Bosnaunited

Crowarez
1
 Bosnaunited

Marija Jovanović

Idi,vreme je

Beograd, 2009.

Crowarez
2
 Bosnaunited

Sedamdeset devete godine grupa „Azra” objavila je prvu singl ploču.

Istog dana kad se pojavila u prodavnici „Jugotona”, Frenki ju je kupio i odneo kod
Danila na stručno preslušavanje.
– Da čujemo tog Štulića. Kažu da rastura po klupskim svirkama.
Do daske je odvrnuo ton. Iz zvučnika je grunuo Džoni:
„A šta da radim kada odu prijatelji moji/ kada ode djevojka na koju bacam oči”.
Tog popodneva, dvojica devetnaestogodišnjih zaluđenika muzikom najmanje
dvadesetak puta uzastopno puštali su snimak koji je delovao kao studijski neumiven
demo-materijal. Uprkos, ili baš zahvaljujući tome, zračio je snažnom, iskrenom
emocijom, bez falša.
– Dobar je – presudili su složno, studiozno razmotrivši stvar.
Muzika je bila jedna od najozbiljnijih stvari u njihovim životima, tako da
zaključak, donesen u avgustovsko predvečerje, nije bio za potcenjivanje.
– Mada, po fami koja ga prati, očekivao sam nešto mnogo ljuće – rekao je Frenki,
proučavajući Štulićevu sliku na omotu. Nije ni slutio da će kratko ošišani momak u
zelenoj vetrovci, ispijenog lica, sa „rау ban” naočarima za sunce, na posredan način
predstavljati njegovu sudbinsku vododelnicu (kad se uskoro bude oglasio pesmama više
nego ljutim, nalik luku s koga je oljuštena ljuska i spoljni slojevi, do samog ubojitog
jezgra).
Videćemo šta će uraditi na albumu. Valjda će izaći dok se vratimo – reče Danilo, u
mislima već u kupeu voza kojim će uskoro krstariti Evropom.
Oduvek na drugoj strani 1 Danilo se tog leta otisnuo na svoj prvi duži put, iz
zemlje koja se zvala SFR Jugoslavija.
Putovao je sa svojim nerazdvojnim drugom Frenkijem, po planu koju su detaljno
razradili. Na velikoj karti Evrope obeležili su svoju maršrutu: crvene tačke povezane
plavim linijama ukazivale su da će preko Italije i Francuske (pa brodom preko La
Manša), stići do Londona. Izvadili su inter-rail karte i spakovali velike rance, sa šipkama
sa strane, na čijem je vrhu kaiševima bila pritegnuta vreća za spavanje, nezaobilazni
rekvizit profesionalnih globtrotera. U framerkama, komotnim majicama, sa „adidas”
patikama na nogama i bordo pasošem u džepu (čuvena jugosoška, na visokoj ceni među
kradljivcima i falsifikatorima zbog prolaznosti na svim granicama), ni po čemu se nisu
razlikovali od bilo kog vršnjaka iz bilo koje zemlje u Evropi. Zapadne, dakako. Za one iz
„istočnog bloka”, takav poduhvat je, naprosto, bio nemoguć. Izuzimajući vrhunske
sportiste koji su na međunarodna takmičenja dopravljani u paketu, čvrsto obmotanom
pripadnicima tajne policije, budnomotrećim psima zaduženim za njihovu bezbednost,
što je u suštini značilo uskraćivanje svakog kontakta sa Zapadom, i ponekim odabranim,
proverenim „drugovima”, pravo na pasoš i slobodno kretanje milionima ljudi bili su
nedostižni san. O želji da vide ili upoznaju svet izvan „gvozdene zavese” nisu smeli ni da
govore.

1
„...i zato prodaj sve osim blanje/ i kreni, drugom stranom jablane, kreni", uzviknuo je B. Dž. Štulić (nekoliko
meseci potom, na debi-albumu nazvanom „Azra"), takvom silinom i snagom uverenja da je stih delovao kao
imperativni poziv ili ultimativni krik, a ne puki refren pesme.

Crowarez
3
 Bosnaunited

U Danilovoj i Frenkijevoj zemlji, pak, socijalizam i rigidna komunistička doktrina

su vremenom, posle kratkotrajnog posleratnog zanosa i raskida večnog saveza sa
SSSR-om, omekšali, poprimajući formu operetskog komunizma; uz brojne manjkavosti i
ograničenja, Titova opereta (kojom je on suvereno dirigovao pedesetak godina),
sadržala je bar jednu komponentu dostojnu poštovanja – narod je mogao nesmetano da
putuje, kud god je želeo. Možda je materijalni faktor predstavljao ograničenje, ali
mogućnost je postojala. De facto i de iure. Samim tim i osećaj slobode.

Crowarez
4
 Bosnaunited

Za Danilovu generaciju nije bilo ničeg čudnog u tome da se skokne do Trsta, bez
posebnog uzbuđenja koje prati odlazak u inostranstvo. Trst su doživljavali kao veliku,
dobro snabdevenu tržnicu u kojoj se za jedan dan mogla obaviti kupovina novih ploča,
stranih knjiga, časopisa i neophodnih modnih rekvizita (farmerki, mekih, kariranih
flanelskih i košulja od tankog teksas-platna, „beneton” džempera živopisnih boja,
„starki”, „bruks” cipela ili poludubokih, na šnir, od jelenske kože, kakve su nosili Sajmon
i Garfankl na omotu kultnog albuma „Bridge Over Troubled Water”), do kojih u
Beogradu nisu mogli doći, osim kroz skromnu ponudu nekoliko „Komisiona”.
Polazilo se noćnim vozom u deset, sa perona broj tri, ujutru se pio prvi espreso s
mlekom u nekom od brojnih restorančića, bez jurnjave se obavljao šoping (radnje su
poznavali kao svoj džep; ništa strašno ako nešto ne bi stigli da pazare, sledeći đir se
mogao napraviti već za nedelju dana), u pauzi se obavezno naručivala pica, torteline ili
lazanje, pa bi se, takođe večernjim vozom, vraćalo za Beograd.
Leta sedamdeset devete Danilo i Frenki su zaobišli Trst i zašli u samo središte
renesansne Italije koja ih je zarobila više od petnaest dana. Iako su time uveliko probili
plan, nisu joj mogli odoleti.
Pred njima se otvorila Toskana, sa svojim blagim uzbrdicama, okupana suncem.
Poljsko cveće po širokim, ustalasanim livadama i tamnozeleni kiparisi što štrče ka
plavetnilu neba. Negovani vinogradi koji se uspinju uz brežuljke. Usamljene kuće i mali
castelli na uzvišenjima, jedinstveni u svom skladu i naoko skromnoj, kamenoj
dostojanstvenosti. Areco. Piza. Luka. Sijena. Firenca. Pjacete sa ljupkim fontanama. Stari
most, načičkan kućama. Šarene, bogate pijace. Palate sa kolonadama. Na kraju, a njima
dvojici najvažnije – Đotova platna, Botičelijevo „Rađanje Venere”, Mikelanđelov „David” i
„Sveta porodica”. Da su potegli na put samo da bi to videli, ne bi zažalili.
– Buon giorno, bella, bella Italia! – uzviknuo bi Frenki svakog jutra, otvorivši
širom drvene škure na prozorima nekog od urednih pansiona.
Teškom mukom su se otrgli iz zagrljaja zemlje koju je, činilo im se, Bog napravio
kao svoj ogledni vrt, možda po uzoru na izgubljeni raj, odlučni da se u Parizu ne zadrže
duže od nedelju dana. Dug put je bio pred njima. Na kraju, kao svetionik, stajao je
London, prestonica evropskog rokenrola. Klubovi sa živom muzikom. Svi zamislivi,
ikada objavljeni albumi u prodavnicama ploča. Prijatno su se ježili od uzbuđenja što će
moći da ih satima merkaju, slušaju, biraju. U džepovima ranaca stajali su im spiskovi
long-plejki koje će neizostavno kupiti.

Crowarez
5
 Bosnaunited

Operetski karakter sistema u Jugoslaviji proizlazio je iz same strukture ličnosti

druga Josipa Broza Tita. Taj čovek opskurnog porekla koji je govorio na čudnoj mešavini
poljsko-rusko-češkog i, u manjoj meri, srpsko-hrvatskog jezika (pri čemu je, redovno,
brkao rodove i padeže, teško se razabirući u komplikovanoj gramatici), sujetan na svoj
naočit izgled i osetljiv na svaku vrstu lepote, imao je zavidnu ljubavnu istoriju. Legalno
priznate saputnice, o kojima je za Titove vladavine smelo da se govori, bile su Pelagija
Belousova, Herta Has i Davorjanka-Zdenka Paunović čijom je preranom smrću, odmah
po oslobođenju, Tito bio „veoma duboko pogođen”. Nešto kasnije Maršal se oženio
drugaricom Jovankom i tu se, što se javnosti tiče, njegova ljubavna istorija završava.
Posle Brozove smrti isplivao je iz mraka misterioznosti, kojom je bio obavijen ceo
njegov život, čitav spisak neprijavljenih, zatajenih dragana, sa kojima je Josip imao čak i
potomstvo – od izvesne Maruse Novakove, Lize Spuner, Tereze Štacner, Ljuse Sedlovske,
Ire Gligorijeve, Darije Andirelove, pa bliznakinja Nine i Svetlane Bazan, sa kojima je
istovremeno bio intiman (mada bi ovu tvrdnju, kao i ostale vezane za Broza, trebalo
uzeti krajnje uslovno), Elze Gerlah, do Zuhre Badahur i Vide Kogej. Preko te duge
donžuanske liste može se, makar delimično, rekonstruisati i komunističko
vagabundisanje očigledno spretnog i uticajnog agenta Kominterne, što zapravo znači –
vrhunskog intriganta, cinkaroša i doušnika, najverovatnije i hladnokrvnog egzekutora,
koji je zahvaljujući takvim kvalitetima uspešno opstao u opasnoj, smrtonosnoj mreži
Kominterne, punoj zamki, izdajstava, kleveta, farsičnih suđenja zasnovanih na
sklepanim optužnicama sastavljenim po istom receptu (sve do jedne, sadržale su
kvalifikaciju izdajnik i špijun za optužene), krvavih, inkvizitorskih saslušanja u Lubjanki,
streljanja ili deportovanja u sibirske logore smrti.
Pratiti njegov trag po ženskim posteljama, znači opisati širok krug po Evropi i
Rusiji – od Čenkova i Plzena, do Zagreba, Kurtova, Moskve, Sankt Peterburga, Omska,
Beča, Pariza i Istanbula, gde se, prema prilici i potrebama, opskrbljen izdašnim
kominternovskim sredstvima i lažnim pasošima, izdavao za inženjera, bankara, vlasnika
rudnika ili uspešnog grčkog trgovca, da bi, konačno ustoličen za maršala i predsednika
poratne Jugoslavije, narodima i narodnostima svoje male, crvene kraljevine obznanio da
je on, u stvari, uzoran metalski radnik, rodom iz Kumrovca koga su vihor istorije i
tegobna sudbina komuniste nosili raznim stazama i bogazama, dok ga nisu ponovo
spustili na tle otadžbine, e da bi podigao ustanak i stavio se na čelo NOB-e. Narodi i
narodnosti su tu priču ćutke progutali. Kao i kasniji tobožnji portret Titove majke, koji
je, po njegovom sećanju i kazivanju, nacrtao Božidar Jakac. Reprodukovan na prvim
stranama čitanki, portret je, zapravo, predstavljao samog Broza, doduše malo
umekšanih crta lica i zabrađenog u maramu. Uprkos tome što je falsifikat bio očit, niko
nije javno dovodio u pitanje njegovu verodostojnost. Tako je Josip dobio majku i poreklo
koje je opisivano u prizemno naivnim, poučnim pričama iz njegovog siromašnog
detinjstva.
Trebalo je još odabrati i datum rođenja. Izbor je pao na 25. maj, jer je (uz najveći
procenat verovatnoće) garantovao lepo, prijatno prolećno vreme, zgodno za grandioznu
proslavu njegovog rođendana čiju je blistavu završnicu (posle izvedenog sleta),
predstavljala predaja specijalnog poklona, štafete mladosti. Po zamršenom planu koji se
sa ogromnom ozbiljnošću razrađivao od goda do goda, štafeta je, pre uručenja, kružila
zemljom, prenošena iz ruke u ruku, da bi na metaforičan način u sebi skupila ljubav

Crowarez
6
 Bosnaunited

svakog člana društva prema Predsedniku. Ta metalna palica čiji je falusni oblik trebalo,
valjda, da simbolizuje Maršalovu omnipotentnost, predstavljala je ujedno čestitku i
naročitu vrstu Zaveta, poput onog što je Jahve sklopio sa sinovima Izrailjevim. Ako je
sami Bog mogao da napravi savez sa izabranim narodom, šta je stajalo na putu Josipu da
isto ne učini sa svojim?
Osim bele, maršalske uniforme, Broz je voleo i dobro skrojena odela od
najkvalitetnijeg štofa, panama šešire, spektakle svih vrsta, posebno one koji su
glorifikovali njegovu ličnost, glamur oličen u megazvezdama iz sveta filma koje je u
Jugoslaviju dovodio i obilato gostio, muziku, naročito operu (istini za volju, više je bio
naklonjen lepuškastim divama, nego operi i baletu per se), lov, valcere i kaubojske
filmove koji su mu puštani u specijalnoj sali za projekcije u Belom dvoru. Znalački je
uživao u vrhunskom iću i piću. Pušio je tompus i kubanske cigare. Odmarao se u
luksuznim vilama zidanim samo za njega, na najlepšim lokacijama širom lepe domovine,
takoreći za jednokratnu upotrebu. Preferirao je letovanja na Brionima, gde je češće
uvraćao, brao mandarine, malo se bavio za strugom, kao persiflažom svoje virtualne
prošlosti metalskog radnika, i hranio egzotične životinje koje su slobodno šetale po
prirodnom rezervatu. Na kraju kakve sedeljke, upriličene za partijsku vrhušku,
preludirao bi na velikom, koncertnom, belom klaviru. Ukratko, bio je pravi bonvivan,
koji najbliže partijske kamarade i saradnike nije kinjio zmijski hladnim pogledom i
nepredvidljivim kapricima kao što je to činio Staljin svojim ropski pokornim Beriji,
Molotovu, Jagodi ili Hruščovu. Nije ih zvao u pola noći, na sastanke sa krajnje
neizvesnim ishodom, što je Hazjajin redovno praktikovao, sadistički uživajući u pomisli
kako se u stanu nekog politbirovca reskim zvukom oglašava specijalni telefon, dok
pozvani, sa ledenim znojem što mu curkom teče niz kičmu, hita da čuje naredbu
Gospodara. Koja je mogla biti relativno bezazlena, a mogla je značiti i momentalni
odlazak u GULAG.
Staljinu je svest o tome da ima vlast (bezgraničnu, samodržačko-robovlasničku
vlast koja mu je omogućila da, sledeći mračne hirove svoje izvitoperene, patološke
ličnosti, kinji i ubija milione pokornih, u njega zaljubljenih podanika) kompenzovala i
apsorbovala u sebi druge prohteve. Zato je živeo krajnje asketski, u ledenoj usamljenosti
iz koje se širio pakao za druge. Oštri miris straha i krvi koji ga je okruživao, hranio je
njegove vučije potrebe.
Tito je, na sreću svojih podanika i još veću radost svoje vrhuške, vlast voleo i
koristio kao sredstvo za zadovoljavanje bezmernih hedonističkih poriva. Njegov otpor
Staljinu, čime je Jugoslavija izbegla sudbinu ostalih komunističkih zemalja da postane
Rusija u džepnom izdanju, bio je duboko lično motivisan. Prekaljen u borbi za opstanak
koji se do istrebljenja vodio među komunističkim internacionalcima u predratnom
SSSR-u, sa urođenim instinktom da na vreme namiriše opasnost, znao je da će ga,
osnivanjem Informbiroa, Staljin smrviti i udaviti u „bratskom” zagrljaju; svemoćni
Džugašvili nije mogao da proguta Brozovu reputaciju partizanskog vođe zbog koje se
držao suviše nezavisno; oholo, čak. Sujeta je udarila na sujetu, i Tito je izgovorio
istorijsko „nе”.
Kako је Danilo to voleo da kaže, u dugom i zamršenom nizu uzročno-posledičnih
veza, to „nе” je, konsekventno, a trideset jednu godinu pošto je izrečeno, njemu i
Frenkiju omogućilo da, sedamdeset devete, stave u džep bordo pasoš sa zlatnim grbom
SFRJ na koricama, i otisnu se u pohode Evropi.

Crowarez
7
 Bosnaunited

Prvih dana avgusta, utonuo u neuobičajenu tropsku vrućinu, Pariz je Danila i

Frenkija dočekao u svojoj neprevaziđenoj raskoši. Sve pripreme, pročitane knjige,
pedantno izučavanje plana grada (naučili su ga skoro napamet), priče koje su do tada
čuli, posebno od Svetlane i Marka, pokazale su se smešnim spram njegovog stvarnog
sjaja.
Oko deset uveče, smestili su se u jeftin hotelčić i nestrpljivi da vide što više i što
pre, izašli da prošetaju Jelisejskim poljima, od Trijumfalne kapije ka Plas de la Konkord.
Zatim su prešli Senu, otišli u Mare i u spletu uskih uličica odlučili se da sednu u bašticu
kafea „Kod filozofa”. Na mali, okrugli sto jedva da su stale dve šoljice, jedna pepeljara i
njihove paklice cigareta. Pripalili su po crni „žitan” bez filtera, osluškivali graju sa
susednih stolova, netremice zurili u gužvu mladog, opuštenog sveta koji je kraj njihovog
stola prolazio, upijali taj ustalasani noćni život i prećutno shvatili da neće krenuti dalje.
Bar ne tog leta. Bilo je nemoguće savladati Pariz za deset dana. Ostali su ceo avgust i
zagazili u polovinu septembra. Na posletku, da bi produžili boravak, doslovce su
gladovali, raspoređujući preostali novac na kupovinu jednog obroka dnevno. Ali, šta je
predstavljala ta žrtva spram grada koji tako zanosno miriše, u kome se jede hrskavi,
vruć baget, u kome su ljudi nonšalantno veseli, a devojke u mini suknjama, sa kratkim,
muškim frizurama, hodaju naročito lako i slobodno (svaka od njih je mogla biti
Preverova Barbara što trči pod mlazevima letnje kiše i kojoj se odmah kaže ti), u kome
prolazi i ulice imaju čudne, melanholične ili smešne nazive (Ulica loših dečaka,
Mačke-koja-peca, Belih mantila, ulica Odlaska i ulica Dolaska), u kome su Pale Rojal,
Luvr i muzej Orse, sa svim blagom pohranjenim u njima; blagom koga se oči nisu mogle
dovoljno nagledati, uprkos svakodnevnim, višečasovnim obilascima, zbog kojih su
padali s nogu.
Danilo je besomučno fotografisao; slikao je fasade, čuvene Hausmanove frontove,
ornamente na zgradama, ovalne prozore na krovnim badžama čuvenih pariskih
mansardi, parkove, kapije, ograde, avenije oivičene stablima starih kestenova,
kolportere na Šanzelizeu, nakrivljene kućerke na Monmartru, stepenište koje vodi do
Sakr-kera, ispucavajući po tri filma na dan i nadajući se da će nekako, bar na jednoj
fotografiji, uspeti da uhvati nešto od te tajne i lepršavosti, iako svestan da lepotu Pariza
čini njegova celina; da je taj grad jedna ogromna, savršeno oblikovana, ukusna torta
koju nikada ne možeš do kraja pojesti.
Vozili su se brodićima po Seni. Zabavljali se biranjem najlepšeg mosta. Imali su se
između čega dvoumiti; od nekoliko desetina trebalo se odlučiti za jedan ili dva
najupečatljivija.
– Vidi kako se grad zaokružio na svojoj reci – rekao je Frenki. – Svio se oko nje, da
je to milina. A Beograd se popeo na Vršku čuku, pobegao od Save i Dunava, moraš
preduzeti ekspediciju da dopreš do reka.
– Je l' ti nedostaje, onako, u tragu makar? – upita ga Danilo.
– Beograd? Ni u ludilu. Kad bih mogao... ne znam, kad bih mogao samo za hleb da
zaradim, ostao bih večno, čini mi se.
– Evo, možeš da im se pridružiš – pokaza Danilo glavom na dva klošara što su
sedela ispod mosta, na keju; podvrnutih nogavica, bosi i zarasli u bradu, uživali su u
zalasku sunca, pogleda uprtog u Senu, naizmenično natežući vino iz jedne flaše koju su

Crowarez
8
 Bosnaunited

skoro rasejano dodavali jedan drugom.

Crowarez
9
 Bosnaunited

...Tapkam u mestu. Danima. Preskačem kutije i ignorišem otvorene kofere na

podu sobe. Niti pakujem, niti raspremam. Sve stoji. Samo obavljam najnužnije, vezano za
tatu. Pripremam mu obroke, vodim računa o lekovima; ali, uzalud. Tata hoće da nas
oslobodi sebe. Naravno, on to vešto prikriva. Pravi se da me sluša, a svakog dana uzima
sve manje hrane; svesno se ubija. Počela sam da tripujem kako ne pije ni lekove; da
pilulu sakrije ispod jezika i posle ispljune. Možda umišljam. Možda. Rekla sam Danilu,
popričao je s njim; Marko je, podrazumeva se, sve negirao, pripisujući moju zabrinutost
uzrujanošću pred životnom odlukom (njegove reči), koju sam donela. Danilo i ja smo se
dogovarali oko eventualnog smeštaja u bolnicu, gde bi ga, makar prinudno, hranili kroz
infuziju. Složili smo se da bi to izazvalo još gore posledice. Marko u bolnici? Van svoje
sobe, bez svojih knjiga? Marko, ona sušta pedanterija, u bolničkom toaletu? U bolničkom
kupatilu? Ne, nikako.
Ne brini, dovešćemo ga Tamara i ja u red. Živnuće pored Jakova i Ružice – rekao
mi je Danilo.
Ne shvata da baš u tome leži glavna kvaka. Marko želi da što pre krenete za
nama. On vam se uklanja s puta. Neće dozvoliti da Danilo ponovi svoju žrtvu.
Juče sam mu rekla: „Tata, medicinski je nemoguće da ti nije bolje. Nećeš da se
boriš. Zar ne želiš da dočekaš unuče od mene?” Odmahnuo je rukom (sama koža i kost):
„Ne pričaj koješta. Naravno da želim. I dočekaću. Samo ti idi, ćerko, s mirom. Molim te.”
S kakvim crnim mirom?
Gde da ga nađem?
Sećam se, kad je bivalo najgore, Danilo je (uvek na kilometar udaljen od bilo kog
oblika patetike) namešteno svečanim glasom citirao svetootačku misao: „Drži svoj um u
paklu, i ne očajavaj”.
Nismo očajavali. Naprotiv. S neviđenom upornošću, s neprekidnim prilivom
snage koju smo crpli iz pete, gurali smo, kopali, svim silama smo se borili da iz njega
izađemo; dobro oprljeni, debelo oštećeni, na ovaj ili onaj način, sa teškim mentalnim i
emotivnim posledicama, nekako smo izbauljali, dopuzali do svetlosti, zaradovali se,
uspravili... i sudarili se sa iscerenim Čuvarima koji su nas raspalili čizmom posred lica,
sadistički se smejući našoj naivnosti: ovo je bila samo predstava za Gospodare Pakla,
malo su se zabavljali, zajebavali se s vama, pustili vas da se ponadate, da prekoračite
prag, sad – marš nazad. Grubo su nas šutnuli, katapultirali nas ponovo u središte mraka,
u srce tame.
Ovaj reprizni pakao ne mogu da podnesem. Niti vidim razloga zašto bih.
Bežim iz njega, bez mira u srcu.
Još tri dana. Ako oduzmem ovu noć, još dva. A ja tumaram po stanu, vucaram se
bezvoljno, odsutno, dok u meni sve vri od razgovora koje u glavi vodim s Danilom i s
tobom. Sednem, podavijenih nogu, u Danilovu fotelju, ušuškam se u ono pufnasto mekiša
ćebence, polako ispijam kafu iz velike šolje i posmatram kako se dan kotrlja niz našu
ulicu. Čekam da padne veče. Čekam svoje goste.
Jer...
„... čim se smrači i puni mesec se pojavi na nebu, eto ti zvuka...”
Eto meni glasova, ljudi, predmeta. Eto meni uspomena. Napune sobu. Do vrha.

Crowarez
10
 Bosnaunited

Pre neki dan setila sam se kako je divno mirisala moja Tičerka. Obožavala sam je.
Lepu, plavu, otmenu misiz Ristić. Na jednom času neprimetno sam otvorila kutijicu koju
sam pripremila, zatvorila je i spustila u džep. Posle sam umela da je odškrinem, tek-tek,
da mi ne iščili sva Tičerka, i osetila bih njen miris. Dobro, imala sam pet godina i bujnu
maštu. How cute, što bi rekao Sajmon.
Onda, Diznijeve slikovnice koju sam nasledila od Danila. Već je bila iskrzana, a
baš nju sam najviše volela zbog jedne drage porodične priče (porodičnog predanja,
čujem Danila kako ironično dodaje).
Priča je sledeća: Danilo ima tri godine i igra s tatom „leti-leti”. Tata dugo trupka
prstima o sto, Danilo se upiljio u njega, lupka i on, iščekuje šta će tata reći, ovaj namerno
odugovlači, „leti-leti... krava”, ispali odjednom, i podiže kažiprste u vazduh. I Danilo,
istovremeno. „Prešao sam te. Krava ne leti”, kaže mu Marko. „U knjizi leti”, reče Danilo,
ode do sobe, donese slikovnicu, u njoj nacrtana krava, kravica bucmasta, s trepavicama
dugim, podvrnutim, u lakom skoku preskače mesečev luk. Ispod su stihovi koje su mu
čitali: „Је li ovo san il' java, nad mesecom leti krava”. Pričala mi je mama kako se Marko
zasmejao, rekao: „Е, ovo menja stvar, važi ti se poen”, a Danilo sav srećan.
Poneke uspomene me, međutim, iznenade. Prebiram po njima začuđena, jedva se
prisetim da jesu moje; nisu mi ni sasvim tuđe, a opet teško ih mogu skopčati sa
emotivnim doživljajem. Gomile stvari iz naftalina nepredviđeno mi padaju na pamet.
Padaju kao kiša zvezda-padalica, blesnu u punom sjaju, tek da znam da postoje, pa
zgasnu. Gde li su se krile, u kom to kutku mozga stoje pobacane, do detalja očuvane,
neoštećene? Koja ih to sila probudi? Vraćaju mi se zato što se rastajem? Zato što znam
da ovoga neće biti kad sledeći put dođem u Beograd? Kad dođem...?
Tako dočekam ponoć, pa se premeštam za radni sto, palim kompjuter i
pokušavam da započnem... šta? Pravljenje mentalnog inventara (primenom metode
nepristrasnog istražnog postupka)? Veliko spremanje skladišta podataka o Danilu i meni
? Privremeni oproštaj? Kako god ga nazvala, treba da uobličim penastu mešavinu
osećanja, motiva, želja, događaja u čvrstu formu, da spakujem sirovi materijal krcat
značenjima (koji prethodno valja temeljno izribati, otkloniti i izbaciti na površinu sve
podrazumevajuće, dok stvari ne postanu oštre kao sečivo, oštre, jasne i precizne) u
pakete reči. A ti ćeš već znati šta da činiš s njima. Kao što si uvek znala šta i kako treba
da činiš s nas dvoje. S Danilom i sa mnom. Taktično, mudro i nežno.
Osvetljena plavičastom svetlošću monitora kao krivac zurim u kursor koji
ravnodušno pulsira u mestu (za razliku od mog srca koje čekića, kao da treba da
položim najvažniji test u životu), dok ga prvo slovo ne pogura napred, u belinu ekrana.
Ali, i moje reči tapkaju u mestu, kao logična posledica toga da mi misli tapkaju u mestu.
Samo vreme curi, ravnomerno i neumoljivo jednolično, kroz svaku pukotinu i šupljinu
tog tapkanja.
Zamišljam kako se sati odlivaju u vasionski kolektor za skupljanje protraćenog
vremena. Odakle će se možda vratiti na reciklažu. Ili neće. Ko zna? Jednom je Danilo
rekao, nešto smo pričali o razočarenjima, onako, višeg nivoa, razočarenjima u smislu
ideala, principa, razočarenjima u smislu prevelikih očekivanja od neke ideje, i onda je on
rekao, šaljivo, ali meni se to svidelo, kako je sve relativno i kako bi neko, manje alav i
zahtevan od nas, naše razočarenje lako mogao reciklirati u svoje očarenje. Da bi, zato,
sumnje i dileme trebalo zipovati i pohraniti ih negde, pa ako se posle dugog vremena
ispostavi da je u pitanju stvarno težak, nepopravljivi bedak, nešto poput idejnog
nuklearnog otpada koji ni najveći očajnik ne bi mogao da reciklira u nešto bolje,
upotrebljivije, lepše, ako zaudara na mrtvačku razočaranost, onda ih treba trajno

Crowarez
11
 Bosnaunited

uništiti. Nekim specijalnim uredajem za bespovratno brisanje sadržaja.

Volela bih da takav uređaj postoji. Volela bih da „mišem” markiram poslednjih
osam meseci, da ih „zacrnim”, i pritisnem neko vremensko „delete” dugme. Da
jednostavno nestanu, jednim potezom.
Nepodnošljiv mi je ne samo ovaj bol, već, više od toga, da gledam koliko se Danilo
promenio. Nijednom, u nekoliko proteklih meseci u kojima je slabašna nada u trijumf
pravde nestala, a odluka o kolektivnom iseljenju u London već se uveliko sprovodila u
delo, nisam čula njegovo:
– Izvući ćemo se.
(Sećam se kako mi je to rekao one zime, godinu dana pošto je mama umrla, a nas
dvoje se izgubili u magli na Kopaoniku; skončali bismo u snegu da nije bilo njegove
gvozdene volje).
Niti sam videla onaj njegov osmeh kojim nas je uvek hrabrio. Deset godina, ne
posustajući, čak i kad se sve činilo izgubljenim. Kada su ratne vesti bivale sve gore, sve
luđe i neverovatnije. Kada su protesti protiv Miloševića propadali, kad smo gubili na
izborima. Kada smo, na kraju, bespomoćno posmatrali kako nas bombarduju, i, kao da to
nije dovoljno, kao da je trebalo nešto povrh, doživeli onu noć i onaj gubitak. Vaš. I moj.
Gubitak zbog koga sam osećala dodatnu krivicu.
– Izvući ćemo se – rekao je Danilo, čak i tada.
Izvukli smo se.
I ponovo potonuli, tek što smo udahnuli vazduh.

Crowarez
12
 Bosnaunited

Sve do popodneva vetar je silovito hujao i tutnjao u vrhovima jela, raznoseći

čaršave crnih oblaka, kao otkinute olujom sa nebeskog štrika za sušenje. U „Olgu
Dedijer” je pristigao momak, koji je radio na žičari, sa vešću da su dva stuba pala i žice se
pokidale.
Negde oko tri sata sve se utišalo, kao po komandi. Danilo je rešio da krenu,
Jovana i on, ka „Konacima”. Odluku da pođu glavnim putem preinačio je kad su izašli.
Vazduh je rezao ispranom, planinskom svežinom, a netaknut sneg, ispremeštan
naletima vetra, ličio je na svetlucave peščane dine koje su vapile za otiscima stopala.
Nebo se iščistilo od crnila; beli, puni oblaci, nalik klobucima na provrelom mleku,
delovali su dobroćudno. Posle dva dana prinudnog zarobljeništva izazvanog
nevremenom, pomislio je da će im prijati duža šetnja, donjom stranom, ispod „Olge
Dedijer”, proplankom, pored šume. Onda ih je čekao uspon, omanje brdo preko puta
hotela, pa spust ka „Konacima”, gde su, sa ostatkom društva, bili smešteni. Sneg je bio
čvrst, zamrznut i prijatno je krckao pod nogama.
Na samom domaku odredišta, kada su bili pri vrhu uzbrdice, debeli, otežali oblaci
što su dotad stajali nepomično, nisko nad njima, najednom su se otvorili, kao nabrekle
bačve čiji se sadržaj sručio na zemlju; neprozirna magla ih je prinudila da zastanu
ukopani. Danilu su se ugasila čula; namah slep i gluv, našao se pred belim zidom.
– Šta je ovo, Danilo? – čuo je Jovanin uplašen glas.
– Ne brini, na planini ponekad naglo padne magla. Ići ćemo polako.
Iskusan skijaš, pokušao je da se orijentiše. Pa, do pre jedne sekunde bili su na
čistini. Znači, treba nastaviti u tom pravcu. Posle nekoliko opreznih koraka, međutim,
naleteo je na drvo, dobro se udarivši. Tiho je opsovao, trljajući čelo. Srećom, Jovana je
bila iza njega.
– Ostani tu – reče joj. – I ne mrdaj. Ne pomeraj se ni milimetar. Ni milimetar –
ponovi.
Ispruženom rukom je zamahivao u prazno, određujući, naslepo, da li je zaobišao
ivicu šumarka, uveren da se tek malo udaljio od njegovog oboda. Ali, kad se okrenuo da
povede Jovanu, oko njega je bila samo očvrsla neprozirnost. Jovana je nestala.
Desilo mu se, već dva puta, da ga planinska magla iznenadi. Doduše, nikada
ovako gusta. Ovako brza i opasna. U oba navrata dogodilo mu se na stazi, gde su se
skijaši, uz nervozan, poluuplašen smeh i viku, organizovali u lanac, držeći se jedan
drugom za štapove. Osim toga, gorska služba priskakala im je u pomoć, i sve se
završavalo uz prepričavanje anegdota, uz kuvano vino i rakiju u prvom sigurnom
skloništu gde bi se smestili. Sada je bio sa Jovanom. Bili su sami. Šanse da neko izađe i da
im da svetlosni ili zvučni signal bile su ravne nuli. Vraćale su mu se priče prekaljenih
planinara da su se ljudi, u takvim okolnostima, gubili na samo nekoliko metara od
hotela. Da su, bez obzira na upaljena svetla i dozivanja, zavarani prostiranjem zvuka,
obuzeti strahom, često išli baš u suprotnom pravcu, sve više se udaljavajući od spasa.
Danila obuze panika. Strašan predosećaj da neće naći Jovanu, skamenio mu je utrobu.
Kako je smeo da je ostavi? Šta je mislio? Kako je smeo sebi da dozvoli takvu glupu,
neoprostivu grešku? Zaurlao je:
– Jovana!!!

Crowarez
13
 Bosnaunited

Odnekud je začuo njen slabašan glas:

– Tu sam. Ne mrdam.
Učinilo mu se da nije daleko. Istovremeno, plašio se da pretpostavljena blizina
nije samo obmana koja će ga odvući na pogrešnu stranu. Osetio je da gubi glavu.
– Dovikuj mi – povika očajnički, svijajući dlanove oko usta. – Iz sve snage, Jole.
– Danilo – doprlo je opet iz neodređenog pravca.
Okretao se oko sebe, sluđen.
Tišina. Pa opet:
– Danilo!
Ovog puta učinilo mu se da zna kuda treba da se zaputi.
Nesigurno je krenuo. Njen glas, koji se gubio, pa iznebuha pojavljivao, bio je
tanko uže po kojem je hodao u belom, bezobličnom, a kompaktnom užasu koji mu je
ulazio u oči, uši i u usta. Najednom, kao da su se otvorila vrata, čuo ju je sasvim jasno. Još
korak i nazreo je njenu crvenu jaknu. Zgrabio ju je u naručje. Našao ju je. Sad, šta god da
se desi, zajedno su. Panika se momentalno povukla kao da mu je iz stomaka iščupan
ogroman čep kroz koji je, vrtložeći se, brzo iscurila. Oseti nesavladivu potrebu za
cigaretom. Paklica mu je bila u džepu, ali nije smeo gubiti ni sekund, da bi pripalio i
povukao bar jedan dim.
– Ne brini, izvući ćemo se – reče joj, trudeći se iz petnih žila da ona ne nasluti
njegov strah.
– Ne brinem ja kad si tu – odgovorila je starmalo, kao da ga teši.
Krenuli su, Danilo napred, ona okačena o njega, nogu pred nogu, mileći. Posle
nekog vremena, koje mu se činilo kao večnost, osetio je udar grane po licu. Opet su se
vratili ka šumarku. Kreću se u krug. Stao je halapljivo udišući vazduh. Gorelo mu je u
plućima. Polako, ne sme gubiti glavu. Okrenuo se za devedeset stepeni. Brojao je korake.
Osamnaest. Devetnaest. Mora da su izbili na brisan prostor. Dvadeset jedan. Dva.
Dvadeset tri. Ničega. Možda je to dobro. Ne, sigurno je dobar znak. Nastavio je dalje,
povremeno uzvikujući iz glasa:
– Еееееј!!! Eeeej, ima li koga?!
Hladnoća je prodirala do kostiju. Magla je počela naglo da tamni. Spuštalo se
veče. Vreme je isticalo. Ako nije dobro procenio smer, izgubljeni su.
U jednom trenutku noga mu je ostala bez čvrstog oslonca. Zastao je, trgnuvši se
unazad. Potom je, ne ispuštajući Jovaninu ruku, kleknuo i puzeći opipavao. Izgledalo je
da su na ivici strmine. Zažmurio je, prizivajući u svest sliku brdašca na kome su se
nalazili. Mora da su došli do spusta. Najverovatnije sa one okomitije strane.
– Skotrljaćemo se nadole. Čvrsto me drži. Jesi spremna?
– Jesam – rekla je.
Polako je približio nogu do mesta gde mu se činilo da počinje nizbrdica i čvrsto je
odupro o tle, da bi održao ravnotežu. Pokušaj je bio uzaludan: nekontrolisano su
poleteli, tek u podnožju zaustavljeni povećim smetom. Srećom, nisu bili ugruvani. Danilo
je bio uveren da su se strmeknuli do kolovoza, a da je nanos, u stvari, nagomilan
raskrčeni sneg kraj puta.
– Eeeeeeeeej – vikao je, ponovo, iz sve snage.
Nikakvog odgovora.
Bojao se da prekorače smet i izađu na kolovoz, jer je moglo iskrsnuti neko

Crowarez
14
 Bosnaunited

terensko vozilo i pokositi ih. Ali, nije bilo izbora. Opet je zažmurio da u svesti vizuelizuje
predeo i uhvati pravac. Ako su u nivou ogradenog igrališta uz „Коnаkе”, nalevo je ulaz.
Tamo. Tako treba ići. Preseći ukoso put.
– Idemo – reče. – Brzo.
Potrčao je kroz mastiljavo testo magle, vukući Jovanu za sobom. Još jedan smet.
To bi mogla biti druga strana puta. To mora da je druga strana. Prebacili su se preko i
nastavili da bazaju, upadajući u male uvale, sa otežalim nogama koje su počele da
propadaju u mekši sneg, dok nisu naišli na ravno tle. Krupno zakoračivši, Danilo zakači o
nešto i spoplete se. Nasumice opipa to nešto i shvati da je naleteo na klupu od tesanog
drveta. Srce je počelo da mu hvata ravnomerniji ritam.
– Gotovo je – reče radosno. – Tu smo, kod „Коnakа”.
Nekoliko minuta kasnije prošli su kapiju i ušli u unutrašnje dvorište. Naslutili su
svetlo u lokalu sa desne strane i oteturali se do tamo.
– Danilo – kriknulo je u jedan glas njihovo društvo za stolom.
Danilo i Jovana su stajali u dovratku, bez daha, promrzlih, od zime pocrvenelih
noseva i plavih usana, koji su čudovišno odudarali od mrtvačkog bledila njihovih lica.
– Čoveče, jesi ti lud?! Što ste izlazili iz doma?
– Bilo je čisto kad smo krenuli – odgovori Danilo, sa naporom izbacujući reči.
– A i znao je da ćemo se izvući – dodala je Jovana. Još uvek je grčevito stezala
Danilovu ruku.
Svi su se nasmejali, onim histeričnim smehom olakšanja, još u neverici da je
opasnost stvarno izbegnuta.
– Pa, da, ako Doktor kaže, tu sumnje nema... – reče Darko pomažući Danilu da joj
skine jaknu i mokre gojzerice.
Posle, dok su je lagano obavijali žamor još uvek uzbudenih glasova i toplota koja
je od stopala lizala naviše, obuzimajući joj telo neprirodnom vrelinom, utonula je u san,
šćućurena na krevetu, sa glavom u Danilovom krilu. Pre nego što je zaspala, osetila je
kako joj njen svemogući brat, najlepši i najpametniji brat na svetu, koji je, srećom, baš
njen, nežno sklanja kosu sa čela.

Crowarez
15
 Bosnaunited

...Večeras me je pokrenuo Frenkijev poziv. Javio se oko devet. Dugo smo pričali.
Našao je dve kuće, odgovarajuće, jednu do druge. Za vas i za njih četvoro. Dogovara se sa
mnom, razmatramo da li je cena prihvatljiva, kako mu je kod Peđe u birou, kako su se
Vida i on snašli. Nema snage da se javi svom Doktoru.
– Ne mogu, Joco, da podnesem što smo ih ostavili da počiste sva govna za nama.
– Ni ja – rekla sam – Svalila sam ceo teret na njega. Kao i obično. Tamara i on će
negovati Marka. Posle, treba preživeti trenutak prodaje našeg stana, treba razdeliti naše
stvari. Ne smem ni da pomislim...
– I vi prodajete?
– Da. Dogovorili smo se. Nećemo ništa zadržati. Ništa.
Dugo smo ćutali.
– Kad stižete, ti i Sajmon? Je l' ostalo, krajem nedelje?
– Da.
Ostalo je još tri dana. Spustila sam slušalicu i shvatila, noćas moram započeti
(možda i dovršiti) svoje duševno spremanje. Onda ću, očas, okončati stvarno pakovanje.
Samo da sredim haos u glavi, predmetni, predručni ću dovesti u red za nekoliko sati.
Jednom sam pročitala da je neki kritičar rekao kako Selindžer suviše voli svoje
junake (Freni i Zuija, i Bu-Bu, a Simora, ponajviše), da ih voli, ako se tačno sećam, rekao
je – više nego što bi sami Bog mogao da ih voli. Ali, šta ako su likovi zaista, po svim
kriterijumima, takve ljudske gromade da zaslužuju voljenje i poštovanje koje nadilazi
normalno? Šta, onda? Zar takvi ne postoje? Zar ne predstavljaju svetle (mada veoma
retke) primerke u rodu koji se ne može pohvaliti obiljem vrlina? Problem je u tome što
je o njima užasno teško pisati. Nemoguće, čak. Ispadne, nekako, bljutavo. Preterano
idealno. Što je grozna nepravda i neshvatljiva činjenica. Da u literaturi, na primer (kao i
u životu), bolje prolaze nitkovi, nego jedan Simor. Čak i kad uzmemo u obzir njegovu
nimalo prijatnu epizodu sa Šarlotom. Dobro, da se ne gubim previše. Asigumo ću se
gubiti, leteti kao muva bez glave, udarajući čas ovde, čas onde, jer sećanje nije sređen
hronološki niz, pa da ga lepo pozapisujem. Ono je asocijativno, vuče me s teme na temu;
da bih objasnila jedno, moram se vratiti u rikverc, začeprkati po nečem drugom,
povezanom s prvim... Na sreću, ti se odlično snalaziš u mojim skokovima i mentalnim
ekskurzijama, te mogu pustiti na volju mislima. Nek naviru i vrludaju, ja ću se samo
truditi da ih što brže pohvatam. Htela sam reći, a propos onog kritičara i Selindžera, da
odbijam (unapred) optužbu o pristrasnosti prema svom glavnom junaku. Ono što ću
pokušati da napišem o njemu, samo je žalosno osiromašenje Danilove ličnosti. Ti si mi
najbolji svedok. Najveći deo, da ne kažem – gotovo sve, o nama dvoma već znaš (kako i
ne bi, posle sedam punih godina?). Možda ćeš otkriti poneki novi detalj. Sitan, nevažan.
Kome je, onda, ovo namenjeno? Meni. Kad budem skupila na gomilu proteklih dvadeset
osam godina (nabacaću samo crtice, kao u Gestalt-testovima; pustiću da sama izvučeš
nedostajuće linije i dovršiš crtež), tek tada, iz te celine, moje izvinjenje (konačno
prevalih preko usana, pardon, konačno otkucah precizan izraz; da, ovo je, najpre i pre
svega, Izvinjenje) dobiće svoj puni smisao. Svesna sam, naglašavam, koliko je to sitna reč
spram onog što vam dugujem. Najpre Danilu. Ali, izviniti se moram (moram u smilu
unutrašnje, autohtone, najdublje potrebe), iako je on, jedne noći, tokom bombardovanja,
izričito rekao da nikada više ne želi da pričamo o Goranu. O onome šta sam učinila.

Crowarez
16
 Bosnaunited

Nikada.
Držao se toga. Od drugih sam saznala da su ga kecali na sitno; zlonamernici koji
mu ništa nisu mogli prišiti, dohvatili su se moje veze s Popivodom. Danilova sestra sa
onim... Pa još je i škartirao. Šutnuo! Kakav materijal za likovanje! Sladili se mrljom,
mojom, koja je pala na Danila.
Ne mogu poći u novi život, a da ne pokušam da objasnim. Nikome nisam ispričala
tu mučnu priču iz svog ugla. Ostala je zatamnjena, prekrivena ćutanjem. Potrebno mi je
da odmotam klupko, figurativno u smislu ove ispovesti, i pravo klupko, ćušnuto u dno
mozga koje neraspetljano stoji od leta devedeset osme kad sam sve zakuvala i zaplela...

Crowarez
17
 Bosnaunited

Shvativši, sa radosnim iznenađenjem, da je ponovo trudna, Svetlana je prvo

pomislila na Danila. Imao je četrnaest godina. Nije znala kako da dečaku, uveliko u
pubertetu, kaže da će njegova četrdesetogodišnja majka roditi drugu bebu.
– Ti mu saopšti – rekla je Marku.
Pragmatičan kakav je bio, Marko je razgovor sa sinom obavio brzo i efikasno:
– Danilo, znaš... – počeo je zatvarajući vrata od svoje radne sobe. – Imam jednu
novost. To jest, mi kao porodica. Mislim tiče se i tebe, pa... – Osetivši da se zapliće, rešio
je da stvar okonča po svom. Direktno. – Ukratko, Svetlana je ostala u drugom stanju.
Hoću reći, dobićemo prinovu.
– Pa, dobro – reče Danilo posle kraćeg razmišljanja. Nije mu to delovalo čudno.
Majku je doživljavao kao mladu devojku, naročito u poređenju sa njenim tetkastim
vršnjakinjama kojima tako nešto baš i ne bi priličilo.
– Svetlani je... da kažem, nelagodno, jer misli da bi ti smetalo.
– Ne smeta mi – reče odrešito.
– Onda smo to rešili. Svetlana! – uzviknu.
Ušla je u sobu.
– Evo, Danilo nema ništa protiv – obrati joj se Marko.
Svetlana je porumenela.
– Ne bih želela da te dovodim u glupu situaciju... da se postidiš pred drugovima...
– Uopšte mi nije neprijatno. Zašto? Ako želiš... ako želite – ispravio se.
– A ti, sine? Je l' se bar malo raduješ da dobiješ sestru ili brata – upitala ga je
meko.
– Pa, ne znam. Ne baš.
Svetlana i Marko se nasmejaše Danilovoj spontanoj reakciji.
– Priželjkivao sam, kad sam bio klinac, priznajem. Sad mi ne znači. Navikao sam
ovako.
Pomislivši da je, možda, povredio majku, požurio je da kaže:
– Ma, obradovaću se već, sigurno hoću.
Ali, njegova ravnodušnost se otopila čim je ugledao Jovanu. Devojčica je bila
sićušna, tamnoputa, sa crnom, gustom kosom koja joj se nadigla kao ćuba. Čim su je
uneli u sobu i spustili na krevet, ona se razbudila i zevnula najslađim iskrivljenim zevom
koji je namah osvojio Danila. Svetlana se nije odvajala od nje. Ako nije spavala u krevecu,
nosila ju je, na indijanski način, udobno smeštenu u mekom platnenom povezu,
priljubljenu uz svoje grudi. Osećajući toplotu majčinog tela, Jovana je bila mirna, vesela
beba koja je brzo napredovala.
Danilo se dugo nije usuđivao da je uzme. Samo bi je milovao po pahuljastoj kosi i
satima je posmatrao dok bi spavala. Kada je počela da puzi, brzinom munje, srećnik do
koga bi prvog došla, naredbodavno mu lupkajući dlanom po stopalu, smesta ju je
uzimao sa poda, uz blaženi osmeh koji je Jovana uspevala iz svakog da izmami. Bila je
naprosto neodoljiva u toj pozi kornjačice koja oslonjena na svoje ruke visoko uzdigne
glavu i nemo zahteva da bude podignuta. Premeštali su je, kao lutku, i na smenu, iz

Crowarez
18
 Bosnaunited

Markovog naručja kod Svetlane, pa kod Danila.

– Baš je gajimo kao princezu – umeo je da kaže Danilo koji joj je u svemu
popuštao. Čak i onda kada se domogla njegove radne stolice, dohvatila hemijsku olovku
i, pre nego je uhvaćena na delu, uspela da nemilice išara stranice romana koji je Danilo
tog dana čitao. Umesto da je izgrdi (ta, oskrnavila je njegovu svetinju!) Danilo je mirno
konstatovao:
– Biće naučnik, nema šta. Vuku je knjige.
Sa svoje tri godine, crnim loknama i majušnim usnama poput kljunića, umiljata i
brbljiva, Jovana je uveliko bila princeza porodice Rakić i miljenica Danilovog društva.
– Vidi malu Širli Templ – govorio je Danilo blistajući od ljubavi. – Toj, bogami,
niko neće stati na put.

Crowarez
19
 Bosnaunited

...Početak mog svesnog života obeležio je Danilo.

Do četvrte godine svet je za mene predstavljao razlivenost (približno bih to
mogla opisati kao osećaj da sam ja bila u svemu i da je sve bilo u meni; vrtim se u krug,
ali za sobom povlačim i zidove, ili ogradu dvorišta, pa i celo nebо; zažmurim, ničega
nema, otvorim oči, stvari se vraćaju na svoje mesto) u koju, poput čupavaca iz kutije
(nikako zastrašujući, jednostavno nenadani) upadaju različite osobe i nižu se događaji
čiju uzročno-posledičnu vezu još uvek ne razumem. Ali, u meni nema nikakvog straha.
Ušuškana u ljubav, svaku promenu prihvatam radoznalo, od svakog očekujem nešto
lepo. Ni od čega mi ne preti opasnost. Svet je divno mesto u kome me svi vole. Najviše,
mama, tata i Danilo. Ponekad padnem, ili dobijem bocu, ponekad sam bolesna, ali ružne
stvari se događaju retko, pre nego što zaplačem ili se sneveselim, tu je zagrljaj, sigurne,
zaštitničke tatine ili tople mamine ruke, poljupci koji pljušte po mojim obrazima,
Danilova brada kojom me škakolji po vratu.
Zatim, jedan oštar, dubok rez.
Danilo je otišao na svoj prvi, duži put.
Kada sam instinktom male životinje nanjušila da laka uznemirenost koja je tih
dana zahvatila kuću i Danilovo pakovanje znače da se dešava nešto važno, što me jako
dotiče, a za šta me niko ništa ne pita, kada sam na dan polaska videla veliki ranac i
mamu kako ga dugo ljubi, zgrabilo me je neko jako, nepodnošljivo osećanje (bol i užas,
istovremeno), zbog kog sam zaplakala slonovski krupnim suzama.
Danilo je bio središte mog sveta. Drugoj deci je nedostajala majka; moja je uvek
bila uz mene, pa nisam imala razloga da za njom čeznem. Ali, bez Danila živeti nisam
mogla. Jedva sam izdržavala vreme da se vrati iz škole. Čim bih začula njegove korake u
hodniku, jurila sam da mu se iz zaleta bacim u naručje. Onda je počinjao moj teror. Ako
čita, ja mu se ugnezdim u krilo. Ako piše, sedam do njega, uzimam papir i olovke da
kobajagi i ja pišem. Ako se uzjogunim s jelom, jedino Danilo može da me privoli da
otvorim usta i gutam. Ako se tušira, lupam na vrata, dozivam ga, dok se on ne oglasi kroz
smeh, 'ajde, Jole, budi razumna, pusti me malo. Ako hoće da izađe s drugovima,
razrađuje se čitava taktika kako bi umakao neopaženo. Gnjavila sam ga, bila sam
nesnosna. Pravi krpelj.
Kada sam, ponavljam, naslutila, osetila, valjda, da Danilov odlazak znači nešto
više od privremenog nestajanja iz kuće, bacila sam se na njega, užasnuta mogućnošću da
ga izgubim:
– Nemoj ići. Nemoj – počela sam da ga vučem za nogavicu. – Nemoj me ostaviti!
Nemoj, molim te!
Prvi put nije našao načina da me zamaje i smiri. Mama je uspela da me nekako
otrgne od njega. Podigla me je (bacakala sam se i borila), rukom mi privila glavu na
svoje rame i rekla mu:
– Hajde, sine. Brzo.
Čula sam korake, bravu.
– Pusti me – vrisnula sam, iskobeljala se i potrčala na terasu. Čučnula sam
obuhvatajući rukama stubiće kroz koje sam videla Danila:
– Baaatooo!!!

Crowarez
20
 Bosnaunited

Okrenuo se.
Visok (iz moje perspektive Liliputanca delovao je kao Guliver), sa grivom
kestenjaste kose oko lica, obasjan suncem, poslao mi je poljubac, dunuvši ga s dlana ka
meni i zamakao za ugao Topolske.
Cmizdrila sam i cvilela ceo dan. Kao pseto koga voljeni vlasnik udari preko
njuške, a da ono ništa nije zgrešilo. Posle, suze su usahle, ali se tuga nije smanjivala.
Samo je prešla u pasivni oblik. Sedela sam pod stolom u maminom ateljeu, ništa ne
radeći. Nisam htela da crtam. Niti da prstima meljem boje iz tuba. Ono što sam do tada
najviše volela, više me nije interesovalo. Niko i ništa nije moglo da zameni Danila. Svet
bez njega bio je hladan, siv, bljutav. Otegao se u nedogled; dug, uzan, prazan, slabo
osvetljen hodnik.
Svega se jasno sećam. Jasno kao da mi se upravo dešava. Žao mi je što nisam
kadra da to pretočim u reči. Ni danas. Osećanja ne staju u pojmove. Ona ih uveliko
nadilaze. Dečija osećanja koja plutaju po moru neodređenosti, neoformljene svesti,
nedokučenih vremenskih i prostornih kategorija, još su intenzivnija, jer ne mogu da se
uliju čak ni u te slabašne pojmove, da prelivanjem u njih donesu kakvo-takvo olakšanje.
Tuga i mračna, najmračnija čamotinja koje su me celu obuzele, povukle su,
zauvek, granicu između Sveta i Sopstva. Ja sam ona koja patim, neizdrživo i predugo; sve
drugo stoji naspram.
Posle mesec i po dana (za mene – posle večnosti), mama ulazi u sobu, smešeći se,
proverava jesam li budna.
– Sad ćeš se mnogo, mnogo obradovati – rekla je, nastojeći da me pripremi.
Trljala sam lice, još pospana.
– Da ti kažem zašto?
Oči su joj bile vesele, radost je vrcala iz njih.
Srce je počelo da mi lupa. Osetila sam.
– Došao je naš Daniluška.
Oslanjam se na lakat, brada mi podrhtava, gledam je, a ne mogu ni reč da izustim.
– Uđi, sine – kaže mama.
Danilo se pojavljuje iza nje. Pokrivam se frotirskim prekrivačem preko glave i
počinjem da jecam. Šok je bio prejak.
Pažljivo je sklonio prekrivač:
– Nećeš da poljubiš svog brata? – upitao me je.
– Ne mogu – odgovorila sam kroz suze, iskidana protivrečnim osećanjima.
– Dobro, ja ću tebe.
Nadvio se nada mnom. Ispružila sam ruke, uronila u njegove. Sve se, naoko,
vratilo na svoje mesto. Samo što pouzdano znam da se od tada u mene ugnezdilo
nepoverenje; izgubila sam rajsku nevinost; izdvojila sam se iz mirne razlivenosti
ispunjene ljubavlju. Svet se nepovratno raspukao; ja i Drugo, stali smo na malo
odstojanje.
Sedam godina kasnije, umrla je mama. Onaj deo koji je već bio formiran kao Ja,
moj život, zapravo, prepolovio se nadvoje. Vreme protiče, ali taj odnos se ne menja u
korist novih događaja.
Mamin deo će zauvek predstavljati polovinu svega...

Crowarez
21
 Bosnaunited

10

Ako se izuzmu klasični propratni efekti revolucionarnog zanosa (lepršav

eufemizam za teror) – masovna streljanja u Beogradu, odmah po oslobođenju, i čuvena
„pasja groblja” o kojima se u potaji šaputalo – osnivanje logora Goli otok, bio je Titov
najsuroviji čin. Posle tog ekscesa, ideološka represija ni izdaleka nije bila tako agresivna
i sveprisutna kao u Sovjetskom Savezu i njegovim satelitskim zemljama.
Ohrabren Maršalovim neskrivenim i neiscrpnim hedonizmom, partijski vrh se
brzo prepustio zadovoljstvima zapadnog načina života. Narodu su, sledstveno, udeljene
mrvice sa stola.
U godinama šezdesetim i sedamdesetim, Jugoslavija je lagano uplovila u zaumni
sistem državnog uređenja. U toj kardeljevskoj zavrzlami, udaljenoj od zdravog razuma
koliko Severni od Južnog pola, u tom terminološkom i stvarnosnom zamešateljstvu
pluralizma samoupravnih interesa koji se ostvaruju kroz inicijative saveza socijalističkog
radnog naroda, a kroz društvenu formu samoupravnih zajednica, u tom lavirintu
OOUR-ova, ZUR-ova i drugih ova, svako je našao svoju lagodnu zavetrinu.
Bio je to uspešan koncept prividne normalnosti.
S vremena na vreme, Maršal bi se trzao iz letargije (i on je, avaj, podlegao
neumitnim zakonima prirode, te je stario), da malo prodžara partijske redove, vodeći
računa da i u takvom, povremenom deljenju packi, uspostavi proporcionalnost
hrvatsko-srpske krivice i održi osetljivi balans između dva najveća, potencijalno
najopasnija naroda u nategnutoj koncepciji bratstva i jedinstva; odjeci Brozovih
intervencija, bilo verbalnih, sa govornica partijskih kongresa, ili izloženih u formi
pisama, koje je poput papske bule povremeno izdavao, u talasima bi se spuštali do baze,
izazivali komešanja i kadrovske rokade po partijskim ćelijama, ergo, po preduzećima i
ostalim organizacijama društva, pa bi opet sve leglo. Talasi bi se izglačali, reka povukla u
korito, i uz manje štete, život se vraćao u ustaljenu kolotečinu, dok bi Maršal Tito
nastavio da se šepuri u beloj uniformi, koja je lagano prerastala u nakićenu cirkusku
odeždu, postajući sve deblji i senilniji, što je uglavnom praćeno sa zebnjom.
Titova dugovečnost bila je postulat očuvanja Jugoslavije. Očuvanja privida
normalnosti. Stoga, želje da poživi preko biološki mogućih granica, nisu bile sasvim
lažne.
Tokom dve svoje najuspešnije decenije, taj nenadmašni amater koji je nadigrao
mnoge profesionalce, postigao je ono o čemu danas najveći marketinški stručnjaci
sanjaju i oko čega lupaju glavu – brendirao je sebe na svetskom tržištu. Magične reči
„Tito-Jugoslavija” njegovoj zemlji su širom otvorile sva vrata.
Maršal Broz obilato je iskoristio tu poziciju; putovao je više od bilo kog poznatog
državnika.
Počeo je skromno i u krugu porodice, kako su to okolnosti već nalagale, kratkim
vizitama Poljskoj, Čehoslovačkoj i SSSR-u, četrdeset pete, a Bugarskoj, Rumuniji i
Mađarskoj četrdeset sedme. Raskid sa Staljinom kao da je oslobodio Brozov
avanturistički duh. Posle kratkotrajne izolacije zemlje, već pedeset treće čini prvi prodor
ka Zapadu, boravkom od pet dana u Velikoj Britaniji, a naredne godine u Turskoj i
Grčkoj. Ubrzo je došao do zaključka da se dandva provedenih u pregovorima,
razgovorima, uz protokolarne večere ili ručak (kao što je striktnim rasporedom bivalo
predviđeno u Saveznoj Republici Nemačkoj, Holandiji, Norveškoj ili Austriji) ne mogu

Crowarez
22
 Bosnaunited

računati u prave, plodotvorne državne kontakte. Stoga je uveo i održavao praksu

rođačkih poseta. Dugih, toplih, koje čoveku daju priliku da da'ne dušom, da malo obide,
vidi i upozna dotičnu zemlju, kao da je u nju pozvan ne iz političkih, već iz razloga dublje
prirode – da bi prikupio građu za obimnu, naučnu studiju o istoriji naroda koje je
upoznavao, i to od paleolitskog doba do današnjih dana.
Nameračio se na zemlje gde se takva državnička bizarnost tumačila kao
prijateljski gest, pa je zaređao po Indiji, Burmi, Šri Lanki, Etiopiji, Sudanu, Kambodži,
Angoli, Tongu, Egiptu, Obali Slonovače, Pakistanu, Jemenu, Severnoj Koreji i Kini, gde je
boravio po mesec dana; čak dva i tri, ako bi uspeo da uglavi posete tako da nekoliko njih
izjedna naniže.
Sledstveno Maršalovim odisejevskim hirovima, nekoliko puta godišnje
Jugoslaviju bi drmala putna groznica. Cela populacija posredno je učestvovala (ili bivala
primorana da učestvuje) u Titovim turnejama. Nastala bi strka koja se od vrha vlasti
širila u partijske ćelije. Na dugim partijskim sastancima, u teško zadimljenim
prostorijama, do duboko u noć se proradivao „materijal”. Ništa nije smelo biti
prepušteno slučaju. Vremenom su se drugovi uhodali, a tenzija se snizila na podnošljiv
nivo. Da, napetosti je uvek bilo (čovek nikad ne može biti stoprocentno siguran da će
baš sve ići kao po loju), ali smanjila se, zahvaljujući neumornosti kojom je Broz planirao
i u delo sprovodio svoju najdražu predsedničku aktivnost.
Pošto je ponavljanje majka znanja, ikonografija opraštanja i ponovnog susreta sa
Predsednikom vremenom se kanonizovala i petrifikovala, ne ostavljajući mesta za bilo
kakve improvizacije.
U pratnji crnih limuzina Tito kreće iz Belog dvora u otvorenom „ševrolet”
kabrioletu; špalir pionira s crvenim maramama, omladinaca, radnih ljudi i građana,
opskrbljeinli zastavicama, poređan je duž cele trase. Ushićeni usklici, zastavice lepršaju,
usta razvučena do iza ušiju, Maršal odmahuje, rečju, obostrano izlivanje emocija u
kojima se dave i Broz i odani mu podanici. Potom sledi splet narodnih igara koji se
izvodi na peronu, ispred „plavog voza”, ili na doku uz koji je privezan „Galeb”,
neposredno pred ukrcavanje. Prinosi mu se pogača i so, Tito se domaćinski laća da obavi
običaj, kako se valja, razbija uštogljenost nekom od prigodnih pošalica koje je sipao kao
iz rukava, ulizički osmesi kamarile, drugarici Jovanki se uručuje buket cveća koji ona
prima s majčinskom nežnošću i, konačno, polazak. Ukratko, to je bilo to. Pri povratku,
isto. Opet splet narodnih lgara, so i pogača, nova dosetka osveženog, raspoloženog
Broza, još širi osmesi kamarile, buket za Jovanku, egzaltirani špalir do Užičke. Usledio bi
mali predah, pa Jovo nanovo.
Tokom dugotrajnih, egzotičnih turneja, u trenucima relaksacije, shodno lokalnim
prilikama i običajima, Broz je jahao kamile, rasne konje i slonove, menjao turbane,
fesove, kaubojske šešire, arapske marame i sombrera, talambasao u čudnovate
instrumente, đipao u ritmu s pripadnicima kakvog afričkog plemena, pio čaj u
raskošnom belom šatoru razapetom specijalno za dragog gosta nasred pustinje, mazio
tigra ispred rezidencije cara Haila Selasija (demonstrirajući, ujedno, svoju neustrašivost
i ljudsku toplinu kojom kroti i divlje zveri), prisustvovao raznovrsnim paradama i gala
večerama. Dok je u večernjem „Dnevniku” budno pratio iscrpne izveštaje o Maršalovim
raznovrsnim aktivnostima, narodu je u grudima srce raslo kao kvasac od sreće što se
drug Tito tako lepo i prijatno provodi (kako je on ushićeno govorio) „u stranim, a nama
tako bliskim zemaljama”.
Na svoj poslednji put, u večna lovišta, Josip Broz je dolično otpravljen. Pogrebu je
prisustvovala najjača politička postava onog doba, svetski državnički dream team;

Crowarez
23
 Bosnaunited

predstavnici najviših sakralnih vlasti, duhovnici, krunisane glave i premijeri. Posebno

dirljiv i nezaboravan bio je gest američkog predsednika Kartera koji je, zbog
sprečenosti, kao ličnog zastupnika, delegirao svoju devedesetogodišnju mamu.
Titova sahrana stavila je na probu spremnost političkog vrha Jugoslavije da sve
dotadašnje umeče organizacije ispraćaja i dočeka pred celim svetom i pred stotinama
upaljenih kamera koje su pratile svaki trenutak ceremonije, prezentiraju na najbolji
mogući način. Pokazalo se da su decenijske probe urodile plodom. Uspešno je primljeno,
smešteno i nazad otpravljeno dvesta devet delegacija iz sto dvadeset sedam država.
Uglavnom, pogreb je, kao i sve drugo u Titovom životu, bio lažan i velikim delom
improvizovan; na brzinu upriličena za visoke goste, ceremonija je obavljena s praznim
kovčegom koji je spušten u nedovršenu grobnicu, privremeno zatvorenu imitacijom
mermernog bloka, koji se nalazio na posebnim točkovima.
Ako postoji onaj svet, Joška je celu tu paradu zadovoljno posmatrao, s
prepredenim osmehom na licu.
Opskurni život završen je velikom obmanom.
Kada je zavesa spuštena, a visoki gosti napustili Beograd, počeli su celonoćni
radovi na Titovoj grobnici. Službeni i stvarni pogreb je obavljen u prisustvu državne
komisije; teška, masivna mermerna ploča, bez ijedne oznake, sem njegovog zlatom
ugraviranog imena, konačno je nameštena i zacementirana.
Ubrzo, koprena obmane počela je da se cepa, pokazujući svoje neprivlačno
naličje.

Crowarez
24
 Bosnaunited

11

Danilovi roditelji su kroz socijalizam prošli kao kroz bušan sir – neoštećeni i
nedirnuti. Živeli su u velikom stanu koji im, čudom, nije bio konfiskovan. Doduše, čudo
je imalo fizičko ovaploćenje u drugu Belom, jednom od glavnih udbaša. Njega je, u vreme
komunističkog predratnog ilegalisanja, nekoliko puta skrivala baba Ruža, Markova mati,
sve psujući i grdeći ga što se „nе mane ćorave rabote prepravljanja sveta”. Drug Beli
(kršteno ime Milovan) bio je baba-Ružin dalji rod, poslat u Beograd na studije prava.
Studije su mu išle traljavo, ali je u komunističkoj hijerarhiji, shodno njegovoj slepoj
poslušnosti koja se temeljila na bezrezervnoj veri u nepogrešivost druga Staljina i snagu
boljševičke partije, munjevito napredovao.
Kod rođake je našao sigurno utočište za nuždu; Ruža je bila obrazovana, ugledna,
otresita žena koja je uspešno nastavila poslove svog upokojenog muža Vlaste Rakića. Po
njegovoj smrti, sve do rata, Ruža, od milošte u braku zvana Ružica, a u javnosti poznata
pod nadimkom Gazdarica (jedna od retkih pripadnica lepšeg pola koja je u predratnom
Beogradu sama terala auto), nastavila je da vodi preduzimačke poslove. Firmu je,
navodno, preuzeo njen brat (pošto se ženska čeljad po zakonima i shvatanjima serbskim
nisu smatrala sposobnom za aktivnost koja zahteva upotrebu moždanih vijuga), ali su
majstori dobro znali ko, zapravo, vodi glavnu reč. Poštovali su je i pomalo zazirali od
njenih nenajavljenih obilazaka gradilišta. Banula bi, skinula svoj obavezni šešir, odložila
ga na sedište kola i kretala u vizitu. Vešto se uspinjala po nedovršenim zgradama, rukom
pipkala zidove (kao da na svoj, ženski način, natprirodnim metodom proverava njihovu
debljinu i solidnost), dlanom prelazila preko ragastova i drvenarije, odmeravala širinu
gazišta na basamacima, uvek s ponekom umesnom primedbom.
– E, bre, Milovane – govorila je budućem drugu Belom – ne možeš školu da
završiš, a hoćeš da rušiš vlast. Jesmo moj pokojni Vlasta i ja, jesmo mi ta buržoazija
protiv koje ustaješ? Koga je on ugrozio, nesrećnik? Dom za siročad sazidao i gradu
poklonio. Koga je on izrabljivao? Mrava nije zgazio za života, hlebom hranio tolike
porodice. Nije, sinko, eksploatacija ako je čoveku posao. Nit je svako sposoban za sve.
Ostavi se tih gluposti, dohvati se fakulteta, ispite polaži, a ne da se smucaš okolo k'o
zgubidan, i da te juri policija.
Bogoradila je, ali ga je skrivala, po potrebi, sledeći svoj duboko urođen instinkt
familijarne solidarnosti.
Posle rata, drug Beli je sprečio ukaz o potpunoj konfiskaciji imovine Rakića.
Oduzeta im je fabrika za proizvodnju cigala, nekoliko placeva iznad Cvetkove pijace,
kuća na Dorćolu i dva stana u trospratnici koju je Vlasta sazidao za svoju porodicu.
– Stan u kome je Ruža Rakić, ostaviti – naredio je kratko.
Niko se nije usudio da mu protivreči. Početkom pedesetih, kada je umro, stvar je
bila već zaboravljena.

Svetlana i Marko su o Titu govorili slobodno, podsmešljivo-zajedljivo i vrlo

ležerno, ne strepeći ni za časak da bi se Danilo negde, na nepriličnom mestu, mogao
izreći ili nešto od toga ispričati u školi i navući im bedu na vrat. Uzimali su zdravo za
govoto da je njihov sin pametno i razborito dete, kome ne treba davati posebna uputstva
zа vladanje van kuće.

Crowarez
25
 Bosnaunited

Svetlana se, kao slobodni umetnik, nikad nije partijski organizovala. Poštujući
prećutnu prisilu, Marko je bio prinuđen da to učini zbog posla. Kao što su po mnogo
čemu odudarali od svog vremena, živeći po merilima koja će biti prihvaćeni decenijama
kasnije, na neverovatan način su se ubrzo oslobodili bilo kakve veze s Komunističkom
partijom. Bio je to veliki uspeh, kada se ima u vidu da je Marko uvek zauzimao
rukovodeće položaje. Uz dokaz, lažiran od strane najboljeg prijatelja, da boluje od
alergijske astme na duvan, uspeo je da ubedi drugove da ne može i ne sme boraviti u
zadimljenim prostorijama.
– Ja, druže – rekao je sekretaru partijske ćelije – mogu da prisustvujem
sastancima, ali da se zabrani pušenje.
– Pa i drug Tito puši – reče prkosno jedna čistačica.
Nastala je neprijatna tišina.
– Ne kažem ništa protiv pušenja, u načelu. Samo, ja to ne mogu zdravstveno da
izdržim. Ako se usvaja, neću dolaziti na sastanke. A član mogu ostati – predloži Marko
solomonski izlaz iz nelagodne situacije.
Začudo, usvojeno je.
Uspeo je da, tako, otkloni svaki trag Partije iz Svetlaninog i svog života.
U ponečemu je bračni par Rakić, međutim, ličio na svog predsednika, Maršala
Tita. Imali su jednu zajedničku strast. Putovanja.

Crowarez
26
 Bosnaunited

12

Svetlanina i Markova nisu, naravno, bila tako pompezna kao Brozova. Prevozna
sredstva, korišćena na njihovim porodičnim ekspedicijama, menjala su se srazmerno
porastu standarda.
Vrstan inženjer (poput svog oca Vlaste, koga je i čuveni Miloš Savčić angažovao
na svojim najvažnijim projektima), Marko je gajio najdublju veru, ne u komunizam, kako
bi se od mladog čoveka u Federativnoj Narodnoj Republici Jugoslaviji dalo očekivati, već
prema naučnom, tehničko-tehnološkom progresu. To je bila njegova suštinska religija.
San o pouzdanom, lepo dizajniranom automobilu, kojim će jednom upravljati, nije ga
napuštao od mladićkog doba. U međuvremenu, zadovoljavao se onim što je mogao sebi
priuštiti.
Najpre, pre nego što su Danilo i Jovana postojali, njihovi budući roditelji, tada
mlad bračni par, prokrstarili su jadranskom obalom, od Kotora do Rovinja, na
Markovom „java” motoru od 750 kubika.
Od prve uštede, kombinovane s kreditom, kupili su „fiću” kojim su obišli severnu
Italiju, Austriju i Švajcarsku. Nekoliko godina kasnije, tamnoplavim „princem” (kako se
„fijat NSU”, popularno nazivao) obavili su dug put po Francuskoj (u Španiju pod
Frankom, Svetlana nije htela da ide), Holandiji i Grčkoj.
Na izmaku šeste decenije prošloga veka, Marko je prodao nemačkoj firmi jedan
svoj patent i dobijeni novac uložio u crveni „audi”, otmene linije, sa svetlosivim,
velurskim presvlakama, koji ih je verno služio više od dvadeset godina. Bez bitnije
popravke, dočekao je da se u njemu, februara hiljadu devetsto sedamdeset pete, iz
porodilišta doveze Jovana.

Crowarez
27
 Bosnaunited

13

U atmosferi uravnilovke, duhovne, kreativne i svake druge vrste, u snažnoj

antiindividualističkoj klimi kakva je u Jugoslaviji vladala posle Drugog svetskog rata,
premda ništa nisu radili namerno i uz prkos, već isključivo sledeći urođeno osećanje
samosvojnosti, Marko i Svetlana Rakić su delovali čudno i živeli u dobrovoljnoj
izopštenosti iz diktature masovnosti tog vremena. Po mnogo čemu upadali su u oči –
družili se sa boemima, slikarima i mladim piscima, drugačije se oblačili, poštovali i gajili
vrednosti veoma različite od propagiranih.
Dok je nacija, u zanosu, gledala prenose ili učestvovala u sletovima i paradama,
Danilovi roditelji su ignorisali narodno ushićenje.
Pa, neko će morati da plati ovo gubljenje vremena – rekao bi Marko, iznervirano
gaseći televizor, iz koga je treštao prenos prvomajske proslave. – Malo li je bilo
Hitlerovih masovki, nego smo požurili da pravimo socijalističku varijantu. Budi bog s
nama – dodao bi ljutito, odlazeći u sobu da radi.
Na slikama iz porodičnog albuma koje je Jovana često gledala, njeni roditelji su
vitki, mladi, i doterani na sasvim moderan način. Svetlana se nikada nije tapirala, niti je
pravila smešne, bogato nalakirane, našušurene frizure koje su delovale kao kalpaci i
ženama davale znatno stariji, začuđeno-strog izraz lica. Sa puštenom, ravnom,
raskošnom kosom ili sa konjskim repom, u haljinama krajnje jednostavnog kroja, u
uskim, tri-frtalj pantalonama i očaravajuće ženstvenim bluzicama sa čamac-izrezom, bez
rukava, u ravnim baletankama, dugim, mekim, štrikanim džemperima preko zvonastih
sukanja ili kraćih, koje su pratile liniju kukova i tek otkrivale njena lepa kolena, sa
naočarima za sunce mačkastog oblika, neverovatno slična Odri Hepbern, Jovani je
delovala kao da ovog trenutka može zakoračiti na ulicu i napraviti pometnju, ravnu onoj
koju izazivaju osobe sa urođenim smislom za lepo, za kojima se nehotice okrećemo i u
najvećoj gužvi.
Marko je negovao engleski, opušten i udoban stil. Nosio je malo šire pantalone s
faltama, sakoe od tvida ili somota i lepo skrojene kapute koje je kupovao u inostranstvu.
Zahvaljujući njegovim nacrtima i pravljenju delova nameštaja, skladno
ukomponovanih sa starim policama za knjige, baba-Ružinim komodama, bidermajer
foteljama, trpezarijskom, zastakljenom vitrinom, masivnim stolom od orahovine, sa
stolicama tapaciranim plišem koje je Gazdarica svojevremeno naručila iz Venecije,
izbegli su uniformnost kombinovanih soba kupovanih na kredit; dom im je odisao
udobnošću i praktičnošću. Od celokupnog Svetlaninog nasleđa, po ranoj smrti njenih
roditelja, bez mnogo premišljanja, kupili su frižider marke „Ignis”, zaobljenih ivica, sa
trbušastim vratima, u kome su, u oskudici s kraja pedesetih godina, mogli da drže samo
poneko jaje i mleko. Prvi su u susedstvu imali televizor i stereo gramofon na kome su se
uvek vrtele ploče s klasičnom ili džez muzikom. Sa svojih putovanja redovno su donosili
novotarije – fritezu, električne cediljke za sok, mašinicu za brijanje i preteču današnjeg
multipraktika, nekakvu glomaznu, ali korisnu spravu za njihov način kuvanja. (Otkrivši
čari mediteranske kuhinje, Svetlana je spremala jednostavna, lagana, a čarobno ukusna
jela, sa puno salata, u kombinaciji sa najčudnijim spektrom travki i začina, u vreme kada
su beli i crni luk, uz mleveni biber, alevu papriku i „vegetu”, u Srbiji bili jedini poznati i
priznati dodaci jelima).
Osim spoljnih znakova različitosti, u porodici Rakić vladao je neuobičajeno

Crowarez
28
 Bosnaunited

izražen etos rada. Danilo ih iz detinjstva ne pamti kao ozbiljne, smrknute ljude, pune
problema, koji po povratku iz preduzeća ručaju, prozbore neku i utonu u popodnevni
odmor. Njihov zajednički obed je proticao veselo, u živom razgovoru. Onda bi Marko
orno odlazio u radnu sobu, uvek okupiran proračunima i svojim izumima (od prodaje
njegova dva patenta oni su više nego sjajno poživeli nekoliko godina), a Svetlana se
povlačila u svoj atelje, sve do večernjeg okupljanja oko stola.
Između njih, uvek zauzetih, blagih i bez vaspitačkih pretenzija u smislu prinuda,
zabrana i ograničenja, Danilo je rastao u nesputanoj slobodi, zbog koje je lako mogao
postati razmaženo, raspušteno dete. A on je bio sve, samo ne to. Svetlanina i Markova
uznemiravajuća neobičnost udruženo se slila u njega; bio je znatiželjan, radan i
talentovan. Što je najvažnije, sve tri prednosti umeo je do kraja da iskoristi.

