakupljač markica bi doviknuo svojoj ženi da spremi
čaj, izmasirao svoja otečena stopala i krenuo s pričom. Ti razgovori
mi nisu samo pomagali da premostim jazove s kojima sam se
suočavao u jednoj novoj i nepoznatoj kulturi. Oni su činili daleko
više od toga. Snižavali su mi krvni pritisak i delovali kao svojevrsna
terapija. Nakon što bih proveo oko sat vremena s Hišamom,
slušajući njegove mudre razborite reči, kao leptir bih odlepršao
nazad do Dar Kalife. Raspoloženje bi mi postalo znatno vedrije, a
um bistriji i pronicljiviji.
Jednog popodneva, Račana je napravila punu šerpu pilećeg karija
po receptu svoje bake. Napunio sam jedan veliki tanjir i odneo ga
kroz sirotinjsku četvrt do Hišamove kućice. Stari filatelista je bio
jedan od retkih Marokanaca koji su imali sklonosti ka izrazito
začinjenoj i pikantnoj hrani. Na uzanoj stazi ispred njegovog doma
zatekao sam dvojicu muškaraca. Bilo je očigledno da ti ljudi nisu
došli u običnu posetu. Jedan je mahao nekakvom sveščicom i
izvikivao razne uvrede, dok je drugi u rukama držao Hišamov stari
portabl televizor. Hišamova supruga im je nešto objašnjavala
molećivim glasom, zažarenih obraza i suznih očiju. Potom me je
povela unutra.
„Ma, nek’ ih đavo nosi”, rekao je starac kad me je ugledao.
„Sledeći put će mi skinuti i košulju s leđa.”
Rekao sam Hišamu da mi se, ako mu je potreban novac, može
slobodno obratiti. Zahvalio mi je na ponudi.
„Prorok je govorio da su zajmodavci još gori od lopova”, rekao je.
„Oni su glupi, ali ja sam još gluplji što pozajmljujem pare od njih.”

Jednog jutra sam ugledao Hamzu kako stoji sam u vrtu, u blizini
praznog bunara koji je sagradio za džine. Glava mu je bila među
šakama, kao da ga je pritisla neka teška muka. Zabrinuo sam se da
mu se nešto nije desilo, ali bilo mi je neprijatno da ga ispitujem.
Kada sam nešto kasnije sreo Osmana, upitao sam ga da li je sve u
redu s Hamzom.
„Hamza će umreti”, odgovorio je on.
„Zašto bi umro? Ima li neku bolest?”
„Mnogo gore od toga”, odgovorio je čuvar, prešavši prstom
preko vrata.
„Hoćeš da kažeš da neko namerava da ga ubije?”
„Možda.”
To je, po svim merilima, bio tipičan orijentalni razgovor. Kao
potpuni stranac, plašio sam se da nema ni najmanje šanse da
shvatim šta se dešava. Zamolio sam Osmana da mi malo pojasni
situaciju.
„Hamza je usnio jedan san”, rekao je on. „Sanjao je kako neki
muškarac na kamili odlazi u pustinju.”
„I šta s tim?”
Osman me je zbunjeno pogledao. „Pa zar vam to nije dovoljno?”
„Bojim se da nije.”
„Svi znaju”, nastavio je on, iščuđavajući se nad mojom
neupućenošću, „da se čovek koji usni takav san može pozdraviti sa
životom.”
Sutradan ujutru, ponovo sam video Hamzu. Skupljao je lišće u
dvorištu oko vrta. Lice mu je bilo mrko i utučeno. Prišao sam mu i
objasnio da sam čuo za njegov san.
„Šta će moja porodica bez mene?” zavapio je on. „Ko će ih hraniti
i oblačiti?”
„Siguran sam da nećeš umreti”, rekao sam. „To je samo san, a
većina snova se ne obistinjuje.”
Čuvar je prošao prstima kroz kosu. „Već sedam noći uzastopce
sanjam taj isti san”, nastavio je. „Tu nema nikakve sumnje. Neću još
dugo živeti. Ali samo Alah zna kada će tačno kucnuti moj čas.”
Dar Kalifa se kupala u moru tuge koje se stvorilo oko Hamzinog
sna. Delovalo je apsurdno, ali kad god bih pokrenuo tu temu, čuvari
bi u očajanju podigli ruke, proglašavajući taj san nepogrešivim
znamenjem. Išli su kroz kuću pognutih glava, a lica su im bila
razvučena u bolne grimase. Upitao sam Medveda mogu li ja nešto
da učinim.
„Možete zamoliti Kandišu da zaštiti Hamzu”, odgovorio je on.
Ništa mi nije bilo jasno. Zar me Kandiša navodno nije mrzela
zbog toga što sam živeo u njenoj kući?
„Ništa vas ne košta da je zamolite”, bio je uporan Medved. „Vas
će možda poslušati.”
Situacija mi je delovala krajnje apsurdno, naročito zbog toga što ja
uopšte nisam verovao u džine. Kako sam mogao razgovarati s nekim
nevidljivim bićem i zamoliti ga da spasi Hamzinu dušu?
„To je bar jednostavno”, rekao je Medved kada je čuo moje
pitanje. „Treba da odete na neko mesto gde se kolju bikovi i da
umočite prst u toplu krv. Onda tom krvlju namažete tačku na čelu,
odmah iznad nosa, i džini će postati vidljivi”, objasnio je.
Kemal mi je potvrdio da je Medvedova metoda zaista
predstavljala najlakši način da čovek rođenim očima vidi džine.
Njemu sve to nije delovalo nimalo čudno i odmah me je odvezao do
jedne klanice na istočnom rubu Kazablanke. Kao što mogu
posvedočiti svi koji me dobro poznaju, ja imam strašnu odbojnost
prema svemu što je povezano sa smrću. Kada smo se zaustavili pred
klanicom, pljuštalo je kao iz kabla. Nebo je bilo prekriveno oblacima
toliko tamnim da se dan pretvorio u noć. Izjurili smo iz džipa i
potrčali ka glavnom ulazu. Samo nekoliko sekundi bilo je dovoljno
da budemo mokri do gole kože.
Kemal je unutra potražio poslovođu i objasnio mu zbog čega smo
došli.
Upitao sam se kako bi neki britanski kasapin reagovao kada bi
čuo da nam je potrebna krv sveže ubijenog bika kako bi se pred
našim očima materijalizovalo neko natprirodno biće. Međutim,
marokanski poslovođa je samo klimnuo glavom, kao da se često
susretao s takvim zahtevima, i poveo nas kroz klanicu.
Mesto na kojem smo se obreli bilo je natopljeno krvlju i mirisom
smrti. Poslednji krici osuđenih životinja bili su prigušeni brujanjem
cirkularnog sečiva koje se okretalo neverovatnom brzinom,
prodirući kroz meso i kost. U skladu sa islamskom tradicijom,
životinje su bile ubijane sa halalom, što je značilo da bi bile zaklane,
a onda ostavljene da potpuno iskrvare. Radnici su iz obora dovodili
jednog po jednog bika. Dva muškarca bi prišla i vezala mu noge. Za
to im je trebalo svega nekoliko sekundi. Potom bi ga uhvatili oko
vrata i pribili uza zemlju, dok se on nemoćno batrgao, pokušavajući
da izbegne svoju žalosnu sudbinu. Kratkim nožem bi mu prerezali
vratnu žilu, a onda ga ostavljali na zemlji dok potpuno ne iskrvari.
Pokušao sam da se izvučem i uteknem s tog užasnog mesta, ali
Kemal me je upozorio da moram ostati. Rekao je da se svaki život
okončava smrću i da je nužno da lično prisustvujem tom trenutku.
Životinja se trzala i ispuštala samrtničke vapaje, iskolačenih očiju
i isplaženog jezika. Iz rane je tekla bujica krvi. Grčevi su se nastavili
još dugo nakon što je nastupila smrt. Kada je sve bilo završeno,
poslovođa je mahnuo rukom, pokazavši mi da uzmem koliko god
krvi mi treba. Sagnuo sam se, umočio prst u crvenu lokvu i naneo
jednu kap na tačku iznad nosa. Bio sam ispunjen gnušanjem.
Kada smo se vratili kući, zatvorio sam se u sobu u kojoj se ranije
pojavila ružičasta sluz. Hamza je tvrdio da je Kandiša boravila baš
na tom mestu. Uprkos tome što su mi sami objasnili kako ta
misteriozna sluz predstavlja simbol barake, čuvari su i dalje zazirali
od te prostorije.
 Uneo sam stolicu u sobu i ostao tamo skoro čitavo popodne.
Roletne su bile spuštene. U vazduhu se osećao miris vlage. Kiša je i
dalje nemilosrdno lila. Uopšte nisam pokušavao da se upustim u
razgovor s Kandišom. Bilo mi je besmisleno da komuniciram s
nekim bićem u čije postojanje nisam verovao. Čelo mi je bilo
zamazano krvlju, ali uopšte se nisam osvrtao na to. Moje misli su
bile na drugom mestu. Razmišljao sam o onome što sam video u
klanici. Poput većine pripadnika modernog društva, i ja sam bio
običan licemer. Voleo sam da jedem meso, ali gnušao sam se mesta
sa kojeg je to meso stizalo.
Razmišljao sam o Hamzi, Osmanu i Medvedu i o našem životu u
Dar Kalifi. Razmišljao sam o Arijani i Timuru i njihovom
marokanskom detinjstvu. Oni su provodili svoje dane u krajnjoj
bezazlenosti, izgubljeni u zemlji čiji su stanovnici na njih gledali kao
na male kraljeviće. Nisam imao predstavu o tome koliko ćemo dugo
još živeti u Kalifovoj kući, ali u tom trenutku sam se ponadao da
ćemo zauvek ostati tu.

Nekoliko dana nakon tog događaja, dobio sam obaveštenje da je

naš nameštaj stigao iz Indije i da treba da ga preuzmem u gradskoj
luci. Te stvari sam naručio elektronskim putem nekoliko meseci
ranije. Internet, kreditna kartica i flaša snažnog crnog vina mogu
predstavljati pogubnu kombinaciju. Dovoljno je da samo jednom
kliknete kompjuterskim mišem i da sebi na vrat navučete finansijsku
propast. Tako sam u trenutku zanosa podstaknutog pijanstvom
naručio šest luksuznih fotelja i pet sofa, tri kraljevska kreveta s
nogarama, policu za knjige sa obrtnim mehanizmom i impresivan
radni sto, kao i trpezarijski sto dovoljno prostran da se oko njega
smesti čitav fudbalski tim sa sve trenerima. I, kao da sve to već nije
bilo dovoljno, naručio sam još i starinska vrata od mahagonija iz
jedne palate iz Radžastana i izrezbarenu drvenu ljuljašku iz jednog
harema iz Misora.
Narednog jutra sam dobio imejl kojim je dotična trgovinska firma
potvrdila moju narudžbinu, ljubazno se zahvalivši što sam već
prebacio novac na njihov račun. Novac je bio prebačen na njihov
račun? Oči su mi umalo iskočile iz duplji od zaprepašćenosti. Počeo
sam da preturam po novčaniku. Kreditna kartica nije bila unutra.
Našao sam je na kafenom stočiću pored prazne vinske čaše. Proveo
sam čitavo jutro šaljući poruku za porukom. Ali stvar je već bila
gotova. Službenici trgovačke kompanije iz Mumbaija odbili su da
ponište narudžbinu, savetujući mi da sledeći put razmišljam šta
radim kad sednem ispred kompjutera.

Kada sam popodne sreo Hamzu, on se na sav glas smejao. Rekao

je da prethodne noći nije sanjao pustinjskog jahača, već zmiju koja
vijuga kroz visoku travu.
„To je dobar san?” upitao sam.
„Naravno”, ushićeno je odgovorio Hamza. „To znači da me
očekuje dobra sreća.”
Nešto kasnije, kada sam krenuo na ručak, zatekao sam tri čuvara
šćućurena iza žive ograde. Nešto su se domunđavali. Kada su
primetili da im prilazim, ućutali su se i stavili šake preko usta.
Osman je ispružio prst. „Evo ga”, rekao je.
Tri muškarca su se na dati znak sjurila ka meni, a odmah za njima
dotrčao je i baštovan. Kuvarica je izletela iz kuhinje, usput pozvavši
spremačicu, koja je poziv odmah prosledila dadilji. Koji trenutak
kasnije, majstori su takode izmarširali iz kuće da provere šta se to
napolju dešava. Okupili su se oko mene, puni strahopoštovanja, kao
da su se nalazili u prisustvu nekog svetog čoveka.
„Džini uslišavaju vaše molbe”, rekao je Hamza.
„Vi imate baraku”, dodao je Osman.
„Vi ste blagosloveni”, objavila je spremačica.
Odmah sam pokušao da ih razuverim, objašnjavajući da čak
nisam ni zamolio džine da pomognu Hamzi jer sam smatrao da su ta
stvorenja samo plod ljudske mašte. Međutim, njihova vera ostala je
nepoljuljana. Svi zajedno počeli su da zahvaljuju Alahu na
blagoslovu koji mi je podario. Pokušao sam da im predočim da su u
velikoj zabludi, ali oni su bili gluvi za moje reči. Krenule su silne
pohvale na moj račun. Govorili su mi da je moje srce čedno kao srce
deteta koje je još uvek neiskvareno porocima sveta. Moram priznati
da su ti hvalospevi godili mojoj sujeti. Bila je to prijatna promena u
odnosu na status koji sam do tada uživao u njihovim očima. Uprkos
tome, i dalje sam pokušavao da isteram stvari na čistac. Nadvikivao
sam se s njima, objašnjavajući kako to uopšte nije istina i kako je moj
um često ispunjen krajnje gnusnim i odbojnim mislima.
„Čovek koji ima božji blagoslov to obično poriče”, rekao je
Medved.
„Time što poriče baraku, on je u stvari dokazuje”, dodala je
kuvarica.
„On poseduje moć zato što potiče iz Prorokove loze”, objasnio je
Hamza.
Osman je takođe nameravao nešto da kaže, ali umesto toga, naglo
se okrenuo i potrčao ka bidonvilu. Vratio se pet minuta kasnije,
noseći u naručju svoju tri meseca staru kćerkicu. Beba je imala
visoku temperaturu.
„Molim vas, samo joj dodirnite čelo”, rekao je. „Od vaše barake će
sigurno odmah ozdraviti.”
Još dok sam bio dete, otac me je upozorio da u arapskom svetu
nikada ne govorim o svom poreklu. Kada sam ga upitao zašto,
objasnio mi je da većina ljudi pridaje ogroman značaj činjenici da
neko potiče iz Prorokove loze, ali da je to toliko zastrašujuće
ozbiljna stvar da je najbolje ne govoriti tome.
Godinama nakon toga, pročitao sam nešto o poslednjim časovima
Muhamedovog života. Dok je ležao na samrtničkoj postelji,
Muhamed je pozvao svoje najbliže sledbenike da se okupe oko
njega. Rekao im je da, pre nego što napusti ovaj smrtni svet, želi da
im zavešta ono što je smatrao najvećim blagom koje je posedovao:
sveti Kuran i svoju porodicu.
Islamski svet je sve do današnjih dana ostao opsednut tim
zaveštanjem, koliko god ono moglo delovati čudno. Muhamedovi
najbliži srodnici, koji su na Istoku često poznati kao „ljudi pod
plaštom”, uživaju neizmerno poštovanje svih islamskih vernika.
Nijedna druga porodica ne uživa tako uzvišen status, niti je izvršila
tako dinamičan uticaj na islamsku zajednicu. Prorokovi direktni
potomci isticali su se kao briljantni filozofi, pesnici, geografi, ratnici i
vladari.
Bio sam dirnut time što je Osman smatrao da, zbog krvi koja teče
mojim venama, posedujem isceliteljsku moć. U isto vreme bio sam
zbunjen, pa čak i pomalo prepadnut. Dao sam mu flašicu sirupa za
snižavanje temperature.
„Ovo će biti efikasnije od bilo čega što ja mogu da učinim”, rekao
sam.

Luka u Kazablanki najveća je od svih afričkih luka. Ona prekriva

milje i milje obale i predstavlja grad za sebe. Njeni spoljni rubovi
okruženi su bodljikavom žicom, stražarskim postajama i
naoružanim policijskim patrolama. Nepregledni nizovi lučkih
dokova pretrpani su glomaznim čeličnim kranovima spremnim da
istovare teretnjake koji pristižu sa svih krajeva sveta: iz Sangaja i Sao
Paula, iz Helsinkija, Hongkonga, Jokohame i Vladivostoka. Bilo je
nemoguće zaključiti šta se skriva u tim ogromnim čeličnim kutijama.
To ste mogli saznati tek kada bi carinski službenici otvorili olovom
zapečaćene kontejnere i rasuli njihov sadržaj po zemlji.
Strepeo sam pred pomišlju koliku bi mi uvoznu taksu mogli
odrediti carinski službenici. Po luci su se pronosile stravične priče.
Čuo sam za ljude čija je roba godinama, pa čak i generacijama,
stajala zaplenjena. Kemal mi je rekao da se njegov otac jednom
prilikom toliko rasrdio zbog poreza koji su mu carinici nametnuli da
je zapalio kontejner pun mašina i napustio luku.
Proveli smo tri popodneva u kafeu ispred glavne kapije. Kafa je
bila gušća i crnja nego bilo gde drugde u Kazablanki. Kao i sve što
se nalazilo u blizini dokova, mirisala je na ustajalu ribu. Bili smo
okruženi ljudima opakog izgleda obučenim u poderane dželabe i
iznošene babuš papuče. Svi su bili mrki, umorni i neobrijani.
Neki su na ručno pravljenim tablama igrali „dame” sa čepovima
od ispražnjenih flaša. Drugi su se tiskali za stolovima, razmećući se
pričama o svojim putovanjima i podvizima.
„Sve su to obični lažovi”, rekao je Kemal. „I lopovi.”
„Šta onda tražimo ovde? Zašto ne odemo pravo na carinu?”
„Ovde smo zbog istraživanja”, odgovorio je. „Treba prvo da
ispitamo teren.”
Četvrtog dana, zauzeli smo busiju ispred kafea, pored zaprežnih
kola čiji je vlasnik prodavao barene puževe. Kemal je vodio dokone
razgovore sa jednookim prodavcem, a ja sam se pretvarao kako mi
je sve to strašno zabavno. Svima je već na prvi pogled bilo jasno da
sam ja na tom mestu bio potpuni stranac. Nisam poznavao pravila.
Pretvarao sam se kako sam oduševljen ukusom ljigavih mekušaca.
Kemal mi je rekao da ne pričam previše.
„Ljudi ne jedu puževe zato što ih vole”, objasnio je, „već zato što
su jeftini”.
Jednooki prodavac mi je namignuo i častio me još jednom
porcijom. Rekao je da mu je drago što je upoznao čoveka koji ume
da ceni njegovu robu i da je to dobra reklama za njegov biznis. I
tako smo proveli taj dan stojeći pored zaprežnih kola, jedući puževe
i posmatrajući povorku svih mogućih prevoznih sredstava koja su
napuštala luku. Pored nas su promicali viljuškari, kola natovarena
drvećem iz Brazila, bicikli, skuteri i lučki radnici koji su prevozili
teret ručnim kolicima.
Petog dana, Kemal me je obavestio da je došlo vreme da konačno
uđemo u luku. Nisam krio svoje oduševljenje zbog te vesti.
„Postoji jedan problem”, brzo je dodao. „Nemamo propusnice,
tako da nas neće pustiti unutra.”
„Kako ćemo preuzeti kontejner ako ne možemo da uđemo u
luku?”
Kemal je bacio pogled ka glavnoj kapiji. Tamo su dežurala tri
policajca koja su vraćala svakog ko nije imao propusnicu. Primetili
smo kako jedan čovek pokušava da ih podmiti. Bio je odmah
uhapšen i, s lisicama na rukama, sproveden u policijsku stanicu.
Potom se pred kapijom pojavio konobar iz obližnjeg kafea. Policajci
su ga bez reči pustili unutra. Konobar je nosio poslužavnik sa
srebrnim čajnikom. Čaj je očigledno bio namenjen carinskim
službenicima.
Dok sam posmatrao šta se dešava, Kemal se negde izgubio.
Trenutak kasnije, spazio sam ga kako ulazi kroz glavnu kapiju.
Preko odeće je navukao smeđi prsluk, a na visoko podignutoj ruci
nosio je poslužavnik na kojem se nalazila samo jedna čaša.
Proveo sam tri sata čekajući ga pored kola s puževima. Malo-
pomalo, zapodenuo sam razgovor s jednookim prodavcem. Nisam
mogao ni da pretpostavim koliko se toga moglo naučiti o tim malim
stvorenjima s kućicama. Trgovac mi je rekao da njegova porodica
već stotinu godina prodaje puževe u luci. Bili su tu još pre francuske
okupacije, u vreme kada je Kazablanka bila tek nešto više od sela.
Takođe je pomenuo da su njegovi preci bili iscelitelji. Pripadali su
narodu Berbera i živeli u planinama, gde su lečili bolesne lekovima
koje su spravljali po tajnim recepturama.
„Da li su vaši preci koristili lekovito bilje?” upitao sam.
Mišići na njegovom licu su zaigrali. „Ne” odgovorio je, „koristili
su puževe. Oni imaju određena lekovita svojstva, ali možete daleko
više zaraditi ako ih prodajete kao hranu.”
Ponadao sam se da je to bio kraj priče o puževima i da ćemo sad
preći na neku drugu temu, ali prodavac je imao još mnogo toga da
mi kaže. „Ima toliko mnogo vrsta puževa”, rekao je s primetnim
uživanjem, „a svaka od njih ima različitu primenu. Pomoću morskih
puževa može se izlečiti tifusna groznica; puževi koji žive na drveću
pomažu kod kašlja; a ako neka žena želi da pronađe muža, treba
samo da pojede barene puževe pomešane s menstrualnom krvlju.”
Srećom, u tom trenutku se pojavio Kemal.
„Vuku nas za nos” rekao je.
„Jesi li uspeo nešto da se dogovoriš?”
Kemal me je pogledao pravo u oči. „Carinici traže da platite
pedeset hiljada dolara”, rekao je.

Narednog dana me je, na moje veliko iznenađenje, nazvao Pit.

Sedeo sam u dvorištu, prelistavajući knjigu o istoriji Berbera. Hamza
je dežurao u blizini, zagledan u nebo. Kad god bi se mesto na kojem
sam sedeo našlo u senci, prišao bi i zamolio me da ustanem kako bi
premestio moju pletenu stolicu na osunčani deo travnjaka. Iako sam
bio zahvalan zbog pažnje koju mi je ukazivao, situacija je već počela
da mi ide na živce jer su me stalni prekidi ometali u čitanju. Druga
dva čuvara vrebala su iz prikrajka, čekajući priliku da mi i oni nečim
ugode.
Pitov glas je bio slab i tih, kao da je bolestan.
„Jesi li dobro?”
„Alhamdulilah”, rekao je. „Bogu hvala, dobro sam.”
„Zvučiš kao da se ne osećaš baš najbolje.”
„Preležao sam tifusnu groznicu”, odgovorio je drhtavim glasom.
„Kako ti je u braku?”
Pit se nakašljao. „Uskoro idemo za Sjedinjene Države”, rekao je.
„Zar mi nisi rekao da se nikada više nećeš vratiti tamo?”
„Idem s dobrim razlogom”, natuknuo je.
„A to je?”
„Osnovaću centar za širenje islama u Ostinu”, rekao je. „To je
moja misija. Idem da širim Svetu reč po Americi i spasavam
hrišćanske duše.”
Poželeo sam da mogu nekako da ga zaustavim, ali iz iskustva sam
znao da je apsolutno nemoguće izboriti se sa fanatičkim žarom
verskog preobraćenika. Da sam na bilo koji način pokušao da
ohladim njegovu usijanu glavu, to bi samo dolilo ulje na vatru.
Poželeo sam Pitu svaku sreću, izrazivši nadu da će nam se putevi
nekom prilikom ponovo ukrstiti. Znao je da je to obična laž. Mogao
je to da pročita u mom glasu.

Jednog jutra, dok sam prolazio kroz sirotinjsku četvrt, ugledao

sam visokog muškarca s pedantno potkresanom bradom kako trči u
mom pravcu. Zaustavio se ispred mene, već prilično zadihan, i
uručio mi neki koverat. To na prvi pogled nije bilo nimalo neobično.
Stanovnici bidonvila često su komunicirali sa mnom na taj način.
Kada bi neko od njih hteo nešto da me zamoli, ispisao bi to na
parčetu papira i uručio mi cedulju dok sam prolazio kroz njihovo
naselje. Kad god je to bilo u mojoj mogućnosti, rado sam im izlazio u
susret. Međutim, čovek s potkresanom crnom bradom očigledno
nije živeo u bidonvilu. Na sebi je imao veoma lepu dželabu, sa
zlatnim vezom oko vrata. Poruke iz sirotinjske četvrti obično su bile
napisane olovkom i bilo ih je teško dešifrovati. Nikad ih nisam
dobijao u koverti, a pogotovo ne u luksuznoj koverti od uvoznog
papira.
Glasnik je odjurio nazad pre nego što sam stigao da prozborim
makar i jednu reč. Odneo sam pismo kući i radoznalo ga otvorio.
Unutra sam pronašao list kvalitetnog rebrastog papira s nekoliko
redaka ispisanih tamnoplavim mastilom. Osoba koja mi je uputila
pismo nesumnjivo je bila francuskog porekla. Tako prefinjeni
latinični rukopis mogao je poticati samo iz tog dela sveta.
Poštovani gospodine Šah, pisalo je, dozvolite mi da se predstavim. Ja
sam grofica Madlen de Longvik, dugogodišnja žiteljka Kazablanke i
nekadašnja poznanica gospodina koji je, koliko sam obaveštena, bio vaš
deda. Bila bih zaista počastvovana ako biste u nedelju u četiri sata došli
kod mene na čaj.
Kada sam Račani pokazao pismo, ona ga je okrenula prema
snopu svetlosti.
„Ko god da je ta gospođa”, rekla je, „očigledno je da ima stila.
Vidiš, na vodenom žigu je njen monogram, a slova su tako pedantna
i savršena da su najverovatnije ispisana starinskim mont blanc
penkalom.”
Račana je potom prinela stranicu nozdrvama i udahnula blagi
miris parfema.
„Gospođa ume da ceni lepe stvari”, tiho je rekla. „Kada joj pođeš
u posetu, obavezno ponesi cveće. Ali nemoj škrtariti. Kupi
orhideje.”
 ŠESNAESTO POGLAVLJE

Svako ko predskazuje budućnost laže, čak i ako govori istinu.

KOLIKO GOD DA SAM POKUŠAVAO, nisam mogao prestati da

razmišljam o Pitu. Izlazak Al kaide u javnost i napadi od jedanaestog
septembra ispunili su američki narod čudnim strahopoštovanjem
prema islamskim fanaticima. Već sam mogao da zamislim kako,
odmah po sletanju na dalaški aerodrom Fort Vort, policajci dočekuju
Pita i njegovu marokansku nevestu i pretresaju ih do gole kože. Ono
od čega se zapadnjacima ledi krv u žilama jeste pomisao na to da bi
u njihovu zemlju mogao ući islamski preobraćenik sa
anglosaksonskim licem, spreman da raznese sve oko sebe
eksplozivom privezanim oko pojasa.
„Federalci nisu glupi” rekao je Kemal kada sam mu ispričao o
Pitovoj misiji prenošenja islama u srce Amerike. „Pre nego što kaže
piksla, taj tip će završiti u Gvantanamu.” Kemal je zastao, povukavši
dug dim. „Verujte mi. Znam šta govorim.”
Sedeli smo u korejskom džipu, vozeći se priobalnim putem u
pravcu juga, u potrazi za mestom gde bismo mogli nabaviti mermer
po znatno nižim cenama nego u gradu. Prozori su bili otvoreni, a
točkovi se monotono kotrljali preko asfalta. Kemal je obično baš na
takvim putovanjima skidao veo sa svoje prošlosti.
„Bio sam u Njujorku tog jedanaestog septembra 2001. godine”,
nastavio je ledenim glasom. „Video sam sve rođenim očima. Video
sam avione kako se zakucavaju u Kule, dim, mrtve ljude kako leže
naokolo. Bilo je jezivo, da ti pamet stane. Nisam još stigao ni da
ukapiram šta se dešava, a federalci su se već okomili na Arape.
Izbacili su spiskove iz kompjutera i krenuli od vrata do vrata.”
„Jesu li i tebe saslušali?”
„Naravno da jesu”, odgovorio je Kemal. „Bili su veoma detaljni.”
„Jesi li ih očekivao?”
 „Bilo je to čudno vreme”, rekao je on, izbegavajući direktan
odgovor. „Arapi u Sjedinjenim Državama bili su jednako šokirani
kao i svi ostali. Mi nismo podržavali te bombaške napade. Islam ne
propoveda da neko treba da se zakucava avionima u nebodere.
Odjednom sam shvatio da više ne mogu verovati nijednom Arapinu.
Kako sam mogao znati da neko od njih nije pripadnik Al kaide?”
„A onda sam se jedne večeri vratio kući s posla i zatekao svoju
suprugu Džen kako sprema večeru. Istog trenutka sam skapirao da
se nešto dešava.”
„Zbog čega?”
„Zato što ona nikada pre toga nije uzela varjaču u ruke”, rekao je.
„Nije umela čak ni jaje da isprži. Bila je grozna domaćica. Upitao
sam je da li nam je neko dolazio na vrata. Odgovorila je odrično, ali
nije imala hrabrosti da me pogleda u oči.” Kemal je rukom obrisao
lice. „Odmah mi je bilo jasno da laže. Mogao sam to da zaključim po
mirisu njene kože.”
„I šta se onda desilo?”
„Sutradan ujutru neko je zalupao na vrata” nastavio je Kemal.
„Otvorio sam i šest federalaca je banulo unutra. Ispostavilo se da su
blokirali čitav kraj u kojem smo živeli. Dovukli su čak i helikoptere.
Džen je u međuvremenu negde utekla. Federalci su mi kasnije rekli
da su svraćali prethodne večeri, ali da su joj rekli da mi to ne
pominje. Bilo je to najgore od svih poniženja. Moja rođena supruga
je više verovala njima nego meni.”
„Tada su te saslušali?”
Kemal se osmehnuo. „Da, tada su me saslušali”, rekao je.
„Pretresli su svako ćoše.”
„Svako ćoše tvog stana?”
„Ne, nego mog uma.”

