Vladimir Pištalo

VENECIJA

Bildungsroman

bojana888
 PRVI DEO

LOV NA LAVOVE
 1

Počnimo u ponoć

Sjaje se suncobrani od zlatnog lima. Zanjihani su lampioni i maske. Igraju čaršafi

na štulama. Sa tornja, niz konop poleće srebreni „Turčin”. Majstor ceremonija nosi masku
na karlici.

- Naša dama venčana sa vodom - recituje majstor ceremonija. - Sestra, opatica,

madona, kćerka...

Svetina se jati pod lukovima Rialta. Teško je razlikovati lutke i ljude.

- Mi smi ti. Ti si mi - nastavlja da deklamuje egzaltirani glas.

Konfete svetlucaju nad vodom. Vatromet seva i puca u nebu.

- Venecija je zadovoljna. Venera je zadovoljna - uzvikuje majstor ceremonija.

Doboši utihnu. Odjeknu fanfare. Dužd mačem preseca vrpcu. Ljudi vuku konopce.
Venerine dečije i strašne oči pojavljuju se iznad vode. Bronzana glava polako izranja iz
kanala. Maske se raduju. Fanfare trube temu iz koride. Sjaje se pozlaćeni i posrebreni
limovi. Vazduh je maglen i dimljiv. Ali, nešto se zbrkalo. Pukao je konop. Eno - pada
stub! Zatim pada i drugi. Džinovska glava otvorenih očiju počinje da tone, gledajući pod
vodom. U grgljanju bele vode još se vidi polumesec na njenoj kruni. Maske se čude u
neprestanom dimu. Nebo je ižvrljano vatrometom. Iskre nastavljaju da vrcaju. Moje
sećanje menja prizore i reči iz filma. Venera nastavlja da gleda pod vodom. Ta Venera je
potopljena tajna grada, podvodna garancija njegove suštine.

Kazanova prima tajno pismo i počinje da ga čita.

A kad sam napustio bioskop...

Jesam li to bio ja?

Mi smo ti. Ti si ja.

U Beogradu je bio FEST. Posle filma sam išetao u toplu zimsku ponoć, gonjenu
vilinskim časovnicima. Udisao sam čežnjivi vazduh lažnog proleća. Zašto svet ne bi uvek
mogao da bude ovakav, uzbudljiv. Uzbuđujući. Nisam mogao da dišem od... od...
 2

Gimnazija

Svi nešto znaju, jasno im, ja jedini kao

da sam glup, izgubljen.

Lao Ce

Ujutro se trebalo vratiti u gimnaziju, sa rešetkama na prozorima u prizemlju. Iza

rešetaka su čekali predmeti kao opštenarodna odbrana i opštetehničko obrazovanje.
Opštetehničko obrazovanje je predavao nekakav gnom. Đaci su govorili da je on dobar
čovek. A on to nije bio. Muzičarku su smatrali ludakinjom jer je pevala operu na času,
sjajno je predavala muzičku istoriju i ocenjivala brzo i pošteno. Profesorka likovnog je
imala trag od noža na grlu. Zvali su je „zaklana”.

To me je čekalo sutra. Ali to mi je sve, posle Kazanove, izgledalo daleko kao u

sledećoj inkarnaciji.

Profesor fiskulture je bio lep glupak pun sebe. Profesorica matematike - treba li
trošiti reči? Profesor literuture dolazio je motorom u školu. Darovit, ozlojeđen, sitničav
čovek. Draga Milka samo ću tebe pomenuti po imenu, sa tvojim osećajem za pravdu i
mineralnim očima.

Da li sam to u tim klupama bio ja?

 Bolelo me svako jutro kad odem u taj zatvor. Moja imaginacija je pripadala kasti
bramana. Moja biografija kasti nedodirljivih. Nisam još bio sklopio ono što bih bez stida
mogao nazvati svojim životom. Ali znao sam da svom udesu treba nadevati lepa i velika
imena i da je čovek ono sa čim se jedini u srcu.

Profesori su me kinjili normativnim recitacijama. Ja sam stezao zube i mislio: Vi

ćete svoje zaboraviti a ja svoje neću.

Profesori su nam zavideli na našoj usranoj mladosti. Cure nisu nosile brushaltere.
Nosile su farmerke „swinger” i mini suknje. Jednog dana bi u školu došle sijajući. Već
sutra su bile tupe i samoopsednute. (Teško je žudeti za nekim koga prezireš.) Momci su
proizvodili najveću zamislivu količinu zvukova. Ja sam s njima bio u kavezu među
majmunima. Bio sam umoran od nesporazuma koji su bili nedostatak simpatije. Išao sam u
školu pevušeći ubilačku pesmu: I don’t like Mondays. U tom periodu života, tolerancija bi
bila samoubistvo. Svaki dan bi me neko „uštinuo” i ja sam morao da smišljam odbrambene
zloće. Postao sam majstor averzije.

Pitao sam se:

- Šta želim da budem? Želim li da budem dobar ili moćan?

- Budi ono što jesi! - govorili su. Ali šta? Na ovom svetu je dozvoljeno biti, ali nije
dozvoljeno postajati. Ceo svet je bio zaključan a ključevi su bili nevidljivi.

Sokrat se tukao pesnicom po nozi: Ovo nisam ja.

Roditelji su se klanjali sarmama i slušali dnevnik a naročito su mi ogavne bile

suppp-pice.

Je li Sen-Simon rekao da treba uništiti odvratan porodični ručak? Televizor je

tupio o anarhosindikalistima. Ples mrtvaca se odvijao na ekranu; osmehnuta svetlucava,
brbljiva rutina. Kako je sve to bilo mehaničko i uigrano!
 Nisam verovao da je ovo moj jedini život a ne generalna proba. Svakodnevna
grubost mi je drala kožu. Glupost je dodavala so na ranu.

- Sweet sixteen - tulili su neki pop-muzičari.

Pobio bih ih.

Sedmorica mladih su pevala:

Sve je lepo sa 17 godina

Imam dugu kosu al sam dobar đak.

Bože budala! Čime sam zaslužio...

Tražio sam drugi svet. Jedva sam držao glavu nad vodom. Ali te senke i blesak su
odnekud dolazili.

Sedamnaesta godina je nešto promenila. Tako kljun pobedi jaje. I iz prepunog srca
provali jecaj. Tako počne proleće. Te godine drvo života se razlistalo. Primio sam raketno
sledovanje energije. Nešto je blesnulo. Odvojio se jedan stepen. Od dečaka sam postao
mladić.

Posle Felinijevog Kazanove, hodao sam po vazduhu u svetlima promenjenog

Beograda.

Film je pokazivao rasap, frivolnost i čaroliju osamnaestog veka, u kome je

Republika propala. Maska osamnaestog veka zauvek je pokrila sećanje na Veneciju. Sa
Felinijem sam te noći provirio van Platonove pećine. Noge su mi bile pijane i prazne.

Ceo svet je bio dosadan. Ovaj film nije. Ceo svet je bio konačan. Ovaj film nije.
 Svega nekoliko puta u životu čovek izađe iz bioskopa tako proširene duše. Jesam li
ja bio taj mladić učvršćenog srca na oslabljenim nogama? Našao sam se sa druge strane
osvetljene noći. Hodao sam gledajući svoj dah i zurio u tuđe prozore.

Svetla su bila nepersonalna forma života. U restoranu Zagreb stolice su bile složene
na stolovima. Noge stolica su - u karnevalski obrnutom svetu - upirale u tavanicu. Crvena
slova robne kuće Beograd padala su niz fasadu. Manekeni u Centrotekstilu su stajali u
Anubisovom polukoraku. Nisam znao da li je svet prerušen ili mu je ovo pravo lice? Noćni
Beograd je postao magičan. Mesec se obliznio, nebesa su postala mnogostruka. Vazduh je
bio lak za udisanje. Da je umesto mene tim ulicama šetao čarobnjak iz Drohobiča, on bi
primetio da je nebo pokazivalo sve nove slojeve svetla, preseke bledozelenih stena noći,
plazmu prostranstva, tkivo noćnih maštanja.

Časovničarska radnja bila je puna štrecanja sekundara, puna vremena.

Ah, neka se ova noć nikad ne završi. Nek me neumorne noge nose sve do jutra, sve
dalje - do Utnapištima Dalekog. Naseljavao sam pust grad svojim korakom. Bio sam sav
ustremljen, grabljivih očiju. Gonilo me je da se krećem u svetlima, sa mamuzama
inspiracije u slabinama. Bezdušne svetlosti posleponoćnih izloga su se promenile samo za
mene. Manekeni u izlozima bili su zaverenici. Anoreksični profili su mirovali, ali oni su
znali.

Bilo je to u Beogradu. Čuli ste za mesto pod istim imenom ali ne ovo. U izvesnom
smislu to je bio neviđen grad, mada se fizički nije promenio. Promenio mu se smisao.

Bio sam zaljuljan valovima velikog sveta. Bio sam u Veneciji. Glava mi je bila puna
tirkiznih kostima i grotesknih detalja.

Glava Venere je tonula u tišini, zureći kroz zelenu vodu. Okretala se devojka-
automat u koju je Kazanova bio zaljubljen. (Sve njegove ljubavi su bile mehaničke.)
Kazanova je dužio lice i bečio oči boje kanala. On je bežao iz strašnog zatvora Pjombi
preko krova, noseći svoju glupu pticu, svoj seksualni metronom.
 Bio sam opijen.

Malokrvna devojka se onesvešćivala u vrtu i padala u maglu do kolena.

Šizofrenične su bile frizure rimskih kontesa.

Blistava kočija od bundeve prelazi po sleđenim kanalima.

Svetlucali su kanali. Svirale su severnjačke orgulje.

Kazanova je olovan, tašt, mehanizovan, napuderisan. Čaroban. Na kraju filma,

starac, obučen kao tirkizni kukac. On brblja o alhemiji. On udara u zid crnih odela
devetnaestog veka.

Ljudi mu se podsmevaju.

Kazanova stoji smešan i izložen obučen u staromodne dvobojne svile, odjednom

više ne površan nego veličanstven i donkihotski dubok, mator i ismejan pred zidom crnih
odela. Njegov pogled je očajan. To je predsmrtno razočarenje zadnjeg Pikasovog
autoportreta. Pogled mu je - dubok i strašan.

U crni zid je udarila i bela utvara u kojoj je Kazanova rođen. Jecajuća dleta su, po
naredbi Napoleona, uklonila krilatog lava sa venecijanskih palata.

Ta izgubljena Venecija-Venera bila je arhetip svih Kazanovinih ljubavi. Nju

nedostižnu je izgnanik tražio u svim ženama...

Opatica, majka, sestra i... neizgovoreno...

Kurva... Naravno.

Nestvarni grad mi je bio potreban kao protivotrov za nestvarnost mog života.

Počeo sam da je tražim.

 3

Ali, zar samo ovo?

Jedna priča Tomasa Mana dala mi je ključeve grada. Poštedeću vas dosadnog
sveznalaštva i ispoljiti šarmantno neznanje. Ne znam kako se ta priča zove. Znam da je
njen junak imao problema sa nedovoljnošću lepote i čuda na svetu. Kad god bi taj mladić
ugledao neku poznatu sliku ili proslavljeno mesto, on bi uzviknuo:

- Lepo je. Naravno. Vrlo je lepo. Ali... zar samo ovo?

Man je imao romantičnu ideju o određenom nivou koji život treba da dostigne da
bi se kvalifikovao... Za šta? Pa da se nazove istinskom stvarnošću. Pokazalo se da je
Manova razmaženost - dugoročno - pozitivna osobina, a da je njegova ljubav za lepotu
moralna kategorija. On je kasnije za fašiste govorio da su oni naravno realnost ali ne i
istina.

U mladosti sam bio kao taj Manov junak.

Za sve što ugledam pomislio bih:

- Da, lepo je. Ali... zar ništa više? Zar samo to?

Pred čuvenim stvarima bio sam spreman da se pomalo razočaram.

Nisam znao...

Šta?
 Nisam znao... da je nivo percepcije rezultat ulaganja... da stvarnost ostaje ružno
pače ako je pažnja ne pretvori u labuda. Nisam verovao u postupnu umetnost viđenja koja
životu daje reljefnost i dubinu.

Kao Manov junak uvek sam mislio:

- Lepo je... Ali zar samo ovo?

Ali ne - kad sam video Veneciju. Tada sam po prvi put rekao „dobro je i dovoljno
je”.

Samo, da li sam to bio ja?

 4

Izlazak iz Pene

Ko je bio taj mladić koji je prve noći prespavao na platou ispred venecijanske
železničke stanice? Mladić se probudio tačno u ponoć, digao na laktove i ugledao kanal.
Zatim mu je meka vreća za spavanje pomilovala bradu. Pred dremljivim očima se izdužila
kupola. Iza kupole mesec je bežao iz oblaka kao Kazanova iz svog zatvora.

Crkva San Simone Pikolo bila je moja prva prijateljica u Veneciji. NJU sam gledao
pred san i nju sam ugledao kad sam oči otvorio. Ujutro su nas diskretno probudili zora i
karabinjeri. Uspravio sam se kao Adam dotaknut božijim prstom.

Pojurio sam za NJOM kao Pavićev pas koji goni svica. Gledao sam prodavnice
maski, lakovane knjige i trčao preko mostova, iz jednog dvorišta u drugo; iz pjace u priču,
bez mape, bez vodiča, oslanjajući se samo na oči. U žurbi sam se pretvarao u sve što vidim:
u prosjake što kleče, u maske, u gondolijere, u ulične mačke. Mora da sam tada prvi put
prešao Široku Ulicu Poslovica i Sotoportego del Milion i Đavolov most i Anđelov most i
Ulicu Ljubavi Prijatelja. One tad za mene nisu imale imena.

Privukle su me lakovane knjige u izlogu. Ušao sam u knjižaru, otvorio knjigu o

Komediji del arte. Pročitao sam:

... Kapetan je bombastična kukavica i hodajuća uniforma, Il Dotore je učena

budala. Kroz njegova usta teku bujice arogantnog neznalaštva. Pantalone je
najvenecijanskiji od svih karaktera Komedije. Nestabilan na nogama, uporan udvarač.
Mačkoliki Arlekin predstavlja anarhičnu silu u shematičnom svetu. Kolombina ponekad
obavija nogu oko Arlekina na sceni. Trezna cura nosi frivolnu tamburinu. Devica je kad
joj to odgovara.

U sledećem izlogu su bile izložene masline, hlebovi, sirevi, mortadele, vina, sve
divno aranžirano. (Sećam se tegli maslina veličine malih jabuka koje posle nigde nisam
video.) Drugi izlog je bio nakrcan sjajnim staklom. U trećem, maske su se trljale zlatnim i
srebrenim draperijama i šaptale kao lišće u krošnjama. U mene su praznooko zurile
nosonje i baute, lica od papije mašea, kožna i porculanska, notna, sa kineskim nosićima i
mačijim očima, sa suncima i mesecima i sa grivama od crnog perja. Kalendari sa karnevala
bili su naseljeni svetlucavim bićima iz drugog sveta. Na jednoj slici karabinjeri sa
pelerinama prelazili su zasnežen Trg svetog Marka.

Primetio sam zvekire i plitke mesingane čančiće, zgodne za sipanje mleka

mačkama. U njima je bilo zvono. Pod njima - imena stanara. Tu su živeli Amneris, Perale
i Tudeli. Za malu bronzanu glavu je trebalo uhvatiti kad otvaraš vrata. Pritiskao sam lice o
kapije i zurio u polumrak vrtova.

Jesam li trčao sa grcajem otkrića i neverice. Ne! Ovde je svet konačno bio onakav
kakav svugde treba da bude. Jedini element koji je nedostajao bio sam ja... To će reći svaki
mlad čovek. Čudna mi čuda. Ali, zar ukus ne zavisi od gladi koliko i od začina? Zar nas
Danijel Vebster nije upozorio da bi sve dobre stvari bez naše duše bile ništa? Zar biskup
Berkli nije rekao da univerzum ne bi postojao bez svesnih posmatrača?
 Lido

Kod spomenika Goldoniju naleteo sam na prijatelja iz Beograda.

- Odakle ti?

- A odakle ti?

Zajedno smo pošli na Lido. Bilo nas je četvoro: Marina, Nives, Joja i ja. Vrelina je
kosu na potiljku i čelu pretvarala u mokre pačije repove. Na vaporetu, plavet nam je
govorila o suštinskoj proširenosti sveta. Vetar je bio sveži prijatelj.

Na Lidu su nekad bili sjajni hoteli sa poslugom od samih mađioničara. Zaljubio sam
se u keramičku fasadu Grande Albergo Ausania Hungaria. Onaj hotel u kome je odsedao
Tomas Man me podsetio na osunčanu kasarnu.

Mislili smo na omorinu iz 1914. i jadnog Ašenbaha koji je uvek živeo kao stisnuta
pesnica. Na pesku, u stolicama od pruća nekad su sedele viktorijanske babe. Kosa nam je
bila mokra na potiljku. Nismo imali kostime. Drsko smo odlučili da se okupamo. Tu se
kupao Tađo. Nismo bili mnogo stariji. Brzo smo se skinuli.

Voda na Lidu je izuzetno plitka. To nije problem pri ulasku. Zaplivaš i nestaneš u
moru. Problem je bio - izaći. Venera nije izlazila iz pene onoliko koliko smo izlazili mi.
Izlazili smo i izlazili. I mahali. Mahali.

Ćudoredni talijanski kupači sa obale su nam zviždali. Mislim da razlog nije bila
moja i Jojina obdarenost već Nivesine zaista ogromne grudi. Taj izlazak još traje. Na nekoj
sporednoj pozornici vremena još uvek izlazim iz plitke vode na Lidu, mašući zvižducima.
 Zauvek

Stolovi su lebdeli pred kafeima. Arkade su nešto radile, kupole su nešto radile,
ljudi su nešto radili.

Tri goluba su veoma visoko poskočila u crnogorskom plesu i spustila se na tlo.

Crkva je bila puna kaleidoskopskih slika. Unutrašnje pruge i oblaci putovali su u

mermernom sivilu.

Na Pjaci svetog Marka, kao i uvek, obuzela su me dva oprečna osećanja - divljenje
prema ovom neravnom trgu sa arkadama i satom sa planetama i selinovska mizantropija
prema naguranom ljudstvu.

Duždeva palata bila je od golubijih nožica. Crkva Svetog Marka bila je slična
oblaku. Dva bronzana blesana su tukla zvono.

Zauvek.

Umor

Predveče, oblaci su obrasli koralima.

Dan neumornog lunjanja doneo je pasji umor. Taj pas koji se otkinuo sa lanca, koji
ga je ceo dan jurio - je li već progutao svica? Je li i posle toga nastavio da ga juri?

Madone su sagle glave pred kućicama za ptice. Pred njima su se upalila kandila.
Plamičci su zaplesali u crvenim čašicama. Zaplovio sam kroz mistični mrak. Taj mrak je
postao moj. Iza zidova su ćutali vrtovi. Muzika i oleandri su kipeli preko zidova. Do mene
bi dopro gorki miris čempresa. Zatim opera, završni jecaj i aplauz.

Frari

Gubio sam se u ulicama kojima ne bi mogao proći čovek širokih ramena. I

odjednom (Dedal je pronašao i lavirint i krila) nabasao sam na proširenje!

Prenerazila me je ogromnošću crkva dei Frari. U polusvetlu sam zurio u provaliju

njene rozete. Iz nje je kuljala tišina. Bili smo sami crkva i ja. Kao da sam plivao u bazenu
pored kita.

Priljubljen uz glatko telo, čuo sam kitovo srce:

Tam. Tam. Tam.

Odmor od Kabale

Grad me je propeo na prste. Propinjao sam se na mostove kao na štule. Gledao.

Gledao. Preko palata i kanala iz svih stanova titrao je plavobeli odsjaj televizora. Bio sam
šokiran:

Zar Venecijanci gledaju televiziju?

Očekivao sam da odmor od kabala nalaze u kasinima, koji su istovremeno

pušionice opijuma i da sviraju Vivaldija mumijama predaka. Eto ne sviraju. Gledaju
televiziju.
 5

Dvadeset Hiljada Milja Pod Morem

- Nikad nisam bila u Veneciji - rekla je moja majka. - Ali pada mi na pamet
otvoreno more i sunce koje je jako crveno. I smrad. Ali na gornjim spratovima mora da je
jako fino.

To je jedinstven grad na svetu i sve metamorfoze je video. Svi mi tamo izgledaju na

sceni. Nastoje da se obuku, da pokažu drugima - i prodavci i gondolijeri - i da nekoga
prevare, jer nisu naivni. Mora da imaju neke svoje privatne živote. Male kale, kuće i
porodice. A onda izlaze opet i stavljaju maske.