Crowarez
29
 Bosnaunited

14

Šezdeset osme, kada je buknuo studentski protest, vrlo brzo ugašen Titovim
ulizičkim obraćanjem studentima, Danilo je završavao drugi osnovne. Bilo mu je nejasno
zašto njegovi roditelji pobunu doživljavaju sa bledim entuzijazmom i priličnom
skepsom.
Danilu su prizori demonstracija na TV-u bili uzbudljivi. Ne shvatajući o čemu je,
zapravo, reč, srcem se stavio na stranu pobunjenika, po istoj logici kojom je redovno
birao da bude poglavica Bik Koji Sedi, kada bi se u parkiću igrali Divljeg zapada.
Studenti, zabarikadirani na fakultetu, činili su mu se kao odvažno indijansko pleme,
suprotstavljeno mnogo jačoj sili. Igranje Kozaračkog kola u koje se, u znak okončanja
protesta, sa studentarijom uhvatio i sam Maršal Broz, Danilo je preveo na svoj jezik –
bio je to ritual sličan pušenju lule mira u indijanskom vigvamu. Zato nije razumeo zbog
čega je njegov otac natmureno rekao:
– Vidi šta radi maher prevejani. Sludeo je dečurliju, a sad će pritegnuti dizgine u
Partiji, da će se pušiti.
Posledice šezdesetosmaškog potresa ubrzo su postale očite. Maršal, već zašao u
godine, osetio je strah od mladih. Valjda mu je, uljuljkanom u pomisao o bezgraničnoj
ljubavi koju prema njemu oseća narod, tek tada doprlo do svesti da nije večan. Uplašen
da bi se pobune mogle ponoviti, izveo je efikasan, egzemplarni obračun sa hrvatskim
maspokom i srpskim liberalizmom. Primenjujući uvek uspešan sistem – zavadi, pa
vladaj, izvršio je rascep u nacionalnim rukovodstvima, isključio sve potencijalne
„nosioce promena”, da bi, nakon višednevnih razgovora u Karađordevu, krenule dalje
sukcesivne čistke po Partiji (slučajno ili ne, tek u Karađorđevu se, nekih dvadesetak
godina docnije, odigrao poslednji čin srpsko-hrvatskih, Tuđmanovih i Miloševićevih
pregovora o rasparčavanju teritorija Brozove Jugoslavije). Sedamdesete godine
dvadesetog veka Jugoslavija je načeta kao država u kojoj je zavladala gerontokratija.
Ipak, istini za volju, nije to bio surov obračun. Partijska isključenja, ukori, gubitak
radnog mesta i vrlo udoban status disidenta, bilo je najstrašnije što se pojedincima
događalo. U zemlji gde su udbaši, penzionisani generali i žigosani „otpadnici” društva,
navodni „neprijatelji naroda”, komotno sedeli zajedno u „Maderi” ili „Mažestiku”,
bistreći kadrovsku politiku u fudbalskim klubovima, biti disident i nije predstavljalo
naročitu žrtvu. Isti sastav ljudi (najblaže rečeno – čudnovat), dijametralno različitih
društvenih pozicija, činio je malu, odabranu publiku pred kojom su se, s vremena na
vreme, u Klubu književnika odigravale čuvene imitacije Tita. U kasne sate, naime,
kelneri su navlačili zavese na ulazu u jednu prostoriju, i počinjala je urnebesna
predstava, zasnovana na persiflaži Maršala. Po pouzdanom svedočenju, jedan pesnik,
sumnjive disidentske reputacije (najverovatnje kentaurska ličnost,
tajno-udbaš-a-javno-disident), do suza je zasmejavao povlašćenu publiku maestralnim
podražavanjem Titovog specifičnog govora, koji nije nalikovao nijednom postojećem. Uz
to je perfektno skinuo i Brozovu karakterističnu pozu sa cigaršpicom, koji je ovaj držao
na neobičan, pompezno smešan način. Predstava bi trajala dva, tri minuta. Onda bi se,
veli respektabilni svedok tog vremena, posle burne, karnevalske veselosti i grohotnog
smeha, plišane zavese razgrtale, i nastavljao bi se uobičajeni, restoranski život.
Bile su to, doduše, jednočinke za malobrojne i povlašćene. Ali, smejati se, u sred
Beograda, na javnom mestu, svome Vođi u brk? Nekažnjeno? U društvu Titovih

Crowarez
30
 Bosnaunited

generala? U prisustvu udbaša? I, pri tom, graditi svoju tragičnu životnu priču na
nekakvom paklu disidentskih godina?
Činjenice govore suprotno. Javni protivnici Brozovog režima, osim nekoliko
časnih izuzetaka, živeli su pristojno. U najmanju ruku. Poneki, vrlo luksuzno. Objavljivali
su, doduše uz male peripetije, sabrana, odabrana i izabrana dela. Baškarili se u svojim
stanovima i kućama koje su dobili kao zaslužni umetnici. Ako nisu mogli u Srbiji, filmove
bi snimali u Sloveniji ili Hrvatskoj. Sarađivali po televiziji, časopisima i novinama,
koristeći pseudonime, da se, tobože, Vlasi ne dosete. Teško da bi takvo detinjasto
lukavstvo moglo proći i kao učenička šala ispred nosa vremešnog gimnazijskog
profesora, a kamoli u zemlji gde se ponosno isticalo kako je „UDBA naša sudba”. Veoma
živahni i čili, takvi disidenti dočekali su raspad Titove tvorevine i zdušno se uključili u
nacionalno osvešćivanje naroda. Glatko su promenili uloge i strane, kao u dobro
uvežbanom komadu skromne produkcije gde malobrojni glumci, pukom promenom
kostima iza scene, sa dve, tri dodate rekvizite, lepljenjem ili skidanjem lažne brade i/ili
brkova, lažnog mladeža, gustih obrva i malo popravljenom šminkom, „uleću” u drugi lik,
pa poletno izlaze na scenu da odigraju novu rolu.
Početkom devedesetih, taze zagrejan za politiku, Frenki je umeo da prezrivo
kaže:
Kad ih vidim kako mudrosere i oplakuju svoje gorke disidentske godine, u kojima
su, prikane moj, krkali i oblokavali se o državnom trošku, šetali se po kojekakvim
kongresima, redovno na vrlo zgodnim mestima poput Dubrovnika ili Opatije, u vrlo
zgodnim zimskim mesecima, ne bi li ogrejali kosti, u kojim su se godinama onako i
onoliko ovajdili, maznuli stanove, kuće, sredili staž u udruženjima, prigrabili mesta u
Akademiji, dođe mi žao, iz dubine duše, što ih Tito stvarno nije zatro. 2 Što im se nije
najebao majke. Nego je od njih napravio sitne, bedne intrigante, doušničiće i
denuncijante koji se pedeset godina vuku po našim životima, drtine matore, nezasite, i
još nam kroje kapu.
Po takvim komentarima bilo je jasno da Frenkiju, zapravo, ništa nije promicalo,
ma kako se ravnodušnim činio.

2
„Na kraju krajeva, ja sam se jedini i borio protiv komunizma, a ovi ostali su u kapitaliste došli kao partijski
sekretari, ne? Ja imam pravo da to kažem, nitko drugi nema pravo da zine, jer su svi ostali išli u zatvor zbog
nacionalizma, a ne zato što su se borili protiv komunizma! Tо je velika stvar. Sada se to vrlo lijepo vidi." B. Dž.
Štulić

Crowarez
31
 Bosnaunited

15

Danilovo viđenje osamdesetih bilo je izrazito ideološki obojeno. Rođeni

buntovnik i zakleti protivnik malogradanskih konvencija i predrasuda svih vrsta, s
izraženim nadličnim poimanjem sveta i odnosa (jedna od dragocenih osobina koju je
nasledio od roditelja), gajio je odlučno neprijateljstvo prema režimu koji ga je
razdraživao svojom tupošću.
Jedina tačka nesporazuma između njega i Frenkija bila je Frenkijeva
nezainteresovanost za politiku.
– Ne razumem te – govorio mu je Danilo. – Ne postojimo, valjda, u nekom
vakuumu. Valjda smo deo nekog društvenog uređenja, majku mu.
– Ovog? Privremeno – odgovarao bi Frenki. – Čim završimo studije, adio, Jugo.
Zato nemam nameru da traćim energiju. Šta imam od toga da hiljadu puta ponovim kako
nas u zdrav mozak jebu mentalno dezorijentisane ličnosti kojima je mesto u staračkom
domu, a ne na čelu države? Šta time dobijam? Ja sam svoju ličnu pobunu, svoj obračun
sa ćaletom i njegovim zadrtim komunjarstvom okončao tako što sam se iselio. Dotle ide
moj interes. Kraj priče. Iskreno, ne vidim šta tebe svrbi? Kao, loše ti je?
– To je nebitno. Okej mi je. Lično. Ali me ne zadovoljava da gledam na stvari iz
ugla: meni je dobro, a okolo neka je sranje. To mu dođe kao kad bih obuo luksuzne,
skupe cipele, gazio po balegi, pa onda otro đonove i ušao u „mercedes”. Nije mi dobro,
ako je tako. Čekaj – zaustavi Frenkija koji je hteo da prigovori. – Sećaš se zimovanja u
Zakopanima? I Varšave? Kao, mi odsedamo u naj-hotelima, kupujemo u „Peveksima”,
štekove „marlbora”, flaše viskija, vozikamo se ceo dan taksijem, a na ulici, usred zime,
Poljaci idu u platnenim patikama. Gladni, jebote. Meni je od toga bilo muka, čoveče. Bilo
mi je užasno. Zato sam vas ostavio da izigravate pijane milijardere i zapalio nazad.
– Nego šta je trebalo da radim? Da se na zimovanju pozabavim rušenjem sistema
u Poljskoj? Daj, bre, Danilo, zajebi me takvog idealizma. Narod ima uređenje kakvo je
zaslužio. I savršeno me ne zanima da li će i kada će da padne komunizam u Rusiji,
Rumuniji, Češkoj ili u Jugi. Јеr, mene neće ovde biti. Ni tebe. Još dve godine, i mi smo u
Londonu. Dolazićemo kao gospoda, na vikend u Beograd. Avion, prva klasa, za dva sata
smo na surčinskom aerodromu, izludujemo se, i, hop, nazad u civilizaciju.
– Dok smo ovde, nemamo prava da se izmačinjemo kao da nemamo veze s ovom
zemljom. Red je da učinimo koliko možemo.
– Ne pada mi na pamet. I pre nego što započneš tiradu o tome da sam socijalno
neosvešćen, odmah da kažem: jesam. Tendenciozno neosvešćen, dodajem sa ponosom.
Dobra mjuza, teška cuga, to je jedino što me zanima dok ne zapalim preko. A mjuza je
dobra, nema šta – dodavao bi zadovoljno.

Crowarez
32
 Bosnaunited

16

Početkom maja hiljadu devetsto osamdesete umro je maršal Josip Broz Tito,
grupa „Azra” je objavila svoj prvi LP album koji je odjeknuo kao bomba, a Danilo i Frenki
su leto proveli u Londonu.
Ta decenija, koja je predstavljala oproštaj sa Titovom epohom, ujedno je
kristalisala najsnažniju muzičku energiju u Jugoslaviji. Ironijom sudbine, „novi talas” je
bio, u stvari, buntovno, obesno opelo zemlji koja će se uskoro raspasti, iskomadana
ratovima; opelo bez patetike i tuge, puno revolta, strasti i osvetničkog besa prema
trulom mesu jednog mastodonta koji se, sam od sebe, naočigled urušavao i ležao
polumrtav, kao zgodan, lak plen za lešinare. Već su kružili iznad njega, sa svojim
političkim aspiracijama. Sa svojim planovima koliko kome treba da pripadne, po pravu
jačeg i drskijeg. I dok je kolektivna vlast, legitimni politički „naslednik”, kilavi, slabašni i
unapred na smrt osuđeni bastard samoupravnog sistema pokojnog Maršala, nekakvo
Predsedništvo sa rotirajućim predsednikom, održavalo privid potpune odanosti
Brozovim idejama, njegovi članovi su, u stvari, ispod oka odmeravali svoje snage i šanse,
pripremajući se za međusobni konačni obračun.
Relativnu udobnost Maršalove epohe smenile su prve oskudice, ne tako
nepodnošljive; više kao lagano razgibavanje pred važnu utakmicu, preludijum za Veliku
Inflaciju i Veliku Pustoš koja će uslediti devedesetih.
Paradoksalno, zemlja se tresla od muzike i smeha.
Jugoslavija je, posle Brozove smrti, zapravo igrala uvodnu deonicu svog
predstojećeg, deliričnog danse macabre, kao na Brojgelovim prizorima grotesknog,
sirovog, pučkog veselja, sa teškim primesama zlokobnog i mračnim senkama nečeg
zastrašujućeg i okrutnog.
Bio je to smeh u senci vešala.
Ludo vreme, ludo – prisećao ga se često Frenki naglas, pred Jovanom. – Ne možeš
zamisliti. Pank u povoju, Sid Višes žari i pali, ovde grupe niču k'o pečurke posle kiše,
novi albumi samo ispadaju, nisi mogao sve postići.
Uvek s istim oduševljenjem, bezbroj puta joj je ispričao kako je naša (tada naša,
ispravljao se) muzička scena iznedrila gest dostojan skandaloznog izvođenja engleske
himne „God save the Queen” od strane „Seks pistolsa”. Desilo se to usred
uspavljujuće-bezazlene porodične emisije „Nedeljom popodne” koja se naizmenično
emitovala iz beogradskog i zagrebačkog studija, kada je tokom jedne numere Darko
Rundek, frontmen „Haustora”, demonstrativno, pred zapanjenim auditorijumom i
zabezeknutim voditeljima, podigao srednji prst i mašući njime (unoseći se u kameru,
dok je šokirani, zbunjeni snimatelj pokušavao da mu uzmakne krećući se unazad),
mirno otpevao poslednju strofu pesme, zauvek razbivši svetinju učmalosti nedeljnog
porodičnog odmora uz isprazni televizijski program.
Da li se takva nepodopština mogla desiti za Maršalovog života?
Zar bi on to dozvolio? Takvo skretanje sa linije? Takvu sprdnju pred kamerama?
Ali, Juga je bila obezglavljena. Samo se još njeno telo trzalo, kao što preklana
kokoška klepeće krilima.
Uskoro su i ti trzaji zamrli.

Crowarez
33
 Bosnaunited

17

Beograd, kao i drugi gradovi, ima bogatu apokrifnu tradiciju. Ima, zapravo,
slojeve apokrifnih svedočanstava, po kojima je, baš za vremena mladosti prethodne
generacije, bilo bolje, lepše, romantičnije, uljudnije. U nostalgičnim magluštinama
nestaju i blede siromaštvo, zaostalost i sivilo; ako se i pojavljuju, dobijaju nezasluženo
sentimentalni oreol. Selektivno pamćenje stvara urbane legende, izbacujući na površinu
predanja o kafanama koje su, tada, bile daleko bolje, o društvima koja su se zabavljala s
neponovljivim šmekom boemštine, o kultnim disidentskim mestima, o fudbalu koji se
igrao radi lepote, o mangupima i beogradskim bandama koje su se, dakako, borile
„viteški”, a ne kao današnji dripci i siledžije.
Frenkijevo stilizovano sećanje na prvu polovinu osamdesetih nije ostavljalo
nimalo prostora za šira društvena zbivanja i opštu situaciju u zemlji, kojom su
gospodarili mumificirani partijski drugovi, jednako sivi, bezlični, ugojeni i spremni da u
nedogled drže besmislene, frazerske govore. Ignorisao ih je kraljevski, sa
interesovanjem usmerenim isključivo na muziku.
Prvih pet godina te decenije za Frenkija su bile obeležene samo dobrim
koncertima. U Beograd su dolazili muzički velikani džeza i rok-grupe. Danilovo
uzbuđenje nije se moglo porediti sa Frenkijevim. Iako su zajedno prošli uobičajeni
rokenrol put u formiranju ukusa (počevši od nezaobilaznih Bitlsa, preko Roling Stounsa,
Džimija Hendriksa, Dženis Džoplin, Dorsa, Boba Dilana, Erika Kleptona, Led Cepelina,
Džoa Kokera, pa nadalje, sve do pojave panka i „Kleša”), to iskustvo se drugačije
prelomilo u njima. Danilo je muziku voleo; za Frenkija je ona predstavljala formu lične
emancipacije, prva vrata koja je otvorio pri svom bekstvu iz teskobne atmosfere
novobeogradskih „šest kaplara”. Bio je dete vojnog lica, dospelo u Beograd iz bosanskog
gradića, kada mu je otac, na zalasku službe, dobio čin majora i stan u Beogradu. Borislav
Maljković imao je, tada, petnaest godina. Razredu se predstavio kao Frenki.
– Po Zapi – pojasnio je.
Štrkljast, mršav, sa dužom crnom kosom, streljajućim pogledom ispod jakih
obrva i upalim obrazima, zaista je ličio na Zapu. Uz to, za svoje godine, majstorski je
svirao gitaru.
– Šta sam drugo mogao raditi u onoj vukojebini, nego da po ceo dan vežbam –
rekao je Danilu.
Rokenrol je za njega značio bunt protiv oca i način da se najbezbolnije uklopi u
sami nukleus beogradskog blaziranog društva. Bio je rešen da u njega uđe u velikom
stilu, bez poniznosti uplašenog i iskompleksiranog provincijalca. Zadivljujućom brzinom
uspeo je da ispravi akcenat i da sa ijekavice pređe na besprekornu ekavicu. U četvrtom
gimnazije, već poznat kao solo izvođač na ekskurzijama, rođendanima i gimnazijskim
priredbama, osnovao je bend „Fris” (akronim sastavljen od prvih slova imena članova
grupe – Frenki, Rista, Igor i Srđan) i manijački ih gonio da izgaraju u Ristinoj garaži,
bezbroj puta ponavljajući određenu deonicu. Osamdeset prve su već nastupali u
Dadovu, tadašnjem regrutnom centru za dalji napredak ka SKC-u ili Domu omladine.
Frenki je bio na dobrom putu da zapostavi zahtevno studiranje arhitekture i da se, bez
zadrške, preda muzici.
Tada se dogodio Džoni.
I više ništa nije bilo kao pre.

Crowarez
34
 Bosnaunited

Džoni me je izlečio od ambicije da budem muzičar rekao bi Jovani pomirljivo, bez

gorčine, posle kratke stanke, kada bi se načas zamislio kao da vrši brzometnu
rekapitulaciju svog tadašnjeg stanja.

Crowarez
35
 Bosnaunited

18

Juna osamdeset prve „Azra” je izdala drugi, dupli album „Sunčana strana ulice”, a
oktobra je, u klubu „Kulušić”, održala sedam koncerata u nizu. Kao da je Štulić mogao
drugačije nego tako, u gromadi i bez predaha. Na onaj, zabeležen na „live” trostrukom
albumu „Ravno do dna”, u Zagreb su zapucali Danilo, Frenki, Bojan i Srđan.
U furioznom, višečasovnom nastupu Štulić je pevao; ne, nije pevao, već mnogo
preko toga (pevanje je smešna, neprikladna reč kad se neko usudi da otvori
pandemonijum); posebnom čistotom emocija, neponovljivo sugestivnim načinom, nalik
bolnom uzvikivanju koje je naviralo iz njegove utrobe, a ne iz grla, otvoreno je stao
spram Velike Laži, bez pardona i sustezanja, bez dvosmislenosti u kojoj se, po potrebi i
nuždi, može iščeprkati naknadni, kukavički alibi. Poput Proroka i autentičnog
Revolucionara, Džoni je, „prokleto ljut”, iz svoje „beskrajne samoće”, nizao (treba li
naglasiti?) moralno-politički nepodobne, „Kurvine sinove”, „Užas je moja furka”, „Grad
bez ljubavi” i „Poljsku u mom srcu”; bacao ih je u raspomamljenu publiku, ne štedeći se,
bez stanke. Protivno „ljudskim usnama što šapuću/ šuljaj se ti kradom/ izbjegavaj
nevolje/ skinut će ti glavu”, izazivački otvoreno pljunuo je na „magazine, propagandu,
dupelisce, na sive eminencije, besprizorne usrećitelje, na plaćene nitkove, mutave urlatore
zvučnih titula i nevidljive ubojice efikasnih ruku”.
Prašio je, nadglasavajući se sa gitarom i bubnjevima, ispaljujući desetine reči u
sekundi, kao nasilno sklještene u muziku; oštra, sirova do elementarnosti, jedva je
održavala kabasti, nagomilani tekst, nabijen višeslojnim značenjima na oklupu. Izgledalo
je da se svaki čas muzička podloga može rasturiti, raspasti, raspršiti ili, naprosto,
utihnuti, ostavljajući Džonija na čistini, da se hrabro nosi sa „hrpetinom” svojih još
neotpevanih stihova. Skoro da se nije obraćao publici. Povremeno je, u žaru svirke,
šutirao zvučnike i, raspaljen, istutnjao sve što je bio nameran da kaže. I pored
višeminutnog skandiranja, trupkanja nogama, očajničkih poziva da se vrati na scenu,
tvrdoglavo je odbio da izađe na bis.
Obznanio je da je car go. Čemu, posle toga, bis? Ko je imao uši, čuo je. Ko je
slušao, razumeo je.
Narednog dana, u vozu, Frenki je sedeo zagledan kroz prozor. Ostali su, smlaćeni
prethodnom noći, dremali. Negde oko Vinkovaca drmnuo je Danila koji je držao
sklopljene oči:
– Spavaš?
– Ne. Premotavam koncert.
Frenki ustade, malo otvori prozor, i zapali cigaretu:
– Gotovo je. Raspuštam bend – reče svečano-tužno.
– Zezaš – uspravi se Danilo.
– Jebi ga, posle Džonija možeš biti samo epigon ili budala.
Pridružio se Frenkiju. Isturili su glave. Vetar im je nosio kosu. Ćutali su, čkilječi u
pravcu bandera koje su im dolazile u susret.
– Završio sam – rekao je Frenki, zureći u daljinu. – Dospeo sam do tehničkog
savršenstva, to je moj plafon.
Popušili su cigarete do kraja, bacili opuške i seli naspramce.
– Dobra strana je da ću diplomirati sa tobom, na vreme – rekao je.

Crowarez
36
 Bosnaunited

– Što nije mala stvar. Odavno sam hteo da ti kažem da...

– ... batalim muziku kao životni poziv. Skapirao sam i sam. Dovoljno sam
samokritičan da vidim. Mediokritetski je to, jebi ga.
– Nije tačno. Imate fenomenalnih stvari.
– Nekih, da. Nekih. Što je nedovoljno, jer sam u to uložio... srce, čoveče. Celog
sebe. Mislio sam, napraviću stvarno nešto.
– Čekaj, je l' si zaista mislio da stvaraš karijeru u rok bendu? Da 'ladno profućkaš
tri godine studija? Izvini, ali to je stvarno glup izbor. Pored tvog talenta...
– Za šta? U arhitekturi sam puki izvodač. Meni je to jasno – rekao je bez gorčine. –
Ti imaš talenta. Ja sam dobar u razrađivanju ideje. That's it, da se ne lažemo.
– Zašto bismo se lagali? Gaudi nisi, sigurno, nisam ni ja, ali si sasvim solidan.
– Kao i u svirci. Solidan.
– Daj, drmnuo te je Štulić, pa si potonuo u samosažaljenje. Nepotrebno. Jer, ja ti
potpisujem da ćeš uraditi sjajne stvari u arhitekturi.
– Ako pristaneš da me šlepaš.
– Frenki, ne seri, majke ti.
– Anyway, avantura je završena, sad nazad na šljaku, od koje bar može da se živi.
– Ne bih ja to tako posmatrao.
– Sve osim muzike, za mene je šljakanje. Punto.
Srđan je počeo glasno da hrče, iskosa naslonjen na Bojana koji je tiho strugao
zubima.
– Vidi mog solistu – nasmeja se Frenki kiselo. – I kad hrče, ne fula tonalitet.
Ispružio je noge, namestivši se da i sam dremne. Voz je uspavljujuće klepetao.
Danilo je bio uveren daje Frenki već zaspao, kad se ovaj pridiže, odjednom živnuvši:
– Ne izlazi mi Džoni iz glave – reče, pun oduševljenja. – Jebeš ga, ako je ono
sviranje gitare. Od virtuoznosti ni pomena. Jebem ga, ako je ono pevanje. Glas mu
povremeno sklizne, ode u pizdu materinu. Ali, burazeru, sveukupno, ono je čudo. Uši
otpadaju kol'ko je dobro. Da zineš. Ima čovek žicu, talenat, harizmu, kako god se zvalo,
ima to što treba.
– Drugim rečima, nije sramota izgubiti od boljeg.
– Čitaš mi misli, jebote.

Crowarez
37
 Bosnaunited

19

Muzička manifestacija „Pozdrav Zagreba Beogradu” upriličena je januara iste

godine.
U Domu omladine nastupale su najbolje novovalne grupe iz Hrvatske – „Film”,
„Prljavo kazalište” i „Haustor”. Uzvratno, u Zagreb su otišli beogradski bendovi. Nije bilo
nikakve simulacije bratstva i jedinstva naroda i narodnosti. Ni nasilnog punjenja sala,
organizovanim deljenjem besplatnih karata preko sindikata. Ovoga puta bratstvo po
muzici sjedinilo je mlade u kompaktnost kakvoj je pokojni Maršal stremio. Bilo je to
spontano, prirodno jedinstvo po njihovom izboru. Nenametnuto partijskim direktivama.
Sledstveno svom žestokom individualizmu, Štulić je odlučio da sa „Azrom” u
Beograd dođe nešto kasnije, mimo oficijelne „razmene”.
Danilo je osećao blagu tremu; pojaviti se pred publikom koja se, takoreći, juče
istrošila na koncertima već izuzetno popularnih zagrebačkih grupa, bila je ludost
dostojna jedino Džonija.
Na pet uzastopnih, trijumfalnih nastupa u SKC-u, Džoni je, međutim, bacio
Beograd pod noge. Ponovile su se scene iz „Kulušića” koje su Danilo i Frenki već videli.
Zapaljen Štulićevim pesmama Beograd je skakao, urlao i uglas pevao, smrvljen maticom
Džonijeve prašteće snage. U ruinama jednog sistema, preteće-upozoravajuće odjekivao
je njegov neshvaćeni glas:
„Uradi nešto za svoju savjest/ ne misli da si sam/ kreni oštro/ uzmi stvar u rukе/
zaboravi na strah ”.
„Džoni je Bog” osvanuo je, posle prvog koncerta, ogroman grafit na zidu JDP-a.
Svjesno revoltiran urbani kit, Branimir Štulić, bio je neopozivo ustoličen za gurua
novog pokreta.
Kada ga je, godinama kasnije, pošto je velika klanica u ex-Jugi konačno (ili tek
privremeno, ko će ga znati; sve što se odnosi na ovaj fluidno-iracionalni komad
evropskog tla, uporno izmiče realnim, a kamoli pouzdanim političkim procenama) bila
zatvorena, jedan novinar pronašao u Holandiji i pitao, verovatno u želji da ga
odobrovolji, da li zna da je svojevremeno postojao takav grafit, i kakvo osećanje ili
sećanje taj gest budi u njemu, Štulić je heraklitovsko-lakonski odgovorio:
„Džoni je go kurac, eto što mislim o tome.”
Kao fusnota tom tipično „džonijevskom”, gnevnom komentaru, stoji da su Zagreb
i Beograd, tokom devedesetih, u jeku najžešćih borbenih dejstava, nastavili da
razmenjuju muzičke „pozdrave”. Negdašnji rokeri i „novovalci” evoluirali su u zagrižene
branioce nacionalnih interesa i zapali u otužni, pseudopatriotski kič i sevdah, čiji su
najblistaviji primeri oličeni u pesmama „Decu ti neću oprostiti” i uzvratnoj „Е, moj druže
beogradski”.
Džoni je takav rasplet predosetio pre svih. U svojoj knjizi „Smijurija u mjerama”
(gde postoji dobar broj autobiografskih pesama, zapravo stihovana povest „novog vala”
i početaka grupe „Azra”), on pripoveda kako je, osamdesetih, zajedno s „Parafima” i
„Prljavim kazalištem”, snimao nekakvu emisiju u beogradskom studiju. Tu se, veli Džoni,
„prljavci” nešto grdno rasrde, „otvoreno gadenje i mržnju glede tih Srba iskazujući”, na
šta je Štulić ugrabio prvu priliku, otrčao do njihove garderobe i zgranuto pitao Houru
kako se može tako ponašati. „A on se izdere na me i pošalje me u pizdu materinu, te se ja

Crowarez
38
 Bosnaunited

povučem”.
(Štulić se, dakle, povukao, a korov je nastavio da buja; tek što je utihnulo oružje,
solo izvođači i bendovi počeli su da, s puno entuzijazma, ponovo nastupaju u bivšim
republikama. Ratne pesme su zaboravljene i uveliko oproštene. Novac je, na kraju ili
koncu, pobedio duboka, neprikosnovena otadžbinsko-domovinska osećanja, i uspešno
restaurirao muzički prostor. Tržište je nastavilo da cveta, a oni vedro izjavljivali kako
predstavljaju prvi most saradnje, takoreći golupčiće mira s maslinovom grančicom u
kljunu.)
Poslednji, ubitačni, rezimirajući stih iz „Smijurija” koji se odnosi na potonje
sudbine Džonija i Houre, glasi:
„A оn, еnе ga frajeru, sušta snošljivost čistih ruku ”.
Kada saberemo sve „sušte snošljivosti” oko sebe, postane nam kristalno i ujedno
bolno jasno da čista duša među tolikim „čistim rukama” nije mogla opstati. Niti je to
htela.

Crowarez
39
 Bosnaunited

20

Utrkujuči se sa samim sobom, udvostručujući fizičku kategoriju vremena,

verovatno svestan ili intuitivno shvativši da mu ono pravo ističe, i da „vatromet
devedesetih” (njegov izraz) neće tu dočekati, Branimir Štulić je, u naredne tri godine, u
furioznom tempu, objavio, „Filigranske pločnike” (dupli LP album), „Kad fazani lete” i
„Krivo srastanje”.
Bilo je to njegovo zaveštanje zemlji koja je nestajala. Iz koje je, zgađen, razočaran
i besramno opljačkan od svojih izdavača 3, otišao osamdeset četvrte u Holandiju.
– Čime se ovde baviš? – upitao ga je reporter koji je uspeo da dopre do njega. – I
dalje muzikom?
– Na neki način. Namjeravam da prepjevam Homera. Napraviću ga sigurno
onakvim kakav je izgledao prije nego su ga počeli prenositi hiljadama godina, pa su ga
očistili k'o rižu, sve su mu vitamine izvukli.
– Zar to nije preambiciozno – nastavio je novinar, u nedoumici da li je u pitanju
štulićevska uobičajena sprdnja s medijima. – Znaš li, uopće, klasične jezike?
Džoni mu je odgovorio, otprilike, ovako (svedočenja o Štuliću, nakon odlaska iz
Jugoslavije, treba uzimati sa velikom rezervom; brojne pijavice i dalje žive na njegov
račun, unovčavajući njegove pesme, unovčavajući stvarne ili izmišljene intervjue koje im
je dao. Ovaj odgovor, međutim, suviše liči na Džonija, da bi bio izmišljen):
Zašto preambiciozno? (Stvarno, šta može biti preambiciozno za njega?) I ne, ne
znam klasične jezike. Radim uporedujući dva naša i engleski prijevod. To je
prepjevavanje. Novi pjev. „Poet” je starogrčka riječ za pjevača. Prevodioci, Đurić i
Maretić, znaju grčki, ali nemaju veze sa pjesmom. Neko mora da bude pjevač, pa da zna.
Stil je čovjek, a stila niko od njih nema. Stila imam ja. Ima, naravno, masa stvari koje ne
znam, ali mislim da je ovo ono pravo, jer osjećam ritam u stihu. (Nema sumnje da ga
oseća onaj koji je, svojevremeno, pevao „tražim ritam u koraku, usporavam ti hod”, da bi
šetnja s njegovom Gracijom imala valjan metar i u njemu tačan broj stopa). To je
suštinski važno da bi prepjepev bio dobar.
Po sopstvenom izboru usamljeni rapsod balkanske povesti, najveći živi simbol
bivše zemlje (u prošloj deceniji jednako ogorčeno napadan od raznoraznih „suštih
snošljivosti čistih ruku”, što se nije hteo opredeliti za hrvatsku ili srpsku stranu, malo ih
je shvatilo da je on odavno opredeljen za stranu koja se zove Balkan), živi bez otadžbine
i bez pasoša, jer mu je jugoslovenski istekao, a novi ne želi da uzme. Zadubljen u
domišljanje sopstvene „Ilijade”, dopustio je da se njegov muzički opus odvoji od njega.
On, sam, skliznuo je u mitsku neodređenost. Tamo gde ne važi ovozemljska logika. Čini
se da nema nameru otuda da se vrati.
Godinu dana posle Džonijevog dobrovoljnog egzila, Danilo se prijavio u vojni
odsek i dobio raspored za kasarnu u Somboru.
Do tada, Frenki i on su ostvarili većinu svojih planiranih ekspedicija po Evropi.
Novac od honorarnog rada i dalje im je priticao u nesmanjenom mlazu. Veliki sistemi,
građevinski tiranosaurusi, dotrajavali su, po inerciji neracionalno trošeći, kao u doba

3
„Koferi novca prolaze kraj mene, svi na meni zarađuju. Neki čovjek je sa bivšim 'Jugotonom' potpisao ugovor
(na što oni nemaju pravo) za prodaju mojih kazeta i ploča u Njemačkoj i to su ogromni tiraži. A tokom svih ovih
godina, ja sam sve sam investirao. Da nisam iz svog džepa plaćao, ničega ne bilo. Zato sam to radio." B. Dž. Štulić

Crowarez
40
 Bosnaunited

svog najvećeg procvata. Danilo i Frenki su bez problema dobijali poslove preko
studentske zadruge, zaradujući više od zvanično zaposlenih arhitekata, i svake godine,
polovinom avgusta, kretali na svoje „radne odmore”, kako je Danilo zvao njihova
putovanja. Osamdeset prve – London, Edinburg, Brajton, Kembridž i Oksford.
Osamdeset druge – Španija; od Barselone, preko Sevilje, Kordobe i Granade, do Madrida,
Toleda ka Baskiji; Bilabo, Gernika i San Sebastijan. Naredne godine obišli su Nemačku i
Holandiju. U Portugaliju je, osamdeset četvrte, Danilo je otputovao sam i tako utolio
svoju najveću žudnju. Lisabon i Porto su za njega bili davno sanjani san čije je ostvarenje
odlagao, u strahu da se ne razočara. Iz Danilovih „putnih beležnica”: (Zapisivao je i
pravio skice na stranicama pravougaonih blokčića marke „Pelikan”, sa koricama od
mekog, narandžastog kartona, na gornjoj strani uvezanih spiralnom bakarnom žicom.
Po završenom putovanju, blokčiće je odlagao u kutiju koja je stajala na gornjoj polici sa
knjigama, u njegovoj sobi).
„Lišboa. Grad koji se strmoglavljuje u široku, nepreglednu deltu reke Težo.
Vrtoglavi usponi uzanih uličica Alafame. Sa rive iz donjeg rakursa, grad izgleda kao
dečiji crtež, bez perspektive; kuće naređane poput kocki, jedna na drugu. Ponegde,
kupola ili zvonik koji štrči. Lišboa je čista melanholija, zov duše da se otisne na pučinu.
Poput fada. Fado, inače, znači – sudbina.”
Na sledećoj strani je kroki lisabonske luke. Ispod, nečitko: Pogled sa Alafame.
Onda se nastavlja tekst:
„1775. godine Lišboa je sravnjen u velikom zemljotresu. Šta da radimo, pitali su
preživeli, uspaničeni i izgubljeni ljudi markiza De Pombala, kraljevog kancelara. Da
sahranimo mrtve i izgradimo novi Lisabon, odgovorio je pribrano. Zahvaljujući
striktnim higijenskim merama koje je on lično propisao, stanovništvo je izbeglo zarazu i
pojavu kolere. Naredio je da se proseče centralna avenija Liberdad koja je prevazilazila i
najsmelije, futuristički pretpostavljene potrebe. U budućnosti, avenija će biti po meri
grada, odgovarao je samouvereno na kritike. U svemu je bio u pravu. Završio je
oklevetan za izdaju. Na sreću, nisu ga pogubili. Narod koji je mogao da izrodi takav um,
neće propasti.”

Crowarez
41
 Bosnaunited

21

– Ponašaš se kao omatoreli histerik. Samo kukaš, a ništa ne preduzimaš – rekao

je Danilo Frenkiju. – Stisni petlju i iseli se.
Tekla je osamdeset sedma godina, a Jugoslavija se još uvek držala kao statua od
skamenjenog pepela. Prividno stabilna, iznutra sasvim porozna.
– Prelomiš i uradiš – reče Danilo, skoncentrisan na crtež koji je dovršavao.
– Neću bez tebe. Jebi ga, to je bio zajednički plan.

Danilu iskrsnu slika pred očima. Tokom služenja vojnog roka, jednog slobodnog
popodneva odlutao je do centra grada i mahinalno zastao ispred izloga „Koštane”. Tek
posle izvesnog vremena, zaokupljenom mislima, doprlo mu je do svesti u šta gleda. Na
izbledelom sivoplavom, uflekanom pakpapiru, stajale su police sa tankim metalnim
šipkama i na njima desetak pari obuće. Posebno izdvojena, na stalku postavljenom
ulevo, bila je izložena crna ženska cipela, sa malom kapnom i kaišićem preko nje koji se
završavao nesrazmerno velikom, šljaštećom, niklovanom šnalom. Gorko se osmehnuo.
Ta beznadežno zastarela, nepopravljivo ružna, tvrda i, uprkos tužnom pokušaju
ukrašavanja, smešno muškobanjasta cipela, taj simulakrum obuvnog predmeta
neopisivo grube izrade, predstavljao je metaforu njegove zemlje. I on, u njoj, u suknenoj
vojničkoj odeći sa uprtačima, i „titovkom” na glavi, kao akter u nekakvom teatru
apsurda. Tu, ispred izloga „Koštane” definitivno je prelomio. Ostalo mu je još dva
meseca do „skidanja”. Posle toga, ni zimu neće dočekati u Jugoslaviji. Ni on, ni njegova
buduća deca neće živeti u zemlji u kojoj se decenijama, kao da se u međuvremenu nije
razvila tehnologija, niti se unapredilo shvatanje dizajna, uporno proizvode iste, jednako
neudobne, uvredljivo neukusne cipele.

– Bio je. Sada je nemoguć – reče Danilo. – Znači, ili se pomiri s tim da ostaješ, ili se
odluči da odeš sam. To ti je. Trećeg nema.
– Osećam se kao u mrtvačnici.
Danilo je crtao, ne podižući glavu.
– Izvini – reče Frenki.
Tih dana se navršavalo godinu dana od kada je Svetlana umrla.
U septembru, tek što se Danilo vratio iz vojske, kod nje su se javili prvi simptomi
bolesti. Najpre, delovalo je kao prolazna slabost i Svetlana nikome nije govorila o tome.
Ali, epizoda iz kuhinje, gde joj se, prvi put, dogodilo da odjednom zastane, zbunjena, ne
znajući ni gde je, niti zašto drži paklopac u ruci, počela je da se ponavlja. Uspaničila se
onog dana kada je shvatila da ne ume da pronađe vezu između brojeva, iz otvorenog
telefonskog imenika na svom krilu, i aparata koji je držala u ruci. Ti brojevi su nešto
predstavljali i bili su u vezi sa telefonom, ali ona nije uspevala da poveže te dve
činjenice. Kada je Danilo, slučajno, ušao u sobu, imala je prazan pogled.
– Mama, šta je? Ko je zvao, upita je, uveren da je čula neku lošu vest.
– Niko. Ja sam... htela sam... – nije umela da dovrši rečenicu. – Sine, ja sam se
izgubila.

Crowarez
42
 Bosnaunited

Dobro uplašen, Danilo je sklopio imenik i uzeo joj slušalicu iz ruke.

– Hajde da prilegneš. Možda si premorena.
– Dobro – reče mahinalno, kao da ne razume šta joj govori. Odsutno je trljala čelo.
Sutradan, za doručkom, rekla je Marku i Danilu:
– Nešto se sa mnom događa. Tri puta sam imala mentalnu blokadu.
– U smislu? – upita Marko, lako uznemiren.
– Tako. Nisam umela da se orijentišem gde sam. Ni šta se oko mene dešava. Kao
da me je neko nakratko isključio iz struje, pa ponovo priključio. A juče, zatekao me je
Danilo, nisam mogla da okrenem telefonski broj.
– Kako nisi mogla? – pitao je Marko pometen.
– Ne znam. Videla sam brojeve, ali nisam znala šta sa njima da radim. Ne umem
da objasnim.
– Da ne paničimo i ne nagađamo, odmah ćeš kod doktora.
Uto je u trpezariju ušla Jovana i Svetlana im je dala znak da prekinu razgovor.
Svetlana je obožavala sina. Ali, prema Jovani je, preko toga, osećala i nešto bolno,
ranjavajuće ljubavno. (Danilu se jednom, u razgovoru sa sestrom omaklo: „Као da je
znala da neće imati dovoljno vremena da te se navoli”.)
– O, evo naše lutkice – reče Svetlana. – Dođi majci da se pomazimo.
Jovana je dotabanala do nje, bosih nogu.
– Velika devojka, a sedi mami u krilu – zadirkivao ju je Danilo.
– Nisam velika – pobunila se glasom odebljalim od sna.
Naslonila je glavu na Svetlanu. Danilo je spazio da je majci niz obraz skliznula
krupna, teška suza i pala na ruku kojom je obgrlila Jovanu.
Rezultati Svetlaninog prvog pregleda bili su porazni. Imala je tumor na mozgu u
poodmakloj fazi, lociran u takozvanoj nemoj zoni mozga, zbog čega nije imala ranih, niti
brojnih simptoma.
– Kako? – zamucao je Marko kad mu je saopšteno – ne razumem kako je
odmaklo? Šta to tačno znači?
– Veoma odmaklo – odgovori profesor.
– Valjda može da se operiše – prekinuo ga je, nestrpljivo.
– Operacija bi bila visoko rizična i skoro beznadežna. Vidite – pokazivao je na
snimku – do tumora se ne može dopreti. Medicinski je nemoguće. Možemo samo da
probamo da odstranimo veći deo, i da je, onda, podvrgnemo zračenju i hemoterapiji. Ja
vam to ne bih savetovao. Ako je otvorimo, kancer će prosto buknuti. Verujte, biće
kontraproduktivno. Samo će... ubrzati.
– Ja to ne mogu prihvatiti – odgovorio je Marko. Vilica mu se tresla. – Nikakva
polovična rešenja. Mora postojati način da se stvar radikalno reši. Mora.
Marko i Danilo su odlučili da od Svetlane ne kriju dilagnozu. Ni ozbiljnost bolesti.
Ni loše prognoze. Odreagovala je pravo rakićevski:
– Nemam nameru da umirem. Ako neće da me operišu ovde, ići ću u inostranstvo.
Nastala je trka s vremenom.
Po prijatelju su, prvim avionom, poslali njene rezultate i snimke na „Viježif”
kliniku i čekali da ih pozovu, kada je Svetlani naglo pozlilo.

Crowarez
43
 Bosnaunited

Odveli su je u bolnicu.
– Operišite me – rekla je profesoru. – Znam da će sve biti u redu. Stvarno. Ne
bojte se – rekla mu je.
Profesor nije mogao da odvoji pogleda od nje; od delikatnog, uzanog lica, sa
očima kao u srne, od guste kose skupljene u nizak rep. Sa tugom je pomislio kako će
morati da joj obriju glavu. Mislio je kako će uzalud proći kroz ogromnu patnju.
– Pa, ne smem da se bojim, ako ste vi već tako hrabri – odgovorio je, izvukavši iz
sebe nešto nalik smešku.
Marko i Danilo su je videli odmah posle operacije. Spavala je, još pod dejstvom
anestezije, priključena na aparate. Glava joj je bila obmotana debelim slojem zavoja.
Usne bele, izbrisane sa lica. Ipak, bila je i dalje lepa.
Svetlana je poživela još mesec i po dana, u užasnim bolovima uzrokovanim
hemoterapijom. Na samom kraju, nije ostalo ni tračka svesti u njoj. Nepotrebno
demonstrirajući svoju neprikosnovenu moć, smrt ju je skrckala i polomila u naletu,
snagom odveć nesrazmernom njenom vitkom, delikatno gradenom telu. Danilo i Marko
su, na smenu, neprestano bili uz nju. Jovanu nijednom nisu doveli u bolnicu. Ali, ona je
videla kako njenom ocu oči narastaju na izmenjenom, naglo ostarelom, posivelom licu.
Osećala da se dešava nešto zlokobno. Noću je spavala iskidanim snom, budila se i
dozivala Danila, koji bi ostajao uz nju dok opet ne zaspi.
Nedelju dana pre Svetlanine smrti, pitala ga je:
– Šta je to sa mamom? Zašto ne smem da je vidim? Nisam beba da krijete od
mene.
– Ništa ne krijemo – reče mirno. – Jednostavno, ona neće da gledaš bolesnike i
nju, tamo. Ne treba da puniš glavicu ružnim slikama.
– Ali, ja hoću da me odvedeš.
– Budi strpljiva. Sačekaj da dođe kući.
– A kad će doći?
– Uskoro.
– Ne lažeš me? – reče, upirući u njega svoje ozbiljne, uplašene oči. – Reci da me ne
lažeš.
– Ne lažem – odgovorio je.
Istina je odlepršala kroz širom otvoren prozor, a on, poznat po svojoj hladnoj
iskrenosti, ne oseti ni trunku kajanja. Učinio je to kao kapetan lađe koji skoncentrisano
osmatra preteće uzburkanu pučinu, svestan svoje odgovornosti za bezbednost putnika.
Prevario ju je, kupujući još nekoliko dana njenog mira. Znao je šta je čeka, posle.
Slagavši, štedeo joj je snagu za to posle.

Uskoro, došao je kraj.

Postoji li način da se čovek pripremi za smrt voljenog bića? Čak i onda kad ono
neizmerno pati? Čak i kad vidimo da duša želi da napusti krhotinu namučenog tela?
Marko i Danilo su bili u bolnici kada je Svetlana izdahnula. Iako su, ne usuđujući
se da to kažu jedan drugom, već shvatili da je njena smrt neizbežna, i da je, na
neobjašnjiv način, svojim stalnim prisustvom nasilno zadržavaju da ostane uz njih,
kobni čas ih je zatekao nespremne. Jer, šta je razum prema ljubavi? Razumom su primili

Crowarez
44
 Bosnaunited

vest. Doprla je do njih kroz bol koji je odzvanjao, protivrazumno, najdubljim,

životinjskim krikom – nemoguće.
Pod tvrdim neonskim svetlom bolničkog hodnika sedeli su skupljeni jedan do
drugog. Očeva ruka preko sinovljevog ramena.
Iza kapaka, koje Danilo snažno pritiska prstima, rasprskavaju se boje, crveno
prelazi u crno, crni krug se, zatim razmiče i preliva u divlje zelenu, pa vrišteće plavu.
Otvara oči, šarene kuglice izlaze napolje, igraju pred njima, dugo, pretapaju se i jedu
jedna drugu. Potpuno prazan, Danilo zuri u njih. Ne zna koliko je vremena prošlo.
– Tata, moramo kući, da kažemo Jovani – reče, napokon, začuden što reči izlaze iz
njega. Mislio je da ih više nema.
– Da, da... Jovani – prihvati Marko, mahinalno.
– Hajdemo – reče Danilo, pomažući mu da ogrne kaput.
Kada su ustali, ljubičastozeleni u licu, izgledali su kao žestoko pretučeni.
Napolju ih je dočekao potop.
Zgužvani bolom, zanosili su se do auta kao dva teška pijanca.
Jovana ih je dočekala na trosedu, jako uspravna i napeta. Slutila je neko zlo. Pola
sata pre nego što su Danilo i otac došli, začula je kako se nešto krši u Svetlaninom
ateljeu. Potrčala je s ludom nadom da se mama kradom vratila, i hoće da je iznenadi.
Upalila je svetlo. Na podu je ugledala razbijenu glinenu ćasu u kojoj je Svetlana držala
pregršt tankih četkica za slikanje. Bila je slomljena u stotinu komada, a četkice u neredu
rasute oko nje. Jovana se pouzdano sećala da je ćasa stajala duboko uvučena na polici, uz
sami zid, daleko od ivice s koje je mogla da sklizne. Neko ju je dohvatio i bacio. Ali, ko?
Osvrnula se.
– Mama – pozvala je nesigurno.
Samo tišina i razbijena ćasa. Uplašena, hitro se vratila u dnevnu sobu, gde su je
brat i otac zatekli.
– Ćerko – zaustio je Marko i suvo zaridao, okrećući glavu u stranu.
Ustala je, zakoračila ka bratu kao mesečar, nesvesna šta čini.
– Mama je umrla, Jole – rekao joj je.
Vrisnula je, jezivo prodorno, i pala u njegovo naručje.
Kao da je ta krhka žena ispunjavala celu vasionu, Svetlanina smrt je za sobom, u
porodici, ostavila ogromnu pustoš.
U naglo stišanoj kući Danilo je postao stub okrnjene porodice. Na Marka se, bar u
prvo vreme, nije moglo računati. Taj racionalni čovek, uprkos naporu da se zbog dece
trgne, nije mogao da se pomiri sa Svetlaninom smrću. Pretvorio se u svoju senku;
izgubljen, tih, dalek, jedva bi iščekao jutro da se zaputi na Novo groblje. Slučajno ušavši
u spavaću sobu dok Marko još nije stigao da namesti krevet, Danilo je video da je majčin
deo postelje ostao neizgužvan. Nedotaknut. Ni u snu, Marko nije prelazio na njeno
mesto. Čuvao ga je. Do svog kraja, tako je spavao.
Danilo je noćima samo ležao paralisan bolom. Po prvi put, ničim nije ispunjavao
vreme. Ničim. Opružen nauznak kao stvar, slušao je kako noć šuška, dok se u njoj tiskaju
tudi snovi (njemu je pristup u san bio zabravljen sa stotinu katanaca). Osećao je kako
život teče preko njega. I nije ga se ticalo. Bio je prema tome ravnodušan, kao što je
spram njegove surove patnje bilo ravnodušno Veliko Ništavilo, Crna Praznina u koju je
otplovila njegova mati.

Crowarez
45
 Bosnaunited

Zbog Jovane je, bez premišljanja, odbacio svoje planove za odlazak u

inostranstvo. Radosno, otvoreno i druželjubivo dete, samo je skliznulo iz nje i zauvek
odskakutalo negde. Jovana se potpuno povukla u sebe.
– Mogla sam je videti. Bar još jednom. Niste me odveli, a znali ste, i tata i ti –
prebacila mu je, grcajući, kada je pokušao da s njom razgovara.
Uzaludni su bili njegovi pokušaji da joj se približi, da јој objasni zašto je tako
postupio. Sklupčala se kao jež, isturila bodlje ka spolja; nije bilo načina da je otvori.

Crowarez
46
 Bosnaunited

22

...Smrt nije scena iz „Trnove Ružice”; slika na kojoj ona spava na odru, lepa,
rumena, raspuštene kose, čekajući poljubac koji će je uskrsnuti. Na maminom pogrebu
sam pojmila surovost istine. Smrt je, zapravo, duboka rupa, zatvoren kovčeg sa telom i
zvuk mokre, teške zemlje koju lopatama bacaju na njega. Smrt je nepovrat.
Odmah nakon toga, na mene su nahrupili strahovi. Strah je bio Smrt. I da ne bih o
njoj mislila, ja sam Veliki Strah razbila, usitnila ga na bezbroj malih, kojima sam se
branila od najvećeg. Plašila sam se da ostanem sama. Pričinjavali su mi se neobični
šumovi u drugoj sobi, ako bi Danilo i tata negde izašli. Očekujući ružne vesti, počela sam
da se trzam na svaku zvonjavu telefona. Dok bih se tuširala, sve vreme sam imala osećaj
da mi neko stoji iza leđa. Kao i kad bih se pela uz stepenice. Predveče, ili noću, po
povratku iz popodnevne smene, počinjala je paranoja od ulaska u zgradu. Neko, nešto,
penjalo se za mnom, teškim, namerno sporim, pretećim koracima – tup, tap, tup. Ja bih
ubrzavala svoje, mahnito se dokopavala brave, otključavala ili uletala u već otključan
stan i tek tu, iza vrata, naslonjena na njih, počela bih da se odleđujem i da ponovo
osećam svoje utrnule udove. Noću nisam mogla dugo da zaspim. Osluškivala sam. Svaki
šušanj je značio da Veliki Strah, sama Smrt dolazi; ne, ne po mene. Dolazi po Danila. Ili
tatu. Činilo mi se da ih branim time što se bojim. Da ih otkupljujem otkucajima svog
preplašenog srca, koje je visilo o končiću, spremnom da se prekine od silnog tereta.
Gutala sam strah, sama, ne tražeći pomoć, ni utehu od Danila. On me je izdao. Ne
volim ga više, govorila sam sebi. Ne volim ga. lako je sve u meni drhtalo od želje da se
privijem uz njega, malim, dečijim srcem, nisam mogla da razumem zašto je krio od mene
koliko je majka bolesna. Da ću je, zasigurno, izgubiti.
Prošlo je skoro pola godine. Jednog popodneva, na gaćicama sam opazila krv.
Dve-tri kapi, svetlocrvene, kao kad posečeš prst. Setila sam se šta mi je mama govorila o
menstruaciji. Mutno. Verovala sam da će ona biti uz mene kad se to desi. Trebalo je da
bude, zar ne? Otišla sam u prodavnicu, kupila najveće pakovanje vate, nevešto ga celog
nagurala među noge, i očekivala... ne znam ni sama šta. Da me krv poplavi celu, valjda.
Setila sam se da, u tom slučaju, neću više imati šta da stavim. Ponovo sam se odgegala do
prodavnice, valjajući dvesta grama vate u gaćicama koje su mi, zbog toga, bile spale
skoro do kolena, kupila još jedno pakovanje, sakrila ga ispod kreveta, obukla se u
spavaćicu i čekala nešto spektakularno. Međutim, ništa se nije događalo. Ustajala sam i
odlazila u kupatilo. Opazila bih nekoliko novih, crvenih tačkica. Vraćala bih se u sobu i
opet čekala. Napeto. Stegnuta. Tako je palo i veče. Čula sam da je Danilo došao kući.
Uzela sam svoj dnevnik, otvorila ga i pretvarala se da pišem, sve moleći Boga da Danilo
svrati kod mene, da nekako prevalim preko usana šta me je snašlo. Sećam se da sam
pomislila, kako to da kažem bratu? Znaju li muškarci, uopšte, nešto o tome? Pomislila
sam, on sigurno zna. On nije kao drugi...

Crowarez
47
 Bosnaunited

23

Ušavši u Jovaninu sobu, pred spavanje, zatekao ju je kako nešto piše u svesci koja
joj je stajala oslonjena na noge, skrštene u turskom sedu. Ona se trže, brzo smaknu
svesku i primaknuvši kolena do brade, navuče spavaćicu preko njih, sve do stopala. Bila
je strašno pocrvenela. U trenutku, Danilo shvati da je njegova sestra izgubila
neposrednu, bezbrižnu prirodnost detinjstva. Čak i u ophodenju sa njim.
– Izvini – reče – uplašio sam te. Trebalo je da pokucam.
Jovana je brižljivo uvijala svoja stopala u krajeve spavaćice.
– Samo sam hteo da ti poželim laku noć.
Ćutala je, ali ne prkosno, kao do tada. Bila je nečim žestoko postiđena. Čelom se
naslonila na kolena.
– Ako želiš da popričamo... ili imaš nešto da mi poveriš...
Odrično je zavrtela glavom. Brzo i žustro.
– Dobro, ja ću još raditi, pa ako budeš htela...
Nikakvog pokreta.
On izađe. Na putu do radne sobe, sinu mu šta bi moglo biti posredi. Vratio se i
pokucao. Tiho. Onda jače.
– Mogu li? – upitao je.
– Možeš – odgovorila mu je.
Ležala je pokrivena do brade. Obrazi su joj bili mokri od suza.
Seo je na ivicu kreveta:
– Jole, mila, vidi... – grlo mu se stezalo od tuge. – Strašno mi teško pada što si se
otuđila od mene. Strašno.
Ona izvuče jednu ruku i brzo otre suze koje su joj se, tekući postrance obraza,
slivale u kosu.
– Molim te da me ne isključuješ. Molim te. Ni mene, ni tatu. Mi... ne znamo više
kako da ti priđemo.
Gledala je u plafon, sa izrazom duboke patnje.
– Reci nešto.
Ona zatvori oči i bolno uzdahnu.
– Mami bih mogla da kažem – ote joj se.
Progutao je knedlu:
– Kaži meni.
– Sramota me je, ti si muškarac – reče, okrenuvši lice u stranu.
– Vidi, Jovana, ja samo mogu da pretpostavim da ti se nešto desilo... – birao je
reči, pažljivo – ... u smislu fiziološke promene, hoću reći telesne. Je l' to? Je l' sam
pogodio? Ako nisam...
Ona slabašno klimnu glavom, ne gledajući u njega.
– Verovatno si dobila menstruaciju – reče on.
Odgurnula je pokrivač i zagnjurila se u njegove grudi:
– Ja znam... mama mi je... objasnila... – govorila je između jecaja. – Ali, danas, kada

Crowarez
48
 Bosnaunited

sam videla... ja... sve na svetu bih dala da je sada tu...

Bila je tako mršava, da je pod rukama osećao njene lopatice i kičmene pršljene.
Činilo mu se da u naručju drži majušno, goluždravo ptiče. Te noći Svetlanina bolećiva,
samoranjavajuća ljubav prema Jovani, zauvek se preselila u njegovo srce.
– Ja sam kraj tebe. Ne treba da se stidiš i da ti preda mnom bude nelagodno, kao
da sam nekakav kromanjonac. Jole – uze joj lice u svoje ruke – sa mnom možeš sve da
podeliš. Baš sve.
– Ali, ti ćeš uskoro otići.
Video je kako joj je laknulo što je to, konačno, izgovorila.
– Mama mi je rekla, dok si bio u vojsci, da ćete se ti i Frenki odseliti za London.
– Ne, neću – reče on odlučno.
Neverica u njenim očima.
– Nisam ti rekao istinu da mama umire. Jednom, kad porasteš, razumećeš zašto.
Pre toga, kao što znaš, nikada te nisam lagao. Jesam li?
Odmahnula je.
– Znači, možeš da mi veruješ. Neću otići. Hteo sam, tačno je. Ali neću. Promenilo
se... promenio sam plan.
– Ostaćeš... zbog mene?
– Ostaću jer je tako najbolje za sve nas.
Zamislila se, načas:
– Ja mislim da ostaješ da ja ne bih bila...
– Šta?
Ćutala je.
– Šta, Jole?
– Potpuno siroče.
– Nisi ti siroče. Imaš mene i tatu.
– Ali, nije isto.
– Nije – potvrdi on. – Ni slučajno.
Ona zarida, neutešno.
Pustio je da je prođe.
– Mnogo mi je teško – rekla je, kad je nalet uminuo.
– Znam.
– Je l' se i tebi, kad misliš o mami, je l' ti se čini da ćeš prepući od tuge?
– Čini mi se.
– Je l' možeš da shvatiš da je zauvek otišla? Da je neće biti, nikada više?
– Shvatam, a ne mogu da prihvatim. Što mu dođe na isto. Ne, ne mogu da
prihvatim.
Jovani se odvaljivao kamen po kamen iz grudi. Danilo, njen veliki, svemoćni brat,
oseća isto.
– Čini mi se da čujem njene korake po stanu – govorio je Danilo. – Čini mi se, ako
otvorim vrata ateljea, da ću je tamo zateći.
– I meni.

Crowarez
49
 Bosnaunited

Uvrtala je njegov rukav, podbula od suza.

– I bojim se – reče, iznebuha.
– Čega?
– Ne znam... svega.
Otvorila mu je srce. Iz njega su pokuljali potisnuti strahovi.
Danilo ju je pažljivo saslušao.
– Kad su mama i tata išli na Zlatibor, pre desetak godina, na pijaci u Čajetini
Marko je, cunjajući po tezgama, kod neke seljanke našao i kupio star, ali očuvan, lep,
laneni komad platna, na kome je sitnim vezom bilo ispisano: „Аkо kažem mrak, poješće
me mrak, zato vezem sitno cveće, pojesti me niko neće”. Vidiš, mudra žena iz naroda je
znala da strah ne treba dozivati. Ne daj mu da nabuja i da te pojede. Nemoj mu dozvoliti
da te zauzme. Sve je u tvojoj glavi. I tvoj strah i snaga da ga savladaš.
Gutala je njegove reči.
– Ali – kazala je promislivši – ti si veliki, odrastao. Drugo je to meni, sada...
– Slažem se. Međutim, postoji nešto što može da te odbrani. Jedno moćno oružje.
Nešto kao čarobni štit.
– A šta je to?
– Znanje.
Zagledala se u Danila kao da procenjuje da li se šali s njom. Bio je ozbiljan.
– Zamisli da te neko baci u mračnu, najcrnju pećinu u kojoj ne vidiš ni prst pred
okom – nastavio je. – Sve ti deluje zastrašujuće, drhtiš od svakog zvuka, od svakog
oblika na koji naletiš, jer ne shvataš čime si okružena, šta može da te zadesi. E, sad
zamisli da ti se u rukama odjednom stvori jaka baterijska lampa. To ti je znanje. Kao da
si upalila svetlo. Malo je, doduše, spram mraka kojim si okružena, ali delotvorno. Što je
svetlo jače, tim bolje; više stvari obasjava oko tebe. I strah se polako topi, uzmiče, sve
dok ne osetiš da si ovladao njime. Do razumne mere, naravno. Ne postoji niko ko se baš
ničeg ne boji. Ali, znanjem sabijamo strah da postane evo, ovolicki – skoro je spojio
kažiprst i palac.
– Ja mislim da se ti ničeg ne bojiš. Je l' to zato što sve znaš?
– Taman posla. Ne može se sve znati. Ni ono čemu se potpuno posvetiš, ni to ne
možeš dovoljno savladati. Samo se možeš boriti, truditi se da stalno širiš taj krug
svetlosti. A što se tiče straha, i ja se bojim. Recimo, bojim se da li ćemo tata i ja uspeti da
ti nadoknadimo, bar delimično, onu ljubav koju ti je samo mama mogla dati.
Spustila mu je glavu u krilo. Danilo ju je milovao po kosi, dugo. Pomislio bi da je
zaspala, da se nije čulo njeno tiho šmrktanje.
– Danilo, a kako to sad, s tom menstruacijom?
– Šta, mila?
– Pa, hoće li... krv... je l' to treba jako da krene? Bojim se da zaspim, pa da ne
osetim ako mi poteče...
– Neće, ne brini. Mada, nisam ja baš ekspert. Ako se slažeš, pozvaćemo Nacu da sa
tobom popriča o... kako bih se izrazio, tehničkim pojedinostima u vezi sa tvojim
ciklusom – upita je, znajući da od svih njegovih drugarica Jovana najviše voli Natašu.
– Šta je ciklus? – podiže ona glavu.
Danilu dođe da se od muke nasmeje.

Crowarez
50
 Bosnaunited

– Menstruacija, ciklus, perioda, sve su to nazivi za istu pojavu – reče Danilo,

trudeći se da ostane ozbiljan. – A ima i onako, čisto ženskih izraza, koje vi, devojke,
interno koristite.
– Stvarno? Kojih?
– Pitaj Natašu. Ako si voljna da obavite razgovor.
Klimala je glavom.
– Može sada?
– Može – reče ona.
Nataša je doletela za petnaest minuta.
Kada je Jovana, umirena, zaspala, Danilo se povukao u svoju radnu sobu. Kosnut
do srži, nije se mogao otresti njene rečenice da je siroče. O sebi nije tako mislio. Bio je
svestan da je iz srećnog i rasterećenog porodičnog okruženja koje je bilo sve samo ne
konzervativno, sitničavo ili zahtevno u bilo kom smislu, potekla njegova duboko
ukorenjena sigurnost. Jovana je izgubila celovitost tog okruženja. On je imao uz sebe
majku čitavih dvadeset šest godina. Čitavih. Nešto poče da ga pecka u očima. Nevešto,
nadlanicom, obrisao je dve škrte suze, preslane od dugog suzdržavanja da ih pusti iz
sebe.

Crowarez
51
 Bosnaunited

24

Muzika je bila preglasna za relativno mali prostor kluba „Fusion”. Goran je te noći
slučajno svratio sa dvojicom prijatelja. Zagušljiv suterenski prostor bez pristojno
urađene ventilacije nije bilo mesto po njegovom ukusu. Muzika jeste. Momci su svirali
odlično. Frontmen grupe je bio stasit, zgodan, sa prozuklim, moćnim glasom. Naslonjen
na šank ispijao je viski i nezainteresovano kružio pogledom po masi posetilaca. Najveći
deo bio je stešnjen ispred podijuma za bend, gde se jedino moglo igrati, bez opasnosti da
se sruši neki od pretrpanih stolova između kojih se jedva prolazilo.
U Beogradu, kao u svim metropolama, periodično se smenjuju hit-mesta za
izlaske, stvari i događaji koji su in. Devedeset osme, sa svojom rok orijentacijom,
„Fusion” je predstavljao retko utočište za stotinak privrženika takvog muzičkog ukusa;
bio je neopozivo out, za razliku od Gorana koji je na hirovitoj top-listi već nekoliko
godina držao sigurno prvo mesto najpoželjnije gradske face. Njegove pozicije bile su
čvrste kao akcije „Coca-cole” na berzi koje uspešno preživljavaju nagle udare i
nepredvidive uspone drugih kompanija. Pričalo se da vešto koristi veze svog oca koji je,
svojevremeno, bio velika zverka u vojnoj bezbednosti, da bi obavljao unosne poslove
koji su se, paradoksalno i protivrečno, a sasvim razumljivo i uobičajeno za Srbiju tih
godina, nalazili na podjednakoj udaljenosti od legalnog i kriminalnog. Odevao se
naizgled neupadljivo, s vrhunskim ukusom i detaljima koji su samo izuzetnim
poznavaocima skupih, rafiniranih stvari mogle diskretno poslati željenu poruku (čime
se vidno odvajao od endemske vrste ratnih „nouveaux riches”, koja je, đubrena sa raznih
strana, vanredno uspevala i nesmetano se granala širom zemlje). Bio je oženjen i imao
sina, što ni u kom pogledu nije uticalo na potražnju za njim; štaviše, ta činjenica je samo
pospešivala interesovanje lepšeg pola. Revnosno ispunjavajući ulogu plejboja, s lakoćom
je nizao ženske trofeje. O svom braku je govorio uzgred, pominjući ga kao plod čudnog
spleta okolnosti, koji traje isključivo zbog njegove inertnosti da ga okonča. U podtekstu
se nalazio vrhunski izazov za žensku sujetu; otvoreni konkurs za Ms. Right, koja bi ga
napokon navela da se odluči na presudni korak.
– Dobri su, a – drao mu se na uvo prijatelj koji je bio uporan da ga dovede u klub.
Goran je klimnuo, ne pokušavajući da nadjača muziku.
Tada ju je ugledao.
Igrala je na skučenom prostoru između svog stola i zida, u uglu do podijuma.
Crna raskuštrana kosa, nenašminkano lice i ti pokreti. Jasminini. Munjevito su ga vratili
četrnaest godina unazad, u njegov stan, na oproštajni maturantski žur, kada je
netremice posmatrao kako se Jasmina kreće kroz muziku, prirodno i sigurno.
Elementarno lepo i uzbuđujuće. Bio je zaljubljen u nju, do ušiju. I preko ušiju. Preko
glave. Opsedao ju je godinu dana, čuvenu nedodirljivu lepoticu jedanaeste, pre nego što
su počeli da se zabavljaju. Bili su svež par, tek od zimskog raspusta. Tog maja,
petnaestog maja (zauvek je zapamtio datum), kad su se pred zoru svi razišli, spavao je
sa njom, prvi put. Tri meseca kasnije, Jasmina je poginula. Jedva se oporavio od tog šoka.
Od užasa kad su mu javili. Od prizora na sahrani. Zgureni otac i majka, lelek rodbine,
krst i povorka. Uvek kad bi pomislio na Jasminu, javljao mu se sevajući bol u desnoj
strani glave. Zaliven dovoljnom količinom viskija, mogao se podneti. I postajao je sve
redi. Večeras ga je probudila ova devojka.
Drmnuo je prijatelja.

Crowarez
52
 Bosnaunited

– Idemo – rekao je.

Zadržali su se da plate i polako se probili ka izlazu. Kraj garderobe je bila ona.
Navlačila je dugi, plišani sako, usko krojen uz telo, nalik redengotu. Bila je visoka, veoma
vitka, na granici mršavosti. Taj oval lica iz profila, belina vrata, jamica na obrazu. Goran
se stresao, kao da je ugledao duha.
– Pogledaj da nije pala – govorila je momku koji joj je dodao sako. – Crna ešarpa
sa resama – dobacila je.
Glas joj je bio dubok i melodičan. U prolazu, Goran se nehotice očešao o nju.
– Izvini.
– Ništa, ništa – odgovorila je, ne okrećući se.
Na ulici je duboko udahnuo ledeni vazduh. Prijao mu je.
– Koja kontaminacija dole – reče Goranov prijatelj.
– Je li, kojim danima sviraju ovi?
– Mislim četvrtkom i subotom. Subotom sigurno. Što, hoćeš da svratimo opet?
– Nema šanse. Nisam više u fazonu da se guram na dva kvadratna santimetra i da
pri tom dišem na škrge. Ali, dobri su.

Došao je sam, idućeg četvrtka. Devojke nije bilo. U subotu, pošto se rastao od
društva, odvezao se do „Fusiona”. Opet ništa. Idućeg četvrtka, kao po prisili, ponovo je
krenuo da je traži. U klubu je bilo znatno manje gužve. Namestio se blizu ulaza, da bi
imao bolji pregled. Spazio ju je dok je naručivao viski. Bend je pravio pauzu, treštala je
muzika sa uređaja, a ona je sedela sa gitaristom, za stolom kraj šanka. Bili su vrlo prisni,
videlo se. Goran ga je poznavao. Gitaristu. Negdašnju uzdanicu beogradske rok-scene,
sada svirača po nekom od klubova gde je mogao da nađe tezgu. Ali, radio je svojski, kao
da svaki put nastupa pred halom prepunom fanova. Goran se gorko podsmehnuo sebi.
Jurio ju je više od deset dana da bi je video s luzerom Ristom, bar dve decenije starijim
od nje. Piće mu je već stiglo, bilo mu je glupo da se odmah okrene i ode.
Uto je krenula svirka. Najpre Santana, kao uvod u latino blok. Corazon espinado.
Devojka je ustala i počela da igra, na malom prostoru, ne iskoračivši ka sredini; ipak,
izgledalo je da se nalazi u centru ogromne scene, osvetljena svetlosnim „topom”, kako
dolikuje glavnoj zvezdi večeri. Morala je da privuče pažnju; igrala je neviđeno lepo,
zaneseno, sa osmehom i poluzatvorenih očiju, odsutna, udaljena, nedodirljiva, sa
gracioznošću i ozbiljnim dostojanstvom flamenko-igračica koje savršeno kontrolišu
svoje pokrete, uspevajući da izvijeno telo zamrznu u prostoru pre nego što se obruše u
novi stav. Klizila je po sporo lebdećem zvuku Santanine pesme, kao surfer na vrhu
veličanstvenog talasa.
Pomno ju je analizirao. Šta ga je to privuklo da je uporno traži? Ne, nije bila u
pitanju sličnost sa Jasminom. Večeras, izbliza, video je da je to bio njegov umišljaj. Ali
nije bio razočaran. Naprotiv. Bio je uveliko zasićen ponudom razgolićenih, prešminkanih
devojaka, koje su se bestidno izlagale kao meso koje valja što pre unovčiti na
neumoljivoj beogradskoj pijaci. Ličile su mu na limene prstenčiće prefarbane u žuto, sa
raznobojnim, bleštećim, a bezvrednim kamenčićima sa seoskog vašara. Sve se moglo
kupiti. Sve se prodavalo. Za male pare. Za sitna zadovoljstva. Više nije bilo izazova. Samo
puka rutina. Malo, sasvim malo uloženog truda, ponekad tek rečenica-dve, i već bi bile u
krevetu s njim. „In and out”, umeo je da kaže. Izlazak, večera u nekom od poznatih

Crowarez
53
 Bosnaunited

restorana, poneki poklon i seks. In and out. Erekcija i ejakulacija. Putenost koja pruža
trenutno zadovoljstvo. Obostrana korist. No real feelings, baby.
Zbog ove devojke, večeras, bio je preplavljen davno zaboravljenim uzbuđenjem.
Farmerke, obična majica sa nekakvim natpisom koji nije mogao dobro da vidi, čisto lice,
belo kao maska u kabuki pozorištu, spram crne kose. Nije bila od onih što zasene svojim
izgledom. Opet, bilo je nečeg jedinstvenog u njoj. Činilo mu se da se doslovno uzdigao
iznad zemlje. Neprimetno. Da lebdi. Osetio je želju da bude u njoj. Dugo. Da bude deo
nje. Da vode ljubav. Baš to. Da razmene ljubav kroz dodir tela.
– Lepo igraš – rekao joj je kada je, malo zatim, ona prošla kraj njega.
Na zasluženom glasu kao vanredne lepotice Beogradanke umeju da pogledaju
čoveka sa takve visine da on bezuslovno mora doživeti sebe kao trapavog varvarina koji
se, mimo reda i od strane bezbednosnih struktura brižljivo planiranog, strogo
kontrolisanog „spontanog kontakta sa narodom”, približio kraljici i uspeo da joj dodirne
skute; u boljem slučaju – kao fanatika koji mahnito maše, urla i, uopšte, trudi se uporno,
mada sasvim uzaludno, da skrene pažnju na sebe, dok skakačica sa najviše skakaonice
na planeti Zemlji, skoncentrisana samo na to kako da izvede svoj besprekorni skok, ne
može, razume se, ni da ga razazna, izgubljenog negde dole, u podnožju, tako daleko od
nje, u moru sitnih tačkica.
Goran je bio specijalista da brzometno spusti na zemlju svaku koja bi se drznula
da tako nešto pokuša sa njim. Ova ga je pogledala sa pripadajuće joj visine. Umeo je da to
prepozna.
– Hvala – rekla je, u prolazu.
Pola sata kasnije, Rista je najavio kraj svirke. Rešen da ove večeri po svaku cenu
dođe do nje, Goran je uporno čekao. Konačno, počeo je lagani razlaz. Dok su muzičari
kupili instrumente i savijali kablove, prišao im je.
– O, Goksi – pružio mu je Rista ruku. – Otkud ti?
– Pa, da izvidim jesi li zarđao.
– I?
– Nisi. Isti si kao u najboljim danima.
Rista se lagano nakloni:
– Idi za moj sto, kod Jovane, da te častim zbog komplimenta, važi?
Goran se osvrnu.
– Tamo, kod one male, crne – reče Rista, mahnuvši glavom u pravcu Jovane.
– Bogami, nije loše za matorca.
Rista prasnu u smeh:
– Šta ti je, čoveče. To je Danilova sestra. Mog ortaka. Znaš tu ekipu, Danilo, Frenki,
Boki, Srđan...
– Aaaa...
– 'Ajde ti samo, evo mene. Jole, šaljem ti jednog udvarača – doviknuo joj je.
Samo je klimnula glavom kada je Goran prišao.
Učtivo se predstavio.
– Jovana – odgovorila je odsečno, na granici neljubaznosti, stavljajući mu do
znanja da je konverzacija, što se nje tiče, time okončana.
Znala je najmanje desetinu sočnih tračeva koji su uvek išli korak ispred Gorana,

Crowarez
54
 Bosnaunited

kao prethodnica. Po njenim isključivim kriterijumima, spadao je u kategoriju osoba koje

je izbegavala. Ili sa kojima se zadevala, preko granice dobrog ukusa, kad bi joj se pružila
zgodna prilika.
– Ne ličiš na Danila – prvi je progovorio.
Ovog puta pogledala ga je sa visine, ali napadno агоgantno. Zgnječila ga je kao
debelu, dosadnu zunzaru o zid. Izvila je obrve:
– A ti ga poznaješ?
Naglasila je zamenicu „ti” na očigledno potcenjivački način. Efekat je bio kao da je
rekla – „kreten kao ti” ili „magarčina poput tebe”. U svakom slučaju, nešto vrlo
uvredljivo.
– Ne, samo iz viđenja. Otkud bih ga ja – potrudio se da tačno reprodukuje njen
ton – mogao poznavati.
Slegnula je ramenima, u smislu „kakо god”.
– Bio sam srednjoškolac kada su se Danilo, Frenki i njihova ekipa okupljali kod
„Papagaja”pokušao je, pomirljivo, da probije led, posle nekoliko minuta neprijatne
tišine. – Prolazio sam tuda i onako, klinački, tripovao da ću postati kao oni, jednom.
Danilo je bio strašan frajer. Mislim, i sad je, viđam ga po gradu, ali pre desetak godina,
bio je, ono, baš opak dasa.
Ni to je nije odobrovoljilo.
– E, muka mi je od tog izraza – nakostrešila se. – Molim te da ga ne koristiš kad
govoriš o mom bratu.
– Koji izraz? – upitao je začuđeno.
– Opaki momci. Iliti, žestokimomcisvrelogasfalta što se međusobno srdačno
pozdravljaju preko čitulja. U prevodu, šljam koji je isplivao na površinu. Bubašvabe koje
su izmilile iz ovog mraka.
– Ni u ludilu nisam hteo da tvog brata dovedem u vezu sa... – pokušao je da se
ubaci Goran.
Bilo je uzaludno da pokuša da je prekine. Očigledno je bila rešena da istera svoje
do kraja:
– Bar ih ovde nema, pa nisam prinuđena da im gledam njuške. Malo je reći da mi
se gade – nastavila je, natmureno, ne obraćajući pažnju na njega. – Gospode Bože – reče.
Oči je usmerila nagore, ka tavanici, i nastavila da zuri u jednu tačku kao da se tamo,
zaista, nalazi prikaza Svevišnjeg kojoj se obraća. Očigledno nije imala nameru da ih
skoro spusti i osmotri smrtnike. Gorana, na primer.
Nelagodu je prekinuo Rista:
– Upoznali ste se – reče privlačeći stolicu. – Čoveče, dehidrirao sam do kolapsa.
Šta pijete – upita ih. Momak sa bara je prišao i čekao poslednju porudžbinu. Goran
odmahnu glavom. – Sine, meni kiselu, može flašu. Pa, Goksi, šta se radi, kako je?
– U načelu, okej. Ti?
Unervozio se jer je po sitnim znacima shvatio da se Jovana sprema za odlazak.
Iskapila je ostatak koka-kole, pokupila i strpala u torbu paklu „marlbora” i upaljač.
Napola popušena cigareta dogorevala joj je u pepeljari. Već je navlačila majicu sa dugim
rukavima. Za trenutak, lice joj je nestalo, a onda se glava promolila kroz okrugli otvor.
Ličila je na dete. Zavukla je obe ruke u kosu, malo je protresla i kovrdže su se lepo slegle
oko njenog uzanog lica. Očigledno, bila je spremna za pokret.

