Антон Павлович Чехов

Јубилеј

Шаљива игра у једном чину

Превод: Зоран Божовић

ЛИЦА
Шипучин Андреј Андрејевич, председник Управног одбора н-ске кредитне
банке, човек средњих година, с моноклом.
Татјана Алексејевна, његова двадесетпетогодишња жена.
Хирин Кузма Николајевич, књиговођа банке, стар човек.
Мерчуткина Настасја Фјодоровна, старица у огртачу.
Чланови банке.
Службеници банке.

Радња се одиграва у н-ској кредитној банци. Кабинет председника

управног одбора. Лево врата која воде у канцеларију. Два писаћа стола.
Амбијент с претензијом на префињену раскош: плишане фотеље, цвеће,
статуе, теписи, телефон. Подне.

ХИРИН (сам, у сукненим чизмама).

ХИРИН (виче кроз врата) Пошаљите неког у апотеку да купи валеријан
капи за петнаест копејки и наредите да се у директоров кабинет донесе
свежа вода! Сто пута треба да вам понављам! (Прилази столу) Жив сам се
намучио. Већ четврти дан како пишем а да ока нисам склопио; од јутра до
вечери пишем овде, а од вечери до јутра код куће. (Кашље) А уз то све ме
ломи. Грозница, ватра, кашаљ, у ногама ми сева, а пред очима све сами
ускличници. (Седа) Наш пајац, тај нитков, председник управног одбора,
данас ће на главној скупштини поднети реферат: „Наша банка у
садашњости и будућности". Какав Гамбета... (Пише) Два... један... један...
шест... нула... седам... Затим шест... нула... један... шест... Он хоће да им
баци прашину у очи, а ја седим и радим за њега као робијаш... Он је у овај
реферат унео само поезију, и више ништа, а ја по цео боговетни дан
рачунам на рачунаљци, ђаволи му душу узели!... (Рачуна на рачунаљци)
Не могу да га поднесем! (Пише) Значи, један, три... седам... два... један...
нула... Обећао је да ће наградити мој труд. Ако данас све срећно прође и
ако успемо да замажемо очи присутнима, даће ми златан жетон и триста
рубаља награде... Видећемо. (Пише) Али ако мој труд буде узалудан, ти
се, пријатељу, припази... Ја сам пргав човек... Кад ми падне мрак иа очи, у
стању сам и злочин да извршим... Да!
Иза сцене се чују галама и аплауз. Шипучинов глас: „Хвала вам, хвала!
Баш сте ме дирнули!" Улази Шипучин, у фраку и с белом краватом; у руци
држи албум који му је управо предат.
ШИПУЧИН (стојећи на вратима и обраћајући се службеницима у
канцеларији) Овај ваш поклон, драге колеге, чуваћу до гроба као
успомену на најсрећније дане свог живота! Да, милостива господо! Још
једном хвала! (Шаље пољубац и прилази Хирину) Драги мој, уважени мој
Кузма Николајевичу!
За све време док је он на сцени, службеници повремено улазе с актима на
потпис.
ХИРИН (устајући) Андреје Андрејичу, част ми је да вам честитам
петнаестогодишњицу наше банке и пожелим да...
ШИПУЧИН (чврсто му стеже руку) Хвала вам, драги мој! Хвала! На овај
свечани дан, с обзиром на јубилеј, мислим да се можемо и пољубити!...
(Љубе се) Веома, веома се радујем! Хвала вам на служби... на свему, на
свему вам хвала! Ако сам, откако имам част бити председник управног
одбора ове банке, учинио нешто корисно, онда то дугујем, пре свега,
својим колегама. (Уздише) Да, драги мој, петнаест година! Петнаест
година, не био ја Шипучин! (Живо) Али шта је с мојим извештајем?
Напредује ли?
ХИРИН: Да. Остало је још свега пет-шест страница.
ШИПУЧИН: Одлично. Значи, до три ће бити готов?
ХИРИН: Ако нико не буде ометао, завршићу га. Остале су још само
ситнице.
ШИПУЧИН:Сјајно. Сјајно, не био ја Шипучин! Главна скупштина почеће у
четири. Молим вас, пријатељу. Дајте ми прву половину да је
простудирам... Брже... (Узима извештај) У овај реферат полажем велике
наде... То је мој profession de foi, или, боље рећи, мој ватромет... Ватромет,
не био ја Шипучин! (Седа и у себи чита извештај) Уморио сам се
ђаволски... Ноћас сам имао напад подагре, цело јутро провео сам у
пословима и трчкарању, затим овај дочек, овације, ова узбуђења... Баш
сам се уморио!
