Jubilej

Šaljiva igra u jednom činu

Prevod: Zoran Božović

LICA

Šipučin Andrej Andrejevič, predsednik Upravnog odbora n-ske kreditne banke, čovek srednjih godina,
s monoklom.

Tatjana Aleksejevna, njegova dvadesetpetogodišnja žena.

Hirin Kuzma Nikolajevič, knjigovođa banke, star čovek.

Merčutkina Nastasja Fjodorovna, starica u ogrtaču.

Članovi banke.

Službenici banke.

Radnja se odigrava u n-skoj kreditnoj banci. Kabinet predsednika upravnog odbora. Levo vrata koja
vode u kancelariju. Dva pisaća stola. Ambijent s pretenzijom na prefinjenu raskoš: plišane fotelje,
cveće, statue, tepisi, telefon. Podne.

HIRIN (sam, u suknenim čizmama).

HIRIN (viče kroz vrata) Pošaljite nekog u apoteku da kupi valerijan kapi za petnaest kopejki i naredite
da se u direktorov kabinet donese sveža voda! Sto puta treba da vam ponavljam! (Prilazi stolu) Živ
sam se namučio. Već četvrti dan kako pišem a da oka nisam sklopio; od jutra do večeri pišem ovde, a
od večeri do jutra kod kuće. (Kašlje) A uz to sve me lomi. Groznica, vatra, kašalj, u nogama mi seva, a
pred očima sve sami uskličnici. (Seda) Naš pajac, taj nitkov, predsednik upravnog odbora, danas će na
glavnoj skupštini podneti referat: „Naša banka u sadašnjosti i budućnosti". Kakav Gambeta... (Piše)
Dva... jedan... jedan... šest... nula... sedam... Zatim šest... nula... jedan... šest... On hoće da im baci
prašinu u oči, a ja sedim i radim za njega kao robijaš... On je u ovaj referat uneo samo poeziju, i više
ništa, a ja po ceo bogovetni dan računam na računaljci, đavoli mu dušu uzeli!... (Računa na računaljci)
Ne mogu da ga podnesem! (Piše) Znači, jedan, tri... sedam... dva... jedan... nula... Obećao je da će
nagraditi moj trud. Ako danas sve srećno prođe i ako uspemo da zamažemo oči prisutnima, daće mi
zlatan žeton i trista rubalja nagrade... Videćemo. (Piše) Ali ako moj trud bude uzaludan, ti se,
prijatelju, pripazi... Ja sam prgav čovek... Kad mi padne mrak ia oči, u stanju sam i zločin da izvršim...
Da!

Iza scene se čuju galama i aplauz. Šipučinov glas: „Hvala vam, hvala! Baš ste me dirnuli!" Ulazi
Šipučin, u fraku i s belom kravatom; u ruci drži album koji mu je upravo predat.

ŠIPUČIN (stojeći na vratima i obraćajući se službenicima u kancelariji) Ovaj vaš poklon, drage kolege,
čuvaću do groba kao uspomenu na najsrećnije dane svog života! Da, milostiva gospodo! Još jednom
hvala! (Šalje poljubac i prilazi Hirinu) Dragi moj, uvaženi moj Kuzma Nikolajeviču!

Za sve vreme dok je on na sceni, službenici povremeno ulaze s aktima na potpis.

HIRIN (ustajući) Andreje Andrejiču, čast mi je da vam čestitam petnaestogodišnjicu naše banke i
poželim da...

ŠIPUČIN (čvrsto mu steže ruku) Hvala vam, dragi moj! Hvala! Na ovaj svečani dan, s obzirom na
jubilej, mislim da se možemo i poljubiti!... (Ljube se) Veoma, veoma se radujem! Hvala vam na
službi... na svemu, na svemu vam hvala! Ako sam, otkako imam čast biti predsednik upravnog odbora
ove banke, učinio nešto korisno, onda to dugujem, pre svega, svojim kolegama. (Uzdiše) Da, dragi
moj, petnaest godina! Petnaest godina, ne bio ja Šipučin! (Živo) Ali šta je s mojim izveštajem?
Napreduje li?

HIRIN: Da. Ostalo je još svega pet-šest stranica.

ŠIPUČIN: Odlično. Znači, do tri će biti gotov?

HIRIN: Ako niko ne bude ometao, završiću ga. Ostale su još samo sitnice.

ŠIPUČIN:Sjajno. Sjajno, ne bio ja Šipučin! Glavna skupština počeće u četiri. Molim vas, prijatelju. Dajte
mi prvu polovinu da je prostudiram... Brže... (Uzima izveštaj) U ovaj referat polažem velike nade... To
je moj profession de foi, ili, bolje reći, moj vatromet... Vatromet, ne bio ja Šipučin! (Seda i u sebi čita
izveštaj) Umorio sam se đavolski... Noćas sam imao napad podagre, celo jutro proveo sam u
poslovima i trčkaranju, zatim ovaj doček, ovacije, ova uzbuđenja... Baš sam se umorio!

HIRIN (Piše) Dva... nula... nula... tri... devet... dva... nula... Oči mi pobeleše od silnih brojki... Tri...
jedan... šest... četiri... jedan... pet... (Računa na računaljci)

ŠIPUČIN: I još jedna neprijatnost... Jutros je kod mene bila vaša supruga i opet se žalila na vas. Kaže
da ste sinoć nju i svastiku jurili nožem. Kuzma Nikolajiču, pa na šta to liči? Eh, eh!

HIRIN (oštro) Andreje Andrejiču, s obzirom na jubilej, usuđujem se da vas nešto zamolim. Molim vas
da se, makar iz poštovanja prema mom robijaškom radu, ne mešate u moj porodični život. Molim
vas!

ŠIPUČIN (uzdiše) Kuzma Nikolajiču, imate nemoguć karakter! Vi ste divan, čestit čovek, a prema
ženama se ponašate kao kakav Džek. Bogami. Ne razumem zašto ih toliko mrzite?

XIRIN: A ja ne razumem zašto ih vi volite? (Pauza)

ŠIPUČIN: Službenici su mi maločas poklonili album, a članovi banke, kako sam čuo, spremaju mi
adresu i srebrni ćup... (Igrajući se monoklom) To je pametno, ne bio ja Šipučin! To nije na odmet...
Reputacija banke zahteva izvesnu pompu, đavo da je nosi! Vi ste naš čovek, vi, naravno sve znate...
Adresu sam ja sam sastavio, i srebrni ćup sam ja kupio... Pa i povez za adresu, četrdeset pet rubalja,
ali bez toga se ne može. Sami se nikad ne bi setili. (Gleda oko sebe) Kakav ambijent! Kakav ambijent!
Kažu da sam sitničar, da mi je najvažnije da brave na vratima budu čiste, da službenici nose kravate
po modi i da na ulazu stoji plećat vratar. Ali ne, gospodo moja. Brave na vratima i plećati vratar nisu
sitkice. U svojoj kući ja mogzg da budem malograđanin, da jedem i spavam kao svinja, da se opijam...

HIRIN: Molim vas, bez aluzija!

ŠIPUČIN: Ah, pa niko ne aludira! Imate nemoguć karakter... Dakle, ponavljam: u svojoj kući ja mogu
dabudem malograđanin, skorojević, koji robuje svojim navikama, ali ovde sve mora biti en grand. Ovo
je banka! Ovde svaki detalj mora da imponuje, tako reći, i da uliva poštovanje. (Podiže sa poda papirić
i baca ga u kamin) Moja zasluga je upravo u tome što sam visoko podigao reputaciju banke!... Tan je
velika stvar! Velika, ne bio je Šipučin. (Odmerivši pogledom Hirina) Dragi moj, svakog časa može stići
deputacija članova banke, a vi ste u suknenim čizmama, s tim šalom... u nekakvom sakou drečeće
boje... Mogli biste obući frak, ili bar crni mundir...

HIRIN: Meni je zdravlje preče od vaših članova banke. Sve me lomi.

ŠIPUČIN (uzrujan) Ali priznaćete da je to nered! Vi narušavate aisambl!

HIRIN: Ako deputacija dođe, ja mogu da se sakrijem. To bar nije teško... (Piše) Sedam... jedan...
sedam... dva... jedan... pet... nula... Ni ja ne volim nered... Sedam... dva... devet... (Računa na
računaljci) Ne podnosim ga! Dobro biete učinili kad na današnji svečani ručak ne biste pozvali dame...

ŠIPUČIN: To su sitnice...

HIRIN: Ja znam da ćete vi šika radi napuniti njima salu, ali, pazite, one će vam celu stvar pokvariti. Od
njih svaka nevolja i nesreća dolazi.

ŠIPUČIN: Naprotiv, žensko društvo produhovljuje čoveka!

HIRIN: Da... Vaša supruga je, čini mi se, obrazovana, pa ipak je prošlog ponedeljka napravila takvu
glupost da dva dana posle toga nisam mogao da se povratim. U prisustvu nepoznatih ljudi iznenada je
upitala: „Je li tačno da je moj muž kod nas u banci nakupovao akcije Drjaškoprjaške banke, čija je
vrednost na berzi pala? Ah, moj muž je zbog toga veoma zabrinut!" I to u prisustvu nepoznatih ljudi!
Ne razumem zašto im se poveravate! Hoćete da vas u zatvor oteraju?

ŠIPUČIN: Dosta, dosta! To je i suviše crno za jubilej. Uzgred, dobro ste me podsetili. (Gleda na sat)
Uskoro treba da mi stigne žena. Zapravo, trebalo bi da odem na stanicu da je, jadnicu, dočekam, ali
nemam vremena, a i... i umoran sam. Pravo da vam kažem, ne radujem joj se! To jest, radujem se, ali
više bih voleo da je još dan-dva ostala kod svoje majke. Ona će tražiti da celo veče provedem s njom,
a mi smo za danas posle ručka predvideli mali izlet... (Stresavši se) Nego, već me hvata groznica. Živci
su mi tako napeti da je, čini mi se, dovoljna najmanja sitnica pa da se rasplačem! Ne, treba biti jak, ne
bio ja Šipučin! (Ulazi Tatjana Aleksejevna, u kišnom ogrtaču i s putnom torbom preko ramena) Gle!
Mi o vuku, a vuk na vrata!

TATJANA ALEKSEJEVNA: Dragi! (Prileti mužu, dug poljubac)

ŠIPUČIN: Upravo smo govorili o tebi!... (Gleda na sat)

TATJANA ALEKSEJEVNA (zadihana) Jesi li me se uželeo? Jesi li dobro? Kod kuće još nisam bila, sa
stanice sam pravo ovamo došla. Imam mnogo, mnogo da ti pričam... jedva čekam... Neću da se
skidam, došla sam samo na časak. (Hirinu) Dobar dan, Kuzma Nikolajiču! (Mužu) Je li kod kuće sve u
redu?

ŠIPUČIN: Jeste. A ti si se za ovah nedelju dana popravila i prolepšala... Kako si putovala?

TATJANA ALEKSEJEVNA: Odlično. Pozdravile su te mama i Kaća. Vasilij Andrejič je poručio da te

poljubim. (Ljubi ga) Tetka ti je poslala teglu slatkog i ljuti se što ne pišeš. Zina je poručila da te
poljubim. (Ljubi ga) Ah, kad bi znao šta se dogodilo! Kad bi samo znao! Teško mi je da ti ispričam! Ah,
šta se dogodilo! Ali, po očima ti vidim da mi se ne raduješ!

ŠIPUČIN: Naprotiv... Mila moja... (Ljubi je)

Hirin ljutito kašlje.

TATJANA ALEKSEJEVNA (uzdiše) Ah, jadna Kaća, jadna Kaća! Žao mi je, tako mi je žao!
ŠIPUČIN: Mi, mila moja, danas slavimo jubilej, svakog časa može da stigne deputacija članova banke,
a ti nisi obučena.

TATJANA ALEKSEJEVNA: Stvarno, jubilej Pa čestitam vam, goslodo... Želim vam... Znači, danas je
skupština, ručak... Ja to volim. A sećaš li se one divne adrese koju oi tako dugo sastavljao za članove
banke? Hoće li ti je danas pročitati?

Hirin ljutito kašlje.

ŠIPUČIN (zbunjeno) Mila moja, o tome ne treba dričati... Zaista bi mogla da odeš kući.

TATJANA ALEKSEJEVNA: Odmah, odmah. Začas ću ti ispričati i otići. Ispričaću ti sve od samog početka.
Dakle... Kad si me pratio, sećaš se, sela sam pored one punačke dame i počela da čitam. Ja u vozu ne
volim da pričam. Tri stanice sam nvprekidno čitala i ni s kim ni reči nisam progovorila... Ali pade veče
i, znaš, opopadoše me sve neke crne misli! Naspram mene sedeo je simpatičan, dosta zgodan,
crnomanjast mladić... Počesmo da razgovaramo... Zatim, dođe adornar, pa neki student... (Smeje se)
Rekla sam im da nisam udata... Kako su mi se udvarali! Ćaskali smo sve do ponoći, crnomanjasti je
pričao neobično smepše viceve, a mornar je pevao bez prestanka. Od smeha me stomak zaboleo. A
kada je mornar... ah, ti mornari... slučajno saznao da se zovem Tatjana, znaš li šta je zapevao? (Peva
dubokim glasom) Onjegine, ne želim kriti tajnu da bezumno Tatjanu ljubim bajnu! (Kikoće se)

Hirin ljutito kašlje.

ŠIPUČIN: Ali, Tanjuša, mi smetamo Kuzmi Nikolajiču. Idi kući, mila... Kasnije...

TATJANA ALEKSEJEVNA: Ne mari, ne mari, neka i on čuje, to je vrlo zanimljivo. Odmah ću završiti. Na
stanici me je dočekao Serjoža. Tu se našao i neki mladić, poreski inspektor, čini mi se... simpatičan,
zgodan, naročito oči... Serjoža ga predstavi i krenusmo utroje... Vreme je bilo divno...

Iza scene se čuju glasovi: „Ne može! Ne može! Šta želite?" Ulazi Merčutkina.

MERČUTKINA (na vratima, otimajući se) Zašto me držite? Vidi ti njih! Hoću lično njega!... (Ulazi,
Šipučinu) Čast mi je, vaša preuzvišenosti... Ja sam žena gubernijskog sekretara, Nastasja Fjodorovna
Merčutkina.

ŠIPUČIN: Šta. želite?

MERČUTKINA: Vidite, svaša preuzvišenosti, moj muž, gubernijski sekretar Merčutkin, bio je bolestan
pet meseci, i, dok je kod kuće ležao i lečio se, otpustili su ga bez ikakvog razloga, vaša preuzvišenosti,
a kada sam otišla po njegovu platu, odbili su mi od nje, molim vas, dvadeset četiri rublje i trideset
šest kopejki. Zbog čega? pitam. „On je, vele, uzimao iz društvene kase, a drugi su jamčili za njega."
Kako to? Zar je mogao da uzima bez mog znanja? Ne može to tako, vaša preuzvišenosti! Ja sam
siromašna žena, živim od podstanara... Slaba sam i nezaštićena... Od svih trpim uvrede, ni od koga
lepu reč da čujem.

ŠIPUČIN: Dozvolite... (Uzima od nje molbu i čita stojeći)

TATJANA ALEKSEJEVNA (Hirinu) Ali moram ispočetka... Prošle nedelje iznenada dobijem od mame
pismo. Piše mi da je sestru Kaću zaprosio neki Grendilevski. Divan, skroman mladić, ali bez ikakvih
sredstava i bez nekog određenog položaja. I zamislite, Kaća se, na nesreću, zaljubila u njega. Šta da se
radi? Mama piše da smesta dođem i utičem na Kaću...

HIRIN (oštro) Dozvolite, zbunili ste me! Vi, mama i Kaća, a ja sam se, evo, zbunio i ništa ne razumem.
TATJANA ALEKSEJEVNA: Vrlo važno! A vi slušajte kada dama razgovara s vama! Zašto ste danas tako
ljuti? Da se niste zaljubili? (Smeje se)

ŠIPUČIN (Merčutkinoj) Dozvolite, molim vas, šta je ovo? Ništa ne razumem...

TATJANA ALEKSEJEVNA: Zaljubili ste se? Aha! Pocrveneo je!

ŠIPUČIN (ženi) Tanjuša, idi, mila, načas u kancelariju. Ja ću brzo.

TATJANA ALEKSEJEVNA: Dobro. (Odlazi)

ŠIPUČIN: Ništa ne razumem. Vi ste, gospođo očito pogrešili. U stvari, vaša molba uopšte se ne odnosi
na nas. Pokušajte da se obratite ustanovi u kojoj je vaš muž radio.

MERČUTKINA: Gospodine, već sam bila na pet mesta i nigde mi nisu hteli primiti molbu. Već sam bila
izgubila glavu, kad me zet Boris Matvejič nauči da dođem k vama: „Vi se, veli, mamice, obratite
gospodinu Šipučinu; oni su uticajan čovek, oni sve mogu." Pomozite mi, vaša preuzvišenosti!

ŠIPUČIN: Gospođo Merčutkina, mi tu ne možemo ništa učiniti. Shvatite, vaš muž je, koliko vidim,
radio u vojnomedicinskoj ustanovi, a naša ustanova je potpuno privatna, komercijalna, ovo je banka.
Kako to ne shvatate?

MERČUTKINA: Vaša preuzvišenoeti, ja imam lekarsko uverenje da mi je muž bolestan. Evo, izvolite
pogledati...

ŠIPUČIN (razdraženo) Odlično, ja vam verujem, ali ponavljam, to se ne odnosi na nas. (Iza scene smeh
Tatjane Aleksejevne; zatim muški smeh. Pogledavši prema vratima) Ona tamo smeta službenicima.
(Merčutkinoj) Čudno, pa čak i smešno. Zar vaš muž ne zna kome treba da se obrati?

MERČUTKINA: Ništa vam taj, vaša preuzvišenosti, ne zna. Samo stalno jedno te isto ponavlja: „To se
tebe ne tiče! Napolje!" I to mu je sve...

ŠIPUČIN: Ponavljam vam, gospođo, vaš muž je radio u vojnomedicinskoj ustanovi, a ovo je banka,
privatna, komercijalna ustanova...

MERČUTKINA: Da, da, da... Razumem, gospodine. U tom slučaju, vaša preuzvišenosti, naredite da mi
isplate makar petnaest rubalja! Pristajem i da mi ne date sve odjednom.

ŠIPUČIN (uzdiše) Uuh!

HIRIN: Andreje Andrejiču, tako nikad neću završiti izveštaj!

ŠIPUČIN: Evo odmah. (Merčutkinoj) Vama se ne može objasniti. Shvatite da je to što nam se obraćate
takvom molbom isto tako čudno kao kad biste zahtev za razvod braka podneli, na primer, apoteci, ili
zavodu za ispitivanje plomenitih metala. (Kucanje na vratima. Glas Tatjane Aleksejevne: „Andreje,
mogu li da uđem?" Viče) Pričekaj, draga, evo me odmah! (Merčutkinoj) Ostali su vam dužni, ali šta mi
s tim imamo? Uz to, gospođo, mi danas slavimo jubilej, zauzeti smo... i svakog časa neko može ući...
Izvinite...

MERČUTKINA: Vaša preuzvišenosti, sažalite se nada mnom, siroticom! Ja sam slaba i nezaštićena
žena. Živa sam se namučila... I sa podstanarima se parničim, i za muža trčkaram, i o domaćinstvu se
staram, a uz to još i zet bez posla.

ŠIPUČIN: Gospođo Merčutkina, ja... Ne, izvinite, ali ja ne mogu da razgovaram s vama! Zavrtelo mi se
u glavi... Vi i nama smetate i svoje vreme uzalud gubite... (Uzdiše, u stranu) Glupa je kao noć, ne bio
ja Šipučin! (Hirinu) Kuzma Nikolajiču, objasnite vi, molim vas, gospođi Merčutkinoj... (Odmahuje
rukom i odlazi u upravu)

HIRIN (prilazeći Merčutkinoj, oštro) Šta želite?

MERČUTKINA: Ja sam slaba i nezaštićena žena... Možda i izgledam zdrava, ali kad biste me malo bolje
pogledali, našli biste da sam sva trula! Jedva se držim na nogama, a i apetit sam izgubila. Danas sam
pila kafu i uopšte mi nije prijala.

HIRIN: Pitam vas, šta želite?

MERČUTKINA: Naredite, gospodine, da mi isplate petnaest rubalja, a ostatak makar i kroz mesec
dana.

HIRIN: Čini mi se da vam je jasno rečeno: ovo je banka!

MERČUTKINA: Da, da... A ako treba, mogu i lekarsko uverenje da podnesem.

HIRIN: Imate li vi mozga u toj glavi ili ne?

MERČUTKINA: Mili moj, ja po zakonu tražim. Meni tuđe ne treba.

HIRIN: Madam, ja vas pitam: imate li vi mozga u toj glavi ili ne? Do đavola, nemam kad da razgovaram
s vama! Zauzet sam. (Pokazuje na vrata) Izvolite!

MERČUTKINA (začuđena) A novac?...

HIRIN: Jednom rečju, vi u glavi nemate mozga, već evo ovo... (Udara prstom o sto, zatim sebe u čelo)

MERČUTKINA (uvređena) Šta? Lakše, lakše... To ti svojoj ženi... Ja sam gubernijska sekretarica. Sa
mnom ne smeš tako!

HIRIN (planuvši, poluglasno) Napolje!

MERČUTKINA: De, de, de... Lakše malo!

HIRIN (poluglasno) Ako smesta ne odeš, poslaću po vratara! Napolje! (Lupka nogama)

MERČUTKINA: Lakše, lakše! Ne bojim se! Znamo mi takve... Olupino jedna!

HIRIN: Čini mi se da u životu odvratnije žene nisam video... Uh! I u glavu mi je udarilo... (Teško diše)
Još jednom ti ponavljam... Čuješ li? Ako ne odeš odavde, ja ću od tebe, veštice stara, salatu napraviti!
Narav mi je takva da te mirne duše mogu obogaljiti za čitav život! U stanju sam i zločin da izvršim!

MERČUTKINA: Pas laje, vetar nosi. Nisam se uplašila. Znamo mi takve.

HIRIN (u očajanju) Ne mogu da je gledam! Muka mi je! Ne mogu! (Prilazi stolu i seda) Ne mogu da
pišem izveštaj kad je banka puna žena! Ne mogu!

MERČUTKINA: Ja ne tražim tuđe, nego svoje, po zakonu. Vidi ti beetidnika! U kancelariji sedi u
suknenim čizmama... Seljačina...

Ulaze Šipučin i Tatjana Aleksejevna.

TATJANA ALEKSEJEVNA (ulazeći za mužem) Uveče smo otišli na zabavu kod Berežnickih. Kaća je na
sebi imala plavu haljinu od fulara s nežnom čipkom i izrezom oko vrata... Visoka frizura joj vrlo lepo
stoji, lično sam je očešljala... Kada se očešljala i obukla, izgledala je prosto čarobno!
ŠIPUČIN (s glavoboljom) Da, da... čarobno... Svakog časa mogu doći ovamo.

MERČUTKINA: Vaša preuzvišenosti!

ŠIPUČIN (utučeno) Šta je sad? Šta želite?

MERČUTKINA: Vaša preuzvišenosti!... (Pokazuje na Hirina) Evo ovaj, baš on... kucnuo se prstom u
čelo, a zatim u sto... Naredili ste mu da razmotri moj slučaj, a on mi se ruga i govori svakojake reči. Ja
sam slaba i nezaštićena žena.

ŠIPUČIN: Dobro, gospođo, ja ću to razmotriti... preduzeću mere... Odlazite... Kasnije! (U stranu)

Prokleta podagra!...

HIRIN (prilazi Šipučinu, tiho) Andreje Andrejiču, naredite da pozovu vratara, pa neka je izbaci
naglavačke! Na šta ovo liči?

ŠIPUČIN (uplašeno) Ne, ne! Dići će dreku, a u ovoj kući ima mnogo stanara.

MERČUTKINA: Vaša preuzvišenosti!...

HIRIN (plačljivim glasom) Ja treba da pišem izveštaj! Neću stići! (Vraća se za sto) Ne mogu više!

MERČUTKINA: Vaša preuzvišenossti, kad ću dobiti novac? Potreban mi je danas.

ŠIPUČIN (u stranu, s negodovanjem) Neobično podla žena. (Merčutkinoj, blago) Gospođo, već sam
vam rekao. Ovo je banka, privatna, komercijalna ustanova...

MERČUTKINA: Smilujte se, vaša preuzvišenosti, kao otac rođeni... Ako lekaroko uverenje nije
dovoljno, ja mogu da donesem i potvrdu iz policijskog kvarta. Naredite da mi isplate novac.

ŠIPUČIN (teško uzdišući) Uuh!

TATJANA ALEKSEJEVNA (Merčutkinoj) Bako, rekli smo vam da smetate. Kako samo možete tako.

MERČUTKINA: Lepotice, dušice moja, ja nemam nikoga da se za mene zauzme. Tek da se kaže da
pijem i jedem, a kafu sam danas pila bez ikakvog uživanja.

ŠIPUČIN (iscrpen, Merčutkinoj) Koliko tražite da vam se vrati?

MERČUTKINA: Dvadeset četiri rublje i trideset šest kopejaka.

ŠIPUČIN: Dobro!... (Vadi iz džepa dvadeset pet rubalja i daje joj) Evo vam dvadeset pet rubalja.
Uzmite i... odlazite!

Hirin ljutito kašlje.