Ekipa za tadelakt je sporo napredovala, ali meni je bilo najvažnije

da su radovi konačno krenuli u pozitivnom smeru. Ćutljivi Mustafa
doveo je specijalno obučenog zanatliju čiji je zadatak bio da napravi
horizontalni dezen duž gornje ivice zidova. Šare su bile iste kao i na
pločicama poređanim po rubovima poda. Iako su se radovi na
sređivanju podova i zidova konačno pomerili iz mesta, i dalje su
nam očajnički nedostajali majstori određenih struka: moler,
električar, vodoinstalater, zidar i pouzdaniji stolar. Problem je bio u
tome što niko nije mogao dobiti posao ako nije bio lično povezan s
Kemalom. Bio je to klasičan marokanski sistem u svom najčistijem
obliku – samo pripadnik plemena ili neko iz krugova bliskih
poznanika mogao je stupiti u majstorski tabor. Svako ko nije bio u
direktnoj vezi sa ostalima bio je ismevan i proglašavan za varalicu,
delikventa, ili i jedno i drugo.
Taj princip je bio prekršen samo jedanput, u slučaju Hamzinog
komšije koji je navodno bio zidar. Naredio sam Kemalu da zaposli
tog čoveka, želeći da time izađem u susret svojim čuvarima.
Međutim, problemi su otpočeli još onog trenutka kada je zidareva
zlokobna senka prešla prag Dar Kalife. Zidaru se nije svideo posao
koji sam mu dodelio, a još manje mu se sviđao Kemal. Za nedelju
dana, koliko je proveo u našoj službi, uspeo je da porazbija i uništi
sve čega se dotakao. Serija incidenata kulminirala je žučnom
svađom s Kemalom kada je zidar dohvatio svoj čekić i počeo da
ganja mog asistenta kroz sirotinjsku četvrt.
Odrastao sam u Engleskoj tako da sam odlično upoznat s dičnim
britanskim majstorima i njihovim odnosom prema poslu. Britanski
majstor obavezno dolazi nakon ugovorenog vremena, a odlazi ranije
nego što bi trebalo, ali tek nakon što je popio po ko zna koju šolju
čaja s mlekom. Puni vašu kuću oblacima dima, gasi pikavce po podu
i pravi haos na sve strane, sve vreme se prenemažući i cvileći kao
dete kome izbijaju zubi. Potom na nekoliko nedelja nestane bez
traga da bi se naprasno pojavio uoči Božića, zahtevajući bonus za
sebe i svoje pomoćnike.
Mislio sam da su engleski majstori najposebnija vrsta na kugli
zemaljskoj, ali iskustva iz Kalifove kuće dokazala su mi da je moje
uverenje bilo pogrešno. Marokanski majstori po svojoj veštini i
predanosti poslu prevazilaze gotovo sve ostale. Oni su veoma učtivi
i pri susretu vas uvek srdačno pozdravljaju. Dok su u vašem domu,
veoma su marljivi i nikad im ne pada na pamet da vas spopadaju
zahtevima koji nisu u direktnoj vezi s poslom. Ako im se pije čaj, oni
ga sami spreme na rešou koji uvek donose zajedno sa alatom.
Marokanski majstori su i u svim ostalim pogledima gotovo savršeni,
ali ipak imaju jednu veliku manu: oni su praktično nesposobni za to
da posao privedu kraju.
Dok sam obilazio arhitektonske znamenitosti Maroka, neprestano
sam se pitao kako su te građevine uopšte mogle da budu podignute.
Kad god bih prošao kroz kuću gunđajući što posao još uvek nije
završen, glavni majstor bi razvukao usne od uveta do uveta i
uzviknuo da je samo Alah savršen i potpun.
A onda sam jednog dana, početkom februara, upoznao
istaknutog marokanskog arhitektu. Upitao sam ga kako je kraljevska
porodica uspevala da završi svoje impozantne graditeljske
poduhvate. Moj sagovornik se zamislio, gladeći srebrnastu bradu.
„Ne radi se o novcu”, rekao je, „već o dominaciji”.
Zamolio sam ga da mi pojasni svoje reči.
„Pripadnici kraljevske porodice već vekovima nastupaju kao
pokrovitelji tradicionalnih marokanskih zanata”, započeo je. „Ali
nemojte ni na trenutak pomisliti da će majstor pružiti svoj
maksimum, čak ni onda kada radi za kralja. Kada se upustite u neki
graditeljski poduhvat, morate neprestano podsticati i nagovarati sve
ljude koji učestvuju u njemu kako bi iz njihovog rada na kraju
proisteklo savršenstvo.”
Arhitekta mi je ispričao kako je tokom izgradnje Velike džamije u
Kazablanki, kralj Hasan II, otac sadašnjeg monarha, veoma često
obilazio gradilište. „Sam je pregledao alatke”, rekao je moj
sagovornik, „a onda bi otišao do nekog od mualema i satima mu
stajao nad glavom. Ako neki detalj samo za dlaku nije odgovarao
propisanim standardima, naredio bi majstoru da smesta spakuje svoj
alat i napusti gradilište. Kralj je znao da će se vest brzo proširiti i da
tom čoveku niko više neće ponuditi posao.”

Kiša je lila kao iz kabla kada je Hamza uzeo svoju staru lopatu i
počeo da iskopava nojevo jaje. Osman je stajao pored njega, držeći
pocepani kišobran i zaklanjajući svog drugara od vetra. Izdaleka
sam ih posmatrao, pitajući se, kao i obično, šta li su sad naumili.
Dva čuvara izvadila su jaje iz zemlje i odnela ga do staje, gde ga
je Medved potom premazao lojem. Nakon mesec dana provedenih
u zemlji, nekada besprekorna ljuska postala je prekrivena
crvenosmeđim mrljama. Jaje je mirisalo na sumporna isparenja, na
raspadajuće leševe pacova. Čuvari su bili van sebe od sreće. Obrisali
su jednu stolicu i pozvali me da sednem za njihov improvizovani sto
– kalem oko kojeg je bio obmotan ogroman kolut kabla. Spustio sam
se na stolicu i pažljivo se zagledao u jaje.
„Šta ćete uraditi s njim?” upitao sam.
„Poješćemo ga”, rekao je Medved. „Šta drugo?”
„Zar baš morate?”
Hamza je, ne obazirući se na moje reči, uzeo zidarski čekić i
tresnuo njime po vrhu jajeta. Oštar neprijatan miris pokuljao je
napolje.
„Pokvareno je”, rekao sam.
„Ovo jaje će doneti baraku u vaš dom.”
Osman je iz kutije sa alatom izvadio supenu kašiku i pružio je k
meni. „Uzmite prvo vi”, rekao je.
„Neka. Ja mogu da sačekam”, pokušao sam da se izvučem.
„Ali kad vas molimo!” sva trojica zavapila su uglas. „To je vaša
dužnost, vaša čast.”
Umočio sam kašičicu u penušavu lepljivu masu i prineo je
usnama.
„Kakav ukus ima?” upitao je Medved, zgrabivši kašičicu.
„Kao da jedeš mućak”, odgovorio sam.

Jednog jutra, kada sam primetio da je Kemal u dobrom

raspoloženju, zamolio sam ga da mi ispriča šta se dešavalo
neposredno nakon napada od jedanaestog septembra. Kemal nije
voleo da govori o tome. Imao sam utisak da je ono što je doživeo u
Americi nakon Al kaidinog napada shvatio kao svojevrsnu izdaju.
 „Federalci su širom zemlje počeli da privode Arape na
saslušanje”, rekao je. „Poznavao sam neke ljude koji su završili u
zatvoru čak i bez podizanja optužnice. Spakovali su ih iza rešetaka i
bacili ključeve. Neke su poslali u Gvantanamo. Kladim se da niko od
njih još uvek nije izašao.”
Kada sam ga upitao kako je njegova supruga reagovala na
jedanaesti septembar, Kemalovo lice je naglo prebledelo.
„Možete i sami da pretpostavite”, utučeno je rekao. „Njen muž je
bio Arapin. Bila je udata za neprijatelja. Nije mi mogla verovati, a
poverenje je osnova svakog braka. Ako to nestane, više nemate šta
da tražite zajedno. Postali ste samo dvoje ljudi koji su nekada voleli
iste stvari.”
„Šta je bilo s njom?”
„Navukla je uniformu”, odgovorio je.
„Stupila je u vojsku?”
„Da. Sada je u nekoj vojnoj bazi u Džordžiji. Vozi tenk ili tako
nešto.”
Koliko god da sam sumnjao u čestitost njegovih metoda i
iskrenost njegovih namera, nikako nisam mogao da zamislim
Kemala kao teroristu. Isuviše je voleo sebe da bi pristao da odleti u
vazduh zbog tuđih ciljeva.
„Jesu li te federalci ostavili na miru nakon što su ustanovili da te
ne mogu povezati s napadima?”
„Da, na kraju su me pustili, posle svih onih saslušanja i testova
pred detektorom laži”, odgovorio je. „Ali problem je bio u tome što
se ispostavilo da poznajem Muhameda Atara, koji je predvodio
napade od jedanaestog septembra. Išli smo u istu džamiju.”
„Poznavao si Atara?”
„Da, poznavao sam ga.”
„Kakav je bio?”
Kemal je rukavom obrisao nos. „Bahat i glup”, rekao je.

S nestrpljenjem sam iščekivao subotu popodne. Podigao sam

svoje najbolje odelo s hemijskog čišćenja, izglancao svoje crne cipele
dok nisu postale sjajne kao lakirano drvo, i kupio buket najlepših
orhideja koje sam uspeo da pronađem. Bile su ružičaste, s
bledoljubičastim šarama na rubovima latica.
Uzeo sam taksi do adrese zapisane u pismu i ubrzo se obreo pred
impozantnom vilom u bogatom predgrađu Anfa. Velika lakirana
tamnosmeđa vrata kupala su se u popodnevnoj svetlosti. Nisam
stigao čak ni da zakoračim na stepenik, a visoki muškarac s
doteranom bradom već je bio izašao da me dočeka. Poželeo mi je
dobrodošlicu i obavestio me da me grofica De Longvik čeka u
salonu.
Kročio sam u kuću. Zidovi u hodniku bili su ukrašeni žutim
svilenim zastorima i bakrorezima iz imperijalne Francuske. Pod je
bio prekriven sveže izglancanim parketom od palisandrovog drveta
s blago izgrebanim ivicama. U stopu sam pratio čoveka s
potkresanom bradom, privijajući orhideje uz grudi.
Salon je bio ispunjen nekom čudnom svetlošću. Svetlost je bila
neobično žute boje, kao da je dopirala kroz prozore od bojenog
stakla. Prostorija je imala najmanje četrdeset stopa u dužinu i skoro
isto toliko u širinu. Sav nameštaj je bio u evropskom stilu:
izrezbareni bife, starinski radni sto, velika naslonjača, niske police s
knjigama, tri ili četiri sofe i jedan erard grand.
U jednom kraju sobe, ispod uljanog portreta Luja IV, sedela je
stara dama. Imala je oko osamdeset godina, ali njeno lice, uprkos
dubokim borama, delovalo je nekako detinjasto. Seda kosa joj je bila
pokupljena u punđu, a na sebi je imala dugu haljinu boje lavande s
nabranim rukavima i čipkastom kragnom. Pratila me je svojim
tamnim očima dok sam prilazio. Predstavio sam se, rukovao se s
njom i uručio joj orhideje.
„Veoma mi je milo što ste došli”, pozdravila me je grofica na
francuskom. „S nestrpljenjem sam iščekivala ovaj susret.” Lagano je
udahnula, stavivši prst ispod brade. „Kad biste samo znali koliko mi
ovo znači”, zamišljeno je rekla.
Ja sam se osmehnuo, promrmljao nekoliko kurtoaznih reči, a
onda je upitao kako je saznala ko sam ja i na koju adresu mi može
poslati poruku.
„Svet je mali”, odgovorila je ona. „Vesti se u Kazablanci brzo šire.
Kako vam se dopada u Dar Kalifi?”
„Lepo nam je, ali otkud vi znate za tu kuću?”
Grofica je pokazala ka jednoj od stolica. „Molim vas, sedite”,
rekla je.
Spustio sam se u udobnu stolicu od hrastovine, diskretno se
osvrnuvši oko sebe. Sve je bilo savršeno sređeno i pedantno. Nigde
nije bilo one pretrpanosti koja obično odlikuje domove starijih ljudi.
Već na prvi pogled je bilo očigledno da je tu morala živeti neka
veoma rafinirana i precizna osoba.
„Vaš deda je uvek sedeo na toj stolici”, nastavila je stara dama.
„Govorio je da je naslon izuzetno udoban i komentarisao je
strukturu i granulaciju drveta. Tvrdio je da kvalitetno napravljena
stolica predstavlja jednako primamljiv prizor kao i neka lepa
skulptura.”
„Kako ste se upoznali?” upitao sam.
Grofica se zagledala ispred sebe. Podigla je minijaturno
mesingano zvono sa obližnjeg stočića i dvaput zazvonila. „Popićemo
čaj”, rekla je.
Dok sam čekao odgovor na postavljeno pitanje, shvatio sam da je
grofica navikla da sama diktira sadržaj i tempo razgovora i da je
nameravala da mi podatke koji su me zanimali servira u malim i
odmerenim dozama. Ubrzo je stigao čaj. Donela ga je sredovečna
služavka čija je kosa bila povezana jednostavnom ružičastom
maramom. Hramala je pri hodu, zbog čega je posuđe na
poslužavniku poigravalo i zveckalo.
„Reći ću vam” rekla je grofica, sipajući čaj. „Ispričaću vam sve po
redu.”
Ponovo je usledila duga pauza. Već sam postajao nestrpljiv. Pitao
sam se da li ću od te stare dame uopšte išta saznati.
„Negde pred kraj života”, započela je grofica, „vaš deda Sirdar
Ikbal Ali Šah preselio se u Tanger, kao što verovatno i sami znate.
Iznajmio je vilu u Rue de la Plage. Tamo je pisao knjige i radio kao
savetnik dvojice ili trojice državnih velikodostojnika. Godine koje je
proveo u vili Andalus bile su za njega ispunjene velikim duševnim
bolom. Nikada nije uspeo da prežali smrt vaše bake koja je umrla...”
„Hiljadu devetsto šezdesete”, podsetio sam je.
„Da, bilo je to u avgustu 1960”, odsutno je nastavila. „Bila je tako
lepa. Do dana današnjeg nisam upoznala ženu koja bi se mogla
uporediti s njom.”
„Vi ste je poznavali?”
„Naravno da sam poznavala Bobo”, odgovorila je grofica, blago
se osmehnuvši.
Potom mi je objasnila kako se s njima upoznala jos pre rata, u
Beču, gde je njen suprug u to vreme službovao kao ambasador.
Zajedno su putovali kroz Persiju i Avganistan, gonjeni željom da
upoznaju daleke i nepoznate predele i istinski život tamošnjih ljudi.
„Vaš deda nas je naučio tolikim stvarima”, nastavila je grofica,
„ali na mene lično najsnažniji uticaj je izvršio njegov savet da
tragamo za onim što je skriveno od očiju. Imao je običaj da kaže
kako je šargarepa, posmatrana s površine, samo gužvica
neupotrebljivog zelenila, ali da se pod zemljom krije dragoceni
koren koji čeka da bude otkriven.”
Grofica je napravila pauzu, otpivši gutljaj čaja.
„Ikbal je bio blizak prijatelj i savetnik avganistanskog vladara
Nadira Šaha”, nastavila je, „kao i Kemala Ataturka iz Turske i Age
Kana. Uvek se kretao u elitnom društvu, naročito ovde u Maroku,
ali bio je najsrećniji kada se nije nalazio u središtu pažnje. Voleo je
da sedi s trgovcem koji je držao bakalnicu preko puta njegove kuće i
da s njim vodi neusiljene razgovore o životu. Uvek mi je savetovao
da se družim sa običnim ljudima. Govorio je da samo obične stvari i
obični ljudi donose životno ispunjenje.
Služavka je ponovo dohramala do stola, ovoga puta noseći kolač s
kajsijama. Grofica mi je servirala jedno parče.
„Svakog meseca sam odlazila u Tanger”, rekla je. „Odsedala sam
u Minzehu. Bilo je dovoljno da se samo spustim nizbrdo pa da
stignem do vile u kojoj je živeo vaš deda. Ikbal je imao čuvara kojeg
je doveo iz Hindukuša. Zvao se Pastun i uvek je nosio veliki beli
turban, avganistansku nošnju i starinski pištolj koji je neprestano
držao u pripravnosti.
Na trenutak je zastala i zagledala se ispred sebe. Na licu joj je
zaigrao setan osmeh. „Terasa je bila prekrivena potočarkama,
mirisnim jasminom i mimozama”, nastavila je razneženim glasom.
„Ikbal bi sedeo u senci, pišući pisma ili prevodeći poeziju islamskih
sufija. Jutra je po pravilu provodio sam. Za ručak je najviše voleo da
jede kus-kus s ljutom turšijom od limete. Kad god je imao goste za
ručkom, nagovarao ih je da probaju njegov specijalitet.”
Pomenuo sam da sam nedavno bio u poseti vili Andalus.
„Ponekad prođem tuda”, tiho je nastavila grofica. „U meni se
probudi radoznalost, ali ipak još nijednom nisam pozvonila na vrata.
Najbolje je ostaviti prošlost tamo gde jeste. Otkrila sam da prošlost,
onog trenutka kad dođe u dodir sa sadašnjošću, iščezava kao
zaboravljeni san.”
„U dnevnicima je često pominjao svoju služavku”, rekao sam.
„Da. Zvala se Afifa”, odgovorila je grofica. „Na kraju je pokazala
svoje pravo lice, baš kao i derviš.”
„Kakav derviš?”
„Starac koji je živeo u vrtu.”
„Ko je on bio?”
„Taj derviš je navodno video vašeg oca u snu”, objasnila je
grofica. „Pripadao je planinskom narodu Berbera. Ikbal ga je
prihvatio i dopustio mu da živi u kućici u vrtu. Godinama je ostao
tu, spremajući nekakve lekove od kaktusovog soka. Ponekad bi ušao
u vilu, naklonio se i poljubio nas u ruku. Ikbal ga je molio da to ne
radi. Govorio je da smo pred Bogom svi jednaki.”
Dva sata sam slušao staričine priče, ali ona i dalje nije pominjala
Kalifovu kuću. Više nisam mogao da izdržim. „Otkud znate za Dar
Kalifu?” upitao sam.
Grofica je ispružila šake, zamišljeno spojivši vrhove prstiju. „Reći
ću vam”, rekla je, duboko uzdahnuvši. „Bilo je to 1963. godine, kada
je Hladni rat bio na vrhuncu. Moj suprug je iznenada preminuo u
Parizu. Bio je tako mlad. Bila sam skrhana bolom i morala sam
negde da pobegnem. A onda me je, meseca juna iste godine, jedan
stari prijatelj iz diplomatskih krugova zamolio da dođem u
Kazablanku. Želeo je da pribavi informacije o nekoj ruskoj
kompaniji koja je počela da posluje u Maroku. Francuzi su
pretpostavljali da je to bila samo fasada za rusku špijunažu.
„Nikada pre toga nisam bila u Kazablanki. Grad je u to vreme
izgledao sasvim drugačije. Bilo je to neposredno nakon što je
Maroko prestao da bude francuska kolonija. Stare kuće u art deco
stilu bile su u besprekornom stanju, a ulice prepune ljudi i evropskih
automobila. Stupila sam u kontakt s tom ruskom kompanijom i
polako počela da upoznajem osoblje. Bavili su se proizvodnjom
plastike. Ali, naravno, to je bila samo fasada. Čelnik kompanije se
zvao Sergej i živeo je u Ain Diabu.” Grofica je ustala i prošetala do
prozora. „Živeo je u Dar Kalifi”, pojasnila je.
„U mojoj kući je živeo ruski špijun?”
„Zvuči egzotično”, čežnjivo je rekla grofica, „ali špijunaža je u to
vreme predstavljala sasvim normalnu pojavu”.

Kada sam se vratio kući, ugledao sam trag sveže krvi. Vodio je od
baštenskih vrata do glavnog hodnika, a potom kroz salon do
kuhinje. Išao sam za tragom, dok je strepnja u meni sve više rasla.
Na kraju puta sam nabasao na stolicu na kojoj se sedeo Medved.
Pogledao je u mene i podigao okrvavljeni prst.
„Šta se desilo?”
„Loše stvari”, rekao je.
Dok sam ja bio u poseti kod grofice, u kući se izdešavala serija
događaja koji su čuvare ponovo ispunili stravičnim strahom. Prvo je
baštovan pao s merdevina dok je potkresivao osušeno lišće s vrha
najviše urmine palme. Nekim čudom ostao je nepovređen. Potom se
zarđali ekser zario u Medvedov palac, da bi na kraju veliki komad
gipsa otpao s krova verande, za dlaku promašivši Hamzinu glavu.
Kada su čuvari došli da mi podnesu svoj večernji raport, primetio
sam da su već ozbiljno uzdrmani.
 „Zar mi niste rekli da posedujem baraku?” upitao sam. „Zašto
biste se onda plašili?”
„Pogrešili smo”, rekao je Osman. „Mislili smo da imate baraku, ali
bili smo u strašnoj zabludi.”
„Otkud znate da nema barake?”
„Dobili smo znak”, rekao je Hamza.
„Jasan kao dan”, zastrašeno je dodao Osman.
„Kakav znak?”
Medved se sagnuo ka zemlji i podigao kofu prekrivenu širokom
daskom. Kada je pomerio dasku, ugledao sam malu zelenu zmiju
koja se uspaničeno migoljila u kofi.
„Kako je zmija mogla da pređe preko ograde?” upitao sam.
„Baš u tome i jeste stvar”, rekao je Hamza. „Nikako nije mogla da
dođe spolja.”
„Da, nema šanse da je došla spolja”, spremno je potvrdio
Medved.
„I šta to po vama znači?”
„To znači da je ona sve vreme bila ovde, da je godinama živela na
posedu sa čitavim svojim leglom. Možda su se zmije tu naselile još
pre nego što je kuća bila sagrađena.”
I dalje mi je izmicala poenta. „Kakve veze zmija ima s barakom?
„Da ova kuća ima baraku”, objasnio je Osman, „sve zmije bi
pocrkale. Ali, kao što vidite, ova zmija je živa, što znači da uživa
zaštitu džina.
Pre tog najnovijeg niza misterioznih događaja, taman sam bio
uspeo da se donekle opustim, ponadavši se da su pojava ružičaste
sluzi i priča o baraki dovele do izvesnog napretka. Stvari konačno
behu krenule nabolje. Ali sada su čuvari naglo promenili kurs i
ponovo srljali u pogrešnom pravcu. Molio sam ih i preklinjao da
ponovo poveruju u baraku.
„Mi verujemo u baraku, tu nema spora”, rekao je Hamza. „Samo
što više ne verujemo da se ona nalazi ovde.”
 Februar je već bio na izmaku, a još uvek nije bilo nagoveštaja o
tome da će dekorativni radovi skoro biti privedeni kraju. Već me je
hvatala ozbiljna depresija. Ponekad sam unezvereno marširao kroz
kuću, čupajući kosu i vrišteći na sve oko sebe. Drugim danima bih
se šćućurio u kuhinji, sanjajući da sam negde daleko, daleko odatle.
Osećao sam se kao da me je čopor vukova rastrgao na komade,
proždrao mi meso i isisao srž iz kostiju. Bio sam definitivno dotučen.
Kemal mi je objasnio da u Maroku nikada ne smete terati radnike
da što pre završe s poslom inače će oni to shvatiti kao očajnički gest.
„Ali ja i jesam očajan”, rekao sam.
„Onda vam je bolje da to zadržite za sebe”, odbrusio je on.
Radovi u Kalifovoj kući su stigli do mrtve tačke. Moj početni
entuzijazam beše u potpunosti splasnuo. Radnici su s vremenom
shvatili da je njihov poslodavac kao pas koji laje a ne ujeda, što ih je
podstaklo na to da situaciju okrenu u svoju korist. Počeli su da se
ponašaju isto kao i britanski radnici – da ujutru kasne na posao i
odlaze odmah posle ručka, da traže od moje žene da im spremi čaj i
da gase cigarete u ispražnjenim šoljama. Nakon izvesnog vremena,
potpuno su prestali da dolaze. Preklinjao sam Kemala da ih
nagovori da se vrate.
„Izgubili ste njihovo poštovanje”, odgovorio mi je on. „Tu se više
ništa ne može učiniti.”
 Njegova reakcija me je začudila. Kemal nije bio od ljudi koji se
lako predaju. Palo mi je na pamet da je njemu takva situacija, iz
meni još nepoznatih razloga, možda takođe išla u prilog. Ali umesto
da nešto preduzmem, ja sam samo otišao u kuhinju i malodušno se
sručio u stolicu. U tom trenutku je zazvonio telefon. Bio je to
Fransoa, moj prijatelj iz francuskog konzulata. Nismo se čuli već
nedeljama.
„Bio sam u Zalivu”, rekao je. „Da vidiš samo tamošnji narodi sve
same bitange. Fanatik do fanatika. Ne možeš čak ni piće da dobiješ.
Možeš li da veruješ da postoji zemlja gde ne možeš da popiješ čašu
vina?”
Očekivao sam da će Fransoa već u narednoj rečenici početi da
baca drvlje i kamenje na Maroko i Marokance, kao što je to obično
činio. Ali taj detalj je ovog puta izostao. Umesto toga, počeo je da na
sva usta hvali kraljevinu u kojoj smo živeli.
„Pojma nemaš koliko je nama ovde dobro”, rekao je. „Ovdašnji
ljudi su sveci. Veruj mi na reč, pravi sveci.”
„Samo što ti sveci ne mogu nijedan posao da privedu kraju”,
utučeno sam odgovorio. „Moji radnici me uopšte ne zarezuju. Rade
šta im se prohte.”
Fransoa se prigušeno nasmejao. „Dobri su to ljudi”, rekao je,
topeći se od miline.
„Mislio sam da ih mrziš.”
„Ma, šta ti pada na pamet?” rekao je. „Prosto ih obožavam.”

Krajem nedelje, svi radnici su stigli u Dar Kalifu. Moje

raspoloženje se naglo popravilo. Upitao sam Kemala kako ih je
nagovorio da se vrate. Odgovorio mi je da on nema nikakve veze s
tim i da su radnici došli iz ličnog motiva.
„Sledeće nedelje je Id”, rekao je.
„Pa šta s tim?”
„Došli su jer očekuju praznični bakšiš.”
Praznik Id al-Adha sigurno predstavlja najgori mogući period za
marokanske poslodavce. Sviđalo vam se to ili ne, od vas se očekuje
da svakom od radnika izručite jednonedeljnu platu kao čist bonus, a
radnici vam se odužuju tako što sebi daju sedam slobodnih dana
koje, naravno, na kraju nedelje takođe treba da im isplatite.
Međutim, bakšiš i plaćeni odmor nisu bili dovoljni. Pored toga sam
morao da im priredim još i ekstravagantnu,gozbu. Majstori su me
upozorili da bi posao mogao ostati nezavršen ako im kojim slučajem
ne obezbedim dovoljno kus-kusa i jagnjetine.
„Oni ionako nikada neće završiti” ogorčeno sam rekao. „Zašto
bih se onda povinovao tim zahtevima?”
„Vi njih uopšte ne razumete” rekao je Kemal.

Svakog drugog dana, odlazili smo u luku. Kemal bi se

prošvercovao unutra i stupio u pregovore sa carinicima, a ja sam
ostajao pored zaprežnih kola i razgovarao s jednookim prodavcem.
U roku od nekoliko nedelja, mozak mi je bio preplavljen
informacijama o puževima. Verovao sam da bi mi malo ko na kugli
zemaljskoj mogao parirati u toj oblasti. Kad god bih zamolio Kemala
da se zajedno s njim prošvercujem u luku, on bi kategorično odbio
moj zahtev. Ako bi me carinici spazili, objasnio je, mogli bismo da se
oprostimo sa idejom da ćemo ikada izvući kontejner. A onda sam,
kao šlag na tortu, dobio obaveštenje da je iz Londona stigao
kontejner s mojim knjigama.
„Sad tek počinju pravi problemi”, rekao je Kemal.
„To je samo gomila starih knjiga.”
„Cenzori će haos da nam naprave”, zavapio je on.
”Veruj mi, među tim papirima nema ničeg što podleže cenzuri”,
rekao sam. „Nema slika golih žena, apsolutno ničeg škakljivog.”
„Recite vi to cenzorskoj policiji.”
Kemal je ponovo nestao iza glavne kapije kamufliran u konobara.
Proveo sam još nekoliko sati vodeći razgovore o puževima. Kada se
Kemal vratio, lice mu je bilo snuždeno i prebledelo, kao da je
upravo video avet.
„Loše nam se piše”, rekao je.
„Koliko loše?”
 „Strašno loše.”
U očaju sam stisnuo zube.
„Kažu da možeš preuzeti svoju pošiljku samo ako službeni
prevodilac prevede sve knjige na arapski.”
„Ali tu ima preko deset hiljada knjiga”, rekao sam. „Svaka od njih
ima preko dvesta stranica.” Obavio sam brzi proračun. „To je
najmanje dva miliona stranica.”
„Službeni prevodilac naplaćuje deset dolara po strani”, rekao je
Kemal, „i može da prevede po četiri stranice dnevno.” Izvukao je
digitron iz džepa i ukucao cifre. „Ako taj tip prevodi po četiri
stranice dnevno”, zaključio je, „za taj posao bi mu trebalo petsto
hiljada dana, što je približno hiljadu i trista godina”.
„Mogli bismo da unajmimo više prevodilaca”, očajnički sam
rekao, „kako bismo ubrzali proces”.
Kemal se ponovo latio digitrona. „U tom slučaju”, rekao je, „to
zadovoljstvo bi vas koštalo dvadeset miliona dolara”.
 SEDAMNAESTO POGLAVLJE

Ako imaš mnogo, pokloni svoje bogatstvo; ako imaš malo, pokloni svoje
srce.

NEPOKOLEBAN FANATIČKIM ZAHTEVIMA ODSEKA ZA

CENZURU, rešio sam da opremim svoju kućnu biblioteku bez
obzira na to da li ću imati čime da je napunim. Nadao sam se da će
mi taj poduhvat odvratiti misli od problema sa carinicima i
cenzorima. Prvi zadatak koga sam se latio bio je odabir
odgovarajućeg drveta. Zahvaljujući silnom vremenu koje sam
proveo ispred luke, saznao sam da Maroko uvozi ogromne količine
drvene građe s Dalekog istoka i iz Brazila. Šume koje su nekada
prekrivale planinske pređele Atlasa i Rifa još odavno su bile
posečene. U Maroku su danas rasprostranjeni uglavnom zasadi
eukaliptusa, koji raste prilično brzo i obezbeđuje dragoceno gorivo.
Međutim, postoji još jedna vrsta drveta po kojem je to kraljevstvo
poznato još od antičkih vremena – kedar.
Da sam se u taj poduhvat upustio negde u Evropi ili Sjedinjenim
Državama, jednostavno bih unajmio stolara, opisao mu šta želim i
sve ostalo prepustio njemu. Međutim, stvari su u Maroku bile
daleko komplikovanije. Kao i u prethodnim slučajevima, lično sam
morao obezbediti sav potreban materijal i prebaciti ga do Kalifove
kuće. Nakon toga je trebalo pronaći stolara koji će moju zamisao
sprovesti u delo i pretvoriti drvenu građu u police.
„Siguran sam da to možemo obaviti”, samouvereno sam izjavio.
„Bićete iznenađeni”, odgovorio je Kemal. „Morate imati u vidu
da se u Maroku upravo najlakši poslovi najteže obavljaju.”
Kada iz retrospektive razmišljam o tome, uviđam da je Kemal bio
u pravu. Kad god bih svoje radnike zamolio da zamene šarku na
vratima, da iseku komad stakla ili ofarbaju prozorski okvir, oni su se
prema tome odnosili kao da sam tražio da mi naprave svemirski
brod. Prolazile su nedelje i nedelje, a moj patetični zahtev je i dalje
ostajao neuslišen. Ali ako bih nekog zamolio da napravi pedeset
hiljada sićušnih fragmenata za izradu mozaika u svim mogućim
oblicima i dezenima, ili da u gipsu ugravira ukrasnu šaru dužine
dvesta metara, taj posao bi bio obavljen bez ikakvog prigovora.
„Trebaće nam mnogo kedrovine”, rekao sam.
„Pronaći ćemo nešto na crnom tržištu”, odgovorio je Kemal.
„Zar ne možemo jednostavno da odemo do neke strugare i
kupimo to što nam treba?”
„Nismo u Mičigenu”, odgovorio je moj asistent. „Osim toga,
kedrovina je prilično skupa. Bilo bi apsurdno da je plaćate po
zvaničnoj ceni.”
„Znači, moj predlog otpada?”
„Naravno da otpada”, rekao je Kemal.