ХИРИН (Пише) Два... нула... нула... три... девет... два... нула... Очи ми
побелеше од силних бројки... Три... један... шест... четири... један... пет...
(Рачуна на рачунаљци)
ШИПУЧИН: И још једна непријатност... Јутрос је код мене била ваша
супруга и опет се жалила на вас. Каже да сте синоћ њу и свастику јурили
ножем. Кузма Николајичу, па на шта то личи? Ех, ех!
ХИРИН (оштро) Андреје Андрејичу, с обзиром на јубилеј, усуђујем се да
вас нешто замолим. Молим вас да се, макар из поштовања према мом
робијашком раду, не мешате у мој породични живот. Молим вас!
ШИПУЧИН (уздише) Кузма Николајичу, имате немогућ карактер! Ви сте
диван, честит човек, а према женама се понашате као какав Џек. Богами.
Не разумем зашто их толико мрзите?
XИРИН: А ја не разумем зашто их ви волите? (Пауза)
ШИПУЧИН: Службеници су ми малочас поклонили албум, а чланови банке,
како сам чуо, спремају ми адресу и сребрни ћуп... (Играјући се моноклом)
То је паметно, не био ја Шипучин! То није на одмет... Репутација банке
захтева извесну помпу, ђаво да је носи! Ви сте наш човек, ви, наравно све
знате... Адресу сам ја сам саставио, и сребрни ћуп сам ја купио... Па и
повез за адресу, четрдесет пет рубаља, али без тога се не може. Сами се
никад не би сетили. (Гледа око себе) Какав амбијент! Какав амбијент!
Кажу да сам ситничар, да ми је најважније да браве на вратима буду чисте,
да службеници носе кравате по моди и да на улазу стоји плећат вратар.
Али не, господо моја. Браве на вратима и плећати вратар нису ситкице. У
својој кући ја могзг да будем малограђанин, да једем и спавам као свиња,
да се опијам...
ХИРИН: Молим вас, без алузија!
ШИПУЧИН: Ах, па нико не алудира! Имате немогућ карактер... Дакле,
понављам: у својој кући ја могу дабудем малограђанин, скоројевић, који
робује својим навикама, али овде све мора бити en grand. Ово је банка!
Овде сваки детаљ мора да импонује, тако рећи, и да улива поштовање.
(Подиже са пода папирић и баца га у камин) Моја заслуга је управо у томе
што сам високо подигао репутацију банке!... Тан је велика ствар! Велика,
не био је Шипучин. (Одмеривши погледом Хирина) Драги мој, сваког часа
може стићи депутација чланова банке, а ви сте у сукненим чизмама, с тим
шалом... у некаквом сакоу дречеће боје... Могли бисте обући фрак, или
бар црни мундир...
ХИРИН: Мени је здравље прече од ваших чланова банке. Све ме ломи.
ШИПУЧИН (узрујан) Али признаћете да је то неред! Ви нарушавате
аисамбл!
ХИРИН: Ако депутација дође, ја могу да се сакријем. То бар није тешко...
(Пише) Седам... један... седам... два... један... пет... нула... Ни ја не волим
неред... Седам... два... девет... (Рачуна на рачунаљци) Не подносим га!
Добро биете учинили кад на данашњи свечани ручак не бисте позвали
даме...
ШИПУЧИН: То су ситнице...
ХИРИН: Ја знам да ћете ви шика ради напунити њима салу, али, пазите,
оне ће вам целу ствар покварити. Од њих свака невоља и несрећа долази.
ШИПУЧИН: Напротив, женско друштво продуховљује човека!
ХИРИН: Да... Ваша супруга је, чини ми се, образована, па ипак је прошлог
понедељка направила такву глупост да два дана после тога нисам могао да
се повратим. У присуству непознатих људи изненада је упитала: „Је ли
тачно да је мој муж код нас у банци накуповао акције Дрјашкопрјашке
банке, чија је вредност на берзи пала? Ах, мој муж је због тога веома
забринут!" И то у присуству непознатих људи! Не разумем зашто им се
поверавате! Хоћете да вас у затвор отерају?