MERČUTKINA: Najponiznije zahvaljujem, vaša preuzvišenosti... (Sklanja novac)

TATJANA ALEKSEJEVNA (sedajući kraj muža) Vreme je da idem kući. (Pogledavši na sat) Ali još nisam
završila... Začas ću završiti, pa idem... Šta je bilo dalje? Ah, kad se setim šta je bilo! Dakle, otišli smo
na zabavu kod Berežnickih... Bilo je prijatno, veselo, ali ne nešto naročito... Naravno, bio je i Kaćin
obožavatelj Grendilevski... Porazgovarala sam s Kaćom, otplakala malo i preobratila je, tako da se već
na samoj zabavi objasnila s Grendilevskim i raskinula sa njim. No, mislim, sve je ispalo da ne može biti
bolje: mamu sam umirila, Kaću spasla i sad mogu biti mirna... I šta misliš? Neposredno pred večeru
Kaća i ja šetamo kad odjednom... (Uzbuđena) Kad odjednom čujemo pucanj... Ne, ne mogu o tome
hladnokrvno da govorim! (Hladeći se maramicom) Ne, ne mogu!
ŠIPUČIN (uzdiše) Uuh!

TATJANA ALEKSEJEVNA (plače) Potrčasmo prema senici kad tamo... tamo leži jadni Grendilevski... s
pištoljem u ruci...

ŠIPUČIN: Ne, ja ovo neću izdržati! Ja ovo neću izdržati! (Merčutkinoj) Šta još hoćete?

MERČUTKINA: Vaša preuzvišenosti, može li moj muž da se vrati na posao?

TATJANA ALEKSEJEVNA (plačući) Pucao je ggravo u srce... evo ovde... Kaća je, jadnica, pala u
nesvest... A on se smrtno uplašio, leži i... i moli da pozovem lekara. Ubrzo je stigao lekar i... i spasao
nesrećnika...

MERČUTKINA: Vaša preuzvišenosti, može li moj muž da se vrati na posao?

ŠIPUČIN: Ne, ja ovo neću preživeti! (Plače) Ne mogu više! (U očajanju pruža ruke prema Hirinu)
Isterajte je! Preklinjem vas, isterajte je!

HIRIN (prilazeći Tatjani Aleksejevnoj) Napolje!

ŠIPUČIN: Ne nju, nego ovu... ovu napasnicu... (Pokazuje na Merčutkinu) Evo ovu!

HIRIN (ne shvativši ga, Tatjani Aleksejevnoj) Napolje! (Lupa nogama) Marš napolje!

TATJANA ALEKSEJEVNA: Šta? Šta vam je? Jeste li poludeli?

ŠIPUČIN: Ovo je strašno! Ja sam nesrećan čovek! Oterajte je! Oterajte!

HIRIN (Tatjani Aleksejevnoj) Napolje! Osakatiću vas! Unakaziću vas! Izvršiću zločin!

TATJANA ALEKSEJEVNA (beži od njega, on za njom) Kako se usuđujete! Vi ste drski! (Viče) Andreje!
Spasi me! Andreje! (Vrišti)

ŠIPUČIN (trčeći za njima) Prestanite! Preklinjem vas! Tiše! Poštedite me.

HIRIN (juri za Merčutkinom) Napolje! Držite je! Udrite je! Koljite je!

ŠIPUČIN (viče) Prestanite! Molim vas! Preklinjem vas!

MERČUTKINA: Gospode bože... Gospode bože!... (Vrišti) Upomoć!...

TATJANA ALEKSEJEVNA (viče) Spasavajte! Spasavajte!... Ah, ah... zlo mi je! Zlo mi je! (Skače na stolicu,
zatim pada na divan i ječi kao u nesvestici)

HIRIN (juri za Merčutkinom) Udrite je! Umlatite je! Zakoljite je!

MERČUTKINA: Ah, ah... gospode bože, mzti mi se u glavi! Ah! (Pada u nesvest Šipučinu na ruke)

Kucanje na vratima i glas iza scene: „Deputacija!"

ŠIPUČIN: Deputacija... reputacija... okupacija...

HIRIN (lupa nogama) Napolje, đavoli te odneli! (Zasukuje rukave) Dajte mi je! U stanju sam i zločin da
izvršim!

Ulazi deputacija od pet članova; svi u frakovima. Je dan u ruci drži adresu u kadifenom povezu, a
drugi srebrni ćup. Kroz vrata od kancelarije gledaju službenici; Tatjana Aleksejevna na divanu, a
Merčutkina na Šipučinovim rukama, obe tiho ječe.
ČLAN BANKE (glasno čita) Mnogouvaženi i dragi Andreje Akdrejeviču! Ako se baci retrospektivni
pogled na prošlost naše finansijske ustanove i makar za trenutak zaroni u istorijat njenog postepenog
razvitka, dobija se u najvećoj meri prijatan utisak. Istina, u prvo vreme njenog delovanja skroman
osnovni kapital, nedostatak bilo kakvih ozbiljnih operacija, kao i nedefinisanost ciljeva oštro su
postavili hamletovsko pitanje: „Biti ili ne biti?" i jedno vreme čak su se javljali glasovi u prilog
zatvaranja banke. Ali, evo, na čelo ustanove dolazite vi. Vaše znanje, vaša energija i urođena vam
taktičnost doprineli su neobičnom uspehu i retkom procvatu. Reputaciju banke... (kašlje) reputaciju
banke...

MERČUTKINA (ječi) Oh! Oh!

TATJANA ALEKSEJEVNA (ječi) Vode! Vode!

ČLAN BANKE (nastavlja) Reputaciju... (kašlje) reputaciju banke vi ste podigli tako visoko da danas naša
ustanova može da se meri sa najboljim inostranim ustanovama...

ŠIPUČIN: Deputacija... reputacija... okupacija... u smiraj dana šetali drugari, o nekoj važnoj raspravljali
etvari... Ne reci da si žrtvovala mladost, i da si izmučena ljubomorom mojom.

ČLAN BANKE (nastavlja, zbunjeno) Dalje, ocenjujući objektivnim pogledom sadašnjost, mi,
mnogouvaženi i dragi naš Andreje Andrejeviču... (Spustivši glas) Kad je tako, mi ćemo kasnije... Bolje
kasnije...

Odlaze zbunjeni.

Zavesa
Tragičar od nevolje
(Iz Ladanjskog života)

Šaljiva igra u jednom činu

LICA

Ivan Ivanovič Tolkačov, otac porodice.

Aleksej Aleksejevič Muraškin, njegov prijatelj.

Radnja se dešava u Petrogradu, u Muraškinovom stanu. Muraškinov kabinet. Tapecirani nameštaj.

Muraškin sedi za pisaćim stolom. Ulazi Tolkačov, držeći u rukama staklenu kuglu za luster, dečji bicikl,
tri kutije sa šeširićima, veliki zavežljaj s odećom, mrežu s pivskim flašama, i mnoštvo paketića. On
tupo gleda oko sebe i, iznemogao, spušta se na sofu.

MURAŠKIN: Zdravo, Ivane Ivaniču! Baš mi je drago. Otkud ti?

TOLKAČOV (teško dišući) Rođeni, mili moj... Nešto bih te zamolio... Preklinjem te, pozajmi mi do sutra
revolver. Budi prijatelj!

MURAŠKIN: Šta će ti revolver?

TOLKAČOV: Potreban mi je... Oh, bože!... Daj mi vode... Brže! Potreban mi je... Noćas ću morati da
putujem kroz mračnu šumu, pa... za svaki slučaj. Pozajmi mi ga, tako ti boga!

MURAŠKIN: Lažeš me, Ivane Ivaniču! Kakva, do đavola, mračna šuma? Sigurno si nešto naumio? Po
licu ti vidim da smeraš nešto rđavo! Šta ti je? Da ti nije zlo?

TOLKAČOV: Čekaj, pusti me da predahnem... Oh, bože! Umorio sam se kao pas. Svaka me koščica
boli, kao da su od mene napravili ražnjiće. Ne mogu više da izdržim. Budi prijatelj, ne pitaj me ništa,
ne traži pojedinosti... daj mi revolver! Preklinjem te!

MURAŠKIN: Hajde, dosta! Ivane Ivaniču, otkud ti ta malodušnost? Glava porodice, državni savetnik!
Sram te bilo.

TOLKAČOV: Kakva glava porodice? Ja sam mučenik! Tegleća marva, crnac, rob, podlac koji se još
nečem nada, pa okleva da se ubije! Ja sam šmolja, tikvan, idiot! Zašto živim? Zbog čega? (Skače)
Hajde, kaži mi, zbog čega živim? Čemu taj beskrajni lanac moralnih i fizičkih patnji? Kad je čovek
mučenik ideje, to još razumem, ali biti mučenik đavo bi ga znao čega, ženskih sukanja i lusterskih
kugli, ne! Najlepša hvala! Ne, ne, ne! Dosta mi je! Dosta!

MURAŠKIN: Ne viči, susedi sve čuju!

TOLKAČOV: Neka čuju, svejedno mi je! Ako mi ti ne daš revolver, daće mi ga druti, tek mene više neće
biti među živima! To je svršena stvar!

MURAŠKIN: Čekaj, otkinuo si mi dugme. Pričaj hladnokrvno. Ipak ne razumem zašto ti je život tako
dojadio?
TOLKAČOV: Zašto? Pitaš: zašto? Dobro, reći ću ti! Izvoli! Ispričaću ti sve, pa će mi, možda, laknuti na
duši. Da sednemo. Dakle, slušaj... Oh, bože, ugušiću se!... Primera radi, uzmimo današnji dan.
Uzmimo. Kao što ti je poznato, od deset do četiri dirinčim u kancelariji. Vrućina, zapara, muve i
neviđeni, brajko moj, haos. Sekretar uzeo odsustvo. Hrapov se ženi, a kancelarijska sitnurija
pošašavila za letnjikovcima, ljubavnim avanturama i amaterskim predstavama. Svi neispavani,
iscrpeni i popijeni tako da nisu ni za šta... Dužnost sekretara obavlja subjekat gluv na levo uvo i, uz to,
zaljubljen; stranke poludele, svi nekud žure i jure, ljute se i prete, jednom rečju, dar-mar koji se ne da
opisati. Zbrka i paklena galama. A posao odvratan dozlaboga: jedno te isto, stalno jedno te isto,
obaveštenje, predstavka, obaveštenje, predetavka... jednoličan kao morska pučina. Prosto, razumeš
li, da ti oči iskoče. Daj mi vode... Izlaziš iz kancelarije potpuno slomljen i iscrpen, red bi bio da ručaš,
pa da se izvališ i spavaš, ali ne!... ne zaboravi da si na ladanju, to jest rob, izvoli trči kao pasji sin i
izvršavaj narudžbine. Kod nas na ladanju uvrežio se divan običaj: kad neko ide u grad, svaka šuša, a da
i ne govorimo o njegovoj supruzi, ima pravo i vlast da mu nametne sijaset narudžbina. Žena traži da
svratiš do modiskinje i da je izgrdiš što je haljina u struku široka, a u ramenima uska; Sonječki treba
zameniti cipele, svastici kupiti svetlocrvenu svilu po mustri za dvadeset kopejki i tri aršina pantljike...
Čekaj samo, odmah ću ti pročitati. (Vadi iz džepa ceduljicu i čita) Lustersku kuglu; funtu suvih
kobasica; karanfilčića i cimeta za pet kopejki; ricinusovo ulje za Mišu; deset funti sitnog šećera; doneti
od kuće bakarni lavor i avan za šećer; karbolne kiseline, persijskog praška, pudera za deset kopejki;
dvadeset boca piva; esencije za sirće i steznik m’lle Šanso broj osamdeset dva... uh! I doneti Mišin
jesenji kaput i kaljače. To je naredba žene i porodice. Sad narudžbine dragih poznanika i suseda, đavo
ih poneo. Kod Vlasinih je sutra Volođin imendai, pa mu treba kupiti bicikl; potpukovnikovica Vihrina
je u drugom stanju, pa tim povodom valja svakodnevno svraćati do akušerke i moliti je da dođe. I
tako dalje i tako dalje. U džepu imam pet ceduljica, a maramica mi je sva u čvorovima. I tako, moj
brajko, u pauzi između kancelarije i voza trčiš po gradu kao pas, isplazivši jezik, trčiš, trčiš i život
proklinješ. Iz radnje u apoteku, iz apoteke do modiskinje, od modiskinje u mesarnicu, a zatim ponovo
u apoteku. Ovde se spotakneš, tamo izgubiš novac, na trećem mestu zaboraviš da platiš, pa jure i viču
za tobom, na četvrtom staneš nekoj dami na šlep... fuj! Od silnog trčkaranja pomahnitaš, ono te tako
iznuri da ti potom cele noći kosti pucketaju i sve sanjaš krokodile. Najzad, izvršio si sve narudžbine,
kupio si sve što je trebalo, ali kako sve to sada ulakovati? Kako, na primer, smestiti zajedno teški
bakarni avan i tučak i lustersku kuglu, ili karbolnu kiselinu i čaj? Kako upakovati zajedno pivske boce i
ovaj bicikl? To je robijaški posao, zadatak za mozak, rebus! Ma koliko razbijao glavu; ma koliko
mudrovao, na kraju krajeva, nešto ćeš ipak razbiti i izgubiti, a na stanici i u vagonu stajaćeš
raskrečenih nogu i raširenih ruku, bradom pridržavajući kakav zavežljaj, zatrpan kesama, kutijama i
ostalim drangulijama. A kad voz krene, cutnici će početi da razbacuju tvoj prtljag na sve strane:
svojim stvarima zauzeo si tuđa mesta. Viču, pozivaju konduktera, prete da će te izbaciti, a tebi ne
ostaje ništa drugo nego da ćutiš! Stojiš i samo trepćeš kao isprebijani magarac. Sad slušaj dalje. Stižeš
u svoj letnjikovac. Posle tolikih muka red bi bio da nešto popiješ, da se najedeš i čvrsto zaspiš, zar ne?
Ali ništa od tota. Tvoja supruga već odavno vreba. Tek što posrčeš supu, zgrabiće te, raba božjega, za
vrat i... izvoli biraj: volja te na kakvu amatersku priredbu, volja te na igranku. Protestovati ne smeš. Ti
si muž, a reč „muž" u prevodu na ladanjski jezik znači životinju koja se može jahati i tovariti do mile
volje, bez straha od intervencije društva za zaštitu životinja. Ideš i buljiš u „Skandal u plemenitoj
porodici" ili kakvu „Motju", pljeskaš po ženinom naređenju i propadaš, propadaš, propadaš i samo
čekaš kad će te udariti kap. A na igranci gledaj kako se igra i pronalazi kavaljere za ženu, a ako ih
nema, onda izvoli, pa sam igraj kadril. Vratiš se posle ponoći iz pozorišta ili s igranke i više nisi čovek,
već beskorisna strvina. Ali, evo, najzad si stigao do cilja: svukao si se i legao u krevet. Odlično, zatvori
oči i spavaj... Sve je tako lepo, poetično i tollo, razumeš li, ni deca u susednoj sobi ne dreče, ni žene
nema, a savest ti je čista... šta ćeš više. Taman zadremaš, kad odjednom... Kad odjednom čuješ: dzz!...
Komarci! (Skače) Komarci, prokleti bili, đavoli, komarci! (Preti pesnicama) Komarci! Kazna božja,
inkvizicija! Dzz!... Zuji žalostivo i tužno, kao da moli za milost, ali će te, skot, tako ujesti da ćeš se
zatim ceo sat češati. I pušiš, i ubijaš ih, i pokrivaš se preko glave, ali spasa nema! Na kraju krajeva,
digneš ruke i prepustiš se sudbini: žderite, prokletnici! Još se ni na komarce nisi navikao, kad eto nove
božje kazne: u salonu supruga sa svojim tenorima počinje da uči romanse. Danju spavaju, a noću se
spremaju za amaterske koncerte. O, bože! Tenori su napast s kojom se nikakvi komarci ne mogu
porediti. (Peva) „Ne reci da si mladost izgubila...", „Ja očaran pred tobom ponovo stojim..." O,
nitkovi! Dušu su mi pojeli! Da bih se makar malo zaštitio, pribegavam sledećem triku: prstom se
lupkam po slepoočnici kraj uva. I tako do četiri ujutru, sve dok se ne raziđu. Oh, daj mi, brate još
vode... Ne mogu... Zatim tako neispavan, ustaješ u šest i... marš na stanicu, na voz. Hrčiš, plašiš se da
ne zakasniš, a napolju blato, magla, zima, brr! A kad stigneš u grad, hajde Jovo nanovo. Tako ti je to,
brate. Pasji život, kažem ti. Takav život ni neprijatelju ne bih poželeo. Razboleo sam se, razumeš li!
Gušenje, gorušica, večito se nečeg plašim, želudac mi ne vari, pred očima mi mutno... Veruj mi,
postao sam psihopata... (Osvrće se oks sebe) Ovo neka ostane među nama... Spremam se da odem
do Čečota ili Meržejevskog. Sa mnom ti, brate, nisu čista posla. Ponekad tako, kad pobeonim i
pomahnitam dok komarci ujedaju ili tenori pevaju, odjednom mi se smrkne pred očima, odjednom
skočim, trčim kao sumanut po celoj kući i vičem: „Žedan sam krvi! Krvi!" I, zaista, u takvim trenucima
dođe ti da nekoga bocneš nožem ili tresneš stolicom po glavi. Eto do čega dovodi ladanjski život! I
niko te ne žali, niko ne saoseća s tobom, kao da je sve to potpuno normalno. Čak se i smeju. Ali
shvati, ja sam životinja, ja hoću da živim! To nije vodvilj, već tragedija! Čuj, ako nećeš da mi daš
revolver, sažali se bar malo na mene!

MURAŠKIN: Pa žao mi je.

TOLKAČOV: Vidim kako vam je žao... Zbogom. Idem po haringe, kobasice... ostala mi je još i pasta za
zube, a zatim na stanicu.

MURAŠKIN: Gde ti je letnjikovac?

TOLKAČOV: Na Suvoj rečici.

MURAŠKIN (radosno) Ma nemoj? Čuj, znaš li tamo Olgu Pavlovnu Finberg?

TOLKAČOV: Znam. Čak je i poznajem

MURAŠKIN: Ma šta kažeš? Kakva slučajnost! Baš kao poručeno, kako je to lepo od tebe...

TOLKAČOV: Šta to?

MURAŠKIN: Rođeni, mili moj, možeš li mi ispuniti jednu malu molbu? Budi prijatelj! Hajde, daj časnu
reč da ćeš mi to učiniti!

TOLKAČOV: Šta to?

MURAŠKIN: Ne po moranju, već iz prijateljstva! Preklinjem te, rođeni moj. Prvo, pozdravi Olgu
Pavlovnu i kaži joj da sam živ i zdrav i da joj ljubim ručicu. Drugo, ponesi joj jednu stvarčicu. Poručila
mi je da joj kupim ručnu šivaću mašinu, a nema ko da joj je odnese... Ponesi joj, mili moj! I, uzgred, o
jednom trošku, i ovaj kavez s kanarincem... samo oprezno, da se ne slome vratašca... Što me tako
gledaš?

TOLKAČOV: Šivaća mašina... kanarinac s kavezom... štiglići, zebe...

MURAŠKIN: Ivane Ivaniču, šta ti je? Zašto si pocrveneo?

TOLKAČOV (lupajući nogama) Daj tu mašinu! Gde ti je kavez? Uzjaši i ti! Pojedi čoveka! Rastrgni ga!
Dotuci ga! (Stežući pesnice) Žedan sam krvi! Krvi! Krvi!

MURAŠKIN: Poludeo si!

TOLKAČOV (prilazeći mu) Žedan sam krvi! Krvi!

MURAŠKIN (prestavljen) Poludeo je! (Viče) Petruška! Marja! Gde ste? Ljudi, spasavajte!

TOLKAČOV (jureći ga po sobi) Žedan sam krvi! Krvi!

Zavesa
Krčma na drumu
Dramska skica u jednom činu

Prevod: Zoran Božović

LICA

Tihon Jevstignejev, vlasnik krčme na drumu.

Semjon Sergejevič Borcov, propali spahija.

Marija Jegorovna, njegova žena.

Sava, hodočasnik, starac.

Nazarovna, bogomoljka.

Jefimovna, bogomoljka.

Feđa, fabrički radnik.

Jegor Merik, skitnica.

Kuzma, prolaznik.

Pismonoša.

Kočijaš Borcove.

Bogomoljci, goniči stoke, prolaznici i ostali.

Radnja se dešava u jednoj guberniji na jugu Rusije.

Tihonova krčma. Desno šank i police sa flašama. U dubini vrata koja vode napolje. Iznad njih, sa
spoljašnje strane, crveni se umašćen fenjer. Na podu i klupama kraj zidova bogomoljci i prolaznici. U
nedostatku prostora, mnogi spavaju u sedećem položaju. Duboka noć. Kad se zavesa digne, čuje se
grmljavina i kroz vrata se vidi munja.

POJAVA I

Za šankom Tihon. Na jednoj klupi, u poluležećem stavu, Feđa tiho svira na harmonici. Kraj njega sedi
Borcov, u iznošenom letnjem odelu. Na podu, kraj klupa, razmestili su se Sava, Nazarovna i
Jefimovna.

JEFIMOVNA (Nazarovnoj) Gurni de, dušo, starog! Kao da se, ne daj bože, s dušom rastaje.

NAZAROVNA (podigavši sa Savinog lica kraj sermjage) Božji čoveče, ej, božji čoveče! Jesi li živ, ili si već
mrtav?
SAVA: Zašto mrtav? Živ sam, dušo moja. (Pridigavši se na lakat) Pokrij de mi, jadna, noge! Tako.
Desnu malo više. Eto tako, dušo moja. Dao ti bog zdravlja.

NAZAROVNA (pokrivajući Savi noge) Spavaj, rode!

SAVA: Kakvo spavanje? Da mi je samo strpljenja da ovu muku izdržim, a za spavanje ćemo, dušo, lako.
Grešnik ne zaslužuje da ima mir. A šta to huji, bogomoljko?

NAZAROVNA: Bog nam šalje oluju. Vetar zavija, a kiša lije kao iz kabla. Po krovu i prozorima kao da
sitan grašak dobuje. Čuješ li? Nebo se otvorilo. (Grmi) Bože spasi, bože spasi, bože...

FEĐA: I trmi, i gudi, i huji, i... nikad kraja! Huuu... kao da šuma šumi... Huuu... Vetar, kao pas zavija...
(Naježivši se) Hladno je! Odeća mi je mokra, može da se cedi, vrata širom otvorena... (Tiho svira)
Raskvasila mi se harmonika, ljudi pravoslavni, neće da svira, inače bih vam ja napravio takvu koncertu
da biste zinuli od čuda! Milina jedna! Kadrel, ako želite, ili polku, recimo... ili, kakav ruski kuplet... sve
to mi možemo. U gradu, dok sam radio kao sluga u „Grand hotelu", nisam se obogatio, ali što se
harmonike tiče, prevazišao sam sve note. I na gitari umem.

GLAS IZ UGLA: Od budale nećeš čuti pametne reči.

FEĐA: Budala mi govori. (Pauza)

NAZAROVNA (Savi) Ti bi, starče, morao sade u toplom da ležiš, nogu da greješ. (Pauza) Hej, starče!
Božji čoveče. (Gura Savu) Nećeš, valda, da umreš?

FEĐA: Uzmi malo votke, dedice. Popiješ, osetiš kako te u stomaku peče, peče i ode slabost. Popij
nešto!

NAZAROVNA: Ne šepuri se, momče! Stari se, možda, sa dušom rastaje i kaje za svoje grehe, a ti ne
biraš reči, nego još sviraš... Ostavi sad muziku! Bestidniče!

FEĐA: A što si navalila na njega? Čovek onemoćao, a ti... pričaš gluposti... On iz pravednosti ne može
da ti kaže grubu reč, a ti se obradovala, drago ti što te, glupaču, sluša... Spavaj, dedice, ne slušaj je!
Neka brblja, baš te briga. Ženski jezik je đavolja rabota, isteraće iz kuće i lukavca i mudraca. Baš te
briga... (Pljesnuvši rukama) Uh, što si mršav, brate moj! Strašno! Baš kao mrtav skelet! Ni da mrdne!
Umireš li to odistinski?

SAVA: Zašto bih umirao? Goopod neće dati da umrem tek tako... Bolovaću malo, a onda ću se pridići s
božjom pomoći... Mater božija neće dopustiti da umrem na tuđoj zemlji... Umreću kod kuće...

FEĐA: Jesi li izdaleka?

SAVA: Vologodski. Baš iz Vologde... građanin tamošnji...

FEĐA: A gde ti je ta Vologda?

TIHON: Još dalje od Moskve... Gubernija...

FEĐA: Gle, gle, gle... Ti si se baš naputovao, seda brado! I sve pešice!

SAVA: Pešice, momče. Bio sam kod Tihona Zadonskog, a sad idem u Svete gore... Iz Svetih gora, ako
bude volja gospodnja, u Odest... Otalen, kažu, do Jerusalima se može za male pare. Navodno, za
dvadeset i jednu rublju...
FEĐA: A jesi li bio u Moskvi?

SAVA: Još pitaš! Jedno pet puta...

FEĐA: Lep grad? (Pripaljuje) Vredi da se vidi?

SAVA: Ove same svetinje, momče .. A gde je mnogo evetinja, tu je lepo...

BORCOV (prilazi šanku i Tihonu) Još jednom te molim! Daj mi, tako ti boga!

FEĐA: Za grad je najvažnije da bude čist... Ako je prašina, da se polije, ako je blato... da se očisti. Da su
kuće visoke... pozorište, policija... kočijaš koji. Živeo sam u gradu, znam.