Venecija mi izgleda nekako trula i bušna. Sve je zaljuljano. Gondole. I oni parovi.
Tamo prodaju neku obmanu gondola i parova. I pesama gondolijera. I zamišljam onog
lepog dečaka i onog čoveka koji se znoji pod šminkom.

Volela bih da izađem na prozor sa stubovima od uvrnutog kamena i da sa njega

posmatram Veneciju. Mislim o ženama venecijanskim. One mora da su mnogo ugradile u
taj grad a o njima nisam toliko čitala. Mislim prvo kad su devojčice. Da li su samosvesne?
Da li su ponosne što su Venecijanke, kao Beograđanke što su ponosne?

Kako li je izgrađena na tim stubovima? Kako je opstala tolike godine? Kažu da ona
tone i mislim kako će da potone? Hoće li prvo do prvog sprata? Golubovi me ne zanimaju.
I mostovi me ne zanimaju. Zanimaju me palate da ih dobro osmotrim, kakve sve imaju
ukrase. Ti ljudi očigledno imaju snažno osećanje za lepotu koje je nasleđeno i
generacijama dograđivano. Ja ti ovde ličim na nekog Žil Verna. Izmišljam Veneciju
dvadeset hiljada milja pod morem.
 6

Lov na lavove

Klesari nikad nisu videli živog lava ali

su zato videli mnogo pasa i ovaca, pa se

ta predstava nekako uvukla u njihov

rad.

Suzana Klark

Na mapama srednjovekovnih predrasuda, kad stigne do nepoznatih zemalja,

kartograf sa olakšanjem povlači liniju i piše: „Odavde su lavovi.” U Venecijanskom svetu
stvari su stajale drugačije. Lavovi su bili sa ove strane. Na venecijanskoj mapi na
demarkacionoj liniji poznatog sveta trebalo bi napisati: „Dovde su lavovi.”

Sa druge strane su bili ljudi sa jednim okom na pupku i stopalom velikim kao
suncobran.

Tražio sam je u obličju krilatog lava.

Simbol se degenerisao po dalekim tvrđavama.

Lav me pozdravio u zevajućem profilu na crvenoj kući u Kopru. Bio je nadmeni

kondotijer u Poreču. U Motovunu je ličio na lukavog rakuna. U Labinu - na avetinjsko
jagnje.

Bio je izbrisanog lica u Buzetu, đavolast u Svetom Lorencu Pezanatijskom, uterivač

dugova u Rijeci, zdepast na amfiteatru u Puli.

Bio je lep i zloslutan na palati Foša u Zadru. Imao je vampirske zube na Hvaru.
Ličio je na debeljuškastog psa na Korčuli.

Razbili su ga u Trogiru.

U Perastu je obarao usta kao Gorgona.

U Kotoru je ličio na Donalda Saterlenda.

Izgledao je zlurado na Listonu.

U Nauplionu je imao izraz gađenja i groze.

Što sam dalje išao to su lavovi više postajali mrzovoljni od vrućine, nalik na
isplažene pse ili žabe.

U Butrintiju u Albaniji tek nejasna lavlja glava se izdvajala iz zida.

Na Otelovoj kuli u Famagusti načitani lav je bio rogat, slep i isplažen.

Na fontani u Iraklionu, to više nisu bile skulpture lavova, već skulpture aveti
lavova.
 7

Ostrva

Načitani lav je u slast gutao anonimne prijave (koje je ubacivao dobri Jago),
gradove i ljude.

Njegove tragove nalazio sam na moru koje je za mene bilo jedino more a koje je
Venecija kontrolisala trista godina.

I dalje.

U kolonijama...

U devet belih baroknih palata, koje su gradili čuvari ratnih zastava u službi
mletačkog senata, Zmajevići, Martinovići, Viškovići. Tražio sam ga u sećanjima na pedeset
šest kapetana i sto jedrenjaka iz Perasta. Tražio sam ga u teglama višanja izloženih suncu.
Tražio sam ga u kućama obraslim kiselim drvetom sa po petnaest naslednika u Australiji.

Tražio sam ga u baroknoj tabakeri, koja se zove Gospa od Škrpjela.

Tražio sam ga u čipkama iz Dobrote, sličnim čipkama Burana.

Tražio sam ga na najvišim tačkama kotorskog odbrambenog zida.

Tražio sam ga u plavim i zlatnim planinama i gorkom mirisu budvanskih vrtova.

Tražio - u zaglušujućem pevu ptica i palim gnezdima u Butruntiju.

 Tražio sam ga u tvrđavi Parga u Epiru.

Tražio sam ga u čarobnim ostrvskim crkvicama na Krfu (one bi se lako uklopile

između San Đorđa i San Lazara). U belom manastiru Vlaherna. Na ostrvcu Pontikonisi, za
koje tvrde da je okamenjen Odisejev brod.

Tražio sam ga u vilama na Krfu, ružičastim kao Fragonarovi oblaci.

Tražio sam ga među ogromnim brodovima Pireja, odakle je lav sa runama donesen
na Arsenal.

Tražio sam ga po ostrvima koja je krilati lav dobio za zasluge u Četvrtom

krstaškom ratu.

Na Milosu, na Santoriniju...

Venecijanci su napustili tonuće palate i popeli se na kastro na Milosu. Sa kastra oni

su vladali nad špiljama, marmoriranim svetlošću, nad čipkama u prozorima, vladali nad
amfiteatrom iznad mora i hobotnicama koje se suše. Vladali su nad miloskom Venerom,
koja je spavala pod zemljom i nad ostrvskim katakombama.

Ovako kao i ja, morao je tu jednom stajati, zadihan od gledanja, duždev nećak
Marko Sanudo.

A na Santoriniju?

Venecijanci nisu mogli da spavaju od vetra koji nije prestao da duva još otkad se
Agamemnon molio za njega.
 8

Svet Izbrisanih Lica

Razgovarao sam sa lokalnim draguljarem. Zelenooki monoman je bio pijan i

verovao da biljke na freskama u Akrotiri sadrže lek za sve bolesti.

Onda se zaneo i počeo da viče.

- Tira - vikao je. - Nije Santorini! Venecijanci su nam promenili ime kao
Indijancima.

Noć me je dovodila na trg sa izbrisanim lavovima u Iraklionu.

Na trgu se širila sapunska fontana u obliku osmokrakog trefa. Četiri lava sa dugim
uvojcima držala su kamenu posudu. Kovrdžavi lavovi su se pretvorili u uklete sirene. To
su, u stvari, bile četiri plačne žabe prerušene u lavove.

U Spiliju na Kritu, lavlja fontana je umesto gromoglasne rike ispuštala nemu vodu.

Pridobila me je tajanstvena ruševnost kritskog Retimnoa. Ovdašnje venecijanske

palate bile su sagrađene od kamena nesolidnijeg od istarskog. To je bio svet okrunjenih
zidova i izbrisanih lica.

Pod padajućim cvetovima mladi ljudi su igrali tavle. Kelner je žustro otrgnuo
pregršt za dve devojke i celu ulicu su zapljusnuli cvetovi.

U Retimnou sam otkrio tajanstvenu Veneciju unutrašnjih dvorišta.

 Mi smo ti. Ti si ja.

U pomorskom muzeju Museo Navale nedaleko od venecijanskih Đardina gledao

sam makete tih nestalih tvrđava: - Maina di Morea, S. Teodoro di Candia, Fortezza di
Spinalunga, Castello alla bocca di Candia, Heraclion nel 1620. Fortezza di Canae na
Kipru. Fortezza di Corfu.

Tražio sam ga u Maloj Veneciji na Mikonosu.

Tražio sam ga u Kući Maski na Delosu, odakle su na Arsenal dovučeni lavče i

klempava lavica.

U sedištu venecijanskih vojvoda od Naksosa svetlost je bila najlepša.

Grad je bio okupan čistom narandžastom jasnošću.

Pod nadsvođenim lukovima popeo sam se u venecijansko kameno gnezdo na vrhu

grada.

Prošao sam kafe Veneto i ušao u Muzej de la Roka Baroci familije. Zidove su krasili
brkovi i diplome. Kroz prozor sam pogledao zadnje ozarenje naksoske svetlosti. Praštali su
valovi. U podrumu sam dotakao stubove antičkog hrama na kom je kuća napravljena i
popio liker od kore limuna.

- Naša dama venčana sa vodom - čuo sam kako recituje majstor ceremonija. -
Sestra, opatica, madona, kćerka...

Ganulo me je to kameno gnezdo, tako daleko od Trga Svetog Marka. Na ovom

mestu mora biti veoma tužno zimi. Tad vetar pomahnita, pa nasrće i nasrće na prozore u
želji da ispriča priču na minojskom o vremenu kad su sva ostrva bila jedno kopno.
 *

Tražio sam ga u velikoj ideji Mediterana.

 9

Mediteran

- Mediteran - šapućem... - to je svadba hiljada makedonskih plemića sa hiljadama

persijskih princeza. Sećanje na Aleksandra, sina Amonovog. Helenističke kraljevine od
kojih je najvažnija - Rim.

To je nekoliko ari morskih čudovišta i divljih veprova na mozaicima u Tunisu. To

je Magna Graecia. To je vikinško-arapsko-grčka mešavina Palerma. Trgovina biberom
između Porte i Serenisime. Četvrtina arapskih reči u zlatnom veku Španije.

To su antičke menjačnice gde se menjao novac za novac a bogovi za bogove.

To je mrmljanje molitava - krvavom Isusu i žestokom Prijapu.

To je gnom delfinskog čela, koji je popio kukutu i tugu svojih učenika ispravio kao
logičku grešku.

Mediteran su i sandale koje su igrale oko mršavih zglobova raspetog sofiste.

Mediteran su mladići kudravi kao čempresi i starice koje ćućore po crkvama. To je

čežnja za telima i za morem. Votivne ruke i noge kraj oltara. To su žuti prsti i sveće.
Onesvešćujuće sunčanice. Kopnjenje iza tamnih škura. Trešteće tarantele. Bikovski basovi
Napulja. Buzuki. Nauljene kose. Kaćiperke i razmetljivci. Južnjački pederi, kurve, maske,
klovnovi, lažovi, pevači, rvači i žderonje. Molitva bogu koji se zove strast: Osećam, dakle
jesam. Jebi se Dekarte! To su flamenko i fado. Žene sa kosama kao kavijar, što tuku muve
kastanjetama. Trgovi što se puše od sunca kao žigosana goveda. I gle: toreadori se
uspravljaju u bleštavim arenama! Karmen draži bika suknjama!
 - Mediteran - ponavljam - to je Rumijeva svetlost koja skida veo sa sveta. To su
dostojanstvene toge koje su postale galabije. To su najtanja mesta na našem unutrašnjem
moru, Dardaneli sa konturama Konstantinopolja. Herkulovi stubovi, Gibel tarik -
Gibraltar, sa svojim majmunima. To su islamski natpisi - nebeski grafiti u kojima je reč
božija postala tečna. Povrh plaveti, jasni glas sa minareta poziva boga: dođi i igraj u meni!

To su crkve koje su se uplele u džamije koje su se uplele u kasnije crkve. To je

Gaudijeva molitva, koja je igra. Žuti hramovi od tufa. I Vetroviti Sunion. Jedrilice koje se
trkaju sa delfinima. Karirani stolnjaci i računi u čašama.

To su tri starice u crnom koje izgledaju kao personifikovane slutnje. Bevanda.

Boće, domine, šijavica. Govor ruku. Epileptična žestina svađa. Vendete. San o milosti.
Svetac prevrnutih očiju nad svakim kvartom. I cika lastavica.

To je Kavafijeva vizija grčkih luka i pristaništa.

To je krava koja viri iz likijske grobnice.

To su vertikalne zenice mačaka, horizontalne zenice koza. Podnevne utvare.

Amfiteatri šapućućih duhova. Lebdenje u akvarelu parkova.

To je odbijanje sunčeve svetlosti od mora, dimljivo lelujanje preko borova i ples po

stenama. To su mumije u katakombama i stogodišnji recepti za sladolede. To su bura i
kiše. Miris divlje smokve i pasje mokraće. To su fajumske freske, sa očima mojih rođaka.
To je muzika iz filma Mediteraneo:

Una faccia una razza.

Mediteran su oleandri i buganvilije. Ljudi ogrnuti togama vetra. Okrečena sela.

Plava vrata koja vode nikud. To su procesije kiparsko-libansko-koptske sa ikonama i
meduzama.

To su mačkoliki tipovi sa bradicama i slatko-kiselim osmesima, Kirkini ljubavnici,

zapljuskivani penom, ustremljeni ka kraju sveta.

To je kad čovek i zmija piju iz istog pehara na pogrebnom piru. Sibile pod
čempresima mrmljaju neprozirnu sudbinu. To su crnine i tragedije Mediterana. Mirni
mrtvi na sarkofazima. Kapre što rastu iz grobnica. To su očnjaci kao praziluk koji štrče iz
usta Gorgone.

To su svi ti momci i njihove cure posle plivanja i pića. Apstraktna orgija leta.
Udružena radost svih feničanskih, slovenskih, grčkih, đenovljanskih, venecijanskih
parova za trideset stoleća u trenutku vrhunca.
 DRUGI DEO

SENI ZABORAVLJENIH PREDAKA

 10

Porodična Fantazija

Uprkos evidenciji sama smrt možda nije

kraj divnih metamorfioza kojima smo

svedoci.

Nikola Tesla

Moji preci su tri veka živeli u Risnu. To je tačno.

Ne znam da li su učestvovali u bici kod Lepanta i na kojoj strani. Predak mi je

trgovao solju na risanskoj gabeli? Sin mu je radio na brodogradilištu u Perastu? Drugi se
bavio kožarstvom u Kotoru? Mora da je trećeg oskudica terala na more. Je li se taj treći
zvao Trifun? Da li je, kao buva, skakao od luke do luke, držeći se jadranske obale? Je li
plovio ka Veneciji, sa tovarima hercegovačkog sira i crnogorskog katrana?

Je li mu jugo donosio melanholiju? Je li se odmarao u Prčnju? Je li nosio svijetlo

oružje?

Kojeno je u Mletke kovalo

Tri godine trideset majstora?

 Je li gusario u saradnji sa državom na procenat? Je li radio za Vicka Bujovića?

- Oni vode vučji život lutajući između vrletnih i nedostupnih ponora... - primetio
je Alberto Fortis.

Je li se, pred plavom siluetom Venecije, dok su nad njim škripala jedra i konopi,
Tripko zaklinjao:

- E, neće me prevariti.

... poskakujući od stijene do stijene da izdaleka otkriju zasjede...

Je li ličio na mene? Jesu li nove žene i nove porodice izmenile ljudski lik kao
oblak? Je li bio ljubomoran na ženu Smilju, koju ostavlja? Je li se pitao šta će svojima
doneti na poklon i mora li svakome?

... mučeni neprekidnim oprezom...

Da li se moj predak kretao kroz akvarele, sa senima drugih zaboravljenih predaka?

Je li se u Veneciji, u svojoj Skuoli, molio svetom Đorđu i Trifunu, baš kao u Kotoru? Je li
se čudio zašto na fresci sveti Đorđe dovlači mrtvu aždaju u grad pun turbana? Jesu li mu
zvuci orgulja puzili uz nogavice? Je li zalazio u katedralu Svetog Marka?

... čameći u užasnim i nenaseljenim odvojcima špilja...

Je li sretao vetrokaz na zlatnoj lopti carinarnice? Je li pio iz flaše pune munja i

kiše? Je li se udvarao golim duvačicama stakla u Muranu? Je li slušao kako sa Kampanile
jedno zvono zove senatore a drugo mrtve?

Moramo prekinuti sa dosadnim „Je li?” i pružiti ruku sveznajućoj mašti.

Na Rivi dei Skiavoni Tripko Ognjenović je prolazio pored seljaka koji su spavali na
suncu ispruženi na smeđim kaputima.
 U pobočnim kanalima bile su ukotvljene barke pune vina. Osećao je miris posnih
čorbi. Sirotinjski veš je mahao sa prozora.

Tripku se učinilo da je Venecija grad glava odvojenih od tela. Ljudske glave su

namršteno lebdele a životinjske se lascivno kezile na mostovima, preteći da se pretope
jedne u druge. Na Salizadi S. Polo, pljosnati lav se igrao čovečijom glavom kao sa
klupčetom.

Venecijanske zgrade su nosile pečate od kamena, kao što pisma nose pečate od
voska. U njima su bile izvajane figure. Na jednoj, orao je sedeo na magarcu i kljuvao ga.
Na drugoj, grifon je jeo orla.

- Oni se proždiru - zaključio je posetilac.

Tripko je hteo da odsedne kod nasmejanih i okorelih zemljaka. „Latini su stare

varalice” - govorili su ti sentenciozni Bokelji i pokušavali i vodu da mu naplate. Kad bi ga
upitali: kako si? - on bi im stvarno objasnio kako je, pa su ga smatrali pomalo dosadnim.

- Stvar je u tome - počeo bi Tripko, a onda nije umeo da se zaustavi... - Stvar je u

tome...

Zijajući, Tripko je prispeo na Rialto. Na Rialtu, raspričani ljudi su kupovali šafran,

leteće ribe, ružičaste puževe i safire. U svom dućanu Pantalone je graknuo od
iznenađenja. Da, Tripko mu je dovezao brod katrana. Smesta su počeli da se cenkaju.
Tripka je sopstvena rečitost vukla kao slepog kočijaša. Pantalone se sav pretvorio u
venecijansku maglu. Stavio je prst na usta.

- Ne! - rekao je on obarajući Tripkovu cenu. - Treba mi pet puta toliko.

Uske oči su sinule i podigao je prst:

- Može li - deset puta toliko?

 Bokelju se zavrtelo u glavi.

- Mogu - odgovorio je, nemajući pojma gde da nabavi toliko katrana.

Pantalone je veselo graknuo. Zatim mu je protresao ruku:

- Ostani kod mene dok si ovde.

- ...

- Brigela! - zovnuo je promuklo. - Odnesi čoveku prtljag.

U kućici kod Fondamente Nove Tripko se rastapao i bistrio u prečistom ogledalu.

Nešto se čekalo oko istovara, nešto se stalno čekalo.

Sledećeg petka su slavili.

Kad god bi Pantalone ustao, noge bi mu se razlomatale. Ali kad bi se klecavac

učvrstio, postajao je veoma brzonog. Pantalone je povukao gosta sledeći logiku tratorija a
ne ulica. Putem je izgovarao kabalističke reči kao sto su felze, liego, altana.

U gostionici „Kod Divljeg Čoveka” Tripkov vodič se uozbiljio.

- Ne gledaj tamo - šapnuo je.

U uglu su sedela trojica. Obrve su im bile jedna ravna linija. Bili su to trovači i
davitelji u službi Veća desetorice. Oni su se osmehivali dok su im srca sisale škorpije.

U sledećoj tratoriji jarcoliki Pantalone je naručio puru sa sipinim mastilom. Posle

je dodao i jegulju i marzamino.

- Šta slavite? - upitala ih je konobarica.

- Slavimo odvajanje medicine od magije i istorije od mita - odgovorio je Pantalone

preko zalogaja. Zatim je podigao pogled na Tripka:
 - Sviđa li ti se?

- Glad je važnija od začina - odgovorio je Bokelj. - Ona je začin začinima.

I ja sam tamo bio, medovinu i vino pio, po usnama je teklo ali u usta nije uteklo.

U petoj krčmi, jedna žalosna vrba je svirala instrument kakav Tripko nikad dotad
nije video.

- Kitara-lira - objasnila je konobarica.

Uz zvuke kitare-lire, ličnost iz pozorišta senki pila je zagrljena sa ličnošću iz

komedije del arte.

- Skoro će ponoć - rekao je Pantalone melodioznim i lojavim glasom. - Hajdemo u

crkvu da gledamo kako se udovice udaju pod velom.

Umesto da se odlepi od stolice, starac je tupo pao na nju. Naručio je još vina.
Pritom je štipnuo konobaricu.

- Miran matori pohotljivče - viknuo je gazda.

Pretvarajući se da je ljut, Pantalone je ustao. Bacio je srebro na sto. Napravio je

dugi nos. Usredsredio se kao da gata. Značajno je zatvorio vrata za sobom. Onda se oslonio
na Tripkovo rame:

- A sad te vodim na jedno posebno mesto.

Napolju, odžaci su ličili na tučkove. Malter je polako padao sa zgrada. Cigle se se

srebrile kao srdele. Smešni poznanici su se peli na grbave mostove. Na Ponte del Diavolo
obojica su pružala ruke kao berači meseca. Pantalone je Tripku pokazivao patere. Na
nekima životinje su se proždirale. Na drugima, paunovi su preplitali vratove. Pantalone se
osmehivao istim osmehom kao trovači i davitelji.
 - Simboli - govorio je - nisu obične slike. - To su kapije.

- Je li me prevario? - neprestano se pitao Tripko.