ШИПУЧИН: Доста, доста! То је и сувише црно за јубилеј. Узгред, добро сте
ме подсетили. (Гледа на сат) Ускоро треба да ми стигне жена. Заправо,
требало би да одем на станицу да је, јадницу, дочекам, али немам
времена, а и... и уморан сам. Право да вам кажем, не радујем јој се! То
јест, радујем се, али више бих волео да је још дан-два остала код своје
мајке. Она ће тражити да цело вече проведем с њом, а ми смо за данас
после ручка предвидели мали излет... (Стресавши се) Него, већ ме хвата
грозница. Живци су ми тако напети да је, чини ми се, довољна најмања
ситница па да се расплачем! Не, треба бити јак, не био ја Шипучин! (Улази
Татјана Алексејевна, у кишном огртачу и с путном торбом преко рамена)
Гле! Ми о вуку, а вук на врата!
ТАТЈАНА АЛЕКСЕЈЕВНА: Драги! (Прилети мужу, дуг пољубац)
ШИПУЧИН: Управо смо говорили о теби!... (Гледа на сат)
ТАТЈАНА АЛЕКСЕЈЕВНА (задихана) Јеси ли ме се ужелео? Јеси ли добро?
Код куће још нисам била, са станице сам право овамо дошла. Имам много,
много да ти причам... једва чекам... Нећу да се скидам, дошла сам само на
часак. (Хирину) Добар дан, Кузма Николајичу! (Мужу) Је ли код куће све у
реду?

ШИПУЧИН: Јесте. А ти си се за овах недељу дана поправила и

пролепшала... Како си путовала?
ТАТЈАНА АЛЕКСЕЈЕВНА: Одлично. Поздравиле су те мама и Каћа. Василиј
Андрејич је поручио да те пољубим. (Љуби га) Тетка ти је послала теглу
слатког и љути се што не пишеш. Зина је поручила да те пољубим. (Љуби
га) Ах, кад би знао шта се догодило! Кад би само знао! Тешко ми је да ти
испричам! Ах, шта се догодило! Али, по очима ти видим да ми се не
радујеш!
ШИПУЧИН: Напротив... Мила моја... (Љуби је)
Хирин љутито кашље.
ТАТЈАНА АЛЕКСЕЈЕВНА (уздише) Ах, јадна Каћа, јадна Каћа! Жао ми је,
тако ми је жао!
ШИПУЧИН: Ми, мила моја, данас славимо јубилеј, сваког часа може да
стигне депутација чланова банке, а ти ниси обучена.
ТАТЈАНА АЛЕКСЕЈЕВНА: Стварно, јубилеј Па честитам вам, гослодо...
Желим вам... Значи, данас је скупштина, ручак... Ја то волим. А сећаш ли
се оне дивне адресе коју ои тако дуго састављао за чланове банке? Хоће
ли ти је данас прочитати?
Хирин љутито кашље.
ШИПУЧИН (збуњено) Мила моја, о томе не треба дричати... Заиста би могла
да одеш кући.
ТАТЈАНА АЛЕКСЕЈЕВНА: Одмах, одмах. Зачас ћу ти испричати и отићи.
Испричаћу ти све од самог почетка. Дакле... Кад си ме пратио, сећаш се,
села сам поред оне пуначке даме и почела да читам. Ја у возу не волим да
причам. Три станице сам нвпрекидно читала и ни с ким ни речи нисам
проговорила... Али паде вече и, знаш, опопадоше ме све неке црне мисли!
Наспрам мене седео је симпатичан, доста згодан, црномањаст младић...
Почесмо да разговарамо... Затим, дође адорнар, па неки студент... (Смеје
се) Рекла сам им да нисам удата... Како су ми се удварали! Ћаскали смо
све до поноћи, црномањасти је причао необично смепше вицеве, а морнар
је певао без престанка. Од смеха ме стомак заболео. А када је морнар...
ах, ти морнари... случајно сазнао да се зовем Татјана, знаш ли шта је
запевао? (Пева дубоким гласом) Оњегине, не желим крити тајну да
безумно Татјану љубим бајну! (Кикоће се)
Хирин љутито кашље.
ШИПУЧИН: Али, Тањуша, ми сметамо Кузми Николајичу. Иди кући, мила...
Касније...
ТАТЈАНА АЛЕКСЕЈЕВНА: Не мари, не мари, нека и он чује, то је врло
занимљиво. Одмах ћу завршити. На станици ме је дочекао Серјожа. Ту се
нашао и неки младић, порески инспектор, чини ми се... симпатичан,
згодан, нарочито очи... Серјожа га представи и кренусмо утроје... Време је
било дивно...