Crowarez
55
 Bosnaunited

– ...tako da je to katastrofa, brate. Čista katastrofa – govorio je Rista.

Skoncentrisan na Jovanu, Goran nije imao pojma o čemu Rista priča.
– Da, da – mahinalno je odobravao.
– ...rokenrol, eventualno par dobrih pop-stvarčica, balade i ti fazoni. Za nas je ova
gaža premija.
– Dobar vam je naziv grupe – pokušao je Goran da produži razgovor.
– „Smarači”? Ja sam kumovao. Ovi moji klinci, dobri su, stvarno su okej i ono,
vole, čoveče, muziku, baš sviraju srcem... – progutao je vodu iz čaše u jednom cugu. – I,
to, kad smo se okupili, kad su me pozvali da radimo zajedno, daj da smislimo ime za
grupu, kažem, deco, zvaćemo se „Smarači”. Jer to i jesmo. Za devedeset posto današnje
populacije. I to u Beogradu, ej. Da mi je neko rekao u šta će se moj grad pretvoriti.
Čoveče! Da li je iko pre petnaest godina, pre deset, bre, da li je iko od gradske ekipe
slušao narodnjake? Znaš li jednog? A sad, splavovi se raspadaju od najtrulijeg
narodnjačkog smrada. Da ne pominjem one pomamljene klinke koje glume orijentalne
plesačice po stolovima. Koji bi to bio blam u moje vreme. Neviđeni blam.
– I sada je – reče Jovana. – Za čestite ljude. Malobrojne, doduše.
Od kad nije čuo tu reč? Možda ju je poslednji put izgovorila njegova pokojna
baka. Goran je bio mnogo vezan za nju. Ona, baka Stana, znala je da kaže kad bi ga za
nešto prekorevala:
– To nije za čestit svet.
Mogao je ustati i poljubiti Jovani ruku u tom času. Nekako, činilo mu se da bi to
bilo na mestu. Bio je iskreno dirnut.
– Sećaš se – nastavio je Rista da se obraća Goranu, prenebregavši razliku u
godinama između njih dvojice – onog ludila kad je Džoni svirao u Beogradu? Gile?
Milan? Cane, Anton, Čavke, Jovica? Šarlo akrobata? Disciplina kičme? Pa, kako se za tako
kratko vreme ovaj grad toliko proseljačio? Stalno se to pitam. Gde su, bre, ti ljudi koji su
to slušali? Kako je moglo sve da ode u pizdu materinu za deset godina? Kako?
– Ne znam – reče Goran. Osećao je da vreme ističe. Ona će sad ustati, pomislio je
sa zebnjom.
– Idem – reče uto Jovana.
– Čekaj, bre, gde ćeš – trže se Rista. – Evo, i mi ćemo, za koji minut.
– Žurim, imam neke obaveze rano izjutra.
– Povešću te, ako nisi došla kolima – ponudi se Goran.
– Hvala, ali nemam običaj da se vozikam u džipovima – odseče ona.
– Srećom, u pitanju je „pežo”. Je l' odgovara?
– Ti ne odgovaraš. Nikako. Ćao, Rile – sagla se hitro, poljubila ga je u obraz i
nestala.
– Šta joj bi? – upita Rista Gorana, osvrćući se za njom, zbunjen.
– Izgleda da sam je uvredio što sam rekao da znam Danila. Iz viđenja, doduše.
– Šta ti je, što bi se vređala na to?
Goran mu je ukratko prepričao svoj i Jovanin razgovor.
Rista se zasmejao od srca:
– Da, da... liči to na nju. Jovana ti je ono, žešći opozicionar. Za vreme ovih
protesta, nije se mrdala iz Kolarčeve. Celu jednu noć je stajala ispred kordona. Nije htela

Crowarez
56
 Bosnaunited

da je neko zameni. Pet sati, bez pauze. Neviđen lik, majke mi.
– Previše je drčna za svoje godine. Rista se uozbiljio:
– Danilo joj je u svemu popuštao, od malena. I tako, manir joj je da saspe svakom
šta misli. Naročito politički. Sad pokušava da je zauzda, popizdi kad čuje da se trsi i gde
ne treba, ali sad je kasno, burazeru.
– A on joj je mentor, šta li?
– Tako nešto. Keva im je rano umrla i Danilo joj je otad bio sve. Pazi, Jole je super
devojka, da se razumemo. U junu će da diplomira, levom nogom završava Filološki.
Engleski i francuski. Parla i španski, italijanski.
– Poliglota, a?
– Bez zezanja. Danilo je to odradio do bola. Jovanino obrazovanje i te stvari. I
vaspitana je, skroz iz nekog drugog filma. Ali, brate, kad se ta dohvati politike, tu je osica.
– A ćale? Je l' im je živ?
– Marko? Živ je, hvala bogu – kucnu Rista o sto. – Super je tip. Stvarno super.
Samo, i on ti je previše bolećiv prema Jovani. Jebi ga, komplikovana je priča, to sa
Rakićima. Ja sam ti, praktično, živeo kod njih pet godina. Ja, ostali iz ekipe... Tamo smo
okapavali u pauzama, kad je došlo vreme da diplomiramo, kod Danila smo pravili
makete, onako kolektivno, pomagali se, crtali, bojadisali, jebavali se do zore. Marko i
Svetlana nam samo donesu klopu, skuvaju nam bokal kafe i povuku se. Znaš onaj tip
ljudi koji su autentično cool. Niti su nam se dodvoravali u fazonu volimo sve što vole
mladi, niti su nam prikenjavali što sedimo kod njih k'o beskućnici. A bili su tako neobični
da smo mi njih jurili, čoveče, da malo posede s nama. I onda umre Svetlana... – oborio je
glavu i malo poćutao. – A Jovana klinka, deset-jedanaest godina je imala. Katastrofa,
brate.
Istresao je još jednu čašu nadušak:
– Long, sad story. Krećemo – upita.
Tokom ledenog januara, Goran je još dva puta svraćao do kluba. Uvek sam.
Morao je da vidi Jovanu. To je bilo jače od njega. Klimnuo bi joj glavom. Ona bi uzvratila.
Suzdržano. I odmah se okretala na drugu stranu. Ti nemi pozdravi bili su mu dovoljni.

Crowarez
57
 Bosnaunited

25

...Od tada, između nas dvoje uspostavila se potpuna, negdašnja bliskost. Bila sam
hodajuća rana, otvorena, izložena, spremna da prokrvari na jednu reč, na grublji dodir.
Danilo me je zaštitio ograđujući me knjigama. Ima li mudrijeg pristupa od tog?
Sećam se, bio je, slučajno, dohvatio moj otvoreni udžbenik istorije. Preleteo je
letimično nekoliko stranica, sa komentarom:
– Šta je ovo? Sto dvadeset podataka u jednoj lekciji?
Pitao me je:
– Je li, razumeš li ti, ili samo bubačiš?
– Bubačim, uglavnom. Da bih dobila pet, mora od reči do reči.
– Nije nego – nasmejao se Danilo. – Niste vi u cirkusu da vas dresiraju.
Tako je preuzeo moje školovanje u svoje ruke. Uveo me je u svet znanja kao u
čistu radost i lepotu. Nalik nekom arheologu-zanesenjaku, otkrivao mi je slojeve
civilizacija, finom, mekom metlicom odstranjujući sve nebitno i efemerno, ostavljajući iz
svake od njih samo pročišćen oblik, sažet u određenoj ideji. Objašnjavao mi je puteve
kojima se jedna selila u drugu. Načine na koje su verovanja, filozofija, nauka, običaji i
umetnost prelazili iz epohe u epohu, katkada tajnim kanalima i čudesnim obrtima
događaja.
– Nabrajanje i pamćenje godina, događaja i zbivanja – govorio je – predstavlja
samo potku za razumevanje duha određene civilizacije. Jer, one ne propadaju, makar se
nama činilo drugačije. One samo menjaju prebivališta i vaskrsavaju u novim idejama. To
treba da razumeš. Da pojmiš celinu. Vidi, recimo, renesansu. Posle neoprostivog,
vekovnog diskontinuiteta koje je nametnulo hrišćanstvo, ne samo u sferi teorije koja je
bila zatrta, već i rigidnom suspenzijom slavljenja telesnog i čulnog, helenske vrednosti
ponovo su provrtele sebi put, kroz dela genijalnih stvaralaca. Vraćaju se, obnovljene, u
novoj formi, kroz jednog Leonarda, kroz Botičelija i Mikelanđela.
Najčešće, kuhinja je bila naša učionica. Podnimljena za stolom, pažljivo bih ga
slušala dok bi on poslovao oko ručka. Bilo je uživanje gledati ga kako kuva, vešto i lako,
istovremeno pijuckajući vino iz čaše koja je uvek stajala na radnom delu, nadohvat ruke,
sa obaveznom cigaretom od koje se nije rastajao.
Bile su to moje najlepše tri godine. Danilo je bio predavač i tutor, ja zahvalni
učenik.
S druge strane, umeo je da teskobnost mojih pubertetskih godina i probleme koji
su mi se činili nerešivim, učini svarljivim. Prihvatljivim.
Pred kraj osmog razreda bila sam potpuno isključena iz opšteg odeljenjskog
druženja. Krenulo je lagano, od petog, kad je mama umrla. Bila sam obeležena. Plus toga,
Danilo je počeo da se pokatkad pojavljuje u školi. Dolazio je na roditeljske sastanke, kad
Marko ne bi mogao. Ili da me sačeka posle nastave, ako bi se našao u prolazu. To je bila
novost. Mnogi iz škole nisu znali kakvog brata imam. E, pa, dobili su priliku da ga vide
(pišem sa likovanjem, sa osećanjem trijumfa; ali onda, u mojih jedanaest i dvanaest
godina, ni u snu mi nije padalo na pamet da mi na njemu zavide), što ih je dodatno
razjarcalo. Zavideli su mi na ljubavi koja je bila vidna, a nenapadna. Samo ruka koju bi
položio na moje rame. Način na koji bi uzeo od mene prenatrpanu školsku tašnu. Osmeh
kojim bi me pozdravljao, dok sam ja, obradovana (ne želeći nikog da izazivam, nikom da

Crowarez
58
 Bosnaunited

prkosim a tako je u njihovim očima izgledalo) letela ka njemu. Danilo je bio moja bova,
moj anker koji me je držao da me talasi ne otrgnu i odnesu na uzburkanu pučinu (boli
me uvo što deluje patetično, istina je). Niko od njih se nije potrudio da shvati da mi je on
zamena za nešto što sam zauvek izgubila.
U početku, trudila sam se da im se umilim, sve dok Dijana, predvodnica ženskog
dela odeljenja, nije počela, namerno, uvek kada bih se stidljivo približila grupi za vreme
odmora, da napadno spominje svoju majku; moja mama ovo, moja mama ono. Žvakala
bih odgrizeni krajičak kifle, premećući ga sa strane na stranu, kao parče bezukusnog
drveta, svesna da ću se zagrcnuti ako probam da ga progutam. Toliko bi mi se steglo
grlo. Druge devojčice su ćutale ili dodavale ponešto, sve dok ne bi postigle svoj cilj;
udaljila bih se, pod nekim izgovorom i vraćala se u učionicu, da sedim sama. Da li je ikog
za to bilo briga? Da li je iko, od tih sebičnih sadista (tako ih pamtim, u komadu, ne
razaznajući im lica; pamtim ih kao male, surove sadiste kojima nikad, nikad nisam
oprostila) pomislio kako mi je? Bila sam zapanjena tolikim stepenom mržnje. Zašto,
pitala sam se. Nisu imale razloga za ljubomoru. Bile su daleko lepše od mene. Imale su
skoro oformljena tela, moje je bilo štrkljasto i nesrazmerno, sa rukama koje su mi
dopirale gotovo do kolena. Imale su, za pubertetska merila, još jednu prednost – većini
su grudi znatno porasle, moje su se tek nazirale. U svlačionici, pred čas fizičkog, skupile
bi se u jedan kraj i šuškale, takoreći pokazujući prstom na mene, pa bi prasnule u kikot.
Zajedljiv. Jedva bih uspela da se presvučem od sramote. Više me nisu pozivali na
rođendane. Čak ni dečaci. Saznala sam da im je priprećeno da ostale devojčice neće doći
ako ja budem prisutna. Na ekskurzijama, koje su za mene predstavljale noćnu moru,
jedva bih našla društvo. Nekog odbačenog, kao što sam bila ja. Ili bih lunjala sama,
praveći se da mi je super i da mi niko nije potreban. Bila sam neuklopljeno dete. I kada
čopor to oseti, kidiše na tebe da te dokrajči.
Žalila sam se Danilu. Ponekad. Onda kad više ne bih mogla da gutam svoj
nezasluženi jad. Rekao bi mi, bez utešiteljsko-pokroviteljskog tona:
Da, sad ti sve izgleda nesavladivo i preteško. Prosto, moraš to da preguraš.
Moraš to da preguraš. Tako. Bez slatkih oblandi oko gorkog fila. Danilov životni
credo, u skladu s kojim me je vaspitavao glasi: ne računaj na sreću, na olakšavajuće
okolnosti. Ne računaj mnogo ni na druge. Kreni sama. Ako uspeš da smisliš taktiku, da
smogneš strpljenja ili da se prilagodiš najgorem, iz svake naredne, lakše situacije moći
ćeš da nađeš izlaz i rešenje, dok prstom pucneš.
Uzdahnula bih kako samo dete suočeno s nepravdom može da uzdahne. Znala
sam da neće uslediti nešto iz špila „čini ti se”, „možda ti treba više da se potrudiš”,
„pokušaj da ih razumeš”. Ne, takve fraze nisam očekivala od Danila. Zato bih se hvatala
za nešto što bi mi odredilo pravac:
– Jesi li i ti bio zbunjen? Odbačen?
– Bio sam jako zbunjen. Zbunjen kao som, rekao bih. Mislim da je dečacima još
teže u tim godinama. Mada, košarka je rano počela da me spasava od panične
stidljivosti. Bio sam dobar igrač. Nije bilo problema da li će me neko hteti u tim. Hteli su
me. Pa sam izrastao do toga da sam biram ekipu. Socijalizovao sam se kroz sport.
Ni Danilu, dakle, nije sve bilo med i mleko. Već sigurnija, išla sam dalje:
– Ali, deca su sada groznija. Agresivnija nego u tvoje vreme.
– Misliš? Možda za nijansu. Suštinski, doza sadizma, spremnosti da se drugi,
slabiji, različit po bilo kome osnovu, zajeda i kinji, predstavlja ljudsku konstantu. U svom
čistom obliku ispoljava se kod dečice. Koja ni najmanje nisu naivna. Niti su jagnjad

Crowarez
59
 Bosnaunited

božija, kakvim ih prikazuje romantičarska pedagogija. Čim počne da im se razvija svest,

deca grade svoj svet u malom. Preslikan svet odraslih. Surovost, želja za moći, borba za
prevlast, sve to postoji u dečijim odnosima. Čak jasnije, jer je nezamaskirano. Već se tu
formiraju odnosi – jaki i slabi. Uklopljeni i izopšteni. Popularni i čudaci. Manjina, po
nečem različita, koja uglavnom iritira pritupu većinu. Većina, sledstveno tome, počinje
da srozava, na svaki mogući način, one koji štrče. Zato moraš da očvrsneš. Moraš biti
spremna na udarce.
– Čini mi se da nikad neće proći. Da nikad neću porasti.
– Naravno da hoćeš. Kao i oni koji ti zagorčavaju život. Ništa bitno se neće
promeniti. I dalje će ti podmetati nogu. Ako si borac, ustani, kreni dalje i kad te neko
žestoko pređe, kad pogrešno odmeriš svoje mogućnosti spram cilja. Promeni ugao
gledanja, burgijaj na drugom mestu, ne odustaj pred prvom preprekom. Ili se prepusti
lakšoj varijanti pravljenja kompromisa, a po cenu izdavanja svoje ličnosti.
– To neću – rekla sam, ne baš do kraja svesna smisla.
– Dobar izbor.
– Samo kad bih znala da ću i ja jednom, tako kao ti, moći da budem... mirna sama
u sebi. Sa sobom. Razumeš?
– Potpuno. Ali, shvatićeš da je i to samo privid. Vremenom naučiš da se ponašaš
odvažno, ležerno, samouvereno i onda kada se uopšte tako ne osećaš. Međutim, odeblja
ti koža. Možeš više i bolje da podneseš. U svakom slučaju, mnoge stvari te se ne dotiču
više, kao kad si mlad. Plus, što je velika prednost sazrevanja, skapiraš da mnogo toga što
ti se čini da jeste važno, u stvari nije. Ili nije toliko, koliko ti se sad čini. Tako stekneš
dozu sigurnosti. Isturiš ispred sebe svoje znanje, karijeru, novac, porodicu, kako ko,
vrednosti prema svom afinitetu, i to te u izvesnom smislu brani od sveta. Sve skupa, to
se zove zrelost. Tako nekako.
– Pa, i nije baš obećavajuće ružičasto.
– Daleko od toga. Život ti je stalni, veliki trud. Zadatak koji treba najbolje da rešiš.
A kada ti se učini da si, napokon, došao do relativno pouzdanih odgovora i da ti je svet,
sa svojim zakonitostima i začkoljicama, postao prozirniji, bliži, lakši za savladavanje,
shvatiš da si omatorio. Znači, život ti se svodi na traganje. Razne oblike traganja.
Najbolje je da ovaj osetljiv period provedeš u traganju za sobom. Da otkriješ šta stvarno
voliš. Šta stvarno želiš. Da se polako izgrađuješ u čoveka. Bez obzira na uticaje. Sledi
svoju nit. Nađi je, unutra, i sledi je.
Bilo je to milion puta utešnije nego da me je tešio šarenim lažama. Baš zbog toga
što nije, stvari mi nisu delovale beznadežno crne.

Prelaskom u gimnaziju, postala sam aktivni učesnik u dugotrajnim debatama s

Danilom, a od posmatrača spremanja hrane prerasla sam u angažovanu „malu od
kužine”, kako me je Frenki nazvao. Dok smo rendali, pasirali, seckali, mešali, dodavali
začine i kušali iz varjače, uz odobravajuće mrmljanje, vodili smo već ozbiljne rasprave.
Znaš i sama koliko je Danilo alergičan na mentalnu tromost. Na indiferentnost. O
svemu moraš imati mišljenje. Kritički ga utemeljiti. Razgovetno izložiti. U protivnom,
lupetaš, trućaš, palamudiš ili baljezgaš.
Svakog dana podizao je letvu koju je trebalo da preskočim za po stepen više.
Smatrao je lekovitim kad bi me šokirao nekim podatkom koji je protivrečio mom

Crowarez
60
 Bosnaunited

zdravo-za-gotovo uzimanju stvari. Ni najmanje nije bio sentimentalan kad je trebalo

zatrti u meni svaku iskru predrasuda. Usmerio mi je um na traženje dokaza, odučio me
od olakog donošenja zaključaka.
Veruješ li da mi je kao petnaestogodišnjoj klinki, dok sam gledala Lorensa
Olivijea kao Hamleta, preko novina koje je čitao, dobacio:
– Hamlet je jedan debeli, neodlučni edipovac. Melanholična plačipička koja nema
odluke ni hrabrosti za kakvu konkretnu akciju, do da onu jadnicu duševno rastroji.
Arhetip nesposobnog intelektualca. Posebno nespremnog da preuzme na sebe
odgovornost.
– Debeli edipovac? Debeli?!
– Da, dušo. A ti, umesto da gledaš Šekspira u tehnikoloru, idi pa čitaj. Majka
njegova, Gertruda, prekida Hamletov dvoboj i traži pauzu, da bi se buca malo povratio.
„Јег sin je moj gojan i kratkoga daha”, kaže ona. To jest, Šekspir.
Gađala sam ga jastučetom:
– Što izmišljaš!
Ali, te večeri sam pročitala „Hamleta”. I naišla na stih koji je citirao.
Sutradan, za doručkom, rekla sam mu:
– Zašto moraš da mi uništiš svaku izluziju?
– Etimološki, termin „ilizija” potiče od latinskog „illudere”, što znači, titrati,
varati. Iluzija je, dakle, obmana, opsena, privid. Zato – odgovorio je. – Dobro je imati
ideju u koju veruješ. Jasnu ideju, ne nekakvu nebulozu. I truditi se da je ostvariš. Ideja je
plod svesnog. Plod rada uma. Okej, i ona može biti pogrešna, naravno, ali nije to po
definiciji. Iluzija jeste.
Uvek sam morala imati iscrpan odgovor na postavljeno pitanje. (Ne za svakog.
Učio me je, to mi je stalno ponavljao, citirajući svog omiljenog imenjaka, da se nikada,
baš nikada ne treba upuštati u diskusiju sa ignorantima; sa dangubama koje
kompetentno hoće da ravnopravno diskutuju o stvarima za koje nikad nisu čuli, do od
tebe, po prvi put. Ako vidiš da tip nema predstavu o čemu govoriš, odmah urolaj svoje
misli, kao ponjavče, i prostri ih pred dostojnim sagovornikom, govorio mi je.)
Pitao bi me zašto mi se sviđa Borhes, na primer.
– Prosto mi se sviđa – odgovorila bih, ali to, naravno, ne bi bilo dovoljno. Morala
bih da ga stavim u kontekst istorije književnosti. Da ga uporedim sa Markesom i
Kortasarom. Da, analizom, obuhvatim, maltene, čitavu hispanoameričku književnost.
Zašto, kako, kad, gde; misao je morala biti u proverljivim koordinatama. Nije
smelo biti neodređenosti. Nijedne. Imala sam, na primer, devetnaest godina, a on je
insistirao na odgovorima, kao da sam, u najmanju ruku, postdiplomac na Kembridžu.
Bio je divan profesor. Doktor, što rekao Frenki. Pun poverenja u mene. I
nemilosrdan, u isti mah. Nehotice nemilosrdan. Odmeravao je moje sposobnosti prema
sebi, u tim godinama. Pretpostavljao je istu lakoću savlađivanja.
(Znam iz njegovih priča da se jako lomio šta da upiše. Želeo je da studira režiju.
Pa, onda, klasične jezike. U igri je bila teorija književnosti. Elektrotehnika. Ili čista
matematika. Vukle su ga literatura koju je gutao, filozofija, sociologija, klasični jezici.
Društvene nauke, kako se to kaže. S druge strane, matematika, geometrija, fizika, hemija
bile su kao ucrtane u njegov genetski kod. Prirodni talenat, govorili su profesori.
Nečuveni talenat. Nije morao da vežba zadatke. Radio ih je kao izazov. Najteže, iz čuvene
Venove zbirke. Tako se zabavljao. Naposletku, uspeo je da srećnom odlukom pomiri

Crowarez
61
 Bosnaunited

kontemplativno i delatno u sebi. Zato, valjda, arhitektura – matematika i geometrija

pretočene u lepotu; pada mi na um – najbolji spoj Marka i Svetlane, kao konačni izbor od
tolikih mogućnosti koje su se otvarale pred njim. Za svaku se mogao mašiti. I svaku bi,
pouzdano tvrdim, iskoristio na najbolji način.
Kako i ne bi, pored nadljudske discipline, upornosti i rada. Ono što je postigao,
plaćao je, bez premišljanja, nespavanjem. Trebalo mu je više sati i uzimao ih je od sebe.
Osvanjivao nad crtežima. Mirno propuštao dobar izlazak da bi završio započetu knjigu.
Napuštao veselo društvo i bančenje, da bi noć dovršio kucajući na svojoj „Oliveti”
mašini; još mogu da je čujem, kao što sam u detinjstvu, kroz san, po njenom
ravnomernom zvuku znala da je u kući).
A ja sam se, u stvari, grčevito trudila da doskočim visinu koju mi je olako
postavljao. Ipak, ispalo je nešto od toga. Postala sam Mesec koji blista ne samim sobom,
već parazitski, od svetlosti Sunca. Vladalac njegovog zodijačkog znaka, lava, i jeste
Sunce, a mog Mesec. Danilo je dupli lav. Nosi u sebi dva Sunca. (Podsmevao se mom
interesovanju za astrologiju. Gluposti, govorio mi je, baviš se glupostima. Još fali da
okreneš šoljicu da ti neko iz nje gata. Eto, ispostavlja se da ima nečega u tome. Ja sam
samo refleksija njegove svetlosti. I to mi je sasvim dovoljno. Previše, ponekad).
U surovim diskusijama, kada bismo igrali „jedan na jedan”, ni u čemu mi nije
popuštao; bacakao me je tamo-ovamo svojim daleko nadmoćnijim znanjem, šetao me,
hvatao u greškama, zamerao generalizacije, vraćao na početak, uvek nezadovoljan, uvek
tražeći od mene bolje i više. U društvu, međutim, nije dozvoljavao da mi neko zapuši
usta. Uostalom, bila sam njegov proizvod. Njegovo dete, da se tačno izrazim. To je
najpreciznija definicija našeg odnosa.
Uvek sam ga imala iza leđa. Kao oslonac i odstupnicu. Najpre sam morala da se
sama izborim za ravnopravnost među osobama i po petnaest, dvadeset godina starijim,
da steknem poštovanje kao sagovornik. Puštao me je da sama ulazim u rasprave sa
njegovim, sa vašim prijateljima. Pušio bi, žmirkajući zadovoljno, dok sam ja penušala,
zanosila se, nadvikivala sa Srđanom, Vidom, Natašom ili Frenkijem. A sve vreme, gde
god se i sa kim god bismo se zatekli, osećala sam da će uleteti kad posustanem, da će ako
se upletem, ako treba, upotrebiti najcrnji sofizam da bi me iščupao.
– Stereo Rakić je proradio – rekao bi Frenki, dižući ruke kao da se predaje, kad bi
se Danilo uključio da podupre neku moju slabu tačku. – Bacamo peškire u ring.
Nasamo, dobijala sam packe. Logičke, kako je on govorio. Taksativno mi je
nabrajao svaki propust.
– Šuplje je to, prilično šuplje – zaključio bi, ostavljajući me da se jedem od muke,
da iščitam gomilu knjiga ne bih li popunila prazninu u znanju.
Ali, to niko nije video. Ostalo je uvreženo opšte mišljenje da me je prekomerno
razmazio.
Što je, u suštini, tačno...

Crowarez
62
 Bosnaunited

26

Jovana je na Bekin žur otišla nevoljno, posle dužeg ubedivanja svog najboljeg
druga Nemanje kako nema prava da ga ispali.
– Ne radi mi auto i neću – ponavljala je.
– U, jaka stvar. Uzećemo taksi. Jole, ne budi kvarna – moljakao ju je. – Please,
please. Vukljala si me na stotinu smaračkih mesta, i uvek sam išao, a kad treba za mene
da se žrtvuješ...
– Dobro, bre, Nemanja, gori si od svake ženturače kad se rastoročeš. Dobro, ići
ćemo.
Veče je teklo uobičajeno. Promuvali su se, malo igrali, išćaskali s poznanicima,
lagano cugali piće i diskretno tračarili o prisutnima. Nemanja je paralelno flertovao s
dve ozbiljnije kandidatkinje (krajnje površno sa Bekinom drugaricom koja je došla u
redovnu vizitu Beogradu iz Holandije, gde je živela poslednje dve godine, a prilično
intenzivno sa slatkom devojčicom koju je znao još sa studentskih protesta). Posle ponoći
smestili su se u manju sobu i upustili se u jedan od svojih žučnih razgovora u koji se
nepozvano upleo tip sumnjivog količnika inteligencije, ali jakih mišića, sputanih
šaniranim „Hugo Boss” odelom. Izgledalo je da će (u nepravednoj borbi s gabaritom koji
je trebalo da obuhvati) svilenkasta tkanina svakog časa popucati u predelu bicepsa.
Njegova blajhana pratilja neprestano je nameštala bretele haljine ispod čijeg su se
dubokog izreza uzdizale silikonske gromade. Smrtno se dosađivala u tom sobičku, sa
krajnje nezanimljivim sastavom.
– Nije nama loše zbog njega, prijatelju – ubacio se tip u Nemanjinu repliku
upućenu Jovani.
– Ne, nego zbog mog pokojnog deda-Miljojka – uzvrati mu ovaj, bez pardona.
– Loše nam je zbog onih – mračno je odmerio Jovanu i Nemanju – koji se vucaraju
po ulicama i jedu govna, umesto da studiraju.
– Jeste da sam uličarka... – reče Jovana, skrušeno, uprepodobivši se; blajhana
vlasnica silikonskih balona se naže napred da bi bolje osmotrila to mršavo, bezgrudo,
tršavo čudo koje se hvali da je kurva – ...i to sa popriličnim stažom. Skoro pet godina,
rekla bih, a, Nemanja? Uličarim, naime – uzdahnula je.
Nemanja klimnu, sa malom zadrškom, kao da je u sebi zaista prebrojao godine
njenog staža.
– Ali, eto, uspevam i da završim studije. Tako da, postiže se, postiže, kad čovek
dobro upne.
Tip nervozno pripali jednu, pri čemu debela, zlatna narukvica značajno zvecnu o
njegov sat.
– Međutim, možemo stvar posmatrati i iz drugog ugla: samo je mrtav student
dobar student. Pa je, u skladu s tim, vaš šef potezao pištolj na studente. Možda je to
pravo rešenje. Pomlatiti ološ, pa onda, milina.
Tip se nagnu ka njoj.
– Koji šef?
– Šešelj. Čini mi se da ste simpatizer radikala. Ili grešim?
– Je l' ovo neka prozivka? – upita je natušteno.

Crowarez
63
 Bosnaunited

– Macane, nemoj – reče blajhana, hvatajući ga za mišicu.

Bila je načisto s tim da je tršava definitivno opaljena. Ili je na nekom tripu.
Svakako, čačkala je i izazivala „macana” koji je, ona je to dobro znala, bio prilično
kratkog fitilja.
– Šta, nemoj! – otrese on njenu ruku
– Zašto prozivka? – uzvrati Jovana. – Zašto bi se neko stideo svojih političkih
uverenja? Moje vam je jasno, zar ne?
– Nemam za šta da se stidim. Jesam simpatizer – odgovori tip osiono. – Da. I? Šta
s tim?
– Macane... – opet se začuo plavušin glasić.
– Pusti me više, pizda mu materina – brecnu se tip na nju. – I? Šta s tim? –
ponovio je, okrenuvši se ka Jovani.
Neće, tek, ustuknuti pred ovom ludačom. Mamicu će on njoj. Drogirana,
uobražena, studentska pokvarenjuša.
– O, Jovana, pa gde si, tražim te pola sata. Držiš slovo, a – dobacio je neko s vrata,
prisnim tonom.
Ugledala je Gorana. Namignuo joj je neprimetno, saučesnički.
– Samo nam je ovaj falio – procedi ona Nemanji na uvo.
Tip je dobro odmerio Gorana i odmah ustao:
– Maco, idemo po piće. Ortak, sedi, nas dvoje ionako palimo – ponudio mu je, s
respektom, svoje mesto.
Ovaj izvi obrve.
– Važi, ortak – prihvati Goran i zavali se kraj Jovane. Macan i blajhana ispariše. –
Dobro mi nije rekao zemljak – dodade.
– Zemo – nadoveza se Nemanja.
– Samo vi nastavite – reče Goran. – Ne dajte se dekomodirati. Sa mnom nema
konflikta. Ja sam apolitičan.
– Oh, obožavam takve apolitične – reče Jovana, kao za sebe.
– A kakve to, takve! – upita je Goran zainteresovano. Lagano je okretala čašu u
ruci i posmatrala kako se vino ljuljuška do same ivice.
– One koji su se lagodno ugradili u ovaj sistem – reče ne odvajajući oči od malog
vrtloga koji je napravila. – Tačnije, koji nisu mnogo gadljivi u kom okruženju, s kim i
kako rade.
Još jedan par užurbano napusti sobu.
– Bogami, imaš žicu za ljude – reče Goran, osvrćući se. – Ostali smo vrlo
malobrojni. A ti, inače, znaš da je meni lagodno?
Izvežban da na kilometar namiriše opasnost, veteran u neprijatnim diskusijama
u koje je sa Jovanom ili zbog nje uletao, Nemanja je odmah detektovao da neće biti
problema. Osetio je vibracije koje su iz Gorana zračile ka Jovani. Skrivajući smejuljak,
uzdahnu:
– Idem u patrolu, ako ima nešto da se privede noćas – reče, lupnuvši Jovanu po
kolenu. – Da budeš dobra.
– Zgodan momak – prokomentarisao je Goran, odmeravajući ga otpozadi.
– Izuzetno – potvrdi ona.

Crowarez
64
 Bosnaunited

– Je l' ti to dečko?
Mirno je ugasila cigaretu u pepeljari:
– Da. Mi, naime, imamo otvorenu vezu, tako da se on slobodno, pred mojim očima,
muva sa drugom. I vice versa.
Goran je netremice zurio u nju. Kosu je bila skupila pozadi, u rep, ali joj je
nekoliko nemirnih pramenova, oštrih poput uvijene žice, ispalo i ona ih je laganim
pokretima gladila unazad.
– Lepo.
– Lepo i vrlo moderno – saglasi se.
Ustala je i poravnavala nogavice.
– Opet žuriš?
– Pravo da ti kažem, uopšte mi se ne žuri. Nego... – osvrnula se po sobi u kojoj je,
osim Gorana i nje, bio prisutan još jedan par, pored koga su sva dešavanja prošla
neopaženo. Gluvi za sve oko sebe, ljubili su se, bez prestanka, već pola sata. Jovana
napravi pokret kao da suzbija zevanje – ...nego mi je ubitačno dosadno.
– Dobro, glupa šala – reče Goran. – Za tvog pajtosa, hoću reći. Izvini.
Jovana ga nije udostojila ni pogleda.
– A ti meni?
– Šta?
– Da se izviniš.
Namrštila se, blago:
– E, stvarno si... mnogo si, bre, dosadan. Mnogo.
Umakla je pre nego što je uspeo da joj odgovori.
Na brzinu se pozdravila s Bekom. Nemanji je samo mahnula preko sobe. Nagnut
ka devojci sa protesta, bio je, po svojoj kategorizaciji, u trećoj, najdelikatnijoj fazi
muvanja. U toj završnici nije bilo poželjno da se pojavi bilo kakav „remetilački faktor”.
Jovana mu je uputila prepoznatljiv znak. Digla je palac; idem, ne treba da me pratiš,
srećno. Uzvratio joj je istim pokretom.
Na ulici je bezuspešno pokušavala da uhvati taksi.
Sneg je počeo da promiče kad su Nemanja i ona stigli. Sada je već podosta
napadao; mokar, pretvarao se u bljuzgavicu po kojoj je bilo teško hodati.
Sivi „pežo” metalik se zaustavio kraj ivičnjaka:
– I, eto mene, opet – reče Goran, otvorivši svoj prozor do pola. – Hajde, uđi.
– To je onaj fazon, ne prihvatam „nе” kao odgovor.
– Meni, uglavnom, ne govore ne.
– Lucky you. Ali, ja ne spadam u ekipu uglavnom.
Cupkala je gledajući ka Dušanovoj ulici. Kosa joj je bila mokra od snega. On je
izašao iz kola i stao tik do nje.
Prošlo je dugih pet minuta.
– Znaš kad će ovuda naići taksi? Nikad.
– Što to tebe zanima? Imaš svoja kola, pa izvoli, idi.
– A i nos ti je potpuno pocrveneoreče on, raspoloženo.
Ona tiho frknu.

Crowarez
65
 Bosnaunited

– „Danas, kada postajem pionir, dajem svečano obećanje...” – počeo je da

deklamuje – ...da te neću udaviti od dosade. Ćutaću, voziću, to je sve. Sad uđi, molim te.
Odmerila ga je, sa podnošljive visine. Recimo, kao sa trećeg sprata.
– Ha – reče. – Osećam li to mrvice pozitivne samoironije?
– Iskreno, nemam pojma šta ti to znači, ali mi se, ovako glupavom, čini da ipak
pristaješ?
Uspeo je da joj izmami poluosmeh.
Hitro joj je otvorio vrata i sačekao da se smesti. Pretrčao je na svoju stranu:
– Je l' ti je mnogo zima – upita je, ubacujući u brzinu.
– Ne – odgovorila je. Noge su joj bile mokre; smrzla se.
– Sad će proraditi grejanje.
Ćutala je.
– Da promenim CD?
-Ne, u redu je.
– Ideš kući?
– Nego kud bih?
– Vračar, je l' tako?
Nije ga pitala odakle zna.
Pažljivo se probijao kroz uske ulice donjeg Dorćola.
Povremeno je bacao pogled na nju. Skrenuo je levo, u Dušanovu ulicu.
– Ubedačim se kad prolazim pored ovih straćara. Favele u centru Beograda.
Nikakve reakcije s njene strane.
– Radi li ovo, uopšte – reče on, proveravajući desnom rukom stepen toplote
vazduha koji je duvao iz ventilacionih otvora. – Mlako, jebi ga. Zimogrožljiv sam,
nenormalno. Ti?
Neodređeno je odmahnula glavom. Moglo je značiti i da i ne. Oba, istovremeno.
– Jesi li se ugrejala?
– Prilično – reče ona, preko volje.
Videlo se da nije imala nameru da održava razgovor. Lupkala je rukom po kolenu,
u taktu sa muzikom i ignorisala ga, nekako prirodno, bez trunke nelagode, kao što
„сеlebrities”, verovatno, čine sa svojim šoferima. Ne upuštaju se, tek, u konverzaciju sa
njima. Kuda bi ih odvelo silno gubljenje energije sa epizodnim likovima. Sa kuvarima,
nosačima kofera, sobaricama. Sa pedikirima i maserima. Kada se dokopaju ovakvih pet
minuta (fino zagrejani auto koji klizi kroz noć i vozi ih kući), slavne ličnosti se,
verovatno, zavale u sedište, sklope oči i ćute. Skupljaju snagu za sledeću javnu epizodu.
Goran se nehotice osmehnuo.
Izbili su kod Narodnog pozorišta, Skrenuo je poludesno, ka Terazijama.
Dok su čekali na semaforu kod Skupštine, ona iznenada reče:
– Bio si u pravu, malopre. Izvinjavam se što sam zadrla u tvoju privatnost. Mislim,
neuljudno je da te prozivam da li si se ili nisi ugradio u sistem. I na koji način. Htela sam
da kažem, načelno, da se živo čudim kad čovek izjavi kako je ravnodušan prema onome
što na direktan način utiče...
– Čuj, Jovana – prekinuo ju je – drago mi je da si se izvinila. Što se tiče mog stava,

Crowarez
66
 Bosnaunited

stvarno sam apolitičan. Mene takvi razgovori ne interesuju. Uopšte.

Ona se naglo povukla. Čak i fizički. Odmakla se skoro do svojih vrata i uprla
pogled kroz prozor.
– Nisam hteo da budem grub. Stvarno nisam. Jednostavno, to mi je gušiteljska
tema, shvataš? Ja, eto, ni ne glasam, ako baš hoćeš da znaš – nastavio je, u želji da održi
konverzaciju.
Nije odolela:
– Ne?!
– Ne, jer su za mene svi isti.
– Mislim da je to debilno – ugrizla se za jezik Izvini, ružna je reč, opet ću ispasti
nevaspitana, ali iskreno mislim tako.
– Da sam debil?
Debilna je navodna neutralnost, taj nadmeno-ignorantski stav „iznad”, taj
pseudosuperiorni stav da je „sve svejedno” i da su „svi isti”. Jer, nisu. Nikako nisu. Ni po
jednom osnovu. Jer, opozicija, makar bila najgora, makar bila ne znam kakva, makar,
stvarno bila bagra, špijuni, plaćenici, izdajnici, šta god bili, prosto, ta opozicija nas nije
dovela dovde. Oni na vlasti jesu. Kako su, onda, isti?
– Politika je, u celini, jedno veliko sranje.
– Banalno, opšte mesto – reče ona prezrivo.
– Pa, sad, možda je banalno, ali to je moj stav.
– Kojim podržavaš režim.
– Ja? Nikoga ja ne podržavam.
– Aha.
– Koliko mi je poznato Miloševića su do juče podržavali svi na Zapadu. I zvali ga...
da, „faktorom stabilnosti”, ako se dobro sećam. Danas, on je za njih balkanski kasapin.
Zar ne vidiš da se takve stvari dešavaju mimo nas? Kad sazru neke, tamo, okolnosti u
nekom, tamo, opštem deljenju karata, nas će, ovde, pustiti da...
– Ko da nas pusti – prekinu ga, nervozno. – Jedino ako smo stoka, pa da nas neko
pušta iz obora ili štale na ispašu. Valjda sami treba da se otarasimo svog zla pri čemu,
naravno, mislim na glavnog bosa državne mafije, na ovu karikaturu balkanskog kuma u
srpskoj varijanti Cosa nostre... – govorila je, prekomerno uzbuđena.
– Jovana, ej, ej – podigao je malo glas. – Zar ti ne umeš ni o čemu drugom? Mislim,
ne ide da takva devojka bude opsednuta i isključiva do granica da je neprijatno slušati.
– Tipično – reče ona. Bila je uvređena do srži, osećalo joj se u glasu. – Ovde se
isključivim proglašava svako ko govori jezikom činjenica. I, onda, da ne bi ispao
konfliktan, da ne bi prekoračio granicu vaspitanja, da ne bi, valjda, uvredio onog što
lupeta do mile volje, onda se normalan čovek povlači. I tako, mic po mic, normalni su
ustuknuli, a budale, ludaci i kriminalci se šire i bahanališu. Uostalom, u pravu si. Zašto
bih se uopšte s tobom preganjala?
Duboko je prektopila peševe kaputa i utonula u njega, prekrstivši ruke.
– Kažem ti krajnje dobronamerno. Misliš da je pametno da se kačiš sa
neotesanim tipom što nosi kajlu oko vrata, kao onaj od malopre? Popićeš jednom šljagu
od nekog takvog. Možda i nešto gore. Misliš da je to dokaz nekakve hrabrosti, šta li?
Uveren sam, na primer, da tvoj brat ne zna do koje mere se istrčavaš, na svakom mestu,
prilično agresivno, ne vodeći računa pred kim i šta govoriš.

Crowarez
67
 Bosnaunited

– Danilo bi se zgrozio na takvu ponižavajuću konstataciju.

– Izvini, šta je u ovome bilo ponižavajuće?
– To što smatraš da mi neko daje odobrenje kad ću i gde i šta da pričam.
Uostalom, varaš se, zna.
– Uveren sam da ne zna – ponovi Goran mirno. – Garantujem. Pa se ti vređaj
koliko hoćeš.
U tišini koja je zatim nastala, čulo se samo kako krupne, mokre pahulje, teške
poput velikih kapi kiše, pljuskaju o šoferšajbnu.
Bulevar je bio poluprazan. Goran je vozio sporo, namerno odugovlačeći vožnju.
– A, o čemu, inače, pričaju tvoje devojke? – ne izdrža ona. – Baš me interesuje.
Kako to konstruktivno osmišljavaš vreme s tim krasoticama kojima memorisanje
dubokoumnih stihova iz novokomponovanih pesama predstavlja vrhunski intelektualni
domet.
Zasmejao se:
– Carica si, majke mi.
Jovana je tek tada primetila da su blizu njene ulice. I setila se da mu nije rekla
adresu.
– Skreni iz Golsvortijeve... – poče ona.
– Znam gde stanuješ – reče Goran. – To je jedna od blagodati koje uživam. Imam
pristupa podacima DB-a. Ćaletove veze.
– Ha, ha, ha – izgovorila je ravnim glasom, sa kratkom pauzom između svakog
„ha”.
– Znam i tvoj broj telefona. Dala mi ga je Beka.
Jovana ga odmeri:
– Skupljaš brojeve ili šta...?
– To mi je hobi, od malena.
Uparkirao se.
– Hajde da popušimo po jednu. Da ne odeš besna na mene.
– Nisam besna. Zašto bih bila? Hvala na vožnji – reče i krenu da otvara vrata.
– Čekaj čas, molim te.
Zastala je.
– Vidi, Jovana, sviđaš mi se. Mnogo. To ti je, valjda, jasno. Inače ne bih jurcao za
tobom kao magarac.
Pre nego što je uspela da nešto odbrusi, on reče:
– Premda, uopšte nisi moj tip.
– Oh, kakav maler.
– U principu – nastavljao je mirno – moj tip su šmizle, što bi rekla moja pokojna
baba. – A ti si, onako...
– ...posebna – dovrši ona zajedljivo.
– ...za moj ukus suviše drska. Mada, sa pokrićem. To uvažavam.
– Stvarno? Baš dražesno.
– Čemu ta stalna ironija? Je l' uvek tako reaguješ kad ti neko kaže da mu se
dopadaš?

Crowarez
68
 Bosnaunited

Jovana mu se zagleda u oči. Cinično. Izdržao je, ne trepnuvši:

– Pa, sad, zavisi – reče ona, prva spuštajući pogled. Trudila se da zvuči nehajno. –
Zavisi da li je to samo konstatacija, u fazonu dopadaš mi se kao osoba, ili je u pitanju
muvanje.
– Šta ti misliš?
– Mislim da bi, u skladu sa svojom reputacijom, trebalo da budeš daleko
originalniji.
– Ne, ne muvam te – reče on. – I neću te muvati, uopšte, tako da ne moraš odmah
da zauzimaš odbrambeni stav. Možeš biti sasvim spokojna.
– Blagodarim što si me poštedeo. Inače, samo kad bi mrdnuo malim prstom, ja
bih ti pala u naručje.
– Ne budi sigurna da ne bi.
– Čoveče – prasnu ona u iskren smeh – da li ti stvarno misliš da si neodoljiv?
– Da. Kad se na nekoga stvarno namerim.
Nije mogla da odredi da li se šali. Bilo je nečeg krajnje dvosmislenog u izrazu
njegovog lica.
– Pa, da te obavestim, i ja sam. Neodoljiva za svoju ciljnu grupu.
– Znači, ledena princeza ima svoju ciljnu grupu.
– U koju, svakako, ne spadaš ti.
– Veruj mi, ne bi dobro prošla kada bismo se nas dvoje dohvatili.
– Nema šanse da se mi dohvatamo na bilo koji način.
– Šalio sam se – reče pokroviteljski.
Osetila se nedoraslom za njegovu igru; suviše se zaletala, u želji da se dokaže.
Spram njenih nervoznih reakcija, Goran je delovao superiorno.
– Ja se ne šalim – reče. Protivno svojoj želji, zvučala je ljutito. – Ti si totalno van
mog misaonog sistema. Van svih sfera mojih interesovanja.
– Znači, ni teoretski ti se ne bih dopao?
Mali osmeh u uglu usana. Skoro neprimetan. Ali, samouveren.
– Teoretski? Pa, šta ja znam. Da vidimo. Dobar si frajer, nesporno – pokušala je da
uzme nemaran ton. – Ako si, pri tom, jako, jako interesantan, duhovit, obrazovan,
možda... Teoretski. U stvarnosti, međutim, postoji ono „ali” koje devojci sreću kvari.
– Spašava me što nisam devojka.
– Tačno.
– Mada, voleo bih da znam koje je to „ali”.
– U tvom slučaju, ima ih dva. Kao prvo oženjen si i, kao drugo, za mene si
moralno-politički nepodoban. Znaš taj izraz? Mora da si ga čuo u kući, pošto su ga
drugovi komunisti smislili i primenjivali za razne oblike diskvalifikacija i diskriminacija.
Nije ga isprovocirala:
– Prvo „ali” uvažavam – rekao je. – Drugo, ipak, nije dovoljan razlog da ne
izađemo. Ponekad.
– Drugarski? – upita Jovana, otvoreno se kreveljeći.
– Zašto da ne? Ili se ne družiš sa muškarcima?
– Naprotiv. Ali, ne trebaju mi novi prijatelji, recimo. I zato što... hmm... ne verujem

Crowarez
69
 Bosnaunited

da bismo imali zajedničkih tema. Pretpostavljam, na primer, da tvoja omiljena aktivnost

nije čitanje Volta Vitmena.
Nije delovao uvređeno. Izgledalo je da se dobro zabavlja:
– Ali ti to, ipak, ne znaš sto posto – reče.
– Recimo da sam uverena devedeset devet posto.
– Recimo, da izađemo da bi se potpuno uverila.
– To be honest, dovoljan razlog da se oduprem tom primamljivom iskušenju je taj
što ne bih volela da me vide nasamo sa tobom. S druge strane, nemam običaj da se
krijem.
Njena mala pobeda je ponosno zalepršala u nastaloj tišini. Bila je uverena da mu
je zadala dobar udarac.
– Ja se ne krijem – odgovori on posle kraće pauze. – Nemam razloga za to.
– О?!
– I ništa ne tajim. Ako aludiraš na moje izvikane avanture, dame uredno
obavestim o svojoj situaciji.
– Izvikane? Ja sam bila uverena da je istina ono što pričaju o tebi.
– Kao, na primer?
– Da za sobom ostavljaš stazu ženskih slomljenih srca.
– Ha, čisto sumnjam da one imaju tako lako lomljive organe. U svakom slučaju,
kao što rekoh, u vezu sa mnom ulaze dobro informisane. Tako da je izbor u potpunosti
njihov.
– I tvoje žene, dakako – reče ona podsmešljivo.
– Dakako – potvrdi on. – Dobar ti je vokabular. Interesantan.
S likovanjem je osetila da je izgubio ravnotežu. Delovao je za nijansu nervozniji.
– Radila sam na tome.
Pušili su, ne gledajući se.
– A možda ne smeš zbog Danila? – oglasi se on. Besno ga je odmerila:
– Je li, a što te on toliko intrigira? Je l' to po nekom zadatku, šta li?
Odložio je cigaretu u pepeljaru.
– Intrigiraš me ti – reče tiho, nagnuvši se ka njoj.
Njegove oči, izbliza. Nešto divlje požudno u njima. Nešto tako uznemirujuće, od
čega se Jovani steglo u stomaku.
I, onda, ruka koja je blago obgrlila njen vrat. Osetila je suv, nežan poljubac na
svom obrazu. Sve se dešavalo polako. Mogla se izmaći, ali nije. Kolena joj se ispuniše
vrelinom. Čekala je. Dlan je skliznuo sa njenog potiljka. On se povukao.
Bila je potpuno poražena.
– Ovo je ispalo jako, jako glupo – rekla je. Sušta zbunjenost u njenom glasu i
očima. – Osećam se strašno postiđeno i... – tražila je pravu reč – ...i glupo – ponovi na
kraju.
– Zbog malog, nevinog poljupca u obraz, za laku noć?
– Znaš ti dobro o čemu govorim.
Ukrstili su poglede. Po prvi put te noći odmerili su se čvrsto i iskreno. Dugo.
– Znam – rekao je on, napokon.

Crowarez
70
 Bosnaunited

Ona malo obori glavu. Bila se potpuno promenila; kao da je skinula tešku,
neprikladnu šminku iza koje je sinulo milo, otvoreno lice.
– Lepo je ovo što si mi rekla. Stvarno. Retko i lepo. To si ti. Nisam se prevario.
Iznenađena, podiže pogled.
– Nisam se prevario – reče on, ponovo. – Znao sam od prvog trenutka.
Ona traga za najmanjom trunkom podsmeha. Sa olakšanjem shvata da ga nema.
– Čudno je to... ostala si prava devojčica, a misliš da si, šta ja znam, jako odrasla i
zrela. Da, vrlo si pametna, vrlo obrazovana, duhovita, zajedljiva, vrcava, teško je s tobom
izaći na kraj – govorio je veoma nežno, veoma blago. – A, opet Jesi devojčica. Jedan veliki
deo u tebi nije odrastao. Onako, po redu. Imam utisak da si nešto preskočila. Da si, preko
noći, postala ljupko starmala. Mislim, prstom da zagrebeš te tvoje tirade, te tvoje čvrste
stavove, drčni stav, ispod se pojavi dete. I to je tako... dirljivo.
Jovanu protrese drhtavica. Ne mali drhtaj, već podrhtavanje celog tela; nešto
slično groznici. Njegove reči su joj prolazile direktno kroz srce. Kroz samo središte srca.
Tamo gde je stanovao bol zbog mamine smrti.
– „Krivo srastanje” – gotovo je prošaputala.
– Da – potvrdio je, kao da zna o čemu ona misli.
Ona želi da veruje da je to trenutak prećutnog razumevanja. Zato, ništa ne dodaje.
Kao da se među njima, potom, uspostavila bliskost višeg reda; napetosti u njoj je nestalo.
– Čekaj, imam tu, pozadi jednu...
Okrenuo se i preko svog naslona uzeo nešto sa zadnjeg sedišta:
– Izuj cipele i umotaj noge. Sigurno su ti mokre.
– Ma ne, u redu sam.
– Neću da mi zakačiš neku upalu – rekao je, bacivši očito veoma skupu jaknu na
pod, kraj njenih stopala. Jovani nije promaklo prisvojno „mi”. – Posle ću morati da te
obilazim, a sumnjam da bi te to obradovalo.
Uporno je odbijala:
– Ne treba. Ne pada mi na pamet da upropastiš takvu žaketu.
– Meni pada.
– Ionako polazim...
– Nemoj još, molim te – rekao je, sagnuo se i obuhvativši joj članak, izuo joj je
jednu cipelu. Pa drugu. Učinio je to sa svečanom brižnošću. Porumenevši u licu, nije se
mrdala. Dozvolilaje da joj ušuška stopala.
– Sad si kao oni srednjovekovni kavaljeri što su bacali ogrtače u baru, da dame ne
uprljaju noge.
– Iskreno – odgovorio joj je, još uposlen – ni jednoj ne bih bacio ni maramicu. Ali
za tebe...
Uspravio se i namestio kosu.
– ...sve – reče. – Ne zezam se.
Zapalio je cigaretu. Plamen mu je osvetlio lice odozdo. Skrenula je pogled da se
ne bi odala. Odjednom, on počinje da joj priča o tome kako je, igrom slučaja, rođen u
Njujorku, dok mu je otac radio pri vojnoj misiji u Americi. Priča, dalje, da su se vratili u
Jugoslaviju kad je imao četiri godine. I da je odrastao kao zlatno dete komunizma.
Kupari, Dubrovnik, Bled, najbolja odmarališta, najnovije marke kola, veliki stan,

Crowarez
71
 Bosnaunited

luksuzan život. Nikada nije osetio potrebu da preispituje ispravnost tog sistema, kaže.
Bio sam uveren, kaže, da je manje-više svima dobro. U stvari, više, nego manje. Stvarno
jesam, kaže.
– Ja sam istinski, iskreno plakao kad je Tile umro – kaže. – Imao sam četrnaest
godina i verovao sam ćaletu. Moj ćale je obožavao Tita. Ja sam obožavao svog oca. Uvek
je bio pravi dasa. Laf. Kavaljer. Za mene je značilo što mi je otac bio partizan. Mnogo mi
je značilo. Jebi ga, borili su se protiv fašizma, zar ne? Bio sam i ostao ponosan na to što je
kao balavac, sa dvadeset i nešto, prošao rat na pravoj strani. Tako sam vaspitavan. Što
me ne čini, po definiciji, nekakvim frikom.
U drugoj prilici sigurno bi se upustila u polemiku. Zakačila bi se za svaku njegovu
rečenicu. U ovom času neće ništa da pokvari.
– To ti je moj background. Koji nisam birao. Kao ni ti svoj. Kapiraš šta hoću da ti
kažem?
Činilo se da je nečim jako rastužen.
– Kapiram, ali...
Progutala je ostatak.
– Ali?
Htela je da mu odgovori kako čovek ne mora ostati zarobljen u obrascu mišljenja
svojih roditelja. S druge strane, nije li ona ostala u matrici svog kućnog vaspitanja? Da li
bi, stvarno, imala snage da iskorači na suprotnu da je, kojim slučajem, odrasla na toj
strani?
Slegla je ramenima:
– Ništa.
„This is no ordinary love....”, iz zvučnika se razliva čežnjivi glas .
– „No ordinary love” – ponovi Goran, kao da govori samom sebi. – Valjda svi to
priželjkujemo. Onda, život krene u drugom pravcu. Površne veze, nešto kao ljubav,
neprekidni niz žena koje se smenjuju, koje, na kraju krajeva, prestaneš i da pamtiš.
Ružno je reći, ali tako je. Više i ne znam da li sam ih ja muvao, ili su me one pokupile.
– Znači istina je. Ti se baš, ono, zdušno baviš skupljanjem skalpova.
– Ne, ne u tom fazonu. Ne da bih se hvalio ili dokazivao. Ne. Kako bih ti objasnio...
kao da sam, po prisili, po inerciji, igrao unapred dodeljenu rolu. Čini mi se da se nisam
mogao izvući iz toga, i da sam hteo. A, valjda, nisam dovoljno hteo. Spopadale su me,
prepuštao sam se. Sad, nisam baš tucao svaku budalu koja bi mi se nabacivala, ali jesam,
nebrojeno puta, bio s ribom onako... kao, 'ajde... zgodna je, što da ne. Usput, izgubio sam
iluziju da postoji nešto što nije „ordinary”.
Ona, odnekud, pouzdano zna da Goran ne glumi.
– Jebi ga – reče on rezignirano, paleći novu cigaretu. Jovana zapaža da ima lepe
ruke. I da mu decentni „filip patek” oko izraženog zgloba stoji nekako posebno muževno.
– Ponekad mi je strašno žao što se ni u šta nisam posebno udubio. Završio sam
ekonomiju tek da bih imao papir. Reda radi. Tek da mi neki seljober ne bi zalepio da sam
neškolovan. Minimum uloženog truda za maksimum koristi koju iz toga izvlačim. To je
princip po kome živim.
Ona ćuti. Opuštena je. Prijatno joj je kraj njega, u tim kolima, sa motorom koji
tiho bruji, da bi grejanje radilo. Napolju, sneg se pretvorio u gust, igličast, sitan, koji
kosimice zatrpava šoferšajbnu i od koga, unutra, postaje meko i beličasto svetlo.

Crowarez
72
 Bosnaunited

– Mada, znam ko je Volt Vitmen – dodaje, šaljivim tonom. – Iako ga nisam čitao.
– Mnogo si propustio.
– Da, mnogo. Ničemu se nisam temeljno posvetio. Odatle ova dosada koju
osećam. Sve mi je postalo jako, jako dosadno. Ni u čemu ne nalazim izazov.
Jovana naslanja glavu na sedište. Iskošena ka Goranu, sa kolenima malo
primaknutim, sluša ga, kao uspavana njegovim glasom.
– Već neko vreme osećam nezadovoljstvo. Rastuće, iritirajuće nezadovoljstvo.
Nedovoljno da me pokrene na nešto radikalno, a opet uporno i smarajuće. Kao žulj. Kao
bol u zubu koji možeš da izdržiš, ali te konstantno nervira. Mogu ti reći, najiskrenije, da
si nešto najbolje što sam do sada sreo. I nemoj, sad, da mi odgovoriš kako te ne
poznajem i kako je ovo samo glupa fraza, jer postoje trenuci kada možeš da vidiš čoveka,
onako, odjednom. I kako ti se otkrije tada, u tom trenutku, to je prava istina o njemu. Ili
njoj.
– I ja verujem da postoje takve... okolnosti... da može da se desi.
On zamišljeno klima glavom.
– Šteta – kaže. – Stvarno šteta... za nas dvoje.
Zvuči veoma iskreno. Ona ne zna šta da mu odgovori (ne može mu, tek, reći ono
što u tom trenutku misli, da, šteta, mogla bih se smrtno zaljubiti u tebe); prstom po
svom kolenu šara nekakve kružiće.
– U gimnaziji sam imao vezu sa jednom devojkom. Prva, velika ljubav. Baš velika.
Bar ja nisam posle osetio nešto slično. Ni sa jednom. Ja sam treperio pored nje.
Bukvalno. Ne zato što sam bio klinac, nego zato što je...
Odlutao je, na trenutak.
– U stvari, glupo je objašnjavati ljubav. Desi se ili ne. Meni se desila, sa Jasminom.
Kada sam prvi put slučajno svratio u „Fusion”, jako si mi zaličila na nju. Počeo sam da
dolazim da bih te video. Izazvala si u meni... ne znam... otrgla si me iz te dosade. Onako,
vuuuf, jednim potezom. Uživao sam u nagađanju, u očekivanju hoću li te videti ili ne.
Beka mi je rekla da te je pozvala večeras. Zato sam došao. Dovoljno mi je da ukradem
samo malo te... te tvoje različitosti i da osetim kao da sam udahnuo čist kiseonik.
Jovana prenebregava izjave o sebi:
– I, šta se desilo s Jasminom?
– Poginula je.
Jovana ga gleda, razrogačeno.
– Išla je, tog leta, kod svojih u Minhen. Bili su gastarbajteri. Kupili su joj stan na
Novom Beogradu, da se školuje. Živela je s bakom. Slali su joj lovu, skupe poklone, znaš
te fazone, da nadoknade što nisu uz nju, baku je vrtela oko malog prsta, mogla je da radi
šta hoće, a bila je vaspitana, najbolji đak. Lepa, pametna, mogla je baciti svet pod noge.
Upisala je medicinu. Posle prijemnog otišli smo u Cavtat, na mesec dana. Htela je da
obiđe svoje, pre početka predavanja. Ja sam ostao na moru, trebalo je da se vidimo za
dvadesetak dana. Na povratku od roditelja, u blizini Zagreba, doživela je saobraćajnu
nesreću. Vozio je njen ujak. Oboje na mestu mrtvi.
Jovana ne kaže da joj je žao. Ne kaže ništa. Čupka rukav kaputa i ćuti. Zna da
nema utehe. Ona zna.
– Ni o tome nikome ne govorim. Skoro nikome. Izbegavam ili retko srećem ljude
iz mog tadašnjeg okruženja. Kad ih vidim, vrati mi se...

Crowarez
73
 Bosnaunited

Pročistio je grlo:
– Ne mogu da... neću da diram u nju.
– Potpuno te razumem.
Ubrzano trepće, da bi sprečila suze koje naviru.
– Ubedačio sam te.
– Ne, nikako.
Ostaju dugo nepomični, svako u svojim mislima.
– Kasno je – kaže ona, napokon, iako želi da ostane, da ga sluša i tako dočeka
zoru.
– Da, kasno je, u pravu si. Baš sam te udavio.
– Nisi.
– Dobro, verujem ti. Tebi nekako verujem iz prve. I to je retko, zar ne?
– Jeste.
– Znaš da sam ovako razgovarao... ne sećam se kad. U gimnazijskim danima, kad
reči još uvek nešto znače. Shvataš šta hoću da kažem?
– Aha.
– I, pri tom, uopšte se ne osećam glupo. Nekako mi je sve normalno pored tebe.
Govori tačno ono što Jovana oseća.
– Dakle, da rezimiramo – kaže on. – Dva „ali” čine kraj priče koja nije ni počela.
Opet je posmatra tako da ona poželi da je zagrli i zadrži.
– Tako je.
– Šteta – ponovi on. – Bilo mi je... mnogo mi je bilo lepo, Jovana.
Uozbiljen, delovao je zastrašujuće privlačno.
Pružila mu je ruku. Prihvatio ju je u snažnom stisku.
– Čoveče, oprljila si me – reče, gledajući začuđeno, u svoj dlan. – Ne zezam se. Kao
da me je stresla struja. Opasna si ti.
– Pa, upozorila sam te – kaže. I dodaje, odmah: – Šalim se.
Otvara vrata i izlazi.
– Stay cool – dobacuje joj.
Jovana pretrčava ulicu. Nestaje u ulazu. On čeka da se u zgradi upali svetlo. Onda
čeka još malo, ni sam ne zna šta, pa ubacuje u brzinu i odlazi iz ulice, već dobrano
pokrivene snegom.

Crowarez
74
 Bosnaunited

27

...Sve ovo je predistorija Danilovog i mog odnosa, manje-više tebi poznata. Polako
se primičem središtu, čvorišnoj tački.
Devedeset pete, kada te je Danilo upoznao, imala sam dvadeset godina i glavu već
punu politike.
Pamtim trenutak kada se Frenki uključio. Tokom prenosa čuvene Osme sednice.
Danilo se nije odvajao od televizora, Frenkija je mrzelo da ode od nas, pa smo
rasejano slušali Danilove glasne komentare i nešto pričali, za sebe. Frenki me je
zadirkivao, po svom običaju, ja sam ga povremeno mlatila pesnicama po mišici, on se
branio, pa me opet začikavao. Nadobudnu četrnaestogodišnju pubertetlijku, koju nije
bilo teško naložiti. Danilo nas je povremeno utišavao:
– Čekajte, aman, da čujem.
Frenki se kreveljio njemu iza leđa.
– Idite u drugu sobu – rekao je Danilo.
Sednica je uveliko trajala, za govornicu je izašao Milošević, Frenki je okrznuo
ekran pogledom, pa se obratio Danilu:
– Koji je ovo lik?
Danilo ga je izbrifovao.
Frenki je kritički začkiljio, odslušao nekih pet minuta i konstatovao:
– Evo nama novog diktatora. Vidi ga kako je isturio bradu, isti Duče.
Minut-dva slušao je namrštenog Miloševića.
– Ako nas ovaj zajaše, najebali smo – rekao je.
Ispoljio je prvi, izokolni interes. Danilo ga je krišom odmerio ispod oka. Ulovila
sam onaj kratki blesak na njegovom licu kad ga nešto posebno obraduje. Uverena sam
da je tada shvatio da je Frenki pečen.
Usledio je Gazimestan. Preko noći, autobusi, tramvaji, taksiji, bili su okićeni
Miloševićevom slikom. Vođa je rođen. Kao i njegov zagriženi protivnik. Svu svoju
frustraciju zbog neodlaska u inostranstvo, Frenki je usmerio ka Slobi. Sa negdašnjim
žarom kojim se bacio na muziku, glavačke je uleteo u novu fiksaciju.
Sećam se kako je šizeo:
– Ovako sam sedamdesetih u Grčkoj gledao onog Papandopulosa, izlepljenog,
jebote, i po klonjama. Kakva idolatrija, da povraćaš. Je l' ćemo sad ovog da trpimo
narednih četrdeset godina? E, neće moći. Ne dam.
– Reaguješ kao pravi konvertit – govorio mu je Danilo zadovoljno.
Danilov i Frenkijev nužni privezak (bukagija oko nogu, rekla bih), bila sam
prisutna i one večeri kad se Danilo vratio sa osnivačkog skupa demokrata, gde je prvi
put čuo Đinđića.

Crowarez
75
 Bosnaunited

28

Do osnivanja Demokratske stranke, u intelektualnim krugovima, Zoran Đinđić je

prerastao u mit, čije je dejstvo bilo pojačano činjenicom njegovog fizičkog odsustva.
U Beograd je retko dolazio. Nije se ni dugo zadržavao. Bio je kao čovek koga
nema. Neuhvatljiv.
Danilo i Frenki su o njemu čuli more raznovrsnih priča i anegdota, pošto su
poznavali Gileta, Đinđićevog kolegu sa Filozofskog, zadrtog šezdesetosmaša koji je,
istrajno sledeći svoje ideale, još uvek živeo u dobu hipika, studentskih nemira i dobrog
rokenrola. Nije diplomirao iz protesta što su profesori nakon studentske pobune
izbačeni s fakulteta. Bavio se molerajem. Nikada se nije latio pera (iako je bio talentovan
i svakako mnogo obrazovaniji od desetina publicista koji su lepo unovčavali svoje
površno poluznanje), niti pokušao da nađe posao dostojan svog obrazovanja. Iz inata,
govorio je.
Javio bi se ponekad Danilu:
– 'Ajde da se malo pajtamo – rekao bi.
Gile je bio opčinjen Đinđićem. Danilo je unapred znao da će, najduže nakon pola
sata, početi: Zoran, pa Zoran.
Iako je većinu njegovih priča otpisivao kao preterivanja kojima je Gile bio sklon,
Danila je zabavljalo da sluša o tom Đinđiću. Čak i kada bi oduzeo polovinu od onog što je
čuo, polako je stvarao sliku o svakako neobičnom čoveku koji je kao student, ležeran,
razbarušen, šarmantan, duhovit, brzomisleći i nepredvidiv, ostavio za sobom trag
blistave komete. Nije samo Gile o njemu govorio sa zanosom. Poznavao je Danilo još
nekolicinu iz tog perioda, koji su bili s Đinđićem u grupi. Ili stariji. Uglavnom muškarce,
koji nisu baš skloni glorifikaciji potencijalnog suparnika.
– Možeš misliti kako je šokirao Habermasa kad je upao u njegov kabinet posle
ponoći. Jesam ti pričao? – Ne čekajući odgovor, Gile bi nastavio: – Stigne Zoki s dvae'st
maraka u džepu u Konstanc. Noć pala, nema gde da prenoći, on put pod noge, pa na
Institut. Dođe tamo, zgrada zatvorena, zaključana, samo svetlo na spratu upaljeno. Zoki
lepo obide zgradu, vidi jedan odškrinut prozor, uskoči, pa teraj hodnikom, ka onom
svetlu. Hrupi u kabinet, kad tamo, Jirgen Habermas. Piše. Prenerazi se kad ugleda ovog.
Znao ga je, doduše, iz korčulanske škole, znao je i da dolazi, sve je to sređeno, ali ne
očekuje čovek noćni prepad. Kako ste ušli, upitao je Zorana, a ovaj mu kaže, lepo, kroz
prozor. Habermas se nasmeje, pre hiljadu godina, rekao mu je, tako su Sloveni upali na
Balkan. Vi ćete daleko dogurati. Znam, odgovorio mu je Zoki, mrtav 'ladan.
Zažmirio je, očima šarao po zidu, zamišljeno:
– Znam, jednom Habermasu. Hajdegerovom nasledniku! To ti je ta Zoranova
samouverenost. Samosvestan je, egzemplar živi. I, šta? Doktorira za godinu dana. Kaže
mu Vermer, on mu je mentor bio, kaže, kolega, dragi, to nikom nije pošlo za rukom,
nikom, nikad, to je nemoguće. A Zoran njemu, moguće je, moram da to raščistim, čeka
me odsluženje vojnog roka. Tako mu odgovorio. Kao da treba da raščisti sneg. I raščisti
ga, kako je i rekao. Pričao mi je, jednom, vozili smo se noću, do Novog Sada, valjda, ne
sećam se, a voli da vozi, kaže, tad najbolje razmišljam... pričao mi, da je dvadeset sati
dnevno kucao. Glavu nisam dizao s pisaće mašine, kazao mi je. A ja ga znam, znam kako
je uporan, kad se taj na nešto namerači, to ima da padne, to će on da sruši, da sjebe u
rekordnom roku, k'o bager. Zahvati, nakipuje do vrha, istovari. Tri poteza, to ti je. Što bi

Crowarez
76
 Bosnaunited

drugi drndao deset dana, on ga spiči za sat.

– Svaka mu čast. I, šta, odslužio vojsku i...?
– I vrati se u Germaniju. Dobio Humboltovu stipendiju. Onda, u prvom cugu kad
je bio, to ti je živelo po komunama, njih dvadeset u kući, bilo takvih, napuštenih, usele
se, pa teraj. Ali, ne da Zoki da to bude bahato, ima da se poštuje red. Bazična pravila.
Socijalni ugovor na delu. Sadili neko povrće, neke zajebancije u bašti, ovaj rilja, kuva,
znaš kako, čudo jedno, pravio i neke sokove. Deca iz komšiluka mu donosila jabuke, za
sitnu kintu, one što otpadnu uz put, pa su pravili te sokove, ko god da dođe, 'oćeš sok,
naš, domaći. Ma, piš živi. Bio sam ja dvaput kod njega u poseti, tada. Prevodio je
Kropotkina. Posle i Rajnharda Koseleka. Kapitalno delo. Samo, što to ovde niko ne čita –
reče s kiselim izrazom lica.
– A, je l' dolazi u Beograd?
– Paaa, ne baš. Početkom osamdesetih, kad su Slovenci pravili one filozofske
okrugle stolove, pozovu Zokija naš Mićun, Ljuba, Vesna, pozovu ga da idu zajedno. On
dođe po njih nekim razdrndanim BMW-om, pa spucaju u Sloveniju. Profani su voleli da
se duvaju pred Slovencima svojim vunderkindom. Jer, Zoki sve učesnike počisti u cugu.
Oduva ih, čoveče. A Slovenci ga obožavali. Svejedno što ih je u diskusijama vozao kao
decu, da je to bilo smešno.
Jednog dana, Gile se pojavio s kesom pod miškom.
– Doneo sam ti Đinđićevu knjigu „Jugoslavija kao nedovršena država” – pružio ju
je Danilu.
Dok ju je čitao, doživeo je čudesni osećaj mentalnog podudaranja; Đindić je
sistematično i pregnantno izložio njegove misli; čak su im i rečenične konstrukcije bile
slične.

Slušajući ga na osnivačkom skupu stranke, zažalio je što im se putevi nisu ranije

ukrstili.
Đinđić je govorio jednim, prilično kratkim i veoma brzim, rafalnim tempom,
teškim za praćenje, a u potpunosti sinhronizovanim sa Danilovim munjevitim načinom
shvatanja.
Vratio se kući ošamućen.
– Neviđena energija. Prosto se izliva iz njega. I seče koliko je pametan.
Začuđeni Danilovim oduševljenjem, bez natruha ironije i skepticizma, tako
svojstvenim njemu, čak i u situacijama gde je stalno-na-oprezu kritičko nepoverenje bilo
neprimereno, Jovana i Frenki su ga zadirkivali.
– Ovaj se, izgleda, zatelebesao... – rekao je Frenki, osetivši malenu žaoku
ljubomore, ono neprijatno peckanje kad nam se učini da nam je neko preoteo prijatelja,
osvojivši ga u jednom potezu, svojim neporecivim šarmom.
Jovana se strovalila na stranu, smejući se:
– Jesi li, Danilo, priznaj.
– Pazi, već su ga stigle godine, vreme mu je za ozbiljnu vezu – dodao je Frenki.

Ubrzo, bio je očaran Đinđićem više nego Danilo.

Crowarez
77
 Bosnaunited

– Čovek je urbana faca. Rokenrol političar. Za mene, on je nešto kao nastavak

Džonija – rekao je Frenki kad su Danilo i on izašli iz sale opštine Vračar. Danilo ga je
nagovorio da pođe.
Frenkiju se Đinđić od prve dopao. Nosio je mali rep i neprimetnu mindušu u
jednom uhu. Imao je na sebi farmerke, tamnoplavi džemper uz vrat, ispod koga je
provirivala kragna košulje. Bio je vitak, mlad, nekako bezbrižno veseo. Opet, dok bi
usput zastao da sa nekim razmeni rečenicu, videlo se sa kojom prodornošću shvata
čoveka. U sekundi.
– Gde ti Džoni sad pade na pamet? – upita Danilo.
– Kao prvo, imaju isti background, očevi im vojna lica, a oni: u bunt protiv
sistema. Znaš li koja je bila tema Džonijevog maturskog rada? Pariska komuna.
Revolucionari, čoveče, obojica. Ili ono Đinđićevo da ozbiljan političar ne igra na kartu
širenja simpatija, udvaranja i izbegavanja sukoba. Ne podseća te na Džonija? Onda,
obojica su otišli iz zemlje, je l' tako? Ne vidiš?
– Pa, u neku ruku... – reče Danilo pomirljivo.
– U neku ruku...? Isti su, čoveče, isti. Samo je Džoni bio i ostao pesnik, a ovaj je
čvrsto na zemlji. Ovaj će nas izvaditi iz govana, hvalim te, Bože, da se vratio u zemlju. Bio
si u pravu, Doktore, dobro je da smo ostali, da skenjamo Miloševića, onako, u cugu –
govorio je zagrejano.
Pristupio je Demokratskoj stranci pre Danila.
– Ti, član partije – zabezeknuo se Danilo.
– Disciplinovan član. Pion, što bi se reklo. I uopšte mi ne smeta. Naprotiv. Jedan
po jedan, pobeda.
– Svaka čast – odgovorio je Danilo. – Videćemo koliko će tvoj zanos potrajati –
dodao je sumnjičavo.
Potrajao je. Samo se odanost Danilu mogla porediti sa Frenkijevim poštovanjem
prema Đinđiću.

Malo uoči izbora devedeset prve Frenki je prestao da govori sa ocem.

– Oterao sam ga u pizdu materinu – pričao je Danilu. – Ja se nešto natežem da
održimo civilizovane odnose, ali ne možeš ti sa čovekom kome je zacementirana svest –
lupkao se prstom po čelu. – Kažem, daj, stari, glasaj za moju budućnost, zajebi ovog
manijaka. A on, vojničina zadrta, kaže, glasaću po savesti. Znači, za Miloševića? Za njega,
kaže on. Za onog koji razbija tvoju Jugoslaviju, i ruši sve u šta si verovao? Za onog koji
nas gura u rat? Mogu da me mobilišu, mogu da poginem, ej, nije to nekakva daleka
mogućnost, već vrlo ostvariva, da poginem, je l' ti jasno, i za koga si onda glasao? Po
savesti, ponovi on. Ne mogu da verujem svojim ušima, ustanem, jeb'o te Slobodan,
počnem da se derem, i jebala te tvoja savest. On skoči, ne možeš ti tako sa mnom. Mogu,
jer se tebi jebe kako ću ovde živeti, jebe ti se za rođenog sina koji te nešto moli, jednom
u životu, već slušaš Miloševića koji će nas odvesti u kurac. Matorom nabrekle žile na
čelu, iskočile s prsta, rek'o srušiće se, opaliće ga moždani udar, ma jok, žilavo je to,
čoveče, neuništivo, marš napolje, grunu on, napolje, jesi čuo, ti ćeš meni da soliš pamet,
ti ćeš da psuješ u mojoj kući, mojoj, gledam, keva plače, spustila glavu, ruke prekrštene u

Crowarez
78
 Bosnaunited

krilu, plače tiho, da ga ne nervira, valjda, dođe mi u trenutku žao, onda pomislim, i ona
će glasati kako joj ovaj njen domaćin-tiranin naredi, neće smeti ni tajno, iza one
zavesice, da zaokruži nešto u moje ime, pomislim, nemam ja veze sa njima, unesem mu
se u lice, zapamti, više neću ući u tvoju kuću, i izađem – pričao je Danilu.
Oca je video još jednom, u bolnici, po svom povratku iz Kanade. Iako ozbiljno
bolestan, Frenkijev stari se nije raznežio sinovljevom posetom. Oćutali su je, najveći deo,
ako se izuzmu konvencionalna pitanja i šturi odgovori. Otac se ponašao hladno i
nabusito. Preživevši bombardovanje, koje je za njega predstavljalo krunski dokaz da je
Zapad nameran da zatre sve srpsko, umro je avgusta devedeset devete godine, u duši
nepomiren sa sinom.