Id al-Adha predstavlja doba najveće praznične groznice u

islamskom svetu. Tim povodom se u svakom domaćinstvu kolje
ovan, a vernici nastoje da što više vremena provode s porodicom.
Pisci turističkih priručnika obično navode kako je Id za muslimane
isto što i Božić za hrišćane. To je naoko fino poređenje, ali mora se
imati u vidu da su ta dva praznika suštinski potpuno različita. Dok
hrišćani na Božić slave Hristovo rođenje, muslimani slave Id u znak
sećanja na dan kada je Avram žrtvovao Bogu ovna umesto svog sina
Isaka. Avram, koga muslimani nazivaju Ibrahim, spada među
priznate islamske proroke, a priča o njegovoj žrtvi pominje se u obe
svete knjige, i u Kuranu i u Bibliji.
Tokom sedam prazničnih dana, Kazablanka je bila preplavljena
radošću i ushićenjem. Turobni aspekti svakodnevnog života bili su
gurnuti u zapećak i zamenjeni euforijom, histerijom i detinjastim
ignorisanjem stvarnosti. Bio sam kao na iglama zbog toga što će
radovi u kući biti prekinuti na čitavih nedelju dana, a nisam bio baš
oduševljen ni pomišlju na to da ću svoje radnike morati da častim
bogatim bakšišom. Uprkos tome, kako se Id bližio, praznična
groznica je počela da obuzima čak i mene samog, prožimajući me
čudnom energijom koja je titrala u vazduhu.
Pet dana uoči svetkovine, ovnovi su kamionima, stočnim kolima i
vozovima počeli da pristižu u grad. Neki su ih čak prevozili
privezane za prednji deo skutera, a bilo je i pastira koji su drumom
terali svoja stada. Gde god biste se okrenuli, ugledali biste mnoštvo
ovnova koji će biti žrtvovani za praznik – po travnjacima,
autobuskim stanicama i supermarketima, ispred kućnih pragova i na
pešačkim ostrvima, na železničkim peronima i u salonima
automobila, po berbernicama i pored frižidera za prodaju sladoleda.
U jednim lokalnim novinama naišao sam na proračun da će samo u
Kazablanki u čast praznika biti zaklano preko milion ovnova.
Kemal me je nagovarao da kupimo nekoliko desetina krupnijih
ovnova koje ćemo potom rasprodati uoči samog praznika.
„Potražnja je uvek veća od ponude”, objasnio je. „To je čista
ekonomija.”
„To mi zvuči neverovatno”, odgovorio sam. „Grad je preplavljen
ovnovima.”
„Sačekajte još koji dan, pa ćete se i sami uveriti”, rekao je Kemal.
Tri dana uoči Ida, Kazablanka je bila zahvaćena iznenadnim
talasom panike – ovnovi su počeli da ponestaju. Gradom su se
pronosile glasine da je broj kamiona koji su dovozili ovnove iz
seoskih područja naglo opao. Blaga uspaničenost se ubrzo pretvorila
u sveopštu histeriju. Muškarci iz svih delova grada dali su se u
hajku na ovnove. Novonastala situacija donekle se mogla uporediti s
panikom koja je hvatala Amerikance kada bi za Dan zahvalnosti
ostali bez svoje tradicionalne ćurke. Gradom je zavladala grozničava
napetost. Odrasli ljudi su se svađali na ulicama, otimajući se o
poslednje i najžgoljavije ovnove na tržištu.
Ja sam olako odbacio Kemalov savet da kupimo veliko stado
ovnova koje ćemo rasprodati u poslednji čas, ali trgovačke
kompanije širom grada uradile su upravo ono što je on predlagao.
Dva dana uoči Ida, sirote životinje su se pretvorile u dragoceno
oruđe za prodaju raznih vrsta robe. Kupite novu mašinu za veš i uz
nju ćete dobiti ovna gratis. Kupite polovni auto i dobićete čak šest
ovnova pride. Jedna radnja električne robe sa Bulevara Zerktuni
veče uoči Ida organizovala je lutriju na kojoj je glavnu premiju
predstavljalo stado ovnova. Zavladala je potpuna histerija. Toliko
ljudi je pohrlilo da kupi svoje srećke da je centar Kazablanke bio
potpuno blokiran.
Uporedo s trgovinom ovnovima, u gradu se razvio još jedan
unosan biznis. Mnogi su iskoristili priliku da dobro zarade prodajući
pribor za pokolj – satare i noževe s kratkim sečivom, ražnjeve i
testere za sečenje mesa. Na svakom uličnom uglu prodavci su
mamili mušterije, nudeći im bale sena na kojima će biti izvršeno
žrtvovanje ovna, kao i ćumur za pečenje mesa.
Kao i svi drugi delovi grada, sirotinjska četvrt je odjekivala od
blejanja ovnova koji su, raspoređeni po tamošnjim udžericama,
čekali trenutak kada će im biti prerezani grkljani. Gotovo svi ovnovi
koji su dopremljeni u bidonvil bili su rasprodati. Ostalo je još samo
nekoliko životinja koje, kako me je Hamza upozorio, nipošto ne
treba kupovati.
„Naoko izgledaju dobro”, poverljivo mi je rekao, „ali svi do
jednog su bolesni. Bilo bi dovoljno da pojedete samo jedan zalogaj
tog mesa, pa da se srušite mrtvi.”
Pitao sam se zbog čega je moj čuvar smatrao za shodno da me
upozori na zdravstveno stanje preostalih ovnova. A onda mi je
odjednom sinulo. Hamza je itekako dobro znao da mi još uvek
nismo kupili ovna za žrtveni obred.
„Moj rođak vam može nabaviti odličnog ovna, i to upola cene”,
rekao je. „Ovan je naučen da, čim dohvatite nož, sam izvije vrat,
tako da ga možete bez problema zaklati.”
„Ovde neće biti nikakvog klanja”, odgovorio sam.
Čuvar je razrogačio oči. „Nećete zaklati ovna?
„Nećemo. Ne želimo da oduzmemo život nekoj nedužnoj
životinji”, rekao sam.
Hamza se zbunjeno počešao po glavi. Posmatrano s njegovog
stanovišta, bila je velika privilegija žrtvovati ovna u čast Ida.
Njegova porodica se već vekovima pridržavala te tradicije. Bilo mu
je prosto nezamislivo da bih ja mogao preskočiti taj ritual, pogotovo
ako sam mogao da priuštim najboljeg ovna iz stada njegovog
rođaka.

Kada je svanulo praznično jutro, mala bela džamija se našla pod

pravom invazijom vernika. Svi muškarci iz bidonvila, osim bolesnih i
nepokretnih, molili su se u pravcu istoka, klanjajući se na
prostirkama od grubog platna. Magarci su se naprasno ućutali, baš
kao i psi lutalice, a nestašni derani koji su harali tim krajem bili su
okupani crevom i obučeni u belo.
Kada se molitva okončala, svi su pojurili ka svojim kućama,
spremni da bace ovnove pod nož. Međutim, klanju se moglo
pristupiti tek kada stigne vest o tome da je kralj prineo svoju žrtvu.
Kada je i taj uslov bio ispunjen, započela bi strašna orgija smrti. U
svim domaćinstvima oko nas starešine porodica su vitlale noževima,
zarivajući ih u grkljane sirotih životinja. Mi smo bili jedini koji su se
uzdržali od tog rituala. Kroz vazduh su se prolomili stravični krici
životinja na samrti. Arijana je bila u vrtu kada je pokolj počeo.
Upitala me je zašto životinje tako glasno plaču, zašto su tako tužne.
Uveo sam je u Dar Kalifu kako bih je poštedeo užasa koji se dešavao
oko nas. Uskoro su ulicama i sokacima potekle reke krvi. Domaćini
su kasapili životinje i drali im kožu, a nedugo nakon toga iz straćara
je počeo da dopire miris pečene ovčetine. Miris je lebdeo nad
bidonvilom kao veliki mastan oblak. Dok su žene spremale meso,
deca su pekla ovčje glave na sklepanim roštiljima smeštenim između
udžerica. Potom bi smrskali lobanju, kašikama zahvatili komade
pečenog mozga koji je još uvek cvrčao od vreline i u slast ih smazali.
Bidonvil je te večeri blistao od svetlosti. Žitelji sirotinjske četvrti su
postavili grubu uličnu rasvetu, priključivši se na glavni električni
vod. Iz uličnih svetiljki je izbijala snažna fosforescentna svetlost.
Prizor je bio zaista lep. Nije mi bilo baš najjasnije kako su to izveli i
kome će biti naplaćeno to zaslepljujuće blještavilo. Enigma je bila
razrešena nekoliko dana kasnije kada nam je stigao račun za struju.
Iznos je bio pedeset puta veći od sume koju smo do tada plaćali.
 Nedelju dana posle Ida, svratio sam do jednog internet kafea u
centru grada kako bih proverio svoju elektronsku poštu. Prostorija
je bila četvrtastog oblika, dimenzija pet puta pet metara. Nije imala
nijedan prozor, a tavanica je bila prekrivena tamnim mrljama
nastalim usled vlage. Za većinom kompjutera sedele su pripadnice
lepšeg pola. Dame, koje su uglavnom imale između dvadeset i
trideset godina, posećivale su to mesto nadajući se da će u
internetskom sajber-prostoru pronaći idealnu priliku za brak.
Kad god se nađem u internet kafeu, strašno mi je teško da se
usredsredim na ekran ispred sebe. Oči mi neprestano lutaju u
stranu, kao da su poruke na tuđim ekranima daleko zanimljivije i
privlačnije od onoga što je pristiglo na moju adresu.
Kao i obično, nisam uspeo da odolim iskušenju da bacim pogled
ka susednom monitoru. Žena koja je sedela pored mene četovala je
na engleskom s nekim Kanađaninom. Bila je okrenuta tako da joj
nisam mogao videti lice. Kosa joj je bila povezana žutom maramom
sa živopisnim dezenom. Razmenjivala je strasne reči sa svojim
obožavaocem iz sajber-prostora, opisujući mu kako čezne za tim da
se nađe u njegovom snažnom zagrljaju, da bude zasuta njegovim
vrelim poljupcima, da postane njegova nevesta u belom i da živi u
maloj kući okruženoj cvećem. Na kraju se izlogovala i ustala da
plati. Tada sam na trenutak spazio njeno lice. Bila je to Zohra.
Skočio sam kao oparen.
„Zdravo”, pribrano je rekla. „Očekivala sam da ću vas sresti.”
„Zaista?”
„Da. Amina mi je rekla da ćete biti ovde.”
Podsetio sam je na novac koji je nezakonito prisvojila. „Duguješ
nam preko četiri hiljade dolara”, rekao sam. „To nisu male pare.
Bilo bi pošteno da nam ih vratiš.”
Zohra je ćušnula pramen kose pod maramu. „Sad moram da
idem. Ako ste toliko drski da krenete za mnom, upozoravam vas da
ćete se uvaliti u silne nevolje.”
Krenuo sam za njom, ispitujući je zašto me je prijavila policiji kao
teroristu i zašto je pobegla s našim novcem. Ništa nije odgovarala.
Ćutke je grabila napred, sve više ubrzavajući korak, a onda je u
jednom trenutku naglo potrčala. Jurnuo sam za njom, prateći je niz
Bulevar dAnfa. Već sam joj bio za petama i trebalo mi je još samo
nekoliko koraka da je stignem kada je ispred mene izleteo automobil
čiji je vozač iz sve snage zalegao na sirenu. Odskočio sam udesno, a
kada sam se ponovo vratio na kurs, Zohre više nije bilo na vidiku.

Tog popodneva, poštar mi je doneo ružičastu priznanicu na kojoj

je pisalo da treba da preuzmem neku pošiljku u glavnoj gradskoj
pošti. Pokazao sam Kemalu cedulju. Njegovo lice se istog trenutka
smračilo.
„Sad počinje vaša noćna mora”, rekao je.
Glavna pošta je bila smeštena u ogromnom belom zdanju koje su
konstruisali Francuzi u doba kada su impozantne građevine bele
boje bile u velikoj modi. Čim smo prošli kroz glavni ulaz, shvatio
sam na šta je Kemal mislio. Unutra je bilo najmanje četiri stotine
ljudi i svi oni su u rukama držali slične ružičaste papiriće. Ljudi su
već bili na ivici nerava od silnog čekanja. Jedni su besno pokazivali
svoje cedulje i mahali pesnicama, dok su se drugi verali na šaltere,
zahtevajući da smesta budu usluženi.
Kemal mi je rekao da se opustim.
„Zašto niko u Maroku ne zna lepo da stane u red i da čeka”
progunđao sam.
„Zato što to nije u skladu sa ovdašnjim mentalitetom”, odgovorio
je
Ugurali smo se među masu. Kemal mi je pokazao kako da se
probijem napred, objasnivši mi da se moram kretati postrance,
krčeći put snažnim kratkim udarcima u cevanice. Zahvaljujući
njegovoj metodi, u roku od nekoliko minuta našli smo se pred
šalterom. Pružio sam službeniku ružičastu priznanicu, a on me je
prostrelio mrkim pogledom.
„Popunite ovaj obrazac”, rekao je.
Kada sam to učinio, pružio mi je još tri formulara.
 „A sad i ove.”
Četrdeset minuta kasnije, tanka smeđa kartonska tuba bila je
izneta iz skladišta. Bila je izgužvana i obeležena nizom crvenih
pokrstica.
„Crvene pokrstice”, progunđao je Kemal. „To znači da se
cenzorima ne sviđa ono što su unutra pronašli.”
Prepoznao sam kartonsku rolnu. U njoj se nalazilo nekoliko
zidnih postera koje sam naručio za dečju sobu – veliki poster Mačka
Seširdžije, ilustrovani poster za učenje abecede i zidna mapa sveta.
„Ne mogu da verujem da bi cenzori mogli pronaći nešto
uvredljivo u Mačku Šeširdžiji”, rekao sam.
„Kad biste samo znali šta sve može biti uvredljivo”, rekao je
Kemal. Kartonska rolna je potom bila bačena na dugi inspektorski
sto okružen hrpama iscepanog pak-papira. U blizini je stajalo
nekoliko uplakanih berberskih žena sa istetoviranim bradama.
Dežurni inspektor je izvadio postere iz tube. Bio je čvrsto građen,
imao kratko podšišanu kosu i jednonedeljnu čekinjastu bradu.
Izgledao je kao buldog. Osmehnuo sam se. Uzvratio mi je kiselim
kezom.
„Mačak Šeširdžija”, rekao sam. „Svi u porodici ga prosto
obožavamo.”
Inspektor se zagledao u mačka i njegov prugasti crveno-beli šešir.
„Pun je dobrog zdravog humora”, dodao sam.
Sledeći na redu bio je poster sa abecedom. Čovek buldog je
pažljivo prelazio pogledom preko minijaturnih ilustracija kako mu
ne bi promakao neki neumesni detalj. Nakon podužeg ispitivanja,
spustio je poster na sto i prešao na sledeći. Raširio je ruke i
razmotao mapu sveta. S krajnjom pomnošću je pregledao kontinent
po kontinent.
Onda je rekao nešto na arapskom.
„Šta kaže?”
Kemal se istog trenutka uzvrpoljio. „Ovaj ne možete zadržati”,
rekao je. „Biće vam oduzet i spaljen.”
Osetio sam kako mi temperatura raste. „Ali to sam kupio za svoju
decu”, rekao sam. „Šta može biti uvredljivo na mapi sveta?”
„Zapadna Sahara6 nije iste boje kao Maroko”, objasnio je
inspektor.
„Pa šta s tim?”
Kemal me je prostrelio oštrim pogledom. „Držite jezik za
zubima”, rekao je. „Stvar je ozbiljna.”
Uopšte nisam shvatao zašto su dizali toliku prašinu. Situacija je
već počela da me podseća na neki suludi skeč Monti Pajtonovaca.
„Nema šanse da ga zaplene!” prasnuo sam.
Preleteo sam pogledom preko inspektorskog stola. Spazio sam
kolut debelog selotejpa, par penkala i skalpel. Munjevito sam
zgrabio skalpel, izbacio sečivo i izrezao sporno područje. Inspektor
je zažmirkao, i dalje stežući mapu između raširenih ruku. Poljubio
sam marokansku kraljevinu i Zapadnu Saharu i predao ih
zapanjenom inspektoru.
„Ovo se zove samocenzura”, rekao sam.

Nakon višenedeljnog zatišja, povoljni vetrovi ponovo su zaduvali

i radnici su se vratili u Dar Kalifu. Ljudi iz ekipe ćutljivog Mustafe
prionuli su s novom energijom na posao, pa su čak naučili i da se
osmehuju. Dovukli su bačvu i napravili novu turu gipsane smese
koju su potom brzim i veštim pokretima nanosili na zidove. Pre
nego što bi se tadelakt osušio, druga ekipa bi počela da urezuje
dezene u svež gips. U roku od nekoliko dana završili su trpezariju i
salonske prostorije, kao i dečju i spavaću sobu. Vodoinstalater se
pojavio u radnom kombinezonu umesto u svom uobičajenom sivom
odelu. Iz torbe sa alatom izvukao je veliki čekić i počeo da razbija
pod. U nekoj drugoj situaciji, sigurno bih ga upitao šta radi, ali bio
sam toliko oduševljen što smo razbili kolotečinu da sam mu istog
trenutka pritrčao i srdačno se rukovao s njim. Novi zidar se takođe
latio posla. Završio je stepenište i namestio balustrade. Potom je
stigao vajar i konačno mi isporučio fontanu koju sam naručio još pre
pet meseci. Po čitavoj kući su odjekivali zvuci čekića, testera i
pesme.
 Uspeli smo čak da očistimo i pločice na verandi. Zamolio sam
Kemala da pronađe radnike koji će ih temeljno izribati kiselinom i
on mi je ubrzo poslao petočlanu ekipu čistača koji su odlično
odradili svoj posao. Bili su toliko revnosni da su čak odbijali da nose
zaštitne naočari iako im je kiselina neprestano prštala u oči. Upitao
sam Kemala kako je uspeo da okupi ekipu koja je bila tako vična
ribanju.
„Moraju biti vični”, odgovorio je on. „Svi oni rade u našem
hamamu kao maseri.”
Bio sam van sebe od sreće što su se radovi ponovo zahuktali tako
da sam upitao majstora za bedžmat, Aziza, može li na zidu u dečjem
delu dvorišta napraviti fontanu i ukrasiti je mozaikom. Da je čuo za
moju ideju, Kemal bi sigurno uložio veto, tako da sam iskoristio
priliku kada je on bio van kuće.
Marokanski mozaik, koji se naziva zelidž, predstavlja vrhunac
marokanskog tradicionalnog dizajna. Za razliku od zapadnih
mozaika, gde je slika sastavljena od delića istovetnog četvrtastog
oblika, kod zelidž mozaika se koristi na stotine oblika i boja.
Potrebne su godine i godine da bi se savladala ta veština, tako da
majstori koji se bave tim zanatom zahtevaju poprilične svote za
svoje usluge.
Poveo sam Aziza u stranu. On nije govorio ni reč francuskog a ja
ni reč arapskog, tako da sam mu pantomimom predočio svoju
zamisao. Želeo sam klasičnu marokansku lučnu fontanu kod koje će
se vodeni mlaz prvo spuštati na izdubljeni kameni oval, a potom se
slivati u jezerce napravljeno na središnjem delu dvorišta
prekrivenog zelenim pločicama. Unapred sam se radovao
zamišljajući kako će se deca brčkati u jezercetu u dugim vrelim
letnjim popodnevima.
Aziz je rekao da bi fontana mogla da bude gotova, inšalah, ako
bog da, za otprilike mesec dana. Potom je na parčetu papira
naškrabao cenu – 7000 dirhama, što je iznosilo oko 400 dolara. Cena
mi je delovala sasvim prihvatljivo, budući da je uključivala i izradu
mozaika sastavljenog od pet hiljada ručno sečenih fragmenata.
 Malo kasnije, Kemal se vratio kući. Nisam mu ništa rekao za
fontanu. Znao sam da mu se nije sviđalo kada sam direktno
komunicirao sa zanatlijama, kao da se plašio da bi to moglo ugroziti
njegov status. Umesto toga, upitao sam ga zbog čega su se radnici
odjednom tako grozničavo bacili na posao. Kemal se lukavo
osmehnuo.
„Pustio sam jednu glasinu”, rekao je. „Došapnuo sam nekoliko
reči bakalinu iz sirotinjske četvrti. Vest je očigledno već uzela
maha.”
„Šta si mu rekao?”
„Da će vam kralj uskoro doći u posetu”, odgovorio je.

Planirali smo da se odvezemo do Azrua kako bismo se među

tamošnjim crnoberzijancima raspitali za kedrovinu. Taj gradić, koji
se nalazi južno od Meknesa, okružen je kedrovom šumom. Kemal je
preko svojih švercerskih veza saznao da tamo postoji razrađeno
tržište za tu vrstu robe. Trebalo mu je samo ući u trag. Kemal je bio
fanatički poklonik crne berze. Nikada ništa nije kupovao u legalnim
radnjama. Kad god bih krenuo ka nekoj od njih, trgnuo bi me za
kragnu i odvukao na drugu stranu. „Ne možete tamo”, rekao bi.
„Tamo će vas opelješiti.” Više se čak nisam ni sećao kada sam
poslednji put kupio nešto u prodavnici. Ako bi nam zatrebalo nešto
za kuću, odlazili smo na Derb Galef, ogromnu buvlju pijacu na
jugozapadnom rubu Kazablanke. Tamo ste mogli kupiti sve što vam
na pamet padne, od zakonom zaštićenih reptila do antikviteta iz
Francuske, od dečje odeće i igračaka do satelitskih antena i
televizora sa džinovskim ekranima. Roba je uglavnom bila
nelegalna, prokrijumčarena iz Španije ili obližnjeg Alžira.
„Kako to da policija ne napravi raciju?” upitao sam.
„Ne budite smešni”, odgovorio je Kemal. „Većinu ovih tezgi drže
upravo policajci.”
Putovanje u Azru, gde je trebalo da kupimo jeftinu kedrovinu,
bilo je odloženo zbog problema sa džipom. Motor je naprasno počeo
da tandrče. Kemal je pozvao mehaničara. Čovek je zavirio pod
haubu i uzdahnuo.
„Prilično glomazan motor”, rekao je.
Ćušnuo sam Kemala u rebra. „Jesi li siguran da ovaj zna svoj
posao?”
„Nemate brige”, odgovorio je on. „On je u bliskom rodu s mojim
tečom. Praktično smo familija.”
Dok je mehaničar popravljao džip, predložio sam Kemalu da
angažujemo novog stolara.
Kemal me je, naravno, još jednom upozorio kako su stolari iz
Kazablanke najpodlija i najiskvarenija stvorenja na kugli zemaljskoj.
„Valjda u ovom gradu postoji bar jedan stolar koji je dostojan
poverenja.”
Kemal je pogledao na sat. „Postoji jedan”, zamišljeno je rekao.
„Mislim da je do sada već ustao.”
Odvezli smo se malim crvenim taksijem do obližnjeg naselja Haj
Hasani. Taksi je skrenuo s glavnog puta, uputivši se kroz lavirint sve
manjih i sve užih uličica, dok na kraju nije stigao do ćorsokaka.
Staza je bila svega par santimetara šira od automobila. Morali smo
da se izvlačimo napolje kroz prozore.
Kemal je pokucao na zarđala plava čelična vrata. Začuli smo
škljocanje reze, i koji trenutak kasnije pred nama se ukazala
zastrašujuća muška prilika. Tip je bio visok oko metar i devedeset
pet, bio je okrugao kao bačva i na prvi pogled delovalo kao da
uopšte nema vrat. Izgledao je otprilike kao Popajev drugar Pera
Ždera. Progutao sam knedlu. Taksista je učinio isto. Kemal mu je
prišao i izljubio ga u obraze. Zagrlili su se, a onda se još jednom
poljubili.
„Ovo je Rašid”, rekao je. „Bio mi je telohranitelj u ono davno
vreme kada sam neprestano uletao u tuče. Mnogo puta sam samo
zahvaljujući njemu izvukao živu glavu.”
Telohranitelj Rašid je bio od one vrste ljudi koje sigurno ne biste
voleli da sretnete na nekom pustom i mračnom mestu. Međutim,
kao što sam ubrzo otkrio, njegov izgled je varao. Bio je blage naravi i
pitom kao mače. Rekao je da nikada nije voleo da se tuče, da je to
loše uticalo na njegove nerve. Zbog toga je i digao ruke od starog
posla i latio se stolarije.
Uveo nas je u radionicu. Unutra smo zatekli dve glomazne
mašine za sečenje drveta na kojima je velikim belim slovima bila
ispisana reč Leipzig. Po mojoj slobodnoj proceni, bile su stare
najmanje jedan vek. Po njihovom izgledu moglo se zaključiti da su
poticale iz onog davnog doba kada se nije štedelo na materijalu i
kada se sve živo, od tostera do čajnika, pravilo od livenog gvožđa.
Na stolarskoj klupi se nalazio nedovršeni kafeni stočić. Ivice su
bile majstorski obrađene, a površina ukrašena šarom u obliku
koncentričnih osmougaonika. Već na prvi pogled bilo mi je jasno da
je bivši telohranitelj raspolagao zavidnim stolarskim umećem.
Rašid je obrisao prašinu s jedne poludovršene stolice i rekao mi
da sednem. Potom nas je poslužio čajem od nane i nervozno puckao
zglobovima sve dok mu Kemal nije rekao da prestane s tim. U tišini
koja je usledila objasnio sam Rašidu zbog čega smo došli. Rekao sam
mu da želim da prostoriju dimenzija dvadeset pet puta pet metara
pretvorim u biblioteku s policama koja će se prostirati od poda do
tavanice.
„Hoću da police budu od kedrovog drveta”, rekao sam.
Rašid se nervozno ugrizao za gornju usnu. „Kedrovina je prilično
skupa.”
„Kupićemo je na crnom tržištu”, prošaptao sam, zamišljeno
češkajući nos. „Tamo ćemo sigurno moći da je nabavimo po
pristupačnijoj ceni.”
„Moraćete da obložite zidove plutom”, upozorio me je, „inače će
vlaga proći unutra i oštetiti knjige”.
Osmehnuo sam se. Rašid se stidljivo zagledao u pod. Dopalo mi
se što je bio tako promišljen i detaljan.
„Možeš smatrati da si dobio posao”, rekao sam.

Četvrte nedelje februara, grofica Madlen de Longvik došla nam je

u posetu. Dar Kalifa još uvek nije bila spremna za goste tako da sam
svim silama nastojao da ubedim naše poznanike da još neko vreme
obuzdaju svoju radoznalost. Većina njih je prihvatila taj savet,
obeshrabrena pričama o sirotinjskoj četvrti, blatu do kolena i čoporu
zločestih derana koji su zasipali kamenicama svakog koga nisu
poznavali. Međutim, stara plemkinja nije zazirala od straćara, blata
niti nestašnih derana. Odlučila je da poseti Dar Kalifu, vođena
željom da oživi čaroliju prošlosti.
Stajao sam na gornjoj terasi kada sam čuo brujanje motora i
škripu točkova koji su se kotrljali preko druma prekrivenog rupama
i barama. Budući da se veoma retko dešavalo da neko vozilo zađe u
bidonvil, svi smo s nestrpljenjem iščekivali da ustanovimo identitet
neočekivanog posetioca. Grofičin purpurno-plavi „jaguar” skrenuo
je na kućni prilaz i zaustavio se pred baštenskim ulazom. Livrejisani
šofer izašao je iz vozila i otvorio suvozačka vrata. Dok sam
posmatrao prizor s terase, prvo što sam ugledao bio je ogromni šešir
tamnozelene boje. Bio je širok otprilike kao točak trkačkog bicikla, a
na vrhu je imao zadenuto nojevo pero.
Grofica je pritisnula zvono i Hamza je munjevito pojurio ka
vratima. Trenutak kasnije, već sam stajao pred našom gošćom,
zasipajući je kišom izvinjenja. Izvinjavao sam se zbog nereda u kući,
zbog buke i hladnoće, pa čak i zbog toga što Račana nije imala
adekvatnu frizuru.
Grofica se sagnula i poljubila Arijanu u obraz. „Nemojte se
izvinjavati. Zar ne vidite kakvim ste savršenstvom okruženi?” rekla
je.
Dan je bio vedar i prohladan. Vrt se kupao u hiljadu nijansi
zelene boje, osvežen zimskom kišom. Sedeli smo na travnjaku i pili
darjeeling čaj. Arijana je rasporedila lutke po travi i počela da im
kida glave.
„Koliko se sećam, u kući je ranije bilo mnogo mračnije”, konačno
je prozborila grofica. „A, ako se ne varam, bilo je i više zidova.”
Objasnio sam joj kako nas je posetila armija opakih ljudi s
maljevima koji su razbucali zidove. „Bili su prilično revnosni”, rekao
sam. „Kada su počeli, niko ih više nije mogao zaustaviti.”
„Ovako je mnogo bolje”, prokomentarisala je grofica. „Sada imate
otvoren pogled na vrt. Mislim da su vam ti ljudi učinili veliku
uslugu.”
Nastojao sam da razgovor polako dovedem do onoga gde smo
stali prilikom prethodnog susreta – do ruskog špijuna Sergeja.
„Ah, da”, rekla je stara dama ležernim tonom. „Koliko se sećam,
on je iznajmio kuću od nekog Francuza. Stoličnaja je tekla u
potocima. Sve sobe su mirisale na alkohol. Sergej je svakog meseca
dobijao gajbe i gajbe votke koje su stizale preko diplomatskih
kanala. Bilo je i kavijara i ruskih kiselih krastavčića. To je bilo sve što
je Sergej iznosio pred goste – kavijar i krastavčići, zaliveni čistom
votkom.”
„Šta se desilo s njim?”
„Kako to Britanci diplomatski kažu”, rekla je grofica, „ispostavilo
se da je bio upleten u aktivnosti koje su bile nespojive s njegovim
statusom.”
„Mislite na špijunažu?”
„Naravno.”
Nakratko smo se ućutali, zagledavši se u Arijanu koja je
pokušavala da napravi „zvezdu” na travnjaku. Hamza i druga dva
čuvara vrebali su iz prikrajka, posmatrajući nas kroz živu ogradu.
„Ovo je prava oaza”, rekla je grofica. „Nijedna vila u Kazablanki
ne može se uporediti sa ovim što vi imate.”
„Čuo sam da je kuća nekada pripadala ovdašnjem kalifu”, rekao
sam, „ali nisam uspeo da pronađem nikakve podatke o tome”.
Grofica je pružila čašu i ja sam joj nasuo još čaja. Sedela je u tišini,
zagledana u prve prolećne cvetove.
„Čitav ovaj kraj je pre jednog veka pripadao kalifu”, prozborila je
grofica posle duže pauze. „Bio je to impozantan posed čija su se
talasasta polja s jedne strane pružala sve do mora, a s druge u
pravcu Tamarisa. Njegova porodica je živela na tom imanju puna tri
veka. Bili su moćni, nezamislivo bogati i uticajni.”
„Znate li nešto više o samom kalifu?”
„On je bio jedan od pripadnika vaše loze”, nonšalantno je
odgovorila grofica. „Bio je šarif, jedan od Prorokovih potomaka.”
 „Zašto je napustio Dar Kalifu?”
„Kalif je umro 1920. godine”, rekla je grofica, „ostavivši posed
svom najstarijem sinu. On je prokockao svu porodičnu imovinu,
stigavši na kraju do prosjačkog štapa. Čula sam da je izvršio
samoubistvo kada su mu ljudi kojima je dugovao novac uzeli kuću.”
„Mislite li da se ubio ovde u Dar Kalifi?”
Grofica je otpila gutljaj čaja. „Pretpostavljam da jeste”, tiho je
odgovorila.

Naredne noći, probudilo me je tandrkanje neke mašine. Pogledao

sam na sat. Bilo je petnaest do četiri. Brundanje motora je bilo
duboko i neujednačeno i nije podsećalo na putnički automobil.
Pretpostavio sam da su se buldožeri ponovo obrušili na udžerice iz
sirotinjske četvrti. Međutim, misteriozno vozilo je bez zaustavljanja
prošlo kroz bidonvil i nastavilo ka našoj kući.
Zabrinuto sam sišao u prizemlje, razmišljajući o tome da
nepoznati posetioci u to doba noći mogu doneti samo nevolju.
Kemal je stajao pred vratima. „Preuzeo sam kontejner”, rekao je.
Na način koji je samo njemu bio poznat, Kemal je uspeo da sredi
papire i oslobodi indijski nameštaj iz luke. Prošli smo bez ikakvih
dažbina. Desetak krupnih muškaraca je istovaralo kontejner. To su
bili izbacivači iz noćnog kluba koje je Kemal usput pokupio. Smena
im je upravo bila završena i rado su prihvatili priliku da zarade još
koju paru.
Izbacivači su na licu mesta otvorili kontejner i počeli da dovlače
stvari u salon. Svaki komad nameštaja je bio brižljivo zapakovan,
umotan u dvadeset slojeva kartona, a onda smešten u drvenu kutiju.
„Zašto moramo usred noći da istovaramo nameštaj?”
„Zato što ne želimo da nas bilo ko vidi!” prosiktao je Kemal,
objasnivši kako je od svog oca naučio da svoje poslove uvek treba
držati u tajnosti.
„Ali ja nemam nikakvih tajni.”
„Svi imaju tajne”, odbrusio je on.
 OSAMNAESTO POGLAVLJE

U majčinskim očima čak je i bubašvaba lepa i graciozna kao gazela.