Иза сцене се чују гласови: „Не може! Не може! Шта желите?" Улази
Мерчуткина.
МЕРЧУТКИНА (на вратима, отимајући се) Зашто ме држите? Види ти њих!
Хоћу лично њега!... (Улази, Шипучину) Част ми је, ваша преузвишености...
Ја сам жена губернијског секретара, Настасја Фјодоровна Мерчуткина.
ШИПУЧИН: Шта. желите?
МЕРЧУТКИНА: Видите, сваша преузвишености, мој муж, губернијски
секретар Мерчуткин, био је болестан пет месеци, и, док је код куће лежао
и лечио се, отпустили су га без икаквог разлога, ваша преузвишености, а
када сам отишла по његову плату, одбили су ми од ње, молим вас,
двадесет четири рубље и тридесет шест копејки. Због чега? питам. „Он је,
веле, узимао из друштвене касе, а други су јамчили за њега." Како то? Зар
је могао да узима без мог знања? Не може то тако, ваша преузвишености!
Ја сам сиромашна жена, живим од подстанара... Слаба сам и
незаштићена... Од свих трпим увреде, ни од кога лепу реч да чујем.
ШИПУЧИН: Дозволите... (Узима од ње молбу и чита стојећи)
ТАТЈАНА АЛЕКСЕЈЕВНА (Хирину) Али морам испочетка... Прошле недеље
изненада добијем од маме писмо. Пише ми да је сестру Каћу запросио неки
Грендилевски. Диван, скроман младић, али без икаквих средстава и без
неког одређеног положаја. И замислите, Каћа се, на несрећу, заљубила у
њега. Шта да се ради? Мама пише да сместа дођем и утичем на Каћу...
ХИРИН (оштро) Дозволите, збунили сте ме! Ви, мама и Каћа, а ја сам се,
ево, збунио и ништа не разумем.
ТАТЈАНА АЛЕКСЕЈЕВНА: Врло важно! А ви слушајте када дама разговара с
вама! Зашто сте данас тако љути? Да се нисте заљубили? (Смеје се)
ШИПУЧИН (Мерчуткиној) Дозволите, молим вас, шта је ово? Ништа не
разумем...
ТАТЈАНА АЛЕКСЕЈЕВНА: Заљубили сте се? Аха! Поцрвенео је!
ШИПУЧИН (жени) Тањуша, иди, мила, начас у канцеларију. Ја ћу брзо.
ТАТЈАНА АЛЕКСЕЈЕВНА: Добро. (Одлази)
ШИПУЧИН: Ништа не разумем. Ви сте, госпођо очито погрешили. У ствари,
ваша молба уопште се не односи на нас. Покушајте да се обратите
установи у којој је ваш муж радио.
МЕРЧУТКИНА: Господине, већ сам била на пет места и нигде ми нису хтели
примити молбу. Већ сам била изгубила главу, кад ме зет Борис Матвејич
научи да дођем к вама: „Ви се, вели, мамице, обратите господину
Шипучину; они су утицајан човек, они све могу." Помозите ми, ваша
преузвишености!
ШИПУЧИН: Госпођо Мерчуткина, ми ту не можемо ништа учинити.
Схватите, ваш муж је, колико видим, радио у војномедицинској установи, а
наша установа је потпуно приватна, комерцијална, ово је банка. Како то не
схватате?
МЕРЧУТКИНА: Ваша преузвишеноети, ја имам лекарско уверење да ми је
муж болестан. Ево, изволите погледати...
ШИПУЧИН (раздражено) Одлично, ја вам верујем, али понављам, то се не
односи на нас. (Иза сцене смех Татјане Алексејевне; затим мушки смех.
Погледавши према вратима) Она тамо смета службеницима. (Мерчуткиној)
Чудно, па чак и смешно. Зар ваш муж не зна коме треба да се обрати?
МЕРЧУТКИНА: Ништа вам тај, ваша преузвишености, не зна. Само стално
једно те исто понавља: „То се тебе не тиче! Напоље!" И то му је све...
ШИПУЧИН: Понављам вам, госпођо, ваш муж је радио у војномедицинској
установи, а ово је банка, приватна, комерцијална установа...
МЕРЧУТКИНА: Да, да, да... Разумем, господине. У том случају, ваша
преузвишености, наредите да ми исплате макар петнаест рубаља!
