SMRT GLUMCA (37)

Nosilac uloga blagorodnih otaca i naivnih čika Ščipcov, visok, nabijen starac, poznat ne toliko
po svojim scenskim sposobnostima koliko po svojoj neobičnoj fizičkoj snazi, „namrtvo" se
posvađao za vreme predstave sa impresariom i u trenutku najžešće svađe odjed- nom je
osetio da mu je nešto puklo u grudima. Impresario Žukov bi obično na kraju svakog vatrenog
objašnjavanja počinjao histerično i glasno da se smeje i da pada u nesvest, ali ovog puta
Ščipcov nije čekao taj završetak, već požuri kući. Svađa i osećaj kidanja u gru- dima tako su ga
uzbudili da je odlazeći iz pozorišta zaboravio da opere šminku s lica, samo je strgao bradu.
Kad stiže u svoju iznajmljenu sobu, Ščipcov je dugo koračao iz ugla u ugao, zatim sede na
krevet, podupre glavu rukama i zamisli se. Ne pomerajući se i ne ispuštajući ni jednog jedinog
zvuka, presedeo je tako do sutradan do dva sata posle podne, kad u njegovu sobu uđe komi-
čar Sigajev.
— Pa zašto ti to, Lakrdijašu Ivanoviču, nisi na probu došao? — navali na njega komičar
savlađujući zadihanost, dok je zadah vina koji se od njega širio punio sobu. — Gde si bio?
Ščipcov ništa ne odgovori i samo pogleda komičara mutnim, na- šminkanim očima.
— Da si bar njušku oprao! — nastavi Sigajev. — Sramota je i po- gledati! Ti si se naljoskao,
ili... si bolestan, a? Ta što ćutiš? Pi- tam te: jesi li bolestan?
Ščipcov je ćutao. Ma koliko da je bila zamazana njegova fiziono- mija, komičar, zagledavši se
pažljivije, nije mogao da ne primeti ne- obično bledilo, znoj i drhtanje usana. Ruke i noge su
takođe drhtale, a i celo ogromno telo dugajlije-dobričine izgledalo je omlitavelo, spljošteno.
Komičar brzo razgleda po sobi, ali ne vide ni pljoske, ni boce, niti bilo kakvu drugu sumnjivu
posudu.
— Znaš, Mišutka, pa ti si bolestan! — uznemiri se on. — Bog me
124
ubio ako ti nisi bolestan! Strašno si se izmenio!
Ščipcov je ćutao i utučeno gledao u pod.
— To si se ti prehladio! — nastavi Sigajev uzimajući ga za ruku. —
Gle kako su samo ruke vruće! Šta te boli? — Ku... kući hoću — promrmlja Ščipcov. — Pa zar
sad nisi kod kuće?
— Ne... u Vjazmu...
— Gle, kud mu se prohtelo! Do tvoje Vjazme se ni za tri godine na konju ne može stići... Šta
je, hteo bi kod mamice i tatice? Po svoj prilici odavno su ti već istrunuli, ni grobove im ne bi
našao...
— Meni je tamo za... zavičaj...
— Ma hajde, ne treba, nema zbog čega da budeš merlanhlondičan. Ta psihopatija osećanja
je, brate, vrlo gadna stvar... Ozdravljuj, sutra moraš da igraš Mićku u „Srebrnom knezu".
Nema ko drugi. Popij der nešto vruće i uzmi ricinusa. Imaš li pare za ricinus? Ili čekaj, ja ću
trknuti i kupiti.
Komičar potraži po džepovima, nađe novčić od petnaest kopejki i otrča u apoteku. Nakon
četvrt sata se vrati.
— Na, pij! — reče on prinoseći ustima blagorodnog oca bočicu. — Pij pravo iz bočice...
Nadušak! Eto tako... Na, sad karanfilićem za- sladi da ti duša ne bazdi od tog gadluka.
Komičar još malo posede kod bolesnika, zatim ga nežno poljubi i ode. Predveče utrča kod
Ščipcova jeune premier34 Brama-Glinski. Da- roviti glumac je bio u satenskim kratkim
čizmicama, na levoj ruci mu je bila rukavica, pušio je cigaru i čak se od njega širio miris
posunca, ali je ipak strašno podsećao na putnika koji se obreo u ze- mlji u kojoj nema ni
kupatila, ni pralja, ni krojača...
— Ti si se, čujem, razboleo? — obrati se on Ščipcovu okrenuvši se na potpetici. — Šta je s
tobom? Pobogu, šta je s tobom?
Ščipcov je ćutao i nije se micao.
— Ta što ćutiš? Imaš vrtoglavicu, je li? Pa, ćuti, neću te gnjavi- ti... ćuti... Brama-Glinski (tako
se on zove u pozorištu, u ličnoj karti je Guskov) ode do prozora, zavuče ruke u džepove i
stade da gleda na ulicu. Pred njegovim očima pružala se ogromna ledina, ograđena si- vim
plotom duž koga se protegla čitava šuma prošlogodišnjeg čička. Iza te pustare tamnela se
nečija napuštena fabrika sa potpuno zako- vanim prozorima. Oko dimnjaka je kružila
zakasnela čavka. Sva ta dosadna, beživotna slika počela je već da se prekriva večernjim su-
mrakom.
— Treba kući da idem! — začu jeune premier. — Kuda to kući?
— U Vjazmu... u zavičaj...
34 Glavni ljubavnik (franc.) — pozorišni fah. 125