POČETKOM MARTA SMO SE SUOČILI S NOVOM NEVOLJOM

u Kalifovoj kući. Svi odreda smo se porazboljevali, prvo deca, a
potom i Račana i ja. Povraćanje je bilo propraćeno tako ozbiljnim
prolivom da sam u nekim trenucima već počinjao da strepim za
naše živote. Još otkako sam popio ajahuasku, misteriozni napitak koji
mi je spremio jedan šaman iz gornjeg sliva Amazona, moj probavni
sistem nije bio toliko uzdrman. Kada je lekar stigao do Dar Kalife,
zatekao nas je kako dežuramo pored WC šolja.
„Imate trovanje”, mrko je rekao.
Pomislio sam da to baš i nije neko otkriće.
„To sam već i sam zaključio”, rekao sam.
Između žestokih naleta povraćanja pokušavali smo da
ustanovimo šta je mogao biti uzrok trovanja. Već danima nismo
izašli u restoran, a naša kuhinja je bila savršeno čista. Lekar nas je
upitao odakle je dolazila voda koju smo koristili u domaćinstvu.
„Iz bunara”, odgovorio sam. „Nedavno smo ga očistili. Voda je
garantovano čista.”
Potom je stigao Hamza, koji je pružio sopstveno tumačenje: da su
za bolest bili odgovorni zli duhovi, ili tačnije rečeno džini. Odmah
sam se suprotstavio toj verziji, uveravajući svog čuvara u to kako
doktor, kao čovek koji je studirao medicinu, sigurno ne veruje u
džine.
„Naravno da verujem”, oštro me je ispravio lekar.
„Sigurno mora postojati neko naučno objašnjenje”, rekao sam.
„Proverićemo”, odgovorio je on.
Hamza ga je potom poveo u obilazak kuhinje, a mi smo ostali da
se previjamo po toaletima. Pitao sam se kolike su šanse da doktor
koji veruje u natprirodne sile postavi ispravnu dijagnozu naše
bolesti. Nekoliko minuta kasnije, Hamza ga je ponovo doveo do
kupatila.
„Voda u bunaru je zatrovana”, samouvereno je izjavio doktor.
„Ali to je nemoguće. Doveli smo profesionalca za čišćenje
bunara”, rekao sam.
„Da ga možda neko nije namerno zarazio?” podozrivo je upitao
doktor.
„Ko bi uradio tako nešto?”
„Možda onaj mafijaš iz komšiluka”, nagađala je Račana.
Počeo sam da ispitujem Hamzu. „Da li je neko ubacio nešto u
bunar?”
Hamza je oborio glavu, ćutke se zagledavši u zemlju.
„Hamza!” zaurlao sam, što je podstaklo novi talas povraćanja.
„Hoćeš mi reći o čemu se radi?”
Čuvar je nervozno kršio ruke. Bilo mi je savršeno jasno da nešto
krije.
„Slušam te, Hamza!” povikao sam.
„Džini”, promucao je on. „Kandiša.”
Da sam imao snage, sigurno bih istog trenutka jurnuo ka njemu i
ščepao ga za gušu. Bilo mi je već preko glave tih priča o džinima. Do
đavola s kulturnom senzitivnošću! Svi smo bili opasno bolesni, a
krivica za to je, kao i obično, bila prebacivana na džine.
„Hoćete li me već jednom poštedeti tih priča o džinima.j. ”
zavrištao sam. „Da se niko više nije usudio da mi pomene tu temu!”
Doktor je upitao Hamzu nešto na arapskom, a onda su nakratko
porazgovarali.
„Sad je sve jasno”, svečano je izjavio doktor, razvukavši usne u
blagi osmeh.
„Šta tu ima da bude jasno?” zlovoljno sam upitao. „Kad god nešto
krene naopako, čuvari to pripisuju prokletim džinima.”
„Pa, naravno da im pripisuju”, rekao je doktor. „Džini indirektno
i jesu odgovorni za vaše trovanje.”
„Kako to mislite ’indirektno’?”
Doktor je sklonio svoj stetoskop. „Hamza mi je rekao da u vašoj
kući živi jedan ženski džin.”
„Kandiša”, nemoćno sam rekao.
„Da, to joj je ime. Bolje rečeno, ljudi je tako zovu. Niko se ne bi
usudio da izgovori njeno pravo ime. Ona očigledno ne želi da vi
živite ovde. Rekla je da će vas sve poubijati ako ne odete. Čuvari su
strašno uplašeni zbog toga tako da pokušavaju nekako da
odobrovolje tu Kandišu jer ne žele da ona naudi vama i vašoj deci.
Ne smete smetnuti s uma da su oni strašno zabrinuti za vas.”
„A šta je s trovanjem?”
Doktor se ponovo osmehnuo. „Da bi odobrovoljio Kandišu”,
nastavio je, „Hamza je svake večeri bacao po pola pileta u bunar”.
„Do đavola, Hamza!”
„Radio je to iz najbolje namere”, rekao je doktor. „On samo želi
da reši problem i izbaci Kandišu.”
U tom trenutku, sa čežnjom sam se prisetio Britanije, te zemlje
koja je industrijski očišćena od svakog oblika praznoverja.
„Ako bismo želeli da nagovorimo Kandišu da napusti kuću i da
se nikada više ne vrati, šta bi trebalo da uradimo?” upitao sam.
„To je bar lako” odgovorio je doktor. „Treba samo da obavite
ritual isterivanja duhova. Šta drugo?”

Grofica De Longvik mi je u onom prvom razgovoru pomenula

kako je moj deda jednom mesečno dolazio u Kazablanku da bi kupio
kafu u jednoj radnji u blizini glavne pijace. Proverio sam njegove
dnevnike, ali Kazablanka se nigde nije pominjala. Kada sam to
predočio grofici, ona je prasnula u smeh.
„Pa, naravno da se ne pominje”, rekla je. „On nikada nije nazivao
ovaj grad Kazablanka. Uvek je koristio skraćenicu B.K. – ’Bela
Kuća’.”7
Moj deda je odrastao u vreme kada se poverljivost visoko kotirala
na listi vrednosti. Uvek je bio prilično tajanstvena osoba. Njegovi
dnevnici su bili puni anagrama, akronima i šifrovanih izraza koji su
često predstavljali prevod s jezika dari, jednog od jezika njegovog
rodnog Avganistana. Ponovo sam pretražio dnevnike. Grofica je bila
u pravu. Na više mesta sam naišao na skraćenicu B.K, šifrovani
naziv za Kazablanku, koja se pojavljivala otprilike u jednomesečnim
intervalima. Na istim mestima sam nailazio na još jednu skraćenicu,
H.B, koja je očigledno predstavljala nečije inicijale. Deda je, na
primer, beležio: „Proverio sam kako se H.B. snalazi”, ili „H. B. je
dobro”, ili „Dao sam pedeset dirhama H.B-u”.
Telefonom sam pozvao groficu i upitao je da li zna šta se krije iza
tih misterioznih inicijala.
„Govorio mi je da u Kazablanku dolazi da bi kupio kafu”,
odgovorila je grofica. „Ta kafa ga je podsećala na onu koju je nekada
davno pio u Kabulu.”
„Ali šta bi moglo da znači H. B?”
„Da se ne radi o nekoj vrsti kafe?” nagađala je ona.
„Ne, to se nikako ne uklapa”, rekao sam. „Moj deda možda jeste
bio ekscentričan, ali sigurno nije bio baš toliko opsednut kafom.”
Nameravao sam da se konsultujem s Kemalom pošto je on bio
prilično dobar u rešavanju ukrštenih reči i rebusa. Međutim, Kemal
je ponovo nestao. Nije ga bilo već punih nedelju dana. Pozvao sam
njegovu dugogodišnju devojku kako bih proverio da li ona nešto
zna.
„Verovatno je pobegao s drugom curom”, rekla mi je. „Nek’ joj je
sa srećom.”
Račana mi je savetovala da se raspitam u policiji. Nisam je
poslušao jer me je Kemal jednom prilikom upozorio da to nipošto ne
činim. „Samo se vi njima obratite”, rekao je, „pa ćete se i sami za
tren oka naći iza rešetaka”.

Da mi je kojim slučajem u Britaniji zatrebao isterivač duhova, ne

bih imao ni najblažu predstavu o tome kome da se obratim. U
engleskim Žutim stranama sigurno ne bih mogao da pronađem firmu
registrovanu za tu vrstu delatnosti, a ako bih zaustavio nekog na
ulici i upitao ga da li u blizini živi neki isterivač duhova, verovatno
bih u najkraćem roku bio spakovan u ludnicu. U Maroku sam
nailazio na velike probleme pri pronalaženju mnogih stvari, ali
isterivači duhova definitivno nisu bili na tom spisku. Čuvari su
zablistali od sreće kada sam ih postrojio i upitao ih gde mogu da
pronađem ljude koji će najuriti džine iz kuće.
„U planinama”, kao iz topa je odgovorio Medved.
„Da, oni žive na vrhovima planina”, precizirao je Hamza.
„Ali kako ću stupiti u kontakt s njima?”
„Raspitajte se kod groba Sidija Abdura Rahmana”, predložio je
Osman.
Do tada sam čuo samo glasine o grobnici muslimanskog sveca
Sidija Abdura Rahmana. Grobnica se nalazila na svega jedan i po
kilometar od Kalifove kuće, na hridima koje su dužinom od oko dve
stotine metara zadirale u Atlantik. Kad god bih prolazio tim krajem,
moj pogled bi odlutao ka skupini belih građevina podignutih nad
oštrim kamenim hridima. Činilo mi se kao da je preda mnom prizor
iz nekog naučnofantastičnog filma. Kada bi nastupila plima, to
mesto se pretvaralo u ostrvo, a kada bi se voda povukla, mogli ste
peške da se uputite tamo, pod uslovom da ste bili dovoljno hrabri.
U Maroku je bilo na stotine takvih grobnica. Ljudi koji tragaju za
lekom za neku tešku bolest, kao i oni koji žele da dobiju baraku,
božanski blagoslov, masovno posećuju ta mesta. Ljudi takođe odlaze
tamo tražeći pomoć i utehu od raznih životnih nedaća. Ako je
nekome bolesna majka, ako neko ne može imati poroda ili ne
uspeva da pronađe ženu, on odlazi do neke od tih grobnica da bi se
pomolio, prineo žrtvu ili zamolio čarobnicu koja tamo obitava da mu
pomogne svojim mađijama. Jedna smežurana starica iz bidonvila
rekla mi je jednom prilikom da je grobnica Sidija Abdura Rahmana
najblagoslovenije mesto u čitavoj Kazablanki. Rekla je da je dovoljno
da samo podignete pogled ka njoj, pa da već osetite njenu
blagotvornu moć.
U većini arapskih zemalja, narod se s beskrajnim poštovanjem
odnosi prema grobnicama vrlih i pravovernih pokojnika, naročito
ako su to grobovi sufija, sledbenika islamske mističke tradicije. Pa
ipak, nisam naišao ni na jednu muslimansku zemlju u kojoj narod
crpi toliku snagu dok stoji pred grobovima svetaca. Po mom
mišljenju, ta duboka nepokolebljiva vera u moć svetačkih grobova
ukazuje na predislamsku prošlost Maroka.
Osman mi je objasnio da je najbolji dan za posetu grobnici petak,
nešto uoči osvita. Rekao je da će me on odvesti tamo. Kada smo
stigli do odredišta plima se srećom već bila povukla. Sunce još nije
bilo izašlo, ali nebo je bilo prilično vedro i svetlo. Vazduh je bio
oštar i svež, a blagi vetar je mreškao morsku penu. Talasi su hučali u
daljini, mračni i uspenušali. Bilo je teško poverovati da se nalazimo
na rubu jednog velikog grada. Sama grobnica je delovala nekako
nestvarno. Činilo se kao da svetluca. Čuli smo samo udaljeni huk
okeana i tiho pevušenje molitve.
Osman me je poveo preko oštrog stenja, ka ostrvu. Bilo je utešno
što je pošao sa mnom. Uprkos svemu što nam se izdešavalo od
preseljenja u Maroko, nikada nisam dopustio da me strah toliko
savlada da izgubim pribranost. Pa ipak, ako pod kapom nebeskom
postoji mesto koje uliva beskrajno strahopoštovanje, onda je to
grobnica Sidija Abdura Rahmana. Kada smo stigli do kraja stenovite
staze, pred nama su se ukazale grube kamene stepenice. Krenuli
smo uzbrdo i ubrzo se obreli na svetačkom ostrvu.
Četiri žene molile su se na puteljku, lica prekrivenih feredžama,
blago se njišući napred-nazad. Pored njih se nalazilo nekoliko
ranaca i zavežljaja.
„Došle su izdaleka”, rekao je Osman. „Sigurno ih je snašla velika
nevolja.”
Prošli smo pored njih i nastavili ka grobnici. Male grube
građevine uzdizale su se sa obe strane staze. Bili su to domovi
hodočasnika koji su tu pronašli utočište od životnih nedaća. U
Maroku se možete naslušati priča o ljudima koji su ispunjeni tolikim
strahom od džina da se naprosto usele u neku džamiju ili svetilište,
odbijajući da se vrate tamo odakle su došli. Kemal mi je ispričao
kako se čak i njegov rođeni otac jednom prilikom toliko naplašio zlih
duhova da je punih godinu dana spavao u džamiji.
S leve strane staze, nalazio se komad ogoljene stene koji je služio
kao žrtvenik. Bilo je veoma rano, ali sablast smrti već se nadvijala
nad tim mestom. Stajali smo tamo dok se nebo kupalo u bojama
praskozorja. Prvi zraci blede ružičaste svetlosti presijavali su se u
svežim lokvama krvi. Osman je pokazao ka jednim vratima.
„Tamo živi čarobnica”, rekao je.
„Ići ćemo kod nje?”
„Prvo moramo kupiti olovo”, objasnio je.
Nisam shvatao zašto nam je trebalo olovo, ali bez reči sam pružio
deset dirhama muškarcu koji je prodavao komadiće srebrnastog
metala.
Osman se tada uputio ka vratima i zakucao. Pred nama se
pojavila čarobnica. Bila je oniska, plećata i razroka na jedno oko.
Osman ju je pozdravio, odnoseći se prema njoj s velikim
poštovanjem, a ja sam joj pružio komadić olova. Žena je pokazala
rukom ka vratima, pozvavši nas da uđemo. Kročili smo unutra.
Prostorija je bila skučena, vlažna i hladna. S tavanice su visili
svežnjevi osušenog lišća. U jednom uglu je bila rasuta hrpa belih
morskih školjki, a na sredini se nalazio stalak s Kuranom. Kleknuli
smo na pod.
„Reci joj da nam treba isterivač duhova”, rekao sam.
Osman je udahnuo, nervozno se osmehnuo i počeo da objašnjava
zbog čega smo došli. Čarobnica se prvo namrštila, potom je kinula, a
onda počela da govori o džinima.
„Šta kaže?”
„Kaže da vam sve piše na licu”, odgovorio je Osman.
„Šta mi piše na licu?”
„Da se džin uselio u vas.”
„Nije u mene, nego u kuću”, nabusito sam prošaptao.
„To vam dođe isto. Kaže da može da vidi tog džina što vam
zadaje nevolje.”
„Kako on izgleda?”
Čarobnica i Osman su još malo popričali, povremeno klimajući
glavama.
„Nije on, nego ona. To je ženski džin”, nastavio je Osman.
„Veoma je snažna, moćna i užasno ljuta.”
 „Jesi li je pitao za isterivača duhova?” rekao sam.
Osman joj je preveo pitanje. Čarobnica je uzela olovo, stavila ga u
tiganj i rastopila nad gasnim gorionikom. Kada se metal pretvorio u
tečnu masu, ubacila ga je u čeličnu kofu dopola napunjenu vodom.
Začulo se pucketanje i prigušeno šištanje, kao kada se naglo rashladi
neka usijana supstanca. Žena je zavrnula rukave, izvadila olovo iz
kofe i pažljivo ga ispitala pogledom. Potom je nešto rekla Osmanu.
Njegovo lice je istog trenutka prebledelo od straha.
„Taj džin je b’saf, strašno velik i moćan”, rekao je. „Želi da vas
ubije. U velikoj ste opasnosti. Jedan isterivač neće biti dovoljan.
Trebaće vam najmanje dvadeset.”
„Ali gde ćemo naći tolike isterivače?”
Osman je ponovo preveo pitanje.
Čarobnica se još jednom zagledala u srebrnasti metal. „U
Meknesu”, odgovorila je.

Sedme večeri od svog nestanka, Kemal je pozvonio na vrata Dar

Kalife. Nosio je beli povez preko očiju i došao u pratnji jednog
dečkića. Poželeo sam mu dobrodošlicu, uopšte ne komentarišući
očigledan gubitak vida. Znao sam da će objašnjenje uskoro uslediti.
Seli smo za sto i Račana nam je donela poslužavnik s kafom. Kemal
je polako napipao šolju. Namerno sam pomenuo da vrt prelepo
izgleda.
„Ja to ne mogu videti”, rekao je on.
„Šta ti se ovog puta desilo?”
„Hitna laserska intervencija na oku”, objasnio je.
Problem s Kemalom bio je u tome što je, čak i kada je govorio
istinu, ta istina zvučala kao laž. Isprva bih po pravilu pomislio da
laže, da bih kasnije ustanovio da je to što mi je rekao ipak bila istina.
Kemal me je nekoliko dana pre tog poslednjeg nestanka zamolio da
ga pustim ranije s posla, tvrdeći kako mora kod lekara jer boluje od
dijabetesa. Pozvao sam lekarsku ordinaciju i, na moje iznenađenje,
ispostavilo se da je njegovo opravdanje bilo održivo.
Kemal je zavukao ruku u džep i pružio mi parče izgužvanog
papira. Bio je to nalog za pravljenje naočara.
„Ne možeš sad oslepeti”, rekao sam ogorčenim glasom. „Moramo
pronaći dvadeset isterivača duhova. Moramo što pre za Meknes.”
Kemal je podigao krajičak zavoja i zažmirkao, navikavajući se na
svetlost. „Znam čoveka koji nam može pomoći”, rekao je.

Radovi u Dar Kalifi su se nastavljali. Nekim danima, u kući je bilo

preko šezdeset radnika koji su postavljali bedžmat i tadelakt i
obavljali stolarske i zidarske poslove. Bar pola njih se već bilo uselilo
u salon, gde su spavali poređani kao sardine, poput regruta koji
odlaze na front. Sredinom marta, zimska depresija je već bila iza
nas. Promenili smo kurs, zaplovivši ka danima letnje žege i omorine.
Vrt je brujao od pčela privučenih mirisom orlovih noktiju, jasmina i
plamenocrvenog hibiskusa, a ptice svih mogućih oblika i veličina
lepršale su oko drveća – rode i šumski golubovi, ibisi i grlice.
Majstori i dalje nisu bili kadri da dovrše bilo koji posao. Slikar bi
napravio pauzu pre nego što bi povukao završni potez četkicom, a
zidar bi ostavio poslednji ekser napola zakucan u zid i zbrisao s
radnog mesta. Kletva večno nedovršenog posla izazivala je u meni
beskrajnu frustraciju, ali bio sam nemoćan da bilo šta učinim. Mogli
smo se još odavno useliti u svoje nove spavaće sobe da je bio
dovršen samo jedan jedini red pločica oko zidova kupatila.
Međutim, pošto je taj detalj izostao, ekipa za tadelakt nije mogla
početi s gipsanim radovima, a sve dok su gipsani radovi stajali u
mestu, nismo mogli početi sa sređivanjem kupatila i električnih
instalacija. Ista situacija vladala je i u prizemlju. Sobe za dnevni
boravak su uporno čekale da neko zastakli još par preostalih
prozora, što je bio preduslov da se slikari konačno late svog posla.
Podovi su bili gotovi i trebalo ih je još samo premazati uljem, ali i taj
tričavi posao morao je da bude odložen dok se prvo ne završe
tavanice. Svi poslovi u Dar Kalifi su bili međusobno povezani i
zavisni jedni od drugih. Strahovao sam od toga da se čitav poduhvat
postojano pretvarao u ogromno klupko zapetljanih niti koje nikada
nećemo uspeti da razmrsimo.
 Problem je delimično počivao u komunikaciji, ali ne u verbalnoj,
već u kulturnoj komunikaciji. Bilo je nesporno da sam ja na jedvite
jade uspevao da se sporazumem sa svojim majstorima, ali uprkos
tome, imao sam utisak da bi, čak i kada bih tečno govorio arapski,
među nama i dalje zjapio jaz nerazumevanja.
Neprestano sam podsećao sebe na to da ne smem dopustiti da me
Kazablanka zavede svojom varljivošću. Posmatrano spolja, to je
ogroman uzavreli grad koji prati najnovije modne trendove iz
Evrope i obiluje brzim automobilima i šik restoranima. Ali sve je to
samo pena koja se skuplja na površini. Prava Kazablanka je mesto
gde tradicija teško odumire i gde se još uvek živi u skladu s drevnim
marokanskim običajima. Majstori koji su radili u mojoj kući stekli su
svoje radne navike još kao šegrti i ponašali se u skladu sa čvrsto
ukorenjenim obrascima koji su počivali u samom temelju
marokanskog društva.
Njihova nesposobnost da dovrše ono što su započeli naterala me
je da ispoljim najgoru stranu svoje ličnosti. Često sam zaticao sebe
kako iskaljujem bes na Kemalu, koji je u međuvremenu počeo da
nosi naočari sa staklima debelim kao pepeljare. On je bio jedina
osoba koja je mogla razumeti moje neprestane pridike.
„Zašto, do đavola, ne mogu da završe nijedan prokleti posao pre
nego što pređu na sledeći?” unedogled sam ponavljao.
Kemal bi mi prišao gotovo nečujnim koracima. „Tako se radi u
Maroku”, skrušeno bi odgovorio. „Mi možda nismo kadri da
dovršimo stvari, ali bar ih započinjemo u velikom stilu.”
Račana me je jednog jutra zatekla kako čučim u kupatilu. Nisam
se usuđivao da izađem napolje i suočim se sa stvarnošću. Bio sam na
ivici nervnog sloma.
„Ne možeš više tako”, nežno je prošaputala.
„Znam i sam”, odgovorio sam, peneći od besa koji je ključao u
meni. „Ali jednostavno me izluđuju. Nikada neće završiti posao.”
„Postoji samo jedan način da završimo kuću”, rekla je ona.
„Koji?”
Račana se osmehnula. „Moraš početi da se ponašaš kao
Marokanac.”

Jednog dana krajem meseca maja, dok sam se spuštao niz Bulevar
Muhameda Petog, glavnu aveniju koja vodi kroz stari deo grada,
primetio sam jednu prodavnicu kafe. Radnja je imala starinski izgled
i bila je smeštena tačno ispred Marše Sentrala. Bila je to jedna od
onih malih neupadljivih firmi koje opstaju zahvaljujući kvalitetu
robe koju nude, a ne zahvaljujući pomodarstvu i veštom
marketingu. Ušao sam unutra.
Žena od trideset i nešto godina uspravila se na stolici. Ljubazno
me je pozdravila, napomenuvši kako me ranije nije viđala na tom
mestu. „Znate, nemamo mnogo novih mušterija”, objasnila je.
„Prvi put sam ovde”, odgovorio sam.
„Mi prodajemo brazilsku kafu”, rekla je. „Jeste li imali prilike da
je probate?”
Rekao sam da jesam i da mi se veoma dopala.
Stekao sam utisak da je prodavačici veoma drago što to čuje.
„Neki ljudi više vole kafu iz Azije”, rekla je, „ali moj deda kaže da se
morate usredsrediti na jedan proizvod ako želite dobro da ga
prodate. Sigurno je u pravu jer već šezdeset godina prodaje kafu u
ovoj radnji.”
Na zidu iza kase nalazila se polica s fotografijom marokanskog
monarha i nizom izglancanih bakarnih urni. Na urnama su se
nalazili natpisi sa imenima kvalitetnih vrsta brazilske kafe – žuti
burbon, fazenda žakaranda i karioka. Upitao sam prodavačicu koja
vrsta je najtamnija i najprženija.
Ona je lupnula palcem po poslednjoj urni u nizu, na kojoj je
pisalo „bolero”. „Savetujem vam da je obavezno probate”, rekla je.
Tada sam počeo da se raspitujem za njenog dedu. „Da li je još
uvek živ?”
„Naravno”, odgovorila je. „Sada je već veoma star, ali i dalje
provodi ovde svako bogovetno popodne.”
Pokazala je prstom ka fotelji pored izloga. Tapacir je bio dotrajao i
pohaban a sedište ulegnuto, kao da je to već mnogo godina bila
nečija omiljena stolica. Platio sam kafu i uzeo smeđu papirnu kesu.
Pošao sam, a onda zastao u pola koraka.
Prodavačica je tiho uzdahnula. „Želite još nešto?” upitala je.
„Ovaj... mislio sam...”
„Recite.”
„Možda će vam zvučati glupo”, započeo sam, „ali moj deda je
živeo u Tangeru i svakog meseca je dolazio u Kazablanku kako bi se
tu snabdeo kafom. Svestan sam da su šanse veoma male, ali palo mi
je na pamet da je možda dolazio baš ovde.”
Prodavačica je ispravila leđa i prošla rukom kroz dugu tamnu
kosu. „Da li je voleo brazilsku kafu?” upitala je.

Račana je bila u pravu. Shvatio sam da će radovi u kući moći da

budu završeni jedino ako usredsredim sve svoje snage i krenem u
odlučan juriš. Ni danas mi nije jasno kako mi to ranije nije palo na
pamet. Odjednom sam se osećao kao da mi je neko podigao roletnu
sa očiju. Popeo sam se na gornju terasu i osmotrio Kalifovu kuću.
Pre svega nekoliko dana, počeo bih da psujem iz sveg glasa, suočen
s haosom koji nas je okruživao, kukumavčeći nad nedovršenim
projektima. Ali ta etapa je sad bila iza mene. Staloženo sam se mašio
olovke i bacio na papir sve ostale poslove koje je još trebalo obaviti.
Za početak, želeo sam da staru kamenu radionicu s bočne strane
kuće pretvorim u hamam i renoviram oronulu gostinsku kućicu na
kraju povrtnjaka. Takođe sam nameravao da napravim još jednu
fontanu i ukrasim sobu preko puta biblioteke prelepim podnim
mozaikom. Sve do tada sam se uzdržavao od tih poduhvata, plašeći
se da ne ispadnem neskroman. Zabeležio sam ukupno osam novih
projekata i pružio spisak Kemalu.
„Šta želite prvo da uradite?” upitao je.
Prostrelio sam ga pogledom iz kojeg su sevale varnice.
„Radićemo sve odjednom!” odgovorio sam.

Preko plodnih polja visoravni Sais vijuga put koji vodi do

imperijalnih bedema drevnog grada Meknesa. Izorane njive, koje
podsećaju na ogromne table gorke čokolade, toliko su rodne da
narod koji tamo živi hoda uspravno i ponosito. Meknes i njegov
grad pobratim Fes predstavljaju kulturna središta marokanske
kraljevine. Čarobnica koju smo upoznali kod grobnice Sidija Abdura
Rahmana dala nam je prilično šture podatke. Rekla nam je samo da
isterivače duhova treba da potražimo u Meknesu.
Kada sam upitao Kemala kako ćemo, nakon što stignemo u grad,
uspeti da uđemo u trag ljudima koje smo tražili, on je nonšalantno
odmahnuo rukom. Tvrdio je da tamo ima poznanika s dobrim
vezama koji može odškrinuti bilo koja vrata. Trebalo je samo da
pronađemo tog tipa. Sve vreme sam pokušavao da izvučem još neku
informaciju od Kemala, ali njegove usne, kao i obično, ostale su
zapečaćene.
Usput smo svratili do gradića Kemiseta gde smo u jednoj kafani
pored puta utolili glad mergezom, pikantnim ovčjim kobasicama.
Kada se začuo jutarnji poziv s minareta, vlasnik kafane je razvio
svoju prostirku, sagnuo se prema zemlji i započeo s molitvom. Dok
se on molio, okrenut u pravcu Meke, njegov sin je motrio na kutiju s
pazarom, sve vreme pljeskajući rukama. Čim se molitva završila,
vlasnik kafane se vratio za tezgu, a njegov sin je ponovo nabio ruke
u džepove.
Dečakovo pljeskanje je pobudilo moju radoznalost. Pretpostavljao
sam da je to najverovatnije bio sastavni deo verskog obreda.
„Jeste li uspeli da provalite u čemu je fazon?” upitao je Kemal,
primetivši moju zaintrigiranost.
„Kakav fazon?”
„Pa to zašto dečak pljeska dlanovima”, rekao je Kemal. „Otac
mora ostaviti sina da pazi na novac, ali problem je u tome što mu ne
veruje. Plasi se da bi dečak, onog trenutka kad mu okrene leđa,
mogao da opelješi kutiju s pazarom.”
„I šta s tim?”
„Zato je naredio dečaku da pljeska”, objasnio je Kemal. „Ako
klinac prestane to da radi, znači da je zavukao prste u kasu.”
 Kada smo stigli u Meknes, parkirali smo džip pored veličanstvene
kapije Bab Mansur. Kemal je otvorio gepek i počeo da pretura po
kartonskoj kutiji koja nas je pratila na svim putovanjima. Unutra se
nalazila gomila prljave plesnive odeće koja je zaudarala na ustajali
vonj duvana i alkohola. Često sam ga molio da izbaci tu kutiju iz
vozila. Međutim, ona je za mog asistenta predstavljala daleko više
od skladišta prljave i pohabane odeće. U njoj su se nalazili
kamuflažni kostimi za sve moguće prilike. Dobacio mi je izgužvani
sako i stare iznošene pantalone.
„Obucite ovo”, rekao je.
Deset minuta kasnije, sedeli smo u jednom kafeu na rubu medine,
zaudarajući kao pijanci nakon celovečernje lumperajke i čekajući
Kemalovog poznanika koji je navodno imao dobre veze po gradu.
Kemal je i dalje odbijao da mi objasni zašto smo morali da se
kamufliramo. To kontrolisanje informacija nije bilo ništa novo.
Međutim, kada sam ga upitao za isterivače duhova, bio je neobično
predusretljiv.
„Oni sačinjavaju bratstvo koje se naziva aisava”, objasnio je. „Svi
su iz Meknesa i mogu kao od šale da rasteraju džine.”
„Hoće li pristati da dođu u Kazablanku?”
„Ako im dovoljno platite, poći će i na kraj sveta”, odgovorio je
Kemal.
Sat vremena kasnije, stigao je naš čovek za vezu. Čim sam ga
ugledao kako dolazi preko trga, znao sam da je to on. Istovremeno
je vodio razgovor na dva mobilna telefona, razmećući se svojim
umišljenim statusom. Očajnički sam se nadao da sam pogrešio u
proceni i da će taj tip jednostavno prozujati pored nas. Međutim,
čim je ugledao Kemala, ustremio se ka njemu i izljubio ga u obraze.
Delovao je kao svodnik. Lice mu je bilo drsko i samouvereno, nos
mali i spljošten, a pogled lukav i podmukao. Već na prvi pogled sam
osetio veliku averziju prema njemu.
„Ovo je Abdulah”, rekao je Kemal. „On poznaje sve isterivače
duhova u gradu.”
„Uopšte mi se ne sviđa kako izgleda”, prošaptao sam.
 „Izgled nije važan”, procedio je Kemal.
Svodnik Abdulah se spustio na stolicu, opkoračivši je i okrenuvši
naslon ka sebi. Time je verovatno želeo da pokaže okolini kako je
glavni dasa u kraju, čovek koji se može ponašati kako mu se prohte.
Potom je uzeo komadić kifa veličine graška i smotao džoint. Kemal
je započeo razgovor formalnim uvodom i prisećanjem na stara
vremena i zajedničke avanture. Potom se naglo uozbiljio i ubrzo
sam začuo kako pominje redžin.
Svodnikove okruglaste oči su se sve više smanjivale, dok na kraju
nisu postale sitne kao klikeri. Stiskao je džoint između zuba, lagano
uvlačeći dim po dim.
Kemal mu je ispričao o Kalifovoj kući i o džinima koji su se uselili
unutra. Svodnik je prešao znojavim palcem duž nosa i rekao nešto
na arapskom. Nisam razumeo reči, ali odmah mi je bilo jasno o
čemu govori.
„Govori o novcu, zar ne?” upitao sam.
Kemal ništa nije odgovorio.
Abdulah je povukao još jedan dim i izdeklamovao čitav niz cifara.
„Šta kaže? Koliko traži?”
Sedeli smo u kafeu obučeni u dotrajalu kamuflažnu odeću i
udisali vazduh natopljen mirisom marihuane.
Ponovio sam pitanje, ali Kemal i njegov drugar svodnik bili su
isuviše zauzeti da bi mi odgovorili. Zurili su jedan u drugog,
čekajući da onaj drugi prekine tišinu. Nekom slučajnom prolazniku
mogli su izgledati kao dvojica muškaraca koji sede u kafeu utonuli u
blaženu kontemplaciju. Ali ono što se između njih dešavalo nije bilo
nimalo blaženo. Oni su u tom trenutku vodili bitku.
Promrmljao sam nekakvo izvinjenje i otišao do trga da kupim
nugat na sklepanoj uličnoj tezgi. Kada sam se vratio, Abdulah više
nije bio tu. „Šta se desilo?”
„Otišao je da okupi isterivače”, odgovorio je Kemal.
„Koliko njih?”
„U grupi ih ima petnaest, ali ubaciće još desetoricu zabadava.”
 DEVETNAESTO POGLAVLJE

Na pitanje budalastog čoveka može se odgovoriti jedino ćutanjem.