Пристајем и да ми не дате све одједном.
ШИПУЧИН (уздише) Уух!
ХИРИН: Андреје Андрејичу, тако никад нећу завршити извештај!
ШИПУЧИН: Ево одмах. (Мерчуткиној) Вама се не може објаснити. Схватите
да је то што нам се обраћате таквом молбом исто тако чудно као кад бисте
захтев за развод брака поднели, на пример, апотеци, или заводу за
испитивање пломенитих метала. (Куцање на вратима. Глас Татјане
Алексејевне: „Андреје, могу ли да уђем?" Виче) Причекај, драга, ево ме
одмах! (Мерчуткиној) Остали су вам дужни, али шта ми с тим имамо? Уз то,
госпођо, ми данас славимо јубилеј, заузети смо... и сваког часа неко може
ући... Извините...
МЕРЧУТКИНА: Ваша преузвишености, сажалите се нада мном, сиротицом!
Ја сам слаба и незаштићена жена. Жива сам се намучила... И са
подстанарима се парничим, и за мужа трчкарам, и о домаћинству се
старам, а уз то још и зет без посла.
ШИПУЧИН: Госпођо Мерчуткина, ја... Не, извините, али ја не могу да
разговарам с вама! Завртело ми се у глави... Ви и нама сметате и своје
време узалуд губите... (Уздише, у страну) Глупа је као ноћ, не био ја
Шипучин! (Хирину) Кузма Николајичу, објасните ви, молим вас, госпођи
Мерчуткиној... (Одмахује руком и одлази у управу)
ХИРИН (прилазећи Мерчуткиној, оштро) Шта желите?
МЕРЧУТКИНА: Ја сам слаба и незаштићена жена... Можда и изгледам
здрава, али кад бисте ме мало боље погледали, нашли бисте да сам сва
трула! Једва се држим на ногама, а и апетит сам изгубила. Данас сам пила
кафу и уопште ми није пријала.
ХИРИН: Питам вас, шта желите?
МЕРЧУТКИНА: Наредите, господине, да ми исплате петнаест рубаља, а
остатак макар и кроз месец дана.
ХИРИН: Чини ми се да вам је јасно речено: ово је банка!
МЕРЧУТКИНА: Да, да... А ако треба, могу и лекарско уверење да поднесем.
ХИРИН: Имате ли ви мозга у тој глави или не?
МЕРЧУТКИНА: Мили мој, ја по закону тражим. Мени туђе не треба.
ХИРИН: Мадам, ја вас питам: имате ли ви мозга у тој глави или не? До
ђавола, немам кад да разговарам с вама! Заузет сам. (Показује на врата)
Изволите!
МЕРЧУТКИНА (зачуђена) А новац?...
ХИРИН: Једном речју, ви у глави немате мозга, већ ево ово... (Удара
прстом о сто, затим себе у чело)
МЕРЧУТКИНА (увређена) Шта? Лакше, лакше... То ти својој жени... Ја сам
губернијска секретарица. Са мном не смеш тако!
ХИРИН (планувши, полугласно) Напоље!
МЕРЧУТКИНА: Де, де, де... Лакше мало!
ХИРИН (полугласно) Ако сместа не одеш, послаћу по вратара! Напоље!
(Лупка ногама)
МЕРЧУТКИНА: Лакше, лакше! Не бојим се! Знамо ми такве... Олупино
једна!
ХИРИН: Чини ми се да у животу одвратније жене нисам видео... Ух! И у
главу ми је ударило... (Тешко дише) Још једном ти понављам... Чујеш ли?
Ако не одеш одавде, ја ћу од тебе, вештице стара, салату направити!
Нарав ми је таква да те мирне душе могу обогаљити за читав живот! У
стању сам и злочин да извршим!
МЕРЧУТКИНА: Пас лаје, ветар носи. Нисам се уплашила. Знамо ми такве.
ХИРИН (у очајању) Не могу да је гледам! Мука ми је! Не могу! (Прилази
столу и седа) Не могу да пишем извештај кад је банка пуна жена! Не могу!
МЕРЧУТКИНА: Ја не тражим туђе, него своје, по закону. Види ти
беетидника! У канцеларији седи у сукненим чизмама... Сељачина...
Улазе Шипучин и Татјана Алексејевна.
