Naslov

originala:
THE CALIPHS HOUSE
Tahir Shah


Copyright Tahir Shah 2006
Copyright za srpski jezik Alnari, 2007


Prevod sa engleskog: Ljiljana Petrovi




obrada : Lena
www.balkandownload.org

TAHIR AH

KALIFOVA
KUA
GODINU DANA U KAZABLANKI

Beograd, 2008


Ovu knjigu posveujem Arijani i Timuru
i njihovom detinjstvu u Kalifovoj kui

IZJAVA ZAHVALNOSTI
Za nastanak ove knjige zaslune su tri divne ene:
Elizabet, tvoja velikodunost bila je vea
nego to moe i da zamisli.

Ema, nadam se da ti je zvuk mog glasa
preneo dubinu moje zahvalnosti.

Raana, hvala za svu ljubav i podrku, kao i za hrabrost
koju si pokazala u borbi sa surovom neizvesnou.

Tahir ah
Dar Kalifa, Kazablanka

Pogledaj u oi dina i zaroni u dubine sopstvene due.

marokanska poslovica

PRVO POGLAVLJE
Dve trske se napajaju iz istog potoka. Jedna od njih je uplja, a druga puna eera.
marokanska poslovica
SMIRAJ DANA MIRISAO JE NA SETU. Za kafanskim stolovima sedeli su
mukarci izduenih lica u tradicionalnim arapskim odorama i lagano ispijali crnu
kafu i puili taman duvan. Kelner se uurbano provlaio izmeu stolova.
Posluavnik je balansirao na njegovim vetim prstima, a staklene ae su balansirale
na posluavniku. U tom trenutku, dan se pretvorio u no. Kafanski gosti povlaili su
dim za dimom, kaljucali i bacali neme poglede ka ulici. Neki su bili ophrvani
brigama, neki su sanjarili, a neki jednostavno sedeli u tiini, utonuli u svoje misli. Isti
ritual ponavlja se svake veeri irom Maroka, tog pustinjskog kraljevstva na
severozapadu Afrike ugnjedenog na obali Atlantskog okeana. Kada su se poslednji
zraci sunca rasprili, ljudi su se vratili zapoetim razgovorima, a prigueni amor
njihovih glasova stopio se sa saobraajnom bukom koja je dopirala sa ulice.
Ta kafana, smetena u jednoj sporednoj ulici Kazablanke, za mene je predstavljala
mesto puno misterije, due i opasnosti. Dok sam sedeo tamo, imao sam oseaj da su
sve sigurnosne mree saseene i da stanovnici tog grada kao akrobate na ici hodaju
nad surovom, neumoljivom stvarnou. Svim srcem sam udeo za tim da istinski
upoznam takvo mesto, da punim pluima udahnem tamonji ivot, ali ne kao
sluajan prolaznik, ve kao jedan od njegovih itelja.
Moja supruga Raana, koja je u to vreme bila trudna, jo od samog poetka bila je
prilino rezervisana prema mojoj zamisli. Naravno, to sam ja vie buncao o svojoj
potrebi za neizvesnou i opasnou, njena podozrivost je sve vie rasla. Govorila mi
je da je naoj maloj keri potreban bezbedan dom i da uopte nije trenutak za
uputanje u egzotine avanture.
Podigao sam poetni ulog i obeao joj kuvaricu, spremaicu, itavu armiju dadilja
i obilje sunca beskrajnog, velianstvenog sunca. Otkako se pre osam godina
doselila iz Indije, Raana je retko kad mogla nazreti makar i traak sunca na
turobnom londonskom nebu. Skoro da je i zaboravila kako ono izgleda. Podseao
sam je na sve ono to nam je u Londonu nedostajalo na zaslepljujuu jutarnju
svetlost koja se probija kroz zavese spavae sobe, na zujanje bumbara meu
batenskim cvetovima, na raskone mirise koji se ire uzanim uliicama du kojih su
postrojene ivopisne tezge preplavljene zainima, alevom paprikom i afranom,
cimetom, kimom i bojom travicom. I sve to u zemlji gde porodica jo uvek
predstavlja stoer ivota, gde tradicija teko odumire i gde se deca jo od malih nogu
7

ue vrednostima kao to su ast, ponos i potovanje.

Bilo mi je ve dosta nae uboge londonske egzistencije i naeg skuenog stana
kroz ije je pretanke zidove neprestano dopirala svaa naih prvih komija. eleo
sam da uteknem u kuu ozbiljnih razmera, na neko fantastino mesto koje bi
podsealo na prie iz Hiljadu i jedne noi, sa svodovima i kolonadama, s visokim
impozantnim vratima napravljenim od miriljavog kedrovog drveta, s prostranim
dvoritima i skrivenim unutranjim vrtovima, sa stajama i fontanama, raskonim
vonjacima i beskrajnim nizovima soba.

Svakome ko je ikada pokuao da se otisne s turobnih i vlanih engleskih obala
trebao je podui spisak razloga. esto sam se pitao kako je hodoasnicima sa
Mejflauera1 uopte uspelo da se otisnu na svoj dugi put u novu zemlju. Kada
prijateljima i porodici saoptite svoju nameru da dignete sidro, oni vas gledaju kao
da ste sili s uma. Moji prijatelji i roaci nisu nimalo odstupali od tog obrasca. Isprva
su mi se podsmevali zbog planova da se preselim u inostranstvo, a kada su povrh
svega shvatili da nisam nameravao da zaplovim ka nekoj od uobiajenih sunanih
destinacija, kao to su juna Francuska ili panija, preli su na verbalne napade.
Poeli su da mi dre pridike o tome kako sam krajnje neodgovoran, kako sam
nesposoban da budem roditelj i kako se zanosim matarijama koje su predodreene
na propast.
Pritisak na mene i moj san sve vie je rastao. Situacija je na kraju postala toliko
nepodnoljiva da sam ve bio spreman da popustim pred svim tim napadima. A onda
sam jednog sumornog zimskog jutra prisustvovao neobinom incidentu u jednoj od
glavnih londonskih ulica. Meu okupljenom svetinom ugledao sam sredovenog
mukarca koga su dva policajca pokuavala da obore na zemlju. ovek je na sebi
imao klasinu poslovnu odeu pedantno ispeglanu belu koulju, svilenu kravatu,
pantalone, prsluk i sako s krupnim crvenim karanfilom prikaenim za rever. U
bizarnom nastupu ekscentrinosti, skinuo je pantalone i navukao donji ve preko
glave. Policajci oigledno nisu bili impresionirani njegovim gestom. Nakon
kratkotrajne borbe, nekako su mu prebacili ruke iza lea i navukli mu lisice. Jedna
od prolaznica vritala je na sav glas, molei vlasti da ludaka smeste iza brave.
Dok su ga gurali u oklopljeni policijski kombi, ovek se okrenuo ka prolaznicima
i povikao: Ne traite svoj ivot sledei druge! Budite ono to jeste! Preivite svoje
snove!
elina vrata su se zalupila, vozilo je krenulo niz ulicu, a okupljeni prolaznici su
nastavili svojim putem svi izuzev mene. Ja sam i dalje stajao kao prikovan za tlo,
razmiljajui o sceni kojoj sam upravo prisustvovao i o reima koje nam je uputio taj
ovek koga su svi naokolo proglasili ludakom. Taj tip je bio u pravu. Nae drutvo je
drutvo sledbenika, ulovljeno u ostrvskom mentalitetu. Tog trenutka sam sebi dao
8

vrsto obeanje. Neu se povinovati oekivanjima drugih ljudi. Staviu sve na kocku
i napustiu ostrvo, zajedno sa svojom porodicom. Zajedno emo se upustiti u potragu
za slobodom i za mestom gde emo moi da budemo ono to zaista jesmo.

Kazablanka po svojoj veernjoj saobraajnoj guvi moe parirati bilo kojem
drugom svetskom velegradu. Pa ipak, saobraaj na ulicama Kazablanke nikada nije
bio tako divalj i haotian kao tog poznog prolenog dana kada sam preuzeo
vlasnitvo nad Kalifovom kuom. itavo popodne presedeo sam u svom omiljenom
kafeu, ekajui trenutak kada u krenuti na zakazani sastanak sa advokatom.
Dogovorili smo se da svratim do njegove kancelarije u osam sati uvee. U 7:55,
ostavio sam baki na stolnjaku, napustio kafanu i preao ulicu, uputivi se ka hotelu
sa ogromnim staklenim izlogom pred kojim su se izdizale dve ponosite urmine
palme. ustrim korakom sam proao pored praznog turistikog autobusa i par
magareih zaprega natovarenih gomilom prezrelog voa, i koji trenutak kasnije ve
sam se bio obreo na zavojitom stepenitu oronule zgrade u art deco stilu. Zakucao
sam na hrastova vrata na treem spratu. Advokat mi je otvorio, doekao me
usiljenim pozdravom i uveo me u svoju kancelariju.
Na radnom stolu je stajao neki formalan dokument na arapskom jeziku. Advokat
me je posavetovao da ga proitam i proverim da li sam saglasan s tekstom. Ne znam
arapski, objasnio sam.
Onda je najbolje da ga odmah potpiete, odgovorio je on, bacivi pogled na
zlatan roleks.
Dodao mi je penkalo mont blanc i ja sam bez rei stavio potpis na naznaeno
mesto. Advokat je tada ustao i gurnuo masivni gvozdeni klju preko radnog stola.
Vi ste veoma hrabar ovek, rekao je.
Zagledao sam mu se pravo u oi. Advokat nije ni trepnuo. Uzeo sam klju u aku
i istog trenutka silovitom eksplozijom bio prikucan za pod. Prozori su poleteli ka
unutra, smrskavi se u spektakularnom stilu i zasuvi kancelariju komadima
razbijenog stakla. Zagluen praskom, prekriven srom i totalno zbunjen, polako sam
se pridigao sa zemlje. Noge su mi se toliko tresle da sam jedva odravao ravnoteu.
Besprekorno odeveni pravnik uao je ispod radnog stola kao da mu to nije bilo prvo
iskustvo te vrste. Bez rei je ustao, otresao staklo sa ramena, doterao svilenu kravatu
i ispratio me iz kancelarije.
Izaao sam na ulicu. Ljudi su vritali i jurili u svim pravcima. Protivpoarni
alarmi su urlali, policijske sirene zavijale. Bilo je i krvi, mnogo krvi koja je lila s
ljudskih lica i kroz iscepanu odeu. Bio sam isuvie uzdrman da bih pritekao u
pomo povreenima koji su uspanieno izlazili kroz smrskani izlog hotela. Dok sam
posmatrao prizor koji se kao usporeni snimak odvijao pred mojim oima, mali crveni
taksi je naglo zakoio pored ivinjaka.
9

Taksista je oajniki doviknuo kroz suvozaki prozor: Etranger! Monsieur

etranger! Pourite, ovde je opasno za strance!
Uleteo sam unutra. On je naglo okrenuo volan i automobil se ponovo stopio s
rekom vozila na ulici zahvaenoj haosom.
To su bombai, bombai samoubice, objanjavao je taksista. Bombe prate po
itavom gradu!
Crveni peo se probijao ka zapadu, udaljavajui se od centra grada. Ali ja u tom
trenutku nisam razmiljao ni o saobraajnom haosu u Kazablanki, ni o bombama, ni
o krvi. Razmiljao sam o svojoj supruzi koja je u to vreme sedela u naem stanu u
Londonu, pogleda uprtog u ekran preplavljen najnovijim vestima iz Maroka.
Zamiljao sam je kako sa ogromnom strepnjom u dui grli nau malenu ker i privija
je uz svoj nabrekli stomak. Bio sam siguran u to da su ti dogaaji ubili u njoj i
poslednji trag elje da prigrli neku novu kulturu ili da podri moje zanesenjatvo.
Ona je i ranije strahovala od marokanske islamske zajednice, naroito nakon Al
kaidinog napada na Njujork 11. septembra i nakon Drugog zalivskog rata koji je,
svega nekoliko dana ranije, zbacio s vlasti Sadama Huseina. Ali sada vie nije bilo
povratka. Novac je bio izruen, a dokumenti potpisani i dvaput zapeaeni.
U akama sam stiskao klju: simbol nae nove budunosti ili moda simbol moje
umobolne kupovine. Kao hipnotisan sam posmatrao starinske useke u gvou,
psujui sebe to sam tako otvoreno flertovao sa opasnou.
U tom trenutku, voza je nagazio na konicu. Stigli smo! uzviknuo je.
Za Maroko sam se opredelio iz bezbroj razloga koji su uglavnom imali
dubokosene korene. Seam se koliko je moj otac, koji je bio Avganistanac, udeo za
tim da nas jednog dana povede u posetu svojoj domovini. Meutim, neprestani ratovi
u tom delu sveta nisu nam dopustili da se ikada otisnemo do visokih planinskih
uporita Avganistana. Zbog toga je moj otac pronaao svojevrsnu zamenu za taj dugo
sanjani i nikad ostvareni put. im smo moje sestre i ja dovoljno porasli, on bi nas po
kratkom postupku spakovao u veliki porodini karavan na ijem gepeku su ve bili
privezani vinilski koferi s prtljagom, a onda bi nas na batovan povezao kroz
monotone pitome engleske pejzae, preko Francuske i panije, pa sve do
marokanskog Visokog Atlasa.
Moj otac je u tim putovanjima pronaao mogunost da svojoj deci otkrije
fragmente sopstvenog zaviaja. Pred naim oima promicali su udesni planinski
klanci i doline opasane strmim padinama, pustinje i oaze, imperijalni utvreni
gradovi i drutvene zajednice zasnovane na plemenskim kodeksima asti i
potovanja. Moja majka je na tim putovanjima dobijala idealnu priliku da za sitne
pare pokupuje razne lepe i korisne stvari, od kaftana2 do svenjaka, kao i da usput
odri po koju bukvicu skupinama hipika koji su putovali po svetu, nareujui im da
se pod hitno vrate svojim majkama koje sigurno strano brinu za njih.
10

Proveli bismo po nekoliko nedelja probijajui se kroz planinske klance sputajui

se do velianstvenih saharskih dina, gde su povremeno svraa plavi ljudi iz
pustinje ije su indigom obojene odore ostavljale modre tragove na njihovoj tamnoj
koi. Pravili smo redovne pauze kako bismo se ispovraali u bunju ili poastili
plodovima jestivih kaktusa ili potroili deparac kupujui komadie ametista u
brdskim kamenolomima.
Moje najranije uspomene vezane su za velianstveni utvreni grad Fes. Du
uzane prigueno osvetljene kaldrme bile su naikane uline tezge na kojima se
prodavalo sve to ste ikada mogli poeleti da kupite. Pred nama su izranjala brda
zaina i svee ubranog bilja afran, anis, aleva paprika, marinirani limun i more
blistavih maslina. Druge tezge su, pak, mamile muterije kutijama od kedrovog
drveta sa umecima od kamilje kosti, sandalama od miriljave koe, posuem od
terakote, grubim berberskim ilimima, zlatnim kaftanima, amajlijama i talismanima.
Meutim, moj daleko najomiljeniji ugao suka bilo je mesto gde su lokalni vraevi
nabavljali sastojke za svoje maije. Zidovi tih radnjica bili su prekriveni kavezima u
kojima su bili zatoeni ivi kameleoni, kobre, dadevnjaci i orlovi tunog pogleda. U
unutranjosti radnji nalazile su se vitrine napravljene od burmanske tikovine ije su
fioke, kako sam nauo od oca, bile prepune osuene kitove koe, kose mrtvih ljudi i
drugih stvari koje su se koristile u magijske svrhe.
Maroko je uneo neverovatnu ivopisnost i kolorit u sterilno detinjstvo koje sam
pod veno tmurnim engleskim nebom provodio u utogljenoj deakoj garderobi
sivim flanelskim kouljama koje su izazivale uasan svrab i kratkim pantalonama od
rebrastog somota. To kraljevstvo u koje nas je otac dovodio za mene je predstavljalo
blaeno utoite, udesan svet u kojem je sve vrvelo od ivota i, to je najvanije od
svega, mesto koje je imalo duu. Sada kada sam i sam zasnovao porodicu, smatrao
sam da svojoj deci treba da prenesem isti taj dar dar kulturnog kolorita. Bilo bi
daleko lake da sam se povinovao savetima svojih blinjih i da sam odustao od tog
grandioznog bekstva sa ostrva. Ali neki duboki unutranji poriv nagonio me je da
istrajem u onome to sam zamislio. Imao sam neumoljiv oseaj da u, ako ne
zgrabim taj trenutak, itavog ivota aliti zbog toga.
Postojao je jo jedan snaan razlog zato sam odabrao ba Maroko. Odabrao sam
ga jer je moj deda proveo poslednje godine ivota u jednoj maloj priobalnoj vili u
gradu Tangeru. Kada je njegova voljena supruga s nepunih ezdeset godina napustila
ovaj svet, to je za njega bio straan udarac. Pokuavajui da se izbori s teretom
uspomena, odluio je da se preseli u Maroko jer je to bilo mesto gde on i moja baka
nikada nisu zajedno putovali, mesto gde nije bilo stvari koje bi ga podseale na nju.
Jednog jutra, dok je prelazio svoju uobiajenu rutu vraajui se iz Kafe Fransa,
kamion za transport koka-kole naglo je krenuo u rikverc i pokosio ga. Ostao je da
lei na zemlji, bez svesti i sa ozbiljnim krvarenjem. Nekoliko sati kasnije, izdahnuo
11

je u bolnici. Ja sam u to vreme bio previe mali da bih ga zapamtio, ali njegova smrt
je uprkos tome ostavila bolan oiljak na mom srcu.

I tako smo krenuli u viemesenu potragu po Maroku, oajniki traei kuu ija
bi se grandioznost poklopila s mojim matarijama. Naa polazina taka bio je grad
Fes, nesumnjivo najvei dragulj marokanskog kraljevstva. To je jedini
srednjevekovni arapski grad koji je ostao praktino nedirnut. Dok prolazite kroz
lavirint ulica koje sainjavaju ogromnu medinu, ini vam se kao da ste zali u prie
iz Hiljadu i jedne noi. Mirisi, prizori i zvukovi prosto bombarduju ula. etnja od
svega nekoliko koraka moe vas ispuniti utiscima koje ete pamtiti itavog ivota.
Fes je vekovima vaio za mesto nezamislivog bogatstva, sredite uenosti i trgovine.
Njegove graevine svedoe o arapskoj arhitektonskoj samouverenosti koja ni na
jednom drugom mestu ne dolazi do takvog izraaja. Za taj fantastian dekor
nesumnjivo je zasluna i zanatska tradicija koja se ve hiljadu godina prenosi s
pokolenja na pokolenje. Tokom naeg boravka u Fesu, otkrili smo uliice starog
gradskog jezgra krcate malim zanatskim radionicama u kojima su se tradicionalne
vetine kao to su obrada metala, tavljenje koe, izrada mozaika i intarzija, tkanje i
grnarstvo jo uvek prenosile sa oca na sina.
Igrom sluaja smo saznali za veliku trgovaku kuu na severnom rubu starog
grada. Kua je bila sagraena u grandioznom fazi stilu i bila je stara najmanje etiri
veka. Oko centralnog dvorita bilo je grupisano est prostranih salona. Svaki od njih
bio je ukraen mozaicima, a podovi prekriveni mermernim ploama isklesanim u
kamenolomima Srednjeg Atlasa. Dvorite je bilo okrueno impozantnim stubovima,
a u njegovom sreditu nalazila se fontana u obliku lotosovog cveta izraena od
najfinijeg alabastera. Na jednom od visokih zidova nalazio se skroman nezastakljeni
prozor prekriven drvenim filigranskim zastorom koji je nekada po svoj prilici
predstavljao osmatranicu harema.
Mukarac koji nam je pokazao kuu bio je prodava kebaba s dobrim drutvenim
vezama. Rekao nam je da je kua bila prazna svega nekoliko godina. Ugrizao sam se
za jezik. Sve naokolo je prosto vapilo za renoviranjem. Meni lino je delovalo kao da
je posed bio naputen bar pola veka.
U Maroku, sa osmehom je napomenuo prodava kebaba, prazna kua priziva
zle sile.
Mislite na lopove?
ovek je odseno odmahnuo glavom. Ne mislim na zle ljude, rekao je, ve na
zle duhove.
U to vreme nisam imao ni najblau predstavu o tome ta je moj posrednik
pokuavao da mi kae. Olako sam preao preko njegovog komentara i odmah poeo
da pregovaram o kupovini. Problem je bio u tome to se kua nalazila u vlasnitvu
12

sedmorice brae koji su se prosto takmiili koji e biti pohlepniji. Za razliku od

Zapada, gde neka nekretnina ili jeste ili nije na prodaju, u Maroku se u takvim
situacijama moete zatei u pravoj zoni sumraka neka kua je moda na prodaju, a
moda i nije. Da biste uopte mogli poeti da se raspitujete za cenu, prvo morate
nagovoriti vlasnike da je prodaju. Ta faza nagovaranja predstavlja karakteristinu
orijentalnu odliku koju su u to podruje nesumnjivo doneli Arapi kada su pre
etrnaest vekova preplavili severnu Afriku. Dok sedite nad oljom slatkog aja od
nane, pokuavajui da se na sve naine dodvorite potencijalnim prodavcima, oni vas
odmeravaju od glave do pete, ispitujui kvalitet vae odee i obue. to ste lepe i
skuplje odeveni, utoliko e cena biti via.
Izgleda da sam bio previe dobro obuen onog jutra kada sam se sa stao sa
sedmoricom brae u ijem se posedu nalazila kua na koju sam bacio oko. Nakon
etiri sata nagovaranja i dodvoravanja, i nakon nekoliko ispijenih galona aja od
nane, izjavili su da su u principu spremni da je prodaju. A onda su mi u lice sasuli
neku basnoslovnu cenu i pohlepno zakiljili oima, iekujui odgovor. Moja vetina
cenjkanja je u to vreme jo uvek bila nedovoljno razvijena. Trebalo je da ostanem
tamo, da nastavim da srem aj i da se cenjkam itavo popodne i dobar deo veeri.
Umesto toga, ja sam skoio kao oparen i izjurio u gradski lavirint, penei od besa i
gunajui sebi u bradu. Time sam prekrio prvo pravilo arapskog sveta nikad ne
gubi pribranost.

Napustili smo Fes i krenuli ka Marakeu, ruiastoj pustinjskoj oazi smetenoj u
senci planinskog venca Atlas. Trgovina nekretninama je u tom gradu poslednjih
godina doivela pravi procvat. Dobrostojei Evropljani postali su naprasno
zainteresovani za oronule gospodske kue u medini, poznate kao rijadi, koje su
nakon kupovine restaurirali, vraajui im zaboravljeni sjaj i davno prohujalu slavu.
Ako krenete u etnju nekom od tamonjih ulica pretrpanih ulinim tezgama,
skuterima, biciklima i magareim zapregama du plonika ete ugledati niz
jednostavnih nemih kapija. One vam na prvi pogled nee delovati naroito
upeatljivo, ali ako zavirite unutra, otkriete da se iza svake od njih krije pravi
dvorac.
Nagli priliv stranog novca podstakao je preporod tradicionalnih zanata kao to su
izrada zelid mozaika, prekrivanje podova ploicama od terakote koje se nazivaju
bedmat i ukraavanje zidova tadelaktom, fantastinim marokanskim gipsom koji se
pravi od krea, belanaca i mermerne praine. udnja evropskih kupaca da se
domognu tih divnih starih graevina moe se po svom intenzitetu uporediti jedino sa
spremnou lokalnih itelja da ih prodaju. U marakekoj medini svi sanjaju isti san.
Svi ude da se otarase svojih starih ruiniranih domova i da se, ostvarivanjem velike
novane dobiti, presele u neki od novih stambenih blokova u modernom delu grada.
13

Iako su evropski doljaci moda oarani rustinim detaljima i draima starog sveta,
oni kojima su takve stvari ostavljene u naslee daju prednost plastinim tapetama,
toplim podovima i savremenim pogodnostima.
Mislim da sam zajedno s Raanom obiao vie od sedamdeset rijada u Marakeu.
Jedan od njih je, mada nije posedovao grandioznost trgovake kue iz Fesa, nakratko
uspeo da osvoji moje srce. Bila je to kua sa dvoritem impozantnih razmera punim
narandinih stabala i cvetova lavande. Jedini problem bio je u tome to se posed
nalazio preko puta velike klanice. To je bilo dovoljno da odustanemo. Odmah nam je
postalo jasno da bi usled cirkulacije vazduha jedini miris koji bismo tamo osetili bio
miris smrti.
I tako smo spakovali kofere i odvukli se nazad za London gde sam upao u
najdublju i najozbiljniju depresiju koju sam ikada upoznao. Ljudi sa kojima smo se
druili pravili su surove ale na moj raun. Po njihovom tumaenju, pokuao sam da
se otrgnem od magnetne privlanosti Britanskih ostrva, ali ivotna bura me je
ponovo vratila na polazinu taku. Svake veeri sam nau malu ker Arijanu
uspavljivao priom za laku no, govorei joj o princezama i zmajevima i o
naputenoj trgovakoj kui u jednoj dalekoj zemlji.
Nedelje su prolazile. Vlana zima pretvorila se u jo vlanije prolee. Jednog
sumornog dana sedeo sam sklupan na sofi, ogrnut vunenim ebetom, i mrmljao sebi
u bradu kao ludak opsednut svojom misijom. A onda je pozvonio telefon. Podigao
sam slualicu i zauo enski glas. Moja sagovornica se predstavila kao majka mog
nekadanjeg kolskog druga. Razmenili smo nekoliko utivih fraza, dok sam se u
sebi pitao zbog ega li me je pozvala. A onda je gospoa prela na stvar: preko nekih
zajednikih poznanika naula je kako bih eleo da kupim kuu u Maroku. Ona je
posedovala kuu u Kazablanki i bila voljna da je proda. Bila je isuvie diskretna da
bi odmah istupila s cenom, a ja sam bio isuvie nervozan da bih sam pokrenuo tu
temu. Rekla je samo da je u pitanju znaajan posed poznat kao Dar Kalifa, to znai
Kalifova kua, i da je veoma bitno da on doe u vlasnitvo osobe kojoj je zaista
stalo do tog mesta. Naglo se utiala i gotovo apatom dodala: Samo snaan ovek
moe preuzeti kontrolu nad tom kuom. Skoio sam s kaua, rairio ebe kao
matador koji izaziva bika i na brzinu nakrabao detalje koje sam doznao.
Sutradan sam ve bio na aerodromu Muhamed Peti na junom rubu Kazablanke.
Turistiki vodii esto su savetovali potencijalne putnike da se po svaku cenu klone
tog grada. Svi su jednoduno tvrdili da Kazablanka predstavlja crnu rupu
marokanske turistike ponude. Ja lino nikada nisam boravio tamo, osim to sam se
nekoliko puta nakratko obreo na eleznikoj stanici, koliko da presednem s jednog
voza na drugi. U svakom sluaju, smatrao sam da znam sve o tom gradu jer sam
svojevremeno gledao film Kazablanka sa Hemfrijem Bogartom i Ingrid Bergman.
Sat vremena nakon sletanja aviona, obreo sam se u taksiju koji je krstario
14

priobalnim putem i prolazio pored draesnih kafea i palmi sa pedantno potkresanim

kronjama. Sunce je plamtelo na nebu, a vetar koji je duvao s puine proimao je
vazduh blagim mirisom soli. Taksi je skrenuo sa priobalnog puta u senovitu aveniju
oivienu raskonim palmama. Sa obe strane puta bljetave bele vile pomaljale su se
poput ledenih bregova. Pred svakom od njih nalazili su se pedantno parkirani veliki
novi svetlucavi automobili koji su svedoili o imovinskom stanju i statusu ljudi koji
su unutra iveli.
Taksi je nastavljao dalje, preao neku nevidljivu granicu i zaao u sirotinjsku
etvrt. Pred mojim oima su izronile oronule uderice, magaree zaprege, pilii koji
su kljucali naokolo, stoka koja je besciljno lutala i stado koza koje se ispreilo nasred
druma. Mujezinov popodnevni poziv na molitvu odjekivao je s vrha skromne bele
damije smetene pored izrovanog druma. Skupina deaka utirala je krpenjau po
pranjavim sokacima koji su vijugali izmeu niskih, na brzinu sklepanih straara
prekrivenih zaralim limom. Tri mrava mukarca sedela su uurena u senci,
deurajui pored improvizovanih ulinih tezgi. Svi su bili obueni u delabe,
tradicionalne odore s kapuljaama. Preko puta njih stajala je mlada ena koja je
prodavala pilie ije je perje bilo ofarbano u ruiastu boju.
Kada smo stigli do kraja sirotinjske etvrti, taksi se zaustavio pred prljavim
kamenim zidom na kojem se nalazila jednostavna kapija. Pre nego to sam platio
vonju, upitao sam taksistu da li smo na pravoj adresi. Bio sam gotovo siguran u to
da je u pitanju neka greka. Meutim, on je samo klimnuo glavom, pokazao prstom
ka kapiji i jo jednom klimnuo.
Izaao sam iz vozila i zakucao na kapiju. Trenutak kasnije, vrata su se odkrinula.
Da li je ovo Dar Kalifa? Da li je ovo Kalifova kua? upitao sam.
Neiji promukli glas mi je odgovorio na francuskom, jeziku kolonijalnog Maroka:
Oui, cest ici. Da, to je ovde.
Vrata su veoma lagano poela da se otvaraju, kao da otkrivaju neku veliku tajnu.
Kada sam kroio unutra, obreo sam se u fantastinom ambijentu dostojnom daleko
imunijeg oveka nego to sam ja.
Ugledao sam niz povezanih dvorita prekrivenih stablima urme i mirisnim
cvetovima hibiskusa, simetrino rasporeena jezerca sa gracioznim fontanama,
raskone vrtove posute bugenvilijama, kaktusima i svim moguim egzotinim
drveem, umarak narandinih stabala i tenisko igralite, bazen za plivanje i niz staja
u pozadini.
uvar mi je poeleo dobrodolicu, poljubio mi ruku i poveo me niz dugaak
nadsvoen trem do glavne zgrade. Kada sam uao unutra, uinilo mi se kao da sam
kroio u neki aroban san. Pred mojim oima ukazao se udesan lavirint odaja.
Ugledao sam ulaze natkrivene kitnjastim lukovima, vrata od tekog kedrovog drveta,
osmougaone prozore zastakljene komadima bojenog stakla, zidove ukraene
15

mozaicima i gipsanim dekoracijama, i skrivena unutranja dvorita. Opinjeno sam

etao od prostorije do prostorije kroz salone, radne kabinete, veernice i kuhinje,
odaje za poslugu, ostave i najmanje dvanaest spavaih soba.
Meutim, Kalifova kua je bila prazna ve skoro itavu deceniju. Zidovi su bili
lieni svoje nekadanje boje i prekriveni naslagama algi. Poploani podovi bili su
prljavi i oteeni. Na svim povrinama u kui bile su primetne tamne fleke nastale
usled vlage, a tavanica je u nekim sobama ve poinjala da se uruava. Pauina je
visila s dovrataka poput ipkanih zavesa, ptice su svile gnezdo po lampama i
fenjerima, a termiti mileli po masivnim drvenim vratima. Napukla vodovodna cev
pretvorila je jednu spavau sobu u jezero, a dotrajale aluzine su ubogo visile na
rasklimatanim i zaralim arkama. Raskoni vrtovi pretvorili su se u dunglu kroz
koju su tumarali psi lutalice.
Uprkos tome, ta kua je imala harizmu. Nekadanji sjaj i grandioznost su, iako
izbledeli, i dalje zraili iz nje. Poput neke vremene lepotice iz visokog drutva bila
je ve prilino ruinirana i naborana, ali bilo je oigledno da je za sobom imala burnu
i raskonu istoriju. Mogao sam da zamislim prijeme koji su se tu prireivali,
zaboravljene tajne koje su romorile meu zidovima. Znam da to moe zvuati
apsurdno, ali jo istog trenutka kada sam kroio unutra, osetio sam neku udnu
energiju, kao da je kua osetila moje prisustvo.

16

Tri meseca nakon to sam prvi put ugledao Dar Kalifu ona je prela u nae
vlasnitvo. Moja supruga se potajno nadala da u odustati od te marokanske
avanture, ali kua je ve na prvi pogled osvojila i nju samu. I ona je osetila njenu
harizmatinost i duh koji je vladao unutar njenih zidina. Ba kao i ja, smatrala je da
zrai nekom pozitivnom snagom i da e naa deca moi slobodno da odrastaju u
takvom okruenju.
Sreom, za razliku od mojih prethodnih iskustava, Engleskinja u ijem se
vlasnitvu ta kua nalazila tano je znala ta eli. Nisam joj se morao dodvoravati i
nagovarati je da pristane na prodaju. Instinktivno je shvatila da bankovni saldo pisca
koji pokuava da sastavi kraj s krajem u periodima izmeu dve knjige ne moe biti
naroito impresivan. Meutim, u isto vreme bila je svesna toga da bi neki Marokanac
spreman da plati trinu cenu odmah po kupovini sravnio kuu sa zemljom i na
njenom mestu podigao monstruozne stambene blokove.

I tako sam iste one veeri kada su bombai samoubice reili da naprave vatromet
u Kazablanki prvi put preao prag Kalifove kue kao njen zakonski vlasnik. Unutra
17

su me doekala tri uvara koja su stajala u stavu mirno, dostojanstveno salutirajui

i iekujui nareenja. Oni su, kao po nekom srednjovekovnom kupoprodajnom
ugovoru, ili zajedno s posedom. Prvi u nizu bio je Muhamed, mukarac krupne
grae, pogrbljenih ramena i opasnog izgleda, s jednonedeljnom ekinjastom bradom
i tikovima na licu. Ostali su ga zvali Medved. Pored njega je stajao Osman. On je bio
mlai, osmeh mu je neprestano lebdeo na usnama, a dranje odisalo hladnokrvnou
i pribranou. U Kalifovoj kui je poeo da radi jo kao deak. I, konano, tu je bio
Hamza, voa ekipe. Bio je visok i utiv. vrsto mi je stegao ruku, a potom prislonio
aku uz grudi.
Uspanieno sam ih upitao da li su uli za napade bombaa samoubica. Hamza je
odmahnuo glavom. Bilo je mnogo ozbiljnijih stvari od toga odgovorio je.
ta moe biti ozbiljnije od serije samoubilakih napada?
Dini, rekao je on.
Dini?
Sva tri uvara su jednoduno klimala glavom. Da. Ova kua je puna dina.
Kada kupujete kuu u inostranstvu, morate biti spremni na razne neoekivane
stvari. Znao sam da u morati da se suoim s problemima kao to su nepoznavanje
jezika i premoavanje kulturnih barijera. Meutim, ni u ludilu nisam pomislio da u
imati posla sa armijom nevidljivih duhova.
Muslimani veruju u to da je Bog, nakon to je stvorio prve ljude od gline, stvorio
jo jednu vrstu stvorenja koja su nastala od vatre. Ta stvorenja, koja su poznata pod
razliitim nazivima kao to su dini, geni ili dnun, po predanju obitavaju na zemlji
zajedno s nama i nalaze utoite u neivim predmetima. Ona se raaju, ene i udaju,
stvaraju potomstvo i umiru, ba kao i mi. U najveem broju sluajeva nevidljiva su
za ljudsko oko, ali mogu poprimiti gotovo svako oblije koje poele i najee se
pojavljuju u satima nakon sutona, preruena u make, pse ili korpione. Iako postoje
i dobroudni dini, veina njih je zloesta. Nita im ne prua vee zadovoljstvo od
toga da naude oveku koji im, kako oni zamiljaju, svojim prisustvom uzrokuje
razne neprijatnosti.
Upitao sam uvare ta moemo uiniti da bismo otklonili taj problem.
Osman je progovorio u ime sve trojice: Treba zaklati ovce, tiho je rekao.
Moraete da zakoljete neto ovaca.
Neto ovaca? Koliko tano?
Po jednu za svaku sobu, objasnio je Medved.
Na brzinu sam se preraunao. Pa, ovde ima najmanje dvadeset soba... to je itavo
stado. Bilo bi to pravo krvoprolie!
uvari su me fiksirali pogledom, nemo klimajui glavama. Oni su bili upueni u
tradiciju, a tradicija u Maroku predstavlja temelj ivota. Neka naputena i
zakatanena vila mogla bi u zapadnom svetu da privue bespravne stanare. Ali u
18

arapskom svetu svi dobro znaju da prazna kua predstavlja pravi magnet za zle sile.
Napustite neko mesto na svega nekoliko nedelja i to je dovoljno da ono, od poda pa
sve do krovnih greda, postane preplavljeno legijom nevidljivih dina.

19

DRUGO POGLAVLJE
Nemoj stajati na opasnom mestu uzdajui se u uda.
PRVA NO KOJU SMO PROVELI U KALIFOVOJ KUI predstavljala je neto
kao obred inicijacije. uvari su nas preklinjali da ne noimo u kui sve dok se
svojevoljni dini ne isele odatle. estoko sam se usprotivio njihovoj zamisli.
Delovalo mi je suludo da se, pored sopstvene kue, preselimo u hotel. Nakon
dugotrajne rasprave, Hamza, Osman i Medved shvatili su da me ne mogu pokolebati.
Odluili su da popuste, pod uslovom da se pridravamo odreenih smernica.
Zahtevali su da svi spavamo u istoj sobi na istom prljavom dueku oko kojeg su
komadom ugljena iscrtali veliki krug. Rekli su nam da nipoto ne smemo otvarati
prozore, uprkos uasnoj vruini i tekom i zaguljivom vazduhu koji je ispunjavao
kuu. Takoe nam nije bilo doputeno da pevamo, da se smejemo ili da glasno
razgovaramo. Mogli smo komunicirati jedino apatom. Upitao sam zato se moramo
pridravati tako strogih pravila.
Zato to biste u suprotnom mogli rasrditi dine.
uvari su nam u kratkim crtama jo jednom izdeklamovali spisak upozorenja:
Dakle, bez smeha, bez razgovora, bez tumaranja po kui i bez neistih misli u
glavi.
Da li je to sve? upitao sam.
Osmanov osmeh je istog trenutka iezao. Nije, rekao je bojaljivim glasom.
Morate zapamtiti jo neto daleko, daleko znaajnije.
ta to?
Ako se ogluite o tu zabranu, zadesie vas neizrecive strahote.
Moja supruga je nestrpljivo zakolutala oima. Dobro. Moemo li uti o emu se
radi?
Medved je progutao knedlu. ta god da se desi, rekao je, skrueno oborivi
glavu, nemojte se ni sluajno pribliavati kupatilu kada se spusti mrak.
Kao to smo ubrzo saznali, vragolasti dini najvie vole da se sakriju ispod
povrine vode i da odatle vrebaju svoje rtve.
Raana, koja je svega tri nedelje ranije rodila naeg sina Timura, prosto se
zagrcnula kada je ula te rei. Nema anse, odbrusila je.
Pokuaemo da ispotujemo i taj savet, rekao sam pomirljivim tonom.
Kada se sumrak pretvorio u no, obazrivo smo uli u kuu, hodajui kao vojnici u
stroju. U kui nije bilo struje tako da nam je svetlost svee bila jedini vodi. Plamen
je bacao izduene sablasne senke preko zidova, a njegova svetlost se odbijala o
20

glatke tamne oklope bubavaba koje su milele u svim pravcima, povlaei se pred
najezdom ljudskih uljeza. Hamza je krio put, vodei nas niz dugi hodnik, preko
velikog salona, a potom uz stepenice.
Dok smo tako u pomrini prolazili kroz odavno naputenu kuu, sklanjajui
pauinu s lica, pomisao na oblinji hotel gde smo mogli uivati u pogodnostima kao
to su elektrine sijalice, televizija i upotrebljivi toaleti poela je da deluje sve
privlanije. Kada smo konano stigli do spavae sobe, spremajui se za poinak,
fantazije o hotelskom luksuzu ponovo su proradile u naim glavama. Sklupali smo
se na dueku. Moja supruga je stiskala naeg novoroenog sina uz grudi, a ja sam
zagrlio Arijanu i privio je uza sebe. Bio je to trenutak u kojem smo se stvarno oseali
jadno. Zagledao sam se u Raanino lice obasjano treperavom svetlou svee i
proaptao. Dobro dola u na novi ivot! Oboma nam je dolo da prasnemo u
smeh, ali tada smo se setili da je smejanje zabranjeno jer bi to moglo rasrditi dine.
etvrtasta spavaa soba imala je visoku tavanicu i male prozore, a zamrljani
zidovi su bili prekriveni arama koje su podseale na zagonetne simbole iscrtane
ugljenom. Neki od njih su izgledali kao geometrijske figure, a neki kao peinski
crtei praistorijskih ljudi.
Uukao sam Arijanu i poeo da je uspavljujem priom o hrabroj devojici koja
se nije plaila ak ni onda kada su drugi ljudi pokuavali da je zastrae. Tada sam
zauo kucanje na vratima, kao da je u mojoj prii postojao grumen istine. Pred
vratima su stajala tri uvara. Objasnili su kako su nam poele srean boravak. Osman
je bacio pregrt soli u svaki od etiri ugla sobe, a Medved je odrecitovao jedan stih iz
Kurana. Pre nego to su se udaljili, Hamza nas je jo jednom upozorio da nam
nipoto ne padne na pamet da koristimo toalet.
Isprva mi se uinilo da no mirno i lagano prolazi iako nam hor magaraca iz
sirotinjske etvrti, zujanje komaraca i teka letnja omorina nisu doputali da
zaspimo. Bio sam u iskuenju da otvorim prozore, ali onda sam shvatio da
zaguljivost i vruina predstavljaju nisku cenu ako e to uteiti nae uvare i drati
kune duhove na odstojanju. Na kraju smo utonuli u san, sklupani kao maii na
groznom starom dueku. A onda se u etiri sata ujutru neki glas razlegao kroz
pomrinu. Glas je bio prodoran i promukao i dolazio je iz neposredne blizine. Bio je
tako snaan da je uspeo da zagui ak i njakanje magaraca i reanje pasa lutalica koji
su kidisali jedni na druge u sirotinjskoj etvrti. Raana me je stegla za ruku, a
Arijana je poela da plae od straha.
ta je to?
Valjda mujezin poziva na molitvu.
Pokuao sam da se vratim na spavanje, ali u tom trenutku osetio sam snaan
pritisak u beici. Potiskivao sam nagon za mokrenjem, ali posle otprilike sat vremena
vie nisam mogao da se uzdrim. Valjda e mi dini oprostiti, pomislio sam.
21

Odunjao sam se do kupatila i poeo da vrim nudu. Olakanje koje sam osetio bilo
je naglo prekinuto kada sam iza sebe primetio mranu siluetu s gustim brkovima. Bio
je to Hamza. Spustio je poklopac WC olje, prekinuvi me u pola posla.
Da ste odmah izali odavde! besno je prosiktao.
Mislim da ti treba da izae! zavritao sam na njega.
Nakratko smo se porvali u tami. Ja sam slobodnom rukom pokuavao da
podignem poklopac toaleta, dok je on oajniki nastojao da ga ponovo spusti.
Jo uvek nisam zavrio!
To to radite je veoma opasno, odbrusio je on.
Ne mogu da se uzdrim. To je prirodna potreba.
Niste uopte svesni u ta se uputate! ponovo je zaurlao.
Naa vika je probudila bebu. Potom je i Raana zavritala, zahtevajui tiinu.
Prikupio sam svu raspoloivu snagu i izgurao uvara iz toaleta, nakon ega se on
izgubio u vrtu psujui sebi u bradu.
Probudio sam se iz sna kada sam osetio kako Arijana pokuava da otvori moje
kapke, elei da proveri ta se krije iza njih. Sunevi zraci su se probijali kroz male
prozore. uo sam melodian cvrkut ptica s druge strane prozora, a do mojih nozdrva
je dopirao miris svee peenog hleba, sigurno s neke od ulinih tezgi u sirotinjskoj
etvrti. Spavaa soba se kupala u blaenoj ednosti. To je to, ushieno sam pomislio.
To je na novi ivot.

uvari su bili uvereni da je to to se Dar Kalifa nalazila u neposrednoj blizini
damije predstavljalo vanredno srenu okolnost. Smatrali su da smo iskljuivo
zahvaljujui toj injenici uspeli bezbedno da prebrodimo tu prvu no u kui.
Imamovo pozivanje vernika na molitvu samo po sebi je imalo veliku mo religijskog
proienja. Bilo je to kao da smo bili blagosiljani pet puta dnevno, mada sam ja
lino taj hrapavi glas intenziviran dotrajalim pojaalom pre doivljavao kao iritaciju
nego kao blagoslov.
Kada smo stigli u Maroko, bili smo prosto smodeni ostrvskom kulturom od koje
smo tako arko eleli da pobegnemo. Bili smo paranoini, iznureni i preforsirani. Svi
mi koji ivimo po zapadnjakim normama gonjeni smo jednim ekstremnim oblikom
krivice. Smatramo da e nas, ako ne dirinimo kao psi, ljudi iz naeg okruenja
smatrati lenjim i nepouzdanim. Jo od samog poetka mi je postalo jasno da stvari u
Maroku stoje sasvim drugaije. Tamonji ljudi pristupaju ivotu s razboritom
leernou. To vai ak i za Kazablanku, koja predstavlja jedan od najaktivnijih i
najuurbanijih severnoafrikih gradova. Ustanovio sam da Marokanci ure samo
onda kada stvarno postoji potreba za tim i da njihova urba nikad nije podstaknuta
sveu o tome da su izloeni pogledima javnosti.
Nai prvi dani u Kazablanki protekli su prilino mirno i oputeno. Pokupovali
smo neophodne namirnice i stvari za kuu, obedovali na zaputenom travnjaku, i
22

polako poeli da istraujemo na novi dom. Arijana je esto predvodila te

ekspedicije, tumarajui kroz beskrajne odaje, traei zaostala jaja po ptijim
gnezdima ili jurei mieve. Pokuavali smo da ustanovimo u kojim su pravcima
vodili odreeni hodnici, koje su se odaje skrivale iza odreenih vrata i ega je sve
bilo meu stvarima koje je ostavio prethodni vlasnik. Uopte nismo razmiljali o
renoviranju kue. Isprva ak nismo uspevali ni da poverujemo u to da ona zaista
pripada nama.
Dar Kalifa je podignuta na udaljenom kraju dugog pravougaonog komada
zemljita. S prozora se prua pogled na bazen, vrtove, staje i razne pomone objekte.
Sama kua izgraena je u nekoliko etapa. S desne strane je najstariji dvorini vrt
kojim dominiraju stabla banane i visoke raskone palme. Sobe za dnevni boravak,
kuhinje, trpezarija i predvorje sainjavaju glavni deo kue, zajedno sa jo dva
dvorita jednim ispred kuhinje i drugim ulevo odatle, odmah pored garaa. U
pozadini je tenisko igralite s nekoliko dograenih svlaionica, kao i prostorije za
poslugu. Na prvom spratu su spavae sobe i prostrana krovna terasa, dok se s leve
strane kue nalazi dograeni deo koji se sastoji od jo dve spavae sobe i gostinskog
apartmana na spratu.
uvari su jo od samog poetka bili prilino ljubazni, ali drali su se na distanci.
inilo se kao da im je pomalo neprijatno to se neko ponovo uselio u Kalifovu kuu.
Posmatrali su nas zaklonjeni iza zida ili ive ograde, a kada bismo se okrenuli ka
njima, bre-bolje bi sagnuli glave i nestali s vidika. Bilo mi je prosto zapanjujue da
su uvari gotovo itavu deceniju, koliko je kua bila prazna, uporno boravili u
stajama. Uopte im nije padalo na pamet da otvore kuu i razbakare se u njoj.
Stekao sam utisak da su unutra zalazili samo u izuzetno retkim prilikama.
Pretpostavljao sam da je to bilo u izvesnoj vezi s njihovim strahom od dina.
Uspeli smo da instaliramo nekoliko sijalica, a onda smo se bacili na spremanje
spavae sobe sve dok se nije zablistala od istoe. Raana je okaila runo istkane
zavese, a ja sam izribao toalet, uklonivi desetogodinje naslage algi. Hamza me je
zatekao unutra kako kleim na kolenima i ribam WC olju etkicom za zube.
Namrgoeno me je posmatrao.
Dan je. Sada nema dina, objasnio sam.
uvar je prekorno vrteo prstom. To im se uopte nee dopasti, rekao je. Ne
vole kad ih neko uznemirava.
Nita nisam odgovorio. Napustio sam toalet i otiao da kupim garnituru plastinih
batenskih stolica poto u kui nije bilo nikakvog nametaja. Kasnije, kada sam se
vratio nazad, ponovo sam otiao do kupatila. Na moje iznenaenje, WC olja je bila
puna nekakvih komadia koji su podseali na ostatke ruka. Upitao sam Arijanu da
moda nije povraala.
Nisam, baba3, ozbiljno je rekla.
23

Izaao sam na vrelinu dana. uvara nije bilo na vidiku. Pozvao sam ih po imenu.
Niko se nije javljao. Krenuo sam ka stajama koje su smetene na kraju vrta, okruene
mnotvom ruiastih bugenvilija. uo sam bat uurbanih koraka, potom i kripu
vrata, ali nikoga nisam video. Staje su bile vrsto zatvorene. Dohvatio sam polugu i
poeo redom da ih otvaram. Prve tri staje bile su ispunjene slomljenim batenskim
alatkama, merdevinama i kolutovima stare ice. Vrata etvrte staje su bila
odkrinuta. Gurnuo sam ih i uao unutra.
Hamza je sedeo na limenoj kanti s farbom na ijem se vrhu nalazio smotuljak
sivog azbesta. Dahtao je kao da je zadihan od tranja. Upitao sam ga da li zna zato
je toalet zapuen pileim paprikaem. Zurio je u mene, nervozno prebacujui azbest
iz ruke u ruku.
Dini nisu zadovoljni, rekao je. A kada nisu zadovoljni, onda se lako rasrde.
Taman sam otvorio usta da ga jo neto upitam kada sam zauo kako Arijana
vriti na travnjaku. Izleteo sam napolje da proverim ta se deava. Moja kerkica je
sedela ispod jednog drveta i vritala na sav glas, zaklanjajui rukama oi. Iznad nje,
na jednoj od niih grana, njihalo se pare kanapa na kojem je visila mrtva prugasta
maka. Skinuo sam maku i pozvao Hamzu.
Otkud ovo ovde?
uvar je zamiljeno nabrao elo. To ne sluti na dobro rekao je.
To mi je i bez tebe jasno. Zanima me samo ko je to uinio?
Hamza je nemo odmahnuo glavom i odneo maku u nepoznatom pravcu.

Treeg dana od naeg dolaska u Kazablanku, preko jednog zajednikog prijatelja
sam upoznao francuskog diplomatu po imenu Fransoa. On je zajedno sa svojom
porodicom iveo u prostranom apartmanu u bogatoj gradskoj etvrti i bio zaposlen u
francuskom konzulatu. Upitao sam ga kakvi su njegovi utisci o Maroku, oekujui
da u uti samo rei hvale na kraju krajeva, on je ve itavu deceniju bio usidren u
Kazablanki. Fransoa me je prostrelio pogledom s druge strane stola. Njegove oi
boje safira postale su hladne kao gleeri.
Ova zemlja je tempirana bomba, rekao je, pokretima ruku predoavajui
eksploziju. Osim toga, ona je ubistvena i za karijeru. Samo poni da radi ovde i
pozdravi se s tim da e ikada vie napraviti neto u ivotu!
Upitao sam ga ta misli o Marokancima kao narodu.
Nemoj nikome verovati, rekao je kao iz topa. Otpusti prvih deset ljudi koji ti
uu u kancelariju i vladaj gvozdenom pesnicom!
Ali ja sam stekao utisak da Kazablanka poprilino podsea na neki evropski
grad.
Malo sutra! nasmejao se Fransoa. Istina je da geografski nismo daleko od
Evrope, ali nemoj ponoviti moju greku.
24

Koju greku?
Nemoj se ni na trenutak zavaravati pomilju da e se ovdanji ljudi ponaati kao
Evropljani, rekao je. Neki od njih su moda odeveni kao da su izali s pariskih
modnih pista, ali duboko u dui i dalje su orijentalci. Fransoa je napravio dramsku
pauzu, kvrcnuvi se prstom po slepoonici. Kad bi zavirio unutra, rekao je,
shvatio bi da su oni i dalje u Hiljadu i jednoj noi.
Ispriao sam mu o svom iskustvu s toaletom i dinima.
Naravno, rekao je Francuz, ovde svi veruju u takve stvari... ba kao i u prie o
Aladinu, Sinbadu i Ali Babi. To uopte nije sporno. A zato svi veruju u to? Zato to
se dini pominju u Kuranu. Eto zato. ta god da pokua da uradi, pred tobom e
istog trenutka iskrsnuti zid praznoverja. Ako pokua da ga izbegne, da se pravi
kao da nije tu, nee sebi uiniti veliku uslugu.
Pa, koje reenje onda predlae?
Fransoa je zapalio gauloise i izdahnuo dim. Mora nauiti da koegzistira,
rekao je. Mora nauiti da potuje kulturu u kojoj si se obreo i da veto plovi kroz
opasne vode.
Kako to da postignem?
Za poetak, nikad nemoj primenjivati najoiglednije reenje, odgovorio je.

Kada sam se vratio kui, zatekao sam uvare kako okupljeni oko toaletne olje
upuuju molitve dinima. Raana mi se poalila kako joj nisu dozvolili da prie i
kako su zapretili da e se zakljuati ako nastavimo da ih ometamo. Bila je veoma
uzrujana kada sam stigao i upozorila me je da e se preseliti u hotel ako dopustim
svojim radnicima da i dalje rade ta hoe.
Izveo sam uvare napolje. Postrojili su se na dugakom tremu, kratko salutirali, a
onda se zagledali u zemlju.
Ovo nikud ne vodi, rekao sam. Mi moramo da koristimo kupatilo. Na kraju
krajeva, to je pitanje elementarne higijene.
Medved je zakiljio oima na popodnevnom suncu. Dini trae krv, rekao je.
Plaim se da nee moi da je dobiju. Moete im to slobodno preneti.
Bar nekoliko kapi, rekao je Osman.
Ne dolazi u obzir!
Ali moete se jednostavno bocnuti u prst, rekao je Medved. To vas uopte nee
boleti. Moete kanuti koju kap u toalet. To bi sigurno odobrovoljilo dine.
Pa da, priskoio mu je Hamza u pomo, to bi ih sigurno razveselilo.
Medved mi je pruio iglu. Nekim udom se odmah stvorila u njegovim rukama.
Nije mi bilo ni na kraj pameti da svojom krvlju hranim neke imaginarne sile
podzemnog sveta. Zato neko od vas ne bi nakapao svoju krv?
Ne, ne, nikako odmah se usprotivio Medved. Vi ste novi gospodar kue, tako
25

da samo vaa krv dolazi u obzir.

Koraajui jedan za drugim, ponovo smo uli u toalet i zagledali se u WC olju.
Moram priznati da je pomisao na to da samo moja krv moe zadovoljiti dine godila
mojoj tatini. Oseao sam se kao ovek koji sve konce dri u svojim rukama.
Medved mi je dodao iglu. Bocnuo sam se u kaiprst i krupna kap grimizne krvi je
pljusnula u vodu toaleta. uvari su rairili usne u iroke osmehe. Potom su se, jedan
po jedan, srdano rukovali sa mnom, estitajui mi na dobro obavljenom poslu.
Stekao sam utisak da je nakon tog dogaaja moj ugled u njihovim oima donekle
porastao. Osman nam je sutradan uvee doneo lonac pilee supe, objasnivi da je
njegova supruga spremila to jelo po porodinom receptu starom ve est stotina
godina. im je okusimo, tvrdio je, toliko emo se okrepiti da emo postati razigrani
kao aneli. Bio sam dirnut njegovom panjom i oaran njegovim reima. Dopadala
mi se ideja da budem razigran kao aneo. Supa je bila zainjena sveim
korijanderom, afranom i blagom primesom umbira. Bila je zaista ukusna i
predstavljala je divnu promenu u odnosu na nau jednolinu ishranu koja se sastojala
od hleba i trouglastih komada industrijskog sira. Narednog jutra, Hamza se uunjao u
nau sobu i posuo nas ruiastim ruinim laticama dok smo spavali. Na kraju smo
dobili poklon i od Medveda, koji nije eleo da se izdvaja od ostalih. Doneo nam je
talismane napravljene od crne telee koe. Svakome od nas je namenio po jedan. Bili
su razliitih veliina od veoma velikih do veoma malih. Savesno smo ih okaili
oko vrata i pohvalili njihovu majstorsku izradu.

Dani su polako prolazili. Razgovor o dinima je zamro, ali znao sam da ta tema
jo uvek nije bila skinuta s dnevnog reda. Hamza je esto tumarao po kui, recitujui
stihove iz Kurana i crtajui magine kvadrate po belim okreenim zidovima.
Objasnio nam je da ti kvadrati predstavljaju amajlije. Svaki od njih se sastojao od po
devet etvrtastih polja. Kada biste sabrali po tri broja koja su sainjavala svaki od
nizova, konaan zbir je uvek iznosio petnaest. Kada sam ga upitao emu ti kvadrati
slue, Hamza mi je odgovorio da e oni pomoi da se baraka, boanski blagoslov,
vrati u Kalifovu kuu.
Njegove molitve bile su usredsreene na najvee dvorite u kojem se skrivao
prelepi tajni vrt. To je po svoj prilici bio najstariji deo kue. Na sve etiri strane
dvorita nalazio se po jedan izdueni salon s verandom du koje se izdizao niz
kolonada. Soba na istonom kraju imala je predivna vrata od kedrovog drveta visoka
est metara i par ogromnih lepo uklopljenih prozora ukraenih izrezbarenim
geometrijskim motivima. Nameravao sam da tu prostoriju pretvorim u biblioteku i da
opremim je policama koje e sezati od poda do tavanice.
Nedelju dana od useljenja shvatio sam da jo uvek nisam zavirio u unutranjost
sobe na zapadnom kraju dvorita. Pritisnuo sam kvaku, ali brava je bila zakljuana.
26

Hamza je uao ispod zdepastog palminog drveta, iscrtavajui magini kvadrat

grumenom ugljena. Zamolio sam ga da mi otkljua vrata. Utivo je podigao ruku u
znak pozdrava, ali pretvarao se da nije uo moje rei. Kada sam ponovio zahtev,
zlovoljno se pridigao i otiao po klju.
Bilo je oigledno da je Hamza, koji je bio glavni uvar, sebi stavio u zadatak da
zadri potpunu kontrolu nad kuom. Veto je kontrolisao svoje kolege, Osmana i
Medveda, kao i svakog posetioca koji bi stupio na posed. Ubrzo sam shvatio da je
svojim lukavim manevrima uspevao da kontrolie ak i nas same. Najefikasniji
metod kojim je zadravao kontrolu nad situacijom sastojao se u tome da neprestano
parta naokolo zveckajui kljuevima i zakljuava sva mogua vrata. esto se
deavalo da zakljua ak i neku od soba u kojoj smo se mi tog trenutka nalazili. Sve
kljueve je uvao u staroj kutiji za cipele. Bilo ih je na stotine. Ako bih samo
nakratko napustio kuhinju da Arijani odnesem tanjir s hranom, vrata bi ve bila
zakljuana pre nego to bih stigao nazad. Isto se deavalo i s kupatilom. Bilo je
dovoljno da se samo na trenutak udaljite i vie se niste mogli vratiti unutra. Dok bih
iznervirano gunao pred naprasno zakljuanim vratima, uo bih kako se Hamza u
svojim konim papuama udaljava ka drugom kraju dvorita i kako kljuevi
zveckaju u kutiji.
I tako sam itavih dvadeset pet minuta stajao ispred zakljuanih vrata sobe na
zapadnoj strani dvorita, ekajui da se Hamza vrati s kljuem. Moda se nadao da
sam izgubio interesovanje i da sam otiao da obavim neki drugi posao.
Kada se na kraju pojavio, nosei ispod ruke kutiju s kljuevima, glava mu je bila
oborena. Poeo je da pretura po kutiji, a onda energino odmahnuo glavom. Klju
unije ovde.
Moda ti je promakao. Daj da ja pogledam.
uvar je bre-bolje stavio ake preko otvorene kutije. Neka! Ja u ga potraiti!
rekao je i ponovo poeo da rovari po kutiji.
Deset minuta kasnije, ake su mu i dalje bile zaronjene u gomilu kljueva. Nema
ga ovde, samouvereno je rekao.
Zar niko nikada ne ulazi u tu sobu?
Ne ulazi, odgovorio je Hamza. Niko nije provirio unutra ve godinama.
Takva tajanstvenost je zakljuanu odaju inila jo privlanijom. Poeo sam da
nagaam ta li se to moglo skrivati unutra.
Ma, ima toliko zanimljivih soba, rekao je uvar. Zato morate da uete ba u
ovu? Sigurno nita ne proputate.
Jesi li ti nekada video tu sobu?
uvar je fijuknuo rukom kroz vazduh. Jesam, odgovorio je. Nita naroito.
Kada si bio unutra?
Hamza se na trenutak zamislio. Pre mnogo godina.
Ali to je veoma vaan deo kue, samouvereno sam nastavio. Daj da je nekako
27

otvorimo.
Predloio sam da pronaemo eki i obijemo bravu. U tom trenutku imamov glas
se razlegao kroz sirotinjsku etvrt.
Hamza je odmah potrao, ponevi kutiju s kljuevima. Moram na molitvu,
doviknuo je u odlasku.
Tajanstvena zakljuana soba golicala je moju radoznalost. Kada sam u razgovoru
sa Osmanom naeo tu temu, od njega sam saznao da je Hamza jedini koji je video tu
prostoriju.
Uvek ide tamo po mraku, rekao je.
Hoe rei da on esto poseuje tu sobu?
Naravno, odgovorio je Osman. Svakog bogovetnog dana.
ta se nalazi unutra? upitao sam.
Osman je iskrivio lice u uasnutu grimasu i pljesnuo se po obrazima, arivi zube
u gornju usnu. Disanje mu je postalo teko.
ta se nalazi iza brave? ponovio sam.
Ne znam, odgovorio je on. Verujte mi da ne znam.
Bez obzira na nerazreeni sluaj misteriozno zakljuanih vrata, odnos izmeu nas
i uvara postajao je sve bolji. A onda sam se jednog jutra zatekao u dvoritu taman u
trenutku da primetim kako Hamza izlazi iz tajanstvene sobe. im je spazio da sam
krenuo u njegovom pravcu, brzo je zalupio vrata. Pritisnuo sam kvaku. Bilo je
zakljuano.
Da li bi bio ljubazan da smesta otvori vrata?
uvar je skrenuo pogled. elo mu je bilo obliveno znojem. Zakljuana su,
odgovorio je.
Znam da su zakljuana, ali ti si upravo izaao iz sobe, to znai da ima klju.
Nemam, rekao je on. Zaklinjem se pred Alahom da nemam klju.
Ve sam se spremao da ga pretresem, ali neto me je zaustavilo. Iz nekog razloga
mi se uinilo da je bolje da ga ostavim na miru. Ni danas mi nije jasno zato sam
tako postupio. Bila je to strano udna situacija. Trebalo je da ga sateram u kripac i
da ga nateram da mi istog trenutka izrui klju, ali nisam to uinio, kao da sam se
povinovao nekom nevidljivom uticaju sa strane.

Iako nismo poeli da renoviramo kuu, kupili smo neto stvari koje su nam ivot
uinile prijatnijim zemljano posue, lampe, dodatne dueke i jo batenskog
nametaja. Ubrzo smo ustanovili da gotovo svi taksisti odbijaju da voze kroz
sirotinjsku etvrt. Objanjavali su da je tamonji put u oajnom stanju i da ne ele da
otete svoja skupa vozila. Zato sam zakljuio da je najbolje da iznajmim automobil.
Osman je prvi nauo za moj plan. Rekao mi je da je to dobra ideja i da e mi njih
trojica pomoi jer sigurno nemam iskustva sa iznajmljivanjem automobila u Maroku.
Mislio sam da to znai da e me usmeriti na neku veliku i uglednu firmu koja se bavi
28

tom vrstom delatnosti. Ali oigledno nisam dobro shvatio njegove rei. On je na umu
imao neto sasvim drugaije. Hamza je te veeri svratio do nae spavae sobe i
obavestio me da su on i njegovi drugari sve sredili.
Kako to misli sve?
Nemate razloga za brigu, mesje4 Tahire. Pronali smo pravu stvar. Auto je ko
bombona.
Potom mi je objasnio kako kasapin iz sirotinjske etvrti poseduje auto koji uopte
ne vozi jer ima problema s kimom tako da je bilo savreno logino da mi ga
pozajmi. Meutim, ono to mi se uinilo daleko manje loginim bila je injenica da
je kasapin tim vozilom ve pune dve decenije prevozio ovja trupla od klanice do
svoje uline tezge.
Obazrivo sam se uvukao u automobil i istog trenutka se osetio kao zamore u
nekom morbidnom naunom eksperimentu. Sedita su bila prekrivena mrtvim
sasuenim larvama oko kojih je zujao roj odvratnih muva. Koliko god da ste ih
tamanili, uvek su se pojavljivale nove.
Kada sam izaao iz vozila, zahvalio sam svojim uvarima, pohvalio kasapinovu
velikodunost, a onda ljubazno odbio ponudu. Nema dovoljno prostora, pokuao
sam da se izvuem.
Kako to mislite? upitao je kasapin. Pa, unutra moe da se spakuje deset
zaklanih ovaca. Pokazao je palcem na zadnje sedite. Tamo moe komotno da se
smesti itava porodica.
Vie bi mi odgovarao neki terenac.
Ma, kakav terenac! Ovo vam je sto puta bolje! zareao je kasapin.
Taj auto ima baraku, objasnio je Osman. Donosie vam sreu kud god da
krenete.
Jo jednom sam osmotrio tu hrpu starog gvoa s napuklim vetrobranom,
razbijenim farovima i seditima punim larvi i sasuene krvi.
Ma, uzmite ga, proaptao je Osman. Isprobajte ga, pa onda recite da li vam
odgovara.
U redu, mrko sam odgovorio. Ali samo na nekoliko dana.
Tek kasnije sam shvatio da se zapravo radilo o jednoj vrsti igre. Iako tada nisam
bio svestan ta se tano deava, bila je to igra koju su svi stanovnici Maroka a ne
samo stranci esto morali da prihvate kako ne bi povredili oseanja svojih roaka i
prijatelja. Marokanci smatraju da su jednostavno duni da pomognu ljudima koji su
im bliski. Ako ne biste dali sve od sebe da se svakog trenutka naete na usluzi
svojim blinjima, time biste mogli obrukati i obeastiti svoju porodicu. Ta divna
tradicija je tako duboko ukorenjena da ljudi s kojima se druite oajniki nastoje da
vas navedu na to da uinite ono to je po njihovom miljenju najbolje za vas.
Zahvaljujui svom viegodinjem boravku u Aziji, ve sam bio upoznat sa slinim
29

sistemom razmiljanja. Da sam iznajmio automobil od neke kompanije registrovane

za tu vrstu delatnosti kao to su Avis, Badet ili Herc uvari i njihove porodice
nikada ne bi mogli da speru ljagu sa svoje asti i da se opravdaju pred svetom zbog
toga to nisu posredovali u moju korist.

Poput veine vozila u Kazablanki, kasapinova dotrajala tojota bila je ulubljena
sa svih strana, i dok sam je vozio, imao sam utisak da e se svakog trenutka raspasti
na sastavne delove. Mrzeo sam taj automobil, ali istovremeno sam bio svestan toga
da je on imao i svojih prednosti jer mi je pruao autentinu kamuflau. Kada u njemu
budem izaao na ulicu, nikome nee pasti na pamet da sam stranac, razmiljao sam.
Samo to ta iluzija nije dugo potrajala.
Kada sam prvi put seo za volan svog novosteenog automobila i ukljuio se u
haotinu saobraajnu bujicu, obuzet naletom munine od smrada ustajale krvi, osetio
sam se kao pacifista usred bojnog polja. Marokanski saobraaj nimalo ne podsea na
ureeni saobraaj zapadnih gradova. To je ist oruani sukob, rat nerava, u kojem
samo najodvaniji uspevaju da opstanu. Svi vozai, izuzev mene, bili su pravi
eksperti u izletanju iz trake. Bez ikakvog nagovetaja bi smotali volan i naglo
skrenuli ulevo ili udesno, savreno sigurni u to da e im se ostali automobili skloniti
s puta.
Jo istog trenutka kada sam se upustio u tu prvu saobraajnu avanturu shvatio sam
da u morati da pronaem nekoga ko e mi pomoi u izvravanju dnevnih poslova i
delovati kao most izmeu nas i okruenja u kojem smo se zatekli. U roku od pet
minuta ve sam bio na ivici nerava, isfrustriran svim tim vozilima koja su, ne
povinujui se bilo kakvim saobraajnim propisima, izletala sa svih strana. Pozvao
sam svog prijatelja Francuza i zamolio ga da me posavetuje koji je najbolji nain da
unajmim asistenta.
Mora im pokazati zube, rekao je Fransoa. Ovde je ovek oveku vuk. Ako
nema zube, smazae te u jednom zalogaju.
Shvatam. Biu tvrd orah, nesigurno sam rekao. Postavljau im surova pitanja.
Pokazau im zube.
To nije dovoljno, rekao je Francuz ledenim glasom.
ta jo treba da uradim?
Reci svakom kandidatu da, kada doe na razgovor, obavezno ponese svoj
rodoslov.
ta e mi njihov rodoslov?
Fransoa je coknuo jezikom, razoaran mojim neznanjem. Unajmi osobu s
najduim porodinim stablom rekao je. Takvi ljudi imaju dobre veze. To su oni
koji uspevaju da opstanu.
Poeo sam da mu zahvaljujem, ali on me nije sluao.
30

Reci mi, prekinuo me je, jesi li otpustio prvih deset ljudi koji su ti uli u
kancelariju?
Pa, nisam ba. Vidi, ja zapravo nemam kancelariju, a ljude koji rade za mene
nasledio sam zajedno s posedom. Ne mogu ih tek tako otpustiti. Mislim da bi to bilo
prilino surovo.
Nastupila je duga pauza.
Ej. Jesi li tu? promucao sam.
ivog e te pojesti, rekao je Fransoa.

31

TREE POGLAVLJE
Ne moe staru maku nauiti da igra.
MALI OGLAS OBJAVLJEN U LOKALNIM NOVINAMA privukao je veliki
broj kandidata. Paljivo sam iitao njihove biografije i na kraju suzio izbor na svega
dva oveka. Bilo mi je strano teko da im objasnim kako da stignu do Kalifove kue
tako da sam odluio da razgovore obavim u oblinjem Kafe Korniu. Postao sam ve
stalan gost u tom lokalu, privuen espresom koji je bio toliko snaan da se razlivao
po utrobi kao toplo sirovo ulje. S velikim uivanjem sedeo sam pod suncobranom u
bati kafea i posmatrao kako se ivot odvija pored mene. U Britaniji me je uvek
spopadao oseaj krivice ako bih u kafeu proveo due od nekoliko minuta. inilo mi
se kao da mi je potrebno neko veliko opravdanje da bih uopte otiao tamo.
Meutim, u arapskom svetu nema asnijeg posla za mukarca od provoenja dugih
dokonih asova u kafeu, posmatranja onoga to se deava naokolo i laganog ispijanja
kao katran guste crne kafe.
Prvi kandidat za poloaj mog asistenta bila je pedantna reita devojka od otprilike
devetnaest godina po imenu Mouna. Kosa joj je bila propisno prekrivena hedab
maramom, a strukirana haljina s dugim rukavima imala je tako dugaak av da se
vukla po zemlji za njom. im sam je ugledao, postalo mi je jasno da je neko svim
silama nastojao da je zatiti od radoznalih pogleda mukaraca koji su poseivali
mesta kao to je Kafe Korni.
Kada sam je upitao da li je donela rodoslov, Mouna mi je pruila masivan list
papira savijen u rolnu. Razvio sam papir i zagledao se u mnotvo arapskih imena.
Zaista impresivno, rekao sam.
Moja porodica se ponosi svojom dugom tradicijom, odgovorila je.
Upitao sam je gde je ranije radila.
Znate, moj otac mi ne doputa da se zaposlim, tiho je prozborila Ubio bi me
kada bi znao da sam dola na ovaj razgovor.
Siguran sam da ne bi iao ba tako daleko, odgovorio sam sa osmehom.
Devojka se zagledala u mene svojim kestenjastim oima. Na trenutak je
zanemela. Greite, rekla je savreno ozbiljnim glasom. Stvarno bi me ubio.
Nastupila je neprijatna tiina. Mouna je pijuckala svoj oran-us.
Moj otac se ponekad strano razbesni konano je nastavila. Kada bi me
zatekao ovde, ne bi ubio samo mene, ve i vas. Znate, moja porodica smatra da je to
pitanje asti.
Vratio sam Mouni njeno rodoslovno stablo i poeo da smiljam razna neuverljiva
32

opravdanja. Ve sam mogao da zamislim kako me njen otac juri po ulicama

Kazablanke. tavie, imao sam oseaj da je ve saznao ta se deava i da e svakog
trenutka banuti u kafe.
Siguran sam u to da biste bili sjajan asistent, rekao sam, ali naalost, ve sam
unajmio drugu osobu.
Preko Mouninog lica prela je senka razoarenja. Uvek isto, tuno je rekla dok
je naputala sto. Onog trenutka kad pomenem svog oca niko vie ne eli da me
zaposli.
Drugi kandidat je bio mukarac po imenu Adil. U biografiji je naveo da je pet
godina iveo u Nju Orleansu, gde je radio u upravi groblja. Uprkos stranoj vruini,
na sebi je imao debelu postavljenu konu jaknu s krvavom flekom na kragni. Bio je
svee obrijan, bujna crna kosa mu se presijavala od brilijantina, nos mu je bio
slomljen, oi sitne, a pogled nemiran. Tokom dvadeset minuta koje smo proveli
zajedno, sruio je tri dupla espresa i popuio pet cigareta. Tresao se kao narkomanski
zavisnik koji je preskoio svoju redovnu dozu.
Razgovor sam zapoeo pitanjem kako mu se dopalo u Sjedinjenim Dravama.
Smatrao sam da je to prilino dobar nain da se olabavi poetna tenzija.
Ima mnogo zgodnih riba, rekao je.
Dopale su ti se tamonje devojke?
Ne, nego tamonje kurve. Prislonio je aku uz nos i omirisao je.
Jo uvek oseam njihov miris, dodao je.
ta moe da mi kae o tom pogrebnikom poslu koji si radio?
Zato bih priao o tome?
Pa, zar nije malo jezivo raditi na takvom mestu?
Adil je podigao okrvavljenu kragnu kone jakne i uukao vrat, kao da mu je
hladno. Ribama se dopadalo to to radim, rekao je.
Nije mi bilo ba najjasnije ta je hteo da kae, tako da sam zakljuio da je najbolje
da preem na posao. Upitao sam ga da li je doneo svoj rodoslov.
Ma, kakav rodoslov? To je isto sranje.
Zato tako misli?
Zato to to nije budunost. To je samo zanoenje prolou.
Nakon dvadeset minuta, Adil se pridigao, zapalio estu cigaretu i rekao: Odoh
ja.
Zar ne eli posao?
Nema anse, ovee, promrmljao je, drhtei itavim telom. Nemam ja
vremena za posao.
Krenuo sam nazad, pitajui se zato bi neki tip doao na razgovor za posao ako
nije imao vremena da radi. Ili zato bi neka devojka elela da bude moj asistent ako
je znala da bi nam njen otac zbog toga oboma skinuo glavu.
Kada sam stigao do sirotinjske etvrti, priao mi je imam. Ugledao sam ga jo iz
33

daljine kako dokono eta ispred bele damije. Bio je niskog rasta i imao je bradu,
duboke bore na licu i veoma sitna usta. Gornji deo glave mu je bio obmotan sivim
turbanom.
Rukovao se sa mnom, a onda poeo neto da mi pokazuje prstima, protrljavi
palac i kaiprst. Flous, rekao je, kezei se od uveta do uveta, argent, pare.
Bezazleno sam se smekao, pretvarajui se da ga ne razumem, i uurbanim
korakom nastavio ka kui. Batenska vrata su se otvorila jo pre nego to sam
pokucao. Preao sam prag i spazio Hamzinu senku. uvar me je oigledno ekao. Na
brzinu je salutirao, a onda me obavestio da imamo hitan i neodloan problem.
Zamolio sam ga da me saeka samo minut, koliko da se umijem.
Nemamo vremena.
ak ni minut?
uvar se namrtio. ak ni sekundu, nestrpljivo je odbrusio.
Potom me je poveo niz batensku stazu na ijem se kraju nalazila visoka kapija od
kovanog gvoa. Kapija je nekada davno oigledno bila izuzetno lepa, pre nego to
je korozija poela da izjeda draesne metalne uvojke. S druge strane se nazirao
veoma lep plac, veliine teniskog igralita. Hamza je otvorio kapiju.
Ko je vlasnik ovog zemljita? upitao sam.
Vi, mesje Tahire, odgovorio je uvar.
Jesi li siguran?
Naravno da sam siguran.
Zemljite je bilo opasano zidom, a du rubova su bile posaene razne vrste drvea
palme, eukaliptusi, smreke i smokve, izmeu kojih su se nalazili bogati nasadi
pargle.
Jesi li siguran da ovo stvarno pripada meni?
Hamza je klimnuo glavom. Poveo me je preko trave posute suncokretima ije su
ogromne zlatne glave zaljubljeno pratile sunevu putanju. Na udaljenom kraju zida,
iza velike betonske ploe, nalazila se jo jedna kapija. Kada smo proli kroz nju,
pred naim oima se ukazala mala oronula graevina sa ograenim vrtom.
A ije je ovo?
Vae, mesje, odgovorio je Hamza.
Nije mi bilo jasno zato mi niko ranije nije rekao za tu zgradu i njen tajni vrt.
Uprkos tome, oseaj da je moj posed bio jo vei i lepi nego to sam isprva mislio
ispunio me je ogromnim zadovoljstvom. Meutim, moje oduevljenje je naprasno
splasnulo kada sam shvatio zato me je Hamza doveo tu. Krenuo sam pogledom za
njegovim ispruenim prstom i na zemlji spazio jo jednu mrtvu maku. Sirotoj
ivotinji je, kako se inilo, bila izvaena utroba. Le je bio prekriven muvama.
Ko je to uradio?
Hamza je protrljao nos. Ovo uopte ne valja, progunao je.
34

To mi je i bez tebe jasno, ali zanima me ko je to uradio.

Kandia, odgovorio je Hamza. To je Kandiino delo.
Ko je on?
uvar je napunio plua vazduhom i duboko uzdahnuo. Potom se vratio do staje i
spustio se u svoju staru pletenu stolicu. Pokuavao sam da izvuem neku informaciju
od njega i njegovih kolega, ali to se pokazalo kao jalov posao. Sva trojica su se
ponaala kao pripadnici tajnog bratstva koje se zavetovalo na strogu utnju.
Narednih dana sam nastavio da ispitujem Hamzu, Osmana i Medveda u nadi da
u doznati neto o Kandii. Gde je on iveo? U kakvoj je vezi bio s kuom koju sam
kupio? Kad god bih pomenuo to ime, uvari bi postali napeti kao strune. Uporno su
ponavljali da mi nita ne mogu rei, da o tome nema ta da se pria. Molio sam ih i
preklinjao, ali oni nisu prekidali svoju zakletu utnju.

Prolo je nedelju dana. Raana mi je rekla da bi, umesto to pokuavam da
pronaem to misteriozno stvorenje po imenu Kandia, bilo bolje da se bacim u
potragu za odgovarajuim asistentom, za osobom koja bi joj mogla pomoi u odabiru
dadilje za decu. Pozvao sam na razgovor jo sedam kandidata, ali iz ovog ili onog
razloga nijedan od njih nije zadovoljavao nae kriterijume. A onda se, kao grom iz
vedra neba, na vratima Kalifove kue pojavila jedna mlada ena. Veoma dobro je
govorila engleski i neprestano se osmehivala, kao da ju je neko posavetovao da se
tako ponaa. Imala je dugu, tamnu, sjajnu kosu koja je podseala na svee peenu
kafu. Rekla je da se zove Zohra i pruila mi rodoslovno stablo na kojem je bilo
popisano sedamnaest generacija njenih predaka.
Kada bi mogla da stupi na dunost? upitao sam.
Bacila je pogled na sat. Ako treba, mogu odmah, odgovorila je.
Smatraj da si dobila posao.
Napravili smo spisak prioriteta. Trebalo je pronai dadilju, kunu pomonicu koja
bi istovremeno radila i kao kuvarica, arhitektu i odgovarajuu kolu za Arijanu.
Potom je trebalo kupiti svakojake stvari i potreptine, upoznati Kazablanku i pretresti
dokumentaciju Dar Kalife.
Dok je razgovarala sa mnom, Zohra je vodila pomne beleke. To je ukazivalo na
to da je prola kroz neku vrstu profesionalne obuke.
Nekada sam radila u filmskoj industriji, objasnila je staloenim glasom.
Holivudski reiseri snimaju gotovo sve pustinjske kadrove u Uarzazatu. Radila sam
na filmovima kao to su Gladijator, Troja i Pad crnog jastreba.
Jesi li upoznala neku filmsku zvezdu?
Zohrino lice je istog trenutka postalo obliveno rumenilom. Zaljubila sam se u
Breda Pita, odgovorila je.

35

Raana je zamolila Zohru da joj to pre pronae kunu pomonicu i pouzdanu

dadilju za Arijanu. Bili smo u Maroku svega etiri nedelje, ali ve su nas svi ivi
zasipali savetima koga bi trebalo da odaberemo za taj posao. Neki su govorili da su
jedino devojke iz planinskih krajeva dostojne poverenja, dok su drugi tvrdili da je
najbolje da unajmimo neku enu iz pustinje ili gradova kao to su Fes, Meknes ili
Marake. Marokansko drutvo se tradicionalno dri uverenja da uvek moramo biti
spremni da priteknemo u pomo svojim blinjima. Meutim, tamonji narod ume da
bude toliko predusretljiv da to ponekad prerasta u pravu nonu moru. Pre nego to
smo postali svesni toga ta se deava, armija ena svih moguih starosnih doba
poela je svakodnevno da pristie na naa vrata. Kako se vest irila, one su dolazile
sa sve veih rastojanja, tvrdei kako ih je na nas uputio neki zajedniki prijatelj ili
prijatelj zajednikog prijatelja.
Jednog jutra su na vrata naeg novog doma zakucale etiri ene iz planinskih
predela. Sve su izgledale gotovo identino. Lica su im bila naborana i ispucala od
vetra, imale su istetovirane brade, a kosa im je bila povezana maramama sa cvetnim
dezenom. ake su im bile grube, poput brodskog trupa koji je mesecima zaronjen u
vodu, a nokti iskrzani i izlomljeni od estitog i napornog posla. Pitao sam se kako li
su samo doznale da nam je potrebna posluga.
Osman mi je pruio odgovor. U Maroku se glasine ire kao oganj kroz utrobu
pakla.
ene su govorile berberskim dijalektom, prvobitnim jezikom severozapadne
Afrike. Natucale su po koju re arapskog, a francuski im je bio potpuno stran.
Medved, koji je i sam poticao iz planinskih predela, razgovarao je s njima na
berberskom jeziku.
Kau da su krenule pre nekoliko dana, objasnio je. Dolaze iz jednog sela sa
Visokog Atlasa, blizu klisure Ziz. Trebalo im je pet dana da bi stigle do ovde.
Berberske ene su nam preko Medveda objasnile da su sve odreda udovice i da im
je posao oajniki potreban. U selu nemaju nikakvih izvora prihoda i strano teko
ive. Potvrdile su da umeju da kuvaju, iste, peru ve i staraju se o deci. Stavie, bile
su spremne da rade za daleko manji iznos od onoga koji je uobiajen za tu vrstu
posla. Sve etiri e spavati u istoj sobi, a bilo je dovoljno da im svima zajedno
platimo onoliko koliko bismo dali samo jednoj kunoj pomonici iz Kazablanke.
Svaka je ponela svoj ranac i zaveljaj s posteljinom. Moleivo su me posmatrale,
oekujui odgovor. Upitao sam Zohru ta ona misli o tome.
Neka ostanu nedelju dana, pa emo videti, odgovorila je.
Hamza ih je potom poveo do jedne prazne sobe u prizemlju. ene su raspakovale
svoju posteljinu, spustile se na zemlju i utonule u vrst san.

Proetajte kroz neki engleski supermarket i osmotrite voe na rafovima. Ono je
doterano kao za izlobu. Savreno je, bez ijedne mrljice ili oteenja. Sve jabuke, sve
36

kruke, narande i ljive identine su po boji, veliini i teini. Svaka vrsta voa je
zapakovana u plastinu foliju sa prilepljenom etiketom koja govori o zemlji porekla.
Dinje su stigle s Barbadosa, ananas iz Tanzanije, kivi s Tajlanda, a jagode su doletele
avionom iz jugoistonog Brazila. Tamo praktino ne moete pronai nita to je
uzgajano na samim Britanskim ostrvima.
Kada sam sa Zohrom prvi put krenuo u kupovinu voa i povra, obreo sam se na
ogromnoj otvorenoj pijaci koja je bila poznata po tome to se tamo prodavala
najsveija mogua roba. Gde god bih se osvrnuo, ugledao bih nezamislivo izobilje
voa i povra, neupakovanog u celofan i neoznaenog bar-kodovima. Pred naim
oima su izranjala brda crvenog paradajza, okeani limuna i boranije, pune zaprege
bundeva, jagoda i sonih sveih smokava. Isprva sam uhvatio sebe kako se mrtim
nad neujednaenim i nesavrenim izgledom izloene robe. Izbor je bio ogroman, ali
plodovi su bili razliitih oblika i posuti udnim smeim flekama. Meutim, setio sam
se upozorenja moje bake koja je uvek tvrdila da ukus voa i povra nije u kori, ve
ispod nje.
Ekonominost engleskog ivota nauila nas je da kupujemo samo onoliko koliko
moemo da potroimo i ni uncu vie, ali u Maroku smo konano mogli da se
oslobodimo tih stega i prepustimo se oaravajuoj neumerenosti. Na toj prvoj
pijanoj ekspediciji kupio sam dvadeset kilograma ogromnog paradajza, deset
kilograma crvene paprike, est glavica karfiola, sedam glavica zelene salate, vreu
crnog luka, vreu jabuka i tri stotine pomorandi od kojih emo praviti sok. Sve te
pomorande su me kotale onoliko koliko bih u Londonu platio za svega dvanaest
komada.

Tokom naredne nedelje istraivao sam Kazablanku, upoznajui brojne etvrti koje
su sainjavale gradsku celinu. Iako nije bila roena u Kazablanki, ve u marokanskoj
prestonici Rabatu, Zohra se pokazala kao veoma vet i struan vodi. Odvela me je
do luke, koja je inae najvea u Africi, gde je kako sam se nadao uskoro trebalo
da pristane teretni brod koji e dopremiti na nametaj. Takoe mi je pokazala staru
medinu i novu gradsku etvrt Marif iji restorani i glamurozne radnje predstavljaju
stecite nove urbane elite. Meutim, za mene lino, najzanimljiviji deo grada bila je
stara Kazablanka.
Taj deo grada su podigli Francuzi nakon to su u prvoj deceniji prolog veka
aneksirali Maroko. Graevine se odlikuju karakteristinim impozantnim linijama art
deco i art nouveau stila. Provodio sam sate i sate etajui tim ulicama, analizirajui
razne arhitektonske detalje fasade sa cvetnim motivima, pozlaene kupole,
graciozne balkone sa ogradicama od kovanog gvoa, kamene balustrade, prozore sa
mulionima5 i glatke zaobljene zidove karakteristine za grandiozno doba u kojem su
nastali. Kazablanka je prvi grad na svetu ija je izgradnja planirana iz vazduha. Dok
37

sam stajao tamo, bilo je zapanjujue oigledno da su Francuzi smatrali Kazablanku

jednim od najveih dragulja svoje imperijalne krune. Zgrade poreane du Avenije
Muhameda Petog, koja vai za glavnu gradsku saobraajnicu, predstavljaju
upeatljivo svedoanstvo francuske kolonijalne moi.
etali smo alejama oivienim zelenilom, ulicama kojima je nekada paradirala
bogata elita obuena u pomodarsku odeu tridesetih i etrdesetih godina. Sada,
sedamdeset godina kasnije, taj deo Kazablanke je postao sinonim za opasnost i
zaputenost. Grandioznost je i dalje bila tu, ali krila se pod platom ljudskog nemara,
prljavtine i zagaenja. Ljudi su uurbano prolazili ulicama. Vie nije bilo dokonih
promenada i razgledanja izloga. Veina radnji je ionako bila zakatanena, a izlozi
ispranjeni. Ulazi elegantnih zgrada pretvorili su se u domove za beskunike, a
sporedne ulice su vrvele od pasa lutalica i dinovskih pacova.
Upitao sam Zohru zato je stari deo grada bio naputen i zato su stanovnici
Kazablanke smatrali da je neophodno da podignu novo i stilski ureeno gradsko
sredite Marif kada su ve imali jedan od najlepih gradskih centara na svetu.
Zohra je utonula u dugo razmiljanje, posmatrajui zgrade pored kojih smo
prolazili. Ljudi esto ne shvataju ta imaju sve dok to ne izgube, konano je
prozborila.

Jednog jutra, Osman me je zatekao kako sedim ispod drveta banane u dvorinom
vrtu. Obazrivo je priao, kao da je razmiljao kako da mi saopti ono zbog ega je
doao. Osmehnuo sam se. uvar je napravio jo nekoliko koraka, oborio glavu i
prekrstio ruke na grudima. Kada je stigao do mene, utivo je salutirao.
38

Mesje Tahire, obratio mi se.

Sluam te, Osmane. O emu se radi?
Jo uvek nismo uspeli da odobrovoljimo Kandiu.
Opet to ime. Namrtio sam se. uvar je obrisao znoj s lica.
Reci mi, Osmane, ko je zapravo Kandia?
Nije bilo odgovora.
Da li je to neko od bivih radnika? nagaao sam, pokuavajui da izvuem neku
informaciju. Da se moda nije naljutio na prethodnog vlasnika kue, ili tako neto?
Ma ne, nita slino, snebivljivo je rekao Osman.
A da nije neko iz sirotinjske etvrti?
Ne, nije niko iz sirotinjske etvrti, ponovo je negirao Osman.
Pa gde onda ivi taj Kandia?
uvar je nervozno preao jezikom preko usana. U kui, rekao je. Kandia ivi
u Dar Kalifi.
Ali nikad ga nisam video ovde. Sigurno bih do sada primetio da neki mukarac
po imenu Kandia ivi u kui.
Nastupila je duga pauza. Osman je protrljao oi. Ali to nije mukarac, natuknuo
je.
Ah, tako. Znai, Kandia je ena?
Ma ne, nije ni ena. Osman je ponovo zastao. Kandia je din, rekao je.

ene s planine su oistile kuu od poda do krova i svakog popodneva spremale
tako obilate koliine kus-kusa da su njime mogle nahraniti porodicu od dvadeset pet
lanova. Kada nisu spremale hranu ili istile kuu, obino sam ih zaticao kako sede
na kuhinjskom podu i vode enske razgovore na berberskom jeziku. Uglavnom su se
drale jedna druge i nisu mnogo komunicirale sa uvarima.

Nakon to sam saznao ime dina koji se uselio na moj posed, pomenuo sam tu
temu Zohri. Ona je to shvatila krajnje ozbiljno.
Moraete da obavite obred isterivanja duhova, rekla je.
Nije valjda da i ti veruje u takve stvari? upitao sam je kroz smeh.
Zohra se nakratko uutala, a onda je prozborila: Ovo je Maroko, a u Maroku svi
veruju u dine zato to u Kuranu pie da oni postoje.
Potom je otila do staje i dugo razgovarala sa uvarima. Kada su zavrili s
veanjem, dola je sa zvaninim saoptenjem.
Svake veeri morate ostavljati bogatu porciju hrane za Kandiu, rekla je.
Napunite tanjir kus-kusom i mesom najboljom hranom, a nikako ostacima a
onda to lino odnesite na mesto koje e vam uvari pokazati.
Bilo mi je teko da poverujem u to da jedna mlada, trezvena i razborita ena moe
39

biti sklona takvom sujeverju, ali uprkos tome, uz Osmanovu pomo, zamolio sam
sluavke da do sumraka spreme neko naroito jelo i da ga ostave u kuhinji. Nisam im
rekao zato mi je ono potrebno. Oseao sam se budalasto to sam popustio pred
nagovorima svojih zaposlenih, ali mislio sam da me nita ne kota da isprobam i taj
metod.
Te veeri, berberske sluavke su maksimalno ispotovale moj zahtev. Spremile su
fantastian kus-kus sa bundevom, argarepom i komadom sonog jagnjeeg mesa.
Hrana je bajno mirisala. Odneo sam tanjir u vrt. Hamza mi je pokazao tano mesto
na koje treba da ga spustim, odmah iza niske ive ograde. Srdano se rukovao sa
mnom, napravio blag naklon, a onda mi apatom rekao da idem.
Sutradan ujutru sam odmah nakon buenja pourio do vrta, sjurio se preko
travnjaka i pronaao tanjir. Bio je ist kao suza. Sve je bilo pojedeno Nije ostala ni
jedna jedina mrvica hrane.
Medved je nedaleko odatle grabuljao travu. Kandia ima dobar apetit, dobacio
je.