Mrak je stalno pravio nešto iz haosa. Pored njih je prolebdela meduza. To nije bila
meduza nego muslinska nosiljka. Prsti sa dugim noktima su razmakli zastor. U procepu je
sinulo radoznalo oko.

- A gde to mi idemo? - češao se Tripko po šeširu.

- Ma blizu je - promrmljao je Pantalone.

Galebovi su leteli po mraku. Česme su pevale na zaboravljenim pjacama.

- Ma kako blizu?

Nisu se zadržali među ženama strašnih očiju i golih grudi na Ponte de le Tete.
Prošli su kroz tajna vrata u vrtu. Nad kapijom kameni svetac je istakao kuk i mangupski
nakrivio oreol. Ulaz je osvetljavao kineski lampion. Lampion je držao patuljak sa
turbanom.

- A to si ti! - pljesnuo je patuljak Pantalonea po leđima. - Ulazi!

Uhvatio je Tripka za mišicu i nakezio se kao da će ga poljubiti.

- Gde su nakupili ovoliko patuljaka - čudio se Tripko. - Da li oni uspevaju ovde u

močvari?

Plavokosa sa krunom od sveca ih je dočekala i povela uz stepenice. Ona je imala

suknju samo napred. Pozadi je mlela širokom ali pljosnatom stražnjicom.

Tripko je pogledao u Pantalonea.

Ovaj je oštro šapnuo:

 - Stavi masku.

Tripko se probudio:

- Nisam ni primetio da je karneval.

I odjednom je bio Karneval.

U tom trenutku su bacali prasad sa krova na Pjaci svetog Marka. Krv bi prsnula
ukrug i rulja je pravila skaradna lica i ushićeno vriskala: Bljaaak!!! Druge gomile su pujdale
kerove na bikove na trgovima San Stefano i San Polo. U Fodneko dei Turki fakiri su
večerali eksere. Inkvizitori su raspravljali: Jesu li svi anđeli blizanci? Regata gondola
plovila je Velikim kanalom. U njima su sedeli kardinali u grimiznim odorama. Oni su
nosili kristalne i naftalinske ordene i biserne niske oko šešira. Sa scene na centralnoj
gondoli dužd je pontifikovao:

- Venecija je zadovoljna! Venera je zadovoljna!

Rulje crvenih fesova iz različitih kvartova pesničile su se po mostovima. (Sa jedne

strane su bili Nikoloti, sa druge Kastelani.) Sveci zaštitnici njihovih kvartova leteli su u
mraku nad krovovima. Oreoli su se odbijali kao bilijarske kugle.

I eto, opet na našu zabavu provaljuje nepozvan razum. Sa razumom se javlja i ono
dosadno: „Je li?” Je li moj predak zaista bio na Karnevalu? Je li nosio toke i kopče kao
Rišnjani i Paštrovići? Je li u svojoj bokeljskoj nošnji bio maskiran među maskiranima? Je li
osećao da je mudar zato što je zdrav? (Kako da bude mudar ako ga boli?)

Je li uopšte postojao?

Tišina! - kaže mašta.

Uz stepenice ga je povela plavokosa sa krunom od sveca.

- Ovde vlada Venera, boginja slatkog mirisa, voća i cveća - poverila im je plavojka
učenim i zavodničkim glasom. - Pazite, jer Venera kažnjava ljubavnim ludilom one koji
pokušavaju da joj odole.

Plavojkina zanjihana stražnjica bila je zanimljiv prizor ali ju je Tripko slabo video
jer mu je maska stajala nakoso. Jesu li nad stepenicama lelujale leteće oči? Ili se to
anđeoski kristalopis razilazio po vazduhu? Tripko to nije mogao znati. Na spratu ga je
iznenadila čudesna tama i rezbarije. Rezbareni pas se molio bogu. Jedna drvena aždaja
imala je oči od zlata. Razapeti Hrist visio je na muranskom ogledalu.

Pantalone mu je objašnjavao šta vidi.

Kineski paravani su delili prostor. Glave anđela lascivno su se kezile na tavanici.

Stubovi su bili omotani crvenom čojom.

- Da li to greju stubove? - pitao je Tripko Pantalonea. - Ali zašto ih greju?

Usred sobe je blistao luster od kristalnih škorpija.

Pića im je doneo kelner lica izduženog kao da je ceo život spavao uz bukvu. Tripko
je odgurnuo ponuđenu čašu. Bilo mu je vruće. Mučila ga je gorušica. Pomisao na vino mu
je bila odvratna. Izneli su skakavce i divlji med sa trpeze Jovana Krstitelja. Nije mu bilo do
jela. Mrštenjem je suzbijao stidljivost. Nakon pola sata, počeo je da se osmehuje curama.

Pored njega cura u beloj haljini je zobala svice iz porcelanske šolje.

- Probaj! - ponudila ga je. - Osvetliće ti dušu.

Dekoltirane Smeraldine su se mnogo naginjale. Besne kurve ogromnih kosa

panterski su se kezile Tripku. Jedna olovnobela je sedela gola i puderisala se između
nožnih prstiju.

- Je li Kolombina tu? - uznemirio se Pantalone.

Konobar je odmahnuo izduženom glavom.

 Pravi bol je preleteo preko podrugljivih očiju i velikog nosa.

Gosti su bili tako dostojanstveni da se nije znalo da li su ljudi ili alegorije. Glave
mladića bile su izložene nad eksplozijama čipke. Ruke su izvirale iz belih karanfila.

- Fićfirići - frknuo je Pantalone, prezirući mladost mladića.

Sedi dečak sa perikom pušio je nargilu.

- Vonj naše lagune proširio se do Kotora i do Krfa - objašnjavao je on prijateljima. -

Verujte mi. I tamo se oseća.

- To je admiral Barbarini - zacenio se sitni ženski glas.

- On je jako učen - užasnuo se neko.

- On se hrani samo golubicama - šapnuo je sluga, dodirujući obema rukama grudi.

- To podstiče njegovu erotsku vatru.

Uzbuđeni glasovi u bordelu zvučali su kao glasovi cirkuskih najavljivača.

Sa Barbarinijem su sedeli Pantaloneovi poznanici. Doktor je bio suv kao bakalar.

Kapetanove oči su utonule u salo. Između njih dvojice zelenooki tip je bodežom češljao
bradu. Bronzani grejači su zračili među foteljama.

- Još moji preci u bici kod Lepanta - bubnjao je samouvereno Kapetan. - Ali ni moji
podvizi u Kandiji... Verujte, ha, ha, parole d’ honneur... Ništa manje...

Svi su se poklonili čoveku, glavatom kao morsko čudovište. Glavati je prskao iz

zlatne posude kao da seje vodu.

- To je papski nuncije - pridavljeno je šapnuo tenor iza Pantalonea.

Mladići su konverzirali, pucajuci jezikom o nepce, sa lepim „1” i ,,r”.

 Devojke su im svirale. Jednu su žice sprečavale da zgrebe ikonu sa citre. Druga je
grlila violu da gambu.

- Poverine - rekao je Pantalone. - Učili su ih muziku u sirotištu.

Jedna čežnja se pojavljivala i virila iza druge. Ružičasti oblaci su proizvodili

muziku. Zatim su se lastavice rascičale i proširile prostor.

Tako je to zvučalo.

Tripko je mislio na svog lenčinu brata. Šta će biti s njim? I na stričev maslinjak u
Maloj Strani, koji omlate komšije jer brat ima pametnijeg posla nego da ga bere. Brat mu
otvara kožarsku radnju u Kotoru. Tripku se duša nadimala i postalo je teško disati,
posebno zato što je pojeo previše pržene jegulje.

Napolju je pucalo i pucalo i pucalo. Vrbe od iskri nadvile su se nad krovovima.

Povorka brokatnih gondola još se kretala kanalom.

- Ave Venecija!

- Naša dama venčana sa vodom...

- Trgovkinja, majka... opatica sestra. Trovačica...

- Da li bi volela da imaš jednoroga? - dečijim šapatom je pitala jedna kurva drugu. -

Da li bi ga jahala?

Istovremeno doktor se ulagivao admiralu Barbariniju svojom beskorisnom

učenošću:

- Saturnalija je mesopotamskog porekla - zapevušio je doktor ušmrkujući burmut. -

On nas zaranja u stanje bez forme i poretka a zatim nas vraća redu. Svaka nova godina je
ponovna rekreacija sveta. Šmrk. Šmrk. Regeneracija reda.
 Onaj za koga su rekli da je admiral ga je slušao zabavljeno, sa izrazom guštera ili
ptice.

- Nije li to - upitao je on učtivo - nostalgija za povratkom u majčinu utrobu?

- Postoje dva orfička putovanja - šapnuo je Dotore. - Možemo se spustiti u niže

forme koje su životinjske ili se popeti u više koje su božanske. I jedno i drugo mi činimo u
karnevalu.

Njegov zelenooki prijatelj zamišljeno je bodežom češljao bradu.

Taljeran je govorio da oni koji nisu živeli pre francuske revolucije nisu upoznali
slatkoću života. Gde je ovaj svet? Nestao! Kao prikaza. Kao oblak. Kosti tih nasmejanih
ljudi završile su na ostrvcu - kosturnici San Ariano. U devetnaestom veku njima su
Venecijanci pročišćavali šećer.

Pantalone je odigrao partiju šaha sa mehaničkim Turčinom i izgubio.

Ah, a gde je bila njegova Kolombina? Da li se ljuljala u Arlekinovoj gondoli?

Arlekin, u odelu od romboidnih zakrpa prevrtao je oči ka mesecu. Petlove kreste su se
pojavile na kapama. Berza otkrivenih i pokrivenih lica je tekla po ulicama, jer...

... Zima se spremala da se okrene u leto. Priroda je skidala masku jednog godišnjeg
doba da stavi masku drugog. Starci su postajali mladi i zaljubljeni. Mladiće su obuzimale
setne misli. U privremenoj revoluciji, služavka je postala gospodarica. Gospodar je
postajao sluga svog srca.

Sve se okrenulo u obrnutom svetu.

 - To je stari ritual plodnosti - ponovio je dosadnim glasom II Dotore.

U svetlosti lampiona su se njihale glave muzičarki.

Muzikalni Tripko je osetio kao da sa anđelima igra žmurke oko ružičastih oblaka.

Pikolo flauta se javila sa tugom i nadom. Uozbiljena viola ju je pratila. Stepenicama

sve dubljih tonova, Orfej je silazio u podzemlje.

Muzičarke su prevrtale očima. Naslikani sveci su prevrtali očima. I Tripko je

prevrtao očima.

Pritom je mislio:

... Katran... onako dobar... koliko mi je zakinuo?...

Viola je počela da zvuči kao ubrzano glačanje čizama i već mu se nije toliko
sviđala.

... Bratovog sina otac više voli nego moju djecu... A onaj maslinjak...

- Je li Kolombina tu? - zaškrgutao je zubima Pantalone.

Glave su nemo odmahnule.

Učeni doktor je primetio da ga Kapetan više ne sluša pa je krenuo da teši

Pantalonea:

- Ah, prijatelju, je li iko naredio nekome da ga voli?

Vrteći kukovima, Suzana je plesala sa starcima. Io se grlila sa čovekolikim

oblakom. Sveti Jovan sa glavom pod miškom igrao je sa zavodljivom Salomom.
 Patuljak je skinuo turban i svi su ugledali predimenzionirano čelo. Patuljak je svoje
goste obuhvatio pogledom i napravio skaradan pokret.

Crvenokosa Furlanka je svukla suknju i ispupčila moćnu stražnjicu. Razveseljeni

Pantalone je na stražnjicu stavio času vina. Neki Turčin, ili Venecijanac maskiran u
Turčina, digao je ruke, zahvaljujući Alahu.

- Vidite, stvarno stoji - rekao je Pantalone trezno.

Muzičarka je odsvirala picikato na violi.

Svi su jeknuli od oduševljenja.

Pantalone je ispio čašu i protrljao rukama.

Furlanka je zabacila glavu, oko pasa omotala šal. Šal je bacala desno i levo
kukovima, polazeći u sobu.

Pantalone je usitnio za njom.

Luster je zveckanjem propratio njihove korake.

Tripko je prihvatio ponuđenu ruku. Devojka ga je povukla pa je morao da ustane.

Bluza devojke je skrivala samo bradavice. Belina noge bi blesnula pri svakom njenom
koraku. Tripko je pošao za njom. (Valja napomenuti da je još pre nego što će ući u bordel
on izvadio srebro iz svoje kese i zamenio ga zvonećim šljunkom.)

Hodnik je bio pun zatvorenih vrata.

 Jedna vrata su se otvorila i pojavila se bleda starica plavo obojenog čela. Ona je
podigla ruke i raširila ih kao da radi gimnastiku. Starica je groknula:

- Tako golupčići.

Nasred hodnika runjavac je češljao grudi.

Iz trećih vrata je izleteo starac i plačno zatulio:

- Meni je ovde hladno. Ovde ne greju.

Za ruku ga je vuklo nedonošče, sa kosom boje šafrana.

Vrata ispred kojih je Tripko stao bila su od zelenog stakla i povlačila su se u stranu.
Po tepihu su razbacali zlatne ključeve. Cura mu je pružila stakleno gnezdašce puno
zlatnog likera.

... Pomilovala ga je nasmrzavanom rukom, koja je mnogo prala.

Na paravanu je bio naslikan japanski lik. Tripko je viđao takve stvari u Perastu.
Kapetani su ih donosili sa putovanja.

- Ko je to? - upitao je.

- Ovo je Kishimojin. Ona je bila kanibalistička demonka pre nego što je srela Budu.
Onda se preobrazila i rekla:

- Odsad ću braniti decu sveta, zauvek!

Cura se nasmejala.

Tripko ju je pogledao tupo. Više ništa nije želeo da sazna.

- Razumeš? - nesigurno ga je upitala devojka.

 - Stvar je u tome - počeo je Tripko... - Stvar je u tome... što ja ne verujem u
razumevanje. Verujem u srećne nesporazume.

Uvukao je ruku u gnezdo između njenih guzova. Sa izrazom zlostavljenim i

zavodničkim, maskirana je pomilovala Tripkove grudi, prvo rukom a onda visećim sisama.

Ormar se otvorio. Pojavilo se zabrinuto dečje lice.

- Ssss - siknula je kurva.

Ormar se zatvorio.

Napolju, karneval je enciklopedijski kategorizovao svet.

- Izađi napolje... - mamilo je Tripka hiljadu duhova karnevala. - ... Napolje iz svog
imena.

- Ali - izvinjavao im se Tripko - ako ja napustim skrovište svojih grudi i postanem

SVE, koje će telo grejati moju dušu?

Napolju, karneval je parodirao sve i poredio sve sa svim.

Tripko se znojio pod maskom, milujući svileno salo kurve. Aaaaah. Njena bedra
bila su taman onakva kakva treba da budu. Ljuljaška njegovog udisaja padala je u njen
izdisaj. Je li se njegovo lice produžilo u požudnu njušku? Jesu li mu izrasle magareće uši?
I-aaaaaaaa! Sa tupim udarom se zaletao u ženine kukove. Oboje su bili mučeni miljem.

Cura se smejala kao ubrzana kukavica iz sata.

Tripko je plivao u uzburkanoj ruži.

Posle su ležali zajedno i ona mu je zadihano prepričavala kako je anđeo uhvatio

zvonara kada je padao sa zvonika.

Kaskade radosti su joj bile u glasu. Nagoveštaj panike u plavim očima.

 Sitost je načas obezvredila doživljaj koji će sećanje pozlatiti.

- Ljudi prave maske - mislio je Tripko mrzovoljno. Ljudi prave staklo, ljudi prave
violine i brodove. A na kraju ljudi su ništa.

Primetio je da je naglas rekao:

- Da li me je Pantalone prevario?

- Kako da te ne prevari - začudila se kurva. - To je njemu - kao suncu da svane.

Shvatio je da je njen odgovor čuo na svom jeziku.

- Njemu je prirodnije da te prevari nego da kine - pojasnila je ona.

- Kako ti je ime? - upitao je, trljajući oči.

- Mara.

- Odakle si?

- Iz Zadra.

Nakon što je protrljao oči, Tripko je primetio da njihova soba ima iluzionističku
tavanicu. Nad krevetom je bio naslikan kružni otvor sa nebom. Kroz okrugli otvor su
virili naslikani mavri, paunovi i anđeli. Bio je već previše umoran da se čudi. - Mmmm -
promeškoljio se i poleteo u ono plavo nebo, između paunova. Od Mare ga je odelio zid
sna. Sa druge strane zida, ona je rekla:

- I moraš reći: pevaću u ovoj divnoj operi koja boli!

Nad njegovim usnulim čelom dohvatila su se dva nauljena rvača, Apolon i Dionis.
Glas Tripkovog sina odnekud je rekao:

- I kljun pobedi jaje. I iz prepunog srca provali jecaj. Tako odjekne zvono. Tako
počne...

Tek u bezbednosti sna Tripko je osetio nepoznatu radost i moć. Je li moguće da mu

je sa Marom bilo lepše nego sa njegovom Smiljom ikada?

... Tako počne proleće.

I nije mu bilo stalo ni do oca, ni do maslinjaka, ni do katrana. Leteo je nad svim

tim i nije se brinuo. I pomislio je da je to bekstvo od brige - u lepotu - strašno a da je on
zločinac. Čovek se mora brinuti za ono za šta je zadužen u životu.

Zid sna. Zid sna.

Sa druge strane Mara je izgleda stvarno nešto pevala...

... U nas pokraj sela, teče hladna rijeka...

I zvučalo je kao uspavanka u Sodomi.

Utom je kvrgava pesnica zalupala na vrata:

Dum! Dum! Dum!

Poklecujući, Pantalone je uleteo u sobu.

- Vreme! Vreme je. Dižemo sidro.

Sanjivi Tripko je pokušao da se pobuni:

- Kakvo sidro? Mi....

- Polako - ućutkao ga je Pantalone. - Ne razumem tvoj akcenat.

Ispostavilo se da su Pantaloneu ukrali žaket.

Gubeći glas, on se razvikao. Njegov prijatelj Doktor sc pojavio i prepisao mu recept

protiv astme. Svetla su se palila. Vrata soba su se otvarala. Dve žene ogromnih kosa su se
sašaptavale. Debeljko u noćnoj košulji brisao je žablje oči i tepao malom nepomičnom
aligatoru. Patuljak dundastog lica, kleknuo je do aligatora i kucnuo ga.

- Pa on je mrtav!

Iz sobe se pojavio mladić obučen samo u napuderisanu periku. Oči radoznalaca bi

odleptirale i vraćale se na lica. Lopta se dokotrljala iz dubine hodnika. Aligator je
prošepesao preko tepiha.

- Pis - viknula je starica plavog čela kao da je aligator mačka.

Došao je i začuđeni sluga izdužene glave. Iz nedara je izvadio pikolo i zasvirao.

- D-d-d-d-d - zapinjao je besni mucavac. Zatim je digao prst i sasvim jasno rekao:

- Puls!

Mara je ganuto gledala Tripka.

- U mojoj kući - pljesnuo se po velikom čelu patuljak. Žaket je mirakulozno nađen.

Napola su ih ispratili, napola izgurali napolje. Tripko je primetio da mu je kesa nestala.

- Neka ide - nasmešio se.

- Ti da me brukaš! - vikao je za Pantaloneom patuljak. - E čuvaj me se!

Patuljak je neverovatno visoko skočio i tresnuo šeširom o pločnik.

Pantalone mu je pokazao dugi nos.

Prešli su Rialto i već su mislili da su bezbedni i da je bilo dovoljno uzbuđenja za tu

noć, kad...

- Stanite!
 Rika je dolazila sa neba i iz zemlje.

Pantalone i Tripko su protresli glavama da bi shvatili. Onda su shvatili - da ih jure

neka trojica koja su izgledala kao crno telo sa mnogo ruku i tri glave.

Ima jedan Balačko vojvoda

On me znade i ja ga poznajem...

Razgranato stvorenje je iskrilo potkovanim cokulama i tuklo buzdovanima od besa

o zidove.

- Stoj! - urlao je Troglav.

Pantalone je poleteo na razlomatanim nogama. Za njim se Tripko dao u beg. Bežali

su gromoglasnim koracima ispod golih odrina. Njihove tamne siluete su menjale mesta
dok su trčali. Na ćoškovima su poklizavali i odgurivali su se o zidove.

- Ovamo - zagrlio ga je Pantalone.

Šćućurili su se u gondoli pod mostom i pokrili se plavom tkaninom. Čuli su kako je

Troglav pretrčao preko mosta urlajući i hrčući. Oni su nemo šmugnuli nazad, ulicama
koje je ispremeštala ruka šibicara. Konačno je zadihani Pantalone otključao jednu kapiju.
Predjutarnja omorina je bila mlaka. Začetak vetrića se osećao u njoj.

- Šta je ovo? - upitao je Tripko.

- Došlo je vreme - rekao je Pantalone - da Botičelijeva Flora prošeta gradom

pljujući ruže.