AKO SE DOSELITE U MAROKO, ZAKLJUČIĆETE DA JE TAMO

gotovo nemoguće odupreti se iluziji i ne izgubiti kontakt sa
stvarnošću. Koliko god da sam se obuzdavao, moje zamisli i planovi
su postajali sve grandiozniji. U Londonu smo živeli u minijaturnom
stanu tako da je, shodno tome, sve o čemu sam tamo razmišljao bilo
sitnih razmera. Međutim, preseljenje u Kalifovu kuću podsteklo me
je na to da u potpunosti promenim svoje poglede na svet. Počeo sam
da planiram ogromne ekspedicije, da se prepuštam smelim i
maštovitim poduhvatima i da gajim opsesivnu sklonost prema
iskorišćavanju svakog santimetra raspoloživog prostora.
Delimičan razlog počivao je u tome što smo se nalazili u Africi,
gde je nebeski svod nepregledno širok, a pejzaži strogi i
nemilosrdni. Imao sam osećaj da tamo sve postaje moguće, da više
nisam sputan evropskom teleskopskom perspektivom. Opasnost je
takođe predstavljala jedan od podstičućih faktora. Toliko sam žudeo
za tim da uteknem iz Britanije, između ostalog i zbog toga što sam
želeo da se otarasim tog učmalog osećanja sigurnosti, te
bezbednosne mreže koja nas je držala u mestu i sprečavala nas da se
upustimo u bilo kakav rizik. Nedostatak bezbednosti u Maroku
predstavlja pojavu koja vam obezbeđuje neprestani dotok životne
energije, ali istovremeno vas ispunjava i beskrajnom brigom. Otkako
smo se doselili u Maroko, rođenim očima sam video toliko nesrećnih
slučajeva da ih više čak ne mogu ni nabrojati. Video sam brojne
žrtve saobraćajnih udesa kako na rubu smrti leže po ulicama,
gradilišta na kojima radnici padaju sa skela, decu osakaćenu
pirotehničkim sredstvima. Prvi put u životu bio sam neprestano na
oprezu. Na Zapadu se možete prepustiti životu od danas do sutra
znajući da državne institucije štite vas i vašu porodicu. Ako iskrsne
bilo kakav problem, neko će vas podići sa zemlje i pomoći vam da
opet stanete na noge. Međutim, nakon svega pet minuta provedenih
na severnoafričkom tlu, bilo mi je savršeno jasno da je bezbednost
moje porodice zavisila isključivo od mene. Niko drugi nije bdeo nad
njima.
Kemal i ja smo iz Meknesa krenuli na jug, ka gradiću Azruu,
tragajući za crnoberzijanskom kedrovinom od koje ću napraviti
police za svoju biblioteku. Svi su me upozoravali da budem krajnje
oprezan, tvrdeći da trgovina kedrovim drvetom predstavlja biznis
koji vode lopuže. Do mojih ušiju stigle su i druge uznemiravajuće
glasine. Iz jednog izvora sam načuo da je sva kedrovina na
marokanskom tržištu napadnuta nekom nevidljivom gamadi. Drvo
je, spolja posmatrano, izgledalo odlično, ali kad biste ga odneli kući,
iz njega bi izgmizalo bezbroj larvi koje bi se raširile po čitavoj kući,
proždirući sve pred sobom. Bakalin iz sirotinjske četvrti rekao mi je
da se u toj vrsti drveta ne kriju crvi, već duhovi. Upozorio me je da
te zlosrećne daske nipošto ne donosim u svoj dom jer će se džini iz
njih preseliti u zidove među kojima živimo. Podsetio sam ga na to
da je naša kuća već bila puna džina. Bakalinovo lice je poprimilo
užasno zabrinut izraz.
„Onda će nastupiti pravi rat!” bojažljivo je rekao. „Od vaše kuće
ni kamen na kamenu neće ostati!”

Gradić Azru je smešten na padinama Srednjeg Atlasa, na

nadmorskoj visini od četiri hiljade metara. Po atmosferi podseća na
kolonijalnu brdsku postaju. Zgrade su niske, podignute u
besprekornom francuskom stilu, sa evropskim krovovima koji se
presijavaju naspram kobaltnoplavog neba.
Predložio sam da odmah krenemo u poteru za sumnjivim
tipovima koji bi nas mogli odvesti do nekog skladišta
crnoberzijanske kedrovine.
„Još nije vreme za to.”
„Kada će biti vreme?”
„Moramo sačekati do ponoći.”
 I tako smo proveli čitavo popodne dremajući u džipu. S vremena
na vreme, neko bi novčićem zakuckao na prozor i nudio nam
peruške za brisanje prašine, švercovane cigarete, žvakaće gume ili
hemijske olovke. Malo-pomalo, popodne se pretvaralo u sumrak, a
zatim i sumrak u noć. Neprestano sam gledao na sat, odbrojavajući
minute.
U pola jedanaest sam protresao Kemala za ramena, nateravši ga
da se probudi. Isteturali smo se iz vozila i potražili utočište u
obližnjem kafeu, gde smo naručili cafe noir. Kao i obično, kafe je bio
pun muškaraca sa izduženim licima koji su, obučeni u dželabe,
sedeli među oblacima crnog duvanskog dima. Konobar nam je
doneo par čistih pepeljara, poslužio nas kafom i zakašljao se u šaku.
Tražio je da odmah platimo.
„Platićemo kad krenemo”, odgovorio je Kemal.
Konobar je ispružio dlan i promrmljao cenu. „Vidim da ste iz
Kazablanke”, rekao je, „a ja sam prilično nepoverljiv prema ljudima
iz grada”.
Kemal je tačno u jedanaest napustio sto, prešao ulicu i prišao
dečaku koji je prodavao „marlboro” na komad. Međutim, nije otišao
tamo da bi kupio cigarete, već da bi stupio u kontakt s nekim od
švercera. Nakon nekoliko minuta razgovora, dečak je nekud otrčao,
a Kemal se ponovo ušunjao u kafe.
Prošlo je još sat vremena.
Kemal je taman palio cigaretu kada je jedan muškarac, probivši se
kroz dimnu zavesu, prišao našem stolu. Bio je nizak i nervozan, s
masnim licem boje rđe. Nagnuo se ka stolu, ovlaš se rukovao sa
mnom i spustio se na stolicu. Odmah sam primetio da nešto nije
štimalo u tom pozdravu. Skrenuo sam pogled ka njegovoj desnoj
šaci. Nedostajala su mu tri prsta i palac. Kemal mi je kasnije objasnio
kako stolar bez prstiju važi u Maroku za iskusnog majstora. Rekao je
da najbolji stolari uopšte nemaju prste.
Potom su njih dvojica počeli da se došaptavaju na arapskom.
Razgovarali su o kvalitetu i kvantitetu, kao i o policiji. Tip se
neprestano cerio i služio Kemalovim „marlborom”. Kad god bi u
razgovoru bila pomenuta policija, švercer bi se jedinim preostalim
prstom desne ruke počešao po bradi i prasnuo u promukli nervozni
smeh. Na kraju smo napustili kafe i izašli na ulicu. Tamo smo se
našli s još jednim tipom, kome takođe svi prsti nisu bili na broju, da
bismo na kraju završili u radnji u kojoj su se prodavale polovne WC
šolje. Iako je bilo veoma kasno, sva svetla su bila upaljena. Nisam
imao ni najblažu predstavu o tome šta smo tražili na tom mestu, ali
kao i uvek, držao sam se po strani, prepuštajući Kemalu da ugovori
posao.
Nervozni tip iz kafea je podigao poklopac s jedne od WC šolja i iz
nje izvadio šest uzoraka kedrovine. Bacio ih je na sto i počeo da nam
objašnjava njihove karakteristike. Objasnio je da je roba klasirana
prema brojnosti čvorova i suvoći drveta. Najsuvlje drvo bez ijednog
čvorića bilo je premiere qualite. Naravno, to je imalo i odgovarajuću
cenu. Takva kedrovina bila je duplo skuplja od robe druge klase.
Pregledao sam uzorke, izjavio da bih uzeo drvo prve klase i
upitao da li u skladištu imaju dovoljnu količinu za police dužine
dvesta pedeset metara. Šverceri su moje pitanje dočekali širokim
kezom. Tip kojeg smo upoznali u kafeu odšetao je do drugog kraja
radnje i pomerio visoku platformu na kojoj su bile izložene uvozne
ružičaste WC šolje iz Francuske. Pred našim očima se ukazao nizak
tajni prolaz. Švercer nas je pozvao da krenemo za njim.
Prošli smo kroz tajni otvor i obreli se u skladištu kroz koje se širio
opojni miris sveže posečene kedrovine. Kada su mi se oči privikle
na tamu, ugledao sam robu koju su crnoberzijanci nudili – hiljade i
hiljade debelih dasaka poslaganih do samog krova u kamarama koje
su po veličini i obliku podsećale na kušet kola. U jednom uglu
spazio sam cirkularnu testeru. Bila je lišena bilo kakvih
bezbednosnih mehanizama, što je objašnjavalo zašto je ljudima koje
smo upoznali nedostajalo toliko prstiju.
Nakon toga, usledili su iscrpljujući tročasovni pregovori. Po
njihovom okončanju, moj buđelar je bio znatno olakšan, ali konačno
smo imali dovoljno prvoklasne kedrovine za biblioteku. Naš
posrednik je obećao da će u najkraćem mogućem roku isporučiti
drvo u Dar Kalifu. Pružio mi je svoju osakaćenu desnu šaku, široko
se iscerio i iščezao u noći.

Dok smo se sutradan vraćali za Meknes, pored puta smo primetili

mnoštvo tezgi pored kojih je stajala armija tinejdžera. Prodavali su
avokado i kameleone, bukete ruža i crveno keramičko posuđe.
Kilometrima naokolo nije bilo nijednog sela, pa čak ni usamljenih
kuća. Pitao sam se kako su ti dečaci stigli tu i zašto su za trgovinu
odabrali tako zabačeno i pusto mesto. Nismo planirali da se
zaustavljamo, ali ja sam naglo promenio mišljenje kada sam video
kako dečaci surovo hvataju kameleone za rep i vitlaju njima kroz
vazduh kako bi privukli pažnju vozača. Naredio sam Kemalu da
pritisne kočnicu i poslao ga da kupi sve guštere koji su bili izneti na
prodaju – ukupno dvadeset kameleona različitih veličina. To
zadovoljstvo me je koštalo pet stotina dirhama, oko trideset
američkih dolara. Bila je to pljačka usred bela dana.
Prešli smo otprilike još pet kilometara. Put je ponovo bio prazan,
omeđen stablima eukaliptusa i šipražjem. Sunce je bilo tako
zaslepljujuće da je Kemal jednom rukom držao volan, a drugom
zaklanjao oči. Rekao je da nikada nije video tako jako i blještavo
popodnevno sunce. Put je vijugao ulevo, potom udesno, a onda je
konačno postao prav kao strela i usmeren direktno ka severu. Prvi
put nakon dužeg vremena imali smo dobar pregled pred sobom.
U daljini smo ugledali čoveka koji je stajao pod senovitom
krošnjom jele. Bio je pogrbljen od starosti, a telo mu je bilo obavijeno
dželabom s kapuljačom. Ja sam ga prvi spazio.
„Daj da ga povezemo”, rekao sam. „Ionako moramo stati da
pustimo guštere.”
„Stranci koje srećete na putu mogu doneti samo nevolje”,
progunđao je Kemal.
„A šta je s milosrđem? Molim te, stani. Naređujem ti da staneš”,
odlučno sam rekao.
Kemal je nagazio kočnicu i džip se lagano zaustavio, nezgrapno
se zaljuljavši. Starac je dohramao do vozila, vukući svoj ruksak.
Doviknuo sam mu nešto u znak pozdrava i rekao mu da uđe.
Progunđao je jedno „hvala” i počeo da se pentra u džip, dok smo mi
za to vreme izašli da oslobodimo kameleone. Trenutak kasnije,
začuo sam štektanje motora. Dok sam se okrenuo, džip se već
udaljavao od nas. Bio je to trenutak koji sigurno nikada neću
zaboraviti. Ispustili smo guštere iz ruku i pojurili uz drum, psujući
na sav glas.
Nije bilo nikakve vajde. Džip je već nestao s vidika.
„Kučkin sin”, rekao sam.
„Dabogda se zakucao u što veće drvo”, dodao je Kemal.
„Pazi šta govoriš. Mogao bi da ošteti vozilo.”
„Ionako ga nikada više nećete videti” rekao je Kemal. „Do mraka
će delovi već biti povađeni, a limarija isečena i prodata kao staro
gvožđe.”
Spustili smo se pored puta, još uvek ne verujući šta nam se desilo.
Ćutke smo zurili u daljinu, kao da očekujemo neki čudesan
preokret. Iako Kemal ništa nije komentarisao, osećao sam da je
duboko u sebi mene krivio za taj incident jer sam usput pokupovao
sve one guštere. Oni su uzrokovali katastrofu koja nas je zadesila.
„Siroti gušteri. Siroti starac”, rekao sam, pokušavajući da ga
smekšam.
„Do đavola i s gušterima i s tim starcem! Ako vas baš zanima, nije
ni bio nešto star. To je bila čista kamuflaža”, prasnuo je Kemal. „Taj
čovek je lopov.”
Nakon petnaest minuta čekanja, začuli smo kako se neko vozilo
približava iz pravca Meknesa. Bilo je to prvo vozilo na drumu
otkako smo ostali bez džipa. Put je bio toliko prav da smo ga
ugledali mnogo pre nego što je stiglo do nas. Kretalo se velikom
brzinom, a sunčevi zraci su se odbijali o krov. Zaklonio sam oči
šakama.
„Neki džip. Isti kao naš.”
Kemal se zagledao u daljinu. „To i jeste naš džip”, rekao je.
„Zašto li se vraća? Ne misli valjda da ima još nešto da nam
uzme?”
 „Ovo prepustite meni”, odlučno je rekao Kemal.
Zgrabio je veliki oštar kamen i pojurio ka vozilu baš u momentu
kada je lopov nagazio na kočnicu.
„Ostavi taj kamen!” povikao sam.
„Malo sutra ću da ga ostavim!”
Lopov je otvorio vozačka vrata trenutak pre nego što je Kemal
stigao do njega s kamenom. Vikao je nešto na arapskom. Zvučalo je
kao da moli za milost. Kemalovo lice je bilo iskrivljeno od besa.
Ranije sam već imao prilike da prisustvujem naletima njegove
srdžbe. Ako bi mu pukao film, bio je savršeno kadar da ubije
čoveka. Lopov je ponovo nešto doviknuo, a onda skočio iz džipa i
bacio se na zemlju, raširivši noge i ruke. Nisam shvatao šta se
dešava. Govorio je molećivim glasom, u beskraj ponavljajući jedne te
iste reči.
„Šta to govori?”
Kemal je ćutao. Podigao je ruku i hitnuo kamen u stranu,
očigledno dirnut onim što je čuo. Njegova srdžba je naprasno
splasnula.
„Zaboga, šta kaže? Zašto se vratio?”
Čovek je i dalje molio za milost.
„Alahu akbar! Bog je veliki!” rekao je Kemal.
„Šta se dešava?”
„Ne mogu da verujem.”
„Aman, šta se dešava?!”
„Kaže da nam je vratio džip zato što...”
„Zato što...?”
„Zato što, da to nije učinio, niko nikada više ne bi stao da poveze
nekog sirotog starca.”

U Dar Kalifi su počeli radovi na fontani. Iz Fesa je stigao kamion

natovaren korpama punim četvrtastih keramičkih pločica. Pločice su
bile raznih boja – plave, bele, crvene i zelene, žute i tirkizne,
narandžaste i crne. Dvojica zelidžija – majstora koji su se
specijalizovali za veštinu sečenja pločica – sedeli su u dvorištu na
smotuljcima pamuka. Bili su tihi, mirni i pažljivi, nalik ljudima koji bi
mogli provesti čitavu večnost utonuli u misli. Jedan šegrt je doneo
prvu korpu u dvorište. Spustio se pored majstora, a onda je
bambusovim štapom umočenim u belo domaće mastilo počeo da
iscrtava mnoštvo prefinjenih oblika na keramičkim pločicama.
Pločice je potom prosleđivao zelidžijama koji su, prateći iscrtane
obrise, izrezivali deliće budućeg mozaika.
Samo za centralni medaljon je bilo potrebno dve hiljade
mozaičkih fragmenata, a za čitavu fontanu duplo više od toga, pri
čemu je svaki komadić keramike bio sečen na licu mesta, u Dar
Kalifi. Aziz mi je predočio da će za pripremu kompletnog mozaika
trebati oko mesec dana. Isprva sam mislio da će to, uprkos njegovoj
prognozi, potrajati znatno duže. Međutim, dok sam gledao predane
zanatlije kako vešto barataju svojim alatom, shvatio sam da možda
ipak ima nade. Zelidžiji su radili furioznim tempom, kuckajući
oštrim preciznim čekićima po iscrtanim obrisima i stvarajući
mnoštvo raznovrsnih oblika – kvadratiće i pravougaonike, komadiće
u obliku širita i slova S, rombove i trapeze, pa čak i osmokrake
zvezde. Svaki oblik imao je svoje ime. Bilo je tu šiljastih spirala koje
se nazivaju kandil i blago zavojitih oblika poznatih kao dardž,
trouglova koje zelidž-majstori zovu talija i osmougaonih oblika
poznatih pod nazivom kura.
Marokanski mozaici se uveliko razlikuju od svojih zapadnjačkih
pandana koji se uglavnom prave od bojenog stakla. Kod zapadnih
mozaika, komadići stakla su potpuno obojeni, dok su delići
marokanskih mozaika sačinjeni od keramike i samo površinski
glazirani bojom. Osim toga, sečenje keramike je daleko
komplikovanije od sečenja stakla budući da se staklo mnogo lakše
kontroliše i prilikom sečenja se lomi po pravim linijama. Kada se
keramički komadići koji sačinjavaju zelidž mozaik postave jedan uz
drugi, oni se tako savršeno uklapaju da između njih ne ostaju
pukotine koje bi bile ispunjene malterom kako bi se povezao čitav
sklop. Zbog toga se komadići zelidž mozaika stavljaju preko gipsane
podloge, a njihove donje ivice se seku pod uglom koji omogućava
savršeno prianjanje.

Nekoliko dana po povratku iz Meknesa, prošao sam pored radnje

za prodaju brazilske kafe smeštene preko puta oronule Besonoove
zgrade. Bio je petak ujutru i na ulicama je vladala neuobičajena
gužva, a prolećno sunce je zasipalo grad snopovima blistave
svetlosti. Primetio sam starca koji je sedeo pored izloga radnje,
umotan u poliestersko ćebe. Oči su mu bile zatvorene. Otvorio sam
vrata, ušao u lokal i pozdravio prodavačicu. Odmah me je upitala
kako mi se dopala kafa. Rekao sam da je odlična. Na njenom licu je
istog trenutka zablistao širok osmeh.
„Vi ste čovek koji zna da ceni kvalitet”, veselo je rekla. „To se vidi
i po vašoj obući.”
Spustio sam pogled ka zemlji. Na nogama sam imao stare crne
cipele od neštavljene kože.
„Cakle se kao ogledalo”, nastavila je prodavačica. „To dokazuje
da i vaša usta i vaša stopala imaju dobar ukus.”
Pokazao sam rukom ka usnulom starcu. „To je vaš deda?” upitao
sam šapatom.
„Da, to je on.”
„Baš šteta što spava”, rekao sam.
Prodavačica je istog trenutka izvukla fioku registar-kase i snažno
je zalupila.
Starac je otvorio oči. „Nadija”, progunđao je. „Koliki je pazar?”
„Sedite pored njega”, rekla je žena, „a ja ću vam pripremiti šolju
burbon santo sa”.
Čim sam se smestio pored starca, srebrnastosiva mačka mi je
skočila u krilo. Starac je skrenuo pogled ka ulici.
„Volite brazilsku kafu?” upitao je.
„Da. To je najbolja kafa na svetu”, učtivo sam odgovorio.
Starac se osmehnuo, klimnuo glavom i obrisao naočari krajičkom
košulje.
„I moj deda ju je voleo”, dodao sam. „Svakog meseca je dolazio u
Kazablanku po kafu.”
 „Odakle je bio vaš deda? Iz Fesa?” upitao je starac.
„Ne. On je bio Avganistanac.”
Starac je ćušnuo naočari na nos i zagledao se ispred sebe.
„Poznavao sam jednog Avganistanca”, rekao je slabašnim glasom.
„Živeo je u Tangeru.”
Zastao sam u pola daha. „I moj deda je živeo u Tangeru”, rekao
sam.
„Bio je sufi. Strašno mudar čovek.”
„Da se možda nije zvao Ikbal?”
Starac je prešao jezikom preko ispucalih usana. „Da baš tako se
zvao”, rekao je.
Nisam nijednom rečju niti emocijom pokazao kako se osećam, ali
srce mi je zaigralo od radosti.
„Pojavljivao se na svakih nekoliko nedelja”, polako je nastavio
starac. „A onda je odjednom prestao da dolazi.”
„Udario ga je kamion za prevoz koka-kole”, objasnio sam.
Vremešni prodavac kafe se odjednom rastužio. Skinuo je naočari
i obrisao čelo.
„Husein je bio strašno usamljen bez njega”, rekao je.
„Ko je Husein?”
„Pa, zbog njega je vaš deda tako često dolazio u Kazablanku”
odgovorio je.

Čuvari su bili strašno zlovoljni zbog toga što sam naručio

kedrovinu za biblioteku. Kada je kamion s drvenom građom stigao
iz Azrua, postrojili su se na kućnom prilazu i rekli šoferu da se vrati
odakle je došao. Kamiondžija bi ih verovatno i poslušao da se ja,
srećnim sticajem okolnosti, baš u tom trenutku nisam vratio iz
šetnje.
„Šta se dešava?”
„Ovaj čovek je dovezao kedrovinu iz Azrua”, besno je rekao
Medved.
„Odlično! Odmah ćemo je prebaciti unutra!”
„Ne možete to učiniti”, usprotivio se Hamza.
 „Zašto ne bih mogao?”
„Zato što je kedrovina ukleto drvo. To je drvo koje džini najviše
vole.”
„Nemoguće da džini obitavaju baš u svim kedrovima”, rekao sam.
Osman je uperio prst ka nebu. „Nego šta nego je moguće! Zato
nijedna cepanka kedrovine ne sme ući u kuću”, rekao je znalačkim
glasom.
Uprkos tome što sam, u poređenju s većinom ljudi koje poznajem,
prilično prijemčiv za lokalne običaje i verovanja, znao sam da na
nekom mestu ipak moram povući liniju. Moji čuvari su još odavno
bili prešli tu granicu. Preuzeli su vlast u kući, nametnuvši nam
režim baziran na izmišljenom strahu. Već mi je bilo preko glave da
iz dana u dan slušam šta je ukleto a šta blagosloveno, kako treba da
obavljam svoje poslove i kome smem da verujem. Odgurnuo sam ih
u stranu i pokazao šoferu da istovari građu.
„Zažalićete zbog ovoga”, preteći je rekao Hamza.

Stari filatelista Hišam je pune tri nedelje proveo u bolesničkoj

postelji. Pozvao sam našeg porodičnog lekara da ga pregleda.
Gacajući kroz blato do kolena, doktor se probio do Hišamove
kućice, pregledao ga stetoskopom, zavirio mu u grlo i obavestio nas
da je starac navukao veoma ozbiljan grip. Naredio mu je da do
daljnjeg ostane u postelji, da miruje i ne prima posetioce.
Naši razgovori su se u međuvremenu pretvorili u stožer oko
kojeg se vrtela čitava moja nedelja. Unapred sam se radovao tim
susretima i pričama iz kojih su izbijali Hišamovi jednostavni i
razboriti pogledi na svet. Dok je bio bolestan, pridržavao sam se
doktorovog naređenja i nisam odlazio kod njega. Često sam sretao
njegovu suprugu dok je kupovala povrće na tezgi preko puta
džamije, tako da me je ona redovno izveštavala o starčevom
zdravlju.
Jednog ponedeljka, treće nedelje otkako se Hišam razboleo,
mahnula mi je rukom dok sam prolazio kroz bidonvil.
„Želeo bi da vas vidi”, rekla je.
 Kada sam otišao do kućice, starac je sedeo na krevetu
postavljenom nasred jednosobne straćare. Na sebi je imao svoj stari
sako od tvida, pljosnatu kapu i čarape navučene preko šaka. Upitao
sam ga kako se oseća.
„Kao robijaš”, rekao je. „Kao robijaš koji se smrzava u ledenoj
ćeliji.”
„Doneo sam vam nekoliko markica. Jednu iz Mongolije i nekoliko
novih iz Avganistana.”
Stari filatelista je svukao čarape s ruku, zahvalio mi i žudno
prihvatio poštanske marke. Svrstao ih je u pedantne nizove i svaku
pomno pregledao svojom lupom. Zamišljeno je klimao glavom,
mrmljajući nešto na arapskom i čkiljeći kroz uveličavajuće staklo.
Kada je ispitao i poslednju markicu, spustio je lupu i zagledao se u
mene.
„Kad biste samo znali koliko ste usrećili jednog bolešljivog starca”
rekao je.

Moja maštarija da pretvorim gostinsku kućicu u vrtni paviljon bila

je inspirisana marokanskom tradicijom izgradnje menzeha. Ti
pomoćni objekti, posvećeni trenucima dokolice, užitka i relaksacije,
predstavljaju marokansku verziju modnog hira koji je svojevremeno
vladao i Evropom. Na brojnim marokanskim kraljevskim posedima
mogu se zateći takvi paviljoni skriveni u nekom uglu vrta i odvojeni
od palate zastorom stvorenim od postrojenih stabala i gustih
krošanja. Ti objekti su po pravilu popločani najkvalitetnijim
bedžmatom i opremljeni jednostavnim stolicama, jastučićima i
asurama, a krovovi su im prekriveni kermudom, zelenim glaziranim
pločicama.
Pretvaranje oronule gostinske kućice u marokanski vrtni paviljon
nije predstavljalo naročito komplikovan poduhvat. Prvo je trebalo
izbaciti krš koji se tokom godina nakupio unutra, zatim ukloniti
zarđali limeni krov i srediti električne i vodovodne instalacije.
Nakon toga, trebalo je naneti novi gips na zidove, popločati podove
bedžmatom i prekriti krov zelenim kermudom.
 Planirao sam da radovi počnu negde sredinom aprila. Na
poleđini koverte sam skicirao šta bih otprilike želeo i to pokazao
jednom građevincu iz Uarzazata. On mi je za taj posao zatražio tako
nizak iznos da sam ostao prosto zapanjen. Uprkos tome, uzeo sam
ga u službu.
Još od samog početka su krenuli problemi. Osman je načuo šta
planiram i izjavio kako je moj poduhvat osuđen na propast jer ta
zgrada nije bila džabe napuštena. Kada sam ga zamolio da mi
pojasni svoje reči, samo je okrenuo leđa i otišao, gunđajući nešto
sebi u bradu. Hamza takođe nije podržavao moju ideju. Odvukao
me je u stranu.
„Napravićete veliku grešku ako to uradite”, rekao je.
”Možeš li mi ti reći zašto je gostinska kućica napuštena?”
„To se vas ne tiče”, odgovorio je.
„Ako se opet radi o džinima”, rekao sam, „ne morate više brinuti.
Isterivači duhova će uskoro posetiti Dar Kalifu.
Hamzino lice se istog trenutka sledilo. „Kada? Kada dolaze?”
„Kad budu bili spremni”, odgovorio sam.