Naredna tri dana ponavljala se ista pria. Vredne ene iz klisure Ziz spremale su
iz veeri u vee jo raskonije obroke koji bi do jutra bili smazani do poslednje
mrvice. Bilo je oigledno da su uvari bili glavne zvanice na tim gozbama. Njihovo
raspoloenje se naglo popravilo. Pitao sam se koliko jo dugo treba da im doputam
da se tako egae sa mnom. Zohra mi je rekla da e se stvari srediti same po sebi, to
se uskoro i desilo.
Ujutru etvrtog dana jedna od sluavki je brala ruzmarin koji je bujao u
dvorinom vrtu. Kidala je granicu po granicu, tiho pevuei. Sunce je jo uvek bilo
nisko na nebu. Gusti snopovi ute svetlosti probijali su se kroz niske grane drvea,
zagrevajui vazduh. Ja sam sedeo na gornjoj terasi i itao knjigu s marokanskim
poslovicama. A onda se kroz prepodnevnu tiinu prolomio prodoran krik. Bacio sam
pogled ka vrtu i ugledao sluavku kako uspanieno mlatara rukama. Granice
rumarina su bile rasute po zemlji. Ispred sluavkinih nogu je leala mrtva crna
maka.
Petnaest minuta kasnije, Hamza me je pozvao da siem u prizemlje. Berberske
ene su spakovale svoje rance i zaveljaje s posteljinom i ekale da ih isplatim.
Gde su krenule?
Nazad u planine, rekao je Osman.
Nisu se valjda prepale zbog mrtve make?
Ma, ne idu one zbog make, objasnio je Hamza, nego zbog dina.

Nedugo nakon to smo se uselili u Dar Kalifu, pred kapijom se pojavio postariji
mukarac vrste grae obuen u odelo od tvida. Lice mu je bilo koato, a ten
40

tamnosme, kao tangla okolade s lenikom. Na glavi je nosio izlizanu platnenu

kapu, a lice mu je krasila guvica razbaruene sede brade. Kada sam ga pozdravio,
oborio je pogled i na dobrom francuskom jeziku me upitao imam li moda neke
potanske marke koje mi ne trebaju.
Platiu vam, rekao je, nekoliko dirhama po komadu.
Jo otkako smo se doselili u Maroko, na nau adresu nije pristigla ni jedna jedina
poiljka. Pretpostavljao sam da potar nije uspevao da pronae kuu.
Rekao sam mu da mi je ao, ali da mu trenutno zaista ne mogu izai u susret.
Moete li da svratite sledee nedelje? upitao sam.
ovek je sumnjiavo zakiljio oima. Neete zaboraviti? rekao je.
Obeao sam da neu i tako je poelo moje prijateljstvo sa Hiamom Harasom.
Zohra se pokazala kao veoma efikasna i ljubazna asistentkinja. Imala je mnogo
strpljenja za moje nepoznavanje marokanske tradicije i pomagala mi je da se snaem
u kulturi u kojoj sam se obreo. Na odnos vie nije bio onako formalan kao prvih
dana i sve ee smo razgovarali o obinim ivotnim stvarima. Jednog popodneva,
dok smo se u pozajmljenom kasapinovom automobilu probijali kroz saobraajnu
guvu, Zohra mi je ispovedila svoju tajnu. Stidljivo je promucala kako neto mora da
mi kae, neto to moram znati o njoj ako elim da postanemo prijatelji.
Sluam te. ta je u pitanju? rekao sam.
Bojim se da ete zbog toga stei loe miljenje o meni, rekla je.
Ma daj, reci o emu se radi.
Ja sam verena i uskoro bi trebalo da se udam, rekla je, skrenuvi pogled u
stranu.
Oh, zaista? Ko je sreni mladoenja?
Zove se Jusuf. Arapin je i ivi u Nju Dersiju. Upoznali smo se preko Interneta.
Pa, to je sjajna vesti Kada e biti venanje?
Zohra je prstom protrljala ugao oka. Jo uvek nismo odredili datum, rekla je.
Sigurno vam nije lako. Mislim, ti si ovde, a on je u Americi. Velika je to
daljina.
Da, u pravu ste, ozbiljno je rekla Zohra. Ponekad mi je uasno teko zbog
toga. Ali svakodnevno smo u kontaktu. Zaljubljeni smo jedno u drugo, a kada si
zaljubljen, nastavila je ubrzanim glasom, kada si zaljubljen, onda daljina nije
vana.
Promenio sam temu i upitao Zohru da li je pronala nekog arhitektu. Jedva sam
ekao da ponem s renoviranjem kue i trebao nam je neko ko e detaljno isplanirati
radove. I dalje smo iveli u jednoj jedinoj sobi, dok je ostatak kue dredao prazan.
Zohra je ponovo protrljala oi i rekla da je stupila u kontakt sa arhitektom kojeg
bismo mogli angaovati. Arhitekta se zvao Muhamed, bio je mlad i dinamian,
studirao je u Francuskoj i bio esto hvaljen zbog svojih matovitih projekata.
Ugovorila je sastanak s njim za naredno popodne.
41


Sutradan smo se oko etiri sata popodne odvezli do arhitektonske kancelarije koja
je bila smetena u jednoj sporednoj ulici u pomodarskom Marifu. Isprva sam
planirao da uzmemo taksi, ali na kraju sam se ipak odluio da odemo dotrajalim
kasapinovim autom, raunajui na to da u time arhitekti jasno staviti do znanja da
ne raspolaemo naroitim finansijskim sredstvima. Proli smo kroz visoka staklena
vrata arhitektonskog biroa i obreli se u ukusno opremljenoj prostoriji ukraenoj
sobnim palmama. Iz minijaturnih zvunika skrivenih na tavanici dopirala je prijatna
muzika. Nije bilo oblaka duvanskog dima niti gomile dokumenata i projekata koji
predstavljaju karakteristian dekor arhitektonskih biroa. Umesto toga, na zidovima
su visila uljana platna sa tradicionalnim marokanskim prizorima plemensko
venanje, pastir koji nosi povreenu ovcu, pejzani prikaz Marakea sa snenim
vrhovima u pozadini.
Sekretarica nas je ljubazno doekala i rekla nam da sednemo, pokazavi ka
mekim uvoznim stolicama postavljenim pored radnog stola prekrivenog ploom od
orahovog drveta. Posluila nas je espresom s krikom limuna i kockom tamne
vajcarske okolade. Glasno sam pohvalio slike.
Na prodaju su, rekla je sekretarica, dodavi mi katalog.
Nakon desetak minuta ekanja, pleati mukarac zalizane crne kose i manikiranih
noktiju uao je kroz staklena vrata. Bio je obuen u runo iveno gabardensko odelo
sa ugraviranim monogramom na dugmadima. Na nogama je imao cipele od zmijske
koe, a oko struka tanak kai od ajkuline koe. Dok je hodao, za sobom je ostavljao
trag duvanskog dima. Odmah nas je zasuo bujicom rei, izvinjavajui se to kasni i
psujui premijera to ga je toliko zadrao.
Ispriao sam mu kako elim da renoviram Kalifovu kuu, u nekoliko navrata
istakavi kako raspolaemo ogranienim finansijskim sredstvima. Arhitekta se na to
srdano nasmejao, zapalio novu kubansku cigaru i povukao dubok dim.
Ma, ta je novac? nonalantno je rekao, a onda se ponovo zavalio u svoju fotelju.
To je samo hrpa skupih papiria.
Trei put sam ponovio da je moj budet prilino oskudan i objasnio da sam samo
ubogi pisac koji jo uvek eka svojih pet minuta. Arhitekta je taman krenuo da
odgovori kada mu je zazvonio mobilni. Izvinio se, primio poziv i razmenio nekoliko
rafalnih reenica na francuskom jeziku, objanjavajui neto rasrenoj enskoj osobi
s druge strane. Dama je oigledno bila van sebe od besa. Kada je prekinuo vezu,
arhitekta je bio rumen od postienosti.
ene imaju svojih posebnosti, rekao je, pokuavajui da se izvue iz neprijatne
situacije, nest-ce pas?
Dogovorili smo se da arhitekta sutradan poseti Dar Kalifu, a potom smo napustili
kancelariju. Dok smo se vraali nazad, upitao sam Zohru kako je upoznala arhitektu
42

Muhameda.
Imamo zajednikog zubara, objasnila je.

Narednog jutra sam poslao Zohru u katastarski zavod da meu arhivskim
materijalom potrai podatke o Dar Kalifi. eleo sam da saznam neto o istorijatu te
graevine, kao i o tome ko je sve tu iveo pre nas. Tokom prvih nedelja koje smo
proveli u Kazablanki razgovarao sam s mnotvom ljudi, raspitujui se o Kalifovoj
kui. Veina njih je imala poneto da mi kae. Neki su tvrdili da je to nekada bila
letnja rezidencija gradskog kalifa, ko god da se skrivao iza te titule, a drugi da je taj
posed nekada bio u vlasnitvu uglednog sudije koji je bio u prisnim vezama s
kraljevskom porodicom. Jedan starac koji je na ulici prodavao polovne francuske
asopise samouvereno je izjavio da je u toj kui pedesetih godina bio smeten bordel
s prostitutkama visoke klase. Veselo je zakiljio oima, priseajui se tog doba.
Devojke koje su tamo radile bile su pravi aneli, rekao je, setno se priseajui
uspomena iz mladosti. Ali, avaj, bile su rezervisane za francuske oficire.
Iz drugog izvora sam nauo da su u toj zgradi boravili lanovi amerike
diplomatske misije tokom samita u Anfi, januara 1943. jgodine. Ranije sam negde
proitao da su predsednik Ruzvelt i Vinston eril odabrali Kazablanku kao mesto
gde e razviti svoju ratnu strategiju i da su na tom samitu planirali napad na Japan.
Te razgovore su vodili u oblinjoj gradskoj etvrti Anfa, tako da nije iskljueno da je
njihovo osoblje zaista moglo biti privremeno smeteno u Kalifovoj kui.
Zohra nije uspela da pronae u katastarskom zavodu ni redak o samitu u Anfi,
kao ni bilo kakav nagovetaj o tome da li se u toj kui nekada zaista nalazio bordel.
Nije ak mogla ni da ustanovi kada je tano kua bila sagraena.
Pa ta si onda pronala u tom arhivu?
Zohra je oborila pogled, razmiljajui kako da mi saopti loe vesti. Tamo uopte
nema podataka o Dar Kalifi, konano je promucala.
U katastarskom zavodu se uvala dokumentacija o svim znaajnijim
graevinskim objektima u Kazablanki. Svi dosijei su bili ukorieni u crvene platnene
poveze i rasporeeni po policama. Meutim, na mestu gde je trebalo da se nalazi na
osije zjapio je jaz od tano jednog i po santimetra. Slubenik je rekao Zohri da je
neko odneo tu dokumentaciju i da je nije vratio na mesto.
Preklinjala sam ga da mi kae jo neto, nastavila je Zohra, i onda mi je rekao
neto stvarno veoma veoma loe.
ta ti je rekao?
Da je neko izruio mito od dvadeset hiljada dolara da bi se ti papiri zagubili.
Ko bi uradio tako neto?
Va komija, rekla je ona.
Nita mi nije bilo jasno. Nae komije su poticale iz ugledne i imune porodice iz
Fesa. Pripadali su jednom od starih klanova. Njihovi preci su sagradili uvenu palatu
43

Palais Jamai koja je danas pretvorena u velianstven hotel. Nismo se naroito esto
viali, ali oni su nas odmah po dolasku obasuli raskonim darovima u znak
dobrodolice i uvek su bili spremni da nas upute u razne komplikovane pojedinosti
marokanskog ivota. Potovali smo ih i smatrali ih istinskim prijateljima.
Zohra mi je proitala misli. Ma, ne. Ne mislim na vlasnike hotela, tiho je rekla.
Oni su dobri ljudi.
Nego na koga misli?
Na vae druge komije. Poite sa mnom. Pokazau vam.
Zohra je krenula uz merdevine koje su uvari sklepali od dasaka, povevi me na
krov. Zaklanjajui oi od bljetave popodnevne svetlosti, zagledao sam se u uboge
uderice sirotinjske etvrti i pozlaene talase Atlantskog okeana koji su se mrekali u
daljini.
Svi oni su tvoje komije, rekla je Zohra.
Siguran sam u to da niko od njih ne bi mogao da izrui dvadeset hiljada dolara
kao mito.
Zohra je obrisala znoj s brade. Onaj tamo moe, rekla je, pokazujui preko niza
rasutih straara ka luksuznom belom zdanju sa nesrazmerno velikim prozorima i
zelenim krovom na udaljenom kraju sirotinjske etvrti. Kua je bila okruena
urminim palmama i opasana zidom s bodljikavom icom na vrhu. Bila je tako daleko
od naeg poseda da sam ljude koji su iveli u njoj teko mogao smatrati komijama.
Ali oni su nekoliko kilometara udaljeni od nas, rekao sam.
Zohra je prezrivo frknula. To oigledno nije dovoljno daleko.
Osman mi je jednom prilikom natuknuo neto o porodici koja je tamo ivela.
Rekao je da su doli iz Tangera, da su nezamislivo bogati, da se uasno loe ophode
prema svom osoblju i da je najpametnije drati se to dalje od njih. Sve do tog
trenutka nisam imao apsolutno nikakvog posla s njima. Jedna stvar bila je vie nego
sigurna stanovnici sirotinjske etvrti uopte nisu voleli tu porodicu. To je bilo
oigledno po tome to bi se svakog jutra grupica malih derana, dok bi gazda te kue
jurio svojim luksuznim Mercedesovim dipom preko izrovanog druma, naikala
du puta i zasula vozilo kameniima. Takoe sam saznao da je njegova supruga bila
nadomak etrdesete, da joj je kosa bila ofarbana u crveno-ljubiastu boju, da je
paradirala naokolo s gomilom zlatnog nakita i da se oblaila poput ruskih
zabavljaica koje su radile po nonim klubovima.
ta misli, da li bi trebalo da odem i razraunam se s njim? skrueno sam
proaptao.
Zohrino lice se sledilo od straha. Ni sluajno! odbrusila je. Znate li vi ko je taj
ovek?
Odmahnuo sam glavom.
On je glavni mafijaki kum u Kazablanki, rekla je. Ako mu se na bilo koji
44

nain suprotstavite, kidnapovae vam decu. Pre nego to shvatite u ta ste se uvalili,
ve e vam poslati odseene prste na kunu adresu.
Sledeeg popodneva, arhitekta Muhamed je stigao u elegantnom crnom rejnd
roveru. Njegovi inicijali su bili ispisani na sve etvoro vrata, a na oferskoj tabli
presvuenoj koom nalazila se otvorena kutija montecristo no. 5 cigara.
Meutim, renoviranje kue je sada postalo sporedna tema za mene. U mislima mi
je neprestano izranjao bogati i moni komija sa kojim sam se naao u krajnje
neoekivanom konfliktu. Bio sam totalno smuen. Zohra je pokuala da me smiri,
objanjavajui da se taj tip, iako je bio gangster i lokalni mafijaki kum, nije bavio
trgovinom narkoticima ili orujem. Marokanski gangsteri su, insistirala je ona, bili
kraljevi verca koji su gradili svoje imperije na nelegalnoj trgovini cigaretama,
piratskim filmovima i ukradenim automobilima iz panije.
Monogramom ukraena vrata arhitektinog rejnd rovera otvorila su se i onovi
njegovih runo izraenih cipela spustili su se na tlo. Poeleo sam mu dobrodolicu i
poveo ga u obilazak.
Sruiemo nekoliko zidova, leerno je rekao, drei u ustima svoju luksuznu
cigaru. Ovaj, onaj tamo i onaj iza njega. Tako emo dobiti daleko otvoreniji prostor.
A ovde emo prosei lukove tako da vam nita ne sputava vidik. Izbaciemo ovo
staro stepenite i napraviti novo, blago zaobljeno. Potom emo proiriti spavae sobe
na spratu i iznad njih napraviti ogromnu krovnu terasu. Odatle ete imati fantastian
pogled na more.
Iako sam se odmah zabrinuo nad tim kako emo moi da priutimo tako
pozamane radove, bio sam impresioniran njegovom vizijom.
Moj budet je prilino ogranien, ponovo sam promrmljao.
Arhitekta je nonalantno odmahnuo rukom, rasprivi moje sumnje zajedno s
duvanskim dimom.
Novac, rekao je bahatim glasom. Novac je obina triarija.

45

ETVRTO POGLAVLJE
Svaka hrana ima svoj ukus.
SLEDEI VELIKI PROBLEM S KOJIM SMO SE SUOILI bile su
kanalizacione instalacije. Dotrajala glinena odvodna cev bila je, u to davno vreme
kada je postavljena, predviena za samo jedno kupatilo. Tokom godina, kako je kua
dobijala na veliini i kako je popularnost modernih toaleta rasla, u kui su bila
instalirana brojna nova kupatila. Do vremena kada smo mi stigli u Dar Kalifu, bilo ih
je ukupno trinaest. Uzana glinena kanalizaciona cev koja je prolazila kroz sirotinjsku
etvrt esto je pucala, jer su tamonji stanovnici neuspeno pokuavali da se
prikljue na na odvodni sistem. Taj problem je bio dodatno pogoran jo jednim
modernim pronalaskom toalet papirom.
Ako toj jednaini dodamo omorinu i avgustovsku suu, svaki put kada bismo
izali napolje, bili bismo zapahnuti vonjom tekih i neprijatnih isparenja. Situacija je
postala jo nepodnoljivija zbog agresivnih muva koje su nas danonono spopadale.
Zohra nam je objasnila da je sasvim uobiajeno da primitivne odvodne cevi koje
prolaze kroz sirotinjske delove grada eksplodiraju preko noi. Poput brojnih
stanovnika Kazablanke koje sam upoznao, ona je bila odlino upuena u
kanalizacione instalacije, mada njena nonalantna zainteresovanost nije bila ni
prineti Hamzinoj preokupiranosti tom tematikom. Njegovo interesovanje za
kanalizacione cevi moglo se uporediti jedino s njegovom opsednutou dinima. Kad
god bih otiao do kupatila da obavim posao, on bi se sjurio za mnom i divljaki
zalupao na vrata.
Zapamtite, najvie deset santimetara! doviknuo bi. Preklinjem vas! Nipoto
nemojte koristiti vie papira od toga!
Svim silama sam nastojao da ga smirim, uveravajui ga kroz kljuaonicu da sam
maksimalno ekonomian s papirom. Nikada ranije nisam bio toliko tedljiv. Uprkos
tome, Hamza je i dalje smatrao da je neophodno da neprestano patrolira i da kroz
vrata dovikuje upozorenja o predstojeoj katastrofi. Toliko smo se navikli na njegove
prepade da smo nakon nekoliko nedelja ve poinjali da brinemo ako bi Hamzin
inspektorski pohod izostao.

Jedne veeri dok smo se spremali za poinak, potar je konano stigao na nau
adresu. Oduevljen to je pronaao kuu, gurnuo mi je gomilicu pisama u ake, a
onda smerno zastao ispred vrata, ispitujui svoje nokte. Dao sam mu dobar baki i
zamolio ga da zapamti gde se kua nalazi. Obeao je da e pota ubudue stizati na
46

vreme i otrao u no.

Sutradan kada sam otvorio potu, koja se uglavnom sastojala od rauna
prosleenih iz Engleske, setio sam se obeanja koje sam dao Hiamu, sakupljau
potanskih maraka. Od uvara sam saznao da je on iveo u sirotinjskoj etvrti, u
kuici iza damije. Rekli su mi da u prepoznati dvorite po psu kojem nedostaje
jedna noga. Krenuo sam glavnom stazom, obiao damiju i poeo da partam
pogledom, traei psa s tri noge. U ruci sam drao koverat s pet potanskih markica.
Na svakoj od njih video se lik kraljice Elizabete.
Krupan prugasti pas leao je na leima u praini. Prebrojao sam mu noge. Jedna
je nedostajala. Prekoraio sam preko njega i zakucao na limena vrata. Filatelista
Hiam je otvorio, srdano me pozdravio i pozvao me da uem. U skuenoj
jednosobnoj kuici sve je bilo sreeno kao pod konac, kao to se moglo i oekivati
o oveka koji se bavio sakupljanjem markica. Skupoceniji delovi kunog inventara
kao to su veliki starinski sat, ajni servis, portabl televizor prikljuen za
automobilski akumulator bili su prekriveni kitnjastim ustiklama. Izbledela
fotografija kralja Hasana II visila je na zidu na drugom kraju sobe, a impresivan
primerak Kurana je leao na izrezbarenoj drvenoj komodi blizu vrata.
Uruio sam Hiamu potanske marke, a on je zvidukom pozvao svoju enu i
rekao joj da donese aj. Nekoliko puta mi je srdano zahvalio, a onda izvadio
novanik.
Evo, platiu vam, rekao je, izvukavi jednu novanicu.
Odbio sam novac. On je insistirao da ga prihvatim. Malo sam povisio glas i jo
jednom odbio. To je oigledno pogodilo Hiamov ponos. Izraz njegovog lica se
naglo promenio.
Onda ih ne mogu prihvatiti, rekao je.
Sedeli smo u tiini. Nijedan od nas nije znao ta da kae. Hiamova supruga je
donela aj. Bio je vru, sladak i posluen u minijaturnim aama sa zlatnom arom
du ivice. Poeo sam grozniavo da razmiljam o tome ta bih mogao da uinim
kako bih izgladio nesporazum, a onda mi je na pamet palo savreno reenje. Hiam
je eleo potanske markice za svoju zbirku, a ja sam eleo da od nekoga ko je dobro
upuen u marokanski ivot saznam to vie informacija iz prve ruke. Predloio sam
da napravimo neku vrstu trampe. Sastajaemo se svake nedelje. Ja u mu donositi
potanske marke koje sam prikupio, a Hiam e mi se za to propisno oduiti, ali ne
novcem ve razgovorom.

Moram priznati da je, pre nego to smo se doselili u Maroko, pomisao na to da
bih mogao imati mnogobrojnu poslugu koja bi udovoljavala svakom mom hiru bila
zaista privlana. esto sam se preputao takvim matarijama. Imau ljude koji e me
dvoriti i koji e ispunjavati moje prohteve, razmiljao sam, i nikada vie neu morati
ni prstom da mrdnem da bih obavio neki triavi posao. Ali realnost je bila sasvim
47

drugaija.
Do sredine leta, Zohra nam je pronala spremaicu, kuvaricu i dadilju sa oima
boje ada. Maroko ima veliki broj nezaposlenih koji svim silama nastoje da se nau
na neijem platnom spisku. Bilo koje radno mesto e privui ogroman broj
kandidata. Pre nego to smo se osvestili, na naem platnom spisku su se ve nalazila
tri uvara koja smo nasledili zajedno s posedom, spremaica, kuvarica, dadilja,
batovan i, naravno, Zohra.
Individualno posmatrano, niko od njih nije bio naroito plaen. Marokanska
satnica je prilino niska. Meutim, kada bi se sve to sabralo, na njihove plate je
odlazila velika suma novca novca koji sam ja morao zaraditi da bih ga potom
svakog petka u vreme ruka izruio svojim zaposlenima u sitnim apoenima. Drugi
problem je bio u tome to, onog trenutka kada bi se neko naao na vaem platnom
spisku, vie nije bilo anse da ga izbriete odatle. Svi ljudi koji bi stupili u vau
slubu smatrali su da su doivotno pretplaeni na svoja radna mesta i ponaali su se
u skladu s tim. Meutim, najgori aspekt situacije u kojoj smo se obreli bilo je to to
je kua odjednom postala puna ljudi koji su na sve mogue naine pokuavali da nas
kontroliu.
Na samom vrhu te stroge hijerarhije bila je Zohra. Ona je preda mnom ostavljala
utisak savreno mile i prijatne osobe, ali svim ostalima ulivala je strah u kosti.
Odmah ispod Zohre nalazili su se Hamza, Osman i Medved. Oni su tako dugo bili
zaposleni u Dar Kalifi da su stekli pravo da komanduju nad ostalim osobljem. Ispod
njih je bila spremaica, potom kuvarica, a iza nje dadilja. Na samom dnu hijerarhije
nalazio se batovan. Kasnije sam saznao zato su se prema njemu svi odnosili s
podsmehom. Bilo je to zato to ga je ena napustila i pobegla s drugim mukarcem.
Svako je imao svoj nain da stekne mo i osnai svoju poziciju. Najefikasniji
metod koji su nai zaposleni primenjivali sastojao se u tome da rade upravo suprotno
od onoga to ste zahtevali od njih. Ako bih zamolio kuvaricu da spremi odreeno
jelo, ona bi me metlom izgurala iz kuhinje i napravila neto sasvim deseto. Ako bih
zamolio spremaicu da namesti krevet, ona bi poela da pere prozore, a ako bih
zamolio batovana da podia travu, on bi umesto toga poeo da kree ivu ogradu.
uvari nisu bili nita bolji od ostalih. Njihova viegodinja sluba ih je uinila
pravim ekspertima za izvrdavanje nareenjima. Tano su znali kada im namenim
neki zadatak bili su toliko veti da su to mogli da zakljue naprosto po mom
koraku i tada bi bre-bolje klisnuli u staju i namakli rezu na vrata.
inilo mi se da mojim radnicima nita ne predstavlja vee zadovoljstvo nego da
oduzimaju moje dragoceno vreme spopadajui me raznim molbama koje su se
najee svodile na to da uzmem u slubu neijeg brata ili roaka ili da uelim
milostinju nekom davno izgubljenom stricu ili tetki. Isprva sam bio zateen i nisam
znao kako da izaem na kraj s takvim zahtevima. Prenemagao bih se, crveneo od
neprijatnosti i mrmljao prazna obeanja. A onda mi je jednog jutra na pamet palo
48

idealno reenje. Stvar je bila krajnje prosta. Odmah bih pristao da unajmim osobu za
koju je neko od mojih zaposlenih posredovao pod uslovom da ta osoba doe kao
privremena zamena za onog ko je istupio s tim zahtevom. Ta taktika se odmah
pokazala kao neverovatno efikasna.
Jo vie su me iritirale neprestane sitne arke i prepirke izmeu uvara i ostalih
radnika. Samo to bih se latio pisanja, spremaica bi banula u moju radnu sobu alei
se na to kako je Osman zaplenio njeno dezinfekciono sredstvo i sruio ga u odvodne
cevi. Batovan se alio na dadilju zato to je doputala Arijani da baca pueve u
bazen, a kuvarica je neprestano zvocala zbog toga to ju je Medved saletao pohotnim
pogledima.

Imam iz oblinje damije se poslednje nedelje avgusta pojavio pred vratima nae
kue i ponovo napravio onaj reiti gest, protrljavi palac i kaiprst. Objasnio je da je
damija veoma siromana i da sam ja, kao vlasnik najvee kue u sirotinjskoj etvrti,
bio duan da uinim neto za dobrobit verske zajednice. Upitao sam Zohru kako da
se postavim prema tom zahtevu.
Najgore to moete da uradite to je da mu date pare, odgovorila je ona. Ako
imam danas ode odavde punih depova, sutradan ujutru e vam pred kuom osvanuti
red dugaak bar tri milje.
Pa ta onda da uradim?
Moete pokloniti neto za kolu u sirotinjskoj etvrti.
Uz jedan zid damije bila je dograena mala uionica bez prozora. Unutra se
nalazilo nekoliko rasklimatanih stolica, nekoliko sklepanih akih klupa i nekoliko
primeraka Kurana. Nastavu je vodila sredovena uiteljica naoruana narandastim
gumenim crevom. Nije bilo ake table, slika na zidovima niti elektrinih sijalica.
Od pola devet ujutru do tri popodne mrana uionica je bila ispunjena grupom od
etrdesetoro decc. Dvaput dnevno, dok bih prolazio pored kole, zauo bih fijuk
gumenog creva propraen prodornim dejim vriscima.
Zohra je tvrdila da telesno kanjavanje decu ini snanijom, mada dobrobit takvih
vaspitnih mera ona shvataju tek mnogo kasnije u ivotu.
Ozbiljno je izjavila kako su njena braa dobijala nezamislive batine u koli, ali da
su se zbog toga u svom zrelom dobu ponaali kao pravi sveci. Jo uvek su nosili
oiljke iz tog vremena, objanjavala je dok smo tragali za stvarima koje sam eleo da
poklonim sirotinjskoj koli.
Misli na oiljke na dui? upitao sam.
Ne, rekla je Zohra, mislim na oiljke na leima.

U starom delu grada sagraenom u art deco stilu izdizala se kolosalna Besonoova
stambena zgrada na iji se postranini zid naslanjao hotel Linkoln. Kao naputeni
49

ostatak kolonijalnog doba, ta graevina se protezala du itavog jednog bloka na

Bulevaru Muhameda Petog i bila je konstruisana u najgrandioznijem francuskomarokanskom stilu. Na njoj su bile primenjene sve graditeljske tehnike tog doba:
lukovi sa arabeskama i filigransko gvoe, kitnjaste ispupene ivice i milje
prefinjenih dekorativnih ara na fasadi. Ali zlatno doba Kazablanke sada je
predstavljalo samo izbledelu uspomenu, a Besonoova zgrada samo ubogi fragment
zaostao iz prolih vremena. Ona je sada bila oronula, omraena i predviena za
ruenje. Iza nje se uzdizao ogromni Derb Omar bazar.
Prodavnice tog velikog trnog centra bile su preplavljene jeftinim kartonskim
kutijama napakovanim do tavanice. Kutije su bile pune kineskih vaza i zelenog aja,
ukrasnih figurica, hromiranih lustera, ruiastih plastinih lutaka i kolskog pribora.
Proveo sam itavo popodne kupujui bojice i krede, flomastere i tempere, vebanke,
sveske i olovke. Takoe sam kupio etrdeset akih torbi, kao i postere i mape za
zidove uionice i tablu za uiteljicu koja je narandastim gumenim crevom svojim
acima ulivala strah u kosti.
Sutradan ujutru smo odneli kutije s poklonima do uionice, to je izazvalo silnu
radost meu decom i neizmernu srdbu kod imama. Starac je uperio svoj naborani
kaiprst ka meni, a onda sklopio aku i napravio onaj karakteristini gest. Dok smo
Zohra i ja dovlaili tablu u uionicu, arhitektin rejnd rover je protandrkao kroz
sirotinjsku etvrt, diui prainu na izrovanom drumu. Za njim je iao rasklimatani
japanski kamion sa izlizanim gumama i naprslim vetrobranom. Na zadnjem delu
kamiona sedelo je dvanaest najopakijih mukaraca koje sam ikada video. Bili su
prekriveni oiljcima od glave do pete, imali su groteskno razvijene miie ramenog
pojasa i brutalan sadistiki pogled u oima. Liili su na zatvorenike osuene na teku
robiju i svi odreda su bili naoruani ekiima ali ne onim malim ekiima koje
koristimo za sitne kune poslove, ve zastraujuim industrijskim maljevima.
Arhitekta Muhamed je ispruio svoju barunastu aku i rukovao se sa mnom. Bila
je meka i topla kao koa antilope. Dok je marirao ka vratima, pruio mi je cedulju s
podacima o njegovom pariskom tekuem raunu i zamolio me da uplatim poprilinu
svotu novca na naznaeni broj. Samo vi obavite tu transakciju, rekao je, i svi
problemi e biti reeni.
Raana i ja smo nemo posmatrali kako arhitekta nonalantno jezdi kroz kuu,
praen gomilom grubijana koji su zlokobno mahali ogromnim ekiima. U desnoj
ruci je drao crveni kineski marker, a u levoj mobilni telefon. Zastao bi ispred
svakog zida, nakratko ga osmotrio, a onda ga obeleio velikim X ili preao na
sledei. Dok je paradirao naokolo, mrmljao je neto u mobilni telefon, pokuavajui
da primiri svoju goropadnu sagovornicu.
im je arhitekta zavrio sa obilaskom, ruilaki tim se bacio na svoj zastraujui
posao. Demolirali su zid za zidom, maui tekim maljevima. Pokreti su im bili
energini i surovi, a pogledi puni ravnodunosti. Doviknuo sam im da stanu kako
50

bismo prvo porazgovarali o tim radikalnim promenama, ali niko me nije sluao.
Arhitekta je u meuvremenu izaao u vrt kako bi zatitio svoje nene ui od buke
koju je proizvodio sudar elika i kamena. U ruci je i dalje drao mobilni telefon iz
kojeg je dopirao onaj isti srditi glas. Istrao sam napolje i mahnuo rukom kako bih
privukao njegovu panju.
Prekinuo je vezu. Oni?
Oni luaci mi demoliraju kuu! zaurlao sam. Recite im da smesta prestanu!
Arhitekta je izvadio konu tabakeru iz depa na grudima, uzeo jednu kohiba
cigaru i zapalio je. Povukao je duboki dim i odmahnuo glavom. To to traite
naalost nije u mojoj moi, hladnokrvno je odgovorio. Kada ovi ljudi krenu s
ruenjem, niko ih vie ne moe zaustaviti.

uvari su mi te veeri doli u demonstrativnu posetu. Bili su strano uzrujani i
eleli su da znaju kako sam mogao da dopustim da dvanaest grubijana srui tolike
zidove u kui. Objasnio sam im da sam i sam bio okiran, ali da sam duboko uveren
u to da arhitekta zna ta radi i da je situacija pod kontrolom.
Taj ovek je studirao u Parizu, rekao sam, kao da je to dovoljan razlog za
oputenost.
Vama izgleda i dalje nita nije jasno, procedio je Osman.
ta mi nije jasno?
Da time uznemiravate Kandiu.
Sledeeg jutra, Zohra je provela sat vremena s uvarima pokuavajui da ublai
njihovu strepnju. Zaklela se u svoju pokojnu babu da emo odrati dolini obred u
ast dina. Takoe je obeala da e svako od nas glasno izvikivati svoje ime kada
ulazi u neku prostoriju kako bi Kandia i njegovi sablasni srodnici mogli da nas
uju i tako imaju dovoljno vremena da nam se sklone s puta. To je donekle uteilo
uvare. Rekli su da bi bilo jo bolje da svake veeri pre odlaska na poinak pod
spavae sobe pospemo solju. Potom su me zamolili da ponovo ponem da ostavljam
hranu za Kandiu. Rekao sam im da u videti ta mogu da uinim, objanjavajui
kako smo sad bili u finansijskom kripcu jer sam morao da prebacim gomilu para na
arhitektin bankovni raun.
Prola su dva dana. im je moj novac legao na raun u pariskoj banci, radovi na
renoviranju kue su se zahuktali. U sumrak treeg dana, ekipa za demoliranje je
zavrila s poslom i napustila kuu. Za sobom su ostavili pravu pusto. Kada se
praina slegla, krenuo sam u obilazak ruevina. Prizor je bio vie nego tuan. Deset
zidova je bilo potpuno srueno, dok su ostali bili puni zjapeih rupa. Arijana me je
upitala zato su ti loi ljudi napravili toliku tetu u naoj kui. Objasnio sam joj da je
to u naem interesu, da smo to morali da uradimo kako bi ona i Timur jednog dana
mogli da trkaraju kroz kuu nesputani tolikim zidovima.
51

Baba, rekla je, mislim da ne govori istinu.

Nakon njujorkog jedanaestog septembra i nakon napada bombaa samoubica
koji su u maju zadesili Kazablanku, poeo sam da zazirem od poseivanja
proamerikih mesta i institucija. Fransoa, francuski diplomata koji je ve dugo iveo
u Maroku, upozorio me je da se naroito klonim Mekdonaldsa. Kazablanka je
preplavljena Mekdonalds restoranima koji uivaju naroitu popularnost meu
mladim marokanskim porodicama.
Kada samoubilaki odredi krenu u akciju, oni e prvi odleteti u vazduh, rekao
je.
Ali Arijana oboava Mekdonalds.
Ako ve mora da ide tamo, odgovorio je Fransoa, smestite se to dalje od
ulaza. Bombai su sigurno strano nervozni kad krenu u akciju. Ako se neki od njih
namerai ba na to mesto, verovatno e aktivirati eksploziv im proe kroz vrata.
Krajem avgusta, kada je dolo vreme da upiemo Arijanu u kolu, nismo bili
oduevljeni idejom da je poaljemo u neku od tri amerike kole. Poput
Mekdonaldsa, one su bile potencijalne teroristike mete. A onda smo nauli da se u
blizini nae kue upravo otvara neka nova kola. Nastava se drala na engleskom,
arapskom i francuskom, sa ciljem da deca do svoje este godine postanu veta u
komunikaciji na sva tri jezika. Jo otkako je prvi put kroila u kolu, Arijana se
zaljubila u nju. Brzo se sprijateljila sa ostalom decom i postala fascinirana
kornjaama.

Jedne veeri poetkom septembra, pozvali smo Zohru na veeru elei da joj
zahvalimo za savesnu i predanu slubu. Predloila nam je odlian restoran po imenu
Skala koji je bio smeten u nekadanjoj portugalskoj tvravi na najviem delu
medine. Hrana u marokanskim restoranima obino zaostaje po svom kvalitetu za
neverovatno ukusnim jelima koje tamonje domaice spremaju kod kue. Da bi se
postigli svi ti suptilni ukusi i arome, potrebna je zapanjujua koliina vremena i
panje. Zbog toga je u restoranima ambijent vaan koliko i sama hrana, ba kao i
ljubaznost kojom osoblje zasipa klijentelu. Dok se sladite raznim akonijama i dok
vai domaini na sve naine pokuavaju da vam se dodvore, veoma je teko da se ne
prepustite iluziji.
Ta veera me je iznova podsetila na udesan ulni uitak koji prua autentina
marokanska kuhinja. Naruili smo nekoliko lokalnih specijaliteta. Na na sto je prvo
stigao pilei tagine zainjen kurkumom, medom i kajsijama; potom par mariniranih
morskih deverika u sosu od afrana serviranih preko kus-kusa; i na kraju bistija,
veliki tanjir slatkog prhkog testa zapeenog preko tankih slojeva golubijeg mesa,
badema i jaja.
52

Zohra nam je objasnila da se porodica nalazi u sreditu marokanskog ivota, a da

se hrana nalazi u sreditu porodice. Kad bismo u ostalim stvarima bili tako dobri
kao u spremanju hrane, rekla je sa osmehom, niko na svetu nam ne bi bio ravan.
Sa razgovora o hrani postepeno smo preli na ljubavnu tematiku.
Kada se budem udala za Jusufa, rekla je Zohra, iveemo u maloj kui s vrtom
punim cvea. Imaemo dvoje dece, deaka i devojicu, i... na trenutak je zastala,
otpivi gutljaj oran-usa, i nikada se neemo razdvajati, ak ni na jednu no.
Zvui idilino, rekao sam.
Da. Valjda e stvarno biti tako, zaneseno je odgovorila.
Upitao sam je kako se oseala kada je prvi put srela svog izabranika.
Pa, ve sam vam rekla da smo se upoznali preko Interneta, odgovorila je.
Znam to, ali zanima me kako je bilo kada si ga prvi put videla uivo, licem u
lice?
Zohra je progutala knedlu i pocrvenela. Jusuf i ja se nikada nismo sreli licem u
lice, promucala je.

Iako je jo uvek bila veoma mala, Arijana je takoe poela da istupa sa svojim
zahtevima. Svakodnevno me je saletala molbama da joj kupim kornjau nalik onoj sa
kojom su se igrali u koli. Ostavljao sam to po strani, usmeravajui svu svoju
energiju na reavanje problema kojima su me uvari danonono opsedali. Ti
problemi su mahom bili povezani sa odobrovoljenjem dina po imenu Kandia i
sreivanjem rasula koje su za sobom ostavili grubijani s maljevima. Meutim,
Arijana je tako arko elela kornjau da vie nisam imao srca da se ogluujem o
njene molbe. Hamza je revnosno podrao elju moje kerkice, tvrdei da e zdrava
snana kornjaa doneti baraku u na dom. Ti reptili su najsrenija i najblaenija bia
koja je Alah stvorio, objasnio nam je. Zamolio sam Zohru da sazna gde mogu kupiti
kornjau. Dva dana kasnije, dola je sa izvetajem. Dobra korniaa se mogla da se
nabavi jedino u Tan-Tanu, obavestila me je.
Bacio sam pogled na zid, gde se nalazila mapa Maroka. Nigde nisam video TanTan.
Spustite prst malo nie, rekla je Zohra. Jo nie.
Tada sam ugledao traenu lokaciju.
Ali to je predaleko odavde. Zaboga, pa to je u Sahari.
Naravno, rekla je Zohra.
Zar se kornjaa ne moe kupiti u Kazablanki, u nekoj radnji za kune ljubimce?
Zohra me je prezrivo pogledala. elite li da vaa kerkica dobije neku
niskokvalitetnu kornjau? upitala je. Neko izmueno stvorenje odgajeno u kavezu?
Ili ete svojoj mezimici s ponosom pokloniti najbolju kornjau koju moete da
pronaete, kornjau koja e kui doneti istinski blagoslov?
53

Bilo mi je ve dosta Kazablanke i svih tih razgovora o kornjaama i dinima, tako

da smo Raana i ja na kraju spakovali decu u auto natovarili kofere na gepek i
krenuli ka jugu, u potragu za kornjaama sa boanskim duhom. Jo uvek nismo
napustili periferiju grada kada je Arijana poela da povraa. Tako je zvanino
otpoelo njeno marokansko detinjstvo.
Napustili smo autoput i krenuli du obale starim izrovanim drumom koji je vodio
ka Agadiru. Nakon te deonice zali smo u pustinju. Vieasovna vonja u groznom
kasapinovom automobilu naterala me je da se zakunem u to da u, im se vratimo
kui, kupiti sopstvena kola. Jedino to nam je moglo odvratiti panju s prljavih
smrdljivih sedita bili su pesak, praina i deaci koji su obesno vitlali konopce za
koje su prethodno privezali ulovljene veverice. Isprva smo naili samo na jednog ili
dvojicu derana koji su dokono stajali pored puta. im su spazili automobil, naglo su
podigli ruke i zavitlali konopce oko svojih glava poput lasa. Na kraju svakog
konopca bila je privezana prestraena guvica krzna. Nagazio sam na konicu,
opsovao deake, kupio veverice i nekoliko milja dalje pustio sirota stvorenja na
slobodu, da bih odmah nakon toga sreo jo jednu grupicu deaka sa jo jednom
hrpom veverica. to sam vie prokletih veverica spasavao, nailazio sam na sve vie
deaka koji su ih muili, ekajui da se neki glupi stranac zaustavi i smiluje se na
uboge krznene loptice.
To putovanje je Raani, Arijani i malom Timuru otkrilo sirovu lepotu severne
Afrike koju sam ja upoznao jo kao dete. U to davno vreme putovali smo istim
pranjavim drumovima u crvenoj ford kortini za ijim je volanom sedeo na
bojaljivi porodini batovan. Malo ta se otada promenilo. Kasapinov automobil je
bio proizveden otprilike u isto vreme kada i naa kortina i takoe je bio krcat
prtljagom i decom koja su povraala na zadnjem seditu. Dok smo vijugali putem,
izbegavajui rupe, divlje pse i magaree zaprege, ponosno sam estitao sebi to sam
uspeo da napravim pun krug i da na to mesto, koje sam nekada davno poseivao sa
svojim roditeljima, sada dovedem sopstvenu porodicu.
Nakon dva dana vonje, stigli smo u Tan-Tan, iscrpljeni od dugog i napornog
putovanja. Bio je to pranjavi gradi u kojem se nije imalo naroito ta videti,
sagraen od ljaka-blokova, jeftinog cementa i peska. U sebi sam se zaklinjao kako
nikada vie neu sesti za volan i krenuti u neku slinu avanturu. Arijana je i dalje
traila svoju kornjau. Uputio sam se ka pijaci i presreo prvog oveka na koga sam
naiao. Taj tip je, kako se ispostavilo, bio kasapin. Prednji deo koulje mu je bio
poprskan krvlju, a iroki osmeh je otkrivao niz sjajnih zuba.
Gde moemo da kupimo kornjau? frustrirano sam upitao.
Za ta vam ona treba?
Da bismo konano mogli da se vratimo kui.
Kasapin je precizirao pitanje. Upitao je da li nameravamo da je pojedemo.
54

Ni sluajno! odbrusio sam.

Od njih se moe napraviti dobra orba, rekao je. Odline su za jelo.
Bre-bolje sam stavio ruke preko Arijaninih uiju. Nije za jelo, procedio sam,
nego za ovu devojicu.
Izraz na kasapinovom licu se naglo promenio. Ah, znai treba vam kuni
ljubimac. Mali ljubimac za malu devojicu.
Da, mali ljubimac, potvrdio sam.
Nije za jelo, ponovio je kasapin.
Ne, nije za jelo.
Klimnuo je glavom i nasmejao se. Zubi su ponovo bljesnuli. Odveu vas,
rekao je.
Ne prozborivi vie ni rei, poveo nas je ka udaljenom kraju bazara gde je stajao
mukarac s krupnim vodnjikavim oima i kutijom u rukama. Kasapin je pokazao na
kutiju. Poklopac je bio skinut i pred naim oima se ukazalo slabano mladune
kornjae. ovek sa vodnjikavim oima je objasnio da je kornjau spasao od psa, da
je povreena i da stoga nije za jelo.
Mi je i ne kupujemo zbog jela, ponovio sam. To je poklon za moju kerkicu.
Ona e je negovati i sigurno e brzo ozdraviti. uo sam da e to doneti baraku u na
dom.
Izvadio sam novanik i upitao koliko ivotinjica kota. Bio sam spreman da
platim koliko god treba.
ovek sa vodnjikavim oima je zamirkao, osmotrivi prvo Arijanu, a potom i
kornjau. Nita ne kota. To je poklon za devojicu, rekao je, obrisavi suzu iz
ugla oka. Nema nieg lepeg nego usreiti dete.
Hamza nas je doekao pred kapijom Dar Kalife, poelevi nam dobrodolicu i
objasnivi da je iskrsla jo jedna strana nevolja. Ve sam oekivao priu o jo jednoj
mrtvoj maki ili nekom novom incidentu s Kandiom, ali inilo se da je na uvar
ovog puta potpuno zaboravio na dine.
Velika nesrea se obruila na nas koji ivimo u sirotinjskoj etvrti rekao je.
Kakva nesrea?
Izgleda da ljudi iz vlasti nameravaju da nam srue kue.
Ve danima se spekulisalo o tome da su bombai samoubice koji su 16. maja
izvrili seriju napada u Kazablanki imali svoj tab u nekom od tamonjih bidonvila,
gradskih sirotinjskih etvrti. Na televiziji su svakodnevno emitovane reportae o
delovima grada koji su uveliko podseali na kraj u kojem smo iveli, s niskim
ulinim tezgama, rasutim udericama, skromnom belom damijom i starim
naboranim imamom.
Jo otkako smo se doselili u Kazablanku, potajno sam se nadao da e sirotinjska
etvrt koja je okruivala nau porodinu oazu biti sruena i da e na njenom mestu
55

biti podignute luksuzne vile. Zajedno s vilama stigao bi i novi put, supermarket,
kafei i prodavnice. A, ako bi sirotinjska etvrt nestala, zajedno s njom bi nestala i
jezerca ustajale vode, komarci, agresivne muve, njakanje magaraca, primitivni
kanalizacioni sistem i brda zaraznog smea.
Glavni uvar se nagnuo ka meni i povukao me za rukav. Ako srue bidonvil,
tiho je rekao, vie neemo imati gde da ivimo.
Ubrzo nakon povratka iz Tan-Tana, pozvao sam arhitektu i upitao ga kada e stii
graevinska ekipa.
Pacovi trkaraju kroz rupe u zidovima koje su napravili vai radnici, rekao sam
najutivije to sam mogao.
Nabavite psa, odgovorio je on.
Moete li poslati svoju ekipu ove nedelje?
Arhitekta je uzdahnuo kao da od njega traim neku nemoguu uslugu. Nita ne
brinite. Graevinari e doi.
Kada?
Rekao sam da e doi.
Ali kada e doi? upitao sam, ve prilino iznerviran.
Kada Bog bude to eleo, odgovorio je on.

Prolo je nedelju dana a graevinari jo uvek nisu stizali. Uporno sam zvao
arhitektu na mobilni, ali telefon je bio iskljuen. Potom sam pozvao arhitektonski
biro, gde me je sekretarica obavestila o tome da je njen poslodavac otputovao za
Pariz i da ne zna kada e se vratiti.
Situacija je postajala sve nepodnoljivija. Pacovi su pirovali po kui. Ugnjezdili
su se na naem dueku, napravili rupe na polici s knjigama i izglodali neke od mojih
dragocenih naslova. Nakon toga su prodrali sav sapun u kui. Raana je u njima
videla nosioce zaraze i boletina i proglasila vanredno stanje, naredivi mi da pod
hitno neto preduzmem pre nego to se pacovi okome na decu.
Posavetovao sam se sa Osmanom. On je rairio usne u irok kez i samouvereno
podigao paleve.
Nemoj stavljati otrov, upozorio sam ga.
Nemate brige, mesje Tahire.
Nemoj stavljati ni zamke!
Dogovoreno, mesje Tahire.
Nakon toga, uvar se izgubio u dvoritu, da bi se uvee vratio s komadom kartona
i tubom lepka. Na etiketi su bile navedene brojne situacije u kojima se lepak mogao
upotrebiti. Ugledao sam sliice kue, automobila, amca, deje igrake i, ispod toga,
malu, jedva raspoznatljivu siluetu pacova.
Osman je istisnuo odreenu koliinu lepka na karton koji je potom gurnuo u
56

jednu od rupa na zidu. Trijumfalno je podigao palac i odjurio na molitvu. Sutradan

ujutru me je poveo do zida da mi pokae delotvornost svog metoda. Na svoje
ogromno iznenaenje, ugledao sam dobar ulov tri krupna pacova koji su, opruenih
apa, potrbuke leali na kartonu, ne uspevajui da se oslobode lepka.

Dani su prolazili a Hamza mi i dalje nije doputao da provirim u zakljuanu sobu
na udaljenom kraju dvorinog vrta. Pokuao sam da obijem bravu, pa ak i da
otvorim iznutra privrene aluzine. Hamza nije imao ni trunke saoseanja.
Savetovao mi je da izbacim iz glave tu misterioznu sobu i da ponovo ponem da
ostavljam bogate obroke za Kandiu. Deseti put zaredom ponovio mi je da je klju
od sobe izgubljen. Predloio sam da dovedemo bravara.
Nikako! To je strano lo ovek, taj bravar! zareao je uvar.
Ovo je velik grad. U njemu sigurno ne postoji samo jedan bravar.
Hamzino elo se nabralo. Da, ima mnogo bravara, ali svi do jednog su bitange,
rekao je. Napravie kopije svih kljueva, a onda e preko noi doi da nas
opljakaju.
Kako mogu da me opljakaju kad plaam tri oveka da uvaju kuu? upitao
sam.
Hamza je utke preao preko pitanja i umesto toga poeo da psuje itavu
bravarsku profesiju. Nijedan bravar ne moe da otvori ta vrata, na kraju je rekao.
Zato ne bi mogao da ih otvori?
Zato to su zakljuana s dobrim razlogom.
Iako moj otac to nikada nije naglas priznao, mislim da ga je bilo sramota to je
svoju decu odgajao u mirnom i pitomom engleskom selu. On je svoje detinjstvo
proveo u Hindukuu, u podnoju Himalaja. Njegovo nekonvencionalno obrazovanje
poelo je veoma rano. Roen je u indijskoj brdskoj postaji Simla, gde je njegov otac
sa svojom ekspedicijom bio u lovu na himalajske divokoze. Njegova majka,
kotlananka nemirnog duha, i sama se pridruila ekspediciji uprkos tome to je bila
u devetom mesecu trudnoe. Kada se oenio i zasnovao sopstvenu porodicu i kada
smo moje sestre i ja krenuli u kolu, bio je prilino skeptian prema engleskom
obrazovnom sistemu. Kako nas je esto podseao, mi smo u naoj dugoj porodinoj
lozi bili prva generacija koja je upisana u kolu. Sve prethodne generacije su sticale
svoje obrazovanje od privatnih tutora meu kojima su se nalazili brojni pesnici,
filozofi, mistici i ratnici. Za mog oca, obrazovanje je podrazumevalo da deak do
svoje devete godine treba da bude ve prilino vet u jahanju i lovu na gazele, a da
do dvanaeste zna napamet mnotvo stihova velikog persijskog pesnika Sadija i
uestvuje na ahovskim turnirima. Bio je silno razoaran kada je saznao da je njegov
sin jedinac umesto toga uio latinski, vebao skok u dalj i svirao flautu.
Kada e poeti da vas ue da lovite divlja? upitao me je na moj deseti
roendan.
57

Ali, baba, kako emo uiti da lovimo kada u koli nema divljih ivotinja?
stidljivo sam odgovorio.
Moj otac se u neverici zagledao u mene. Njegovo visoko elo postalo je
izbrazdano borama. Kae, nema ivotinja? odsutno je promrmljao.
Maroko je, kao izvesna protivtea naem pitomom ivotu u Engleskoj, ublaavao
oev oseaj stida. Poto smo mi, kako je smatrao, u koli uili krajnje beskorisne
stvari, ta putovanja u udesno planinsko kraljevstvo trebalo je da nam otkriju istinski
poredak sveta. Mom ocu nita nije bilo vanije od planinskog ivota. Seam se kako
smo tumarali plodnim marokanskim dolinama u potrazi za plemenskim
manifestacijama, poznatim pod nazivom Fantazija, na kojima su mukarci
demonstrirali svoju hrabrost i vetinu jaui na konjima, pucajui iz starinskog
oruja i isputajui prodorne bojne poklie.
im bi naa ford kortina stigla do nekog planinskog sela, moj otac bi
zamlatarao rukama i naredio batovanu da pritisne konicu, a onda bi poveo moje
sestre i mene do najblie ajdinice. Njegova stopala su moda gazila zemlju
Atlaskih planina, ali moj otac je u svojoj dui i mislima ponovo bio u svom rodnom
Hindukuu. ajdinica u koju bismo uli pretvarala se u avganistanski karavansaraj,
topli napitak od nane pretvarao se u sabs, zeleni aj, a marokanski Berberi u pastire
iz njegovog voljenog Nuristana.
Ovo je srce Maroka! oduevljeno bi uzviknuo. Zaboravite na sve one
kojetarije kojima vas ue u koli. Ovo je mesto gde treba uiti.
Ali ta ovde moemo nauiti, baba?
Moj otac bi zastao, sruio aj niz grlo i tresnuo praznom oljom o sto. Deco
moja, rekao bi, ovde moete nauiti kako ljudsko srce treba da kuca.

Jednog popodneva poetkom meseca septembra, poslao sam Zohru u katastarski
zavod da jo jednom potrai nestali dosije, a ja sam nastavio ka starom centru grada
da istraim kraj oko hotela Linkoln. To podruje mi je delovalo kao istinsko gradsko
jezgro mesto na kojem je nekada davno posejano seme iz kojeg je nikla dananja
Kazablanka. Ljudi iz tog dela grada bili su drugaiji od ostalih. Vlasnici radnji
uopte nisu marili za to da li ete neto kupiti ili ete otii praznih aka. Nisu vas
gledali ispod oka i tvrdili pazar i bilo im je milo ako biste se zadrali u radnji i
proaskali s njima. Duga popodneva su obino prolazila u razgovorima o dobrim
starim vremenima.
Spustio sam se na crnu tapaciranu hoklicu u jednoj od tamonjih bakalnica,
maui rukom kako bih rasterao muve i sluajui bakalinovu priu o prohujalim
vremenima. Bakalin se zvao Otoman, bio je debeljukast i sedokos, nosio je naoari i
imao mnotvo dlakavih smeih mladea na licu. Priao mi je o danima kada je
Kazablanka bila poznata irom sveta i kada je njeno ime predstavljalo sinonim za sve
58

to je bilo moderno i egzotino.

Radnje su bile pune skupocenih stvari iz Pariza, Londona i Rima, priseao se,
mazei umiljatu prugastu maku sklupanu na njegovom krilu. Mukarci su u to
vreme nosili eire, a ene su paradirale naokolo na visokim tiklama, irei oko sebe
miris parfema. Zastao je i duboko udahnuo kako bi dao upeatljivost svojim reima.
Ulice su bile iste i blistave, a svi su bili puni samopouzdanja. Kazablanka je u to
vreme bila raj na zemlji.
Zato je gradski centar preseljen u Marif? upitao sam.
Bakalin je zamiljeno poeao nos. Ostali Marokanci potuju i neguju ono to je
staro, rekao je. Oni shvataju da sve to je staro poseduje naroitu vrednost. Ali
ljudi iz Kazablanke su kao deca. Lako menjaju ud. Cene samo ono to je novo i
svetlucavo. Ovaj deo grada je nekada bljetao kao da je bio posut dijamantima, ali
kada je taj sjaj nestao, svi su bre-bolje pohitali u Marif.
uo sam da su ovdanji restorani nekada bili meu najboljima u svetu,
napomenuo sam.
Bakalin se zagledao ispred sebe. Njegove stare oi postale su prekrivene
izmaglicom seanja. Ah, naravno, rekao je. Da, to to ste uli je istina. Evo, ba
tamo preko puta nalazio se jedan... Zastao je upola reenice, pokazavi rukom kroz
izlog. Zvao se Au Petit Poucet. Kakvo je to mesto bilo! Kakav ambijent! Bio sam
tamo jednom sa svojom suprugom. Bilo je to neposredno nakon naeg venanja. Ona
je nosila crnu haljinu, a ja svoje svadbeno odelo. Utedeo sam neto novca za tu
priliku pa smo se astili kraljevskom gozbom. Seam se kao da je jue bilo. Ponovo
je zastao, zagledavi se u stranji deo radnje obasjan suncem kojim je harao roj
nezaustavljivih muva. Svuda oko nas se irio miris ljiljana, a kroz vazduh su se
razlegali blaeni zvuci harfe, priseao se. Konobar je bio opasan najbeljom
keceljom koju sam ikada video. Obrazi su mu bili rumeni, a koa negovana i
beskrajno ista.
Kakva je bila hrana?
Ah, hrana, hrana! eljivo je rekao. I sada mogu da osetim njen ukus! Moja
supruga je naruila paetinu s mladim grakom i parglom koja se topila u ustima.
Bakalin je napravio jo jednu dramsku pauzu, prebirajui po svojim uspomenama.
Ja sam naruio niclu, tiho je rekao. Bila je pomalo iva u sredini i servirana s
krompirom spremljenim na francuski nain.

59

PETO POGLAVLJE
Sutra e biti kajsija.
BLIILA SE JESEN. Okrutna letnja vrelina poela je da jenjava, a vrt je
preplavilo plamtee arenilo boja crveni hibiskus i smerne ruiaste mimoze, uti
jasmin, nene pasiflore i zaslepljujue grimizne bugenvilije u pozadini. Dar Kalifa je
predstavljala nau malu oazu, bajkovito utoite okrueno surovim svetom realnosti.
Arijana bi posle kole gurkala svoju kornjau preko travnjaka, mali Timur bi u
hladovini srkao svoje mleko, a ja bih sedeo u vrtu razneeno ih posmatrajui i
zahvaljujui bogu na takvom daru. Istina, u svom novom domu bili smo suoeni sa
odreenim lokalnim problemima, ali uspeli smo da na blaeni nain uteknemo iz
svog ranijeg ivotnog okruenja.
Kada bi telefon pozvonio, znao sam da u s druge strane najverovatnije uti
nekog roaka ili prijatelja, umesto neki anoniman iritirajui glas koji pokuava da mi
utrapi turistiki aranman ili penziono osiguranje. Nije bilo kompjuterizovanih
telefonskih centrala, parking-metara, beskrajnih zastoja u saobraaju, niti
upakovanih trouglastih sendvia po supermarketima. Naravno, postojale su odreene
jezike i kulturne barijere, ali bio sam srean i zadovoljan kao retko kad ranije.
Kasno jedne veeri, nazvao me je jedan bliski prijatelj iz Kalifornije i obavestio
me o tome da je njegov tamonji dom izgoreo do temelja. Vatrena stihija je progutala
sve to je posedovao. Izgubio je sve svoje knjige, dokumentaciju, imovinu koju je
itavog ivota sticao. Sutradan ujutru sam zamolio Zohru da se raspita za neku novu
polisu protivpoarnog osiguranja. Polisa za koju smo se odluili bila je zapanjujue
skupa, ali je, po mom rezonovanju, vredelo dati tolike pare.
Kada je Osman uo koliko kota osiguranje, prasnuo je u smeh. Svi ivi znaju da
nema nikakve vajde od toga, rekao je.
Kako to misli nema nikakve vajde?
Najbolja odbrana od poara je aba, samouvereno je izjavio moj uvar.
Zbunjeno sam izvio obrvu. aba?
Ba tako, mesje Tahire.
Moe li to malo preciznije da mi objasni?
Osman je poeo da opisuje metod, ilustrujui ga pokretima ruku. Prvo treba da
uhvatite abu, onda je ubijete, osuite, dobro je natrljate solju i okaite je iznad
ulaznih vrata.
I kako e mi to pomoi ako u kui izbije poar?
Osman je bio istinski iznenaen mojim pitanjem. Ako kua pone da gori,
60

rekao je podrazumevajuim tonom, skinete abu i unete je u dep.

I ta onda?
A onda, kada uete u zgradu, plamen vie nee moi da vam nakodi.

Nakon izvesnog vremena, jedan mukarac se sa svojom magareom zapregom
ulogorio ispred nae kue, postavivi malu tezgu na kojoj je prodavao jestive
kaktuse. Tano smo znali kada je bio tu jer je muterije mamio karakteristinim
zovom koji je podseao na pesmu cvrka. Bilo je neeg utenog i umirujueg u tom
zvuku. Sedeli bismo na verandi i naizmenino ga oponaali, pitajui se da li e
arhitekta ikada poslati svoju graevinsku ekipu. Dok se pozno popodne pretvaralo u
sumrak, visoko nad naim glavama su promicala jata belih ibisa. Leteli su ka moru,
ka zalazeem suncu, a odsjaj sutona je bojio njihova krila zlatnim nijansama. Bio je
to najlepi prizor koji sam u ivotu video.
Jednog jesenjeg jutra, vetar je sa atlantske puine doneo gustu slanu izmaglicu.
inilo mi se kao da je neki ogromni zmaj razjapio eljusti i zapahnuo nas svojim
dahom. Magla je obavila Kalifovu kuu i vrt i priguila uobiajenu vrevu sirotinjske
etvrti. Hamza se odmah rastrao naokolo, irom otvarajui vrata i prozore.
Izmaglica je neujno prodirala u unutranjost kue. Bio sam pod tuem kada je uvar
utrao u kupatilo i otvorio prozor.
Magla e nam doneti baraku, rekao je, odjurivi ka sledeoj prostoriji.
Proistie celu kuu. To nas bog blagosilja!
Sredinom popodneva magla se povukla, rasprivi se pod vrelinom sunca.
arolija je bila razbijena i ponovo smo bili okrueni vrstom neumoljivom
stvarnou. Ja lino nisam imao utisak da se bilo ta promenilo, ali Hamza je bio
uveren u to da je magla prouzrokovala boansku transformaciju.
Mirie drugaije nego ranije, rekao je. Tolike godine radim u ovoj kui tako da
mogu da osetim promenu.
Rekao sam mu da se uopte ne slaem s njim i objasnio mu kako je magla
najobinija vodena para i kako taj fenomen nema nikakve veze s verskim
proienjem, barakom ili dinima.
Hamza je gotovo uvek bio spreman da vatreno zagovara svoja stanovita.
Meutim, ovog puta je samo gurnuo ruke u depove, blago uzdahnuo i rekao:
Naravno, mesje Tahire. Potpuno ste u pravu.

Narednog dana, Zohra je stigla u Dar Kalifu podbulog lica i zakrvavljenih oiju.
Upitao sam je ta se desilo. Nemono je odmahnula rukom.
Ma, sve je u redu, promucala je, mrkui u maramicu. Nemate razloga za
brigu.
Kada sam ponovio pitanje, vie nije mogla da se uzdri.
61

Ostavio me je, rekla je, plaui na mom ramenu. Jusuf je raskinuo sa mnom.
Naao je drugu devojku i javio mi da mu vie nisam verenica.
Promrmljao sam nekoliko saoseajnih rei. Zohra je brisala lice maramom.
Nije trebalo da mu verujem, rekla je. Amina me je upozorila na to ta e se
desiti.
Ko je Amina?
Zora je naglo podigla pogled. Lice joj je bilo sleeno, kao da joj se omaklo neto
to nije smela da kae. Hmmm... ovaj... zbunjeno je promucala. Ona je moja
prijateljica, veoma dobra prijateljica.
Upitao sam je da li ta prijateljica ivi u Kazablanki.
Zohra je, zateena mojim pitanjem, ponovo izgubila uobiajenu obazrivost. Ona
nije obina prijateljica, rekla je.
U kom smislu nije obina?
Suze su prestale da teku iz njenih oiju. Na trenutak je zadrala dah. Amina nije
obina prijateljica, ponovila je, zato to je ona din.

Hiam Hara se doselio u Kazablanku pre dvadeset godina kada su njegova deca
otila svojim putem i kada se penzionisao nakon dugogodinje karijere potanskog
slubenika. S vremenom je zavoleo grad u koji je doao, mada mu je, kao i veini
itelja Kazablanke, bilo neprijatno da to prizna.
Ovaj grad predstavlja istu francusku tvorevinu, rekao mi je jo na samom
poetku naeg druenja. Sve u njemu je francusko, od slavina u kupatilu do dugih
bulevara. Zanimljivo je iveti ovde, ali to nije pravi Maroko.
Upitao sam ga gde mogu pronai pravi Maroko. Hiamove oi su istog trenutka
zablistale.
Pravi Maroko, rekao je, preavi jezikom preko usana, lei na jugu, daleko na
jugu, tamo gde sam ja roen.
Gde tano?
Na tri dana hoda od Agadira.
Zato ste otili odatle?
Stari sakuplja markica je protrljao svoje nateene ake. Zbog jedne vetice,
rekao je, slabano se osmehnuvi.
Dok je bio deak, Hiam Hara je provodio svoje dane uvajui ovce na komadu
pranjavog zemljita okruenog kaktusima. iveo je sa svojim roditeljima, petoricom
brae, sestrom i tri psa u kui napravljenoj od komada metala koje su talasi Atlantika
izbacili na obalu. iveli su prostim i jednolinim ivotom. Jednog dana se na vratima
njihovog doma pojavila jedna sehura, vraara.
Rekla je da u umreti pre nego to se navri sledei meseev ciklus, objasnio je
Hiam, mirkajui oima, osim ako me roditelji ne daju prvom strancu kojeg sretnu.
62

Naravno, to je strano raalostilo moje roditelje jer sam ja tada imao samo sedam
godina, ali toliko su se uplaili predskazanja da su posluali vraaru. Hiam je
nakratko zautao, posmatrajui kako se tronogi pas smeta pored njegovih nogu. I
tako su me dali prvom strancu koji je naiao, rekao je.
Ko je to bio?
ovek po imenu Ajman. On je prolazio kroz nae selo na zaprenim kolima i
prodavao staro gvoe. Trebao mu je pomonik i tako sam krenuo s njim.
Sakuplja markica je ponovo zastao. Zagledao se u mene, kao da namerava da
kae neto strano vano. Tog dana kada sam seo na zaprena kola i napustio rodno
selo, rekao je, zapoeo je moj novi ivot.

Jednog poznog septembarskog jutra stajao sam pored ogromnih izrezbarenih
kedrovih vrata svoje budue biblioteke i posmatrao vrt. Mogao sam satima da stojim
na tom mestu, opinjen lepotom koja me je okruivala. Posmatrao sam kako se
snopovi svetlosti probijaju kroz slojeve palminog lia, kako puzavice trijumfuju nad
svakom preprekom koja bi im se nala na putu. U sreditu vrta je stajala prelepa
urmina palma, visoka bar dva i po metra. Ponosito se dizala ka nebu, a njeni
velianstveni listovi su bacali reckastu senku na bele zidove. Batovan je stajao
ispod palme, maui sekirom i izvikujui neto na arapskom jeziku.
Da sluajno nisu dirnuo tu palmu! zavritao sam.
Batovan, koji je bio jedini radnik na mom platnom spisku nad kojim sam
posedovao neki autoritet, smesta je spustio sekiru i poeo uspanieno da mae
rukama ispred grudi.
Mesje Tahire, bojaljivo je promucao, nisam hteo da poseem drvo. Samo sam
mu pretio.
Zato bi mu pretio?
Zato to je to dobro za vas, odgovorio je.
Nita nisam shvatao. Zato bi to bilo dobro za mene?
Zato to e drvo, ako mu kaete da e biti poseeno, eleti da dokae da vam je
korisno i napunie svoju kronju najslaim urmama koje ste ikada okusili, lukavo je
objasnio batovan.
Ba u tom trenutku, Hamza je uleteo u dvorite, drei se rukama za glavu.
Poelo je! Poelo je! povikao je.
ta je poelo?
Poeli su da rue sirotinjsku etvrt!
Odmah sam se popeo na krov i osmotrio prizor. Dva dotrajala buldoera su
brektala, krei put kroz bidonvil. Za njima je iao dravni slubenik u malom belom
automobilu na ijim se vratima nalazio neki natpis na arapskom jeziku. Veno
leerni i oputeni stanovnici sirotinjske etvrti odjednom su se razjurili na sve strane.
63

ene su munjevitom brzinom skidale ve s konopaca, prodavci povra su pakovali

svoju robu, a deca su se rastrala uzanim sokacima objavljujui uzbunu.
Smeurani imam je stajao ispred damije. Ruke su mu bile podignute, kao da mu
je neko uperio pitolj u grudi. Nekoliko metara dalje, buldoeri su ve bili spremni
da napadnu prvi red sirotinjskih domova. Porodice koje su ivele unutra nisu znale
da li da izjure napolje sa najosnovnijim stvarima ili da ostanu unutra nadajui se da
e tako izdejstvovati privremenu obustavu ruenja. Beli auto je zakoio ispred prve u
nizu straara. Slubenik je izaao napolje, nosei pod mikom notes-tablu. Grupa od
pedesetak mukaraca je pohrlila iz okolnih uliica, maui pesnicama. Slubenik je
podigao svoju notes-tablu i papir je zautao na blagom povetarcu. Onda je dao znak
ljudima u buldoerima. Strani motori su zabrujali, svedoei o ozbiljnosti situacije.
Negde dole u toj guvi bili su i Hamza, Osman i Medved. Nisam mogao da
utvrdim gde su tano iveli, ali znao sam da je sirotinjska etvrt predstavljala jedini
dom koji su imali. Ako te straare s limenim krovovima budu sravnjene sa zemljom,
oni i njihove porodice e postati beskunici, a meni e, kao njihovom poslodavcu,
tada pasti u dunost da im pronaem neko novo mesto za ivot.
Odmeravanje snaga potrajalo je due od sat vremena. Na jednoj strani je stajao
dravni inovnik koji je mahao notes-tablom, na drugoj branioci sirotinjske etvrti
koji su mahali pesnicama, dok su izmeu njih brektali zahuktali buldoeri. Srea je
na kraju ipak prevagnula na stranu branilaca koji su nekako uspeli da nagovore
slubenika da naredi povlaenje vozila. ivot u bidonvilu se istog trenutka vratio u
svoju uobiajenu koloteinu ene su prostirale ve, starci su sedeli u praini i
razgovarali o prohujalim vremenima, psi su preturali po smeu, a mali derani su
bockali magarce zailjenim tapovima.
Te veeri sam zatekao Hamzu kako se unja kroz vrt nosei svoju runo izraenu
sablju.
Dali su nam rok od nedelju dana da se iselimo, stoiki je rekao. Nakon toga e
sravniti nae domove sa zemljom.
Kuda e sav taj narod? upitao sam.
Hamza se tiho nakaljao. Ponudili su nam stanove na periferiji, rekao je, ali
niko nema dovoljno za depozit.
Koja suma je u pitanju?
etrdeset hiljada dirhama.
To je etiri hiljade dolara, zamiljeno sam rekao.
Mi to ne moemo platiti, ponovio je uvar. Niko nema tolike pare. Zato smo
odluili da se ne iseljavamo.
Posedovati mesto kao to je Kalifova kua bilo je pravo blaenstvo, ali
istovremeno i kletva. Mi smo na raspolaganju imali na desetine prostorija, ogromne
kuhinje, brojne spavae sobe sa zasebnim kupatilima, protonu toplu vodu i struju,
64

beskrajne vrtove, staje, tenisko igralite i bazen za plivanje impresivnih razmera.

Spopao me je straan oseaj krivice. Mi smo iveli u takvom blagostanju dok su, s
druge strane zida, Hamza, Osman, Medved i na stotine drugih mukaraca i njihovih
porodica iveli u straarama osvetljenim plamenom svea. iveli su tamo bez
friidera, poreta, tekue vode, pristojnih nunika i bez trunke privatnosti. A sada su
mogli ostati ak i bez te uboge sirotinjske imovine koju su na jedvite jade stekli.
Pre nego to je moj uvar iezao u tamnoj noi bez meseine, priao sam mu i
upitao ga ta namerava da uradi. Ima li neki plan? ta e biti sa svima vama?
Hamza je coknuo jezikom. Ne znam. Sada smo u bojim rukama, odgovorio je.

Nekoliko dana kasnije, kupio sam tamnozeleni dip korejske proizvodnje. Vonja
u njemu predstavljala je neopisivo prijatno iskustvo u poreenju s pozajmljenim
kasapinovim automobilom. Vie nije bilo zadaha ustajale krvi i najezde agresivnih
muva. Primetio sam da bi itelji sirotinjske etvrti prekidali ono to su radili i
netremice zurili u vozilo dok bismo prolazili pored njihovih domova. Zohra mi je
objasnila da taj dip ima baraku zato to je zelen, a zelena je boja islama. Rekla je da
ljudi zbog toga gledaju u nas. Kupovina tog dipa, proaptala je, sigurno predstavlja
jedan od najmudrijih poteza koje sam u ivotu napravio.
Kako moe biti tako sigurna? skeptino sam upitao.
Zato to mi je Amina to rekla.
Bila je to odlina prilika da saznam neto vie o dinima. Zohra, moe li mi rei
kako komunicira sa Aminom? Gde se ona nalazi? upitao sam.
Amina ivi na mom levom ramenu, odgovorila je.
Moe li je videti?
Pa, naravno da mogu.
Kako izgleda?
Zohra se na trenutak zamislila. Ima prekrasno lice, rekla je. Izgleda kao aneo
i...
I ta jo?
I visoka je trideset metara.

Tree nedelje septembra sedeo sam u jednom kafeu pored obale, ekajui Zohru,
kada se viljasti stranac ozbiljnog izraza lica spustio za susedni sto. Ramena su mu
bila blago povijena, a glava pognuta, kao da je navikao da se ljudi neljubazno
ophode prema njemu. Naruio je kapuino na uasnom francuskom jeziku i izvadio
iz depa zguvani primerak Herald tribjuna.
U Kazablanki sam tako retko imao priliku da popriam s nekim kome je engleski
maternji jezik da nisam odoleo iskuenju da mu se obratim. Okrenuo sam se ka
njemu, odluivi da probijem led. Jeste li bili na trkama pasa? upitao sam. Koliko
65

ujem, ovde gaje veoma dobre hrtove.

Mladi je spustio novine na sto. Nemam vremena za pse, odgovorio je mekim
razvuenim teksakim akcentom.
Zaista? nastavio sam. teta.
Amerikanac je stavio ruku na elo kako bi se zatitio od svetlosti i zagledao se u
mene. Nadam se da neu morati dugo da se zadrim u ovom gradu, rekao je.
Jeste li doli nekim poslom?
Mladi je oborio pogled. Tako nekako.
Strpljivo sam ekao nastavak.
U stvari, traim nekoga, rekao je.
Tako znai.
Da, traim jednu devojku.
Istog trenutka sam pomislio na Zohru koja je imala oajniku potrebu da upozna
nekog novog mladia sada kada je dobila korpu od Jusufa s kojim se zabavljala u
kibernetikom univerzumu.
Moda bih mogao da vam pomognem, rekao sam. Imam jednu prijateljicu...
Amerikanac me je prekinuo u pola reenice. Plaim se da ste me pogreno
razumeli, brzo je objasnio. Traim jednu devojku koju sam upoznao u Sjedinjenim
Dravama. Jezikom je skinuo mlenu penu sa usana. U stvari, jedva da smo se i
upoznali, dodao je.
Preli ste prilino dug put da biste pronali nekoga koga jedva poznajete.
Mladi je ispruio ruku. Ja sam Pit, predstavio se.
Poto sam i dalje ekao Zohru, upitao sam ga moe li mi rei neto detaljnije o
svojoj potrazi. Lagano ispijajui kapuino, mladi Teksaanin je krenuo sa svojom
priom. Sve je poelo jedne veeri u prepunom nonom klubu u teksakom gradu
Amarilju, gde je izaao sa svojim prijateljima sa koleda. Na drugoj strani
pretrpanog plesnog podijuma ugledao je najlepu devojku koju je ikada sreo. Imala
je pune usne, visoke jagodice i dugu kestenjastu kosu. Ne gubei ni trenutak, Pit se
probio do devojke i poeo da plee s njom. Dobio je utisak da su simpatije obostrane.
Kada su napravili pauzu i otili do anka da narue pie, devojka mu je objasnila da
je iz Maroka, da se zove Jasmina i da se krajem nedelje vraa u svoju rodnu zemlju.
Pit ju je slikao kamerom na svom mobilnom telefonu. A onda je telefon poeo da
zvoni. Rekao je Jasmini da ga saeka za ankom dok on izae napolje da primi
poziv. Kada je zavrio razgovor i krenuo nazad u klub, tip na vratima se ispreio
pred njim, ne doputajui mu da ue. Molio je i preklinjao, ali nita nije vredelo.
Kada sam konano uspeo da se uvuem unutra kroz prozor toaleta, rekao je,
Jasmina vie nije bila tamo. Pretraio sam itav klub. Sigurno je izala kroz glavna
vrata dok sam se ja pentrao sa zadnje strane. I zato sam doao ovde da je pronaem,
zavrio je, obrisavi sa usana okoladni trag kapuina.
Preao si toliki put da bi pronaao devojku s kojom si otplesao nekoliko
66

pesama?
Mladi je ozbiljno klimnuo glavom. Da nisam pokuao da je pronaem, rekao
je, nikada vie ne bih mogao mirno da zaspim.
Kako e je pronai? Ima li neke tragove?
Pit je izvukao ameriki mobilni telefon i pokazao mi zamuenu sliku tamnokose
devojke.
Zna li bar kako se preziva?
Odmahnuo je glavom. Kad nekog upozna u diskoteci, ne pita ga kako se
preziva, sumorno je rekao.
Ima li bilo kakav drugi trag osim te slike?
Pit je lagano okrenuo glavu ulevo, a potom udesno, napravivi pun krug. Nita
izuzev...
Izuzev ega?
Moda zvui blesavo, ali te veeri u nonom klubu Jasmina je naruila oranus. Tada mi je rekla da se najukusnije pomorande na celom svetu uzgajaju u
njenom selu u Maroku. Ako pronaem to selo, siguran sam da u pronai i Jasminu.

Nedugo nakon podnevnog poziva na molitvu zauo sam kucanje na glavnom
ulazu. Hamza me je neprestano ubeivao u to kako on, i samo on, treba da doekuje
posetioce i puta ih unutra. To je objanjavao tvrdnjom da u marokanskoj kulturi
neki vaan i ugledan mukarac nikada na sebe ne bi preuzeo tako poniavajuu
dunost kao to je otvaranje vrata, pa makar to bila i vrata njegovog roenog doma.
Bilo je dovoljno samo da dodirnem bravu pa da nanesem ogromnu sramotu svojoj
porodici i svom domu. im sam krenuo ka ulazu, uvar me je odgurnuo u stranu i
brebolje dohvatio rezu.
Pred vratima je stajala samouverena ena koja je oigledno oekivala da bude
primljena unutra. Po opisu koji sam dobio, u njoj sam odmah prepoznao gangsterovu
suprugu. Nosila je po meri saivenu bundu od leopardove koe, eir sa identinim
dezenom i duboke izme boje slonove kosti. Kapci su joj se povijali pod teinom
gustih vetakih trepavica, a lice bilo toliko nafrakano da je izgledala kao glavna
glumica japanskog kabuki pozorita. Predstavila se kao Madam Nafisa-al-Maliki.
Poeleo sam da je upitam zato je njen suprug izruio dvadeset hiljada dolara da
bi dokumentacija o naoj kui bila unitena ili unuta u zapeak, ali ugrizao sam se
za jezik. Samo sam je formalno pozdravio i uveo je u kuu. Hamza je glasno
zazvidao kada smo uli u prazan salon. Gospoine nafrakane oi su odmeravale
prizor.
Koliko vidim, ovde se neto gradi, rekla je ledenim glasom.
Malo sreujemo kuu, odgovorio sam.
Jeste li traili dozvolu nadlenih organa?
67

Hmmm... ovaj... spetljao sam se, da, naravno da smo traili.

To vam je pametno, nastavila je ona, jer u Maroku vae veoma strogi propisi.
Glasno se nakaljala kako bi time naglasila znaaj svojih rei. Ako nemate propisne
papire, mogu vam oduzeti kuu.
Siguran sam da se to nee desiti, rekao sam.
Nastupila je kratkotrajna pauza. Gangsterova supruga je zapalila cigaretu i
gurnula donji kraj u ekstremno dugu mutiklu.
Nikad se ne zna, procedila je.

U zoru narednog dana, u Dar Kalifu je stigla grupa od etrdeset radnika. Na
njihovom elu bio je poslovoa koji je imao najmanje osamdeset godina. Svi su bili
obueni u odela, kao da su krenuli na venanje. U normalnim okolnostima bih
zareao na svakog ko bi mi se pojavio na pragu u tako rane sate, ali bio sam toliko
uzbuen to su konano doli da sam ih odveo u kuhinju i posluio ih ajem od nane.
Prvi posao kojeg su se latili bilo je ruenje drvenih stepenica koje su vodile do
nae spavae sobe. Jedan egrt je sekao daske, pretvarajui ih u drvo za potpalu koje
je potom pedantno slagao uza zid. Umesto sruenih stepenica, radnici su postavili
grubo sklepane merdevine, to je Raana doekala s besom, a Arijana s beskrajnim
oduevljenjem. Pet mukaraca se potom uzveralo uz merdevine, umariralo u nau
dnevnu sobu i pobacalo dueke i posteljinu na terasu.
Vratio sam se u prizemlje da proverim ta se tamo deava, ali zlokobni zvuk
ekia ubrzo me je primorao da se ponovo popnem na sprat. Kada sam uao u
spavau sobu, nisam mogao da poverujem roenim oima. Radnici koji su tvrdili
da su zidari ruili su jedan od noseih zidova. Jezikom znakova su mi predoili da
ta soba treba da bude proirena i da zid mora da bude eliminisan. Moraemo da
pronaemo neko drugo mesto za spavanje, objasnili su.
U prizemlju je druga grupa radnika poela da uklanja podove. Pobunio sam se,
rekavi da nije bilo predvieno da diraju delove prekrivene ploicama.
Oteene su, rekao je matori poslovoa.
Naravno da su oteene kad su ih vai radnici razbucali! prasnuo sam.
U roku od nekoliko sati unutranjost kue je izgledala kao da je kroz nju
prohujala Dingis-kanova horda. Podovi su bili demolirani, slomljene ploice
razbacane na sve strane, a veina prozora smrskana bez ikakvog razloga. Vodovodne
cevi i elektrini kablovi bili su oteeni, a ono malo zidova koji su do tog jutra ostali
nedirnuti sada je bilo definitivno dokusureno. Uprkos tome, radnici su oigledno bili
zadovoljni svojim postignuem. Po podne su zapalili vatru, koristei kao gorivo nae
iseckane drvene stepenice, i skuvali ogroman kazan pileeg paprikaa. Kada je i
poslednja trunka mesa bila oglodana s kostiju, razbakarili su se po salonu i zaspali
kao deca.
Skupio sam hrabrost i pozvao arhitektu. Uglaenim glasom me je upitao kako se
68

oseam, a onda pohvalio moju pribranost i taktinost.

Prvih dana ume da bude malo haotino, rekao je.
Vai ljudi prave ogromnu tetu, pobunio sam se. Samo to mi nisu sruili
kuu.
Sve to je u slubi renoviranja, uteno je odgovorio. Verujte mi da znam ta
radim. Nemate razloga za brigu.

Graevinari nisu predstavljali moju jedinu brigu. Otkako je dobila korpu od svog
voljenog Jusufa, Zohra se sve udnije ponaala. Poela je da se oblai u crno, da
stavlja tamnu senku oko oiju i da skuplja kosu u punu kao neka stara matrona.
Pretpostavljao sam da je time izraavala svoju oaloenost. Kada sam je upitao
uspeva li da se izbori sa situacijom, prasnula je na mene.
Vi to ne moete da shvatite! zavritala je. Previe ste glupi za to!
Sve ee je izostajala s posla, a kada bih je zamolio da neto obavi, rekla bi da je
zauzeta. Nisam znao ta da radim. uvari su uvek bili spremni da mi prue savet, ali
strahovao sam da bi to to su i sami verovali u duhove u ovom sluaju uticalo na
njihovu objektivnost. Zbog toga sam pozvao svog prijatelja Francuza i zamolio ga da
se naemo u restoranu. Negde tokom glavnog jela poeo sam da mu ispovedam
svoje probleme s graevinarima, potom sam preao na alopojke o uvarima i
njihovoj opsednutosti dinima, a za dezert sam sauvao priu o Zohrinoj trideset
metara visokoj prijateljici.
Onog trenutka kad krenu prie o dinima, rekao je Fransoa, moe oekivati
samo nevolje.
ta mi savetuje?
Francuz je uzdahnuo. Morae da otpusti svoju asistentkinju, rekao je.
Najbolje je da to to pre uradi. Ako bude odlagao, epidemija e uzeti maha i samo
e se uvaliti u jo gore probleme.
Njegov savet je doao u veoma zanimljiv as. Ve sam imao dogovor sa Zohrom
69

da se te veeri naemo u kafeu kako bismo porazgovarali o stvarima koje je trebalo

obaviti u kui. Imala je obiaj da kasni tako da nisam pridavao naroitu panju tome
to sam je ekao ve itavih etrdeset minuta. Ba u trenutku kada sam ustao da
platim raun i krenem kui, na moj mobilni je stigla Zohrina poruka.
Ti si lo ovek, pisalo je. Dini e te ubiti. Srea ti je okrenula lea. Neka ti je
bog u pomoi.
Pokuao sam da je kontaktiram telefonom, ali niko nije odgovarao. Sutradan mi je
poslala i-mejl. Na punih est stranica je buncala o mojim laima i prevarama. Pisala
je da me je prijavila policiji kao teroristu i da je potraila utoite u brdima, uzevi
ono to joj s pravom pripada. Amina zna istinu, zlokobno je napomenula negde
pred kraj pisma, a ta istina je prozirna kao staklo.
Iz istih stopa sam odjurio u banku da proverim jesu li sve pare na raunu. Nisu
bile. Nedostajalo je neto preko etiri hiljade dolara.

Poetkom oktobra je nastupio uasan period. Svaki dan je donosio nove
probleme, a mene je poeo da progoni sve snaniji oseaj da je preseljenje u Maroko
predstavljalo ubedljivo najgori potez koji sam u ivotu povukao. Obavljanje krajnje
prostih stvari, kao to su plaanje rauna ili komunikacija sa slubenicima, pretvorilo
se u teret koji mi je dodatno zagoravao ivot. Problem nestale dokumentacije je
zahtevao pomo osobe koja je bila dobro upuena u funkcionisanje lokalnih
institucija. to se pak tie graevinara, oni su se pokazali kao totalno beznadeni
sluajevi. Nije se radilo o tome da sam poeo da gubim kontrolu nad situacijom, jer
je nikada nisam ni posedovao. Bio sam besan na sebe to sam jo od samog poetka
bio toliko blag i susretljiv. Delio sam novac akom i kapom svakome ko bi ga
zatraio, nadajui se da u time reiti probleme.
Mnogo sam razmiljao o Zohri, pitajui se zbog ega je na taj nain morala da
okona nau saradnju. Zaudo, ta epizoda me nije ispunila srdbom, ve samo
beskrajnom tugom. Poeo sam da tonem u depresiju. Sve ee sam eznuo za
Engleskom, tom ureenom pedantnom zemljom u kojoj se nikad ne deavaju
ekstremne stvari. Nedostajalo mi je njeno sumorno sivo nebo, monotoni razgovori ni
o emu, i na moje lino zaprepaenje, nedostajala mi je ak i tamonja hrana.

Na izmaku prve nedelje oktobra, Medved je uleteo u sobu u koju smo bili
proterani iz nae prvobitne rezidencije na spratu. Bilo je pozno jutro i jo uvek sam
bio sklupan ispod perjanog prekrivaa, ne elei da ustanem i suoim se sa surovom
stvarnou.
Mesje Tahire, uplaeno je rekao, desila se nesrea.
Iskoio sam iz kreveta i sjurio se niz dugaak hodnik ka verandi, gde je bila
okupljena grupa radnika. U sredini te skupine jedan ovek je leao na zemlji, okrenut
70

na bok. Jo uvek je disao, ali bilo je oigledno da mu je slomljena bar jedna noga, a
moda i ruka. Stari poslovoa je pokazao na stakleni krov na visini od pet metara.
Na naprsloj staklenoj povrini je, kao u crtanom filmu, zjapila rupa koja je podseala
na ljudsku siluetu.
Tamo je propao s krova, objasnio mi je.
Pravo je udo to nije poginuo, odgovorio sam. Bilo bi najbolje da odmah
obavestite arhitektu.
Ve jesam, rekao je poslovoa.
Deset minuta kasnije, zauli smo brujanje rejnd rovera koji je dolazio kroz
sirotinjsku etvrt. Arhitekta je uleteo u kuu i osmotrio povreenog radnika. Zaurlao
je na poslovou, besno pljeskajui dlanovima i izdajui rafal nareenja.
Stvari ne stoje ba najbolje, zar ne? skrueno sam upitao.
Ma, nita strano, odgovorio je on. Nemate razloga za brigu. Takve sitnice se
povremeno deavaju.
Izrazio sam svoju zabrinutost zbog oiglednog pomanjkanja bezbednosnih mera.
Na kraju krajeva, niko od radnika nije nosio lemove, rukavice niti zatitne naoari,
bilo ta to bi ih zatitilo od povreda, a merdevine koje su koristili bile su pravljene
na licu mesta od dotrajalog drveta.
Morate prihvatiti injenicu da se u Maroku ovako posluje, rekao je arhitekta,
gladei obrvu jagodicom prsta. Normalno je da dolazi do povreda na radu. To se ne
moe izbei.
Taj ovek bi nas mogao tuiti, zar ne? uspanieno sam proaptao. Ma, ta vam
pada na pamet? leerno je odgovorio arhitekta. Ovo je Kazablanka, a ne
Kolorado.
U tom sluaju, voleo bih da mu kupim radio ili tako neto, prozborio sam.
Sigurno e dugo ostati u bolnici. eleo bih da mu stavim do znanja da nam je stalo
do njegovog zdravlja.
Miii na arhitektinom licu su zaigrali. Ne, ne, nikako. To nije dobra ideja,
rekao je. Ako to uinite, ostali e sami poeti da skau s krova. Vi ne poznajete
marokanski mentalitet.

Tokom naredne nedelje, spopale su nas nove nevolje. U ponedeljak je kuvarica
noem za voe prerezala venu na runom zglobu. Krv je poela da trca po
kuhinjskim zidovima kao u horor filmu. Sreom, uspela je da preivi. Dan kasnije,
batovan je pao s merdevina dok je kresao ivu ogradu. Naredni dan, sreda, bio je
rezervisan za mene. Dok sam palio svetlo u kuhinji, doiveo sam tako snaan strujni
udar da sam se naao prikovan za zemlju. etvrtak je protekao bez veih trzavica,
mada sam ak i tog dana pronaao lokvicu krvi u naoj buduoj trpezariji. Sproveo
sam istragu, ali vlasnik krvi je uporno odbijao da otkrije svoj identitet. A onda je u
71

petak usledila epizoda koja bi se mogla nazvati piece de resistance...