Begunci su se sakrili u kapiji i slušali kako Troglav juri nazad preko Kale dei
Asasini.

- Je li to policija? - upitao je šapatom Tripko.

 - Psst!

Osvit je gradio nove oblike i oblake. Sveci su sletali na fasade crkava. Na Velikom
kanalu je gorela gondola koju je zapalio vatromet.

U zvonko venecijansko jutro Tripko je vadio konfete iz kose, kao da se bišće.

Zadihani Pantalone se oslonio leđima na kapiju.

Veliki nos je štrcao prema osvitu. Jabučica je skočila i pala.

Je li taj moj davni predak iznajmljivao stan ili kuću? Je li davao prilog crkvama? Je
li išta menjao i doziđivao za vreme svog boravka. Je li ijedan kamen ugradio u taj grad?
Ako nije...

Neka taj kamen bude ova knjiga.

TREĆI DEO

SLOVENI
 11

Morlačka Krv

Tražio sam je...

Tražio sam je u pričama o ljudima sa istočne strane Jadrana. O Morlacima -

romanizovanim Ilirima koji su se u dalmatinskoj Zagori pretopili u Srbe i Hrvate. Ovi
„Crni Vlasi” su zbog tog crnila u Veneciji predstavljali psihološku zamenu za Arape, sa
kojima su veslali na galijama. Mori ili Morlaci - termini potiču iz iste grčke reči.

Jesu li to oni isti Crni za koje je časni nautički priručnik Bartolomea Krešencija
tvrdio da su u utrobama galija umirali od tvrdoglavosti i melanholije? U H. Dž. Velsovom
Vremeplovu civilizovani Eloji su živeli u rajskom vrtu dok su potlačeni radnici postali
podzemni ljudožderi.

Vels je ove druge nazvao Morlocima.

Uvek sam mislio da je ona bronzana glava koja izbija iz zida Arsenala, pored glave
jednoroga - figura Morlaka! Ne mogu to dokazati. Morlak je za mene jednako egzotičan
kao jednorog! Morlački Prust, Vladan Desnica, provodio je leta na porodičnom imanju na
mestu po imenu Islam Grčki, blizu Zadra.

Pišući Zimsko ljetovanje u svom malom dvorcu, Vladan Desnica se setio

italijanskog likera na čijoj etiketi je bio naslikan idealizovan dinarski junak. Liker se zvao
Sangue Morlacco - morlačka krv!
 Na vojnim paradama tamne prilike Morlaka ocrtavale su se prema svetlim
zastavama Svetog Marka.

U izvesnim periodima vojska Serenisime bila je skoro isključivo dalmatinska. Drugi

„Morlaci i Sloveni” su odbili da stupe u venecijansku vojsku. U ratovima između Venecije
i Turske, oni su se najbolje osećali na bezakonoj teritoriji između dva reda. U Zagori i
Dalmaciji osnivali su gusarska naselja kakva je bila senjska tvrđava.

Zar nije Teofil Gotje nazvao crkvu Svetog Marka piratskom katedralom,
obogaćenom pljačkom univerzuma? Ispada da su jedni pirati pljačkali druge... Uskoci,
poluobrijanih glava, sa perčinom, dugom i dve kratke „puške”, s vremenom su ušli u
iregularne jedinice u baroknim ratovima protiv Turske.

Mogu li te naoružane Morlake da zamislim po onim trupama kojima su Irokezi

pojačavali šahovske vojske u ratovima između Nove Engleske i Nove Francuske?

Mogu...

... ako sam se načitao Huga Prata.

Mogu...

... ako hoću da unesem novi element u egzotičnu prošlost.

Mogu...

... ako sam sklon da seni zaboravljenih predaka pretvorim u ličnosti iz pozorišta
senki.
 12

Cavaleria Rusticana

U kotorskom muzeju postoji slika pospanog tipa sa tokama i natpisom: „Admiral

plemenitog tijela bokeljske mornarice, kapetan Niko Ognjenović 1833-1836.” On je
morao biti član tog kostimiranog društva još u venecijansko vreme, član porodični.

Zašto su moji preci napustili Boku?

Da li su je napustili zbog gusarenja? Suše? Da li zbog promene prilika u Risnu.

Izvesni Todor se povukao u Banjane.

I evo jedne mediteranske krvne osvete, dostojne Krita, Korzike i Sicilije.

Ubrzo posle dolaska - ili sto godina kasnije - Ognjenovići su došli u zavadu sa
bratstvom M.

Jedan od Ognjenovića ubio je jednog od njihovih.

Oni će se osvetiti. To se znalo kao što kiša padne kad počne da seva, kao što posle
dana dolazi noć. Ubica se zato obukao u krvavu košulju ubijenoga i došao mu na sahranu.
Poruka je bila:

- Evo, ubijte me!

Ožalošćeni su ga gledali teškim pogledom s kamenom u stomaku.

 Ćutali su, lomili zube.

Nisu hteli njega.

Hteli su mu sina.

Ubica se dva dana šetao po selu. Krvava košulja je neprestano zvala: ubijte me!
Pitam se kako li se osećao ta dva dana, očajan i uzdignut u nečem konačnom? Onda je
preko noći nestao. Sklonio se u jedan katun. (Svet katuna se, primećuje Brodel, oduvek
prepliće sa svetom Mediterana.) Ali i ljudi iz bratstva M. nisu bili budale. Jedne noći su
došli pred taj katun sa spremnim puškama. Zapalili su kolibu i nišanili preko drhtavog
plamena. Čekali su i čekali. Onda su čuli pucanj iz planine. Ognjenović se izvukao iz
vatre. Da li je ranije iskopao kanal? Ne znamo.

Od tada su Ognjenovići nestali.

I, pod maskom drugog prezimena, pojavili su se u Hercegovini.

Zatvaram oči da zamislim te nezamislive pretke.

***

Ukazuje se dugo tragično lice u svetlosti sveće.

Kazanova u kiši čeka opaticu na ostrvcu među čempresima. Opatica vesla i

pojavljuje se iz maglovitog beskraja. Ona liči na Kineskinju i smeje se zamirućim
smehovima. Oni prolaze kroz hodnik sa izlizanom majolikom. Ulaze u unutrašnjost
kristalne pudrijere.

Na zidu su naslikane ribe. Oko jedne od riba je šuplje. Kroz to oko ih gleda uticajni
voajer, francuski ambasador - ljubavnik opatice.

Kazanova vadi svoju idiotsku mehaničku pticu i počne muzika, koja simboliše
seksualnu dinamiku.

- Kako divna ptica - tepa opatica. - Od zlata? Šta je to? Sova? Golubica?

Kazanova i lažna Kineskinja jedno drugom ljube ruke. Ona se uvlači pod njegovu
široku belu košulju, svlači se i izbacuje odeću kroz njegov okovratnik. Devojčin detinjasti
smeh se meša sa muzikom dok izvode baletsku kamasutru. U jednom trenutku on samom
svojom senkom trlja njenu oblu ženskost. Na vrhuncu opatica postaje porculanska lutka.
Ona ga odvlači iz sobe, sa cvrkutavim smehom. Međutim, on želi da se preporuči
uglednom voajeru, njenom ljubavniku:

- Studirao sam inženjerstvo - dodvorava se on šarlatanski. - Alhemiju, literaturu,

razumem se u umetnost politike, nauku ekonomije i skromno verujem da su neka od
mojih otkrića...

U tom trenutku ja prestajem da budem posmatrač. Saučesnički se preobražavam.

Pretvaram se u Kazanovu. I sam počinjem da se elegantno osmehujem. Govorim usrdno.
Želim da se preporučim... ali...

Iza slepog oka ribe već odavno nema nikoga.

 13

Pobeda nad budućnošću

Izgradi grad koji će uvući univerzum u sebe.

Mahabharata

Bestiarium

U Veneciju su 1751. godine doveli nosoroga. Naslikao ga je Pietro Longi.

Ja sam došao mnogo kasnije.

I već sam znao sve o venecijanskom bestiariumu.

Znao sam o lavu koga su držali u zlatnom kavezu na Trgu svetog Marka. Lav im je
umro ližući pozlatu sa rešetaka. Znao sam o duplim paunovima prepletenih vratova i
kombinovanim stvorenjima kao što su sfinge i sirene. Znao sam i gde su na trgu Bragora
vojnici iz topa ubili poludelog cirkuskog slona.

Znao sam i šta je Hemingvej podrignuo o Torćelu i sta je Žorž Sand uzdahnula na
Buranu, i gde je Prust rekao da je njegov san postao njegova adresa. Znao sam pored kojih
je palata Henri Džejms šetao svoju glorifikovanu impotenciju. I gde je posle plivanja
Bajron izustio:

Sablja istroši korice

Srce istroši grudi

Znao sam čitav bestijarijum.

Upecani Hleb

Dočekala me je ružičasta zora i sama suština rumenila u indirektnoj svetlosti.

Mirisala je voda. Bledo sunce se pomolilo iza oblaka. Iz sunca je izleteo galeb.

- Kako je tiho - uzdahnuo sam.

Polako sam išao ulicama, uglačanim minulim cipelama. Baba je dizala ono što su joj
kupili kanapom, kao da je hleb, mocarelu i šargarepu upravo upecala.

Golubovi su svirali krilima. Galebovi su ceketali i kevtali i kljucali ostavljenu kesu

smeća.

Tihi grad je pričao grafitima:

Travestito esstremista. Italia Unita. Lesbica drogata. Zionisti infami. Venezia -

cittã antirassista.

Otvorile su se Tabacchiere. Izložili su kalendare sa karnevalom i kalendare sa

slikama mladih sveštenika, koji uzbuđuju pobožne starice i starije kolege. Lepi mladići su
se preobukli u gondolijere i u tom obličju pozirali na sledećem kalendaru.

Kako je nežno bilo prepodne! Tiho je padao crveni cvet sa balkona. Klavir se čuo
negde. Mačke su ležale. Ptice su pevale. Lelujali su i pozdravljali me svojom spiritualnom
suštinom čaršafi. Deca su šutirala loptu o Madona del Orto. Eksplodirao je cvetni grm iz
zida.

I sve se dešavalo istovremeno. Vaporeto je udarao pristajući. Škripali su konopi.

Palate od skorenog šećera bile su prepodnevne utvare. Geranijumi su svetleli u suncu. U
vodi se vila trava od devet mrakova. Izbočene zidove su stesnile zašrafljene grede. Crnci
su prodavali plastelinske figure koje menjaju oblike.

Pobeda nad Budućnošću

Posetio sam bijenale. Jedna džinovska lignja prebirala je brojanice. U ruskom

paviljonu proslavljali su pobedu nad budućnošću. Mnogi „projekti” bili su mekoumni
bezobrazluk: napuniti 99 flaša zlatom i govnom. Naporno je to nabaviti. A kad nabaviš -
šta si uradio?

Hidraulična dizalica Amstrong Mitchell co. postavljena na tvrđavu u unutrašnjem

jezeru arsenala 1887. bila je futurističko remek-delo.

Kad si dete sve je igračka - i šerpa i viljuška. Kad odrasteš sve je umetnost.
Umetnost je produžetak igranja. Kad sam izašao iz beskrajnih galerija u Đardine, bilo je
kao da su me oslobodili iz zatvora: Hvala bogu za ovaj park. Dajte mi cementne skulpture
i cvrkut umesto „angažmana”.

Redovi oleandra bili su umetnost. I ptice i senke. I stolica u senci. To je koncept.

Sendviči mali s ringlicama. I palenta sa gorgonzolom. I malo pivo.
 Zmija i Jaje

Po galerijama sam gledao Bogorodice. Jedne su bile umorne od rađanja. Druge su

gledale podmuklo - bolno iz onosvetskog saznanja. Madona koju je naslikao Đovani di
Nikola da Pisa bila je nakurčena, tupa i arogantna. Gledala je Hrista kao da je ona zmija a
on jaje koje se sprema da popije.

Pogled na Belinijevu Madonu u crkvi dei Frari me je sledio u pokretu. Zurio sam i
zurio u majku i dete. Nisam mogao da se otrgnem. Bio sam preobražen njihovom
svetlošću.

U divnom mističnom prostoru Skuole Grande di san Roko išao sam sa ogledalom u
rukama kao da gatam.

U crkvi Svetog Jovana i Pavla gazio sam po mrtvim duždevima. Prošunjao sam se
uz mumificirani profil Lucije, device iz Sirakuze. Svete kosti su tinjale među božićnim
ukrasima u kristalu i srebru.

U Akademiji, četvorostruka krila arhanđela šuštala su sa pulsirajuće tavanice. Slike

su buktale. Mistična zlatna boja poricala je prostor. U Akademiji. Ona je bila beskrajna
vanvremenost. Napio sam se te onostranosti. U Akademiji. Mnogi oreoli ujedinili su se u
jedan i žarili su. To je bilo zlatno srce Venecije.
 Starice

Večerao sam u Rivieri na Fondamente Zatere. Iz restorana se čula flauta. Udaraljke

su bile talasi. Ljuljali su se čamci. Pitak je bio moj merlo.

Drugi dan sam jeo jagnjetinu u piceriji Da Alvise na Fondamente Nove. Servirali su
je na rukoli punoj soka. Plavo i ružičasto se maglio vidik. Posmatrao sam ozareni zid
groblja i čemprese. U piceriji su držali Musolinijevu bistu. Žvaćući, preselio sam se u 1925.
godinu. Musolini je upravo govorio pod Kirikovim satom i njegov glas je, proširen
mikrofonijom, dosezao rubove grada.

Sutradan sam obišao te tužne okrajke Venecije. Tamo sam sretao obične ljude i
starice. Jedna baba je u invalidskim kolicima gurala drugu. Teško mi je bilo da zamislim te
mileće starice u nekom drugom obličju.

Jesu li zaista bile mlade? - pitao sam se. - Da li bi gledale udvarače brzim pogledom
a zatim obarale oči? Jesu li se smejale zabacujući kosu? Jesu li se naslanjale rukom na obli
kuk?

Drevni pesnik je napisao:

Prsti vremena nas svijaju sumnjivom veštinom koja na kraju pokvari sve forme.
 Sedam Mučenika

Kelner je držao tercu čarobnom očaju Dženis Džoplin u kafani pred Arsenalom.

Your daddy’s rich and your ma is so good-loking, baby...

Rune na pirejskom lavu su večito ponavljale:

Haakan, sa snagama Ulfa, Asmunda i Orna osvojio je ovu luku...

Lunjao sam po Kastelu između ostavljenih kesa smeća. Kažu da je „duh čarobne
tuge” napustio Veneciju sedamdesetih godina dvadesetog veka. U jednom izlogu sam
ugledao slike Venecije i Havane. Začule su se trube skovane od astečkog zlata. Jedne su
doziđivale spratove imaginarnih stepenica, druge su otvarale nebo. Arriva! Ji-hiiiiii!
Ionako brz ritam postao je još deset puta brži. I odjednom se preda mnom stvorila ona
druga sjajna ruševina pod zapenjenim oblacima.

Arriva! Ale!

Grozomorno ružni peškiri su se sušili nad glavom prolaznika. Na njima su bile

naslikane zvezde, konji i lubenice. Tek što sam izašao ispod velikih peškira, naleteo sam
na centar komunističke partije Venecije Sedam Mučenika. Tu je sijala crvena zastava. Tu
je sinuo veliki Isus sa srcem u ruci.

Nad bunarom je lelujao čipkani kurvinjski veš, nedužan od istorije.

 14

Skiavoni

Jan Moris tvrdi da je Venecijanac jednim delom Sloven i naročito otkriva tragove
slovenskog porekla u licu i očima gondolijera.

Ko bi osporavao ovu bleskasato-šarmantnu tvrdnju?

Kada je francuski kralj Anri III posetio Veneciju njegov pozlaćeni brod je ispod
Paladiovih trijumfalnih lukova provezlo 400 slovenskih veslača. A ko su oni bili?
Slovenci? Srbi? Hrvati? Crnogorci? Venecija za njih koristi skupni izraz Skiavoni kada ih
ne naziva Morlacima ili Dalamtincima, što je geografska odrednica. Skiavoni nekad znači i
robovi, mada ne izgledaju naročito ropski iregularci sa perčinom i dve kratke puške.
Tretiraću nepodeljenu slovensku baštinu kao zajedničku. Neka istoričari odgrizu svoje
delove.

Venecija se oslanjala na istarski kamen, lički bor i dalmatinsku vojsku. Ogroman

deo ljudskog i prirodnog materijala je obezbedila istočna strana Jadrana. A šta to ona nije
dala?

Nije dala Konstelaciju.

 15

Dva mrka delfina

Tako pikantno i šarmantno kao Skuola

dei Skiavoni nije ništa. Nigde.

Jan Moris

Kad god me leti zapahne svež vetar na Rivi dei Skiavoni pomislim:

- Ovo mesto je spomenik mediteranskim Slovenima.

Kad su Napoleonove trupe zapretile Veneciji, dvadeseti dužd Ludoviko Manin

predao je grad skoro bez protesta. Sloveni sa istočnog Jadrana došli su da je brane. Na rivi
je podignuta spomen-ploča:

Na ovoj obali hrabri slovenski vojnici, odlučni da brane, a primorani od stranih

nasilnika da napuste grad, javno su iskazali vezu odanosti koja je vekovima spajala
Dalmaciju sa Venecijanskom Republikom 1797-1957.

U Školi svetog Đorđa i Trifuna druga spomen-ploča nabraja imena Slovena koji su
se istakli u pobuni protiv Austrije u godini evropskih revolucija:

Večno sećanje na Dalmatince koji su pritekli u pomoć 1848.49 u odbrani Venecije.

Majstor klesar želeo je da makar neka imena sačuva od zaborava. I ja sam neka
zapisao:

P. Aiducovich

V. Alassovich

M. Ballovich

P. Buddovich

C. Catallinich

G. Petrovich

S. Pastrovich

M. De Gallateo

A. Vucetich

G. I. Jankovich

S. Vuchichevich

Conte Vucovich

M. Palizzato

F. Radu

G. Seneca
 „Dalmatinska škola” svetog Đorđa i Tripuna na Fondamente dei Furlani predstavlja
svojevrstan duhovni konzulat. Nad ulazom, dva namrštena delfina su okrenula repove
jedan drugom.

U čudnom zelenkastom vazduhu, sveti Đorđe ubija aždaju sa krilima slepog miša.
Lice svetog Đorđa nosi uobičajeni izraz dosade:

- „Uvek ja! Zašto nisu poslali svetog Mihajla?”

Karpaćov sveti Đorđe je ozbiljan vitez u crnom oklopu. On ubija ozbiljnu aždaju.
Obratite pažnju na princezu u pozadini koja krši ruke. Ona je pošla na žrtvu obučena kao
za svadbu. (Ali zašto u crveno?) Okolo je spektakularan otpad lobanja, otkinutih nogu i
polumumija. Iza se diže idealizovani grad.

Grede Skuole dei Skiavoni su slikane zlaćanim sitnim cvetovima. Na sredini crkve
je Madona, čije su boje neobično blede.

E dobro si je oribao Bepo!

Uske skale nas vode na gornji sprat. Tu visi Vićenco di Gali, sa napuderisanom
perikom. Kapetan Luka Ivanović naslikan je sa perčinom. Paulo Kominara liči na kozaka.
Jedna slika, rađena pred sam kraj Republike, slavi pobedu kapetana Marka Ivanovića, na
nekoj bezimenoj obali.

Na spratu nas dočekuje soba u toplom drvetu, sa islikanom tavanicom i crvenim

zavesama. U njoj se čuje kako nožice golubova grebu na prozoru.

Sa zidova vas gledaju sedamnaestovekovni bokeljski kapetani sa uštirkanim

kragnama. Onako dugokosi i brkati podsećaju na umnogostručenog hrvatskog pevača
Mišu Kovača. To nisu ljudi od kojih biste zatražili pare na zajam. Mračni i loše slikani liče
na one Jermene u San Lazaru. Drže ruke na srcu ili makete crkava. U svojoj skromnosti na
nekim slikama su veći od svetaca čiju pomoć prizivaju.

Ti mrki kapetani su jedno od lica grada.

 16

Alef

A u gradu su postojali i Fondaco dei Turchi, Fondaco dei Tedeschi, Calle Larga dei
Ragusei, Calle dei Greci, crkve kao Santa Maria dei Albanesi, Santa Croce dei Armeni,
španske i portugalske sinagoge. U ovaj shape-shifting city su dolazili ljudi iz Engleske (gde
kiša pada i u sobama) i Amerikanci sa brzim osmehom i velikim zubima. Tu su arapske
priče sretale jevrejske šale.

Jednog proleća, grad su okitili plakati za izložbu Rumuni u Veneciji. Video sam da
su Veneciju posetili svi veliki Rumuni: Sioran, Jonesko, Enesku, Eliade... I palo mi je na
pamet da je ovaj grad Alef i da bi se mogla organizovati takva izložba za bilo koji narod.