Rezultate prvih višestranačkih izbora poveće društvo je dočekalo kod Bokija na

slavi Svetog Alimpija Stolpnika. Od ponoći, paralelno su slušali radio i televiziju,
uključenu u drugoj sobi. Slava se pretvorila u izborni štab. Beležili su rezultate po
opštinama, upoređujući izveštaje sa raznih glasila. Frenki je nazdravljao pobedi, ubeđen
u nju više nego u svoje postojanje. Već pred zoru sve je bilo jasno; Milošević je dobio.
Navijačko raspoloženje se pretvorilo u depresiju. Sedeli su kao pokisli. Neki su počeli da
se ćutke kupe i odlaze. Boki ih je ispraćao u tišini, kao da odlaze sa bdenja, iz sobe gde
stoji otvoren kovčeg pored koga se uviđavno šapuće ili samo ćuti. Frenki je delovao kao
da je preživeo nokaut, posle koga se teško pribira:
– Šta je, bre, ovo – ponavljao je, neprestano, osvrćući se u teškoj neverici. – Šta je,
bre, ovo, Danilo, kakva je ovo krađa, majku im jebem lopovsku, da im jebem.
– Ne psuj, bar na slavi – prekinu ga Bokijeva devojka.
– E, ne seri – odvrati joj Frenki nervozno.
Bokiju je bilo neprijatno.
Danilo lupnu Frenkija po kolenu:
– Nacirkao si se, Borislave, vreme je da krenemo.
Dugo su šetali ulicama, uprkos zimi koja ih je štipala za lice i ruke.
– Znaš kako si govorio da je lenjost suštinska odlika ovog naroda – upitao je
Frenki. Osećao je potrebu da ponovi sve ono što je, uz blagu dosadu, godinama slušao od
Danila. Sada ga se doticalo. I te kako.
– Bio si u pravu. Ako naciju možemo da svedemo na jednu osobinu, citiram tvoje
reči, ako možemo da dopremo do jednoznačnog, uprošćenog određenja njene
samobitnosti, to je za Srbe patološka lenjost i potpuno odsustvo istrajnosti. Lenjost da
saznaju. Da se promene. Da napreduju. O, da, može sve to, ali na tacni. Bez temeljnog
truda i temeljnih potresa. Može, ali da se ne potegne. O sistematičnosti da ne govorim.
Samim tim, nema ni kontinuirane, promišljeno čuvane i izgrađivane tradicije.
Zapalio je cigaretu i kiselo se nasmejao.
– Od muke se smejem, Danilo. Setio sam se tvoje čuvene elaboracije o siru.
– Kakvom siru?
– Ma, onda, kad smo sedeli sa matorim Đorđevićem, istoričarem, a on nam
palamudio o srpskom seljaku. Sećaš se? Pa mu ti odbrusio da je francuski seljak smislio,
nije mu smislila nauka, čoveče, rekao si mu, već on sam, smislio je hiljadu vrsta sireva.
Sa vrenjem. Bez vrenja. Sa fermentacijom ili polufermentacijom, sa plesni, sa buđi, sa
travama, sa biberom, sa Bogom i ocem, meke, tvrde, ovčije, kozije, smrdljive, mirišljave,

Crowarez
79
 Bosnaunited

gumaste, kremaste, stvorio je, bre, sve što se od mleka može stvoriti. A Srbin je, rekao si
mu, od tog istog mleka, i kroz vekove svog bavljenja stočarstvom, uspeo da napravi tvrdi
i meki sir. Sa podvarijantama – čupavi i ćelavi. To jest, sa dlakama koje upadnu, ili,
srećom, bez dlaka. I smislio je kajmak, jer mu je to najlakše. Ko da tuče satima
mlatilicom da napravi puter? Ko da se aka sa tim, kad može samo da se skine kajmak,
usoli se, i kraj priče. Pa, 'oćeš mladi, 'oćeš stari. Takođe sa podvarijantama – čupavi ili
ćelavi, kako ti zapadne.
– A, da – reče Danilo. – Onaj mudroser koji nas je davio patetičnim izjavama o
veličini i značaju Srba, kao takvih. Koji su nastali i pre ameba. Sorabi, naime.
– Jebali ga Sorabi. Da mogu da ga noćas nađem i uhvatim za gušu, gde su ti srpski
domaćini, burazeru, a? Gde je to srce Šumadije koje jedva čeka da zbaci jaram
komunizma?
Danilo nije odgovarao na ova retorička pitanja. Ruku duboko zavučenih u
džepove, jeo se u sebi, ozlojeđen rezultatima više nego Frenki.
– Kakav, bre, mit o vrednim srpskim domaćinima – nastavljao je ovaj. – O
siromaštvu koje ih je svezalo u napretku? Eno, gastarbajterisali su, podigli kuće po
rodnim selima, nadigli dva, tri sprata, k'o školu da zidaju, a i dalje žive u letnjoj kujnici,
uz šporet i drva. Da ne govorim da im kućerine stoje neomalterisane, neokrečene, u
dvorištima po omanje brdašce peska i šljunka, preostalih od zidanja, zaraslo u travu od
godina stajanja. Što srpski domaćin to ne raskrči? Što ne skloni, ne sredi, ne uljudi? Što
ne ponese malo te kulture iz strane sredine?
– Verovatno zbog toga da ne bi izgubili ekskluzivno osećanje tragičnosti – reče
Danilo ojađeno. – Jedino što se ovde potencira, što se neprestano nameće kao matrica
našeg postojanja jeste taj osećaj tragičnosti koja ne obavezuje na akciju.
– Je l' je tamo, napolju – terao je Frenki, nezaustavljivo – video onakve šupe i
čardake, pomoćne, polusrušene kućerke, zapuštene, neobnovljene, opasne po život, bre,
gde se u krugu od sto metara možeš zaraziti tetanusom od zarđalih eksera, šerpi sa
izvaljenim dnom, od lonaca bez drški, polutrulih držalja bez sečiva, iskrivljenih sečiva
bez držalja, od nekakvih ulubljenih rešeta, od krša i loma, od prljavih dasaka, prastarih
šinika, naćvi, polomljenih šamlica, rasutih buradi bez obruča, sve sjebano, moj burazeru,
sve falično, raštimovano, napuklo, iskezečeno, polupano, nakrivljeno, iskrzano, sve
nabacano i pobacano, sve zatrebaće nekad, a nikad se ništa ne popravlja, ne slaže, ne
dovodi u red. Sebe ne dovode u red. Jesu li Gogen i Van Gog slikali one, bre, Bretonke što
su isto kopale i drndale i grbačile po poljima, ali u onim belim keceljama, čoveče, u onim
belim kapama, k'o da idu na pričest. A srpski seljak, za to vreme, gaca u blatu, prljav i
neokupan. Je l' se nije moglo makar ljudski umiti?
Zastao je na čas, uhvativši Danila za rukav:
– Sećaš se kad smo, orni posle Francuske, posle onog zanosa u Burgundiji,
sledeće jeseni išli kod Bokijevih u Župu, da pomognemo oko berbe? Ja sam se, čoveče,
istraumirao, do kraja života, onom inertnošću, onim besom i ogorčenjem što moraju da
rade.
– Sećam se – potvrdi Danilo, iako Fenkiju nije bio potreban njegov odgovor.
– Besni i ogorčeni – ponovi Frenki. – Sećaš se kako su se bezvoljno vukli u ono
dupe od bašte, da je zaliju, sve psujući sunce žarko i krvavo, k'o po prinudi, k'o da su
robovi na plantažama, k'o da treba hektare da okopaju, a ne onaj prč bedni. Stek'o sam
utisak da bukvalno mrze i zemlju i one vinograde. Pukoše leđa, kažu. Sipali tonu šećera u
kominu, srce me je bolelo, preprodavali „Vino Župi”, obrtali silan novac po jednoj berbi. I

Crowarez
80
 Bosnaunited

smatrali da je normalno da se od toga toliko bogate. Onako po srpski, murdarski, k'o da

je smak sveta, pa daj šta daš. Trista odsto zarada po svakom poslu, to ti je minimum koji
oni očekuju. Sve ispod toga je beda za koju ne vredi potegnuti. Gde je tu tradicija, bre?
Što se ne ugledaju na one destilerije viskija po Škotskoj, iste već stotinama godina,
modernizovane, ali ne tako da se od njih pravi industrija i od viskija čista hemija. Nego
polako, burazeru, kvalitet, rad, neće se ništa stvoriti, ni propasti za jednu generaciju,
polako, prijatelju, treba opstati, izboriti se na tržištu, vekovima poštovati isti recept, istu
proceduru...
Frenki besno zgnječi opušak vrhom cipele:
– Nije siromaštvo uzrok srpske zaostalosti, već lenjost, u pravu si ti, Doktore.
Zato, sem časnim izuzecima, nikome komunizam ovde nije bio stran. Kakvi! Priraslo je
to Srbima za srce, prosto se zaheftalo, k'o „mrtvačkim” lepkom, čoveče. Da ne pričam o
takozvanoj radničkoj klasi, o notornim džabalebarošima. Nije se samoupravljanje bez
razloga ovde tako fino primilo. Naš najuspešniji kalem bezobrazluk na lenjost. Kakve,
bre, Mičurinove fantazije o limunima što mogu da rastu u Sibiru, i jabukama velikim k'o
lubenice, ništa je to spram našeg izuma koji, nažalost, nije ostao u sferi fantazije.
Samoupravljanje je, bato, najuspešniji spoj bezobrazluka, umišljene veličine i lenjosti,
koji su se u toj kombinaciji savršeno proželi, pa jedno drugo uvećali i pospešili. I do
danas, ništa se nije mrdnulo u njihovoj svesti. Ništa. Neće to promene, neće to
demokratiju.
Bio se izduvao.
– Mislio sam, dobićemo ga, ovako – pucnuo je prstima – k'o ništa. Puste tlapnje,
što bi rek'o Štulić. Puste tlapnje, moj Danilo.
– Nisu tlapnje, ali ćemo, očigledno, morati mnogo više da potegnemo.
– Šokiran sam. Stvarno sam šokiran.
– I ja – reče Danilo, promukao od silnog duvana; cigaretu nije gasio. – Nesumnjivo
da su krali glasove i muljali... ipak, ovoliku podršku Slobodanu ni u snu nisam predvideo.
Sneg im je škriputao pod nogama. Bili su smrznuti.
– Da drmnemo nešto u „Kalencu”, mora da se otvorio – predloži Frenki.
Danilo pogleda na sat.
– Nije. Hajdemo do mene, na kafu.
– Mora da je tvoj Marko popizdeo. Pa, da se uzajamno tešimo, a?
Posle nekoliko koraka besno je šutnuo gomilu snega ukraj trotoara:
– Ma kakvo tešenje, koji moj. Neću, bre, da se tešim. Razjarili su me do te mere da
se neću okanuti dok ga ne srušimo. Ne zvao se ja Frenki. Videćemo mi još... videćemo...
Nije gotovo, nije. Tek počinjemo.
Dok su odmicali ka Topolskoj, reči su im se gubile u ledenoj noći.

Crowarez
81
 Bosnaunited

29

...Nismo se bavili politikom zato što smo imali višak vremena, pa hajde da malo
toročemo, da dokoličarimo uz neobavezno teoretisanje o prednostima i manama
postojećih partija (kao što su to levi intelektualci pedesetih i šezdesetih godina činili,
Bog zna kako oduševljeni komunizmom, o kome blagog pojma nisu imali, o stvarnosti
tog komunizma koji su na sva usta vazdizali, ali je bilo i te kako fancy i trendy da hvališ
Staljina i Maoa, dok ispijaš perno u nekom od kafea na San Mišelu, u društvu Sartra i
gospođe Simon, jer niko te, zaboga, nije obavestio o logorima i zajedničkim stanovima i
šerpama sa zakatančenim poklopcima, da ti sustanari ne bi ukrali boršč skuvan na
time-sharing šporetu, i uhođenju i šikaniranju i uskraćivanju osnovnih sloboda; bilo je
moderno i tako „egzistencijalistički” proseravati se o nepravdama kapitalističkog
sistema, dok, istovremeno, uživaš u svim njegovim blagodetima), već zato što nam je
određivala sudbine na najneposredniji način. Režim nije prestajao da nas iznenađuje
svojom brzinom u dosezanju dna. Taman pomislimo kraj je, više ne može, dalje nema
kud, već sutra se dno izdubi, ispod je novo, daj i njega da izbušimo, da vidimo čega dole
još ima; tonuli smo dublje i dublje.
U jesen devedeset osme, kada je Rista poslao Gorana za moj sto, Frenki i Vida su
već otišli za Kanadu, zavladalo je opoziciono mrtvilo.

Digresija, opet.
Sećam se kako smo ih ispratili.
i na zadnje sedište automobila. Vozili ste ih Danilo i ti, do Budimpešte. Odatle su
leteli za London, pa u Toronto. Frenkiju su oči na onom njegovom mršavom licu bile još
više upale. Sijale su zažarene od nesanice i suspregnutih suza. Bojala sam se da ga
pogledam. Ličio je na pravog-pravcatog ludaka koji, u naletu lucidnosti, glumi da je
normalan.
Prethodne noći držao je monolog.
– Nije da ne mogu više, već neću. Neću. Neću, da budem, da budem... – malo je
zaplitao; ispraznili smo flašu viskija, od koje je Frenki sam popio polovinu – kako se
zvaše ona knjiga što su ti uvalili za izu-ze-tan uspeh iz srpskohrvatskog jezika, u drugom
gimnazije?
– „Dobrovoljni brodolomnik” – dobacio je Danilo.
– Tako je. E, pa, ja izlazim iz tog filma, prikane. Dosta je bilo dobrovoljnog
brodolomisanja. Sprcali smo najbolje godine. Najbolje. Dobro, u prvo vreme misliš,
sluđeni su, nema slobode medija, propaganda na delu, sve nešto pravdaš narod, sve
misliš, opasuljiće se, privešće se k svesti. Pa se nešto boriš, mitinguješ, šibaš se s
milicijom, lupaš u šerpe, šetaš se tri meseca, pet meseci, lepiš plakate, duvaš u pištaljku,
probaš, brate mili, na ovu i onu foru, na sve moguće zamislive načine, da objasniš
narodu kako Milošević ne valja. Ma jok. Nema šansi. Sjebao je sve što je mogao, sve
izgubio, odasvud se povukao podvijena repa, doveo nas do lipsaća, što rek'o Ljuba Tadić,
a to i dalje trči za njim k'o koza na solilo. Ovaj narod je u transu iz koga odbija da se
probudi. Shvataš – obraćao se Danilu. – Od-bi-ja. Možeš ih ti vući za rukav, lupati im
šamare, polivati kofama vode, neće oni da se probude. Ne žele. Što je trans mračniji,
krvaviji, to više odbijaju.

Crowarez
82
 Bosnaunited

Popio je čašu kisele vode. Čulo se kako mu puca u stegnutom grlu, pri svakom
gutljaju.
– Onda staneš, u jednom trenutku, kažeš, pa, čekaj, dosta je bilo, jebite se više,
idite već jednom u tu pizdu lepu materinu, gde svesno hoćete da idete, ako je vama
dobro, super, samo terajte, srećan vam put, ja silazim na ovoj stanici, ja sam svoje
završio.
Odšetao je do komode, izvadio novu flašu, doneo je za sto.
– Uletvosan si, šta sad otvaraš taj viski – pobunila se Vida.
– Da se dibidus uletvošem, eto. Jer ne mogu da... ne odlazim s likovanjem, ni s
olakšanjem. Znam da treba ovako, znam da sam u pravu, a stomak mi se prevrće, i
osećam se popišanim, poniženim i poraženim.
U teskobnoj tišini njegovo priznanje ostalo je da nam visi nad glavama.
Danilo mu je pružio svoju čašu. Ćutke. Dolio mu je.
– Zainatio sam se, devedeset prve, da me neće isterati iz moje zemlje. Pa, evo,
uspeli su.
Na pozadini sive, prljave svetlosti praskozorja koja se mešala sa svetlima
upaljenih lampi u sobi, izmršavio, siv u licu, izgledao je kao vampir.
– Uspeli su. Mi nismo – rekao je Frenki Danilu. – Samo ti nećeš da priznaš.
– Uspećemo – odgovorio je Danilo, uz onaj njegov smešak koji je umeo da nervira
svojom samouverenošću. – Oborili smo mu lokalne izbore. To je početak kraja.
Možda nehotice, ali zazvučalo je kao izazov. Ili prebacivanje.
Frenki se zasmejao, neprirodnim smehom. Zvučao je kao šakal.
– Kog kraja, Danilo? Iskreno veruješ? Posle ove sramne, brzometne, podle smene
Đinđića, dok nam još ni zima sa mitinga nije iz kostiju iščilela? I to uz pomoć glasova
istih onih zbog kojih smo i protiv kojih smo proveli tri meseca na ulici, na snegu i
mrazu? Obaraju Zorana sa Slobinim i Šešeljevim poslanicima. Pa, gde to ima?! Kakva,
bre, opozicija, kakvi bakrači? Ovde svako gleda samo da zagrabi što veći deo kolača. Iz
Miloševićevih ruku? Why not? Niko nije gadljiv. Jedan je život, burazeru, drpaj vlast,
pare, kvote, ubaci se u šverc benzina, duvana, ufuraj se sa Slobicom u dil, parice u
džakče, pa na Kipar ili u Švicu, obezbedi se, kraljevski, kupuj kuće po Dedinju, sredi da ti
kum dobije stan, bratanica trafikicu ili butik, pa da je Bog vidi, krljaj po ovom što je
preostalo, omasti prste i brke dok još ima i može se. O kojoj opoziciji mi pričamo?
Pripalio je, čini mi se, stotu cigaretu, te noći:
– Đinđić im je održao govor kao Sokrat. I šta? Smejali su mu se, bahato,
pobednički, u brk. Neću to više da gledam. Pazi, sedam punih godina, od kad se vratio u
zemlju, iz usta ga poganih ne vade. Tolika količina mržnje, toliko satanizovanje jednog
čoveka, toliko uporno, sistematsko utuvljivanje u glavu narodu da je Đinđić, jebeš i
Ameriku i Vatikan i intergalaktičku zaveru protiv Srbije, sve to stoji, sve to igra neku
ulogu, i Mesec u konjunkciji s Marsom, i to ima veze, sve se urotilo protiv nas, ali, ali...
sve na stranu, možemo se mi nositi s celom planetom, Bog je uz Srbe, no problemos, ali
taj Đinđić, e, u tom grmu leži pravi zec, on je kriv. Za rat, za sankcije, za Jezdu, Dafinu,
kriv je što nestane vode u avgustu, i što pada kiša u oktobru, sve je on to izazvao,
dozvao, sredio da nam se desi, on nas mrzi, on ima natprirodnu moć, jeste mu stranka
minorna, ali kriv je za sve, špijunčina nemačka, potuljena, prodana duša, da njega nije,
sve bi procvetalo.
Upiljio se u Danila i izgovorio, tačno ovo, odlično pamtim:

Crowarez
83
 Bosnaunited

– Još fali da mu daju kukutu da ispije. Dobrovoljno. Valjda bi se, onda, smirili.
Konačno.
Ježim se kad se setim tih reči.
Proročkih.
– Ne vidim više smisao. Ne vidim ga. Ovo sa Zoranom me je dotuklo. Iskreno,
mislim da bi i njemu bilo najbolje da se pokupi i ode negde, da živi kao uvažen gospodin
čovek. Profesor. I ne samo on. Svi koji misle drugačije, a nema nas mnogo, svi treba da se
iselimo. Odjednom. Kolektivno. Evo im, nek se šire, nek bahanališu, nek nema više
ludaka koji tu nešto čačkaju, buškaju na sitno, kvare im koncepciju, kvare im lepotu
življenja, da se mi sklonimo, pa, eto im, brate, široko im polje...
– Ja nikud ne idem. Ima da završimo posao, potpisujem ti. Ove godine, dogodine,
videćeš. Pesak je iscurio, još par zrna, i kraj je. Završićemo.
Frenki je zurio u njega. Dugo.
– Nećemo, kume – reče, odjednom potpuno trezan, odjednom drugačiji, kao da
mu je neka viša sila došapnula istinu, neopozivu, nama skrivenu – Nećemo. Rak je
metastazirao, nema neobolelog dela, trebalo bi sve odstraniti. A to je nemoguće. Duboko
je to otišlo, u svaku poru. Nema pomoći.
– E, sad si, nadam se, završio – rekla je Vida. -'Ajde da pokušamo da odspavamo
nekoliko sati. Modar si kao da te je poplava izbacila.
– Neću da spavam – odgovorio je odlučno.
Danilo je ustao:
– Da napravimo krug po kraju – rekao je.
Ćutke su izašli iz sobe.
Šta su, na rastanku, pričali Kastor i Polideuk?
I sa koliko se bola raspolutila ta skoro blizanačka vezanost?
Bespotrebno je da ovoliko rastežem o rastanku sa Frenkijem. Kao da si ti to
zaboravila.
Ali ne mogu da se oslobodim utiska one noći. Sada znam kako se osećao. Mislimo
da razumemo kroz šta prolazi neko, koga volimo, kad pati. To je zabluda. Sve
uživljavanje ili saosećanje ovog sveta ne može da se meri sa autentičnim bolom. U
Frenkijevom, a sada i mom slučaju, to je bol pomešan sa užasnim, nemerljivim, gušećim
besom i frustracijom.

Dobro, vraćam se...

...Zavladalo je, dakle, opoziciono mrtvilo, a meni je, sve češće, počelo da se javlja.
Jedna rečenica: Ovo nije moj život.
Ne znam kako bih ti objasnila. Sećaš se lika Rejčel iz filma „Bladerunner”?
Savršeni replikant, kome su, radi potpune uverljivosti, dodata i sećanja i osećanja.
Mikročip sa nasnimljenim uspomenama koji je ubačen u njen mehanički um. I ona to ne
zna, ona veruje da su te slike slike njenog detinjstva, da su to prava sećanja i prava
osećanja. A replikante. E, nešto slično sam počela da doživljavam. Da su oba života (jer
imala sam dva – svoj i Danilov) na neki način pogrešna. Ne, ne pogrešna. Falsifikovana.
Moj je proticao pritisnut neprobojnim olovom (kao da sam primorana da stanujem u
kući pogrešno sazidanoj na osojnoj strani, gde sunce nikad ne dopire, pa su zidovi vlažni,

Crowarez
84
 Bosnaunited

hladni, mirišu na trulež i memlu, a biljke u okućnici rastu zakržljale, deformisane,

nakrivljene ka pretpostavljenom izvoru svetlosti, u naporu da se dokopaju bar malo
blagotvornih zraka), bez događaja koji su normalni za tinejdžerku, pa devojku od
dvadeset i nešto godina. Osim ako se normalnim ne smatra što mi je generacija (ja svoju
zovem SM generacijom, obeleženom vladavinom Slobodana Miloševića, sa svim
spektrom značenja i konotacija koje to sobom nosi) odlazila u rat; nasilno mobilisani
momci ili oni koji su otišli iz uverenja, svejedno, toliki su izginuli, da smo, pri
okupljanjima najčešće govorili o smrti (lično sam znala četvoricu poginulih; Mirjanin
brat se iz Vukovara vratio kao nervni bolesnik... da ne nabrajam dalje). Nisam imala
svoja putovanja, ni svoje splavove s gitarama, nisam imala privilegiju da me baš bude
briga ko je premijer i kad će SPS izgubiti na izborima, jer ja studiram i hoću da
magistriram i da se zaposlim i trebalo bi da imam veliko, veselo, bučno društvo s kojim
ću otići na more, i pevati, i zezati se, i zaljubiti se i vratiti se preplanula i rasterećena.
Nisam. Umesto toga, imala sam drugi, ugrađeni, pozajmljeni, implantirani život kao
kompenzaciju. Toliko sam puta čula svaku Danilovu i Frenkijevu priču, toliko puta s
njima odgledala fotografije iz Barselone, Porta, Amsterdama, sa Delosa i Rodosa (uz
komentare, sećaš se kelnera u ovom baru, e, ovde smo sreli one Engleze, dobra je bila
En, kakve oči je imala, čoveče, lepa, da ne veruješ da je Engleskinja, sećaš se onog neba
nad Firencom, prve večeri, vidi nas na Korčuli, kako je mirisalo na borovinu, so i ribu,
jebeš Ibicu i Kiklade, nigde takvog mora, a tek Lastovo), da sam vremenom usvojila
njihov život kao svoj. Dopunski. Znam kad su kupili bruks cipele, koje su grupe slušali,
gde su izlazili, znam kako je izgledao dragstor i kako se ispijalo pivo na stepenicama,
znam koja je muzika puštana na klizalištu Tašmajdana. Znam ukus cigaret-žvaka. I žvaka
u kocke. Znam za Romanu iz „Cepelina” i čuvenu Lolu iz „Monokla”. Znam, a ne znam. To
nije moje. To je nasnimljeno. Hranila sam se tuđim zalogajima. Več sažvakanim. Isisanim.
Nekoliko meseci pre nego što sam upoznala Gorana krenulo je, kako rekoh, da mi
se javlja. Ne kao glasovi u glavi. Prosto, osetim to. Radim nešto, predano, idem gradom ili
sedim i trakeljišem s Nemanjom, ili čitam, zaneta, sve je okej, sve je normalno, koliko
može biti, i odjednom – ovo nije moj život. Tako. Kao nekakvo saopštenje koje zvanično
izdaje jedan deo mog mozga.
Gospodo, ovo nije moj život. Pres-konferencija je završena. Nema pitanja. No
further comments.
Tu je, onda, upao Goran. U njegovom prisustvu, bar na trenutak, iskoračila bih sa
osojne na prisojnu stranu. Prijalo mi je. To lažno sunce. Nisam znala da je lažno...

Crowarez
85
 Bosnaunited

30

Jovana je čeznula za romansom, sa velikim „r”. Bližila se dvadeset četvrtoj godini

i osećala očajničku potrebu da doživi neupitno, bezgranično obožavanje, kao heroine iz
romana Dostojevskog, pred kojima se klečalo i molilo, zbog kojih se polagao život, koje
su mogle da do mile volje dobijaju histerične napade, padaju u nesvest, da se
predomišljaju neutešno plačući, bacaju se nauznak na kanabeta i fotelje, da prave
raznorazne scene i priređuju skandale, kojima je, ukratko, sve bivalo dopušteno i
oprošteno zbog bezumne ljubavi njihovog srećnog izabranika, ali i brojnih, upornih,
odbijanjem neobeshrabrenih obožavatelja.
Čežnja je bila umnogostručena time što oko nje nije bilo ničega sem rata,
stradanja i patnji. Bila joj je potrebna ljubav koja će nadomestiti sve drugo. Bila joj je
potrebna veličanstvena ljubav koja će se rasprsnuti kao šareni, zvezdani vatromet u
glavi i srcu. Rečju, čeznula je za osećanjem koje bi je spaslo od beznađa i popunilo svu
prazninu u njoj.
Nekoliko veza, uglavnom sa vršnjacima, nisu u njoj ostavile značajnijeg traga.
Bilo je tu i zanosa, ali prilično bledih, u poređenju s priželjkivanim. Bilo je raskida, ali ni
nalik tragediji. Njene ljubavi su bile mlake i prijatne; jedva vidljivi talasići što se
formiraju na samoj ivici obale i blago se prelomivši tek liznu pesak, ne poremetivši
njegovu glatkoću.
Prošlo je desetak dana pre nego što se Goran javio. Za to vreme Jovana nije
izlazila. Želela je da ga vidi. Htela je da sebe onemogući u tome. Danilo ju je odavno
naučio da nedostižnu ili nepriličnu želju naprosto treba pobediti htenjem. Govorio je to
sa takvim ubeđenjem, da se činilo najjednostavnijom stvari na svetu. Zaista, zašto bi
čovek, to biće obdareno umom, dozvoljavalo sebi da njime upravljaju instinkti, ako već
ima volju? Svojim postupcima, Danilo je bio živi dokaz da je to moguće; čelična volja kod
njega je bila izdignuta na nivo principa. U njegovoj blizini izgledalo je lako i jedino
prirodno ponašati se kao dostojanstveno biće duha i razuma. Uglavnom, to joj je polazilo
za rukom. Doduše, nije bila ni izložena velikim iskušenjima pred kojima je trebalo da
snaga volje trijumfuje. Uistinu, ono najveće, koje sa lakoćom razbija prepreke i
odbrambene mehanizme razuma i volje, nije joj do tada stalo na put.

Crowarez
86
 Bosnaunited

31

Uprkos njenim očekivanjima, Goran je nije odmah pozvao. Bila je mirna. Štaviše,
bila je izuzetno raspoložena tih dana.
Javio se dok je čitala u krevetu. Nekako, znala je da je to on. Imala je vremena da
stiša srce, puštajući da se telefon tri puta oglasi, pre nego što je podigla slušalicu.
– Jovana?
– Da?
– Goran je. Hteo sam da ti nešto predložim. To jest, da te odvedem na jedno
mesto.
Uspravila se.
– Šta bi s našim dogovorom? – upita. – Mislila sam da smo se razumeli.
– Razumeli smo se.
– Pa?
– Pa, smislio sam nešto specijalno za tebe.
– U ponoć?
– Nije ponoć, već pola jedanaest.
– Ne mogu.
– Ili nećeš?
– Neću – odgovorila je gotovo tužno. – Rekla sam ti već da mi ne možemo da se
družimo.
– Jesi, i slažem se.
Jovana se zbuni:
– Izvini, a šta, onda, znači ovaj poziv?
– Izuzetak. Učini mi. Samo ovaj, jedan jedini put. Nemoj da mi upropastiš
iznenađenje.
Ona se premišljala.
– Dobro – rekla je posle duge pauze.
– Na ćošku sam, kod tebe. Čekam te.
– Kom ćošku? – upita iznenađeno, pritrčavši, sa slušalicom u ruci, ka prozoru.
Sneg je vejao, gust; nije mogla da vidi dalje od prve ulične svetiljke.
– Kod kafića.
– Ali, ja sam u pidžami.
– Obuci trenerku, šta bilo, i požuri. Nigde ne izlazimo, ne opterećuj se
garderobom – rekao je i spustio slušalicu.
Kola su bila zagrejana; iz uređaja je treštao Džonijev glas.
Utišao je kad je ušla.
– Da se prekrstim – reče on dočekujući je sa širokim osmehom koji mu je ozario
lice.
Stvarno se prekrstio. Nevešto.
– Ne budi teatralan, ne ide uz tebe.

Crowarez
87
 Bosnaunited

– Ovo je iskreno. Hvala Onom gore, na nebu, što si pristala.

Krenuli su. Jovana je odolevala svojoj radoznalosti. Ništa ga nije pitala. Zapalila je
cigaretu. On je izbio u ulicu Maksima Gorkog i skrenuo desno.
– Kako si, ovih dana?
– Kao i uvek – odgovori Jovana.
– Ja nisam najbolje, hvala na pitanju.
– Ne vidim da ti nešto fali. Mislim, dobro izgledaš.
– Samo dobro?
– Fenomenalno.
– To volim da čujem.
– Možda će ti se ovo još više dopasti. Moja tetka Polka, žena koja nam sprema
stan od kad znam za sebe, prava mudrica, jednom mi je pričala o nekom momku, htela
da mi ga opiše, sve joj se činilo nedovoljnim, dok se nije dosetila kako će, pa kaže, znaš,
lep je, lep, da ti dođe odvratno koliko je lep.
Prasnuo je u smeh.
– Genije žena.
– Čisti. Non-stop je citiramo.
Goran napadno uzdahnu:
– Eh, ono što meni fali, ne vidi se.
– Znači, nešto duševno.
– Da. I đavo ima dušu. Ili nema? 'Ajde sad, da te vidim.
– Ja tog, Rogatog, nikad ne prizivam. Znači, neću da raspravljam o njemu.
Uostalom, imaš literaturu, sholastičku, vrlo bogatu, pa izvoli, iščitaj.
– A je l' interesantno?
– Prilično. Recimo, jedno od pitanja je koliko anđela može da stane na vrh igle.
– Koliko? Je l' znaš odgovor?
– Znam. Ali, neću ti odati.
– Fiju – reče on. – Evo ga, opet. Priliv čistog kiseonika.
– E, to volim da čujem.
Među njima zavlada prisnost, ona od pre desetak dana.
Štulić je pevao: „Odlazimo, zajedno u noć”. Jovana je pojačala ton.
– Slušaš Džonija?
– A šta ti misliš? Pa, mene je dokačio kad sam bio omladinac.
– Titov.
– Nažalost, Stari je već bio kaputt.
– Jesi ga gledao, uživo?
– Tita?
– Daj...
– Jesam. S ćaletom, u loži, na stadionu.
– Gorane!
– Mnogo si slatka kad se nanerviraš.

Crowarez
88
 Bosnaunited

– Gorane!
– Gledao sam ga. Dva puta. Bilo je čisto ludilo.
– Blago tebi.
– Imaš u pregratku sve njegove albume. Sve. Samo biraj. Znam da ga obožavaš.
– Znaš?
– Da, rekla mi jedna ptičica.
– Baš si se temeljno pripremio.
– Nisam, veruj mi. U trenutku ludila, hrabrosti, rekoh, pozvaću je, nek me ispali,
bar ću probati... Hteo sam, bar desetinu puta. Pa, onda kažem, daj, čoveče, iskulirala te je,
ne budi kreten.
Jovani je tako toplo oko srca, da joj se čini da će vrelina izbiti spolja, da će
progoreti džemper.
– Bio sam u gradu, neka ekipa užas Božiji, dosađujem se, pitam se koji ću ja
krasni s njima, kroz prozor vidim kako divno pada sneg i pomislim, sad. Sad ću. Đipim,
da sebi ne dam vremena da se predomislim, sednem u auto, dođem na Vračar i okrenem
te. Ovo je ambijent za ledenu princezu, rekoh sebi. Idem po nju da je vodim... – zastao je.
Više nije mogla da izdrži:
– Stvarno, kuda idemo?
– Na kraj sveta.
– Ozbiljno te pitam.
– Najozbiljnije ti odgovaram.
Gleda ga ispod oka.
– Jesi gledala „Bogovi su pali na teme”?
– Aha.
– Znaš da se onaj mali Bušmanin uputio da pronađe tačku gde svet prestaje,
uspeo da je nađe, i bacio flašu koka-kole s mesta koje je za njega predstavljalo kraj sveta.
– Metafora, znači?
– Ne, u pitanju je nešto krajnje realno. Samo polako, videćeš.
Već su prošli Novi Beograd i jurili ka aerodromu. Jovana se osvrnu, u nedoumici:
– Neću dalje, ako mi ne kažeš kuda ćemo.
Zastao je, ukraj, uključivši četiri migavca.
– Na jedno mesto, na kraju sveta – ponovio je.
– Figurativno ili stvarno, koliko je to daleko?
– Zavisi.
– Od čega?
– Od tvoje mašte.
Ona zagladi kosu.
– Bolje da se vratimo.
– Nemaš poverenja u mene, je l' to?
– Pa, ja te skoro ni ne poznajem.
– Mislim da me poznaješ. Ili sam sanjao onu noć?
Razmišljala je, grickajući usnu.

Crowarez
89
 Bosnaunited

„Priznat ću ti da te volim/ na zgodnom mjestu uz put”.

– Ne radi se o poverenju. Jednostavno, nije pametno da vozimo po ovom
kijametu.
– Ja sam spreman.
– U redu – reče ona. -I ja sam. Idemo.
Prošli su benzinsku pumpu i skrenuli ka autoputu.
– Vodiš me u Novi Sad?
– Dogovorili smo, bez pitanja.
– Hm.
Posle naplatne rampe, utonuli su u mrak. Skoro da nikoga nije bilo na putu. U
nekoliko navrata mimoišli su se s ponekim vozilom i jednim kamionom iz suprotnog
smera. Osvetljene snažnim farovima pahulje su padale u kovitlacu koji se obrušavao na
vetrobransko staklo, stvarajući osećaj vrtoglavice; kao da se kola okreću, lebdeći iznad
kolovoza čije se zavejane ivice nisu nazirale. Brisači su ravnomemo radili, tupo
udarajući uspavljujućim, ravnomernim zvukom.
– Volim vožnju noću – reče on. – Posebno na pustom drumu.
– I ja.
Više nisu pričali. Ona je puštala Džonijeve diskove. Izmenili su tek poneku
rečenicu.
Sneg je, sada, padao horizontalno, pravo na njih; izgledalo je da se ne kreću.
– Je l' ti naporno? – upita ona.
– Ne.
Prešli su most kod Beške, skrenuli na obilaznicu pod blagim usponom, pa se opet
spustili u ravnicu.
– Ja pojma nemam o geografiji – reče ona. – To strašno nervira Danila. Milion
puta, zapravo svaki put kad idemo u Novi Sad, pitam ga a koja je ovo reka. Sad mi više ne
odgovara, misli da ga zezam. Ali, stvarno nemam pojma. Nemam pojma ni u Beogradu
gde je Dunav, a gde Sava.
– Pa, i ja mislim da me zezaš.
– Ne znam, časna reč. Sad mi možeš reći, ja opet zaboravim.
– Koja, na primer, protiče ispod savskog mosta?
– Fora je u tome što se ne zove „savski” ili „dunavski”, već – Brankov.
– Znači, otkrila si mi svoju slabu tačku.
– U, imam ih ja...
– Ne bih rekao.
– Na primer, nema šansi da u brzini odgovorim šta je levo, a šta desno. Kad sam
polagala vozački, napisala sam malecko „l” i „d” na nadlanicama.
– Ali si položila?
– Iz prve.
– Užas.
Skupila je danove, prislonila ih uz staklo i zurila kroz njih kao kroz malenu
osmatračnicu.
– Ima li nečeg na vidiku – pitao je Goran.

Crowarez
90
 Bosnaunited

– Zvonik. Ovamo...
– ...levo – dodade on.
– Da. Kao u onim kič staklenim kuglama, crkva i pahulje.
– Manastir Kovilj – reče Goran. – Kad u stvarnosti, u prirodi, vidimo tako nešto
prelepo... ono, zalazak sunca, pa nebo sve u bojama, ili crkva i sneg koji pada, onda to
nije kič. A staklena kugla sa crkvicom jeste. Zašto?
– Zato što je prirodno lepo neposredno. Priroda je dejstvo, a umetnička tvorevina
je delo, dakle nešto posredovano, u duhu rođeno, u duhu, svesti koja mora pronaći
adekvatnu formu – izrecitovala je.
Goran je odmeri, načas odvojivši oči s puta:
– A ne znaš na kojoj reci je Ada Ciganlija?
– Ne.
– I treba da ti, kao, verujem.
– Da.
– Dobro. Pristajem da ti noćas sve verujem.
– Kič izjava.
– Nije. Ili, kako bi ti rekla, ovo je prirodno dejstvo, pa zato nije. Ako bismo,
međutim, to pročitali, kao repliku u nekom romanu... onda jeste. Je l' tako?
– Brzo učiš.
– Imam dobru profesorku.
Ne skidajući pogleda s puta, reče:
– Zapali mi jednu, molim te.
Mogao je zapaliti sam. Već je popušio dosta cigareta. Hteo je da mu je ona doda.
Kad su im se prsti dodirnuli, Jovani se to učinilo većim stepenom intimnosti nego da su
se poljubili.
– Pazi sad, skrenuću na loš deo puta. Malo ćemo se istruckati.
Usporio je. Kola su zapadala u jame prekrivene snegom.
– Nećemo se zaglaviti – reče on s pouzdanjem. Nepokolebljivo je menjao brzine.
Auto je poskakivao, pa propadao u meke nanose.
– Pa, sad, krenuli smo pod rizikom, ne bi bilo fer da kukamo ako stanemo.
– Volim što imaš petlju. Pravi muški odgovor.
– To je kompliment?
– Nego šta. Muški stav kod tako nežne devojke. Smrtonosna kombinacija.
– Nisam sigurna. Ne pali to mnogo. Posebno na Balkanu. Ovde je najbolje, ako si
žensko, da trepćeš i ćutiš.
– Toga mi je preko glave.
– Treptačica?
– Aha.
– Meni baš izgledaš kao tip za takve.
– Izgled često vara. Je l' tako?
Tema je postala suviše delikatna. Jovana ućuta.
Naišli su na jednu uzvišicu; spuštajući se, pod niskim gasom, Goran skrenu malo

Crowarez
91
 Bosnaunited

udesno.
Dole, kraj reke, nalazila se stara, velika kuća. Neosvetljena. Očigledno prazna.
Zaustavio je auto. Ugasio motor i svetla.
– To je to – reče pun ponosa.
Sneg ih je neštedimice zasipao.
– To je to? – ponovi ona upitno.
Već je zaboravila kud su i zašto krenuli.
– Kafana „Na kraju sveta” – rekao je teatralno pokazujući na kuću. – Stvarno se
tako zove. Nažalost, sada ne radi. Razočarana si?
– Ne.
Otvorila je prozor, isturila glavu i žmureći okrenula lice k nebu. Prijao joj je dodir
hladnih iglica po licu. Mirisalo je na sneg i na reku. Bilo je tiho, da se čulo kako se
pahulje, šuškajući, sležu po kolima.
– Kao u bajci – reče ona.
– Rekao sam ti da kraj sveta zavisi od tvoje mašte.
– Dopada mi se.
– Je l' je odvratno koliko je lepo?
– Skoro da jeste.
Povukao je ivicu njenog kaputa i ogrnuo joj rame:
– Da ti ispričam nešto. Tebi mogu.
Jovana zatvori prozor. Stresla je pahulje s kose i iskrenula se k njemu. Dok je
govorio, nehotice sve tiše, neprimetno su se naginjali jedno ka drugom; skoro su se
dodirivali licima, u tami.
– U manastiru Kovilj ima jedan monah, vladika, ne razumem se ja u te činove,
uglavnom sprovodi nekakvu rehabilitaciju za narkomane. Kao, rad, slikanje, duhovnost,
razgovori, šta ja znam... kažu da je terapija uspešna. Proletos sam došao da obiđem
jednog ortaka, jednog od retkih s kim održavam gimnazijsko prijateljstvo. Kad sam
pošao, kaže mi, svrati dole, na Dunavu ima kafančina, baš kafančina, ali je klopa super,
probaj. Stvarno, odem. Bilo je toplo, moglo se sedeti napolju. Troje gostiju i ja. Gazdarica,
mrtva hladna kaže, sad će Mile, valjda njen muž, da upeca, pa ćemo vam nešto spremiti.
Ne znam da l' se zeza, ali svejedno mi je, Dunav mi takoreći teče pored nogu, sunce
blago, još nema komaraca, onako, kad se potrefi perfektan trenutak. Donese mi, ubrzo,
bez pitanja, riblju čorbu u plehanom tanjiru i komadešku, s dva prsta debelu, sečenu
preko cele dužine domaćeg, okruglog hleba. Čorbe ima, porcijaš stiže, kaže mi. Kad,
pitam, onako, da vidim je l' su namerili da na meni isprobaju neki lokalni štos. Šta ja
znam, odgovori mi, i gleda ka Dunavu, k'o da se nešto s njim domunđava, možda za sat, a
možda i pre. Dobro, kažem, i navalim. Čorba ljuta, korica hleba hrskava, a sredina kao
kolač, kao štrudla, slatka, prste da pojedeš. Završim, omažem tanjir, veruj mi, to nisam
radio od detinjstva, vidim nema dotičnog Mileta, krenem niz obalu, do prvog dokića,
daščanog, s idejom da se brzo vratim. Tišina, reka tek struji, ni jednog talasa. Zagledam
se i ubrzo osetim neki neverovatan mir. Smirenje. Kao da me je neko ispumpao. Ono,
prosuo me u reku i skroz sam prazan. Znaš izreku – mir Božiji. To sam osetio. Majke mi.
Dan klizi, prijatno, milujuće, više ne znam zašto sam tu, ali i ne želim da znam, ne treba
mi nijedan odgovor, samo da blenem u Dunav, u insekte koji dokače površinu vode pa se
naprave kružići okolo. Šta je bilo dalje ne znam ni danas, tek, kad sam se osvrnuo, skoro

Crowarez
92
 Bosnaunited

da je pala noć. Pomislio sam da sam zadremao. Ne, nisam, sedim kao i pre, nije mi pala
glava, nisam se nakrivio, prosto, vreme je negde otišlo, mimo mene. Šta bi, pitao sam se.
Krenem nazad za Beograd, a glava mi šuplja, spava mi se, nenormalno. Stanem usput,
popijem dupli espreso, ma ništa, čoveče, kapci padaju, ne od obične pospanosti, nego od
tog mira, neverovatnog, u meni. Dođem kući, bukvalno se sručim u krevet i probudim se
posle deset sati sna. Onda sam shvatio da ima nečeg, ovde. Ali, nisam hteo da iskušavam
čaroliju, možda se to događa tako, bup, s neba, jednom u životu. Noćas pomislim da bi
bilo super da s tobom ponovim.
– I, je l' deluje?
– A na tebe?
– Da. I tvoja priča, i mesto.
– Onda je misija uspešno okončana – reče on.
Startovao je motor, izašao napolje, zagazivši preko članaka u sneg, i očistio
vetrobran i zadnje staklo.
Malo je manevrisao, uspeo da vešto okrene kola i zaputili su se nazad.
Da li se na njih, stvarno, spustio nebeski mir, ili je u pitanju bilo nešto drugo, tek
nisu imali potrebe da razgovaraju. Srećno su izbili na put ka Beogradu. Sneg je
nesmanjenom snagom vejao, Goran je vozio sigurno, nijednom ne skrenuvši pogled k
njoj.
Tek kad su se uparkirali pred Jovaninom zgradom, rekao je:
– Hvala ti.
Rekao je, još:
– Neću te zadržavati ni sekund. Znam da su to mučne situacije, ono, šta reći, kako
se rastati. Ništa, samo izađi i lepo spavaj.
– Iznenadio si me, potpuno. Nisam očekivala ovako nešto od tebe.
– Najlepši kompliment koji sam ikad dobio.
– Iskren.
– Znam. Ćao, Jovana.

Prošla su dva dana. Trećeg, opet oko jedanaest, pozvonio je telefon:

– Možemo li malo da pričamo... samo malo – pitao ju je.
Kada je spustila slušalicu i krenula da ugasi lampu kraj uzglavlja, shvatila je da je
prošlo više od sat vremena. Ponovo je uzela knjigu i pokušala da nastavi sa čitanjem.
Nije joj išlo. Bila je potpuno dekoncentrisana. Odustala je i zavukla se pod pokrivač.
Ubrzo, zaspala je dugim, mirnim snom.
Posle toga, kao da su postigli nekakav prećutan dogovor, javljao se svake večeri.
Nije ga pitala odakle je zove, ni kako može da sate provede s njom u glasnom razgovoru
koji nije morao da skriva, zbrzava, niti da zaverenički šapuće. Nije ga pitala ništa lično.
On nju jeste. Sve ga je interesovalo. Zapitkivao ju je, ona je pričala. Kao kad se neznancu,
na sedištu do sebe, poverimo više nego nekome bliskom, verujući da je nepromišljena
iskrenost i sama deo puta, nešto što nepovratno nestaje iza nas, poput kilometara koje
prevaljujemo, ne osećajući ih. Katkad, Jovana mu je čitala pojedine odlomke iz njoj
dragih knjiga, katkad bi se smejali, katkada ćutali, dugo, ali i to je bilo lepo.
Osećala je da je on prisutan, celim bićem. Tu nije moglo biti varke.

Crowarez
93
 Bosnaunited

– Je li – rekla mu je jednom, petnaestak dana pošto su počele njihove redovne

seanse – kako Beograd preživljava bez tebe?
– Teško, mislim.
– Potpuno si zanemario svoje obožavateljke. Mora da pocrkaše od čežnje.
– Čujem da ih kupe na gomile k'o mušice.
– Red je da obiđeš parohiju. Bar povremeno.
– Ne da mi se. Izašao sam iz posla. Definitivno.
Smejala se.
Zima im je prošla, tako. Vodili su nestvaran život, satkan samo od reči, koji je
lebdeo u mraku, kao samostalna, samodovoljna celina, nezavisna i neuslovljena ničim
izvan same sebe. Nijednom se nisu videli. On nije više predlagao. Bila mu je zahvalna
zbog toga. Njihovi razgovori bili su kao san. Lep san koji ne ostavlja nikakve posledice.
Samo prijatne trnce, kad bi ih se tokom dana setila.
Dani su, pak, bili otrežnjujuće grubi. Savet NATO je Kosovo postavio kao
međunarodno pitanje. Na sastanku u Londonu Kontakt grupa je zatražila da Milošević, u
roku od deset dana, povuče specijalne policijske snage s Kosova. OVK je otvoreno
pozivao sve sposobne Albance da joj se pridruže. Pritisak Amerike na srpsku vladu se
pojačavao. Milošević je odbio proširenu posredničku misiju Felipea Gonzalesa.
Danilo je pratio vesti sa stegnutim vilicama:
– Evo ga, opet srlja – govorio je. – Srlja i neće se zaustaviti. Misli da može da opet
predribla NATO, OEBS, Ujedinjene nacije, Boga oca. Ali, ovog puta, žestoko se zajebao.
Počeo je na Kosovu, tu će se okončati njegova sumanuta avantura. A mi ćemo gadno
nadrljati.
Jovani su postali neophodni noćni, bezbrižni sati provedeni s Goranom.
Krajem marta, bila je naglo trgnuta iz katatonične opijenosti.
– Sutra mi je rođendan – rekao joj je Goran. – U stvari, već danas. Prošla je ponoć.
– Srećan ti rođendan.
Htela je da doda nešto; neku odmerenu nežnost. Preduhitrio ju je:
– Mogla bi da mi pokloniš jedno veče. Uživo. Da proslavimo. Može?
– Ne – odvratila je bez premišljanja.
Delovalo je mnogo grublje nego što je nameravala.
– Zašto? Ionako smo svaku noć zajedno. Na izvestan način – rekao je osetno
hladnim glasom.
Neodređenost njihovog odnosa koja mu je davala lakoću, možda lažnu, ali Jovani
tako prijatnu, bila je opasno ugrožena. Šta god da izgovori, pomeriće njihov odnos ka
nekakvoj defmiciji. Uobličiće ga. U nešto. Tišina je postala neprijatna.
– Doduše, tebi taj izvestan način odgovara, kao sigurnosni izlaz. Da se iz svega
ovog izvučeš bez traga.
– Iz svega ovog – ponovila je, nevešto začuđeno.
Dlanovi su joj se preznojili. Zagazili su u miniranu zonu koju su tako vešto
izbegavali.
– Zaista ne razumem iz čega se ja to, kao, izvlačim bez tragova.
– Ne? Pa, razmisli. Ovog puta ti mene prva okreni – rekao je i prekinuo vezu.
Bila je iskreno zaprepašćena kada se sutradan nije javio. Ni narednog dana. Ni

Crowarez
94
 Bosnaunited

onog posle toga. Sedela je u kući, kao privezana za telefon. Ali, on nije zvao.

Pisala je diplomski, čitala i radila do pred zoru, samo da bi utišala sat koji je, u
njenoj glavi, glasno i precizno odbrojavao minute koji su prošli od njihovog poslednjeg
razgovora. Na fakultet je odlazila sa uverenjem da je on, sigurno, odnekud krišom
posmatra. Platoom ispred Filozofskog prolazila je naročito uzdignute glave, uverena da
će Goran izrežirati slučajni susret. Bila je uvežbala kako će da zastane i
veselo-iznenađeno kaže:
– Otkud ti?
Od njega, međutim, nije bilo ni traga. Nekoliko obazrivih pokušaja da od Mire
nešto sazna o njemu, završilo se neuspehom.
– Nisam ga videla, ne pamtim – rekla je. – Kao da je ispario.

Crowarez
95
 Bosnaunited

32

April je doneo kiše. Hladne, dosadne kiše, dobrodošle kao opravdanje Jovani za
depresiju u koju je potonula. Pokušala je da Mirjani i Nemanji ispriča šta joj se desilo. Od
četrnaeste godine, kada su se našli zajedno u prvom razredu gimnazije (gorko iskustvo
iz osnovne škole Jovanu je učinilo više nego opreznom prema novoj sredini; tek kad se,
nakon brojnih, izokolnih proba uverila u iskrenost Nemanjine i Mirine prijateljske
naklonosti, prihvatila ih je, željno, jednom za svagda), njih troje su delili sve. Bili u stanju
da međusobno pretresu, do detalja, i najljuće poniženje koje bi doživeli. Znali su da sve
ostaje zakopano u „krugu trojke”, kako su sebe zvali. Među njima ništa nije bilo blam,
sem neiskrenosti. Ali, nešto ju je sprečavalo da im se otvori. Nosila se sa sobom sama.
Posle desetak dana apatije, odlučila je da napravi temeljno spremanje stana.
Prkoseći kiši koja se sipljivo cedila iz sivog neba, složila je zimsku i izvadila letnju
garderobu. Odnela je kapute i jakne na hemijsko čišćenje. Upakovala je čizme i duboke
cipele i zamenila ih baletankama, sandalama i papučama. Sredila je kuhinju, pobacavši
kutije sa čajevima i vitaminima kojima je istekao rok, okrnjenu činiju, staru cediljku za
sok i dve islužene varjače. Oprala je svaku teglicu sa začinima i vratila je na oribane
police. Otopila led i prebrisala frižider. Napravila novi raspored sitnica u kupatilu.
Usisavala je knjige, preslagala silne papire, tatine, Danilove i svoje. Ranije je znala da
zastane usred posla i čitavo popodne provede nad Danilovim beležnicama. Ili u
razgledanju starih slika. U prevrtanju long-plej ploča, koje je Danilo držao u dve velike
kutije, u uglu sobe. Sada je radila kao mašina; bez zastajanja, uklanjala je i bacala
nemilice svoje beleške, stare rokovnike, magazine, olovke, istrošene hemijske i markere;
bez zagledanja i naročite provere, ubacivala ih je u ogromnu kesu koju je vukla za
sobom kroz stan. Ne zastajući, sve dok predveče ne bi pala od umora, čistila je iz sebe
razočarenje. Skoro da je nestalo i težine koja ju je pritiskala. Moglo bi se reći da se
smirila. Naterala se da telefon posmatra kao običan aparat, ne više kao neprijatelja i
mučitelja. U dugim razgovorima sa sobom došla je do zaključka da ju je sam Bog spasao
da izbegne veliku opasnost. Činilo joj se da je uspela da odskoči sa ivice provalije.
Nekažnjeno.
Danilo je umeo da kaže kako ono što ne može da se imenuje, ne postoji. Niko nije
mogao znati za Goranove i njene razgovore. Sve što je stajalo iza, Jovana je, odbijanjem
da mu da ime, odgurnula u nepostojanje. Ničega tu nije bilo. Ničega, ponavljala je dok je
žustro pajala ćoškove visokih tavanica i iznosila kese sa dubretom.
Kada je završila sa onim što je samo ona mogla dovesti u red, pozvala je
tetka-Polku, koja je oprala prozore, drvenariju i tepihe. Zajedno su izmicale komade
nameštaja, da bi usisivač dopro do svakog kutka, poskidale zavese i vratile ih, oprane i
mirišljave, na garnišne.
Napokon, kuća je odisala apsolutnom čistoćom. Jovana je osetila nov polet u sebi;
kao da je bacanjem sveg starog i nepotrebnog napravila prostora da prodiše.
U maju, proleće se ustalilo. Blago, utešno, sa svojim nežnim, ranjivim zelenilom i
prijatnim večerima, unelo je u Jovanu melanholični spokoj. Dešavalo se da u njoj iskrsne
njegovo ime. Samo tako: Goran. Pre nego što bi uspela da zgazi dalju misao, osetila bi
hladni dodir na srcu. Sasvim kratak. Kao da ga je okrznulo krilo noćne ptice, u brzom
letu.

Crowarez
96
 Bosnaunited

33

Jovana je uparkirala svoj obožavani, teget „fijat punto”, nasleđen od Danila pre
godinu dana.
Goran se stvorio ispred nje, dok je zaključavala kola.
– Zdravo, Jovana – rekao je.
Bledožuta polo majica, svetloplave farmerke i malo ispijeno lice. Ili tek osenčeno
bradom. Nije mogla tačno da razabere u pepeljastom sumraku. Bilo je pola osam, a
ulična rasveta još neupaljena. Svejedno, izgledao je božanstveno.
Sigurno se nije obreo u Topolskoj slučajno. Znači, došao je zbog nje. To ju je
učinilo sigurnijom. Mnogo sigurnijom i pribranijom nego da su nehotice naleteli jedno
na drugo.
– Zdravo – uzvratila je.
Ništa više. Gledala ga je, ponosna na sebe zbog svoje smirenosti. Čekala je da on
prvi kaže nešto.
– Morao sam da te vidim. Načisto sam pukao bez tebe – rekao je ne okolišeći.
Nije se nadala tako direktnoj izjavi. Pomislila je da će se upustiti u nategnuto
ćaskanje, kako si, šta radiš. Ovo nije očekivala.
– I nema šanse da me prođe. Hteo sam da te više ne gnjavim. Ali, ne vredi. Ne
vredi – ponovi. – Ne mogu da izdržim. A, stvarno sam se trudio. Svojski.
Jovana ne progovara. Srušio je njen zid jednim potezom. Naslanja se na haubu
kola, odjednom onemoćala.
– Razmišljao sam neprestano o tebi. O tebi i meni. Ja, stvarno, nemam ništa
spektakularno da ti pružim. U onim našim razgovorima, ti si meni pružila... ne znam...
vrhunsko uživanje. Obogatila si me. Oplemenila.
– Pa, hvala ti.
Zbunjena njegovim nastupom šarala je vrhom patike po trotoaru.
– Bilo je užasno glupo ono što sam ti rekao. Povredilo me je, jako, što nisi htela da
izađemo. I tako sam izgubio i onaj delić koji si pristala da mi daš.
– Preteruješ. Postaje mi neugodno.
Nervozno je zavrtala neposlušnu kosu za uvo.
– Veruj mi da ne preterujem. Samo što nisam... ne znam, zastaju mi reči u grlu. Je
l' ti se desilo nekad – obrati joj se jako prisnim tonom, govoreći brzo, sad bez
zbunjenosti, kao da se sašaptavaju na času, u poslednjoj klupi – da smisliš šta treba
nekom da kažeš, da to sve lepo složiš i da ti deluje jako logično, a onda, kad progovoriš,
rečenice se odvaljuju iz tebe i ti ih slušaš, kao da govori neko drugi, i ne možeš da
veruješ kako su bezvezne i smušene.
Ovaj čovek je stvarno znao da pritisne neki prekidač, smešten duboko u njoj.
– Desilo mi se.
– E, sad se tako osećam. Svejedno, reći ću do kraja. Bilo bi mi nepodnošljivo da,
kao, ne govorim s tobom. Mislim, da tebi ili meni bude neprijatno ako se sretnemo.
Negde. Da mogu da te pozovem. Ponekad. Želeo bih da ne prekidaš svaki kontakt sa
mnom.

Crowarez
97
 Bosnaunited

– Ti si prekinuo – reče ona, ne gledajući ga.

– Da, nadobudno i samouvereno. Pa, olupalo mi se. O glavu i o sujetu. Nemaš
pojma koliko sam se mučio ovih mesec dana.
Svetla se upališe. Jovana se mahinalno povukla za korak unazad da bi ostala u
senci.
– Dobro – reče ona, ne podižući glavu.
– Dobro, šta...?
– Neće nam biti neprijatno ako se... kad se sretnemo.
– Fair enough – reče on. – Još nešto. Rizikujem da opet sve pokvarim, ali obećao
sam sebi da ću te nešto pitati.
– Pitaj.
– Možda je, prvo, trebalo da kažem: ako mi obećaš da se nećeš naljutiti. Ali, zar to
nije neviđena glupost? Da nekog unapred uceniš da se neće ljutiti?
– Glupo je. A još je gluplje odgovoriti sa: zavisi šta ćeš me pitati. Ili, ako je
radoznalost tolika pa kažeš neću se ljutiti, samo da bi video o čemu se radi, posle, iako si
ljut, ono, stvarno ljut, moraš da se džekiraš u fazonu...
– ...ni-je mi ni-šta – dovrši Goran, tiho podražavajući navijačko skandiranje.
– Da.
Bledo su se osmehnuli.
– Dakle – reče ona.
– Dakle, šta je bilo toliko strašno u predlogu da izađemo?
– Rekla sam ti već jednom.
– Da, ali ako se ne muvamo, ako i ja i ti znamo da se ne muvamo, je l' baš sasvim
nenormalno, sasvim neprihvatljivo da nas neko vidi? Makar taj pomislio ne znam šta? I
je l' tebe toliko briga šta će neko reći?
– Ne, pet para ne dajem na to. Radi se o...
– O drugom „ali”?
– Da.
– Znači, u meni definitivno vidiš nekakvog eksponenta Miloševićevog režima? Što
je glupost. Užasna. Jer, nisam. Ni u ludilu. Ja sam samo jedan od onih što pliva u reci u
kojoj se zatekao. Tu sam, gde sam, i gledam svoja posla. Ništa drugo. Ne poričem da
imam veze. Svoje. Naših kućnih prijatelja. Naravno da ih ponekad potegnem. Potežu ih
svi. Na ovaj ili onaj način. Ne postoji, to ti potpisujem, ne postoji posao, danas u Srbiji,
gde nisi bar jednom nogom van zakona.
– Postoji – reče ona neubedljivo.
– Zaposleni u propalim firmama švercuju i prodaju po buvljaku. Privatnici ne
prijavljuju stvarnu zaradu. Radi se na crno. Pare se dobijaju na ruke.
– Ne živim ja u Švajcarskoj da bi mi objašnjavao kako ovde stvari funkcionišu.
– Ne objašnjavam ti, daleko od toga da tebi treba objašnjavati. Hoću da kažem,
nisam kriminalac koji obrće milijarde, a ovamo strepi kad će ga zveknuti u nekom
obračunu i svođenju računa. Manje-više, radim što i svi. I ne vidim da je izlazak sa
mnom, drugarski, nazovi to kako hoćeš, nazovi to mojom potrebom za tvojim
prisustvom, ne vidim da je to za tebe smrtni blam.
Ona ćuti.

Crowarez
98
 Bosnaunited

– Ili jeste?
– Nije – kaže tiho.
Zurio je u nju, sa nevericom, pa rukama žestoko protrljao lice, dva-tri puta.
– Uh, čoveče – reče.
Nije se pretvarao; bio je vidno uzbuđen.
– Kao da me je neko udario pesnicom u stomak i ispumpao mi sav vazduh.
– Ali, da među nama bude... čisto – dodala je.
– Biće čisto, Jovana. Rekao sam ti. Uostalom, ne bih se više ni usudio da...
pokušam da te zavedem. Ne, to je ružna reč. Koliko sam ja potonuo, čoveče, da više ne
umem ni da se izražavam... Hteo sam reći, ne bih se usudio da ti priđem kao muškarac.
Eto. Je l' mi veruješ?
– Da.
Shvatala je, jasno, da govore smešne, neverovatne stvari. Uprkos tome, htela je da
veruje.
– Credo, quia absurdum. Verujem, jer je apsurdno, rekao je Toma Akvinski. Veliki
hrišćanski apologeta.
– Veruješ mi, znači?
– Da.
Okrenuo je glavu, protrljao oči.
– Mislim, ovo mi se nije desilo sto godina. Pošle su mi suze. Valjda od olakšanja. I
pri tom se ne osećam kao slabić. Pička, da izviniš. Mogao sam sakriti, ali neću. Ništa neću
da krijem. Bezuslovno kapituliram pred tobom.
Jovana ne oseća slast pobede već, ponovo, hladni dodir na srcu. Kratak. Kao da ga
je okrznulo krilo noćne, tamne ptice, u brzom letu.
– Ne mogu ti opisati koliko sam se smirio – kaže Goran.
Ona ima tužan, zamišljen izraz.
– Šta ti je? – pita je on.
– Ništa.
– Kaži mi, molim te.
– Nešto mi je što se ne da objasniti.
– Čak ni ti?
– Čak ni ja.
Osetio je da treba da se povuče.
– Bolje da nešto ne tresnem i pokvarim... Sačekaj samo trenutak, da ti nešto
donesem.
Brzo se udaljio ka svojim kolima i vratio se sa knjigom u ruci. Nije bila
upakovana; preko korica je bila zavezana crvena, svilena traka.
Bila je to Vitmenova zbirka pesama „Vlati trave”. Uzela je, skoro se zagrcnuvši od
iznenađenja.
– Mnogo si me obradovao.
– Zahvaljujuči tebi, pročitao sam. Ali jednu, stotinu puta. Uveče, umesto
razgovora s tobom, kao neki svoj ritual.
– Koju?

Crowarez
99
 Bosnaunited

– Obeležio sam je. Evo.

Pružio joj je knjigu. Odmahivala je glavom, u neverici.
– „Ponekad, kraj nekog koga volim”. Moja najdraža. Razvukao je usne tek da se
ukaže besprekorni niz belih zuba. Izraz u očima koji čini da se ona oseti kao
najdragocenije biće na planeti. Kao jedinstvena ruža Malog Princa, među hiljadama
drugih.
– Vidiš da ćemo imati o čemu da razgovaramo – kaže on.
Da, umeo je da pritisne pravo dugme u njoj.
– Vidimo se, onda? – upita je.
– Ponekad – odgovori mu ona.

Crowarez
100
 Bosnaunited

34

Zahvaljujući njegovoj besprimernoj upornosti ceo maj i leto koje je nastupilo

žestoko, proveli su zajedno; niz zaslepljujućih, bleštavih dana, s nebom isprane
svetloplave boje, izbledelim od sunca. Bilo je nečeg naglašeno erotskog u njihovom
tajnom saučesništvu, bez ijednog dodira. U „pežou” je stajala spremna Džonijeva disketa.
Najmanje hiljadu puta zaredom puštali su:
„Ili je nemir, ili je strast, ima tog ovdje i suviše”.
Štulić je govorio umesto njih.

Svakog jutra dolazio je po nju oko deset. Odlazili su na Kalenić da ona obavi
kupovinu.
U šali je blago protestovao:
– Pratim je po pijaci. Šta sam dočekao. Da mi pijaca postane najbolji provod.
– Ispaštaš prethodne grehe. Ćuti i trpi.
– Dobro, je l' moram da ih ispaštam baš na Kaleniću?
– Tako ti je zapalo.
Satima su obilazili tezge. Najpre bi kupili šta treba, a onda odlazili u donji deo, ka
Njegoševoj ulici, gde bi stupali u tobože ozbiljne pregovore s prodavcima starih knjiga,
satova, tabakera, olinjalih tepiha, vezenih stolnjaka i rasparenih servisa za ručavanje.
– Šta misliš o ovom lusteru za dnevnu sobu, draaaaagi? – pitala bi ga Jovana,
opipavajući staklene „suze” koje su visile sa obruča.
– Krasno – rekao bi Goran. – Uklapa nam se s mebl-štofom na ruže.
– Češki kristal – ubacio bi prodavac, zagrejan izglednim pazarom. – S početka
veka.
– Da, da, vidi se, nema tu šta – klimao je glavom Goran.
Onda bi odšetali do druge tezge, gde bi Jovana isprobavala na desetine pari
naočara za sunce, birajući najluđe među njima.
– Dodajte mi one „zunzarke” – rekla bi, i ponosno natakla ogromne, okrugle
naočare s belim plastičnim okvirom i tamnim, refleksnim staklima.
– Super ti stoje – rekao bi Goran. – Nekako ti otvaraju oči.
– Misliš? – Merkala bi kritički svoj odraz u ogledalu, kao da se stvarno premišlja.
Prodavačica bi znatiželjno odmeravala taj čudan par – mršavicu u haljini na
bretele, s visoko podignutom kosom, u nanulama ili ravnim sandalama, nenašminkanu,
detinjastu, i Gorana, prikladno obučenog za posao, oštrog, upadljivog lica izbrijanog do
pod kožu, sveg doteranog, s kesama u rukama.
– Tako si bezobrazno mladolika da izgledam kao neko matoro čičište uz tebe –
vajkao se.
– Nisam mladolika, već mlada – dobacivala mu je preko ramena, pobednički
cakarajući svojim sandalama po uglačanim pločama.
– I bezobrazno mladolika. Tako da od tvoje dvadeset četiri slobodno možeš
oduzeti deset. Što znači da izlazim s detetom od četrnaest.

Crowarez
101
 Bosnaunited

– Mi ne izlazimo, već ja kupujem, a ti si se, Bog zna zašto, prišljamčio.

Gurkali su se, začikavali, glumili da se ne poznaju, glumili da su se, posle dužeg
vremena, iznenada sreli, improvizovali dijaloge, glupirali se kao raspuštena deca na
ekskurziji. Zatim bi odlazili u neki od kafića na piće, pa bi je zvao predveče.
Šetali su i svraćali u zabite birtije, na periferiji. Otkrivali smešne lokale,
nepromenjene od pedesetih godina, sa osobljem iz istog, davno minulog doba, koje je
dotrajavalo u tim ćumezima, apsurdno uvereni da će, uprkos sveopštem haosu u kome
su živeli, dočekati svoju penziju. Usamljeni gosti, u uglu baštice kakvom takve kafane
obično raspolažu, Jovana i Goran nisu marili ni za flekave stolnjake, neudobne plastične
stolice, niti za mrzovoljne kelnere. Ružno okruženje nije moglo da pokvari samotne
sastanke koji su im uvek bili prekratki u odnosu na njihovu ljubavnu radoznalost. Kao
da su hteli da se strmoglave u biće onog drugog, što pre i do kraja.
Osećali su jaku nelagodu kada bi se, slučajno, sreli s poznanicima i okončavali
neželjene susrete žurno, histerično nestrpljivo.
– Omrznuo sam ljude – rekao je Goran. Upravo se bio otarasio jednog prijatelja
koji je, naletevši na njih u kafančini „Orašac”, pokazao jasnu nameru da im se priključi i
uporno stajao kraj njihovog stola, u očekivanju poziva produžavajući konverzaciju koja
je zapinjala o duge pauze. – Nikoga više ne trpim, osim tebe.
Bilo je to početkom avgusta, a oni već svikli da se zadovoljavaju isečkom života
koji su oteli za sebe. Pokazivali su iznenađujuću veštinu kada je trebalo premostiti
nezgodnu temu, neku rečenicu koja bi ih opomenula da je njihovo zajedništvo
zasnovano na delimičnim lažima, delimičnoj istini i velikom prećutkivanju; da je lišeno
bezbroj sitnih doživljaja i pojedinosti koje čine meso i srž jednog odnosa. Njihova
stvarnost bila je nalik uzanom obruču svetlosti ispod teškog abažura. Van nje, u tminu iz
koje su vrebale realne činjenice, nisu imali želje da kroče. Goranova porodica, sin, posao,
bili su izbrisani. Jovana i on stvarali su svoj svet, sastavljen od selektivnih priča i sećanja,
od dvosmislenih pogleda, od nežnosti kojom su se ophodili jedno prema drugom. U
trenucima bolne lucidnosti, kada bi iščilela blažena anestezija Goranovog prisustva,
Jovana se suočavala sa crnim mislima. Šta to radi? Kuda, na kraju krajeva, sve ovo vodi?
Ona neće, nikada, postati njegova ljubavnica. Nikada. Postigla je ono za čime je žudela.
Osvojila je njegov um. Pokorila ga je. Trebalo je da se povuče. Problem je bio u tome što
više nije imala snage za to.

Crowarez
102
 Bosnaunited

35

Tog leta, obeleženog Goranom, na odmor u Beograd došli su Frenki i Vida.

Pravo sa aerodroma Danilo ih je dovezao u Topolsku. Marko je već godinama juli
i avgust provodio kod prijatelja sa kojima su, svojevremeno, Svetlana i on bili
nerazdvojni. Ovi su se, po penzionisanju, povukli iz Beograda u veliku porodičnu kuću u
Sokobanji, a Marko im je bio gost koga su nestrpljivo čekali od jednog do drugog leta.
Stan u Topolskoj ulici bio je građen po meri bogate i brojne porodice (nažalost,
posle Vlastine prerane smrti iza njega je ostao samo sin jedinac). Odlučivši da se smesti
u mirnom kraju, Markov otac je isprojektovao funkcionalan, udoban dom, sa ogromnim
salonom, spavaćim sobama s pripadajućim kupatilima, komotnom kuhinjom i
trpezarijom, sa manjom terasom, duž celog stana sa ulične, i većim balkonom,
orijentisanim ka dvorišnoj strani. Pored tog stana na spratu je postojao još jedan,
namenjen posluzi. On je, kasnije, bio preuređen u Svetlanin atelje, pošto je odlučno
odbila da prihvati od države ponuđeni, na Starom sajmištu.
– Da radim na mestu gde su pobijeni beogradski Jevreji?! Ni u snu – odgovorila je
kategorično.
Stoga je zid u stanu za poslugu, između sobe i male kuhinje, bio srušen i time
dobijen jedinstven, svetao prostor u kome je mogla da slika. Posle njene smrti, više od
godinu dana, atelje je stajao netaknut. Onda ga je Danilo raščistio, ponovo podigao
pregradni zid, pomerivši ga u odnosu na prethodni da bi dobio veći radni deo, i u „mali
stan”, kako su ga interno zvali, sastavljen od minijaturnog predsoblja, kupatila, čajne
kuhinje s pultom za ručavanje i sobe, smestio svoj i Frenkijev biro. Kada se oženio
Tamarom, bilo je praktičnije da se preseli kod nje, zbog Tamarine teško pokretne majke,
čije se zdravstveno stanje pogoršavalo. Godinu dana kasnije gospođa Zdravka je
preminula. Frenki i Vida su otišli u Kanadu, a Danilo je odlučio da radi kod kuće, sam.
Tamara i on su ostali na Dorćolu, Marko u „velikom stanu”, a Jovana se uselila u „mali”.
U Markovom odsustvu, „veliki” je bio prazan. Frenki i Vida su tu odseli.
Neraspakovanih stvari, s vrata su smestili Biljanu u krevet i posedali za kraljevski
veliki trpezarijski sto. Počela je jedna od gozbi koje su znale da potraju do večeri.
Natenane, uz razgovor, jeli su i pili; zauzvrat, pričali su neumereno, nezasito, bez pauze,
kao da se više nikad neće videti.
– Čoveče, kako sam vas se uželeo – ponavljao je Frenki neprestano, ma na kojoj
temi bili.
Iako su se Vida i on zaposlili u struci i finansijski dobro stajali (oboje su solidno
zarađivali; Vida, kao stomatolog, nešto više od njega), Frenki je bio deprimiran i
nostalgičan do neizdrživosti. Beograd mu je bio u krvi. Nedostajali su mu prijatelji.
– Sve mi nedostaje, čoveče. Najviše ti, matori. Nemam s kim ljudsku da
promenim.
Uto se začuo telefon iz Jovaninog stana. Ustala je.
– Šta te briga, pusti da zvoni – reče Frenki. – Ko je važniji od nas ovde, a?
– Sigurno je Nemanja. Moram da se nešto dogovorim, brzo ću.
Naravno, bio je Goran.
– Jesu stigli? – upitao ju je, upućen u svaki detalj Jovaninog života.

Crowarez
103
 Bosnaunited

– Da. Tamo smo, u tatinom stanu.

– Dobro, čujemo se posle.
– Nemoj me zvati večeras. Neću moći da se javim.
– Važi – rekao je.
Društvo je zatekla u dnevnoj sobi. Nagnut preko stočića, Danilo je nešto žustro
pričao s Frenkijem. Neopaženo, skliznula je na sofu, do Tamare, i naslonila glavu na
njeno rame. Tamara ju je šašoljila po kosi. To ju je malo umirilo.
– ...tako da ispitivanja Kantove lobanje, u krajnjoj konsekvenci, dovode do jednog
sumanutog zakona koji se mogao roditi samo u potpuno pomračenim mozgovima.
Vršene su kraniometrijske analize po kojima su dolihokefalne, „kantovske” lobanje, sa
indeksom većim od 80, predstavljale krunski dokaz o pripadnosti arijevskoj rasi, pri
čemu su se oni sa brahikefalnim lobanjama, odnosno indeksom manjim od 80, mogli
legitimno, takoreći na naučnoj bazi, potamaniti kao niža rasa. Numerički izgovor za
genocid.
– Nemačka pedantnost – podsmehnu se Frenki. – Sve precizno.
– U Buhenvaldu, koji je od Geteovog Vajmara udaljen manje od dvesta pedeset
kilometara, u monstruoznim „medicinskim” eksperimentima pobijeno je šezdeset
hiljada Jevreja. A negde, u pozadini, kao arhe-uzrok, stoji lobanja sirotog Kanta. Gete,
Kant i Buhenvald. To je ta spirala defektne logike, koju ne bi mogao da smisli ni Sioranov
zli Demijurg.
Vida je, sklupčana u fotelji, već dremala od umora koji ju je sustigao. Frenki je,
gladan Danila i njihovih razgovora, bio bodar kao da je tek ustao iz postelje. Trebalo je
nadoknaditi godinu dana razdvojenosti.
– Zakon o zaštiti nemačke krvi i časti donesen je trideset pete u Nirnbergu, gde
se, deset godina kasnije, sudilo pohvatanim nacistima. Znači, krug se zatvorio, na istom
mestu, i Nemačka je morala da prođe kroz dugi proces denacifikacije, koji počinje
priznanjem. Priznanjem i suočavanjem. Stari računi uvek dolaze na naplatu. Uvek.
Neuobičajeno tiha, Jovana ih je odsutno slušala. Bez stvarnog razumevanja.
Slušala je romor poznatih glasova. Puls razgovora koji joj je bio tako poznat. To je bio
njen svet. Frenki, Vida, Tamara i Danilo. To su bili njihovi noćni rituali, koji su znali da se
okončaju zorom.
Preko puta, na drugoj obali, u drugoj dimenziji, postojao je Goran.
Uto joj se Danilo obrati:
– Što nisi pozvala Nemanju da svrati?
Zbunila se:
– Ne znam... nije mi palo na pamet.
– Daj, ja ću ga okrenuti.
– Ne vredi – odgovori ona, pribravši se. – Rekao je da izlazi.
– Aha – reče Danilo.
Posmatrao ju je nekoliko sekundi, sa neizgovorenim pitanjem na usnama, pa se
vratio na pređašnju temu.
Gledao ju je na isti način, ispitivački nepoverljivo, kada je izvrdala da s njima
krene na more.
– Propuštaš Grčku, bre – navaljivao je Frenki.

Crowarez
104
 Bosnaunited

– Doći ću ja, za koji dan. Najverovatnije.