Taman smo zavrili s rukom na terasi kada smo zauli kako neko udara
pesnicom po batenskim vratima. Nakon toga su usledili snani povici na arapskom
jeziku. Iako nisam razumeo rei, po njihovom tonu bilo mi je jasno da su izraavale
neto nalik pretnji. Hamza i Osman su se za tren oka nali na licu mesta. Navalili su
na vrata kako oni spolja ne bi mogli da ih otvore i doviknuli Medvedu da dovue
radnike. Minut kasnije, dvadesetak mukaraca tiskalo se pred vratima, blokirajui
ulaz u dvorite.
Priao sam Hamzi i upitao ga ko to pokuava da provali spolja.
Policija odgovorio je on.
Pa, zar ne bi trebalo da im otvorimo? zbunjeno sam upitao.
Monsieui Tahir, sil vous plait! odvratio je on. Naravno da ne treba da im
otvorimo!
Dok smo stajali pred vratima blokirajui pristup vlastima, shvatio sam da jo uvek
imam mnogo toga da nauim o Maroku i o tome kako stvari tamo funkcioniu. Nama
koji smo odrasli u Engleskoj vaspitanjem je usaeno izvesno potovanje prema
pripadnicima policije. ak i ako ih ne volimo, oseamo se dunim da se povinujemo
njihovim zahtevima, svialo nam se to ili ne. Ako bi odred engleskih policajaca
zalupao na neija vrata, veina ljudi bi se smatrala obaveznim da im otvori i upita ih
zbog ega su doli.
Hamza, rekao sam, zato policajci pokuavaju da provale u kuu?
uvar me je pogledao ispod oka. Zato to nemate dozvolu za graevinske
radove, odgovorio je.
Znai, stvarno nemam dozvolu?
Naravno da je nemate. Ko jo gradi s dozvolom?
To znai da je sasvim normalno to nam policija lupa na vrata?
Hamza se vidno oraspoloio. Pa, naravno, mesje Tahire, rekao je. To se stalno
deava.

72

ESTO POGLAVLJE
Rak koji hramlje ide pravo.
LOA SREA NASTAVILA JE DA NAS PRATI. Broj kunih nezgoda se
smanjio, ali umesto njih pojavile su se razne druge nevolje. Prvo je dola najezda
skakavaca. Isprva sam ih teko primeivao zbog njihove prirodne kamuflae, ali
kada se moj pogled izotrio, mogao sam jasno da razaznam njihova oblija. Insekti
su zaposeli itav vrt, preplavivi ivu ogradu i bunje, puzavice i nie grane drvea.
Svojim ustacima prodirali su sve pred sobom. Njihova teritorija se prostirala od
najudaljenijih rubova vrta pa sve do vrha kue. Pre nego to smo postali svesni ta se
deava, ve su se uselili u garae i skladita, u kredence, u nae postelje, u veernice,
pa ak i u kuhinjsku ostavu.
Prirodna ravnotea je na kraju trijumfovala tako da su skakavci stradali pred
najezdom pacova. Krajem druge nedelje oktobra, najdeblji i najagresivniji glodari su
zaposeli delove poseda koje su do tada drali skakavci. Od bogate i lako dostupne
hrane naprasno su osnaili i osmelili se. Priinjavali su ogromnu tetu. Moje fascikle
i knjige bile su pretvorene u rezance, Arijanine igrake i Timurov prekriva bili su
izglodani, a sva hrana iz ostave naeta ili potamanjena. Progrizli su vree s
cementom i izgrickali na perjani prekriva, pretvorivi ga u svoje leglo. Arijanine
cipelice od meke koe bile su preko noi prodrane. Ostale su samo kope.
Rekao sam Hamzi da pod hitno kupi deset tuba lepka za pacove. On je skeptino
odmahnuo glavom, izjavivi da nam protiv pacova moe pomoi samo dobar pas.
to je pas krupniji i opakiji, utoliko bolje, objasnio je.
ta mislite, zato u bidonvilu ima toliko pasa? znaajno je upitao.
Zbog pacova? nagaao sam.
Ba tako.
Zato ne bismo nabavili maku? rekao sam. Pacovi se plae maaka.
Hamza je prasnuo u smeh. U Maroku, nadmeno je rekao, pacovi jedu make
za doruak.
Ponovo sam mu rekao da kupi lepak, da premae to vie kartona i rasporedi ih po
kui. Taj metod se ranije pokazao kao efikasan.
Ve sam vam rekao, usprotivio se Hamza. Sada je prekasno za lepak. Jedino
to bi pomoglo to je da itav vrt isprskamo otrovom! Morali bismo da poprskamo
svaku vlat trave i svaki santimetar kue!
Zabrinuvi se za bezbednost dece, zamolio sam ga da zaboravi na otrov i obeao
da u kupiti najskupljeg i najopakijeg psa koji se moe pronai na tritu.
73


Pitanje deje bezbednosti sutradan je ponovo izronilo. Kuvarica je pronala
Arijanu ispod stola kako nekontrolisano povraa. Lice joj je bilo zajapureno, a
disanje oteano. Pored nje je stajala otvorena tuba s nekom belom kremastom
supstancom. Krema je imala otar miris, nalik sredstvu za ienje slivnika. Na
etiketi, ispisanoj na arapskom jeziku, nalazila se sliica nasmejane belopute ene
obuene u marokansku nonju. Dok smo ekali da stigne pedijatar, nagovarali smo
Arijanu da se ne plai povraanja i da izbaci iz sebe sve to moe. Kuvarica, ena s
krupnim ispupenim oima i tamnim tenom, uzrujano je koraala po kuhinji. Upitao
sam je emu slui ta krem.
elim da imam svetlu kou kao vi i gospoa, rekla je.
Ponovio sam pitanje: Fatima, emu tano slui ta krema?
Za izbeljivanje lica, tiho je promucala.

itave nedelje sam bezuspeno traio odgovarajueg psa. U prodavnicama kunih
ljubimaca nudili su mi doterane pekinezere, mazne francuske bione i razigrane
pudlice ukraene svilenim manicama.
To mi ne odgovora, objanjavao sam prodavcima. Ne traim umiljatog i
maznog psa. Meni treba opasan pas eljan krvi, dovoljno estok da izae na kraj sa
armijom pacova!
Nakon duge potrage, konano sam dobio telefonski broj oveka koji je navodno
posedovao nemakog ovara. Kako sam saznao, taj ovek je iveo u stanu i muio ga
je oseaj krivice to je sirota ivotinja po itav dan zatvorena meu etiri zida. Pas je
bio star sedam meseci. Upitao sam da li je opak.
Vlasnikov glas je na trenutak zadrhtao. Naravno da nije, mesje, rekao je. Ima
divnu narav.
teta, prokomentarisao sam. Vidite, meni treba opasan pas. to opakiji, to
bolje.
Usledila je kratka pauza. Moj sagovornik je naglo promenio ton. Znate,
ogoreno je rekao, ljudi koji trae agresivne pse obino se veoma loe ophode
prema njima.
Po podne sam ipak otiao do njegovog stana u pomodarskom delu Marifa.
Vlasnik je pred mene izveo enku nemakog ovara. im me je ugledala, pruila mi
je apu i liznula me po licu. Onda se prevrnula na lea i poela da cvili.
Nema mi druge, rekao sam. Uzeu je.

im sam se vratio kui, pustio sam kuju u vrt, radoznao da vidim kako e se
obraunati s glodarima. Meutim, skoro svi pacovi su ve bili mrtvi ili na samrti
pokoeni u cvetu mladosti nekom misterioznom boleu. Prizor je bio uasan. Mrtvi
74

pacovi leali su na sve strane. Niste mogli prei ni dva koraka a da se ne sapletete na
nekog od njih. Arijana je trljala oi. Ona se u meuvremenu navikla na pacove, pa su
joj ak postali i simpatini.
Odvukao sam Hamzu na stranu i poeo da ga ispitujem.
Bacio sam nekoliko granula otrova, snebivljivo je rekao.
Nekoliko granula sigurno ne bi proizvelo ovakav pomor, odgovorio sam.
Koliko si otrova upotrebio?
uvar je protrljao oi. Pet kesa.
U tom trenutku, enka nemakog ovara je poela da vae neto to je pronala
na travnjaku. Bio je to mrtav pacov. Jurnuo sam ka njoj i brzo joj razdvojio eljusti.
Sreom, jo uvek nije stigla da zarije zube u njegovu utrobu. Naredio sam Hamzi da
pokupi sav preostali otrov, do poslednje granule, i da spali mrtve pacove. Znao sam
da bi ih on, da sam odluku prepustio njemu, jednostavno pobacao preko zida u
bidonvil, kao to je inio sa smeem. Da je to uradio, potrovali bismo sve pse iz
sirotinjske etvrti.
Hamza je taman zinuo da me neto upita kada se pljesnuo rukom po zadnjem delu
vrata. Pela, rekao je. Upravo me je ujela pela.
Trenutak kasnije, nadsvoeni trem bio je preplavljen pelama. Sve je vrvelo od
njih. Nisam mogao da verujem. Prvo skakavci, potom pacovi, a sada i pele i sve
to u istoj nedelji.
ta se deava? upitao sam. Nikad nisam video ovako neto.
Ali Hamza me nije sluao. Poskakivao je i cupkao, kao da igra neki ritualni ples.
ta ti je? Je l te jo neka ujela?
Nije, mesje Tahire, odgovorio je on. Samo sam srean. Pele donose Alahov
blagoslov!

Nakon nekoliko dana, mir je poeo da se vraa u Dar Kalifu. Uspeli smo da se
otarasimo najezde skakavaca, pacova i pela. Jedini uljezi s kojima smo jo uvek
ratovali bili su ogromni komarci. Bilo ih je nemogue isterati iz kue, gde su najvie
kinjili Arijanu koja je bila alergina na njih. Oi bi joj se od svakog ujeda nadule kao
teniske loptice. Pedijatar nam je savetovao da vrt isprskamo insekticidom.
Kada smo se doselili u Maroko, nisam bio naroito sujeveran, ali kako je vreme
prolazilo, sve ee sam se pitao da neko moda nije bacio nekakve ini na nas. To je
bio najlaki nain da se objasni talas loe sree koji nas je naprasno zapljusnuo. Ne
moete iveti u severnoj Africi a da i sami ne potpadnete pod uticaj duboko
ukorenjenog sujeverja. Ono je svuda oko vas. to vie razmiljate o njemu, ono vam
se sve snanije uvlai u kosti. I ranije su mi se deavale razne malerozne stvari, ali
obino se radilo o kratkotrajnim periodima loe sree. U Kazablanki, loa srea je
predstavljala trodimenzionalnu pojavu.
75

Jedne veeri, dok sam razmiljao o tim stvarima, Osman je stidljivo priao mom
stolu. Pozvao me je da sutradan s porodicom posetim njegov dom. Zahvalio sam se
na pozivu.
Kojim povodom? upitao sam.
uvar je oborio glavu. Pravim sunet za sina, tiho je rekao.

Te noi nisam mogao da spavam. Moda je to bilo zbog silnih nevolja koje su se
obruile na na novi dom, ili zbog sve snanije strepnje da neko pokuava toliko da
nas zaplai da na kraju spakujemo kofere i vratimo se odakle smo doli. Kroz moj
pospani um promicale su lokve tople krvi, tela mrtvih glodara i ena sa
crvenoljubiastom kosom koja je bila udata za lokalnog mafijakog bosa. Pridigao
sam se iz postelje. Arijana i Timur vrsto su spavali, ali Raana nije bila tu. Potraio
sam je prvo u kupatilu, a potom nastavio do kuhinje. Ni tamo je nije bilo.
uvari su preko noi na smenu patrolirali naokolo, naoruani Hamzinom sabljom.
Meutim, sada ni njih nije bilo na vidiku. S neba je visio okrugli mesec, a kroz topao
noni vazduh prolamali su se prodorni piskavi glasovi slepih mieva i karakteristini
noni zvuci sirotinjske etvrti reanje pasa lutalica, na koje su magarci i mule
odgovarali uspanienim njakanjem. Obiao sam itavu kuu, dozivajui Raanu. Na
moju uasnutost, iz mraka nije dopirao nikakav odgovor. Popeo sam se uz
improvizovane merdevine i pretraio gornji sprat i terasu. Potom sam pregledao
pomone zgrade i vrt oko njih. Tada mi je odjednom palo na pamet da sam potpuno
zaboravio na dvorini vrt. Sjurio sam se tamo, tabanajui bosim stopalima po
pranjavoj zemlji.
Ra! Ra! oajniki sam vikao. Jesi li tu?
Tada sam na verandi pored zakljuanih vrata spazio nepominu figuru u lepravoj
beloj spavaici. Bila je to Raana.
Moramo ui unutra, proaptala je.
ta, zaboga, trai ovde? Hajdemo nazad u krevet.
Odgurnula je moju ruku. Ne shvata me. Jednostavno moram unutra.
Zato?
Ni sama ne znam, ali moram.
Nemamo klju od te sobe. Kau da je izgubljen, rekao sam.
Onda emo morati da obijemo vrata. Ali odmah.
Poeo sam da dozivam uvare. Isprva se niko nije pojavljivao. A onda sam,
nekoliko minuta kasnije, na terasi zauo teak bat Medvedovih koraka.
Oni, Monsieur, mrzovoljno je rekao. Zato ste me zvali?
Moramo smesta ui u ovu sobu, odgovorio sam. Donesi mi neku polugu.
Medved je bre-bolje poeo da se pravda. Nemam klju od te sobe, rekao je.
Samo Hamza moe ui unutra.
76

Ne zanima me. Ova kua pripada meni i ui u unutra na ovaj ili onaj nain.
Razume?
Medved je progutao knedlu. Izgubio se s vidika da bi se minut kasnije vratio sa
uskijom. Pod svetlou baterijske lampe, nabio sam vrak eline ipke u pukotinu i
gurnuo iz sve snage. Brava je kljocnula. Odgurnuo sam vrata. Svetla nisu radila.
Uunjali smo se unutra, obasjavajui zidove prekrivene naslagama algi. Bilo je
hladno kao u ledari. Svud naokolo oseao se miris smrti.
Je l osea taj miris? upitala je Raana.
Ma, pusti to, progunao sam. Eto, uli smo unutra. Hajdemo sad nazad na
spavanje.
Saekaj jo malo.
Raana je kroila u predsoblje s leve strane vrata. Uzela je baterijsku lampu i
okrenula je navie. Tavanica je bila visoka najmanje sedam i po metara. Potom je
usmerila snop svetlosti ka podu. Priao sam, krenuvi pogledom za svetlou.
Je l vidi ono tamo? upitala je.
Gospode boe, pa to su stepenice, promucao sam. Dole ima neega.

Obred obrezivanja privukao je sve vodee linosti iz sirotinjske etvrti u
Osmanov skromni dom. Hamza, Medved i batovan takoe su bili tamo, zajedno sa
svojim suprugama. Osmanova supruga se usplahireno vrzmala naokolo,
proveravajui da li su svi poslueni slatkim ajem od nane. Kosa joj je bila povezana
kariranom maramom, a na sebi je imala svoju najlepu delabu. Haljina je bila
ljubiaste boje, s ruiastim vezom oko dekoltea.
U sredini male prostorije stajao je Osmanov sin Ahmed. Deak je nedavno
napunio pet godina i sada je dolo vreme da proe kroz islamski obred mukosti. Na
sebi je imao trodelno svetloplavo odelo, leptir-manu i plisiranu sveanu koulju. Na
glavi mu je uao zeleni tarbu, a na nogama se caklile crne cipelice.
Ahmed je oduevljeno pokazivao gostima novi bicikl koji mu je otac kupio za tu
priliku pre nego to su ga uzeli za ruku i izveli na pranjavu ulicu. Ispred uderice
prekrivene limenim krovom stajao je mukarac koji je drao za uzde viljastog sivog
konja. Upitao sam se odakle li je samo dola ta velianstvena ivotinja. Osman je
stavio deaka na sedlo i konj je poeo da paradira izmeu hrpa ustajalog smea. Ne
znajui kako treba da se ponaamo, Raana i ja smo glasno zapljeskali dlanovima.
Ovo e biti najsreniji dan njegovog ivota, rekao je Osman, rairivi usne u
iroki osmeh ispod dugih uvijenih brkova.
S obzirom na to da sam znao ta sledi, nisam se ba mogao sloiti s njegovom
tvrdnjom. Nekoliko sekundi kasnije, mali Ahmed je bio skinut s konja i odvuen u
kuu, gde su mu istog trenutka smakli minijaturne sveane pantalone. Krupan
neobrijan mukarac, u kojem sam prepoznao bricu koji je imao improvizovanu
radnju u sirotinjskoj etvrti, nadvio se nad deakom koji je sada leao na leima,
77

pribijen za oniski stoi. Osman je upozorio svog sina da mora da bude hrabar.
Progutao sam knedlu. Raana je uinila isto, a Arijana je briznula u pla dok je
lokalni brica makazama izvodio hirurki zahvat na deakovom penisu.
Roaci i prijatelji su se tiskali oko stola kako bi imali to bolji pogled. Mali
Ahmed je duboko udahnuo. Isprva je zavladao tajac, a onda se kroz vazduh prolomio
prodoran krik. Vritanje se nastavljalo i nastavljalo, sve vie dobijajui na intenzitetu
kako je deak shvatao u emu se zapravo sastojao veliki dogaaj zbog kojeg su se
svi ti ljudi okupili u njihovom domu.
Ah, uzviknuo je Osman dok se njegov sini koprcao u agoniji pred naim
oima, ovo je sigurno najlepi dan njegovog ivota!

Isprva nikako nisam uspevao da smognem hrabrosti i upitam Raanu zato je
usred noi naprasno poelela da ue u onu zakljuanu sobu. Plaio sam se onoga to
bih mogao uti. Narednog jutra smo oboje izbegavali tu temu. Kada sam zatekao
Hamzu kako grabulja lie u vrtu, i on se pravio kao da se nita nije desilo. Priao
sam mu i upitao ga gde vode one stepenice.
Niste smeli da ulazite unutra, mrko je rekao.
Zbog ega?
uvar nita nije odgovorio. Gledao je ispred sebe, nastavljajui da skuplja opalo
lie. Ostavio sam ga na miru i vratio se do tajanstvene sobe u vrtu. Na moje
ogromno iznenaenje, brava je ve bila zamenjena.
Raana je znala da nisam imao mira zbog onog to se desilo prethodne noi.
itavog dana je izbegavala da me pogleda u oi, da bi se uvee, kada smo smestili
decu na spavanje, konano okrenula ka meni.
Morala sam da uem unutra rekla je drhtavim glasom. Ne znam ta me je
navelo na to, niti kakvu tajnu ta soba skriva. Ali neto se desilo unutra. Zar nisi i sam
osetio?
Rekao sam da jesam osetio neto. Neku hladnou. Neku opasnost.
Eto, onda i sam razume, rekla je. Tamo se krije neka opasnost, neki uasan
strah.
Siguran sam da Hamza zna o emu se radi, rekao sam nakon due pauze.
Samo to nema anse da nam bilo ta kae, dodala je ona. Bar dok to sam ne
odlui.
Zagledao sam se u Raanino lice uokvireno pramenovima duge crne kose. Da li
te je strah da ivi ovde? upitao sam.
utala je, kao da nije bila sigurna ta da mi odgovori. Ne znam, konano je
prozborila. Ne znam ni sama.

Dva dana kasnije, dobio sam razglednicu od Pita, Amerikanca koji se zaljubio u
78

Marokanku koju je upoznao u nonom klubu u teksakom gradu Amarilju. Na

razglednici sam ugledao tamnoputog mukarca meu kronjama punim narandi. Na
poleini je crnom hemijskom olovkom bilo ispisano: Da ne poveruje! Pronaao
sam Jasminu! I ona mene voli! Vidimo se. Pit. PS. Ima malih problema s njenom
porodicom.

Naredna nedelja je uasno bolno i sporo prolazila. Graevinska ekipa je stizala
svakog jutra u osam sati. I dalje su dolazili u odelima, a na elu povorke je uvek iao
vremeni poslovoa. Poslovoa bi me svakog jutra pozdravio poljupcima u obraze, a
njegovi ljudi bi se odmah nakon toga bacili na spremanje obilatog doruka, koristei
gasni reo postavljen u glavnom salonu. Svakog jutra sam ih upozoravao na opasnost
od poara, na ta su oni po pravilu odgovarali zlovoljnim coktanjem. Po njihovom
ubeenju, samo su se slabii i kukavice pridravali bezbednosnih mera.
Radovi na proirenju spavae sobe su uasno sporo napredovali, ali teio sam se
pomilju na to da su konano stigli na dnevni red. uma drvenih stubova je
podupirala tavanicu. Verui se po sklepanim merdevinama, egrti su prebacivali na
sprat gomilu niskokvalitetnih cigala.
Sigurno im nije lako, prokomentarisao sam.
Moraju da naue ta je muka, veselo je odgovorio stari poslovoa. Samo onaj
ko je iskusio muku ume da ceni ivot.
Ogromne rupe na zidovima u prizemlju, koje su neto ranije napravili ljudi s
maljevima, sada su bile oblikovane u zaobljene lukove. Mukarac s kapom od
crvenog filca nadgledao je radove. Svaki od nadsvoenih ulaza zahtevao je oko
nedelju dana posla koji je obavljala itava armija zidara. Proces je bio izuzetno
kompleksan. Prvo se konstruisala takozvana osnova luka. Potom se oko nje formirao
nadsvoeni ulaz, da bi osnova, koja je predstavljala neku vrstu kalupa, nakon toga
bila uklonjena.
Realizacija arhitektinog plana da izgradi grandiozno stepenite, koje e povezivati
nove spavae sobe na spratu sa salonom u prizemlju, takoe je bila u toku. Taj
manevar je zahtevao da se srue dve prostrane ostave i jedna veernica. Upitao sam
arhitektu zato je morao da nas lii tako korisnih prostorija, na ta je on nonalantno
odmahnuo svojom manikiranom akom.
ta e vam te bezvezne prostorije? rekao je s neskrivenim prezirom. One samo
skupljaju prainu.
Otkako sam mu isplatio pozamani avans koji je traio, arhitekta se prilino retko
pojavljivao u Kalifovoj kui. S vremena na vreme bi banuo na petnaestak minuta,
urlajui na svoje radnike i obelodanjujui narednu etapu svog grandioznog projekta.
Niko od zaposlenih nije se usuivao da mu postavi bilo kakvo pitanje. Ono to me je
jo vie iznenadilo bila je injenica da su se svi poslovi obavljali direktno iz glave.
79

Nije bilo nikakvih arhitektonskih nacrta niti planova.

Tokom jedne od tih munjevitih poseta uspeo sam da nakratko uhvatim arhitektu
nasamo. Zar vaim ljudima nisu potrebni neki nacrti ili pisana uputstva? upitao
sam.
To nije praksa u Maroku, odgovorio je nadmenim tonom.
Zar im zaista toliko verujete da im u potpunosti moete prepustiti radove?
Arhitekta Muhamed je otvorio vrata svog vozila i zapalio cigaru. Ne verujem
nijednom od njih, rekao je. To je obina lopovska rulja.
Pa kako onda moete biti sigurni u to da vas ne potkradaju?
Zato to imam pijuna, odgovorio je.
Starog poslovou?
Arhitekta se nasmejao. Ni u ludilu. On je najgori od svih. Mislim na oveka sa
crvenom kapom. On me obavetava o svemu to se deava.
Saznanje da je arhitekta i dalje drao konce u svojim rukama donekle je osnailo
moje samopouzdanje. Vratio sam se u salon i namignuo oveku sa crvenom kapom.
Uzvratio mi je istim gestom i taman zaustio da neto kae kada ga je poslovoa
unuo po potiljku i naredio mu da nastavi s poslom.
Starac se potom uputio ka stepenitu koje je konano poelo da dobija svoje
zavojito oblije. Skinuo je pohabani eir od tvida i poekao se po glavi. Oko
stepenita je bilo podignuto pet novih zidova. Poslovoa ih je zamiljeno odmeravao,
i dalje se ekajui. Onda je neto doviknuo jednom od egrta. Deak mu je doneo
eki i dleto. Vremeni poslovoa je s neoekivanom briljivou prislonio dleto uz
jedan od zidova i poeo veoma lagano da udara ekiem. Pomislio sam da ga smesta
moram zaustaviti kako ne bi unitio jedino to je koliko-toliko vredelo od svega to
su njegovi radnici do tada uspeli da naprave. Meutim, ba u trenutku kada sam
otvorio usta kraj dleta je proleteo kroz zid.
ta se desilo? nervozno sam upitao. ta se nalazi tamo?
Poslovoa je provirio kroz otvor koji nije bio vei od kljuaonice. Jo neka
soba, rekao je.
Delujete iznenaeno.
Nismo znali za nju odgovorio je starac.
Neko mi je dodao baterijsku lampu. eludac mi se zgrio od napetosti. Podigao
sam lampu i provirio kroz otvor. Bilo je to kao da stojim pred Tutankamonovom
grobnicom. Snop svetlosti se rasplinuo po mraku. Stekao sam utisak da se s druge
strane krije prilino prostrana odaja.
Izgleda da je ogromna, rekao sam.
To je boji dar, izjavio je jedan od egrta.
Alahu akbar! povikao je drugi. Bog je veliki!

80

Trea nedelja oktobra donela je kie. Kia je lila i lila, najavljujui hladan
monsunski period severne Afrike. Bog koji nam je nedavno poslao udo u vidu
izgubljene sobe sada je pokuavao da nas potopi. Dar Kalifa je prokinjavala kao
reeto. Voda je prodirala kroz otvorene ulaze i slomljene prozore i slivala se s krova
u salon. Soba u kojoj smo Raana, deca i ja spavali bila je poplavljena. Bili smo
primorani na to da potraimo neko vie utoite.
Betoniranje je zbog neprestane kie bilo praktino neizvodljivo. Bio sam
iznenaen to su graevinci uopte pokuavali da nastave s radovima. Jednog jutra
su izvukli stubove koji su pridravali krov dograenog dela spavae sobe. Bio je to
krajnje optimistiki potez. Betonska tavanica je odolevala gravitaciji itavih pola
minuta, a onda se sruila dole.
Usledio je jo jedan policijski prepad, a nakon toga i serija novih povreda. Kia je
iz dana u dan nastavljala da pada. Ni danas mi nije jasno zato nisam digao ruke od
svega i poveo svoju porodicu nazad u Englesku. Nije se radilo o tome da sam se
plaio podsmeha i zadirkivanja svojih blinjih. Duboko u dui sam znao da je to
pitanje istrajnosti. Verovao sam da je ostajao traak nade sve dok budem gurao dalje
uprkos onome to mi je nalagao zdrav razum. Zato sam odluio da izdrim bez
obzira na sve, kao grogirani bokser koji mora ostati u uspravnom poloaju da bi
dobio me. Ostani na nogama, bodrio sam sebe, i ovaj mrani period e se sam od
sebe okonati.

Jedan od najveih izazova s kojima sam se suoavao bila je svakodnevna
komunikacija sa svetom koji me je okruivao. Moj francuski i dalje nije bio naroito
dobar, a na arapskom nisam umeo da sastavim ni jednu jedinu reenicu. uvari i
neki od radnika su vremenom nauili da se sporazumevaju sa mnom, ali ogromna
veina Kazablanana govorila je iskljuivo arapski. Zbog toga sam odluio da
ponovo potraim asistenta.
Objavio sam oglas na lokalnom veb-sajtu. Kao glavne kriterijume za zaposlenje
naveo sam sposobnost za efikasno reavanje problema i entuzijastino ponaanje u
svim moguim prilikama. Niko se nije javio na oglas. Ve sam nameravao da
odustanem od svega kad mi se javio neki muki glas. Bilo je tri sata ujutru i moj
anonimni sagovornik me je pitao da li je radno mesto i dalje upranjeno. Glas mu je
bio staloen, s blagim amerikim akcentom.
Boe, ba je rano, rekao sam, traei runi sat.
U stvari, kasno je, odgovorio je glas s druge strane.
Konano sam pronaao sat i bacio pogled na brojanik. Rano je. Veoma rano,
rekao sam ledenim glasom.
S druge strane je zavladao kratkotrajan tajac.
Kasno je, ponovio je glas. Kada se mogu sresti s vama?
81

Zakazali smo sastanak za podne, u blizini Dar Kalife, na mestu po imenu Hotel
Suisse. Doao sam na vreme, probivi se kroz blato u sirotinjskoj etvrti po kii koja
je lila kao iz kabla. Osvrnuo sam se oko sebe, ali nigde nisam spazio nekoga ko bi
delovao kao moj kandidat. Izvadio sam belenicu i poeo da pravim spisak pitanja
koja u mu postaviti, koliko da ubijem vreme. Nakon pola sata ekanja, zakljuio
sam da se taj tip verovatno nee ni pojaviti i vratio sam se kui.

Hamza je uao u blatu na kraju vrta, meajui vreu peska sa cementom. Osman
je stajao pored njega s rairenim kiobranom. Priao sam im i upitao ih ta rade.
To je iznenaenje, snebivljivo je odgovorio Hamza.
U kui sam zatekao radnike kako sede na podu i jedu kus-kus. im sam se
pojavio na vratima, poslovoa se pridigao, doteturao se do mene i poeo da me ljubi
u obraze.
Vi ste dobar ovek, rekao je, jo jednom me poljubivi.
Zahvalio sam mu na komplimentu.
Dabogda imali hiljadu sinova! uzviknuo je, uz jo jednu salvu poljubaca.
Ponovo sam zahvalio.
Dabogda uvek hodali po ruinim laticama!
Ponovo je licem krenuo ka meni. Bre-bolje sam prekrio obraze i zakiljio oima.
ta hoete od mene? sumnjiavo sam upitao.
Poslovoa je skinuo svoju kapu od tvida i spustio je ispred grudi. Nita. Samo
hoemo da vam se dopadnemo, odgovorio je.
Po podne me je tip sa amerikim akcentom ponovo nazvao. Objasnio mi je da se,
dok je dolazio na sastanak, neki pijani voza zakucao u njegov automobil.
Jeste li povreeni?
Nisam bio u kolima kada se to desilo, odgovorio je.
Ah, tako, zbunjeno sam rekao.
Dogovorili smo se da se sretnemo u istom hotelu u ranim veernjim satima.
Ponovo sam ekao trideset minuta i on se ponovo nije pojavio. Psovao sam u sebi to
doputam da neko tako trai moje slobodno vreme i krenuo nazad kroz blato
sirotinjske etvrti.
Bilo je mrano, ali Hamza je i dalje neto radio na kraju vrta. Od silne kie,
ukastocrvena zemlja pretvorila se u duboko blato. Hamzina odea je bila skroz
zamazana, ali njemu to oigledno nije smetalo. Ono to je napravio podsealo je na
kratku i iroku betonsku cev postavljenu u vertikalni poloaj. Na gornjem delu se
nalazio runo izraeni ekrk i gumeno vedro.
To je bunar, objasnio mi je.
Zavirio sam unutra. Ali nema vode, rekao sam. Nema ak ni rupe.
Hamza je leerno odmahnuo rukom. To je bunar za dine, rekao je.
82


Taman to sam krenuo na poinak, kandidat za posao je ponovo nazvao. Ve sam
se spremao da ga ispsujem i spustim slualicu, ali pre nego to sam stigao bilo ta da
izustim, on me je upitao za adresu.
Doi u za deset minuta, rekao je.
Nema anse da pronaete kuu. Mi ivimo usred sirotinjske etvrti.
Tano deset minuta kasnije, zaulo se kucanje na vratima. Kandidat je tiho uao u
kuu i rukovao se sa mnom, skrenuvi pogled u stranu. Zvao se Kemal Benabdulah.
Bio je mrav i proelav i imao je dvadeset pet godina. Izgledao je bar deset godina
starije. Oi mu behu upale u one duplje, a pogled odsutan. Imao je izdueno lice s
tankim brkovima. Sedeli smo u salonu na plastinim batenskim stolicama i sluali
kiu koja je pljutala u dvoritu. Oekivao sam izvinjenje, ali ono je izostalo.
Neto prepravljamo po kui, rekao sam, svestan haosa koji nas je okruivao.
Kemal je preao pogledom preko zidova, a onda osmotrio gomilu poslaganih
vrea. Koriste cement od trideset pet gradi, rekao je. Trebalo bi da koriste onaj od
etrdeset pet, inae rizikuju da se tavanica srui.
Ve se sruila, rekao sam.
Nisam traio od Kemala da ponese svoje porodino stablo. Umesto toga, zamolio
sam ga da mi kae neto o svom ivotu.
Roen sam u malom gradu na istoku Maroka tiho je prozborio, ali odrastao
sam u Kazablanki. Sedam godina sam iveo u Sjedinjenim Dravama, uglavnom u
Atlanti i Njujorku. Radio sam na hiljadu mesta u firmama kao to su Arbi, Hardi,
Deri Kvin. Mislio sam da u zauvek ostati tamo.
Zbog ega si se vratio?
Zbog sticaja okolnosti, odgovorio je, ovlaivi jezikom usne. Nikad ne znate
ta vam sve ivot moe prirediti, rekao je.

83

SEDMO POGLAVLJE
Vojska ovaca koje predvodi lav pobedie vojsku lavova koje predvodi ovca.
BANDA NESTANIH DEAKA POELAJE DA PRAVI DARMAR po
sirotinjskoj etvrti. Krali su igrake od mlae dece, gaali kamenjem osakaene pse,
bockali magarce zailjenim tapovima i saplitali starice koje su se teturale kui
vraajui se sa zajednikog bunara. Uiteljica je mahala svojim narandastim
crevom, pretei da e ih izmlatiti na mrtvo ime ako ih samo uhvati na delu. Naborani
imam je ljutito pljeskao dlanovima. Ako mi samo padnu aka, govorio je, obesiu
ih za ui.
Poto je Kemal bio jedini kandidat koji se javio na oglas, odluio sam da ga
uzmem u slubu. Uprkos tome, bio sam gotovo ubeen u to da je na njegovom
potiljku bio istetoviran nevidljivi rok trajanja. Nisam oekivao da e njegovo
slubovanje potrajati. Nakon debakla koji sam doiveo sa Zohrom i njenom
savetnicom iz redova dina, moje prognoze nisu bile naroito ohrabrujue.
Na moje silno iznenaenje, Kemal je prvog dana na vreme stigao na posao. Bio je
obuen u crno-sivo odelo, a na levoj ruci je nosio masivan italijanski ronilaki sat.
Usne su mu bile vrsto stisnute. Ako bih ga neto upitao, odgovarao je taktinim
odmerenim reima, a onda bi ponovo utonuo u utanje. inilo se da nije sklon
dokonim razgovorima. Kada bih mu predoio neki problem, svim snagama bi se
usredsredio na njegovo reavanje. Prvi utisak koji sam stekao bio je da pred sobom
imam samotnjaka, oveka koji se u ivotu svaega nagledao.
Izdao sam mu itav niz nareenja.
Vrt treba poprskati insekticidom, poeo sam. Potom treba razmontirati staru
vetrenjau iznad bunara i skloniti one kamare drva iz povrtnjaka.
Kemal nije pravio beleke. Paljivo je pratio ono to govorim, stisnutih usana i
ruku prekrtenih iza lea.
Jo neto? upitao je.
Iskreno reeno, ima jo mnogo toga, rekao sam. Za poetak, treba da kupimo
kadu i satelitsku antenu, a treba srediti i bazen. Moraemo da napravimo sigurnosnu
ogradu, da kupimo aparate za gaenje poara i da namestimo prozore.
Tog dana sam imao zakazan susret s jednim slubenikom britanskog konzulata.
Rekao sam Kemalu da se baci na posao, a ja sam peke krenuo kroz blatnjave sokake
sirotinjske etvrti u potrazi za nekim taksijem. Korejski dip je nekoliko dana ranije
otkazao poslunost. Neto nije bilo u redu s motorom.
Kada sam se tri sata kasnije vratio kui, dvorite je vrvelo od ljudi. to je bilo jo
84

neobinije, svi su neto radili. Deset mukaraca je kolicima odvozilo panjeve iz vrta.
Grupa vojnika je rastavljala staru vetrenjau, pentrajui se na nju pomou konopaca.
Jedan majstor je popravljao pumpu za bazen, drugi je instalirao satelitsku antenu, a
trei je stavljao nova prozorska okna. Pozvao sam Kemala. Njegova glava je odmah
provirila s krova.
Ovde sam, doviknuo je.
Trenutak kasnije, ve je stajao preda mnom, zatvorenih usta i ruku zabaenih iza
lea.
Kako napreduju poslovi? upitao sam.
Sve je pod kontrolom, odgovorio je on. Napravio sam pogodbu s pekarom iz
sirotinjske etvrti. Raistie itav vrt. Drva im trebaju za loenje pei. Kau da nam
mogu platiti dve stotine dolara kao nadoknadu. Pitaju da li ste zadovoljni tim
iznosom.
Oni e nama platiti?
Naravno.
A otkud ovi vojnici?
Kemal je mirnuo oima. Svi sa kojima sam razgovarao traili su brdo para za
taj posao, objasnio je. Zato sam kontaktirao vojsku i oni su pristali da uklone
vetrenjau u sklopu vojnike vebe. Sklopio sam dogovor i s tipom koji otkupljuje
staro gvoe. Dae nam sto pedeset dolara za metalne delove. Taman za sreivanje
bazena.
Odlino, rekao sam.
To nije sve. ekajte samo da vidite ovo...
U Kemalovim rukama se odjednom naao daljinski upravlja za televizor.
Pritisnuo je jedno dugme i s krova se istog trenutka zaula kripa rotirajue satelitske
antene. Koji trenutak kasnije, na ekranu se pojavilo neto to je izgledalo kao
peruanski TV dnevnik.
Sada imate dve hiljade kanala, rekao je. Doveo sam jednog poznanika da vam
sve to besplatno instalira.
A ta je s kadom?
Kemal se tipnuo za brk. To emo srediti kasnije, rekao je.
uvari nisu bili impresionirani Kemalovim postignuima. Poveo sam ih u
obilazak poseda, ponosno im pokazujui popravljenu pumpu za bazen, razmontiranu
vetrenjau i na hiljade TV kanala. Njihova lica su bila potitena i razoarana. Stekao
sam utisak da su to doiveli kao izdaju s moje strane.
Mesje Kemal nije dobar ovek prezrivo je rekao Hamza.
Taj e i koulju s lea da vam skine, dodao je Osman.
I kuu e vam ukrasti, samo ako mu se ukae prilika, rekao je Medved.
Onda u morati da budem strano oprezan, rekao sam. Ali ako on za samo
85

jedan dan moe da obavi toliko stvari, nema anse da se odreknem njegovih usluga.

Te noi niko od nas nije mogao da zaspi zbog zvukova koji su dopirali iz
bidonvila. Neki siroti magarac se batrgao na ularu i tako bolno njakao kao da je
predoseao smak sveta. Pretpostavivi da je banda neobuzdanih derana krenula u
svoj noni pohod, iunjao sam se u vrt i doviknuo Hamzi da izae napolje i rastera
ih. Napolju je bilo veoma mrano. Samo se tanuni meseev srp nazirao na
oblanom nebu. uvar je stajao pored bunara koji je napravio za dine, bacajui
unutra neto to je podsealo na komade sirovog mesa.
To e privui pacove, rekao sam prekornim glasom. Magarac je i dalje bolno
njakao u sirotinjskoj etvrti.
To e nas zatititi, odgovorio je Hamza.
Obojica smo prasnuli u smeh. Tada sam prvi put osetio izvesnu toplinu u naem
odnosu. Ja nisam verovao u dine, ali potovao sam praznoverje kao izraz jedne
odavno utemeljene zrele kulture.
Kako da izaemo na kraj sa dinima? upitao sam ga.
Hamza je bacio poslednje komade mesa u bunar bez vode. Njakanje magarca se
utialo, da bi potom potpuno zamrlo.
Oni ive u Dar Kalifi, rekao je. Oduvek su iveli tu.
Mogli bismo da obavimo ritual isterivanja duhova, predloio sam, i tako ih
najurimo iz kue.
Da li bi izbacio svog dedu na ulicu samo zato to je ostario? odvratio je on.
Obojica smo zautali. Situacija je pozivala na tiinu. Udahnuo sam noni vazduh
proet mirisom jasmina i oslukivao nasumini lave divljih pasa. Obojica smo bili
zatoenici kultura iz kojih smo potekli. Moj nain razmiljanja bio je omeen
zapadnjakim naunim idealima, a njegov tradicionalnim obrascima marokanske
kulture. Njegovo ubeenje u to da dini postoje pariralo je mojoj uverenosti da je to
isto praznoverje. Upitao sam se da li emo ikada uspeti da stignemo do take u
kojoj bi se naa miljenja preklopila, do niije zemlje u kojoj je ovek mogao
oscilirati izmeu vere i skepticizma.

86

Lave pasa lutalica je utihnuo, a nestao je ak i um laganog povetarca. Bio je to

najtii trenutak koji sam iskusio od naeg useljenja u Dar Kalifu. Svom duom sam
uivao u tom daru. Istonjaci smatraju tiinu neim to poseduje neizmernu vrednost,
za razliku od zapadnjaka koji u njoj vide samo neprijatne pauze izmeu dve etape
razgovora. Za mene lino, pauza u govoru je po pravilu neto zastraujue, stvar koju
treba sasei u korenu. Meutim, prvi put posle toliko vremena mogao sam da se
prepustim tiini.
Na kraju sam ipak ja bio taj koji je prekinuo utanje. Zato je ona soba uvek
zakljuana?
Hamza je obrisao ruke o koulju. Ne mogu vam to rei, odgovorio je.
Zato?
O nekim stvarima se moe govoriti, a o nekima se mora utati.
ta se desilo unutra? Je l neko tamo izgubio ivot? Da li je u tome stvar? Osetio
sam neku hladnou. Strah. Miris smrti.
uvar je ispustio teak uzdah. Ne mogu da priam o tim stvarima, rekao je.
87

Ako elite da saznate vie o Dar Kalifi, morate iveti ovde. Kua e vam s
vremenom sve sama ispriati.

Prolo je nekoliko dana. Kada sam jednog jutra, jo uvek bunovan od sna, krenuo
dugakim nadsvoenim tremom ka kuhinji, presreo me je mukarac obuen u
zatitno odelo, s maskom na licu i gumenim rukavicama na akama. Na leima je
nosio hemijsku bocu pod pritiskom, a u rukama drao crevo povezano s bocom.
Vratite se unutra, rekao je. Ovo je otrov.
Energino je mahnuo rukom, davi znak svom kolegi koji je stajao na drugom
kraju vrta. ovek je bio istovetno obuen i imao je identinu bocu na leima. Potom
su aktivirali boce i mastan crn gas je pokuljao napolje. Prvo su poprskali najnie
delove vrta, travu i cvetne leje, a potom preli na bunje i drvee. U roku od tri
minuta, vie se nita nije videlo. inilo mi se kao da se nalazim u sreditu hemijske
katastrofe. Ptice su popadale iz kronji i oamuene leale na zemlji. Zatvorio sam
oi i oteturao se nazad do spavae sobe da upozorim Raanu i decu da ne mrdaju
odatle.
Sedeli smo uureni u sobi i ekali da proe hemijska opasnost. Nakon otprilike
sat vremena, Kemal se pojavio na vratima. Objasnio mi je da je za male pare uspeo
da dovede ekipu za dezinsekciju i deratizaciju. Ti ljudi su bili u dravnoj slubi, ali
svratili su pre posla da nam uine uslugu.
Tokom narednih nekoliko dana, moj novi asistent je uspeno reavao problem za
problemom. Zahvaljivao sam provienju to me je Zohra tako iznenadno i
neoekivano napustila. Njen zamenik bio je neuporedivo efikasniji. Prema meni se
odnosio krajnje formalno, uvek mi se obraajui sa gospodine, a kada bi zavrio sa
svojim dnevnim obavezama, raspoloenje bi mu naglo splasnulo.
U Americi sam nauio da naporno radim, objasnio mi je jednog popodneva.
Tamo su ljudi predani svom poslu. Ne razvlae se naokolo izmiljajui opravdanja,
saaljevajui sebe i po itav dan se nalivajui ajem od nane. Ako se u Americi
pokae kao dobar radnik, dodao je, moe zaraditi brdo para i stei potovanje
meu ljudima koji te okruuju.
Uprkos tome, neprestano sam upozoravao sebe da to ne moe potrajati. Takva
efikasnost nikada nije dugog veka.
Sedeli smo u taksiju, probijajui se kroz saobraajnu guvu na ulicama
Kazablanke, kada sam upitao Kemala ta ga je navelo na to da emigrira u Sjedinjene
Drave. Pogled mu je bio fiksiran na ulicu. Posmatrao sam ga iz profila. Progutao je
knedlu, a onda poeo da govori.
Moju porodicu je zadesila nesrea. Strana nesrea. Moja majka i mlaa sestra
putovale su automobilom kroz paniju. Neki kamion je naleteo na njih i obe su
poginule majka na licu mesta, a sestra nekoliko dana kasnije.
Promucao sam nekoliko rei u znak sauea.
88

Kada mi je otac saoptio ta se desilo, nastavio je, nisam ak ni zaplakao.

Nisam pokazao nikakvu emociju. Bio sam potpuno paralisan.
Kada se to desilo?
Pre devet godina.
I tada si otiao u Sjedinjene Drave?
Moja porodica je bila razorena, rekao je. Srce joj je bilo iupano. Nisam znao
ni jednu jedinu re engleskog, ali morao sam da pobegnem to dalje. I tako sam seo
na avion za Dordiju, da okuam sreu u prestonici junjake gostoprimljivosti.

Kie su se uskoro vratile. Arhitektini ljudi su se bakarili naokolo kao u zemlji
Dembeliji. Spopadala me je jeza od pomisli na to da uopte proem kroz kuu.
Radovi su stajali u mestu. Podovi su bili uklonjeni, a vrata poskidana iz dovrataka.
Prekidai za svetlo bili su porazbijani, a elektrine ice su visile sa zidova i tavanica,
dajui svoj doprinos sveoptem rasulu. Samo polovina lukova bila je dovrena, a za
ostale sam ve gubio nadu da e radnici ikada prei na njih.
S vremena na vreme, dok bih uurbanim korakom marirao kroz salon,
zaklanjajui oi rukama kako bih potedeo sebe obeshrabrujueg prizora, stari
poslovoa bi se ustremio ka meni, poeo da me cmae po obrazima i srdano mi
stiska desnu aku.
Kada je Kemal video kako me starac spopada svojim izlivima prisnosti, okrenuo
se ka njemu i zareao neto na arapskom.
Ma, on samo hoe da bude ljubazan, popustljivo sam rekao.
Greite. On samo hoe da vam zavue ruku u dep, odvratio je moj novi
asistent. Sledee nedelje poinje sveti mesec Ramazan. Zato matori pokuava da
vam se dodvori. Nada se da e vas time navesti na to da ga bogato nagradite za
praznik.
Kemal je potom poeo da se raspituje o arhitekti. Opisao sam ga kao dobrog
oveka zaljubljenog u kvalitetne kubanske cigare.
Nemojte mu ni sluajno davati pare, upozorio me je.
Ali ja sam mu ve sve unapred isplatio, promrmljao sam. Insistirao je na
tome.
Da li vam je dao neku priznanicu?
Nije. Jednostavno sam prebacio novac na njegov raun u Parizu.
Kemal je zakolutao oima. U Maroku, objasnio mi je, pare se daju samo
ljudima kojima elite to pre da vidite lea.

Pre nego to sam se doselio u Kazablanku, esto sam tokom jutarnjeg kupanja
razmiljao o tome kako u jednog dana dii sidro i utei sa engleskih obala. Volim da
provodim dosta vremena potopljen u kadi, nonim palcem podeavajui dotok tople
vode i razmiljajui o krupnim ivotnim pitanjima. Sada, kada smo konano izveli
89

svoje velianstveno bekstvo, eleo sam da nabavim kadu u kojoj u moi do mile
volje da se bakarim, kujui planove za budunost. Kada je morala da bude
grandiozna, kvalitetno izraena i da potie iz doba kada su ljudi umeli da uivaju u
blaenim domaim ritualima kao to je kupanje.
Kada sam upitao Kemala gde bih mogao da pronaem starinsku kadu, obeao mi
je da e me odvesti do najboljeg salona sanitarne opreme u gradu. Upitao sam ga da
li se taj salon nalazi u pomodarskom Marifu.
Kemal je namrekao nos. Marif je za skorojevie, rekao je.
Pre nego to smo krenuli u potragu za kadom, odveo sam Kemala da pogleda moj
pokvareni korejski dip. Jo otkako je motor otkazao, dip je stajao zakljuan u
garai. Kemal je podigao haubu i pregledao maineriju, a zatim proverio papire i
preenu kilometrau. Na kraju je odluio da pozove mehaniara dobro graenog
mukarca s tamnim ubilakim oima i prosedom razbaruenom bradom, obuenog u
radni kombinezon koji je bio toliko zamazan uljem da je bilo nemogue ustanoviti
njegovu prvobitnu boju.
Marokanski mehaniari su nezamislive bitange, rekao je Kemal. Veina njih bi
mogla ko od ale da ubije oveka.
Zar su ba svi takve bitange? upitao sam.
Kemal je zapalio cigaretu. Zamiljeno je klimnuo glavom, okruen oblakom
dima. Ba svi... izuzev jednog, rekao je, pokazavi uarenim krajem marlbora na
oveka sa ubilakim pogledom. Husein je jedini kome moete verovati.
Kako si ga pronaao?
Svojevremeno je na kartama izgubio sve to je imao, zapoeo je Kemal.
Porodica mu je bila na rubu prosjakog tapa. A onda ga je moj otac uputio u posao.
On nam nikad ne bi zabio no u lea.
Dok je Husein svojim nemilosrdnim pogledom ispitivao motor, upitao sam
Kemala zato bi mu neko zabio no u lea.
Pa, za to nije potreban neki veliki razlog, znalaki je odgovorio. Neko moe
biti ljubomoran zato to imate vie od njega, ili se moda zamerio nekom iz vae
porodice. Ako doe do toga, onda ste u velikoj nevolji.
Kakvoj nevolji?
Kad vidite sve te glamurozne izloge i skupe automobile, moe vam se uiniti da
je Kazablanka moderan grad, rekao je. Ali ako samo malo zagrebete ispod
povrine, shvatiete da je ovo opasno i surovo mesto. Ovo je Afrika. Ovde jo uvek
vae plemenski zakoni. Nikad to nemojte smetnuti s uma. Napravite samo jedan
pogrean potez i imaete itavo pleme za vratom.
Pokuao sam da ugraviram to upozorenje u svoju svest.
U tom trenutku, mehaniar je podigao glavu. Pogledao je Kemala, zakiljivi
svojim tamnim oima, i prozborio nekoliko rei.
Ba kao to sam i mislio, rekao je moj asistent.
90

ta je ustanovio?
Ovo nije originalni motor. Ovaj dip je star tri godine, a gvourija ispod haube
najmanje deset. Kemal je izvadio jo jednu cigaretu i preao jezikom du njene
ivice. Niste bili dovoljno obazrivi, rekao je. Prethodni vlasnik je ispod ruke
prodao originalni motor za dobre pare, a vama je uvalio ovu gomilu starog gvoa.
Zapalio je cigaretu i polako izdahnuo dim. Klasian sluaj zamene motora, rekao
je.
Zamena motora?
Naravno. Najstariji trik u trgovini automobilima.

Boravak u Sjedinjenim Dravama izvrio je veliki uticaj na Kemala. Kada se
vratio u rodnu zemlju, nekoliko meseci pre Drugog zalivskog rata, bilo mu je veoma
teko da ponovo prihvati marokanski mentalitet. U Americi je navikao na to da se
stvari obavljaju brzo i efikasno. Izbrusio je svoju vetinu i nauio da ovek
neprestano mora neto obrtati, muvati i petljati, da mora brzo i energino govoriti i
biti upuen u irok dijapazon stvari. Kada se vratio u Maroko, shvatio je da je
tamonji ivot zaglibljen u inerciji koja je vladala ve najmanje hiljadu godina. Kao
to sam iz linog iskustva saznao, jedini nain da u Maroku obavite bilo kakav posao
sastojao se u tome da srljate kao razjareni bik, ruei sve pred sobom. Pa ak i ako
ste s takvom silinom i energijom pristupali svojim poslovima, morali ste neprestano
drati oi otvorene.
Dovoljno je da samo na trenutak skinete pogled s lopte, esto je govorio Kemal,
pa da izgubite sve to ste u ivotu stekli.
Bio sam impresioniran njegovom sposobnou predvianja. inilo mi se da je
savreno shvatao sve finese situacije u kojoj sam se obreo iako mu jo uvek nisam
pomenuo probleme s nestalom dokumentacijom. Kada sam mu na kraju u kratkim
crtama predoio i taj sluaj, stekao sam utisak da uopte nije iznenaen.
Ova kua je godinama bila prazna, rekao je. udi me da je kurjaci ve nisu
rastrgli.
Dini su ih drali na odstojanju, ironino sam rekao.
Moda ste u pravu, nastavio je Kemal. Raspitivao sam se o vaoj kui kod
ljudi iz bidonvila. Tamo svi priaju o Dar Kalifi. Kau da njom haraju dini, na
stotine dina. Ne moete ni zamisliti koliko se oni boje tih stvorenja. Da nije tako,
ve odavno ni kamen na kamenu ne bi ostao.

Moji razgovori sa starim filatelistom Hiamom nastavili su se. Svake nedelje bih
proetao do njegove kue, preskoio tronogog psa koji se bakario pred ulazom i
trampio pregrt potanskih markica za turu razgovora. Priali smo o njegovom
detinjstvu i o godinama koje je proveo na drumu, putujui zaprenim kolima
91

natovarenim starim gvoem. Razgovarali smo o marokanskoj prolosti, budunosti

i mladalakim snovima.
Hiam je bio od onih ljudi koji vole da razgovor ima poetak, sredinu i kraj. Nije
bio poklonik ispraznog i dokonog askanja. Imao sam utisak da je razgovore koje
smo nas dvojica vodili shvatao jo ozbiljnije zbog toga to su oni predstavljali deo
naeg neobinog poslovnog dogovora. Odmeravao je svoje rei prema vrednosti
markica koje sam mu donosio, arenih papiria prilepljenih za gornji desni ugao
potanskih koverata.
Jedne nedelje sam ga upitao da li veruje u dine.
Naravno da verujem, odgovorio je kao iz topa. Oni su svuda oko nas. Njihov i
na svet se meusobno prepliu.
Da li ih volite?
Starac me je iznenaeno pogledao. Kako, zaboga, da ih volim? Da mogu, ne bi
oklevali da nam prereu grkljan, odgovorio je. Podigao je s poda album za markice
i otvorio ga.
Hoete da kaete da bi dini, da mogu, pobili sve ljude?
Nego ta! Ali postoje naini da se zatitimo od njih! uzviknuo je. Zato
govorimo Bismilah, u ime boga, pre nego to se upustimo u bilo kakav posao.
To je objanjavalo zato sam taj izraz sluao po hiljadu puta na dan. Marokanci
mrmljaju tu re pre nego to uu u automobil, pre nego to se late jela ili pia, pa ak
i pre nego to se spuste na stolicu.
Na din se zove Kandia, nastavio sam. uvari su prestravljeni od njega. To
nam poprilino zagorava ivot.
S razlogom se plae, rekao je Hiam, rasporeujui markice. uo sam da je
Kandia izuzetno moan, da voli ljudsku decu. Vaa deca nisu bezbedna. Mogao bi
ih zgrabiti kad najmanje oekujete. Zbog toga su uvari toliko prestraeni.
Hiam mi je ispriao kako dini esto imaju obiaj da preko noi ukradu neko
ljudsko dete i zamene ga malim dinom.
Dete din se ponaa isto kao i vae dete, objanjavao je. Isprva nita ne
sumnjate. A onda jedne veeri zbaci svoje ljudsko oblije, pretvori se u uasno
stvorenje visoko trideset metara i u jednom zalogaju proguta itavu porodicu. Verujte
mi da vam govorim istinu.
Kako se to moe spreiti?
Starac je spustio album s markicama. Postoji jedno reenje, rekao je ozbiljnim
glasom.
Koje?
Da prevarite dine. Uvee u deje postelje stavite lutke, a svoju decu poaljite da
spavaju u penici. Ako tako budete radili svako vee, svi ete biti bezbedni.

92

Kad god bih zamolio Kemala da me odvede do mesta gde sam mogao da kupim
kadu, on je tvrdio kako nemamo razloga za urbu. Kada je predstavljala jedan od
zavrnih detalja, objanjavao je, a mi smo jo uvek bili daleko od tog stadijuma. Bio
je u pravu. Dok su trajali radovi na renoviranju Kalifove kue, sve vreme sam imao
velikih problema s perspektivom. Prilino sam dobar u zapaanju detalja, ali mi je
gotovo nemogue da zamislim neki projekat kao celinu. itavo jedno skladite u Dar
Kalifi bilo je ve ispunjeno takozvanim zavrnim detaljima. Sve te stvari strpljivo su
ekale da budu rasporeene na svoja mesta. Bila je tu profesionalna teniska mrea
iako je teniski teren jo uvek predstavljao samo zaputenu parcelu prekrivenu krom,
slomljenim flaama i mrtvim pacovima. Pored teniske mree bilo je poslagano
trideset uramljenih slika indijskih maharada koje je trebalo da budu okaene na
trpezarijskim zidovima. Nedaleko odatle nalazila su se dva sanduka, jedan pun
ukrasnih jastuia, a drugi preplavljen lusterima, lampama, sapunima, kupkama i
telefonskim aparatima. Meutim, zavrni detalj koji me je ispunjavao najveim
nemirom bio je est metara dug teretni kontejner sa indijskim nametajem koji sam
naruio pre nekoliko meseci. Na dragoceni tovar ve je plovio puinom, na svom
putu ka Kazablanki.

elja da se to pre latim zavrnih detalja navela me je na to da ponovo pozovem
arhitektu. Zamolio sam ga da u Dar Kalifu poalje jo radnika, ljudi koji su kadri da
posao privedu kraju. Ispriao sam mu za brodski kontejner pun nametaja koji je ve
putovao ka Maroku, kao i za hiljadu drugih zavrnih detalja koji su ekali da zauzmu
svoje mesto u kui. to se njega ticalo, ja sam oigledno postao samo jo jedan
rasreni glas koji ga je gnjavio preko mobilnog telefona, glas oveka koji je bio
dovoljno glup da mu izrui pare unapred. Tokom naeg kratkog razgovora postalo mi
jasno da se arhitekta ve bacio na peljeenje nekog novog i jo bogatijeg stranog
klijenta.
Nita ne brinite, dragi moj prijatelju, veselo je rekao. Samo se opustite.
Rezultat e biti oaravajui.
Kada e radnici poeti da stavljaju podne ploice?
Arhitekta mi je u tom trenutku doviknuo kako njegovo vozilo ulazi u tunel i veza
se naglo prekinula.

Narednog jutra, pred vratima Dar Kalife pojavila se nova grupa radnika. Za
razliku od graevinara, oni nisu bili obueni u odela. Garderoba im je bila oskudna i
otrcana. Upitao sam poslovou ko su ti ljudi.
Oni e poploati podove, odgovorio je starac.
Sanjao sam o tome da Dar Kalifi vratim nekadanji sjaj i grandioznost,
tradicionalni arapski izgled koji je u prolosti verovatno posedovala. Ljudi s
maljevima svojski su se potrudili da u kui ne ostane ni jedan jedini evropski detalj.
93

Planirao sam da u naem novom domu primenim tradicionalne marokanske

dekorativne tehnike kao to su bedmat, ploice od terakote iz Fesa koje se koriste za
prekrivanje podova, zelid, mozaici napravljeni od komadia glaziranih ploica, i
tadelakt, prelepi gips za prekrivanje zidova koji zanatlije iz Marakea prave od
krenjaka, mermerne praine i belanaca.
Stranci koji pokuavaju da upoznaju Maroko obinu stiu utisak da ta zemlja
predstavlja pravu riznicu tradicije i umetnikih dostignua. Knjiare na Zapadu su
preplavljene divno ilustrovanim monografijama koje prikazuju umetnosti i zanate
tog severnoafrikog kraljevstva. Lako je zamisliti kako ti udesni zanati sa
hiljadugodinjom tradicijom i dalje nalaze iroku primenu u marokanskim
domovima, ali ta pretpostavka je strano daleko od istinskog stanja stvari.
Pripadnici marokanske kraljevske porodice ve generacijama nastupaju kao
pokrovitelji tradicionalnih zanata. Vladari su, jedan za drugim, podizali impresivne
damije, prelepe javne vrtove i raskone palate. Finansiranjem takvih projekata oni
su pomogli da se zanatska vetina odri i da tradicija ne izumre kao to se,
naalost, desilo u brojnim arapskim zemljama.
Iako pripadnici marokanske elite potuju i tite nacionalnu kulturnu batinu,
veina Marokanaca naeg doba se opredeljuje za moderan dekor. Oni opremaju svoje
kue praktinim tapisonima, svetlucavim fabrikim ploicama, masovno
proizvedenim lampama i lusterima i montanim nametajem. Njihovi domovi su
uukani i laki za odravanje. A osim toga, kao to sam se uskoro i sam uverio, taj
novi zapadni dekor imao je jo jednu prednost: obezbeivao je ogromnu utedu u
novcu i vremenu.

Kada sam te nedelje posetio Hiama Harasa, zatekao sam ga kako skrueno sedi u
svojoj kuici iza damije. Lice mu je bilo preplavljeno oajanjem. Upitao sam ga ta
je krenulo naopako.
ivot je krenuo naopako, sumorno je rekao. Moj sin je poginuo. Bio je
otprilike vaih godina. Bio je pun ivota, pun snage. A onda je jedan auto naglo
izleteo iz trake i on vie nije bio iv. Nita od njega nije ostalo. Nita osim seanja.
Hiam je podigao ruku i obrisao suze. U arapskom svetu smatra se da su suze
odraslog mukarca doputene i asne samo onda kada se njima oplakuje smrt sina.
Sagnuo sam se ka njemu i saoseajno mu stisnuo aku. Ispruio je drugu ruku i
spustio dlan na moje rame.
Kasnije emo razgovarati, rekao je.

Radnici koji su doli da prekriju podove ploicama od terakote dovukli su
dvadeset vrea u salon i razbacali ih po podu. Zvuk razbijenih ploica odjekivao je
kroz nedovrene sobe. Radnici su se, svi do jednog, predstavljali kao vrhunski
majstori, sinovi i unuci velikih zanatlija. Svi oni su, kako su se hvalili, poticali iz
94

zanatskih porodica koje su se bar dvadeset generacija unazad bavile tim poslom.
Oraspoloen takvim saznanjima, posluio sam ih malim kitnjastim aama ekstra
slatkog aja od nane. Stari poslovoa oigledno nije bio oduevljen gostoprimstvom
koje sam im ukazao. ustro je priao, sklonio ae i na arapskom jeziku zareao na
pridolice. Potom je odneo posluavnik sa ajem na drugi kraj sobe, gde su sedeli
njegovi graevinci u svojim prljavim i izguvanim odelima. U prolazu je iskoraio
ka meni kako bi mi jo jednom izljubio obraze.
ekaju vas veliki problemi, rekao je Kemal. Tanije reeno, eka vas prava
katastrofa.

Nekoliko dana nakon sinovljeve pogibije, stari sakuplja markica se neoekivano
pojavio pred vratima naeg doma. Na sebi je imao svoju uobiajenu odeu za izlazak
sako od tvida i izbledelu platnenu kapu. Pozvao sam ga unutra i zamolio ga da
sedne, obrisavi zelenu plastinu stolicu u ledenom salonu. Sedeli smo desetak
minuta u potpunoj tiini. Jednostavno nisam znao ta da kaem. Nisam uspevao da
pronaem rei kojima bih dostojno izrazio svoje saoseanje. Ponekad su trenuci koje
u tiini provodite s nekim ko vam je blizak vredniji i upeatljiviji ak i od najivljeg i
nasadrajnijeg razgovora. Hiam je jednom ili dvaput skrenuo pogled ka meni,
pokuavajui da se slabano osmehne.
Moda e vam to izgledati udno konano je prozborio, ali hteo sam neto da
vas zamolim.
Naravno. Samo recite.
Da li biste mi dopustili da uzmem u naruje vaeg malog Timura onako kako
sam nekada davno drao mog roenog sina?
Odmah sam otiao do sobe u kojoj je Timur spavao, podigao ga iz krevetia i
stavio ga u Hiamovo naruje. Starac je privio naeg maliana uz grudi i zatvorio oi.
Morate nauiti da cenite svaki trenutak ivota, rekao je.

Te noi, mlad mesec se pojavio na nebu bez oblaka i sveti mesec Ramazan je
poeo. Za muslimane, potovanje Ramazana predstavlja jedan od glavnih stubova
vere. To je vreme molitve i strogog dnevnog posta, kada su kapije raja otvorene, a
kapije pakla zatvorene. Za vreme Ramazana, muslimanima je zabranjeno da lau i da
gaje neiste misli, a njihova dela i postupci moraju biti savreno edni i estiti.
Niko ko ivi u Maroku ne moe izbei da se povinuje propisima koje nalae sveti
mesec Ramazan, a kontrast izmeu tog perioda i redovnog naina ivota nigde nije
upadljiviji nego u Kazablanki. Veina mladih ena koje ive u tom gradu paradiraju
naokolo naminkanih lica, obuene u najoskudniju odeu koja se moe zamisliti.
Provode itave dane po glamuroznim kafeima, doterujui frizure, prepriavajui
aktuelne traeve i puei uvozne cigarete. Meutim, kada nastupi Ramazan sa svojim
strogim propisima, one bivaju prinuene na to da odbace minku i izazovnu
95

garderobu i da se u javnosti pojavljuju iskljuivo u lepravim delabama,

tradicionalnim odorama s kapuljaama. Kafei su preko dana zatvoreni, a puenje je
svima strogo zabranjeno.
Fransoa, francuski iseljenik koga sam upoznao odmah po dolasku u Maroko,
upozorio me je na opasnosti koje nosi Ramazan. Rekao mi je da je to naporan i
muan tridesetodnevni period tokom kojeg Marokanci iz dana u dan postaju sve
razdraljiviji. Meutim, kako je napomenuo, najgore od svega bilo je to to su u tom
periodu svi poslovi stajali u mestu. Bilo je praktino nemogue bilo ta obaviti.
A ta e biti s radovima u Dar Kalifi? bojaljivo sam upitao.
Bolje zaboravi na to! uzviknuo je on. Moe slobodno odmah da spakuje
kofere i da se vrati kui.
Ali, ovo je moja kua.
U tom sluaju, zajedljivo je rekao Fransoa, ostani kod kue i ekaj da se stvari
vrate na staro.
Poput svih ostalih, Kemal se uzdravao od poroka koji su sainjavali jezgro
njegovog ivota. Prestao je da konzumira alkohol, a oblak duvanskog dima koji ga je
gotovo uvek okruivao takoe bee iezao. Od zore do sumraka uzdravao se od
hrane i pia i svim snagama je nastojao da mu misli budu edne i iste. Poetkom
svetog meseca, stigao je pred Kalifovu kuu u luksuznoj crnoj Mercedesovoj
limuzini sa uniformisanim oferom. Vozilo je imalo ute diplomatske tablice i
minijaturnu zastavicu sa strane.
Zamolio sam jednog poznanika za uslugu, objasnio je, primetivi moj zaueni
pogled.
Koga to?
Ambasadora Mauritanije.
Zamolio sam Kemala da mi u kratkim crtama opie kako izgleda ivot za vreme
Ramazana.
Prvo to poinje da vam smeta jeste nedostatak sna rekao je. U pono neto
pojedete, odspavate tri sata, potom odlazite u damiju, stavite par zalogaja u usta, jo
malo odspavate i onda je ve vreme za ustajanje.
Ramazan e potpuno dokusuriti radnike, rekao sam.
Ima tu i nekih prednosti, odgovorio je Kemal.
Kao na primer?
Kao na primer to da konano moemo otii po kadu.


Crna limuzina se kretala uzbrdo, udaljavajui se od mora, a onda skrenula desno
ka velikoj novoj stambenoj etvrti Haj Hasani. Pred nama je izronilo na stotine
jednostavnih belih stambenih zgrada ije su terase bile proarane raznobojnim
96

konopcima za ve. U tom naselju su iveli ljudi koji su ostvarili svoj zajedniki dugo
snevani san.
Moj ujak je bio predsednik ove optine, rekao je Kemal dok je iroki
mercedes krivudao po putu, izbegavajui rupe. On je podigao itavu ovu etvrt
praktino ni iz ega.
Ko ivi u tim stanovima?
Ljudi koji su uspeli da se oslobode bede i pobegnu iz sirotinjskih etvrti.
Limuzina je potom skrenula s glavne ulice i krenula niz blagu padinu, pretekavi
zaprena kola natovarena gomilom svakojakih drangulija. Meu mnotvom stvari
ugledao sam aparat za kafu, kolut zamrenog kanapa, gajbicu crnog luka i kutiju
punu federa. Na vrhu piramide leao je veliki stakleni akvarijum. Taj detalj mi je
naroito zapao za oko. Voda je trcala na sve strane, a ribe su unezvereno praakale
perajima.
S jedne strane puta, ubrzo sam spazio itav niz niskih zaprenih kola pretrpanih
voem i povrem. Pored njih su stajali energini prodavci koji su se nadvikivali na
arapskom, mamei muterije. Na udaljenom kraju ulice nalazila se buvlja pijaca
zapanjujuih razmera. Kemal je rekao oferu da se zaustavi. Izali smo iz automobila
i on me je poveo ka suku. Svaki deli raspoloivog prostora bio je prekriven
svakojakim starudijama i polovnom robom. Bile su tu hrpe televizora s povaenim
delovima, est metara visoke gomile polomljenih video-rikordera, ogromni kolutovi
bodljikave ice, pa ak i jedna industrijska maina za varenje. Ugledao sam takoe i
more starih asopisa, mnotvo okvira za vrata i WC olja, spiralne stepenice,
mermerne fontane i brda polovne obue.
Okrenuo sam se ka Kemalu, izrazivi svoju zapanjenost koliinom robe koja je
bila izneta na prodaju.
Kemal mi je dao diskretan znak rukom, pokazavi mi da drim jezik za zubima.
Ako vas neko uje da govorite engleski, objasnio je, cena e se odmah
uetvorostruiti.
Ali nama ne treba nita od ovih stvari, rekao sam.
Skrenuli smo u jedan od prolaza izmeu tezgi i nastavili kroz senku koju je bacala
gvourija koja je podseala na brodske kotlove. Na kraju te staze nalazila se planina
ubualog hleba. Pacovi veliine domaih maaka trkarali su naokolo, punei svoje
nezasite stomake. Iza hleba se skrivalo mnotvo polovne garderobe, jo stare obue i
more slomljenog stakla. Gurali smo dalje. Jo televizora, jo hleba, izama i
asopisa. A onda smo na kraju staze spazili starijeg mukarca koji je dremao na
suncu. Bio je opruen u starinskoj kadi, a na njegovim grudima je leala usnula ria
maka.
Kada je bila napravljena od francuskog livenog gvoa, imala je blago zaobljeni
zadnji deo i atraktivne nogare u obliku kandi. Predstavljala je jedan od
97

karakteristinih primeraka art deco stila i bila stara oko osamdeset godina. U
Londonu bi takav dragulj stajao u izlogu neke pomodarske antikvarnice na Kings
roudu.
apnuo sam Kemalu da se raspita za cenu. On je priao prodavcu i povukao ga za
rukav. Maka se probudila, protegla i izbacila kande. ovek je bolno zajeao, a
onda progunao neto na arapskom. Bio je umoran, gladan i eljan sna. Rekao nam
je da bi bilo najbolje da doemo kasnije. Meutim, kao to je Kemal uskoro
demonstrirao, jedna od retkih prednosti Ramazana jeste u tome to marokanski
trgovci tada nemaju energije za beskrajno i neumorno cenkanje po kojem su inae
uveni, dok s druge strane imaju oajniku potrebu za gotovim novcem. Za vreme
Ramazana, dangrizave supruge poinju jo vie da gunaju.
Cena je dve stotine dirhama, progunao je prodava, iji su se kapci sputali
preko okruglih oiju.
Evo, dau ti sto i da zakljuimo posao, pokuao je Kemal.
Ne dolazi u obzir, odgovorio je prodava. Ovakve kade kod mene uvek
kotaju dvesta dirhama.
Kemal me je unuo laktom, davi mi znak da izruim pare. Trgovac je duboko
udahnuo, oterao maku s grudi i izvukao se iz kade. Poljubio je novanice i zahvalio
bogu. Kada je potom bila natovarena na kolica. Tri mukarca su se izdvojila iz
gomile i pogurala kolica ka Dar Kalifi. Mi smo ili pored njih, dok se mercedes
lagano vukao za nama. Sunce ve bee upeklo na nebu i ljudi koji su gurali kolica
uskoro su bili obliveni znojem. Trideset minuta kasnije, ve smo se bliili kui. A
onda sam zauo par malih stopala kako tabanaju iza nas. Bio je to trgovac koji nam
je prodao kadu. Delovao je strano uzrujano.
Stanite! Stanite! Molim vas, stanite! povikao je.
ta se desilo?
ovek je mahao stisnutom pesnicom iz koje je virio smotuljak izguvanih
novanica. Ve sam mislio da e nas optuiti kako smo ga prevarili.
Morao sam da krenem za vama, rekao je. Trao sam itavim putem samo da
bih vas stigao.
Zbog ega?
Preko njegovog lica je prela senka postienosti. Rekao sam vam da kada kota
dve stotine dirhama, rekao je, obrisavi elo rukavom, ali to nije istina. Takve kade
uvek prodajem upola te cene. Zato vas molim da uzmete ovih sto dirhama nazad i da
mi oprostite.
Ali otkud ta iznenadna iskrenost?
Sada je Ramazan, odgovorio je prodava. Sada ne smemo lagati.

98

OSMO POGLAVLJE
Prvo su dole kie, potom vetrovi, a onda i brojne nevolje.
KRAJEM PRVE NEDELJE RAMAZANA, primio sam jo jednu razglednicu od
Pita. Mladi Teksaanin me je kitnjastim crnim slovima obavetavao da je dolo do
izvesnog napretka. Njen otac mi savetuje da promenim veru, pisao je. Kae da bi
trebalo da se obreem. ak predlae da on to lino obavi svojim otrim perorezom.
Mislim da mogu podneti toliku rtvu ako e mi to omoguiti da budem s Jasminom.
Pomisao na to da bi se moj novosteeni prijatelj u svojim poodmaklim godinama
mogao podvri ritualnom obrezivanju koje e izvriti njegov tast bila je dovoljna da
mi ruak istog trenutka presedne. uao sam u kuhinji, uuren ispod trpezarijskog
stola, s tanjirom hladnog kus-kusa na kolenima. Kua je bila puna radnika koji su
otrovnim pogledima vrebali svakog ko bi preko dana uao u kuhinju. Kao to su s
pravom pretpostavljali, kuhinja je podrazumevala jelo, a jelo za vreme Ramazana je
predstavljalo najbogohulniji od svih inova. Radnici su primetili da se esto vrzmam
po kuhinji tako da su neprestano virili kroz prozore. Bio sam spreman da otvorim
karte i da im kaem da se ja ne pridravam posta, ali oni jednostavno nisu eleli da
uju istinu.

Radnici su se prepustili svojoj ramazanskoj rutini i poeli da obavljaju jo manje
posla nego obino. Po itav dan su se razvlaili po kui. Lica su im bila skruena i
preplavljena samosaaljenjem, kao da su time pokuavali da izmame saoseajnost
posmatraa. Fransoa me je pozvao etvrtog dana od poetka posta. U njegovom
glasu se nazirala primesa panike.
Oseam se dunim da te upozorim, rekao je. Za vreme Ramazana se mora
ponaati krajnje obazrivo. Pazi da nekome ne stane na ulj. Nemoj terati ljude da
rade. Mogli bi da se uzjogune i naprave neki incident. Vidi, niko od njih ne sme da
unese ni trunku nikotina. Hemijska ravnotea im je totalno poremeena.
Zauo sam neku buku u pozadini, kao da se u kancelariji mog prijatelja
rasplamsala svaa izmeu zaposlenih. Fransoa je povisio glas i nekoliko puta neto
viknuo, a onda se veza prekinula.
Majstori za bedmat su, suprotno mojim eljama, prvo poeli da stavljaju ploice
u biblioteci. Neto ranije sam ih zamolio da krenu od bilo koje prostorije, samo ne
odatle, poto nam je biblioteka bila poslednja na listi prioriteta. Kako je renoviranje
odmicalo, shvatio sam da su marokanske zanatlije, ba kao i tamonji uvari i ostali
lanovi posluge, do krajnosti usavrili metod kontrolisanja situacije ignorisanjem
99

zahteva svojih poslodavaca.

S vremena na vreme bih proao pored biblioteke i bacio pogled na ploice
poredane u cikcak. Radnici su postavljali bedmat be boje, napravljen od gline iz
Fesa, pravei aru u obliku riblje kosti. Taj dezen se u Maroku naziva palmerai jer
podsea na reckave obrise koji se dobijaju kada se dva palmina lista prislone jedan
uz drugi. Majstori su prvo poeli da poploavaju drugi kraj biblioteke, prostorije ija
je duina iznosila itavih petnaest metara. Uklonili su stari pod i naneli novu
cementnu podlogu. U jednom uglu je leala visoka gomila ploica od terakote.
Primetio sam da su mnoge od ploica bile ozbiljno oteene ili naprsle preko sredine.
Stekao sam utisak da radnici ni priblino nisu posedovali onu preciznost koja se
obino povezuje s tradicionalnim marokanskim bedmatom. Grabili su s gomile
itave pregrti pravougaonih ploica i bacali ih preko cementa, a potom ih nehajno
rasporeivali u grube dezene koji je trebalo da podseaju na riblju kost.
Presreo sam glavnog majstora i upitao ga da li on vri neku kontrolu, jer mi se
inilo da kvalitet nije zadovoljavajui.
On je uperio kaiprst ka nabacanim ploicama, a onda samouvereno podigao
paleve. Tres bien, non?!
Odmahnuo sam glavom. Non, pas bien.
Majstor se udario pesnicama u grudi, kao primat koji pokuava da privue enku.
Je suis expert, rekao je.
Ja sam po prirodi miran i staloen ovek, ali u tom trenutku sam osetio poriv da
zgrabim one aljkavo poslagane ploice i pobacam ih po sobi. Meutim, savet mog
prijatelja Francuza naterao me je da se priberem. Potiskujui bes koji je kljuao u
meni, prineo sam usnama vrhove prstiju i poslao poljubac glavnom majstoru, a
potom se povukao iz biblioteke i pozvao arhitektu.
Radovi nisu zadovoljavajui, rekao sam ledenim glasom. Kvalitet je ispod
svakog nivoa.
Prijatelju moj, odgovorio je on, topei se od miline, imajte poverenja u mene.
Pa, mi smo braa!
Tada se pred njim naprasno ukazao jo jedan tunel i s druge strane telefonske
linije zavladala je tiina.

Sutradan je stigla nova ekipa radnika: est mukaraca tamnih oiju i mrzovoljnih
pogleda. Bili su obueni u pohabanu odeu, a na glavama su nosili izlizane filcane
kape kestenjaste boje. Objasnili su da treba da pripreme uzorke tadelakta, gipsane
smese za prekrivanje zidova. Nekoliko sati kasnije, ugledao sam desetak uzoraka na
zidovima budue deje sobe. Njihovo delo isprva je izgledalo zadovoljavajue.
Tadelakt je bio nanesen irokim pljosnatim mistrijama, kao glazura na boinoj torti.
Meutim, ve do sledeeg jutra gips je ispucao i postao prekriven bezbrojnim
100

minijaturnim naprslinama. im je video uzorke, Kemal je poeo da urla na mene.

Morate pod hitno otpustiti arhitektu, rekao je. Vama su potrebni majstori, a on
vam alje gomilu klovnova.
Poetni problemi, odgovorio sam. Rekao je da e s vremenom sve doi na
svoje mesto.
Kemal me je zgrabio za ruku i odvukao do biblioteke. Radnici su se bakarili po
podu, priajui viceve. Neki od njih su ak bili poskidali pantalone.
Pogledajte samo na ta ovo lii, rekao je. Da ste dali Arijani da poreda ove
ploice, ona bi to sto puta bolje uradila!
Iako je Kemal tek odnedavno bio u mojoj slubi, jo od samog poetka bilo mi je
jasno da pripada onoj kategoriji ljudi koji uvek isteraju po svome. To mu je
jednostavno bilo u krvi. Mogli ste da se suprotstavite njegovom miljenju, ali na
kraju biste uvek popustili. Koliko god sam pokuavao optimistiki da gledam na
stvari, ipak nisam mogao da zamurim pred injenicom da su arhitektini ljudi bili
totalni diletanti.
Otpustite arhitektu, ponovio je Kemal.
Ali platio sam mu unapred.
Pomirite se s moguim gubitkom, rekao je. Prihvatite rizik da moda nikad
neete izvui taj novac i okrenite novi list. To e vas samo uiniti snanijim.
Okrenuo sam broj arhitektine kancelarije. im sam se predstavio, njegov glas se
raspilavio od miline.
Otputeni ste, rekao sam. Vai radnici su obini klovnovi, a ja ne elim da
pravim cirkus od kue.
Arhitekta se prosto zagrcnuo od silnih izvinjenja koja je pokuao da promuca.
Kemal je zgrabio telefon i zareao: Ulazimo u tunel, a onda prekinuo vezu.
Petnaest minuta kasnije, okupio je radnike, rekao im da pokupe svoje stvari i najurio
ih iz zgrade. Dok sam posmatrao kako Kemal kao furija juri kroz dvorite,
rasterujui zaplaene ljude od kojih neki nisu ak stigli ni da obuku pantalone, u sebi
sam promrmljao molitvu. Pomolio sam se da neto dobro izroni iz sveg tog haosa.

Tokom Ramazana, noi u sirotinjskoj etvrti postale su veoma ive i dinamine.
Bilo bi preterano rei da je zavladala karnevalska atmosfera, ali uobiajenim ulinim
tezgama, preplavljenim povrem i polovnom garderobom, pridruilo se jo desetak
novih. Jedna starica poela je da prodaje ruiaste eerleme u pakovanjima od po tri
komada. Pored nje je sedeo mukarac s vagom, noem i drvenom kutijom punom
pilia. Vae je bilo samo da odaberete pile, a on bi ga potom izmerio i otfikario mu
glavu. Glava bi pala u zamazanu kutiju ispred prodavevih nogu, a hromi ulini psi
bi, privueni mirisom krvi, poeli da se okupljaju oko tezge.
Jednog jutra je jedan iznureni magarac dokaskao u bidonvil, vukui za sobom
101

neobinu kamp kuicu koja se uparkirala preko puta damije. Bila je obojena u belo,
a sa strane je imala nalepnice na kojima je pisalo Pouri!. Deca su se odmah sjatila
oko kuice, radoznala da vide kakve e im akonije doljaci ponuditi. Dvojica
mukaraca su iskoila napolje i razjurila decu tapovima. Imali su duge crne
negovane brade i leprave odore kakve su se nosile u Arabijskom zalivu. Upitao sam
ulinog prodavca polovne obue ko su pridolice iz kamp kuice. Prodavac je bio
vidno uznemiren.
Idite kui, rekao je, zakljuajte vrata i zaboravite na te ljude. Oni donose samo
nevolju.
Ko su oni?
Prodavac je, ne odgovorivi na moje pitanje, popakovao obuu u vreu i napustio
svoju tezgu. Trenutak kasnije, primetio sam da je ena koja je prodavala eerleme
takoe pobegla kui. U roku od deset minuta, bidonvil se pretvorio u grad duhova.
Vratio sam se u Dar Kalifu i upitao Hamzu ta se deava.
To su loi ljudi, rekao je on. U stanju su da vam zbog najmanje sitnice odseku
jezik i bace ga psima.
Zato bi uradili tako neto?
Hamza je protrljao svoje hrapave ake. Mi nismo bogati, rekao je, ali mi smo
muslimani, pravi muslimani. Mi itamo Kuran i razumemo ono to je tamo napisano.
Nama su jasne Alahove rei. Ali, ti ljudi... uvar je zastao u pola reenice,
ispustivi teak uzdah. Ti ljudi otimaju nau veru. Oni ne shvataju Kuran.
Odakle su oni doli?
Iz Arapskog zaliva. Dolaze ovde s vremena na vreme i pokuavaju da pridobiju
sledbenike za svoju borbu.
A za ta se bore?
Za islamsku anarhiju.
Ramazanska jutra bila su gotovo nepodnoljiva za Kemala zbog nedostatka
kofeina koji bi mu razdrmao krvotok. Delovao je tako oajno i utueno kao da su se
sve nevolje sveta sruile na njegova plea. Meutim, kao ovek s vanrednom
sposobnou za reavanje problema, on je ubrzo pronaao genijalan nain za
otpoinjanje dana. Tajna je poivala u adrenalinu.
Svakog jutra, nakon to bi doao po mene kombijem koji je pozajmio od jednog
roaka, Kemal bi usmerio vozilo ka vrhu brda Anfa i stao pored puta kako bi
promrmljao kratku molitvu. Pred naim oima se pruao odlian pogled na Marif i
stari deo grada. Posmatrao bih panoramu dok se Kemal pripremao za svoj podvig.
Ispunio bi plua vazduhom, a onda poeo da vergla motor sve dok se oko vozila ne
bi podigao gust oblak masnih dizel isparenja. Dok bi nam grmljavina motora parala
ui, a miris dizela se uvlaio u nozdrve, naglo bi pustio kvailo i umorni stari kombi
bi se sjurio nizbrdo. Kemalov metod stvaranja maksimalne koncentracije adrenalina
102

u krvi sastojao se u tome da u jednom trenutku volan naglo smota ulevo, uleti u
haotinu bujicu nadirueg saobraaja i suoi nas s pitanjem istog opstanka. Nakon
otprilike jedne milje takve sulude vonje, Kemal bi, zadihan i obliven znojem,
ispustio nekoliko oduevljenih poklia. To je bio znak da je konano spreman da se
uhvati u kotac sa izazovima novog dana.

U kui je bilo neobino tiho. Tumarao sam naokolo, u krajnjoj depresiji. Radnici
su urnisali sve to bi palo pod njihove nevete ake. Elektrine i vodovodne
instalacije bile su ozbiljno oteene, nedovreni nadsvoeni ulazi bili su u haotinom
stanju, a ploice od terakote izgledale su kao da ih je poredao opor majmuna. Nita
mi nije bilo jasno. U TV emisijama i knjigama, renoviranje stambenog prostora
predstavljalo se kao krajnje bezazlen poduhvat. Kue su se sreivale kao od ale.
Nije bilo problema s lenjim, mrzovoljnim i nesposobnim majstorima. Graevinske
ekipe su bile sastavljene od raspoloenih ozarenih ljudi kojima se nije mogla omai
ni najmanja greka.
Kemal je stigao uvee. Rekao je da u Maroku samo budale rade danju, da se svi
ozbiljni poslovi rade nou, a naroito u vreme Ramazana.
Ali kancelarije i predstavnitva valjda imaju neko radno vreme? upitao sam.
Imaju, ali ja nikad ne zavravam poslove na takvim mestima, odbrusio je moj
asistent.
Zbog ega?
Jer tamo ima previe uiju.
Upitao sam ga kako bismo mogli da angaujemo nove radnike, ljude koji bi bili
dovoljno veti da stvari izvedu onako kako treba.
Nemojte uriti s tim, rekao je Kemal. Ako urite, moete upasti u provaliju.
A gde je ta provalija?
Svuda oko nas.

Narednog dana, Kemal je ponovo pozajmio Mercedesovu limuzinu s
diplomatskim tablicama. Krenuli smo kroz Kazablanku, traei nov motor za moj
dip. Bio je sve, vedar dan. Sa zapada je duvao snaan vetar. U vazduhu se oseao
miris nadirue zime. Teio sam se pomilju na to da su u isto to vreme londonske
ulice ve bile prekrivene poledicom i obavijene gustom hladnom maglom.
Kemal mi je rekao da emo, ukoliko elim da nabavim jeftin motor, morati da se
obratimo ljudima koje je on nazivao leinarima. Samo su leinari, namrgoeno je
rekao, mogli da pronau odgovarajuu stvar. Treba samo da im kaemo ta nam
treba i oni e nam to nabaviti, rekao je. Kako e to izvesti?
Imaju oni svoje metode. Ako im ponudite ke, sami e se potruditi da neki
odgovarajui auto zavri na otpadu, a onda e jednostavno otii tamo i pokupiti ta
im treba.
103

To mi zvui nezakonito, rekao sam. Osim toga, nemam ba mnogo kea.

Kemal je coknuo jezikom. Nita ne brinite, rekao je. Poznajem jednog leinara
sa saveu.
Ostavili smo za sobom palmama oivieni priobalni put i nakon izvesnog vremena
se obreli na nekom uasnom, zaputenom mestu. Nebo je bilo sivo i turobno, iako je
bilo tek pozno jutro. Uderice prekrivene limenim krovovima guile su se pod
viedecenijskim naslagama prljavtine. Put je bio izrovan, a kanalizacioni vonj
lebdeo je vazduhom, upozoravajui sluajne prolaznike na to da nagaze gas i nastave
dalje. Na tom krajnje neprivlanom mestu bilo je smeteno groblje automobila. Na
sve strane su leala slupana i demolirana vozila, gomile iskrivljenih i trulih
karoserija, uboge i prezrene hrpe starog gvoa.
S vremena na vreme, neki mukarac bi se spustio s planine olupina, vrsto steui
svoj trofej volan, deo motora ili neki drugi neidentifikovani komad metala koji bi
potom uruio drugom mukarcu u zamenu za sveanj pohabanih novanica.
Obazrivo smo prili. Bilo mi je ve zlo od mirisa kanalizacije i smrada ustajalog
ubreta. Kemal se na arapskom obratio jednom od leinara. ovek je pokazao ulevo,
ka zdepastoj kabini napravljenoj od ploa ulubljenog lima. Krenuli smo u tom
pravcu. Jedan mukarac pojavio se na vratima i srdano pozdravio Kemala,
poljubivi ga po tri puta u svaki obraz. Bio je prosene visine, imao je gustu grivu
narandaste kose i duge zulufe koji su se spajali ispod brade. To je bio na leinar sa
saveu.
Kemal mu je detaljno opisao ta nam treba, naglasivi da motor mora biti u
dobrom stanju. Nije uopte pomenuo kolikim budetom raspolaemo. Kada sam ga,
dok smo se vraali nazad, upitao zato nije ukazao na taj detalj, odgovorio je: U
Americi svi prvo pitaju za cenu. Koliko ova stvarica kota? Koliko para treba da
izruim za to? Ali u Maroku se razgovor o novcu uvek ostavlja za kraj. Prvo
odaberete ono to elite da kupite. Proverite da li je ba to ono to vam treba. A onda
se dogovarate za cenu.
Sistem je, u poreenju sa onim na ta smo navikli na Zapadu, funkcionisao
unatrake.
Ali kako zna moe li priutiti sebi tu stvar? upitao sam.
Ne zna, odgovorio je Kemal. Ali zato postoji cenkanje?

Kada smo se vratili kui, Hamza i Osman su nervozno koraali po tremu, ekajui
da se pojavim. Rekli su mi da je iskrslo neto strano vano.
Nije valjda jo neki nesrean sluaj?
Ne, nije to.
Hvala bogu! Dobro, o emu se onda radi?
Poite za mnom.
Preli smo preko terase i uli u dvorini vrt.
104

Hamza je ispruio ruku i pokazao kaiprstom ka vrhu velikog palminog drveta.