BORCOV: Samo čašicu... tu najmanju. Na veresiju! Vratiću!

TIHON: Dobro, dobro.

BORCOV: Kad te molim! Smiluj se!

TIHON: Odlazi!

BORCOV: Ne razumeš me... Shvati, prostačino, ako u toj tvojoj drvenoj, seljačkoj glavi ima makar
malo mozga, ne tražim ti to ja, to, govoreći tvojim, seljačkim jezikom, moja utroba traži! Moja bolest!
Shvati!

TIHON: Nemamo mi šta da shvatimo... Odlazi!

BORCOV: Ako odmah ne popijem nešto, shvati to, ako ne zadovoljim svoju strast, ja mogu i zločin da
izvršim. Ko zna šta sve mogu da učinim! Ti si, nevaljalče, u ovom krčmarskom životu video mnogo
pijanog sveta, pa zar je moguće da još nisi uspeo da shvatiš kakvi su to ljudi? To su bolesnici! Možeš
da ih vezuješ u lance, možeš da ih šibaš i kolješ, samo im votke daj! Kad te lepo molim! Smiluj se!
Ponižavam se! Bože, kako se ponižavam!

TIHON: Daj novac, pa će biti i votke.

BORCOV: Gde da ga nađem? Sve sam propio! Sve do poslednje pare! Šta mogu da ti dam? Ostao mi
je samo ogrtač, ali njega ne mogu da ti dam... Ispod njega nemam ništa. Hoćeš li kapu? (Skida kapu i
pruža je Tihonu)

TIHON (razgledajući kapu) Hm... Ima svakakvih kapa... Ova je kao rešeto.

FEĐA (smeje se) Plemićka! Da je na ulici pred mamzelama skidaš. Dobar dan, zbogom! Kako ste?

TIHON (vraćajući kapu Borcovu) Ne treba mi ni džabe. Đubre.

BORCOV: Ne dopada ti se? Onda mi dad na veresiju! Kad se budem vraćao iz grada, dobićeš svoj
petoparac! Dabogda se zadavio njime! Dabogda ti se u grlu poprečio! (Kašlje) Mrzim te!

TIHON (udarajući pesnicom po šanku) Šta si navalio? Kakav si ti to čovek? Lupež li si? Zašto si došao?

BORCOV: Hoću da popijem nešto! Ne tražim ti to ja, nego moja bolest! Shvati!

TIHON: Ne izvodi me iz mojeg strpljenja! Inače ćeš brzo izleteti.

BORCOV: Šta da radim? (Odlazi od šanka) Šta da radim? (Ostaje zamišljen)

JEFIMOVNA: To tebe nečastivi iskušava, gospodine. A ti se ne daj. On ti, prokletnik, šapuće: popij,
popij! A ti njemu: neću, neću! Ostaviće te na miru!
FEĐA: U glavurdi mu je sigurno tru-tu-tu-tu... Izgladneo je! (Kikoće se) Ćaknut si ti, vaše blagorođe!
Lezi pa spavaj! Ne stoj tu kao strašilo! Nije ti ovo povrtnjak!

BORCOV (s mržnjom) Ti da ćutiš! Nisam te ništa pitao, magarče!

FEĐA: De, de, pazi šta govoriš! Znamo mi takve kao što si ti! Mnogo vas se ovuda po drumu mota! A u
pogledu magarca, kad te odalamim po uhu, zaurlaćeš žešće od vetra. Magarac si ti! Đubre! Barabo!

NAZAROVNA: Stari se, možda, moli i bogu dušu predaje, a oni, bezbožnici, jedan drugom svakojake
reči govore... Bestidnici!

FEĐA: A ti, babuskaro, kad si u krčmi, ne jadikuj. U kafani vladaju kafanski običaji.

BORCOV: Kako ću sad? Šta da radim? Kako da mu objasvim? (Tihonu) Krv mi se zapekla u grudima!
Čika Tihone! (Plače) Čika Tihone!

SAVA (stenje) Noga me žiga, kao da je metak kroz nju prošao... Bogomoljko, rođena moja!

JEFIMOVNA: Šta je, rode?

SAVA: Ko to plače?

JEFIMOVNA: Gospodin.

SAVA: Zamoli ga da i za mene suzu prolije ne bi li mi bog dao da u Vologdi umrem. Ko plače pre će mu
se molitva uslišiti.

BORCOV: Ja se, deda, ne molim! To nisu suze! To je sok! Iz smoždene duše teče. (Seda kraj Savinih
nogu) Sok! Ali vi to ne možete shvatiti! Tvoj um to ne može da shvati, deda. Vi ste neprosvećeni,
mračni ljudi!

SAVA: Gde ćeš naći svetle?

BORCOV: Ima ih, deda, ima... Oni bi me shvatili!

SAVA: Ima, ima, rode... Sveci su bili svetli... Oni su svaku nevolju shvatali... Ne moraš ni da se požališ...
Pogledaće ti u oči i shvatiti... I posle ti odjednom lakne, kao da nevolje nije ni bilo - kao da rukom
odnese!

FEĐA: A zar si ti video sveca?

SAVA: Bilo je i toga, momče... Na svetu ima ovažojakih ljudi. Ima i grešnika, a ima i božjih slugu.

BORCOV: Ništa ne shvatam... (Brzo ustaje) Razgovor treba razumeti, a zar sam ja sad razuman? Mene
sada vodi instinkt, žeđ! (Naglo prilazi šanku) Tihone, uzmi ogrtač! Razumeš li? (Hoće da skine ogrtač)
Ogrtač...

TIHON: A šta imaš ispod? (Zaviruje Borcovu pod ogrtač) Golo telo? Ne skidaj se, neću ga uzeti... Neću
da uzmem greh na dušu. (Ulazi Merik)

POJAVA II

Pređašnji i Merik.
BORCOV: Dobro, neka greh ide na moju dušu! Pristaješ li?

MERIK (ćutke skida sermjagu i ostaje u podjovki. Za pojasom mu sekira) Svima je hladno, a medvedu i
skitnici je uvek vrućina. Oznojio sam se! (Stavlja sekiru na pod i skida podjovku) Doklen nogu iz blata
izvučeš, vedro znoja proliješ. Jednu izvučeš, a druga ti se zaglavi.

JEFIMOVNA: To je tačno... Je li kiša oslabila, rode?

MERIK (odmerivši Jefimovnu) Sa ženama ne razgovaram. (Pauza)

BORCOV (Tihonu) Greh na moju dušu! Čuješ li me?

TIHON: Neću ni da čujem, ostavi me na miru!

MERIK: Pomrčina, kao da je neko katranom nebo premazao. Ne vidi se ni prst pred okom. A kiša šiba
u lice kao vejavica... (Uzima s poda odeću i sekiru)

FEĐA: Vama, bitangama, to je najvažnije. Zveri se sklanjaju, a vi, lakrdijaši, praznujete.

MERIK: Ko to govori?

FEĐA: Pogledaj... Nisi, valjda, slep.

MERIK: To ćemo upamtiti... (Prilazi Tihonu) Zdravo, glavonja! Zar me ne prepoznaješ?

TIHON: Kad bih i hteo da upamtim sve pijanice kouje prolaze drumom, morao bih imati jednu glavu
samo za to.

MERIK: A ti pogledaj bolje... (Pauza)

TIHON: Aha, preloznao sam te, zamisli! Po tim izbuljenim očima! (Pruža ruku) Andrej Polikarpov?

MERIK: Bio sam Andrej Polikarpov, a sad sam Jegor Merik.

TIHON: Otkud to?

MERIK: Kakvu mi knjižicu bog pošalje, tako se i predstavljam. Ima dva meseca kako sam Merik...

(Grmljavina) Grrr... Grmi, ne bojim se! (Gleda oko sebe) Hrtova ovde nema?

TIHON: Kakvi te hrtovi! Sve same mušice i komarci... Mirni ljudi... Hrtovi sade, sigurno, u perinama
hrču... (Glasno) Ljudi pravoslavii, čuvajte džepove i odeću, ako što vrede! To je opak čovek! Pokrašće
vas!

MERIK: Novac neka čuvaju, ako ga imaju, a što se tiče odeće... neka ne brinu. Nemam gde s njom.

TIHON: Kuda te đavo nosi?

MERIK: Na Kuban.

TIHON: Ene de!

FEĐA: Na Kuban? Zaista? (Pridiže se) To su divna mesta! Tako nešto ni u onu nećeš videti, pa makar
tri godine spavao! Beskrajan prostor! Kažu, ptica tih istih, divljači i zveri svakojakih - skoliko ti duša
'oće! Trava preko cele godine raste, narod živi u slozi, zemlje ko blata! Vlast, kažu... onomad mi jedan
vojnik pričao... daje po sto desetina na svaku njušku. Sreća, ubio me bog ako nije!
MERIK: Sreća... Sreća ide čoveku za leđima... Ne da se videti... Kad se za lakat ugrizeš, onda ćeš i sreću
videti... Najobičnija glupost... (Pogledom prelazi preko klupa i ljudi) Kao zatvorenici na predahu...
Zdravo, sirotinjo!

JEFIMOVNA (Meriku) Kakve pogane oči!... U tebi se, momče, krije đavo... Ne gledaj nas...

MERIK: Zdravo, bedo!

JEFIMOVNA: Okreni se! (Gura Savu) Savo, gleda nas zao čovek! Ureći će nas, rode! (Meriku) Okreni
se, aspido, tebi govorim!

SAVA: Neće, dušo, neće nas ureći... Ne da bog.

MERIK: Zdravo, ljudi pravoslavni! (Sleže ramenima) Ćute! Pa ne spavate, prostaci! Zašto ćutite?

JEFIMOVNA: Okreni se! Đavolju oholost okreni!

MERIK: Ćuti, stara veštice! Hteo sam da vam gorku sudbinu olakšam nežnošću i lepom rečju, a ne
đavoljom ohološću! Stisli ste se na ovoj hladnoći kao muve, sažalio sam se na vas, hteo sam lepu reč
da vam kažem, nevolju da vam ublažim, a vi okrećete njuške! Pa šta? Baš me briga! (Prilazi Feđi) Od
kojih ste?

FEĐA: Ovdašnji, hamonjevski fabrički radnik. Iz ciglane.

MERIK: Ustani de!

FEĐA (pridižući se) Pa?

MERIK: Ustani! Sasvim, tu ću ja leći...

FEĐA: To jes... Je li to tvoje mesto?

MERIK: Jeste. Ti lezi na podu!

FEĐA: Prođi se, irolazniče... Nisam se uplašio...

MERIK: Vidi ga što je hrabar... Hajde, ustaj, ne pričaj! Zažalićeš, glupi čoveče!

TIHON (Feđi) Ne prepiri se s njim, momče! Pusti ga!

FEĐA: Ko ti je dao takva prava? Izbečio si te evoje riblje oči i misliš da sam se uplašio! (Uzima svoje
prnje u naručje, odlazi i prostire na podu) Đavo! (Legne i pokrije se preko glave)

MERIK (namešta se na klupi) Nisi ti, znači, video đavola, čim mene tako nazivaš. Đavoli drukčije
izgledaju. (Legne položivši kraj sebe sekiru) Spavaj, sekirice, sestrice... Čekaj da te pokrijem, sekirčino.

TIHON: Gde si je našao?

MERIK: Ukrao sam je... Ukrao, i sad se ne rastajemo: žao mi da je bacim, a nemam kud s njom. To ti je
kao sa ženom koju ne voliš... Da... (Pokriva se) Đavoli, brajko moj, ne izgledaju tako...

FEĐA (izvirujući ispod sermjage) Nego kako?

MERIK: Oni su kao magla, kao duh... Kao kad duneš (duva), eto takvi su oni. Nevidljivi.

GLAS IZ UGLA: Ako sedneš pod drljaču, videćeš ga.

MERIK: Probao sam, pa ništa... To izmišljaju seljanke i glupi seljaci... I đavo, i šumski duh, i mrtvac su
nevidljivi... Oči nisu stvorene da sve vide... Kad sam bio mali, namerno sam išao noću u šumu da
vidim šumskog duha... Vičem, vičem koliko me grlo nosi, zovem ga i ne trepćem; svašta mi se priviđa,
ali od šumskog duha ni traga. Na groblje sam noću išao, hteo sam da vidim mrtvaca... lažu seljanke.
Zverinje sam svakojako sretao, a što se tiče nečastivog... nema ga ni od korova! On se okom ne može
videti...

GLAS IZ UGLA: Nije tačno, ponekad se vidi... U našem selu jedan seljak rasporio divljeg vepra...
Raoparao drobušinu, kad iz nje iskoči!

SAVA (pridižući se) Dečice, ne pominjite nečastivog! Greh je, mili moji!

MERIK: Aaa... seda brado! Skeletu! (Smeje se) Ne mora čovek na groblje d' ide, ispred nosa mu iz
zemlje niču mrtvaci i pridike drže... Greh... Ne možete vi sa svojim glupim shvatanjem ljude
poučavati! Vi ste neprosvećeni, neuki ljudi... (Pripaljuje lulu) Otac mi je bio seljak i voleo je da
poučava. Jedne noći digao džak jabuka od popa, donosi ga i poučava nas: „Pazite, deco, ne žderite
jabuke pre Spasovdana, greh je"... Tako i vi... Đavo se ne sme pominjati, a đavolisanje je dozvoljeno...
Uzmimo, na primer, ovu vešticu... (Pokazuje na Jefimovnu) U meni je videla đavola, dok je sama,
sigurno, sa ženske gluposti bar pet puta đavolu dušu predavala.

JEFIMOVNA: Fuj Fuj, Fuj! Bože mili! (Rukama zaklanja lice) Savo!

TIHON: Zašto je plašiš? Uživaš u tome! (Vetar lupa vratima) Gospode bože... Kakva vetrina!

MERIK (protežući se) Eh, da mi je da ovu silnu snagu spokažem! (Vetar lupa vratima) Da se ponesem s
otom vetrinom! Ona ne može vrata da otkine, a ja ću, ako mi se, prohte, krčmu s korenom iščupati!
(Ustaje i leže) Eh, tuto!

NAZAROVNA: Pomoli se, idole! Što besniš?

JEFIMOVNA: Ne diraj ga, đavo ga odneo! Opet nas gleda! (Meriku) Ne gledaj, zlobniče! Oči, oči su mu
kao u đavola pred jutrenje!

SAVA: Neka gleda, bogomoljko! Pomolite se, da vas neće ureći...

BORCOV: Ne, ne mogu! To je jače od mene! (Prilazi šanku) Čuj, Tihone, poslednji put te molim...
Samo pola čašice!

TIHON (odrečno klima glavom) Najpre pare!

BORCOV: Bože dragi, pa već sam ti rekao! Sve sam propio! Gde da ti nađem pare! I zar ćeš propasti
ako mi daš kap votke na veresiju? Za tebe jedna čašica ne predstavlja ništa, a mene će izbaviti od
patnji! Ja patim! To nije hir, nego patnja! Shvati!

TIHON: Pričaj ti to nvkom drutom, a ne meni... Idi zamoli ove dobre ljude, neka ti udele nešto, ako
hoće, a ja samo hleb dajem iz milostinje.

BORCOV: Guli ih ti, jadne, a ja... ne mogu! Neću da ih pljačkam! Neću! Shvataš? (Udarivši pesnicom o
šank) Neću! (Pauza) Hm... Čekajte... (Okreće se prema bogomoljkama) To je dobra ideja, ljudi
pravoslavni! Udelite petoparac! Utroba traži! To je bolest!

FEĐA: Gle ti njega, udelite... Mangup jedan... A vode nećeš?

BORCOV: Kako se ponižavam! Kako se ponižavam! Ne treba! Ništa mi ne treba! Šalio sam se!
MERIK: Od njega nećeš izmoliti, gospodine... To je poznata cicija... Čekaj, ja sam negde imao
petoparac... Popićemo jednu zajednički... po pola... (Traži po džepovima) Do đavola.. zavukao se
negde... Onomad mi je, kanda, nešto zveckalo u džepu... Nema ga, nema... Nema ga, brate! Baš
nemaš sreće! (Pauza)

BORCOV: Moram nešto da popijem, inačeću ubiti nekog ili ću se odlučiti na samoubistvo... Bože, šta
da radim! (Gleda put vrata) Da odem? Da odem u tu pomrčinu kud me oči vode...

MERIK: Što ga vi, bogomoljke, ne poučite? A ti, Tihone, zašto ga ne isteraš? Nije ti platio za
prenoćište. Oteraj ga, izbaci ga! Eh, kako su ljudi danas nemilosrdni. Ne znaju za nežnost i dobrotu...
Bezdušni su! Čovek se davi, a oni mu dovikuju: „Udavi se već jednom, nemamo kad da te gledamo,
treba da se radi!" A da mu konopac dobace, ne pada im na pamet... Konopac je skup...

SAVA: Ne osuđuj, dobri čoveče!

MERIK: Đuti, stari vuče! Svi ste vi bezdušni! Izrodi! Prodane duše! (Tihonu) Dođi ovamo, izuj mi
čizme! Življe!

TIHON: Gle kako se razljutio! (Smeje se) Straota!

MERIK: Hajde, tebi govorim! Življe! (Pauza) Čuješ li ti? Ili misliš da zidovima govorim? (Ustaje)

TIHON: De, de... dosta!

MERIK: Slušaj, živoderu, ja hoću da ti meni, ubogoj okitnici, izuješ čizme!

TIHON: De, de... ne srdi se! Dođi da popiješ jednu... Hajde dođi!

MERIK: Ljudi, pa šta ja tražim? Da me posluži votkom ili da mi čizme izuje? Ili sam pogrešio, la rekao
nešto drugo? (Tihonu) Znači, nisi me dobro čuo? Pričekaću još malo, možda će ti se sluh popraviti.
(Među bogomoljcima i prolaznicima oseća se izvesno uzbuđenje. Pridižu se i posmatraju Tihona i
Merika. Nemo iščekivanje.)

TIHON: Koji te je đavo ovamo doneo! (Ostavlja šanak) Vidi ti gospodina! Hajde, hoćeš li? (Skida čizme
Meriku) Pleme Kainovo...

MERIK: Eto tako. Tu ih ostavi... Tako... Sad možeš da ideš!

TIHON: (skinuvši čizme Meriku, odlazi za šanak) Mnogo voliš da mudrijašiš! Nastaviš li tako, brzo ćeš
izleteti iz krčme! Da! (Borcovu koji prilazi šanku) Opet ti?

BORCOV: Čuj, mogu da ti dam jednu zlatnu stvarčicu... Izvoli, ako hoćeš, daću ti je...

TIHON: Što se treseš? Govori jasnije!

BORCOV: To je podlo i odvratno s moje strane, ali šta mogu? Odluku sam doneo u neuračunljivom
stanju... I na sudu bi me opravdali... Uzmi, ali pod jedvim uslovom: da mi vratiš kada dođem iz grada.
Dajem ti pred svedocima... Gospodo, budite mi svedoci! (Izvlači zlatan medaljon iz nedara) Evo ga...
Trebalo bi da uzmem sličicu, ali nemam kud s njom: sav sam mokar!... Drži ga tako! Samo pazi...
ovaj... ne dotiči se tog lika... Molim te... Bio sam grub prema tebi, dragi moj... glupo sam se poneo, ali
ti izviii i... ne diraj ništa prstima... I ne gledaj je svojim očima... (Pruža medaljon Tihonu)

TIHON (razgleda medaljon) To si negde ukrao... Dobro de, pij... (Naliva mu votku) Loči...

BORCOV: Samo je prstima... ovaj... (Pije lagano, sa grozničavim prekidima)

TIHON (otvara medaljon) Hm... Madama!... Gde si je našao?

MERIK: Pokaži de mi! (Ustaje i prilazi šanku) Daj da pogledam!

TIHON (sklanjajući mu ruku) Kud si navro? Vidiš i ovako!

FEĐA (pridiže se i prilazi Tihonu) De da i ja pogledam! (Hodočasnici i prolaznici prilaze šanku sa raznih
strana. Okružuju Tihona.)

MERIK (obema rukama čvrsto drži Tihonovu ruku i ćutke posmatra medaljon. Pauza) Lepa đavolica!
Prava gospođa..,

FEĐA: Vala baš... Ti obrazi, oči... Ispruži de ruku, ne vidim! Kosa do pojasa... Baš kao živa! Samo što ne
govori... (Pauza)

MERIK: Za slabog čoveka to je najveća opasnost. Uzjaše te takva za vrat i... (odmahnuvši rukom) i
gotov si! (Čuje se Kuzmin glas: „Prrr... Stoj, tetrebe!" Ulazi Kuzma.)

POJAVA III

Pređašnji i Kuzma.

KUZMA (ulazi) Krčma kraj puta... ni da se provezeš, ni da je prođeš. Kraj rođenog oca usred bela dana
prođeš, ne primetiš ga, a krčmu i po mraku na sto vrsta vidiš. Razmaknite se, ko u boga veruje! De-
de! (Petoparcem kuca o šank) Čašu prave madere! Brzo!

FEĐA: Gle ti vetrogonje!

TIHON: Ne mlataraj rukama! Zakačićeš nešto!

KUZMA: Bog mi ih je dao da omlataram njima. Rastopili ste se kao da ste od šećera, nanu li vam vašu!
Kiše ste se poplašili, mekušci! (Pije)

JEFIMOVNA: Ko se ne bi uplašio, dobri čoveče, kad ga na putu takva noć zatekne. Sade je, bogu hvala,
divno, uz put ima mnogo sela i svratišta, ima čovek gde da se okloni od nevremena, a negda.. da bog
sačuva! Sto vrsta pređeš, i ne samo što sela ili svratišta nema nego ni iverak da nađeš. Na kraju
noćivaš na zemlji...

KUZMA: A koliko se dugo zlopatiš u životu, bako?

JEFIMOVNA: Osma desetina, dušo!

KUZMA: Osma desetina! Pa ti ćeš se navekovati. (Posmatra Borcova) Gospodine! (Borcov prepozna
Kuzmu i, zbunjen, odlazi u ugao, gde seda na klupu.) Semjone Sergejiču! Jeste li to vi? A? Šta ćete vi u
ovoj krčmi? Zar vam je tu mesto?

BORCOV: Ćuti!

MERIK (Kuzmi) Ko ti je to?

KUZMA: Mučenik nesrećni! (Nervozno hoda oko šanka) A? Zamisli, u krčmi! Odrpan! Pijan! Uzbudio
sam se, braćo... Baš sam se uzbudio... (Meriku polušapatom) To je naš gospodin... naš spahija Semjon
Sergejič, gospodin Borcov... Jesi li video u kakvom je stanju? Na šta sade liči? Eto... kako piće može...
Nalij de! (Pije) Ja sam iz njegovog sela, iz Borcovke, možda ste čuli, dvesta vrsta odavlen, u
jergovokom okrugu. Bili omo kmetovi kod njegovog oca... Eh, žalosti!
MERIK: Je li bio bogat?

KUZMA: I te kako...

MERIK: Spiskao očevinu?

KUZMA: Ne, dragi moj, sudbina je to... Bio je veliki gospodin, bogat, trezven... (Tihonu) Biće da si ga i
ti viđao kad je ovuda u grad išao. Konji gospodski, živahni, kočije na lederima... prva klasa! Pet trojki
je držao, brajko moj... Pre pet godina, sećam se, prevezao se tu Mikiškinovom skelom i umesto pet
kopejaka rublju daje.... Nemam kad, veli, kusur da čekam... Eto!

MERIK: Mora biti da je poludeo.

KUZMA: Ne bih rekao... Sve je to od malodušnosti! Od besa! Pre svega, zbog žene... Zavoleo, jadan,
jednu varošanku i učinilo mu se da na celom svetu nema lepše od nje... Mogao je da bira, a izabrao
najgoru. Devojka plemićkog roda... Nije neka pokvarena ili šta ti ja znam, nego tako... vetropirasta...
Repom... maše li maše! Očima... žmirka li, žmirka! I stalno se smede, i stalno se smeje! Glupača...
Gospodi se to sviđa, za njih je ona pametna, a mi, seljaci, odmah bismo je oterali!... Elem... dopala mu
se... i jadna ti sudbina njegova! Stade se vucarati s njom, te ovo, te ono, ugađa joj, i sve drugo...
čamcima se po svu noć vozikaju, na klaviru...

BORCOV: Ne pričaj, Kuzma! Čemu to? Šta se njih tiče moj život?

KUZMA: Izvinite, vaše visokoblagorođe, ja sam samo mrvicu... Ispričao sam im... i dosta... Samo
mrvicu, zato što sam se uzbudio... Baš sam se uzbudio! Nalij de mi! (Pije)

MERIK (polušapatom) A je li ona njega volela?

KUZMA (polušapatom, koji postepeno prelazi u običan govor) Kako ga ne bi volela? Gospodin i po...
Koja ga ne bi zavolela kad je imao iljadu desetina i para ko blata... Ozbiljan, dostojanstven, trezven...
svaku vlast, kao ovo ja sada tebe... za ruku... (Uzima Merika za ruku) „dobar dan i zbogom,
dobrodošli"... Prolazim ja jednom, tako isto, uveče gospodskim vrtom... vrt, brate, ohoho! Vrstama da
ga meriš... idem polako, gledam, kad oni sede na klupici i (podražava poljubac) ljube se. On nju
jednom, ona, zmija, njega dvaput... On je uze za belu ručicu, a ona sva planu! I privija se, stalno se
privija uz njega da joj... Volim te, veli, Senja... A Senja, kao proklet čovek, ide naokolo i, kako ga je bog
dao malodušnog, svuda se hvali svojom srećom... Ovom rublju, onom dve... Meni je dao za konja. Od
sreće je svima dugove oprostio...