— Do Vjazme, brate, ima hiljadu i petsto vrsta... — uzdahnu Brama-Glinski lupkajući po

staklu. — A što bi ti u Vjazmu?
— Tamo bih da umrem...
— Eh, vidi sad, smislio čovek! Da umre... Prvi put se u životu raz- boleo i već uobražava da je
smrt došla... Ne, brate, takvog bivola kao što si ti nikakva kolera neće savladati. Sto godina
ćeš doživete... Šta te boli?
— Ništa ne boli, ali ja... osećam...
— Ništa ti ne osećaš, sve je to kod tebe od suvišnog zdravlja. Snaga u tebi divlja. Trebalo bi
sada da cugneš pošteno, da popiješ onako, znaš, da se u celom telu napravi perturbacija.
Pijanstvo od- lično okrepljuje... Sećaš se kako si se u Rostovu na Donu našlji- skao? Gospode,
strašno mi je čak i kad se setim! Saška i ja smo ono burence s vinom jedva udvoje doneli, a ti
si ga sam popio, i još si po- sle po rum poslao... Tako si se napio da si džakovima đavole lovio
i gasni ulični fenjer si s korenom iščupao. Sećaš se? Tada si još išao da biješ Grke...
Pod uticajem tih prijatnih uspomena Ščipcovljevo lice se uneko- liko razvedri i oči zablistaše.
— A sećaš se kako sam tukao impresarija Savojkina? — zamumla on podižući glavu. — Šta tu
ima. da se govori! Tukao sam u svom veku trideset trojicu impresarija, a što se tiče običnih
glumaca — i ne pamtim. I kakve sam tek impresarije tukao! Takve koji ni vetru nisu
dozvoljavali da ih dirne! Dvojicu poznatih pisaca sam tukao, jednog slikara!
— Pa zašto plačeš?
— U Hersonu sam konja pesnicom ubio. A u Taganrogu me jednom na- pali mangupi, njih
petnaestak. Ja im poskidam kape, a oni idu za mnom i mole: „Čikice, vrati kapu!" Tako mu je
to bilo.
— Pa što, glupane, plačeš:?
— A sad je svršeno... osećam. U Vjazmu bih hteo!
Nastade pauza. Poćutavši neko vreme, Ščipcov odjednom zgrabi
kapu. Izgledao je vrlo neraspoložen.
— Zbogom! Idem u Vjazmu! — progovori on zanoseći se.
— A novac za put?
— Hm!.. Ići ću peške!
— Ti si pošašaveo...
Obojica se pogledaše, verovatno zato što im je istovremeno u
glavi sinulo isto: nepregledna polja, beskonačne šume, močvare.
— Ne, ti si, vidim, šenuo! — zaključi jeune premier. — Evo šta, brate... Kao prvo, lezi, zatim
popij konjak s čajem, da se preznojiš.
Da, i ricinusa, naravne. Čekaj, gde mogu konjaka naći?
Brama-Glinski razmisli i odluči da ode do trgovkinje Citrinikove, da pokuša kod nje na
veresiju: možda će se žena saža-
126