Pogledajte tamo, rekao je.
Nisam video nita neobino. Meni sve izgleda u redu.
Hamza i Osman su se oajno pljesnuli po licu. U redu? ponovili su gotovo
uglas, sablaznuti mojim reima.
Pa da, ini mi se da je sve u redu. Ne vidim nita udno.
Sada je Osman uperio prst ka kronji, usmeravajui moj pogled ka onome to su
eleli da mi pokau. Tamo! Tamo gledajte! rekao je.
Fiksirao sam pogled u tom pravcu, mirkajui na popodnevnoj svetlosti. Nakrivio
sam glavu i ponovo zakiljio. A onda sam, malopomalo, uspeo da razaznam oblije
koje ih je toliko uznemirilo. Meu liem i plodovima urme visio je kanap za koji je
bilo privezano malo beivotno stvorenje koje je podsealo na pacova.
To je je, objasnio je Osman.
ta je trai gore?
Hamza me je utke zgrabio za ruku, poveo me preko verande do kue, a potom
me izveo na ulicu. Odatle je nastavio kroz sirotinjsku etvrt, gde je jo uvek bila
parkirana kamp kuica verskih fanatika, a potom se spustio nizbrdo ka moru.
Zbunjeno sam koraao za njim, ispitujui ga kuda me vodi. Uskratio mi je bilo kakvo
objanjenje. Samo je progunao da nam treba bezbedno mesto za razgovor.
Zar u kui nije bezbedno? upitao sam.
Na Hamzinom licu pojavio se izraz beskrajnog straha. Uprkos svom tamnom
tenu, gotovo je prebledeo od uasa.
Nije, rekao je drhtavim glasom. U kui nije ni najmanje bezbedno, mesje
Tahire.
Kada smo stigli do kraja glavne ulice, Hamza je preao priobalni put i uputio se
ka ograenoj plai. Uzburkani zimski talasi lomili su se na peanom alu. Tada se
uvar konano zaustavio, zagledavi se pravo u moje oi.
Imam loe vesti, rekao je.
Neto u vezi s radnicima? Neto u vezi s njihovim odlaskom?
Hamza se namrtio. Ma ne, ne radi se o radnicima, rekao je. Radi se o neemu
daleko ozbiljnijem. Neko pokuava da vam nakodi.
Kandia i dini?
uvar je oborio pogled. Ispriau vam, tiho je rekao.
Spustili smo se na pesak. Hamza je neko vreme nemo zurio u talase.
Nekada davno, jedan mukarac se zaljubio u enu udatu za drugog oveka,
konano je zapoeo svoju pripovest, i dalje ne skreui pogled ka meni. U potaji se
sastajao s njom pod kronjom palminog drveta svake prve noi u mesecu. Donosio
joj je skromne poklone ruu, kola, ili neto slino. Svojom panjom je pridobio
enino srce i tako je ona jedne veeri pobegla s njim. Prevareni mu se zakleo da e
105

ih oboje ubiti. ast njegove porodice bila je oskrnavljena. Progonio ih je nedeljama,

mesecima, godinama.
Hamza je prstom iscrtao kvadrat na pesku.
Na kraju je nekako uspeo da im ue u trag, nastavio je. Saznao je da ive u
kui pored mora, da su sreni i da su dobili dete. I tako im je jednog dana banuo na
vrata. Bio je spreman da im oboma skine glavu, ali neto ga je zaustavilo. Okrenuo
se i izaao napolje, a potom se vratio svojoj kui i izvrio samoubistvo.
Pitao sam se kakve veze ta pria moe imati s mrtvim jeom obeenim na palmi u
mom dvoritu.
Postojalo je neto u vezi s tom enom to nijedan od dvojice mueva nije znao,
rekao je Hamza.
ta to?
To da je ona bila din i da je njeno pravo ime bilo Kandia.
Kandia je enski din?
Da.
Upitao sam ga kako se je uklapa u tu priu.
Je predstavlja znak, odgovorio je. Znak da se Kandii ne dopadaju ljudi koji
ive u kui.
I ta bi ja trebalo da preduzmem povodom toga?
Hamza je i dalje zurio u talase. Otvorio je usta, ali rei su mu zastale u grlu.
Ponovio sam pitanje. Reci mi, ta bi ja sad trebalo da preduzmem?
Trebalo bi da spakujete kofere, da zajedno s porodicom napustite Dar Kalifu i da
se nikada vie ne vratite.

Malo-pomalo, zatekao sam se u krajnje nezgodnoj i neoekivanoj situaciji. Po
nalogu svog asistenta, otpustio sam radnike koji je trebalo da renoviraju kuu, i
zahvaljujui tom potezu, najverovatnije izgubio ansu da ikada vratim unapred
isplaeni novac. Iz meni nepoznatih razloga, navukao sam na vrat opasnog lokalnog
gangstera koji me je zasipao pretnjama, iveo sam u kui bez tapije nasukanoj u
sirotinjskoj etvrti, a meteoroloka situacija mi takoe nije ila u prilog. A sada sam,
kao da sve to nije bilo dovoljno, saznao da moram napustiti kuu zato to je nae
prisustvo vrealo nekog nevidljivog duha.
Sutradan sam Kemalu izloio sve te dileme i zamolio ga da mi kae svoje
miljenje. On je bio uveren u to da su mrtav je i prie o Kandii predstavljali deo
pomno osmiljene prevare koja je trebalo da nam utera strah u kosti.
Misli li da uvari pokuavaju da preuzmu posed? upitao sam.
Kemal se nakratko zamislio. Mislim da to nije njihovo maslo, odgovorio je.
Neko drugi se skriva iza svega toga.
Kako moe biti tako siguran?
106

Kemal je ponovo zautao. Zato to su oni isuvie vezani za Dar Kalifu da bi se

bavili takvim radnjama, konano je prozborio.
Kada sam tih dana sreo imama iz sirotinjske etvrti, delovao mi je strano
zabrinuto. Pozdravio me je kiselim osmehom, ali nije priao da trai prilog za
damiju. Po tome sam shvatio da neto nije u redu. Na sokacima i u malim radnjama
okrenutim ka glavnoj ulici oseala se velika napetost. Neto je lebdelo u vazduhu.
Neto to niko nije mogao ignorisati.
udna kamp kuica je ve dva dana bila ulogorena u sirotinjskom naselju. Negde
oko sumraka, zavese na prozorima su se razmakle i otkrile dva bradata mukarca
koja su sedela na hoklicama pored prozora. Na sebi su imali bele heklane kapice i
plave dempere navuene preko tradicionalnih odora. Ljudi su ubrzanim korakom
prolazili pored kamp kuice, gledajui pravo ispred sebe, kao da su bradati mukarci
svakog trenutka mogli ispruiti ruke, zgrabiti ih i prerezati im grkljane.
Bombai su izgledali isto tako, proaptao mi je Osman te noi. Uopte ne valja
to su doli ovde. Ako ljudi iz vlasti nauju da su tu, sruie nam kue. Rei e da
podravamo fundamentaliste.
Zato ih jednostavno ne najurite? Ovo je va bidonvil. Oni tu nemaju ta da
trae.
Osmeh na Osmanovom licu se sledio, a elo postalo prekriveno borama. Ako ih
izbacimo, rekao je, spalie itavo naselje.
Ramazan se nastavljao. Kako je vreme odmicalo, postajalo je sve oiglednije da
su vernici ve prilino iscrpljeni strogim postom i da se svi odreda nalaze na rubu
nerava. Kemal je iz dana u dan sve vie kasnio na posao, a onda se jednog dana
uopte nije pojavio. Kroz glavu su mi prolazile razne crne misli. Strahovao sam da je
moda doiveo nesreu tokom svoje jutarnje adrenalinske vonje, ili da je zavrio
pod tokovima nekog pomahnitalog vozaa izluenog nedostatkom nikotina.
Tokom popodneva, ulice Kazablanke su se pretvorile u pravu ludnicu. Automobili
su izletali jo nasuminije nego obino, prebacujui se iz jedne trake u drugu, kao da
vozai uopte nisu marili za to da li e ih neko udariti. Svi prozori na vozilima bili su
otvoreni, ali ne zbog vazduha, ve zato da bi vozai meusobno mogli da se
aavaju psovkama i uvredama. Do pet sati, Bulevar dAnfa, glavna gradska
saobraajnica, ve je bio pun ulubljenih karoserija, iukanih branika i zaraenih
vozaa.
Proao je jo jedan dan, a od Kemala i dalje nije bilo ni traga ni glasa. Zvao sam
ga na mobilni telefon, ali aparat je bio iskljuen. Prvo sam otiao da se izjadam
Raani, a onda me je spopao nezaustavljivi nalet besa. Urlao sam po kui, pitajui se
kako neko moe da bude toliko neodgovoran. Prola su jo dva dana, a bes je sve
vie kljuao u meni.
etvrtog dana sam odluio da otpustim Kemala, ako ga ikada vie budem video.
107

Moja odluka je bila vrsta i neopoziva. Postrojio sam uvare i saoptio im novost.
Moje rei su ih vidno obradovale. Hamza je izjavio da mi Kemal moe doneti samo
nevolje i da se zaposlio kod mene samo zato da bi se dokopao mojih para. Medved je
odbacio uobiajenu formalnost i potapao me po leima, da bi se potom, mrmljajui
neto sebi u bradu, uputio ka staji da zajedno sa svojim kolegama proslavi sveani
dogaaj.
U sedam sati uvee, dobio sam poruku preko mobilnog telefona. Pisalo je:
Odmah doite u glavnu policijsku stanicu na Bulevaru Zerktuni. Srce mi je
divljaki zalupalo. Jurnuo sam kroz sirotinjsku etvrt i unajmio taksi do centra grada.
Kada sam stigao do stanice, jedan policajac se ispreio na kapiji. Rekao je da ne
mogu unutra i pokazao mi da saekam sa strane.
ekao sam i ekao. A onda se, u devet sati i petnaest minuta, Kemal konano
pojavio. Na sebi je imao istu odeu koju je nosio i pre pet dana. Glava mu je bila
pognuta, a samopouzdanje poljuljano.
Gde si, zaboga, bio?
U zatvoru, odgovorio je.

108

DEVETO POGLAVLJE
U zemlji slepaca ovek s jednim okom je kralj.
NAJVEI PROBLEM S KOJIM SU SE STANOVNICI KAZABLANKE
suoavali tokom Ramazana predstavljali su lopovi. Bilo ih je na sve strane. Bilo je
dovoljno da neku stvar samo na minut ostavite bez nadzora pa da je nikada vie ne
vidite. Lopovi su vrebali estit narod koji je, zbog svoje iscrpljenosti i izgladnelosti,
predstavljao laku metu. Maroko inae vai za prilino bezbednu zemlju s veoma
niskom stopom kriminala. Meutim, jo od samog poetka ramazanskog perioda svi
ljudi koje smo sretali upozoravali su nas da zakljuamo ili priveemo ono to smo
posedovali. Isprva nismo naroito ozbiljno shvatali ta upozorenja. Meutim, svega
nedelju dana od poetka Ramazana bili smo ve poteno opeljeeni. Meu nestalim
stvarima nalazili su se moj i Raanin novanik, Arijanina kolska torba, moj novi
fotoaparat, pa ak i namirnice. Lokalne novine bile su pune pria o drskim lopovima
o kraama automobila i magaraca, akten-tani punih novanica, nakita, nametaja,
pa ak i kunih ljubimaca.
Sveti mesec bi, po pravilu, trebalo da predstavlja period izrazite pobonosti.
Meutim, poput Boia na Zapadu, ni Ramazan nije uspeo da izbegne
komercijalizaciju. Porodice su svake veeri troile pravo malo bogatstvo kako bi
obezbedile razne poslastice za iftar, prekid dnevnog posta. Pred izgladnele ukuane
iznosili su se posluavnici puni puslica, biskvita, peciva i slatkia, urme iz oaza na
jugu, sone planinske smokve, kao med slatke dinje, sve jogurt i ljive.
Svake veeri, kada bi mujezin objavio prekid dnevnog posta, uvari bi pojeli
pregrt urmi, popili malo mleka i izjurili napolje u patrolu. To doba dana, za njih nije
predstavljalo period uivanja u hrani, ve vreme za lov na lopove.
Lopovi dolaze dok ljudi jedu iftar, rekao je Medved.
unjaju se naokolo kao lisci, dodao je Osman.
Kao mladi prepredeni lisci, nadovezao se Hamza.
ta biste uradili kad biste zaista uhvatili nekog od njih?
Tri uvara razmenila su brze poglede, a onda se okrenula ka meni i prasnula u
smeh.
Saterali bismo ga u ugao i zasuli ga kamenicama, rekao je Hamza. A onda
bismo dohvatili motke i mlatili ga sve dok ne pone da zapomae kao ena.
Da li biste ga izruili policiji?
uvari su na moj predlog odgovorili prezrivim osmehom.
To ne bi bilo zabavno, rekao je Medved, rairivi usne u irok kez.
109


Kemal nije progovorio ni re sve dok nije smazao pun tanjir kus-kusa serviranog
s peenom bundevom, krompirom i mekim sonim jagnjeim mesom. Nije uopte
podseao na onog starog Kemala. Po prvi put je delovao slabano i krotko.
ta se desilo?
Neto veoma loe, rekao je, gloui jagnjeu kost. Nedopustivo loe.
Jesi li ukrao neto?
ta vam pada na pamet?
Pa ta je onda bilo?
Kemal se zavalio unazad i zapalio cigaretu. Otiao sam do jedne kancelarije da
proverim neku dokumentaciju, rekao je, i tamonji slubenik me je uvredio.
Ramazan je, pa su mu valjda nervi popustili. Nazvao me je sinom smrdljive kurve!
Kemal je na trenutak zastao, izdahnuvi dim. Niko ne moe moju majku nazvati
smrdljivom kurvom i proi nekanjeno.
ta si uradio?
Primetio sam veliku metalnu vazu na polici. Zgrabio sam je i tresnuo ga posred
lica.

Kemalu je trebalo dva dana da se vrati u normalu, mada je normala za vreme
Ramazana prilino diskutabilan pojam. Ispod oiju su mu se nazirali duboki tamni
kolutovi, a lice mu je bilo umorno i bledo. Rekao mi je da je slubenik pokrenuo
tubu protiv njega. Uspeli su da postignu nekakav dogovor. Bila je to konano jedna
dobra vest, a uskoro je usledila jo bolja. Leinar kojeg smo posetili uspeo je da
pronae odgovarajui motor. Kemal je tvrdio da je motor u tako dobrom stanju kao
da je tek izaao iz fabrike i da je skinut s nedavno slupanog dipa korejske
proizvodnje.
Ba imamo sree! Znate li kolika je verovatnoa da se vozilo identino onome
koje vi posedujete slupa ba u trenutku kada je nama to potrebno?
Zvualo je previe dobro da bi bilo istinito.
Jesi li siguran u to da to vozilo nije neijom intervencijom sletelo s puta kako bih
ja dobio motor?
Kemal je skrueno spustio pogled. Ne postavljajte mi takva pitanja, rekao je.
Znate da je Ramazan i da ne smem da laem.

Uprkos tome to sam nekoliko dana ranije doneo vrstu odluku da otpustim
Kemala, njegov povratak je znaio da smo se zajednikim snagama ponovo mogli
baciti na reavanje tekuih problema. Nakrabao sam novi spisak stvari koje je
trebalo obaviti. Prva na listi prioriteta bila je nabavka odgovarajue mree za
prekrivanje bazena. Nekoliko nedelja ranije, Zohra je kontaktirala jednu od vodeih
kompanija koja je prodavala opremu za bazene i dobila njihovu ponudu. Traili su
110

nam skoro tri hiljade dolara. Kemal mi je kao iz topa rekao da moe da narui mreu
za triave pare i upitao me koji je sledei problem.
Die mi se kosa na glavi kad pomislim na ono stepenite, rekao sam. Pod hitno
moramo staviti zatitnu ogradu. Treba nam jedan zidar da dovri ono to je zapoeto,
a potom e nam trebati i stolar.
Sutradan ujutru, Kemal je stigao u Dar Kalifu s dvojicom debeljukastih
mukaraca koji su nosili jednako debeljukaste vree. Izgledali su kao braa. Na sebi
su imali debele gumene kecelje i ribarske izme. Kemal ih je izveo u dvorite i
pokazao rukom ka bazenu. Potom im je neto dugo pomno objanjavao na arapskom.
Mukarci su klimnuli glavom, otvorili svoje vree i izruili dve hrpe smeeg
sintetikog kanapa debelog kao deji prst. Presavili su vree i seli na njih, zgrabili
malo pree i poeli da pletu mreu.
Nekoliko minuta kasnije, zauli smo neko lupkanje pred vratima. Hamza je
odmah pojurio ka ulazu. Na naem kunom pragu stajao je visok, snano graeni
mukarac povijenih ramena i divlje razbaruene brade. Izgledao je kao plaeni ubica.
Bio sam gotovo uveren u to da taj tip radi za mog komiju mafijaa.
Mislim da je pogreio kuu, promucao sam.
Ma, nikako. ovek je na pravoj adresi, oglasio se Kemal, pozdravivi doljaka.
Ovo je na zidar.
A ta je sa stolarom? Zna da neko treba da napravi vrata i prozore za spavau
sobu.
Lijui kroz demolirane prozore, zimske kie su pretvorile nau razruenu spavau
sobu u pravo jezero. Da stvar bude jo upeatljivija, ak se i jedna porodica pataka
nastanila unutra.
Svi stolari u Maroku su okorele barabe i narkomani, rekao je Kemal.
Mislim da malo preteruje. Ne moe tek tako igosati itavu profesiju, rekao
sam.
Ne preterujem. Stolari su loi ljudi. Svi do jednog.
Nemogue da u itavom Maroku ne postoji bar jedan estiti stolar. Siguran sam
u to da ga moemo pronai ako se malo potrudimo.
Kemal se u tom trenutku kvrcnuo prstom po slepoonici. Pa naravno! viknuo je.
Da znate da ste u pravu! Postoji jedan.

Ribari su pleli i pleli i ogromna smea mrea je, malo-pomalo, poela da prekriva
vrt. Tvrdili su da je ta mrea najkvalitetnija u itavoj Kazablanki i dovoljno
izdrljiva da ulovi ak i kita.
Ne planiram da idem u lov na kitove rekao sam.
Debeljukasti ribari su se na trenutak snudili. Razmenili su nekoliko pogleda, a
onda je jedan od njih progovorio: Ova mrea ima baraku. Ona moe zatititi ivot,
111

ba kao to ga moe i oduzeti.

Do sutradan po podne ispleli su mreu dugaku devet metara. Trebalo je da urade
otprilike jo toliko. Njihovi veti prsti su zapanjujuom brzinom nastavljali da pletu
najlonske niti. Posmatrao sam ih, divei se njihovom radu, kada se Kemal pojavio u
mom dipu. Leinarov motor je bio nameten.
Ne gubei ni trenutak, zakotrljali smo se kroz sirotinjsku etvrt i izali na otvoren
put, davi se u potragu za jedinim stolarom sa kojim je Kemal hteo da ima posla.
Dok smo se vozili, Kemal mi je priao o svojim amerikim iskustvima. Primetio sam
da se sa ogromnim zadovoljstvom priseao vremena koje je proveo na
gostoprimljivom amerikom jugu. Priznao mi je da je, kada je prvi put uao u jedan
veliki supermarket u Atlanti, umalo pao u nesvest pred prizorom bezbrojnih rafova
preplavljenih robom.
Oseao sam se kao u snu. Takvo izobilje. Takav glamur.
Glamur? U supermarketu?
Da! uzbueno je viknuo Kemal. Istog tog dana upoznao sam svoju prvu
ameriku ljubav.
Gde si je upoznao?
Pa tamo, u Sejfveju, kod friidera sa smrznutim grakom.
Dip je jednolino brundao, vozei nas ka jugu, u pravcu Marakea. Luksuzne
vile du puta ustupile su mesto sirotinjskim udericama, a uderice su se ubrzo
povukle pred otvorenim poljima. Zemljoradnici su radili na njivama zasaenim
crnim lukom, dinjama i kukuruzom. Zamolio sam Kemala da mi kae neto vie o
devojci koju je upoznao u Atlanti.
Bila je lepa kao san, tiho je rekao. Glas mu je bio treperav i enjiv, kao glas
oveka koji se prisea davno izgubljene ljubavi. Koa joj je bila svetlosmea, oi
zelene, kao jabuke u senci vonjaka. Stajali smo kod tog friidera sa smrznutim
grakom i gledali se kao hipnotisani. Bila je to ljubav na prvi pogled.
Prasnuo sam u smeh.
Ne verujete mi, utueno je rekao Kemal, ali to je gola istina. Imali smo toliko
toga zajednikog. Poklonila mi je svoju sliku i ja sam je, dirnut njenim gestom,
prislonio uz grudi. Kada smo napustili Sejfvej, bili smo ve vereni.
Ali to je suludo!
Zato bi bilo suludo? Bila je to ista ljubav.
I jesi li se oenio njome?
Kemalovo lice se odjednom smrailo. Nisam. Alah to nije eleo, rekao je.
Otkud zna?
Kada sam odneo ve na pranje, zaboravio sam da iz farmerica izvadim papiri s
njenim brojem telefona. Kemal je prebacio menja u etvrtu brzinu. Mogao sam da
pokuam samo jedno, rekao je.
112

ta to?
Vratio sam se do Sejfveja i ekao. ekao sam i ekao, ali ona se vie nikada nije
pojavila.
Koliko dugo si ekao?
Nedelju dana.
Straio si nedelju dana ivota ekajui devojku s kojom si proveo svega nekoliko
minuta kod friidera sa smrznutim grakom?!
Kemal je duboko uzdahnuo, kao da je u dui jo uvek nosio bol zbog te davne
neostvarene veze. Vi to ne razumete, rekao je. Bili smo vereni.

Stolarska radionica se nalazila na periferiji Kazablanke, preko puta glavne
gradske deponije. ubretarski kamioni su danonono pristizali iz svih delova grada
da bi se tu oslobodili svojih tovara. opor goljavih pasa prebirao je po smeu,
traei jestive ostatke.
Radionica je bila smetena u skromnoj jednosobnoj uderici s drvenim krovom.
Majstor kome smo dolazili u posetu uo je brujanje motora. Bio je star i povijen kao
iskrivljeno borovo stablo. Nije vie imao nijednu dlaku na glavi, a oi su mu bile
nesrazmerno sitne, kao da su se smanjile od starosti. Dok smo mu prilazili, zakiljio
je, posmatrajui nas kroz veliku lupu koju je drao u levoj ruci.
Kada je prepoznao Kemala, iskrivljeni starac je gotovo poskoio od radosti.
Ispustio je lupu koja se zanjihala na konopcu privezanom oko vrata i zateturao se ka
nama. Srdano je pozdravio Kemala, izljubivi mu obraze svojim ispucalim usnama.
Punih sat vremena nismo mogli da doemo do rei. Stari drvodelja se raspitivao o
svakom lanu Kemalove porodice. Bilo je oigledno da ih je sve poznavao blie i
dalje roake, brau i sestre, ujake i strieve, tetke, babe i dede. Poimence bi
pomenuo svaku od tih osoba, uputio rei hvale na njen raun i blagosiljao je. Potom
je poeo da se izvinjava to nas ne moe bolje ugostiti.
Da nije bio Ramazan, priredio bi nam pravu gozbu, objanjavao je. Sledeeg puta
e nas doekati kus-kusom spremljenim sa suvim groem i mekim sonim mesom,
kolaima sa aromom narandinog cveta i galonima slatkog aja od nane.
Drugi put, inalah, ako bog da, rekao sam.
Nakon dva sata, jo uvek nismo dobili priliku da izloimo ono zbog ega smo
doli. unuo sam Kemala laktom.
Stari ljudi se ne smeju pourivati, proaptao je on.
Prolo je jo pola sata. Postajao sam sve nestrpljiviji, naroito zbog toga to je
vetar promenio pravac i to smo ve poeli da se guimo od zadaha koji je dolazio s
deponije. Konano, kada je svaki ivi i mrtvi roak bio bar jedanput pomenut,
pohvaljen i blagosiljan, stari drvodelja se uutao. Potom se nakratko pomolio,
sklopivi ruke na krilu.
113

Kemal je tada objasnio kako smo zapravo doli da ga zamolimo za jednu uslugu.
Upitao ga je moe li nam napraviti komplet prozora i jedna vrata. Stolar je istog
trenutka skoio na noge. Napravio je nekoliko koraka i zagledao se u mene kroz
uveliavajue staklo.
Napraviu vam najlepe prozore i vrata koje je svet ikada video! veselo je
uzviknuo. Drvo e biti miriljavo i snano, najkvalitetnije koje se ovde moe nai.
Izrezbariu ga sa mnogo ljubavi i panje, milujui ga prstima.
To zaista lepo zvui, rekao sam. To je ba ono to nam je potrebno.
Stari majstor je zabeleio dimenzije na jednoj borovoj daici. Razmenili smo jo
nekoliko formalnih reenica, a onda smo uspeli da se izvuemo i da krenemo kui. U
povratku sam upitao Kemala kako je upoznao drvodelju. Rekao mi je da e mi
uskoro objasniti. Vraali smo se istim putem kojim smo i doli, pored otvorenih polja
i sirotinjskih etvrti, pored luksuznih vila i poslovnih zgrada, pribliavajui se centru
Kazablanke.
Kemal je zaustavio vozilo ispred jedne stambene zgrade. U prizemlju se nalazio
hamam, tursko parno kupatilo, sa zasebnim ulazima za mukarce i ene.
Ovo je zgrada u kojoj ivim, rekao je, a hamam je u vlasnitvu moje
porodice.
Otvorio je jedna elina vrata u prizemlju i poveo me u mraan podrum. Kada su
mi se oi navikle na tamu, primetio sam da neko sedi uuren uza zid, u blizini
parnog kotla. ovek je bio potpuno elav i bez obrva. Kemal ga je pozvao. Loa je
otvorio vratanca sa strane i ubacio pregrt neke rastresite materije u oganj.
ta je to?
Ovo je kazan kojim se zagreva hamam, odgovorio je Kemal. Po itav dan i
no neko ui ovde, bacajui piljevinu u vatru. Piljevina se dovozi svakog jutra iz
radionice koju smo upravo posetili. To je praksa koja traje ve pedeset godina.
Toliko dugo nae porodice sarauju.
Kemal me je na tom mestu ponovo upozorio da nikad ne skidam pogled s lopte.
Mi smo nekada posedovali na desetine zgrada u Kazablanki, rekao je. Pored
toga smo imali jo i nekoliko fabrika i farmi. A sada nam je od svega toga ostao
samo ovaj hamam.
ta se desilo sa ostalim poslovima?
Nakon nesree, rekao je Kemal, moj otac je izgubio elju za ivotom. Njegova
supruga i jedina ker vie nisu bile meu ivima. Povukao se u sebe, ispustio konce
iz ruku i ostali su poeli da preuzimaju njegove poslove. Kada su videli da nema
snage da im se suprotstavi, malo-pomalo su mu sve oteli. Bili su kao kurjaci koji
rastru svoj plen.
Kemal me je izveo nazad na ulicu.
uvajte se, rekao je. Isto se moe desiti i vama. Kurjaci su svud oko vas.
Dovoljno je da samo na trenutak zamurite pa da ostanete bez Kalifove kue.
114


Jedino to je napredovalo u itavoj kui bila je mrea za bazen. Ribari su ve bili
ispleli metre i metre mree. Hamza i druga dva uvara smatrali su da je to izlian
troak. Rekli su mi da bi bilo daleko pametnije da sam taj novac potroio na
odobrovoljavanje dina. Da sam tako uinio, jednoduno su tvrdili, kua i svi koji
ive u njoj bili bi zatieni platom nevidljive energije. Neki zapadnjaki um bi
takvu praksu oslanjanje na molitvu, praznoverne obrede i magine simbole
sigurno smatrao istom ludorijom. Ali kada bih to stvarno uinio, uveravali su me
moji uvari, mogao bih iveti bez bilo kakvih sigurnosnih mera ili ureaja.
Hoete da kaete da mi ne bi trebale ak ni brave na vratima? upitao sam.
Tako je, odgovorio je Medved.
A protivpoarno osiguranje?
Ni to vam ne bi trebalo, odgovorio je Hamza.
Ako bih udovoljio dinima i naao se pod njihovom zatitom, lukavo sam
nastavio, onda mi sigurno ne bi trebali ni uvari.
Hamza, Osman i Medved su istog trenutka zbili redove. Preko njihovih lica
preletela je senka straha. Uplaili su se da bi mogli ostati bez posla. ekao sam dok
su sva trojica oajniki pokuavala da smisle neki adekvatan odgovor.
uvari e vam uvek biti potrebni, konano je prozborio Hamza.
Zato?
Zato to je na zadatak da komuniciramo sa dinima.

Stigla je i trea nedelja Ramazana, a nova ekipa zanatlija koje mi je Kemal
obeavao jo uvek nije stizala. Kad god bih poeo da se raspitujem za njih,
odgovarao mi je da ne smemo uriti. Ako budemo nestrpljivi i nedovoljno obazrivi
pri odabiru majstora kojima emo poveriti radove u Dar Kalifi, govorio je, situacija
moe postati jo haotinija.
Ti ljudi su drugaiji od graevinara, objanjavao je. Oni su umetnici. Ako
ponete da pourujete umetnika, on e dohvatiti no i prerezati vam grkljan.
Meni je ve dosta psihopata, nervozno sam odbrusio. Situacija je ionako
dovoljno loa.
Kemal je zamahao prstom ispred mog lica, kao da pokuava da me prizove svesti.
Plaim se da razmiljate na pogrean nain, rekao je. U Maroku vlada sledee
pravilo: to je umetnik lui, utoliko bolje poznaje svoj zanat. Trebae nam vremena
da pronaemo ekipu koja je dovoljno poremeena da ljudski odradi posao u
Kalifovoj kui.

Fransoa mi je rekao da prave majstore mogu pronai u staroj gradskoj etvrti
Habus. Nisam mu ni na trenutak poverovao, ali svejedno sam naterao Kemala da me
115

jednog petka ujutru odveze tamo, koliko da bih pred njim demonstrirao svoj
autoritet.
Poslednji petak svetog meseca Ramazana jeste dan kada je u Maroku praktino
nemogue obaviti bilo kakav posao. Ve tri nedelje sam bio kao na iglama. S
nestrpljenjem sam oekivao da konano ugledam neke promene u svom razruenom
domu, ali stvari su i dalje stajale u mestu. Dugotrajni post bliio se kraju. Od vernika
se oekivalo da budu usredsreeni na molitvu, ali u njihovim umovima je poput
fatamorgane izranjala samo jedna slika ogroman tanjir kus-kusa i jagnjetine sa
svim moguim zainima i prilozima.
Kemal je bio utljiv dok smo se vozili ka Habusu. Bilo je oigledno da jedva
funkcionie. Njegov organizam je platio ozbiljan danak nedostatku sna, nikotina i
alkohola, kao i prekomernim jutarnjim dozama adrenalina kojima je pokuavao da se
izbori sa svojom umalou. Poslednje to je eleo bilo je da me tog jutra vozi do
granitnog bazara u Habusu gde sam nameravao da potraim radnike. Na sreu, bio je
toliko slab i iscrpljen da sam relativno lako uspeo da preuzmem kontrolu. Za razliku
od njega i ogromne veine Marokanaca, ja sam jeo po tri obroka dnevno i svake noi
spavao po sedam sati tako da sam se do kraja Ramazana oseao kao gospodar sveta.
Habus je bio potpuno drugaiji od elegantnih francuskih vila i stambenih blokova
koji predstavljaju zatitni znak Kazablanke. Gotovo sve zgrade bile su napravljene
od granita, a ne od betona koji dominira u drugim delovima grada. Iza kamenih
kolonada nadsvoenih gracioznim iljastim lukovima nalazilo se na desetine malih
lokala i radionica. inilo se kao da je itava etvrt ve vekovima stajala na tom
mestu, tako da sam bio veoma iznenaen kada sam saznao da su Habus zapravo
podigli Francuzi tokom tridesetih godina dvadesetog veka.
Radnje su bile prepune svakojake robe arenih delaba porubljenih svilenim
brokatom, tarbua saivenih od finog crvenog filca, utih babu papua, kaftana
ukraenih vezom i ljokicama i raskonih venanih haljina koje bi oarale gotovo
svaku nevestu. itava jedna ulica bila je rezervisana za marokanski nametaj, druga
za mesingano posue, a trea za parfeme i kozmetike proizvode kao to su ruina
vodica, antimon ili eterina ulja na bazi jasmina, sandalovog drveta i mousa.
Raspitivali smo se za zanatlije, ali nijednog nismo uspeli da pronaemo. Ljudi bi
se, uvi nae pitanje, ili namrtili i odmahnuli glavom, ili bi nam predloili da
doemo posle Ramazana. Oigledno su mislili da sam lud kada sam na samom kraju
posta mogao da razmiljam o takvim stvarima. Dok smo se provlaili izmeu
stubova i zavirivali u lokale, primetio sam jedno malo uvueno dvorite. Unutra se
nalazilo nekoliko antikvarnica. Svaka je nudila uobiajeni asortiman predmeta od
bronze izraenih u art deco stilu, predratnog nametaja, slika i grafika. Praktino sve
to se moe pronai u antikvarnicama Kazablanke predstavlja francusku zaostavtinu
i potie iz prve polovine prolog veka.
116

Meutim, pronaao sam jedan izuzetak. U pozadini jedne radnje spazio sam
izuzetno prefinjen trpezarijski sto. Imao je povrinski sloj od orahovine, blago
zaobljene ivice i kabriol nogare. Detalji, izbor drveta i stil sugerisali su da taj sto nije
francuskog, ve panskog porekla. Po mojoj nestrunoj proceni, mogao je poticati iz
ranog devetnaestog veka, iz vremena kada Francuzi jo uvek nisu bili aneksirali
marokansku kraljevinu.
Gurnuo sam Kemala ispred sebe i rekao mu da pita za cenu.
Vlasnik prodavnice je bio previe mrzovoljan da bi se bavio reklamiranjem svoje
robe. Sedeo je na staroj pletenoj stolici, savijen u pojasu kao da je imao greve u
stomaku. Glava mu je bila naslonjena na ake. Kemal ga je upitao koliko kota sto.
Cest cinq milles dirhams, odgovorio je trgovac.
Pet stotina dolara, rekao je Kemal. To je previe.
Moemo se cenkati, veselo sam rekao.
Kemal se samo okrenuo i uputio se ka izlazu. Trgovci su postali pohlepni zbog
Ramazana, progunao je.
Taj ovek je iscrpljen i izgladneo, rekao sam. Sad bismo ga lako mogli ubediti
u to da spusti cenu.
Idemo odavde, rekao je Kemal neumoljivim glasom.

Kada smo se ponovo nali na ulici, primetio sam jednu prosjakinju. Bila je veoma
stara. Lice joj je bilo izbrazdano dubokim tamnim borama, a povijeno telo zaogrnuto
tamnozelenom delabom. Meutim, ona nije privukla moju panju svojim izgledom
ili odeom, ve onime to je nosila u rukama.
U njenoj korpi se nalazila gomilica najlepeg voa koje sam video od svog
dolaska u Kazablanku. Na trenutak sam zastao, posmatrajui je kako koraa od tezge
do tezge. Prodavci su paljivo prebirali po svojoj robi kako bi pronali najlepu od
svih jabuka, pomorandi ili ljiva koju bi potom dali staroj prosjakinji zajedno sa
svojim blagoslovom. Bio sam iznenaen takvim gestom jer se u zapadnom svetu
ljudima koji nemaju novca gotovo po pravilu daje manje kvalitetna, drugorazredna
roba. Priao sam jednom od piljara i upitao ga zato je prosjakinji dao najlepu
breskvu sa svoje tezge.
Trgovac je zamiljeno pogladio bradu. Zar zaista mislite da neko, samo zato to
je prosjak, zasluuje da dobije iskljuivo ono to niko drugi nee da uzme?
odgovorio mi je. Na narod nije takav.

Prolo je jo dva dana i sveti mesec Ramazan je ostao iza nas. Nakon strogih
odricanja, nastupio je Id al-Fitr, raskoni praznik kojim se slavi okonanje
dugotrajnog posta. Lica svih Marokanaca bila su preplavljena sreom i ushienjem.
Tinejderi su u automobilima svojih oeva jurili putem du obale, visei s prozora,
117

pritiskajui sirene i maui prolaznicima. Porodice su, obuene u sveanu odeu,

etale gradskim ulicama. Oevi su puili dugo uskraene cigarete i aavali svoju
decu gomilom ruiastog sladoleda. Muzika je odjekivala po restoranima i kafeima
koji su bili ispunjeni do poslednjeg mesta.
astio sam uvare za praznik, poklonivi im novac u iznosu jednonedeljne plate.
Rairili su usta od uha do uha i odjurili kui da urue novac svojim suprugama. Te
noi u sirotinjskoj etvrti sve je vrvelo od ivota. Na glavnoj ulici bile su zapaljene
vatre nad kojima su se pekle zaklane ovce, a varnice su poput svetleih raketa letele
ka nebu i zvezdama. Grupa muzikanata paradirala je sokacima, a neni zvuci
njihovih instrumenata odbijali su se o zarale limene krovove. Nasred glavne ulice,
imam je prikupljao praznine priloge dareljivih vernika. Preko puta damije je
stajala zakljuana kamp kuica. Religijski fanatici koji su iveli unutra nestali su u
nepoznatom pravcu.
U pono je Osman zakucao na vrata nae spavae sobe. Doao je zajedno sa svoje
troje deice koja su u rukama drala poklone za Arijanu i Timura. Otac ih je unuo
otpozadi i oni su stidljivo poeli da pevue neku marokansku pesmicu. Na Zapadu
nema nieg svetijeg od toga da deca na vreme budu spakovana za spavanje.
Meutim, na Istoku nijedan znaajan dogaaj nije potpun ako se deca ne probude iz
dubokog sna kako bi se pridruila zabavi odraslih.
Kada je Osman otiao i kada su naa deica ve glasno hrkala, siao sam na
verandu i spustio se na klupu od pletenog prua. Slavlje u bidonvilu je i dalje bilo u
punom jeku, a zvuci muzike i smeha lebdeli su kroz noni vazduh. Kalifova kua
bee utonula u san. Razmiljao sam o onome to mi je Hamza rekao da u tajne
Dar Kalife morati da doznam od nje same, da mi jedino ona moe ispripovedati
misterioznu priu o svojoj prolosti.
Dok sam sedeo na verandi, imao sam snaan oseaj da je Kalifova kua zaista bila
kua s duom. inilo mi se da je ona vodila sopstveni ivot meu svim tim kamenom
i malterom, da je tano znala ko smo mi i zato smo tu doli. A opet, pomislio sam,
moda se iza tog oseanja nije krio duh kue, ve Kandia i njena sabraa dini.

Dva dana po okonanju Ramazana, Kemal se vratio na dunost. Pogled mu je
ponovo bio bistar, a dranje samouvereno.
Pronaao sam vam jednog mualema, vrhunskog majstora, koji e postaviti
ploice, sveano je objavio.
Po emu zna da je toliko dobar?
Po tome to je pravi ludak, odgovorio je Kemal.
Te noi sam dobro spavao. inilo mi se kao da smo konano uspeli da uteknemo
od loe sree koja nas je tako dugo pratila. Uspeo sam da u svojoj londonskoj banci
izdejstvujem neto novca na zajam i Ramazan je polako postajao samo daleka
118

uspomena. Zagnjurio sam glavu u jastuk i zahvalio bogu za sreu koju nam je
podario i dinima to su nas konano ostavili na miru.
Ba u trenutku kad sam uranjao u dubok i beskrajno prijatan dreme, osetio sam
neiju aku na ramenu. Skoio sam kao oparen.
Ko je to?
Ja sam, odgovorio je neki glas.
Ko si ti?
Ma, ja sam... Kemal.
Bre-bolje sam napipao sat. Zaboga, sada je tri ujutru.
Znam.
ta se desilo?
Bilo bi najbolje da se odmah obuete, rekao je Kemal. Idemo po pesak.
U bilo kojoj drugoj zemlji na svetu ljudi kupuju pesak u vreme kada su
prodavnice otvorene, a prodavnice koje prodaju tu vrstu robe nipoto nisu otvorene
usred noi. Skrenuo sam Kemalu panju na taj detalj dok smo se vozili kroz
predgrae, izlazei na priobalni put.
Niko se jo nije ovajdio od onoga to je kupio u prodavnici, rekao je.
A ta e nam uopte pesak?
Za bedmat.
Jo jedna od stvari koje su specifine za Maroko jeste kupovina graevinskog
materijala. Na bilo kojem drugom mestu sami graevinari kupuju ono to im je
potrebno za posao i nakon toga vam ispostave raun. Ali, kao to mi je Kemal
objasnio, u Maroku bi samo potpuni idiot mogao dopustiti da neko drugi kupuje
pesak, cement, metalne nosae, cevi ili drvo koji su mu potrebni za kuu.
Ali arhitekta je sve to kupio umesto mene, rekao sam.
Kemal je zapalio cigaretu i povukao nekoliko dubokih dimova. Onda ste bili
idiot to ste mu to dopustili, rekao je.
Postojala su dva krupna razloga zbog kojih su Marokanci sami kupovali
graevinski materijal: tako su mogli dobiti povoljniju cenu i mogli su se lino uveriti
u kvalitet robe koju su kupovali. Nakon vie od sat vremena vonje, Kemal mi je
konano obelodanio svoj plan. ovek s kojim je trebalo da zavrimo posao ekao je
na zaustavnoj traci. Kamion mu je bio star i dotrajao od dugog drumskog staa. Ulje
je curilo ispod gvourije, a sva svetla bila su smrskana. U kabini smo ugledali
neiju siluetu. inilo se da ofer nije sam. Dok smo se pribliavali, zauo sam
strasne jecaje.
Tvoj poznanik izgleda ima drutvo, rekao sam.
Logino. Tip je kamiondija, odgovorio je Kemal.
Pa ta s tim?
Znate li po emu su kamiondije najpoznatije?
119

Po emu?
Po kurvanju.

120

DESETO POGLAVLJE
Veruj u Boga, ali dobro privei kamilu.
KEMAL JE SNANO ZALUPAO NA VRATA OFERSKE KABINE. Unutra se
zaulo neko komeanje zvuci uznemirenosti, a potom i straha. Suvozaka vrata su
se irom otvorila i devojka od otprilike petnaest godina iskoila je napolje. Lice joj je
bilo prekriveno crnim velom. im se nala na zemlji, iz sve snage je potrala preko
polja.
Masno bradato muko lice provirilo je kroz prozor.
Ja sam, javio se Kemal promuklim glasom.
Mukarac iz kabine nas je prostrelio besnim pogledom. Unapred sam platio za
nju! zaurlao je.
Doli smo po pesak.
Kemal je sklonio ceradu s prikolice i pokazao mi tovar. Sami se uverite u
kvalitet, rekao je.
Opipao sam pesak. Bio je blago vlaan i hladan na dodir.
Prvoklasan pesak, ponosno je izjavio Kemal. A dobiemo ga upola cene.

im je ugledao tovar koji smo doneli, Hamza je izjavio kako je to
najnekvalitetniji pesak koji je u ivotu video. Bahato je rekao kako je on roen u
pustinji i kako na osnovu samog mirisa moe da proceni da li je neki pesak dobar ili
ne. Druga dva uvara takoe nisu podrala moj izbor. Mrko su gledali u brdace
tamnog peska istovareno u dvoritu.
To e vas samo uvaliti u nevolje, rekao je Medved.
I doneti nesreu u kuu, dodao je Osman.
Bilo je oigledno da su uvari zauzeli tako prezriv stav iskljuivo zbog toga to je
Kemal bio zasluan za dopremanje tog peska u Dar Kalifu. Po njihovom vrstom
uverenju, svaki Kemalov postupak predstavljao je deo njegove grandiozno
osmiljene zavere da me lii svega to sam posedovao. Mrzeli su sve to je bilo u
vezi s njim. A najvie od svega mrzeli su to to sam paljivo sluao ono to je
govorio i prihvatao njegove savete.
to se mene lino ticalo, jo uvek nisam znao ta da mislim o Kemalu. On je bio
od onih ljudi koje je strano teko prozreti. Jednog trenutka je umeo da bude
neverovatno razborit i pronicljiv, da bi ve sledeeg poeo da se ponaa krajnje
nehajno i neodgovorno. Kada bi se bacio na posao, bio bih opinjen njegovim
umeem i snalaljivou, njegovom vetinom da lako izae na kraj ak i sa
121

najkrupnijim problemima. Pa ipak, i dalje nisam bio siguran u iskrenost njegovih

motiva.

Jednog jutra poetkom decembra, ponovo smo se odvezli do starog drvodelje.
Bila je sredina nedelje i eleli smo da proverimo kako je napredovao posao koji smo
mu poverili. Drvodelja je izljubio Kemala u obraze, uputio rei hvale na raun
njegovih predaka i pozvao nas da se smestimo u hladu. Njegovi egrti su doneli
posudu sa ajem koji je bio sipan u ae, potom vraen u ajnik, a onda ponovo sipan
i konano posluen. Potom su otrali po prozore i poreali ih ispred nas, drei ih
kao uljane slike na prodajnoj izlobi umetnikih dela. Prozori su zaista izgledali
dobro. Drvodelji je bilo milo kada sam pohvalio njegov rad. Uzviknuo je neto na
arapskom.
Kemal mi je preveo ta je kazao. Rekao je: Dok budete gledali kroz ove
prozore, vae oi e biti kadre da razdvoje stvarnost od iluzije.
Razmiljao sam o tim reima dok smo se vraali u Kazablanku. Nebo je bilo
vedro i blistavo, a vazduh daleko sveiji nego prethodnih dana. Du puta su stajali
ljudi koji su prodavali kaktuse i ljive. Kemal u povratku nije izustio ni rei. Usne su
mu bile stisnute. Disao je kroz nos, frkui kao drebac uoi trke, kao da ga je
spopao iznenadan nalet besa. Upitao sam ga da li ga neto mui. Nita nije
odgovorio. A onda je naglo skrenuo s glavnog puta i nastavio pranjavim sporednim
drumom. Bio sam skroz zateen.
Gde idemo?
Ovo je preica, odgovorio je.
Vozili smo se tridesetak minuta u suprotnom pravcu od Kazablanke. Sa obe strane
druma, promicala su ratarska polja, bogata crvena afrika zemlja posuta jatima
vrana. Nita nisam progovarao. Pitao sam se u kakvoj sam se nedoiji obreo.
Kada smo stigli do jedne male raskrsnice, Kemal je nagazio na konicu. Dip se
naglo zaustavio, podigavi oblak praine koja se razletela na vetru. Kemal je izaao
iz vozila, objasnivi kako eli da proveri auspuh. U tom trenutku, dva mukarca su
izala iz bunja. Izgledali su kao fiziki radnici iz grada. Kemal ih je pozdravio kao
da se odavno poznaje s njima. Adrenalin mi je pokuljao kroz vene. Prvi put sam se
uplaio Kemala. Bio sam uveren u to da e me ubiti na licu mesta. Klju je i dalje bio
u bravi. Ve sam planirao da uskoim na vozako sedite, pritisnem gas i uteknem
odatle. Meutim, Kemal se ba u tom trenutku vratio, seo za volan, startovao motor i
nastavio ka gradu.
Ko su oni ljudi? promucao sam.
Otkud znam? Pitali su me mogu li ih povesti do Kazablanke, odgovorio je.
Uinilo mi se kao da ih poznaje.
Kemal se okrenuo ka meni i prostrelio me svojim dalekim smeim oima. Usta su
mu bila zatvorena, vilice stisnute. Tako dugo je piljio u mene da je ve poela da me
122

podilazi jeza. Nije bio trenutak za razgovor. Mogao je da oseti moj strah, bio sam
siguran u to. Nadao sam se da e prasnuti u smeh, da e me lupiti po leima ili mi
odati tajnu svog misterioznog ponaanja. Ali on je i dalje utao kao zaliven.

Iste te nedelje dobio sam jo jednu razglednicu od Pita. Slova su ovog puta bila
prilino neitka, kao da ih je ispisao neko ko je nedavno spoznao veliki bol. Tekst je
glasio: Hirurki zahvat obavljen. Sada se upoznajem sa Alahovim putem. Ispod toga
je zapisao svoju adresu u efuenu, gradiu koji se nalazi juno od Tangera. Pokazao
sam razglednicu Raani.
Mislim da bi trebalo da ode tamo i proveri kako mu je, rekla je.
Ali jedva da ga i poznajem.
Pa ta s tim?
Imao sam i jedan daleko snaniji razlog da se otisnem ka severu. eleo sam da
pronaem kuu u kojoj je moj deda proveo poslednju deceniju svog ivota.
Majstori koje je Kemal angaovao trebalo je uskoro da se pojave u Dar Kalifi.
Nisam imao elju da se susretnem s njima. Ni dan-danas mi nije jasno zato. Moda
zbog toga to sam strahovao od toga da e njihov dolazak, umesto da razrei stare
probleme, podstai jo gomilu novih.
Krenuo sam jutarnjim vozom sa stanice asa Voyageurs i uskoro sam se klackao
ka severu. im su Kazablanka i Kalifova kua ostali iza mene, osetio sam iznenadan
priliv nove energije. Bilo je to kao da mi je neki teak teret konano spao s plea.
Posmatrao sam umarke pored pruge, diui duboko i usporeno. Ako se samo jo
malo odrim na nogama, razmiljao sam, moda emo uspeti da prebrodimo oluju.
Planirao sam da prvo odem do Tangera, da tamo provedem nekoliko dana i da za
to vreme pokuam da saznam neto o svom dedi i poslednjim godinama njegovog
ivota. Potom u nastaviti do efuena da obiem svog mladog poznanika, nedavno
obrezanog Amerikanca.

Moj deda se zvao Sirdar Ikbal Ali ah. Bio je sin avganistanskog plemenskog
poglavice i odrastao je na feudalnom posedu u Hindukuu. U skladu s porodinom
tradicijom, roditelji su ga ohrabrivali da se dokae u to vie oblasti, da proivi
mnogo ivota u jednom ljudskom veku. Bio je doktor medicine i diplomata, profesor
filozofije, vrstan poznavalac narodne batine, misticizma i politikih nauka. Bio je
savetnik i prisan prijatelj brojnih dravnih poglavara. Napisao je preko ezdeset
knjiga studija o poeziji, knjievnosti, politici i religiji, kao i putopisa i biografskih
dela.
U dvadeset treoj godini je doao u Edinburg na studije medicine. Bio je oaran
kotskom i kasnije je zapisao da su ga tamonje planine, zamkovi i podeljenost na
porodine klanove podseali na njegovu domovinu. Bila je 1917. godina i Prvi
123

svetski rat je uveliko besneo. itave generacije mladih mukaraca plaale su krvav
danak ginui po rovovima u Flandriji i Francuskoj.
Jednog prolenog dana, moj deda je bio pozvan na ajanku u dobrotvorne svrhe
gde je grupa mladih ena skupljala ratne donacije. Na drugoj strani prepune dvorane
primetio je usamljenu mladu kotlananku koja je stajala po strani, pijuckajui aj iz
porcelanske olje. Ta devojka, koju su svi zvali Bobo, imala je svega sedamnaest
godina i poticala iz jedne od elitnih edinburkih porodica. Na njenom mladalakom
licu nazirao se dubok duevni bol, jer nedavno bee izgubila brata na francuskom
bojitu.
Bobo je primetila da je Ikbalu zapala za oko. Nekoliko puta mu je stidljivo i
usplahireno uzvratila pogled i njih dvoje su se zaljubili jedno u drugo. Sutradan je
upitala oca moe li da izae na aj sa sinom avganistanskog poglavice. Otac je bez
ikakvog premiljanja odbio njenu molbu i zakljuao je u sobu. Povinujui se zovu
svog srca, Bobo je pobegla od kue, verila se sa Ikbalom i zajedno s njim uputila se
ka planinskom utvrenom zamku u Hindukuu gde je njegova porodica ve
generacijama ivela.
Njihov brak trajao je due od etrdeset godina, sve do Boboine smrti. iveli su u
centralnoj Aziji, na Srednjem istoku i u Evropi. A onda je, 1960. godine, Bobo
iznenada umrla od raka, nekoliko nedelja pre svog ezdesetog roendana. Moj deda
je strano teko podneo taj gubitak. Zakleo se da nikada vie nee otii ni na jedno
mesto gde su zajedno boravili kako mu srce ne bi prepuklo pod teretom uspomena.
Maroko je bio jedna od zemalja koje nikada nisu posetili. Moj deda se ve bio
nasluao pria o tom severnoafrikom kraljevstvu s prelepim planinskim predelima,
kazbama i ponositom plemenskom tradicijom. Uinilo mu se da je to pravo mesto za
njega. I tako je, jo istog leta, u svoj kofer spakovao neto odee i knjiga i zaplovio
ka Tangeru.

Voz predstavlja ubedljivo najbolji nain putovanja kroz Maroko. Da biste vozom
stigli od Kazablanke do Tangera, potrebno vam je oko est sati, a ponekad i due,
zavisno od toga da li e mainovoa napraviti duu ili krau pauzu za ruak u Sidi
Kasemu. U zimsko doba, putnici su zaogrnuti tekim vunenim delabama koje nose
preko ostale garderobe, kao da se pribojavaju da bi svakog asa mogao zahuati otar
arktiki vetar to se, naravno, u Maroku nikada ne deava.
ovek koji je sedeo preko puta mene primetio je amajliju od telee koe koju sam
nosio oko vrata. Imao je oko ezdeset godina, bio je obuen u svetlu delabu sa
crnim detaljima, a na nogama je imao smee babu papue. Lice mu je bilo
naduveno, prekriveno neujednaenom bradom i brojnim ranicama. Objasnio sam mu
da sam tu amajliju dobio od jednog prijatelja.
emu ona slui?
124

Za zatitu od dina, rekao sam.

ovek se poeao po licu. Ako dopustite da vam se dini uvuku u glavu,
uvaliete se u silne nevolje, upozorio me je.
Dini nisu ovde, odgovorio sam, kvrcnuvi se po slepoonici, ve u mojoj
kui. Kad bolje razmislim, dodao sam sa osmehom, ja zapravo i nemam problema
sa dinima, ve s ljudima koji su zaposleni na mom posedu.
U emu je problem s njima?
Oni veruju u dine, objasnio sam. Eto u emu je problem.
Moj sagovornik se uutao. Tiina se oduila. Zurio sam kroz prozor, posmatrajui
oranice omeene kaktusima. Mislio sam da je nae askanje zavreno, ali pogreio
sam. Razgovori koje vodite u vozu ne moraju biti kontinuirani. Oni su obino
neujednaeni i razvueni kao i pruga po kojoj se klackate, sainjeni od niza
nevezanih i isprekidanih epizoda. Moj saputnik se diskretno nakaljao.
Preko puta sebe, rekao je, vidim list belog papira. Nita nije ispisano na njemu,
ama ba nita. Papir je potpuno nov i ist, kao da je malopre izaao iz fabrike.
Njegova istota i praznina podstiu uzviene nade. Moda e na njemu biti napisana
neka prelepa pesma ili nadahnjujui tekst. Moda e neko na njemu oslikati
udesnost sveta ili beskrajnu ednost dejeg lica.
Pogledao sam u svog sagovornika, u njegovo umorno roavo lice, pitajui se ta
pokuava da mi kae.
Pa ipak, taj list papira uprkos beskrajnom potencijalu nikada nee spoznati
lepotu, rekao je. A znate li zato? Zato to nema vere.

U Tanger sam stigao s gomilicom pisama koja je moj deda nakon preseljenja u
Maroko slao mojim roditeljima. Ta pisma, napisana tamnoplavim penkalom na
ekstra tankom peliru, predstavljala su jedine tragove kojima sam raspolagao. Deda je
svojim itkim pedantnim rukopisom govorio o ivotu ispunjenom beskrajnom
samoom i skromnou, o danima kroz koje je nevoljno brodio iekujui trenutak
kada e se ponovo sresti sa svojom voljenom Bobo. Na uzglavlju svakog pisma bila
je tampanim slovima ispisana adresa: 21 rue de la Plage.
Odmah po izlasku iz voza, u trafici sam kupio mapu Tangera i pronaao ulicu koja
se pruala od luke ka centru grada. Najblii hotel bio je Sesil. To ime mi je ve bilo
poznato iz dedinih pisama. On je opinjeno pisao o njemu, opisujui ga kao pravu
palatu, mesto nezamislive raskoi. Sa eleznike stanice sam se uputio ka obali.
Skupina deaka je igrala klikere na ploniku pod zlatnom svetlou popodnevnog
sunca. Upitao sam ih kako da stignem do hotela Sesil. Jedan od deaka je, ne diui
pogled, pokazao rukom preko ramena.
Tek tada sam, na udaljenom kraju etalita, spazio belu fasadu hotela. Ve na prvi
pogled mi je bilo jasno zato je to mesto nekada posedovalo toliku privlanost. Hotel
125

je bio smeten u zdepastoj dvospratnici sa spoljnim stepenicama i nadsvoenim

ulazom iznad kojeg se nalazio prostrani balkon. Svi prozori su imali starinske drvene
aluzine. Neke su bile zatvorene, dok su druge slobodno landarale na vetru. Imao
sam utisak da stojim pred nekim od onih autentinih arhitektonskih dragulja iz
romana Grejema Grina.
Pa ipak, prolo je mnogo vremena otkako se moj deda doselio u Tanger. Zub
vremena je ostavio svoj nemilosrdni trag na hotelu Sesil. ak i pod draesnom
svetlou poznog popodneva, zgrada je bila u takvom stanju da bi se o njoj teko
moglo govoriti u superlativima. Balkoni su bili prekriveni konopcima za ve, a
nekada bela fasada postala je prljavosiva, ispucala i proarana mrljama vlage. Popeo
sam se stepenicama koje su vodile ka ulazu.
Unutra sam zatekao recepcionera ije je desno oko bilo prekriveno povezom, dok
je levim gledao televiziju. U jednoj ruci je drao TV antenu, pomerajui je u svim
pravcima kako bi uhvatio kanal na kojem se emitovala neka egipatska sapunica.
Pored njega je sedeo zdepasti mukarac koji je puio hai. Obojica su me zaueno
pogledali. Bilo je oigledno da niko ve godinama nije kroio unutra.
Atmosfera je bila krajnje turobna. Zidovi su bili vlani i zaputeni. Jedinu
dekoraciju predstavljali su turistiki posteri iz sedamdesetih godina dvadesetog veka
i veliki kartonski pano s kojeg se smeila stjuardesa avio-kompanije Aeroflot. U
vazduhu je lebdeo oseaj da se nekada, moda veoma davno, neto veoma loe
desilo meu tim zidovima.
Upitao sam mogu li dobiti jednokrevetnu sobu za jedno ili dva noenja. Tip koji
je puio hai obesno se zacerekao. Njegov prijatelj je spustio antenu, odvukao se do
radnog stola i uzeo knjigu gostiju. Krenuo je od januara, okreui nedelju po nedelju.
Pred njegovim oima su promicale stranice i stranice praznog papira, sve dok
konano nije stigao do decembra.
Oui, Monsieur, snebivljivo je rekao, mislim da imamo sobu za vas.
Poveo me je ka impozantnom dvostrukom stepenitu koje je u svoje doba
nesumnjivo predstavljalo veliku atrakciju. Na prvom spratu sam zatekao jo
plesnivih postera sa slikama vodeih marokanskih turistikih destinacija i stalke s
posudama za hlaenje pia koje je osoblje koristilo za gaenje opuaka.
Zastali smo pred sobom broj 3. Nakon to se nakratko porvao s neposlunom
kineskom bravom, recepcioner je odgurnuo vremena vrata. Namignuo mi je
zdravim okom, kao da je eleo da me pripremi za prizor koji u zatei unutra.
Zakoraio sam preko praga. Jo od mojih istraivakih pohoda kroz unutranjost
Indije nisam video, tako impresivan krah nekadanje veliine.
Prozori, skriveni iza pranjavih prosenjenih zavesa, bili su ili ozbiljno oteeni ili
potpuno uklonjeni. Linoleumski pod je bio prekriven tamnim mrljama na mestima
gde su raniji gosti gasili cigarete, a krevet je bio potpuno ruiniran i ulegao s jedne
126

strane. Soba nije imala kupatilo. Upravnik je promrmljao neto o problemima s

vodosnabdevanjem.
Hoete rei da ovde uopte nema toaleta?
Upravnik je potvrdio moje slutnje. Meutim, ta situacija je imala i svojih
prednosti, brzo je dodao, zapuivi nos kako bi mi predoio na ta je mislio. Potom je
ispruio dlan i zamolio me da platim unapred. Izbrojao sam nekoliko novanica.
Gde se onda mogu istuirati? upitao sam.
U kuhinji restorana pored nas.

U Tangeru sam poslednji put bio pre tri i po decenije, kao trogodinji deki. Ono
to mi se tada nasnanije urezalo u seanje bio je miris narandinog cveta. ini mi se
da ga i danas mogu osetiti. Bio je otar, opojan, oaravajui. Trkarao sam kroz
javne vrtove obuen u delabu od grube kamilje vune i punim pluima udisao
mirisan vazduh. Takoe se seam topline sunca na leima, prepunih kafea i ljudi. U
to vreme bilo je tako mnogo ljudi.
Tokom ezdesetih godina dvadesetog veka, Tanger je bio uven po stranim
piscima koji su, beei od krutih konvencija Evrope i Sjedinjenih Drava, pronalazili
utoite u tom gradu. Najpoznatiji od njih bio je Pol Bouls, koji se tamo doselio
odmah posle rata i ostao sve do svoje smrti 1999. godine.
Dok sam tumarao ulicama Tangera, stekao sam utisak da su nekadanji sjaj i
ivost ustuknuli pred turobnou i melanholijom, kao da se zabava preselila na neko
drugo mesto. I same zgrade su odraavale tu promenu. Ve na prvi pogled bilo je
jasno da vie niko nije mario za njih. Fantastine vile, pozorita, hoteli i kafei bili su
ili potpuno naputeni ili propali i ruinirani poput mesta na kojem sam odseo.
Kada sam stigao do Rue de la Plage, ve se sputao mrak. Stajao sam u podnoju
brda, gledajui navie ka svom odreditu. Priznajem, bio sam pun neke zebnje, pa
ak i straha. Do dana dananjeg, nisam uspeo da razjasnim taj oseaj. To se ponekad
deava kada preete dug put da biste stigli do nekog mesta ili sreli neku naroitu
osobu. Stanete kao ukopani i nemate snage da napravite taj poslednji presudni korak.
Bio sam u iskuenju da se okrenem u mestu i da se prvim vozom vratim u
Kazablanku. U liku svog dede oduvek sam traio nadahnue, primer, pa ak i mit. A
ovo ovde je bila ista stvarnost, mesto gde je iveo i gde je umro.
Obazrivo sam krenuo uzbrdo, drei se ivice puta. Sa obe strane bile su
postrojene malene radnje koje su nudile gotovo identian asortiman ileta, pasta za
zube, krema za cipele, konzerviranog sira i razne druge robe. Pratio sam brojeve na
etvrtastim emajliranim tablicama ispred radnji. Srce mi je sve bre tuklo u grudima.
Stigao sam do broja 17, potom 18, 19, onda i 20... jo samo jedan... i evo, 21 rue de
la Plage.
Stigao sam do svog cilja. Nervozno sam stajao pred kapijom, na istom mestu na
127

kojem je te davne 1969. godine mog dedu pokosio kamion za prevoz koka-kole.
Ulica je u to vreme bila dvosmerna, to je prosto zapanjujue s obzirom na to da nije
bila dovoljno iroka ak ni za jednosmeran saobraaj. Bila je toliko strma da su
vozai dolazili u iskuenje da to pre savladaju uspon. Lokalni taksisti su bili
naroito usavrili tu tehniku. Nagazili bi gas i jurnuli navie, krivudajui levo-desno
kako bi izlizane gume to lake izvukle vozilo do vrha.
Okrenuo sam lea ka ulici i zagledao se u prizor pred sobom. Spoljni zid je bio
napravljen od velikih etvrtastih komada kamena. Dizao se pravo navie i niime
nije odavao ta se krilo iza njega. Plava kapija od kovanog gvoa, sa ije se
unutranje strane nalazila elina ploa, bila je nadsvoena elegantnim lukom. Iznad
nje se nalazila skromna mermerna ploica na kojoj je pisalo Vila Andalus.
Duboko sam udahnuo i pritisnuo zvono. ekao sam. Niko se nije pojavljivao.
Ponovo sam pozvonio. I dalje nita. Taman sam se spremao da odustanem i da
krenem nazad ka hotelu Sesil kada se kapija odkrinula. Preda mnom se pojavila
ena od pedeset i neto godina, sa sedom kosom podignutom u punu. Nosila je
naoari sa irokim ramom, a lice joj je imalo blag, gotovo majinski izraz. Bio sam
zateen toplinom i velikodunou koji su zraili iz nje. U ruci je drala korpu iz
koje je virila sijamska maka.
Bio je to strano teak trenutak. Skupio sam snagu i na svom ogranienom
francuskom jeziku poeo da objanjavam kako sam ja unuk Avganistanca koji je
nekada iveo u vili Andalus.
Da li govorite engleski? upitala je ena s istim amerikim akcentom.
Da.
Onda bolje uite unutra.

Do vile su vodile strme stepenice. Sredinji deo stepenita bio je prekriven
kamenim ploama, a rubovi krupnim okruglim ljunkom. Nervozan stari vujak
sjurio se ka nama. Sredovena Amerikanka, koja se zvala Pamela, izviknula je otru
komandu i pas se posluno privio uz njene noge. Desno od ulaza nalazila se
pomona zgrada okrenuta ka ulici. To je bilo Pamelino boravite. Malo vie odatle,
na vrhu stepenita, nalazila se vila. Staza koja je vodila ka njoj bila je natkrivena
ukrasnom lozom.
Pamela mi je objasnila da je u vili iveo vlasnik poseda. Rekla je da e mi,
ukoliko elim, ugovoriti susret s njim za sutradan. Konverzaciju smo zapoeli
priom o knjigama. Kako se ispostavilo, Pamela je bila izuzetno naitana osoba. Bila
je upoznata s mojim knjigama o Etiopiji i rudnicima kralja Solomona, proitala je
gotovo sve to je moj deda napisao o Avganistanu, pa ak i autobiografiju moje bake
pripovest o tome kako je ona u svojoj ranoj mladosti napustila kotsku da bi se sa
izabranikom svog srca preselila u daleki Hinduku.
128

Dvadeset minuta nakon upoznavanja ispred vile Andalus, Pamela i ja smo se

obreli u malom kafeu, gde smo naruili ribu na aru. Upitao sam je koliko dugo je
ivela u Rue de la Plage.
Dvanaest godina, odgovorila je.
ivite sami?
Ne, rekla je. Delim stan sa svojim makama i sa pet stotina kaftana.
Kako ste se obreli ovde?
Pamela se zagledala u au lokalnog crnog vina. Kao mlada sam strano volela
da putujem, rekla je, skrenuvi pogled ka meni. ivela sam u Bruklinu, a onda sam
1965. godine ula da jedan jugoslovenski teretni brod uskoro treba da isplovi za
istonu Evropu. Ne oklevajui ni asa, sjurila sam se u luku i ubedila posadu da
krenem s njima. Prva usputna stanica bio je Tanger. Za mene je to bio egzotini
Istok. Napustila sam brod, planirajui da se tu zadrim tek nekoliko dana, a ostala
sam puna dva meseca. Svi ti mirisi i zvukovi, plamtee arenilo boja bila sam
prosto oarana onim to sam zatekla.
Objasnila mi je kako je provela mnogo godina ivei i putujui irom
Sredozemlja i severne Afrike. Upoznala je razne zemlje i krajeve, ali Maroko je
ostao njena prva ljubav. Vratila se u Sjedinjene Drave i otvorila marokanski
restoran u Los Anelesu, ali i dalje je udela za tom zemljom koja joj je ve na prvi
pogled osvojila duu.
Jednog jutra sam spakovala stvari, tiho je nastavila, i kupila jednosmernu kartu
za Maroko. Stigla sam ovde s nekoliko kofera i s makom koja me je pratila na svim
putovanjima. Nikad se nisam osvrnula za sobom.
Tada sam ja krenuo sa svojom pripoveu, objanjavajui kako je moj deda doao
u Tanger nakon smrti svoje supruge.
Odakle god da dolazite, rekla je ona, Maroko vas jo na prvi pogled obori s
nogu. Pre nego to se osvestite, ovde ste ve stekli dom i prijatelje i zaboravili na sve
to vas je nekada muilo.
Upitao sam Pamelu kako su njeni prijatelji reagovali kada se preselila u Tanger.
Pokuavali su da me odgovore od toga, rekla je.
Zbog ega?
Pamela se zagledala u mene, duboko uzdahnuvi. Valjda zbog sopstvenog
straha, rekla je.

Narednog jutra sam rano ustao. Spavanje pod uglom od etrdeset pet stepeni nije
predstavljalo naroito prijatno iskustvo, ali to je bila prava sitnica u poreenju sa
oajnikom borbom da suzbijem potrebu za mokrenjem u hotelu bez toaleta. Ujutru
sam, kao to mi je bilo savetovano, otiao do zaputene kuhinje oblinjeg restorana i
na brzinu se prebrisao vlanim sunerom. Bubavabe su trkarale na sve strane. To
129

je iskustvo koje bih rado izbrisao iz svoje memorije.

Kao to je i bila obeala, Pamela mi je zakazala susret s vlasnikom vile. Rekla mi
je da me moj domain oekuje oko pola deset. Ona je u to vreme ve bila otila na
posao, zajedno sa svojom omiljenom makom.
Kada sam pozvonio, preda mnom se pojavio viljasti ezdesetogodinjak
uspravnog dranja. Glava mu je bila etvrtasta, a kosa ofarbana u crno i zaeljana u
levu stranu. Predstavio se kao David Rebibo, objasnivi da je on jedan od poslednjih
preostalih marokanskih Jevreja i da se vila Andalus nalazila u vlasnitvu njegove
porodice ve due od jednog veka. Upitao sam ga da li se sea mog dede.
Kako bih mogao da zaboravim tako divnog oveka? odgovorio je kao iz topa.
Bilo je to davno, a ja sam bio mnogo mlai nego danas, ali esto sam sedeo s njim
na balkonu i sluao prie o njegovim putovanjima.
Gospodin Rebibo me je poveo ka vili. Dok sam prolazio ispod lozica vistarije,
prvi put sam dobio priliku da izbliza osmotrim prekrasnu fasadu. Zgrada je imala dva
sprata povezana zavojitim dvostrukim stepenitem koje se izdizalo s trema ispred
kue. Gde god bih se okrenuo, ugledao bih mnotvo glinenih saksija ispunjenih
cveem i papratima.
Kroio sam unutra. Prostorije su bile male, ali lepo opremljene. Zidove su krasila
dva visoka ogledala koja su ostavljala utisak dodatnog prostora. Bilo je tu i mnogo
slika sa indijskim, evropskim i kineskim motivima. Svi prozori i stolovi bili su
prekriveni orhidejama. Bio sam dirnut pomilju na to da se nalazim u kui u kojoj je
moj deda proveo poslednje godine svog ivota. Paljivo sam odmeravao sve detalje
koji su svojevremeno i njemu samom morali zapasti za oko ukrasne vence du
gornje ivice zidova, graciozne rozete na tavanici, zidne svenjake u spavaoj sobi i
kitnjaste mesingane brave na vratima. Pa ipak, moja ushienost je bila proeta
primesom sete, jer je moj deda tu proveo svoje poslednje godine, iekujui smrt i
eznui za ponovnim sjedinjenjem sa svojom voljenom Bobo.
Vratili smo se na trem i seli za masivan gvozdeni sto, obasjani zracima bljetavog
zimskog sunca. Vlasnik vile je spustio aku preko kose, kao da se plaio da bi sunce
moglo otetiti farbu.
Va deda je ujutru sedeo ovde, prozborio je, itajui i piui pisma. Uvek je
koristio penkalo i najtanji mogui pelir.
Izvukao sam iz depa sveanj pisama. Imam nekoliko kod sebe, rekao sam.
Gospodin Rebibo se sagnuo ka meni i ovla osmotrio pisma. To je njegov
rukopis, rekao je staloenim glasom. Sva slova kao pod konac. Bio je najpedantniji
i najsavesniji ovek koga sam ikad upoznao.
Jedna sluavka, ija je kosa bila povezana maramom, pojavila se na stepenitu.
Prila je stolu i pred nas spustila srebrni posluavnik sa ajem.
Da li mu je neko dolazio u posetu? upitao sam.
Kako da ne! uzviknuo je. Veoma vani i ugledni ljudi. Poznavao je pokojnog
130

kralja, kao i njegovog oca. Naravno, seam se i kada je va otac dolazio s vama i
vaim sestrama. Tada ste bili veoma mali.
Promeao sam aj i udahnuo opojnu paru.
Kada sam prvi put sreo vaeg oca, rekao je, on se taman bio vratio iz Arabije,
gde je bio u gostima kod kralja Ibn Sauda. Sedeo je ba tu gde vi danas sedite.
Seam se kao da je jue bilo.
Gospodin Rebibo je pozvao svog starog vujaka i pas se sklupao pored njegovih
nogu.
Ispriao mi je jednu priu koja mi je do dananjeg dana ostala u seanju,
nastavio je.
Upitao sam ga koja je to pria.
Va otac je bio pozvan da poseti palatu u Meki, zapoeo je gospodin Rebibo.
Otiao je tamo, ali zaboravio je da ponese poklon. Uveli su ga u prestolnu odaju,
gde ga je ekao stari kralj. Napravio je dubok naklon, poljubio Ibn Saudovu desnu
ruku i rekao: Vae Velianstvo, eleo bih da vam uruim jedan poklon. Taj poklon
upravo stoji pred vama. Taj poklon sam lino ja. Poklanjam vam sebe kao smernog
slugu do poslednjeg dana svog ivota.
Ibn Saud ga je pogledao s prestola i rekao: Poklon je zaista lep, ali ipak sam
odluio da ga vratim njegovom prvobitnom vlasniku. A sad sedi ovde, pa da se siti
ispriamo.
Vlasnik vile je prasnuo u smeh, a onda je srknuo gutljaj aja i naglo promenio
raspoloenje.
Ne mogu vam opisati koliko smo bili tuni kada se dogodila nesrea, rekao je.
Va deda se taman bio vratio iz Kafe de Fransa, gde je odlazio svakog jutra. Stigao
je do kapije i krenuo da stavi klju u bravu kada je kamion naglo krenuo u rikverc.
Pao je kao pokoen.
Jeste li videli kada se to desilo?
Nisam. Tog dana sam bio odsutan. Kada sam se vratio, va deda vie nije bio
meu ivima.
Nastupila je kratkotrajna tiina. Lozica oko ulaznih vrata treperila je od igre
svetlosti i pesme ptica.
Tada je moj sagovornik prekinuo utanje. Ah, da ne zaboravim, rekao je
ozbiljnim glasom. Sad u vam doneti ono po ta ste doli. udi me da se niko od
vae porodice nije ranije pojavio.
Ne shvatam. ta ete mi doneti? zbunjeno sam promucao.
Pa, zar ne znate? Ovde su dnevnici vaeg dede.

131

JEDANAESTO POGLAVLJE
Vrednost neke kue poiva u vrednosti onih koji ive u njoj.
DNEVNICI SU LEALI NA MOM KRILU DOK SE AUTOBUS, praen
glasnim brujanjem motora, kretao ka jugu, u pravcu efuena. Preda mnom su bila
dva masivna toma presvuena izbledelim crvenim platnom i ispunjena besprekornim
tamnoplavim rukopisom mog dede. Vonja nije bila naroito udobna jer je put bio u
prilino loem stanju tako da sam, uprkos silnoj znatielji, odluio da itanje
dnevnika ostavim za neku drugu priliku. Karakteristini prizori severnog Maroka
lagano su promicali pred mojim oima malena polja posuta kaktusima i stadima
ovaca, mukarci smeuranih lica na magareim zapregama, umarci narandinih
stabala, seoska imanja i potoci puni hladne prozirne vode.
Dok se sumrak sputao, rasprujui izbledelu popodnevnu svetlost, u daljini sam
nazreo prve obrise efuena. Gradi je bio podignut na obroncima brda koje je bilo
tako stenovito i turobno da sam imao utisak da sam stigao na kraj sveta. U daljini se
naziralo Rifsko pobreje, obavijeno tamnim pokrovom. Kue su bile okreene u
belo, s krovovima od crvene terakote. Bile su potpuno drugaije od bilo ega to sam
do tada video u Maroku. Jedan saputnik iz autobusa mi je rekao da su taj gradi
osnovale muslimanske izbeglice koji su se pre pet vekova doselile iz Andaluzije.
Iznajmio sam sobu u sumornom pansionu u jednoj od ulica koje su sainjavale
gradsku medinu. Odluio sam se za to mesto iskljuivo zbog njegovog naziva
Hotel Paradizo. Sumrak je doneo naglo zahlaenje. Ulice su bile pune ljudi ogrnutih
vunenim delabama. Izvadio sam Pitovu razglednicu i pruio je prvom deaku na
kojeg sam naiao, pokazujui prstom na adresu ispod teksta. Deak je klimnuo
glavom. Poveo me je preko beskrajnih strmih stepenica i kroz uske uliice naikane
belim kuicama gde se aroma peenog mesa meala s mirisom jasminovog cveta.
Nakon petnaestak minuta intenzivnog hoda, deak se zaustavio. Pokazao je na
razglednicu, a potom uperio prst ka niskim napuklim drvenim vratima. astio sam ga
jednim noviem i on se ubrzo izgubio u lavirintu uliica.
Pitao sam se da li je to zaista bilo mesto na kojem je mladi Teksaanin pronaao
ljubav svog ivota. Zalupao sam na vrata. Iznutra su ubrzo doprli neki prigueni
zvuci, kao da je neko veoma star i veoma umoran pokuavao da se dovue do vrata.
Koji trenutak kasnije, zauo sam pomeranje reze na vratima i kripu nepodmazanih
arki.
Preda mnom se pojavio postariji bradati mukarac s turbanom na glavi. U ruci je
drao dogorelu sveu iji je plamen obasjavao desnu stranu njegovog lica. Iz tmine u
132

unutranjosti kue dopirao je miris ustajale ribe. Svim srcem sam se nadao da sam na
pogrenoj adresi.
Piter Vilijems? prozborio sam.
ovek je zinuo od uda. Jo jednom sam ponovio ime svog poznanika.
Nam, da, konano je odgovorio na arapskom. Bienvenue, dobrodoli.
Krenuo sam za treperavim plamenom svee. to sam dublje zalazio u unutranjost
kue, miris ribe postajao je sve snaniji. Zidovi su bili crni, kao da su nedavno bili
zahvaeni poarom. Zauo sam neko tiho jednolino pevuenje. Zvuk je dopirao iz
neposredne blizine. Bio je to muki glas koji je zvuao gotovo hipnotiki u tom moru
mraka i senki. Bradati mukarac je pritisnuo kvaku na jednim vratima. Vrata se nisu
otvorila. Probao je ponovo. Neko je s druge strane okrenuo klju i pred mojim oima
je zatitrao krajnje neoekivan prizor.
Sedmorica mukaraca su sedela na podu prekrtenih nogu, pevuei stihove iz
Kurana. Jedina svetlost poticala je od svee smetene u sredini. Bilo je toliko mrano
da uopte nisam mogao da procenim dimenzije prostorije u kojoj sam se obreo. Kada
sam uao, niko od prisutnih nije podigao pogled. inilo se kao da su utonuli u neki
svoj svet. Preao sam pogledom preko njihovih lica. Svi do jednog su imali brade.
Bili su razliitih godina, od veoma starih do veoma mladih.
uurio sam se na podu, ekajui da se neto desi. Da sam znao ta u unutra
zatei, verovatno ne bih ni ulazio, ali sad vie nisam imao kud. Drao sam jezik za
zubima, plaei se da se bilo kome obratim, jer sam bio svestan da bi to naruilo
koncentraciju prisutnih. Sedeo sam tamo, nem kao riba, i prepustio se ekanju.
Nakon otprilike sat vremena, mukarci su ustali i poeli da naputaju prostoriju.
Ostao je samo jedan, koji se kroz pomrinu zagledao u mene. Bio je visok, mrav i
blago pogrbljen.
Pit? tiho sam prozborio.
Da?
Ja sam, Tahir, rekao sam.
Figura mi se pribliila. Alahu akbar! uzviknuo je. Bog je veliki!
Jedva sam ekao da pobegnem iz te kue. Promrmljao sam kako patim od
klaustrofobije i izvukao Pita na ulicu. Pet minuta kasnije, sedeli smo u kafeu, pijui
aj od nane. Odmeravao sam ga od glave do pete, pokuavajui da shvatim kako je
uspeo da se uvali u takvu nevolju. Lice mu je postalo preplanulo, zaraslo u bradu i
puno crvenih peata od ujeda komaraca. Na glavi je imao ipkastu belu kapicu.
Pogled mu je bio zamagljen i hladan.
Hteo sam samo da proverim da li je sve u redu, rekao sam. Da skinem brigu s
vrata.
Neka je hvala Alahu to te je doveo ovde, izdeklamovao je Pit. Kao to vidi,
dobro sam.
133

Kako je Jasmina?
Alhamdulilah, hvala bogu, i ona je dobro, odgovorio je. Pre mesec dana smo
se venali.
estitao sam mu.
Da li sad planira da se vrati u Teksas?
Pit je na glavu navukao kapuljau svoje delabe. Ja sam sada musliman, rekao
je. Nikad se vie neu vratiti u Sjedinjene Drave.
Zato se ne bi vratio?
Taj ameriki san, sve je to obina propaganda, obino sranje! rekao je, zagledan
u lie aja na dnu ae. Alah mi je pokazao Put.
ta je cilj tog puta?
Svet bez Amerike, odgovorio je.

Sutradan sam se u poznim popodnevnim satima vratio u Kalifovu kuu. im sam
se pojavio na batenskim vratima, uvari su se sjatili oko mene. Bio sam odsutan
svega dve noi, ali za to vreme svata se izdeavalo. Arijanu su izujedale ose, snana
oluja je napravila potop u kui, a na komija gangster nam je ponovo poslao policiju
na vrata.
Gde je Kemal? upitao sam Raanu.
Verovatno u nekom baru, odgovorila je. Otkako si otiao na put, uopte se ne
trezni.
Promrmljao sam neto u znak odgovora, ali moje misli su bile na drugom mestu.
Razmiljao sam o Pitu i njegovom sunovratu u islamski fanatizam. Doao je u
Maroko da bi pronaao ljubav svog ivota, a umesto toga je uleteo u kande jednog
zavedenog i krajnje opasnog bratstva. Uprkos injenici da sam ga jedva poznavao, iz
nekog razloga sam se osetio dunim da se umeam.
Dobio sam jedno pismo s Tajlanda, od studenta koji je proitao moje knjige i
eleo da sarauje sa mnom. Na koverti se nalazila veoma lepa markica s ruom boje
rubina. Istog trenutka sam se uputio ka Hiamovoj kuici. Starac je stavio markicu
na dlan i opinjeno je posmatrao, ne progovarajui ni re. Potom ju je spustio na sto i
zahvalio se.
Postoji li razgovor kojim vam se mogu oduiti za ovakvu lepotu? rekao je.
Odgovorio sam da bih voleo da ujem njegovo miljenje o verskim fanaticima.
Hiam je pozvao svoju suprugu Kadidu i rekao joj da spremi loni slatkog aja.
Zavalio se u svoju omiljenu stolicu, protrljao dlanove i zagledao se u pod.
Oni misle da jasno sagledavaju svet oko sebe, zapoeo je, ali zapravo su slepci
koji bauljaju u mraku i ne razumeju nita osim smrti. Stari sakuplja markica je
spustio ruku na grudi. Ja u uskoro umreti, rekao je savreno pribranim glasom.
Moje srce nee jo dugo izdrati. Uprkos tome, plaim se onoga to budunost nosi.
134

Vaa generacija e morati da se uhvati u kotac s tim. Napolju besni rat. Ne smemo
zatvarati oi pred tom injenicom. Sada nije vreme za lepe i ljubazne rei. Ti ljudi
moraju biti pronaeni i pobijeni. To je jedini nain.
Hiamova supruga je donela aj, sipala ga u ae i ponovo se izgubila u senci.
Kada se u nekom selu pojavi besnilo, nastavio je starac, uopte ne razmiljate
o tome ta treba initi. Izaete napolje i ubijete besno pseto. Moete se ak i saaliti
na njega kad vidite kako jadno izgleda i kako tuno cvili, ali to vas ne sme
pokolebati. Morate pritisnuti oroz i prosvirati mu lobanju. Ako to ne uradite, itavo
selo se moe nai u opasnosti. Isto vai i za verske fanatike. Ili ete vi ubiti njih, ili
e oni ubiti vas. Po mom miljenju, tu jednostavno nema izbora.

Kemal se nije pojavljivao ve tri dana zaredom. Iskljuio je mobilni telefon iako
je znao da mi je to ilo na nerve. Svaki put kada bi nestao, obuzimala me je strepnja
da se nikada vie nee vratiti. Provodio bih sate i sate razmiljajui o tome ta mu se
desilo i pitajui se da moda opet nije zaglavio u zatvoru. A onda bi se Kemal jednog
dana vratio i uunjao se u Dar Kalifu bez ijedne rei objanjenja.
to sam due boravio u Maroku, postajalo mi je sve jasnije da su se tamo retko
kad davala bilo kakva objanjenja. Ako bi se neto ak i reklo, jedina svrha tog
iskaza bila je da se krivica prebaci na neku drugu osobu ili stvar. Kuvarica je u tom
pogledu bila pravi ekspert. Usled svoje nemarnosti, svake nedelje je lomila gomilu
posua i tanjira. Prvi put kada je napravila ozbiljniju tetu i slomila prelepi
porcelanski ajnik, za to je okrivila deterdent kojim je prala sudove. Sapunica je
bila loeg kvaliteta, objasnila je. Bila je klizavija nego to je navikla, pa joj je ajnik
izleteo iz ruku. Kada je neto kasnije slomila novu zemljanu posudu za tagine,
krivicu je bacila na mene, optuivi me kako sam kupio felerinu stvar. A kada je na
kraju ispustila veliku staklenu vazu, samouvereno je izjavila kako su za to bili
odgovorni dini.
Mi koji smo odgajani na Zapadu nastojimo da kada se desi neka nesrea ili se
priini neka teta, za to pronaemo neki logini uzrok. Vaza se slomila zato to je
ispala iz ruke neke nemarne osobe. Neko je doiveo saobraajni udes zato to je put
bio mokar. Pas je ujeo dete zato to je podivljao i postao agresivan. Meutim, kada
sam se doselio u Maroko, shvatio sam da se tamonji narod prema takvim
svakodnevnim nezgodama odnosio na potpuno drugaiji nain. Takvi dogaaji su se
esto pripisivali natprirodnim silama, meu kojima su dini imali najistaknutije
mesto.
Iako je moja mata bila zaintrigirana idejom o nevidljivim duhovima i njihovom
paralelnom svetu, svakog bogovetnog dana sam proklinjao sujeverje onih koji su
raspredali takve prie. Marokanci su u njima pronali savren metod da elegantno
izbegnu bilo kakvu kritiku i da krivicu prebace na drugu stranu. Moji uvari su do
135

krajnosti bili usavrili tehniku korienja dina za prebacivanje krivice. Oni su iveli
u svetu u kojem se odgovornost ak i za najgrublje greke od seenja pogrenog
drveta do unitenja kosaice za travu mogla odbaciti pukim sleganjem ramena.
Objanjenje je uvek bilo isto: Ja uopte nisam kriv. Dini su umeali prste u to.
Na kraju sam, kada se Kemal konano smilovao da se vrati na dunost, sebi dao
oduka tako to sam se najotrijim moguim reima obruio na natprirodne sile kao
metod za prebacivanje krivice. Jednostavno nisam mogao da se kontroliem.

U Maroku ne moe doi do bilo kakvog napretka, rekao sam glasom punim
gorine, sve dok se ovdanji narod ne otarasi svog sujeverja. Ono ih prosto
osakauje.
Kemal je isprva utao, ekajui da moj bes splasne, a onda je nakon podue pauze
rekao: Dini poivaju u samom srcu marokanske kulture. To to se pretvarate da oni
ne postoje nee vam nimalo pomoi.
Zaboga, pa ti si iveo u Sjedinjenim Dravama, rekao sam. Ti si mladi
savremenih shvatanja. Nemoj mi rei da i ti veruje u dine.
Naravno da verujem, odgovorio je. Oni predstavljaju kimu nae kulture. Oni
su deo islamske vere.

U tom trenutku mi se uinilo da se dini nalaze u nekoj vrsti saveza s verskim
fanaticima da te dve stvari predstavljaju lice i nalije jedne te iste medalje.
Nedavni susret s Pitom i dalje me je ispunjavao nemirom. Ispriao sam Kemalu ta
sam video u Sefuenu.
Isprali su mu mozak, rekao sam. Pretvorili su ga u verskog fanatika, za ime
boje!
To nije istinski islam, odgovorio je Kemal. To je obmana, iluzija. ista
anarhija.
Ali zapadnjaci upravo tako i sagledavaju arapski svet. Kao islamsku anarhiju.
Kemal se ugrizao za donju usnu. Lice mu se naglo smrailo. Vi ne znate kako je
to ui u Sjedinjene Drave s pasoem neke arapske zemlje, rekao je. im shvate
136

odakle dolazite, ponu da vas odmeravaju od glave do pete. U sebi misle: Ovaj je
sigurno terorista. Nemate ta da kaete u svoju odbranu. Moete samo da se molite
da vas ne vrate nazad.
Ali kako po tebi Amerikanci treba da se ponaaju nakon onoga to se desilo
jedanaestog septembra?
Sasvim je logino da budu na oprezu, odgovorio je on. Ali zbog toga ne
moraju da mrze sve muslimane.
Kemal je bio u pravu. Verski fanatici ine samo jedan mali deo muslimanskog
sveta. Pa ipak, njihovi glasovi su gromki i prodorni i iz meseca u mesec sve vie
dobijaju na intenzitetu. to je jo gore, njihova dela su jo glasnija od njihovih rei.
Svakog jutra, pre doruka sam prelistavao vesti na Internetu, obuzet strepnjom da bih
tamo mogao pronai re Maroko u nekom loem i neeljenom kontekstu.
Bombaki napadi koji su nekoliko meseci ranije zadesili Kazablanku predstavljali su
ozbiljno upozorenje da se islamski ekstremizam irio kao vatrena stihija.
Nekoliko dana kasnije, Hamza me je utivo upitao mogu li mu dati dve stotine
dirhama. Napomenuo je da taj novac, ija je vrednost iznosila oko dvadeset dolara,
ne trai na zajam, ve da bi uinio jedno milosrdno delo. Ako mu izaem u susret,
uveravao me je, to e sigurno doprineti mom ugledu u bojim oima.
Samo vi meni dajte te pare, samouvereno je rekao, i kad kucne Sudnji dan, svi
gresi e vam biti oproteni.
Namrtio sam se i otvorio novanik, a onda se vratio na terasu i nastavio sa
itanjem. Kasnije tog popodneva, primetio sam kako Hamza kopa neku rupu nasred
travnjaka. Bio je mokar i zadihan, a oi su mu bile zakrvavljene od znoja koji se
slivao sa ela. Nisam uspevao da shvatim emu je to kopanje trebalo da poslui.
Podstaknut radoznalou, siao sam s terase i uputio se ka travnjaku. Rupa je bila
duboka oko jednog metra i upola toliko iroka. Sa strane je stajala gomilica slame.
Krenuo sam rukom ka njoj, ali Hamza me je odmah zaustavio.
Paljivo! brecnuo se na mene. Moe se slomiti.
ta tu ima da se slomi? Pa, to je obina slama, rekao sam.
Greite. Sad u vam pokazati.
uvar je bacio lopatu i zavukao ake meu slamu. Trenutak kasnije, iz nje je
izvadio nojevo jaje. Pogledao sam u njega, potom u ogromno jaje i na kraju u rupu,
nadajui se da u uspeti da izvuem logian zakljuak. Hamza se osmehnuo.
Eto na ta sam potroio onih dvesta dirhama, lukavo je rekao.
Kupio si nojevo jaje? upitao sam. To je taj in milosra?
Ba tako!
Hamza je obloio rupu slamom i napravio gnezdo, a onda je preko toga spustio
jaje i nabacao zemlju. Stajao sam pored njega, oekujui neko objanjenje, ali ono
nije dolazilo.
Hoe li mi rei o emu se radi? Zato bi ovo jaje nekome bilo od pomoi?
137

upitao sam.
Pazite ovako. Vi ste mi dali novac ne pitajui me ta u uraditi s njim, rekao je
uvar. Time ste pokazali da mi verujete. Vaa vera e biti propisno nagraena na
Sudnji dan.
Ali kome e to jaje pomoi?
Pa vama! Kome drugom? rekao je Hamza. Sve ovo radim zbog vas.