BORCOV: Ah... Zašto im pričaš? To su ljudi koji nemaju ni trunke sažaljenja... Neprijatno mi je!

KUZMA: Samo malčice, goopodine! Tražedu! Zašto da im ne ispričam malčice? Dobro, dobro, neću
kad se ljutite... Neću... Briga me za njih... (Čuje se zvon poštanskih kola.)

FEĐA: A ti ne viči, nego tiho...

KUZMA: I onako sam tiho govorio... Ne da, tu se ništa ne može... A i nemam šta više da pričam.
Venčali su se, i to je sve... To je kraj. Nalij de Kuzmi nekoristoljubivom! (Pije) Ne volim pijanstvo! I baš
kad su se gospoda posle venčanja spremala da sednu za sto, ona uze kočije i uteče... (Šapatom)
Zdimila u grad avokatu, ljubavniku... A? Šta kažete? Baš u pravi čas! To jes... da je čovek ubije!

MERIK (zamišljeno) Da... A šta je bilo dalje?

KUZMA: Pošandrcao jadan... Eto, vidiš, počeo je da se opija i sada se, kažu, ne trezni. Ranije se opijao,
a sada se ne trezni... Još je voli. Pogledaj ga: voli je! I sade sigurno pešice gde u grad da je bar
krajičkom oka pogleda. Da je pogleda, pa natrag. (Pred krčmu stiže pošta. Pismonoša ulazi i pije)
TIHON: Danas pošta nešto kasni! (Pismonoša ćutke plaća i odlazi. Čuje se zvon, pošta odlazi)

GLAS IZ UGLA: Po ovakvom nevremenu pošta se može opljačkati ko od šale!

MERIK: Trideset i pet godina živim, a nijednu poštu nisam opljačkao. (Pauza) Ova je otišla, kasno je...
Kasno...

KUZMA: Hoćeš da onjušiš robiju?

MERIK: Ljudi pljačkaju, ne njuše. Pa šta i da odem na robiju. (Oštro) Šta je bilo dalje?

KUZMA: Misliš na nesrećnika?

MERIK: Nego na koga?

KUZMA: Druga stvar, braćo, koja je doprinela njegovoj propasti, to je zet, srestrin muž... Odlučio on
da jemči za zeta u bankarskom udruženju... na trideset hiljada... Zet voli da ćapi... naravno, zna, lupež,
svoj interes i ne obazire se ni na šta... Uzeo, a da plati neće. Naš je sve isplatio. (Uzdiše) Glup čovek
plaća svoje gluposti. Žena mu rađa decu s avokatom, zet kod Poltave kupio imanje, a naš, kao budala,
obilazi krčme i žali se seljacima: „Izgubio sam veru, braćo! Nemam u koga više, tako isto, da
verujem!" Malodušnost! Svaki čovek ima ovoju muku koja mu dušu nagriza, šta mu drugo ostaje nego
da pije? Uzmimo, na primer, našeg starešinu. Žena mu usred bela dana učitelja dovodi, muževljev
novac na piće troši, a starešina samo ćuti i smeška se podrugljivo... Samo je smršao malčice...

TIHON (uzdiše) Nekome bog da snage, a nekome ne...

KUZMA: Ima nas raznih, to je tačno... E pa? Koliko sam dužan? (Plaća) Uzmi, krvavo su stečene!
Zbogom, momci! Laka vam noć, tgrijatan san! Vreme je da idem, žurim... Vozim akušerku gospođi...
Sigurno se načekala, jadna, pokisla je... (Brzo odlazi)

TIHON (posle pauze) Ej, ti! Kako vam je ime? Nesrećniče, dođi da popiješ nešto! (Naliva)

BORCOV (neodlučno prilazi šanku i pije) Znači, sada ti dugujem za dve čašice.

TIHON: Ma kakav dug?! Pij i tačka! Utopi tugu u nevolju!

FEĐA: Popij, gospodine, i na moj račun! Eh! (Baca petoparac na šank) Pio ne pio, isto ti se piše! Bez
votke je lepo, a s njom, tako mi boga, još lepše! Uz votku je i nesreća manja... Navali!

BORCOV: Hu! Peče!

MERIK: Daj de mi to! (Uzima od Tihona medaljon i posmatra sličicu) Hm... Pobegla posle venčanja...
Znači, tako?

GLAS IZ UGLA: Nacedi de mu, Tišo, čašicu. Neka i na moj račun popije!

MERIK (tresnuvši medaljon o pod) Prokleta bila! (Brzo ode na svoje mesto i okrene se licem prema
zidu. Svi su uzbuđeni. )

BORCOV: Šta je to? Šta to znači? (Podiže medaljon) Kako se usuđuješ, barabo? S kakvim pravom?
(Plačljivo) Hoćeš da te ubijem? Je li? Seljačino! Prostačino!

TIHON: Ne ljutite ee, gospodine... Nije od stakla, nije mu ništa... Popij de još jednu, pa na spavanje...
(Naliva) Zaboravio sam se slušajući vas, a odaveo sam morao krčmu da zatvorim. (Odlazi i zatvara
spoljašnja vrata)

BORCOV (pije) Kako se usuđuje? Budala jedna! (Meriku) Shvataš? Ti oi budala, magarac!
SAVA: Dečice! Uvaženi moji! Postavite stražu kod jezika svojih! Kakva vajda od galame? Pustite ljude
da spavaju!

TIHON: Ležite, ležite... Dosta je bilo! (Odlazi za šanak i zaključava kutiju s pazarom) Vreme je da se
spava!

FEĐA: Vreme je! (Leže) Prijatno, braćo!

MERIK (ustaje i prebacuje kratku bundu preko klupe) Dođi, gospodine, lezi ovde!

TIHON: A gde ćeš ti?

MERIK: Nije važno... Jamogu inapodu... (Prostire sermjagu po podu) Meni je svejedno. (Stavlja sekiru
kraj sebe) On bi se na podu namučio... Navikao je na svilu i vatu...

TIHON (Borcovu) Lezi, vaše blagorođe! Dosta oi potret gledao! (Gasi sveću) Ostavi je!

BORCOV (klateći se) Gde da legnem?

TIHON: Na skitničino mesto! Čuo si, valjda, da ti ga je ustupio!

BORCOV (prilazi ustupljenom mestu) Ovaj... napio sam se... Šta je ovo? Ovde da legnem? A?

TIHON: Tu, tu, ne boj se, slobodno lezi... (Leže na šank)

BORCOV (leže) Ja... Pijan sam... Oko mene ove... (Otvara medaljon) Da nemaš sveću? (Pauza) Baš si
čudna, Mašo... Gledaš me iz tog okvira i smeješ mi se... (Smeje se) Pijan sam! A zar se pijanom čoveku
možeš podsmevati? Pređi preko svega, što bi rekao Srećković, i... zavoli pijanicu.

FEĐA: Kako vetar zavija! Jezivo!

BORCOV (smeje se) Kakva si... Zašto se tako vrtiš? Ne mogu da te uhvatim!

MERIK: Bunca jadnik. Zagledao se u sličicu. (Smeje se) Bože! Ta obrazovana gospoda poizmišljala su
svakojake mašine i lekove, a niko se još nije dosetio da pronađe lek od ženokog pola... Hoće da izleče
sve bolesti, a ne vide da ljudi više stradaju od ženskog roda nego od boleština... Lukave, gramzive,
bezdušne, glupe... Svekrva kinji snahu, ova gleda kako da prevari muža... I tako bez kraja...

TIHON: Natrljala mu žena nos, pa se sada roguši.

MERIK: Nisam ja jedini... Odvajkada, otkako je sveta i veka, ljudi se žale... Nije čudo što se u pesmama
i pričama žena i đavo u istu vreću trpaju... Nije čudo! Ima u tome mnogo istine... (Pauza) Eto,
gospodin pravi gluposti, a zar sam ja od prevelike pameti postao skitnica, ostavio oca i majku?

FEĐA: Nego zbog žena?

MERIK: Isto kao i gospodin... Bio sam kao proklet, začaran, razmetao sam se svojom srećom... danju i
noću kao u groznici, a oida su mi se otvorile oči... To nije bila ljubav, nego velika obmana...

FEĐA: Šta da joj učinio?

MERIK: To se tebe ne tiče... (Pauza) Misliš da sam je ubio? Ruke su mi kratke... Ne samo što je nisam
ubio nego sam se još i sažalio na nju... Živi i budi... srećna! Samo da te moje oči više ne gledaju, da te
zaboravim, gujo ljuta! (Lupnjava na vratima.)

TIHON: Đavoli su nam nekoga poslali... Ko je? (Lupnjava) Ko lupa? (Ustaje i prilazi vratila) Ko lupa?
Prolazi, zatvoreno je!
GLAS IZA VRATA: Otvori, Tihone, smiluj se! Pukla mi je opruga na kočijama! Budi dobar, pa mi
pomozi! Samo da je konopom obvežemo, a onda bismo već nekako stigli...

TIHON: Koga voziš?

GLAS IZA VRATA: Gospođa ide u Varsonofjevo... Ostalo nam je još samo pet vrsta... Pomozi, molim te!

TIHON: Idi i kaži gospođi, ako da deset rubalja, i konopac ćemo naći i kočije ćemo popraviti...

GLAS IZA VRATA: Jesi lud? Deset rubalja! Pseto pogano! Raduješ se tuđoj nesreći!

TIHON: Kako te volja... Ako nećeš, ne moraš...

GLAS IZA VRATA: Dobro, pričekaj... (Pauza) Gospođa je rekla: važi.

TIHON: Dobrodošli! (Otvara vrata i propušta kočijaša)

POJAVA IV

Pređašnji i Kočijaš.

KOČIJAŠ: Pomoz bog, ljudi pravoslavni! Hajde, daj konopac! Brže! Momci, ko hoće da pomogne?
Dobiće napojnicu!

TIHON: Kakva te napojnica... Neka hrču, to ćemo nas dvojica.

KOČIJAŠ: Fuj, baš sam se namučio! Hladnoća, blato, pokisao sam do gole kože... Nego, još nešto,
mili... Da nemaš ovde neku sobicu da se gospođa malo ogreje? Kočije su se nakrivile, ne može da sedi
u njima...

TIHON: Kakva te soba snašla? Nek se greje ovde, ako je prozebla... Napravićemo joj mesta. (Prilazi
Borcovu i rasprema oko njega) Ustajte, ustajte! Pređite začas na pod, doklen se gospođa zagreje.
(Borcovu) Pridigni se, vaše blagorođe! Sedi malo! (Borcov se pridiže) Evo, tu se smesti. (Kočijaš izlazi)

FEĐA: Eto nam gošće, đavoli je doneli! Sade do zore nećemo zaspati!

TIHON: Šteta što petnajes nisam zatražio... Dala bi... (Stane na vrata i iščekuje) A vi, narode, budite
malo delikatniji.... Ne govorite svakojake reči... (Ulazi Marja Jegorovna, za njom Kočijaš)

POJAVA V

Pređašnji, Marja Jegorovna i Kočijaš.

TIHON (klanja se) Dobrodošli, presvetla gospođo. Izvinite, ovo je boravište za seljake i bubašvabe.
Izvolite!

MARJA JEGOROVNA: Ništa ne vidim... Kuda ću?

TIHON: Ovamo, presvetla gospođo! (Vodi je prema Borcovu) Izvolite ovde! (Dunuvši na klupu)
Izvolite, nemam posebnu sobu, ali vi se, gospođo, ne ustručavajte: to su dobri, mirni ljudi...
MARJA JEGOROVNA (sedajući pored Borcova) Kako je ovde zagušljivo! Otvorite bar vrata!

TIHON: Odmah, molim! (Trči i širom otvara vrata)

MERIK: Narod se smrzava, a oni širom otvorili vrata! (Ustane i zalupi vrata) Našo se ko će da
zapoveda! (Leže)

TIHON: Izvinite, presvetla gospođo, on nam je malo lud... jurodiv... Ali vi se ne bojte, nije opasan...
Samo izvinite, gospođo, ja ne pristajem za deset rubalja... Za petnajes, ako vam odgovara....

MARJA JEGOROVNA: Dobro, samo požurite!...

TIHON: Evo odmah... Začas ćemo mi to... (Izvlači konopac ispod šanka) Evo odmah... (Pauza)

BORCOV (pažljivo posmatra Marju Jegorovnu) Mari... Mašo...

MARJA JEGOROVNA (posmatrajući Borcova) Šta?

BORCOV: Mari... Jesi li to ti? Otkud ti ovde? (Prepoznavši Borcova, Marja Jegorovna vrisne i pobegne
na sredinu krčme. Ide za njom) Mari, to sam ja... Ja! (Kikoće se) Moja žena! Mari! Pa gde se ja to
nalazim? Ljudi, dajte svetlosti!

MARJA JEGOROVNA: Bežite od mene! Lažete, niste to vi! Nemoguće! (Zaklanja lice rukama) To je laž,
to je glupost!

BORCOV: Glas, pokreti... Mari, to sam ja! Evo, odmah ću prestati... neću više biti pijan... Vrti mi se u
glavi... Bože dragi! Čekaj, čekaj... ništa ne shvatam. (Viče) Ženo! (Padne joj pred noge i zarida.

Prisutni se okupljaju oko njih.)

MARJA JEGOROVNA: Bežite od mene! (Kočijašu) Idemo, Denise! Ja ovde ne mogu više da ostanem!

MERIK (priskoči i zagleda joj se u lice) Portret! (Hvata je za ruku) To je ona! Ej, narode! Gosiodinova
žena!

MARJA JEGOROVNA: Odlazi od mene, seljačino! (Pokušava da istrgne ruku) Denise, šta čekaš? (Denis i
Tihon pritrče i uzmu Merika pod ruku) Ovo je razbojnička jazbina! Pusti mi ruku! Ne bojim se ja!...
Odlazite!

MERIK: Čekaj, odmah ću te pustiti... Samo jednu reč da ti kažem... Jednu jedinu, da shvatiš... Čekaj...
(Okreće se prema Tihonu i Denisu) Maknite se, hulje, ne držizte me! Neću je pustiti doklen joj ne
kažem! Čekaj... evo odmah. (Lupivši se pesnicom po čelu) Ne, nije me bog obdario pameću! Ne mogu
da ti smislim tu reč!

MARJA JEGOROVNA (istrgnuvši ruku) Odlazi! Pijanice... Hajdemo, Denise! (Kreću prema vratima)

MERIK (pregradivši joj put) Pogledaj ga bar krajičkom oka! Kaži mu bar neku nežnu reč. Preklinjem te
bogom jedinim!

MARJA JEGOROVNA: Uklonite od mene tog... ludaka.

MERIK: Onda idi do đavola, prokletnice! (Zamahne sekirom Veliko komešanje. Svi skoče i vrisnu
užasnuti. Sava stane između Merika i Marje Jegorovne... Denis na silu odgurne Merika i iznese svoju
gospodaricu iz krčme. Svi stoje kao skamenjeni. Duga pauza.)

BORCOV (rukama hvatajući vazduh) Mari... Gde si, Mari!

NAZAROVNA: Bože dragi, bože dragi... Dušu ste mi ranili, ubojice! O proklete noći!

MERIK (spuštajući ruku u kojoj drži sekiru) Jesam li je ubio?...

TIHON: Zahvali bogu, glava ti je čitava...

MERIK: Znači, nisam je ubio... (Teturajući se odlazi na svoje mesto) Nije mi suđeno da poginem od
ukradene sekire... (Baci se na postelju i zaplače) Eh, tugo! Tugo moja pregolema! Sažalite se na mene,
ljudi pravoslavni!

Zavesa
Labudova pesma (Kalhas)
Dramska skica u jednom činu

Prevod: Zoran Božović

LICA

Vasilij Vasiljič Svetlovidov, komičar, starac od 68 godina.

Nikita Ivanič, šaptač, starac.

Radnja se dešava na sceni provincijskog pozorišta, noću, posle predstave.

Prazna scena osrednjeg provincijskog pozorišta. Desno - niz neobojenih, grubo sklepanih vrata koja
vode u garderobe; levi plan i zadnji deo pozornice pretrpani su starudijom. Nasred scene prevrnut
taburet. Noć. Pomrčina.

Svetlovidov u kostimu Kalhasa, sa svećom u ruci, izlazi iz garderobe i smeje se.

SVETLOVIDOV: Lepo bogami! Nema šta. Zaspao sam u garderobi! Predstava je odavno završena, svi
su već napustili pozorište, a ja bezbrižno spavam. Eh, drtino, drtino! Matora psino! Znači, tako si se
naroljao da si zaspao sedeći! Pametno, nema šta! Alal ti vera. (Viče) Jegorka! Jegorka, đavole!
Petruška! Zaspali ste, đavoli jedni, crkli dabogda, sto vam đavola i vešticu pride! Jegorka! (Podigne
taburet i sedne na njega, a sveću spusti na pod) Ništa se ne čuje... Samo eho odgovara... Jegorki i
Petruški dao sam po tri rublje za usrdnost i sad ih čovek ne bi našao ni uz pomoć pasa... Otišli su,
nitkovi, i sigurno su zaključali pozorište... (Vrti glavom) Pijan sam! Uh! Bože dragi, koliko sam danas u
čast svoje korisnice popio tog prokletog vina i piva! Sav gorim, a u ustima kao da imam dvanaest
jezika... Odvratno... (Pauza) Baš glupo... Napila se stara budalina, a da ni sama ne zna zašto... Uh,
bože dragi!... I u krstima me probada, i glavurda mi puca, sav se tresem, a u duši mi je hladno i
mračno kao u podrumu. Ako ti zdravlja nije žao, poštedi bar starost svoju, Lakrdijašu... (Pauza)
Starost... Ma koliko se zavaravao, ma koliko se junačio i pravio lud, život je ggrohujao... šezdeset
osam si već namirio, svaka čast! To se više ne može vratiti... Flaša je ispražnjena i ostalo je samo malo
na dnu... Ostao je samo talog... Da, da... Tako stoje stvari, Vasjuša... Hteo ne hteo, vreme ti je da
počneš da uvežbavaš ulogu mrtvaca. Smrt dragana nije daleko... (Gleda napred) Četrdeset pet godina
igram ia pozornici, a čini mi se, prvi put vidim pozorište noću... Da, prvi put... Baš čudno, vuci ga izeli...
(Prilazi rampi) Ništa se ne vidi... A da, nazire se kutija za šaptača... i besplatna loža, pult... a sve ostalo
progutala je pomrčina! Mračna, bezdana rupčaga, kao grob u kome se krije smrt... Brr!... Hladno je! Iz
gledališta duva kao iz odžaka... Idealno mesto za prizivanje duhova! Do đavola, hvata me jeza... Po
leđima me podilaze žmarci... (Viče) Jegorka! Petruška! Gde ste, đavoli? Bože, zašto nečastivog
pominjem? Ah, bože, okani se tih reči, okani se pića, mator si već, vreme ti je da mreš... Sa šezdeset
osam godina idu na jutrenje, pripremaju se za smrt, a ti... O, gospode! Pogane reči, pijana njuška,
ovaj lakrdijaški kostim... Prosto da ti se smuči! Idem smesta da se obučem... Sav sam se naježio! Kad
bi čovek ovde proveo celu noć, mogao bi da umre od straha... (Odlazi prema svojoj garderobi. U tom
času iz najudaljenije garderobe, u dubini scene, pojavljuje se Nikita Ivanič u belom ogrtaču.)

II

Svetlovidov i Nikita Ivanič.

SVETLOVIDOV (ugledavši Nikitu Ivaniča, vrisne užasnut i uzmakne) Ko si ti? Šta hoćeš? Koga tražiš?
(Topće nogama) Ko si ti?

NIKITA IVANIČ: To sam ja!

SVETLOVIDOV: Ko?

NIKITA IVANIČ (prilazeći lagano) To sam ja... Nikita Ivanič, šaptač... Vasile Vasiljeviču, to sam ja...

SVETLOVIDOV (iznemogao, seda na taburet, teško diše i sav se trese) Bože dragi! Ko je to? To si ti... ti
si, Nikituška? Šta... šta ćeš ovde?

NIKITA IVANIČ: Ja ovde spavam, po garderobama. Samo, molim vas, ne govorite o tome Alekseju
Fomiču... Verujte, nemam gde drugo da spavam...

SVETLOVIDOV: Ti si, Nikituška... Bože dragi, bože dragi! Šesnaest puta izazvali su me pred zavesu,
predali su mi tri venca i mnoštvo sitnica... svi su bili oduševljeni, ali niko se nije setio da probudi
pijanog starca i da ga odveze kući... Ja sam starac, Nikituška... Šezdeoet osam godina imam...
Bolestan sam! Moj nemoćni duh me muči... (Ljubi šaptača u ruku i plače) Ne ostavljaj me, Nikituška...
Star sam, nemoćan, vreme je da se mre... Strašno, strašno!...

NIKITA IVANIČ (nežno i smerno) Vreme je da idete kući, Vasile Vasiljiču!

SVETLOVIDOV: Neću! Ja nemam kuće... nemam, nemam, nemam!

NIKITA IVANIČ: Gospode! Niste, valjda zaboravili gde stanujete!

SVETLOVIDOV: Neću tamo, neću! Tamo sam sam... nemam nikoga, Nikituška, ni rođaka, vi starice, ni
dece... Sam sam kao vetar u polju... Umreću i neće imati ko da me pomene... Strah me kada eam
sam... Nema ko da me zagreje, da me pomiluje, da me pijana u krevet položi..... Čiji sam ja? Kome
sam potreban? Ko me voli? Niko me ne voli, Nikituška!

NIKITA IVANIČ (kroz suze) Publika vas voli, Vasile Vasiljiču!

SVETLOVIDOV: Publika je otišla, opava i ne misli na svog lakrdijaša! Ne, nikome ja nisam potreban,
niko me ne voli... Nemam ni žene, ni dece...

NIKITA IVANIČ: Eh, za čim ^vi tugujete...

SVETLOVIDOV: Pa i ja eam čovek, živ čovek, u mojim venama teče krv, a ne voda. Ja sam plemić,
Nikituška, plemić uglednog roda... Pre nego što sam dospeo u ovu rupčagu, služio sam u vojsci, u
artiljeriji... Kakna sam junačina bio, lep, pošten, hrabar, vatren! Bože, gde je sve to sada? A kakav sam
zatim glumac bio, a Nikituška? (Ustavši, oslanja se na šaptačevu ruku) Gde je sve to, gde su sad ona
vremena? Bože dragi! Maločas sam logledao u ovu rupčagu... i svega sam se prisetio, svega! Ova
rupčaga progutala mi je četrdeset pet godina života, i to kakvog života, Nikituška! Evo, gledam u nju i
vidim sve do poslednje crtice, kao tvoje lice. Mladalački zanosi, vera, polet, ljubav, žena! Žene,
Nikituška!

NIKITA IVANIČ: Vasile Vaailjeviču, vreme je da pođete na spavanje.

SVETLOVIDOV: Kad sam bio mlad, tek što sam počeo da se zanosim glumom, sećam se... zavolela me
jedna zbog moje igre... Divna, vitka kao topola, mlada, nevina, čista i rumena kao letnja zora! Njenim
plavim očima, njenom čarobnom osmehu ne bi odolela ni najmračnija noć. Morski talasi razbijaju se o
stene, ali o talase njenih uvojaka razbijale su se hridine, ledene sante, snežne gromade! Sećam se,
stojim pred njom, kao sada pred tobom... Bila je lepa kao nikada, gledala me je m taj pogled neću
zaboraviti ni kad umrem... Nežan, topao, dubok, mladalački blistav pogled! Očaran, srećan, padnem
pred njom na kolena, molim za sreću... (Nastavlja slabim glasom) A ona... ona veli: napustite scenu!
Napustite scenu!... Shvataš? Ona je mogla da voli glumca, ali da mu bude žena... nikada! Sećam se,
tog dana imao sam predstavu... Uloga mi je bila nikakva, lakrdijaška... Igrao sam i osećao kako mi se
otvaraju oči... Tada sam shvatio da nema svete umetnosti, da je sve besmislica i obmana, a ja rob,
igračka za tuđu dokolicu, lakrdijaš, komedijaš! Tada sam shvatio publiku! I od tog vremena ne
verujem ni njenom pljesku, ni njenim vencima, ni njenom oduševljenju. Da, Nikituška! Ona mi pljeska,
kupuje moju fotografiju za rublju, ali ja sam joj tuđ, ja sam za nju đubre, gotovo drolja! Da bi
zadovoljio svoju sujetu, čovek traži moje društvo, ali ipak se neće toliko poniziti da mi za ženu da
svoju sestru, ćerku... Ne, ne verujem ja njima! (Seda na taburet) Ne verujem!

NIKITA IVANIČ: Loše izgledate, Vasile Vasiljiču! Čak ste i meni uterali strah u kosti... Hajdemo kući,
budite velikodušni!

SVETLOVIDOV: Otvorile su mi se oči tada... i to me je skupo stajalo, Nikituška! Posle tog slučaja...
posle te devojke... počeo sam da lutam bez cilja, da život provodim uludo, ne misleći na budućnost...
Izigravao sam budalu, obešenjaka, izmotavao se, razvraćao ljude, a kakav sam umetnik bio, kakav
talenat! Pokopao sam svoj talenat, iskvario sam i upropastio svoj jezik, izgubio sam lik i oblik...
Požderala me, progutala ova mračna rupčaga! Ranije to nisam osećao, ali danas... kada sam se
probudio, osvrnuo sam se i imam šta da vidim: šezdeset osam godina ostalo je za mnom. Tek sada
sam ugledao starost! Ja sam otpevao svoje! (Rida) Otpevao!