– Kako to misliš, za koji dan? Ili krećeš s nama ili nećeš uopšte doći – reče Danilo
tvrdo. – Ne vidim razloga da nas zavlačiš.
– Ne zavlačim, nego smo se dogovarali... Nemanja i Mirjana i još nekolicina, da
možda odemo u Budvu.
– Što, onda, pričaš u prazno da ćeš nam se priključiti?
– Ne znam, možda se predomislim... Šta ti je, Danilo, stalno imaš neki gard prema
meni.
– Gard? Samo hoću da sam načisto. Ako ne ideš s nama, treba da ti ostavim lovu.
Ništa više.
– Znači, definitivno smo otpisani kao matorci – reče Frenki, pokušavajući da
opusti atmosferu.
– Ma, šta ti je – reče Jovana.
– Dosadni, trkeljamo na terasi po ceo dan, Bilja pride, cima nas i guši, mama ovo,
tata ono, da popizdiš, a u Budvi narodno veselje – terao je Frenki. – Mora da je u pitanju
ljubavna šema, izjasni se, šta tu sad.
– Koji si ti idiot – reče ona, udarivši ga blago po potiljku.
– „Ima neka tajna veza...” – Frenki je počeo da pevuši.
– Zašto tajna – ubaci se Danilo nervozno. – Bar ih do sad nismo imali.
– E, stvarno ste nemogući – ustade Jovana. – Dosadno vam je, pa me zezate.
Izbegla je dalji razgovor. Laknulo joj je kad su otišli.

Crowarez
105
 Bosnaunited

36

Prvi put su vodili ljubav u njenoj sobi.

U deset sati noću vrelina je i dalje pritiskala grad. Činilo se da je, izmožden jarom,
Beograd iz sebe u dahu ispustio svu skupljenu toplotu. Šetali su se kejom, pored reke.
Zašavši u mračniji, neosvetljen deo, podalje od gužve, spustili su se na široku, betonsku
bankinu. Goran je nabacio da ima neodložnu obavezu, zbog koje mora ubrzo da ide.
Nastupila je jedna od zategnutih situacija među njima, kada bi on izbegavao njen pogled,
a ona nabusito ćutala; situacije u kojima su bili prinuđeni da se nekako izbore sa
upadima iz stvarnog sveta. Jovana je nervozno okretala ogrlicu. Goranuje pozvonio
mobilni. Odgovarao je kratko, samo sa „da” i „nе”. Baš kada je sagovorniku rekao „ćao”,
Jovani je niska pukla u ruci. Bila ju je uvrnula, jako i, odjednom, tirkizne perle su
poletele, odskačući, svuda oko nje. Pokušala je da ih zadrži, prepipavajući se, brzo, oko
vrata i niz grlo.
– Mamina ogrlica – rekla je, očajno.
– Ne mrdaj.
Oslonivši se na jedno koleno skupljao je rasute perle na gomilicu.
Dodao ih je Jovani u krilo, i nastavio da traga za ostatkom, pažljivo prelazeći
rukom po betonu.
Doneo je još nekoliko, na dnu dlana:
– Mamina ogrlica – ponavljala je Jovana.
Goran se spustio do nje i počeo pažljivo da preručuje perle u džep svoje košulje.
Za poslednjim, zaturenim u naborima haljine, morao je obazrivo da traga jagodicama
svojih prstiju. Osećao je Jovaninu kožu pod lakom tkaninom. Nije se pokretala, niti mu je
pomagala. Bespomoćno je posmatrala šta radi, dok joj se pogled mutio od krupnih suza
koje su joj, nazadrživo, klizile niz lice.
– Daću je na popravku. Biće kao nova, ne brini – rekao je.
Posle, nije ništa govorio. Obgrlio ju je svojom rukom, utešiteljski. Zaista, ničeg
lascivnog nije bilo u tom pokretu. Kao ni u njenom naslanjanju glave na njegovo rame.
Ona je šmrcala, tiho, on je čekao da se smiri.
Vreme je sporo klizilo, poput ribarskog čamca koji je, tiho brujeći, lagano
prolazio sredinom reke, ostavljajući za sobom usek na mirnoj površini vode.
– Da pođemo. Rekao si da moraš...
U glasu joj se osećao nedavni plač.
– Ne moram.
Toplina joj se razlila po telu.
Sedeli su ćutke, neprirodno ukočeni u položaju u kome su se spontano zatekli.
Spontanosti je, u međuvremenu, nestalo, a oni postali svesni svojih tela – ruke koja je
stajala kao beživotni predmet, glave koja se nije mrdala. Neko je morao da se prvi
pokrene; da preuzme na sebe odgovornost kako će se razdvojiti iz prvog, nehotičnog
zagrljaja, a da to deluje jednako prirodno kao što je bio njegov impuls da je zaštitnički
zagrli.
– Vidiš one tri zvezde – upita ga, napokon, pokazujući ih prstom, već utrnula od
nemrdanja. – Kad sam bila mala, u stvari, kada je mama... umrla – zadrhta joj glas –

Crowarez
106
 Bosnaunited

zamišljala sam da su one moje, da me čuvaju, kao dobre vile.

– Nemoj, to me razbija – reče on.
U sledećem trenutku on joj drži lice u svojim dlanovima, kao neprocenjivu
dragocenost, okrenuto k sebi. Ona sklapa oči. Oseća lake dodire na trepavicama,
jagodicama, slepoočnicama; svuda po licu. Njegove usne se spuštaju do jamice u dnu
vrata, pa opet kreću nagore. Kada sporo stignu do njenih, veoma, veoma lagano, počinju
da se ispituju u svom prvom poljupcu. Ljube se obazrivo nežno, izazivajući se. On je prvi
izgubio glavu. Počeo je da ljubi duboko, prisvojno, bezumno.
Onda je za trenutak izmiče, sačeka da ga pogleda u oči, i kaže joj:
– Bolestan sam od čežnje za tobom.
Ona veruje, svim bićem, u reči koje je priželjkivala da čuje, baš tako rečene, baš u
jednoj noći punoj zvezda, kao u Nerudinoj pesmi.
Ustali su, s istom misli u glavi. Do kola, ljube se nezasito, zastajkujući na svakih
nekoliko koraka. Zaklonjeni od pogleda, u kolima nastavljaju, još bestidnije, slepi za sve
oko sebe. U jednom trenutku ona oseća da joj Goran namiče bretelu na rame. Tek tada
shvata da je bila poluobnažena, skoro do struka.
– Pogubio sam se. Ovde, na ovom jebenom parkingu...
Gledaju se ispražnjenih svesti, užagrenih očiju.
– Idemo kod mene. Sama sam – rekla je ona.
Nije je bilo stid što je to predložila. Nije osećala ništa drugo sem potrebe da
odmah, istog časa, bude s njim.
Čim su zatvorili vrata, bacili su se jedno na drugo, trgajući sa sebe odeću,
nestrpljivo i žudno. Svega je nestalo, sve se izbrisalo. Postojalo je samo njihovo veliko
iščekivanje.
I sve je ispalo kako treba; ništa preko toga.
– Nije se desilo – prvi je izgovorio.
Ležali su naspramce. Udisala je njegov dah.
– Ne – odgovorila je, bez taktiziranja. – Zemlja se nije pomerila pod nama –
dodala je.
Tehnički gledano, bio je to dobar seks. Mogla je proceniti, mada nije imala bog
zna kakvog iskustva; pre Gorana spavala je s dva muškarca zbog kojih je, sa ubedljivim,
čak blaziranim izrazom dobrog poznavaoca teme, umela da prezrivo prokomentariše
kako je seks jedna od precenjenih stvari.
Naslonila se na lakat, nadnevši se nad njim:
– To je iz „Za kim zvona zvone”. Da se zemlja pomerila pod ljubavnicima.
– I hoće – rekao je. – Znam da hoće.
Osećala se prazno.
Jedva je dočekala da on ustane i počne da se oblači. Želela je da ostane sama. Što
pre.
– Ružno je što smo došli ovde – reče on. Nehotice je šaputao.
– A gde bismo, inače – odgovorila je. – U našem položaju – dodala je, s ironijom u
glasu. – Uostalom, i da je tu, moj otac me nikad ne špijunira.
Nagnuo se i poljubio je:
– Javiću ti se, sutra.

Crowarez
107
 Bosnaunited

Otišla je u kupatilo. Dugo je proučavala svoj odraz u ogledalu.

U ranom pubertetu znala je da se isto ovako zagleda u svoj lik i da ponavlja:
– Ko sam ja? Ko sam ja?
Počela bi da izgovara, kosamja, kosamja; onda još brže i tiše,
kosamjakosamjakosamja, sve dok se osoba iz ogledala ne bi odvojila i postala
samostalna ličnost. Neko ko nije imao veze s njom. Devojčica, čije su se usne besmisleno
pokretale, delovala je glupo i zastrašujuće, na izvestan način. Da bi prekinula igru koja je
ni najmanje nije zabavljala, Jovana bi zažmurila. Pljusnula bi se vodom. Prala ruke.
Bežala napolje, bez hrabrosti da se još jednom pogleda.
Sada nije bilo nikakvih utvara, ni nepoznate osobe preko puta.
Podigla je kosu. Iskrenula glavu i posmatrala se iz tog ugla. Pa anfas. Iskezila se.
Napućila usta.
Ništa.
– Samo ja – reče.
Rukom je poklopila lik koji je u nju zurio.
– Zašto? – upita se glasno. – Zašto?
Ušla je u kadu i dugo se tuširala. Vratila se u krevet, obgrlila jastuk i posmatrala
kako dan polako osvaja sobu.

Crowarez
108
 Bosnaunited

37

I Goran se prevrtao, bez sna. Stotinu puta je ponavljao u svesti svaku scenu sa
Jovanom. Želeo ju je osam meseci, od one noći kada ju je posmatrao kako igra. U
mislima, povezivao ju je s violončelom – ista uzbudljiva krivina kojom njen struk prelazi
u oblinu kukova, kao prenet sa instrumenta dubokog, naglašeno senzualnog, punog,
tamnog zvuka, od koga prijatni žmarci počinju da gmižu od središta pupka, preko kičme,
ka potiljku, od koga se, doslovno, diže kosa na glavi. Jovana je bila taj zvuk; od nje se
moglo poludeti. On jeste bio lud za njom; taj čovek koji je mogao šetati svaku lepoticu
Beograda, bio je lud za Jovaninim nežnim telom, za njenim izraženim, tananim, lomnim
strukom, za kolenima, krhkim ramenima i gležnjevima. Samo pogled na njih mogao je da
mu pomuti razum. Zašto je, onda, noćas sve ispalo tako obično; smušeno, čak?
Nervozno je ustao i odšetao do kuhinje. Nasuo je sebi piće i zapalio cigaretu.
Osam meseci suzdržavanja nije urodilo nekakvim mističnim transom. Goranu se
na licu pojavi podsmešljiva grimasa, nalik osmehu. Voleo bi da sada popriča sa Stivom.
Stevan Ilić. Kakav lik. Jedan od onih koji se rode kao čudaci. Jedan od retkih s kim je
Goran održavao vezu još od osnovne škole. Tokom treće godine gimnazije Stevan, zvani
Stiv, do guše se zaglibio u ezoterije raznih vrsta. Bavio se jogom i meditacijom.
Proučavao je, temeljno, astrologiju, čitanje tarot-karata, numerologiju i svetlosni spektar
aura. Redovno je duvao. Ništa više od toga. Pivo i marihuana bili su mu jedini stimulansi
koji su mu pomagali da pronikne u tajne ljudskih sudbina. Devojke iz gimnazije bile su
opčinjene njime. Osoben, mračan, čak zastrašujuće strog, izašao je na glas kao
nepogrešivi tumač budućnosti. Seanse u njegovoj sobi, gde su prozori uvek bili zastrti
teškim zavesama, sa upaljenim mirisnim štapićima i indijskom muzikom koja je dopirala
iz zvučnika, zakazivale su se nedeljama unapred. I nije primao svakog. Odatle su devojke
izlazile sluđene i uglavnom nisu govorile o onome što su tamo čule. Ipak, glas o tačnosti
njegovih predviđanja širio se Beogradom. Stiv je zanemario studije psihologije. Počeo je
da se izdržava od svog rada novobeogradske Pitije u muškom obličju. Živeo je sam, sa
svojim crnim mačorom. Goran je povremeno odlazio da se vide. Stiv bi ga dočekao u
svom izlizanom, udobnom kaftanu. Utonuli bi u jastuke, duvali, i vodili apsolutno
otkačene razgovore. Gorana je Stiv nekako smirivao. Zatvoren u svoj svet simbola i.
magije, delovao je autentično; otkačen od realnosti koja ga više nije ni interesovala.
Krajem devedesetih, u poplavi vidovnjaka koji su imali redovne termine na
televiziji, Stevan je izgubio dobar deo klijentele. Stan je delovao zapušteno, a on
ravnodušan prema svojoj budućnosti.
– Šta ćeš, Goksi – govorio je tromo – sjebao me je mali ekran TV prijemnika.
Sofisticirani magovi više nemaju prođu. Puk'o sam, burazeru. Ma, boli me briga. Za 'leba
imam. Spavam do podne, ustanem, nagutam se bensića, valjaju ih na buvljaku uz
„elema-bonda”, krnem četir'-pet komada, zavisi od gramaže, zalijem ih pivom i jebe mi
se za sve.
Lenjo bi se podbočio na ofucano jastuče, duboko uvukao dim iz debelog džointa i
zadržao ga u plućima, naizgled odsutno slušajući Gorana. Onda bi, posle dužeg vremena,
napola podigao kapke i rekao:
– Vidi, to sa tom malom...
Goran mu je pričao o Jovani. Ponekad, kad bi se rastao s njom, svraćao bi do
Stevana. Ovaj nikad nije spavao. Bar je tako izgledalo. Otvarao bi mu uvek obučen u isti

Crowarez
109
 Bosnaunited

kaftan, umašćen od nošenja, sa istim potpapučenim, poluraspadnutim špagericama na

bosim nogama. Zimi i leti. Stiv je shvatio da je razlog Goranovih učestalih poseta njegova
potreba da govori o Jovani.
– ...Jovana – rekao bi Goran.
– Da. Vidi, suzdržavanje je moćna stvar. Moćna. Znaš koliko energije se sažima u
tebi. Burazeru, ti sada možeš da levitiraš, s tolikom energijom. Bez zezanja. Mislim,
super ti je to.
– Stvar je u tome što... Ne, nije da ne želim, želim, hvala Bogu, ali nekako mi je...
skoro neverovatna pomisao da spavam s njom.
– Hmmm... – Stiv je plutao po sobi, zajedno s dimom i svojim mislima –
...odlaganje potrebe je uvod u tantrički seks. Pazi, vodiš ljubav satima i kontrolišeš
orgazam. Satima. Ti sada imaš tantrički seks bez dodira. Zanimljivo... Majstore, kad to
eksplodira, biće vatrometa, zapamti šta ti je old Steve rekao.

Vatromet, my ass. Goran je zgnječio opušak cigarete u pepeljari.

Ponovo je premotavao film u glavi. Zbunila ga je njena dečija ustreptalost i
nevešta užurbanost. Uveren da ga instinkt nije prevario (pun, gusti zvuk violončela
spavao je duboko u njoj; trebalo ga je samo probuditi), prebacivao je sebi što nije umeo
da ovlada njome. Umesto da je vodi, pokušao je da se prilagodi njenom ritmu, ostajući,
delom mozga, sve vreme svestan. Jebi ga, jebi ga, ponavljao je besno, u sebi. Poželeo je
da hitne čašu o zid. U poslednjem trenutku se obuzdao. Prasak bi probudio Nikolu.
Ustala bi i Zorka. Šta ti je, šta to radiš, rekla bi, ti nisi otac, već kreten; počela bi jednu od
svojih pridika, ne misliš na dete, nikad te nema kod kuće, sve moram sama. Ne, to mu
sada ne treba. Nikako. Odložio je čašu. Tiho. I zavukao se u krevet kraj Zorke, nečujno.
Sutradan, kad je nazvao Jovanu, zvučala je ravnodušno. Ni pomena o prethodnoj
noći. Insistirao je da se vide. Izvukla se, rekavši da joj dolaze Nemanja i Mirjana. Dan
nakon toga, pristala je. Na njegovo iznenađenje, predložila je da sednu u „Kalenić”, gde
ju je polovina stolova pozdravila, dok su prolazili ka jednom slobodnom, uz samu ivicu
trotoara. Po običaju, „Kalenić” je bio krcat. Automobili su prolazili tik uz njih. Bilo je
bučno; morao se sagnuti ka njoj da bi je čuo.
– Delovaće surovo – poče ona.
– Znam unapred šta ćeš reći.
– Pa, da ne kažem, onda?
Ruka joj je lagano podrhtavala dok je palila cigaretu.
– Kaži – reče on.
– Posle onog... Više nije isto.
Bilo joj je neprijatno; izbegavala je njegov pogled. Nije je dobro čuo.
– Više nije, šta...?
– Isto – reče ona, glasnije.
Goran ustade.
– Idemo odavde – reče bespogovorno.
U tišini su izbili do parka kod „gradića Pejton” i spustili se na prvu klupu.
– Nisam mogao da te slušam, tamo.

Crowarez
110
 Bosnaunited

Sedeli su odmaknuti. Instinkt mu je govorio da ne treba da je zagrli. Ni da je uzme

za ruku.
– Mogla sam se zakleti da neću spavati s tobom.
– Ispalo je traljavo – reče on. – Ali, problem je u meni, razumeš?
– Nebitno je...
– Isuviše sam te želeo.
– Nebitno je.
– Veoma je bitno.
S mukom u stomaku i željom da ponizi i trenutak njihovog rastanka, rekla je
zajedljivo:
– Udario si još jednu recku, treba da ti je to dovoljno. Ako je suština u tome da ti
je krivo što nisi ispao najbolji ljubavnik u svemiru, i šire, obećavam da te nikom neću
opanjkati. Му lips are sealed.
Gledao je u travnjak preko puta. Nije se čak ni okrenuo k njoj kad je rekao, s
punim uverenjem:
– Znam da ne misliš tako. Znaš vrlo dobro da ti nisam prišao kao jebač. Izvini,
namerno koristim grubu reč, jer jesam bio jebač. Profi. Ali, ne s tobom.
Ponovio je:
– S tobom ne. Ako ti nešto znači, i ja sam se mogao zakleti da se neće desiti.
Osetila je kako je plavi stid. Od nožnih prstiju do korena kose:
– Izvini. Ogorčena sam. Na sebe. Nije fer da te vređam. I nisam mislila...
– U redu, obrisano je. Reci mi šta stvarno želiš da mi kažeš. Spreman sam.
Pretpostavljam.
– Ja ne umem da se ponašam kao ljubavnica. I do sada smo se krili, prećutno. –
Govorila je brzo, kao da jedva čeka da pregura s tom neprijatnošću i ode. – Pa, ipak, bila
sam, na neki način, čista pred sobom. Sada bi trebalo da postanemo klasični preljubnici,
da počnem da bežim od svojih prijatelja, od Danila, od Tamare i tate. Da stvarno lažem.
Ja to ne mogu.
Nije zvučalo kao prebacivanje. Jovana nije taktizirala, niti je imala dalekosežnih
planova s njim. Bio je svestan da se u ovaj odnos uplela naivno i da je nesposobna za
lukavstvo. Da ne pokušava od njega da iznudi lažno, utešiteljsko obećanje.
– Razumem te. Potpuno te razumem.
Delovao je užasno umorno; umorno da čak i odreaguje na pravi način. Nagnuo se
unapred i nadlakticama se oslonio na kolena, zureći u zemlju.
Pitala se o čemu misli?
Ona se setila nedavnog događaja; splav, njih dvoje i mali, nevidljivi orkestar.

Trećeg jula, dok su ispijali prvu kafu kod nje u kraju, rekao je:
– Pozivam te na večeru. Ne boj se, idemo na potpuno neprovaljeno mesto. Nikog
poznatog. Ali, voleo bih da se maksimalno skockaš.
– Opet neka tajna?
– Treba da proslavimo tvoj diplomski. Nas dvoje.

Crowarez
111
 Bosnaunited

(Na žur upriličen tim povodom u Topolskoj, nije bio pozvan.)

Došao je po nju u pola deset. Čekao ju je ispred otvorenih vrata kola.
Lagano, svečano odelo, bela košulja, kravata, besprekorne cipele, ruka nehajno
zadenuta u džep pantalona.
Jovani klecnuše noge.
– Nikad te nisam video u takvom outfitu – reče on, galantno je prihvativši za ruku.
– You're taking my breath away.
– Takođe.
Odvezao ju je do najekskluzivnijeg splava „Biser”. Bio je relativno mali, mesta su
se morala rezervisati mesecima unapred.
– Neprovaljeno, a? – upita ga, spremna da odustane.
– Ne večeras – reče. – Veruj mi. Najbolje da zažmuriš, ja ću te voditi.
– Ne treba. Samo, da znaš, ako je puno, okrećem se nalevo krug, smesta.
– Važi.
Otvaraju vrata. Splav je prazan. Potpuno. Stolovi gurnuti u kraj, kružno, sem
jednog, na centralnom mestu. Upaljene sveće, postavljen pribor za jelo, čaše koje se
cakle.
Odjednom, muzika. Tiha. Uživo. Dopire negde iza ugla šanka koji se ne vidi.
Jovana se zbunjeno osvrće:
– Je l' ovo neka fora?
– Ne. Noćas je „Biser” naš – reče, vodeći je, ukočenu, polako do stola. – Zakupio
sam splav.
Kad su seli, zagnjurila je glavu u ruke:
– Zašto si ovo uradio? Tako mi je neprijatno.
– Zato što sam hteo da ti priredim nešto... posebno. Pošto ne čitam, morao sam da
maznem neku foru iz filma.
Skida joj ruke, odmiče se, smeši joj se toplo:
– Nemoj sad da me pokopaš i kažeš da je džukački.
Jovana ne može da se povrati.
– Da sam ispao kulov.
– Ne, ne – odgovara, ali ne sasvim pribrano. – Ispalo je upravo filmski. Čekaj –
kaže mu. Zatvara oči, broji do deset u sebi. – U redu je. Smirila sam se. Uf, stvarno si
preterao.
– Ni izdaleka. Da mogu, skinuo bih ti zvezde s neba.
Jovana se zasmeja.
Kelner se diskretno približava sa otvorenom bocom:
– Kao što ste tražili – kaže Goranu, sipajući im pomalo „Brunello di Montallcino”
vina, da isprobaju. – Berba iz sedamdeset pete.
– Tvoje godište – kaže Goran i nazdravlja joj.
Jovana otpije.
– Izvrsno je.
– Kao i ti. Pri tom, ne muvam te, časna reč. Ovo je čisto prijateljska izjava. Zavali
se i uživaj.

Crowarez
112
 Bosnaunited

– Ko nam svira? – upita ga, već opuštena.

– Neki klinci s Akademije. Čuj mene, klinci... Tu su, pred diplomskim, tvoji
vršnjaci.
– Šta, i njih si iznajmio...?
– Ne. Saznali su da ti dolaziš, i prijavili se kao volonleri, da ulepšaju veče.
Kasnije, ustali su da plešu. Više je ličilo na šalu. Goran se držao na odstojanju,
čineči se neveštim, a ona ga je učila pravilnim koracima.
– Beznadežan slučaj – rekla je.
– Ne diži ruke od mene, potrudiću se.
– Najbolje kao u „Neki to vole vruće”, da ja vodim tebe.
– Samo što sam, čini mi se, previsok za hendlovanje. Dopusti da ipak ja budem in
charge.
Okretao ju je, naglo je presamićivao preko svog kolena, padala je na njega,
kliberili su se, u pauzama se vraćali za sto, ponovo pili, dok se njoj nije zamutilo u glavi.
– E, sad više ne odgovaram za svoje postupke – rekla је.
– Navodiš me da se okoristim prilikom?
– Ne, računam na tvoju plemenitost.
Ispratio ju je u tri ujutru, ne poljubivši je ni u obraz.

Kako je tada među njima bilo lagano. Kako se dobro osećala. Bila je srećna.
Prokockano, uništeno, pomislila je. Nikad više.
Pored njih su protrčala dva psa, u živahnoj igri. Prošao je zagrljeni par. Zatim
jedan užurbani čovek, sa povećom torbom u ruci. Njih dvoje se nisu ni pomerili.
Jovana je gledala u njegova povijena leđa. Osetila je napad mučnine. Žestok.
Trebalo je izgovoriti nešto kao zbogom i razići se.
Goran je preduhitri:
– Tajming je potpuno pogrešan, ali ne želim da odeš, a da ne znaš...
Uzeo ju je za ruku. Pažljivo, tek vrhove njenih prstiju koji su bili ledeni.
– Volim te, Jovana. To sam rekao davno, Jasmini. Otada, nikome. I nije u pitanju
tek zaljubljenost ili prevelik izazov, mada ti to jesi... ili... bilo šta drugo. Imao sam puno
vremena da se preispitam.
Govorio je pogleda uprtog u njene prste, kao da se obraća njima:
– Volim te. U tome je problem. Moj, naravno – reče.
Koliko je puta zamišljala trenutak kad će joj te dve reči uputiti neko za kim
premire. Koliko puta joj se steglo u stomaku pri pomisli kako će to izgledati.
Iako je na izmaku dvadesetog veka bilo neprirodno očekivati da će se muškarac
na duže staze zadovoljiti rukoljubima, tajnim uzdasima i ponekim ukradenim dodirom,
iako je čak i neizlečiv idealista poput nje morao priznati da je namerno ispuštena,
naparfemisana maramica sa izvezenim monogramom, koju treba da podigne kavaljer,
odavno prevaziđena kao sredstvo suzdržanog, stidljivog koketiranja kojim se ohrabruje
udvaranje, ipak se nadala da će, posle dužih muka na koje će staviti svog izabranika
(stostruko će mu nadoknaditi njegovu upornost, ali prvo ga mora iskušati, izmrcvariti ga
kušanjem, baš kao Grušenjka Mitju), trenutak njegovog izjašnjavanja izgledati uzvišeno,

Crowarez
113
 Bosnaunited

na granici patetike; nešto kao odlomak iz „Gordosti i predrasuda”. Nešto tako.

Oženjen čovek sa kojim je ona spavala (već! već!) nikako se nije uklapao u njenu
romantičarsku sliku. Niti je ona mogla nastupiti sa uzvišene pozicije. Više nije bila
nedostižni san, poput gorde lepotice s trepavicama boje pepela koju je Pavle Isakovič,
polulud od čežnje, bezuspešno tražio po lazaretu, pa i po celoj Rusiji. Bila je samo obična
devojka koja se uplela u tuđi brak.
Ona prinese slobodnu ruku grudima, tamo gde je nesvesno položimo kada
izgovaramo reč „duša”. Tu ju je pogodilo. Sve je bilo tako komplikovano, konfuzno, tako
razdiruće bolno; i sve to trebalo je primiti odjednom i na isto mesto. Kao hitnu isporuku
u nevreme. Kao kad pre roka, dok se još kreči, usred haosa od najlona, četki i kofa, stigne
nameštaj, u ogromnim, kabastim kutijama koje se moraju preuzeti odmah. Bez
odlaganja.
– Molim te da ovo shvatiš kao najveći izraz moje ljubavi. Ja sam, inače, sebičan,
okoreli egoista, i ovo je maksimum koji sam osetio da mogu za nekog da se žrtvujem,
osim za svoje dete...
Jedva je izdržavao njen nepomični, bezumni pogled.
– U pravu si, treba da prekinemo – rekao je Goran. – Da sam na tvom mestu,
nikada, ni u ludilu, ne bih pristao na ovakvu situaciju. Zaslužuješ da budeš kraljica.
Stvarno. I dok ne odlučim mogu li, imam li snage da raščistim sa svojim brakom...
Eto, to je bol o kakvom je čitala. Ali, ovaj koji je osećala svojim intenzitetom je
hiljadu puta prevazilazio svaku emociju iz pročitanih stranica o ljubavi. Ovo se događalo
njoj. Bilo je stvarno. Tu se nije mogla odmeravati količina patetike. Ni kritički
procenjivati uverljivost. Ovo je bio njen život, ne priča iz romana.
– Osećam ogromnu odgovornost prema sinu. To je jedino što me sprečava.
– Ne treba – prekinu ga. – Ružna su ta objašnjenja.
– Jesu – rekao je.
Oči joj behu ogromne, unezverene; zauzele su joj celo lice. U njima je bila sva ona.
– Jovana... – zausti on.
Kao da se ruši, usporeno, bešumno, napravila je blagi luk glavom, naslonila se
čelom na njegove grudi i zajecala.
– I ja tebe – reče tiho, da ju je jedva čuo.
Trebalo je da je zaštiti od sebe. Da učini viteški gest. Ali, sem tužne činjenice da
vitezovi odavno ne postoje, on je bio odveć slab da bi je se odrekao. Neka sve ide do
đavola, pomislio je. Neka on, sam, ode u pakao, ako je to cena.
Stegao ju je, nimalo zaštitnički, već kao ljubavnik koji polaže pravo na njeno telo;
dlanovima je požudno prešao preko njenog nežnog vrata, preko leđa, do udoline gde se
lomio njen struk. Ljubila ga je bez zadrške, pomamno, žudno, kroz suze.
– Imam ključ od stana, od jednog ortaka koji je na letovanju.
– Ne – zastala je. – Neću da se povlačim ni po kakvim stanovima. Idemo kod
mene.
On zausti da joj nešto kaže:
– Znam da nije u redu – reče ona. – Ali, tako je. Nemamo izbora, nas dvoje.

Crowarez
114
 Bosnaunited

38

Nisu stigli ništa da misle, nisu ništa očekivali. Mogli su izgubiti jedno drugo;
skoro da jesu. Njihova tela su odgovorila na opasnost spontano, instinktivno, svojim
jezikom.
Osvestili su se mokri i zadihani u zagušljivoj sobi, na podu. Spuštali su se polako,
kao da silaze niz visoke merdevine koje lelujaju, okačene ni o šta, iz nekog sveta gde nije
bilo prostora, ni vremena, a gde se sve odvijalo bez napora, skoro bez njihovog učešća,
savršeno lako i savršeno dobro. Iako je prozor bio širom otvoren, jedva da su se mogli
dokopati vazduha. Grad je bio tih. Gotovo da nije bilo zvuka sa ulice. Ležali su nauznak,
jedno pored drugog, odjednom otežali, ponovo potčinjeni zakonu gravitacije.
Već je počelo da sviće kad ga je ispratila do vrata. Nebo je postalo prozračno;
mrak u sobi se razredio. Mogli su da se vide. Jovani su usne delovale podbulo, od suza i
poljubaca. Snažno ju je privuka ka sebi:
– Mogao bih poleteti – šapnuo joj je. Stevan Ilić je bio u pravu. Goranu iskrsnu
njegova slika pred očima – preklopljen kaftan, džoint u ruci, poluzatvorene oči.
Budaletina je, ipak, znala o čemu govori. Tantre, mantre i čakre. Nagomilana energija.
Suzdržavanje. I, onda, ludilo i big bang. Da, bila je njegova, na pravi način. Uporedio je,
munjevitom brzinom, svoja najrazuzdanija i najbestidnija iskustva sa ovim, noćas. Ni
prineti. Ovo, sa Jovanom, nije bio seks. Bilo je to prisvajanje celog sveta.

Crowarez
115
 Bosnaunited

39

Subotnji ritual iščitavanja novina, odavno ustanovljen u kući Rakića, prebacio se

na drugu lokaciju: iz Topolske na Dorćol, od kada se Danilo preselio kod Tamare.
Jovana je sa naramkom kupljenih novina odlazila kod njih, gde bi je već čekala
kafa. Isključili bi telefon i počinjali svoj čitalački čas, isprekidan glasnim komentarima,
uzvicima negodovanja i gorkim podsmehom, poniklim iz nemoćnog, stalno podgrevanog
besa. Bili su to neprikosnoveni sati, retki trenuci razvlačenja, kako je Danilo nazivao
luksuz kratkog dokoličarenja koji je sebi dopuštao. Posle bi izlazili na ručak, ili ga
spremali zajedno, uvek u većim količinama, računajući na nezvane goste.
Evo subotara – pozdravljali bi se oko jedan popodne s Bokijem ili Nemanjom, sa
Vidom i Frenkijem koji bi, tegleći svoj pijačni provijant, svraćali kod Danila i Tamare.
Pili bi po petu kafu, ili prelazili na žestoko piće i, dozvoljavajući da budu ubeđeni
od strane domaćina, ostajali do kasnog popodneva.
Jovana se sa setom sećala te opuštenosti i mira koje je zbog Gorana izgubila.
Pocepao joj je život. U jednoj dimenziji postojali su njih dvoje. U drugoj je ostalo,
zgužvano i zgurano, sve što je do tada predstavljalo njenu svakodnevicu. Subota više
nije bila ono od pre. Sada je krišom pogledala na sat i kad joj je bilo najlepše. Odlazila bi
pre ručka ili se, teškom mukom, silila da s njima pripremi obrok, pa bi neuobičajeno
rano napuštala društvo.
Oktobar je bio izuzetno hladan. Studena jesen je došla naglo, kao da se sveti
letošnjoj vrelini. Drveće je preko noći ogolelo; lišće je, šušteći, otpadalo u gomilama, pod
naletima jakog vetra.
U turobna jutra, vrativši se u postelju, još toplu od Goranovog tela, Jovana bi dugo
zurila u tavanicu, bez nagoveštaja pospanosti. Nemir ju je jeo. Užasno je smršala. Kao i
Goran. Izgledali su ofucano; mršave, koščate mačke koje se besomučno pare,
ravnodušne na sve dugo.
Bili su kao bez glave. Mislili su da su nevidljivi, kao što je svet za njih bio nevidljiv
ili samo nepotreban teret koji ih je neprijatno trzao iz njihovog bunila.

Crowarez
116
 Bosnaunited

40

Dvadeset i sedmog oktobra, kada je, po dogovoru postignutom između

Miloševića i generala Veslija Klarka počelo povlačenje srpske vojske i policije s Kosova,
Danilo je iznenadio Jovanu svojim dolaskom. Bilo je devet sati. U zoru, Jovana je ispratila
Gorana. Soba je bila puna njegovih tragova. Srećom, Danilo ju je zatekao u „tatinoj”
kuhinji, kako pristavlja čaj za Marka.
– Otkud ti?
Smrknut, izbegao je njen uobičajeni zagrljaj.
– Je l' treba da počnem da se najavljujem?
Govorio je krtim tonom koji je Jovana dobro znala.
Javljao se kada bi Danilo uložio svu kontrolu da ne ospolji svoj bes. Jer, njegov
gnev je bio strašan; poznajući sebe, umeo je da ga zauzda pre nego što bi izbio. Potisnut,
sabijen, izazvao bi imploziju razorne snage, posle koje je Danilo postajao leden,
nedodirljiv i neumoljiv. U tim, doduše retkim trenucima, mogao je da preseče i najdublju
vezu, da je iščupa bez milosti i žaljenja, ne iz korena, već ispod korena, do poslednje
žilice. Nije ostajao nikakav recidiv iz koga bi se, eventualno, posle dugog vremena, veza
mogla obnoviti, makar u najpovršnijem smislu.
Samo jednom bio je nekontrolisano pomahnitao. Mogao je ubiti čoveka,
razmišljao je, posle, sa užasom.

Crowarez
117
 Bosnaunited

41

Jovana je imala osam godina. Vraćala se s časa engleskog. Autobus je bio pun, ali
ne krcat. Stajala je na zadnjoj platformi. Držala se za šipku, uz prozor, i posmatrala kako
grad promiče unazad, kada je osetila.
Bilo je toplo-pretoplo-vlažno-lepljivo, kože su gorele u slučajnom dodiru, pa joj
se učinilo čudnim kada se jedan muškarac počeo neprirodno pripijati o nju otpozadi.
Uporno i polako, prislanjao se sve više, dok je nije pritesnio toliko da nije imala mesta da
se pomeri. Ugledala je kako se dve ruke spuštaju na šipku, do njenih. Bio ju je obgrlio.
Malenu i mršavu, zaklonio ju je svojim telom od pogleda. Nešto, prislonjeno uz njena
leđa, počelo je da pulsira i da se mrda. Nelagoda se, namah, pretvori u panični strah.
Mislila je da joj se kosa digla na glavi. Mislila je da će neko to primetiti, da će neko
pokazati na nju prstom, da će se sve završiti uz smeh. Ali, niko je nije gledao. Niti je ona
mogla išta da vidi od njegovih ruku. Trljanje se nastavljalo, u istom ritmu, polako,
polako. Stajala je, oduzeta, dok je on valjao to nešto, levo-desno, desno-levo, ritmički po
njenim leđima; činilo joj se da na nju pritiska nekakvu životinju koja gmiže,
pokušavajući da se iskobelja iz stiska. Nagnuo se k njenom uhu i začula je tiho, tiho
mrmljanje „dobro je, dobro, a, dobro, a”, od čega joj se podigao stomak. „Dobro, a,
dobro”, šaptao je, mrdajući se sve žustrije. Htela je da zove u pomoć; otvorila je usta, ali
nije imala glasa. Počelo je da joj se mrači pred očima, kad je začula oštar povik:
– Šta to radiš, je li?!
Neka žena se spremala da siđe i, stojeći na stepenici kod zadnjih vrata, primetila
je neprirodnu scenu.
– M'rš, babo – reče čovek.
Bio se naglo odvojio od Jovane.
– Kome ti, marš? Šta se stiskaš uz dete, majmune – nastavljala je.
– Beži, matora, koji ti je – siktao je kroz zube, ne pokrećući usta.
– Barabo nijedna!
Ljudi su počeli da se osvrću.
Ispruživši ruku, žena privuče Jovanu k sebi.
Uto se autobus zaustavio na stanici.
– Hajde, dušo, siđi sa mnom – reče žena i izvuče je napolje. – Je l' ti dobro? –
pitala ju je.
Uz najbolju volju nije mogla da odgovori. Naslonila se na baštensku ogradu.
Povraćalo joj se. Kao kroz koprenu, videla je kako joj prilazi Danilo. Mislila je da joj se
priviđa, ali to je stvarno bio on. Išao je nekim poslom, preko parkića ka Kursulinoj, kad
je ugledao Jovanino prestrašeno lice, belu fleku na pozadini od tamnih, drvenih letvi.
Neku uznemirenu ženu kraj nje.
– Jovana, srce, je l' ti pozlilo, šta je? – pritrčao je.
Ona je jedva micala usnama:
– Jedan je čovek... – zamuckivala je. – Ja sam se pomerala, ali on se stalno
primicao i...
– On je šta, dušo? – pitao je. Glas mu je postao krt. Promukao na specifičan način.
Kao da se najeo zelenih dunja, pa mu je njihova oporost suzila glasne žice. Krajičkom

Crowarez
118
 Bosnaunited

oka držao je u vidokrugu sumnjivu mušku priliku koja je žurno odmicala.

– Pritiskao se uz mene, nešto mi je pritiskao na leđa...
– Eno ga, onaj, onaj što prelazi ka trafici – reče usplahireno žena koja je pomogla
Jovani. – Pedofil izopačeni, na faci mu se vidi...
Danilo više nije slušao.
Poleteo je, ne obazirući se na saobraćaj.
Kočnice kola koja su skretala poludesno zaškripale su jezivim zvukom. Auto se
ukopao u mestu. Unezvereni vozač se uhvatio za glavu.
Manijak iz autobusa se okrenuo i spazio momka, lica izobličenog od besa, koji se,
udarivši rukom po haubi, odbacio, odskočio unapred i nastavio da trči k njemu.
Shvatio je, instinktom podlaca, da Danilo zna, i nadao se u beg.
Danilo ga je sustigao, u skoku, i čvrsto ga ščepao za vrat. Čovek se zateturao
unazad. Jednom rukom Danilo ga je podigao uvis, kao otromboljenu lutku čije su noge
zalelujale malo nad trotoarom, i udario, svom silinom, pesnicom u bradu.
– Dete si našao? Dete?!
Sručio se, cvileći:
– Nisam. Joj, nisam... – balavio je sukrvicu.
Danilo ga je šutnuo u stomak. Čovek se sklupčao, zaklanjajući glavu. Danilo se
sagnuo, dograbio ga za kosu, primoravši ga da iskrene glavu nagore, ka njemu:
– Vidim li te još jednom u kraju, ubiću te – zaurlao je i udario ga snažnim volejem
u leđa. Puklo je muklo, kao da mu je slomio kičmu.
Sa gustom kosom koja mu se u neredu razletela oko lica, Danilo se doimao poput
džinovskog, razjarenog lava, nadnetog nad plenom.
Spodoba na zemlji počela je da puzi postrance, dalje od udaraca.
– Danilo, stani! Nemoj više!
Jovana ga je vukla otpozadi, uplakana.
U trenutku se sabrao.
– Neću, ne boj se.
Koristeći se situacijom, čovek iz autobusa je uspeo da se pridigne. Držeći se za
stomak odšepesao je, presamićen, osvrnuvši se nekoliko puta, sa životinjskim strahom u
očima.
Jovana nije mogla da zaboravi tu scenu, niti je uspevala da poveže svog Danila sa
onim razgoropađenim, moćnim divom koji je nemilice mlatio čoveka na trotoaru.

Crowarez
119
 Bosnaunited

42

Načinila se neveštom.
– Svašta – reče. – Kakvo je to pitanje?
– Suvislo. Možda zaista treba da se najavim, da se ne bih sudario s nekim na
vratima.
Danilov promenjeni glas zazvonio je u njoj na uzbunu.
– Šta ti je od jutros? – usudila se da nastavi tonom nevinašceta.
– Šta je tebi – odsecao je reči – kad možeš, kad se usuđuješ da dovlačiš ono đubre,
ovde, u našu kuću?
Sa nogama naglo otežalim uspela je da se nekako domogne stola i sedne preko
puta njega, pokušavajući, uspaničeno, da proceni koliko Danilo zna. Ruke koje su
drhtale, držala je u krilu.
– Dakle, Jovana?
Ćutala je.
– Odakle proizlazi da si me lagala letos, kada sam te lepo pitao...

Crowarez
120
 Bosnaunited

43

Pitao ju je iznebuha, po povratku s letovanja. Frenki i Vida su se već pakovali za

Kanadu. Odmor im se završio. Ostavili su još tri dana da ih polako krckaju u Beogradu.
Vida se hladila lepezom, žaleći se na vrućinu.
Frenki se nije ni na šta žalio. Njemu je sve bilo potaman, osim pomisli da će otići
u Toronto, već koliko sutra.
– Kad je sunce ovako peklo? Četrdeset stepeni u Beogradu, danima, čist užas –
jadala se Vida. – Nije mi jasno kako si izdržala, a da se nisi otopila – obratila se Jovani. –
Šta si uopšte radila? – upita, protežući se da sa stola uzme tacnu s kriškom ohlađene
lubenice.
– Zini da ti kaže. Provodila se, eto šta je radila – odgovori Frenki umesto nje, ne
otvarajući spuštene kapke. Zavaljen u pletenoj naslonjači, preo je kao zadovoljni mačak.
– Kad smo već kod provoda – obrati se Danilo sestri – već neko vreme sam hteo
da te pitam šta tražiš ti sa onim Goranom?
Jovana je shvatila da su Goran i ona viđeni. Da su je opadači otkucali Danilu.
Munjevito, prođe joj kroz glavu kako ju je podozrivo posmatrao u poslednje vreme.
– Družimo se – odgovorila je, jedva gutajući parče lubenice.
– Je li? A na čemu se zasniva to druženje?
– Recimo da je izuzetno duhovit.
– Prvi znak zaljubljenosti je kad se riba nekritički smeje svakoj budalaštini koju
frajer odvali – ubaci se Frenki ne sluteći kuda razgovor vodi. – Kad je dobro nasmeješ,
jebaćeš je, sto posto – zaključi.
– Idiote – reče Vida.
Danilo se nije osvrtao na njih.
– Da sam na tvom mestu, dobro bih se čuvao od tog vickastog tipa – nastavio je
da se obraća Jovani.
– Što znači...?
– On je pokvaren i beskarakteran čovek od koga možeš očekivati... neprijatna
iznenađenja, u najmanju ruku.
– A ti ga poznaješ, onako, dobro?
– Koji Goran? – upita Frenki.
– Ne, lično. I ne osećam se prikraćenim zbog toga – odgovori joj Danilo.
– Znači, sudiš po pričama.
– Koji, bre, Goran – ponovi Frenki, osećajući kako tenzija među Danilom i
Jovanom raste.
– Biće, po njegovim delima.
– Delima – podsmehnu se ona.
– Nedelima, ako baš insistiraš.
– Koji više Goran, pizda mu materina? – podviknu Frenki. – Hoće neko da mi
objasni ili ćete me i dalje ignorisati kao majmuna?
– Jedan mutan tip. Sin onog DB-ovca, Popivode – obrati mu se, konačno, Danilo.

Crowarez
121
 Bosnaunited

– Fiiijuuu – zviznu Frenki tiho.

– Priča se da je bio upetljan čak i u trgovinu drvetom iz Slavonije. Pa se nešto
silno vadio, kad je shvatio da se uhvatio u kolo s velikim bosovima – govorio je Danilo,
okrenuvši se Frenkiju.
– Priča se ili se zna? – upita Jovana, nervoznim potezom oslobađajući kosu
skupljenu gumicom. Prekasno. Uši su joj se zažarile pre nego je uspela da ih sakrije.
– Pa, ja se ne bavim uhođenjem da bih ulazio u tančine šta i kako taj probisvet
radi. Kad kažem priča se verovatno imam na umu relativno pouzdane izvore.
– Koliko je meni poznato, Goran se bavi nabavkom kancelarijskog materijala. I
opreme.
– Koje, vidi čuda, isporučuje vojsci. Vaistinu, nema ništa neobično u tome da
Vojska pazari od neke male firme, sa pet zaposlenih. Zna se ko mu namešta poslove.
– Je li? A ko, informiši me, molim te?
– Ne znam zašto, ali rekao bih njegov otac.
– Matori Popivoda je bio drmator – reče Frenki, nehotice dolivši ulje na vatru. –
Te veze su još uvek žilave. Pacovski kanali. To je neuništivo, čoveče.
– Ne mogu da verujem – odvrati Jovana uzrujano. – Ne mogu da verujem da se
sada bavimo Goranovom porodicom. Pa, ne udajem se za njega da ga tako pomno
analizirate.
– Dotični te ne bi oženio, sve i kad bi htela – odgovorio joj je Danilo.
Ona se lecnu.
– Upućen si i u njegov intimni život?
– Upućen sam da je, kao i svaka ljiga, oženio ordinarnu glupaču, koja je završila
neki ŠUP, DUP, RUP, jebem li ga šta, koja ništa ne radi, sem što troši novac po buticima,
uredno ga čeka da joj se vrati sa svojih izleta, i gaji dete. E, takvi, koji se sa takvim žene,
oni se, dušo, ne razvode, odmah da ti kaže tvoj brat.
– O kakvom, sad, razvodu pričaš? – upita ga Tamara začudeno. – Šta je tebi?
– Vidiš – prihvati Jovana. – Ni ja ne znam o čemu.
– Voleo bih da grešim – reče Danilo, s pogledom koji je, za one koji su ga dobro
znali, značio tačku posle koje više nema razgovora.
Frenki ga lupnu po ramenu.
– Doktore, ovog puta si bez veze zabrazdio. Pusti dete da se zeza – nastavio je,
iako je dobro razumeo blesak u Danilovim očima. – Šta je, stvarno, boli dupe za nečijeg
ćaleta. Evo, ja sa mojim ne govorim i ubio bih se da me neko procenjuje po tome šta on
radi. Ili je radio.
– Ne pravi se blesav – prekinu ga Danilo suvo. – Ovde se ne radi samo o njegovom
ćaletu, već o njemu samom.
Frenki se povuče.
– E, da skratimo – reče Jovana, nervozno. – Ako ti baš smeta, neću ga više viđati.
Jaka stvar – dodala je ustajući i kupeći viljuške i tanjire.
– A, ne, nemoj da se vadiš na mene – reče Danilo. Bilo je nečeg pretećeg u načinu
na koji je sa njom govorio. – Imaš dvadeset tri godine, pa sama vidi šta ti je činiti.
– Smeta ti, ili ne? – insistirala je, podigavši glas.
Svima je postalo neprijatno do neizdržljivosti. Vida je napustila sobu, ponevši sa

Crowarez
122
 Bosnaunited

sobom pepeljaru da je navodno isprazni.

– Smeta. Veoma mi smeta.
Gledali su se netremice. Dugo.
– Ali, moje je samo da ti kažem. Izbor je, naravno, tvoj.
Ona zausti da nešto doda.
– Završili smo – reče on kruto.
– U redu.
Podigla je viljušku koja je skliznula na zemlju i odmarširala ka kuhinji.
Uskoro se odatle začulo kako bučno ispira tanjire, treskajući ih.
To je bio njen odgovor Danilu.

Crowarez
123
 Bosnaunited

44

Sada je podigla pogled:

– Nisam lagala – reče. – Tada nisam bila s njim. Kunem ti se.
– Tada? Tada nisi?! Dakle, u međuvremenu se razvila vaša... strasna romansa, da
ne bih stvar nazvao pravim imenom. Ti znaš koje je?
Jovana je čupkala prst. U svakoj drugoj prilici Danilo bi je opomenuo. Dovodilo ga
je do ludila što ona na smenu gricka zanoktice ili donju usnu.
– Švaleracija, eto kako se to zove – reče on. Jovana naglo cimnu i otcepi parčence
kože; oko nokta se pojavila krv.
– I to dubre 'ladno dolazi ovde? Čekao je.
– Ponekad – protnu ona.
– Ponekad?!
– Da.
– A zašto? Da se ismejete?
Ona je sisala krv iz zanoktice na palcu.
– Ili dolazi na kresanje? – upita Danilo ledenim glasom.
Bila je zapanjena njegovom grubošću. Nikada nije tako razgovarao s njom.
Nikada.
– Nemoj me mučiti – odgovori tiho.
Danilo skoči, odgurnuvši stolicu:
– Ti si sišla s uma! Još me i upoznaješ s tom barabom – uzviknuo je.

Dva dana ranije Danilo je naleteo na njih u „Jazzbini”. Primetio ih je sa ulaza. I

Jovana njega. Nije bilo moguće ne primetiti Danila. Čak i u prepunom klubu. Mahnula mu
je. Prišao im je, nevoljno.
– Ćao, malena – rekao je vidno ignorišući Gorana. – Žurim, samo sam uleteo da
vidim da li je Boki tu, sa ekipom.
– Nije. Bar ga ja nisam videla.
Danilo je mogao osetiti kako se ona zateže, poput strune. Gledala ga je
napregnuto; oči nije odvajala od njega, kao hipnotisana. S prodornom jasnoćom, u
magnovenju, prozreo je Goranov i Jovanin odnos i zastao, zgromljen tim saznanjem,
razapet između slepog besa prema Goranu i prekomerne nežnosti koju je, istovremeno,
osetio prema sestri. Pokušavala je da mu se slabašno osmehne, sva nesigurna i ranjiva.
Mogao je zaplakati od sažaljenja, muke i nemoći kada je, glumeći odvažnost, Jovana
zabacila ramena i rekla:
– Da vas upoznam. Ovo je Goran. Moj Danilo.
Goran ustade. Bili su slične visine. Danilo za nijansu viši. Načas su stajali tako,
sasvim blizu, odmeravajući se, otvoreno, da se moglo osetiti kako se u vazduhu sudaraju
njihove volje. Danilova, gvozdena, primorala je Gorana da prvi poklekne. Usiljeno se
osmehnuo:
– Drago mi je – pružio je ruku.

Crowarez
124
 Bosnaunited

Danilo ga odgurnu svojim hladnim pogledom, punim neskrivenog gnušanja:

– Meni nije. Ni najmanje mi nije drago.
Hitro se okrenuo, ostavljajući Gorana u ponižavajućem položaju.

Jovana ga uhvati za mišicu:

– Danilo, molim te, čuće tata. Ne mora da zna, molim te – ponavljala je,
izgubljeno.
– Brineš o tati?! Pa, ti si pored njega živog noću tajno uvlačila tu... jajaru
prevarantsku sebi u krevet. Možda si ga predstavila ocu? – upita retorički. – Nisi, jer
znaš dobro s kim si se uhvatila, pa ga krišom švercuješ – reče. stišavajući glas.
I sam je verovao da se stvar, još uvek, nekako može popraviti i nije želeo da
opterećuje Marka.
– Molim te, Danilo...
– Je l' nije bio u stanju, ta velika švalerčina, da vam obezbedi smeštaj? Ili si mu
sama ponudila ovu varijantu?
Ćutala je, oborene glave.
– Kako si mogla da se tako poniziš? Jesi li načisto poludela?
– Očigledno sam poludela – reče, bez prkosa.
– To je sve što imaš da kažeš?
Zurila je u jednu tačku, bez reči.
– Tvoja volja, ako hoćeš da se i dalje vucaraš s tom protuvom. Ali, ovde, nikad
više. Ni-kad. Jasno? Da nogom više nije prekoračio ovaj prag – reče Danilo, ustajući. –
Jesi me čula?
– Jesam.
– Marku nemoj reći da sam svraćao.
Klimnula je.
Okrenuo se, na izlasku. Video je njenu mršavu ruku koju je savila u laktu, oslonila
je na sto i na nju spustila glavu. Krajnjom snagom, obuzdao se da se ne vrati i ne stegne
je u naručje: šta to radiš, mala ludo, šta to radiš.
Tresnuo je vratima za sobom, da su se stakla na prozorima zatresla.

Crowarez
125
 Bosnaunited

45

Htela je da prekine. Iste večeri.

– Dolazio je Danilo, jutros – rekla je Goranu, umesto pozdrava, čim je ušla u kola.
– Zna za nas.
Ne čekajući njegova pitanja prepričala mu je, grubo i bez ustezanja, Danilove reči
o njemu, Goranu, i o njoj. One letošnje, izgovorene pred Frenkijem. Jutrošnje, izrečene u
kuhinji. Odlučna da okonča vezu, nije ga poštedela nijedne uvrede koju mu je Danilo
uputio. Goran ju je slušao, bez komentara. Nijedan mišić mu nije zadrhtao. Iz profila, lice
mu je izgledalo neprozirno. Samo je jako stezao volan, kao da se rukama odupire o
njega.
– Kraj je. Više se nećemo videti – reče ona, pomislivši da je nije dobro razumeo.
I dalje je ćutao. Zbunila se; to nikako nije ličilo na njega.
– Svaka Danilova je na mestu – oglasi se, konačno. – Stoprocentno sam kriv.
Njoj se u momentu smučio:
– Ispod časti mi je da se rastanemo sa licitiranjem o procentu krivice. Evo, ja je
preuzimam, ako je to ključni problem.
– Uvlačio u vašu kuću kao jajara – nastavio je, kao da je ne čuje. – Tačno tako. Ali,
videće on.
– Šta će videti? – upita ga prezrivo. – Izazvaćeš ga na dvoboj? Odbranićeš moju
izgubljenu čast!
Okrenuo se k njoj i ona, tek tada, spazi da su mu oči mračne i prazne. Izgledale su
kao provalije na licu. Crne rupe, bez života u njima. Dve bore (bila je uverena da do tada
nisu postojale), jasno su se ocrtale oko njegovih usana.
– I ja sam danas imao raspravu. Sa Zorkom. Jako, jako ružnu.
Jovana ustuknu od njegovog izgleda. Od pominjanja njegove žene, po imenu.
– Selim se. Napuštam je. Ni večeras neću spavati tamo.
Činilo joj se da joj je krvotok zastao.
– Šališ se? – nesvesno joj je izletela ta glupost.
– Ne.
Vratio joj se onaj osećaj, iz vremena njenog Velikog Straha, kada bi joj se telo
oduzelo.
– Kako to... kako odjednom?
– Nije odjednom. Imali smo, poslednjih meseci, nekoliko žešćih scena. Naravno
da ti nisam o tome govorio. Nisi dužna da učestvuješ u mojim gadostima. Jer, stvarno je
bilo gadno.
Zastao je na trenutak. Jovana zapali cigaretu. Dim joj je pekao suvo grlo.
– Nije me kinjila, ranije... iako je znala za moje veze. Povremeno bi napravila
poneku aluziju, i to je bilo sve. Nije se usuđivala da ide dalje od toga. Row model
žene-čekalice. Prelazila je preko svega, da bi me zadržala. I, unekoliko, to je stvorilo
čudnu obavezu... moju prema njoj... Znam da ti je teško da razumeš.
Jovani je bilo odvratno da to razume. Želela je da ga zaustavi, da više ništa ne
čuje.

Crowarez
126
 Bosnaunited

– Može biti da je Zorka ordinarna glupača, kako se tvoj brat izrazio, ali nijedna
žena nije toliko glupa da ne oseti kada bespovratno gubi muškarca. Od letos, nije se
smirivala. Podivljala je, iskreno govoreći. Prolazio sam kroz pravi pakao. Vrištanje pred
detetom. Pretnje mojim roditeljima kako više neće videti unuka. Histerisanje o tome šta
je sve trpela da bi Nikola imao oca uz sebe. Onda ovi zovu mene, plaču, mole da se
urazumim... Užas. Danas se okončalo.
Jovana se skamenila kao neposlušno derište koje načas uplašeno zastane kad u
bahatoj igri razbije vazu. Sve do sada se nije stvarno bavila eventualnim posledicama.
Nije sebe tešila da je Goranov brak prazna ljuštura, privid održavan samo zbog sina.
Istina je bila da o njegovom detetu i ženi uopšte nije htela da razmišlja. Ni na koji način.
Okrutno i sebično, sebe je uverila kako je to njegov problem. Njegov deo tereta. Nešto
što on treba da reguliše. Sa čim ona nema i neće da ima nikakve veze. Ionako, bila je
zaglibljena više nego što je mogla podneti. Verovala je, tešila se, da će uskoro (a to
uskoro je bilo maglovito, nedefinisano, uvek se pomeralo i odlagalo) smognuti snage i
ostaviti Gorana.
Nikada, nijednog trenutka nije joj padalo na um da on može ostaviti nju. Još
manje da će ostaviti svoju ženu. Ne, nije predvidela ovakav rasplet. Zapala je u čudno
stanje bezosećajnosti.
– Ispada da sam ja ordinarna glupača. Veruj mi da ni po čemu nisam osetila da ti
se nešto tako dešava.
– Verujem i drago mi je što nisi. Učinio sam sve da ne osetiš. Mislio sam da treba
sam da dovršim ono za šta sam odgovoran. Da stavim tačku na svoj dvoličan život.
Ugasila je cigaretu i otvorila vrata. Gušila se u kolima.
– Šta smo uradili? – reče ona, za sebe.
– Ti, ništa.
– Sem što sam tvoja ljubavnica.
– Mojom krivicom. Do sada si to bila mojom krivicom. E, pa, moralo je da se
okonča.
Pokušao je da je zagrli. Odmakla se.
– Nemoj, strašno mi je.
– Pa, nisam prvi koji se razvodi.
– Nisi, ali ovde sam ja umešana.
On provuče prstima kroz kosu. Rekao je ono što se, obično, u tim prilikama
govori:
– Nisi ti uzrok. Moj brak je bio truo od početka. Samo sam imao ludu sreću da te
sretnem.
I pored toga, delovala je skrhano.
– Možda je trebalo da ti nagovestim, nekako.
– Možda.
– Bojao sam se da ćeš me ostaviti. Eto zašto nisam. Bojao sam se da ćeš mi reći da
je kraj. Kao što si mi rekla večeras. Sve vreme koliko smo zajedno, sve vreme strepim i
očekujem da ćeš se okrenuti i nestati. Stalno sam bio pod tim pritiskom. Stalno.
Zaćutao je.
Njoj je tuklo u grudima.

Crowarez
127
 Bosnaunited

– Odluku sam doneo odavno. Onda kad se nismo videli mesec dana. Već tada sam
znao. Osetio sam da se sparušujem, da opet propadam u onu dosadu i ravnodušnost.
Kuvalo se to u meni, ali sam se trudio da naš odnos, nešto tako lepo i dobro što mi se
desilo, ne zatrujem pričama o razvodu. Hteo sam da stanem ispred tebe i kažem, gotovo
je, slobodan sam.
Izgledao je namučeno, na ivici nerava.
– Mislio sam da će ovo, na neki način, biti radostan trenutak za nas. Ja sam
srećan. Ne onako, da skačem od sreće, potpuno mirne savesti. Ali, ovo je najpoštenije.
Prema svima. Ne bih mogao da te se odreknem, Jovana. Ne bih. Pogledaj me, molim te.
Bio je izmenjen patnjom, ali tako lep, zaista neopisivo lep, da se nije mogla
nasititi njegovog lica. I već sledećeg trenutka nešto se u njoj pokrenu, preobrazi; ona
potpuno omekša. Čvor u stomaku joj se odvezao i snažna ljubav ili potpuna
zaslepljenost, ko će znati, tek ono silovito osećanje koje ju je obuzimalo kraj njega,
ponovo je zgrabi.
Goran oseti njenu promenu.
– Želim da budem s tobom, dokle god ti ne dosadim.
Ne čekajući da mu odgovori, utonuo je u nju dubokim poljupcem, budeći njihovu
uvek tinjajuću, grozničavu požudu koja im je pretvarala mozak u laganu, šuškavu penu,
gde je, ugušena, nestajala svaka razumna odluka.
– Reci da si moja. Sad smem tako da te zovem. Svojom.
Najlepši muškarac na svetu, najnežniji ljubavnik, klečao je pred njom.
Figurativno, doduše, ali u datim okolnostima, kao da stvarno jeste. Sve je učinio zbog
nje. Sve, da bi joj pripao, da bi nju zvao svojom. Pri tom, ona mu nije ništa tražila. Sam je
odlučio. Da, vatromet joj se rasprsnuo u glavi. Doživela je svoj zvezdani trenutak.
– Smeš – rekla je svečano.
Poljubio joj je ruku. I to je delovalo svečano.
– Uradićemo sve kako valja i kako je i trebalo da bude, od početka. Pre svega,
moram da se izvinim Danilu. Upoznaćeš me sa svojim tatom. Bićemo pravi par.
Starovremski.
Klimala je glavom.
– Zaboravićemo skrivanje i laži u koje sam te upetljao. Sve će ispasti dobro.
Ispalo je sasvim drugačije.

Crowarez
128
 Bosnaunited

46

U prvo vreme, u Goranovom oskudno nameštenom iznajmljenom stanu, vodili su

ljubav na svim zamislivim mestima, sa novim, nesputanim zanosom. Više nisu morali da
šapuću, da hodaju nečujnim koracima i prigušuju krik na vrhuncu raskalašnog
sladostrašća kojim su bili potpuno obuzeti. Hranili su ga nepresušnim fantazijama i
erotskim igrarijama. Mogli su da se zajedno tuširaju, da se međusobno nutkaju
zalogajima iz tanjira, koji bi doneli u krevet, da se kikoću, da se jure po sobi u tobožnjoj
bici koja bi se završavala neobuzdanim milovanjima i potpunom predajom. Bio je to
praznik njihovog veličanstvenog bezumlja u koje je gruba, tvrda stvarnost ubrzo počela
da sve dublje zavlači svoje pipke.
Željni mira posle toliko meseci koje su proveli iskidani strahovima, grižom
savesti i svojom nesmanjenom strašću, trudili su se da izbegnu svađe. Ali, njihov odnos
više nije bio skriveno ostrvce, izolovano od upada drugih. Najednom, bilo je umešano
toliko ljudi: prava neprijateljska invazija, pred kojom je ljubav počela da se povlači,
stiska, smanjuje, pritešnjena teretom koji nije mogla da izdrži.
Vest da je Goran napustio svoju ženu, koju je Jovana svečano objavila, nadajući
se, valjda, srećnom raspletu, Danilo je dočekao namršten.
– I? Sad treba, kao, da se oduševimo – samo je rekao.
– Zašto tako, Danilo? Ne shvatam šta više hoćeš od njega?
– Ja? Ništa.
– Razveo se, zar to nije...
– Već?!
– Nije formalno, ali se iselio i podneo zahtev.
– Taj se neće razvesti.
– Danilo – proguta ona bes – molim te, meni za ljubav, da izađemo na piće, na
večeru, da se upoznate.
– Ne.
– Šta da mu kažem, kako da mu objasnim da moj rođeni brat neće...
– Tvoja stvar. Ne želim da učestvujem u tome.
– U čemu?
– U onome što će te zadesiti.
Prasnula je:
– Ti znaš?! Pa, tako si govorio i pre, da je beskarakteran i ostalo. Krivo ti je što je
ispalo da nisi u pravu.
– Ne lupetaj – reče joj oštro.
– Lupetam, a? Pa, zašto mi, onda, pretiš? Zašto?
– Pretim?!
– A šta je to nego pretnja, kad mi kažeš da će me zadesiti. I šta će me to zadesiti?
Šta?!
– Upozoravam te da takvom čoveku ne treba verovati.
– Dosta više! Pa, nisam se, bre, uhvatila s nekim monstrumom, ubicom, ludakom,
nekim... nekim...

Crowarez
129
 Bosnaunited

– U redu – prekinu je Danilo. – Verovatno znaš s kim si. Povlačim se.

U očima joj sevnu nada. Spustila je glas:
– Je l' to znači da pristaješ da se vidimo?
– Ne.
Tamara mu spusti ruku na mišicu:
– Zašto toliko zatežeš?
– Neka ga, Tamara. Neću ga više moliti.
A onda su stvari počele da uzimaju maha.

Crowarez
130
 Bosnaunited

47

...Izgledalo mi je da se sve urotilo protiv nas. Baš tako. Deluje otrcano, ali ne
umem da nađem drugi izraz. Naravno, s ove tačke, sa ove razdaljine, jasno mi je šta je
bio pravi razlog. Tada, rešena da zbog Danilove nepopustljivosti otrpim što nikada ne
bih, samo da dokažem svom bratu da nije i ne može uvek i u svemu biti u pravu,
verovala sam da su u pitanju spoljašnje okolnosti. Htela sam da verujem. Štaviše, krivila
sam sebe što nisam dovoljno tolerantna. Što ne umem da budem potpora čoveku koji je,
zaboga, prekinuo svoj brak, u krajnjoj liniji zbog mene?
Džarala sam po vatri, bilo je za pretpostaviti da ću se opeći. Ali onoliko i onako?
Od kobnog četvrtog novembra kada se Goran preselio na Novaka, počeo je Zorkin
teror. Žestok. Bez nagoveštaja oluje koji ti daje vremena da pozatvaraš prozore i
obezbediš svoju kuću, upali smo, momentalno, u epicentar tajfuna. Četiri meseca
mahnitanje gospođe Popivode nije se smirivalo.
Uvek pod izgovorom da zove zbog sina, neprestano je uznemiravala Gorana.
Zvala ga je po deset puta. Najpre, na posao ili na mobilni. Onda se dokopala broja u
Goranovom stanu, pa smo morali da isključujemo telefon, ne bismo li izbegli njene
provale besa, pretnje i uvek nove zahteve. U sred višednevnog histerisanja, dešavalo se
da ga pozove, ljubazno, normalnim glasom, da se, navodno, mirno, ljudski dogovore. Na
ovaj ili onaj način, Goran je bio prisiljen da joj posvećuje više vremena nego kad su
formalno (kako je on govorio) bili u braku. Samim tim, nas dvoje smo se viđali samo
uveče, kod njega. Okej, govorila sam sebi, proći će, mora se smiriti. Nisam imala
predstavu sa kim sam se uhvatila u koštac.
Ukratko, iz predela polusvesnog, gde sam smestila Goranovu porodicu, onako, u
paketu, kao maglovite osobe, kao prikaze iz sna čijih se ni lica, kamoli osobina,
temperamenta ili sklonosti, uopšte ne sećamo (od kojih, po buđenju, ostaje samo
neprijatan utisak, nešto s čim se može izaći na kraj, uz odmahivanje rukom – san je laža,
a Bog istina, ili već kakvom prigodnom izrekom koja rasteruje ružno predosećanje i
upozorenje), najednom su izronile konkretne ličnosti. Goran je u stan doneo uramljenu
fotografiju svog sina. Više nisam mogla o njemu misliti kao o detetu. Nekom.
Apstraktnom. Trogodišnji dečkić je bio neodoljiv; u pozi ponosnog vlasnika malog
automobila sa pogonom na elektromotor, važno je gledao u objektiv svojim krupnim,
smeđim očima.
Upoznala sam, doduše indirektno, ali veoma dobro, gospođu Popivodu.
Naposletku, sredinom decembra, pojavio se i Popivoda senior, lično...

Crowarez
131
 Bosnaunited

48

Zvono se oglasilo dok je Jovana nameštala prekrivač na krevetu. Časak pre toga
Goran je sišao do radnje da kupi hleb. Misleći da je nešto zaboravio, otvorila je, ne
proveravajući kroz „špijunku” ko je, i ugledala nepoznatog, starijeg čoveka.
– Dobro veče – rekao je. – Nadam se da nisam promašio stan. Ja sam Goranov
otac.
– Ne, niste, on je izašao, malopre... sad će doći – reče, propuštajući ga da uđe.
Osvrtao se po sobi, kao da ne zna gde da se smesti.
– Sedite – ponudi ga ona, odmah se postidevši što se ponela kao domaćica.
– Ne, hvala.
Zurio je u nju:
– Vi ste, pretpostavljam...
– Jovana – reče ona i pruži ruku.
– Popivoda – uzvrati on, mlako je prihvativši. Brzo je povukao svoju.
Nije okolišio:
– Vidite, stvar stoji ovako. Ja u Goranove odnose sa ženom ne ulazim... hoću reći,
venčanom. Niti s drugim ženama. Svakako vam je poznato da niste njegova prva
avantura.
Rekao je to sa otvorenom zlobom u glasu, nije umišljala. Ona se skupi u sebi,
spremna na dalju neprijatnost.
– Mada, nisam verovao da će otići ovako daleko... – odmerio ju je, od glave do
pete. – Iznenađen sam, priznajem.
Ovaj čovek je bio namerno grub; više nije bilo mesta sumnji s kakvom namerom
je došao.
– Zašto pričamo ovako, s nogu? I u startu s... nepoverenjem – pokušala je da
napravi rupicu u zidu koji se među njima namah uzdigao. Do plafona. – Ja sam voljna da
vam...
– Dozvolite da dovršim – prekinu je, podigavši dlan. – Goran ima obavezu prema
svom detetu. Da nema Nikole, bila bi druga priča. Ovako, on nema prava da se ponaša
kao vetropir. Dosta je njemu tolerisano. Dosta. Vreme je da se uzme u pamet.
Jovana je nehotice pogledala ka hodniku, nadajući se da će se Goran pojaviti i
prekinuti ovu scenu.
– U pravu ste – potvrdi Popivoda njenu neizrečenu misao, ovlaš mahnuvši
glavom u istom pravcu. – Nemamo mnogo vremena. Zato, da skratim priču. Meni i mojoj
ženi je uskraćeno da viđamo Nikolu. Odvojen sam od jedinog unuka. Pitanje je kako će
se Zorka dalje ponašati. Recimo, ako se preuda...
Jovani se kraj usana izvi u grču:
– Izvinite, kakve veze ja imam s tim?
Stari Popivoda je bio hladan, kao poskok pred napad, skoncentrisan na to da što
pre istrese otrov u žrtvu.
– Imate debele veze s celom situacijom. Inače ne bih dolazio.
– Znači, došli ste zbog mene?

Crowarez
132
 Bosnaunited

– Da. Da vam kažem da sebe poštedite, na vreme. Ne zanosite se. Razvod ne

dolazi u obzir. – Govorio je autoritativno, kao da je ona đače kome će biti očitana
bukvica, pa u ćošak, da kleči na kukuruzu. – Ni po koju cenu.
– Nisam sigurna da se vi pitate – izletelo joj je.
Popivoda je pogleda u čudu. Prekrstila je ruke da bi obuzdala drhtavicu. Delovalo
je kao da je namerno zauzela prkosan, izazivački stav:
– Ako mislite da svom punoletnom sinu možete određivati da li sme ili ne sme da
se razvede... – zaustavila se u po reči, s mukom. – Najbolje razgovarajte s njim – dovršila
je.
– Razgovarali smo. Kao što vidite, bez rezultata. Za sada – naglasio je. – Vama
sam došao da kažem. Vi razumete kako je to.
– To? Šta, to? Ne razumem na šta ciljate?
– Uveren sam da znate.
– Ne, zaista ne znam.
Upiljio se u nju:
– Rasli ste bez majke, zar ne?
Sekunda značajne pauze, u kojoj Jovana nije uspela da se pribere:
– Nemojte, onda, da mom unuku oduzimate oca.
Sva obzirnost nestade iz nje; oči su joj sevale:
– Molim?! Kako se usuđujete da... nju spominjete u ovom kontekstu?! Kakav ste to
čovek?! Kojom logikom se te dve stvari mogu dovesti u istu ravan? Goran je, Bogu hvala,
živ i zdrav...
Kao da ga је time prizvala, Goran se pojavio u hodniku. Bio je zabezeknut
prizorom; otac u kaputu, sa šeširom u ruci i Jovana, naspram njega, sa usijanim
pogledom.
– Šta se ovde događa? – upita.
Stari Popivoda je gladio ivicu šešira, ne gubeći prisebnost:
– Došao sam da vidim gde si se smestio.
– I da, malo, popričaš s Jovanom.
– Ne, nisam znao da je gospođica ovde.
Jovana se prezrivo nasmeši.
– Znao si. Stari si ti lisac. Mora da si osmatrao.
– Stidi se – procedi njegov otac kroz zube, tako da je bilo jasno kako ima na umu
sve zajedno, Goranovu opasku, ovaj stan i Jovanu u njemu.
– Malopre ste izjavili, nedvosmisleno, da ste došli da me vidite. Sada, u mom
prisustvu, to bezočno negirate. Služite se neistinama, da upotrebim eufemizam – reče
ona jetko. – I, pri tom, govorite o stidu. Vi nemate stida.
– Vidi se da nije imao ko da vas odgoji – odgovori joj otvoreno grubo.
– Vi ste zao čovek – uzvrati mu Jovana odmah. – Jako, jako zao.
Popivoda je trijumfalno pogledao u sina koji je ćutao. Jovana im je okrenula leđa i
sela u fotelju, spram prozora. Nije mogla da vidi da li su i koje neme znake njih dvojica
razmenili. Osetila ih je, šestim čulom. Onda je brava škljocnula. Goran je dva puta
okrenuo ključ. Izvirila je iza naslona, jedva obuzdavajući suze:

Crowarez
133
 Bosnaunited

– Otišao je?
Goran je prilazio sporim koracima. Spustio se preko puta nje.
– Zaista si puna iznenađenja – reče. Besno je duvao kroz nos. – Najblaže rečeno,
frapiran sam tvojom izjavom. Frapiran.
Trudila se da ostane mirna:
– I ja sam frapirana njegovim nastupom. Na stranu što je došao tendenciozno da
me izvređa...
– Nisi mu ostala dužna. Dapače.
– S obzirom na to šta se drznuo da mi izgovori, a čemu nisi prisustvovao, dobro je
prošao – reče. Glas joj je bio stegnut, isprekidan kao da klizi po ivici nazubljenog noža. –
A drznuo se, za tvoju informaciju, da uzme u usta moju majku.
Goran je naglo splasnuo. Lice mu se izdužilo u neverici:
– Molim?
Zurila je u svoje ruke položene na krilu.
– Zašto bi nju spominjao?
– Pitaj ga.
– Tebe pitam.
Obuzdavajući se da ne brizne u plač, polako je izgovorila:
– Da bi podvukao kako sam bez nje rasla, a sad Nikoli otimam oca.
– To je rekao? Jao, jebaću mu sve po spisku. Ne zna šta ga čeka. Ne zna – siktao je
kroz zube, zanesen u neki davnašnji obračun. Namah je zaboravio da je Jovana kraj
njega. Pesnicom je udario po kolenu. – Napraviću mu haos. Haos. Upašću mu sutra, da
mu pred kevom očitam. Neće moći više da tera po svom. Neće. Više, ne.
Učinilo joj se da iz njega govori stari Popivoda. Isti izraz lica, iste reči. Naježila se.
– Užasno ličiš na njega – rekla je tiho.
Trgao se.
– Ne ličim. Nisam kao on.
Skliznuo je na kolena, tik uz naslon njene fotelje, laktovima se oslonivši na
rukohvat.
– Izvini. Za moje ponašanje. Što sam se izleteo. Užasno mi je žao što te je uvredio.
– Ne može me vređati činjenica što nemam mamu. – Dve krupne suze joj tiho
kliznuše niz obraze. – Radi se o tome da samo zao čovek, do srži zao, može tresnuti tako
nešto u lice nepoznatoj devojci, pri prvom susretu. Uvredio me je ostatak njegove tirade.
– Žao mi je. Ne želim ni da znam šta ti je izgovorio.
Čelom se oslonio na ruke skrštene na naslonu, tako da mu je kosa dodirivala
Jovaninu nadlakticu. U dugoj tišini, bez pokreta, bol u Jovani je počeo da se stišava. Nije
smeo da je pogleda u oči, skrhan stidom zbog svog oca. Zar da ga krivi zbog postupaka
onog malicioznog prefriganka koji se namerio da među njima dvoma poseje razdor?
Krenula je da prođe prstima kroz Goranovu kosu, baš kad je podigao glavu. Gledao ju je
odozdo, skrušeno:
– Molim te, pokušaj da razumeš. Ćaletu ističe vreme. I kevi. Vidim kako se tope.
Propali su. Šta im je još ostalo od života? Zamisli koliko im je teško što Zorka već mesec
dana ne dozvoljava da vide Nikolu.
Jovana ustuknu kao oparena:

Crowarez
134
 Bosnaunited

– Braniš ga?!
– Ne. Samo pokušavam da ti objasnim.
– Meni? Bolje objasni njemu da ne može da ti određuje da li ćeš se razvesti. Ispalo
je da ti za to treba roditeljska dozvola.
– Sumnjam da je to izjavio.
– Baš tako se gospodin izvoleo izraziti. Govorio je naredbodavnim tonom. Kao da
si ti maloletnik, a ja neka fufica, koje će on strpati u popravni dom, jer su se spanđali bez
njegovog znanja. Pa ti veruj ili ne – odsekla je.
Trenutak malopređašnje nežnosti nepovratno je ispario. Goran se vratio na svoje
mesto. Uzeo je flomaster sa stočića i nervozno otvarao i zatvarao poklopac.
– Jesi li rekao da hoćeš da staneš ispred mene i kažeš, slobodan sam, slobodni
smo? Desilo se dijametralno suprotno. Potpuno smo zarobljeni. Okružili su nas, ne
možemo da mrdnemo, k'o u opsadnom stanju. Nesnosni su. I tvoji roditelji, i ona.
– Stvari nisu tako jednostavne. Ne mogu se preseći jednim potezom.
– Nego se režu tupom testericom? Onom sa opštetehničkog obrazovanja? I koje
to stvari? Koje?
– Ja imam dete.
– Nije valjda? E, pa, da raščistimo. Noćas. Neću da mi nabijaš osećanje
odgovornosti zbog Nikole. Ne dozvoljavam. Da li ide kod dede i babe, da li ne ide, to me
ne interesuje. Izvini, postoje načini kako se regulišu odnosi. Postoje socijalni radnici,
sudske odluke, ako već niste u stanju da se dogovorite. Dok se to pravno ne reši, zašto
ne raspraviš osnovne stvari sa svojom ženom? Zašto? Ionako svaki dan ideš tamo...
Uputio joj je ledeni pogled.
– Naravno da idem. Ne želim da dete oseti drastičnu promenu.
– A do sada si pa silno bio uz njega – izlete joj.
– Sigurno ne onoliko koliko je trebalo da budem.
Sva krv joj se slila u glavu:
– Jesam li i za to kriva?
– Nisam rekao da si imalo kriva.
– Ali, tako ispada.
– Ne, već ti uobražavaš.
– Kao što, verovatno, uobražavam, da tvoja žena...
– Bivša – dobaci Goran.
– Bivša? – Jovana se ironično podsmehnu. – Dobro, bivša... da s tobom manipuliše
na najgori mogući način. Nikola plače... Nikola pita gde je tata... Nikola neće u vrtić...
Nikola hoće da ga uspavaš... Da li te je – iz petnih žila se trudila da govori smireno –
zvala u dva noću, jer dete gori od temperature? Pa se ispostavilo da ne gori. Da ima
običnu prehladu. Važno da je postigla svoj cilj... da te dovuče, kao na uzici. Cimne zvonce,
a ti doletiš kao poslušan batler.
– Šta je trebalo, da se okrenem na drugu stranu i nastavim da spavam?
Gledali su se neprijateljski, podjednako besni.
– Ne, nego joj moraš postaviti granice. Ko je, bre, ona da vas drži u pokornosti?
– Prinuden sam da s njom taktiziram. Zorka je spremna na razne budalaštine.