Iako sam bio svestan injenice da se tako kompleksan posao kao to je
renoviranje neke graevine retko kad odvija po planu i zavrava u roku, i dalje nisam
uspevao da se otrgnem utisku da je renoviranje naeg novog doma predstavljalo
najdugotrajniji i najproblematiniji poduhvat u ljudskoj istoriji. Jo uvek smo
kampovali u jednoj jedinoj sobi, uprkos tome to smo posedovali kuu impozantnih
razmera. U svim ostalim prostorijama nisu postojali osnovni uslovi za ivot, a u
nekima je ak bilo opasno boraviti.
Arhitektini ljudi su obavili neto pristojnog graevinskog posla, ali za sobom su
ostavili potpuni haos i rasulo. Uprkos silnim obeanjima, Kemalovi majstori se jo
uvek nisu pojavljivali, a bliila se ve trea nedelja decembra. Kad god bih ga upitao
gde su ti strunjaci koje mi je obeao, on mi je oduevljeno govorio kako se na elu
ekipe koju je okupio nalazio najlui, te stoga i najdarovitiji mualem u tom delu
Maroka. A luaci se, kao to je esto ukazivao na to, ne smeju pourivati.
Konano se, tri dana uoi Boia, pred naom kapijom zaustavio mali neugledni
kombi. Zauo sam tiho grebuckanje pred vratima i Hamza je koji trenutak kasnije
uveo majstora u kuu. ovek je delovao prilino rezervisano. Bio je graen kao
sumo rva gornji deo tela mu je bio izrazito korpulentan, a noge gipke i okretne.
Osmotrio sam ga od glave do pete, ali morao sam priznati da mi uopte nije delovao
kao ludak.
Neto kasnije, pokrenuo sam tu temu pred Kemalom.
Ne dajte se zavarati, rekao je on. Aziz je lui od besnog psa. Stvar je u tome
to on ume da kanalie svoje ludilo i da ga stavi u slubu onoga to radi.
Presedeo sam itavo popodne pijui aj od nane i diskutujui o razliitim vrstama
bedmata i dezenima koje emo upotrebiti. Azizov pomonik je doneo kutiju sa
uzorcima i poreao nekoliko ploica ispred mene nakon ega nam je majstor odrao
iscrpno predavanje o boji i sastavu razliitih vrsta gline.
Ovo je crvena glina iz Meknesa, rekao je, podigavi ploicu ruiaste terakote.
A ovo je glina iz Fesa: ona je mnogo blea i ima boju svee peenog hleba.
Pomonik je ponovo zavukao svoju ogrubelu aku u kutiju sa uzorcima.
Bedmat se moe koristiti ovakav kakav jeste, u svom sirovom stanju, nastavio
je Aziz, ili se moe ponovo ubaciti u pe i glazirati eljenom bojom. Moete
odabrati bilo koju nijansu plavu, zelenu, utu, crvenu. Aziz je zastao, otpivi
gutljaj aja. Neglazirana terakota se ranije nije koristila za unutranjost kue.
138

Smatrala se previe grubom za tu namenu. Ali sada polako poinje da ulazi u modu.
To me je podsetilo na meksike hacijende gde se obina neglazirana terakota
koristi za poploavanje enterijera i za prekrivanje krovova. Naravno, to nije puka
koincidencija. Poznato je da su panski konkvistadori pre pet vekova preneli vetinu
pravljenja terakote u Novi svet, dok su sami panci tu tehniku preuzeli od
andaluzijskih Mavara koji su je u Evropu doneli upravo iz Maroka.
Osmotrite bilo koju znaajnu graevinu u tom severnoafrikom kraljevstvu i
primetiete da neglazirana terakota nigde nije upotrebljena u samoj kui, ve
iskljuivo napolju, za ukraavanje verandi i batenskih staza. Meutim, za Raanu i
mene ona je posedovala ogromnu dra, sirovu lepotu ija je jednostavnost mogla biti
dopunjena nasumino rasporeenim zelid mozaicima.
Aziz i njegovi ljudi su moda bili ludi, ali nipoto nisu bili glupi. Sve zdunije su
me ohrabrivali da im dopustim da demonstriraju sve finese svoje vetine. Naravno,
to su dezeni bili prefinjeniji i komplikovaniji, utoliko je njihova izrada vie kotala.
Moemo vam nabaviti pravi lavirint boja i dezena, ubeivao nas je Aziz.
Biete prosto opinjeni kada uete u spavau sobu, zaslepljeni kada uete u salon.
Kad uvee poete na spavanje, biete tako oamueni od sveg tog bletavila kao da
vam je parna lokomotiva protutnjala kroz glavu!
Ostali smo do kasno uvee razraujui plan rada i nastavili s diskusijom narednog
popodneva. Aziz je sedeo pored mene. Njegovo korpulentno telo bilo je zaodeveno
besprekorno belom delabom, a glava prekrivena kapuljaom. Ako izuzmemo
neobine izlive entuzijazma, Aziz je bio miran ovek koji je krajnje ozbiljno shvatao
svoj posao. Proveli smo jo jedno popodne u razgovorima, pomno analizirajui razne
uzorke ploica. Kada je dolo vreme za izjanjavanje, opredelili smo se za
najjednostavnije dezene s dekorativnom bordurom du ivica. Uprkos vieasovnim
pregovorima, novac nijednog trenutka nije bio pomenut. Bilo je neeg neverovatno
civilizovanog u tome da se za neku stvar opredelite zbog toga to je to ba ono to
elite, a ne zato to znate da je to najvie to finansijski moete da priutite. Pa ipak,
ja sam i dalje strepeo pri pomisli na to koliko bi nas to zadovoljstvo moglo kotati.
Okrenuo sam se ka Kemalu. Pitaj ga za cenu.
Ma, pustite to, promrmljao je on.
Plaim se da je Aziz previe skup za mene, proaptao sam. Moda bi bilo bolje
da pronaemo nekog ko nije toliko lud.
Moj asistent nita nije odgovorio. Meutim, kada je pitanje novca konano bilo
pokrenuto, kao da je to zavrni i najmanje bitan detalj, Aziz je uzeo pare papira i
nakrabao nekoliko cifara. Suma je bila iznenaujue pristupana.
Ipak pokuaj da malo snizi cenu, rekao sam Kemalu.
On i Aziz su nakratko porazgovarali.
Kemal se tada okrenuo ka meni. Aziz je poten mualem, rekao je. A poto je
takav, njegova cena je takva kakva je. Nee je ni podizati, a ni sputati.
139

Majstor za bedmat je dovrio aj, a onda smo, kako bismo ozvaniili dogovor,
pruili jedan drugom ruku i prislonili dlanove uz grudi.

Kad god bih podsetio Kemala na to kako moramo smisliti nain da od arhitekte
izvuemo unapred isplaeni novac, on bi jednostavno gurnuo tu temu u zapeak.
inilo mi se da uopte nije imao nameru da se zamara oko toga. Sve ee sam ga
saletao molbama da mi pomogne, ali bezuspeno. Na kraju sam izjavio da u, ako ne
dobijem taj novac nazad, morati da mu smanjim platu. Kemalovo lice je odjednom
poprimilo zabrinut izraz. Na elu mu se pojavila krupna graka znoja, koja se potom
skotrljala niz nos.
Predloio sam da unajmimo advokata koji bi nam pomogao da sastavimo
formalan zahtev.
Nema anse. Arhitekta bi se iskidao od smeha, odgovorio je moj asistent.
Postoji samo jedan nain da vratite pare.
Koji?
Napraviemo gozbu.

Te noi sam zauo zvuk koji je podseao na tutnjavu groma. Odjurio sam do
prozora, ali nebo je bilo potpuno vedro. Nekoliko trenutaka kasnije, zvuk se ponovio,
potmuo i dubok, praen povicima i vapajima koji su dopirali iz bidonvila. Ubrzo
nakon toga, zauo sam odjek uurbanih stopala i lupu na vratima nae spavae sobe.
Buldoeri su se vratili! Doite brzo! povikao je neki glas.
Bio je to Hamza. Bio je histerian od panike. Buldoeri su mu upravo ruili kuu.
Navukao sam cipele i odjurio s njim na udaljeni kraj sirotinjske etvrti. Ljudi su ve
bili na ulici mukarci i ene s malom decom u naruju. Dva uta buldoera poela
su da rue zid du kojeg su bile podignute uderice, ostavljajui za sobom gomilu
uta i oblake praine. Malo dalje odatle leale su vree sa stvarima pokupljenim na
brzinu.
Iako je Hamzina porodica ivela u neposrednoj blizini, nisam poznavao nikog od
njih. Poslovno formalan odnos izmeu poslodavca i radnika nije nam doputao tu
vrstu prisnosti. Njegova supruga i petoro dece prebacivali su svoju teko steenu
imovinu na dovoljno bezbednu razdaljinu. Hamzino lice bilo je bledo kao krpa, glava
oborena, a samopouzdanje razoreno.
Pokuao sam da ga uteim. Sve e biti u redu, patetino sam rekao.
uvar je bio isuvie utiv da bi me tresnuo pesnicom. Meutim da sam ja bio na
njegovom mestu, bio bih u iskuenju da ba to uradim. ak i da je tako odreagovao,
ne bih mu mogao zameriti. Ja sam posedovao oazu koja se prostirala preko itavog
jutra zemlje, dok je on imao samo tu skromnu straaru na koju su dravni zvaninici
sada poslali svoje buldoere.
140

Moj prijatelj Fransoa nije proputao nijednu priliku da me upozori kako ne smem
biti previe predusretljiv prema uvarima. Ispredao mi je beskrajne prie o tome
kako se neki naivni doljak saalio na nesreu neke siromane marokanske porodice
i primio nevoljnike pod svoj krov. Te prie su uvek imale isto naravouenije: I tako
je gospodin taj-i-taj napravio najveu greku svog ivota.
Stajali smo pred sruenim udericama, obavijeni hladnim zimskim vazduhom kao
pogrebnim pokrovom. Hamzina uboga imovina leala je na zemlji malo dalje odatle.
Ispustio sam dubok uzdah. Kao poslodavac, ja sam imao neto vie od obaveze da
svojim zaposlenima svakog petka izruim nedeljnu platu. Ja sam bio ovek od kojeg
se oekivalo da prvi pritekne u pomo svojim radnicima ako bi ih zadesila neka
nesrea. U mislima sam video kako Fransoa prekorno vrti prstom i upozorava me na
to da srljam u istu propast. Odagnao sam tu sliku. Fransoa je francuski iseljenik,
razmiljao sam. Sasvim je logino da on odbacuje tu vrstu odgovornosti.
U roku od sat vremena, Hamza i njegova porodica su bili smeteni u gostinskoj
kuici na udaljenom kraju povrtnjaka. Kuica se sastojala od dve spavae sobe i
toaleta s tu-kabinom. Bila je prilino ruinirana, ali ni kua u kojoj smo mi iveli nije
bila u mnogo boljem stanju. Poeleo sam im dobrodolicu i rekao da mogu ostati sve
dok se nekako ne snau i ponovo ne stanu na noge. Hamza se iroko osmehnuo.
Srdano mi je protresao ruku, povukao me k sebi i poljubio u obraz.

U arapskom svetu vlada obiaj da se petkom, nakon obavljene molitve, na trpezu
iznosi najbogatiji ruak za itavu tu sedmicu. Marokanske porodice se okupljaju oko
velikih tanjira ispunjenih kus-kusom i jagnjetinom i zapoinju sa gozbom. To je
jedna od retkih prilika kada su svi poslodavci velikoduni i kada svoje radnike
aavaju obilatim porcijama hrane. Oni koji svoju glad ne mogu da utole ni kod
kue ni na radnom mestu tada ure u damiju, nadajui se milostinji.
U petak ujutru, Kemal mi je zatraio novac za kupovinu potrebnih namirnica.
Kupio je tri vree raznovrsnog povra, petnaest pilia, kus-kus i svee voe. Sve te
namirnice je odneo svojoj babi koja je od njih spremila kraljevsku gozbu. Potom je
spakovao posluavnike s hranom u moj dip i odvezao se do jedne damije u blizini
Marifa, ba u vreme kada su vernici dolazili na molitvu.
Na kraju slube, kada je narod poeo da se razilazi, Kemal je priao grupi
prosjaka sa ispruenim dlanovima. Razgovarao je s njima nekoliko minuta, neto im
objanjavajui rukama, a onda se vratio do dipa. Ponovo smo se ukljuili u
saobraaj.
Kuda emo sa svom ovom hranom? upitao sam.
Idemo do arhitektine kancelarije, odgovorio je on.
Na zidovima kancelarije zatekli smo ovog puta izlobu apstraktne umetnosti
ogromna platna nasumino prekrivena raznobojnim takama.
Doterana sekretarica je sedela za radnim stolom, turpijajui nokte. Obavestila nas
141

je da arhitekta nije tu.

Nismo ni doli zbog njega, odbrusio je Kemal, dovlaei hranu unutra.
Preleteo je pogledom preko prostorije i poeo da rasporeuje posluavnike po
podu. Sekretarica je zbunjeno upitala ta se deava.
Kemal se osmehnuo. Pravimo gozbu, veselo je rekao.
Pet minuta kasnije, na vrata je banula prva grupa prosjaka. Nervozno su prili
posluavnicima, zahvalili bogu i bacili se na hranu. Iz minuta u minut njihov broj je
rastao. Nakon otprilike etvrt sata, u arhitektinoj galeriji se ve tiskalo ezdesetak
prosjaka koji su tamanili hranu i bacali pilee kosti naokolo. Sekretarica je preko
telefona uzbueno razgovarala sa svojim poslodavcem. Kako se vest o banketu irila,
sve vie i vie beskunika je pristizalo u arhitektonski biro.
Kemal je bio vie nego zadovoljan. Moemo ga oekivati svakog trenutka,
rekao je.
Nekoliko sekundi kasnije, zauli smo brujanje arhitektinog rejnd rovera i
uurbani bat njegovih koraka. Usledila je serija uvreda, a potom i pretnji. Arhitektino
lice je postalo toliko zajapureno da sam se uplaio da e ga srce izdati.
Tada sam zatraio da mi vrati novac koji sam uplatio na njegov raun. Usledio je
rafal izvinjenja i opravdanja.
Nai prijatelji bi voleli da dodirnu slike, rekao je Kemal.
Arhitekta je osmotrio njihove zamaene prste i kosti razbacane po podu. U
oajanju se pljesnuo po obrazima, a onda priao svom stolu i ispisao ek.

Bliio se Boi. Iako nisam odgajen kao hrianin, uivao sam u potroakoj
groznici i prazninom dekoru. Sada kada je Arijana imala skoro tri godine, eleo sam
da joj kupim boinu jelku.
Kemal je dostojanstveno sasluao moj plan, a onda je rekao: Ovo je islamska
zemlja. Boi Bata ne zalazi u ove krajeve.
Zapuio sam Arijanine ui i prostrelio ga pogledom. Boi Bata dolazi kod svih
deaka i devojica, bre-bolje sam objasnio, bez obzira na to gde oni ive!
Ubrzo nakon toga, upustili smo se u potragu za boinom jelkom. Prvo smo se
odvezli do pomodarskog Marifa. Ako postoji bilo kakva ansa da Boi Bata svrati u
Maroko, razmiljao sam, to je sigurno prvo mesto koje e posetiti. Nedelju dana uoi
praznika, zapadni svet se preputa fanatinoj kupovini poklona, uivanju u opasno
kalorinoj hrani i gledanju unedogled repriziranih TV programa. Tokom boine
nedelje, londonske ulice su obino toliko zakrene da jedva uspevate da se probijete
kroz masu. Ako vam poe za rukom da se progurate u neku od prodavnica, uskoro
otkrivate da je va trud bio uzaludan jer su svi rafovi opustoeni kao da je tuda
nedavno protutnjala horda varvara.
Oekivao sam da u u Marifu zatei bar deli te atmosfere. Meutim, na moje
ogromno iznenaenje, tamo nisam primetio apsolutno nita to bi ukazivalo na
142

predstojei praznik. Nije bilo vetakog snega i pevaa prazninih pesama, Boi
Bate, sanki i irvasa, kao ni urki u izlozima mesara. A, to je najgore od svega, nigde
nisam ugledao ak ni jednu jedinu jelku. Ulice su bile potpuno puste.
Ako elite Boi, rekao je Kemal, vratite se u Evropu.
Ne idem kui bez jelke, rekao sam. Nikad vie ne bih mogao da pogledam
Arijani u oi.
Kemal je okrenuo volan i iz sve snage nagazio gas. Napustili smo Marif i zali u
jednu od luksuznih stambenih etvrti. Nekoliko minuta kasnije, obreli smo se na
mestu koje je podsealo na rasadnik. Unutra smo zatekli oveka kome je bila
amputirana jedna aka. Spavao je, zavaljen u stolici.
Imate li neku jelku? upitao je Kemal, pokuavajui da ga razbudi.
ovek je zakiljio na jedno oko, protrljao nos patrljkom i pokazao ka skupini
slabanih mladih stabala.
Eno, promrmljao je, ono tamo vam je jelka.
Skrenuo sam pogled u tom pravcu i ugledao malo palmino stablo.
To nije jelka, odbrusio sam. To je urmina palma. Nisam ba toliko oajan da
ne vidim razliku!
ovek je zatvorio oi, i dok smo stigli do vrata, ve je glasno hrkao.
Vratili smo se u dip. Tenzija je rasla. Obeao sam Arijani da u joj doneti visoku
miriljavu jelku. Iako je jo uvek bila mala, ona je u svojoj glavici ve bila stvorila
jednu krajnje specifinu predstavu o Boiu. U toj predstavi, jelka je bila u sreditu
svega. Bez jelke nije moglo biti ni irvasa, ni arapa u kojima su se skrivali pokloni,
ni Boi Bate.
Moemo pogledati na jo jednom mestu, rekao je Kemal, ponovo nagazivi na
gas. To nam je poslednja ansa.
Jurili smo kroz Kazablanku, ponovo prolazei kroz luksuznu stambenu etvrt i
novi deo grada. Neto kasnije, moderne graevine su poele da uzmiu pred
zgradama u art deco stilu. Kemal je pritisnuo konicu. Dip je poskoio i stao. Gde
god bih se okrenuo, vredni ljudi su istovarali kutije nepoznatog sadraja. Bilo ih je
na hiljade i sve su bile oznaene nerazumljivim kineskim slovima. inilo mi se kao
da prisustvujem snimanju nekog kung-fu filma iz sedamdesetih godina dvadesetog
veka. A onda sam shvatio da se nalazim na istom onom mestu gde sam sa Zohrom
svojevremeno kupio kolski pribor za decu iz bidonvila.
Kemal se izgubio s vidika da bi se kroz nekoliko minuta vratio nazad nosei
pljosnatu kartonsku kutiju. S jedne strane sam ugledao neki natpis
na kineskom, a s druge nedvosmisleni simbol opasnosti lobanju sa ukrtenim
kostima. Otvorili smo kutiju. Unutra sam pronaao najotrcaniju i najnekvalitetniju
vetaku jelku koja se moe zamisliti. Kemal je istog trenutka bacio cigaretu kroz
prozor.
143

Samo jedna varnica, objasnio je, i ta jelka e se pretvoriti u buktinju.

Krenuli smo nazad, nosei Arijani kinesku jelku koja je prosto prizivala poar.
Usput sam nagovorio Kemala da svratimo do Habusa. eleo sam da kupim delabe
za decu. Ti odevni predmeti u Maroku imaju univerzalnu primenu. Moete ih nositi
napolju umesto kaputa, a moete ih koristiti i kao dnevnu odeu, pa ak i kao bade
mantile. Pred nama je bio itav niz radnji specijalizovanih za prodaju delaba.
Krenuli smo od vrata do vrata, razgledajui boje i dezene i razmiljajui o tome koja
bi bila realna cena izloene robe. Kad god bih pronaao delabu koja je bila dovoljno
lepa, kvalitetna i mekana na dodir, Kemal bi se razjareno sjurio ka izlazu, zasipajui
prodavca bujicom uvreda.
Taj ovek je lopov, urlao je. U trenucima naroite inspiracije bi dodao:
Dabogda mu demoni iupali jezik zbog takve drskosti!
Cenkanje se na Istoku smatra veoma asnom tradicijom, a marokansko drutvo u
tom pogledu ima jedan od najrazvijenijih sistema na koje sam naiao. Tamo moete
pronai prave eksperte u toj vetini. to se mene lino tie, ja sam obino spreman
da platim koji novi vie ako u time utedeti na vremenu i izbei rizik da ostanem
bez onoga to sam naumio da kupim. Meutim, ljudi koji su roeni i odgajeni u
Maroku smatraju da povlaenje s pregovarakog fronta predstavlja istu
neodgovornost. To je za njih pitanje asti. Ako preskoite fazu cenkanja, nanosite
veliku sramotu radnji u koju ste uli.
U turistikim prirunicima esto moete proitati kako je poeljno da, kad u
Maroku krenete u kupovinu, sa sobom povedete nekog od tamonjih itelja.
Meutim, ono to tamo ne pie to je da e osoba koju ste poveli u tom sluaju
najverovatnije staviti veto na sve to ste naumili da kupite, pa ak i pokuati da se
fiziki obrauna s vlasnikom radnje ukoliko smatra da je on svojom drskou
oskrnavio vau ast.
Sve u svemu, Kemal mi tog popodneva nije dopustio da kupim ni jednu jedinu
delabu. ak je upozoravao prodavce da e imati posla s njim ako pokuaju da mi
utrape delabu iza njegovih lea.
Prvo u da izmlatim trgovca, pretio je, a onda u da mu banem na kuna vrata
i da se razraunam s njegovom porodicom i prijateljima. Sve u ih nauiti pameti!
Kemal mi se zaista dopadao i esto mi je bio od velike pomoi. Meutim, kad god
bih ga poveo u kupovinu, ispostavljalo se da je imao velikih problema sa
samokontrolom. Rekao sam mu da malo olabavi.
Ma, vi to ne shvatate, objasnio je. Mi tako pazarimo. Zahvaljujui tome, nae
drutvo opstaje ve hiljadu godina. Onog trenutka kad bismo dopustili da nas trgovci
peljee onako kako im se prohte, itav sistem bi se sruio kao kula od karata.
Pre nego to smo napustili Habus, smislio sam neko opravdanje kako bih se
nakratko razdvojio od Kemala i mugnuo u dvorite u kojem sam za vreme
144

Ramazana naiao na izuzetno lep panski trpezarijski sto. Provirio sam u

antikvarnicu i u njenom zadnjem delu spazio eljeni predmet, pretrpan gomilom
drangulija. Eskivirao sam Kemalovo drutvo jer mi je bilo jasno da je u prilino
loem raspoloenju. Trgovac je sedeo u svojoj pletenoj stolici. Priao sam mu i
upitao ga za cenu.
Taj sto vam je izgleda ba zapao za oko, rekao je, tiho se nakaljavi.
Dobro ste primetili, odgovorio sam. Kad bih ga kupio, bio bih najsreniji
ovek u Maroku.
Trgovac se lukavo osmehnuo, protrljavi vrhove prstiju. Poto vam se toliko
dopada, cena je u meuvremenu skoila, nadmeno je rekao. Sada kota est hiljada
dirhama ili, ako vam je lake, est stotina dolara.

145

DVANAESTO POGLAVLJE
Pas zalaja, ali karavan nastavi svojim putem.
VEE UOI NOVE GODINE BILO JE PUNO NADE. inilo nam se da, poput
zmije koja odbacuje svoju staru dotrajalu kou, i mi sami za sobom ostavljamo stare
probleme, grabei krupnim koracima ka novom poetku koji je odisao beskrajnim
mogunostima. Odluka koju sam doneo u to sveano vee bila je da u narednoj
godini okrenem novi list, da postanem gospodar svojih postupaka i vrhovni autoritet
u Kalifovoj kui. Dok su proticali poslednji minuti meseca decembra, zaneseno sam
objanjavao Raani kako vie neu doputati da me uvari, imam, Kemal, majstori i
svi ostali zamajavaju svojim priama i vuku za nos.
Kucnula je pono. Nazdravili smo, sruili niz grlo po gutljaj oporog marokanskog
vina i izgovorili svoje molitve. Pomolio sam se za godinu punu lepih i znaajnih
dogaaja, lienu bilo kakvih trzavica i neprijatnih iznenaenja.
Deset minuta kasnije, bili smo spremni za spavanje. Zavukao sam se ispod
pokrivaa i zatvorio oi. U bidonvilu je bilo neverovatno tiho. Nije se ulo ak ni
njakanje magaraca. Jedini zvuci koji su dopirali do mojih uiju bili su um morskog
povetarca koji je njihao lie eukaliptusa i huk sove koja je dozivala svoju srodnu
duu. U sirotinjskoj etvrti se niko nije zanosio takvim triarijama kao to je doek
Nove godine. Takve stvari bile su rezervisane za imune i razmaene ljude koji nisu
imali pametnija posla.
Petnaest minuta nakon ponoi, pozvonio je mobilni telefon. S druge strane sam
zauo Kemalov glas. Zvuao je pripito. Iskrsnuo je jedan problem, rekao je.
Kakav problem?
S kamiondijom.
ta se desilo s njim?
U zatvoru je.
ta ja imam s tim?
Kemalov glas je zadrhtao. Preko njega nabavljamo pesak, rekao je.
U nekoj normalnoj situaciji ne bih bio ni najmanje zabrinut zbog toga to je
policija nekog kamiondiju spakovala u zatvor i zapjenila sadraj njegove prikolice.
Meutim, kao to mije Kemal jasno stavio do znanja, taj kamiondija je predstavljao
veoma vanu kariku u sistemu stvari. Ako bismo ostali bez njega, na ivot bi istog
trenutka mogao iskoiti iz koloseka. Bez njega vie ne bismo mogli da nabavljamo
pesak po bagatelnim cenama, a bez peska bismo mogli da se pozdravimo sa
stavljanjem bedmata. Ako bi podovi ostali nepoploani, morali bismo da odloimo
146

stavljanje tadelakta, a sve dok taj posao ne bude gotov ne moemo da preemo na
sreivanje kupatila. U veoma kratkom roku, objanjavao je moj asistent prorokim
glasom, radovi u kui bi potpuno stali. Takvo stanje stvari, nastavljao je Kemal,
moglo bi ugroziti zdravlje moje dece, to bi rezultiralo time da Raana spakuje
kofere i zatrai razvod. Bili su to prilino radikalni zakljuci.
Postoji samo jedan nain da spreimo tvoj razvod, turobno je rekao. Moramo
pod hitno izvui kamiondiju iz zatvora.
Prolo je svega sat vremena od nastupanja Nove godine, a Kemal i ja smo ve bili
u dipu koji je jurio praznim priobalnim putem, vozei nas ka izlazu iz grada.
Napolju je bilo mrano, vetrovito i sablasno. Bila je to jedna od onih noi kada vas
spopadaju misli o natprirodnim stvorenjima i zlim silama. Kemal je bio isuvie pijan
da bi vozio, ali uprkos tome seo je za volan. Hvalisao se kako poznaje svaku krivinu
i svaku rupu na tom drumu i kako bi mogao voziti ak i vezanih oiju. Dok smo
krivudali ka jugu, priao mi je o kamiondiji koji se, kako sam saznao, zvao Abdul
Hak.
Poeo je da radi za nau porodicu jo kao dete, objasnio je Kemal. Njegov otac
i njegov deda takoe su radili za nas. Je l sad razumete zato ne mogu da ga ostavim
na cedilu? Ako on zapadne u neku nevolju, porodina ast me obavezuje da mu
pomognem.
Zbog ega je zavrio u zatvoru?
Ma, to je kod njega ve klasika, rekao je Kemal.
ta to?
Kurvanje.
Kemal je iskoio iz dipa i zateturao se ka zatvoru. Stidljivo sam krenuo za njim.
Deurni policajac je objasnio kako e Abdul Hak ostati u pritvoru mesec dana.
Vozaka dozvola e mu biti oduzeta, kamion stavljen na aukciju, a tovar kvalitetnog
peska puten u prodaju. Situacija uopte nije mirisala na dobro, ali u Maroku se loa
srea moe u tren oka preokrenuti.
Prolo je svega dva sata od nastupanja Nove godine, a nas dvojica smo ve uspeli
da podmitimo uvare, da oslobodimo Abdula Haka i spasemo dragoceni tovar.
Oseao sam se fantastino. Bio je to jedan od najvelianstvenijih i najupeatljivijih
trenutaka koje sam doiveo u Maroku. Nadao sam se da je to to nas je Nova godina
ve na samom poetku nagradila tako neoekivanim trijumfom predstavljalo
znamenje srenih dogaaja i ishoda koji su nas oekivali u predstojeem periodu.

Drugi problem s kojim smo se suoili u Novoj godini ticao se Hamze i njegove
porodice. Oni su se do tada ve bili odomaili u gostinskoj kuici na kraju
povrtnjaka koju sam im ustupio kada su ostali bez krova nad glavom. Njegova
supruga je jednu polovinu dana provodila kuvajui paprika i dinstajui meso, a
drugu perui brda i brda prljavog vea. Koliko god da je radila, koliina vea se
147

naizgled uopte nije smanjivala. Hamza i njegova supruga su imali pet sinova, od
kojih je najstariji imao devet godina, a najmlai nepunih godinu dana. Svaki od
deaka bio je pljunuti otac ako zanemarimo njegove duge kicoke brkove.
Jo iste veeri kada su potraili utoite u Dar Kalifi potrudio sam se da Hamzi
stavim do znanja da gostinska kuica predstavlja samo privremeni smetaj, dok ne
podignu novu straaru u bidonvilu. uvar je obeao da e se iseliti u najkraem
moguem roku, im se oporave od udarca koji im je sudbina nanela i pregrupiu
snage. Meutim, kako su dani prolazi postajalo je sve oiglednije da je on tu kamenu
gostinsku kuu, koja je raspolagala takvim pogodnostima kao to su struja, toalet i
zasebni vrt, ve smatrao svojim stalnim boravitem. Probio je ak i nova vrata kako
bi njegovi prijatelji iz sirotinjske etvrti mogli nesmetano da ga poseuju. Pre nego
to smo postali svesni toga ta nas je zadesilo, divlji psi, magarci, pacovi i ulini
prodavci poeli su da se vrzmaju po dvoritu. Iz dana u dan, bidonvil je sve dublje
prodirao u nau teritoriju. Nervozno sam grickao usne i pokuavao da se
kontroliem, sve do prvog jutra nove godine kada je situacija dobila neoekivan obrt.
Raana i ja smo sedeli na balkonu pod bletavim suncem. Uivao sam u
januarskom miru. A onda je tiina odjednom bila naruena zvucima komeanja i
uzrujanosti. Prvo smo zauli snanu lupu, da bi nakon toga usledili uspanieni povici
i vapaji oajanja.
ta li se to deava? upitala je Raana.
Pre nego to sam stigao da odgovorim, primetio sam Osmana kako tri ka kui.
Medved ga je pratio u stopu.
Brzo doite! povikali su gotovo uglas. Rue nam kue!
Krenuo sam ka bidonvilu da proverim ta se deava. Na mestu gde su uvari
iveli bila je okupljena grupa ljudi. Vrzmali su se naokolo, kao da su tu bili po
neijem nalogu. Nije bilo ni traga od onog intenzivnog oseanja panike i straha koje
je lebdelo u vazduhu one noi kada je sruen Hamzin dom.
Osman me je poveo do ruevina.
Evo ta je ostalo od moje kue tuno je rekao. Tu sam ja iveo sa svojom
suprugom i etvoro dece. Bili smo tako sreni u svom skromnom domu.
Utueno je pokazao na gomilu kamenja, cigala i talasastog lima.
A ovde sam ja iveo, tugaljivo je rekao Medved.
Skrenuo sam pogled ka gotovo identinoj gomili kamenja i lima. Odmah mi je
zapalo za oko da ruevine uopte nisu delovale onako haotino kao to bi se moglo
oekivati. Nije bilo ni traga od one pustoi koju buldoeri po pravilu ostavljaju za
sobom. Stekao sam utisak da buldoeri nisu imali nikakvog udela u tome, ve da su
uderice preko noi bile paljivo rastavljene na sastavne delove, poput dejih kua
od kockica.
Nigde ne vidim buldoere, sumnjiavo sam rekao.
148

Otili su, objasnio je Medved. Zavrili su posao i odmah se vratili nazad!

udi me da ih nisam uo.
Doli su usred noi, ubacio se Osman. Bilo je strano.
Bio sam budan itave noi, odgovorio sam. Nemogue da ih nisam uo.
Osman i Medved su razmenili nekoliko uspanienih pogleda.
Ma, bili su to neki specijalni buldoeri, rekao je Osman nakon dueg
premiljanja. Motori su im bili umotani u ebad kako ne bi pravili buku.
Ispred tobonjih ruevina njihovih domova stajale su dve gomile pedantno
poslaganih stvari. Osnovni komadi nametaja, jastuci i ebad, lonci, erpe i neto
dejih igraaka. Pored prve gomilice bila je postrojena Osmanova porodica, dok je
pored druge stajala Medvedova svita. Njihove supruge i deca su me stidljivo
posmatrali oima punim nade, kao da su od mene oekivali da ih uvedem i neki novi
i lepi svet.
Upitao sam ih gde sad planiraju da ive. Doekao me je spreman odgovor. uvari
i njihove porodice su oigledno ve bili napravili dogovor oko podele teritorije.
Zgrada na rubu vrta je prazna, prozborio je Osman.
Ba kao i sobe kod teniskog igralita, ubacio se Medved.
Nae supruge su trudne tiho je dodao Osman, oborivi glavu.
Zagledao sam se u dvojicu mukaraca, njihove porodice i ono malo stvari koje su
posedovali. Potom sam se okrenuo i bacio pogled ka Dar Kalifi. Odatle posmatrana,
kua je delovala kao sigurna zatiena oaza, kao utoite spremno za prihvat
izbeglica. Po ko zna koji put, proklinjao sam sebe to sam tako slab na ljudsku
nesreu.
U redu, rekao sam. Onda je najbolje da odmah poemo tamo.
etvrtog januara, Kemal se konano pojavio. Bio je u prilino loem stanju. Oi
su mu bile zakrvavljene, a ruke su mu se tresle. Objasnio mi je da mu je neko utrapio
bocu loeg ruma.
Tri dana sam bio komiran, grozniavo je rekao. Sigurno su mi uvalili neki
otrov prokrijumaren iz panije... Kazablanka je puna takvog pia.
Dok si ti spavao, mi smo dobili nove stanare, natuknuo sam.
Odveo sam ga do terase, odakle se pruao pogled na vrt. Deca su trkarala na sve
strane. Deaci su se kokali meu sobom i gaali se blatom, a devojice su igrale
kolice na senovitim stazama. Njihove majke su pretvorile jedan deo dvorita u
zajedniku perionicu. Sapunjale su ve i udarale ga prakljaama. U blizini su bili
okupljeni njihovi roaci i prijatelji. Neki su ljutili povre, neki su razgovarali, a neki
su se jednostavno bakarili na suncu.
ta sam drugo mogao? nervozno sam rekao.
Napravili ste stranu greku, rekao je Kemal. Sad kad ste ih pustili unutra,
nikad ih se vie neete otarasiti.
Ali neemo dugo moi ovako. Mora postojati neki nain da ih se reimo.
149

Kemal je protrljao oi i spustio se na stolicu. Smisliemo neto, rekao je.

Prva nedelja januara ve je bila na izmaku kada sam konano pronaao malo
vremena da prelistam dnevnike koje mi je deda ostavio u naslee. Arijana je plakala
na sav glas jer su joj nai mali stanari oteli lutke i iskidali im ruke i noge. Raana je
kljuala od besa to nam je posluga preuzimala posed pred roenim oima. Vritala
je na mene, analizirajui moj psiholoki profil i objanjavajui kako je moja silna
velikodunost zapravo podstaknuta oseajem krivice. Iskrao sam se iz Kalifove kue,
proao kroz sirotinjsku etvrt i zauzeo busiju u oblinjem kafeu, okruen gustim
oblacima dima.
Otvorio sam prvu od dve masivne sveske presvuene crvenim platnom. Pred
mojim oima su zatitrala besprekorna slova ispisana tamnoplavim mastilom. Ve na
prvim stranicama, zatekao sam upozoravajuu ispovest koja je imala dodirnih taaka
sa situacijom u kojoj sam se i sam obreo.
Afifa, kuna pomonica, nastavlja sa svojim bezobrazlukom, pisao je moj deda na
poetku dnevnika. Ve izvesno vreme odnosi moje povre kui, zamenjujui ga
nekvalitetnim plodovima koje je kupila pri dolasku na posao. Iz nekog razloga veruje
da ja ne primeujem ta se deava. Ba to me najvie i vrea u njenom ponaanju. Ja
moda jesam star i kratkovid, ali nisam slep!
itao sam dalje, okreui stranice ispunjene dedinom hipohondrijom, beskrajnim
spiskovima lekova koje je pio na sopstvenu ruku i daljim albama na raun kune
pomonice.
uo sam kako se jednoj prijateljici hvali kako ima potpunu kontrolu nada mnom.
Rekla je da sam ja kao malo dete i da mi je potrebna vrsta ruka. Da ovek
nepoveruje! Najradije bih je otpustio, ali ona bi u tom sluaju sigurno pronala
nain da mi se osveti.
Sledili su dalji izvetaji o dedinom zdravstvenom stanju i o vlanoj zimskoj klimi
u Tangeru. A onda sam naiao na sledei pasus:
Konano sam pronaao Afifinu Ahilovu petu. Postoji samo jedna stvar koja tu
goropadnicu ispunjava uasom, istinskim uasom. Jednom prilikom sam je zatekao
kako pokuava da deifruje ovaj dnevnik. Ali, hvala bogu, ona ne ume da promuca
ak ni jednu jedinu re engleskog tako da i dalje ne zna da sam otkrio njen najvei
strah strah od dina.

Druge nedelje januara, u goste su nam doli prijatelji iz Londona. Molio sam sve
nae poznanike da nam jo uvek ne dolaze u posetu, navodei kao razlog zapanjujue
loe ivotne uslove. Upozoravao sam ih da se u veini soba uopte ne moe boraviti,
da u kui nema tople vode, da smo zapoeli s renoviranjem koje se razvuklo
unedogled i da jedini put do naeg doma vodi preko blatnjave sirotinjske etvrti. A
150

sada smo, kao da sve to ve nije bilo dovoljno, na vratu imali jo i uvare, njihove
porodice i legiju njihovih roaka i prijatelja.
Napustio sam Evropu da bih utekao od naih pseudoprijatelja. Pseudoprijatelji su
sasvim uobiajena pojava u Londonu. To su ljudi ije biste drutvo najradije izbegli,
ali koji vas nikad ne ostavljaju na miru. Ja sam bio okruen stotinama takvih ljudi.
Bio sam svestan da je moja vrednost u njihovim oima poivala prvenstveno u tome
to se moje lice u nekoliko navrata pojavilo na televiziji. Svakog meseca smo bili
saletani raznim drutvenim obavezama, pozivima da se pojavimo na mestima koja
nas uopte nisu zanimala. Napravio sam spisak nasuminih opravdanja i prilepio ga
pored telefona. Ali pseudoprijatelji imaju esto ulo. Oni uvek mogu da provale da li
je neko opravdanje autentino ili proitano sa spiska. A sada, kada smo kupili
ogromnu kuu na egzotinoj adresi u blizini mora, vest se pronela naokolo brzinom
svetlosti.
Nai pravi prijatelji bili su isuvie lepo vaspitani da bi se sami pozvali. A ak i
ako bi izrazili elju da nas posete, obavezno bi napomenuli kako e odsesti u hotelu.
Za razliku od njih, pseudoprijatelji nisu imali nikakvih skrupula. Oni su obino
kretali na put u punom sastavu, s decom i gomilom prtljaga napakovanim u
porodine automobile. Svi su imali gotovo identinu viziju idealnog odmora
besplatno boravite na obali mora sa obiljem lokalne hrane, vina, peska i sunca. I, to
je najgore od svega, svi oni su gotovo po pravilu oekivali da mi za to vreme
potpuno batalimo sopstvene ivote i obaveze i da im se svesrdno stavimo na
raspolaganje, ispunjavajui svaki njihov hir.
Prvi gosti koji su se pojavili u novoj godini bili su Frenk i Lulu. S njima smo se
upoznali nekoliko godina ranije zahvaljujui mom interesovanju za mumificirane
glave koje su pravili pripadnici peruanskog plemena Suar. Frenk je bio nervozan
Englez, a njegova supruga goropadna Bavarka koja je blago hramala pri hodu. Doli
su zajedno sa svoje etiri plavokose keri, od kojih je najstarija imala deset godina.
Svuda su putovali u svom japanskom porodinom automobilu.
Bilo je rano jutro i Raana je otila u kupovinu s naom spremaicom. Arijana i ja
smo sedeli u vrtu, krijui se od naih zloestih malih stanara, kada sam zauo
prodoran glas bavarske domaice koji je nadjaao uobiajenu vrevu sirotinjske
etvrti. Trenutak kasnije, na kunom prilazu sam ugledao elegantne aerodinamine
obrise japanskog automobila.
Lulu je prva izletela napolje. Otvorio sam vrata jo pre nego to je stigla da
pozvoni. Progurala se pored mene bez ikakvog pozdrava, unuvi mi usput par
dejih flaica.
Stavi mleko da se zagreje, rekla je zapovednim tonom. Treba da bude iste
temperature kao i telo!
Promrmljao sam neto u znak pozdrava, ali Lulu je ve bila na drugom kraju
kue, praena svojim kerima koje su koraale postrojene po visini, kao ruske
151

babuke. Papuar Frenk je jo uvek bio u automobilu. Za njim je bila naporna vonja
kroz Englesku, Francusku, paniju i pola Maroka, sa pitbulkom koja mu je
neprestano visila za vratom. Sada je oigledno iskoristio priliku da provede koji
trenutak u blaenoj samoi i tiini. Otvorio sam vrata automobila i pruio mu ruku.
Zdravo, stari mome, rekao je slabanim glasom. Dakle, tu ste se nastanili.
Pozvao sam Osmana da nam pomogne oko prtljaga, ali on je bio isuvie zauzet
porodinim obavezama da bi se javio na dunost. Uputili smo se ka kui, vukui
kofere i vree za spavanje, pribor za pecanje, platnene lealjke, tapove za golf i
deje rolere. Nakon to smo prebacili otprilike polovinu stvari u salon, Lulu mi je
konano prila.
Ovo je obina ruina, zareala je. Ne shvatam otkud vam smelost da zovete
ljude u goste kad ivite u takvim uslovima.
Taman sam se spremao da odbrusim kako mi nikog nismo ni zvali u goste, ali
odustao sam kada sam video Frenkovo umorno utueno lice.
Stigli ste usred renoviranja, rekao sam, ali raistili smo nekoliko soba gde se
moete smestiti. Bie vam kao na kampovanju, ali ta je tu je. Trenutno vam ne
moemo prirediti bolji doek.
Pitbulka je razvukla usne u opaki kez, otkrivi svoje onjake. Proverila sam ime
raspolaete, rekla je, i pronala sam jedan uukani sobiak u onom dugakom
hodniku.
To je naa soba, rekao sam.
Oh, zaista? procedila je Lulu. Pa, mislim da ete privremeno morati da nam je
ustupite.
Potom je pokazala prstom ka prtljagu, naloivi Frenku da ga prenese do sobe.
Lulu, njene kerke, polovina prtljaga i njen napaeni suprug smestili su se u naem
porodinom kutku i ubrzo utonuli u blaen san. Pitao sam se kako u to saoptiti
Raani. Nisam imao mnogo vremena za razvijanje strategije. Nekoliko minuta
kasnije, ona se pojavila na vratima.
Stigli su nam gosti! uzviknuo sam, pokuavajui da zvuim raspoloeno.
Mnogo gostiju!
Jesu li se udobno smestili?
Nema razloga za brigu, odgovorio sam. Mislim da im je prilino udobno.
Napravio sam kratku pauzu. Uselili su se u nau sobu.
Svaki brak predstavlja niz dobrih i loih trenutaka. Vetina branog ivota se
sastoji u tome da sebi priutite to vie dobrih trenutaka, a da loe svedete na
minimum. Pa ipak, moram priznati da je taj trenutak, dok smo stajali pred
zakljuanim vratima sopstvene spavae sobe, bio jedan od najgorih koje sam doiveo
u celokupnoj branoj karijeri. Raana me je prostrelila tako ledenim pogledom da
sam pomislio da e se vazduh izmeu nas pretvoriti u gleer.
Ta ena je prava rospija, rekao sam. Odmah je preuzela kontrolu. Nisam imao
152

nikakvog izbora.
Idemo u hotel, i to odmah, rekla je Raana glasom koji nije doputao ni
najmanji prigovor.
Dok su Lulu i Frenk spavali, oporavljajui se od napornog puta, mi smo se
iunjali iz kue. Trideset minuta kasnije, ve smo iznajmili apartman u luksuznom
hotelu u etvrti podignutoj u art deco stilu. U svom novom boravitu zatekli smo
udobne sofe, perjane jastuke, parfimisane sapune, bademantile sa kitnjastim
monogramima i neiscrpnu koliinu tople vode.
ta misli da veno ostanemo ovde? rekao sam.
Ne moramo veno, ali bar dok oni uljezi ne napuste kuu, odgovorila je
Raana.
Tako smo i uinili.

Nakon pet dana i noi provedenih u apartmanu s luksuznim tepisima, miriljavim
kupkama i sobnom uslugom, odluili smo da se vratimo u Kalifovu kuu. Ja sam
krenuo u izvidnicu kako bih proverio da li je automobil boje safira napustio na
kuni prilaz. inilo se da jeste. Nigde nije bilo ni traga od Lulu, Frenka i njihovih
devojica s kosom boje lana. Jedini pokazatelj da su uopte boravili tu bila je poruka
ispisana rukopisom iz kojeg su sevale varnice besa.
Pa gde ste vi??? pisalo je. Ovo je pakao na zemlji. Neko neprestano urla sa
damije, psi ree, magarci njau. Sa svih strana samo buka i mete. Osim toga, nema
ni tople vode, a vrt je pun nekih divljih i neotesanih ljudi. Ovo je POSLEDNJ1 put da
smo vam doli u goste! Lulu.
Sutradan se pojavio Kemal. Nisam ga video skoro itavu nedelju. Kao i obino,
nije uopte pominjao gde je bio niti zato mi se nije javio. Takvo ponaanje mi je
isprva bilo neobino, ali kasnije sam ustanovio da je to u Maroku sasvim normalna
pojava. Kada neko izostane sa posla, on se uopte ne osea dunim da se izvinjava
niti da izlae detaljne razloge za svoje odsustvo. Rekao sam Kemalu da mi koji smo
odrasli u Evropi uvek nastojimo da pruimo neko objanjenje, pa makar to bila i
ista la. to due neko odsustvuje s posla, oekuje se da njegova la bude utoliko
detaljnija i ubedljivija. On je samo klimnuo glavom i obeao da e zapamtiti savet.
ta emo sa uvarima? upitao sam ga, nadajui se da je neto smislio. Situacija
izmie kontroli. Prosto me isteruju iz pameti.
Kemal je pucnuo prstima. Radim na tome, odgovorio je.

Sada kada su se uvari sa svojom brojnom svitom naselili na mom posedu, dobio
sam priliku da iz prve ruke upoznam jedan od drevnih obiaja istonog sveta. Taj
obiaj se ponekad opisuje frazom iveti na Abdulovoj grbai. im neko uspe da se
zaposli, svi ostali diu ruke od onog ime su se do tada bavili i ive kao pijavice na
153

njegov raun. To neminovno rezultira situacijom u kojoj normalna plata nikada ne

moe podmiriti sve potrebe. to ste due zaposleni, treba vam sve vie novca kako
biste mogli izdravati sve one koji su se priljamili uz vas. Svako ko je sebi uspeo
da obezbedi dobar stan i pristojan posao moe napraviti podui spisak osoba koje se
lepuju na njegov raun.
Vest o dobroj srei koja je zadesila uvare i njihove porodice irila se
zapanjujuom brzinom. U roku od dva ili tri dana od useljenja, sva blia rodbina je
ve bila posetila njihove nove domove. Osmotrili su situaciju, neko vreme se vrzmali
po dvoritu, a potom se vratili u svoje straare u bidonvilu.
Do kraja prve nedelje, glasine o tome kako su uvari na udesan nain reili svoju
stambenu situaciju stigle su ve i do unutranjosti zemlje. Roaci su poeli da
pristiu sa svih strana. Osmanova braa od strieva su stigla iz Nadora, gradia koji
se nalazio na jedan dan vonje autobusom. Nakon toga je doao Hamzin ujak koji je
iveo u planinskim predelima Visokog Atlasa, a potom i tetka Osmanove supruge.
Prolo je jo nekoliko dana i vest se za to vreme pronela do najudaljenijih krajeva
Maroka. Sporadine posete su prerasle u pravu najezdu gostiju. Svakog dana je
stizalo na desetine dalekih roaka i prijatelja, privuenih mitom o njihovim
raskonim novim domovima. Posetioci su dolazili rasklimatanim seoskim
autobusima, na magareim zapregama, na kolima natovarenim senom, pa ak i
peke.
Neprestani priliv gostiju podrazumevao je da su uvari za sve njih morali
obezbediti smetaj i hranu. Ako im ne bi ukazali dolino gostoprimstvo, time bi
bacili veliku ljagu na ast svoje porodice. Ljudi koji su preplavili Dar Kalifu nisu
natovarili velike obaveze na vrat samo uvarima, ve i njihovom patronu.
Po jednom od nepisanih pravila arapskog sveta, od poslodavca se oekuje da vodi
rauna o svojim radnicima. Radnici zbog toga ne pokazuju neku naroitu zahvalnost,
ali poslodavci to i ne oekuju od njih. Kad god bi mojim uvarima zatrebala
pozajmica, oni su bez ikakvog ustruavanja traili da im izaem u susret. Znali su da
mi se s punim pravom mogu obratiti za pomo. Meutim, sada kada su na vratu
imali toliko roaka i prijatelja koje je trebalo bogato ugostiti, shvatili su da e se
uskoro nai na rubu finansijskog kraha.
Ponekad bi prolo i po nekoliko dana a da ih uopte nisam video. Bili su toliko
zauzeti ispunjavanjem porodinih prohteva da nisu imali vremena za svoje
uobiajene dunosti. Spoljni rubovi nae oaze ostali su bez ikakvog nadzora. Hrpe
opalog lia leale su po dvoritu, a nemaki ovar je nestrpljivo ekao da mu neko
donese hranu. Nisam im nita govorio jer sam nedavno i sam imao iskustva sa
nezvanim gostima.
U ivotu se esto deava da se naizgled nereivi problemi nakon izvesnog
vremena sami od sebe razree. Jednog velianstvenog bletavog jutra tree nedelje
154

januara, tri uvara su skrueno ula u sobu koju sam koristio kao kancelariju. Odmah
su poeli da objanjavaju kako su njihovi lepi novi domovi iz dana u dan privlaili
sve vie priipetlji i dabalebaroa.
Glas o Dar Kalifi je daleko dospeo, rekao je Medved, ilustrujui svoje rei
pokretima ruku.
Prvo su doli nai bliski roaci, rekao je Hamza.
Ali sad su nagrnuli i ljudi koje uopte ne poznajemo, rekao je Osman. Nae
ene su strano ljute. Po itav dan i no moraju da spremaju hranu za goste. Dvorimo
ih kao da smo im sluge. ak su nas izbacili iz naih roenih postelja.
Zbog toga smo, sveano je nastavio Hamza, odluili da se vratimo u
bidonvil.
Tamo nas niko nije uznemiravao, rekao je Osman.
Ali gde ete se vratiti? upitao sam. Kue su vam sruene.
uvari su se eretski osmehnuli. Misi mukil, to je najmanji problem,
odgovorili su gotovo uglas. Mi ne ivimo u palatama. Do sumraka emo ve imati
krov nad glavom.

Sutradan ujutru, posmatrajui dvorite s terase na krovu, sa zadovoljstvom sam
konstatovao da su uvari i njihovi nezvani gosti napustili posed. inilo mi se kao da
je cirkus napustio grad, ostavivi vakuum za sobom. Dar Kalifa je bila neobino tiha.
Bila je to prijatna promena. Raana i ja smo dorukovali na verandi, naglas se
pitajui da li su se dogaaji od prethodne dve nedelje zaista izdeavali, ili smo sve to
samo sanjali.
Popodne sam se uputio ka bidonvilu da posetim svoje uvare i pogledam kuice
koje su u tako kratkom roku sklepali. Na komadu zemljita koje se nalazilo na
pristojnoj udaljenosti od mesta gde su buldoeri poeli sa raiavanjem terena tri
uvara su podigla tri niske etvrtaste uderice. Kuice su bile sagraene od starih
cigala, a vrata i crep pokupljeni sa hrpe stvari koje smo izbacili iz Dar Kalife. Osman
je stajao pred svojim novim domom. Blistao je od sree.
Prilino je tiho sad kad su vai roaci otili, rekao sam.
Neka je hvala Alahu, odgovorio je on. ovek mora biti skroman ako eli da
uiva u ivotu.

Prolo je nekoliko dana, a onda je jedne veeri neko snano zalupao na ulazna
vrata. Otvorio sam i ugledao Kemala. Bio je naslonjen na dovratak, lice mu je bilo
obliveno znojem, a oi zakrvavljene. Pomislio sam da je opet preterao s piem.
Imam jednu vest za vas, rekao je.
Lou vest?
Ma, nikako! Ne moe biti bolja.
155

O emu se radi?
Kemal je podigao desnu ruku i poljubio vrhove prstiju. O katastarskom zavodu,
rekao je. O onom nestalom dosijeu.
Sluam te.
E pa ovako, poeo je Kemal. Kao to nam je obojici poznato, nekom
slubeniku je bilo naloeno da sakrije ili uniti taj dosije. Meutim, saznao sam da je
taj slubenik u meuvremenu otiao u penziju, pa sam se dao u potragu za njim.
Imao sam samo njegovo prezime i grubu predstavu o tome gde ivi. Poslednja etiri
dana proveo sam u toj misiji.
I jesi li ga pronaao?
Polako. Sve u vam ispriati. Kemal je obrisao lice ivicom koulje, a onda
nastavio: Kada sam konano otkrio gde stanuje, nisam ga zatekao kod kue.
Otvorila mi je njegova kerka. Ostavio sam joj malo brana, eera i jestivog ulja na
poklon. Takav je kod nas obiaj. Time pokazujete da dolazite u miru. Slubenik mi
se sino javio telefonom. Pristao je da se nae sa mnom. Kada smo se sreli, upitao
sam ga ta mi moe rei o Dar Kalifi. im je uo to ime, pogled mu se zacaklio.
ta si saznao o dosijeu?
Ne urite. I to e doi na red, rekao je Kemal. Zaposleni u katastarskom
zavodu su danas trajkovali. Trae vee plate. Slubenik me je pozvao da poem s
njim. Bio je besan to su ga tako rano poslali u penziju, pa je pri odlasku sa sobom
poneo sveanj kljueva. Otvorio je sporedan ulaz i tako smo se uunjali unutra.
Odveo me je do podruma gde se uva kompletna arhiva. Na hiljade i hiljade
polica s dokumentacijom o svakoj zgradi koja je podignuta u Kazablanki. Slubenik
je zamurio. Napravio je sedam koraka udesno, a potom dva ulevo. Zastao je,
otvorio oi i izvadio mali mesingani klju. Pred njim se nalazila zakljuana elina
kutija. Ubacio je klju u bravu i okrenuo ga.
ta je bilo unutra?
Dokumentacija o Dar Kalifi, ponosno je rekao Kemal. Kompletan dosije o
Kalifovoj kui!

156

TRINAESTO POGLAVLJE
Ako ti prijatelj da makar i obian kamen, prihvati ga kao rumenu jabuku.
MOJE ODUEVLJENJE ZBOG OTKRIA izgubljene dokumentacije o Dar
Kalifi bilo je kratkog veka. Poetni zanos splasnuo je pod teretom novog problema.
Kako mi je Kemal objasnio, bila je to stvar koja je mogla da me potpuno izbaci iz
igre ako ne bude bila brzo reena.
Treba vam dravljanstvo, nervozno je rekao. Bez ovdanjih papira, vi ste
otvorena meta.
Kako se to moe srediti?
Kemal je pucnuo prstima jednom, pa jo jednom. Brakom, rekao je.
Ali ja sam ve oenjen.
Niste me shvatili, rekao je on, skrenuvi pogled.
ta nisam shvatio?
Kemal je i trei put pucnuo prstima, ovog puta znatno glasnije nego ranije.
Moraete da uzmete jo jednu enu, rekao je.

Tog popodneva sam zauo agresivno kucanje na glavnom ulazu. Bila je to Madam
Nafisa, gangsterova supruga. U ruci je drala kratku indijsku cigaru, a na sebi je
imala dugu skupocenu bundu od lisijeg krzna. Dok je hodala, lisiji repovi su se
njihali u ritmu njenih koraka. Dve minijaturne lisije glave, sa sve iskeenim
eljustima, bile su priivene umesto naramenica.
Gangsterova supruga je nadmeno povukla dim. Sirotinjska etvrt e uskoro biti
sruena, rekla je. Buldoeri e raistiti itav kraj.
Kuda e svi ti ljudi?
Preselie se na neko drugo smetlite.
Ali niko od njih nema ni prebijene pare.
To je njihov problem.
Pitao sam se kuda vodi taj razgovor.
Madam Nafisa je obrisala nevidljivu esticu praine sa svoje ekstravagantne
naramenice. Kada se sav taj olo bude razbeao, nastavila je, ovo e postati
veoma cenjen kraj. Moi ete da prodate kuu i da zgrnete dobre pare.
Ne nameravamo da prodamo kuu, rekao sam. Lepo nam je ovde.
Gangsterova supruga je otresla pepeo na pod. Maroko je opasna zemlja,
procedila je, naroito za one koji nisu upueni u sistem.
Zaista?
157

Madam Nafisa je zakiljila oima, podozrivo me posmatrajui. Od tog pokreta,

koa na obrazima joj se toliko zategla da sam se uplaio da bi mogla pui kao ljuska
prezrelog paradajza. ekao sam da kae jo neto, ali ona se samo okrenula na
svojim visokim tiklama i krenula ka vratima, briui pod lisijim repovima.

Uopte mi se nije dopadala ideja da se ponovo oenim. To mi je izgledalo suludo,
budui da sam ve bio u srenom braku s Raanom. Taj predlog me je ispunio
tolikim nemirom da uopte nisam imao hrabrosti da ga pomenem svojoj supruzi.
Nisam znao kako bih pokrenuo tu temu. A opet, kao to mi je Kemal predoio, brak s
nekom Marokankom omoguio bi mi da za tren oka reim silne birokratske
probleme.
Siguran sam u to da vam moemo pronai pravu lepoticu, ubeivao me je
Kemal. Moda neku devojku iz planina. Samo vi to lepo prepustite meni i ja u vam
sve srediti.
Mora shvatiti jednu stvar, rekao sam. Raani se ta ideja uopte nee dopasti.
Pa, to je normalno. Prva supruga nikad ne eli da joj neko preuzme primat u
kui, odgovorio je on.
To bi bilo izvodljivo, skrueno sam nastavio, jedino pod uslovom da ta
devojka bude strano runa, tako da je Rane shvati kao pretnju.
Kemal je protrljao nos. Zato ste tako tvrdoglavi? rekao je. Mogli biste
okrenuti situaciju u svoju korist.

Ploice od terakote su stigle u runo izraenim korpama. U svakoj od njih se
nalazilo po dve stotine komada. Bile su suve i krte i imale intenzivnu ruiastu boju
smrznutog rose vina. Aziz je naloio svojim pomonicima da prebace korpe u
garau. Bilo ih je najmanje dvesta i svaka od njih je bila briljivo istovarena sa
jarkonarandastog kamiona koji je nedavno stigao iz Meknesa.
Nakon istovara, armija pomonika se bacila na otvaranje korpi i razvrstavanje
ploica. Ploice su bile etvrtastog oblika, sa stranicama neto duim od sedam i po
santimetara. Debljina je iznosila jedan i po santimetar.

158

Za razliku od masovno proizvedenih industrijskih ploica, runo pravljeni

bedmat se ne odlikuje naroitom ujednaenou. Boja svake ploice je znatno
varirala, od najblee ruiaste do intenzivne crveno-ljubiaste nijanse. egrti su
poeli da pripremaju prvu turu ploica. Dokotrljali su do kue etiri limena bureta od
po etrdeset galona i napunili ih vodom. Potom su unutra stavili ploice i ostavili ih
da se natapaju tri do etiri dana. U meuvremenu su poravnali podove i prekrili ih
slojem cementa, pripremivi ih za stavljanje ploica od terakote.
Najvea razlika izmeu zanatske prakse Istoka i Zapada sastoji se u izboru alata i
nainu njegovog korienja. Pre jednog veka, zapadni majstori gotovo uopte nisu
raspolagali elektrinim alatkama. Umesto toga, morali su se osloniti na spretnost
ruku i otrinu oka, osobine koju su razvijali tokom dugogodinjeg egrtovanja.
Elektrine alatke su omoguile znatnu utedu vremena i truda, kao i realizaciju
poduhvata koji bi bez njih bili praktino neizvodljivi. Meutim, u Maroku gotovo
nikada neete videti zanatliju koji koristi elektrinu testeru, burgiju, brusilicu ili bilo
koju drugu alatku sa elektrinim kablom. Oni se oslanjaju iskljuivo na svoju
vetinu. Konanom proizvodu njihovog rada moda nedostaje uniformnost, ali on
poseduje karakter, arm i udesnu individualnost. Divio sam se suptilnim
159

neujednaenostima i u njima video vrlinu, a ne nedostatak. Jedini nedostatak

manuelnog procesa bio je u tome to je on bar deset puta dugotrajniji.
Dok sam posmatrao Azizov tim na delu, inilo mi se kao da prisustvujem prizoru
s nekog srednjovekovnog duboreza. Metodika njihovog rada bila je ista kao i pre pet
vekova. Ista zanatska praksa, zasnovana na upotrebi krajnje jednostavnih alatki i
poklanjanju pomne panje najsitnijim moguim detaljima, omoguila je nastanak
udesnih palata iz Granade, Fesa i Marakea, a u novije vreme i velianstvene
damije Hasana Drugog podignute u Kazablanki.
Da bi proverili da li su podne povrine ravne, Azizovi egrti su koristili
jednostavnu vaser-vagu prozirnu plastinu cev napola ispunjenu vodom. Cev bi
bila poloena preko poda, njeni krajevi privreni uza zid, a potom bi bio izmeren
nivo vode. Neki britanski graevinac bi za taj posao verovatno upotrebio laser.
Nakon to bi se ustanovilo da su podovi savreno ravni, preko njih se nanosio
tanak sloj cementa, a onda se ponovo vrila provera vaser-vagom. Potom je
zapoinjao glavni deo posla. egrti bi na jedan deo poda naneli taman vlaan pesak
pomean sa zdrobljenim cementom i izravnali sloj dugom drvenom palicom.
Postavljanje marokanskog bedmata i izrada uvenih zelid mozaika zahtevaju
toliku preciznost i vetinu da se ti zanati mogu smatrati svojevrsnom umetnou. Ba
kao to su me arhitektini radnici zapanjili svojom nestrunou i neiskustvom,
Azizovi mualemi, majstori svog zanata, impresionirali su me besprekornim
savrenstvom koje su postizali uz primenu najjednostavnijih moguih alatki i
materijala.
Kada sam upitao Aziza kako je mogue postii takvu preciznost bez primene
elektrine opreme i modernih izuma, on mi je odgovorio: Ako eli da ubije muvu,
moe napraviti otrovan gas koristei razne komplikovane metode i hemikalije, ili
moe napraviti mainu sa specijalno razvijenim mehanizmom za ubijanje muva. A
moe upotrebiti i potpuno drugaiji pristup. Moe nauiti da razmilja kao muva.
Naravno, za to e ti trebati godine, ali kad jednom shvati kako muva razmilja, stei
e potpunu vlast nad njom.
Nae alatke na prvi pogled nisu impresivne, ali one se nalaze u rukama mualema
koji savreno veto barataju njima. Poput oveka koji ui da razmilja kao muva, oni
su stigli do nivoa na kojem su stekli potpunu vlast nad svojim zanatom. Oni mogu
stvoriti savrenstvo zahvaljujui tome to poseduju unutranje znanje.

Najvei problem s Kemalom bili su njegovi hronini nestanci. S vremena na
vreme, jednostavno bi iezao i ne bi se vraao po nekoliko dana. Sedeo bih kod
kue i ekao, zabrinut kao majka ija se kerka nije vratila iz veernjeg izlaska. Moja
zabrinutost nije bila podstaknuta silnom ljubavlju prema Kemalu, ve strahom da bih
mogao ostati bez njega.
Otkako je stupio u moju slubu, Kemal se pokazao kao osoba ije se razmiljanje
160

odlikovalo beskrajnom originalnou i kreativnou. Bio je kadar da reava

probleme bolje i efikasnije od bilo koje osobe koju sam do tada upoznao. Poznavao
je ljude svih moguih sojeva i bio upuen u mutne i nezakonite radnje. Kada bi se
javio na dunost, predano je reavao svaki problem koji bih mu stavio u zadatak
bilo da se radilo o nabavci jeftine psee hrane, pronalaenju nestalih dokumenata ili
kupovini peska od lokalnih vercera. Sve dok se on nalazio pored mene bio sam
pribran i oputen, uveren u to da se moemo uhvatiti u kotac s bilo kakvim
izazovom. Ono to me je ispunjavalo beskrajnom strepnjom bila je pomisao na to da
e on jednog dana nestati da e izgubiti glavu u nekoj tui ili sleteti s puta dok se
mrtav pijan bude vraao iz nekog od lokala u kojima je provodio veinu veeri.
Kemal je s vremenom iskopavao sve vie podataka o dokumentaciji Kalifove
kue. Shvatao je situaciju bolje od bilo koga drugog i koristio svoje veze u gradskom
podzemlju da stvari okrene u nau korist. U najveem broju sluajeva, nisam imao
pojma s kim je bio i ta je radio kada bi se otisnuo u neku od svojih tajnih misija. On
nije bio ovek koji je lako odavao informacije. Kada bih ga neto upitao, umesto
odgovora bi mi uzvratio drugim pitanjem.
Jedina stvar koja me je ispunjavala jo veim uasom od pomisli na to da bi
Kemal jednog dana mogao zanavek ieznuti bila je strepnja da bi mi on na neki
mutan i nedokuiv nain mogao preoteti Dar Kalifu. to sam ga vie upoznavao,
utoliko mi je bilo jasnije da on nije ovek kome mogu verovati.

Krajem januara, Kemal mi je poslao poruku da se naem s njim u kafeu preko
puta oronulog hotela Linkoln. Stekao sam utisak da je u pitanju neto veoma vano.
Kafe je bio ispunjen oblacima dima i mirisom duvana koji je bio toliko snaan da je
priguivao aromu tamne arapske kafe kojom su konobari automatski posluivali
svakog gosta koji bi uao unutra. Preao sam pogledom preko stolova. Oko mene je
sedelo mnotvo brkatih mukaraca u tradicionalnim vunenim delabama i sa
zailjenim utim papuama na nogama. Nije bilo ni traga od Kemala. Pogledao sam
na sat. Ja sam stigao na vreme, a on je kao i obino kasnio, uprkos tome to sam ga
stalno molio da pripazi na tanost. Sedeo sam i ekao, pijui cafe noir i gledajui na
ulicu. Prolo je sat vremena. Potom jo sat. U normalnim situacijama bih napustio
sto i vratio se kui, ali neto me je teralo da ostanem, kao da sam imao neki oseaj da
je to u mom linom interesu.
Kada sam niz grlo sruio ve etvrti espreso zaredom, Kemal se pojavio na
vratima, cerei se od uha do uha. Za njim je ila niska ena s feredom preko lica.
Veinu marokanskih kafea poseuju iskljuivo mukarci. ene preziru i izbegavaju
takva mesta, smatrajui ih bednim uporitima muke arogancije i maizma.
Zbog toga je ena s feredom koja je, probijajui se kroz oblake dima, krila put
ka mom stolu predstavljala svojevrsnu senzaciju. Svi redovni gosti kafea su
161

znatieljno podigli pogled. Neki su od iznenaenja ispustili novine iz ruku, dok su

drugi u znak protesta poeli da lupkaju tapovima o pod. Kemal se spustio pored
mene i privukao stolicu za svoju gou.
Doveo sam je, rekao je.
Koga to?
Kako koga? Pa, vau curu.
Kakvu curu?
Vau buduu nevestu.
Pre nego to sam stigao jo neto da izustim, Kemal je pomerio feredu. Lice koje
se ukazalo pred mojim oima bilo je tako zastraujue da sam instinktivno odskoio
u stranu. Obrazi te ene bili su roavi i ispijeni, kao da je patila od neke teke bolesti.
Desno oko joj je nedostajalo, nos joj je bio deformisan, a glava elava.
Gospode boe, promucao sam, pokuavajui da obuzdam svoju uasnutost.
Zar mi niste rekli da vam treba runa ena?
Uopte ti nisam rekao da mi treba ena! Ni runa ni lepal
Vi ste njoj potrebni koliko i ona vama, mudrovao je Kemal.
Zato bih ja njoj bio potreban?
Zato to ima dvoje male dece. Kako e ih izdravati ako joj vi ne priteknete u
pomo?
ena, koja se navodno zvala Kenza, uputila mi je stidljiv osmeh. Iz iste
ljubaznosti uzvratio sam istim gestom. Nisam eleo da povredim njena oseanja.
Sviate joj se, nastavio je Kemal.
Smisliemo neko drugo reenje, prosiktao sam. Nije mi ni na kraj pameti da
uzmem jo jednu enu.
Zaboravljate koliko bi to ubrzalo stvari, podsetio me je moj asistent.
Ba me briga. Ako ne moe drugaije, ii emo sporijim putem, pa ta bude.
Kemal me je prostrelio pogledom i vratio feredu na Kenzino lice. Potom je izveo
sirotu enu iz kafea i vratio je njenoj deci. Ja sam i dalje sedeo za stolom, zaronivi
glavu meu ake i zagledavi se kroz izlog. Susret sa enom koju niko nije eleo da
uzme za suprugu ispunio me je velikom tugom. Ostao sam tamo sve do mraka,
razmiljajui o tome koliko smo plitki i slabi i kako donosimo svoj sud o ljudima
samo na osnovu nekoliko kvadratnih santimetara koe na prednjem delu glave.

Kada sam se vratio kui, Hamza i druga dva uvara su ve bili nauli za Kemalov
plan da me oeni nekom Marokankom. Okupili su se oko mene, sateravi me uz
batenski zid, nestrpljivi da uju detalje.
Da nije moda s juga? pitao je Hamza. To su najbolje ene. Nisu mnogo
priljive i rade ono to im kae.
Hamza je u pravu, potvrdio je Osman. ene s juga su najbolje jer nijedan
mukarac ne voli kad mu neko neprestano zvoca.
162

Uopte ne nameravam da uzmem jo jednu enu, rekao sam. Zato je ne biste

uzeli?
Zato to sam dovoljno srean sa ovom koju imam.
Razmislite vi jo jednom o tome, rekao je Medved. Svi mi bismo uzeli i drugu
i treu i etvrtu enu samo da moemo da ih izdravamo. Stvarno biste to uradili?
Naravno! odgovorili su kao u horu.
Samo to je to strano skupo zadovoljstvo, tugaljivo je dodao Osman.
Svakoj od njih mora da obezbedi kuu, rekao je Medved, i postelju i ebad i
lonce i erpe.
To je samo poetak, nastavio je Hamza. Vidite, kad imate vie od jedne ene,
meu njima vlada strana ljubomora. Morate stalno da uspostavljate mir meu njima.
Ako jednoj od njih neto poklonite, morate isto to pokloniti i ostalim.
Ne zvui naroito privlano, prokomentarisao sam.
Greite. To je neto najlepe to mukarcu moe da se desi, rekao je Hamza,
zarumenevi se u licu. Kad ima tri ene, tri para usana te svako vee ljube za laku
no.

Reza na vratima Kemalovog stana uvek je bila vrsto namaknuta. Iza nje se
skrivalo pravo leglo mukog nemara i razvrata. Dnevna soba je bila prostrana i
prazna, ako izuzmemo neto nasleenog nametaja i flae ispijene votke. Uz jedan
od zidova bio je prislonjen isflekani kau sa slomljenim federima. Naokolo su leale
razne stvari koje je Kemal u trenucima estokog pijanstva koristio umesto pepeljare.
Ugledao sam pikavce u stalku za bareno jaje, u supenoj kaici, pa ak i u staroj
teniskoj patici. Kemal nikada nije otvarao vrata posetiocima, pa ak ni svojim
najbliim roacima koji su s njim komunicirali iskljuivo kroz prorez za potu.
Pristup u stan su imale samo izvesne pripadnice enskog roda, veinom
profesionalke koje su ordinirale u sporednim ulicama iza Mare Sentrala. Ja sam
samo jedanput uspeo da se probijem na tu zabranjenu teritoriju, onog dana kada sam
mu doneo komplet zelenih plastinih stolica kao simbolini znak pomirenja. Kemal
je pre toga esto pominjao da bi nekoliko plastinih stolica veoma lepo izgledalo u
njegovom momakom stanu.
Kada smo ih sklopili, Kemal je otiao do spavae sobe da potrai ibicu. Uunjao
sam se iza njega iako sam pretpostavljao da mu se to nee dopasti. Teko je reima
opisati ruglo, prljavtinu i rasulo koje sam zatekao unutra. Iako su zavese bile
navuene, primetio sam da je zid iza njih prekriven debelim naslagama nabujalih
gljivica. Krevet, na kojem nije bilo nikakve posteljine, zaudarao je na telesne
izluevine. Pored vrata se nalazila niska polica. Bio sam iznenaen kada sam na njoj
spazio pedantno poslagane knjige. Jo vie su me iznenadili sami naslovi. U pitanju
su uglavnom bili klasici Aristotelova sabrana dela, Platon i Plinije, grki mitovi,
163

Jadnici Viktora Igoa i impozantna Ajntajnova biografija.

Pokazao sam prstom ka polici. Ovo se ba ne uklapa u ambijent, zar ne?
Kako to mislite?
Pa, ini mi se da su to jedine zaista vredne stvari u ovoj rupi.
Kemal je nadmeno frknuo. Ponekad dobro dou, rekao je.
ita ih?
Ma kakvi!
Pa kako onda dobro dou?
Koristim ih da impresioniram enske.

Nova godina je u nae ivote unela plamsaj nade. Postalo je znatno hladnije, ali to
je bar znailo da smo se do daljnjeg otarasili agresivnih muva i groznih prljavih
bubavaba. Dani su bili ivi i dinamini, a nebo vedro i blistavo, ako izuzmemo
povremene oluje koje su dolazile sa atlantske obale. Samo jedan pogled na vete
majstore koji su poploavali podove bio je dovoljan da moje srce zaigra od sree.
Bio sam euforian to su radovi konano krenuli u pravom smeru.
Sada kada su podigli nove straare u sirotinjskoj etvrti, uvari su delovali mnogo
srenije nego ranije. esto su govorili kako su silno pogreili to sebi za supruge
nisu uzeli ene iz pustinje. alili su se kako njihove ene neprestano zvocaju, imaju
nezgodnu narav i ne zasluuju tako dobre mueve kao to su njih trojica.
Trebalo nam je mnogo vremena da se snaemo, ali stvari su sada konano krenule
rutinskim tokom. Arijana je svakog jutra odlazila u kolu i vraala se po podne.
Raana mi je pre podne pomagala oko kunih poslova, a u slobodno vreme je uila
francuski. Kemal je nestajao i pojavljivao se, obino pijan ili mamuran, ili u nekom
od meustanja. Gangster i njegova nakinurena ena su se pritajili, ba kao i verski
fanatici iz bidonvila. ak su i uvari postali neobino mirni. Nadgledali su radove u
kui, opsesivno skupljali opalo lie i, to je najzanimljivije, vie uopte nisu
govorili o dinima.
A onda je jednog jutra, kada su se prve pruge svetlosti razlile preko tamnih
oblaka, Hamza zalupao na vrata nae spavae sobe.
Mesje Tahire, mesje Tahire!
ta je bilo? proaptao sam kroz kljuaonicu.
Morate pod hitno doi, rekao je on.
Navukao sam kini mantil preko pidame i izaao napolje.
Tamo, u velikom dvoritu, rekao je Hamza.
Uputili smo se niz dugi hodnik, a potom preko verande izali u dvorite. Hamza je
otvorio vrata sobe koju je uvek drao pod kljuem. Uli smo unutra. Prostorija je bila
ispunjena otrim mirisom koji je podseao na limunsku kiselinu i bio tako snaan da
je tipao za nos. Nekoliko puta sam mrknuo, pokuavajui da zakljuim ta bi to
164

moglo biti.
Pogledajte tamo, rekao je Hamza, pokazujui ka zidu iznad tajanstvenih
stepenica koje nikuda nisu vodile. Veoma visoko, skoro pored same tavanice,
nazirala se neka misteriozna sluzava materija ruiaste boje. Sluz je prekrivala
povrinu veliine jastunice i inilo se da e svakog trenutka poeti da kaplje.
To nije ovozemaljska stvar, rekao je uvar glasom punim strahopotovanja.
Sigurno postoji neko nauno objanjenje, brzo sam odgovorio. Uveren sam da
to dolazi odnekud spolja. Kasnije u uzeti merdevine, pa u proveriti o emu se
radi.
Oekivao sam da e Hamza poeti da me ubeuje kako je ta sluzava materija
Kandiino delo, kako je to jo jedan od znakova koji najavljuju predstojeu
katastrofu, ali moja prognoza je omanula.
Umesto toga, kada sam posle ruka otiao do sobe da proverim situaciju, zatekao
sam Hamzu kako svojim kolegama pokazuje tajanstvenu sluz. Nekoliko sati kasnije,
u vreme popodnevnog aja, oni su do sobe ve bili provercovali i svoje porodice
kako bi i njima pokazali neobian fenomen. Nisam bio oduevljen potezom svojih
uvara. Taj zid je predstavljao deo naeg porodinog gnezda i nisam eleo da se
pretvori u turistiku atrakciju. Okrenuo sam lea i otiao da zavrim neki posao.
Kada sam se uvee vratio kui, dvorite je vrvelo od ljudi. Bilo ih je bar etrdeset.
Hamza je vodio posetioce u obilazak prostorije u kojoj se pojavila tajanstvena sluz.
Poslednje to sam eleo bilo je da mi uvari natovare na vrat jo jednu invaziju
svojih prijatelja i roaka. Pozvao sam Hamzu u stranu i strogim glasom mu rekao da
sve poalje kui. Delovao je razoarano.
Ali svima je toliko stalo da to vide, rekao je.
Da vide tu ruiastu sluz?
Da. Vidite, ta sluz predstavlja baraku, blagoslov.

Narednog dana, Kemal me je poveo da se upoznam s njegovim dedom. Bio je to
starac na sredini osme decenije, s gustom sedom kosom i licem drevnog carskog
vojskovoe. Naalost, pre izvesnog vremena je pretrpeo modani udar, tako da je sad
bio samo senka od oveka. Smestili smo se u marokanskom salonu Kemalovog
porodinog doma. Salon je bio opremljen udobnim sofama prislonjenim uza zidove.
Ubrzo smo bili poslueni zelenim ajem sipanim u male kitnjaste ae sa srebrnom
arom du gornje ivice. Sedeli smo mirno i nepomino, iskazujui dolino
potovanje prema starcu. Tek kada se on opruio na sofi i utonuo u san, Kemal je
konano progovorio.
Da biste iveli u Maroku, promrmljao je, morate shvatiti kakvo je ovo mesto.
A da biste ga shvatili, morate razgovarati sa starim ljudima. Samo vas oni mogu
poduiti tradiciji.
165

Ali tvoj deda ne progovara ni re, rekao sam.

Pretrpeo je log. Ne moe vie da govori.
Ponovo smo zautali. Uprkos neobinim okolnostima, prijatno sam se oseao.
Bilo je neeg dragocenog u toj tiini.
Kako mogu nauiti neto o tradiciji ako ne mogu uti ono to tvoj deda ima da
mi kae? upitao sam.
Pomou osmoze, rekao je Kemal. Sedite tik do njega i osetiete to to treba da
saznate.
Privukao sam stolicu i seo pored Kemalovog dede. Jedna starica je uurbano ula
u salon, dopunivi nam ae. Nakon nekoliko minuta, pojavila se jo jedna ena,
znatno mlaa od prethodne, i spustila na sto tacnu sa biskvitima.
To su mi babe, konano je prozborio Kemal. Vidite li kako one paze na mogu
dedu? On je bio pametan: uzeo je sebi dve ene. To ga je moda vie kotalo, ali zato
duplo uiva u svim branim zadovoljstvima.
Ostavili smo starca da spava, a mi smo se vratili do dipa. Ispriao sam Kemalu
za incident sa ruiastom sluzi. Bio sam siguran da u od njega najpre dobiti neko
uverljivo objanjenje tog fenomena.
Hamza misli da je to baraka, rekao sam, da je to boji blagoslov. To je malo
glupo, zar ne?
Gde god postoji dobro, postoji i zlo, zamiljeno je rekao Kemal, a gde god
postoji zlo, postoji i dobro.
To mi je zvualo kao citat iz nekog treerazrednog indijskog filma. Kojeta,
rekao sam. To je samo neka ruiasta sluz koja izbija iz zidova. Siguran sam da to
mogu i dokazati.
Pri povratku u Dar Kalifu, Kemal je krenuo zaobilaznim putem. Preao je prugu,
a potom nastavio kroz deo grada poznat kao LErmita. Svud naokolo su izranjali
nizovi prostranih vila podignutih tokom tridesetih godina dvadesetog veka.
Graevine su imale elegantne zaobljene linije i bile okruene visokim stablima s
raskonim kronjama. Zaustavili smo se ispred jednog grandioznog zdanja. Vila je
bila opasana zidom prekrivenim isprepletenim bugenvilijama. Prozori su se skrivali
iza navuenih aluzina, a vrt je bio zaputen i zarastao u korov.
Ova kua pripada mojoj porodici, rekao je Kemal.
Deluje naputeno.
I jeste naputena. Zbog straha, odgovorio je on.
Straha od ega?
Smejaete se ako vam kaem.
Obeao sam da u biti ozbiljan.
Zbog straha od dina, rekao je.
Potisnuo sam osmeh koji mi je zaigrao oko usana.
166

Jednog dana dok je moja tetka leala u krevetu i itala, zapoeo je Kemal,
jedan din je uao u njenu sobu, zgrabio knjigu i istrgao sve stranice. Potom su sva
kupatila iz nekog neobjanjivog razloga postala naprasno poplavljena. Doveli su
majstore, ali niko nije mogao da ustanovi bilo kakav kvar. A onda su, na kraju,
osvanuli neki misteriozni natpisi po zidovima.
Kada se to desilo?
Davno, kada sam ja imao sedam ili osam godina.
Zato niste jednostavno prodali kuu?
Zato to kua nije imala baraku, odgovorio je Kemal. Niko se ne usuuje da
proda kuu punu srditih dina.
Mogli ste da obavite obred isterivanja duhova.
Nije bio povoljan trenutak za to, objasnio je.
Dok smo se vraali ka Dar Kalifi, kroz glavu mi je prolazila gomila pitanja. Kako
je Hamza mogao biti tako siguran u to da ona ruiasta sluz predstavlja blagoslov?
Kada je povoljan trenutak za isterivanje dina? Kako jedan savremen ovek poput
Kemala moe verovati u takve kojetarije? Da sam bio u Evropi, nastavio bih da
traim odgovore na ta i na jo masu drugih pitanja sve dok ne bih stigao do nekog
zadovoljavajueg reenja. Meutim, u ovom sluaju kulturan jaz bio je previe
dubok. Tada mi je konano postalo jasno da mi ljudi koji su me okruivali nisu
uskraivali odgovore na odreena pitanja zbog toga to su pokuavali da me prevare.
Pre se radilo o tome da se na neka pitanja nije moglo odgovoriti.

Jedini nain da budete ozbiljno shvaeni u Kazablanki sastoji se u tome da sebi
kupite luksuzan dip sa zatamnjenim staklima i ekstra irokim tokovima. to ste
bogatiji ili to snaniji utisak elite da ostavite na svoju okolinu, utoliko vozilo treba
da bude glomaznije, prozori tamniji, a tokovi iri.
Jednog jutra je doprla duboka zagluujua tutnjava motora sa udaljenog kraja
sirotinjske etvrti. Zvuk je bio toliko snaan da je alarmirao sve magarce i pse iz
bidonvila. Ja sam se u to vreme vrzmao po kunom prilazu, istovarajui cigle iz
naeg izgrebanog korejskog dipa. Zadesio sam se tu taman na vreme da
prisustvujem lansiranju najnovije igrake kojom je moj komija gangster astio sebe.
Zavijanje motora postajalo je sve glasnije i uskoro se pred mojim oima ukazalo
blistavo crno vozilo elegantnih linija veliko kao prekookeanski brod. Iznad prednje
tablice, poput ordena za hrabrost, caklio se Kadilakov amblem. Terenac se na
trenutak zaustavio ispred dvorita, odmeravajui snagu s naim ubogim dipom. Srce
mi je divlje zalupalo, kao kod oveka koji se sprema za obraun ili bekstvo. Dok sam
tako stajao, gledajui svoj odraz u neprozirnom staklu, prozor na zadnjem delu
vozila lagano je skliznuo nadole. Oseao sam se kao da stojim pred devojkom koja
prvi put skida svoju feredu. Meutim, umesto u neku orijentalnu lepoticu, ja sam
167

zurio u lice marokanskog Don Korleonea zaklonjeno tamnim gui naoarima.

Obrisao sam zamazane ruke o koulju i priao da se upoznam. Kum je ostao
nepomian, kao votana figura. Lice mu je bilo glatko i samouvereno, a nozdrve
blago rairene. Ispruio je ruku. Nagnuo sam se ka prozoru da uzvratim pozdrav, ali
u tom trenutku gangster je pucnuo prstima, davi znak oferu. Crno staklo je krenulo
navie, a ja sam na brzinu povukao aku i ustuknuo. Sekundu kasnije, kadilak vie
nije bio tu.

168

ETRNAESTO POGLAVLJE
Spokoj se raa iz tiine.
DVA DANA NAKON EPIZODE SA RUIASTOM SLUZI poele su da me
spopadaju sumnje da sam rtva neije zavere. Kamuflirane pretnje gangsterove
supruge, prie o baraki i dinima, pa cak i ona misteriozna sluz sve te stvari su u
meni posejale seme paranoje. Bio sam uveren u to da imam posla s mranim silama,
samo to te mrane sile nisu bili duhovi, ve ljudi iz naeg neposrednog okruenja
koji su se urotili da nas najure iz Kalifove kue.
Trojica uvara su sigurno osetila moj nemir. Te veeri su doli kod nas, nosei
poklone. Osmanova supruga nam je poslala veknu tvrdog okruglog kobza, domaeg
hleba sa anisom. Hamza je Arijani i Timuru poklonio nove amajlije, poelevi im da
ive hiljadu godina. Medved je doneo poklon za mene, pritiska za papir koji je
napravio od izbruenog kamena.
Odmah nakon poklona stigla su upozorenja.
Taj Kemal je strano lo ovek, rekao je Osman, izgubivi na trenutak svoj
veno prisutan osmeh.
On pokuava da vam preotme Dar Kalilfu, dodao je Medved. On se razume u
papire i zakonske zavrzlame.
A ta je s mafijakim kumom? upitao sam. Zar on nije opasniji.
Hamza je zamahao prstom ispred mog nosa. oravi lopov u kui je opasniji od
jednookog lopova izvan kue, filozofski je rekao.
Neto kasnije se pojavio i Kemal. I on je istupio sa upozorenjima, ali na raun
uvara. Objasnio mi je da su oni u savezu s gangsterom iz bidonvila i da ga
obavetavaju o svemu to se deava u kui.
Taj tip vam je ubacio Hamzu i njegovu ekipu kao trojanskog konja, rekao je.
Nisam znao kome mogu verovati tako da sam odluio da ne verujem nikome.
Gangster i njegova supruga, uvari i Kemal, svi oni su poeli da mi deluju kao
razliiti aspekti jednog te istog neprijatelja. Bio sam siguran da svi zajedno kuju
zaveru protiv mene.
U meuvremenu, pronalazio sam utehu u dedinim dnevnicima. I on je imao svog
trojanskog konja. Bila je to njegova kuna pomonica Afifa.
Ona je kao burmanska maka, proitao sam u jednom zapisu. Misli da e, ako
joj prui hranu, sklonite i ljubav, biti privrena svom gospodaru. Ali istina je
sasvim drugaija. Njena lukavost i podmuklost ne poznaju granice. Uzela bi mi sve
to posedujem samo kad bi znala da moe proi nekanjeno.
169

Bilo je tu svojevrsne ironije. Kada je mog dedu udario kamion, Afifa je doekala
svojih pet minuta. Pokupila je iz vile sve to je mogla poneti. Uzela je ak i depni
sat koji je on tokom tridesetih godina dvadesetog veka dobio na poklon od Ataturka.
A onda je pobegla u brda. I, naravno, uspela da proe nekanjeno.

Poeo sam sve vie vremena da provodim sam, to dalje od Dar Kalife. inilo mi
se da u toj kui ima previe oiju koje posmatraju svaki moj pokret, previe usta koja
prenose svaku moju re. Raana nije mogla da shvati zbog ega sam toliko brinuo.
Govorila mi je da se nikad u ivotu nije oseala bezbednije. Da bih se malo opustio i
smirio nervozu, redovno sam obilazio art deco etvrt u centru grada, tragajui za
izgubljenim draguljima.
U jednom starom turistikom priruniku, napisanom na vrhuncu francuske
kolonijalne vladavine, proitao sam prave hvalospeve upuene na raun bioskopa
Rialto. Ta bioskopska dvorana bila je podignuta 1930. godine, u vreme kada je
Kazablanka predstavljala ogledalo francuske modernosti. Kazablanka se u
pomenutom priruniku opisivala kao brilijant koji svojim sjajem baca u zasenak
itavu severnu Afriku. Te ekstatine rei bile su propraene fotografijom
zaljubljenog para koji je pozirao pred bljetavim ulazom tek otvorenog Rialta.
Mukarac je nosio eir, eretski zabaen unazad, dok je njegova pratilja bila od
glave do pete umotana u bundu od nutrije.
U priruniku se uopte nije objanjavalo kako se moe stii do bioskopa, kao da
se podrazumevalo da svi znaju gde se on nalazi. Pretpostavljao sam da je dvorana ili
sruena ili uasno zaputena, ako je nekim sluajem uspela da opstane do naeg
doba. A onda sam jednog dana, dok sam etao ulicama sa suprotne strane starog
Mare Sentrala, naiao na uveni Rialto.
Na moje ogromno iznenaenje, bioskop je nedavno bio renoviran i ponovo
otvoren za publiku. Sve je bilo u besprekornom stanju, kao da sam doao odmah
nakon sveanog presecanja vrpce.
Ulazna vrata bila su izraena od polirane tikovine i zastakljena bruenim staklom.
Predvorje je bilo ukraeno kristalnim lampama, a zidovi obloeni lamperijom boje
kestena. Podovi su bili poploani mermerom iz Karere, a posetioce su sa svih strana
posmatrala lica holivudskih velikana: arlija aplina, Dejmsa Kegnija, Dinder
Roders i Freda Astera.
Bilo je sasvim logino da nakon renoviranja bioskopa, prvi film na repertoaru
bude upravo Kazablanka. Popodnevna projekcija je poinjala za nekoliko minuta.
Kupio sam kartu i uunjao se u dvoranu.
Svetla su bila priguena, a atmosfera proeta oseajem prijatnog iekivanja.
Meu publikom se nalazilo svega desetak ljudi smetenih na svee tapaciranim
grimiznim seditima. Zauzeo sam mesto u zadnjem delu dvorane, pored jo jednog
170

stranca koji je nosio bejzbol kapu s natpisom Kazablanka. Nameravao sam da

zapodenem razgovor, ali u tom trenutku svetla su se pogasila, a zavesa koja je
prekrivala filmsko platno poela da se otvara.
Pomislio sam da e biti udno gledati Kazablanku u Kazablanki iako je film bio
sinhronizovan na francuski. U turistikim prirunicima se po pravilu ukazuje na to
da su svi kadrovi tog filma, moda najpoznatijeg u celokupnoj svetskoj
kinematografiji, snimljeni u Holivudu. Bilo mi je udno to je oko njega stvoren
takav kult, to je bio slavan ak i meu ljudima koji ga nikada nisu pogledali. Kada
su prvi kadrovi poeli da promiu pred mojim oima, nisam se mogao oteti utisku da
je Kazablanka s filmskog platna imala veoma malo dodirnih taaka s gradom gde se
nalazila bioskopska dvorana u kojoj sam upravo sedeo. tavie, pitao sam se da li je
ta filmska verzija, ak i u vreme kada je Kazablanka snimljena, predstavljala istinski
odraz grada koji se nalazio u sreditu prie. U tom filmu, ija se radnja odvija za
vreme Drugog svetskog rata, Kazablanka je prikazana kao tajanstvena
severnoafrika luka, privremeno utoite za izbeglice koje pokuavaju da emigriraju
u Sjedinjene Drave. Iako je scenario moda zasnovan na nekim istinitim
fragmentima, grad stvoren u studijima kompanije Warner Brothers predstavlja
meavinu raznih arapskih stilova. U tom pogledu, film znatno odstupa od stvarnosti
budui da je Kazablanka u to vreme od glave do pete podseala na neki moderan
evropski grad.
Po okonanju projekcije, svetla su ponovo blesnula, a ovek s bejzbol kapom se
latio svoje belenice i poeo neto da zapisuje. Nagnuo sam se ka njemu i upitao ga
da li mu se svideo film.
Neznanac je skrenuo pogled ka meni. Po izrazu njegovog debeljukastog
rumenog lica, bilo je oigledno da ga je moje pitanje zbunilo. Naravno da mi se
svideo, rekao je prepoznatljivim amerikim akcentom. To je najbolji film koji je
ikad snimljen.
Zaista mislite tako?
Amerikanac je skinuo kapu i proao prstima kroz proreenu sedu kosu. isto
holivudsko savrenstvo, rekao je, a onda ispruio ka meni svoju znojavu aku. Ja
sam Keni, predstavio se, jedan od lanova Udruenja ljubitelja Kazablanke ili
ULK-a, ako vam je tako lake.
Ostavio sam Kenija da dovri svoje beleke i izaao na popodnevno sunce.
Naputanje filmske dvorane i vraanje u stvarnost bilo je kao buenje iz nekog
uvrnutog sna. Pa ipak, prvi put nakon mnogo vremena oseao sam se mirno i
spokojno. Mali crveni taksi se zaustavio pored ivinjaka. Ve sam bio otvorio vrata
kada me je neko uhvatio za ruku. Bio je to Keni.
Nadam se da imate vremena za kafu, rekao je.