Pozno proleće pretvorilo se u rano leto i vazduh su ispunili novi

mirisi. Postali su još opojniji, bujniji, sočniji, kao da su nagoveštavali
da su pred nama neki novi i lepši događaji. Sada kada smo zimu
ostavili za sobom i krenuli u susret dugim vrelim danima, moje
raspoloženje se znatno poboljšalo. Tumarao sam kroz prazne sobe, s
nestrpljenjem iščekujući dan kada ćemo se konačno useliti u njih.
Dekorativni radovi su većinom bili gotovi, ali svuda je ostao još po
neki nedovršeni detalj, tako da smo se i dalje tiskali u privremenoj
zajedničkoj spavaćoj sobi na glavnom hodniku.
Jednog jutra, dok sam sedeo za svojim indijskim radnim stolom
pišući pisma, zazvonio je telefon. Bilo je nešto pre osam. Upitao sam
se ko može zvati u tako rane sate. Odgovorio sam na poziv i s druge
strane začuo dubok prodoran muški glas. Moj sagovornik me je na
odličnom engleskom jeziku upitao da li sam u nekom srodstvu sa
Sirdarom Ikbalom Ali Šahom. Odgovorio sam da sam ja njegov
unuk.
„Moramo se sresti”, rekao je anonimni glas.
„Možete li mi reći ko ste vi?”
„Sve ću vam objasniti kada se budemo videli.”
Tog popodneva, pojavio sam se dvadeset minuta pre ugovorenog
vremena na mestu sastanka, u jednom kafeu u blizini Bulevara
Hasana Drugog. Pretpostavljao sam da je taj misteriozni muškarac
dobio moj broj od grofice De Longvik. Pokušao sam da je
kontaktiram telefonom, ali njena služavka me je obavestila da je
grofica otišla na Karibe.
Naručio sam espreso i izvadio svoju beležnicu. Na prvi pogled,
svi marokanski kafei izgledaju gotovo istovetno – za stolovima
obavijenim duvanskom izmaglicom sede sredovečni muškarci u
dugim dželabama, sa žutim iznošenim kožnim papučama na
nogama. Međutim, ako zavirite ispod površine, pred vašim očima se
otkriva mnoštvo zanimljivih i neočekivanih prizora. Za susednim
stolom sam ugledao muškarca s debelim naočarima i fesom na glavi
koji je krajnje koncentrisano žiletom rezbario palidrvca. Malo dalje
od njega, jedan visok i markantan tip je povlačio duboke dimove iz
nargila ležerno se zavalivši na naslon. Kelner je odmerenim
koracima prišao njegovom stolu i ćušnuo mu svežanj novčanica
skrivenih ispod poslužavnika. Tip se diskretno osvrnuo naokolo i
gurnuo pare pod dželabu.
Misteriozni muškarac koji mi je zakazao susret kasnio je već
petnaest minuta. Naručio sam još jedan espreso i nastavio da pravim
svoje beleške. Tada je papir zaklonila neka tamna hladna senka.
Podigao sam pogled. Nada mnom je stajao vitki bradati muškarac od
pedeset i kusur godina, obučen u sivo laneno odelo. Pružio mi je
ruku.
„Ja sam Husein Benbrahim”, predstavio se.
Nisam znao šta da kažem. Ušeprtljano sam sklonio svesku i
pokazao mu na stolicu pored sebe. Imao je taman ten, a crte lica su
mu bile prikrivene prosedom bradom. Ramena su mu bila široka, a
držanje neprirodno dobro.
 „Stari prodavač kafe mi je rekao za vas”, prozborio je.
„Baš kao što je i meni rekao za vas”, odgovorio sam.
„Onda znate zbog čega sam insistirao da se upoznamo?”
„Ne, ništa ne znam”, brže-bolje sam objasnio. „Sve što sam
saznao jeste vaše ime... i to da je moj deda zbog vas često dolazio u
Kazablanku.”
Husein je naručio cafe creme i ponovo se okrenuo ka meni.
„Da, dolazio je ovde zbog mene.”
„Možete li mi to malo pojasniti?”
„Ikbal je bio prijatelj mog dede”, rekao je, blago se nagnuvši. „I
mnogo više od toga. Bio mu je brat.”
„Brat?” Ništa mi nije bilo jasno.
„Ne brat u uobičajenom smislu”, nastavio je on, „već masonski
brat. Vidite, i moj i vaš deda su bili masoni.”
„Da. Poznato mi je da je moj deda bio član masonske lože iz
Edinburga”, rekao sam.
Husein mi se još više približio. Naslonio je laktove na sto i spojio
dlanove. „Baš tako”, rekao je. „Njih dvojica su se upoznali u jednoj
bolnici u Edinburgu za vreme Prvog svetskog rata. Ikbal je bio
Avganistanac, a moj deda Marokanac, tako da je bilo sasvim
prirodno da se sprijatelje. Zajedno su stupili među masone i ostali u
kontaktu do kraja života.”
„Kada je vaš deda umro?”
„1963. godine”, odgovorio je Husein, „tri godine nakon što se
Ikbal preselio u Tanger. Ja sam još u ranom detinjstvu ostao bez
roditelja, tako da me je deda odgajio. Kada je on umro, ostao sam
bez ikog svog. Nisam imao nikog od bliske rodbine ko bi preuzeo
brigu o meni, tako da bi me sigurno poslali u sirotište da mi Ikbal
nije priskočio u pomoć. Ispostavilo se da je on još ranije obećao mom
dedi da će se starati o meni ako se njemu nešto desi.”
„Masonska dužnost?” rekao sam.
„Bratska dužnost.”
„Ali vi se niste preselili kod njega u Tanger?”
„Nisam. Ostao sam u školskom internatu u Kazablanki”, objasnio
je Husein. „Ikbal me je posećivao svakog meseca. Donosio mi je
knjige i hranu. Tek kasnije sam saznao da je on plaćao i školarinu.
Otvorio mi je bankovni račun kako bih mogao da nastavim sa
studijama. Samo zahvaljujući njemu, uspeo sam da postanem
hirurg.” Husein je na trenutak zastao. „Uvek mi je govorio da imam
sigurnu i preciznu ruku.”
„Ali kako to da vas nikad nije pominjao? Koliko shvatam, čak ni
njegovi bliski prijatelji iz Kazablanke nisu znali za vas.”
Husein me je pogledao pravo u oči. „Čestiti ljudi ne govore o
svojoj velikodušnosti”, rekao je. „Kad bi se hvalisali time, onda to ne
bi bila velikodušnost, već sujeta.”

Četiri nedelje nakon što je bila isečena prva kockica mozaika koji
će krasiti fontanu, u Dar Kalifu je stigao mualem koji je trebalo da
obavi završni deo posla – da dizajnira mozaik i sklopi ga u celinu.
Imao je tako prefinjenu i krhku građu da je podsećao na figuru od
majsenskog porcelana. Hamza ga je dočekao na vratima, a potom ga
odveo do dvorišta gde su sedeli zelidž-majstori. Novopridošli
zanatlija je razvio komad grubog platna preko zelenog popločanog
poda i latio se posla.
Prvo je skicirao centralni medaljon, potom šesnaest spoljnih
rozeta i na kraju pozadinu. Pincetom je raspoređivao minijaturne
ručno sečene fragmente, stvarajući centralni deo mozaika. Bio je
tako vičan svom poslu da je pet hiljada mozaičkih fragmenata svih
mogućih boja i oblika postavljao na odgovarajuća mesta okrenute s
naličja, uopšte ne osećajući potrebu za tim da pogleda drugu stranu
i proveri kako dezen izgleda. Ruke su mu se kretale brzinom
svetlosti, uzimajući komadiće sa razvrstanih gomilica i slažući ih u
mozaik. Upitao sam ga kako uspeva da napravi tako savršen dezen
kada su keramički fragmenti okrenuti naopačke i kada uopšte ne
vidi kako su boje uklopljene.
„Samo slepci znaju koliko je očini vid slab i nepouzdan”,
odgovorio mi je.
Dok su se radovi na fontani nastavljali, kedrovina koju smo kupili
za biblioteku bila je pretvarana u dvesta pedeset metara duge police.
Drvo je bilo čudesno aromatično. Njegov miris je prožimao čitavu
prostoriju. Rašid i četiri njegova pomoćnika poskidali su svu odeću
osim donjeg veša i stavili platnene poveze preko usta. Bilo je toliko
piljevine da bi vam se, ako biste provirili u sobu privučeni mirisom
kedrovine, učinilo da ste uleteli usred mećave. Čuvari su
usplahireno marširali ispred biblioteke. I dalje su bili uznemireni
zbog toga što sam u kuću dovukao ukleto kedrovo drvo i besni što
im nisam dopustio da isteraju ono što su naumili. To drvo je možda
bilo prepuno džina, ali oni još uvek nisu davali znaka. Kuća je i dalje
stajala na svom mestu.

Jedini način da se izborim s rastućom tenzijom bio je da

pobegnem iz Dar Kalife. Ponovo sam počeo da provodim sve više
vremena u gradu, praveći beleške po kafeima i posmatrajući život
koji se odvijao oko mene. Kemal je znao da me, ako mu zatrebam,
najčešće može pronaći u kafeu Rialto, preko puta istoimenog
bioskopa. Odlazio sam tamo zbog guste jake kafe sa aromom
badema.
Jednog jutra je parkirao džip ispred kafea i domarširao do mog
stola, donevši mi najnovije vesti o mafijaševom planu da nam
preotme Kalifovu kuću. Spustio se pored mene i poslagao gomilu
dokumentacije po stolu. Dok smo mozgali šta da preduzmemo,
prišao nam je uniformisani policajac. Pokazao je rukom ka džipu.
„Šta ono traži tamo?” mrko je upitao.
Ukorio sam Kemala što se parkirao na nedozvoljenom mestu.
„Odmah ćemo pomeriti vozilo”, rekao sam.
„Ne mislim na vozilo”, žučno je odbrusio policajac, „već na onaj
amblem. Gde ste to nabavili?”
Policajac je uperio prst ka službenoj nalepnici na vozačkoj strani
šoferšajbne na kojoj se nalazila marokanska zelena petokraka
zvezda na crvenoj pozadini.
„Otkud vam to? Znate li da je to amblem šefa policije?” ispitivao
nas je.
 Kemal je skočio sa stolice i krenuo ka automobilu.
„Ako hoćeš da znaš odakle mi amblem”, arogantno je rekao,
„napiši mi kaznu za parkiranje”.
Policajac je zamišljeno žvakao kraj hemijske olovke.
„Hajde, napiši mi kaznu! Čik ako smeš!” vikao je Kemal.
„Odmah uklonite vozilo ili ću vas privesti”, rekao je policajac.
„Hajde, kukavice! Samo mi napiši tu kaznu, i pre nego što kažeš
piksla, završićeš po službenoj dužnosti usred Sahare!”
Potražio sam novčanik da platim račun. Kada sam podigao glavu,
policajac više nije bio tu.
„Kud nestade?”
„Zbrisao je.”
„Otkud ti taj amblem? Imaš nekog rođaka u policiji?”
„Ma jok”, rekao je Kemal. „Kupio sam ga na bazaru za jedan
dolar.”
Grofica De Longvik mi se javila telefonom odmah po povratku s
Kariba. Rekla mi je da je vila koju je njena kćerka posedovala na
ostrvu Martinik zaista prelepa, ali da unutra prosto ne može da se
diše od vlage. Koliko god vam bilo lepo na nekom putovanju,
objasnila je, ipak je najlepše kada se posle dužeg odsustva vratite
kući.
Pomenuo sam kako sam uspeo da otkrijem zašto je moj deda
svakog meseca dolazio u Kazablanku.
„Pa, dolazio je zbog kafe, zar ne?” rekla je grofica.
„Nije zbog kafe”, odgovorio sam, „već da bi održao obećanje koje
je dao svom prijatelju iz masonskih krugova.”
S druge strane linije začulo se prigušeno zveckanje bisera.
„Dakle, znate za Huseina Benbrahima?”
„Sada znam”, rekao sam. „Ali ako ste vi znali za to, zašto mi niste
rekli?”
„Ja možda nisam mason”, odgovorila je grofica, „ali kad nekome
nešto obećam, moje usne su zapečaćene”.

Ubrzo nakon toga, jednog jutra sam zatekao Račanu kako plače
za kuhinjskim stolom. Timur je sedeo na podu pored nje, vrišteći iz
sveg glasa.
„Bila sam luda što sam nasela na tvoja obećanja” tiho je rekla, ne
dižući pogled. „Osećam se kao da me je neko spakovao u ludnicu.
Napravio si nam haos od života samo da bi mogao da se prepustiš
svojim fantazijama.”
„Biće bolje”, pokušao sam da je utešim. „Samo se još malo strpi.
Stvari će sigurno krenuti nabolje.”
Račana je podigla glavu. Pogled joj je bio umoran i prazan. „Tebi
je lako. Ti jednostavno pobegneš od svega. Provodiš po čitav dan u
onim odvratnim zagušljivim mačo kafeima.”
„To je istraživački rad”, brže-bolje sam rekao u svoju odbranu.
„E pa, onda i ja želim da se bavim istraživačkim radom!”
Nisam imao drugog izbora nego da obećam Račani da će i ona
dobiti svog ličnog asistenta. Bila je već umorna od neprestanih čarki
među mnogobrojnom poslugom koju smo unajmili u nadi da će nam
to olakšati život. Gotovo sve svoje vreme je provodila mireći
zavađene strane i razrešavajući nesporazume između kuvarice,
dadilje, spremačice, baštovana i čuvara. Sada je tražila nekog ko će
joj priteći u pomoć, ko će biti njena desna ruka i ko će držati na
odstojanju sve ostale. Nadao sam se da će Račana, kao i uvek do
tada, pregurati tu lošu fazu i da ćemo nastaviti dalje tim
strmoglavim putem kojim smo se uputili. Dani su prolazili. Davao
sam sve od sebe da je nekako razveselim i odvratim joj pažnju s
problema, ali ona ovog puta nije bila spremna da tako olako pređe
preko situacije koju sam joj natovario na vrat. Sve češće je bila na
rubu nerava i u izlivima besa i očajanja tražila da joj vratim pravo na
život, da je oslobodim okova Kalifove kuće.

Arijana bi gotovo svakog popodneva pobacala ostatke svoje

omiljene raščerupane lutke u pletenu korpicu i otišla da pravi
društvo čuvarima koji su završavali poslove po dvorištu. Satima bi
se vrzmala oko njih i slušala klasične priče iz njihovog repertoara –
arapske narodne epove o časti, hrabrosti i osveti. U roku od
nekoliko nedelja od našeg dolaska u Maroko, Arijana je već u
priličnoj meri savladala francuski, a donekle i arapski. Iako je bila
veoma mala, njene prevodilačke usluge su nam često bile od
ogromne pomoći. Ponekad bi do vrta odgurala i malog Timura i
onda bi zajedno zamajavali čuvare, ne dopuštajući im da se posvete
svojim dužnostima.
Jednog popodneva sam zatekao Medveda kako ljuljuška Timura u
naručju i priča Arijani neku narodnu priču.
Prišao sam i rekao: „Izvini. Znam da te ometaju u poslu.”
Medved se razneženo zagledao u Timurove oči i duboko
uzdahnuo. „Deca su najveće životno blago”, rekao je.

Kao odgovor na Račanin vapaj za slobodom, jedne večeri se pred

našim vratima pojavila krupna jedra žena koja se zvala Rabija.
Rabija je posmatrala svet kroz velike okrugle naočari pričvršćene
lastišom oko glave. Jezikom znakova nam je objasnila da je načula
kako kod nas može dobiti posao. Već na prvi pogled nam je bilo
jasno da Rabija nije ispunjavala gotovo nijedan od uslova za posao
koji smo nudili. Nije govorila ni engleski ni francuski, a u
Kazablanku je stigla svega nedelju dana ranije iz jednog udaljenog
pustinjskog sela. Međutim, postojao je jedan detalj koji joj je išao u
prilog – ulivala je strah u kosti svima oko sebe. Da sam bio hrabriji,
verovatno bih još pri tom prvom susretu odbio njenu ponudu i
pokazao joj vrata. Ali ni Račana ni ja nismo imali petlju za to. U
roku od svega dva dana, Rabija je zavela diktaturu nad svima u
kući, uključujući i Račanu, decu i mene samog. Svi smo hodali na
prstima, nastojeći da se ne nađemo u njenom vidokrugu. Kuvarica,
dadilja i spremačica su išle naokolo očiju zacakljenih od suza, kao da
su se plašile da bi im Rabijin korbač svakog časa mogao zafijukati
iznad glave. Čuvari su takođe svim silama nastojali da joj se sklone s
puta. Jednostavno bi se zaključali u staji i po čitav dan prečamili
unutra.

Rabijina strahovlada nastavljala se nesmanjenim intenzitetom.

Naročito se okomila na Maliku, našu spremačicu. Ta sirota žena se
za svog života silno napatila, tako da smo je Račana i ja
prevashodno zbog toga i uzeli u službu. Imala je biografiju koja je
bila skandalozna za zemlju iz koje je potekla. Za sobom je imala već
dva razvoda, a povrh toga je rodila i vanbračno dete. Njena majka,
koja je vodila računa o Malikinoj trogodišnjoj kćerkici, živela je u
neposrednoj blizini Dar Kalife. Malika je bila veoma pobožna, ali
bila je sklona izvesnim porocima. Prvi od tih poroka bilo je piće.
Iako je najviše volela rum, nije bila mnogo probirljiva. Sručila bi niz
grlo bilo šta što joj padne šaka, a onda odnela flašu do slavine i
dopunila je vodom. Nije se naročito odgovorno odnosila prema
poslu. Njoj je Dar Kalifa predstavljala zamenu za kafanu. Još od
jutra bi počela da se naliva alkoholom i nastavila tako do kraja
radnog vremena, kada bi se, pijana kao zemlja, isteturala na
popodnevnu vrelinu. Njena druga slabost bilo je to što je bila
patološki lažov. To je jednostavno bilo jače od nje. Čim bi zinula,
slagala bi. Time je zapravo pokušavala da sakrije svoju zavisnost od
alkohola. Uprkos svemu tome, Račana i ja smo je s vremenom
zavoleli. Svi u kući su gajili simpatije prema njoj i bili spremni da joj
oproste sve mane i slabosti.
Jednog popodneva, Rabija je, kao i obično, vršila inspekciju po
kući. Paradirala je kroz dnevne sobe, prelazeći prstom preko stolova
kako bi ispitala da li je čistoća na nivou.
„Malika!” razdrala se iz sveg glasa.
Pripita spremačica se nakon poduže pauze pojavila pred Rabijom,
iz sve snage se trudeći da održi ravnotežu.
Rabija joj je prišla i omirisala joj dah. „Pijana si.”
„Lah! Lah! Nisam, nisam, Rabija! Stvarno nisam! Kunem se da
nisam okusila ni kap!”
Rabija se kao uragan sjurila u kuhinju, da bi se koji trenutak
kasnije vratila noseći u rukama kutiju za cipele. „Uzmi ovo”,
naredila je služavki.
Malika je nespretno prihvatila kutiju.
„Još jednom te pitam da li si pila alkohol”, nastavila je Rabija.
 „Nisam!” zavapila je Malika, jedva se držeći na nogama.
„Naravno da nisam!”
„Kuneš se u sve što je sveto?”
Služavka je klimnula glavom. „Da, kunem se!”
Rabija je zategla lastiš koji joj je pridržavao naočari. „Onda otvori
kutiju.”
Pre nego što sam uspeo da spazim šta se nalazi u kutiji, Malika je
očajnički zavrištala. Krenuo sam pogledom nadole i ugledao Kuran.
„Lažno si se zaklela nad Svetim Kuranom!” prosiktala je Rabija.
Malika je ispustila stravičan vapaj, užasnuta pomišlju da je tim
činom na sebe navukla večno prokletstvo. Okrenula se ka Meki,
pala na kolena i počela da se moli.
U roku od nedelju dana, i ona i Rabija bile su izbrisane s našeg
platnog spiska. Nijedna nije objasnila zašto je odlučila da napusti
Dar Kalifu.
Kada sam ih upitao zašto odlaze, obe žene su odgovorile da je
Bog tako hteo.

Arijana je provela čitav dan na ekološkom izletu, gde su vaspitači

njoj i njenim drugarima održali predavanje o očuvanju životne
okoline. Naučila je da je loše bacati prazne flaše od hemijskih
sredstava u okean, a da je dobro skupljati đubre koje su bacili drugi
ljudi i donositi ga kući. Ona i Timur su već bili utonuli u san,
uljuljkani monotonim kreketom krupnih tamnosmeđih žaba. Račana
i ja smo na mom laptopu gledali mjuzikl Moje pesme moji snovi.
Porodica Fon Trap je upravo bila otpevala ariju „Do viđenja,
zbogom”, preko planina odlazeći ka Švajcarskoj. Taman sam se
spremao da ugasim svetlo kada sam začuo Osmanov prodoran urlik.
O čemu god da se radilo, stvar je očigledno bila veoma ozbiljna. U
pidžami sam izjurio iz sobe.
„Osmane, Osmane, gde si?”
„Ovde sam, mesje Tahire!”
Čuvar je klečao na zemlji pored bazena. Nije bio sam. Kroz
pomrčinu sam nazreo još jednu ljudsku figuru, opruženu na travi.
 „Uhvatio sam lopova!” povikao je ushićenim glasom, kao da je
upravo savladao tigra golim rukama. „Donesite kanap i pozovite
policiju! Što pre!”
Osman, Hamza i Medved su neprestano maštali o tome da
uhvate nekog uljeza koji se prošvercovao na naš posed. Ta tema je
bila u središtu svakog njihovog razgovora.
Uspaničeno sam potrčao, razmišljajući šta bismo mogli da
upotrebimo umesto konopca. Kroz glavu mi je prošla jedna epizoda
serije Havaji 5-0 u kojoj je neki narko-diler bio svezan električnim
gajtanom. Uleteo sam u kuhinju, pronašao lampu koju je Račana
nedavno kupila, iščupao gajtan i odjurio nazad do Osmana.
„Jeste li pozvali policiju?” upitao je, s mukom obuzdavajući
lopova.
„Nisam. Ne znam njihov broj.”
„Idite u stanicu i dovedite ih. Brzo!”
Potrčao sam ka džipu, startovao motor i sjurio se kroz bidonvil.
Dežurni policajac je spavao ispred stanice. Probudio sam ga.
„Uhvatili smo lopova!”
„Zaista?”
„Možete li poslati svoje vozilo po njega?”
Policajac nije bio baš oduševljen pomišlju na to da treba da
pokupi nekog kriminalca. „Je l’ opasan?” upitao je.
„Pretpostavljam da jeste.”
Uzeo je parče papira i naškrabao neku adresu. „Predajte ga
kolegama iz ove stanice”, rekao je.
Ponovo sam uleteo u džip i vratio se kući. Osman je u
međuvremenu tako čvrsto vezao lopova da su mu ruke već bile
modre.
„Smrskaću mu stopala”, rekao je. „Tako neće moći da nam
pobegne!”
„Ne budi tako okrutan!”
„Šta kažete da ga zatvorimo u kotlarnicu i držimo ga tamo
nekoliko dana?” predložio je. „Nećemo mu davati da jede i
mlatićemo ga kao vola.”
 „To bi bilo mučenje”, rekao sam.
Osman je napravio najširi kez koji sam ikada video na njegovom
licu. „Da”, žudno je prodahtao. „Mučenje.”
Rekao sam mu da odvuče uljeza do džipa. Čuvar je jedva
dočekao priliku da demonstrira svoj metod privođenja. Šutnuo je
lopova nekoliko puta u stomak, a onda ga prebacio preko ramena i
krenuo ka kućnom prilazu. Pet minuta kasnije, već smo bili na putu
ka policijskoj stanici. Čim smo ušli unutra, Osman se oslobodio svog
koprcajućeg tereta. Lopov je tresnuo o zemlju i ispustio bolan jauk.
Jedan policajac ga je upitao kako se zove, šutnuo ga u stomak,
potom u glavu, dovukao stolicu za mene, a onda ga još jednom
šutnuo.
Osman je ushićeno demonstrirao kako je uhvatio uljeza, kako ga
je bacio na zemlju, vezao mu ruke i zalepio mu traku preko usta.
Policajac je izdvojio deset listova ružičastog papira, stavio indigo
kako bi napravio potreban broj kopija, a potom čitav štos ubacio u
prastaru arapsku pisaću mašinu. Detektiv u civilnom odelu je
zabeležio sve potrebne detalje, a kriminalac je za to vreme bio
spakovan u ćeliju.
Unutra je već bilo pet-šest drugih prestupnika. Bila je to skupina
od koje se čoveku ledila krv u žilama. Jedan je bio natopljen krvlju,
kao da ga je neko iskasapio nožem; drugi je imao obrijanu glavu i
veliku brazgotinu na obrazu; a treći je cimao rešetke, drsko se
cerekajući i izazivajući policajce.
Kada je izveštaj bio gotov, detektiv se okrenuo ka meni, upitavši
me želim li da podnesem tužbu.
„Jedino što želim jeste da ga nikad više ne vidim u svom
dvorištu”, rekao sam. „Sigurno će biti strašno besan nakon ovoga
što se desilo.”
Okrenuo sam se ka kavezu i prvi put dobro osmotrio lice čoveka
kojeg smo predali policiji. Imao je dvadeset i nešto godina, buljave
oči, ćelavu glavu i usta puna oštrih zuba. Oči su nam se na trenutak
srele. Pogled mu je bio tako leden i nemilosrdan da su me podišli
žmarci. Detektiv je, po svoj prilici, pročitao moje misli.
 „Da”, polako je izustio, „verovatno će doći da vam se osveti”.
„Ali ja imam dvoje male dece!”
„Onda ga moramo spakovati iza rešetaka”, velikodušno je rekao.
Klimnuo sam glavom, potpisao izveštaj i upitao šta još mogu
učiniti da bih podmazao točkove pravde.
„Pa, treba da učinite samo još jednu stvar”, objasnio je detektiv.
„Recite, učiniću šta god treba”, odgovorio sam.
„Morate ući u ćeliju i porazgovarati s lopovom.”
Pogledao sam policajca pravo u oči, a onda se okrenuo ka
kavezu. Zatvorenici su bili postrojeni duž rešetaka. Činilo se kao da
me očekuju. Pitomo su se smeškali, trudeći se da izgledaju
bezazleno kao jaganjci.
„Ne, gospodine”, učtivo sam rekao. „Nema šanse.”

Prošlo je već tri nedelje od našeg susreta sa svodnikom iz

Meknesa, a od isterivača duhova i dalje nije bilo ni traga ni glasa.
Sve vreme sam proklinjao sebe što sam bio toliko naivan da im
unapred izručim depozit. Međutim, to mi je bio prvi put da
unajmljujem isterivače duhove, tako da nisam znao kakav je
protokol. Kemal je tiho i strpljivo slušao kako kritikujem njegove
metode i optužujem ga što me je naveo na to da se upustim u
saradnju s tim odbojnim svodnikom.
„Uđite u auto”, na kraju je rekao.
„Idemo za Meknes da se razračunamo s njim?”
„Zaboravite na njega”, odgovorio je Kemal. „Idemo na trke
pasa.”
Kazablanka je grad koji nikad ne prestaje da vas iznenađuje.
Kada prvi put kročite tamo, čini vam se da ste se obreli u nekoj
modernoj metropoli. Međutim, ubrzo počinjete da nazirete
beskrajnu slojevitost tog mesta. Shvatate da su sve te glamurozne
građevine i svi ti novi bogataši samo fasada ispod koje se krije
nepoljuljani temelj sirove tradicije. Sa svih strana vas zapljuskuje
mešavina starog i novog i vaše sumnje ponovo počinju da se bude.
To veče kada sam s Kemalom otišao na trke pasa za mene je
predstavljalo jedno od najčudnijih iskustava u životu, uprkos
činjenici da se tamo ništa naročito nije desilo. Posmatrao sam kako
se šest starih trkačkih hrtova umorno tetura po starom velodromu
izgrađenom u art deco stilu i kako masa žilavih zajapurenih
muškaraca maše svojim kladioničarskim tiketima. Gušio sam se u
oblacima duvanskog smoga i slušao kako se kockari razmeću svojim
prognozama, uvereni u to da će baš njihov favorit pobediti. Pa ipak,
to veče mi je podarilo jednu dragocenu spoznaju – osećaj da je
Kazablanka uspela da se otisne izvan granica koje joj je
svojevremeno nametnuo francuski kolonijalizam. Ona se pretvorila
u mesto kakvo može postojati retko gde na svetu, urbani hibrid u
koji su se doseljavali ljudi iz različitih delova marokanske kraljevine,
stvarajući pravu papazjaniju ljudskih navika, manira i običaja. Ni iz
jednih usta niste mogli čuti reči hvale na račun Kazablanke. Iako je
posedovala gotovo magnetsku privlačnost za većinu Marokanaca,
njeni stanovnici su po pravilu isticali kako potiču s nekog drugog
mesta. Bio je to grad koji niko nije priznavao za svoj dom. A opet,
bio je to dom svih nas.
 DVADESETO POGLAVLJE

Živite kao braća, a poslujte kao stranci.

ISTERIVAČI DUHOVA SU SE MOGLI ČUTI još s razdaljine od

jedne milje. Prolazili su kroz bidonvil, sedeći na prikolici kamiona za
prevoz cementa. Duvali su u ručno pravljene trube i podvriskivali
poput ludaka koji su upravo pobegli iz duševne bolnice.
Račana ih je prva čula. Zakolutala je očima i upitala me zar je to
zaista jedino što sam uspeo da smislim.
„Rekla si mi da se moram ponašati kao Marokanac”, odgovorio
sam. „Svaki Marokanac bi u ovom slučaju pozvao isterivače duhova
da oslobode kuću od džina.”
Desetak sekundi kasnije, gume su zaškripale pred kućom i
svodnik iz Meknesa je skočio s prikolice. Isprva ga nisam
prepoznao. Na glavi je imao turban boje zlata, a u ruci je nosio štap.
Stao je pred mene i učtivo se poklonio, a onda zapalio lulu
napunjenu marihuanom i zviždukom pozvao isterivače da krenu za
njim.
Čuvari su bili strašno uzbuđeni zbog njihove posete. Odmah su
izjavili kako pridošlice nesumnjivo poseduju baraku.
„To im prosto izbija iz očiju”, samouvereno je rekao Hamza.
„Oni imaju veliku moć”, s divljenjem je dodao Osman.
„Moć da isteraju džine”, svečano sam objavio ja.
„Ćutite”, rekao je Medved. „Džini ne smeju čuti šta im se
sprema!”
Isterivači su ušli u biblioteku, posedali po kedrovim daskama i
latili se hašiša. Brojao sam ih dok su ulazili. Ekipa se sastojala od
dvadeset tri muškarca i jedne žene. Već na prvi pogled se moglo
zaključiti da nisu bili iz Kazablanke. U njima se nazirala neka
sirovost, prostodušna iskrenost ljudi koji su živeli bez ikakvih tajni.
Neki su bili visoki, drugi niski ili zdepasti, ali lica su im bila skrojena
od identičnog komada tamne kože ispucale od sunca i vetra.
Svodnik je izvadio lulu iz usta. „Došli su s planina”, rekao je.
„Mogu li oni da najure džine?”
Svodnik je pogledao prvo u njih, a potom u mene. „Isisaće džine
iz zidova i progutaće ih u jednom zalogaju.”
„Koliko dugo će trajati taj postupak?”
„To se ne može predvideti. Možda dan, a možda i čitavu
nedelju.”
Naš razgovor je prekinulo kucanje na baštenskim vratima.
Hamza se na trenutak izgubio, a onda se vratio u salon zajedno sa
nenajavljenom gošćom. Bila je to gangsterova supruga. Nosila je
cipele s visokim štiklama, pripijene helanke sa cvetnim dezenom i
sako od tvida. Purpurnocrvena kosa joj je bila povezana ružičastom
mašnom, a lice nafrakano debelim slojem šminke.
„Ovde miriše na hašiš”, podozrivo je rekla.
„Došli su nam isterivači duhova”, učtivo sam objasnio. „Kažu da
će isisati džine iz zidova i progutati ih u jednom zalogaju.”
Madam Nafisa je napravila grimasu. „Imate li dozvolu?” upitala
je.
„Čiju dozvolu?”
„Dozvolu gradske skupštine.”
Svodnik je krenuo ka nama, kao ulični džukac koji je bacio oko na
neku gospodsku pudlu. Ostavio sam ga da flertuje sa suprugom
mog komšije mafijaša, a ja sam s Kemalom otišao u potragu za
kozom. Iskreno govoreći, isterivači nisu zahtevali samo jednu kozu,
već čitavo stado. Čak su me upozorili da, ukoliko se oglušimo o taj
zahtev, ne mogu garantovati da će biti dovoljno snažni da smažu
džine.
„Trebalo bi da se u svakoj sobi zakolje po jedna koza”, objasnio je
jedan od njih.
Hamza je revnosno klimao glavom. „Je l’ vidite? Lepo sam vam
rekao da ćete morati da zakoljete po jednu kozu za svaku
prostoriju”, samouvereno je rekao.
Takav pokolj bio je neizvodljiv ne samo zbog naše odbojnosti
prema toj vrsti rituala, već i zbog našeg ograničenog budžeta.
Odrasla koza je koštala najmanje dve stotine funti, što je značilo da
bi čitavo stado koštalo nekoliko hiljada. U svakom slučaju,
pretpostavljao sam da te koze uopšte nisu bile neophodne
isterivačima za obred, već da su ih tražili zato da bi ih po
obavljenom poslu poneli kući kao ratni plen.
„Moraćete da se zadovoljite samo jednom kozom”, odlučno sam
izjavio. „Možete reći šta god hoćete, ali nećete dobiti više od toga.
To je najviše što mogu da priuštim.”
Svodnik je začkiljio očima. „Onda gledajte da bude što veća”,
progunđao je.