Dakle:

Mađarska Venecija,

Argentinska Venecija.

I - zašto ne...
 Srpska Venecija

Najmanje dve guslarske priče bave se ženidbom srpskih plemića sa duždevim

kćerima. Jedna je tragična Ženidba Maksima Crnojevića. Druga - Ženidba Dušanova. Ta
pesma nam je dala poslovicu: „Latini su stare varalice.” Začudo, i Otelo je prebacio
Dezdemoni: „Uzeh te iz te lukave kurve - Venecije.” Jan Moris je primetio da su „postojale
zadnje namere iza gotovo svega što su radili stari Venecijanci.”

Samo što su Venecijanci zadnje namere pretvorili u neponovljivu i avetinjsku

lepotu.

Prvi srpski bukvar Inoka Save štampan je u Veneciji 1597. godine.

U Njegoševom Gorskom vijencu vojvodu Draška su pitali kakvi su Venecijanci.

On im je odbrusio:

- Ka ostali ne bjehu rogati.

- Znamo čoče ne bjehu rogati al bjehu li zgodni i bogati? - nisu mu odustajali

drugovi.

Šta je Draško odgovorio, to zna svaki Crnogorac:

Bješe, brate, dosta lijepijeh,

a grdnijeh deset puta više;

od bruke se gledat ne mogahu.

 Bogatijeh bješe pogolemo;

od bogatstva bjehu poluđeli,

đetinjahu isto kao bebe.

Autor ovih stihova, princ bajronovske teokratije Petar Petrović Njegoš potanko je
opisao jednu venecijansku sobu.

U hotelu Austrijski Imperator na Velikom kanalu prozori su mu gledali na pjacu

Svetog Samuila a drugi na kanal. Pred svakim se otvarao po balkon od finoga kamena sa
tendom. Vetrić se igrao zavesama od „fine bijele i plavuškaste materije”. Na tavanici su
lebdeli anđeli i lake vile sa rogovima izobilja. Prostorija je bila zastrta sa dva tepiha od
kojih se gornji presijavao u višnjevoj boji sa zelenim i vrtovima. Dve vaze ličile su na dva
cveta. Do okruglog stola ležala je tigrova koža. Ogledalo retke bistrine visilo je među
slikama. Svećnjake su držala dva zlatna oklopnika. Oba su ubijala aždaju. Na svaki
svećnjak dolazio je po mramorni sto. Na jednom je Njegoš pisao a „na drugome su se pod
staklom igrali lijepi časovi sa zlatnijema figurama .”

- Mnogo bih još koješta pisao - završio je pesnik venecijanski putopis - ali mi ne da
jeka od velikijeh zvona.

Svetlooki zavodnik Miloš Crnjanski posvetio je pesmu Njegošu u Veneciji:

Mirisaše bolan svoje bele ruže

i gledaše kako galebovi kruže,

tužni i beli, ko misli na Lovćen,

 i smrt

I još...

Bogovi, na plećima sa oblacima tamnim,

bolovi i mora sa valima pomamnim,

pređoše po njegovom bledom licu bez traga...

Za darovitog i neukog Đuru Jakšića Venecija je bila mesto gde sa valova odjekuju
pesme čilih gondolijera. Ona je „nevesta plava mora zelenoga” gde „more prska sjajnom
radošću”. U Jakšićevoj drami, junakinja neočekivano kaže:

- A prošlost mi je sva: Venecija.

Brkati Stjepan Mitrov Ljubiša bio je opsednut sudbinom primorskih Srba. U

Ljubišinoj priči izvesni Luka Stojanov poneo je gospodaru Budve, Marku Bubiću, badnjak
na katolički Badnji dan. Putem ga je sreo poznanik i upitao ga da li i Latini lože badnjake?
U Stojanovom odgovoru sadržano je predanje o poreklu nekih venecijanskih porodica iz
Boke. Luka Stojanov kaže:

Bubića kuća bivala je starinom naše vjere, dok je naša ruka gospodarila, kao što su
listom bivali i Medini i Zanovići iz Paštrovića; Vraceni, Beskuće i Bolice, Kotorani... pak
se oni svi redom po predaji bana zeckoga upišu u nekakvu mletačku zlatnu knjigu, koju
gospoda zatvaraju pod devet ključeva.
 Trezni Simo Matavulj je verovao da je jedina sloboda koju je Serenissima
dozvoljavala u gradovima na istočnom Jadranu bila sloboda švalerisanja.

Konačno, Venecija je privukla raščupanog Lazu Kostića, tumača Heraklitovog

večnog Nastajanja. On je napisao najlepšu pesma srpske poezije o crkvi na početku
Velikog kanala, o odasvud vidljivoj i velelepnoj...

...Santa Mariji della Salutte....

Ćutljivi doktor Andrić ju je posećivao kad je bio diplomata u Rimu ali nije pisao o
njoj. Jedna ključna čaša iz Andrićevog fratarskog ciklusa dolutala je preko Mostara iz
Venecije.

Jovan Dučić je pisao o banalnoj Veneciji bedekera.

Meša Selimović nam je podario svoju turobnu i duboku Smrt u Venediku.

Vladan Desnica je dolazio u Veneciju ali mi nije poznato da je ostavio pisanih

tragova. Samo je primetio da se kulturni krajolik dalmatinske zagore sastoji od jedne
crkve koju su srušili Turci i druge koju su srušili Mlečani pa se oko posmatrača često mora
zadovoljiti jablanovima.
 ČETVRTI DEO

SAN O VAPORETU
 17

II Cugino della Campagna

- Gospođice! Gospodine! Gondola je za zaljubljene. Gondola je afrodizijak.

- On mi je rođak - odgovorila je moja crvenokosa rođaka.

Gondolijer je podigao prst:

- Onda gondolu treba uzeti u znak privrženosti familiji.

Gondolijer u prugastoj majici, velikih mišića bio je potpuno crnokos u četrdeset

devetoj godini.

- Poljubite se! - rekao je kad smo bili ispod Rialta.

- On mi je rođak.

- Kakav rođak? Rođak sa sela?

Gondolijer je verglao uobičajene turističke fraze: Marko Polo je iz Kine doneo

špagete i barut. To je bio početak mafije.

Hm, verovatnije je njegov povratak... ako je on uopšte bio u Kini... bio početak
venecijanskih vatrometa.

Zelena granica vode ocrtala se na zidu. Buseni su rasli iz cigala. Rešetke su bile na
prozorima.
 Gondolijer je izjavio kako je grad tih i bezbedan.

Moja rođaka je gledala u svoje cipele sa leopardovim dezenom. Zatim ga je upitala.

- Kako život?

- Loše, naročito za nas momke.

Njih dvoje su se raspričali. Italiju su upropastili evro i Berluskoni.

Raskopčao sam ogromnu kazahstansku bundu i osetio se opijen. Zavaljen na

plovećem duždevskom prestolu posmatrao sam kako prolaze palate. Kišica je počela da
trepće po mutnozelenom kanalu. Gondolijer se oslanjao na veslo. Svaki pokret njegovih
nerava se prenosio na gondolu. Klizio sam između litica. Gledao sam cigle sa kojih je opao
malter. Gledao sam pikove i trefove znakove u kamenu.

- Ovako se Ašenbah vozio na Lido. Ako me tresneš po glavi i onda ćeš me dobro
voziti.

Proklizili smo uz Casu Mozart, Casu Marco Polo. Tišina se produbila za oktavu.
Kružići su se širili po zelenom kanalu. Sa tišine bi otpalo dno. Samo kad njih dvoje ne bi
neprestano pričali.

On ima kćerku od dvadeset i četiri godine. Kaže koliko je zarađivao u lirama a nije
bilo skupo za posetioce, a sada mnogo manje u evrima, a skupo je za mušterije.

- Ovo su poslednje gondole danas.

Naišao je veliki crni čamac, pun ljudi. U njemu je svirala harmonika velika kao
dlan. Malo svetlo na nosu gondole prolazilo je kroz mračne kanale, između litica.
Gondolijer iza ugla se javio zvukom drombulje da znamo da dolazi. Izlazeći iz gondole
osetio sam se kao naduvan. Naš gondolijer je nešto zapevušio i objavio:

- Voleo bih da je sneg.

 Mnogi su prokomentarisali

- Mnogi su prokomentarisali dvostrukost tog osećanja - rekao je moj drug Petko. -

Velika lepota Venecije sa jedne strane a sa druge strane neka strepnja. Mislim da si na tom
mestu toliko blizu da zakoračiš u metafiziku da moraš osetiti zebnju.
 18

Dona se sećala da:

... nakiseli vazduh se uvlačio u hotelske sobe. Spavali smo u jeftinim hotelima,
manastirima uglavnom, sa komarcima i paucima i sintetičkim čaršavima, sa rupama od
cigareta. Mermerni podovi, mnogo buke, malo tople vode i peškiri mali kao salvete. Svu
su me insekti pojeli. Svaki je obrok bio pogrešan, skup, pica u kutiji, loše vino i sve je
prožimao miris začepljene kanalizacije.

Muž i ja smo otišli u Veneciju da posetimo Olgu Radž u kući u kojoj je živela sa
Paundom. Bio je januar. San Marko je bio pust. Posle večere jedne noći hodali smo kroz
vodu, bila je to Venecija posle ponoći, sa sitnom kišom, hladnom do srži. Sve je bilo
vlažno. Naša soba je bila puna prostrte odeće koja se nije mogla osušiti. Olga i Ezra su
imali gondolijersku kuću na tri sprata u Dorsoduru. [Otac, Sin i Sveti duh.] U prizemlju
nameštaj je bio podignut na cigle za slučaj acqua alta. Noge su nam visile u vazduhu kad
smo pili čaj. Tako smo visoko bili na tim ciglama.

Pričali smo o tome da imamo dete.

 19

San o vaporetu

Sanjam da se vozim vaporetom.

- Stanica Đardini - objavljuje zvonki glas.

Voda šušti oko broda kao da smo pristali u čašu šampanjca.

Svetlost igra po tavanici, vrapčići uleću unutra i ciče. Svetlosna paučina nastavlja
da leluja po zidovima i stolicama. Sav brod je svetlo marmoriran odrazima sa vode.
Ispunjava me unutrašnje ljuljuškanje. Znam da ću to ljuljanje poneti iz Venecije.

Sanjam da gledam mediteranska lica sa mutnim očima. I pelerine i ljubičaste

šalove.

Plovimo. Plovimo.

- Prosima fermata: Rialto Merkato - zvoni ženski glas. - Nekksto stop: Rialto
Merkato.

Okolo su zgužvana ogledala i nepredvidljiva svetlost sunca. Kanali variraju odraze

od realizma do apstrakcije.

Ja Limb zamišljam kao večnost vožnje vaporetom.

Pored takvog Limba, Raj ne bi ni trebao.

 Venecijanske knjige pune su priča o tajnama: tajnama svetog Marka, tajnama
Velikog kanala, tajnim vrtovima Venecije.

- Sačuvajte svoje tajne - rekao sam tajanstvenim knjigama. - Meni je dovoljna

površina ako je ovo površina.

- Neka vama pripadne istina. Meni je dovoljna metafora.

 20

Neki jadni robovi

Ušao sam u Geto sa osmehom.

He, he. Sad počinje!

Šta?

Magija.

Ali magija je davno počela.

Ghetto Nuovo je stari geto, na nekadašnjem ostrvu. Melkisedekova kuća nalazila se

iza ugla. Pod aškenaske sinagoge, slične osamnaestovekovnom pozorištu, bio je iskrivljen.
Sinagoga je tonula. U vreme kad je građena, Jevrejima je bilo zabranjeno da koriste
mermer u templu. Morali su da naslikaju mermer na zidu. Danas je slikani mermer
skupoceniji od pravog.

U sinagogi, naš vodič je bio duhoviti poliglot. Dopao mi se njegov ironični osmeh.
On se žalio da Venecija stari i umire, da se ljudi sele iz nje. Najvažnije što mi je rekao
vratiće mi se u svest tek sutradan, među oslikanim zidovima kafea:
 Florijan

Među bledozelenim zidovima kafea koji je voleo Tomas Man pojavio se problem.
Tog vonja je bilo dve vrste. Jedan - rafiniran kao francuski sir. Drugi - intenzivniji. To nije
bio običan smrad. To je raslo kao zubobolja i poprimalo klozetsko-đavolske dimenzije.
Smrad onih svinjaca oko Verone nije bio ništa prema tome. Bilo je komično sedeti u
skupoj baroknoj tabakeri i za svoj novac trpeti torturu.

Pijuckao sam kjanti, zobao bademe i nastojao da ostanem nedodirnut...

... što mi se činilo nemoguće.

Mada je uspevalo drugima.

U kafeu su sedeli ljudi, istina bez osamnaestovekovnih perika i

devetnaestovekovnih geroka, ali sa odgovarajućim manirom. Pravili smo se da se ništa ne
dešava. Zajedno smo uvežbavali scenu iz Carevog novog odela. Crvenokosa rođaka me
gledala sa čuđenjem, smejuljila se, pravila komične face. Namignula mi je kao Đulijeta
Masina. Najzad je razbila čaroliju:

- Kakav je ovo vonj - uzviknula je u pravcu kelnera.

Kelner je promrmljao nešto kao da nas blagosilja. Tad sam se setio šta mi je ispričao
ironični vodič u aškenaskoj sinagogi:

U osamnaestom veku sve venecijanske kanale su ručno očistili „neki jadni robovi”
za samo godinu dana. Sada su kanali opet zakrečeni a venecijanskoj opštini - ovaj put sa
mašinama - potrebno je „zauvek” da očisti nataloženu zemlju u kanalima.

- To nije zemlja, ali tako ćemo je nazvati - predložio je vodič. - To pridržava

zgrade.

Temelji čitave „avetinjske lepote” Venecije bili su položeni u smrdljivo blato

ljudskog porekla.

U pozlati kafea Japanka je listala bedeker. Ćutljiva Engleskinja širila je oči kao žaba
na kamenu. Njena prijateljica u crvenoj haljini je bez potrebe ustajala, ponosna na svoje
mršavo dupe. Kelner je ostao bezizražajan kao konj na vrtuljku.

Zašto sam tad pomislio na njih i osetio ih pod sobom? Milion poslušnih đavola.
Milion stubova pod gradom, koji izgledaju kao šibice izgorele od mora. Video sam ih na
Torćelu, crne, istanjene. Svaki udarac vala ih je izjedao solju. Oni su nosili teret najveće
lepote na svetu.

Dva homoseksualca, stariji i kupljeni, pretvarali su se da uživaju u lebdećim

belinijima. Belo lice Japanke se rastvaralo u sfumatu. Ona je tonula u lavirinte
konfučijansko-šintoističke pristojnosti, tražeći greške u svom ponašanju tog dana.

Sa zavidnom neusiljenošću smo ignorisali sumporni smrad pakla.

Mojoj rođaki pamet nije smetala. Lice joj se živopisno micalo, kao da izvodi
matematičku operaciju.

- Sad je oseka! - uskliknula je osvetoljubivo. - Odatle ovaj strašni smrad!

 21

Gde prestaje Mediteran?

Čitalac će najbolje učiniti ako svemu

prida svoja sećanja, svoje viđenje

unutrašnjeg mora.

Fernan Brodel

Tražio sam je u ideji Mediterana.

A šta je to?

To su tanžerske violine koje se sviraju kao gusle. Sveti hrastovi Sardinije. Dela
erotomana i neoplatonista. Lica pukla kao žedna zemlja.

To su karnevalske maske, koje su stvorile komediju del arte. Akrobatski Arlekin u

odelu od dijamantskih zakrpa. Kolombina, koja se pojavljuje pre nego što je zovnu i
završava rečenice drugih. Kapetan sa nizom bombastičnih imena: Bernardino, Leopoldo,
Olimpio. II Dotore, koji je nekad pravnik a nekad lekar. To je Pantalone: rogonja i
hipohondar. To je i...

... Dvorište sa smokvom i vino u plehanom loncu. Bele vile na mestu nekadašnje
Kartagine. Mostarski most u obliku venecijanskog prozora sa kog ljudi lete kao galebovi.
Harmonija Mljeta. I sunce Orana. Kjaroskuro uskih ulica i osvetljenih pjaca. Provansalska
polja lavande. Žuti hramovi od tufa. I Vetroviti Sunion.

Mediteran je kad deca dlanovima mlate more pa se kupaju u šampanjcu.

Mediteran je u vrisku: Niko, vjetar je odnija suncobran u more.

Mediteran je u maniru Ljubavnika iz komedije del arte. Taj manir je graciozan i

baletski. Noge su im na zemlji ali je glava spremna da poleti. Kad su nasamo, ne znaju šta
će jedno s drugim. Od uzajamnog dodira pobegnu ili se onesveste.

Stari Rob

Veneciju koju tražim Tiepolo je naslikao kao kraljicu. Mediteran joj plaća danak.
Venecija je podebela i mrzovoljna cura... Mediteran je naslikan kao stari rob sa suznim
očima sarajevskog alkoholičara. Taj bečavi rob iz roga izobilja pred kraljicu sipa medalje i
drago kamenje.

Venčavamo te

Brokatni duždevi su vladali nad jatima delfina i mesečevim stazama što premošćuju
zalive. Oni su ritualno bacali u more dijamantni prsten, uzvikujući:

- O, more, venčavamo te u znak naše istinske i večne dominacije.

 Gde Prestaje Mediteran?

- Uvek sam se pitao: gde prestaje Mediteran?

- U mostarskoj kotlini, iznad naših kuća - odgovorio je bez dvoumljenja moj stric
Mišo Pištalo. - Odatle uzbrdo još dvesta metara uspeva smokva i šipak. Posle više ne može.
 22

Par

Čovek je neautentičan, uvek ne svoj,

uvek ga određuje forma koja se rađa

među ljudima... On je večiti glumac ali

prirodni, pošto je izveštačenost urođeni

oblik ljudskosti.

Vitold Gombrovič

U vaporetu ispred nas su sedeli žena i muškarac. Behu obučeni sasvim u crno, sa
naočarima za sunce kao Roko i njegova braća . Mogli su biti ljudi iz sveta mode ili filma.
Dugih lica, maslinastog tena, sa konjskim repovima, izrazito su ličili. Izgledali su kao
jedna od onih tajanstvenih „dvojnih osoba” Tomasa Mana. Posmatrao sam interesantni par
i gubio se u nagađanjima. Prvo sam verovao da su ljubavnici a onda sam razumeo. Ona je
bila starija. Uklonila mu je kosu sa lica. On joj mora biti sin. Ona je nagnula glavu i
poljubila ga.
 23

Pjombi

Duša je skrivena u telu a ti si skriven u

duši. O, ti koji si skriven u onome što je

skriveno, ti si više nego sve.

Farid Ud Din Atar

Šta je čudo zavisi od vremena u kome živite. Jednom je to bio voz. Sredinom
devetnaestog veka su verovali da je vožnja vozom vrhunac ljudskog iskustva. Zamislio
sam zato da je godina 1848. i da čudom neviđenim - vozom - ulazim u čudo neviđeno -
Veneciju. Voz iz Mestra je išao kroz plavet i oblake. Činilo mi se da, nadahnut Hristovim
duhom, klizi po vodi.

Kao i uvek, obradovala me je izdužena kupola koju je Rasin prezreo: San Simone
Pikolo.

- Koga čekate bele stepenice, obrasle morskom travom i vi lenji talasići? - upitao
sam. - Čekate li da klizavi stomak sirene nalegne na vas? Čekate li cara Posejdona s
trozupcem i morske konje ludih očiju?

Sećam se... zadržali smo se u Veneciji na putu za Maroko. Zašli smo u bajne izloge i
kupili ružičaste nareske, sireve, one krupne masline i vino, o-la-la - planirajući malu
gozbu - u vozu.

Vratili smo se na stanicu koja je još bila stara i siva. Moj drug je počeo da paniči:

- Majko moja, gde mi je pasoš?

- Samo polako - rekao sam.

Pipao se po džepovima, po grudima, po kukovima.

Tada sam napravio grešku i pokušao da mu pomognem. Spustio kesu sa maslinama,

vinom, sirevima i najlepšom rumenom pršutom.

U sledećem trenutku, prijatelj je inspirisano uzviknuo:

- A-ha! - i mahnuo je pronađenim pasošem.

Ja sam pogledao niz noge. Video sam samo jedno: stanični asfalt. Gde su je sakrili?
Kesa sa đakonijama je nestala.

Novca više nismo imali. Otišli smo opet u prodavnicu, kupili hleb i kiselu vodu.

Sedeli smo u noćnom vozu, koji nas je nosio ka Parizu. Lokomotiva je zatulila
čudovišnom tugom. Prozore smo otvorili. Svet je mirisao, hučao, mamio. Osećali smo se
kao Kazanova u Pjombima: zatvorenici na hlebu i vodi. Hleb smo žvakali mrtvim ustima.
Taj hleb je bio kao Prustova madlena.