ТАТЈАНА АЛЕКСЕЈЕВНА (улазећи за мужем) Увече смо отишли на забаву
код Бережницких. Каћа је на себи имала плаву хаљину од фулара с
нежном чипком и изрезом око врата... Висока фризура јој врло лепо стоји,
лично сам је очешљала... Када се очешљала и обукла, изгледала је просто
чаробно!
ШИПУЧИН (с главобољом) Да, да... чаробно... Сваког часа могу доћи
овамо.
МЕРЧУТКИНА: Ваша преузвишености!
ШИПУЧИН (утучено) Шта је сад? Шта желите?
МЕРЧУТКИНА: Ваша преузвишености!... (Показује на Хирина) Ево овај, баш
он... куцнуо се прстом у чело, а затим у сто... Наредили сте му да размотри
мој случај, а он ми се руга и говори свакојаке речи. Ја сам слаба и
незаштићена жена.
ШИПУЧИН: Добро, госпођо, ја ћу то размотрити... предузећу мере...
Одлазите... Касније! (У страну) Проклета подагра!...
ХИРИН (прилази Шипучину, тихо) Андреје Андрејичу, наредите да позову
вратара, па нека је избаци наглавачке! На шта ово личи?
ШИПУЧИН (уплашено) Не, не! Дићи ће дреку, а у овој кући има много
станара.
МЕРЧУТКИНА: Ваша преузвишености!...
ХИРИН (плачљивим гласом) Ја треба да пишем извештај! Нећу стићи!
(Враћа се за сто) Не могу више!
МЕРЧУТКИНА: Ваша преузвишеноссти, кад ћу добити новац? Потребан ми
је данас.
ШИПУЧИН (у страну, с негодовањем) Необично подла жена. (Мерчуткиној,
благо) Госпођо, већ сам вам рекао. Ово је банка, приватна, комерцијална
установа...
МЕРЧУТКИНА: Смилујте се, ваша преузвишености, као отац рођени... Ако
лекароко уверење није довољно, ја могу да донесем и потврду из
полицијског кварта. Наредите да ми исплате новац.
ШИПУЧИН (тешко уздишући) Уух!
ТАТЈАНА АЛЕКСЕЈЕВНА (Мерчуткиној) Бако, рекли смо вам да сметате. Како
само можете тако.
МЕРЧУТКИНА: Лепотице, душице моја, ја немам никога да се за мене
заузме. Тек да се каже да пијем и једем, а кафу сам данас пила без
икаквог уживања.
ШИПУЧИН (исцрпен, Мерчуткиној) Колико тражите да вам се врати?
МЕРЧУТКИНА: Двадесет четири рубље и тридесет шест копејака.
ШИПУЧИН: Добро!... (Вади из џепа двадесет пет рубаља и даје јој) Ево вам
двадесет пет рубаља. Узмите и... одлазите!
Хирин љутито кашље.
МЕРЧУТКИНА: Најпонизније захваљујем, ваша преузвишености... (Склања
новац)
ТАТЈАНА АЛЕКСЕЈЕВНА (седајући крај мужа) Време је да идем кући.
(Погледавши на сат) Али још нисам завршила... Зачас ћу завршити, па
идем... Шта је било даље? Ах, кад се сетим шта је било! Дакле, отишли смо
на забаву код Бережницких... Било је пријатно, весело, али не нешто
нарочито... Наравно, био је и Каћин обожаватељ Грендилевски...
Поразговарала сам с Каћом, отплакала мало и преобратила је, тако да се
већ на самој забави објаснила с Грендилевским и раскинула са њим. Но,
мислим, све је испало да не може бити боље: маму сам умирила, Каћу
спасла и сад могу бити мирна... И шта мислиш? Непосредно пред вечеру
Каћа и ја шетамо кад одједном... (Узбуђена) Кад одједном чујемо пуцањ...
Не, не могу о томе хладнокрвно да говорим! (Хладећи се марамицом) Не,
не могу!
ШИПУЧИН (уздише) Уух!
ТАТЈАНА АЛЕКСЕЈЕВНА (плаче) Потрчасмо према сеници кад тамо... тамо
лежи јадни Грендилевски... с пиштољем у руци...
ШИПУЧИН: Не, ја ово нећу издржати! Ја ово нећу издржати! (Мерчуткиној)
Шта још хоћете?
МЕРЧУТКИНА: Ваша преузвишености, може ли мој муж да се врати на
посао?