Kupovina svežeg mesa u zapadnom svetu obično podrazumeva

odlazak do supermarketa i preturanje po rashladnim vitrinama u
kojima se nalaze sterilna polistirenska pakovanja s primamljivim
komadima mesa.
Za razliku od toga, u Maroku pojam „sveže meso” obično
ukazuje na životinju koja još uvek diše, gleda i mrda. Sasvim je
normalno da na pijaci sami odaberete pile koje želite da vidite u
svom tanjiru. Čim pokažete prstom, prodavaće ga izvaditi iz kaveza
i na licu mesta mu otfikariti glavu. Isto važi i za ovce. Sirotoj
životinji koju odaberete biće prerezan grkljan pred vašim očima,
budući da se taj postupak smatra sastavnim delom kupovine. Dok
smo živeli u Londonu, uvek smo kupovali skromne količine
jagnjetine, jednu ili najviše dve funte. Ideja da bismo mogli kupiti
čitavu životinju bila nam je praktično nezamisliva.
Kao osobi koja je navikla da kupuje meso u sterilnoj polistirenskoj
ambalaži bilo mi je strašno teško da se suočim sa surovom realnošću
mesarske industrije i da prisustvujem pogubljenju životinje koja će
završiti na mojoj trpezi. Meni lično je najdraže kada su kopita, perje
i zalutali komadići krzna klinički odstranjeni na nekom dalekom i
anonimnom mestu i kada meso koje kupujem izgleda kao da nikada
nije bilo živo.
Kemal mi je rekao da zna mesto gde možemo kupiti kozu po
znatno povoljnijoj ceni nego na pijaci. Odvezli smo se do pristaništa,
a potom skrenuli desno i nastavili putem koji vodi u industrijsku
zonu Ain Seba. Pored nas su promicale oronule kamene fabrike i
skladišta koji su zaostali još iz doba francuske okupacije. S vremena
na vreme, ugledali bismo neku staru zapuštenu vilu sa urušenim
krovom, okruženu razgranatim urminim palmama.
„Francuzi su bili ubeđeni u to da su pronašli raj na zemlji”, rekao
je Kemal, „a pogledajte u šta se to sad pretvorilo”.
Zaustavili smo se ispred ruiniranog skladišta nadomak morske
obale. Dva muškarca su sedela u susednom kafeu, palčevima
gurkajući čepove preko table za dame. Podigli su pogled,
iznenađeni prisustvom nepoznatog vozila.
„Ovde se dovoze koze kupljene od seljaka iz unutrašnjosti”,
objasnio je Kemal, povevši me betonskim stepeništem koje je izlazilo
na dugačak hodnik pun krvi i slame. Iz blizine je dopiralo
uspaničeno meketanje.
„Ovde su”, rekao je Kemal.
Odgurnuo je jedna vrata i odjednom smo sa svih strana bili
okruženi kozama. Bilo ih je na stotine: belih, smeđih i crnih. Gurkale
su nas glavama i uvijale nam se oko nogu. Korpulentan muškarac
opasnog izgleda i ogromnih šaka probio se kroz stado i zagrlio
Kemala. Potom je zgrabio jednog krupnog jarca za rogove, bacio ga
na vagu i izviknuo cenu. Kemal je odmahnuo glavom. Isprepadani
jarac je istog trenutka bio bačen nazad u masu, spasen giljotine
zahvaljujući tome što je bio previše debeo.
Kemalov poznanik je ponavljao postupak sve dok na kraju nije
pronašao primerak odgovarajuće težine. Kemal je zavirio životinji u
usta i opipao joj leđa.
„Proveravaš da li je meso mekano?” naivno sam upitao.
„Ne”, odgovorio je on. „Proveravam da li ovaj jarac ima baraku.”
Životinja koja će biti zaklana u obredu morala je biti krajnje
brižljivo odabrana. Za ritual isterivanja duhova ukus mesa je daleko
manje važan od duha žrtvovane životinje. Ako ste dovoljno
nesmotreni da ubijete životinju s lošom karmom, vaša dotadašnja
loša sreća pretvoriće se u pravu kataklizmu. Izručio sam svežanj
novčanica od po stotinu dirhama i Kemalov poznanik je vezao jarca
kojeg smo nas dvojica potom odvukli do džipa.

Kada smo se vratili u Dar Kalifu, zatekli smo isterivače duhova

kako potpuno komirani leže u biblioteci. Bes je istog trenutka
pokuljao iz mene. Očigledno im nije bilo ni na kraj pameti da se late
svog posla i isteraju džine iz kuće. Jedini koji je ostao budan bio je
svodnik. Sedeo je zavaljen u uglu i motao džoint.
„Pa, oni spavaju!” zavrištao sam.
„Spremaju se za obred”, odgovorio je on.
„Da si ih smesta probudio!”
Svodnik je prešao jezikom preko usana i kresnuo palidrvce o pod.
„Nema šanse da ih probudim.”
„Zar su se toliko naduvali?”
„Nije to od kifa”, objasnio je. „Komirali su se od čaja koji su
napravili od onih žutih cvetova iz vašeg vrta.”
U neko ranije vreme možda ne bih shvatio taj komentar, ali
zahvaljujući svom boravku u gornjem slivu Amazona već sam bio
upoznat sa zastrašujućim dejstvom daturinih cvetova. Ta biljka, koju
ponekad nazivaju i „đavoljom trubom”, svojim cvetovima mami
lakomislene osobe da je dodirnu ili probaju njen ukus. Od svih
biljnih vrsta koje rastu po džunglama Perua nijedna nije opojnija i
opasnija od dature. Dok sam boravio s plemenom Suar, bio sam
toliko nepromišljen da lično isprobam njeno dejstvo. Pripadnici tog
plemena tvrde da im ta biljka daruje natprirodan uvid, da im
omogućava da uklone koprenu iluzije i zavire u stvaran svet.
Neobična svojstva dature poznata su još od doba kada su se
Španci otisnuli u osvajanje američkog kontinenta. Ta biljka je stigla u
Evropu zahvaljujući konkvistadorima, zajedno s paradajzom,
krompirom, ljutim papričicama i duvanom. Ona, za razliku od
ostalih biljaka, nije dobila primenu u kulinarstvu, ali ubrzo je naišla
na oduševljen prijem među vešticama koje su je koristile za svoje
vradžbine. One su cvetove dature mešale sa mašću koju su potom
nanosile na čelo i unutrašnju stranu bedara. Da bi podstakle
apsorpciju, mast su utrljavale u kožu drškom metle. Zahvaljujući
daturinom dejstvu, veštice bi prvo osetile kako se dižu u visine, a
potom bi izgubile svest. Kada bi mnogo sati kasnije ponovo došle k
sebi, bile su sigurne u to da su letele na svojim metlama.
Još ranije sam upozorio Arijanu da nipošto ne dira te cvetove koji
su rasli po čitavom posedu. Datura je prosto bujala na bogatom
crvenom afričkom zemljištu. Dok sam posmatrao isterivače duhova,
još jednom sam se uverio u to koliko je snažno bilo daturino dejstvo.
Krenuo sam od jednog do drugog, pokušavajući da ih razbudim.
„Oni više nisu na ovom svetu”, rekao je svodnik.
„Datura je užasno jaka”, promrmljao sam.
„Oni to i sami znaju”, odgovorio je on. „Uzeli su je da bi ušli u
svet džina.”
Isterivači su se u večernjim satima vratili u život i zatražili gozbu.
Rekli su da moraju dobro jesti kako bi mogli da obave svoj posao.
Već sam počinjao da strahujem da mi je u kuću banula gomila
prevaranata koje je svodnik nasumično okupio kako bi došli do brze
i lake zarade. Kuvarica je napunila dva velika poslužavnika kus-
kusom i mesom i rekla Hamzi da ih odnese u biblioteku. Njoj nije
bilo ni na kraj pameti da se nađe u njihovoj blizini. Tvrdila je kako
su ti ljudi toliko moćni da je dovoljno da nekog samo popreko
pogledaju pa da njegovo srce prestane da kuca.
Kada je Kemal nešto kasnije stigao u Dar Kalifu, saopštio sam mu
svoje sumnje. „Mislim da su to obični prevaranti”, rekao sam.
„Možda bi trebalo da ih najurimo.”
Kemal je istog trenutka prebledeo od užasa. „Ne smete tako
govoriti”, upozorio me je.
Kada su završili s gozbom, isterivači su se ponovo latili hašiša,
popili nekoliko galona čaja od nane i utonuli u dubok san.
Upitao sam svodnika kada će početi sa obredom.
„Već su počeli”, odsutno je promrmljao on.
„Nemoj me vući za nos! Šta su počeli? Po čitav dan se izležavaju
umesto da obave ono zbog čega su došli.”
 Kemal me je odvukao u stranu. „Ne smete tako govoriti”, ponovo
je rekao. „Morate se prema njima odnositi s poštovanjem.”
I tako sam na kraju popustio i ostavio svodnikovu ekipu da spava.
U međuvremenu, Arijana se sprijateljila s jarcem. Nažalost, bilo je to
prijateljstvo kojem nije bilo suđeno da potraje. Hranila je jarca
šargarepom, mazila njegovu meku crnu dlaku i odbijala da pođe na
počinak, tražeći da spava zajedno sa svojim novim ljubimcem.
„Moramo ga ostaviti da se naspava”, rekao sam. „Sutra ga
očekuje veliki dan.”
„Ja volim moju kozu”, prošaputala je ona.

Narednog jutra, probudio sam se u cik zore, prenut uspaničenim

povicima koji su dopirali iz sirotinjske četvrti. Hamza je zalupao na
vrata i rekao mi da pod hitno dođem. Navukao sam odeću i izašao
na glavnu ulicu. Buldožer je ponovo došao. U neposrednoj blizini
opakog vozila stajao je muškarac s notes-tablom i metalnim
naočarima, okružen razjarenom svetinom. Podigao je ruku i
pokazao tipu koji je upravljao buldožerom da počne s rušenjem
straćara.
Situacija je izmicala kontroli. Naša kuća je bila puna isterivača
duhova, a bidonvil je bio na rubu pobune. Kao šlag na tortu, fanatici
su se tog trenutka vratili sa svojom kamp prikolicom. Izašli su
napolje, odmarširali do džamije i izgurali starog smežuranog imama
kroz vrata. Bilo je to nešto nalik državnom udaru. Kada su
stanovnici sirotinjske četvrti shvatili šta se dešava, krv im je još više
jurnula u glavu. Ustremili su se ka džamiji, izbacili bradate fanatike
napolje i vratili svog imama na vlast. Vozač buldožera je iskoristio
pometnju i upalio motor.
Hamza me je zgrabio za rame. „Brzo, popričajte sa onim
službenikom i nagovorite ga da obustavi rušenje!” povikao je. „Vas
će sigurno poslušati.”
„Nema šanse da me posluša.”
„Molim vas, mesje Tahire.”
Službenik je bio prilično iznenađen kada sam mu prišao i objasnio
da živim usred sirotinjske četvrti.
„Ne možete ovim ljudima srušiti krov nad glavom”, rekao sam.
„Dobio sam naređenje”, odgovorio je on, lupkajući olovkom po
notes-tabli.
„Ako to učinite, stvari će se otrgnuti kontroli”, rekao sam.
„Pogledajte koliko ovde ima ljudi. Ko zna šta im sve može pasti na
pamet. Šta ćete ako krenu na vas?”
Preko njegovog lica je prešla senka straha. Dobio sam utisak da
pred sobom imam dobrog čestitog čoveka bez trunke iskustva.
„Ovi ljudi već dugo žive pod strašnom tenzijom. Samo je pitanje
trenutka kada će im nervi popustiti”, nastavio sam.
„Mislite da je stvarno toliko ozbiljno?”
Pokazao sam rukom ka svetini. Oni su, kao po nalogu, počeli da
ispuštaju urlike nekontrolisane srdžbe. Službenik je gurnuo notes-
tablu u torbu i mahnuo buldožeristi, pokazavši mu da napusti
bidonvil.

Isterivači su čitavog jutra i dobar deo podneva nastavili da se

razvlače po kući. Tražili su od kuvarice da im spremi još hrane, slali
čuvare po cigarete i naložili Kemalu da im negde pronađe flašu
votke. Svi su se bez ijedne reči povinovali njihovim zahtevima.
U sumrak sam odmarširao do svodnika, koji se gotovo čitav dan
nije pomerio s mesta, i rekao mu da odmah počnu sa obredom.
„U ovakvim stvarima nema žurbe”, odgovorio je.
Izvadio sam novčanicu od stotinu dirhama i protrljao je prstima.
Papir je zašuštao kao suvi list. Svodnik je zgrabio novčanicu i
zapljeskao dlanovima. Isterivači su se polako pridigli. Svodnik je
viknuo nešto na arapskom i obred je počeo.

Svodnik je namestio svoj pozlaćeni turban i naredio Hamzi da

širom otvori sva vrata i sve prozore u kući. Hamza je odmah pozvao
Osmana i prosledio mu naređenje. Osman je brže-bolje utrapio taj
zadatak Medvedu, da bi preko Medveda nalog konačno stigao do
baštovana. Pošto se najlošije kotirao na hijerarhijskoj lestvici,
baštovan nije imao izbora. Krenuo je na dužnost, dok su se čuvari
radoznalo tiskali oko isterivača.
„Još malo pa će početi”, uzbuđeno je prošaptao Osman.
Aisaue su navukli svoje bele pamučne dželabe i podelili se u
grupe od po troje ili četvoro ljudi. Nečujnim koracima su obišli
svaku od soba, premeštajući se dijagonalnim putem iz jednog ugla u
drugi.
„Šta to rade?”
„Traže srce kuće”, objasnio je Kemal.
„Otkud ti to znaš?” upitao sam.
Kemal je skrenuo pogled. „Svi to znaju”, rekao je.
Isterivačima je trebalo više od sat vremena da lociraju srce
Kalifove kuće. Da su mene pitali, ja bih verovatno pretpostavio da
se ono nalazilo u baštenskom dvorištu, u blizini odaje koju su čuvari
uvek držali pod ključem, ali pogrešio bih. Isterivači su se
jednodušno složili da se srce Dar Kalife nalazi u sredini drugog
dvorišta, dvorišta ispred kuhinje.
Svodnik je zavukao ruku u torbu i izvadio pregršt jeftinih
lojanica. Dodao ih je jednom od isterivača koji je bio toliko star da se
činilo da jedva stoji na nogama. Starac ih je poljubio i prosledio ih
svojoj braći. Sveće su potom bile zapaljene i raspoređene po
uglovima dvorišta. Dugi fitilji titrali su u tami. Isterivači su doneli
veliki grubi kamen u obliku kocke i smestili ga usred dvorišta, pored
slivnika. Dvorište se pretvorilo u hram, a kamen u njegov oltar.
Jedan od isterivača je promrmljao nešto svojoj sabraći. Nekoliko
minuta kasnije, začuo sam kako Arijana histerično vrišti na
travnjaku. Uspaničeno sam se sjurio ka tom delu dvorišta. Njene
ručice bile su grčevito obavijene oko jarčevog vrata. Dvojica aisava
su pokušavala da otrgnu životinju.
„Moraš ih pustiti da ga odvedu”, rekao sam joj.
Arijanino lice je bilo puno suza. „Gde vode moju kozu?” jecala je.
Bio je to strašno mučan trenutak, nešto što sigurno nikad ne
bismo doživeli da smo ostali u našem stanu u Londonu. Svi smo
uzeli učešća u obredu koji su nam u nasleđe ostavili naši davnašnji
preci. Ali kako je dečja duša to mogla shvatiti? Da li smo to mogli
shvatiti čak i mi koji smo sebe smatrali odraslim i zrelim ljudima?
Jednu savršeno krotku i zdravu životinju slali smo pod nož kako
bismo odobrovoljili neku nevidljivu silu koja, štaviše, verovatno nije
ni postojala. Očajnički sam želeo da Arijani nekako objasnim to što
se dešavalo oko nje. Želeo sam da joj kažem kako ta žrtva govori
mnogo toga o nama samima i o našoj žudnji da u nešto verujemo.
Ali joj, uprkos tome, ništa nisam mogao objasniti.
„Gde vode moju kozu?” ponovo je upitala.
„Na jedno bolje i lepše mesto”, odgovorio sam, brišući suze s
njenih obraza.

Isterivači su u dvorište doneli veliki kuhinjski lonac i napunili ga

mlekom. Jedan od aisava je mešao mleko, tiho pevušeći neke
nerazumljive reči. Oči su mu bile zatvorene, kao da je utonuo u
trans. Tada su u kuću uveli žrtvenog jarca. Sirotan je pružao tako
žestok otpor da su ga tri isterivača, držeći ga za rogove, jedva
odvukla do improvizovanog žrtvenika. Isprva je meketao na sav
glas, ali onda je strah učinio svoje. Životinja je naprosto zanemela,
kao da je slutila da će uzeti učešća u nekom velikom i značajnom
događaju.

Jedan isterivač je umočio kašiku u mleko i prineo je mojim

usnama. Ispio sam sadržaj. Tečnost je mirisala na ustajali duvan.
Potom je kašika nastavila od usta do usta. Svi redom su ispijali
gutljaje obrednog mleka – dvadeset i nešto aisava, čuvari i baštovan,
potom spremačica, dadilja i kuvarica. Tada je došao red na moju
suprugu i decu. Kada je kašika bila prineta Timurovim usnama,
Račana se usprotivila.
„On je previše mali”, rekla je. „Mogao bi navući neku bolest.”
Otvorio sam Timurova ustašca i nakapao unutra malo bele
tečnosti.
„Sada nije trenutak da razmišljamo o higijeni”, rekao sam.
„Ti i sam počinješ da veruješ u sve ovo, zar ne?” besno je
prošaptala Račana.
Već sam se spremao da poreknem njene reči, ali nešto me je
iznutra sprečilo. Račana je bila u pravu. Osećao sam da sve dublje
tonem u taj neshvatljivi ritual. Bilo je u njemu nečeg tako moćnog,
nečeg tako neodoljivog. Obredi bude onaj primitivni, praiskonski
deo našeg bića. Jednostavno nisam mogao da odolim tom zovu. U
trenutku sam poverovao da se u tom obredu krije neka istinska
svrha i da ja imam značajnu ulogu u svemu tome.
Kada smo završili sa ispijanjem mleka, jedan isterivač je počeo
veoma sporo i veoma snažno da udara u bubanj, stvarajući zvuk koji
je podsećao na pogrebna zvona. Taj ritam je pružao adekvatnu
zvučnu pozadinu za ono što će uslediti. Bum, bum, bum. Jarčeve
noge bile su vezane. Bum, bum, bum. Noževi su bili isukani. Bum,
bum, bum. Sečiva su se ukrstila. Bum, bum, bum. Glavni isterivač je
prišao žrtveniku. Bum, bum, bum. Zavrnuo je rukave.
„Bismilah ar-rahman ar-rahim”, objavio je. „U ime Boga,
Svemogućeg, Milostivog.”
Bum, bum, bum. Čelik je bljesnuo na mesečini. Bum, bum, bum. A
onda odjednom tišina. Životinja se ritnula i mlaz tamne uljaste krvi
je šiknuo preko pločica od terakote. Bum, bum, bum, nastavio je
bubanj.
„Sada počinje”, rekao je Kemal.
Rezak prodoran zvuk nafira, sedam stopa dugačkog roga,
razlegao se kroz kuću. Najstariji isterivač je odsekao jarčevu glavu,
sagnuo se i ustima isisao ranu. Još trojica aisava su istupili napred,
naneli svežu krv na usne, liznuli je i potom obesili truplo nasred
dvorišta. Krv je šiknula ka zemlji, slivajući se u podmetnutu limenu
kantu. Najstariji isterivač je dohvatio par dugih noževa i odrao
životinju.
Rasporio je trbuh i zavukao ruke u utrobu. Životinjska drob je,
obasjana svetlošću sveća, bljesnula poput dragulja. Prizor je, uprkos
svojoj strahotnosti, posedovao neku čudnu sirovu lepotu. Stari
aisava je tada odsekao organ koji je podsećao na bubreg i celog ga
progutao. Nakon toga je izvadio još jedan manji organ i predao ga
jednom od svoje sabraće koji ga je ekserom prikovao za zid na
drugom kraju dvorišta.
„Šta je to?”
„Žučna kesa”, odgovorio je Kemal.
„Zašto su je okačili na zid?”
„Da štiti kuću.”
Tada su se oglasile trube. Zvuk je odjeknuo kroz salone kao
vesnik smrti. Isterivači duhova su odjednom iščezli. Pomislio sam da
je to možda kraj obreda. Svodnik se došunjao pored mene i
potapšao me po leđima. Već sam zaustio da ga upitam da li su
završili kada su se aisave ponovo pojavile, koračajući jedan za
drugim.
Bili su obučeni u odore boje žita preko kojih su nosili
tradicionalne crvene ogrtače sa Atlaskih planina, ukrašene cikcak
šarama. Stopala su im bila bosa, a na glavama su imali turbane
zlatne i narandžaste boje. Svaki je sa sobom nosio po neki muzički
instrument – bendire, daire od kozje kože; tbilate, glinene bubnjeve;
gajtahe, drvene svirale prodornog zvuka; i garagabe, ogromne
gvozdene kastanjete. U koloni su ulazili u dvorište kako bi odali
počast iskasapljenom jarcu. Bilo je nemoguće ne prepustiti se
zvucima koji su se razlegali oko nas. Muzika koja je izbijala iz
njihovih instrumenata, ako se to uopšte može nazvati muzikom,
imala je za cilj da probudi onaj primitivni i praiskonski deo naših
bića i podstakne ga na to da uzme učešća u žrtvenom obredu. Bili
smo opasani zaglušujućim zvučnim bedemom. Kemal, čuvari i ja
opčinjeno smo posmatrali kako aisave pale svežanj topolinog lišća, a
potom gase plamen i kreću u obilazak kuće, kadeći prostorije
dimom.
Svuda su obavljali isti ritual, posipajući uglove svake sobe
mlekom, solju i krvlju. Uporedo s tim, izvodili su obredni ples,
skakućući napred-nazad, šušteći buketom tinjajućih topolinih listova
i pevušeći neku tihu dostojanstvenu mantru. Svodnik se stropoštao
u pletenu stolicu na verandi i zapalio još jedan džoint. Prišao sam,
želeći da se raspitam šta aisave tačno rade.
On je samo odmahnuo rukom. „Postoje stvari o kojima je
najmudrije ćutati”, rekao je, sa uživanjem povukavši još jedan dim iz
džointa.
Otišao sam da proverim kako je Arijana. Pretpostavljao sam da je
strašno utučena zbog rastanka sa svojim ljubimcem. U spavaćoj sobi
sam zatekao Timura kako spava u svom krevecu, ali od Arijane nije
bilo ni traga ni glasa. Istog trenutka me je obuzela panika. Izjurio
sam iz spavaće sobe i potrčao kroz dugački hodnik.
Kemal je, zajedno sa čuvarima, sedeo na travnjaku.
„Jeste li negde videli Arijanu?”
Sva četvorica su odmahnula glavama. Odjurio sam do verande, a
odatle ušao u glavni salon. Ni tamo je nisam pronašao. Dok sam se
približavao dvorištu gde je visio žrtvovani jarac, čuo sam prigušene
glasove aisava koji su nastavljali sa svojim obredom. Prešao sam
pogledom preko iskasapljenog trupla sa kojeg se još uvek slivala
krv. Na zemlji ispod trupla ugledao sam odranu kožu i odsečenu
glavu, a odmah pored njih je čučala naša mala Arijana, obučena u
pidžamu.
„Baba”, tiho je rekla, „šta se desilo s mojom kozom?”
Ovog puta, suze su navrle na moje oči. Njene oči su bile suve i
ozbiljne. Nije toliko bila tužna koliko zbunjena. Taman se sprijateljila
sa svojim novim lepim umiljatim ljubimcem kada su se pojavili neki
čudni ljudi koji su ga oteli od nje, ubili ga, odrali i odsekli mu glavu.
Staviše, to se nije desilo na televiziji ili na pijaci, već u kući u kojoj
smo živeli.
„Baba, zašto je kozina glava na zemlji?” upitala je. „To mi nikako
nije jasno.”
Uzeo sam je u naručje i pomazio je po kosi. „Ni meni nije jasno”,
odgovorio sam.

Isterivači duhova su čitavu noć tumarali po Kalifovoj kući. Ležao

sam šćućuren u postelji, stežući Arijanu u naručju. Kroz moj
pospani um promicali su snovi protkani odjecima bubnjeva. Čuvari
su sve vreme ostali budni. U zoru sam ih zatekao kako sede na
kamenim stepenicama koje su vodile na verandu.
„Je l’ gotovo?”
Osman je podigao ruku. „Još uvek nije.”
Uputio sam se kroz salon, a potom kroz biblioteku i spavaću sobu
na spratu, ali nigde nisam zatekao nijednog aisavu. U kući je bilo
veoma tiho, kao posle zemljotresa – kada tlo prestane da drhti, kada
grmljavina utihne i kada nad ruševinama zavlada neobičan smiraj.
U svim sobama osećao se vonj krvi i dima. Već po samom mirisu
moglo se zaključiti da se unutra nešto desilo, nešto čudno i
groteskno. Iako nisam mogao tačno definisati tu promenu, sve mi je
odjednom delovalo nekako drugačije.
Izašao sam napolje. U sobi na drugom kraju dvorišta zatekao sam
isterivače. Sedeli su na podu, raspoređeni ukrug, a oko njih je titrao
plamen zapaljenih sveća. Neki su pevušili. Nije mi bilo jasno kako ih
nisam čuo spolja. U vazduhu se osećao težak miris lojanica i
nagorelog lišća.
Kemal je sedeo naslonjen uza zid. Ispod očiju su mu se nazirali
duboki tamni kolutovi.
„Je l’ gotovo?” upitao sam.
„Nije.”
„Jesu li džini otišli?”
„Skoro da jesu.”
Najstariji isterivač je zavukao ruke u vreću i izvadio živog
kikireza. Lagano se pridigao na noge. Ptica je nekoliko puta
zalepršala krilima, a onda joj je stari aisava brzim pokretom prstiju
zavrnuo šiju. Još malo lepršanja i glava je već bila otkinuta. Krv se
slivala na pod, a pevanje aisava postajalo je sve snažnije. Sveće su
zatreperile kao da je kroz sobu prohujao blagi lahor. Krv je i dalje
kapala, a onda su se oglasili bubnjevi. Ritam je bio jeziv, stravičan,
leden – poput zvuka pogrebnog marša. Pa ipak, bilo je u tome neke
čudesne privlačnosti, nečega što vas je svom silinom uvlačilo u
mračne dubine obreda. Bilo je nemoguće odupreti se tom osećaju.
Jedan od mlađih muškaraca naglo se uspravio i bacio na pod.
Valjao se po zemlji, drhtao čitavim telom, kolutao očima. Ritam
bubnjeva je postajao sve snažniji i sve brži, kao uragan koji hvata
zalet za svoj fatalni udar. Još jedan aisava se pridigao i bacio na
zemlju, a odmah za njim još jedan. Ritam je postajao sve brži i brži i
brži. Osećao sam kako i sam zaranjam u taj čudni ritual. Odjednom
mi se učinilo kao da je sav vazduh iz prostorije isisan. Tada su se i
sveće ugasile.
Jedina ženska članica skupine naglo je ustala i počela da čupa
kosu. Oči su joj bile čvrsto zatvorene, odora poprskana voskom i
krvlju. Bubnjevi nisu ni na trenutak prestajali. Njihov zvuk je
stvarao pozadinu, pozornicu, ambijent. Žena je povukla rukav svoje
dželabe i zarila zube u sopstveno meso.
Bubnjevi su i dalje udarali.
Njihov zvuk je zamro tek kada se sunce promolilo nad urminim
palmama na drugom kraju vrta. Isterivači su ležali po salonu,
utonuli u dubok san. Bili su iscrpljeni od napora. Svud naokolo
vladala je mukla tišina, osećaj da se odigrala neka velika bura, ali da
je sada sve to ostalo iza nas. Prizor me je podsećao na završni kadar
nekog holivudskog filma u kojem se glavni junaci bacaju jedni
drugima u naručje, pohabane odeće i lica prekrivenih blatom i
krvlju. Ali za razliku od filma, ovde nije bilo odjavne špice.
Čuvari su tiho prišli i postrojili se preda mnom. Salutirali su, a
onda mi je svaki od njih srdačno stegao ruku.
„Kandiša je otišla”, rekao je Hamza.
„Otišla je daleko odavde”, procvrkutao je Osman.
„Da li to znači da Dar Kalifa sada pripada nama?” upitao sam.
„Da”, tiho je rekao Medved. „Kuća je sada vaša.”
 U sumrak sam zahvalio svodniku i njegovim aisavama koji su
potom posedali na prikolicu kamiona i krenuli kroz sirotinjsku
četvrt nazad ka brdima. Zatvorio sam ulazna vrata i duboko
udahnuo, preplavljen osećajem da je konačno sve bilo gotovo i da je,
na neki čudesan način, sve iznova počinjalo.
 DVADESET PRVO POGLAVLJA

Nikada ne deli savete među svetinom.

GROFICA DE LONGVIK ME JE SUTRADAN POZVALA

TELEFONOM, objasnivši kako je načula da smo uspeli da najurimo
demone iz Kalifove kuće.
„Možda nikada nisu ni bili tu” odgovorio sam.
S druge strane sam začuo prigušeni krik zaprepašćenja. „Ne
smete tako govoriti”, upozorila me je, „ili se oni za tren oka mogu
vratiti”.
„Zar i vi verujete u džine?”
„Mais oui – ali naravno”, odgovorila je stara dama.
Dok sam razmišljao šta da kažem, grofica je nastavila.
„Ako dovoljno dugo živite u Maroku, džini vam se jednostavno
uvuku pod kožu”, objasnila je. „Znam da će vam to zvučati čudno,
ali oni su ti koji odlučuju.”
„O čemu odlučuju?”
„O tome da li će vam dopustiti da verujete u njih”, odgovorila je.

Mesec maj nam je vratio žegu koja je nestala prethodnog oktobra.