Dugo nisam mogao da sklopim oči u zaljuljanom vozu. Kad sam napokon sklopio
oči, čuo sam daje neko mojim ustima rekao:
 24

Moralna zrelost i uticaj zvezda

- Vidim da se maniri Rimljana nisu popravili - rekao je Kazanova, sa dirljivom i

neumoljivom arogancijom, gledajući kako takmičari pune usta vinom iz jedne posude,
trče i prazne ih u drugu.

Pomamne rimske kurve sa ciganskim ružama u kosi navijale su u dimljivoj sobi

punoj portreta. Udarale se rukama po butinama od radosti. Pijanci su se saplitali i
preskakali stolove.

- Možda u zatvoru Pjombi nije bilo prostora za ovakve igre - upitao ga je domaćin,
princ Del Brando.

Preosetljivi Kazanova je planuo: on je u zatvor bačen zbog slobodoljubivosti.

Princ Del Brando bio je ćelavac, poročnog izgleda. Prižmirene oči su bile kao
škrge. Del Brando je odlučio da smiri gosta. Čuo je za Kazanovinu reputaciju. Poredili su
ga sa pastuvom ili nekom manje plemenitom vrstom. Ha, ha. Princ je znao nekoga ko je
superioran fizički. To je Rigeto, njegov kočijaš. On je to sedam puta uradio sa nekakvom
Uzetom ili Ubaldinom.

- Kažite mu da laže - spremno je odrecitovao Kazanova. - Brutalna snaga ne može

doseći takve amorove visine. Da bi se dosegle takve visine njegovo telo bi moralo biti
poduprto duhovitošću, inteligencijom i obrazovanjem. Uveravam vas, govorim iz
iskustva. Znatna moralna priprema i zrelost je potrebna, da ne govorimo o inspiraciji,
fantaziji, znanju o kretanju sokova, uticaju zvezda i planeta...

Rimsko aristokratsko društvo bilo je najdivljija rulja koja se može zamisliti. Neko
je udario nekoga pesnicom. Ljudi su ždrali. Neko se prostački zasmejao. Doge su trčale po
ogromnoj sobi. Pod se presijavao, ispolivan vinom.

Kazanovino tužno čak tragično lice bilo je lepo. Izgledao je poput elegantnog
pečenog jagnjeta sa perikom. On se uvek držao kao da je sabrat Dantea i Tasa, kao da
rafiniranost i donkihotska uzvišenost čine suštinu njegovog života. To je bila skoro
potpuna laž ali bez toga njegov život ne bi imao smisla i to utoliko nije bila laž. Kazanova
se osmehivao elegantno, kao da njegovi postupci imaju neku onostranu svrhu.

Engleski ambasador je predložio erotski dvoboj: rusoovski divljak protiv plemića,

Rigeto protiv Kazanove. Ko će više puta za sat?

Kontesa, erotična nakaza ogromne kose, sa potcrtanim očima, mračnim šapatom je

nagovarala Kazanovu da prihvati.

On se poklonio, kupeći usta sa malom averzijom.

Ponudili su mu da odabere devojku.

- Biram Romanu - odgovorio je on. - Najlepši model u Rimu. Njene raskošne

obline obesmrćene su u mermeru i bronzi.

Romana je bila ljubavnica Princa Del Branda. Prinčeva gruba šala se okrenula
protiv njega. Aljkavi ćelavko je od tog trenutka okrenuo leđa prizoru, pijući.

Uveli su đilkoški nasmejanog kočijaša Rigeta, u kožnim čakširama. Kontesa

potcrtanih očiju upitala ga je istim onim mračnim šapatom:

- Mogu li ja primiti udarce tvojih rustičnih bedara?

Kazanova se komično pripremao, pijući jaja i razmrdavajući kukove.

 Protivnici su okrenuli jedan drugom leđa.

- Veliki poeta protiv prljavog primitivca!

Kazanovina izabrana žena bila je smerna, Rigetova kontesa - raskalašna, sa kosom

za jastučnicu i tajanstvenim podočnjacima. Ona je ukrštala dignutim nogama, kao kukac
brkovima.

Nabeljena kučka sa grimasom slatkaste averzije uzviknula je:

- Prva tri šteneta mog labradora na Rigeta.

Druga je jeknula:

- Moje bisere na Kazanovu.

- Oba moja konja na Kazanovu, itd.

Iza protivnika se ocrtavala skulptura nosoroga sa falusom.

Počelo je takmičenje. Doge su se razlajale.

Odjeknula je pojačana mehanička tema ptice. Njih dvojica su se kao zamajci

predali žestokoj telesnoj mehanici. Kazanova je znojavom zajapurenošću poricao svoju
večnu eleganciju. Njegova krotka Romana ležala je stamena kao rimska matrona. Ona je
stoički primala udarce. Nimfomanka se vrtela na prostirci svoje ogromne kose. Ona je
tepala nekim podzemnim tepanjem, vikala „Rigeto”, prevrtala očima i jezikom skoro
dodirivala nos. Kada je Rigeto iscrpljen pao, ona se popela na njega i nastavila da mu skače
po stomaku. Kazanova je ustao teturajući. U dimu, među portretima, digli su ga na
ramena i poneli u trijumfu:

- Ko će ti dozvoliti da odeš sad? - vikali su mladići. -Rim je tvoj!

Romana se okrenula i zajecala.

 25

Rođendan

Ceo grad je bio pun radnika: bum bum bum. U maju još ima vremena da se kuće i
dvorišta poprave pre nego što počne sezona. Čekići su plašili golubove po celoj Veneciji.
Bio sam malo bolestan i premišljao se da li da dođem. Onda sam odlučio da je bolje
uzdisati na Mostu uzdisaja nego uzdisati tek onako.

Vukao sam svoj kofer kao galiot preko strmih mostova. Na balkonu je već bila
pokoja ruža. U izlogu knjižare nekud se ustremio profil Korta Maltezea, „najomiljenije
imaginarne ličnosti dvadesetog veka”. Iza Kortovog profila kovitlali su se akvarelski obrisi
Svetog Marka.

Dočekali su me prijatelji. U posvećenoj svetlosti prošetali smo po dvorištu Art

instituta blizu Akademije i gledali na Veliki kanal. Okca raznobojnog mermera bila su
umetnuta u fasade. Na jednoj palati je lelujao natpis Sacro e bellezza dall Ethiopia
Christiana. Na nekoj crkvi sam pročitao reči Scuola di Spiritualitã.

Začudio sam se:

- Pa zar to nije ceo grad?

Primetio sam da je počeo da cveta oleander.

Iza Akademije, Igor iz Novosibirska je doticao čaše do različitog nivoa napunjene

vodom. Stvarao je kristalne zvukove dodirom. Plave oči su gledale nigde. Muzika je
zvučala kao da sviraju kaplje pri padu sa stalaktita i prirodno se spajala sa istarskim
kamenom i zelenom vodom.

Stalno sam mislio na tajne vrtove Venecije. Da li se iza onog zida nalazi tajni vrt?
Da li se po njegovim stazama osmehuju pozelenele zavodnice i kameni dečaci?

- Zovu ih gondole, zar ne? - proderala se Amerikanka na mostu.

- Kanu - odgovorio je nežno njen saputnik.

Kontura fabrike gubila se u plavoj magli na kraju Đudeke. Izgledala je kao nešto iz
Sankt Petersburga. Vaporeto nas je prevezao do Đudeke preko vode koja je podsećala na
Nevu. Brektanje vaporeta mešalo se sa melodičnim mislima:

Od smjeha pravim saksofon,

od sunca pravim put

a ti si moj šofer...

Kroz narandžaste očne kapke video sam sunce kao treće oko. Moje pokeraško lice
je puklo od poplave milja. Ne znam koliko sam minuta sreće tako prešao.

Otvorio sam oči.

Zoran mi je rekao da mu u Amsterdamu nedostaje svetlost i da je Mediteran za

njega banja boja.

Zatvorio sam oči. Vidokrug je nestao. Zamenio ga je beskraj obojen narandžom i

šafranom.
 Spustili smo se na aluminijske stolice i naručili sendviče sa mortadelom.

Sunčeve pege su mi se razilazile pred očima.

Na stolu se stvorio vrabac i pogledao nas sa koristoljubivom radoznalošću. Odmah

se stvorilo okruglo oko drugog pa trećeg. Počeo sam da ih hranim mrvama. Vrapci su
ciknuli pod stolom kao bačena sitnina. Oni su se grabili pod nogama i hrabro skakali na
sto.

Svet je treptao. Nevidljiva ponornica apsolutnog tekla je kroz posmatrano.

Svetlost je postajala dragocenija a prostor veći.

Hodao sam Đudekom kroz svetlosnu mandalu tog prolećnog dana i osećao se
dobro u prolaznosti.

Bio mi je rođendan.

Preko puta na Fondamente Zatere prostirao se zid šarenih kuća. Zatim je pukla
širina prema San Đorđu, rivi dei Skiavoni i Santa Mariji dela Salute. Ispod njene kupole,
kako su mi rekli turistički vodiči, vertikalne i horizontalne linije postižu utisak vrćenja. U
valceru se okreću barok i renesansa.

Zadivićemo svetske kolute

bogove silne, kamoli ljude

 - Ja znam da je to dobro urađeno ali me ne dotiče - rekla je Hana.

Oprosti majko sveta oprosti...

Bio je to idealan rođendan.

Nisam mislio koliko mi je godina. Koliko god da je - dobro je. Venecija je

zadovoljna. Venera je zadovoljna. Mi smo bili galioti na njenim galijama. Moje lice je
neprestano pucalo u osmeh. Nad kupolom se razvukao oblak kao grimizni zmaj. Ko bi
rekao da je najlepša, mistična pesma srpske poezije posvećena Veneciji.

U glavi mi je odjekivalo to srpsko Otkrovenje Jovanovo:

...

zvezdama ćemo pomerit pute

suncima zasut seljenske stude

da u sve kute zore zarude

da od miline dusi polude

Santa Maria della Sallute

PETI DEO

ONA
 26

Iskrenost je čarobna i sveta

Prosto se pojavila jednog jutra, nakon što je putovala celu noć vozom iz Zagreba.
Nije čak bila sigurna da sam u tom hotelu. Eto, bio sam. Nazvao me Luka.

- Gospođa je tu.

- Neka dođe.

Samo žena može biti tako luda. To bi rekao moj otac.

Posle dvadeset godina smo nastavili razgovor kao da je bilo juče - to se ponekad
dešava.

I stezanje njene mišice, stvar bezazlena, bila je zanimljiva.

- Ništa se nisi promenio - rekla je.

Ponovila je to nekoliko puta.

Sad sam iskusniji, ali bog mi je svedok - što bi rekao Andrić - sa kakvom sam
budalom morao da se nosim.

Sećaš se: karabinjeri su nas pustili da spavamo na platou stanice. Sreli smo prijatelja
iz Beograda. Kupali smo se goli na Lidu.

Išli smo po vinskim barovima. Ona je zujala zelenim očima i sve shvatala. Kupila je
masku na kojoj je bio pričvršćen zeleni leptir. Krilo leptira se slomilo i ja sam u lavirintu
pronašao prodavnicu maski. Vilinski mehaničari su popravili krilo leptira.

Bilo je to kao ispravljanje nekakve davne nepravde ili nesporazuma, vraćanje

ordena koji ti je uzurpator oduzeo. Iluzorno? Naravno. Bilo je to kao nalaženje
izgubljenog vremena.

Govorila je da prezire „primitivne” organizovane eseje, koji idu ovako: u ovom

eseju ću diskutovati: jedan, dva i tri. Ona je počinjala od nečeg nalik na hrpu vune iz koje
je ispredala misao. Govorila je o vizuelnoj nestabilnosti. Rekla je da je iskrenost čarobna i
sveta.

Spavali smo u istom uskom krevetu i okretali se celu noć i uklapali udove jedne u
druge kao da uklapamo puzzle. Nismo bili umorni posle te čudne noći. Ona je držala drvo
života među mojim nogama u jasnoj svetlosti jutra.

Bilo je tu nekakve male magije.

Gledali smo lagunu sa zvonika San Đorđa. Ispod nas, u crkvi Svetog Đorđa, na
Tintoretovoj slici padala je mana i oblaci su u stvari bili anđeli. Sa zvonika smo videli
ostrva i Đudeku. I Kanal Grande. I Santa Mariju. Trg svetog Marka. I rivu. Vesela plavet i
širina ostavile su najsnažniji utisak.

Sa nama na crvenom zvoniku, počelo je da zvoni zvono. Zvono je bilo kao zvono.
Mi smo bili kao zastave nad lagunom.
 27

Lepota žena, o, bože...

U knjižari Acqua Alta, gde su kade i gondola pune knjiga i gde se mačke maze sa
foteljama otkrio sam Knjigu. Otvorio sam je i naučio da:

Veliki deo vrednih stvari dolazi iz vrlo toplih regiona, čiji su stanovnici crnci ili
papagaji.

U čarobnoj knjizi, ispod toga je pisalo:

U ime boga svemogućeg ja Žan, gospodar Žanvila, senešal Šampanje, diktiram

život našeg dobrog kralja svetog Luja...

A ispod toga:

Lepota žena, o bože, bejaše kuga i iskušenje očima mojim.

A još niže:

Molimo sve koji čitaju ovu istinitu povest da ne isecaju i ne dodaju ništa jer smo, sa
istinom kao vodičem, zapisivali sve onako kako smo videli ili čuli od drugih koje
smatramo poverljivim i sa Bogom kao svedokom.
 28

Povratak na Itaku

Ona (reč bi trebalo napisati drugom bojom) je došla iz Itake, Njujork, i vraćala se
na Itaku. Dočekao sam je na aerodromu. Kako joj je bilo drago! Sve joj se svidelo. I brod u
koji smo seli. I Murano.

Okolo je zevala praznina plavih laguna. Na njima su nekad bili manastiri ili
ludnice.

Plavet. Plavet. Plavet.

- To bih ponavljala zauvek - šapnula je.

Ono za šta je iz aviona mislila da su ptice bili su kandelabri po laguni.

Stostruki blesak sunca skakao je po vodi. Ona je ustajala i gledala. Prošla je pored
fabrika sa sistematski polupanim prozorima na kojima se sušio veš i pored mosta
poduprtog skelama. Upamtila je reči Vatreria artistica i Colonna Murano.

- Odavde dolaze staklene ruže.

Sunce se rasulo u prljavo ružičastom sfumatu. Daljine su pučinu učinile

platinastom. U izmaglici se ocrtala čarobna kontura - silueta od drugačije vrste plaveti.

Pomilovao sam je pažljivim očima:

 - Zdravo fragilna!

Do nas je doklizila kupola od sapuna, naslonjena na zid od narandžaste cigle.

Čempresi su predstavljali putokaz u nebo. Tu su sahranjeni članovi porodice Mesinis de
Leukade i Augusto Pietrogrande sa čarobnom lampom, ruske kneginje u grobnicama nalik
na kaljeve peći i Dijagiljev sa šeretskim cilindrom i baletskim patikama. Sunce je ozarilo
zid. Bilo je tako mirno da je čoveku došlo da zastane i da otpočine na San Mikeleu.

- Jesi li verovala da mesta kao što je ovo postoje? - upitao sam.

- Nisam sigurna da verujem i sad - otegnula je ona.

- Jesi li ti verovao od početka?

- Čudno - priznao sam - ali jesam.

Pozajmljenim očima

Gledao sam grad njenim očima. Pokazao joj našu lepu sobu sa gredama. Ima i bide.
Bože, kako smo se nasmrzavali. Prvo jutro je osvanulo belo i gorko - hladno. Popili smo
espreso u lokalnom baru. Pored nas, bosanska Hrvatica i njen sin pričali su o nekoj kiriji u
Sokocu.

- Posle ovoga - rekla je - ti ćeš ići u Beograd a ja na Itaku, koje sad zamišljam samo
kao dva dela Venecije a Venecijanci će ostati da piju espreso i da se voze vaporetima.

Kad smo izašli, jutarnja zvona proslavljala su utorak. Grad je bio čio od
smrznutosti. On nas je uzeo pod svoje i korak nam je postao veseo i čvrst.

Terase na krovovima bile su poduprte.

 Suve palmine grane štrcale su sa vrata.

Drijade su sušile zelene kose na stepenicama.

Opet su mnome ovladali neracionalni načini identifikacije.

Na beloj pozadini Rialta brojni galebovi izgledali su crni.

Osetio sam se u rođačkom odnosu sa svim.

Venecijanci su stajali u gondoli koja ih je prevozila preko Velikog kanala između

Sv. Silvestra i Rialta. Tako skupljeni izgledali su kao bronzana grupa u centru
provincijskog trga.

Galebovi su kao pahulje kružili iznad ribarnice. Bačen led je prskao pod petama.

Plavo presvučene gondole odmarale su uz rub kanala.

Dete u kolicima se rasplakalo dok su ga truckali niz stepenice mosta.

Venecija je bila tigrasta od greda i tavanica, sa trostrukim fenjerima. Osećao sam

njen vonj i srce je zaigralo. Statua sveca na stubu stajala je iznad vrta. Talasi su pljeskali
kao da aplaudiraju.

Drndali su točkici kofera po kaldrmi. Preneo sam starici zembilj preko mosta.
Igrale su se izgubljene i namagnetisane devojčice u sivim dvorištima. Turisti sa grabljivim
očima izlazili su iz železničke stanice i lutali ulicama, ošamućeni od dragocenosti,
ošamućeni od skupoće. Oni su pljačkali Veneciju pogledima, ali to se nije moglo. Ona je
rođena i živela, izložena pogledima, gola kupačica, večita Suzana među starcima.

- Jesi li primetila ovdašnju sklonost ljubičastim detaljima, pelerinama, šeširima i

šalovima? - upitao sam.

- Da - odgovorila je. - Ovde su i psi dobro obučeni.

 Mumija s mozgom i vodič bez mozga

Jedan jermenski sadista nas zamalo nije ostavio na ostrvcu San Lazaro. Zaključao je
kapiju dok smo još bili u manastiru. Smučio mi se, zbog postupka tog jednog čoveka i štap
patrijarha sa zvonicima, jedini muzički instrument u službi jermenske crkve. I indijski
papirus na pali jeziku. I dekreti Petra Velikog i knjiga Ester iz 12. veka na hebrejskom. I
gruzijska jevanđelja i Jusuf Artin Bey Cerakian.

Zbog vodiča bez mozga nije me više interesovala ni mumija s mozgom, ni indijski
presto iz 14. veka, koji je poklonio Nadir šah, ni Gec jezik liturgije etiopske crkve. Ni
Bajron koji je tu jeo slatko od ruža. Ni mnoge kulture koje su se odrazile u fascinantnom
fokusu male jermenske kulture.

Sat na tavanici

Veliki narandžasti krug i u njemu dupe!

Tako je izgledao izlog na trgu Santo Stefano. Uveče narandžasti krug bi se upalio.
U njemu je stajala leđima okrenuta skulptura golog muškarca. Bio je to nekakav izlog
homoseksualne mode koji je bio otvoren kad se vlasniku prohte, u stvari nikad. Bar zimi.

Onaj manji lav na Arsenalu imao je oči kao Ona.

Rekao sam joj da Venecija ne može biti iscrpljena znanjem a i ne treba. Rekao sam
joj da se ovde Intimnost nakupila do ogromnosti, da je grad beskrajan.
 Na Lidu školjke su pucale pod čizmama. Đudeka je bila pusta. Čak se ni mjauk nije
čuo. Iz ukletosti zimske Đudeke mačke su pobegle roneći.

Sotoportegos su bili zgodni da se njima klizne iz jednog sveta u drugi.

U operi La Feniće zlatom uramljena ogledala nudila su prolaz u drugi prostor.

Muze su poletale u lažno nebo, ponesene svilama. Sat je kucao na tavanici. Radnici su
nešto popravljali. Sedeli smo u pozlaćenoj loži i slušali brusilicu kao da je konceptualni
projekt.

Staklo

U muzeju stakla videli smo rimska filigranska stakla, pa neka rana vizantijska i
sirijska, pa jasna renesansna, pa flaše u obliku konja i miševa, posude na lomljivom federu,
osamnaestovekovna ogledala i lustere.

Duvač je pred nama iz crvenog embriona naduvao bokal i vatrenog konja.

Duvač je škljocao zlokobnim makazama.

Gledali smo kako se prah topi i kristalizuje i kako se pesak hemijski pretvara u
providnu tvrdu tečnost. Gledali smo rimske suzne bočice. Ko je toliko plakao?

Uvek sam verovao u vezu stakla i civilizacije. Furije su furije ali se moramo praviti
da su Eumenide. Ima mnogo stakla na civilizovanim mestima. Krhka je civilizacija. Na tu
pomisao, duša mi je iznutra postala sva staklena i pomislio sam:

- Kako je čudno živeti u telu.