NIKITA IVANIČ: Vasile Vasiljiču! Dragi moj, prijatelju... Smirite se... Bože! (Viče) Petruška! Jegorka!

SVETLOVIDOV: A kakav talenat, kakva snaga! Ne možeš ni da zamisliš, kakva dikcija, koliko osećanja i
gracije, koliko je struna... (Udara se u grudi) u ovim grudima! Prosto da se ugušim!... Poslušaj samo,
starino... čekaj da predahnem... Evo, recimo, iz „Godunova":

Usinila je mene Groznog sen,

Dimitrijem iz groba nazva me,

Narode oko mene podiže,

I Borisa mi za žrtvu obreče -

Da, carević sam. Dosta, stid me je

Da pred Poljkinjom puzim oholom!

Loše, a (Žustro) Čekaj, evo iz „Kralja Lira"... Shvataš, mračno nebo, kiša, grom - rrr!... Munja - žžž!...
Preseca čitavo nebo, kad odjednom:

Duvajte, vetri, da obrazi vam prsnu!

Besnite, urlajte, otvor'te ustave

Nebeske, i u mlazevima lijte,

Potopite nam tornjeve, vetrokaze.

Vi sumporne munje, brze kao misli,

Preteče gromova što cepaju hrast,

Spržite mi sedu glavu! Grome, ti

Što sve potresaš, udri i rasplini

Zatrudnelu oblinu sveta, smrvi

Kalupe Prirode, i utri oeme to

Iz koga niče nezahvalni čovek!

(Nestrpljivo) Brzo reči lude! (Topće nogama) Daj brzo reči budale! Ne mogu da čekam!

NIKITA IVANIČ (glumeći budalu) „O, striče, pljusci laskavih reči u suvoj kući bolji su od ovih pljzgskova
kiše napolju. Unutra, dobri striče, pa potraži blagoslov svojih kćeri; ovde je noć koja nema milosti ni
za mudrace ni za budale."

SVETLOVIDOV:

Tutnji do volje! Pljušti, vatru bljuj!

Ni kiša, ni vatra, ni vetar, ni grom

Nisu moje kćeri; vas ne krivim ja

Za neljubaznost, elementi svi;

Vama nikad nisam dao kraljevinu

Ni zvao vas decom...

Snaga Talenat! Umetnik! Još nešto... još nešto u tom stilu... kao u dobra stara vremena... Nešto
(Smeje se od sreće) iz „Hamleta"! Dakle, počinjem... Šta ćemo? A, evo šta... (Glumeći Hamleta)

„O, svirale! Dajte da pogledam jednu. (Nikiti Ivaniču) Da progovorim s vama u četiri oka: što se vi
jednako šunjate okolo salećući me i ispipavajući, kao da biste hteli da me naterate u neku klopku?"

NIKITA IVANIČ: „O! gospodaru, ako je revnost moje odanosti preveć drska, znači da je moja ljubav i
odveć nespretna."

SVETLOVIDOV: „To ne razumem dobro. Hoćete li da posvirate na ovoj svirali?"

NIKITA IVANIČ: „Ne umem, kneže."

SVETLOVIDOV: „Molim vas."

NIKITA IVANIČ: „Verujte mi, ne umem."

SVETLOVIDOV: „Preklinjem vas."

NIKITA IVANIČ: „Ne umem ni opepeliti, gospodaru."

SVETLOVIDOV: „Pa to je lako kao lagati; prstima i palcem upravljajte ovim otvorima, a ustima duvajte
u nju, i ona će se odazvati najrečitijom muzikom. Pogledajte, evo ovde se pritiskuje."

NIKITA IVANIČ: „Ali to pod mojim rukama neće uroditi iikakvim skladnim izrazom; nisam tome vešt."

SVETLOVIDOV: „Pa vidite li kakvu nišatriju pravite vi od mene? Hteli ste da svirate na meni; hteli ste
da se pravite kao da poznajete otvore na meni; hteli ste da iščupate iz mene srce moje tajne; hteli ste
da zazvučim od svog najdubljeg do svog najvišeg tona. A u ovoj maloj napravi ima mnogo muzike, u
nje je divan glas, pa ipak vi ne umete da je nagaate da progovori. Gospsda mu boga, pa zar vi mislite
da je lakše svirati na meni no na jednoj svirali? Nazovite me kakvim hoćete instrumentom, ali me
možete samo dovoditi do besa, no na meni svirati ne možete." (Smeje se i pljeska) Bravo! Bis! Bravo!
Kakva starost, bestraga joj glava! Nema nikakve starosti, sve su to gluposti, budalaštine! Snaga mi kao
vodoskok šiklja iz svih žila... to je mladost, svežina, život! Gde ima talenta, Nikituška, tu nema
starosti! Pošašaveo sam, Nikituška? Poludeo sam, zar ne? Čekaj, pusti me da dođem k sebi... O,
gospode, bože dragi! A čuj ovo, kakva nežnost i prefinjenost, kakva muzika! Psst... Tiše!

Noć ukrajinska tiha vlada.

Sjaj zvezda. Nebo prozirno je...

Zrak nigde dremež svoj da svlada

I tek s topola što tu stoje

Treperi lišće; tek se njija.

S visine mesec mirno sija...

(Čuje se kako neko otvara vrata.) Šta je to?

NIKITA IVANIČ: To su, sigurno, Petruška i Jegorka... Talenat, Vaoile Vasiljiču! Talenat!

SVETLOVIDOV (viče prema vratima) Ovamo, sokolovi moji! (Nikiti Ivaniču) Hajdemo da se obučemo...
Nema nikakve starosti, sve su to gluposti, galimatijas... (Smeje se razdragano) Zašto plačeš? Ludo
moja dobra, što si se raspekmezio? E, to nije lepo! To, zaista, nije lepo! De, de, starino, nemoj me
tako gledati! Zašto me tako gledaš? De, de... (Grli ga, kroz suze) Ne plači... Gde ima umetnosti, gde
ima talenta, tu nem& gai starosti, ni usamljenosti, ni bolesti, tu čak ni smrt nije strašna... (Plače) Ne,
Nikituška, mi emo otpevali svoje... Kakav sam ti ja talenat? Isceđen limun, ledenica, zarđali ekser, a ti
stari lozorišni pacov, šaptač... Hajdemo! (Kreću) Kakav sam ti ja talenat? U ozbiljnim dramama mogu
da šram samo u Fortinbrasovoj sviti... a i za to sam već star... Da... Sećaš li se ovog mesta iz „Otela",
Nikituška?

A sad zauvek, zbogom, miru moj!

Zbogom, zadovoljstvo, vojsko s perjanicama;

Veliki ratovi koji pretvarate

Slavoljublje u vrlinu! Zbogom,

Hate što njištiš, i piskava trubo,

Ti bubnju, koji podižeš nam duh,

Pištaljko glasna, carska zastavo,

Sjaju, ponose, slavo i marševi!

NIKITA IVANIČ: Talenat! Talenat!

SVETLOVIDOV: Ili ovo:

Dalje iz Moskve! Amo ja ne dođoh više.

Glavom ću bezobzirce preko sveta

Uteći da potražim kraj

Gde skrovito mestašce ima koje

Za uvređeno osećanje moje.

Kola mi, kola daj!

(Odlazi sa Nikitom Ivaničem. Zavesa se lagano spušta.)

Prosidba
Šaljiva igra u jednom činu

Prevod: Zoran Božović

LICA:

Stepan Stepanovič Čubukov, spahija.

Natalija Stepanovna, njegova kći, 25 godina.

Ivan Vasiljevič Lomov, Čubukovljev sused, zdrav, dežmekast spahija, hipohonder.

Radnja se odigrava na Čubukovljevom imanju. Salon u Čubukovljevoj kući.

Čubukov i LOMOV (ulazi u fraku i s belim rukavicama).

ČUBUKOV (idući u susret Lomovu) Rođeni moj, koga to vidim! Ivane Vasiljeviču! Baš mi je drago!
(Steže mu ruku) To je zaista prijatno iznenađenje, rođeni... Pa kako ste?

LOMOV: Hvala, dobro. A kako vi izvoljevate živeti?

ČUBUKOV: Eto pomalo, anđele moj, hvala na pitanju i tako te stvari. Sedite, najlepše vas molim...
Zapravo, dušo moja, nije lepo što su sede zaboravljate. Ali, rođeni moj, zašto tako zvanično? U fraku,
s rukavicama i tako te stvari. Putujete li kud, mili moj?

LOMOV: Ne, samo do vas, uvaženi Stepane Stepaniču.

ČUBUKOV: Pa zašto u fraku, lepoto moja? Kao da je Nova godina!

LOMOV: Vidite u čemu je stvar. (Uzima ga pod ruku) Došao sam k vama, uvaženi Stepane Stepaniču,
da vas uznemirim jednom molbom. Više puta imao sam čast da vam se obraćam za pomoć i vi ste
uvek, tako reći... ali, izvinite, ja sam uzbuđen. Popiću malo vode, uvaženi Stepane Stepaniču. (Pije)

ČUBUKOV (u stranu) Došao je da traži novac! Neću mu dati! (Lomovu) U čemu je stvar, lepotane?

LOMOV: Vidite, Uvažen Stepaniču... izvinite, Stepane Uvaženiču... to jest, kao što vidite, ja sam
veoma uzbuđen... Jednom rečju, samo mi vi možete pomoći, mada ja, naravno, ničim nisam zaslužio
i... nemam prava da računam na vašu pomoć...

ČUBUKOV: Ah, ne razvlačite, dušo moja! Pređite na stvar! Dakle?

LOMOV: Odmah... Evo odmah. Stvar je u tome da sam došao zaprositi ruku vaše kćeri Natalije
Stepanovne.

ČUBUKOV (radosno) Gospode! Ivane Vasiljeviču! Ponovite još jednom, nisam vas dobro čuo!
LOMOV: Čast mi je zaprositi...

ČUBUKOV (prekidajući ga) Rođeni moj... Tako se radujem i tako te stvari... Zapravo, i tome slično.
(Grli ga i ljubi) Oduvek sam to priželjkivao. To je bila moja davnašnja želja. (Ispušta suzu) I oduvek
sam vas, anđele moj, voleo kao rođenog sina. Neka vam bog da sloge i ljubavi i tako te stvari, a ja sam
to oduvek žarko želeo... Nego, zašto stojim kao budala? Izgubio sam se od radosti, sasvim sam se
izgubio! Oh, ja se od sveg srca... Idem da zovnem Natašu i tome slično.

LOMOV (raznežen) Uvaženi Stepane Stepaniču, šta vi mislite. mogu li računati na njen pristanak?

ČUBUKOV: Takav lepotan, a... a ona da ne pristane! Sigurno je zaljubljena do ušiju i tako te stvari...
Evo odmah! (Odlazi)

II

LOMOV (sam).

LOMOV: Hladno mi je... Sav drhtim, hao pred ispit. Najvažnije je odlučiti se. Ako čovek dugo razmišlja,
ako se koleba mnogo priča i čeka ideal ili pravu ljubav, nikad se neće oženiti.... Brrr!... Hladno je!
Natalija Stepanovna je izvrsna domaćica, privlačna je i obrazovana... kud ćeš više? Pa ipak, od
uzbuđenja već počinju da mi gore uši. (Pije vodu) A da se ne oženim, ne mogu... Prvo, već mi je
trideset pet godina... to su, tako reći, kritične godine. Drugo, potreban mi je uredan i sređen život...
Imam srčanu manu, hronično lupanje srca, razdražljiv sam i uvek se strahovito uzbuđujem... Evo i sad
mi uone podrhtavaju, a na desnom oku igra živac... Ali najgore mi je sa snom. Samo što legnem i
zadremam, kad me odjednom u levoj slabini nešto žigne, pa odmah zatim pređe na rame i glavu...
Skočim kao sumanut, prošetam malo, pa ponovo legnem, ali samo što zadremam, kad u slabini
opet... žiganje! I tako jedno dvadeset puta...

III

Natalija Stepanovna i Lomov.

NATALIJA STEPANOVNA (ulazi) Gle! To ste vi, a tata veli: idi, došao je trgovac po robu. Dobar dan,
Ivane Vasiljeviču!

LOMOV: Dobar dan, uvažena Natalija Stepanovna!

NATALIJA STEPANOVNA: Izvinite što sam ovako u kecelji i negližeu... Ljuštimo grašak za sušenje. Zašto
vas tako dugo kije bilo? Sedite... (Sedaju) Hoćete li da doručkujete?

LOMOV: Ne, hvala, već sam jeo.

NATALIJA STEPANOVNA: Zapalite... Evo šibica... Vreme je divno, a juče je padala takva kiša da radnici
ceo dan nisu ništa radili. Koliko ste vi stogova nakosili? Zamislite, ja se zaletela i pokosila celu livadu,
pa se sad kajem, plašim se da mi seno ne istruli. Bolje bi bilo da sam pričekala. Ali šta to znači? Ako se
ne varam, vi ste u fraku! To je novost! Idete li, možda, na bal? Uostalom, prolegapali ste se... Zaista,
zašto ste se tako doterali?
LOMOV (uzbuđen) Vidite, uvažena, Natalija Stepanovna... Stvar je u tome što sam odlučio zamoliti
vas da me saslušate... Vi ćete se, svakako, iznenaditi, pa čak i naljutiti, ali ja... (U stranu) Što mi je
hladno!

NATALIJA STEPAPOVNA: U čemu je stvar? (Pauza) Dakle?

LOMOV: Nastojaću da budem kratak. Uvažena Natalija Stepanovna, vama je poznato da ja odavno,
još od malih nogu imam čast poznavati vašu porodicu. Moja pokojna tetka i njen suprug, od kojih
sam, kao što vam je pozvato, nasledio imanje, uvek su gajili duboko poštovanje prema vašem ocu i
pokojnoj majci. Porodice Lomovih i Čubukovih uvek su živele u najprijateljskijim i, može se reći, čak
rodbinskim odnosima. Uz to, kao što vam je poznato, moja zemlja se neposredno graniči s vašom.
Ako se izvolite prisetiti, moje se Volovoke livade graniče s vašim brezikom.

NATALIJA STEPANOVNA: Izvinite što ću vas prekinuti. Rekli ste „moje Volovske livade"... Zar su one
vaše?

LOMOV: Da...

NATALIJA STEPANOVNA: Ma šta kažete! Volovske livade su naše, a ne vaše!

LOMOV: Ne, moje su, uvažena Natalija Stepanovna.

NATALIJA STEPANOVNA: To je za mene novost. A otkud su one vaše?

LOMOV: Kako otkud? Ja govorim o onim Volovskim livadama koje se kao klin uvlače između vašeg
brezika i Tresetišta.

NATALIJA STEPANOVNA: Da, da... To su naše livade...

LOMOV: Ne, varate se, uvažena Natalija Stepanovna, to su moje livade.

NATALIJA STEPANOVNA: Bog s vama, Ivane Vasiljeviču! A otkad su vaše?

LOMOV: Kako otkad? Otkad znam za sebe, uvek su bile naše.

NATALIJA STEPANOVNA: E, za to ćete malo izviniti!

LOMOV: To se vidi iz dokumenata, uvažena Natalija Stepanovna. Volovske livade su nekada davno
bile sporne, to je tačno, ali sada svi znaju da su moje. I tu se ne vredi sporiti. Izvolite znati, baba moje
tetke dala je te livade na neograničeno i besplatno korišćenje seljacima dede vašeg oca zato što su joj
ovi pekli ciglu. Seljaci dede vašeg oca koristili su se besplatno livadama četrdesetak godina, pa su
navikli da ih smatraju za svoje, međutim, kasnije kad je izišla uredba...

NATALIJA STEPANOVNA: Uopšte nije tako kako vi pričate! I moj deda i moj pradeda smatrali su da
njihova zemlja dopire do Tresetišta, i to znači da su Volovske livade bile naše. Ne razumem šta je tu
sporno? Štaviše, ljuta sam zbog svega ovoga!

LOMOV: Natalija Stepanovna, ja ću vam pokazati dokumenta.

NATALIJA STEPANOVNA: Ne, vi se prosto šalite ili me izazivate... Kakvo iznenađenje! Držimo zemlju
bezmalo tri stotine godina i odjednom nam saopštavaju da ta zemlja nije naša! Izvinite, Ivane
Vasiljeviču, ali ne mogu da verujem svojim ušima... Nije mi stalo do te livade. To je svega pet desetina
koje vrede nekih tri stotine rubalja, ali neistina me vređa. Pričajte što vas volja, ali neistinu ne mogu
da podnesem.
LOMOV: Preklinjem vas, saslušajte me! Seljaci dede vašeg oca, kao što sam već imao čast da vam
kažem, pekli su ciglu za babu moje tetke. Tetkina baba, želeći da im se oduži.,.

NATALIJA STEPANOVNA: Deda, baba, tetka... ja tu ništa ne razumem! Livade su naše, i gotovo.

LOMOV: Nisu, nego moje!

NATALIJA STEPANOVNA: Naše su! Makar tri dana dokazivali, makar petnaest frakova obukli, livade su
naše, naše, naše!... Ja vaše ne želim, ali ni svoje ne dam... Pa kako vam drago!

LOMOV: Meni, Natalija Stepanovna, livade visu potrebne, ali u pitanju je princip. Ako hoćete, molim,
ja ću vam ih pokloniti.

NATALIJA STEPANOVNA: Ja vama mogu da ih poklonim, livade su moje!... Sve je ovo, u najmanju
ruku, čudno, Ivane Vasiljeviču! Dosad smo vas smatrali za dobrog suseda, prijatelja, prošle godine
pozajmili smo vam vršalicu, pa omo zbog toga svoju vršidbu završili tek u novembru, a vi se prema
nama ponašate kao prema Ciganima. Poklanjate mi moju zemlju. Izvinite, ali susedi se tako ne
ponašaju! Ja mislim da je to čak drskost, ako hoćete...

LOMOV: Po vama, znači, ispada da sam ja uzurpator? Draga moja, ja nikad nisam prisvajao tuđu
zemlju i nikome neću dozvoliti da me za to optužuje... (Naglo prilazi bokalu i pije vodu) Volovske
livade su moje!

NATALIJA STEPANOVNA: Nije istina, naše su!

LOMOV: Moje su.

NATALIJA STEPANOVNA: Nije istina. Dokazaću vam! Koliko danas poslaću na njih svoje kosače!

LOMOV: Šta?

NATALIJA STEPANOVNA: Koliko danas tamo će biti moji kosači!

LOMOV: A ja ću ih najuriti!

NATALIJA STEPANOVNA: Samo pokušajte!

LOMOV (hvata se za srce) Volovske livade su moje! Razumete li? Moje!

NATALIJA STEPANOVNA: Molim vas ne vičite! U svojoj kući možete vikati i praskati koliko vas volja, a
ovde se, molim vas, ponašajte pristojno!

LOMOV: Da mi nije ovog užasnog i bolnog lupanja srca i da mi u slepoočnicama ne udaraju bila,
drukčije bih ja s vama razgovarao! (Viče) Volovske livade su moje!

NATALIJA STEPANOVNA: Nisu nego naše!

LOMOV: Moje su!

NATALIJA STEPANOVNA: Nisu, nego Naše!

LOMOV: Moje su!

IV

Pređašnji i Čubukov.
ČUBUKOV (ulazeći) Šta je to? Zašto vičete?

NATALIJA STEPANOVNA: Tata, molim te, objasni ovom gospodinu kome pripadaju Volovske livade:
nama ili njemu?

ČUBUKOV (Lomovu) Pile moje, livade su naše!

LOMOV: Ali, molim vas, Stepane Stepanoviču, kako mogu biti vaše? Bar vi budite razumni! Baba moje
tetke dala je livade na privremeno besplatno korišćenje seljacima vašeg dede. Seljaci su se tom
zemljom koristili četrdeset godina, pa su navikli da je smatraju za svoju, a kada je izišla uredba...

ČUBUKOV: Dozvolite, dragi moj... Vi zaboravljate da seljaci nisu plaćali vašoj babi i tome slično upravo
zato što su livade tada bile sporne i tako te stvari... A sada i vrapci na krovu znaju da su livade naše.
To, zapravo, znači da vi niste videli plan!

LOMOV: Dokazaću vam da su livade moje!

ČUBUKOV: Nećete, ljubimče moj.

LOMOV: Hoću, dokazaću vam!

ČUBUKOV: Dušo moja, zašto tako vičete? Vikom, zapravo, ništa nećete dokazati. Ja vaše ne želim, ali
ni svoje ne dam. A i zašto bih? Ako je već tako, dragi moj, ako nameravate da mi osporavate livade i
tako te stvari, onda ću ih ja radije pokloniti seljacima nego vama. Da, da!

LOMOV: Ne razumem! Ko vam je dao pravo da poklanjate tuđe vlasništvo?

ČUBUKOV: Dozvolićete da ja bolje znam jesam li u pravu ili ne. Zapravo, mladiću, ja nisam navikao da
mi se obraćaju takvim tonom i tako te stvari. Ja sam, mladiću, dvaput stariji od vas, pa vas molim da
sa mnom govorite bez uzrujavanja i tome slično.

LOMOV: Ne, vi jednostavno mislite da sam ja budala, pa mi se podsmevate! Moju zemlju nazivate
svojom i još tražite da budem hladnokrvan i da govorim s vama kao čovek! Dobri susedi, Stepane
Stepanoviču, ne ponašaju se tako! Vi niste sused, već uzurpator!

ČUBUKOV: Šta? Šta se rekli?

NATALIJA STEPANOVNA: Tata, smesta pošalji kosače na livade!

ČUBUKOV (Lomovu) Šta ste rekli, milostivi gospodine?

NATALIJA STEPANOVNA: Volovske livade su naše, i ja neću popustiti, neću, neću i neću!

LOMOV: To ćemo tek videti! Ja ću vam na sudu dokazati da su moje!

ČUBUKOV: Na sudu? Možete podneti tužbu sudu, milostivi gospodine, i tome slično! Možete! Znam
ja vas, vi, zapravo, jedva čekate priliku da se sudite i tako te stvari... Parničenje vam je u krvi! I svi vaši
preci bili su parničari! Svi!

LOMOV: Molim vas da ne vređate moje pretke! U porodici Lomovih evi su bili čestiti ljudi i nijedan
nije bio pod istragom zbog rasipništva kao vaš stric!

ČUBUKOV: A u vašoj porodici svi su bili ludi!

NATALIJA STEPANOVNA: Svi, svi, svi!

ČUBUKOV: Deda vam je bio pijanica, a mlađa tetka, zapravo, Nastasja Mihajlovna, pobegla je s
arhitektom i tako te stvari...

LOMOV: A vaša majka bila je šepava. (Hvata se za srce) Žiga me u slabini... Udarilo mi je u glavu...
Bože!... Vode!

ČUBUKOV: A vaš otac bio je kartaroš i žderonja.

NATALIJA STEPANOVNA: A tetka spletkašica kakvih je malo!

LOMOV: Ukočila mi se leva noga... A vi ste intrigant... Oh, srce!... I ni za koga nije tajna da ste pred
izbore pod... Seva mi pred očima... Gde mi je šešir?

NATALIJA STEPANOVNA: To je podlo! Nisko! Odvratno!

ČUBUKOV: A vi ste, zapravo, pakostan, dvodičan i podmukao čovek! Da!

LOMOV: Evo šešira... Srce... Kako da izađem? Gde su vrata? Oh!... Izgleda da umirem... Noga mi se
oduzela... (Ide prema vratima)

ČUBUKOV (za njim) I da mi više niste prešli prag!

NATALIJA STEPANOVNA: Tužite nas! Baš da vidimo!

Lomov odlazi posrćući.

Čubukov i Natalija Stepanovna.

ČUBUKOV: Do đavola! (Hoda uzbuđen)

NATALIJA STEPANOVNA: Kakav nitkov? Pa posle veruj dobrim susedima!

ČUBUKOV: Gad jedan! Nakarada!

NATALIJA STEPANOVNA: Izrod božji! Prisvojio tuđu zemlju i još sme da se svađa.

ČUBUKOV: I to strašilo, taj, zapravo, slepac, usudio se da dođe u prosidbu i tako te stvari! A? U
prosidbu!

NATALIJA STEPANOVNA: Kakvu prosidbu?

ČUBUKOV: Kakvu! Došao da te zaprosi.

NATALIJA STEPANOVNA: Da zaprosi? Mene? Zašto mi to ranije iisi kazao?

ČUBUKOV: Zato je i frak obukao! Kobasica jedna! Ništarija!

NATALIJA STEPANOVNA: Da zaprosi? Mene? Ah! (Pada u fotelju i ječi) Vrati ga! Vrati ga! Ah! Vrati ga!

ČUBUKOV: Koga da vratim?

NATALIJA STEPANOVNA: Brže, brže! Zlo mi je! Vrati ga! (Histeričan napad)
ČUBUKOV: Šta je? Šta ti je? (Hvata se za glasu) Teško meni nesrećnome! Ubiću se! Obesiću se! U grob
će me oterati!

NATALIJA STEPANOVNA: Umirem! Vrati ga!

ČUBUKOV: Fuj! Evo odmah. Ne deri se! (Odlazi žurno)

NATALIJA STEPANOVNA (sama, ječi) Šta smo napravili! Vrati ga! Vrati ga!

ČUBUKOV (uleće) Evo ga ide i tako te stvari, đavo ga odneo! Uh! Razgovaraj sama s njim, a ja,
zapravo, ne želim...

NATALIJA STEPANOVNA (ječi) Vrati ga!

ČUBUKOV (viče) Evo ga ide, tebi govorim. O, bože, kakve su to brige, biti otac odrasle kćeri! Zaklaću
se! Bezuelovno ću se zaklati! Naružili smo čoveka, osramotili ga i oterali, a sve si to ti... ti!