Crowarez
135
 Bosnaunited

Jovana je ceptela:
– Kao na primer da se preuda, što tebe dovodi do poslednjeg stadijuma očajanja.
– Što se nje tiče, potpuno mi je svejedno da li će imati frajera, muža. Jebe mi se... –
rekao je.
Nije delovao uverljivo. Ili je bila suviše uzrujana i povredena, pa je merila svaku
notu u glasu? Posmatrala ga je podozrivo, procenjujući njegovu iskrenost.
– ...ali, da iz inata dovuče, odmah, neku bitangu u kuću, da moj sin raste...
– Bitangu? Oh, pa lepu si partnerku sebi odabrao. Finu majku svom sinu.
– Molio bih te – rekao je, suzivši oči na dva proreza iz kojih je (Jovani se učinilo)
sevala netrpeljivost – da ne pričamo o Zorki.
– A zašto? Pa, mi ionako živimo s njom – odgovorila je izazivački, do srži
povređena njegovim pogledom. – Pa, ta žena je non-stop s nama. I u krevetu je s nama.
– Zaustavi se, zažalićeš.
– Ја?! Za čim, molim te?
Ublažio je izjavu.
– Reći ćeš nešto što ne misliš, posle će ti biti žao.
– Obično govorim baš ono što mislim. I reći ću, bez žaljenja, da je tvoja žena nula.
Niko i ništa. Je l' ti jasno? Niko i ništa! Ti si njen status u društvu. Njena profesija, njen
životni poziv. Ne ulazim u to koliko te i na koji način voli. Ali, uz to, mimo toga, preko
toga, kako hoćeš, ona je svesna da, gubeći tebe, gubi svoj položaj. I lovu. Toga se boji,
najviše. Pa ti vidi s kim si se, i zašto, ženio.
Nebrojeno puta je ove rečenice izgovarala u zamišljenom dijalogu s njim. Činilo
joj se ako bi izašle iz nje da bi se preporodila, oslobođena. Začudo, nije joj laknulo.
Naprotiv, osećala se kao da je ispila sopstvenu žuč.
– Sad je dosta! – uzviknu on.
– I ja mislim da je dosta. Mislim da je najbolje da joj se vratiš. Vrati se, ne muči se
više. Okupite se, ponovo, budite srećna porodica, k'o do sada.
Bili su van sebe. Disali su plitko, ubrzano. Ona zapali cigaretu. Upaljačem je,
nesvesno, kuckala o sto, odvrativši glavu u stranu.
Goran se zaputi ka kupatilu. Čula je kako pljuska lice vodom. Nije ga dugo bilo.
Ona je već dovršila cigaretu kad se pojavio:
– Pozlilo mi je – reče.
Bio je bled, bledožut, kao voštanica.
– Utrnula mi je ruka – reče, trljajući je. – Ne osećam je od lakta naniže.
Jovana priskoči:
– Zagrli me, da te odvedem do kreveta.
– Nisam baš toliko loše.
– Mislim da jesi – reče ona ozbiljno.
Smestila ga je da legne. Otvorila je prozor.
Njemu su se grudi ubrzano dizale i spuštale, kao da se bori za vazduh.
– Kako ti je?
– Onako. Ne osećam prste na levoj šaci.
– Pozvaću hitnu pomoć.

Crowarez
136
 Bosnaunited

– Ni slučajno.
Licem mu prođe grč.
– Molim te da pozovem nekog – rekla je Jovana, preplašeno. – Bilo koga. Reci
koga. Mogu Bokija. Dobar je lekar, znaće...
Odmahnuo je.
Osvrtala se, u panici. Ako umre, ako se šlogira?
– Pozovi tvoje. Evo, dodaću ti telefon.
– Ne. Bolje mi je.
Videlo se da govori s naporom.
Sedeći na ivici kreveta, bespomoćna, uplašena, Jovana je zazebla od hladnog
vazduha i od Goranovog lica koje je, sa sklopljenim kapcima, delovalo kao posmrtna
maska. Ustade da se ogrne.
– Ne idi – reče on, ne otvarajući oči.
– Da li stvarno misliš da bih otišla? Htela sam nešto da obučem. Zima mi je.
– Lezi pored mene.
– Gorane, užasno mi je krivo što sam... – poče ona bojažljivo.
– Ništa ne treba... samo dođi ovde.
Zatvorila je prozor, upalila lampu na podu i skutrila se, leđima priljubljena uz
njegov stomak. Stegnutog želuca, osluškivala je kako on diše.
– Molim te, Bože, molim te – molila se u sebi – samo da mu bude dobro.
U jednom trenutku učini joj se da čuje čudne zvuke, kao da mu šišti u plućima.
Iskrenu se da ga pogleda. Plakao je, kriomice.
– Pusti, proći će me.
Okrenula se na drugi bok. Priljubila je lice uz Goranov obraz.
– Ne gledaj me, neprijatno mi je... – pokušavao je da se zaustavi.
– Šššš – uzvratila je, ubrzanim pokretima milujući ga po licu.
Izbliza, nije videla ništa drugo sem njegovih očiju. Beonjače su mu pocrvenele.
– Gorane – rekla je u nastupu najčistije ljubavi, zbog koje smo u stanju da se
odreknemo i sebe zarad onog koga volimo – ne treba da se lomiš. Što se mene tiče,
kunem ti se da ti neću prebacivati. Neću misliti da si me izneverio ili... da si slabić. Zaista.
Molim te, nemoj se rastrzati više. Razumem, potpuno te razumem. I tvog tatu razumem
za Nikolu. Stvarno – govorila je tiho, iskidano. – Možda me je zato toliko pogodilo. U
pravu je. Vrati se svom sinu – ponavljala je. – Nisi me prevario. Hteo si. Razumem.
Pridigao se tražeći maramicu. Ona mu je dodade sa stočića.
Svetlo lampe ga je obasjalo odozdo; izgledao je strašno.
– Ne razumeš – reče. – Poenta je u tome da ne mogu da te izneverim. Shvataš? Ti
si mi... tu... – prstom je pokazao grudnu kost. – Tu. Deo mene. Malopre, dok smo se
svađali, osećao sam kao da mi neko čupa srce.
Uzdahnuo je:
– Voleo bih da dovedem Nikolu ovde, da bude s nama, makar popodne. Da više ne
jurcam, da se ne rastržem. Ali, to bi mu napravilo potpunu konfuziju. Zato, moram da
idem tamo. Moram. U onaj pakao koji mi Zorka priređuje. Da Nikola ne bi patio.
Usta su mu bila suva.

Crowarez
137
 Bosnaunited

– U pravu si. Moj i Zorkin odnos je bio nezdrav, znam, svestan sam. Opet, bio sam
tamo. Na blesav način, na moj način, nedovoljno, ali ipak sam postojao za Nikolu.
Osećam se krivim. Prema tebi. Prema njemu. Samo mi je još matori falio da te vređa, da
te maltretira...
– Pusti, nije važno. Pusti ga.
– Stvarno to misliš? – upitao je, i ona oseti radost u njegovom glasu. Radost i
nadu.
– Stvarno.
– Kakva si ti osoba. Čudo si, Jovana.
Prošla mu je rukom kroz kosu, razbarušivši je:
– Hvala, dragi – reče, i sama srećna što su se smirili. Goranu je boja počela da se
vraća u lice. Izgledao je mnogo bolje.
Dlanovima je pritisnuo slepoočnice:
– Pored tebe ispadam kreten. Svaki dan po nešto. Na kraju ću te izgubiti. Želim da
si uz mene, bez sumnji, bez pitanja. A to je nepravedno.
– Uz tebe sam. Jesam.
– Ljubavi, ovo će proći – reče poniznim glasom krivca. – Gadno je, ali će proći.
Veruješ mi, je l' da?
– Verujem.
Obgrlila ga je otpozadi, celim telom, naslonivši mu se na leđa.
Mišići su mu se polako opuštali. Rasejano je milovao njena kolena. Ona poklopi
njegovu ruku svojom. Isprepleli su prste i čvrsto ih stegli, ne pomerajući se više.
Izgledalo je kao da su zaspali, iscrpljeni stresom. U neko doba okrenuo je glavu tek
toliko da je Jovana uspela da mu dohvati kraj usana. Poljubili su se, iskosa; nepredviđen
poljubac izgledao im je nov, posebno uzbuđujuć. Počeli su da se maze, dugo, sporo, sa
usredsređenošću različitom od njihove bezglave požude u čije su se središte odmah
bacali. Tog puta, vodili su ljubav drugačije, sa ozbiljnošću, sa tragovima nedavnog bola, i
pojačanom željom da jedno drugom pruže vrhunsko zadovoljstvo. Završili su nagi,
isprepletanih nogu, sa njenom glavom na njegovim grudima. Ali, trpki ukus ostao je
nezatrpan, nepobeden, u oboma.

Crowarez
138
 Bosnaunited

49

... Као da је prva ozbiljna svađa povukla nit koja je počela da se nezaustavljivo
para; svaka naredna bila je sve burnija. Kada se jednom izgovore ružne reči, provali se
brana. Posle prve uvrede, lakše klizne druga. Kod treće već I ne trepneš. Dok sam se
okrenula, shvatila sam da više nemam kontrole nad tim šta sam bila u stanju da mu
izgovorim. Urušilo se moje poverenje u Gorana. Mislim da sam već tada bila svesna,
mada sam svom snagom potiskivala istinu, ne želeći da je vidim, licem u lice, zašto je
poverenja nestalo. Mislim da sam već tada shvatala.
Ali, držali smo se podalje od suštine. Kačili smo se, na primer, oko toga što sam
izbegavala da izađemo sa njegovim prijateljima. Dva-tri takva pokušaja neslavno su se
završila. Ja sam, s teškom mukom, uspevala da sa njima razmenim po rečenicu ili dve,
tokom cele večeri. Zamisli mene u društvu nabeđenih gradskih faca, tobožnjih mladih
poslovnjaka i njihovih pratilja, žena, ljubavnica, šta li su im već bile, nisam se udubljivala
(a šta sam ja, pa, bila?). Zamisli mene u društvu tih primitivki; french manikir, isfenirane
kose, iskvarcovan ten. Samo sam se osvrtala da li ima nekog poznatog; umirala sam od
blama. Posle druge neuspešne večere, upriličene u fancy „Que tal”, Goran mi je, na
povratku kući prebacio da moje nervozno paljenje cigarete o cigaretu, grickanje
zanoktica i napadno ćutanje govore više od rečima iskazanog prezira. Odgovorila sam
mu kako sam ljubazna koliko je moguće, u datim okolnostima. Da se ne mogu usiljavati
preko mere, sa nekim čija je svaka druga reč „brate”, „саге” ili „majstore”.
(Nisam mu odgovorila da me, u suštini, razaraju priče koje bi „muški” počeli da
vode, negde na polovini večeri, polušapatom, o raznim mutljavinama u kojima su se
spominjale hiljade maraka, po sistemu dođešmi-dođemti, razmenjivale informacije o
drugima koji dođu, kome i koliko, sve do onih koje su ispovrtali kroz krajeve usana, u
krajnjoj konspiraciji, ko je koga i zašto overio. Videla sam da se Goran, preda mnom,
trudi da bude po strani. Kao, tu je, zatekao se, nonšalantno ih sluša, ali to, zapravo, nema
veze s njim.
Imalo je, nažalost. Bila sam prisutna kada bi obavljao telefonske pozive u kojima
su se spominjali veze na carini, kontingenti, lažni papiri, pozovisenaLazu, sredićetiMika
šeme.
Čula, znala, i pravila se luda.
Jednom, na samom početku našeg novog, slobodnog života, kad sam u nekoliko
navrata videla topke maraka koje je vadio i premeštao iz džepa u koverat ili obrnuto,
pitala sam ga kako može da se frlja tolikim novcem. Odakle mu, ako je tačno ono što mi
je o svom poslu pričao? Rekao je da su u pitanju provizije koje dobija za nameštanje
dilova, da mu se dešava da zaradi, ali i da debelo pukne. Rekla sam, takvi dilovi spadaju u
kriminal. Ako je to istina, ako su Danilova upozorenja bila na mestu, nemaš prava da mi
prećutiš. Da li ja s tobom mogu nastaviti, pod tim uslovima, drugo je pitanje, rekla sam
mu. Budi uverena da suviše volim svoj život, da bih ga izlagao bilo kakvom riziku,
odgovorio mi je. Ponovio je da koristi veze koje ima; to nije poricao. Povežem ljude,
uputim onog kome treba usluga na onog ko pristaje da mu uz podmazivanje očisti
posao. Dalje je njihovo, kapiraš, rekao mi je. Ne pačam se tamo gde se vrte glavni
interesi i obrću milioni. Niti znam ljude tog kalibra, niti bih im se približio, sve i da
mogu, rekao je. Ja sam riba iz plićaka, grizem na sitno. Ovo što nazivaš frljanjem novcem,
za velike dilove je pinuts. Sitniš.

Crowarez
139
 Bosnaunited

Tešile su me dve stvari – prvo, što je sve radio otvoreno, bez želje da mi nešto
zataji; drugo, što nikada, doslovce nikada nisam čula nekakav nervozan, preteći
razgovor, nijednom nisam namirisala opasnost, nijednom, ni na kome mestu, nije nam
se prišljamčio nijedan kajlaš, nijedan lik koji bi izazvao moje podozrenje. Kao da se takvi
poslovi ne mogu raditi u rukavicama, preko lanca posrednika. Znala sam, i nisam htela da
znam. Mislila sam, bila sam potpuno uverena, da ću ga vremenom promeniti. Kada
nestanu razmirice koje se tiču nas dvoje lično, kada se stabilizujemo, i njegov se razvod
ozvaniči, polako ću ga dovesti u red, mislila sam. Nemoj se smejati, molim te. Vidim i
sama koliko naivno to zvuči. Sada vidim. Onda, verovala sam, to jest htela da verujem, u
Goranova opuštena, ležerna objašnjenja, u kojima nisam nalazila ni traga nervoze,
straha ili uspaničenosti, što bi mi signaliziralo da se u nešto zaglibio; pre mi je izgledalo
da se koristi opštom situacijom i da nema svesti o tome kako je to nisko i amoralno.)

Ne možeš očekivati ni da svi budu na tvom nivou, odvratio je. A ja njemu,

pretpostavljam da sa Zorkom nisi imao problema po pitanju nivoa. Rekao je, zajedljivo,
kako je on spreman da proširimo krug. Evo, rekao je, predlažem, po ko zna koji put, da
odemo u posetu kod Danila i Tamare. Tamo ti neće biti dosadno, a ja ću se sasvim lepo
snaći. Spreman sam da se izvinim, ruku ću mu poljubiti k'o Don Korleoneu, ako je to
potrebno da me prihvati. Međutim, on neće. Je l' tako? Onda sam zaćutala. Onda smo se
pomirili. Burno. Čim smo prešli prag, ne paleći svetlo, kao da vršimo neki obred
izvrnutog pročišćenja, potucali smo se, uz zid, raspomamljeno. Baš potucali. Žešće nego
obično, kao dva stranca obuzeta istovremenim, neodložnim nagonom.
Stalno se vrtelo isto. Stalno ispočetka. Da, bilo je i lepih dana. Bilo je i mirnih,
veselih, neusiljenih večeri, kad bi, recimo, svraćali Nemanja i Mirjana. Spremali bismo
klopu, gledali filmove, detaljno pretresali njihove ljubavne peripetije. Dva puta smo
otišli i do njegovog pajtosa, nekog otkačenog Stiva, da mi uradi natalnu kartu. Svideo mi
se taj otkačeni tip. Bar je bio privatno lud, bez posledica po druge. S njim je Goran bio
drugačiji nego s onim „poslovnjacima”. Razdragan. Opušten. Deset godina mlađi. U tim
trenucima mi se vraćalo ono prvobitno osećanje, ona zaluđenost. Jedva bih čekala da
odemo u stan, da vodimo ljubav. Ostajala sam da prespavam. Ujutru bismo pili kafu,
rastajali se uz poljubac. Pravi ljubavni par. Normalan.
Onda bi mi on saopštio kako mora da popodne izvede Nikolu u šetnju. Pa mi se
ne bi javio do deset uveče. Pa bih ja ponovo padala u jarost i vređala njegovu ženu.
Vikala bih da se gore osećam nego kad smo se krili. Pa bi se on pravdao. Dolazio po
mene u Topolsku, govorio, žao mi je, nisam hteo, volim te, Jovana, ne mogu bez tebe, i
slično. Ja bih se navlaš spremila i odlazili bismo u njegov stan. Ponašala sam se
sumanuto, kao da mi je neko odstranio deo mozga namenjen logičnom mišljenju.
Usred tog haosa, kao bomba je pala vest da si zatrudnela.

Crowarez
140
 Bosnaunited

50

Početkom jeseni devedeset pete, na tribini Centra za antiratne inicijative, Danilo

je šarao očima po publici, tražeći nekog. Uvek ista lica, na istim mestima, pomislio je
rezignirano. Sve do tančina predvidivo. Srbija je godinama stajala nepomirljivo
utaborena; niti je nekog iz većeg, režimu odanog, niti iz znatno manjeg, opozicionog, bilo
moguće prevući na drugu stranu.
Kad mu je vreme dopuštalo, Danilo je u Centar dolazio zbog svojih uverenja. Te
večeri, zbog Tamare.
Navlaš su ih upoznali, u gužvi, na proslavi GSS-a, gde se Danilo slučajno obreo.
Srđan je navalio na njega da mu pravi društvo, Danilo je bio slobodan, pa je pristao.
Srđan se, nakon kraćeg vremena, izgubio. Trebalo je da im donese po piće, ali se, očito, s
nekim zadržao. Danilo je krenuo da ga potraži. Lagano se probijao ka drugoj sali kad ga
je spopleo poznanik iz kraja.
– Ooo, kako si? Kako ti se čini? – upita ga, uz srdačan, širok osmeh.
Danilo je pokušao da ljubazno-odlučno prekrati razgovor, ali domaćinski
raspoložen Voja (verovatno i zagrejan kojom čašicom više) nije imao nameru da tek
tako propusti priliku da se išćaska s njim. Nesvestan da u mladom Rakiću (kako ga je
uporno zvao, naglašavajući time poznanstvo sa starim Rakićem, što je, po njemu,
predstavljalo solidan osnov umišljene, nepostojeće prisnosti s Danilom) izaziva otpor
svojim nastupom, iritantnom mešavinom neutemeljeno srdačnog ophodenja i izlišne
snishodljivosti, Voja je nastavio priču o organizacionim problemima s kojima se morao
izboriti da bi sve proteklo kako priliči.
– ...i Tamara, znaš je... – govorio je, dok je Danilo gledao kako da umakne.
– Ne – odgovori rasejano.
– Ne?! E, sad ću te upoznati. Moraš da vidiš našu pčelicu.
Danilo nije bio ni najmanje raspoložen za kurtoazno upoznavanje s bilo kim,
ponajmanje s Vojinom pčelicom.
– Vidi, upoznaćeš me drugi put. Moram pod hitno da nađem Srkija.
– Pusti Srđana, neće pobeći. Samo minut – navaljivao je ovaj.
Poveo ga je do grupe ljudi. Lako je lupnuo po ramenu jednu devojku:
– Nek mi oproste gospoda, ali moram te ukrasti na čas – reče joj.
Okrenula se.
Tada se desilo. Njemu, koji se šegačio sa sličnim frazama, držeći ih za priproste
opise iz herc-romana, dogodila se zaljubljenost na prvi pogled. Nije ga oborila s nogu
njena raskošna lepota. Daleko od toga da je bio imun na nju. Posebno žensku. Ali, nije to
bilo u pitanju. Ovog puta, ne. Desilo se nešto neobjašnjivo – on ju je prepoznao. Lice ove
devojke stajalo je u njemu, kao negativ na nerazvijenom filmu, sa samo jednim
usnimljenim kadrom, pohranjenim duboko u njegovoj podsvesti. Znao je šta je na
snimku (ta, on ga je načinio), ali ga je odložio, čekao pravi trenutak da mu se vrati, da
vidi je li uspeo, iako je bio uveren da jeste.
Izrada fotografija mu je dugo bila omiljeni hobi; mračna komora s crvenom
lampom, tišina, odsečenost od sveg spoljašnjeg, i uvek isti osećaj uzbuđenja i iščekivanja
kada konture počnu da se naziru, da se uobličavaju, dok on lagano povlači hartiju po

Crowarez
141
 Bosnaunited

posudi s tečnošću; na beloj površini, ех nihilo, iznikli bi obrisi koji bi se brzo izoštrili.
Trebalo je uloviti pravi trenutak i pincetom, ni prerano, ni prekasno (u suprotnom, slika
bi ostala bledunjava, ili bi kontrasti bili prejaki), naglo izvaditi mokru hartiju. Ceo proces
Danilo je sada izveo za manje od sekunde. Još vlažna, fotografija je stajala pred njim. Nije
se prevario; bila je remek-delo. Slika koja ti vrati sve doživljeno iz časa kad je aparat
škljocnuo, posle dugog merkanja i traženja pravog ugla da bi se zabeležilo i ono
neuhvatljivo. Bila je to fotografija na kojoj su ostale emocije.
Voja je nešto blebetao, predstavljajući joj Danila koji se ukipio, zgromljen.
Imala je crnu, sjajnu, ravnu kosu, poput Japanke, rupice na obrazima, izražena,
poluosmehnuta usta, i najduže, izvijene trepavice koje je ikada video. Uskočila je u njega,
prošavši kroz naslage Danilovog iskustva, predašnjih zanosa ženama, razočarenja što je
svakoj nedostajalo nešto, onaj misteriozni začin što jelo dovodi do perfekcije i magije,
lako kao prst kroz rastopljen puter, bez ikakvog otpora materijala koji bi je usporio.
– Drago mi je – rekla je, već udobno smeštena na mestu u Danilovom srcu,
čuvanom za nju. – Tamara – predstavila se, pružajući mu ruku.
Uska šaka, suv dlan, stisak baš kao što treba da bude.
– Drago mi je. Danilo – uzvratio je.
U istom času neko ju je u prolazu malo gurnuo; piće joj se prosulo po bluzi.
– Uuups – reče ona, nesvesno dodajući svoju čašu Danilu. Brzo je otresla tkaninu,
pa zahvatila mokri, slepljeni deo, baš na grudima, tamo gde se završavao diskretni
dekolte, i dva-tri puta ga prstima odigla. Iz ugla gde se zatekao, pokreti koje je pravila,
blago se nagnuvši napred, otkrivali su mu oblinu uzdignutih dojki i krajičak belog
čipkastog rublja. Reagovao je na to s uzbuđenjem kakvo je osetio kad je prvi put
dodirnuo žensku put.
– Izvinite me, moram ovo da sredim – rekla je zabacivši kosu unazad i umakla ka
toaletu.
Čekao je da se vrati. Nakon izvesnog vremena ugledao ju je, u drugom uglu,
okruženu obožavateljima (kako ih je istog časa zajedljivo nazvao). Uhvatio je sebe u
nemogućoj situaciji; sustezao se da joj priđe. Čekajući da vetar dune u jedra povoljne
prilike, lovio je, tu i tamo, njen lik. U jednom trenutku ponovo su se našli blizu. Dobacila
mu je osmeh, nešto kao izvini-za-neprijatnost-od-malopre, sigurno ga proturivši između
mnoštva glava u pokretu, i pogodila pravo u metu. Zakoračio je k njoj istovremeno kad
se na Tamaru ustremio dežmekasti, ćelavi čilager. Pritrčao joj je sa okretnošću obrnuto
proporcionalnom njegovoj težini:
– Dušo, molim te, molim te, neizostavno moraš čuli Bobu – govorio je ushićeno. –
Prevazišao je samog sebe.
Danilo ga je namah omrznuo; kapljice pljuvačke koje su mu izletale dok je vrskao,
njegovu oznojenu ćelu, ruku kojom je obuhvatio Tamarinu nadlakticu, odvlačeći je u
gužvu.
Tamara je nestala iz njegovog vidokruga. Naišao je Srđan. Danilo ga je rasejano
slušao, detaljno prečešljavajući salu. Da je neko nije zaklonio? Izvijao je vrat levo-desno.
Ne, nema je. Vratio se na pređašnje mesto. Ni tamo. Nemoguće.
– Što si se uzvrpoljio? – upita ga Srđan. – Tražiš nekog?
– Ma, malo pre sam... – poče Danilo. – Znaš li Tamaru? – upita ga, iznebuha.
– Koju Tamaru?
– Nema veze – reče Danilo. Čim može da pita koju, onda je ne zna, zaključio je.

Crowarez
142
 Bosnaunited

Dva dana je čekao, proveravajući sebe.

Trećeg, izjutra, otišao je do „Skvera”, s namerom da uhvati Voju na prvoj kafi. Za
ciglo deset minuta je uspeo da od njega, silno zaradovanog što mu se Danilo pridružio,
kroz nehajni razgovor izvuče neophodni, njemu najvažniji podatak. Nije bila udata.
Mogao je da odahne. Voja mu je istrtljao i o večerašnjoj tribini u Centru.
– Povukla se poslednjih meseci... majka joj je bolesna i ima previše obaveza. Čudo
jedno šta ta mala može da povuče i šta sve stiže da odradi.
Mladi Rakić skrenu temu. Ubrzo je pogledao na sat, lupnuo se po čelu, sastanak u
deset, moram da krenem, a Voja, predusretljivo, samo ti trči, vidimo se opet, svrati
ponekad ovako, da s matorcem popiješ kafu, važi, vidimo se.
Presekao se kad ju je ugledao. Mora da je ušla dok je pomagao gospođi do sebe
da se smesti. Sedela je u prvom redu. Poluokrenuta, nešto je govorila svome susedu.
Hitrim pokretom otkopčala je šnalu koja joj je držala pokupljenu kosu i rastresla je.
Danilo je zurio u njen potiljak, kao da se tu nalazi sami centar vasione. Negde na polovini
trajanja tribine, začuo je njen dubok i siguran glas:
– Ne smemo da stojimo po strani. Ćutanje je saučestvovanje. Ja ne mogu da ćutke
pređem preko ovog masakra koji se odigrao u Srebrenici, a za koji je, na nesreću,
odgovorna vojska Republike Srpske.
– Sram te bilo – povika čovek iz Danilovog reda. Imao je oko šezdeset godina.
Ustao je i zavitlao pesnicom po vazduhu. – Sve da vas je sramota. Došao sam da čujem
dokle može da ide izdajnički soj. Lažete, blatite srpsko ime i izmišljate nekakav masakr...
– Gospodine – pokušao je da ga prekine voditelj tribine. – Gospodine, molim vas,
nikome ne bi palo na pamet da laže o tako poražavajućim i strašnim stvarima. Broj
ubijenih koji je objavljen u izveštaju...
– Kakav broj – vikao je ovaj. – To su izmišljotine! Što, malo, ne govorite o
Jasenovcu, а?! O sedamsto hiljada poubijanih Srba. Je l' trebalo da nas i u ovom ratu
istrebe bez odbrane?
Tamara se okrenula:
– Porodica moje majke je nastradala u Jasenovcu. – Uložila je silan napor da
potisne emocije. – Skoro cela. Ali, nemam nameru da to koristim kao argument. Kao
dokaz ili uveravanje da govorim imajući na umu najbolje srpske interese. Neću da mi
mrtvi budu tapija za moje rodoljublje. Niti da me štite od kvalifikacije da sam izdajnik.
– Nego šta si – uzviknu čovek.
U sali je nastala opšta graja.
– Nad Srbima u NDH izvršen je genocid u striktnom značenju tog pojma – reče
Danilo glasno. Zvučao je autoritativno; buka se naglo stišala, a stariji čovek koji je
zaustio nešto da kaže, spusti se na stolicu. Tamara se upitno zagledala u Danila. Za jedan
kratki trenutak srce mu je zakucalo apsurdno ludim ritmom. Uspeo je da se smiri:
– Nažalost, dozvolili smo da to ne postane opštepriznata činjenica. U Titovoj
Jugoslaviji o tome se govorilo samo u ponekim kućama, tajno. Konspirativno. Jasenovac
je postao deo srpske usmene tradicije. Propustili smo da uradimo ono što su,
mukotrpno i uporno, činili Jevreji da bi prikupili svako pojedinačno ime i prezime
nastradalih u holokaustu. Crno na belo. I, nemojmo se zavaravati, Jevrejima to nije bilo
lako. Iz ove perspektive, pedeset godina od završetka Drugog svetskog rata, zaboravlja
se golgota kroz koju su prošli u dokazivanju evidentne istorijske istine o najvećem
sistematskom masakru civila zbog etničke pripadnosti, u celokupnoj ljudskoj povesti. Da

Crowarez
143
 Bosnaunited

nije bilo njihove istrajnosti, činjenice bi bile falsifikovane. Minimizirane. Poznato je

kakva je konstelacija snaga nastala odmah po završetku rata. I da su Amerikanci tiho
amnestirali nacističke fabrikante i nacističke zločince nižeg ranga. Jevreji su čekali
dvadeset godina da bi na suđenju Ajhmanu holokaust, kao definisan pojam, bio doveden
pred lice pravde.
– Dobar ste primer uzeli – doviknu mu čovek koji je inicirao raspravu. – Paralela
između Jevreja i Srba je očigledna. S tim što nećete ovde da kažete, kao da se stidite tog
svetlog primera, nećete da iznesete opštepoznatu činjenicu da su Srbi tokom rata svoje
Jevreje štitili i skrivali...
– Gospodine – okrenu se Danilo k njemu, podigavši malo glas – takva
opštepoznata mesta su nas dovde i dovela. Opšte je poznato da su Srbi štitili i skrivali
Jevreje? Izvinite, gde ste pronašli taj podatak? U kome istorijskom delu, u kojoj to
studiji? Za vašu informaciju, tokom četrdeset prve i druge godine ubijeno je četrnaest
hiljada i petstotina Jevreja na teritoriji Srbije. Od ukupno šesnaeset hiljada, koliko ih je
bilo. Znači, devedeset posto.
– To je gola laž!
– To je gola istina. Možete već sutra prošetati do istorijskog muzeja grada.
Pozabavite se stvarnim ispitivanjem, a ne opštepoznatim kafanskim nagvaždanjima.
Saznaćete da je Beograd bio proglašen prvim „judenfrei” gradom u Evropi. Postojali su
autobusi-dušegupke, preteče gasnih komora, u koje su ih noću nabijali i kolektivno
trovali. Na Starom sajmištu je bilo pravo stratište. Nemamo prava, ljudskog, moralnog
da prećutkujemo i ignorišemo povesnu istinu. Potvrđenu konkretnim brojkama.
Pre nego što je njegov oponent uspeo da nešto dobaci, Danilo je autoritativno
nastavio:
– Ali, da se vratim na Jasenovac. Srbi su bili najodaniji Titovoj ideji. Srpski
komunistički kadar najposlušniji. Srpska vrhuška, ali i narod, poslušno su usvojili lažnu
floskulu o ustaško-četničkim zločinima, kojom su oni dovedeni u istu ravan. Istorijsku
šansu da se o genocidu nad našim narodom progovori jezikom činjenica, propustila je
prethodna generacija. A onda, u vreme kada se, tokom 1989. godine, ruše svi
komunistički režimi u Evropi, kada Evropa prolazi kroz najveću političku promenu, kroz
svojevrsnu reprizu revolucionarne 1848, u vreme kada se, po domino-efektu, posle
berlinskog zida, komunizma oslobađaju Mađarska, Poljska, Bugarska, da ne nabrajam,
na čelo Srbije dolazi Slobodan Milošević, jedan apsolutni anahronizam smušenog
mentalnog sklopa koji nam nudi shizofrenu kombinaciju ostvarenja takozvane velike
Srbije i, istovremeno, a sasvim kontradiktorno, deklarativno zastupa kontinuitet Titove
socijalističke Jugoslavije, dakle, koncepciju u kojoj ne postoje politički jasno definisani
nacionalni i državni interesi. Naravno da takav čovek nije mogao doprineti istorijskoj
katarzi u vezi s Jasenovcem. Umesto toga, on je vešto izmanipulisao i do kraja, bojim se,
nepovratno iskompromitovao činjenicu genocida koji su izvršile ustaše. Ono
prekopavanje grobnica i jama s početka devedesetih služilo je, na nesreću, samo kao
alibi za rat, veštim proturanjem teze da treba preduprediti novo istrebljenje Srba. Na taj
način, mi smo, od strane Miloševića, upotrebljeni kao sredstvo za ostvarenje njegovih
konfuznih, protivrečnih i neodrživih ciljeva. Taj čovek je na najbesramniji način
kanalisao naše kolektivno osećanje krivice prema jasenovačkim žrtvama, pri čemu je
ono, probuđeno i vraćeno iz plitkog, još svežeg zaborava, proizvelo snažan efekat koji
ostaje van sfere i moći logičkih prigovora. Tu je čvorišna tačka u srpskoj istoriji. Od
jednog naroda koji je pokazao besprimerno herojstvo, ali i čojstvo u Prvom svetskom
ratu, došli smo do pozicije ratnog zločina koji je izvršen u naše ime. Sada treba da se

Crowarez
144
 Bosnaunited

suočavamo s posledicama te politike. S tim da su srpske snage u jednom mestu, u roku

od nekoliko dana, izvršile sistematski masakr nad hiljadama civila. To se zove genocid. I
tu je tačka. Pokušaj zataškavanja, kao da je to moguće, kao da je svet lud, slep i gluv,
pokušaj njegovog minimalizovanja i pravdanje istog pozivanjem na prethodni, izvršen
pre pedeset godina, pokušaj da se uspostavi svojevrstan reciprocitet smrti, apsolutno je
nedopustiv, bolestan i morbidan.
Čovek poskoči:
– Ko vas plaća da širite monstruozne priče koje o Srbima izmišlja Zapad?
Miloševića pljuješ – razjareno se obratio Danilu. – Zato što štiti i pomaže našu nejač koju
bi balije i ustaše poklali? To biste hteli? Da ponovo dopustimo da nas tamane? То?! Sve
vas treba pohapsiti! Postreljati! Pu, bagro nijedna – otpljunu suvo. Oborivši stolicu,
izleteo je iz sale.
Uskoro, tribina se završila. Kroz nastali metež pri izlasku, Danilo je pomno pratio
šta Tamara radi. Vrebao je trenutak kada će ostati sama. Video je kako se pozdravlja s
nekom ženom i u skoku se stvorio kraj nje.
– Voleo bih da vas izvedem na piće. Ako imate volje, posle ovog neprijatnog
istupa.
Podigla je glavu, i prisno mu odgovorila, dok je jednom rukom tražila nešto u
dubini svog ranca.
– Navikla sam, već. Na istupe, mislim. Raznorazne. I nemoj mi persirati. Deluje mi
onda kao da sam matora.
On se užurba.
– Taman posla. Izvini, možda se ne sećaš... upoznali smo se...
– Pre tri dana.
Danilo okrilati od sreće.
– Mislio sam da si zaboravila.
– Zbog incidenta s bluzom? Ne, htela sam da te nađem, posle, bio si otišao.
Htela sam da te nađem. I ja tebe, želi da joj odgovori. I ja tebe. Ali, neki hrapavi
komadići piljevine napunili su mu grlo; ćuti, gleda je, misli kako su svi uvodi među njima
nepotrebni, nepotrebna je ova lagana sustegnutost, i izlasci koji će uslediti i
upoznavanje, misli kako sve to mogu komotno preskočiti, misli kako je najbolje da joj
kaže, mi se oduvek znamo, venčaćemo se, imaćemo decu, živećemo jako, jako srećni,
pođi sa mnom. Sada. Želim da te zagrlim, ljubim, raspuknuću se od želje da te osetim
pod prstima.
Tamara je i dalje uporno tragala za nečim. Spustila je torbu i počela da vadi
stvari; odlagala je na stolicu notes, hemijsku, novčanik, pakovanje papirnih maramica,
privezak s ključevima, debelu fasciklu; gomila se uvećavala. Danilo je bio fasciniran
činjenicom šta sve može stati u jedan naoko osrednji, crni, kožni ranac. Bio je fasciniran
svakim predmetom koji je doticala.
– Imamo i zajedničke... ne baš prijatelje, ali poznanike, to da – govorila je, usput,
zagnjurena u unutrašnjost volšebne tašne.
– Kao, na primer, Voju.
– Aha – nasmejala se vragolasto, s porukom da zna u tančine, šta on misli o Voji, i
da ona misli isto, i da su tako sklopili mali savez, i da je mogao, Danilo bi prleteo od
Birčaninove na Vračar da poljubi onog gnjavatora u oba obraza, da ga glasno cmokne,

Crowarez
145
 Bosnaunited

kao pijano-blaženi svat, da ga zagrli, hvala ti, matori, hvala ti, nemaš pojma koliko si mi
učinio.
– Evo je – reče , pronašavši zaturenu šnalu. Pridržala ju je zubima dok je kupila
kosu i onda je vešto prikačila.
Blenuo je u nju. Delovala mu je smireno, nesvesna onog što u njemu izaziva. U
istom času, međutim, Tamara je pokušavala da se održi na nogama; prišao joj je Danilo
Rakić. Trebalo joj je vremena da se pribere. Preturala je po rancu ne bi li izdejstvovala
malo odlaganje. Napokon spremna da se suoči s njegovim znatiželjnim pogledom,
osvrnula se, u nedoumici:
– Čekamo još nekog?
– Ne, ne... – trže se Danilo.
– Pa, hoćemo li – reče Tamara. – Potrebno mi je da provetrim glavu.
Imala je dvadeset osam godina, ispostavilo se, tokom šetnje. Radila je, kao
sociolog, na Institutu za društvena istraživanja. Bila je mudra, topla, odmerena i sigurna
u sve što je govorila. Bila je ljupka i veoma ženstvena. Zračila je optimizmom i snagom;
nekom naročitom vrstom vedre jednostavnosti. Hodala je brzo, po navici, uvek u žurbi,
sa unapred zacrtanim planom za taj dan, sportski obučena, ne trudeći se da garderobom
istakne svoju izrazito lepu gradu. Danilo je, međutim, znao šta se krije ispod svetloplave
„Levi's” košulje s podvrnutim rukavima, ispod besprekorno bele majice i farmerki. On je
već bio s njom. Poznavao svaki prevoj tog tela. Već je ljubio udubljenje na njenom
potiljku (podigla bi kosu, čak i u polusnu, kad bi osetila da se on uvlači u krevet,
prebacila je na stranu sviknutim pokretom, i oslobodila meku uvalu, gde se skupljao
njen miris u koji bi se Danilo zagnjurio). I začuden činjenicom da hodaju uporedo, kao
stranci (kako je moguće da ona ne zna, da se ne seća), trudeći se da se ne ponaša kao
autentični idiot, oči nije mogao odvojiti od nje. Sve vreme jasno je osećao kako mu
nekontrolisano poskakuje igla u duši koja je tanano-precizno beležila Tamarine pokrete,
glas i osmeh kao seizmičke talase, iscrtavajući guste testeraste redove na rolni hartije
koja se beskrajno odmotavala.
Saznao je da su u dvoiposobni stan u kome je živela s majkom njih dve primile
izbeglice – Tamarinog ujaka sa ženom i dve ćerke, koji su pobegli iz Hrvatske, ne uspevši
da ponesu išta vredno, sem malo novca, dokumenata, garderobe i jednu kutiju s
porodičnim fotografijama. Bili su, praktično, bez sredstava za život. Odmah su podneli
molbu za iseljeničku vizu u Kanadu. Leto je prohujalo, odgovora iz ambasade nije bilo,
pa je Tamara potegla veze da svoje dve sestre upiše u gimnaziju. U prostoru pretesnom
za šest duša valjalo je organizovati spavanje, obroke, tuširanje na smenu, kupovine i
negu Tamarine majke koja se teško kretala posle moždanog udara koji je doživela.
Tamara je uspela da u kući uspostavi najbolji raspored dužnosti i obaveza, prema
mogućnostima svakog člana porodice. Uspevala je, čak, da u kutku sobe, na kompjuteru,
do u pozne sate, radi na svojoj tezi za doktorat. Završavala ga je pod dodatnom tenzijom;
pretio joj je otkaz na poslu. Svim silama, novopostavljeni direktor Instituta se trudio da
pronade pravno pokriće ne bi li je, zbog njenog otvorenog opozicionog delovanja,
izbacio s radnog mesta. Dobro se pazila da mu ne da povoda. Njena plata i majčina
penzija bile su jedini izvori prihoda; jedva su uspevali da se prehrane.
Opet, nije delovala kao očajnik, zarobljen u nemoguće okolnosti. Bila je tip osobe
koja se hvata u koštac sa životom, dan po dan, preduzimljivo, srčano, bez jadikovki.
Danilu je o tome govorila mirno, iz čiste ljubaznosti pred njegovom radoznalošću (hteo
je da sazna odmah i sve, ono što je predstavljalo okvir oko njene suštine koja mu je bila

Crowarez
146
 Bosnaunited

neskrivena), čak s nekom vrstom dosade, kao da treba da prepriča suvoparnu lekciju.
– Valjda Bog zna koliko može nekome da natovari na pleća – rekla je i prešla na
drugu temu. Površnom slušaocu bi njen poluosmeh, koji se krio u uglovima punih usana,
dodatno oduzeo nešto od težine izrečenog. Danilu ništa nije promicalo. Osim vremena.
Promaklo mu je neprimetno. Prebrzo.
Iznenadio se kad je ona pogledala na sat i rekla:
– U, pola dvanaest je.
– Nemoguće. Zar već?
– Već. Moram da se vratim kući. Dugo sam odsustvovala danas.
Igla je odskočila, naglo, nekontrolisano, ispisujući preteći oštar vrh.
– Mogu li da te pozovem? – upitao je, direktno.
– Možeš – uzvratila mu je na isti način. – Da ti zapišem broj.
Krenula je da skida ranac prebačen preko jednog ramena.
– Nema potrebe. Zapamtiću.
Izrecitovala je sedam cifara.
– To je na poslu. Tamo sam svakog dana do četiri, nekada i duže.
– A kućni?
– I njega ćeš zapamtiti?
– Samo napred.
Drugi, šestocifren broj izgovorila je još brže.
Danilu se činilo da je srećnik koji se domogao najčuvanije šifre.
Pomislio je da treba da prođe deset ili dvanaest sati izlišnog mučenja pre nego
što će opet čuti njen glas.

Crowarez
147
 Bosnaunited

51

Žurke organizovane raznoraznim povodima, ili bez njih, bile su Danilova i

Jovanina specijalnost. Nasledivši talenat svojih roditelja (neverovatna komunikativnost i
sposobnost prilagodavanja društvu jeste specifična vrsta talenta), njih dvoje su davali
ton neponovljivoj atmosferi koja se, na okupljanjima u njihovoj kući, uvek stvarala. Ima
slavlja koja ostaju u sećanju. Podesi se da se kombinacija pozvanih ljudi, muzika koja se
te noći pušta, specifični treptaji pozitivne energije sliju u jedinstven, izuzetan doživljaj.
Kod Jovane i Danila, takav štimung stvarao se bez izuzetka. Nenadmašni domaćini, lišeni
bojazni da li će žurka dobro uspeti, sa opuštenim osmehom na licu, kružili bi kroz
gomilu okupljenog sveta, odišući raspoloženjem koje bi zahvatalo sve prisutne.
Kruna svih proslava bila je Nova godina.
Od detinjstva naviknuti na magiju kićenja jelke, ukrašavanja kuće, tajnog
pakovanja poklona koji bi do predaje ostajali iznenađenje za primaoca, na bezbroj
malih, toplih porodičnih rituala, Danilo i Jovana su dočecima davali svečan, izuzetan ton.
Okupljalo se manje ljudi nego obično. Sve je bilo kamernije i otmenije; raskošna jelka sa
zlatnim i crvenim ukrasima, treptaji bezbroj plutajućih svećica u posudama s vodom,
koje su pucketale u svim uglovima soba, brižljivo postavljen sto i njih dvoje u svom
najboljem izdanju. Oni koji su imali prilike da iskuse čuvene dočeke kod Danila i Jovane,
osećali su se istinski povlašćenim. Dobiti novogodišnji poziv od njih, bilo je, u neku ruku,
pitanje prestiža.
Tamara je hiljadu devetso devedest šestu. godinu dočekala s Danilom.
Od njihovog upoznavanja, do tada, proteklo je četiri meseca.
U prva dva među njima se ništa nije desilo, osim što se ona beznadežno zaljubila,
a on izgubio svoj zdravorazumski kompas, pa je odvažno hodao u potpuno pogrešnom
smeru; zapravo, bio je toliko pogubljen da više nije umeo ni da sabere dva i dva.
Uprkos njegovom očekivanju da će se sve odvijati munjevitom brzinom, Tamara
mu je izmicala, klizila mu kroz prste. Nije glumatala zauzetu, samosvesnu mladu ženu
koja od obaveza ne stiže da digne glavu, niti se koketno prenemagala, već ga je diskretno
i uporno, sa sebi svojstvenom ozbiljnošću i odlučnošću, držala na utvrđenom odstojanju.
Prijateljskom. Malim, skoro neprimetnim gestovima govorila mu je stani, ne kvari ovo
što imamo, ovako je dobro, ne navaljuj, izgubićeš me, povući ću se, otići. Našao se pred
zagonetkom, utoliko većom što je bio uveren (kao u svoje postojanje) da mu ona
pripada. Po zakonima ljudskim, vasionskim, ljubavnim, sudbinskim, zvezdanim, kakvim
god. Zašto je, onda, među njima zapinjalo? Zašto ga nije htela?
Nije mu bila uzdrmana sujeta. Mogao ju je osvojiti. Nije sumnjao u to. Da vulkan u
sebi nije držao pod strogom kontrolom, iz njega bi se izlila takva bujica lave, da bi je
zatrpala, pre nego što bi stigla da shvati šta joj se dešava (razmišljao je o tome realno i
kritički, bez samosvojne oholosti i muške umišljenosti o sopstvenoj neodoljivosti.) Stvar
je bila u tome da nije to želeo. Nije hteo da je osvoji. Da je pridobije uz pomoć čuda koje
je njegova mašta mogla da proizvede u nesavladivim količinima. Da je zaseni. Sve to mu
je delovalo nedostojno glupo za Tamaru. Hteo je da među njima bude drugačije. Bez
zavođenja. Želeo je da i ona njega prepozna. Da ga zavoli iz čiste slobode. Nezamućene
opsenama bilo koje vrste. (Kad bi pokušao da tačno definiše šta, zapravo, od nje želi,
misli su mu postajale haotične i raskašene. Bez dobrog temelja. Bez solidnog oslonca.
Zato za njih nije nalazio reči. Ceo je bio u emociji, koja mu je bila jasna i samoizvesna, ali

Crowarez
148
 Bosnaunited

neprepričljiva. Mora da se isto dešava vernicima, razmišljao je. Mora da je njima sasvim
jasno u šta veruju i zašto, uprkos logičnim pitanjima na koja nemaju odgovor.)
U međuvremenu, razum se, nepredviđeno, pomutio upravo njemu.
Zahvaljujući otvorenosti s kojom je odgovarala na njegova pitanja, pred Danilom
je iskrsavala čitava galerija likova iz Tamarine prošlosti. Od susreta do susreta s njom,
premetao je po glavi osobe koje bi pomenula, imena bez lica kojima bi on davao lik,
njene drugarice, profesore, kolege, njene bivše mladiće. Žalio je, s onom vrstom glupog,
uzaludnog žaljenja kojim ništa ne možemo popraviti (utoliko više nas razdire), što
Tamaru nije sreo odavno, što je nije zgrabio samo za sebe. Kako je mogao da je zgrabi?
Tamara je završavala osnovnu školu dok je on već bio na drugoj godini arhitekture;
služio je vojsku kad je ona tek upisala studije. Čak i da ju je upoznao, tada, da li bi
obratio pažnju na klinku od dvadeset godina? Verovatno ne, priznavao je sebi. Nikada
nije osetio želju da bude sa znatno mlađom devojkom koju bi oblikovao prema sebi.
Naklonost i interesovanje mogle su u njemu probuditi samo zrele, izgrađene ličnosti.
Žena s kojom je imao ozbiljnu vezu, pre Tamare, bila je tri godine starija od njega.
Zbog glupe vremenske disharmonije, Tamara je volela druge. Pripadala drugima.
S njima se smejala, izmenjivala nežnosti, šaputala na telefonu. Ljubila ih. Ljubila i sve
ostalo... Uuuhhh!!! (Nije dopuštao mašti da se dalje raspaljuje). Kada bi došao do te
tačke, povlačio se, posramljen pred samim sobom. Dovoljno priseban, shvatao bi koliko
je duboko zabrazdio, zatresao bi glavom kao da se brani od roja nasrtljivih osa. Ali,
ljubomora je već pustila koren. Morao je uložiti ogroman napor da je prevlada.
Prvi ubod doživeo je kad je ponudio Tamari pomoć da sredi svoj auto. Kola su joj
se pokvarila, a ona nije imala novca za popravku.
– Popraviće ti ih moj majstor, znam ga godinama.
– Auto je kap u moru. Ne smem da se navikavam da mi neko sa strane rešava
probleme.
– Ne zanimaju me neki sa strane – rekao je. – Želim da ti pomognem. Ja,
konkretno.
– Pa i ti. Ljubazno je što si se ponudio, ali ne mogu dozvoliti sebi da očekujem
pomoć. Bilo čiju.
Nije ga, dakle, odvajala od mnogih koji su oko nje obigravali. Srce mu se steglo od
te pomisli. Šta ako je ona već zaljubljena u nekog? Šta ako sa strepnjom kakva njega
razjeda, ona čeka da joj taj drugi priđe? Šta radi onih večeri kad nije s njim? Rekla mu je
da završava rad na svojoj tezi. Zar je nemoguće da je pozove neki potencijalni suparnik,
da ona ostavi pisanje i izađe?
Tešio se da se u uhođenje ne računa ako se samo proveze pored njene zgrade i
pogleda ka drugom spratu. Čudno, ali momentalno bi se smirio ako bi svetla u svim
sobama ka ulici bila upaljena. Rešio je da mu to bude odlučujući znak da Tamara jeste
kod kuće. Pomagalo mu je da prebrodi noć bez ljubomornih misli, pa je uprkos
očiglednoj apsurdnosti takvog zaključivanja odlučio da jednom u životu sebi dopusti
luksuz i svesno bude ljubavno glup.
Sluđen, zaslepljen retroaktivnom ljubomorom na njenu prošlost u kojoj nije imao
učešća, s poremećenom percepcijom odnosa, Danilo nije video ono što je naprosto bolo
oči: Tamara je njegovu naklonost doživela kao ogromnu opasnost. Odgovorna prema
drugima koji su od nje zavisili, više nego prema samoj sebi, nije htela da dodatno
komplikuje svoj život. Ni po cenu ludog zanosa. Ulog je bio prevelik.
Danila je poredila s radioaktivnim elementom koji može biti lekovit u malim

Crowarez
149
 Bosnaunited

dozama. U velikim, bez zaštite, na golo, otvoreno srce, njegovo dejstvo je neminovno
pogubno; ubija svojim suviškom. Tamara je znala za mnoge koje su u vezi sa Danilom
poptuno sagorele. Bez njegove krivice. Prosto, bile su preterano ozračene njime. I ona bi,
bez sumnje, doživela isto.
Danilo je apsorbovao sve oko sebe. Nije se hranio tuđom energijom, već ju je
nehotice potirao svojom. Jednim potezom upijao je ljude u svoj sjaj, nesvestan koliko je
njihov energetski potencijal manji od njegovog. Da bi se on pratio, osoba kraj njega
morala bi da se udvostruči. Da se potroši preko svojih mogućnosti, a da Danilo to i ne
primeti. Pitanje je da li bi ikad mogla da se oporavi ako bi je ostavio. Kad bi je ostavio,
brzo bi ispravljala sebe. Kad; ne – ako. Neminovnost tog kad, ulivala joj je srčanost da
ničim ne ohrabri njegovo udvaranje, uverena da će se on, posle izvesnog vremena,
povući.
Nije imao nameru da se povuče. I pored osećanja krivice što krade njene
dragocene sate, nije uspevao da se kontroliše; do tri popodne, obećavao je sebi da je
neće okrenuti, potajno gajeći nadu da će Tamara to sama učiniti, pa se revnosno javljao
na telefon, ignorišući Frenkijevo značajno kašljucanje i komentare:
– Kume, sjeban si načisto. K'o tetreb u vreme parenja.
Okumili su se u proleće te godine kada se Frenki oženio. Vida je već bila trudna,
što je Frenkiju davalo osećaj nadmoći oženjenog, sređenog, porodičnog čoveka.
– Džabe se mučiš, čoveče, ionako ćeš to uraditi, pa bolje što pre... Okreni je, šta
sad tu... – govorio mu je pokroviteljskim tonom. – Nećeš da se odaš, šta li?
Danilo je s gorkim podsmehom priznavao sebi kako su se uloge obrnule; njemu je
smetala nasrtljivost devojaka i njihovo insistiranje da stalno budu zajedno. Sada je on
delovao kao dokon čovek, bez obaveza i osećaja za red, koji nema druge preokupacije
nego da je progoni.
– Šta je, Doktore – pitao ga je Frenki posle nekog vremena, živo začuđen što
nema pomaka. Danilo mu se, čak, nije ni poveravao. Ipak, dovoljno ga je poznavao da
shvati da neprimenjivanje bilo koje taktike zavođenja ne predstavlja Danilov kapric, ni
igru ko-će-kome-prvi-prići. Nešto drugo je bilo u pitanju. Frenki je pokušavao da stvar
malo pogura. – Još se krčkaš, a – gromoglasno se smejao. – Lepo kaže naš narod, i nad
popom ima pop, je l' tako?
– Verovao ili ne, meni je drago da postoji.
– Aaaa – otegnu Frenki – Znači, zato ti teraš polako, na finjaka, na odstojanju, pa
ad infinitum. Jer ti je baš drago što neku ne možeš da smotaš po svom.
– Ne pada mi na um da nju smotavam.
– E, to ti je pametno.
Danilo lupnu o tastaturu i odgurnu je.
– Jesi ti menjao parametre u ovom projektu? – upita.
– Nisam. Znaš da ne prčkam po tvom kompjuteru.
– Koji mu je đavo? – reče Danilo. Delovao je razdraženo.
– Vidi, kume – uozbiljio se Frenki – saznao sam, juče u „Seansi”, dok sam kenjao
sa onim šatro investitorom...
– Kojim?
– Ma, onim avioni-kamioni Baletom, što nas zivka za zgradu u Sokolskoj...
Nebitno, bre, slušaj... Tip slučajno poznaje Tamarinog bivšeg. Veljko se zove.

Crowarez
150
 Bosnaunited

Danilu zastade knedla u grlu.

– E, pa, otkačila ga je jer je bio sluzoljigavac. Devojka se bori, sam si mi rekao, i
Bale mi je potvrdio, kaže, jebe je život sa svih strana, a na tog tipa je mogla da se osloni
k'o do mojega. Pazi koji je to lik kad i Bale, vrhunaravni hohštapler i prevarant, za njega
kaže da je bio sasvim nedorastao temi. To jest, Tamari. Zato ga je šutnula.
– Kako ste uopšte došli do nje? – upita Danilo mahinalno, dok mu je srce
poskakivalo od radosti. Tamara je ostavila tog, kako god mu bilo ime, koji ga je progonio,
zbog koga se bespotrebno mučio. Samo o Veljku od Tamare nije mogao da izvuče ni reč.
Raskinuli smo, pre pola godine, rekla je zamišljeno, nekih od prvih večeri kad su počeli
da se viđaju. Brzo je promenila temu. Ali, do kraja susreta delovala je pomalo odsutno i
snuždeno, što je Danilu dalo povoda da strepi od njihovog mogućeg pomirenja.
– Jesi ti, bre, pao s Marsa? Pa, glavna beogradska žvaka u poslednje vreme ste
Tamara i ti. Vodate se kao da idete u srednju školu. U stvari, ti nju vodaš, da budem
precizan. Nit pas kosku glođe, nit je drugom daje.
– Kome ne dajem? – usprotivi se Danilo.
– Čuj, kome? Misliš da će joj neko prići dok se ti motaš okolo?
Danilo se zagledao u jednu tačku. Između obrva mu se ocrtala vertikalna bora.
– Ne liči mi na tebe da budeš toliko sujetan – reče Frenki.
Bora na Danilovom čelu se produbila:
– Ne radi se o sujeti. Ni u tragu.
– Ne bih rekao. Stalo ti je, previše, pa se bojiš da ne ispušiš, to je.
Frenki je ukrstio ruke iza glave zabacivši se unazad.
– Pa, šta ako i ispušiš? Šta? Nije smak sveta, jebeš ga.
Danilu je mozak radio punom brzinom. Pogledao je na sat:
– Okupite se, cela ekipa, ti ih sazovi, ali obavezno sve, kod mene, oko osmice.
Nagnuo se preko Frenkija, uzeo ključeve od kola i poleteo napolje.
– Ej, ej! – vikao je za njim Frenki. – Je l' da pozovem širi ili uži krug?
Danilo je u trku silazio niz stepenice, ne odgovarajući mu. Frenki se vrati i poče
da okreće brojeve, odmahujući glavom, sa šeretskim osmehom na usnama.
Vratolomno vozeći osećao je kako se vraća u sopstvenu kožu. Frenkijeva
pogrešna dijagnoza srećom je izazvala pravi efekat. Shvatio je sve u trenutku. Vrteška u
glavi mu se naglo zaustavila, misli su došle na svoje mesto. Koji sam ja moron, govorio je
sebi, dodajući gas da mu ne bi umakla sa Instituta. Nekoliko minuta posle četiri,
parkirao se kod Studentskog parka.
Stigao je baš kad je izlazila:
– Došao sam da te izvedem na ručak. Posle ću te odvesti kući.
– Ne mogu, nažalost. I ne idem pravo kući. Imam gomilu obaveza. Moram da
odnesem Slađani knjige, obećala sam i vukljam ih već dva dana, pa do apoteke, pa u
banku, i još da pokupim neke stvari s hemijskog.
Obično bi se posle ovakve izjave Danilo džentlmenski povukao, kao što bi to
uviđavno učinio u tesnom prolazu između rafova, da bi omogućio nepoznatoj gospođi
prolaz, bez opasnosti da se nepristojno očeše o nju.
– Hvala ti, u svakom slučaju – rekla je Tamara s grčem u stomaku.
Nije želela da ga odbije, nikako. Da je mogla, provodila bi dvadeset četiri sata s

Crowarez
151
 Bosnaunited

njim. Ali, njihov odnos to nije dozvoljavao. Zapali su u pat poziciju, njenom krivicom;
nije ka njemu emitovala onaj ultrazvučni, čulima neuhvatljiv signal koji se registruje u
najdubljem, instinktivnom delu muškog mozga, da bi Danilo stupio u akciju. Štaviše,
upinjala se svim silama da ga ne emituje. Bila je već ozračena, pa se poslednjom snagom
trudila da se odupre. Verovatno ne onoliko uspešno koliko je želela, čim čovek
Danilovog formata još uvek nije digao ruke od nje. Tih dana, međutim, donela je čvrstu
odluku da se drži svojih planova i rasporeda, ne trudeći se da po svaku cenu napravi
prostora za Danila i sebe. Njegov poziv i – hop, ona bi, brzinom munje, pretumbala po
glavi šta može da odloži, šta da preskoči, koliko joj vremena preostaje kasnije da trkom
obavi ono najnužnije, da preređa kockice svojih obaveza tako da ostavi bar jedno prazno
mesto, ne bi li se s njim videla. Sati koje bi proveli zajedno, višestruko su iskupljivali
njenu žrtvu. O kojoj Danilo, istini za volju, nije imao predstavu. Kako i bi, kad mu nikad
nije nagovestila, nikad se odala, da gleda u telefon kao u Božije drvce, čekajući da se on
javi, dok su se obaveze sustizale i gomilale; umorila se od pravljenja prostora. Morala je
da obavi i prokletu banku i prokletu poštu, morala je da stigne do Slađe, i ро stvari s
hemijskog čišćenja. Neće više praviti ustupke; netražene, doduše, ali koje je, svejedno,
plaćala neprekidnom grižom savesti zbog nepozavršavanih poslova.
Tamara duboko uzdahnu.
– Je l' se nešto ružno desilo na poslu? – upita je Danilo.
– Ne, ništa posebno. Umorna sam, to je sve. Mnogo sam umorna – reče.
Prvi put je od nje čuo malodušan, rezigniran ton.
– Čudilo bi me da nisi, pored svega što si sebi naprtila na pleća. Prirodno je da si
klonula – reče, osetivši da mu se grlo steže. Kako je mogao biti tako neuviđavan? Tek
sada je primetio da je veoma bleda. Izgledala je premoreno i bolesno.
– Nije prirodno – reče ona imajući na umu nešto drugo; ono što ju je, zapravo,
mučilo. – Ne smem da dozvolim sebi da zastanem. Ako stanem... ne znam, neću više moći
da se pokrenem.
Učinilo mu se da su joj se oči napunile suzama i da ih je zato tako brzo spustila.
– Ne smeš toliko da zahtevaš od sebe. Nemilice se trošiš. Čak i tamo gde ne bi
morala, prosto se poturaš. Ima jedna poslovica, kaže, ako skočiš u bunar, proviđenje nije
dužno da te traži.
– Ne očekujem da me iko traži.
Zvučala je ujedno prkosno, gorko i oporo.
– Ja ću te tražiti, pa i da sto hiljada puta skočiš.
Uze je za lakat i odlučno je povede ka kolima.
– Vozim te. Čekam te, po redu, da mirno završiš poslove. Onda ti ostavljam sat
vremena i dolazim po tebe.
– Danilo, razumi, nisam navikla. Lakše mi je da se sama organizujem, nego da se
žderem što se deranžiraš.
– Ne deranžiram se, ni najmanje. Naprotiv. Ličim li ti ja na mazohistu?
Vetar mu je nosio kosu. On je zagladi svojim čarobno lepim, dugim prstima.
Tamara je zurila u njih kao opčinjena.
– Jedino, ako ti smetam. Otvoreno mi reci. Da znam na čemu sam.
Ona je stajala, sa zbunjenim osmehom na licu, bez reči.
– Dakle?

Crowarez
152
 Bosnaunited

– Ne, zaista. Ne smetaš.

– Odlično. Tako sam i mislio. U stvari, nisam mislio ova dva meseca, otud zabune.
E, više ih neće biti. Nijedne.
Delovalo je kao da joj je rekao – volim te.
Na njenom licu se odigrao vidan proces; ozarivala se. Baš tako. Kao da je sunce
polako, ali sigurno počelo da se pomalja iza natmurenog neba. Onda je odlučno pocepalo
oblake i zasijalo u punoj snazi.
– Sad mi daj tu kesu i ranac od koga ti se rame oteglilo – rekao je.
Prepustila mu ih je, bez protestovanja.
– A kuda idemo večeras? – upita ga, detinje radoznalo, hvatajući korak s njim.
– Kod mene. Da upoznaš moje prijatelje. I Jovanu, naravno. Ako se slažeš.
– Da – rekla je ošamućena od sreće.
Dok je Danilo vozio, izvadila je „labelo” i brzo premazala usne, pa je još brže
vratila futrolu u džep, kao kriomice; prvi put je ulovio neki gest koji je odao njenu želju
da bude privlačna. Danilo se otopi od nežnosti.

Frenki je bio očaran Tamarom. Ne samo on. Opštom aklamacijom je u živom,

telefonskom razmenjivanju utisaka koje je sutradan počelo od ranog jutra, bio
prihvaćen stav da Tamara predstavlja pun pogodak.
Za razliku od Danilovih prethodnih, ta lepa, duhovita devojka nije nastupila kao
ljubomorna ženka koja želi da omeđi svoj prostor u utvrđenim odnosima i Danila
prisvoji samo za sebe. Nije nastupila ni prepotentno, ni snishodljivo. Nije uopšte
nastupila. Samo se ugnezdila među njih, prirodna, vedra i neposredna.
U letu je pohvatala interne pošalice i šifrovan govor koji nastaju u decenijama
druženja. Kao znak izuzetne pažnje i naklonosti, Danilo ili neko drugi iz društva
udostojio bi se da pridošlicu, uz brojne fusnote, uvede u taj oblik komunikacije. Tamari
fusnote nisu bile potrebne; kao da je s njima podelila godine detinjstva i mladosti, bez
problema je pratila razgovor, ubacujući se na pravom mestu, s merom. Svima se učinilo
da je veče prebrzo proteklo.
Uveliko je prošla ponoć kad se Boki proteglio i rekao:
– E, ljudi, sutra je radni dan.
– Tamara, povešćemo te – reče Frenki.
– Neka, ostaću da im pomognem – odgovori ona. Nije delovalo kao da pokušava
da se prikaže. Bio je to drugarski gest pažnje prema domaćinima, jednako jednostavan i
obezoružavajući kao i distanciranost koju je do tada postavljala između Danila i sebe.
Bez pitanja šta i kako da radi, Tamara se prihvatila posla, ćeretajući usput s
Jovanom. Radili su složno, bez zastoja, kao da ponavljaju davno naučenu lekciju; svirali
su u šest ruku, besprekorno. Posao je klizio. Dok je vraćala stvari, nepogrešivo na pravo
mesto (daščicu zakačila iznad radnog dela na pravu kuku, noževe poslagala u vertikalni
držač pored šporeta), dok je ne prestajući da odgovara na Jovanina pitanja, ređala
tanjire i vadila oprane čaše iz mašine, otvarajući baš onaj deo visećeg kuhinjskog
elementa gde su čaše inače stajale, kao da joj neko šapuće tajna uputstva, Jovana i Danilo
razmeniše značajan pogled. Kuhinja je bila sveto mesto. Nijedna Danilova nije dobila
pravo da se tu umeša. Tamara je tu pripadala. Nije bilo sumnje. Na kraju, ona obrisa

Crowarez
153
 Bosnaunited

ruke krpom, presavi je na četvoro, onako kako su Danilo i Jovana to, po navici, uvek
činili, i odloži je tik pored sudopere. Brat i sestra se nasmejaše, istovremeno:
– Šta? – upita Tamara, poluzbunjeno.
Jovana požuri da kaže:
– Tako i mi složimo i ostavimo krpu.
Spontano je zagrlila Tamaru:
– Meni će, posle, Danilo udeliti ćušku, doduše logičku, kako on kaže, ali baš me
briga, reći ću...
– Aaaaa, znači ovde ima mračnih tajni – upade Tamara. – Zlostavljanja dece i
slično?
– Da, da, za manje greške me samo zaključava u orman, a za veće me dobro
premlati – reče Jovana skrušeno.
– Tako, dakle. Znala sam da je Danilo „too good to be true”.
Danilo se smeškao, uživajući u njihovom zadirkivanju.
– Nego, ovo sam htela... ti si... – nastavi Jovana uozbiljivši se – ...kao da si naša,
razumeš?
Tamarine trepavice se spustiše poput dve male, crne lepeze.
– I vi ste meni... jako bliski – odgovorila je.
Danilo je hteo nešto da doda, ali ga je Jovana preduhitrila:
– Jesi gledala film „Devojka koju sam voleo”?
Ova podiže pogled. Bila je malo zatečena naglom promenom teme.
– Jesam.
–Znaš onu rečenicu, s početka, „In a way he was like the country he lived in...
Tamara dovrši uglas s Jovanom:
– ...everything came too easily to him”— otcvrkutale su, zaneseno.
Oči su im, obema, blistale na poseban način, kao da su upravo razmenile
ljubavnu, strogo čuvanu informaciju, na specijalnom, muškarcima nerazumljivom jeziku.
– Zašto li se, najednom, osećam suvišnim? – upita Danilo retorički.
– Sinoć sam gledala na videu... – nastavila je Jovana – ...i plakala sam, iznova, na
istim mestima.
– Svaki put – nadoveza se Tamara, sanjalački.
– To o Hablu, da mu je sve dolazilo „too easily”, uvek me podseti na Danila. Mada,
sasvim suprotno, on ništa nije dobio „too easily”, ali odaje utisak, je l' da?
Celim izrazom lica Tamara joj je potpuno odobravala.
– I ti si primetila, je l'da? – nastavila je Jovana radosno. Trtljala je, gotovo gutajući
reči. – „Тоо good to be true”, a jemčim ti da jeste, takav je, i preko toga, kad ga upoznaš.
Veruj mi. Zato me boli kad mu iz surevnjivosti kažu „lako je tebi”. Kako je to nepravedno
reći za njega! Čak i oni najbliži, koji ga znaju, mada priznajem da nije lako njega imati
kao etalon, uz svu ljubav i poštovanje, teško je nositi se s takvom superiornošću, pa mu
prikače, onako ofrlje, lako je tebi, kao da mu je ono što ume i može tek tako palo u krilo.
– Kao kad se Habl pojavi u beloj marinskoj uniformi, sa onim svojim nehajnim
osmehom, misliš da dolazi s nekakvog bala, a ne s fronta – reče Tamara.
– Da, da, taj utisak. Isti. Ušeta u kadar i pojede sve druge glumce. Samo što on –

Crowarez
154
 Bosnaunited

naglasila je značajno, pa produžila kad je videla da Tamara shvata o kome je reč –

nikada, ni u snu ne bi izabrao slatku, pokornu lovely wife. Bljak. On, nikada. On je, u
stvari, Kejti Moroski, shvataš? Kad mu je rekla, ljudi jesu njihovi principi, iako je znala da
ga time zauvek gubi. Ali, nije mogla protiv sebe. E, takav je.
– O čemu ti uopšte pričaš, Jovana? Izrekla si gomilu nesuvislosti – upade Danilo.
Osećao se neprijatno i na dečački način jako postiđen što je Jovana govorila o
njemu. Premda, nije lagao; što od zbunjenosti pred Tamarom, što zbog Jovanine
konfuznosti, delom i zato što je film gledao pre dobrih dvadeset godina, pa se mutno
sećao likova iz (po njegovom ukusu) preterano sentimentalne melodrame, zaista nije
pohvatao konce sestrinog iznenadnog nastupa.
– Nesuvislosti? – ponovi Jovana pokroviteljski. – Ona je sve razumela. Uostalom,
ne moraš da slušaš.
– Ali ja, nažalost, moram da vas napustim – reče Tamara. – Zaista je kasno.
– Dođi sutra uveče, molim te, da odgledamo film zajedno. Hoćeš?
– Prihvatam – reče Tamara. Danilo sinu.

Crowarez
155
 Bosnaunited

52

... Sve je kod Danila, sve u vezi s njim, bilo suviše perfektno, nepodnošljivo
savršeno, da je moralo nešto loše da se dogodi. Nešto što bi ga okrnjilo, umanjilo,
srozalo. Znaš ono, srpsko, urokljivo – neće to nа dobro izaći.
Nekoliko godina pre nego što će tebe upoznati počelo je, najpre kroz zezanje, a
onda ozbiljno da se stvara psihoza kako će Danila smotati neka rospija, prevejana
opajdara, prerušena u suštu ženstvenost, u potrebu da muškarac večno nad njome bdi, o
njoj brine i vodi je kroz život (ne znam zašto, uvek kad od neke žene čujem tu
užasavajuću floskulu kako želi da je „muškarac vodi kroz život”, momentalno je vidim
kako, lomna, krhka i naivna, kroz taj navođeni život hoda okešana o njegovu ruku,
pažljivo nabadajući u svojim roze plišanim papučama na štiklice s raskošnom, do bola,
kič-perjanom pufnom na vrhu).
Ta slutnja je prerasla u morbidno iščekivanje. Nije bilo intenzivno, kao kad, na
primer, nestrpljivo cupkaš pred tablom na kojoj će okačiti rezultate ispita. Više kao
osrednje težak pritisak negde u potiljku.
Pretresala sam i odmeravala šanse da se tako šta dogodi. Nisu bile bez izgleda.
Zar nisu toliki umni ljudi završili s glupačama i guskama? Psihoanalitičari kažu da u
svakom muškarcu postoji deo ženskog principa i vice versa. Pitanje je koliki deo
suprotnog pola nosimo u sebi. U kojoj srazmeri su u nama zastupljeni Animus i Anima.
Danilo je, da grubo odmerim, tri četvrtine muškarac. Takvi, po pravilu, teže ženama koje
nose samo jednu četvrtinu muškog principa, Animusa, u sebi. Na tu ga je foru mogla
uloviti nekakva ženstvena prenemaguša. Pogotovo što je on po prirodi vođa i zaštitnik.
Već od svoje sedamnaeste godine podozrivo sam merkala svaku devojku s kojom
je imao ozbiljniju vezu. Nijedna mi nije bila njegov par. Pravi par.
Danilo je ušao u trideset i petu kad si se ti pojavila. Ne mogu zaboraviti tu večeru.
– Doći će Tamara – rekao mi je, spuštajući kese krcate namirnicama na sto.
Zviznula sam:
– Znači, uspeo si da je dovučeš.
– Da budem iskren, nisam je do sad ni zvao.

Znala sam da izlazite. Drugarski, govorio je Frenki, kreveljeći se, kad smo ostajali
nasamo. Umirali smo od smeha zbog Danilovog preobražaja. Bio je zaljubljen kao nikad
u životu.
– Čekaj, nemoguće je da ga ona neće – iščuđavala sam se.
– Kako neće, jeb'o te? Pa, što bi se viđala s njim svaki put kad je zove?
– Onda?
– Naš se klipan matori zavezao kao vreća, to ti je.
– Daj, Frenki...
Dlanovima smo prigušivali nalete kikotanja, u frci da će se Danilo naglo pojaviti i
uhvatiti nas kako razglabamo o njemu.
– Kunem ti se. Merkam ga ispod oka, drugi čovek, keve mi. Da vidiš tu komediju
kako se priprema da je pozove... Gleda na sat, pa uzme slušalicu, pa spusti, pa čeka da

Crowarez
156
 Bosnaunited

odem u klonju, frka mu valjda od mene. Ja sve, kao, naivno, oko četvorke idem da kupim
pljuge, ili novine, napravim krug, vratim se, ako ovaj zvižduće, znači okej je, ugovorio je.
Ako sedi k'o usran golub, ili je nije nazvao, ili se neće videti. Apsolvirao sam stvar do
tančina.
– Možda je ta Tamara jedna od onih što tvrde pazar.
– Ne, ne. Kol'ko sam ja namirisao, do Danila je. Ukopao se, Jole, ni makac. Gde se
zatekao prve večeri, tu stoji i danas. Ista meta, isto odstojanje. I neće ništa da kaže, ne
mogu da ga isprovociram ni ovoliko – pucnuo je noktom palca o zub. – Ni reč ne mogu
da mu izvučem.
– Aha, sav je tajanstven.
– Šta li rade kad izađu, jebem ih lude?
– Pričaju – rekla bih, pa bismo se opet cerekali.
Stvarno je bilo komično videti Danila kako se prži.
Letimično sam pogledala sadržaj kesa. Obavio je ozbiljnu kupovinu.
– Bogami, Danilo, izgleda da si se opasno zaljubio – rekla sam mu.
– Jesam.
Pravi Danilov odgovor. Bez okolišenja.
Pomislila sam, Bože, samo da nije neka kretenuša, samo da ga ne povredi.
– Pa, da zasučemo rukave – rekla sam. – Znaš kako se kaže, ljubav na stomak
ulazi. Hajde da je oborimo s nogu.
Znam i šta smo spremili – mešanu paelju s pilećim mesom, dagnjama i
gamborima, s dosta šafrana koji je davao slatkasti, specifični ukus (baš smo se potrudili,
Danilo i ja, kao retko kad), dve vrste salata, pladanj sa sirevima i „kjanti”. Sećam se,
sedela si između Vide i Bokija. Jela si odmereno, ali sa uživanjem, gustirajući svaki
zalogaj, svaki gutljaj.
– Ne pamtim kada sam sebi poslednji put priuštila ovakvo zadovoljstvo – rekla si.
– Već godinu dana unazad smatram vrhunskim dometom kad uspem da nekako
najagmim hleba za nas šestoro.
– Šestoro – prenerazila se Vida.
– Trenutno brojno stanje – preduhitrio te je Danilo. – Tamarin ujak sa ženom i
dve ćerke je izbegao iz Hrvatske.
Nastupio je tajac. Prekinula si ga duhovitom anegdotom iz jutarnjeg,
kilometarskog reda. Nasmejali smo se tvom opisu drčnog penzionera, samozvanog
Upravnika Reda pred pekarom, (videli smo ga, sa sve štofanim, kariranim kačketom na
glavi, preko koga vezuje bordo, očipani šal), ali sa osećanjem ljutog ogorčenja; nije se
radilo o slučajnoj epizodi, o nekakvom naučnofantastičnom trenutku u koji si upala. Bila
je to tvoja stvarnost. Jedva sam suzdržala suze.
(Zahvaljujući Danilu najgore godine inflacije preživeli smo gotovo bez potresa.
Do Frenkijevog odlaska u Kanadu, čvrsti u nameri da se ne upuštaju ni u jedan sumnjiv
posao, ni sa jednim sumnjivim tipom, specijalizovali su se za adaptacije potkrovlja.
Čitavu deceniju, najplodotvorniju, Danilo je svesno žrtvovao svoj raskošni talenat,
stavljajući ga u službu sitnih poslova; ne potcenjujući nijedan, od onog čega bi se latio,
napravio bi malo arhitektonsko čudo.
Radili su po sistemu „ključ u ruke”, od projektovanja, do obezbeđivanja dozvola i
nadgledanja radova, s oprobanom ekipom majstora. Danilo se pokazao sposobnim kao

Crowarez
157
 Bosnaunited

naš deda Vlasta. Kao baba Ruža, zvana Gazdarica. Njegovi su majstori ličili na ekipu palu
s druge planete u Srbiju. Uredni, brzi, precizni, poštovali su rokove, besprekorno
sprovodili Danilove nemoguće zahteve u delo, jer boljeg platišu od njega nisu mogli naći.
Prvo bi njih namirio; njegov i Frenkijev deo mogao je da sačeka.)
– Ma, ni mi se ne gađamo gamborima i „kjantijem” – rekao je Frenki. Emotivac,
kakav je, samo što nije presvisnuo od muke slušajući te. – Vidiš da smo se navadili, k'o iz
gladi izašli. To se Danilo specijalno upeo da tebe fascinira.
– Hvala, Frenki, pravi si drug – nazdravio mu je Danilo.
Pogledala sam ga i neprimetno mu klimnula, da, ona je ta. Odvratio mi je,
potvrdno spustivši kapke.