171

Otili smo do kafea u neposrednoj blizini bioskopa Rialto. Konobar je spustio dve
pepeljare na sto, kao da je oekivao da e svaki od nas popuiti po itavu paklicu.
Keni je zatraio dr peper, ali morao je da se zadovolji sve prisutnom cafe noir. Kao i
obino, kafa je bila gusta kao sirovo ulje i lepila se za jezik i nepce, stvarajui
tekoe u govoru.
Keni je preskoio uobiajenu formalnu konverzaciju izmeu ljudi koji su se tek
upoznali. Kvrcnuo je kaiprstom po povrini stola. Krenuo sam na putovanje oko
sveta, rekao je. Na neku vrstu hodoaa.
Ovde ste s nekom turistikom grupom?
Nisam. Putujem u sopstvenoj reiji.
Gde jo nameravate da idete?
Keni je izvadio belenicu i okrenuo poslednju stranicu. Odavde idem za Atinu,
rekao je, potom za Kejptaun, a onda za Najrobi i Katmandu. Sve u svemu, planiram
da obiem petnaest gradova na svih pet kontinenata.
Poseujete sveta mesta?
Ne ba, odgovorio je Keni. Vidite, odlazim u sve gradove u kojima se
Kazablanka nalazi na bioskopskom repertoaru.
Trebalo mi je neto vremena da bih shvatio razmere Kenijeve odiseje. Putujete
irom sveta da biste iznova i iznova gledali jedan te isti film?
Dabome.
Ali... ali...
Ali ta?
Pa, to je isto ludilo, izletelo mi je.
Usledila je neprijatna pauza. Bilo mi je ao to sam povredio Kenija. Vratio je
belenicu u dep, snudenog lica.
Moda ste u pravu, rekao je, ali to je velianstveno ludilo!
Zaista tako mislite?
Zakiljio sam oima, oekujui odgovor.
Kenijevo raspoloenje se naglo popravilo. Pogled mu je ponovo postao iskriav.
eleo bih da podelim neto s vama, rekao je.
Recite.
Znate, ja imam jedan san.
Sluam vas.
Taj san me opseda otkako ujutru otvorim oi, pa sve dok uvee ne krenem na
spavanje, zaneseno je rekao.
Sluam vas, ponovio sam.
Keni je zamiljeno klimao glavom. Naoari su mu skliznule s nosa. Nikad ne
biste pogodili o emu se radi, nastavio je.
Siguran sam da ne bih.
172

Vidite, sanjam o tome da podignem zabavni park i to ba ovde, u Kazablanki.

Ba lepo, rekao sam.
Samo to e se on razlikovati od svih ostalih zabavnih parkova. Bie to zabavni
park inspirisan filmom Kazablanka!
Keni je potom poeo da izlae detalje svog sna. Ideja se sastojala u tome da
napravi mesto na kojem bi se okupljali ljubitelji filma Kazablanka iz svih delova
sveta. To mesto bi, naravno, po svemu predstavljalo vernu kopiju onoga to se moe
videti u filmu. Kenijev tematski park obuhvatao bi Rikov Cafe Americain sa
autentinim kockarskim stolovima, muzej originalnih filmskih rekvizita,
spektakularne predstave sa originalnom filmskom muzikom, obilazak u pratnji
strunog vodia, tandove sa slatkiima koji su bili konzumirani u filmu, tematske
kvizove i druge sline stvari. Tu bi, naravno, bilo i veliko filmsko platno na kojem bi
se odvijale uzastopne projekcije Kazablanke.
Takav projekat zahteva brdo para, rekao sam.
Oko deset miliona dolara.
Podigao sam olju i popio ostatak kafe.
Keni se nagnuo ka meni i povukao me za rukav. Tek to sam vas upoznao,
rekao je, a ve mi je na prvi pogled jasno da ste vi estit i uporan ovek. Takvi ljudi
bi nam dobro doli u ovom projektu.
Hoete da kaete da...?
Ba tako. uzviknuo je Keni, skoivi sa stolice. Hou da kaem da bi mi bilo
veoma drago da vas imam za saradnika. Progutao je pljuvaku, pokuavajui da
proisti grlo od ostataka jake guste kafe. Razmislite o tome, rekao je. Razmislite
da li ste voljni da se ortaki upustimo u taj posao.

Pri povratku kui krenuo sam zaobilaznim putem, preko Habusa, kako bih u
tamonjoj starinarnici bacio jo jedan pogled na prelepi panski sto. Sve vreme sam
pokuavao da iz glave izbacim Kenija i njegov san. Ranija iskustva su me nauila da
su snovi strano opasna stvar. Ako dopustite nekoj takvoj ideji da uzme maha, za tren
oka ete postati jednako opsednuti tom fantazijom kao i osoba koja ju je lansirala u
svet. Ako na vreme ne interveniete, kasnije nema anse da se izborite s tim.
Habus je bio pust toliko pust da mi je ak prolo kroz glavu da je moda
najavljen jo jedan bombaki napad. Sve radnje su bile zatvorene, a njihovi izlozi
zaklonjeni venecijanerima. Nije bilo prolaznika, ni ulinih prodavaa. Uputio sam se
ka dvoritu sa antikvarnicom iako sam se ve bio odrekao nade da e taj sto ikada
prei u moje vlasnitvo.
Roletna na ulazu je bila sputena. Zavirio sam kroz prozor i ugledao mnotvo art
deco satova i radnih stolova, slika, lampi i asopisa. inilo se da unutra nema
nikoga. Ve sam krenuo nazad kada je preda mnom iskrsao neki mukarac. Nije mi
173

uopte bilo jasno odakle se stvorio. Tek kad me je pozdravio, u njemu sam
prepoznao vlasnika starinarnice. Upitao sam mogu li jo jednom da pogledam sto.
Ovo vam je ve deseti put da dolazite, rekao je.
ta da radim? odgovorio sam. Kao to ste primetili, ba mi je zapao za oko.
Trgovac je otkljuao katanac i podigao elinu roletnu. Znate gde se nalazi,
rekao je.
Krenuo sam ka zadnjem delu radnje, probijajui se kroz masu rukotvorina i
antikviteta. Unutra je bilo prilino mrano, ali jedan zalutali snop svetlosti obasjavao
je plou od orahovog drveta. U tom trenutku, shvatio sam da je to pitanje sudbine.
Tom stolu je bilo sueno da zavri u mojoj radnoj sobi.
Trgovac se spustio u svoju pletenu stolicu. Odlunim koracima sam priao stolu.
Krv mi je kljuala od navale adrenalina.
Ja sam pisac, samouvereno sam rekao, i ja u pisati knjige na tom stolu, knjige
u kojima u govoriti o Maroku. Ljudi iz svih krajeva sveta postae zaintrigirani onim
to su proitali i to e ih navesti na to da posete vau zemlju. Naravno, svi oni e
doi punih depova kako bi kupili razne lepe stvari koje e ih podseati na Maroko.
Sjurie se u Kazablanku i preplavie vau radnju. Pre nego to trepnete, biete bogat
ovek, i to samo zahvaljujui tome to ste bili dovoljno mudri da mi ponudite dobru
cenu za ovaj sto.
Trgoveve oi su zablistale kao da je upravo doiveo viziju. I dan-danas sam
uveren u to da mu je srce na trenutak bilo zastalo. Isprva nije nita odgovarao, ve je
samo sedeo i zurio u prazno.
Prijatelju moj, prozborio je nakon duge pauze, ta fatamorgana koju ste stvorili
svojim vetim reima veini ljudi ne bi nita znaila, ali za mene poseduje ogromnu
vrednost. Toliku vrednost da u napraviti izuzetak u svojoj trgovakoj praksi i
prodati vam ovaj sto upola cene.

Deki od otprilike deset godina terao je stado crnih ovnova kroz sirotinjsku
etvrt. Na nogama je imao napukle plastine sandale, a u ruci zailjen tap. S
vremena na vreme, stanovnici bidonvila su prilazili da pogledaju ovnove. Otvarali su
im usta, zavirivali u zube i opipavali im lea.
Ima jo nekoliko nedelja do Ida, objasnio je Kemal dok smo posmatrali prizor
iz dipa. Narod se ve sprema. Svaka porodica kupuje ovna kojeg e zaklati i ispei
za praznik.
Taj deak je previe mali da bi mu se poverio takav posao, rekao sam.
Kako mali? uzviknuo je Kemal. Ja sam u njegovim godinama ve uveliko
zaraivao.
Zar nisi iao u kolu?
Iao sam odgovorio je on. Ba tamo sam i razradio biznis. Kupovao sam
174

slatkie na veliko, a onda ih prodavao na kolskom igralitu. Potom sam poeo da

angaujem decu iz drugih kola da prodaju moje slatkie. Razvio sam mreu po
itavom gradu. Do jedanaeste godine ve sam bio zaraivao sto dolara nedeljno. A
slatikii su bili samo poetak.
ta je dolo posle slatkia?
Kemal je izvio obrve. Iznajmio sam garau u blizini kue rekao je, zaposlio
etvoro-petoro ljudi i bacio se na razne isplative poslove. Pravio sam jeftine parfeme
koje sam prodavao devojkama iz kraja. Kupovao sam mazivo u gvoarskoj radnji i
pretvarao ga u briljantin koji su mladii stavljali na kosu. Oni su bili spremni da kupe
ta god im ponudi, samo ako je pristojno upakovano. Potom sam poeo da trgujem
piliima i jajima, pa ak i ovcama. Posao je uvek najbolje iao uoi Ida. Napravio
je kratku pauzu, a onda nastavio. Jednom sam od vercera kupio dva kamiona
alirskih ovnova i rekao deci iz kole da jave svojim roditeljima da ih mogu kupiti
kod mene. Rasprodao sam sve do poslednjeg. Kad god sam imao slobodnog
vremena, drao sam tezgu za vreme kolskog odmora.
ta si prodavao?
Savete. Uio sam mladie kako da priu devojkama i devojke kako da priu
mladiima.
Kako si, uz tolike poslove, pronalazio vremena za uenje?
Kemal je prezrivo frknuo. Ja sam u koli pravio biznis, rekao je. Odlazio sam
tamo samo kada sam imao neto za prodaju.
To me je nateralo da se zapitam zato je Kemal, ako je ve imao takav talenat za
zgrtanje para, potraio posao kod mene. Mogao je zaraivati deset puta vie da je
pokrenuo neki samostalan biznis. Ta spoznaja je samo osnaila moju strepnju da je
on imao neki tajni plan, da je na neki nain pokuavao da mi preotme Kalifovu kuu.
Kemal je gotovo svake nedelje dolazio kod mene s novim poslovnim predlogom.
Prvo mi je predloio da kupimo stambenu zgradu u srcu art deco etvrti.
Tamo ima sedamnaest stanova, rekao je. Kupimo celu zgradu, malo je
prefarbamo i sredimo, a onda rasprodamo stanove.
U emu je caka?
Nema nikakve cake. Vlasnik je neki matori panac bez potomstva, rekao je
Kemal. Jednom nogom je ve u grobu. Nije mu jo mnogo ostalo. Dovoljno je da se
samo malo potrudimo i sigurno e pristati da nam je proda za male pare.
Otili smo da pogledamo zgradu. Bila je prekrasna. Fasada je bila ukraena
zaobljenim balkonima i kvalitetnim azuelo ploicama iz Andaluzije. Stanovi su imali
visoke tavanice, podovi su bili prekriveni parketom, a kupatila su bila u odlinom
stanju i veoma lepo opremljena. Jedini nedostatak je bio u tome to je itava zgrada
strano zaudarala. Kada smo pregledali prizemlje, ustanovili smo odakle je poticao
taj uasan smrad. Tamo je jedan zlovoljan mesar drao radnju specijalizovanu za
175

cheval, konjsko meso.

Neto kasnije, Kemal je istupio s planom da prodajemo marokanske urme
Arapima iz Zaliva, a potom je predloio da kupimo nekoliko ambulantnih kola i
osnujemo privatnu slubu za hitnu pomo. Takoe mi je savetovao da osnujemo
banku krvi, iskljuivo za ensku populaciju, kao i da izvozimo beduinske atore od
kozje dlake u Gvatemalu.
Nikada nisam naiao na nekoga ko je imao takav dar za trgovinu. Kemal je moda
beao sa asova, ali jo kao deak razvio je sposobnost lateralnog razmiljanja, to
mu je omoguavalo da u tren oka pronae bilo koju vrstu robe i kupi je gotovo u
bescenje.
To sam najbolje uvideo kada nam je za renoviranje kue zatrebalo pet hiljada jaja.

Poto je stavljanje bedmata prilino dobro napredovalo, poeli smo da
razmiljamo o sreivanju zidova. eleo sam da zidove prekrijemo tadelaktom,
gipsanom smesom koju zanatlije iz Marakea prave od belanaca i mermerne praine,
da bi je nakon nanoenja ispolirali pljosnatim renim kamenom. Ta vrsta gipsa
prvobitno se koristila u hamamima, parnim kupatilima, zbog toga to izuzetno dobro
odoleva razornom uticaju toplote i vodene pare. U novije vreme, tadelakt je iz
kupatila preao u salone i danas je veoma popularan meu novom evropskom elitom
iz Marakea. Crvenkaste i ruiaste nijanse tradicionalnog tadelakta danas su
dopunjene itavom paletom novih boja koje se dobijaju dodavanjem nekoliko kapi
sintetikog tonera.
Stavljanje tadelakta zahteva ogromno umee i paljivost, to objanjava zbog
ega neiskusni stranci, koji taj posao povere nevetim i nekompetentnim majstorima,
na kraju dobijaju ispucale zidove i gips koji se ljuti na najmanji dodir. Kod nas je
bilo hiljadu i po kvadratnih metara zidnih povrina koje je trebalo prekriti
tadelaktom. Odluili smo da najveim delom ostanemo verni tradicionalnoj
marakekoj ruiastoj nijansi.
Kemal je poslao jednog od svojih izviaa na jug da potrai majstore vine
gipsanim radovima, a onda me je ugurao u dip.
Gde emo sad?
U jedno seoce u okolini Rabata, odgovorio je.
ta emo tamo?
Da kupimo jaja.
Zidovi Kalifove kue su bili stari, a majstori za tadelakt se prosto jee od starih
zidova jer su oni puni tankih naprslina. U tom sluaju, neophodno je prvo pripremiti
zidnu povrinu nanoenjem grubog belog cementa kako bi gips bolje prianjao. Kada
se preko tog pripremnog sloja nanese tadelakt i kada se itava povrina dobro
izravna, sve treba premazati belancima. Belance deluje kao vezivno sredstvo koje
176

doprinosi da zidna povrina, uporedo sa suenjem gipsa, dobije dovoljnu

kompaktnost i postojanost.
Kemal je izraunao da e nam za taj posao trebati najmanje pet hiljada jaja. Da
smo otili na glavnu gradsku pijacu, ona bi nas kotala itavo bogatstvo. Meutim,
zahvaljujui svojim dobrim rodbinskim vezama, Kemal je uspeo da ue u trag
jednom davno izgubljenom lanu porodice koji je posedovao ogromnu farmu
milion koka nosilja koje su, nabijene u kaveze, proizvodile ba ono to nam je
trebalo.
Dva dana nakon to smo se vratili kui s jajima, visok i mrav mukarac sa
svetlim oima i razdeljkom posred ela pokucao je na naa vrata. Odmah mi je
zapalo za oko da su mu prsti izuzetno dugi. Stajao je u mestu i nije progovarao ni re
sve dok ga nisam upitao kako se zove. Tada se nagnuo ka meni i apnuo mi na uho:
Mustafa. Tadelakt.
Moje ogranieno iskustvo s marokanskim zanatlijama nauilo me je da budem
nepoverljiv prema svakome ko previe pria ili se previe smeka. Kao ubedljivo
najbolji majstori pokazali su se tihi ljudi s tunim ozbiljnim licima. Mustafa, majstor
za tadelakt, bio je najtii i najtuniji majstor koga sam u ivotu sreo. utao je kao
zaliven i delovao tako utueno kao da e se njegov svet svakog trenutka sruiti.
Ponaao se kao pantomimiar kome je zabranjeno da bilo ta iskae verbalnim
putem. Dok je razgledao zidove nije postavljao nikakva pitanja, tako da sam ja
brbljao i brbljao, zasipajui ga svim informacijama koje sam smatrao bitnim.
Ve sutradan se bacio na posao, zajedno s pet pomonika. Svi su imali iste
izuzetno duge prste i bili tihi i ozbiljni kao i glavni majstor. Kroz otvoren prozor
posmatrao sam kako zapoinju radove u salonu. Uglavnom su komunicirali
gestovima i koristili govor samo onda kada je to bilo apsolutno neophodno. Slino
tome, dok su koraali po sobi, bili su tako neujni da se pre inilo da lebde nego da
hodaju.
Hamza je bio impresioniran njihovom nemom tugom. To su dobri ljudi, rekao
je, veselo pljesnuvi rukama. Oni e doneti mir i sklad u va dom.

177

Jedan prijatelj iz Maroka rekao mi je da, ako neko eli da zaista upozna njegovu
zemlju, mora upoznati i njenog severnog suseda. Kulture Maroka i panije su, kako
je objasnio, povezane istorijom, tradicijom i krvlju. I tako smo sredinom februara
odluili da otputujemo do june panije i posetimo Alhambru, velianstvenu
utvrenu palatu mavarskih vladara koja i dan-danas stoji u Granadi. inilo nam se da
je to savrena prilika da vidimo verovatno najlepu islamsku palatu svih vremena.
To nije bio jedini razlog koji me je motivisao da krenem na put. Tu odluku je
znaajno olakala i ubrzala moja potreba da nakratko uteknem iz Kazablanke.
Zanosio sam se nadama da e, kada se kroz nedelju dana budemo vratili nazad, svi
radovi u kui biti zavreni. Kako bih bio siguran u to da majstori nee odugovlaiti s
poslom, zamolio sam Kemala da ostane u kui do naeg povratka.
Kada ivite u Maroku, lako zaboravljate da je Evropa svega nekoliko milja
severnije odatle, mada na drugom kontinentu. Odvezli smo se vozom do Tangera, a
odatle smo trajektom preli Gibraltarski moreuz i stigli do Algesirasa. Trajekt je
imao plitak gaz i bio nagnut na levi bok. Zvao se Izabela, po kraljici koja je pre osam
vekova proterala panske muslimane sa Iberijskog poluostrva. Iako je moreuz na
svom najuem delu irok svega dvanaest kilometara, on ipak razdvaja dva
kontinenta, kao i jedan okean i jedno more.
Stajali smo na palubi na laganom morskom vetru, gledajui kako se afrika obala
gubi u daljini. Tangerski minareti postajali su sve sitniji i sitniji da bi se na kraju
pretvorili u puke takice na horizontu. Galebovi su se obitavali. na krmu na kojoj se
nalazilo desetak gajbica sa ribom poslaganoifl preko leda. Krenuli smo du zatitne
ograde ka pramcu i ubrzo ugledali obrise evropskog kopna.

Svaki putnik koji kroi u Andaluziju oaran je atmosferom i koloritom koji
uveliko podseaju na Maroko. Mavari su se povukli na afriko tlo ali njihova batina
178

opstala je irom Iberije. Osvojili su paniju 711. godine hrianske ere i islamska
vera je due od pet vekova cvetala na tim prostorima. Danas jo uvek moete pronai
tragove mavarske prolosti u panskoj hrani i muzici, nauci i umetnosti, narodnoj
batini, pa ak i u samom jeziku.
Palata Alhambra je toliko velianstvena da se jednostavno ne moe opisati
reima. Prvi put sam je video jo kao dete. Seam se kako sam etao kroz vrtove i
grandiozne hodnike, preplavljen strahopotovanjem. ak ni u svojoj najbujnijoj
mati nisam zamiljao da negde moe postojati takva lepota takva preciznost.
Sve zimski vazduh bio je proet mirisom rua, a iz blizine su dopirali umirujui
zvuci vode koja je tekla iz fontana. Dok sam toliko godina kasnije ponovo etao kroz
dvorite palate, ovog puta sa svojom suprugom i dvoje dece, bio sam prosto opinjen
spokojstvom koje je vladalo na tom mestu i baletom kamenih zdanja koja su titrala
pred naim oima. udnim pogledima smo upijali arhitektonske linije i sklopove,
dok su se ostala ula opijala mirisima i zvucima. Ba kao i kod baleta, imao sam
oseaj da je savrenstvo koje nas okruuje lako i lepravo, stvoreno bez trunke
napora.
Odseli smo u malom pansionu u senci palate. Noi su bile hladne, a jutra posuta
injem. Bio sam impresioniran beskrajnom tiinom i mirom. Rekao sam Raani da
elim da zauvek ostanemo tu i da dignemo ruke od Kalifove kue. Prasnula je u
smeh, a onda se naglo uozbiljila.
Ti se izgleda ne ali? Stvarno bi to uradio? rekla je.
Druge noi od naeg dolaska u paniju, imao sam neoekivan telefonski poziv.
Bio je to Hamza. Zvuao je histerino. Uinilo mi se kao da plae.
Mesje Tahire! Mesje Tahire!
Hamza, ta se desilo?
Mesje Tahire, mi smo dobri ljudi. Mi smo poteni, promucao je, brzo i
isprekidano diui.
ta je bilo, Hamza? Zato me zove? Da nije dolo do poara?
Ne, ne. Ne zovem vas zbog kue.
Nego zbog ega?
Glas mu je zadrhtao. Zbog Kemala, rekao je. On je lo ovek. Strano lo
ovek.
ta je uradio?
On je... ovaj...
U emu je problem s Kemalom?
Doveo je u kuu femmes de la route, ene sa ulice! Kua je puna tih bludnica. Ne
znamo ta da radimo.
Poput pubertetlije iji su roditelji otili iz grada, moj asistent se prepustio
danononim bahanalijama enama, vinu i jeftinom haiu. Hamza mi je rekao kako
179

je Kemal naloio radnicima da napuste kuu kroz stranja vrata i potom irom
otvorio glavni ulaz u Dar Kalifu, pozvavi sve gradske prostitutke na urku veka.
Rade rune i grene stvari po itavoj kui, oajno je uzviknuo uvar. Alah mi
je svedok. Video sam roenim oima!

180

PETNAESTO POGLAVLJE
Obeanje je oblak, a ispunjenje kia.
KEMAL SE ESTO RAZMETAO SVOJOM OSVETOLJUBIVOU, govorei
kako je sa zadovoljstvom kanjavao svakoga ko je bio dovoljno drzak da mu se
zameri. S ponosom je govorio o svojim odmazdama, o tome kako se nije libio toga
da uniti neiji ivot i bogatstvo samo zato to mu se ta osoba u nekom trenutku
ispreila na putu. Kako su meseci prolazili, nasluao sam se pria o brojnim ljudima
irom Maroka koji su njegovom zaslugom zavrili iza reetaka. To je uradio ak i
dvojici svojih roaka koji su sada amili u najzloglasnijem zatvoru u Kazablanki.
Njihov greh bio je u tome to su mislili da mogu da nasamare Kemala Benabdulaha.
Drugima je namenio originalnije kazne. Ispriao mi je kako je jednog od svojih
protivnika, za koga je znao da ne podnosi vruinu, namamio u pustinju i zakopao ga
u pesak, ostavivi mu samo glavu napolju. Drugog je snimio u krevetu s ljubavnicom
i poslao video-traku njegovoj eni.
Jednom sam ga upitao na osnovu ega odluuje koju vrstu osvete e sprovesti.
To nije nimalo lako, odgovorio je. Morate dobro da razmislite o tome. Ne
smete prebrzo reagovati. Ako urite, moete upropastiti dobru priliku. Nema svrhe
da nekoga spakujete u zatvor ako mu to nee naroito teko pasti.
Zatvor svima teko pada, rekao sam.
Greite, odgovorio je Kemal. Bogati se lako mogu izvui odatle.
Kako se onda sveti njima?
Dajem im priliku da saznaju kako je iveti u bedi, rekao je.
Plaio sam se ta bi Kemal mogao uraditi kada bih ga javno ponizio time to bih
ga izbacio iz Kalifove kue. A opet, nisam mogao dopustiti da nastavi s tim
razvratom pod mojim krovom. Ako bih ga samo opomenuo, ne preduzimajui
nikakve rigoroznije mere, time bih mu samo demonstrirao svoju slabost. Razmiljao
sam ak i da odmah spakujem kofere i napustim Granadu kako bih sredio situaciju
kod kue. Sedeo sam ispred hotelskog kamina, zurei u plamen i mozgajui ta da
radim. Problem je bio u tome to je Kemal dobro znao koliko sam cenio njegovo
znanje i vetinu.
Na kraju sam smislio jedno malo lukavstvo. Pozvao sam ga telefonom i obavestio
ga da moj prijatelj iz Engleske treba uskoro da stigne u Dar Kalifu. Objasnio sam
kako se on nalazi na proputovanju kroz Maroko i kako mu treba mesto gde e odsesti
nekoliko dana. Napomenuo sam da ga moe oekivati svakog trenutka. Kemal me je
sasluao bez ikakvih prigovora i rekao da e smesta napustiti kuu.
181

Pet dana kasnije, vratili smo se u Kazablanku. uvari su se postrojili pred

ulaznim vratima, salutirali i poeli da podnose raport.
Sve nas je osramotio, rekao je prvi.
Osramotio je nae porodice, progunao je drugi.
I nae pretke, dodao je trei.
Uli smo u kuu. Oekivao sam da u unutra zatei pravo rasulo, ali situacija je
bila potpuno obrnuta. U spavaoj sobi je sve bilo na svom mestu. Kuhinja je blistala
kao da ju je itava armija spremaica izribala od poda do tavanice. Ostatak kue,
uprkos tome to su graevinski radovi bili u toku, takoe je bio temeljno poien.
Hamza me je stidljivo pogledao dok smo obilazili sobe. Kemal je pravi
arobnjak, rekao je.

Ubrzo nakon povratka iz Granade, svratio sam do Hiama Harasa. Zimske kie
napravile su potop u njegovoj kuici. Zamolio me je da mu ne zamerim zbog nereda,
pokazavi rukom ka gomili ispremetanih stvari.
Nita od ovog nije istinski vredno, rekao je. Ima neto stvari koje su mi drage,
ali sve to, realno posmatrano, jeste obino smee. Moja ena uva te drangulije, ali
ta ona zna o tome ta je vredno a ta ne.
Hiam se zavalio u fotelju, zbacio obuu sa nogu i doviknuo svojoj supruzi da
spremi aj od nane.
ene nita ne znaju, nastavio je. Koliko god da se trude, ne mogu shvatiti
stvari koje su mukarcima vane. Eto, uzmite na primer filateliju,~ rekao je. ik
pronaite enu koja voli potanske markice!
Dok smo mi bili u paniji, utljivi majstor Mustafa zapoeo je s radovima.
Njegova ekipa je vetim, brzim pokretima nanosila tadelakt. Gipsana smesa bila je
pripremana u bavi koju su sklepali na licu mesta. Bava je bila visoka preko deset
stopa i etiri stope iroka. Dok su pljosnatim mistrijama bacali gips na zidove i
nadsvoene ulaze, tiho su pevuili. Njihovi tenori razlegli su se kuom. Svaki od njih
naizmenino je solirao, pevajui odabrane stihove, da bi mu se ostali potom
prikljuili u refrenu. Pevali su iskljuivo u trenucima dok su nanosili gips, kao da je
ritam davao dodatan kvalitet njihovom radu.
Posao su zapoinjali tek onda kada bi pod u nekoj prostoriji bio poploan i posut
kedrovom piljevinom. Ekipa za stavljanje bedmata provodila je toliko vremena u
Dar Kalifi da nam se ve inilo kao da su se uselili u kuu. Samo jedan pogled na
njihov rad govorio je da nema potrebe da vrim bilo kakvu inspekciju. Besprekornost
njihovog dela predstavljala je rezultat vievekovne zanatske tradicije koja se
zasnivala na spoju matematike, hernije i lepih umetnosti. Majstori za bedmat nisu
pevali jer su svim snagama bili usredsreeni na ono to rade.
Deji dnevni boravak, u koji se ulazilo iz glavnog salona, predstavljao je jedinu
prostoriju prekrivenu glaziranim ploicama. To je bilo idealno reenje jer su se
182

ploice, ak i ako bi ih deca zamazala bojom i lepkom, mogle lako oistiti. Majstori
su danima postavljali zelene i bele ploice, pravei od njih jednostavni dezen koji je
podseao na ahovsku tablu. Kada su stigli do poslednjeg reda ploica, ustanovili su
da je soba nepravilnijeg oblika nego to su sraunali. Bez rei su podigli itav pod i
krenuli ispoetka, rotirajui dezen za tri stepena. Drugi put je sve bilo kao pod
konac.

Aziz me je svakog dana, dok bismo lagano ispijali zaslaeni aj od nane,
spopadao molbama da mu pruim priliku da mi demonstrira svoju vetinu.
Objanjavao je kako je itav ivot posvetio savladavanju najsloenijih aspekata svog
zanata i kako bi, kada bih mu samo dopustio, mogao pretvoriti Kalifovu kuu u
lavirint boja i dezena. Nisam imao srca da i dalje odbijam njegove molbe, tako da
smo se na kraju dogovorili da napravimo dekorativne bordure du zidova.

im je dobio moj pristanak, Aziz je skoio na noge i poljubio me u oba obraza.

Pogled mu je bio blistav od suza. Rasplakaete se od miline kad budete videli
lepotu kojom u ispuniti va dom, ushieno je rekao.
Sutradan je u Dar Kalifu stigao novi majstor. Njegov zadatak je bio da isklee
dezene na jednostavnim glaziranim ploicama koje e biti upotrebljene za bordure. U
jednoj ruci je nosio manka, teak eki otrih ivica, a u drugoj meko jastue. Jedan
od egrta doneo je korpu s ploicama boje rubina. Majstor je spustio jastue i poeo
da urezuje are.
Ako od svega to nam se izdeavalo u Kalifovoj kui postoji neto to u pamtiti
do groba, to nee biti ozarena lica uvara ili njihove neprestane prie o dinima,
njakanje magaraca iz bidonvila ili miris batenskog cvea koji se iri kroz suton. To
e biti uporno jednolino ing! ing! ing! zvuk ekia kojim vet majstor predano
urezuje kitnjaste are s preciznou koju moe doneti samo dugogodinja praksa.
Majstor je sedeo tamo iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, urezujui are svojim
mankaom. Opinjeno sam ga posmatrao, zadivljen injenicom da je neko, sluei se
najprostijom moguom alatkom, mogao stvoriti takvo savrenstvo. Mi bismo, u
naem modernom zapadnom svetu, nesumnjivo izmislili mainu kojoj bismo
183

prepustili taj posao. Ali ta bismo time dobili? Identine beivotne dezene liene
svakog znaenja. Njegovo delo je, s druge strane, bilo ivo i fluidno. Ono je imalo
duu.

Razgovori s Hiamom Harasom predstavljali su pravi melem za duu. Doao bih
u njegovu kuicu kiptei od besa zbog toga to su me trgovci opeljeili pri kupovini
eksera, mesinganih arki ili kineskog lepka, naplativi mi deset puta vei iznos od
realne vrednosti. Stari sakuplja markica bi doviknuo svojoj eni da spremi aj,
izmasirao svoja oteena stopala i krenuo s priom. Ti razgovori mi nisu samo
pomagali da premostim jazove s kojima sam se suoavao u jednoj novoj i nepoznatoj
kulturi. Oni su inili daleko vie od toga. Sniavali su mi krvni pritisak i delovali kao
svojevrsna terapija. Nakon to bih proveo oko sat vremena s Hiamom, sluajui
njegove mudre razborite rei, kao leptir bih odleprao nazad do Dar Kalife.
Raspoloenje bi mi postalo znatno vedrije, a um bistriji i pronicljiviji.
Jednog popodneva, Raana je napravila punu erpu pileeg karija po receptu
svoje bake. Napunio sam jedan veliki tanjir i odneo ga kroz sirotinjsku etvrt do
Hiamove kuice. Stari filatelista je bio jedan od retkih Marokanaca koji su imali
sklonosti ka izrazito zainjenoj i pikantnoj hrani. Na uzanoj stazi ispred njegovog
doma zatekao sam dvojicu mukaraca. Bilo je oigledno da ti ljudi nisu doli u
obinu posetu. Jedan je mahao nekakvom sveicom i izvikivao razne uvrede, dok je
drugi u rukama drao Hiamov stari portabl televizor. Hiamova supruga im je neto
objanjavala moleivim glasom, zaarenih obraza i suznih oiju. Potom me je povela
unutra.
Ma, nek ih avo nosi, rekao je starac kad me je ugledao. Sledei put e mi
skinuti i koulju s lea.
Rekao sam Hiamu da mi se, ako mu je potreban novac, moe slobodno obratiti.
Zahvalio mi je na ponudi.
Prorok je govorio da su zajmodavci jo gori od lopova, rekao je. Oni su glupi,
ali ja sam jo gluplji to pozajmljujem pare od njih.

Jednog jutra sam ugledao Hamzu kako stoji sam u vrtu, u blizini praznog bunara
koji je sagradio za dine. Glava mu je bila meu akama, kao da ga je pritisla neka
teka muka. Zabrinuo sam se da mu se neto nije desilo, ali bilo mi je neprijatno da
ga ispitujem. Kada sam neto kasnije sreo Osmana, upitao sam ga da li je sve u redu
s Hamzom.
Hamza e umreti, odgovorio je on.
Zato bi umro? Ima li neku bolest?
Mnogo gore od toga, odgovorio je uvar, preavi prstom preko vrata.
Hoe da kae da neko namerava da ga ubije?
184

Moda.
To je, po svim merilima, bio tipian orijentalni razgovor. Kao potpuni stranac,
plaio sam se da nema ni najmanje anse da shvatim ta se deava. Zamolio sam
Osmana da mi malo pojasni situaciju.
Hamza je usnio jedan san, rekao je on. Sanjao je kako neki mukarac na kamili
odlazi u pustinju.
I ta s tim?
Osman me je zbunjeno pogledao. Pa zar vam to nije dovoljno?
Bojim se da nije.
Svi znaju, nastavio je on, iuavajui se nad mojom neupuenou, da se
ovek koji usni takav san moe pozdraviti sa ivotom.
Sutradan ujutru, ponovo sam video Hamzu. Skupljao je lie u dvoritu oko vrta.
Lice mu je bilo mrko i utueno. Priao sam mu i objasnio da sam uo za njegov san.
ta e moja porodica bez mene? zavapio je on. Ko e ih hraniti i oblaiti?
Siguran sam da nee umreti, rekao sam. To je samo san, a veina snova se ne
obistinjuje.
uvar je proao prstima kroz kosu. Ve sedam noi uzastopce sanjam taj isti
san, nastavio je. Tu nema nikakve sumnje. Neu jo dugo iveti. Ali samo Alah
zna kada e tano kucnuti moj as.
Dar Kalifa se kupala u moru tuge koje se stvorilo oko Hamzinog sna. Delovalo je
apsurdno, ali kad god bih pokrenuo tu temu, uvari bi u oajanju podigli ruke,
proglaavajui taj san nepogreivim znamenjem. Ili su kroz kuu pognutih glava, a
lica su im bila razvuena u bolne grimase. Upitao sam Medveda mogu li ja neto da
uinim.
Moete zamoliti Kandiu da zatiti Hamzu, odgovorio je on.
Nita mi nije bilo jasno. Zar me Kandia navodno nije mrzela zbog toga to sam
iveo u njenoj kui?
Nita vas ne kota da je zamolite, bio je uporan Medved. Vas e moda
posluati.
Situacija mi je delovala krajnje apsurdno, naroito zbog toga to ja uopte nisam
verovao u dine. Kako sam mogao razgovarati s nekim nevidljivim biem i zamoliti
ga da spasi Hamzinu duu?
To je bar jednostavno, rekao je Medved kada je uo moje pitanje. Treba da
odete na neko mesto gde se kolju bikovi i da umoite prst u toplu krv. Onda tom
krvlju namaete taku na elu, odmah iznad nosa, i dini e postati vidljivi, objasnio
je.
Kemal mi je potvrdio da je Medvedova metoda zaista predstavljala najlaki nain
da ovek roenim oima vidi dine. Njemu sve to nije delovalo nimalo udno i
odmah me je odvezao do jedne klanice na istonom rubu Kazablanke. Kao to mogu
185

posvedoiti svi koji me dobro poznaju, ja imam stranu odbojnost prema svemu to
je povezano sa smru. Kada smo se zaustavili pred klanicom, pljutalo je kao iz
kabla. Nebo je bilo prekriveno oblacima toliko tamnim da se dan pretvorio u no.
Izjurili smo iz dipa i potrali ka glavnom ulazu. Samo nekoliko sekundi bilo je
dovoljno da budemo mokri do gole koe.
Kemal je unutra potraio poslovou i objasnio mu zbog ega smo doli.
Upitao sam se kako bi neki britanski kasapin reagovao kada bi uo da nam je
potrebna krv svee ubijenog bika kako bi se pred naim oima materijalizovalo neko
natprirodno bie. Meutim, marokanski poslovoa je samo klimnuo glavom, kao da
se esto susretao s takvim zahtevima, i poveo nas kroz klanicu.
Mesto na kojem smo se obreli bilo je natopljeno krvlju i mirisom smrti. Poslednji
krici osuenih ivotinja bili su prigueni brujanjem cirkularnog seiva koje se
okretalo neverovatnom brzinom, prodirui kroz meso i kost. U skladu sa islamskom
tradicijom, ivotinje su bile ubijane sa halalom, to je znailo da bi bile zaklane, a
onda ostavljene da potpuno iskrvare. Radnici su iz obora dovodili jednog po jednog
bika. Dva mukarca bi prila i vezala mu noge. Za to im je trebalo svega nekoliko
sekundi. Potom bi ga uhvatili oko vrata i pribili uza zemlju, dok se on nemono
batrgao, pokuavajui da izbegne svoju alosnu sudbinu. Kratkim noem bi mu
prerezali vratnu ilu, a onda ga ostavljali na zemlji dok potpuno ne iskrvari.
Pokuao sam da se izvuem i uteknem s tog uasnog mesta, ali Kemal me je
upozorio da moram ostati. Rekao je da se svaki ivot okonava smru i da je nuno
da lino prisustvujem tom trenutku.
ivotinja se trzala i isputala samrtnike vapaje, iskolaenih oiju i isplaenog
jezika. Iz rane je tekla bujica krvi. Grevi su se nastavili jo dugo nakon to je
nastupila smrt. Kada je sve bilo zavreno, poslovoa je mahnuo rukom, pokazavi mi
da uzmem koliko god krvi mi treba. Sagnuo sam se, umoio prst u crvenu lokvu i
naneo jednu kap na taku iznad nosa. Bio sam ispunjen gnuanjem.
Kada smo se vratili kui, zatvorio sam se u sobu u kojoj se ranije pojavila
ruiasta sluz. Hamza je tvrdio da je Kandia boravila ba na tom mestu. Uprkos
tome to su mi sami objasnili kako ta misteriozna sluz predstavlja simbol barake,
uvari su i dalje zazirali od te prostorije.
Uneo sam stolicu u sobu i ostao tamo skoro itavo popodne. Roletne su bile
sputene. U vazduhu se oseao miris vlage. Kia je i dalje nemilosrdno lila. Uopte
nisam pokuavao da se upustim u razgovor s Kandiom. Bilo mi je besmisleno da
komuniciram s nekim biem u ije postojanje nisam verovao. elo mi je bilo
zamazano krvlju, ali uopte se nisam osvrtao na to. Moje misli su bile na drugom
mestu. Razmiljao sam o onome to sam video u klanici. Poput veine pripadnika
modernog drutva, i ja sam bio obian licemer. Voleo sam da jedem meso, ali gnuao
sam se mesta sa kojeg je to meso stizalo.
186

Razmiljao sam o Hamzi, Osmanu i Medvedu i o naem ivotu u Dar Kalifi.

Razmiljao sam o Arijani i Timuru i njihovom marokanskom detinjstvu. Oni su
provodili svoje dane u krajnjoj bezazlenosti, izgubljeni u zemlji iji su stanovnici na
njih gledali kao na male kraljevie. Nisam imao predstavu o tome koliko emo dugo
jo iveti u Kalifovoj kui, ali u tom trenutku sam se ponadao da emo zauvek ostati
tu.

Nekoliko dana nakon tog dogaaja, dobio sam obavetenje da je na nametaj
stigao iz Indije i da treba da ga preuzmem u gradskoj luci. Te stvari sam naruio
elektronskim putem nekoliko meseci ranije. Internet, kreditna kartica i flaa snanog
crnog vina mogu predstavljati pogubnu kombinaciju. Dovoljno je da samo jednom
kliknete kompjuterskim miem i da sebi na vrat navuete finansijsku propast. Tako
sam u trenutku zanosa podstaknutog pijanstvom naruio est luksuznih fotelja i pet
sofa, tri kraljevska kreveta s nogarama, policu za knjige sa obrtnim mehanizmom i
impresivan radni sto, kao i trpezarijski sto dovoljno prostran da se oko njega smesti
itav fudbalski tim sa sve trenerima. I, kao da sve to ve nije bilo dovoljno, naruio
sam jo i starinska vrata od mahagonija iz jedne palate iz Radastana i izrezbarenu
drvenu ljuljaku iz jednog harema iz Misora.
Narednog jutra sam dobio imejl kojim je dotina trgovinska firma potvrdila moju
narudbinu, ljubazno se zahvalivi to sam ve prebacio novac na njihov raun.
Novac je bio prebaen na njihov raun? Oi su mi umalo iskoile iz duplji od
zaprepaenosti. Poeo sam da preturam po novaniku. Kreditna kartica nije bila
unutra. Naao sam je na kafenom stoiu pored prazne vinske ae. Proveo sam
itavo jutro aljui poruku za porukom. Ali stvar je ve bila gotova. Slubenici
trgovake kompanije iz Mumbaija odbili su da ponite narudbinu, savetujui mi da
sledei put razmiljam ta radim kad sednem ispred kompjutera.

Kada sam popodne sreo Hamzu, on se na sav glas smejao. Rekao je da prethodne
noi nije sanjao pustinjskog jahaa, ve zmiju koja vijuga kroz visoku travu.
To je dobar san? upitao sam.
Naravno, ushieno je odgovorio Hamza. To znai da me oekuje dobra srea.
Neto kasnije, kada sam krenuo na ruak, zatekao sam tri uvara uurena iza
ive ograde. Neto su se domunavali. Kada su primetili da im prilazim, uutali su se
i stavili ake preko usta.
Osman je ispruio prst. Evo ga, rekao je.
Tri mukarca su se na dati znak sjurila ka meni, a odmah za njima dotrao je i
batovan. Kuvarica je izletela iz kuhinje, usput pozvavi spremaicu, koja je poziv
odmah prosledila dadilji. Koji trenutak kasnije, majstori su takode izmarirali iz kue
da provere ta se to napolju deava. Okupili su se oko mene, puni strahopotovanja,
kao da su se nalazili u prisustvu nekog svetog oveka.
187

Dini usliavaju vae molbe, rekao je Hamza.

Vi imate baraku, dodao je Osman.
Vi ste blagosloveni, objavila je spremaica.
Odmah sam pokuao da ih razuverim, objanjavajui da ak nisam ni zamolio
dine da pomognu Hamzi jer sam smatrao da su ta stvorenja samo plod ljudske
mate. Meutim, njihova vera ostala je nepoljuljana. Svi zajedno poeli su da
zahvaljuju Alahu na blagoslovu koji mi je podario. Pokuao sam da im predoim da
su u velikoj zabludi, ali oni su bili gluvi za moje rei. Krenule su silne pohvale na
moj raun. Govorili su mi da je moje srce edno kao srce deteta koje je jo uvek
neiskvareno porocima sveta. Moram priznati da su ti hvalospevi godili mojoj sujeti.
Bila je to prijatna promena u odnosu na status koji sam do tada uivao u njihovim
oima. Uprkos tome, i dalje sam pokuavao da isteram stvari na istac. Nadvikivao
sam se s njima, objanjavajui kako to uopte nije istina i kako je moj um esto
ispunjen krajnje gnusnim i odbojnim mislima.
ovek koji ima boji blagoslov to obino porie, rekao je Medved.
Time to porie baraku, on je u stvari dokazuje, dodala je kuvarica.
On poseduje mo zato to potie iz Prorokove loze, objasnio je Hamza.
Osman je takoe nameravao neto da kae, ali umesto toga, naglo se okrenuo i
potrao ka bidonvilu. Vratio se pet minuta kasnije, nosei u naruju svoju tri meseca
staru kerkicu. Beba je imala visoku temperaturu.
Molim vas, samo joj dodirnite elo, rekao je. Od vae barake e sigurno
odmah ozdraviti.
Jo dok sam bio dete, otac me je upozorio da u arapskom svetu nikada ne govorim
o svom poreklu. Kada sam ga upitao zato, objasnio mi je da veina ljudi pridaje
ogroman znaaj injenici da neko potie iz Prorokove loze, ali da je to toliko
zastraujue ozbiljna stvar da je najbolje ne govoriti tome.
Godinama nakon toga, proitao sam neto o poslednjim asovima Muhamedovog
ivota. Dok je leao na samrtnikoj postelji, Muhamed je pozvao svoje najblie
sledbenike da se okupe oko njega. Rekao im je da, pre nego to napusti ovaj smrtni
svet, eli da im zaveta ono to je smatrao najveim blagom koje je posedovao: sveti
Kuran i svoju porodicu.
Islamski svet je sve do dananjih dana ostao opsednut tim zavetanjem, koliko
god ono moglo delovati udno. Muhamedovi najblii srodnici, koji su na Istoku
esto poznati kao ljudi pod platom, uivaju neizmerno potovanje svih islamskih
vernika. Nijedna druga porodica ne uiva tako uzvien status, niti je izvrila tako
dinamian uticaj na islamsku zajednicu. Prorokovi direktni potomci isticali su se kao
briljantni filozofi, pesnici, geografi, ratnici i vladari.
Bio sam dirnut time to je Osman smatrao da, zbog krvi koja tee mojim venama,
posedujem isceliteljsku mo. U isto vreme bio sam zbunjen, pa ak i pomalo
188

prepadnut. Dao sam mu flaicu sirupa za sniavanje temperature.

Ovo e biti efikasnije od bilo ega to ja mogu da uinim, rekao sam.

Luka u Kazablanki najvea je od svih afrikih luka. Ona prekriva milje i milje
obale i predstavlja grad za sebe. Njeni spoljni rubovi okrueni su bodljikavom
icom, straarskim postajama i naoruanim policijskim patrolama. Nepregledni
nizovi lukih dokova pretrpani su glomaznim elinim kranovima spremnim da
istovare teretnjake koji pristiu sa svih krajeva sveta: iz Sangaja i Sao Paula, iz
Helsinkija, Hongkonga, Jokohame i Vladivostoka. Bilo je nemogue zakljuiti ta se
skriva u tim ogromnim elinim kutijama. To ste mogli saznati tek kada bi carinski
slubenici otvorili olovom zapeaene kontejnere i rasuli njihov sadraj po zemlji.
Strepeo sam pred pomilju koliku bi mi uvoznu taksu mogli odrediti carinski
slubenici. Po luci su se pronosile stravine prie. uo sam za ljude ija je roba
godinama, pa ak i generacijama, stajala zaplenjena. Kemal mi je rekao da se njegov
otac jednom prilikom toliko rasrdio zbog poreza koji su mu carinici nametnuli da je
zapalio kontejner pun maina i napustio luku.
Proveli smo tri popodneva u kafeu ispred glavne kapije. Kafa je bila gua i crnja
nego bilo gde drugde u Kazablanki. Kao i sve to se nalazilo u blizini dokova,
mirisala je na ustajalu ribu. Bili smo okrueni ljudima opakog izgleda obuenim u
poderane delabe i iznoene babu papue. Svi su bili mrki, umorni i neobrijani.
Neki su na runo pravljenim tablama igrali dame sa epovima od ispranjenih
flaa. Drugi su se tiskali za stolovima, razmeui se priama o svojim putovanjima i
podvizima.
Sve su to obini laovi, rekao je Kemal. I lopovi.
ta onda traimo ovde? Zato ne odemo pravo na carinu?
Ovde smo zbog istraivanja, odgovorio je. Treba prvo da ispitamo teren.
etvrtog dana, zauzeli smo busiju ispred kafea, pored zaprenih kola iji je
vlasnik prodavao barene pueve. Kemal je vodio dokone razgovore sa jednookim
prodavcem, a ja sam se pretvarao kako mi je sve to strano zabavno. Svima je ve na
prvi pogled bilo jasno da sam ja na tom mestu bio potpuni stranac. Nisam poznavao
pravila. Pretvarao sam se kako sam oduevljen ukusom ljigavih mekuaca. Kemal mi
je rekao da ne priam previe.
Ljudi ne jedu pueve zato to ih vole, objasnio je, ve zato to su jeftini.
Jednooki prodavac mi je namignuo i astio me jo jednom porcijom. Rekao je da
mu je drago to je upoznao oveka koji ume da ceni njegovu robu i da je to dobra
reklama za njegov biznis. I tako smo proveli taj dan stojei pored zaprenih kola,
jedui pueve i posmatrajui povorku svih moguih prevoznih sredstava koja su
naputala luku. Pored nas su promicali viljukari, kola natovarena drveem iz
Brazila, bicikli, skuteri i luki radnici koji su prevozili teret runim kolicima.
Petog dana, Kemal me je obavestio da je dolo vreme da konano uemo u luku.
189

Nisam krio svoje oduevljenje zbog te vesti.

Postoji jedan problem, brzo je dodao. Nemamo propusnice, tako da nas nee
pustiti unutra.
Kako emo preuzeti kontejner ako ne moemo da uemo u luku?
Kemal je bacio pogled ka glavnoj kapiji. Tamo su deurala tri policajca koja su
vraala svakog ko nije imao propusnicu. Primetili smo kako jedan ovek pokuava
da ih podmiti. Bio je odmah uhapen i, s lisicama na rukama, sproveden u policijsku
stanicu. Potom se pred kapijom pojavio konobar iz oblinjeg kafea. Policajci su ga
bez rei pustili unutra. Konobar je nosio posluavnik sa srebrnim ajnikom. aj je
oigledno bio namenjen carinskim slubenicima.
Dok sam posmatrao ta se deava, Kemal se negde izgubio. Trenutak kasnije,
spazio sam ga kako ulazi kroz glavnu kapiju. Preko odee je navukao smei prsluk, a
na visoko podignutoj ruci nosio je posluavnik na kojem se nalazila samo jedna aa.
Proveo sam tri sata ekajui ga pored kola s puevima. Malo-pomalo, zapodenuo
sam razgovor s jednookim prodavcem. Nisam mogao ni da pretpostavim koliko se
toga moglo nauiti o tim malim stvorenjima s kuicama. Trgovac mi je rekao da
njegova porodica ve stotinu godina prodaje pueve u luci. Bili su tu jo pre
francuske okupacije, u vreme kada je Kazablanka bila tek neto vie od sela.
Takoe je pomenuo da su njegovi preci bili iscelitelji. Pripadali su narodu Berbera
i iveli u planinama, gde su leili bolesne lekovima koje su spravljali po tajnim
recepturama.
Da li su vai preci koristili lekovito bilje? upitao sam.
Miii na njegovom licu su zaigrali. Ne odgovorio je, koristili su pueve. Oni
imaju odreena lekovita svojstva, ali moete daleko vie zaraditi ako ih prodajete
kao hranu.
Ponadao sam se da je to bio kraj prie o puevima i da emo sad prei na neku
drugu temu, ali prodavac je imao jo mnogo toga da mi kae. Ima toliko mnogo
vrsta pueva, rekao je s primetnim uivanjem, a svaka od njih ima razliitu
primenu. Pomou morskih pueva moe se izleiti tifusna groznica; puevi koji ive
na drveu pomau kod kalja; a ako neka ena eli da pronae mua, treba samo da
pojede barene pueve pomeane s menstrualnom krvlju.
Sreom, u tom trenutku se pojavio Kemal.
Vuku nas za nos rekao je.
Jesi li uspeo neto da se dogovori?
Kemal me je pogledao pravo u oi. Carinici trae da platite pedeset hiljada
dolara, rekao je.

Narednog dana me je, na moje veliko iznenaenje, nazvao Pit. Sedeo sam u
dvoritu, prelistavajui knjigu o istoriji Berbera. Hamza je deurao u blizini,
zagledan u nebo. Kad god bi se mesto na kojem sam sedeo nalo u senci, priao bi i
190

zamolio me da ustanem kako bi premestio moju pletenu stolicu na osunani deo

travnjaka. Iako sam bio zahvalan zbog panje koju mi je ukazivao, situacija je ve
poela da mi ide na ivce jer su me stalni prekidi ometali u itanju. Druga dva uvara
vrebala su iz prikrajka, ekajui priliku da mi i oni neim ugode.
Pitov glas je bio slab i tih, kao da je bolestan.
Jesi li dobro?
Alhamdulilah, rekao je. Bogu hvala, dobro sam.
Zvui kao da se ne osea ba najbolje.
Preleao sam tifusnu groznicu, odgovorio je drhtavim glasom.
Kako ti je u braku?
Pit se nakaljao. Uskoro idemo za Sjedinjene Drave, rekao je.
Zar mi nisi rekao da se nikada vie nee vratiti tamo?
Idem s dobrim razlogom, natuknuo je.
A to je?
Osnovau centar za irenje islama u Ostinu, rekao je. To je moja misija. Idem
da irim Svetu re po Americi i spasavam hrianske due.
Poeleo sam da mogu nekako da ga zaustavim, ali iz iskustva sam znao da je
apsolutno nemogue izboriti se sa fanatikim arom verskog preobraenika. Da sam
na bilo koji nain pokuao da ohladim njegovu usijanu glavu, to bi samo dolilo ulje
na vatru. Poeleo sam Pitu svaku sreu, izrazivi nadu da e nam se putevi nekom
prilikom ponovo ukrstiti. Znao je da je to obina la. Mogao je to da proita u mom
glasu.

Jednog jutra, dok sam prolazio kroz sirotinjsku etvrt, ugledao sam visokog
mukarca s pedantno potkresanom bradom kako tri u mom pravcu. Zaustavio se
ispred mene, ve prilino zadihan, i uruio mi neki koverat. To na prvi pogled nije
bilo nimalo neobino. Stanovnici bidonvila esto su komunicirali sa mnom na taj
nain. Kada bi neko od njih hteo neto da me zamoli, ispisao bi to na paretu papira i
uruio mi cedulju dok sam prolazio kroz njihovo naselje. Kad god je to bilo u mojoj
mogunosti, rado sam im izlazio u susret. Meutim, ovek s potkresanom crnom
bradom oigledno nije iveo u bidonvilu. Na sebi je imao veoma lepu delabu, sa
zlatnim vezom oko vrata. Poruke iz sirotinjske etvrti obino su bile napisane
olovkom i bilo ih je teko deifrovati. Nikad ih nisam dobijao u koverti, a pogotovo
ne u luksuznoj koverti od uvoznog papira.
Glasnik je odjurio nazad pre nego to sam stigao da prozborim makar i jednu re.
Odneo sam pismo kui i radoznalo ga otvorio. Unutra sam pronaao list kvalitetnog
rebrastog papira s nekoliko redaka ispisanih tamnoplavim mastilom. Osoba koja mi
je uputila pismo nesumnjivo je bila francuskog porekla. Tako prefinjeni latinini
rukopis mogao je poticati samo iz tog dela sveta.
191

Potovani gospodine ah, pisalo je, dozvolite mi da se predstavim. Ja sam grofica

Madlen de Longvik, dugogodinja iteljka Kazablanke i nekadanja poznanica
gospodina koji je, koliko sam obavetena, bio va deda. Bila bih zaista poastvovana
ako biste u nedelju u etiri sata doli kod mene na aj.
Kada sam Raani pokazao pismo, ona ga je okrenula prema snopu svetlosti.
Ko god da je ta gospoa, rekla je, oigledno je da ima stila. Vidi, na vodenom
igu je njen monogram, a slova su tako pedantna i savrena da su najverovatnije
ispisana starinskim mont blanc penkalom.
Raana je potom prinela stranicu nozdrvama i udahnula blagi miris parfema.
Gospoa ume da ceni lepe stvari, tiho je rekla. Kada joj poe u posetu,
obavezno ponesi cvee. Ali nemoj krtariti. Kupi orhideje.

192

ESNAESTO POGLAVLJE
Svako ko predskazuje budunost lae, ak i ako govori istinu.
KOLIKO GOD DA SAM POKUAVAO, nisam mogao prestati da razmiljam o
Pitu. Izlazak Al kaide u javnost i napadi od jedanaestog septembra ispunili su
ameriki narod udnim strahopotovanjem prema islamskim fanaticima. Ve sam
mogao da zamislim kako, odmah po sletanju na dalaki aerodrom Fort Vort, policajci
doekuju Pita i njegovu marokansku nevestu i pretresaju ih do gole koe. Ono od
ega se zapadnjacima ledi krv u ilama jeste pomisao na to da bi u njihovu zemlju
mogao ui islamski preobraenik sa anglosaksonskim licem, spreman da raznese sve
oko sebe eksplozivom privezanim oko pojasa.
Federalci nisu glupi rekao je Kemal kada sam mu ispriao o Pitovoj misiji
prenoenja islama u srce Amerike. Pre nego to kae piksla, taj tip e zavriti u
Gvantanamu. Kemal je zastao, povukavi dug dim. Verujte mi. Znam ta
govorim.
Sedeli smo u korejskom dipu, vozei se priobalnim putem u pravcu juga, u
potrazi za mestom gde bismo mogli nabaviti mermer po znatno niim cenama nego u
gradu. Prozori su bili otvoreni, a tokovi se monotono kotrljali preko asfalta. Kemal
je obino ba na takvim putovanjima skidao veo sa svoje prolosti.
Bio sam u Njujorku tog jedanaestog septembra 2001. godine, nastavio je
ledenim glasom. Video sam sve roenim oima. Video sam avione kako se
zakucavaju u Kule, dim, mrtve ljude kako lee naokolo. Bilo je jezivo, da ti pamet
stane. Nisam jo stigao ni da ukapiram ta se deava, a federalci su se ve okomili na
Arape. Izbacili su spiskove iz kompjutera i krenuli od vrata do vrata.
Jesu li i tebe sasluali?
Naravno da jesu, odgovorio je Kemal. Bili su veoma detaljni.
Jesi li ih oekivao?
Bilo je to udno vreme, rekao je on, izbegavajui direktan odgovor. Arapi u
Sjedinjenim Dravama bili su jednako okirani kao i svi ostali. Mi nismo podravali
te bombake napade. Islam ne propoveda da neko treba da se zakucava avionima u
nebodere. Odjednom sam shvatio da vie ne mogu verovati nijednom Arapinu. Kako
sam mogao znati da neko od njih nije pripadnik Al kaide?
A onda sam se jedne veeri vratio kui s posla i zatekao svoju suprugu Den
kako sprema veeru. Istog trenutka sam skapirao da se neto deava.
Zbog ega?
Zato to ona nikada pre toga nije uzela varjau u ruke, rekao je. Nije umela
193

ak ni jaje da ispri. Bila je grozna domaica. Upitao sam je da li nam je neko

dolazio na vrata. Odgovorila je odrino, ali nije imala hrabrosti da me pogleda u
oi. Kemal je rukom obrisao lice. Odmah mi je bilo jasno da lae. Mogao sam to
da zakljuim po mirisu njene koe.
I ta se onda desilo?
Sutradan ujutru neko je zalupao na vrata nastavio je Kemal. Otvorio sam i est
federalaca je banulo unutra. Ispostavilo se da su blokirali itav kraj u kojem smo
iveli. Dovukli su ak i helikoptere. Den je u meuvremenu negde utekla. Federalci
su mi kasnije rekli da su svraali prethodne veeri, ali da su joj rekli da mi to ne
pominje. Bilo je to najgore od svih ponienja. Moja roena supruga je vie verovala
njima nego meni.
Tada su te sasluali?
Kemal se osmehnuo. Da, tada su me sasluali, rekao je. Pretresli su svako
oe.
Svako oe tvog stana?
Ne, nego mog uma.

Ekipa za tadelakt je sporo napredovala, ali meni je bilo najvanije da su radovi
konano krenuli u pozitivnom smeru. utljivi Mustafa doveo je specijalno obuenog
zanatliju iji je zadatak bio da napravi horizontalni dezen du gornje ivice zidova.
are su bile iste kao i na ploicama poreanim po rubovima poda. Iako su se radovi
na sreivanju podova i zidova konano pomerili iz mesta, i dalje su nam oajniki
nedostajali majstori odreenih struka: moler, elektriar, vodoinstalater, zidar i
pouzdaniji stolar. Problem je bio u tome to niko nije mogao dobiti posao ako nije
bio lino povezan s Kemalom. Bio je to klasian marokanski sistem u svom
najistijem obliku samo pripadnik plemena ili neko iz krugova bliskih poznanika
mogao je stupiti u majstorski tabor. Svako ko nije bio u direktnoj vezi sa ostalima bio
je ismevan i proglaavan za varalicu, delikventa, ili i jedno i drugo.
Taj princip je bio prekren samo jedanput, u sluaju Hamzinog komije koji je
navodno bio zidar. Naredio sam Kemalu da zaposli tog oveka, elei da time
izaem u susret svojim uvarima. Meutim, problemi su otpoeli jo onog trenutka
kada je zidareva zlokobna senka prela prag Dar Kalife. Zidaru se nije svideo posao
koji sam mu dodelio, a jo manje mu se sviao Kemal. Za nedelju dana, koliko je
proveo u naoj slubi, uspeo je da porazbija i uniti sve ega se dotakao. Serija
incidenata kulminirala je unom svaom s Kemalom kada je zidar dohvatio svoj
eki i poeo da ganja mog asistenta kroz sirotinjsku etvrt.
Odrastao sam u Engleskoj tako da sam odlino upoznat s dinim britanskim
majstorima i njihovim odnosom prema poslu. Britanski majstor obavezno dolazi
nakon ugovorenog vremena, a odlazi ranije nego to bi trebalo, ali tek nakon to je
popio po ko zna koju olju aja s mlekom. Puni vau kuu oblacima dima, gasi
194

pikavce po podu i pravi haos na sve strane, sve vreme se prenemaui i cvilei kao
dete kome izbijaju zubi. Potom na nekoliko nedelja nestane bez traga da bi se
naprasno pojavio uoi Boia, zahtevajui bonus za sebe i svoje pomonike.
Mislio sam da su engleski majstori najposebnija vrsta na kugli zemaljskoj, ali
iskustva iz Kalifove kue dokazala su mi da je moje uverenje bilo pogreno.
Marokanski majstori po svojoj vetini i predanosti poslu prevazilaze gotovo sve
ostale. Oni su veoma utivi i pri susretu vas uvek srdano pozdravljaju. Dok su u
vaem domu, veoma su marljivi i nikad im ne pada na pamet da vas spopadaju
zahtevima koji nisu u direktnoj vezi s poslom. Ako im se pije aj, oni ga sami
spreme na reou koji uvek donose zajedno sa alatom. Marokanski majstori su i u
svim ostalim pogledima gotovo savreni, ali ipak imaju jednu veliku manu: oni su
praktino nesposobni za to da posao privedu kraju.
Dok sam obilazio arhitektonske znamenitosti Maroka, neprestano sam se pitao
kako su te graevine uopte mogle da budu podignute. Kad god bih proao kroz kuu
gunajui to posao jo uvek nije zavren, glavni majstor bi razvukao usne od uveta
do uveta i uzviknuo da je samo Alah savren i potpun.
A onda sam jednog dana, poetkom februara, upoznao istaknutog marokanskog
arhitektu. Upitao sam ga kako je kraljevska porodica uspevala da zavri svoje
impozantne graditeljske poduhvate. Moj sagovornik se zamislio, gladei srebrnastu
bradu.
Ne radi se o novcu, rekao je, ve o dominaciji.
Zamolio sam ga da mi pojasni svoje rei.
Pripadnici kraljevske porodice ve vekovima nastupaju kao pokrovitelji
tradicionalnih marokanskih zanata, zapoeo je. Ali nemojte ni na trenutak
pomisliti da e majstor pruiti svoj maksimum, ak ni onda kada radi za kralja. Kada
se upustite u neki graditeljski poduhvat, morate neprestano podsticati i nagovarati
sve ljude koji uestvuju u njemu kako bi iz njihovog rada na kraju proisteklo
savrenstvo.
Arhitekta mi je ispriao kako je tokom izgradnje Velike damije u Kazablanki,
kralj Hasan II, otac sadanjeg monarha, veoma esto obilazio gradilite. Sam je
pregledao alatke, rekao je moj sagovornik, a onda bi otiao do nekog od mualema i
satima mu stajao nad glavom. Ako neki detalj samo za dlaku nije odgovarao
propisanim standardima, naredio bi majstoru da smesta spakuje svoj alat i napusti
gradilite. Kralj je znao da e se vest brzo proiriti i da tom oveku niko vie nee
ponuditi posao.

Kia je lila kao iz kabla kada je Hamza uzeo svoju staru lopatu i poeo da
iskopava nojevo jaje. Osman je stajao pored njega, drei pocepani kiobran i
zaklanjajui svog drugara od vetra. Izdaleka sam ih posmatrao, pitajui se, kao i
obino, ta li su sad naumili.
195

Dva uvara izvadila su jaje iz zemlje i odnela ga do staje, gde ga je Medved

potom premazao lojem. Nakon mesec dana provedenih u zemlji, nekada besprekorna
ljuska postala je prekrivena crvenosmeim mrljama. Jaje je mirisalo na sumporna
isparenja, na raspadajue leeve pacova. uvari su bili van sebe od sree. Obrisali su
jednu stolicu i pozvali me da sednem za njihov improvizovani sto kalem oko kojeg
je bio obmotan ogroman kolut kabla. Spustio sam se na stolicu i paljivo se zagledao
u jaje.
ta ete uraditi s njim? upitao sam.
Pojeemo ga, rekao je Medved. ta drugo?
Zar ba morate?
Hamza je, ne obazirui se na moje rei, uzeo zidarski eki i tresnuo njime po
vrhu jajeta. Otar neprijatan miris pokuljao je napolje.
Pokvareno je, rekao sam.
Ovo jaje e doneti baraku u va dom.
Osman je iz kutije sa alatom izvadio supenu kaiku i pruio je k meni. Uzmite
prvo vi, rekao je.
Neka. Ja mogu da saekam, pokuao sam da se izvuem.
Ali kad vas molimo! sva trojica zavapila su uglas. To je vaa dunost, vaa
ast.
Umoio sam kaiicu u penuavu lepljivu masu i prineo je usnama.
Kakav ukus ima? upitao je Medved, zgrabivi kaiicu.
Kao da jede muak, odgovorio sam.

Jednog jutra, kada sam primetio da je Kemal u dobrom raspoloenju, zamolio sam
ga da mi ispria ta se deavalo neposredno nakon napada od jedanaestog septembra.
Kemal nije voleo da govori o tome. Imao sam utisak da je ono to je doiveo u
Americi nakon Al kaidinog napada shvatio kao svojevrsnu izdaju.
Federalci su irom zemlje poeli da privode Arape na sasluanje, rekao je.
Poznavao sam neke ljude koji su zavrili u zatvoru ak i bez podizanja optunice.
Spakovali su ih iza reetaka i bacili kljueve. Neke su poslali u Gvantanamo. Kladim
se da niko od njih jo uvek nije izaao.
Kada sam ga upitao kako je njegova supruga reagovala na jedanaesti septembar,
Kemalovo lice je naglo prebledelo.
Moete i sami da pretpostavite, utueno je rekao. Njen mu je bio Arapin. Bila
je udata za neprijatelja. Nije mi mogla verovati, a poverenje je osnova svakog braka.
Ako to nestane, vie nemate ta da traite zajedno. Postali ste samo dvoje ljudi koji
su nekada voleli iste stvari.
ta je bilo s njom?
Navukla je uniformu, odgovorio je.
196

Stupila je u vojsku?
Da. Sada je u nekoj vojnoj bazi u Dordiji. Vozi tenk ili tako neto.
Koliko god da sam sumnjao u estitost njegovih metoda i iskrenost njegovih
namera, nikako nisam mogao da zamislim Kemala kao teroristu. Isuvie je voleo
sebe da bi pristao da odleti u vazduh zbog tuih ciljeva.
Jesu li te federalci ostavili na miru nakon to su ustanovili da te ne mogu
povezati s napadima?
Da, na kraju su me pustili, posle svih onih sasluanja i testova pred detektorom
lai, odgovorio je. Ali problem je bio u tome to se ispostavilo da poznajem
Muhameda Atara, koji je predvodio napade od jedanaestog septembra. Ili smo u istu
damiju.
Poznavao si Atara?
Da, poznavao sam ga.
Kakav je bio?
Kemal je rukavom obrisao nos. Bahat i glup, rekao je.

S nestrpljenjem sam iekivao subotu popodne. Podigao sam svoje najbolje odelo
s hemijskog ienja, izglancao svoje crne cipele dok nisu postale sjajne kao lakirano
drvo, i kupio buket najlepih orhideja koje sam uspeo da pronaem. Bile su
ruiaste, s bledoljubiastim arama na rubovima latica.
Uzeo sam taksi do adrese zapisane u pismu i ubrzo se obreo pred impozantnom
vilom u bogatom predgrau Anfa. Velika lakirana tamnosmea vrata kupala su se u
popodnevnoj svetlosti. Nisam stigao ak ni da zakoraim na stepenik, a visoki
mukarac s doteranom bradom ve je bio izaao da me doeka. Poeleo mi je
dobrodolicu i obavestio me da me grofica De Longvik eka u salonu.
Kroio sam u kuu. Zidovi u hodniku bili su ukraeni utim svilenim zastorima i
bakrorezima iz imperijalne Francuske. Pod je bio prekriven svee izglancanim
parketom od palisandrovog drveta s blago izgrebanim ivicama. U stopu sam pratio
oveka s potkresanom bradom, privijajui orhideje uz grudi.
Salon je bio ispunjen nekom udnom svetlou. Svetlost je bila neobino ute
boje, kao da je dopirala kroz prozore od bojenog stakla. Prostorija je imala najmanje
etrdeset stopa u duinu i skoro isto toliko u irinu. Sav nametaj je bio u evropskom
stilu: izrezbareni bife, starinski radni sto, velika naslonjaa, niske police s knjigama,
tri ili etiri sofe i jedan erard grand.
U jednom kraju sobe, ispod uljanog portreta Luja IV, sedela je stara dama. Imala
je oko osamdeset godina, ali njeno lice, uprkos dubokim borama, delovalo je nekako
detinjasto. Seda kosa joj je bila pokupljena u punu, a na sebi je imala dugu haljinu
boje lavande s nabranim rukavima i ipkastom kragnom. Pratila me je svojim
tamnim oima dok sam prilazio. Predstavio sam se, rukovao se s njom i uruio joj
197

orhideje.
Veoma mi je milo to ste doli, pozdravila me je grofica na francuskom. S
nestrpljenjem sam iekivala ovaj susret. Lagano je udahnula, stavivi prst ispod
brade. Kad biste samo znali koliko mi ovo znai, zamiljeno je rekla.
Ja sam se osmehnuo, promrmljao nekoliko kurtoaznih rei, a onda je upitao kako
je saznala ko sam ja i na koju adresu mi moe poslati poruku.
Svet je mali, odgovorila je ona. Vesti se u Kazablanci brzo ire. Kako vam se
dopada u Dar Kalifi?
Lepo nam je, ali otkud vi znate za tu kuu?
Grofica je pokazala ka jednoj od stolica. Molim vas, sedite, rekla je.
Spustio sam se u udobnu stolicu od hrastovine, diskretno se osvrnuvi oko sebe.
Sve je bilo savreno sreeno i pedantno. Nigde nije bilo one pretrpanosti koja obino
odlikuje domove starijih ljudi. Ve na prvi pogled je bilo oigledno da je tu morala
iveti neka veoma rafinirana i precizna osoba.
Va deda je uvek sedeo na toj stolici, nastavila je stara dama. Govorio je da je
naslon izuzetno udoban i komentarisao je strukturu i granulaciju drveta. Tvrdio je da
kvalitetno napravljena stolica predstavlja jednako primamljiv prizor kao i neka lepa
skulptura.
Kako ste se upoznali? upitao sam.
Grofica se zagledala ispred sebe. Podigla je minijaturno mesingano zvono sa
oblinjeg stoia i dvaput zazvonila. Popiemo aj, rekla je.
Dok sam ekao odgovor na postavljeno pitanje, shvatio sam da je grofica navikla
da sama diktira sadraj i tempo razgovora i da je nameravala da mi podatke koji su
me zanimali servira u malim i odmerenim dozama. Ubrzo je stigao aj. Donela ga je
sredovena sluavka ija je kosa bila povezana jednostavnom ruiastom maramom.
Hramala je pri hodu, zbog ega je posue na posluavniku poigravalo i zveckalo.
Rei u vam rekla je grofica, sipajui aj. Ispriau vam sve po redu.
Ponovo je usledila duga pauza. Ve sam postajao nestrpljiv. Pitao sam se da li u
od te stare dame uopte ita saznati.
Negde pred kraj ivota, zapoela je grofica, va deda Sirdar Ikbal Ali ah
preselio se u Tanger, kao to verovatno i sami znate. Iznajmio je vilu u Rue de la
Plage. Tamo je pisao knjige i radio kao savetnik dvojice ili trojice dravnih
velikodostojnika. Godine koje je proveo u vili Andalus bile su za njega ispunjene
velikim duevnim bolom. Nikada nije uspeo da preali smrt vae bake koja je
umrla...
Hiljadu devetsto ezdesete, podsetio sam je.
Da, bilo je to u avgustu 1960, odsutno je nastavila. Bila je tako lepa. Do dana
dananjeg nisam upoznala enu koja bi se mogla uporediti s njom.
Vi ste je poznavali?
198

Naravno da sam poznavala Bobo, odgovorila je grofica, blago se osmehnuvi.

Potom mi je objasnila kako se s njima upoznala jos pre rata, u Beu, gde je njen
suprug u to vreme slubovao kao ambasador. Zajedno su putovali kroz Persiju i
Avganistan, gonjeni eljom da upoznaju daleke i nepoznate predele i istinski ivot
tamonjih ljudi.
Va deda nas je nauio tolikim stvarima, nastavila je grofica, ali na mene lino
najsnaniji uticaj je izvrio njegov savet da tragamo za onim to je skriveno od oiju.
Imao je obiaj da kae kako je argarepa, posmatrana s povrine, samo guvica
neupotrebljivog zelenila, ali da se pod zemljom krije dragoceni koren koji eka da
bude otkriven.
Grofica je napravila pauzu, otpivi gutljaj aja.
Ikbal je bio blizak prijatelj i savetnik avganistanskog vladara Nadira aha,
nastavila je, kao i Kemala Ataturka iz Turske i Age Kana. Uvek se kretao u elitnom
drutvu, naroito ovde u Maroku, ali bio je najsreniji kada se nije nalazio u sreditu
panje. Voleo je da sedi s trgovcem koji je drao bakalnicu preko puta njegove kue i
da s njim vodi neusiljene razgovore o ivotu. Uvek mi je savetovao da se druim sa
obinim ljudima. Govorio je da samo obine stvari i obini ljudi donose ivotno
ispunjenje.
Sluavka je ponovo dohramala do stola, ovoga puta nosei kola s kajsijama.
Grofica mi je servirala jedno pare.
Svakog meseca sam odlazila u Tanger, rekla je. Odsedala sam u Minzehu. Bilo
je dovoljno da se samo spustim nizbrdo pa da stignem do vile u kojoj je iveo va
deda. Ikbal je imao uvara kojeg je doveo iz Hindukua. Zvao se Pastun i uvek je
nosio veliki beli turban, avganistansku nonju i starinski pitolj koji je neprestano
drao u pripravnosti.
Na trenutak je zastala i zagledala se ispred sebe. Na licu joj je zaigrao setan
osmeh. Terasa je bila prekrivena potoarkama, mirisnim jasminom i mimozama,
nastavila je razneenim glasom. Ikbal bi sedeo u senci, piui pisma ili prevodei
poeziju islamskih sufija. Jutra je po pravilu provodio sam. Za ruak je najvie voleo
da jede kus-kus s ljutom turijom od limete. Kad god je imao goste za rukom,
nagovarao ih je da probaju njegov specijalitet.
Pomenuo sam da sam nedavno bio u poseti vili Andalus.
Ponekad proem tuda, tiho je nastavila grofica. U meni se probudi
radoznalost, ali ipak jo nijednom nisam pozvonila na vrata. Najbolje je ostaviti
prolost tamo gde jeste. Otkrila sam da prolost, onog trenutka kad doe u dodir sa
sadanjou, iezava kao zaboravljeni san.
U dnevnicima je esto pominjao svoju sluavku, rekao sam.
Da. Zvala se Afifa, odgovorila je grofica. Na kraju je pokazala svoje pravo
lice, ba kao i dervi.
199

Kakav dervi?
Starac koji je iveo u vrtu.
Ko je on bio?
Taj dervi je navodno video vaeg oca u snu, objasnila je grofica. Pripadao je
planinskom narodu Berbera. Ikbal ga je prihvatio i dopustio mu da ivi u kuici u
vrtu. Godinama je ostao tu, spremajui nekakve lekove od kaktusovog soka. Ponekad
bi uao u vilu, naklonio se i poljubio nas u ruku. Ikbal ga je molio da to ne radi.
Govorio je da smo pred Bogom svi jednaki.
Dva sata sam sluao stariine prie, ali ona i dalje nije pominjala Kalifovu kuu.
Vie nisam mogao da izdrim. Otkud znate za Dar Kalifu? upitao sam.
Grofica je ispruila ake, zamiljeno spojivi vrhove prstiju. Rei u vam, rekla
je, duboko uzdahnuvi. Bilo je to 1963. godine, kada je Hladni rat bio na vrhuncu.
Moj suprug je iznenada preminuo u Parizu. Bio je tako mlad. Bila sam skrhana
bolom i morala sam negde da pobegnem. A onda me je, meseca juna iste godine,
jedan stari prijatelj iz diplomatskih krugova zamolio da doem u Kazablanku. eleo
je da pribavi informacije o nekoj ruskoj kompaniji koja je poela da posluje u
Maroku. Francuzi su pretpostavljali da je to bila samo fasada za rusku pijunau.
Nikada pre toga nisam bila u Kazablanki. Grad je u to vreme izgledao sasvim
drugaije. Bilo je to neposredno nakon to je Maroko prestao da bude francuska
kolonija. Stare kue u art deco stilu bile su u besprekornom stanju, a ulice prepune
ljudi i evropskih automobila. Stupila sam u kontakt s tom ruskom kompanijom i
polako poela da upoznajem osoblje. Bavili su se proizvodnjom plastike. Ali,
naravno, to je bila samo fasada. elnik kompanije se zvao Sergej i iveo je u Ain
Diabu. Grofica je ustala i proetala do prozora. iveo je u Dar Kalifi, pojasnila je.
U mojoj kui je iveo ruski pijun?
Zvui egzotino, enjivo je rekla grofica, ali pijunaa je u to vreme
predstavljala sasvim normalnu pojavu.

Kada sam se vratio kui, ugledao sam trag svee krvi. Vodio je od batenskih
vrata do glavnog hodnika, a potom kroz salon do kuhinje. Iao sam za tragom, dok je
strepnja u meni sve vie rasla. Na kraju puta sam nabasao na stolicu na kojoj se
sedeo Medved. Pogledao je u mene i podigao okrvavljeni prst.
ta se desilo?
Loe stvari, rekao je.
Dok sam ja bio u poseti kod grofice, u kui se izdeavala serija dogaaja koji su
uvare ponovo ispunili stravinim strahom. Prvo je batovan pao s merdevina dok je
potkresivao osueno lie s vrha najvie urmine palme. Nekim udom ostao je
nepovreen. Potom se zarali ekser zario u Medvedov palac, da bi na kraju veliki
komad gipsa otpao s krova verande, za dlaku promaivi Hamzinu glavu. Kada su
200

uvari doli da mi podnesu svoj veernji raport, primetio sam da su ve ozbiljno

uzdrmani.
Zar mi niste rekli da posedujem baraku? upitao sam. Zato biste se onda
plaili?
Pogreili smo, rekao je Osman. Mislili smo da imate baraku, ali bili smo u
stranoj zabludi.
Otkud znate da nema barake?
Dobili smo znak, rekao je Hamza.
Jasan kao dan, zastraeno je dodao Osman.
Kakav znak?
Medved se sagnuo ka zemlji i podigao kofu prekrivenu irokom daskom. Kada je
pomerio dasku, ugledao sam malu zelenu zmiju koja se uspanieno migoljila u kofi.
Kako je zmija mogla da pree preko ograde? upitao sam.
Ba u tome i jeste stvar, rekao je Hamza. Nikako nije mogla da doe spolja.
Da, nema anse da je dola spolja, spremno je potvrdio Medved.
I ta to po vama znai?
To znai da je ona sve vreme bila ovde, da je godinama ivela na posedu sa
itavim svojim leglom. Moda su se zmije tu naselile jo pre nego to je kua bila
sagraena.
I dalje mi je izmicala poenta. Kakve veze zmija ima s barakom?
Da ova kua ima baraku, objasnio je Osman, sve zmije bi pocrkale. Ali, kao
to vidite, ova zmija je iva, to znai da uiva zatitu dina.
Pre tog najnovijeg niza misterioznih dogaaja, taman sam bio uspeo da se
donekle opustim, ponadavi se da su pojava ruiaste sluzi i pria o baraki dovele do
izvesnog napretka. Stvari konano behu krenule nabolje. Ali sada su uvari naglo
promenili kurs i ponovo srljali u pogrenom pravcu. Molio sam ih i preklinjao da
ponovo poveruju u baraku.
Mi verujemo u baraku, tu nema spora, rekao je Hamza. Samo to vie ne
verujemo da se ona nalazi ovde.

201

Februar je ve bio na izmaku, a jo uvek nije bilo nagovetaja o tome da e

dekorativni radovi skoro biti privedeni kraju. Ve me je hvatala ozbiljna depresija.
Ponekad sam unezvereno marirao kroz kuu, upajui kosu i vritei na sve oko
sebe. Drugim danima bih se uurio u kuhinji, sanjajui da sam negde daleko,
daleko odatle. Oseao sam se kao da me je opor vukova rastrgao na komade,
prodrao mi meso i isisao sr iz kostiju. Bio sam definitivno dotuen.
Kemal mi je objasnio da u Maroku nikada ne smete terati radnike da to pre
zavre s poslom inae e oni to shvatiti kao oajniki gest.
Ali ja i jesam oajan, rekao sam.
Onda vam je bolje da to zadrite za sebe, odbrusio je on.
Radovi u Kalifovoj kui su stigli do mrtve take. Moj poetni entuzijazam bee u
potpunosti splasnuo. Radnici su s vremenom shvatili da je njihov poslodavac kao pas
koji laje a ne ujeda, to ih je podstaklo na to da situaciju okrenu u svoju korist. Poeli
su da se ponaaju isto kao i britanski radnici da ujutru kasne na posao i odlaze
odmah posle ruka, da trae od moje ene da im spremi aj i da gase cigarete u
ispranjenim oljama. Nakon izvesnog vremena, potpuno su prestali da dolaze.
Preklinjao sam Kemala da ih nagovori da se vrate.
Izgubili ste njihovo potovanje, odgovorio mi je on. Tu se vie nita ne moe
uiniti.
Njegova reakcija me je zaudila. Kemal nije bio od ljudi koji se lako predaju.
Palo mi je na pamet da je njemu takva situacija, iz meni jo nepoznatih razloga,
moda takoe ila u prilog. Ali umesto da neto preduzmem, ja sam samo otiao u
kuhinju i maloduno se sruio u stolicu. U tom trenutku je zazvonio telefon. Bio je to
Fransoa, moj prijatelj iz francuskog konzulata. Nismo se uli ve nedeljama.
Bio sam u Zalivu, rekao je. Da vidi samo tamonji narodi sve same bitange.
Fanatik do fanatika. Ne moe ak ni pie da dobije. Moe li da veruje da postoji
202

zemlja gde ne moe da popije au vina?

Oekivao sam da e Fransoa ve u narednoj reenici poeti da baca drvlje i
kamenje na Maroko i Marokance, kao to je to obino inio. Ali taj detalj je ovog
puta izostao. Umesto toga, poeo je da na sva usta hvali kraljevinu u kojoj smo
iveli.
Pojma nema koliko je nama ovde dobro, rekao je. Ovdanji ljudi su sveci.
Veruj mi na re, pravi sveci.
Samo to ti sveci ne mogu nijedan posao da privedu kraju, utueno sam
odgovorio. Moji radnici me uopte ne zarezuju. Rade ta im se prohte.
Fransoa se prigueno nasmejao. Dobri su to ljudi, rekao je, topei se od miline.
Mislio sam da ih mrzi.
Ma, ta ti pada na pamet? rekao je. Prosto ih oboavam.

Krajem nedelje, svi radnici su stigli u Dar Kalifu. Moje raspoloenje se naglo
popravilo. Upitao sam Kemala kako ih je nagovorio da se vrate. Odgovorio mi je da
on nema nikakve veze s tim i da su radnici doli iz linog motiva.
Sledee nedelje je Id, rekao je.
Pa ta s tim?
Doli su jer oekuju praznini baki.
Praznik Id al-Adha sigurno predstavlja najgori mogui period za marokanske
poslodavce. Svialo vam se to ili ne, od vas se oekuje da svakom od radnika
izruite jednonedeljnu platu kao ist bonus, a radnici vam se oduuju tako to sebi
daju sedam slobodnih dana koje, naravno, na kraju nedelje takoe treba da im
isplatite. Meutim, baki i plaeni odmor nisu bili dovoljni. Pored toga sam morao
da im priredim jo i ekstravagantnu,gozbu. Majstori su me upozorili da bi posao
mogao ostati nezavren ako im kojim sluajem ne obezbedim dovoljno kus-kusa i
jagnjetine.
Oni ionako nikada nee zavriti ogoreno sam rekao. Zato bih se onda
povinovao tim zahtevima?
Vi njih uopte ne razumete rekao je Kemal.

Svakog drugog dana, odlazili smo u luku. Kemal bi se provercovao unutra i
stupio u pregovore sa carinicima, a ja sam ostajao pored zaprenih kola i razgovarao
s jednookim prodavcem. U roku od nekoliko nedelja, mozak mi je bio preplavljen
informacijama o puevima. Verovao sam da bi mi malo ko na kugli zemaljskoj
mogao parirati u toj oblasti. Kad god bih zamolio Kemala da se zajedno s njim
provercujem u luku, on bi kategorino odbio moj zahtev. Ako bi me carinici spazili,
objasnio je, mogli bismo da se oprostimo sa idejom da emo ikada izvui kontejner.
A onda sam, kao lag na tortu, dobio obavetenje da je iz Londona stigao kontejner s
203

mojim knjigama.
Sad tek poinju pravi problemi, rekao je Kemal.
To je samo gomila starih knjiga.
Cenzori e haos da nam naprave, zavapio je on.
Veruj mi, meu tim papirima nema nieg to podlee cenzuri, rekao sam.
Nema slika golih ena, apsolutno nieg kakljivog.
Recite vi to cenzorskoj policiji.
Kemal je ponovo nestao iza glavne kapije kamufliran u konobara. Proveo sam jo
nekoliko sati vodei razgovore o puevima. Kada se Kemal vratio, lice mu je bilo
snudeno i prebledelo, kao da je upravo video avet.
Loe nam se pie, rekao je.
Koliko loe?
Strano loe.
U oaju sam stisnuo zube.
Kau da moe preuzeti svoju poiljku samo ako slubeni prevodilac prevede
sve knjige na arapski.
Ali tu ima preko deset hiljada knjiga, rekao sam. Svaka od njih ima preko
dvesta stranica. Obavio sam brzi proraun. To je najmanje dva miliona stranica.
Slubeni prevodilac naplauje deset dolara po strani, rekao je Kemal, i moe
da prevede po etiri stranice dnevno. Izvukao je digitron iz depa i ukucao cifre.
Ako taj tip prevodi po etiri stranice dnevno, zakljuio je, za taj posao bi mu
trebalo petsto hiljada dana, to je priblino hiljadu i trista godina.
Mogli bismo da unajmimo vie prevodilaca, oajniki sam rekao, kako bismo
ubrzali proces.
Kemal se ponovo latio digitrona. U tom sluaju, rekao je, to zadovoljstvo bi
vas kotalo dvadeset miliona dolara.

204

SEDAMNAESTO POGLAVLJE
Ako ima mnogo, pokloni svoje bogatstvo; ako ima malo, pokloni svoje srce.
NEPOKOLEBAN FANATIKIM ZAHTEVIMA ODSEKA ZA CENZURU,
reio sam da opremim svoju kunu biblioteku bez obzira na to da li u imati ime da
je napunim. Nadao sam se da e mi taj poduhvat odvratiti misli od problema sa
carinicima i cenzorima. Prvi zadatak koga sam se latio bio je odabir odgovarajueg
drveta. Zahvaljujui silnom vremenu koje sam proveo ispred luke, saznao sam da
Maroko uvozi ogromne koliine drvene grae s Dalekog istoka i iz Brazila. ume
koje su nekada prekrivale planinske preele Atlasa i Rifa jo odavno su bile
poseene. U Maroku su danas rasprostranjeni uglavnom zasadi eukaliptusa, koji raste
prilino brzo i obezbeuje dragoceno gorivo. Meutim, postoji jo jedna vrsta drveta
po kojem je to kraljevstvo poznato jo od antikih vremena kedar.
Da sam se u taj poduhvat upustio negde u Evropi ili Sjedinjenim Dravama,
jednostavno bih unajmio stolara, opisao mu ta elim i sve ostalo prepustio njemu.
Meutim, stvari su u Maroku bile daleko komplikovanije. Kao i u prethodnim
sluajevima, lino sam morao obezbediti sav potreban materijal i prebaciti ga do
Kalifove kue. Nakon toga je trebalo pronai stolara koji e moju zamisao sprovesti
u delo i pretvoriti drvenu grau u police.
Siguran sam da to moemo obaviti, samouvereno sam izjavio.
Biete iznenaeni, odgovorio je Kemal. Morate imati u vidu da se u Maroku
upravo najlaki poslovi najtee obavljaju.
Kada iz retrospektive razmiljam o tome, uviam da je Kemal bio u pravu. Kad
god bih svoje radnike zamolio da zamene arku na vratima, da iseku komad stakla ili
ofarbaju prozorski okvir, oni su se prema tome odnosili kao da sam traio da mi
naprave svemirski brod. Prolazile su nedelje i nedelje, a moj patetini zahtev je i
dalje ostajao neuslien. Ali ako bih nekog zamolio da napravi pedeset hiljada
siunih fragmenata za izradu mozaika u svim moguim oblicima i dezenima, ili da u
gipsu ugravira ukrasnu aru duine dvesta metara, taj posao bi bio obavljen bez
ikakvog prigovora.
Trebae nam mnogo kedrovine, rekao sam.
Pronai emo neto na crnom tritu, odgovorio je Kemal.
Zar ne moemo jednostavno da odemo do neke strugare i kupimo to to nam
treba?
Nismo u Miigenu, odgovorio je moj asistent. Osim toga, kedrovina je prilino
skupa. Bilo bi apsurdno da je plaate po zvaninoj ceni.
205

Znai, moj predlog otpada?