Dani su ponovo bili dugi i vreli, ispunjeni zujanjem pčela koje su
letele među cvetovima hibiskusa i lavežom pasa koji su se upuštali u
svoje okršaje po bidonvilu. Račana i deca bili su srećniji nego što sam
mogao i sanjati. Činilo mi se da su njih troje, za razliku od mene, za
tren oka zaboravili na događaje koji su se nedavno odigrali pod
našim krovom. Čuvari su takođe bili zadovoljni. Vratili su se svojim
redovnim dužnostima i po čitav dan grabuljali travu, patrolirali po
posedu i skupljali utopljene leptire s površine bazena. Prošlo je
punih mesec dana a da nisam čuo ni jednu jedinu reč o džinima.
Radovi u kući su takođe počeli da se privode kraju. Podovi,
zidovi i veličanstvena mozaička fontana su bili završeni. Drvenarija
je bila prefarbana, a stakla na prozorima zamenjena. Brojni drugi
detalji, za koje sam već mislio da nikada neće stići na red, takođe su
bili sređeni. Pukotine na krovovima su bile zapušene, gipsane
dekoracije dovršene, a u kupatilima instalirani novi bojleri. Takođe
smo postavili ogradice od kovanog gvožđa i napravili špalire za
dvorište. Ekipa od dvanaest muškaraca namestila je ogromna
indijska vrata, a na verandi ispred njih okačili smo predivnu
ljuljašku iz Radžastana, smestivši je ispod špalira krunisanog
cvetovima pasiflore.
Konačno je stigao trenutak kada smo se mogli baciti na završne
detalje. Maroko je verovatno najbolje mesto na svetu za kupovinu
dekorativnih predmeta kojima ćete ulepšati svoj dom. Svaki deo tog
severnoafričkog kraljevstva odlikuje se specifičnim i potpuno
unikatnim stilom razvijenim kroz viševekovno usavršavanje
zanatske prakse. Na medini u Fesu kupili smo mesingane svećnjake,
ukrasne lampe i čitave rolne sabra svile istkane od vlakana agaz
kaktusa. U Esauiri smo pronašli kafeni stočić furniran mirisnim tuja
drvetom i ukrašen komadićima sedefa, a od jednog trgovca s
Visokog Atlasa kupili smo dvanaest berberskih plemenskih čilima
koji predstavljaju čudesan spoj boje i dezena.
Međutim, od svih mesta koje smo posetili, Marakeš je
predstavljao ubedljivo najveće iskušenje za naše novčanike.
Ta mo šn ja medina je preplavljena fantastičnim umetničkim i
zanatskim rukotvorinama. Kad nastupe dugi vreli letnji dani, uske
prašnjave uličice prosto vrve od života. Tamo možete zateći
magareće zaprege s gomilom glinenog posuđa, armije uličnih
prodavača natovarenih mesinganim fenjerima i srebrnim lampama,
kao i čopore derana koji na sav glas reklamiraju svoje drvene
igračke. Među tom nepreglednom masom neizostavno ćete ugledati
i slepce koji traže milostinju, preplanule turiste s fotoaparatima,
džeparoše i policajce u civilu, bicikle i skutere, vračare i krotitelje
zmija, ludake i prevarante. Išli smo nogu pred nogu, probijajući se
kroz svetinu i pitajući se kako ćemo se izvući iz tog krkljanca.
Svaki santimetar prostora bio je prekriven nekom vrstom robe –
poslužavnicima sa svežim nugatom koji su se presijavali na
popodnevnom suncu, gomilama pistaća i sušenih kajsija, pečenih
badema i hikori oraha. Bila su tu i čitava brda šafrana, kao i obilje
mariniranog limuna, smokava i sušenog goveđeg buta.
Kada smo već pomislili da nam nema izlaza i da ćemo se ugušiti u
toj gužvi i vrelini, primetili smo kako nam neko domahuje rukom iz
obližnje radnje. Unutra je bilo sveže i tiho. Pred naširn očima
ukazale su se police prepune beskrajno primamljivih predmeta. Čim
smo šmugnuli unutra, vlasnik radnje je zalupio vrata, namakao rezu
i poslužio nas čajem od nane.
„Dobro došli u moju oazu”, rekao je.
Napola u šali, upitao sam ga da li smo sad njegovi zarobljenici.
Suvonjavi trgovac se zagledao u mene, dodavši mi šolju sa čajem.
„Nisam zatvorio da vi ne biste izašli”, objasnio je, „već da ostali
ne bi jurnuli unutra”.
Natenane smo ispijali čaj i istraživali blago poslagano na
jednostavnim otvorenim policama. Bilo je tu posuđa od terakote
dekorisanog cikcak motivima, ukrasa za glavu iz pustinjske Sahare i
prostirki napravljenih od vlakana esparto trave. Ugledali smo
takođe i predivne kelime sa živopisnim dezenima u crvenoj, žutoj i
zelenoj boji, srebrne broševe, priveske ukrašene kitnjastim slovima i
starinske berberske bračne ugovore izrezbarene na valjkastim
komadima drveta. Na stražnjem zidu nalazila se bronzana fontana u
obliku gazele, a pored nje nekoliko ritualnih posuda sa izrezbarenim
kriptogramima.
Moju pažnju su naročito privukla čudesna kedrova vrata
naslonjena uza sam izlog. Vrata su bila ukrašena Davidovom
zvezdom ispod koje se nalazilo par redaka ispisanih hebrejskim
slovima.
Vlasnik radnje je primetio moju zainteresovanost. „Iznenađeni
ste, zar ne? Niste očekivali da ćete ovde naići na vrata sa očiglednim
jevrejskim obeležjima.”
Odgovorio sam da tako nešto zaista nisam očekivao.
Trgovac je ispravio leđa. „Istina je da između Arapa i Jevreja
danas vlada velika tenzija”, rekao je, „ali Maroko bi bio daleko
siromašnija zemlja bez Jevreja.”
Pomenuo sam kako sam načuo da je među vodećim kraljevim
savetnicima bilo i nekoliko Jevreja, kao i da sam pročitao nešto o
jevrejskom nasleđu Maroka.
„Moji preci su bili Jevreji”, rekao je suvonjavi trgovac. „Stigli smo
ovde iz Andaluzije pre sedam vekova i ponosimo se svojom
tradicijom. Generacijama smo slobodno upražnjavali svoju jevrejsku
veru i živeli zajedno s muslimanima. A onda je, pre dve stotine
godina, marokanski sultan natovario Jevrejima na vrat strahovite
poreze. Nismo imali drugog izbora nego da primimo islam.”
Pre nego što smo se rastali s našim ljubaznim domaćinom, kupili
smo jednu obrednu posudu, jedan kelim i malu srebrnu kutiju.
Trgovac je sklonio rezu, poželeo nam svaku sreću i ćušnuo mi svoju
vizitkartu. Radoznalo sam bacio pogled na ime odštampano na
kartici. Vlasnik radnje se zvao Abdul-Rafik Koen.

Kada smo se vratili u Kazablanku, u poštanskom sandučetu sam

zatekao jednu crno-belu razglednicu. Slika je prikazivala skupinu
saharskih žena kako sede u karavansaraju, s nekoliko kamila u
pozadini. Razglednica je stigla od Pamele, načitane Amerikanke
koju sam upoznao kada sam posetio vilu u Rue de la Plage, gde je
svojevremeno živeo moj deda. Na poleđini je pisalo: Putujem kroz
južni Maroko. Hrana je divna, izuzev na jednom mestu, u Sidi Ifniju, gde
su nas poslužili šniclom veoma sumnjivog porekla. Sam bog zna šta su
nam stavili u tanjire. Meso je bilo tako grozno da su svi odustali od jela.
Čak ga je i moja mačka odbila.

Krajem maja, odleteo sam u trodnevnu posetu Londonu kako bih

prisustvovao premijeri filmskog projekta u čijoj sam realizaciji
učestvovao. Bilo je to jedno od onih dosadnih putovanja ispunjenih
usiljenim razgovorima i beskrajnom samoćom. Nisam se još ni bio
raspakovao, a već sam počeo da čeznem za decom, Račanom i
Kalifovom kućom. U Londonu sam sreo jednog prijatelja iz školskih
dana koji se i dalje vrteo u začaranom krugu iznurenih karijerista i
pseudoprijatelja. Zbijali smo šale na račun engleskog životnog stila,
skučenih stanova zakrčenih nameštajem i medija koji su nas
bombardovali informacijama. Činilo mi se da je moj prijatelj iskreno
impresioniran time što sam smogao snage da se preselim u
Kazablanku. Nas dvojica smo svojevremeno planirali da zajedno
dignemo sidro, ali on je i dalje ostao nasukan na Britanskim
ostrvima. Na rastanku sam se našalio, rekavši mu da se on izgleda
nikada neće otarasiti sendviča s piletinom i groznog engleskog
vremena. Njegovo lice se odjednom snuždilo.
„To je jedino za šta znam”, rekao je.
Sat vremena nakon što sam se vratio u Dar Kalifu, začuo sam
kucanje na vratima. Rekao sam Račani da je to sigurno Hišam,
pretpostavljajući da je stari filatelista svratio da se raspita imam li
neku novu markicu za njega. Međutim, to nije bio Hišam, već
njegova supruga Kadidža. Oči su joj bile podbule, a beonjače
zakrvavljene. Pozvao sam je unutra, ali objasnila mi je da se ne
može zadržavati.
„Moj muž je umro pre dva dana”, rekla je. „Srce mu je otkazalo.”
Izjavio sam joj saučešće. Njena vest me je beskrajno rastužila.
„Rekao mi je da vam dam ovo u slučaju da mu se nešto desi”,
nastavila je Hišamova supruga, pruživši mi veliku kutiju.
Odneo sam kutiju do radne sobe, uključio stonu lampu i otvorio
je. Unutra su bili Hišamovi albumi s markicama. Od Hišama sam
naučio mnogo toga o Maroku i o životu. Sedeo sam u pomrčini,
potišten zbog gubitka mudrog i čestitog prijatelja. A opet, u isto
vreme, bio sam i srećan, srećan što su nam se putevi makar
nakratko ukrstili i što smo proveli toliko divnih sati vodeći tople
razgovore koje sam plaćao poštanskim markicama.
Jednog popodneva, tačno mesec dana nakon što su aisave obavile
ritual isterivanja duhova, Osman je svečano izjavio kako želi nešto
da mi pokaže. Upitao sam ga o čemu se radi, ali on mi je odgovorio
samo da se strpim i krenem za njim. Poveo me je ka stajama. U
dvorištu Dar Kalife nalaze se četiri staje koje su raspoređene u
obliku slova L. Jedna od njih je predstavljala glavno sastajalište
čuvara, gde su oni provodili većinu slobodnog vremena pijući čaj od
nane, dok su ostale bile zakrčene starim merdevinama i kolutovima
kanapa, baštenskim alatkama, bodljikavom žicom i slomljenim
stolicama.
Osman je gurnuo vrata staje s leve strane. Unutra je bilo toliko
krša da su se jedva odškrinula. Čuvar se navalio na vrata i još
jednom gurnuo.
„Vidite ono tamo?” upitao je.
„Šta to?”
„Ona vrata. Stara vrata” rekao je.
Zavirio sam unutra, ali ugledao sam samo gomilu nabacanih
merdevina i stolica, razmontiranu ogradu i hrpu odbačenog posuđa.
Nigde nisam video vrata koja mi je Osman pokazivao. Tada su nam
u pomoć pritekli Hamza i Medved. Nakon otprilike sat vremena
borbe, čuvari su uspeli da izvuku vrata iz staje i da ih donesu do
travnjaka.
Vrata su bila čudesno lepa. Bila su napravljena od kedrovog
drveta i imala su oblik ključaonice. Prednji deo je bio oslikan
geometrijskim figurama.
„Tako su lepa i tako stara”, rekao sam. „Zašto mi ranije niste rekli
za njih?”
„Nismo uopšte znali da su unutra”, rekao je Medved.
„Zar vi ne znate čega sve ima u stajama?”
„Naravno da znamo” uzviknuo je Hamza, „ali ona ranije nisu bila
tu”.
„Bila su skrivena” tiho je rekao Osman.
„Džini nam nisu dopuštali da ih vidimo”, objasnio je Medved.
Telohranitelj Rašid je restaurirao vrata i postavio ih na ulazu u
našu spavaću sobu. Bio sam van sebe od sreće. Dobio sam tako
vrednu stvar, a da za nju nisam platio ni prebijene pare. Bilo je to
kao dobitak na lutriji. Hamza je koristio svaku priliku da mi predoči
kako sada, kada su džini napustili kuću, mogu očekivati razna
prijatna iznenađenja.
 „Stvari odjednom postaju vidljive”, objašnjavao je, „stvari koje su
godinama bile skrivene od ljudskih pogleda”.
„Kakve stvari?”
„Zaboravljeno blago”, rekao je. „Sve stare kuće poput Dar Kalife
pune su blaga.”
Rekao sam mu da mi to zvuči neverovatno.
„Pa, zar ova vrata nisu dokaz?” odgovorio je. „Ranije ih nije bilo,
a sad su odjednom tu.”
„Stvarno misliš da će se to blago materijalizovati?”
„Naravno da hoće”, objasnio je Hamza. „Samo se vi lepo zavalite
u stolicu i čekajte.”
Nekoliko dana kasnije, izašao sam pre doručka u šetnju duž
obale. Plaža je bila gotovo pusta. Usput sam sreo samo muškarca
koji je jahao svog arapskog pastuva kroz talase koji su zapljuskivali
obalu. Skinuo sam cipele i zakoračio u vodu, gledajući ka horizontu.
Bilo mi je strašno čudno kada sam se setio da su moja bosa stopala u
tom trenutku stajala na istoj geografskoj širini kao i Atlanta.
U povratku, laganim koracima sam se uputio kroz bidonvil,
posmatrajući uobičajene jutarnje prizore. Oštrač noževa je dozivao
mušterije, bakalin je razvrstavao svoju robu, a jedna žena je sedela
ispred udžerice i razdvajala žito od pleve. Deca su žurila ka učionici
dograđenoj uz malu belu džamiju, gde ih je čekala stroga učiteljica
naoružana narandžastim gumenim crevom. Taman sam nameravao
da provirim u učionicu kada mi je prišao imam. Očekivao sam da će
mi ponovo tražiti novac.
„Želim da vam zahvalim za velikodušne priloge”, rekao je.
Nisam shvatao na šta misli. Jedino što sam poklonio bio je školski
pribor koji sam pre izvesnog vremena kupio sa Zohrom.
„Mislite na stvari za školu?” upitao sam.
„Ne, nikako”, ogovorio je stari imam. „Hvala vam za novac koji
nam šaljete.”
„Novac?”
„Da. Hamza nam redovno donosi vaše priloge”, objasnio je.
„Zahvaljujući tim parama, popravili smo krov na džamiji i uveli
struju.”
Ostao sam bez teksta. Nikada nisam dao Hamzi bilo kakve pare
za džamiju.
„Nisam vam ja poslao te pare”, zbunjeno sam rekao.
„Hamza me je već upozorio da ste vi izuzetno skroman čovek”,
promrmljao je imam. „Rekao je da ste vi poslali te pare, ali da ćete to
poricati ako ikada načnem tu temu pred vama.”
Imam je sagnuo glavu i poljubio me u ruku. Vratio sam se u Dar
Kalifu, preplavljen osećajem stida. Kasnije sam saznao da su Hamza,
Osman i Medved svakog petka, čim bi dobili platu, odlazili do
džamije i uručivali imamu po trećinu svoje zarade, pripisujući tu
velikodušnost meni u zaslugu.

Smrt Hišama Harasa ispunila me je strašnim osećanjem krivice.

Njegova udovica je ostala praktično bez ičega, dok sam ja nasledio
bogatu i vrednu zbirku poštanskih maraka koje je moj čestiti prijatelj
sakupljao čitavog života. Njegova supruga je bila isuviše ponosna da
bi prihvatila milostinju. Kad god bih je posetio i upitao je mogu li
nekako da joj pomognem, tvrdila je da nema potrebe za tim jer se
Bog stara o njoj. Uprkos tome, nije mi promaklo da je, svaki put
kada bih kročio u kućicu iza džamije, nedostajala još neka vredna
stvar iz porodičnog inventara – prvo je otišao veliki starinski sat,
potom radio, a na kraju i Kuran koji su Hišam i njegova supruga s
tolikom ljubavlju čuvali. Račana je smislila kako da pomognemo
starici, a da ne povredimo njen ponos. Predložila je da neko odnese
albume u Evropu i da ih proda nekom tamošnjem kolekcionaru.
Poslao sam albume preko jednog prijatelja koji je putovao za
London. Nije prošlo mnogo vremena, a on je već uspeo da ih proda.
Telegrafskim putem nam je poslao popriličnu svotu novca. Čim sam
podigao novac, odjurio sam do Hišamove udovice. Uručio sam joj
koverat i objasnio da su ti albumi predstavljali nešto nalik životnom
osiguranju, nešto što se moglo ostaviti kao zalog za crne dane.
Ona je doterala maramu, obrisala suzu ispod oka i rekla: „Tamo
gore na nebu jedan starac vas proklinje zbog toga što se uradili, ali
ovde na zemlji jedna starica vam je neizmerno zahvalna.”
Kako je prolazila naša prva godina u Maroku, sve češće sam
zaticao sebe kako razmišljam o tom drastičnom životnom potezu na
koji smo se osmelili. Put koji smo do tada prešli bio je krivudav i
stenovit. Na tom putu smo se često susretali s teškim, pa čak i
surovim spoznajama. Pa ipak, zaključio sam da život bez takvih
puteva i takvih spoznaja ne poseduje naročitu vrednost.
Ako se preselite u neku novu i nepoznatu zemlju, primetićete da
tamošnji život od vas zahteva da iz dana u dan pravite razne
kompromise. Ali ako ste dovoljno hrabri da to učinite, bićete
višestruko nagrađeni. Maroko ima drevnu, još uvek netaknutu
kulturu u čijem jezgru počiva porodica. Najveća prednost života u
Dar Kalifi za mene je sadržana u činjenici da Arijana i Timur tu
mogu odrastati u inspirativnom okruženju koje vrvi od života, boja i
emocija. Kao roditelj sam uspeo da se otarasim onog
karakterističnog osećaja krivice koji muči sve roditelje u Britaniji,
gde i dalje opstaje viktorijansko ubeđenje u to da deca treba da se
vide, ali ne i da se čuju. Zbog toga svim silama ohrabrujem Arijanu i
Timura da puste glas, da vrište, pevaju, igraju na ulici, da budu ono
što jesu.
Renoviranje Dar Kalife je predstavljalo bogato, živopisno i
upečatljivo iskustvo. Povremeno sam umeo da urličem, da buncam i
da se u očaju bacam na zemlju. Međutim, tajna je bila u tome da se
pridignem i nastavim dalje, koliko god mi se činilo da je situacija
nepodnošljiva. Preseljenje u Maroko donelo mi je mnogo lepih
stvari, ali najlepše od svega jeste to što ponovo s ponosom mogu da
budem ono što jesam.

Nekoliko dana nakon smrti Hišama Hirasa, čuvari su se došunjali

do moje radne sobe dok sam pisao za predivnim španskim stolom.
Pre toga sam ih nebrojeno puta upozorio da, dok sedim za tim
stolom, ne želim da me bilo ko uznemirava. Mogli su me prekinuti
jedino ako bi se deca našla u nekoj nevolji ili ako bi izbio požar. Po
izrazima njihovih lica, odmah mi je bilo jasno da se nije desilo ništa
alarmantno. Podigao sam pogled, očekujući obrazloženje.

„Moramo porazgovarati s vama, mesje Tahire”, rekao je Hamza,

proguravši se napred.
„Zar je stvar toliko važna?” upitao sam.
Sva trojica klimnula su glavom. „Da”, odgovorili su u horu.
„Veoma je važno.”
Spustio sam penkalo. „Dobro onda. Da čujem o čemu se radi.”
„Džini su otišli”, rekao je Osman.
.,To je baš lepo, zar ne?” rekao sam. „Sada možemo živeti u
miru.”
Čuvari su zbili redove.
 „Imamo još bolje vesti za vas”, prozborio je Hamza.
„Šta može biti bolje od vesti da su džini napustili kuću?”
Medved je iskoračio ka meni. U rukama je držao staru masivnu
pohabanu fasciklu.
„Džini su ovo krili od nas”, rekao je Osman.
„Šta je to?”
„Blago”, odgovorio je.
Hamza je uzeo fasciklu iz Medvedovih ruku i spustio je na sto.
Odvezao sam traku i otvorio je. Unutra se nalazilo mnoštvo
požutelih dokumenata i plan celokupnog poseda.
Zamolio sam ih da mi pojasne o čemu se radi.
Osman je pokazao na plan. „Vi posedujete gangsterovu kuću”,
rekao je.

Hišam Haraš je bio sahranjen na obronku brežuljka u senci

jablanovih stabala na južnom rubu Kazablanke, a njegov grob
obeležen štapom zabodenim u humku sveže iskopane zemlje. Svud
naokolo beli nadgrobni kamenovi presijavali su se pod zracima
zalazećeg sunca, stvarajući prizor koji je podsećao na ogromni
ustalasani svetlucavi prekrivač. Odlazio sam tamo i sedeo pored
Hišamove humke, posmatrajući kako se senka štapa lagano pomera
ka istoku. Na groblju je vladala tišina s kakvom sam se retko kad
susretao u Kazablanki, tišina smiraja.
Čuvari su me preklinjali da ne posećujem starčev grob. Govorili
su da u Maroku nema opasnijih mesta od groblja, naročito u suton.
„Kada sunce zađe” objasnio je Medved, „džini ustaju iz grobova i
traže ljude čija su lica sveža i topla”.
 Prvog dana jula, Kemal je stigao iz luke s kontejnerom punim
mojih knjiga. Nekim zapanjujućim marifetlukom uspeo je da
odobrovolji cenzorsku policiju i izbavi moj dragoceni tovar bez
plaćanja bilo kakvih dažbina. Kao i uvek, nisam imao ni najblažu
predstavu o tome kakve im je laži napričao ili, ako to nije bilo u
pitanju, koji je drugi metod primenio.
Te noći, Račana i ja smo se preselili na sprat u našu novu spavaću
sobu. Deca su takođe dobila svoju sobu, s druge strane hodnika. Sve
do te večeri, gužvali smo se gotovo punih godinu dana u
zajedničkom sobičku u prizemlju. Život u ogromnoj staroj kući
donekle je podsećao na proces odrastanja – bilo je tu zastrašujućih
momenata, ali i beskrajnih mogućnosti. Ne mogu rečima opisati
koliko smo bili radosni kada smo te prve večeri ušli u svoje novo
porodično gnezdo na spratu, znajući da su radovi konačno završeni.
 Bacio sam se preko postelje i zavalio se na meke ušuškane
jastuke. Račana se spustila pored mene, a onda smo oboje prasnuli u
smeh. Koliko smo samo čekali na taj trenutak. Izgledalo je isuviše
dobro da bi bilo istinito. Račana je stavila ruke ispod glave i
zagledala se u tavanicu.
„Sad bismo ovo mogli da prodamo, pa da krenemo ispočetka”,
rekla je.
Nisam odmah odgovorio. Bio sam toliko šokiran da sam ostao bez
teksta. Kroz glavu su mi proletele sve one nevolje sa arhitektom,
radnicima i džinima.
„Jesi li ti pri sebi?” konačno sam promucao.
„Bilo je teško”, odgovorila je ona, „ali preživeli smo.”
Laknulo mi je od tog odgovora. Račanine reči su mi skinule sa
srca teško breme strepnje. Naravno, pred nama je bilo još mnogo
nevolja. Bili smo svesni činjenice da smo tek zaplovili okeanom
problema i neočekivanih događaja. Pa ipak, duboko u sebi smo znali
da smo postigli nešto zaista značajno, da nas je to što smo prihvatili
izazov učinilo snažnijim i nekako potpunijim. Ali najveće i najlepše
od svih dostignuća bilo je to što su nas naše novo okruženje, naši
čuvari i Kalifova kuća konačno prihvatili i što se u Maroku više
nismo osećali kao stranci.
 REČNIK

agaz: vrsta marokanskog kaktusa od čijih se vlakana pravi

svilenkasta tkanina poznata kao sabra.
aisava: bratstvo koje sačinjavaju isterivači duhova, osnovano u
šesnaestom veku sa središtem u Meknesu, čuveno po svojoj
duhovnoj muzici.
arabeska: opšti termin kojim se opisuju složeni geometrijski oblici
i linije koji se koriste u arapskoj umetnosti.
Arapske noći: Pogledaj pod Hiljadu i jedna noć.
baba: doslovno „otac”. Termin kojim se deca od milošte obraćaju
ocu. Isti termin se koristi i kao izraz poštovanja u obraćanju starijim
muškim osobama.
babuš: popularne papuče sa zašiljenim vrhom koje se prave od
kozje kože i predstavljaju tradicionalnu obuću Marokanaca i
Marokanki. Najčešće su žute, ali mogu biti i drugih boja.
bakšiš: novac koji se daje kao mito ili kao nagrada,
baraka: doslovno „blagoslov” ili „blagosloven”.
b’saf: marokansko-arapski izraz sa značenjem „mnogo”
bedžmat: ručno pravljene pločice od terakote, glazirane ili
neglazirane, koje se koriste za prekrivanje kućnih podova ili
verandi.
bendir: marokanske tradicionalne daire napravljene od kozje
kože.
Berberi: pripadnici jednog od starosedelačkih nearapskih
plemena,
bidonvil (bidonville): francuski izraz za sirotinjsku četvrt.
Bismilah: arapski izraz sa doslovnim značenjem „u ime boga”.
Tim rečima, muslimani započinju i završavaju brojne životne
aktivnosti kao što su jelo, vožnja, itd.
bistija: marokansko jelo napravljeno od slojeva prhkog slatkog
testa, golubijeg ili pilećeg mesa, badema, jaja i začina.
cafe noir: doslovno „crna kafa”. Francuski izraz koji ukazuje na
izuzetno jaku kafu bez mleka kakva se služi u većini marokanskih
kafea.
Dar: marokansko-arapska reč za kuću.
dardž: jedan od oblika keramičkih fragmenata koji se koriste u
izradi zelidž mozaika.
dari: jedan od jezika kojima se govori u Avganistanu.
datura: biljka iz porodice krompira sa prepoznatljivim izduženim
cvetovima u obliku trube koju su iz Novog sveta doneli španski
konkvistadori. Ovu biljku, koja je poznata po svojim halucinogenim
svojstvima, koristile su i srednjovekovne evropske veštice.
dirham: marokanska novčana jedinica. Po tekućem kursu, jedan
američki dolar iznosi oko osam, a engleska funta oko 16 dirhama.
dželaba: duga široka odora s kapuljačom koju u Maroku nose i
muškarci i žene.
džini: bratstvo natprirodnih bića koja je Bog stvorio od vatre i
koja se pominju u Kuranu. Po muslimanskom verovanju, ti duhovi
obitavaju na ovom svetu zajedno s ljudskim bićima,
džnun: marokanski izraz za džina.
esparto: vrsta grube prirodne trave od koje se prave prostirke,
asure i slične stvari.
Fantazija: tradicionalne manifestacije, veoma popularne u
seoskim područjima, u kojima učesnici demonstriraju svoju veštinu
u jahanju i upotrebi starinskog vatrenog oružja.
Fazi: stanovnik Fesa ili stil karakterističan za taj grad.
Plus: marokansko-arapski izraz za novac.
gajtah: drvene svirale prodornog zvuka koje uživaju veliku
popularnost u području Atlasa i u drugim delovima Maroka.
garagab: velike gvozdene kastanjete koje koriste marokanski
muzičari.
geni: pogledaj Džini.
hadž: islamsko hodočašće u Meku koje se smatra jednom od
najvećih životnih dužnosti svakog vernika.
hamam: doslovno „kupatilo”, ali pod tim izrazom najčešće se
podrazumeva tursko parno kupatilo.
 harem: deo kuće rezervisan za žene.
hedžab: običaj prekrivanja kose maramom ili velom. Mnoge
Marokanke se, u skladu s tradicijom, pridržavaju te prakse.
Hiljadu i jedna noć: čuvena zbirka tradicionalnih arapskih priča
koje potiču s područja današnjeg Iraka. Jedan od najčuvenijih
prevoda jeste prevod Ser Ričarda Bartona iz devetnaestog veka. Ova
zbirka je takođe poznata i pod nazivom Arapske noći. Izrazi „hiljadu
i jedna noć” i „arapske noći” često se koriste kako bi se ukazalo na
stil ili atmosferu srednjovekovnog Srednjeg istoka.
Id al-Adha: najveći praznik u islamskom kalendaru kojim se
završava hadž i koji se slavi u znak sećanja na Avramovu žrtvu.
Id al-Fitr: praznik kojim se obeležava kraj dugotrajnog
ramazanskog posta.
Imam: sveštenik koji vodi molitveni obred u džamiji i poziva
vernike na molitvu (pogledaj mujezin).
Inšalah: na arapskom doslovno „ako Bog želi”,
kaftan: široka ženska haljina, često ukrašena vezom,
kalif: naslednik Proroka Muhameda. Tim nazivom se takođe
označavaju i upravitelji određenih oblasti ili ljudi koji poseduju
veliku političku moć.
kalifa: arapska reza kalifa.
kandil: jedan od oblika keramičkih fragmenata koji se koriste u
izradi zelidž mozaika.
kazba: utvrđeni zamak ili citadela, obično u ruralnim pustinjskim
područjima.
kelim: istkana prostirka jarkih boja.
kermud: zaobljene zelene ili plave glazirane pločice koje se
koriste za prekrivanje krovova tradicionalnih građevina,
kif: hašiš smola.
kobz: doslovno „hleb”; ovaj izraz najčešće ukazuje na tvrdi
okrugli domaći hleb.
kura: jedan od oblika keramičkih fragmenata koji se koriste u
izradi zelidž mozaika.
Kuran: sveta knjiga islama čiji je sadržaj Prorok Muhamed, u vidu
otkrovenja, preneo muslimanskom svetu.
kus-kus: omiljeno marokansko jelo. Popareni griz koji se obično
služi s povrćem i/ili mesom.
magični kvadrat: kvadrat podeljen na devet polja sa ispisanim
brojevima koji su raspoređeni tako da svaki brojni niz ima identičan
zbir.
mankaš: težak čekić sa oštrom ivicom koji se koristi za isecanje
komadića koji sačinjavaju zelidž mozaik i za urezivanje dezena na
glaziranim pločicama.
Maraši: stanovnik Marakeša ili karakterističan stil tog grada,
medina: stari deo grada opasan zidom sa uskim uličicama i gusto
načičkanim kućama i pijacama.
menzeh: paviljon za odmor i relaksaciju smešten u vrtu neke
palate, vile ili gospodske kuće.
mergez: začinjene ovčje ili jagnjeće kobasice.
minaret: kula pripojena džamiji odakle se upućuje poziv na
molitvu,
mualem: doslovno „majstor”. Ovaj izraz se koristi za čoveka koji
je dostigao vrhunsku veštinu u nekom od marokanskih
tradicionalnih umetničkih zanata.
mujezin: poziv na molitvu ili, u ispravnijem smislu reči, osoba
koja upućuje poziv na molitvu.
nafir: duga mesingana truba ili rog. Ovaj instrument može biti
dugačak čak do sedam stopa.
Ramazan: najsvetiji mesec islama kada se od vernika zahteva da
se pridržavaju strogog posta tokom čitavog dana, od izlaska do
zalaska sunca.
rijad: marokanski tradicionalni dvorišni vrt; isti izraz se koristi i
da bi se opisala kuća sa centralnim dvorištem tog tipa.
sabra: vrsta prirodne svile istkane od vlakana agaz kaktusa,
salon marocaine: formalna odaja za prijem gostiju koja
predstavlja čestu odliku marokanskih domova,
sehura: čarobnica, vračara.
sufi (sufija): pripadnik islamskog mističkog bratstva,
 suk: pijaca, a često i tržnica za određene vrste robe u okviru
medine.
šarif: doslovno „plemenit”. Ova titula je rezervisana za
Prorokove potomke, ali u Maroku se često koristi i kao izraz
poštovanja.
tadelakt: tradicionalni marokanski gips iz Marakeša koji se pravi
od krečnjaka, mermerne prašine i belanaca. Sličan venecijanskom
gipsu.
tagine: popularni marokanski paprikaš, nazvan po okruglom
konusnom sudu u kojem se sprema.
talija: jedan od oblika keramičkih fragmenata koji se koriste u
izradi zelidž mozaika.
tarbuš: ispravan naziv za okruglu filcanu kapu, često s plišanim
gornjim delom, koja je na Zapadu najčešće poznata kao „fes”.
tbilat: tradicionalni marokanski glineni bubnjevi. Ovi instrumenti
se često koriste u paru koji sačinjavaju jedan veći i jedan manji
bubanj,
tuja: mirisno čvornovato drvo iz okoline Esauire.
zelidž: tradicionalni marokanski zanat izrade mozaika u kojem se
od ručno sečenih glaziranih keramičkih fragmenata različitih oblika
stvaraju živopisni geometrijski dezeni.
zelidži: zanatlija koji se specijalizovao za veštinu sečenja
keramičkih fragmenata od kojih se sklapa zelidž mozaik.
 1
brod kojim je prva grupa engleskih doseljenika, takozvanih
„hodočasnika”, doplovila do obala Severne Amerike 1620. godine
(prim. prev.)
2
na kraju knjige se nalazi rečnik sa objašnjenjem stranih reči i
izraza (prim. prev.)
3
izraz kojim se deca od milošte obraćaju ocu, „tata”; pogledaj
rečnik na kraju knjige (prim. prev.)
4
uobičajena transkripcija francuskog izraza Monsieur, „gospodin”
(prim. prev.)
5
kameni stubovi koji razdvajaju prozorska okna (prim. prev.)
6
bivša Španska Sahara; teritorija čiji je status, nakon povlačenja
španskih trupa 1976. godine, ostao nerazrešen (prim. prev.)
7
Portugalci su 1515. godine, na mestu gde se nekada nalazio
drevni grad Anfa, podigli novu naseobinu kojoj su dali ime
Casablanca, „Bela Kuća” (prim. prev.)