Valjda sam bila prepunjena utiscima, srećom što si ispala više od onog što sam
smela i da sanjam; tenzija u meni je naglo popustila kada ste otišli, pa sam zadremala na
trosedu, čekajući Danila da se vrati i da mi podnese izveštaj. Čula sam škljocanje brave,
poskočila:
– Je l' bilo...? – saletela sam ga u predsoblju.
Smeškao se, namerno me mučeći:
– Šta je trebaio da bude?
– Danilo!!!!
Iz svake pore na njegovom licu isijavala je tolika količina sreće, da je pitanje bilo
izlišno.
Sagao se da rašnira patike. Skočila sam mu na leđa i počela da ga davim:
– Govori! Danilo!
Jednom rukom se oslobodio mog stiska oko vrata, drugom me je vešto svukao sa
sebe:
– Ne znam šta je trebalo da bude – ponovio je kroz smeh.
– Jesi joj rekao? Baš, volim te! Tim rečima?
– Mala, znaš da se takve stvari ne prepričavaju.
– Nisam ja razglas, već tvoja sestra. Jesi li?
– Jesam – odgovorio je.
Ciknula sam prodorno, da mi je zapušio usta:
– Ššššššš. Hoćeš da probudiš ceo Vračar?
– Briga me za Vračar – poskakivala sam oko njega. – Šta je ona rekla? Je l' rekla da
i ona tebe voli? Jeste, znam da jeste. Hoće li biti, od tada, živeli su srećno i zadovoljno?
– Daj Bože – promrmljao je.
Prestala sam da se zevzečim.
Danilo nikad nije zazivao Boga.

Crowarez
158
 Bosnaunited

53

– Dakle, čekao si, čekao, nisi se dao uloviti, ali si našao... dinamit, burazeru –
rekao mu je Frenki, sutradan, dok su radili u njihovom birou. – Jeb'o te, sad imam tremu
da li ćeš uspeti.
– Rastereti se, stvar je pod kontrolom.
Frenki je spustio noge koje je držao na stolu:
– Sereš.
– Kakva nedolična reč u ovako romantičnom trenutku.
– Daj, ne zajebavaj, već govori.
– Kažem ti.
– To, majstore! – pruži mu Frenki šaku. Izveli su ritual košarkaškog pozdrava.
– E, sad da se oženiš, pa da odahnem. Jebeš ga, sprcao si trideset petu, kad ćeš
decu da praviš – reče Frenki.
– Slažem se. Nadam se da ćemo se uzeti uskoro. Vrlo uskoro.
Frenki se odjednom radosno zbunio. Oči su počele da ga peckaju; zatreptao je i
počeo da nepotrebno prebira i slaže papire na stolu.
– Pa, kume, poznajući te, posle ovog mogu da zaključim da je voliš. Ono, stvarno.
– Da. Stvarno.
Hteo je da mu kaže, bez nje više ne želim da postojim. Nije se stideo da to
izgovori, ni pred kim, naročito ne pred Frenkijem, ali mu se činilo nedovoljnim spram
onog čime je bio preplavljen; samo bi okrnjio nešto od veličanstvene sreće koja mu je
pripala.

– Čuj, ako budem malo odsustvovao ovih dana, ti potegni. Idi do Ohridske, Tomi
sam ostavio...
– Lako ću ja s Ohridskom. Gledaj da obaviš svoje, što pre – rekao je Frenki.
Počevši od tog jutra Tamara je uplovila u čudesni svet Danila Rakića u kome nije
postojao nerešiv problem. Vulkan je proradio punom snagom; zaista je bila zatrpana
ljubavlju. Pre nego što bi stigla nešto da pomisli ili poželi, on bi je preduhitrio. Strah da
će je veza s njim iscrpsti i potrošiti pokazao se izlišnim; Danilova eksplozivna energija
koje se plašila bila je usmerena na to da njoj olakša i da je rastereti. Praktičan i radan,
svuda-stižući, uspeo je da, preko svojih veza, obezbedi da se njenom ujaku dostave
neophodna, nedostajuća dokumenta i porodica se konačno iselila. Tamarina majka,
prava gospođa, delikatna i stidljiva čak i pred kćerkom koja je morala da joj pomaže pri
kupanju i oblačenju, začudo je, bez opiranja i nelagodnosti, dozvoljavala Danilu (koji ju
je očarao onako kako čoveka do srži bića očara i potrese platno velikog slikara, ili ne
može oči da odvoji od neke zapanjujuće prirodne pojave, pred kojom postaje svestan
svoje ljudske krhkosti) da je prenese u naručju kao perce i smesti u kola, kad bi je vozio
na kontrolu ili u fotelju, da se ne bi mučila sa štakama od spavaće do dnevne sobe.
Završavao je komplikovane procedure oko invalidske nadoknade za gospođa Zdravku i
obezbedio joj kućnog terapeuta.
Tamara je uhvatila sebe kako ima višak vremena. Uzletela je, bez bremena na

Crowarez
159
 Bosnaunited

leđima; novostečena lakoća postojanja uopšte joj nije bila nepodnošljiva. Bila je,
naprosto, divna. Majka je bila zbrinuta, ona je stizala da radi na svojoj tezi, odlazi u
stranku, a da, pri tom, uvek ima Danila uz sebe. Više nije umela da razluči gde se
završava ona, a gde on počinje.

Crowarez
160
 Bosnaunited

54

Tamara, Jovana i Danilo su zajedno pripremili stan za doček Nove godine.

Predveče, Tamara je otišla kući da se presvuče. Pojavila se drugačija; sa puštenom
kosom, diskretno našminkana, u jednostavnoj, uz telo ukrojenoj haljini od tankog pliša
boje tamnog smaragda, sa obnaženim, izrazito belim rukama, delovala je toliko
ženstveno i izazovno da se Danilo ukopao kad je skinula kaput. Celu noć se nije odmicao
od nje. Plesali su, tesno priljubljeni, kada je nastupila ponoć. Neko je počeo
odbrojavanje, koje se pretvorilo u horsko:
– Deset, devet, osam, sedam...
– Brzo, treba da smislimo želju – reče ona.
– Ja je već imam. Želim da se udaš za mene – rekao joj je, nadjačavajući galamu.
Soba joj se okrenula oko glave.
– Prosim te – reče on.
– Dva... jedan... nula!!!!
Usred opšteg veselja, kuckanja čašama, smeha i ljubljenja, bili su kao na pustom
ostrvu; ukočeni i zagledani jedno u drugo. Uzeo ju je za mišicu i poveo u stranu, u malo
udubljenje ka predsoblju.
– Zbunio sam te, izvini – reče on. – Bez uvoda, ispalo je grubo, netaktično.
– Ne. Hoću reći, jesam zbunjena, ali... nije netaktično, ne, nikako – reče, načinivši
pokret od koga mu se mutilo u glavi – brzo je skupila svoja napućena usta, od čega su joj
se na obrazima oblikovale dve duboke rupice, pa ih odmah opustila; nesvestan izraz,
kraći od treptaja, koji je odavao njenu zatečenost. Redak, doduše, ali ga je Danilo već
zapazio.
– Želiš li? – upita je on.
Skupila je svu srčanost:
– Ti si nestvaran čovek, Danilo. Stvarno nestvaran. Uz tebe ide žena – zastala je –
isto tako, nestvarna. Mislim da nisam tome dorasla. Nisam ta.
– Jesi, bez ikakve sumnje. Pitanje je, da li pristaješ?
– Da – rekla je.
Svet je na trenutak stao. Kao i Danilovo srce. Onda se ponovo pokrenulo i on se
sagnuo do njenih mekih, punih usana.
Venčali su se u martu.
Decembra te godine Danilo se zvanično upoznao sa Zoranom Đinđićem.

Crowarez
161
 Bosnaunited

55

U prostorijama Demokratske stranke, na Terazijama, vrilo je kao u košnici. Te

noći milicija je napala demonstrante. Bilo je žestoke tuče, povređenih, činilo se da je sve
u rasulu. Đinđić se šetkao kroz metež s bodrim, dečačkodrskim osmehom, pun
optimizma.
– Odlično – govorio je. – Izgubio je živce. Konačno. Odlično za nas. To znači da ga
dobijamo, brzo.
Danilo je delio njegovo mišljenje. I entuzijazam.
Sa neviđenim ponosom pratio je svaki Đinđićev nastup tokom protesta. Govorio
je žustro, zapaljivo, mudro, umeo da podigne tenziju već po potrebi, kad se posustajalo,
ismevao svaki odgovor vlasti, uzvraćajući im upečatljivim, duhovitim metaforama koje
su danima prepričavane. To više nije bio čovek koga je Danilo slušao pre šest godina
(pomalo hladan intelektualac, s jakom ironijskom zadrškom, koga je teško zamisliti u
bliskom, prisnom odnosu s masom); svoju britku pamet je uspeo da upakuje u
razumljivu, prijemčivu, zapaljivu formu. 4
– Zorane, da te upoznam. Ovo je moj suprug, Danilo – reče Tamara kad su se
zatekli u istoj grupici ljudi.
– Drago mi je. Viđao sam te ja – odmah je prešao na neposredno „ti”. – Jesi li u
stranci?
– Nisam.
– Danilo je surovi individualac – ubaci se Frenki.
– Podržavam Demokratsku, naravno, svim silama... – reče Danilo.
– Onda? Zašto da to ne kanališemo – prekinu ga Đinđić. – Ne smemo više da
rasipamo snagu.
– Pragmatično, a – reče Danilo.
– Nego šta.
Sa više strana su ga tražili i nešto mu dovikivali.
On prihvati Danila za lakat.
– Hajdemo na minut u moju kancelariju – reče, očima pozivajući i Tamaru.
Ušli su, njih troje. Đinđić i Danilo su se razumeli bez mnogo reči; izgledalo je da
višim oblikom komunikacije razmenjuju energiju istovetnog kvaliteta. U tih šezdeset
dragocenih minuta, Danilo je bio ozračen. Ovog puta, on.
Mogli su ostati u razgovoru ceo dan. Ili nedelju dana. Ipak, Danilo je uviđavno
ustao:
– Dosta smo te zadržali.
– Važno da nije bilo uzalud.
– Svako dobro – reče mu, dok su se rukovali.
Na vratima, okrenuo se:
– I da znaš, imaš člana više – reče.
Zoran je već oblačio kožnu jaknu koja je stajala prebačena preko naslona fotelje i

4
„Ako želiš da mijenjaš ljude, ne odmeći se." B. Dž. Štulić

Crowarez
162
 Bosnaunited

upravo nameštao kragnu:

– Da – upita, zastavši u pokretu.
– Sad, kad sam te lično upoznao, nemam drugog izbora. Ulovljen sam.
Dok je živ, Danilo neće zaboraviti kako se Zoran veselo zasmejao.

Crowarez
163
 Bosnaunited

56

Posle tri godine čekanja Tamara je u decembru shvatila da je u drugom stanju.

Danilo se nije tek obradovao; bio je potresen. Želeli su decu, da. Ali, Tamara nije
ostajala u drugom stanju. Isprva, nisu brinuli. Onda su, na Tamarino insistiranje izvršili
razne preglede. Rezultati ispitivanja su pokazali da je sve u najboljem redu.
Kada je Bojanu stidljivo pomenula mogućnost veštačke oplodnje, ovaj ju je
zgranuto pogledao.
– Samo se ti opusti – rekao je. – Budi mirna. Nema nikakve potrebe za tim. Osim
ako... ako ne radite ono što su muž i žena dužni da rade, ne bi li osigurali potomstvo. E, u
tom slučaju...
Pokušavao je da je nasmeje. Uzvratila mu je, reda radi.
– Nemoj da mi tu dramiš bez potrebe – lupnu je Bojan po ramenu.
Tamara se trudila da ne opterećuje Danila. Ali, znao je da ona tajno odboluje
svaki svoj ciklus. Nekoliko meseci pre nego što će zatrudneti, dok su ležali zagrljeni, ona
mu iznenada predloži:
– Daniluška, hajde da usvojimo dete.
Promeškoljio se:
– Pa, sad, to je ozbiljna odluka.
– Mislim da bih se smirila. Možda bih i zatrudnela. Ako dobijem svoje, neću nikad,
nikad praviti razliku...
Danilo je čvršće privuče:
– Dobićemo dete, šta ti je. I neće biti tvoje – zadirkivao je – već naše.
– Ja se neprestano molim Bogu – reče ona.
Danilo se nagnu nad njom:
– Lepo. Ali, mislim da moramo i mi da se potrudimo – reče krenuvši da je poljubi.
Tamara je tiho suzila, što je bilo krajnje neobično za nju. Uozbiljio se:
– Da li bi te utešilo saznanje da ćeš... recimo do Nove godine, biti u drugom
stanju? Da vidimo... to znači da bi se porodila u septembru. Može?
– Nemoj se s tim šaliti – rekla je zagnjurivši lice u ja-
stuk.
Stvarno je plakala. Nije mogao da podnese njene suze:
– Ne šalim se. Veruj mi.
Bilo je to u oktobru, neposredno pred njegov razgovor s Jovanom. Krajem
decembra, jednog ledenog, snežnog dana, Tamara je uletela u kuću:
– Danilo! – viknula je. – Gde si?
Danilo je radio za kompjuterom. Po njenom glasu, u trenutku nadahnuća,
intuicije, nečeg neobjašnjivog što nas povezuje sa onima koje najviše volimo, shvatio je.
Skočio je sa stolice, taman da je dočeka sa širom raskriljenim rukama, u koje se ona
bacila.
– Trudna si – reče joj pre nego što je ona uspela da mu kaže.
– Da.

Crowarez
164
 Bosnaunited

Bio je to vrhunac radosti u njihovoj nepomućenoj sreći.

– Znao si – prošaptala je zagnjurena u njegov vrat.
– Rekao sam ti da mi veruješ – odgovorio je. Izvila se, tek da bude naspram
njegovog lica:
– Pozvaću Jovanu. Važno mi je da prva čuje. Daniluška, mili, vreme je da se
pomirite.
Nije hteo da joj se suprotstavlja u trenutku egzaltacije.

Crowarez
165
 Bosnaunited

57

Šestog februara Milošević je obznanio konačnu odluku da neće prisustvovati

razgovorima u Rambujeu.
Goran se zatekao kod Jovane. Bio je to jedan od njihovih blaženih dana, lišenih
svađa i trzavica. Popodne su proveli u gradu, bez posebnog cilja; pili kapućino u
„Рlаtou", gde su posedeli s dvojicom Jovaninih kolega, kupili nekoliko sitnica za Goranov
stan i laganom šetnjom se vratili do Vračara. Pomalo promrzloj, Jovani se nije išlo na
Novi Beograd. Goran se popeo na još jedan čaj. Jovana se istuširala vrelom vodom,
oprala kosu i upalila televizor.
– Vidiš ti ovog ludaka? Vidiš ti da se taj ne može prizvati pameti? Pa, da li postoji
državnik na belom svetu koji ne bi otišao na pregovore o delu teritorije sopstvene
zemlje?
Šetkala se po sobi u bade-mantilu i soknicama koje su joj spale oko gležnjeva.
Goran oseti snažno uzbuđenje. Poželeo je da je povuče na krevet, baci pod sebe i uzme je
odmah, žestoko i grubo.
– Postao sam nastran – reče joj. – Palim se na tvoje soknice. Kao onaj matori u
„Loliti”.
– Slušaš li ti?...
– Ne – reče joj. – Dođi.
Uspeo je da je obori kraj sebe. Započeli su nemu borbu, u kojoj se ona migoljila,
kroz smeh, glavom pokazujući ka zidu koji ih je delio od drugog dela stana.
– Neće čuti – šaputao joj je, stežući je, da nije mogla da mrdne.
Ruke joj je držao prikovane uz glavu. Drugom joj je odvezao bade-mantil. Njena
glatka, svilenkasta koža, odisala je mirisom ribizle.
Jezikom je prešao od njenog pupka do vrhova dojki koji su se prkosno uzdigli.
Njeno migoljenje preraslo je u izazivanje.
– Šta mi radiš? Šta mi to radiš? – govorio je.
Grickali su se, njušili, ljubili, pa povlačili, mučeći jedno drugo, šapućući slatke
bestidnosti, sve dok, raspaljen do neizdržljivosti, nije snažno prodro u nju.
Bili su pomamni i sasvim tihi, što ih je setilo na njihove prve dane. Pre nego što je
usledila eksplozija u njenom telu, Jovana je uspela da rukom napipa krajičak prekrivača
i da ga stisne zubima.

Crowarez
166
 Bosnaunited

58

Na drugom kraju grada Danilo se kupao, posle iscrpljujućeg rada. Celo popodne i
veče dovršavao je projekat za koji se bio izuzetno zagrejao. Leđa su ga bolela od sedenja.
Rešio je da legne. Makar ne spavao, prijaće mu da se opruži.
Kroz šum vode začuo je Tamarin glas. Dozivala ga je naslonjena na vrata. Hitro je
izleteo, obmotavajući peškir oko pasa. Sa kose mu je kapala voda.
– Prokrvarila sam – rekla je.
– Koliko? – upitao je trudeći se da ostane miran.
– Malo. Ali, imam bolove.
– Idemo u bolnicu. Odmah zovem Bokija.
– I Jovanu, molim te. Značilo bi mi da bude sa mnom.
Podrazumevalo se da Jovana ne spava. Još u tinejdžerskom dobu počela je da
vileni, isto kao i Danilo.
– Brat te je zarazio nesanicom – govorio je, sa uzdahom, njihov otac, večno
zabrinut za Jovanino zdravlje.
– Pa, nismo u Makondu, da se zaražavamo insomnijom – iščuđavao se Danilo
Markovoj konstataciji. – Prosto, ne treba nam san. Tim bolje – govorio je.
U taj noćobdijski segment rakićevskog života Tamara nikad nije uspela da se
uklopi. Pripadala je dnevnom tipu, i nesanicu je plaćala slabošću i bezvoljnošću
narednog dana. Sa čudenjem je prihvatila da Danilo i Jovana zovu jedno drugo u rane
jutarnje sate, da čitaju i rade do zore, bez ikakvih posledica po sutrašnju bodrost.
– Odmah – reče Danilo. Poljubio ju je u kosu. – Nemoj da se brineš, neće se ništa
ružno desiti.

Crowarez
167
 Bosnaunited

59

Zvuk telefona ih je presekao. U ovo doba mogao je da pozove samo Danilo. Jovana
je skočila kao oparena i, bacivši se na krevet, povukla aparat ka sebi. Slušalica je
odletela. Ispružila se i dohvatila je.
– Ne spavaš? – začula je poznat glas.
Danilo ih vidi. Gleda ih, rendgenskim zracima prodirući kroz zidove. Brzinom
munje, povukla je čaršav na Gorana.
– Ne.
Misleći da ništa nije izgovorila, ponovila je jačim glasom:
– Ne.
– Tamara je prokrvarila – reče Danilo. – Idemo u Narodnog fronta, kod Bokija.
Probudio sam ga, čeka nas. Uplašila se – govorio je tiho, da ga Tamara ne čuje. – Htela je
da i ti pođeš.
– Stići ću pre vas – reče.
Goran se uspravio, na smešan način pridržavajući zgužvan čaršav u svom krilu.
Gledao ju je upitno.
– Tamara nije dobro – reče Jovana.
Oblačili su se brzo, u tišini. Jovana nije uspevala da gurne nogu u nogavicu. Nije
mogla da upravlja svojim telom. Goran joj je prevrnuo majicu i pomogao joj da protne
glavu i ruke. Jovana je bila naježena, osetio je to pod prstima.
– Nemoj unapred da se kidaš. Možda je nešto bezazleno – rekao je.
Odsutno je klimala glavom.
– Odvešću te.
– Ne, uzeću taksi, da ne bih gubila vreme oko parkiranja.
– Do ugla s Dobrinjskom. Samo ćeš se spustiti do klinike. Neće nas videti – rekao
je, bez ljutnje.
Jovana je bila zahvalna što usput nije ništa govorio. Grickala je zanoktice do krvi.
Goran je vozio brzo, namršten; za pet minuta su bili na odredištu.
– Javi mi kako je – reče on.
Klimnula je i potrčala.
– Jovana – pozva je.
Bila je već na ćošku. Okrenula se.
– Volim te – doviknuo je.
Poslala mu je poljubac, preko ulice, i zamakla nadole. Ostao je nekoliko minuta,
nepokretan za volanom, u pustoj ulici, pre nego što je napravio polukrug preko pune
linije, dodao gas i odjurio ka Slaviji.

Crowarez
168
 Bosnaunited

60

Danilo se šetkao po hodniku. Pušio je uprkos znaku za zabranu.

– Gde je? – upitala ga je Jovana, hvatajući dah.
– Pregleda se.
Onda su ćutke čekali.
Nije verovala da će ikada doći u situaciju u kojoj će Danilo i ona ostati nemi, kao
stranci. Posebno ne u ovakvoj, kad se radilo o Tamari i njihovom detetu.
Za dva meseca, koliko je Tamara bila trudna, otišla je kod njih samo nekoliko
puta. Jednom, da joj saopšte vest; pa, i to je ispalo nategnuto, ni nalik trenutku blažene
nebeske hamionije, kakav je zamišljala da će njih troje podeliti. Godinama je patila,
zajedno s Tamarom, jednako čekajući, verujući, moleći se da se njihova nada obistini.
Danilo je, s nežnošću, gledao kako njih dve, zagrljene, skakuću od radosti; usrdno ih je
služio specijalnom, laganom večerom, uz koju su ispijali najbolje francusko vino,
zadirkujući Tamaru što će apstinirati devet meseci. Na kraju je izneo kesten-pire sa
šlagom, Jovaninu omiljenu poslasticu. Bilo je to kao stidljivo pružanje malog prsta za
pomirenje. Ali, razgovor je ipak zapinjao, uprkos Tamarinim naporima da premosti
nelagodnost između Danila i Jovane, iznalaženjem krajnje neutralnih tema. Poduhvat je
bio nemoguć; između njih je stajao Goran kao obelisk iz „Odiseje 2001”; stran,
nepripadajući, previše upadljiv da bi bio ignorisan. Nije se mogao zaobići. Sudarali su se
s njim u svakoj rečenici i pažljivo lavirali, praveći se da ne primećuju duboke bunare koji
su se otvarali ispod svake reči.
Na odlasku, Jovana je uspela da poljubi brata u obraz. Morala je da se malo
propne na prste da bi ga dohvatila. Dopustio je da ga ovlaš dodirne. Bio je to veliki
napredak.
Drugi put, gledala je da Tamaru zatekne nasamo. Sa Tamarom joj je bilo mnogo
lakše. Čak je ona prva potegla razgovor koji su pred Danilom izbegavale:
– Kako ti je sad s Goranom? – upitala je.
Nije joj odmah odgovorila.
– Ne znam. Ne onako kako sam se nadala.
– U smislu?
– U smislu... da se svađamo i preganjamo. Puno. Mislila sam da ćemo se
preporoditi, da će sve biti normalno. Ali, nije tako. Možda sam i prestroga u zahtevima.
– Kojim, na primer?
Ispričala joj je, znatno ublaženo, o Zorkinim pritiscima. O Goranovom stavu koji
nju, Jovanu, dovodi do ludila. Tamara je nakratko ćutala.
– U takvim situacijama muškarci su uglavnom slabići. Mrzim ta opšta mesta, ali iz
desetina sličnih slučajeva koje znam, prosto se nameće kao generalni zaključak da se
bitka vodi, u stvari, između žena. On, taj „ху”, biće srećan da stvar reše njih dve. Ili jedna
od njih dve koja je mudrija, lukavija, šta već... Pazi, ni slučajno ga ne branim, ni slučajno...
– ponovi odrešito.
Jovana se tužno osmehnu:
– Ne moraš me uveravati. Svesna sam da ga ti ne možeš braniti. Svesna sam i da
te ova ispovest opterećuje, u neku ruku... U neku ruku, volela bi da ti se nisam otvorila,

Crowarez
169
 Bosnaunited

da ne znaš, je l' tako? Bilo bi ti lakše da ne znaš. Je l' tako?

– Grešiš. Drago mi je da si se oslobodila tereta. Dobro je da ga izbaciš, da ga
kritički osmotriš... spolja. Postoji taj fenomen, iskusila sam ga i sama, kad te nešto u vezi
muči, vidiš da ne štima, a nekako kriviš sebe, ili tražiš opravdanja za drugu stranu, pa ti
deluju neubedljiva, klimava, ako tada imaš uz sebe nekog s kim možeš da budeš iskrena,
kad to izađe napolje, iz glave, kad sama čuješ svoje misli, dileme, odjednom ih bolje
sagledaš.
– Jeste. Što kaže Danilo, ako umeš dobro, precizno da formulišeš pitanje, dok ga
izgovaraš, već imaš odgovor. Kao da si ga znao, pa ga je pitanje samo izvuklo na
površinu.
– E, to. Dakle, htela sam reći malopre da ga ne branim, ali zarad istine, moram
reći da Goran nije usamljen primer neodlučnosti.
– On se odlučio. Tu nema dileme.
Nije delovala preterano ubedljivo.
– Ti najbolje znaš – reče Tamara.
Zazvučala je sebi kao Danilo, pa je brzo dodala:
– A da si prestroga u zahtevima, nemoj ni da pomisliš. Nikako. Trebalo bi... ne
znam, svaki dan Bogu da zahvali što te je dobio.
– Na primer, taj stan – reče Jovana iznebuha, naizgled nevezano od onog o čemu
su pričale – liči na svratište. Nema ni orman. Uzeo je štender za garderobu od nekog
svog prijatelja šankera. Nosi majci veš na pranje. Dasku za peglanje nema. U kuhinji dva
tanjira, dve čaše, neki escajg s plastičnim drškama. Kažem, Gorane, hajde da ovo malo
uljudimo, da ne živimo kao na stanici.
Tamara je pažljivo slušala. Lice joj je smračilo. Na obrazima joj iskočiše dve
bordo mrlje koje su joj se pojavljivale kada bi se preterano uzrujala:
– A on? – upita.
Jovana se tužno osmehnu:
– On? Kaže, što da sređujem tuđe, hoću nešto da kupim, da znam u šta ulažem.
Donela sam nekoliko sitnica, dve lampe, kupila sam lep prekrivač, od onog indijskog
stolnjaka, žutog, improvizovala sam nekakve zavese, da bar malo zaliči na... kuću.
– Možda i nije imao ko da mu razvije osećaj. Jesi li bila kod njegovih?
– Taman posla. Očima ne mogu da me vide. Kao ni Danilo njega.
Na licu joj je titrao odsutan i turoban izraz. Bila se povukla u sebe i kopala po
nečemu što joj je nanosilo bol. Lomila se da li da kaže i o susretu s Goranovim ocem.
Tamara joj se približila i obgrlila je. Jovana zahvalno spusti glavu na njeno rame.
– Ja... – poče Tamara, dobro odmeravajući reči – rizikujem da zažališ što si mi se
poverila, ali nema šanse da budem dvolična... da izgovaram nekakve tra-la-la fraze.
– I ne očekujem.
– Ne razumem šta si u njemu našla. Stvarno ne razumem. On nije, ne može biti,
tvoja srodna duša.
– Misliš, kao što ste Danilo i ti? Nije. S druge strane, vas dvoje predstavljate
izuzetak. Pa, je l' tako? Nije li retkost da se ljudi tako uklope, da budu komplementarni u
svemu?
– Jeste, prilično je retko.

Crowarez
170
 Bosnaunited

– U poređenju s vama, svaki odnos deluje krnje. Nije fer da to uzimaš za

parametar.
– Dobro, jesi li srećna s njim? Bez obzira na srodnost duša? Čini li te srećnom? To
je važno.
– Srećna? Ne, nisam.
I sama se začudila kako joj je to izletelo. Bez razmišljanja.
– Na mahove, da – ispravila se. – Na mahove koji su prelepi, koji učine da
zaboravim ono ružno.
– Misliš da treba s tim da se zadovoljiš? Da je to vredno... što ste Danilo i ti skoro
posvađani? I šta misliš kako je meni dok slušam kako se mučiš? U suštini, ti se mučiš.
– Da, mučim se... – potvrdila je, i dodala s puno ogorčenja – ...iako moj brat misli
kako sam na sedmom nebu, kako ništa ne primećujem... kako mi je svejedno što smo se
udaljili – zajecala je.
– Ne misli – upade Tamara odlučno. – Veruj mi da bolje od tebe zna... da nisi ni na
kakvom nebu.
Jovana podiže glavu s Tamarinog ramena.
– Ne mogu bez njega. Ne mogu. Razumeš? Ne u smislu da mi odobravaš, znam da
si protiv... nego... da li možeš da me shvatiš? Desilo mi se. Da sam mogla da biram,
razumom, ne bih... Desilo mi se. Sad bi Danilo rekao, šta to znači, kakav je to alibi, kakav
je to jadni izgovor, čovek ima volju, čovek može da bira, ali nije tako. Nije. Postoje
situacije koje su jače od nas. U redu, da ne generalizujem. Ovo što osećam, jače je od
mene. Ova ljubav je manjkava, ne usrećuje me, ali desila mi se. Stvari su počele da se
razvijaju, on se iselio, razvodi se, ja još verujem da će... da može ispasti dobro.
Brada joj je drhtala.
– Tamara, preklinjem te... – upiljila se u nju kao da zaista očekuje odgovor koji će
joj sve objasniti – reci mi da li je Goran toliko, baš toliko nespojiv sa mnom?
– Mislim da jeste.
Jovani su usahle suze.
– Šta je to sa mnom? Šta? Sve vidim, sve mi je jasno, i ne mogu da se otrgnem.
– Ne znam, Jole. Izvini, učiniće ti se okrutnim, ali veruj mi, to nije ljubav. To što
osećaš, nije ljubav.
Poslednje viđenje, pre samo dva dana, proteklo je snošljivo. Uglavnom su se šalili
na temu što će Jovana postati tetka.
– Unapred ne dozvoljavam da me iko zove tetka – protivila se raspoloženo,
srećna što su na sigurnom terenu.
– Ne pristajem na takvu nepodopštinu. Izgledaću kao baba-devojka koju niko
neće.
Danilu pređe senka preko lica. Vazduh se, začas, zamrznu oko njih.
– Sad će svi da vas pitaju, pa 'ajde da budem prva... – pokuša brzo da zataška
svoju nepromišljenost – ...znate ono čuveno, koje ste ime izabrali.
– Sofronije ili Persida – rekao je Danilo, umotavajući u rolnu skinuti celofan s
kutije cigareta, kao da je to pipav posao koji zahteva punu koncentraciju. Trudio se da
ne pogleda Jovanu.
– Vidiš ga... – pokušala je Tamara da vrati razgovor u normalni tok. – Napravila

Crowarez
171
 Bosnaunited

sam listu, tri imena za dečaka, tri za devojčicu, a on samo tera sa Sofronijem i Persidom.
Danilo i Jovana su s mukom dodali još ponešto. Gluma im nije bila jača strana.
Štaviše, oboma je bilo ponižavajuće da se pretvaraju. Ionako su se upinjali pred ocem;
nasamo, činilo im se izlišnim.
Jovana pročisti grlo:
– Je l' se nešto posebno naprezala? – upita Jovana. – Nervirala? Možda cimnula
nešto teško?
Danilo odmahnu.
– Pa, zašto, onda? – upita.
– Ne znam. Videćemo.
– Je l' se bojiš?
– A šta ti misliš?
– Da, lupetam. Od nervoze, valjda.
Boki je izašao iz ordinacije, smeškajući se:
– Vidi Doktora kako se utronj'o – lupnuo je Danila po ramenu. – Biće u redu, ali
mora da leži. Možda ćemo uraditi i serklaž, mada mislim da će se srediti, uz ovaj lek koji
sam joj dao. Otvorio sam joj bolovanje, od sutra. Znači, posao, živciranje, stranka,
sedenje za kompjuterom po deset sati, sve to da se eliminiše.
– Važi – reče Danilo, zaradovan. Tek tada se videlo koliko je strepeo.
– Slušaj, dok se ona oblači, na brzinu... da je ne uzrujavam. Ne zezam se, matori.
Mora da miruje. Stvarno da miruje. Znam da je to nemoguće izvesti s njom. Ako joj
prorade pundravci, veži je za krevet. Bukvalno. Ili će doći kod mene na odeljenje, pa da
vidi kako je u bolnici. Jesmo se razumeli?
Tamara im se pridružila. Privila se uz Danila, još ustreptala.
– Uplašila sam vas – reče sa izvinjavajućim, drhtavim osmehom.
Pružila je ruku i privukla Jovanu. Zbijeni u zajedničkom zagrljaju, od olakšanja
nisu mogli ništa da kažu.
– Bogami, jesi. Od sutra si pod Danilovom kontrolom – reče Bojan. – Ima da te
nadzire dvadeset četiri sata dnevno.
– I bez nadzora, potpuno ću se primiriti.
– Sad razlaz, u krevet, i da mi je pazite – ispratio ih je Boki.

Crowarez
172
 Bosnaunited

61

Na televiziji je trajao Dnevnik. Grizući donju usnu do bola Jovana je pratila vesti o
obustavi pregovora u Rambujeu. Albanskoj delegaciji je odobreno da se vrati na Kosovo,
radi dodatnih konsultacija. U trenutku kada je spiker čitao Klintonovu izjavu o ulozi
KFOR-a, Goran je dohvatio daljinski i ugasio televizor. Ekran se iznenada zacrnio.
– Jesi normalan? – upita ga, protežući se da mu uzme upravljač iz ruke.
– Neću više da se trujem, bez potrebe – rekao je, bacivši ga na bezbednu
udaljenost od Jovane.
– Bez potrebe?! Nemanji visi poziv nad glavom, najverovatnije nam sleduje
bombardovanje, a ti nećeš da se truješ.
– Nemanji bi, kao i tebi, bilo pametno da ne paradirate s tim svojim „Otporom”. U
ovoj situaciji možete zaglaviti zatvor.
Bio je vidno nervozan.
– Pa, valjda ćeš naći vezu da me izvadiš, ako zatreba – odgovori mu.
Skočila je iz kreveta i počela da se žurno oblači.
– Sada ćeš demonstrativno otići.
– To mi, kao, nešto prebacuješ?
– Ne. A ti meni?
– Ti meni... ja tebi... Oboje znamo kako nam je od Sava-centra. Oboje. Samo što me
uvek navedeš da ja budem ta koja će izgovoriti. Pa, da izgovorim, grozno nam je. I ne
znam ko kome treba da prebacuje.
– Ugasio sam televizor jer se nerviraš da si izgrizla cela usta.
– Ne, nego tebe nerviram. Uostalom, nemam snage da se raspravljam. Umorna
sam, Gorane.
Ćutao je.
– I ti si. Znam. Đavo je ušao u nas. Ili među nas. Ne znam kako da objasnim da ne
možemo da skrstimo ni dva dana bez trzavica, uvreda, suza...
Šnirala je duboke cipele. On ju je posmatrao:
– E, odoh sad, da odgledam vesti do kraja.
Goran je nije zadržavao.

Već nedelju dana, nisu uspevali da se povrate od najgore svađe koju su do tad
imali.
Počelo je kao običan, neobavezan izlazak. Krenuli su sa Nemanjom, njegovom
devojkom i Mirjanom u Sava centar, na premijeru filma. Njih petoro su stajali uz šank i
pozdravljali se usput s poznanicima. Sve je teklo dobro, da bolje ne može biti, dok neko
iz društva koje je sedelo u polukružnoj garnituri, ispod kosih stakala, nije glasno pozvao
Gorana. Jovana je prepoznala dvojicu s kojima su bili na večeri. Odoh da im se javim,
rekao je. Jovanu nije pozvao da priđe. Još bolje, pomislila je, nevoljna da odglumi
ljubaznost. Priseo je na drvenu ivicu i ćaskao s njima. Začulo se zvono koje je pozivalo
gledaoce u salu. Goran je ustao. Za njim i jedna iz društva. Nešto mu je govorila i,

Crowarez
173
 Bosnaunited

pokretom koji je odavao bliskost, prešla rukom po prednjem delu njegove jakne, kao da
uklanja trunke prašine. Iako je stajala iskosa, Jovana je krajičkom oka zapazila njenu
bakarno ofarbanu kosu, čizme s visokom petom, skupu bundu, iskrojenu od krupnih
parčadi izbeljene jelenske kože, s vidnim štepovima kao na indijanskim ogrtačima i
čupkama krzna koje su, tu i tamo, nehajno razbacane, visile po ivicama. Sve osmehujući
se, crvenokosa ga, na kraju, poljubi u obraz, priljubivši se načas uz njega. Goran se hitro
izmakao.
– Koji ti je ovo fazon – ne izdrža Jovana da ga upita, čim je prišao – da te privatava
neka bivša riba?
– To mi je bivša žena – reče on, pretražujući unutrašnji džep jakne.
– Žena?!
– Da. Nisam znao da je s njima.
U tišini zategnutoj do pucanja Jovani pocrveneše uši. Poprimile su skoro bordo
boju.
Nemanja je znao šta sledi. Znao je kada Jovani pocrvene uši. Znao je dobro. Znala
je i Mirjana. Samo Nemanjina devojka nije. Dragica, ne.
Načinivši se da nije čuo Jovanin i Goranov kratki dijalog, Nemanja je počeo da joj
nešto govori. Napadno glasno i živahno. Mirjana mu se pridružila, potrudivši se da
svojim položajem od Dragice zakloni ono dvoje koji su se odmeravali bez reči, kao u
zamrznutom kadru.
– E, nema potrebe da se pravite ludi – okrenula se Jovana k njima. – Svi smo lepo
videli šta mi je ovaj čovek – mahnu glavom ka Goranu – priredio. Šta je u stanju da uradi.
– A šta je trebalo da uradim? Da je odgurnem? Ošamarim? Je l' bi te to
zadovoljilo?
– Zadovoljilo?! Mene pokušavaš da zamaješ najglupljom, najprovidnijom
zamenom teza koju bi provalili i oni moroni od tvojih prijatelja s kojima si malopre
ćeretao.
Krajičkom oka je spazila da se Goranovo društvo uputilo ka sali. Crvenokosa se
nakratko osvrnula i okrznula Jovanu pogledom. Njoj se naježi koža. Izvadila je karte iz
džepa i pružila ih Nemanji:
– Idite, počinje. Ja neću.
Goran procedi nekoliko reči sebi u bradu, od kojih je Jovana uspela da razabere
jednu. Razmažena.
– Šta si rekао?!
– Nebitno. Idemo svi skupa. Nasamo ćemo raspraviti šta imamo.
Nemanja je video (nije se, zapravo, videlo, ali on jeste, video je) kako su iz
Jovaninih ušiju šiknula dva mlaza pare. Kao u crtanim filmovima. Samo što nije bilo
smešno. Ni najmanje.
– Ovo ti je poslednji put u životu da mi kažeš kako sam razmažena. Poslednji! Je l'
ti jasno?
– Tebi nije jasno – reče Goran tiho, siktavo, što je delovalo mnogo gore, mnogo
strašnije nego da je viknuo – da sa mnom ne možeš tako.
Prekinula ga je osiono:
– I te kako mogu. Nisam ja jedna od tvojih retardiranih cupika kojima si navikao
da naređuješ. Koje bi se sklonile u stranu, pokorno, dok ti ne obaviš porodične obaveze.

Crowarez
174
 Bosnaunited

Kapiraš li ti s kim si? Kapiraš li?!

Jedan par srednjih godina, u prolazu kraj njih, znatiželjno se osvrnuo.
– E, daj, prikuliraj malo – reče joj Goran. Na usnama mu je titrao nimalo naivan
smešak.
– Skloni mi se s očiju.
– Molim?!
– Čuo si me dobro.
Mirjana se upitno upiljila u Nemanju koji je revnosno skupljao iskorišćene
plastične čaše s pulta i trpao ih jednu u drugu, spreman da uleti ako zatreba. Koliko je
mogao da proceni, Jovana nije imala nameru da se povuče. Prkosno je gledala u Gorana.
Bela u licu, sa crvenim ušima. Gledala je dobrih desetak sekundi, bez da joj se pokrenula
ijedna crta na licu, kako se u njemu vodi borba.
– Tako? – reče on napokon.
– Baš tako – odgovori mu.
Uzela je svoj ranac, prebacila ga preko ramena i potrčala niz stepenice. Stuštio se
za njom.
– Stani! Jovana, stani! – vikao je kroz hol. Ubrzano je marširala, ne osvrćući se.
– Ej, ej – reče kad ju je sustigao, cimnuvši je za rukav – jedno da ti bude jasno:
više neću tolerisati ovakve drame. Nema šanse.
Otrgla se.
– Ja tebi priređujem drame? Ја?! Četiri meseca me cimaš, kinjiš, četiri meseca
trpim torturu tvoje porodice...
– Cimam te i kinjim – ponovio je zapanjeno.
– ...kao da si božanstvo, a ja, jadna, treba da ti ljubim stope, da se zadovoljim što
mi dopuštaš da budem s tobom, po bilo koju cenu.
– Šta pričaš, bre? Potpuno si se pogubila.
Obezbeđenje ih je merkalo ispod oka. Goran je primetio da se sašaptavaju.
– Ti si se pogubio ako misliš da ću preći preko blamaže, pred mojim prijateljima.
– Sama se blamiraš. Namerno mi je to uradila, a ti si nasela na najprovidniju
provokaciju. Nisi mogla da se obuzdaš ni toliko da...
– Nasela?! – prekinula ga je glasnim uzvikom. – Čoveče, ja nemam nameru da
budem deo smeštanja, nameštanja i nasedanja. Niti umem, niti hoću da se bavim vašim
umobolnim igrama.
Oči su mu se suzile na dva proreza iz kojih je izbijao mrak.
– Upozoravam te da prestaneš s uvredama. Moje cupike su retardirane, moji
prijatelji maloumni, ja sam umobolan...
– Tačno. Sve stoji.
– Stvarno? Pa kako to da si završila sa mnom?
– Iskreno govoreći, ne znam.
Izgledalo je da će se svaki čas ustremiti jedno na drugo i potući. Čovek iz
obezbeđenja im priđe:
– Ima li nekih problema?
– Ne, ne, upravo krećemo – reče Goran.

Crowarez
175
 Bosnaunited

– Ja sam malo popila, a s gospodinom je sve u najboljem mogućem redu – reče

ona, okrete se na peti i istrča ka ulici Milentija Popovića. Poluslepa od suza uspela je da
zaustavi taksi. Plakala je, pritisnuvši maramicu na usta, svesna da je taksista na svakom
semaforu ispitivački-podozrivo posmatra u retrovizoru.
Do pred zoru, kad je zapala u kratkotrajan, isprekidan, nervozni dremež, nije
uspela da se smiri. Rano izjutra začula je tiho, uporno kucanje. Bio je to Goran. Izgledao
je kao da ga je noć ispovratila.
– Jovana, izmučen sam, do krajnosti. Molim te, molim te, da se više ne
preganjamo – rekao je i spustio čelo na njenu glavu.
– I ja sam izmučena.
– Znam. Izvini za ono sinoć. Izvini. Izvini.
Stajali su, tako, minut-dva, iscrpljeni, zasićeni međusobnim prebacivanjima.
– Doneo sam princes krofne – reče on. – Kroasane i princes-krofne. Sveže.
– Uđi – pozva ga Jovana.
Pomirili su se bez reči i bez veselosti, uz doručak. Ali, cela ta nedelja prošla im je
traljavo, bezvoljno, kao da su oboje postali svesni da su dosegli tačku gde svaka
rasprava gubi smisao.

Crowarez
176
 Bosnaunited

62

Kod kuće ju je čekao otac. Zabrinut.

– Zvala me je Goranova supruga – rekao je ne čekajući da se Jovana skine.
Pobelela je u sekundi:
– Jao, Bože! Kad?
Nemoćan da ćerki išta prebaci, Marko je u dva susreta uljudno prihvatio Gorana,
iako je slutio da je on razlog što su se Danilo i Jovana, već neko vreme, udaljili.
Pokušavali su da to skriju od njega. Kao da se moglo prikriti. Ćutke je patio, ne potežući
razgovor s Danilom na tu temu. Jovana je, na naročit način, predstavljala za Marka
Svetlanin produžetak nad kojim je neprestano i preterano strepeo; jednostavno nije bio
spreman da se suoči s Danilovim zasigurno utemeljenim razlozima protiv čoveka s
kojim se Jovana nesmotreno spetljala (tako je pokušavao da je opravda). Ne bi mogao da
je osudi; zato se držao po strani, nadajući se da će Danilo, već po običaju, naći načina da
razreši celu priču, nedostojnu Jovane.
– Šta ti je rekla? – pitala je, dalje, unezvereno, ne čekajući njegov odgovor.
– Svašta. Koliko sam uspeo da razaberem, izgovorila je nepojmljive stvari. Vikala
je, nisam mogao doći do reči. Onda sam pozvao Danila.
– Nisi valjda? – prošaputa Jovana.
Marko se uplaši njenog izraza.
– Maco, molim te, shvati. Nemoj misliti da se ja bojim nje, skandala, tek štogod,
nema situacije gde se ne bih za tebe podmetnuo, ali Danilo mora da zna. Ovo je ozbiljno.
Ne želim da te plašim, ali mislim da je ona, blago rečeno, neuravnotežena.
Marko je retko, samo u trenucima potpunog ispadanja iz svog racionalnog
koloseka, koristio neodmerene kvalifikacije. Po tome je znala da se desilo nešto jako
ružno. Mahinalno je otkopčavala kaput. Okretala se oko sebe, izgubljeno.
– Kad si razgovarao s Danilom?
Ne čekajući odgovor, rekla je uspaničeno:
– Zašto si ga zvao? Sad će da napravi lom.
– Neće. Rekao je da ne paničim. Bio je veoma pribran. Znaš ti njega.
– Videćeš – rekla je.
Danilo je uleteo kao furija.
– O, gospođica je došla kući – reče. Varnice su mu sevale iz očiju.
– Sine, sedi. Hajde da mirno razmotrimo...
– Mirno?! Posle onog što ti je ta prostakuša rekla?
– Šta je rekla? – upita Jovana. – Recite mi, šta tačno?
Danilo ju je ignorisao.
– Nema tu više mirnog. Sad će videti s kim su našli da se zajebavaju.
Vilica mu se tresla:
– Daj mi adresu tvog švalera – obrati se Jovani.
– Kako to sa sestrom? – zapanjio se Marko.
– Danilo, imam prava da znam – reče Jovana.

Crowarez
177
 Bosnaunited

– Ti da ćutiš. Ti nemaš više prava. Bar ovde, ne. Ako hoćeš svoja prava, preseli se
kod onog kretena, a ne da mi navlačiš ludake na vrat. Marku da navlačiš.
Nikada se nije plašila Danila. Sada nije smela da ga pogleda, od straha. Otac je
zagrli:
– Nemojte, kakve su ovo scene – reče, bespomoćno. I njemu je Danilo bio
nepoznat, ovakav. – Sine, uzdao sam se u tvoje rasuđivanje, a ti se ponašaš...
– Oni će meni da upadaju u kuću – vikao je Danilo. – Banda nevaspitana. Banda!
Kome, bre, oni da prete. Oni da maltretiraju Marka, pa neće moći. Daj mi adresu –
drmusao je Jovanu za rame.
Nije vladao sobom. Marko pokuša da zauzme autoritativni stav.
– Ne treba mene da braniš. Nisam te zato pozvao.
– Ne dozvoljavam da nas bilo ko teroriše. Je l' jasno? Onaj kreten s kojim se
Jovana uhvatila, on će mi položiti račune. Govori adresu – obrati joj se.
Jovana je ćutala.
– Dobro, onda idem kod nje, direktno. Nema stotinu Popivoda, naći ću je ja – uzeo
je telefonsku slušalicu u ruku.
Jovana povika:
– Danilo, molim te.
– Za koga moliš? Za njega? Ili za njegovu ženu koja je Marku poručila da svašta
može da se desi. Tebi. Da će noćas poslati nekog da te dočeka u ulazu i unakazi. To da
trpim? Da se povučem pred pretnjom ološa?
Jovana se prihvati za dovratak.
– Tata...
Marko se pridiže:
– Danilo, nemoj joj govoriti... Zašto, sine?
Jovana dograbi kaput.
– Idem i ja – reče.
Marko pokuša da ih zaustavi:
– Deco, molim vas, prizovite se pameti. Nećemo, valjda, odgovarati istim
niskostima.
– Bogami, hoćemo. Ovo će se završiti noćas. Brzo ćemo se vratiti – reče Danilo.

Crowarez
178
 Bosnaunited

63

...Ne znam kako smo prešli put do Gorana. Molila sam se da ne bude u stanu. Da je
nekud izašao. Ali, prozor je bio osvetljen. Skoro sam se upiškila od straha:
– Danilo, preklinjem te da ga ne biješ.
Išao je ka zgradi, brzo, polutrčećim koracima.
– Koji sprat?
– Prvi – odgovorila sam poslušno, jedva ga sustižući.
Goran otvara, Danilo šutne nogom vrata, odgurne ga i uđe.
Stala sam između njih.
– Tvoja je žena zvala tatu. Pretila nam je... – pokušala sam da na brzinu objasnim.
Danilo me je maknuo u stranu. Lice mu je otvrdlo poput stisnute pesnice:
– Slušaj ti, slušaj me dobro, ako ona tvoja nepismena, histerična kučka pokuša da
makar i svojom senkom dodirne moju sestru ili Marka, izmasakriraću je, neka ti bude
jasno. I tebe. Samo li im se približi na kilometar, odrobijaću vas oboje. Ti mi odgovaraš
za nju. Direktno. Snosićeš sve posledice. Veruj mi, neću se zaustaviti, ako je ne staviš pod
kontrolu.
Onda se pokreće pneumatska bušilica, ona kojom se odvaljuje asfalt, počinje da
mi bubnja u mozgu svom silinom; od nje ne čujem šta govore, samo vidim kako mu se
Danilo unosi u lice, vidim da grmi poput llije Gromovnika, strašnijeg izgleda nego onda
kad je tukao manijaka iz autobusa, a Goran pokušava da mu odgovori; otvaraju usta, ali
nema tona. Ja ne primam ton. Nisam htela da čujem.
Sećam se kako se Danilo okreće k meni, nešto kaže i povlači me za sobom. Nisam
ni pogledala u Gorana koji je delovao kukavno, Kao i ja. Ličili smo na decu koja se
podžapaju u igri, a onda u dvorište siđe nečiji ćale, podeli poneku šljagu i momentalno
zavede red. Čiča-miča, gotova je priča. Klinci se razilaze oborenog nosa, pokunjeni.
U kolima smo ćutali, sve dok na polovini mosta Danilo nije procedio kroz zube:
– Videla si kakva je to ništarija. Čula si.
Nisam se usudila da mu priznam da nisam.
– Da se razumemo – rekao je. – Gotovo je. Definitivno je gotovo. U protivnom, ne
računaj više na mene.
Popeo se sa mnom. U redu je, rekao je tati, neće vas niko više uznemiravati. Sipao
je piće i iskapio ga u gutljaju. Ja sam se smanjila, želeći da nestanem, da isparim u onoj
tišini.
– Moram da požurim, da Tamara ne brine gde sam.
Nisi joj rekao, pitala sam, goreći od stida. Mislim da joj nije potrebno dodatno
uzrujavanje, uzvratio mi je tvrdo, kao da je bacio kamen na mene.
Veruj mi (posle četiri godine, posle svega što nam se dogodilo, zar bih imala
razloga da lažem), predstavu nemam šta se dešavalo narednih dana.
Ležala sam skvrčena, povremeno palila televizor, vrtela ukrug kanale, ustajala da
posrčem tanjir supe ili čorbe, koji bi mi tata spremio i tajno povraćala, čim bih se vratila
u svoj stan.
Sedmog marta tata mi je, za doručkom, obzirno rekao da ide na groblje. Mrvio je

Crowarez
179
 Bosnaunited

parčence hleba, kao da mu je neprijatno da me pogleda. Tata je svakodnevno odlazio na

mamin grob. Zašto bi me posebno obaveštavao? Sinulo mi je da je mamin rođendan.
Znaš da se tada svi okupimo.
– Tata... zaboravila sam... – promucala sam. – Ne znam koji je datum. Zato se
nisam setila.
Moj dobri, nežni otac me je pomilovao po kosi, neka, ostani ovaj put, slaba si da
ideš.
Zaista, jedva sam se držala na nogama. Ipak sam pokušala da se spremim. Već
obučena shvatila sam da ne mogu stajati tamo, sa Danilom. Nisam mogla tamo da ga
pogledam u oči. Ni tatu. Ne tamo. Ostala sam.
Onda je pozvonio telefon. Goran. Molio me je da dođem.
– Imam nešto jako važno da ti kažem. Jako važno.
– Nisam u stanju da razgovaram. Ne javljaš se danima...
– A ti bi se javila, na mom mestu, posle onakvog upada?
– Misliš da nije imao pravo?
– Nemoj da se odmah zavlačimo.
– Ako smatraš da nije bio u pravu, nemamo o čemu dalje.
Rekao je (učinilo mi se, preko volje, tek da bismo brže prešli preko klizavog
terena):
– Bio je. Slažem se.
Zbrzao je to poluizvinjenje, ali meni je značilo.
– Jovana, učini mi i dođi. Stvorio bih se ja tu, ovog časa.
– Pa, stvori se ako je tako važno.
– Neću iz poštovanja prema tvom ocu. Niti je ovo razgovor za kafić.
Otišla sam, kao po prisili; ono pusto, glupo, nedokazano žensko – da čujem šta
ima da mi kaže. Da se, kao, objasnimo. Budala! Jedva sam obula patike, jedva sam
pronašla ključeve, jedva se spustila do ulice. Ne smem da vozim, pomislila sam. Sela sam
u taksi. Usput sam napravila brz mentalni inventar u pregratku zvanom „svađe i
rasprave”; zalihe uvreda bile su prilično tanke; većina najboljih bila je već utrošena.
Trebalo je, samo, podvući crtu ispod našeg odnosa. Trebalo je priznati da nismo bili u
stanju da održimo ljubav. Ili ono što smo mislili da je ljubav. To sam mislila, pripremala
govor, a za gušu me ščepala teskoba. Na danskom se anksioznost kaže angst. Tako. Bez
samoglasnika koji bi olakšali izgovor. Muklo „а” na početku i četiri suglasnika. Teško,
kao i samo osećanje. Nema vazduha u njemu. Ščepala me, dakle, strepnja. Jaka. Ono, kad
drhtiš, a ne znaš tačno zbog čega. Još se ništa nije desilo, a znaš da hoće, da je neizbežno.
Dođemo, nekako, angst i ja, do Novog Beograda.
Ustuknula sam kad sam ga ugledala. Preda mnom je bio drugi čovek. Ušiljen.
Ufitiljen. Iz njegovog pogleda jasno sam pročitala kako ja izgledam.
– Deluješ... stvarno bolesno – rekao je.
– I ti – uzvratila sam mu.
Prošla sam mimo njega, da se što pre negde spustim.
U glavi mi se opasno vrtelo.
Sručila sam se na trosed, i odmah primetila da je stan čudno prazan. Nije bilo
Goranove razbacane garderobe, ni sitnih predmeta koji odaju nečije prisustvo.

Crowarez
180
 Bosnaunited

Hladna zmija mi se hitro spustila niz kičmu. Angst se povukao u kraj, i on

uplašen.
– Gde su ti stvari? – upitala sam.
Zapalio je cigaretu.
– Jesi li se ti to iselio?
Klimnuo je.
Srce mi se otkinulo i palo u stomak, tuče kao ludo, da mi želudac odskače.
Pomislila sam, pretekao me je. To sam pomislila. Pre nego što sam stigla da
osetim bol, razočaranje, bes, šta bilo, odreagovala je moja sujeta. Pretekao me je. Nisam
se mogla otresti te reči. Pretekao.
– Dobio sam obaveštenje iz ambasade. Treba da se evakuišemo. Pod hitno.
Bombardovaće nas. U pitanju su dani.
Da se evakuišemo. Govorio je u množini. Ko, htela sam da pitam, ali usta su mi bila
suva kao barut, jezik mi se zalepio za nepce.
– Želim da pođeš sa mnom – rekao je.
Kakav obrt!
– Kuda? – upitala sam, ne mogavši da se priberem.
– U Njujork.
Talambas u želucu naglo je utihnuo.
Od svih zamislivih kombinacija i razloga zbog kojih me je pozvao, samo mi ovo
nije palo na pamet. Ni pod kojim uslovom, ni za šta na svetu, ne bih tada otišla iz Srbije.
Sve da je neko, specijalno za mene, poslao „lir-džet”, 'ladno bih odbila. Činilo mi se
nečasnim da odem. Nečasnim? Možda reč nije tačna, ali, neću da se zamajavam i tražim
pravu. Danilo, ti, ja, isto smo osećali. Ne mora uvek da se objasni – zašto. Ima toliko
iracionalnog u nama; nema šanse da sve držimo pod kontrolom. Da sve uspemo da
složimo u logičke forme. Ma koliko Danilo tvrdio suprotno, nije moguće.
Uprkos zacementiranoj odluci, Goranov predlog me je potresao. Hteo je da
započnemo život daleko od svih. Iz početka. Na način koji je smislio kao najbolji. Osetila
sam olakšanje i zahvalnost. Nije ispao krpa s kojom je Danilo obrisao patos. Pokazalo se
da nije.
– U Njujork? Nas dvoje?
Mogao je osetiti pozitivno iznenađenje u mom glasu. Nisam ga pitala ni zajedljivo,
ni sarkastično. Moj ton je bio nedvosmisleno topao. Nežan.
Trebalo je da mi kaže:
– Volim te i želim da odemo odavde.
Nešto tako, slično.
Ili, samo da potvrdi, da, nas dvoje. U Ameriku.
Rekla bih mu, ne mogu, ne želim, rekla bih mu, hvala ti što nas nisi izneverio.
On je, međutim, oborio glavu tako duboko, da mu je brada skoro dodirnula grudi.
Prstima je prevlačio preko čela, ćutke. U tom trenutku shvatila sam da nešto nije u redu.
Nešto nije štimalo. Nešto se nije uklapalo.
Prvo što mi je palo na pamet je (a sve se odigravalo u sekundama, u dve-tri
sekunde sam prošla kroz čitav registar – od oduševljenja do konačnog klika) da ne zna
kako da mi saopšti za dete. Zato sam upitala:

Crowarez
181
 Bosnaunited

– S Nikolom, je l' – istovremeno shvatajući da mu nije zbog toga neprijatno. Zašto

bi mu i bilo?
– Gorane? – ponovila sam upitno.
Glava mu pade još dublje. Presamitio se, prosto se prepolovio u sekundi. Onda mi
je sinulo. Bukvalno. Klik, upalilo mi se u glavi.
– Ide i Nikolina majka, zar ne?
Ne odvajajući oči od poda izgovorio je kukavičko:
– Da.
Ništa nisam osećala. Ništa. Kao da sam anestezirana, a ipak budna, pa gledam
kako neko prčka po meni; ni traga bola, samo čuđenje što tuđe ruke kopaju po mojoj
otvorenoj utrobi.
– Čekaj, da lepo razložimo. Verovatno nisam dobro shvatila. Dakle, idete ti, tvoja
žena i dete.
Govorila sam polako, kao da uvežbavam frazu na nepoznatom jeziku:
– I zoveš mene... da vam se pridružim, je l' to?
Možda ga je moja smirenost zavarala. Usudio se da me pogleda.
– Ne tako... da nam se pridružiš. Znao sam da ćeš pogrešno shvatiti. Već
mesecima živim s tobom. Zorki je jasno da je vodim samo zbog deteta. Ne vidim da to
nešto menja između nas dvoje.
Kao da me je tresnuo maljem u glavu. Obnevidela sam na trenutak. Protresla sam
je, i Goran je opet bio tu. Ko je ovaj čovek kraj mene, zapitala sam se. Ja sam s njim
spavala. Podelila s njim i poslednju intimnost. Ko je ovaj stranac? Ja ga nisam znala.
– Predlažeš mi, dakle, da nastavimo naš menage a trois, samo da ga dislociramo u
Ameriku?
Zurila sam u njega, zanemelog, kao u nekakvog odvratnog gmizavca.
– Mislim – rekla sam polako – iskreno mislim da si ti teško, teško poremećena
osoba.
– Jovana – uzeo me je bojažljivo za ručni zglob – nemoj se hvatati za neku
pogrešnu reč... Radi se o životu. Budi realna, molim te. Ne mogu izaći iz zemlje, a da i
tebe ne izvučem.
To „i” me je dotuklo. Otkačila sam, načisto. Odjednom. U trenutku mi se vratila
sva snaga. Adrenalin mi je šiknuo; bila sam jaka kao zver.
Otrgla sam ruku i gurnula ga da se zavalio na naslon:
– I mene? Da me izvučeš? Šta ti uobražavaš? Da si spasilac? Мој?! Ti mene da
spasavaš?! Misliš da bih, uopšte, otišla? Misliš da bih? Da nemam načina, samo da hoću?
Nisam, valjda, spala na to da me uzgred, uz tvoju porodicu, u nekom povećem koferu,
istranžiranu, ako je zgodnije za pakovanje, tajno od gospođe Popivode, prošvercuješ u
Ameriku.
Očekivala sam (još uvek) da če skočiti, početi da me razuverava. Da će mi
obrazložiti svoj nebulozni predlog. Budalaštinu koja se mogla začeti u njegovoj svesti
rastrzanoj između ljubavi prema meni i sinu. Ma kakva bila ta budalaština, ma koliko
neprihvatljiva, bilo mi je potrebno da pouzdano znam da je iskreno mislio. Iskreno.
Toliko. Onda bih mogla da mu oprostim. Zaista. Oprostila bih mu, i rastali bismo se bez
gorčine.
Umesto toga, u magnovenju sam primetila da mu je senka olakšanja minula

Crowarez
182
 Bosnaunited

licem. Da li je moguće, pomislila sam. Koža mi se skvrčila, skupila, stesnila, nemam

mesta u njoj. Morala sam da budem načisto.
– Evo, recimo da pristajem – spustila sam glas. Počela da govorim pomirljivo. –
Recimo. Izloži mi, precizno, detalje.
– Čega – jedva je izustio. Sad je on bio šokiran obrtom. Vidno šokiran.
– Kako, čega? Pa, tvog plana. Valjda ga imaš. Kako si to zamislio? U kojoj
kombinaciji treba da idem – insistirala sam. – Sama? S tobom, a oni posebno? Svi
zajedno? Kako? Kad stignemo, gde ćemo da živimo? U istom gradu? U istom stanu? Ili,
stan do stana?
Ne umem da ti opišem njegov izraz. Konfuzan? Može li izraz lica biti konfuzan?
Veruj mi da može. Unutrašnja konfuzija izbila mu je kroz svaku poru na licu. Dakle, to je.
Nisam se prevarila, maločas. Nije se meni ništa učinilo. Ni prividelo. Nije, nažalost.
Glava je počela da mi se trza, kao onim igračkama što ih stave na zadnju policu u
kolima, pa pri svakoj rupi na drumu kuca ili tigrić zaklimaju glavom koja je oprugom
okačena o telo. Tako je moja zaigrala. Otkačena od tela. Na opruzi koja je vibrirala.
Jedino da sam je stegla rukama, stala bi. Možda ni tada. Pleše glava, trese mi se kao da
imam Parkinsonovu bolest. Htela sam da pripalim cigaretu, ali vidim, neću uspeti da je
stavim u usta. Neću ih potrefiti. Zato sklanjam kosu, zaglađujem je, da nekontrolisano
klimanje ne bude preupadljivo.
– Šta znači ova dramska pauza? Na šta to liči? U krajnjoj liniji, pozvao si me, a sad
ispada kao da sam sama upala i počela da ti se namećem.
– Ne mogu da funkcionišem pod ovakvom tenzijom.
– Izvini, je l' ti je ja izazivam? Ili si generalno pod tenzijom?
– Misliš da ne osećam tvoj ton?
– Ah, pa zato si se uprepodobio?
Coktao je, jedva čujno, ujedno odmahujući glavom, u slabo odglumljenoj neverici.
– Način na koji mi se obraćaš... – zaustio je.
– Čovek koji nudi svojoj devojci da joj spase život – prekinula sam ga – ne
odustaje tek zato što je ona ovako ili onako odreagovala. Priznajem, bila sam ishitrena.
Učinilo mi se da je tvoja namera lažna, da liči na sprdnju sa mnom. Možda grešim.
Možda.
Jedva sam disala od uzbuđenja.
– Ubedi me – rekla sam. – Gde je, tačno, moje mesto u tvom planu?
Pripalila sam cigaretu. Pripaljivala sam je, tačnije rečeno. Kresnula sam upaljač
dva puta, pa iz dva puta vukla dim, da se vrh zažari. Imao je vremena da kaže najmanje
pet rečenica. Nije izustio nijednu. Najednom mi je pala na um fraza „čupati reči kleštima
iz usta”. Upravo sam to radila. Čupala ih, ali ne iz usta, već iz njegove pete. Očigledno
neuspešno.
– Ja ću ti reći, nigde. Mene nema ni u jednoj kombinaciji. Devedeset devet zarez
devet posto bio si uveren da neću pristati, jer si dobro procenio s kim, u stvari, imaš
posla. Postojao je samo jedan jedini promil, ne procenat, već promil verovatnoće da ću
se ipak uplašiti za svoje dupe i prihvatiti tvoj idiotski predlog. Tako da si igrao na
sigurnu kartu. Komotno. Rizika skoro da nije bilo, zar ne? Minimum minimuma.
Kalkulantu mizerni! Pa opet, sa zebnjom si čekao moju reakciju. Laknulo ti je kad sam
suknula na tebe. Misliš da nisam primetila?

Crowarez
183
 Bosnaunited

– Laknulo mi je? – ponovio je upitno. Tobože rezignirano.

– O, da. Zato si se zabezeknuo što sam ti postavila konkretna pitanja. Smrz'o si se
od straha, zarozao, smuljio, da je odvratno gledati te. Naravno da neću ići! Naravno da
neću!
Uvrede su kliznule preko njega. Nije ih, čini mi se, ni registrovao. Bilo mu je
važno da sam potvrdila odbijanje. Još jednom, ovog puta jasnije, lepo sam čula kako mu
je kamen pao sa srca. Sa pleća. S celog njega. Čula sam kako pada na pod, a Goran,
olakšan, bulji u njega, taj kamen od tone i po, i jedva prikriva radost što ga se kurtalisao.
Ne, nisam pomislila, dobila si šta si zaslužila. To mi je došlo kasnije, u dugim,
mučnim danima patnje. Tada, da se nisam obuzdala, zaridala bih, tresla bih se od plača
nad sobom.
– Znači, sve vreme si mi muljao iza leđa. Bezočno. Sistematski – rekla sam tiho,
tiho. Nisam se ni trudila da me čuje. To je bila konstatacija upućena meni.
– Nisam... – zamucnuo je slabašno, bez istinske želje da nastavi misao.
Progutala sam suze koje tek što mi nisu potekle:
– Nisi?! Pa ko se dogovarao i s kim kako ćete pobeći? Možda tvoj dvojnik?
Promrmljao je nešto sebi u bradu.
– Ne čujem te.
– Zašto bih te danas zvao da nisam iskreno mislio...?
– To ja tebe pitam. Zašto si me pozvao?
Ušla sam mu u same zenice. Na njihovom dnu ugledala sam izdaju. Golu izdaju.
Osetila sam kako trnem, oduzimam se, hladim. Više mi nije bio potreban njegov
odgovor.
– Evo zašto – kazala sam mrtvim, ravnim glasom. – Tvoj falš poziv za getaway
trebalo je da ti olakša bagaž. Verovatno ga imate suviše, pa ti ne treba nečista savest,
pride. Teška je ona, teška. Opasna i teška stvar. Ovako, ponudio si, ja sam odbila.
Ponuđena, k'o počašćena. Molim lepo. To je bila svrha cele predstave, je l' tako?
Pod dejstvom fatalnog odsustva ironijske distance, gušeći se u talasima
samosažaljenja, gneva i čega-sve-ne, nastavila sam, i dalje. Da tonem.
– Pošto nisi u stanju čak ni ruke da opereš sam, kao Pontije Pilat, poturio si mi ih
da ti ih ja properem. Lično. Što sam i uradila. Odbila sam tvoju velikodušnost, nema
griže savesti, nema overload prtljaga, miran si. Jesi li sad zadovoljan?
Onda je nastupio onaj trenutak kad se strmoglaviš u poniženje, kad više ništa nije
važno, jer je pređena svaka mera, pogažen svaki princip, kad samog sebe šibaš
poniženjem, šibaš i ne umeš da staneš, poput derviša koji plešući padnu u trans.
– Možda u tvom sumanutom scenariju čak postoji i opcija da odeš, čist i mirišljav,
ja da te čekam, malo da se zanimam s bombama, pa ako preživim, i ako se ti vratiš,
odmoran, osvežen i remontiran u bračnoj luci, da mi nastavimo, fino, po starom, uz
Zorkino odobrenje, malo kod nje, malo kod mene, kao ping-pong loptica, čas u ovom, čas
u onom polju, na ravne časti, svi namireni, svi čili i veselil
Gubila sam se od nemoći. Osećala sam se kao da su mi vezane ruke i noge, da mi
je nabijena krpa u usta, a preko njih zalepljena široka selotejp-traka, pa se uvijam i
grčim, bez nade da nekog dozovem.
Ustani i idi, rekla je moja uspravna ličnost. Ovog časa. Čak mi se učinilo da me
neko blago gura od pozadi, u leđa.

Crowarez
184
 Bosnaunited

– Nije tačno – promumlao je.

Uprkos glasu razuma, koji je vapio da prestanem, upitala sam ga:
– Šta od svega? Šta nije tačno?
– Vređaš me, ponižavaš... misliš da je moguće tako nastaviti razgovor?
Mozak mi se iščašio.
– Vređam te? Zato ne umeš ni da prosloviš? Jer si uvređen? Zato?!
Napravio je mučenički izraz lica, kao da se užasava mog povišenog tona.
– Lažovčino jedna.
– Evo...
– Da, evo. Ponoviću, da ti bude jasno da mi se nije omaklo. Lažovčino prevejana.
Koji razgovor ti pominješ? Od kad sam došla, sem jedne rečenice koju si protnuo, samo
mrmljaš, cokćeš, uzdišeš, tek da ispadne kako nisi skroz po strani. U suštini, puštaš
mene da pitam, odgovaram, da sama zaokružim tvoju niskost. Pa, kad sam već dovde
zaglibila, dovršiću solilokvijum, da ne bi živeo u uverenju kako si me do kraja izradio. Ti,
tvoja cenjena supruga i tatica-nekrofil, vaš glavnokomandujući, koji je šteknuo lovu na
vreme, na nekom računu, napolju, odavno ste napravili plan egzodusa. Čim je ovde
počelo da se ozbiljno zakuvava. Za ovih deset dana samo ste perfektuirali detalje. Zorkin
poljubac u holu nije bio slučajan. Šurovali ste, ko zna od kad, pa je htela da mi se
podsmehne. U lice. Da mi, post festum, bude jasno ko je vukao konce. Ko je sve vreme
bio glavni šef.
Odao ga je govor tela. Serija brzih, sitnih poteza, smušenih, nervoznih pokreta,
kao da se trebi od kolone mrava koji su se razmileli svud po njemu. A pogled mu
prikovan za mene. Hteo bi da ga skrene, a ne može; zalepila sam ga svojim. Treptao je,
ubrzano. Oči su mu uplašeno igrale.
– S njima si se danju dogovarao, noću mene tucao, i vuk sit i ovce na broju, divota
Božija, jer ja jesam ispala ovca, prava pravcata ovca, to je tačno, samo što ti, jado jadni,
nisi nikakav vuk, već običan, drhtavi miš.
Počela sam da ga kažiprstom ubadam u mišicu. Jako, sve jače. Reč, pa ubod; reč,
pa ubod. Trpeo je, ne pomerajući se. Mora da je bio živ pretrnuo i gledao da me dodatno
ne razdražuje. Možda je pomislio, bolje kažiprst, nego šiljak za led.
– Da, ti si maleni mišić kome je tata podviknuo, koga je žena pritegla, kome je
Jovana postala dosadna, zahtevna, pa si podvio rep i trkom pobegao u svoju rupicu.
Prst me je zaboleo od udaraca, morala sam ga protrljati.
– Dostojevski je lepo rekao: ako slabom čoveku daš slobodu, on će je sopstvenom
rukom vezati i vratiti je, na uzici. To je tvoja slika i prilika. Umišljaš da je sloboda to što
malo švrljneš, malo poševiš sa strane, pa klisneš, čim zagusti, u naručje tvojoj Zorki,
žustroj, odlučnoj lavici, vrloj majci-heroju, tvom kremen-kamenu što stoji, na oluji i
vetru, postojano kano klisurine. Verovatno joj se u dubini duše diviš što je htela da plati
da me neko sklepeta u mraku, smatraš da je time pokazala kako je jedna odlučna, jaka
žena, koja je spremna da po svaku cenu odbrani vaš topli dom.
– Ne mogu da verujem... – glavu je zario u šake.
To me je dovelo do belog usijanja. Grubo sam mu strgla ruke. Pri zamahu sam mu
nehotice noktom dohvatila nadlanicu. Na zaparanoj koži su se pojavile kapi sukrvice.
– Ne možeš da veruješ? Ti?! Znaš li šta znači reč verovati? Imati poverenja u
nekog? Znaš li?

Crowarez
185
 Bosnaunited

Videla sam da je uplašen. Bojao me se, kao što sam se ja, one noći, bojala Danila.
Palcem je mahinalno prelazio preko ogrebotine.
– Ne! Ne znaš, naravno. Ali, da će se ovako završiti, o, to si dobro znao. Od samog
početka. Bila sam osveženje, kako si rekao. Čist kiseonik. Izazov. Morao si se malo više
potruditi. Malo više nego obično. Pa si, ko bajagi, iznajmio stan, ovaj jebarnik koji se nisi
udostojio ni da opremiš, jer nisi ni nameravao da tu ostaneš. Vrebao si prvu priliku za
svoje Lesi-se-vraća-kući. Bombardovanje ti je došlo kao kec na jedanaest. Vis maior, šta
da se radi?
– Nisam se vratio... nije istina.
– Ne laži! Prekini više!
Toliko sam se prodrala da mi je sopstveni glas zaparao uši. Prekrila sam ih
dlanovima, i čvrsto zažmurila. Kada sam ponovo otvorila oči, bila sam odjednom tiha.
Opasno tiha.
– Sad ćemo utvrditi ko si. Samo probaj da izvrdaš odgovor. Samo probaj –
fiksirala sam ga. – Ostavimo po strani odlazak u Ameriku. Amerika je logični ishod tvoje
duge, dvostruke igre. Zato, da se vratimo unazad. Da vidimo kad je počelo žongliranje
koje se okončalo tako što ti je jedna loptica pala. Bolje rečeno, ispala. Tresnula o zemlju
kao višak.
Piljio je u mene, iščekujući.
– Pitanje je jednostavno. Jesi li podneo zahtev za razvod?
>– Ne razumem.
– Šta tu ima da se razume? Jesi ili nisi? Papir – unosila sam mu se u lice. – Shvataš
li šta je papir? Dokument – mahala sam mu rukom ispred očiju. – Koji ti napiše advokat.
Pa se preda na pisarnicu, u sudu. To. Shvataš? Jesi li ga predao?
Duga tišina. Bila sam spremna da čekam do ponoći. Morala sam doživeti trenutak
da prevali istinu preko usana.
– Nisam – promrmljao je napokon.
Osetila sam neodoljivu želju da ga pljunem posred lica.
– Nisi?
– Ne – odgovorio je skoro nečujno.
Tresla sam se kao prut.
– Idemo dalje. Sledeće je, zašto si me držao u uverenju da jesi? Tačno je –
preduhitrila sam ga – da s moje strane nije bilo eksplicitnog pitanja u vezi s tim, ali
podrazumevalo se da je proces u toku. Tako si se ponašao. Govorio za svoju ženu bivša.
Jesi li? Jesam li i to izmislila?
Odmahnuo je glavom.
– Dozvolio si da povredim svog brata. Dozvolio si da s njim, praktično, prekinem
odnose. Znao si da je u mojoj kući razdor, zbog tebe. Za sve to vreme ne da nisi povukao
nijedan konkretan potez, već nisi imao ni nameru da ga povučeš.
Knedla mi se popela u grlo. Izgovorim li još jednu reč, plač će provaliti iz mene,
potopiću sobu suzama.
– Usuđuješ se da mi kažeš kako te vređam? Sram te bilo. Sram. – Glas mi se
prelomio. Pukao. Zazvečao kao prazna limena kutija. – Zar ni toliko nisi umeo da budeš
čovek... da uložiš napor da budeš čovek i da mi otvoreno kažeš, žao mi je, odlučio sam da
se vratim ženi, idem s njom u Njujork. Zar ni toliko nisam zaslužila?