 Imperium Sine Fine

Izmerili smo koracima ogromnost sala Duždeve palate. Prošli smo nekoliko ari
zidova pokrivenih slikarijama. Bilo bi logično da u toj ružičastoj zgradi dele kolače od
malina. U stvari odavde je počinjao Imperium sine fine. Iz tog kolača od malina vladalo se
teritorijom većom od trećine rimskog carstva.

Tu su bili mačevi, puške i helebarde koje nosi II Kapitano iz Komedie del Arte.
Samo ovde više nisu bili smešni. Kacige izloženih oklopa bile su - metalne maske. Tu su se
nalazili i konjski oklopi, lepeze sablji, kolekcija buzdovana za smrskati glavu. Dva metra
veliki mačevi za džinove. Koje su strašne ruke ovo pokretale?

Na platnima su predstavljene pomorske, haotične bitke, sa poklanima,

prignječenima, udavljenima...

A ko nam je to ovde naslikan?

To je Državni Cenzor u sivo-crvenom purpuru i hermelinu. Nad njim lebdi Sveti

duh. Veće desetorice je inače bilo na „ti” sa Hristom i Marijom. Oni su bez ustezanja u
njihovo ime upravljali trovačkim bočicama i zatrovanim staklenim bodežima.

Na religioznim slikama ožalošćeni sveci su obično mirni jer slute da tragični

Hristov kraj ima kosmičko opravdanje. To uopšte nije slučaj sa Belinijevim Skidanjem s
krsta izloženim u Duždevoj palati. Očajna Bogorodica i sveti Jovan na njoj plaču kao da
režu staklo.

U palati smo se poklonili divnim i grotesknim Bošovim slikama.

Videli smo i džinovsko drvo sa zlatnicima, po jedan za svakog dužda. Prvo što bi
novoizabrani dužd video bila su mermerna dupeta Marsa i Posejdona na stepenicama.

Kad sam bio u tamnicama, samo sam želeo da izađem na svetlost dana. Ispred
mene vukla se grupa starijih Japanaca. To su bili najdisciplinovaniji najsporiji turisti koji
se mogu zamisliti. Pogledao sam kroz prozor sa rešetkama na treptavi zaliv. Samo sam
želeo da sam tamo. U suncu. Sad!

Javanske Senke

Kad smo se vraćali kući, preko zgrada su plovile male princeze i velika čipkasta
obličja - divovi, demoni, figure koje simbolišu moć i drvo života.

Majmonides

Sedeli smo na klupi u getu i gledali zvezde.

- Majmonides kaže - rekao sam - da zlo postoji ispod meseca, ali ne iznad meseca.

Da!

Posle smo žurili da stignemo do Da Marise jer se u toj kafani ne prave rezervacije.
U Beogradu se u proseku jede bolje nego u Veneciji. Ovo je bio jedan od izuzetaka.
Sačekao nas je voz jela od ribe: kisele srdele su prvi put bile dobre. Pa krema od bakalara,
pa divan mali oktopod u crvenom sosu, pa pržena riba, lignje i najslađi scampi na svetu.
Za desert su nam doneli mascarpone. Vino je bilo tako-tako. Bili smo prilično oduševljeni
i tako mi se spavalo. Možda sam se premorio, posle deset dana žestokog smrzavanja. Uveče
me je uhvatila drhtavica. Malo sam povratio. Kašljao. Stavio sam bocu tople vode na
stomak.

- Privij se uz mene - rekla je ona.

U jednom trenutku sam shvatio da ću živeti.

Ujutro, ona je sedela u crvenim čarapama na bideu. To je bio lep prizor kao da ga je
slikao Pratov prijatelj Džefri Hamfris... Bilo je hladno.

- Šta vi cure osećate kad to radite? - pitao sam.

- Nešto utemeljeno i eterično, trenutno i vanvremeno, žensko i nadžensko.

- A kad ne radite?

- Čudnu kombinaciju gladi, tuge, nemira.

Molio sam je da se vrati u krevet.

Ona je mumlala i mjaukala.

Setio sam se da se jedna od venecijanskih kafana zvala Trattoria della Donna

Onesta, kafana poštene žene.

- Da li bi ti - upitao sam je - mogla da držiš Trattoriju della Donna Onesta.

Ona je prekinula ono što je radila i zvučnim glasom iz punog srca rekla:

- Da!
 Ni ogledala nisu radila

Ustali smo tako rano da ni ogledala još nisu radila. Istuširali smo se i oživeli. Nije
bilo tolikooo strašno hladno. Miris vazduha je bio dobar. Bili smo sami na Velikom
kanalu. Grlili smo se i mrzli.

Odlazak

Sa mnom je u avionu leteo radnik iz Zvornika. Obećali su mu posao u Italiji. On je

došao, ali su ga prevarili.

- Jesi li bio u Veneciji? - pitao me je. - To ti je isto kao kad se naš Dunav ili Drina
razlije. Kad povuče Sava dole oko Šapca. Voda prljava, žuta, ni na šta ne liči.

Beogradska Nebbia

I u Beogradu je bila nebbia. Na Kalemegdanu su prodavali štrikane džempere i

rezbarene čuture. Prolazile su devojke sa ponosnim leđima. Milion cigli u beogradskoj
tvrđavi samo je čekalo da zatrepti u zadnjem sunčevom zraku. To se nije desilo. Mesec je
postao bedž na plaveti. Upalili su se fenjeri. Sinuo je oreol oko bogoslovije. Most su
armirali dekorativnim svetlima. Crveni znak Idea prokrvario je u maglu preko reke.
Svet je šetao.

- Kako su se ljudi nekad voleli - rekla je jedna baba drugoj.

- A sad ništa - začudila se druga. - A sad ništa.

 29

U obliku zlatne kiše

Ona (reč bi trebalo napisati drugačijom bojom) me je gledala ne verujući.

- Za mene Venecija je grad tišine - govorio sam joj. - Ako ne ideš na Trg svetog
Marka, bićeš neprestano u tišini. Imaćeš čitave ulice i pjace za sebe.

Nije verovala dok nismo stali pred Arsenal. Lepo smo se družili sa bogovima,
runskim lavom i klempavim lavčetom.

- Ti si neverovatan - rekla je.

- Zašto?

- Zato što si toliko puta bio ovde. To je fascinacija koju ne razumem.

- Zašto?

- Ovde nema običnih prodavnica - požalila se. - Nema svakodnevnog života,

normalnog života.

Onda smo potonuli u tišinu Kastela. Skrenuli smo desno i - najednom - kao da su
ljudi nestali. Sedeli smo na stolici koju je neko ostavio za sebe. Pognute glave smo gledali
kanal. Zabačene glave smo gledali oblake. Zalazili smo u siromaške kafane. Te kafane su
joj približile Veneciju.
 Onda smo se vratili na rivu. Tamo je bio zabavni park. Venecijančad su na
elastičnim konopima skakala u nebo.

A šta se nalazilo iza toga?

Đardini.

- Nikad ne bi došla ovde bez mene - rekao sam joj (a zima je bila). - Ovde turisti
sad ne dolaze.

Ona je rekla:

- Ja bih ovo mesto uvek našla.

U parku su nas dočekali tišina, šimširi i spomenici.

Evo ko sve:

Avijatičar sa usidrenim orlom poginuo 1928. Istraživač Pola sa umrlim psima.

Venecijanski patriota i general sa tropskim šlemom koji je komandovao konjičkom
brigadom 1917. I Vagner i Verdi. Karduči, sa razdvojenom bradom, u društvu orla, lud od
slave. Zeleni Gustavo Modena je pružio ruku nadole u gestu suzdržane ekspresivnosti.
Golub mu je okrečio šlic.

Na đardinima iz šimšira su ustale bezglave figure u antičkim haljinama. Umetnost i

kič zauvek su spojene posude. Veoma je dirljiv taj bedni cement u klasičnim oblicima,
poluzakopan zelenilom. Božanstvo, iz čije ruke viri armatura, često me gane više od
pomorske bitke, ili barokne epifanije.

Kafe Paradizo smešten je u maloj žutoj vili usred parka. Kafe održava turistička
agencija koja organizuje letovanja u godini 1911. Čim sednete u taj vanvremeni kafe
postajete dete. Uvo ste naslonili na džepni sat, lancem vezan za očev prsluk. Pred vama
stoji nedopijena limunada. Cepelin lebdi nad lagunom. Znate da se spremaju velika
vremena. Prodavci novina u kačketima viču:

- Zvezde padaju! Zvezde padaju!

Tu su sedela gospoda sa šeširima i gospođe u krinolinama, koji sad počivaju pod

arkadama San Mikelea. U kasnom decembru, njihove nadgrobne ploče su posute krupnom
solju. Kad čovek ode da ih poseti, malo mu pozli od svih tih bradica, ordena, dundastih
anđela i idealnih porodica sa izvajanim psima. Nekad su ti ljudi mrzeli Austriju i
zagovarali modernizaciju Venecije. Ovde u parku, oni su bombasto izgovarali reči kao
Ćincano i Fijasko.

Jovan Krstitelj

Veliki modni poster lelujao je preko Duždeve palate. Manekenke su prepuštale

grive vetru sa izrazom averzije. Vetar je putovao preko platna. Izgledalo je da magla izvire
iz reflektora koji ga obasjava. U krečnoj svetlosti osmehivale su se tri devojke spasene iz
Aušvica. Spasioci su im dali čipkani veš ali njima je bila potrebnija hrana. Sa onim čudnim
licem Jovan Krstitelj bi bio dobar maneken. Dijeta skakavaca i divljeg meda podarila mu je
odgovarajuću figuru.

Rialto i Starci

Svaki dan bismo zastali na mostu i položili crvene ruke na ogradu.

- Deluje kao da si delimično u prošlosti - govorila je ona. - Je l’ da? Moglo bi da

bude u bilo kom vemenu.

Jednom je uzdahnula:

- Sad se osećam stara kao Venecija.

- I ja - odgovorio sam joj čilo i glupo. - Ali na neki mladalački način.

- Sad se osećam stara zato jer je sumrak i sve... - rekla je ozbiljno.

Zatim je dodala:

- Ovde nije tako loše biti star zato jer je i grad star. Mislim da ovde starci dolaze da
vide nešto lepo.

Sveta Marija od Čuda

Apstraktne slike su tekle u mermeru. Prelivi su se družili sa mojom dušom. Zidovi

su izgledali kao mutne ploče leda. Bio sam kao neklizač na klizaljkama u sleđenoj kugli.
Krov je bio prevrnut brod, sa islikanim portretima u zlatu. Čuvena bordo ikona čekala je
povrh belih stepenica. Ispod tih stepenica sam upalio električnu sveću za rođaku Nadu,
koja je umrla u Mostaru.

Noću bih često zastajao na trgiću Santa Maria Nova i gledao tu crkvu. Santa Maria
dei Mirakoli je sijala kao avet. Od nečeg sličnog je napravljena i čuvena fasada
venecijanske bolnice. Izgledalo mi je da ih je pravio isti autor. (Ispalo je da u stvari i jeste.)
Od ektoplazme i rezbarenog sapuna su bile i kapela na Sen Mikeleu i crkva Svete Lucije.
Njihovo porozno fosforescentno tkivo noću je sijalo, ispunjeno mesečinom.

Bio sam ponosan na lepotu Svete Marije od Čuda. Pokazao sam je devojci kao da
mi je porodična kapela.

- Kako ti se sviđa moja kutijica?

- Ovde bih došla da se pomolim za nešto veliko - rekla je Ona.

Kad bi Lice Čovečanstva...

Dočekali smo Novu godinu na Trgu svetog Marka.

Turisti su vukli kofere na točkićima po gluvim ulicama. Maskirana američka

mladež sa flašama šampanjca nagrnula je na trg. Na trgu je sijao beli gazibo u kom bi svaka
cura poželela da se uda.

Tip u crvenom odelu pričao je beskrajne šale. Bilo je malo muzike.

- Srbi su veseliji - rekla je Ona.

- Zato što su Italijani pristojniji.

Mladić je nosio psića na grudima u nosiljci za bebu. Neki su stajali sa svojim

koferima na trgu. Drugi su držali spremne čaše-flaute. Kad je došlo vreme, ljudi su podigli
čaše i otvorili šampanjce. Na sceni je vitlala mašina za konfete. Konfete su kuljale, letele,
lepile se za nas. Kamera je snimala masu. Čovek i cura su gledali postrance i igrali ne
odvajajući usne. Njihov poljubac je trajao pred hiljadama očiju na velikom ekranu. Lica su
sijala. Eh, kad bi lice čovečanstva uvek ovako izgledalo.

Poletela je zvezda nad trgom.

Počelo je bum-bum! Zatresli su se nebo i grad. Kamera se uzvrtoglavila. I trg i

masa su postali beskrajni. Jurnuli smo sa ostalima prema rivi i zaglavili se pod arkadama.

Prolazile su cure golih nogu. Pakistanac se svađao sa devojkom. Kinez i njegova

porodica čestitali su nam Novu godinu. Na trgu, masa se razređivala. Po kamenu su počele
da se valjaju prazne flaše.

Požurili smo nazad prema Harijevom baru. Sa pontona vaporeta gledali smo
vatromet koji je tresao temelje grada. Maslačci su se razilazili. Na nebu su visile žalosne
vrbe. Zevs je padao na Veneciju u obliku zlatne kiše. Pod takvim nebom smo došli na
Rialto. Pijani Rusi u trku zamalo nas nisu oborili. Prošao je vatrogasni brod i obojio nas u
plavo. Šampanjske flaše plutale su u kanalu.

Na povratku kući, prelazili smo male mostove. (Predrag Matvejević je osluškivao

kako mostovi zvone, kao različiti muzički instrumenti pod koracima.) Prazne palate
izgledale su zastrašujuće.

- Ko živi u tim kućama - upitala me je.

- Živi mrak.

Na Santa Maria Formoza iz flaša su palili vodoskoke iskri. Zevnuo sam: - Hajdemo
kući. Ona se privila: - Hajdemo. Iz kreveta sam gledao nad sobom grede boje gline. Iznad
greda se čula muzika. Zaspao sam sa čepovima u ušima. Šampanjac smo ostavili za
doručak.
 30

Jesam li to bio ja?

Zimi bi mi stradali sinusi jer sam sedeo na spoljnim sedištima na vaporetu. Stavio
bih šal preko nosa. Nabio bih ruke u rukave. Gledao sam klesane groteske i prazne trefove
na balkonima. Tako sam sedeo sve dok se kugle ne bi upalile na kanalu a električne sveće
na kasinu. Preko kasina su zaplovile svetlosne pahulje.

Venecija, koja me je obavijala, za mene je postala metafora duhovne potrage. Neko

je jurio i tragao za njom. Pas je lajao za svicem. Je li onaj ko je lajao nastavio da juri? Jesam
li to bio ja?

To bi bio idealan epitaf:

Jesam li to bio ja?

Letnje veče se šegačilo sa svetom pre nego što će ga uzeti u zagrljaj. Čekao sam
vaporeto kod Akademije. Nisam mario ljuljaju li se zgrade ili pontoni. Vaporeto je
zalarmao lancima i tresnuo u dok. Kupio sam kartu za protočnu izložbu.

Bilo je mnogo kultivisanih evropskih lica. Portugalke lepih bokova zbile su se uz

ogradu. Njihove stražnjice - koje bi Nagib Mahfuz nazvao kupolama savršene
ženstvenosti - odvlačile su moju pažnju od osvetljenog kanala.

Devojčica, Amerikanka, gledala je u smrznutom ushićenju. Japanka u

tradicionalnom kimonu jednom vrstom uljuđenosti je odavala poštu drugoj. Tri žene su
mjaukale na ruskom. Koliko je suptilne inteligencije ljudi iz celog sveta uloženo u ovaj
grad! Posmatrao sam Veliki kanal odražen u osmehu starije Nemice.

Prošlo je šest gondola, tri po tri. U jednoj je furlanski šeširić svirao turski marš.
Promicali su prazni trefovi nad mermernim stubovima. Kanal je postao pozorište senki.
Klizile su siluete gondolijera. Baklje su se upalile na terasama. Prozori palata postali su
medeni i tužni. Unutra su se videle tamne tavanice i slapovi kristala. Vagner je gledao ta
svetla odražena na kanalu i sanjario o rajnskom zlatu. Šiljata okna su se ispunila
medovinom. Ličilo je to na onu hijeratsku pozadinu na slikama u Akademiji. Prozori na
kanalu su postali ikone - prozori u drugi svet.

Druge palate su bile kao rupe... tako puste. Pitao sam se ko živi u njima? Da li
kontese viču duhovima: Pis! Da li markize spavaju u kutijama za violončelo? Da li stare
tetke miluju slepe mačke?

Nad samim kanalom na terasi veoma skupog hotela momak i devojka su dovršavali
večeru. Sveće su osvetlile njihove vinske čaše. Kad su se njihove čaše dotakle...

... Sve žene na vaporetu su uzdahnule.

 31

Mozaik

Na omorini su počele da padaju hladne kapi kiše. Sedeo sam na stepenicama mosta
i zurio u gigantsku fasadu dei Frari. U zraku reflektora titrala je kiša i sneno šaptala po
kanalima.

Oh, Serenissima, želim da sam zelena figura na tvojoj kupoli. Želim da čučim na
tvojim mahovinastim stepenicama kao žaba. Želim da te nadlećem u liku galeba.

Ulice oko Rialta bile su zastrte plavim sijaličicama a pokrivene novčićima konfeta.
Noževi su svu noć čistili ribu Karnevala i konfete su ostale poput krljušti na ulicama. U
jednom baru svirali su beskrajnu Riders on the Storm. Kiša se slivala po staklima kao
Brajova azbuka. U toaletu je pisalo:

Život je misterija. Nauči da je prigrliš.

Tu sam upoznao dve žene, lepšu i ružniju. Jedna je bila pilot. Druga je bila iz
Edinburga. Rekla je da je international woman of leisure . Sveti Petar će mi jednom uzeti
za dobro da sam gledao ružniju drugaricu u oči jednako dugo kao i lepšu.
 *

U lavirintu Merserije uhvatio sam se u svetlucanje zlata kao muva u paučinu.

Knjigu Brodskog o Veneciji pročitao sam kasno da mi se ne meša u posao. On je

završio na istom delu groblja na kome i Paund koga je prezirao. Brodski je umeo da važne
teme pomiluje postrance. Govorio je da nema genetske korene u Veneciji i isticao svoju
sličnost sa morskim travama. Žalio se da nije grešio u venecijanskim krevetima. Otišao
sam na San Mikele i stavio mu kamenčić na grob.

Veni etiem - dođi opet. Tako neki prevode njeno ime. Ona je mit o večnom
povratku.
 *

U crkvama su počivale blažene relikvije u slatkom truljenju, usporenom u večnost.

Hana je kasno noću snimala malim rekorderom škripanje pontona za vaporeto.

Činila je to dugo i posle to pustila za nas u ponoćnoj ulici. Škripao je ponton kao uvrnuto
uže. Zvučalo je „zanimljivo”.

- Kao plač trećeg grobara u Šekspirovoj drami - primetio je Zoran.

- Kao prase - rekao sam.

Pod tišinom, otvorenih usta, poput ljudi u Pompejima, slušao sam noć. Tišina je
bila vrlo duboka. Na mom spartanskom krevetu, nešto sam shvatao ali sam to kasnije
zaboravio. Nisam mogao da spavam. Zatvorio sam oči i držao ih zatvorene. Tako sam
otpratio poslednji san Felinijevog Kazanove.
 *

Kazanova je zamišljao da je u svom rodnom gradu. Venecija je bila sleđena zimom

njegovog života; izgledala je iskričavija nego ikad. Mesec je bio pun kao one noći kad je
preko krova bežao iz zatvora. On je opet bio mlad, gladak, klečao je na sleđenom kanalu.
Avetinjske dame silazile su niz stepenice u brokatno-svilenim kostimima. One su šuštale
haljinama i trčale po ledu prema Rialtu. Po pobelelom kanalu došla je kočija iz Pepeljuge,
sa četiri bela konja. Pozlaćena vrata su se otvorila. U kočiji su sedeli bezubi papa i
Kazanovina majka. Papa mu je pokazao ženu - automaton. Porcelanska lutka se odsečno
okrenula i prihvatila Kazanovin poziv na ples. Njihov ples je bio romantičan i stilizovan.
Kazanovine strašne staračke oči su bile u prvom planu. Oči su potamnele. Zatim se, na
sleđenom kanalu, Kazanova okretao sa svojom lutkom kao da su figure na muzičkoj kutiji.
Njegov izraz je bio blag. Njene trepavice su bile duge. U taj neobični par su zurile
Venerine oči kroz tanak led.
 32

Grifoni u kabareu

Prvi Smeh

Mediteranska lica s ljubičastim šalovima i mutnim očima voze se vaporetom.