NATALIJA STEPANOVNA: Nisam ja, nego ti!

ČUBUKOV: Da, da. Ja sam, dakle, kriv! Na vratima se pojavljuje Lomov. Eto ga, pa ti razgovaraj s njim!
(Odlazi)

VI

Natalija Stepanovna i Lomov.

LOMOV (ulazi, iznemogao) Srce mi užasno lupa... Noga mi se ukočila... u slabini me žiga...

NATALIJA STEPANOVNA: Ivane Vasiljeviču, izvinite, mi smo malo preterali... Sad sam se setila:
Volovske livade su zaista vaše.

LOMOV: Srce mi užasno lupa... Moje livade. Oba oka mi igraju...

NATALIJA STEPANOVNA: Vaše su, vaše... Sedite... (Sedaju) Nismo bili u pravu.

LOMOV: Ja iz principa... Meni nije stalo do te zemlje, nego do principa...

NATALIJA STEPANOVNA: Svakako... Ali bolje da razgovaramo o nečem drugom.

LOMOV: Utoliko pre što ja imam dokaze. Baba moje tetke dala je seljacima dede vašeg oca...

NATALIJA STEPANOVNA: Doota, dosta o tome... (U stranu) Ne znam odakle da počnem... (Lomovu)
Hoćete li skoro u lov?

LOMOV: Pošto završim žetvu, uvažena Natalija Stepanovna, nameravam na tetrebe. Oh, jeste li čuli?
Zamislite kakva me je nesreća zadesila! Moj Ugadaj, kojeg vi izvoljevate znati, počeo je da šepa.

NATALIJA STEPANOVNA: Kakva šteta! A zašto šepa?

LOMOV: Ne znam... Mora da je uganuo nogu ili su ga negde psi izujedali... (Uzdiše) Najbolji ker, a o
novcu i da ne govorim! Sto dvadeset pet rubalja dao sam za njega Mironovu.

NATALIJA STEPANOVNA: Preplatili ste ga, Ivane Vasiljeviču!

LOMOV: A ja mislim da je to čak vrlo jevtino. To je izvrstan ker.

NATALIJA STEPANOVNA: Tata je za svog Otkataja dao osamdeset pet rubalja, a Ogkataj je kudikamo
bolji od vašeg Ugadaja!

LOMOV: Otkataj bolji od Ugadaja? Šta vam pada na pamet? (Smeje se) Otkataj bolji od Ugadaja!

NATALIJA STEPANOVNA: Naravno da je bolji! Doduše, Otkataj je mlad, još nije očvrsnuo, ali
odvažnijeg i lepšeg kera ni Volčeiacki nema.

LOMOV: Dozvolite, Natalija Stepanovna, vi zaboravljate da mu je donja čeljust kraća od gornje, a

takvi psi su slabi lovci!

NATALIJA STEPANOVNA: Donja čeljust kraća od gornje? To prvi put čujem!

LOMOV: Uveravam vas, donja čeljust mu je kraća od gornje.

NATALIJA STEPANOVNA: Avi ste merili?

LOMOV: Da, merio sam. Kao gonič sigurno je dobar, ali kao lovac, sumnjam...

NATALIJA STEPANOVNA: Prvo, naš Otkataj je čistokrvan, rasan ker, sin Zaprjagaja i Stameske, dok je
poreklo vašeg šarova potpuno nepoznato... Osim toga, Ugadaj je mator i ružan kao kljuse...

LOMOV: Tačno je da je star, ali ja ga ne bih dao za pet vaših Otkataja... Pa zar se oni mogu porediti?
Ugadaj je ker, a Otkataj... smešno je prepirati se... Takvih, kao što je vaš Otkataj, kod svakog psetara
ima kao pleve. Za njega je dvadeset pet rubalja odlična cena.

NATALIJA STEPANOVNA: U vama, Ivane Vasiljeviču, danas čuči neki đavo koji vas nagoni da stalno
protivrečite. Najpre ste izmislili da su Volovske livade vaše, a sad tvrdite da je Ugadaj bolji od
Otkataja. Ne volim kad čovek govori ono što ne misli. Vi odlično znate da je Otkataj sto puta bolji od
tog vašeg... glupog Ugadaja. Pa zašto onda govorite suprotno?

LOMOV: Izgleda da vi, Natalija Stepanovna, mislite da sam ja slep ili lud. Shvatite da vaš Otkataj ima
donju čeljust kraću od gornje!

NATALIJA STEPANOVNA: Nije istina.

LOMOV: Istina je!

NATALIJA STEPANOVNA (viče) Nije istina!

LOMOV: Zašto vičete, gospođice?

NATALIJA STEPANOVNA: A zašto vi pričate gluposti? To je odvratno! Vaš Ugadaj je već toliko star da
ga treba ubiti, a vi ga poredite s Otkatajem!

LOMOV: Izvinite, ali ja ne mogu da nas. tavim ovaj spor. Imam lupanje srca.

NATALIJA STEPANOVNA: Primetila sam da se najviše prepiru oni lovci koji se najmanje razumeju u
lov.

LOMOV: Gospođice, molim vas, prestanite... Imam lupanje srca... (Viče) Prestanite!

NATALIJA STEPANOVNA: Neću dok ne priznate da je Otkataj sto puta bolji od vašeg Ugadaja!

LOMOV: Sto puta gori! Crko, dabogda, taj vaš Otkataj! Slepoočnice... oko... rame...

NATALIJA STEPANOVNA: A vaš glupi Ugadaj ne mora ni da crkne, on je ionako već mrcina!
LOMOV (plače) Prestanite! Srce će mi prepući!

NATALIJA STEPANOVNA: Neću da prestanem!

VII

Pređašnji i Čubukov.

ČUBUKOV (ulazeći) Šta je sad opet?

NATALIJA STEPANOVNA: Tata, kaži pošteno, po savesti, ko je bolji: naš Otkataj ili njegov Ugadaj?

LOMOV: Stepane Stepaniču, preklinjem vas, kažite samo jedno; da li je u vašeg Otkataja donja čeljust
kraća od gornje ili ne? Da ili ne?

ČUBUKOV: Pa i da je tako? Vrlo važno! Ipak, u celom okrugu nema boljeg kera od njega i tako te
stvari.

LOMOV:Ali moj Ugadaj je bolji? Ruku na srce!

ČUBUKOV: Ne uzbuđujte se, mili moj... Dozvolite... Vaš Ugadaj, zapravo, ima dobrih osobina...
Čistokrvan je, ima čvrste noge i jaka bedra i tome slično. Ali taj ker, ako hoćete da znate, lepotane
moj, ima dva bitna nedostatka: star je i njuška mu je kratka.

LOMOV: Izvinite, imam lupanje srca... Uzmimo činjenice... Izvolite se prisetiti da je na Maruskinim
livadama moj Ugadaj trčao rame uz rame sa grofovim Razmahajem, dok je vaš Otkataj zaostao za
čitavu vrstu.

ČUBUKOV: Zaostao je zato što ga je grofov lovac ošinuo bičem.

LOMOV: I zaslužio je. Svi psi trče za lisicom, a Otkataj se okomio na ovna!

ČUBUKOV: Nije istina!... Rođeni moj, ja sam plahovit čovek, pa vas, zapravo, molim da prekinemo
ovaj spor. Udario ga je zato što su svi zavidljivi kad je u pitanju tuđi ker... Da! Svi su zavidljivi! To se,
gospodine, i na vas odnosi! Čim, zapravo, primetite da je neki ker bolji od vašeg Ugadaja, odmah
počnete da zakerate, te ovo, te ono... i tome slično... Ja sve pamtim!

LOMOV: I ja pamtim!

ČUBUKOV (izazivajući ga) I ja pamtim... A šta vi pamtite?

LOMOV: Lupanje srca... Noga mi se oduzela... Ne mogu.

NATALIJA STEPANOVNA (izazivajući ga) Lupanje srca... Kakav ste mi vi lovac? Vama je mseto u kuhinji,
da ležite na peći i da tamanite bubašvabe, a ne lisice da gonite! Lupanje srca...

ČUBUKOV: Zaista, kakav ste vi lovac? S vašim, zapravo, lupanjem srca treba da sedite kod kuće, a ne
da se lomatate u sedlu. Da lovite, pa hajde de, ali vi idete u lov samo zato da biste se svađali i tuđim
psima smetali i tako te stvari. Ja sam prgav čovek, ostavimo taj razgovor. Vi, zapravo, uopšte niste
lovac!

LOMOV: A zar ste vi lovac? Vi idete u lov samo zato da biste se ulagivali grofu i intrigirali... Moje
srce!... Vi ste intrigant!
ČUBUKOV: Šta? Ja intrigant? (Viče) Umuknite!

LOMOV: Da, intrigant!

ČUBUKOV: A vi ste jedan šmrkavac! Žutokljunac!

LOMOV: A vi matori pacov! Jezuit!

ČUBUKOV: Umukni, inače ću te ustreliti kao jarebicu! Ništarijo jedna!

LOMOV: Svi znaju da vas je... oh, moje srce!... vaša pokojna žena tukla... Noga... slepoočnice... Iskri mi
pred očima... Padam, padam!

ČUBUKOV: A tebe ključarica drži pod papučom!

LOMOV: Evo, evo, evo... srce mi prepuče! Rame mi otpade... Gde mi je rame?... Umirem! (Pada u
fotelju) Doktora! (Onesvestio se)

ČUBUKOV: Šmrkavac jedan! Balavac! Ništarija! Zlo mi je! (Pije vodu) Zlo mi je!

NATALIJA STEPANOVNA: Kakav ste vi lovac? Pa vi ne znate ni da jašete. (Ocu) Tata! Šta mu je?
Pogledaj, tata! (Vrišti) Ivane Vasiljeviču! Umro je!

ČUBUKOV: Zlo mi je!... Gušim se!... Vazduha!

NATALIJA STEPANOVNA: Umro je! (Vuče Lomova za rukav) Ivane Vasiljeviču! Šta smo učinili! Umro je!
(Pada u fotelju) Doktora, doktora! (Histeričan napad)

ČUBUKOV: Oh!... Šta je? Šta ti je?

NATALIJA STEPANOVNA (ječi) Umro je!... Umro!

ČUBUKOV: Ko je umro? (Pogledavši Lomova) Zaista je umro! Gospode bože! Vode! Doktora! (Prinosi
čašu Lomovljevim ustima) Pijte!... Ne, ne pije... Znači, umro je i tome slično... Ja sam najnesrećniji
čovek na ovetu! Zašto ne prosviram sebi kuršum u čelo? Zašto se do sad nisam zaklao? Šta čekam?
Dajte mi nož! Dajte mi pištolj! (Lomov se pokreće) Kao da dolazi k sebi... Popijte malo vode!... Eto
tako...

LOMOV: Svetlaci... magla... Gde sam?

ČUBUKOV: Ženite se što pre i idite do đavola! Ona pristaje! (Sjedinjuje ruke Lomova i svoje kćeri) Ona
pristaje i tome slično. Blagosiljam vas i tako te stvari. Samo me ostavite na miru!

LOMOV: A? Šta? (Ustajući) Koga?

ČUBUKOV: Ona pristaje! Dakle? Poljubite se i... i idite do đavola!

NATALIJA STEPANOVNA (ječi) Živ je... Da, da, ja pristajem...

ČUBUKOV: Poljubite se!

LOMOV: A? Koga? (Ljubi Nataliju Stepapovnu) Baš mi je drago... Dozvolite, u čemu je stvar? Ah, da,
ehvatam... Srce... iskrice . Srećan sam, Natalija Stepanovna... (Ljubi joj ruku) Noga mi se oduzela...

NATALIJA STEPANOVNA: Ja... i ja sam srećna.

ČUBUKOV: Kao da mi je čitavo brdo palo s leđa... Uh!

NATALIJA STEPANOVNA: Ali... ipak, priznajte makar sada: Ugadaj je gori od Otkataja.
LOMOV: Nije, nego bolji!

NATALIJA STEPANOVNA: Gori je!

ČUBUKOV: E pa, počinje porodična sreća! Šampanjca!

LOMOV: Bolji je!

NATALIJA STEPANOVNA: Gori je! Gori! Gori!

ČUBUKOV (nastojeći da ih nadviče) Šampanjca! Šampanjca!

Zavesa

Tatjana Rjepina
Drama u jednom činu

Posvećena A. S. Suvorinu

Prevod: Zoran Božović

LICA:

Olenjina.

Kokoškina.

Matvejev.

Zonenštajn.

Sabinjin.

Kotelnikov.

Kokoškin.

Patronikov.

Volgin, mlad oficir.

Student.

Gospođica.

Otac Ivan, protojerej, sedamdesetogodišnjak.

Otac Nikolaj, mladi sveštenik

Otac Aleksej, mladi sveštenik

Đakon.
Crkvenjak.

Kuzma, crkveni čuvar.

Dama u crnom.

Pomoćnik javnog tužioca.

Glumci i glumice.

Veče, sedam časova. Saborna crkva. Upaljeni su svi lusteri i svećnjaci. Glavna vrata širom otvorena.
Pevaju dva hora: arhijerejski i saborni. Crkva je puna sveta. Teskobno i zagušljivo. Venčanje.
Venčavaju se Sabinjin i Olenjina. Njegovi deveri su Kotelnikov i oficir Volgin, a njeni njen brat Student
i Pomoćnik javnog tužioca. Prisutna je sva mesna inteligencija. Raskošne haljine. Venčavaju: otac Ivan
s olinjalom kamilavkom, otac Nikolaj sa svešteničkom kapom i razbarušen, veoma mlad otac Aleksej s
tamnim naočarima; pozadi, desno od oca Ivana visok, suvonjav đakon sa knjigom u ruci. U gomili se
nalazi i trupa na čelu sa Matvejevom.

OTAC IVAN (čita) Opomeni se, bože, i roditelja koji su odnegovali ove mladence, jer molitve roditelja
učvršćuju temelje doma. Opomeni se, gospode bože naš, i sve ove dece tvoje koja danas dođoše na
radost ovu. Opomeni se, gospode bože naš, ovoga sina tvoga Petra i ove kćeri tvoje Vere i blagoslovi
ih, daj im porod, dobru decu, jedinstvo duša i tela. Uzvisi ih kao kedre livanske, kao rodnu lozu. Daruj
im telesna i duhovna blaga da bi, imajući svega, izobilovali u svakom dobrom i tebi blagougodnom
delu. Daruj im da vide sinove sinova svojih kao mlade masline oko trpeze svoje i neka bi, ugodivši
tebi, zasijali kao svetila na nebu, u tebi gospodu našem. Sa tobom neka je slava, moć, čast i
obožavanje, bešočetnom ocu tvom i životvornom duhu tvom, sad i uvek i u sve vekove.

ARHIJEREJSKI HOR (peva) Amin.

PATRONIKOV: Zagušljivo je! Kakav vam je to orden o vratu, Davide Solomonoviču?

ZONENŠTAJN: Belgijski. I otkud ovoliko sveta? Ko ih je pustio? Uh! Kao u rusko kupatilo!

PATRONIKOV: Policija nije ni za šta.

ĐAKON: Pomolimo se gospodu!

SABORNI HOR (peva) Gospode, smiluj se.

OTAC NIKOLAJ (čita) Bože sveti koji se stvorio čoveka od praha zemaljskog i od tela čovekovog stvorio
ženu i dao mu je kao pomoćnicu prema njemu, jer je bila volja tvoja da čovek ne bude sam na zemlji;
ti sam, goopode, pruži i sada ruku svoju iz svetog obitališta tvog i sjedini ovog sina tvoga Petra i ovu
kćer tvoju Veru, jer ti združuješ muža i ženu. Združi ih u jednodušnosti, venčaj ih u jedno telo, daruj
im porod i radost u dobroj deci. Jer je tvoja moć, i tvoje je carstvo i sila i slava oca i sina i svetog duha,
sada i u sve vekove.

SABORNI HOR (peva) Amin.

GOSPOĐICA (Zonenštajnu) Sada će stavljati vence. Gledajte, gledajte!

OTAC IVAN (uzima sa pulta venac i okreće se prema Sabinjinu) Venčava se ovaj sin božji Letar sa
ovom kćeri božjom Verom u ime oca i sina i svetog duha, amin. (Predaje venac Kotelnikovu)

U GOMILI: Dever kao da je biran prema mladoženji. Neugledan. Ko je to?

KOTELNIKOV: I oficir je neugledan. Gospodo, propustite damu! Ovuda nećete proći.

OTAC IVAN (obraćajući se Olenjinoj) Venčava se ova kći božja Vera sa ovim sinom božjim Petrom u
ime oca i sina i svetog duha, amin. (Predaje venac studentu)

KOTELNIKOV: Venci su teški. Meni je već ruka otežala.

VOLGIN: Nije važno, uskoro ću vas odmeniti. Voleo bih da znam ko to zaudara na pačuli!

POMOĆNIK JAVNOG TUŽIOCA: Kotelnikov.

KOTELNIKOV: Što lažete.

VOLGIN: Pssst!

OTAC IVAN: Gospode bože naš, venčaj ih slavom i čašću! Gospode bože naš, venčaj ih slavom i čašću!

KOKOŠKINA (mužu) Vera je danas baš slatka! Gledam je i ne mogu da se nauživam. Kako je smirena.

KOKOŠKIN: Navikla se. Ovo joj je drugi put.

KOKOŠKINA: Da, zaista. (Uzdiše) Ja joj želim sve najbolje!... Ona ima dobro srce.

CRKVENjAK (izlazeći na sredinu) Prokimen glas osmi. Stavio si im na glave vence od dragog kamenja;
život su tražili od tebe i ti si im dao.

ARHIJEREJSKI HOR (peva) Stavio si im na glave...

PATRONIKOV: Puši mi se.

CRKVENjAK: Čitanje svetog apostola Pavla.

ĐAKON: Pazimo!

CRKVENjAK (otegnuto) Braćo, zahvaljujte svagda za ove u ime gospoda našeg Isusa Hrista bogu i ocu,
elušajući se među sobom u strahu božjem. Žene, slušajte svoje muževe kao gospoda. Jer je muž glava
ženi kao što je Hristos glava crkvi, i on je spaoitelj tela. Stoga, kao što crkva sluša Hrista, tako i, žene,
slušajte muževe svoje u svemu.

SABINjIN (Kotelnikovu) Pritisnuo si mi glavu vencem.

KOTELNIKOV: Ne izmišljaj. Držim ti ga tri palca iznad glave.

SABINjIN: Kad ti kažem, pritiskaš me!

CRKVENjAK: Muževi, volite svoje žene kao što i Hristos voli crkvu, i sebe predade za nju: da je osveti
očistivši je krštenjem u reči i da je postavi preda se, crkvu slavnu koja nema nikakve mrlje, nego da
bude sveta i besprekorna.

VOLGIN: Dobar bas... (Kotelnikovu) Hoćete li da vas odmenim?

KOTELNIKOV: Nisam se još umorio.

CRKVENjAK: Tako su muževi dužni da vole svoje žene kao svoje telo; jer ko voli svoju ženu, samog
sebe voli. Jer niko nikad ne omrznu svoje telo, nego ga hrani i greje, kao i gospod crkvu. Jer smo
delovi tela njegovog, od tela njegovog i kostiju njegovih. Toga radi ostaviće čovek oca svoga i mater...

SABINjIN: Digni malo venac. Ugušićeš me.

KOTELNIKOV: Gluposti!

CRKVENjAK:... i priljubiće se ženi svojoj i biće dvoje jedno telo...

KOKOŠKIN: Tu je i gubernator.

KOKOŠKINA: Gde si ga video?

Kokoškiv: Eno ga pored deonog kora s Altuhovom. Inkognito.

KOKOŠKINA: Vidim, vidim. Razgovara sa Mašom Hansen. To mu je pasija.

CRKVENjAK: Tajna je ovo velika; a ja govorim za Hrista i za crkvu. Ali i svaki od vas da voli onako svoju
ženu kao što voli samog sebe, a žena da se boji svoga muža!!

SABORNI HOR (peva) Aleluja, aleluja, aleluja...

U GOMILI: Čujete li, Natalija Sergejevna? Žena da se boji svoga muža. Ostavite me na miru. (Smeh)
Pssst! Gospodo, to nije lepo!

ĐAKON: Premudrost, ustanimo; čujmo sveto evanđelje!

OTAC IVAN: Mir svima!

ARHIJEREJSKI HOR (peva) I duhu tvojemu.

U GOMILI: Apostol, evanđelje.. . kako sve to dugo traje! Vreme je da ih već jednom ostave na miru.
Ne može da se diše. Ja ću izići. Nećete moći da se probijete. Sačekajte, uskoro će se završiti.

OTAC IVAN: Čitanje iz svetog evanđelja po Jovanu!

ĐAKON: Pazimo!

OTAC IVAN (skida kamilavku) U vreme ono bi svadba u Kani Galilejskoj, i onda beše mati Isusova. A
pozvan beše i Isus i učenici na svadbu. A kad nesta vina, reče mati Isusova njemu: nemaju vina. Isus
joj reče: Što je meni do toga? Još nije došao čas moj.

SABINjIN (Kotelnikovu) Hoće li skoro kraj?

KOTELNIKOV: Ne znam, ne razumem se u to. Valjda hoće.

VOLGIN: Ostalo je još vođenje.

OTAC IVAN: A mati njegova reče slugama: što god vam kaže, učinite. A onde beše šest kamenih
sudova za vodu koji su bili postavljeni radi jevrejskih običaja umivanja i koji hvatahu po dva ili po tri
vedra. Reče im Isus: Napunite sudove vodom. I napuniše ih do vrha. I reče im: Zahvatite sad i nosite
kumu. (Čuje se jecaj.)

VOLGIN: Keskese? Je li se to neko ugušio?

U GOMILI: Pssst! Tiše! (Jecaj)

OTAC IVAN:... I odnesoše. I kad okusi kum od vina koje je postalo od vode, a ne znađaše otkud je
(sluge koje su zahvatile vodu znađahu), zovnu kum ženika i reče mu...

SABINjIN (Kotelnikovu) Ko je to maločas jecao?

KOTELNIKOV (pomno posmatrajući gomilu) Nešto se kreće... Neka dama u prnom... Sigurno joj je
pozlilo... Izveli su je...
SABINjIN (zagledavši se pažljivo) Digni malo venac...

OTAC IVAN:...svaki čovek najpre dobro vino iznosi, a kad se opiju, onda lošije, a ti si čuvao dobro vino
do sada. Ovo učini Isus u Kani Galilejskoj kao početak čudesima i pokaza slavu svoju; i učenici njegovi
verovahu u njega.

U GOMILI: Ne razumem zašto dozvoljavaju pristup histeričnim osobama!

ARHIJEREJSKI HOR: Slava tebi, gospode, slava tebi!

PATRONIKOV: Davide Solomonoviču, ne zujite kao bumbar. I ne okrećite leđa oltaru. To nije lepo.

ZONENŠTAJN: To gospođica zuji kao bumbar, a ne ja... he, he, he.

ĐAKON: Recimo svi iz sve duše i od sveg uma svog, recimo...

SABORNI HOR (peva) Smiluj se, gospode.

ĐAKON: Gospode svedržitelju, bože otaca naših, molimo te usliši i smiluj se.

U GOMILI: Pssst! Tiše! I mene guraju!

HOR (peva) Smiluj se, gospode!

U GOMILI: Tiše! Pssst! Kome je to pozlilo?

ĐAKON: Smiluj se na nas, bože, po velikoj milosti tvojoj, molimo te usliši i smiluj se.

HOR (peva) Smiluj se, gospode. (Tri puta)

ĐAKON: Još se molimo za blagočestivog samodržavnog velikog gospodara našeg Aleksandra

Aleksandroviča, cara cele Rusije, za moć, pobedu, mir, dobro zdravlje i spasenje njegovo i da ga naš
bog podrži u svemu i da mu pomogne da sve neprijatelje i dušmane baci pod noge.

HOR (peva) Smiluj se. (Tri puta. Jecaj. Gomila se uskomešala.)

KOKOŠKINA: Šta je to? (Dami kraj sebe) Ovo je nepodnošljivo, dušo. Kad bi makar vrata otvorili...
Umreću od vrućine.

U GOMILI: Pokušavaju da je izvedu, a ona neće... Ko je to? Pssst!

ĐAKON: Još se molimo za suprugu njegovu, blagočestivu gospodaricu, caricu Mariju Fjodorovnu...

HOR (peva) Smiluj se, gospode.

ĐAKON: Još se molimo za naslednika njegovog, blagovernog gospodara, carevića i velikog kneza
Nikolaja Aleksandroviča i za vasceli carstvujušči dom.

HOR (peva) Smiluj se, gospode.

SABINjIN: O, bože dragi...

OLENjINA: Šta?

ĐAKON: Još se molimo za sveti praviteljstvujušči Sinod i za gospodina našeg, preosveštenog Teofila,
episkopa nekog i nekog, i za vascelu hrišćansku bratiju našu.

HOR (peva) Smiluj se, gospode.

U GOMILI: A juče se u hotelu „Evropa" opet otrovala neka žena. Da. Kažu, žena nekog doktora. Ne
znate zašto?

ĐAKON: Još se molimo i za vascelo hristoljubivo vojinstvo...

HOR (peva) Smiluj se, gospode.

VOLGIN: Kao da neko plače... Publika se nedolično ponaša.

ĐAKON: Još se molimo za bratiju našu, sveštenike, monahe i vascelo hrišćansko bratstvo.

HOR (peva) Smiluj se, gospode.

MATVEJEV: Danas pojci dobro pevaju.