Naravno da otpada, rekao je Kemal.

Id al-Adha predstavlja doba najvee praznine groznice u islamskom svetu. Tim
povodom se u svakom domainstvu kolje ovan, a vernici nastoje da to vie vremena
provode s porodicom. Pisci turistikih prirunika obino navode kako je Id za
muslimane isto to i Boi za hriane. To je naoko fino poreenje, ali mora se imati
u vidu da su ta dva praznika sutinski potpuno razliita. Dok hriani na Boi slave
Hristovo roenje, muslimani slave Id u znak seanja na dan kada je Avram rtvovao
Bogu ovna umesto svog sina Isaka. Avram, koga muslimani nazivaju Ibrahim, spada
meu priznate islamske proroke, a pria o njegovoj rtvi pominje se u obe svete
knjige, i u Kuranu i u Bibliji.
Tokom sedam prazninih dana, Kazablanka je bila preplavljena radou i
ushienjem. Turobni aspekti svakodnevnog ivota bili su gurnuti u zapeak i
zamenjeni euforijom, histerijom i detinjastim ignorisanjem stvarnosti. Bio sam kao
na iglama zbog toga to e radovi u kui biti prekinuti na itavih nedelju dana, a
nisam bio ba oduevljen ni pomilju na to da u svoje radnike morati da astim
bogatim bakiom. Uprkos tome, kako se Id bliio, praznina groznica je poela da
obuzima ak i mene samog, proimajui me udnom energijom koja je titrala u
vazduhu.
Pet dana uoi svetkovine, ovnovi su kamionima, stonim kolima i vozovima
poeli da pristiu u grad. Neki su ih ak prevozili privezane za prednji deo skutera, a
bilo je i pastira koji su drumom terali svoja stada. Gde god biste se okrenuli, ugledali
biste mnotvo ovnova koji e biti rtvovani za praznik po travnjacima, autobuskim
stanicama i supermarketima, ispred kunih pragova i na peakim ostrvima, na
eleznikim peronima i u salonima automobila, po berbernicama i pored friidera za
prodaju sladoleda. U jednim lokalnim novinama naiao sam na proraun da e samo
u Kazablanki u ast praznika biti zaklano preko milion ovnova.
Kemal me je nagovarao da kupimo nekoliko desetina krupnijih ovnova koje emo
potom rasprodati uoi samog praznika. Potranja je uvek vea od ponude, objasnio
je. To je ista ekonomija.
To mi zvui neverovatno, odgovorio sam. Grad je preplavljen ovnovima.
Saekajte jo koji dan, pa ete se i sami uveriti, rekao je Kemal.
Tri dana uoi Ida, Kazablanka je bila zahvaena iznenadnim talasom panike
ovnovi su poeli da ponestaju. Gradom su se pronosile glasine da je broj kamiona
koji su dovozili ovnove iz seoskih podruja naglo opao. Blaga uspanienost se ubrzo
pretvorila u sveoptu histeriju. Mukarci iz svih delova grada dali su se u hajku na
ovnove. Novonastala situacija donekle se mogla uporediti s panikom koja je hvatala
Amerikance kada bi za Dan zahvalnosti ostali bez svoje tradicionalne urke. Gradom
je zavladala grozniava napetost. Odrasli ljudi su se svaali na ulicama, otimajui se
206

o poslednje i najgoljavije ovnove na tritu.

Ja sam olako odbacio Kemalov savet da kupimo veliko stado ovnova koje emo
rasprodati u poslednji as, ali trgovake kompanije irom grada uradile su upravo
ono to je on predlagao. Dva dana uoi Ida, sirote ivotinje su se pretvorile u
dragoceno orue za prodaju raznih vrsta robe. Kupite novu mainu za ve i uz nju
ete dobiti ovna gratis. Kupite polovni auto i dobiete ak est ovnova pride. Jedna
radnja elektrine robe sa Bulevara Zerktuni vee uoi Ida organizovala je lutriju na
kojoj je glavnu premiju predstavljalo stado ovnova. Zavladala je potpuna histerija.
Toliko ljudi je pohrlilo da kupi svoje sreke da je centar Kazablanke bio potpuno
blokiran.
Uporedo s trgovinom ovnovima, u gradu se razvio jo jedan unosan biznis. Mnogi
su iskoristili priliku da dobro zarade prodajui pribor za pokolj satare i noeve s
kratkim seivom, ranjeve i testere za seenje mesa. Na svakom ulinom uglu
prodavci su mamili muterije, nudei im bale sena na kojima e biti izvreno
rtvovanje ovna, kao i umur za peenje mesa.
Kao i svi drugi delovi grada, sirotinjska etvrt je odjekivala od blejanja ovnova
koji su, rasporeeni po tamonjim udericama, ekali trenutak kada e im biti
prerezani grkljani. Gotovo svi ovnovi koji su dopremljeni u bidonvil bili su
rasprodati. Ostalo je jo samo nekoliko ivotinja koje, kako me je Hamza upozorio,
nipoto ne treba kupovati.
Naoko izgledaju dobro, poverljivo mi je rekao, ali svi do jednog su bolesni.
Bilo bi dovoljno da pojedete samo jedan zalogaj tog mesa, pa da se sruite mrtvi.
Pitao sam se zbog ega je moj uvar smatrao za shodno da me upozori na
zdravstveno stanje preostalih ovnova. A onda mi je odjednom sinulo. Hamza je
itekako dobro znao da mi jo uvek nismo kupili ovna za rtveni obred.
Moj roak vam moe nabaviti odlinog ovna, i to upola cene, rekao je. Ovan
je nauen da, im dohvatite no, sam izvije vrat, tako da ga moete bez problema
zaklati.
Ovde nee biti nikakvog klanja, odgovorio sam.
uvar je razrogaio oi. Neete zaklati ovna?
Neemo. Ne elimo da oduzmemo ivot nekoj nedunoj ivotinji, rekao sam.
Hamza se zbunjeno poeao po glavi. Posmatrano s njegovog stanovita, bila je
velika privilegija rtvovati ovna u ast Ida. Njegova porodica se ve vekovima
pridravala te tradicije. Bilo mu je prosto nezamislivo da bih ja mogao preskoiti taj
ritual, pogotovo ako sam mogao da priutim najboljeg ovna iz stada njegovog
roaka.

Kada je svanulo praznino jutro, mala bela damija se nala pod pravom
invazijom vernika. Svi mukarci iz bidonvila, osim bolesnih i nepokretnih, molili su
207

se u pravcu istoka, klanjajui se na prostirkama od grubog platna. Magarci su se

naprasno uutali, ba kao i psi lutalice, a nestani derani koji su harali tim krajem bili
su okupani crevom i obueni u belo.
Kada se molitva okonala, svi su pojurili ka svojim kuama, spremni da bace
ovnove pod no. Meutim, klanju se moglo pristupiti tek kada stigne vest o tome da
je kralj prineo svoju rtvu. Kada je i taj uslov bio ispunjen, zapoela bi strana orgija
smrti. U svim domainstvima oko nas stareine porodica su vitlale noevima,
zarivajui ih u grkljane sirotih ivotinja. Mi smo bili jedini koji su se uzdrali od tog
rituala. Kroz vazduh su se prolomili stravini krici ivotinja na samrti. Arijana je bila
u vrtu kada je pokolj poeo. Upitala me je zato ivotinje tako glasno plau, zato su
tako tune. Uveo sam je u Dar Kalifu kako bih je potedeo uasa koji se deavao oko
nas. Uskoro su ulicama i sokacima potekle reke krvi. Domaini su kasapili ivotinje i
drali im kou, a nedugo nakon toga iz straara je poeo da dopire miris peene
ovetine. Miris je lebdeo nad bidonvilom kao veliki mastan oblak. Dok su ene
spremale meso, deca su pekla ovje glave na sklepanim rotiljima smetenim izmeu
uderica. Potom bi smrskali lobanju, kaikama zahvatili komade peenog mozga koji
je jo uvek cvrao od vreline i u slast ih smazali.
Bidonvil je te veeri blistao od svetlosti. itelji sirotinjske etvrti su postavili
grubu ulinu rasvetu, prikljuivi se na glavni elektrini vod. Iz ulinih svetiljki je
izbijala snana fosforescentna svetlost. Prizor je bio zaista lep. Nije mi bilo ba
najjasnije kako su to izveli i kome e biti naplaeno to zaslepljujue bljetavilo.
Enigma je bila razreena nekoliko dana kasnije kada nam je stigao raun za struju.
Iznos je bio pedeset puta vei od sume koju smo do tada plaali.

Nedelju dana posle Ida, svratio sam do jednog internet kafea u centru grada kako
bih proverio svoju elektronsku potu. Prostorija je bila etvrtastog oblika, dimenzija
pet puta pet metara. Nije imala nijedan prozor, a tavanica je bila prekrivena tamnim
mrljama nastalim usled vlage. Za veinom kompjutera sedele su pripadnice lepeg
pola. Dame, koje su uglavnom imale izmeu dvadeset i trideset godina, poseivale
su to mesto nadajui se da e u internetskom sajber-prostoru pronai idealnu priliku
za brak.
Kad god se naem u internet kafeu, strano mi je teko da se usredsredim na
ekran ispred sebe. Oi mi neprestano lutaju u stranu, kao da su poruke na tuim
ekranima daleko zanimljivije i privlanije od onoga to je pristiglo na moju adresu.
Kao i obino, nisam uspeo da odolim iskuenju da bacim pogled ka susednom
monitoru. ena koja je sedela pored mene etovala je na engleskom s nekim
Kanaaninom. Bila je okrenuta tako da joj nisam mogao videti lice. Kosa joj je bila
povezana utom maramom sa ivopisnim dezenom. Razmenjivala je strasne rei sa
svojim oboavaocem iz sajber-prostora, opisujui mu kako ezne za tim da se nae u
208

njegovom snanom zagrljaju, da bude zasuta njegovim vrelim poljupcima, da

postane njegova nevesta u belom i da ivi u maloj kui okruenoj cveem. Na kraju
se izlogovala i ustala da plati. Tada sam na trenutak spazio njeno lice. Bila je to
Zohra.
Skoio sam kao oparen.
Zdravo, pribrano je rekla. Oekivala sam da u vas sresti.
Zaista?
Da. Amina mi je rekla da ete biti ovde.
Podsetio sam je na novac koji je nezakonito prisvojila. Duguje nam preko etiri
hiljade dolara, rekao sam. To nisu male pare. Bilo bi poteno da nam ih vrati.
Zohra je unula pramen kose pod maramu. Sad moram da idem. Ako ste toliko
drski da krenete za mnom, upozoravam vas da ete se uvaliti u silne nevolje.
Krenuo sam za njom, ispitujui je zato me je prijavila policiji kao teroristu i
zato je pobegla s naim novcem. Nita nije odgovarala. utke je grabila napred, sve
vie ubrzavajui korak, a onda je u jednom trenutku naglo potrala. Jurnuo sam za
njom, pratei je niz Bulevar dAnfa. Ve sam joj bio za petama i trebalo mi je jo
samo nekoliko koraka da je stignem kada je ispred mene izleteo automobil iji je
voza iz sve snage zalegao na sirenu. Odskoio sam udesno, a kada sam se ponovo
vratio na kurs, Zohre vie nije bilo na vidiku.

Tog popodneva, potar mi je doneo ruiastu priznanicu na kojoj je pisalo da
treba da preuzmem neku poiljku u glavnoj gradskoj poti. Pokazao sam Kemalu
cedulju. Njegovo lice se istog trenutka smrailo.
Sad poinje vaa nona mora, rekao je.
Glavna pota je bila smetena u ogromnom belom zdanju koje su konstruisali
Francuzi u doba kada su impozantne graevine bele boje bile u velikoj modi. im
smo proli kroz glavni ulaz, shvatio sam na ta je Kemal mislio. Unutra je bilo
najmanje etiri stotine ljudi i svi oni su u rukama drali sline ruiaste papirie.
Ljudi su ve bili na ivici nerava od silnog ekanja. Jedni su besno pokazivali svoje
cedulje i mahali pesnicama, dok su se drugi verali na altere, zahtevajui da smesta
budu uslueni.
Kemal mi je rekao da se opustim.
Zato niko u Maroku ne zna lepo da stane u red i da eka progunao sam.
Zato to to nije u skladu sa ovdanjim mentalitetom, odgovorio je
Ugurali smo se meu masu. Kemal mi je pokazao kako da se probijem napred,
objasnivi mi da se moram kretati postrance, krei put snanim kratkim udarcima u
cevanice. Zahvaljujui njegovoj metodi, u roku od nekoliko minuta nali smo se pred
alterom. Pruio sam slubeniku ruiastu priznanicu, a on me je prostrelio mrkim
pogledom.
Popunite ovaj obrazac, rekao je.
209

Kada sam to uinio, pruio mi je jo tri formulara.

A sad i ove.
etrdeset minuta kasnije, tanka smea kartonska tuba bila je izneta iz skladita.
Bila je izguvana i obeleena nizom crvenih pokrstica.
Crvene pokrstice, progunao je Kemal. To znai da se cenzorima ne svia ono
to su unutra pronali.
Prepoznao sam kartonsku rolnu. U njoj se nalazilo nekoliko zidnih postera koje
sam naruio za deju sobu veliki poster Maka Seirdije, ilustrovani poster za
uenje abecede i zidna mapa sveta.
Ne mogu da verujem da bi cenzori mogli pronai neto uvredljivo u Maku
eirdiji, rekao sam.
Kad biste samo znali ta sve moe biti uvredljivo, rekao je Kemal. Kartonska
rolna je potom bila baena na dugi inspektorski sto okruen hrpama iscepanog pakpapira. U blizini je stajalo nekoliko uplakanih berberskih ena sa istetoviranim
bradama.
Deurni inspektor je izvadio postere iz tube. Bio je vrsto graen, imao kratko
podianu kosu i jednonedeljnu ekinjastu bradu. Izgledao je kao buldog. Osmehnuo
sam se. Uzvratio mi je kiselim kezom.
Maak eirdija, rekao sam. Svi u porodici ga prosto oboavamo.
Inspektor se zagledao u maka i njegov prugasti crveno-beli eir.
Pun je dobrog zdravog humora, dodao sam.
Sledei na redu bio je poster sa abecedom. ovek buldog je paljivo prelazio
pogledom preko minijaturnih ilustracija kako mu ne bi promakao neki neumesni
detalj. Nakon podueg ispitivanja, spustio je poster na sto i preao na sledei. Rairio
je ruke i razmotao mapu sveta. S krajnjom pomnou je pregledao kontinent po
kontinent.
Onda je rekao neto na arapskom.
ta kae?
Kemal se istog trenutka uzvrpoljio. Ovaj ne moete zadrati, rekao je. Bie
vam oduzet i spaljen.
Osetio sam kako mi temperatura raste. Ali to sam kupio za svoju decu, rekao
sam. ta moe biti uvredljivo na mapi sveta?
Zapadna Sahara6 nije iste boje kao Maroko, objasnio je inspektor.
Pa ta s tim?
Kemal me je prostrelio otrim pogledom. Drite jezik za zubima, rekao je.
Stvar je ozbiljna.
Uopte nisam shvatao zato su dizali toliku prainu. Situacija je ve poela da me
podsea na neki suludi ske Monti Pajtonovaca.
Nema anse da ga zaplene! prasnuo sam.
210

Preleteo sam pogledom preko inspektorskog stola. Spazio sam kolut debelog
selotejpa, par penkala i skalpel. Munjevito sam zgrabio skalpel, izbacio seivo i
izrezao sporno podruje. Inspektor je zamirkao, i dalje steui mapu izmeu
rairenih ruku. Poljubio sam marokansku kraljevinu i Zapadnu Saharu i predao ih
zapanjenom inspektoru.
Ovo se zove samocenzura, rekao sam.

Nakon vienedeljnog zatija, povoljni vetrovi ponovo su zaduvali i radnici su se
vratili u Dar Kalifu. Ljudi iz ekipe utljivog Mustafe prionuli su s novom energijom
na posao, pa su ak nauili i da se osmehuju. Dovukli su bavu i napravili novu turu
gipsane smese koju su potom brzim i vetim pokretima nanosili na zidove. Pre nego
to bi se tadelakt osuio, druga ekipa bi poela da urezuje dezene u sve gips. U roku
od nekoliko dana zavrili su trpezariju i salonske prostorije, kao i deju i spavau
sobu. Vodoinstalater se pojavio u radnom kombinezonu umesto u svom uobiajenom
sivom odelu. Iz torbe sa alatom izvukao je veliki eki i poeo da razbija pod. U
nekoj drugoj situaciji, sigurno bih ga upitao ta radi, ali bio sam toliko oduevljen to
smo razbili koloteinu da sam mu istog trenutka pritrao i srdano se rukovao s njim.
Novi zidar se takoe latio posla. Zavrio je stepenite i namestio balustrade. Potom
je stigao vajar i konano mi isporuio fontanu koju sam naruio jo pre pet meseci.
Po itavoj kui su odjekivali zvuci ekia, testera i pesme.
Uspeli smo ak da oistimo i ploice na verandi. Zamolio sam Kemala da pronae
radnike koji e ih temeljno izribati kiselinom i on mi je ubrzo poslao petolanu ekipu
istaa koji su odlino odradili svoj posao. Bili su toliko revnosni da su ak odbijali
da nose zatitne naoari iako im je kiselina neprestano prtala u oi. Upitao sam
Kemala kako je uspeo da okupi ekipu koja je bila tako vina ribanju.
Moraju biti vini, odgovorio je on. Svi oni rade u naem hamamu kao maseri.
Bio sam van sebe od sree to su se radovi ponovo zahuktali tako da sam upitao
majstora za bedmat, Aziza, moe li na zidu u dejem delu dvorita napraviti fontanu
i ukrasiti je mozaikom. Da je uo za moju ideju, Kemal bi sigurno uloio veto, tako
da sam iskoristio priliku kada je on bio van kue.
Marokanski mozaik, koji se naziva zelid, predstavlja vrhunac marokanskog
tradicionalnog dizajna. Za razliku od zapadnih mozaika, gde je slika sastavljena od
delia istovetnog etvrtastog oblika, kod zelid mozaika se koristi na stotine oblika i
boja. Potrebne su godine i godine da bi se savladala ta vetina, tako da majstori koji
se bave tim zanatom zahtevaju popriline svote za svoje usluge.
Poveo sam Aziza u stranu. On nije govorio ni re francuskog a ja ni re arapskog,
tako da sam mu pantomimom predoio svoju zamisao. eleo sam klasinu
marokansku lunu fontanu kod koje e se vodeni mlaz prvo sputati na izdubljeni
kameni oval, a potom se slivati u jezerce napravljeno na sredinjem delu dvorita
prekrivenog zelenim ploicama. Unapred sam se radovao zamiljajui kako e se
211

deca brkati u jezercetu u dugim vrelim letnjim popodnevima.

Aziz je rekao da bi fontana mogla da bude gotova, inalah, ako bog da, za
otprilike mesec dana. Potom je na paretu papira nakrabao cenu 7000 dirhama, to
je iznosilo oko 400 dolara. Cena mi je delovala sasvim prihvatljivo, budui da je
ukljuivala i izradu mozaika sastavljenog od pet hiljada runo seenih fragmenata.
Malo kasnije, Kemal se vratio kui. Nisam mu nita rekao za fontanu. Znao sam
da mu se nije svialo kada sam direktno komunicirao sa zanatlijama, kao da se plaio
da bi to moglo ugroziti njegov status. Umesto toga, upitao sam ga zbog ega su se
radnici odjednom tako grozniavo bacili na posao. Kemal se lukavo osmehnuo.
Pustio sam jednu glasinu, rekao je. Doapnuo sam nekoliko rei bakalinu iz
sirotinjske etvrti. Vest je oigledno ve uzela maha.
ta si mu rekao?
Da e vam kralj uskoro doi u posetu, odgovorio je.

Planirali smo da se odvezemo do Azrua kako bismo se meu tamonjim
crnoberzijancima raspitali za kedrovinu. Taj gradi, koji se nalazi juno od Meknesa,
okruen je kedrovom umom. Kemal je preko svojih vercerskih veza saznao da
tamo postoji razraeno trite za tu vrstu robe. Trebalo mu je samo ui u trag. Kemal
je bio fanatiki poklonik crne berze. Nikada nita nije kupovao u legalnim radnjama.
Kad god bih krenuo ka nekoj od njih, trgnuo bi me za kragnu i odvukao na drugu
stranu. Ne moete tamo, rekao bi. Tamo e vas opeljeiti. Vie se ak nisam ni
seao kada sam poslednji put kupio neto u prodavnici. Ako bi nam zatrebalo neto
za kuu, odlazili smo na Derb Galef, ogromnu buvlju pijacu na jugozapadnom rubu
Kazablanke. Tamo ste mogli kupiti sve to vam na pamet padne, od zakonom
zatienih reptila do antikviteta iz Francuske, od deje odee i igraaka do satelitskih
antena i televizora sa dinovskim ekranima. Roba je uglavnom bila nelegalna,
prokrijumarena iz panije ili oblinjeg Alira.
Kako to da policija ne napravi raciju? upitao sam.
Ne budite smeni, odgovorio je Kemal. Veinu ovih tezgi dre upravo
policajci.
Putovanje u Azru, gde je trebalo da kupimo jeftinu kedrovinu, bilo je odloeno
zbog problema sa dipom. Motor je naprasno poeo da tandre. Kemal je pozvao
mehaniara. ovek je zavirio pod haubu i uzdahnuo.
Prilino glomazan motor, rekao je.
unuo sam Kemala u rebra. Jesi li siguran da ovaj zna svoj posao?
Nemate brige, odgovorio je on. On je u bliskom rodu s mojim teom.
Praktino smo familija.
Dok je mehaniar popravljao dip, predloio sam Kemalu da angaujemo novog
stolara.
212

Kemal me je, naravno, jo jednom upozorio kako su stolari iz Kazablanke

najpodlija i najiskvarenija stvorenja na kugli zemaljskoj.
Valjda u ovom gradu postoji bar jedan stolar koji je dostojan poverenja.
Kemal je pogledao na sat. Postoji jedan, zamiljeno je rekao. Mislim da je do
sada ve ustao.
Odvezli smo se malim crvenim taksijem do oblinjeg naselja Haj Hasani. Taksi je
skrenuo s glavnog puta, uputivi se kroz lavirint sve manjih i sve uih uliica, dok na
kraju nije stigao do orsokaka. Staza je bila svega par santimetara ira od
automobila. Morali smo da se izvlaimo napolje kroz prozore.
Kemal je pokucao na zarala plava elina vrata. Zauli smo kljocanje reze, i
koji trenutak kasnije pred nama se ukazala zastraujua muka prilika. Tip je bio
visok oko metar i devedeset pet, bio je okrugao kao bava i na prvi pogled delovalo
kao da uopte nema vrat. Izgledao je otprilike kao Popajev drugar Pera dera.
Progutao sam knedlu. Taksista je uinio isto. Kemal mu je priao i izljubio ga u
obraze. Zagrlili su se, a onda se jo jednom poljubili.
Ovo je Raid, rekao je. Bio mi je telohranitelj u ono davno vreme kada sam
neprestano uletao u tue. Mnogo puta sam samo zahvaljujui njemu izvukao ivu
glavu.
Telohranitelj Raid je bio od one vrste ljudi koje sigurno ne biste voleli da
sretnete na nekom pustom i mranom mestu. Meutim, kao to sam ubrzo otkrio,
njegov izgled je varao. Bio je blage naravi i pitom kao mae. Rekao je da nikada nije
voleo da se tue, da je to loe uticalo na njegove nerve. Zbog toga je i digao ruke od
starog posla i latio se stolarije.
Uveo nas je u radionicu. Unutra smo zatekli dve glomazne maine za seenje
drveta na kojima je velikim belim slovima bila ispisana re Leipzig. Po mojoj
slobodnoj proceni, bile su stare najmanje jedan vek. Po njihovom izgledu moglo se
zakljuiti da su poticale iz onog davnog doba kada se nije tedelo na materijalu i
kada se sve ivo, od tostera do ajnika, pravilo od livenog gvoa.
Na stolarskoj klupi se nalazio nedovreni kafeni stoi. Ivice su bile majstorski
obraene, a povrina ukraena arom u obliku koncentrinih osmougaonika. Ve na
prvi pogled bilo mi je jasno da je bivi telohranitelj raspolagao zavidnim stolarskim
umeem.
Raid je obrisao prainu s jedne poludovrene stolice i rekao mi da sednem.
Potom nas je posluio ajem od nane i nervozno puckao zglobovima sve dok mu
Kemal nije rekao da prestane s tim. U tiini koja je usledila objasnio sam Raidu
zbog ega smo doli. Rekao sam mu da elim da prostoriju dimenzija dvadeset pet
puta pet metara pretvorim u biblioteku s policama koja e se prostirati od poda do
tavanice.
Hou da police budu od kedrovog drveta, rekao sam.
213

Raid se nervozno ugrizao za gornju usnu. Kedrovina je prilino skupa.

Kupiemo je na crnom tritu, proaptao sam, zamiljeno ekajui nos. Tamo
emo sigurno moi da je nabavimo po pristupanijoj ceni.
Moraete da obloite zidove plutom, upozorio me je, inae e vlaga proi
unutra i otetiti knjige.
Osmehnuo sam se. Raid se stidljivo zagledao u pod. Dopalo mi se to je bio tako
promiljen i detaljan.
Moe smatrati da si dobio posao, rekao sam.

etvrte nedelje februara, grofica Madlen de Longvik dola nam je u posetu. Dar
Kalifa jo uvek nije bila spremna za goste tako da sam svim silama nastojao da
ubedim nae poznanike da jo neko vreme obuzdaju svoju radoznalost. Veina njih je
prihvatila taj savet, obeshrabrena priama o sirotinjskoj etvrti, blatu do kolena i
oporu zloestih derana koji su zasipali kamenicama svakog koga nisu poznavali.
Meutim, stara plemkinja nije zazirala od straara, blata niti nestanih derana.
Odluila je da poseti Dar Kalifu, voena eljom da oivi aroliju prolosti.
Stajao sam na gornjoj terasi kada sam uo brujanje motora i kripu tokova koji
su se kotrljali preko druma prekrivenog rupama i barama. Budui da se veoma retko
deavalo da neko vozilo zae u bidonvil, svi smo s nestrpljenjem iekivali da
ustanovimo identitet neoekivanog posetioca. Grofiin purpurno-plavi jaguar
skrenuo je na kuni prilaz i zaustavio se pred batenskim ulazom. Livrejisani ofer
izaao je iz vozila i otvorio suvozaka vrata. Dok sam posmatrao prizor s terase, prvo
to sam ugledao bio je ogromni eir tamnozelene boje. Bio je irok otprilike kao
toak trkakog bicikla, a na vrhu je imao zadenuto nojevo pero.
Grofica je pritisnula zvono i Hamza je munjevito pojurio ka vratima. Trenutak
kasnije, ve sam stajao pred naom goom, zasipajui je kiom izvinjenja.
Izvinjavao sam se zbog nereda u kui, zbog buke i hladnoe, pa ak i zbog toga to
Raana nije imala adekvatnu frizuru.
Grofica se sagnula i poljubila Arijanu u obraz. Nemojte se izvinjavati. Zar ne
vidite kakvim ste savrenstvom okrueni? rekla je.
Dan je bio vedar i prohladan. Vrt se kupao u hiljadu nijansi zelene boje, osveen
zimskom kiom. Sedeli smo na travnjaku i pili darjeeling aj. Arijana je rasporedila
lutke po travi i poela da im kida glave.
Koliko se seam, u kui je ranije bilo mnogo mranije, konano je prozborila
grofica. A, ako se ne varam, bilo je i vie zidova.
Objasnio sam joj kako nas je posetila armija opakih ljudi s maljevima koji su
razbucali zidove. Bili su prilino revnosni, rekao sam. Kada su poeli, niko ih
vie nije mogao zaustaviti.
Ovako je mnogo bolje, prokomentarisala je grofica. Sada imate otvoren pogled
214

na vrt. Mislim da su vam ti ljudi uinili veliku uslugu.

Nastojao sam da razgovor polako dovedem do onoga gde smo stali prilikom
prethodnog susreta do ruskog pijuna Sergeja.
Ah, da, rekla je stara dama leernim tonom. Koliko se seam, on je iznajmio
kuu od nekog Francuza. Stolinaja je tekla u potocima. Sve sobe su mirisale na
alkohol. Sergej je svakog meseca dobijao gajbe i gajbe votke koje su stizale preko
diplomatskih kanala. Bilo je i kavijara i ruskih kiselih krastavia. To je bilo sve to
je Sergej iznosio pred goste kavijar i krastavii, zaliveni istom votkom.
ta se desilo s njim?
Kako to Britanci diplomatski kau, rekla je grofica, ispostavilo se da je bio
upleten u aktivnosti koje su bile nespojive s njegovim statusom.
Mislite na pijunau?
Naravno.
Nakratko smo se uutali, zagledavi se u Arijanu koja je pokuavala da napravi
zvezdu na travnjaku. Hamza i druga dva uvara vrebali su iz prikrajka,
posmatrajui nas kroz ivu ogradu.
Ovo je prava oaza, rekla je grofica. Nijedna vila u Kazablanki ne moe se
uporediti sa ovim to vi imate.
uo sam da je kua nekada pripadala ovdanjem kalifu, rekao sam, ali nisam
uspeo da pronaem nikakve podatke o tome.
Grofica je pruila au i ja sam joj nasuo jo aja. Sedela je u tiini, zagledana u
prve prolene cvetove.
itav ovaj kraj je pre jednog veka pripadao kalifu, prozborila je grofica posle
due pauze. Bio je to impozantan posed ija su se talasasta polja s jedne strane
pruala sve do mora, a s druge u pravcu Tamarisa. Njegova porodica je ivela na tom
imanju puna tri veka. Bili su moni, nezamislivo bogati i uticajni.
Znate li neto vie o samom kalifu?
On je bio jedan od pripadnika vae loze, nonalantno je odgovorila grofica.
Bio je arif, jedan od Prorokovih potomaka.
Zato je napustio Dar Kalifu?
Kalif je umro 1920. godine, rekla je grofica, ostavivi posed svom najstarijem
sinu. On je prokockao svu porodinu imovinu, stigavi na kraju do prosjakog tapa.
ula sam da je izvrio samoubistvo kada su mu ljudi kojima je dugovao novac uzeli
kuu.
Mislite li da se ubio ovde u Dar Kalifi?
Grofica je otpila gutljaj aja. Pretpostavljam da jeste, tiho je odgovorila.

Naredne noi, probudilo me je tandrkanje neke maine. Pogledao sam na sat. Bilo
je petnaest do etiri. Brundanje motora je bilo duboko i neujednaeno i nije
215

podsealo na putniki automobil. Pretpostavio sam da su se buldoeri ponovo

obruili na uderice iz sirotinjske etvrti. Meutim, misteriozno vozilo je bez
zaustavljanja prolo kroz bidonvil i nastavilo ka naoj kui.
Zabrinuto sam siao u prizemlje, razmiljajui o tome da nepoznati posetioci u to
doba noi mogu doneti samo nevolju.
Kemal je stajao pred vratima. Preuzeo sam kontejner, rekao je.
Na nain koji je samo njemu bio poznat, Kemal je uspeo da sredi papire i
oslobodi indijski nametaj iz luke. Proli smo bez ikakvih dabina. Desetak krupnih
mukaraca je istovaralo kontejner. To su bili izbacivai iz nonog kluba koje je
Kemal usput pokupio. Smena im je upravo bila zavrena i rado su prihvatili priliku
da zarade jo koju paru.
Izbacivai su na licu mesta otvorili kontejner i poeli da dovlae stvari u salon.
Svaki komad nametaja je bio briljivo zapakovan, umotan u dvadeset slojeva
kartona, a onda smeten u drvenu kutiju.
Zato moramo usred noi da istovaramo nametaj?
Zato to ne elimo da nas bilo ko vidi! prosiktao je Kemal, objasnivi kako je
od svog oca nauio da svoje poslove uvek treba drati u tajnosti.
Ali ja nemam nikakvih tajni.
Svi imaju tajne, odbrusio je on.

216

OSAMNAESTO POGLAVLJE
U majinskim oima ak je i bubavaba lepa i graciozna kao gazela.
POETKOM MARTA SMO SE SUOILI S NOVOM NEVOLJOM u Kalifovoj
kui. Svi odreda smo se porazboljevali, prvo deca, a potom i Raana i ja. Povraanje
je bilo propraeno tako ozbiljnim prolivom da sam u nekim trenucima ve poinjao
da strepim za nae ivote. Jo otkako sam popio ajahuasku, misteriozni napitak koji
mi je spremio jedan aman iz gornjeg sliva Amazona, moj probavni sistem nije bio
toliko uzdrman. Kada je lekar stigao do Dar Kalife, zatekao nas je kako deuramo
pored WC olja.
Imate trovanje, mrko je rekao.
Pomislio sam da to ba i nije neko otkrie.
To sam ve i sam zakljuio, rekao sam.
Izmeu estokih naleta povraanja pokuavali smo da ustanovimo ta je mogao
biti uzrok trovanja. Ve danima nismo izali u restoran, a naa kuhinja je bila
savreno ista. Lekar nas je upitao odakle je dolazila voda koju smo koristili u
domainstvu.
Iz bunara, odgovorio sam. Nedavno smo ga oistili. Voda je garantovano
ista.
Potom je stigao Hamza, koji je pruio sopstveno tumaenje: da su za bolest bili
odgovorni zli duhovi, ili tanije reeno dini. Odmah sam se suprotstavio toj verziji,
uveravajui svog uvara u to kako doktor, kao ovek koji je studirao medicinu,
sigurno ne veruje u dine.
Naravno da verujem, otro me je ispravio lekar.
Sigurno mora postojati neko nauno objanjenje, rekao sam.
Proveriemo, odgovorio je on.
Hamza ga je potom poveo u obilazak kuhinje, a mi smo ostali da se previjamo po
toaletima. Pitao sam se kolike su anse da doktor koji veruje u natprirodne sile
postavi ispravnu dijagnozu nae bolesti. Nekoliko minuta kasnije, Hamza ga je
ponovo doveo do kupatila.
Voda u bunaru je zatrovana, samouvereno je izjavio doktor.
Ali to je nemogue. Doveli smo profesionalca za ienje bunara, rekao sam.
Da ga moda neko nije namerno zarazio? podozrivo je upitao doktor.
Ko bi uradio tako neto?
Moda onaj mafija iz komiluka, nagaala je Raana.
Poeo sam da ispitujem Hamzu. Da li je neko ubacio neto u bunar?
217

Hamza je oborio glavu, utke se zagledavi u zemlju.

Hamza! zaurlao sam, to je podstaklo novi talas povraanja. Hoe mi rei o
emu se radi?
uvar je nervozno krio ruke. Bilo mi je savreno jasno da neto krije.
Sluam te, Hamza! povikao sam.
Dini, promucao je on. Kandia.
Da sam imao snage, sigurno bih istog trenutka jurnuo ka njemu i epao ga za
guu. Bilo mi je ve preko glave tih pria o dinima. Do avola s kulturnom
senzitivnou! Svi smo bili opasno bolesni, a krivica za to je, kao i obino, bila
prebacivana na dine.
Hoete li me ve jednom potedeti tih pria o dinima.j. zavritao sam. Da se
niko vie nije usudio da mi pomene tu temu!
Doktor je upitao Hamzu neto na arapskom, a onda su nakratko porazgovarali.
Sad je sve jasno, sveano je izjavio doktor, razvukavi usne u blagi osmeh.
ta tu ima da bude jasno? zlovoljno sam upitao. Kad god neto krene naopako,
uvari to pripisuju prokletim dinima.
Pa, naravno da im pripisuju, rekao je doktor. Dini indirektno i jesu odgovorni
za vae trovanje.
Kako to mislite indirektno?
Doktor je sklonio svoj stetoskop. Hamza mi je rekao da u vaoj kui ivi jedan
enski din.
Kandia, nemono sam rekao.
Da, to joj je ime. Bolje reeno, ljudi je tako zovu. Niko se ne bi usudio da
izgovori njeno pravo ime. Ona oigledno ne eli da vi ivite ovde. Rekla je da e vas
sve poubijati ako ne odete. uvari su strano uplaeni zbog toga tako da pokuavaju
nekako da odobrovolje tu Kandiu jer ne ele da ona naudi vama i vaoj deci. Ne
smete smetnuti s uma da su oni strano zabrinuti za vas.
A ta je s trovanjem?
Doktor se ponovo osmehnuo. Da bi odobrovoljio Kandiu, nastavio je, Hamza
je svake veeri bacao po pola pileta u bunar.
Do avola, Hamza!
Radio je to iz najbolje namere, rekao je doktor. On samo eli da rei problem i
izbaci Kandiu.
U tom trenutku, sa enjom sam se prisetio Britanije, te zemlje koja je industrijski
oiena od svakog oblika praznoverja.
Ako bismo eleli da nagovorimo Kandiu da napusti kuu i da se nikada vie ne
vrati, ta bi trebalo da uradimo? upitao sam.
To je bar lako odgovorio je doktor. Treba samo da obavite ritual isterivanja
duhova. ta drugo?
218


Grofica De Longvik mi je u onom prvom razgovoru pomenula kako je moj deda
jednom meseno dolazio u Kazablanku da bi kupio kafu u jednoj radnji u blizini
glavne pijace. Proverio sam njegove dnevnike, ali Kazablanka se nigde nije
pominjala. Kada sam to predoio grofici, ona je prasnula u smeh.
Pa, naravno da se ne pominje, rekla je. On nikada nije nazivao ovaj grad
Kazablanka. Uvek je koristio skraenicu B.K. Bela Kua.7
Moj deda je odrastao u vreme kada se poverljivost visoko kotirala na listi
vrednosti. Uvek je bio prilino tajanstvena osoba. Njegovi dnevnici su bili puni
anagrama, akronima i ifrovanih izraza koji su esto predstavljali prevod s jezika
dari, jednog od jezika njegovog rodnog Avganistana. Ponovo sam pretraio
dnevnike. Grofica je bila u pravu. Na vie mesta sam naiao na skraenicu B.K,
ifrovani naziv za Kazablanku, koja se pojavljivala otprilike u jednomesenim
intervalima. Na istim mestima sam nailazio na jo jednu skraenicu, H.B, koja je
oigledno predstavljala neije inicijale. Deda je, na primer, beleio: Proverio sam
kako se H.B. snalazi, ili H. B. je dobro, ili Dao sam pedeset dirhama H.B-u.
Telefonom sam pozvao groficu i upitao je da li zna ta se krije iza tih misterioznih
inicijala.
Govorio mi je da u Kazablanku dolazi da bi kupio kafu, odgovorila je grofica.
Ta kafa ga je podseala na onu koju je nekada davno pio u Kabulu.
Ali ta bi moglo da znai H. B?
Da se ne radi o nekoj vrsti kafe? nagaala je ona.
Ne, to se nikako ne uklapa, rekao sam. Moj deda moda jeste bio ekscentrian,
ali sigurno nije bio ba toliko opsednut kafom.
Nameravao sam da se konsultujem s Kemalom poto je on bio prilino dobar u
reavanju ukrtenih rei i rebusa. Meutim, Kemal je ponovo nestao. Nije ga bilo ve
punih nedelju dana. Pozvao sam njegovu dugogodinju devojku kako bih proverio da
li ona neto zna.
Verovatno je pobegao s drugom curom, rekla mi je. Nek joj je sa sreom.
Raana mi je savetovala da se raspitam u policiji. Nisam je posluao jer me je
Kemal jednom prilikom upozorio da to nipoto ne inim. Samo se vi njima
obratite, rekao je, pa ete se i sami za tren oka nai iza reetaka.

Da mi je kojim sluajem u Britaniji zatrebao isteriva duhova, ne bih imao ni
najblau predstavu o tome kome da se obratim. U engleskim utim stranama sigurno
ne bih mogao da pronaem firmu registrovanu za tu vrstu delatnosti, a ako bih
zaustavio nekog na ulici i upitao ga da li u blizini ivi neki isteriva duhova,
verovatno bih u najkraem roku bio spakovan u ludnicu. U Maroku sam nailazio na
velike probleme pri pronalaenju mnogih stvari, ali isterivai duhova definitivno
219

nisu bili na tom spisku. uvari su zablistali od sree kada sam ih postrojio i upitao ih
gde mogu da pronaem ljude koji e najuriti dine iz kue.
U planinama, kao iz topa je odgovorio Medved.
Da, oni ive na vrhovima planina, precizirao je Hamza.
Ali kako u stupiti u kontakt s njima?
Raspitajte se kod groba Sidija Abdura Rahmana, predloio je Osman.
Do tada sam uo samo glasine o grobnici muslimanskog sveca Sidija Abdura
Rahmana. Grobnica se nalazila na svega jedan i po kilometar od Kalifove kue, na
hridima koje su duinom od oko dve stotine metara zadirale u Atlantik. Kad god bih
prolazio tim krajem, moj pogled bi odlutao ka skupini belih graevina podignutih
nad otrim kamenim hridima. inilo mi se kao da je preda mnom prizor iz nekog
naunofantastinog filma. Kada bi nastupila plima, to mesto se pretvaralo u ostrvo, a
kada bi se voda povukla, mogli ste peke da se uputite tamo, pod uslovom da ste bili
dovoljno hrabri.
U Maroku je bilo na stotine takvih grobnica. Ljudi koji tragaju za lekom za neku
teku bolest, kao i oni koji ele da dobiju baraku, boanski blagoslov, masovno
poseuju ta mesta. Ljudi takoe odlaze tamo traei pomo i utehu od raznih
ivotnih nedaa. Ako je nekome bolesna majka, ako neko ne moe imati poroda ili
ne uspeva da pronae enu, on odlazi do neke od tih grobnica da bi se pomolio,
prineo rtvu ili zamolio arobnicu koja tamo obitava da mu pomogne svojim
maijama. Jedna smeurana starica iz bidonvila rekla mi je jednom prilikom da je
grobnica Sidija Abdura Rahmana najblagoslovenije mesto u itavoj Kazablanki.
Rekla je da je dovoljno da samo podignete pogled ka njoj, pa da ve osetite njenu
blagotvornu mo.
U veini arapskih zemalja, narod se s beskrajnim potovanjem odnosi prema
grobnicama vrlih i pravovernih pokojnika, naroito ako su to grobovi sufija,
sledbenika islamske mistike tradicije. Pa ipak, nisam naiao ni na jednu
muslimansku zemlju u kojoj narod crpi toliku snagu dok stoji pred grobovima
svetaca. Po mom miljenju, ta duboka nepokolebljiva vera u mo svetakih grobova
ukazuje na predislamsku prolost Maroka.
Osman mi je objasnio da je najbolji dan za posetu grobnici petak, neto uoi
osvita. Rekao je da e me on odvesti tamo. Kada smo stigli do odredita plima se
sreom ve bila povukla. Sunce jo nije bilo izalo, ali nebo je bilo prilino vedro i
svetlo. Vazduh je bio otar i sve, a blagi vetar je mrekao morsku penu. Talasi su
huali u daljini, mrani i uspenuali. Bilo je teko poverovati da se nalazimo na rubu
jednog velikog grada. Sama grobnica je delovala nekako nestvarno. inilo se kao da
svetluca. uli smo samo udaljeni huk okeana i tiho pevuenje molitve.
Osman me je poveo preko otrog stenja, ka ostrvu. Bilo je uteno to je poao sa
mnom. Uprkos svemu to nam se izdeavalo od preseljenja u Maroko, nikada nisam
220

dopustio da me strah toliko savlada da izgubim pribranost. Pa ipak, ako pod kapom
nebeskom postoji mesto koje uliva beskrajno strahopotovanje, onda je to grobnica
Sidija Abdura Rahmana. Kada smo stigli do kraja stenovite staze, pred nama su se
ukazale grube kamene stepenice. Krenuli smo uzbrdo i ubrzo se obreli na svetakom
ostrvu.
etiri ene molile su se na puteljku, lica prekrivenih feredama, blago se njiui
napred-nazad. Pored njih se nalazilo nekoliko ranaca i zaveljaja.
Dole su izdaleka, rekao je Osman. Sigurno ih je snala velika nevolja.
Proli smo pored njih i nastavili ka grobnici. Male grube graevine uzdizale su se
sa obe strane staze. Bili su to domovi hodoasnika koji su tu pronali utoite od
ivotnih nedaa. U Maroku se moete nasluati pria o ljudima koji su ispunjeni
tolikim strahom od dina da se naprosto usele u neku damiju ili svetilite, odbijajui
da se vrate tamo odakle su doli. Kemal mi je ispriao kako se ak i njegov roeni
otac jednom prilikom toliko naplaio zlih duhova da je punih godinu dana spavao u
damiji.
S leve strane staze, nalazio se komad ogoljene stene koji je sluio kao rtvenik.
Bilo je veoma rano, ali sablast smrti ve se nadvijala nad tim mestom. Stajali smo
tamo dok se nebo kupalo u bojama praskozorja. Prvi zraci blede ruiaste svetlosti
presijavali su se u sveim lokvama krvi. Osman je pokazao ka jednim vratima.
Tamo ivi arobnica, rekao je.
Ii emo kod nje?
Prvo moramo kupiti olovo, objasnio je.
Nisam shvatao zato nam je trebalo olovo, ali bez rei sam pruio deset dirhama
mukarcu koji je prodavao komadie srebrnastog metala.
Osman se tada uputio ka vratima i zakucao. Pred nama se pojavila arobnica. Bila
je oniska, pleata i razroka na jedno oko. Osman ju je pozdravio, odnosei se prema
njoj s velikim potovanjem, a ja sam joj pruio komadi olova. ena je pokazala
rukom ka vratima, pozvavi nas da uemo. Kroili smo unutra.
Prostorija je bila skuena, vlana i hladna. S tavanice su visili svenjevi osuenog
lia. U jednom uglu je bila rasuta hrpa belih morskih koljki, a na sredini se nalazio
stalak s Kuranom. Kleknuli smo na pod.
Reci joj da nam treba isteriva duhova, rekao sam.
Osman je udahnuo, nervozno se osmehnuo i poeo da objanjava zbog ega smo
doli. arobnica se prvo namrtila, potom je kinula, a onda poela da govori o
dinima.
ta kae?
Kae da vam sve pie na licu, odgovorio je Osman.
ta mi pie na licu?
Da se din uselio u vas.
221

Nije u mene, nego u kuu, nabusito sam proaptao.

To vam doe isto. Kae da moe da vidi tog dina to vam zadaje nevolje.
Kako on izgleda?
arobnica i Osman su jo malo popriali, povremeno klimajui glavama.
Nije on, nego ona. To je enski din, nastavio je Osman. Veoma je snana,
mona i uasno ljuta.
Jesi li je pitao za isterivaa duhova? rekao sam.
Osman joj je preveo pitanje. arobnica je uzela olovo, stavila ga u tiganj i
rastopila nad gasnim gorionikom. Kada se metal pretvorio u tenu masu, ubacila ga
je u elinu kofu dopola napunjenu vodom. Zaulo se pucketanje i prigueno
itanje, kao kada se naglo rashladi neka usijana supstanca. ena je zavrnula rukave,
izvadila olovo iz kofe i paljivo ga ispitala pogledom. Potom je neto rekla Osmanu.
Njegovo lice je istog trenutka prebledelo od straha.
Taj din je bsaf, strano velik i moan, rekao je. eli da vas ubije. U velikoj
ste opasnosti. Jedan isteriva nee biti dovoljan. Trebae vam najmanje dvadeset.
Ali gde emo nai tolike isterivae?
Osman je ponovo preveo pitanje.
arobnica se jo jednom zagledala u srebrnasti metal. U Meknesu, odgovorila
je.

Sedme veeri od svog nestanka, Kemal je pozvonio na vrata Dar Kalife. Nosio je
beli povez preko oiju i doao u pratnji jednog dekia. Poeleo sam mu
dobrodolicu, uopte ne komentariui oigledan gubitak vida. Znao sam da e
objanjenje uskoro uslediti. Seli smo za sto i Raana nam je donela posluavnik s
kafom. Kemal je polako napipao olju. Namerno sam pomenuo da vrt prelepo
izgleda.
Ja to ne mogu videti, rekao je on.
ta ti se ovog puta desilo?
Hitna laserska intervencija na oku, objasnio je.
Problem s Kemalom bio je u tome to je, ak i kada je govorio istinu, ta istina
zvuala kao la. Isprva bih po pravilu pomislio da lae, da bih kasnije ustanovio da
je to to mi je rekao ipak bila istina. Kemal me je nekoliko dana pre tog poslednjeg
nestanka zamolio da ga pustim ranije s posla, tvrdei kako mora kod lekara jer boluje
od dijabetesa. Pozvao sam lekarsku ordinaciju i, na moje iznenaenje, ispostavilo se
da je njegovo opravdanje bilo odrivo.
Kemal je zavukao ruku u dep i pruio mi pare izguvanog papira. Bio je to
nalog za pravljenje naoara.
Ne moe sad oslepeti, rekao sam ogorenim glasom. Moramo pronai
dvadeset isterivaa duhova. Moramo to pre za Meknes.
222

Kemal je podigao krajiak zavoja i zamirkao, navikavajui se na svetlost. Znam

oveka koji nam moe pomoi, rekao je.

Radovi u Dar Kalifi su se nastavljali. Nekim danima, u kui je bilo preko ezdeset
radnika koji su postavljali bedmat i tadelakt i obavljali stolarske i zidarske poslove.
Bar pola njih se ve bilo uselilo u salon, gde su spavali poreani kao sardine, poput
regruta koji odlaze na front. Sredinom marta, zimska depresija je ve bila iza nas.
Promenili smo kurs, zaplovivi ka danima letnje ege i omorine. Vrt je brujao od
pela privuenih mirisom orlovih noktiju, jasmina i plamenocrvenog hibiskusa, a
ptice svih moguih oblika i veliina leprale su oko drvea rode i umski golubovi,
ibisi i grlice.
Majstori i dalje nisu bili kadri da dovre bilo koji posao. Slikar bi napravio pauzu
pre nego to bi povukao zavrni potez etkicom, a zidar bi ostavio poslednji ekser
napola zakucan u zid i zbrisao s radnog mesta. Kletva veno nedovrenog posla
izazivala je u meni beskrajnu frustraciju, ali bio sam nemoan da bilo ta uinim.
Mogli smo se jo odavno useliti u svoje nove spavae sobe da je bio dovren samo
jedan jedini red ploica oko zidova kupatila. Meutim, poto je taj detalj izostao,
ekipa za tadelakt nije mogla poeti s gipsanim radovima, a sve dok su gipsani radovi
stajali u mestu, nismo mogli poeti sa sreivanjem kupatila i elektrinih instalacija.
Ista situacija vladala je i u prizemlju. Sobe za dnevni boravak su uporno ekale da
neko zastakli jo par preostalih prozora, to je bio preduslov da se slikari konano
late svog posla. Podovi su bili gotovi i trebalo ih je jo samo premazati uljem, ali i taj
triavi posao morao je da bude odloen dok se prvo ne zavre tavanice. Svi poslovi u
Dar Kalifi su bili meusobno povezani i zavisni jedni od drugih. Strahovao sam od
toga da se itav poduhvat postojano pretvarao u ogromno klupko zapetljanih niti koje
nikada neemo uspeti da razmrsimo.
Problem je delimino poivao u komunikaciji, ali ne u verbalnoj, ve u kulturnoj
komunikaciji. Bilo je nesporno da sam ja na jedvite jade uspevao da se sporazumem
sa svojim majstorima, ali uprkos tome, imao sam utisak da bi, ak i kada bih teno
govorio arapski, meu nama i dalje zjapio jaz nerazumevanja.
Neprestano sam podseao sebe na to da ne smem dopustiti da me Kazablanka
zavede svojom varljivou. Posmatrano spolja, to je ogroman uzavreli grad koji prati
najnovije modne trendove iz Evrope i obiluje brzim automobilima i ik restoranima.
Ali sve je to samo pena koja se skuplja na povrini. Prava Kazablanka je mesto gde
tradicija teko odumire i gde se jo uvek ivi u skladu s drevnim marokanskim
obiajima. Majstori koji su radili u mojoj kui stekli su svoje radne navike jo kao
egrti i ponaali se u skladu sa vrsto ukorenjenim obrascima koji su poivali u
samom temelju marokanskog drutva.
Njihova nesposobnost da dovre ono to su zapoeli naterala me je da ispoljim
najgoru stranu svoje linosti. esto sam zaticao sebe kako iskaljujem bes na Kemalu,
223

koji je u meuvremenu poeo da nosi naoari sa staklima debelim kao pepeljare. On

je bio jedina osoba koja je mogla razumeti moje neprestane pridike.
Zato, do avola, ne mogu da zavre nijedan prokleti posao pre nego to preu
na sledei? unedogled sam ponavljao.
Kemal bi mi priao gotovo neujnim koracima. Tako se radi u Maroku,
skrueno bi odgovorio. Mi moda nismo kadri da dovrimo stvari, ali bar ih
zapoinjemo u velikom stilu.
Raana me je jednog jutra zatekla kako uim u kupatilu. Nisam se usuivao da
izaem napolje i suoim se sa stvarnou. Bio sam na ivici nervnog sloma.
Ne moe vie tako, neno je proaputala.
Znam i sam, odgovorio sam, penei od besa koji je kljuao u meni. Ali
jednostavno me izluuju. Nikada nee zavriti posao.
Postoji samo jedan nain da zavrimo kuu, rekla je ona.
Koji?
Raana se osmehnula. Mora poeti da se ponaa kao Marokanac.

Jednog dana krajem meseca maja, dok sam se sputao niz Bulevar Muhameda
Petog, glavnu aveniju koja vodi kroz stari deo grada, primetio sam jednu prodavnicu
kafe. Radnja je imala starinski izgled i bila je smetena tano ispred Mare Sentrala.
Bila je to jedna od onih malih neupadljivih firmi koje opstaju zahvaljujui kvalitetu
robe koju nude, a ne zahvaljujui pomodarstvu i vetom marketingu. Uao sam
unutra.
ena od trideset i neto godina uspravila se na stolici. Ljubazno me je pozdravila,
napomenuvi kako me ranije nije viala na tom mestu. Znate, nemamo mnogo
novih muterija, objasnila je.
Prvi put sam ovde, odgovorio sam.
Mi prodajemo brazilsku kafu, rekla je. Jeste li imali prilike da je probate?
Rekao sam da jesam i da mi se veoma dopala.
Stekao sam utisak da je prodavaici veoma drago to to uje. Neki ljudi vie vole
kafu iz Azije, rekla je, ali moj deda kae da se morate usredsrediti na jedan
proizvod ako elite dobro da ga prodate. Sigurno je u pravu jer ve ezdeset godina
prodaje kafu u ovoj radnji.
Na zidu iza kase nalazila se polica s fotografijom marokanskog monarha i nizom
izglancanih bakarnih urni. Na urnama su se nalazili natpisi sa imenima kvalitetnih
vrsta brazilske kafe uti burbon, fazenda akaranda i karioka. Upitao sam
prodavaicu koja vrsta je najtamnija i najprenija.
Ona je lupnula palcem po poslednjoj urni u nizu, na kojoj je pisalo bolero.
Savetujem vam da je obavezno probate, rekla je.
Tada sam poeo da se raspitujem za njenog dedu. Da li je jo uvek iv?
224

Naravno, odgovorila je. Sada je ve veoma star, ali i dalje provodi ovde svako
bogovetno popodne.
Pokazala je prstom ka fotelji pored izloga. Tapacir je bio dotrajao i pohaban a
sedite ulegnuto, kao da je to ve mnogo godina bila neija omiljena stolica. Platio
sam kafu i uzeo smeu papirnu kesu. Poao sam, a onda zastao u pola koraka.
Prodavaica je tiho uzdahnula. elite jo neto? upitala je.
Ovaj... mislio sam...
Recite.
Moda e vam zvuati glupo, zapoeo sam, ali moj deda je iveo u Tangeru i
svakog meseca je dolazio u Kazablanku kako bi se tu snabdeo kafom. Svestan sam
da su anse veoma male, ali palo mi je na pamet da je moda dolazio ba ovde.
Prodavaica je ispravila lea i prola rukom kroz dugu tamnu kosu. Da li je
voleo brazilsku kafu? upitala je.

Raana je bila u pravu. Shvatio sam da e radovi u kui moi da budu zavreni
jedino ako usredsredim sve svoje snage i krenem u odluan juri. Ni danas mi nije
jasno kako mi to ranije nije palo na pamet. Odjednom sam se oseao kao da mi je
neko podigao roletnu sa oiju. Popeo sam se na gornju terasu i osmotrio Kalifovu
kuu. Pre svega nekoliko dana, poeo bih da psujem iz sveg glasa, suoen s haosom
koji nas je okruivao, kukumavei nad nedovrenim projektima. Ali ta etapa je sad
bila iza mene. Staloeno sam se maio olovke i bacio na papir sve ostale poslove
koje je jo trebalo obaviti.
Za poetak, eleo sam da staru kamenu radionicu s bone strane kue pretvorim u
hamam i renoviram oronulu gostinsku kuicu na kraju povrtnjaka. Takoe sam
nameravao da napravim jo jednu fontanu i ukrasim sobu preko puta biblioteke
prelepim podnim mozaikom. Sve do tada sam se uzdravao od tih poduhvata, plaei
se da ne ispadnem neskroman. Zabeleio sam ukupno osam novih projekata i pruio
spisak Kemalu.
ta elite prvo da uradite? upitao je.
Prostrelio sam ga pogledom iz kojeg su sevale varnice. Radiemo sve
odjednom! odgovorio sam.

Preko plodnih polja visoravni Sais vijuga put koji vodi do imperijalnih bedema
drevnog grada Meknesa. Izorane njive, koje podseaju na ogromne table gorke
okolade, toliko su rodne da narod koji tamo ivi hoda uspravno i ponosito. Meknes
i njegov grad pobratim Fes predstavljaju kulturna sredita marokanske kraljevine.
arobnica koju smo upoznali kod grobnice Sidija Abdura Rahmana dala nam je
prilino ture podatke. Rekla nam je samo da isterivae duhova treba da potraimo u
Meknesu.
Kada sam upitao Kemala kako emo, nakon to stignemo u grad, uspeti da uemo
225

u trag ljudima koje smo traili, on je nonalantno odmahnuo rukom. Tvrdio je da

tamo ima poznanika s dobrim vezama koji moe odkrinuti bilo koja vrata. Trebalo
je samo da pronaemo tog tipa. Sve vreme sam pokuavao da izvuem jo neku
informaciju od Kemala, ali njegove usne, kao i obino, ostale su zapeaene.
Usput smo svratili do gradia Kemiseta gde smo u jednoj kafani pored puta utolili
glad mergezom, pikantnim ovjim kobasicama. Kada se zauo jutarnji poziv s
minareta, vlasnik kafane je razvio svoju prostirku, sagnuo se prema zemlji i zapoeo
s molitvom. Dok se on molio, okrenut u pravcu Meke, njegov sin je motrio na kutiju
s pazarom, sve vreme pljeskajui rukama. im se molitva zavrila, vlasnik kafane se
vratio za tezgu, a njegov sin je ponovo nabio ruke u depove.
Deakovo pljeskanje je pobudilo moju radoznalost. Pretpostavljao sam da je to
najverovatnije bio sastavni deo verskog obreda.
Jeste li uspeli da provalite u emu je fazon? upitao je Kemal, primetivi moju
zaintrigiranost.
Kakav fazon?
Pa to zato deak pljeska dlanovima, rekao je Kemal. Otac mora ostaviti sina
da pazi na novac, ali problem je u tome to mu ne veruje. Plasi se da bi deak, onog
trenutka kad mu okrene lea, mogao da opeljei kutiju s pazarom.
I ta s tim?
Zato je naredio deaku da pljeska, objasnio je Kemal. Ako klinac prestane to
da radi, znai da je zavukao prste u kasu.

Kada smo stigli u Meknes, parkirali smo dip pored velianstvene kapije Bab
Mansur. Kemal je otvorio gepek i poeo da pretura po kartonskoj kutiji koja nas je
pratila na svim putovanjima. Unutra se nalazila gomila prljave plesnive odee koja je
zaudarala na ustajali vonj duvana i alkohola. esto sam ga molio da izbaci tu kutiju
iz vozila. Meutim, ona je za mog asistenta predstavljala daleko vie od skladita
prljave i pohabane odee. U njoj su se nalazili kamuflani kostimi za sve mogue
prilike. Dobacio mi je izguvani sako i stare iznoene pantalone.
Obucite ovo, rekao je.
Deset minuta kasnije, sedeli smo u jednom kafeu na rubu medine, zaudarajui kao
pijanci nakon celoveernje lumperajke i ekajui Kemalovog poznanika koji je
navodno imao dobre veze po gradu. Kemal je i dalje odbijao da mi objasni zato smo
morali da se kamufliramo. To kontrolisanje informacija nije bilo nita novo.
Meutim, kada sam ga upitao za isterivae duhova, bio je neobino predusretljiv.
Oni sainjavaju bratstvo koje se naziva aisava, objasnio je. Svi su iz Meknesa
i mogu kao od ale da rasteraju dine.
Hoe li pristati da dou u Kazablanku?
Ako im dovoljno platite, poi e i na kraj sveta, odgovorio je Kemal.
226

Sat vremena kasnije, stigao je na ovek za vezu. im sam ga ugledao kako

dolazi preko trga, znao sam da je to on. Istovremeno je vodio razgovor na dva
mobilna telefona, razmeui se svojim umiljenim statusom. Oajniki sam se nadao
da sam pogreio u proceni i da e taj tip jednostavno prozujati pored nas. Meutim,
im je ugledao Kemala, ustremio se ka njemu i izljubio ga u obraze. Delovao je kao
svodnik. Lice mu je bilo drsko i samouvereno, nos mali i spljoten, a pogled lukav i
podmukao. Ve na prvi pogled sam osetio veliku averziju prema njemu.
Ovo je Abdulah, rekao je Kemal. On poznaje sve isterivae duhova u gradu.
Uopte mi se ne svia kako izgleda, proaptao sam.
Izgled nije vaan, procedio je Kemal.
Svodnik Abdulah se spustio na stolicu, opkoraivi je i okrenuvi naslon ka sebi.
Time je verovatno eleo da pokae okolini kako je glavni dasa u kraju, ovek koji se
moe ponaati kako mu se prohte. Potom je uzeo komadi kifa veliine graka i
smotao doint. Kemal je zapoeo razgovor formalnim uvodom i priseanjem na stara
vremena i zajednike avanture. Potom se naglo uozbiljio i ubrzo sam zauo kako
pominje redin.
Svodnikove okruglaste oi su se sve vie smanjivale, dok na kraju nisu postale
sitne kao klikeri. Stiskao je doint izmeu zuba, lagano uvlaei dim po dim.
Kemal mu je ispriao o Kalifovoj kui i o dinima koji su se uselili unutra.
Svodnik je preao znojavim palcem du nosa i rekao neto na arapskom. Nisam
razumeo rei, ali odmah mi je bilo jasno o emu govori.
Govori o novcu, zar ne? upitao sam.
Kemal nita nije odgovorio.
Abdulah je povukao jo jedan dim i izdeklamovao itav niz cifara.
ta kae? Koliko trai?
Sedeli smo u kafeu obueni u dotrajalu kamuflanu odeu i udisali vazduh
natopljen mirisom marihuane.
Ponovio sam pitanje, ali Kemal i njegov drugar svodnik bili su isuvie zauzeti da
bi mi odgovorili. Zurili su jedan u drugog, ekajui da onaj drugi prekine tiinu.
Nekom sluajnom prolazniku mogli su izgledati kao dvojica mukaraca koji sede u
kafeu utonuli u blaenu kontemplaciju. Ali ono to se izmeu njih deavalo nije bilo
nimalo blaeno. Oni su u tom trenutku vodili bitku.
Promrmljao sam nekakvo izvinjenje i otiao do trga da kupim nugat na sklepanoj
ulinoj tezgi. Kada sam se vratio, Abdulah vie nije bio tu. ta se desilo?
Otiao je da okupi isterivae, odgovorio je Kemal.
Koliko njih?
U grupi ih ima petnaest, ali ubacie jo desetoricu zabadava.

227

228

DEVETNAESTO POGLAVLJE
Na pitanje budalastog oveka moe se odgovoriti jedino utanjem.
AKO SE DOSELITE U MAROKO, ZAKLJUIETE DA JE TAMO gotovo
nemogue odupreti se iluziji i ne izgubiti kontakt sa stvarnou. Koliko god da sam
se obuzdavao, moje zamisli i planovi su postajali sve grandiozniji. U Londonu smo
iveli u minijaturnom stanu tako da je, shodno tome, sve o emu sam tamo
razmiljao bilo sitnih razmera. Meutim, preseljenje u Kalifovu kuu podsteklo me
je na to da u potpunosti promenim svoje poglede na svet. Poeo sam da planiram
ogromne ekspedicije, da se preputam smelim i matovitim poduhvatima i da gajim
opsesivnu sklonost prema iskoriavanju svakog santimetra raspoloivog prostora.
Delimian razlog poivao je u tome to smo se nalazili u Africi, gde je nebeski
svod nepregledno irok, a pejzai strogi i nemilosrdni. Imao sam oseaj da tamo sve
postaje mogue, da vie nisam sputan evropskom teleskopskom perspektivom.
Opasnost je takoe predstavljala jedan od podstiuih faktora. Toliko sam udeo za
tim da uteknem iz Britanije, izmeu ostalog i zbog toga to sam eleo da se otarasim
tog umalog oseanja sigurnosti, te bezbednosne mree koja nas je drala u mestu i
spreavala nas da se upustimo u bilo kakav rizik. Nedostatak bezbednosti u Maroku
predstavlja pojavu koja vam obezbeuje neprestani dotok ivotne energije, ali
istovremeno vas ispunjava i beskrajnom brigom. Otkako smo se doselili u Maroko,
roenim oima sam video toliko nesrenih sluajeva da ih vie ak ne mogu ni
nabrojati. Video sam brojne rtve saobraajnih udesa kako na rubu smrti lee po
ulicama, gradilita na kojima radnici padaju sa skela, decu osakaenu pirotehnikim
sredstvima. Prvi put u ivotu bio sam neprestano na oprezu. Na Zapadu se moete
prepustiti ivotu od danas do sutra znajui da dravne institucije tite vas i vau
porodicu. Ako iskrsne bilo kakav problem, neko e vas podii sa zemlje i pomoi
vam da opet stanete na noge. Meutim, nakon svega pet minuta provedenih na
severnoafrikom tlu, bilo mi je savreno jasno da je bezbednost moje porodice
zavisila iskljuivo od mene. Niko drugi nije bdeo nad njima.
Kemal i ja smo iz Meknesa krenuli na jug, ka gradiu Azruu, tragajui za
crnoberzijanskom kedrovinom od koje u napraviti police za svoju biblioteku. Svi su
me upozoravali da budem krajnje oprezan, tvrdei da trgovina kedrovim drvetom
predstavlja biznis koji vode lopue. Do mojih uiju stigle su i druge uznemiravajue
glasine. Iz jednog izvora sam nauo da je sva kedrovina na marokanskom tritu
napadnuta nekom nevidljivom gamadi. Drvo je, spolja posmatrano, izgledalo
odlino, ali kad biste ga odneli kui, iz njega bi izgmizalo bezbroj larvi koje bi se
229

rairile po itavoj kui, prodirui sve pred sobom. Bakalin iz sirotinjske etvrti
rekao mi je da se u toj vrsti drveta ne kriju crvi, ve duhovi. Upozorio me je da te
zlosrene daske nipoto ne donosim u svoj dom jer e se dini iz njih preseliti u
zidove meu kojima ivimo. Podsetio sam ga na to da je naa kua ve bila puna
dina. Bakalinovo lice je poprimilo uasno zabrinut izraz.
Onda e nastupiti pravi rat! bojaljivo je rekao. Od vae kue ni kamen na
kamenu nee ostati!

Gradi Azru je smeten na padinama Srednjeg Atlasa, na nadmorskoj visini od
etiri hiljade metara. Po atmosferi podsea na kolonijalnu brdsku postaju. Zgrade su
niske, podignute u besprekornom francuskom stilu, sa evropskim krovovima koji se
presijavaju naspram kobaltnoplavog neba.
Predloio sam da odmah krenemo u poteru za sumnjivim tipovima koji bi nas
mogli odvesti do nekog skladita crnoberzijanske kedrovine.
Jo nije vreme za to.
Kada e biti vreme?
Moramo saekati do ponoi.
I tako smo proveli itavo popodne dremajui u dipu. S vremena na vreme, neko
bi noviem zakuckao na prozor i nudio nam peruke za brisanje praine, vercovane
cigarete, vakae gume ili hemijske olovke. Malo-pomalo, popodne se pretvaralo u
sumrak, a zatim i sumrak u no. Neprestano sam gledao na sat, odbrojavajui
minute.
U pola jedanaest sam protresao Kemala za ramena, nateravi ga da se probudi.
Isteturali smo se iz vozila i potraili utoite u oblinjem kafeu, gde smo naruili
cafe noir. Kao i obino, kafe je bio pun mukaraca sa izduenim licima koji su,
obueni u delabe, sedeli meu oblacima crnog duvanskog dima. Konobar nam je
doneo par istih pepeljara, posluio nas kafom i zakaljao se u aku. Traio je da
odmah platimo.
Platiemo kad krenemo, odgovorio je Kemal.
Konobar je ispruio dlan i promrmljao cenu. Vidim da ste iz Kazablanke, rekao
je, a ja sam prilino nepoverljiv prema ljudima iz grada.
Kemal je tano u jedanaest napustio sto, preao ulicu i priao deaku koji je
prodavao marlboro na komad. Meutim, nije otiao tamo da bi kupio cigarete, ve
da bi stupio u kontakt s nekim od vercera. Nakon nekoliko minuta razgovora, deak
je nekud otrao, a Kemal se ponovo uunjao u kafe.
Prolo je jo sat vremena.
Kemal je taman palio cigaretu kada je jedan mukarac, probivi se kroz dimnu
zavesu, priao naem stolu. Bio je nizak i nervozan, s masnim licem boje re.
Nagnuo se ka stolu, ovla se rukovao sa mnom i spustio se na stolicu. Odmah sam
230

primetio da neto nije timalo u tom pozdravu. Skrenuo sam pogled ka njegovoj
desnoj aci. Nedostajala su mu tri prsta i palac. Kemal mi je kasnije objasnio kako
stolar bez prstiju vai u Maroku za iskusnog majstora. Rekao je da najbolji stolari
uopte nemaju prste.
Potom su njih dvojica poeli da se doaptavaju na arapskom. Razgovarali su o
kvalitetu i kvantitetu, kao i o policiji. Tip se neprestano cerio i sluio Kemalovim
marlborom. Kad god bi u razgovoru bila pomenuta policija, vercer bi se jedinim
preostalim prstom desne ruke poeao po bradi i prasnuo u promukli nervozni smeh.
Na kraju smo napustili kafe i izali na ulicu. Tamo smo se nali s jo jednim tipom,
kome takoe svi prsti nisu bili na broju, da bismo na kraju zavrili u radnji u kojoj su
se prodavale polovne WC olje. Iako je bilo veoma kasno, sva svetla su bila
upaljena. Nisam imao ni najblau predstavu o tome ta smo traili na tom mestu, ali
kao i uvek, drao sam se po strani, preputajui Kemalu da ugovori posao.
Nervozni tip iz kafea je podigao poklopac s jedne od WC olja i iz nje izvadio
est uzoraka kedrovine. Bacio ih je na sto i poeo da nam objanjava njihove
karakteristike. Objasnio je da je roba klasirana prema brojnosti vorova i suvoi
drveta. Najsuvlje drvo bez ijednog voria bilo je premiere qualite. Naravno, to je
imalo i odgovarajuu cenu. Takva kedrovina bila je duplo skuplja od robe druge
klase.
Pregledao sam uzorke, izjavio da bih uzeo drvo prve klase i upitao da li u
skladitu imaju dovoljnu koliinu za police duine dvesta pedeset metara. verceri su
moje pitanje doekali irokim kezom. Tip kojeg smo upoznali u kafeu odetao je do
drugog kraja radnje i pomerio visoku platformu na kojoj su bile izloene uvozne
ruiaste WC olje iz Francuske. Pred naim oima se ukazao nizak tajni prolaz.
vercer nas je pozvao da krenemo za njim.
Proli smo kroz tajni otvor i obreli se u skladitu kroz koje se irio opojni miris
svee poseene kedrovine. Kada su mi se oi privikle na tamu, ugledao sam robu
koju su crnoberzijanci nudili hiljade i hiljade debelih dasaka poslaganih do samog
krova u kamarama koje su po veliini i obliku podseale na kuet kola. U jednom
uglu spazio sam cirkularnu testeru. Bila je liena bilo kakvih bezbednosnih
mehanizama, to je objanjavalo zato je ljudima koje smo upoznali nedostajalo
toliko prstiju.
Nakon toga, usledili su iscrpljujui troasovni pregovori. Po njihovom okonanju,
moj buelar je bio znatno olakan, ali konano smo imali dovoljno prvoklasne
kedrovine za biblioteku. Na posrednik je obeao da e u najkraem moguem roku
isporuiti drvo u Dar Kalifu. Pruio mi je svoju osakaenu desnu aku, iroko se
iscerio i iezao u noi.

Dok smo se sutradan vraali za Meknes, pored puta smo primetili mnotvo tezgi
231

pored kojih je stajala armija tinejdera. Prodavali su avokado i kameleone, bukete

rua i crveno keramiko posue. Kilometrima naokolo nije bilo nijednog sela, pa ak
ni usamljenih kua. Pitao sam se kako su ti deaci stigli tu i zato su za trgovinu
odabrali tako zabaeno i pusto mesto. Nismo planirali da se zaustavljamo, ali ja sam
naglo promenio miljenje kada sam video kako deaci surovo hvataju kameleone za
rep i vitlaju njima kroz vazduh kako bi privukli panju vozaa. Naredio sam Kemalu
da pritisne konicu i poslao ga da kupi sve gutere koji su bili izneti na prodaju
ukupno dvadeset kameleona razliitih veliina. To zadovoljstvo me je kotalo pet
stotina dirhama, oko trideset amerikih dolara. Bila je to pljaka usred bela dana.
Preli smo otprilike jo pet kilometara. Put je ponovo bio prazan, omeen
stablima eukaliptusa i iprajem. Sunce je bilo tako zaslepljujue da je Kemal
jednom rukom drao volan, a drugom zaklanjao oi. Rekao je da nikada nije video
tako jako i bljetavo popodnevno sunce. Put je vijugao ulevo, potom udesno, a onda
je konano postao prav kao strela i usmeren direktno ka severu. Prvi put nakon
dueg vremena imali smo dobar pregled pred sobom.
U daljini smo ugledali oveka koji je stajao pod senovitom kronjom jele. Bio je
pogrbljen od starosti, a telo mu je bilo obavijeno delabom s kapuljaom. Ja sam ga
prvi spazio.
Daj da ga povezemo, rekao sam. Ionako moramo stati da pustimo gutere.
Stranci koje sreete na putu mogu doneti samo nevolje, progunao je Kemal.
A ta je s milosrem? Molim te, stani. Nareujem ti da stane, odluno sam
rekao.
Kemal je nagazio konicu i dip se lagano zaustavio, nezgrapno se zaljuljavi.
Starac je dohramao do vozila, vukui svoj ruksak. Doviknuo sam mu neto u znak
pozdrava i rekao mu da ue. Progunao je jedno hvala i poeo da se pentra u dip,
dok smo mi za to vreme izali da oslobodimo kameleone. Trenutak kasnije, zauo
sam tektanje motora. Dok sam se okrenuo, dip se ve udaljavao od nas. Bio je to
trenutak koji sigurno nikada neu zaboraviti. Ispustili smo gutere iz ruku i pojurili
uz drum, psujui na sav glas.
Nije bilo nikakve vajde. Dip je ve nestao s vidika.
Kukin sin, rekao sam.
Dabogda se zakucao u to vee drvo, dodao je Kemal.
Pazi ta govori. Mogao bi da oteti vozilo.
Ionako ga nikada vie neete videti rekao je Kemal. Do mraka e delovi ve
biti povaeni, a limarija iseena i prodata kao staro gvoe.
Spustili smo se pored puta, jo uvek ne verujui ta nam se desilo. utke smo
zurili u daljinu, kao da oekujemo neki udesan preokret. Iako Kemal nita nije
komentarisao, oseao sam da je duboko u sebi mene krivio za taj incident jer sam
usput pokupovao sve one gutere. Oni su uzrokovali katastrofu koja nas je zadesila.
Siroti guteri. Siroti starac, rekao sam, pokuavajui da ga smekam.
232

Do avola i s guterima i s tim starcem! Ako vas ba zanima, nije ni bio neto
star. To je bila ista kamuflaa, prasnuo je Kemal. Taj ovek je lopov.
Nakon petnaest minuta ekanja, zauli smo kako se neko vozilo pribliava iz
pravca Meknesa. Bilo je to prvo vozilo na drumu otkako smo ostali bez dipa. Put je
bio toliko prav da smo ga ugledali mnogo pre nego to je stiglo do nas. Kretalo se
velikom brzinom, a sunevi zraci su se odbijali o krov. Zaklonio sam oi akama.
Neki dip. Isti kao na.
Kemal se zagledao u daljinu. To i jeste na dip, rekao je.
Zato li se vraa? Ne misli valjda da ima jo neto da nam uzme?
Ovo prepustite meni, odluno je rekao Kemal.
Zgrabio je veliki otar kamen i pojurio ka vozilu ba u momentu kada je lopov
nagazio na konicu.
Ostavi taj kamen! povikao sam.
Malo sutra u da ga ostavim!
Lopov je otvorio vozaka vrata trenutak pre nego to je Kemal stigao do njega s
kamenom. Vikao je neto na arapskom. Zvualo je kao da moli za milost. Kemalovo
lice je bilo iskrivljeno od besa. Ranije sam ve imao prilike da prisustvujem naletima
njegove srdbe. Ako bi mu pukao film, bio je savreno kadar da ubije oveka. Lopov
je ponovo neto doviknuo, a onda skoio iz dipa i bacio se na zemlju, rairivi noge
i ruke. Nisam shvatao ta se deava. Govorio je moleivim glasom, u beskraj
ponavljajui jedne te iste rei.
ta to govori?
Kemal je utao. Podigao je ruku i hitnuo kamen u stranu, oigledno dirnut onim
to je uo. Njegova srdba je naprasno splasnula.
Zaboga, ta kae? Zato se vratio?
ovek je i dalje molio za milost.
Alahu akbar! Bog je veliki! rekao je Kemal.
ta se deava?
Ne mogu da verujem.
Aman, ta se deava?!
Kae da nam je vratio dip zato to...
Zato to...?
Zato to, da to nije uinio, niko nikada vie ne bi stao da poveze nekog sirotog
starca.

U Dar Kalifi su poeli radovi na fontani. Iz Fesa je stigao kamion natovaren
korpama punim etvrtastih keramikih ploica. Ploice su bile raznih boja plave,
bele, crvene i zelene, ute i tirkizne, narandaste i crne. Dvojica zelidija majstora
koji su se specijalizovali za vetinu seenja ploica sedeli su u dvoritu na
233

smotuljcima pamuka. Bili su tihi, mirni i paljivi, nalik ljudima koji bi mogli
provesti itavu venost utonuli u misli. Jedan egrt je doneo prvu korpu u dvorite.
Spustio se pored majstora, a onda je bambusovim tapom umoenim u belo domae
mastilo poeo da iscrtava mnotvo prefinjenih oblika na keramikim ploicama.
Ploice je potom prosleivao zelidijama koji su, pratei iscrtane obrise, izrezivali
delie budueg mozaika.
Samo za centralni medaljon je bilo potrebno dve hiljade mozaikih fragmenata, a
za itavu fontanu duplo vie od toga, pri emu je svaki komadi keramike bio seen
na licu mesta, u Dar Kalifi. Aziz mi je predoio da e za pripremu kompletnog
mozaika trebati oko mesec dana. Isprva sam mislio da e to, uprkos njegovoj
prognozi, potrajati znatno due. Meutim, dok sam gledao predane zanatlije kako
veto barataju svojim alatom, shvatio sam da moda ipak ima nade. Zelidiji su radili
furioznim tempom, kuckajui otrim preciznim ekiima po iscrtanim obrisima i
stvarajui mnotvo raznovrsnih oblika kvadratie i pravougaonike, komadie u
obliku irita i slova S, rombove i trapeze, pa ak i osmokrake zvezde. Svaki oblik
imao je svoje ime. Bilo je tu iljastih spirala koje se nazivaju kandil i blago zavojitih
oblika poznatih kao dard, trouglova koje zelid-majstori zovu talija i osmougaonih
oblika poznatih pod nazivom kura.
Marokanski mozaici se uveliko razlikuju od svojih zapadnjakih pandana koji se
uglavnom prave od bojenog stakla. Kod zapadnih mozaika, komadii stakla su
potpuno obojeni, dok su delii marokanskih mozaika sainjeni od keramike i samo
povrinski glazirani bojom. Osim toga, seenje keramike je daleko komplikovanije
od seenja stakla budui da se staklo mnogo lake kontrolie i prilikom seenja se
lomi po pravim linijama. Kada se keramiki komadii koji sainjavaju zelid mozaik
postave jedan uz drugi, oni se tako savreno uklapaju da izmeu njih ne ostaju
pukotine koje bi bile ispunjene malterom kako bi se povezao itav sklop. Zbog toga
se komadii zelid mozaika stavljaju preko gipsane podloge, a njihove donje ivice se
seku pod uglom koji omoguava savreno prianjanje.

Nekoliko dana po povratku iz Meknesa, proao sam pored radnje za prodaju
brazilske kafe smetene preko puta oronule Besonoove zgrade. Bio je petak ujutru i
na ulicama je vladala neuobiajena guva, a proleno sunce je zasipalo grad
snopovima blistave svetlosti. Primetio sam starca koji je sedeo pored izloga radnje,
umotan u poliestersko ebe. Oi su mu bile zatvorene. Otvorio sam vrata, uao u
lokal i pozdravio prodavaicu. Odmah me je upitala kako mi se dopala kafa. Rekao
sam da je odlina. Na njenom licu je istog trenutka zablistao irok osmeh.
Vi ste ovek koji zna da ceni kvalitet, veselo je rekla. To se vidi i po vaoj
obui.
Spustio sam pogled ka zemlji. Na nogama sam imao stare crne cipele od
netavljene koe.
234

Cakle se kao ogledalo, nastavila je prodavaica. To dokazuje da i vaa usta i

vaa stopala imaju dobar ukus.
Pokazao sam rukom ka usnulom starcu. To je va deda? upitao sam apatom.
Da, to je on.
Ba teta to spava, rekao sam.
Prodavaica je istog trenutka izvukla fioku registar-kase i snano je zalupila.
Starac je otvorio oi. Nadija, progunao je. Koliki je pazar?
Sedite pored njega, rekla je ena, a ja u vam pripremiti olju burbon santo
sa.
im sam se smestio pored starca, srebrnastosiva maka mi je skoila u krilo.
Starac je skrenuo pogled ka ulici.
Volite brazilsku kafu? upitao je.
Da. To je najbolja kafa na svetu, utivo sam odgovorio.
Starac se osmehnuo, klimnuo glavom i obrisao naoari krajikom koulje.
I moj deda ju je voleo, dodao sam. Svakog meseca je dolazio u Kazablanku po
kafu.
Odakle je bio va deda? Iz Fesa? upitao je starac.
Ne. On je bio Avganistanac.
Starac je unuo naoari na nos i zagledao se ispred sebe. Poznavao sam jednog
Avganistanca, rekao je slabanim glasom. iveo je u Tangeru.
Zastao sam u pola daha. I moj deda je iveo u Tangeru, rekao sam.
Bio je sufi. Strano mudar ovek.
Da se moda nije zvao Ikbal?
Starac je preao jezikom preko ispucalih usana. Da ba tako se zvao, rekao je.
Nisam nijednom reju niti emocijom pokazao kako se oseam, ali srce mi je
zaigralo od radosti.
Pojavljivao se na svakih nekoliko nedelja, polako je nastavio starac. A onda je
odjednom prestao da dolazi.
Udario ga je kamion za prevoz koka-kole, objasnio sam.
Vremeni prodavac kafe se odjednom rastuio. Skinuo je naoari i obrisao elo.
Husein je bio strano usamljen bez njega, rekao je.
Ko je Husein?
Pa, zbog njega je va deda tako esto dolazio u Kazablanku odgovorio je.

uvari su bili strano zlovoljni zbog toga to sam naruio kedrovinu za
biblioteku. Kada je kamion s drvenom graom stigao iz Azrua, postrojili su se na
kunom prilazu i rekli oferu da se vrati odakle je doao. Kamiondija bi ih
verovatno i posluao da se ja, srenim sticajem okolnosti, ba u tom trenutku nisam
vratio iz etnje.
235

ta se deava?
Ovaj ovek je dovezao kedrovinu iz Azrua, besno je rekao Medved.
Odlino! Odmah emo je prebaciti unutra!
Ne moete to uiniti, usprotivio se Hamza.
Zato ne bih mogao?
Zato to je kedrovina ukleto drvo. To je drvo koje dini najvie vole.
Nemogue da dini obitavaju ba u svim kedrovima, rekao sam.
Osman je uperio prst ka nebu. Nego ta nego je mogue! Zato nijedna cepanka
kedrovine ne sme ui u kuu, rekao je znalakim glasom.
Uprkos tome to sam, u poreenju s veinom ljudi koje poznajem, prilino
prijemiv za lokalne obiaje i verovanja, znao sam da na nekom mestu ipak moram
povui liniju. Moji uvari su jo odavno bili preli tu granicu. Preuzeli su vlast u
kui, nametnuvi nam reim baziran na izmiljenom strahu. Ve mi je bilo preko
glave da iz dana u dan sluam ta je ukleto a ta blagosloveno, kako treba da
obavljam svoje poslove i kome smem da verujem. Odgurnuo sam ih u stranu i
pokazao oferu da istovari grau.
Zaaliete zbog ovoga, pretei je rekao Hamza.

Stari filatelista Hiam je pune tri nedelje proveo u bolesnikoj postelji. Pozvao
sam naeg porodinog lekara da ga pregleda. Gacajui kroz blato do kolena, doktor
se probio do Hiamove kuice, pregledao ga stetoskopom, zavirio mu u grlo i
obavestio nas da je starac navukao veoma ozbiljan grip. Naredio mu je da do
daljnjeg ostane u postelji, da miruje i ne prima posetioce.
Nai razgovori su se u meuvremenu pretvorili u stoer oko kojeg se vrtela itava
moja nedelja. Unapred sam se radovao tim susretima i priama iz kojih su izbijali
Hiamovi jednostavni i razboriti pogledi na svet. Dok je bio bolestan, pridravao sam
se doktorovog nareenja i nisam odlazio kod njega. esto sam sretao njegovu
suprugu dok je kupovala povre na tezgi preko puta damije, tako da me je ona
redovno izvetavala o starevom zdravlju.
Jednog ponedeljka, tree nedelje otkako se Hiam razboleo, mahnula mi je rukom
dok sam prolazio kroz bidonvil.
eleo bi da vas vidi, rekla je.
Kada sam otiao do kuice, starac je sedeo na krevetu postavljenom nasred
jednosobne straare. Na sebi je imao svoj stari sako od tvida, pljosnatu kapu i arape
navuene preko aka. Upitao sam ga kako se osea.
Kao robija, rekao je. Kao robija koji se smrzava u ledenoj eliji.
Doneo sam vam nekoliko markica. Jednu iz Mongolije i nekoliko novih iz
Avganistana.
Stari filatelista je svukao arape s ruku, zahvalio mi i udno prihvatio potanske
236

marke. Svrstao ih je u pedantne nizove i svaku pomno pregledao svojom lupom.

Zamiljeno je klimao glavom, mrmljajui neto na arapskom i kiljei kroz
uveliavajue staklo. Kada je ispitao i poslednju markicu, spustio je lupu i zagledao
se u mene.
Kad biste samo znali koliko ste usreili jednog boleljivog starca rekao je.

Moja matarija da pretvorim gostinsku kuicu u vrtni paviljon bila je inspirisana
marokanskom tradicijom izgradnje menzeha. Ti pomoni objekti, posveeni
trenucima dokolice, uitka i relaksacije, predstavljaju marokansku verziju modnog
hira koji je svojevremeno vladao i Evropom. Na brojnim marokanskim kraljevskim
posedima mogu se zatei takvi paviljoni skriveni u nekom uglu vrta i odvojeni od
palate zastorom stvorenim od postrojenih stabala i gustih kroanja. Ti objekti su po
pravilu poploani najkvalitetnijim bedmatom i opremljeni jednostavnim stolicama,
jastuiima i asurama, a krovovi su im prekriveni kermudom, zelenim glaziranim
ploicama.
Pretvaranje oronule gostinske kuice u marokanski vrtni paviljon nije
predstavljalo naroito komplikovan poduhvat. Prvo je trebalo izbaciti kr koji se
tokom godina nakupio unutra, zatim ukloniti zarali limeni krov i srediti elektrine i
vodovodne instalacije. Nakon toga, trebalo je naneti novi gips na zidove, poploati
podove bedmatom i prekriti krov zelenim kermudom.
Planirao sam da radovi ponu negde sredinom aprila. Na poleini koverte sam
skicirao ta bih otprilike eleo i to pokazao jednom graevincu iz Uarzazata. On mi
je za taj posao zatraio tako nizak iznos da sam ostao prosto zapanjen. Uprkos tome,
uzeo sam ga u slubu.
Jo od samog poetka su krenuli problemi. Osman je nauo ta planiram i izjavio
kako je moj poduhvat osuen na propast jer ta zgrada nije bila dabe naputena.
Kada sam ga zamolio da mi pojasni svoje rei, samo je okrenuo lea i otiao,
gunajui neto sebi u bradu. Hamza takoe nije podravao moju ideju. Odvukao me
je u stranu.
Napraviete veliku greku ako to uradite, rekao je.
Moe li mi ti rei zato je gostinska kuica naputena?
To se vas ne tie, odgovorio je.
Ako se opet radi o dinima, rekao sam, ne morate vie brinuti. Isterivai
duhova e uskoro posetiti Dar Kalifu.
Hamzino lice se istog trenutka sledilo. Kada? Kada dolaze?
Kad budu bili spremni, odgovorio sam.

Pozno prolee pretvorilo se u rano leto i vazduh su ispunili novi mirisi. Postali su
jo opojniji, bujniji, soniji, kao da su nagovetavali da su pred nama neki novi i
237

lepi dogaaji. Sada kada smo zimu ostavili za sobom i krenuli u susret dugim
vrelim danima, moje raspoloenje se znatno poboljalo. Tumarao sam kroz prazne
sobe, s nestrpljenjem iekujui dan kada emo se konano useliti u njih.
Dekorativni radovi su veinom bili gotovi, ali svuda je ostao jo po neki nedovreni
detalj, tako da smo se i dalje tiskali u privremenoj zajednikoj spavaoj sobi na
glavnom hodniku.
Jednog jutra, dok sam sedeo za svojim indijskim radnim stolom piui pisma,
zazvonio je telefon. Bilo je neto pre osam. Upitao sam se ko moe zvati u tako rane
sate. Odgovorio sam na poziv i s druge strane zauo dubok prodoran muki glas.
Moj sagovornik me je na odlinom engleskom jeziku upitao da li sam u nekom
srodstvu sa Sirdarom Ikbalom Ali ahom. Odgovorio sam da sam ja njegov unuk.
Moramo se sresti, rekao je anonimni glas.
Moete li mi rei ko ste vi?
Sve u vam objasniti kada se budemo videli.
Tog popodneva, pojavio sam se dvadeset minuta pre ugovorenog vremena na
mestu sastanka, u jednom kafeu u blizini Bulevara Hasana Drugog. Pretpostavljao
sam da je taj misteriozni mukarac dobio moj broj od grofice De Longvik. Pokuao
sam da je kontaktiram telefonom, ali njena sluavka me je obavestila da je grofica
otila na Karibe.
Naruio sam espreso i izvadio svoju belenicu. Na prvi pogled, svi marokanski
kafei izgledaju gotovo istovetno za stolovima obavijenim duvanskom izmaglicom
sede sredoveni mukarci u dugim delabama, sa utim iznoenim konim papuama
na nogama. Meutim, ako zavirite ispod povrine, pred vaim oima se otkriva
mnotvo zanimljivih i neoekivanih prizora. Za susednim stolom sam ugledao
mukarca s debelim naoarima i fesom na glavi koji je krajnje koncentrisano iletom
rezbario palidrvca. Malo dalje od njega, jedan visok i markantan tip je povlaio
duboke dimove iz nargila leerno se zavalivi na naslon. Kelner je odmerenim
koracima priao njegovom stolu i unuo mu sveanj novanica skrivenih ispod
posluavnika. Tip se diskretno osvrnuo naokolo i gurnuo pare pod delabu.
Misteriozni mukarac koji mi je zakazao susret kasnio je ve petnaest minuta.
Naruio sam jo jedan espreso i nastavio da pravim svoje beleke. Tada je papir
zaklonila neka tamna hladna senka. Podigao sam pogled. Nada mnom je stajao vitki
bradati mukarac od pedeset i kusur godina, obuen u sivo laneno odelo. Pruio mi je
ruku.
Ja sam Husein Benbrahim, predstavio se.
Nisam znao ta da kaem. Ueprtljano sam sklonio svesku i pokazao mu na
stolicu pored sebe. Imao je taman ten, a crte lica su mu bile prikrivene prosedom
bradom. Ramena su mu bila iroka, a dranje neprirodno dobro.
Stari prodava kafe mi je rekao za vas, prozborio je.
Ba kao to je i meni rekao za vas, odgovorio sam.
238

Onda znate zbog ega sam insistirao da se upoznamo?