Gledam svoje smrznute ruke, na ogradi. Stubovi kraj kojih plovimo vezani su u fascio.
Ovdašnje školjke u toaletu su male kao bidei. Primetio sam da dugo mokrim u Veneciji.
Voda je prisustvo i inspiracija.

Moj korak odjekuje pod suvim odrinama, po kampima i fondamentima. Trbuh

Venecije je obrastao algama i dagnjama. Krovovi - sivim golubovima.

Drugi Plač

Kako su akustične pjace noću idealne za Felinijeve plačne trilere i noćne smehove
- dečije i zavodljive. Smehove-uspavanke. Šapate od smeha. Klovnovske, škakljive,
ushićene.

Čujem takav smeh sa drugih pjaca. Ulice idu kao konj u šahu. Glasovi takođe.
Zatvaraju se roloi. Pjace postanu kao zev. Mome se glasu dodaju odjeci dok, na Kampo
Santa Maria Novi, jecajući recitujem Dantea.

Padam.

Padam niz vodopad lica.

Grifoni su u kabareu.
 33

Comedia dell Arte

Prvi put je video Ana-Mariju među švaljama i krojačkim lutkama. Ana-Marija je u

bledoplavoj haljinici nizala bisere boje svoje puti. Zavodnik ju je uhvatio pod bradu i
podigao joj glavu. Ona ga je pogledala plačnim očima. Kazanova je ujutro sa njom odigrao
menuet. Ona se vrtela, napravila jedan korak, prevrnula očima i - aaaaah...

Čuli su se uzvici:

- Ana-Marija se onesvestila.

Došao je Il Dotore, nalik na sušenog bakalara. On uvek je imao isti lek za

malokrvnu:

- Pustiti joj krv!

- ...

Kazanova je izašao iz šiljate kapije u vrt obrastao maglom. Čule su se žabe i zvona.
Magla je kao paučina povezivala bilje. Malokrvna je stajala u vrtu i tajanstveno se
osmehivala. Bila je plava, bezbrada divnih očiju, voštano biserna. Ona je lebdela između
života i smrti. Plačne oči su pomalo gledale sa one strane. Izgledalo je kao da tiho uživa u
odumiranju.

- Šta radiš tu?

 - Dišem morski vazduh.

- Znaš da si me uplašila. Tako si bleda.

Ona je prevrnula očima i - aaaah! - onesvestila se u maglu koja seže do pojasa.

Čuo se uzvik, koji vetar ponovi kad god ona padne:

- Doktora! Ana-Marija se onesvestila.

Kazanova se nagnuo nad onesvešćenu devojku:

- Šta da radim ako sam zaljubljen u tebe Ana-Marija. - šaptao je. - Tvoja spiritualna
lepota privlači umetnika u meni. Ti si kao statua od voska. Želeo bih da ti udahnem dah
kao Pigmalion. Dao bih ti svoj život sa sopstvenom krvlju. Moja sopstvena vatra gorela bi
u tebi.

Kazanova ju je poljubio u ruku, pa u obraz i već se nagnuo nad nju spreman da...

Iz magle je doklizila doktorova gondola. Bakalar je ušao u vrt sa trorogim šeširom i

sagnuo se u maglu.

- Doktore, kako joj možete pomoći?

- Pustiti joj krv!

...

Sledeći put, Kazanova je sačekao da Ana-Marija padne u nesvest, zgrabio je i

odneo na krevet. Nad njom se okretao kao lopov, crveneo se i dahtao. U njegovom slučaju
seks je uvek komičan, oznojen, bez daha. On po dužnosti trči svoj besciljni maraton kroz
tela žena. To je i dužnost i mehanika - sve - samo ne uživanje. Ana-Marija je prevrnula
očima, jednom pa još jednom, i počela da ispušta zvonke uzvike.
 *

Ana-Marija se vozila u zatvorenoj gondoli. Osmehivala se tajanstvenim osmehom

ispunjene ženstvenosti. Gondola je klizila kroz maglu. Kazanova je bio njen gondolijer.

***

Felini je govorio da su ga od detinjstva privlačili likovi koji su u njegovom rodnom

Riminiju smatrani preteranim. Paroksizam ih je činio božanskim. Provincijski oriđinali su
za režisera predstavljali religiozne tipove, kao što su Tri sveta kralja, Luda ili Kula iz
tarota.

Preteča Felinijevih filmova, Komedija del Arte, ume da bude i skaradna i poetična
i tužna. Njeni likovi su nastali od karnevalskih maski. Stilizovani Kazanova bi se lako
uklopio među njih. Arlekin, Pantalone, Doktor, Brigela, Kolombina čine jedan poseban
mediteranski Panteon. Možda se baš kroz takve likove Mediteran teatralnošću leči od
melanholije?
 *

Ovaj najdirljiviji od svih žanrova, izuzev slugu, ima samo tri tipa likova:

Klovnove, ljubavnike i starce.

Često se osečam kao sva tri.

 34

Duhovna potraga

Nikad čovek neće biti na miru na

zemlji. Nijedna mu forma ne odgovara.

Tomas Man

Pitam se gde me je potraga dovela? Vratio sam se, evo, na početak. U drugi sunčev
sistem. U gimnaziju sa rešetkama na prozorima.

U gimnaziji, moja klasna, spiritualna i geografska pozicija bile su neodređene.

Nisam bio samo ono što se moglo izmeriti, nego i svoje želje. Takav kentaur pre
mene nije postojao. U mom svetu mešali su se vibrirajući glas Hašima Kučuka Hokija i
slinavi glas Stiva Harlija: Somebody calls me Sebastian. Citirao sam Ortega i Gaseta da je
metafora alatka Stvaranja koju je Bog zaboravio u svetu. Citirao sam i Branka Ćopića:

Srastimo spremno u trenu svakom

S kljovama svinjskim i vučjom dlakom

 Voleo sam složene stvari kao što je Helenizam. Nastojao sam da ujedinim nekoliko
definicija sebe. Takvom kentauru se morala svideti Venecija. Ona je bila grad-sirena.
Istovremeno, Istok i Zapad iz fraza.

Teško da se Venecija, koja je trgovala i sa Utopijom i sa Atlantidom, odrekla ijedne

forme uljuđenosti. Kažu da je praotac liega bio arapski balkon, katedrale Svetog Marka -
vizantijska crkva, gondole - turski čamac, krilatog lava - kineska himera. Venecija je grad
od Boga stvoren za posredovanje. Ona je katoličko-vizantijska fantazija, nastala na
saradnji i sukobu s islamom. Baš kao i Balkan, koji su Rimljani zvali catena mundi -
kucavica sveta.

- Oni će svoje zaboraviti a ja svoje neću - govorio sam sebi onda kad su epski
frazeri obesmišljavali svet frazama.

Shvatio sam da kada se radi intimno, kao kad se uvlači konac u iglu, onda se otvara
čisto vrelo. Opijala me je čistota u prljavom gradu. To je pretenciozno ali je tačno. Trebao
mi je drugi svet. Artur Rembo je govorio o drugoj strani vazduha, nenastanjenoj i
nenastanjivoj. Njegov učenik Morison želeo je da provali na drugu stranu. Iskustvo me je
uverilo da se ne mora pribeći tom obijačkom odnosu prema stvarnosti. Naime, može se
pronaći drugi svet ne napuštajući ovaj u kome živimo.

Ljudi koji misle da su stvari banalne sami su banalni. Život, ključ znanja,
najbanalniji je od svih stvari. Verujem da treba pronaći drugi svet u skrivalici ovog sveta i
da je svako dobro zapažanje deo neovdašnjeg.

Kao Gaudi sam nalazio i donosio polupane tanjiriće i ugrađivao ih u svoju fasadu.
Bio sam kolekcionar sebe. Skupljao sam se kroz ono što sam naučio, ono što ću videti.
Ono što ću biti.

Student koji je spavao u vreći preobrazio se u profesora, učenog kao Il Dotore.

Znanje mu je bilo potrebno samo kao riznica metafora. Metafora je bila motka za skok van
ovog sveta. Venecija mu je pružila drugi svet u ovom.
 Naša dama venčana sa vodom, sestra, madona, opatica, majka...

Nekoliko godina sam živeo sa Venecijom, što je lepo i pesnički. Nikad nisam žudeo
da postanem stručnjak za ono što volim. Nikad nisam stekao taj ginekološki odnos prema
ljubavi. I dalje mislim da čudo nastaje kao kombinacija znanja i neznanja. Zlatnim
koncem imaginacije moram stalno krpiti pocepanu tapiseriju poznatog.

Duhovna potraga mi je dala detalje. Pošto je pažnja parcijalna, onda je i istina.

Dobro uočen detalj nije deo svakodnevnog. On je fantastičan po sebi. Tačno zapažanje
dolazi iz nenaviknutog i pruža se kao most ka drugom svetu.
ŠESTI DEO

KUĆA MASKI
 35

Metamorfoze

Srce me vuče da pevam pretvaranja u druga tela.

Ovidije

Venecijanska mačka nije samo mačka. To je skup osobina koje je svemir

lokalizovao u jednom biću i kojima možemo odabrati da se divimo i poželeti da ih delimo.

Svako telo je drugačije, ptica od čoveka, sunce od meseca, zvezda od zvezde.

Postoji prečica među njima.

Postoji pupčana vrpca koja ih povezuje.

Moj Prvi Maskenbal

Upao sam u sobu u kojoj su svi bili ludi i izmenjeni. Izleteo sam da tražim oca i
majku. Kenjkao sam po primorskom hotelu. Je li tamo bila terasa? Čini mi se da je bila
terasa. Okružile su me odvratne spodobe. Nisam shvatao zašto su me roditelji ostavili
među prikazama samog? I zašto su se odrasli tako unakazili i učinili se strašnim? Svi su bili
ružni i ludi. Maski se ne sećam, samo se sećam jednog crnog sasvim zakrabuljenog čoveka
koji je prema meni zazvečao teškim lancima. Pred zveketom infernalnog lanca sam
kapitulirao i briznuo u plač.

Ko su bili ti ljudi?

Verovatno - studenti.

Onaj sa lancima je bio nekakav đavo ili monah ili duh. Njegove namere nisu mogle
biti tako loše, ali mi i danas izgleda kao zla budala. I šta ima da plaši dete koje plače?

Moglo mi je biti... četiri godine.

- Bilo ti je dve godine - ispravila me majka. - Obukla sam te u šuškavi papir. Stavili
smo ti epolete. Onda sam te povela dole i ti si bio plačljiv. Stavila sam ti ruku na glavu i
videla sam da si vruć. I rekla sam: jao Boro, njemu nije dobro. I još isto veče smo te
prebacili u Split u bolnicu. Nekoliko dana sam sedela pored tvoga kreveta. Bojala sam se
da ćeš umreti.

Infekcija koju sam dobio zvala se Escherichia coli. Sećam se da se soba uvijala od
temperature. Smrt je lebdela pored slepoočnice i nije bilo strašno. Bilo je to kao tobogan.
Sećam se da sam padao napred sedeći na noši.

Samo, da li sam to bio ja?

Sledeća Iluzija

Isti čovek je, mnogo kasnije, došao na otvaranje venecijanskog karnevala.

Večernji Trg svetog Marka mirisao je na tamjan. - Venecija je zadovoljna! Venera

je zadovoljna! - neko je recitovao paničnim glasom. Po sceni su se jurili crni i beli duhovi
na štulama.

U Haosu čulo se lupanje srca i jedna stvar je

prodisala svojom snagom. Vihor se upreo u vunu

mračnih oblaka. Bog je kao duvač stakla dunuo u

svet.

Crvena scena se pretvorila u pakao jurnjave. Onda je sve postalo plavo divnom
plavom bojom. Vatre su se vrtele sa dve strane pozornice po kojoj su i dalje jurili čaršafi
na štulama.

Dah božji je ozario meko crveno i plavo staklo. I svet

je postao haljina božja.

- Naša dama venčana sa vodom - recitovao je majstor ceremonija. - Sestra, opatica,

madona, kurva.

Glas recitatora postao je uznemiren, kao da će ga sad u pakao odvući. Operska

muzika i bubnjevi su tresli stubove grada od ličkog bora.
 Uskrsli

Tog jutra, na Pjaceti, renesansni turbani klizili su pod suncobranima. Vitlale su

zastave. Udarali su bubnjevi. Uskrsli gvelfi i gibelini, Nikoloti i Kastelani marširali su u
zlatotkanom brokatu.

Maske

Po kalama i fondamentima Venecije sretao sam maskirane devojčice kako skaču

lastiš i, u jednom slučaju, maskiranog psa. U izlogu su bile maske od hleba. Maske su
sedele u kafeima. Pušile su, podižući lice sa lica.

Trgovi su postali bogati dekolteima.

- Gde ste kupili haljinu? - upitao sam dekolte.

- Kupila? - uskliknula je markizica sa nemačkim užasnutim očima. - Napravila sam

je.

Pod trorogim šeširom prolebdelo je majmunsko obličje. To je bio bauta. Pravo ime
baute je larva, što znači avetinjska maska. U larvenom svetu svi smo bili jedno. Izgledalo
je da će nas haos karnevala ponovo pobrkati.
 Udariti kroz masku

Ahab iz Mobi Dika je uvek želeo da udari kroz masku. A ako je maska on? Ako je
maska Pirandelo koji oseća odvratnost prema tuđincu u ogledalu? Ako je maska svo to
ružičasto meso dekoltea? Ako je Venecija bela maska nad lagunom?

Žurba

Maske oko mene su govorile Jungov jezik arhetipova. One su mi okretale pupoljke
usta, idealne noseve i kose oči. Te maske su bile smokvini listovi za skaradne osmehe.
Svaka je bila čaša grape. Sve zajedno su postale pijanstvo.

Obuzimala me je nedostojanstvena žurba za koju je kriv Heraklit. Išao sam kroz

reku lica. Nikad u istom stanju u istu vodu! Venecija će jednom potonuti. Sunce će se
jednom ohladiti. - Žudnja je vatra koju dišem - pevala je u mojoj glavi Peti Smit. Volim i
mrzim svoju pohlepnu žurbu. Ona mi pomaže da vidim stvari.

Venecijanci su pružili ruke sveznajućoj mašti. Maske su zobale svice i svetlele

iznutra. Hladni zimski dan je postao San Letnje Noći. Ljudi su paradirali obučeni u
sopstvene snove. Oko mene su šetale alegorije i živele metafore. Takvim slikama duša
govori sebi u snu.

Tu je bio Gregor Samsa i Jakub Šulc u liku kondora. I čovekolika meduza. I dva
zelena gnoma iz zelene močvare i plavosrebreni markiz sa žaboom do zemlje i kragnom
iznad glave. Tu je bila i satenska avet sa jastuku sličnim šeširom. I ljubavničke smrti i
anđeli u crnim turbanima. I dve spodobe sazdane iz srca beline: arlekinska pufna i
pompezni mesec.

Venecija je neistrošiva kao apetit. Kad pričam o njoj, umnogostručim se kao

plamen. Postajem goropadni mucavac.

Protej

Obična šetnja gradom pretvarala me je u galeba, staru ženu, uličnu mačku. A tek
ovo! Ovo su bila pretvaranja u gradu koji je po sebi čarobno pretvaranje. Karneval je bio
Protej koga je razum hteo da stavi na svoj Prokrustov krevet. Kapije su bile otvorene i sve
stvari povezane vrpcom. A ličnost? Ličnost je bila... imperativna fikcija.

Haos je govorio oblicima: vi ćete svoje zaboraviti a ja svoje neću.

Zapamti Sebe

Jesam li ja šetao pod avetinjskim oblacima sa mačkama i Venecijanskim

Skitnicama? Jesam li bežao od pendreka fašista i noževa zakukuljenih masona. Jesam li
trčao preko krovova i padao uporedo sa mesecom, praćen sporim crepovima.
 Ne.

To je bio Korto Malteze.

- Remember yourself. You’ve got a fullhouse in your head tonight - pevala je iz

jednog kafea Kejt Buš.

- Opet je bila drska. Ne sluša razum, ona je izazovna! Neverovatno ... - zarežala je
oštrokonđa. - Čak i u crkvi hoće da okrene misli ljudi od boga...

Njene oči su bile kao da se najela rena kad je uzviknula:

- Mora biti kažnjena!

Ona je ogolitila bajnu stražnjicu i počela da melje njome, vičući:

- Nek vrišti od bola.

Ja sam tada bacio bič, pao na kolena i počeo da je ljubim, govoreći:

Oh, ne mogu. Volim je.

Jesam li to stvarno bio ja?

Ne. To je bio Felinijev Kazanova.

Ti si mi.

Mi smo ti.
 Karneval mi je pokazao šta ću sve biti kad ne budem ja. Kad postanem vetar, kad
postanem reka, kad postanem krošnje. To će biti kraj pohlepe. Kad postanem SVE. Kad se
potraga dovrši. Kad mi svitac zasvetli iz usta. Kad postanem Venecija. Kad se ujedinim sa
suncima i mesecima, ludim šeširdžijama. Kad oslobođen tela pojurim kroz žile bilja,
potoke, oblake, zvezdane magline... i čitav misterium tremendum. To umnogostručenje će
biti najuzbudljivije na svetu, ali tragično, jer nema mene.

Ako je verovati Hinduistima, u hiljadama života bio sam i Morlak i Pantalone i

lovac i plen i riba i ptica i strelac i ustreljeni. Život mi je tako bio maraton kroz beskrajna
tela...

Na mostovima su pozirali tužni začarani prinčevi i polubožanske kurtizane.

Idealizovani faraoni - manekeni kretali su se poluzaustavljenim hodom. Trorogi šeširi i
pelerine ručali su u restoranima. Dekoltei su vodili za ruke devojčice-infante, utekle iz
smrti. U vodopadu veštačkih lica otišao sam do Akademije, preko mosta na Velikom
kanalu. Iza se ocrtavala maglena kupola - kosmička pesma - Santa Maria della Salutte. Na
mostu su zastajale maske sa pretećim osmehom. Smrznute u ćutnji, slikale su se sa rukom
u vazduhu.

- Šta znači njihova idealizovana tajanstvenost i ćutnja?

- Znače smrt - rekla je književnica sa Filipina, sa lepim dupetom i ukočenim licem,

koju sam sreo u onom dvorcu u Umbriji.

Da ne padnu na zemlju

Na Santa Marija Formozi beli klovnovi su pomoću opne od konopa - neke vrste
lasa - pravili ogromne mehurove. Oni su rasli kao na štapu muranskog duvača stakla. Dve
ljubičasto-crne maske sa srebrenim kapama dizale su ruke ka plavičastim prikazama kao
da su božanstva. Čiča u kačketu mahao je rukama i komično duvao u džinovske
mehurove. Nastojao je da produži titravi život iluzija. Nije im taj mali čovek dopuštao da
padnu na zemlju.

Magla

Zadnjega dana Karnevala Veneciju je zavila magla. Kejovi su bili mokri. Osetio
sam ujed hladnoće i pomalo kašljao. Vlaga se uvlačila u srž kostiju. Ljudi i aveti su se
družili u takvoj materiji. Pored Santa Maria dei Mirakoli pozirao je jedan ružičasti fantom
sa zlatnim skiptrom i ogrtačem od hermelina. Tornjevi i balkoni palata su bili promenjeni.
Tražio sam je u opijumskoj magli, u kojoj su se nemo mimoilazili galebovi. Nemo su se
mimoilazili i čamci. I karabinjeri. Ušuškan u magli mislio sam:

- Kako je izgledao Betovenov imaginarni sluh?

 BELEŠKA O AUTORU

Vladimir Pištalo (1960) je jedan od najznačajnijih savremenih srpskih pripovedača.

Među njegova najpoznatija ostvarenja spadaju poetske proze Slikovnica, Manifesti i Noći,
zbirke priča Kraj veka, Vitraž u sećanju, Priče iz celog sveta i romani Milenijum u
Beogradu i Tesla, portret među maskama, za koji je dobio NIN-ovu nagradu i nagradu
Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu u bibliotekama Srbije u 2009. godini.

Pored ovih dela, Pištalo je i autor dve neobične literarno-biografske knjige -

Aleksandride, bajkovite povesti o životu Aleksandra Makedonskog, i novele Korto
Malteze.

U izdanju Agore, 2009. i 2010. godine su izašla Odabrana dela ovog pisca.

Prevedene knjige: Manifesti (francuski); Milenijum u Beogradu (francuski,

italijanski, nemački i bugarski, a prevodi se na korejski); Tesla, portret među maskama
(ruski, engleski, francuski i poljski, a prevodi se i na češki, bugarski, slovački, slovenački,
makedonski, mađarski, rumunski, japanski, danski); Aleksandrida (ruski, makedonski).

Kao prevodilac, dobio je nagradu „Miloš Đurić” za prevod poezije Čarlsa Simića.

Živi u Americi gde predaje svetsku i američku istoriju na Univerzitetu u Vusteru,

Masačusets.