KOMIČAR: Eh, da su nam takvi, Zahare Iljiču!

MATVEJEV: To bi ti hteo, mustro! (Smeh) Pssst!

ĐAKON: Još se molimo za milost, život, mir, zdravlje, spasenje i blagodatnu pomoć deci božjoj Petru i
Veri.

HOR (peva) Smiluj se, gospode.

ĐAKON: Još se molimo za blažene...

U GOMILI: Da, neka doktorovica... u hotelu...

ĐAKON:... i nezaboravne, presvetle patrijarhe pravoslavne...

U GOMILI: Otkako je Rjepina povukla nogu, to je već četvrti slučaj. Objasnite mi ta trovanja, dragi
moj! Psihoza. Ništa drugo. Mislite, podražavanje?

ĐAKON:... i za blagočestive careve i blagoverne carice, i za graditelje ovog svetog hrama, i za sve
počivše očeve i bratiju,..

U GOMILI: Samoubistva su zarazna... Koliko se tih psihopatki namnožilo, strahota! Tiše! Prestanite da
se muvate!

ĐAKON:... i za pravoslavce koji leže ovde i na drugim mestima.

U GOMILI: Ne vičite, molim vas. (Jecaj)

HOR (peva) Smiluj se, gospode.

U GOMILI: Rjepina je svojom smrću zatrovala vazduh. Sve žene su zaražene i opsednute mišlju da su
uvređene. Čak je i u crkvi vazduh zatrovan. Osećete li ovu napetost?

ĐAKON: Još se molimo za plodotvorne i trudoljubive radenike u svetom i čaonom hramu ovom, koji
pevaju i očekuju od tebe veliku i bogatu milost...

HOR (peva) Smiluj se, gospode.

OTAC IVAN: Jer si milostiv i čovekoljubiv bog, i tebi slavu uznosimo ocu i sinu i svetom duhu, sada i u
sve vekove.

HOR (peva) Amin.

SABINjIN: Kotelnikove!
KOTELNIKOV: Šta je?

SABINjIN: Ništa... O, bože... Tu je Tatjana Petrovna... Tu je...

KOTELNIKOV: Jesi li poludeo!

SABINjIN: Dama u crnom... to je ona. Prepoznao sam je... video sam je...

KOTELNIKOV: Nema nikakve sličnosti... Jedino što je brineta, i to je sve.

ĐAKON: Pomolimo se gospodu!

KOTELNIKOV: Ne šapući, to je nepristojno. Publika gleda u tebe...

SABINjIN: Oh, bože... Jedva se držim na nogama. To je ona. (Jecaj)

HOR: Smiluj se, gospode!

U GOMILI: Tiše! Pssst! Gospodo, ko se to otpozadi gura? Tššš! Izveli su je... Ne može da se prođe od
žena... Bolje da sede kod kuće!

NEKO (viče) Tiše!

OTAC IVAN (čita) Gospode bože naš, koji si time što si došao na svadbu u Kanu Galilejsku pokazao da
je brak uzvišen i častan... (Posmatra prisutne) Zaista, kakav je ovo svet... (čita) pokazao da je brak
uzvišen i častan... (Podigavši glas) Tiše malo, molim vas! Smetate nam u svetotajstvu! Ne šetajte po
crkvi, ne razgovarajte i ne galamite, nego budite mirni i molite se bogu. Da. Treba imati strah od
boga. (čita) Gospode bože naš, koji si time što si došao na svadbu u Kanu Galilejsku pokazao da je
brak uzvišen i častan, ti sam i sada ovu decu tvoju Petra i Veru, koja se sjedinjuju po tvojoj volji,
sačuvaj u miru i jednodušnosti; pokaži časnim i njihov brak; sačuvaj čistom postelju njihovu;
blagoizvoli da njihov zajednički život bude uvek pošten i veran i udostoji ih da dožive duboku starost i
da čistim srcem v.rše zapovesti tvoje. Jer si ti bog naš, bog koji miluje i spasava, i tebi slavu uznosimo,
sa bespočetnim tvojim ocem i svesvetim, i blagim, i životvornim tvojim duhom, sada i uvek i u sve
vekove.

ARHIJEREJSKI HOR (peva) Amin.

SABINjIN (Kotelnikovu) Poruči žandarmima da ne puštaju nikoga...

KOTELNIKOV: Čemu to sad? Crkva je ionako dupke puna. Ćuti... ne šapući.

SABINjIN: Ona... Tatjana je ovde.

KOTELNIKOV: Buncaš. Ona je na groblju.

ĐAKON: Zaštiti, spasi, smiluj se i sačuvaj nas, bože, blagodaću tvojom!

SABORNI HOR (peva) Gospode, smiluj se.

ĐAKON: Da ceo ovaj dan bude savršen, svet, miran i bezgrešan, molimo od gospoda.

SABORNI HOR (peva) Podaj, gospode.

ĐAKON: Anđela mira, vernog vođu, čuvara duša i tela naših, molimo od gospoda.

HOR (peva) Podaj, gospode!

U GOMILI: Ovaj đakon nema nameru da završi... Čas gospode, smiluj se, čas... podaj, gospode.
Dojadilo mi je da stojim.

ĐAKON: Oproštaj i otpuštanje grehova i sagrešenja naših, molimo od gospoda.

HOR (peva) Podaj, gospode!

ĐAKON: Ono što je dobro i korisno za duše naše i mir u svetu molimo od gospoda.

U GOMILI: Opet galame! Kakav svet!

HOR (peva) Podaj, gospode!

OLENjINA: Petre, ti drhtiš i teško dišeš... Je lk ti zlo?

SABINjIN: Dama u crnom... ona... Mi smo krivi...

OLENjINA: Kakva dama? (Jecaj)

SABINjIN: To Rjepina jeca... Moram da izdržim, moram da izdržim... Kotelnikov mi pritiska glavu
vencem... Ništa, ništa...

ĐAKON: Da ostalo vreme života svog provedemo u miru i pokajanju molimo od gospoda.

HOR: Podaj, gospode.

KOKOŠKIN: Vera je bleda kao smrt. Pogledaj, kao da ima suze u očima. A on, on... pogledaj!

KOKOŠKINA: Ja sam joj govorila da će publika biti nepristojna! Ne razumem kako se usudila da se
ovde venča. Trebalo je da ode na selo.

ĐAKON: Da kraj našeg života bude hrišćanski... bez bola, častan, miran, i da damo dobar odgovor na
sudu Hristovom, molimo.

HOR (peva) Podaj, gospode!

KOKOŠKINA: Trebalo bi zamoliti oca Ivana da požuri. Ona se ova izobličila.

VOLGIN: Dozvolite da vas odmenim! (Odmenjuje Kotelnikova)

ĐAKON: Izmolivši jedinstvo vere i zajednicu svetog duha, sami sebe i jedan drugog i sav život svoj
Hristu bogu predajemo.

HOR (peva) Tebi, gospode!

SABINjIN: Drži se, Vera, drži se kao ja... Da... Uostalom, uskoro će se ovo završiti. Još malo... To je
ona...

VOLGIN: Pssst!

OTAC IVAN: I udostoji nas, gospode, da smelo i bez osude smemo prizivati tebe, nebeskog boga i oca
i govoriti!

ARHIJEREJSKI HOR (peva) Oče naš koji si na nebesima, da se sveti ime tvoje, da dođe carstvo tvoje...

MATVEJEV (glumcima) Razmaknite se malo, momci, hoću da kleknem... (Klekne i klanja se) Da bude
volja tvoja i na zemlji kao na nebu. Hleb naš nasušni daj nam danas i oprosti nam dugove naše...

ARHIJEREJSKI HOR:... da bude volja tvoja i na zemlji kao na iebu... na nebu... hleb naš nasušni nasušni!
MATVEJEV: Pomoli se, gospode, za pokoj duše rabe tvoje Tatjane i oprosti joj grehe voljne i nevoljne,
a nama oprosti i smiluj se... (Ustaje) Vruće je ovde!

ARHIJEREJSKI HOR: ...daj nam danas; i oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima
svojim... svojim...

U GOMILI: Prešli su na notno!

ARHIJEREJSKI HOR:... i ne uvedi nas... nas... nas! U iskušenje, no izbavi nas od zlaaa!

KOTELNIKOV (pomoćniku javnog tužioca) Naš mladoženja je izvan sebe. Pogledajte kako drhti!

POMOĆNIK JAVNOG TUŽIOCA: Šta mu je?

KOTELNIKOV: Od Dame u crnom, one koja je maločas imala histeričan napad, učinilo mu se da je
Tatjana. Halucinira.

OTAC IVAN: Jer je tvoje carstvo i sila i slava... oca i sina i svetoga duha, sada i uvek i u sve vekove.

HOR: Amin.

POMOĆNIK JAVNOG TUŽIOCA: Pazite da ne napravi kakvu glupost!

KOTELNIKOV: Izdržaće! Jak je on!

POMOĆNIK JAVNOG TUŽIOCA: Da, nije mu lako.

OTAC IVAN: Mir svima.

HOR: I duhu tvojemu.

ĐAKON: Glave svoje priklonite gospodu!

HOR: Tebi, gospode!

U GOMILI: Sada će ih voditi ukrug. Pssst! Jesu li doktorovicu obducirali? Ne još. Kažu da ju je muž
ostavio. Kao Sabinjin Rjepinu! Je li to istina? Daa... Sećam se kako su Rjepinu obducirali.

ĐAKON: Pomolimo se gospodu!

HOR: Gospode, omiluj se!

OTAC IVAN (čita) Bože, ti si silom svojom sve stvorio i vaeeljeni zakone dao, i čoveka kao krunu svega
ukrasio, ti i ovu zajedničku čašu, koju daješ ovim mladencima, blagoslovi duhovnim svojim
blagoslovom. Jer se blagoslovi ime tvoje i proslavi carstvb tvoje, oca i sina i svetog duha, sada i uvek i
u sve vekove. (Daje Sabinjinu i Olenjinoj da piju vino iz iste čaše)

HOR: Amin.

POMOĆNIK JAVNOG TUŽIOCA: Pazite da mu ne pozli.

KOTELNIKOV: To je veliki podlac. Izdržaće.

U GOMILI: Gospodo, ne razilazite se, izići ćemo svi zajedno. Je li Zipunov ovde? Tu je. Treba okružiti
kočije i zviždati jedno pet minuta.

OTAC IVAN: Dajte mi vaše ruke. (Maramicom vezuje ruke Sabinjinu i Olenjinoj) Da nisam previše
otegao?
POMOĆNIK JAVNOG TUŽIOCA (Studentu) Dajte mi, mladiću, venac, a vi uzmite skute.

ARHIJEREJSKI HOR (peva) Likuj, Isaijo, djeva zače... (Otac Ivan ide oko pulta; za njim mladenci i deveri)

U GOMILI: Student se zapleo u skute.

ARHIJEREJSKI HOR:...i rodi sina Emanuila, boga i čoveka; ime mu je Istok...

SABINjIN (Volginu) Je li to kraj?

VOLGIN: Nije još.

ARHIJEREJSKI HOR:... veličajući njega, djevu proslavljamo. (Otac Ivan po drugi put ide oko pulta)

SABORNI HOR (peva) Sveti mučenici koji ste slavno stradali i vence dobili, molite se gospodu da se
omiluje na duše naše.

OTAC IVAN (po treći put ide oko pulta i pevuši)... duše naše.

SABINjIN: Bože dragi, pa ovo nema kraja.

ARHIJEREJSKI HOR (peva) Slava tebi, Hriste bože, apostola pohvalo, mučenika radovanje, čija je
propoved... Trojica jednosušna.

OFICIR IZ GOMILE (Kotelnikovu) Upozorite Sabinjina da se studenti i gimnazijalci spremaju da ga

izvižde na ulici.

KOTELNIKOV: Hvala. (Pomoćniku javnog tužioca) Kako dugo ovo traje! Nikad da se završi. (Briše lice
maramicom)

POMOĆNIK JAVNOG TUŽIOCA: Pa i vama drhte ruke... Kako ste svi nežni!

KOTELNIKOV: Rjepina mi ne izbija iz glave. Stalno mi se pričinjava da Sabinjin peva, a ona plače.

OTAC IVAN (uzimajući od Volgina venac, Sabinjinu) Uzvisi se, ženiče, kao Avram i budi blagosloven
kao Isak, razmnoži se kao Jakov, hodeći u miru i vršeći pravo zapovesti božje!

MLADI GLUMAC: Kako divne reči govori nitkovu!

MATVEJEV: Bog je jedan za sve.

OTAC IVAN (uzimajući venac od Pomoćnika javnog tužioca, Olenjinoj) I ti, nevesto, uzvisi se kao Sara, i
uzveseli se kao Reveka i razmnoži se kao Rahilja, radujući se svome mužu, čuvajući granice zakona, jer
tako blagoizvoli bog.

U GOMILI (koja kreće prema izlazu) Tiše, gospodo! Još nije gotovo! Pssst! Ne gurajte se!

ĐAKON: Pomolimo se gospodu!

HOR: Gospode, smiluj se.

OTAC ALEKSEJ (čita, skinuvši tamne naočare) Bože, bože naš, koji si došao u Kanu Galilejsku i tamošnji
brak blagoslovio, blagoslovi i ovu decu svoju, koja su po tvome promislu stupila u brak; blagoslovi
njihove ulaoke i izlaske; umnoži dobro u životu njihovom; primi vence njihove u carstvu tvom,
čuvajući ih čiste, neporočne i besprekorne kroz sve vekove.

HOR (peva) Amin.

OLENjINA (bratu) Kaži da mi donesu stolicu. Muka mi je.

STUDENT: Sad će kraj. (Pomoćniku javnog tužioca) Veri je muka!

POMOĆNIK JAVNOG TUŽIOCA: Vera Aleksandrovna, sad će kraj! Samo što nije... Strpite se, draga
moja!

OLENjINA (bratu) Petar me uopšte ne čuje... Kao da se okamenio... Bože dragi, bože dragi...
(Sabinjinu) Petre!

OTAC IVAN: Mir svima!

XOR: I duhu tvojemu!

ĐAKON: Glave svoje gospodu priklonite.

OTAC IVAN (Sabinjinu i Olenjinoj) Otac, sin i sveti duh... svesveta, i jednosušna, i životvorna trojica,
jedno božanstvo i carstvo neka vas blagoslovi i neka vam podari dug život, dobru decu, napredak u
životu i veri; neka vas obaspe svim zemaljskim dobrima; i neka vas udostoji obećanih blaga u
potomstvu, molitvama svete Bogorodice i svih svetih, amin! (Olenjinoj, s osmehom) Poljubite svog
muža.

VOLGIN (Sabinjinu) Šta čekate? Ljubite se! (Mladenci se ljube)

OTAC IVAN: Čestitam vam! Neka vam bog da...

KOKOŠKINA (prilazi Olenjinoj) Mila moja, draga... Tako se radujem! Čestitam!

KOTELNIKOV (Sabinjinu) Čestitam, privenčavši se... Dobro, dosta si bio bled, završilo se mučenje.

ĐAKON: Premudrost! (Čestitanja)

HOR (peva) Časnija si od heruvima i nesravnjeno slavnija od serafima, jer si boga... reč rodila
neporočno. Ti si Bogorodica, tebe veličamo. (Svet izlazi iz crkve; Kuzma gasi svećnjake)

OTAC IVAN: Hristos, istiniti bog naš, koji je u Kani Galilejskoj svojim dolaskom blagoslovio brak, neka
se molitvama irečiste matere svoje, svetih slavnih i svehvalnih apostola, svetih bogom krunisanih
careva i ravnih apostolima. Konstantina i Jelene, svetog velikomučenika Prokopija i svih svetih smiluje
na nas i spase nas, kao blag i čovekoljubiv.

HOR: Amin. Gospode, smiluj se, gospode, smiluj se, gospode smiluj se!

DAME (Olenjinoj) Čestitamo draga... Sto godina poživeli... (Ljube se)

ZONENŠTAJN: Vidite Sabinjin, vi, tako reći, kako se to govori na čistom jeziku...

ARHIJEREJSKI HOR: Mnogaja, mnogaja leta! Mnogaja leta...

SABINjIN: Pardon, Vera! (Uzme Kotelnikova pod ruku i brzo ga odvede u stranu; dršćući i teško dišući)
Hajdemo odmah na groblje!

KOTELNIKOV: Ti si lud! Pa već je noć! Šta ćeš sad tamo?

SABINjIN: Hajdemo, tako ti boga! Kad te molim...

KOTELNIKOV: Moraš da odvedeš nevestu svojoj kući! Ludače!

SABINjIN: Briga me za sve i neka sve ide u majčinu! Ja... ja idem! Daću joj pomen... Poludeo sam...
Samo što nisam umro... Ah, Kotelnikove, Kotelnikove!
KOTELNIKOV: Hajdemo, hajdemo... (Vodi ga nevesti. Trenutak kasnije s ulice dopire prodoran zvižduk.
Svet tgolako napušta crkvu. Ostaju samo crkvenjak i Kuzma.)

KUZMA (gasi svećnjake) Bilo je mnogo sveta...

CRKVENjAK: Aha... Bogata svadba. (Navlači bundu) Žive ljudi!

KUZMA: Sve je to bez veze... Badava.

CRKVENjAK: Šta to?

KUZMA: Pa venčanje... Iz dana u dan venčavamo, krštavamo i sahranjujemo, a kakav je smisao svega
toga.

CRKVENjAK: A šta bi ti, zapravo, hteo?

KUZMA: Ništa... Onako... Sve je to uzalud. I levaju, i kade, i čitaju, a bog ni da čuje. Četrdeset todina
ovde služimo, a nijednom se nije desilo da nas čuje. Ne znam ni gde je taj bog... Sve je uzalud.

CRKVENjAK: Mda... (Obuva kaljače) Dovoljno je da se čovek upusti u filozofiranje, pa da pomeri

pameću. (Odlazi, lupajući kaljačama) Do viđenja! (Odlazi)

KUZMA (sam) U podne smo sahranili jednog gospodina, maločas smo venčali ovo dvoje, sutra ujutru
ćemo krštavati. Nikad kraja. A kome je to potrebno? Nikome... Onako, uzalud. (Čuje se jecanje. Iz
oltara izlaze otac Ivan i razbarušeni otac Aleksej sa tamnim naočarima.)

OTAC IVAN: Verujem da je i miraz dobar uzeo...

OTAC ALEKSEJ: U to ne treba sumnjati.

OTAC IVAN: Šta ti je život, kad pogledaš! Nekada sam i ja išao u prosidbu, venčavao se i uzimao miraz,
ali sve se to već izgubilo u vrtlogu vremena. (Viče) Kuzma, što si pogasio sve? Saplešću se u ovoj
pomrčini.

KUZMA: Mislio sam da ste već otišli.

OTAC IVAN: Pa, oče Alekseju? Hoćemo li k meni na čaj?

OTAC ALEKSEJ: Ne, oče protojereju, zahvaljujem. Nije čas. Moram još izveštaj da napišem.

OTAC IVAN: Kako hoćete.

DAMA U CRNOM (pojavivši se iza stuba, tetura se) Ima li koga? Izvedite me... izvedite...

OTAC IVAN: Šta je to? Ko je to? (Uplašeno) Šta želite?

OTAC ALEKSEJ: Gospode, oprosti nama, grešnima...

DAMA U CRNOM: Izvedite me... izvedite... Ja sam sestra oficira Ivanova... sestra.

OTAC IVAN: Šta tražite ovde?

DAMA U CRNOM: Otrovala sam se... iz mržnje... On me uvredio... Zašto ga prati sreća? Bože dragi...
(Viče) Spasite me, spasite! (Posrnuvši) Svi treba da se otruju... svi! Nema pravde...

OTAC ALEKSEJ (užasnut) Kakvo svetogrđe! Bože, kakvo svetogrđe!

DAMA U CRNOM: Iz mržnje... Svi treba da se otruju... (Jeca i valja se po podu) Ona je u grobu, a on...
on... U ženi je uvređen bog... Žena je propala...
OTAC ALEKSEJ: Kakvo skrnavljenje religije! (Pljesnuvši rukama) Kakvo skrnavljenje života!

DAMA U CRNOM (kida svoju odeću i viče) Spasite me! Spasite! Spasite!...

Zavesa

a sve ostalo prepuštam fantaziji A. S. Suvorina.

Svadba
Scena u jednom činu

LICA

Jevdokim Zaharovič Žigalov, koleški registrator u ostavci.

Nastasja Timofejevna, njegova žena.

Dašenjka, njihova kći.

Epaminond Maksimovič Aplombov, njen verenik.

Fjodor Jakovljevič Revunov-Karaulov, kapetan II klase u ostavci.

Andrej Andrejevič Njunjin, agent osiguravajućeg društva.

Ana Martinovna Zmejukina, tridesetogodišnja akušerka, u svetlocrvenoj haljini.

Ivan Mihajlovič Jat, telegrafist.

Haralampije Spiridonovič Dimba, Grk poslastičar.

Dmitrij Stepanovič Mozgovoj, mornar iz Dobrovoljačke flote.

Deveri, kavaljeri, lakeji i ostali.

Radnja se odigrava u jednoj od sala Andronovljevog restorana. Bleštavo osvetljena sala. Veliki sto
postavljen za večeru. Oko stola posluju lakeji u frakovima. Iza scene muzika svira poslednju figuru
kadrila.

Zmejukina, Jat i dever prelaze preko scene.

ZMEJUKINA: Ne, ne, ne!

JAT (idući za njom) Smilujte se! Smilujte se!

ZMEJUKINA: Ne, ne, ne!

DEVER (žureći za njima) Gospodo, ne možete tako! Kuda ćete? A gran-ron? Gran-ron, sil-vu-ple!

Odlaze. Ulaze Nastasja Timofejevna i Aplombov.

NASTASJA TIMOFEJEVNA: Bolje bi bilo da odete da igrate nego što mi ovde dosađujete nepriličnim
razgovorima.

APLOMBOV: Nisam ja nekakav Spinoza, pa da pravim majmuna od sebe. Ja sam ozbiljan i karakteran
čovek i ne mogu da uživam u besmislenim zabavama. Nego, nije stvar u igri. Izvinite, maman, ali ja
mnoge vaše postupke ne razumem. Na primer, vi ste obećali da ćete mi uz svoju kćerku, pored
neophodnih stvari za domaćinstvo, dati i dva lutrijska loza. Pa gde su?

NASTASJA TIMOFEJEVNA: Nešto me glava boli... Sigurno će se vreme promeniti... Ojužiće!

APLOMBOV: Ne pravite se ludi. Danas sam saznao da su vam lozovi založeni. Izvinite, maman, ali tako
postupaju samo eksploatatori. Ja ovo ne govorim iz sebičnosti... meni vaši lozovi nisu potrebni, već iz
principa, jer ne dozvoljavam da me bilo ko obmanjuje. Ja sam vašu kćerku usrećio i ako mi danas ne
date lozove, popiću je u čaši vode. Ja sam pošten čovek!

NASTASJA TIMOFEJEVNA (prelazeći pogledom preko stola i prebrojavajući pribore) Jedan, dva, tri,
četiri, pet...

LAKEJ: Kuvar pita kako zapovedate da se služi sladoled: sa rumom, sa maderom ili bez išta?

APLOMBOV: S rumom. I kaži gazdi da donese vina. Kaži mu da postavi još soterna. (Nastasji
Timofejevnoj) Takođe ste obećali, i dogovor je bio takav, da će večeras ovde biti general. Pa gde je
on, pitam vas ja?

NASTASJA TIMOFEJEVNA: Tu, dragi moj, krivica nije do mene.

APLOMBOV: Nego do koga?

NASTASJA TIMOFEJEVNA: Do Andreja Andrejiča... Juče je dolazio i obećao da će dovesti pravog

pravcatog generala. (Uzdiše) Ne mislite, valjda, da nam je žao? Mi za svoje dete ništa ne žalimo. Ako
treba general, neka bude general...

APLOMBOV: Dalje... Svima, pa i vama, maman, poznato je da se Dašenjki, pre nego što sam je ja
zaprosio, udvarao onaj telegrafist Jat. Zašto ste ga onda pozvali? Zar niste znali da će meni to biti
neprijatno?

NASTASJA TIMOFEJEVNA: Oh, kako ti ono beše ime! Epaminonde Maksimiču, nije ni dan prošao kako
si se oženio, a već si svojom pričom ugnjavio i mene i Dašenjku. Šta li će tek bit kroz godinu dana?
Težak si, uh, kako si težak!

APLOMBOV: Ne volite da vam se govori istina? Aha? Toli je! A vi se onda pošteno vladajte. Ja od vas
tražim samo jedno: budite pošteni!

Preko scene, od jednih do drugih vrata, prelaze parovi koji igraju grand-rond. Prvi par čine dever i
Dašenjka, a poslednji Jat i Zmejukina. Poslednji par zaostaje i ostaje u sali. Žigalov i Dimba ulaze i idu
prema stolu.

DEVER (viče) Promenad! Msje, promenad! (Iza scene) Promenad!

Parovi odlaze.

JAT (Zmejukinoj) Smilujte se! Smilujte se, čarobna Ana Martinovna!

ZMEJUKINA: Ah, kakvi ste... Rekla sam vam već da danas nisam pri glasu.

JAT: Preklinjem vas, otlevajte nešto! Samo jednu notu! Smilujte se! Samo jednu notu!

ZMEJUKINA: Dojadili ste mi. (Seda i hladi se lepezom)

JAT: Ne, vi ste prosto bezdušni! Tako okrutno stvorenje, dozvolite da se izrazim, a tako divan, divan
glas! S takvim tlasom ne bi trebalo da se bavite, izvinite za izraz, akušerstvom, već da pevate na
javnim koncertima! Na primer, kako božanstveno zvuči kod vas ova fioritura... evo ova... (Pevuši) „Ja
vas ljubljah, ljubav još uzalud..." Divno!