liti i dati! Jeune premier ode i posle pola sata se vrati s bocom ko- njaka i ricinusom. Ščipcov
je kao i pre sedeo nepokretno na krevetu, ćutao i gledao u pod. Ricinus, koji mu je drug
ponudio, on popi kao au- tomat, bez učešća svesti. Kao automat on je sedeo zatim za stolom
i pio čaj s konjakom. Mahinalno je ispio celu flašu, i nije branio dru- gu da ga smesti u krevet.
Jeune premier ga pokri ćebetom i kaputom, po- savetova mu da se preznoji i ode.
Pade noć. Bilo je popijeno mnogo konjaka, ali Ščipcov nije spavao. Ležao je nepokretno pod
pokrivačem i gledao u tamnu tavanicu zatim kad ugleda mesec koji je zavirivao kroz prozor,
on prenese pogled sa tavanice na Zemljin satelit i tako je ležao zatvorenih očiju sve do jutra.
Ujutru oko devet sati, dotrča impresario Žukov.
— Šta ste vi to, anđele, smislili da bolujete? — zakokodaka on mršteći nos. — Oj, oj! Zar vi s
takvom korpulencijom možete da pobo- levate? Sramota, sramota! A ja se, znate, uplašio! Pa
nije, valjda, mislim, na njega delovao naš razgovor? Dušice moja, nadam se da se niste zbog
mene razboleli! Ta i vi ste mene, ovaj... I uz to, među dru- govima ne može bez toga. Vi ste
me tamo i grdili i... čak i pesnice po- tezali, a ja vas volim! Boga mi, volim! Poštujem i volim!
Pa eto, ob- jasnite, anđele, zbog čega ja vas tako volim? Niste mi ni rod, ni svoj- ta, ni žena, a
samo što sam saznao da ste se razboleli, kao da me neko nožem posekao.
Žukov je dugo izjavljivao ljubav, zatim je navalio da se ljubi, naj- zad se tako raznežio da je
počeo da se histerično i glasno smeje i čak htede da padne u nesvest, ali verovatno, dosetivši
se da nije kod svoje kuće, ni u pozorištu, odloži padanje u nesvest za zgodniju pri- liku, i ode.
"Ubrzo posle njega pojavi se tragičar Adabašev, ličnost tmurna, napola slepa i unjkavog
glasa... On je dugo gledao Ščipcova, dugo je mislio, i odjednom napravi otkriće:
— Znaš šta, Mifo? — upita on izgovarajući kroz nos u mesto š — f i pridajući svom licu
tajanstven izraz. — Znaš šta? Ti treba da popiješ ricinusa!
Ščipcov je ćutao. Ćutao je i nešto kasnije nad mu je tragičar si- pao u usta odvratno ulje.
Jedno dva sata posle Abadaševa u sobu uđe pozorišni frizer Jevlampije ili, kako su ga ko zna
zbog čega glumci zvali, Rigoleto. I on je, kao i tragičar, dugo gledao Ščipcova, zatim je
uzdahnuo kao parna lokomotiva i polako, odmereno počeo da razve- zuje zavežljaj koji je
doneo. U zavežljaju je bilo dvadesetak teglica i bočica.
— Da ste poslali po mene, davno bih vam stavio kupice! — reče on nežno razgolićujući
Ščipcovljeve grudi.
Zatim Rigoleto pogladi rukom široke grudi blagorodnog oca i cele ih prekri bočicama za
sisanje krvi.
127

— Da... — reče on uvezujući posle te operacije svoj alat umrljan Ščipcovljevom krvlju. — Da
ste poslali po mene, ja bih svakako došao... Što se tiče novca, nema šta da brinete... Ja iz
sažaljenja... Gde da uzmete, ako taj klipan neće da plati? Sadeka evo izvolite uze- ti ove
kapljice. Ukusne kapljice! A sadeka, izvolite malo ulja popi- ti. Ricinus je prvoklasan. Eto tako!
Na zdravlje! E, a sadeka zbogom...
Rigoleto uze svoj zavežljaj i zadovoljan što je pomogav bližnjemu udalji se.
Sutradan izjutra, kad svrati kod Ščipcova, komičar ga zateče u užasnom stanju. On je ležeo
ispod kaputa, teško je disao i pogledom je bludeo po tavanici. Rukama je grčevito stiskao
zgužvano ćebe.
— U Vjazmu! — prošaputa on ugledavši komičara. — U Vjazmu!
— E, to mi se, brate, već ne sviđa! — raširi u nedoumici komičar ruke. — Eto... eto... eto to,
brate, i ne valja! Izvini, ali... čak je, bra- te, glupo..
— U Vjazmu moram! Boga mi, u Vjazmu!
— Ni... nisam očekivao od tebe!... — mumlao je komičar sasvim zbu- njen. — Đavo će ga
znati! Vidi zbog čega se raspekmezio! E... e... e... i ne valja! Dugajlija, ko kula si, a plačeš. Zar
glumac sme da plače?
— Ni žene, ni dece — mrmljao je Ščipcov. — Kamo sreće da ni- sam otišao u glumce, nego da
sam u Vjazmi živeo! Propao život, Se- mjone! Oh, u Vjazmu bih!
— E... e... e... ne valja! To je baš i glupo... čak nedostojno!
Pošto se smirio i sredio svoja osećanja, Sigajev stade da teši Ščipcova, da laže da su drugovi
rešili da ga o zajedničkom trošku pošalju na Krim itd., ali ovaj nije slušao i stalno je mrmljao o
Vjaz- mi... Najzad komičar odmahnu rukom i, da bi utešio bolesnika, poče i sam da priča o
Vjazmi.
— Lep grad! — tešio ga je. — Odličan, brate, grad! Medenjacima se proslavio. Medenjaci su
mu izvrsni, ali, među nama rečeno, ovaj... nisu ispali kako treba. Posle njih sam celu nedelju
imao, ovaj... Ali ono što je tamo zaista dobro, to je trgovac! Trgovac nad trgovcima. Ako te
već ugosti, baš te ugosti!
Komičar je govorio, a Ščipcov je ćutao, slušao i odobravajući klimao glavom. Predveče je
umro.