Ne, nita ne znam, bre-bolje sam objasnio. Sve to sam saznao jeste vae
ime... i to da je moj deda zbog vas esto dolazio u Kazablanku.
Husein je naruio cafe creme i ponovo se okrenuo ka meni.
Da, dolazio je ovde zbog mene.
Moete li mi to malo pojasniti?
Ikbal je bio prijatelj mog dede, rekao je, blago se nagnuvi. I mnogo vie od
toga. Bio mu je brat.
Brat? Nita mi nije bilo jasno.
Ne brat u uobiajenom smislu, nastavio je on, ve masonski brat. Vidite, i moj
i va deda su bili masoni.
Da. Poznato mi je da je moj deda bio lan masonske loe iz Edinburga, rekao
sam.
Husein mi se jo vie pribliio. Naslonio je laktove na sto i spojio dlanove. Ba
tako, rekao je. Njih dvojica su se upoznali u jednoj bolnici u Edinburgu za vreme
Prvog svetskog rata. Ikbal je bio Avganistanac, a moj deda Marokanac, tako da je
bilo sasvim prirodno da se sprijatelje. Zajedno su stupili meu masone i ostali u
kontaktu do kraja ivota.
Kada je va deda umro?
1963. godine, odgovorio je Husein, tri godine nakon to se Ikbal preselio u
Tanger. Ja sam jo u ranom detinjstvu ostao bez roditelja, tako da me je deda odgajio.
Kada je on umro, ostao sam bez ikog svog. Nisam imao nikog od bliske rodbine ko
bi preuzeo brigu o meni, tako da bi me sigurno poslali u sirotite da mi Ikbal nije
priskoio u pomo. Ispostavilo se da je on jo ranije obeao mom dedi da e se
starati o meni ako se njemu neto desi.
Masonska dunost? rekao sam.
Bratska dunost.
Ali vi se niste preselili kod njega u Tanger?
Nisam. Ostao sam u kolskom internatu u Kazablanki, objasnio je Husein.
Ikbal me je poseivao svakog meseca. Donosio mi je knjige i hranu. Tek kasnije
sam saznao da je on plaao i kolarinu. Otvorio mi je bankovni raun kako bih
mogao da nastavim sa studijama. Samo zahvaljujui njemu, uspeo sam da postanem
hirurg. Husein je na trenutak zastao. Uvek mi je govorio da imam sigurnu i
preciznu ruku.
Ali kako to da vas nikad nije pominjao? Koliko shvatam, ak ni njegovi bliski
prijatelji iz Kazablanke nisu znali za vas.
Husein me je pogledao pravo u oi. estiti ljudi ne govore o svojoj
velikodunosti, rekao je. Kad bi se hvalisali time, onda to ne bi bila velikodunost,
ve sujeta.
239


etiri nedelje nakon to je bila iseena prva kockica mozaika koji e krasiti
fontanu, u Dar Kalifu je stigao mualem koji je trebalo da obavi zavrni deo posla
da dizajnira mozaik i sklopi ga u celinu. Imao je tako prefinjenu i krhku grau da je
podseao na figuru od majsenskog porcelana. Hamza ga je doekao na vratima, a
potom ga odveo do dvorita gde su sedeli zelid-majstori. Novopridoli zanatlija je
razvio komad grubog platna preko zelenog poploanog poda i latio se posla.
Prvo je skicirao centralni medaljon, potom esnaest spoljnih rozeta i na kraju
pozadinu. Pincetom je rasporeivao minijaturne runo seene fragmente, stvarajui
centralni deo mozaika. Bio je tako vian svom poslu da je pet hiljada mozaikih
fragmenata svih moguih boja i oblika postavljao na odgovarajua mesta okrenute s
nalija, uopte ne oseajui potrebu za tim da pogleda drugu stranu i proveri kako
dezen izgleda. Ruke su mu se kretale brzinom svetlosti, uzimajui komadie sa
razvrstanih gomilica i slaui ih u mozaik. Upitao sam ga kako uspeva da napravi
tako savren dezen kada su keramiki fragmenti okrenuti naopake i kada uopte ne
vidi kako su boje uklopljene.
Samo slepci znaju koliko je oini vid slab i nepouzdan, odgovorio mi je.
Dok su se radovi na fontani nastavljali, kedrovina koju smo kupili za biblioteku
bila je pretvarana u dvesta pedeset metara duge police. Drvo je bilo udesno
aromatino. Njegov miris je proimao itavu prostoriju. Raid i etiri njegova
pomonika poskidali su svu odeu osim donjeg vea i stavili platnene poveze preko
usta. Bilo je toliko piljevine da bi vam se, ako biste provirili u sobu privueni
mirisom kedrovine, uinilo da ste uleteli usred meave. uvari su usplahireno
marirali ispred biblioteke. I dalje su bili uznemireni zbog toga to sam u kuu
dovukao ukleto kedrovo drvo i besni to im nisam dopustio da isteraju ono to su
naumili. To drvo je moda bilo prepuno dina, ali oni jo uvek nisu davali znaka.
Kua je i dalje stajala na svom mestu.

Jedini nain da se izborim s rastuom tenzijom bio je da pobegnem iz Dar Kalife.
Ponovo sam poeo da provodim sve vie vremena u gradu, pravei beleke po
kafeima i posmatrajui ivot koji se odvijao oko mene. Kemal je znao da me, ako mu
zatrebam, najee moe pronai u kafeu Rialto, preko puta istoimenog bioskopa.
Odlazio sam tamo zbog guste jake kafe sa aromom badema.
Jednog jutra je parkirao dip ispred kafea i domarirao do mog stola, donevi mi
najnovije vesti o mafijaevom planu da nam preotme Kalifovu kuu. Spustio se
pored mene i poslagao gomilu dokumentacije po stolu. Dok smo mozgali ta da
preduzmemo, priao nam je uniformisani policajac. Pokazao je rukom ka dipu.
ta ono trai tamo? mrko je upitao.
Ukorio sam Kemala to se parkirao na nedozvoljenom mestu.
240

Odmah emo pomeriti vozilo, rekao sam.

Ne mislim na vozilo, uno je odbrusio policajac, ve na onaj amblem. Gde
ste to nabavili?
Policajac je uperio prst ka slubenoj nalepnici na vozakoj strani oferajbne na
kojoj se nalazila marokanska zelena petokraka zvezda na crvenoj pozadini.
Otkud vam to? Znate li da je to amblem efa policije? ispitivao nas je.
Kemal je skoio sa stolice i krenuo ka automobilu.
Ako hoe da zna odakle mi amblem, arogantno je rekao, napii mi kaznu za
parkiranje.
Policajac je zamiljeno vakao kraj hemijske olovke.
Hajde, napii mi kaznu! ik ako sme! vikao je Kemal.
Odmah uklonite vozilo ili u vas privesti, rekao je policajac.
Hajde, kukavice! Samo mi napii tu kaznu, i pre nego to kae piksla, zavrie
po slubenoj dunosti usred Sahare!
Potraio sam novanik da platim raun. Kada sam podigao glavu, policajac vie
nije bio tu.
Kud nestade?
Zbrisao je.
Otkud ti taj amblem? Ima nekog roaka u policiji?
Ma jok, rekao je Kemal. Kupio sam ga na bazaru za jedan dolar.
Grofica De Longvik mi se javila telefonom odmah po povratku s Kariba. Rekla
mi je da je vila koju je njena kerka posedovala na ostrvu Martinik zaista prelepa, ali
da unutra prosto ne moe da se die od vlage. Koliko god vam bilo lepo na nekom
putovanju, objasnila je, ipak je najlepe kada se posle dueg odsustva vratite kui.
Pomenuo sam kako sam uspeo da otkrijem zato je moj deda svakog meseca
dolazio u Kazablanku.
Pa, dolazio je zbog kafe, zar ne? rekla je grofica.
Nije zbog kafe, odgovorio sam, ve da bi odrao obeanje koje je dao svom
prijatelju iz masonskih krugova.
S druge strane linije zaulo se prigueno zveckanje bisera.
Dakle, znate za Huseina Benbrahima?
Sada znam, rekao sam. Ali ako ste vi znali za to, zato mi niste rekli?
Ja moda nisam mason, odgovorila je grofica, ali kad nekome neto obeam,
moje usne su zapeaene.

Ubrzo nakon toga, jednog jutra sam zatekao Raanu kako plae za kuhinjskim
stolom. Timur je sedeo na podu pored nje, vritei iz sveg glasa.
Bila sam luda to sam nasela na tvoja obeanja tiho je rekla, ne diui pogled.
Oseam se kao da me je neko spakovao u ludnicu. Napravio si nam haos od ivota
samo da bi mogao da se prepusti svojim fantazijama.
241

Bie bolje, pokuao sam da je uteim. Samo se jo malo strpi. Stvari e

sigurno krenuti nabolje.
Raana je podigla glavu. Pogled joj je bio umoran i prazan. Tebi je lako. Ti
jednostavno pobegne od svega. Provodi po itav dan u onim odvratnim
zaguljivim mao kafeima.
To je istraivaki rad, bre-bolje sam rekao u svoju odbranu.
E pa, onda i ja elim da se bavim istraivakim radom!
Nisam imao drugog izbora nego da obeam Raani da e i ona dobiti svog linog
asistenta. Bila je ve umorna od neprestanih arki meu mnogobrojnom poslugom
koju smo unajmili u nadi da e nam to olakati ivot. Gotovo sve svoje vreme je
provodila mirei zavaene strane i razreavajui nesporazume izmeu kuvarice,
dadilje, spremaice, batovana i uvara. Sada je traila nekog ko e joj pritei u
pomo, ko e biti njena desna ruka i ko e drati na odstojanju sve ostale. Nadao sam
se da e Raana, kao i uvek do tada, pregurati tu lou fazu i da emo nastaviti dalje
tim strmoglavim putem kojim smo se uputili. Dani su prolazili. Davao sam sve od
sebe da je nekako razveselim i odvratim joj panju s problema, ali ona ovog puta nije
bila spremna da tako olako pree preko situacije koju sam joj natovario na vrat. Sve
ee je bila na rubu nerava i u izlivima besa i oajanja traila da joj vratim pravo na
ivot, da je oslobodim okova Kalifove kue.

Arijana bi gotovo svakog popodneva pobacala ostatke svoje omiljene raerupane
lutke u pletenu korpicu i otila da pravi drutvo uvarima koji su zavravali poslove
po dvoritu. Satima bi se vrzmala oko njih i sluala klasine prie iz njihovog
repertoara arapske narodne epove o asti, hrabrosti i osveti. U roku od nekoliko
nedelja od naeg dolaska u Maroko, Arijana je ve u prilinoj meri savladala
francuski, a donekle i arapski. Iako je bila veoma mala, njene prevodilake usluge su
nam esto bile od ogromne pomoi. Ponekad bi do vrta odgurala i malog Timura i
onda bi zajedno zamajavali uvare, ne doputajui im da se posvete svojim
dunostima.
Jednog popodneva sam zatekao Medveda kako ljuljuka Timura u naruju i pria
Arijani neku narodnu priu.
Priao sam i rekao: Izvini. Znam da te ometaju u poslu.
Medved se razneeno zagledao u Timurove oi i duboko uzdahnuo. Deca su
najvee ivotno blago, rekao je.

Kao odgovor na Raanin vapaj za slobodom, jedne veeri se pred naim vratima
pojavila krupna jedra ena koja se zvala Rabija. Rabija je posmatrala svet kroz velike
okrugle naoari privrene lastiom oko glave. Jezikom znakova nam je objasnila
da je naula kako kod nas moe dobiti posao. Ve na prvi pogled nam je bilo jasno
da Rabija nije ispunjavala gotovo nijedan od uslova za posao koji smo nudili. Nije
242

govorila ni engleski ni francuski, a u Kazablanku je stigla svega nedelju dana ranije

iz jednog udaljenog pustinjskog sela. Meutim, postojao je jedan detalj koji joj je
iao u prilog ulivala je strah u kosti svima oko sebe. Da sam bio hrabriji, verovatno
bih jo pri tom prvom susretu odbio njenu ponudu i pokazao joj vrata. Ali ni Raana
ni ja nismo imali petlju za to. U roku od svega dva dana, Rabija je zavela diktaturu
nad svima u kui, ukljuujui i Raanu, decu i mene samog. Svi smo hodali na
prstima, nastojei da se ne naemo u njenom vidokrugu. Kuvarica, dadilja i
spremaica su ile naokolo oiju zacakljenih od suza, kao da su se plaile da bi im
Rabijin korba svakog asa mogao zafijukati iznad glave. uvari su takoe svim
silama nastojali da joj se sklone s puta. Jednostavno bi se zakljuali u staji i po itav
dan preamili unutra.

Rabijina strahovlada nastavljala se nesmanjenim intenzitetom. Naroito se
okomila na Maliku, nau spremaicu. Ta sirota ena se za svog ivota silno napatila,
tako da smo je Raana i ja prevashodno zbog toga i uzeli u slubu. Imala je
biografiju koja je bila skandalozna za zemlju iz koje je potekla. Za sobom je imala
ve dva razvoda, a povrh toga je rodila i vanbrano dete. Njena majka, koja je vodila
rauna o Malikinoj trogodinjoj kerkici, ivela je u neposrednoj blizini Dar Kalife.
Malika je bila veoma pobona, ali bila je sklona izvesnim porocima. Prvi od tih
poroka bilo je pie. Iako je najvie volela rum, nije bila mnogo probirljiva. Sruila bi
niz grlo bilo ta to joj padne aka, a onda odnela flau do slavine i dopunila je
vodom. Nije se naroito odgovorno odnosila prema poslu. Njoj je Dar Kalifa
predstavljala zamenu za kafanu. Jo od jutra bi poela da se naliva alkoholom i
nastavila tako do kraja radnog vremena, kada bi se, pijana kao zemlja, isteturala na
popodnevnu vrelinu. Njena druga slabost bilo je to to je bila patoloki laov. To je
jednostavno bilo jae od nje. im bi zinula, slagala bi. Time je zapravo pokuavala
da sakrije svoju zavisnost od alkohola. Uprkos svemu tome, Raana i ja smo je s
vremenom zavoleli. Svi u kui su gajili simpatije prema njoj i bili spremni da joj
oproste sve mane i slabosti.
Jednog popodneva, Rabija je, kao i obino, vrila inspekciju po kui. Paradirala je
kroz dnevne sobe, prelazei prstom preko stolova kako bi ispitala da li je istoa na
nivou.
Malika! razdrala se iz sveg glasa.
Pripita spremaica se nakon podue pauze pojavila pred Rabijom, iz sve snage se
trudei da odri ravnoteu.
Rabija joj je prila i omirisala joj dah. Pijana si.
Lah! Lah! Nisam, nisam, Rabija! Stvarno nisam! Kunem se da nisam okusila ni
kap!
Rabija se kao uragan sjurila u kuhinju, da bi se koji trenutak kasnije vratila nosei
243

u rukama kutiju za cipele. Uzmi ovo, naredila je sluavki.

Malika je nespretno prihvatila kutiju.
Jo jednom te pitam da li si pila alkohol, nastavila je Rabija.
Nisam! zavapila je Malika, jedva se drei na nogama. Naravno da nisam!
Kune se u sve to je sveto?
Sluavka je klimnula glavom. Da, kunem se!
Rabija je zategla lasti koji joj je pridravao naoari. Onda otvori kutiju.
Pre nego to sam uspeo da spazim ta se nalazi u kutiji, Malika je oajniki
zavritala. Krenuo sam pogledom nadole i ugledao Kuran.
Lano si se zaklela nad Svetim Kuranom! prosiktala je Rabija.
Malika je ispustila stravian vapaj, uasnuta pomilju da je tim inom na sebe
navukla veno prokletstvo. Okrenula se ka Meki, pala na kolena i poela da se moli.
U roku od nedelju dana, i ona i Rabija bile su izbrisane s naeg platnog spiska.
Nijedna nije objasnila zato je odluila da napusti Dar Kalifu.
Kada sam ih upitao zato odlaze, obe ene su odgovorile da je Bog tako hteo.

Arijana je provela itav dan na ekolokom izletu, gde su vaspitai njoj i njenim
drugarima odrali predavanje o ouvanju ivotne okoline. Nauila je da je loe bacati
prazne flae od hemijskih sredstava u okean, a da je dobro skupljati ubre koje su
bacili drugi ljudi i donositi ga kui. Ona i Timur su ve bili utonuli u san, uljuljkani
monotonim kreketom krupnih tamnosmeih aba. Raana i ja smo na mom laptopu
gledali mjuzikl Moje pesme moji snovi. Porodica Fon Trap je upravo bila otpevala
ariju Do vienja, zbogom, preko planina odlazei ka vajcarskoj. Taman sam se
spremao da ugasim svetlo kada sam zauo Osmanov prodoran urlik. O emu god da
se radilo, stvar je oigledno bila veoma ozbiljna. U pidami sam izjurio iz sobe.
Osmane, Osmane, gde si?
Ovde sam, mesje Tahire!
uvar je kleao na zemlji pored bazena. Nije bio sam. Kroz pomrinu sam nazreo
jo jednu ljudsku figuru, opruenu na travi.
Uhvatio sam lopova! povikao je ushienim glasom, kao da je upravo savladao
tigra golim rukama. Donesite kanap i pozovite policiju! to pre!
Osman, Hamza i Medved su neprestano matali o tome da uhvate nekog uljeza
koji se provercovao na na posed. Ta tema je bila u sreditu svakog njihovog
razgovora.
Uspanieno sam potrao, razmiljajui ta bismo mogli da upotrebimo umesto
konopca. Kroz glavu mi je prola jedna epizoda serije Havaji 5-0 u kojoj je neki
narko-diler bio svezan elektrinim gajtanom. Uleteo sam u kuhinju, pronaao lampu
koju je Raana nedavno kupila, iupao gajtan i odjurio nazad do Osmana.
Jeste li pozvali policiju? upitao je, s mukom obuzdavajui lopova.
244

Nisam. Ne znam njihov broj.

Idite u stanicu i dovedite ih. Brzo!
Potrao sam ka dipu, startovao motor i sjurio se kroz bidonvil. Deurni policajac
je spavao ispred stanice. Probudio sam ga.
Uhvatili smo lopova!
Zaista?
Moete li poslati svoje vozilo po njega?
Policajac nije bio ba oduevljen pomilju na to da treba da pokupi nekog
kriminalca. Je l opasan? upitao je.
Pretpostavljam da jeste.
Uzeo je pare papira i nakrabao neku adresu. Predajte ga kolegama iz ove
stanice, rekao je.
Ponovo sam uleteo u dip i vratio se kui. Osman je u meuvremenu tako vrsto
vezao lopova da su mu ruke ve bile modre.
Smrskau mu stopala, rekao je. Tako nee moi da nam pobegne!
Ne budi tako okrutan!
ta kaete da ga zatvorimo u kotlarnicu i drimo ga tamo nekoliko dana?
predloio je. Neemo mu davati da jede i mlatiemo ga kao vola.
To bi bilo muenje, rekao sam.
Osman je napravio najiri kez koji sam ikada video na njegovom licu. Da,
udno je prodahtao. Muenje.
Rekao sam mu da odvue uljeza do dipa. uvar je jedva doekao priliku da
demonstrira svoj metod privoenja. utnuo je lopova nekoliko puta u stomak, a onda
ga prebacio preko ramena i krenuo ka kunom prilazu. Pet minuta kasnije, ve smo
bili na putu ka policijskoj stanici. im smo uli unutra, Osman se oslobodio svog
koprcajueg tereta. Lopov je tresnuo o zemlju i ispustio bolan jauk. Jedan policajac
ga je upitao kako se zove, utnuo ga u stomak, potom u glavu, dovukao stolicu za
mene, a onda ga jo jednom utnuo.
Osman je ushieno demonstrirao kako je uhvatio uljeza, kako ga je bacio na
zemlju, vezao mu ruke i zalepio mu traku preko usta. Policajac je izdvojio deset
listova ruiastog papira, stavio indigo kako bi napravio potreban broj kopija, a
potom itav tos ubacio u prastaru arapsku pisau mainu. Detektiv u civilnom odelu
je zabeleio sve potrebne detalje, a kriminalac je za to vreme bio spakovan u eliju.
Unutra je ve bilo pet-est drugih prestupnika. Bila je to skupina od koje se
oveku ledila krv u ilama. Jedan je bio natopljen krvlju, kao da ga je neko iskasapio
noem; drugi je imao obrijanu glavu i veliku brazgotinu na obrazu; a trei je cimao
reetke, drsko se cerekajui i izazivajui policajce.
Kada je izvetaj bio gotov, detektiv se okrenuo ka meni, upitavi me elim li da
podnesem tubu.
245

Jedino to elim jeste da ga nikad vie ne vidim u svom dvoritu, rekao sam.
Sigurno e biti strano besan nakon ovoga to se desilo.
Okrenuo sam se ka kavezu i prvi put dobro osmotrio lice oveka kojeg smo
predali policiji. Imao je dvadeset i neto godina, buljave oi, elavu glavu i usta puna
otrih zuba. Oi su nam se na trenutak srele. Pogled mu je bio tako leden i
nemilosrdan da su me podili marci. Detektiv je, po svoj prilici, proitao moje
misli.
Da, polako je izustio, verovatno e doi da vam se osveti.
Ali ja imam dvoje male dece!
Onda ga moramo spakovati iza reetaka, velikoduno je rekao.
Klimnuo sam glavom, potpisao izvetaj i upitao ta jo mogu uiniti da bih
podmazao tokove pravde.
Pa, treba da uinite samo jo jednu stvar, objasnio je detektiv.
Recite, uiniu ta god treba, odgovorio sam.
Morate ui u eliju i porazgovarati s lopovom.
Pogledao sam policajca pravo u oi, a onda se okrenuo ka kavezu. Zatvorenici su
bili postrojeni du reetaka. inilo se kao da me oekuju. Pitomo su se smekali,
trudei se da izgledaju bezazleno kao jaganjci.
Ne, gospodine, utivo sam rekao. Nema anse.

Prolo je ve tri nedelje od naeg susreta sa svodnikom iz Meknesa, a od
isterivaa duhova i dalje nije bilo ni traga ni glasa. Sve vreme sam proklinjao sebe
to sam bio toliko naivan da im unapred izruim depozit. Meutim, to mi je bio prvi
put da unajmljujem isterivae duhove, tako da nisam znao kakav je protokol. Kemal
je tiho i strpljivo sluao kako kritikujem njegove metode i optuujem ga to me je
naveo na to da se upustim u saradnju s tim odbojnim svodnikom.
Uite u auto, na kraju je rekao.
Idemo za Meknes da se razraunamo s njim?
Zaboravite na njega, odgovorio je Kemal. Idemo na trke pasa.
Kazablanka je grad koji nikad ne prestaje da vas iznenauje. Kada prvi put kroite
tamo, ini vam se da ste se obreli u nekoj modernoj metropoli. Meutim, ubrzo
poinjete da nazirete beskrajnu slojevitost tog mesta. Shvatate da su sve te
glamurozne graevine i svi ti novi bogatai samo fasada ispod koje se krije
nepoljuljani temelj sirove tradicije. Sa svih strana vas zapljuskuje meavina starog i
novog i vae sumnje ponovo poinju da se bude.
To vee kada sam s Kemalom otiao na trke pasa za mene je predstavljalo jedno
od najudnijih iskustava u ivotu, uprkos injenici da se tamo nita naroito nije
desilo. Posmatrao sam kako se est starih trkakih hrtova umorno tetura po starom
velodromu izgraenom u art deco stilu i kako masa ilavih zajapurenih mukaraca
246

mae svojim kladioniarskim tiketima. Guio sam se u oblacima duvanskog smoga i

sluao kako se kockari razmeu svojim prognozama, uvereni u to da e ba njihov
favorit pobediti. Pa ipak, to vee mi je podarilo jednu dragocenu spoznaju oseaj
da je Kazablanka uspela da se otisne izvan granica koje joj je svojevremeno
nametnuo francuski kolonijalizam. Ona se pretvorila u mesto kakvo moe postojati
retko gde na svetu, urbani hibrid u koji su se doseljavali ljudi iz razliitih delova
marokanske kraljevine, stvarajui pravu papazjaniju ljudskih navika, manira i
obiaja. Ni iz jednih usta niste mogli uti rei hvale na raun Kazablanke. Iako je
posedovala gotovo magnetsku privlanost za veinu Marokanaca, njeni stanovnici su
po pravilu isticali kako potiu s nekog drugog mesta. Bio je to grad koji niko nije
priznavao za svoj dom. A opet, bio je to dom svih nas.

247

DVADESETO POGLAVLJE
ivite kao braa, a poslujte kao stranci.
ISTERIVAI DUHOVA SU SE MOGLI UTI jo s razdaljine od jedne milje.
Prolazili su kroz bidonvil, sedei na prikolici kamiona za prevoz cementa. Duvali su
u runo pravljene trube i podvriskivali poput ludaka koji su upravo pobegli iz
duevne bolnice.
Raana ih je prva ula. Zakolutala je oima i upitala me zar je to zaista jedino to
sam uspeo da smislim.
Rekla si mi da se moram ponaati kao Marokanac, odgovorio sam. Svaki
Marokanac bi u ovom sluaju pozvao isterivae duhova da oslobode kuu od dina.
Desetak sekundi kasnije, gume su zakripale pred kuom i svodnik iz Meknesa je
skoio s prikolice. Isprva ga nisam prepoznao. Na glavi je imao turban boje zlata, a u
ruci je nosio tap. Stao je pred mene i utivo se poklonio, a onda zapalio lulu
napunjenu marihuanom i zvidukom pozvao isterivae da krenu za njim.
uvari su bili strano uzbueni zbog njihove posete. Odmah su izjavili kako
pridolice nesumnjivo poseduju baraku.
To im prosto izbija iz oiju, samouvereno je rekao Hamza.
Oni imaju veliku mo, s divljenjem je dodao Osman.
Mo da isteraju dine, sveano sam objavio ja.
utite, rekao je Medved. Dini ne smeju uti ta im se sprema!
Isterivai su uli u biblioteku, posedali po kedrovim daskama i latili se haia.
Brojao sam ih dok su ulazili. Ekipa se sastojala od dvadeset tri mukarca i jedne
ene. Ve na prvi pogled se moglo zakljuiti da nisu bili iz Kazablanke. U njima se
nazirala neka sirovost, prostoduna iskrenost ljudi koji su iveli bez ikakvih tajni.
Neki su bili visoki, drugi niski ili zdepasti, ali lica su im bila skrojena od identinog
komada tamne koe ispucale od sunca i vetra.
Svodnik je izvadio lulu iz usta. Doli su s planina, rekao je.
Mogu li oni da najure dine?
Svodnik je pogledao prvo u njih, a potom u mene. Isisae dine iz zidova i
progutae ih u jednom zalogaju.
Koliko dugo e trajati taj postupak?
To se ne moe predvideti. Moda dan, a moda i itavu nedelju.
Na razgovor je prekinulo kucanje na batenskim vratima. Hamza se na trenutak
izgubio, a onda se vratio u salon zajedno sa nenajavljenom goom. Bila je to
gangsterova supruga. Nosila je cipele s visokim tiklama, pripijene helanke sa
248

cvetnim dezenom i sako od tvida. Purpurnocrvena kosa joj je bila povezana

ruiastom manom, a lice nafrakano debelim slojem minke.
Ovde mirie na hai, podozrivo je rekla.
Doli su nam isterivai duhova, utivo sam objasnio. Kau da e isisati dine
iz zidova i progutati ih u jednom zalogaju.
Madam Nafisa je napravila grimasu. Imate li dozvolu? upitala je.
iju dozvolu?
Dozvolu gradske skuptine.
Svodnik je krenuo ka nama, kao ulini dukac koji je bacio oko na neku
gospodsku pudlu. Ostavio sam ga da flertuje sa suprugom mog komije mafijaa, a ja
sam s Kemalom otiao u potragu za kozom. Iskreno govorei, isterivai nisu
zahtevali samo jednu kozu, ve itavo stado. ak su me upozorili da, ukoliko se
ogluimo o taj zahtev, ne mogu garantovati da e biti dovoljno snani da smau
dine.
Trebalo bi da se u svakoj sobi zakolje po jedna koza, objasnio je jedan od njih.
Hamza je revnosno klimao glavom. Je l vidite? Lepo sam vam rekao da ete
morati da zakoljete po jednu kozu za svaku prostoriju, samouvereno je rekao.
Takav pokolj bio je neizvodljiv ne samo zbog nae odbojnosti prema toj vrsti
rituala, ve i zbog naeg ogranienog budeta. Odrasla koza je kotala najmanje dve
stotine funti, to je znailo da bi itavo stado kotalo nekoliko hiljada. U svakom
sluaju, pretpostavljao sam da te koze uopte nisu bile neophodne isterivaima za
obred, ve da su ih traili zato da bi ih po obavljenom poslu poneli kui kao ratni
plen.
Moraete da se zadovoljite samo jednom kozom, odluno sam izjavio. Moete
rei ta god hoete, ali neete dobiti vie od toga. To je najvie to mogu da
priutim.
Svodnik je zakiljio oima. Onda gledajte da bude to vea, progunao je.

Kupovina sveeg mesa u zapadnom svetu obino podrazumeva odlazak do
supermarketa i preturanje po rashladnim vitrinama u kojima se nalaze sterilna
polistirenska pakovanja s primamljivim komadima mesa.
Za razliku od toga, u Maroku pojam svee meso obino ukazuje na ivotinju
koja jo uvek die, gleda i mrda. Sasvim je normalno da na pijaci sami odaberete pile
koje elite da vidite u svom tanjiru. im pokaete prstom, prodavae ga izvaditi iz
kaveza i na licu mesta mu otfikariti glavu. Isto vai i za ovce. Sirotoj ivotinji koju
odaberete bie prerezan grkljan pred vaim oima, budui da se taj postupak smatra
sastavnim delom kupovine. Dok smo iveli u Londonu, uvek smo kupovali skromne
koliine jagnjetine, jednu ili najvie dve funte. Ideja da bismo mogli kupiti itavu
ivotinju bila nam je praktino nezamisliva.
249

Kao osobi koja je navikla da kupuje meso u sterilnoj polistirenskoj ambalai bilo
mi je strano teko da se suoim sa surovom realnou mesarske industrije i da
prisustvujem pogubljenju ivotinje koja e zavriti na mojoj trpezi. Meni lino je
najdrae kada su kopita, perje i zalutali komadii krzna kliniki odstranjeni na
nekom dalekom i anonimnom mestu i kada meso koje kupujem izgleda kao da
nikada nije bilo ivo.
Kemal mi je rekao da zna mesto gde moemo kupiti kozu po znatno povoljnijoj
ceni nego na pijaci. Odvezli smo se do pristanita, a potom skrenuli desno i nastavili
putem koji vodi u industrijsku zonu Ain Seba. Pored nas su promicale oronule
kamene fabrike i skladita koji su zaostali jo iz doba francuske okupacije. S
vremena na vreme, ugledali bismo neku staru zaputenu vilu sa uruenim krovom,
okruenu razgranatim urminim palmama.
Francuzi su bili ubeeni u to da su pronali raj na zemlji, rekao je Kemal, a
pogledajte u ta se to sad pretvorilo.
Zaustavili smo se ispred ruiniranog skladita nadomak morske obale. Dva
mukarca su sedela u susednom kafeu, palevima gurkajui epove preko table za
dame. Podigli su pogled, iznenaeni prisustvom nepoznatog vozila.
Ovde se dovoze koze kupljene od seljaka iz unutranjosti, objasnio je Kemal,
povevi me betonskim stepenitem koje je izlazilo na dugaak hodnik pun krvi i
slame. Iz blizine je dopiralo uspanieno meketanje.
Ovde su, rekao je Kemal.
Odgurnuo je jedna vrata i odjednom smo sa svih strana bili okrueni kozama. Bilo
ih je na stotine: belih, smeih i crnih. Gurkale su nas glavama i uvijale nam se oko
nogu. Korpulentan mukarac opasnog izgleda i ogromnih aka probio se kroz stado i
zagrlio Kemala. Potom je zgrabio jednog krupnog jarca za rogove, bacio ga na vagu i
izviknuo cenu. Kemal je odmahnuo glavom. Isprepadani jarac je istog trenutka bio
baen nazad u masu, spasen giljotine zahvaljujui tome to je bio previe debeo.
Kemalov poznanik je ponavljao postupak sve dok na kraju nije pronaao primerak
odgovarajue teine. Kemal je zavirio ivotinji u usta i opipao joj lea.
Proverava da li je meso mekano? naivno sam upitao.
Ne, odgovorio je on. Proveravam da li ovaj jarac ima baraku.
ivotinja koja e biti zaklana u obredu morala je biti krajnje briljivo odabrana.
Za ritual isterivanja duhova ukus mesa je daleko manje vaan od duha rtvovane
ivotinje. Ako ste dovoljno nesmotreni da ubijete ivotinju s loom karmom, vaa
dotadanja loa srea pretvorie se u pravu kataklizmu. Izruio sam sveanj
novanica od po stotinu dirhama i Kemalov poznanik je vezao jarca kojeg smo nas
dvojica potom odvukli do dipa.

Kada smo se vratili u Dar Kalifu, zatekli smo isterivae duhova kako potpuno
250

komirani lee u biblioteci. Bes je istog trenutka pokuljao iz mene. Oigledno im nije
bilo ni na kraj pameti da se late svog posla i isteraju dine iz kue. Jedini koji je
ostao budan bio je svodnik. Sedeo je zavaljen u uglu i motao doint.
Pa, oni spavaju! zavritao sam.
Spremaju se za obred, odgovorio je on.
Da si ih smesta probudio!
Svodnik je preao jezikom preko usana i kresnuo palidrvce o pod. Nema anse
da ih probudim.
Zar su se toliko naduvali?
Nije to od kifa, objasnio je. Komirali su se od aja koji su napravili od onih
utih cvetova iz vaeg vrta.
U neko ranije vreme moda ne bih shvatio taj komentar, ali zahvaljujui svom
boravku u gornjem slivu Amazona ve sam bio upoznat sa zastraujuim dejstvom
daturinih cvetova. Ta biljka, koju ponekad nazivaju i avoljom trubom, svojim
cvetovima mami lakomislene osobe da je dodirnu ili probaju njen ukus. Od svih
biljnih vrsta koje rastu po dunglama Perua nijedna nije opojnija i opasnija od
dature. Dok sam boravio s plemenom Suar, bio sam toliko nepromiljen da lino
isprobam njeno dejstvo. Pripadnici tog plemena tvrde da im ta biljka daruje
natprirodan uvid, da im omoguava da uklone koprenu iluzije i zavire u stvaran svet.
Neobina svojstva dature poznata su jo od doba kada su se panci otisnuli u
osvajanje amerikog kontinenta. Ta biljka je stigla u Evropu zahvaljujui
konkvistadorima, zajedno s paradajzom, krompirom, ljutim papriicama i duvanom.
Ona, za razliku od ostalih biljaka, nije dobila primenu u kulinarstvu, ali ubrzo je
naila na oduevljen prijem meu veticama koje su je koristile za svoje vradbine.
One su cvetove dature meale sa mau koju su potom nanosile na elo i unutranju
stranu bedara. Da bi podstakle apsorpciju, mast su utrljavale u kou drkom metle.
Zahvaljujui daturinom dejstvu, vetice bi prvo osetile kako se diu u visine, a
potom bi izgubile svest. Kada bi mnogo sati kasnije ponovo dole k sebi, bile su
sigurne u to da su letele na svojim metlama.
Jo ranije sam upozorio Arijanu da nipoto ne dira te cvetove koji su rasli po
itavom posedu. Datura je prosto bujala na bogatom crvenom afrikom zemljitu.
Dok sam posmatrao isterivae duhova, jo jednom sam se uverio u to koliko je
snano bilo daturino dejstvo. Krenuo sam od jednog do drugog, pokuavajui da ih
razbudim.
Oni vie nisu na ovom svetu, rekao je svodnik.
Datura je uasno jaka, promrmljao sam.
Oni to i sami znaju, odgovorio je on. Uzeli su je da bi uli u svet dina.
Isterivai su se u veernjim satima vratili u ivot i zatraili gozbu. Rekli su da
moraju dobro jesti kako bi mogli da obave svoj posao. Ve sam poinjao da
251

strahujem da mi je u kuu banula gomila prevaranata koje je svodnik nasumino

okupio kako bi doli do brze i lake zarade. Kuvarica je napunila dva velika
posluavnika kus-kusom i mesom i rekla Hamzi da ih odnese u biblioteku. Njoj nije
bilo ni na kraj pameti da se nae u njihovoj blizini. Tvrdila je kako su ti ljudi toliko
moni da je dovoljno da nekog samo popreko pogledaju pa da njegovo srce prestane
da kuca.
Kada je Kemal neto kasnije stigao u Dar Kalifu, saoptio sam mu svoje sumnje.
Mislim da su to obini prevaranti, rekao sam. Moda bi trebalo da ih najurimo.
Kemal je istog trenutka prebledeo od uasa. Ne smete tako govoriti, upozorio
me je.
Kada su zavrili s gozbom, isterivai su se ponovo latili haia, popili nekoliko
galona aja od nane i utonuli u dubok san.
Upitao sam svodnika kada e poeti sa obredom.
Ve su poeli, odsutno je promrmljao on.
Nemoj me vui za nos! ta su poeli? Po itav dan se izleavaju umesto da
obave ono zbog ega su doli.
Kemal me je odvukao u stranu. Ne smete tako govoriti, ponovo je rekao.
Morate se prema njima odnositi s potovanjem.
I tako sam na kraju popustio i ostavio svodnikovu ekipu da spava. U
meuvremenu, Arijana se sprijateljila s jarcem. Naalost, bilo je to prijateljstvo
kojem nije bilo sueno da potraje. Hranila je jarca argarepom, mazila njegovu meku
crnu dlaku i odbijala da poe na poinak, traei da spava zajedno sa svojim novim
ljubimcem.
Moramo ga ostaviti da se naspava, rekao sam. Sutra ga oekuje veliki dan.
Ja volim moju kozu, proaputala je ona.

Narednog jutra, probudio sam se u cik zore, prenut uspanienim povicima koji su
dopirali iz sirotinjske etvrti. Hamza je zalupao na vrata i rekao mi da pod hitno
doem. Navukao sam odeu i izaao na glavnu ulicu. Buldoer je ponovo doao. U
neposrednoj blizini opakog vozila stajao je mukarac s notes-tablom i metalnim
naoarima, okruen razjarenom svetinom. Podigao je ruku i pokazao tipu koji je
upravljao buldoerom da pone s ruenjem straara.
Situacija je izmicala kontroli. Naa kua je bila puna isterivaa duhova, a bidonvil
je bio na rubu pobune. Kao lag na tortu, fanatici su se tog trenutka vratili sa svojom
kamp prikolicom. Izali su napolje, odmarirali do damije i izgurali starog
smeuranog imama kroz vrata. Bilo je to neto nalik dravnom udaru. Kada su
stanovnici sirotinjske etvrti shvatili ta se deava, krv im je jo vie jurnula u glavu.
Ustremili su se ka damiji, izbacili bradate fanatike napolje i vratili svog imama na
vlast. Voza buldoera je iskoristio pometnju i upalio motor.
252

Hamza me je zgrabio za rame. Brzo, popriajte sa onim slubenikom i

nagovorite ga da obustavi ruenje! povikao je. Vas e sigurno posluati.
Nema anse da me poslua.
Molim vas, mesje Tahire.
Slubenik je bio prilino iznenaen kada sam mu priao i objasnio da ivim usred
sirotinjske etvrti.
Ne moete ovim ljudima sruiti krov nad glavom, rekao sam.
Dobio sam nareenje, odgovorio je on, lupkajui olovkom po notes-tabli.
Ako to uinite, stvari e se otrgnuti kontroli, rekao sam. Pogledajte koliko
ovde ima ljudi. Ko zna ta im sve moe pasti na pamet. ta ete ako krenu na vas?
Preko njegovog lica je prela senka straha. Dobio sam utisak da pred sobom imam
dobrog estitog oveka bez trunke iskustva.
Ovi ljudi ve dugo ive pod stranom tenzijom. Samo je pitanje trenutka kada e
im nervi popustiti, nastavio sam.
Mislite da je stvarno toliko ozbiljno?
Pokazao sam rukom ka svetini. Oni su, kao po nalogu, poeli da isputaju urlike
nekontrolisane srdbe. Slubenik je gurnuo notes-tablu u torbu i mahnuo
buldoeristi, pokazavi mu da napusti bidonvil.

Isterivai su itavog jutra i dobar deo podneva nastavili da se razvlae po kui.
Traili su od kuvarice da im spremi jo hrane, slali uvare po cigarete i naloili
Kemalu da im negde pronae flau votke. Svi su se bez ijedne rei povinovali
njihovim zahtevima.
U sumrak sam odmarirao do svodnika, koji se gotovo itav dan nije pomerio s
mesta, i rekao mu da odmah ponu sa obredom.
U ovakvim stvarima nema urbe, odgovorio je.
Izvadio sam novanicu od stotinu dirhama i protrljao je prstima. Papir je zautao
kao suvi list. Svodnik je zgrabio novanicu i zapljeskao dlanovima. Isterivai su se
polako pridigli. Svodnik je viknuo neto na arapskom i obred je poeo.

Svodnik je namestio svoj pozlaeni turban i naredio Hamzi da irom otvori sva
vrata i sve prozore u kui. Hamza je odmah pozvao Osmana i prosledio mu
nareenje. Osman je bre-bolje utrapio taj zadatak Medvedu, da bi preko Medveda
nalog konano stigao do batovana. Poto se najloije kotirao na hijerarhijskoj
lestvici, batovan nije imao izbora. Krenuo je na dunost, dok su se uvari radoznalo
tiskali oko isterivaa.
Jo malo pa e poeti, uzbueno je proaptao Osman.
Aisaue su navukli svoje bele pamune delabe i podelili se u grupe od po troje ili
etvoro ljudi. Neujnim koracima su obili svaku od soba, premetajui se
253

dijagonalnim putem iz jednog ugla u drugi.

ta to rade?
Trae srce kue, objasnio je Kemal.
Otkud ti to zna? upitao sam.
Kemal je skrenuo pogled. Svi to znaju, rekao je.
Isterivaima je trebalo vie od sat vremena da lociraju srce Kalifove kue. Da su
mene pitali, ja bih verovatno pretpostavio da se ono nalazilo u batenskom dvoritu,
u blizini odaje koju su uvari uvek drali pod kljuem, ali pogreio bih. Isterivai su
se jednoduno sloili da se srce Dar Kalife nalazi u sredini drugog dvorita, dvorita
ispred kuhinje.
Svodnik je zavukao ruku u torbu i izvadio pregrt jeftinih lojanica. Dodao ih je
jednom od isterivaa koji je bio toliko star da se inilo da jedva stoji na nogama.
Starac ih je poljubio i prosledio ih svojoj brai. Svee su potom bile zapaljene i
rasporeene po uglovima dvorita. Dugi fitilji titrali su u tami. Isterivai su doneli
veliki grubi kamen u obliku kocke i smestili ga usred dvorita, pored slivnika.
Dvorite se pretvorilo u hram, a kamen u njegov oltar.
Jedan od isterivaa je promrmljao neto svojoj sabrai. Nekoliko minuta kasnije,
zauo sam kako Arijana histerino vriti na travnjaku. Uspanieno sam se sjurio ka
tom delu dvorita. Njene ruice bile su grevito obavijene oko jarevog vrata.
Dvojica aisava su pokuavala da otrgnu ivotinju.
Mora ih pustiti da ga odvedu, rekao sam joj.
Arijanino lice je bilo puno suza. Gde vode moju kozu? jecala je.
Bio je to strano muan trenutak, neto to sigurno nikad ne bismo doiveli da
smo ostali u naem stanu u Londonu. Svi smo uzeli uea u obredu koji su nam u
naslee ostavili nai davnanji preci. Ali kako je deja dua to mogla shvatiti? Da li
smo to mogli shvatiti ak i mi koji smo sebe smatrali odraslim i zrelim ljudima?
Jednu savreno krotku i zdravu ivotinju slali smo pod no kako bismo odobrovoljili
neku nevidljivu silu koja, tavie, verovatno nije ni postojala. Oajniki sam eleo da
Arijani nekako objasnim to to se deavalo oko nje. eleo sam da joj kaem kako ta
rtva govori mnogo toga o nama samima i o naoj udnji da u neto verujemo. Ali
joj, uprkos tome, nita nisam mogao objasniti.
Gde vode moju kozu? ponovo je upitala.
Na jedno bolje i lepe mesto, odgovorio sam, briui suze s njenih obraza.

Isterivai su u dvorite doneli veliki kuhinjski lonac i napunili ga mlekom. Jedan
od aisava je meao mleko, tiho pevuei neke nerazumljive rei. Oi su mu bile
zatvorene, kao da je utonuo u trans. Tada su u kuu uveli rtvenog jarca. Sirotan je
pruao tako estok otpor da su ga tri isterivaa, drei ga za rogove, jedva odvukla
do improvizovanog rtvenika. Isprva je meketao na sav glas, ali onda je strah uinio
254

svoje. ivotinja je naprosto zanemela, kao da je slutila da e uzeti uea u nekom

velikom i znaajnom dogaaju.

Jedan isteriva je umoio kaiku u mleko i prineo je mojim usnama. Ispio sam
sadraj. Tenost je mirisala na ustajali duvan. Potom je kaika nastavila od usta do
usta. Svi redom su ispijali gutljaje obrednog mleka dvadeset i neto aisava, uvari i
batovan, potom spremaica, dadilja i kuvarica. Tada je doao red na moju suprugu i
decu. Kada je kaika bila prineta Timurovim usnama, Raana se usprotivila.
On je previe mali, rekla je. Mogao bi navui neku bolest.
Otvorio sam Timurova ustaca i nakapao unutra malo bele tenosti.
Sada nije trenutak da razmiljamo o higijeni, rekao sam.
Ti i sam poinje da veruje u sve ovo, zar ne? besno je proaptala Raana.
Ve sam se spremao da poreknem njene rei, ali neto me je iznutra spreilo.
Raana je bila u pravu. Oseao sam da sve dublje tonem u taj neshvatljivi ritual. Bilo
je u njemu neeg tako monog, neeg tako neodoljivog. Obredi bude onaj primitivni,
praiskonski deo naeg bia. Jednostavno nisam mogao da odolim tom zovu. U
trenutku sam poverovao da se u tom obredu krije neka istinska svrha i da ja imam
znaajnu ulogu u svemu tome.
Kada smo zavrili sa ispijanjem mleka, jedan isteriva je poeo veoma sporo i
veoma snano da udara u bubanj, stvarajui zvuk koji je podseao na pogrebna
zvona. Taj ritam je pruao adekvatnu zvunu pozadinu za ono to e uslediti. Bum,
bum, bum. Jareve noge bile su vezane. Bum, bum, bum. Noevi su bili isukani. Bum,
bum, bum. Seiva su se ukrstila. Bum, bum, bum. Glavni isteriva je priao rtveniku.
Bum, bum, bum. Zavrnuo je rukave.
Bismilah ar-rahman ar-rahim, objavio je. U ime Boga, Svemogueg,
Milostivog.
Bum, bum, bum. elik je bljesnuo na meseini. Bum, bum, bum. A onda odjednom
tiina. ivotinja se ritnula i mlaz tamne uljaste krvi je iknuo preko ploica od
terakote. Bum, bum, bum, nastavio je bubanj.
Sada poinje, rekao je Kemal.
255

Rezak prodoran zvuk nafira, sedam stopa dugakog roga, razlegao se kroz kuu.
Najstariji isteriva je odsekao jarevu glavu, sagnuo se i ustima isisao ranu. Jo
trojica aisava su istupili napred, naneli sveu krv na usne, liznuli je i potom obesili
truplo nasred dvorita. Krv je iknula ka zemlji, slivajui se u podmetnutu limenu
kantu. Najstariji isteriva je dohvatio par dugih noeva i odrao ivotinju.
Rasporio je trbuh i zavukao ruke u utrobu. ivotinjska drob je, obasjana svetlou
svea, bljesnula poput dragulja. Prizor je, uprkos svojoj strahotnosti, posedovao neku
udnu sirovu lepotu. Stari aisava je tada odsekao organ koji je podseao na bubreg i
celog ga progutao. Nakon toga je izvadio jo jedan manji organ i predao ga jednom
od svoje sabrae koji ga je ekserom prikovao za zid na drugom kraju dvorita.
ta je to?
una kesa, odgovorio je Kemal.
Zato su je okaili na zid?
Da titi kuu.
Tada su se oglasile trube. Zvuk je odjeknuo kroz salone kao vesnik smrti.
Isterivai duhova su odjednom iezli. Pomislio sam da je to moda kraj obreda.
Svodnik se dounjao pored mene i potapao me po leima. Ve sam zaustio da ga
upitam da li su zavrili kada su se aisave ponovo pojavile, koraajui jedan za
drugim.
Bili su obueni u odore boje ita preko kojih su nosili tradicionalne crvene
ogrtae sa Atlaskih planina, ukraene cikcak arama. Stopala su im bila bosa, a na
glavama su imali turbane zlatne i narandaste boje. Svaki je sa sobom nosio po neki
muziki instrument bendire, daire od kozje koe; tbilate, glinene bubnjeve; gajtahe,
drvene svirale prodornog zvuka; i garagabe, ogromne gvozdene kastanjete. U koloni
su ulazili u dvorite kako bi odali poast iskasapljenom jarcu. Bilo je nemogue ne
prepustiti se zvucima koji su se razlegali oko nas. Muzika koja je izbijala iz njihovih
instrumenata, ako se to uopte moe nazvati muzikom, imala je za cilj da probudi
onaj primitivni i praiskonski deo naih bia i podstakne ga na to da uzme uea u
rtvenom obredu. Bili smo opasani zagluujuim zvunim bedemom. Kemal, uvari
i ja opinjeno smo posmatrali kako aisave pale sveanj topolinog lia, a potom gase
plamen i kreu u obilazak kue, kadei prostorije dimom.
Svuda su obavljali isti ritual, posipajui uglove svake sobe mlekom, solju i krvlju.
Uporedo s tim, izvodili su obredni ples, skakuui napred-nazad, utei buketom
tinjajuih topolinih listova i pevuei neku tihu dostojanstvenu mantru. Svodnik se
stropotao u pletenu stolicu na verandi i zapalio jo jedan doint. Priao sam, elei
da se raspitam ta aisave tano rade.
On je samo odmahnuo rukom. Postoje stvari o kojima je najmudrije utati,
rekao je, sa uivanjem povukavi jo jedan dim iz dointa.
Otiao sam da proverim kako je Arijana. Pretpostavljao sam da je strano utuena
256

zbog rastanka sa svojim ljubimcem. U spavaoj sobi sam zatekao Timura kako spava
u svom krevecu, ali od Arijane nije bilo ni traga ni glasa. Istog trenutka me je
obuzela panika. Izjurio sam iz spavae sobe i potrao kroz dugaki hodnik.
Kemal je, zajedno sa uvarima, sedeo na travnjaku.
Jeste li negde videli Arijanu?
Sva etvorica su odmahnula glavama. Odjurio sam do verande, a odatle uao u
glavni salon. Ni tamo je nisam pronaao. Dok sam se pribliavao dvoritu gde je
visio rtvovani jarac, uo sam priguene glasove aisava koji su nastavljali sa svojim
obredom. Preao sam pogledom preko iskasapljenog trupla sa kojeg se jo uvek
slivala krv. Na zemlji ispod trupla ugledao sam odranu kou i odseenu glavu, a
odmah pored njih je uala naa mala Arijana, obuena u pidamu.
Baba, tiho je rekla, ta se desilo s mojom kozom?
Ovog puta, suze su navrle na moje oi. Njene oi su bile suve i ozbiljne. Nije
toliko bila tuna koliko zbunjena. Taman se sprijateljila sa svojim novim lepim
umiljatim ljubimcem kada su se pojavili neki udni ljudi koji su ga oteli od nje, ubili
ga, odrali i odsekli mu glavu. Stavie, to se nije desilo na televiziji ili na pijaci, ve u
kui u kojoj smo iveli.
Baba, zato je kozina glava na zemlji? upitala je. To mi nikako nije jasno.
Uzeo sam je u naruje i pomazio je po kosi. Ni meni nije jasno, odgovorio sam.

Isterivai duhova su itavu no tumarali po Kalifovoj kui. Leao sam uuren u
postelji, steui Arijanu u naruju. Kroz moj pospani um promicali su snovi protkani
odjecima bubnjeva. uvari su sve vreme ostali budni. U zoru sam ih zatekao kako
sede na kamenim stepenicama koje su vodile na verandu.
Je l gotovo?
Osman je podigao ruku. Jo uvek nije.
Uputio sam se kroz salon, a potom kroz biblioteku i spavau sobu na spratu, ali
nigde nisam zatekao nijednog aisavu. U kui je bilo veoma tiho, kao posle
zemljotresa kada tlo prestane da drhti, kada grmljavina utihne i kada nad
ruevinama zavlada neobian smiraj. U svim sobama oseao se vonj krvi i dima. Ve
po samom mirisu moglo se zakljuiti da se unutra neto desilo, neto udno i
groteskno. Iako nisam mogao tano definisati tu promenu, sve mi je odjednom
delovalo nekako drugaije.
Izaao sam napolje. U sobi na drugom kraju dvorita zatekao sam isterivae.
Sedeli su na podu, rasporeeni ukrug, a oko njih je titrao plamen zapaljenih svea.
Neki su pevuili. Nije mi bilo jasno kako ih nisam uo spolja. U vazduhu se oseao
teak miris lojanica i nagorelog lia.
Kemal je sedeo naslonjen uza zid. Ispod oiju su mu se nazirali duboki tamni
kolutovi.
257

Je l gotovo? upitao sam.

Nije.
Jesu li dini otili?
Skoro da jesu.
Najstariji isteriva je zavukao ruke u vreu i izvadio ivog kikireza. Lagano se
pridigao na noge. Ptica je nekoliko puta zaleprala krilima, a onda joj je stari aisava
brzim pokretom prstiju zavrnuo iju. Jo malo lepranja i glava je ve bila otkinuta.
Krv se slivala na pod, a pevanje aisava postajalo je sve snanije. Svee su zatreperile
kao da je kroz sobu prohujao blagi lahor. Krv je i dalje kapala, a onda su se oglasili
bubnjevi. Ritam je bio jeziv, stravian, leden poput zvuka pogrebnog mara. Pa
ipak, bilo je u tome neke udesne privlanosti, neega to vas je svom silinom
uvlailo u mrane dubine obreda. Bilo je nemogue odupreti se tom oseaju.
Jedan od mlaih mukaraca naglo se uspravio i bacio na pod. Valjao se po zemlji,
drhtao itavim telom, kolutao oima. Ritam bubnjeva je postajao sve snaniji i sve
bri, kao uragan koji hvata zalet za svoj fatalni udar. Jo jedan aisava se pridigao i
bacio na zemlju, a odmah za njim jo jedan. Ritam je postajao sve bri i bri i bri.
Oseao sam kako i sam zaranjam u taj udni ritual. Odjednom mi se uinilo kao da je
sav vazduh iz prostorije isisan. Tada su se i svee ugasile.
Jedina enska lanica skupine naglo je ustala i poela da upa kosu. Oi su joj
bile vrsto zatvorene, odora poprskana voskom i krvlju. Bubnjevi nisu ni na trenutak
prestajali. Njihov zvuk je stvarao pozadinu, pozornicu, ambijent. ena je povukla
rukav svoje delabe i zarila zube u sopstveno meso.
Bubnjevi su i dalje udarali.
Njihov zvuk je zamro tek kada se sunce promolilo nad urminim palmama na
drugom kraju vrta. Isterivai su leali po salonu, utonuli u dubok san. Bili su
iscrpljeni od napora. Svud naokolo vladala je mukla tiina, oseaj da se odigrala
neka velika bura, ali da je sada sve to ostalo iza nas. Prizor me je podseao na
zavrni kadar nekog holivudskog filma u kojem se glavni junaci bacaju jedni
drugima u naruje, pohabane odee i lica prekrivenih blatom i krvlju. Ali za razliku
od filma, ovde nije bilo odjavne pice.
uvari su tiho prili i postrojili se preda mnom. Salutirali su, a onda mi je svaki
od njih srdano stegao ruku.
Kandia je otila, rekao je Hamza.
Otila je daleko odavde, procvrkutao je Osman.
Da li to znai da Dar Kalifa sada pripada nama? upitao sam.
Da, tiho je rekao Medved. Kua je sada vaa.
U sumrak sam zahvalio svodniku i njegovim aisavama koji su potom posedali na
prikolicu kamiona i krenuli kroz sirotinjsku etvrt nazad ka brdima. Zatvorio sam
ulazna vrata i duboko udahnuo, preplavljen oseajem da je konano sve bilo gotovo i
258

da je, na neki udesan nain, sve iznova poinjalo.

259

DVADESET PRVO POGLAVLJA

Nikada ne deli savete meu svetinom.
GROFICA DE LONGVIK ME JE SUTRADAN POZVALA TELEFONOM,
objasnivi kako je naula da smo uspeli da najurimo demone iz Kalifove kue.
Moda nikada nisu ni bili tu odgovorio sam.
S druge strane sam zauo prigueni krik zaprepaenja. Ne smete tako govoriti,
upozorila me je, ili se oni za tren oka mogu vratiti.
Zar i vi verujete u dine?
Mais oui ali naravno, odgovorila je stara dama.
Dok sam razmiljao ta da kaem, grofica je nastavila.
Ako dovoljno dugo ivite u Maroku, dini vam se jednostavno uvuku pod kou,
objasnila je. Znam da e vam to zvuati udno, ali oni su ti koji odluuju.
O emu odluuju?
O tome da li e vam dopustiti da verujete u njih, odgovorila je.

Mesec maj nam je vratio egu koja je nestala prethodnog oktobra. Dani su ponovo
bili dugi i vreli, ispunjeni zujanjem pela koje su letele meu cvetovima hibiskusa i
laveom pasa koji su se uputali u svoje okraje po bidonvilu. Raana i deca bili su
sreniji nego to sam mogao i sanjati. inilo mi se da su njih troje, za razliku od
mene, za tren oka zaboravili na dogaaje koji su se nedavno odigrali pod naim
krovom. uvari su takoe bili zadovoljni. Vratili su se svojim redovnim dunostima i
po itav dan grabuljali travu, patrolirali po posedu i skupljali utopljene leptire s
povrine bazena. Prolo je punih mesec dana a da nisam uo ni jednu jedinu re o
dinima.
Radovi u kui su takoe poeli da se privode kraju. Podovi, zidovi i velianstvena
mozaika fontana su bili zavreni. Drvenarija je bila prefarbana, a stakla na
prozorima zamenjena. Brojni drugi detalji, za koje sam ve mislio da nikada nee
stii na red, takoe su bili sreeni. Pukotine na krovovima su bile zapuene, gipsane
dekoracije dovrene, a u kupatilima instalirani novi bojleri. Takoe smo postavili
ogradice od kovanog gvoa i napravili palire za dvorite. Ekipa od dvanaest
mukaraca namestila je ogromna indijska vrata, a na verandi ispred njih okaili smo
predivnu ljuljaku iz Radastana, smestivi je ispod palira krunisanog cvetovima
pasiflore.
Konano je stigao trenutak kada smo se mogli baciti na zavrne detalje. Maroko
je verovatno najbolje mesto na svetu za kupovinu dekorativnih predmeta kojima ete
260

ulepati svoj dom. Svaki deo tog severnoafrikog kraljevstva odlikuje se specifinim
i potpuno unikatnim stilom razvijenim kroz vievekovno usavravanje zanatske
prakse. Na medini u Fesu kupili smo mesingane svenjake, ukrasne lampe i itave
rolne sabra svile istkane od vlakana agaz kaktusa. U Esauiri smo pronali kafeni
stoi furniran mirisnim tuja drvetom i ukraen komadiima sedefa, a od jednog
trgovca s Visokog Atlasa kupili smo dvanaest berberskih plemenskih ilima koji
predstavljaju udesan spoj boje i dezena.
Meutim, od svih mesta koje smo posetili, Marake je predstavljao ubedljivo
najvee iskuenje za nae novanike. Tamonja medina je preplavljena fantastinim
umetnikim i zanatskim rukotvorinama. Kad nastupe dugi vreli letnji dani, uske
pranjave uliice prosto vrve od ivota. Tamo moete zatei magaree zaprege s
gomilom glinenog posua, armije ulinih prodavaa natovarenih mesinganim
fenjerima i srebrnim lampama, kao i opore derana koji na sav glas reklamiraju svoje
drvene igrake. Meu tom nepreglednom masom neizostavno ete ugledati i slepce
koji trae milostinju, preplanule turiste s fotoaparatima, deparoe i policajce u
civilu, bicikle i skutere, vraare i krotitelje zmija, ludake i prevarante. Ili smo nogu
pred nogu, probijajui se kroz svetinu i pitajui se kako emo se izvui iz tog
krkljanca.
Svaki santimetar prostora bio je prekriven nekom vrstom robe posluavnicima
sa sveim nugatom koji su se presijavali na popodnevnom suncu, gomilama pistaa i
suenih kajsija, peenih badema i hikori oraha. Bila su tu i itava brda afrana, kao i
obilje mariniranog limuna, smokava i suenog goveeg buta.
Kada smo ve pomislili da nam nema izlaza i da emo se uguiti u toj guvi i
vrelini, primetili smo kako nam neko domahuje rukom iz oblinje radnje. Unutra je
bilo svee i tiho. Pred nairn oima ukazale su se police prepune beskrajno
primamljivih predmeta. im smo mugnuli unutra, vlasnik radnje je zalupio vrata,
namakao rezu i posluio nas ajem od nane.
Dobro doli u moju oazu, rekao je.
Napola u ali, upitao sam ga da li smo sad njegovi zarobljenici. Suvonjavi trgovac
se zagledao u mene, dodavi mi olju sa ajem.
Nisam zatvorio da vi ne biste izali, objasnio je, ve da ostali ne bi jurnuli
unutra.
Natenane smo ispijali aj i istraivali blago poslagano na jednostavnim otvorenim
policama. Bilo je tu posua od terakote dekorisanog cikcak motivima, ukrasa za
glavu iz pustinjske Sahare i prostirki napravljenih od vlakana esparto trave. Ugledali
smo takoe i predivne kelime sa ivopisnim dezenima u crvenoj, utoj i zelenoj boji,
srebrne broeve, priveske ukraene kitnjastim slovima i starinske berberske brane
ugovore izrezbarene na valjkastim komadima drveta. Na stranjem zidu nalazila se
bronzana fontana u obliku gazele, a pored nje nekoliko ritualnih posuda sa
261

izrezbarenim kriptogramima.
Moju panju su naroito privukla udesna kedrova vrata naslonjena uza sam
izlog. Vrata su bila ukraena Davidovom zvezdom ispod koje se nalazilo par redaka
ispisanih hebrejskim slovima.
Vlasnik radnje je primetio moju zainteresovanost. Iznenaeni ste, zar ne? Niste
oekivali da ete ovde naii na vrata sa oiglednim jevrejskim obelejima.
Odgovorio sam da tako neto zaista nisam oekivao.
Trgovac je ispravio lea. Istina je da izmeu Arapa i Jevreja danas vlada velika
tenzija, rekao je, ali Maroko bi bio daleko siromanija zemlja bez Jevreja.
Pomenuo sam kako sam nauo da je meu vodeim kraljevim savetnicima bilo i
nekoliko Jevreja, kao i da sam proitao neto o jevrejskom nasleu Maroka.
Moji preci su bili Jevreji, rekao je suvonjavi trgovac. Stigli smo ovde iz
Andaluzije pre sedam vekova i ponosimo se svojom tradicijom. Generacijama smo
slobodno upranjavali svoju jevrejsku veru i iveli zajedno s muslimanima. A onda
je, pre dve stotine godina, marokanski sultan natovario Jevrejima na vrat strahovite
poreze. Nismo imali drugog izbora nego da primimo islam.
Pre nego to smo se rastali s naim ljubaznim domainom, kupili smo jednu
obrednu posudu, jedan kelim i malu srebrnu kutiju. Trgovac je sklonio rezu, poeleo
nam svaku sreu i unuo mi svoju vizitkartu. Radoznalo sam bacio pogled na ime
odtampano na kartici. Vlasnik radnje se zvao Abdul-Rafik Koen.

Kada smo se vratili u Kazablanku, u potanskom sanduetu sam zatekao jednu
crno-belu razglednicu. Slika je prikazivala skupinu saharskih ena kako sede u
karavansaraju, s nekoliko kamila u pozadini. Razglednica je stigla od Pamele,
naitane Amerikanke koju sam upoznao kada sam posetio vilu u Rue de la Plage,
gde je svojevremeno iveo moj deda. Na poleini je pisalo: Putujem kroz juni
Maroko. Hrana je divna, izuzev na jednom mestu, u Sidi Ifniju, gde su nas posluili
niclom veoma sumnjivog porekla. Sam bog zna ta su nam stavili u tanjire. Meso je
bilo tako grozno da su svi odustali od jela. ak ga je i moja maka odbila.

Krajem maja, odleteo sam u trodnevnu posetu Londonu kako bih prisustvovao
premijeri filmskog projekta u ijoj sam realizaciji uestvovao. Bilo je to jedno od
onih dosadnih putovanja ispunjenih usiljenim razgovorima i beskrajnom samoom.
Nisam se jo ni bio raspakovao, a ve sam poeo da eznem za decom, Raanom i
Kalifovom kuom. U Londonu sam sreo jednog prijatelja iz kolskih dana koji se i
dalje vrteo u zaaranom krugu iznurenih karijerista i pseudoprijatelja. Zbijali smo
ale na raun engleskog ivotnog stila, skuenih stanova zakrenih nametajem i
medija koji su nas bombardovali informacijama. inilo mi se da je moj prijatelj
iskreno impresioniran time to sam smogao snage da se preselim u Kazablanku. Nas
262

dvojica smo svojevremeno planirali da zajedno dignemo sidro, ali on je i dalje ostao
nasukan na Britanskim ostrvima. Na rastanku sam se naalio, rekavi mu da se on
izgleda nikada nee otarasiti sendvia s piletinom i groznog engleskog vremena.
Njegovo lice se odjednom snudilo.
To je jedino za ta znam, rekao je.
Sat vremena nakon to sam se vratio u Dar Kalifu, zauo sam kucanje na vratima.
Rekao sam Raani da je to sigurno Hiam, pretpostavljajui da je stari filatelista
svratio da se raspita imam li neku novu markicu za njega. Meutim, to nije bio
Hiam, ve njegova supruga Kadida. Oi su joj bile podbule, a beonjae
zakrvavljene. Pozvao sam je unutra, ali objasnila mi je da se ne moe zadravati.
Moj mu je umro pre dva dana, rekla je. Srce mu je otkazalo.
Izjavio sam joj sauee. Njena vest me je beskrajno rastuila.
Rekao mi je da vam dam ovo u sluaju da mu se neto desi, nastavila je
Hiamova supruga, pruivi mi veliku kutiju.
Odneo sam kutiju do radne sobe, ukljuio stonu lampu i otvorio je. Unutra su bili
Hiamovi albumi s markicama. Od Hiama sam nauio mnogo toga o Maroku i o
ivotu. Sedeo sam u pomrini, potiten zbog gubitka mudrog i estitog prijatelja. A
opet, u isto vreme, bio sam i srean, srean to su nam se putevi makar nakratko
ukrstili i to smo proveli toliko divnih sati vodei tople razgovore koje sam plaao
potanskim markicama.
Jednog popodneva, tano mesec dana nakon to su aisave obavile ritual
isterivanja duhova, Osman je sveano izjavio kako eli neto da mi pokae. Upitao
sam ga o emu se radi, ali on mi je odgovorio samo da se strpim i krenem za njim.
Poveo me je ka stajama. U dvoritu Dar Kalife nalaze se etiri staje koje su
rasporeene u obliku slova L. Jedna od njih je predstavljala glavno sastajalite
uvara, gde su oni provodili veinu slobodnog vremena pijui aj od nane, dok su
ostale bile zakrene starim merdevinama i kolutovima kanapa, batenskim alatkama,
bodljikavom icom i slomljenim stolicama.
Osman je gurnuo vrata staje s leve strane. Unutra je bilo toliko kra da su se jedva
odkrinula. uvar se navalio na vrata i jo jednom gurnuo.
Vidite ono tamo? upitao je.
ta to?
Ona vrata. Stara vrata rekao je.
Zavirio sam unutra, ali ugledao sam samo gomilu nabacanih merdevina i stolica,
razmontiranu ogradu i hrpu odbaenog posua. Nigde nisam video vrata koja mi je
Osman pokazivao. Tada su nam u pomo pritekli Hamza i Medved. Nakon otprilike
sat vremena borbe, uvari su uspeli da izvuku vrata iz staje i da ih donesu do
travnjaka.
Vrata su bila udesno lepa. Bila su napravljena od kedrovog drveta i imala su
263

oblik kljuaonice. Prednji deo je bio oslikan geometrijskim figurama.

Tako su lepa i tako stara, rekao sam. Zato mi ranije niste rekli za njih?
Nismo uopte znali da su unutra, rekao je Medved.
Zar vi ne znate ega sve ima u stajama?
Naravno da znamo uzviknuo je Hamza, ali ona ranije nisu bila tu.
Bila su skrivena tiho je rekao Osman.
Dini nam nisu doputali da ih vidimo, objasnio je Medved.
Telohranitelj Raid je restaurirao vrata i postavio ih na ulazu u nau spavau sobu.
Bio sam van sebe od sree. Dobio sam tako vrednu stvar, a da za nju nisam platio ni
prebijene pare. Bilo je to kao dobitak na lutriji. Hamza je koristio svaku priliku da mi
predoi kako sada, kada su dini napustili kuu, mogu oekivati razna prijatna
iznenaenja.
Stvari odjednom postaju vidljive, objanjavao je, stvari koje su godinama bile
skrivene od ljudskih pogleda.
Kakve stvari?
Zaboravljeno blago, rekao je. Sve stare kue poput Dar Kalife pune su blaga.
Rekao sam mu da mi to zvui neverovatno.
Pa, zar ova vrata nisu dokaz? odgovorio je. Ranije ih nije bilo, a sad su
odjednom tu.
Stvarno misli da e se to blago materijalizovati?
Naravno da hoe, objasnio je Hamza. Samo se vi lepo zavalite u stolicu i
ekajte.
Nekoliko dana kasnije, izaao sam pre doruka u etnju du obale. Plaa je bila
gotovo pusta. Usput sam sreo samo mukarca koji je jahao svog arapskog pastuva
kroz talase koji su zapljuskivali obalu. Skinuo sam cipele i zakoraio u vodu,
gledajui ka horizontu. Bilo mi je strano udno kada sam se setio da su moja bosa
stopala u tom trenutku stajala na istoj geografskoj irini kao i Atlanta.
U povratku, laganim koracima sam se uputio kroz bidonvil, posmatrajui
uobiajene jutarnje prizore. Otra noeva je dozivao muterije, bakalin je
razvrstavao svoju robu, a jedna ena je sedela ispred uderice i razdvajala ito od
pleve. Deca su urila ka uionici dograenoj uz malu belu damiju, gde ih je ekala
stroga uiteljica naoruana narandastim gumenim crevom. Taman sam nameravao
da provirim u uionicu kada mi je priao imam. Oekivao sam da e mi ponovo
traiti novac.
elim da vam zahvalim za velikodune priloge, rekao je.
Nisam shvatao na ta misli. Jedino to sam poklonio bio je kolski pribor koji sam
pre izvesnog vremena kupio sa Zohrom.
Mislite na stvari za kolu? upitao sam.
Ne, nikako, ogovorio je stari imam. Hvala vam za novac koji nam aljete.
264

Novac?
Da. Hamza nam redovno donosi vae priloge, objasnio je. Zahvaljujui tim
parama, popravili smo krov na damiji i uveli struju.
Ostao sam bez teksta. Nikada nisam dao Hamzi bilo kakve pare za damiju.
Nisam vam ja poslao te pare, zbunjeno sam rekao.
Hamza me je ve upozorio da ste vi izuzetno skroman ovek, promrmljao je
imam. Rekao je da ste vi poslali te pare, ali da ete to poricati ako ikada nanem tu
temu pred vama.
Imam je sagnuo glavu i poljubio me u ruku. Vratio sam se u Dar Kalifu,
preplavljen oseajem stida. Kasnije sam saznao da su Hamza, Osman i Medved
svakog petka, im bi dobili platu, odlazili do damije i uruivali imamu po treinu
svoje zarade, pripisujui tu velikodunost meni u zaslugu.

Smrt Hiama Harasa ispunila me je stranim oseanjem krivice. Njegova udovica
je ostala praktino bez iega, dok sam ja nasledio bogatu i vrednu zbirku potanskih
maraka koje je moj estiti prijatelj sakupljao itavog ivota. Njegova supruga je bila
isuvie ponosna da bi prihvatila milostinju. Kad god bih je posetio i upitao je mogu li
nekako da joj pomognem, tvrdila je da nema potrebe za tim jer se Bog stara o njoj.
Uprkos tome, nije mi promaklo da je, svaki put kada bih kroio u kuicu iza damije,
nedostajala jo neka vredna stvar iz porodinog inventara prvo je otiao veliki
starinski sat, potom radio, a na kraju i Kuran koji su Hiam i njegova supruga s
tolikom ljubavlju uvali. Raana je smislila kako da pomognemo starici, a da ne
povredimo njen ponos. Predloila je da neko odnese albume u Evropu i da ih proda
nekom tamonjem kolekcionaru. Poslao sam albume preko jednog prijatelja koji je
putovao za London. Nije prolo mnogo vremena, a on je ve uspeo da ih proda.
Telegrafskim putem nam je poslao poprilinu svotu novca. im sam podigao novac,
odjurio sam do Hiamove udovice. Uruio sam joj koverat i objasnio da su ti albumi
predstavljali neto nalik ivotnom osiguranju, neto to se moglo ostaviti kao zalog
za crne dane.
Ona je doterala maramu, obrisala suzu ispod oka i rekla: Tamo gore na nebu
jedan starac vas proklinje zbog toga to se uradili, ali ovde na zemlji jedna starica
vam je neizmerno zahvalna.
Kako je prolazila naa prva godina u Maroku, sve ee sam zaticao sebe kako
razmiljam o tom drastinom ivotnom potezu na koji smo se osmelili. Put koji smo
do tada preli bio je krivudav i stenovit. Na tom putu smo se esto susretali s tekim,
pa ak i surovim spoznajama. Pa ipak, zakljuio sam da ivot bez takvih puteva i
takvih spoznaja ne poseduje naroitu vrednost.
Ako se preselite u neku novu i nepoznatu zemlju, primetiete da tamonji ivot od
vas zahteva da iz dana u dan pravite razne kompromise. Ali ako ste dovoljno hrabri
da to uinite, biete viestruko nagraeni. Maroko ima drevnu, jo uvek netaknutu
265

kulturu u ijem jezgru poiva porodica. Najvea prednost ivota u Dar Kalifi za
mene je sadrana u injenici da Arijana i Timur tu mogu odrastati u inspirativnom
okruenju koje vrvi od ivota, boja i emocija. Kao roditelj sam uspeo da se otarasim
onog karakteristinog oseaja krivice koji mui sve roditelje u Britaniji, gde i dalje
opstaje viktorijansko ubeenje u to da deca treba da se vide, ali ne i da se uju. Zbog
toga svim silama ohrabrujem Arijanu i Timura da puste glas, da vrite, pevaju, igraju
na ulici, da budu ono to jesu.
Renoviranje Dar Kalife je predstavljalo bogato, ivopisno i upeatljivo iskustvo.
Povremeno sam umeo da urliem, da buncam i da se u oaju bacam na zemlju.
Meutim, tajna je bila u tome da se pridignem i nastavim dalje, koliko god mi se
inilo da je situacija nepodnoljiva. Preseljenje u Maroko donelo mi je mnogo lepih
stvari, ali najlepe od svega jeste to to ponovo s ponosom mogu da budem ono to
jesam.

Nekoliko dana nakon smrti Hiama Hirasa, uvari su se dounjali do moje radne
sobe dok sam pisao za predivnim panskim stolom. Pre toga sam ih nebrojeno puta
upozorio da, dok sedim za tim stolom, ne elim da me bilo ko uznemirava. Mogli su
me prekinuti jedino ako bi se deca nala u nekoj nevolji ili ako bi izbio poar. Po
izrazima njihovih lica, odmah mi je bilo jasno da se nije desilo nita alarmantno.
Podigao sam pogled, oekujui obrazloenje.

266

Moramo porazgovarati s vama, mesje Tahire, rekao je Hamza, proguravi se

napred.
Zar je stvar toliko vana? upitao sam.
Sva trojica klimnula su glavom. Da, odgovorili su u horu. Veoma je vano.
Spustio sam penkalo. Dobro onda. Da ujem o emu se radi.
Dini su otili, rekao je Osman.
.,To je ba lepo, zar ne? rekao sam. Sada moemo iveti u miru.
uvari su zbili redove.
Imamo jo bolje vesti za vas, prozborio je Hamza.
ta moe biti bolje od vesti da su dini napustili kuu?
Medved je iskoraio ka meni. U rukama je drao staru masivnu pohabanu
fasciklu.
Dini su ovo krili od nas, rekao je Osman.
ta je to?
267

Blago, odgovorio je.

Hamza je uzeo fasciklu iz Medvedovih ruku i spustio je na sto. Odvezao sam
traku i otvorio je. Unutra se nalazilo mnotvo poutelih dokumenata i plan
celokupnog poseda.
Zamolio sam ih da mi pojasne o emu se radi.
Osman je pokazao na plan. Vi posedujete gangsterovu kuu, rekao je.

Hiam Hara je bio sahranjen na obronku breuljka u senci jablanovih stabala na
junom rubu Kazablanke, a njegov grob obeleen tapom zabodenim u humku svee
iskopane zemlje. Svud naokolo beli nadgrobni kamenovi presijavali su se pod
zracima zalazeeg sunca, stvarajui prizor koji je podseao na ogromni ustalasani
svetlucavi prekriva. Odlazio sam tamo i sedeo pored Hiamove humke,
posmatrajui kako se senka tapa lagano pomera ka istoku. Na groblju je vladala
tiina s kakvom sam se retko kad susretao u Kazablanki, tiina smiraja.
uvari su me preklinjali da ne poseujem starev grob. Govorili su da u Maroku
nema opasnijih mesta od groblja, naroito u suton.
Kada sunce zae objasnio je Medved, dini ustaju iz grobova i trae ljude ija
su lica svea i topla.

268

Prvog dana jula, Kemal je stigao iz luke s kontejnerom punim mojih knjiga.
Nekim zapanjujuim marifetlukom uspeo je da odobrovolji cenzorsku policiju i
izbavi moj dragoceni tovar bez plaanja bilo kakvih dabina. Kao i uvek, nisam imao
ni najblau predstavu o tome kakve im je lai napriao ili, ako to nije bilo u pitanju,
koji je drugi metod primenio.
Te noi, Raana i ja smo se preselili na sprat u nau novu spavau sobu. Deca su
takoe dobila svoju sobu, s druge strane hodnika. Sve do te veeri, guvali smo se
gotovo punih godinu dana u zajednikom sobiku u prizemlju. ivot u ogromnoj
staroj kui donekle je podseao na proces odrastanja bilo je tu zastraujuih
momenata, ali i beskrajnih mogunosti. Ne mogu reima opisati koliko smo bili
radosni kada smo te prve veeri uli u svoje novo porodino gnezdo na spratu,
znajui da su radovi konano zavreni.
Bacio sam se preko postelje i zavalio se na meke uukane jastuke. Raana se
spustila pored mene, a onda smo oboje prasnuli u smeh. Koliko smo samo ekali na
taj trenutak. Izgledalo je isuvie dobro da bi bilo istinito. Raana je stavila ruke ispod
glave i zagledala se u tavanicu.
Sad bismo ovo mogli da prodamo, pa da krenemo ispoetka, rekla je.
269

Nisam odmah odgovorio. Bio sam toliko okiran da sam ostao bez teksta. Kroz
glavu su mi proletele sve one nevolje sa arhitektom, radnicima i dinima.
Jesi li ti pri sebi? konano sam promucao.
Bilo je teko, odgovorila je ona, ali preiveli smo.
Laknulo mi je od tog odgovora. Raanine rei su mi skinule sa srca teko breme
strepnje. Naravno, pred nama je bilo jo mnogo nevolja. Bili smo svesni injenice da
smo tek zaplovili okeanom problema i neoekivanih dogaaja. Pa ipak, duboko u
sebi smo znali da smo postigli neto zaista znaajno, da nas je to to smo prihvatili
izazov uinilo snanijim i nekako potpunijim. Ali najvee i najlepe od svih
dostignua bilo je to to su nas nae novo okruenje, nai uvari i Kalifova kua
konano prihvatili i to se u Maroku vie nismo oseali kao stranci.

270

RENIK
agaz: vrsta marokanskog kaktusa od ijih se vlakana pravi svilenkasta tkanina
poznata kao sabra.
aisava: bratstvo koje sainjavaju isterivai duhova, osnovano u esnaestom veku
sa sreditem u Meknesu, uveno po svojoj duhovnoj muzici.
arabeska: opti termin kojim se opisuju sloeni geometrijski oblici i linije koji se
koriste u arapskoj umetnosti.
Arapske noi: Pogledaj pod Hiljadu i jedna no.
baba: doslovno otac. Termin kojim se deca od milote obraaju ocu. Isti termin
se koristi i kao izraz potovanja u obraanju starijim mukim osobama.
babu: popularne papue sa zailjenim vrhom koje se prave od kozje koe i
predstavljaju tradicionalnu obuu Marokanaca i Marokanki. Najee su ute, ali
mogu biti i drugih boja.
baki: novac koji se daje kao mito ili kao nagrada,
baraka: doslovno blagoslov ili blagosloven.
bsaf: marokansko-arapski izraz sa znaenjem mnogo
bedmat: runo pravljene ploice od terakote, glazirane ili neglazirane, koje se
koriste za prekrivanje kunih podova ili verandi.
bendir: marokanske tradicionalne daire napravljene od kozje koe.
Berberi: pripadnici jednog od starosedelakih nearapskih plemena,
bidonvil (bidonville): francuski izraz za sirotinjsku etvrt.
Bismilah: arapski izraz sa doslovnim znaenjem u ime boga. Tim reima,
muslimani zapoinju i zavravaju brojne ivotne aktivnosti kao to su jelo, vonja,
itd.
bistija: marokansko jelo napravljeno od slojeva prhkog slatkog testa, golubijeg ili
pileeg mesa, badema, jaja i zaina.
cafe noir: doslovno crna kafa. Francuski izraz koji ukazuje na izuzetno jaku
kafu bez mleka kakva se slui u veini marokanskih kafea.
Dar: marokansko-arapska re za kuu.
dard: jedan od oblika keramikih fragmenata koji se koriste u izradi zelid
mozaika.
dari: jedan od jezika kojima se govori u Avganistanu.
datura: biljka iz porodice krompira sa prepoznatljivim izduenim cvetovima u
obliku trube koju su iz Novog sveta doneli panski konkvistadori. Ovu biljku, koja je
poznata po svojim halucinogenim svojstvima, koristile su i srednjovekovne evropske
vetice.
271

dirham: marokanska novana jedinica. Po tekuem kursu, jedan ameriki dolar

iznosi oko osam, a engleska funta oko 16 dirhama.
delaba: duga iroka odora s kapuljaom koju u Maroku nose i mukarci i ene.
dini: bratstvo natprirodnih bia koja je Bog stvorio od vatre i koja se pominju u
Kuranu. Po muslimanskom verovanju, ti duhovi obitavaju na ovom svetu zajedno s
ljudskim biima,
dnun: marokanski izraz za dina.
esparto: vrsta grube prirodne trave od koje se prave prostirke, asure i sline
stvari.
Fantazija: tradicionalne manifestacije, veoma popularne u seoskim podrujima, u
kojima uesnici demonstriraju svoju vetinu u jahanju i upotrebi starinskog vatrenog
oruja.
Fazi: stanovnik Fesa ili stil karakteristian za taj grad.
Plus: marokansko-arapski izraz za novac.
gajtah: drvene svirale prodornog zvuka koje uivaju veliku popularnost u
podruju Atlasa i u drugim delovima Maroka.
garagab: velike gvozdene kastanjete koje koriste marokanski muziari.
geni: pogledaj Dini.
had: islamsko hodoae u Meku koje se smatra jednom od najveih ivotnih
dunosti svakog vernika.
hamam: doslovno kupatilo, ali pod tim izrazom najee se podrazumeva
tursko parno kupatilo.
harem: deo kue rezervisan za ene.
hedab: obiaj prekrivanja kose maramom ili velom. Mnoge Marokanke se, u
skladu s tradicijom, pridravaju te prakse.
Hiljadu i jedna no: uvena zbirka tradicionalnih arapskih pria koje potiu s
podruja dananjeg Iraka. Jedan od najuvenijih prevoda jeste prevod Ser Riarda
Bartona iz devetnaestog veka. Ova zbirka je takoe poznata i pod nazivom Arapske
noi. Izrazi hiljadu i jedna no i arapske noi esto se koriste kako bi se ukazalo
na stil ili atmosferu srednjovekovnog Srednjeg istoka.
Id al-Adha: najvei praznik u islamskom kalendaru kojim se zavrava had i koji
se slavi u znak seanja na Avramovu rtvu.
Id al-Fitr: praznik kojim se obeleava kraj dugotrajnog ramazanskog posta.
Imam: svetenik koji vodi molitveni obred u damiji i poziva vernike na molitvu
(pogledaj mujezin).
Inalah: na arapskom doslovno ako Bog eli,
kaftan: iroka enska haljina, esto ukraena vezom,
kalif: naslednik Proroka Muhameda. Tim nazivom se takoe oznaavaju i
272

upravitelji odreenih oblasti ili ljudi koji poseduju veliku politiku mo.
kalifa: arapska reza kalifa.
kandil: jedan od oblika keramikih fragmenata koji se koriste u izradi zelid
mozaika.
kazba: utvreni zamak ili citadela, obino u ruralnim pustinjskim podrujima.
kelim: istkana prostirka jarkih boja.
kermud: zaobljene zelene ili plave glazirane ploice koje se koriste za
prekrivanje krovova tradicionalnih graevina,
kif: hai smola.
kobz: doslovno hleb; ovaj izraz najee ukazuje na tvrdi okrugli domai hleb.
kura: jedan od oblika keramikih fragmenata koji se koriste u izradi zelid
mozaika.
Kuran: sveta knjiga islama iji je sadraj Prorok Muhamed, u vidu otkrovenja,
preneo muslimanskom svetu.
kus-kus: omiljeno marokansko jelo. Popareni griz koji se obino slui s povrem
i/ili mesom.
magini kvadrat: kvadrat podeljen na devet polja sa ispisanim brojevima koji su
rasporeeni tako da svaki brojni niz ima identian zbir.
manka: teak eki sa otrom ivicom koji se koristi za isecanje komadia koji
sainjavaju zelid mozaik i za urezivanje dezena na glaziranim ploicama.
Marai: stanovnik Marakea ili karakteristian stil tog grada,
medina: stari deo grada opasan zidom sa uskim uliicama i gusto naikanim
kuama i pijacama.
menzeh: paviljon za odmor i relaksaciju smeten u vrtu neke palate, vile ili
gospodske kue.
mergez: zainjene ovje ili jagnjee kobasice.
minaret: kula pripojena damiji odakle se upuuje poziv na molitvu,
mualem: doslovno majstor. Ovaj izraz se koristi za oveka koji je dostigao
vrhunsku vetinu u nekom od marokanskih tradicionalnih umetnikih zanata.
mujezin: poziv na molitvu ili, u ispravnijem smislu rei, osoba koja upuuje
poziv na molitvu.
nafir: duga mesingana truba ili rog. Ovaj instrument moe biti dugaak ak do
sedam stopa.
Ramazan: najsvetiji mesec islama kada se od vernika zahteva da se pridravaju
strogog posta tokom itavog dana, od izlaska do zalaska sunca.
rijad: marokanski tradicionalni dvorini vrt; isti izraz se koristi i da bi se opisala
kua sa centralnim dvoritem tog tipa.
sabra: vrsta prirodne svile istkane od vlakana agaz kaktusa,
273

salon marocaine: formalna odaja za prijem gostiju koja predstavlja estu odliku
marokanskih domova,
sehura: arobnica, vraara.
sufi (sufija): pripadnik islamskog mistikog bratstva,
suk: pijaca, a esto i trnica za odreene vrste robe u okviru medine.
arif: doslovno plemenit. Ova titula je rezervisana za Prorokove potomke, ali u
Maroku se esto koristi i kao izraz potovanja.
tadelakt: tradicionalni marokanski gips iz Marakea koji se pravi od krenjaka,
mermerne praine i belanaca. Slian venecijanskom gipsu.
tagine: popularni marokanski paprika, nazvan po okruglom konusnom sudu u
kojem se sprema.
talija: jedan od oblika keramikih fragmenata koji se koriste u izradi zelid
mozaika.
tarbu: ispravan naziv za okruglu filcanu kapu, esto s plianim gornjim delom,
koja je na Zapadu najee poznata kao fes.
tbilat: tradicionalni marokanski glineni bubnjevi. Ovi instrumenti se esto koriste
u paru koji sainjavaju jedan vei i jedan manji bubanj,
tuja: mirisno vornovato drvo iz okoline Esauire.
zelid: tradicionalni marokanski zanat izrade mozaika u kojem se od runo
seenih glaziranih keramikih fragmenata razliitih oblika stvaraju ivopisni
geometrijski dezeni.
zelidi: zanatlija koji se specijalizovao za vetinu seenja keramikih fragmenata
od kojih se sklapa zelid mozaik.

274

brod kojim je prva grupa engleskih doseljenika, takozvanih hodoasnika,

doplovila do obala Severne Amerike 1620. godine (prim. prev.)
2
na kraju knjige se nalazi renik sa objanjenjem stranih rei i izraza (prim. prev.)
3
izraz kojim se deca od milote obraaju ocu, tata; pogledaj renik na kraju
knjige (prim. prev.)
4
uobiajena transkripcija francuskog izraza Monsieur, gospodin (prim. prev.)
5
kameni stubovi koji razdvajaju prozorska okna (prim. prev.)
6
biva panska Sahara; teritorija iji je status, nakon povlaenja panskih trupa
1976. godine, ostao nerazreen (prim. prev.)
7
Portugalci su 1515. godine, na mestu gde se nekada nalazio drevni grad Anfa,
podigli novu naseobinu kojoj su dali ime Casablanca, Bela Kua (prim. prev.)

275

Table of Contents
Naslovna strana
Posveta
IZJAVA ZAHVALNOSTI
PRVO POGLAVLJE
DRUGO POGLAVLJE
TREE POGLAVLJE
ETVRTO POGLAVLJE
PETO POGLAVLJE
ESTO POGLAVLJE
SEDMO POGLAVLJE
OSMO POGLAVLJE
DEVETO POGLAVLJE
DESETO POGLAVLJE
JEDANAESTO POGLAVLJE
DVANAESTO POGLAVLJE
TRINAESTO POGLAVLJE
ETRNAESTO POGLAVLJE
PETNAESTO POGLAVLJE
ESNAESTO POGLAVLJE
SEDAMNAESTO POGLAVLJE
OSAMNAESTO POGLAVLJE
DEVETNAESTO POGLAVLJE
DVADESETO POGLAVLJE
DVADESET PRVO POGLAVLJA
RENIK

276