ZMEJUKINA (pevuši) „Ja vas ljubljah, ljubav još uvek možda..." To?

JAT: Upravo to! Divno!

ZMEJUKINA: Ne, danas nisam pri glasu. Bolje uzmite lepezu pa me hladite... Vrućina je! (Aplombovu)
Epaminonde Maksimiču, zašto ste tako melanholični? Zar to priliči mladoženji? Kako vas nije sramota,
baš ste odvratni! Da čujem, zašto ste se zamislili?

APLOMBOV: Ženidba je ozbiljan korak! Treba o svemu svestrano i trezveno razmisliti.

ZMEJUKINA: Svi ste vi odvratni skeptici! Kraj vas se gušim... Dajte mi atmosfere! Čujete li? Dajte mi
atmosfere! (Pevuši)

JAT: Božanstveno, božanstveno!

ZMEJUKINA: Hladite me, hladite, inače će me, osećam, odmah udariti srčana kap. Kažite mi, molim
vas, zašto je tako zagušljivo?

JAT: Zato što ste se oznojili...

ZMEJUKINA: Fuj, kako ste vulgarni! Ne smete se tako izražavati!

JAT: Izvinite! Naravno, vi ste navikli na, izvinite za izraz, aristokratsko društvo...

ZMEJUKINA: Ah, ostavite me na miru! Dajte mi poezije i nadahnuća! Hladite me, hladite...

ŽIGALOV (Dimbi) Hoćemo li po još jednu? (Naliva) Piti se uvek može. Najvažnije je, Haralampije
Spiridoniču, da čovek pri tom ne zaboravi na svoje obaveze. Pij, ali obaveze ne zaboravljaj... A što se
tiče pića, zašto ne popiti? To je dozvoljeno... U vaše zdravlje! (Piju) A ima li kod vas u Grčkoj tigrova?

DIMBA: Ima.

ŽIGALOV: A lavova?

DIMBA: Ima i lavova. To u Rusiji niceg nema, a u Grckoj ima svega. Tamo su mi i otac, i stric, i braca, a
ovde niceg nemam.

ŽIGALOV: Hm... A ima li u Grčkoj kitova?

DIMBA: Ima svega.

NASTASJA TIMOFEJEVNA (mužu) Dokle ćemo samo piti i mezetiti? Vreme je već da se sedne za sto.
Ne zabadaj viljušku u jastoga... To je postavljeno za generala. Još može da dođe...
ŽIGALOV: A ima li u Grčkoj jastoga?

DIMBA: Ima. Tamo svega ima.

ŽIGALOV: Hm... A ima li koleških registratora?

ZMEJUKINA: Mogu da zamislim kakva je atmosfera u Grčkoj!

ŽIGALOV: I sigurno ima mnogo lopovluka. Grci su isto što i Jermeni ili Cigani. Prodaje ti sunđer ili
zlatnu ribicu i samo gleda kako da te prevari. Hoćemo li još po jednu?

NASTASJA TIMOFEJEVNA: Dokle ćemo samo piti. Trebalo bi da su već svi za stolom. Prošlo je
jedanaest...

ŽIGALOV: Ako je vreme, da posedamo. Gospodo, najlepše vas molim! Izvolite! (Viče) Večera! Mlada
gospodo!

NASTASJA TIMOFEJEVNA: Dragi naši gosti, izvolite! Zauzmite mesta!

ZMEJUKINA (sedajući za sto) Dajte mi poezije! A on, buntovnik, traži buru, kao da je u buri mir. Dajte
mi buru!

JAT (u stranu) Kakva žena! Zaljubio sam se u nju! Zaljubio do ušiju!

Ulaze Dašenjka, Mozgovoj, deveri, kavaljeri, devojke i ostali. Svi bučno sedaju za sto; kratka pauza,
muzika svira marš.

MOZGOVOJ (ustajući) Gospodo! Moram da vam kažeom sledeće... Pripremili smo veoma mnogo
zdravica i govora. Stoga nećemo čekati, nego ćemo odmah početi. Gospodo, predlažem da
nazdravimo mladencima! (Muzika svira tuš. Nazdravljanje. Kucanje.) Gorko!

SVI: Gorko! Gorko!

Aplombov i Dašenjka se ljube.

JAT: Divno, divno! Gospodo, moram da vam kažem i priznam da su ova sala i, uopšte, restoran
veličanstveni! Izvanredno, čarobno! Samo znate li šta nedostaje pa da slavlje bude potpuno? Nema
električnog osvetljenja, izvinite za izraz! Električno osvetljenje uvedeno je već u svim zemljama, samo
je Rusija zatajila.

ŽIGALOV (dubokomisleno) Elektrika... Hm... A ja mislim da je električno osvetljenje čista podvala...

Stave gore žeravicu i misle time da ti zamažu oči! Ne, druškane, ako već daješ osvetljenje, neka to ne
bude žeravica, već nešto stvarno, nešto izuzetno, nešto opipljivo! Daj ti nama svetlost... razumeš li?
Svetlost koja će biti prirodna, a ne veštačka!

JAT: Kada biste videli električnu bateriju, kada biste videli od čega je napravljena, drukčije biste
rasuđivali.

ŽIGALOV: I ne želim da je vidim. To je podvala. Obmanjuju prost svet. Poslednju paru mu izvlače...
Znamo mi njih... A vi, mladi gospodine, bolje biste učinili da ispijete i drugima nalijete nego što
branite lopovluk. Da, zaista!

APLOMBOV: Potpuno se slažem s vama, tatice. Zašto zapodevati učene razgovore? I ja volim da
popričam o svakojakim otkrićima u naučnom smielu, ali sve u svoje vreme! (Dašenjki) Šta ti misliš,
mašer?
DAŠENjKA: Oni hoće da pokažu svoju obrazovanost, pa uvek govore o nerazumljivim stvarima.

NASTASJA TIMOFEJEVNA: Hvala bogu, ceo život proživeli smo bez obrazovanja i, evo, već treću kćer
za čestitog čoveka udajemo. A ako mislite da smo neobrazovani, zašto onda dolazite k nama? Idite
svojim obrazovanim!

JAT: Nastasja Timofejevna, ja sam uvek gajio duboko poštovanje prema vašoj porodici, a što sam
govorio o električnom osvetljenju, to uopšte nije bilo iz nadmenosti. Evo, spreman sam i da
nazdravim. Ja sam Darji Jevdokimovnoj uvek od sveg srca želeo čestitog muža. U naše vreme,
Nastasja Timofejevna, teško je naći čestitog čoveka. Danas svaki gleda da se oženi iz računa, radi
novca...

APLOMBOV: Na koga vi to mislite?

JAT (uplašivši se) Ne mislim ni na koga... Ne govorim o prisutnima... Ja to onako... uopšte... Zaboga!
Svi znaju da ete se vi iz ljubavi... Miraz je beznačajan.

NASTASJA TIMOFEJEVNA: Ne, nije beznačajan! Ti, dragi moj, pričaj, ali pazi šta pričaš. Pored hiljadu
rubalja u gotovom, dajemo i tri kaputa, posteljinu i sav nameštaj. Deder nađi još negde takav miraz!

JAT: Nisam mislio... Nameštaj je zaista lep i... kaputi, svakako, ali ja sam u tom smislu što se oni, eto,
vređaju da sam na njih mislio.

NASTASJA TIMOFEJEVNA: A vi pazite šta govorite. Mi vas zbog vaših roditelja poštujemo i na svadbu
smo vas pozvali, a vi tu svašta pričate. A ako ste znali da se Epaminond Maksimič ženi iz računa, što
ste dosad ćutali? (Plačljivo) Ja sam je, čedo moje, othranila, odnjivila, odgajila... čuvala kao oči u
glavi...

APLOMBOV: I vi ste poverovali? Baš vam hvala! Veoma sam vam zahvalan! (Jatu) A vi, gospodine
Jate, mada ste mi poznanik, neću. vam dozvoliti da u tuđoj kući pravite takve gadosti! Izvolite vam
napolje!

JAT: To jest, kako?

APLOMBOV: Želim samo da i vi budete tako pošten čovek kao što sam ja! Jednom rečju, izvolite vam
napolje!

Muzika svira tuš.

KAVALjERI (Aplombovu) Ma pusti ga! Dosta je bilo! Zar to ima smisla? Sedi! Pusti ga!

JAT: Ja nisam ništa... Ja... Uopšte ne razumem... Molim, otići ću... Samo mi najpre vratite onih pet
rubalja, što ste ih od mene pozajmili prošle godine za piketski prsluk, izvinite za izraz. Evo, ispiću još
ovu i... i otići, samo mi najpre vratite dug.

KAVALjERI: Hajde, dosta, dosta! Prekinite! Zar ima smisla zbog sitnica?

DEVER (viče) U zdravlje nevestinih roditelja, Jevdokima Zahariča i Nastasje Timofejevne!

Muzika svira tuš. Nazdravljanje.

ŽIGALOV (tronut, klanja se na sve strane) Hvala vam! Dragi moji gosti! Veoma sam vam za hvalan što
nas niste zaboravili, što ste izvoleli doći, što nas niste odbili!... I nemojte misliti da sam ja neki
prepredenjak ili da se pretvaram, ja vam ovo od sveg srca govorim! Sasvim iskreno! Za dobre ljude ja
ništa ne žalim! Hvala vam! (Ljubi se)
DAŠENjKA (majci) Mama, pa zašto plačete? Ja sam tako srećna!

APLOMBOV: Madam je uzbuđena zbog predstojećeg rastanka. Ali ja bih joj savetovao da se radije
priseti našeg nedavnog razgovora.

JAT: Ne plačite, Nastasja Timofejevna! Pomislite samo: šta su ljudske suze? Malodušna psihijatrija,
ništa drugo!

ŽIGALOV: A ima li u Grčkoj rujnica?

DIMBA: Ima. Tamo svega ima.

ŽIGALOV: A mlečnica sigurno nema.

DIMBA: Ima i mlecnica. Svega ima.

MOZGOVOJ: Haralampije Spiridoniču, došao je red na vas da držite zdravicu! Gospodo, da čujemo
zdravicu!

SVI (Dimbi) Zdravicu! Zdravicu! Na vas je red!

DIMBA: Zasto? Ne razumem sta ja... Sta je to?

ZMEJUKINA: Ne, ne! Ne emete da odbijete. Na vas je red! Ustanite!

DIMBA (ustaje, zbunjeno) Ja mogu govoriti ovako... Sta je Rusija i sta je Grcka. Sada sta su ljudi u
Rusiji, a sta u Grckoj... I kakve karavije, znaci brodovi, po moru plove, a kakve razne zeleznicke pruge
po zemlji. Ja dobro znam... Mi smo Grci, vi ste Rusi, i meni nista ne treba... Ja mogu govoriti ovako...
sta je Rusija i sta je Grcka.

Ulazi Njunjin.

NjUNjIN: Čekajte, gospodo, ne jedite! Pričekajte! Nastasja Timofejevna, trenutak samo! Izvolite
ovamo! (Odvodi Nastasju Timofejevnu u stranu, zadihan) Slušajte... Dolazi general... Najzad sam ga
našao... Đavolski sam se namučio... Pravi general, dostojanstven i star, od nekih osamdeset, a možda
i devedeset godina...

NASTASJA TIMOFEJEVNA: Kad će stići?

NjUNjIN: Samo što nije. Bićete mi zahvalni celog života. Nije da je general, nego malina, Bulanže! Nije
tamo nekakav pešadijski ili konjički, već mornarički! Po činu je kapetan prve klase, ali po njihovom,
mornaričkom, to je isto što i generalmajor, ili u građanstvu državni savetnik. Potpuno isto. Čak i više.

NASTASJA TIMOFEJEVNA: Da me ne varaš, Andrjušeška?

NjUNjIN: Pa zar sam ja varalica, a? Ne brinite!

NASTASJA TIMOFEJEVNA (uzdišući) Ne bih htela da bacam novac, Andrjušenjka...

NjUNjIN: Ne brinite! Nije da je general, nego slika! (Podižući glas) Ja mu kažem: Sasvim ste nas, velim,
zaboravili, vaša preuzvišenosti! Nije lepo, vaša preuzvišenosti, stare poznanike zaboravljati! Nastasja,
velim, Timofejevna ozbiljio se ljuti na vas! (Prilazi stolu i seda) A on će meni: „Zaboga, prijatelju, pa
kako da idem kad ne poznajem mladoženju?" „Nemojte, molim vas, vaša preuzvišenosti, kakve su to
ceremonije? Mladoženja je, velim, divan, neposredan čovek. Radi kao procenjivač u kreditnom
zavodu, ali neka vaša preuzvišenost ne misli da je to neki neugledan čovek ili probisvet. U kreditnim
zavodima danas otmene dame rade." On me potapša po ramenu, popušismo po havansku cigaru i
evo ga, ide... Pričekajte, gospodo, ne jedite...

APLOMBOV: A kad će stići?

NjUNjIN: Samo što iije. Kad sam krenuo od njega, već je kaljače obuvao. Pričekajte, gospodo, ne
jedite.

APLOMBOV: Onda treba narediti da sviraju marš...

NjUNjIN (viče) Hej, muzikanti! Marš!

Muzika svira marš.

LAKEJ (najavljuje) Gospodin Revunov-Karaulov!

Žigalov, Nastasja Timofejevna i Njunjin trče mu u susret. Ulazi Revunov-Karaulov.

NASTASJA TIMOFEJEVNA (klanjajući se) Izvolite, vaša preuzvišenosti! Veoma nam je milo!

REVUNOV: Drago mi je!

ŽIGALOV: Mi smo, vaša preuzvišenosti, skromni, mali, obični ljudi, ali nemojte misliti da je ovo s naše
strane neko prepredenjaštvo. Dobrim ljudima mi dajemo počasno mesto, za njih ništa ne žalemo.
Izvolite!

REVUNOV: Baš mi je drago!

NjUNjIN: Vaša preuzvišenosti, dozvolite da vas upoznam! Mladoženja Epaminond Maksimič

Aplombov sa svojom novorođ... to jest novopečenom suprugom! Ivan Mihajlovič Jat, telegrafski
službenik! Stranac grčkog porekla, poslastičar Haralampije Spiridonič Dimba! Osip Lukič
Babeljmandebski! I tako dalje, i tako dalje. Ostalo je sve sitna riba. Sedite, vaša preuzvišenosti!

REVUNOV: Baš mi je drago! Izvinite, gospodo, hteo bih da kažem Andrjuši dve reči. (Odvodi Njunjina
u stranu) Ja sam, prijatelju, malo zbunjen... Zašto me oslovljavaš sa vaša preuzvišenosti? Pa ja nisam
general! Kapetan druge klase, to je čak manje od pukovnika.

NjUNjIN (govori mu u uvo, kao gluvome) Znam, Fjodore Jakovljeviču, ali budite dobri pa nam
dozvolite da vas oslovljavamo sa vaša preuzvišenosti! Znate, ovo je patrijarhalna porodica koja ceni
starije i gaji poštovanje prema činovima.

REVUNOV: Da, ako je tako, onda naravno... (Prilazeći stolu) Baš mi je drago!

NASTASJA TIMOFEJEVNA: Sedite, vaša preuzvišenosti! Budite tako dobrrh! Služite se, vaša
preuzvišenostn! Samo izvinite, vi ste u svojoj kući navikli na delikatnosti, a kod nas je sve skromno!

REVUNOV (ne čuvši dobro) Šta? Hm... Da. Da... U stara vremena ljudi su uvek živeli skromno i bili su
zadovoljni. Ja sam čovek na visokom položaju, ali živim skromno... Danas mi dolazi Andrjuška i poziva
me ovamo na svadbu. Kako, velim ja, da idem kad ih ne poznajem? Neprijatno mi je! A on veli: „To su
jednostavni, patrijarhalni ljudi koji se raduju svakom gostu..." Pa dobro, ako je tako... zašto da ne
odem? Baš mi je drago. Kod kuće mi je samome dosadno, a ako moje prisustvo na svadbi može da
pričini zadovoljstvo nekome, onda, velim, izvolite...

ŽIGALOV: Znači, od sveg srca, vaša preuzvišenosti? Ja to cenim! Ja sam jednostavan čovek, ne znam
da se pretvaram, i cenim takve ljude. Služite se, vaša preuzvišenostm!
APLOMBOV: Jeste li odavno u penziji, vaša preuzvišenosti?

REVUNOV: A? Da, da... To je tačno. Da... ali dozvolite, pa šta je ovo? Haringa je gorka... i hleb je torak.
Ne mogu se jesti!

SVI: Gorko! Gorko!

Aplombov i Dašenjka se ljube.

REVUNOV: He-he-he... U vaše zdravlje. (Pauza) Da... U stara vremena sve je bilo skromno i svi su bili
zadovoljni... Ja volim skromnost... Ja sam star črvek, otišao sam u ostavku hiljadu osam stotina
šezdeset pete godine... Sada imam sedamdeset dve godine... Da. Naravno, nema zbora, i pre su ljudi
voleli da pokažu raskoš kad im se ukaže prilika, ali... (Ugledavši Mozgovoja)... Vi ste... znači, mornar?

MOZGOVOJ: Upravo tako.

REVUNOV: Aha... Znači, tako... Da... U mornarici je uvek bilo teško. Ima čovek nad čim da se zamisli,
ima čime glavu da razbija. I najbeznačajnija reč ima, tako reći, ovoj naročiti smisao! Na primer,
mornari na košu po priponama na prednje donje jedro i glavnu deblenjaču! Šta to znači? Mornar to,
naravno, razume! He-he. To ti je, brate, složena stvar!

NjUNjIN: U zdravlje njegove preuzvišenosti Fjodora Jakovljeviča Revunova-Karaulova!

Muzika svira tuš. Nazdravljanje.

JAT: Evo, vaša preuzvišenosti, vi ste se maločas izvoleli izraziti o teškoćama službe u floti. A zar je
telegrafska služba lakša? Sada, vaša preuzvišenosti, niko ne može da stupi u telegrafsku službu ako ne
zna da čita i piše francuski i nesmački. Ali najteža stvar kod nas je predaja telegrama. To je užasno
teško! Evo, poslušajte malo. (Udara viljuškom po stolu, podražavajući teleprinter)

REVUNOV: Šta to znači?

JAT: To znači: vaša preuzvišenosti, ja vas cenim zbog vaših vrlina. Mislite da je to lako? A evo još.
(Otkucava)

REVUNOV: Jače... Ne čujem...

JAT: To znači: madam, kako sam srećan što vas držim u svom naručju!

REVUNOV: Kakva sad madam? Da... (Mozgovoju) A ako se, na primer, plovi uz pun vetar, pa treba...
pa treba razapeti bramsele i bombramsele! Tu sad valja komandovati: mornari na košu po priponama
na bramsele i bombramsele... i dok se na križevima popuštaju jedra, dole se vezuju bram i bom-bram
škote, podigače i praće....

DEVER (ustajući) Milostiva gospodo i milostive gospođ...

REVUNOV (prekidajući ga) Da... Koliko je raznih komandi... Da... Na primer, bram i bom-bram škote
vuci! Je li dobro? Ali šta to znači i kakav smisao ima? To je vrlo jednostavno! Vuku, razumete li, bram i
bom-bram škote i dižu podigače... sve odjednom! Istovremeno poravnavaju bom-bram škote i bom-
bram podigače i, ako treba, popuštaju praće na jedrima, a kada su već, znači, škote zategnute i
podigače sve podignute, onda se bram i bom-bram praće razvlače, a križevi vraćaju u pravcu vetra...

NjUNjIN (Revunovu) Fjodore Jakovljeviču, domaćica vas moli da pričate o nečem drugom. Ovo je za
goste nerazumljivo i dosadno...
REVUNOV: Šta? Kome je dosadno? (Mozgovoju) Mladiću! A ako, na primer, brod plovi uz vetar
desnim uzdama pod punim jedrima, pa ga treba okrenuti niz vetar. Kako treba komandovati? Evo
ovako: svi na svoja mesta, okret niz vetar!... He-he...

NjUNjIN: Prestanite, Fjodore Jakovljeviču! Poslužite se.

REVUNOV: Čim svi istrče, odmah se komanduje: na svoja mesta. Okret niz vetar! Eh, to je život!
Komanduješ i gledaš kako mornari, kao munje, lete na svoja mesta i popuštaju gornja jedra i praće.
Najzad, ne izdržiš, nego uzvikneš: sila ste momci! (Zagrcnuo se i kašlje)

DEVER (žureći da iskoristi nastalu pauzu) Na današnji, tako reći, dan kada smo se svi okupili na slavlju
našeg voljenog...

REVUNOV (prekidajući ga) Da! I sve to treba pamtiti! Na primer, razviti škote prednjeg jedra i škote
velejedra!...

DEVER (uvređeno) Zašto me prekida? Tako nijednu zdravicu nećemo održati!

NASTASJA TIMOFEJEVNA: Vaša preuzvišenosti, mi smo neobrazovani ljudi, ništa od svega toga ne
razumemo, bolje bi bilo da nam ispričate nešto zanimljivo...

REVUNOV (ne čuvši dobro) Hvala, jeo sam već. Kažete: gusana? Zahvaljujem... Da. Setio sam se
minulih vremena... Kako je to lepo, mladiću! Ploviš tako po moru, bezbrižno, i... (uzdrhtalim glasom)
sećate li se samo onog uzbuđenja koje zahvata sve kad se vrši prelet uz vetar! Kojem mornaru neće
zaigrati srce kad se seti tog manevra?! Čim se začuje komanda: svi na svoja mesta, prelet uz vetar...
kao da je sve električna varnica protresla. Počev od komandanta, pa do poslednjeg mornara, svi
uzdrhte...

ZMEJUKINA: Dosadno! Dosadno!

Opšte gunđanje.

REVUNOV (ne čuvši dobro) Hvala, već sam jeo. (Sa zanosom) Svi su spremni i očima gutaju starijeg
oficira... Praće na prednjem donjem jedru i glavnoj deblenjači nadesno, praće na košnom jedru
krmenog jarbola nalevo, protupraće nalevo, komanduje stariji oficir. Za tren oka sve se izvršava...
Škotu irednjeg jedra i škotu prečnjače razvuci... desno na bok! (Ustaje) Brod pođe uz vetar i najzad,
jedra počeše da se nadimaju. Stariji oficir: hej, vi na praćama, ne zevajte tamo, a sam upiljio očima u
velejedro i, kada se najzad i ono zalepršalo, to jest kada je nastupio trenutak preleta, razleže se
gromoglaena komanda: daj burinu velejedra, praćaj unakrst! Na to sve leti i prašti... kao da je došao
smak sveta! Sve se izvršava bez greške. Prelet je uspeo!

NASTASJA TIMOFEJEVNA (planuvši) General, a tako se ponašate... Treba da vas je stid u tim
godinama!

REVUNOV: Kotlet? Ne, nisam jeo... zahvaljujem.

NASTASJA TIMOFEJEVNA (glasno) Kažem, treba da vas je stid u tim godinama! General, a ponašate se
nepristojno!

NjUNjIN (zbunjeno) Gospodo, molim vas... Zar to ima smisla? Zaista...

REVUNOV: Prvo, ja nisam general, nego kapetan druge klase, što po vojnoj ranglisti odgovara
potpukovniku.
NASTASJA TIMOFEJEVNA: Ako niste general, zašto ste onda uzeli novac? Mi vam ga nismo dali zato da
biste se nepristojno ponašali!

REVUNOV (u nedoumici) Kakav novac?

NASTASJA TIMOFEJEVNA: Znate vi kakav. Onih dvadeset pet rubalja što ste ih dobili preko Andreja
Andrejeviča... (Njunjinu) To je tvoja krivica, Andrjušenjka! Nisam ti rekla da ovakvog unajmiš!

NjUNjIN: Ali, molim vas... Ostavimo to! Nema smisla!

REVUNOV: Unajmili... Šta to znači?

APLOMBOV: Dozvolite, ipak... Je li vam Andrej Andrejevič: dao dvadeset pet rubalja?

REVUNOV: Kakvih dvadeset pet rubalja? (Shvativši) A toli je! Sad mi je sve jasno... Kakva gadost!
Kakva gadost!

APLOMBOV: Jeste li dobili novac?

REVUNOV: Nikakav novac nisam dobio! Ostavite me na miru (Ustaje od stola) Kakva gadost! Kakva
podlost! Uvrediti tažo starog čoveka, pomorca, zaslužnog oficira!... Da je ovo cristojno društvo, tražio
bih satisfakciju na dvoboju, a ovako šta mogu da učinim? (Izgubljeno) Gde su vrata? Na koju stranu se
izlazi? Hej, momak, izvedi me! Momak! (Ide) Kakva podlost! Kakva gadost! (Odlazi)

NASTASJA TIMOFEJEVNA: Andrjušenka, gde je dvadeset pet rubalja?

NjUNjIN: Zar ima smisla govoriti o takvim sitnicama? Vrlo važno! Ovde se svi vesele, a vi, đavo bi ga
znao o čemu... (Viče) U zdravlje mladenaca! Muzika, marš! Muzika! (Muzika svira marš) U zdravlje
mladenaca!

ZMEJUKINA: Zagušljivo je! Dajte mi atmosfere! Kraj vas se gušim.

JAT (ushićen) Kakva žena! Kakva žena!

Galama.

DEVER (nastojeći da nadviče sve) Milostiva gospodo i milostive gospođe! Na današnji, tako reći, dan...

Zavesa