ТАТЈАНА АЛЕКСЕЈЕВНА (плачући) Пуцао је гграво у срце... ево овде... Каћа
је, јадница, пала у несвест... А он се смртно уплашио, лежи и... и моли да
позовем лекара. Убрзо је стигао лекар и... и спасао несрећника...
МЕРЧУТКИНА: Ваша преузвишености, може ли мој муж да се врати на
посао?
ШИПУЧИН: Не, ја ово нећу преживети! (Плаче) Не могу више! (У очајању
пружа руке према Хирину) Истерајте је! Преклињем вас, истерајте је!
ХИРИН (прилазећи Татјани Алексејевној) Напоље!
ШИПУЧИН: Не њу, него ову... ову напасницу... (Показује на Мерчуткину)
Ево ову!
ХИРИН (не схвативши га, Татјани Алексејевној) Напоље! (Лупа ногама)
Марш напоље!
ТАТЈАНА АЛЕКСЕЈЕВНА: Шта? Шта вам је? Јесте ли полудели?
ШИПУЧИН: Ово је страшно! Ја сам несрећан човек! Отерајте је! Отерајте!
ХИРИН (Татјани Алексејевној) Напоље! Осакатићу вас! Унаказићу вас!
Извршићу злочин!
ТАТЈАНА АЛЕКСЕЈЕВНА (бежи од њега, он за њом) Како се усуђујете! Ви
сте дрски! (Виче) Андреје! Спаси ме! Андреје! (Вришти)
ШИПУЧИН (трчећи за њима) Престаните! Преклињем вас! Тише! Поштедите
ме.
ХИРИН (јури за Мерчуткином) Напоље! Држите је! Удрите је! Кољите је!
ШИПУЧИН (виче) Престаните! Молим вас! Преклињем вас!
МЕРЧУТКИНА: Господе боже... Господе боже!... (Вришти) Упомоћ!...
ТАТЈАНА АЛЕКСЕЈЕВНА (виче) Спасавајте! Спасавајте!... Ах, ах... зло ми је!
Зло ми је! (Скаче на столицу, затим пада на диван и јечи као у несвестици)
ХИРИН (јури за Мерчуткином) Удрите је! Умлатите је! Закољите је!
МЕРЧУТКИНА: Ах, ах... господе боже, мзти ми се у глави! Ах! (Пада у
несвест Шипучину на руке)
Куцање на вратима и глас иза сцене: „Депутација!"
ШИПУЧИН: Депутација... репутација... окупација...
ХИРИН (лупа ногама) Напоље, ђаволи те однели! (Засукује рукаве) Дајте
ми је! У стању сам и злочин да извршим!
Улази депутација од пет чланова; сви у фраковима. Је дан у руци држи
адресу у кадифеном повезу, а други сребрни ћуп. Кроз врата од
канцеларије гледају службеници; Татјана Алексејевна на дивану, а
Мерчуткина на Шипучиновим рукама, обе тихо јече.
ЧЛАН БАНКЕ (гласно чита) Многоуважени и драги Андреје Акдрејевичу!
Ако се баци ретроспективни поглед на прошлост наше финансијске
установе и макар за тренутак зарони у историјат њеног постепеног
развитка, добија се у највећој мери пријатан утисак. Истина, у прво време
њеног деловања скроман основни капитал, недостатак било каквих
озбиљних операција, као и недефинисаност циљева оштро су поставили
хамлетовско питање: „Бити или не бити?" и једно време чак су се јављали
гласови у прилог затварања банке. Али, ево, на чело установе долазите
ви. Ваше знање, ваша енергија и урођена вам тактичност допринели су
необичном успеху и ретком процвату. Репутацију банке... (кашље)
репутацију банке...
МЕРЧУТКИНА (јечи) Ох! Ох!
ТАТЈАНА АЛЕКСЕЈЕВНА (јечи) Воде! Воде!
ЧЛАН БАНКЕ (наставља) Репутацију... (кашље) репутацију банке ви сте
подигли тако високо да данас наша установа може да се мери са најбољим
иностраним установама...
ШИПУЧИН: Депутација... репутација... окупација... у смирај дана шетали
другари, о некој важној расправљали етвари... Не реци да си жртвовала
младост, и да си измучена љубомором мојом.
ЧЛАН БАНКЕ (наставља, збуњено) Даље, оцењујући објективним погледом
садашњост, ми, многоуважени и драги наш Андреје Андрејевичу...
(Спустивши глас) Кад је тако, ми ћемо касније... Боље касније...
Одлазе збуњени.

Завеса