Crowarez
186
 Bosnaunited

– Jovana... – poče on. Pa zastade. Zagledao se u dim koji se izvijao iz cigarete u

pepeljari. Dugo. Situacija je postala apsurdna.
– Šta, Jovana?! Šta?!
Samo je žmirnuo, trgnuvši se.
– Reci. Saslušaću te – kazala sam, glasom nižim za oktavu.
On nije ni disao.
– Hajde, ovo ti je poslednja šansa. Da čujem. Neću te prekidati.
Pomerio se unapred. Ugasio je cigaretu.
– Reci – ponovila sam.
Gledala sam u ručni sat. Sekundara je poskakivala. Obišla pun krug. Došla do
četvrtine drugog. Sedamdeset pet sekundi nepomičnosti, ispunjenih napetim ćutanjem i
iščekivanjem konačne presude, nepodnošljivo je dug period.
Činilo mi se da me neko polako prevlači preko rendeta, kao mekani sir.
Gore-dole, Dole-gore. Otpadala sam u komadićima.
Nije imao ništa da mi kaže. Ništa. Posle godinu dana, ništa.
– Tako sam i mislila – rekla sam.
Sedeo je otromboljen, obešenih ramena, sav skupljen, potonuo, prava mlitava
vreća, dostojna najdubljeg prezira.
– Sad žalim, istinski žalim što te Danilo nije prebio. Žalim što sam ga sprečila.
Dužan si da platiš smišljenu laž. Dužan! Sve dok nisi, ko bajagi, napustio Zorku, bila sam
kriva koliko i ti. Od tada, od tog trenutka, počinje tvoja laž s predumišljajem. Samo tvoja.
Za to moraš da platiš. I platićeš.
Ko zna šta se motalo po njegovoj glavi. Možda je poverovao da sam spremna da
mu sipam sodu u oči. Da strpam zeca u kipuću vodu. Nešto iz horor repertoara
ostavljenih žena. Prevarenih, mržnjom zaslepljenih ljubavnica.
– Ne verujem da si... ti u stanju...
Da pogled može spržiti, osuo bi se ispred mene u vidu hrpe pepela:
– Vidi šta strah čini od čoveka! Onemeli je progovorio.
Mrzela sam ga svakim atomom svog bića.
– Ne boj se, jadni čovečuljku. Moj zahtev je majušan. Ničim te neće ugroziti. Za
beskičmenjaka kao što si ti, ne znači ništa. Meni, mnogo. Hoću da izgovoriš, glasno i
jasno: ja sam govno.
Blenuo je u mene, paralisan. Ili srećan što će se tako lako izvući?
– Izgovori, pa odlazim.
– Možda sam u tvojim očima ispao ljiga, ali...
– Možda? Možda?!
Osetila sam da ću se opet raspaliti, da će me odvući od mog zahteva:
– Da si ljiga, to stoji. Bez ikakve sumnje. Reci: govno sam. To hoću da čujem. Inače
me se nećeš otresti bez posledica. Vrlo, vrlo bolnih. Veruj mi, presešće ti Amerika.
Lomio se, kratko.
– Dobro – rekao je. – I to sam. Govno – prošaputao je.
Utroba mi se prevrnula.
– Meni je ovo dovoljna satisfakcija. Možeš odahnuti. Gotovo je.

Crowarez
187
 Bosnaunited

Ustala sam. I on je.

Dok sam grabila tašnu i mantil, čula sam ga kako izgovara:
– Ali, šta god mislila, pozvao sam te jer sam hteo... najbolje za tebe. Veruj mi.
Delovalo je toliko neverovatno, toliko morbidno, da sam, u magnovenju,
pomislila da haluciniram.
Okrenula sam se:
– Molim?!
Šta mu je trebalo da me izazove na samom kraju?
Da se zaustavio, ne bih.
– Volim te, Jovana – dodao je tiho.
Tada sam ga ošamarila. Ne slabašno, ni simbolično. Ošamarila sam ga iz zaleta, iz
sve snage, da je puklo. Nije se ni mrdnuo, sem što mu se glava zanela u stranu od jačine
udarca. Ruke su mu bile obešene uz telo kao labavo prikačene zihernadlama.
– Gadim se svakog trenutka koji sam s tobom provela. Gadim se što si bio u meni.
Nikad neću moći da se operem od te gadosti.
Ne, to nije dovoljno. Treba da mu kažem nešto čega neće moći da se otrese, tek
tako, pomislila sam. Nisam znala šta. Šta je to što bi ga uzdrmalo? Morala sam ga
povrediti. Krvnički i bez milosti. Onda sam iz atavističkog dela mozga (otkud drugde,
kad nikad u svojoj okolini nisam čula takve reči, niti bi mi ikada, pri zdravoj pameti i pri
čistoj svesti, pale na pamet), isisala i ispljunula najprimitivniju, najnižu moguću kletvu:
– Dabogda u najgorim mukama platio svaki sekund koji si mi uzeo na prevaru.
Svaki sekund, u najgorim mukama – ponovila sam, sladostrasno osvetnički. – Setićeš se ti
ovih reči. I te kako ćeš se setiti.
Eto.
Tako se završilo.
Sasvim slučajno, kada mi to više ništa nije značilo, saznala sam tačan datum kad
su napustili Srbiju.
Tri dana posle našeg razgovora.
Bio je, znači, spakovan. Imali su karte. Sve je bilo spremno. A on me je pozvao na
razgovor...

Crowarez
188
 Bosnaunited

64

Dvadeset četvrtog marta uveče, posle prvog zvučnog signala za opasnost, Danilo i
Tamara su potrpali najnužnije stvari i prešli u Topolsku.
Jovana je iskoristila trenutak dok se Danilo raspakivao u svojoj staroj sobi.
– Goran je otišao u Ameriku. S porodicom – rekla je.
Zaklonjen vratima plakara, ubacivao je majice na policu.
– Znam. Čuo sam.
– Je l' zna i Tamara?
– Da.
Čekala je zasluženu porciju.
Danilo je, međutim, ćutke nastavio posao.
Ona nečujno izađe.
Živeći pod istim krovom, uspevali su da se izbegnu. Da se ne dodirnu dublje, osim
preko posrednika, Tamare i Marka. Na desetine prijatelja navraćalo je u Topolsku.
Danju, noću. Poneki su ostajali do ranih jutarnjih sati. U mnoštvu, nije se primećivalo da
Jovana i Danilo retko i površno komuniciraju.

Crowarez
189
 Bosnaunited

65

...Patnja je stanje izolovanosti; tvoj doživljaj i tvoj centar univerzuma; empatija i

saosećanje najpre se troše i ne treba druge stavljati na probu, iznova ponavljati iste,
zamorne, zamorne, tako zamorne i drugome tako dosadne detalje koje vrtiš po glavi, ista
pitanja, koja te progone, a na koja ni sam ne nalaziš odgovora. Činilo mi se da će mi se
kosti lobanje rastočiti, da će mi pući grudni koš u kome se valjao mutljag, dignut sa
samog dna duše. Stomak mi se pretvorio u doboš veš-mašine u kome su se tumbala
creva, želudac, bubrezi i džigerice. Umesto praška za pranje i „veniša” za izbeljivanje
mrlja sipala bih po jednaku mericu gorčine, besa, stida, očajanja, kajanja i poniženja.
Onda bi program krenuo. Pet okreta ulevo. Stanka. Tri okreta udesno. Metodično,
polako, dok neko posebno bolno sećanje ne bi poslužilo kao okidač da se uključi
centrifuga, posle koje sam bivala izmoždena do te mere da sam mislila, dobro je, kraj je,
ne može se više. Đavola. Program se automatski nastavlja, idemo u nov ciklus, tri okreta
ulevo, pet udesno, nema predaha. Držala sam se one izlizane izreke kako „vreme sve
leči”, čekala ga, to jebeno vreme, čekala da ga dovoljno najagmim, čekala da se mašina
pokvari, da se zupčanik zaglavi, da sve već jednom prestane.
Ne mogu prepričati kroz šta sam, zapravo, prolazila. Mogu samo da kažem –
patila sam. Bezmerno. Tačka.

Crowarez
190
 Bosnaunited

66

Jovana je umela da, neopažena u gužvi, skokne do Bojana. Sa njim joj je, tih dana,
bilo najprijatnije. Malo pre početka bombardovanja Bojanova žena je s kćerkom otišla
kod brata, u Frankfurt. Njihova klimava zajednica, od početka podrivena čestim
razmiricama, konačno se rasturila u vreme afere koju su Bojanu smestili na klinici.
Najbolji hirurg koga su kolege bez zazora zvale da im pomogne pri svakoj
komplikovanijoj operaciji, Boki je bio trn u oku zbog svoje nepodmitljivosti. Kvario je
utvrđeni poredak. Ignorisao je (ne)zvanično uspostavljene tarife. Odbijao koverte koje
su drugi lekari bez zazora trpali u džepove. Njegov stav je predstavljao svojevrsnu
uvredu za esnaf; postao je obeležen, kao leprozan, izazivao je podozrenje. S druge
strane, nisu se mogli s njim obračunati tek tako; bio im je neophodan zbog svoje
stručnosti.
Petnaestak dana pred bombardovanje javno se usprotivio primeni lekova
kineske proizvodnje, sumnjivog kvaliteta i roka trajanja. Za četrdeset osam sati
isfabrikovana je afera. Optužen je za nehat prema pacijentkinji koja je preminula tri
meseca ranije. Iznebuha se u medijima pojavio suprug pokojnice, optužujući Bojana
Milićevića da je odgovoran za smrt njegove žene. Nije mi pružio ni objašnjenje, rekao je
čovek odeven u crnu košulju. Ni petnaest minuta nije odvojio za susret sa mnom. Prošao
je, odmahujući rukom da žuri. Nije mi uputio ljudsku reč. Zagledao se u kameru i
zaplakao. Zatim je emitovana kratka izjava vlasnika privatne klinike „Ginomedika", gde
je pacijentkinja dovedena posle otpusta iz „Narodnog fronta". Doktor Vujović, inače
rođak ministra za zdravstvo, snimljen u svom kabinetu (crni masivni sto sa zlatnim
reljefom neodoljivo je asocirao na pogrebni zavod), pod slikom Vođe, ogromnih
dimenzija, na zidu iza sebe, važno je tulio baritonom kako se greška doktora Milićevića,
nažalost, više nije mogla ispraviti. Zapanjen sam nestručnošću kolege, zaključio je.
U orkestriranoj hajci već sutradan su sve novine osvanule s naslovima „Lekar bez
etike", „Bahatost belog mantila", „Pogažena Hipokratova zakletva" i „Nemarnost odnosi
život". U udarnom terminu nacionalnog dnevnika, Bojanovo ime je blaćeno duže od tri
minuta, s vešto provučenom insinuacijom da je za neuspešnu intervenciju uzeo novac.
Samo su jedne novine, i to sitnim slogom, objavile demanti u kome je on koncizno
izložio genezu slučaja. Pacijentkinja je, naime, protivno njegovom izričitom savetu da se
to ne čini (u pitanju je bila metastaza koja je zahvatila celu trbušnu duplju) prebačena
na privatnu kliniku gde je izvršena još jedna, nepotrebna operacija, sa fatalnim ishodom.
I pored uredne bolničke dokumentacije koja je neopozivo svedočila u njegovu
korist, Bojan je suspendovan po hitnom postupku. Po direktivi pristigloj iz Ministarstva,
obezbeđenje ga je sprečilo da uđe na kliniku.
Danilo je pokušao da s njim razgovara.
Bojan ga je, navodno, slušao, odobravao, ali se videlo da je u njemu nešto
prepuklo. Nije dolazio u Topolsku, osim da obiđe Tamaru, na desetak minuta.
Izgovarajući se kako očekuje poziv iz Frankfurta, brzo je odlazio. Radovao se, međutim,
kada je Jovana navraćala.
Napolju su gruvale rakete a on je pušio, u polumraku, potpuno ravnodušan na
bombe i mogućnost da zgrada bude pogođena.
– Vidiš, Joco – govorio je opsednut jednom mišlju – ne mogu da odgonetnem...
Stalno pokušavam i ne mogu. Učini mi se, evo, sad sam... našao sam... i onda mi sklizne...

Crowarez
191
 Bosnaunited

ne, nije to, drugi je odgovor, ili ga nema...

Jovana je pratila i dopunjavala:
– Shvatam. Taman misliš da si do nečeg došao, da si završio slagalicu, padne ti
nešto na pamet, setiš se, pa, nije, nije tako... nešto se ne uklapa... – dopunjavala je
njegove nedovršene misli svojom mukom; danima je pretresala svaku sekundu
provedenu s Goranom, jednako tražeći prelomnu tačku, začetak njegove izdaje. Je li sve
bilo smišljeno? Da li je sve bila obmana?
Nasuo je sebi iz dopola ispražnjene flaše burbona.
– Kako i zašto probisveti, lihvari i lopovi, pod okriljem satane, direktno satane, s
dušama punim zla i pohlepe, uspevaju da lagodno, nekažnjeno, stežu omču oko vrata
bogopoštujućih i bogoljubivih ljudi?
Bojan nikada nije bio naročito religiozan. Jovanu je trebalo da začudi ta
iznenadna terminologija – bogopoštujući, bogoljubivi, satanino poslanstvo na zemlji... reči
koje nikad nije čula od njega. Ali, padale su na plodno tle, na njenu masnu, bolom tek
uzoranu, svežu crnicu.
– Da, da – saglašavala se žudno, hvatajaći se samo za ono što ju je lično pogađalo
– nekažnjeno haraju tuđim sudbinama...
Videla je Gorana i Zorku kako bezbrižno čavrljaju u avionu, nad okeanom, daleko
od Srbije. Нарру family.
– I onda se zapitaš... stalno se pitam, pa, čekaj, majku mu, gde je Božija ruka,
Božija pravda, koje je to iskušenje da ti treba da veruješ dok ti se đavo direktno cereka u
lice, ubija, pljačka, laže, kinji, krši sve zakone ljudske i Božije, a ovamo dobija ordenje,
položaje, aplauze, i još te gazi petom, uzgred, bez pravog razloga, jer si suviše sićušan za
njegove aspiracije, ali ipak te gazi, iz čiste obesti uništava tvoj mali životić...
– Potpuno te razumem... da, cereka se u lice – povlađivala je Jovana.
Priviđala joj se Zorka, onda, u holu Sava centra.
– To je ono čuveno pitanje, u čemu je smisao Golgote, ako đavo nije pobeđen –
reče Bojan.
– Nije, nije pobeđen – sladostrasno je čačkala po svojoj rani. – Naprotiv, likuje li,
likuje.
– Danilo mi kaže da tražim teodiceju. Dokaz Božije pravednosti na zemlji, među
ljudima koji su grešni, pali, posrnuli.
– Danilo?!
– Dobro, ne tim rečima. Znaš već njega, zakletog ateistu. Nego, na svoj način,
zdravorazumski i konkretno. Rekao mi je, otprilike, kako tražim hegelovski dokaz da je
svetska istorija potpuno opravdavanje Boga u njoj. Toga nema, čoveče, kaže, nema. Sami
smo na sebi, ne postoji ništa izvan naših postupaka. Nikakve sile, nikakve promisli. Ne
smeš da se slomiš, Boki. Kaže, trgni se, Beograd je selendra, tačno se zna ko, šta i kako
radi, ne gubi se, proći će, stvari će doći na svoje mesto... Ne razume on šta me muči. U
pitanju je dublje. Dublje... – ćutao je nekoliko trenutaka. – Ne sme se toliko zlo pustiti s
lanca... jednostavno, ne sme... k'o ni oni psi, u „Karamazovima”, što rastrgnu dete pred
majkom. A ona treba da oprosti zločincima. Da živi, veruje, i dalje... kako? Ne sme toliko
iskušenje...
Uvereni da govore o istom, preli su crnu vunu razočarenja i bola; svako svoju. Ne
shvatajući to, činilo im se da se međusobno razumeju i teše.

Crowarez
192
 Bosnaunited

67

Jedanaestog aprila, na dan Vaskrsa, ubijen je Slavko Ćuruvija. U ulazu svoje

zgrade. S dva pucnja u glavu.
Danilo je bio van sebe; predveče je proveo sat vremena na telefonu s Frenkijem.
– Jebem mu mater, Danilo, ako si normalan – urlao je ovaj, izbezumljeno – koji
krasni ti izigravaš? Mučenika što se šiba po leđima da iskupi grehe čovečanstva? Sediš u
Beogradu iz solidarnosti? Vidiš, bre, da nema kraja njihovoj brutalnosti? Pod bombama
ubijaju Ćuruviju, čoveče! On je njima veća pretnja od bombi! Jesam li te preklinjao da
dođete na vreme? Preklinjao sam te.
– Jesi – rekao je Danilo, izjeden kajanjem što je popustio pred Tamarinim i
Jovaninim odbijanjem da izađu iz zemlje.
– Vaša odluka – vikao je Frenki, da je Danilo morao odmaknuti slušalicu. – Koja,
bre, vaša! Ko njih dve pita? Trpaj ih, bre, u auto, i pravac Budimpešta. Noćas da krenete.
Smesta. Jebem te luda ako ih ne prebaciš. Jebem te luda, kume! Hoću da mi se ujutru jave
iz Mađarske. Jesi čuo?!
Već je imao gotov plan u glavi kad je spustio slušalicu. Marka neće uspeti da
ubedi. Dobro, mislio je, ostaćemo nas dvojica. Odvešće Tamaru i Jovanu do granice. Njih
dve moraju otići. Nema razgovora. Samo će im reći da se spakuju. Krenuće čim prođe
vazdušna opasnost. Jovana će voziti od Horgoša do Budimpešte. Ako bude potrebno,
Frenki će doći po njih da ih vodi dalje.
Ne sluteći šta se Danilu vrzma po glavi, Tamara je legla ranije. Oko četiri izjutra
prostrelio ju je snažan bol. Pokušala je da se pridigne. Još jedan. Pala je na uzglavlje.
– Danilo – zaječala je.
Onda je krv linula iz nje.

Crowarez
193
 Bosnaunited

68

Dodajući gas do daske Danilo juri opustelim gradom. Oko kliničkog centra
parkirani vojni kamioni. Prilika sa šlemom iskrsava iza rampe, Danilo viče da otvori.
Vojnik se vraća u kućicu. Užasno sporo, čini im se.
– Otvori, smesta! Smesta! – urla kroz prozor. Lud od straha za Tamaru, spreman
je da kolima sruši prepreku.
– Možeš li? – pita je Jovana.
Po Tamarinom stisku ruke, koju ne ispušta, zna da su kontrakcije učestale.
Uz škripu guma skreću ka Ginekološkoj.
Tamaru, u krvavoj haljini, odmah odvode u salu, Jovana i Danilo čekaju
izbezumljeni; puše jednu za drugom dok snažni, potmuli zvuk detonacija i prigušeno
štektavi, rafalni odgovori protivavionskih raketa odzvanjaju bolnicom.
Na svaki tresak Danilo sve dublje zariva nokte u svoj dlan.
Posle dugog vremena, ispunjenog grozničavom, ludom nadom, do njih dolazi
lekar. Danilo skače:
– Spontani pobačaj. Žao mi je – kaže doktor.
Danilo prevlači rukama po licu. U trenutku je ostareo za deset godina.
– Trudnoću joj je vodio moj prijatelj. Doktor Bojan Milićević. Mirovala je, sve je
teklo normalno...
– Dešava se, znate. Stres, najverovatnije. Kad se ukaže prilika... a valjda će...
uradićete dodatna ispitivanja. Za svaki slučaj.
Doktor je umoran. Ogromni podočnjaci ispod očiju, ravan glas. Na dežurstvu je
celu noć. Otupeo. Nebrojeno puta prošao je kroz slične situacije. Naučio da ne primi u
sebe tuđ bol. Posebno ne sada. Trudnice evakuisane u donji nivo klinike preča su mu
briga. Čovek kome je saopštio crnu vest, svakako nije njegov prioritet.
Oblivena hladnim znojem Jovana iz daleka čuje Danila:
– Tamara... moja supruga... je l' s njom sve u redu?
– Da, da, ona je dobro. Možete sutra da je obiđete. Izvinite, ja sad moram dole, do
porodilja.
Doktor se hitro udaljava i nestaje u dubini hodnika.
Danilo ostaje skamenjen.
Jovana počinje da kuka. Pada ka bratu, poluobeznanjena. Pre nego je dotakla
zemlju, Danilo uspeva da je uhvati i zadrži.
– Zašto... tebi i Tamari... zašto vama...?
Plač se pretvara u histeriju; Jovana leleče na sav glas.
– Gospođice, devojko – pritrčava im medicinska sestra. Zastaje pred Danilovim
pogledom. – Molim vas – umekšava svoj stav – nemojte ovde.
Snažno je obuhvativši u struku Danilo je vodi napolje.
Ponavlja se ista scena kao kada je pre četrnaest godina sa ocem izašao kroz
bolnička vrata. Samo što kiša ne pada. Šćućuren od straha, grad dočekuje pravo
prolećno jutro. Prohladno, ali svetlo i sunčano.

Crowarez
194
 Bosnaunited

– Nisam bila uz nju... nisam... važniji mi je bio onaj skot, i sama sam skotina,
najveća...
Danilo se zaustavlja:
– Prekini već jednom!
Mlitavo se njiše, obuhvaćena njegovim rukama. Drma je pokušavajući da je
dozove:
– Jovana! Gledaj me!
Ona ne uspeva da se fokusira na njega. Oči su joj jezivo izvrnute. Danilo vidi,
oseća, da je dovoljan sekund i ona će otići na drugu stranu.
– Priberi se! Momentalno! – podviknu joj čvrstim glasom. – Kao da se naricanjem
može vratiti... Idemo dalje, je l' ti jasno.
Vadi papirnatu maramicu, briše joj celo lice.
– Nisam joj se našla, a plašila se, još od onda, kad je prvi put prokrvarila... nisam
bila uz nju, koja je anđeo, najbolje nešto što nam se desilo, a ja sam je izneverila...
Danilo je jače cimnu, čvrsto je držeći za mišice:
– Ne mogu da se raspinjem na sto strana. U pitanju je Tamara. Ne ti, već Tamara.
Njoj sam potreban. Za nju se brinem. Nemoj mi odmagati.
Jovana guta jecaje, bori se da uspostavi ravnotežu.
– Neću... ne želim da ti otežavam.
– Hajdemo, onda.
Gleda ga izvinjavajuće-molećivo:
– Ne mogu da hodam. Stvarno ne mogu.
– Uvati se za mene. Polako ćemo.
Jovana ga uzima pod ruku. Koračaju uporedo, mileći, ka autu.
Ravni zvuk sirene oglašava prestanak vazdušnog napada. U tišini koja je potom
nastala, čuo se veseli cvrkut ptice, negde u krošnji iznad Danilovih kola.
On steže zube, crn od muke.

Crowarez
195
 Bosnaunited

69

Vrata tiho cijuknuše. Jovana je provirila: – Mogu li...

Nogu podignutih na sto Danilo se osvrnuo. Na krilu mu je stajala rasklopljena
knjiga koju nije čitao.
– Uđi. Tiho.
Glavom pokaza na Tamaru. Iscrpljena, dremala je pokrivena ćebetom.

Na sopstvenu odgovornost izveo ju je iz bolnice samo tri dana nakon pobačaja.

Vojni kamioni su bili parkirani oko bolnice. Nije hteo da rizikuje.
Posavetovao se s Bojanom koji je delio uverenje da će se Tamara pre oporaviti uz
kućnu negu. Prethodna dva dana proboravio je ispred sobe gde je ležala, ne odmičući se
ni da jede. Jedan dan je prošao u Tamarinom prebacivanju kući. Jovanu je viđao
nakratko, u prolazu, kao senku priljubljenu uz zidove. Sklanjala mu se s puta. Samo kad
je spustio Tamaru u krevet, čuo je tih, molećiv glas:
– Jedan trenutak... da me ostaviš nasamo s njom, molim te.
Izašao je. Deset minuta kasnije uneo je supu koja se pušila u ćasi. Jovana je
klečala kraj kreveta, glave oslonjene o Tamarinu ruku koju je držala. Obe su plakale.
Nakašljao se, Jovana je ustala i skliznula kraj njega.

– Htela sam... – zastala je, sada. – Ako ja poginem, hoću da znaš koliko mi je žao...
Trenerka je visila na njoj. Cela ona je visila, kao da je neko okačio kožu na čiviluk.
Nemarno. Ukrivo. Zaokupljen Tamarom nije primetio koliko je Jovana propala u ta tri
dana. Izbečena, bela u licu, kao premazana slojem gipsa, s kosom u neredu, ličila je na
strašilo.
– Ne pričaj koješta. Izvući ćemo se.
Osim mog deteta, pomislio je. Njega nismo izvukli. Sevnu mu kroz glavu, od
slepoočnice, ukoso, do desnog oka. Kao da ga je probola štrikaća igla. Mogao je napipati
njen vrh u uglu oka. Nakratko je zažmurio, namršten.
– Stalno sanjam mamu – govorila je Jovana, ne mičući se s mesta, sve tiše –
...možda po mene...
– Po tebe, šta... – nagnu se da bi bolje čuo.
– ...da me vodi...
– Dođi. – Glas mu je bio nežan. Pružio je ruku, ona krenu k njoj, nesigurno je
prihvati. Osetila je Danilov snažan stisak.
– Uplašena si, zato. Lezi kraj Tamare i pokušaj da odspavaš.
Jovana se poslušno zavuče pod ćebe. Tamara se, u polusnu, odmaknu da joj
napravi mesto. Jedva pokrećući usne Jovana izusti tako da je on više naslutio šta je rekla:
– Nije od straha... Nego, volela bih da me nema. Da nestanem, što pre.
Sklopio je knjigu.
– Kakve su to gluposti?

Crowarez
196
 Bosnaunited

– Nisu gluposti. Najiskrenije to želim. Samo to, u stvari. Ne mogu više da izdržim
koliko patim.
Ugasio mu se topli pogled od malopre.
– Oh, sad bismo da malo umremo. Pravi kraj za true romance. Molio bih te da me
isključiš iz tih bljuvotina. Toliko takta možeš da pokažeš prema meni... makar u ovoj
situaciji.
Jovana se hitro uspravi na lakat. Uhvatila ga je za koleno, stegla ga, očajnički. Oči
su joj bile ispunjene užasom:
– Ne, Danilo. Ne, ne. Ne zbog njega.
Opet je imala onaj izraz. Kao da će da sklizne preko.
– Ne, ne – ponavljala je, uspaničeno, tiho. – Zbog bebe. Zato.
Povukao se:
– Dobro, ne uzrujavaj se. Nismo se razumeli. Ja nisam razumeo. Dobro je.
– Nije dobro. Strašno je. Ne znam kako ti možeš... kako se držiš. Ja sam pukla.
Skroz. Izvini, znam da je vama sigurno teže, mnogo, mnogo teže, neuporedivo, ali ja sam
još i kriva...
Danilo opet zažmuri. Štrikaća igla mu je prolazila kroz mozak. Po sredini.
– Ne budali, molim te. Kako možeš biti kriva što je Tamara imala spontani?
– Dublje je to, dublje, što kaže Boki. U dubljem smislu sam kriva.
Oči su joj sijale u tami. Užagrene.
– O tome možemo, jednom. Sad nije vreme.
– Svakog trenutka može nešto da nas zadesi. Nemoj se mrštiti, tako je. Postoji
ogromna verovatnoća.
– Neće gadati civilne objekte.
– Misliš? Ako potraje, misliš da će se truditi da budu superprecizni?
Ćutao je.
– Malopre, kad je grunulo, pomislila sam, šta ako je kraj, a ja ti nisam rekla...
– Nema potrebe.
– Da, kad nemaš sebi šta da prebaciš. Onda nema. Onda postoji samo ljubav. Kao
onomad, među nama.
– Onomad? Misliš da ona nestaje, tek tako?
– Mislim da se može okrnjiti. Može se postepeno ugasiti. Ako si je nedostojan.
Ako je ne gajiš. U najgorem slučaju možeš je i ubiti.
Šaputali su, tek pokrećući usta. Nije im palo na pamet da pređu u drugu sobu. Bili
su obuzeti jedno drugim, razgovorom koji su vodili, ovako, nakon godinu dana.
– Ničim ti nisam uzvratila. Ničim. Podredio si se meni, ja sam samo uzimala. Čitav
život.
Nesvesno je prinela palac ustima počevši da gricka zanokticu. Danilo joj ga
blagim pokretom ukloni.
– Nisam se podredio. Gradio sam naš odnos po sopstvenoj odluci. Ni na šta me
nisi primorala, ništa nisi od mene na silu uzela.
– Ti sa mnom kao s detetom. Nisam te primorala. Misliš da si me umirio tim
sofizmom? Uložena energija uvek se vraća, na ovaj ili onaj način. Mora se vratiti. Jedna

Crowarez
197
 Bosnaunited

od prvih lekcija koju si mi utuvio. Sećaš se? A šta si ti od mene dobio?

Predupredila je njegov odgovor odmahnuvši rukom.
– Čekaj, hoću da završim. Da mama nije umrla...
– Ali, jeste. Čemu služe ti glupi kondicionali, osim za vođenje besmislenih
razgovora? Šta bi bilo da je bilo. Ne, bilo je ovako. Desilo se, odatle smo nastavili, tačka.
Uostalom, petnaest godina sam stariji. Ili je trebalo ti mene da držiš za ručicu?
– Nastavilo se tako što si me uprtio i nosio kao džak na leđima. Od mamine smrti
više nisi bio slobodan. Zbog mene.
– Vidi, mala...
Od kada je nije tako nazvao. Mala. Maljenka. Od kad? A ona njega, Daniluška! Od
kad? Usta su joj postala gorka.
– ...nisam želeo da budem slobodan od tebe. Ja. Imali smo oca, imamo ga, divnog
oca, blagog, nežnog, umnog, nije bilo potrebe da se trpam, da bilo šta kompenzujem. Ako
sam ti nešto pružio, voleo bih da jesam, jer sam se trudio da ti dam najbolje od sebe, da
u tebe prelijem ono što u meni valja, bilo je to iz čiste, ogromne, takoreći roditeljske
ljubavi, koja ne vodi tefter, niti zaračunava kamate. Shvataš?
– Shvatam ja. Znam da nisi... ni kamate, ni teftere. Ali, da sam najpovršnija
glupača, bez osećanja i mozga, pa bila bih uz tebe i Tamaru, ovih meseci. Je l' to nije
ljudski minimum, Danilo? Ljudski, kamoli sestrinski?
– Jeste.
Jovana poče da plače. Tiho. Samo su joj klizile suze. Obrisa ih nadlanicom.
– Nije u pitanju dug, obaveza... pa je nisam ispunila. Nego sam se bacila kamenom
na to najbolje što si mi dao. S tim ne mogu da živim. Priznaj da nisi očekivao. Bez obzira
na nepostojanje teftera, nisi.
– Ne, nisam.
Tamara se okrenu na bok, licem ka zidu.
Jovana se približi bratu, još tiša.
– Ma koliko sam se ludo ponašala, svesna sam šta sam uradila. Potpuno. Ne znam
šta bih dala da nisam.
– Opet glupi conditionnel passe. Jesi. Gotovo je. Idemo dalje.
– Dalje? Ovo se ne može izbrisati. Ja, moje ponašanje, Tamarin spontani – reče na
granici nečujnosti. – Želim da nestanem. Da padne bomba, ne na kuću, negde, kad sam
na ulici, i gotovo.
– Lako rešenje, a, Jole? Pa, nije loša zamisao za neku osrednje glupu pubertetlijku
koja se uvalila u govna. Za zrelu osobu, međutim, prilično nedostojno. Ne može se
izbrisati. Ali nećemo ni prekopavati po tome, nećemo se vraćati. Pametnom čoveku
dovoljno je da se jednom suoči s nekom krupnom greškom. Jednom. Kad padne na njega,
svom težinom, da izdrži, da je dohvati na ruke, kaže, dobro, to je to, toliko je teško, video
sam, nikad više.
– A onaj koga si povredio, ti, konkretno, šta...? Šta, kad ti je ta težina otkinula
parče srca?
– Sebe si povredila. Mene, jer si propatila zbog nedostojnog čoveka. Samo zato.
Kraj. Nikada više nećemo govoriti o tome. Ni reč.
– Još ovo. Stid me je, užasno me je sramota, a moram da te pitam...

Crowarez
198
 Bosnaunited

– Šta? – upita je, pošto je dugo ćutala.

– Trebalo bi da se pokrijem ušima. Da budem tiša od vode i niža od trave, a ne da...
– Pitaj već jednom. Bez otegnutih i melodramatičnih uvoda koji me izluđuju.
Gladila je ćebe, izbegavajući da mu u pomrčini sretne oči.
– Je l' me još uvek voliš? Onako!
– Da – ispalio je bez predomišljanja. – Onako. I ovako.
– Danilo...
Stavio je prst na usta, glavom pokazujući na Tamaru.
– Dosta je za noćas.
Otvorio je knjigu. Činilo se da je ubrzo utonuo u čitanje.
Jovana ga je gledala. Nezasito. Kako okreće stranice. Pali cigaretu. Kako se
meškolji, tražeći bolji položaj. Gutala ga je, željna.
Osetio je. Ne skrećući pogled k njoj, rekao je:
– Ako te muči kako da mi uzvratiš – nije joj promakao smešak u njegovom glasu –
onda počni od sutra da jedeš. Sad da spavaš.
– Dobro.
I zaista, kao da sluša naređenje, zaspala je za manje od minuta. Dubokim snom u
kome nije bilo ni majčinog lika, ni Gorana, ni bombi, porušenih zgrada; ničeg, sem šuma
talasa. Dopirali su iz fona, nije videla more. Samo taj zvuk. Šušteći zvuk po pesku.
Umirujući, nežan.
Probudila ju je snažna detonacija od koje je krevet poskočio. I Tamara se trgla,
uspravila:
– Šta je... gde je? – upitala je.
Usledila je još jedna. Iz dnevne sobe čule su Danila:
– Jebem ih u mozak idiotski!
Dotrčale su u sobu, bunovne. Zgrada RTS-a bila je pogođena. Porušeni zidovi,
iskrivljen čelik, unakaženi leševi koje izvlače. Danilo ogrće Tamaru ćebetom, odvraća joj
glavu da ne gleda. Ona tiho cvili, naslonjena na njegovo rame.
– Možda je bolje što nisam rodila... u ovom užasu.
Užarena igla probada Danila od temena do čela. Zaustavlja se i svrdla u mestu.
Buši mu čeonu kost.

Crowarez
199
 Bosnaunited

70

Još pospana, Jovana je umutila sebi prvu nes-kafu. Kroz uvek odškrinut „lufter” u
sobu je strujao neobično topao vazduh. Pretopao za dvanaesti mart. Sa punom šoljom i
cigaretom u ustima, odšetala je do televizora i upalila ga. Javljali su da je temperatura
sedamnaest stepeni. Kad bi tako ostalo do nedelje, pomislila je.
Biia je sreda, njen prvi neradan dan. Četiri za pripremu. U nedelju je venčanje. U
ponedeljak će sa Sajmonom već biti u avionu za Pariz. Uto je pozvonio telefon:
– Ej... – protegla se – ti si... Idem u grad... Da, moj čuveni spisak... Da, u devet. Ti?
Ništa, samo se pojavi, ako se nisi predomislio.
Sagovornik joj je odgovorio nešto što ju je slatko zasmejalo.
– Pa, bolje sad, nego da budem ostavljena pred oltarom.
Bodro je namestila krevet, navukla farmerke, majicu i uzela tašnu. Osvrnula se po
sobi. Sve je ponela.
– Tata, vraćam se do ručka – doviknula je kroz hodnik.
Pre kupovine svratiće do Tamare. Nije mogla da izdrži ni dana a da ne vidi svog
bratanca.
U autu je do daske pojačala Džonija. Pevao je: „...riječi su isto kao i gomile
ljudi/nije nužno znati za sve...”
Skrenula je u Kalenićevu.
„...odaberi za sebe samo one prave...”

Setila se poznog leta devedeset pete kada se na ulazu Doma omladine u dovratku
sudarila s Branimirom Štulićem. Sa fantomom slobode. Naletela je na njega, svom
snagom, ne gledajući kud ide. Zastali su, istovremeno.
Duga kosa, ispijeno lice, onaj titraj u očima. Štulićevski. Između osmeha i
podsmeha, ironije i samoironije.
– Džoni – uzviknula je i namah ga zagrlila. Bez razmišljanja. Kao što bi čvrsto
zagrlila Danila, da ga dugo nije videla. Osetila je njegov uzvratni dodir na ramenu. Sve je
jako kratko trajalo.
Onda se odvojila i rekla mu, začudo nimalo zbunjena:
– Hvala ti.
Nasmešio se (ovog puta se jeste nasmešio) i produžio mimo nje. Bez reči.
Nesposobna da se pomeri, posmatrala ga je kako odmiče ka podzemnom prolazu. Na
početku stepenica se osvrnuo i odmah pronašao njene oči. Iako je razdaljina bila
prilična, pogledali su se ravno do dna. Mahnuo joj je, samo prstima jedne ruke koju je
podigao do visine svojih grudi, i potom nestao u jednom koraku, iščeznuo kao u
mađioničarskim predstavama Dejvida Koperfilda. Kako mu i priliči.
– Videla sam Džonija! Džonija! – vikala je, skakućući oko Danila, po povratku.
– Stvarno? Kad? Gde? – upita Danilo.
– Na ulazu u Dom omladine. Pre dvadeset minuta.
– I?

Crowarez
200
 Bosnaunited

– Zagrlio me je. U stvari, prvo sam ja njega zagrlila, spontano, i u nanosekundi

osetim da je i on mene zagrlio – mlela je bez daha.
– U nanosekundi – zadirkivao ju je Danilo.
– Hoću reći, ne tripujem da me je baš zagrlio. Više nesvesna reakcija. Ali, sad ja
imam svoju uspomenu na Džonija. Svoju.
Da je ne bi umanjila, izlizala i potrošila, nije se njome razmetala, niti ikome, osim
Danilu, rekla za taj susret. Bilo je to nešto najličnije njeno.

Dok je vozila Bulevarom, pomislila je kako joj devedeset peta izgleda nestvarno,
kao ružan, košmaran san. Cela deveta decenija, uostalom. Neću sebi da kvarim
raspoloženje, pomislila je. Probudili smo se, završili smo. Bilo, ne povratilo se.
Poželela je da kucne u drvo.
Poslednje tri godine, njoj i svima koje je volela, dešavale su se samo lepe stvari.
Kao u ljubavnim roto-romanima, mislila je, koji se kupuju za deset dinara na trafici, ili se
štampaju kao podlistak uz ženske časopise. Jednokratna doza tuđe sreće na tridesetak
kucanih strana; najpre bolni zapleti, suze, nesrećni sticaj raznoraznih okolnosti, pa
onda, iznebuha, nastupa preokret (nevešt, izveštačen, ali ko te pita, važno je zadovoljiti
ljudsku potrebu za srećom i pravdom koja je, kao što znamo, neutaživa; koliko god se
sladilo, može još malo-malkice, za svaki slučaj, nikome neće zasesti); intrige zlih likova
se po kratkom postupku razotkrivaju, prepreke pred dobrima padaju, a oni, veselnici,
jedni drugima u zagrljaj, iz tragedije pravo u idilu, gde sve pršti od prešećerene sreće i
radosti. Tulumbe prelivene slojem guste čokolade. Jovana se zadovoljno osmehnu što je
pronašla adekvatno poređenje.
Oktobra dvehiljadite Slobodan Milošević je izgubio na izborima.
Bilo je potrebno da se milion ljudi slije u Beograd (pristizali su od ranog jutra, u
konvojima, rušeći usput policijske barikade, s čvrstom namerom da ovog puta stvar
dovedu do krаја, ma šta to značilo, a značilo je spremni na upotrebu sile od strane vlasti,
na krvoproliće, još jedno u nizu, završno, u sred prestonice, na srpski Tjenanmen, jer se
računalo s tim da se Onaj i njegova Maca neće od vlasti milom oprostiti, jer je
indukovano ludilo jednog čoveka i njegove žene toliko uzelo maha, da ni izveštaj o milion
pristiglih demonstranata njima nije ništa značio, sto ili milion, kakve veze ima, na to
treba poslati tenkove, razjuriti nezahvalnike, pobiti ih ako treba, pa nastaviti po starom,
pisati o bulkama u julskom žitu i uveloj ruži na tremu u Požarevcu; najcrnji scenario je
delovao kao najverovatniji, pa ipak, stizali su, u automobilima, kamionima, autobusima,
sa neobičnom, ludačkom veselošću, kao da idu na svadbu, s pošalicama kojima su se
međusobno hrabrili i odagnavali strah, dok su im nad glavama kružili helikopteri, u
niskom letu, a oni se smejali, pokazivali im srednji prst, terali ih u majčinu, te
helikoptere koji su nadgledali okupljanje, procenjivali kritičnost mase, stizali su i
pristizali, tiskali se na platou kod Skupštine, preko parka, do Gradske skupštine i dole,
do Doma omladine, i nagore, do polovine Bulevara, i nizbrdo, do raskrsnice kod
„Londona”; srećom, ludom srećom, kako se kasnije saznalo, i vojska i policija su otkazale
poslušnost Miloševiću, u poslednji čas; za dlaku, izbegnut je masakr), bilo je potrebno da
ogorčeni narod zapali Skupštinu i zgradu omraženog RTS-a, bilo je potrebno da se
povedu ulične bitke, u oblacima bačenog suzavca, bio je potreban (kome, Bože, kome?),
dan pun straha i neizvesnosti i potom noć haotične radosti i opravdane zebnje od
odmazde, sve to bilo je potrebno da bi tadašnji Predsednik izjavio da priznaje izborne

Crowarez
201
 Bosnaunited

rezultate.
Opsesivna fiksacija da se sruši Miloševićev režim nestala je preko noći,
ostavljajući za sobom ogroman prostor na kome je počeo da uspeva život. Sami početak
naredne godine doneo je Rakićima dve radosti. Frenki i Vida su se vratili iz Kanade, s još
jednom devojčicom koja je tamo rođena. Vida je dala otkaz, Frenki je najvećom
mogućom brzinom pozavršavao tekuće projekte, obavio administrativne procedure,
popakovao stvari i otpravio ih k Beogradu, na šta mu je otišlo dva meseca koje je proveo
u dečačkoj ustreptalosti, pomešanoj s razočarenjem što direktno ne učestvuje u prvim
danima slatke, dugo čekane pobede. Zivkao je Danila po triput na dan.
– Spavaš li ti, čoveče, uopšte? – pitao bi ga Danilo, pogledajući na sat.
– Kakvo spavanje – odgovarao mu je. – Izgoreh od nestrpljenja da što pre
stignem.
Radost povratka bila je uvećana vešću koja ih je dočekala – Tamara je bila u
trećem mesecu trudnoće. Dete je nosila lako, bez ijednog problema. Iznenađujuće brz
porođaj vodio je Bojan koji se vratio svom poslu na klinici. Da bi sve bilo kao u bajci,
Jovani se istovremeno dogodilo da postane tetka i upozna Sajmona.
Od demokratskih promena radila je u Evropskom centru za razvoj civilnog
društva. Sajmon je u Srbiju došao februara dvehiljadite, u odeljenje za kulturu Britanske
ambasade. Godinu dana kasnije sreli su se na jednom prijemu. Sajmon joj je posvetio
gotovo celo veče, oglušivši se o protokolarnu ljubaznost prema drugim uzvanicama.
Malo posle ponoći, pobegavši s prijema, završili su u pekari, kod Kalenića. Jeli su burek
prstima, pili jogurt i padali sa stolica, kikoćući se Jovaninim naporima da ga nauči kako
pravilno da izgovori njeno ime.
– Nemoj mi tu, kao drugi stranci. Zavijate, brate. Moj šef, na primer, zove svoju
sekretaricu Mi-leej-na. Nije Mi-leej-na, već Milena – udarila je akcenat na prvi slog.
– Milena – ponovio je, prilično uspešno oponašajući Jovanu.
– Odlično. Sada, Jo-va-na. Ne, Džouena, već Jo-va-na.
Zažmurio je i nemo mrdao usnama.
– Jovana – reče, naglas, sasvim pravilno.
– You, clever boy – pohvali ga ona.
Posle raskida s Goranom činilo joj se da je u njoj sve opustošeno i satrveno. Nije
verovala da na tom sprženom tlu može nešto nići. Bar ne tako brzo. Ali, nikla je velika,
obostrana ljubav. Sajmon je bio pametan, nežan i velikodušan. Imao je tipičan engleski
osećaj za humor, s kojim je prihvatao život. Nekako džentlmenski, s malim otklonom.
Jovana ga je, bez po muke, mogla zamisliti kako u besprekornoj safari odeći ispija viski i
vodi laganu, uljudnu konverzaciju, dok oko logora preteći kruže divlje zveri, spremne za
napad. Sajmon se smejao takvim opaskama. Sebe je doživljavao kao preteranog
emotivca. Zabavljalo ga je što Jovana u njemu vidi predstavnika izvikane engleske
hladnokrvnosti i distanciranosti. Uopšte, mnogo su se smejali, posebno kada bi on,
pronicljivo i sa osećajem za detalje, blagonaklono komentarisao Srbiju, srpske navike i
bizarnosti. Zbog Jovane je počeo da marljivije uči jezik. Uzimao je četiri dvočasa
nedeljno i vidno napredovao. Umeo je da ih iznenadi frazom koju bi negde pokupio.
Jovani je s njim bilo lako. Lako i opušteno, bez straha i nepoverenja, kao da je s nekim
koga poznaje odavno. Oduvek. Bio je njen „perfect match”; po obrazovanju, shvatanjima,
po poštovanju koje je u njoj budio, poštujući nju; uz Sajmona se osećala sasvim
bezbedno. Jedino je strepela da neće doživeti onaj erotski uzlet, ono čupanje utrobe i
razdiruću želju. Međutim, imali su i veličanstven seks. Jovana je procvetala. Ko i ne bi?

Crowarez
202
 Bosnaunited

Dobila je sve.
Narednog leta odveo ju je kod svojih. Jovana je zinula od čuda; porodica mu je
živela u pravom zamku, s „pripadajućom opremom”, kako je rekla Tamari u prvom
telefonskom javljanju.
– Negovani travnjaci, konji, lovački psi. Kao da sam se probudila u nekoj
engleskoj seriji. Šta li misle o meni – vajkala se Jovana. – Em sam Srpkinja, em nisam
ponela prikladnu garderobu... za lordove.
Začula je Frenkijev glas. Oteo je Tamari slušalicu i uz opšti smeh koji se čuo u
pozadini, rekao je Jovani:
– Lordovi, big deal. Samo budi ti, i bacićeš ih u nesvest.
Sajmonovi roditelji su toplo primili vest da su Sajmon i Joo-vaaa-na odlučili da se
uzmu. Malo ih je, doduše, iznenadila odluka da će ceremoniju obaviti u pravoslavnoj
crkvi; malo više Sajmonova rešenost da ostanu u Srbiji.
– Za sada, nadam se – rekla je Sajmonova majka suzdržano.
– Videćemo – odgovorio je Sajmon diplomatski, ne ispuštajući Jovaninu oznojenu
ruku iz svoje.
– Morate doći i na prijem koji ćemo mi napraviti – rekao je Sajmonov otac.
– Svakako – prihvatila je Jovana.
Čitavu priču su završili tako, bez suvišnih emocija i dugih diskusija, pravo po
engleski, kako je Jovana rekla te noći svom budućem suprugu.
– Is it bad? – upitao ju je. Bio je više nego brižan tih dana, kao da je imao zarad
čega strepeti; kao da je Jovana ta koja bi nečim mogla biti nezadovoljna ili razočarana.
– Quite on the contrary – odgovorila je. – Preko glave mi je srpske patetičnosti i
komplikacija.

Mesto ispred zgrade je bilo slobodno. Jovana ustrča do stana. Tamara i Jakov su
je već čekali na vratima.
– Moj dečko malecki. Moja ljubav, ljubav moja najveća – tepala mu je Jovana
unoseći mu se u lice: – Hoćeš kod tetke, a? Prvo da mi kažeš koga najviše voliš?
Jakov ubode svojim prstićem u njen obraz.
– Mene? 'Odi, zlato moje pametno. Opala – reče i uze ga od Tamare, koja je jedva
uspela da je poljubi. Kad bi se dočepala Jakova, Jovana je postajala gluva i slepa za sve
oko sebe.
– Jesi došla do nas, ili samo u prolazu?
– Moram konačno da kupim cipele. Izgiboh više od premišljanja između jednih
polusandala i onih što sam ti ih pokazala, u „Sferi”.
– Imaš vremena za kafu?
– Jednu, na brzaka. Danilo otišao, a?
– Ranom zorom. Moraju da završe projekat do subote.
– Do subote? Kakvi su to manijaci, propustiće i moje venčanje.
Čim se Frenki vratio, Danilo i on su iznajmili prostor u Hilandarskoj i ponovo
počeli da rade zajedno.
– Svetski – govorio je Frenki zadovoljno, kad su završili sređivanje. – Sad ćemo da

Crowarez
203
 Bosnaunited

namlatimo lovu, burazeru. Big mоnеу. Nema više zajebancije. Omatorili smo, a deci
nismo ništa stvorili. Znači, zavrćemo rukave i pičimo.
– This time, next уеаг, we'll be millionares – zafrkavao se Danilo.
– To, kume. Iz tvojih usta u Božije uši – trljao je Frenki ruke.
Odmah su dobili adaptaciju zgrade za potrebe velike, strane banke. Potom im је
krenulo, da nisu mogli postići posao, pa su primili još dvoje mladih arhitekata.

Jovana je golicala Jakova po vratu, pramenom svoje kose. Branio se, pokušavajući
da ga uhvati.
– Čudom ne mogu da se načudim koliko liči na Danila – reče Jovana. – To je
neprirodno.
– Kao da se klonirao.
– Baš. Red je da se bacite na pravljenje jedne devojčice. Grehota je da i ti nekome
ne preneseš svoju lepotu.
Zaista, Tamara je posle porođaja još više zablistala.
– Pa... – reče Tamara, smešeći se zagonetno.
– Šta?
Tamara ju je napeto gledala, očekujući da se Jovana doseti.
– Je l' si...? – poče Jovana nesigurno. Tamari se upališe reflektori u očima.
– Jesi? Jesi?!
Jovana skoči i slobodnom rukom zagrli Tamaru:
– Jesi! Danilo zna?
– Rekla sam mu juče. Htela sam da budem sto posto sigurna.
Od silne radosti Jovana je počela da se vrti u krug po kuhinji, pažljivo
pridržavajući Jakovu glavu:
– Dobićeš seku, znaš? Je l' znaš?
– E-kuu – ponovio je on.
– Luče moje, najpametnije. E-ku, da. A Danilo?
– Odlepio je od sreće.
– Koji kreten, ništa mi ne kaže. Zvala sam ga baš juče, oko ponoći, znao je, kurva, i
ništa.
– Hoće da zvanično objavimo. Večeras.
– Na mojoj devojačko-momačkoj večeri?
– Aha.
Jovana smesti Jakova u stoličicu za hranjenje i zapali cigaretu.
– Izvini, ne pušim kad je on tu, ali sad moram – reče. – Crći ću od uzbuđenja.
– Ma, slobodno.
– Ne smeta ti dim? U kom si mesecu?
– Drugom – reče Tamara. – I sve je super, nemam ni mučninu, ništa.
– Bože, Tamara, baš sad, kad sam dolazila, mislila sam kako nam život, ove tri
godine, izgleda kao... kao tulumbe u čokoladi.

Crowarez
204
 Bosnaunited

– Fuj – zasmeja se Tamara. – Povratiću.

– Jedino taj kuk tatin... i upala pluća – smrači se Jovana načas.
– Šta ti je, izguraće to Marko muški. Taj bi naterao nova noga da mu izraste samo
da se niko ne haka oko njega.
– Joooj, još kad bude čuo da si trudna!
Jovana naglo poskoči. Mesto je nije držalo:
– Čekaj da okrenem onog bezobraznika što mi taji. Videće on.
Dok je čekala da se veza uspostavi, izašla je na terasu. Ubrzo se odande čula njena
vriska i smeh.
Jakov je lupkao rukama i nadvikivao se s njenim glasom:
– Dada... tatatata... dada...
Tamara doviknu Jovani:
– Daj mu oca, evo se dernja ovde.
Jovana se vrati u kuhinju:
– Šta ti, tatatatata – poče da štipka Jakova. – Sad će majka da te obuče, pa da
trknemo do Kneza.
Okrenu se Tamari:
– Taman da se mališa prošeta, a nas dve da proslavimo. Same, u inat Danilu. Kaže,
što ti je žensko, ne može da oćuti nijedan dan.
– To je rekao?
– A Frenki, naravno, čuo, sad je haos po birou. Propade vam iznenađenje. 'Ajmo,
ja častim. Carski.
Tamara uzdahnu, nećkajući se:
– Vidi kakav mi je lom.
– Lom? Posle ovakve vesti, ti o lomu! Cepidlako nijedna.
Dva sata kasnije, uspešno obavivši i kupovinu cipela, rastale su se na ćošku kod
„Ruskog cara”. Jakov je zaspao u kolicima. Jovana ga poljubi u krofnastu ručicu. – Dođite
oko devet – reče Tamari.

Crowarez
205
 Bosnaunited

71

Uparkirala se kod pijace, mahinalno pogledavši na sat. Podne. Kazaljke su stajale

preklopljene. Neko misli na mene. Sajmon, pomislila je. Nesposoban da sačuva tajnu
pred njom, izrekao se da joj sprema iznenađenje. Mora da sada sedi kao na iglama.
Jovani se usne razvukoše u osmeh. Pozvaće ga čim obavi pijacu. Ima vremena da sve
natenane spremi za zajedničko momačko-devojačko veče.
– Đuture – rekao je prekjuče Sajmon, ponosno upotrebivši novonaučenu reč.
– Đuture, dabome – potvrdila je Jovana.
Izvadila je poduži spisak. Prvo, voće.
Marko je, posle preloma kuka, zarađenog te zime na poledici ispred ulaza u
zgradu, dobio upalu pluća i sporo se oporavljao. Jovana mu je svakog dana, pored jake
hrane, spremala „vitaminsku bombu”, kako je zvala mešavinu đusa od ceđenih
pomorandži, grejpfruta, jednog limuna i dosta meda. Dok je vadila torbu za pijacu i
zaključavala kola, sunce ju je upeklo u leđa. Skinula je jaknu i ubacila je na zadnje
sedište. Nekoliko minuta se zadržala ispred izloga „Garden centra”. Njena cvećarka joj je
odvojila bogat buket kala, po koje će svratiti, u povratku.
Šetkala se polupraznim Kalenićem, uživajući u pravom prolećnom danu.
Preuranjeno prolećnom.
– Otkud ti sredom, u ovo doba upita je Moma, momak kod koga je redovno
pazarila.
– Na odmoru sam. Kratkom.
Počela je da bira pomorandže. Kada se mašila za drugu, začu uzrujan povik iza
leđa:
– Šta rekoše...?!
Hladna struja joj prođe kroz kičmu.
Od onog davnog dana kada se u zaparenom automobilu manijak pripijao uz nju,
telo joj je obraslo u nevidljive antene naštelovane da uhvate glas koji mrmlja na
nepoznatom jeziku u pokušaju da objektivira predmisao, nešto između pojma i osećanja,
upozorenje koje su dalje prosleđivale preko ledenih prstiju što bi munjevito prešli po
Jovaninoj kičmi kao po klavijaturi. Iz iskustva je znala da je to nesumnjiv znak da negde
u blizini vreba opasnost, ma koliko se situacija činila uobičajenom. Osvrnula se.
Nekolicina pijačnih prodavaca preko puta, bila je nagnuta nad upaljenim tranzistorom.
Ništa drugo se nije dešavalo.Ona slegnu ramenima.
– Pojačaj, pojačaj – začu usplahirenog muškarca s te tezge.
Ledeni prsti su joj ponovo prebrojali svaki pršljen.
I onda, te reči.
Te reči.
– Pucali su u Đinđića!
Udarile su je pravo u potiljak; zanela se unatrag.
– Pogoden Đinđić, ej!
Uzvik se prolomio pijacom. Potom, bešumna eksplozija; samo zlokobno, tiho
šištanje i svetlost – tvrda, bleštećeplava, opako hladna, koja sve zaustavlja. Ljudi

Crowarez
206
 Bosnaunited

skamenjeni u pokretu u kom su se zatekli, kao u igri živih lutaka

Jovani pada ruka. Pomorandže se ruše. U tišini. Veliko, šuplje, ledeno zvono
narasta u njoj, ispod srca.
– Šta, bre, pričate... gde... – glas seljaka u plavom mantilu, iza hrpe nabacanog
krompira, presekao je opštu nepomičnost.
– Ispred Vlade – doviknu vlasnik tranzistora.
– Kako pucali? Ko?
– Je l' ranjen?
– Odvrni jače...
– U, sunce ti jebem...
Sunce. Đinđić. Pucano.
Prihvata se za šipku.
Vidi kako kupci počinju ubrzano da odlaze s pijace, skoro bežeći, spuštenih glava,
zahvaćeni strahom koji im se jasno ocrtava na licima.
Poput osoba koje dožive tešku kontuziju, pa u prvom šoku prave automatske,
naoko pribrane, svesne pokrete (otresaju odelo, osvrću se i pokušavaju da se usprave i
hodaju), Jovana krenu ka kući. Htela bi da potrči, ali ne može, baš kao u snovima,
naprežeš se, a stojiš u mestu, dok te progonitelji sustižu, dahću ti za vratom; upinje se da
ubrza korake, da što pre čuje, kakav pucanj, to su laži, samo pronose laži, ona sluša
pijačare, ko zna šta se desilo, a oni naduvali, pogrešno razumeli, nije, kako bi moglo,
ispred Vlade, a ovako lep dan... lep dan. Počela je da ponavlja u sebi, kao brojalicu, lep
dan, lep dan. Šuplje zvono joj potisnulo srce u grlo, gubi vazduh, šareni kružići lete pred
očima, još malo, mora da izdrži još malo.

Crowarez
207
 Bosnaunited

72

Marko je čuo vest na radiju B92, čiji je program pratio od ranih sati svakog jutra,
ustao što je brže mogao, dogegao se iz kreveta u dnevnu sobu i upalio televizor. Jovana
ga zatiče ispred ekrana; u pižami je, bos, bez papuča.
– Tata, je l' istina...? – pita ga bez daha.
– Jeste. Još se ne zna koliko je ozbiljno... Odmah su ga odvezli nagore, ka bolnici.
Jovana ne primećuje da mu je u ruci zapaljena cigareta. Posle petnaest godina
apstinencije, posegnuo je za paklicom koja se zatekla na stolu, i žudno uvlačio dim za
dimom. Ne odlažući stvari, sa torbom preko ramena, uzima od oca daljinski upravljač:
– Preživeo je, sto posto je živ – kaže ona.
Lep dan, lep dan, ponavlja u sebi. Neće da primi nijednu ružnu misao. Nijednu
slutnju. Lep dan, lep dan.
Mahnito vrti kanale:
– ...najverovatnije smrtonosno...
Okreće B92:
– ...vozilo se odmah uputilo ka Kliničkom centru, gde se očekuje i dolazak članova
Vlade...
Sve vreme ima osećaj da to ne može biti istina, a da ipak jeste; vrtoglavo
poniranje i površinski mir, istovremeno.
Sledeći kanal:
– ...prema prvim informacijama, preminuo na putu do Kliničkog centra...
Baca daljinski upravljač.
– Jooooj, jooooj – zakuka, rušeći se na fotelju.
Grcajući, vadi mobilni i okreće Danila. Nije ubijen.
Nije. Danilo će joj reći da nije, reći će, smiri se, saznao sam da je u redu, samo je
ranjen.
Veza se uspostavlja.
Pre nego što uspeva da proslovi, Danilo je pita neprepoznatljivim glasom:
– Gde si?
– Kod kuće – kaže ona.
– Stižemo.
Na televiziji teče zvanično saopštenje Vlade:
„Premijer Srbije dr Zoran Đinđić preminuo je od posledica atentata u trinaest
časova i trideset minuta, u Urgentnom centru Kliničkog centra Srbije.”
Malo zatim ulaze Sajmon, Danilo i Tamara s Jakovom. Marko uzima uznemirenog
unuka i odnosi ga u drugu sobu.
Sajmon prilazi Jovani, pritiska njenu glavu sebi na grudi:
– I can't believe it. I simply can't believe it.
Tamara ne progovara. Ne mrda se, kao da nije svesna ni gde se nalazi, niti šta se
oko nje zbiva.
Danilo zgromljen, mutnih, jako mutnih očiju, ponavlja kao automat:

Crowarez
208
 Bosnaunited

– Ubili su ga. Ubili.

Bez kapi krvi je u licu.
– Ubili su ga. Gmazovi.
Spušta glavu, ramena mu se tresu.
– Pizde kukavičke. Samo su ga tako,mogli zaustaviti.
Otima mu se težak uzdah, pa jauk.
Danilo plače.
Slomljen, počinje da jeca bez zadrške.
Nije plakao ni kad su sahranjivali majku. Nije, zbog Jovane. Ni kada je izgubio
dete. Nije, zbog Tamare. Sada plače, muški nevešto, lica zagnjurenog u ruke, kao da se
iskašljava, kao da je u hropcu, kao da plač usisava u sebe.
Izgledalo je da rida ogroman, ranjeni zmaj.
Potresno i zastrašujuće u isti mah.

Crowarez
209
 Bosnaunited

73

Predveče Danilo i Frenki odlaze u stranku da se uključe u organizaciju pogreba.

Umesto momačko-devojačke đuture večeri, kod Rakića je trajalo bdenje.
Soba je ispunjena uzdasima i suzama.
Televizor je upaljen. Teče snimak sa jednog skupa u okviru turneje „Srbija na
dobrom putu.”
Raspoložen, odgovarajući na neko pitanje iz publike, Zoran Đindić kaže:
– Gledajte u budućnost, i tamo ćemo se sresti, vi i ja, pošto ja imam nameru tamo
da živim.
Širok osmeh. Slika se zaustavlja. Kraj prenosa.
Jovana pritiska usta šakom, trkom se udaljava.

Crowarez
210
 Bosnaunited

74

Sajmon ju je našao kako sedi na Danilovom krevetu.

Nemo se spustio u radnu stolicu, preko puta nje.
– I da je umro, prirodnom smrću, delovalo bi mi neverovatno – reče Jovana. – Ne
mogu da povežem smrt i njega. Nikako.
Potoci su joj se izlivali iz očiju kao iz dubokih, nepresušnih kladenaca. Tog dana.
Narednih mesec dana.
– Zamisli taj stepen nemoći pred njim onako superiornim, u svemu, kad su morali
da ga fizički eliminišu. Na štakama! Ne dopire mi do svesti da su mogli pucati u čoveka
na štakama! Bravo, junačine! Bravo! Samo je još taj herojski čin bio potreban da bismo
upotpunili sliku o sebi.
Sajmon ćuti, duboko postiden tudim divljaštvom.
– Jadni moj... – reče Jovana, pomilovavši ga po obrazu. – Jadni moj, mili. Gde si se
zatekao. Gde si se ti zatekao...
Odjednom se trgnula:
– Jesu se javljali tvoji?
– Čuli smo se, da. Pre nego što sam došao ovde. Rekao sam im da vrate karte... da
se sve otkazuje.
– Sajmone, izvini što se nisam setila ranije. Sad mi je tek... nisam se setila
sopstvenog venčanja.
– U šoku si. Svi smo. Svadba je najmanji problem.
– Veliki deo uzvanica je već ovde. Ti sutra nazovi Majkla i Stefani. Zovi Bila,
Ivonu, koga još, skroz sam se zablokirala.
– Otkazaćemo, ne opterećuj se sad. I hotel u Parizu, sve ću ja srediti.
Jovana protrlja čelo.
– Nisam to htela... nešto sam... važno... – pokušavala je da se sabere. – Da, šta su ti
rekli roditelji?
Sajmon sleže ramenima.
– Zgranuti su – kaže ona umesto njega. Po Sajmonovom pogledu vidi da je
pogodila. – Mogu misliti šta im prolazi kroz glavu. Da se oženiš jednom od takvih.
– Šta ti je, Jovana? Kakve veze to ima s tobom?
Ona ritmički odmahuje glavom, kao da odgovara sebi na neko pitanje što
odzvanja u njoj. Ustaje, uzima kutiju s papirnatim maramicama, opet zajeca.
– U pravu si. Ovo nema veze sa mnom – reče odjednom besno, otirući lice. – Ne da
nema veze, već... – zagrcnula se, ušmrknula, bacila maramicu u korpu, ispod stola,
okrenula se k Sajmonu, naoko smirena. – Neću se udati u Srbiji – rekla je prkosno. Neću.
Usne su joj se trzale.
– Ne ovde. Neću. Mrzim svoju zemlju. Mrzim.
Nije joj protivrečio nekom od utešnih fraza, proći će te, nemoj tako.
– Znam – odgovorio joj je.
U tom trenutku je shvatila zašto ga toliko voli.

Crowarez
211
 Bosnaunited

75

Jedanaest sati, a ljudi u sve većem broju pristižu pred zgradu Vlade. Ostavljaju po
cvet. Pale sveće.
Izbezumljenost na licima, neverica u očima.

Crowarez
212
 Bosnaunited

76

Subota, petnaesti mart.

– Poslednja šetnja sa Zoranom – kaže Nemanja.
Oslonjena o Sajmonovu ruku, Jovana klecnu.
– Poslednja – ponavlja šapatom.
Kreću se polako, u beskrajnoj povorci koja vijuga za lafetom; od hrama Svetog
Save, Beogradskom, pa Bulevarom, zauzimajući čitavu širinu kolovoza; kod Vuka se
lučno uliva u Ruzveltovu, proteže se do Novog groblja. Vlada neverovatna tišina.
Neprirodna. I oni koji plaču, čine to nečujno. Odsustvo zvuka, sem odjeka koraka
počasnog stroja vojnika koji stupaju pred kovčegom. U sablasnoj tišini, kakva vlada na
dnu okeana, ti odjeci udaraju pravo u srce.
Olovno teškim, pokajničkim mukom, Srbija se oprašta od svog premijera.
Činilo se da je makar tog, jednog jedinog dana, konačno poverovala ubijenom
Zoranu Đinđiću.

Crowarez
213
 Bosnaunited

77

...U prvo vreme izgledalo nam je donekle nestvarno da je ubijen. Onaj njegov
osmeh, onaj korak, ona brzina, snaga. Činilo nam se, sanjamo, probudićemo se, i Zoran
će se odnekud pojaviti. Ali, bio je mrtav. Svirepo mrtav. Dolazilo nam je polako do svesti,
zajedno s rastućom, neobuzdanom potrebom da o njemu govorimo, da pretresamo
detalje, da pokušamo, kao na kakvoj kolektivnoj psihoterapiji, da objasnimo šta
osećamo. Sve je bilo nedovoljno. Desilo se nešto jezivo, suviše jezivo da bi bilo istinito.
– Prisustvovali smo hronici najavljene smrti rekao je Frenki. – Gledali smo
sopstvenim očima kako mu stežu omču. I ništa nismo uradili. Nismo ga... nismo ga
zaštitili.
Jedini se usudio da verbalizuje ono što nas je tištalo. Bilo je odveć glupo da
srednjovečni ljudi (u koje ubrajam i sebe, jer se naše stvarne godine i stvarne starosne
dobi slobodno mogu udvostručiti, kad se uzme u obzir šta smo i kako preživeli; decenija
bremenita patnjom i užasima, dovoljna je za dva cela ljudska veka), prekaljeni u
političkim zbivanjima, izgovore tako naivnu, detinjastu, smešnu misao, čak. S druge
strane, upravo to nas je najviše bolelo; sedeli smo skrštenih ruku, činjenica je, ali ne
stoga što nismo primećivali zlokobnu, preteću atmosferu koja se stvarala oko Đinđića,
već ne znajući šta, zapravo, treba da činimo.
U dubini duše verovali smo, ujedno se stideći što verujemo posle svega (opet,
nismo mogli da ne verujemo, da se ne nadamo; inače, sve, baš sve je bilo uzalud), da će
guka, nabubrela od zatrovane krvi, konačno pući, da će se provaliti, izliti i obelodaniti
svoj sadržaj. A kad je ishlapeo poslednji tračak nade, nismo to mogli drugačije prihvatiti,
već s besom koji je iz dana u dan rastao. Prednjačili smo Frenki i ja. Bljuvali smo vatru.
Svakodnevno. Pričali smo, i pričali, i pričali. Kao navijeni. Bez da nam je to donosilo
olakšanje. Pa smo pričali izpočetka. Otrovani, natopljeni mržnjom.
Danilo se, uglavnom, držao po strani. Zgasnuo. Njegovom oku, njegovom srcu
(da, slobodno to kažem, Danilo je voleo Zorana, pravo ga je voleo, kao duhovnog brata,
kao što voli Frenkija), tom srcu ispunjenom potmulim, progutanim gnevom, nije mogla
promaći nijedna difamatorska nota protiv Đinđića, nijedna prikrivena kleveta, nijedna
rečenica koja je pokušavala da zamaže i zamuti tragove; podvlačio ih je, beležio ih, kao
da skuplja dokaze za svoju optužnicu i svoje nepraštanje. Bio je s nama, i nije, pogleda
uprtog ka svojoj nutrini kroz koju je prolazio najgušćim češljem. Logičkim, dabome.
Sami Bog na nebesima zna šta je sve Danilo iz sebe istrebio.
Videla sam, drmnuo ga je temeljni potres. Osetio se životno poraženim. Zoranovo
ubistvo postalo je kristalizaciona tačka, naelektrisana šipka na koju su se polepile
Danilove negativne čestice. Doletale su, jatile se uz pucketanje, skupljale se duž šipke u
grozdovima.
Svi potisnuti, neodbolovani, napola zalečeni, a napola ignorisani jadi kojih je bilo,
o, i te kako ih je bilo, isplivali su, vratili se po svoj danak; godinama ih je sistematski
gurao u stranu, ne dajući sebi prostora da ih ljudski odboluje, da ožali. Grabio je napred,
vukao nas napred, uvek napred, na uštrb sebe, na uštrb svog života koji je, uzgred budi
rečeno (uzgred-budi, jednako nepravedno, brutalno nepravedno kao i lako-je-tebi kad je
reč o jednom životu, životu, ej, pa ma kakav da je, zar se o njemu govori uzgred-budi,
kamoli o kvalitetnom životu koji je ceo častan, ceo baziran na principu pravde, razuma,
dubokog morala, nesravnjivog s malograđanskim ispraznim moralisanjem; uzgred-budi

Crowarez
214
 Bosnaunited

rečeno stoga što Danilo tako sebe tretira, tako se prema sebi odnosi, kao prema
nepotrošnom materijalu, kao prema perpetuum mobile, mašini koja će unedogled raditi
i proizvoditi, ne zaviseći ni od koga, a dajući svima) mogao proživeti sasvim prijatno,
sasvim bezbolno, lahorasto, ali nije, svesno se odrekao takvog, jer je princip privatne
koristi, privatne lagodnosti u okruženju punom zla s jedne, i patnji s druge strane, za
njega bio neprihvatljiv, tuđ, nezamisliv.
Da nije bilo tebe, Jakova, da nije bilo bebe koju ste čekali, mislim ne bi uspeo
održati glavu iznad bujice.
Bio je posrnuo. Izgubio ravnotežu. Kolos se zaljuljao, opasno se njihao; bilo je
pitanje hoće li se zaustaviti.
Posle, rodila se Ružica, i Danilo je počeo da se vraća.
Polako, ali vraćao se.

Crowarez
215
 Bosnaunited

78

Dogovor su napravili brzo, bez tugaljivosti i sentimenta koji je pratio Frenkijevo i

Vidino prvo iseljenje.
Mesec dana uoči Tamarinog porođaja bili su svi na okupu na nedeljnom ručku
kod Danila. U sumornoj atmosferi Frenki je rekao:
– Deco, ne znam za vas, ali ja sam potonuo u najcrnju depresiju. Ne mogu da se
pomerim. Ne mogu glavu ujutru da dignem. Nemam snage ni za šta. Ne mogu ni da
govorim, jebo te. Napor mi je.
Viljuškom je brljao po tanjiru:
– Dajte da vidimo šta ćemo dalje, jer ću u protivnom prepući od muke.
– Jasno je šta ćemo – reče Danilo.
Sve oči se okrenuše k njemu, uspravnom u čelu stola. Tamara je već znala
odgovor. Zajednički su došli do njega, one noći kad se Danilo vratio iz Demokratske
stranke, s pripreme Đinđićevog pogreba, nalik skršenoj, očerupanoj olupini koja je
preživela uragan.
– Odlazimo – reče on.
Sev zadovoljstva prelete Frenkijevim licem. Uredno je odložio escajg i polako
odgurnuo tanjir, da bi naglasio svoj svečani ton:
– Znači, zatvaramo vrata ludnice za sobom?
– Zauvek.
– Hvala dragome Bogu – reče Jovana, nagnuvši se k bratu, s osmehom olakšanja.
Poljubila ga je u obraz.
– Dragome Bogu? – odvrati on muklo, s jetkim podsmehom – Za šta? Što je Đinđić
ubijen, a mi se kupimo, kako je Frenki onomad rekao, popišani i poniženi?
Posle toga poklopila ih je tišina koju je presekao Sajmon:
– Nadam se da je vaš izbor Engleska?
– Oduvek bila – reče Frenki. – Je l' tako, matori?
– Jeste – potvrdi Danilo.
– Devedeset sedme Vida i ja nismo mogli da dobijemo vizu. Sad, nadam se...
– Neće biti nikakvih problema – reče Sajmon.
– Pa, kako ćemo, kojim redom? – upita Frenki.
– Sajmon mora da sačeka primopredaju dužnosti. Mi nećemo krenuti dok se
Tamara ne porodi. Znači, još dva meseca, minimum.
– Onda, prvo idu veterani, da probiju led – reče Frenki. – Posle Kanade, London
mu dođe kao ekskurzija. Što se mene tiče, možemo krenuti već iduće nedelje. Jebe me
samo prodaja stana.
– To ću ja srediti. Računaj da je završeno. Nas dvoje – reče Danilo uzevši Tamaru
za ruku – ostajemo da se pobrinemo o svemu.
Frenki i Jovana ukrstiše poglede. Oboma im je kroz glavu sevnula ista misao.
– Eto, Frenki, ispuniće se tvoje – reče Danilo. – Doduše, s dve decenije
zakašnjenja.

Crowarez
216
 Bosnaunited

– Da, ispuniće se. Samo, nisam mislio da ćemo ovako...

Crowarez
217
 Bosnaunited

79

... Odlazimo ovako, rekao je Frenki. S groba, hteo je da kaže. Preko koga ja ne
mogu pružiti ruku pomirenja. Gotovo je.
Bežim glavom bezobzirce iz Srbije koju više ne osećam otadžbinom.
Strašne reči.
Strašne.
Jedva sam se usudila da ih napišem.

Juče sam ponovo čitala Sabata. Onaj potresni deo o Martinu, posle Alehandrine
smrti, donosi mi utehu da nisam poludela. Da se čovek sme odvažiti da ih izgovori,
Suočen s činjenicom, s nepodnošljivim saznanjem da je Alehandra izgorela u
požaru (možda ga i sama izazvala?) Martin je danima, potpuno izgubljen, besciljno
tumarao Buenos Ajresom. Činilo mu se da propada u beskrajni, crni san. Onda su mu na
pamet pale dve naizgled nepovezane reči – dom i ognjište. Taj napaćeni mladi čovek
tražio je u nečemu svoje pribežište. Prisnu, toplu pećinu u koju se čovek zavuče u olujnoj
noći, dok napolju gromovi tutnje i munje sve žešće sevaju.
Domovina je isto što i dom, ognjište i detinjstvo, veli Sabato. Isto što i krilo
materino. Zato bi za nju, možda, bio prikladniji naziv materbina, jer ona štiti i greje u
trenucima kad čoveka skoli samoća i kad mu je hladno oko srca.
Martin, međutim, nije imao majku (žena koja ga je rodila bila je šupljoglava, zla,
sebična kučka, ispunjena dubokom mržnjom i odbojnošću prema sinu), a Argentina je za
njega predstavljala iščašenu oblast, nemirno područje lomljenja i satiranja, grubo,
negostoljubivo mesto s kojim nije mogao postići identifikaciju. Bio je sam, sam, sam.
Sam, s hladnoćom oko srca.
I meni je na taj način hladno. Iznutra. Jako mi je hladno. Moj bes potiče otud što
nemam krilo materbine koje će me zaštititi i zgrejati. Htela sam (kao i Martin) da se uz
njega privijem, ali sam nemilosrdno odgurnuta, odbačena; u pećini koja treba da bude
svetlo, prijatno utočište kome s radošću hrliš, za mene nema mesta.
Moram da pobegnem. Da se sklonim od ljudi s kojima delim jezik, istoriju,
korene, tradiciju, ali koje više ne razumem. Koji su mi odbojni, potpuno strani, tuđi,
pored kojih sam beskrajno usamljena. Beskrajno.
Pitam se šta je usamljenost koju čovek može osetiti u inostranstvu (otrgnut od
poznatih ulica i dragih osoba, od mirisa, sitnica i bezbroj navika koje su činile njegov
život), prema ovoj koju oseća u sopstvenoj zemlji?
I odgovaram sebi – raj.
Zašto se, onda, uprkos tome, osećam... izgnanikom?

Crowarez
218
 Bosnaunited

80

Jovana grčevito steže Danilov vrat:

– Volim te. Najviše na svetu – šapuće mu.
Otrže se, krenu, pa se, u koraku, vrati do njega.
Još jedan zagrljaj.
– Hajde – kaže on i obazrivo joj skida ruke. Tek što nije prsnula u njegovom
naručju i rasula se u bezbroj komadića. – Čeka te Sajmon.
Jovana prolazi pasošku kontrolu. Zastaje. Maše im. Jedva ih nazire od suza.
Sajmon uspeva da je odlepi od stakla uz koje se priljubila. Obgrli je, odvodi.
Hodnik ostaje prazan.
Tamara i Danilo dugo zure u mesto odakle ih je do malopre pozdravljala.
Zgledaju se, nevoljno polaze.
Na stepeništu Danilo začu bolan vrisak:
– Baaaatooo!
Zaustavlja se, prostreljen.
Jovana.
Poleteo je do ulazne rampe.
Dotrčala je s pola puta, uverena da su već otišli.
Stajala je obamrla, kod pasoškog punkta, na desetak metara od njega.
Danilo ne vidi mladu ženu već tršavu devojčicu koja se trese od plača, obgrlivši
stubiće na terasi njihovog stana u Topolskoj, ophrvana najdubljim, iskonskim
očajanjem, kakvo mogu da osete napuštena, izneverena deca.
– Jole – doviknu joj. – Kaži, mila.
Uspela je da ga dozove. Bio je tu; visok (čak i iz perspektive odrasle devojke
deluje joj kao Guliver), s grivom kestenjaste kose obasjane popodnevnim, zubatim
suncem.
Jovana proživljava svoj déja vu. Suze joj kaplju na jaknu.
Odmahuje glavom k njemu, ne mogu, ne mogu.
– Možeš – kaže joj nečujno, samo pokrećući usta.
S razglasa dopire obaveštenje:
– JAT objavljuje poslednji poziv putnicima za London, na letu broj...
– Hajde, Jole – kaže joj Danilo bezglasno. Ipak, ona čuje svaku reč.
Netremice se gledaju. Ona podiže dlan, spušta na njega poljubac i dune ga ka
bratu. Danilo ga hvata u šaku, prinosi ruku obrazu.
– Je l' se sećaš? – pita ga na isti način.
Klimne joj glavom. Polako. Duboko. Sećam se. Razumem. Ona se osmehne kroz
suze.
– Vreme je. Idi – kaže joj Danilo čvrstim, jasnim glasom, okreće se i zamiče, bez
osvrtanja.
Zna da je Jovana, u istom trenutku, svom snagom pojurila na suprotnu stranu.

Crowarez
219